dr Svetozar J.

Dunđerski

SVETLO U TAMI PEDAGOŠKOG MASKULINUMA (SHVATANJA O VASPITANJU ŽENA U PEDAGOŠKIM UČENJIMA PROŠLOSTI) UVOD Jedno od centralnih mesta u razvoju ljudskog društva zauzima porodica i u njoj žena kao reprodukcioni nosilac, kao ljudsko biće koje rađanjem obezbeđuje produžetak ljudske vrste. Gledano u celini, u istoriji ljudske misli od Homera do Rusoa (pa i dalje), lako je uočiti stalnu prisutnost nejednakosti muškarca i žene. Ova neravnopravnost tumačila se kao prirodna a ne društvena činjenica. Muški stav prema slabijem polu, ipak, uvek je bio protivrečan, lavirajući između privlačnosti i odbojnosti. Od kamenog doba, iza kojeg je ostalo više ženskih nego muških predstava, do romantike, žena je na vrlo specifičan način veličana. Najpre kao boginja plodnosti, slika neiscrpne prirode i sestra “majke zemlje”, sa Atinom ona je postala božanska mudrost, da bi u presvetlom liku Device Marije poprimila osmeh vrhovne dobrote. Nasuprot tom pobožnom divljenju muškarca prema ženi, stalno je prisutan i njegov paničan strah od tog lukavog pola, naročito u patrijarhalnim društvima. Budući identifikovana sa “majkom prirodom”, bićem koje je prirodi bliže (a i mesečevoj nestalnosti), ženi je u svim civilizacijama pripisivana moć proricanja, lečenja, ali i nanošenja štete pomoću misterioznih recepata. Lov na veštice, kao pomagače Sotone, poklopio se na čudan način sa početkom renesanse, odnosno baš početkom modernog doba u Zapadnoj Evropi. Žena je u očima muškarca postala gotovo contradictio in adjecto, divno zlo, divno oličenje pakosti i varljivosti, koje je na zemlju donelo greh, nesreću i smrt, bez obzira da li je reč o grčkoj Pandori ili jevrejskoj i hrišćanskoj Evi. Ona je, podsticana svojom ženskom ljubopitljivošću i nezajažljivošću, otvorila kutiju zla ili jela zabranjeno voće strasti. U tom kontekstu seksualnost je izjednačena sa grehom, a ženidba sa opasnošću uživanja sa navek pohotnom i nezadovoljenom ženom. Nije zbog toga čudno što je jedan opat, Odon iz Klinija, sa gađenjem uzviknuo: “Fizička lepota ne ide dalje od kože. Kad bi ljudi videli ono što je ispod kože, pogled na ženu izazvao bi kod nas gađenje. Kad ne možemo vrhom prsta da dodirnemo jedan ispljuvak ili brabonjak, kako možemo da zagrlimo tu vreću izmeta?”* Strah od žene neprestano se širio tokom razvoja ljudskog društva i rezultirao uskraćivanjem svih mogućih njihovih prava, naročito u poređenju sa muškarčevim. Poznato je pravničko geslo da se ženama pred sudom ima manje verovati nego muškarcima. I što je ljudsko društvo išlo ka višem civilizacijskom stupnju, strah od žene i uskraćivanje njenih prava postajali su sve intenzivniji, a poštovanju i divljenju, kojima je žena bila počašćena u prvobitnim primitivnim zajednicama, sve se više gubio svaki trag. Žena je sve izraženije postajala “svojina muža”. U biološkoj seksualnoj igri dobijala je sve pasivniju moralnu i svaku drugu ulogu, što je najpre tumačeno prirodnim poretkom stvari (u životinjskom svetu, navodno, mužjak uvek ima aktivnu a ženka pasivnu ulogu), a zatim i društvenim običajima. Takva seksualna i socijalna doktrina ostavila je dalekosežne posledice, kako u psihološkom razlikovanju između muškarca i žene, tako i u nejednakim pravima na opštecivilizacijske tekovine. Iz straha od žene i njenog podređenog položaja proizilazio je i poželjni smer kojim je išlo njeno vaspitanje. Muškarac se potrudio da kreira takav vaspitni sistem koji će mu pomoći da se zaštiti od žene i njenih pogubnih uticaja. S druge strane, tako zamišljen vaspitno-obrazovni sistem primenjen je na žene i žensku decu sa osnovnim ciljem da od nje izgradi takvo biće, koje neće biti opasno za muškarca i njegovu vladavinu, ali koje će na najbolji i najmoralniji način biti osposobljeno za svoju prirodnu i društvenu funkciju: rađanje i negovanje dece.
*

Lefevr I, Histoire mondiale de la femme, II, Paris, 1966; Prema: Delimo Ž, Strah na Zapadu, II, KZ Novog Sada/Dnevnik, Novi Sad, 1987, str. 434 1

To je dovelo do formiranja potpuno različitih modela socijalizacije za mušku i žensku decu. Devojčice se usmeravaju na saradnju i beskonfliktne odnose, a dečaci na agonalnu igru. Od njih se traže različite vrste aktivnosti: od devojčice materinske i poslušničke prema budućem mužu, a od dečaka očinske i one koje će ga pripremiti za vladavinu nad ženom. Njenoj psihi nameće se mnogo više zabrana nego psihi dečaka. Ono što devojčica ima da nauči pre svega je pravo i zadatak da rodi. Zanati i veštine kojima treba da se bave devojčice i dečaci potpuno su različiti. Iznad svega, njoj se nikako ne sme dozvoliti suviše beskorisne snage ili zaludnog vremena, bila ona bogata ili siromašna (iako je tu bilo i dosta izuzetaka). Kuća je ženino pravo carstvo, u kojem je ona carica bez vlasti. Zbog toga je sasvim dovoljno da se ona vaspitava u kući, dok se mladićima nude različite mogućnosti institucionalnog usavršavanja, odnosno školovanja. Takav stereotip ženskog i muškog vaspitanja pokušavali su tokom vekova da “naučno” ili filosofski i antropološki zasnuju brojni teoretičari i praktičari, koji su se, između ostalog, bavili teorijom ili praksom vaspitanja i školovanja. Oni malobrojni, koji su, makar i delimično, to želeli da izmene, postajali su predmet podsmeha svojih savremenika i onih koji su dolazili posle njih. Na kraju, ne treba izgubiti iz vida da je analiza položaja ženske populacije u procesu vaspitanja, u vaspitno-obrazovnom sistemu i u pojedinim teorijama najbolji pokazatelj njenog sveopšteg statusa u određenom društvu i u određenoj epohi društvenog razvoja. Jednoj takvoj analizi i ostvarenju jednog takvog cilja treba da na skroman način doprinese i ovaj rad. VASPITANJE ŽENA U ANTIČKOJ MISLI GRKINJA KLASIČNOG PERIODA Prema Jegeru, bez obzira na dostignuća starih naroda Istoka, kultura u današnjem smislu započinje tek kod antičkih Grka. Bez njih ne bi bilo ni čovekovog života u zajednici niti “zapadnjačkog” kulturnog sveta. Grci su na vrhuncu svog filosofskog razvitka uočili značaj individue, pa istorija evropske ličnosti, opet, polazi od njih. Uočili su da proces svesnog izgrađivanja ličnosti glavni oslonac nalazi u vaspitanju. U tzv. klasičnom periodu, koji obuhvata vreme od polovine VII do IV veka pre n. e, grčka filosofska misao konačno je od problema kosmosa u potpunosti stigla do problema čoveka u užem smislu, uključujući i ženu. Taj antropocentrizam u okviru grčke države ne odnosi se na otkriće subjektivnog ja, već više na sticanje svesti o zakonima pod koje čovek potpada, te bi se kao duhovni princip Grka mogao nazvati pre humanizmom (od humanitas: čovečnost) nego individualizmom. Ta “humanitarnost”, kako primećuje Jeger, “označava vaspitanje čoveka za njegov istinski oblik, za pravo čovekobivstvo”. 1 I to je grčka paideia (javlja se tek u V veku pre n. e), koja polazi od ideje čoveka kao bića iznad nivoa članova čopora, na kakvog su se ugledali Grci kao vaspitači, istraživači, umetnici. Čovek kao ideja jeste “čovek kao opštevažeća i obavezujuća slika roda”,2 ali nikako ne u nekom krutom, konačnom obrascu. Grci su prvi uočili da vaspitanje čoveka nije ono što je razumljivo samo po sebi, što je samo od sebe prirodno i što, kao takvo, ne bi trebalo da bude predmet posebnog interesovanja. U toku VII veka pre n. e. u većini helenski država nestao je stari homerovski društveni život. Umesto patrijarhalne kraljevske države, došlo je do pojave grada-države (polisa), obično male teritorije, sa pravnim uređenjem suverenosti i autonomnosti, sa oligarhijom plemića, koji su postali vlasnici gotovo sveg zemljišta. Izuzev Sparte i drugoh dorskih država koje su ostale aristokratske, u ostalim državama izbila je u prvi plan nova, građanska klasa trgovaca i zanatlija. Došlo je do porasta stanovništva i intenzivnijeg razvoja prosvete. Kako kaže H. D. F. Kito (engleski proučavalac grčke kulture), Grci su o polisu razmišljali “kao o aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana”.3 Polis je bio ne samo nezavisna politička, kulturna, moralna, ekonomska zajednica, nego i nezavisna verska jedinica. I pored toga što su Grci poštovali olimpijske bogove, svaki polis imao je ili sopstvene bogove ili posebne kultove tih bogova. Ukupno gledano, bilo je više muških no ženskih bogova. U Sparti bila je obožavana Atena “Halkeja”, ali nije imala ono značenje kakvo je imala u Atini-polisu kao Athena Polias, čuvarka grada. Hera, Zevsova žena, bila je, naročito od strane žena, obožavana kao boginja ognjišta i doma, ali je u Argu (“argivska Hera”) bila - vrhovno božanstvo naroda. Od boginja koje su “nastanjivale” grčki religiozni svet, valja pomenuti još Zevsovu majku Geu (boginja zemlje),

2

Erosovu majku Afroditu (polna ljubav), Demetru (boginja plodnosti polja, ali i boginja braka i vaspitanja dece). Iako ni u jednom trenutku ne treba gubiti iz vida da se status žene ponešto razlikovao od polisa do polisa, može se reći da je opšti položaj Grkinje, naročito one udate, bio specifičan. Zatvorena u ginekonitis, pod nadzorom oikodespota (u Rimu se zvao pater familias), ona nije mogla lako iz njega da izlazi. Veću slobodu kretanja i više učešća u javnom životu imale su čuvarke hramova i one malobrojne koje su se bavile naukom i umetnošću, naročito hetere, družbenice značajnih ljudi. Ali, udata grčka žena nije bila zadovoljna svojim životom. O tome svedoče filosofija i književnost, naročito Aristofanove (oko 445-386 pre n. e) komedije i Euripidove (otprilike 480-406. pre n. e) drame. Medeja se u istoimenoj Euripidovoj drami žali na svoju sudbinu: “Od svega štono ima život, srce, um, / mi žene još smo bića najžalosnija. / Za skupo blago moraš muža kupiti. / A od te bede još je veća beda to / što mužu nisi drugo nego robinja”.4 I još dodaje kako žena ne sme da odbije prosca, a kad se od muža rastaje, preživljava javnu sramotu. Uz to, muškarci imaju slobodu da traže razonodu van kuće, dok žena ostaje kod kuće, a i onda joj se zamera da tu samo lenstvuje. Medeja sa zavišću veli: “Više volim triput okršaj (aludira na muškarčev odlazak u ratove - SD) no jedan, samo jedan mučan porođaj”. 5 Zapravo, ona iskazuje preovlađujući stav grčkog muškarca: “Da žene dobro rade - tu su nevešte, / al’ zlo da svako stvore - još i prevešte”.6 Medejin muž Jason tom sudu dodaje definitivni muški zaključak: “Ah, kad bi decu mog’o svet / da rađa drukčije, da žena nema tih! / Od bede bi se ljudi oslobodili”.7 Bahofen, autor čuvenog dela Matrijarhat, u prevlasti dionizijskog nad heterističkim vidi uzrok propasti stare grčke ginekokratije i, kao posledicu, uzdizanje i veličanje muško-falusne veličanstvenosti. To je, prema njemu, bilo pogubno za celokupno vaspitanje u antičkom dobu. Tako je helenski muškarac zadao sebi cilj da sve, pa i ono najuzvišenije, osvoji sam, ostaviviši ženi ulogu majke i domaćice. Pri tome, on ističe svoju očinsku prirodu i uzdiže je iznad materinstva, te samoga sebe postavlja na pijedestal božanstva. Drugim rečima, “izvor besmrtnosti za njega više nije u ženi, koja rađa, nego u muško-stvoriteljskom principu, on ga zaodeva božanstvenošću, koji je raniji svet priznavao samo ženi”. 8 Zbog toga, veli Bahofen, ženi je ostalo da mu samo prezrivo okrene leđa. Zaljubljenost muškarca u sopstveni falus mnoge je Grke u polnom opštenju okrenula ka falusu drugih muškaraca, u kojem su videli izvor vlastitog uživanja kroz upuštanje u homoseksualne odnose. Falus, kao simbol muškosti i intelektualne supremacije, imao je svojstvo ogledala prevlasti muškarca nad ženom u individualnom i društvenom smislu. Tako se na ostrvu Delu, gde se nalazi Apolonovo proročište, može videti ogromni (doduše oštećen) spomenik falusu kako štrči u nebo kao upozorenje bogovima da je muška vlast na zemlji neprikosnovena. Helenski mitovi, kao retko koji drugi, prepuni su homoseksualnih odnosa. Može se reći da ni u jednoj drugoj kulturi istopolni odnosi nisu imali tako značajnu ulogu. Pri tome, ženska homoseksualnost nije bila Grcima ni približno tako zanimljiva (mada, teško je reći koliko je Grkinjama u praksi bila interesantna). O njoj u mitovima nema ni spomena. Izrazito maskulini karakter grčke kulture i potpuno odsustvo žene iz grčkog političkog života M. N. Đurić shvata kao posledicu iskonskog aristokratskog motiva, jasno izraženog već u Homerovim epovima, prema kojem je svako trošenje telesne snage na nešto što je samo korisno nedostojno čoveka i njegove suštine. Imajući to u vidu, kao i sasvim određenu ulogu Grkinje u javnom životu da rađa decu i obavlja kućne poslove, što je obavezno skopčano sa naprezanjem tela i njenom mukom, trudom, patnjom, mudri Grk je na osnovu tih elemenata zaključio da je žena stvorena od same prirode za robovanje, napose robovanje svom telu i fizičkoj snazi. Uopšte, domaćinstvo (oikos) za Grke bilo je onaj segment života u kojem vladaju zakoni nužnosti; “ono je simbol teškog bremena koje čovek mora da nosi na svojim plaćima”.9 Ovde priroda nameće čoveku uslove pod kojima on mora da obavlja procese materijalne i životne reprodukcije. Čak ni starešina domaćinstva nije u nekakvom povlašćenom položaju, ali, za razliku od robova, dece i žena, on može da napusti kuću i preda se višim sferama života, da se bavi politikom, rečju da “zakorači u pravi ljudski svet” 10, ne zadovoljavajući se samo ulogom oca ili zanatlije. Od žene se to, u najmanju ruku, ne očekuje. No, helenski bogovi i boginje vodili su intenzivan i raznovrstan polni život, veoma uživajući u njemu. Svakako da su po tome bili uzor i svetu na zemlji. Heleni su dobro znali da polne potrebe žene nisu ništa manje nego muškarčeve. Gajeve i šume svoje domovine ispunili su polubožanstvima oba pola - satirima i nimfama. Nimfe, što na grčkom znači devojke, bile su mahom mlade i lepe. Često su se nalazile uz izvore i reke, kako bi uvek bile sveže, čiste i polno poželjne. Sama država nije sputavala izražavanje polne čulnosti svojih građana, niti zakonima niti nekakvim nepisanim prezirom (na primer,
3

Elian (oko 170-240. U Arkadiji i na eolskim ostrvima. vremenom sve više izražavao kroz polje spiritualnog. lepa Korina iz Tenagre. koja je strastveno opevala ljubavne radosti. Makedonci. najslavniji antički besednik. 4 . Praksila iz Sikiona. zatim pitijske. muzike i orhestike (veštine plesanja). kćer spartanskog kralja Arhidama. ali i lepota njene lirike. odnosno pravilima za srećan brak). koja je značajna po svom traktatu O ženskom dostojanstvu. Žene. Što se tiče slikarki. Đurić ističe da se u periodu od helenskih početaka do V veka posle n. Neophodno je reći da se radi o ženama onih grčkih naroda. Zna se i za sledeće helenističke pesnikinje: Anita iz Tegeje. kada je reč o heteroseksualnim odnosima. Aristareta. po ugledu na mitsko nadmetanje tri boginje: Afrodite. Egipćani. e. Da bi se to bolje shvatilo. pisao na grčkom) to uklanjanje upoređuje sa uklanjanjem muva. Mirtida. Here i Atene. Đurić11 daje pregled tih stvaralačkih žene. Atinjanin Demosten (384-322). Hedila iz Atike. Lepota Lezbijanki legendarna je. prva među ženama osvojila olimpijski pobednički venac. Helena. granica i poredak. filosofijom. Po svoj prilici. pitagoristkinja Fintija. Pamfila se bavila istorijom.pobačaj u Grčkoj nije bio ni na kakav način zabranjen). Nosida iz Lokra. Telesila iz Arga. Osim olimpijskih i sličnih igara. već samo do izvesne tačke na putu do njega. Alkinoja iz Tronije. naročito pesništva. ali da im radosti ljubavi daju hetere (o kojima će kasnije biti reči). sačuvan je njegov spis Opis Helade). agoni u kojima su se u lepoti takmičile žene (muških agona te vrste u grčkom svetu bilo je mnogo više). sve žene (i udate i device) imale su još jednu zabranu: nisu smele da se popnu do samog Zevsovog oltara. neke su žene ipak kršilo to pravilo i nekažnjeno ne samo bile prisutne. Arignota. Najstarija helenska (i evropska) pesnikinja je Spartanka Megalostrata. To pravo priznavala je i većina grčkih mislilaca. Kalipsa. kod kojih su žene imale posebnu slobodu (Spartanci. već pre bračne dužnosti da se postigne društveno poželjan cilj podizanja pre svega sinova i naslednika. Pesnik Palada nazvao ju je “Uzvišena”. Kirenci). Dema (obe izučavale Homera). Kleopatra. filosofkinja. Aristipova ćerka i učenica Areta. ogledanjem. odnosno nagone za utakmicom. odigravale su se kalistije. istamske). e. nazivane su “zlatonosnim”. duh i vrline. zatim Manija. Iz Beotije su Aristomaha (dvaput pobedila u muzičkim nadmetanjima na Istmu). U V veku pre n. e. političarki i vladarki. te njene kćeri Esara. koji su potkrepljivali njihove agonalne nagone. govorio je da se Atinjani žene da bi imali potomstvo i vernu čuvarku doma. Grci su mislili da im je boginja Erida poklonila agonističke uspehe. već i učestvovale u igrama na vlastitim zapregama i osvajale nagrade. koja je konzervativnoj Atini davala ideal nove žene. naučnica. Aristodama iz Smirne. halikarnaska kraljica Artemisija. život Grka sve više osvajaju logos i zakon. koje su učestvovale na takmičenju povodom praznika Demetre u Arkadiji. posvetivši se isključivo slikarstvu. nužno je reći da se agonalni duh Helena. Dema i unuka Bistalija. Mija. u odnosu na početna utrkivanja u telesnoj lepoti. Iako se na žensko bavljenje politikom u većini grčkih država gledalo sa nipodaštavanjem. Pausanija navodi da je Kinaska. mera. koje su. Poslednja i najveća filosofkinja bila je Hipatija (početak V veka). bilo je i nekoliko značajnih političarki: Feretima iz Afričke Kirene. One neposlušne bacane su sa stene. Međutim. a od ostalih Doranki pesnikivanja pominju se Eumetida sa ostrva Roda. Hestijea. Naukom su se bavile takozvane gramatičarke: Agalida. tu su: Anaksandra. a u korist agonalne utakmice za bolji život čoveka uopšte. Čak ni bračna funkcija posedovanja dece nije bila posledica seksualnih odnosa ljubavi i nežnosti. Očito je da su stanovnice tog ostrva (slično i Spartanke) imale slobodu koja je ostalim helenskim ženama bila nepojmljiva. koliko je njemu poznato. predstojnica neoplatonske škole u rodnoj Aleksandriji. Prema Pausaniji. koja se bavila topografijom Troje. Na olimpijskim igrama žene su imale specifičnu ulogu. Naročito je ilustrativna lepota Sapfe kao žene. muzičarki. I u najkriznija vremena održavali su tradiciju panhelenskih gimnastičkih igara (najsjajnije su bile olimpiijske. u pojedinim gradovima bilo je lokalnih praznika nadmetanja. nikad se ne udajući. uzdržanije čak i od žena. koja se u javnim agonima “natpeva” sa zemljakom Pindarom (dakle muškarcem) i pobeđuje ga! Za Tebanku Andesistrotu misli se da je u Tebi mogla zauzimati sličan položaj kao Sapfa na Lezbu. Razvoj duhovne agonistike doveo je do razmaha svih rodova umetnosti. slikarki. bavilo više od sedamdeset Helenki (Pitagorina žena Teana pre svih.. Krasile su je lepota. Aspasija iz Mileta. M. Timareta. udatim ženama (ne i devojkama) bilo je zabranjeno da u vreme Olimpijade prelaze Alfej i posmatraju svetkovinu. pesnikinja. e. Laja se najviše bavila ženskim portretima i po tome bila veoma cenjena. Laja iz Kizika. koja je živela oko 100. najgenijalnija vladarka starog veka. najviše se mislilo na čulna uživanja ne u sopstvenoj kući. Prema Pausaniji (helenski putopisac iz druge polovine II veka n. talenat. prema njemu. na račun kulta atlete i sjaja gimnastičke agonistike. N. nemejske. godine pre n. Lezbu i Tenedu. Rimljanin.

porodici i životu uopšte. zadržava ženski princip u religiji. naravno. dostiglo tek znatno kasnije. Za razliku od Atinjanki. u to doba. najveća grčka pesnikinja. odani starom pravu zemlje. predstavlja pravi primer muzičko-agonalnog odnosa. uzdizanje i vaspitanje ukupnog pola je njen zadatak.... Jeger čak iznosi vrlo smelu ideju da je grčko muško pesništvo taj Sapfin nivo pesništva. (. koji se. Zbog toga je sasvim logično da je i vaspitanje za oba pola u celini podržavljeno. e). da ne bude zabune. Iako se za Spartu ne može reći da u povesti filosofije i umetnosti zauzima neko posebno mesto. pre n. ručnim radovima itd. Spartanci su bili prvi među Grcima koji su državi dali određenje najvišeg moralnog dobra. Frezer o tome kaže: “Težnja Sapfe je usmerena ka vaspitavanju vlastitog pola. skroz prilagođenom individualizovanom obrazovanju. tradicionalnom materijalnom principu koji. omogućava joj uvid u besmrtnost. sa gvozdenom disciplinom i bezuslovnom poslušnošću. Spartanska poimanja društvenog položaja žene.. žene Dorana. potpuno je suprotno kada je reč o njenom vaspitanju.12 Sapfa je. kao i sopstveni put za lični razvitak.14 I ovaj put srećemo se sa vaspitnim dejstvom poezije u Grka.13 odnosno u tom tako specifičnom gledanju na tada (a i kasnije) toliko zanemaren period između ženinog porodičnog i bračnog života. igri i pesmi. usmereni su prema 5 . pre svih Demofilom i Erinom. nego u obliku Platonovog erosa. S tim ciljem. na kojem je cvetala ženska eolska individualna lirika. koju je Platon nazvao “Desetom muzom”. To za Sapfu nije predmet inspiracije. ne sme se gubiti iz vida da navedeni popis izuzetnih helenskih žena samo potvrđuje pravilo da su takve žene u Grčkoj zaista bile . koju Eros nadahnjuje za stalno delanje i stvaranje. upravljanje vaspitanjem od strane države zahtevala je tek filosofija IV veka. između ostalog. Pri tome. odakle proizilaze sve radosti i patnje njene duše. Pri tome. za borbu i lov. sa današnjeg stanovišta posmatrano. patris). koji se može shvatiti kao “obrazovanje žene za najviše plemstvo ženske duše”. prema svima je goni Eros. učinivši od nje svetinju i gledajući na nju kao na otadžbinu (patra. Ta država u vidu “trajnog ratnog logora” (Platon) bila je sveobuhvatna zajednica. Ona govori o mladoj devojci koja izmiče porodičnoj skrbi. a to se najočitije vidi u Sparti. sem čulnim. Spartanac nije pripadao sebi. u dokolici posvećenog samo državnim poslovima. postojalo je oštro razdvajanje zemljoradničkog stanovništva (čija su imanja. Međutim. (. kako se ona najčešće javlja u grčkoj poeziji. ali i ljubavi žene prema vlastitom polu. izuzetno značajna jer je samodopadnom Grku ukazala na ženu ne kao majku. ako izuzmemo pojavu gimnastičkih i muzičkih agona kao vid vaspitanja građana od strane polisa (na primer. o ženi čiji je život posvećen služenju muzama i koja dobija svoje posvećeno ja kroz lepote u kolu. Zajedno sa svojim prijateljicama pesnikinjama. već državi. U ovom poglavlju data je provizorna slika uloge žene u starogrčkoj kulturi u celini. budeći tako u ženinoj duši čežnju za večnošću slave”. pri čemu je njegov privatni život bio podređen javnom. tamo nju Eros nagoni da stvara i duhovnu. što je neophodno da bi se lakše sagledali svi aspekti shvatanja o ženi i njenom vaspitanju u dve najbitnije grčke grad-države. Gde god nađe telesnu lepotu. ne kao družbenicu i suprugu muškarca. iako. imale su ugledniji položaj. Sparti i Atini. Dorci. Jeger smatra da “grčko pesništvo i vaspitanje nikad nije bilo tako potpuno sjedinjeno kao u tom svetkovanju muzikalne ženstvenosti”. koja pripada višem Erosu. Dž. Dž. Spartankama se iz Atine moglo samo pozavideti. dakle. Jednom Atinjaninu iz vremena posle Perikla (499-429). obrađivali heloti) i slobodnijeg gospodskog sloja. nisu bile izjednačene sa muškarcima. koja je polagala pravo na sve svoje građane. braka. kada je reč o položaju žena. POLOŽAJ I VASPITANJE ŽENA U SPARTI U ravnici Lakedemona. ali sada žena u tome traži svoje mesto i učešće u društvu. Naime. muško shvatanje ljubavi u svom najuzvišenijem oduhovljenju nije poetski bilo prikazivano u odnosu prema ženi-supruzi. Atina). kada je za Grka pojam braka “iz ljubavi” bio mrzak. koji su imali privilegiju isključivog posedovanja društveno-političkih prava.) Briga joj nije okrenuta samo jednoj (ženi-SD).Sasvim posebno mesto u istoriji žene zauzima ostrvo Lezb. organizujući im živote u svakom pogledu. NJen glavni predstavnik je Sapfa (oko 600. Takva otadžbina po prvi put se pokazala kao autohtona vaspitna snaga u najširem smislu.) Ona vodi devojku preko granica telesnog bivstvovanja. Sapfa je na Lezbosu organizovala krug u kojem su se obrazovale mlade devojke u muzici. Muškarci Sparte živeli su starinskim zajedničkim ratničkim životom po šatorskim zajednicama.. ratničkim vežbama i lovu. preljube razlikovala su se od atinskih.izuzetak. Naime. pa se može reći da je od starih država samo Sparta neposredno uticala na organizaciju vaspitanja omladine (ali i starijih). spartansko vaspitanje bilo je teško shvatljiv fenomen. na reci Euroti. porodice. odlikuje i obiljem osećanja i bogatstvom duševne sfere. jedno dorsko pleme osnovalo je grad Spartu..

U slučaju kada se u porodici rodio dečak. pevanju. Dozvolio je i prekid trudnoće u slučajevima kada se predviđalo da neće dati dovoljan kvalitet. Likurg je dao pravo vrsnim muškarcima da sa drugom. Na taj nažin. Uostalom. odnosno učešća u zajedničkom obedu. ne treba gubiti iz vida da je porodični život u Sparti igrao sekundarnu ulogu. lakše su se porađale. spartanski političari su u svojim fizički potpuno spremnim ženama videli sredstvo za jačanje same države.) Bili su to i podsticaji za brak”. Slično je bilo i sa ženskom decom. (U takvom kontekstu među Spartancima se nije mnogo pričalo o preljubništvu. otac se morao pojaviti pred određenom komisijom. on je smatrao da deca ne pripadaju roditeljima već državi. areté. Plutarh svedoči i o tome da je Likurg predvideo zakonom adopciju.. Imale su pravo fidicije. s obzirom na česta odsustva muževa. Lično junaštvo bilo je na vrhu hijerarhije ljudskih i moralnih vrednosti. kojim su ispitivale njegovo zdravstveno stanje. ljudske vrednosti. Tako očvrsnute mogle su na pravi nažin hraniti svoj plod. jer je bila reč o budućim majkama novih državljana. Zbog toga se spartanska devica sasvim slobodno pokazuje i među muškarcima u svojoj staroj jednostavnoj nošnji. pokazujući čednost i učeći žene da cijene dobro zdravlje i ljube čast i junaštvo ne manje nego muškarci. proglasio niz zakona protiv povučenosti i odvojenosti žena. ima potomstvo. uz pristanak njenog muža.) Zakoni o ženidbi predviđali su kazne za one Spartance koji su se prekasno oženili ili su izbegavali tu obavezu. devojačke pesme) i plešu: “Ta devojačka obnaženost nije imala ničeg besramnog. tako i žena. svemu tome se može zameriti što je. važilo i za spartansku ženu. kroz državni sistem vaspitanja. Tako su se razlike u polovima ne naglašavale. dok su muževi bili u ratu. jer je bila obavljana čedno a ne raspušteno. Sa ciljem da država dobije što kvalitetnije potomstvo. svu brigu preuzimala je država. te su se brinuli o njihovom vaspitanju. Zbog toga je bilo (i ostalo) uobičajeno da se ugnjetavanje žene u Atini i u grčkom 6 . na račun individualnosti. na žene se nije gledalo kao na po prirodi slabiji pol. Zadatak porodice nije bio ništa drugo do produženje vrste u korist države. šetaju gole u povorkama. Već je rečeno da su deca u Sparti pripadala državi. kojoj je bilo.. Plutarh navodi kako su jednom godišnje morali goli da prolaze pijacom pevajući o sebi pogrdnu pesmu. njegova sudbina bila je groblje odojčadi u guduri Tajgeta. legendarni spartanski zakonodavac. Novorođeno dete Spartanke nisu prale vodom. Njima je dato pravo da. koja malo toga prikriva (dorski peplos. Ako je dete bilo slabunjavo. koji su pevali Alkmanove parteneje. u slučaju potrebe. Država je za njih organizovala telesna i vojnička vežbanja. To je važilo i za žensku decu. Likurg. Na taj način mogle su da se osposobe za odbranu grada kada bi većina muškaraca bila na bojnom polju. pevaju (postojali su tzv. i to u pravcu razvoja telesnih sposobnosti. igranju. To je za drevnu Grčku u celini bilo nešto vrlo neobično. one su u kući bile potpuni gospodari i ukazivano im je u tom smislu odgovarajuće poštovanje (i nazivali su ih “gospodaricama”). A u Sparti stvarao se čovek (naravno. već i stvaranje . Učile su se borbi. kojom bi usvojeno dete imalo prava poočimovog vlastitog potomka. iako je Aristotel u svemu tome video samo vanrednu pokvarenost i nepristojnost Spartanki. Plutarh u Životu Likurgovu navodi kako devojke pevaju i igraju kolo nage. spartanski devojački horovi. Spartanci su veoma dobro shvatali da lepota i toliko potrebno zdravlje budućih naraštaja zavise i od lepote i zdravlja devojaka. bacanjem diska i koplja. Spartanci su imali malo poverenja u vaspitanje dece u okviru porodice. To je. pa su dozvoljavali da se ono odvija samo do sedme godine starosti. što se Atinjanima svakako moglo činiti samo sablažnjivim.1 U tom smislu Likurg se može smatrati začetnikom pedagoškog pojma koji danas nazivamo koedukacija. Od tada. jer umetnost (poesis) nije samo stvaranje lepih reči ili lepog kamena. S druge strane. koja je davala svoj sud o tome da li dete ima izgleda da postane dobar vojnik. (. nego smanjivale već od najranije mladosti. Zbog toga nije čudno što su Spartanke mogle da se snađu i u pogledu shvatanja državničkih i političkih pitanja. omogućeno da se iskaže u pogledu dostizanja tog uzora društvene vrline. na primer). dakle svemu onome u čemu su se vaspitavali i mladi Spartanci. Spartanke su bile osposobljene da. e. kao i mladići. Spartansko vaspitanje žena trebalo je samo početi na vreme. Vojnički nastrojeni. I kada se kaže da je spartanska umetnost na ne naročito značajnom nivou.prošlosti. bratske jedinstvenosti i jednakosti. kako muškarac.2 Okorele neženje bile su isključene iz sportskog života. negovan čovek kao strogi deo celine. preteča mini suknje. hrabro podnoseći porođajne bolove. što je imalo značaj podsticanja i jačanja osećaja zajednice. još je u IX veku pre n. Ipak.ljudi. Devojke su svoj organizam čeličile trčanjem. rvanjem. Prema tome. Plutarh u Životu Likurgovu piše da su se padavičava i uopšte bolešljiva deca u dodiru sa čistim vinom grčila i previjala. to nije sasvim tačno. mada već udatom ženom. bez ikakve sumnje. društva). već vinom. zamenjuju svoje muževe i na bojnom polju.

Jonska Atina Perikleovog doba dostići će savršenstvo atičke kulture kroz privremeno pomirenja ovih suprotnosti. zbog svoje uloge nastavljača vrste. Od najstarijih vremena. državnik i prvi atički pesnik Solon (oko 640-oko 560). Međutim. Boginja Atena. Konzervativan spartanski društveni sistem.i u istorijskoj Sparti. verovatno je da su žene. U takvoj situaciji. nesumnjivo. imala prevlast. ono je na neki specifičan način u staroj Atici postojalo. Posebno je indikativno to da se Zevs sa njom savetovao kao sa svojim razumom. Bilo je u tesnoj vezi sa religijom. A takva je bila. 2 On ističe da je na mestu Atine postojao mikenski grad. 7 . ipak. doći do konačnog uobličenja sistema helenskog vaspitanja i obrazovanja. koja će do izbijanja Peloponeskog rata (431) predstavljati vrhunac atičke kulturne snage. godine) simbolično izvedeno pod okriljem jedne boginje Sinoikije (grčki: ujedinjenje kuća) . u okviru koje će. koju je Zevs (dakle muškarac!) porodio iz sopstvene glave i koja je bila njegova omiljena ćerka. Do polovine IV veka građanstvo se. godine Sparta je. zajednice i individuuma. Začetnik tog sistema svakako je jedan od sedam grčkih mudraca. Već u V veku Spartu su u zasenak bacili drugi gradovi grčkog sveta. Solon je povezivanjem države i duha. kako ističu mnogi autori. koji je omalovažavao pismenost (Kito sve to sažima rečenicom da “Spartanac nikada nije naučio da se lepo ponaša van svoje zemlje”3). zaštitnica prava i pravednosti. Kito u državi Atini vidi “jedino stvarno grčko carstvo koje je ikada postojalo” 1. prijateljstvu. jahanju. sportu. kao vojna sila. No. pa i neku vrstu višeg statusa. zasnovano na kultu ženskog božanstva Atene i na mitovima uopšte. vinu. u Atini i drugim grčkim oblastima može se još uvek naći mnoštvo spomenika Amazonkama. prema Aristotelovom tvrđenju. Savez se pretvorio u carstvo sa sedištem u Atini. smanjilo na manje od 1000 ljudi (ne treba pri tome zanemariti ni efekte “tajgetskih” običaja). pokazao je da je Sparta vojno superiorna snaga na kopnu. Atena je bila zaštitnica Grka. ATINA – DRŽAVA MUŠKARCA Jonsko i dorsko shvatanje života dve su krajnosti: individualistička i kolektivistička. žene od tog napretka nisu dobile gotovo ništa. Pobedom Atine i njenih saveznika nad Persijom (480). Iako je Aristofan (oko 445-386) u Skupštini žena konstatovao kako je žensko pravo ono čega jedino nije bilo u Atini. nije mogao da izdrži utakmicu sa društvenim i vaspitnim sistemima koji su u prvom planu imali razvoj zasnovan na jakim ekonomskim faktorima bujne trgovine. koji će karakterisati društvo u budućem razvoju. ali i čulnoj ljubavi i potomstvu. postala je boginja mudrosti i umetnosti. reč je o društvu (državi) koje će u to vreme biti na najvišem stupnju razvoja. čija se muška populacija alarmantno smanjivala. koji su ovim ženskim imenom nazvali svoj grad. to je položaj žene povoljniji i ona ima značajniju ulogu. ali je u Atini već tada počeo kulturni preporod. kojim je rezultirao konstantan konflikt između Atine i Sparte. pre svega antropolozi. pesmi. otvorena i zatvorena. * * * Peloponeski rat (431-404). postavio temelje toliko prepoznatljivom atičkom čoveku. Zanimljivo je da je ujedinjenje (oko 600. dinamička (progresivna) i statička (konzervativna). koja je postala svekoliki centar snažnog iako privremenog carstva.izmišljene ili izvedene upravo za tu priliku svečanog priznanja čina ujedinjenja.svetu uopšte poredi sa slobodom i poštovanjem koje su žene uživale u homerskom društvu . taj rat iscrpeo je Spartu. te na njemu izgrađen empirijski i skučeni vaspitni sistem. naročito Atina. čijim je zakonima počelo ukidanje aristokratskog uređenja i zavođenje režima tzv. u prvom redu Atinjana. Međutim. kao i na razvoju kreativne umetnosti i nauke. robovlasničke demokratije. imale privilegovani tretman. osnovu za budući razmah impozantne kulture dalo je političko ujedinjenje desetak malih atičkih polisa. Dalje. ali da Atina u Ilijadi ne zauzima nikakvo značajno mesto. Atina je u tom smislu država muškarca. U periodu od 900. do 600. Atina. Njegovi stihovi su odraz radovanja životnim zadovoljstvima. Znači. te smatra da je atinski period 480-380 zapravo “najcivilizovanije društvo koje je do sada postojalo”. što je društvo manje razvijeno. Tek kasnije. zasnovan na vrednostima fizičke snage i hrabrosti. Na nju se mogao osloniti i uvek je bilo po njenoj volji. pre svih.

nerobovskog stanovništva . zeta na primer). u toj meri da ju je atinski pisac Euripid (oko 480-oko 410) nazvao oikurema. ali nije govorio o prostituciji. seksus je. S druge strane. žene su se. a žena bi se vraćala očevoj kući. Specifičan oblik atinske prodaje ljubavi vuče korene još iz prakse sakralne prostitucije. Besednik Isej uverava da su mnogi muškarci ostavljali sopstvene žene kako bi se oženili nekom naslednicom. ali je bilo od male koristi za suprugu i njen povučen život. s obzirom da je polovina slobodnog. 8 . Udata žena nije imala gotovo nikakva vlasnička prava. U javnom životu žene. već svoju čast). sva imovina pripadala bi njegovoj rodbini. Čak i da je bio već oženjen. ako ne oca ili muža. haos i ženu. Atinjani su osuđivali preljub sa udatom ženom. Politika je bila isključivo muški posao. imenom srednjeg roda. pri čemu joj je morao vratiti miraz. odnosno oruđe. gledajući na njih skoro kao na robove. Ako bi i postala naslednica. na sedeljkama učestvuju samo muškarci i žene sumnjive reputacije. atinski zakonodavac. Uvek je bila pod nadzorom neke muške glave. pretvorila se u malograđanku i pomalo “glupavila”. pribor). o robovima da i ne govorimo). govorili na sudovima.bila bez demokratskih prava. zasnovanom pre svega na materinstvu. pomoćno sredstvo. Zapravo. kao i mnogi atinski mislioci. U Ksenofontovim i Platonovim (Gozba) dijalozima. Čuveni Drakonov zakonik (Drakon. pa se. može se reći. zavođenje i preljub. Žene nisu imale pravo glasa. sve više je bledela. zastranio. nežnost. tako da se atinska literatura. ali time ne da zaštiti njenu. a ono vlastitog sina. pre ravnodušno no prezrivo. znatno ređe). sa obavezom da je uda uz traženi miraz. prisnost. čiji je sinonim utensilia (stvar za upotrebu. posećivali se međusobno i zajednički obavljali svoje poslove. koja je u njegovo vreme bila hramska (verska). Zatvorena u kući. nije čudno što su se Atinjani malo zanimali za polni život svojih supruga. čak i između polubrata i polusestre). dostigao je svoj vrhunac kod Aristotela. Ginekej je uvek bio dosta odvojen od androna. Oni su se redovno sastajali na Agori. Ako ne bi došlo do takvog braka. Prema Ksenofontovoj Ekonomiji. kako bi imao naslednika koji će jednog dana preuzeti pravnu i versku egzistenciju (poseban problem takvih usvajanja su pedagoški i psihološki aspekti). seksualnu strast. mogla je da koristi imovinu samo preko ovlašćenog lica. Pitagora (druga polovina VI veka) propagirao je maniheističko 3 uverenje da je iskonsko načelo dobra stvorilo red. a tako i u svakodnevnom životu. Muškarcu nije zabranjivano da za te potrebe ima onoliko žena koliko može da plati (ne na orijentalan haremski način). ali je kazna za brakolomstvo i dalje bila oštra (muž je imao pravo da ubije ženinog ljubavnika. tako i za komediju (sa izuzetkom preterivanja u Lisistrati i u Ženama u skupštini). Negativizam prema ženi. jer šteti porodici i društvenim odnosima. poznat po velikoj strogosti svojih zakona) predviđao je smrtnu kaznu za silovanje. Nisu mogle biti članice Skupštine. međusobno družile (ali. a načelo zla tminu. U slučaju smrti muža. roditeljski jaram samo bi zamenila muževljevim5 (prešavši u njegovu kuću). to ne znači da su u tom pogledu sebe uskraćivali. nema. koji je u Atini uzdignut do filosofske kategorije. na nju puno ne osvrće. nikada nije ženio. VII vek. odevena u svoju nezgrapnu odeću (hiton). moć žene u atinskoj religiji. kako bi se venčao sa naslednicom (atički zakoni dozvoljavali su rodoskrvne veze. Oni su i te kako imali interesovanja za produhovljene seksualne veze. s tim što bi otac (kirios) imao pravo da je zatraži nazad. monogaman. Naravno. tako da je u najrazvijenije doba (Perikleovo) žena bila podređena na svim nivoima življenja. Atinjanka je u kući bila gotovo kao deo nameštaja. Porodična kuća u Atini bila je podeljena na prostorije za muškarce i na prostorije za žene. Uopšte.Međutim. Muž je ženu mogao predati prijatelju. Javne kuće bile su tu da spreče brakolomstvo. kao i roba. ali isključivo sa heterama ili efebima. pa su ga oštro kažnjavali. Filosof Heraklit iz Efesa (oko 500) bio je veliki ženomrzac. koji joj je mogao biti tutor. Zbog svega navedenog. Ukoliko bi postala jedini naslednik (epiklera) svog oca umrlog bez testamenta. ženski deo imao je reze i rešetke. To važi kako za tragediju (u Sofoklovoj Elektri i Antigoni vidi se da je ženama mesto samo u kući). najbliži rođak postajao je staratelj naslednice. čovek koji nije bio u mogućnosti da ima sina obično bi usvajao nekoga (često već odraslog čoveka. Zvaničan brak morao je ostati “čist”. Skoro da im je pošlo za rukom da iz bračne veze upotpunosti uklone ljubav. ako se pokazalo da je neplodna. svetlost i muškarca. najbliži rođak imao bi pravo da se njome oženi. mogao bi da se razvede. takođe. što je dobro došlo mužu. U demokratskoj Atini (u današnjem smislu ovaj epitet ne bi opstao. U književnosti nema mesta za porodični život. muškarca . Atinjani su se ženili prevashodno zbog toga da bi imali bar jednog muškog potomka koji bi nastavio lozu. niti mogle obavljati javne funkcije.tutora. Granica između svete i profane ljubavi i u ovom slučaju vremenom je postala sve tananija. sem one satirične. Kada bi se udala 4. skupštinama.žene . Solon je uveo izmene u te zakone. već samo za potpuno muško društvo.

obične prostitutke zauzimale su nizak položaj u društvu. jer su smatrane zaštitnicama boginje ljubavi Afrodite. kome je pred sudijama bio krunski argument da svojoj branjenici pocepa haljinu na grudima i pokaže njene draži. On navodi neke od upotrebljavanih naziva za prostitutke: družica. Perikle je ostavio svoju zakonitu ženu (oteravši je od kuće) zbog jedne od najblistavijih hetera. u istoriji zbilja jedinstvenog. Mnesareta je poznata i po tome što je izvedena pred sud zbog asebije (bezbožnosti). Atinjanin od takvih žena nije tražio samo seksualna zadovoljstva. Zabeleženo je da je Solon osnivač gradskih (državnih) javnih kuća. jer je. mahom. hedoniste Aristipa (435-355) sa Lajidom. U slavu hetera dizani su hramovi. Zbog toga nije neobično što se život gotovo svakog Atinjanina povezuje sa nekom od hetera. te “sudije obuze sveti strah pred božanstvom. N. antropolog F. oženio baš njom. javna žena. Zahvaljujući “carici erotike”. dikterijade (obične javne žene). koje su senazivale dikteria. Ljubitelj žena. dajući im epitet “sveštenica ukusa i prefinjene erotike”. Henrikues6. za koju se tvrdi da je autor njegovog poznatog posmrtnog govora. Aspasije. Hetere su bile najcenjenije. Na ulicu su izlazile u posebnoj odeći. hetera pre svih. 9 . bile obrazovanije od drugih žena (udatih). fenomena da jedan takav sloj žena dostigne takav društveni status. pretežno strankinje). intelektualni doživljaj. hetere su verovatno bile najobrazovaniji sloj žena u Atini. graciozne i elegantne. konkubine (robinje koje su se mogle prodavati i kupovati za seksualne ili kućevne potrebe) i 4. Njih je kupovala država. ona zahtevala i pravo na svoj izbor (i to je jedan od retkih izbora kojima je neka Atinjanka raspolagala). ukazuje na njihovu izvanrednu lepotu i visoku obrazovanost. Trgovac Lisikle postao je poznat zahvaljujući tome što se. što je. u kojima su se nalazile dikterijade. auletride (frulašice. Đurić8 smatra da su saloni nekih hetera vršili tako moćan uticaj na helensku prosvetu poput salona velikih kurtizana na francusku prosvetu XVII i XVIII veka. ali nije hteo da plati traženu cenu od deset hiljada drahmi.Autor jedne od najboljih istorija prostitucije. One su prezirale brak i bračnu disciplinu. navodi čitavu lepezu izraza i vrsta žena koje su u Atini pružale seksualne usluge. duhovite. Takođe. I to se nije smatralo nikakvim zlom. Heteri Rodopidi Herodot (oko 485-425) posvećuje u jednoj svojoj knjizi dva poglavlja. trkala. otmene. Nekim heterama omogućeno je da budu najobrazovanije ličnosti (među ženama pogotovo) svoga doba. i oni se ne usudiše da ubiju proročicu i sveštenicu Afrodite”. U Atini najrazvijenijeg doba postojale su četiri kategorije žena koje su smele stupati u vanbračne seksualne odnose: 1. Ona nikad nije izlazila na ulicu poput običnih bludnica. Slavni besednik Demosten (384-322) zaljubio se u heteru Lajidu. U ranoj fazi atinske prostitucije (pre Solona). pratilja.9 Smatra da su na taj način “moćno uticale na razvitak helenske umetničke kulture i da su Helenima ponovo pokazale ideal obrazovane žene” 10. vučica. Potražnja za njima bila je velika. rame uz rame sa statuama zaslužnih političara i vojskovođa. što predstavlja početak epohe koja je nova u helenskoj umetnosti. Ovakvo društveno i državno odobrenje u pogledu seksualnog ponašanja dovelo je u Atini do. ravan (i više od toga) zakonitim suprugama. muškarci su imali zakonsko pravo prodaje svojih sestara ili kćeri javnim kućama ako su one bile osuđene zbog bludničenja kao teškog prekršaja. tiranina Pisistrata. kresačica. Najobrazovanije su se nazivale hetere ili čak Afroditine ždrebice. i njegovih sinova Hipije i Hiparha. a još više u vreme njegovog naslednika. spavaonički rob. Bitan udeo u tome imala je njihova visoka obrazovanost. Njena naklonost nije se mogla kupiti lako. Bile su lišene svih građanskih prava. Iako je privođenje slobodne građanke u javnu kuću kažnjavano čak i smrću. Postoji bezbroj primera. javila se sklonost ka slikanju i vajanju ne samo muškog nego i ženskog tela. Hetera se u Atini razlikovala od svih drugih žena. 3. nakon Perikleove smrti. a branio ju je besednik. M. Poznate su veze pesnika Sofokla (496-406) sa Arhipom. zabavljačice. hetere (prve na lestvici). te izvlači zaključak da je to pouzdan znak njihovog položaja u atinskom društvu.7 Odličan primer Sokratove ironije imamo u Ksenofontovom dijalogu Sokrata i javne lepotice Teodote. Atinski vojskovođa i državnik Temistokle (oko 525-oko 460) imao je sina sa jednom heterom. u Platonovoj Gozbi (201 D) kaže da se ljubavnim mudrostima naučio od hetere Diotime. ne samo javnih. a njihove statue krasile su javne zgrade. 2. koja je poslužila Praksitelu (IV vek) da iskleše svoju Afroditu Knidsku kako se naga kupa u moru. političar i veliki ljubitelj heteri Hiperid (390-322). Ma kako izgledalo opskurno. Thais. Mnesareti (zvali su je i Frina). pa su bile neka vrsta javnih službenica. nego po seksualnim uslugama. zatim zabavu i. već i neku vrstu drugarstva. jer su hetere. sem novca i darova. Njihov položaj počeo se popravljati sa Solonovim zakonima. iznad svega. Aleksandra Velikog (356-323) sa Tajidom. koja se posle njegove smrti udala za Ptolomeja Prvog i tako čak postala misirska carica. Sokrat. Diotima ili Targelija bile su čak poznatije po svojim sposobnostima zavidne filosofske rasprave.

jedni i drugi se u tom pogledu nisu razlikovali. efebima. S obzirom na podređenost ženskog pola u Atini. devojke su se vežbale u pevanju. gimnazije (15-18). Što se igre i igračaka najmlađih Atinjanki tiče.muzički obrazovan čovek). Tako su devojčice nakon sedme godine i dalje ostajale u roditeljskom domu. kao i kolicima koja su vukla sitna deca. Za nju se nije predviđao neki posao van kuće. na primer. Pederastija je bila nešto po sebi razumljivo. prethodilo je poučavanju i pismenosti. često i sluškinje. Brigu o deci vodile su majke. One su težile da od devojčice formiraju lepu devojku.14 10 . lasice. dakle vrlo svestrano vaspitanje. sledilo je svečano krštenje. bake. pa tako i ono namenjeno devojkama. verovatno zbog toga što su im bile poznate dobre strane spartanskog fizičkog vaspitanja. Muž. zbog siromaštva. U jako siromašnim kućanam žene su same mesile hleb. Priznavanje očinstva nad novorođenim detetom bilo je posebno obeležavano kao neka vrsta svečanog čina zvanog amfidromija. zasnovana na afirmisanju lepote muškog tela i muškog intelekta. nakon čega su išli u muzičke i gimnastičke škole (7-15). neke Atinjanke radile su van kuće (trgovina ženskim potrepštinama. Arheolozi su pronašli puno glinenih figurica u obliku zvečki. otac više nije mogao po svojoj volji raspolagati životom i smrću deteta.da svom suprugu rađa decu. gde su sve do udaje najviše vremena provodile u posebnim ženskim prostorijama . jeste i muška homoseksualnost (pederastija).mogle da izađu iz ginekeje i učestvuju na svečanostima (tesmoforije). U datom istorijskom kontekstu. postojao na ostrvu Lezbosu. Kao igračke. opštenarodne igre). Atinjani (generalno Grci) voleli su muziku i ples. Kasnije. obućarke. veoma značajno za kakav-takav boljitak u pogledu položaja i vaspitanja žena u Atini i drugim polisima. nego i veličali sa divljenjem. Po rođenju. Dakle. svedeno na kućnu obuku. pravo koje je počinjalo i pre porođaja. konačno. kao društveno poželjan cilj. Tek u krajnjoj nuždi. imao je pravo vlasništva nad decom. posebno psi. Samo izuzetno. Posle toga. učile su se čitanju.o praznicima. 12 Tek od tada. naročito kada se upražnjava sa dečacima. pa sve do Platona. čime im je bilo omogućeno da steknu solidno obrazovanje. pa i sviranju na nekom instrumentu (kitara). počev od Solona. Samo do sedme godine života. intelektualno.ginekejama. I nakon porođaja još uvek je mogao odlučivati o tome hoće li prihvatiti dete ili neće. 11 Mogao je od žene iznuditi pobačaj (koji je bio zakonom dozvoljen). patke. Za razliku od njih. To je bila osnovna funkcija žene . Ako. No. igranju. uključujući i marionete pokretnih udova (neuraspasta). dojilje). u čijim pesmama. čiji je slučaj pre izuzetak nego pravilo. kupani su u mlakoj vodi. po mogućstvu sinove-naslednike. koja se obavljala najkasnije desetog dana nakon porođaja. pa se učenje pevanja i sviranja smatralo temeljima građanskog vaspitanja (a pravi građanin bio je musikós anér . igrale su se koščicama i kockama (astrágaloi). tkanje). često su služile i žive životinje. estetsko (“muzičko”). Solon je morao propisati da niko ne sme svoju kćer (niti sestru) prodati. dok su žene doseljenika često bile tkalje. kao i mnogo lutaka za devojčice. pa su. pojava koja je doprinela potcnjivačkom stavu Atinjana prema ženama. sada zanemarimo hetere.ako se prihvati kao tačno. Dok su se dečaci igrali polugoli. ali i dobru domaćicu i uzornu buduću majku. pisanju i računanju. muzičko vaspitanje uopšte. pa su se devojčice i tome učile. verskim ili drugim narodnim svetkovinama . krojačice i slično. Bračna zajednica funkcionisala je kao sredina u kojoj su se rađala deca. a nakon sedam dana odnosili su ih u hram (priznavanje očinstva). male Atinjanke učile su se samo domaćim poslovima (kuvanje) i ženskim ručnim radovima (obrada vune. konjića na točkovima i raznih životinja. Atinjanke iz uglednijih porodica često su svojoj deci uzimale dadilje iz Sparte. moralno. Brak po sebi nije automatski činio potomke legitimnim. tako da se može zaključiti da je njihovo fizičko i umno vaspitanje (naročito u poređenju sa mladićima) bilo zapostavljeno. dojilje i dadilje.13 U Atini nije bilo nikakvog obrazovnog zavoda za devojke. pored ljubavi prema ženama i plemićkom sportu. Ipak. i posle toga. miševi. kakav je. Sem toga. od početka su imale zvečku ili čegrtaljku i loptu (sfaira). pederastija nije u toj meri prevladala da bi ugrozila populaciju Atinjana. devojčice su dobijale vrlo oskudno vaspitanje i obrazovanje. fizičko. doduše retko . ali i kazniti je strogo ako bez njegove dozvole prekine trudnoću. Sinovi su isključivo porodično vaspitanje sticali samo do sedme godine života. prepelice. potpomognuto i vanškolskim institucijama (pozorište. Solonovi zakoni predviđali su da roditelji imaju neograničenu vlast nad decom. Mušku homoseksualnost Atinjani su ne samo tolerisali. značajno mesto zauzima ljubav prema dečacima. devojčice su to činile uvek odevene u haljinice. kako pokazuju slikarije na posudama. budući neosporni gospodar kuće i porodice. Najodgovornije za njihovo vaspitanje bile su majke. efebije (18-21). čak i skakavci.

svemu tome nedostajala “vlast nad mužem” (bilo je. Međutim. gospodarica”16. kako su Atinjanke i posle udaje vezane za porodicu i domaće poslove. sadrži i “blistav niz tragičnih junakinja . pouzdano se zna da ni u tragedijama ni u komedijama nikada nije igrala neka žena (glumci su nosili odgovarajuće maske ženskih likova). dajući očevima mogućnost da svom sinu pruži i više obrazovanje. četiri elektre. čiji je položaj. komedije su radije gledale žene iz naroda). tankom struku. nastavlja Kito. Dalje. poredeći je sa drugim zemljama. sve u skladu sa Perikleovom izjavom da ono najbolje što žena može da postigne. kada (u književnosti) muškarac domaćin priređuje ručak. “kao kakav Kiklop u pećini” (275)? Zar mu nije nikad palo na um “da sa svojom ženom porazgovara o bilo čemu drugom izuzev o upravljanju kućom i o rađanju zakonitog poroda?” (273-274). bez ikakve ironije. a to je bilo tako. Grčku. te navodi Temistokleove reči: “Ovaj mališan (Temistokleov sin-SD) je najmoćniji čovek u Heladi. rekli bismo da je nedostajala i njena vlast nad sopstvenim obrazovanjem. između ostalog. Dakle. koji je. govori nešto u prilog tom Kitoovom razmišljanju. Naime. 271)? Da to ne zvuči istinito. kao što smo videli. Po svemu sudeći. odlazio bi heterama. važi i za priredbe u Dionisijevom teatru u podnožju akropole. već pre na “raspodelu materijala”. Grčka književnost. Ovakvim shvatanjima može se pridružiti i Kitoovo. da su hetere bile jedine žene u Atini koje su mogle da se institucionalno obrazuju.Dosta se pažnje pridavalo izgledu devojaka. obrnuto) kad bi ušao u njenu spavaonicu. uključujući i pravo na obrazovanje . prema njemu. Isto. Isti autor takođe ističe istorijski dokazanu činjenicu da su žene nesumnjivo smele ići u pozorište. već kao nečija žena. a njoj naš sin”. “prema jednoj polovini svoga naroda postupao s ravnodušnošću. njegova žena se ne pojavljuje (syssitia). čovečnost i radoznalost. Muž i žena su. koje označava potlačenost žene u Atini. uz veće javne kuće organizovane su škole za bludnice. koga odlikuju živa inteligencija. posećivali svečanosti u Demetrinom svetilištu. Kito se opet pita.. On navodi kako su Atinjanke u vreme panatenejâ (velikih narodnih svetkovina. pri čemu žena jeste da živi povučeno.tri klitemnestre. nije nikakav bitan argument. Atinjanin. ali ne i odeljeno od sveta. Đurić. koji bi poželeo intelektualno žensko društvo. Euripid govori o tome da su i žene imale svoje društvene zabave!). Za njih nije bilo organizovanog obrazovanja. Kito obrazlaže. Jedan drugi autor konstatuje da je “Atinjanka barem neprikosnoveno vladala svojim domom.. koje su se svake četvrte godine priređivale u čast boginje Atene) sačinjavale znatan deo publike. one su sedele na najvišim tribinama (u prvim redovima bili su sveštenici i drugi povlašćeni). dakako. društvenost. ni po dobru ni po zlu. 11 . praktično izdvojene od spoljašnjeg sveta i društvenog života. naročito u poređenju sa životom njene polne rođake u Sparti. Isti autor smatra da su i neudate Atinjanke mogle da prisustvuju Olimpijskim igrama. lepoj kosi i obrvama. vidi kao “kolevku slobode”. Da li joj je baš govorio: “Vi se zaboravljate! Vi ste atinske žene koje retko treba da se pokazuju. jer je njen muž imao previše “posla” i zadovoljstava van kuće i nije ga bilo često u njoj. prema njemu. zar je moguće da je on baš svako veče bio domaćin ili gost (nadasve. nije dokaz o nevažnosti porodičnog života za Grka s obzirom da grčke drame nisu zasnovane na odražavanju stvarnosti.gotovo svedene na status robinje. Atinjanima ja. danas mogla nazvati čak i visokim obrazovanjem. na kojima su prikazani prizori iz domaćeg života. Morus15. naročito kada je reč o posetama dramskim predstavama (više su volele tragedije. U relevantnoj literaturi postoji jedno opšte mesto. postoje autori koji smatraju da položaj žene u demokratskoj Atini ne smemo smatrati previše podređenim. brojnim argumentima koji se tiču i pitanja obrazovanja žene u Atini. jer on voli muško društvo. Mada je. tvrdi Morus. neretko na prvom mestu. na primer.17 On se pita kako je to moguće. No. Svim tim podacima on ilustruje svoj stav da se ne može olako reći da je žena bila tako strogo vezana za svoju kuću i tamo provodila čemeran život u samoći ginekeje. gde su se nove mlade devojke učile umeću svog zanata. a nikada čuju” (276)? Postoji veliki broj slikanih vaza iz V veka i vajanih nadgrobnih kamenova.18 Atička tragedija. gotovo ništa nije činila da to omogući i devojkama. koje su se noću nastavljale orgijastičkim plesovima. prijatnom držanju. podrazumevao pružanje intelektualnih usluga. dok se atinska država na svaki način starala o obrazovanju mladića. pri čemu Kito ima u vidu da je i danas čest slučaj uzimanja muževljevog prezimena. Takva škola bi se. zatim. Tekmesa. dodaje on. To što nečega nema u književnosti ne daje dovoljno povoda za zaključak da ga nije ni bilo u stvarnom životu. takođe. pa čak i prezrenjem” (str. da je jedan Atinjanin. meni moja žena (istakao-SD). uskraćene u svim pravima. jeste to da se ne spominje javno. da li je večerao sam. svojim je robovima ona bila despoina. Pod pretpostavkom da nije. jer Helenima daju naređenja Atinjani. Na koji način su hetere sticale to svoje zavidno obrazovanje? Neobično je i vrlo specifično za atinsko društvo. Ni to što se Atinjanka ne zove sopstvenim imenom. Naravno. bio negde između atinske gospođe i obične prostitutke.

