You are on page 1of 28

Srpska Bosna

Pregled

Shvatanje Konstantina Porfirogenita iz prve polovine X vijeka da je Bosna bila dio drzave Srbije nije
usamljeno. U tom smislu svjedoce i drugi pisani izvori, nezavisno jedni od drugih. Jovan Kinam naziva
bosanskog bana Borica (oko 1154 — oko 1164) „egzarhom dalmatske zemlje Bosne”, pri cemu isti pisac
naziva Srbe „Dalmatima”. Zatim navodi da rijeka Drina odvaja Bosnu od „ostale Srbije”. U njemu
savremenom izvoru, u Ljetopisu popa Dukljanina, stoji da se Srbija („Zagorje”) dijeli na Rasu, od Drine na
zapadu do Lipljana i Laba na istoku, i na Bosnu, koja se prostire od Drine na istoku do Borove planine na
zapadu. Prema prepisci papske kurije, od 1187. do 1238. godine Bosna se navodi kao „kraljevstvo Srbije,
koja je Bosna” („regnum Servilie, quod est Bosna”). U istom smislu svjedoce i povelje velikog bana
bosanskog Matije Ninoslava, koji u poveljama izdatim Dubrovackoj opštini svoje podanike izricito naziva
Srbima. Prema odredbi povelja predvida se „ako tuzi Srbin Vlaha, da se sude pred knezom dubrovackim, a
ako tuzi Vlah Srbina, da se sudi pred banom”. Povelje bana Stefana II Kotromanica (1322 — 1353) o
Stonu 1333. godine pisane su „dvije latinsci a dvi srьpscije”. Za njegove vlade dolazi do isticanja posebne
drzavnosti Bosne, i to je rezultat samodrzavnosti bosanskog vladara u odnosu na Nemanjice. Oni su u
svojoj vladarskoj tituli imali etnicku odrednicu „kralj sve srpske zemlje i Dioklije i Dalmacije i Travunije”,
„kralj sve srpske zemlje i pomorske”, „kralj i samodrzac svih srpskih zemalja i primorskih”. Stoga ban
Stefan II naziva drzavu Nemanjica „Raškom”, a cara Dušana „carem raškim”, a ne „carem Srba i Grka”,
jer bi iz toga proizlazilo da je bosanski ban, koji takode vlada Srbima, bio u vazalnom polozaju prema
Dušanu. Odlazak u manastir Mileševu i krunisanje Tvrtka za „kralja Srba, Bosne, Pomorja i Humske
zemlje” 1377. godine sasvim je razumljiv korak koji proishodi iz drzavne tradicije Bosne. Najviše zbog
odsustva podrške Srpske patrijaršije, koja je pripala knezu Lazaru Hrebeljanovicu, Stefan Tvrtko I nije
mogao da odigra ulogu obnovitelja jedinstvene drzave srpskog naroda.

Ban Matej Ninoslav

Tekst koji govori da u Bosni, po ovom bosanskom vladaru, zive samo Srbi i Vlasi

N esumljivi dokaza da su u srednjovijekovnoj Bosni zivjeli srbi i to dok se ona jos
prostirala samo u Sarajevskom i Zenickom okrugu (u dolini rijeke Bosne). U
medjunarodnom ugovoru o raspodjeli nadleznosti u dubrovacko-bosanskim sporovima
ban Matej Ninoslav eksplicitno svoje podanike naziva "srbljima" a dubrovcane "vlasima".
Za prevaru ucinjenu od strane vlaha srbinu ugovara se sud bana (bosanskog), a za
prevaru srbina nad vlahom sud kneza (dubrovackog). Nazivanje dubrovcana vlasima kao
i latinsko ime njihovog kneza govori nam da su dubrovcani jos uvijek bili romani, dok su
bosnjaci uveliko srbi (i osjecaju tu razliku)..Sve je napisano u vrijeme kada se Bosna
nalazila na preko 100 kilometara od od dubrovacke granice - dakle nisu bili susjedne
zemlje i ugovor se ne odnosi na srpska plemena u zaledju Dubrovnika. U Srbiji su za to
vrijeme na vlasti nemanjicki kraljevi i oni se granice sa Dubrovnikom. To Bosni
neuporedivo slabijom i manjom (i bez statusa kraljevine) nesmeta da se odredjuje kao
srpska.

