DANIL HARMS Samostalna strava !

PORODICA RUNDADAROV I DRUGE PRIČE (JEDNA MUVA…) (I) Jedna muva udari u čelo gospodina dok je trčao, prođe mu kroz glavu i izađe kroz potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma začuđen: učinilo mu se da mu je u glavi nešto prozviždalo, a na potiljku je prsnula kožica i škakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i pomisli: “Šta bi to trebalo da znači? Ta posve jasno sam čuo zvižduk. Ništa mi ne pada na pamet, da mogu da shvatim, o čemu se tu radi? U svakom slučaju, osećaj je redak, nalik na neku bolest glave. Ali neću više o tome da razmišljam, nastaviću da trčim”. S tim mislima gospodin Dernjatin potrča dalje, ali ma kako da je trčao, to mu nije uspevalo. Na plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo što ne pade, morao je, štaviše, da zamaše rukama u vazduhu. “Dobro je da nisam pao – pomisli Dernjatin – inače bih razbio naočare i ne bih mogao da vidim smer puta”. Dalje je Dernjatin koračao, oslanjajući se na svoju palicu. Međutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu pesmu da rasprši svoje loše misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin njome zaneo i zaboravio čak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obično, automobili išli vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilično je teško od automobila odskočiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu uvek išli budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iščekivala pešaka na svakom koraku, čas u vidu automobila, čas u vidu teretnih kola, a čas u vidu taljiga sa kamenim ugljem. Dernjatin nije uspeo ni da obriše nos, a na njega je već išao ogromni automobil. Dernjatin viknu: ”Umreću!” – i skoči u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlažan jendek. Automobil ga je s grohotom mimoišao, podigavši iznad krova barjak teških situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeđeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve sa glave, i dalje su već gologlavi putovali. “ Da li ste primetili, pod koje je točkove dospeo ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje?” – upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf, nego u kapuljaču. “Meni su – često je običavao govoriti ovaj gospodin – veoma nahlađeni obrazi i ušna resica, i stoga sam uvek u kapuljači”. Pored gospodina u automobilu je dama interesantnih usana. “Ja sam – reče dama – uznemirena, da nas ne optuže za ubistvo ovog putnika”. – “Šta? Šta?” – upita gospodin, povlačeći kapuljaču s uva. Dama je ponovila svoju bojazan. “Ne – reče gospodin u kapuljači – ubistvo se kažnjava samo u tim slučajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo. Ali mi nismo krivi za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreću! Mi smo samo svedoci njegove neočekivane smrti”. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i reče u sebi: “Antone Antonoviču, vi tako vešto izlazite iz nevolje”. A gospodin Dernjatin je ležao u vlažnom jendeku, ispruživši ruke i noge. A automobil je već otišao. Dernjatin je već shvatio da nije poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoišla. On se podiže, rukavom očisti svoje odelo, ovlaži pljuvačkom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je devet i po minuta otišlo napred, i Dernjatin je išao, dostižući minute. (1929-1930)

(PORODICA RUNDADAROV...) (II) Porodica Rundadarov živela je u kući kraj tihe reke Svirečke. Otac Rundadarov, Platon Iljič, voleo je znanja velikih poleta: Matematika, Principi Trojstva, Geografija Raja, knjige Vintiveka, učenje o smrtnim pobudama i nebeska hijerarhija Dionizija Aeropagita, bile su najomiljenije nauke Platona Iljiča. Vrata kuće Rundadarovih bila su otvorena svim putnicima, koji su obišli sveta mesta naše planete. Priče o letećim brežuljcima, onim što odrpancima iz Nikitinskog predgrađa donose plodove, nailaziše u kući Rundadarovih na živost i napregnutu pažnju. Platon Iljič je čuvao duge liste o pojedinostima letenja velikih i malih brežuljaka. Od svih ostalih poletanja, naročito se isticalo poletanje Kupusnog brežuljka. Kao što je poznato, Kupusni brežuljak je poletao noću, u 5 časova, iščupavši s korenom kedar. Od uzletišta ka nebu brežuljak se podizao ne srpastom putanjom, kao svi ostali brežuljci, već pravom linijom, napravivši male oscilacije jedino na visini od 15-16 kilometara. A vetar je, duvajući u brežuljak, proleteo kroz njega, ne terajući ga s puta. Kao da je brežuljak od kremenih slojeva, izgubio svojstvo neprobojnosti. Kroz brežuljak je, na primer, proletela čavka. Proletela je, kao kroz oblak. To potvrđuje nekoliko svedoka. Ovo je protivurečilo zakonima letećih brežuljaka, ali činjenica je ostajala činjenicom, i Platon Iljič je unese u spisak pojedinosti Kupusnog brežuljka. Svakodnevno su se kod Rundadarovih okupljali ugledni gosti i razmatrali osobine zakona alogičkog niza. Među uglednim gostima behu: profesor železnica Mihail Ivanovič Dundukov, iguman Mironos II i plehariziast Stefan Dernjatin. Gosti su se okupljali u donjoj gostinskoj sobi, i sedali za predugi sto, na koji se postavljalo korito sa vodom. Gosti su, razgovarajući, povremeno pljuckali u korito: takav je bio običaj u porodici Rundadarov. Sam Platon Iljič je sedeo sa kamdžijicom. S vremena na vreme, kvasio ju je u vodi i udarao njome po praznoj stolici. Ovo se zvalo “smetnja na aparatu”. U devet časova pojavljivala se žena Platona Iljiča, Ana Maljajevna, i vodila je goste ka stolu. Gosti su jeli tečna i čvrsta jela, zatim su dopuzili četvoronoške do Ane Maljajevne, poljubili joj ručicu i sedali da piju čaj. Za čajem je iguman Mironos II pripovedao slučaj, koji se dogodio pre četrnaest godina. Tobože je on, iguman, sedeo jednom na stepenicama svog doksata i hranio patke. Iznenada je iz kuće izletela muva, neko vreme je kružila i udarila igumana u čelo. Udarila u čelo, sasvim prošla glavu, izašla iz potiljka, i odletela opet u kuću. Iguman je ostao da sedi na doksatu sa ushićenim osmehom, jer je najzad svojim očima video čudo. Ostali gosti, saslušavši do kraja Mironosa II, udarali su se kašičicama po usnama i po jabučici u znak toga da je veče završeno. Posle je razgovor primio frivolan karakter. Ana Maljajevna je odlazila iz sobe, a plehariziast Dernjatin se raspričao na temu “Žena i cveće”. Dešavalo se i bez toga, da su neki od gostiju ostajali da noćivaju. Tada se sastavljalo nekoliko ormana, i na njih su smeštali Mirinosa II. Profesor Dundukov je spavao u trpezariji na klaviru, a gospodin Dernjatin je legao u krevet do Rundadarove sluškinje Maše. U većini slučajeva, gosti bi se razišli kućama. Platon Iljič je lično iza njih zaključavao vrata i išao k Ani Maljajevnoj. Rekom Svirečkom plovili su s pesmama nikitinski ribari. I uz ribarske pesme tonula je u san porodica Rundadarov. (1929-1930)

Profesor: Evo. Želite li. da.) Andrej Semjonovič: To je moja ruka! Pjotr Pavlovič: Da-da. a glavu nema čime da počeše. Guten Morgen. ako baš i ruke nema. Panica. Pjotr Pavlovič: Ne. Ovde je reč o unutrašnjim organima. Kuda juriš. Obojica sedaju Profesor: Ako želite. Pjotr Pavlovič: Zdravo. kako ste rekli? Profesor: Pranica. koju su oni prezrivo držali. ja sam je izložio u stihovima. ruka je vaša! Čime ćete da mašete? Andrej Semjonovič: Maramicom. Pod njihovom miškom bila je ruka Andreja Semjonoviča. a Pjotr Pavlovič uhvatili su ruku Andreja Semjonoviča i tako je trgnuli. zdravo. Pjotr Pavlovič: Lepo. a evo sačekaj. ako želiš. da je Andrej Semjonovič ostao bez ruke i od straha je udario u bežanje. Iz predsoblja se razleže smeh Profesor: Jao! Ko se to tamo šmeje? Andrej Semjonovič: To je tako prosto. Andrej Semjonovič: Šta je? Nisi me sustigao? Pjotr Pavlovič: A ovo si evo video? ( I pokazali su ruku Andreja Semjonoviča. huljo. Andrej Semjonovič: Poštovani profesore. Pjotr Pavlovič su jurili za Andrejem Semjonovičem i vikali: ”Ja sam ti. čitaću vam odavde dovde. štogod da čitamo? Andrej Semjonovič: Ali vi mene lečite. poći ćemo do profesora Tartarelina – on će te izlečiti. Andrej Semjonovič: Peća! Hajde ovako: Ja ću nešto da ti dam. Bolje je i ne traži. sustignuću te. Ali evo. Ne obraćajte pažnju. Andrej Semjonovič: Ranica? Profesor: Da. Andrej Semjonovič: To je strašno interesantno. Profesor: Ho! Ša zadovoljstvom. a ti mi vrati moju ruku. Nju je otkinuo moj prijatelj Pjotr Pavlovič i ne vraća je nazad. Pregledavši rame Andreja Semjonoviča. nema šta! Jednu ruku u džep zavukao. Peća. Profesor: Samo. Andrej Semjonovič: Izvinite.ISTORIJA SDIGR APPR Andrej Semjonovič: Zdravo. a ovde već o zglobovima. izlečite mi ruku. Pjotr Pavlovič (ulazeći u sobu): Zdigr appr ustr ustr ja donosim tuđu ruku . ruku otkinuo. da. Andrej Semjonovič pružio je ruku Pjotru Pavloviču. Andrej Semjonovič poskoči od radosti i pođe do profesora Tartarelina. Profesor: Da. neću da ti vratim ruku. čitaću vam svoju nauku? Andrej Semjonovič: Izvolite! Vrlo interesantno. da. a zatim ću vas lečiti. he-he. tako ću ti i glavu otkinuti!” Andrej Semjonovič se neočekivano odrazio i preskočio jarak. a Pjotr Pavlovič nisu mogli da preskoče jarak i ostali su s druge strane. Pa-ni-ca! Andrej Semjonovič: Dobra ranica. Pjotr Pavlovič su stajali u profesorovom predsoblju i demonski se kikotali. Čitaćemo. da. slično tašni. profesor zapali cigaretu i izusti: Ovo je velika ppanica. Sedite.

Profesor: Odgovorite! Pjotr Pavlovič se smeje. Profesor: Ispričajte. Peća! – ja mu vučem – Zdravo. Andrej Semjonovič: Vijao me je. Profesor Tartarelin: To ste vi. Peća. . Pjotr Pavloviču. prijatelju moj. želi pored da protrči. Ah. kao da me ne primećuje. kako je bilo. osakatili građanina? Pjotr Pavlovič: Ruku sam iščupao iz manžete. Andrej Semjonovič: Išao sam poljem nedavno i iznenada vidim: Peća mi u susret ide mirno i. jasno je nisi primetio. Karabistr: Gvindaleja! Pjotr Pavlovič: Karabistr! Karabistr: Gvindalan.zdigr appr ustr ustr gde je profesor Tartarelin? zdigr appr ustr ustr gde su sati primanja? ako su tričarije te s dva tega do samoga tla ovi satići bakice preleteli parabolu zdigr appr ustr ustr hod satova stade sa mnom zameni ih karabistr na postolju zdigr appr sa beskonačnom rukom podešenom kao kraci od minute za minutom na put jure pogorelci a pod belim brojčanikom ploča vrti ustr ustr i umotan sav mantilom važno seda karabistr on sekunde za primanje gleda motor ravomerni da vreme šetalo ne bi gde je profesor Tartarelin gde Andrej Semjonovič zdigr jednoruki zdigr appr leči zdigr appr ustr podešava svoju ruku prikucava svoje prste zdigr appr zakucava zdigr appr ustr kuca.

ko s detetom. – Zemlja ima sedam okeana – započeše milicioneri. – Brže trčite. dišući punim grudima. Zakon. To je tačno. Tada oba milicionera upitahu Andreja Semjonoviča: – Recite nam. Andrej Semjonovič je potrčao po milicionera. Mašući svojom jedinom rukom. Ovde su se neočekivano Pjotr Pavlovič nagnuli ka profesoru i odgrizli mu uvo. s naporom pritegnuše svoje opasače i. dozvolite da vam se zahvalim – reče Andrej Semjonovič i pruži milicionerima prazan rukav. – O mili milicioneri! – poče usrdno da moli Andrej Semjonovič. koja ozleđuje svaki centar. Milicioneri se zaustaviše. koji će da mi ispere ranu i polije je kolodijem?! Bilo je čarobno veče. sijale su nadole. kad on poče da ide s bradom. kroz koju je svaka pojava relativna. a porastao je. Jao-jao-jao. stavili na sto odgrizeno uvo profesora Tartarelina i neprimetno otišli sporednim stepeništem. raspoređene na nebu utvrđenim položajima. – Karakteriše ga duga crna brada – reče Andrej Semjonovič. Andrej Semjonovič je pričao o onome što se zbilo. – Gledajte. Andrej Semjonovič. Volođa je uhvatio za ruku Serjožu.da ti u susret idem. vukao je dva milicionera ka domu profesora Tartarelina. šiba u sobi knutom. U našoj atmosferi postoji takva tačka. – Vi imate dosta dobre glasove. – Fizičari su posmatrali sunčeve pege i došli do zaključka da na planetama nema vodonika i da je tamo nepodesan bilo kakav zajednički život. nama vlada. Jedan je čak zviznuo . zapevaše otegnutim noćnim glasovima: Ah. Andrej Semjonovič mahnu praznim rukavom. prijatelj je bio mlad. i sve troje su potrčali. Sticaj okolnosti. Engleski krematorijum Albert Ajnštajn izumeo je takvu intrigu. kako boli! – stenjao je profesor. što je to zanimljivo. tako je – to je razumljivo. da li ga odavno poznajete? – Od malena. otvorivši usta. – Mi možemo i o naučnim temama da porazgovaramo – rekoše milicioneri u horu. Visoke zvezde. Profesor je ležao na podu i stenjao. trče tri insitutkinje! – vikaše za njima kočijaši. a Serjoža je uhvatio Andreja Semjonoviča za rukav. – Moja rana gori i krvari. nije rekao ni njegovo ime. štaviše. Milicioner upita Andreja Semjonoviča: – Kako se zove ta protuva? Andrej Semjonovič nije odao svog druga i. kad sam bio još eto takav – reče Andrej Semjonovič. sve od iskoni. zato što ruke nije imao. a drugi Serjoža. Gde će se naći takav sažaljiv čovek. Profesor: Tako je. muči glađu u pustinji. Pjotr Pavlovič: Al prevlast situacija i raskršće događaja do danas. inače će moj prijatelj da definitivno ubije profesora Tartarelina. – A kako on izgleda? – upitahu milicioneri. Jedan milicioner se zvao Volođa. a Pjotr Pavlovič su bacili na pod ruku Andreja Semjonoviča.

– Stepeništem. kako me golica! Ha-ha-ha! Kako me golica! – smejao se profesor.Serjožu bičem po guzici. Andrej Semjonovič (ulazeći): Pola je dvanaest. profesor ga protrlja dlanom i pogleda u njega. Profesor leže na pod. Kao što vidite. na treći sprat! – zapovedi Andrej Semjonovič – Hoch! – povikaše milicioneri i pojuriše stepeništem. – Katenjka – reče profesor – de prekini da mi prišivaš uvo negde sa strane. zaćuta i postade ozbiljan. tačno. po drugi put opara uvo i poče da ga prišiva na profesorov obraz. Žena opara uvo i poče da ga ponovo prišiva. Jedno je. žena profesora Tartarelina. ne ispuštajući iz ruku Andreja Semjonoviča. ovako su pod nosom rasle obrve. već prosto brkovi. strpljivo. na obrazu. – Pričekaj! Kad se vratim ima da mi platiš kaznu! – poviče Serjoža. jako se varate. prišij mi ga bolje na obraz. pedeset i šest godina. ali takva je moja volja. ne mešam se ni u kakve druge stvari. Brci su mu se nakostrešili. a njegova žena klečila je na kolenima ispred njega i ružičastim svilenim končićem prišivala mu uvo. Namah razbivši ramenom vrata. razveselio je profesora. ali odjednom. Milicioner Serjoža: Gde je ovde postradali? Milicioner Volođa: Kome su ovde odgrizli uvo? Profesor (podižući se na noge): Gospodo! Ja – čovek. SAN tiho pljuska okean stene preteće du du tiho sija okean a čovek svira frulu tiho morem jurcaju straha beli snovi ribe skliske pevaju zvezde padaju s lune kućica nežna stoji . oba su uva tu. koji izučava nauku evo već. Profesorova žena: Vreme je da se spava. Milicioner Serjoža: Stvarno. – Jao. Goli ženski trbuh. sva trojica rekoše: – Ho! – i zaustaviše se. istina. Kada se pomolio goli ženin trbuh. oba su mi uva cela. Katenjka. kao što se vidi. spazivši milicionere koji su stajali na pragu. Milicioner Volođa: U mog brata od strica. Milicioneri horom: Tihe noći. Profesor Tartarelin je sedeo na podu. hvala bogu. banuli su u kabinet profesora Tartarelina. a očice zasijale. Ako mislite da su mi odgrizli uvo. Profesor je držao u rukama makaze i izrezao je haljinu na ženinom trbuhu. Eho: Slatko spavajte. Karabistr: Fasfalakat! Profesor: Završeni su sati primanja. – Kud šiješ? Zar ne vidiš da je jedno uvo od drugog više ispalo? – reče ljutito profesor. kao u ogledalo. ostali takođe ležu i tonu u san. Dotrčavši do profesorove kuće. Milicioner Serjoža: Ne obrve.

dođavola. skoči levo – tamo krevet. pipam. (Pali svetlo). natrag..vrata širinom zjape peći tople nadu doje u kući straža snatri a na krovu baba dremka na njenom krivom nosu tihim vetrom uvo pljeska sa svih strana duva kosu a na drvu kukavica kroz cviker gleda na sever ne gledaj moja kukavico ne gledaj svu noć na sever tamo vetar karabistr u brojkama čuva vreme tamo jastreb stigr ustr samo sebi vreba plen Pjotr Pavlovič: Neko je u tami usnuo.. . preda mnom dubrava stoji. vuku leći. dolazili su Pjotr Pavlovič i odrezali svima uši.. ja hitam. Profesor (budeći se): šta?. mislio je: Vrata su – peć. godine). noge klecaju. njušim: stolac i sto. upomoć!. Kao što se vidi. nabasavam na komodu vidim drvo bergamota. otkidam kruške. bojim se. i tako i onako. to su uške! Trčim nadesno. Andrej Semjonovič (brzo se dižući): Fuj! Sanjao sam da su nam svima potrgali uši. dok su svi spavali. Zapažanje milicionera Serjože: – San se obistinio! (April? 1929. nabijam se na dovratak..

tata i sluškinja po imenu Nataša. kako tata ne može da dosegne ni do prozora na prvom spratu. i druga. Tata je nesumnjivo bio pijanica. sve vreme se preterano stidela. kao cvet. govorila je konjskim glasom. pokazujući time da se stidi. sasvim neočekivano. Mama. Ali mamu to nije ni najmanje ubedilo.STVAR Mama. svi su opet počeli govoriti. kao cvet. Štaviše. Kao cvet. isto tako kao i mama. Tata je. Iznenada. jeli su do jutra. i uđe sobarica Nataša. ispi je i reče: – Čudno. zarumenele su se od stida. Kao cvet. Mama čak nije videla. on priđe vratima i upita: – Ko je? – Ja – reče glas iza vrata. nasuo sebi i ispio. Ništa na svetu nije moglo da je ubedi da niko nije gledao kroz prozor. pokušavajući da odatle zaviri makar u prozor na prvom spratu. tata je bio pegav. Za razliku od mame. To je bilo jako neprijatno. ko to kuca. Njen glas trubio je trpezarijom. Mama je ispila još jednu. i mama ga je gledala sa visine. Nataša i sobarica. Da bi je smirili. nasu sebi čašicu. Ali mami je pala na pamet postojana zamisao. kako je sa ulice neko zavirio kroz prozor. Ni tata. Tata je bio očajan. Vrata se smesta otvoriše. Tata ih je sve zabavljao svojom bradom. otrčao je na dvorište. sedeli su za stolom i pili. Ali mama je ćutala. nešto je lupnulo u prozor. neko zakuca na vrata. ispi je i ustade od stola. svi za trenutak zaćutaše i pojedoše kobasicu. sedele su. – Ne mogu da budem vesela. . Štaviše. ali sobarica Nataša je sramežljivo obarala oči. Tata ih je pogledao i nije rekao niša loše. – Ko bi to mogao biti? Mama napravi saosećajuće lice i preko reda nasu sebi drugu čašicu. nije bio u stanju da ga dosegne. kada nas sa ulice gledaju kroz prozor – zavapi mama. ne znajući kako da umiri mamu. Kao dodatak svemu ostalom. zato što je njihov stan na drugom spratu i niko sa ulice ne može da gleda kroz prozor – za to je potrebno biti gorostas ili Golijat. – Kako je to čudno – reče tata. ni sobarica Nataša. Tata ne reče ništa loše. već je ispio još jednu. Svima bi veoma drago. Malo kasnije. da jasno vidi. zbunjeno oborivši oči. Ali to tati nije smetalo da bude jako dobar čovek. nasuli su joj još jednu čašicu. On se vrlo dobroćudno smejao i klatio na stolici. s konjskim glasom. a tata je bio prosto njen suprug. Razume se. u kecelji i s kapicom od čipke. sva smetena i rumena. Ostali su uveravali mamu da je to nemoguće. Da ublaži neugodnu žgaravicu u ustima. Mama je bila visoka puna žena. sedeći na svome mestu. ali takođe. nisu mogli da naslute. oreći se na dvorištu i u drugim sobama. ni mama. Ispivši prvu čašicu. Mama skoči od straha i poviče. Kada se tata nakanio da štogod otpeva. Mama je ispi. Tata je bio onizak. tata je otvorio konzervu s račjom paštetom. Jednim korakom. Tata je seo. visoka žena s velikom frizurom. Sobarica Nataša. Sobarica Nataša. takođe.

posedeše. smesti je na kredenac. ili nogom. Ali ovde. na podu se pojavi otvor. zamahavši njima po vazduhu. mirno razgovarajući. gde je gornji. ništa naročito i nije našao. Tata raširi ruke. maja 1929. širom ga otvori. prišavši prozoru. da je jedna počela da povraća. uopšte. Ali. i dovodeći sebe u red. Monah. Ali ma koliko je tražio. što je ubeđena da ju je neko pogledao kroz prozor. štaviše. Ubrzo je i tata došao k sebi. Vrlo dugo ni mama. Mama je bila strašno uznemirena. ali. – Lepo – reče tata – ali nedostaje krastavaca. i stoga odloži novine na stranu i ispi čašicu. dogod nije uzeo mapu sa aktima. Kroz prozor je pokušavao da se uvuče neki čovek s prljavom kragnom i sa nožem u rukama. A tata je sedeo u trpezariji do jutra i urlao. ni tata. ali reče da pije samo u znak toga. došavši do daha.Konačno rastrojen svime ovim. ispivši malo onoga što joj je tata ponudio i založivši se gljivicom. Pala je u histeriju. i lupi ga da je sve zvonilo! Tata je samo tresnuo na sto. da l' rukom. umiri se. nastojeći da skrije nepristojnost. nanišani pesnicom tatino uho. Nataša je držala svoju drugaricu za čelo. 31. ni sobarica Nataša nisu mogli doći k sebi. nasuvši čašicu i mami. đavolje kopito! – šaptala je mama sa užasom konačno smetenoj Nataši. Ugledavši ga. a gde donji deo. na licu joj izbiše crvene fleke. Ponovo svi sedoše za sto i produžiše da piju. koji je ispuzao iz poda. čovek s prljavom kragnom je bio spolja i gledao u sobu i. ne završivši zdravicu. i. Mami se protresla seda. Mama poče da vrišti i da zove u pomoć. pustio ih. Tada se monah približi mami i. Odjednom je tata porumeneo i počeo da viče: – Šta! Šta! – vikao je tata – Smatrate da sam sitničar! Gledate na mene kao na baksuza! Ja ne živim od vaše milosti! Sami ste nitkovi! Mama i sobarica Nataša istrčaše iz trpezarije i zaključaše se u kuhinji. Tata je uzeo novine i dugo ih je okretao u rukama. ugrabivši mamu. Ali zatim. bujna i laka frizura. Tata je podigao svoje pantalone i započeo zdravicu. stavio beli kačket i diskretno pošao na posao. Ispivši još jednu čašicu. Zatim. Sobarice su se tako smele. monah se opet sakri ispod poda i zatvori za sobom otvor. udari je nekako odozdo. – Marš. tata zalupi prozor i reče: – Nema nikoga. i odatle ispuže monah. Mama je neprilično zarzala zbog čega su se sobarice jako smele i počele da posmatraju dezen na stolnjaku. . neprimećen. otvorio je prozor i ušao. tražeći. A monah je uhvatio za okovratnik obe sobarice i. Mama je ispila čašicu. pijanico! Marš. ispiše svi po čašicu i sedoše za sto da pojedu ribani kupus. – Eto – reče mami i. Tata ispi još jednu i neočekivano. tata kao vihor utrča u trpezariju i ispi na dušak dve čašice. lice joj beše razdraženo.

da ja i jesam svet. . takođe. Delio sam ih i davao im imena. bez obzira kud sam gledao – unaokolo mene je bio svet. Iz početka sam mislio da je ovo NIŠTAVILO. misleći da je svet nestao. shvatio sam da je ovo svet. I gledao sam. shvatio sam. Ali samo što sam shvatio da vidim svet. I ja sam posmatrao osobine tih delova. Ali svet to nisam ja. Ali ja sam svet. deo nekog trojstva. nazivao sam delovima sveta. Ali svet nije ja. da kada bi nestao svet. A zatim sam shvatio. A zatim nisam imao kud da gledam. ali. Govorio sam: delovi su grom. Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno. Ali ja sam svet. Mada sam u isto vreme svet. Ali ceo svet je bio nepristupačan mome pogledu. A postojali su i takvi delovi sveta. Govorio sam: Ja sam. nije bio svet. i video sam samo delove sveta. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo. Ali svet nije ja. A sada ga nema. Uplašio sam se. a njihove nerazumne osobine prestale su da budu nerazumne. da. Shvatio sam da postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. prestao sam da ih vidim. onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne. I ja sam govorio s tim delovima sveta. I ja sam se uplašio da nestaje svet. što sam video ranije. tada već ne bih tako razmišljao. ali nisam ga otkrivao. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman. kad sam odjednom prestao da ga vidim. I u zavisnosti od njihovih osobina. I ti delovi su posmatrali druge delove i mene. i posmatrajući ih. ja ne znam i sada. Postojim samo ja. Ali svet nisam. stvarao sam nauku. I sve. No zatim. a ja sam bio nalik na njih. Delovi govoriše: snop vremena. ono što sam video ranije. I više ništa nisam mislio. a zatim i ostale delove. I uvek sam znao da je ovo svet. Ali dok sam tako razmišljao. koji su mogli da razmišljaju. Delovi odgovaraše: Mi smo pak malene tačke. a ono. nego sve u isti mah. delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni.TEVS Govorio sam sebi da vidim svet. što sam video. 1930. A kada su delovi nastali. I neočekivano. tražeći svet. Ali ja sam svet. Tada sam shvatio.