Pri tome. hrani ga. bio je podređen muškarcu. Dejanira. jer treba da služi muža. odnosno tadašnje primitivnosti fizičkih uslova života.19 Šta je u međuvremenu radila devojčica. U prilog tome. Ksenofont je govorio o stavljanju reza i rešetaka na ženine prostorije. daleko od toga da su bezlične. koji na pozornicu izvodi tako razvratne bludnice “da pristojnim ženama dođe da se obese od stida” (283). Ta podređenost 12 . I Kito. kao ni između klasične grčke i moderne književnosti.. ali Aristofan navodi reči jedne žene: “Teško je za ženu da izađe. što bi bilo potpuno nerazumljivo da je opravdana pretpostavka da su dramskim svetkovinama prisustvovali samo muškarci. i odgovara: “Dobijala je od svoje majke pouke iz veština potrebnih građanki. shodno tome. Posebnom “bezazlenošću” Kito naziva ustaljeno uverenje da su “Atinjani odlazili heterama zato što su te žene bile obrazovane. možemo se upitati ne dolazi li Kito u protivrečnost sa samim sobom kada. već pre kao sliku pretpostavljanja interesa društvene grupe . smatra da je Atinjankama obrazovanje koje se stiče u pozorištu bilo dostupno. U Aristofanovim Žabama pominje se Euripid. validno ili ne. kao i time da su možda atinskim ulicama šetali i problematični ljudi. Kito negira široko rasprostranjeno mišljenje da su Atinjanke bile “držane u skoro istočnjačkoj izdvojenosti”. pevanje (mousikê) i telesno obrazovanje. Antički kritičari Euripida su proglasili ženomrscem. tumačeći ga ne kao odraz atinskog stava prema dostojanstvu žena. prethodno negira. već da bi se “vaspitavao za muževno doba” (282). koju. položaj žene u grčkom polisu. Tvrdnja da su devojčice bile nepismene i neobrazovane zato što nisu išle u školu za Kitoa je pod velikom sumnjom. ako kažemo ‘iz kućnih poslova’. Jokasta. I sve su predstavljene kao snažne ličnosti. Nije li i danas tako. pozorište predstavljali (su) daleko važnije izvore znanja od pisane reči” (282). Kito tvrdi da je za običnog Atinjanina pismenost bila “srazmerno nevažna” (knjige su u to vreme bile prilično retke). on je pobornik stava da je u pogledu prisustvovanja pozorišnim predstavama “među polovima postojala sloboda i jednakost koja je za nas nezamisliva” (284). koja je upućena “dečacima. što važi i za Eshila (525/524-456) ili Sofiklea. u odnosu na muziku (koja razvija lepo ophođenje i mudrost) i telesne vežbe (moralni uticaj). on žene nije smatrao beznačajnim.Antigona. robovima i slobodnim građanima bez razlike” (283). pita Kito. bez obzira bile dobre ili loše.feministom! Bilo kako bilo. ostavljajući sve privatnoj inicijativi. izvlači zaključke iz iste te književnosti. u kojoj se kaže da je to ona vrsta besedništva. a neki moderni . navodi Platonovu kritiku poezije. takva vrsta obrazovanja bila dostupna i atinskoj ženi. Na sličan način tumači i argument koji se tiče položaja žene kao naslednika pred zakonom. a videli smo kako je to bila raznolika i odgovorna dužnost. što važi i za pitanje ustanovljavanja dovoljno jasne razlike između položaja devojaka i udatih žena (pri čemu se često zanemaruje značaj istinskog društvenog konteksta. jer se čitanje može naučiti i kod kuće (setimo se Loka!). a da su “razgovori. kao izvor podataka o realnom životu. stekao poželjne moralne. što bi bilo vrlo nelogično da je istina da su žene čamile kod svojih kuća. Ismena.. mogu indukovati i ovakvi i onakvi zaključci. telesne i manirske odlike. pita se Kito. * * * Bez obzira na različita tumačenja. smatrajući da to pitanje iznad svega nije pravovaljano proučeno. Učenje čitanja i pisanja bilo je srazmerno kratkotrajno u odnosu na učenje poezije. uz neizbežne razlike koje se najbolje vide u odnosu između Sparte i Atine. češće su energične. Kod Euripida one su. ali da se to može tumačiti i potrebom da se dami obezbedi pristojna pratnja. onda kad to odgovara njegovoj teoriji. dečak nije išao u školu radi svedočanstva i sličnih privilegija. Andromaha.porodice ili polisa . naročito imajući u vidu poslovičnu atinsku inteligenciju i radoznalost. Nakon svih analiza. Hekaba. to zvuči sasvim lepo. ženama i muškarcima. Fedra. kao Morus. preduzimljive i pametne nego što to nisu. pri čemu se o tome država nije previše brinula. Pretpostaviti da nije učila ništa drugo sasvim je besmisleno” (283). to se čini ponižavajuće. raspravljanje. Jelena” (277-278). često snalažljivije i od samih muškaraca. te je. Možemo prihvatiti kompromisnu soluciju da je Kito ovim argumentima pokazao bar to da se iz književnosti.” (279). nikako ne i jednoznačno usmereni na svakodnevne restrikcije u životu i obrazovanju žena. ali ako kažemo ‘iz nauke o domaćinstvu’. kupa dete. Naravno. dok su njihove supruge bile glupače” (285).interesu pojedinca. koji nužno povlači oštru razliku između života i delokruga muškarca i žene). održava sluškinju budnom. U svakom slučaju. Medeja. gledano u celini. te dodaje kako ženama nije bilo dopušteno da izađu bez pratnje nekoga ko bi ih držao na oku.

obavezno Atinjanku. održavajući ga otpornim i jakim. Često ga je ismejavala i tukla pred drugima.odrazila se i na sferu vaspitanja. Svoju goropadnu ženu uporedio je sa jogunastim konjima koje jahači vole da imaju. Tražeći znanje. ušla u legendu i u poslovice. bez obzira na navedene nesuglasice. “njokalica. e) tumači oskudicom u atinskim muškarcima i padom broja stanovnika. ženi nije dala dovoljno prostora za usavršavanje i kvalitetnije institucionalno obrazovanje. napisaće ih neko drugi). intelektualnog činioca. s kojom bi rađao decu. ali i individualni pokušaj da se sopstvena. Sokrat (469-399). iako sebe nije zvao ni vaspitačem ni učiteljem. Njena svadljivost bila je delom posledica Sokratove navike da odlazi na trgove i razgovara o nepraktičnim stvarima. Pa ni ti ne mariš za gakanje gusaka!” Na sagovornikov argument da guske nose jaja i legu mladunce. Prema Ničeu. Nosio je otrcana odela i hodao bos. Nije se bavio državnim poslovima (sem kada je morao). Smatrao je da je njegova misija nespojiva sa pisanjem bilo kakvih knjiga (ako njegovi govori imaju vrednost. sa rapsodima.u oba slučaja ćeš se kajati”. Sokrat se nije previše bavio pitanjima države. Bio je srednjeg rasta. izbuljene oči. jeste osvedočenje njegovog učešća na “terevenkama”. pa se čini da nije bila posebno umna. nezavisna misaona konstrukcija pretpostavi društvenoj i ustaljenoj. kao što su poštenje i dobrota. pa je svaki građanin imao pravo na još jednu ženu. muškarca za ulogu aktivnog društvenog. na Ksantipinu konstataciju da je nepravedno osuđen. Nije uzimao novac za svoj vaspitni rad na atinskom trgu. Atina. smatrajući da nema života bez istraživanja. Duranta2 i M. te vrlinu zasniva na nauci. kao jahači koji se nauče jahanju. bar ne gore od poznatog odgovora o svrsishodnosti ženidbe: “Oženiš li se ili ne . Sokratova gotovost da 13 . uzvraća: “Pa i meni je Ksantipa rodila decu”. baca se na traženje. kozja bradica i ćela. što nije donosilo novac u kuću. ali je po svom osećanju i mišljenju bio pravi Helen. i on “u zajednici sa Ksantipom naučiti da se prilagodi ostalom svetu”. 5 Znači. izgleda. odgovorio je duhovito i pomalo džangrizavo: “Pa zar bi htjela da sam s pravom osuđen?”6 Zahvaljujući sofistima. tako pročišćen. što Diogen Laertije 3 (III vek n. SOKRAT KAO EROTOSOF Sofisti su težili oslobađanju čoveka tražeći ga u zonama čulnog i nagonskog. sin vajara Sofroniska i babice Fenarete. on se ne prepušta sofističkom skepticizmu i slatkorečivosti.ženama. njegove nesuglasice sa Ksantipom nisu uticale na to da stekne loše mišljenje o ženama. dokaz da je mogao da popije puno (pri tome da ostane dostojanstvenog ponašanja). Verujući u postojanje istine i pravde. Budući da su simposioni okupljali isključivo muškarce. mislio je. Time je doprineo da filosofija još intenzivnije postane suštinski nosilac obrazovanja. kao kulturni centar antičkog sveta. Sokrat nije bio lep čovek. Tome je odlučujuće doprineo Sokrat. oko hramova. Postoji mišljenje (Satir i Hijeronim sa Rodosa) da je obe imao u isto vreme. i neka svedočanstva da je Ksantipa veoma patila za svojim mužem nakon njegove smrti. Vodio je računa o nezi tela. odnosno na pripremu za tačno određene društvene (i državne) funkcije: žene za ulogu majke i domaćice. kao na neprestano kloparanje dizalice. Atinski trg postao je atinsko obrazovalište. kako bi rekao Zamorovski. N. Za razliku od većine svojih prethodnika (a i sledbenika). kako ga slika jedan Sokratov sagovornik u Ksenofontovoj Gozbi. Sokratov široki pljosnati nos. 4 Postoje. mudracima i običnim zanatlijama. Đurića. i to kao vojnik). čime podseća na Kentaura ili Silena”. On sam ništa ne zna. Po svemu sudeći. Diogen navodi kako je Perikleov naslednik Alkibijad (450-404) rekao da je “Ksantipino vladanje nepodnošljivo”. Sokrat se i ženio iz čiste ironije. već da je njegovo mesto na trgu. sa muškarcima i . I pred samu smrt. na šta je Sokrat odgovorio: “Pa ja sam navikao na to. šetalištu. Ksantipa je.1 Za V. traži vrlinu. Ženio se dva puta (Mirtom i Ksantipom) i imao tri sina (Sofroniska i Meneksena sa Mirtom i Lamprokla sa Ksantipom). Ksantipinu narav prihvatao je gotovo naučnički i filosofski i govorio kako se putem svog odnosa sa njom uči postupanju s ljudima. a njegova uloga da razgovara sa svakim ko je to hteo: sa mladima i starima. prvi je filosof za koga znamo kako je izgledao: “tikvasta glava i prćast nos. vojskovođama i državnicima. shvatanjima koja su i odraz društvenih prilika u kojima su nastala. podeblji. vežbalištu. zatupasta kao modri patlidžan”. već je svoju pažnju usmerio na probleme čoveka i njegovog života. širokih ramena. Stavovi prema ženi i njenoj ulozi u društvu i državi mogu se dobro uočiti i u shvatanjima značajnih atinskih filosofa. filosofija je stupila na trgove. Sokrat* za čovekovom slobodom traga na jednom višem nivou. nivou umetničkog mišljenja i delovanja. političkog. zahvaljujući svojoj svadljivosti. oslobađa se sofističkog sveznadarstva i. niti je poput sofista putovao od grada do grada (Atinu je napuštao samo tri puta. tako da će.

duše iz koje proizilazi sveukupno ljudsko delanje i držanje. Baš kao ni poštovanje koje je pokazivao prema ženama. Đurić lucidno zaključuje: “Genijalan agonističar. odlučan faktor u razvijanju celovitog čoveka.telo. To je daleko od prostih uputstava jednoj javnoj ženi kako da se što pametnije bavi svojim zanatom. ima svoj ritam i melodiju. On odgovara: “Nego radi čega misliš da me Apolodot ovaj i Antisten besprekidno prate? Zašto Kebet i Simija dolaze k meni iz Tebe? Dobro znaj da se sve to ne dešava bez mnogih ljubavnih čini i basmi i vijoglava 8!” (89). Sem ljubavi prema dečacima. još će više imati koristi. 86 navedenog izdanja). On svakako nije sveden na vladarku fizičke ljubavi Afroditu. Sokrat je posetio Teodotu kao onaj koji je zaljubljen. a u njemu dušu kojom se domišljaš i kojim bi pogledima izazvala sviđanje i kojim bi rečima izazvala radost” (86). već da vlada njime. A tome će poslužiti majeutika. Teodota shvata da nju Sokrat voli i poštuje na nekako drugačiji način od ostalih. Teško da ćemo u helenskoj literaturi naći ovakve reči divljenja prema jednoj ženi. 7 sem što je dobar primer za ironiju. kad odemo. čeznućemo za njom.11 Na ovaj način Sokrat je ironizovao poziv hetera. ali i mnoge prijateljice koje od njega uče “ljubavne čini i basme”. Ona. Briga o duši važna je. Takvog Erota kakvog joj je “Sokrat nagovestio kao pravi put života”10 ona tek treba da istraži. Već na početku razgovora Sokrat iskazuje reči svog poštovanja i divljenja prema Teodotinoj lepoti: “Teodota se već koristi našom pohvalom. babička veština o kojoj Platonov Sokrat kaže: “Moja primaljska vještina odgovara u ostalome onoj primalja. umerenost i telesnu čistotu. kako kažu. kako se često tumači u literaturi. Sokrat je pozdravljao i ljubav prema ženama. Sokrat želi da Teodoti ukaže na više. Njegov razgovor sa Teodotom.kao što se obično rastajao od onih s kojima je razgovarao . zato je prirodno što mi nju poštujemo. Teodota (u prevodu Bogdanka ili Božidarka) je bila čuvena atinska javna lepotica. koliko ih je poštovao i voleo. Sokrate?” (88). što je i sam činio. ni on nije imao ništa protiv posećivanja heteri. a razlikuje se time što se izvršava na muškarcima a ne na ženama i što pazi na njihove duše. čudesni erotičar”. niti da bi sam trijumfovao. ovaj insert nedvosmisleno pokazuje kakav odnos je Sokrat imao prema ženama.9 Na kraju razgovora. celovita. Važno je i to da se sada i žena pojavljuje kao ravnopravni (sa muškarcem) predstavnik ljudskog roda. a mi već žudimo da se dotaknemo onoga što smo videli. Poput svojih savremenika. nego je pitanje viših duhovnih sfera. a ona da bude poštovana” (str.prijatelja” (87) dođe do novih družbenika. Analizirajući Sokratov razgovor sa Teodotom. Zanimanje njegove majke nesumnjivo je imalo uticaj na formiranje majeutike. Dokaz da je svoj metod ironije i majeutike Sokrat primenjivao i u razgovorima sa ženama jeste razgovor sa heterom Teodotom. nakon što od njega zatraži “u zajam tu vijoglavu” kako bi i njegovu pamet razvrtela.ravnopravno razgovara i sa ženama nije bila uobičajena za njegovo vreme. kaže da ne želi da bude primamljen njoj. i kad prenesemo glas o njenoj lepoti. jer ima mnoge poslove. nađe put ka istini. Zbog toga nije čudno što Teodoti prijaju Sokratove reči. što je zabeležio Ksenofont u svojim Uspomenama o Sokratu (III 11). već da ona poseti njega i da će je rado dočekati “ako samo unutra ne bude milija” od nje (89). I ona ima dušu (postojanje ženske duše apologete hrišćanske crkve kasnije će ponovo osporiti). Sokrat hoće da kaže kako za ljubav. Nakon razgovora sa Sokratom “razmišljaće lepa hetera da li će je pravoj sreći dovesti njena služba Afroditi Sveopštoj (Venus Vulgivaga) ili Afroditi hetera ili nova služba onoj ljubavi koju joj je nagovestio Sokrat. pitanje duše kao središta Sokratovog čoveka. duhovne vrednosti i sadržaje njenog života. ali ne da bi ga ismejao. Ta sokratovska duša. jeste “ona koja se lepo obavija . Na njegove reči da nema vremena da joj se u “lovu” pridruži. samosavlađivanje. a ne na tjelesa. Iznad svega. u čemu će biti tajna te bolje žene i kako da uspe da je nadmaši.kao onaj koji se bezgranično poštuje i voli”. Teodota začuđeno pita: “Zar se i u tome razumevaš. ali se baca u razmišljanje na koji način će “ta milija” uspeti da je pobedi. koje rađaju. No najvažnije u mojoj vještini je to da može na svaki način ispitivati da li duša mladića rađa utvaru i laž ili čestito i 14 . nadtelesne. U nastavku razgovora ona. učini i sebe i zanat duhovnijim. prema Sokratu. imajući u vidu predmet našeg interesovanja. pri čemu je zahtevao trezvenost. pomišlja da je on savetuje kako da pomoću “mreže za hvatanje najskuplje lovine . ne treba da se odvaja od tela. prema Sokratu. Slikarima je služila kao model. da ne postoje samo zbog ukrasa i telesnih uživanja. već da Teodoti pomogne da se pročisti i da se vine iznad prizemnosti svog zanata. druge faze u njegovom metodu samosaznanja. ironičar. jer duša mora biti jedinstvena. Osnova te mreže. i otići ćemo nadraženi i. toliko koliko dopuštaju pravila pristojnosti. kako kaže Jeger. sreću i vrlinu postoje mnogo uzvišenija sredstva od lepog tela i čulnih uživanja. pokazujući se. On pokazuje da je svestan toga da su i žene dostojne tih viših vrednosti. pokazuje kako je savetovao tu ženu na koji način da najbolje udesi svoj život. a rastao se . meeutičar i pronicljiv erotosof. najpre.

istinito. Naime, i ja imam zajedničko s primaljama to da sam sterilan u mudrosti, a što mi već drugi prigovoriše da druge ispitujem, a sam ne dajem nikakav odgovor zato što nemam nikakve mudrosti, pravo mi prigovaraju. A razlog tome je ovaj što me bog prisiljava da budem primalja, ali mi je zapriječio rađati. Stoga ja sam nisam baš ni u čemu mudar niti je iz mene potekao neki pronalazak kao plod moje duše. Oni pak, koji se sa mnom druže (...) i to je jasno da od mene nikada ništa ne naučiše, nego su sami u sebi mnogo toga lijepoga našli i to rađaju. Uzrok pak porođaja je bog i ja. (...) Moja vještina je sposobna da budi i smiruje ove trudove”.12 Pri tome, dakle, neophodno je sopstveno razmišljanje, samosaznavanje, a ne “pretakanje” saznanja iz glave jednog u glavu drugog čoveka. Zbog toga Sokrat sebe smatra primaljom istine, a ne vaspitačem. Do mudrosti se, kaže Sokrat, ne može stići mnogoznalaštvom, već trezvenim razmišljanjem, istinom i delovanjem u skladu sa prirodom. Sve te aktivnosti omogućene su svim ljudima, na osnovu čega zaključujemo - ne samo muškarcima. Da to, uprkos prethodnom citatu, nije proizvoljan zaključak, pokazuju Sokratove reči koje je zabeležio Ksenofont u spisu O ekonomiji, kada na Kritobulovo pitanje “A u kojih ti kažeš da su dobre žene, Sokrate, jesu li te žene oni (njihovi muževi-SD) sami obrazovali?”, odgovara: “Ništa nije bolje nego to ispitati. A upoznaću te s Aspasijom, koja će ti sve to umeti bolje pokazati nego ja”. 13 Znači, i jedna žena, Aspasija, u stanju je da stigne do saznanja i da ga rastumači. Aspasija je, naime, bila čuvena hetera, jedna od najobrazovanijih među njima, Perikleova družbenica, koju je i Sokrat sa svojim prijateljima pohodio, i to pre svega zbog njene mudrosti. Njeni poznanici često su k njoj dovodili i sopstvene žene kako bi od nje nešto pametno čule i naučile. Išao je Sokrat i Diotimi, kraj čijih je nogu, kako kaže Frejzer, s naporom pratio “nadahnuti uzlet njenog mističnog otkrivenja, priznajući da mu je pouka žene neophodna”.14 Frejzer se pita “gde će ginekokratija naći uzvišeniji izraz (...) i gde osnovna etička crta ginekokratskog odgoja, ljubav, posvećenost materinstva, potpuniji lirsko-ženski razvitak?” 15 Aspasija je Sokrata, i ne samo njega, veli Platon, učila besedništvu.16 Treba, ipak, dodati i ovo: ne treba misliti da je Sokrat imao poštovanja samo prema pametnim heterama. Shvatao je i da se prema supruzi treba dobro ponašati. Zapisane su i sledeće njegove reči: “Ima li nekoga kome poveravaš ozbiljnije stvari nego svojoj ženi, i s kime imaš manje prepirki?” 17 Bez obzira na njegove prepirke sa Ksantipom i zanemarivanje sopstvenog porodičnog života, jasno mu je da zajednički život zahteva i zajedničke poslove, međusobnu slogu i razumevanje, bez kojih nema ni porodice ni države. U porodici je video jedan od političkih oblika ljudske zajednice, a čoveka posmatrao u krugu rođaka i prijatelja, kao deo porodice - neophodne forme za odvijanje normalnog života. Zbog toga je Sokrat ideal sloge premestio iz političke u porodičnu zajednicu. 18 Borio se za prava majke i zahtevao da se deci majke prizna isti status kao što se to čini sa očevom decom. Ksenofont19 svedoči o jednoj razmirici između majke Ksantipe i sina Lamprokla. Sokrat razgovara sa sinom. Govori mu da mušarci biraju najbolje žene bać zbog toga da im rađaju najbolju decu. Deca ni od koga ne mogu primiti više dobročinstava nego od svojih roditelja, oca i majke ravnopravno. Lamprokle se žali kako mu je majka “teška” i da “govori što niko ne bi hteo da čuje ni za sav život” (str. 41 navedenog izdanja). Podsećajući ga na sve neprijatnosti i bolove koje je on kao sin učinio majci, Sokrat mu kaže da ona sve što čini radi to za njegovo dobro, te ako nju ne može trpeti, onda nije u stanju primati bilo koje drugo dobro. Takav državljanin koji ne poštuje i zanemaruje majku, ne može biti u milosti svoje države i svi će mu uskratiti poštovanje, jer “ako bi pomislili da si neblagorodan prema roditeljima, niko ne bi poverovao da će, ako ti učini dobročinstvo, primiti za to blagorodnost” (42). I Platonov Sokrat, u obraćanju prijatelju i vršnjaku, Kritobulovom ocu Kritonu, kaže: “A praviti nasilje nije dopušteno ni prema ocu ni prema majci”.20 Već u narednim odeljcima Uspomena Sokrat, kada je reč o stabilnosti porodice, govori o potrebi sloge između braće i o vrednosti prijateljstva, jer je prijatelj “najveće dobro” (45). Jedan od kriterijuma za odabir dobrog prijatelja jeste da je taj čovek “dobar domaćin” (48), kao i da čini dobročinstva i “vlada telesnim uživanjima” (48). Ksenofont ističe da je Sokrat svoje slušaoce vežbao u samosavlađivanju u pogledu telesnih potreba kao što su jelo, piće, spavanje i polno uživanje, te otpornosti prema hladnoći i telesnom naprezanju. U razgovoru sa osnivačem Kirenske filosofske škole, Aristipom iz Kirene, koji je propagirao zadovoljstvo kao princip najvećeg dobra, Sokrat ljude koji bezglavo jure za polnim uživanjima poredi sa nerazumnim životinjama koje radi sparivanja zaboravljaju na sve opasnosti. Navodi primer preljubnika koji, iako su im na raspolaganju i drugi “lekovi protiv ljubavne požude” (32), zapadaju u zamke i opasnosti da ih država kazni za takve zakonom regulisane prestupe. To je, prema

15

Sokratu, zlo i sramota. Uostalom, “laka zabavljanja i beznaporna uživanja ne mogu ni telu da pribave jačine, kako vele učitelji atleta, ni u dušu da usade ikakvo znanje koje bi nešto vredelo” (35). Kad smo već kod onog Sokrata o kom piše Ksenofont (za koga Đurić tvrdi da je u Uspomenama objektivniji i bliži stvarnom Sokratu, nego što je to Platon u svojim dijalozima 21), njegov spis Gozba pokazuje Sokrata u jednom veselom društvu, na sedeljci, simposionu. Posmatrajući jednu okretnu igračicu, Sokrat oduševljeno dolazi do zaključka, za nas vrlo bitnog, da “žena ne izostaje ni u čemu od čoveka; pokazuje (ta igračica-SD) nam samo da joj je potrebna malo jača telesna snaga i srdačnost duha”.22 Na osnovu toga, on savetuje sagovornike da više obrate pažnju na to kako i koliko obrazuju svoje žene. Preporučuje im da ih uče svemu onome što one smatraju da treba da znaju. Navodi sopstveni primer, koji pokazuje kako i on mnogo uči od svoje problematične Ksantipe, što mu pomaže u ophođenju sa svim drugim ljudima. Štaviše, tvrdi da se “ne može poreći da žene mogu dati lekcije hrabrosti i srčanosti, jer, ma koliko bila žena, ova (igračica-SD) baš smelo igra s mačevima”. 23 I ovom prilikom Sokrat govori o umerenosti, ne o potpunom uzdržavanju. Na primer, kada je reč o pijenju vina, on uzvikuje: “Prijatelji, i ja sam mišljenja da pijemo. Slično mandragori (biljka-SD) koja uspavljuje telo, vino, kropeći naše duše, utoljava naše bolove; ono budi radost, kao što ulje razbukti vatru”.24 Međutim, ni u tome ne treba preterivati, jer “ako preterano pijemo, naše telo se povije, duh oslabi; daleko da prozborimo koju reč, jedva dišemo”. 25 Kada se pije češće ali po malo, “vino neće napasti razum i mi ćemo polagano pristati mamcu zadovoljstva”. 26 Nešto kasnije, na Sokratov poziv, čitavo društvo je, očigledno i uz pomoć vina, zapevalo. Naravno, i na ovoj gozbi pričalo se o ljubavi 27, čime se skup i završio. Sokrat o Ljubavi (velikim Lj) govori kao o svemoćnom biću starom koliko i večni bogovi, pod čijom je vladavinom proveo čitav svoj život. Uostalom, zabeleženo je da je Sokrat imao običaj da kaže kako poznaje samo jedan nauk, nauk erotiké. Sagovornici razmatraju kako ljubav između mušarca i žene, tako i homoseksualnu ljubav, potpuno ravnopravno. Ono što je zajedničko za obe jesu, prema Sokratu, dve strane boginje Afrodite, jedne nebeske, druge zemaljske, jedne duševne, druge putene: “Ja znam da obe Afrodite imaju svoje oltare i hramove, da nude jednoj materijalne žrtve, a drugoj čedna poštovanja; i dok zemaljska Afrodita sjedinjuje tela, zar nebeska ne sjedinjuje ljudske duše i inspiriše nežnim prijateljstvom i poštenim poduhvatima?” (29). Sokrat dalje dokazuje “da duševna ljubav stoji daleko više nego li ona koja vezuje materijalnim uzama” (29), jer telesna lepota i telesna zaljubljenost brzo prolaze, a duše koje teže savršenstvu postaju međusobno sve voljenije. Telesna uživanja, čak i to smatra Sokrat, “nisu lišena odvratnosti” (30) jer, poput pretovarene trpeze, neumitno dovode do prezasićenja. Nedostojno je slobodnog čoveka da više ceni telesnu lepotu od vrline duše; to dovodi do “tragičnih događaja”. Tako čovek postaje rob svoga tela i “da bi dobio neki poljubac, ili ne znam kakvo uživanje, on preklinje, ciganči i zalepi se za stopala svome idolu” (31). Gozba se završava malom ljubavnom predstavom devojčice “Arijane” i dečaka “Dionisija”, koji su se toliko uživeli u igru zaljubljenih muža i žene, igrajući strastveno, milujući i ljubeći se tako prirodno, da se čitavo društvo oduševilo, pa “videći ih da se drže čvrsto zagrljeni, kao supružnici upućeni bračnoj postelji, neoženjeni gosti zakleše se da će se uskoro oženiti, a oni, koji već behu oženjeni uzjahaše konje i odleteše svojim ženama, da bi i oni bili srećni” (35). (Da li je Kito, ipak, u pravu kada dovodi u sumnju navodni potcenjivački stav Helena prema ljubavi u braku? Bez obzira što je Ksenofont u tom pogledu bio gotovo hesiodovskih shvatanja, da li bi jedan Atinjanin toga doba mogao zapisati ovakvu odu braku?) Bez obzira što Sokrat nije, poput ostalih gostiju, pohitao svojoj ženi, već je preferirajući duševnu ljubav pošao u šetnju, ostaje utisak da se Gozba (sa Sokratom u glavnoj ulozi) završila prikazom ravnopravnog afirmisanja telesnog i duševnog, tačnije veličanjem njihove skladne sinteze. Ksenofontov spis O ekonomiji28 predstavlja nastavak Uspomena o Sokratu i sadrži Sokratove razgovore sa Kritobulom i izvesnim Ishomahom o pitanjima dobrog upravljanja porodičnom kućom. Međutim, ovde je Ksenofont, poput “kasnijeg” Platona, sasvim slobodno interpretirao Sokratove misli, stavljajući mu u usta i dosta svojih ideja (činjenica je da se za ova pitanja Sokrat nije mnogo interesovao). Sem toga, ovo je jedinstven dijalog po tome što u njegovom većem delu Sokrat ne vodi glavnu reč (naročito u razgovoru sa Ishomahom, koji, u stvari, izgovara Ksenofontova shvatanja). Ipak, neke od ideja koje Sokrat ovde iznosi mogu se smatrati delom njegovih pogleda na svet i, posebno, na odnos muškarca i žene. On upozorava na neprirodnost relacije gospodar-potčinjeni, jer gospodar svojom vladavinom šteti i telu i duši i kući onih kojima vlada (str. 7). Tu se, bez ikakve sumnje, može uvrstiti Sokratov otpor vladavini muža nad ženom u kući. On jedino govori o odgovornosti muža za ženino
16

obrazovanje i njenu pripremu da na što bolji način doprinese prosperitetu domaćeg gazdinstva, o čemu je bilo reči i u pomenutoj Gozbi. (Shvatanju da je muškarac najvažniji činilac vaspitanja žene priklanjaće se i mnogi kasniji pisci antike, srednjeg veka i renesanse.) Sokrat navodi da poznaje takve domaćine, “koji umeju svoje žene tako rukovoditi”, da postanu vrlo sposobne za poslove oko vođenja imanja, dok ima i onih čije žene bivaju uzrok propasti čitave kuće. Na Kritobulovo pitanje ko je za takvu propast kriv, muž ili žena, Sokrat odgovara: “Ako muž pokaže ženi, šta i kako valja raditi, pa žena nesluša, onda je ona na svaki način kriva; ali ako je nenauči, nego je ostavi u neznanju, da radi kako zna, zar nije muž kriv?” (14). Ponavlja, “kad su žene valjane, da su ih muževi naučili” (15), te Kritobulu preporučuje, kako je već rečeno, svoju staru prijateljicu Aspasiju, koja će mu, onako mudra, to još bolje razjasniti. Posebno je zanimljiv Sokratov (možda pre Ksenofontov?) stav da kućnu imovinu najčešće uvećava muž, a da je najviše troši žena, pa je njena uloga u dobrom ekonomisanju izuzetna, jer, “kad to oboje biva kao što treba, kuće se podižu, a naprotiv, kuće propadaju” (15). Ovde je polna podela rada u kući i vaspitanja kojim se do toga dolazi jasna: da muškarac u kuću unosi što više, a žena da što manje potroši. Prema Ksenofontovom tumačenju (u čije osnove ne bi trebalo sumnjati jer se neko vreme družio sa Sokratom), Sokrat je cenio vaspitni značaj zemljoradnje (fizičkog rada na zemljištu), lova, mačevanja (videti Platonov rani spis Lahet) i vojničke veštine, kako za telo tako i za duh. Neke od zemljoradničkih poslova namenio je i ženama, pa pita Kritobula: “Koje je mesto od polja domaćinu milije, prijatnije ženi (istakao-SD), decama radostnije, a prijateljima povoljnije?” (23). U neku ruku, zemljoradnja je, prema Ksenofontovom Sokratu, majka svih veština: “Gde cveta zemljorad, tu napreduju i sve druge veštine; a gde zemlja stoi pusta, tu iščezavaju i druge veštine i po suvu i po moru” (24). Na kraju, Sokrat ističe Ishomaha kao paradigmu časnog i valjanog zemljoradnika, koji je svoju ženu osposobio da na najbolji način u potpunosti upravlja imanjem. Dalje glavnu reč vodi Ishomah, tumačeći, zasigurno Ksenofontove, stavove o dobrom održavanju domaćinstva. Hvali plemenitost i čestitost svoje žene, koju je kao petnaestogodišnjakinju doveo k sebi i naučio je svemu (jer to nije mogla kod oca i majke), a Sokrat konstatuje: “...većma volim čuti za vrlinu žive žene, no da mi je Zevkzis (Zevs-SD) najlepšu i najdobrotelniju namoluje” (46). * * * Sokratovo uverenje bilo je da se prava čovekova sreća krije u moralnom usavršavanju, pri čemu znanje ima odlučujuću ulogu. Iako nije potcenjivao telo i putenost, isticao je ogromnu vrednost duše i duševnosti. Svesno usavršavanje duše neophodno je u toku čitavog života. U tom svesnom uobličavanju ličnog unutrašnjeg života leži smisao vaspitanja kao “izgrađivanja duše”. Sokratova etika, dakle, ima za krajnji cilj čovekovu sreću. Iako je odbijao takvu ulogu, može se reći da je Sokrat, bez sumnje, bio vaspitač (naravno, ne u institucionalnom, školskom smislu), jer je, u uverenju da sluša božiju zapoved, sebi dao u zadatak da građane, bez obzira na njihov pol ili socijalni status, učini boljima i shodno tome srećnijima. Zbog toga Jeger smatra da je Sokrat “središnja tačka formiranja grčkog čoveka i najveći vaspitač u istoriji evropske kulture”. 29 Kito, možda i preterujući, izdiže Sokrata kao “najplemenitijeg čoveka koji je ikada živeo”.30 Njegova idealistička vera u razum, koji može da reši sve životne probleme, da iz sveta eliminiše zlo i ljude učini vrsnim i valjanim (kaloi kagathoi), bila je previše optimistička. Barem delimično, Sokrat je bio svestan velike moći koja se krije u polnom nagonu, sili koja se često suprotstavlja sili razuma. Ove dve sile on je hteo da na najbolji način pomiri putem podudarnosti telesne lepote i duševne smirenosti, odnosno duševne lepote. Platon (Gozba) vidi u Sokratu ovaploćenje boga ljubavi Erota (Erosa) kao demona i kao filosofa koji neprestano traži, istražuje i preispituje kroz neprestani dijalektički proces. Ovaj “mučenik filozofije koji je tražio istinu a našao smrt” 31 znao je da ceni žene i njihove sposobnosti, često je razgovarao sa njima, poštovao njihovo mišljenje, hvalio njihovu ulogu majke i domaćice i smatrao da je i njima potrebno vaspitanje, ali pretežno ono koje osposobljava baš za te njene uloge i koje će primati poglavito od svojih muževa. Sokrat iza sebe nije ostavio nikakvu celovitu filosofsku misao ili sistem, niti je išta napisao, ali je imao bezbroj poštovalaca koji su krenuli njegovim putem. Suočeni sa njegovom tragičnom smrću, rešeni da svedoče o Sokratu i njegovom filosofskom mišljenju, ubrzo su formirali mnoštvo sokratovskih međusobno različitih škola. Svakako najznačajniji među njima bio je Platon.

17

Naročito je ustao protiv tadašnjeg sistema vaspitanja. praunuka slavnog atinskog zakonodavca Solona. kojeg je toliko zavoleo da je. Za njega je to bio pokazatelj da Atinjani ne cene filosofiju i odbijaju sve njene poruke i pomoć. postavio je pitanje o suštini znanja i proglasio saznanje i filosofiju najvišim formama obrazovanja. majka ponovo udala. nauci i životu i stavljajući etiku i s njom povezanu politiku u središte svog zanimanja. da se kao rvač nadmetao na istamskim igrama. očigledno zbog njegovog atletskog (“plećatog”) stasa. da vaspita i obrazuje novu aristokratiju. pošto ju je s gorčinom napustio zbog Sokratove tragedije. odnosno da mora postojati znanje jer mora postojati vrlina. okružen prijateljima. Sedam godina pripadao je najvernijim članovima Sokratovog kruga. iz tog braka dobio je polubrata Antifonta. Imao je dva brata (Glaukon i Adimant) i sestru Potonu. odmah spalio svoje književne radove (ditirambi. Platon. Toga uticaja nikada se nije sasvim oslobodio. nadvisio je u tome svog učitelja i postao autor prvog celovitog filosofskog sistema mišljenja. Ova činjenica verovatno je znatno uticala na njegova shvatanja o ženi. za ljubav filosofiji i u skladu sa svojim idejama o idealnoj državi. ali mu je učitelj rvanja. dao nadimak Široki . dokazujući mu da je Atina potpuno zastranila u zlu. ne bi li došao do saznanja kako se moglo dogoditi da jedan Sokrat doživi takvu sudbinu. fiziku i etiku.dijalektiku. idući sokratovskim tragom znanja o dobrome. kada je svog najumnijeg građanina mogla da osudi na smrt i filosofiju u celini podvrgne groznom poniženju. kao i Sokrat. te nad njim stoji znanje o čulnom “znanju”. Ovde je bitno da duša do pravog saznanja dolazi i pre 18 . Nakon što se kao četrdesetogodišnjak vratio u Atinu. Agrivac Ariston. ali se kasnije udaljuje u tom smislu što je razvija i usavršava do nivoa sopstvenog filosofskog sistema. i to ne onu po rođenju. na osnovu kojih je. Pred sebe je postavio uzvišeni cilj duhovnog vođe (prethodno je napustio odluku da se neposredno bavi politikom). Do pravog znanja. Iako je bio poguren. Preselio se u obližnju kuću. s kojim Platon izjednačuje istinu samu. 2 Njegovo aristokratsko porodično okruženje i brižljivo aristokratsko vaspitanje rezultiralo je aristokratskom konstrukcijom njegovih pogleda na društveno i državno uređenje. Akademija mu je zamenila porodicu. u gimnastici je toliko napredovao. živeći sa grupom bliskih prijatelja i učenika.plećat).Platon (od grčke reči platýs . proglašen prvim borcem za ženska prava i pretečom feminizma. kao Helen a ne kao varvar ili bezumna životinja i što se to dogodilo u Sokratovo doba. čulno saznanje je nedovoljno pouzdano jer ne dopire do suštine stvari. Platon je u svojoj filosofiji pošao od sokratovskog izjednačavanja znanja i vrline. Na osnovu toga. melska lirika i tragedija) kojima se do tada bavio. Majka Periktiona bila je. upoznao je Sokrata. Platon (427-347)1 potiče iz ugledne atinske aristokratske porodice. Platon je umro na gozbi. nikada nije ženio. pri čemu duša nešto saznaje sama po sebi. već po duhu. pozvao jednu ženu. Njegov otac Ariston nosio je poreklo od poslednjeg atinskog kralja Kodra. Kada je reč o saznanju. S obzirom da se. Zbog toga je kulturnu atmosferu svoga grada. nakon Aristonove smrti. zahtevajući dominaciju razuma u ponašanju. mnogo kasnije. Svakako. Zanimljivo je da je. Pravo Platonovo ime je Aristoklo (po dedi). najpre dovodi u sumnju postojanje objektivnog znanja i smatra da znanje i osećaj nisu isto (videti Teetet). čiji će sin Speusip postati njegov naslednik u Akademiji. 3 U potpunosti se posvetio filosofiji. podvrgao strogom kritičkom preispitivanju. te rešio da krene njegovim putem i nađe izlaz iz neprijatne svakodnevice. bitka duše ili vrline. kao osamdesetogodišnji starac. No. Za razliku od Sokrata. mada se. neku Tračanku. ali nikako ne u toj meri odvojene da pojedina Platonova dela možemo jednoznačno svrstavati u neku od grupa. da ga razveseli svojim sviranjem na fruli. čije slavne dane nije mogao da vidi sem iz tuđih pripovedanja.PLATON – “PRVI BORAC ZA ŽENSKA PRAVA” Sokratova smrt je na Platona ostavila strašan utisak (imao je tada 28 godina). a nešto na osnovu telesnih sposobnosti. I pred smrt istakao je svog velikog učitelja u poznatoj rečenici da je zahvalan sudbini što se rodio kao čovek. Čak se govori i o tome kako je od majčinog roda nasledio briljantne umne sposobnosti. Imao je učenike iz čitavog helenskog sveta. U najranijim delima gotovo u potpunosti tumači Sokratovu misao4. sva tri aspekta stalno se prepliću u razmatranju sveta materije. U okvirima tog sitema susreće se sve prethodno grčko filosofsko mišljenje. Kada mu je bilo 20 godina. Taj sistem ima tri aspekta . posebno protiv sofističkog sveznanja. preko Dropida. kako kažu. Bez obzira šta je u prvom planu. godine u vrtu heroja Akadema filosofsku školu koju je nazvao Akademija. Sahranjen je u blizini Akademije. iako u teškoj groznici. osnovao je 387. dolazi duša kad sama za sebe posmatra stvari.

ili žena (istakao-SD). jer. ideja muškarca. Tako je između mišljenja i čulnog saznanja postavljen nepremostiv jaz. netelesno i neprostorno duhovno carstvo. traženje i učenje samo je sećanje (videti Menon).tela. pojesti. 6 Tako očišćeni i oslobođeni “svega bezumlja telesnoga”. Štaviše. zapravo . i to je njihov glavni zadatak (odvojiti dušu od tela). i što svagda ostaje sebi jednako”. Sem što nas opterećuje obavezom da ga hranimo. i prosto. ugađajući mu i poistovećujući istinu sa telesnim (znači onim što se može opipati. snabdeva nas raznim varljivim slikama. Dualizam je Platona doveo do teorije o postojanju dva sveta.7 Dakle. koje će tumarati oko spomenika i grobova dokle god poseduju tu žudnju za telesnim. do misli o dva sveta. Dakle. što se može prevesti kao “tamnica”) je grob (sema. Na tim temeljima počivaju najvažniji elementi Platonovog sistema: svet ideja i dijalektika. Između tih svetova nema povezanosti. prema Platonu. Njegov sadržaj je stalan. ideja istine. ideja dobrote. kao slabost-SD). to su dva izvora saznanja koja se nigde ne preklapaju. Platonov objektivni idealizam zapravo se 19 . već pojedinačne nesposobnosti koje je potrebno eliminisati. i neumno. klonili saobraćaja s telom i dolaziti s njim u zajednicu samo utoliko ukoliko je bezuslovno nužno. oslobađajući se svakog skepticizma. To će biti kazna za njihov grešan život koji su vodili (hrišćanski teolozi ovo će kasnije lepo iskoristiti i prilagoditi svojim potrebama). što će Platona dovesti do dualizma. duša koja je bila zaokupljena onim što je telesno. i mno. ideja žene. i ako se ne budemo ispunjavali njegovom prirodom. ideja lepote itd. telo nas prinuđuje na ispunjenje ljubavnih žudnji i raznih požuda. spoljnji. Ima ih o svemu mogućem: ideja čoveka. i mnogovrsno. U procesu dolaženja do istine. Tome najviše teže filosofi. saznanje je tada dostupno ljudskom duhu. “onda se moramo izbaviti iz tela i samom dušom gledati stvari po sebi”. naravno. Duše onih koji su se obilato prepuštali polnoj raskalašnosti. ako se “budemo. Znači. već više od toga. zapravo. Takve su duše zlih ljudi. Platon dolazi do čistog racionalizma i potpunog verovanja u snagu ljudskog uma. dočekaće smrt i dalje opterećena time i njome. popiti. spoznavanja samog sebe. za gomilanje para. 11 Odvajanje duha od materije i oslobađanje duha (i ljudske duše) od materije rezultirali su pobedom duha (i duše) nad materijom. Težiti smrti ne mora biti svojstveno samo muškarcima: “Posle smrti zemaljskih ljubimaca. mnogi (kao pevač Orfej i njegova žena Euridika-SD) su drage volje hteli poći u Hadovo carstvo.svet ideja (kao predmet umnog ili pojmovnog saznanja). svet relativne stvarnosti (kao predmet čulnog saznanja stvari koje nastaju i nestaju) i 2. Potpuno zapostavljajući čulne osećaje. logičan je zaključak. bitke. zadovoljiti pohotu). domišljanja.istine. telesni. Putu do saznanja istine ne preči se nemoć ljudskog roda uopšte. ideja vrline. Svet ideja može se spoznati samo razumom. Telo i njegove strasti krivci su za ratove. koliko je god mogućno. nauka nad naukama. Tako dolazimo do sistema pojmova. odnosno svet apsolutne stvarnosti . 10 Ali. već je od njega bežala. koja se uzdržavala od svih telesnih požuda (a to su filosofi). onome što je “božansko. Pojmovnim mišljenjem shvata se bitak stvari. filosofirajući i radosno se spremajući za toliko željenu smrt. Apsolutni uslov za to jeste smrt.čulnog iskustva. jedino dijalektika vodi do svih saznanja. Ideja ima toliko koliko ima rodnih pojmova. određen i nepromenljiv. ona s njim nije bila “drage volje”. 8 a duša. te biti vidljiva. sele se i dobijaju oblik magarca i sličnih životinja kojima je to svojstveno (magarcu su poznati po neobuzdanosti polnog nagona u vreme parenja).ideja. bune.”. i besmrtno. Ona je osnovna nauka. Platonov idealizam je logički. Prema tome. Znači. Telo (soma. nego ako se budemo čistili od njega. 9 Duši je telo nametnuto. kao metod dolaska do njega. On je. prostorni. Znanju ćemo se tokom života najviše približiti. čime Platon ide sokratovskim putem traženja. ili sinova. videti.. u čemu nam pomaže dijalektička veština. i raspadljivo. i to su: 1. pa nije čudno što im je Platon odredio funkciju vladara u svojoj idealnoj državi (sofokratija). a obnovljena materija postala je i duh i materija. te se neće raspasti u svojoj punoj čistoti i imaće u sebi nešto vidljivo. telo je najsličnije “onome što je ljudsko (u negativnom smislu. Tako nemamo vremena za filosofiju. Zapravo. i što nigda ne ostaje sebi jednako”. dok nas sam bog ne oslobodi”.anámnesis (videti Fedon). Filosofima smrt je najmanje strašna i oni njoj teže kako bi se sreli sa pravom istinom (zato ni Sokratu nije bilo teško da ispije otrov).etički. prema Platonu. glavna prepreka je telo. Samo posredstvom ideja možemo doći do saznanja. i neraspadljivo. ontološki i . što se može prevesti i kao “znak duše”). može stići u božje carstvo. sve što je telesno.. jer u sebi raspolaže apriornim znanjem. 5 dakle čistim umnim mišljenjem (pomažući se već pomenutim apriornim znanjem). i smrtno. ako želimo da dođemo do čistog i pravog saznanja (istine). prema Platonu. samo čista i mudra duša. znanje duše je sećanje . kao odvajanje duše od glavne “smetnje” . možemo se dotaći čistoga . kraljica svih nauka. Ideje su ne samo logički pojmovi.

“kardinalne” vrline. koji poseduje muževnost i srčanost. kao slika svijeta postaje svijet. moralni ideal ne obuhvata pozitivno objašnjenje životne energije. Platon pojedinačno (individuu) podređuje opštem (društvenom. a čovek je tu samo putnik-prolaznik. tragajući za saznanjem. Srce je ono koje ima. Pojedinac je podređen zajednici. Ako je areté vojvnika hrabrost. Ipak. Biljke imaju požudni deo duše. između vrata i trbušne opne. Čovek. radnika marljivost. Platon iz estetskog karaktera znanja isključuje čulno uživanje i razlikuje lepotu od čulnog uživanja i čulnih koristi.poslušnost. a za potrebe rata i odbrane države . bitak je i lep. jasno je da je moralni cilj postavljen na transcendentalni nivo . već samo nekima koji imaju tu sposobnost da dođu do estetske spoznaje ideja (u Državi će se to i te kako osetiti).etiku. ulogu čuvara. opet. oka . postoji zbog lepote same po sebi. telesne ljubavi. pesnici. postoji zbog nečeg dobrog.na muški i ženski stan.veru. učinićemo da pravičnost zasija iz njih kao vatra iz kremena. uz pomoć pluća. bogovi su stvorili neku vrstu smrtne duše. a osnovni oblik moralnog ponašanja jeste pravednost. izloženo u Timaju. Ipak. koji će mu pomoći da obuzdava požude. onda ćemo se ponovo vratiti na državu. i delovanja. Viša je odeljena od sveta tela i strasti i posvećena je čistom umovanju. dokazuje Platon. za Platona je prava areté deteta (bez obzira na pol) .da dobro vidi). tako i za državu ( Država. povratno utiče na određivanje funkcije pojedinca. Nepomućena. gotovo da se u nju utapa u zajedničkom cilju najoptimalnijeg funkcionisanja države kao celine. Zbog toga Platon u Fedru i Gozbi najviše mesto dodeljuje baš ideji lepote. slušajući zapovesti uma. Znači. a jedino čovek poseduje još i umnost. čista ugodnost. mahom. Zanimljivo je da je Platon taj muški deo. već negativističko odvraćanje od stvarnog sveta. Pri tome. i moralnosti. ne radi nečeg drugog što bi imalo veze sa čulnom ugodnošću. uviđa lepotu znanja. sve treba da služi ostvarenju dobra. areté čoveka uopšte je da bude dobar (agathós).14 Postavivši besmrtnu dušu u smrtno telo. slastima i varljivošću čula. a 20 . ne treba zaboraviti da vrlina (areté) proizilazi iz znanja (epistéme). onda ćemo je utvrditi kod nas samih”15. u hijerarhiji ideja na vrhuncu stoji. Jedni zadovoljavaju “požudni” deo države. Sve što postoji. bitak je i dobar. ideja dobrote. a niža je ona koja ne može da se otrgne od zemaljskih telesnih uživanja. S obzirom da je duša besmrtna. um(nost) i umovanje je princip i saznavanja.13 Uz to. koje je. zatim. paralelno razmatrajući etiku i politiku (koje su kod njega u tesnoj vezi). Tako. locirao bliže glavi (i tako bliže božanskoj duši). shodno svojim dispozicijama i sposobnostima. sa “strašnim” strastima. Dakle. Svaki pojedinac. naročito ako imamo u vidu Platonovu teoriju države. U skladu sa tim. trgovci. od telesnih uživanja. Ovaj. već duhovan. postavili su u središte Platonove filosofije . a svijet slika misli”. Dakle. Svakako. Platon navodi četiri tzv. bolje reći državnom) interesu. obavlja posao koji najbolje ume u ime ostvarenja srećne države. jasno je da je i lepota dobra. Vratimo se Platonovom shvatanju ljudske duše. pa kad budemo posmatrali oboje jedno pored drugog i budemo protrljali jedno o drugo.12 Ideje su ostvarena istina. Tako je Platon podelio dušu na razumski i nerazumski deo. Na taj način lepota je oslobođena svake materijalnosti i zasnovana je na razumevanju lepote idejnih oblika. Teleološki karakter dobra kao natprirodne uzročnosti i ideja dobra kao božanstva. skromnost ili umerenost (s∩phrosýnê) i pravičnost (dikaiosýnê). No. dobrota. Poslednji uzrok bitka i krajnji cilj saznanja je valjanost.stalež ratnika. dok su njegove posebne areté u vezi sa primerenim izvršavanjem adekvatnih funkcija njegovih pojedinih organa (na primer. najlepši deo mudrosti jeste onaj koji je usmeren na uređenje države i porodice. I više od toga: one su oličenje lepote. 427 e): mudrost (sophía). a “misao. Posebno naglašava ugodnost koja proističe iz bavljenja naukom. Ovaj stav Platon ublažava proklamovanjem više i niže moralnosti. zanatlije. Dobro je najopštiji zakon svemira. radnici (oni stvaraju materijalnu osnovu). I nerazumski se deli na dva: bolji (voljni) i lošiji (požudni). Platon (kroz usta Sokrata) kaže: “Ako se kod pojedinca pokaže nešto drugo. tj. umetnici. i ispitivaćemo na njoj. što nije prirođeno svim ljudima. Srcu je suprotstavljen stomak kao središte požude. svet lišen je lepote. kako bi mogao lakše da čuje um. Mudrost je postala jezgro moralnosti i najopštija vrlina. koje važe kako za pojedinca. hrabrost (andreía). trezvenost. baš zbog toga što je lep i skladan. životinje i voljni. Smrtni deo duše podeljen je trbušnom opnom na dva dela .završio u konstataciji da čitav svet u svojoj suštini nije stvaran. koja. Platon građanstvo deli u grupe: najpre zemljoradnici. a kad se ona bude pojavila. da se seli iz tela u telo i da mudar čovek jedva čeka da umre i oslobodi dušu od okova tela. zemaljski. Stan te smrtne duše odvojen je vratom od stana “božanske” i besmrtne duše (glava). Individualna etika samo je sredstvo da se nađe ispravan put do socijalne etike. koja je po svom unutrašnjem uređenju lepa i skladna. lekari. a oni su povezani sa određenim telesnim organima. ideja dobra.

Jedni su zaduženi za privredu. hrabra i mudra. različite. Dobra država vaspita dobre. je li? Jer. sem sa kćerima.drugi njen “srčani” deo (čuvari). jer prirode žene i muškarca su. čiju jednu besedu Sokrat kazuje Meneksenu. Nema napretka države bez dobrog vaspitanja. onda ne bi bili dobri na isti način” (73B-C). drugi za odbranu. kako malo pre videsmo. u skladu s tim.17 Nazvati ženu mudrom nije bilo baš uobičajeno kod antičkih Grka. Tako država postaje razborita. Za ženu je to od dvadesete do četrdesete godine života. podeli posla prema prirodnim individualnim sposobnostima ali i poreklu. i u svima poslovima muškarac” (455e). 21 Decu dobrih roditelja. već u skladu sa strahom od nemoralnosti. plemena ili naroda. o čemu odlučuju arhonti. poznavaoce božanskih stvari” (61A). Nije. pa “različite prirode treba da obavljaju različite poslove” (453e). Svu rođenu decu oba pola uzima država. 21 . majkom. Zbog toga i postoji podela rada prema polu. Iz toga proizilazi da su i deca zajednička. jer će moralni građanin delovati ne u skladu sa strahom od zakona. A kako Platon u toj strukturi vidi prirodne sposobnosti. zahvaljujući različitoj telesnoj konstituciji. a najgori muškarci sa najgorim ženama. Rečju “stalež” (éthnos). treba smestiti u odvojeni deo grada. Platon se. onemogućen prelaz iz jedne u drugu. te “roditelj ne sme poznavati svoga sina. ili u čoveka” (73A). Zbog toga država na sebe preuzima celokupnu brigu za mlade naraštaje. prema Platonu. Svoje poverenje u ženu u istom dijalogu Platon izražava kroz navođenje Sokratovog iskaza: “Slušao sam mudre žene (istakao-SD) i ljude. I u Državi Platon ističe ravnopravnost žene i muškarca (koja. odnosno da su “prirodne sposobnosti podjednako podeljene između oba stvorenja i u svima poslovima može po svojoj prirodi učestvovati žena. Prva Platonova idealna država nije bila zasnovana na zakonima. Ko se pokazao posebnim vrednostima.16 On dalje u razgovoru sa Menonom ističe da vrlina neće biti “različita ako se nalazi u dečaka. Platonov Sokrat kaže da i jedno i drugo upravljanje zahteva mudrost i pravednost. najviše približio ženama i. a vrlina žene u tome da dobro upravlja kućom. je li to ista suština i ista snaga koje će je činiti snažnom? Pod izrazom ‘ista snaga’ ja mislim ovo: snaga sama po sebi ništa se ne razlikuje po tome da li se nalazi u čoveka ili u žene”. treći za upravljanje. prema Platonu. Polazeći od toga da “sve treba da bude među prijateljima što više zajedničko”. ili u starca i žene. da dopušta polne odnose mušarcima u braku sa svim ženama. ta koja formira ljude i određuje sadržaje života svojih građana. koji upravljaju državom i zastupaju njen “umni” deo. “jer su vlasti zajedničke i za žene i za muškarce”. sem etničke grupe. vrline i razlike između muškaraca i žena? U dijalogu Menon Platonov Sokrat kaže: “Ako je neka žena jaka. a ne neku panhelensku tvorevinu) zasniva na dva osnovna principa: prirodnoj nejednakosti ljudi i. kako bi dobila najzdraviju i najsposobniju decu. a decu loših roditelja. prema nekim autorima18. Najveću važnost u hijerarhiji Platon pridaje staležu upravnika (arhontima). To je zavisilo od pokazanih sposobnosti. Ide čak toliko daleko. Čitav Meneksen zapravo je posvećen premudroj Aspasiji. a zla . on je prvi borac za ravnopravnost žena s muškarcima. i to posebne “vlasti”. kćerima svojih kćeri i majkom svoje majke. razlika je u tome što je “žena u svima slabija od muškarca” (455e). jer bilo bi “veoma smešno” da se muškarac bavi. a ni sin svoga oca”. te su te osobine svojstvene i muškarcima i ženama. nije bio predestiniran pripadnošću porodice (u kojoj se rodio) datom staležu. nesumnjivo ugledajući se i na Sokrata. Zakoni su u tom smislu beskorisni. Na Menonove reči da je vrlina muškarca da dobro upravlja javnim poslovima. kao i sakatu decu. sastavi takvu besedu”. Njima odgovaraju posebne vrline: razboritost. iako žensko (podvukaoSD). a za muškarca od vremena “kad prođe najnemirnije doba svog života” do pedeset pete (za devojke Platon ne predviđa nekakvo “najnemirnije doba života”!). 20 što važi naročito za decu čuvara. jer nisu u tolikoj meri nepremostive. treba skloniti na neko skrovito mesto (dakle – ne ubijati ih). u kojima su i muškarci i žene (ili odvojeno po polu).zle ljude. Država je. smatra Platon. hrabrost i mudrost. nije sasvim uputno tako ih nazivati. Znači. odnosno “kad oni ne bi posedovali istu vrlinu. ako imaju iste stvari. Platon svoju idealnu državu (pod kojom podrazumeva helenski polis. Iako ovi staleži liče na kaste. 19 žene u okviru pojedinih staleža moraju biti zajedničke i ne smeju živeti isključivo sa jednim čovekom. nego isključivo na vaspitanju. Na osnovu toga zaključuje: “Onda su svi ljudi dobri na isti način. Ipak. Jedna od mera bila bi ta da najkvalitetniji muškarci dolaze u dodir sa najkvalitetnijim ženama što češće. koji ne može da poveruje da je ona “kadra da. Ona se o tome stara počevši već od stavljanja braka pod svoj nadzor (izbor žene. ako izuzmemo Sokrata i Platona! Od svih antičkih filosofa. oni su dobri”. Država brine i o najboljem životnom dobu za rađanje. uključujući tu i “sveštenike i sveštenice”. označavala se grupacija određena naslednim svojstvima i određenom profesionalnom ulogom koju obavlja u državi. nije baš apsolutna). rađanje).

Reč mousikoś odnosi se i na muziku. Jednostranost vodi u preteranu grubost ili preteranu mekoću. polaziti u rat zajedno sa svojim muževima i “odraslom decom”. koji u sebi sadrže i istinu. dakle. mogli bismo s punim pravom nazvati muzički i harmonijski savršeno odgojenim čovekom” (412a). kao njihove teške bolesti. a veliku većinu njih treba izbaciti. dakle. Inače. odnosno “oni koji naređuju da se vaspitava i pomoću muzike i pomoću gimnastike. jer su vežbanja izvođena u oskudnoj odeći (ili bez nje). ali i na ponašanje u celini i na duhovnu kategoriju uglađenosti. u Platonovoj državi i dečaci i devojčice su do šest godine pod starateljstvom državnih vaspitačica (dadilja). tkanjem ili pripremanjem peciva i drugih jela. požude tela i duše. Gimnastičko vaspitanje čini dušu odvažnom i hrabrom. ko najlepše ume da objedini muzičko vaspitanje i gimnastiku. a treba im dati i veštinu ratovanja. i to ne onim hrabrijima. muški i ženski pol razlikuju se po sposobnostima za ovaj ili onaj poziv. mora biti moralnih sadržaja. veli Platon. a sklad gimnastičkog i muzičkog u harmoniju razuma i volje. a muški oplođava. oratorstvo. mogu se suzbijati jedino kroz pravilo: “ne vežbati dušu bez tela ni telo bez vežbanja duše. kako ih Platon naziva. Muškarci-heroji nikada ne plaču i ne uzdišu (387d). da jedna ima da služi vaspitanju tela. Isto važi i za roditelje. Platon je predlagao da i žene vežbaju bez odeće. te da je dečacima namenjeno muzičko i gimnastičko vaspitanje. robovima i slabašnim muškarcima! Na jednom drugom mestu Platon kaže: “Oni koji su rođeni kao muškarci. Uz to. žena je svrstana u grupu sa decom. Bog nije uzrok svega. na jednom mestu u Državi /466e/ kaže se da će i žene zanatlija. ako želi da da pozitivne vaspitne efekte. Platon zaključuje da “onda i žene moraju primiti obe te veštine. Platon ne može. On bira takva umetnička dela koja u pre svega etičkom smislu odgovaraju vaspitanju u njegovoj državi. Očito je da je i Platon u pojedinim trenucima plaćao danak tradiciji svog vremena i svog društva. ali behu strašljivci i život provedoše čineći nepravdu. Što se gimnastičkog vaspitanja tiče. “lažni govori”. drugim rađanjem. kao i onima koji su muškarci. on potencira vaspitanje volje i to uzdiže iznad formiranja telesne snage po sebi. već samo onoga što je dobro (380c). kako smo videli. I jedna i druga strana su važne za vaspitanje duše. “ako se oni razlikuju smo u tome što ženski rod rađa. tačnije pesništvo i književnost uopšte.na primer. Svekolike strasti (koje su. da se uzdrži od komentara o tome da je žena slabiji pol. pa bio Homer ili Hesiod. jer dobro je uzrok blagostanja. a druga vaspitanju duše” (410c). Pri tome treba biti veoma pažljiv i odabirati najpogodnije mitove. Deci bogovi uvek moraju biti predstavljeni kao dobri. kao što se to često smatra. Samo na taj način mogu se deca oba pola vaspitavati “da poštuju bogove (i roditelje-SD). mitovi o sukobima bogova mogli bi kod dece izazvati reakcije štetne po vaspitni zadatak sticanja uverenja o tome da su sukobi među ljudima najveća sramota za dobru državu. čak sve ono što rečju ili delom utiče na vaspitanje i obrazovanje duše. oskudno odeven). Drugim rečima. Najpre se deci kazuju mitovi ili. Polazeći od toga da ako “želimo da žene upotrebljavamo za iste stvari za koje i muškarce. što baš nije u skladu sa proklamovanom razlikom). plemenitosti i obrazovanosti. “onoga. iako se pribojavao eventualnih podsmešljivih reakcija. povezane sa telom kao slabijim delom čoveka) nalazimo. Dakle. Na primer. i gimnastičko i muzičko vaspitanje (naziva ih zajedničkim terminom “staro obrazovanje”). nag. onda ih moramo istim stvarima i poučavati” (451e). a ovo je vrlo indikativan citat. reč gymnásion označavala je posebno mesto predviđeno za atletska takmičenja i vežbanja. ali i u takozvanih slobodnih ljudi.23 Međutim. imaju krajnju svrhu . odnosno proizvođačkog staleža. pretvoriše se. ne misle time. ali loši” (388e). Dakle. zapravo. Kada je reč o ranom vaspitanju. “najviše u dece. u robova. Platon ovde. da bi i jedno i drugo očuvali međusobnu 22 . bez obzira ko im je autor. u žene”22 (za kaznu!). jer “onaj kod koga su njih dve dovedene u sklad.vaspitanje duše i duševnog. Platon predviđa razna takmičenja u fizičkoj spretnosti i spremnosti omladine. Blizak joj je i pridev gymnós (go. onda ćemo reći da time nije dokazano ništa što bi bilo protivno smislu našeg tvrđenja o različitosti između muškarca i žene” (454e). slikarstvo. Umetnost. ipak. u žena (!-SD). a sami da budu božanski koliko je to ljudima uopšte moguće” (383c). Vaspitanje započinje muzičkim vaspitanjem duše. ko ih najravnomernije privodi svojoj duši. Jasno je da je Platon u zabludi kada na taj način povezuje saznajno-teoretski momenat sa umetnošću. ima mudru i hrabru dušu” (411a). čime se treba rukovoditi pri izboru zanimanja (ipak. I jedno i drigo. Međutim. s tim što se ne sme gubiti iz vida da termin “muzičko” ovde ima mnogo šire značenje nego danas i obuhvata sve ono što potiče od muza. koji su većinom slabi” (431c). govori o skrivanju onih mitova koji bi u deci mogli izazvati negativne reakcije. i onda ih treba upotrebljavati za isto za šta i muškarce” (452a). te naricanja ostaju “ženama.

Platon je Državu napisao kada još nije posedovao dovoljno iskustva. nakon što su im se deca već rodila. One razmatraju svoja zapažanja o tome da li neki muž ili neka žena. ili samo jedan pol. ali ne napuštajući svoje mišljenje o komunističkom državnom uređenju kao najprimerenijem. Platon daje i precizna uputstva o “pirovanju”. Platon zaključuje da se mora to “ispraviti te propisati sve uredbe zajednički za žene i za muškarce” (VI. prema Platonu. koji moraju u sebi sjedinjavati strasnu i umnu prirodu. godine života. prisiliti one najsposobnije da se pripreme za bavljenje naukom kao najvišom delatnošću. a devojkama dob od 16. Kasnije je uvideo da ova njegova tzv. Platon je došao do kompromisa između idealne teorije s jedne. 24 Podsetimo se još jednom: sve ovo važi i za muškarce i za žene. naročito političkog. u suprotnom bi bivale kažnjene nesudelovanjem u “ženskim ophodima”. ponovo ističe ukidanje privatne svojine i potrebu da sve žene i sva deca budu takođe zajednički. o staležu čuvara (phýlakesa). 21).25 Kako je rečeno. Taj propust (do)tadašnjeg zakonodavstva tako je zanemario jednu polovinu stanovništva. jer “trajno boravljanje” sa njima . i tradicije i mogućnosti životne praske s druge strane. Platon daje još jedno vrlo savremeno uputstvo. uključujući i kaznom “šibanja”. Posebno su supruge morale voditi doličan život. Uz konstataciju da su žene u zakonima do tada bile neopravdano zanemarivane. Jedino je bitno odrediti one svetkovine kojima priliči da ih žene svetuju odvojeno od muškaraca i one koje će svetkovati zajedno sa njima. i država im deli počasne poklone dok su živi. nije cilj da pojedini stalež. najviše deset godina). 21). budući roditelji već od samog čina začinjanja deteta moraju da paze na svoje zdravlje. to pravo može da pređe na majčinu stranu. U skladu s tim. ali i da se tom prilikom bave nekom vrstom vaspitno-obrazovnog rada. To je ta tzv. nove mladoženje i nakon sklapanja braka treba na isti način kao i ranije da učestvuju u “zajedničkom blagovanju”. I ženi i mužu su. krše pravila dobrog ponašanja. naročito zbog stvaranja zdravog potomstva. prema Platonu. 16). Prema Platonu. ali da na toj visini ne ostanu. bez obzira što i ovde Platon govori. Ako ni to ne bi pomoglo. a dostojnu pratnju kad umru” (465e). “da uče kako će gledati dobro i da pođu onim putem gore do one visine” (519cd). odnosno u državnim svečanostima. jer ono je osnovni preduslov za njegovo dobro fizičko i psihičko stanje. Važno je i to da Platon izričito zahteva ravnopravnost muškarca i žene u slobodi pesničkog stvaranja (nije on uzalud Sapfu prozvao “desetom muzom”). 21). iako ih naziva onim delom ljudskog roda “koji je po prirodi zbog slabosti tajnovitiji i lukaviji” (VI. Platon vaspitanje u celini posmatra kao sredstvo države kojim bi se ostvarilo njeno uspešno funkcionisanje. koji su još u dobu kada mogu rađati decu (a to je. I ne samo oni. 23). a to je da novi bračni par ne treba da živi u zajednici sa svojim roditeljima. detaljnije ulazeći u probleme moralnog života. uskraćivanjem počasti koje im inače pripadaju ili uskraćivanjem pava na posećivanje svadbi i svečanosti povodom rađanja dece (VI. koje se svakog dana moraju sastajati u hramu Ilitije. a “izdržavanje i sve drugo što život zahteva dobijaju i oni i njihova deca. koja su kažnjiva. zaštitnice porođaja. Prema tome. koje su takve supružnike mogle odgovarajuće kazniti. “prva idealna” država nije praktično ostvariva. 21). bude naročito srećan. “dovodeći građane milom ili silom u harmoniju” (519e). Tek ako niko od njih više nije živ. te da tek dobro uređenim zakonodavstvom može da se dođe do stabilne države i opšte sreće njenih stanovnika. a greška je tim pogubnija što je “ženska priroda lošija od muške s obzirom na krepost” (VI. odnosno svadbenom veselju. jer moraju biti pri punoj svesti. jer oni spadaju u onaj upravljački sloj koji se bavi javnim poslovima. a na trećem mestu “braći od istog oca”. Pravo da uda devojku najpre pripada ocu. odnosno da sve svoje umeće posvete razvoju države kao celine. zdraviju i bolju decu. decu moraju nadzirati i za to od vlasti posebno određene žene. do 20. Ovom prilikom (u Zakonima) Platon muškarcima kao najbolje vreme za ženidbu određuje starosnu granicu od 35 godina (VI. i tako svojim radom doprinese blagostanju cele države. pre svega. one bi nesavesne muževe ili žene prijavljivale vlastima.26 Dakle. 23 . Od posebno je značaja. što će biti “korisnije za sreću države” (VI. “druga idealna” država. zbog toga što je “pijan čovek pomaman i nesposoban za valjano oplođenje”.ravnotežu i održavali jednaku snagu i zdravlje”. Ove žene dobile su pravo da sprovode nadzor nad ulaženjem u kuće bračnih parova. zabranjena bračna neverstva. etičke i pedagoške prakse. već da svako bude vaspitan u skladu sa mogućnostima. on i njima daje to pravo. Ono što nevesta i mladoženja moraju sebi da stave u prvi plan jeste da državi daruju što je moguće lepšu. zatim dedi. da nije moguće zasnovati je samo na dobrim zamislima i idealnom vaspitanju.“dodijava”. uključujući i savet kako mladencima ne priliči da se opijaju.

Dojilje moraju biti što snažnije i da ih bude što više. Ukratko. Ono što će hrišćanska crkva oberučke prihvatiti. i to od doba kad prestanu da rađaju do pedesete godine (muškarci 20-60). koji bi se. i sve to u doličnoj odeći (Platon menja ranije mišljenje o spartanskoj nagosti učesnica) i bez oružja (VIII. te “ljubavni bijes i pomama”. srednjovekovnih. koje se svodi na što manje telesnih uživanja (posebno seksualnih). 24 . tako i putem takmičenja. Platon im je dozvolio učešće na trkalištu u “jednostrukoj” i “dvostrukoj” trci. Stariji od sebe mora se poštovati. Sedma knjiga Zakona sadrži raspravu o vaspitanju i obrazovanju muške i ženske dece. a tužbu sme da podiže tek onda kada više nema živog muža. Na taj način sprečila bi se preljuba (posebno se ističe preljuba muževa!). Dozvoljen je razvod braka u slučaju svađe i nesloge. Obe navedene anomalije Platon smešta u oblast nepisanih zakona. 7).Za razliku od većine antičkih. Platon je zagovornik takvog ljudskog ponašanja. Devojkama je data sloboda da učestvuju na takmičenjima počevši od njihove trinaeste godine do udaje. Samo na taj način deca će naučiti da teže za “lijepim sastavom duše” (VIII. Sem na trkama. mora da “izgrađuje telo i dušu što ljepšim i što boljim” (VII. Imovinu u prvom redu nasleđuje jedan. tada njegov brat uzima jednu kćer za ženu i s njom deo zemlje (očito da se ćerke ovde ništa ne pitaju. Isto važi i za incestuozne odnose (brat-sestra. Ako nema muške dece. Bračno neverstvo se. pa i renesansnih mislilaca. Sina i kćer očekuje istovetna kazna ako povrede bilo oca bilo majku. I ovde Platon predviđa potrebu pravne norme. Ravnopravnost muškarca (muža) i žene (supruge) dobro se vidi i u Platonovim zakonskim odredbama koje se tiču kažnjavanja (IX knjiga). do koje može da dovede i pobednički agonalni mentalitet u rvanju. Platon je naivno mislio da se ustezanjem od polnih aktivnosti mogu suzbiti takve želje. osnovni cilj je pobeda nad užicima. otacsin/ćerka). teže oblike nadmetanja mogu da upražnjavaju one devojke koje to izričito žele. 17). U slučaju da ne ostavi oporuku. 1). Decu treba tome učiti od malih nogu. u skladu sa svojim shvatanjima o opasnostima telesnih strasti. obavezne su i na službu u ratu. U polnim odnosima ne sme biti “bestidnosti”. psihoanalitičkim rečnikom rečeno. zatim masturbacije (“sejanje po stenju i kamenju”) i odnosa koji ne bi imao za cilj da se “sjeme razvije do ploda”. Nakon što prohoda. 7). Platon je ženama dozvolio bavljenje državnim funkcijama. s napomenom da u tom slučaju nije sramotan sam čin. a ne za telesnim atributima. i to najdraži sin. tako i kod devojčica. a jednako i za žene u odnosu prema muževima i za muževe u odnosu prema ženama (istakao-SD)” (IX. kako kroz odgovarajuće priče. iz čega proizilaze zabrane opštenja sa osobama istog pola.progonstvo . takođe. ističe Platon. kako kod dečaka. uz napomenu da im treba davati one funkcije koje odgovaraju njihovim mogućnostima i koje im “dolikuju” (VI. svestan je da bi to u praksi teško išlo. U VIII knjizi Zakona Platon. prema Platonu. naravno u korist valjane države. Na primer. 7). onda se imovina ostavlja jednoj od ćerki. 7). a ima samo ćerke. neudate devojke mogu da učestvuju na takmičenjima koja se odvijaju kroz borbu sa oružjem. Takođe. pod istovetnim pravilima koja važe za muškarce. bio on muško ili žensko. Nije slučajno da Platon IX knjigu Zakona završava rečenicom: “U svim takvim slučajevima iste zakonske odredbe imaju vrijediti i za žene u njihovim međusobnim odnosima. ali tek nakon što joj ostavilac-otac “odredi nekoga za muža”. Polne odnose. A sa tim treba početi odmah. da bi se taj običaj mogao provesti i kod njih” (VIII. koji se obavljaju u prisustvu drugih osoba. Druge. Znači. pesme i razgovore. sublimirali kroz “naporan rad”. ali tek sa navršenih četrdeset godina (muškarcima se to omogućuje već sa trideset). kojeg “kao svoga sina ostavi za baštinika” (XI. koliko način na koji se upražnjava. ide naviše u rodu prema najbližem srodstvu dajući prednost muškoj lozi nad ženskom” (XI. 8). smatrajući je protivprirodnom (i mušku i žensku). u “trci na konjskoj stazi” i u “dugoj” trci. “neka se. Prve dve godine života dete treba redovno prepovijati i ne izlagati ga preteranim naporima da ne bi došlo do telesnih deformiteta. U potpunosti odbacuje svoju raniju naklonost prema homoseksualnoj ljubavnoj strasti (jednoj od bitnih tema Gozbe). Optimalno vaspitanje. treba pravnim zakonom zabraniti. 4). Uopšteno govoreći. jednako kažnjava bez obzira na pol nevernika. 23). Proklamovana pravna jednakost polova okrnjena je Platonovim shvatanjima o zakonima nasleđivanja. čak ni ona koja ima da bude supruga!). govori o tome da treba paziti na ispoljavnje požude. a jedan od razloga za to je što tadašnje “žene još uvijek nisu po svojoj prirodi takve. Platonovo je stanovište da se “spolni odnošaji imaju vršiti samo u skladu s prirodom radi stvaranja potomstva” (VIII. svako prekomerno uživanje u jelu i piću. ako tko ostavi samo žensku djecu.očekuje muža i ženu ako fizički povrede jedno drugog. a ostale ne treba prisiljavati na to. trčanju i sličnim veštinama. Zakonska neravnopravnost žene vidi se i u tome da može da učestvuje u radu suda tek nakon četrdesete godine života (kao svedok). Ipak. dok je zametak još u utrobi (trudnica mora često da šeta). ista kazna .

naime da se i žene moraju vježbati u istim vještinama. predviđa Platon. Zbog toga on kritijuje praksu svoga doba i svoga okruženja da “svi. Platon ne zaboravlja da se vaspitanici razlikuju ne samo po polu. U istim zgradama treba da stanuju plaćeni učitelji-stranci. a to je neshvatljiva zakonodavčeva pogreška” (VII. da se jahanje i gimnastika pristoji muškarcima. Što je najvažnije. U toj fazi. i devojčice moraju da pohađaju časove gimnastike i muzike. čime je koedukacija završena. kao i u okolini grada (vežbališta za jahanje i zemljišta uređena za gađanje. s tim što će. uz “nadstojnike vaspitanja”. i dečaci i devojčice. Platon ističe značaj igara. Kod mirnodopskih plesova (emeleja) bitna je njihova estetika. Da bi se izbegle improvizacije. devojčice biti za to manje zainteresovane i manje će naučiti. valja napuštati maženje i otpočeti sa kažnjavanjem. a dečaci učitelje. Platon upozorava da se sva deca moraju obrazovati na taj način. Zbog toga trudnice ne smeju da se odaju razvratnim uživanjima niti da podnose bolove. Što se plesa tiče.) Tačnije. sva deca uzrasta 3-6 godina iz jednog naselja sakupljaju se i igraju kod gradskog svetilišta. Naime. Platon smatra da ljude nije primereno čašćavati pohvalnim pesmama i molitvama dok su još živi. Još jednom apostrofira ravnopravnost žene: “I za žene bi moj zakon određivao sve isto. treba i u zakonu i u tumačenju navoditi kao prikladnije ženskom biću” (VII. on predlaže da se svaki ples i svako pevanje koje valja primenjivati u vaspitanju proglase . Platon ponavlja da razvoj tela obuhvata gimnastiku (ples i rvanje). već da su vedrog. ta počast ravnopravno može da pripadne i muškarcima i ženama. dok su mu se ostale činile razuzdanim ili plačljivim. Ja ću to kazati ne bojeći se nimalo tvdnje. daju se na učenje učiteljima jahanja. Najbolja je primena nekakve sredine (“srednje duševno raspoloženje”). iako razdvojeni. pohvalne pesme i molitve bogovima i herojima. zaduženi su za kontrolu i odobravanje vaspitne primene pojedinih pesničkih tvorevina. No. ali “ne na nedostojan način”. 10). streljanja. makar i prisilno. učile bi se vojnim veštinama kako bi mogle učestvovati u ratu na samom bojnom polju i. Žene koje nadzoru brakove određuju po jednu ženu koja će upravljati vaspitačicama i kontrolisati igru dece. Međutim. Izbor pesme i plesa.dete treba da se što više kreće (gimnastika). dakle. ovde 25 . 11). jer “svatko pripada više državi nego roditeljima”. Nakon navršene šeste godine. to ne znači da država ne treba da kontroliše njihovu primenu u prve dve godine (za oba pola!). u slučaju kada “je otac protiv toga”. obavljala bi se po rasporedu na po tri mesta u središtu grada (zgrade za javna gimnastička vežbanja i škole). kaže on. 3). Vaspitno-obrazovna aktivnost. u skladu s tim “da valjan život ne smije ni težiti za užicima ni potpuno izbjegavati bolove” (VII. Sve vrste plesa devojke bi obavljale i pod oružjem i u borbi (to su ratni plesovi. kao trezvenu i muževnu. Što se tiče duševnog razvoja u periodu 3-6 godina. što pomaže i izgradnju duševnih vrlina. Pri tome su presudne dispozicije. Postoje pesme koje više “pristaju” ženama ili muškarcima. Dakle. s tim što tu “ženstvenost” pesama “treba još objasniti razlikom. učenje i vežbanje). koje treba imati u vidu pri izboru pesme i plesa. ravnomerno ih vežbajući (sve važi i za noge). Zanimljivo je Platonovo izlaganje o levorukosti. nego tek kad umru (a svojim ponašanjem tokom života to zasluže). odnosno pirihe). Svakom polu. predviđa Platon. on smatra da je potpuno neopavdano favorizovati primenu desne ruke. ali ne ženama” (VII. Posebni zakonodavci za muziku. zavisno od okolnosti. Najbolje je da se mogu dobro služiti sa obe. devojčice bi dobile učiteljice. što i za muškarce. u kojima i oni. Znači. muškarci i žene. koje su detetu urođene. (Od muzičkih skala. uz isti trošak i napor. ne vrše iste vježbe jednodušno i svim silama. prema Platonu. već i po individualnim osobinama. a ono “što se više priklanja čednosti i umjerenosti. jest i postaje nekako samo polovično umjesto dvostruko jaka. a razvoj duše muziku. Neumerenost bilo u maženju bilo u surovosti dovodi do preterane nabusitosti ili mržnje i potišenosti. treba nuditi ono što mu odgovara. koja se pokazuje u prirodi obaju spolova” (VII. ono “što je uzvišeno i što naginje prema hrabrosti” jeste muževno. te da deci treba prepustiti da se po svojoj volji opredele koju će kad ruku koristiti i u kojem obimu. da budu lepi. Platon je više voleo dorsku. Prema Platonu. deca se odvajaju po polu. Sem toga. Osim toga. Posebno su prikladne himne. jer se oni tiču korpusa nepisanih zakona.svetim. Posebno je važno dete od najmanjih nogu vežbati u hrabrosti i suzbijati kod njega osećaj plašljivosti i straha. Na taj naime način doista svaka država. treba zasnivati više na sadržaju nego na formi. 10). naročito kada je reč o primeni oružja. bacanja koplja i gađanja praćkom. ostajati da brane grad i svoju decu dok su muškarci u borbama van grada. Platon smatra da sve zahteve u vezi sa vaspitanjem u prenatalnom i najranijem periodu života deteta nije potrebno posebno regulisati zakonskim odredbama (takvo šta smatrao je “smešnim”). on zavisi i od pola vaspitanika. ljubaznog i mirnog raspoloženja. 11).

odnosno komičnog oponašanja pomoću govora. koji je tu prevashodno zbog toga da pokaže da li zaslužuje pun i stvaran život posle smrti. koji nisu dostojni čoveku i građaninu. u kojem Sokrat. Štaviše. ali njima ne treba da se bave svi građani već samo neki. a brine se samo za muški spol. poput one kod Tračana. 12). To je i nagon ka stvarnim. mjesto celine gotovo potpuno spretna života” (VII. Bio je veliki reformator i želeo je svojim delom da zameni Homera. kao ljubav prema dobru. religije i pedagogije.ravnopravno. odnosno iz ljubavi prema areté. Međutim. pa su mu potrebni bolji vaspitači no što su to bili sofisti ili zastareli Homer. nije mnogo verovao u stvaralačke sposobnosti većine. Međutim. već je svedeno na posmatranje kako to rade . a ta bi se. vaspitač svih Grka (iako nije pledirao za grčko ujedinjenje). Ljudi treba da teže nebeskom. Svoje duboko uverenje “da nam ženski spol mora što je moguće više sudjelovati s muškim i u izobrazbi i na ostalim područjima života”. u okviru koje i “domaćin” i “domaćica” moraju vladati . No. Jedino je filosofija ta. To je privilegija manjeg broja ljudi. kako bi na najuspešniji način doprinele prosperitetu i očuvanju državne zajednice. svodila na obavljanje poslova koji se ne bi razlikovali od onih koje ostavljamo robovima (obrađivanje zemlje. zasnovano na prividnoj svestranosti i svaštarenju. kao šesti besednik. i ne može biti predmet pravog vaspitanja. Smatrao je da nisu svi ljudi jednaki (ne vezujući to za karakteristike polova). mada Platon tu govori o dečacima. smatrajući da je narod iskvaren i zapušten. ustremio se na same temelje atinske demokratije. Eros je izvorište svekolike duhovne stvaralačke delatnosti. pobeđuje svoje telesne strasti. istinski obrazovanih. tkanje. Pojam Erosa postaje za Platona sama suština ljudskog bivstvovanja. ali i svake pojedinačne porodice. svakodnevnog životnog optimizma i životne radosti kako ih mi obično shvatamo. Smrt i nebeska sudbina čoveka stavljeni su iznad njegovog prolaznog ovozemaljskog života. Platon tumači odgovorom na svoje kontrapitanje šta biva “ako žene ne sudjeluju zajedno s muškarcima u svim životnim prilikama” (VII. sudeći prema svemu što je rekao o ravnopravnosti polova pre i nakon ovog mesta u Zakonima (i drugde). za njih trebalo nužno odrediti neku drugu formu života. bio to muškarac ili žena. neophodni su čitanje i pisanje do u tančine (od desete do trinaeste godine). a ne zemaljskom Erosu. uz čiju se pomoć može steći svest o sebi kao čoveku. već se zalagao za takav humanizam koji bi bio usmeren prema bogu i obasjan božanskom svetlošću. niti ushićenja porodičnim životom i harmoničnim brakom. Platon smatra da je i to potrebno. Platonovog najvećeg umetničkog dela. u kojoj je video opasno izjednačavanje slobode i samovolje. niti da se svako može baviti svim i svačim. prema njemu. veli on. poezije. uostalom. 12). Platonovo shvatanje Erosa (Erota). Platon nije ustao protiv humanizma. boga ljubavi. Isto važi i za lov i ribolov. pevanja i plesanja. čuvanje goveda. Stvarna izgradnja. uključujući i njenu odbranu. da bude novi Homer. Ako bi zanokodavac dopustio samo to “da se ženski spol gizda i troši novac na neuredan način života. ali da nije primereno slobodnom muškarcu i slobodnoj ženi. koje. Uzdizanjem boga umesto čoveka na pijedestal.robovi. Tada bi. kao stremljenje ka dobru. Zapravo. Nema prave radosti rađanja u telesnom odnosu sa ženom. teško je verovati da je mislio da devojčice ne treba da se poučavaju u ovim veštinama. može da se približi jedino ako sebe savlađuje. Prosečan čovek živi ispraznim životom i neobrazovan (apaideutos). Njegovo književno delo je jedinstveni spoj filosofije. već misli jedne žene (sveštenice Diotime). odnosno “vođenje” duše čoveka ne može biti. * * * Platon se rodio na zalasku grčke antičke misli. njega ne može biti bez odgovarajućeg obrazovanja. Platon je smatrao da oni koji 26 . Stremio je radikalnoj promeni postojeće stvarnosti. geometrija sa stereometrijom i astronomija. Kad je reč o kategoriji smešnog. Od predmeta kojima se valja poučavati. Paideia na taj način proizilazi iz samog Erosa. Nisu svi ljudi sposobni za život u vrlini i za uzdizanje do svesti o bogu. tada bi lakomisleno iskoristio samo polovinu ženskog potencijala u pogledu doprinosa srećnijem životu zajednice. kao i sviranje na liri (13-16). suštinskim ostvarenjem ljudske prirode. One moraju raditi sve ono što rade i muškarci. ovakvo shvatanje Erosa ne dopušta ispoljavanje običnog. Tom cilju čovek. Sjedinjavanje Erosa i paideie osnovna je misao Gozbe. ne izlaže svoje. usmereno je sferi duhovnosti.nema mesta raznim bahanalijskim (“pijanim”) plesovima. predenje vune). izgradi takvu dušu koja će biti što sličnija bogu. Eros je veliki demon koji posreduje između bogova i ljudi. Sledeća tri nastavna predmeta su aritmetika.