Vidjeti u:Lj. Stojanovic - "Stare Srpske povelje i pisma", I., 8, 9-10.
(Povelja Mateja Ninoslava, sina Radivoja, 1232-1235.)

Ban Matej Ninoslav
1232-1235

U ime Oca i Sina i Svetago Duha amin!
Az rab Bozji Matej, a odmjelom Ninoslav, ban bos'nski veliki, kle se knezu
Dubrov'ckomu Zan Dandolu i vsej opcine Dubrov'ckoj.
Takom s'm se kletv'ju klel, kakom se je ban Kulin klel:
Da hode Vlasi svobodno, ih dobit'k, tako kako su u bana Kulina hodili, bez vse habe i
zledi. A ja kudje oblada, tudje si hodite prostrano i zdravo, a ja prijati kako-re sam sebje,
i nauk dati od vse zledi.
A se pisah, imenom Desoje, gramatig bana Ninoslava, velijega bos'nskoga, tako vjerno
kako-re u prvih.
A se jeste: ako vjeruje Srbljin Vlaha, da se pri pred knezem; ako vjeruje Vlah Srbljina, da
se pri pred banom, a inomu Vlahu da ne bude izma. Boze-re ti daj zdravije.

(Povelja Dubrovcanima)

Ban Matej Ninoslav, 1240

U medjunarodnom ugovoru o raspodjeli nadleznosti u dubrovacko-bosanskim sporovima ban Matej
Ninoslav eksplicitno svoje podanike naziva "Srbljima" a dubrovcane "Vlasima". Za prevaru ucinjenu od
strane vlaha srbinu ugovara se sud bana (bosanskog), a za prevaru srbina nad vlahom sud kneza
(dubrovackog).

"A se jeste; ako vjeruje Srbljin Vlaha da se pri pred knezem dubrovackim; ako vjeruje Vlah Srbljina, da se
pri pred banom, a inomu Vlahu i inomu Srbljinu da ne bude izma."
(Povelja Mateja Ninoslava, sina Radivoja, 1240.)

Bosanski vladari su sebe nazivali Srbima, kao sto su Srbljem nazivali i svoje
stanovnistvo.

Tvrtko Kotromanic se krunisao za kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana na grobu
Svetog Save u manastiru Mileseva. Da bi istakao jednorodnost dinastije Nemanjica i
Kotromanica, Tvrtko stavlja ispred svog krstenog imena i ime Stefan, sto znaci "vjencani"
(onaj koji je krunisan). U ovoj povelji Tvrtkovo ime Stefan se istice veoma cesto (pogledati
recimo posljednju rijec u prvom redu), kao sto se u povelji cesto istice srpska zemlja ili
Srblje kao jedina etnicka odrednica. Na primer u petom redu Tvrtko jasno istice porijeklo
"roditelja mojih gospode srpske". Isto tako, na dnu povelje, na desnoj strani, je ogromnim
slovima istaknuto, na prvom mjestu - kralj Srba.

Kao izvor vidi povelje srednjovijekovnih vladara koje su mikrofilmovane sa originala i cuvaju se u
Dubrovackom arhivu, a pogledaj i povelju bosanskog bana Ninoslava.

Повеље босанских владара династије Котроманић у којима се јасно види да су
осећали етничку припадност српском народу

Povelje bosanskih vladara dinastije Kotromanic u kojima se jasno vidi da su
osjecali
etnicku pripadnost srpskom narodu

Стефан Твртко Котроманић
Stefan Tvrtko Kotromanic
Стефан Дабиша Котроманић
Stefan Dabisa Kotromanic

Стефан Остоја Котроманић
Stefan Ostoja Kotromanic

Стефан Остојић Котроманић
Stefan Ostojic Kotromanic

Стефан Твртко други Котроманић
Stefan Tvrtko drugi Kotromanic

Стефан Томаш Котроманић
Stefan Tomas Kotromanic

Све горе наведене повеље су исписане ћирилицом, а пошто има неких људи који
поистовећују ћирилицу и глагољицу (што је груба грешка), испод се налази линк за
Зографско јеванђеље из XI века, које је писано глагољицом

