Problem slobode u romanu BRAĆA KARAMAZOVI

Gošća autorka: Tijana Kondić

Fjodor Mihajloviĉ Dostojevski je 1868. zamislio svoj veliki i poslednji roman. Naziv romana je trebalo da bude Ateizam ili Žitije velikog grešnika, a glavno pitanje ono koje je samog autora muĉilo celog ţivota, problem postojanja Boga. U ovom romanu jedan ĉovek je trebalo da izgubi veru i krene u potragu za pozitivnim odgovorima koji će ga opet dovesti u ruski manastir, do nalaţenja vere na višem nivou. Osnovu priĉe ĉini odvojenost od Boga.

Svoju ogromnu epopeju Dostojevski je poĉeo da piše u julu 1878. godine. Konaĉan oblik ove zamisli je roman Braća Karamazovi koji je objavljen 1880. godine. Roman je zamišljen kao roman-epopeja, odreĊivan je kao detektivski i društveni roman, koji sadrţi i elemente melodrame. U romanu postoje ĉetiri toka radnje. Pitanjem slobode i patnje najviše se bavi treći tok romana koji je ideološkog i religiozno-filozofskog karaktera. U njegovoj osnovi su dva na prvi pogled meĊusobno opreĉna viĊenja sudbine ĉoveka i njegove budućnosti. Jedno viĊenje jeste antiteistiĉko viĊenje Ivana Karamazova, u ĉijoj je osnovi zanimljiva parabola o Velikom inkvizitoru, dok je drugo sadrţano u religiozno-filozofskom traktatu starog monaha Zosime i njegovog naslednika Aljoše Karamazova. Braća Karamazovi sadrţe razliĉite modele pripovedanja: prisutna je autorska reĉ na samom poĉetku romana, u predgovoru, zatim pismo, ispovest, filozofski traktat. Novina u romanu je stilizacija ţitija i apokrifa, koju u celini ilustruju poglavlja “Kuţni zadah“ i “Kana Galilejska“. Tehnika skaza korišćena je u delovima “Buna“, “Veliki Inkvizitor“ i “ Tajanstveni posetilac“. Svojevrsnu ţiţu ĉitavog dela predstavlja “Legenda o Velikom Inkvizitoru“. Poema se moţe razmatrati kao posebno delo. U njoj je problematizovano pitanje patnje, slobode, religije i ateizma, morala i prirode, Hristove ljubavi prema ĉoveku. Prikazan je odnos Velikog Inkvizitora prema Hristu i njegovom uĉenju, kao i kritika Hristovih podviga. Inkvizitor veruje u Boga bez Hrista. Dostojevski postavlja pitanje kako se u dobrom svetu ĉiji je tvorac Bog, javlja zlo. Pitanjem porekla zla u svetu, kao i opravdanjem Boga kao moćnog i dobrog tvorca, bavi se teodiceja. To pitanje postavlja ĉitava hrišćanska ideologija. Prema Rozanovu, svaki ţivot predstavlja spoj dobra i zla kad umire, izdvaja u sebi u ĉistom vidu, kako dobro tako i zlo. Zlo koje mora da propadne posle uporne borbe s dobrim–prikazano je u Ivanovoj poemi. Prema Dţejmsu Bilingtonu, suprotstavljanje Hristovog primera zvaniĉnom hrišćanstvu našlo je odjeka ne samo u romanu Braća Karamazovi, već i u velikom delu izvitoperene misli ruskog radikalizma. Tema Hrista kao revolucionarnog društvenog reformatora njegovog

Zapravo.vremena bila je opšte mesto rane socijalistiĉke misli. To se moţe odnositi i na njegovog dvojnika Svidrigajlova. Njegova psihološka analiza je analiza ljudske duše uopšte u njenim razliĉitim stanjima. O karakteru pojma slobode govori i Kant u Kritici praktičnog uma: “Sloboda je i jedina od svih ideja spekulativnog uma. Dostojevski je govorio o ideji pomirenja kroz ljubav i patnju. u Zločinu i kazni. omraţenu staricu koja lihvarenjem izrabljuje ljude. Prema Bilingtonu. Ubistvom planira da reši finansijske i porodiĉne probleme. samo što je za Kanta religioznost posledica naše moralnosti. ambiciozan student prava. Ako ono postoji. on je za svoj predmet uzimao ideju. Upravo se zbog toga Ivan Karamazov i pita nije li Bog ĉovekova izmišljotina koja je nastala na osnovu ljudskih potreba? “Legenda o Velikom Inkvizitoru“ pokazuje rascep izmeĊu materijalnog blagostanja i slobodno date ljubavi Hristove. zloĉina i opravdanosti zloĉina koje junaci vrše kao nosioci nekih ideja. i smatra ga etiĉki opravdanim jer po njegovom mišljenju. Potrebno je dokazati da u samoj veri i Bogu nema niĉeg što sadrţi element prisile i nasilja. priĉa o Zosiminoj gordosti i Marijinom pokajanju. on je bio najekstremniji zaštitnik slobode ĉoveka. odluĉuje da ubije i opljaĉka Aljonu Ivanovnu. No ideje o Bogu i besmrtnosti duše nisu uslovi moralnog zakona. jer je vera stvar slobode. socijalizam je kod Rusa imao reliogiozni znaĉaj. Rodion Romanoviĉ Raskoljnikov. Ljudi moraju slobodno verovati u Boga i na veru se ne mogu prisiliti. ona iskupljuje zlo. a to je pokajanje. Osnovno kod Dostojevskog je prikazivanje ljudske patnje i njene veze sa opštim smislom ţivota. Žitije Marije Egipćanke. ţivoti obiĉnih ljudi koji mu se nalaze na putu ne vrede ništa naspram plemenitih ideala kojima on teţi. za ĉiju mogućnost mi a priori znamo. tj. svetskog bratstva u ime Hristovo. Prema BerĊajevu. gnjeĉe ih i unakazuju kao ogromno kamenje. U svom tekstu “Ideološki roman Dostojevskog“. Proţet ĉoveĉnošću. Patnja je povezana sa slobodom. Upravo Raskoljnikov predstavlja nesrećnog junaka. Raskoljnikov smatra da se on nalazi iznad moralnih pravila koja obavezuju ostale ljude. Dostojevski kao da je razumeo bunt protiv Boga. stadijumima. već romane o ideji. Dostojevski razvija i temu ruskog natĉoveka. Tako recimo. objavljen 1866. Engeljgart navodi da je Dostojevski govorio kako se snaţne ideje obrušavaju na ljude. jer patnja je jedini uzrok saznavanja. TIPIĈNO KOD LIKOVA Dostojevski je izuzetan analitiĉar ljudske duše. podstaknut bedom. u osnovi sadrţi pitanje vere. temom slobode i slobodne volje ĉovekove. Kant i Dostojevski bili su saglasni samo u jednom. Pored romana Braća Karamazovi. da je pitanje vere i neverovanja. Glavni lik. zapravo. uvek ima iskupljenja za greh. Likovi koje on prikazuje nisu završeni. MeĊutim. osećaj krivice koji ga je muĉio i zbog ĉega je bio u raskoraku sa samim sobom. prelazima. “ĉoveka sa idejom“ koja ga zaokuplja i vlada njim.“ Prema Veri Janićijević. Dostojevski nije pisao romane sa idejom. sadrţi kao glavnu ideju dela da je u hrišćanstvu dragocenije pokajanje i najvećeg . kao da su razliĉite transformacije i varijacije jednog duhovnog stvorenja. Prema Borisu Engeljgartu. tj. a za Dostojevskog moralnost proizlazi iz naše religioznosti. bavi se i roman Zloĉin i kazna. one lutaju društvom i sele se iz duše u dušu. a da je ipak ne uviĊamo. Dostojevski uvodi još jednu dimenziju. pitanje opredeljenja za ideale. U duhovni sklop svojih likova. Pitanje slobodne volje. jer je ona uslov moralnog zakona koji mi znamo. nakon ubistva Raskoljnikov nije bio u stanju da podnese teret zloĉina i ostane iznad moralnih pravila poput Napoleona. Nastupila je griţa savesti. koji je simbol ĉoveka koji ubija po savesti. samo praktiĉne upotrebe našeg ĉistog uma koja je odreĊena tim zakonima. nego samo uslovi nuţnog objekta volje. U ĉitavom radu Dostojevskog centralna tema bila je hrišćanska ideja slobodnog sveĉoveĉanskog jedinstva. tj.