27 valja dodati. Rodila im je ćerku istog imena. Malo se zna o njegovom izgledu i načinu života. a oni koji su nadareni duhom žele lepšu i besmrtniju “decu”: mudrost i vrlinu. ušao je u stalnu. na žalost. zatim stupio u vojsku da bi se spasao od gladi i tek sa trideset godina stigao u Atinu). manje kao individue per se (što je znatno uticalo na ostale autore idealnih država-utopija. gde je ostao do Platonove smrti (prema nekim izvorima kraće). kao i univerzalizma osnivača antičke atomistike Demokrita. koja razvija ličnost i prirodne sposobnosti svojih državljana. Postoje različita tumačenja o njegovom životu1 (čak i da je u razuzdanom životu potrošio očevinu. ali i ruganju. Majka Faista takođe je poticala iz lekarske porodice.um Akademije). bez obzira na polnu pripadnost. već da je to naprosto bilo najbolje obrazovanje koje je Grčka mogla u to vreme da ponudi.vaspitna institucija. filosofi. Bez obzira što u obrazovanje žena unosi neke “amazonske” spartanske elemente. ali i da su se često svađali. Ne postoji poziv koji može obavljati isključivo muškarac ili žena. Njegov veliki učenik Aristotel. a nakon njene (ženine) smrti posvetio joj je dosta nežnih reči u svom testamentu (videti D. U tome za Platona nema ničeg protivprirodnog (pre ga ima u onom suprotnom). Herminijom nećakom i poćerkom Pitijadom (bogati evnuh Hermija bio je potonji vladar-tiranin Atarneja).rađaju telom jesu prizemniji. državnici. Laertije. kao i zahvaljujući svom velikom talentu. i . samom sebi. postao ono što jeste. Tek je pod tim uticajem (Platonovim pre svega). tražio je da se i one uključe u društveni život i u odbranu zemlje. Tome treba usmeriti i vaspitne zahteve i metode. ali veruje se da je najpouzdanije ono koje kaže da ga je njegov tutor Proksen kao osamnaestogodišnjaka poslao na Platonovu Akademiju. cela njegova država je . ARISTOTELOVO POTCENJIVANJE ŽENSKE PRIRODE Diogen Laerćanin kaže da je Sokrat imao sedam učenika koji su ušli u istoriju filosofije. Legenda kaže da je Aristotel bio Platonov najdraži učenik (dao mu je naziv nous . odanu i nikad legalizovanu vezu sa rođenom Stagirankom Herpilidom (Laertije tvrdi da je bila konkubina). koja i nisu zanemarljiva). Platon je snažno uticao na hrišćansku misao (Augustin ga je nazvao prvim hrišćanskim teologom!). 28 Zbog toga je u istoriji pedagoških shvatanja o vaspitanju žena Platonu obezbeđeno jedno od počasnih mesta. Na pitanje zašto muškarci traće svoje vreme na druženje sa ženama. ali i zbog zahteva da i devojčice treba obuhvatiti tim vaspitanjem. Zbog toga. Platonovi pogledi su “u osnovi slični onome što nastoji da ralizuje moderno obrazovanje žena”. mada Platon uviđa da njihove prirodne snage nisu jednake i istovetno pogodne za pojedini poziv i delatnost. Zapravo. pre svih). i pre samog rođenja). Njegov otac Nikomah bio je lični lekar makedonskih kraljeva. objektivnosti radi. a Platon tri puta sedam. taj čovek i ta žena po Platonovim zamislima razvijaju svoje osobine sa glavnim ciljem da služe državi kao celini. Ipak. što bi bilo neostvarivo bez odgovarajućeg vaspitanja i obrazovanja. nije u tome sledio svog još većeg učitelja. Leartije tvrdi da je Aristotel bio duhovit. Jedan od njih je i Aristotel (384-322) iz makedonske varoši Stagire (danas Stâjira) na poluostrvu Halkidika. Platon vodi računa o vaspitanju ženske populacije i shvata da se radi o polovini ukupnog stanovništva jedne države. bar ne pouzdano. Dajući primat duhovnom u odnosu na telesno (iako je bio svestan i postojanja i značaja ovozemaljskih stvari). Zlobni savremenici opisuju ga kao oličenje nemuževnosti. str. Sir Dejvid Ros2 tvrdi da Aristotela nije Akademiji privukla neka naročita sklonost ka filosofiji. umetnici.ženu. 27 . Uvideo je značaj vaspitanja na ranom uzrastu (po ugledu na spartansko vaspitanje. U Platonovoj idealnoj državi filosofija. Voleo je žene (kao izvor telesnog užitka) i dobar zalogaj. Duboko uveren da ženama nije mesto samo u porodici i domaćinstvu. zakonodavci. ironično bi odgovarao: “To je pitanje slijepca”. “pošli smo zajedno s Platonom da tražimo državu i umesto nje našli smo čoveka”. Platon se može smatrati osnivačem pedagogije ranog detinjstva i začetnikom prenatalne pedagogije. politika i pedagogija spojeni su na jedan duboko humanistički način. No. Ne treba zaboraviti ni veoma bitne uplive očevog smisla i interesa za biološke nauke. Kažu da se brižno starao o svojoj deci. Mora i Kampanelu. prstenjem i načinom šišanja. ali upadljivo lepo obučenog. odnosno da od izgradnje moralnih svojstava u ranom detinjstvu zavisi sve potonje vaspitanje. To su pesnici. mladosti i razneženosti usmerene ugađanju. a da je upadao u oči svojim odelom.3 Oženio se 344. 143-144). I kako to lepo kaže Jeger. Imao je govornu manu (šuškavo izgovaranje glasa “s”). s kojom je imao sina Nikomaha. pa se obraćaju ženama. Polazeći od osnovne pretpostavke da su muškarac i žena ravnopravni (uz neka odstupanja. Predanje ga opisuje kao proćelavog čoveka sitnih očiju i nelepa stasa. Sa petnaest godina Aristotel je ostao bez roditelja.

Nastanio se u Halkidi. jedino čovek poseduje i um. “prvu” i “drugu”. Nauke se mogu podeliti u skladu sa delovanjem duha u zavisnosti da li se saznaje (teoretski aspekt). Prema njemu. Um je taj koji nema posrednika u telu.7 Nerazumni deo ljudske duše vezan je za telo. Međutim. Dešavanja u prirodi Aristotel posmatra na dva načina: mehanicistički (uzroci) i teleološki (svrha). boga. p. Aristotel je samo umuje”. čovek živi na razmeđu dva 28 . duše se telom samo služi. Pisao je mnogo.) i da su sva stanja duše povezana s tijelom”.6 a među njima i ljubav. Pod Platonovim uticajem. pre svega. u čemu su obično neumereni i veoma strastveni (sa simpatijama je gledao na te i ostale osobine mladih. Uzroci su zapravo sredstva kojima priroda postiže svoje ciljeve. duboko je verovao u to da može stići dalje od saznanja da “zna da ništa ne zna”. tu su politika. najviše biolog. Konačni put prirode vodi ka bogu (Erosu). Aristotel uviđa da “duša ništa ne prima niti proizvodi bez tijela (. Na scenu stupa naučni posmatrač i tumač uzroka pojava i stvari onakvih kakve one jesu. račund\ijstvo. pederastiju je smatrao nemoralnom. kao što se svako umeće služi svojim oruđem. “Sokrat i Platon žive filozofiju svoju. Sve u svemu. Vrlo skloni željama i ispunjenju tih želja. pre toga razvijene samo u embrionalnom vidu. te nije dala dovoljno dokaza za sâmo postojanje ideja. Aristotel izdvaja i grupu poetičkih nauka. Skoro je nemoguće svrstati ga u materijaliste ili idealiste. Odnos sveta i boga kao najvišeg predmeta ljubavi Aristotel zamišlja kao neku vrstu ljubavnog odnosa. nepromenljiv je. Grčka nauka je u Aristotelu dobila zaista najvećeg naučnika. samoživost. retorika i druge praktične društvene discipline). Ukratko. Život i umovanje se u potpunosti odvajaju. Misao o oduhovljenju prirode neumitno ga je dovela do pitanja duše. sposobnošću kretanja. jer se u svim materijalnim stvarima nalazi čežnja da se iz potencijalnog stanja pređe u aktivno. kao i sredstvima saznanja. lepote i dobrote. S druge strane. Aristotel je uvrstio u grupu teorijskih nauka. zapravo čoveka od kojeg vuku korene gotovo sve posebne nauke. bio je. Aristotel tvrdi da se nauke ne bave pojavama već uzrocima. Ona nije dobra osnova za sticanje saznanja o stvarima i pojavama.5 Njegov stil znatno se razlikuje od Platonovog jer je više naučni i manje umetnički (nije pisao kroz formu dijaloga). Konačno. koje se bave saznanjem radi saznavanja. Duša sebi gradi telo. Dakle. deluje (praktični aspekt) ili stvara (poetički aspekt). Organska bića razlikuju se po stepenu duševnosti. sve se dešava kao odnos uzrok-posledica. ubrzo dobio bolest želuca i umro (Leartije smatra da je popio kukutu). Aristotel je svestan polne (telesne) ljubavi kao izvora intelektualnog i moralnog zadovoljstva. svrsi. Sve u prirodi napreduje prema nekom cilju.. na čelu sa estetikom.. 4 Filosofija je postala teoretička nauka sa propašću grčkog polisa (i rastom “kosmopolisa”) i grčke slobode. naročito kod mladih ljudi (oba pola). Koliko god cenio učitelja svog učitelja (Sokrata). dok je kod životinja bogatiji zahvaljujući bogatstvu čula i. mladi od svih telesnih želja najviše udovoljavaju ljubavnim užicima. Tako je grčka misao stigla do monoteizma duha. istraživač prirode. kao čistom obliku. Priroda uvek deluje zbog nečega. Kao naučnik. bestidnost. odnosno metafiziku i fiziku). večan i ne umire s telom. plašljivost itd). pa joj se stoga pripisuje umnost do te mere da se jedva razlikuje od božanstva (bog i priroda ne čine ništa uzalud). Aristotel kritikuje Platonovu teoriju ideja. No. bez svrhe. koja. Čovek kao predmet proučavanja zastupljen je i u fizici (kao prirodno biće) i u metafizici (kao misaono biće) i u politici (kao društveno biće). Duševni život biljaka svodi se na ishranu i razmnožavanje. različitu od Platonove Akademije. Iako se Aristotelovo učenje nastavlja na Platonovo.Kao učitelj Aleksandra Makedonskog u periodu 343-340 i otvoreni pristalica njegove potonje vladavine ujedinjenja. duševna stanja očituju se u materiji. zajedno sa porodicom. kao ostvarenje savršenosti. bog pokreće kao voljeno biće (kinei hos eromenon). prema njemu. Sa prvog stanovišta. čistom duhu. etika. nije značila odnos ideja i stvari. većinom. ona teži savršenome. 1072b 3) on kaže da Eros nije pokretač svih stvari zbog toga što se sam kreće. Aristotel postavlja Erosa na mesto prvog pokretača. njegov opus ogroman je i može se klafisikovati na razne načine. kako piše Bazala. svoju filosofsku školu Likej. morao je. Aristotela od njih razlikuje dosta bitnih stvari. Prema Aristotelu. ništa se ne dešava uzaludno. jer se njegovi stavovi kreću od čistog materijalizma sve do očitog idealizma. U Metafizici (XII 7. Za razliku od Platona. Filosofiju (tzv. Iako ponikao na tlu Sokratove i Platonove misli. da napusti Atinu ne bi li izbegao Sokratovu sudbinu (pre toga osnovao je 335. a pojedinac se povlači iz javnosti i sam gradi sreću za sebe. već zato što ga stvari “vole”. zanimljivo je da nije voleo stare ljude i njihove osobine kao što su zloćudnost. posedovanje duše je kriterijum za razlikovanje organizama i anorganizama. ali se bavio gotovo svim naukama. usmerenu više biologiji i drugim prirodnim naukama). Pedagogija spada u grupu praktičnih nauka i bavi se vaspitanjem i mladima uopšte (sem nje.

takvu dušu i takva čovjeka treba zvati sretnim. u materijalnom bogatstvu. ali da su plodovi slatki”. već sa entelehijom. već pokušava da se snađe u okolnostima i prilikama kakve vladaju oko njega. pojedinačni i zajednički). dali su deci lep život. sticanja veština i navika. baviti filozofijom. ali je aristokratska po tome što je državna uprava poverena najboljima i najsposobnijima. ali u pravednosti vidi onu vrlinu koja u sebi ujedinjuje sve druge. stasitost. Njegov čovek nema veliku moć nad tim okolnostima. Sama čovekova duša je u naponu snage u četrdesetoj godini (prema Platonu. dalje. 15 Nije u interesu države da sve bude zajedničko (ponajmanje žene i deca!) i da pojedinac u potpunosti izgubi samostalnost. pravednosti. Po tome je Aristotelova država demokratska. a ne ako je sjajno opskrbljen izvanjskim dobrima. tu nije bilo mnogo demokratičnosti. tako duša prima svetlost od nauke (obrazovanja)'”. telesne odlike. Prema Aristotelu. Ona je. Aristotel govori i o pojedinim vrlinama. dakle. koja jedina vodi do vlastitog napora u istraživanju stvari i uvidu u sve što se zbiva. koja nije samo sredstvo zabave. U životinjskom svetu on nalazi uzor supremacije muške veličine. delovi sreće su: “plemenito poreklo. Zbog toga Aristotel egzaltirano zaključuje: “Trebamo se. snaga. nego i lepa. vrlini. lepa starost. Cilj političkog života koji vode obrazovani ljudi jeste čast. to je građanska vrlina pravednosti kao osnov države. a roditelji samo život. Sreća se postiže kroz vrlinu. Dobra država čini svoje građane dobrima. u pedesetoj).13 kao i da se obrazovni ljudi razlikuju od neobrazovanih “onoliko koliko i živi od mrtvih”. kako neki misle. porodično i svako drugo vaspitanje. Tako priroda hoće i nema razloga udovoljavanju nekakvim 29 . kao što su zdravlje.sveta . da žena ima dva zuba manje od muškarca (čudno je što ih nije jednostavno izbrojao. prevazilazi ljudsku prirodu i završava u području metafizike. Aristotel preferira teoretski um (saznanje) u odnosu na praktični (volja). Aristotel smatra da deca i slaboumni ne poseduju sposobnost moralnog suđenja. i to sa delovanjem uma. jer život kroz umovanje postaje božanski. Umetnost obuhvata sav čovekov život (umni i moralni. Samo filosofija vodi do suštine stvari. Smatrajući da sluša glas prirode. Međutim. jer čoveka po prirodi njegovoj smatra društvenim bićem. Oni pripadaju državi i zbog toga država zadire u njihov porodični život. mišljenje u odnosu na delovanje. bogatstvo. te nije samo dobra. on ne ide Platonovim putem stvaranja nekog savršenog oblika ljudske zajednice.11 Kada govori o moralnosti. D. ne postiže životom u telesnim uživanjima.10 Ljudskoj duši već od detinjstva svojstveno je druženje s umetnošću. kada je reč o odnosima između polova. Iz toga slede i suprotnosti između teorije i prakse.14 U tom smislu izveo je zaključak da su vaspitači koji vaspitavaju decu zaslužniji od roditelja. brojni i valjani prijatelji. Ono što treba da bude zajedničko. Laertije piše kako se Aristotelu pripisuje često pominjana izjava: “’Kao što vid prima svetlost iz vazduha koji ga okružuje. ili se oprostiti od života i otići odavle. što u duši stvara stalan pravac mišljenja i osećanja vrline. sinonim za intelektualno vaspitanje uopšte. jačine i okretnosti. cilj ljudskog života jeste težnja ka sreći (blaženstvu). nauke i života. već u dobroj duši pravilno vaspitanoj: “Ako je duša odgojena. nego kroz politički i naučni život. Najšire gledano. Glavni zadatak države zapravo je vaspitni.materijalnog i duševnog. te slava. zapravo. vrlina”. kaže Aristotel. Uslov za moralno delovanje je sloboda volje. Aristotel ne povezuje poput Platona vrlinu sa transcendentalnom idejom dobra. dok je za telo najoptimalniji uzrast 30-50 godina.) Vrlina ima i svoje estetsko obeležje. ali i od upornog vežbanja. Najvećom srećom smatra umovanje. Misli da je muška lobanja bogatija šavovima nego ženska. valjano i brojno potomstvo (istakao-SD). Aristotel ističe da je muškarac nadmoćan u odnosu na ženu. mišljenja i delovanja. okrenut ka tome da njeni građani postignu sreću (blaženstvo). a sam potpuno nevrijedan”.12 Govorio je da su “koreni obrazovanja gorki. Aristotel često apostrofira “zadružni”. odnosno društveni život. Međutim. Umovanje je oličeno u filosofiji. Bazala s pravom konstatuje kako “Aristotelova država stoji po sredini između individualizma sofista i kinika te komunističkoga socijalizma Platonova”. Naime. nauka i državni zakoni pomažu mu da se u njima što bolje snađe. koja je najviše i najsveobuhvatnije dobro (teleion agathon). a to što je koncentrisana u rukama jedne osobe čini je i monarhističkom. Takav teoretski ideal je izvan etike. Sticanje vrline zavisi od prirodnih sposobnosti. ali vaspitanje. 8 Tome doprinosi i postojanje ljubavi duše prema učenju. čast. dakle sa delovanjem (aktivnošću). ali ne u tolikoj meri koliko utopijska Platonova. telesna odlika u pogledu takmičenja. jer sve je ostalo golema besmislica i naklapanje”. srećna okolnost. lepota. odnosno svojevoljno biranje odluka. i obrnuto. Srećan život (eudaimonia) ne sastoji se. nauku u odnosu na život (tom dvojakom čovekovom bitku odgovara dvojaka vrlina).9 Sreća se. nego i moralnog vaspitanja i oplemenjivanja srca i duše (pojmovi katarse i muzike kao najviše umetnosti izlaze iz okvira teme ovog rada). (Zbog svega toga. pa ne bi tako mislio).

za razliku od Platona. 20 Glavno merilo vrednosti u Aristotelovoj državi je vrlina. Aristotel se nije zaustavio samo na spoljašnjim biološkim dispozicijama. Inferiornost žene očituje se i u tome što je ona “hladnija” od muškarca. daje i nešto svoje. u skladu je sa njegovom ulogom da vlada. očuvanoj studiji iz oblasti etike. prema Đuriću. Pokušao je da kreira filosofsku i prirodnonaučnu osnovu svojih pogleda na suštinu polova i na razliku između muškarca i žene. Aristotel kritikuje Platonov metod za učvršćivanje državne zajednice.16 Aristotel je ženu prema stepenu posedovanja volje rangirao negde između roba i deteta. deteta i oca.u skladu sa njenom podređenom ulogom. Hrabrost muškarca.izmišljenim principima jednakosti u ljudskom društvu. on u Nikomahovoj etici u izvesnoj meri koriguje svoj stav iz Politike. koji su najčešće sposobni jedino za stvaranje kćeri. ipak i ona daje svoj doprinos u nastajanju deteta. ono je element koji daje oblik. tako ga mora imati i porodica. s obzirom da na taj način ne bi postupao u okviru svojih prava. i ona je u interesu potčinjenih. Tako muškarac postaje demiurg. Kao što smo videli.muškarac. gostoljublja. Aristotel napušta koncepciju spekulativnog izgrađivanja idealne države. što je samo po sebi inferiorno. jer je sada “porodica prvobitnija i neophodnija društvena zajednica od države”. da je država važnija od porodice. Odnos muškarca prema ženi analogan je odnosu Sunca prema Zemlji. Aristotel pojašnjava suštinu odnosa između muža i žene. kada 30 . Muškarčevo oplođenje žene zapravo je uticaj muške snage na žensku materiju. kao varvarin prema Helenu. 21 Ipak. u okviru onih stvari u kojima je bolji. Takvu vlast Aristotel naziva “domaćinskom”. Dakle. te je taj odnos sličan odnosu roba i gospodara. kada bi bila skromna kao mušarac. kao sila prema materiji. izgledao kao kukavica. Aristotel priznaje da moralne vrline (areté) pripadaju svima. Mora biti zasnovan na vlasti domaćina nad decom. a žena bi. zadaci se u braku dele striktno u skladu sa prirodno regulisanim polnim ulogama i vrlinama. jer su mlađi muškarci topliji i snažniji.države. a to je muškarac. jer bi se to svelo na oligarhiju. Kako je celina nužno važnija od njenih delova. doduše u okviru najpotpunije . U Nikomahovoj etici. Na taj način. bitno je oblikovanje organske materije. u službi zadovoljavanja zajedničkih potreba. U skladu s tim.19 a to su . Shodno tome. Kao što je rečeno. a hrabrost žene . kao neku vrstu nedovršenog čoveka. ženom i celom porodicom. Iako je žena samo “nedovršeni muškarac”. sem što ga nosi i rađa. 17 Čak su i u estetskom pogledu “vrline i dela muškarca lepši od vrline i dela žena”18. bila prava brbljivica. jasno mu je da je porodica osnovni oblik zajednice. Ona je u odnosu prema muškarcu kao rob u odnosu prema gospodaru.darežljivosti. Sreću još više učvršćuju zajednička deca. a u skladno regulisanom braku izvršavanje tih dužnosti dovodi do harmonije i obostrane sreće.muškarci. i on vlada a ona mu se pokorava”. ali samo u onim stvarima za koje je merodavan. već i zbog zadovoljavanja drugih životnih ciljeva. Time Aristotel hoće da kaže da majka detetu nije samo dadilja. a to je. koja je “polovično kuvano seme”. te boljem. kao telesni radnik prema duhovnom radniku. pa Aristotel smatra da se brakovi bez dece lakše rastavljaju. Svakako. kao stolar prema drvetu. Dužnosti muškarca i žene su različite. Međutim. Sve su to. porodica postaje osnov države. ljubavi i brige. U pomenutoj studiji Aristotel iznosi naprednu misao da se muškarac i žena ne udružuju samo zbog nastavka svoje vrste (tu činjenicu hrišćanska crkva potpuno će zanemariti). odnosno komunizam imovine. U celini gledano. prvoj. ali dodaje da razboritost. a muža da upravlja i naređuje. On upozorava da muškarac. Čovek kao zoon politikon to svojstvo najranije izražava kao član porodice. on kaže da bi muškarac. Kao što država ima kralja. što je svojstveno životinjama. na primer. U tom smislu. stidljivosti. Međutim. potpuno prirodni odnosi. Dakle.snaga. ako bi bio hrabar kao što je to žena. jer su “lepše vrline i dela po prirodi boljih osoba”. Da bi se plastičnije izrazio. a po prirodi stvaralačko jeste . do ženskog potomstva dolazi zbog toga što oblik ne može da zagospodari materijom (gradivom). menstrualnu krv. žena i dece. dok ženi prepušta sve ono što njoj odgovara”.muško. a toplina je . imovine i njenog vlasnika. za razliku od starijih. Prema njemu. i to putem semena koje daje život. muškarac oblikuje ženu. Ono je stvaralačko. mesto žene u porodici definisano je njenom ulogom da sluša. Aristotel misli da odnos muža i žene treba da ima oblik aristokratije. pokretački princip. prema Arsitotelu. jer izdvaja sopstveni seksualni produkt. te produkuju više dečaka. ne sme baš u svemu da odlučuje sam. pripada veći deo dobara. jer “tu muškarac kao dostojniji ima vlast. “muškarac je u odnosu na ženu po prirodi bolji. hrabrost muškarca i žene nisu iste. ipak. I još: po tome se i muškarci međusobno razlikuju. Ukidanje porodice i privatne svojine značilo bi ukidanje same vrline . brak mora postojati. pravednost. Ona mu. država je u odnosu na porodicu viši oblik ispoljavanja čovekovog urođenog socijalnog nagona. prema zakonima prirode .

ako je verovati Aristotelu. ravnopravno sa muškarcima. 451d). Kada vaspitanje devojčica poprimi istovetne odlike sa vaspitanjem dečaka dolazi se u opasnost. deca i robovi”. a mlade majke više se muče na porođaju i pri tome umiru. znači. U Retorici Aristotel kaže: “Pojedinci i zajednica moraju podjednako nastojati da se ove odlike razvijaju kod dečaka i devojčica. takve žene sklonije su razvratu (Aristotel inače smatra da je u seksualnom odnosu prirodno da su žene pasivne a muškarci aktivni). 24 Uopšte. antifeminističkim i nehumanim ne bi bilo dobro rešenje. u skladu sa njenom prirodom. naročito kada je u pitanju moralno vaspitanje. Krajnji cilj je najbolji život svih njenih građana. Aristotel smatra da veza premladih ljudi nije dobra za rađanje dece zbog toga što su deca iz takvih brakova nedovoljno razvijena i niska. decu. Država. treba da ratuju i. Na osnovu toga. one su. 2. građani oba pola imaju pravo na vaspitanje. vaspitanje za muškarce i žene nužno se razlikuje. Dakle. dobiju isto vaspitanje kao čuvari. snaga i sposobnost za takmičenje”.27 pa su imale i politički uticaj. Ovaj put taj veliki ljubitelj uzimanja uzora iz prirode i iz životinjskog sveta odbacuje Platonovo pozivanje na pojavu da i u životinjskom svetu nema polne podele rada (keruše takođe dobro čuvaju stado kao i mužjaci. Što se bračnog neverstva tiče. Za pojedinca od značaja je “imanje brojne vlastite dece muškoga i ženskoga spola (istakao-SD). (Preljub je uvršćen u grupu “pojedinačnih” prestupa. korisno i lepo. on polazi od stanovišta da je svijet čovjeka identičan sa specifičnim duhovnim interesima muškaraca. kao na primer. Što se potomstva tiče. ali sa ciljem da ženu nauči da se dobro potčinjava. podeli vlasti i poslova. 22 kao i duševnim odlikama kao što su trezvenost i habrost. On uviđa da to i nije baš “najdemokratskije”. sa obrazloženjem da životinje ne formiraju svoja domaćinstva. kao što su stasitost. kada je reč o moralu. Povrh toga. mogu smatrati jedva polusrećnima” (I. feminističkim i humanim. što se Aristotelu nije sviđalo. ovde je možda dobro napraviti jednu malu digresiju. Aristotel daje potvrdan odgovor. valja biti oprezan u vrednovanju i poređenju Platonovih i Aristotelovih shvatanja o potrebi istovetnosti obrazovanja za žene i muškarce. prema Aristotelu. unosile su među Spartance veću pometnju nego neprijatelji. Proglasiti jedno progresivnim. jer se narodi kod kojih je. potomcima. Naime. Aristotel voli da manipuliše sintagmom kao što je “žene. Zbog toga njihove žene žive raskalašno i raskošno. mora uskladiti vaspitanje žena i dece sa oblikom državnog uređenja. što je vrlo indikativno. Najbitniji faktor vaspitanja svih građana je. Muškarci i žene koji prerano stupaju u seksualne odnose štete svojim organizmima koji su još u razvoju. on preporučuje kao optimalne godine za stupanje u brak. Država. kod Lakedajmonjana. Takav je odgoj u biti patrijarhalan. No. neki ljudi moraju da se ženama i decom služe kao slugama u nedostatku robova. kao slučaj opravdane ljutnje. imajući u vidu različite prirodne polne uloge. Valjano potomstvo za zajednicu znači “imati brojni i valjani podmladak obdaren telesnim odlikama. a drugo regresivnim. Odbacuje i Platonovu zamisao da žene. lepota.26 Načelno. i to putem osposobljavanja za sve što je nužno. Međutim. ali je prigovorio da su Spartanci grešili u vaspitanju žena. Da ne bi bilo zabune. Na osnovu rečenog. shvata ga duboko nemoralnim činom. Marinković: “Nametanje dečačkih interesa u odgoju znači odricanje vrijednosti i važnosti specifičnim duhovnim potrebama devojčica.analizira pitanja braka. tako i za muža. naravno. kao što je odbijanje služenja vojske). u čemu se ogleda njihova ravnopravnost. tako i za pojedinca. naročito u domaćinstvu. nema ni traga pomenutoj ravnopravnosti u njegovom stavu da dobre države moraju da ustanove naročitu službu “za nadzor nad ženama i decom”. obdarene navedenim vrlinama”. Aristotel u Retorici piše kako ono ima veliki značaj kako za zajednicu. Aristotel je cenio vaspitanje u Sparti. što je. shodno tome. žene i podanike” (II. Sem toga. Jednakost između vaspitanja ženske i vaspitanja muška omladine (naročito u pogledu sadržaja) ne treba da podrazumeva istovetnost. on navodi kako je sramota ne pomoći ili omalovažavati “takve osobe” kao “roditelje. hrabra i pravedna” 25. bile vlasnice gotovo dve petine celokupne spartanske zemlje. kako za ženu. jer im je zakon dozvoljavao da budu naslednice. To je njen najviši zadatak. Na sopstveno pitanje da li i žene i deca “imaju vrlina i treba li žena da bude razborita. pa nisu ni od kakve koristi za državu. u Retorici. 23 sa dodatkom tipično ženskih telesnih (lepota i stasitost) i duševnih (čednost i marljivost bez prostote) osobina. moral žena poročan. za razliku od “zajedničkih”. on najviše govori o uspostavljanju prijateljstva. na koju ukazuje i J. ali ne i o ljubavi i strasti između supružnika. za muškarce tek trideset sedmu ili nešto ranije. a za dobru državu neophodno je da “i žene i deca budu dobri”. Ravnopravnost u obrazovanju za 31 . Na primer. 5. 4). zbog siromaštva. država. 23). za žene osamnaestu. jasno je da Aristotel bezrezervno kritikuje Platonovu teoriju da i žene treba da rade iste poslove kao i muškarci. ali ga tumači time što.

28 S obzirom da je smatrao da decu do sedme godine treba vaspitavati isključivo kod kuće. Tome Akvinskog. U tome je on daleko iza Platonove ideje o ženskoj emancipaciji. u ženi video biće nižih dispozicija i mogućnosti. Porodično vaspitanje dece oba pola obuhvata uglavnom sticanje telesne snage (bitna je hrana koja se daje. Nesumnjivo. to je. No ona je ujedno i prešutna degradacija vrijednosnih orijentacija koje proizilaze iz specifičnosti ženske prirode. Aristotel smatra da je ljubav majke prema detetu jača od očeve. za šta nije ni potrebno neko posebno institucionalno školovanje. što manje alkohola). te da je njeno osećanje da je dete njeno snažnije. fizike. koje su u tom pogledu bile kamen temeljac za sholastičke mislioce. uvijek biti nešto slabija od njega”. o postojanju zemaljskog i nebeskog sveta. samo . Znači. i to najbolje one igre koje “podražavaju poslove kojima će se kasnije baviti”.31 odnosno duže se bavi detetom. shodno tome. Najvažnije. pa i psihologije. zatim nipodaštavanje fizičkog rada i isticanje socijalne hijerarhije . “njihov duh treba da bude što je moguće mirniji”. što se najradikalnije odrazilo na shvatanja sv. Iako se može reći da je Platon najveći grčki filosof. sholastika bez njegove logike. Dostići sreću. dopale su joj se i misli Aristotelove o podređenosti žene muškarcu. omogućavanje svih pokreta primerenih ranom uzrastu i navikavanje dece na hladnoću. kao i o tome da se deca što manje druže s robovima i da se čuvaju rđavih i opscenih reči i prizora. a da su vrline muškarca i žene različite. Ali. pa ga više i voli (dok je muškarac zauzet važnim državnim i sličnim poslovima). čovek koji je želeo sve da popravi i reformiše. iako su neke njegove misli i danas vrlo aktuelne i prihvatljive (odbacivanje platonovske komunalne svojine žena i dece svrha braka nije samo u rađanju. prema Aristotelu. bračna vernost obavezna za oba partnera. jer je Aristotel. On naročito govori o brizi trudnice za svoje telo i preporučuje joj mnogo kretanja. živeti u vrlini i lepoti. bez koga razvoj posebnih nauka ne bi bio takav kakav je bio. već radi poslova iz svoga delokruga. nema značajnije razlike između vaspitanja muške i ženske dece u porodici. Ideje o tome da je zemlja u središtu sveta. briga o 32 . Suprotno tome. vaspitavati i dušu i telo. Time se dopušta da se žena uvrsti u red muškaraca u kojem će. Imajući u vidu da vaspitanje mora da ide u skladu sa vrlinom. smatra Aristotel. ipak će Aristotel i istoriji ljudske misli ostati najveći i najfleksibilniji grčki um. tu su umetnost i vaspitanje da je upotpune. Srednji vek nezamisliv je bez njegove filosofije. Ono im. sredstvo treba da bude igra. S obzirom da postoje nedostaci prirode (ipak!). počinje zapravo tek nakon toga i zavisi od dva perioda: od sedme godine do puberteta i od puberteta do dvadeset prve godine. manje ili više. Nijedan drugi čovek nije toliko vremena vladao mišljenjem čovečanstva. i žena mora da stiče prekaljenost tela. Do pete godine decu ne treba navikavati i podsticati na bilo kakvo učenje. Dakle. u porodici (i tu se razlikuje od Platona). već samo na kretanje. Međutim.njega znači tek priznavanje prava i ženi na muškarčev duhovni svijet. Aristotel je isticao važnost telesnih osobina oca i majke. omogućiti skladan razvoj svih čovekovih sposobnosti (jedinstvena i sveobuhvatna areté. Čak je i poštovanje dece prema majci i prema ocu kvalitativno drugačije. jer se ona znatno više “muči” oko porođaja. ipak. veći umetnik i više naklonjen umetničkom izrazu. 30 Pajdonomi će se brinuti o tome kakve priče i bajke deca smeju da slušaju. potrebno takvo vaspitanje.nega.srednjovekovna crkva prihvatila je oberučke. u granicama svog vremena). što više mleka. ne bi uopšte ni koristilo. čiju opravdanost tumači potrebom za ograničavanjem broja dece. 29 Aristotel je svestan da na plod utiče sve što utiče i na majku. kalokagathia) izuzetno su napredne Aristotelove misli. metafizike. Aristotelova shvatanja o vaspitanju žena svode se na to da njih treba vaspitavati za njihovu osnovnu ulogu u porodici. othranjivanja i vaspitanja dece. što je u skladu sa prirodom. Isto važi i za njegovo odobravanje abortusa (kriterijum za dozvolu pobačaja bio bi “prema tome da li je plod živ”). * * * Moć Aristotelove misli trajala je gotovo dva milenijuma (na jedan drugi način traje i danas). kome je mesto u kući i kome je. te da se hrani slabom hranom. sve se to više odnosilo na muški deo populacije. plodni i svestrani naučnik (naravno. kako to Platon kaže. pozivajući se na prirodu. pedagogije. pa i jedino. i tu je vrlo napredan. Vaspitanje žene usmereno je ka potčinjavanju muškarcu i osposobljavanju za pravilno održavanje trudnoće i za ulogu majke. Pravo vaspitanje. ali ne u smislu atlete.

naravno. dete se već tada vaspitavalo i za otadžbinu. predu sirovu vunu i od nje prave odeću. POLOŽAJ I VASPITANJE ŽENA U ANTIČKOM RIMU Žene. u odnosu na Atinjanku imala neke privilegije. ali i robova. dete je bilo prepušteno samo njoj. deca. te da ima pratilju. veoma je važno ukazati na to da u praksi šef porodice nije mogao tako lako da se posluži svojim despotskim pravima. najvećeg besednika (Demostena) i svog poslednjeg velikog (zbirno najvećeg) mislioca Aristotela. a kasnije kuće (lar familias). Ovakvo “izlaganje” češće je bilo namenjeno ženskoj deci. 4 Celokupno vaspitanje svodilo se u suštini na porodično. a još je oca kasnije izlagalo troškovima miraza. nastalih tokom višeg stupnja varvarstva. Dečaci su učili da obrađuju imanje. Uloga majke u tom pogledu još je veća nego u grčkoj porodici.zajednica imovine. Udate žene ne nasleđuju svog oca. al’ ko može bit’ bez banje i bez čaše i bez snaše? (starorimski epitaf) Tokom burne rimske istorije1 položaj i uloga žena menjali su se (mada ne u tolikoj meri i njima namenjeno vaspitanje).trudnicama i uticaju njihovog zdravlja i ponašanja na zdravstveno stanje ploda. To je patrijarhalna zajednica koja ne vodi puno računa o ženi. abortus). njihova majka. brinu o stoci i spremaju se za borbu. brak sa manusom (manusom se nazivala bezgranična vlast muža). najčešće braće.2 Ovako utemeljenu tesnu vezu ništa nije moglo raskinuti (nije postojala institucija razvoda 3). imovina imali su visoke moralne vrednosti. ali ne dobijaju deo nasleđa. Novorođenče mu je donošeno pred noge i ako bi ga podigao. Ženama je zakon određivao da ugađaju svojim muževima. boginje Veste i božanstva zemlje. bar nije bila zatvorena u nekakvom ginekeju. jer bi to značilo da će u slučaju udaje odneti deo porodične imovine. za koju Durant kaže: “pre je bila parada moći nego li svetlost misli”. Prateći razvoj misli i zakona starih Rimljana. koja je tokom celog svog života pod tutorstvom muškarca (tutella mulierum). Iako je. bliskih krvnih srodnika i njihovih potomaka. ali. hramove i sudnice. potreba vaspitanja žena. koji je imao neograničenu moć nad životom i smrću žene. ali i velika Rimska imperija. No. Period nastanka države (koji se delimično proteže na prvu polovinu republike) odlikuje se zaostacima predržavnih oblika života i shvatanja. Život rimske žene ranog perioda karakterisali su ozbiljnost i tegoba. dok su u kući. Iako je ovo porodično vaspitanje bilo prevashodno usmereno ka porodičnoj koristi. koji je stavio tačku na klasičnu grčku filosofiju. što se. U periodu od samo godinu dana Helada je ostala bez tri znamenita čoveka: najvećeg vladara (Aleksandra). mogla je da obeduje sa mužem (ali nije smela da pije vino). a ovima da upravljaju ženama kao sa stvarima potrebnim i neotuđivim. Pravni poredak ranog Rima. Karakterističan oblik porodice bio je consortium (u nas bi se reklo porodična zadruga) . lepo se može videti promenljivost položaja rimske žene. Brak kao osnov porodice bio je tzv. Bili su to samo smerni poljoprivrednici sa seoskim moralom. Šef konzorcijuma birao se iz redova najstarije generacije muškaraca. morala je da traži i dobije dozvolu muža. koji su tada još daleko od toga da budu osvajači sveta. I jedni i drugi vaspitavali su se u duhu poštovanja starateljskih duhova rimskih kuća (di penates). kao i dece prilikom rođenja (ius vitae necisque). 33 . jer je njihovo vaspitanje bilo samo teret. bila je u potpunoj vlasti muža. za život u rimskoj zajednici i u okvirima rimske vere i rimskih obreda. Neudate kćeri. umesto helenstva nastupa helenizam (“podražavanje Grka”). Posle Aristotela. nije moglo uklapati u tadašnje nazore Rimljana. U protivnom. koji je zasnivan svečanim oblikom venčanja (confareatio). ŽIVOT. a devojčice da donose vodu sa izvora. značilo je da mu daje pravo na život. života i rada nekoliko desetina članova. vino i brčkanje moje zdravlje ukopaše. da kuvaju i vode kuću kao domaćice. štićenika i duhova Lara i Penata. dakle. Naime. tako da je zatvorena kućna privreda još uvek važna u ekonomskom životu Rimljana. Uz to.32 U toj paradi žena je imala specifično mesto. porodica. za razliku od nje. Mogla je da ide u pozorište. vavilonskog zakonodavstva kralja Hamurabija. Kao i Grkinja. najviše odražen u okviru porodičnih odnosa i porodičnog prava. Na gozbama bila je samo na smetnji. U vreme očevog odsustvovanja (u ratu). sasvim je bila posvećena domaćinstvu. Da bi kročila van kuće. iznikao je delom iz svog prethodnika. uživaju potpuno ravnopravno sa muškarcima porodičnu imovinu. ono je bilo osuđeno na smrt (od gladi ili hladnoće) ili da postane rob.

Porodicu. Kasnije. tri najviša bila su muškog roda (Jupiter. Njen prirodni šef je pater familias. koji su bili privilegija žena. sve dok ne bi poudavao svoje sestre. porodične ljubavi i zaštitnik državnog ognjišta. postepeno je zavladala privatna svojina i na njoj zasnovana zatvorena kućna privreda. nijedna neznabožačka vera nije kao rimska bila tako oskudna u etičkom i duhovnom smislu. Još kasnije. Mars i Kvirin). bez imena i pola božanstva.”6 Svim vidovima života. Bila je podeljena na javni zvanični kult i privatni domaći kult. Poštovale su ga i žene. Nakon njegove smrti. on je jedini sui iuris. rođenje deteta u familiji pratili su verski obredi. i to mahom onih starijih. da kažnjava članove porodice i sve druge obaveze koje mu je nametnula država. dok su ženine do kraja osuđene. pa tako i porodičnog. a sklapanje braka bilo je najsvečaniji trenutak u životu Rimljana. odnosno umrlih predaka.. u vidu poštovanja boga Prijapa. On je jedini koji živi po svom sopstvenom pravu. simbola muške polne požude i razuzdane polne delatnosti. Njegovo ponašanje u porodici podlegalo je još strožijoj kontroli i oceni od strane porodičnih božanstava. poštovanje i izvršavanje obaveza). Celo rimsko društvo ranijeg doba počivalo je na porodici i njenoj postojanosti.) Nakaznu i defektnu decu ubijali su davljenjem. pribaviti mišljenje najbližih srodnika. Najpre bi bebu okupala babica. odnosno ima položaj kćeri u porodici i potpada pod njegov manus. Kao i u Grčkoj. Što se vere tiče. stavljane su ponude zaštitnim božanstvima Junoni i Herkulu. za devojčice osam dana). a potom i nota censoria u cenzuskom spisku. Socijalni položaj u porodičnoj hijerarhiji u kojoj je žena bila sexus imbecillitas ili sexus infirmus (slabiji pol). 7 Iz Grčke su.5 Ženu je zapravo mogao ubiti samo u dva slučaja: zbog preljube i zbog pijanstva. samo je muškarcima omogućavala bavljenje istaknutim društveno-političkim. Dvostruki seksualni moral doveo je do toga da se “muževljeve seksualne pustolovine smatraju nestašlucima. Kasnije. uglavnom sačinjava jedan bračni par sa svojim potomcima. Nije nimalo čudno što se u to vreme nijedna rimska žena nije istakla na planu nekih javnih delatnosti. naučnim i kulturnim delatnostima. te nosila ocu na uvid (. Rimljani su često bogovima davali naziv pater i mater. fides (disciplina. Sada on ima obavezu da nadgleda vaspitavanje dece. kada su rimske žene od falusa načinile predmet podsmeha i rugla. koji se poklapa sa počecima republike. U gotovo istom položaju kao i potomci pater familiasa nalazila se njegova žena. postala je Jupiterova žena i boginja braka i uopšte bračnog života žena. Rimljani uvezli kult falusa. U narednom periodu. ili da bude tutor. nakon što ostane udovica. Za primenu najstrožijih kazni prema ukućanima morao je.. svedok itd. kada su spoznali grčke bogove. Druga državna boginja (od ukupno deset božanstava) bila je Junona.koje se nisu mogle tek tako rušiti. pripisivali su svojima karakteristike i mitove odgovarajućih grčkih božanstava. čuvan od kolegijuma sveštenica nazvanih Vestalke ili Vestalinke. koje je još dugo vremena činilo rimski ideal: virtus. potpada pod njegovo starateljstvo. doživotna su i daju osnovno obeležje rimskom porodičnom pravu i drugim odnosima kroz dugi niz godina. porodica se delila na toliko grana koliko je bilo naslednika (sinova!). Njen animizam i antropomorfizam bio je dugo na stupnju apstraktne personifikacije. a robovlasnički odnosi i robno-novčana privreda još nisu dostigli visoki stepen. Vesta je prvo od svih rimskih božanstava kojem je izgrađen mali hram na Forumu. postao je vidan odraz dekadentne transformacije koja se dešavala u vreme carstva. Zavisila je od života oca koji je njome vladao. I majka. (Kada je izgubio svoj religiozni smisao. koja se sad naziva familia (domus). koja odgovara Jupiteru.) Dakle. Ona su nazvana patria potestas. pater familias imao je i dalje sva ovlašćenja prema imovini i članovima porodice. Za vreme prvih dana života novorođenčeta. Ženino neverstvo predstavljalo je najveću gadost. Na dan čišćenja (dies lustricus) svečano se davalo ime.bilo je simbol svetlosti. Familia se razlikovala od gensa po tome što je bila prolazna. privrednim.8 34 . a zanimljivo je da su Rimljani smatrali da je taj period nešto duži za dečake (devet. te je boginja noćnih nebesa i Meseca.Vesta . koji je sopstvenik porodične imovine i koji odlučuje ko će biti njen agnatski član (srodnik). Žensko božanstvo domaćeg ognjišta . prema propisima ius civile. Njoj su zbog toga bile posvećene Kalende. administrativno-upravnim. kao nekakvu protivtežu. Ona je filia loco. a to znači da jedini ima pravnu i poslovnu moć. što je značilo žigosanje koje mu uskraćuje pravo bavljenja bilo kakvim državnim ili javnim funkcijama. a nastala cepanjem consortiuma. Pater familias i dalje ima isključivo pravo da svoje potomke ženi i udaje bez njihove saglasnosti. pietas. tj. prema grčkom uzoru. vladalo je trojstvo. Najčešće je najstariji sin igrao ulogu oca. takođe. državnim. Kada su božanstva dobila imena. Nedolično postupanje prema ženi i deci donosilo je pater familiasu oštru osudu.

koje označava pripadanje jednoj poridici (gens). Država je podsticala intenzivnost sklapanja brakova i rađanja. naročito. dovršen je proces neutralisanja očeve patria potestas. 10 Deca su postepeno dobijala sopstvenu pravnu i poslovnu sposobnost. Mnoge od rimskih žena već tada su dobile solidno obrazovanje. tako i žene. sa jednim bitnim izuzetkom. tužbom. Žene su imale nomen. da bi kasnije postao nasledan. završetkom osvajanja. (znači pred kraj republike) pravnici su. jer ga ženska deca nisu imala. Ništa nije ostalo od smernog ponašanja božanstava. One su ih vaspitavale pre svega moralno i za rad u porodici. te zasnovana nova rimska porodica. e. Glavnu ulogu preuzeli su razbludni Prijap. Na scenu stupa brak bez manusa. Majka dobija sve veću ulogu u načinu pristupa deci. pa je. Naime. Ipak. Praenomen odgovara našem ličnom imenu i roditelji su ga davali samo muškom detetu. realistički prikazuje seksus. No. e. u praksi zastupljenim još samo u zaostalim sredinama.9 Tokom vekova patria potestas gubila je na svojoj važnosti. i to vrlo teškim kaznama. tj. pravo majke da nasleđuje bilo koje svoje dete. Rimljani su imali tri imena: praenomen. a služilo je i za određivanje mesta u društvenoj hijerarhiji. umesto čulne sublimacije. Seksualni čin je pravo kako muškarca. za vreme hrišćanskih imperatora. Deca nisu više samo objekat vlasti oca. neverstvo žene i dalje se smatralo krivičnim delom. Imale su i cognomen.Iako se čitavo vaspitanje u porodici odvijalo pod stalnim očevim nadzorom. postalii su uzori za moralno ponašanje Rimljana i Rimljanki. što znači da ih roditelji nisu mogli protivvoljno venčati. Vrlo je indikativno da su se muškarci i žene u Rimu razlikovali po broju konstituenata u svojim imenima. Još je Ovidije (43-17 pre n. i to često u deminutivu. No. uspostavljanjem relativnog mira i. Rimljani su i od likovne umetnosti i književnosti očekivali da. na primer. To ni država ne sme da sputava bez krajnje nužde i opravdanja. Praenomen je bio u tesnoj vezi sa pravnim licem dečaka i muškarca i sasvim je “lično”. Lični odnosi između roditelja i dece postaju drugačiji. a ni muškarac ni žena koji bi se razvodili više puta nisu bili izloženi nikakvoj ljazi. nego zadržava svoju raniju pravnu i poslovnu sposobnost i svoju imovinu. “porodično” ime. Muškarci su radije živeli sa priležnicama ili se provodili sa bludnicama. raskalašni satiri i uvek pijani nekadašnji romantični šumski bog Silen. pristupili izmeni zakona. a katkada je bio narodni ili “pobednički” nadimak. Za sklapanje braka bio je dovoljan zajednički život partnera i njihov affectio maritalis. zbog kojeg je tužbu mogao podići bilo koji građanin (actio popularis). Rečju. njihovim problemima i njihovom vaspitanju. Žene su. zatim pravo da deca nasleđuju majku i uvođenje svadbene ceremonije slične sadašnjoj. tako da su neke od njih bile veoma visoko obrazovane. Ako se muž i žena ne slažu. nomen i cognomen. oni se ili razvode. koji je najpre bio samo nadimak pridodat ličnom imenu i strogo ličan. odnosno njihov lični i voljni pristanak. i u vreme republike o vaspitanju devojčica starale su se isključivo majke. dakle. Njihovi likovi sve češće su se pojavljivali na posuđu i drugim predmetima za svakodnevnu upotrebu. kojima se sada pridodaju svi mogući uživalački maniri. pijančenja i razvrata. kako bi nadomestila izgubljeno ljudstvo. kako to već priroda zahteva. nosile ime gensa kojem su pripadale. u kojem žena nije vlasništvo muža i ne postaje alieni iuris. tako da će se u kasno doba republike skoro potpuno izjednačiti u tom pogledu sa ocem. Razvod je veoma olakšan. već dobijaju svoja prava u odnosu na roditelje i mogu ih ostvariti i prinudno.12 U doba carstva Rimljani se ni najmanje ne trude da prikriju svoj seksualni nagon. nego se mučili porodičnim 35 . ili nađu partnera s kojim bi radije razmenjivali nežnosti (uz pristajanje sve tri strane). a to je “izlaganje” novorođenčadi. Njegovo neverstvo povlačilo je samo gubitak prava na tužbu protiv nevernosti žene. brak je došao u krizu. Forme zaključivanja braka i odnosi između bračnih partnera menjaju se. e. a za neke se zna da su igrale izvesnu ulogu u političkom životu.11 Kada se svemu tome dodaju bračni cognatio (priznavanje srodstva po ženama). Marcus Tullius Ciceron zvao ćerku Tullia ili Tulliola. može se konstatovati da je baš tada razrušena tradicionalna. Znači da su žene u tom periodu bile tek nešto iznad robova (koji su imali samo jedno ime). Bigamija je po prvi put sankcionisana kao krivično delo tek u IV veku n. Seksus je postao realnost koju treba intenzivno uposliti. sa svrhom da označi tačnu granu jednog istog gensa. a u periodu dominata. ali se to znatno više odnosilo na muško potomstvo. e) u svom delu Ljubavno umeće cinički jasno poučavao muškarce kako da najbolje i najlakše zavedu i polno iskoriste žene. uz potpunu saglasnost javnosti. U II veku n. to pravo suženo je samo na muža. ćerke imućnijih Rimljana dobijale su i dodatno obrazovanje. Od II veka pre n. koja je postala temelj savremene današnje porodice bazirane na krvnom i naslednom srodstvu. koji postaje otelotvorenje prežderavanja.

ukrašavanje). Ženama je bilo dozvoljeno prisustvo u sudnici. kao i njen suprug. koja su često dovodila i do braka. Zahvaljujući ekonomskom razvoju. tako i u visokoj politici. 16 Za vreme republike. svako u odvojenoj spavaonici.žene koje su baš htele da se takmiče sa muškarcima). ali te tri stvari i jesu život”. jele ležeći na počivaljci (deca su i dalje sedela). Gotovo svaki sporazum između vodećih državnika bio bi krunisan nekom ženidbom. ženama je blo zabranjeno da posećuju kupatila sa muškarcima. Jedan Rimljanin je zapisao: “Kupanje.20 36 . Postala je gospodarica svog imetka i sama je tražila ljubavnike. pa su mladići imali priliku da tu steknu poznanstva. književnosti. imala je gomilu sluškinja (kojima je često poveravala vođenje celog domaćinstva). Uostalom. pre n. e) po prvi put u istoriji države priznat je konkubinat. ako su u pitanju osobe posebno visokog društvenog položaja. koji se odrazio na ogromnu emancipaciju rimske žene. Ponašanje žene slično je muškarčevom. gradske plesačice). Neki od njih sklapali su brakove samo radi forme. u areni su urlale u želji za krvlju. Rimska žena je. za čiju je zamršenost i iskićenost bila zadužena frizerka-robinja (ili više njih). na kraju i na istoj. dosta je vremena provodila u uređivanju kose. što je na gozbama dovodilo do pravih orgija (videti Petronijev /I vek n. Odrekavši se jednostavnosti republikanske frizure. a žene su postale elemenat koji pomiruje ili sredstvo osvajanja i proširivanja sfere moći. glumci više nisu nosili maske i oblačili su se gradski. radi potpunijeg uživanja nezavisnosti. Sa svojim mužem. Tek u doba Trajana (53-117) pominju se žene koje se kupaju u Trajanovim termama. što je. nošene u nosiljkama. Žene zanatlija. bilo otmeno zanimanje.18 Tako je izgledao dan matrona iz najviših krugova. ustajala rano i obavljala sličnu jutarnju toaletu kao i on (ovlaš umivanje. Kako su Rimljani bili skloni kupanju u privatnim javnim kupatilima (običaj koji je stigao sa Istoka. vino i žene nam truju tela. prema starom rimskom običaju. Međutim. uz neizbežno prisustvo kurtizana. a jedino je imala “dužnost” da prede vunu.Urgunalija iz Takitovih Anala). mnogo manje su izlazile na Forum. 13 Augustovim zakonima o moralu (18. Potpuno ravnopravno. sem Vestalinki. koja je bila tu i za skidanje malja i šminkanje. U pozorište su takođe išle. kako u životu pojedinaca. ali su to često činili i muškarci). Bile su prisutne i u javnim oblicima zabave. Predvođene robinjama 15. Takođe su uživale u kupovini odeće i tkanine (nabavka namirnica bila je obaveza robinja. to joj nije smetalo. jer ona nikad nije bila toliko zaposlena kao muškarac. Ovidije je čak predlagao da sve devojke treba da uče da plešu. takvo zadovoljstvo bilo je dostupno i ženama. igračica čiji je ples privlačio Rimljane oba pola. specijalizovane za masažu (ova sprega masaže i seksualnosti održala se do današnjih dana).mada je odbila . nižih činovnika. Njene domaćičke vrline nisu više bile na ceni. nema ni govora o nekakvom prostornom izolovanju kao što je to bilo u Grčkoj. jer se praznovalo više od polovine dana u godini. Često su brakovi bili ti koji su povezivali ljude i narode. mada je i tu bilo nekih izuzetaka (da svedoči pred sudom bila je pozvana . ravnopravno sa njima.19 Kao što je rečeno. Kupanje u javnim kupatilima bilo je bitan deo rimskog života. U salonima nekih od njih raspravljalo se o politici. delila je samo dokolicu (uz pomenute izuzetke . Supružnici su ili spavali u zajedničkim bračnim posteljama (lectus genialis) ili. U kući je bila oslobođena svih “ponižavajućih” poslova. Stara rimska matrona nije više zavisila od oca. muža ili staraoca. enormnom povećanju broja robova. nekad čak i o filosofiji (u najstarije doba običaji su im nalagali da ostanu kod kuće i predu odela za članove porodice). velikom danku vazalnih država. kada je reč o javnom životu. uostalom. što ne znači da ih tamo nije bilo. U prvo vreme su sedele. kojom se za ženu dobijala kćer ili sestra sagovornikova. trgovaca. I žene su počele da glume. Puno se pilo i nazdravljalo voljenoj ženi ili nekolicini žena. Počela je da izbegava materinske dužnosti kako bi što više uživala u novostečenoj slobodi. došlo je do luksuznog života.obavezama. ali i da bi se takmičila sa muškarcima na svim poljima. Sve te (i još neke) procedure produžile su “stajanje” matrone u odnosu na muževljevo. Rimljanke (i deca) imale su pravo da obeduju zajedno sa muškarcima. preko Grčke pre svega). sretale su se na ulicama i posećivale se međusobno. e/ Satirikon). Matrone su preko dana uživale u posetama i to je bilo u modi. svakodnevni život u Rimu odlikovao se velikom društvenošću. oblačenje. Kako je izgledao svakodnevni život rimske matrone iz gospodske kuće (domus)14 u doba carstva? Pre svega. 17 Sluškinje u kupatilima često su bile bludnice (i to oba pola!). Slobodnog vremena bilo je mnogo. ne u ulozi svedoka. U cirkusu je bilo mnogo lepo običenih devojaka. da bi. U vreme kada je tragediju i komediju zamenio mim. Sigurno je da je nova samostalnost žene (uključujući i njenu bračnu nevernost) bila jedan od bitnih razloga učestalosti raskidanja brakova. ali takve nisu bile na dobrom glasu (zvali su ih mimule. ali.

Oni su davali časove iz čitanja. koji su bili plaćeni srazmerno svom ugledu. vaspitno-obrazovni efekti svodili su se na izazivanje licemerja i plašljivosti kod učenika. Zbog toga. Međutim. Naime. Jednom rečju. tvrdi Plutarh. Od tada počinje da se izučava grčki jezik. U takvim uslovima ljubav prema saznanju nije se mogla razviti. Najbliže grčkim heterama (najobrazovanijim Grkinjama) u Rimu bile su delicate i famose. tumačenja pesnika. Siromašnijim porodicama ostalo je da svoje sinove i kćeri. dok druge žene (glumice. Većinom su poticale iz dobrih porodica i nisu imale nikakvu ekonomsku potrebu da se time bave. e. čak i u vreme pojave hrišćanstva. 23 Zbog toga je registrovanih (zvale su se meretrices) bilo puno manje nego ovih drugih (prostibula)24. naročito u početku. osnova građanskih vrlina. ali. Mada. gotovo nepismeni ili polupismeni. Javno obrazovanje dece Rimaljana nižih slojeva. Bio je to i prvi muškarac za koga Plutarh zna. navodeći da se prvi učitelj koji je poučavao za novac pominje oko 230. Škola se sastojala od jedne sirotinjske prostorije (pergula). kojih sada ima u izobilju. nastale još u II veku pre n. da se rasprostiru grčka nauke i umetnost. Od nastavnih sredstava. mermerni bareljefi (ilijačke tablice) sa epizodama iz Homerovih epova. Porodica je oduvek bila mesto gde se odvijala najkvalitetnija edukacija. Udžbenika nije bilo. u kojoj je učitelj (magister) držao nastavu. kada za to dorastu. narodne istorije. pripovetka i pesma.22 Augustovo zakonodavstvo regulisalo je i pitanje prostitucije. imati decu i biti poštovane matrone. običaj koji je u Grčkoj bio tako raširen. vrlo cenjeni i poštovani. Brižljivo su birale svoje izdržavaoce i bile finih manira. jer su carevi pomalo počeli da se staraju o njihovoj mreži i kvalitetu. u doba carstva otvarane su brojne škole u Italiji i u provincijama (kao što je Galija). a ubrzo i u rimske kuće. U jednom takvom društvu. u vreme početaka rimske književnosti. koje su bile usmerene prema stvarnosti i praktičnim potrebama. stupili grčki učitelji i robovi. Osnovno vaspitno sredstvo bio je prut. koje su zapravo bile bludnice) nisu morale da se registruju (to je značilo sramotu). Ni pre ni tokom carstva učitelji nisu uživali nikakav ugled u društvu. Tadašnji učenici bili su isključivo dečaci. najčešće oslobođenik bedno plaćen. Osnovna vaspitna sredstva u porodici bila su primer i navika. kao što je bilo rimsko u vreme carstva. U toku jednolične nastave (koja je trajala bez prekida od zore do popodneva) učitelj je decu učio mehaničkom čitanju. U vreme carstva otac i majka su po pitanju vaspitanja izjednačeni. I. u pitanju su bile uglavnom robinje. igračice. koje je bilo kao jedino dostupno njihovim 37 . Muškarci su od samih početaka države odlazili javnim ženama. i devojčice uspevale da nekako steknu izvesno obrazovanje. knj. u čije se efekte više verovalo nego u moć reči. o čemu svedoči Kvintilijan. dvanaest tablica. pisanja. e. pre n. e) je to definisao kao “čuvanje svetosti domaćeg ognjišta”. pre n. koje bi dobijanjem dozvole (licentia stupri) bile doživotno osuđene na takav život. lopte i kocke za učenje geometrije. zastupljeni su: zemljopisne karte (tabulae ili formae). Učenici su pisali na tablicama ( cerae ili tabulae ceratae). muzičarke. ali i . 31). Deca su sedela na stolicama bez naslona i pisala na krilu. Satire. radeći istovremeno sa devojčicama od sedam do trinaest i dečacima od sedam do petnaest godina. mada su. jedna tabla za pisanje računa. mučeći i telo i duh svojih učenika. nisu dostigle svoje grčke uzore. bez značajnijih teorijskih istraživanja. Za pisanje na hartiji (papirusu ili pergamentu) upotrebljavalo se crno mastilo. u kojoj je bila zastupljena koedukacija.25 Nastava se često održavala i pod vedrim nebom. kulturni život nije se nešto naročito izdigao iz sivila. tokom školske godine koja je trajala od oktobra do kraja juna mogli su da održavaju nastavu samo surovom disciplinom. pisanju i računanju. jalovosti i zavisnosti od tradicionalnog. Škola uglavnom nije spadala u delokrug njenog aparata. II.21 Horacije (65-8. U bogatijim kućama majka je što ranije davala dete u ruke nekog od poznatih pedagoga.prut. da se razveo od žene (bilo je to strogo vreme republike!). (najpre na raskršćima ulica). grčka estetika i nauka ušle su u rimski život. koji su školu napuštali s mukotrpno stečenim oskudnim znanjem malog broja praktičnih pojmova. Zanimljiv je podatak koji daje Plutarh. U Rimu je zabeleženo prvo evropsko registrovanje prostitutki. i one su se mogle udati. a škole su postale bolje organizovane. Bio je to. sa opravdanjem da je to bolje “umjesto da salijeću žene tuđih muževa” (Katon. u početku je i u Rimu bilo sasvim praktično. država vaspitanju i obrazovanju nije poklanjala naročitu pažnju. a bogataške kuće da se ukrašavaju grčkim kiparskim i slikarskim umetničkim radovima. baš kao ni filosofiji i nauci (sapientia). obrazovane. tako da je uticaj školstva na stanovništvo manje ili više uvek bio slabašan. naročito od kada su u rimsku kulturu. šalju u privatne škole. U vrlo lošim uslovima. Pisalo se urezivanjem slova u vosak pisaljkom od slonovine ili metala. Porodica je ostala prirodna sredina za vaspitanje omladine oba pola.Prodavanje seksualnih usluga. ipak. Odmah treba reći da su devojčice u Rimu pohađale samo sedmogodišnju osnovnu školi (ludus litterarius).