Svi unaokolo mi zavideše na mojoj oštroumnosti. Osetivši moju veličinu i istaknuti svetski značaj. A po mome mišljenju. kao i uvek. kada se ne obaziru na tu osobenost mog karaktera. kažu. Ugledavši me. da samnom nema šale. Prvo. Započeću sa Valentinom Jefimovnom. Švarc poče da snižava svoj ton i napokon. Sada prelazim na Leonida Saveljeviča Lipavskog. Volim da pojedem i razumem se u hranu. Možda. no nisu preduzimali nikakve mere.. koji je. on je pametan.. Eto. to je oštroumno. Švarc postepeno uzdrhta i pozva me kod sebe na ručak.. Imam sve razloge da sebe smatram velikim čovekom. Naročito Nina Vladimirovna Gernet* i David Jefemič Rahmilovič. takođe. 2. Jednom sam došao u Gosizdat* i susreo Jevgenija Ljvoviča Švarca*. Pa čist Nemac. kad bi uzeli Leonida Saveljeva. tad dobijaš 9. Zbog toga mi je i neprijatno. i bolno da budem među ljudima. ali na zemlji ne znam. kao i uvek bio loše. što i činim. tobože kolosalnu pamet. A drugo. ali mora biti više nego on. opsova me ružnom psovkom. to i ništa drugo! Štaviše. kako samo jede. vać manje. Pogledajte. Neću da se hvalim. ne guram svima pod nos da imam.. neuspešno. Julija Berzina* i Volfa Erliha* i postavili ih skupa na trotoar. zato što je umereno smešno. Po mome mišljenju.) 1. ja izmislim više.* koji je radi milozvučnosti nazvao sebe Južinom. na primer. da će od mene u istoriji ostati svetla tačka. Švarc poče da zbija šale. i talentu. Sebe ne smatram posebno pametnim čovekom.. Nisam brojao koliko ih mesečno izmislim. ..* On se nije ustručavao da mi u lice kaže. otkrio. Eto na primer. ja u restoran dolazim dvaput i pazim kakva je tamo hrana. da ako napišeš 6 i preokreneš. Rešio sam da razbucam jednu kompaniju. Videći. I ne mogu da trpim. na Marsu postoje i pametniji od mene. da svakog meseca izmisli deset misli. ali pretenciozno obučen. a mene gotovo niko. tada bi mogli reći: “jedan drugom do uveta”. a oni će brzo biti zaboravljeni. I. Tu sam se rasrdio i rekao da sam veća istorijska pojava od Švarca i Zabolockog. A po mome mišljenju. i izjavi da u Tiflisu Zabolockog.(REŠIO SAM DA RAZBUCAM JEDNU KOMPANIJU. to je neinteligentno. Ne možeš me prevariti splačinama! Štaviše. Zbijao sam šale daleko uspešnije i ubrzo sam u intelektualnom odnosu pobedio Švarca. zato što su doslovno crkavali od smeha. I pored toga Leonid Saveljevič je – Nemac! Svakako ću mu to reći kad ga sretnem. ali ipak moram da kažem da sam pametniji od svih. Zašto. On ima čak i nemačke navike. na primer. koji su inferiorniji od mene po pameti. sebe takvim i držim. a ne osećaju prema sebi sasvim dužnog poštovanja. uostalom. Izmisli ne deset. oštroumnosti. Olejnikov* je jako pametan.* znaju svi. laže. On je.* Ova loša domaćica nas poziva k sebi i umesto jela na sto servira nekakve splačine. ali mogu da kažem da sam vrlo pronicljiv i oštrouman. Ja eto. ali ne mnogo. i po nogama se vidi da je Nemac. zašto sam bolji od svih? Sada mi je sve jasno: Leonid Saveljevič je Nemac.

bolje bi im bilo da se okupljaju i jedan drugom drže pridike. i čitav dan je sedeo i brojao: jedan. Zabolocki je jednom rekao da mi je svojstveno da upravljam sferama. Kada dva čoveka igraju šah. Po mome mišljenju. da i vrlina nema. A kockare bih kažnjavao. taj izraz je besmislen. A ako nema pameti. Ali molim vas da obratite pažnju da sam rodonačelnik tog metoda opet ja. zato što mi u svakom slučaju niko ne bi poverovao. To je nešto drugo. Uopšte. To je najvaljaniji metod borbe protiv hazardnih igara. Jakov Semjonovič* prigovara Leonidu Saveljeviču i veli da je čovekova pamet – njegova slabost. Naročito ako igraju za novac. zato što je ona isto takav trenutak. Njemu se to veoma dopalo. Ali ipak. tri! Ništa se nije desilo! Eto. znači. to je već paradoks. kada kaže da je čovekova pamet – njegova vrlina. pridike su dosadne. Sada znam da je to nemoguće. tad uvek ja izlazim kao njen pobednik. Pa čak se više i ne trudim. ne može se pozivati na nemoguće. dobro sam zapamtio trenutak u kojem se ništa nije desilo. Po svoj prilici se našalio. dva. šta se dešava u ovom trenutku”. Opet ja! Svuda ja! Stvarno zadivljujuće! Ono što drugi postižu s mukom. drugovi! Nemojte mi se toliko diviti. U tom poslu ga je zatekao Švarc. U Udruženju književnika me zbog nečega smatraju anđelom. Isti sam. Poslušajte me. kao i svi. zato što se epoha sastoji iz trenutaka. 4. Lovio sam trenutak. I stvarno. Čuo sam ovakav izraz: “Ulovi trenutak!” Lako je reći. dva. Ovo govorim s potpunom sigurnošću. Mesto toga što se kockaju. Zašto bi pamet bila slabost? Nipošto! Pre je snaga. Ali o tome neću da pripovedam. Druga je stvar. 5. tri! I primetio je da se ništa nije desilo. Ništa slično mi nije bilo na pameti. . svi nalaze da je to izvanredno. Svi me zbog nečeg gledaju sa divljenjem. Ako započne prepirka. “uloviti epohu”. Rekao sam o tome Zabolockom. takođe. I Švarc se takođe zainteresovao za taj originalan način pamćenja onoga što će se desiti u našoj epohi. Uvek su me uzbuđivale ženske nožice. Ma šta da uradim. Nemoguće je. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu. A po mome mišljenju. Žene su me uvek interesovale. ali teško učiniti. samo bolji. naročito više kolena. Eto na primer: jedan. ako kažemo: “Dobro zapamtite to. odvratna mi je svaka igra za novac. Ni sam ne znam zašto. Interesantnije je udvarati se ženama. Ja tako mislim. samo poveći. zato što sam sve na sebi isprobao. ali ga nisam ulovio i samo sam pokvario sat. ja postižem s lakoćom. Ja čak znam da letim.Leonid Saveljevič je potpuno u pravu. Sve uspeva samo po sebi. Često se okupljamo kod Leonida Saveljeviča i pričamo o tome. uvek mi se čini da jedan drugoga žele da nasamare.

ponavljaju moje reči. A ja nimalo! Naprotiv. Pojevši makarone. Aleksandar Ivanovič govori da mu je muka. tad se svi smeju i među sobom govore da je Aleksandar Ivanovič došao do pare. Sve sam ih sredio! Iako izgleda da baš ne umem da govorim. I Leonid Saveljevič ne voli decu. juče je dotrčao do mene Olejnikov i veli da se sasvim zapetljao u životnim pitanjima. ionako će biti izigran. Ali ja smatram da su ona. Punaška. Dao sam mu kojekakve savete i dopustio mu da ide. čak veoma često. Sada ću reći nekoliko reči o Aleksandru Ivanoviču. smatram ih čak nečim prijatnim. on ih i nosi. a Aleksandar Ivanovič leti kao vetar da ispuni moju volju. Neka se niko od vas ne takmiči sa mnom. Govorim to u alegorijskom smislu. zato što ja svakog nadgovorim u prepirci. Ali žene. to je zato. Aleksandar Ivanovič ne jede meso i ne voli žene. Ne savetujem da se sa mnom iko prepire. Premda ih ponekad voli. eto. Zatim sam otišao kući i kod kuće govorio još pola noći! (1930-e godine) . ali ništa za to ne plaćaju. a možda i daleko više. 6. možda. ali su i zaista veoma odvratna. Uopšte sve što govori Leonid Saveljevič. Danonoćno on preda mnom dežura i od mene čeka samo nagoveštaj za bilo kakvo naređenje. naročito kada skaču. Više od svega Aleksandar Ivanovič voli makarone. kad započnem. kako ću tim biti zadovoljan. za moj ukus su sve ružne. I bolji su pokušali. dive se mojim postupcima. Kažu za njih da su čedna. Po svoj prilici. Samo što mu dam mig. Ponekad makarone povraća. i zato ćemo smatrati da to čak i nisu žene. i leže na divan. otišao je u svom najboljem raspoloženju. Pa i ne samo Leonid Saveljevič. nešto drugo. jede ih gotovo čitav kilogram. tad ne mogu da se zaustavim. To mi je čak smešno. To sam mu ja pobudio takve misli. već sam jednom ranije govorio ja. koje voli Aleksandar Ivanovič. Jednom sam počeo kod Lipavskih i krenuo! Do smrti sam sve umorio pričanjem! Zatim sam otišao kod Zabolockih i tamo ih sve umorio pričanjem. mlađahna žena! Čime je ona poročna? Uopšte nije poročna! Deca su. Svako je voljan da uhvati barem fragmenat mojih misli.* To je jedan brbljivac i hazarder. Uvek odlazim odatle gde su deca. Ali ako ga zbog ičega poštujem. Radi toga sam mu kupio cipele i rekao: “Evo nosi!” i eto. Konstantin Ignatjevič Drovacki* skriva se pod sto. On ih svagda jede s prezlama. znači da je to tačno. što mi je odan. Usrećen mnome. Glupi ljudi! Donesite mi mnogo para i videćete. Na primer. Kad ja nešto kažem. Ljudi u meni vide podršku. i čedna. Kad Aleksandar Ivanovič dolazi u Gosizdat. Zatim sam otišao kod Švarcovih i tamo ih sve umorio pričanjem.Mnogi smatraju žene poročnim stvorenjima.

da ne može da shvati. Treba brže ustajati. Tramvaji se prepuni kreću. Juče sam molio za čudo. Ili ne. Foma Antoniču. Tapkaju na sve strane. Počinje da pada susnežica. Ili ne. danas sam sanjao psa. Ljudi vise na stepenicama. S vremena na vreme prolaze kamioni i blatnjavi putnički automobili. I novaca nemam. Popušiću ih. Danas je nedelja. Čitam deset naslova knjiga i odmah ih zaboravljam. U tramvaju je svagda grdnja. Ubeđivao . Često se neko survava i s drekom i psovkom leti pod tramvajske točkove.JUTRO Da. Trebao sam. kako danas da ručam. Već je dva i trideset. Na desnoj se odvaljuje đon. Ali čim tramvaj krene. već ovako: “Evo vam rublja. a šta od budale. Razmišljao sam o svome snu: zašto je pas gledao u reku. Pravim nadmeno lice i brzo idem Nevskim. Ako u Domu Štampe stignem tačno u sedam. eto. Ljudi skaču i iskaču iz tramvaja u kretanju. Zavlačim ruku radi cigareta u džep. I nemam gde da ručam. Popušio sam dokraja cigaretu i počeo da se oblačim. a vi pozajmljujete. reže i guraju se. profesor će reći: “Momentalno nemam ni kopejke”. ali ga u štedionici nema”. hvatajući se levom rukom za šipke. Ostale su mi još samo dve. Veoma je teško razlikovati njihova prljava odela i lica. Idem Litejnom pored knjižara. neko vreme lupkajući palicom. Idite i kupite sebi šibice”. profesor neće reći tako. Na putu je prilično mirno. bez snage da ustanem. Moguće je pozajmiti deseticu od profesora. trče novi ljudi i skaču u kretanju. kad bi se sad desilo čudo. Na Nevskom je strašna gungula na pločnicima. Ali profesor će. i skaču naopako. verovatno. Telefonirao je Volođa. Kad se otvaraju vrata. Zaustavljam se kod knjižare i gledam u izlog. Milicioneri zvižde u pištaljke. Ali to još ne znaju da čine. Obukao sam čizme. Tatjana Aleksandrovna za mene reče. Ležao sam u krevetu do tri. ali se prisećam da ih više nemam. Svi oni nedavno dođoše sa sela i još ne znaju da koračaju ulicama. ja sam vam dužan. Zapalio sam drugu cigaretu i počeo da razmišljam. Foma u sedam sati ruča u Domu Štampe. Gde ću danas da ručam? Ujutru mogu da popijem čaj: imam još šećera i zemičku. Ali cigareta više neće biti. susrešću tamo Fomu i reći ću mu: “Čuj. Danas sam se probudio u dva sata popodne. Zgrada na uglu Nevskog obojena je odvratnom žutom bojom. zaustavljaju vagone i globe one koji su skočili u kretanju. smrdljivi vazduh. tad iz vagona na platformu duva topao. po svoj prilici. Da-da. Mogu vam dati samo tri rublje”. Prinuđen sam da skrenem na put. nego jedan drugoga psuju. i više vam ništa neću dati. Ali momentalno nemam deseticu. reći: “Zaboga. da danas dobijem novac. Svi jedan drugome govore “ti”. Lizao je kamen. Nehotice gurnuvši jedan drugog. a zatim je pojurio prema reci i počeo da gleda u vodu. ne govore “oprostite”. Guraju me prolaznici. želeo bih da me danas častiš ručkom. a više ih nema. i šta je tamo video. šta je u meni od Boga. Da li je tamo nešto video? Zašto gleda u vodu? Zapalio sam cigaretu.

Pogledao sam na sat. Stojim pored čistača i govorim mu. Da – da. Gledam u prozor i vidim. I san je prošao. Mrzelo me je da zaspim. Moram se opet truditi da zaspim. Ali. Neka razmišlja o nečem prijatnom. ali ne sa strane. ja razmišljam o velikoj kašiki i prisećam se basne o tatarinu. Vidim čitavu moju sobu. nego svu odjednom. Prema tome. Koliko napora je uzalud propalo. Sklopljenih očiju ležim s licem na jastuku i nastojim da zaspim. i motrim za njom. Sad će da ujede. kako skače buva. Legao sam na levu stranu i počeo da tonem u san. Ne. Sve je bilo kao i pre. Preda mnom je bio papir da bih nešto napisao. ni odozgo. ili rasprava. Čak nisam znao. oh. treba da legnem na levu stranu. ali nisam saznao svoj vid. evo. šta sam dalje sanjao i počeo sam da razmišljam o nečem drugom. koji je sanjao kiselj*. da bih shvatio. Zevnuo sam. Evo. Prebrojao sam u sebi sve vidove leksičke veštine. Tri sata i sedam minuta. Pa da li spavam? Radi kontrole sam otvorio oči. i nastojim da ne naprežem mozak.. treba da spavam barem do jedanaest i trideset.. Ovo sam ja zaboravio o čemu sam razmišljao.. kako se zavlači u boricu i tamo mirno sedi. Ali ništa i nije trebalo da se promeni u mojoj sobi. ali je zaboravio. kako čistač mete ulicu. ili priča. Ali. da. Govorim: “Oh. koje treba da napišeš.. potrebno je čudo. Ne mogu da zaspim. Svejedno kakvo čudo.. Ali nisam se mogao setiti. šta sam trebao da napišem. šta sam trebao da napišem. Ali nisam znao. kao psetašce. da li su to trebali biti pesme. šta bih trebao da napišem. Po nozi mi skače buva. Trebalo se promeniti nešto u meni. Kakva šteta. Ali čujem. izgubio bih san. A zatim je sanjao kašiku.sam samog sebe da je to veoma važno – promisliti san do kraja. Ništa nisam napisao i legao sam da spavam. Podižem ruku i prstom dodirujem čelo. Preostale su mi samo četiri cigarete.. Ako bih se mrdnuo. Prisećam se da je to nemoguće. Molio sam Boga za čudo. Brzo da spavam! Ugasio sam lampu i legao.. Želeo sam da saznam. . javila mi se želja da pušim. Molio sam Boga za neko čudo. Zaboravio. Želim da se okrenem na desnu stranu. možda sam trebao da napišem čitavu knjigu. ne.. u jedan mah. Juče uveče sam sedeo za stolom i mnogo pušio. ali moram da ležim na levoj. Trudim se da ne mislim ni o čemu. ali je zaboravio da u san ponese kašiku. Bilo bi dobro makar dve.” Sklopljenim očima vidim kako buva skače po čaršavu. ta već sam tonuo u san i zaboravio šta mi je to tako potrebno. moram da dignem ruku i prstom dodirnem čelo. pre nego što ma šta napišeš. Sada sam se probudio. Ali nisam dugo spavao. To je možda jedna reč. Sad buva skakuta po leđima. Zaboravio. Svi predmeti su narandžasti. Upalio sam lampu i pogledao unaokolo. treba da znaš reči. tri ostaviti za jutro. Seo sam na krevet i zapalio. ili.

U mraku se čini tamnozelenom. Stvari su grundirane za bojenje. u stvarnosti je žuta. Ali nastavljam da vidim peć. -Zaspao sam – čujem glas. to je tek shema boje. No ovaj čaršav na stolu premda i siv. . To nije boja. Ali boje su skinute. ne otvarajući ih. I svi predmeti u sobi su tamnozeleni. – Jedino Čovek koji spava ne trepće. ali trepćem. I ova olovka premda je i siva. Sklapam oči. Pokriven sam ćebetom maltene preko glave.” Vidim svoju sobu i vidim sebe kako ležim na krevetu.Pred sobom vidim peć. 1931. Sasvim je tamnozelena. Oči su mi sklopljene. vidi se da je u stvarnosti plav. U sobi je sve sivog tona. Jedva da viri lice. “Čovek i nastavlja da trepće – razmišljam.

Petao ne odvraća pogled. A žena umetnika Mikelanđela je duga – duga. Šta je sad ovo? To niko ne zna.O POJAVAMA I POSTOJANJU No 1 Umetnik Mikelanđelo seda na gomilu cigala i. Ali zar će to pomoći? Ma kakvi! To neće pomoći. i ja ga. kaže. Kako. Priča se da je neki čuveni umetnik posmatrao petla. . “Kakva je to lopta?” – šapće Komarov. i kako je stajao. Posmatro. evo baš ovde stoji. U našoj kući boravi Nikolaj Ivanovič Stupin. godine na nebu pojavila obična kometa veličine parobroda. možda. Sećam se. nema. Možda. ne stoji. odlazi iza šupe. kaže. “Šta je to?” – šapće Komarov. Zatvarajte prozore i vrata! Zar to može pomoći? Protiv nebeske pojave. kada se 1884. A na nebu se jasno pokazuje ogromna kašika. Ničega. tako i sede na gomilu cigala. 18. ne trepće i repom ne mrda. Umetnik je o tome rekao svome prijatelju. iza šupe u živinarnik. dima i uopšte nema. baca u stranu remenčić i ide svojoj ženi. I evo baš prolazi pored petao i promatra umetnika Mikelanđela svojim okruglim. koji ima teoriju da je sve – dim. To je sve. kao gljive. kao zlato sjajnim očima. posmatrao i došao do ubeđenja da petao ne postoji. hvata ga za ruku i viče: “Gledaj!” Komarov gleda i vide loptu. otresa sa pantalona crvenu ciglanu prašinu. jasno vidim. Teško je reći. i sede oni na travi. A po mom mišljenju. Promatra i ne trepće. Umetnik Mikelanđelo rukama trlja oči. A možda i podele baš uopšte nema. Putem umetnik Mikelanđelo sreće Komarova. ne postoji. A ovde – kašika! Šta je kometa naspram takve pojave. već odlazi. A petao zaista više ne stoji. daskom se zakloniti nećeš. Umetnik Mikelanđelo obara pogled i opaža da mu nešto štipa oči. A s neba grmi: “Lopta ravnoravni!” Komarov i umetnik Mikelanđelo sedaju na travu. Ovde umetnik Mikelanđelo podiže glavu i vidi petla. kada on. A s neba grmi: “Ovo je lopta”. a prijatelj poče da se smeje. septembra 1934. Bilo je jako strašno. Postoji samo jedna podela. za dve osobe preduga. poduprevši rukama glavu. u živinarnik svojim kokoškama. Oni drže jedno drugo za ruke i gledaju nebo. I umetnik Mikelanđelo se podiže sa gomile cigala. I zatvaraju vrata i prozore. nije sve dim. Ljudi beže i zatvaraju se u svoje domove. kaže. A veliki umetnik tada spusti glavu. počinje da razmišlja.

zašto govorimo “unutar” i “izvan”? Ne. razume se. Pogledajte. Ovo je. nemoguće i zamisliti. Nikolaj Ivanovič šmrka i mrda ustima. što je u pitanju alkohol. ili. s druge strane. uostalom. štaviše. takođe. i flaša ne postoji. zatim je prinosi ustima. tako i izvan Nikolaja Ivanoviča ništa ne postoji. Nikolaj Ivanovič zaviruje u flašu sa alkoholom. kao što se kaže. ni izvan. ipak postoji? A možda. recimo. ni izvan ništa ne postoji. Ta Nikolaj Ivanovič ne postoji. to se pojavljuje pitanje: unutar i izvan čega? Nešto. nego. evo. Ali. ili komoda. kao kunić. dužni da kažemo: istinu govoreći. Otvoreno govoreći. to. ni vazduha nema. To je. i to uglavnom stoga. dopustite da se zanimamo samo alkoholom i Nikolajem Ivanovičem. Flaša se. Zamislite. A pored vi vidite Nikolaja Ivanoviča Serpuhova. denuo alkohol. kako samo što smo rekli. ili nešto slično tome – nego uopšte ničega nema. Evo iz flaše se podižu alkoholne pare. Ali obratite pažnju na to da iza leđa Nikolaja Ivanoviča nema ničega. U tom slučaju. Vi upitajte: ali šta je sa flašom alkohola? Pre svega. 18. kako se oblizuje i kako žmirka. Ali baš nas briga za to. Kako je to moguće? Ovde se i mi sami gubimo u pretpostavkama. . mogao je pri tom da sasvim lepo postoji. cela stvar je u tome da Nikolaj Ivanovič nije postojao i ne postoji. ako ga je ispio nepostojeći Nikolaj Ivanovič. razume se. ničega nema. otvoreno govoreći. ovde je očigledno ćorsokak. Ono je. etra. ne samo iza leđa Nikolaja Ivanoviča ili spreda i unaokolo tek. Ali. zabacuje flašu dnom uvis i ispija. sačuvala.O POJAVAMA I POSTOJANJU N° 2 To je flaša sa votkom. zašto ovo govorimo? Ta mi smo rekli. Sada je došao trenutak da kažem da ne samo iza leđa Nikolaja Ivanoviča. Baš vešto! Kako je to uspeo! A sad smo. Ali. takozvani alkohol. obratite pažnju na sledeće: ako govorimo da ništa ne postoji ni unutar. Do viđenja. naravno. sav alkohol. Eto u čemu i jeste vic. znači. ništa nije postojalo. ali sam Nikolaj Ivanovič. i ne postoji. nego i ispred – tako reći. zamislite. možda tako. jako mu je drago. A gde je pak alkohol? Samo što je bio. tačno. Zar nije tako? Ali. kako ih Nikolaj Ivanovič Serpuhov udiše. A ako ni unutar. Evo Nikolaj Ivanovič je uzeo rukom flašu sa alkoholom i prinosi je nosu. Očigledno. unaokolo. a odjednom ga nema. pred grudima – i uopšte. eto. i unutar Nikolaja Ivanoviča ničega nije bilo. nas zanima samo alkohol i Nikolaj Ivanovič Serpuhov. Baš vešto! Nikolaj Ivanovič je ispio alkohol i zatreptao očima. septembra 1934. Pogledajte. kao što se ponekad kaže zbijajući šale: odsustvo svakog prisustva. govorite. Ne samo to da tamo nije stajao orman. ili. ničega nema. po svoj prilici. I mi sami ne znamo šta da kažemo. ali iza leđa Nikolaja Ivanoviča nema čak ni bezvazdušnog prostora. Potpuno odsustvo svakog postojanja. da kako unutar. Verovali vi ili ne. kud se.

za sebe. “Šipak” – reče Ivan Jakovljevič i naduva obraze.(IVAN JAKOVLJEVIČ BOBOV) Ivan Jakovljevič Bobov se probudi u najprijatnijem duhovnom raspoloženju. i na taj način ga svukao sa glave. On je to tako učinio. Ivan Jakovljevič je voleo da nosi prugaste pantalone. bio je prinuđen da obuče nove pantalone. ali nigde nije bilo ni sivih. publika će se pola sata smejati. pri tom se osmehnuo i zažmirio. i to je prestalo da pomaže. čini se. Ako bi jednim okom gledali na mrlju. rekavši “šipak”. već tako nekako. i tek kada ga je ovaj mimoišao. jednom nogom je zakačio jorgan odozdo. navukao jorgan preko glave. Tada je Ivan Jakovljevič pošao da kupuje plave pantalone. Prvi put je u novim pantalonama Ivan Jakovljevič izašao veoma oprezno. i da žuta tufna uopše ne bode oči. i u Pasažu. on pogleda prvo na obe strane i. kada nikako nije išlo. nekuda je i na Ohtu otišao. opet ne našavši nigde prugaste pantalone. došavši kući. Pojavivši se iz ulaza. Ivan Jakovljevič ih je nekoliko puta zašivao. Ali. da nema nikoga u blizini. i . Zatim je izbečio oči i tako visoko podigao obrve. tako da je izdaleka bilo moguće videti da i njegove dugačke muške gaće traže popravku. zaista. ne glasno i nipošto radi toga da bi to neko čuo. dok je on tražio crne. Kao i uvek. ali. ali ne na to mesto. Trgovac ništa ne reče ugledavši Ivana Jakovljeviča. u toj su se mrlji mogli. U trgovini se Ivanu Jakovljeviču učinilo da pantalone nisu jako upadljive boje. Ivan Jakovljevič pogleda u plafon. podesne rastu Ivana Jakovljeviča. Ivan Jakovljevič je morao da kupi zelene pantalone sa žutim tufnama. Tada je Ivan Jakovljevič rešio da sebi kupi sive pantalone. i u “Univermagu”. obema nogama uhvatio jorgan. Ivan Jakovljevič zapazi da jedna nogavica baš kao da i jeste elegantne nijanse. ništa ti više neće trebati. ali prugaste pantalone nigde nije našao. i u Gostinom dvoru. na čijem vrhu sedi gorostas – ali. uostalom. a drugu nogu je izvukao i pritisnuo njome jorgan odozgo. Ivan Jakovljevič je uvek govorio “šipak” – razume se. izađe na ulicu i brzo zakorača u pravcu svoga posla. da. a muva odlete i dospe na mrlju. Ivan Jakovljevič pomeri prst. nigde nije bilo ni kariranih pantalona. I eto. Prvo je susreo trgovca jabukama s velikom korpom na glavi. štaviše. Ivan Jakovljevič pokuša da prevrne pantalone na drugu stranu. A stare pantalone Ivana Jakovljeviča već su se do te mere pohabale. Nigde se nisu našle ni crne pantalone. da se čelo složilo kao harmonika-dugmetara. zaustavio se. ali tamo su obe polovine imale težnju da pređu u žutu boju sa zelenim zrnima. da kupi karirane. Štaviše. ali da je zato druga samo tirkizna. i sasvim bi nestalo. nego tako nekako. upregnutog u taljige. Ali jednom. i imale su takav veseli izgled. da Ivan Jakovljevič nije nanovo zažmirio. Pomolio se ispod jorgana i odjednom ugledao plafon. i iznenada. košulja i ostali veš. kao postidevši se zbog nečega. svud su nestale i sive i karirane. kada mu je nešto uspevalo ili. rešio je. na kraju krajeva. uverivši se. tada bi mrlja postajala nalik na nosoroga. ali. Dva dana se nije Ivan Jakovljevič rešavao da obuče nove pantalone. I eto. da su mu se ispod drugog kraja jorgana pomolile gole noge. Tada je Ivan Jakovljevič. Plafon je bio ukrašen velikom sivom mrljom sa zelenkastim krajevima. Ivan Jakovljevič je i u “Lenjingradodeći” bio. Ivan Jakovljevič sede na krevet i pruži ruku ka stolici. sa donje strane. ne zna se kud.* i na Petrovgradskoj strani je obišao sve trgovine. videti konture nekakvog grada. na kojoj su bile njegove pantalone. ali kada su se stare pocepale. radi sebe. naprotiv. Ali. mada su drugi nalazili da ona više liči na tramvaj. gde je bila mrlja. da ih više nije mogao obući. najzad. a na prst leve noge odmah je aterirala muva. izneseš li takve pantalone na tribinu posle bioskopske predstave. Ivan Jakovljevič je ponovo obišao sve trgovine i. a žuta tufna se drečavo sjaji na njoj. napokon. nigde se nisu mogle nabaviti prugaste pantalone.

. berze? – Pa. dok mu jedan od njegovih kolega. već službenica. obori glavu i pretrča na drugu stranu ulice. obratile su pažnju na zelene pantalone sa nogavicama od različitih nijansi. Kolege Ivana Jakovljeviča.. nego više sebi pod noge. ali. takođe. ali. Na posao je Ivan Jakovljevič došao sa zakašnjenjem i veoma ljut. smatrajući svoj susret sa trgovcem za dobar predznak. treba da idete tako. zaustavi. mostom. ne. Sada je u susret Ivanu Jakovljeviču. a zatim ovako – reče Ivan Jakovljevič... – Oprostite – reče službenik – da li mi možete reći. s torbom pod miškom. išao isti takav službenik. Službenik je išao brzo. kako da dođem do te. naslutile su da je to – uzrok njegove ljutnje. nije ponudio svoje pantalone na prodaju. kao da mu one nisu potrebne. Službenik je gledao u Ivana Jakovljeviča. Našavši se uporedo sa Ivanom Jakovljevičem.kako mu korpa nije dozvolila da okrene glavu. videvši. a Ivan Jakovljevič u njega. ne gledajući bez potrebe sa strane. i nisu mu dosađivale sa zapitkivanjem.. klimnuo bi mu on glavom da ipak nije te korpe na njoj. Apolon Maksimovič Silov. državne. Ivan Jakovljevič je bodro išao napred. okrenuo se celim telom i pogledao za Ivanom Jakovljevičem – možda.. Dve nedelje se Ivan Jakovljevič patio idući u zelenim pantalonama. Ivan Jakovljevič se. vidi se. On nije video trgovčev postupak i tešio se da pantalone ne padaju baš tako u oči. da mu sada u susret ide ne službenik.. službenik kliznu pogledom po njegovim pantalonama i zaustavi se. treba da idete kolovozom. (1934-1937) . Službenik se zahvalio i brzo otišao. na kraju krajeva. kakav je i on sam.. a Ivan Jakovljevič načini nekoliko koraka napred.

Nekakvim čudom Aleksej Aleksejevič je ostao živ. želeći da pomogne toj dami. koji bi mogao. 16-te godine Aleksej Aleksejevič je bio ranjen u krsta i udaljen sa fronta. koji se smesta razbio. Aleksej Aleksejevič je bio prinuđen da pođe na ulicu i da prosi. te reči su se duboko urezale u dušu Alekseja Aleksejeviča. od kojeg je Aleksej Aleksejevič . što je i dokazao 14-te godine. koji je na Senskoj pijaci trgovao suncokretovim uljem. Na frontu se Aleksej Aleksejevič odlikovao neviđeno uzvišenim osećanjima i svaki put. krstima za otadžbinu žrtvovanim”. Sa nečuvenom lakoćom Aleksej Aleksejevič je mogao žrtvovati svoj život za Veru. Jednom rečju. licem mu je jurila suza ganuća. bacivši se s uzvikom “Za Otadžbinu!” na ulicu kroz prozor drugog sprata. kada je Konstantin Lebeđev neočekivano nekud nestao. čokoladom. zabacivši nazad glavu. Kao Invalid I kategorije. koraknuo bi napred i. Aleksej Aleksejevič rekao svoju omiljenu frazu: “Ja sam stradao za Otadžbinu i upropastio svoja krsta. Aleksej Aleksejevič je bio najistinskiji vitez. i Aleksej Aleksejevič je retko ostajao bez hrane. na primer. Tako. po njegovom mišljenju. Sve je išlo dobro. Ali. koristeći se slobodnim vremenom. – Najveću uslugu otadžbini pruža samo LIBERAL. To je pomagalo. izvukavši se sa tek beznačajnim ozledama. ponosno. pa i to ne samo u pogledu dama. početkom germanskog rata. Drgi put je. sedeći s gornje strane na ogradi. “fanfara” ili čak prosto “epolete”. Aleksej Aleksejevič nije radio i. Zbog nečega. zakačila suknjom za ekser i ostala tako. da. konzervisanom slaninom i prosom. Hrista radi”. Revoluciju je Aleksej Aleksejevič primio sa zanosom. Iz početka je Aleksej Aleksejevič pružao ruku i govorio: “Udelite. i uskoro kao tako retko – revnostan rodoljub. Cara i Otadžbinu. jedanput je. Onda je Aleksej Aleksejevič sastavio revolucionarnu pesmu i. izlagao je na papiru svoja rodoljubiva osećanja. počeo tako da se uzrujava. ali eto 22-e godine Aleksej Aleksejevič se upoznao s nekim Ivanom Ivanovičem Puzirjovom. nije mogla da se pokrene ni makac. da pruži milostinju. da je od uzbuđenja jezikom sebi slomio dva prednja zuba. bio je upućen na front. razgovarajući sa Konstantinom Lebeđevom. rešio da se žrtvuje i. izložio mu nekakav komplikovan pothvat. Aleksej Aleksejevič bi pružio šešir i govorio: “Udelite milostinju. Puzirjov je pozvao Alekseja Aleksejeviča u kafe. videći. ugledavši na ulici čoveka. iskočivši iz tramvaja u punoj brzini. sa krstima žrtvovanim za otadžbinu. sa dostojanstvom. i eto. kada bi izgovarao reči “zastava”. – Ih budalo! – reče mu Konstantin Lebeđev. počastio ga pravom kafom i mljackajući kolačićima. kako se jedna dama. pentrajući se preko ograde.VITEZ Aleksej Aleksejevič Aleksejev bio je istinski vitez. Izvesno vreme Konstantin Lebeđev ga je snabdevao šećerom od šećerne trske. ugledavši iz tramvaja. ali živim od snage ubeđenja svoje krajnje podsvesti”. bez obzira na to što je bio lišen penzije. Tada je Aleksej Aleksejevič reč “otadžbina” nadomestio rečju “revolucija”. počeo da peva: Na barikade svi pođimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! I bodro po-poljski trepnuvši petama. Jedanput je. pao je i do krvi rasekao o kamen celu njušku. Ali ni to nije imalo uspeha. Ali to nije imalo uspeha. Hrista radi. 17te godine on sebe već proglašava liberalom. kako se jedna dama spotakla o bankinu i ispustila iz zembilja stakleni poklopac za stonu lampu.