od ĉednog ţivota bez iskušenja. kad se Smerdjakov obesio. iako on ništa od toga nije kazao. već je to bila Ivanova sopstvena ispovest. Samosvest predstavlja dominantu umetniĉke konstrukcije junaka Dostojevskog. Razgovor sa Ċavolom ustvari je razgovor sa samim sobom i simptom razdvajanja psihe. To moţe da potvrdi pimer Ivanovog ludila koje nastaje u trenutku kad je nestao njegov alter ego. Ispovest se nastavlja i Ivan govori u prezentu “To on govori. u predgovoru.. Priznanje krivice je znak moralnog preobraţaja. gde se jedna liĉnost razlaţe na dva “ja. To je pitanje samosvesti kod likova. Još dok je Smerdjakov bio ţiv. Njegovo priznanje krivice jeste spremnost da na sebe primi patnju i pokaje se zbog izvršenog nedela. tj. taĉnije najdublja tema njegovih romana je podvojenost ljudskog duha. On ţeli da se ono dogodi kao sudbinska neminovnost. Ivana i Ċavola. Ivan razgovore sa Smerdjakovom opravdava potrebom da sazna ko je ubica. Dostojevski je u svoje junake projektovao sopstvene psihološke i moralno–ideološke dileme. kaţnjeni su ili ludilom (kao što je Ivan Karamazov) ili su se ubili. on ĉini ono što Ivan ţeli. Raskoljnikov pristaje da krene putem iskupljenja greha i priznaje da je ubio babu. Dostojevskog junak interesuje kao poseban ugao gledanja na svet i na sebe samog. Takav je recimo Ivan. a on zna šta govori“. Primer je upravo odnos Ivana i Smerdjakova. Problem slobode nastaje tamo gde se pred samosvešću postavlja pitanje da li da se prihvati ţivot ili ne. Taĉnije. Najveće iskušenje ĉoveka je suoĉavanje sa samim sobom. On je nakon izvršenog ubistva babe zelenašice nastavio da ţivi kao nevin jer niko nije otkrio da je zapravo on poĉinilac zloĉina. Jedna od premisa na kojima poĉiva ţitije jeste da ne postoji greh koji se iskrenim i istrajnim pokajanjem ne moţe okajati. A ja kaţem za tebe: Ivan je zagonetka.grešnika. Ivanov košmar prekida se Aljošinim dolaskom. onaj ko izgubi Boga. muĉeći sebe. Aljoša eksplicitno govori Ivanu da je on za njega zagonetka: “Brat Dimitrije kaţe za tebe: Ivan je grob. na primer. Svi hristoliki likovi Dostojevskog se na kraju pokaju. On je obdaren zagonetnom prirodom koja drugima zadaje muke. poĉela su Ivanova halucinantna stanja.“ pripisuje Ċavolu. Iskaz: “Izjavićeš da si ubio oca. Ona je dijaloški usmerena. U svakom iskazu junaka oseća se borba dva glasa. Smerdjakov gospodari Ivanovom voljom. Iako Ivan postaje svestan svoje potisnute ţelje da ubije oca i da umesto njega to uradi Smerdjakov. kojeg će Aljoša odgonetati. Bez obzira na to što je na poĉetku romana. Aljoša odreĊen kao glavni junak. Ivan ţeli oĉevo ubistvo ali pod uslovom da on ne uĉestvuje u njemu. Kad je vera u Boga u pitanju. da je lakej ubio po tvom nagovoru. prekinuta naglim dolaskom Aljoše. on odbija to da prizna. Tada nastaje Ivanov ponovni susret sa Ċavolom. što znaĉi da u samom Ivanu poĉiva suština zla. Dostojevski ĉesto u svojim romanima od jednog lika pravi dva. Ti si sada za mene zagonetka. Postavlja se pitanje ko je uopšte glavni junak romana i da li ga ima? Mnogi likovi kod Dostojevskog predstavljaju zagonetku. iako se ne gubi jasan kontrast izmeĊu lakeja i mislioca. U poglavlju “Đavo“ najbolje je prikazan proces dezintegracije liĉnosti.. Smerdjakov je ubica koji završava samoubistvom. Bez obzira na sve. Grešniku će svi gresi biti oprošteni ako je spreman da se pokaje. U njihovom odnosu izgleda kao da Smerdjakov Ivanu ĉita misli i izgovara ono što Ivan sam pomisli. Psihiĉki ţivot . tj. ali sam nešto već shvatio kod tebe i to od jutros!“ Prema Mihailu Bahtinu. Tako. u samom romanu autentiĉniji i impresivniji su Ivan i Dimitrije. kao smisaoni ĉovekov stav koji ocenjuje sebe samog i stvarnost koja ga okruţuje. otvorene replike jednog odgovaraju zatvorenim replikama drugog.“ Đavo je Ivanov dvojnik prema kome je naĉinjena kopija Smerdjakova. Ivan Karamazov je sam problem i enigma. iako Aljoša pokušava da uveri Ivana da su to njegove reĉi koje izgovara u bunilu. kao što je to uĉinio Raskoljnikov. on njegovoj volji daje konkretne oblike. Svi junaci koji ne veruju. dok se Ivan koleba izmeĊu ubistva oca i samoubistva. Ivan i Smerdjakov zbliţeni su do dvojništa. postaje pravo ništavilo.

i onih koji su na strani ideje. Na primer. tako je Dimitrije oliĉenje ţrtve zarad drugih. Tako. da bi mnogo dobra donelo. koji će oca ubiti. Oni gaze moralne norme zbog strasti. koje je u stvari poĉinio Smerdjakov. na primer. “zemaljska karamazovska sila“. njemu kao da je suĊeno da se preporodi za nov ţivot. On govori Šilerove stihove o tome kako ĉovek treba da bude plemenit. on sebi nikad neće “sve dozvoliti“. To je sila koja će sve izdrţati. Ne uspevaju svi likovi da se odluĉe na pokajanje. Unutarnji odnos izmeĊu sva ĉetiri brata potĉinjen je zakonu suprotnosti. iskljuĉuje moral. zasnovano je zapravo na negiranju Boga. O tome. Kao što Ivan predstavlja oliĉenje antiteizma. ali je ne nalazi. On nema ideju. Ivan. on se povukao u manastir kako bi našao istinu. U romanu se moţe napraviti razlika izmeĊu likova koji su takoreći na strani Boga. Ovim je ostavljeno otvorenim pitanje spasenja ljudske duše.“ Mrţnju koju Ivan oseća prema ocu i priţeljkivanje njegove smrti. omiljeni iskušenik starca Zosime. koje nose sva ĉetiri brata. on je oliĉenje amoralizma i najdalji je od etike. ubistvo starog Fjodora Pavloviĉa. jer on i ne ţivi za ideju. Njegovo ponašanje je ponekad protivreĉno. kako ju je nazvao otac Pasije. Ivan kao i Raskoljnikov ima ideju. Potrebno je da se dogodi zlo. Spremajući se da primi patnju. Svaki od Karamazovih predstavlja jedno od mogućih moralnih naĉela. moglo bi se prevesti kao razvlaĉenje zla. Dakle. Suprotan njemu je Aljoša. zato će i poĉiniti zloĉin. teza broj dva: Ako Bog postoji. On je ĉovek Boga. on Lizi govori da moţda u Boga i ne veruje.junaka zavisi i od idejnog stava i stepena njegove moralnosti. ali se i razlikuju. Dimitrije je srodan ocu i po uţivanju i po poroku. oni se meĊusobno razumeju. Smerdjakov poslednji i nezakoniti sin kao da je suprotnost ĉednom Aljoši. kako onda ostati s Bogom? Teza broj tri: Ako nema Boga. predstavlja suprotnost i Dimitriju i Aljoši. On je religiozan ĉovek. Na dnu ljudske lestvice je Fjodor. zaista vam kaţem: ako pšeniĉno zrno pavši na zemlju ne umre. Na kraju romana. zapravo. a na drugoj Ivan i Raskoljnikov koji deluju u ime ljudske sreće.“ Za razliku od Aljoše. Dakle. Iako odluĉuje da postane monah. On oseća moralnu “prljavštinu“ i zato ţeli da prlja sve oko sebe. Od ĉetiri brata samo su Ivan i Aljoša braća po majci. ubistvo je zloĉin poĉinjen zbog ideje. njegova “produţena ruka. govori epitaf na poĉetku romana: “Zaista. jer su se oni odluĉili za Boga i prave razliku izmeĊu Boga i ideje. jeste sila kojom braća upropašćuju sebe i druge sobom. Dimitrije će se proĉistiti kroz patnju. kako onda prihvatiti ovaj svet kao njegovo delo kad u tom svetu vlada zlo? Kao antiteza postavljeno je pitanje: Ako se zlo ne može otkloniti. XII. kako tvrdi Ivan. dok su Dimitrije i Smerdjakov bili braća po ocu. on je u sebi već osetio “novog ĉoveka“. kako u Braći Karamazovima. Smerdjakov je neka vrsta Ivanovog alter ega. Dimitrije Karamazov se ipak odluĉuje za bekstvo u Ameriku sa Grušenjkom. usadiće i Smerdjakovu. Ivan ţivi po principu “sve je dozvoljeno“. To pitanje zauzima centralno mesto u kompleksu antinomija u “Velikom Inkvizitoru“ i razgovoru Ivana sa Ċavolom. 24). On nema liĉni konflikt iako uĉestvuje u svim tuĊim konfliktima. ali u njemu postoji ţeĊ za idealom i to u trenucima najvećeg razvrata. Treći sin. zar ne? Volim takve ĉvrste ljude. MeĊutim. “Karamazovština“ oznaĉava sladostrašće pre svega vezuje se za oca Fjodora Karamazova ĉija ţelja da se svim nasladi. a ako umre-mnogo će ploda doneti“ (JevanĊelje po Jovanu. Karamazovska sila. onda ostane jedno. Kao antiteza ove teze pitanje je: Ako ima Boga da li je onda moguće proći nekažnjeno? BOG I IDEJA Središnji dogaĊaj u Braći Karamazovima. na jednoj strani mogu stajati Aljoša i Dimitrije. ali ima Boga. Delovi iz “Otkrovenja po Jovanu“ govore da spasenje mogu oĉekivati samo oni koji su ostali dosledni u svojoj veri. Ivan sam . Aljoša je antiteza karamazovštini. Zbog toga mu Ivan i kaţe: “Ti stojiš na ĉvrstim nogama. Nesumnjiva je veza izmeĊu Ivana i Smerdjakova. a ne ideje. U suštini svi sinovi Karamazovi su isti. Ivan Karamazov završava ludilom. da li je sve dozvoljeno? Ova teza moţe se smatrati krucijalnim pitanjem postavljenim u oba romana. Aljoša je tip revolucionara. Pošto je bio osuĊen za ubistvo oca. Prezime Karamazov. Fjodor Karamazov je primer psihiĉkog siromaštva ĉoveka koji sladostrašćem ispunjava svoju duševnu prazninu. tako i u Zločinu i kazni.