Ljuljale su se na ljuljaškama koje bi pogurivali dečaci. U radovima teoretičara Rima nije došlo do nekog filosofskog napretka. Neke su se učile sastavljanju pesama eolskog stila. a o kojem su mlade Rimljanke mogle samo da sanjaju. i retorska škola.) * * * Rimski narod bio je praktičan. Inače. I jedni i drugi voleli su igre loptom. uključujući tu i vaspitanje ženske dece. Bilo je i grupnih igara. Međutim. pa su taj liberalizam prenosile i u svoj kasniji život.26 Da i ne govorimo o putovanju u Grčku. mogle su da se oblače. Što se fizičkog vaspitanja tiče. tako da razmatranje njene strukture ovom prilikom nije svrsishodno. U takvim uslovima i vaspitanje. u kojoj se učile matematika i geometrija. Rimljani nisu samostalno radili na nauci i filosofiji. i to isključivo sa muškom decom. pored osnovnog znanja u ludus litterarius. u kojoj se učio grčki jezik. što se velikim moralistima ženskog pitanja svakako nije sviđalo. igrala kockice pomoću koščica i piljaka bacajući ih uvis. Gimnastika je bila više u ulozi “razmrdavanja” i prijatne razonode. epikurejaca. skeptika. da svoje obrazovanje stiču kod kuće. neku vrstu žmurke (“bakarna muva”) i igru “zvona”. Kada su u Rim počeli da pristižu grčki filosofi. Konačno. više su voleli hladnoću nego toplotu. naročito poeziju. to ne znači da nije bilo (verovatno i mnogo više) obrazovanih mladih Rimljanki koje su bile i uzorne supruge (Kornelija. budućih supruga i majki. pa nije bilo potrebe za nekakvim “tehničkim” obrazovanjem devojaka. i rimska deca volela su igru.supruge i majke . Od onih koji su se bavili teorijom vaspitanja dece nešto iscrpnije. Seneku i Plutarha. Ono se. dakle. u to vreme žene se nisu bavile slobodnim profesijama ili trgovinom. UČITELJ DEČAKA MARKO FABIJE KVINTILIJAN 38 . matematička škola (calculator). Znali su i za zmaja. treba spomenuti Kikerona. pa i onda kada je brak bio u krizi. oni su zastupali sve značajnije pravce svoje filosofije. ekvivalentnoj našem srednjem obrazovanju. Aristokratsko vaspitanje dobijale su devojke iz visokog društva. Devojke su učile da pevaju epove uz sopstvenu pratnju na liri. sa porodičnim na čelu. na primer). Postojale su igračke pravljene za decu. Muzika je zauzimala važno mesto. U celini. zapravo bio pedagogpraktičar. a devojčice su se igrale kuće. (Dečaci i mladići najviše su voleli “žestoke” sportove koji su ih pripremali za vojne vežbe. pa je tu bilo akademičara. Naravno. Isto važi i za njihove pedagoške poglede. Mnogo bolje obrazovanje davale su gramatička škola (grammaticus). aristokratske devojke imale su tu privilegiju. Vozili su male dvokolice. ticalo vođenja domaćinstva. devojke nisu ni prisustvovale. bilo je. Porodica je u njegovom životu imala uvek značajno mesto. Dok je grčka obrazovanost tragala za onim što je lepo i dobro. peripatetika. Naravno. rimska je stremila dobrom u smislu korisnog. one obdarene inteligencijom i dobrom voljom bavile su se filosofijom. Nađene su lutke od gline za devojčice. “defiluju” kroz istoriju starog Rima. kojim se vaspitanje rimskih mladića često završavalo. sem ako se dopadljivi dometi eklekticizma takvima mogu smatrati. jer su bile van kontrole magistrata. dok su ostale. Rimljani su oduvek više voleli pasivnu ulogu posmatrača u cirkusu i amfiteatru. kuvanja i ljuljanja lutaka. Od štapa pravila su konja. da se “očeliče”. koze ili konjiće). Rimske žene . pre svega.od majke (oca ređe). čak i sa pokretnim udovima. putem privatnih časova kod učitelja Grka. koje su im uvezene iz Grčke. majka Tiberija i Gaja Graha. Rimljani mu nisu u tolikoj meri kao Grci pridavali važnost. dok je Kvintilijan. stoičara. pokatkad i liberalnije od mladića. odnosno viša škola besedništva. u koje su mlađa deca uprezala miševe i organizovala trke slične onima u cirkusu (kasnije bi uprezala pse. naročito kada su u pitanju devojke. bedno. I dečaci i devojčice voleli su obruč. klikerala se orasima.za razliku od grčkih. Kao što je napomenuto.kćerima. za koji su često bila prikačena zvonca ili metalne ploče (koje su svetlucale prilikom obrtanja). Takvoj javnoj nastavi. inače najčešće spominjan u udžbenicima i monografijama istorije pedagogije. imalo je vrlo pragmatičan karakter. vaspitanje i obrazovanje sticale u kući . ove devojke dobijale su liberalno vaspitanje. Učile su grčku i latinsku književnost. pa su decu oba pola navikavali da zimi spavaju u nezagrejanim sobama.

prije svega neka gaji najbolje nade o njemu. jedino sačuvano delo O obrazovanju govornika (De institutione oratoria).. te da im treba pružiti prirodno vaspitanje i nastavu prema individualnim sposobnostima. bio je pedagog-praktičar. čim mu dječak bude povjeren. to nikad!). kada su uticali na misao pedagoga renesanse (da Feltre. pa kaže: “Kad se ocu rodi sin (oba istakao-SD). To mu je zadalo takav udarac. namenjeno vaspitanju i obrazovanju rimskih mladića. te na njeno ugađanje mužu. ona je umrla u svojoj devetnaestoj godini.”4 i “iskusan će učitelj. čim mu dječak (istakao-SD) bude povjeren. Kvintilijan je za nas značajan jer je kritikovao bedno stanje rimskih škola i što je potpuno odbacio pojedinačnu nastavu u kući. Međutim.” itd. koje im je bilo pružano (izuzimajući bedu osnovne škole) poglavito u porodičnom okruženju.“Moja je vruća želja da i roditelji budu što obrazovaniji. Na taj način. jer je..zvuči kao puka deklaracija bez sadržaja. Dakako. naročito nakon otkrića celokupnog dela u manastiru sv.6 Preostaje samo zaključak da je zapravo muž taj koji se stara o vaspitanju svoje žene kroz jedan potpuno prirodno zakonit i spontan proces (takvo stanovište već smo zapazili kod nekih prethodnih teoretičara). vaspitač prinčeva (ne i princeza!) na Domicijanovom carskom dvoru. to je da su Kvintilijan i njegovo delo O obrazovanju govornika. u petoj i devetoj godini. nego. iza koga je. a retorika je za Rimljane bila isto što i muzika za Grke. Gala (1416). (Biblija) Hrišćanstvo se u Rimu javlja. koja mu je rodila dva sins. 3 I iz ovih inserata vidi se da Kvintilijan u ženi uopšte vidi samo one vrednosti koje se odnose na njenu majčinsku ulogu (posebno je cenio funkciju dojilje). naročito idejom da su deca po svojoj prirodi sposobna. U Predgovoru VI knjige on žali za svojom prerano umrlom suprugom. Kvintilijan. uz Školske besede (Declamationes). u datom istorijskom kontekstu. Vives. koji se inače najčešće spominje u udžbenicima istorije pedagogije kao predstavnik rimske pedagogije. Pri tome ne mislim samo na očeve”1 . RANI HRIŠĆANSKI TEOLOZI O ŽENI I NJENOM VASPITANJU Od žene je greh počeo i zbog nje svi umiremo. da nije nikad više mogao da bude srećan jer je “svome mužu zadala neizlječiv bol”. Nigde on ne govori o tome kako obrazovati buduće majke. da “je posjedovala sve vrline koje krase jednu ženu”. Zbog toga njegova izjava . e. Ono je pod Neronom (54-68) bilo toliko rašireno. da je ovaj postao prvi rimski vladar koji je počeo da muči i progoni 39 . doduše kao vrlo usamljeno u okviru malih grupa.. Za potrebe ovog rada ono nije interesantno (mada ima neospornu istorijsko-pedagoškodidaktičku vrednost). koje obuhvata njegovu aktivnost kao učitelja retorike. za vreme vladavine Klaudija (41-54) i počinje da se širi prevaspitavajući hiljade ljudi. kaže. naprotiv. Kvintilijan Marko Fabije Kvintilijan (Marcus Fabius Quintilianus) (otprilike 35-100) iz Kalagurisa u Španiji. muža prema ženi. Kvintilijanovo delo znatno je uticalo i na gramatičku i retorsku nastavu u srednjovekovnim školama. školovao se i veći deo života proveo u Rimu. Opravdanost za tezu da Kvintilijan misli isključivo na obrazovanje govornika muškarca postaje sasvim izvesno kada poredi “blago i umjereno držanje” oca prema sinu sa takvim odnosom staratelja prema štićeniku. s obzirom da su se u Rimu govorničkim poslom bavili isključivo muškarci. mnogo češće se koristi terminom “dečak” nego terminom “dete” (a kamoli “devojčica”. došli do izražaja tek u eri humanizma i renesanse. U poznim godinama oženio se mladom ženom i sa njom imao dva sina. Ono što je važno. Iskusan će učitelj.Kad se ocu rodi sin. pogotovo Erazmo Roterdamski). 2 koji se meri gubitkom oba sina. a ubrzo i sinovi. rimskim devojkama ostalo bi još manje mogućnosti za sticanje kakvogtakvog obrazovanja. Bila je takva. još u I veku n. prije svega provjeriti njegove prirodne sklonosti i umne sposobnosti. proslavljeni učitelj govorništva u Rimu. preporučujući umesto nje društveno vaspitanje i javnu nastavu..

jedinstvo porodice. velim.sve su to oni oko sebe gledali sa zgražanjem. Ambrosije ga 387. Izučavali su i potanko opisivali sve manifestacije seksualnog ponašanja. ja zao: ti milostiv. pod uticajem jevrejske kolonije koja je iz Jerusalima stigla u Rim. Taj se sve u prvo vreme naročito dopao ženama. sveta zasnovanvog na otkupljivanju ljudi zavisno od njihovih novoproklamovanih zasluga i. (. Vergilijem. njegovim Ispovestima (Confessiones).. ja vikanje: ti istinu. ali. Rimu i Milanu. 58 Varonom59 i drugim antičarima. Augustin se na studijama oduševljavao Kikeronom. dakako. ja slip: ti život. mamutske razmere vizantijskog oličenja pokvarenosti. ali ga je ona napustila (neki kažu da ju je on oterao) u želji da se posveti čednom životu. telesnih strasti i namere da se oženi. ja nemilostiv: ti svet. na njega imala ogroman uticaj. Imao je dva brata i sestru. kako kaže. primetio da život većine utemeljivača religija mora da je bio seksualno nenormalan. Kartagini. ipak je relativno brzo napredovao. No. bez sumnje. dobro poznavali našli su izvorište takvih duhovnih vrednosti koje je moralo isključivati svet telesnog. ja nepravedan: ti svitost. 60 Da bi sebe. rešio je da sačeka tadašnje zakonsko određenje minimuma starosti za mladu (četrnaest. Upoređujući sebe kao poročnog i prolaznog sa bogom kao večnim i bezgrešnim. miluješ samoću. a u politici je bila predmet trampe). Žarko su želeli da deluju protiv toga. postaje jedan od najuticajnijih hrišćanskih mislilaca i autor mnogobrojnih teoloških i filosofskih spisa. “crkvenih otaca” i u njihovim pogledima na ženu i njeno vaspitanje. ja voljan: ti pravedan. Sveti oci zatekli su se u jednom svetu u raspadanju. ja naslidujem nečistoću. koja ubrzo biva potisnuta. za razliku od Rima. baš u tom periodu oslobodio se manihejizma. Sin je umro u sedamaestoj godini života. dokle god je bila živa. To su. hrišćanski krsti i on. Vandali i Goti pred vratima Rima.1 Tu hrišćanstvo sigurno nije izuzetak. A posebnu opasnost. ja vaskoliki izpraznost. gde se obilato odao raspusnom životu. od božje pomoći. Međutim. kao da su bili opsednuti avetima seksa. Nakon rušenja jerusalimskog hrama (70) otpočelo je odvajanje hrišćanske crkve od jevrejske sinagoge. čini se s pravom. Zbog toga je nju voleo više nego oca i ona je. javno pokazivanje prostitucije. a prema nekim izvorima dvanaest godina). gde se žena poštovala više nego na Orijentu ili u Grčkoj (mada joj se vlast nikako nije prepuštala. tog najopasnijeg vida uživanja. postavši. Donosi nove ideale i u njihovo ime obnavlja stare nestajuće vrline: individualnu hrabrost. vidi se već vrlo dobro u mislima prvih tzv. Shvatanja svih ranih hrišćanskih teologa mogla bi se po tom pitanju ukratko definisati Hijeronimovom jednakošću uživanje=otrov. kako se kasnije ispostavilo. Ti si istinito dobar. rođen od žene (istakao. rodom iz Tagaste u Numidiji. U II veku crkva je još uvek prisutna vrlo diskretno. ja mertav: ti likaria. Oni. Aurelije Augustin (Aurelius Augustinus) (354-430). Morus je.hrišćane. ja žalost: ti izverčita istina. Bio je učitelj govorništva u Tagasti. Sve do 384. kako svaki čovek živući. napunjen s’ mlogima nevoljama”. najznačajniji je latinski crkveni pisac. “trulež u očima Božjim”. Detalji iz Augustinovog života mogu se naći u najstarijoj sačuvanoj autobiografiji evropske literature. neuporedivu sa bilo kojom drugom (sem. kasnije. Osam godina živeo je nevenčano sa jednom ženom i dobio sina Adeodata.SD). konkubinata i najrazličitijih seksualnih poroka . bio je pod uticajem manihejizma.) Čovik.57 Rastao je u porodici u kojoj je otac Patricije bio neveran majci Moniki. ja množinu: ti mučanje. Podzemni svet hrišćanstva.. Sa trideset dve godine imao je nameru da se oženi po drugi put. a imali su izuzetan značaj za formiranje kanona kojih će se hrišćanstvo vekovima pridržavati. koja je bila predana hrišćanka i na Aurelija prenela svoju ljubav. zaključujući da blud i greh postaju opštečovečansko pravilo. ali i podstaknut sopstvenim iskustvom. sa Jevrejima) videli su u seksualnoj primamljivosti žene. deluje. Kao i njegovi prethodnici. kada je većina religioznih zakona tako nastrana. Njegova religija oličena u monoteizmu i lepoti Deset zapovesti prodrla je u Rim podelivši njegovo stanovništvo na branitelje stare i poklonike nove vere. Augustin ne ceni vrednosti ovozemaljskog čoveka od krvi i mesa i naziva ga oholom truleži koja svuda sa sobom nosi svoju smrtnost i svedočanstvo svoga greha. u kojem su uveliko dovedeni u pitanje svi sistemi moralnih kategorija. bili počeci stvaranja novog sveta u okvirima “pokvarenog” paganstva. različite moralne vrednosti u ponašanju odraslih a posebno u vaspitanju dece oba pola i neku posebnu čovečnost. kratko živući. ja ispraznost: ti čistoću. u okvirima nove vere pokazaće se da su nade bile uzaludne i da je žena izgubila i ono što je imala u rimskoj porodici. uključujući i pravo na kakvo-takvo vaspitanje. on piše: “Ti Gospodine. ipak. U stoicističkoj filosofiji koju su. ja bolesnik: ti veselje. jer im je davao privid izvesne (bračne) sigurnosti. ali kako je devojka imala tek dvanaest (ili trinaest) godina. Sa šesnaest godina otišao je na studije u Kartaginu. zapravo. odnosno 40 . Zbog čega je to moralo da bude tako.

još bolje. Ali. da od najmanjih nogu bude svesno toga da na grbači od samog svog rođenja nosi teret praroditeljskog i roditeljskog greha. Istočni (praroditeljski) greh prenosi se iz generacije u generaciju putem telesne strasti.čoveka uopšte. služeći mu predano. ali je ipak tjelesnim spolom tako podložna muškome spolu kao što se nagon djelovanja podlaže razumu da bi od njega primio sposobnost za pravo djelovanje”. Ako je bog zapovedio uzdržljivost izvan braka. u tebi i zbog tebe.62 odnosno da bi njega savladala. jer su one slabije i “iskvarenije”. kao i bilo kakve nade ovoga sveta. Upravo to i ništa drugo”. Ipak. rađaju se pravi “sinovi radosti”. Prema njemu. pa je cilj celokupnog vaspitanja: “radovati se za tebe (boga-SD). ona je savladala zmijinu lukavost. dete koje se rodi. Uočavamo opet isto shvatanje da dobro vaspitana žena treba uvek nekome da ugađa i služi. Pravo blaženstvo stiže tek nakon spasonosne smrti. umesto ugađanja muževima. Žena (Eva) je ta sa kojom je zmija razgovarala. vezi koja rezultira uzdržljivošću i neplodnošću (fizičkom). Augustin još kaže da je Evin i Adamov prestup. Začet je u nepravednosti i u grehu majke čija ga je utroba hranila (znači. a da se ne bismo celog života bojali žene i da je ne bismo “držali osuđenom bez opoziva”. Njoj se čovek mora odupreti i tako izmaći kazni i manjku životne veze sa bogom. poslužila se nejakom i slabovoljnom ženom: “Preko slabijeg osvojila je jačeg”. Devica Marija. pre svega onih u vezi sa polnim nagonom. siromah. Do prave vrline samo tako se stiže. Na isti način je “za muža tjelesno stvorena žena. go. Zaključimo još jednom: žena u mladosti treba da ugađa ocu. sud vridan pogerde: rođen po nečistoći (sic!-SD). misli na ono što je od svijeta i kako da ugodi ženi” (Ib.”61 Nakon ovakvih reči o čoveku. Blaženstvo je samo u bogu (to blaženstvo za kojim je Aristotel toliko tragao).1) ili “tko je bez žene. To što su upravo žene od Isusa određene da prve objave njegovo uskrsnuće Augustin tumači time što je po ženskom rodu čovek pao. 66 odnosno citira biblijske reči. 71 Kada kaže “ništa drugo”. Augustin dalje kaže: “Što sam opet ja? Propast mračna. koja doduše ima u duši jednaku narav razumne spoznaje kao i on (sic!-SD). jedno od najboljih božjih dela je to što je ženu podvrgao mužu. istovremeno i greh i kazna za greh. nije čisto od greha. Nagon za zagrljajem žene u muškarca jeste bolest. a ženinu Isusova majka. ali je “neoskrnavljenost u posvećenoj čistoći bolja”. 69 te muž nikako ne sme svoju ženu koja se odlučila na devičanstvo primoravati na obljubu (tj. a taj je rađanje dece. zemlja nevoljna. pa. pa treba i da bude obnovljen po ženskoj lozi (iako Isusovi učenici isprva nisu hteli ženama da poveruju.63 Tako je pobedila oba pola. nije nimalo teško izvesti vaspitne zadatke koje Augustin ima u vidu. kao što su “dobro je za čovjeka da ne dira žene” (Ib. 3233). bogu (najbolje je da ugađa bogu bez ikakvog braka). misli na ono što je Božje i kako da ugodi Bogu. U toj vezi sa bogom. ugađaju bogu. teši Augustin supruge koje zbog “zajedničkog leganja” gube telo. udovički i devičanski. može se biti devica čuvanjem vere u srcu. na “ugađanje mužu”). bez ostatka.68 Brak je takva institucija u kojoj se žena predaje mužu i samo na taj način joj je dozvoljeno da ne bude devica.skup prokletika. tko je pak vezan ženidbom. uz pomoć božiju koji će za to dati neophodnu snagu. koja je. Ipak. koji mora da sluša. 7. eksplicitno zaključuje: “Bolje je bez žene”. čovekova duša sastoji se od dva dela: onog koji vlada i onog kojim se vlada. robinja). nije nevina njegova duša. sin serčbe. naročito kada je reč o ženskom polu. odnosno da bude neveran. i to u potpunosti. te svakome odobrava da izabere onaj oblik koji hoće (nešto četvrto podrazumeva izopštenje). (uz smrt) i greh i kazna za greh. Obraćenost bogu isključuje traženje žene. Zbog toga je osnovni vaspitni zadatak konstantno odagnavanje svih sklonosti i navika telesnih uživanja. još više ponizio pred bogom. 70 Čak. koji je prešao na sve ljude. opet. ma na zemlji živelo samo jedan jedini dan. A što se tiče Hristove majke. Žene apstinentkinje ne treba da se smatraju neplodnima jer se pomoću pobožne telesne čistoće “duševno plode”.. odnosno nepredavanjem sebe i svoga srca u krevetu. što posebno važi za devojčice i žene. Ako mu je telo još i nevino. ipak je greh i bračni polni odnos radi rađanja deteta). jer “se nije usudila govoriti s mužem (AdamomSD)”. smatrajući da one “luduju”). Plodnost u braku je “dobra”. bog je “počastio” oboje.67 Ako se već mora s njom.. 41 . a u braku da ugađa mužu ili. kojeg se može osloboditi samo putem uspostavljanja veze sa bogom. Čast muškarca spasao je Isus. bolest koju treba lečiti odgovarajućim vaspitanjem. da bude ancilla (služavka. mnogima potribam podložan. Tim grehom ljudski rod postao je massa perditionis64 ili massa damnata65 . Ah nevoljni što sam? Što ću biti? Sud đubreta i trulosti. umirajući u tugi. Zbog toga dete treba tako vaspitavati. živući u nevolji. oslobođeno svake telesne strasti. pun smrada i strahote: slip. Ta veza uspostavlja se činom krštenja. niko (a naročito ona) ne sme da “zastranjuje”. Augustin ima za to svoje originalno tumačenje. Augustin ističe kako u individualnom životu hrišćana postoje tri “odobrena” oblika: bračni. dopustio je brak samo sa jednim ciljem.

Težnju za saznavanjem naziva pohotom očiju jer oči su najbitnije čulo kojim se saznaje. a i.74 Ukratko. Tu. a od majke je. pre svega.devičanskim rođenjem Isusa preporodila kao ljude. već se nije sama ni vaspitavala. Iz 42 . vrline koja ona poseduje ne navodi kao njezine. već kao darove božije. naročito telesnom i nadasve seksualnom. Aurelije Augustin ne veruje u veliku moć vaspitanja. Augustin je u svojoj Državi božjoj (De civitate Dei). Augustin je protiv istraživanja prirode. te tako i svih žena. Čak ni ljubav među ljudima nije ono pravo vaspitno sredstvo.77 Samo devičanska duša (takvo telo već se podrazumeva). jer istina je u bogu. Treba slediti onu koja je i s mužem ostala devica. a to znači po duhu. Uvek treba imati u vidu da nas je žena zavela u smrt. kao biće. Mržnja prema svemu ovozemaljskom. Naravno. valja se kloniti i drugih vrsta požude koja se saznaju putem tela. a i životinje mogu da osećaju telom. bez majke je bog. koja je nastala iz ljudske naravi iskvarene grehom. već “koliko se uzmogne”. naročito ženskog. jer ona je najiskrenija i najlepša. jer to se ne može ako se želi očuvati nevinost.to su sadržaji kojima će se vekovima napajati hrišćanski teoretičari i praktičari. Politici takođe nema mesta u vaspitanju. ipak. pod kojim podrazumeva sva čulna zadovoljstva. putem stremljenja ka neporočnosti i putem komunikacije sa božjim istinama. Augustin više ceni ulogu oca kao stvaraoca (Isus je produkt misaonog čina oca). ni otac ni majka nisu znali kakvo će biti njihovo dijete”. Zapravo. Ljudski razum ne može da stigne do saznanja jer ga ne uviđa. već u smernom i čistom životu. Kada u Ispovestima piše o savršenosti svoje majke. a začela i rodila kao devica. pa “makar one stvari i ne znao!” 72 Nikakva naučna saznanja ne donose sreću. znači. slabija je od muškarca. U takvoj državi tačno će se znati razlika između muškarca i žene: “On služi kao časnik u zapovjedništvu i gotovo uvijek putuje daleko od doma. Isus je na taj način od oca bog. stiže ljubav prema bogu koja završava preziranjem sebe. oca ili muža.čovek. a to nisu učinili ni njezini roditelji. blažen je onaj koji je boga spoznao. Treba od njih načiniti “Hristove (svete) device” (Augustin se često koristi terminima virgo75 i sanctimonia76). istočnog) greha. ne u plodnosti. misli na one “prikrivene” poroke koji se nazivaju “saznanjem” i “naukom”. Ona ne samo da nije sebe stvorila. samo . a bez oca čovek. već samo socijalne. * * * Rani hrišćanski teolozi (“sveti oci”) značajni su za celokupnu srednjovekovnu pedagošku teoriju i vaspitno-obrazovnu praksu. uveli su ih paganski bogovi. Držeći se toga. i to da nas je jedna žena . izrasla iz božje milosti koja tu narav oslobađa od greha. proklinjući nasleđe grešne Eve. Da zaključimo. nakon što se oslobodi nepotrebnog tela. zasnivanje mariologije. delimično iskupljenje čoveka Isusovom žrtvom i njegovo devičansko rođenje. razbludno ludilo. Rani hrišćanski spisatelji potcenjivali su ženu (sa ponekim izuzetkom.73 Ništa manje Augustin nije ni protiv pozorišta kao vaspitnog sredstva.Augustin misli ozbiljno. pretvorio Platonovu (“pagansku”) državu u hrišćansku. koja će imati veliki značaj za status i vaspitanje žene u srednjovekovnom društvu . sveta i pobožna. 78 Tako je vaspitanje ostavljeno na milost i nemilost božijem proviđenju. Ali. dok ona gotovo nikad ne napušta zavičaj i ne odlazi iz svojega mjesta”. Njihovim (“patrističkim”) tekstovima nadahnjivali su se gotovo svi potonji mislioci koji su se bavili vaspitanjem i problemima vaspitanja i školovanja. Vaspitanje devičanstva u kćerima (a i “devci” su poželjni) je to na šta u vaspitanju treba obratiti posebnu pažnju. stupa ljubav nebeske civitas. To može samo vera. razuzdanost. U njoj motorna snaga jeste ljubav. opsednutost grehom kao rezultatom praroditeljskog (iskonskog. Hijeronim na primer). njen položaj u društvu.79 Takvo vaspitanje treba i da dobije. U skladu s tim. Umesto ljubavi prema sebi koja završava preziranjem boga. njenu ulogu u rađanju i u porodici. takva se ne može slediti u punoj meri. inače prvom pokušaju filosofije istorije. pa kaže kako je jadan onaj čovek koji poznaje prirodne nauke. U idealnoj Božjoj državi neće više biti privatne ljubavi. Pozorišne predstave karakteriše gnusoba.Marija . veličanje devičanstva. ali ne ona iz zemaljske civitas. sve ono što donosi zemaljsku sreću treba prezreti i u životu i u vaspitanju. ispraznost. videli u njoj ancillu boga. može da računa na “kraljevstvo nebesko”. Nema zdravije ljubavi od one koja se izgradi u odnosu prema bogu. umesto življenja po telu. a ne poznaje boga. živeće se po bogu. Osim požude tela. Umesto nje. nego: “ti (bog-SD) si je stvorio. To znači da devica treba da odbaci sve “zemaljske” svadbe i stalno slavi Devičin porođaj. u odnosu na majku koja samo rađa. sa posebnim naglaskom na grešnosti Eve.

Angli. koje su srednjovekovnim ženama davale primer bogougodnog života u Hristu. Benediktova sintagma ora et labora (moli se i radi) postala je osnovna moralna kategorija. Kaluđericama su propisivali mnogobrojna pravila kojih su se morale pridržavati i koja su u potpunosti. upravni. potcenjivanje telesnog zdravlja i fizičkog vaspitanja. Osobito za njih. Treba se držati svekolikog uzdržavanja: umerenosti. kad god opaze nešto dobro u sebi. Goti. posta. kovače. služenje bogu. lenstvovanja. diplomate. Narednih otprilike sedam stoleća objedinjujući službeni. ružnih. kao što su Lombardi. S obzirom da je besposlica neprijatelj duše. nekoliko kraljeva. prežderavanja. koja je. tako i u manastirskim ćelijama. ali jednu sasvim specifičnu vrstu ljubavi zasnovanu na iskazu “bog je ljubav”. Na upražnjeni presto rimskog cara zaseo je papa. ali i mnoge za svoje vreme najobrazovanije žene-kaluđerice.toga su proizilazili odgovarajući zahtevi u vaspitanju ženske dece i omladine: odrastanje i život u devičanstvu (ili u hrišćanskom braku). Platonova Akademija. Vaspitne mere kažnjavanja jesu reči i šiba. A baš zato. što su protiv crkve vojevali. arhitekte. dakako. pa ni pomena o njima se više ne čuje. Za Hegela ta godina predstavlja graničnik između starog i srednjeg veka. dok je u okviru latinskog hrišćanstva borbu između države i crkve uglavnom dobila crkva. Uloga učitelja je da govori i poučava. dočim crkva sve jasnije sija”. treba bežati od svih svetovnih zbivanja koja navode na greh. pijančenja. e. muzičare. Huni. kako u porodici. povezivala zapadnjačko i istočnjačko monaštvo. posebno njihovo smerno ponašanje. prigrabio je područje nekadašnjeg Rimskog carstva i uspeo da idejno ujedini raznovrstan konglomerat naroda. Iste godine Benedikt iz Nursije (oko 480-oko 550) osnovao je prvi manastir zapadnog monaštva. n. u čijim se redovima najviše širila pedagoška misao i praksa. ručni rad je obavezno vaspitno sredstvo kako za monahe tako i za monahinje.1 Hrišćanstvo je religija koja u centar svih vrlina stavlja ljubav. monahinje. te drhtati pri pomisli na pakao. koja je upravljala političkim i svakim drugim životom sve do duboko u XIV vek. Monte Kasino (Monte Cassino). U zakonodavnom pogledu grčka ortodoksija potpala je pod carske svetovne zakone. književnike. Treba sve svoje prošle grehe priznati i u budućnosti ih izbegavati. Te vrline postale su u narednim vekovima osnova jednog novog oblika zajedničkog i indidivualnog života. regulisala njihov život. uključujući i sferu vaspitanja. pod stalnom stegom. slikare. Iz te ljubavi proističe i ljubav prema sebi i drugim ljudima. Sasi. kao i prema većinom nepodobnim sadržajima iz umetnosti. budući da su muškarci bili ti koji su upravljali crkvenim životom. zato im se i pamet izbrisa. pravnike. Kaluđeri su osnivali bolnice. crkveni i književni jezik biće crkvenolatinski. izbegavanje svih čulnih zadovoljstava. svako zlo obavezno je trebalo smatrati svojim delom i krivicu pripisati sebi. pa tako i braka.80 I njena pedagogija. Naprotiv. Na taj način i simbolično je epoha platonskog pogleda na svet i klasičnog svetovnog obrazovanja antičkog sveta ustupila mesto religioznoj manastirskoj povučenosti. Vandali. izbavljaš mu dušu od smrti. Benediktova Pravila (Regula). Manastiri su obrazovali lekare. Novi monaški poredak. na neki način. važilo je pravilo da. Ogromno bogatstvo oko polovine površine Evrope bilo je u njihovim rukama. u skladu sa biblijskim načelom da kad biješ svoje dete šibom. izrazita mržnja prema vaspitnim sadržajima iz prirodnih nauka i nauka uopšte. VASPITANJE SREDNJOVEKOVNE ŽENE Godine 529. a učenikova da ćuti i sluša. ali dobrim delom i svih svetovnih hrišćanskih zajednica. inženjere. kao paganska ustanova. zatvorena je. u svim detaljima. prva i vrlo značajna razrađena formulacija religioznog zakonodavstva. Pokazalo se da je Zlatousti za dugo vreme bio u pravu kada je rekao: “Gde je sada Klavdije? gdi Avgust? gdi Nero? gdi Tiver? Sve su to gola samo imena a njih ni jednog nema. a u govornom pogledu na latinski i grčki jezik. Kelti. spavanja. to ne pripisuju svojoj nego božijoj zasluzi. škole i univerzitete. nepristojnih i uopšte suvišnih razgovora. 43 . svađe. Bitnu ulogu u svemu tome imale su i “Hristove sestre”. gradili hotele i bordele. Sloveni i drugi nekad paganski narodi. čistoće. nevinosti i ljubavi prema bogu. političare. postala su uzor svih kasnijih rimokatoličkih redova. pape. smeha. tog najvećeg neprijatelja srednjovekovnog čoveka. One su bile izvrgnute detaljnijem posmatranju i oštrijoj kritici nego kaluđeri. u jedinstvenu katoličku veru. Evropa je geografski podeljena na latinsku i grčku ortodoksiju. skromnosti. Jednom rečju. Pravila su nalagala držanje tela.

na primer. Koristeći se time. kada je. sa najčešćim obrazloženjem da kalfe i šegrti neće s njima da sede u istoj prostoriji (ponekad su izuzetak bile udovice i tkalje jer ih je bilo mnogo). Polni nagon i telesni odnosi muškarca i žene (o istopolnim odnosima da se i ne govori) moraju se na svaki način krotiti. ministriranje). stajao je neki gospodar. rimskim Amorom i dalekoistočnjačkim Kama sutra ili Tantrom. koji su svi spajali polno i božansko. Društveni poredak smatran je i prihvatan kao bogom dan i sasvim prirodan. da je ona “nesavršen čovek” (Aristotel na delu). koje odlikuju većinu ostalih religija i kojima se sakralizovao i socijalizovao ulazak u pubertet i nastupanje polne zrelosti. katolička crkva konačno uspela da brak preuzme u svoje ruke (od tada. iz pravne potčinjenosti žene proističe i njena ekonomska potčinjenost i zavisnost od muškarca. dakle grešnog. Ukratko. u odredbi običajnog prava u Brižu (XIV) normirano je: “Muž može da tuče i rani svoju ženu. bili su manje važni od onih nepisanih. ako ti ne znaš zašto. Oženiti se i kupiti/ukrasti ženu bili su identični pojmovi sve do kraja XI veka. te se kao moralni cilj postavlja njegovo zlostavljanje. ovi pisani zakoni. Međutim. crkveno-pravni položaj žene katoličkog sveta načinio je učitelj teologije i osnivač kanonistike Gratian (Gratianus) 1142. Dakle. ponegde čak i u oltarskoj službi (tzv. “tek s jednim ciglim glasom većine utekla je žena s dušom”. sa starogrčkom Aphrodite. odnosno ima li dušu ili ne. onoga što bi odgovaralo kipovima sa indijskih hramova. čak i sadašnji. Osnovnu podlogu za. često još gorih i za ženu još više ponižavajućih od prethodnih.6 Za većinu srednjovekovnih muškaraca (naročito onih iz nižih staleža) izraz poznavanja žene podrazumevao je ponašanje u skladu sa arapskom izrekom “tuci ženu stalno. Prilikom glasanja o posedovanju duše. celo feudalno društvo zasniva se na odnosima vladavine i potčinjenosti. Hrišćanstvo se na tom polju ograničava na izuzetno stroge.3 To se najbolje vidi u sadržajima srednjovekovnog zakonodavstva. Pravni položaj žene ponovo je zasnovan na vladavini tutorstva nad njom (što se u većem delu Evrope zadržalo sve do XIX veka). s obzirom da je većina ljudi srednjeg veka bila nepismena.8 Bilo je velikih trvenja oko pitanja da li se žena razlikuje od životinje. u okviru kojih zapravo niko nije bio slobodan u potpunosti. kojima se u didaktičke i religiozne svrhe prikazivalo sjedinjavanje bogova s njihovim ženama. Zbog Evinog praroditeljskog greha i svoje pohotne seksualnosti. On ne čini nikakvo kažnjivo delo ako je poveže i ako ona nadživi”.bog. žena. svojom sistematskom 44 . Zato u hrišćanstvu ne nailazimo na inicijacijske svečanosti.10 Međutim. Zakon je branio da žene budu članice zanatskih udruženja. pitanje koje je razmatrano na crkvenom saboru u Makoni (VI vek). Nema ni traga od. bio on riter. žena je prokleta i osuđena da u mukama rađa decu. brak se mogao sklopiti samo u prisustvu sveštenika i dva do tri svedoka). Na primer. takođe. 2 Devičanstvo Marijino i devičansko rođenje Isusovo uspostavili su tradiciju odsutnosti polnog. ostavivši polovinu čovečanstva (hrišćanskog u ovom slučaju) u podređenom društvenom položaju. tek sa jednim glasom više izglasano je da je žena ipak ima.Na taj način ljubav sjedinjuje sve ljude u velikoj božanskoj tajni. mrtvo telo sa groznim tragovima mučenja i iscrpljenosti. ona to sigurno zna”7. Francusko običajno pravo toga doba kaže: Le fema nouon soun gen (Žene nisu ljudska bića). U ranom srednjem veku bilo je rasprostranjeno kupovanje ili otimanje žene. muškarac ili kralj. u najranije doba hrišćanskih zajednica neke od njih imale su pravo na vršenje nekih liturgijskih službi (đakonese i udovice). ubrzo su se protiv toga sa velikom upornošću digle pape (Grigorije IX. Preziranje žene i težnja sveštenstva za svetskom moći dovela su hrišćanstvo do kompilacije imperijalističke politike Rima i ginekofobije jevrejstva. Pravni status bio je nasledan 4 i od oca prelazio je na sina (na primer. Poslanice Pavlove odnele su definitivnu pobedu. Telo ničemu ne služi. Inokentije III). naročito starog germanskog prava. Sve do XVI veka crkva nije mogla da uguši mnogoženstvo. Uostalom. Ipak. a iznad svih njih . da je reže od gore do dole i da greje noge u njenoj krvi.9 Što se crkveno-pravnog položaja žene tiče. mahom maglovite i gotovo nastrane higijenske savete. takva ljubav nema nikakve veze sa telesnim. seljak. Iznad svakog člana društva. sistem nasleđivanja francuskih kraljeva isključivao je žensko potomstvo). Na tom skupu zavladalo je mišljenje da se žena nalazi negde između životinje i čoveka. srednjovekovni muškarac prigrabio je svu vlast u društvu. Mit o prvom grehu polno iskvarene žene doveo je do shvatanja o nekakvoj nužnoj i prirodnoj podložnosti žene muškarcu. crkvenog i varvarskog. hrišćanski moral i seksualnost “našli su se u položaju trajnog sukoba. uzajamnog prezira i potpunog međusobnog isključenja”.5 Ono je zvanično zabranjeno tek na tridentskom koncilu (1545-1563). Fizički ideal srednjovekovnog hrišćanstva bilo je raspeće. sveštenik. nastalog pod primetnim uticajima rimskog.

mada kod stanovništva nikada nisu bili posebno u modi. out marites (ili manastir ili brak). zapravo. Pri svakom sporu odlučuje volja muža. službeno poučavanje i obavljanje krštenja. 17 Javna kupatila opstala su i u srednjem veku. tako je i zemaljsko očinstvo prvi i jedini inicijator u porodici (božje očinstvo u malom). U braku žena treba da je podložna mužu. a muškarcima je možda bilo i teže. Svojom čednošću posebno su se isticale kaluđerice. kako duhovničkih. a u njih pristojna žena nije zalazila. zaista su verovale da svešteno lice može na potpuni način služiti bogu samo ako je odvojen od opasnosti žene. Poput svoje začetnice Eve. Jedna od najuočljivijih nejednakosti krila se u okviru seksualnog života. čiji koreni sežu u vreme kada još nisu bili ni na pomolu veliki razdori u crkvi. nego i univerzitetska vlast (prema kraljevskoj povelji. na čelu sa kaluđerom Hildebrandom (papa Grigorije VII). kojih je bilo u gotovo svakom većem evropskom gradu. te opšti i sa đavolima (veštice). Ovim odredbama ženi se zabranjuje obavljanje bilo kakve kulturno-liturgijske funkcije unutar crkvenog prostora. nakon smrti muža. nisu svi uspevali u tome. 14 Dok je ova “vrhunska” (bogataška) prostitucija bila dopuštena. Polna nejednakost i neravnopravnost vladala je u bračnom i pisanom i običajnom pravu. razvile su državne odnosno municipalne bordele. U Tuluzu se nalazila javna kuća koju je priznala ne samo kraljevska i gradska. ali se uvek od njih tražilo da budu uzdržani po pitanju telesnih veza sa svojim ženama. tako i običnih. jer takav brak. Razvila se čitava istraživačka disciplina koja se njome bavile . Srednji vek je u tom pogledu korak nazad i odnosu na Rimsko carstvo. Srednjovekovne prostitutke bile su u pojedinim razdobljima posebno obeležavane. bio je pravno nevažeći (takvi slučajevi prilično su se zamrsili zabranom razvoda).15 To je. za razliku od muškaraca koji su i tu nalazili odgovarajuće žensko društvo. obična (“vrtna”) oštro je kažnjavana i proganjana. izrečena u Carigradu na grčkom jeziku (428. ponovo udala. Celibat i devičanstvo bili su u crkvenim krugovima uvek na ceni. zbog neke vrste prevare. Pitanja celibata naročito su mučila kaluđere. koji je čak štitio plemićke milosnice. bio pravi početak duge borbe evropskog zakonodavstva kojim se težilo kontrolisanju ili iskorenjivanju prostitucije. udovičko i. Tako su muževi čestitih žena mogli spokojno. dobit se morala deliti između grada i univerziteta).11 tek u XI veku. kojima je savetovano da gotovo panično beže od žena (neki su pak spavali s mladim devicama da bi videli mogu li se suzdržati). Tu čak nije bio potreban ni razvod braka. ruši se skala porodičnih vrednosti. devičansko. Još bolje rečeno. Svaka hrišćanska porodica morala je da ima “glavu”. Još u starom veku prevedena je na sve tadašnje hrišćanske jezike i predstavljala neku vrstu bazičnog 45 . žena je uvek ta koja snosi krivicu. kao što je božje očinstvo izvor i početak svega što postoji. nije ništa smetalo da se i u srednjem veku zadrže patristički stavovi o tri priznata stanja žene: udato. ali se žena njemu morala pokoravati. U protivnom. nema sumnje. Kao antipod seksualnom razvratu i prostituciji. u javnim kućama nalaziti seksualnu razonodu. I nije ništa neobično što su žene tu podelu dužnosti smatrale sasvim prirodnom. On je prvi autoritet porodice. jer su od samih početaka hrišćanstva oberučke prihvatile tu veru i držale se njenih kanona. Ali. kao što je “pojas nevinosti”. ne bez strahovitog protivljenja. jer su stalno bili izloženi lukavstvima kurtizana. Pobeda struje koja se borila za celibat nastupila je. Franačko plemstvo i njegovi kraljevi podigli su konkubinat gotovo do nivoa časnosti. kojih je. U čitavoj literaturi. Bogorodice i Device. koje su služile za seksualno zadovoljavanje svojih gospodara. a to je bio otac. Uverene pristalice celibata. ne brinući se za svoju i njihovu čast. bez obzira na postojanje ženske đakonske službe u prvobitnoj crkvi. To je jedan od zajedničkih elemenata Istočne i Zapadne crkve.18 Možda najstarija i najuticajnija mariološka propoved (homilija) otačke crkve jeste Proklova19 (410-485) Homilija o Bogorodici. pred nju je postavljen skučen izbor out murus. Mladoženja je imao pravo da svoju zakonitu ženu vrati njenom ocu ako bi u prvoj bračnoj noći otkrio da nije devica.16 Kada su vlasti shvatile da prodaja ljubavi može i njima doneti profit. A kada bi se neka žena. Ipak. kao i u mnogim patrističkim i pseudopatrističkim spisima. Odriče im se i pravo na đakonat. U ginekejama dvorova velikih bogataša držane su mlade devojke. i to je osnova srednjovekovnog hrišćanskog porodičnog prava. bilo dosta i u srednjem veku.zbirkom kanonskih propisa (Concordia discordantium canonum. na sve viši nivo podizan je kult Marije. čulnija je i nasrtljivija od muškarca. Jeste da je muž (barem deklarativno) morao ženu ljubiti i o njoj se brinuti.12 koristeći se i raznim sredstvima i pomagalima. posebno cenjeno.mariologija. Srednjovekovna prostitucija13 imala je svoja posebna obeležja. ophrvanoj askezom. deljenje pričesti bolesnicima. U prvo vreme hrišćanstva i sveštenici su se ženili. Ovakve pojave priznavali su i crkva i zakon. kasnije nazvana Decreta). ili 429). ona rađa grešne misli. čak i u najtežim situacijama. smatralo se da je na to tera samo prljava požuda.

Majke i Device. Ana. Žena je ovde. spasitelja od Adamovog greha).4-2. postepeno se na svetlost iznosi lik žene. hrišćani su u svojoj velikoj odanosti prema Mariji našli mogućnost da bar donekle smire razapetu čulnost. U jevrejskom svetu žena je bila predmet. Ono što je već tada dato u nasleđe srednjeg veka bila je Marijina nevinost kao opšta ženska vrlina. Eva ovde predstavlja sve žene. Svakoj jevrejskoj porodici bilo je stalo da se što pre otarasi ženskog deteta. 24 jer je živela u doba memorijalne a ne čitalačke kulture (što nije baš sasvim tačno). pravi pobednik nad zmijom ipak je muškarac . Josip je bio potreban zavetopiscima i tumačima zbog jakog običajnog prava. Majka jeste vaspitač srca čovekovog. Kao Marijin ozakonjeni suprug. pod njegovom je pažnjom i sve što zaradi pripada njemu. što će trajati vekovima. Iako pre svega majka. taj most između boga i čovečanstva (uz Hrista. pa kaže da je ona i došla na svet bez istočnog greha. vlasništvo oca. ona ne bi to mogla da bude da nije žena. Elizabeta). Kako je žena otelovljenje polnosti. Pitanje devojačke pismenosti nije se uopšte postavljalo. Marija. Prema starojevrejskim zakonima. U Novom zavetu najveći deo za potrebe opisa Marijinog lika nalazimo u Lukinoj povesti detinjstva (Lk 1. Jedan deo Isusove ličnosti. a temeljno vaspitanje u veri svaki Jevrej dobijao je u roditeljskoj kući (pevanje psalmi.22 Zametnuto je neprijateljstvo između zmije (đavola. sotone) i žene. ali i svih srednjovekovnih (pa i kasnije) shvatanja o ženi i njenoj ulozi. koja će morati da vodi borbu sa zmijom kao oličenjem polne groze. 25 a odugovlačenje sa veridbom devojke već stasale za udaju značilo je moralan pad i poniženje do prostitutke. nije znala da čita i piše.Isus. uključujući veridbu (sklapa se ugovor između oca devojka i budućeg verenika) i venčanje (sa Josipom). muža ili starijeg brata. a njegov odnos prema Isusu nije određen. pa je i u liku Marije dobila svoje mesto (svoju naslednicu).20 U svoje vreme ova homilija bila je temelj rasprave o tome sme li se Marija nazvati Bogorodicom (pretpostavlja se da se već tada praznovao Marijin dan 21). koje se moralo produžiti i tokom braka. Marija je odrasla u jevrejskoj porodici. Rebeka. U tom smislu. Velika majka oduvek je bila jedno od najomiljenijih božanstava. ali i u različitim apokrifnim jevanđeljima. Kroz opis istorije spasenja i polaganu pripremu za Isusov dolazak na svet. Isusove majke. pre svega kroz likove starozavetnih žena koje su na čudesan način rodile (Sara. Formiranje ponizne vere bilo je važnije od svetovnog obrazovanja. Tumači Zaveta smatraju da to znanje ne bi nju učinilo u božjim očima ni prijatnijom ni dražom. već tada imamo prilično izgrađen ideal žene srednjeg veka. Jevrejske devojčice pomagale su u kućnim poslovima i u delatnostima na polju (ako je porodica posedovala zemlju). Marija je na bezgrešan način (bez muškog semena . a ne muža (!). Veridba podrazumeva da je verenica u svakom pogledu vlasništvo svog verenika iako do samog venčanja i dalje živi s ocem. Kako bi se po svaku cenu sačuvalo devičanstvo verenika. devojka sa trinaest godina smatrala se punoletnom i mogla se udati (do dvanaeste godine obavila bi se veridba).asporos) rodila boga zaodevenog u čovečji lik. a slava njena često nadilazi slavu i samog Isusa. Dakle. Marija je pre svega bila zadužena za donošenje vode sa izvora za kućne potrebe. a Marija (druga Eva) tesno je povezana s njim jer ga je (bezgrešno) rodila i omogućila mu njegovo spasiteljsko delo. jer žena (Eva) bila je ta koja je stupila u razgovor sa zmijom i prva podlegla zlu (ne muž Adam). Adam sve muškarce. Veliki problem zavetopisaca i njihovih tumača bilo je razjašnjavanje polnih odnosa između Marije i Josipa i njenog devičanstva. O Josipu se uopšte malo govori u Novom zavetu. Analizirajući Stari zavet. zapravo.26 Podrazumeva se da je Marija ušla u brak kao devica. Kako njeni roditelji za to nisu znali. pa je čitavo njeno vaspitanje bilo usmereno ka cilju da se na vreme uda. božja služba). I tu je jezgro mariologije. Marija je prošla razvitak uobičajen za devojke svog vremena i svoje sredine. kao i uloga žene kao majke. morao je dobiti puno porodično vaspitanje. Jedino što je pamtila bilo je mnogo toga što je čula u sinagogi. Ova borba značiće i borbu svih budućih žena protiv polnih potreba. koje devojkama nisu bile dozvoljene). prema kojem nema potpune porodice bez muške glave. Znala je doslovce da reprodukuje odlomke iz Svetog pisma. Stari zavet je priprema za Novi. a to je njegova ljudska strana.27 te da je zbog toga bila oslobođena svake strasti. prošla je uobičajenom stazom i oni su joj našli verenika. kao devojka sa sela. njima nije bilo dozvoljeno da se ikako nađu nasamo. s obzirom da je ona buduća majka obećanog Mojsija. pa roditelji nisu vodili računa o nekakvom višem obrazovanju (jevrejske škole bile su namenjene isključivo dečacima koji su se pripremali za kasnije studije Zakona. o Mariji se može nešto reći tek nakon pojave Isusa Hrista. a možda traje i danas. no predanje ide i dalje.razmatranja hrišćanskog značenja Marije. Znači. 23 Prema tumačima Biblije. koje bi bez oca (Josipa) bilo nepotpuno. Većina hrišćanskih svetilišta koje vernici posećuju posvećena je upravo Mariji. te ulazak u muževljevu kuću. stvar. Prema svemu. ideal Sluškinje.52). ali 46 . Marija je samo nagoveštena.

neka vrsta Velike majke. ponizna. a dvostruko duže ako se rodi ćerka. To će se pokazati ne samo u teološko-liturgijskom smislu i narodnoj pobožnosti. Isus nije pohađao nikakvu školu. čime ulazimo u božju porodicu. Zbog ljubavi prema nebeskom ocu i zbog svoje ovozemaljske uloge. Marija se smatra prvom koja je prešla iz jevrejske u hrišćansku veru. Tumači Zaveta u ovome činu vide ozvaničenje toga da Marija postaje majka svih onih koje Ivan predstavlja. a pre svih ropstva prema sopstvenom (i tuđem) telu i njegovim potrebama i požudama. Tako je Marija postala majka Mesije. gde se mogla poroditi bez bojazni da će izgubiti “dobar glas”. Malena je. Ona bi kao žena samo smetala njegovom delovanju i istini njegovih reči. kao žena. Jedino tako Josip je mogao da prihvati Mariju i dovede je u svoju kuću. Samo čisti i nevini roditelji kroz žrtvu celibata mogli su iznedriti jednog Isusa. okružen svojim učenicima. I još nešto: ona umire u suštini zajedno sa Isusom. sad kad je on. kao Bogorodica. Uostalom. drži po strani (u njegovom životu pojaviće se još samo dva puta). U Novom zavetu ona stalno deluje zbunjeno. koja je omogućila da svi žive u veri. zapravo. Prema starozavetnom jevrejskom Zakonu. Želi se na sve načine doznačiti da odnos majka-sin u ovom slučaju mora da se potisne u pozadinu. Ta nečistoća je. uloga žene upšte biće tom ulogom iscrpljena. oslobođeni svakog ropstva. puki odraz Hristove savršenosti (na sličan način srednjovekovna žena može postići samo da bude što dostojniji odraz valjanog muškarca). Od sada Marija više nije važna. Takva sramota ne bi se mogla podneti. Devojke koje su želele da. uzdiže je do najvišeg. ostanu u devičanstvu (jasno je da nisu mogle ostvariti marijansko začeće i rađanje). poput Marije. ali je od Josipa nasledio klesarski zanat. 29 Štaviše i Marija. jer dala nam je Isusa kao brata svih nas. On će joj njeno pravo majčinstva velikodušno pokloniti tek na kraju svog ovozemaljskog puta. Pre nego što učini prvo čudo (pretvaranje vode u vino). čak.26). dok se za Josipa. njom se vaspitavaju i svojim životom učestvuju u delu spasenja.4). potpala je pod zakon kultnog očišćenja. Marija postaje zagovornica svih ljudi kod njenog sina Isusa. zarazna i prenosi se putem dodira. Evanđelja o Mariji daju vrlo malo podataka tokom Isusovog javnog delovanja. u skladu sa jevrejskim običajima. morao je da zapostavi i zanat. što je važnije. Predajući je u ruke i pod staranje svog učenika Ivana. Njen dalji boravak na zemlji nije opravdan (u Novom zavetu njeno ime spominje se joć samo jednom. Takva porodica stvara najviše domete ljudske ljubavi koja se penje na “snežne visine” devičanstva. odabirale su manastirsko vaspitanje. Ona je sluškinja Gospodinova. te su morale imati tutora. koji jednostavno nestaje i nije bitan (trebalo ga je brže-bolje ukloniti da bi se zaboravila i bilo kakva mogućnost njegovog učešća). vajarstvu. Njezina vera neraskidivo je povezana sa poslušnošću. njen majčinski udeo prestaje. Šire gledano. Sada se vidi da se njena misija postepeno iscrpljuje samim činom bezgrešnog rađanja.je otac nosilac društvenog i radnog uključenja u zajednicu. Problem je rešen tako što je i Mariji i Josipu (nešto kasnije) sve objasnio anđeo koji im se ukazao u snu i objasnio da Marija mora da začne “po Duhu svetom”.vera neraskidivo povezana sa hrišćanskim životom (zapravo 47 . Od tog trenutka Marija više nije smela ni na koji način da utiče na Isusa i imala je dužnost da se. pa je potrebna distanca. postavši majka svih zbog kojih je on umro na krstu. žena koja rodi dete nečista je. Za ostvarenje takve uloge neće biti potrebne nikakve škole u institucionalnom smislu.28 s obzirom da je na dan venčanja ona bila već u četvrtom mesecu trudnoće. ne shvati do kraja. sasvim predana božjim prohtevima. započeo svoje javno delovanje kao učitelj svih ljudi. pretpostavlja da je umro kad je Isus imao četiri godine. Isus kaže: “Šta ja imam s tobom. da u njoj odrastaju. Za vaspitanje budućih hrišćanskih porodica bio je potreban primer svete Porodice. slikarstvu. već i u literaturi. ženo!” (Iv 2. Vaspitanje koje je Marija primila od Isusa (čime je psotala njegov prvi učenik) smatra se najzaslužnijim za njen čin preobraćenja. Ona je. i to uzgredno). a ako i shvati. poštovanje hrišćana prema Mariji sve se više razvijalo i produbljivalo. ali i. u potpunosti čista (prazna?). ništa ne shvata. Najveći srednjovekovni umetnici biće očarani njome i napraviće mnoštvo remek-dela inspirisanih njenim likom. S njenim mesijanskim majčinstvom započelo je delo otkupljenja praroditeljskog greha. svoju majku Mariju. pobrinuo se za njenu “sigurnost” s obzirom da Jevrejke nikad nisu bile samostalne. 30 Njenim majčinstvom određena je sva njezina uloga u delu spasenja. a time i kruna svih žena. i to četrdeset dana ako se rodi sin. A najznačajniji faktor takvog vaspitanja je . biće dovoljno vaspitanje u porodici ili manastiru. opet obraćajući joj se sa “ženo” (Iv 19.31 a tokom vekova koji su dolazili. “majka naše vere”. koji se udostojio da baci oko na svoju poniznu sluškinju. pa je ona prva vernica-hrišćanka. Dalja Marijina sudbina bila je povezana sa Isusom Hristom. kao i dizanja majčinstva na pijedestal fundamentalne delotvornosti. pa je Josip odveo Mariju u Betlehem. a bog.

te izostavljena od kažnjavanja za taj greh (trulež u paklu!). Ljudski život u majčinoj utrobi postaće nešto sveto samo zbog toga jer je u konačnom zbiru upravljen ka posvećenju božje dece. čistoća je ostala 48 . sveta spašenog i otkupljenog u Hristu. Kao majka. društvenu i vaspitno-obrazovnu stvarnost i daje sigurnost i snagu da se ostvari suština ovozemaljskog života. a alternativa je bio odlazak u ženske manastire različitih redova. Neke od njih vežbale su se u poeziji. jer je imala “grešnih udova”). hrišćanski pisci vole da kažu kako se prirodnim (iako devičanskim) rođenjem Isus “ponizio” u svemu ljudskom. a postavši majka. gramatici ili retorici. Devojčice su vaspitavane u pobožnosti. kojoj je svojim primerom prethodila Marija. takođe. No. Ne treba zaboraviti da je rano srednjovekovno razdoblje 36 obeleženo znatnom neotesanošću kako u ponašanju. a to je izgrađivanje sveta kakvog bog hoće. mada se mora reći da je u srednjem veku. tako i u govoru. bilo više nepismenih muškaraca nego nepismenih žena (posebno u feudalnim krugovima). Porodično vaspitanje bilo je u prvom planu. on se posvećuje istraživanju božanskih visina.32 Izuzeta od Evinog i Adamovog greha. pisanja. pa je Filip Arijes u pravu kada kaže da se dugo u srednjem veku ne zapaža dete i njegovo detinjstvo u današnjem smislu. u to vreme Josip kao otac odsutan je. A rođenjem Isusa od žene. učenja čitanja.34 Ipak. žene koja u sebi spaja ideale devičanstva i materinstva kao lestvice koje uzdižu k ljubavi prema bogu i bližnjem. U momačkim Isusovim godinama ni otac ni majka nisu imali problema u vezi sa opasnostima iskonskog Adamovog i Evinog greha. pa i školovanje). 33 U tom kontekstu ovozemaljska žena imaće stalan vaspitni uzor u liku Marije. Crkva rađa “decu spasenja” sakramentalnim krštenjem i obrazuje ih katehetski. slikanja. s obzirom da se i na Crkvu gleda kao na sveopštu majku i devicu. već i središta u kojima se odvijao striktno utvrđen i strogo kontrolisan sveukupni život njihovih stanovnika. Vaspitanje mladih opatica (redovnica) sastojalo se od verskih pouka i molitvi. ona je na svom prirodnom koloseku čiste žene i majke. vezenja. šivenja i srodnih “ženskih” aktivnosti. Učile su se i duhovnoj muzici i pevanju crkvenih pesama. Brojni primeri iz književnosti ilustruju hipotezu da se upravo opštenje među polovima isticalo po svojoj grubosti i prostoti. Mnoge od tih funkcija povezivale su ih i sa vanjskim svetom (nega bolesnika. zemaljskog života). devojkama se u srednjem veku nisu nudile neke naročite mogućnosti za usavršavanje i školovanje. ni nema detinjstva. Bilo je i onih opatica koje su imale ulogu učiteljica školske dece. u prvi plan postavlja se i Marijina sličnost Crkvi. reklo bi se. s njim i razvoj deteta pod uticajem vaspitanja. najčešće benediktinskog. nije stvar izbora ili neka nadgradnja bez koje se može lepo živeti. Kada se sve sabere. naročito ranom. biti posvećeno. radovi na manastirskom posedu. koja nema nikakve potrebe da se takmiči sa muškarcem na utvrđenom i nepobitnom tlu muških prednosti i njegovih društvenih angažovanosti. U ženskim manastirskim i katedralnim školama obrazovale su se velikim delom devojčice iz plemićkih porodica. U parohijske crkvene škole imali su pristup samo dečaci iz te parohije. Vera nije privatna stvar. Najvažniji zadatak bilo je vaspitanje u duhu poniznosti prema bogu i za skroman i devičanski život. budući da je Isus kroz takav razvoj prošao u svetoj porodici Josipa i Marije. prepisivanja podobnih klasičnih dela. koji su obavljali raznovrsne funkcije za dobrobit zajednice. pružanje gostoprimstva i utočišta. Marija rađa Isusa fizički. put uzdignuća žene prema bogu baca u drugi plan bilo kakva njezina društvena uzdignuća. Nema ni govora o nekakvoj polnoj jednakosti. zahvata čitavu ličnu. * * * Kao što je već napomenuto. Nikakvih strasti i nesklada nije bilo u njihovoj duši. i to većinom one koje su se odlučile (često i ne svojom voljom) da postanu kaluđerice. Ona je nešto dubinsko u svačijem životu. Marija je malog Isusa naučila maternjem jeziku i plemenitim osećajima. Samo takva. uzor svetosti. skromnosti i poslušnosti. niti su bili opterećeni takvim prohtevima. Manastiri su bili ne samo mesta za kontemplaciju i molitvu. ipak su to bili skromni sadržaji i nisu tim devojkama omogućavali neke visoke obrazovne domete. Marija je uzor devičanstva (mada tek u eshatološkoj završnici. Na taj način. napokon. Sem uzora materinstva. klasičnih jezika i nekih vrlo skučenih naučnih disciplina (u funkciji izgrađivanja vere). a vernike mistički. celokupnim načinom življenja. upravo hrišćansko roditeljstvo postaće u tom smislu sveto i vredno sakramentalne posvete po ženidbi.35 dolazeći tako u protivrečnost sa posvećivanjem ovozemaljskog čina rađanja. Dok se Isusovi vršnjaci predaju mladalačkim polnim zabavama.odvojenim od stvarnog. majčinstvo će. U takvom detinjstvu. zatim uzor vereništva i. Ma koliko se crkva trudila da kontakte među polovima svede na najminimalniju meru i uguši svaku seksualnu strast propagirajući devičanstvo.

Dakle. kada se u znatnijoj meri otvaraju građanske škole. ali oni su predstavljali neku vrstu urbane inteligencije i oštricu kritike svoga društva. Te dvorske dame često su bile solidno obrazovane. čak i osnovama vere. bilo bi pogrešno zaključiti da je školovanje ženske omladine bilo iole znatnije rašireno. vaspitno-obrazovna aktivnost u ženskim manastirima bila je krcata protivrečnostima i suprotnostima između željenih (kanonizovanih) i postizavanih rezultata i ciljeva vaspitanja ženske omladine. Njihovo prisustvo. te tako postanu neka vrsta “dvorske učiteljice”. Za razliku od trubadura južne Francuske. U tadašnjem centru svih intelektualnih i drugih užitaka Parizu često ih je bilo u krugovima siromašnih studenata. može reći da je i muško i žensko sveštenstvo bilo veliki kvaritelj propisanih porodičnih vrlina među građanima i seljacima 39 Sve je to izazivalo paniku među visokim crkvenim sveštenstvom i dovelo do straha od žena. Ovakvo viteško obrazovanje počelo je opadati od XIV veka. Cilj ženskih škola bio je pripremiti učenice za ulogu vredne i poslušne domaćice. u XII veku odlikovali su lutajući klerici zvani golijardi. rezultirao velikim progonom veštica od XV do XVII veka. ali i za devojčice (Libek. više kroz praksu i običaje. O deci u “trubadurskoj pedagogiji” nema ni reči. gradskim) školama devojčicama je bio zabranjen pristup sve do XIII veka. 38 Uz to. svetovnim (cehovskim. postaje moćnija nego što je ikada bila. skitnicama. kada se otvaraju privatne škole za dečake. mnoge kaluđerice imale su pre stupanja u manastir veoma razuzdan život. kao i neprirodni zahtevi celibata umnogome su doprinosili seksualnom nemoralu manastirskog života. Njihovi stihovi slavili su ljubav zasnovanu na kultu dame i ljubavi kao izvoru vrlina i često su dospevali u ruke đaka. Već od XI veka rapidno su se množila manastirska pravila koja su se ticala opreznosti prema ženama. već i u samim manastirima. S druge strane. da je jedan Luterov savremenik (J. Bilo je pitanje časti svakog ritera imati obožavanu damu kojoj će se posvetiti. naročito u periodu sholastike (novi prodor aristotelizma). veština versifikacije (pravljenja stihova) bila je sredstvo za izražavanje vernosti i odanosti ne samo sizerenu. O njihovom pristupu na srednjovekovne univerzitete izlišno je i govoriti (oni su do XIX veka bili tapija muškog pola. severniju Francusku. Nirnberg). koje su govorile prvenstveno o 49 . Još dugo vremena većina devojaka vaspitavana je kod kuće. U pomenutim kontaktima manastirskog življa sa spoljašnjom sredinom (ali i u okviru samih manastirskih zidina) ispoljavala su se. veoma često i u tuđim kućama (kod rođaka ili suseda). već i njegovoj supruzi i drugim damama iz visokog društva. Sledeći učitelja koji im se svidi. kojima je dato pravo da preferiraju seksualnu naklonost u odnosu na bračni ugovor. lakrdijašima. gildskim. I sam Erazmo sa gnušanjem konstatuje da ima manastira koji su gori i od javnih kuća i bez ikakve stege. Reč je o viteškoj erotici i versifikaciji. Ta svojevrsna viteška erotika bila je u službi preljuba kao gornje klase društvenog sporta. Dok je obrazovanje dečaka tokom vremena. pa su na taj način potražile zaborav za svoje nestašluke. Smatrani su bludnicima. Geiler) s propovedaonice strasburške katedrale izjavio kako bi mu bilo milije da mu sestra postane prostitutka nego da stupi u neki razuzdani manastir ili postane opatica-nastojnica u zajednici razvratnih kaluđerica. Vaspitanje sinova svetovnih feudalaca imalo je specifično obeležje vojno-fizičkog riterskog odgajanja. porodicu i decu. manje ili više primetna. pabirčili su pouke od grada do grada i sudelovali u nekoj vrsti školskog lutalaštva novih sofista. evoluiralo i razvijalo se (“viteške akademije”). U tom kontekstu. vaspitanje devojaka znatno se manje menjalo. koji je. Život u ženskim manastirima često se izopačivao i zbog razvratnih nastojnica ili blizine muškog manastira. isticao je da je trubadursko pravo jače od bračnog prava i da ono važi i za žene i za muškarce. 37 To je početkom XVI veka toliko eskaliralo. nego u školi. ne samo u svakodnevnom životu naroda. Njihov nauk omalovažavao je crkvenu priču o svetosti braka. dakle i u toliko nahvaljenom periodu humanizma i renesanse. zastranjivanja i pokvarenost. Život vitezova i njihovih dama opevali su mnogi pesnici (trubaduri. a žena. Snažan vaspitni efekat imale su njihove pesme.samo ideal. barem privremeno i to najčešće ona iz viših krugova. glavnim načelima viteške etikecije. Brak u ovakvim okolnostima slabi. a i tada više kao izuzetak nego pravilo). Ono što je ovde zaista novo jeste to da se ta sloboda priznaje i udatim ženama. mahom u Parizu i oko njega. bez preterivanja. Međutim. konačno. što važi samo za “male” ljude. Ta je “trubadurska pedagogija” njima nudila vaspitni ideal usavršavanja muškarca u pravcu istinskog junaka u čulnim radostima i u polnom služenju odabranim damama. tako da se. što je u to vreme bila velika novost. Kaluđeri i kaluđerice bili su izloženi raznim uticajima i iskušenjima suprotnog (pokatkad i istog) pola. koje su mogle ponuditi više intelektualno vaspitanje. Mora se konstatovati da će se školovanje devojaka raširiti tek u XVIII veku i početkom XIX. 40 na primer). i to damu po mogućnosti udatu i iz što viših krugova. pa se dešavalo i da svoje verne ritere uče čitanju i pisanju. Ženski rod više je (posredno) uticao na vaspitanje mladih ritera.

jasno je zašto se morao povlačiti u manastir Sen Deni (1118) ili u samoću kod Nožana. čiji će se snažan odraz osećati tokom narednih vekova. Svoj burni život završio je u opatiji Dent Mursel. De unitate et trinitate divina /O božanskom jedinstvu i trojstvu/. iako pod strašnim pritiscima. filosof. koji ju je poverio Abelaru da joj bude učitelj. plemiće. koju je poklonio tada već zakaluđerenoj Heloizi. koja je.trijadi kocka-vino-žene. ni ne sluteći do čega će to dovesti. / Kad je duša jednom mrtva. Hteo je da pomiri hrišćanstvo sa logikom. kao i osvrtom na to “u kakvu su propast od samog početka ljudskog roda žene survale čak i najveće muževe”. pre svih Aurelija Augustina. u jednom slučaju i “pretesnoj”!). U istoriju obrazovanja Abelar ulazi najviše zahvaljujući organizaciji rada u svojoj školi. U razgovoru sa očajnim Fulbertom. a kojoj su hronološki prethodila. požuda ga je toliko obuzela. No. Neki teoretičari (Le Gof) idu tako daleko da ga smatraju golijardom. Ipak. jer je bio racionalist. i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu nazadak je u odnosu na antiku. humanist i predavač. već u XIII veku. Logica “Ingredientibus”. izazivalo sablazan pobožnih krugova. došao je do uverenja da ga je sam Gospod “počastio” oslobođenjem od “putenih mamaca i bučnog svjetovnog 50 . Noću se posvećivao ljubavi. Ova tada sedamnestogodišnja Parižanka bila je nećaka kanonika Fulberta. počela era srednjovekovnog aristotelizma i spekulativne teologije. Sic et non). prethodnik je Luterovog protestantizma. On nije bio tipičan predstavnik srednjovekovnog hrišćanstva. logičkih i filosofskih spisa (Dialectica. odveo ju je kod svoje sestre. biskupe. zbirke šest tužbalica (Planctus). ratnike). koji je poznatu augustinovsku misao svog učitelja Anselma . Nesumnjivo. tim više joj je pružao naučnog obrazovanja. koji se očituje u veličanju naklonosti koju uživaju kod žena. a danju učenju. Njihova filosofija života i vaspitanja najbolje se očituje kroz stihove jednog od njih: “Jer mi je više stalo do užitka nego do vječitog spasa. shodno svom uverenju da će ona lakše pristajati na njegovu ljubav ako bolje poznaje nauku i voli je. pesnik. Svojom kritikom licemernih i pohlepnih sveštenika. učenik Roslena. koji su platili ljude da ga kastriraju.credo ut intelligam (verujem da bih spoznao) . prema sopstvenom priznanju. seljake. i telesne ljubavi). iz čega su nešto kasnije proistekli oblici univerzitetske nastave (predavanja i seminari). golijardi su preteče renesansnog humanizma. koji se ušančio u univerzitetu kao njegovom organizovanom središtu. valja se ukratko osvrnuti na život i delo Petra Abelara. zasnovana na doktrinama ranih crkvenih teologa (otaca). završio je manastirsko školovanje. svakako. ostali su na marginama intelektualnog pokreta. kojem se mogu pridodati i pisma. negirajući zasluge po rođenju i ističući sistem utemeljen na zasluzi po delanju. Pedagoška misao ranog srednjeg veka i sholastike. oni jednako napadaju predstavnike ranosrednjovekovnog poretka (papu. ali i izuzetak. sve manje bavio filosofijom i brigom o školi. u Soasanu (1121) i u Sansu (1141). sa istinama uma. 41 Na neki način. Hrišćanska pedagogija srednjeg veka. da se. Kada se tome doda i nesrećna afera sa njegovom učenicom Heloizom (1118). Abelar se pravdao važnošću i snagom ljubavi (dakle. To je u svoje vreme bilo ravno jeresi. Abelar se ubrzo zaljubio u Heloizu i što ju je više voleo. koja se zasnivala na tesnoj vezi učitelja i učenika (kako videsmo. pre svega fiktivna korespondencija sa Heloizom.2 Tajno su se venčali u Parizu i on ju je odveo u manastir. Korbilu i na vrhuncu slave u Parizu (1136-1140). Theologia summi boni. gde su mu učenici podigli kapelicu zvanu Paraklet (Paracletum). Međutim. Kako je to značilo opasno razbijanje sholastičke sheme mišljenja i dogmatskog verovanja. rođen u Paleu kod Nanta. zbirki himni za Paraklet-kapelicu. sveštenike. Posebno je značajan njihov stav prema odnosima polova. doduše. ali time je. vesnici negacije crkvenih učenja i tradicionalnog morala. zbog svoje radikalnosti. kao svojevrstan antipod. ubrzo. Gijoma od Šampoa i Anselma od Laona. logičar. njegovo učenje osuđeno je na dva crkvena sinoda. dijalektikom.potpuno okrenuo u intellego ut credam (spoznajem da bih verovao). koji samo iskorišćavaju vernike. na odlučujući način zaokružena je spisima Toma Akvinskog. Njegovi stavovi prema ženi i vaspitanju koje ona treba da dobije crvena je nit srednjovekovne pedagoške misli. što se nije dopalo njenim rođacima. UČITELJ ŽENA PETAR ABELAR Petar Abelar (Petrus Abaelardus) (1079-1142). Abelarov život obeležili su njegova učenica Heloiza i njihova intelektualna i telesna ljubav. bila prvi korak ka obnovi intelektualnog života i buđenju naučnih interesa. etičkih.1 Kada je zatrudnela (rodila je sina Astrolabija). Bio je učitelj logike i teologije u sopstvenim školama u Melunu. pre nego se oni proanaliziraju. biografskog dela Historia calamitatum (Istorija nedaća). što je. Abelar je autor mnogih teoloških. Njegova shvatanja pokazatelj su da je bilo i nekakve drugačije misli i odnosu prema ženi od one koju je utemeljio Toma Akvinski. brinem samo za svoju put”. Kada se nekako oporavio od ove žestoke kazne.