Na saslušanjima Aleksej Aleksejevič ništa nije shvatio i samo je neprekidno govorio da je on stradao za revolucionarnu otadžbinu. kada je natkrivenim automobilom. dobivši od njega ko zna kakve papire sa kosim potpisima i nebrojenim pečatima. Nestao je bez traga i glasa. – “A koji to praznik. Iznenada jedan od njih radosno uzviknu i izvadi dugačku maramicu iz džepa. Drugi tehnički crtač je brzo shvatio ideju prvoga. Ali pažnja obojice tehničkih crtača bila je odvraćena od opita sa maramicom i novčićem od dvadeset kopejki. kada se to dešavalo zimi. ili kada se to dešavalo leti – kolica. kad je Aleksej Aleksejevič dovezao sanke do Puzirjovljevog stana. smestivši se na ugao Volodarskog prospekta. nosio je sanke. Od toga dana Aleksej Aleksejevič je svako jutro dolazio na pijacu k Puzirjovu i. . Pala mu je na pamet sjajna ideja – u vršak maramice svezati novčić od dvadeset kopejki. i upitali ga: “Prezivate se – Aleksejev?” Zatim su Alekseja Aleksejeviča posadili u automobil i odveli u zatvor. zabacivao je dostojanstveno glavu. šta će od toga ispasti. koje je tovario na svoje sanke ili kolica i uveče ih odvozio u Puzirjovljev stan. kao stimulaciju. 9. razne kancelarije. ispod stola dao dva originalna pakovanja kineskog čaja i pakovanje cigareta “Radža”. ušmrknuo se i. gde su obojica sedeli. Ali.razumeo samo to da i on treba nešto da radi. posramljeni svojim neznanjem. dobijao nekakve sanduke. hitnuti to dole. bio poveden nekuda u pravcu Admiraliteta. rasplinuše u vazduhu. reče Ibrahim. trupnuo petom i zapevao: Na barikade svi pođimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! Ali nije to uspeo zapevati ni dva puta. na ulicu i pogledati. pokazavši papire. Ibrahime?” – upitali su tehnički crtači. Tehnički crtači upitali su Ibrahima. Ali jednom. bio je osuđen na deset godina progonstva u severni deo svoje otadžbine. I tehnički crtači se. pojeo je kašu od Heljde. od kojih je jedan bio u vojničkom šinjelu. što je naš omiljeni pesnik napisao novu pesmu”. Aleksej Aleksejevič se prihvatio nekadašnjeg zanata i. po uputstvu Puzirjova. gde je. Vrativši se 28-e godine nazad u Lenjingrad. To je kratka životna povest odvažnog viteza i rodoljuba Alekseja Aleksejeviča Aleksejeva. i pored toga. na šta im ovaj odgovori: “To znači da je u gradu praznik”. “Praznik je povodom toga. s krova. koji nije mogao da prođe nezapaženo. (1934-1936) PRAZNIK Na krovu jedne kuće sedela su dva tehnička crtača i jela kašu od heljde. Domar Ibrahim prikucavao je na dimnjak dugački štap sa izbledelom zastavom. pristupila su mu dva čoveka. januar 1935. počeo da motri iza prvog tehničkog crtača. Na krovu. zbio se događaj. obrisavši prste. za šta će i dobijati od Puzirjova najvažnije prehrambene proizvode. šta to znači. Aleksej Aleksejevič se saglasio i Puzirjov mu je smesta. obilazio.

Majka je dobila proliv.(SADA ĆU DA ISPRIČAM. Tu se tata opet razbesneo. tobože. godine. Tata je proračunao da začeće treba da se desi 1.) Sada ću da ispričam kako sam se rodio.. Bili su prinuđeni da pozovu iskusnog lekara. Jedan naš poznanik. 25. 1. Ali mama je. što je tata poželeo da mu se dete rodi na Novu godinu. možda se. aprila 1904. pamteći prošlogodišnji slučaj. i to zato. ipak je pripremio i dao majci dobru porciju engleske soli. ništa nije pomagalo. tobože. ali moji roditelji su me doneli na svet tek krajem 1905. i da ga valja ili ugurati natrag. rekla da sad već više ne želi da ostaje u glupom položaju. KAKO SAM SE RODIO. moje začeće se dogodilo 1. godine. Ma koliko da je tata besneo. . A majka galami i zahteva svoje dete. Ovde je počela strašna gužva. Prema tome. ono nekud puzeći uvuklo”. No. aprila 1903. Mama je odavno čekala taj trenutak i jako se obradovala. koja me je prihvatila. tata je počeo ponovo da dolazi mami s istim predlogom. Ovaj je pregledao majku i raširio ruke. i kako sam ispoljio prve znake genijalnosti. da je dete malopre evo ovde ležalo na čaršavu!” – “To je tačno – vele majci – ali. i na taj način sam po drugi put došao na svet. a u žurbi ne tamo gde treba. kad samo što sam ga rodila!” – “Ali – vele majci – možda. da je akušerka. – Kako je dete u meni. da to. – “Kako!” – vrišti majka. međutim. još nije čovek. bio u veselom raspoloženju. izgubila glavu i počela da me gura natrag. odakle tek što sam izašao. Majka vrišti: “Dajte mi moje dete!” A njoj odgovaraju: “Vaše – vele – dete se nalazi u vama”. nije se uzdržao i rekao je mami: “Aprilili!” Mama se strašno naljutila i tog dana nije pustila tatu kod sebe. Moj tata se oženio s mojom mamom 1902. izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. aprila 1905. mene su ipak gurali i gurali. I eto. vi grešite?” – “Kako – vrišti majka – ja grešim! Zar ja mogu da grešim! Sama sam videla.. još ne može nazvati rođenjem. Jednom rečju. godine. kaže. Moralo se čekati do sledeće godine. aprila i samo se tog dana udvarao mami s predlogom da začnu dete.. bez obzira na studentove reči. To se evo ovako dogodilo. svi tatini proračuni su propali. Tata se tako razbesne. I tek nakon godinu dana mom tati je pošlo za rukom da stavi mamu u krevet i da me začne. Ali tata je. kako sam rastao. septembra 1935. stavili su me u inkubator. zato što sam ispao nedonošče i rodio se četiri meseca pre roka. nego pre donekle zametak. student Vojno-medicinske akademije. to se. i opet nije pustila tatu k sebi. ili staviti u inkubator. Rodio sam se dvaput. koji je prisustvovao porođaju. Međutim. godine. Prvi put je tata došao do moje mame 1. ni sami ne znaju šta da kažu majci. verovatno.

kakvi su to Šarikovi naučni radovi. taj Šarik je opet dolazio. saznao sam da je on po vokaciji obućar. Marina veli da se on rodio s perom u rukama. S vremenom sam saznao da su “zlatna srca” stekla nejednako obrazovanje. Više ništa ne pamtim. tad jabuka nije bilo. Pojeli smo posle ručka nekoliko komada i. da su to. Ja sam se takođe naljutio i molio sam Marinu da prenese Sinderjuškinu da mi se on više ne muva pod nogama. Maša mi je rekla da me je Sinderjuškin zvao telefonom i raspitivao se za mene. Marina me je ubedila. Pamtim samo da je inkubator bio od stakla. Jako me je zanimalo.* Više nisam ništa mogao da saznam od Marine. a srce je bacio u korpu za otpatke. I zbog toga se oholo odnosi prema ostalim “zlatnim srcima”. A Miša je čak doneo bočicu s votkom. godine. Uopšte. bio potreban nekakvom Sinderjuškinu! Marina je kupila jabuke. Ja sam vidite li. jer sam mu stao na nogu. možda. Na taj način. Tačnije. Bio je obložen vatom. prozračan i sa termometrom. i očistio je jabuke u našoj sobi. nije sasvim poštena. Nisam bio kod kuće. a Sinderjuškin i Miša nisu stekli nikakvo. To mi je malo razumljivo – kako su se oni tamo smestili. nisam uspeo da razjasnim. Kada sam došao kući. Oni su se udružili i kupili marinirane jegulje. dve jabuke ostavili za veče. Nakon nekoliko dana. Sinderjuškin i Miša obično žive kod nas u peći. da je kod “zlatnih srdaca” bila večerinka. januar. ali više nikakvih detalja ne iznosi o njegovom naučnom radu. Ali i to mi je ostalo nepoznato. Marina reče da je dolazio Miša – konobar i odneo jabuke za salatu.. Zatim je počeo da dolazi prilično često.PERIOD INKUBACIJE U inkubatoru sam presedeo četiri meseca. Kroz četiri meseca izvadili su me iz inkubatora. Ali. Marina je izbegavala direktne odgovore.. nisam uspeo da doznam. Počeo sam da se raspitujem i. januara 1906.) Jednom mi Maša reče da joj u krevet dolazi Šarik. ja kao da sam se rodio i po treći put. Šarikove čizme su napravljene od plute. otprilike jedanput u tri dana. To su učinili upravo 1. po svoj prilici. “zlatna srca”. Miša je voleo da popije. Nije mu bilo potrebno srce jabuke. Kada sam izneo svoje bojazni da ta kompanija. Šarik ima čak svoje naučne radove. . Jedne večeri Marina mi reče da me je Sinderjuškin nazvao bezobraznikom. napokon. (JEDNOM MI MAŠA REČE. Ali kada sam uveče zaželeo da ih dobijem. Danom mog rođenja počeli su smatrati baš 1. Zapitkivao sam Marinu o Šariku. ima li to veze s naučnim radom. Šarik je stekao srednje obrazovanje. Sinderjuškinu i Miši. u svakom slučaju.* Ko je ili šta je taj Šarik. Razjasnio sam da Šarik. 1935. Jednom sam saznao.

Juri voz. Ne vidim im lica. al' neću da ih diram. Tek buran čujem razgovor. A vagoni. idem. prekinuv točkova pogon. opet tek. Tek tama se izgubi. spor zbog sosa bešameli. pojuriše. teskoba prodre u grudi. zaškripav. Ja pažljivo gledam sve: sam sam u pustom vagonu. od potere beži on. na okna viri zašumeli. po vagonu se teturam – naći ću ih ne padnem li. Noć. Zaškripeše kočnice. februara 1936. Gasnu oganj. Ne čujem više ni reč o nekom sosu bešameli. Digao sam se. 18. kao s gora. na okna vetri šumeli. baš kao lav. kroz okna stanica sevnula.PRISLUŠKIVANA SVAĐA “ZLATNIH SRDACA” ZBOG BEŠAMEL-SOSA Juri voz. samo čujem ih po zvuku: sva ova zlatna srca! Spreman sam im pružit' ruku. . Ko sred šume. u srce skoči ajkula.

tobože. profesorova žena sedi i pije kafu. a u šupi sedi kokoška. smeška se na sva usta. poštaru u ruke gura pola rublje i brže otvara paket. Žena otide nazad. Poče profesorova žena takođe da gleda i vidi da. Usput profesor dobi grip. gleda je prema svetlu. ona leži pod divanom. odmorio se i pošao na posao. dadoše mu svega 500. nego šupa. Evo. Na stolu se nalazi ceduljica: “To je sve. Dođe njegova žena i veli: “Šta ti je?” A profesor kaže: “Ništa”. – Pa – govori čuvar – to može. veli. a kokoška se zavukla pod divan i odatle sad već kao kunić izviruje. Izvuče se profesorova žena ispod divana. i sada nosim da pokažem celom svetu.SUDBINA PROFESOROVE ŽENE Jednom jedan profesor nešto pojede. i strašno se ražalostila. pepeo staviše u teglicu i poslaše njegovoj ženi. A eno i sto stoji sa nepopijenom kafom. Petoletke. Probudila se. Gleda. profesorova žena zakopa teglicu u zemlju. i počelo mu je bivati muka. Proležao je profesor u bolnici ne više od četiri dana i umro. Šta se dogodilo? “Imate paket”. Profesor do knjigovođe. Ide ona i spava. ceduljicu je šest puta pročitala – napokon je shvatila u čemu je stvar. Ona kaže: “Zašto da spavamo po danu?” A on opet svoje: spavati pa spavati. ta. ovo više nije Tolstoj. trese teglicu. Profesor je legao na divan. samo pazi. Poče profesorova žena da lovi kokošku. utapka je unaokolo nogom i krene da prošeta parkom. zabranjeno je gaziti po travi. A na poslu iznenađenje: snizili su mu platu – umesto 650 rubalja. Ona ga pita: “Šta vam je to?” A on joj prstom pokazuje na nokšir i veli: “Eto – kaže – ovde sam nešto napravio. Zavuče se profesorova žena za kunićem pod divan i probudi se. Ide ona ulicama i spava joj se. gleda: zaista. Doputovao je u Moskvu. bivši Tavričeski. da spavamo. –Hej! – viče čuvar. Profesorova žena se jako ražalostila. Žena se sva obradovala. Kada je otišao čuvar. Položili su profesora na nosila i odneli u bolnicu. Idemo. poplakala je tri sata i krenula da pokopa teglicu sa pepelom. ali ne može da izađe na peron. Profesor do direktora. a knjigovođa veli: “Obratite se direktoru”. Neka – veli – svi vide”. idemo. ležao malo. – Šta tu radiš? Profesorova žena se preplaši i veli: – Ta eto. tobože ide joj u susret Lav Tolstoj i u rukama nosi nokšir. a u paketu teglica sa pepelom i ceduljica: “To je sve što je ostalo od Vašeg muža”. I zaista. a direktor ga za vrat. i vidi – njena vlastita soba. profesorovoj ženi se prispavalo. što je ostalo od Vašeg muža”. htela sam da nalovim žaba u teglicu. Profesor se popeo na voz i otputovao u Moskvu. Unaokolo trče nekakvi modri i zeleni ljudi – a njoj se sve više spava. nije da nije. Profesorovo telo spališe u krematorijumu. Žena ne može ništa da shvati. I sanja. Profesorova žena izabrala je zabačeniju alejicu i samo što je htela da zakopa teglicu – neočekivano ide čuvar. Uvila je teglicu u novine i odnela u park 1. Profesor tamo – amo – ništa ne pomaže. . Neočekivano zvonce. A u parku joj se prilepi nekakav mornar.

Ali. 15. zalizavši dlanom kosu. A ako je od onoga sveta. koje bi trebali zauzimati. zato što ga je napustilo nadahnuće. padali pod sto. 6. 11. – U ludnicu – odgovaraju ljudi. tad je od onoga sveta. napijali se. koji teče prostorom. i pivo se izli na pod. Filozof je udarao u bubanj i vikao: “Ja pravim filozofsku buku! Ta buka nije potrebna nikome. koji je držao u rukama. pivo previre i jača. I ja svojim razumom hitam po vrhuncima iznad zvezda i jačam duhom. 7. Ova profesorova žena je samo žalostan primer toga. 10. Dugo je filozof bubnjao. Šta se dogodilo? Ulaze neki ljudi i govore: “Pođimo”. ali ljudi su je uhvatili i odveli u ludnicu. “Jaoj!” – reče čovek. Prekidamo priču o kovaču i nepoznatom čoveku i počinjemo novu priču o četiri prijatelja harema. izašao na ulicu da pogleda. Ovde je kovač ugledao čoveka koji je sedeo na zemlji . sasvim normalna. povraćali. 14. Čovek je sedeo na zemlji i držao se za glavu. Profesorova žena poče da vrišti i da se opire. sedi profesorova žena na postelji u ludnici. onda ću da je pravim”. Pili su vino. Neočekivano zvonce. 3. avgusta 1936. 9. sa takvom snagom udario glavom o kovačnicu. Ne. da nije od ovoga sveta. 27. Stajaše bure sa pivom. I s tim rečima filozof otvori slavinu na bačvi. Kovač je čoveku prišao bliže. 4. 11. Kada je pivo zatvoreno u buretu. PET NEZAVRŠENIH PRIČA Dragi Jakove Semjonoviču. a pored je sedeo filozof i razmišljao: “Ovo bure je ispunjeno pivom. Okupljali su se uveče i raspravljali o haremskom životu. Bila jednom četiri ljubitelja harema. znači. ona čak svima smeta. i moj tok je nesumnjiv. marta 1937. Puzali na svojim trbusima. Prekidamo priču o njima i počinjemo novu priču o pivu. ne zaustavi li se vreme. Ali da mi ostavimo ovu bučnu priču i pređemo na sledeću tihu priču o drveću. Smatrali su da je prijatno imati u isti mah po osam žena. zaletevši se. Nazivali se ružnim rečima. Zaustavi li se vreme. sada ćemo da pričamo o bubnju. koji ne zauzimaju ono mesto. Pivo je napitak. ja sam isto napitak koji teče vremenom. I evo. Neki čovek je. budući da je suprotno prirodnim zakonima da stoji na mestu”. A ako ona nije od ovoga sveta. pa bolje neka i pivo slobodno teče. Dosta smo ispričali o pivu. to. kako je u životu mnogo nesrećnika. Ali ako ona svima smeta. 5. i ja ću stati. 2. 8. 13. . “Šta se desilo?” – upita kovač. Ujedali su jedan drugoga za noge. 12. u rukama drži pecaljku i na podu lovi nekakve nevidljive ribice. 1.Poplakala je profesorova žena još jedanput i sela da ispije hladnu kafu. skinuo kožnu pregaču i. Bilo je odvratno gledati ih. ono nema gde da teče. Filozof je šetao ispod krošnji drveća i ćutao. da je kovač odložio malj na stranu. šta se desilo. – Kuda – pitala je profesorova žena.

Plašio sam se da pijem tu vodu. mogu popiti vodu. Ispod stolice pronašao sam nepojedeni kotlet. Prvo sam pomislio da se malo pokvario časovnik. – Treba da popijem vode – rekoh. kojoj netačan rad časovnika i promaja u sobi podjednako mogu da služe kao uzrok? Sedeo sam na stolici pored divana i gledao u časovnik razmišljajući o tom. prema tome bilo je četvrt do četiri. no neočekivano sam se trgnuo. koju je progrizao pas. našao sam samo lopticu. Ali ispod ormana. I odjednom se začudio: kakva je to pojava. 22. pokazujući tačno vreme: četvrt do četiri. Ali to nije bila voda. Počeo sam da pipam ispod ormana i ispod kreveta. pokazuje tačno vreme. to me je samo počelo svrbeti uvo. Minutna kazaljka bila je na devet. misleći da ću tamo pronaći vodu ili vesnika. Ali kako da ih nađem? Na šta liče? Setio sam se da ne mogu da ih razlikujem od vode. Onda sam izveo zaključak da je u sobi promaja. Pojeo sam ga. ali to nije bila voda. – Eno vode! – rekoh u sebi. Ali tu sam video da časovnik nastavlja da radi i. Pokušao sam da stavim u usta kaiš. vesnici su već otišli – rekoh u sebi i počeo sam da se preoblačim da bih išao u goste. i plašio sam se da se ne onesvestim. Ne znam. a listovi kalendara su se listali. – Pa. zato što bih zabunom mogao da popijem vesnika.O TOME. kao da je u sobi duvao jak vetar. dakle. Više nije duvao vetar. po svoj prilici. a časovnik je mirno kucao. Nisam odmah shvatio da su mi došli vesnici. Moguće je popiti samo tečnost. Stavio sam u usta kalendar – to takođe nije voda. tu nema šta da se plašim. Srce mi je lupalo. Šta to znači? To ne znači ništa. Hodao sam po sobi i tražio je. Pružio sam ruku i uzeo bokal . Tu sam shvatio da su mi došli vesnici. ali da ne mogu da ih razlikujem od vode. avgusta 1937. a ispod kreveta nekakve parčiće od stakla. A zar su vesnici tečnost? Prema tome. Ispod časovnika bio je obešen zidni kalendar. Ali ne mogu da nađem vodu. – Voda može da pomogne – rekoh i počeo sam da gledam u vodu. oni su nalik vodi. znači. Pored mene na stoliću bio je bokal sa vodom. No na šta je nalik voda? Stajao sam i razmišljao. Digao sam ruke od vode i počeo da tražim vesnike. a satna na četiri. KAKO SU ME POSETILI VESNICI U časovniku nešto lupnu i dođoše mi vesnici. među prašinom. koliko sam vremena stajao i razmišljao. i bilo mi je lakše. .

A žena čuvara groblja je na toj vatri skuvala supu od karfiola. i one su se sad obrele u supi. bivši kondukter. Kapa je dospela u lokvu azotne kiseline i tamo sagorela. 9. sa zida se srušio sat pravo u šerpu sa supom. 20. Sutradan je prosjak Nikolaj došao do čuvara groblja i počeo prositi. 18. ali nije se uspeo ustanoviti uzrok požara. 10. Supu su dali prosjaku Timofeju. na kojem je nastupao violinista. Violinista se vratio kući bez kaputa i bez kape. koji su pre četrnaest godina zbacili kapu s glave tom violinisti. izgradili su klub. zaboravio je i kaput u tramvaju.VEZA Filozofe! 1. koje mi Vi nameravate napisati kao ogovor na moje pismo. i to neće saznati do same smrti. Sat su izvadili iz supe. 11. No čuvar groblja nije prosjaku Nikolaju dao ništa i isterao ga je napolje. 15. ali su ga potom pomešali i umesto kondukterovog tasta sahranili su nekakvu bakicu. Na bakicin grob postaviše beli stub sa natpisom: “Anton Sergejevič Kondratjev”. . i on je pao. Kroz jedanaest godina taj stub izgrizoše crvi. Pišem Vam odgovor na Vaše pismo. kada je supa bila već skuvana. Povela se dugotrajna istraga. i crkva je izgorela. A za to vreme huligani su ugrabili magnet i nestali. 14. Violinista je položio magnet na zemlju i potrčao za kapom. Kondukter tog tramvaja odneo je kaput na buvlju pijacu i tamo ga trampio za mileram. koje sam ja napisao Vama. Vatra se proširila sa kuće na crkvu. Prosjak Timofej je pojeo supu sa stenicama i ispričao prosjaku Nikolaju o dobroti čuvara groblja. No u tramvaju. Oni se voze i ne znaju. vozač je bio isti onaj kondukter. Kondukterov tast se prejeo paradajza i umro. jer je kapa sagorela u azotnoj kiselini. 3. 14. No. 17. 13. 8. Prosjak Nikolaj se jako naljutio i zapalio je kuću čuvara groblja. a oneraspoložen gubitkom svoje kape. ali u satu su bile stenice. 5. 12. Posle koncerta oni pođoše kući istim tramvajem. Neki violinista kupio sebi magnet i poneo ga kući. 7. septembra 1937. oni se kasno uveče voze gradom: napred – violinista i huliganov sin. a iza njih – vozač tramvaja. Njegov leš stavili su u mrtvačnicu. 6. koji je pre četrnaest godina izgubio svoj kaput. prekrupu i paradajz. Vetar je poduhvatio kapu i poneo je ulicom. Usput su violinistu napali huligani i zbacili mu kapu s glave. A čuvar groblja raspilio je ovaj stub na četiri dela i sagoreo ga u svom šporetu. i na dan otvaranja kluba priredili koncert. koji je nekad prodao violinistov kaput na buvljoj pijaci. 16. 19. I eto. kakva je veza među njima. 2. A među slušaocima je sedeo sin jednog od onih huligana. koji je išao iza njih. 4. Na tom mestu gde je bila crkva.

podmetao je starčićima nogu i plašio starice. Tada je Feđka spakovao stvari u kofer i otputovao u Vladivostok. Feđka je – žderonja. . a Feđka im je uzimao meru. 21. nagledao svega i svačega. U Vladivostoku Feđka postade krojač: iskreno govoreći. kako kažu. što je Feđki prišao Nikolaj. udario ga po njušci i sakrio se pod orman. Feđka je – beskrupulozan čovek: na ulici je deci otimao pare. on uopšte nije postao krojač. ali ga je Feđka sustigao i udario pivskom kriglom. podižući iznad njih ruku. Dame se nisu ustezale pred Feđkom. otvoreno su pred njim podizale svoje suknje. umro. Feđka je dohvatio Nikolaja žaračem ispod ormana i pocepao mu usta. A Feđka je spremio svoje stvari i otputovao iz Vladivostoka.GNUSNA OSOBA Senjka udari Feđku po njuški i sakri se ispod komode. čini se. Senjka kliznu iz Feđkinih ruku i s otkinutim uvom u rukama pojuri k susedima. Sve se završilo tako. pretežno trikoe i grudnjake. Ali Feđka sustiže Senjku i lupi ga posudom za šećer po glavi. Nikolaj je pao i umro. Feđka je – sladostrasnik. Feđka se. Nikolaj je s pocepanim ustima pojurio k susedima. novembra 1937. a kada bi starica izbegla u stranu. Feđka dohvati Senjku žaračem ispod komode i otkine mu desno uvo. zato što je šio samo damsko rublje. zato što svako veče pojede po dvanaet kotleta. Feđka bi se pravio da je podigao ruku samo radi toga da bi se počešao po glavi. Feđka je – gnusna osoba. Senjka je pao i. Feđki je izrastao takav stomak da je izradio sebi steznik i počeo da ga nosi. Feđka je – Senjkin ubica.

a kapa u stranu. s dugačkim brkovima. A starac trči za kapom. Starac za kapom. gleda začuđeno u kapu i odlazi natrag u pivnicu. 21. Ali modrousti odbija da objasni brkatome. pored kupatila. već juri milicioner i još jedan građanin u sivom odelu. . a već na uglu Fruštadske. samo je jedna kapa ostala da visi u vazduhu. – “Da li je to moguće?” – kazuje drugi. zavaravaš! Odgovori mi i ne zaluđuj me: da li si ih video ili nisi? Drugi. Neki čovek ju je video na uglu Pantalejmonove. ali ih nisam video”. – Ah. – Ah. Starac za kapom. a kapa u stranu. eto ko si ti! – reče brkati starac i pruži ruku za kapom. Leti kapa Njekrasovskom ulicom. Dotrčao je starac do Litejne. “Da – govori prvi – moguće je “ – i osmehuje se modrim ustima. kako je to moguće – kape na ljude staviti. koji je modrousti. presecajući mu put. ne dajući se starcu u ruke. brkovi se klate. starčeve oči se zamutiše. da bi mu ovaj objasnio. a kapa od njega. koji je sa dugačkim brkovima. starče. pored pekare. kakav si ti vrag – veli mu brkati. jula 1938. a iste te ljude ne zapaziti. Iz pivnice istrčava narod. Uhvatili su bezumnog starca i poveli ga nekuda. a tamo. – Ti mene. A kapa je zaokrenula nadesno i poletela u pravcu Neve. ruke je napred ispružio. još jednom se osmehnuo. otvorio usta.KAPA Uzvraća prvi drugome: “Nisam ih video”. a kosa poput perja štrči na sve strane. klima glavom i osmehuje se svojim plavim ustima. niko je nije video. – “Kako ih nisi video – govori drugi – kad sam im kape stavljao?” – “Pa eto – veli prvi – kape si im stavljao. pristupa modroustom. i neočekivano nestao. Tada drugi.

Decu. zato što kad nekoga tučeš. na primer. no ja sam u tom pravcu vršio eksperimente i znam da to nije uvek tako. Mene su. po svoj prilici. Seo sam na klupu. ne treba nikada udarati nožem ili uopše nečim gvozdenim. da me nema. Shvatio sam sreću drugih ljudi. Tako takođe biva. Ja sam isto tako stajao u vatiranom kaputu. Jedan tren naprezanja mog čudovišnog uma. no nisam se jako smrzavao. Ovde sam nešto zamrsio: ja se naime s njim nisam družio. zato . kada bih je pogledao. ja sam. uteši se. iz vrlo krivudave cevi za odvođenje nečistoće. ali mrzle su mi se ruke. a ja sam stajao u redu i trudio se da ne slušam šta se unaokolo priča. Nalazio sam se pored prodavnice: tamo su izdavali šećer. Mogao sam se. kad bi svaki od vas došao do mene. i tu je moguće preterati. na primer. Zašto ljude lišavati radosti da mi ukazuju poštovanje? Štaviše. ali je ona zatim. družio. Životinje – one su. ma kakvi da su gresi grizli njegove misli. i. “Mi nikada ništa sličnog nismo videli” – rekoše. kao pegla. na neki način spojivši se šapama. i nikakve grehe ne vidim u telu tvom” – i on bi utekao od mene. čak su i razne bubice milele preda mnom i mahale svojim repovima. Uspelo mi je da poljubim palac na nozi. vodili u Institut Mozga i pokazivali profesorima. a setiš se sasvim drugog.USPOMENE JEDNOG MUDROG STARCA Bio sam veoma mudar starac. bio je viši rastom. već i zveri. ali temeljito. ljudi su uzmicali u stranu. ne treba tući nogom. Dugo smo živeli zajedno. budući da sam veoma gipka tela. već treperila. i bio sam loše raspoložen. Da. pošlo mi je za rukom da. pokušao da poljubim svoju sopstvenu nogu. Kako je teško nešto zapamtiti. uzeo u ruku svoju svoju desnu nogu i privukao je k licu. izvadim tud slučajno upalu naušnicu moga brata. bio sam fenomenalan! Moj brat je bio moja potpuna suprotnost: prvo. No bilo je vreme. a ja sam prolazio kroz gomilu. ne pamtim tačno gde. naprotiv. Sad to više nisam. Svima bih vam savetovao da poradite nad svojim pamćenjem. Tako. ja bih ga zagrlio i rekao: “Sine moj. ipak. a žene. Blagodareći svojoj gipkosti. Bio sam oženjen. ma kakva da je tegoba morila njegovu dušu. jurile su preda mnom. štaviše. Svi su se preda mnom klanjali! I to ne samo ljudi. ali sam retko viđao svoju ženu. U to vreme. priča se. i to čak mnogo. Nije bilo takve stvari. ali nisam protestvovao: znao sam da sam dostojan toga. a kako lako zaboraviti! A dešava se i ovako: zapamtiš jedno. Ona me se bojala: kolosalnost moga uma ju je potiskivala. štaviše. i uvek smo bili zavađeni. žilave. Često su mi ljubili noge. Mada sam se. počinjala bi da štuca. jer su svi stajali u vatiranim kaputima i pored toga se smrzavali. Uvek sam bio pravičan i bez potrebe nikoga nisam tukao. srećan i radostan. a zatim ničeg ne možeš da se setiš. Pamćenje – to je zapravo čudna stvar. pred kojim bih bio zbunjen. na primer. na kraju krajeva. i najsloženije pitanje rešavao sam na najprostiji način. skriti u prilično malenu korpu i zatvoriti za sobom poklopac. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. Ili: zapamtiš nešto s mukom. mogu da radim ono što niko ne može da uradi. Ona nije živela. Srećući me na ulici. smatrajte. A mačke! One su me prosto obožavale i. bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. tad uvek gubiš pamet. zato što nikakva tegoba ne mori dušu tvoju. Nikada se s njim nisam družio. kada sam stupao stepeništem. a drugo. gluplji. nekud nestala. i. Bio sam velik i silan. A zavadili smo se ovako. Bio sam srećan. Na ulici je bilo veoma hladno. Pomalo me je boleo zub.