jeste gubitak vere.“ Iako govori i misli o samoubistvu. prelaska sa ideje na Boga jeste priĉa o Markelu. Ideja o besmrtnosti duše još nije rešena u njegovom srcu i muĉi ga. kao i o plavom nebu koje mu je milo. ne verujući ni sam svojoj dijalektici. Delatna ljubav je bez uzroka i razloga. tj. i on je razvija i Aljoši. naroĉito u njegovim osećanjima. Rakitin se opravdava reĉima kako se uvek voli zbog neĉega. i Smerdjakovu. Markel je ţeleo pred svima da bude grešan i da mu svi oproste jer jedino će tada nastati raj na zemlji. Ono što saznajemo o Ivanu to su njegove vlastite reĉi o sebi. ĉovek se u njegovo postojanje moţe uveriti samo putem delatne ljubavi prema svom bliţnjem. Ova ideja je omiljeni predmet razgovora Ivana Karamazova. Ċavo. tako se i Ivan zabavlja ĉlancima po ĉasopisima i svetskim raspravama. Njegova duša najbolje je oslikana u Ivanovom bunilu koje je opisano u glavi “Đavo“. I na kraju sumnja u budućnost tog istog ĉoveĉanstva u ĉije ime se i prinose sve ove ţrtve. u kome se sreća budućih pokolenja kupuje nesrećom sadašnjih. Lik “natĉoveka“ je jedna od najkarakteristiĉnijih moralnih izopaĉenosti koju je Dostojevski prepoznao i kojom se bavio pored Braće Karamazovih. a Aljoši je govorio da će mnoge patnje videti i da će u njoj biti srećan. Niĉeov “natĉovek“ odgovara Ivanovom “bogoĉoveku“. Ivan ne veruje u besmrtnost duše. romanu Zloĉin i kazna. Podvajanjem svesti. On je celog ţivota bio ateista a tek pred smrt je poĉeo da veruje u Boga. ne donosi nikakve koristi. delić njegovog ja. Veruje da će ĉovek konaĉno odbaciti veru u Boga i postati bogoĉovek. Ono što vodi Bogu jeste delatna ljubav. junak Zloĉina i kazne nosilac je ideje da postoje zloĉinci ĉiji zloĉini mogu biti opravdani. Ateistiĉki amoralizam umnogome podseća na traganja Fridriha Niĉea. On veruje u pojedince. viĉući kako nema ĉoveka koji ne ţeli smrt svog oca. Uzrok preobrţaja kod Markela je svest o ništavilu. niti se ispoljava kao korist. On je središnja figura epopeje ruskog ţivota. On izraţava sumnju u “obaveznost moralnih normi koje nalaţu da se u ime ovog bezliĉnog progresa ili dobra drugih ljudi ţrtvuje sopstveno dobro i interesi. Svojim preobraţajem Markel se predao delatnoj ljubavi. U liku Ċavola pokazuje se sve ono što Ivan ne voli ili nije voleo kod samog sebe. Karakteristiĉna crta njegovog stanja. “Delatna ljubav ne voli ĉoveka kao realizaciju ideje. zato i razvija teoriju o pravu “neobiĉnih“ na zloĉin. Razbolevši se. u svom drugom najznaĉajnijem delu. Misao o bliskoj smrti i ništavilu dovela ga je do preobraţaja. . To pokazuju njegove reĉi o “lepljivim listićima u proleće“. Đavo je deo njegove sopstvene duše. što upravo i jeste suštinsko odreĊenje delatne ljubavi. Tu misao ponoviće njegov dvojnik. Pošto Boga i besmrtnosti nema. i sa bolom u srcu. O tome govori Zosima i kaţe da pošto se Bog ne moţe dokazati. Zosiminom bratu. Duševna drama Niĉea i Ivana Karamazova ista je – teorija amorala koja nije u skladu s moralnim teţnjama liĉnosti. smejući joj se u sebi. i Dimitriju. Zatim sumnja u ono što se moţe nazvati cenom progresa. “sve je dozvoljeno“. IVAN KARAMAZOV Ivan Karamazov je jedan od tri brata Karamazova.“ Primer preobrţaja. koji su moţda simboliĉno predstavljali celo rusko društvo. jer bez muke i uţasa nema ni delatne ljubavi. Zosima je za delatnu ljubav govorio da je surova i zastrašujuća. Prema reĉima starca Zosime. izgleda surovo odbojno. i muĉenik neki put voli da se zabavlja svojim oĉajanjem. ni Boga. Ivanovi etiĉki pogledi mogu se definisati kao ateistiĉki amoralizam. Ivan ipak voli ţivot i ceni ga. ljude koji su drugaĉiji od ostalih. U Ivanu to pitanje nije rešeno i predstavlja njegov duševni teret.priznaje da je kriv za oĉevo ubistvo. Raskoljnikov. Obojicu u ţivotu snalazi ludilo. Ivan vodi dijalog sa samim sobom. već je ljubav “ni za šta. ili egzistenciju nego voli ĉoveka kakav postoji i zato što postoji i ništa više. U poglavlju “Glavica luka“ Grušenjka govori o tome kako nju Aljoša voli ni za šta. S druge strane. poĉeo je da odlazi u crkvu i da se priprema za ispovest i poslednje priĉešće. Mnogo šta u naĉinu na koji se Ivan ophodi.

. Prema Bulgakovu. ako Boga nema. umnogome podseća na scenu u kojoj je Raskoljnikov slušao priĉu Marmeladova. godine. o njegovom bednom ţivotu i pijanĉenju. To je nepomirljivost sa patnjom nevine dece. neću ja tebe da pokvarim i da te gurnem sa tvog oslonca. Zapravo. gnoseološka drama. što je tuĊoj i maloletnoj deci sebe ţrtvovala? Gde je kći što je oca svoga zemaljskog. Ivanu Karamazovu vera nikada ne moţe biti . Raskoljnikov je slušao ţivotnu ispovest Marmeladova. beda je porok. Faust je drama o ograniĉenosti ljudskog saznanja. Scena u prljavoj krĉmi u kojoj sede Ivan i iskušenik Aleksej. Rodion Romanoviĉ Raskoljnikov predstavnik je istog pogleda na svet kao i Ivan Karamazov. U tekstu “Ivan Karamazov kao filozofski tip“. On kuka nad sudbinom i opravdava svoje pijanĉenje tugom koju pokušava da utoli. Ĉudi se kako je takva misao mogla da se naĊe u glavi ĉoveka. antipodi. ne uţasavajući se zverstava njegovoga? Rećiće: Pristupi!. ne opravdava. prema kome je svaki ĉovek sam sebi gospodar i kome je “sve dozvoljeno“. Da li je dozvoljeno raspolagati tuĊim ţivotima kao što Raskoljnikov oduzima ţivot babi zelenašici. MeĊutim. pa tek onda da bude kaţnjeno. Na osnovu toga. znam da će oprostiti. ateista. kao i njegovu premudrost. Kako sam Marmeladov kaţe. On saţaljeva svoju ţenu Katarinu Ivanovnu. ali ne prihvata svet koji je Bog stvorio. samo svet koji je on stvorio. Samobivstvovanje vidi kao glupo i besmisleno.“ Ono što Ivan Aljoši govori o nedopustivoj patnji dece. koja se okreće prostituciji kako bi zaradila novac. svoju malu decu i stariju ćerku Sonju. a drugi XIX veka. a to je da je “sve dozvoljeno. već misao o neophodnosti Boga. Za razliku od njega. trebalo bi ga izmisliti. ja bih moţda hteo da tobom sebe izleĉim. odbacuje. religiozni ideal zasnovan na veri u Hrista biće izlaz za Raskoljnikova.. već da Boga prihvata. zaludnu pijanicu. Ne upušta se u to da li su tvrdnje religije istinite. zato što si mnogo volela. ali se kao ni Ivan Karamazov ne miri sa patnjom nevinih. Prvi deo drame jeste tragedija sumnje u znanje.I oprostiće mojoj Sonji. u kojoj će se svi ljudi ujediniti. u veĉnu harmoniju. Marmeladov je slabić koji pijanĉenjem svesno uništava svoju porodicu. “Braco moj.“ Ove reĉi Ivan upućuje svom bratu Aljoši. Jedan izraţava sumnje i patnje XVIII.“ Povratak veri. Njega ne zapanjuje to da Bog moţda postoji. On razvija ideju o nespojivosti Boga koji saoseća sa napaćenim ĉoveĉanstvom i pravednog Boga sa nekaţnjenim zloĉinom. i u kojoj se dva brata upoznaju prvi put. Zato se Marmeladov nada da će Sonji svi gresi koje je poĉinila zbog svog razularenog oca biti oprošteni. On ne vidi smisao u tome da se zlo prvo dogodi. Raskoljnikov u ime sopstvene nadmoći smatra da ima pravo da izvrši ubistvo. Ivan veruje da je svim ljudima sve dozvoljeno.. To poreĊenje odnosi se na njihovu idejnu sadrţinu. jer smatra da ĉoveku nije dato da rešava ono što nije od ovog sveta. Marmeladov se ne miri sa jadnim ţivotom svoje dece. Veruje u smisao ţivota. Ivan bratu odgovara da ne ţeli svojim “euklidovskim umom“ da prihvati opravdanost ljudskih patnji. Njih dvojica su sušte opozicije.Praštaju ti se sad tvoji mnogi gresi. poţalila. Doćiće u sudnji dan i upitaće: A gde je kći što je zloj i jektiĉavoj maćehi. On Boga prihvata.Njima je sve dozvoljeno. Ovim pitanjem poĉeo se baviti Lajbnic u svom delu Teodiceja iz 1710. zato on na kraju svog obraćanja Raskoljnikovu kaţe: “A poţaliće nas onaj koji je sve poţalio i koji je sve i svakog razumeo. Ivan pokušava da objasni da on nije nevernik. liĉi na ono što Marmeladov priĉa Raskoljnikovu. Ivan sa svojim sumnjama u veru ima paralelu u Faustu koji izraţava sumnje svoje epohe. Raspravljajući sa Aljošom o svojoj poemi “Veliki Inkvizitor“. Sergej Bulgakov poredi Ivana Karamazova sa Faustom. on je sudija. Bulgakov govori i o sliĉnosti Ivana Karamazova i Raskoljnikova. oprostiće. da bi preţiveo i pomogao svoj majci i sestri? Da li će zaista jedno zlo doneti mnogo dobra? Svojim postupkom Raskoljnikov zapravo opravdava isto stanovište Ivana Karamazova. Citira misao koja se pripisuje Volteru koji je rekao da kada Boga ne bi bilo.. Ivan postavlja pitanje o poreklu i znaĉenju zla u svetu i opravdanosti svetskog poretka.. antiteista koji Boga zbog postojanja zla u svetu. jer imaju ideju. pa to i ĉini. Nasuprot njemu. A njegova porodica pati. On poput Ċavola Ivana Karamazova smatra zlo nuţnim elementom savršenog poretka stvari koji kontrastom istiĉe dobro. tj. za Ivana Karamazova izlaz neće biti u Hristu jer je on nevernik. kojeg smatra divljom i zlom ţivotinjom. Scena u krĉmi koja se javlja u Braći Karamazovima i u Zločinu i kazni tiĉe se ljudske patnje. on jedini.