“prvi veliki lik modernog intelektualca”12 i prvi profesor. i to pre ona nego li je Isus Hrist izbrisao Adamov greh! Na taj način. zbog svog masivnog tela (150 kg) i povučenog ponašanja. K. Zbog toga savetuje svoje monahinje iz Parakleta da dobro savladaju grčki jezik. Kasnije je sam sebe nazvao “Šetajuća bačva”. koje će nam posvedočiti da su “one posramile snagu čovjekovu”. Pod uticajem majke Teodore Teatske. udaraju temelji trgovačkog i finansijskog kapitala. rešio je da se više ne bavi obrazovanjem bogataša veš siromaha. kada se proglašava prva povelja o ljudskim pravima (Magna Charta. uverenje da one mogu da budu i snažnije i moralnije od muškaraca. spada u red najistaknutijih i najprogresivnijih ličnosti sholastike. i greh i milost došli su nam preko žene. Zahtevao je da se i njima pruži mogućnost za što solidnije obrazovanje putem angažovanja kvalitetnih kućnih učitelja i putem dobrih manastirskih škola. te se posvetio nastavku filosofskoteoloških studija. ne treba da gledamo Evu. daje logičnu argumentaciju da se seksualni čin i ne može izvesti bez uživanja (mislići svakako na postizanje erekcije). Porodica ga je poslala na Napuljski univerzitet. čiji je član postao 1244. I tim stavovima pokazao je da je vrlo hrabar mislilac i borac. nazvanoj Upoznaj samog sebe. sledeća: “Vrsna je žena vijenac mužu svojemu”.6 Zaključuje da se nikakav “prirodni” telesni užitak ne sme smatrati grehom.života”. Iako i on u Evi vidi “izvor svih naših zala”. završio se Tomin devetogodišnji boravak u njemu. koje se tiču afirmacije žena. Nacionalnost i internacionalnost gotovo su se preklapali. sve zapostavljeniji. kada je hrišćanstvo bilo ugroženo sa više strana i bilo prinuđeno da se brani afirmisanjem svojih istina i stavova. Česterton ovako opisuje njegov fizički izgled: “Četverouglasta čeljust. pušten je (legenda kaže pobegao). bila je razočarana1 ovim i na brutalan način ga pokušala odgovoriti (koristeći se i nekom devojkom koja je trebalo da ga zavede). bez sumnje. razvio je posebnu pobožnost prema kultu Marije. No. ne i potreba. Imao je puno braće i sestara. u Kelnu. ludost je “nejakoj deci pripisivati posedovanje praroditeljskog greha. te da na taj način odnesu nad muškarcima pobedu na području kulture! Petar Abelar voleo je žene. Sem toga. najvećeg naučnika nemačkog porekla u srednjem veku. “ne toliko svjetovni koliko božji”4 (upoređuje se sa Origenom i njegovim autokastriranjem kako bi mogao svetoj nauci poučavati i žene). Često pominje stare izreke. što je doprinelo njegovim izvesnim evropejskim pogledima. Nakon što je godinu dana proveo u porodičnom zatvoru. u odnosu na latinski. kao što je to radio apostol Pavle.8 Zato. 1215). Isto tako. tada najmoćnijem nemačkom gradu. 51 . Kao takav. a “svete prednosti djevičanstva opet su procvale”. sa željom da ne bude ništa više nego bilo koji drugi dominikanac prosjačko-lutalačkog života. U obližnjem benediktinskom manastiru Monte Kasino dobio je osnovno školovanje i katoličko vaspitanje. u plemićkoj porodici (s očeve strane) germanskog porekla. koji su osnovali prve katoličke škole sa arapskim nastavnim jezikom. na primer.11 Abelar tvrdi da žena i u obrazovanosti može da prevaziđe muškarca. Toma Akvinski rođen je u dvorcu blizu gradića Akvina između Rima i Napulja. Le Gofu. Prvo vaspitanje stekao je tu. kao. potpuno svestan i putenih zadovoljstava koje one mogu da pruže. Abelar hoće da iskaže svoje poštovanje prema ženama i. koji je bio izvan nadležnosti pape i crkve. posebno majka. permanentno tumačenu). objedinjeni latinskim jezikom kao najživljim od svih ostalih u obrazovnim krugovima. U tome su se naročito isticali franjevci i dominikanci. naselja nisu označavala takvu razgraničenost kao što će to biti kasnije. Kada je manastir pretvoren u vojno utvrđenje (1239). To je vek u kojem univerziteti postaju centri duhovne moći i zametak nove misli (uz.3 što će mu omogućiti da se revnosnije posveti naučnom radu i postane “doista” filosof. u kojoj je rad bio samo način zabave. To je i vek internacionalne nacionalnosti. primere iz Starog i Novog zaveta ili apostolske misli. A kakav je lik Tome Akvinskog i zašto mu je crkva podarila epitet sveca? NA ARISTOTELOVOM TRAGU: TOMA AKVINSKI Toma Akvinski (Thomas Aquinas) (1224/5-1274) i njegov život pripadaju samoj sredini XIII veka. prema Ž.10 mada se one mahom odnose na njenu ulogu dobre supruge. već vrline Debore. G. 9 Time. kao što je odličan učitelj i vrstan pisac. Uz to. u čijem su se dominikanskom učilištu nalazili studenti iz mnogih krajeva Evrope. što je još važnije. Judite i Estere. prozvan “Ćutljivim sicilijanskim volom” (iako nije bio Sicilijanac). 7 tvrdi da je Marija sve nas otkupila pred bogom. a. Njegova porodica. tu se upoznao sa dominikanskim redom. i onu staru. gradova. koji je bivao. čvrsta brada. naravno. Bio je učenik i čuvenog Alberta Velikog (oko 1193-1280). pa nije stigao da dođe do predviđenog crkvenog položaja. kada imena nacija. posmatravši plemićke običaje i slušajući trubadurske pesme. Tamo je. ustao je protiv ukorenjenog shvatanja da je u braku polni odnos dozvoljen samo uz uslov da se pri tome ne dopusti nikakvo uživanje.5 U svojoj Etici.

nema opravdanja za svoju mogućnost. a sve radi čeličnog utvrđivanja hrišćanskog učenja zapadne varijante. vratio se u Italiju i taj period (1259-1269) bio je za njega manje intenzivan u pogledu predavačke delatnosti. čini čoveka pametnim. 4 Međutim. pobožnost i privrženost bogu. za koje ne može biti dokaza. Na taj i takav način shvatanja stvarnog sveta čovek je u neku ruku sličan božjoj mudrosti. Na taj način. Zbog darivanja sirotinje Dante ga je prozvao “Dobri brat Toma”. ističe Toma. U pogledu saznanja. Štogod je u protivrečnosti s njim. završivši teološke studije (1252). Razmišljanje o svetu sastavni je 52 . nemoguće je razumom shvatiti trojstvo božanskih osoba). što je posledica poniznosti. čime je hteo da još više “pohrišćani” hrišćanstvo. Najzad. otpočeo je borbu sa svojim neistomišljenicima putem pisanja raznih polemičkih dela (jedno i na inicijativu izvesne vojvotkinje od Brabanta). Tako je počelo njegovo javno delovanje. Naravno. koji še sigurno postati ober ili vlasnik hotela”.. drugi nadilazi njegove razumske mogućnosti (na primer. Na taj način. već prosto približavanje ka apsolutnoj istini. Dar znanja.. Kontaktirao je i sa narodom. a sve ono što jeste takvo . uopšte. Toma je lako mogao da objasni sve što mu je išlo u prilog. može sve. Ponovo je otišao u Italiju. vodio javne rasprave i propovedao na osnovu Svetog pisma i tekstova ranijih hrišćanskih mislilaca. sa usputnim ciljem da se neutrališe platonički simbolizam. kaže da postoje dva sistema istine: jedan je dokučiv čovekovom razumskom istraživanju. jer je on to jasno potvrdio.božanski. No. postoji više stupnjeva: najniži je čulni. doduše. sve do ekstremnog potcenjivanja žene.5 a one koji se previše uzdaju u sebe naziva oholim. među takvim njegovim darovima kao što su strah božji. koja je uzrok svih uzroka i svih istina kao svrha svekolikog postojanja. držao je predavanja. potenciji. Bog je na vrhu svega. Suština Tominog opusa temelji se na uvođenju Aristotela u hrišćanstvo. Ovo uplitanje razuma kao faktora saznanja i. takođe. izgubio je delatničku moć (nije mu pomogao ni oporavak kod sestre Teodore) i ubrzo umro u jednom cistercitskom manastiru. prema Tomi. pozvan je u Pariz i postao asistent (baccalaureus) na tamošnjem Univerzitetu. a najviši . Subjektivna istina postoji samo u toku samog procesa saznavanja. Toma. (. a stvorenja su bića samo u tolikoj meri koliko u bitku imaju udela.) Glava koja podseća na Mussolinija. da bi na Napuljskom univerzitetu držao predavanja o smislu biblijskih poruka. prema njima. Napisao je komentare većine Aristotelovih glavnih dela.2 Nakon što se istakao velikom intelektualnom snagom. Razum je prisutan samo u službi vere koja ne može da bude oprečna načelima koja on shvata po svojoj prirodi. ljudsko znanje samo je jedan od darova božjih. Sahranjen je u Francuskoj. niti na vlastito prosuđivanje (razum). naročito tumačenja Aristotela (mada grčkim jezikom nije najbolje vladao). kako bi živeo ispravan život i pobožnosti. Možda i na glavu kojega konobara u Italiji. propovedavši na napuljskom narodnom narečju. Ono što ljudski um može. te bog predlaže ljudima da prihvate oba kao predmet verovanja. počeo je i rad na svom najobimnijem delu Summa Theologica (Suma teologije).3 Upotpunio je svoja filosofska tumačenja. Tomini pogledi na svet. oni na poseban način ujedinjuju nastojanja svih prethodnih značajnijih hrišćanskih mislilaca. ljudskog tela i stvarnosti u celini. Na kraju. Dar znanja poučava nas da ne činimo svoju. ali znatno plodniji kada je u pitanju spisateljski rad. krajem 1273. kao bitne karakteristike čoveka kao razumskog bića koje razmišlja. ali istina postoji i ako ne bi bilo ljudskog uma koji bi je saznavao. hrišćanska nauka još više približila čoveku. Kada se vratio u Pariz (1269). predlaže da veruju u ono što nadilazi njihov um. on je biće po samom bivstvu. obliku i materiji. slede aristotelovsku argumentaciju. Toma eksplicite izjednačuje mudrost i poniznost. najvažnije je da im bog. Nakon neobjašnjenog događaja. proces ljudske obrazovanosti i prosvete nije nikakvo napredovanje. pedagogija je prisutna da bi put ka božanskoj istini potpomogla. ali i propagirajući Aristotelove stavove o vrednovanju čoveka.moguće je. kao i spisateljski rad. Počevši od metafizike zasnovane na činu. a prostrano čelo te otvorene sljepočice sa dubokim brazdama. Vrlo je bitan iskaz koji iz ovoga proizilazi: ono što nije preformulisano u božanskim idejama jednostavno je nemoguće. to je da uoči da u tim istinama nema ništa protiv razuma. Nakon toga. već božju volju i u tome i jeste njegov dar. ne samo to. sa manje ili više (pa i nimalo) varijacija. A filosofija će Tomi poslužiti kao teološko sredstvo za dokazivanje svih onih verskih istina koje su ljudskom umu nedostižne. upotrebivši sve ono što je “paganska” filosofija mogla da pruži. poklonici tomističkog učenja proglašavaju za trijumf pomirenja razuma i vere. na račun starog platonističkog ortodoksnog hrišćanstva. Bog je svemoguć. Napoleona i na rimske careve. Ono što odlučujuće pridonosi čovekovom znanju i mudrosti jeste to da se čovek ne pouzdaje u svoje mišljenje. Postavši redovan profesor. Time se.rimski nos.

Osnovni zadatak takve pedagogije je “prezreti sve što pripada svijetu”. ni on nije odmakao od proste svesti da čovek raspolaže telom i dušom. čovek je najsličniji bogu. koje uvek postoji činom. dobrota. Shodno tome. Kućna zajednica (porodica) bitna je za rađanje. za razliku od životinjske koja deluje nagonski. Čovek sreću može naći samo u bogu. filosofija morala može se podeliti na tri dela: etika ličnosti (monastica). Toma ističe da je čovek po prirodi društveno biće i da živi u takvim zajednicama u kojima neko (a to je najmudriji) mora da vlada. moć rasuđivanja. 12 što je. jer je to savršena i konačna vrednost koja potpuno umiruje svaku ljudsku težnju. ponizno. Sve četiri pobrojane stvari. Na čovekova čula najviše deluju strasti. Ipak. telesnim dobrima. napuštajući boga kroz ovaj greh. pa čak ni u ljudskoj duši. menjaju ljudsko srce. kakav je njihov odnos prema bogu i njihov međusobni odnos? Sve stvari Toma deli na telesna bića koja nemaju dušu (ona su u hijerarhiji najniža) i telesna bića koja su prožeta dušom. jedino je ljudska duša. spoljašnja pravila ljudskog ponašanja i delo su razuma. I Toma dosta govori o zakonima. vino. on je vrhovni um i volja. ima slobodnu volju. iznad njih. te “čeznuti za nevidljivima”. a sva ostala bića su toliko dobra. ali svakom prema svojim prirodnim moćima i zakonitostima. Slično tome. lepota. nekom stvorenom dobru. Jednostavno. Kako je čoveku zapalo da do umnog sveta dospeva posredstvom čulnog.praktična ili teorijska). dakako. U svom kratkom tekstu pod naslovom Šta je jače: istina. ujedno je i najveća dobrota i savršenost. Na 53 . koji je “sposoban da se vraća samome sebi i da shvati samoga sebe”. može da vlada stvarima. prema njemu. koji su. Najsavršenija od svih ljudskih zajednica. Usmereni su ka zajedničkoj sreći. “spao na razinu tjelesnih bića”. koja. Kako je bog i suština i bitak. A šta je onda čovek. kao izvorište razumevanja. jer u svom samosaznavanju počinje od nekog spoljašnjeg elementa. Toma zapravo razmatra pitanje šta pokreće čoveka i njegov život na ovom svetu. posebno polna. stvoren je na božju sliku. Istini za volju. gospodarstvo nad svojim delovanjem koje je nužno svrhovito. jezik i želudac odnosno piće i hrana (“vino”). ako izuzmemo anđele. mora mu se pokoravati i težiti tome da mu bude što sličniji (nikad ne može biti isti). za Tomu najstroža moguća kazna. bolesti i svih ostalih čovečanskih nedaća. On je po svom biću dobar. da li razum (“istina”). od sveta i od tela. Božja kazna izrečena je najpre ženi. slavi (sem slave koja se ima pred bogom). od kojih su biljke prvi stepen života jer njihova duša nije čulna. vlasti. na promenu telesnog raspoloženja najviše utiče vino. zadatak mudraca je da vlada ljudskim zajednicama. 8 koja je konačna svrha ljudskog života (Aristotelovo “blaženstvo”). bog se brine za svako biće onako kako odgovara njegovoj (tog bića) prirodi. odnosno nosilac svojstva u njemu identičan je sa samim svojstvom. kućna ekonomija (oeconomica) i državništvo (politica). podizanje i vaspitavanje dece i zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. politika je najznačajnija među svim praktičnim naukama.10 Svrha čovekovog života je da se ujedini s bogom. jednostavno. i u moralnom smislu apsolutno dobar samo je bog. razlikuju li se muškarac i žena. Ali. prema tome. jer su ostale upućene na nju. Imajući u vidu da čoveka pokreću telesne i duševne vrednosti (duševna može biti čulna ili umna. 11 Naravno. on kaže da svaka “napast” dolazi od đavola. ni Toma ne ispušta iz vida čovekovo srozavanje zbog prvobitnog greha. Kao biće (bitak).deo hrišćanske pedagogije namenjene i ženi i muškarcu. a umna . Toma je takvu telesnost prihvatio kao neminovnost i suštinsku čovekovu karakteristiku. politička sila (“kralj”) ili seks (“žena”). prema aristotelovcu Tomi. Tom cilju. požudi (ništa povezano sa telom ili čulima). ali je i to daleko od savršenog stepena života. okrenuta je svaka tomistička hrišćanska pedagogija. On. Dalje sledeći Aristotela. čovek na toj lestvici može biti samo ispod njega. ali ne s obzirom na telo. koliko imaju udela u božanskom dobru (to je i Augustin rekao).6 Kao u svemu drugom. najviši uzor lepote je u bogu. a treća kazna je za oboje (da će se pretvoriti u prah). nepropadljiva. Sve te funkcije još bolje se ostvaruju u okviru građanske zajednice. Iako propagatori tomizma tvrde da Toma nije zapostavio značaj ljudskoj tela. ali je podložan bogu. smatra on. dakle.9 sva vidljiva dobra. A ta sreća nije u bogatstvu (prirodnom ili veštačkom). Imajući to u vidu. posebno telesnu strast. 7 Kako su bitak i mišljenje u bogu dostigli savršenstvo (u anđela je nešto manje savršenstva). očito. nakon kojeg se telo pobunilo protiv duše i postalo uzrok smrti. Najviši i savršen život je onaj koji se odvija u umu. te svako saznanje njegovo počinje od čula. Međutim. pri čemu je neophodan uslov očistiti srce od nasrtaja strasti i živeti umereno. počastima. jeste država. nego s obzirom na dušu. zatim “čoveku” (odnosno muškarcu). čovek je. on jeste istina. koje nas podstiče na trenutna zadovoljstva sadašnjeg života. pa je u tom smislu žena najjača. a razum sposoban da uviđa poredak (òrdinem). Zakone proglašava osoba zadužena da se brine za zajednicu. kralj ili žena13. S obzirom da je najviše dostignuće razuma mudrost. Životinje su.

24 Ona ni u kojem slučaju nije božja majka zbog svoje eventualne božanske prirode. nego i svakog polnog opštenja osoba koje nisu u braku (mada smo maločas videli da seksualni odnos i u braku može da bude prestup). pravi užitak (odnosno spasenje). a ženina dužnost je da. Muškarac je u braku tutor koji svakom članu porodice dodeljuje poslove i brine se o zadovoljavanju njihovih životnih potreba. nego zato što je majka muškarca koji poseduje božansku i ljudsku narav (izraz “bog” može se. Ipak.Isus. primeniti samo na otelovljenu osobu sina). a žena je aluquid deficiens (nešto nepotpuno. dalje elaborira kako “Bog nije učinio ženu iz muževljeve noge ili glave. defektno biće). Podrazumeva se da stvaralačka moć obeležava oca. greška nastala zbog lošeg semena. Znači. Ali. i to njeno izdajstvo Toma poredi sa izdajom sluge koji se dao u službu drugom gospodaru! 20 Na istom mestu on pokušava. a žena je “slika božja” samo posredstvom muškarca. On smatra da je žena zapravo propao ili neuspeli muškarac (mas occasionatus). Muž je ženin učitelj. ogrešila se o muža. ali.polju praktičnog uma najmoćniji je kralj. ali da se. koje niko nije pošteđen. 23 Suštinski. S obzirom da je žena po svojoj prirodi slabo i nesavršeno biće. Iako je svestan svih onih biblijskih mesta u kojima se spominju značajne žene. Žena je time pogođena i dušom i telom. pa tako i čoveka. ne prekorače granice ciljeva braka (potomstvo). mora biti pod stalnom zaštitom muškarca kao svog gospodara.16 Zbog toga ona ne bi smela da se bavi nikakvom političkom delatnošću. a primalačka majku. Svakako. kao primalac i prihvatilac. kad zavlada rečima (nepristojnim) i prelaskom na konkretna dela ostvarenja požude. Dodajući da je Pavle rekao i to da ni muž nije gospodar svog tela. i blagoslovljena. 19 Štaviše. faličnost. ali je. Greh vlada na tri načina: kad zavlada srcem. odnosno kao defektnost nastala pod uticajem južnih vetrova. začne i rodi. Kada je reč o grehu. Otac detetu daje narav i vrstu. počinja veći grijeh”. Preljub se najstrože zabranjuje jer su muž i žena jedno telo. sem Isusa i Device Marije. dobre strane braka su potomstvo (proles). misli Toma. jer “ona. Uostalom. i to vrlo nespretno.14 jer je najviša na području umnog života i zbog toga što telesne sile zavise od duševnih. pa nema moralne snage da se odupre požudi. a svaki zakonodavac jedini je koji može sebe da izuzme od primene sopstvenih zakona. On je tu neka vrsta zakonodavca. supružnici upadaju u smrtni greh. u 54 . Tu nedostatnost Toma tumači i nekom vrstom nemoći (promašaja) prirode (imbecillitas naturae). Kada te granice prekorače. Takva je i njena uloga u braku. Ona je postigla sve ono što Eva nije: sličnost s bogom. telo i uticaj na druge. nego iz ‘rebra’”. 15 Muški pol jedini je pravi. najbolje bi bilo bez “smrtnog greha”. lepotu.22 Kako je muž glava ženi. Izdala je muža i Pavlovu poruku da žena nije gospodar svog tela. Tradicionalno učenje o braku i njegovoj svrhovitosti zasniva se na Tominoj dopuni Augustinovog poimanja braka. kao majka božja. Iako konstatuje da su i muž i žena obavezani na vernost. da bude pobornik bračne polne ravnopravnosti. duševne od umnih. Dopušteno je katkad počiniti “laki” greh (u slučaju prevelike zanesenosti požudom). Prema Tomi. čak i sama želja da se polno opšti sa drugim partnerom. jedan muškarac .17 Muškarac je stvoren na “sliku božju”. naravno. on smatra da najpre treba raspraviti o ženinoj nevernosti. a praktične od teorijskih. među kojima je i njihova slabost. kršiš zadanu riječ”. Zapovest “Ne čini preljubu” Toma tumači kao zabranu ne samo bračne preljube. veći je i iz njega proizilaze sveopšte kazne svim ženama. U smrtni greh svakako spada bračno neverstvo. ona ne sme da govori na crkvenim sastancima. ne treba da ima pravo na sakrament svetoga reda ili bilo kakvu duhovnu jurisdikciju.18 Supružnici u braku treba da žive “čisto”. Marija je. vernost (fides) i sakrament (sacramentum). oni su ravnopravni najviše i gotovo jedino u tome da oboje služe crkvi na najverniji mogući način. telesno rađanje živih bića. prema Tomi. i Toma njegove korene pripisuje grehu Adama i Eve. Toma to poredi sa božjim saznanjem. iz čega je proistekla sva ljudska pokvarenost i . sem Isusa. jedina spašena od greha i tako nadvisila i same anđele u punoći milosti s obzirom na dušu. kao i pobačaj (koji ubija i telo i dušu deteta). koja je zbog svoje ženske slabosti pogledla Sotoninim napadima. da ne bude zabune. Akvinski je kod Aristotela i rimskih pravnika pronašao elemente kojima će formirati pojam bračnog prirodnog zakona.21 U bračnim odnosima ženina slabost je žudnja i muževi moraju biti vrlo oprezni sa svojim ženama jer su one slabije: “Zato. kako se čini. ostvaruju stvaralačka i primalačka moć. nego muž. niti poučavanjem kao javnom delatnošću. nego žena. ona time čini čak tri greha istovremeno: prekršila je božji zakon. najuzvišenija i najmoćnija vrednota”. ako tražiš od žene što ti ne vršiš. okaljala se (obeščastila) i začela decu s tuđim mužem.požuda tela. ipak. nedovršenost. još više blagoslovljen plod njezine utrobe. i Toma se priklanja marijanskom kultu. kaže da Marija jeste devica. greh Evin. istina je “najodličnija. njegovo učenje o ženi ipak se temelji na aristotelovskom shvatanju čoveka i njegove polnosti.

sastoji se u uživanju samoga boga.9: “Blagoslov očev učvršćuje kuću djeci. a “otac” umesto “roditelj”. nikako im se ne možemo odužiti za silna dobročinstva kojima su nas obasuli. tako i duhovnu (duhovnu smrt). treba finalizovati njegovo privođenje k veri. 2. Jer. hranu i sve potrebno za život i 3. nego samo o ocu”. u detetu se sve više učvršćuje ljubav prema bogu. Udaljavajući se od ljubavi prema zemaljskim dobrima. savršena zasićenost želje. od svih bližnjih. Kao cilj vaspitanja za oba pola Toma usvaja aristotelovsku sreću (blaženstvo). nisu “ni za šta” i starost im je nečasna. mi to moramo njima da vratimo u starosti. grižom savesti. a u zametak devojčice tek osamnaestog. Toma na surov način brani svaku beneficiju deci začetoj u takvim vezama (vanbračnim. već i njihovo vaspitanje. Dete će poprimiti stavove identične onima koje mu daju roditelji (značaj primera).29 Zgrožen pojavom preljube. najbliži otac i majka. koja se ogleda u beskrajnom dobru. Ljubav je važna i u vaspitanju. s druge. Zbog toga “u stvaranju Božje riječi ne može biti govora o majci. u njemu se mora probuditi strah i negovati nepreduzimljivost. To dobro. mučenjem duše i tela (stalno će umirati a nikad umreti) i gubitkom nade u spasenje. što je takođe indikativno. dušu deteta treba odvraćati od ovozemaljskih i raspadljivih dobara i uzdizati je ka božanskima. i ne samo njima. volju.kojem ne može biti primalačke.27 Budući da nam oni sve to pružaju u mladosti. On smatra da takva deca nemaju pravo na vaspitanje i da neće moći da dođu do savršenstva. ali boga ipak najviše. Oni će biti kažnjeni odeljivanjem od boga i dobrog društva. Sredstvo da se dođe do cilja je nada (spes). zatim brižljivost i uviđanje Isusa kao uzora ljubavi. prestrašeni paklenim kaznama za nepodobno ponašanje. sin mora da bude pod tutorstvom svojih roditelja. 55 . ali ne nasiljem. Kada je reč o veri. koja dospeva do boga oslanjajući se na njegovu pomoć da bi postigla dobro kojem se nada. koji su se i ovom prilikom srećno (za Tomu) isprepletali. jer on je “u istinskijem smislu naš otac”. pa će sva takva nezakonita deca propasti. to se više uzdižu k ljubavi prema njemu. a ako i požive duže. neophodno je navesti dete na razmišljanje o božanskim proizvodima. Na taj način naučiće da se divi mudrosti i da o njoj razmišlja. odmah posle boga. preljubničkim). on daje život sinu (ne kaže se kćeri). pre svega. Rekli smo da je jedna od vrednosti braka. I što više nedaća za boga podnesu. ali ne i obrnuto. a što bi ugrozilo njegovu apsolutnu superiornost. osobito pre nego što uđu u dob samostalnog razmišljanja”. Muško prvenstvo na duševnom planu time je potvrđeno još i pre samog rođenja. 28 Ko ne sluša svoje roditelje zaslužuje svaku kaznu. Roditelji su “dužni brinuti se za spasenje svojih sinova. usmeren prema bogu. ona se završava onim što je cilj naših želja.) Kada dete stupi u doba slobodnog rasuđivanja i postane svoj gospodar. Večni život čine sjedinjavanje s bogom. mašina za rađanje bez imalo kreativnosti. Zbog toga otac ne sme dati previše vlasti sinovima (ni kćerima. s jedne strane privučeni slavom božjom i. U detetu treba graditi čvrstu nadu u boga. pa se ne razlikuje od nerazumnog živog bića. to se podrazumeva!). um i snagu. postojanje (duguju im život). Strah valja razvijati jer. kao i hrišćansku filosofiju. što je prema prirodnom pravu. a majka je samo pomoćno sredstvo. Kada je reč o poučavanju ljudskoj veri. Toma citira misao iz Knjige Sirahove 5. a to je večni život. Da bi se postojeća ljubav između roditelja i dece uvećala. pa uvređeni otac može oterati sina. već uveravanjem. Toma dodaje još jedan znak muške supremacije: duša se udahnjuje u zametak dečaka četrnaestog dana od trenutka začeća. savršena sigurnost (na ovom svetu nema potpune sigurnosti). kako telesnu. dete kad izađe iz majčine utrobe.25 Znači. još dugo nije sposobno da samostalno razmišlja. deca će se celog života čuvati greha i od njega zazirati. Dok se to ne postigne. prema Tomi. 26 Uticaj roditelja u toj predrazumskoj fazi ogroman je i treba da je. Toma ističe da su nam. potomstvo pod kojim on podrazumeva ne samo rađanje dece. nego ni ženi. Oni su nečisti. potrebno je vaspitavati što veću odvojenost srca od zemaljskih dobara. Treba da ih slušamo. (Toma mnogo češće koristi termin “sin” nego “dete”. Ukratko. Sve to ne važi za one koji svojim ponašanjem na zemlji nisu zaslužili večni život. ugodno društvo (drugovanje). a majčina kletva temelje im ruši”. vaspitanje (roditelji što pre i što brže moraju decu naučiti strahu od gospoda i čuvanju od greha). muškarac je oličenje kreativnosti. Vidimo da je ponovo na delu aristotelovski napor da muškarac na svaki način izbegne bilo kakvu pomisao na to da žena može nešto više od njega. Zahvaljujući razmišljanju. Ka tome valja usmeriti vaspitno-obrazovnu aktivnost i prevladati dihotomiju besmrtnosti čovekove duše i čulnog dela sličnog životinjskom. odnosno večna sreća. sposoban da se sam brine o sebi. u crkvi im se ne dodeljuju počasti. Roditelji pružaju deci tri najbitnija dobročinstva: 1. već samo stvaralačke moći. Sledeći Aristotela. kome treba pokloniti sve: nameru.

vere. usmerava porodicu ka ljudskoj sreći (blaženstvu). izučavajući verske sadržaje koji će je tamo usrećiti. važno je da njegovi “službenici” (poučavatelji) budu nevini. izobilje.posredniku božanske mudrosti . jer od toga zavisi njegovo vlastito dobro.postepeno će se sve više diviti božjoj sili. zavoleti božju dobrotu i postajati na kraju sve bliži božjem odličju.a to je muškarac . pametni. 3. s obzirom na svoju iskvarenost i defektnost. uporno se moliti. duhu se pomaže molitvom. oduševljeni i poslušni. reklo bi se. a umno slabiji su. Čitavo moralno vaspitanje. opet po prirodi.i četiri osnovne vrline: razboritosti. To je bog. uz Aurelija Augustina najuticajnijem hrišćanskom teologu. Toma predlaže da se to čini na nekoliko načina: 1. te da posebnim naporima ispravi svoje prirodne mane (u odnosu na njega). s punim pravom on nosi epitet mudrosti i. odmah zatim. Kao što je rečeno. kao takav. iako se sastoji od duše i tela. kojima savetuje da se čuvaju lepih žena koje raspaljuju strasti i da ih čak ne gledaju). Cilj tomističke pedagogije u odnosu na ženu upravo je taj: pripremiti je da se pokori prirodnom zakonu koji nalaže da čovekovo savršenstvo .koji će joj u tome pomoći. Oni koji podučavaju decu (roditelji. Da bi bila dobra vaspitačica svoje dece. Zato se svi vaspitno-obrazovni rezultati i uspesi ne smeju pripisivati roditeljima i učiteljima. zavoli i divinizira svog stvoritelja (cilj svog života). pri tome neophodno je “mrtviti” telo. koju će svojom genijalnošću kreirati njen gospodar. svodi se na razlaganje tri teološke vrline . 4.30 * * * Prema Tomi Akvinskom. jer. 2. ona mora biti religiozna. gizdavost. baviti se “čistim” poslovima. odnosno za pobedu duha nad telom. kao što su rđavo duštvo i sve što pruža priliku za greh (posebna uputstva Toma daje muškarcima. krotiti ga i zarobljavati. Najefikasniji putevi da se stigne do tog cilja jesu pokušaji da se pobedi sopstvena slabost zasnovana na podložnosti grehu. uz post. Pred nju se kao moralni imperativ postavlja internalizacija lika Majke Božje Marije. izbegavati spoljašnje okolnosti. odnosno vlada. jer su one povod za ožiljavanje požude. Ono nam neće pomoći da postignemo konačnu svrhu saznavanja i ljubljenja boga. S obzirom da je. ove sadržaje Toma je namenio deci oba pola. Njeno mesto je u kući. jačine i umerenosti.po prirodnom zakonu . pa samo posreduju poput kakvih službenika u pružanju mudrosti. Na taj način ostvariće i. ali ne zato što je progresivnih shvatanja. telo tu radi duše i da telesna stvarnost zavisi od duševne (ne i obrnuto). Ipak. kaže Toma. onaj koji daje mudrost vlastitom snagom. sluge. već upravo bogu. jer je molitva. Samo je jedan učitelj pravi i izvorni. a najbolji od svih poslova je proučavanje Svetog pisma. vrlo moćno sredstvo za izgon telesnih iskušenja. Po prirodi umno jaki su upravitelji i gospodari.nužno upravlja ženom. A žena ima još jedan dodatni zadatak: da bude bespogovorno podložna muškarcu . Sve naučene sposobnosti dolaze od njega. Prema Tominoj definiciji strukture ljudskih zajednica.mora da upravlja. vrhunski cilj tomističke pedagogije . pa zato ni škole koja će je za nju pripremati. a u crkvi može samo da moli. VASPITANJE ŽENA U RENESANSNOJ MISLI POLOŽAJ I VASPITANJE ŽENE U RENESANSI 56 . a telu postom koji ga slabi.večni život i načine koji do tog života vode. jer ono odvraća od telesnih strasti. spasenje i blaženstvo. izbegavati besposlicu. ne dopuštati “nečiste” misli. pravednosti. čovek je dužan da upozna. Kao što duša po prirodi zapoveda a telo mu se pokorava. Za nju nema nikakve crkvene funkcije. ženski pol mora i više da se vaspitava u duhu hrišćanske moralnosti i hrišćanskog načina života u celini. Ti sadržaji tiču se božje veličine i. već što smatra da. tajne Isusovog maskuliniteta. Toma zaključuje kako je razmišljanje o stvorenom svetu sastavni deo poučavanja o hrišćanskoj veri. To je i osnovni cilj tomističkog vaspitanja žena: naučiti ih poslušnosti i tome da služe muškarca (muža). Ona će se pripremati za svoju ulogu spremišta za zametak i fabrike za proizvodnju dece. jedan član . učitelji) poseduju samo otisak izvornog znanja i božanske mudrosti. nade i ljubavi . tako i muškarac vlada ženom. Toma ne pridaje nikakvu važnost telesnom vaspitanju. kao suština tomističkog vaspitanja.

prema kojem je i sama sumnja u njihovo postojanje bila dokaz. Crkveni krugovi su se od brojnih zala i sotone branili vršenjem popisa svih nepodopština koje je čovek u stanju da učini i sastavljanjem liste najodgovornijih. jest muškarac.1498. bavile i lečenjem (posebno lečenjem žena). između ostalog. Prema autorima Malleusa. obeležavanje braka kao opasnog stanja. pojavila su se nova “saznanja”. Antifeministička beseda propovednika i demonologa dostigla je između 1450. kad je eksperimentalna nauka počela da napreduje. muškarci kao da su zaštićeni jer je Isus bio muškarac. ona je poremećenih sklonosti i strasti. Kako je crkva zabranjivala svetovno lečenje. ljubomorna. anatemisanje polnog čina i “proklete putenosti”. Zbog toga crkva već u XIV veku izjavljuje da žena koja se usuđuje da leči a nije “studirala” (u duhovnom smislu!) jeste veštica. Ipak. vještica. simbol zla. zasnovane na prirodnoj jednakosti. Kako sve čini dolaze iz pužude. kao pomoćnice nečastivog. 57 . Verovanja koja su dovela do velikog lova na veštice postojala su još pre XIII veka. i to takvim intenzitetom. Malleus je tako postao.Renesansni humanizam. samo su neki od elemenata koji ukazuju na to da se položaj žene u renesansi nije bitno popravio. Nova misao istupila je sa idejom slobode individualnosti svakog čoveka. da se oni koji u njih ne veruju proglašavaju bolesnicima uma. Autori Malleusa pošli su od teze da su uglavnom žene te koje se odaju zlim praznoverjima. u kojoj su se na prvim mestima našli Turci.5 Umesto njih. te dubokih psihičkih potresa. čak i kad misli sama (!). Tako je inkvizicija dobila vodič za utvrđivanje merila otkrivanja veštica. Naročito su bile žigosane babice. isto je učinjeno i sa ženskim. svet bi bio oslobođen mnogih opasnosti.žene. vitez. pa je odgovornost za to najlakše bilo prebaciti na njih. lažljiva po prirodi. putenija od muškarca (što se vidi po njenim sramnim delima). čime je opravdano proganjanje žena kao manje vredne. Ubrzo nakon dizanja koprene sa muškog tela. Proganjanje veštica trajalo je više od četiri veka. Čitavo jedno poglavlje posvećeno je njima (“Kako babice-veštice nanose najveće zlo deci”). silom prilika. Babice su se često. tekuće grešno vreme je vreme žene. 6 Zbog toga je velika većina osoba koje su muški inkvizitori proglasili vešticama bila ženskog roda. Jevreji i . Seksualnost je dobila na značaju. jer ona je varljiva. Došlo je do ponovnog otkrivanja ljudskog tela. nepostojana. dovedena do bezumlja. zaboravljeni zakoni protiv lova na veštice. naizgled lepa. S druge strane. u druženju je smrtonosna. Ti antihristi i jeretici postali su žrtveni jarci. osvetoljubiva. a učvršćivanje države u doba renesanse davalo je novi podstrek daljem lovu. upravo u vreme najrazmahnutije renesanse (koja se vrlo često izjednačava sa borbom za prirodnu jednakost ljudi) proganjanje žena bilo je najintenzivnije. Da nije nje. te mora da umre. teološki i “naučni” argumenti za postojanje veštica. u čemu su prednjačili umetnici i naučnici. plitkošću misli slična detetu. koja se u hrišćanstvu i do tada stalno provlačila. Strah od žene. koji je kočio emancipaciju građanske klase i opšti napredak. 2 ali do tada još nisu poslužila kao osnova za organizovani pokret. ona misli na zlo. i 1650. brbljiva. gorča je od smrti. s obzirom da je zbog loših higijenskih uslova bilo mnogo mrtvorođene dece.7 Mora se reći da je i građanska vlast pomagala crkvu u ovom progonu. brojne seoske i gradske bune i građanski ratovi tokom XIV i XV veka pustošili su Zapad. neka vrsta religiozno-naučne teorije o muškoj superiornosti. Feudalno društvo. smišljeni mnogo ranije. Opsednutost demonima i vešticama učvršćivala je apsolutizam. Ovo itekako “utjelovljuje i izražava seksualnu mržnju prema ženama. morski put oko Afrike u Indiju . najviši stupanj žestine. simbol dobra. nije čudno što su one proglašavane saveznikom đavola i izvorom natprirodne snage. držalo je ženu u obespravljenom položaju kao prirodnom poretku. dovodivši ga često do pomora i nemaštine.4 Na taj je način dijabolizacija žene. a seksualnim moralom renesanse zavladao je naturalizam. a žena je u tome nezasita. slabašna duhom i telom. zasnovano na teoriji nejednakosti. Oštrica novonastale građanske misli usmerila se na privilegije uspostavljenog sistema nejednakosti. Ona je lakoverna. objavljivanjem slavnog priručnika za lov na veštice Sprengera i Kramera pod naslovom Malj veštica (Malleus Maleficarum)3. nastao je kao nužna posledica brojnih izuma i otkrića (Amerika .1 jedan od najvećih pokreta u ljudskoj istoriji. upotpunjene 1486. jeste žena”. na dodir smrdi.1492. Zaista je neverovatna činjenica da su tokom renesanse. naročito nakon bule pape Inokentija VIII godine 1484. U tom periodu sve nesreće pripisivane su vešticama i Jevrejima. lociran u period između sredine XIV i kraja XVI veka. te grešne i opasne grupe. te je njihovo proganjanje bilo odobren društveni čin. otkriće kineskog tržišta itd). U ovom periodu u zapadnom društvu otpočinje razvoj buržoaskih elemenata. njena vera po prirodi je slabija.

12 Međutim. Rableov prijatelj. On. “muž je nekada bio ‘potpuni gospodar bračne zajednice’. Za većinu renesansnih ljudi žena je “u najmanju ruku sumnjiva. Teolozi su tumačili kako je ženski rod prirodno mentalno ograničen (pa mu onda obrazovanje nije potrebno). odnosno žene koje površnim posmatračima daju povoda da govore o opštoj jednakosti polova). da vode ljubav dok doje i dok imaju mesečno pranje. polako je nestajalo. da potpisuju ugovore i darivaju bez pristanka svojih najbližih. Delimo 8 ističe kako se antifeminističko dejstvo Malleusa pojačalo krajem XVI i početkom XVII veka. zaključuje Delimo. te da mu duguje uvažavanje i pokornost i ima znatno veće obaveze u zajedničkom bračnom životu. Prema Burkhartu. koje je širilo antifeminističku literaturu. svetovni demonolozi. arhitekta. pa se u njihove iskaze ne može pouzdati. biće raspusnije od jarca. te da je žena rđava.10 Elizabetanska mišljenja videla su u ženi nezasitu pohotu. 13 Burkhart je samo bio zaveden nekolikim italijanskim slučajevima istrgnutim iz konteksta. ona je svoju odbojnost prema ženi tumačila na svoj način. a zajedništvo dobara između supružnika usavršavalo se. U svim velikim evropskim gradovima supruge trgovaca uzimale su aktivno učešće u poslovima. Zbog toga im treba zabraniti da uče u crkvi. Kao teoretičar pravne nesposobnosti žene. Što se medicine tiče. Na primer. Žene su. a u klasično doba postao je ’potpuni gospodar svoje žene’”. koja će je odvratiti od dokolice i stalnog stajanja na balkonu. niti preko njih na njihovu decu.Kada govori o položaju žene u renesansi. tašta. žena je sve češće postajala čuvar i staratelj svoje dece. to ne znači da je Burkhart u pravu kada kaže da je žena u renesansi bila posmatrana kao ravnopravna sa muškarcem. obilato se koristeći antičkim shavatanjima. Neki sudovi smatrali su da svedočenje jednog muškarca vredi koliko svedočenje dve žene. smatra da je ta civilizacija ženu češće optuživala no ikoja pre nje. Varljiv je i prikaz žene koja bi bila istovremeno erotična i bezgrešna. U Francuskoj XIV veka prihvaćen je zakon prema kojem se kruna ne može preneti na žene. tvrdi kako žene imaju manje razuma od muškaraca.opasna je! Zbog toga je sveštenik neprekidno u opasnosti jer taj opasni neprijatelj stalno vreba.11 Ipak. da je nepravičnost muškarca bolja od pravičnosti žene (Benedikt). naprotiv. muzičar. pol koji više od muškog žudi za putenim užitkom i čiji je zadatak na zemlji da podstiče razvrat i dokolicu. i to ako je brak “u redu”. kako bi svoja tumačenja širila različitim područjima vladajuće kulture. prema njemu. Oni su tumačili neuporedivo veću brojnost veštica među ženama time što je ženski pol podložniji prevari od strane demona. gnevna. Dalje. a muž je taj koji će joj to omogućiti. Teolozi i lekari dali su čvrste argumente pravnicima. a najčešće opasna”. nastojeći da nad njom pojača nadzor. ipak. pohotna. U Namiru jedna gradska uredba zabranjivala je učiteljicama da poučavaju dečake jer bi to bilo “nepristojno”. u Francuskoj. poslovice u Francuskoj od XV do XVII veka velikim delom su antifeminističke. a to znači primerima nekoliko vladara i pisaca koji su pripadali “drugom polu” (Delimo ih naziva “žene-alibi”. ukratko . ali i pojavom štamparstva. koji su u zakonsko-pravnom smislu uobličili kategoričku i strukturalnu potčinjenost žene. ali svi poslovi kojima se ona bavi dodeljuju joj osrednju ulogu u senci muškarca. Delimo dodaje da o položaju žene u renesansi ne treba suditi samo na osnovu ovih podataka i konstatuje da je u praksi taj položaj često bio blaži. tako karakteristično za srednjovekovno običajno pravo. bliski srodnici inkvizitora. plodan pisac traktata. pa se protiv njega brani nekom vrstom pakta sa muškim delom svoje pastve. Tirako je poneo nadimak “bračni pravnik”. Tirako. Vremenom se popravljala zaštita finansijskih interesa udate žene. regentkinje i ljubimice kraljeva imale su deo stvarne vlasti. lenje. Konačno. ili idu u prilog ženi kao dobroj domaćici. arheolog. i to najviše zahvaljujući štamparstvu.9 Najžešće sudove o ženi davali su. Njegovo delo O bračnim zakonima (De legibus connubialibus) doživelo je četiri izdanja za vreme njegovog života i sedamnaest nakon smrti. Pravo muža na telesno kažnjavanje žene. Firenca je prva 58 . Moderan evropski duh italijanskih renesansnih gradova naročito je došao do izražaja u Firenci i Veneciji. u jednom od svojih traktata (O familiji) tvrdi da žena može da savlada svoju nepostojanost.15 Delimo zaključuje da je rehabilitacija renesansnog odnosa prema ženama neuverljiva. da je vrhunska aždaja i propast za svaku kraljevinu. nakon smrti muža. Naprotiv. te se protiv ovog nedostatka moraju stalno boriti. Širom Evrope vladalo je pravilo da udata žena postupa “po ovlašćenju svoga muža”.17 A šta kaže Burkhart? U svom delu Kultura renesanse u Italiji on na primeru ove države daje lepšu sliku o renesansi u celini. lakoumnost i nesmotrenost samo stalnom zauzetošću. kao i o odnosu prema ženi u tom razdoblju. 16 Humanista LeoneBatista Alberti (1404-1427). iako žene nisu mogle samostalno da vladaju. Opšte pravilo zabranjivalo je ženama pristup na javne položaje.14 Bakrorezi iz XVI veka ponekad prikazuju ženu kao nežnu saputnicu svoga muža i kao majku njegovih naslednika. On to dalje ilustruje podatkom da u luteranskoj Nemačkoj iz vremena 1560-1620 mržnja prema ženama dostiže vrhunac.

19 One su putem dobrog obrazovanja postigle zavidan individualni razvoj. U uslovima koji su tome prethodili mogao je Agnolo Pandolfini (umro 1446) napisati spis O domaćinstvu. Latinske škole zavisile su od gradske a ne crkvene uprave. naravno ne u institucionalnom. bave se raznim delatnostima i saznanjima. Ipak. koji se u celini posvetio vaspitavanju dece vladalačke kuće. pisanje. Uzrok i posledica svega toga je porast mnogostrano obrazovanih ljudi u XV veku. koji se smatrao nužnim za čitanje. Moderni italijanski duh postao je merodavni uzor za ceo Zapad. krajem XV veka Italijani su u kulturnom i obrazovnom smislu bili prvi narod Evrope koji je uspeo da preživi i kontrareformaciju. Skardeonius (1560) nabraja mnoge poznate Padovljanke: osnivačice manastira. zasnovane na razgraničavanju između dužnosti individuuma i nezahvalno-nesigurne javnosti. ali je zato gimnastici. da su postale i viši oblik vaspitanja i obrazovanja. u poeziju stupa obrada seoskog života. koristeći se dostupnom humanističkom kulturom. u kojem daje primere lepih žena i devojaka iz Prata. zahvaljujući kojima izučavaju misli antičkih velikama. latinski jezik u okvirima italijanske renesansne obrazovanosti bio je neizbežan kao sredstvo naučne komunikacije širom Evrope. krajem XV veka. pa i važnih žena. Firentinski trgovci i državnici izučavaju strane jezike. lekarke. majke mnogih uspešnih sinova. lepe i visoko obrazovane žene XVI veka. Slično da Feltreu. hebrejski (zanimanje za jevrejske nauke u celini) i arapski (za potrebe medicine). Uopšte. Petrarka) stavili su čovekovu individualnost u prvi plan. a njihova deca za učitelje dobijaju najpoznatije humaniste. koja je više nego bilo koja druga država apsorbovala crkvu. uključujući i kćeri (jedna od njih dostigla je nivo prave učenosti!). Pad italijanskih humanista i humanističkog antičkog obrazovanja nastao je tokom XVI veka. smatra Burkhart. univerzitetskom smislu. koje su često bile ono što se naziva virago. uključujući i opis herojske seljačke devojke. koja i život žrtvuje za odbranu svoje nevinosti ili svoje porodice. domovina je modernog istorijskog prikazivanja i domovina stastistike. Bokačo. logiku. i to ne samo kao priprema za više studije. na primer. političke savetnice. predstavlja prvi program jedne samosvojno oblikovane privatne egzistencije. Javljaju se počeci više privatne obrazovanosti. sem javne škole za potrebe komune. novelistkinje i pesnikinje. Ovo delo je i neka vrsta predavanja koja je držao svojim Pratankama. a zatim i u drugim italijanskim gradovima. mogu se naći biografije značajnih Italijanki. davao učenicima originale Euklidovih tekstova). već i kao potreba za poznavanjem latinskog jezika. pružajući im obrazovanje na temelju veze između književnosti i nauke. Isto važi i za dela antičkih mislilaca (da Feltre je. prema Burkhartu. razvijene delove Italije). Pišu se zbornici važnih ljudi. lične posebnosti. povezanoj sa naučnom poukom i nezavisnoj od ratne vežbe i puke igre. Latinskih škola bilo je u svim iole važnijim gradovima. data ogromna pažnja (postala je rekvizit višeg vaspitanja). Bez obzira da li Burkhart preteruje ili ne. položaj žene i kakve-takve mogućnosti za njeno vaspitanje i obrazovanje bili su znatno bolji nego u Francuskoj. Sem za latinski. Gvarino iz Verone (1374-1460) u svom gradu. učene žene. U delu augustinca Jakobusa Bergomensisa De claris mulieribus (O glasovitim ženama) iz 1497. drži u svojoj kući porodičnu i veselu školu za gradske i strane učenike. Da Feltre se ubrzo zatim postarao da i siromašnima a talentovanima omogući u svojoj kući primerno vaspitanje (bilo je i po sedamdeset takvih u grupi). Nemačkoj ili Engleskoj (svakako. računanje. a Venecija. No. 18 U XVI veku u italijanskim gradovima dolazi do pune afrimacije individualnosti. kao pravi žanr. koji. stizala su deca otmenog sveta i iz drugih krajeva Italije. Kada je škola postala slavna (casa giocasa). Uz to. Njihova greška bila je u tome što su stari antički svet shvatali dogmatski. italijanskom prozom vladali su pisci koji su se odrekli pisanja na latinskom jeziku. Vrsni humanisti toliko su ih usavršili.moderna država u svetu. kao neprikosnoveni uzor svekolikog mišljenja i postupanja. ali i moderne slave (kult rodne kuće ili groba znamenitog čoveka). Uprava u kući bila je strogo religiozna. Burkhart navodi primere žena iz uglednih porodica. 20 Dela velikih književnika XIV veka (Dante. ne zaboravljajući pri tome ni žene. misli se na severne. I kćeri dobijaju visoko obrazovanje (i ovde valja imati u vidu Delimoovu opasku o izuzecima!?). Od XV veka glavni sadržaj italijanske obrazovanosti postala je antika. U Mantovi.21 59 . U XVI veku javlja se Firencuola sa svojim važnim spisom o ženskoj lepoti (Della belleza delle donne). seoske devojke koje umiru za svoju nevinost. obnovljen je interes i za grčki (plaćeni učitelji grčkog jezika). na dvoru Frančeska Gonzage početkom XV veka radi Vitorino da Feltre (1379-1446). Kao najviši stupanj individualizma pojavio se i kosmopolitizam (Dante: “Moja domovina je čitav svet”). i to naročito u Firenci. najviše zbog njihove kompromitovanosti sramotnom razuzdanošću i zbog gubitka vere.

razvijale su svoj talenat. Žene su se trudile da doteraju svoj izgled svim vrstama toaletnih sredstava. veli da već od XIV veka dolazi do postepene degradacije njenog položaja u domaćinstvu. koje su postajale slavne i poštovane. koja. Zajedno sa muževima. u srednjem veku vladao je osećaj pripadnosti rodu. njihova poezija bila je obeležena “muškaračkim” tonom. dostigli su svoj vrhunac upravo u vreme renesanse i neposredno nakon nje (naročito XVI i XVII vek). On to zove “snažnom ličnošću žena tadašnje Italije”. nije se toliko pažnje obraćalo na stas. U Milanu Katerina di San Ćelzo lepo je svirala.U Italiji. madonama i portretima žena”. Frivolnost. svirala na više instrumenata i pisala zapaženu poeziju. pitanje je da li su njihovi vaspitno-obrazovni rezultati bili optimalni kada imamo u vidu da su stremili razvijanju muškog duha i muške ćudi (virago). Kada su same stvarale. Glava kuće i dalje je muškarac. kao žene lišene svake polne potrebe. Družila se sa Tintoretom. pitanje prestiža i moderne otmenosti ticalo se što potpunijeg obrazovanja. te da je “obrazovana žena bila ravna mužu”. kao i u izučavanju italijanske poezije. iako udata za lekara. 27 Broj prostitutki u italijanskim gradovima bio je ogroman. učešće žena u likovnim umetnostima bilo je neznatno. U Veneciji i Firenci nošnja za muškarce bila je propisana. . Kneževske kćeri dostizale su visoke domete u latinskom govoru i pismu. Montenjem. Goldvajt kaže: “Kako inače objasniti fasciniranost. Cecilija Galerina. F. razvijale su svoju individualnost. Mletačke kurtizane28 iz viših krugova bile su dobre govornice i odlične pripovedačice. Rimska kurtizana Imperija bila je duhovita i obrazovana žena koja je pisala sonete i zanimala se za muziku.23 Burkhart smatra “da je žena bila jednako cijenjena kao i muškarac” (u renesansnoj Italiji). Zatim. Vitorija Kolona). koji je možda zbilja jedina prava tema renesanse. naročito početkom XVI veka.malo golo dete-SD). ali i spoljašnjih pojava. međutim. Nasuprot tome.24 U pogledu obrazovanja. Đulija Gonzaga Kolona. zainteresovana za vaspitanje i obrazovanje dece i uzdizanje položaja žene. Arijes navodi shvatanje R. raste autoritet muža. bar ne u tolikoj meri. upražnjava prostituciju na najvišem nivou. kosu (plava kosa ili plava perika. razne vodice za ulepšavanje. što se može pratiti analizom ikonografije. moral i pobožnost. renesansa prva pokušava da izgradi sređeno domaćinstvo. u celoj hrišćanskoj Evropi marijanska pobožnost i negovanje kulta Marije Bogorodice. slobodoumlje. Njihove kćeri često su preuzimale majčin zanat i majčinu obrazovanost. otmena uglađenost. pa žena i deca potpadaju pod njegovu vlast.25 Možda su ove Burkhartove reči preterane. deci. u čemu joj pomažu razvijena ekonomija i razumno gledanje na faktore zajedničkog života. Ipolita Sforca. naročito onog koji se tiče vaspitanja. počev od toga da nema pravo da zameni odsutnog ili maloumnog muža. Kamila Skarampi. melemi i šminka za svaki deo lica). Goldvajta. francuskim kraljem Henrihom III. 29 Bogate kurtizane mogle su pod stare dane naći utočište u nekom manastiru. pevala i recitovala. Arijes30 takođe govori o tome da doživljaj porodice nije bio poznat (bar ne u današnjem smislu) sve do XV-XVI veka. vaspitanje.26 Odnos Italijana prema omiljenim prostitutkama Burkhart poredi sa odnosom Atinjana prema heterama. Za razliku od toga. on tvrdi da je obrazovanje žena iz najviših staleža u suštini bilo jednako sa muškarčevim. lepotu. Literarna ili filološka nastava bila je ista i za sinove i za kćeri.31 Arijes. koja se obrazuje u povučenosti za pouzdanu gospodaricu posluge i čuvarku kuće. poetski i drugi diletantizam odlikovali su život otmenijih dama. Tome u prilog išlo je i kraljevsko zakonodavstvo. sa njenim dražesnim golišavim putom (putto. više nego igde drugde u to doba. Uporedo sa slabljenjem rodovske veze. Ni seoske devojke nisu u tome mnogo zaostajale bez obzira na zgražavanja propovednika koji su govorili o bludnicama. koji ističe da se tokom XV veka razvio specifičan odnos majke i deteta u okviru privatizovanog porodičnog prostora. gotovo opsednutost decom i odnosom između majke i deteta. pa do toga da postaje nesposobno biće koje ne može ništa da čini bez dozvole muža. Znala je nekoliko jezika. kao što je moda. Burkhart spominje neke od njih (Izabela Gonzaga. tako da se zaista ne bi mogle tako olako uopštavati. kako tvrdi Burkhart. koji se stara o vaspitanju kako dece. 60 . boju kože.22 Italijanske dame imale su znatan uticaj na razvoj viših oblika društvenog života. pa nije bilo ni neke posebne privlačnosti porodičnog doma. sklonost kosmopolitizmu. decom i adolescentima. Henrik pominje Venecijanku Veroniku Franko. koji postaje potpuni vladar u kući XVI veka. Ostale su bar učestvovale u lektiri muževa sledeći sadržaje antike. koji pokazuje da se rađa nova kultura zasnovana na ženama. Dok viteštvo srednjeg veka nije pominjalo kućni život (vitez se klanjao drugoj ženi a ne svojoj domaćici). Isto tako. ital. a za žene su postojali zakoni luksuza (bez veće razlike između plemstva i građanstva). ili bar važe samo za uski sloj žena iz najviših krugova. što ne važi za žene izvan Italije. Umesto doživljaja porodice. Bjanka Rangoni. Još od postojanja Rimskog carstva. tako i supruge.

prema Luteru. a što je. zahtevao je od vladara da donose zakone o moralnoj reformi koja će obuzdati raskalašnost u odevanju. Prema njemu. ali se koristi u vaspitne svrhe u domovima viših slojeva. i to muškog. Između ostalog. Njegov zahtev da se isposništvo humanizuje odnosilo se i na časne sestre. 35 Međutim. ili oboje. a svetim ocima zamerio što nisu uvažili dostojanstvo i uzornost koje braku pridaju Stari i Novi zavet. koji je bio prevashodno umetnički i filosofski. rađanje je “divna uredba data svakom stvorenju. Daleko od toga da je ono u renesansi bilo opšte. Školovanje velikog dela dečje populacije odvijalo se kroz staru praksu “šegrtovanja” u kući. Neženstvo je odredio kao gnusno i kao uzrok mnogim užasima. važi za žensku decu širokih slojeva stanovništva. pre svega. Ravnopravnost žene priznavao je i u pogledu sterilnosti braka: ako je muž krivac. koje predviđa raskid braka ne samo zbog preljube. bračno seksualno opštenje smatrao je pravom i dužnošću obe strane.33 Martin Luter (Martin Luther) (1483-1546) nije bio humanista latinskog tipa niti intelektualackosmopolita. Za razliku od italijanskog humanizma. Priručnici iz galantnog ponašanja u XVI veku biće pojednostavljeni i svešće se na dva roda: 1. Svoje zahteve istakao je prvi put 1517.deo božje kreacije. Na stvaranje doživljaja porodice dosta je uticalo i institucionalno školovanje. U Francuskoj. hrane svoju decu. gozbama. Nastao je jaz između stvarnosti i zakona. čovek iz naroda. One koje su poveravane manastirima dobijale su pouke iz veronauke i isključivo religiozna znanja. Brak je nazvao najlepšom ustanovom koju je bog propisao. dakle i žene. Devojke su iz njega isključene. da prema svojoj volji napuste manastir ako su želele slobodu. S druge strane. poštuju roditelje itd. veština laskanja ili uspeha. sopstvene ili tuđe (školovanje devojčica raširiće se tek u XVIII veku i početkom XIX). štaviše . Trebalo je menjati ili zakone ili običaje. već Nemac. ona treba da potraži drugog. upravljaju porodicom. muškom i ženskom”. Uz pitanje neraskidivosti braka. Jedva da su znale da čitaju i pišu (ili ni to). smatra Luter. učeći se domaćim poslovima i ne dobijajući takoreći nikakvo obrazovanje. da ne bi preterao u pohvalama bračnom 61 . i dobra majka mojoj (ne našojSD) deci”. postaje osnovna ćelija društva. To nije školski udžbenik. Luter se oženio u svojoj četrdeset drugoj godini bivšom časnom sestrom Katerinom fon Bora i živeo s njom u napuštenom augustinskom manastiru (imali su šestoro dece). Taj hrišćanski humanizam najjasnije se očituje u delu Tomasa Mora ili Erazma Roterdamskog. i verna mi je. Prvi priručnik lepog ponašanja i uljudnosti napisao je Erazmo. takva porodica. ali je bio usmeren u okvirima religioznog konteksta. on ističe da su obaveze hrišćana da vole svoje žene. a papske bračne zakone nazvao bezbožnim i opakim jarmom za prirodu. institucionalno školovanje ostalo je monopol pola. odnosno okretanja prošlosti i iskonskoj religioznosti. * * * Renesansa spada u one velike revolucije koje su se odvijale bez većeg menjanja zakona. Zapravo. zatim duhovnom i moralnom preporodu crkve. jer ju je Bog dao meni. izgubivši značaj rodnog karaktera. Dakle. Težio je povratku hrišćanskim istinama iz Biblije i tekstova crkvenih otaca. a možda najintenzivnije kod Martina Lutera. te se izborio za pravo sveštenika da se žene. odnosi na devojčice. Njima bi trebalo omogućiti. temelj države i osnova vladarske moći muškarca. Luter se pozabavio i rešavanjem problema celibata. naravno. i to ne samo jednom. sve ono što su papisti pripisivali telesnoj i svetovnoj strani. zapravo plod duha. To se. severniji humanizam bio je verski (teološki).32 To. Govorio je: “Ne bih menjao svoju Kati za celu Francusku i Veneciju. došlo je do pokreta reformacije. upotrebi začina itd. Početkom XVI veka crkva je bila ta koja je težila reformi. Tražio je rušenje javnih kuća. Zbog svega toga. Nemačkoj i Engleskoj italijanski humanizam imao je velikog odjeka. većina devojčica podizana je kod kuće. Osim malog broja njih koje su slate u manastire.34 U pokušaju da pomiri duh i telo. radi se o vraćanju starom zavetnom bračnom pravu.Konačno. pravila uljudnosti i vaspitanja i 2. Brzo su sazrevale (već oko desete godine bile su prave male žene koje su se brzo udavale).

da je meso i krv iskvario Adam i oni se začinju u grehu. 4 To ne znači da je potcenjivao moderne jezike. a to bi se moglo ostvariti samo uz pomoć prevoda na jezik koji narod razume. taj prvi esperanto evropskog duha.3 Za Erazma filosofija je još jedan i isto tako validan oblik traženja boga i vrline kao i teologija. božjih zapovesti i sadržaja Biblije. Ako se zanemare uglavnom preterane glorifikacije Tome Akvinskog. ali i u doba afirmacije Gutenbergovog izuma i italijanske renesanse. U vaspitanju je našao osnovno sredstvo za postizanje napretka čovečanstva. moli za nas) među omiljene svetitelje hrabro je uvrstio ovog velikog prehrišćanskog mučenika i filosofa. Pozvao je gradske poglavare da se pobrinu o tome. humanizmu.7 povučen u privatne odaje i zavučen među svoje brojne knjige. Nije voleo preterana eksponiranja i svrstavanje u bilo kakve tabore. Svojim legendarnim Sancte Socrate. pisan na “nadnarodnom” jeziku (latinskom). otvarane i neke ženske narodne škole. najumnije glave renesanse 48 bavile su se i pitanjima žene i njenog prava na usavršavanje. klasicima. Zajednički jezik za sve ljude. Luter je najpre tražio sticanje elementarne pismenosti za sve bez obzira na stalež i pol. Erasmus Desiderius) (1466/1469-1536) nastali su u doba progona veštica. između Isusa i Sokrata. Zbog toga se. nego i poštuje i pokorava mu se. te misao Erazma Roterdamskog (Erasmus de Rotterdam. kao i o njegovom poreklu. izuzev Pohvale ludosti/gluposti (Laus stultitiae) i delova Razgovora (Colloquia). posebno reformatora. zahvaćena humanističkim idealima i slabljenjem snage crkvenih dogmi. vraćajući mu oreol uveliko zaboravljenog predvodnika svekolikog prosvetiteljstva i moderne filosofije. Naprotiv. a to je da sedi kod kuće. između hrišćanske pouke i antičke mudrosti. novom tipu škole opšteg ljudskog vaspitanja. Međutim. može se reći da je on prvi temeljni zagovornik mira i humanističkih ideala. studija i knjige (u čemu se može naslutiti i buduća panpedija pedagoškog klasika Komenskog). Ipak. ali da bog oprašta supružnicima svojom milošću (jer je bračni poredak njegovo delo). kako bi se što bolje snašla u novom nastupajućem vremenu robno-novčane privrede i buržoaskih odnosa. Deca oba pola morala su se pripremati za konfirmaciju.36 pa su. želeo je da svi mogu da čitaju Sveto pismo. On treba da vlada. ali da bude nežan vladar. a sveštenike da skupljaju i mušku i žensku decu na učenje molitvi. I ona. ora pro nobis (Sveti Sokrate. muškarac je u braku glava žene jer je on stvoren prvi. koji će (neki od njih) konačno prihvatiti ženu i kao objekt i kao subjekt vaspitanja. kao i u svemu ostalom. treba da bude latinski. pripremajući teren za pojavu pedagoških sistema XVII.1 koje je na Erazma veoma uticalo. * * * Renesansa je period o kojem teoretičari i istoričari imaju. Bio je. Nije video nikakve suprotnosti između pobožnosti i vrline. S druge strane. Njegov obiman opus2. XVIII i XIX veka. Erazmo. mislio je Erazmo. Prema Luteru. protivurečna mišljenja. homo per se. ogradio se konstatacijom da tu ima greha. renesansa je i ovde pokazala izvestan dašak svežine. nakon sopstvenog venčanja sve više je naglašavao kako je brak škola karaktera važnija od manastirske škole. Mrzeo je svaki fanatizam i svaku ratobornost. malo se šta može reći.životu. razišao sa temperamentnim i ratobornim Luterom (i ne samo zbog toga) 6. njoj su vrata institucionalnog školovanja još uvek zatvorena. Kasnije je Luter od većine ovih zahteva odustao. Takođe. za te svrhe. i ljudsko društvo mogu u celini prosvetiti putem sveopšteg obrazovanja. brak lek protiv greha. sem u nekim izuzecima koji se tiču osnovnog (sadržinski vrlo skromnog) obrazovanja. smatrajući da se svi sukobi između ljudi i naroda mogu rešavati bez nasilja i uzajamnom popustljivošću (to je mislio i za bračne odnose). Rable. Mor i drugi poveli su borbu protiv starog sistema vaspitanja okrećući se kulturnoj obnovi. u osnovi. O 62 . doduše posle dužeg premišljanja i vrludanja. moglo bi se reći. sve do danas retko je prevođen na druge jezike. Žena ima svoje područje u kojem se najbolje snalazi. Dok je u početku isticao da je. To važi i kada je reč o temi renesansne žene i njenog vaspitanja. LUMEN MUNDI: ERAZMO ROTERDAMSKI Hrišćanstvo Lorenca Vale. Iako crkva prema ženi i dalje ima potcenjivački stav. počinje da stiče nekakvo obrazovanje. kako bi rekao Cvajg. bez obzira na pol. Jevreja i jeretika. Ona treba ne samo da ga voli. Što se školovanja tiče.5 O privatnom životu Erazma Roterdamskog. pisma. “slabiji” pol počinje sve više da izlazi iz tradicionalne intime u javni život. Erazmo je prvi svesni Evropejac i kosmopolit koji ni najmanje nije priznavao nadmoć jednog naroda nad drugim. tvrdokorno verujući da se i pojedinac. simbola vere.