Sa užasom oni udariše u bežanje – neko na vrata. Ponovo se zamislih nad njegovim rečima. – A što se ti ne okrećeš. zašto bratu nedostaju četiri rublje. ustao sam koliko sam dug i širok. a ja ću se s tobom zatim pogoditi. ali reših da se ne okrećem i da se napravim. budući da je tako. uzeo kofer u ruku. vratiću ti natrag u kaput. (1936-1938) . a novčanik. šta li? Pa ja sam tvoj brat. i događalo se to. Ulazili su k meni jedan za drugim. tresnuše me ponovo po leđima. A takvih je bilo mnogo. Neočekivano neko me je tresnuo po leđima. – Eto – reče – ja ću ti uzeti u zajam izvesnu sumu. Ležao bih na podu dotle. i treći put me tresnuše po leđima. Samo sam. Jedanput nisam izdržao i zasmejah se. Do vrata prodavnice išli smo zajedno. Za šećer mi nedostaju četiri rublje. i otada se s njim nikada više nisam izmirio. ponekad čak ne otvarajući vrata.što sam morao da ih vadim iz džepova i nameštam kofer. Zatim bih opet sedao na klupu i davao savete svim onim koji za njima imaju potrebu. a on iznova otvori usta i reče: – Poslušaj der. Tu sam se okrenuo i ugledao pred sobom visokog postarijeg čoveka u prilično pohabanom. da ni danju ni noću nisam znao za mir. Živeo sam sam i primao sam samo one. Katkad sam se toliko umarao. bez brata. – I on stavi novčanik u spoljašnji džep mog kaputa. koji sam držao. neko na prozor. a neko i pravo kroz zid. kada te zovu? – rekao je. No mog brata nigde ne beše. koji su mi dolazili po savet. Kod kuće otkrih da mi je brat iz novčanika uzeo sve pare. Razgovarao sam s njima. i otada možete smatrati. razume se. ali još uvek valjanom vatiranom kaputu. evo gledaj. štaviše. a zatim ga upitah: – A gde si ti do sada bio? – Tamo – odgovori mi brat i nekamo mahnu rukom. Suzdržavajući bes zbog ružnih postupaka. No tu u meni nešto prasnu. Zamislih se gde je to “tamo”. uputih se kući. kako da kaznim onog koji me je uvredio. no on me uhvati za rukav i reče: – E pa. a da napustim red je šteta. stegnuvši ga nogama. hoćeš li da pozajmiš svome bratu malo para? – i s tim rečima. Kad htedoh da opet zauzmem svoje mesto u redu. za svaki slučaj. Bio sam. Tu sam se strašno naljutio na njega. da ne bi nestao. kao da ništa nisam primetio. Prošlo je sedam minuta. Zamislih se nad sadržinom njegovih reči. ali sam jedva suzdržavao smeh. Počeh da razmišljam o tome. Na tren iskočih iz reda i provirih kroz vrata na ulicu. Neopisivo sam se rasrdio i brzinom munje počeo da razmišljam. – Šta želite od mene? – upitah ga strogim i čak malo oštrim glasom. da sam se spuštao na pod i odmarao se. dok mi ne bi postalo hladno. postepeno me izguraše na ulicu. otvorio vrata i rekao: – Prin tim pram. brate. Istovremeno. kad on opet otvori usta i reče: – Šta ti je? Ne prepoznaješ me. da me više nema. Neko vreme sam poćutao. ali u prodavnici sam se obreo sam. nisu me pustili i. on sam raskopča moj vatirani kaput. no brat me munu u slabinu i reče: – Gledaj: počeli su da puštaju u prodavnicu. iznenađen ovakvim iznenadnim susretom sa svojim bratom. Veselilo me je da gledam njihova bolna lica. Sav sam se uznemirio. Ostavši sam. zavuče mi ruku u unutrašnji džep i uze novčanik. tada bih se brzo dizao i počeo da trčim po sobi da se ugrejem. Pozajmi mi ded peticu.

nastojeći da se podigne sa poda. među njima i naša majka. budući da se nova bunda toliko nepodnošljivo osećala na ne zna se kakav formalin i naftalin. Faol nastavi: “Ako greši samo čovek. – Ho-ho – reče. Faol nastavi: “Uzmimo ljubav. to znači. šta mu je bilo dato da učini: dobro ili zlo? Ili ovakav slučaj: neki je glumac kupio sebi bundu i tobože je učinio dobro toj bakici. oskudevajući. svi gresi sveta nalaze se u samom čoveku. A zavoliš li – razmaziš se. prodala tu bundu. da babica. Majke su s kricima pojurile svojoj deci. poput retke marke. a šta zlo. po svoj prilici. priskočila psu. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?” – Sju-sju – reče Mišin.VLAST Faol reče: “Mi grešimo i naslepo činimo dobro. šta je dobro. osluškivajući Faolove reči – šup-šup. U svetu nema ničeg lošeg. zašto se pak u celom svetu jednom te istom rečju – zaljubiti – izražava i jedno i drugo? Eto. koje je tu ležalo. a izbacuje iz sebe loše. a majka jedan. ležeći na podu – ho-ho. Detetu je bilo dve i po godine. jedanput je u taj vrt banulo besno pseto. jedino ono. a devojka je pila i jela za trojicu. koje zovu jednom rečju “ljubav”. Ali. glumac nije plakao i našao je sebi drugu devojku. kao što izgleda. zamislivši se nad Faolovim rečima. ali ne tako? U tom slučaju. kako joj se činilo. glumac se pribojavao majčine smrti. Majka je počesto gladovala. Možda je dobro. gde je on vešao novu bundu. govorio sam o onim našim stanjima. Devojka je imala četiri kaputa. Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije. Šta da se radi? Možda ljubiti. može da postane loše”. I voleo ih je na različite načine. a devojka je raspolagala sa dve velike sobe. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. i iščupala mu iz čeljusti. da tu. učinio. Na kraju krajeva. iščupavši dete. Ili još jedan ovakav slučaj: neki se grafolog nakitio votkom i počinio takve stvari. S jedne strane. zlo. Dakle. i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete. onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. vrteći se na podu. Neki se sudski činovnik vozio biciklom i neočekivano došavši do Kazanskog sabora. Mišin. Devojci je davao veći deo svoje plate. Slično hrani: čovek jede dobro. pade sa stolice. koja se ne može zameniti drugom”. s devojkom se glumac zabavljao. neki je glumac voleo svoju majku i jednu mlađahnu debeljuškastu devojku. ili su sva ta stanja zajednička? . – Umnjaf – reče Mišin. a za smrt devojke nije. i to svojoj majci. Ali. Faol nastavi: “Eto. a sa svojom majkom nije i ljubio ju je čistom ljubavlju. jednom nije bila u stanju da se probudi i umrla je. a možda ne i zlo. nego samo izlazi iz njega. videla je da to nije njeno dete. I eto. – Šo-šo – reče Mišin. Greh ne ulazi u čoveka. glumac je svojoj majci uzeo taj jedini kaput i od njega devojci sašio suknju. ležeći na podu – če-če. ali je zato drugoj bakici. govorio sam o ljubavi. Da li on zna. majka se ceni kao unikat. Ona je žrtvujući se. Možda je bolje uopše ne ljubiti? Ali rečeno je: zavoli. Glumčeva majka je živela u predsoblju na podu. nestao. Da li je to jezička greška. koja je. rečeno je: zavoli. majka tog glumca. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. što je prošlo kroz čoveka. I kada je majka umrla. koja je živela kod njega i obično spavala u predsoblju. i sam pukovnik Dibič ne bi razabrao. Greh je od dobra veoma teško razlikovati”. svoje dete. bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. a s druge: ne bludniči. i eto. Faol nastavi: “Da li kamen greši? Greši li drvo? Greši li životinja? Ili greši samo čovek?” – Mljam-mljam – reče Mišin. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana.

. Svakom čoveku dozvoljena je izvesna dimenzija ljubavi. Faol reče: “Da. – Nestani! I Faol se rasu. suviše se ne razbacujući.Ljubav majke prema detetu. klimajući glavom. Otkriće tajni manevrisanja i sitnih svojstava naše duše. ljubav sina prema majci i ljubav muškarca i žene – možda je sve to ista ljubav?” – Nesumnjivo – reče Mišin. nalik džaku pilovine.” – Dosta! – poviče Mišin. kao loš šećer. ko koga ljubi. septembra 1940. .. ja mislim da se bit ljubavi ne menja od toga. brzo se podižući sa poda. 29. u kom pravcu da je iskoristi. I svaki čovek traži.

Zbog njega sam pocepao svoje ćebe. Nemoguće je hodnikom ići bos. – Gde je vaša soba? – upita milicioner – Prijavljen je u našem stanu. Mišine. Ja dolazim umorna s posla. – Potpuno je nemoguće prolaziti hodnikom – reče Seliznjeva – ne mogu večito da prekoračujem muškarca. ali mu Kalugin upade u reč i reče: –Ma šta se tu toliko raspravljamo! Zovite miliciju. – Nećeš . – Vi. A on namerno protegne noge. – Ovde. ali mu Kalugin upade u reč i reče: – On i noću ovde leži.. ali mu Kalugin upade u reč i reče: – Evo. ja ću te naterati na to. – Sačekajte. ali sobe nema – reče Kalugin. Mi smo ga i tako i ovako. –Pogledajte – reče Koršunov. Seliznjeva reče: – Iz džepa mu večito ispadaju nekakvi ekseri. – Polili smo ga petrolejem – reče Koršunov. Mišine. ali on ne odlazi! – Da – reče Koršunov. Ali tu Kaluginu upade Seliznjeva u reč i reče: – Molili smo ga da ode. Mišine. građanine. – Pre neki dan nameravali su da ga zapale petrolejem – reče domar. – Da dodam – reče Koršunov. ali mu Kalugin upade u reč i reče: . – E pa. ideš i gledaš da ne ozlediš nogu. pa ruke ispruži. O njega se u mraku svi spotiču. živite? – Ovde? – reče Mišin. Građanine. ustaj! Mišin reče: – Neću – i nastavi da leži na podu. Ovaj građanin sve vreme leži ovde na podu i smeta nam da prolazimo hodnikom. – Šta se ovde dešava? – upita milicioner. pa na leđima leži i promatra. – Smetao sam i smetaću – reče Mišin. – Već dugo vremena oni se žale na njega – reče domar. večito valjate na podu u hodniku i smetate nam da se tamo-amo krećemo.MIŠINOVA POBEDA Mišinu rekoše: – Hej. Tad Mišinu priđe Kalugin i reče: – Ako ti. nastavljajući da leži na podu. Zvali su miliciju i pozvali milicionera. građanine. – Gde vi. – Molim vas – reče Koršunov. ne ustaneš. potreban mi je odmor. Mišinu priđe Seliznjeva i reče: – Vi se. ali mu Kalugin upade u reč i reče: – On čak kreveta nema i valja se javno na golom podu. građanine. gde vi spavate? – Ovde? – reče Mišin.reče Mišin. ne treba da se odmarate – reče milicioner. zašto ležite ovde? – upita milicioner. – Odmaram se – reče Mišin. građanine – reče miliciner – sada ja razgovaram s njim. znate – reče Koršunov. Kroz pola sata došao je milicioner sa domarom.. Milicioner priđe Mišinu.

–Polili smo ga petrolejem samo da bi ga zaplašili, ali nismo nameravali da ga zapalimo. – Ma ja ne bih dopustila da u mom prisustvu spale živog čoveka – reče Seliznjeva. – A zašto ovaj građanin leži u hodniku? – neočekivano upita milicioner. – Eto ti ga na! – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče: – Zato, što on nema drugog stambenog prostora: evo, u ovoj sobi živim ja, u ovoj evo ona, u ovoj evo on, a Mišin živi ovde u hodniku. – To ne valja – reče milicioner. – Trebalo bi da svi budu u svom stambenom prostoru. – Ali on nema drugog stambenog prostora, osim hodnika – reče Kalugin. – Upravo tako – reče Koršunov. – Eto, on je večito tu i leži – reče Seliznjeva. – To ne valja – reče milicioner i otide zajedno sa domarom. Koršunov priskoči Mišinu. – Šta je? – povika- Kako vam se ovo dopalo? – Pričekajte – reče Kalugin i, prišavši Mišinu, reče: – Je si li čuo, šta je govorio milicioner? Diži se s poda! – Neću – reče Mišin, nastavljajući da leži na podu. – On će sad namerno i dalje da leži ovde – reče Seliznjeva. – Jasno – rekao je razdraženo Kalugin. A Koršunov reče: -U to ne sumnjam. Parfaitment!* 8. novembra 1940.

SMETNJA Pronin reče: – Imate veoma lepe čarape. Irina Mazer reče: – Sviđaju vam se moje čarape? Pronin reče: – O, da. Veoma. – I dodirnu ih rukom. Irina reče: – A zašto vam se sviđaju moje čarape? Pronin reče: – Veoma su glatke. Irina podiže svoju suknju i reče: – A vidite li, kako su one dugačke? Pronin reče: – Jao, da, da. Irina reče: – A evo ovde se one već završvaju. Ovde više ide gola noga. – Jao, kakva noga! – reče Pronin. – Imam veoma debele noge – reče Irina. – A i u kukovima sam jako široka. – Pokažite – reče Pronin. – Ne mogu – reče Irina – bez trikoa sam. Pronin kleknu ispred nje. Irina reče: – Zašto ste kleknuli? Pronin joj poljubi nogu malo poviše čarape i reče: – Eto zašto. Irina reče: – Zašto mi nagore podižete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa. Ali Pronin joj i pored toga podiže suknju i reče: – Ništa, ništa. – Kako, kako to, ništa? – reče Irina. Ali ovde je neko zakucao na vrata. Irina brzo namesti svoju suknju, a Pronin ustade sa poda i priđe prozoru. – Ko je? – upita Irina kroz vrata. – Otvorite vrata – reče oštar glas. Irina otvori vrata, i u sobu uđe čovek u crnom kaputu i dubokim čizmama. Za njim su ušla dva vojnika, nižih činova, s puškama u rukama, a za njima domar. Niži činovi se zaustaviše pokraj vrata, a čovek u crnom kaputu priđe Irini Mazer i reče: – Vaše prezime? – Mazer – reče Irina. – Vaše prezime? – upita čovek u crnom kaputu, obraćajući se Proninu. Pronin reče: – Prezivam se Pronin. – Imate li oružje? – upita čovek u crnom kaputu. – Nemam – reče Pronin. – Sedite ovamo – reče čovek u crnom kaputu, pokazujući Proninu na stolicu. Pronin sede.

– A vi – reče čovek u crnom kaputu, obraćajući se Irini – obucite vaš kaput. Morate da pođete sa nama. – Zašto? – upita Irina. Čovek u crnom kaputu nije odgovorio. – Treba da se preobučem – reče Irina. – Ne – reče čovek u crnom kaputu. – Ali moram da još nešto obučem – reče Irina. – Ne – reče čovek u crnom kaputu. Irina je ćuteći obukla svoju kratku bundu. – Zbogom – reče Proninu. – Svaki razgovor je zabranjen – reče čovek u crnom kaputu. – A ja takođe idem sa vama? – upita Pronin. – Da. – reče čovek u crnom kaputu. – Oblačite se. Pronin ustade, skinu sa čiviluka svoj kaput i kapu, obuče se i reče: – Pa, spreman sam. – Idemo – reče čovek u crnom kaputu. Niži činovi i domar zalupaše đonovima. Svi su izašli u hodnik. Čovek u crnom kaputu je zaključao vrata Irinine sobe i zapečatio ih sa dva mrka pečata. – Hajde, napolje – reče. I svi izađoše iz stana, glasno zalupivši spoljašnjim vratima. 1940.

DANIL HARMS SLUČAJEVI Preveo: Dušan Patić PLAVA SVESKA No 10 .

Kasirka se tužno nasmejala. šta ide prvo. ni leđa nije imao. Dobri ljudi. pa peta. SONET Desio mi se neobičan slučaj: neočekivano sam zaboravio. Ništa nije imao! Tako da je nejasno – o kome je reč. A deca Spiridonova utopiše se u ribnjaku. A nos. malo mrdnuvši nosom. (1937) SLUČAJEVI Jednoga dana Orlov se prejeo pirea od graška i – umro. niti bilo kakvih unutrašnjih organa. na uglu Znamenske i Besejne ulice. A Spiridonovljeva baba se propila i krenula stranputicom. budući da su nam se njene reči pokazale lišenim svakog smisla. Kada ispade i šesta starica. tako da su ga “riđim” uslovno zvali.2. Ali tada. Ni stomak nije imao. Kakvo je bilo samo njihovo i moje iznenađenje. jednom slepcu poklonili pleteni šal. izvadila iz usta mali čekić i.5. A Krilov. ni kičme. Pošli smo svi u trgovačku radnju “Gastronom”. dojadi mi da ih gledam. i upitali kasirku o našoj nedoumici. Zahvalili smo kasirki i razdragano istrčali iz radnje. pala i – razbila se. zastadosmo i započesmo prepirku: po mišljenju jednih. Kroz prozor se promolila druga starica i počela da gleda dole na onu koja se razbila. rekla: “Po meni. ali se od preterane znatiželje takođe izvrnula kroz prozor. A zatim se raziđosmo kućama. zamislivši se nad kasirkinim rečima. 7 ili 8. pala i razbila se. Prepirali bismo se mi vrlo dugo da se. zatim četvrta. nije imao.Bio jednom jedan riđi čovek. na sreću. 1. kada 8 ide posle 7”. da ni oni ne mogu da se sete redosleda brojeva. (1933) STARICE KOJE ISPADAJU Jedna se starica od preterane znatiželje nagnula kroz prozor. a po mišljenju drugih – 8. ponovo se pokunjismo. priča se. i 6 su pamtili – a dalje su zaboravili. gde su. takođe umre. Zatim je kroz prozor ispala treća starica.4. A Spiridonovljeva žena tresnu s kredenca i takođe umre. Da govori. A Perekrestov telegrafski dobi 400 rubalja i toliko se uobrazio da su ga izbacili sa posla. Ali. A Mihajlov prestade da se češlja i oboli od šuge. bilo bi bolje da o njemu više ni ne govorimo. nije mogao.3. a ne umeju sebe da izvedu na sigurni put. takođe. Ni kosu on nije imao. A Spiridonov nehotice umre. koji nije imao ni oči ni uši. Nije imao čak ni ruke ni noge. Šta nam je preostalo da radimo? Pošli smo u Letnju baštu i počeli tamo da brojimo drveće. jer nije imao usta. izbrojavši do 6. 7 ide posle 8 u tom slučaju. tu sa klupe nije strovalilo nekakvo dete i polomilo obe vilice. kada su iznenada otkrili. Odoh sam do komšija i upitah ih. A Kruglov je nacrtao damu s kamdžijom u rukama i poludeo. dalje je sledilo 7. (1935) . te pođoh na Maljcevsku pijacu. doznavši za to. šta oni misle o tome. Pa. To nas udalji od naše prepirke.

posmatra bor i vidi – da na boru niko ne sedi.OPTIČKA VARKA Semjon Semjonovič. spotiče se o Gogolja i pada). Semjon Semjonovič. spotiče se o Puškina i pada). spotiče se o Gogolja i pada iza kulisa). O Gogolja! Gogolj (podižući se): Gadost! (Ide. spotiče se o Gogolja i pada). spotiče se o Gogolja i pada): Do đavola! Čini se o Gogolja! Gogolj (podižući se): Koja gadost! Ne daju mi ni da dahnem dušom. spotiče se o Puškina i pada). posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. Iza scene se čuje Gogoljev glas: “O Puškina!” Zavesa. opet stavivši naočare. posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. čini se o Puškina! Puškin (podižući se): Ni trenutka mira! (Ide. Semjon Semjonovič ne želi da veruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom. stavivši naočare. O Puškina! Puškin (podižući se): Do đavola! (Ide. spotiče se o Puškina i pada). (1934) PUŠKIN I GOGOLJ Gogolj iza kulisa pada na scenu i mirno leži. skinuvši naočare. Koja gadost! Opet o Puškina! Puškin (podižući se): Bezobrazluk! Potpuni bezobrazluk! (Ide. skinuvši naočare. spotiče se o Gogolja i pada). Puškin (izlazi. do đavola! (Ide. posmatra bor i vidi: na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. stavivši naočare. (1934) . O Gogolja! Gogolj (podižući se): Gadost! (Odlazi iza kulisa). Semjon Semjonovič. Semjon Semjonovič. Opet o Puškina! Puškin (podižući se): Do đavola! Stvarno. opet vidi – da na boru niko ne sedi. Do đavola! Čini se opet o Gogolja! Gogolj (podižući se): Večito neka prepreka! (Ide. Spotaknuo sam se. spotiče se o Puškina i pada). (Ide. Do đavola! Opet o Gogolja! Gogolj (podižući se): Ovo je neprekidno izrugivanje! (Ide. Semjon Semjonovič.

– Eto. Stolar pređe nekoliko koraka. pođe u apoteku. Ali. – Šugave li poledice! – poviče stolar i ponovo otrča u apoteku. Stolar Kušakov je malo postojao na stepeništu. Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma sklisko. opet se pokliznuo. pade i razbije čelo. opet se pokliznuo. opet ste pali. – Fuj! – reče stolar. Jednoga dana. – Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar. Zvao se Kušakov.STOLAR KUŠAKOV Bio jednom neki stolar. pao i razbio bradu. – Ne – reče stolar – više neću padati! Ali. poklizne se. Potom opet izađe na ulicu. pao i razbio nos. dajte flaster! Apotekar mu dade flaster. kupi flaster i zalepi ga sebi na nos. ustade. A kod kuće ga nisu prepoznali. Morao je opet da pođe u apoteku i da flasterom zalepi sebi obraz – Eto ti ga sad – reče stolaru apotekar – vi tako često padate i razbijate se da vam savetujem da kupite nekoliko rolni flastera. i nisu ga pustili u stan. izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. opet se poklizne. – Ne! – povika stolar. pade i razbije obraz. kada je izašao na ulicu. . – Pričaj nam priču! – odgovorili su iz stana i zaključali vrata rezom i lancem. pljunuo i pošao na ulicu. kada je izašao na ulicu i napravio nekoliko koraka. stolar ga zalepi sebi na bradu i otrča kući. kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo. – Ne želim ništa da čujem! Brže. – Eh! – reče stolar. – Pa eto vidite – reče apotekar. pođe u apoteku.

zapravo.. Sanduka nigde nije bilo. Čini mi se da umirem.. s jednakim šansama. Petrakov želeo da legne i spava.. Ako pobedi život. San je potkrepio Petrakova. . pak. Videću borbu života i smrti. užasno oseća na naftalin. – Eto – govorio je. život je pobedio smrt na meni nepoznati način. zato što je prirodno da pobeđuje smrt. Probudio se potpuno zdrav. Ali. prošetao po sobi i legao oprezno na krevet. ali sanduka nigde nije bilo. Postepeno ću umirati. život će znati da nađe način da pobedi: radi toga. eto. Čovek tankog vrata reče: – Dakle. ali poklopac sanduka. Eto. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se. eto. Prvo je jednostavno tako ležao. ali je legao pored kreveta. a život će se.. leži na njemu i ne može da se podigne. Ali. osuđen na smrt. snage su ga napustile. gušeći se. ali ne mogu da razumem. Doći će do neprirodne borbe. A šta je sad pa ovo? Zašto pevam? Izgleda da me boli vrat. sanduk? Čovek tankog vrata ustade sa poda i pogleda oko sebe. SLUČAJ PETRAKOV Jedanput je. čovek tankog vrata – gušim se u sanduku zato što imam tanak vrat. zapravo šta. do poslednjeg trenutka. Poklopac sanduka je zatvoren i ne propušta mi vazduh. Gušim se!. koja će se ovog časa odigrati. Prevrće se Petrakov s boka na bok i ne može nikako da zaspi. skupio poslednje snage i stao četvoronoške. Ali. da spava – baš više i ne želi. Tako je tresnuo o pod.. I to je. svejedno. Jao! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo. samo besplodno boriti s neprijateljem. Nešto sam video ili sam nešto čuo! Jao! Opet se nešto dogodilo! Bože moj! Nemam više vazduha. Ja ću se gušiti. Nastradaću. sve.. počelo je: ne mogu više da dišem. “Pa – razmišlja – sada ću da odspavam”. ustao. gde je sanduk? Zašto vidim sve što se nalazi u mojoj sobi? Izgleda kao da ležim na podu? A gde je.. i on opet pade na stomak i leži. da eto sada. a zatim je zaspao.. ne gubeći uzaludnu nadu. Ležao je Petrakov na podu pet časova. eto. neću otvoriti.SANDUK Čovek tankog vrata zavukao se u sanduk. potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac sanduka. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. U ovoj borbi. zatvorio za sobom poklopac i počeo da se guši. to je jasno! Nema mi više spasa. Na stolicama i na krevetu ležale su stvari izvađene iz sanduka. stvari ću u sanduku zasuti krdžom. Petrakov je.

Kalugina su presavili na dva dela i izbacili ga kao đubre. uverivši se da je vilica došla na svoje mesto. pa je naredila Stambenoj upravi da Kalugina izbaci – zajedno sa đubretom. ali je momentalno zaspao i usnio. tobože. pustio ga. škljocnu zubima i. tobože. a Andrej Karlovič ga uzjaha. bled od besa. Kalugin se probudio.SLUČAJ ONIH KOJI SE TUKU Aleksej Aleksejevič je pod sobom prignječio Andreja Karloviča i. U pekari. tobože. Zaspao je i opet usnio. a petog dana se probudio toliko omršaveo. i opet usnio. ne očekujući tako brz napad pade na pod. Ovde se Kalugin probudio i rešio da više ne spava. a u žbunju sedi milicioner. stavi je u usta. Andrej Karlovič. našla da je on nesanitaran i nepotreban. stavio pod glavu novine. gde je Kalugin uvek kupovao pšenični hleb. a u žbunju se pritajio i sedi milicioner. pogleda unaokolo i. idući po stanovima i ugledavši Kalugina. tobože. ali više nije mogao da se probudi. A Sanitarna komisija je. ne videvši Alekseja Aleksejeviča. da je čizme podvezivao za noge uzicom. Kalugin se probudio. A Andrej Karlovič obrisa svoju veštačku vilicu. i opet usnio. sedi on u žbunju. počešao usta i opet zaspao. legao i opet zaspao. Kalugin se probudio. razbivši mu njušku. i opet je zaspao. promenio novine. Aleksej Aleksejevič. pođe da ga traži. a pored žbunja prolazi milicioner. . Držeći se rukama za lice. sedi on iza milicionera. a pored žbunja prolazi milicioner. nisu ga prepoznali i podvalili su mu poluražani. skoči na Alekseja Aleksejeviča i udari ga po zubima. da ne uslinavi jastuk. (1936) SAN Kalugin je zaspao i usnio. da mu ne bi spadale. sedi on u žbunju. ide on pored žbunja. ide on pored žbunja. izvadi iz svojih usta veštačku vilicu i tako njome udesi Alekseja Aleksejeviča. tobože. Kalugin je uzastopce spavao četiri dana i četiri noći. da se Aleksej Aleksejevič podigao s poda sa potpuno unakaženim licem i pocepanom nozdrvom. Kalugin vrisnu i uskomeša se na krevetu. a pored prolazi žbunje. Aleksej Aleksejevič pobeže.

Andrej Semjonovič: Stavi je natrag. nisu to gluposti! . Matematičar: Baš i neću da je stavim. ti si glup. Izvadio sam iz glave kuglu. Matematičar: Ne. Izvadio sam iz glave kuglu. ja sam pametan i mnogo znam! Ne.MATEMATIČAR I ANDREJ SEMJONOVIČ Matematičar (izvadivši iz glave kuglu): Izvadio sam iz glave kuglu. ja sam pobedio! Eto. časna reč. neću da je stavim! Ne. Stavi je natrag. Andrej Semjonovič: E baš lepo. neću da je stavim! Andrej Semjonovič: Pa i ne moraš da je staviš. Baš i neću da je stavim. E baš lepo. nisu to gluposti! Ne. i sad se smiri! Matematičar: Ne. E baš lepo. Pa i ne moraš da je staviš. Pa i ne moraš da je staviš. neću da se smirim! Ne. ja sam pobedio! Eto. ja sam pametan i mnogo znam! Andrej Semjonovič: Mnogo da. ja sam pobedio! Andrej Semjonovič: Pa pobedio si. neću da je stavim! Ne. Baš i neću da je stavim. neću da je stavim! Ne. neću da se smirim! Andrej Semjonovič: Ma iako si matematičar. ali sve same gluposti. Izvadio sam iz glave kuglu. ja sam pametan i mnogo znam! Ne. Stavi je natrag. nisu to gluposti! Ne. Matematičar: Eto. Matematičar: Ne. neću da se smirim! Ne. Matematičar: Ne. Stavi je natrag.

prodorno pogleda mladića i strogo upita: – Ti bi šta? Praviš se lud? Mladić se nasmeši. – Kako? – upita mladić – Puštate me? – Dobro. – Vidi ga! – reče čuvar. – A kuda bi vi da idete? – upita čuvar. dedice. došao kraj. Čuvar pomirisa vazduh. Tamo mi je već i soba spremljena. ali nastavi da gleda muvu. Zavesa. Ne treba da se dereš! Mladić rukavicama očisti svoje pantalone i delikatnim glasom upita: – Recite mi. posmatrajući muvu. – Čuješ li ti šta ti govorim? – povika opet mladić. nema šta da se ovde zadržavate.Andrej Semjonovič: Dosadilo mi je da se sa tobom prepirem! Matematičar: Ne. podiže ruku u žutoj rukavici. prođite. zaškilji na jedno oko. dereš? I ovako te čujem. počeša stomak. isturi desnu nogu. nije ti dosadilo! Ne. da bi imao čvršći oslonac. zatim počeša bradicu. bestidniče. nije ti dosadilo! Ne. – De. pljunu na mesto gde je stajao mladić. reče: – A šta se ti. dobro – reče čuvar. – Prolazi! – A kako da prođem? Kuda? – upitao je mladić. kako da odavde dođem na nebo? Čuvar pogleda mladića. eto ti slučaja! Od običnog lepila! – Hej ti. nije ti dosadilo! Andrej Semjonovič ljutito odmahuje i odlazi. raskopča jaknu. ne okrećući glavu prema mladiću. – Nemam kartu: rekli su mi da će me i tako propustiti – reče mladić. u stopu za Andrejem Semjonovičem. mahnu s njom iznad glave i naglo nesta. unoseći se čuvaru u lice. (1933) MLADIĆ KOJI JE ZAČUDIO ČUVARA – Vidi ga! – reče čuvar. Čuvar odmah shvati da se to obraćaju njemu. – Na nebo! Čuvar se nagnu napred. šumski duhu! – viknu čuvara mladić u žutim rukavicama. pa na drugo. praveći strogo lice. – Skote! Čuvar je prstom zgnječio muvu i. i polako pođe u stražarnicu. – Dobro – reče čuvar – pokaži kartu. kada bi je namazao tutkalom. Pa. U vazduhu je zamirisalo na paljeno perje. verovatno. – Ma ja ni puta ne znam. Matematičar. – Izvinite – reče mladić – na hitnom sam poslu. – Ta. (1936) . onda bi joj. – Vidi ga! – reče čuvar. odlazi. postojavši jedan trenutak. još jedanput pogleda mladića i reče.

tad. Andrej Andrejevič je tapkao neko vreme u mestu i pođe kući.! Kompozitor se. Iznose ga. ti si g.! Hemičar se. izgubio on četkicu za zube i pere zube nekakvim svećnjakom. Vanja Rubljov: A po mome mišljenju. Iznose ga. Usput Andrej Andrejevič izgubi fitilj i svrati u radnju da kupi sto pedeset grama poltavske kobasice. izgubi francuski hlepčić i slomi cvikere. kupi francuski hlepčić. Red je bio prilično dug. Fizičar: A po mome mišljenju. tada je usnio: tobože. i Andrej Andrejevič stajaše u redu više od dvadeset minuta... Neočekivano ga iznose. ti si . zatim u dućančiću popi malu čašu hlebnog kvasa i stane u red za novine.. ali – izgubi poltavsku kobasicu. II Slikar: Ja sam slikar. pred samim njegovim nosom. samo skljoka. GUBICI Andrej Andrejevič Mjasov kupi na pijaci fitilj i ponese ga kući. Tada Andrej Andrejevič pođe pravo kući. Kući Andrej Andrejevič dođe veoma ljut i smesta leže da spava.ČETIRI ILUSTRACIJE ZA TO. ali usput izgubi kefir pa svrati u pekaru. ali dugo nije mogao da zaspi – a kada je zaspao.. Zatim Andrej Andrejevič svrati u mlekaru i kupi bocu kefira. KAKO NOVA IDEJA IZNENAĐUJE ČOVEKA UKOLIKO ZA NJU NIJE PRIPREMLJEN I Pisac: Ja sam pisac.o! Slikar odmah pobledi kao platno. potresen tom novom idejom i pada kao mrtav.. IV Hemičar: Ja sam hemičar. ali kada pristupi prodavcu novina. ne rekavši više ni reči. novine nestadoše. ti si.. i iznenada premine. teško sruši na pod.o! Pisac nekoliko trenutaka stoji. ti si g. Radnik: A po mome mišljenju. III Kompozitor: Ja sam kompozitor. teško dišući. ali usput pade... I ko trska se zanjiše. . Čitalac: A po mome mišljenju.