“ Iskupljenje se osporava. a svoje hrtove nahuškao na deĉaka. On Aljoši nabraja razne primere o zlostavljanju nevine dece. a “On“ sa smirenim osmehom. O PATNJI Zašto Ivan ne prihvata svet Boţji? On govori kako ĉovek mora da se sakrije. u nameri da Aljoši objasni svoju taĉku gledišta. Jedna od priĉa o zlostavljanju dece je priĉa o obrazovanom gospodinu i njegovoj dami koji su tukli svoju ćerku šibama. prolazi izmeĊu njih. potiĉe isceliteljska snaga. ĉak i ona ruţnih lica. ne moţe da vredi tih deĉjih suza. Ivan veruje da se deca razlikuju od ljudi. kako se moţe uopšte voleti bliţnji. narod plaĉe i ljubi zemlju po kojoj on hoda. da bismo ga zavoleli. Poredeći prirodu ĉovekovu sa Hristovim uĉenjem. On govori Aljoši kako majka rastrgnutog deteta ne sme da oprosti muĉitelju. To je ustvari odgovor na pitanje Ivanovo. Ivan pokušava Aljoši da objasni kako ceo svet po njemu. i to sva deca. kakve veze onda s tim imaju deca. upućenih “Bogi. a izbliza nikada. Igrajući se. makar mu i samo dete oprostilo. Sutradan ga je izmorenog. Suze tog deteta ostale su neiskupljene. Kod Dostojevskog je ĉesta tema odricanja Boga u ime ĉovekoljublja. jer odrasli umeju da naprave razliku izmeĊu dobra i zla. IVANOVA POEMA Središnja tema “Legende o Velikom Inkvizitoru“ je hrišćanska ljubav prema ĉoveku i ĉoveĉanstvu. kod Dostojevskog povezana je i kritika katoliĉke crkve. i kako se deca mogu voleti ĉak i izbliza. Patnja dece za Ivana je nedopustiva. Harmonija je isuviše skupo procenjena za Ivana. Tom prizoru prisustvovala je i deĉakova majka. jer se moţe voleti samo izdaleka.religiozni ideal. Inkvizitor otkriva nemogućnost da se po Hristovim naĉelima ţivi. dok je patnja odraslih ljudi njemu dopustiva i razumljiva. oni su sasvim druga stvorenja. jeste priĉa o jednom deĉaku. u istom ljudskom liku u kome se kretao trideset tri godine meĊu ljudima pre petnaest vekova. i zato Ivan njihovu patnju moţe da prihvati. iako sumnja da deĉje lice uopšte i moţe biti ruţno. Nakon hoda kroz masu. gde baš u tom trenutku unose deĉji beli kovĉeţić u kojem leţi sedmogodišnja devojĉica. besmrtnosti i veĉnosti. Upravo je preko problema pobune Aljoša bio povezan sa Ivanom. Radnja poeme odvija se u Sevilji. skinuo golog i naterao da trĉi. Devojĉica se . Harmonija sveta suprotstavljena je patnji dece. Nuţno sjedinjenje ljubavi i slobode dato je u liku Hrista. kako bi ga video. Ivan govori o patnji dece. General je naredio da deĉaka uhvate i zatvore u podrum.“ “Ako svi moraju da pate da bi patili – da bi patnjama platili veĉnu harmoniju. kao i od dodira njegove odeće. i on ţeli da vrati ulaznicu. Mazali su joj lice izmetom i terali je da jede taj izmet! Devojĉica je tako zakljuĉana plakala i molila se “Bogi“ da je on zaštiti. zato ĉovek mora ostati veĉito nesrećan. Ona je jaukala i molila “taticu“ da prestane. preko problema odnosa prema svetskom zlu. a deca pred njega bacaju cveće. “Nije da Boga ne prihvatam Aljoša. deĉak je bacivši kamen povredio jednog od generalovih hrtova. Postavlja se pitanje ko moţe da oprosti krivicu za patnju dece? Sa kritikom ĉina iskupljenja. ljubav ĉoveka prema ĉoveku postaje bezboţna. vrlo autentiĉan primer muĉenja dece koji Ivan navodi. ja mu samo ulaznicu sa najvećim poštovanjem vraćam. sinu sluge nekog generala. sa sasvim drugaĉijom prirodom. jer ona ne vredi nijedne jedine suzice izmuĉenog deteta. Kada se izgubi duhovna sloboda. u XVI veku. koji ga moli za izleĉenje. kad nema u ljubavi. “On“ stiţe do Seviljske katedrale. U jednoj tihoj veĉeri pojavljuje se “On“. Narod se okuplja oko njega. slepog od detinjstva. Narod uplakanoj majci dovikuje kako će on vaskrsnuti njeno dete. reci mi molim te? Sasvim je neshvatljivo zašto moraju da pate i ona. Još jedan. sreće i blaţenstva ĉovekovog u zemaljskom ţivotu. i zašto bi ona patnjama plaćala harmoniju?“ Ivan se najviše harmonije potpuno odriĉe. Hrist isceljuje starca. Odgovor na patnju dece moţe biti samo pobuna. Roditelji su je šutirali i zakljuĉavali preko noći u nuţnik. koji su ga na kraju rastrgli. Ĉak i od dodira njegovog. MeĊutim.

koja je zatoĉenika odvela u mraĉne podrume. Inkvizitor osuĊuje Hrista koji je odbacio znamenje hleba zemaljskog u ime slobode i hleba nebeskog. obećavajući mu ih. reci da kamenje ovo hlebovi postanu. Inkvizitor optuţuje Hrista kako je došao da smeta i pita ga zašto se uopšte i vraćao. govori se o religioznom ostvarivanju koje se zasniva na pronicanju u psihiĉku strukturu ĉoveka. koja se temelji na prouĉavanju zakona fiziĉke prirode i društvenih odnosa. s objašnjenjem da on nema prava da doda bilo šta onome što je već ranije rekao. ako padne i pokori mu se. u stvari. Celokupan govor . i za njim će nagrnuti ĉoveĉanstvo kao stado poslušno. jer je napisano: “AnĊelima svojim zapovediće za te. odgovara njegovim nejasnim teţnjama. A on reĉe: Pisano je: ne ţivi ĉovek samo od hlebova već od svake reĉi koja izlazi iz usta Boţjih“(JevanĊelje po Mateji IV. imajući jedino lik Hrista pred sobom kao putokaz. pored katedrale. pritisnut bremenom slobode izbora. a ostali nesrećni. Drugo iskušenje govori o tome kako Ċavo odvodi Hrista u sveti grad. moliće za spas od njih samih. Mnogo veća briga za ĉoveka koji je ostao slobodan je da naĊe što pre ono ĉemu će se poklanjati. OsuĊuje ga spaljivanjem na lomaĉi. već u tome zašto se ţivi. “Hrist je ostavio ĉoveĉanstvu lik svoj. Prvo iskušenje: “Tada Isusa odvede duh u pustinju da ga Ċavo iskuša. u tome se sastoji njegova moralna vrednost. Inkvizitor je Isusa proterao. koji je iz daljine posmatrao ono što se dogaĊa. Nakon toga sledi Inkvizitorov monolog. gde se govori o racionalnom ostvarivanju ljudske sreće. koji bi oni mogli da slede slobodnog srca. kao i njegovu istinu. prolazio je devedesetogodišnji starac. Duh je iskušao Hrista da pretvori kamenje u hlebove. ĉuda i vlast. Veliki Inkvizitor. Nakon toga Ċavo Isusa odvodi na visoku goru sa koje mu pokazuje sva carstva sveta. “On“ se pribliţio i poljubio starca u njegova bela usta. U jednom trenutku. kao što se njemu ne moţe ništa ni dodati. sami sebe uništiti. već ga ućutkuje. I postivši ĉetrdeset dana i ĉetrdeset noći. Inkvizitor tvrdi da je Hristovo celokupno uĉenje veĉno i da je iz njega nemoguće izuzeti bilo šta. da će nepokorni i svirepi. dat je u formi monologa. Hrist je odbacio iskušenja Ċavola u ime slobode. Novo otkrovenje bi bilo priznanje nedovoljnosti onoga što je već reĉeno.zaista. taĉnije. Veliki duh je razgovarao sa Isusom u pustinji i postavio mu tri pitanja. On je pozvao straţu.“ Inkvizitor smatra da je Hrist umnoţio ljudsku slobodu umesto da je njom ovladao. analizirajući smisao iskušenja. Svaka teţnja ka boţanskom. Prihvativši hlebove ĉovek bi zadovoljio individualnu i sveopštu ljudsku ţudnju. Stupanje za Hristom mora da bude slobodno. carstva Boţjeg i hleba nebeskog. rekavši mu da se samo Gospodu Bogu treba klanjati i njemu sluţiti. na posletku ogladne. njegova misao je da će sloboda i slobodan um ljude odvesti u bespuća i staviće ih pred ĉuda i nerazrešive tajne. Ĉovek je morao sam da rešava šta je dobro a šta zlo. to su bila tri iskušenja. On Hristu ne dopušta da bilo šta kaţe. koji će na kraju moţda i odbaciti. Time se poema završava. on je stavljen u poziciju slušaoca. U tom trenutku. Starĉev monolog predstavlja ideju-vodilju rimske crkve. jer se Hristov glas ne ĉuje. tako i ovde slobodna ĉovekova volja istiĉe se kao glavna prepreka konaĉnom ostvarenju ljudske sreće na zemlji. i oni će tebe rukama prihvatiti da gde nogom svojom za kamen ne zapneš“ na šta je Hrist odgovorio da je isto tako napisano da ne treba Gospoda Boga svoga iskušavati. u “Legendi o Velikom Inkvizitoru“. Za razliku od prethodno navedenog romana. Isus je odbacio taj predlog i nije ţeleo ĉoveka da liši slobode jer kakva bi to sloboda bila ako je poslušnost kupljena hlebom. kao ideal koji odgovara njegovoj (potencijalno boţanskoj) prirodi. Tri modusa drugaĉijeg spasenja koje kušaĉ predlaţe su hlebovi. prema Dostojevskom. “Jer tajna postojanja ĉovekovog nije u tome da se samo ţivi. I pristupi k njemu kušaĉ i reĉe: Ako si sin Boţji. ĉudom pridigla u kovĉegu. postavlja ga na vrh hrama i kaţe mu da skoĉi dole ako je sin Boţji. Iskušenja su se odnosila na celovito sluţbovanje Isusa Hrista. MeĊutim. potrebu da se nekome poklanja. rekavši mu da ne dolazi nikad više. Isus ga otera. 1-4). Zamišljeni dijalog. Kao i u Zapisima iz podzemlja. moţe se razmatrati kao ideja definitivnog ostvarenja ljudske sreće. a u rukama je drţala buket belih ruţa sa kojima je leţala.“ Inkvizitor s ironijom daje primedbu na Hristovu ţelju da uĉini ljude slobodnim. U Piščevom dnevniku Dostojevski opravdava samouništenje. Inkvizitor govori o sudbini ĉoveka. Nakon završenog Inkvizitorovog govora usledilo je ćutanje zatvorenika. Ovo je bilo treće iskušenje.