Sve gore navedene povelje su ispisane cirilicom, a posto ima nekih ljudi koji poistovecuju
cirilicu i glagoljicu (sto je gruba greska), ispod se nalazi link za Zografsko jevandjelje iz XI
veka, koje je ispisano glagoljicom

Зографско јеванђеље
Zografsko jevandjelje

Svoj jezik bosanski vladari nazivaju srpskim

Bosanski ban Stefan Kotromanic (1322-1353) izdaje 1333. darovnu povelju Dubrovniku i kaze: "i zato
stavljam ja gospodin ban Stefan svoju zlatnu pecat, da je vjerovano svaki da zna i vidi istinu. A zato su
cetiri povelje jednake, dvije latinski, a dvije srpski, a sve su pecacene zlatnim pecatima".

(Povelja Stefana Kotromanica, 1333.)

Tada je bio obicaj da se izdaju po cetiri povelje sa istim tekstom, dvije na srpskom i dvije na latinskom.
Ova povelje se moze naci u

Franc Miklosic, Monumenta Serbica, Bec 1858. str. 105-109
Lj. Stojanovic - "Stare Srpske povelje i pisma", I, 46.
Zapadni izvori i literatura

De Administrando Imperio, X vijek

Konstantin VII Porfirogenit poznat i kao CONSTANTINE VII FLAVIUS PORPHYROGENITUS (r. Septembar
905, Konstantinopolj [Carigrad, sada Istanbul, Tur.]--u. Nov. 9, 959), Vizantijski imperator od 913 do 959.

Njegovi spisi su obiman izvor o Vizantijskom carstvu i susjednim podrucjima. Njegov De administrando
imperio (O upravljanju imperijom, latinski original se cuva u Vatikanskoj biblioteci) se bavi slovenskim i
turanoidnim narodima i sadrzi obiman i detaljan istorijski i geografski opis naroda koji okruzuju Vizantiju.
Porfirogenit ne poseduje samo podatke iz svog vremena, vec citira i carske arhive, koji sezu do njegovog
prethodnika, Cara Heraklija(610-641) i ranije.

Glava 32 De Administrando Imperi-ja Konstantina Porfirogenita, ima naslov "O Srbima i zemlji u kojoj
sada obitavaju", i koja govori o teritoriji naseljenoj Srbima ciji je sastavni dio sama Bosna, u kojoj
napominje dva naseljena grada - Kotor i Desnik, oba jos uvijek neogredjenog geografskog polozaja.

"Anali" franackog hronicara Einhard-a, IX vijek

Izvor stariji od Porfirogenita vise od sto godina, franackog hronicara Ajnharda. On u svojim Analima
opisuje i ustanak panonskog kneza Ljudevita (818-823). U tom svom djelu, za nasu istoriju dragocijenom,
Ajnhard na jednom mjestu kaze kako je Ljudevit jednom prilikom pobjegao iz Siska i otisao medju Srbe.
Po svemu sudeci Srbi su tada zivjeli negde u predelu Une, cak mozda i zapadno od nje, sasvim vjerovatno
na podrucju danasnje Like.

"Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie partem obtinere dicitur,
fugiendo se contulit"
, sto odgovara: [Ljudevit (knez donje Panonije 822. - prim. CafeHome) ostavivisi grad Sisak, pobijeze k
Srbima, za koji se narod veli, da posjeduje veliki dio Dalmacije).
Franjo Racki, hrvatski istoricar, kaze, da kako se rimska provincija Dalmacija prostirala od Jadranskog
mora do Panonije, pod tim Srbima, koje pominje franacki analista Ajnhard, smatraju Srbi u Bosni.

Povelja Dubrovniku

Rimski papa salje 1188, dubrovackom nadbiskupu plast i potvrdjuje stara prava dubrovacke crkve. U
pismu pominje srpsku Bosnu: "regnum Servilie, quod est Bosna" (srpska kraljevina koja je Bosna). To je
bilo vrijeme bana Kulina.