Izgledao je u svakom smislu bez dovoljno vitalnosti: “kosa. 10 Već sa četrnaest godina naučio je da govori latinski kao da je živi jezik. elegantnim latinskim. te se zdušno odao latinskoj književnosti. da se oslobodi posta i drugih manastirskih tegoba koje je mrzeo. oslobodio obaveze da nosi svešteničko odelo. znanje i nauka. i 28. a ne prizemnost plebsa i varvarstva. tupu uskogrudost. Alen kaže da je 1466). može se smatrati borcem za ženska prava. uključujući i pravo na obrazovanje). seća se sa nezadovoljstvom i naziva je varvarskom. Gutenbergova umetnost bila je za njega jedina muza. u Torinu). kultura. on u jednom pismu piše: “Kada posmatram te ženske postupke. ponovo probuđenim platonizmom iz Italije. S. U Hercogenbušu. jer je bio vanbračno dete. nije ostvario svoj pariski cilj . rad na knjigama i za knjige bio mu je najprirodnija forma egzistencije. Odgajan je zajedno sa svojim bratom Peterom. Majka mu je umrla od kuge kada je imao dvanaest ili trinaest godina. ali i čiste gostionice i najslađa vina. Tako je Erazmo Roterdamski krenuo putem u to vreme veoma tražene “karijere intelektualca u senci velikih”. mladića koji se ne stidi svojih suza. koje će se Erazmo zbog toga plašiti celoga života). smatram se srećnim što sam izabrao ovaj način života (bez žene-SD). prepun uzdržavanja. u koju su ga poslali kada je imao devet godina. preusko izrezane.14 Tu je dovršio svoje obrazovanje i fundirao ideju sinteze biblijske teologije i humanističke kulture. prerijetka i nezasićena pigmentom priljubljuje se bezbojnim pramovima k sljepoočicama. oktobra.. Kao jednom od prvih bibliofila. na njegovo insistiranje. koje je obeležilo njegovo prvo školovanje. Papa ga je. lišavanja i mučenja tela. Dolazi u dodir sa univerzitetskim i teološkim sukobima. na osnovu lekarskog uverenja. U augustinski manastir Stejn odlazi Erazmo 1487. Kapitalne škole. Vala). proveo je tri godine. Kako nije podnosio surov život u koledžu. nakon čega je napustio manastir. kome je domovina tamo gde vladaju knjiga i reč. ali i napretkom humanizma. Njegova pisma iz tog doba toliko su sentimentalna. koja se u nekoliko navrata na najljubazniji način brinula o njemu i njegovom hrišćanskom vaspitanju. 9 pa se može pretpostaviti da je i to uticalo na njegov pozitivan stav prema ženama. Dao se na sopstvene teološke studije. Tu se upoznao sa devotio moderna11 i našao bogatu biblioteku (Vergilije. Njegov prvi boravak u Engleskoj (1499-1500) znatno će mu pomoći u tome i izlečiti ga od teskobe srednjeg veka. tražio biblioteke. Engleskom. u bratstvu Zajedničkog života. Tu se upoznao sa čuvenim teologom Džonom Koletom i velikim poštovaocem žena Tomasom Morom. glava uska. Putujući Francuskom. doktrinarsku jednostranost i sve što je brutalno i nasilno. opštim tradicionalizmom. družio se sa retkim probranim ljudima. Veliki poznavalac Erazmovog dela P. Kasnije je u spisima pominjao jednu gospođu (Berta de Heyen). Ne interesuju ga slikarstvo ili muzika (papin interes za umetnost kori kao suvišno rasipništvo). Holandijom. Nemačkom. Njegovo oduševljenje Engleskom nije rezultiralo time da postane Englez. Uspelo mu je. i to još sin sveštenika (Rogerijusa Gerardusa). tačnijim tumačenjem Aristotela i idejama reformisanja duhovnog života. te gotovo rableovskom odnosu prema doktorima teologije (“magistri nostri”). 12 Tako osetljiv i bolan ostaće Erazmo tokom celog svog života. gde ubrzo polaže zavet.). Švajcarskom.da stekne stepen doktora teologije (to mu je uspelo 1506. Rukopoložen je 1492. Kvintilijan. Kikeron. već kosmopolit. kao i aristokratija duha i obrazovanja. ruke siromašne krvlju svijetle poput alabastera. premalene su mu i pokrivene oči unatoč svoj njihovoj snazi 63 . a ubrzo i otac (od iste bolesti. previše sibilinske su mu usnice sa svojim slabim glasom. ali Alken dokazuje slabost takvih argumentacija i tvrdi da je reč o ispoljavanju emocija jednog siročeta. Alen piše o Erazmovom gnušanju prema literae inamoenae (neprijatnoj književnosti). U Erazmovom životu nije bilo mesta za žene. Iako nije bio ženomrzac (naprotiv.. u Utrehtu 1492. mada Hojzinga dokazuje da je to 1469. Desiderius Erasmus Roterodamus (kršteno ime mu je Johanes Erasmus)8 rodio se u noći između 27. 16 Možda se razlozi za apstinenciju kriju i u njegovom ne naročito dopadljivom izgledu. ruke gotovo ženske. U njemu se probudila samostalnost humaniste i literate. gde pohađa predavanja na Sorboni.svom rođenju nije voleo da piše (čak nije utvrđena ni tačna godina. da su neki teoretičari poverovali u prisutnost izvesne “latentne homoseksualnosti” kod njega. prepunom zastarelih srednjovekovnih udžbenika. Telo mu je bilo sitno i bolešljivo. Bilo je to slučajno i imao sam sreće. nalazim da sam podosta mudar”. klasičnom poezijom. 15 Druženje sa ženama zamenio je druženjem sa knjigom. odviše oštri nos strši (. Nije se zaljubio ni u mladi platonizam niti u podmlađeni aristotelizam. Manastirsko vaspitanje i stega života u koledžu naučili su ga da zamrzi svako ograničavanje.13 Najpre stiže u Pariz (1495). koje su rezultirale odvratnošću prema sholastičkoj sitničavosti. sve što je ispod dostojanstva čoveka. ako je to bio promišljen izbor.

ludaku je prijatnije. Erazmo je stekao poverenje u prirodu koja stvara zdravog čoveka i koju taj čovek mora da sluša.stultitia . I sam je umeo da se koristi sitnim prednostima udobnog života i uživanjima za stolom.svijetla. nigdje ne plamsa življa boja. srećnije od muškaraca. pristaje na bračne dužnosti. ubica. pretvaranje. Oblačio se u odela širokih rukava. Zašto bi onda stremio pravom obrazovanju? Nauke su izmišljene kako bi ga upropaštavale. bračnu zajednicu održavaju laskanje.21 Ludost je izrazita karakteristika njenog pola. uvideo je da je telesno zadovoljavanje prirodna potreba ljudi i sastavni deo bračnog života. Vera i bogobojažljivost. A monasi i redovnici “smatraju da je kruna pobožnosti ako se nisu dotakli nauke. Uostalom i sama ludost (glupost) . a osnovna želja im je da se dopadnu muškarcima. vidi u činjenici da postoji brak. utoliko je zadovoljniji. u dijalogu Parodija Erazmo zapravo kaže kako žene daruju život. I tačno je da kod njega nema nekog sistema ili teorije o ženskom polu. Izbegava i ženske čari. bio je stidljiv i nezadovoljan svojim fizičkim izgledom.27 Pitanje ženske emancipacije on. Osnovna prednost žena u odnosu na muškarce je što su.17 Taj čovečuljak nije ni mogao životnije izgledati kada je stalno sedeo u sobi (sem kada je putovao). a vaspitanje dece teško. braku i obrazovanju ozbiljno ili polušaljivo (Razgovori). za razliku od parazita. Alken primećuje da je Erazmo “feminist zato što je humanist i zato što je hrišćanin”. Što je ko veća neznalica. nikako nisu u protivrečnosti sa prirodom. a ako je i ima. Njegov feminizam.ženskog je roda. Najlepša draž detinjstva je manjak pameti. Tražio je smanjivanje broja posnih dana. Žena. imao razuman odnos prema telesnim zadovoljstvima. svojom ludošću umanjivati i blažiti duhovne muke svoga muža”. piše kako se muškarcima dopadaju žene zbog svoje gluposti. odnosno žena kao oličenje ludosti (gluposti). sa neizbežnom beretkom na glavi (zbog ćelavosti i straha od promaje). Erazmovi pogledi na ženu i brak predstavljaju svetle trenutke renesanse. ne mogu činiti slavna dela. Obrazovanje je skupo. Žena je “ludo i glupo stvorenje. popustljivost. u Pohvali je izrazio na izuzetno uspeli literarno-ironični način. poput Rablea. nežnu kožu. ipak. Sam brak posledica je ljudske ludosti. te ako slučajno poželi da je smatraju pametnom. svodnika. Hrišćanska vera srodna je ludosti i nema veze sa mudrošću i. ženama nesrećnim u braku ili uzornim suprugama. Filosofi. ženi i njenom obrazovanju. Erazmo je. 19 Sam je govorio da je njegova dominantna crta . ipak. ali je šaljiva i mila. “kako izgleda. drugi se ženi mirazom a ne ženom. Što se obrazovanja tiče. u domaćem životu. pa čak ne znaju ni čitati”. kako je istorija pokazala. jer govore veoma varvarski . a obrazovanog čoveka svi izbegavaju. zahvaljujući svojoj ludosti. glupaka. bilo da se radi o javnim ženama. a muškarci zadaju smrt. umilan glas. One su lepe. On staje na stranu žena i o njima govori sa nežnošću i prefinjenošću. U tom ludom pozorištu čovek se tim više zaljubljuje u ženu što ga ona više odbija. Hrist se naročito veseli deci. Prejako iznurivanje tela u monaške svrhe nije prirodno i Erazmo ga.20 Uostalom.26 ali feminist ne u smislu jedne Simon de Bovoar. ma kakvu masku na sebe stavila. naročito kod siromašnih radnika. časnim sestrama. time samo udvostručuje svoju glupost. odnosno luda. pazi na čistoću.23 Sve ono što je Erazmo u drugim delima o ženi.devojački stid. treći živi od prositucije svoje supruge itd. Poznavao je slasti burgundskog vina. uključujući i seksualna. nevidljivom i duhovnom dobru. prema njegovom mišljenju. šala. hrišćanski brak. devojkama za udaju. jer streme nebeskom. jer nema ništa opasnijeg od toga da državu poverimo filosofima i književnicima.25 Kao veliki mirotvorac.latinskim jezikom. pa će.22 Ludi su čak i pobožni ljudi.24 Može se reći da mu je jedno od omiljenih mesta upravo problem položaja žene. ne ide tako daleko da uvek i u 64 . često pominje rogove prevarenog muža).18 Njegovoj zimogrožljivosti i bolešljivosti nisu pomagala ni debela odela niti svakodnevno grejanje burguncem. nije voleo. ono je veliko zlo. koji danonoćno bdiju nad knjigama. Između mudraca i ludaka nema razlike. Ona uvek ostaje žena. Decu volimo jer je ludost njihova bitna crta (ona besmisleno blebeću i govore gluposti). S druge strane. ali ima puno izvesne pedagogije koja “povezuje sa napretkom studija bolju polovinu čovečanstva”. kako rekosmo. pre svega. lukavost. Sa velikom ironijom. nijedna se puna forma ne zaokružava u ovom strogom radinom i asketskom licu”. najuspelijem delu Pohvali ludosti (gluposti) Erazmo sa prefinjenom podrugljivošću ukazuje na predrasude o braku. imaju slatka lica. Iako je živeo daleko od raskalašnosti i seksualnih kontakata. zahvaljujući ludosti. naročito u poređenju sa teolozima koji su mu prethodili. U svom. beži od rata i kuge. ženama i ribarima”. Platon jako greši. Teolozi nisu ništa bolji. on svoje maleno telo čuva od obilnih gozbi. U strahu od smrti. iako zna kako je porođaj opasan. a ludost pomaže da se partneri jedno drugom dopadaju. dakle propagirajući upravo suprotno. Dopuštao je da se u slučaju potrebe prekine nedeljni odmor. da se održava mir u kući i da muž ne bude svestan ženine nevernosti (Erazmo.

ne može da se sastoji samo u telesnim dražima. prilagođavajući svoje navike i karaktere jedno drugom.potpunosti ospori Pavlove pouke o pokoravanju žene mužu. vidi se da se njegova misao o tome udaljila od platonovske suprotnosti između čula i duha. ističe on. upinje da dokaže odsustvo bilo kakvog zakona o neženstvu u izvornom Hristovom učenju (i tu je sasvim u pravu!). Svako bračno nezadovoljstvo. već da mu se umiljava. jednako krivi i sami muškarci. Eulalija primećuje kako i “muževi imaju takođe mnogo da pretrpe zbog nas (žena-SD)”. istina. Primetan je feministički odnos Erazma prema tezi da je za polni razvrat krivo isključivo razvratno ponašanje žena. Fizičko i zdravstveno 65 . zahtevao je davanje prava sveštenicima i monasima da se žene ako već ne mogu da se uzdržavaju.reformaciju. odnosno da ozvaniče svoje polne veze i izbegnu loš ugled i nečistu savest.34 ili “ubeljivanje” zuba praškom kao sasvim ženskoj osobini. Kao i Rable. Analiza dijaloga Žena koja se žali na brak navodi na zaključak da je brak sveopšta sudbina i žena i muškaraca. zaključujući kako bi i javne žene trebalo da poznaju Jevanđelje. smatra Erazmo. čak. škole. Deca iz takvih brakova bila bi zakonita. brkati neženstvo i čednost. tako i one usmerene posebno ka ženama. Erazmo osuđuje loše sklopljene brakove. Grdnju i fizičke kazne treba zameniti blagošću. obrazovani i pošteni (čak i za samog sebe je govorio da bi u brak mogao stupiti. da ga ne kori zbog njih. jer je neženstvo pravna kategorija. koje imaju isključivo funkciju raskidanja sa jednim sistemom i prelaska u drugi . Brak je. a na svoje pitanje kada će to biti. U dijalogu O zaljubljenom i njegovoj dragani vrlo duhovito piše o dvoje zaljubljenih koji nemaju isto mišljenje o žurbi za sklapanjem braka (dijalog je zanimljiv i sa stanovišta istorije bračnih ceremonija). kao što su neumerenost u iskazima onoga što im leži na srcu. Deca oba pola treba da se poučavaju kroz igru. 28 Ali. U spisu Ustanova hrišćanskog braka (Christiani matrimonii institutio) Erazmo dalje razlaže svoje učenje o braku. da mu oprašta grehe. Erazmo ponekad govori i o ženskim slabostima. već i duševnu sreću. osobito javnih. ali je stalno ukazivao na to da je vrlina i te kako moguća i u braku. takođe. samo za sveštenike koji su učeni. 33 S tim u vezi. proističu i njegove ideje o vaspitanju. Erazmo. Ključno sredstvo za to je sloga. a razvod ne dolazi u obzir jer je Hrist tako odlučio (ovde je Erazmo nedovoljno progresivan). Erazmo joj kroz usta Eulalije odgovara: “Srozavajući svog muža. Sa vaspitanjem treba početi od samog rođenja deteta. Zbog toga i zbog svog dubokog poštovanja institucije braka.moralno opredeljenje. sklonost osveti napadačkim rečima kao crti svojstvenoj ženskom karakteru. U vremenu u kojem se gotovo sa istim žarom raspravljalo i o celibatu i o braku. a devičanstvo . crkve. 32 To “ugađanje”. Jedini lek je da se oboje trude u navikavanju životu u zajednici. svakako. On ima razumevanja za probleme seksualnog života i muškarca i žene. Ne treba. veliča plodnost i formiranje skladne porodice sa decom. Samo tako brak će biti čedan gotovo isto koliko i celibat. da pazi da ga ne izaziva. muž se ne može promeniti. Duboko svestan nemoralnog ponašanja sveštenstva u pogledu kontaktiranja sa ženama. u sve što je jednostavno i razumno. Erazmo je sa odobravanjem govorio o crkvenom celibatu. ali samo onda kada sebe potpuno upozna. Eulalija kaže: “Prva mi je briga da ugađam mužu u svemu i da izbegavam sve ono što bi moglo da mu smeta”.31 Ma kakav da je. dakle da budu vaspitavane u skladu s njim. Majci porodice priliči da popravlja raspoloženje svoga muža. jer oni dovode do razvoda. ne uspeva uvek da pobegne od tradicionalno shvaćenih bračnih odnosa. sveta stvar. Ipak. ali i dinastičkim (političkim) brakovima. Supružnicima preporučuje da ne traže samo telesna zadovoljstva. iako. Za rđav brak najčešće su oboje krivi. prema Erazmu. Na osnovu njih. On propagira čist i čedan brak kao formu svetog života. U dijalogu Mladić i bludnica Erazmo govori o preobraćenju grešnice Lukrecije. Zato supružnici treba da učine sve da brak uspe. može se rešiti. koju je u dijalogu simbolično i bez malicioznosti nazvao Ksantipa. on je protiv toga da roditelji biraju partnere svojoj deci (iako njihovo mišljenje smatra bitnim). odgovara: možda nikad29). baš kao i kad su u pitanju narodi. za to su. Ipak. Erazmo se. 30 sveštenici posebno. sve u želji da održi brak i spreči njegov razvod. to važi samo za one sveštenike koji nisu neznalice. ti srozavaš sebe”. I kada se žena. on ne razume i ne odobrava takve ženidbe sveštenika. žali svojoj drugarici Eulaliji na rđav odnos muža prema njoj. kako opšte. vaspitana u svetosti i poštovana. Supružnici se moraju usavršavati kroz zajednički život i obostranu dobru volju. U svojim Colloquia Erazmo se u nekoliko dijaloga usredsredio na ženu i njen položaj u braku. Iz ovoga se vidi da ni Erazmo. Protivi se tajnim. tvrdi on. Iz velikog Erazmovog poverenja u sve što je prirodno. uz pomoć sličica koje prijaju njegovom duhu. čini se da Erazmo misli da žena nešto više treba da učestvuje u “popravljanju” svog muža.

čija zadovoljstva ne idu dalje od hrane i pića i koji o obrazovanju i ne razmišlja. ipak. ne treba zanemariti ni kontekst dijaloga. S druge strane. ona čita i latinske tekstove. koji je u potpunosti afirmativan za žene i za potrebu njenog što kvalitetnijeg obrazovanja. vinu ili kockanju. Prema Erazmu. Erazmo gotovo uživa kada žene steknu najšire obrazovanje (kao Morove ćerke). znatno je doprineo i njegov prijatelj Tomas Mor (ali i Vives). prema Erazmu.39 Zahvaljujući tome žena može da stekne boni mores (dobru narav). Muškarac treba da se pripremi za neki poziv. stola. novca i počasti (što je Erazmo efektno i duhovito ismejao u Pohvali ludosti). koji. bio muškarac ili žena. on piše: “Nama trebaju škole i za mušku i za žensku decu”.40 Napredna je Erazmova misao da nije sve u veri. Ovom rečenicom više je hteo da ukaže na to dokle je stiglo nemoralno ponašanje crkvenih lica. U raspravi O vaspitanju dece (De pueris statim ac liberaliter instituendis). U preporukama Nemcima šta im je potrebno za učenje svoje vere. kroz Magdalijine reči. prema tradiciji. zasnovana na poverenju u prirodu uopšte i u prirodu deteta.38 Ove reči. koja predstavlja svojevrsni pedagoški savetnik. Erazmo izgovara odvažnu i za to vreme svakako nepojmljivu misao: “Ako ne pripazite. Antronije zaključuje: “Knjige uzimaju pamet ženama koje je nemaju baš mnogo. Deci sveštenika treba omogućiti da rastu i vaspitavaju se u zakonitim porodicama. a cilj školovanja žene je da bude sposobna da upravlja kućom i brine o vaspitanju dece. govorio je. u okviru porodičnog doma i skladnog braka roditelja. mnogo je bolje sredstvo od besmislenih ratova i ubijanja kojima narodi i države pokušavaju da se ujedine. 37 Na kraju. Velika je njena uloga u procesu pretvaranja pojma hrišćanstva kao posebne religiozne zajednice u pojam univerzalnog svetskog hrišćanstva. čistoću i svež vazduh (a i to umereno). uključujući i obrazovanje putem latinskih tekstova i bonae literae (lepe književnosti) u celini. Ovom njegovom opredeljenju. U skladu s tim. kao i njegovo poverenje u razum. Erazmo joj poverava ulogu takvog vaspitača.vaspitanje. Osobito je važno što je zahtevao da i žene imaju pristup takvom obrazovanju. sem u strahu da mu monasi ne budu preterano zauzeti čitanjem. uključujući i lance preživelih oblika hrišćanstva. u duhu Erazmovog vremena: “Obrazovanje nije stvoreno za žene. Daleko od toga da je Erazmo mislio o bilo kakvoj mogućnosti svešteničkog poziva za žene. koji omogućuje silu otkrivanja i podiže dostojanstvo čoveka. Erazmova pedagogija je liberalna. Sećajući se grubosti sopstvenih vaspitača. Zalaženje u knjige uzbunjuje duh. mi (žene-SD) ćemo na kraju upravljati umesto vas školama teologije. izgleda. oličenog u odanoj i poniznoj ljubavi prema čitavom čovečanstvu. 66 . da održava kuću urednom i čistom. on tu pravi razliku u pogledu cilja školovanja jednih i drugih.41 Erazmo je pobornik ideje da i ženska deca treba da se školuju. Ali. koja lako intelektualno pobeđuje župnika Antronija.35 U dijalogu Otac župnik i učena žena Erazmo se predstavlja kao veliki pobornik obrazovanja žena. Jedna gospa treba samo da živi lagodno”. Erazmo izražava duboko poverenje u pamet deteta (bez obzira na pol) i u korisnost ponavljanja vežbi. Često sam čuo kako govore da je učena žena dvostruko mahnita”. smatra da se prvi stepen znanja krije u ljubavi prema vaspitaču. koji treba da na decu oba pola prenese jezgro celog hrišćanstva. kada je reč o vaspitanju žena. Magdalija (zapravo Erazmo) odgovara da ona nalazi više zadovoljstva u čitanju dela nekog dobro pisca nego on u lovu. renesansu i reformaciju. Erazmo svodi na umerenost. Čovekovo bitno svojstvo koje ga izdvaja od ostalih živih bića jeste sposobnost za učenje. Najomiljenije sredstvo za tu borbu nalazio je u knjigama kao oruđu obrazovanja. ćefova. Antronije zapravo govori. ukratko.36 Ta lagodnost ogleda se u užicima postelje. mračnjaštvo i borio se protiv njih. ne priliče ženama i retko je i izuzetno da neka žena razume latinski. može da postane humanist ko teži višem obrazovanju i višoj kulturi. jer bez toga nema razvijanja ljubavi prema učenju. Samo od časne majke i časnog oca one mogu da prime dobre sklonosti i da u sopstvenoj kući vide valjane uzore koje će slediti celog života. njen posao vaspitača ne svodi se samo na negu deteta i održavanje čistoće porodične sredine. Svako. 42 Međutim. propovedaćemo u crkvama i stavljaćemo na glavu vaše mitre”. već da on to postaje. Štaviše. Želeo je da se i žena prosveti. sa vaspitanjem devojčica treba otpočeti što ranije. sujeverje. te da se oslobodi formalizma i tegova koji su joj to onemogućavali. Erazmo traži od majke da sama hrani dete. slobodoumlje i bogoslovlje. ne treba shvatiti doslovno. Ovo njegovo utopističko nastojanje pokušalo je da pomiri dve oštro suprotstavljene krajnosti: hrišćanstvo i antiku. obrazovana i ugledna građanka. Junakinja dijaloga Magdalija pametna je. Takvo svojevrsno ujedinjenje kulture i civilizacije putem hrišćanskog vaspitanja. Erazmo je prezirao neznanje. on želi da toga poštedi druge. Polazi od toga da se čovek ne rađa kao čovek.

Što je još važnije. osrednjeg zdravlja. u pedeset prvoj . Pitija Zapada. Vilijamu Ganelu (obavljao tu funkciju najduže). uključujući i polnu. i to vrlo brojni. epigrame i komedije. pobožnosti. imao je. sklonom umesnoj šali i jednostavnosti u ponašanju i odevanju. protestanti. Pažljivo je birao prijatelje i voleo da se druži sa njima. koga je uzeo na Erazmovu preporuku. koju je. Festivitas (ozbiljnost. tanke brade. u kojem je posebnu brigu vodio o vaspitanju obe supruge. Njegovi savremenici zvali su ga Gravitas. u trideset sedmoj .student u Oksfordu (potom u Londonu). uljudnost). jeste to da je čitav Morov život bio obeležen ženama. još više. govornik u Donjem domu i upravitelj univerziteta u Kembridžu i Oksfordu. sivoplavih očiju obdarenih duhom. protivnika Lutera i luterijanstva. kao što ga imaju i u obnovi pravog hrišćanskog nauka. radu. koji su ga u njegovo vreme kritikovali (katolici. lat. 43 A i te kako će ga “deliti” i istoričari pedagogije i hroničari razvoja misli o vaspitanju žena. TOMAS MOR I NJEGOV PORODIČNI UNIVERZITET Jednog od najvećih predstavnika engleskog humanizma. Iako je. što je. angažovao je poznate i učene vaspitače za to (tada čuvenog nemačkog astronoma Nikolasa Kracera. u devetnaestoj . Nije samo Erazmo imao visoko mišljenje o Tomasu Moru. a on dvaput. kao i isticanje potrebe da se i žene uključe u taj proces. on izražava svoj stav 67 . Zato nije preterano što su ga nazivali Lumen Mundi (svetlost sveta). kako sam kaže. U društvenom životu bio je prijatan. međusobnoj toleranciji. u četrdeset trećoj . profinjeniji način od jednog Lutera ili Rablea. Takvog obrazovanja. Mor je mrzeo tiraniju. naročito Ane Krisak. u dvadeset šestoj . piše o Moru kao o prijateljskom. koje će ženu učiniti valjanim vaspitačem svoje dece. kao osobu koja se ne brine mnogo o svom izgledu. njegovom položaju. skladnih udova. Sadržaji antičke kulture u tome imaju vidno mesto. Od svog doma u Čelsiju. izuzetno pozitivan odnos prema ženskom polu. Sa klasičnom literaturom upoznao se veoma rano. Međutim. kao i sve ostalo kod njega. zadivljuje njegova ljubav prema ženskom svetu. Njegov otac (Džon Mor) ženio se četiri puta. Jer. dete iz prethodnog braka svoje druge supruge Alise Midlton). ali i istinskom uživanju života koji se sastoji u vrlini. kao niko u njegovom vremenu. izučavajući (i protiv očeve volje) grčku književnost i filosofiju. ali i druge ženske (i muške) dece koja bi se tu zatekla. prvi nagovesnik superiornosti duha kao ujedinitelja Evrope. Bio je najveći kritičar crkvenih autoriteta. ali se protiv njih borio na sasvim drugačiji. Sa četrnaest godina . Erazmo.podrizničar Engleske. Rado se odavao dokolici i.diplomata i poslanik. svih kćeri (uključujući i Margaretu Gigs.* * * Erazmo Roterdamski bio je prosvetitelj plemenitih namera. Tako će samo prosvećene žene moći da doprinesu opštečovečanskom napretku. ono što je za nas zanimljivije. Knez nauke. Kada više nije stizao da se sam stara o vaspitanju dece. napravio je svojevrstan “porodični univerzitet”. u pismu fon Hutenu1 njegov veliki prijatelj Erazmo Roterdamski opisuje kao čoveka srednje visine. ulozi i vaspitanju. kojeg nema bez obrazovanja. Zavoleo je i teologiju. Elizabetu i Sesiliju) i samo jednog sina (Džona). pisao je poeziju. Zaštitnik poštene teologije. Njegova utopistička želja da obrazovanjem sjedini čovečanstvo. Thomas Morus) (14781535). Takve studije nije ni kasnije zapostavio. Imao je tri kćeri (Margaretu. prijatnost. i to u duhu bonae literae. najavljuju ono što će zaokružiti Komenski. Iako je živeo bez porodične ljubavi i bez žene čitav život. tada selu van zidina Londona. Erazmo veoma cenio. koje je i sam izvodio. jer je navodno iskvario crkvu. što potvrđuju i drugi izvori. on je Lumen Mundi. na primer). ljubaznom. prema braku kao instituciji ljudske sreće. zato što je odbio da im se pridruži i što je. prema izrazitoj potrebi obrazovanja ženske polovine čovečanstva. te i svojih snaha. grčkih i latinskih tekstova. blede kože. vedrom i nasmejanom liku. Doctor Universalis. vaspitač i učitelj svog veka. Suavitas. mrkocrne kose. čoveka koji je bio spiritus movens Pohvale ludosti Tomasa Mora (Sir Thomas More.prijatelj Erazma (i sam primeran humanist i pravnik). U pismu jednom od njih.lord-kancelar i vodeći državnik Kraljevstva: to su neke od značajki više nego uspešne Morove biografije. Prisvajaće ga kao svog i oni. pokušao da izleči od preterane taštine. protestanti i drugi sektarci kao što dijele Pavla ili Augustina”. voleo jednakost i slobodu. imao nekih (manje bitnih) predrasuda prema ženama i njihovoj isključivoj ulozi domaćice. što je razumljivo zbog vremena u kojem je živeo. Erazmo će u istoriji pedagogije ostati zapisan kao jedan od velikih boraca za vaspitanje žena. Kao mladić. izdao jevanđelja): “Erazma mogu da sa slašću dijele katolici. prema njima.poslanik u Parlamentu i “podšerif” Londona i predavač prava u Linkolns Insu.

U postizanju tog cilja. po mom mišljenju. on je i pobornik. Stoga su oboje podjednako sposobni za studije kojima se usavršava i oplođuje razum kao što se oplođuje njiva na koju bi se bacila setva dobre nastave. stariju osam godina od sebe. I telo i duh najbolje se razvijaju fizičkim i duhovnim vaspitanjem ako se s tim počne na vreme. (U odnosu na učenost) razlika u polovima nema nikakvog značaja. U skladu s tim delovao je i njegov porodični univerzitet.2 Mora. 68 . Od najranijeg detinjstva Morove kćeri privikavale su se na rad. kada je organizam u naponu snage. 9 Svoje vaspitno-obrazovne metode nazivao je zbog toga “vaspitanjem paunovim percima”. Kada je doveo svoju prvu ženu Džejn Kolt (imala je tada sedamnaest godina). Naprotiv. kako se to danas određuje. Bio je poklonik svešteničkog celibata. šale i dobrote.5. nego da bude prljav sveštenik”. Međutim. ako se u ženskoj individui sjedini ma i malo znanja s mnogo pohvalnih vrlina. učio je da svira i peva. To naročito važi za učenost žena. Bio je majstor u primeni ubeđivanja.lišila obrazovanja (a tako je bilo i u Morovom XVI veku).11 Njegov odnos prema seksu bio je uglavnom prirodan i neopterećujući. odnosno moralno vaspitanje. ali i najoptimalniji napredak individue. učile su grčki. Na svoju najstariju ćerku (Margaretu) Mor je bio veoma ponosan. Zbog toga su i druga deca dolazila u njegovu kuću u želji za takvim vaspitanjem.prema učenosti žena i prema njihovom vaspitanju: “U mojim očima učenost sjedinjena s vrlinom više vredi od svih kraljevskih blaga. Plod takvog rada bio je da su Margareta Mor i poćerka Margareta Gigs postale dve najučenije žene svoga doba. matematiku i astronomiju. možemo ubrojati u one humaniste koji veruju da se pedagogijom i prosvećivanjem na najbolji i najefikasniji način može postići opštečovečanski progres. te najbolje može da se nosi sa humanističkim i prirodnim naukama. U jednom svom epigramu obraća se deci: “Poljubaca vam dadoh zaista dosta..žene . permanentnog obrazovanja. to ih mnogi napadaju prebacujući im u literaturi ono što je u stvari greška prirode. moja šiba bilo je paunovo perce”. teologiju. 8 Očigledno da je bio duboko svestan da time što kćerima pruža obrazovanje isto koliko i sinu (pa i više. Kao mlad. jer je i kod žetve svejedno da li ruka koja baca seme pripada muškarcu ili ženi. Kada je reč o njegovim vaspitnim sredstvima. Iznad svega toga. naročito ne fizičke kazne. ne primenjuje kažnjavanje. niti vrline bez znanja. A ako bi kod ženskog pola zemlja bila neplodna ili donosila korov. Naučnici greše kad neznanje žena proglašavaju za njihovu vrlinu. ipak. Augustina.4 jer je bila najučenija žena u Evropi. već prirodnu potrebu koja mora da ide uz ljubav i vernost partneru. 7 a to je zdravo telo i zdrav duh. jer one su to mogle) čini nešto neobično za to vreme. Zadovoljava se blagim prekorom ili paunovim perjem po donjem delu leđa. ta znate batina retko / A ako sam vas ikad tukao. filosofiju i nauke. Svakodnevno ih je vežbao u prevođenju s latinskog na engleski i obratno. “radije pristao da bude neporočan suprug. No. pa je. blagim i privlačnim. Sem toga. kao što to tvrde oni koji hoće ženu da odstrane od učenja. Gigs bila je jedna od prvih žena koje su doista bile upućene u medicinu. Odlično je poznavala klasične jezike. dakle. ali. 3 Svoju drugu ženu.10 Tomas Mor bio je pobožan (ne i praznoveran) čovek. logiku. pa u pismima takav potez često tumači. dok naučna slava bez vrline ne znači ništa drugo do sjajnu bruku. pa pokćerki piše: “Želim da se kroz gotovo čitav budući svoj život baviš medicinom i Biblijom da nikad ne umanjkaju pomagala za cilj ljudskog života”. kao i Erazma. on Margareti Gigs piše: “Ja koji ti uvijek govorah da u svemu popuštaš svom mužu (koji je bio vrstan lekar-SD) dajem ti dopuštenje da ga nastojiš prestići u poznavanju tih stvari”. Ako nema ljubavi. U samoj polnosti nije video nikakav greh. Toga ne bi moglo da bude ukoliko bi se polovina stanovništva . Oni oboje imaju isti razum kojim se razlikuju od životinja.6 Tomas Mor smatra da zdrav duh treba da bude u zdravom telu. kako piše Erazmo. nije hteo da se zamonaši. Budio je u njoj zanimanje za knjige i za muziku. onda bi to. M. Divio se lepoti dečije duše i bio pun poštovanja prema deci oba pola. ljubavi prema svima i čednosti hrišćanskom poniznošću za sebe” (iz pisma Ganelu). bio samo još jedan razlog više da se istrajnim radom i podučavanjem u naukama isprave greške prirode”. Mor je stavljao vaspitanje vrline. Ono što je Mor praktikovao danas bi se moglo nazvati svestranim vaspitanjem. Pošto je kod njih znanje obično retka stvar i predstavlja potajni prekor protiv inercije muškaraca. nije zanemario žene. učinio je sve da nadoknadi njenu neobrazovanost. Posebno je cenio sv. filosofiju. koje su u XVI veku bile još uvek uobičajene i obavezne. tražio od nje da zalazi u smisao propovedi koje je slušala u crkvi (mada se ona svemu tome protivila).. zahvaljujući svojoj sklonosti ka ispoljavanju polnosti i ka bračnom životu. ja to više cenim od Krezovog bogatstva i Helenine lepote. koje se ogleda u “odanosti bogu. u potpunom uverenju da znanja nema bez vrline. proveo je četiri godine u manastiru.

Dobro vladanje je jedino sredstvo. i tamo “u ludama mnogo uživaju”.17 Videli smo koliko je bio naklonjen prirodnim naukama (za razliku od Erazma). napuštaju svoju i odlaze u muževljevu porodicu. ali i nasleđa od oca. ne radi. na čijem su čelu i domaćin i domaćica (iako kasnije Mor daje prednost najstarijem muškarcu). i oni su bili u vezi sa njegovim humanističkim sklonostima. cenio je i druge jezike. dok su dojilje sa svojim bebama u drugoj prostoriji. muževi “umesto njih gotovo uvek rču”. i to samo starije udovice. Takođe. slabosti ženskog pola. Sveštenički poziv među Utopljanima najviše se ceni. 13 potpomognute hrišćanskom vrlinom.19 najpoznatijem Morovom delu. Ipak. kao i muškaraca. muškarci i žene su odvojeni. i to Mor smatra dovoljnim. uče i rade lakše poslove. koje su neraskidive (sem u izuzetnim slučajevima. 16 Prema Erazmovom svedočenju. i tada je mislio da one tu svoju osobinu mogu preduprediti igrama i učenjem.20 koje se jednako može smatrati kao srednjovekovno. humanističko i antisholastičko. umeo je da neke manire muškaraca kritikuje kao “ženske” i nedostojne muškarca. a “težim” zanatima bave se muškarci. Sem latinskog i grčkog.15 Umeo je da kaže kako su žene po prirodi brbljive. pa se zbog takvih i nekih drugih shvatanja iz Utopije često postavlja pitanje da li je on u svome najpoznatijem delu zapravo pisao baš sve ono što je mislio. Najvećom sramotom smatra se kad se muškarac iz rata vrati bez svoje žene. njegov metod seksualnog vaspitanja zasnivao se na procesu prirodne maturacije. Kako bi suzbio suprotnosti između sela i grada. Svako za sebe izrađuje odeću. Slobodno vreme žena. najčešće putem različitih predavanja shodno individualnim interesovanjima (postoji i elita određena samo za bavljenje naukom). One uglavnom rade oko vune i lana.seks je na nivou prljave životinjske naslade. koja se razlikuje samo po polu i po bračnom statusu (devojke udate).12 U skladu s tim. a zemljoradnjom se bave i žene. kako primećuje Alken. Zbog toga se sveštenicima omogućuje da se žene najobdarenijim devojkama (i to je u raskolu sa Morovim privatnim propagiranjem svešteničkog celibata). zajedno sa decom. nema razvoda). s tim što žene. Pri obedu. Kao i u Platonovoj Državi. Obrazovanje uopšte i posebno obrazovanje žena imali su svoje važno mesto u Utopiji. da se glas devojke sačuva neokaljan”. deca svoje roditelje i uopšte mlađi starije”. bavljenjem naukama i književnošću: “Čistoća devojaka osobito je ugrožena dvema stvarima: neradom i raspuštenom zabavom. kao slabije. Žene nisu isključene ni iz svešteničkog poziva. 18 Izučavao je geometriju i astronomiju. Zanimali su ga prirodni zakoni. neke od svojih epigrama posvetio je manama goropadne supruge ili nedevičanske devojke. 69 . radom. pored književnosti i jezika. A tamo gde one rade. To se odnosi i na njegovu strogu podelu poslova u zadruzi: najprljavije zadatke obavljaju robovi. naročito ptice. Što se tiče preostalih vaspitno-obrazovnih sadržaja koje je Mor zastupao na svom porodičnom univerzitetu. Zanati se uglavnom nasleđuju. ali je bio protiv astrologije. prema njegovom mišljenju. Sve to imalo je presudnu važnost za izbor obrazovnih sadržaja koje je nudio svojim vaspitanicima. u kojoj “žene slušaju svoje muževe. Mor predviđa da se po dvadeset članova iz zadruge vraća u grad nakon što su provela dve godine na selu. pri vršenju vojnih obaveza žene se podstiču da prate muževe. istovremeno morovsko i erazmovsko. Ovakva zadruga je specifična vrsta sinteze čvrstih monogamnih porodica. Tada je oko “bezobraznik koji navlači srce” da se ponaša poput životinje. ali ako se posvete nauci. Rado je posmatrao životinjski svet. pa ako je Ludost svuda u stvarnosti. onda ne dolazi do ovih nevaljalština. a to su pre svega žene. ali može se reći da je to više plod njegovog šaljivog odnosa prema svetu. 24 To što žene “slušaju” muževe ne uklapa se u okvire Morovog sopstvenog porodičnog života (proces je bio dvosmeran).14 Ponekad se Tomas Mor u svojim spisima i pismima doticao nekih. a “vrag pomogne fantaziju da ludo mašta o svemu što odijelo pokriva”. ali se za to ređe biraju. rođacima i prijateljima. koji je gotovo uvek grupni i van kuće u gradovima (u selima svaka kuća ima svega u izobilju). U Utopiji vlada opšta radna obaveza. Ono je. na koju je gledao s podsmehom. muzička i likovna umetnost. a kritikovao one koji su engleski zvali varvarskim jezikom. To su. Mudrost treba tražiti negde daleko.23 Kad devojke sazreju. a on nije voleo tu osobinu. svi su obavezni da savladaju po jedan zanat. a žene se bave kuvanjem i postavljanjem stolova.22 U Morovom idealnom društvu osnovna socijalna zajednica je seoska zadruga sa najmanje četrdeset muških i ženskih članova (uz dva roba).21 Ali. Takođe. pozivajući se na činjenicu kako u njegovo vreme golemi deo stanovništva. u Nedođiji. renesansno i moderno ostvarenje. posvećeno je knjizi i obrazovanju. Radni dan traje samo šest časova.

U školi. a žensku domaćica. manje o sticanju znanja. nisu humani. u praksi Morovog vremena vrlo čest.34 Njene najpoželjnije osobine su čestitost i odanost. običaj prema kojem je muž mogao da otera ženu bez njene volje i krivice ili zbog toga što je nesrećnim slučajem stekla neku fizičku manu. prema Moru. 32 Dakle. koji “u srcima ljudi raspaljuje ljubav i pobožnu odanost prema božjem veličanstvu. moguć je u slučaju preljube ili potpunog neslaganja naravi. roditelji decu. Život prema prirodi podrazumeva traženje prijatnog i izbegavanje neprijatnog. Ovde se posebno misli na žene. i to pre svega o moralnom vaspitanju. kao životnu radost i uživanje u skladu sa prirodom datom od boga. jer je. izložen predbračnoj kontroli). pa su stalno pod njihovim nadzorom. kao najvišem dobru. očito. Takvoj sreći. Utopljani traže spoj filosofije ovozemaljskih uživanja i religije. izučavaju muziku. ipak. kao što je doživotna zabrana sklapanja braka (sem ako vladar osuđenika ne pomiluje).Devojke se ne udaju pre osamnaeste godine (muškarci ne pre dvadeset druge). Mor cilj utopljanskog vaspitanja određuje sasvim neutopistički: kao život u vrlini. O tome odlučuje senat. bez obzira na pol. Tome doprinosi i 70 . bez primene verskih načela ostaje nedorečen za nalaženje ljudske sreće. večno i beskrajno božanstvo”. a u ponovljenom slučaju . u slučaju lakših prestupa. Polovi su u takvim slučajevima ravnopravni. Zbog toga se sveštenici brinu o vaspitanju dece i omladine oba pola.31 a za sve to (“što je još čudnije”) traže zaštitu religije. I pri pojavi “neslaganja naravi”. međutim. U odgovoru na to temeljno pitanje. Vaspitna aktivnost odvija se u hramu. Predbračni seksualni odnosi nisu dozvoljeni. Ako je uopšte ozbiljno mislio.živeti prema prirodi. Jednom sklopljen brak nerazrešiv je. Sem toga. Pri izboru bračnog partnera predviđa se. sve predmete uče na svom jeziku (dakle. 36 Religijsko vaspitanje brani Utopljane od ljudskih poroka i jača društveni poredak. nije svako uživanje sreća. U potrazi za srećom. a praktikovanje šminkanja i kinđurenja bestidnim ponašanjem.25 pa je to. Utešno je što su na isti način obuhvaćena oba pola: pregled važi za oboje. Uz to. jer nas je za takav život sam bog stvorio. pored moralne. “muževi kažnjavaju žene (sic!-SD). jer smatraju da se u njemu nalazi ili isključivo ili bar najveći deo ljudske sreće”. prema Moru odnosno njegovim Utopljanima. dok se onaj drugi (krivac) smatra nečasnim i ne sme više da zasniva bračnu zajednicu. poznajući Morov život i shvatanja.27 U prilog odbrani ženskih prava. Fizičkom i zdravstvenom vaspitanju u Utopiji pridaje se nemali značaj. a za “jedno. Utopljani se koriste filosofijom zasnovanom na razumu. verovatno. geometriju. s druge strane. Utopljani uživaju u nepomućenom i uravnoteženom zdravlju. jer “nikakav spoljnji izgled ženu ne preporučuje muškarcu toliko koliko njena skromnost i poštenje”. a nadasve moralna pitanja (dobro i zlo) i pitanje svih pitanja: u čemu se sastoji ljudska sreća. a vrlina je . I njihovi roditelji. naime. Majke same doje svoju decu. možemo uvrstiti Morov zahtev za istovetnim kažnjavanjem i silovanja i pokušaja silovanja. 26 Surovost mera kažnjavanja nevernog partnera ogleda se u sankciji najtežeg ropstva. bitna i fizička lepota. koji. te podležu strogim kaznama. upućuju se u književnost i sve svoje slobodno vreme provode u bavljenju knjigom. Mor ih je. “ozbiljna. 33 Zapostavljanje staranja o prirodnoj lepoti tela smatra se nemarnošću i lenošću. videli smo. preuzeo iz Platonove Države ili Likurgovog spisa o Sparti. utopljanski senat dozvoljava razvod samo u izuzetnim slučajevima. “za održavanje bračne sloge veoma štetno ako postoji mogućnost da se na lak način promeni brak”. vodi samo vrlina. Raskid braka. već samo ono koje je razumno i časno. dok ne sazreju za brak. sve to shodno razumu. hitno se nalazi neka dojilja. a ako ne mogu. Morovi Utopljani su protiv paganizma. vrlo čudan običaj. Naročito se staraju o dečacima (time Mor potvrđuje svoj stav da je za moralnu iskvarenost čovečanstva veća krivica na njegovoj muškoj polovini!). a nagog mladića neki ugledni Utopljanin. kome dugujemo što uopšte postojimo i što možemo da budemo srećni”.smrtnom kaznom. ne na latinskom). neobjašnjivo. s obzirom da je predbračno polno opštenje zabranjeno. Obrazloženje je to da je za uspešan brak.29 a Utopljani su “više nego što bi trebalo” 30 (opet nedoumice oko Morovog opredeljenja!) pristalice “stranke ovozemaljskog uživanja. astronomiju. koji supružniku koji nije kriv dozvoljava novi brak. Dečaci i devojčice. koju pohađaju i dečaci i devojčice. sem ako je krivica toliko teška da je potrebna javna kazna”. u koji se ulazi odvojeno po polovima. mada ne treba da zapostavi ni svoj spoljašnji izgled (koji je. mada ostaje nejasno zbog čega Mor kasnije kaže da. nedokučivo. zabranjen je. Mušku čeljad kontroliše domaćin. i ono je temelj i polazište svakog blaženstva. smatraju se osramoćenim. aritmetiku. koji su takvo sramotno delo dozvolili. poslužuju oko stola za kojim jedu odrasli. Ovi propisi. dijalektiku. Sva deca. stroga i obično turobna i kruta”.35 Religijsko vaspitanje stoga ima značajnu ulogu. Religija uopšte je.28 Sva deca u Utopiji do napunjene pete godine života žive u odeljenju za dojilje. Devojku sasvim nagu pregleda jedna ugledna starija Utopljanka. jedini način da se proveri privlačnost tela.

pisanju knjiga i pokušajima reformisanja društva. putovanja su moguća samo sa dozvolom. to pokazuje sopstvenim primerom. izvesnu hijerarhijsku podređenost žene u porodici39 i njene zadatke u podeli porodičnih poslova. članice veća). Primedbe u obliku pitanja “da li bi More nadošao na takve misli da nije imao baš tri starije kćeri. kao niko pre njega. čovek koji. i razvod braka. kao i pristanak drugog supružnika. živi svoj život čovek. Njegov otac Huan Luis bio je potomak konkvistadora koji je osvojio ovaj grad i tu se naselio. Ludovicus Vives) (1492-1540) predstavlja jedinstven primer ljubavi prema nauci i osetljivosti prema ljudskoj nesreći.kad su one bile daleko pred njim”. svojim “porodičnim univerzitetom”. izuzevši. nadasve. 40 mogu se lako odbaciti protivpitanjem: kako to da se do tada nije desilo mnogim drugim znamenitim i manje znamenitim ljudima koji su živeli u sličnim porodičnim okvirima da dođu do takvih ideja? Put ka Komenskom i ka definitivnoj afirmaciji obrazovanja žena još više je prokrčen. navode nas na pomisao da ni sam Mor Utopiju nije shvatao baš doslovno i da je. sem spontanog vaspitanja u sopstvenoj ili tuđoj kući. Njegova majka Blanka Marč pripadala je porodici iz koje potiče i španski pesnik Ausias Marč. oni imaju asketske redove. Niko pre njega nije na takav način govorio i pisao o ženama i njihovom vaspitanju. Otac je bio tipična glava porodice čija se 71 . tačno sto godina pre Komenskog. u krajnjoj liniji. VASPITAČ PRINCEZA HUAN LUIS VIVES Život španskog humaniste. verujući da se svet samo tako može popraviti i učiniti boljim za život svih. u kojem su otac i majka živeli skladno. * * * Bez ikakve sumnje. uključujući i odnos prema ženi i da na jedan hiperbolični način ukaže na to kako bi dobro bilo kada bi ljudi sledili prirodne nagone. teologa. S druge strane. što odudara i od osnovnog principa postojanja Utopije . Utopija nije u nekom većem raskoraku sa Morovim shvatanjima i stavovima izraženim u njegovim pismima. kakav je već šaljivdžija bio. koji duboko poštuje žene i koji u njima vidi muškarcima ravnopravna bića. već i obavezu. pod nekim uslovima. kako materijalne (zajedničko vlasnišvo). U tom cilju je u Utopiji često odustajao od svojih ličnih savova. da se ravnopravno sa muškarcem obrazuje i bavi različitim zanimanjima (ratnice. u nekim slučajevima. bez razlike u odnosu na pol. Dobro upoznat sa Aristotelovom Politikom. Platonovim Zakonima i Državom. Iako kaže da su za Utopljene telesne strogosti dokaz krajnje ludosti. pre svega. Kada je reč o ženi i njenom vaspitanju. morala i vaspitanja. te u kojem se nisu primenjivali drugi vaspitni metodi osim šibe. u kojem se. Takođe. bio pogubljen 38 (nije se saglasio sa novom ženidbom Henriha VIII). U XVI veku. zamislio jedno društvo na temeljima izrazito porodično zasnovane civilizacije. pa čak. U okviru svojih prava. javnih kuća. Mor je. gledano u celini. odobrio brak sveštenika iako je sam od tog poziva odustao opredeljujući se za ženidbu. Augustinovom Državom božjom. porok i nedozvoljene sastanke: “svaki je izložen pogledima svih”. tako i duhovne (sveopšte obrazovanje). nije znalo za obrazovanje ženskog pola. lat. Ova i slična individualna ograničenja na koja nailazimo u Morovom najpoznatijem delu. i svešteničkim (u stvarnom životu Mor to nije predviđao!). što je sve na njega nesumnjivo uticalo. a i sam Mor često se pridržavao običaja asketskog života. Rođen je u Valensiji. ipak. žena ima ne samo mogućnost.egalitarizma. da ukaže na iskvarenost tadašnjeg hrišćanskog društva. i pravničko usmerenje. niti bilo kakvih sličnih mesta za razvrat. Porodica i porodični zakoni.nepostojanje krčmi. a koja su suprotna humanističkim načelima. protiv kojeg je bez dileme bio i zbog čega je. Tomas Mor bio je čovek daleko ispred svog vremena. pravnika i pedagoga Huana Luisa Vives (Juan Luis Vives. ali i u školi i crkvi. dovoljno su rešivi za sve društvene probleme. smatrao je on.37 I za najjednostavniju šetnju poljem ili gradom potrebna je dozvola domaćina porodice. pored ostalih. svojim razumom dostojna da budu vaspitana i obrazovana. u manastiru ili na dvoru. Samo prvih petnaest godina Vives je proživeo u porodičnom okruženju. posvetivši se nauci. ili. što je Vivesu dalo. Njen brat Enrike Marč bio je profesor prava na univerzitetu. taj novi Sokrat. Vives je gotovo čitav život proveo van domovine. namerno karikirao sliku. na primer. kao međusobno isključujuće poteze. dostojanstven položaj. ali i razum i pravednost kao osnovne ljudske karakteristike. u kojoj žena ima. pa je.. što će njeno životno postojanje dovesti u sklad znanja i vrline jednog života provedenog u saglasju sa prirodnim zakonima. A to će moći da ostvari jedino ako živi u porodici spontano zasnovanoj na zakonima ljubavi.. a onda istom jednog sina koji nije dostizao svoje darovite sestre zbog manjka darovitosti ili zbog manjka interesa . želeo je.

zahvaljujući ozbiljnosti i predanosti studijama. te tu doktrinu doveo do savršenstva. Godine uspešnog i plodnog života. gde ga prihvataju grof Montoja. Nakratko napušta Englesku. odlazi u Briž kod porodice Valdaura. uz blagoslov majke Katarine.reč slušala. koja ga nije ometala u radu”. piše neku vrstu omaža ženi. Augustina. piše svoje glavno filosofsko i psihološko delo O duši i životu (De anima et vita). skromnu pomoć. Vives ju je veoma poštovao. Postaje učitelj princeze. Obrazovanje sina roditelji su već zarana poverili dvojici učenih profesora latinskog. te trideset osam dana provodi u kućnom pritvoru (oslobađaju ga uz uslov da više nikad ne kroči u engleski sud). napušta Pariz i 1512. Pariz. Vraća se ženi i tastu. buduće kraljice Marije Tjudor. izučio je spise i drugih antičkih pisaca (Plutarha. Dve godine kasnije umire i njegova supruga. mora da prestane sa neplodnim izučavanjem gramatike i sholastičkih spisa. a potom putuje u Lil. Vives odlazi na studije u Pariz (1509). biva uhapšen i osuđen. Kolet i Mor. “ženom diskretnom.5 Vives je bio izuzetno dobar poznavalac Aristotelovih dela. pozvan je da na Sorboni drži predavanja. odanom. na koga protestantske ideje nisu ostavile značajniji utisak). u Briselu). on sam smislio je mnoge ružne 72 . okrenutom bogu. Vives u potpunosti izjednačava važnost individualne i opštedruštvene. te podstaknut katoličkom slikom idealne supruge odane mužu (Vives ostaje ubeđeni katolik. te samo za tu svrhu. gde dosta vremena provodi u kući markize Kanjete. zatim Bajensom (budućim papom Adrijanom VI) i. Povremeno je odlazio u Luven. koji ga. Sahranjeni su u zajedničkoj grobnici jedne crkve u Brižu. Postao je blizak sa dekanom. Ne zadugo potom. Majka se sa tim mirila i nije mu protivurečila. imenovan za profesora tamošnjeg Univerziteta (predavao je prirodne nauke i lepu književnost). Na osnovu tog širokog znanja. Kada 1508. Tako je 1514. Dve godine kasnije on na poziv Henriha VIII odlazi u London. lako uvidevši njegove kvalitete. Njegov spis Uvod u mudrost predstavlja vodič ka hrišćanskom savršenstvu oličenom u dužnostima prema bogu. Zbog te svoje blagosti i nesvadljivosti. oduševljena njegovom erudicijom. a što se zasniva i na prošlom i na tekućem iskustvu. Jedan od njegovih profesora (Dular) bitno je uticao na njega savetujući ga da. mora da napusti katedru u Oksfordu (još samo jednom će se vratiti u Englesku. Isto tako. pomažu mu da dobije priliku da drži predavanja na Oksfordu. Čovek najčešće kasno shvati razliku između njih (rat je pravi primer za to). Poučen hijerarhijskim poretkom sopstvene porodice. umire u Brižu. kao i u Utopiji. uključuje u projekat izdavanja dela sv. ostvarljiva u okvirima prirodno neophodnog. ali je znala da i bez toga. Godinu dana kasnije njegova bolest kostiju pogoršava se i on 1540. Postao je tražen kao vaspitač dece iz visokih plemićkih i političkih krugova. na svoj smireni način. jedno od svojih najboljih dela. sebi i bližnjima. posebno. U njemu. Prvo. lepota je. Luven i Bredu. 2 Ubrzo se pročuo kao dobar i marljiv naučnik i vaspitač. ali je vodio žestoku borbu protiv aristotelovske sholastike. između ostalog. Zbog toga mora biti na vreme pravilno edukovan. Takita i Seneke naročito). Osnovno pitanje koje Vives postavlja u ovom delu je: koji su izvori i kojim sredstvima se stiže do prave ili do lažne sreće? Razmatra ga kroz tri suštinske komparacije: između prave i lažne časti. Drugo.4 Period pre i posle ženidbe. kuga zavlada Valensijom. čija deca postaju njegovi prvi učenici. staje na stranu Katarine. Priroda čoveka ne traži mnogo. oženio svojom bivšom učenicom Margaritom Valdaurom. gde je 1519. kada Vives u sukobu Henriha VIII i njegove žene (kralj je želeo da se po drugi put oženi. načinio je specifičnu sintezu svesti o prirodi i katoličke religije. na koja dolazi i sama kraljica sa dvorskom svitom. istinska čast zasniva se na vrlini. odnosno državne sreće).1 Vaspitavan je sa pažnjom ali i sa strogošću. ali će često putovati širom Zapadne Evrope i zadržati se neko vreme u pojedinim gradovima. piše priručnik Veština poučavanja dece (De ratione studii puerilis). a zauvek je napustiti novembra 1528). Anom Bolen). Da bi popravila Vivesovo materijalno stanje. on će uvek imati viziju baš takve idealne žene. Nakon što je doktorirao. odbacivši sholastiku. uglavnom provedenog u Engleskoj. a i zbog ljubavi koju mu je pružala. najplodniji je u Vivesovom životu. prekidaju se 1527. ako želi da bude dobar filosof i teolog. da bi se u Brižu 1524. i to takvoj ženi koja živi skriven i pošten život u senci velikog muškarca. i to takvoj vrlini koja jača i individualnu i zajedničku sreću (za razliku od Utopljana i žitelja Grada sunca. Istovremeno. Godine 1538. kada je reč o spisateljskom i univerzitetskom radu. sa Erazmom. profesorom Martinom Dorpom. engleska kraljica Katarina Aragonska 3 šalje mu 1521. U Brižu štampa spis Uvod u mudrost (Introductio ad sapientam). bio ponovo u Parizu i tamo napisao svoje prvo delo Trijumf Isusa Hrista (Shristi Jesu Triumphus). kao katolički protivnik bigamije. između prave i lažne lepote i između prave i lažne ljudske ljubavi. postigne ono što želi. U ovom gradu provešće najveći deo preostalog života. tada već šezdesetogodišnjakom (upoznali su se 1516. među kojima i njegova buduća supruga. gde proučava dela antičkih pisaca.

Sholastičko univerzitetsko obrazovanje do toga nas ne može dovesti (Vives 1520. položaju i ulozi žene su tradicionalni. a šta da izbegavamo. Vives ističe važnost istorije. Vaspitanje koje roditelji daju odlučujuća je osnova za razvoj svih sposobnosti deteta. Ne može doći do nesuglasica ako se zna čija reč odlučuje (a to je muževljeva). U spisu O vaspitanju hrišćanske žene (De institutione feminae christianae). Ropsko vezivanje za aristotelovske naučne. Osim toga. Nedostatak dobro vaspitanja ženu navodi na frivolnost. Sorbonu naziva starom i u punom delirijumu senilnosti). a to je da živi u ljubavi. Vives je za psihologiju značajan jer je posmatrao probleme asocijalcije ideja. konačno. pa kaže da nije važno odgovoriti šta je duša. a tada glavnu ulogu treba da ima majka. Otac. Posmatranje. Vives je pobornik vaspitanja ženske dece. cenio je Takita (otprilike 55-116/120) i njegov pristup istorijskoj nauci. Vives je ubeđen u ostvarljivost ponovnog izgrađivanja od prirode već datog ljudskog specifikuma. Vives poriče važnost metafizičkog pitanja duše. biti ropska. nije sposobna za ljubav prema bogu i bližnjima. dok mnogobrojna dela svetaca i časnih ljudi ni ne spominju. Takvim izučavanjem istorije ljudskog društva možemo. a ljubav i služenje bogu . Pri tome. iskustvo. ali ta uloga svedena je na njene funkcije domaćice i vaspitačice dece u kući. Ona 73 . neophodno je. Vives daje pregled svega što treba da se radi u moralno bogougodnom životu. eksperimentalni metod. Moraju se ugledati na one istorijske događaje koji su vodili ka mirnom. ima veliku važnost. u procesu vaspitavanja ne može se postići potpuni uspeh ako učitelj deci ne ukazuje na primere. Međutim. udate žene i udovice.7 Na osnovu svoje filosofije morala. Učenicima treba stalno ukazivati na dobre primere koji se tiču mira. u skladu sa Morovim i Erazmovim pogledima na ljudsku prirodu i na moć mira i ljubavi. jer prirodu mogu da shvate svi. Veliki doprinos porodičnoj slozi i njenom optimalnom funkcionisanju daje školovanje dece u dobroj školi. takođe.potrebe i proglasio ih nužnim. emocije. U kući treba da vlada harmonična atmosfera. Zaključak autora Uvoda u mudrost. Ako se toga pridržavamo. Prema Vivesu. štiteći decu od svih negativnih uticaja. čije je poznavanje neophodno da bi se zasnovala uspešna teorija vaspitanja. uočiti šta treba da sledimo. a ne samo filosofi i dijalektičari. a ratovi i bitke treba da im posluže kao oličenja zla. Vives primećuje kako se učenici tokom izučavanja istorije prečesto upoznaju sa vojskovođama i njihovim “uspesima”. dobrog vaspitanja. da ih postavimo u ulogu objekta posmatranja i da ih kao učenici posmatramo. već koje su njene manifestacije i za šta je ona kao agens sposobna. Kada je reč o duši. jer čitav proces započinje od čulne percepcije. a to je izuzetan zločin i prema Prirodi i prema Bogu. Dakle. Vivesov odnos prema značaju.8 koji je posvetio kraljici Katarini. raskalašnost. nije pesimističan. Vives piše o vaspitanju devojčice. prema Vivesu. svakako pre nego putem primene sile i ratovanjem. Ta podređenost ne sme. kompromisa. najpre saznanje. pre svega od iskvarenog i nepravilnog govora (jezika). Ovaj cilj može se postići samo putem izmirenja. Treće. pa onda ostalo. međutim. U delu O edukaciji (De tradendis disciplinis) daje upečatljivu psihološku analizu istorije u želji da pokaže kako su strasti igrale važnu ulogu u svakidašnjem životu i do kakvih su posledica dovodile.akciju. smatra on. čak i pitanja animalne psihologije. Shvatanje boga zahteva učenje i kontemplaciju. Najbolji primeri za to su rat i mir. ukazuju na to da je čovek od prirode stvoren i osposobljen za mir. veoma je važno shvatanje i poznavanje duše. On je najbolji vaspitač ako poseduje odgovarajući autoritet kod dece. samoposmatranje imaju veliku ulogu i u psihologiji. aktuelni ali i oni prošli ratovi jasno pokazuju da su mnogi ljudi stekli naviku da zverski ratuju. medicinske ili matematičke ideje ne donosi praktičnu korist jer se ne zasniva na neposrednom posmatranju i indukciji. Nema istinske nauke bez potpunog saznavanja stvari. koja znači ljubav prema bogu i služenje bogu. Vivesov stav je da čitava neporemećena i neiskvarena priroda. on mora da se rukovodi intelektualnim i uzrasnim sposobnostima svojih učenika.6 Često ukazujući na istovetan edukativni značaj prošlosti i sadašnjosti. U tom smislu. lepom i dobrom životu. Svekolika nauka treba da se zasniva na iskustvu. aroganciju. Ističe da žena koja ne neguje svoj duh. Nema apstrahovanja i dolaženja do naučnih hipoteza bez čulnog saznavanja stvari. Poštovanje roditelja je neophodan uslov da se prevladaju štetni uticaji okoline i deca vrate na pravi put. prema Vivesu. Kao što je pomenuto. slogu i ljubav kao osobene karakteristike svoje vrste. Ona treba da je podređena mužu. koja se na najbolji način gradi ako svaki član porodice spozna svoju ulogu. Da bismo saznali i shvatili stvari oko nas. ipak. Proces vaspitanja mora da počne od prvih dana. zatim pamćenje i zakone zaboravljanja i prisećanja. koja je neobrazovana. On je svestan važne uloge koju žena ima. ostvarićemo medij ka istinskoj mudrosti. kao i sve izvorno u hrišćanskom učenju. negovanja opštečovečanske sloge i. ali i prirodom uopšte.

tvrdi da je zaista smešno što ljudi prizore “herojskih” dvoboja. Na sopstveno pitanje zašto bi srednjovekovne priče bile štetne kada su namenjene dokonim ljudima. na primeru majke i njenog ponašanja. Vives je. naročito njenog moralnog ponašanja. Marija je već tada bila verena za Čarlsa V. Sve znanje koje se u školi dobija. Ona mora da se naoruža razumom i mudrošću. zapravo. u odnosu na muškarce. Da bi vaspitanje žena bilo dobro. ona ima jednu bitnu prednost u odnosu na muškarca. Vives satirizuje “arturijanske” romane kao legla detinjarija. Kao takve. naviku koja bi princezu unazadila u vaspitanju.. dovodi do ometanja razvoja sposobnosti i vrlina. najpre je napao naviku čitanja srednjovekovnih priča. one ni u kojem slučaju nisu pogodne za vaspitanje hrišćana. jer je surovost karakteristika muškog pola. on nije dosledan. jer takva vatra može progutati i samog čoveka. nakon što steknu elementarno obrazovanje. ili oskrnavio. kojima bi se njegovi humanistički ideali doveli u savršenu harmoniju sa izvornom hrišćanskom etikom. Vives je toliko uplašen mogućnošću takvog vaspitanja žena. to nije dovoljno. jecaju zajedno sa heroinom i ježe se pred čudovištima. međutim. Zapravo. smatrajući ga smrtonosnom bolešću. odgovara da je besposlica (lenjost) mana sama po sebi. i Rablea. I devojčice treba da pohađaju osnovnu školu. rat i tiraniju uopšte. time ozbiljno dovedena u pitanje. pa se pita: “Kakvo je to ludilo u narodu. jer su one. Žena koja se navikne na muška junaštva upija otrov u svoje srce. zadahom. rituala i praznoverica deluju veoma pogubno. a školski kurikulum da obuhvati i fizičko vaspitanje. On. sa osnovnim ciljem da pokaže kakve posledice oni ostavljaju na vaspitanje žena. ne bave ni sa čim drugim do ratom i lažnom ljubavlju i da su namenjene dokonim muškarcima i ženama. čestitost. u kojem vlada vesmislena borba i muško rasuđivanje. suptilnije u procesu formiranja obrazaca (patterns) misli i osećanja. Vaspitanje će ženu učiniti sposobnom da pronalazi uzvišeno dobro (boga).11 74 . vernost. što nikako ne može biti odlika razborite i zdrave žene i njenog karaktera. tako karakteristične za srednjovekovni roman. mogu da nastave svoje usavršavanje u gimnaziji i akademiji. jer je ona podložnija grehu i nestabilnija zbog svog ranijeg sazrevanja. protivnik koedukacije. kako ne bi čitateljke “uvredio. veliku ulogu ima muškarac. izložena takvim sadržajima. na koje slavljenje i uzdizanje ratnih igara. zbog svojih socijalnih implikacija. jednog od najmoćnijih vladara Evrope. ne zna se da li je to štetnije za dušu ili za srce. ljudskoj psihologiji i ratu. Šekspira i Servantesa). postavio zadatak da traga za najefikasnijim metodima. čiji je krajnji rezultat Summum Bonum (najviše dobro). učenje gramatike da bude svedeno na minimum. jer bi zajedničko školovanje dečaka i devojčica moglo da dovede do preuranjenih seksualnih kontakata. mora da ima praktičnu upotrebnu vrednost.. Shodno obavljenim pregovorima o ratu i miru. Zbog toga nije nimalo mudro jednu takvu “džentlmenku”.neće biti spremna da se u trenucima krize i nesreće odbrani i sačuva svoju ličnost. postepeno navikava da uživa u svirepostima. čime se mužu odužuje za sve ono što on čini za nju i njihovu porodicu. kao i primenu sile. jer ta rđava literatura razbuktava strasti poput slame i suvog drveta kada se bace u vatru. Pred njega se. Nastava treba da se odvija na maternjem jeziku. 9 Ovo delo. i to oni darovitiji. žena nema dovoljno sposobnosti. shvataju toliko ozbiljno da se u njih uživljavaju. Devojke. a to je posedovanje takvih vrlina kao što su poštenje. U procesu vaspitanja žene. zajedno sa spisom O veštini poučavanja dece iz oktobra 1523. mora da se obavlja na praktičan način i da priprema za život. Knjiga O vaspitanju hrišćanske žene značajna je i zbog toga što u njoj Vives najžešće napada srednjovekovne romane i priče. Kada zahteva obrazovanje i za devojke. utemeljenu na veri i učenju kroz rad. izložiti svetu surovih igara i turnira naoružanih muškaraca. koje nije do tada zapažala. pa svako dalje školovanje nakon osnovnog predviđa samo za mladiće.. prema Vivesu. a što se odslikava u bogu. koja je sa sedam godina jedva znala da čita. U tom smislu. jer je on taj koji je najaktivniji i u kući i u društvenom životu. treba da se vrate u kuću i tamo usavršavaju. kad može da uživa u ovakvim knjigama?”10 Vives se ne zaustavlja samo na ismejavanju apsurdnosti heroja tih priča. Vives je uveren da je čestitost (nevinost). Najgore od svega je to što se devojka. Mladići. No. kao deo plana za vaspitanje princeze Marije (Mery). pisane na narodnom jeziku i u suštini paganske. Vives je uveren da ova lažna zabava.. Kao i Morovi Utopljani. prema Vivesu. Vives je napisao na molbu kraljice Katarine. kakva je princeza Marija. kao primarna karakteristika njenog pola. poput Mora (reklo bi se. Takvo vaspitanje stiče se u roditeljskoj kući. da nije više hteo do detalja da obrazlaže. Zbog toga se od Vivesa tražilo da od nje načini lepo vaspitanu i obrazovanu gospođu. Za toliki broj funkcija. Vives smatra da je vaspitanje naročito važno baš za ženu. fantastike i apsurdnih fikcija o prirodi čoveka. Još je ozbiljiji kada govori o pogubnim uticajima priča na neiskusne devojke i žene. kojih nema bez dobrog vaspitanja. Istakao je da se ove popularne knjige.. Međutim. pa je dvostruko štetno rasplamsavati je. zarazom”..

predragi oče. čitavo njeno vaspitanje mora da ide u tom pravcu. 1532. Postao je pobornik novog duhovnog oslobođenja i progresa. Najpre je bio kaluđer franjevačkog. poput mnogih drugih renesansnih humanista. branitelj književnosti i nepobedivi čuvar istine”. tada stecišta starog obrazovnog sistema. sve to primenio u svojoj pedagogiji. ti si me zadojio na prečistoj dojci svoga božanskog učenja u toj meri. Fransoa Rable (François Rabelais) (oko 1493/4-1553) rođen je u Šinonu (Turena). zastupao je stav da je ženi mesto u kući. pri tome nije mislio samo na znanja i vrline koje se odnose na kućne poslove. Kaluđerski život omogućio mu je upoznavanje sa klasičnim delima. Sa njegovog stanovišta. te da. sada i uvek. (Tek nakon lekarske prakse /1537/ stekao je doktorsku titulu. Zbog toga je Vivesovo mesto u istoriji pedagogije među onim progresivnim misliocima koji su se borili za reformisanje vaspitanja žena. Zatim je bio lekar u Lionu. Jedan je od prvih koji je proces saznavanja zasnivao na psihologiji i na psihološkim procesima. * * * Huan Luis Vives bio je veliki borac protiv sholastike. Ipak. što je najverovatnije odlučujuće doprinelo njegovim shvatanjima o ulozi oca u vaspitanju. U Lionu je vršio praktične opite na mrtvima i predavao o anatomiji ljudskog tela. Njegov otac (Antoan Rable) bio je ugledan građanin. Dona Beatriz Galindo. da bi. ili sve to zajedno. onoliko koliko je poznat. Mnogo je putovao. pa se pretpostavlja da je rano umrla. Erazmov pogled na svet. botanici. i neke žene obavljaju rad u nastavi (na primer. Tako se opet pokazalo da je Vives. Smatrao je da nastava treba da se zasniva na čulnom opažanju i na poznavanju detetovih sposobnosti. kada je reč o vaspitanju žena nije bio dosledan. Baveći se naukom.) Zatim je bio lekar kardinala Žana de Belea.1 Na ovaj način svoje divljenje i oduševljenje u vezi sa Erazmom Roterdamskim izražava Rable 30. njegovoj domovini. a koje će ona na najbolji način primeniti na vaspitanje svoje dece. zbog toga. utrli su puteve Rableovim shvatanjima i njegovom pisanju. Hijeronimu.2 Rableov životni i profesionalni put. pošto je u Monpeljeu studirao medicinu. a zatim benediktinskog reda. Nije išao dalje od toga da ženi prizna važnu ulogu u porodici. Pozdravljam te. koji nije prestajao da održava vezu sa selom. teologiji. Tuluz. U Monpeljeu je izlagao svoje teorije o meteorologiji. Već u mladosti naučio je grčki i latinski. Seneki ili sv. apotekar. Francuska. ne bez razloga. Njegov rad značajan je i za teoriju i za praksu vaspitanja. da kad ne bih priznao da samo tebi dugujem za sve ono što jesam i što vredim. sa posebnim osvrtom na vaspitanje žena. Sam Rable majku nikad ne spominje. te opštinski lekar u Mecu. već i na jedno šire obrazovanje. njegova satira iz Pohvale ludosti i Colloquia. anatomiji. Burg.Iako je i sam Vives pročitao mnogo srednjovekovnih priča i romana. Pariz).3 istupio je iz crkvenih redova. na kraju. Mada je znao da u Španiji. prirodnoj istoriji. pokušao da razvije novu humanističku kritiku i primeni je sa ciljem unošenja hrišćanske estetike i etike i u istoriju i u teoriju književnosti. ove knjige mogu se svideti samo onima koji ništa ne znaju o Kikeronu. fizici. bio bih najnezahvalniji od svih današnjih ljudi i ljudi budućih vremena. koje će i nju dovesti do najvišeg dobra (boga). JEDNAKA SLOBODA ZA MUŠKARCA I ŽENU U SVETU FRANSOA RABLEA “O ti koji si me podigao. tebe koji si otac i čast domovine. optici. gostioničar. da bi postao paroh u Medonu kod Pariza. nikada nije otkrio trag niti dobrote niti razuma. pravu. Orlean. odnosno za reformisanje sistema vaspitanja i obrazovanja. upoređujući profesore i metode i bogateći svoje znanje. 11. Lion. suprotstavljenog u prvoj polovini XVI veka srednjovekovnim tradicijama sholastičkog obrazovanja. Oca je izuzetno poštovao. Prilikom boravka u Rimu bavio se i arheološkim istraživanjima. Nema mnogo podataka o Rableovoj porodici. Verovao je u prirodu i njeno izučavanje. a bili su ti nepoznati moje lice i moje ime. ali se zna da je bio krupniji posednik. u njima. u imućnoj građanskoj porodici seoskog porekla. obilazio francuske univerzitete (Bordo. mnogo govori o njegovoj ulozi u svetu kojem je pripadao. Ne zna se mnogo ni o njegovom fizičkom izgledu mada postoji nekoliko portreta. 75 . kako sam kaže. zavoleo je i prirodne discipline. Ne podnosivši manastirsku stegu. Nije sasvim sigurno da li je bio advokat. koju ona može valjano da obavlja samo uz odgovarajuće vaspitanje. koja je predavala latinski i dobro poznavala Horacijev jezik). Iako se smatra poštovaocem demokratičnosti u vaspitanju.

aritmetika. prepunim arhaizama i novokovanica. koja je u njegovo vreme bila zapostavljena. što ga je podstaklo da na svoj neponovljivo satiričan način izrazi shvatanja o etici i vaspitanju u pentalogiji Gargantua i Pantagruel. po uzoru na Mora. Zato on treba da poznaje zakone ljudskog razvoja i celinu nauka. Jezici su u prvom planu. kao i začaurenost sorbonskih i drugih univerzitetskih teologa. Rable ima ambigvitetan (dvosmislen) stav prema ženi. prezentira znanja iz različitih nauka. imam i zašto! Umrla mi žena. poverio jednom vaspitaču. jer živeti bez nje. Rable ne zaboravlja ni religijsko vaspitanje. verske namete. izgubio si majčicu. sem francuskog. 2. Rable preporučuje putovanja. veru u boga i u večni život. Zbog toga srednjovekovna stega nije potrebna. geometrija. kao važno vaspitno sredstvo. 4. mladog Gargantue. On žestoko kritikuje i ismejava sveštenstvo. mnogo je teže odgovoriti na pitanje kakvo mesto u tom i takvom svojevrsnom pedagoškom sistemu zauzima žena.4 Fantazmagorični roman Gargantua i Pantagruel. takođe. hebrejski i arapski jezik. ples) i higijeni. kao vrstan lekar. Međutim. I sam rano ostavši bez majke. baš kao što će to učiniti i Ruso sa svojim Emilom. to je čama i jad. dakle. humanizovani. Rableu je jasno da zapušten i prljav spoljašnji izgled nije prikladan za uzvišene misli. pisan specifičnim jezikom. on insistira na fizičkom vaspitanju (jahanje. najonakvija na svetu. valja tražiti 76 . Rable svoj vaspitni sistem postavlja na sledećim osnovama: 6 1. sholastički i novi. biologija. ili da se smeje od radosti zbog novorođenog sina. dilemu lako rešava. svog Pantagruela lišava majčinske nege već od prvih dana po rođenju. zagovara sticanje praktičnih znanja. Međutim. papučice moja bračna. uveren je da vaspitanje ne treba da guši slobodan razvoj. skladan razvoj tela i duha (svestranost vaspitanja).“Čini što ti se ushte”. očiglednost nastave. U svom izmišljenom svetu divova. vaspitanje svog junaka. kraljeve. nazvan Utopija. uloga vaspitača je ogromna. Niskokljunka. Kada je reč o sadržajima. slučajno se u Lionu upoznao sa knjigom narodnih priča o divovima (Bajka o Gargantui). Rable mu u usta stavlja ironične reči: “Da plačem? govoraše on. piše o mnogim proizvodima i delatnostima. ovekovečenog u pravilu Telemske opatije . cokulice moja. draga drugo. 3. bolji metodi i blaži postupak sa vaspitanicima. jadni Pantagruele. Avaj. raznovrsne telesne igre i vežbe. a potom i istorija. ta je jamica malecna bila koliko tri jutra zemlje). 7 Gargantua se pita da li da plače od žalosti za ženom. telemsko nasuprot tadašnjem manastirskom vaspitanju 5). tako i društvene. Rable je. a naročito renesansna. antropologija. nikad te videti neću! Teško tebi. Kao lekar. Nikad je videti neću. govorio je italijanski. Takav vaspitač je Ponokrat. nakitnjaku moj. O. Na prvi pogled i na osnovu dosta raširenih mišljenja. Bio je priznat i slavljen kao veliki erudita. latinskog i grčkog (koji je već uveliko bio zanemaren. Polazeći od stava da je ljudska priroda dobra. pravo. astronomija. pun poverenja u ljudsku prirodu i kult života. što je njegovo najvažnije delo. poučen i sopstvenim iskustvom.Kao linguae doctissimus. koji vanredno uspešno suprotstavlja dva sveta: dotadašnji. On treba da u potpunosti poznaje prirodu svog vaspitanika. Rableovo opredeljenje je jasno. muzika. najtakvija. zapravo. vaspitanje za praktičnu sposobnost i obrazovanje za život. da bi tek nakon toga bilo otkriveno da je i veliki pisac. dadicu. nikad drugu takvu naći neću. No. suprotstavljene i dve pedagogije. karakterističan za sva vremena. nemački. Ukratko. Da. sāmo znanje ne bi bilo dovoljno bez izgradnje moralnog lika vaspitanika. Kao pobornik prirodnih nauka i slobodno tumačene klasične literature. kao suprotnost rđavom vaspitaču Tibalu Holofermu i učitelju Zoblenu (Fizis nasuprot Antifizisu. uz uvažavanje korisnosti praktične nastave zasnovane na posmatranju stvarnosti. Neophodno je kombinovanje fizičkog i duhovnog vežbanja. post. zapravo je svojevrsna enciklopedija XVI veka i jedan od najznačajnijih dokumenata francuske i evropske renesanse. Svestranost vaspitanja vidimo i u njegovom zahtevu da se učenik bavi svim naučnim granama. Ismejava. Rable pominje čitav niz imena iz istorije. gospode bože. ali ne odvojeno od ovozemaljskog života. plemiće. čak ni Abelar ga nije znao). mačevanje. razvijanje samostalnosti u mišljenju. advokate. gospu vozljubljenu!” 8 Ali. Mogućnosti razvoja nisu u suprotnosti sa zakonima prirode. odličan profesor anatomije. koje živi da bi jelo i pilo (a ne obrnuto). to je gubitak nenadoknadiv. Poput antičkih mislilaca. Tu su. jer pobeđuje ljubav prema sinu i životu: “Pijmo! Ostavimo se sete!”9 Dobro je njoj u raju. španski. kao krunu vaspitanja. kako fizičke. pa čak i o načinu oblačenja dece ili o ženskim frizurama i toaletama. renesansni. jamice moja malecka (bogami. koji je. tako dobra. šta sam ti učinio da me tako kažnjavaš? Što nisi prvo meni smrt poslao. Nije imao nameru da bude književnik. Iza naizgled neozbiljne literature krije se široko obrazovani autor. biblijske mitove i verske legende. zatim sudske i pravne funkcionere. plivanje. 5. ispoved. milje moje. Pri tome. okoštali.