smišlja da psihiĉki deluje na oca i tako ga uništi. Pri njegovom prolazu svi velikaši se bacaju na kolena pred njim. Priĉa kako se zaljubio u jednu “podlu“ i kako je od toga propao. Dimitrije se zaista ispoveda svom bratu Aljoši i otkriva mu koliko ga voli. neka ja u isto vreme idem za Ċavolom. zagledavši mu se u oĉi. već zato što su ljudi verovali u svoju besmrtnost. poema ujedno predstavlja i osudu. strahujući da će mu Dimitrije naneti zlo. Dţordţ Stejner takoĊe ukazuje na sliĉnost dijalektike slobode koja se javlja u u Zlim dusima i Braći Karamazovima. Govori kako je u najdubljem sramu razvrata uvek ĉitao pesmu o Cereri i ĉoveku. Fjodor Karamazov svoje sinove poredi sa sinovima grofa fon Mora.“ U toj poemi junak govori kako je prodao mladost i ljubav za obećanje sklada i razumevanja u drugom ţivotu. za molitve i proroĉanstva. uporeĊujući Ivana sa Karlom Morom (takoĊe se buni protiv oca) koji ga ne poštuje. Dţejms Bilington smatra da je Veliki Inkvizitor u suštini projekcija Inkvizitora u Šilerovom Don Karlosu. Roman Braća Karamazovi obiluje citatima iz Šilera. egoizam. U poglavlju “Ispovest vatrenog srca. Fjodor pravi paralelu sa Razbojnicima.“ Franc je oceubica u drami. eto. i da je uvek u sramoti poĉinjao da peva himnu. zato što je sladostrašće bura. zato Fjodor Karamazov Dimitrija uporeĊuje sa njim.Inkvizitora temelji se na ideji da ĉoveĉanstvo nije sposobno da primi u sebe naĉelo novog. Na ovom mestu sam junak. Dimitrijeva oda radosti dostiţe šilerovski vrhunac. a to je motiv “ulaznice“ koji ukazuje na Šilerovu alegoriju. jer data uzvišena predstava o ĉoveku ne odgovara stvarnosti. ĉak i najrazumniji. U ovim romanima. ja sam ipak i tvoj sin.“ Iako predstavlja pohvalu. neka sam nizak i podao. On nije tipiĉni razbojnik. jer ljubav na zemlji postoji ne po prirodnom zakonu. a Dimitrija sa Francom Morom (koji takoĊe oca ne poštuje i ubija ga). poemu “Rezignacija. u toj sramoti ja odjednom poĉinjem da pevam himnu. i volim te. Njegovu veru u ţivot iznenada vraća ţelja Katarine Ivanovne da sa njim poĊe u patnju i progonstvo.) Dimitrije svoju ispovest završava priĉom o gamadima sladostrašća. Još jedna aluzija na Šilera. da u stvari na celom svetu voli samo njega. Njegove ideje su direktna negacija hrišćanstva. ali neka i ljubim kraj rize u koju se oblaĉi Bog moj. Na isti naĉin na koji Filip za Markiza kaţe kako mu je pogledao u oĉi. Dţordţ Stejner govori o još jednom motivu koji se kod Dostojevskog ponavlja. hoda oslanjajući se na štap. jer se ne miri sa crnilom sveta. sebe smatra “ubicom sa idejom. pa će i zloĉini biti dozvoljeni. Karla i Franca. i optuţuje Veĉnost za prevaru. Karamazovi. Prema Dţejmsu Bilingtonu. U jednom trenutku Fjodor Pavloviĉ skaĉe sa stolice pokazujući na Ivana i govori o njemu kao svojoj najdraţoj krvi. “I. Inkvizitor prepoznaje Hrista. Franc je sušti racionalista. u kojoj Petar Aleksandroviĉ govori o Ivanu Karamazovu i o njegovoj izjavi da na celom svetu nema apsolutno niĉeg što bi ljude primoralo da vole sebi sliĉne i da takav zakon u prirodi ne postoji. masovni ubica koji će se pobuniti i protiv oca. U drami Razbojnici Karl je idealista i revolucionar. Neka sam proklet. ali ga ona nikad nije popravila.“(Braća Karamazovi. U stihovima“. Prema njemu. junaka Šilerove drame. gospode. 118. on je porodiĉni zlikovac. str. Još jedan neizmenjen Šilerov motiv nalazi se u Ivanovoj poemi: motiv prepoznavanja. “Filozofska poema Ivana Karamazova je pohvala Hristovoj uzvišenoj viziji ljudske prirode iza koje stoji njegova ţelja da mu ljudi priĊu slobodno. Dţordţ Stejner je pisao o uticaju Šilera na Dostojevskog. Svoju ispovest poĉinje Šilerovom Odom radosti. Inkvizitor se prvi put pojavio baš u ovom delu i opisi u poemi i Šilerovoj drami se gotovo podudaraju: to je starac od devedeset godina. Diskusija se vodila o moralnom zakonu prirode koji će se odmah promeniti ako ĉovek ne veruje u Boga ni u svoju besmrtnost. slep. Isto tako. i Ivanova poema i Don Karlos usredsreĊeni su na dijalektiku slobode i snagu pojedinca. a ne pod prinudom. “Legenda o Velikom Inkvizitoru“ sama po sebi ništa ne razrešava. Dostojevski je tvrdio da je nemoguće naĉiniti od duhovnog carstva . u ovom sluĉaju na njegove Razbojnike data je u sceni kod oca Pajsija. on ih blagosilja. Fjodor za sebe kaţe da je Gospodar grof fon Mor i moli za spas od optuţbi svoje dece. kao što su oni. i osećam radost bez koje svet ne moţe da ţivi i postoji. Ivan Karamazov nije spreman da plati cenu ulaznice. u njihovoj krvi postoje bure. jer je ljudskim bićima data ili nada ili blaţenstvo. slobodnog i moralnog ţivota.

posetilac je otkrio Zosimi da je ubio ĉoveka. videti se i veselo ispriĉati jedan drugom šta je sve bilo. Naime. koga smo ranije gaĊali kamenjem. odlomka iz JevanĊelja po Jovanu. Šigalov smatra da odabrani treba da komanduju masom. Jedne veĉeri. rešio je da je . Aljoša deĉaku odgovara da će neizostavno svi vaskrsnuti. deĉak Kolja.. Pred Iljušinu smrt voĊa druţine. On je veoma upeĉatljiv epizodan lik u romanu. Posebno je potresna priĉa o Iljuši. takav pokušaj završiće se uništenjem ideje o Bogu. Ĉovek je sve vreme odavao utisak kao da ţeli nešto da otkrije. prvo – Iljušu. Dijalektika Šigalova.. takoĊe nosi ideju iskupljenja. 485. Govorio je da se mora završiti period ljudskog otuĊenja pre nego što se carstvo ostvari. protiv koje se i pobunio. Sliĉan je zakljuĉak Velikog Inkvizitora sa idejama Šigalova. “Da se sloţimo ovde. Odbacila je njegovu braĉnu ponudu i zamolila ga da je više ne posećuje. a Kolja ponavlja: “I veĉno tako. iako je ona bila obećana nekom uglednom oficiru. spahinice u koju je posetilac bio zaljubljen. Oni odlaze drţeći se za ruke. bliska je dijalektici Velikog Inkvizitora. Kolja postavlja zamku koja uĉini da seljak ubije gusku i za to bude kaţnjen. Pošto se u njemu probudio ljubomorni gnev. makar se i dvadeset godina od sada ne sreli. carstvo ovozemaljsko. 483. ţiveti opet i videti jedan drugog. Susret Aljoše sa deĉacima zapoĉinje dogaĊajem sa deĉakom Iljušom koji je braneći ĉast svog oca Aljošu ujeo za ruku. I ma šta se kasnije desilo s nama u ţivotu. ćutljiv. On je bio divan deĉak. mi vas volimo. pa ĉak i Iljušu koji je umro. jedno veĉe. str. Ovaj isti deĉak će pitati Aljošu da li je istina da religija propoveda da će svi ustati iz mrtvih. Mi vas volimo. drţeći se za ruke“ – kaţe Aljoša deĉacima. Pojedini delovi romana kao što je Zosimino ţitije i priĉa o deĉacima daju poruku iskupljenja ili izmirenja. Posetilac je traţio od Zosime da mu opiše osećaj u trenutku kada je na jednom dvoboju u svojoj mladosti (koji je opisan u romanu) odluĉio da moli za oproštaj.Hristovog. U romanu postoje tri smrti: smrt oca Fjodora Karamazova. On je ţiveo u uverenju da je pas zbog njega nastradao. “Karamazove.) Slika izmirenja je duboko hrišćanska. tamo kod mostića. mi vas volimo!. Bez zla ne bi bilo slobodnog izbora. a to je da nov ţivot proizlazi iz smrti. Posete su se nastavile skoro svako veĉe. kod Iljušinog kamena. Roman se završava ovozemaljskim usklikom radosti. našao je psa i doveo ga Iljuši.) Deo Zosiminog ţitija pod naslovom “Tajanstveni posetilac“. drţeći se za ruke. Tajanstveni posetilac simbolizuje nekog ko moli za oproštaj. Radilo se o ubistvu mlade udovice. Izmirenje deĉaka nad Iljušinim grobom ima znaĉenje epitafa na poĉetku romana. Po njegovom opisu. smišlja takoĊe zloĉin koji će drugi umesto njega izvršiti. Zosime i deĉaka Iljuše. To je njegov plan ureĊenja društva slobodnih ljudi. zapravo osuda socijalizma i njena satira.. da nećemo nikad zaboraviti. Govorio je kako je svaki ĉovek kriv za sve ljude i za sve zlo. neoĉekivano.“ (Braća Karamazovi. str. Bio je oţenjen mladom ţenom sa kojom je imao troje dece. osećao je ljudsku ĉast i gorku oĉevu uvredu. dobar i hrabar. tako da mu je sve posle išlo lakše. Zosima je odgovorio da je putem oproštaja krenuo još kod svoje kuće. junak romana Zli dusi govori o savršenom društvu kojim upravlja mali broj usamljenih radi materijalnog blaţenstva miliona bića lišenih duše. koji se u poslednjim danima svog ţivota muĉi jer ne moţe sebi da oprosti što je naškodio psu Ţućki stavivši mu ĉiodu u parĉe hleba. a to je da će ljudi upoznati sreću tek kada savršeno ureĊeno carstvo bude nastalo na zemlji. pred zamonašenje Zosimi u posetu došao je stranac. Ĉovek moţe da prihvati svoju slobodu samo ako ima mogućnost da poĉini zlo. a drugo – jedan drugog. ĉak s radošću. i jedino što je ţeleo jeste da opet vidi Ţućku. Kolja donekle podseća na Ivana Karamazova.“ Time se roman završava. veoma emotivnom deĉaku. On polazi od apsolutne slobode i u skladu sa zemaljskim uslovima ljude deli na kategorije onih koji će dobiti neograniĉenu vlast i slobodu i onih koji će se pretvoriti u stado i izgubiti liĉnost. To je bio zloĉin izvršen pre ĉetrnaest godina.. sećate li se? – a zatim smo ga svi tako zavoleli. ipak da se sećamo kako smo sahranjivali jadnog deĉaka. jer će carstvo nebesko nastati kada ljudi to shvate. celog ţivota. “Idemo sad sloţno.Ura za Karamazova! I neka je veĉan spomen umrlom deĉaku!“ (Braća Karamazovi. To ljude preobraţava u zadovoljene zveri. to je bio ĉovek oko pedeset godina. Šigalov.