(regnum u to doba ne mora nuzno da znaci "kraljevina", Bosna je bila tada banovina)

Vidjeti u: I. Kukuljevic, Codex diplom, II, 148, str 21.)
U Perudi 1252, Februara 24.

Ivan nadbiskup dubrovacki izvještava opštinu dubrovacku o raspravi u vezi metropolitskih prava protiv
barske nadbiskupije na papinskom dvoru, a javlja i druge stvari zanimljive za grad Dubrovnik. U pismu
pominje srpsku Bosnu: "regnum Seruilie, quod est Bosgna" tj. "kraljevstvo Srpsko, koje je Bosna".
(Regnum u to doba ne mora nuzno da oznacava kraljevinu. Bosna je bila tada banovina.)

"...tria regna, videlicet regnum Zachlomie, regnum Seruilie, quod est Bosgna et regnum Tribunie. Et
regnum Zachulmie extenditur vsque ad prouinciam Spalatensem, regnum Seruilie extenditur vsque ad
prouinciam Collocensem, regnum Tribunie extenditur vsque ad prouinciam Dirachinam."

Vidjeti u: "Bullarium Ragusium", 401-402

Crkvene prilike

Rimski papa Grgur XI salje februara 3., 1373. godine pismo u kom kaze da "u krajevima Bosne zive
skoro sve šizmatici i jeretici, osim onih koji su milošcu bozijom preobraceni", ali takode i "na granicama
Bosne prema Ugarskoj, kao i u mestu zvanom Glaz i u mnogim drugim mestima, pomešano zive kako
hrišcani, tako jeretici i šizmatici". Pet godina kasnije daje franjevcima crkvu u Modrušu kod Ogulina koja je
"blizu šizmatika i nevernika".

Vidjeti u: T. Smiciklas, CD XIV, 494.; A. Theiner, Monumenta Slavorum I, 336; E. Fermendћin, Acta
Bosnae, 40.

Ljetopis Popa Dukljanina, XII vijek

Ljetopis Popa Dukljanina, poznat i kao Barski Rodoslov, je jedan od
najstarijih pisanih izvora i sacuvan je u svom latinskom prevodu iz XVI-og
vijeka. To je vjerovatno djelo Barskog Popa od 1172 do c. 1196.

LPD je Srbiju podijelio na dva dijela, i to ovako: "Surbiam autem quae et
Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina
contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam
vocavit, alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam
usque ad Lapiam et [ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit".
Dukljanska
arhiepiskopija prema "Srbiju, pak, koja se zove i Zagorje, podijelio je na dvije pokrajine, od kojih se
L јetopisu Popa jedna od velike rijeke Drine prostire prema zapadu do planine "Pina"; nju
Dukljanina, XII v. nazva i Bosnom, a druga obuhvata prostor od recene rijeke Drine prema
istoku do "Lupia"-e i Skadarskog jezera; nju nazva Raskom."

Dakle, LPD Bosnu i Rasku naziva zajednickim imenom Srbija, sto jasno
pokazuje jedinstven srpski nacionalni identitet.

Chronica Hungarorum
J anoš Turoci (János Thuróczy), ugarski hronicar iz 15. v., piše kako je ugarski kralj Bela Slijepi 1133.
godine uzeo za zenu Jelenu, kcer srpskog velikog zupana Uroša i sestru srpskog bana Bele I: "I tako je od
svog tasta Uroša dobio u veno (vъno-miraz) onaj dio Srbije koji Grci zovu Bosna, a Ugri Rama. Poslije
ovog dogadaja ugarski kraljevi su uvijek polagali pravo na Bosnu i zbog toga su vodili mnoge ratove sa
Srbima."

Vidjeti u: История разньих славенских народовь... произведенная Јоанном Раичеиь Вiеннь, I-III,
1794, IV, 1795, str. 302.

Enciklopedija Britanika
1. The first recorded mention of Bosnia was written during this period by the Byzantine emperor
Constantine VII Porphyrogenitus, who described "Bosona" as a district in "baptized Serbia."