Bitan deo shvatanja žene u “galskoj tradiciji” u vezi je sa temom rogova. oličenje je rađanja. u kome je stvorila i obrazovala sve stvari. S druge strane. lažljivost. Rableov najstariji biograf Antoan Leroa zapisao je kako je u Rableovoj kući ženama bio zabranjen pristup (bila je otvorena u prvom redu naučnicima s kojima je voleo da razgovara). prepoznajemo. Sva najsigurnija i najnepogrešivija proročanstva i dokazi dolaze od vina. Rable pripada toj tradiciji. otac Gargantua ima ulogu jedinog organizatora vaspitanja za svog sina. da ga raspaljuje i da mu pravi društvo. kažem spol tako loman. treću knjigu Gargantue i Pantagruela posvetio je jednoj ženi. ambivalentnost postaje prevrtljivost. pohota. imala u vidu više društvenu nasladu čovekovu i produženje za svu večnost roda ljudskog. 12 sa njima nije imao nikakve veze. tako nesavršen. 16 To još znači ne zapostaviti službu otadžbini. podlost. umrtvljuje. Ali. Takav je njegov odnos i prema svim drugim ovozemaljskim stvarima. Uostalom. kao i Erazmo). ali i onih koji su nemilosrdno napadali. Pantagruel preporučuje. uhodište (grob) i ishodiše (rađajuća utroba) svega na svetu.žena. ženu ne oceljuje negativno. sklon ostalim ovozemaljskim radostima. sazdavši ženu. tako nestalan. utrobe. zaista. kakvog ludaka. tako promenljiv. koje jedino ima tu moć da duši omogući krajnju istinu. pa i u čitavom srednjem veku).. Sokrat je. kaže da nema čoveka koji se toliko raduje predstojećoj sreći u ženi i konjima. u žarkoj želji da se oženi. jedino “vinska glava” (erazmovska ludost/glupost) može da navede na ženidbu. Na pročelju hrama nalazi se spasonosna formula: “U vinu je istina”. Gratijen de Pon u Kontroverzama muškog i ženskog pola kaže da su žene pohlepne. prijateljima. Bilo je pisaca koji su ih branili (lekar Agripa de Neteshajm.15 Kako je lenost kao ženska osobina majka bluda. on ne želi ni ljubomoru bez razloga niti da bude rogonja bez znanja. S druge strane. S ozbirom da mudraci taj problem ne mogu da reše. nekoga iz Erazmovog sveta ludosti. Lekar Kaka Točkonja.podsmešljivorazoran i radosno-afirmativan. negoli da ostvari savršeno ženstvo”. definiše ženu na sledeći način: “Kad kažem žena. No. koja se prema ženi odnosi uglavnom negativno. da mi se čini da je priroda (.. pre svega. kada je ženu sazdala. takođe.drugu. u okviru životnih tumačenja. Panurgije. razvratne. Ona je ambivalentna kao i to dole: snižava. ali brata Jovana (Žana) nije. za žene nije bilo mesta. u tom velikom sporu oko “ženskog pitanja”. radi nje. Njegov smeh na račun žene je. Njena grana asketske tendencije srednjovekovnog hrišćanstva u ženi vidi ovaploćenje načela greha. Predmet rasprave ticao se prirode žene i braka (“Querelle des femmes”). teško je verovati da. koji je umro nakon druge godine života. solidariše sa 77 . naklonjeni kurtoaznoj tradiciji srednjeg veka. a ponekad čak ni ona.) zastranila od onog zdravog smisla. Prema tome. bio u pravu: Panurgije će svakako pogrešiti. Rable se ne može smatrati ženomrscem. narodno-smehovna tradicija. Dakle.13 a sama knjiga je u celini romansirana rasprava o problemu odnosa muškarac . otelešnjava. niti se identifikovati sa stavovima svojih junaka prema ženama.“božansku Bocu” iz zemlje u kojoj je za nju podignut hram sa proročištem. 14 pomažući mu u rešavanju problema. kao suprotnost prethodnoj.. koji ne može da se. Margariti Navarskoj.11 Na osnovu oskudnih podataka o privatnom životu Rablea.. ali. lekar uverava Panurgija da je nošenje rogova sasvim saglasno prirodi i jedna od bračnih prinadležnosti. dakle. Od samih početaka Pantagruelovog vaspitanja. čulnost. prizemljuje. Žena je u “galskoj tradiciji” telesni grob za muškarca. Sokratovsku dilemu imati ili nemati ženu Pantagruel vidi ovako: “Imati ženu znači upotrebiti je za ono čemu ju je priroda namenila. 10 Jedina epizoda koja se u vezi sa ženama pominje u Rableovom životu jeste ljubavna storija u vreme njegovog boravka u Lionu. Prvi idealizuje tradiciju veličanja žena i u Rableovo vreme pristupaju mu pesnici platoničari. ambivalentan . svekoliko znanje i potpunu filosofiju. nemati ženu znači ne navikavati se s njom na mekuštvo i ne krnjiti. 18 Bahtin19 ove dve koncepcije (koje se protežu kroz čitav srednji vek i renesansu) određuje kroz dva pravca. koje i snižava i preporađa. ne zanemariti nauku i svoje poslove. odnosno svrgnutog ostarelog muža. Jednostavno. ne tako jednoznačno. Kroz Panurgijevu dilemu ženiti se ili ne. ali. lažljive. Iako mu svi prete da će postati rogonja. putenosti i služi se slikama i sadržajima smehovne narodne tradicije. A ovaj upućuje na krunskog savetnika . Sa ženom nepoznatog porekla i imena imao je sina Teodila. ipak. onu isključivu i jedinstvenu odanost koju čovek bogu duguje”. ponovo vidimo odraz drevnog i renesansnog dvostrukog odnosa prema ženskom polu. Žena je u ovoj tradiciji dovedena u vezu sa materijalno-telesnim dole. on je predstavnik (Bahtin smatra i jedini u potpunosti) istinske i čiste “galske tradicije”. da je priroda. Drugi pravac naziva se “galska tradicija” (tradition gauloise). stiče se utisak da. Vino je Panurgija uverilo da treba da se ženi.17 Treća knjiga je Rableov odgovor na žestok spor umnih glava Francuske sredinom XVI veka (taj spor postojao je i u XV veku. a to je da čoveku pomaže.

izobraženi. tako ljupke. da “nikada ne vide niko gospe tako čismene. iz boka. ali taj glas se ovde čuje na višem stepenu umetničke forme i filozofske misli”. koji su mu. jedno je od dêla prirode i Boga. Već u Pantagruelu isplivava Rableova galska krv. I njoj i njemu jednako je neophodna . opet. plemenito obrazovani. te svako jutro snabdevaju odaje ružinom i drugom vodicom. po prirodi radoznale. sotija i farsi. odnosno Treća knjiga je samo na prvi pogled oštra satira na brak. facetija. fablioa. imaju od prirode nagon i podstrek koji ih nagoni uvek na vrlinu i da ono što rade uvek bude dobrodeteljno. slobodna igra i svakodnevno bavljenje novim saznanjima. takođe. u kojoj žene24 žive ravnopravno sa muškarcima. I on smatra da samo na prvi pogled rableovska žena izgleda pohotno. epikurejcima ili kastiljoneovcima). Svi bez razlike. kao i žena. a na izlazu iz ženskih odaja “mirisari i češljari” koji se brinu o svima koji idu gospama u goste. 26 Po tome se muškarac i žena (mnogo) ne razlikuju. da osvetli tame.22 Prve dve knjige Rableove pentalogije su priče o muškarcima. zabavu i razvoj duha i tela. pre svega dobro vaspitanje i dobri roditelji. / Gospodar je. koji je moraju zaštititi od raznih pokvarenjaka i zavodljivaca (XLVIII glava Treće knjige).20 Delimoovo21 mišljenje o Rableovom stavu prema ženi slično je. Žena je stvorena za blud. jer žene. Žena je više nepostojana nego poročna. ispred kojih se nalaze objekti za igru. pevaju. pa joj je potrebna zaštita. kupatila “čudesna na tri sprata. jednog novog manastira. dobra roda. i Rableov muškarac je. / Čudne. kao što su igrališta. razgovarajući se u društvu učtivom. a ženski likovi su retki i potcenjeni. Ipak. Rable ne misli da je žena stvorena samo radi “održavanja ljudske vrste”. ne. pozornica.sloboda. za “domaću utehu i održavanje kućanstva”. a dozvoljeno im je sklapanje hrišćanskog braka i napuštanje manastira kada postanu punoletni. Kada im postanu supruge. govore više jezika i pišu poeziju i prozu. sviraju. da. blagorodne dame!”28 Nema ovde ni traga od ženomrzice. 23 U Gargantui (dve godine kasnije) žena je još prisutnija u dosetkama i u opsesijama likova. Naprotiv. koja. pa je žena predmet žudnje i ismejavanja. i dato nam je da bi se osiguralo najviše dobro. / To je svrha. Oni se trude da se ženama dopadnu svojim uslugama (refleksija srednjovekovne kurtoaznosti). Njegov stav prema ženi Delimo definiše ovako: “blagost i čak umiljatost. zasnovanog na modelu slobodne i harmonične zajednice. 30 Sloboda je. sa svim i svačim što je potrebno od nameštaja i spreme. niti sa platonizirajućim idealistima. Nakon toga. sanjaju o zabranjenom voću (nema razloga ni muškarca osloboditi takve kvalifikacije). blagorodne dame / Hrabre misli i krotkoga kroka. groteskna figura. groteska . već isto tako i za “društveno uživanje čoveka”. pijenja i rađanja. Prema Delimou. ni poslovima sa 78 . U Opatiji ne samo da se gospe svestrano vaspitavaju. nepokorno. i sa mirtinom vodom . / Potrošio iz oka. tako ugodljive. Rableov glas može se tumačiti glasom “narodno-uličnih praznika. gde je žena nekakvo strašilo. cvetne. prema Rableu. Ono je harmonija duha i tela. zverinjak. 25 Tek kada se postavi pitanje (i lako uvidi odgovor) da li je Rableova slika muškarca drugačija. Žene su tako edukovane. Vaspitno-obrazovne aktivnosti obavljaju se tako kao da su prepisane iz nekog savremenog programa pokreta novog i slobodnog vaspitanja na prelazu XIX u XX vek. lovište.koliko ti srce zaželi”./ Uđ’te ovde. znaju da čitaju. kako bi ženu prošla želja da “skrene sa puta”). život koji nije nimalo nevažniji od onog druhovnog. A “seksualnost.27 ali i muškarac isto tako. pišu. priznaćete same . Rable odbacuje i italijansko prenemaganje i stalno ugađanje ženama. ovo “rasterivanje čame” zapravo je nedvosmislen poziv za neizostavno vaspitanje žena! U Telemskoj opatiji žene imaju svoje odaje. anonimnih uličnih anegdota. Nastavak. / Sve je dao da rastera čame. plivalište. zadatak njihovih muževa je da brinu o njihovoj čestitosti (Panurgije savetuje milovanje “do sitosti”.neprijateljima žena (moralistima. Nju treba držati na uzici i ne sme se dogoditi da odvrati čoveka od uzvišenih zadataka koji su mu namenjeni”. jedini zamajac potpuno uspešnog obrazovanja Telemećana. Jer. nebeskoga oka. karnevala. Odanost. I muškarci i žene su potpuno “slobodni. a poroka da se klone: to oni zovu čašću”. svako sebi određuje radno vreme i vreme dokolice. Nema nikakve prisile. Rable sa istančanim ukusom renesansnog deteta i ubeđenog ginekofila piše o odevanju telemskih kaluđerica (i kaluđera). tada nema sumnje da Rable nije ženomrzac. bezobzirno i ljubopitljivo. već je i sve po njihovoj volji.“telo u neposrednoj razmeni sa spoljašnjim svetom i sa drugim polom”. 29 Tu su i voćnjak. živi ovaj svoj ovozemaljski život jedenja. U okviru natpisa na velikoj telemskoj kapiji nalaze se i reči dobrodošlice namenjene ženama: “Uđ’te ovde. život”. trkališta. koje proizilazi iz Rableovog nadrealnog sveta. Do te slobode može da dovede samo novo vaspitanje. ali u poslednjoj epizodi dobijamo sliku Telemske opatije. to čudo oštroumnosti. jer to je neophodno za očuvanje života. bili bliži i shvatljiviji (kao nova ozbiljna protivteža mračnoj srednjovekovnoj ozbiljnosti).

jureći za uživanjima i počastima i prepuštajući se avanturama sa sladostrasnim ženama. Zbog toga je u koležu u Bordou. Komenski. izvrstan lekar. porodici koja je uspela da se uzdigne do plemićkog ranga. Fransoa Rable. Ruso i predstavnici novog vaspitanja zasnovanog na slobodi i prirodi. uvek je zauzimao vrlo kritičan stav prema svemu što je pročitao. Kasnije. rehabilitujući telo i telesno.iglom priučenije. učio kao maternji jezik (ni otac. Morove ili Kampaneline. vrhunac vrhunca u istoriji smeha. Rableova kritika uperena je protiv sholastičke skučenosti. 31 Ravnopravnost između polova rezultira i njihovom slogom. svestrano obrazovana dama sa odabranim vitezom. putem latinskih i francuskih tekstova. međusobno ih razlikuje to što nisu na isti način shvatili Rableov odnos prema ženama i njihovim pravima na život i obrazovanje. uostalom. bez prisile. U Parizu je svraćao u zamkove otmenih prijatelja. Njegova majka Antoaneta de Lup. Na žestokoj kritici i pedagoškoj satiri zasnovao je viziju novog. napušta manastir. Šekspira i Servantsa). koju u Ogledima jedva i da spominje. 32 pa je to još jedna sličnost sa njegovim velikim uzorom Erazmom. autor je jednog od najvećih romana francuske i svetske književnosti. I ovo je utopija. izučavanje prirode i izučavanje društva. takođe svestrano obrazovanim.3 Pri tome. prešla je na protestantsku veru. poneo je iz ove zemlje ushićenost novim metodima u vaspitanju. Rable združuje nastavu i telesno vežbanje. U svojoj trideset osmoj godini. zadivio svoje učitelje. Reformatori su ga smatrali papistom. bio vaspitavan “bez biča i suza”. pa je Mišel u najvećoj udobnosti. kojih. pretrpeli su uticaj pantagruelskih ideja u vaspitanju. upozna sa mnogim delima antičkih pisaca. Ali. iz kojeg ni na koji način nisu izostavljene žene. sit javnih funkcija. MIŠEL DE MONTENJ ILI KONZERVATIVNO VASPITANJE ŽENA Renesansni humanista koji u duhovnom smislu nije naročito mario za žene niti za njihovo vaspitanje Mišel de Montenj (Michel de Montaigne) (1533-1592) rođen je kao Mišel Ekem (Eyquem)1 u zamku Montenj u Perigoru (današnji okrug Dordonj) u uglednoj porodici nekadašnjih gaskonjskih trgovaca vinom i salamurom iz Bordoa (poreklom iz Engleske). * * * Jedan od tvoraca nove evropske književnosti (uz Dantea. s tim što je Rable otišao još dalje. kao pol sa svim svojim vrlinama i manama. afirmacija telesnih načela ne vodi odbacivanju duhovnih vrednosti. uz pomoć Nemca dr Horstanusa. igru i nauku. grčki jezik nije uspeo da savlada. papisti reformatorom i kalvinistom. u kojem se obrazovao u periodu od sedme do petnaeste godine. sa razlogom se ubraja u značajne pedagoške mislioce. od kojih su na njega najtrajniji utisak ostavili Seneka i Plutarh. administracija i sudstvo nisu ga mnogo privlačili. lepša od Platonove. dve godine nakon smrti oca koji mu kao najstarijem sinu ostavlja zamak Montenj. Bokača. nego što su ove u opatiji”. Nakon učešća u ratovima u Italiji. neumoran naučnik i prefinjeni ironičar. svestranog vaspitnja. nakon ostvarenja tog specifičnog Rableovog telemskog programa vaspitanja. sa još dvoje dece. začetnike novog vaspitanja. u kojem podvrgava satiri čitav jedan sistem srednjovekovnih običaja i njegove asketske i dogmatske forme. kako bi u bračnoj slozi sa njim provela svoj preostali život. Ali. povlači se iz javnosti i 79 . Augustinove. Po završenom koležu. Ratke. nisu pošteđeni ni muškarci. koja ograničava ljudski um i njegove mogućnosti. To mu nije smetalo da se. Slična im je i specifično obrađena književna kritika srednjovekovnog društva i sholastičkog vaspitanja. Ona nudi slobodu zasnovanu na antičkom idealu ravnoteže duha i tela. Taj nemaran seštenik. snagu ljudskog roda (muškog i ženskog) i religioznost. muziku i vežbanje. a zatim na Pravni fakultet u Tuluzi. ni majka. No. bez sumnje. Pri tome. Montenj. bila je poreklom iz pokatoličene španske jevrejske porodice. sudija u Bordou. I sve to zasnovano na slobodi izbora. Montenj je imao uspešnu profesionalnu karijeru: sudski savetnik u Perigeu i Bordou. gradonačelnik Bordoa. pa je često putovao. Međutim. ni ostali ukućani nisu smeli sa njim u ranoj mladosti da govore drugim jezikom. niti ikojem poslu ženskom časnom i slobodnom veštije. Buđen je uz zvuke spineta. tako da. Lok. rukovodeći se sopstvenim životnim iskustvom.2 Njegov otac Pjer zauzimao je dominantno mesto u porodici. tek od šeste godine počeo je da uči francuski). Rableovski način vaspitanja pripadnika oba pola srednji vek nije poznavao. a latinski je. koje je primenio u svojoj porodici. upisao se na Filozofski fakultet u Bordou. nauke i umetnosti. I za muškarca i za ženu. Iz tog perioda potiče i njegova trajna ljubav prema knjizi i čitanju.

Montenj čak smatra da je nauka o telesnom i duhovnom vaspitanju dece i najvažnija i najteža. Samo čovek koji. a upoznao ju je dok je bio sudija u Bordou). odnosno institucionalnog vaspitanja. nasilja i kazni koje ponižavaju. Odbacujući filosofiju života kao pripreme za zagrobnu sreću. i na rečima i na delu”. sa kojom se. On o svemu ima stav. Glavni zadatak vaspitanja je da formira pre sposobnog nego učenog čoveka. makar i one koji se tiču raskalašnosti i razuzdanosti. 9 iako je bio sposoban da bez ičije pomoći pravilno rasuđuje o stvarima. I tu je Montenj vrlo tolerantan. jer njihova nagonska ljubav je bolećiva i preterano raznežava i omekšava. Uz to. i svojevrsna. Umesto škole i roditelja. U tišini svog zamka imao je dovoljno vrmena za pisanje svog jedinog 5 dela Ogledi (Essais). pisanju i dokolici. godine (zvala se Fransoaz de la Šasanj.7 u tri knjige. Ustrojstvo većine škola mu se ne sviđa. Vođenje domaćinstva i imanja prepustio je supruzi. koje treba da dete dovodi i u teške situacije. ljubav prema ovozemaljskom životu. Tu polazi od sopstvenog primera. Izraziti je protivnik smrtne kazne. važniji su karakter i pamet nego učenost. Aristotelov ili Morov (ni Kampanelin mu se ne bi dopao). konstatujući da je u koležu samo iskvario svoj latinski i izašao iz njega bez pravog uspeha. ne smatra ga jedinim merodavnim receptom. Kroz čitave Oglede provejavaju ideje o vaspitanju. on je protiv škole.4 Vaspitanje tog jedinog deteta predao je u njenu nadležnost.6 Na preko hiljadu strana. i to samo iz običaja. koju sholastička pedagogija ne poznaje. prirodnog monologa i tipičnog muškog razmišljanja pravi šetnju kroz svoj život stavljajući sebe u centar interesovanja. Treba ga privikavati na sve običaje. Treba mu posvetiti prvih petnaest-šesnaest godina 80 . oženio 1565. Sve to doprinosi tome da tako važan period kao što je rano detinjstvo postane klica svireposti. Prema Montenju. koja u njima postaje raspuštena zbog pogrešnih metoda zasnovanih na prisili i kazni. Naziva ih tamnicama zatočene omladine. zahvaljujući svom usavršavanju i u telesnom i u duhovnom smislu. ali i šetnju kroz svet tadašnji i svet prošli. Budući vaspitan u duhu antičke literature. Smešni su mu i nepodobni svi nacrti državnog uređenja. jer svaka državna i društvena promena može dovesti do nasilništva i nepravde. I ne samo to. stalno ga usmeravaju u skladu sa svojim sklonostima a ne sa mogućnostima detetovog duha. reklo bi se najbolje montenjevska. Montenj se ne zadržava samo na kritici škole. Roditelji su opijeni ljubavlju prema svom detetu i ne vide njegove nedostatke. Iako daje viđenje najbolje provedenog života. u skladu sa Montenjevim geslom “Ja mrzim svaku vrstu tiranije.11 vrlo je važna primena “blage strogosti” bez grubosti. Montenj predlaže da brigu o vaspitanju (pre svega misleći na sina iz plemićke kuće) preuzme pažljivo izabran domaći učitelj. nedefinisanom i nerealnom budućem svetu. Montenj čoveka uzdiže skoro do božanstva. priklanja se zemaljskom životu kao cilju po sebi. prepune nesavršenosti i slabosti. te ugroziti državu i uneti pometnju. miru. Znači. U tom smislu. Montenju je strano sholastičko negiranje života kao puke prelazne faze ka nekom drugom. Najveći autoritet treba da bude istina usvojena svesnom aktivnošću i razumom.8 S druge strane. U načelu. On se zadržava na savetu da narodi održe ono uređenje u okviru kojeg su opstali. čak i po cenu kršenja pravila medicine (Ruso će to oberučke prihvatiti). U Ogledima je izražen jak otpor prema sholastici. Ali. na slušanju reči koje se pretvaraju u rečenice. vrednom da se proživi na način kako ko poželi.10 U tako zamišljenom vaspitanju. često se koristi idejama antičkih mislilaca. nasilja i drugih mana koje se razvijaju uz pomoć loše stečenih navika. “ume pravilno i pošteno da uživa u svom biću apsolutno je i gotovo božanski savršen”. negovati slobodu izbora i mudrost kroz stalnu veselost. Montenj kroz formu običnog. Oni nisu sposobni da realno pristupe vaspitavanju. ali ga ne nameće kao univerzalnu vrednost. ali ne čoveka uopšte. u svojoj zrelijoj fazi. Sa njom je imao šest kćeri. svesna aktivnost i sopstveni izbor nego poučavanje. Ni roditelji nisu ti koji mogu na dobar način da vaspitaju dete. U prvoj knjizi Ogleda preovladava stanovište o ništavnosti i kržljavosti čovekove prirode. Montenj je vrlo sumnjičav prema vrednostima društvenog života u zajednici. Čovekom kao da vlada neki nagon ka nečovečnosti (što najbolje dokazuje čovekov krvoločni odnos prema životinjama).na svom imanju posvećuje slobodi. sa više “dobro sačinjenom” nego “dobro napunjenom” glavom. naročito Platonov. koji tragaju za najboljim oblicima društva i najpogodnijim zakonima. sa učenjem ne treba preterivati. a ne na izučavanju samih stvari. ma kako ona bila pravedna i zaslužena. odnosno njenom pedantizmu. važno je na vreme početi sa učenjem (a ne da nas uče kako da živimo kad je život već prošao). protiv je svakih promena i smatra da se treba držati običaja i uzdržavati se od “novačenja”. od kojih je samo jedna ostala u životu. Međutim. Od tog izbora uspeh u vaspitanju najviše zavisi. Neophodno je razvijati radoznalost. No.

Međutim. On uviđa značaj čulnih uživanja od kojih se ni sam ne uzdržava.15 Kao važno vaspitno sredstvo. ukrasti. 14 Učitelji greše kada pretovaraju duh. te da od svakog uzme ono što vredi. Preterana žudnja za naukom predstavlja gubljenje vremena bez koristi za praktičan život. lov. sastavni su deo učenja. tek potom. to je knjiga majke prirode. te je jedan od glavnih zadataka Montenjeve pedagogije priprema čoveka da je tako i prihvati. Bitno je i to da svako. već ono koje razvija različita interesovanja i. u okviru svojih sklonosti. Njegove prednosti u odnosu na proučavanje knjiga su brzina. smatra Montenj. čovečanstvu tako prirodnom. Od toga nema bolje škole. iznad svega.16 Montenj se u svojim Ogledima nije ustručavao da piše o temama čulnosti. neće biti prepreka bavljenju i raznim drugim delatnostima. Kada je reč o jeziku. On se pita: “Kakvo li je zlo u spolnom činu. najprirodniji metod vežbanja duha jeste razgovor. ali istovremeno hvali i seksualnu apstinenciju onih koji to čine. Iako je imao bogatu biblioteku. da se one njome ponose i da dobiju podstrek da u tome uspeju. svojstvo da ne samo poučava nego i vežba. ljudi moraju doći do sokratovskog saznanja da zapravo ništa ne znaju. logika). i da ga isključujemo iz ozbiljnih i pristojnih razgovora? Mi hrabro izgovaramo reči: ubiti.odmor. jer ženino prirodno mesto vidi isključivo u porodičnom domu. Montenj pridaje izuzetnu važnost izboru zanimanja. u njegovim shvatanjima ni u ovom pogledu nema krajnosti. živost. koje. jer su knjige pouzdanije. takođe. ples. već će predstavljati . Na primeru svih osoba raznih zanimanja vaspitanik može mnogo da nauči. Preterano je odavanje tolike 81 . Samo tako moći ćemo i sami da se čuvamo loših postupaka i da izbegavamo poroke. sposobnost rasuđivanja. Prema Montenju. Ona mora da uveseljava i čini život prijatnijim. seksualnog i bračnog života. da daje pouke i za rano detinjstvo i za duboku starost. sam odabere svoje zanimanje. Trčanje. već podižemo čoveka. trajnije i pogodnije za korišćenje. ali u svojoj zreloj fazi (III knjiga). Neophodno je izabrati takvu profesiju koja život neće učiniti tegobnim i dosadnim. Priroda je veličanstvena. potom jezik svojih suseda. Treba birati samo pragmatična znanja. Njoj je mesto svuda i u svakodnevnom životu. ublažuju napade bola i rasterećuju. snažno. Međutim. Još jedan način pogodan za vaspitanje jeste putovanje. Učenje grčkog i latinskog lepo je ali naporno. devičanstvo je najuzvišenije od svih zaveta jer je najsurovije. Prema njegovom mišljenju. I tuđa glupost i slabost biće od koristi. Što se filosofije tiče. Montenj je smatrao da je rad na knjigama vrlo tegoban i da može postati neprijatelj zdravlja i vedrine. Montenj ističe korišćenje primera. 12 Tako Montenj piše u prvoj knjizi Ogleda. ne treba biti opsednut požudom i juriti za ispoljavanjem seksualnosti. jer “ne vaspitavamo mi duh. sasvim prirodna. da se o njemu ne usuđujemo govoriti bez stida. Montenj obraća pažnju na skladan ravoj duše i tela. on knjige stavlja i iznad zadovoljstva u druženju sa ženama.18 U odnosu muškarca i žene. polnosti. koje je “alat za sve teme i za svaku struku”. nema delatnosti trnovitije i delatnije od devičanstva. Najbolje su lake i prijatne knjige koje zabavljaju. i tako opravdanom. neiscrpno raznovrsna i svestrana. nakon mladosti proživljene na čulni način (priznaje da je posećivao javne žene). sholastičko-sofistička filosofija ne donosi nikakvu korist.života (a zatim “preći u akciju”). Montenj smatra da najpre treba dobro savladati svoj jezik. Suprotstavljena mišljenja podstiču i vežbaju duh sagovornika. Njima treba upotpuniti životna zadovoljstva. mišljenja i običaja. Štaviše. jedro. a ono ne bismo smeli ni kroz zube da procedimo?”17 S obzirom da je Oglede pisao u zrelim godinama. pa će. pružaju savete za vladanje u životu i uče odnosu prema smrti. stoga ih ne treba razdvajati”. I nema ništa zavodljivije od čednosti. važni su i emotivna ljubav i telesna požuda. izdati. Velika je vrednost živog suočavanja sa raznolikošću drugih života. čovek je svojim izumima pokvario lepotu i bogatstvo. muzika. međutim. Muškarci su ga prepustili baš ženama. najbolja knjiga koju Montenj preporučuje. I smrt je. kako bi ih još više cenili i voleli. ali ipak ne toliko da pred njom ne bismo bili zadivljeni i posramljeni. zanemarujući bujno. Učenost i pamet ne smeju biti oslonjene samo na pamćenje i na poznavanje suvoparne nauke (o nauci Montenj se često izražava sa nipodaštavanjem). Za to kratko vreme posebno je važno izvršiti pravi izbor sadržaja. ne gubeći se u “glavolomijama” (dijalektika. Nije dobro ono obrazovanje koje osposobljava samo za jednu aktivnost. tako potrebnom. iako je on sam prvo naučio latinski. pa i dokono zdravlje. moći da istražuju i napreduju. ni telo. Montenj ima u vidu samo putovanje muškaraca. pri čemu ni telo nije zapostavljeno. sem ako se ne odvija spontano (kao u Montenjevom detinjstvu). Ona mora da doprinosi zdravom detinjstvu. jer ponekad je tuđa greška valjanija za pouku nego dobri primeri. Međutim.13 Ipak.

koje. uvideti opravdanost. 33 Ipak. U braku snaga ljubavi slabi i on je njen okov. žali se Montenj. ni decu. nisu u stanju da ostvare potpunu prijateljsku vezu jer “nisu kadre da odgovore onoj saglasnosti i onim odnosima koji održavaju tu svetu sponu. imaju “zver alapljivu i proždrljivu koja.22 Dakle. U Ogledima jedva da spominje ćerku i majku. ni domaćinstvo. najbolje. stoga oni i upravljaju poslovima sveta”! 28 Zato je bolje družiti se s prijateljima. Prema Montenju. pomahnita od nestrpljivosti. ali u njemu treba ostati častan: venčati se a ne vezati se. živeti samo za sebe. štaviše.23 Institucija braka je za Montenja čist pragmatizam: izvući korist. dece i ostalih (dovoljan je i strah od sopstvene smrti!). za nas ne bude novo što smo ih lišeni”. kojem je podređena i celokupna montenjevska pedagogija. a ženi se.19 Venera. začepljuje žile. 31 Samoća je za muškarca najbolja moguća forma u kojoj bi proveo najbolje godine života. oslobođen nepotrebnih strahova od smrti žene. samo njegova “odajica”. onda je i to burno i nestalno. što otupljuje oštricu naklonosti i želje. ako bi se desilo da ih izgubimo. Kada se i slože. paralelni (ženin je kućanski. ali suština čoveka-muškarca (za Montenja reč “čovek” znači “muškarac”. U takvim uslovima bračni životi žene i muškarca su. taj napor treba pre natovariti deci nego majci. jedino se tu krije pravo uživanje: “Smejemo se kao da nemamo ni ženu. već zbog porodice. potomstva. i prouzrokuje hiljadu zala”. prema Montenju. razgovor tako ličan. a ne sa suprugom: “A ja ne znam da li ne bih više voleo da sam sačinio dete savršeno sazdano iz opštenja sa muzama nego iz opštenja sa svojom ženom”. u sopstvenoj privatnosti i intimi. treba približavati obazrivo i uzdržano. Montenj ne misli da treba prenebregavati postojanje seksualnosti čoveka. nisu bile nimalo nemoralnije od današnjih devojaka. Montenj ide u tome tako daleko. Obrasce društvenog ponašanja kreirali su muškarci. nežnosti i ljubavi. na pravi način njime upravlja. Igraju tu svoju igru bez strasti. ali “treba mudro čuvati svoju slobodu”. koja je. 25 Iako priznaje da mu prija društvo lepih i otmenih žena. kada je reč o shvatanjima o ženi.20 Nema potrebe za mistifikacijom ljudskog tela i njegovih potreba. a sestru. decu i. tako da.umeti pripadati sebi. nema pozitivan stav prema ženi. prema Montenju. Valja biti bezrezervno vezan jedino za samog sebe. Žene su uobražene i sve odreda misle da su dražesne. jer suviše strasti smeta. tako će biti najdelotvorniji. ističe Montenj. ali to se nadoknađuje porodičnim i materijalnim razlozima koji su. potpuno sam. prepun ujdurmi i zadevica. njegove Oglede koristiti kao komad nameštaja u sobi za primanje. i sve se više podaju što ih muškarci manje vole. Čovek se ne ženi sebe radi. uduva svoje besnilo u njihova tela. žena nije u stanju da.”30 Ipak. zdravlje. Žene. niti njihova duša izgleda dovoljno jaka da izdrži stegu tako čvrste i tako trajne veze. pozivajući se na primer Spartanki.21 Na bračni život (“bračnu Veneru”) Montenj gleda kao na neko otrežnjenje od zanesenosti Venerom. tečno govorila grčki . Mora da postoji neka. 27 Dalje. sasvim nerazumno. iznad toga. prirodan polni antagonizam. Imaju slabu volju. u kojoj bi mogao da bude nezavisan. imati stalnost.ni ne spominje. a uživanje je trajnije. s knjigama. treba se pridržavati bračnih uzusa. možda i važniji. Ukratko: “Ideje. ni imanje. upozorava da s njima treba biti na oprezu. 26 One će. ženu snažnog karaktera. Jeste da valja imati ženu. za razliku od njega. zaustavlja disanje. zapravo. Zbog toga je za vaspitanje bolja “živa stvarnost” nego “naslućivanje razuzdanosti i silina mašte”. Za sebe kaže da je “uvučen” u brak samo zbog običaja i navika svakidašnjeg života. valja 82 . istinski samo sebi. prema Montenju. jer one zloupotrebljavaju lepotu svog tela i nanose bol. prepušten sebi i udvaranju samom sebi i koja bi mu bila glavno utočište. Kada je to već tako. pa nije čudno što žene te obrasce često odbacuju. jednu od najobrazovanijih i najduhovitijih dama Bordoa. opet. kakav nikad ne bi mogao da vodi sa svojom ženom (o njenoj potrebi za tim Montenj ćuti). ni poslugu. Montenj. Čitava Montenjeva filosofija umerenosti u seksualnom vaspitanju očituje se u antičkim stihovima koje citira: “Oni koji se suviše žestoko bore da bi umakli Veneri / Greše isto toliko kao i oni koji je suviše vijaju”. brak je nužno zlo. Tu on vodi razgovor sa sobom. kao što veli Aristotel. brakovi koji se sklapaju na osnovu ljubavnih emocija i strasti ne traju dugo. u čiji posed spada i žena) je da se za njih preterano ne vezuje kako njegova sreća ne bi zavisila od toga. jeste . to je verolomstvo. iako jednoličnije s obzirom da su supruge odviše darežljive. čovek je sposoban da se kontroliše i brani od nje.počasti penisu i slaviti ga kao božastvo.24 Odnos muškarca i žene je. mudrost i prijateljske usluge bolje će se naći među muškarcima. S druge strane. kruna svega je mogućnost druženja sa samim sobom. u celini. nije baš tako neodoljivo moćna boginja kao što se misli. muževljev introspektivni). nakon smrti oca koji bi joj. pa ih muškarci raznim obećanjima mogu lako osvojiti. iako su se baš kao i Spartanci obnaživale prilikom vežbanja. da bi i sopstveno dete radnije načinio sa nekim drugim. Zbog toga Montenj odobrava bračno posredovanje. pa i u ličnim odajama. ako joj se uskrati pitanje u određeno vreme. Žene. misli Montenj. ostavio svoj posed.32 Možda najvažniji čovekov cilj.29 ili.

Ne govoreći mnogo o vaspitanju žena. koje i nisu kazne nego osveta razjarenih roditelja.35 Svojoj ženi velikodušno “pruža priliku da se pokaže” u vođenju svih domaćičkih poslova i u brizi oko održavanja imanja. prema njegovom shvatanju. već bi bila potpuno izgubljena za tu svoju osnovnu funkciju. on se nije o tome posebno starao. izazvana zajedničkim životom. kada su mu nagovestili da je njegova buduća žena. sklonoj blagosti. ako je ne poseduju. 40 Zbog toga je bretanjski vojvoda Fransoa I. veli Montenj. Uz to. vrlinu domaćičku”. ali traži da se od pedantizma i “knjižarenja” čuvaju ne samo deca. 42 Ističe kako se takvom njegovom načinu vaspitanja nema šta prigovoriti jer je “ispravan i prirodan”. jer to ne bi dovelo do formiranja dobrih supruga. istoriju i. čime bi se lišila i dve naredne osnovne vrline . uskliknuo: “Onda je utoliko više volim. On kaže kako je njegova jedina ćerka Leonora stigla u sedmu godinu života. To treba da bude njihova glavna osobina. Ona može da se interesuje za poeziju. Prepustivši vaspitanje svoje jedine (preživele) ćerke supruzi. majčinsko vaspitanje kćeri mora biti. koje. shodno svom junaštvu. današnjim rečnikom rečeno. a do koje su došle iz neke knjige. 38 A neki drugi “divlji” narodi još su mudriji.reći da je. Prava bračna vrlina krije se. jer je za njih najkorisnije i najčasnije zanimanje . znanje je mač sa dve oštrice i onaj ko je slab (a žene su takve) ne ume njime rukovati. 83 . baš kao i njegov sledbenik Džon Lok (1632-1704). 44 Treba se čuvati i afektiranja u govoru i ponašanju. sinovima .znalačko vođenje domaćinstva. Zbog toga žena mora biti tako vaspitana da bez opiranja i “žalopojki” prihvati svako muževljevo odsustvo (“ako se ukaže potreba”). Naime. već i odrasli.37 Montenj hvali mudrost “divljih” naroda. već takvih žena koje bi bile mondenke i pomodarke i koje bi. Kod nekih od njih vlada običaj koji nalaže da su za muškarca najvažnije dve stvari: hrabrost u odnosu prema neprijatelju i ljubav prema sopstvenim ženama.skromnosti i ženstvenosti. Baš je ženama to naročito potrebno kako bi znale da sude o ljudima i njihovim osobinama. bez prisile i telesnih kazni. dakle. jer. pa je bolje da ga se mane. jer su one te koje se “staraju da im piće bude toplo i začinjeno”. 43 te da bi on tako činio i da je imao mušku decu. jer je “i nepravedno da se dokoličenje naših žena održava pomoću našeg znoja i truda”. Ipak. očito. one su manje otporne na to. Montenj ne smatra da žena treba da bude prosta. Vaspitanje ženske dece ne sme da podstiče sujetu i frivolnost. umesto da budu ljubomorne.39 Prema Montenju. Možda je to razlog. a da za svoje detinje prestupe nikad nije bila kažnjavana drugačije no blagim prekorom. pile “pesak i pepeo” ili se stezale oko struka. Dakle. sve su ponosnije što ih više ima. što “njenoj majci. ni retorika niti logika. zahtev same porodice je da se žena postara da se ta imovina pravilno održava. jer je žena dovoljno učena ako ume da razlikuje košulju svog muža od njegovog prsluka”. “što ni mi ni crkva ne tražimo od žena veliku učenost”. prosto vaspitana i da nije učena. 36 Ako je posao muža da se stara o sticanju imovine.41 Prema Montenju. posebno žene. posebno. prema Montenju. Montenj se zadovoljava time da pohvali svoju majku ili suprugu (a i to vrlo retko) zbog njihovih domaćičkih vrlina. Ljubav se tako osvežava čineći domaći život milijim. ne postoji jer nema nikakav uticaj na njene domaćičke vrline). nije padalo teško”. ublažuje privremenim razdvajanjem. Montenj bespogovorno i muški viče: “Ostavimo se pričanja: iskustvo me je naučilo da kod udate žene tražim iznad svih vrlina. u poligamiji. kako bi znale da usmeravaju svoje želje i osećanja. kao i svako drugo. psihopatološkoj pojavi onih koji to zastupaju. naročito za vreme njegovih putovanja.najbolji domaći učitelj! Svaka učena žena ne samo da bi izgubila svoje urođene domaćičke vrline. Montenj se zgražava nad onim ženama koje muža dočekuju u svojim odajama udešavajući se i češljajući. obrazovanje žena nema drugu funkciju nego da kod njih probudi i pojača njihove najizraženije urođene osobine. filosofiju morala. Montenj gotovo isključivo misli na vaspitanje muškog deteta iz plemićke kuće. koliko se zna. Njima nije potrebna nauka. koja su po svojoj prirodi nezavisnija i manje podložna pokoravanju. O vaspitanju ženske dece govori retko. jedini miraz koji spašava (ili. na koje uvek odlazi bez nje (vaspitna vrednost putovanja za žene. imaju više žena.34 Kada piše o vaspitanju. a to su one u vezi sa vođenjem domaćinstva. da se humano odnose prema slugama i da se bolje razumeju s muževima. Vaspitna vrednost muževljevih putovanja je i u tome što se supružnička monotonija. škotska kneginja Izabela. Montenj bio jedini Francuz svog vremena koji se usudio da napiše i objavi da ne veruje u “očiglednost” postojanja veštica. da bi oslabile i stekle tanak struk (“na španski način”). ćerkama pripada majčinsko vaspitanje. a posledice su velike kada je u pitanju njihova ljupkost. kojim se žene koriste kako bi ispričale neku novu doktrinu i nauku koja im se vrti po glavi. te da je zapravo reč o. uništava) naše porodice.

međutim. Postojao je i izvestan broj neopredeljenih država u kojima nije bilo pobednika (Švajcarska. strahovi od Strašnog suda i Turaka. Proces saznanja morao je biti jasan. Lok i Ruso su od Montenja preuzeli i većinu stavova koji se tiču žene. nakon verskih sukoba. Ovako optimistički pogledi na čoveka u potpunoj su suprotnosti sa hrišćanskim učenjem o praroditeljskom grehu koji se prenosi sa generacije na generaciju i kažnjava smrću. Sveopšta najezda nije se desila.45 koju vaspitanje treba da očuva i razvije u njenom potpuno prirodnom obliku. filosofija. etika i pedagogija XVII veka gledale su na čoveka sa mnogo više poleta i poverenja. U drugoj polovini XVII veka obe reformacije počele su da gube dah. u nebitnim. rušeći ideološko shvatanje sveta i religijske poglede na život. od suđenja vešticama. Tako je pedagogija dobila zamajac na osnovu kojeg će. jedinstvo. kao i okrenutost prirodi i razumu u vaspitanju poprimili su u domenu vaspitanja ženske dece sasvim konzervativnu sadržinu. pre svih Loka i Rusoa (zbog toga im je u ovoj studiji dato dosta prostora. Lok) i racionalizam utemeljen na misaonim procesima (Dekart. Ceo XVII vek ispunjen je borbom kraljevske prosvećeno-apsolutističke vlasti i starog plemstva. onda je XVII vek njegovo predvorje. čak odlučujuća. Velika je njena uloga u vaspitanju dece. Uz to. Renesansna filosofija dala je osnovu nizu pedagoških teorija nastalih u XVII i XVIII veku. malo po malo.2 Novovekovna filosofija i nauka XVII veka razvila se u dva pravca različitih saznajno-teoretskih i metodoloških usmerenja: empirizam zasnovan na iskustvu (Bekon. bilo bi nepravedno prema Montenju kada se u ovom zaključku ne bi istaklo njegovo uverenje da i ženska deca zaslužuju vaspitanje bez primene sile i fizičkih kazni. moraju biti u skladu sa prirodom. razvijati svetovna načela. U novoj pedagogiji nema učenja o grešnoj prirodi čoveka. U mnogima od njih. sloboda. njene uloge. nove teorije saznanja odlučno su uticale na tokove moderne pedagogije i didaktike. u svemu. a svi socijalni uticaji (jer i oni su važni). XVII VEK . od žene koja bi zauzimala istaknuta mesta u društvenom životu. iskristalisao se na vlasti ili protestantizam ili katolicizam. Morao je teći putem vlastitog misaonog napora putem razuma.u bitnim stvarima. Na njega deluju prirodni zakoni. radinošću i odgajanjem dece ispuniti svoje od prirode zadate funkcije i tako se samorealizovati. posebno ne deteta. Lajbnic). transcendentalnog idealizma platoničara XVI veka i raspojasanosti aktuelne literature. Oko 1620. godine taj uticaj bio je znatno slabiji nego 1500. uz manju ili veću toleranciju pripadnika suprotnog verskog tabora. Naprotiv. Preovladalo je mišljenje da je čovek deo prirode i da zbog toga ne može biti loš po sebi. Tome je doprineo i razvoj novih ekonomskih i društvenih odnosa u Zapadnoj i Srednjoj Evropi. To. nedvosmislen. verskih ratova i antijudaizma počeli su da slabe. pouzdan.ali je bila sasvim preuranjena. sazrela je ideja . oba pravca oštro su se suprotstavila srednjovekovnoj sholastičkoj ideologiji. koje ne sme da ispašta zbog Adamovog i Evinog postupka. U isto vreme. ljubav . principe. a ne da učestvuje u javnom i društvenom životu. Hobz. Antipedantizam u vaspitanju žena rezultirao je užasavanjem od učene žene. a i da bi se lakše uočila diskrepancija između priklamovanih progresivnih zahteva i konzervativnih stavova o vaspitanju žena). vaspitni uticaji moraju uvažavati njegovu neiskvarenu prirodu i delovati u skladu sa 84 . 1600. da bi imali pozitivan vaspitni i bilo kakav drugi uticaj. metode i sadržaje. neće uticati na činjenicu da Montenja treba svrstati u grupu konzervativnih renesansnih humanista kada je u pitanju žena i njeno vaspitanje. * * * Montenjevi Ogledi obiluju savremenim pedagoškim idejama koje su imale ogroman uticaj na brojne sledbenike. Irska). gde će svojom lepotom. Oslanjajući se na misao renesansnih humanista. po pitanju uticaja crkve na državnu vlast.1 Ipak. odviše akademska i knjiška. Montenjev strah od sholastičkog pedantizma. Na žalost. položaja i vaspitanja. Ipak. Spinoza. Tridesetogodišnji rat (1618-1648) usporiće privredni i duhovni razvitak Evrope podeljene na mnogo sitnih država. a nije ni odredila šta su “bitne stvari”. Komenski ga definiše kao “zlatni vek nauke”.Očito je da Montenj misli da se osnovna vrednost žene sastoji od sposobnosti da bude dobra i inteligentna domaćica. Iako različita.PREDVORJE NOVOG DOBA Ako renesansa predstavlja prag novog doba. Njeno mesto treba da je u porodičnom gnezdu. A jedino istinsko preimućstvo koje ima u odnosu na muškarca je lepota (fizička).

zakonitostima njegovog razvoja. Ako se dobro upoznaju detetove od prirode date mogućnosti i vaspitanje uskladi sa njima, onda je otvoren put ka takvom vaspitanju koje će ga razviti u celini. Ukratko, vaspitni cilj, zadaci, metodi, sredstva, oblici rada i odnos prema detetu moraju se tražiti u okvirima njegove prirode, kao i celokupne prirode koja nas okružuje, prilagođavajući joj sve socijalne uticaje. Sholastičkom proganjanju nagonskog života iz čoveka, bar ne u tako neljudskoj meri, ovde više nema mesta. Bez obzira na razlike u formulaciji cilja vaspitanja u pojedinim pedagoškim teorijama, vaspitni ideal lociran je u samom čoveku i u potpunoj slobodi njegovog života. Tome će se postepeno prilagođavati zahtevi za svetovnom školom i njenim povezivanjem sa životom, o čemu su govorili renesansni humanisti poput Vivesa i Rablea. Ratke (Wolfgang Ratke, lat. Ratichius) (1571-1635), osnivač didaktike, postavio je zahteve koji su od škole tražili da sve radi u skladu sa prirodom, i to najpre na maternjem nastavnom jeziku, koji će srušiti latinski zid između pisaca i dece iz naroda; da se prisila i prut izbace iz nastave; da se ništa ne uči napamet jer to nije u skladu sa prirodom, već da sve mora biti usvojeno putem razuma, posmatranja i ogleda. Ratke je značajan i po tome što je istu pažnju kao i školovanju dečaka, pridavao školovanju devojčica (bar kada je reč o osnovnom obrazovanju). Njegovu školu u Ketenu (sa 500 đaka) ravnopravno su pohađale i devojčice. Razmatrajući probleme razvoja porodice, porodične ikonografije i polnih uloga, zatim škole i doživljaja detinjstva, Filip Arijes3 kaže da je nekadašnja porodica sve do XVII veka imala ulogu očuvanja dobara, zajedništva u obavljanju određenih zanimanja i međusobne ispomoći u društvu, u kojem izolovani čovek, žena pogotovo, nije mogao opstati; u vremenima krize, porodica je imala ulogu očuvanja časti i golog života. Ni ljubav među supružnicima nije izostala, ali nije bila conditio sine qua non za zasnivanje porodice i za skladan život u njoj, pa se javljala samo sporadično. Počev od XVII stoleća, menjaju se shvatanja i običaji, i to u dva smera. Najpre, škola kao forma vaspitanja i obrazovanja zamenila je dotadašnje “šegrtovanje” u porodičnom krilu, što znači da se dete nije više učilo životu samo među odraslima i u neposrednom dodiru samo sa njima. Ono je počelo da se odvaja od odraslih i čuva kao u kakvom karantinu pre nego što se uključi u život. Taj karantin je škola, koledž, a proces koji se tu odvija - školovanje. Ovaj vid odvajanja i “urazumljivanja” tumači se i kao vid velike moralizacije i intelektualizacije pod okriljem katoličkih i protestantskih reformatora, crkve, sudstva i države (ovaj proces, zapravo, sazreva u periodu od XV do XVIII veka). U XIV veku mladež je u manastiru, tom specifičnom i posebnom načinu života odvojenom od ostalog života, bila različitog uzrasta i društvenog položaja. U XV, a naročito XVI stoleću, koledž je promenio strukturu đaka i primao veći broj polaznika i sve više laika, plemića, građana, ali i dece iz običnih porodica. Od tada, razvija se jedna od osnovnih društvenih ustanova: koledž sa svojim nastavnim korom, brojnim razredima u kojima se obrazuju sve mlade generacije, podvrgnute posebnom zakonu koji se razlikuje od zakona za odrasle. 4 Što se starosnih kategorija tiče, početkom XV veka kod istog učitelja i na istom mestu javlja se razvrstanost prema sposobnostima; tokom istog veka svaka grupa dobija svog nastavnika (mada i dalje u istoj prostoriji); razredi i njihovi učitelji razdvajaju se u posebne prostorije krajem tog veka; konačno, formiranje razreda usledilo je u XVI veku (utvrđivanje veze između uzrasta i školskog razreda nastupiće tek početkom XIX veka).5 U celom XVII veku, uprkos suprotnim stremljenjima, u školu se odlazilo kad je ko mogao, prerano ili prekasno. Konačno, “uspostavljanjem discipline završava se razvoj koji vodi od srednjovekovne škole, proste učionice, do modernog koledža, složene ustanove, ne samo školskog karaktera, već ustanove u kojoj se mladež nadgleda i prati.6 Svakako, sve to ne bi se moglo sprovesti bez podrške porodice, i tu se krije drugi smer pomenutih promena shvatanja i običaja. Porodica je poprimila elemente afektivne veze između samih supružnika i između njih i dece, čega ranije nije bilo, bar ne u tolikoj meri. Ova afektivnost rezultirala je priznavanjem značaja obrazovanja, a ne samo imetka i časti. To će u narednim vekovima (XVIII-XX) doprineti tome da dete postane istinski centar porodice, za koju će njegova eventualna smrt postati veliki gubitak (ranije je to bila normalna pojava, jer pristizala su nova deca). Na scenu stupa demografski maltuzijanizam,7 primetan znatnije već od XVIII veka. Čedomorstvo, koje se praktikovalo i bilo prećutno dozvoljeno (ne baš zvanično dopušteno kao “izlaganje” dece u Rimu) sve do XVII stoleća, postaje zločin sankcionisan strogom kaznom.8 Ono što je posebno važno u čitavom navedenom procesu promena, dečaci su prvi koji su bili “specijalizovana” i “karantirana” deca. Oni su u velikom broju počeli da pohađaju koledže od druge polovine XVI veka. Ako obrazovanje u XVII veku nije odlikovala jaka klasna diskriminacija, diskriminacija po polu svakako jeste. Žene su bile isključene iz institucionalizovanog obrazovanja ili
85

jedva da se sa tim i počelo (Ratkeova škola) u vreme Fenelona (François de Fenelon, 1651-1715). Zbog takve klasne i polne strukture škole, devojke iz viših staleža nisu bile ništa obrazovanije od onih iz nižih slojeva. Čak se događalo da devojke iz naroda nauče da pišu tako savršeno da im to postane zanimanje. Obrazovanje ženske dece širilo se veoma kasno i sporo. Kako mahom nisu pohađale školu, devojčice su bile veoma ubrzano poistovećivane sa ženama, kao do tada dečaci sa odraslim muškarcima. Zbog toga, još uvek se ne praktikuje razlikovanje između devojčica i žena putem odeće (kod dečaka je počelo da se primenjuje), jer se to i dalje smatra izlišnim u slučaju devojčica. 9 Tako se kod žena po pitanju prekociteta (prerane zrelosti) i kratkog detinjstva ništa nije promenilo od srednjeg veka do XVII stoleća. Već od desete godine života, one su bile prave male žene. Prekocitetu je doprinosilo vaspitanje koje je devojčice učilo da se vrlo rano ponašaju kao odrasle, te ih upućivalo isključivo u tajne domaćičkih poslova i ništa više od toga. Dok su dečaci slani u koledže, konstatuje Fenelon, devojčice su prepuštane neukim i nametljivim majkama. Ostajale su gotovo nepismene. Neke od njih poveravane su manastirima, u kojima se i nije odvijalo pravo obrazovanje, bar ne ni nalik na ono koje su dobijali dečaci u koledžima, nego su se sadržaji svodili na pouke iz veronauke i na religiozna znanja. Tek će krajem veka manastir Sen Sir gospođe de Montenon dati obrazac ustanove modernog karaktera za devojčice, koje su tu dolazile počev od 7-12 godina, a odlazile oko dvadesete. Ipak, Sen Sir, Port Rojal, male mešovite škole, nastava kaluđerica svete Ursule i drugi pojedinačni primeri nisu bitnije uticali na to da se proces institucijalizacije obrazovanja žena bitno ubrza, pa će kasniti skoro dva veka u odnosu na školovanje dečaka.10 I doživljaj detinjstva razvio se zbog toga najpre kod dečaka, pa su devojčice ostale mnogo duže u svetu tradicionalnog života, poistovećene sa odraslima. Žene će sa ogromnim zakašnjenjem biti u mogućnosti da prihvate i prate nove forme moderne civilizacije, koja je bila prevashodno muška. 11 Do poslednjih godina XVI i početka XVII veka zapaža se potpuno odsustvo modernog doživljaja detinjstva. U ranom detinjstvu, sve do tada, nije bilo tako oštre moderne diskriminacije devojčica u odnosu na dečake. Nosili su istu odeću, istu haljinicu, i jedni i drugi igrali se lutkama, koje sve do 1600. nisu bile namenjene samo devojčicama.12 U teorijskom smislu, moderno shvatanje detinjstva rodilo se gotovo u potpunosti kod Rusoa (Jean-Jaques Rousseau, 1712-1778), ali je potpuno sazrelo tek u XX veku. Međutim, ne može se poreći da je krajem XVII veka, zahvaljujući školskom ciklusu koji je trajao najmanje četiri-pet godina (kao i u XIX stoleću), dete (dečak, pre svega) udaljeno od slobode sveta odraslih, čime je njegovo detinjstvo produženo upravo za taj period. Pobornici širenja obrazovanja u XVII veku, pre svega iz redova hrišćanskih škola ( Češka braća - Komenski), zahtevali su da to školovanje ne bude samo za siromašne, već za sve. Međutim, već od XVIII veka, jedinstvenu školu zameniće dualistički sistem školovanja: licej/koledž za građanstvo; škola/osnovno obrazovanje za narod. Srednje obrazovanje trajalo je dugo, a osnovno mnogo kraće, čime je došlo i do razlike u trajanju doživljaja detinjstva.13 Odnos prema polnosti u porodici starog duštva bio je mnogo slobodniji nego što to zahteva naš moderni moral. Odrasli se pred decom nisu uzdržavali od lascivnih aluzija i šala na račun polnosti. Ponašanje i rečnik u vezi sa seksom bili su, dakle, vrlo slobodni. Ljudi su verovali da je dete, dok ne doraste za ženidbu, lišeno svake seksualnosti. Kako se smatralo da devojčice ranije sazrevaju u tom smislu, nije bilo ništa neobično da se udaju već u trinaestoj godini, ali brak četrnaestogodišnjaka bio je ređa pojava. Takva shvatanja i navike u vezi sa polnošću počeće da se menjaju krajem XVI veka. Naći će se pojedini vaspitači sa autoritetom, koji će moći da nametnu svoja shvatanja i koji će braniti deci da se upoznaju sa sumnjivim tekstovima,14 što će prouzrokovati još jednu važnu posledicu. Naime, počeće da sazreva ideja o knjizi koja će biti “pročišćena” od pomenutih sumnjivih sadržaja i koja će biti namenjena isključivo deci. To je izuzetno vidljiv znak da je detinjstvo počelo da se poštuje, te da se nameće jedan relativno nov pojam - nevinost deteta (ova odlika može se uočiti već kod Montenja). Postepeno će takva literatura početi da se množi. Na primer, G. de Grenaj, gospodin od Satonijea, objavio je 1643. delo pod naslovom Časni dečak, ili veština odgajanja plemstva za vrlinu, nauke i sve vežbe koje odgovaraju tom staležu. Isti autor pre toga je napisao još jedno zanimljivo delo Časnu devojku. Vidljivo je, dakle, zanimanje za vaspitanje i obrazovanje mladih kao i za “institucije mladih”. I ne samo da su pisane knjige o pravilima ponašanja namenjene prvenstveno deci, nego se, od početka XVII veka, rađa pedagoška literatura za roditelje i vaspitače, zasnovana, pre svega, na shvatanjima Kvintilijana, Plutarha i Erazma (i pored toga, bila je doista nova).15

86

Uočavanje nevinosti i bezazlenosti deteta dovelo je do njegove zaštite od iskvarenosti svakodnevnog društvenog života, od “iskvarenih” knjiga, posebno od seksualnosti, koja se dopušta, ali ne i prihvata kada su u pitanju odrasli (druga posledica bila je jačanje deteta razvijanjem njegovog karaktera i razuma).16 Kada je reč o polovima i uputstvima koja se u vezi s njom daju deci, vlada montenjevska skeptičnost prema ženi i u XVII veku. Prevode se, tako, maksime kao što su: “Ne veruj ženi kada se žali na tvoga slugu; u stvari, žena često mrzi onoga koga muž voli” i “Kloni se žene koja bi da vlada zbog svog miraza - ne zadržavaj je ako postane nesnosna”.17 Nove moralne relacije staviće školsko dete u okvire posebno definisane sintagme “lepo vaspitano dete”, koja u XVI veku skoro da nije ni postojala. Jasnije će se ispoljiti tek u XVII stoleću i biće plod reformističkih pogleda elite mislilaca i moralista kako crkve, tako i države. “Lepo vaspitano dete” nikada neće biti grubo i bahato. Te osobine karakterisaće decu iz narodne mase, mladiće propalice i “posrnule” devojke (Komenski će izdvojiti i čuvati decu od iskvarenog sveta putem “zatvorene” škole, a Lok ostavljajući ga u porodici).18 Prvi priručnik lepog ponašanja i uljudnosti delo je Erazma, pa se on može smatrati utemeljivačem ovog žanra. Naredni autori sledili su njegova pravila ili ih podražavali (Kordije, Antoan de Kurtin, ŽanBatist de la Sal). U početku priručnik lepog ponašanja svakako nije bio školski udžbenik, ali je značajan zbog toga što je odgovorio na potrebu za strožijim vaspitanjem bolje nego što su to činile haotične brošure starih kurtoazija i pseudo Katona. Iako nisu bili baš sasvim pogodni da slede nastavni program razvijenog školskog obrazovanja, u kojem se proklamovana pravila ponašanja nisu praktikovala u školama, ti novi priručnici “umešali” su se u rano vaspitanje dece i u početke učenja čitanja i pisanja. Zbog toga priručnici o ponašanju poprimaju živopisan tipografski izgled (romanika, italika, gotica, ručno ispisana slova) ili bivaju ispisani na više jezika, u vertikalnim kolonama, svaka drugačijim pismim (Orbis pictus Komenskog). Korišćeni su francuski, latinski, italijanski, španski, nemački jezik (ne i engleski, jer ga je, ne kao danas, poznavao veoma mali broj ljudi). Te knjige mahom nisu bile namenjene samo deci i, što je još važnije, ne samo muškom polu. Izdavanje ovakvih priručnika trajalo je od XVI do XVIII veka, ali velikih razlika među njima nije bilo. No, njihova brojnost i preštampavanje ukazuju na to da škola još uvek nije preuzela sve edukatorske funkcije, jer su se lepi maniri, blagorodno i uljudno držanje dece sticali manje u školi, a više u porodici putem starog “šegrtovanja”. S druge strane, ukazuje i na to da je država preuzela ulogu regulatora lepog ponašanja u pravcu “brušenja” porodice, počevši od škole, kretanja na ulici, supružničkih odnosa, vojne obaveze.19 Druga polovina XVII veka doneće neke značajne promene u književnim rodovima i priručnicima nastalim iz Erazmovih Pravila uljudnosti i Kastiljoneovog (Balthazar Castigione) Kurtizana. Kurtizana (dvorjanina) zamenio je čovek, a dvor - društvo. Rađa se nov ideal težnje za zlatnom sredinom, otmenom osrednjošću. Uljudnost ostaje poželjna, ali ne više u smislu moralnosti, vrline. U ovo vreme uljudnost je i dalje tradicionalna vrednost, ali u vaspitanju sve više uzmiče pred savetima u vezi sa obrazovanjem i pred sadržajima namenjenim isključivo deci oba pola. Pravila uljudnosti više se prilagođavaju školskom životu sa ciljem da ga poprave. Na to je, svakako, uticao razvoj školstva i partikularizacije detinjstva. Pojavljuju se praktični obrazovni priručnici sa savetima roditeljima (O hrišćanskom vaspitanju i obrazovanju dece Varea /Varet/, Pravila obrazovanja i vaspitanja dece Kustela /Choustel/) kako da se ophode prema deci. Uostalom, u porodici Erazmovog vremena i dalje je postojala navika srednjovekovnog šegrtovanja i posluživanja po tuđim kućama, dok je porodica druge polovine XVII veka znatno više okrenuta sopstvenoj deci. To naročito važi za velike kuće viđenijih ljudi sa bogatom porodičnom ikonografijom, za koje su pisali vaspitači moralisti i zbog kojih su se otvarali koledži. U društvu bez kafana u današnjem smislu, velike kuće imale su javnu funkciju. Tu su se bez prestanka okupljali prijatelji, roditelji, štićenici, što je ometalo rad dece. Zbog toga su sinovi slati u koledž bez obzira na opasnosti koje nosi promiskuitet u školi. Devojčice su, mahom, ostajale u kući obavljajući kućne poslove, naročito služenje za stolom, što ih je, na neki način, približilo svetu posluge. Još uvek je postojala institucija glave porodice, glave kojoj su se u priručnicima obraćali moralisti, upućujući ih na to da se upraviteljstvo mudrog oca porodice svodi na tri glavna principa: da nauči da dobro vlada sopstvenom ženom, da dobro podiže svoju decu i da dobro upravlja svojom poslugom. 20 Takva porodica imala je veliki značaj po tome što je dete, bez obzira na pol, “osvojilo” mesto uz svoje roditelje (što je značajna razlika u odnosu na srednjovekovnu porodicu), postavši činilac svakodnevnog porodičnog života, o čijem vaspitanju i uspehu u buduđnosti brinu i otac i majka (dete je steklo doživljaj porodice). Međutim, to je bila mala, složena i hijerarhizovana društvena zajednica kojom je upravljala
87

imajući u vidu da je imao samo sestre i da ga je kao siroče prihvatila tetka. Sve to pomoglo mu je da sholastičkoj filosofiji suprotstavi svoju pansofiju. Prvi put oženio se 1618. ostavio je delo po mnogo čemu oslobođeno crkvenih ograničenja i netrpeljivosti. oženio se i treći put. Kao dobar đak. kojoj je pripadala njegova porodica. započeo je teološke protestantske studije u Herbornu. Ime Amos 1 dodali su mu članovi sekte Češka braća. Godinu dana kasnije. Comenius) (1592-1670). Janom Gajusovom. gde je bio upravitelj škole. ovozemaljski i nebeski. Ona ga je nadživela. ideje renesansnih humanista o prirodi. Elbingu. Alžbetu i Zuzanu. S druge strane. Nekoliko nedelja nakon što su stigli u Klopote (1622). uživa potpunu slavu i blaženstvo. društvu i čoveku. Doroteom Ciril. Zato treba da ima i najviši cilj: da. koji je. kao i sve ostalo na zemlji. Slovakinjom. najbezuslovniji i najizvrsniji stvor”6 . koji je. nesumnjivo. Naprotiv. Priznanje čovekovog života u 88 . kada bi se ponovo ženio. ona je umrla. Nakon nastavka studija u Hajdelbergu. ostajalo je i dalje mesto u porodičnoj kući. punu poverenja u čoveka i njegovu prirodu. Tek u šesnaestoj godini. u Amsterdamu (koji je prvi put video 1613). demokratičnost husitskog pokreta. s kojom je imao dva sina. Dve godine docnije umrla je i majka Ana. u prvom redu svojim zahtevom za nastavom na maternjem jeziku. čime je začet njegov izuzetno obiman spisateljski rad (napisao je oko dvesta dela). tako da je ostao siroče o čijem obrazovanju nije mnogo brinuto (nakon smrti roditelja živeo je kod tetke u južnoj Moravskoj). bilo roditeljskoj. Situacija će se značajnije promeniti tek krajem XVIII veka.3 U slavi koju su mu donele njegove knjige i njegov praktični rad u Fulneku. plemkinjom iz roda Lanecieva. Iako duboko religiozan. napisao je svoje prvo didaktičko delo. božji zamenik i kruna božje slave. većinom. Već po tome vidi se kakav značaj Komenski pridaje čoveku. bilo . zatim Bekonov empirizam. Kampanelin i Morov utopizam. već 1611. dobro pazio da odabere takvu ženu koja će svoj deci biti savesna majka. profesionanog puta. rođen na zalasku XVI veka. vidno uticao na njega. Starao se o tome da pristojno opskrbi ćerke i da valjano obrazuje sina. profesor Alsted uticao je na Komenskog svojom željom da sistematizuje i enciklopedijski uopšti ljudsko znanje. a imao je još četiri sestre. sem pomenutih Ratkea i Alsteda. stvorio bog. predstavlja umni simbol narednog. Polazeći od hrišćanskog stava da je čovek. tako i u večnosti. Ženskoj deci. a nakon nje i stariji sin (mlađi je umro ubrzo po svom rođenju). Prezime Komenski potiče od porekla dedova u selu Komny. Rodio se tačno sto godina nakon otkrića Amerike u Nivnici (Moravska) kao Jan Milička. 4 Engleskoj. ona je umrla. Ugarskoj. oženio se drugi put. U Prerovu. nakon završene osnovne škole. Umro je daleko od svoje Moravske. lat. gde se upoznao sa Ratkeom. Vaspitan je u strogom verskom duhu. Lešnu.muževljevoj. može se reći da je čitav njegov život prošao u društvu bliskih mu žena. upisan je u latinsku. sina Daniela5 i ćerke Doroteu-Kristinu.nakon sazrevanja i udaje . Na delo Komenskog uticale su. Bio je dobar muž i brižan otac. njegovoj ulozi i njegovoj prirodi. tvorac zaokruženog razrednopredmetno-časovnog sistema i utemeljivač moderne didaktike. nije mogao mirno da uživa jer je tokom svog života u burnim i nemirnim vremenima često gubio i imovinu i svoje bližnje. Komenski se vratio u Moravsku. prema Komenskom.ovako glasi naslov prve glave Velike didaktike (Didactica magna). Jan Amos Komenski (Jan Amos Komenský. Komenski se ženio triput i. neki zanesenjaci XVII veka poput Komenskog preuzeće u tome kopernikansku ulogu vizionara. predodređen je za trojak život: prenatalni. Magdalenom Vizovski (Vizovský). JAN AMOS KOMENSKI ILI KOMENSKIJANSKI OBRT U VASPITANJU ŽENA Jedan od najvećih pedagoških reformatora (ako ne inajveći). Godine 1624. on ne može po svojoj prirodi biti loš.glava porodice (a to je muž i otac) i u kojoj su muška deca bila privilegovana u pogledu izbora svog edukativnog i time životnog. Umro je kada je Jan imao deset godina. zajedno s bogom. Pšerovu. “Čovek je najviši. s kojom je imao četvoro dece. Ipak. To kašnjenje imalo je i jednu dobru stranu: Komenski (potpisivao se latinski Comenius) je bio dovoljno zreo da brzo uvidi sve mane školskog sistema svoga doba. on je vrhunac u božjoj kreaciji. Bio je po redosledu prvo dete. već u poodmaklim godinama. 2 Otac Martin bio je imućni mlinar. dekartovski razvoj matematičko-fizičkih nauka. Nedugo nakon dolaska u Lešno (1648). kako u svom ovozemaljskom životu. Svaki čovek. teološki idealizam. Šaroš Pataku (Blatnom Potoku).