jer je smatrao da je ţivot po Hristovim naĉelima isuviše veliko breme za ovozemaljskog ĉoveka. Pred ĉovekom se pojavljuje dilema – sloboda ili sreća. On ustaje protiv slobode Hristove i protiv poziva kojim upućuje u veĉnost. spaljivala jeretike i koja je stavljala autoritet iznad slobode. tj. “Nema za ĉoveka niĉeg primamljivijeg od slobode njegove savesti. Ako je ĉovek slobodan onda je sve dozvoljeno. osetio olakšanje. Stoga. Tajna o kojoj on govori “sastoji se u tome da će ljudi koji sebe budu proglasili bogovima i koji budu prihvatili zemaljski hleb umesto hleba nebeskog biti ne slobodna bića – bogovi i titani – nego slaba bića koja će se klanjati novom boţanstvu. kako bi dokazao da je on ubica. koja se najviše pripisuje Fjodoru . spokojstvo i miran ţivot. a bez patnji je nemoguća sloboda i poznavanje dobra i zla. ona muĉi ĉoveka. ljudi će imati hleb zemaljski i ţiveće u blagostanju. Primivši na sebe patnju. Inkvizitor ne veruje ni u Boga. Sama sloboda je iracionalna. Inkvizitor optuţuje Hrista da je odbacio jedini put kojim je bilo moguće ljude uĉiniti srećnim.“ Sloboda ljudskog duha i ljudska sreća su nespojive. Muĉila ga je misao i potreba da proglasi svetu istinu o zloĉinu koji je poĉinio. Ako se odreknu svoje slobode. O SLOBODI Hrist je uvek dolazio ljudima i priĉao im o nadzemaljskoj slobodi. Put slobode vodi u pobunu protiv Boga. On je izloţio sve prikupljene dokaze koje je svih tih godina ĉuvao. ali nema u isto vreme niĉeg ni muĉnijeg. novom caru carstva zemaljskog. iskušavaocem i da isprave Hristovo delo tako što će ga temeljiti na “ĉudu. prema tome. Veliki Inkvizitor i rimokatoliĉka crkva. Mislio je da će vremenom uspomene nestati. jer u ĉoveku postoji teţnja i prema slobodi i prema patnji. odabrali su da sklope savez “sa njim“. tajni i autoritetu. Dva suprotstavljena principa u “Legendi o Velikom Inkvizitoru“ su sloboda i prinuda.“ Ivanov Veliki Inkvizitor ĉesto je tumaĉen kao jedan od dokaza smrti hrišćanskog Boga. To će biti onaj nesrećnik koji će usrećiti milione dece oduzevši im slobodu. Bio je uveren da će za njega nastati raj jer je ĉetrnaest godina ţiveo u paklu. Individualizmom i usamljenošću zapoĉinje ĉovekov put u slobodu. I eto umesto tvrdih osnova da se jednom zauvek uspokoji ljudska svest. Sloboda i slobodna ljubav ĉovekova je ono što je Hrist voleo i cenio iznad svega. kao što odbacuje Boga u ime ĉoveĉanstva. uzeo si sve što je prevazilazilo ljudsku snagu.“ U Ivanovoj poemi snaţno je prikazana Hristova priroda zemaljskog carstva. nakon nedelju dana je umro. već je priznavši svoj greh.“ Nikad ništa nije bilo u ĉoveku nepodnošljivije od slobode. “Ĉovek ne moţe da podnese svoje i tuĊe patnje. ni u ĉoveka. Inkvizitor odbacuje slobodu u ime sreće ljudi. Samo se u Hristu moţe naći sloboda. Veĉna ĉovekova sloboda stoji iznad svakog ureĊenja. Ovaj ĉovek je nastavio svoj ţivot. neizvesno i neodreĊeno. Sloboda sladostrašća. Odbacujući Hrista. ušao je u njenu spavaću sobu i zario joj noţ u srce. vodi ĉoveka u ropstvo.ubije. izmirenje sa samim sobom. Suština Velikog Inkvizitora je mrţnja prema slobodi. U trenutku kada nije bilo posluge. i izreĉena je pohvala boţanskoj slobodi. svaki zloĉin je opravdan u ime viših ciljeva. On nagoni ljude da se odreknu slobode i da ne pomišljaju na veĉnost. Tek pošto se Bog smilovao na njega osetio je u svojoj duši raj. Inkvizitor govori u ime crkve koja je negirala slobodu savesti. postupio si prema njima kao da ih uopšte ne voliš–i to ko: onaj koji je došao da za njih da svoj ţivot! Umesto da ovladaš ljudskom slobodom ti si je još i uvećao i zauvek opteretio takvim mukama duhovno carstvo ĉovekovo. zapoĉeo novi sa drugom devojkom. kao oceubistvo. u sluĉaju braće Karamazov. “Tajanstveni posetilac“ je priĉa o ĉoveku koji nije uspeo da ţivi sa svojim zloĉinom. Ĉovekova priroda je iracionalna. sloboda sa patnjom ili sreća bez slobode. slobodi duha Hristovog. ti si uzeo sve što je neobiĉno. smelost da voli svoju decu i da ih ljubi. vodi ga u propast. donekle problematiĉna. koja mu je postala i ţena i rodila mu decu. Samovolja uništava ĉoveka. mislio je i govorio Inkvizitor. dok je Inkvizitor ţeleo ĉoveka da liši slobode. nudeći mu zemaljsku sreću. i nakon toga umro. Osnovna tema je sloboda ljudskog duha.

Negativan elemenat u ĉitavom kompleksu znaĉenja Zosimine teze jeste umetniĉka i ţivotna neuverljivost baš onih likova koji su u romanu protagonisti teistiĉke hrišćanske filozofije–Zosime i Aljoše. ali je i ona takoĊe velika. sve novo će nastati – govorio je Kirilov. Mala predrasuda je bol. jedan od junaka pomenutog romana. ja bih ga suzio“ odnosi se na lepotu i breme koje ona . Ali niko još nijedanput to nije uĉinio. i niĉega da ne bude. Prema Kirilovu. i pita se da li će ĉoveka boleti ako mu padne na glavu. Ko se usuĊuje da sebe ubije. od samog kamena nema bola. Po Ivanovom shvatanju. a dalje od toga nema niĉega. Govori kako postoje dve predrasude. mala i velika koje ljude odvraćaju od samoubistva. koju će ĉovek postići kada mu bude svejedno hoće li ţiveti ili ne. opredeljujući se za oĉišćenje kroz patnju. Istinitost ovog uĉenja trebalo je da se potvrdi na mistiĉan naĉin. do koga je došao u potpunoj samoći dugo i pomno razmišljajući o samom sebi i istoriji. Zosima budućnost ĉoveka vidi u bratstvu izgraĊenom na veri u Boga.Karamazovu. jer pravog bola nema. Sloboda se tematizuje drugaĉije u Zlim dusima. Pošto je Dostojevski zamislio i treću knjigu romana Braća Karamazovi. Kada ĉovek postane nov i kada prevaziĊe bol i strah. Hrist je pogrešno procenio ĉovekove mogućnosti. taj mora da se usudi da se ubije. govori se slobodnom ţivotu i ĉovekovoj spremnosti da sebi oduzme ţivot. pravi bol je u strahu od kamena. Nasuprot religioznoj ideji monaha Zosime stoji ateistiĉka ideja Ivana Karamazova. ali će strahovati od njega. “Svako ko hoće pravu slobodu. suviše širok. ĉovek je nesrećan zato što je ţivot bol i strah. Ĉovek će tek postati nov i srećan kada mu bude svejedno hoće li ţiveti ili ne. U tom sluĉaju ne postoji nijedna viša sila iznad njega. Kirilov ţeli da obori tezu o postojanju Boga. Sada svako moţe i ĉiniti da Boga ne bude. postaće Bog i tada će nastati nov ţivot. Takvo uĉenje u romanu zastupa i Aljoša. velikom kao kuća koji visi iznad ĉoveka. Kirilov govori kako je cela svrha ţivota u potpunoj ĉovekovoj slobodi. to je sve. Kirilov. pokreće temu o samoubistvu i pita se zašto se ljudi ne usuĊuju da se ubiju.“ Sloboda je takoĊe tematizovana u romanu Zli dusi. u kojoj bi Aljoša trebalo da sasvim napusti uĉenje svog uĉitelja. FILOZOFSKI ASPEKT I KRITIKA SOCIJALIZMA U “BRAĆI KARAMAZOVIMA“ U romanu Braća Karamazovi postoje dve ideje: jednu pripoveda Ivan Karamazov. To je ţivot bez straha. “Ĉovek iz podzemlja je ĉovek koji se udubio u samog sebe koji je omrznuo ţivot i koji zlobno kritikuje ideal racionalnih utopista na osnovu poznavanja ljudske prirode. a ĉovek voli ţivot zato što voli bol i strah. taj je saznao tajnu obmane. niti u Zosiminim stavovima poruku romana. koje izlaţe Inkvizitor. pretvara ĉoveka u roba i lišava ga slobode duha. Sa verom u Boga i svešću o grehu i krivici. vidi slugu svoga sluge. drugu monah Zosima. Onaj ko pobedi bol i strah postaće sam Bog. Ljudi nisu na visini duhovnih podviga i zato Inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu grešku i da im obezbedi ono što jedino odgovara njihovoj porodici–sreću dobro nahranjenog stada. Tematizovana slobodna volja u ovom romanu odnosi se dakle na grupu ljudi voĊenu idejom o prevratu kojim će preurediti svet po svojoj volji. Onaj ko se usuĊuje da sebe ubije taj je bog. Dalje od toga nema slobode. Zapravo. On je jedan od uĉenika Stavrogina. Ĉovek postaje Bog ako se oslobodi straha i bola jer tada jedino on rukovodi svojim ţivotom. “Breme slobode suviše je teško za ĉovekova nejaka pleća. i kad je bogataš. smatramo da nije ispravno u Zosiminoj filozofiji traţiti stav pisca. i sva obmana je u tome. On govori o kamenu. ĉovek moţe da u crkvi–drţavi ostvari svoju sreću ako se bude odrekao sopstvenosti i ako u sebi.” Sliĉna Dimitrijeva izjava “ĉovek je širok. Ĉovek verovatno neće osetiti bol. lik ideje.“ Smrt je za Kirilova postala smisao postojanja: ubiti se da bi dokazao ideju.