2. TVRTKO KOTROMANIC (b. c. 1338--d. 1391), probably the greatest ruler of Bosnia, ruling as Bosnian
ban (provincial lord, subservient to the king of Hungary) from 1353 and king of the Serbs and Bosnia
from 1377.

3. The Ottoman Turks invaded Bosnia in 1386, and after many battles it became a Turkish province in
1463. Hum held out longer under rulers who styled themselves herceg ("duke") of St. Sava--a name
recalled today in Herzegovina.

Mape Evrope

Reaction and revolution in Languages, peoples and
Direcke-Weltaltlas, begründet Europe
von C. Diercke, fortgeführt political divisions of Europe,
von R. Dehmel, Braunschweig 1815-1914
1973 176 (88 d.
Neubearbeitung), S. 85.

Direcke-Weltaltlas, begründet
von C. Diercke, fortgeführt The Times "Atlas of World
von R. Dehmel, Braunschweig History", Edition 1978, page F. W. Putzgers Historischer
1973 176 (88 d. 214: Languages, peoples and Schul-Atlas, 1905
political divisions of Europe
Neubearbeitung), S. 85.
[1800 to 1914]

Linguistic Divisions of Europe
in 1914

Lingvisticke variante

Stjepan, Stepan, Stipan, Scepan, Stefan, Stevan je jedno te isto ime. Posto nije bilo slova J prije vukove
reforme, a bilo je slovo "JAT" koje je citao kako je ko htjeo, u zavisnosti da li je bio ekavac, ijekavac,
ikavac ili su cak drugi regionalizmi dolazili u obzir.

Srpska epska pjesma o caru Stefanu Dusanu "Zenidba Dusanova" (isecak):

Kad se zeni srpski car Stjepane,
on isprosi po knjigam djevojku.
U Ledjanu gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila,
po imenu Roksandu djevojku

(Vuk II/28)

A od Kralja Tvrtka svi su bosanski vladari STEFANI.
(vidi njihove povelje)

Dakako niko to ne uzima dokaz da su bili Srbi. Pokazatelji nacionalnih osjecanja se nalaze u poveljama
gdje oni za sebe kazu da su Srbi, da su im praroditelji bili Srbi, da vladaju Srbima te da govore srpskim
jezikom.

Pojam drzave u srednjem vijeku

P rilikom bavljenja istorijom srednjeg vijeka izuzetno je potrebno naglasiti promjene u sadrzini pojma
drzave. Danasnje drzave imaju tendenciju da budu nacionalne, tj. da okupljaju sve pripadnike jednog
naroda. Shodno tome one su i mnogo vece. Kao sto je poznato u srednjem vijeku pripadnost u
administrativnom smislu nekom podrucju ne govori nista o etnickim odrednicama datom stanovnistva.
Poznato je da su vladarske dinastije u to vrijeme koristile sredstvo krvnih veza, tj zenidbi, da bi svoju
vladarsku titulu prosirili na nova podrucja, koja cak u nekim slucajevima nisu morala da imaju teritorijalni
kontinutitet. Na primjer, spanski kraljevi su bili vladari preko hiljadu kilometara udaljene i teritorijalno
odvojene od Spanije, Belgije. To nikako ne govori da su stanovnici tadasnje Belgije bili etnicki Spanci. Isto
tako jedan etnos je mogao da posjeduje vise, cak na desetine, knezevina, pokrajina, kraljevina, kao sto je
slucaj sa Nijemcima, Ircima, Francuzima. To nikako ne govori o tome da su u dvije razlicite nemacke
drzave zivele dvije razlicite nacije. Isto vazi i za vjerske razlike. Vjera podanika se zapravo odredjivala
vjerskim osjecanjima vlastele, a ta osjecanja su ze znala vremenom menjati. Tako i dan danas nisu
malobrojni slucajevi naroda sa dvije ili vise religija, kao npr. Madjari, Nijemci.