Postepeno. A. šta se to desilo? I kakve su ovo lopte? Makarov: Možeš li da se krećeš? Petersenov glas: Makarove! Vidiš li ti ove lopte? Makarov: Kakve lopte? Petersenov glas: Pustite! Pustite me! Makarove! Tišina. goni konja i nestaje iza ugla. izgrade američki neboder. Petrov odgovara da je to njegova lična stvar.. Petersen: A pereš li ruke. drži govor. Štaviše. piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. u nedostatku druge žrtve. Isto tako.. ako na mestu gde se nalazi javni park. o tome. Gomila je uznemirena i. shvatićeš – kako se lako ostvaruju tuđe želje. Makarov stoji užasnut. Makarov: Ova je knjiga takva – da o njoj i treba govoriti uzvišeno. kako izgleda. za svaki slučaj. a zatim uzima knjigu i otvara je. Gomila se. ja skidam kapu. i shvatićeš kako su tašte želje naše.. Zavesa. (1934) SUD LINČA Petrov uzjaha konja. Čovek srednjeg rasta insistira. Petersen: Je li. čovek gubi sve svoje želje”. Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta. Gomila sluša i. i počinje prepirka. spasavajući život. čuješ li me? Petersenov glas: Čujem! Ali. Petersen nestaje. zadovoljivši strasti – razilazi. Makarov: Ovde.MAKAROV I PETERSEN No 3. i kako je teško ispuniti svoje. . operi! Makarov: Ovo je neduhovito i drsko.. čovek gubi svoj oblik i postaje lopta. Petersen: Ti i noge. Petrov nešto zapisuje u notes. Petersen: Hi-hi-hi! Makarov: Ta knjiga se zove MALGIL. i kad razmišljam o njoj. pre nego što dodirneš tu knjigu. Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. odobrava. postavši lopta. šta će biti. Reč po reč. Makarov: Gospode Bože! Šta je sad ovo? Petersene! Petersenov glas: Šta se desilo? Makarove! Gde sam? Makarov: Gde si? Ne vidim te! Petersenov glas: A gde si ti? Ni ja tebe ne vidim! Kakve su ovo lopte? Makarov: Šta da se radi? Petersene. Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. hvata čoveka srednjeg rasta i otkida mu glavu. i ruke je potrebno oprati. Makarov (čiita): “. Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes. Tako govore indijanske poglavice. u ovoj knjizi. Pročitaj ovu knjigu. i obraćajući se gomili. pa kakva je to knjiga? Makarov: Naslov joj je zagonetan. Makarov: Da. i Petrov.

koji je. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere. . međutim. želeo bi nešto da kaže. (Povraća. da ne govorite tu reč “tok”. jednom neki čovek pošao na posao. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici).SUSRET Eto. (Makarov povraća.) Izlazi Serpuhov. i usput sreo drugog čoveka. sve. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdokime Osipoviču! Molim vas. (Povraća. a u konjskim zubima Ciganin. zapravo. Makarov: Jegor.. Pisaći sto. (Povraća. Odlazi. Kurova: Ja bih bila. Odlazi trčeći. neće nimalo da se rascepi). Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici). dobro. Jevdokim Osipovič: Dobro. Mala devojčica: Tata me je zamolio da vam prenesem da se pozorište zatvara. Počinje da povraća. Pri svakom udarcu. Olga Petrovna cepa drva. išao svojoj kući. Izlazi Pritikin.. s nosa Olge Petrovne spadne cviker. udara po cepanici). ali štuca. Olga Petrovna! Više neću. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere. Na slici nacrtan konj. kupivši veknu poljskog hleba. koja.. I to je.. udara po cepanici). dobro.) Izlazi Kurova. TOK Leto..) Izlazi Makarov. udara po cepanici). i odlazi trčeći. Serpuhov: Da ne bi bilo. odlazi trčeći. Desno su vrata.. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere. Na zidu slika. Pritikin: Poštovani Petrakov – Gorbunov trebalo je da vam saop. odlazi trčeći. Svima nam je muka! Zavesa. Jevdokim Osipovič sedi u fotelji i puši. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdekime Osipoviču! Obećali ste mi da nećete govoriti tu reč “tok”! Jevdokim Osipovič: Dobro.. NEUSPELA PREDSTAVA Na scenu izlazi Petrakov – Gorbunov.) Izlazi mala devojčica..

Više neću da vas ometam. da prstom začepi jednu svoju nozdrvu. Zavesa se polako spušta. – Pa. promatra Olgu Petrovnu od glave do pete. razume se. Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se već da mu napiše poruku.Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): To je bezobrazluk! Odrastao čovek – a ne shvata običnu ljudsku molbu! Jevdokim Osipovič: Olga Petrovna! Možete mirno da nastavite vaš posao. ali tu Koratigina prekine Tikakejev i reče: – E ti si mi baš zgodan! Ove reči tako razjariše Koratigina. to ja već ne znam – reče Koratigin – znam samo da sam ovde već čitav sat. Tada Tikakejev izvuče iz cegera najveći krastavac i tresne njime Koratigina po glavi. Jevdokim Osipovič ustaje iz fotelje.. otvara usta. kad odjednom gle. Koratigin ugleda Tikakejeva i viče mu: – A ja vas čekam već čitav sat! – Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta. A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao šećer. a iz druge se usekne na Tikakejeva. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna ispušta iz ruku sekirčinu. padne i umre. molim vas. – reče. – započe Tikakejev. – Ne lažite! – reče Tikakejev – Sramota je lagati. Olga Petrovna: Pa. lepo vas molim: dajte mi da rascepim bar ovu cepanicu! Jevdokim Osipovič: Cepajte. meso i krastavce. ali ga Koratigin prekine: – Ako vi smatrate.. ŠTA SE DANAS PRODAJE U RADNJAMA Koratigin dođe do Tikakejeva i ne zateče ga kod kuće. ali ne može ništa da kaže. i polako odlazi. – Potrudite se da birate izraze. ide lično Tikakejev i nosi u rukama ceger.. – Mnogopoštovani gospodine! – reče Koratigin. – Smatram. Koratigin se rukama uhvati za glavu.. cepajte! Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici). Eto – kakvi se veliki krastavci prodaju danas u radnjama! . Olga Petrovna otvorenih usta nepomično stoji i gleda kako se Jevdokim Osipovič udaljava.

izmučivši se i omrznuvši samoga sebe i svoju sobu. S besom je Makarov skočio s divana i. Kozlov: Hoćeš li da ti donesem. Ali. Maškin je ubio Koškina. uzdahnuvši. Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni s kim da razgovara. Dugo se Markov mučio. čim je sklopio oči. Markov je otvorio oči i posegnuo za knjigom. Ali samo što su se oči sklopile. i. Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina. čime je Oknova i izveo iz takta. Ali san ga je opet obuzeo. san je smesta nestao. i zaželeo je da se vrati nazad u sobu. Sveži vetrić je umirio Markova. a Širokov i Kablukov poginuše u lovu. onu tamo stvar? Oknov: Ne.MAŠKIN JE UBIO KOŠKINA Drug Koškin je igrao oko druga Maškina. Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge. legao na divan. da je Markov mogao napamet da rešava algebarske zadatke i jednačine sa dve nepoznate. Drug Koškin je pokušao da pobegne. Kozlov. a vratila su se samo četvorica. uzeo u ruku štap i izašao na ulicu. Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom. Strjučkov i Motiljkov se srećno vratiše kući. Dvojica se nisu vratila. Drug Koškin se izvalio na pod i umro. Ulazeći u sobu. bez kape i kaputa. pojurio je u pravcu Tavričeskog vrta. Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške. želja za snom smesta je minula. SAN ZADIRKUJE ČOVEKA Markov je skinuo čizme i. Kozlov je uporno pratio u stopu Oknova i dosađivao mu je raznim pitanjima. osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. Oknov. Kozlov: Možda hoćeš da ti ispričam nešto smešno? Oknov: Ne. LOVCI U lov su pošla šestorica. i svest je postala tako jasna. san je opet odleteo. Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina. samo što je legao na divan i sklopio oči. stavio šešir. Kozlov: Hoćeš li da zapališ? Oknov: Ne. stalo mu je veselije u duši. Drug Maškin se namrštio. Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina. On je želeo da spava. Markov je legao i opet sklopio oči. ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže. ali. Markov je obukao kaput. ne dosegnuvši knjigu. eno. Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku. ne znajući šta da radi: da spava ili da bdi? Napokon. .

delo... Oknov: Šta si rekao? Strjučkov: N. Kozlov: Kako ću sad da dođem do kuće? Motiljkov: Ne brini se. evo... namestićemo ti drvenu nogu.. hoćeš li da piješ? Eto.. ali slabo..Kozlov: Pa. Motiljkov: Ne uzbuđuj se.ništa. tako! Hajde još. Pa.n. evo još! Tako... blizu! Kozlov: Jao. Evo šta sam hteo da uradim! Strjučkov i Motiljkov: Koji užas! Oknov: Ha-ha-ha! Motiljkov: A gde je Kozlov? Strjučkov: Otpuzao je u grmlje! Motiljkov: Kozlove.. bolje odlazi! Oknov: Ne..tako.. da li si tu? Kozlov: Šaša! Motiljkov: Ma. Evo...n. evo do čega je došao! Strjučkov: Šta da radimo sa njim? Motiljkov: Tu više ništa ne može da se uradi. nego hoćeš još i da ti nogu otkinem. Pustite!.. ali ne baš dobro.. Kozlove! Ej. Strjučkov i Motiljkov: Šta to radite? Šta to radite? Kozlov: Podignite me sa zemlje. pustite me!. Stani!... tako... čujem.. Po meni. Oknov: Pusti me k njemu! Strjučkov: Jao ne. Motiljkov: Ti. Pusti.. ne tuguj. imam ovde čaj sa konjakom. Oknov: Nije ti dovoljno to što sam te maločas ovim kamenom udario po potiljku... treba ga prosto zadaviti. Kozlove? Da li me čuješ? Kozlov: Jao. Kozlov: A gde je Oknov? Oknov (otkidajući Kozlovu nogu): Ovde sam. Strjučkov: Pa mi ćemo te pridržati.. rana će zaceliti. sada je gotovo! Motiljkov: Sada je gotovo! Oknov: Gospode pomiluj! . tamo! Strjučkov: To je zlodelo! Oknov: Šta-a? Strjučkov: . Mi ćemo te odmah zadaviti. Strjučkov: Evo ovamo. brate.. eno. Strjučkov: Možeš li da stojiš na jednoj nozi? Kozlov: Mogu. majko! Spa-pa-si me! Strjučkov i Motiljkov: Čini se da mu je i nogu otkinuo! Oknov: Otkinuo i bacio je.

uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede. priljubio sam se uz zemlju i čekao: šta će dalje da bude? Na prvi znak bih. “Marš u k. ispijajući širu. preskočivši korito. Ali. iz staje istrča Šaran i. ispavši iz korita. ali. Ivan Ivanovič se uhvati rukom za obraz i pade na bok. poče da puzi u pravcu Eldirinog naselja. “Neće – reče gazda – ne boj se.ISTORIJSKA EPIZODA V. s krikom potrča k vratima. baš ovde se i desila nezgoda. – Ja sam hrabar čovek. seo za sto. udari pesnicom po stolu i uzviknu: “Ko je ovaj?” A gazda. Vrata su. “Eto ti! Sam si mufljuz!” – reče gazda i otide u krčmu. Evo. imao je takav običaj. koji je sedeo u uglu krčme i pio širu. – Šta. da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade. kako nepomično leži na zemlji. ali jedino svoj život badava ne volim da poklonim. Eto. izlete kroz prozor na dvorište i mazne po zubima poput orla sedećeg Ivana Ivanoviča. koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu. Iz krčme se pomoli gazda. Ivan Ivanovič je bio gladan i. Tu. i zatražio krmenadlu. jer nije prošlo ni petnaest trenutaka. Susanjin je netremice gledao u gazdu. pobeže. bože! – reče Ivan Susanjin. ne čujući ništa sumnjivog. Rodoljub Susanjin se sruši na zemlji i obamre. zamahnuvši. “Živ sam. koja je dala svoj život za cara i zatim bila opevana u Glinkinoj operi. u kojem je usred pomija ležala svinja. I eto.. – “Želite li možda ribice?” – upita gazda. mufljuze” – izgovori Ivan Susanjin. Gazda zažmuri i. Ali Šaran. ništa ne odgovarajući. i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu.. na sreću. bila otvorena. “Ah ti. ne obraćajući ni na šta pažnju. koja se. Ali.N. “Kako to ranije? – povika rodoljub Susanjin. Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu. Boljar Vrčegub te je umalo ubio. gle kako mi je obraz raznelo. odgovori boljaru: “Ovo je naš rodoljub Ivan Ivanovič Susanjin”. a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi. po običaju toga vremena. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište. Gazda mu se približi još bliže i zaviri mu u lice.. izvijajući se po zemlji kao crv. ako se ne računa svinja. “Da li si živ?” – upita ga gazda. 1939. iz sve snage lupi Susanjina po uhu. Gazda izađe na dvorište i ugleda Susanjina. bio već istrčao na dvorište. Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se. samo se bojim da me još nešto ne udari” – reče Susanjin. hvala ti. Tada boljar Vrčigub. žureći se da utoli svoju glad. ali sada je otišao” – “E. sada valjala u blatnjavoj lokvi. – “A tako!” – reče boljar. Vrč prozviždi kraj gazdine glave. po tebi. Nekoliko trenutaka Susanjin je ležao na zemlji i osluškivao. i rodoljub Ivan Susanjin. Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena. . oprezno je podigao glavu i pogledao unaokolo. ja sam tako s iščupanom bradom išao?” – “Da” – reče gazda. na stomaku.. duboko se klanjajući. Obazirući se. Ivan Susanjin se prišunja vratima. Petrovu Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost.c!” – vrisne boljar i baci na gazdu vrč. do samog Eldirinog naselja otpuzao. Bože sveti! Pola brade mi je otkinulo!” – “To ti je još i ranije tako bilo” – reče gazda. podižući se sa zemlje. Dok je gazda pekao krmenadlu. Ivan Ivanovič je. To je bila epizoda iz života čuvene istorijske ličnosti. s desne strane. Na dvorištu nije bilo nikoga. kako ti je iščupana brada”. “Šta se dereš?” – upita Šarana. Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj.

FEĐA DAVIDOVIČ Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad. otvori ta vrata i uđe u sobu. – Mm – reče Feđa. nameravajući da izađe iz sobe. odmah ću da dođem” – i ustade. Zatvarajući posudu. stavi ga na policu. Žena je bila pojurila za njim. – Premalo – reče Feđa. jer je bila gola pa takva nije mogla da izađe u hodnik. – Dosta je – reče domaćin sobe. otvori usta. – Pa. – Napolje – suvo reče domaćin. pokazujući makazama na Feđu. sedajući za divan. Na zidu sleva visila je dvostruka polica. skinuvši puter sa prsta. ali se do vrata zaustavila. . – Otvori usta – ponovi žena. izvadivši prstom puter iz usta. utvrđene jednim krajem za noćni stočić. došavši hodnikom do vrata. ne menjajući položaj. pokaza ga čoveku koji je ležao. a drugim za naslon stolice. na koji je stavljena zavesa od novinske hartije. brzo. na kojoj se nalazilo nešto neodređeno. salutira i. – Do đavola! A Feđa. Soba u koju je Feđa bio ušao. – Otišao je – reče žena. zato što su ti usta puna putera. ugledavši praznu posudu. šta vam je! – povika Feđa. odeven u predugi i poderani smeđi mundir i u crne nankiške pantalone. potpuno sam zaboravio. Gde je? Feđa napravi začuđen izraz i. – Puter ti je u ustima – reče žena. a kraj prozora sto. – Jao. – Stoj – povika žena. kao da bi da kaže: “Šta ti je. pokazala makazama na nju i strogo rekla: – U posudi nema putera. Ali Feđa ubrza korak i nestade iza vrata. Taj čovek nije spavao i netremice je posmatrao posetioca. gde su se kretali i drugi stanari toga stana. i to svega jedna i po rublja. a Feđa na prstima istrča iz sobe. uvrebavši trenutak. to uopšte nije tačno!” Ali žena reče: – Lažeš. Feđa slučajno zazvecka poklopcem.. napravljen od daske. Ćutiš i vrtiš glavom. Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu.. na kojima je visio natpis: “Ulaz je kategorički zabranjen”. – Za pare ćeš da dođeš sutra ujutru – reče domaćin. – Jedan i po – reče domaćin sobe. bila je uska i dugačka – sa prozorom. ako se ne računa čovek sa bledozelenim licem koji je ležao na divanu. šta ti je. – Aha – reče žena. Feđa se nakloni. U sobi zdesna kraj zida nalazio se prljavi. U sobi više ničega nije bilo. dobro – reče Feđa i. – Pa meni su sada potrebne. isteglivši vrat. zaviri u posudu. Feđa odrečno zavrte glavom. pažljivo za sobom zatvorivši vrata. Žena se momentalno ispravila i. 1939. Feđa raširi prste i zamumla. nakaradni divan. iz kojih su virile čisto oprane bose noge. kao da bi da kaže: “Ah da. kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi. jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta.

ANEGDOTE IZ PUŠKINOVOG ŽIVOTA 1. pokazujući na Zaharina. Žene su se glasno svađale i gurale jedna drugu korpama. 2.POČETAK VEOMA LEPOG LETNJEG DANA Simfonija Tek što je zakukurikao petao. prosto. napivši se denaturisanog špiritusa. Seljak Hariton se zaustavio. Žukov. Pored je prolazio Feteljušin i smeškao se. Romaškin je pljuckao odozgo kroz prozor. stajao je pred ženama sa raskopčanim pantalonama i izgovarao ružne reči. Na taj način otpoče jedan dobar letnji dan. i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju. “Šta kažeš. brada sasvim pristojno rasla. Drugovi su voleli . Kada je Puškin slomio obe noge. počeo je da se vozi na kolicima. Priđe mu Kamarov i reče: “Hej ti. slomivši svoju tanušnu nožicu. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo: – Šta je. Puškinu nikada nije izrasla brada. Neki mališan je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu. opet piskaraš! Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je. od milja da ga naziva. Feteljušin se naslonio na zid i počeo da štuca. Timofej nekuda nestade. brate Puškinu?” – upita ga Petruševski. I uvek je bio u pravu. “Njemu raste. 4. Maleno psetance. Timofej je iskočio kroz prozorčić na krov preplašivši sve koji su u to vreme prolazili ulicom. a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin. Ali. podigao kamen i bacio ga na Timofeja. debela svinjo!” – i udari ga u stomak. pregleda sat i stavi ga natrag na sto. “Gle prevejanca!” – povika ljudsko stado. kojem je. naprotiv. Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Puškin dođe. nastojeći da pogodi Feteljušina. Seljak Hariton. a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. nosata žena je tukla koritom svoje dete. debeljuškasta majka. valjalo se na pločniku. 3. “Mašina je stala” – reče Puškin. Jedanput je Petruševski pokvario sat i poslao po Puškina. A mlada. trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od cigala. Kao što je poznato. Nedaleko odavde. “Eh!” – vrisnu žena sa oteklim desnima. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu. Kod bakalnice – dugačak red za šećer.

Puškin bi im klimao glavom i zapušavao pri tom prstima nos. Jedan čak nije znao da sedi na stolici i sve vreme je padao. tako počne da ga baca. odmahuje. 6. A smrdljivi seljaci bi se klanjali i govorili: “To se može podneti”. 5. Posle ručka. Ustajao je rano izjutra. Zaista. zaista užas! 7. Leto 1829. i sva četvorica su bili idioti. Te pesme je nazivao “epigramima”. Pri susretu sa smrdljivim seljacima. godine. Puškin je imao četiri sina. baca kamenje. Puškin je proveo na selu. Ponekad se tako zanese. da te bog sačuva! . da stoji sav crven. Puškin bi spavao u visećoj mreži. Puškin je voleo da baca kamenje.da zadirkuju Puškina i hvatali su ga za točkove. Puškin bi legao na travu i spavao do ručka. Upravo i sam Puškin je prilično loše sedeo na stolici. pio vrč tek pomuženog mleka i jurio k reci da se kupa. Dešavalo se – da pukneš od smeha: sede oni za stolom. Puškin se ljutio i pisao je o drugovima pogrdne pesme. a na drugom kraju – njegov sin. na jednom kraju Puškin sve vreme pada sa stolice. Kako ugleda kamenje. Okupavši se u reci.

– Šta. isturi stomak i istegli vrat. naduva obraze i. vrat svinjski. često se zlobno osvrćući. prosto gadost! U isto vreme. nastavljajući da pogrbljeno sedi. s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji. – Ta eto – reče Pakin – zašto sediš u fotelji kao budala? Rakukin premesti noge i brzo zatrepta očima. povela je nekamo. Ali tu. Pakin reče: – Ako ti. – Koji ti je vrag? – uzviknu Pakin. a ja ću ti nešto pokazati. – Verujem – reče Rakukin. Pakin se prekrsti i na prsima izađe iz sobe. da ne bi treptao. – Onda sedi. Rakukinova jabučica štrčala je uvis. gde je pre kratkog vremena sedeo Pakin. sustiže Rakukina i reče: – Stani! Kud si pojurio? Bolje sedi. Rakukine. Rakukinova duša jurila je za anđelom smrti. uzevši za ruku Rakukinovu dušu. Rakukin. – Hej ti. i Rakukinova duša. – Tako – reče Pakin. evo ovde. Ali. Spontano pomisli da je to nos. kako odvratno izgledaš – reče Pakin. Rakukine! – reče Pakin Rakukin je ćutao. Rakukin ne odgovori i nastavi da nepokretno sedi. Pakin zabubnja prstima po kolenu i reče: – Gle budale! Bilo bi dobro lupiti ga motkom po potiljku. . brzo zatrepta očima. Rakukinova glava se zabacivala sve više i više unazad i napokon. – Ne trepći – reče Pakin. Rakukin. Rakukin mljacne usnama i. Rakukin zastade i podozrivo pogleda Pakina. Rakukin prestade da trepće i. ali Pakin brzo skoči. izašla je visoka figura anđela smrti i. još jedan trik? Ako biste pogledali od Pakina na Rakukina. nestajala je u daljini iza ugla. Rakukin nabora nos i neprijateljski pogleda Pakina. poskakivajući i spotičući se. – Hej. – Njuška poput kokošje. – Šta gledaš? Nisi me prepoznao? – upita Pakin. – Eh – reče Pakin – tako bih te šljapnuo po podbratku! Rakukin štucnu. poče da gleda na drugu stranu. iza ormana. zatim. udariću te nogama po grudima. – Rakukin je crkao. nemoj toliko da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu. u ovu fotelju – reče Pakin. – Šta je to. – Sedi uspravno – reče Pakin. eto. pala na leđa. odmah ne prestaneš da trepćeš. pogurivši se. pravo kroz kuće i zidove. Rakukin ustade i pođe iz sobe. Rakukin još više isteže vrat i opet brzo. tad biste mogli pomisliti da Rakukin sedi sasvim obezglavljen. Nakon četrnaest minuta. – Fuj. obazrivo ispusti vazduh kroz nozdrve. nemoj da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu. uvuče glavu u ramena. iz Rakukinovog tela izvukla se malena duša i zlobno pogledala na to mesto.PAKIN I RAKUKIN – Hej ti. anđeo smrti je ubrzao hod. iskrivi vilice i još više istegli vrat i zabaci nazad glavu. ne veruješ? – upita Pakin. I Rakukin sede nazad u svoju pokretnu fotelju. rasteglivši se. – Rakukine! – ponovi Pakin.

DANIL HARMS STARICA Preveo: Dejan Mihailović .

Ležaću i trudiću se da zaspim. Nije trebalo da izlazim napolje. Hamsun U dvorištu stoji starica i rukama drži zidni časovnik. Prolećno sunce veoma prija. ali ja idem ne osvrćući se. Na posao! Dole spavanje i lenčarenje! Pisaću osamnaest sati bez prestanka! Sav drhtim od nestrpljenja. Baš onomad video sam u komisionu odvratan kuhinjski sat čije su kazaljke bile u obliku noža i viljuške. Ležim i smišljam kako bih mogao da ih kaznim. On tu šupu može da preobrati u prekrasnu kuću od opeke.. Prolazim pored starice. Sakerdon Mihajlovič će da pukne od zavisti. a eto ti prve nevolje. Ovi leže u svojim krevetima. zastajemo i dugo razgovaramo. Ležim na otomanu otvorenih očiju i ne mogu da zaspim. Kroz prozor me obasjava prolećno sunce. Preda mnom su ceo dan i veče i cela noć. Spava mi se. Izbacuju ga iz stana. Dan je tako lepo počeo. Ustajem i sedam u fotelju kraj prozora. Uzeću hartiju i pero i pisaću. žmirkam i pušim lulu. zatim zaključavam vrata i ležem na otoman. Izlazim na ulicu i idem sunčanom stranom. – Pa tu nema kazaljki – kažem.” K. Roditelji ih odvlače kućama. Jurio sam po sobi: od prozora do stola. Biće to priča o čudotvorcu koji živi u naše vreme i ne čini čuda. Posle nedelju dana ukočenost prolazi. od stola do peći. Osećam u sebi strašnu moć. već poslušno napušta stan i odlazi da živi u šupi na periferiji. Starica gleda na brojčanik i kaže mi: – Sad je četvrt do tri. Pojma nemam šta mi je: trebalo je da uzmem pero i hartiju. Gledam i vidim da na časovniku nema kazaljki.. Sada je tek pet sati. – A. Koračam. ali su deca toliko iscrpljena da moraju još ceo mesec da ostanu u postelji. Jako se ljutim. Hvala lepo – kažem i odlazim.“I medju njima se odvijao ovakav razgovor. Sad mi se spava. Postaje mi vruće. . Još juče sam sve smislio. i oni svi pocrkaju. a ja sam grabio sve druge predmete samo ne one koji su mi bili potrebni. Hrane ih veštački. ali neće. Pozdravljamo se. Odjednom se prisećam da sam kod kuće zaboravio da isključim električnu peć. On zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo. zatim se opraštamo i ja onda sam odlazim dalje. Bože moj! Pa ja još nisam isključio peć! Skačem i isključujem je. Sedim i od radosti trljam ruke. Starica mi nešto dovikuje. ne mogu čak ni da jedu jer ne mogu da otvore usta. Spolja dopire odvratna dreka dečaka. Sklapam oči. pa pozivam Sakerdona Mihajloviča u podrumče. Pijemo votku. ali neću da spavam. Prisećam se starice sa časovnikom koju sam danas video u dvorištu i godi mi što na časovniku nije bilo kazaljki. Dodijava mi što stojim na ulici. ali neće. ne učinivši za života nijedno čudo. Zatim polako počinju da prezdravljaju. Gušio sam se od vatre koja mi je buktala u grudima. ali ja po drugi put učinim nešto da se svi ukoče. Stižem kući. od peći do stola. zatim opet ležem na otoman i pokušavam da zaspim. Na uglu Sadove ulice nalećem na Sakerdona Mihajloviča. vadim iz džepova na prsluku sat i kačim ga o ekserče. zatim do kauča i opet do prozora. tako. on zna da treba samo da mrdne prstom pa da zadrži stan. već nastavlja da živi u šupi i na kraju krajeva umire. ali neće.. On misli da ja više nisam u stanju da napišem genijalnu stvar.. Najviše bi mi se dopalo kad bih mogao nešto da uradim pa da se svi ukoče i da ne mogu da mrdnu. mezetimo haringu i tvrdo kuvana jaja. skidam jaknu. zastajem i pitam je: “Koliko je sati?” – Pogledajte – kaže mi starica.

Parče šećera i ništa više.. Obuzima me strašan jad. Obazirem se i vidim da sam u svojoj sobi i da klečim na podu. Gospode! Nije valjda da ta starica još uvek sedi u mojoj fotelji? Istežem vrat i gledam. Ležao sam ničice. – Eh. I ja se spuštam na kolena. Naginjem se i zagledam staricu u lice. čini mi se. Ja treba da radim. i dalje gledajući kroz prozor. Zašto je umrla u mojoj sobi? Ne mogu da podnesem pokojnike. Preda mnom je hartija na kocke. idi razgovaraj s nastojnikom kućnog saveta. Ruka takođe. Sunce mi bije pravo u oči. a ruke vise niz fotelju. Žmirkam i pripaljujem lulu. – I ne treba – kaže starica – sad moraš da legneš na stomak i zabiješ lice u pod. U sobi nije baš svetlo jer je. Gledam s prozora na ulicu i vidim kako trotoarom ide čovek s mehaničkom nogom. – Ko je? Niko ne odgovara. Čelo je hladno. a sad se uz veliki napor podižem na kolena. Vidim pred sobom pravilno iscrtane kvadrate. Svi su mi zglobovi otekli i jedva se savijaju. Smesta sam izvršio naređenje. Mora da je zaspala. Senka dimnjaka klizi po krovu. Neko kuca na vrata.. Uporno posmatram. – Slušajte – kažem – vi se nalazite u mojoj sobi. Zapanjen sam i ne mogu da prozborim ni reč. Treba iskoristiti tu senku i napisati nekoliko reči o čudotvorcu. bila noć. a glava joj klonula na grudi. a ruka drhti. Molim vas da odete. Želim da zgrabim staricu i da je izbacim kroz vrata. O čemu li mislim? Već je pet i dvadeset.” Više ništa nisam u stanju da napišem. Sedim sve dok ne počnem da osećam glad. Pridižem se i prilazim joj šepajući. naravno. i zašto sedi u mojoj fotelji? Zašto je nisam najurio? – Slušajte vi – kažem – otkud vam pravo da se razbaškarite po mojoj sobi i da mi još i naređujete? Ja uopšte neću da klečim. I šta sad da radim? Pripaljujem lulu i sedam na otoman. I hajde sad bakći se s mrcinom. S mržnjom sam pogledao staricu. naprotiv. Starica se ne miče. Odlažem pero i punim lulu. Ali tad počinjem da uviđam svu besmislenost svog položaja. Zatvaram i zaključavam vrata. kako u fotelji kraj prozora neko sedi. Sunce se sakriva za dimnjak kuće preko puta. Primičem sto prozoru i sedam. – Klekni – kaže starica. Otvaram vrata i vidim pred sobom staricu koja je jutros stajala sa časovnikom u dvorištu. to starica sedi.. ali ništa ne nalazim. Srce mi i dalje prejako lupa. Glasno lupa nogom i štapom. Usta su joj poluotvorena. da. preleće ulicu i spušta mi se na lice. – Evo i mene – kaže starica i ulazi u sobu. sve mi postaje jasno: starica je umrla. da joj ponudim da sedne? Ali starica sama ide prema fotelji pored prozora i seda. Evo i vrana proleće kraj prozora. a iz usta štrči veštačka vilica koja je iskočila.. objašnjavaj im kako se neka starica našla u mojoj sobi. . – Zatvori vrata i zaključaj ih – kaže mi starica. Stojim kraj vrata i ne znam šta da preduzmem: da isteram staricu ili. Staričina glava je opuštena na grudima. – kažem sebi. I najednom. Čekam da se malo smirim. po svoj prilici. Sav kiptim od srdžbe. Da. Grabim pero i pišem: “Čudotvorac je bio visok. A možda i nije umrla? Pipam joj čelo. Bol u ramenu i desnom rebru primorava me da promenim položaj. Zašto klečim tu pred nekom staricom? I šta će ova starica u mojoj sobi. Onda ustajem i odlazim do ormarića u kojem držim hranu. u ruci pero. Polako dolazim svesti i prisećam se. Treba pisati.Stojim nasred sobe. Još jednom se obazirem po sobi i vidim. Preturam po njemu.

kad bi bar prokleti mašinovođa što pre otišao! Penjem se na otoman i ležim. Šta li čeka? Već je pola šest. Vadim i brojim novac. Prolazi osam minuta. prljavim vunenim čarapama. i ja vidim da to nije pravi Sakerdon Mihajlovič. Stojim na odmorištu i razmišljam šta da radim. pušeći lulu i razmišljajući o svom položaju. Nemam ključ i ne mogu da se vratim u stan. Eh. Samo. i primećujem da mi umesto ruku s jedne strane štrči nož. Verovatno je jutro. pogledajte – kažem mu – kakve su mi ruke. i odjednom primećujem da nemam ruke. Gospode! Šta sve čovek ne sanja! Spustio sam noge s otomana. zalupivši za sobom vrata sa automatskom bravom. Sanjam kako sused odlazi. ne mogu za to da se uhvate. Na podbratku joj se primećivala mala tamna mrlja. Ali. ali se ne usuđujem da staricu prekrijem novinama jer se ne zna šta sve pod novinama može da se dogodi. Tako je prošlo dvadesetak minuta. udario je čizmom u podbradak. jedan zub iz veštačke vilice. gde u fotelji kraj prozora sedi mrtva starica. – Gaduro! – uzviknuo sam. – Evo. Posmatram praznu fotelju ispunjen bezmernom radošću. hteo da ustanem i – odjednom – ugledao mrtvu staricu kako leži na podu iza stola. koji se tu odnekud stvori i sedi na stolici na rasklapanje. i pritrčavši starici. na osnovu čega bi posle još mogli da zaključe kako sam je ja ubio. ali ništa ne nalazim. Starice nema u fotelji. Čuje se neko pomeranje iza zida: to ustaje moj sused. Još jednom preturam po ormariću gde držim hranu. seo na otoman i pripalio lulu. a s druge – viljuška. dobro je što u mojoj sobi nema mrtve starice. Tada se budim i odmah shvatam da ležim na otomanu u svojoj sobi. Položaj je ozbiljan. Brzo okrećem glavu prema njoj. sagnuo se i počeo da joj razgledam lice. Hodam po sobi i počinjem sve jače i jače da osećam glad. samo parče šećera. Ležala je licem nagore. Odvratan prizor – kažem. Sklapam oči i dremam. – Evo – kažem Sakerdonu Mihajloviču. Ipak. koja joj je iskočila iz usta. pa tako ne moram da idem kod predsednika kućnog saveta i da se bakćem oko pokojnice. Znači. Treba zvoniti i buditi druge stanare. Odmakao sam se od starice. kada je počeo? Da li je starica danas ulazila u moju sobu? Možda je i to bio san? Vratio sam se danas kući jer sam bio zaboravio da isključim električnu peć. Jer – ko zna? možda se starica još za života udarila o nešto? Polako se smirujem i počinjem da hodam po sobi. već glineni. a ja zajedno s njim izlazim na stepenište. ali susedov čaj još nije gotov i primus još pišti.– Uh. A Sakerdon Mihajlovič sedi ćutke. Onda sam shvatio da mi je svejedno: stvar će ionako predati kriminalističkom odeljenju i one budale iz istrage optužiće me za ubistvo. Zubi joj štrče iz usta. Samo još treba da on nanjuši kako u mojoj sobi leži mrtva starica! Osluškujem njegove korake. Bože moj! Pa on se sprema da pije čaj! Čujem kako mu šišti primus. zabio se starici u nozdrvu. i sad još taj udarac čizmom! Opet sam prišao starici. Hteo sam da udarim staricu još jednom ali sam se uplašio da ne ostavim tragove na telu. Već je odavno trebalo da ode. a ispod zadignute suknje su joj virile koščate noge u belim. Podseća me na lipsalog konja. sve je bio san. Čak počinjem da drhtim od gladi. gadno! – kažem naglas. što nikako nije dobro. mašinovođa. možda je i to bio san? U svakom slučaju. koliko li sam sati spavao? Gledam na sat: pola deset. Mrtva starica sedi kao vreća u mojoj fotelji. . Ne. kraj fotelje. Ruke je podvila pod trup tako da se nisu videle. Veštačka vilica je odletela u ugao.