moţda. onda znaĉi da ni on ne ţeli “da se promeni tok sveta. U tom sluĉaju. Ako Bog ne ukida patnju. i ja ću svakog trenutka gledati da ona to tuguje zbog mene. str. iz perspektive ciljeva. a šta je ona kriva? A zar ću ja moći podneti tamošnje seljake. tako i Inkvizitor odbacuje Hristova naĉela i zahteve po kojima bi ljudski rod trebalo da ţivi. Inkvizitor je prototip svih tirana ĉovekove svesti. Za razliku od Zosimine filozofije. Dimitrije najpotpunije odgovara i Inkvizitorovoj viziji ĉoveka. moţda ništa bolju od ove!. Oni u ĉoveku vide mrava. već sada mrzim. i socijalisti veruju da je nasilno objedinjavanje ljudi ono najviše i najbolje ĉemu treba teţiti. Aljoši otkriva šta je odluĉio. 473. onih koji su bili i onih koji će eventualno nastati. pak. Zato Ivan traţi druge puteve ka ljudskoj sreći. Ivanova filozofija zagovara veliki broj veoma sugestivnih likova. “Lepota nije samo strašna već i tajanstvena stvar. ruskog boga volim.” Na taj naĉin dolazi se do najtemeljnije kritike hrišćanskog uĉenja: ako je patnja uslov ĉovekove slobode. kardinala. Dostojevski je izradio apsurdni model ateiste–vernika. jer smatra da su u nesaglasnosti sa ljudskom prirodom. U poemi su objedinjeni gotovo svi glavni prirodni. da je zbog mene uzela na sebe takav krst. Dimitrije nije spreman da na sebe uzme patnju i zato planira da pobegne u Ameriku. . Ruskinja do srţi.“ U hrišćanskom uĉenju o patnji. U romanu Dimitrijev lik u svakom pogledu ĉini samostalno. Iako će Gruša biti sa mnom. iako sam ja liĉno podlac! Pa ja ću tamo skapati!“ (Braća Karamazovi. ĉak sa novcem i pasošem i ĉak u Ameriku. Tu se Ċavo bori s Bogom a bojno polje je ljudsko srce. Ċavo da je nosi. i lepotu. Za njega je lepota strašna uţasna stvar. Ivan nalazi duboku kontradikciju. dinamiĉko jezgro. ali pogledaj ti nju: zar je ona Amerikanka? Ona je Ruskinja. egzistencijalni problemi vezani za ĉovekovu sudbinu.Ja tu Ameriku. pribliţi Hristu. “Evo šta sam izmislio i odluĉio: ako pobegnem. mene ipak hrabri misao da neću pobeći za radost i sreću. i stoga treba da ga proţivi u skladu sa svojom prirodom. I katolici. Ako ĉovek ne moţe istovremeno da dobije i hleb. ideala. Inkvizitor je apsurdna liĉnost. nisu moje duše! Volim Rusiju. A prirodu ĉoveka oznaĉio je Inkvizitor: ĉovek nije zao. istorijski. socijalni. Prema Slobodanu Tomoviću. iz koga proistiĉe odreĊena knjiţevna radnja. Dostojevski vidi duboku povezanost katolicizma i socijalizma. on je slab i u toj slabosti podjednako “sposoban i za zloĉin i za velikodušnost. izraz otuĊene svesti u uslovima klasnog antagonizma. smatra Dostojevski. jer je neodreĊena i ne moţe se odrediti jer je Bog stvorio samo zagonetke. On je u odnosu na dve pomenute filozofije prividno neutralan lik. nisu oni moji ljudi. suštinski. zbog toga što mu izgleda nesaglasno sa ljudskom prirodom. On nije zao. onda ĉemu teţnja da se ĉovek nje oslobodi. Aljoša. model ĉoveko–boga. nije potrebna ni vera ni teţnja da se uzvisi do Hrista. on je sposoban i za veliko dobro i za veliko zlo. već zaista na drugu robiju. ĉoveku. Inkvizitor je savršen oblik zemaljskih tirana koji svoju mrţnju prema konkretnom ĉoveku zamenjuju apstraktnom ljubavlju prema ĉoveĉanstvu. Kao što junak Zapisa iz podzemlja odbacuje buduće ureĊenje sveta zato što mu se ono ne sviĊa zbog njegove apsolutnosti. biće u kome ekonomske potrebe ĉine ono što je bitno. Ako je ĉovek slab i zbog svoje prirode ne moţe da se slobodan. Zapravo. ali i jedno i drugo samo na trenutak. bolje je ustoliĉiti samo duhovni ideal. Velikog Inkvizitiora. onda je zlo veĉno. Ako je patnja u prirodnom stanju stvari.zadaje... tj. ona će poĉeti da tuguje za majkom otadţbinom.“ Zamišljen kao “priprost“. i to ovaj na zemlji. MeĊu njima je najmnogoznaĉniji svakako Dimitrije Karamazov. ali i izrazito “strasna priroda“. U lepoti sve protivreĉnosti ţive zajedno. onda treba njegovu sreću traţiti u takvoj organizaciji koja poĉiva na principu stada. ĉovek ima samo jedan ţivot. on je samo slab. U Ivanovoj poemi dat je kritiĉki stav Dostojevskog prema utilitaristiĉkoj doktrini socijalizma. ĉiji nosioci nisu dati kao osobito uverljivi likovi. svi do jednog bolji od mene? Mrzim ja Ameriku već sada! I neka su svi tamo neki veliki mašinisti ili nešto drugo – neka idu doĊavola. Prema reĉima Tomovića. iako su oni. razumljivo. i u tome je razlika izmeĊu Ivanove i Inkvizitorove ocene ĉoveka.) Prema Nikoli Miloševiću. put ka Hristu.