Kao izvor relevantan za proucavanje nacionalnog identiteta stanovnistva jednog podrucja su shodno tome
nepodesni karte tadasnjih upravnih cijelina, tj, banovina, knezevina, kraljevina. Sta moze biti podesnije za
proucavanje nacionalnih osjecanja vladara i stanovnistva odredjenog podrucja, od povelja
srednjovijekovnih vladara, koji daju jasne nacionalne predznake sebi, sstanovnistu kojim vladaju i jeziku
kojim zbore?

Za ilustaciju nekih gore navedenih teza vidi mapu Evrope iz perioda o kojem govorimo, recimo oko 1400
(dok Osmanlije jos nisu bile prodrle do Bosne). Jasno upada u oci gomila administrativnih jedinica na koje
su podijeljene neke nacije, npr nemacka, francuska, ali primjetne su i one administrativne jedinice koje
obuhvataju i vise nacija.

(Evropa 1400.)

Titule vladara

Intersantno je vidjeti kakve su titule nosili vladari srednjeg vijeka, kako su se zapravu zvale tadasnje
"drzave"

Kraljevska titula Nemanjica je ovako izgledala: "Kralj Raske zemlje, Duklje, Dalmacije, Travunije i
Zahumlja"
(vremenom je za Duklju i konacno ustaljen naziv Zeta)

Dusan kao car uzima titulu "Car Srba i Grka", titula ostaje sinu mu Urosu, a sledecu takvu je imao Tvrtko
jer je jasno bio "Kralj Srba", te ce i svi bosanski kraljevi do kraja nositi titulu "Kralja Srba", bez ijednog
pomena o drugom narodu.
Jedino su u latinskim izvorima Rasku zvali Srbijom, ali svi Srbi su zvali Rasku samo Raska.

Titula kralja Tvrtka je bila "Kralj Srbljem i Bosni, Primorja".

("Kralj Srbljem", potpis kralja Stefana Tvrtka)

Tvrtko je do 1390. nosio titulu kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih Strana. Iz ove se titule jasno vidi
da je vladao samo nad jednim narodom, Srbima. Kada je Tvrtko osvojio dijelove Hrvatske njegova je titula
promijenjena 1390, u kralj Raske, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja. Kada je osvojio teritorije drugog
naroda (Hrvata) promijenio je titulu i u njoj nije bilo etnicke odrednice "kralj Srbljem", zato sto Srbi nisu
vise jedini narod kojim on vlada, vec su sada to i Hrvati. Iz ovoga se jasno vidi koliko je Tvrtko bio
svjestan da je Srbin i da u Bosni zive Srbi, jer dok je vladao samo Bosnom i dijelovima Raske i Primorja
bio je KRALJ SRBA. Kada je Bosna posle Tvrtka izgubila dijelove Hrvatske koje je osvojila, sledeci bosanski
vladari vracaju titulu KRALJ SRBA, jer vise ne vladaju Hrvatskom i sada ponovo vladaju samo Srbima. To
sve govori koliko su oni bili svjesni da su Srbi. Toliko.

Svi bosanski kraljevi sebe zovu "Kralj Srba" sto je jedina ETNICKA ODREDNICA U INTITULACIJI. Oni,
naravno, jesu bili kraljevi Bosne, ali su Bosnu navodili kao teritoriju, kao i ostale teritorije koje su redjali u
nastavku. Ne pominju niti jedan drugi narod kojim vladaju osim Srbima, a Tvrtko i sotali pominju svoje
praroditelje srpske u poveljama. Takodje su zvali svoje stanosvnisto Srbljima i bosanski banovi, pre
kraljevine i pre prosirivanja Bosne na dio teritorije Raske. Inace, Tvrtko je drzavu Nemanjica zvao
Raskom, jer je to i JEDINI NAZIV te zemlje koju danas zovemo Srbijom.

Povelja Dubrovcanima iz 1189

Ova povelja Bana Kulina iz 1189 predstavlja prvi sacuvani bosanski dokument i prvi pomen slovenskog
imena grada Dubrovnika (Epidaurum, id est Ragusium, na tal.: Ragusa). Godinu dana prije pisanja ove
povelje Rimski papa salje 1188, dubrovackom nadbiskupu plast i potvrdjuje stara prava dubrovacke crkve.
U pismu pominje srpsku Bosnu: "regnum Servilie, quod est Bosna" (srpska kraljevina koja je Bosna). To je
bilo vrijeme bana Kulina.