Simpatična gospođica pruža mi hleb. Potpuno sam se spetljao. – Naravno. Prosto milina kako je lepa! – Vi pušite lulu? . bez svedoka. možda bismo zajedno mogli bolje da smislimo šta da se radi. brižljivo zaključavam vrata. ali po inerciji sasvim suvo i. ali ne znam – rekao sam što sam suvlje mogao. oblačim jaknu. mogao bih i sam. a vi me sačekajte napolju. a zatim se sasvim zaustavio. samo sam se lako naklonio. pred kasom se otegao dugačak red. I među nama poče da se odvija ovakav razgovor: . Gospođica se na sve strane obazirala i najzad opet obratila meni: – Zar ne biste mogli da pođete i saznate šta se događa? – Oprostite. pa dobro – rekla je gospođica. i još će preteći za duvan. pri tom. a posle ćemo se raskusurati. očigledno. Nije bilo ni duvana. veoma radoznala. tada će mi se misli razbistriti i nešto ću već da preduzmem s tom mrcinom. istezala je vrat čas udesno. Pre svega treba nešto pojesti. Red se pomerao veoma sporo. pušim lulu i razmišljam o simpatičnoj gospođici. Vi ste. – E. – Kako vas ne zanima! – uzviknula je gospođica. U pekari je bilo mnogo sveta. u stvari. U radnji nije bilo šunkarice. neženja? – Da. Izašao sam iz pekare i stao ispred samih vrata. lako se naklonivši. – A vi pušite lulu! To mi se veoma dopada – kaže simpatična gospođica. mogu da kupim šunkaricu i hleb. uzimam časovnik. verovatno. – Ne. Prolećno sunce obasjavalo mi je lice. stavljam ključ u džep i izlazim napolje. – To je vrlo lepo od vas. pa sam kupio pola kile safalade. ali to me nimalo ne zanima – rekao sam još suvlje. Ali odmah odustajem od te pomisli jer neke stvari treba raditi sam. I čak me je malo munula ispod lakta. čas ulevo. jer je na kasi izbio neki skandal. – Baš mi vas je žao. beskrajno sam vam zahvalan – kažem uzimajući hleb. i stalno se dizala na prste ne bi li bolje videla šta se kod kase događa. – Pa i vi se zbog toga zadržavate u redu! Ništa nisam odgovorio. ne – rekla je gospođica – haj'te vi napolje. Odmah sam se smrknuo. žmirkam zbog sunca. Doterujem kravatu koja mi se u toku noći razlabavila. Prisiljeni ste tu da stojite. ali sam ipak stao u red. Šta ste hteli da kupite? – Znate – rekao sam – hteo sam da kupim pola kile crnog hleba. Ja ću da kupim. Gospođica me je još jednom odmerila od glave do pete i iznenada. izlazim u hodnik. za muškarce i nije da stoje u redu za hleb – reče.čujem glas odmah kraj sebe. rekla: – Dajte ja da vam kupim šta treba. Pravio sam se da ništa ne primećujem i gledao ispred sebe u jednu mladu gospođicu: bila je. Taj više volim. – Hvala vam – rekao sam. – A sad idite. samo da ne bude iz modle i da bude jevtiniji. Kakva simpatična gospođica. To je danas tako retko. neženja – odgovorio sam zbunjen.Jedanaest rubalja. Ima svetlokestenjaste oči. Znači. Pripalio sam lulu. Usput mi je palo na pamet da bih mogao poći Sakerdonu Mihajloviču i ispričati mu sve. – O. ali. Iz radnje sam pošao u pekaru. Stojim. dodirnuvši prstom moj rukav. Gospođica me je pažljivo pogledala. Najzad se okrenula meni i upitala: – Znate li vi šta se napred događa? – Oprostite.

Nosim bocu votke. naravno. – Vrlo mi je drago – reče Sakerdon Mihajlovič ugledavši me. – Kako ćemo da ih jedemo. Imam izvrsno kuvano meso. Nemam više para. Ušli smo u njegovu sobu. – Nisam vas prekinuo u poslu? – upitah. JA: Onda. JA: Dobro. Ako nemate ništa protiv. Sedeli smo ćuteći i osluškivali. U tom trenutku preko puta radnje zaustavlja se tramvaj. a Sakerdon Mihajlovič izneo je na sto dve čašice i tanjir s kuvanim mesom. da kupimo sad votku i pođemo do mene? Ja stanujem tu blizu. ONA: I ja volim votku. – Zdravo je piti votku – govorio je Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. U tom trenutku u sobi je nešto resko škljocnulo. samo nešto sitnine. jer je hleb najobičnija slama koja truli u našim želucima. Oprezno uzmičem prema vratima i izlazim iz radnje. Verujete li vi u Boga? ONA (začuđeno): U Boga? Da. važi. – Vrlo dobro – reče Sakerdon Mihajlovič. Sakerdon Mihajlovič mi je lično otvorio vrata. JA: A šta mislite.ONA: Znači. pićemo votku uz kuvano meso. – Šta to radite?! – uzviknuh. a na glavi je imao krznenu ušanku čiji su naušnici bili podignuti i na temenu svezani u mašnicu. Sve vreme pričamo o raznim stvarima i ja se odjednom prisećam da na podu u mojoj sobi leži mrtva starica. ja sebi sve kupujem. – Ukusno je – reče Sakerdon Mihajlovič. više volim votku. imam i safalade – rekoh. Bio je u halatu ogrnutom na golo telo. u ruskim čizmama sa podsečenim sarama. – Ne radim ništa. ONA: Volite pivo? JA: Ne. Sakerdon Mihajlovič stavio je na rešo šerpicu i onda smo seli da pijemo. Otvorio sam flašu s votkom. . – Ne. ONA: I ja bih volela da s vama popijem votku. – Evo. Sakerdon Mihajlovič skoči sa stolice. da malo popijemo. pitaću vas. JA: Volite votku? Kako je to lepo! Voleo bih da jednom nešto zajedno popijemo. JA: Oprostite. – Živeli – rekoh kucnuvši se sa Sakerdonom Mihajlovičem. ONA (izazovno): Pa. safaladu i hleb. – Uđite. ne – reče Sakerdon Mihajlovič. vi sami kupujete hleb? JA: I ne samo hleb. Popili smo i meznuli kuvano meso. hajdemo. Uskačem u tramvaj a da nisam ni video u koji. Osvrćem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj tezge i posmatra tegle sa slatkim. U Mihajlovskoj izlazim i upućujem se Sakerdonu Mihajloviču. Iznenada – škljocnulo je još jednom. naravno. – Gledajte – rekoh Sakerdonu Mihajloviču – Došao sam sa votkom i zakuskom. A ponekad jedem i u pivnici. slažem se. iz supe. – Šta je to? – upitah. – Mječnikov je pisao da je votka zdravija od hleba. ONA: A gde ručavate? JA: Obično sam sebi kuvam ručak. presne ili kuvane? – Stavićemo ih da se kuvaju – reče Sakerdon Mihajlovič – a dok se ne skuvaju. mogu li nešto da vas pitam? ONA (strašno pocrvenevši): Pitajte. pritrča prozoru i otkide zavesu. sedim prosto na podu. Svraćamo u radnju i ja kupujem pola litre votke.

– Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič. – Da. – Da. već samo ćutke nalio u čašicu votku. – Ženite se. da mi nije nikakav rod. znate. – Ne – rekoh cerekajući se. našlo se taman koliko je trebalo – rekoh – ali sam se setio da ne mogu da je pustim u svoju sobu. Hoćete li me zvati na ručak? – upita Sakerdon Mihajlovič. Ispili smo. – A što da ne? – reče Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. – Đavo da ga nosi! – reče Sakerdon Mihajlovič. votka je već počela da čini svoje. Sakerdon Mihajlovič je skinuo krznenu ušanku i bacio je na krevet. Ustao sam i prošetao po sobi. Ušli smo u radnju. Očigledno.Ali Sakerdon Mihajlovič. – A ko vas progoni? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Zaboravio sam da naspem vodu u šerpicu. – E. ja bih ga. – Sve vreme sam pisao – rekoh. zar je u sobi bila neka druga dama? – upita Sakerdon Mihajlovič. ako hoćete. – Jasno – rekoh klimajući glavom. – Prijatno je videti pred sobom genija. – Šta vi mislite o pokojnicima? – upitah Sakerdona Mihajloviča. osećajući laku vrtoglavicu. Ispili smo. pa onda se oženite onom iz pekare – reče Sakerdon Mihajlovič. . ja nastavih: – Upoznao sam je u pekari i odmah se zaljubio. – Sad ne mogu nikog da pustim u sobu. uhvati zavesom šerpicu i spusti je na pod. kako da ne! – rekoh. – Šta. u mojoj sobi se nalazi druga dama – rekoh osmehujući se. – Za vaše uspehe. Pošto sam pojeo četiri safalade. Opet smo seli za sto. – Da – rekoh – po mom ukusu. ali sam ja morao neopaženo da umaknem. – Šta ste navalili da me ženite – rekoh. – Nek ide do đavola – reče Sakerdon Mihajlovič – ješćemo presne safalade. – U zdravlje genija naših dana – reče Sakerdon Mihajlovič podižući čašicu. – Strašno sam gladan – rekoh. – Ja sam. i od tada ništa nisam jeo – rekoh. opaučio nogom. I pošto me Sakerdon Mihajlovič ništa nije zapitao. ne odgovaravši mi. – Ne. – Ispisao sam hrpu hartije. poslednji put jeo juče. – Sve negativno – reče Sakerdon Mihajlovič – ja ih se bojim. Sakerdon Mihajlovič je jeo kuvano meso a ja safalade. – Da. došao sam da se spasem od potere. haj'te. – Kad bi se kod mene zadesio pokojnik. a šerpa je emajlirana i sad je emajl otpao. – Haj'te. – Tom damom se neću oženiti. – Jedna dama – rekoh. u onom podrumčetu s vama. – Verovatno ste mnogo naškrabali? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Da – odgovorih. – Niste imali para – upita Sakerdon Mihajlovič. – Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič primičući mi safalade. Ispili smo i ja nastavih: – Pristala je da idemo kod mene na votku. ni ja ne podnosim pokojnike – rekoh. –Je li lepa? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Ne treba ritati mrtvace – reče Sakerdon Mihajlovič. pripalio sam lulu i rekao: – Da znate. verovatno. jurnu prema rešou. – Đavo da ga nosi! – povika afektirano Sakerdon Mihajlovič.

Treba smesta da pođem predsedniku kućnog saveta i da mu sve ispričam. Oprostite mi. izvodeći me kroz kuhinju na stepenište. bacio na orman praznu bocu od votke. obuvene u ruske čizme sa podsečenim sarama. – A šta je po vama gore: pokojnici ili deca? – Deca su možda gora. – Kakvog razloga? – bezvoljno upita Sakerdon Mihajlovič. Ispod zadignutog halata virile su mu gole koščate noge. – Do viđenja – reče Sakerdon Mihajlovič. To je nepristojan i netaktičan postupak. – Ali – rekoh – to jedno s drugim nema veze. – A sad moram da idem – rekoh. – Zašto ste me onda pitali da li verujem u Boga? – Jednostavno. – Vidite – rekoh – smatram da ne postoje ljudi koji veruju ili ljudi koji ne veruju. idete? – upita me Sakerdon Mihajlovič. Kada je ostao sam Sakerdon Mihajlovič je raspremio sto. – Ni ja ne bih odgovorio – rekoh – samo iz drugog razloga. što sam vam postavio tako nepristojno i netaktično pitanje. – Ne podnosim pokojnike i decu. – Znači. ona nam više smetaju! – A pokojnici. Nepristojno je od čoveka tražiti pedest rubalja na zajam ako ste videli da je on upravo stavio dvesta u džep. kakvi su da su. Njegovo je hoće li da vam da para ili da vas odbije. zaista. – Hvala vama – rekoh. opet stavio na glavu svoju krznenu ušanku i seo na pod ispod prozora. – Do viđenja. neću više. I izađoh. Postoje samo ljudi koji žele da veruju i koji ne žele da veruju. a to je svinjarija. zato što pitati “da li verujete u besmrtnost?” prilično glupo zvuči – rekoh Sakerdonu Mihajloviču i ustadoh. Sakerdon Mihajlovič je stavio ruke na leđa tako da se nisu videle. dobro – rekoh – pustimo to. trgnuvši se. – A oni koji žele da veruju već unapred ni u šta ne veruju? – Možda ipak veruju? – rekoh – u besmrtnost. – Molim lepo – reče Sakerdon Mihajlovič. hvala. A kad budem raskrstio sa staricom. oni koji žele da ne veruju već u ponešto veruju? – reče Sakerdon Mihajlovič. – Ne – odgovorih i. – Hoćete još votke? – zapita. – Verujete li vi u Boga? Na čelu Sakerdona Mihajloviča pojavljuje se dugačka bora i on kaže: – Ima nepristojnih postupaka. – ja sam jednostavno odbio da vam odgovorim. – Zagorčavaju! – uzviknuh i odmah zaćutah. Pitati čoveka “veruje li u Boga” takođe je netaktičan i nepristojan postupak. – Deca su odvratna – složi se Sakerdon Mihajlovič. najzgodniji i najprijatniji način da vas odbije jeste da slaže kako nema para. – Pa ja ih ne dovodim u vezu – reče Sakerdon Mihajlovič. – Hteo bih da vas nešto upitam – kažem naposletku.– Ja bih ga opaučio čizmom posred njokalice – rekoh. Lišili ste ga prava na izbor. – Ostalo je za još po čašicu. – Pa. Išao sam Nevskim udubljen u misli. Ali vi ste videli da čovek ima para i samim tim lišili ga mogućnosti da vas jednostavno i prijatno odbije. dodadoh: – Ne. Neko vreme ćutimo. – Šta. – Hvala na časti. Popili smo votku i založili se ostacima suvog mesa. Prišao sam stolu i opet seo. više nam ne zagorčavaju život – reče Sakerdon Mihajlovič. Sakerdon Mihajlovič me radoznalo pogleda. onda ću danima da .

“starica iščezla” . – Gde je nastojnik? – upitao sam. u pekaru više neće dolaziti. – Biće sutra. Bože moj! Pa zar se čuda ne dešavaju?! Otključao sam vrata i počeo polako da ih otvaram. Imam sjajan izgovor da je tražim. “A šta ako je”. kroz glavu mi je prošla grozna misao – starica mora da je počela da truli. jednooko i plavušno devojče i. S krikom zalupih vrata. pa je izgledalo da se sve slaže prosto i jednostavno. mazalo usne karminom. Devojče je ćutalo. prćasto. gledajući se u džepno ogledalo. Ali sad se sećam da je ona danas već kupila hleb i da. okrenuh ključ u bravi i odskočih prema suprotnom zidu. skoro svi prolaznici su se okretali za mnom. jednooko i plavušno devojče. Provirio sam kroz poluotvorena vrata i zastao kao ukopan. . Izašao sam napolje. – Ne žnam – odgovori Marija Vasiljevna. Suprotnom stranom ulice išao je invalid s mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Kod fontane sam prišao kiosku i za sitninu koja mi je ostala popio veliku kriglu pšeničnog kvasa. Otključao sam vrata i ušao u hodnik. ali iznutra je udario odvratan miris truljenja. – Kada je to bilo? – upitah. Uđem u sobu – starice nema. Nisam bio zatvorio prozor. Pa ja sam joj ostao dužan četrdeset osam kopejki za hleb. Na drugom spratu sam zastao. Starica je polako četvoronoške puzala prema meni. pri otvorenom prozoru pokojnici brže trule. Na kraju hodnika je gorelo svetlo i Marija Vasiljevna je držala u rukama neke krpe i trljala ih jednu o drugu. Opet sam zastao pred vratima stana. U svakom slučaju.stojim pred pekarom sve dok ne sretnem onu simpatičnu gospođicu. Kako sam mogao da budem tako glup! A prokleti predsednik kućnog saveta tek će sutra biti tu! Stajao sam u nedoumici nekoliko minuta i nastavio da se penjem. – Vi ste razgovarali sa starcem? – upitah Mariju Vasiljevnu. Uputih se u svoju sobu. Spazivši me. Skrenuo sam u svoju kapiju i počeo da se penjem stepenicama. A i tako od toga ništa ne bi ispalo. i ja sam nastavio put s gadnim ukusom u ustima. – Ja – odgovori Marija Vasiljevna. Votka koju sam popio još uvek je činila svoje. – Išto ne žnam – reče Marija Vasiljevna. Dobro je što nemam revolver: ubio bih ga na licu mesta. nastavljajući da maže usne. prljavo. Šest dečaka trčalo je za invalidom podražavajući njegov hod. Da pođem do pekare i tamo sačekam simpatičnu gospođicu? Molio bih je da me primi na dve-tri noći. Možda mi se to samo pričinilo. – Pre dva šata – reče Marija Vasiljevna i ode u kuhinju. – Pa kako onda ne znate kada je to bilo? – rekoh. Do same kuće išao sam lica verovatno iskrivljenog od besa. a ne danas – odgovorilo je ružno. Kvas je bio loš i ukisao. prćasto. znači. Na stolu je sedelo onisko. Na uglu Litejne ulice nekakav pijanac se zateturao i gurnuo me. Ušao sam u prijavnicu. Marija Vasiljevna je povikala: – Pitao je neki štarač ža vaš! – Kakav starac? – rekoh. a kažu. pomislih. – Gde je nastojnik? – ponovio sam oštro.

ne treba ovako da stojim – rekao sam sebi. osvrnuvši se nekoliko puta. Ne treba ovako da stojim. ko zna za zašto. Stajao sam spreman. kao da nisam mogao da ih usmeravam – Pokojnici su – govorile su mi sopstvene misli – loš svet. izmileo je iz mtrvačnice. oprezno preskočio staricu i stao nasred sobe. ali su za uništeno rublje morali da plate iz svog džepa. a pokojnik se okomio na mrtvorođenče i stao da ga proždire kao ala. Ali ja sam već bio okrenuo ključ i otvorio vrata. Drhtavica beše prošla i misli su tekle jasno i razgovetno. Na njih treba strogo paziti. – Š nekim šte pričali? – reče. Tako sam se tresao da ništa nisam mogao da odgovorim. – I ući ću! – rekao sam odlučno svojim mislima. već godinama počivao u jednom kutku hodnika. – Da. ali sam i dalje stajao kao paralisan. – Šašvim poludeo – reče Marija Vasiljevna i vrati se u kuhinju. Ta se fraza sama od sebe stvorila negde u meni. Vihor misli uskovitlao mi se u glavi. uvukao se u komoru za dezinfekciju i pojeo gomilu rublja. zatvori vrata! – zapovedi sam sebi. Zgrabio sam štap za kriket i jurnuo prema vratima. To sam učinio levom rukom. samo sam odrečno vrteo glavom. Marija Vasiljevna mi se približi. A kada je jedna hrabra bolničarka udarila pokojnika hoklicom po leđima. Starica se nije micala. Rodio mi se bio plan kojem obično . Ne treba ovako da stojim – ponavljao sam u sebi. sada ćemo da se obračunamo – rekao sam. Misli su lutale. oni su pre nespokojnici. kao da sam bio nekako odvojen od njih. Jedan pokojnik. – Pokušaj! – rekle su mi podsmešljivo moje misli. dok se čuvar po naređenju uprave prao u parnom kupatilu. ali je trebalo da se dogodi nešto možda još strašnije. A drugi pokojnik se uvukao u porodilište i tamo tako prestravio sve prisutne da je jedna porodilja pobacila. pokojnici su loš svet i s njima treba biti oprezan. Šta vi mislite. približavala. – Pre svega. ne skidajući oka sa starice. – Žvali šte me? – upita. Uporno sam je ponavljao sve dok mi nije doprla do svesti. – Stoj! – rekao sam svojim mislima. a ja sam stajao i osluškivao ih. Zalud ih nazivaju pokojnicima. – E. Da. nepomični pokojnik. Pokojnici su nepomični. Zaključao sam vrata. osvajajući nove oblasti. Radnici iz Dezinfekcije svojski su izmlatili pokojnika. uleteti u sobu i tres! Drhatvica me još nije prošla. zašto su oni tamo postavljeni? Samo zbog jednog: da paze da se pokojnici ne razmile. Zgrabiti štap. Mogao sam da ih kontrolišem. a u desnoj sam držao palicu za kriket. s podignutom palicom. Starica je ležala uz prag licem zabijenim u pod. – Dobro – rekle su mi moje misli – onda uđi u svoju sobu gde se nalazi jedan. i ja sam video zlobne oči mtve starice koja mi se polako. on je bolničarku ujeo za nogu i ona je ubrzo umrla od trovanja krvi izazvanog otrovnim ujedom leša.U hodniku se stvori Marija Vasiljevna. Dogodilo se nešto užasno. – Sačekaj! – povikale su moje misli. Pitajte bilo kog čuvara u mrtvačnici. kako kažeš. – Pričate koješta. Eto šta treba učiniti! Čak sam se osvrnuo oko sebe i obradovao se kad sam ugledao štap za kriket koji je. Stajao sam ramena podignutih od unutrašnje jeze. Ta podsmešljivost me je konačno razbesnela. U tom smislu. četvoronoške. Izvukao sam ključ iz spoljne strane brave i stavio ga u unutrašnju. ima zabavnih slučajeva. Ponovo odmahnuh glavom. Uleteti u sobu i zdrobiti starici lobanju.

. – Dobar dan. mašinovođa mi mahnu rukom. ali reči nisu mogle da se razberu. Matveju Filipoviču – rekoh mu i pođoh u kupatilo. s licem zabijenim u pod. i možda je poslednji slučaj već zaboravila. kada se budem vraćao. Onda sam izvadio iz komode flanelski čaršav i prišao starici. Ali. Đavolska posla! Trebalo bi da i ja pođem u kuhinju i umirim ih svojim izgledom. dobar dan. Palica za kriket je stajala na svom mestu kraj vrata. kako bih. Znao sam za jedno takvo mesto. Ali zašto ovako sedim? Treba se što pre dati na posao. Ugledavši me. pošto bi inače mogla da me ščepa za prst. i šta ako je starica ispuzala iz sobe? Jurnuo sam nazad. Spolja je sve izgledalo mirno. Izvadio sam sve to i stavio na kauč. Spopadao me je gadljiv strah od mrtve starice. Mašinovođa je stajao s peškirom u rukama i pričao. Neće biti dobro ako mu Marija Vasiljevna kaže da sam sasvim poludeo. u svakom slučaju. Izašao sam u hodnik i maltene se stuštio prema svojoj sobi. Kofer mi je stajao pod kaučem. Povraćalo mi se i malo me je boleo stomak. Pomislio sam: možda je mrtva starica puzala po mojoj sobi jer je tražila svoje zube? Možda ih je čak i našla i ponovo vratila u usta? Uzeo sam palicu za kriket i njome pretražio po ćošku. vilica kao da je u zemlju propala. A onda umreti od trovanja krvi – hvala lepo! – Gle! – uzviknuo sam odjednom. Samo da mi ne pripadne muka od tog zasad još slabog. na vreme se setivši da ne smem da prepadnem stanare. Starica mirno leži. ušao u sobu i zaključao za sobom vrata. jedan stari filcani šešir i poderano rublje. sad se upućuje hodnikom u kuhinju. Opet sam preskočio staricu i spustio palicu kraj samih vrata. – Baš me zanima čime biste vi to mene gricnuli? Eno. čujem kako hoda u svojoj sobi. tamo su vam zubi! Pregnuo sam se preko fotelje i zagledao u ugao ispod prozora gde sam računao da bi trebalo da se nalazi staričina veštačka vilica. Pripalio sam lulu. Prišao sam vratima. treba je pažljivo ugurati u kofer. To se mašinovođa vratio. po svoj prilici je pričao o nečemu što mu se dogodilo na poslu. Izvukao sam ga i otvorio. Marija Vasiljevna je dobovala prstima po kuhinjskom stolu i govorila mašinovođi: – Šjajno! Baš je to šjajno! I ja bih žviždala!. a Marija Vasiljevna je sedela na hoklici i slušala. Ali tamo je nije bilo. Da. a flanelski čaršav u levoj ruci. Podigao sam joj palicom glavu: usta su . Palicu za kriket sam držao spremnu u desnoj. Govorio je mašinovođa. odnesem je van grada i bacim u močvaru. prošao kroz kuhinju mirnim korakom. ali ipak nepodnošljivog zadaha. Brzo sam prošao kroz hodnik i pred kuhinjom usporio korak. Preskočio sam staricu. Odjednom mi je sinulo: nisam zaključao vrata. Evo. Ušao sam. Ništa. Izašao sam u hodnik. mogao da je uzmem pre no što uđem u sobu.. Iz kuhinje su dopirali glasovi. Uzeo sam je. ali sam. Marija Vasiljevna je već bila navikla na moje nastranosti. Pritvorio sam vrata i oprezno pošao u kuhinju: hteo sam da saznam o čemu pričaju Marija Vasiljevna i mašinovođa. Hteo sam jednostavno da spakujem staricu u kofer. Momentalno sam skočio i zgrabio palicu za kriket. Starica je kao i pre ležala mirno. U njemu su bile neke stvari: nekoliko knjiga. Stojim i osluškujem. Utom se glasno zalupiše spoljna vrata i meni se učini da se starica trgla.pribegavaju ubice iz kriminalističkih romana ili novinskih rubrika. u sobi je zaista zaudaralo na leš. odškrinuo ih i provirio u sobu. dok ova starica sasvim ne istrune. Zasad je sve bilo mirno. prišao prozoru i seo u fotelju.

Ustao sam. Možete li da mi pozajmite trideset rubalja? – Mogu – reče mašinovođa. – Kud vi to? – Tetki – rekoh. Pokazalo se da je lakša nego što sam mislio. Izašao sam na ulicu. kikotali su se smešnom invalidovom hodu. oči prevrnute nagore. Staričine noge su bile zgrčene u kolenima. a na bradi.bila otvorena. Uhvatio sam ga za ručku i pokušao da podignem. Ulicom je išao invalid sa mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. – A sad na put bez odugovlačenja – rekoh sebi. Činilo se da je starica. Začuo sam zveckanje ključeva i otvaranje nekog sandučeta. ali ne previše – mogao sam komotno da ga odnesem do tramvaja. – Onda izvinite. A vraćam se možda još danas. Da. naravno. Što pre udaljiti mrcinu! Umotao sam staricu u debeli čaršav i uzeo je u ruke. Seo sam u fotelju da malo predahnem i popušim lulu. bio je težak. ali da niste pri parama? Prekosutra vam vraćam. Kofer je mirno stajao na svom mestu. Prolećno sunce obasjava prozor i ja žmirkam. Ušao sam na prednja vrata u prikolicu tramvaja i počeo da mašem kondukterki da . – Skoro se vraćate? – upita Marija Vasiljevna. Dva radnika i jedna starica. – Matveju Filipoviču. Prolazi minut za minutom. a pesnice priljubljene uz ramena. Očigledno da današnje safalade nisu bile baš najbolje jer me je stomak sve više boleo. – Najlepše hvala. nije našla svoju vilicu. Onda je otvorio vrata i pružio mi novu crvenu novčanicu od trideset rubalja. Ne. gde sam je udario čizmom. spremna da se brani od napada orla. kao da su u njemu knjige i veš. Očekivao sam da ću morati da uložim mnogo truda. ležeći na leđima kao mačka. Zatim sam nogom i štapom za kriket prevrnuo staricu preko levog boka na leđa. Matveju Filipoviču – rekoh. Kofer leži preda mnom. Matveju Filipoviču. Izašao sam u hodnik i prišao njegovim vratima. noseći kofer čas u desnoj. ali se poklopac relativno lako zatvorio. Stavio sam pare u džep i vratio se u svoju sobu. jeste li tu? – upitah. Glava je tresnula o pod. Prisećam se kako sam juče u ovo vreme sedeo za stolom i pisao priču. podbočeni. – Moram da odnesem tetki neki veš. Uzeo sam kofer i izašao iz sobe. – Da – rekoh. Pustio sam joj glavu. To je dobro. Pogledao sam kroz prozor. Evo je: hartija na kocke i na njoj napisano sitnim rukopisom “Čudotvorac je bio visok”. preleće ulicu i prekriva mi lice. Zavirio sam starici u usta. na izgled nimalo neobičan. Pogledao sam na sat: pet i dvadeset. Sad je ležala na čaršavu. čas u levoj ruci. A možda je to i zato što sam ih jeo presne? Ili je bol u stomaku možda samo na nervnoj bazi? Sedim i pušim. Vreme je! Vreme da se pođe! Vreme je da se starica odnese do močvare! Samo još da pozajmim pare od mašinovođe. – Ništa. Brave na koferu su škljocnule i ja sam se uspravio. – Tu sam – odgovori mašinovođa. stvorila se velika tamna mrlja. Spustio sam je u kofer i pokušao da zatvorim poklopac. ništa – reče mašinovođa. Do tramvaja sam stigao srećno. Marija Vasiljevna me primeti sa koferom i uzviknu. Onda sam rasprostro flanelski čaršav po podu i privukao ga uz staricu. Sunce se skriva za dimnjak kuće preko puta i senka dimnjaka klizi po krovu.