249. Njutn bi onda imao pravo. 66. zato što je ta starica štetna. Ona je oliĉenje bludnice koja ipak veruje u Boga. smatrajući ih bitnijim od neobiĉnih i smatra da moralne granice za njih ne bi trebalo da vaţe jer oni imaju “više“ ciljeve.. Razumeš li?. desetine i stotine ljudi koji bi smetali tom pronalasku ili bi mu stajali na putu kao prepreka. Raskoljnikov je zamišljen kao monoman. ne samo veliki ljudi. poput Napoleona. kad Keplerovi i Njutnovi pronalasci. u sluĉaju da to zahteva ostvarenje neke ideje. Reĉi nepoznatog studenta podudaraju se sa stavom samog Raskoljnikova: “S jedne strane glupa. svima je od štete. blesava. takoĊe je grešna. neminovno.“ (Zločin i kazna. šta znaĉi na opštim terazijama ţivot jektiĉave. Raskoljnikov je poput Ivana Karamazova. glupe i zle babe? Ništa više od ţivota jedne vaši i bubašvabe. Uostalom. O ZLOĈINU Moţe li se proliti krv u ime nove ideje? Raskoljnikov u svom ĉlanku “O zloĉinu“ govori o pravu neobiĉnih na prestup. ĉak ni toliko ne vredi. “Po mom shvatanju.da ukloni tih desetine ili sto ljudi. novac zaraĊuje sramno. biti zloĉinci–naravno. baveći se prostitucijom. Sonja. Biti “vaš“ znaĉi biti bez ikakve psihiĉke snage. podseća na istu takvu scenu u romanu Braća Karamazovi. koja ni sama ne zna zašto ţivi i koja će ionako već danas–sutra umreti.“ (Zločin i kazna. oni mogu svojoj savesti dozvoliti da prekoraĉi preko izvesnih prepreka. naprotiv. jer će mu tada Bog opet ţivot povratiti. poput Ivana Karamazova za poĉinjeni prestup. Zapise iz podzemljakonzervativna kritika tumaĉila je kao pamflet protiv ideja socijalizma. ja dolazim do zakljuĉka da svi. kao neko ko je patološki obuzet fiks idejom. ona negira sve u ime praznine i nebića. kao i Aljoša u romanu . usled nekih kombinacija.) Raskoljnikov deli ljude na obiĉne i neobiĉne. koja će spasiti Raskoljnikova. kada se Zosima klanja pred Dimitrijem. Religija socijalizma odbacuje sve što odiše duhovnim bogatstvom. Utopija društvene sreće uništava ĉovekovu slobodu. dok neobiĉni imaju prava da ĉine svakojake zloĉine i da gaze zakon na sve moguće naĉine. Za njega biti Napoleon znaĉi preovladati sopstveno osećanje niţe vrednosti. Ivanovo naĉelo “sve je dozvoljeno“.Suštinsku osnovu socijalizma ĉini neverovanje u Boga. bolesna baba. U ovim sliĉnim scenama tematizovana je mogućnost ĉovekovog iskupljenja. koja nikome nije potrebna. Socijalizam je proizvod ĉovekove samovolje. nego i takvi koji makar i malo prerastaju opšti nivo. oni koji su ipak u stanju da kaţu nešto novo. znaĉi da je opravdano i ubiti oca. poljubi zemlju koju je oskrnavio.. Veruje da jedan ţivot sme biti oduzet ako će od toga više ljudi imati koristi. ništavna. Raskoljnikov u Napoleonu vidi obrazac psihiĉke snage i energije koja njemu liĉno nedostaje. I ĉak bi bio duţan. ili da krade svaki dan na pijaci. Sonja je nosilac hrišćanskih shvatanja. a to je da su se poklonili sveukupnoj ĉovekovoj patnji. iz toga uopšte ne izlazi da Njutn ima pravo da ubija koga hoće. Sonja govori Raskoljnikovu da mora uzeti na sebe krst patnje i njome se iskupiti.. Prema njemu... odnosno indirektno sauĉesništvo u zloĉinu. Tako isto i Raskoljnikov smatra da je zloĉin koji je on poĉinio opravdan.Jedna smrt u zamenu za sto ţivota. str. da bi objavio ĉoveĉanstvu svoja otkrića. a posle da se pokloni celom svetu i kaţe glasno svima da je ubio. i Raskoljnikov svoj gest objašnjavaju isto. u besmrtnost i slobodu ljudskog duha. svakog bez razlike. ĉovek ideje. Scena u kojoj Raskoljnikov pada na pod niĉice pred Sonju i ljubi njenu nogu. religija socijalizma prihvata. I Zosima. zla. pa to je ĉista aritmetika! A.Jednom reĉju. uostalom. str. Moralnu izopaĉenost Dostojevski je prikazao i u liku Ivana Karamazova.) Prema Nikoli Miloševiću. po svojoj prirodi. i on ukuda slobodu ĉoveka.. “Primiti patnju i iskupiti se njome. to jest. sem ako bi se ţrtvovao ţivot jednog. obiĉni treba da ţive pokorno i ne bi trebalo da imaju pravo da gaze zakon. Savetuje ga da ode na raskršće. eto šta valja ĉiniti. ni na kakav drugi naĉin ne bi mogli postati poznati ljudi. ko manje. da svi oni moraju. a biti ĉovek znaĉi posedovati autentiĉnu psihiĉku moć. Tri iskušenja koja je Hrist u pustinji odbacio.. On uzima na sebe krivicu. Mnogo više prava pripisuje neobiĉnim ljudima.“ Njih dvoje će zajedno krenuti putem iskupljenja. ko više.

kako ti kaţeš. o sumnji i modernoj Rusiji. biće dobro. Ivan ne veruje u islupljenje grehova poput Raskoljnikova i Sonje. neobiĉnim poletom misli i volje. A takav brak nije podlost. ne bi li spasila svoju porodicu i pomogla svom bratu. Pa ipak. Poglavlje “Veliki Inkvizitor“ konstituiše etiĉko–filozofsku komponentu romana. S druge strane. A kada bi ti ĉak i bio u pravu. Raskoljnikov ne ţeli da se njegova sestra uda iz takvih pobuda. Ako ĉovek moţe da bude i dobar. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom. MeĊutim. Po malo ironiĉno.. naroĉito patnje nevine dece. Ona je grešnica koja veruje u iskupljenje iskrenim pokajanjem. i zao. Dostojevski je na zalasku svojih dana. Dok teologija patnju objašnjava kao kaznu za grehove. Posledice zloĉina nisu iste kod Ivana i kod Raskoljnikova. ne iskljuĉuje svaku nadu za ĉoveka. Ĉita parabolu o Lazarevom vaskrsnuću. moţda. upropastiću samu sebe. Ivan Karamazov se ne kaje zato što je ţeleo smrt svog oca i neposredno ga ubio. tako se ni Zosimina filozofija ne moţe odbaciti bez ostatka. Naprotiv. na primer. Kao što se Inkvizitorova i Ivanova filozofija ne mogu u celini pripisati autoru niti uvaţiti kao poruka romana. zar nije bezdušno s tvoje strane da tako sa mnom govoriš? Zašto traţiš heroizam. Dakle. Sonja je umnogome sliĉna Raskoljnikovu. a Raskoljnikov će pokajanjem pronaći spas i izlaz u religiji i veri u Boga. Religija i vera za njega neće biti spas kao za Raskoljnikova. slobodne volje. ali tvrdi da joj to nije glavna pobuda. Da li je pozicija Raskoljnikova i njegove sestre Dunje ista? Da li oboje gaze preko sopstvenog morala zarad egzistencije? Dunja se opravdava. U izvesnom smislu. U koncepciji Ivana Karamazova znaĉajno mesto zauzima pitanje patnje i njenog smisla. ZAKLJUĈAK Roman Braća Karamazovi bavi se pitanjem hrišćanstva. Iako su obojica krivi. S druge strane.) Dostojevski je u likovima Dunje. on joj je potreban da bi bilo ĉuda. konaĉna poruka romana. Ona se pita kako bi bez Boga. to je ĉudo u koje ona veruje jer samim tim veruje da se njoj kao grešnici ĉistota moţe vratiti.. ni u tebi nema? To je despotizam. to je nasilje! Ako ja nekoga i upropastim. Ivan Karamazov ne prihvata ovu tezu i tvrdi da je Bog koji se sveti na nevinoj deci gori od demona. Prema reĉima Leonida Grosmana. kao i Raskoljnikovu posle zloĉina. govoreći kako se udaje zbog sebe. Bavi se pitanjem religije. roman poĉinje opisom detinjstva mladih Karamazovih. a mladi Aljoša baš na kraju romana. Ivana spopada ludilo i on ne moţe biti spašen jer je izgubio veru u Boga. etike i metafizike. A time još nikoga nisam zaklala!“ (Zločin i kazna. a ako uspe da pomogne i time bude od koristi svojoj majci i bratu. Ivana Karamazova.) Raskoljnikov optuţuje Dunju da sebe prodaje za novac.“ (Zločin i kazna. “Jednom reĉju udajem se za Petra Petroviĉa. Takvu misao kazuju svakako ona mesta u romanu koja govore o znaĉaju uspomena iz ĉovekovog detinjstva za kasniji ĉovekov moralni razvoj. Sonje Marmeladov prikazao crtu moralne izopaĉenosti. zato što od dva zla biram manje... Moţe se reći da je Dostojevski moralnu izopaĉenost prikazao i u liku Dunje. kojeg. 223. Ivan i Raskoljnikov mogu se nazvati makijavelistima. a o znaĉaju uspomena iz detinjstva govori i starac Zosima. 222.Braća Karamazovi. Raskoljnikova. znaĉi da moţe da bude i samo dobar. Ona odluĉuje da postane ţena starijeg ĉoveka. tu je i Dunja koja gazi preko svog morala zarad bolje egzistencije. neću se udati za njega ako ne budem tvrdo uverena da i ja njega mogu poštovati. ona se brani reĉima: “Ja se neću udati za njega dok ne budem uverena da me poštuje i visoko ceni. grešnica Sonja izvešće Raskoljnikova na pravi put pokajanja. kad bih se ja odista odluĉila na podlost. Tijana Kondić . str. Ivan će završiti ludilom. jer njihovi zloĉini potkrepljuju tezu “cilj opravdava sredstvo. str. stvorio monumentalan roman tipa horske tragedije koji je i postao mnogoglasan epilog celog njegovog burnog stvaralaštva. Tako.“ MeĊutim. ona veruje u iskupljenje i okajanje greha. otuĊenosti i morala.

stvaralaštvo. Vladimir. Imanuel. 1988. Vuĉićević. M. N. Babović. Marković.  Milošević. prev.  BerĊajev. Fjodor Mihajloviĉ. Partizanska knjiga. Cid. Dţejms. ĐorĊević. Nikolaj. Knjiţevna zajednica Novog Sada. Fjodor Mihajloviĉ. Duga. 1987. Beograd. Beograd.  Kant. N. Nikolaj.  Rozanov.  Janićijević. Grafos. 1981. Prosveta. prev. 1981. 1981. Ideologija. Bulgakov Sergej. Maksimović.  Štejnberg.LITERATURA  Dostojevski. Nikola. 1988. 2009. Podgorica. Beograd. Letopis Matice srpske. Aron. FDS. 1972. D.  Šklovski. prev.  Milošević. 399. psihologija. Beograd. Lj. 1999. Delo. Babović . Beograd. Dostojevski za i protiv. IRO. . Jovanović. Marković. Niro. Sluţbeni glasnik. prev. Viktor. Beograd. 1981. knj. Veliki romani Dostojevskog i Kantove antinomije. P. Novi Sad. Dostojevski. Braća Karamazovi. prev.  Bilington. M. “Sistem slobode Dostojevskog“. M. prev. Lj. B. Vujiĉić. M. B. BIGZ. “Bahtinovo tumaĉenje Dostojevskog“. Uzelac.  Solovjov Vladimir. Ruska ideja. Dţordţ. 1990. Popović. Rad. Beograd. prev. 1967. Beograd.  Dostojevski. 11–12. prev. 1987. J. Basta. 1981. Beograd. Duh Dostojevskog. Legenda o Velikom Inkvizitoru. M. prev. br. prev.  BerĊajev. Nikola. Beograd.Bunjak. Dostojevski kao mislilac.  Stejner. Kritika praktičnog uma. Ikona i sekira. P.  Milošević. Beograd. Zločin i kazna. Vera. prev. Tolstoj ili Dostojevski. Mirković. Rad. Beograd. Rad. 1989. Nikola.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful

Master Your Semester with Scribd & The New York Times

Special offer for students: Only $4.99/month.

Master Your Semester with a Special Offer from Scribd & The New York Times

Cancel anytime.