(regnum u to doba ne mora nuzno da znaci "kraljevina", Bosna je bila tada banovina)

Vidjeti u: I. Kukuljevic, Codex diplom, II, 148, str 21.)
(Povelja Dubrovcanima iz 1189.)

Povelja Bana Kulina (29. VIII 1189)
1 Fol. 49v - 53r (Cod. slav. 12 Bibl. Vatic.), v.sn.XIII i "Slovo" 9-10.
2 Prema tzv. lenjingradskom (izvornom) primjerku.

ili u prevodu na moderan srpski:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha

Ja ban bosanski Kulin prisezaju (iskazuje) vama kneze Krvasu i svima dubrovcanima pravi prijatelj biti vam
od sada do vijeka i pravicu drzati s vama i pravu vjeru dokle sam ziv. svi dubrovcani koji hode po mojemu
vladaniju trgovace gdje koji hoce, konaci ce gdje se koji nadje s pravom vjerom i pravim srcem bez
ikakvog zla... ("razvje shto mi kto, da svojev volov poklon", ovdje mi nije jasna konstrukcija radi se o
darivanju stoke)...da im ne bude od mojih castnika sile i dokle u mene budu dat imat svet i pomoc kako i
sebi koliko mogu bez zle pomisli tako mi Bog pomogao i sveto Evangelie

Ja Radoje, dijak bana pisah cijelu knjigu banovu povelju od rodjenja Hristova hiljadu i sto i osamdeset i
devet ljeta, mjeseca avgusta u dvadeset i deveti dan otsjecenije glave Jovana Krstitelja
tvrtko

Повеља босанског краља Стефана Твртка
Povelja bosanskog kralja Stefana Tvrtka

Твртко Котроманић се крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна на гробу Светога Саве у манастиру Милешева. Крунисан је по
православном обреду, иако је био католик. Да би истакао једнородност династије Немањића и Котроманића, Твртко ставља испред свог крштеног имена и
име Стефан, што значи "венчани" (онај који је крунисан). У овој повељи Твртково име Стефан се истиче веома често (погледати рецимо последњу реч у
првом реду), као што се у повељи често помиње српска земља или Србље као једина етничка одредница. На пример у петом реду Твртко јасно истиче
порекло "родитеља мојих господе српске". Исто тако, на дну повеље, на десној страни, је огромним словима истакнуто, на првом месту - краљ Срба.

Tvrtko Kotromanic se krunisao za kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana na grobu Svetog Save u manastiru Mileseva. Krunisan je po pravoslavnom obredu,
iako je bio katolik. Da bi istakao jednorodnost dinastije Nemanjica i Kotromanica, Tvrtko stavlja ispred svog krstenog imena i ime Stefan, sto znaci "vencani" (onaj
koji je krunisan). U ovoj povelji Tvrtkovo ime Stefan se istice veoma cesto (pogledati recimo poslednju rec u prvom redu), kao sto se u povelji cesto istice srpska
zemlja ili Srblje kao jedina etnicka odrednica. Na primer u petom redu Tvrtko jasno istice poreklo "roditelja mojih gospode srpske". Isto tako, na dnu povelje, na
desnoj strani, je ogromnim slovima istaknuto, na prvom mestu - kralj Srba.
Повеља босанског краља Стефана Дабише
Povelja bosanskog kralja Stefana Dabise
Превод прва два реда: "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога
краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних
страна, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује
да влада)."

Prevod prva dva reda: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Mi Stefan Dabisa po milosti Gospoda Boga kralj Srba
(jedina etnicka odrednica u intitulaciji), Bosne, Pomorja, Humske zemlje, Donjih Kraja, Zapadnih strana, Usore, Soli i
Podrinja (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)."
Повеља босанског краља Стефана Остоје
Povelja bosanskog kralja Stefana Ostoje
Превод прва два реда: "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ја Стефан Остоја по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у
интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Западних страна, Доњих Краја, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима - земље којима владар влада
или којима претендује да влада)."