Osim mene.dođe i naplati kartu. On ide pognute glave i s rukama na leđima. Gušio sam se od neobuzdanog gneva. znači opet mučenje! Ali sad su to lažni naponi. Pravim drven izraz lica. hvatam kofer i teglim ga prema tramvajskoj stanici. Dva milicionera sprovode nekog građanina peronom. – Prokleta starica! – prosiktao sam. Kondukterka je došla do mene i izjavila da nema sitno. O. Simpatična gospođica išla je prilično brzo i ja sam bio mokar od znoja. sitnim koracima jurim u klozet. Mališani me poizdalje posmatraju. Tada skačem i. U stomaku mi tako zavija da stiskam pesnice kako ne bih zastenjao od bola. zbog tih šugavih dečaka ustajem. Napravio sam hladnokrvan izraz lica i uporno gledao u najbližu kapiju. Ah. Oh. Dva dečaka su se zaustavila preda mnom i počela da me posmatraju. Voz opet staje. Stavljam kofer između klupa i sedam. Osećao sam laku drhtavicu u nogama i bol u stomaku. stežem pesnice i zatežem mišiće na nogama. Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. spava sa kačketom namaknutim preko očiju. vadim sat i slažem ramenima. ti minuti su tako slatki. kao trenuci ljubavi! Naprežem sve snage. još mlad momak. bojeći se da da me dok stojimo ne izbace iz klozeta. Nisam hteo da kroz cela kola šaljem novčanicu od trideset rubalja. zaboravljajući na sve. Đilkoš u ružičastoj košulji drsko me zagleda. da mogu onako da ih ukočim. Nisam znao kako se zove. kao da nekoga očekujem. Hvataju me užasni grčevi u stomaku. podižem kofer. Simpatična gospođica je skrenula u sporednu ulicu. Seo sam na kofer. Uzimam povratnu kartu do Lisičijeg Nosa i sedam u voz. – Čudno – kažem glasno. a snaga me je napuštala. stiskam zube. bacajući kofer na zemlju. I. Stajao sam besan i čekao sledeći tamvaj. pa nisam mogao da je pozovem. Svetluca zlatni vrh Budističke pagode. Prolazimo Lansko i Novo Selo. Gledam na sat: sedam i deset. niti sam smeo da ostavim kofer i odem do kondukterke sam. ne gledajući u mom pravcu. Voz kreće. a vidi se more. Na prvoj stanici sam morao da izađem. jedinu koju sam imao. Voz usporava. Na železničku stanicu stižem u pet do sedam. Kofer mi je strašno smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i podupirao ga kolenima i stomakom. Rukavi moje jakne bili su skroz mokri od znoja i lepili su mi se za ruke. a ispod kačketa viri kovrdžasta ćuba. Kad sam se dovukao do ugla – nje nigde nije bilo. prilazim prvoj kapiji i zavirujem unutra. u vagonu su još dvojica: jedan. Okrećem mu leđa i gledam kroz prozor. izvadio maramicu i obrisao vrat i lice. Mališani su se sašaptavali i pokazivali na mene prstima. Još jednom sležem ramenima i zavirujem u kapiju. To je Olgino. I odjednom sam spazio moju simpatičnu gospođicu: prelazila je ulicu. eto. odeven kao seoski đilkoš: ispod kaputa ružičasta košulja. očigledno radnik koji se premorio. Samo da krene! Samo da krene! Voz kreće i ja zadovoljan sklapam oči. Sedam i ne mrdam. ali znam da će me posle ovoga obuzeti užasna slabost. Ulazimo u Lahtu. s kakvim ću zadovoljstvom da spustim staricu u močvaru! Šteta samo što nisam poneo štap jer moram što dublje da je gurnem. Drugi. Hladan znoj izbija mi po čelu i laka jeza treperi mi oko . Puši cigaretu uvučenu u jarkozelenu plastičnu muštiklu. Pomahnitali talasi ljuljaju mi i pomućuju svest.

Izlazim na platformu. Skačem prema susednom prozoru. I odjednom zastajem i tupo gledam preda se. Voz se zaustavlja. dok sam ja bio u klozetu. uviđajući da se ionako već dovoljno otegao. prelećem kroz vagon zavirujući ispod svakog sedišta sa obe strane. Radnik i đilkoš u ružičastoj košulji očigledno su sišli u Lahti ili Olginu. i vo vjeki vjekova.. Promiču beli stubići postavljeni uz prugu. Podižem se. Vidim žbunove kleke. pa napred. Nema kofera. ali kofera nigde nema. Ona se snažno i žilavo savija nekoliko puta na jednu pa na drugu stranu. Krećem prema njima. Odskačem nazad. Voz koji se vraća u grad polazi za pola sata. I ja ovde privremeno završavam svoj rukopis. Pa da. Kofera više nema tamo gde sam ga ostavio! Verovatno sam pogrešio prozor.srca. Naravno. U njima me niko neće primetiti. Voz se približava Lisičjem Nosu. Osvrćem se oko sebe. Prilazim šumici. kao onog građanina koji je išao pognute glave. Po zemlji puzi velika zelena gusenica. Saginjem glavu i tiho govorim: – U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Stepenice mog vagona ne dopiru do same zemlje. Voz polazi. stojim i neko vreme držim glavu prislonjenu uza zid. Amin. – Šta se dogodilo? – pitam samog sebe. kofer su ukrali! To se moglo predvideti. Skupljam svu snagu i posrćući izlazim iz klozeta. klimanje vagona mi prija. kako se nisam odmah setio. Iskačem i upućujem se prema staničnoj zgradi. Polako prilazim svom prozoru. ovde ili na železničkoj stanici u gradu. danas i uvek.. Lak drhtaj prođe mi niz leđa. Spuštam se na kolena i dodirujem je prstom. . Razrogačenih očiju gledam na klupu i odnekud mi pada na pamet kako je kod Sakerdona Mihajloviča uz prasak otpao emajl sa usijane šerpe. – I ko sad da poveruje da nisam ubio staricu? Još danas će me uhapsiti. U vagonu nema nikoga. Niko me ne vidi.

DANIL HARMS JELIZAVETA BAM Preveo: Zoran Đerić .

Ovde su samo jedna vrata. (zajedno): DRUGI Vi ionako od nas ne možete pobeći. Nameravate li da me ubijete? PRVI Vi podležete teškoj kazni. kako bi me uhvatili i zbrisali sa lica zemlje.) Razvaljuj.. Daj-der da ja probam. potom glas iza scene. (Tiho. DRUGI (tiho): Možda ona nije ovde. Jelizaveta Bam osluškuje. Lupnjava na vratima.) Šta sam učinila! Šta sam počinila! Samo kad bih to znala. inače. A ako me ubijete. šta da radim? Eh.. /1/ JELIZAVETA BAM: Svakog trenutka. otvorite vrata. JELIZAVETA BAM: Ja vam vrata neću otvoriti.. ali se ne lome. otvarajte. PRVI: Jelizaveta Bam. Jelisaveta Bam podiže glavu. još ću probati i ovako. plitka.) U-u-u! Visoko je. Gde bi pak bila? Ustrčala je gore. i oni će da uđu. isturivši rame napred.) . PRVI: Ne. Vrata škripe. šta nameravate sa mnom da učinite. JELIZAVETA BAM: Ne. ako odmah ne otvorite. zašto nam ona vrata ne otvara? GLAS IZA VRATA: Otvoriće. naređujem vam da smesta otvorite! DRUGI (tiho): Kažite joj. DRUGI: Vi ste zlikovka. DRUGI: Ima li neko nož? Udarac. gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenište. Ne bih mogla da skočim. stepenicama. poslednji put vam govorim . ipak. dok mi ne kažete. Jelizaveta Bam se baca na krevet i pokriva uši. mogli reći u čemu je moja krivica? PRVI: Znate i sami. haj'te ramenom. ući. (Pretrčava. razvaliti vrata. vi i nemate savesti. Pričekajte. PRVI (snažno): Mi ćemo razvaliti vrata. otvorite! GLAS IZ DALEKA: Ej. – Neka lupaju. ne znam (Topoće nogama. Glasovi iza vrata. da ćemo. Kuda bi mogla nestati? (Snažno) Jelizaveta Bam. ne znam.. Jelizaveta Bam istrčava na sredinu scene i osluškuje.. otovorite! (Pauza.) Jelizaveta Bam. otvoriće se vrata. JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha. užasan: Jelizaveta Bam. (Pauza. DRUGI: Ne da se. Pa. JELIZAVETA BAM: Možda biste mi vi. nečiji koraci. jednostavna. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor. Jelizaveta Bam. samo što nisu. avaj.) PRVI: Dopustite da vam ne poverujemo. Oni će. mislite li da će vam savest biti čista? PRVI: Mi ćemo to uraditi prema našoj savesti.Malena soba. obavezno. koliko im volja. JELIZAVETA BAM: U tom slučaju. Da bežim? Ali. PRVI: Vi i sami znate šta vam predstoji.. PRVI (tiho): Ovde je. Aliteracijskim zvucima pokušavaju da razvale vrata. a na stepeništu ću sresti njih. JELIZAVETA BAM: Ne.

propuštajući prema vratima Ivana Ivanoviča i Pjotra Nikolajeviča. hulja!!! DRUGI: Ah. nare. jesu.. ona kaže da mi nemamo savesti. Kraj vrata sam postavio stražu. ne smete tako da govorite. pričekajte. pričekajte. Jelizaveta Bam. gurnuću. JELIZAVETA BAM: A zašto? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Šta zašto? JELIZAVETA BAM: Zašto sam ja zlikovka? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zato što ste lišeni prava glasa. Pjotre Nikolajeviču. /3/ Dekoracija odlazi sa scene. JELIZAVETA BAM: Zašto? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zato što ste lišeni prava glasa. Pomahnitali ste. naređujem. jesu li njegove? (Ivan Ivanovič pokazuje na Pjotra Nikolajeviča. Ivane Ivanoviču. JELIZAVETA BAM: Vi. kažite mi. Jelizaveta Bam. s podvezanim obrazom. a Pjotr Nikolajevič sedi na stolici. tako dakle. Nemate prava da mi govorite drskosti. zar sam ja hulja? PRVI: Ma. PRVI: Kupite se napolje! Kakav tavan!! A još se prihvatio odgovornog zadatka.. Možete proveriti na časovniku. mislite da sam hulja? Tako ste rekli? Jelizaveta Bam trči scenom. DRUGI: Ne. nemamo savesti? Pjotre Nikolajeviču. Pjotre Nikolajeviču. i pri . Kažite. gurnuću. tek zbog jedne reči koja vam je upućena. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Do toga neće doći. hulja. ja sam. Šta će biti posle toga? Naprosto idiot! DRUGI: A vi ste šarlatan. Vi ste. po vašem mišljenju. Vi ste izvršilac gnusnog zločina. gurnuću vas. DRUGI: Tako znači. hulja? PRVI: Da. naprosto. Vi ste – zlikovka. Jelizaveta Bam otvara vrata. Ivan Ivanovič je na štakama. nemate savesti ni malčice. IVAN IVANOVIČ: Lišeni prava glasa. PRVI: Napolje! JELIZAVETA BAM: Ivan Ivanovič – hulja! DRUGI: To vam neću oprostiti! PRVI: Sad ću vas gurnuti niz stubište. ostavite se gnjavaže. DRUGI: Ko je hulja? Zar ja? Zar sam ja hulja? PRVI: No.) JELIZAVETA BAM: Njegove su. Ivane Ivanoviču. JELIZAVETA BAM: Nisam lišena. JELIZAVETA BAM: Kratke su vam ruke! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zar su moje ruke kratke? IVAN IVANOVIČ: Jesu.. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam. IVAN IVANOVIČ: Samo probajte! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Gurnuću.. jesam li ja hulja? PRVI: Ma prestanite da se vređate./2/ DRUGI: Kako to. DRUGI: Ne.

(Sede na podu. Jelizaveta Bubašvabna. Ivane Ivanoviču. JELIZAVETA BAM: Kako to izvodite? Ponavljaju. Ja sam od onih koga svi gone.. odmah ću prestati. najbolje je da krenem kući. Ona ima puno dečice. JELIZAVETA BAM: Ma nemojte? A zašto? IVAN IVANOVIČ: Hi-i-i-ik. Jelizaveta Bubašvabna. Oprostite mi. šta li? Ta nisam! Jelizaveta Eduardovna. JELIZAVETA BAM: Da. pošao bih kući. tri (udara u postolje. Kao da sam lopov. MAMICA (peva uz muziku): Evo planulo je jutro.. IVAN IVANOVIČ: Tu nema gde da se oduprem. Jelizaveta Bam privezuje uže. OTAC (basom): Jelizaveta.najmanjem dodiru Ivan Ivanovič će štucnuti u stranu..) JELIZAVETA BAM: Želite li. Ivan Ivanovič.itd. Dečica su dobra. sevši i podbočivši se. Jen'. IVAN IVANOVIČ: Sa zadovoljstvom. Jelizaveta Mihajlovna. kroz nos. a Ivan Ivanovič ponovo štucne. Čeka me žena. gledajte. Pjotr Nikolajevič prilazi Tatici i Mamici. pitate se. Svako je u stanju u zubima kutiju šibica da drži. IVAN IVANOVIČ: Vi ste naročito prijatne spoljašnosti. (Glasno štuca. Molim vas da pokažete. tatice. možda. Hi-hi-hi-hi. Mamica. ide ka proscenijumu. zbog nečeg nezadovoljna. IVAN IVANOVIČ (u nedoumici): Ulagujete mi. dražesno je koliko i dobro. čestit sam čovek. Rumeni se voda. ali pada. Već ćete mi oprostiti. obori postolje. predlažem da se zavrtimo.. jednim krajem za mamičinu nogu. Ivan Ivanovič odeva bundu i odlazi. peškir? (Koketira) Na scenu izlaze TATICA i MAMICA. Postavlja se na sve četiri i podiže jednu nogu (kao pas). Pjotr Nikolajevič ponovo gurne postolje. Nešto ćete nam pokazati? IVAN IVANOVIČ: Sa zadovoljstvom. (Viče. (“Tulipan” kroz nos. IVAN IVANOVIČ: Zbog čega? JELIZAVETA BAM: Prosto tako. Pjotr Nikolajevič. JELIZAVETA BAM (ocu): Ja. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Vrlo je jednostavno. Zbog čega. a drugim za stolicu.) Kleknite četvoronoške.. Ja.) JELIZAVETA BAM: Ja spomenak? Uistinu! A vi ste tulipan. Kod kuće me čeka žena. I ne zaboravite me. (Ivanu Ivanoviču. Ivan Ivanovič glasno štucne. Nad jezerom brzi galeb leti.) Pjotr Nikolajevič ide na proscenijum. skupa. JELIZAVETA BAM: Pokažite. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Evo. sedaju i gledaju. ne ludiraj se. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ho la hop! Ivan Ivanovič pokušava da dubi na glavi.) Mama! Dođi ovamo! Stigli su cirkusanti! Odmah će doći moja mama. Žena sa puno dečice. . Ivan Ivanovič ide za njim. kod kuće. IVAN IVANOVIČ: Ako dozvolite. Ivan Ivanovič štucne još jednom. JELIZAVETA BAM: Još jednom. Upoznajte se. na dosađivanju. JELIZAVETA BAM: Skupa.) IVAN IVANOVIČ: Kako? JELIZAVETA BAM: Tulipan. zato što ste vi spomenak. pokažite. dva. JELIZAVETA BAM (kroz nos): Dozvolite da vas uberem. Svi ćute. Molim vas.. Pauza.

. pođimo. huk. IVAN IVANOVIČ: Tamo. Jelizavéta Bam. a vozovima huk. tu.. nogama.) /4/ JELIZAVETA BAM: A ti. panjina – istesterisana! /6/ . PJOTR NIKOLAJEVIČ: Bežimo onda. puh. Na klupi sedi tamo. Jelizavéta Bam. Bože. vukući stolicu za sobom. zar nećeš poći da se prošetaš? MAMICA: A tebi se šeta? JELIZAVETA BAM: Jezivo! MAMICA: Ne. Trče u mestu. mi smo zatvoreni. hopa. JELIZAVETA BAM: Pođimo.) Prazna scena. gdé je. cepaju je. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Gde smo se to zatekli. PJOTR NIKOLAJEVIČ: To je bezobrazluk. basta – pet je do pet. tu. neću poći. pođimo. MAMICA: U redu. zalazi za (Udarac!) gorama. Rozim oblacima Puh. IVAN IVANOVIČ: Evo vam funta. PJOTR NIKOLAJEVIČ (pevljivo): Gde je Jelizaveta Bam? IVAN IVANOVIČ (pevljivo): Zašto onda treba vam? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Da je ubijem! IVAN IVANOVIČ: Hm. Jelizaveta Bam. ha-aj-de. Na proscenijum iznose cepanicu i dok Pjotr Nikolajevič i Ivan Ivanovič trče. tamo. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Tu je. mama. Molim da me ne zaje. buljina. Ivane Ivanoviču? IVAN IVANOVIČ: Pjotre Nikolajeviču.Mamica okončava pevanje i ide na svoje mesto. (Udaljavaju se. (Udaljava se. /5/ IVAN IVANOVIČ i PJOTR NIKOLAJEVIČ: (utrčavajući): Gdé je. PJOTR NIKOLAJEVIČ: E. gdé Jelizavéta Bam. dok nas noge nose. pa stigli smo. TATICA: Slava tebi. Hopa. tamo je.

) PJOTR NIKOLAJEVIČ (Ivanu Ivanoviču.): O kojoj je napisano bilo. JELIZAVETA BAM: Ko je šuga? IVAN IVANOVIČ: Ja. oj. evo. PJOTR NIKOLAJEVIČ (siromašku): Daj. PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha! IVAN IVANOVIČ: Ceo ležim na podu! PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha! Na scenu stupa MAMICA. ovde je. gde? Gde! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Tu. IVAN IVANOVIČ: Gde je. zamuckujući): Ti. drugovi. u pantalonama! PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha! TATICA: Kopernik je bio veličanstven naučnik. (Trči za Pjotrom Nikolajevičem. IVAN IVANOVIČ: Izvuci je napolje. (Poskoči i stane da trči po sceni. zna on kako će. JELIZAVETA BAM: Zašto li mog muža nema. TATICA: Pre nego što kupiš pticu pogledaj da li ima zube. Gde li se to zadržao. IVAN IVANOVIČ: Blagodarim. tu iza te crtice.čura! IVAN IVANOVIČ: Ha-ha-ha. JELIZAVETA BAM: Sedite i vi. pod dvokrilcem. IVAN IVANOVIČ (zamuckujući): Eto.): Ti si šuga! Na scenu izlazi TATICA s perom u ruci. PJOTR NIKOLAJEVIČ (lupne Ivana Ivanoviča.Pomiče se kulisa. IVAN IVANOVIČ: Ja iskopavam korenje. JELIZAVETA BAM: Pitaj. ne mogu. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Posedajmo. SIROMAŠAK: Zar ni kopejkicu. ha-ha-ha. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Doći će. TATICA (publici. (Sedaju.) PJOTR NIKOLAJEVIČ: Vas. ovog ujkicu. Jedu supu. sledećeg puta imaću više iskustva. (Pokazuje na Pjotra Nikolajeviča. SIROMAŠAK (Jelizaveti Bam): Druže. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ništa. Jelizaveta Bam primiče mu stolicu i sedne. Šta to gledate? Pauza.): Ja na glavi imam kosu.) Čur . pomozite. nemam noge! PJOTR NIKOLAJEVIČ: A ti na četiri. Ulazi SIROMAŠAK. onda to nije ptica. JELIZAVETA BAM: Oj. IVAN IVANOVIČ: Rukama se odupri o kamenčiće. JELIZAVETA BAM: Tražite li mene? (Ustaje i odlazi. bežite ovamo! IVAN IVANOVIČ: Ha-ha-ha-ha. .) Gde je kuća? JELIZAVETA BAM: Evo. Ako ima zube. pazi šta radiš Na scenu izlazi sto. SIROMAŠAK: Pomagajte. Siromašak se zavlači pod kulisu. JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviču. Baš sam sve zapazio. a iza kulise sedi JELIZAVETA BAM. (Odlazi). IVAN IVANOVIČ (valja se po podu. Vanjka. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Otima se.) Ćute. JELIZAVETA BAM (siromašku): Nemam baš ništa. tamo se zavuci.

video sam joj sasvim dobro lice.) Tada je ličila. Ona priča kako su se borili floretama. To je bila. a zašto? /8/ JELIZAVETA BAM (odlazi u stranu): Uuuuuuuuuuuu-uuu-uuuu-u. IVAN IVANOVIČ: Vu-u-u-u-u-čica. Mora biti da je bilo pred svitanje. već je kasno. a u vratima stoji neka žena. pa ona nije kriva što ga je ubila.. JELIZAVETA BAM (drhti): U-u-u-u-u-u-u suve šljive. Zatim. (Pauza. I zaista. IVAN IVANOVIČ: Vučica. JELIZAVETA BAM: Likovanje. Upitao sam je.. osim Jelizavete Bam i Ivana Ivanoviča odlaze. IVAN IVANOVIČ: Pr-r-r-rababa. nikog nisam ubila. Spavao sam ne bojeći se ničega. lopovi su mogli da dođu i pretraže celu kuću. Kako je mnogo u tome podmuklosti! Ura. Borba je bila časna. kod mene? Nema više takvog? Uistinu? GLAS IZA SCENE: Zar još ima takvih? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Uistinu? Ali jednom se ja tako probudim../7/ PJOTR NIKOLAJEVIČ: (podižući ruku): Molim vas da strpljivo saslušate ono što ću reći. Šta su mogli da nađu? Ništa.. JELIZAVETA BAM: Konj vranac. golubice! (Ivanu Ivanoviču drhte ruke. Pokrivaju jedan drugog. Ona me sluša. zašto si ti ubila Pjotra Nikolajeviča? Svi. Živeh usamljeno. Bilo je dovoljno svetlo. (Pokazuje na Jelizavetu Bam. IVAN IVANOVIČ: I vidim: vrata su otvorena. PJOTR NIKOLAJEVIČ: A i ko bi se još zavlačio noću. MAMICA: Ničega! FRULICA IZA SCENE: I-I! IVAN IVANOVIČ: Ničega! KLAVIR: I-I. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ničega. JELIZAVETA BAM: Ma šta mi kažete? IVAN IVANOVIČ: Govorim. Osim mene bili su tu samo miševi i bubašvabe. da bih postojao. IVAN IVANOVIČ: Uhvatiti i probosti čoveka. zašto je to uradila. kako svaka nesreća stiže neočekivano. evo ona. Pauza.) . a na konju vojnik! IVAN IVANOVIČ (krešući šibicu): Jelizaveta. JELIZAVETA BAM: Ura. Ona stoji. Gledam pravo u nju i ne trepćem. Hoću da vam dokažem. mislim. da bih postojao. živeo sam u malenoj kući sa vratima koja su škripala.) Nisam imao razloga za strah. U svakom slučaju. u toj kućici. Bubašvaba ima svuda. FRULICA IZA SCENE: I-I. ti si to uradila. Sa nastupanjem noći zaključavao sam vrata i tulio lampu. Razmisli. Kada sam bio još sasvim mlad. JELIZAVETA BAM: Uuuuuuuuuuuu-uuuu-u-u. GLAS IZA SCENE: Ničega. IVAN IVANOVIČ: Zauvek izgubljena. SVI: Na mene! IVAN IVANOVIČ: Govorim.

Sreo sam ga. Gledam. gde su se nalazili. /9/ IVAN IVANOVIČ (skačući na stolicu): Blagostanje Pensilvanijskog pastira i pasti-i-i! JELIZAVETA BAM (skačući na stolicu): Ivane Iva-a-a! TATICA (pokazujući kutijicu): Kutijica od drve-e-e. skak.. I pođe dalje. (Penje se na stolicu. kaže. MAMICA: Kuda je on to krenuo. Šta. ništa. kao izlazeće sunce. IVAN IVANOVIČ: Hm-da. Pitao sam ga: jesi li jabuke kupio ili ukrao? A on je odgovorio. kupio sam. MAMICA: Lu-u-u-u-u! JELIZAVETA BAM: Našla sam pečur-r-r! IVAN IVANOVIČ: Pođimo na jezero! TATICA: Au-u-u-u-u! JELIZAVETA BAM: Au-u-u-u-u! IVAN IVANOVIČ: Sinoć Koljku sretoh. da. IVAN IVANOVIČ (sa stolice): Da vi-i-i. Kulise unose Taticu i Mamicu. Sve te devojke imale su silnu potrebu za vrelom peglom i sve su se odlikovale čudnom navikom da kolutaju očima. a ne ukrao – i otišao je. kao krastavci. IVAN IVANOVIČ: Ne znam. skok. koje su nešto između sebe veselo brbljale. JELIZAVETA BAM (trči na drugi kraj scene): Svoji smo ljudi – složićemo se.) IVAN IVANOVIČ (čučeći): Moje noge. molim va-a-as!. pogle-e-e. ne baš. Dekor pejzaža zamenjuje dekor sobe. podlo): Maca-mačkica mleko je pripremila. skak. Rekao je samo: ja sam. ništa. zlatni stolovi i naslonjači.JELIZAVETA BAM: Moja ramen. IVAN IVANOVIČ: Da. Potom je nastavio dalje. na jastuk je skočila i na pećku skakala.. sedeći na onom što im je Bog dao. ni za časak. Unosi stolnjak i korpicu s hranom. MAMICA: Ta nemojte mi re-e-e-ći. ne prekidajući. ne. JELIZAVETA BAM (viče): Dvoja vratanca! Košulja! Uže! IVAN IVANOVIČ (pridižući se): Dotrčale su dve drvodelje i upitale u čemu je stvar? JELIZAVETA BAM: Kotleti! Varvara Semjonovna. jabuke kupio. kupio si? Da. zašto bih krao? Kupio sam. sestra ga je povela na otvorenije mesto. IVAN IVANOVIČ (ležeći na podu. . nabacani na hrpu. ljubaznim pozdravom. skok. TATICA: Kažite mi. i oko petnaestak mladih lepotica. Ulazi sobarica. kažem. kaže. /10/ TATICA: S ovim. brbljanje. TATICA: Uzmi. Koljka ide i jabuke nosi. JELIZAVETA BAM (podižući ruku): Ku-ni-ma-ga-pi-li-va-pi-bauu. IVAN IVANOVIČ (viče kroz zube): Plesačica na ži-ii-c-i! JELIZAVETA BAM (skačući na stolicu): Cela sam treperava! IVAN IVANOVIČ (trči u dubinu sobe): Kvadratura ove sobe nije nam poznata. JELIZAVETA BAM (penjući se sve više): Ura! Ništa nisam rekla! IVAN IVANOVIČ (ležeći na podu): Ne.

krevet.) JELIZAVETA BAM: Jedeš li ovčetinu? TATICA: Kotlete. Ona ima puno dečice. tama. opruge posustale. . Iza scene hor peva motiv uvertire. istrčavaju sa scene. kaže. makaze posustale. JELIZAVETA BAM: Oj. Ura! JELIZAVETA BAM: Ura! MAMICA I TATICA: Ura! IVAN IVANOVIČ (drhteći i krešući šibicu): Hoću da vam kažem da je od trenutka mog rođenja prošlo trideset osam godina. MAMICA (tapkajući u mestu): Darja. II . kaže. jedan za drugim. TATICA: Moja desna ruka i nos isti su komadi kao i leva ruka i uvo. jela. ruke posustale. Kod kuće žena sedi. JELIZAVETA BAM: Otkinula se i potrčala. doviđenja. Otkinula se i dala u beg. svi smo se ovde okupili. MAMICA: Vrata od balkona su otvorena. kaže. Ja imam kuću. IVAN IVANOVIČ: Želeo bih da skočim do četvrtog sprata. jedeš? MAMICA: Oj. Ja sam ih prebrojao – deset komada. Svi. HOR (uz muziku na motiv uvertire): Doviđenja. Nina. noge posustale. Fjodor. Marja. TATICA I MAMICA: Ura! IVAN IVANOVIČ: Drugovi. a okolo./11/ IVAN IVANOVIČ: Drugari. Počinje muzika. TATICA: Oj. TATICA: To su sve dečaci? /12/ JELIZAVETA BAM (trči oko scene): Otkinula se odasvuda! Otkinula se i potrčala! Otkinula se i dala u beg! MAMICA (trči za Jelizavetom Bam): Jedeš li hleb? JELIZAVETA BAM: Jedeš li supu? TATICA: Jedeš li meso? MAMICA: Jedeš li brašno? (uokviri) ANTRAKT-KATARAKT. Aleksandar i još četvoro. IVAN IVANOVIČ: Jedeš li repu? (Trči. Pelageja. a u krevetu leži suprug. IVAN IVANOVIČ: Oj.I II – I Odozgo. na jeli.

VIOLINA: Na-na-ni-na Na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ustani nalik Berlinu. doviđenja. doviđenja. SIRENA I BUBANJ: Via-a bum. Doviđenja. stolica ti slomljena. I–I I–I Odjedanput smo dotrčali mi I – I u beskrajni dom. II – I II – I Raskriliše se vrata. I ogrni pelerinu. Via-a bum. VIOLINA: Na-na-ni-na na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Osam minuta projuriće neprimetno. BUBANJ: I–I I–I I–I–I–I PJOTR NIKOLAJEVIČ: Komadići su leteli sedam dana u nedelji. bum.Doviđenja. vod ili četu odneće mitraljez. pripremite se. Svetlo gasne. . Osvetljen je samo Pjotr Nikolajevič. VIOLINA: Na-na-ni-na na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Došao je vaš trenutak. ukaza se I – I Uvertira. a s prozora odozgo gleda kroz naočari starac mlad. /13/ PJOTR NIKOLAJEVIČ: Sam si slomljen.

Drveće šumori. Svetlo se postepeno pojačava. via. Ponekad šmugne i prhne ispod krova Stari razbojnik kozomuz. Pjotre Nikolajeviču. U njoj samo lampa svetli kao ruzmarin I po ceo dan. Stoji kolibica – drvena kućica U kolibici svetluca vatrica. Ko u toj kućici boravi? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Nikog u njoj da boravi. sedi na peći bubašvaba. onda. via. kao pustinja. I vrata da raskrili. koja je drvena. /14/ IVAN IVANOVIČ: Kažite. Koja se i kolibicom zove. VIOLINA: Pa-pa-pi-pa pa-pa-pi-pa Kulisa unosi IVANA IVANOVIČA. Pas lancem ljulja vazduh I laje u pustoš ispred sebe. odmah pomozite. U njoj samo miševi preturaju šapicima po brašnu. progone me salata i vodica. IVAN IVANOVIČ: A u toj kućici. Da li ste bili na toj planini? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Baš sam otuda. Puna svetlost. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pomozite. IVAN IVANOVIČ: A ko. SIRENA: Via. U kojoj vatrica sja i treperi. via. A njemu u odgovor nevidljivi vilini konjici Zabruje zaveru sasvim skladno.PJOTR NIKOLAJEVIČ: Kapetanov dar za šalu nevesta nije zapazila. lampu pali? PJOTR NIKOLAJEVIČ: . Udaraju u prozor noćni komarci. Tamo je predivno Cveće raste. Na vatricu sleću leptirice.