doći do potpunog savršenstva i sklada tela i duše. 15 No. te tako dolazi do vaspitanja deteta u njegovom totalitetu. Da bi do njega stigao. uz rađanje i othranjivanje. u stanju je da ih zadovolji. duša i razum u drugom. Ovim kompromisnim dvostrukim postavljanjem cilja. Odgovaram: Ali nisu uništene”. u svakom slučaju. Kao slika božja. Vaspitavati znači sačuvati dete od pokvarenosti sveta. i voljom. ali se čovek ponovo okrenuo zlu. a treći život doneće “pravo savršenstvo i uživanje i jednog i drugog”. eshatološke ciljeve. sve je usklađeno: telo se gradi u prvom životu. ne smeta da. koji bez sumnje za Komenskog ima svoju suštinu i značaj. Konačna svrha života na zemlji.12 sredstvo i cilj do kojeg se stiže stalnim razmišljanjem o bogu. tom najlepšem delu sveta. sem da požudu treba držati na uzdi. jeste život ne nebu. Bog ih je obdario razumom. jer im je nedostajalo poznavanje stvari. konačno. naše telo i naša duša izloženi su patnjama. ali priznaje da je i telesno uživanje odraz snage zdravlja. 14 To mu. Do greške ne može doći ako se vaspitanje zasniva na univerzalnim zakonima koji vladaju u prirodi.vaspitanje.8 Nesumnjivo je da oduševljenje prirodom kod Komenskog potiče od renesansnog tumačenja prirodnih pojava na naučan način. prijatnosti dobre hrane i dobrog sna. a ovaj. da bude gospodar stvari (ne i drugih ljudi!) i sebe (vrlina/dobro vladanje . Komenski je. što je još važnije.majčinoj utrobi imaće kao bitnu posledicu uviđanje i obrazlaganje brige za njegov razvoj pre nego što se i rodio. Proučavanje prirode će zbog toga pomoći čoveku i njegovom vaspitanju. čoveku je. Adam i Eva stvoreni su kao “najljupkiji među stvorenjima”. Kao duboko religiozan mislilac. 11 Zbog toga i jeste “najizvrsniji” stvor. On je predestiniran da putem vaspitanja postane prilagođen svojoj prirodi. Dakle. U raju. čovek se može popraviti. 9 Zbog njihove greške. razviti njegove moralne vrline čije su klice već date od prirode i naučiti njegov um na pravo poznavanje boga. kako bi mogli da biraju dobro i zlo. istakne i takve sadržaje vaspitanja kao što su znanje jezika ili poznavanje svih umetnosti. Te potrebe su da zna sve (obrazovanje). Komenski u određivanju cilja vaspitanja polazi od detetove prirode i želi da je vaspita u celosti za ovozemaljski život. neprijateljstvo. kojih nema ni u njihovom popisu. Komenski eksplicite kaže: “Ali su ipak naše unutrašnje snage (mogao bi ko prebaciti) oslabile posle prvog greha. ipak ih opravdava Komenski. vrhunski cilj određuje eshatološki. kao ovozemaljski i prolazan. Taj prvi život priprema je za drugi. Moć vaspitanja je bezgranična pošto je čovek stvoren kao prazna tabla po kojoj vaspitanje ispisuje svoje blagorodne uticaje. on pokušava da dovede u sklad ovozemaljske potrebe društva i čoveka i. jer njime caruje razum. razvijanjem ljubavi prema njemu. Kao slika božja. jer potencija njegovog duha je beskrajna.7 Svi koji poznaju veštinu poučavanja lako mogu pisati po toj tabli. da razume stvari.18 U Svetu u slikama (Orbis pictus) čovečje telo dato je sa svim delovima sem polnih organa. dato vaspitanje kojim omladina može da popravi sve ljudske mane. Bog je i pored toga bio milosrdan. Pogrešni rezultati u vaspitanju nisu proizvod table (odnosno čoveka i njegove prirode. kao i voljom da radimo i trpimo sve što je po njegovoj volji. naučne u intelektualno i umetničke u estetsko. priprema je za treći večni. Prirodni poredak postoji i u odnosu prirode i čoveka i u čoveku samom. Komenski je pod velikim uticajem biblijske teorije o praroditeljskom grehu. A zgrešili su. mržnja. iako povremeno preferira vaspitanje duše u odnosu na vaspitanje tela. da se dobro vlada i da voli boga koji mu je sve to omogućio. već neumešnosti onoga koji izvlači linije. I vaspitanjem moraju vladati prirodni zakoni. kao najuspešnija i najvažnija forma. skladno svojim religioznim stanovištima. pored moralnosti i vrlina. ma koliko bio grešan. kako bi bili sposobni da uočavaju. ali ga remeti iskvareno društvo. strahom od njega.vaspitanje) i da sebe usmeri prema bogu kao tvorcu svega (pobožnost). nepravda i još mnogo toga zlog. polazeći i od toga da niko uistinu ne može postati čovek ako ga u tome neko ne pouči. 10 Iako pobožno. Prvi i drugi život su radionice u kojima je. sebe samog i sveta koji ga okružuje kako bi se na najbolji način pripremilo za večni život. koliko je to daleko od teorije crkvenih otaca! Znači. iskustvo (znači. čovek ima tri važne potrebe i. 17 O seksualnim uživanjima ne govori puno. pa opet su zgrešili. pa na zemlji caruju ratovi. ipak. beskrajni pedagoški optimista. “veća od sveta”). ipak. Pobožnost je “kraljica svih vrlina”. ali. večni raj. ne zapostavljajući ni telo. glavno sredstvo . Religijske sadržaje unosi u moralno vaspitanje.13 Videli smo da Komenski bespogovorno veruje u svemoć vaspitanja. čovek je u stanju da stiče znanja o svim stvarima koje ga okružuju. samoodricanjem i predajom u njegove ruke. u kojem će.19 Nema ih ni na slici i popisu čovečjih 89 . i njima je bilo neophodno vaspitanje i obrazovanje). Ali bog je ponovo priskočio u pomoć i za ljude predvideo večni život. Komenski ističe duševno zadovoljstvo. Čovek je od boga stvoren kao dobar.16 Kada govori o životnim radostima.

umereno piće (od alkohola. ali će u zreloj fazi u potpunosti učiniti ravnopravnim polove u tom smislu. vežbanje. Komenski navodi sadržaje elastično raspoređene i isprepletane po godinama uzrasta. Vidimo još jedan od pokazatelja pogleda Komenskog na ravnopravnost polova. Adama i Evu. bilo dečak ili devojčica. starac. njenom vrlinom i poštenjem a ne lepotom i mirazom. žene i deca”. a od pića voda i pivo (ne rakija i vino). čovek koji je čitav život proveo kraj žena . a tek potom prva žena .24 Što se tiče vežbanja razuma. Ona mora već u periodu trudnoće da vodi pravilan i zdrav život jer. nazvan “čovek” a ne “muškarac”). a ne samo otac (kako se to tradicionalno kaže. a i toga će se osloboditi u svom najzrelijem dobu). decu (i dečake i devojčice) treba psihički pripremiti za nova učenja. pre svega. jeste umerenost. svoje poglede na vaspitanje izlagao je uvek imajući u vidu vaspitanike oba pola (uz jedan izuzetak. i u intelektualnom i u moralnom pogledu. dete je dete. rad. pre svega pivo i vino22). koja će se odvijati u školi. čovek je čovek. ili od staraoca/rođaka. Komenski kritikuje Plauta. ne misli samo na muškarca. tako lako popustila ovom stvorenju koje nema moći govora i shvatila bi da se tu krije neka prevara”. Potom on bira devojku ili udovicu koju voli. U materinskoj školi deca se bave još i crtanjem. prema Komenskom. u vreme kada piše ovu knjigu. Pijanstvo vodi u razuzdanost. supruga. Vaspitanje tela je neophodan uslov za vaspitanje duše i deteta u celini. kako je to Lok želeo). ali samo zbog toga što je prva i došla u kontakt sa zmijom. njene navike i “afekti” utiču na plod. Kada govori o čoveku kao najsavršenijem biću.27 Doduše.i dobro se upoznao sa njihovim vrlinama i manama. I to deteta bez ikakve razlike u odnosu na pol. muzike (pevanje i slušanje). odmor. i oboje su zavedeni od đavola (zmije). San. muškarac prolazi kroz sledeće faze: dete. rukovodeći se. bludu. pisanjem. pa treba izbegavati dojilje. muškarac. nakon čega se stiče status muža i žene. igra. Ovidija i druge pisce koji pišu o pijankama. Dakle. čistoći. detetu se sme davati samo zdrava hrana. pa ih oboje “obdario snagom i blagoslovom da rađaju i da se množe”. starica. U trećoj godini deca treba da shvate da u kući naređuju oba roditelja. 29 Zbog toga je i njoj i muškarcu i svim ljudima oba pola na zemlji neophodno vaspitanje i obrazovanje. ćerki . Tokom svog života. Kod žena: devojčica. umerenosti. momak.sestara.23 U telesnom vaspitanju korisni su kretanje. lepom ponašanju. Sopstvenim primerom najbolje je pokazao svoje stavove o braku kao zajednici muškarca i žene. Zbog toga kod njega nema sintagme. Budući zaručnik treba da poseduje imanje ili veštinu i znanje kako bi mogao da izdržava porodicu. ukazuje se i na izuzetan značaj vaspitnog uticaja detetovih vršnjaka (znači.21 Najvažnija stvar u telesnom i fizičkom vaspitanju. suprotno većini prethodnih autora. baba. Komenski se prostodušno pita: “Dakle. kao prvi. smeo je da se ženi. Dobro zdravlje i svežina deteta je prva briga roditelja. strpljivosti. potpisuje se ugovor. “ljudi. Vežbaju se u govoru. U Svetu u slikama on daje hrišćansku sliku braka od boga osnovanog. Ističući kako je Hrist ispravio Adama. Najbitnije je majčino mleko. Kad preraste doba dojenja. Počeci ekonomije u domaćinstvu daju se već u prvoj ili drugoj godini.20 U istoj knjizi Komenski daje starosnu periodizaciju i za muškarca i za ženu i za svakog od njih jednak broj perioda (sedam). devojka. dečak. moral i vrline).26 Primetno je da. Sticanje i očuvanje zdravlja osnovni je zadatak vaspitanja u prvih šest godina života svakog dečaka i svake devojčice. ko mati” (i drugi ukućani). kad kažemo za decu 90 . raskalašan i sraman život. sem u opravdanim slučajevima. moralu. ovaj put oca i majke u porodičnom okruženju. deda. Katula. tako uobičajene i danas.organa. sledi svadba sa razmenom prstenja i gozbom. Sem važnosti roditelja. disciplini. počecima aritmetike. Savladana je jer je bila neuka. kad deca počnu raspoznavati “ko je otac. “glava porodice”). Zatim je prosi i od oca i od majke. “šiparica” (odnosno adolescentkinja). govor. žena. Bog je stvorio muškarca i ženu. odnosno intelektualnog vaspitanja u porodici (materinskoj školi). bestidnim ljubakanjima. poslušnosti.Eva. Trajanje i zdravlje tela održava se umerenim načinom života: umerena i jednostavna hrana. poštenju. rad i umenje. Bez toga nema ni drugih zadataka (razumnost. Komenski. inače “ne bi. Kao protestant. svestan je Komenski. pre svega majki. od rebra muževljeva. da joj je prišla s plodnijim iskustvom. mlada.25 Komenski. odnosno telo i psihu budućeg deteta (može doći i do pobačaja). geometrije. prevarama i sličnim pojavama kojih “hrišćanske oči i uši treba da se klone i onda kada se pojave slučajno”. Komenski je pristalica one biblijske verzije prema kojoj je prvo stvoren (od zemlje) muškarac Adam (i. šala. Komenski zastupa tradicionalnu podelu polnih uloga (muž se stara o sticanju imovine). sa ciljem da se supružnici međusobno pomažu i množe ljudski rod. igra i kretanje blagotvorno utiču na razvoj. bio muškarac ili žena. Komenski ne želi da ih konzervira u porodici. jedno vrlo svestrano vaspitanje! Na kraju. muzika. mladić. poštovanju starijih.28 Eva je prva popustila.

ograničenog na mladost. izvršiti u pedagogiji. bez uvijanja. već u okviru potpunog i obimnog naslova ove knjige ukazuje na ravnopravnost polova u pogledu na obrazovanje: “. računanja.hrišćane (ne za potomstvo starog Adama već za obnovljeni rod novog Adama. eksplicite.34 Da “pozni” Komenski nije tako zamislio papediju kako jeste. da daju vrlo korisne savete kraljevima i kneževima. da bi se nakon svake od njih mogla staviti naznaka “(!SD)”. u tome ne bi daleko odmakao od Vivesa i njemu sličnih. ne zanemarujući nikoga (istakao-SD). ne dozvoljava nikome da brani upozorenje i samog aspotola (Pavla) kako ženi ne treba dopustiti da uči! Još lakše mu je da odbaci Juvenalove stihove “Neka žena tvoja. na ovom mestu bi mu se. reklo bi se gotovo fanatičnošću. i njima je otvoren put k visokim stvarima. bratiće i sestrice /istakaoSD/ Hristove) koji mole da ih obrazujemo da bi bila podesna za primanje semena večnosti. jednom od svojih glavnih pedagoških i didaktičkih dela. poučavala u naukama. gradovima i selima ma koje krišćanske države podigle škole u kojima bi se omlaina oba pola.kako valja poučavati svakoga u svemu (istakao-SD). gradu i selu). u podjednakoj su meri deonici Božje milosti i budućeg života.). Ovde Komenski pravi razliku po polu: samo u materinskoj i narodnoj školi (na prva dva stupnja) učiće omladina oba pola. odnosno mašta i pamćenje putem jezika.. njegov tadašnji stav bio je da se obrazovni proces odvija kao priprema za život. pre godina zrelosti (i ovaj stav o vremenu obrazovanja. Jer su i one u podjednakoj meri slika Božja.. nije istakao sledeće: “Ne može se dati nikakav dovoljan razlog da ženski pol (ovo naročito pominjem) valja sasvim isključiti iz izučavanja nauka (predavala se ona na latinskom ili na maternjem jeziku). Zašto da ih pustimo da uče čitati i pisati. / ne govori mnogo. / Jer učenima i sama Venera / daje više lukavstva”. 36 Da je ostao pri takvom definisanju uloge žene i pripreme za tu ulogu.”. te ih je sam Bog često uzimao da vladaju nad narodima. svoje dece i kućne čeljadi”.. kompletiravši i redigujući neke stavove. oplemenjivala svoj karakter. ili od kratke misli / izgleda čitav govor.. odbija svaki prigovor na izrečeno uverenje i obrazloženje: “Prigovor se odbija”!33 Duboko i najiskrenije religiozan i smeran čovek kakav je bio Komenski. pevanja. ne citirati ih! Toliko su silne i nove. spremi za sve što je potrebno za ovaj (!-SD) i za budući život svestrano. u Pampediji Komenski je napisao reči koje će. mladićko doba u gimnaziji (u svakom gradu) i momačko doba u akademiji (u svakoj kraljevini ili u većoj pokrajini). 35 Takav život od žene u prvom redu zahteva “da znaju i mogu znati da vode marljivo brigu o domaćinstvu.u svima opštinama. a ona obično i nastaje od duševne praznine”. škole i države). na već pomenutom mestu gde je ispisao “komenskijanske” redove o ženama i njihovom vaspitanju.”. obdarene su živim duhom kadrim da prima mudrost (često i više negoli naš pol). ruku. crtanja.. akademije će spremati učitelje i “upravljače drugih” za potrebe ckrve. neka ne bude nikad u mojoj kući / ona koja bi znala više no što pristoji. čitanja. kratko i tvrdokorno. te zbog toga treba da traje samo do dvadeset četvrte godine života. što znači: vežbanje “spoljnjih” čula za pravilno uočavanje i raspoznavanje predmeta (materinska škola) i vežbanje “unutrašnjih” čula. i zna se što je bilo”. dečaštvo u narodnoj školi maternjeg jezika (u svakoj opštini. Komenski na istom mestu.. ili ono što Hipolit govori kod Euripida: “Mrzim učenu ženu. Sem toga. kome bi to izgledalo nemogućno?”30 Kome? Dovoljno je bilo da se Komenski prisetio misli većine njegovih prethodnika iz XVII i svih ranijih vekova! U Velikoj didaktici. Dakle. D. Sve ljude treba podizati prema liku božjem. površnost će naći manje mesta. moglo uputiti nekoliko ozbiljnih primedbi.. te da se tako. sa “prirodnom” podelom na određena razdoblja namenjena odgovarajućim školama. U Velikoj didaktici i. nego “da se spreme za pošten i srećan život”. s kojom te vezuje brak. posebno u oblasti vaspitanja žena. procenjivanja težine (škola 91 . poput Kopernikovih u astronomiji. komenskijanski obrt. a druga dva (viša) stupnja namenjena su isključivo mladićima (latinska škola obrazovaće one mladiće koji teže višem obrazovanju nego što su to pripreme za zanate. svoga muža..S. ali ih i pripremiti za vršenje njihovih budućih zvanja. da se bave učenjem i drugim stvarima korisnim za ljudski rod. “. pisanja. Rane godine detinjstva provode se u materinskoj školi. još radikalnije. objašnjava kako on ne zahteva obrazovanje žena radi zadovoljavanja njihove radoznalosti. o zdravlju svojem. Niko pre njega sa toliko ozbiljnošću. Komenski će promeniti .31 Nema ljudskog bića čija priroda ne bi omogućila i zahtevala vaspitne uticaje i školovanje. devojčice će dobijati samo ono vaspitanje i obrazovanje koje se stiče u prve dve škole. 32 Bilo bi bogohulno ove reči prepričavati. merenja. ispunjavala se ljubavlju prema Bogu. U Velikoj didaktici. pa da ih posle gonimo od knjige? Da se ne bojimo površnosti? Ali što više zabavimo njihovo mišljenje. ipak. po proročanske usluge i da preko njih prekoreva svešenike i biskupe.

bez kojih nema potpunog formiranja čoveka: 1. te da se. ako se svakom čoveku pruži prilika da se bavi poslom koji je u skladu sa njegovim sposobnostima. takođe navodi sedam perioda. ali muška deca su u ogromnoj prednosti jer im se pruža mnogo više: razvijanje razumevanja i moći rasuđivanja dijalektikom. Ističe da “svi ljudi zajedno i svaki ponaosob. mladenaštvo. 2. Prve dve su privatne (porodica).potpuna ravnopravnost muškarca i žene u svemu. govoreći o uzrasnoj periodizaciji i školovanju koje odgovara svakom od perioda. treću aprilom. škola starosti i smrti. protivnik koedukacije. koji je istakao tako grandiozan i kompleksan zahtev. razumeli ih i njima se služili”. a da je u Svetu u slikama dao samo uzrasnu periodizaciju (bez stupnjeva školovanja koje se sastoji od sedam perioda). avgustom. u jednom vremenu u kojem se nešto takvo . a zaštita materijalnih dobara pravnom naukom (akademija). škola detinjstva. da bi najzad jednom celo ljudsko pokoljenje bilo obrazovano na svim uzrasnim stupnjevima. podoban za učenje. Čitav život lako će postati permanentna škola. 4. Govoreći o panpediji. Komenski će se takve obrazovne polne diskriminacije odreći. škola mladenaštva. on obrazlaže: “Potrebno je da se pripadnici muškog i ženskog pola posebno obrazuju iz razloga pristojnosti”. 6. u korist shvatanja da se čitav život može smatrati školom. pa tako i u vaspitanju. i to “dečaci među dečake. drugu sa februarom i martom.41 Sada nema nikakve sumnje da je Jan Amos Komenski jedan od prvih mislilaca u istoriji pedagogije. 3. Srećom. 5. muškarci i žene. šestu julom. s ozbirom da je svaki uzrast. Drugim rečima. četvrta i peta su javne. oktobrom i novembrom i sedmu sa decembrom. ali nešto drugačije datih (novina je prenatalna faza. on u Materinskoj školi kaže kako decu već u porodici treba pripremati i podsticati za školu. Svoje stavove o trajanju obrazovanja i o delimičnoj edukacijskoj uskraćenosti žena bitno menja. 2. Komenski upoređuje prvu od škola (rođenja) sa januarom. Sve ove škole pružaće iste sisteme znanja. odnosno teologija za održavanje duše u harmoniji i obrazovanje duha filosofijom. gde će se sresti sa drugom decom.40 Očito da je hrišćanska seksualna smernost ostavila traga i u ovom slučaju. ukratko svako kome je palo u deo da se rodi kao čovek. ističe Komenski. retorikom i drugim “stvarnim naukama i veštinama koje se predaju pomoću ‘da’ i ‘jer’” (gimnazija) i obrazovanje volje.maternjeg jezika). ali treba znati da je Komenski živeo u XVI i XVII veku. 5. sa još više poverenja u ovozemaljski život i u moć vaspitanja. 7. starost za kojom dolazi smrt. druge dece/ na vaspitno-obrazovni proces). jer je reč o nekoj vrsti prenatalne pedagogije i pedagogije bezbednog porođaja). Ovim periodima razvoja odgovara sedam različitih škola. septembrom. te ideja permanentnog obrazovanja . koji je u potpunosti prihvaćen i u teoriji i u praksi tek u XX veku (danas se nekome ovaj zahtev neće učiniti toliko značajnim. škola rođenja (to je vrlo progresivno. 3. životnih telesnih funkcija medicinom. 4. Komenski se odrekao svoje teze iz Velike didaktike kako je ružno i smešno da starci budu učenici. ali će se prilagođavati uzrastu svojih učenika (ovo podseća na Brunerov spiralni kurikulum!). zreli ljudi mogu da se permanentno samovaspitaju i samoobrazuju (rečeno savremenom terminologijom). 7. bogati i siromašni. Definicija kojom Komenski obuhvata sve navedene škole određuje školu u opštem značenju kao ustanovu u kojoj “ljudi dobijaju pouke iz raznih grana nauke i umetnosti kako bi poznali stvari. mladi i stari. petu junom. u okviru kojih on piše na znatno zreliji način. zrelost. obuhvatio samo detinjstvo i mladost. a poslednje dve su lične. iako ne u istoj meri.39 pa će biti u prilici da se zajedno igraju i uče (valja napomenuti da je Komenski jedan od prvih koji je govorio o značaju vršnjaka /dakle. Na taj način 92 . mladost. škola mladosti. četvrtu majem. život i učenje mogu poistovetiti.nije ni naslućivalo). s obzirom da je reč o već formiranim ljudima koji sami mogu da se staraju o putevima svoga razvoja. mušakraci i žene (sve istakao-SD) i u svim narodima”. dečaštvo (pubertet).38 Lako je uočiti veliku razliku između obrazovnih sadržaja i zadataka predviđenih za dečake i onih namenjenih devojkama. 6. treća. pa i u istoriji čovečanstva uopšte. Tako. Kada govori o panpediji. koja predstavlja konačna vrata ka posmrtnom životu. devojčice među devojčice”. škola zrelosti. gramatikom. Ideje o pansofiji i panpediji predstavljaju pravu krunu dela Jana Amosa Komenskog.42 U skladu sa proklamovanim principom analogije sa prirodom. Svoje mišljenje o koedukaciji Komenski neće do kraja života promeniti. škola dečaštva. Videli smo da je u Velikoj didaktici Komenski.37 Ovi zadaci i sadržaji nisu za potcenjivanje (naročito u odnosu na dotadašnju teoriju i praksu). začetak i formiranje u majčinoj utrobi. Shodno svom uzdržanom pogledu na seksualnost i njeno ispoljavanje. kao i nerazdvajanje muških i ženskih faza): 1. Ideja permanentnog obrazovanja je odistinski više nego vizionarska za doba u kojem je nastala. rođenje i detinjstvo. Komenski je. plemeniti i oni običnog roda. poput Vivesa.

vrata. Vaspitanje i obrazovanje koji će na najbolji način doprineti što predanijem i savesnijem obavljanju njene predestinirane uloge supruge i majke. Naprotiv: “nadzor nad svim ovim školama treba poveriti najozbiljnijim muškarcima i ženama (sve istakao-SD)”. panpedagogija i panskolija zahtevaju i formiranje jednog međunarodnog tela .43 Ustajući protiv rasparčanosti znanja. jednu utopističku viziju. već samo ljudima pažljivo odabranim”. valja koristiti i dopunsku literaturu (tek nakon obavezne) kako bi učenici zavoleli dela klasika. univerzalne knjige. III . Pansofijska škola to će omogućiti. Vives. već ljudima koji su već zašli u ozbiljne godine i koji su poznati po svom besprekornom načinu života”. te ističe da je neophodno posvetiti posebnu pažnju. Erazmo. uloge. tako i za onaj budući.akademije . UMESTO ZAKLJUČKA Konačno se na istorijskoj pozornici pojavljuje čovek koji svoj svet i ceo svet koji ga okružuje ne vidi kao svet vladavine muškarca.samo se takvo vaspitanje i obrazovanje nudilo ženi. Plutarh. Shvatanja Komenskog u tom smislu u istoriji čovekove misli i u istoriji pedagogije predstavljaju njihov vrhunac. prema kojoj bi svi ljudi postali pansofisti ili. No. radu i smrti. svestrano razvijene i ostvarene ličnosti.1 odnosno da “ne treba da budu poverene mladim ljudima koji su još nesposobni da i sami sobom upravljaju. uviđajući neprocenjivi značaj škola (onako kako ih je on zamislio) za ljudsko društvo u celini.razred filosofije. jer će biti škola univerzalnih mudrosti. VI politika i VII . već im je omogućen i uticaj na nadzor i razvoj toga sistema.predvorje. pored kolevke i. Mor. istini za volju. univerzalni nastavnici.će se svima otvoriti nove mogućnosti za učenje. deobe nauka i bilo kakvih ograničenja u pogledu vaspitanja i obrazovanja. tako zamišljen. Taj čovek zove se Jan Amos Komenski. možda. ili joj se uskraćivalo svako 93 . Prema njegovim zamislima. Abelar.koje bi imalo glavni zadatak da vodi računa o realizaciji pansofijske ideje i o tome da se vaspitno-obrazovni proces. Pansofijska škola imala bi sedam razreda: I . Kada. ali i plod sazrevanja ideje čije se klice u istoriji pedagogije mogu uočiti analizom dela pojedinih mislilaca. Iako niko od njih. niko od njih (o ostalima da i ne govorimo) nije mogao da se u potpunosti uzdigne iznad svog vremena i da nadvlada sve one predrasude koje su tokom istorije ljudskog društva vladale (a. Rable. za koje je mislio da su svemogući. odvija u svim zemljama na istom nivou. smer napredovanja i za sopstveni izbor vaspitnoobrazovnih izvora i sadržaja. tako i onima koji “sporo misle i pamte” da budu više hrabreni i stimulisani u dostizanju ostalih koji ostvaruju potreban uspeh. dakle pristupačno svima koji budu hteli da se njima služe. Komenski proklamuje svoju pedagogiju. ženama ne samo da je otvoren svaki put u vaspitno-obrazovnom sistemu. Ne postoji nijedan indikativniji dokaz za postojanje ili nepostojanje istinske ravnopravnosti polova u nekoj teoriji o ljudskom društvu. i kod njih je bila prisutna ideja da je ženi mesto u kuhinji. Sem obavezne. Hijeronim Dalmatinac. da Feltre. treba još jednom ukazati na one koji su bili na njenom tragu: Hipija. moralnih vrednosti i pravilnih stavova prema životu. II . kako inteligentnijim učenicima. a istoriju ljudskog društva kao istoriju muškarca. kao ukrasa) . Međutim. Kako bi što veći broj polaznika shvatao nastavne sadržaje. znanja. IV .2 Komenski ni u kojem slučaju ne misli da su ti “pažljivo odabrani ljudi” samo muškarci. što znači i put prema bilo kojoj profesiji shodno njihovim sklonostima i sposobnostima. rad. Komenski u potpunosti uvažava prilagođenost nastave sposobnostima učenika i potrebu individualizacije vaspitno-obrazovnog rada. u krevetu. Sokrat. sve do Komenskog. ideju ravnopravnosti muškarca i žene u vaspitanju nije izveo u potpunosti. položaja i ravnopravnosti žena. posebno u procesu vaspitanja i obrazovanja i u školskom sistemu. kako bi se reklo. programi treba da budu prilagođeni prosečnim učenicima. Takvo univerzalno obrazovanje bilo bi omogućeno univerzalnim sredstvima.sala. univerzalna škola. kaže da “one ne smeju biti poverene bilo kome. Ona će davati svima sve što je potrebno kako za život ovozemaljski. od onog konstituenta te teorije koji se tiče ravnopravnosti muškarca i žene u pristupu i mogućnostima u okvirima sistema vaspitanja i obrazovanja. V .3 Komenskijanski obrt u vaspitanju žena u pedagogiji bio je plod genijalnosti i humanizma jednog pedagoškog zanesenjaka. i danas su prisutne) u shvatanjima prirode. da njihov natprosečni tempo razvoja ne bi bio kočen.teologija (teosofija). kako bi mogla da u svemu zadovolji potrebe svoga muža i njihove (često nazivane “njegove”) dece. nikako ne i njenom učešću u društvenom i javnom životu (sem.razred logike. Platon. eventualno.44 Univerzalno vaspitanje i obrazovanje. Kao jedna od najrasprostranjenijih zabluda. vraćajući svim adamima i evama savršenstvo kojim ih je bog prvobitno obdario.

da bi u XIX stoleću bio sasvim prihvaćen i realizovan ceo njegov 94 . ističući veliku važnost dobrog vaspitanja ženske dece. očito. Nasuprot tome. u potpunosti ugradio ženu kao subjekt i objekt vaspitanja. dakle na pripadnike oba pola.muškarca. upravnice u kući i u vođenju svih kućnih poslova. Propisana je školska obaveza za svu decu do četrnaeste godine života. na češkom. treba početi od prvih godina života. Međutim. autor spisa O vaspitanju devojaka. didaktičkom sistemu Komenski je. naravno. dobro je da poznaje osnovna načela građanske uprave i. socijalni reformator i predan vaspitač. ne bi tako čvrsto stajalo i istoriji pedagoške misli da je bilo zamišljeno kao didaktički i pedagoški sistem samo za muškarce. U XVIII veku sve jače prodiru u školsku politiku i školsko zakonodavstvo evropskih zemalja. i pored toga što je uočio značaj vaspitanja žena. Još puno vremena će proteći dok se ne izgubi potreba da se u pedagoškim spisima posebno razmatraju “vaspitanje žena” i “vaspitanje ljudi”. koji je aktuelan poslednjih decenija i koji nije predmet ove studije. zbog te svoje uloge. u strahu od “učene žene” koja bi. nadbiskup. Fenelon smatra da. neko ko se bavi problemom polne diferencijacije u vaspitanju ne može da nađe ništa “zanimljivo”. Zatim. Upoznavanje sveta koji nas okružuje putem čulnog saznanja. čime su škole u Germaniji dobile stalno uređenje. poziv vaspitačice svoje dece. koristila stečena znanja protiv vladara ljudskog društva . Još za vreme tridesetogodišnjeg rata (1618-1648). može se reći prvi put u istoriji pedagogije zaokruženom. Da bi se to izbeglo. XVIII veku. Takođe. Fenelon. “češka stvar” tada je propala. prema njemu. devojka može da čita dobre knjige. Nažalost. po potrebi. Fenelon još nije dovoljno uznapredovao u svojim zahtevima. Ova uredba proširena je 1648. ne znači da muškarci i žene u toku svog života ne pokazuju statistički značajne razlike u potrebama za specifičnim sadržajima obrazovanja. računaju i sve ono što je svakom čoveku potrebno. U svom. Škole su podeljene na razrede i za svaki razred propisan je poseban metod prema kojem je u nastavu uvedena i očiglednost. Dakle. a to je poziv domaćice. kao vanredni plod dugog i istrajnog rada Jana Amosa Komenskog. Nakon toga. baš kao i sa vaspitanjem muškog deteta. i to na češkom jeziku (popularno nazvanu Češka didaktika). dakle. opet prvi. devojke treba da usvajaju kako bi stekle takvu mudrost. Nastavni plan je proširen prema načelima Komenskog (i Ratkea). Njegova vizija pansofijske i panpedijske polne ravnopravnosti bila je odveć smela i odveć neprihvatljiva i u narednom. i. rđavo vaspitana žena predstavlja veće zlo od rđavo vaspitanog muškarca. (na kraju rata). takvo znanje i iskustvo kojim bi se spremile za svoj istorijski i prirodni poziv na kojem se temelji ljudski život. pedagogija i didaktika u duhu realizma i svetovnih vaspitnih potreba . postavljanje temelja predškolskoj pedagogiji. te ne ustali činjenica da se. na svoj od prirode dat “prepredeni” način. Komenski je shvatanjima o ravnopravnosti polova u vaspitanju postavio nove zadatke pred svoje savremenike i pred sve one koji će se nakon njega posvetiti teorijskom i praktičnom radu u oblasti pedagogije. čitajući redove Djuija (1859-1952). Prema Fenelonu. pokušao je da krene komenskijanskim putem. pa su u njega ušle i realije. To. nije odmakao mnogo dalje od tradicionalnog i patrijarhalnog. Smatrao je da je neznanje za devojku velika nesreća. ali je Rajherova saksonsko-gotska uredba (1642. da zna četiri računske operacije kako bi uspešno vodila knjigu prihoda i rashoda. njegove progresivne pedagoške i didaktičke ideje počele su da ostavljaju dubok trag u školskoj praksi obrazovanja devojaka i obrazovanja uopšte. biće prvi put objavljena mnogo godina nakon njegove smrti). znači još uvek u toku rata) propisivala kako svi dečaci i sve devojčice treba da nauče da čitaju. nadajući se da će ona poslužiti formiranju jednog novog češkog narodnog školstva namenjenog deci oba pola (kao takva. svaka žena mora da zna da pravilno čita i piše. ali to je već neki drugi problem.sve to. jer sve navedene sadržaje. Fenelon (Fransoà /François/ Fénelon) (1651-1715). pišu. sasvim podrazumeva da se ono što je napisano ili izgovoreno odnosi na dete. na prvom mestu. osnove poljoprivredne ekonomije. jer Djui probleme edukacije razmatra polazeći od toga da se podrazumeva da se sve odnosi na celu ljudsku populaciju. treba da se upoznaje sa uređenjem “malih škola” i sitnijih zanata. kada je reč o vaspitanju. Lok (1632-1704) nije tako mislio. kao na pojam u okviru kojeg potpuno ravnopravno ulaze potpojmovi “dečak” i “devojčica”. U pedagogiji. odbacivanje sholastičkog verbalističkog sistema. kao što su istorije grčke i rimske kulture ili istorija sopstvene domovine. nakon Komenskog ništa više nije moglo da bude kao do tada. Komenski je (u periodu 1627-1632) napisao Didaktiku. te da zbog toga sa njenim vaspitanjem.obrazovanje. bolje je žensku decu vaspitavati u kući pored valjane i pametne majke i dobrog kućnog učitelja nego u manastiru ili školi. već za života Komenskog. Takav veliki um kao što je Rusoov (1712-1778) vratiće u tom pogledu točak razvoja pedagogije ponovo unazad.

Pregled rimske književnosti.pedagoški program. 1975. 31. Beograd. Bahtin Mihail. O emancipaciji žena kod Platona. Beograd. Beograd. Biographical Truth . University Press. Allen P. Svesci. 29. str. 1960. Zagreb. Zagreb. Atanasijević Ksenija. Retorika. Auerbah Erih. 1963. 1-2/1982. Erasmus. 16. 340-344 18. Zagreb. Anderson Maxwell. 35. Stožeri kršćanske vjere. Beograd. Köln. 3. 32. 1994. 24. Blarer Barbara von. Barbarić Damir. Burckhardt Jacob. Aristotel. 1981. S. Kršćanska sadašnjost. Problem duša . Mimesis. Zagreb. Opus epistolarum Desiderii Roterodamus. Kultura renesanse u Italiji. Boglioni Pietro.tijelo. Kolarčev narodni univerzitet. Nolit. Aristotel. Zagreb. 3/1976. Seattle. Montenj. S. 1987. Bazala Albert. 1987. Globus. War and Peace. Beograd. 1986. Abaelard. Pisma o Kristu i Duhu. William Sloane Associats. 1990. Carporino Jérôme. Adams Robert P. 1906. 1978. Naprijed. BIBLIJA. 23. Zagreb. New York. 2/1917. Obnovljeni život. I-XIII. 6. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Naprijed. Beograd. Zagreb. O duši/Nagovor na filozofiju (Protreptikos). Akvinski Toma. Zagreb. 1951. Sremski Karlovci/Novi Sad. Beograd. 8. Izabrano djelo. Erazmo. Beograd. 25. I-X. 38. Svezak I. 12. 14. Allen P. Stari i Novi zavjet. 2. New Haven/London. Politika Platonovih zakona. stoljeća. Anderson Judith H. 1978. Centar za povijesne znanosti Sveučilišta u Zagrebu. 95 . Politika. 22. 1989. Augustin Aurelije. The Age of Erasmus. Matica hrvatska. 19-20/1970-1971.g. 1982. 20. Beograd/Ljubljana. Zagreb. str. 1981. Nikomahova etika. 13. 1982. 26. 1950. Vekovi detinjstva. kao jedan od osnovnih pokazatelja ostvarenja njene ravnopravnosti uopšte i kao najvažniji pokazatelj stepena demokratičnosti svakog društva. Vuk Karadžić/Prosveta/Mladinska knjiga. Javila se i posebna grana istorije pedagogije komeniologija. Rim (u razdoblju najvišeg uspona). Symposion. str. Makarska. 1981. Russell and Russell. Bahofen Johan Jakob. Carré Meyrick H. Pesimizam Prodika sa Keosa. Die Briefe des Sir Thomas More. Matrijarhat. 19.The Representation of Historical Persons in Tudor-Stuart Writing. 24/1984. O Državi Božjoj. University of Washington Press. BIGZ. Alken Leon-E. 15. 4. Benzinger Verlag Einseideln. 1967. Birket-Smith Kaj. 12 vol. Nešto iz historije duševnog razvoja žene do početka 19. Ženski svijet. 1976. te dalje razvijan i upotpunjavan. 1980. Služba Božja. Zagreb. Nolit. Latina et Graeca. Aristotel. b. Oxford. 1986. Dereta. 37. Zagreb. Antički Rim (Panorama jedne civilizacije). Aristotel. 21. proći će još puno godina dok žena i u teoriji i u praksi ne ostvari potpuno pravo na obrazovanje i napredovanje prema soptvenom izboru. 17 Atanasijević Ksenija. Makarska. 5. Kršćanska sadašnjost. 1949. Istra. Bazilije Velikih Duh Sveti. Nezavisno izdanje Slobodana Mašića. Brajčić Rudolf. 27. KORIŠĆENA LITERATURA 1. 54-68 33. Vještice i demonološka pučka vjerovanja u srednjem vijeku. 116-128 30. Naučna knjiga. Oxford. Sremski Karlovci. Yale University Press. Kršćanska sadašnjost. ZZUINS. Antički filozofi (III): Plutarh. Atanazije Veliki. Pula. 28. Povijest filozofije. Ipak. str. Eva ili Djevica (Negativna filozofija žene). str. New York. Beograd. Beograd. 1906-1958 7. 1962. Ženski pokret. Kršćanska sadašnjost. Akvinski Sv. BIGZ. The Better Part of Valor: More. Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Augustin Aurelije. Matica hrvatska. 10. 1978. 1/1/3. Albala Paulina. 1926. Colet and Vives on Humanism. Bićanić Nikola. Beograd. Ispovijesti. Zagreb. 109-116 36. 8/1923. str. Arijes Filip. Barefoot in Athens. 9. 1984. 222-234 34. Budimir Milan/Flašar Miron. 1496-1535. Zagreb. Toma. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 1980. Bulić Vinka. 1991. Split. 100-103 11. Putovi kulture. Služba Božja.

London. Zagreb. 2/1952. Istoriska pedagogika. 1898. 41. 1939. 56. Roman Life in the Days of Cicero. Naklada građanske tiskare. Zagreb. str. 59. 1938. Beograd. Beograd. IU Naučno delo. 1961. Beograd. 1949. Čop Milivoj. Globus. 1968. Novi Sad. 70. Rasprave u Tuskulu. 50. Ellis Havelock. Despotović Petar. 1990. 1941. 72. 49. str. Beograd. str. 61. Beograd. Realists and Nominalists. Đorđević Jovan. 80-90 64. Oxford. Istituto della Enciclopedia Italiana fondata da Giovanni Trecani. kolo VI. Đurić Miloš. Zagreb. ZZIU NR Srbije. Đurić M[iloš] N. Književna zajednica Novog Sada/Dnevnik. Espasa-Calpe. Sa drugima i sobom (Fransoa Rable). Teizam i ateizam u povijesti odgoja. Engel Père Eugène. Đuriš Miloš N. Seeley And Co. 1968. Zagreb. Sarajevo. 1886. Đurić Miloš. 1987. Enciclopedia univeral ilustrada Evropeo-Americana. Studije i eseji o humanizmu. 1984. 67. Aldus Books. Carré Meyrick H. Beograd. Bauba mitska vulva. 1980. 71. University Press. O krajnostima dobra i zla. 81. Savez udruženja pravnika Jugoslavije. 1959. Delimo Žan. Pedagogija. I/II. 51. Borba ideja. Đurić Miloš N. 1984. 1968. The Old World: Discovery and Rebirth. Dimitrijević Raško. Matica hrvatska. 76. Pravno-filosofska shvatanja Eliđanina Hipije. 1957. Cambridge. 55. 1960. 66. 75. 47. 1988. Beograd. Istorija helenske etike. 42. Psihologija seksualnosti. 1935. Iz helenskih riznica. Savremenik Srpske književne zadruge. Srpska književna zadruga. Ćepulić Drago. August Cesarec. 69. 1968. Separat časopisa Učitelj (2-3/1934). Oxford University Press. Chesterton G. Kristova majka u našem životu. Beograd. Istorija reformacije. 62. Daiches David/Thorbly Anthony. Đurić Mihailo. Novi Sad. Zagreb. Novi Sad. 1950. 53. Church J. 43. Cicerona M. 80. Beograd. Otac zapadne kulture. Beograd. Istina. Beograd. (Vives J. Dvorska knjižarnica M. Zagreb. 40. Enciclopedia Italiana. Đurić Mihailo. 65. Ciceron Marko Tulije. Đurić Miloš. Before and After Socrates. Chlapec-Đorđević Julka. Reč. Đurić Mihailo. Novi Sad. 44. Greh i strah. pp. Radnička štampa. 1986. 1980. Sokrat i njegovo etičko učenje. 713-720). Roma. Ciceron. 1974. Sofisti i njihov istorijski značaj. Cornford F. London. 1975. Đorđević Jovan. Čedvik Džon. Tulija. Na izvorima umetničke lepote (Ogledi o Homeru). Matica hrvatska. 1975.39. Istorija helenske književnosti. Humanizam kao politički ideal (Ogled o grčkoj kulturi). 1936. Matica srpska. knjiga 24. Madrid. Beograd. 1998. Geca Kon. Beograd. 1902. edizione 1949. Homersko pitanje. Đurić Miloš N. Izabrani govori. Durant Vil. str. L. 1937. 1955. 1974. 1932. 1934. 155-170 60. Živa antika. Narodno delo. 54-57 57. 48. 1951. Platonova akademija i njen politički rad. Đurić Miloš. Matica hrvatska. 162183 68. Beograd. Beograd. Delimo Žan. Rad. K. 96 . Srpska književna zadruga. 46. Intimna prepiska. Devereux Georges. 1958. M. Um caruje (Životi i mišljenja velikih filozofa). Skoplje. 63. Đakovački Selci. 79. Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Književna zajednica Novog Sada/Dnevnik. Ciceron Marko Tulije. Dvorniković Vladimir. Beograd. Značaj nadmetanja za grčku prosvetu. I/II. Beograd. IP Veselin Masleša. 45. Žensko pitanje (Antologija marksističkih tekstova). Župski ured. Beograd. Filozofski spisi. Rijeka. Otokar Keršovani. Paideia. Tomo LXIX. Prosveta. Nova knjiga. Zagreb. 74. 52. Geca Kon. Ličnosti: studije i eseji. Srpska književna zadruga. 78. 77. Strah na Zapadu. 58. Ciceron. Stajića. 54. O životu i seksu. Naučna knjiga. 1987. 1/1970. Đurić Miloš N. Dobra vest. Čedvik Oven. Beograd. 1932. Ogledi iz grčke filosofije i umetnosti. 73. 1986. Ellis Havelock. Ltd. Naučna knjiga. Život i rad. Demonet Marie-Luce. Beograd. Novi Sad. Mikenski svet. Dukat Zdeslav. 4/1994. Filozof jezika. Shvatanja Komenskog o moralnom vaspitanju.

Samostalno autorsko prevodilačko izdanje. Kultura. Zagreb. 1982. Beograd. 1974. 1994. tiskovnog društva. Beograd. Izbor iz dela Jana Amosa Komenskog. b. Žena. 119. 121. 1969. SKZ. Humanizam i teologija. Naprijed. London/New York. Ivić Ivan. Rimsko carstvo (Narodi i civilizacija). 1986. Já Michel de Montaigne. Vuk Karadžić. 87. Zagreb. 1953. Novi Sad. 110. Pavlove poslanice Timoteju i Titu. 113. Beograd. Naklada i tisak Hrv. 84. Novi Sad. Zagreb. str. Letopis Matice srpske. 7-8/1950. O Gospodinu Isusu (Pavlove poslanice u obliku molitve). Kruševac. 115. 1988. 1980. Rituali i seksualna sakaćenja. Žena. Collier-Macmillan Limited/The Macmillan Company. 90. katol. 86. Grafički zavod Hrvatske. str. 1977. Guthrie Donald. 89. Flacelière Robert. Ilijada. Paideia: Oblikovanje Grčkog čoveka. 1/1970. Toma Mor ili čovjek za svako vrijeme. Homer. 1/1970. Zagreb. Biblija u svetu društvenih promena. 1990. pp. Zagreb. Beograd. Albert Bazala. Književnost. Gagarin Michael. R. Sudbina žene. Pavao. str. Nolit. Rimska civilizacija. Beograd. Koprek. 1908. brak i obitelj u katoličkoj socijalnoj doktrini. Poslovi i dani. 98. Beograd. Novi Sad. Književna zajednica Novog Sada. Jelo iza manastirskih zidina. Medeja/Hipolit/Ifigenija. Kultura renesanse. Komenski i psihologija. 23-44 108. 1986. Naprijed. Howie George. Praha. 1935. Jovanović Slobodan. Jesen srednjeg veka. 209-259 111. Obnovljeni život. Gurevič Aron. 128-151 85. Beograd. Pohvala ludosti. Sarajevo. sveska 1. Kanlif Bari. 96. Sokrat/Buda/Konfucije/Isus. Sarajevo. Finci Eli. Koncepcija sistema obrazovanja i odgoja kod Komenskog. Matica srpska. Beograd. Jogan Maca. Hoz Victor Garcia. Zagreb. 21-44 101. Euripid. str. Jarak Vjeko. Hojzinga Johan. 12-18 117. 118. Grad sunca (sa Komentarom o piscu Gaja Petrovića). 1/1970. knjiga 317. Pedagogija. Naučna knjiga. 93. Garen Euđenio. Jeger Verner. 1991. Fransoa Rable. Jurišić Mario. 1990. Udruženje katoličkih svećenika SR Bosne i Hercegovine. Matica srpska. Hebrejski mitovi (Knjiga postanka). 1966. Les Grandes Pédagogues (sous la direction de Jean Chateau). 107. 103. 122. 1968. Hen Józef. 1968. 1982. 1985. I/II. Berk. Kampanela Tomazo. Zagreb. 83. Jean-Louis Vivès pédagogue de L’ocident (1492-1540). Hojzinga Johan. Erazmo Roterdamski. Zlatna grana. Beograd. S Majkom milosrdnom. DIPH. Kategorije srednjovekovne kulture. 1968. Izdavački zavod Jugoslavia. Zagreb. Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1980. 1988. 1960. Berkeley/Los Angeles/London. Geca Kon. Pedagogija. Hlapec Đorđević Julka. Jaspers Karl. Hilsdale Paul. Early Greek Lanw. 120. Homer. Kampanela Tomazo. Novi Sad. Erazmo. Split. Beograd. Paris. 1987. Zagreb. Novi Sad. Press Universitiares de France. Historija prostitucije. Frezer Džems Džordž. Nolit. 35-46 109. Holzner Josef. g. 104. Dobra vest. Jaeger Werner. 1966. Veselin Masleša. University of California Press. 1953. Vuk Karadžić/Jugoslovenska knjiga. Matica srpska. Aristotle On Education. Makiaveli. Graves Robert/Patai Raphael. 92. str. 1979. Jeronima.82. Franković Dragutin. svezak drugi. Novi Sad. Iz istorije političkih doktrina (Platon. Heziod. Odiseja. 97. 97 . 4/1985. Kršćanska sadašnjost. Matica srpska. str. 95. Pedagogija. Bagdala. Izabrane poslanice Sv. 106. Henriques Fernando. Jarak Vjeko. Grad sunca (sa studijom Pola Lafarga o Tomazu Kampaneli). Matica hrvatska. 100. Marks). Beograd. 114. Grčka u doba Perikla. Epoha. 1986. 116. str. Foser Norman. Grimal Pierre. Beograd. Zagreb. 1983. Mudrost grčkog naroda u priči i pjesmi. 1937. 4/1974. Gams Andrija. Zagreb. Novi Sad. 311-337 112. 91. 105. 1968. 99. Beograd. Kaja Žaklin. 1928. Odeon. Toma Mor. 102. 68-79 88. 94. Beograd. Beograd.

Prosvjeta. 125. Pedagogija. 129. 49-63 151. Naprijed. Mika Cvjetko. 156. 159. Sv. Jerolim Dalmatinac. Paris. 1971. Press Universitaires de France. Marinković Josip. Pedagoško društvo NR Srbije. Beograd. Küng Hans. Lee Sidney. 164. Kultura. Beograd. Materinska škola. 150. Knjižara Svetlost. Kostić A[leksandar]. Aristoteet son ècole. Naučna knjiga. Lazarsfeld Sofija. Ikonomija. str. Beograd. 134. Sarajevo. 1992. 135. Svet u slikama. Macmillan. Srpska pravoslavna štamparija. 160. Svjetlost. 1883. Komenski Jan Amos. Koplston Frederik. Kinsman Robert S. Morus. Veselin Masleša. Sarajevo. 143. Los Angeles/Berkeley/London. Kiš Danilo. Ogledi o vaspitanju. Editions Garnier Frères. Mirosavljević Veljko. Razgovori hetera. 1999. Ksenofont. Bakar. 1940. 126. Historija seksualnosti. Ženski eros i civilizacija smrti. 1904. Montenj. i. Montaigne. Grci. 1967. 163. Prosveta. 142. 1933. 1967. University of California Press. Marić Sreten. Klika Josip. Mladost. 138. Jan Amos Komenský . 1988. 1961. Život i rad Ivana Amosa Komenskoga. Beograd. 1967. 1932. Optimizam Jana Amosa Komenskog. Great Englishmen of the Sixteenth Century. 168. Musić August. Utopija. str. BIGZ. 1942. Državna štamparija. 1936. Kršćanska pedagogija. 1-2/1953. Žena i crkva. 1964. 155. Kuničić Jordan. Izdavačka knjižarnica Gece Kona.1982. 144. 136. Štamparija Nikole Stefanovića. 132. Margetić L. Sloboda u svijetu: Sir Thomas More. Zagreb. 1962. Komenski Jan Amos. I. 139. Paris. 1970. 154. Zagreb. Istorija starog Rima. Ostrava. New York. 1974. Sremski Karlovci. Obrazovanje govornika. Istorija pedagogije. Kvintilijan Marko Fabije. 140. 1862. 4/1994. 1973. Beograd. Beograd. Beograd. London. Kultura. 146. 1962. 1974. 1986. 98 . D. Ogledi. Grčka i Rim. 109-139 152. b. Beograd. Nacrt grčkih i rimskih starina. 124. Matković Ljiljana. Essais. 148. str. 1963. Le Goff Jacques. 1979. London. Beograd. Beograd. Životi i mišljenja istaknutih filozofa. Kultura. Vasiliju Velikom. 170. 1904. Montaigne Mihailo. 162. GZH. Beograd. 1963. Geca Kon. Desselbrunnera. 1987. Kaucki Karl. 1/1973. str. Velika didaktika. 141. 161. Milićević M[ilan] Đ. Montenj Mišel de. Ksenofont. 147. Tomas Mor i njegova Utopija. i. Moreau Joseph. Beograd. Tome I et II. Zagreb. Biološka tragedija žene. Naprijed. 1980. Utjemeljenost odgoja u filozofiji. Trijumf smeha. Reč i misao. 1985. 1977. Skoplje. Košiček Marijan. 1953. Anchor Books. Beograd. 166. 133. Nemilov A. Tisak R. Archibald Constable and Company Ltd. Kako žena doživljuje muškarca. 1871. Mor Tomas. Zagreb. Komenski Jan Amos. Beograd. pedagoško-književnoga zbora. Montenj Mišel de. The Ideas of the Woman Suffrage Movement. Majnarić Nikola. Ogledi. 1980. 72-75 127. Lefevr Anri. 63-67 137. Beograd. Eseji. Kraditor Aileens. Kršćanska sadašnjost. Beograd. Skoplje. Loyola Ignacio de. Zagreb. Beograd. Zadar. Misli ob uzgoju djece. 1980. Zagreb. A. Kumperá Jan. 128. Kito H. F. Katunarić Vjeran. Leartije Diogen. Novi Sad. Krneta Ljubomir. 1892. Izdanje knjižare braće Zakmanovića i komp. 1981. Nausikaja. Political Thinkers. ZZIU. Beograd. 1991. Zagreb. Muschamp David. Izvadak iz estetičkoga komentara Franje Markovića. Privredno finansijski vodič. 1984. Naklada Hrv. 145. Posebni otisak iz Zadarske revije 3-4/1974.poutník na rozhraní v) kA. BIGZ. Intelektualci u srednjem vijeku. 1922. Beograd. Načela jezuita. Žena-pol žena-čovek. Zagreb. 1967. Matica srpska. Ogledi. Montenjevi ogledi (Odabrane strane). V. Beograd. Živa antika. Zagreb. Beograd.123. Miškin N. Zagreb. 149. Amosium servis/Nakladatelskí svoboda. 153. IP “Žarko Albulj”. 130. 165. 1967. Skoplje. Reč. Istorija filozofije. 1/1970. 157. 169. Školska knjiga. BIGZ. Lukijan. 167. Uspomene o Sokratu. O starogrčkom nasljednom pravu. The Darker Vision of the Renaissance. Mit i seks. 158. b. 131. Družba katoličkog apostola. Živa antika.

Beograd. Platon. Pejanović Snežana. 1977. 1963. Studentski centar. Ćirila i Metodija. Misli o vaspitanju. 200. Beograd. Počela. Mitovi o ljubavi. Rađanje evropske civilizacije (Uredio Michael Grant). 173. Rad. Prosveta. Rebić Adalbert/Gaechter Paul. HKD Sv. Obrazovanje odraslih u delu J. Thomas More and Erasmus. 1/1970. Beograd. Zagreb. str. Pantić Miroslav. 210. Beograd. Platonov Lahet. Burnse Oates. Zagreb. 1967. Platon. Ženske studije. Zagreb. Beograd. 194. E. Reynolds E. London/Cambridge Massachusetts. Sarajevo. Obod. Rim i rano hrišćanstvo. 180. 202. IP Veselin Masleša. Platon. 1987. 213. Slobodné slovo. 1970. 129-139 215. Beograd. Papini Giovanni. 208. Beograd. Pedagogija. Beograd. 1967. Matica srpska. 190. Rabelais François. Izdavački zavod Jugoslavia. 1894. Rad. Platon. str. Rable Fransoa. Beograd. O prijateljstvu. Beograd. Od reči do vizije sveta: Rableova poetika imaginarnog. 1970. Rogers Elizabeth Frances. Savićević Dušan M. 50-53 172. Beograd. Jan Amos Komenský. Filozofske osnove pogleda Jana Amosa Komenskog. 204. Kultura. 199. 1964. Pedagogija (tematski broj o Komenskom). Država. Kratil. Beograd. 182. William Heinemann Ltd/Harvard University Press. Naprijed. Odbrana Sokratova/Kriton/Fedon.171. Benedikta. 1979. 91-111 181. Timaj. I. Oeuvres Complètes. 133-135 198. Praha. A. 184. in 16 volumes. Slovima Ivana Martina Divalta. Slavni likovi antike. 179.Fakultet političkih nauka. Beograd. 193. 27-34 201. Benediktinski priorat. Novi Sad. 1/2. 1/1970. 1939. Helenski vidici (Eseji). Humanizam i renesansa. Mudre izreke spartanskih žena. Naklada Hrv. Tumačenje Poslanice Efescima Svetog Apostola Pavla. 176. Potkonjak Nikola M. Platon. 174. Origen. 196. The Correspondence of Sir Thomas More. Zagreb. 183. Plutarch’s Moralia. Ijon/Gozba/Fedar. Paris. Misli o uzgoju. 1975. Begrad. 1908. 1982. 1980. 177. 1976. 1947. Zakoni. Ossik. 207. Novaković Jelena. Beograd. Beograd. Platon. 1987. 191. 1985. Pedagogija. Beograd. 1963. 1/1970. 178. Ross Sir David. Pejtman Kerol. Dečje novine/Prosvetni pregled. 1965. hrv. Beograd. Pedagogija. Platon i Ciceron. 1984. 206. Platon. Zagreb. Platon. 1985. Moralni problemi u odnosima između muškarca i žene. Loeb’s Classical Library. Split. Savić-Rebac Anica. Dijalozi/Odbrana Sokratova/Kriton/Fedon/Menon. Meteun and Co Ltd/Barnes and Noble Inc. NIRO Književne novine. Sveti Augustin. 1779. O jeziku i saznanju. 203. Platon. Beograd. Izdavačka knjižarnica Branislav Cerović-Ajhštet. Fileb i Teetet. Platon. Gargantua i Pantagruel. Meneksen/Fileb/Kritija. 1950. Marija Majka Crkve. str. 4/1994. Riper R. BIGZ. London. Platon. str. Zagreb. Pavičić Nikola. Zagreb. Manastir Ćelije kod Valjeva. Pešić Zagorka. Beograd. 205. Reč. zemaljske vlade. Srpska književna zadruga. 1983. pedagogijsko-književnoga zbora. 1969. Ritter Joachim. 99 . ProFemina. Katehetski salezijanski centar. Aristotle. 1983. Komenskog. 55-62 175. BIGZ. Plutarh. str. 187. 1968. J. 1955. 1957. Kultura. g. 11/1977. Pravilo Sv. Beograd. 212. b. 197. Rabelais F[rançois]. Symposion. 209. Samogovorenja illit dushevni razgovori Svetoga Augustina biskupa. 1976. Kultura. Rougemont Denis de. Demokratičnost i rodoljublje u pedagoškoj misli Komenskog. 192. 1/1970. 188. Informator . Kršćanska sadašnjost. 186. Beograd. Metafizika i politika. London/New York. 1981. Beograd. Princeton University Press. Cetinje. Platon. Popović Otac Justin. Protagora/Gorgija. str. 189. 211. NIRO Mladost. Marija u Bibliji. Tkon-Čakovec. Društvena jednakost i emancipacija žena. BIGZ. Kralj.-dalm. 195. 1/1995. 1966. 185. Palov Mihailo. Pališenský Josef. Beograd. 1987. Izdavačka knjižarnica Rajković. Zagreb. 214. Gornji Milanovac/Beograd. 1962. Gallimard. 1979.-slav. BIGZ. Princeton. Plutarh.

str. Šagi-Bunić Tomislav J. Split. 246. The Greak Polis (Readings in Western Civilizacion). 240. 1986. Seneka Lucije Anej. 253. Matica srpska. Prosveta. Prilog antropologiji spolnosti s povijesnog gledišta. Beograd. 247. 2/1967. 19-20/1970-1971. 230. ed. first printing. Voices from Women’s Liberation. Zagreb. by Robert Browning. Govori-1. Univerzitet u Novom Sadu. 220. 1986. Beograd. 252. Doživljaji Svetoga Jeronima. Rasprava o blaženom životu/Odabrana pisma Luciliju. 1996. g. Zagreb. Tripković Gordana. Skoplje. Rimsko pravo. Savremena administracija. Portland House. str. Kršćanska sadašnjost. 46-49 243. 241. Stanojević Obrad. Šoptrajanov Georgi. 1978. Schmidt Wolfgang. Beograd. Iz strane i uporedne književnosti. Istorija političkih i pravnih institucija. Wien. The University Press. 221. Chicago. Zagreb. str. The University of Chicago Press. Tomić Celestin. New York. Reč i misao. Adkins and Peter White. svätec. 1982. 100 .216. Sveti Augustin. Novi Sad. Zagreb. str. Beograd. New York. str. Reformni poduhvat Komenskog u Šarošpataku. What Plato said. Zagreb. I. 1970. ed. Vizija pansofije u Komenskog. 248. The Works of Plato. Život Svetoga Pavla. 1986. Seuffert Josef. Vyskočil František. Jowett. Suhodolski Bogdan. Logos. by Arthur W. O gnevu. Szasz Thomas S. Otajstva i tajne. 1/1970. Rimsko privatno pravo. Shorey P. 227. Makarska. Erazmo i Cervantes. Sympision. Svesci. 217. s. Zagreb. 255. 245. Pedagogija. New York. s. Sveti Ambrozije. 13/1969. 224. 1982. Sarajevo. 231. Sveti Ciprijan. Šegvić Kerubin D. 1971. štátnik. 1968. u Mađarskoj. 1990. Spis o djevičanstvu. Tudor Publishing Company. Vimer Rudolf. MIT. Byzantine and Modern. H. 254. Beograd. Temeljni obrisi Pavlove teologije. 238. 1987. 1978. Stojčević Dragomir. Eros. GZH. Zagreb. i. 1989. HKD. Filozofski fakultet. Pedagogijata na Mišel de Montenj. Svjetlost. Tomić Celestin. str. Proizvodnja ludila. 1972. 239. Mit o majci u hrišćanstvu. Predplatonska erotologija. Sveti Grgur iz Nise. Provincijat franjevaca konventualaca. b. 223. 140-151 249. Zagreb. Beograd. 235. The Greeks: Classical. Skopje.a. Naklada Društva svetojeronimskoga. 63-79 250. Verlag. 1990. Makarska. Kristološka mariologija (Homilija Prokla Carigradskog o Bogorodici). 236. Brno. Vydavatel’stvo ALFA. A Signet Book from New American Library Times Mirror. 41-53 218. knjiga III (Proza). Tomáš Morus. 1918. Upoznajmo Bibliju. Istočni grijeh i poligenizam. 1987. Tavris Carol/Offir Carole. Jedinstvo Crkve/Euharistija/Molitva Gospodnja. 232. 234. str. Mladost. 225. Seneka. Zbornik radova. Seneka Lucije Anej. 242. Mythos. Verlag der Osterreich ischen Akademie der Wissensechaften. 229. Pedagogija. Kršćanska sadašnjost. Svesci. 1932. Služba Božja. 226. Zagreb. b. Chicago/London. 1992. O Mariji. 2-7 228. Strle Anton. Pisma prijatelju. Zagreb. 219. Nolit. Najduži rat. Tacit. Šamić Midhat. Cvetovi i tla. Split. Tot Lajoš. Makarska. Zagreb. Vollmer Emil. 1987. Matica hrvatska. 1967. Služba Božja. Ujević Tin. Beograd. 311-331 251. Beograd. Vukasović Ante. Beograd. Upoznajmo Bibliju (Tematski broj posvećen Mariji). a. Bratislava. Provincijat franjevaca konventualaca. 47-54 256. 244. 237. 1976. Anali. 19-20/1970-1971. Prosvjeta. 1982. Berlin. Blok. Stanojević Obrad. Schipperges Heinrich. Izabrana djela. Moderna filozofija čoveka. Grafos. Naučna knjiga. Symposion. Sveti Bernard. 1964. 222. Kršćanska sadašnjost. 1982. Savao Pavao. 1984. b. Zagreb. 233. Novi Sad. Jan Amos Komenský. 1987. Homo discens: Studien zur pedagogischen anthropologie bei Thomas von Aquin. 1988. Beograd. Savić-Rebac Anica. 1982. translated into English with analyses and introductions by B. 1988. Šušnjić Đuro. Služba Božja. i. Misla. 1/1970. 1933. Marija Majka vjere.

4/1994. Zagreb. Sir Thomas More engleski Sokrat (1478-1535). New York/London. Weissgerber Josip. obrazovanje – između duhovnosti i politike. 263. 1974. Zlatousti Sveti Jovan. 261. 1983. Zamorovský Vojtech. b. 1974. Walsh James J. Žukovski Fransoaz. Opća povijest pedagogije. 264. Žene. Biblioteka Juraj Habdelić. 62-63 101 . Tome Akvinskoga (1274-1974). Zweig Stefan. Beograd/Gornji Milanovac. Zagreb. 1988. Aristotle’s Conception of Moral Weakness. Školska knjiga. G. Trijumf i tragika Erazma Roterdamskog. Pouke o vaspitanju dece.257. religija. 267. Provincijat Družbe Isusove. 1978. Školska knjiga. Rasprava o ženama. 258. Dominikanski provincijat. Krnjevo. Beograd. g. 262. Nakladni zavod. Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica i Crkvena opština Krnjevo. str. Weissgerber Antun. Zlatoustove besede u srpskom prevodu. 265. Zlatousti Sv. Velika borba između Krista i Sotone. Zagreb. Zagreb. Zagreb. 266. 269. 1977. 1882. O vaspitanju dece. Kršćanska adventistička crkva. 1962. Nakladna knjižara braće Jovanovića. 2001. Grčko čudo. Pančevo. White E. Beograd. “Evo ti Majke” (Marijanska razmatranja). Zagreb. Zaninović Mate. 1990. Zbornik u povodu 700. obljetnice Sv. 259. 268. Cetinje. Columbia University Press. Žlebnik Leon. Zagreb. 260. Jovan. Svetigora. Prosvetni pregled/Dečje novine. 270. Reč. Umetničko-istraživačka stanica NANDI. 1987. Opšta istorija školstva i pedagoških ideja. 1963.