Prevod prva dva reda: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Ja Stefan Ostoja po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina etnicka odrednica u intitulaciji), Bosne,
Pomorja, Humske zemlje, Zapadnih strana, Donjih Kraja, Usore, Soli i Podrinja (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)."
Повеља босанског краља Стефана Остојића
Povelja bosanskog kralja Stefana Ostojica
У својој повељи Дубровнику Стефан Остојић, босански краљ, на крају другог и у трећем реду наводи да "наслеђује престо од
својих родитеља и прародитеља господе српске".

U svojoj povelji Dubrovniku Stefan Ostojic, bosanski kralj, na kraju drugog i u trecem redu navodi da "nasledjuje presto od svojih
roditelja i praroditelja gospode srpske".
Повеља босанског краља Стефана Твртка Другог
Povelja bosanskog kralja Stefana Tvrtka Drugog
Превод прва два реда (велика и мала слова): "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми господин Стефан Твртко Твртковић по милости Господа Бога краљ
Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Приморја и Хумске земље (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима
претендује да влада)." Иста титула се помиње на дну повеље.

Prevod prva dva reda (velika i mala slova): "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Mi gospodin Stefan Tvrtko Tvrtkovic po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina
etnicka odrednica u intitulaciji), Bosne, Primorja i Humske zemlje (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)." Ista titula se
pominje na dnu povelje.
Повеља босанског краља Стефана Томаша
Povelja bosanskog kralja Stefana Tomasa
Превод прва два реда (велика и мала слова): "У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка
одредница у интитулацији), Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (интитулација по областима - земље којима
владар влада или којима претендује да влада)."

Prevod prva dva reda (velika i mala slova): "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Mi Stefan Tomas po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina etnicka odrednica u
intitulaciji), Bosne, Primorja, Humske zemlje, Donjih Kraja, Usore, Soli, Podrinja i Zapadnih strana (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima
pretenduje da vlada)."
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак Omer-beg Sulejmanpašić Skopljak

СРПСТВУ SRPSTVU

Из мог срца, из пламених груди, Iz mog srca, iz plamenih grudi,
из уздаха, из душе и снова, iz uzdaha, iz duše i snova,
теби, Српство, моја срећо драга, tebi, Srpstvo, moja srećo draga,
лети ево, лака пјесма ова. leti evo, laka pjesma ova.

Ти си небо пред којијем падам Ti si nebo pred kojijem padam
и чијем се величанству дивим; i čijem se veličanstvu divim;
теби срце, крв, мисли и душа tebi srce, krv, misli i duša
отимљу се с усхићењем живим. otimlju se s ushićenjem živim.

Ти ми дајеш крила соколова, Ti mi daješ krila sokolova,
ти ме дижеш гори под облаке, ti me dižeš gori pod oblake,
с те висине гледам прошлост твоју, s te visine gledam prošlost tvoju,
гледам славу и твоје јунаке; gledam slavu i tvoje junake;

Гледам диве под калпаком сјајним, Gledam dive pod kalpakom sjajnim,
на калпаку перјанице вите. na kalpaku perjanice vite.
По плећима смјелих барјактара Po plećima smjelih barjaktara
ударају оне златне ките. udaraju one zlatne kite.

Гледам, гледам, па им летим живо, Gledam, gledam, pa im letim živo,
браћу љубим у јуначка чела, braću ljubim u junačka čela,
а из ока од среће и миља a iz oka od sreće i milja
отимље се једна суза врела. otimlje se jedna suza vrela.

Суза чиста, суза наде моје, Suza čista, suza nade moje,
суза јасна у сред мрачне тмуше, suza jasna u sred mračne tmuše,
суза вјерна љубави и крви suza vjerna ljubavi i krvi
теби, Српство, душо моје душе! tebi, Srpstvo, dušo moje duše!

Зора, 1897, бр. 2, стр. 1. Zora, 1897, br. 2, str. 1.

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак Omer-beg Sulejmanpašić Skopljak