Zatim crvenim bičevima. Pa ćeš tako izbrazdan Dočekati novi dan. TATICA (ulazeći): Koja Jelizaveta Bam. IVAN IVANOVIČ (kresnuvši šibicu): Sad sam shvatio. da će sutra uveče Jelizaveta Bam umreti. interesujem se. Zamahom sekire. Koja je stasita. Neka znaju sve zveri uokolo I čitav svet? A ja vam zapovedam S rukom pod nos. Ona gori sama od sebe. Oj. Šaljiva smena dana i noći. Jer ću te smesta zgromiti. bez buke . kao i uvek. Zveri dremljivih gnev i sila I pokoreni čovekom Svetlosni zakoni i talasi. vreme za ručak. IVAN IVANOVIČ: Njemu je znano sve uokrug. PJOTR NIKOLAJEVIČ: I ne pokušavaj mi zabraniti. Koliko je časova. Da zaboravite Jelizavetu Bam Zakonima uprkos. On mi je gospodar i drug. I. Ivane Ivanoviču. Disanje lakih elemenata. pođimo. IVAN IVANOVIČ: Ali tako nešto nije moguće! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Prazne. Spojevi potmule prirode. Jednim pokretom ruke On zatalasava more. Planetne putanje. Pomilovaću te po rebrima. Blagodarim i sedam. zemljino okretanje. shvatio.Niko. Ali zapamtite. kažite mi? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Četiri. glupe reči! Postoji beskonačno kretanje. Ona koja mi je kćer? Koju želite vi Sledeće večeri Ubiti i obesiti na jeli. shvatio.

/15/ IVAN IVANOVIČ: Dvoboj dvojice vitezova! Tekst – Imanuil Krasdajtejrik.) TATICA: Neka se na sunce zaleti . Na scenu iznose dva stočića. Samo da likuje kćer moja. Hanču ana kudi stum či na lakudi para vi na lijtena he-e-el. TATICA: Hajde da se sukobimo. bum. Muzika – Veliopag. Utihnuće tako svaki plam. Jelizaveta Bam. ačapali čapatali mar nabaločina he-e-el. usred boja. bum. (Udarac!) slakatir pakaradagu da ki čiri kiri kiri zandudila habakula he-e-el. Stradaćemo obojica. holandskog pastira! – koreografija nepoznatog putnika! – zvono će objaviti početak! ZVONO: Bum. Čapu. Ti magijom reči. Zvono će objaviti početak. Minuti. časovi sada nam prednjače.On seče šume i gore – Dovoljno je da dahne Pa da se svud razmahne. čarobnjače. GLASOVI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SALE: – dvoboj dvojice vitezova! – tekst Imanuila Krasdajtejrika! – muzika Veliopaga. bum. Predajući nam tajanstvene znake. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Kurbir daramur dindiri. Koreografija nepoznatog putnika. a ja snagom šake. (Podiže ruku. holandski pastir.

Molim vas da pažljivo pratite Kolebanje naših sabalja – Kuda koja baca oštricu I gde se koja ustremljuje. tako snažnu. Da pijem za najlepšu – Jelizavetu Bam. Rastu voćnjaci tvoji. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Manje gledaj u stranu A više nadgledaj kretnju Čeličnog centra i težnju Ka smrti. A vitez. I preokrene u jarak Ovaj sudbonosni tron. TATICA: Hvala gvožđu – karborundu! Ono spaja mostove I sevajućom elektrikom Rasteruje neprijatelje! Hvala gvožđu! Pesma boju! Ona razbojnika straši. Spasavaj se kud koji! Još uvek šumiš. koji i za stolom Mač svoj trza. predviđam napad sleva! TATICA (napadajući): Sečem s boka.Krilati papagaj. IVAN IVANOVIČ: Prema tome. da krenemo. dubravo. Na vjeki poživela nam! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pa. Podigne čašu i potom Zdravicu neku zbrza: Ja prinosim ovu čašu Usnama koje obasipa sram. sečem pravo. Neka potamni zlatni Dnevni sjaj. Živela Jelizaveta Bam. Neka jekne kroz šumarak Kopita topot i zvon. Od dečaka stvara mladića. . Tatica podiže rapir i maše njim u taktu deklamacije. Čiju nežnu ruku Krijem u svom prsluku. Rasteruje neprijatelja! O pesmo boja! Slava perju! Ono vazduhom leti.

grašak i pola flaše piva. Zvoni zvono.. JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviču. poražen. kako sam se umorio.. Upravo stižem iz kooperative. drva sam cepao I strašno se umorio. Jelizaveta Bam. tatice. IVAN IVANOVIČ: Aha. ovde si.Zamagljuje neverne oči. Zbogom. već pođi u grašak. Skoknuću do pivnice. već flašu punu. JELIZAVETA BAM: Ne pola flaše. Čuješ li kako zvoni Na krovu – bum i bam. I rastrčaće se po tebi I tvojim rukama Mali miševi. I ne u pivnicu. /16/ JELIZAVETA BAM (ulazeći): Ah. slava perju! Mudrost kamenu! Ono pod borom leži dostojanstveno Čekajući mrtvog neprijatelja. Oprosti mi i izvini. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pao sam na zemlju. Radujem se. Rasteruje neprijatelja! O. a zatim Usamljena bubašvaba. Jelizaveta Bam. Htela sam neki slatkiš uz čaj. JELIZAVETA BAM: A šta si to radio? TATICA: Da. TATICA (istežući vrat): Uf. IVAN IVANOVIČ: Dvoboj dvojice vitezova Okončan je. pa nazad. Tek što sam kupila bombone. Pođi u moju kućicu na bregu I nek ti je udobno tamo. Pjotra Nikolajeviča iznose. IVAN IVANOVIČ: . Pjotr Nikolajevič pada. skoknite do pivnice I donesite nam flašu piva i grašak.

U glavama im vetrovi duvaju. gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenište.Odmah ću bundu u polupivnici da skinem. preobučeni u . s onim usnama. JELIZAVETA BAM: Šta nameravate sa mnom da učinite? PRVI GLAS: Vi podležete strašnoj kazni. mama. iih. JELIZAVETA BAM: Ona je poludela. JELIZAVETA BAM: Samo što nisu stigli. kao na početku. Scena je ista. samo požurite. da uđu. nerešen. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor. nije potrebno. u ime zakona. koliko im je volja. Ivan Ivanovič kreše šibicu. šta to pričaš. kako bi me uhvatili i zbrisali s lica zemlje. MAMICA: Ja sam sipa. inače ćemo sami da ih razvalimo. PRVI GLAS: Jelizaveta Bam. koja? Iza kulisa izviruju dve glave. MAMICA: Evo ova. I neću otvarati. potom glasovi: Jelizaveta Bam. Jelizaveta Bam otvara vrata. JELIZAVETA BAM: U vašoj sam vlasti. JELIZAVETA BAM: Zbog čega? Zašto mi ne kažete šta sam to učinila? PRVI GLAS: Optuženi ste za ubistvo Pjotra Nikolajevič Krupernaka. MAMICA: 3 x 27 = 81. otvorite vrata. ne. Bežati.) O-o-o-oh. MAMICA: Sve je ovo zbog tebe.) Lupnjava na vratima. Ali. /17/ MAMICA (ulazeći): Drugovi. PRVI GLAS: To će odlučiti sud. ništa ne shvataju. šta sam to uradila. nečiji koraci. u ovom životu. JELIZAVETA BAM: Mama. Pa. šta da radim? Eh. kakve žene. Neka lupaju. Vrlo je visoko. Jer su mog taticu zamorile cepanice. JELIZAVETA BAM: Daj kaži mi. Ne bih mogla da skočim. A sam ću na glavu staviti polugrašak. Kulise gutaju Taticu i Mamicu. TATICA: O. o kome to govoriš? MAMICA (s hladnim izrazom lica): Iih. To su oni. Moga sina ova gadura je ukokala GLASOVI: Koja. a na stepeništu ću sresti njih. (Zaključava vrata. DRUGI GLAS: I za to ćete odgovarati JELIZAVETA BAM: Ali ja nikog nisam ubila. iih. Ulaze Pjotr Nikolajevič i Ivan Ivanovič. Treba bežati. naređujem vam otvorite vrata! Ćutanje. DRUGI GLAS (tiho): Dajte da razvalimo vrata. Tatica vadi maramicu i igra u mestu. obavezno. JELIZAVETA BAM: Ah. kraj je. Umesto dekora pejzaža vraća se dekor sobe. /18/ JELIZAVETA BAM: Oni će. Zaključaću vrata.

/6/ “Svakodnevni Radiks”. škripa vratima. zaumne reči). NAPOMENA JELIZAVETU BAM Harms je napisao “po zadatku pozorišne sekcije Oberiu”. a pred gledaocima igrana 24. Zvučala su zvona i bubnjevi. godine studenti pozorišnog odeljenja Instituta istorije umetnosti. /7/ “Svečana melodrama. koje je Harms uneo na svoj tekst kao roditeljsko-dramaturške napomene. Izvodile su se uvertire. pratite me.) JELIZAVETA BAM: A u kućici. Po kontrastiranju fizičkih radnji i zbog različitog tonaliteta . s ponavljajućom škripom razvaljivanja vrata. na devetnaest epizoda (“komada”. kako ih je nazvao Harms). koja je u šumi. godine. manje su literarna a više scenska dopuna tekstu JELIZAVETE BAM. Glumci su stupali u dijalog sa instrumentima. /2/ “Žanr realistički. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Uhapšeni ste. /4/ “Realistički. Nazivi epizoda (“komada”). melodrama”. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam. Mašinopisani tekst razdelio je autor. JELIZAVETA BAM (viče): Vežite me! Čupajte za kosu! Provucite me kroz korito! Nikoga nisam ubila! Nisam u stanju nikoga da ubijem! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam. 77 /8/ “Menjanje visina”. A na pećki sedi Bubašvaba Bubašvabovič. /5/ “Ritmički Radiks”. u ime zakona. /3/ “Besmislen – komično-naivni” (žanr). Zvukovnoj paleti predstave doprineli su i borba sa rapirima. S aliteracijskim zvučenjem – tj. “Radiks” ( od lat. pozadine i ljudi. januara 1928. IVAN IVANOVIČ (krešući šibicu): Pratite nas. /1/ “Komad – realist. naglašena Radiksom”. serenade. romanse. radix – koren) – pozorišni kolektiv koji su osnovali 1926. Polako odlaze. Za mnom. Miševi mrdaju li. poezija. ispružite ruke i ugasite svoj podozrivi pogled. komedija”. “Radiks” je veliki značaj pridavao ritmičkom izvođenju stihova. U JELIZAVETI BAM je bilo mnogo muzike. u košulji s riđim okovratnikom i sa sekirom u rukama. Šarenilu muzičke pratnje odgovaralo je i stilsko šarenilo glumačkih replika (proza. testerisanje. predmeta. već gori vatrica. koji su označavali način izvođenja. koji je istovremeno i režirao komad.vatrogasce. /19/ Kretanje kulisa. ili tek kao izvesna zapažanja. ZAVE SA 12-24. (Glasno štucne. pojašnjenja. mrdaju brčićima. ritmička proza. održavajući ravnotežu zglobova i dostojanstveno tetiva. smirite se! IVAN IVANOVIČ: Gledajte u daljinu ispred sebe. Moguće je da su vrata zvučala kao muzički instrument. godine. Predstava je pripremana decembra 1927. na večeri Oberuita. decembra 1927. Žanr svakodnevne komike”. Epizode su u ovom izdanju označene ciframa u zagradama.

Drugi mašinopisani tekst.Đ. Ovaj tekst.replika. sačuvan je u celini. radnja se nastavlja. „Činarstvo” je rasprsnuo lakrdijašenje koje je prekidano iznošenjem na scenu plakata sa natpisom: ANTRAKT – KATARAKT. oficijelno”. uneo beleške koje smo naveli (tekst između navodnika). /12/ “Komad činarski”. (Antrakt označava upravo pauzu između činova. Z. poklonio N. a katarakt označava sivu mrenu. /17/ “Fiziološki patos”. operski”. I. “Činarski” je rani naziv grupe Oberiu. suvo. /19/ “Završetak. /11/ “Zdravica”. Sačuvala su se dva autorska mašinopisana teksta drame JELIZAVETA BAM. komad dva plana”. /16/ “Časovnik na kuli”. kao reditelj. . godine poslao u redakciju časopisa “Novi Lef”.) Posle pauze od minuta. koji je čuvan u arhivi redakcije. Hadžievu. /15/ “Baladerski patos”. /14/ “Klasični patos”. /18/ “Realistički. /10/ “Monolog u stranu. Na ovaj način jedinstveno autorizovan tekst dao je dve varijante: literarnu i scensku. /9/ “Komad pejzaža. došao je do naših dana u nepotpunom obliku: nedostaje kraj. koga je Harms tridesetih godina. Jedan je autor 1928. U taj primerak je Harms. Parodija naturalizma”. /13/ “Radiks”.

pesme.DANIL HARMS ARHIMEDOVA KADA (stihovi. čarolije) Izabrao i preveo: Dušan Patić . molitve.

STIH PETRA JAŠKINA Jurili smo na hvatove na poslednje ratovanje koplja nam se istupiše sedeli smo kraj vatre reke venuše pod nogom vikali smo: mi stižemo! pleća su ludo visoka njuška bela šiljata al’ put nije maramica i pušku nećeš iscediti bacali smo poglede da vrste1 brze brojimo nebo je k'o veo padalo spuštalo se iza šume na ašov skakaše kami mesec suncu nije par koliko vremena ne znam gonismo teški tovar tek noge su se presekle pođe pena na usta oči su nam se sklopile lišaj nam se čini posteljom al' rekosmo namerno da niko ne zaostane na poslednje ratovanje jurili smo na hvatove na hvatove smo jurili ! nek gine ko ne žali! To je sve. . 1927.

prikazaće se na sceni “Arhimedova kada”. – Da Mahmet. Mahmet. de. pomiluj zatiljak moj i hrbat. ščešlja kosu u punđu. zanesem se katkada. – Arhimed sumorno reče. brbljanja dosta. Pod okno pope se Mahmet. dodao je. naglo za se doda. Da Mahmet. u nauci malo uradih. – kaza mudrac nosa prćasta. kaza potom. u razmišljanjima lebdim. . Ali. – viknu drmajući bedra u kadi sedeć' Arhimed. a sada sam pak govno. Mahmet. i u umetnosti.ARHIMEDOVA KADA Ej. Kad se uspneš. tamo u umetnosti toj. po tri i po pet dana. Uostalom da. sapun amo daj. zgodno je. pažljivo cvike skinu. godinu svu glas ne čujem. vašu suvorovsku mast. Pravo s visine goleme u kadu pljusnu se Mahmet. Na primeru istražujem ja naučna svojstva sva. k'o pas sedeć' u kadi. Vreme naše pitanja nema. podbaci i proza. Mama! – vrisnu mokri Arhimed. – oštro reče Arhimed. svak' pitanje je sebi. nije mačji kašalj. i bradu je pleo. nije funta graha u sramoti propasti. Izvol'te. – oglasi se Arhimed. da. a obešenjak Arhimed. Arhimede. Nekako usred obeda. pročitah u kalendaru – u decembru il' januaru. Tu Mahmet poskoči.

na mašinama noć i dan otkidamo znake smisla. zameri Arhimed i dodaje: gubi se. van! – vikale su im sestre uzrujano. oktobra 1929. Ej. godine. i kandže raširivši. s postolja.) Zemlje. (februar 1930. vatre i vetra kćeri. razletele se dirižablima nad Rusijskim imperijama. 1. Ptice su se jako začudile na kosmate gledajući deve. Mahmet.. Tu krilate su ptice letele. sto je pun muva. (ZEMLJE. To je sve. brbljanja dosta! basom viknu Arhimed. u plamen gledale kroz očale. kukaca i poluga. To je sve. kucnule su kljunom i uzvile se. Mahmet reče. Tek ptice – iš! i dalje s grana. na kom su se oble skupljale bečeći zene okrugle. Ma šta kažete. Klesale kamen. sedele su smele u spilji oko vatre. s krovova. tušta.) . Sve zajedno trustu služimo. Iš! – letite odavde. s prozora.zar nije Mahmet. dela papirnih. ovaj.. VATRE I VETRA KĆERI. pećinskog suda hram – to mesto je omađijano. zene mača ljubičast plamen. pljačkale su zrak rasecajući perima. Da vas isperem? Ne. podigavši k nebu oči zle. Mahmet.

Banja je poletela. Jao držite – uho leti! Jao gledajte – nos leti! Jao monasi. Majka leti. I tačka da leta. Grudi lete. TAMO leta i zvoni.ZVONITI – LETETI (treća cisfinitna logika) 1. Čelo zvona i leti. Knjiga naokolo zvona. Evo i vrt je poleteo. TO leti i TO zvona. Evo i dom je poleteo. Evo i krug da poleti. Evo i pas je poleteo. Trbuh leti. Hej monasi! mi letamo! Hej monasi! mi letimo! . Voda zvona. I dom da leta. Koplje da leta. usna leti! 2. al' ne zvoni? Zvon leta i zvona. čelo leti! Što leta. Kamen naokolo zvona. A zvona. Evo i kamen da poleti. Majka i sin i vrt zvonaju. Sati da letaju. B zvona. Grudi zvonaju i lete. Evo i majka je poletela. Evo i san je poleteo. Orlovi da letaju. Konj je poleteo. usna zvona! Hej monasi. Hej monasi. I konj da leta. Dom leti. Evo i tren da poleti. Dom zvona. Lopta je poletela. Vrt leti. Evo i panj da poleti. Čelo leti. Ruka da leta.

Rekla je i nestala. O statuo statua rasplini dah danima šumske podiži bare gde gljive su prastare ljudima reci: Trice u zdenac ću da zagnjurim mramor duha da hladim ja nevesta zemljaka po tlu ne mogu da hodam. A eho vrisnuo: Magoga! I ivanjska je noć nastala . I mjed i kobalt i opruga u liv pronikli su s glavom otud čelik viče: nože na! I rep tigra je lišaj! I sva u bunilu ja bremena Baćuška! To je remen nisam ja! Baćuška! To rika je ne majka! Tebe će moj golubiću tebe će moj golubiću tebe će moj golubiću borovi tad grliti. – Vedro. U meni živi teret ploda. Lim neba van! Lim sam odsada. Iz razuma cvet pak iskrsava san li je to ili smrt zver svesku mi prelistava crv guta noć i zbirt paperje petla na Glinkin plac dim je šatrom iz topa bac nalete san na bedro vetar zapadni.) ŠAPA (slika ide)* U hrkanju je kraj glasa slično hropcu ućutkanom ležaj zamršenih kosa prekrsti svetim izvorom.Mi letimo i TAMO letamo. Hej monasi! mi zvonimo! Mi zvonimo i TAMO zvonamo. (proleće 1930.

Oči su mu oblepljene voskom. ja suđa ti si hlače. majko zraka kupi. ti pesak ti si kvadrat. Vo imja Oca i Sina i Svjatoga Duha Amen.Kad paprat izgleda na Boga. “Loše vidim. Jedini neženja na svetu vid sam k nebu privio. Pušio je. Kud umakla mi je statua svetila moje svetilo. Pokaži Boga majko! Ti si čun. Dva Nevska presekli šipražja puštajući u vazduh zmaja parnjača je piskom disala u oči višnjih račundžija. Ja sam gora. ja tihi dol ti si tlo. ja visak ja sam sat. I zapisaću u svesci susrete kipe s tobom tebe radi ja ću biti robom. – govorio je. a ja lađa ti si štene. a ti tane i zvezde će da skore. Odazvao se Bog: Na ravnom hridu zemljak bi. a ja skut ti ponor. Na račun ritma srca vreme umilno vrcka po stolu po urama po stablu po žilama. Majko vazduha ne daj atmosfera tanan sloj sjaje zvezde kao zlo.* . a ja prestol. Od Poltave dunu dah pun žita i pun muha ko udiše ne opi se. Zbog tebe ustaću rano pašću u vodu po plećki legi negi degi vegi bogi vogi nuki vuki”.

ZEMLJAK – Iznad glave vidim cvet. U vodi je plivao njegov odraz. U vodi su brodili žohari i sitni bacili. taj će moći da ne sanja snove. Njegov sin radio je u fabrici i dolazio je kući prljav. ZEMLJAK – A šta je to agam? VLAST – Zar ti ne znaš? Na nebu su četiri zvezde Labuda. Sin je gledao kroz svetloplavu vodu i video je dno. ZEMLJAK – A šta je radio starac? VLAST – Zar ti ne znaš? Starac je čitao knjigu. Domoupravitelj je pisao službeni dopis i legao je da spava. Ali odraz je zastajao u cevi i stroj nije odvodio.*** ZEMLJAK – Šta to zviždi? VLAST – To spavaš ti. Starac je otišao domoupravitelju i tražio da se popravi klozet. Drva je on nosio u savijenoj levoj ruci i noseći ih mislio: od drva će se brzo oštetiti rukav sakoa. da bi voda stala le! . Starac je zagrevao vodu da bi mu sin prao ruke. Sutradan je sin otišao u fabriku da pravi sačmu. Zatim je šibicom obeležio knjigu i založio peć. Smem li ga ubrati? VLAST – Spusti agama k nogama. Nedavno se između njih pojavila nova zvezda – Labud Agam. (Statua na krovu hvata zemljaka i čini ga lakim. (Zemljak se penje na krov.) VLAST – No što? ZEMLJAK – Avla dinduri pre pre kru kru. ZEMLJAK – Rukom ne mogu dosegnuti nebo. To je severni krst. Le! Otkrijte jezero. Starac je izlivao vodu skupa sa sinovljevim odrazom.) ZEMLJAK – Ja le! Ptice nisu veće od peroreza. VLAST – Ti popni se na krov. Ko tu zvezdu otme. ZEMLJAK – Šta je to agam? VLAST – Zar ti ne znaš? Bio jednom jedan starac.

Naričito ako je jedete bez uvijanja. i pojedeš. “Da bi se skuvala supa. fokon. ZEMLJAK – Da. – Pa eto. slušajte vi! Građanine. Od haha sam i od hiha ja od hoha i od heha k nebu idem k'o orliha iščezavam kao rupa. znate li. dođavola! Na čemu se držite? ZEMLAJK – (kikotajući se). Nikolaju Ivanoviču? N. – Ja menjam svoj stambeni prostor za veći! Bap bop u inat! Za veći! Zapamtite kokon. to je i bio Nil. u nju treba ubaciti šargarepu i . i pored toga. Tu. samo što se umesto glazure kreće parobrodić i leti ptica. ili još bolje. Evo plana Amenhotepa: (ide ilustracija iz knjige) Nikolaj Ivanovič držao je pak u rukama ibisa i gledao šta mu je pod repom. ZEMLJAK – No šta je. ovako priprosto.I. ne. zoken. Sudeći po tome šta je govorio. Tužno. OPISIVANJE NILA* Slika po sebi prikazuje mrtvački kovčeg.. – Tamo je bolje bilo. .. on celo vreme govori.Otkrijte goru. ako je ona studena i s mlekom. Pravo govoreći. N. Kada voda proključa. Tamo. ZEMLJAK – Gde sam? Koje je ovo mesto? ANĐEO – Nil. ZEMLJAK – Ili lepinjicu sa sirom. KAPUSTA (Vosak iščezava sa zemljakovih očiju. vidite li. UTJUGOV – (mlatarajući novinom). zato što vreme umaklo je u tlo! Gledajte kakav sam le! UTJUGOV – (kroz prozor gledajući nagore). ne. Da bi se prikazao živim. znate li. Ali. paperje smeta. još nisam razabrao u čemu je stvar. Zemljak razgleda okolinu). Hej. On je bio u gaćicama i s kačketom. Nilom je plivao Amenhotep.I. U kovčegu leži čovek od smrti zelen. uzmeš heljdinu kašu s maslom. I još. potrebno je zagrejati ploču i na nju postaviti lonac sa vodom. vi me smetate da čitam novine. moken. mladicu i fo. da bi je pare napustile. treba u vodu metnuti kočiju. Zaustavite sate.. Mada to već nije to”. držao je on u rukama svećnjak.. čovek je očigledno bio pokojnik.

znate. Zemljak se opet pojavio iz zaklona. k Labudovima. – govori Amenhotep. vuk je pojurio ka rešetki. “Zapalio bih”. on trči već slobodnije i napokon pada na pesak i valja se. cedi ih i veša da se suše na suncu. Dokopavši se peska. momci. predahnuo sam s vama. – Oni su tamo. Zemljak je krenuo uzduž ribnjaka. – Gde je ovde Labud? – pitao je vukove. – Kuda. Zemljak se sakrio. tek na ivici svećnjaka stoji mramorna ženska statua. POKOJNIK – Ilji u župe štafiti šargarebu. i vreme mi je da krenem dalje. – govori zemljak. Ilji okljobni pojni prod. Unaokolo ćute. – Labudi. I evo pojavio se čuvar u belom halatu. – pita ga Nikolaj Ivanovič. od žena ni traga. I zemljak se podiže gore.iz ruke. Nikolaj Ivanovič srdito gleda ibisu pod rep.I. Znate li. Koračati je bolno i Amenhotep maše rukama i iz nužde čučne. Ilji pukvar. – rekao je čuvar mirišući parče hleba da ne bi zaplakao. da bi spravili čorbu treba u vodu staviti meso i ribu. Ili čorbu. . Jedno drvo – vuk. drugo – vučica. Kada je zemljak provirio iza ugla. N. Tu nalaze se dva drveta i ljube se. Ali. (Iza horizonta dopire uzvik): Manju za veću! Bap bop u inat! Amenhotep izlazi iz vode i ide po oštrom kamenju. (Pored njih seda pokojnik). Amenhotep svlači gaćice. – I ja. I sve gleda oko sebe. Ilji bljiganiku. Eno u onoj kući. Vuk je poljubio vučicu. U ribnjaku je ležao sneg. – (uzdahnuvši). U rukama je on držao predugu lopatu. E pa. ne ide li gde koja žena.

Njena usta bila su nalik na okruglu rupicu. A ovde pevaju nešto nepristojno. najstariji. ovo je nebo! – povikalo je nebo. ostavite se. – Labud je kod vas? – glasno je upitao. . čas nazad. Devojčica je odložila svoju zemljanu lepinju i zapevala. Vrata su se otvorila i u živinarnik je stupio zemljak. No starčić je samo zamahnuo glavom. – Da.rekao je pređašnji starčić. Ostale ptice su se umirile. – I ovo je nebo! – rekao je ojađeno starčić. počeo je igrati. Pelikani su sedeli okolo bazena i u prljavoj vodi isplakivali svoje kljunove. U uglu je sedela malena devojčica i jela zemljane lepinje. Na asfaltnom podu bile su rupe. Devojčica je pevala: Gori gori kleti kleti mah mah hop-vedro-uh večnebačve bačvice dubti kapa aldalstreha vihor miče slavuji seli ili jeli i soo suo sia se slavuje vej vo vie vao vua vi vua via vao vju pju pju pju pju palikućo. Na to niko nije obratio pažnju. a crvene oči okrutno su gledale na morsku ljušturu. Jedan pelikan. Devojčica je nastavila da peva. – Ura! Ovo je nebo? – upitao je zemljak. – A vi takođe pokušajte. . Na glavi mu se povijao sedi čuperak. a u rupama bare. – Pa eto. Iza pregrade šetale su gore-dole krupne ptice. pelikan je pokrenuo jedno krilo na tlu i počeo ga je razvijati na jednoj nozi. zbog čega mu je cviker s nosa pao u baru. trupkajući na drugoj. Najpre je on dugo tapkao na jednom mestu. Devojčica je bila veoma prljava i zapuštena. i zatim odjednom zaplovio kao boljareva kći. vidite? Eto vidite li? – rekao je uvređeno starčić. – Da. – rekao je isti takav starčić. Starac u predugom crnom kaputu išao je po barama i postrance pazio na ptice. . Povijala se jedino šija. Iznova se razvio na jednu stranu. razdvojile i stajale. a pelikan da igra. fuj! Kakva je ovo gadost! – Zašto vi mislite da je ovo nebo? – pitao je starčića drugi takav isti starčić. zagnjurivši se kljunom u pregradu. Zatim je počeo pretrčavati nekoliko koraka čas napred. bogtepita otkuda se pojavivši. ne mareći za pelikanovu igru. fuj. – Ah. potom na drugu. ovde sam! – povikao je Labud. za sobom vukući po tlu oba krila. – Fuj. Odaju je delila pregrada visine jednog aršina. – Tišina! – odjednom je povikao starčić u predugom crnom kaputu. Neočekivano.ŽIVINARNIK U živinarniku je jako vonjalo. pri čemu mu je glava ostajala nepokretna u jednoj istoj vazdušnoj tački.Čitav život sam se trudio da ne pevam neumesne pesme.

i nazvali su je Marijom Ivanovnom. MARIJA IVANOVNA (zapušila je uši) – Nema se što reći. Ne dotiči se takvih pitanja. Pa hajd' devo hajde donesi mi vode. Treba samo ujutru i uveče dlanom trljati trbuh i prigovarati: Mrmljaj. A pseći – fuj! Znam sam što je gad! I prosene prekrupe takođe uopšte nema. veliki sam ljubitelj prosene prekrupe. da je Anđeo Hlempista što pre ućutkao rukom svoja usta. ovoga je veoma malo. ali nije nevolja. – Kako da Vam kažem. MARIJA IVANOVNA – Ha ha hoau! Pa i kuske i jarepice takođe imaju krila! ANĐEO KOMPUSTA – Vi rasuđujete kao profesor Permjakov. golubiću. Ja sam anđeo. ovo je nebo. Neočekivano. no od hitrine kretnji nije se održao na nogama i seo je na pod. a ukusna. – Labud je kod vas? – glasno je upitao. zemljak je ogromnim skokom preskočio preko pregrade. Ali jedemo je. al' ne boluj. MARIJA IVANOVNA – Zašto? ANĐEO KOPUSTA – Zato što imam krila. ANĐEO HARTRASTA – Ali. Znate. On i čuvar Fadej po tom osnovu su me i smestili u ovaj živinarnik. veoma lepljiva. – To je nebo jer Labud je vladar ovde. Sada vlada epidemija trbušnog tifusa. već je jedemo. Ja živeti hoću. – Ura! Znači. Andrej je pak pojeo salomu-salamu i s nipodoštavanjem je pljunuo psujući i mea culpa fafanaf . zaista. Mada svakako treba gledati čiji je stajnjak. obrisao je brkove i rekao: – Studena je. golubića. ona se sreće čak u stajnjaku. zgrabio Labuda pod mišku i propao pod zemlju. – Da. U njemu.Ali tu je proleteo Anđeo Kopusta. probudite se. anđele! Šta sve samo ne žderete! Recite. Anđeo Kopusta napivši se vode. Marija Ivanovna zeva i tone u san. – rekao je Anđeo Kopusta. ANĐEO PANTOSTA – Marija Ivanovna. Premda je ona. Čak u stajnjaku. pogana. bilo bi interesantno znati. a najviše nečeg poput slame. znate. Na tom mestu nikla je jela s rukama i s šeširom. vi možda i bljuvotinu jedete. A što se tiče. Kravlja balega. to ne! Fuj fuj! Đubre i prosena kaša! ANĐEO HOLBASTA – Ništa-ništa. znate. kakve budalaštine! Pa ja sam ćurka! ANĐEO KOPUSTA – Ne možete Vi tako razgovarati sa mnom.. da li Vi imate ulaznicu? MARIJA IVANOVNA – Ha ha ha. Anđeo Koptusta je budi. to je takođe ništa. – bio je započeo Anđeo Hlampusta. Marija Ivanovna. Malena devojčica otrčala je po vodu. ali Marija Ivanovna počela je tako dizati galamu i psovati. Zaista..* i zemljak je iznova stupio u živinarnik. ovde sam! – povikao je Labud. MARIJA IVANOVNA IZ SNA – Golubiću. časna reč! MARIJA IVANOVNA IZ SNA – E ne. RAZGOVOR ANĐELA KOPUSTE S MARIJOM IVANOVNOM ANĐEO KOPUSTA – Odlično! Samo. Marija Ivanovna. Najbolji je konjski. ispričaću Vam do kraja svoju zamisao o osama.

Zemljak je padao na tlo.* _________ Jastreb je glodao kost. glAvoSlog* Mah __________ leapije mamah leapije gaje mamamah leapije gaje u V. poken. moken Na taj način se zemljak ponovo pojavio na zemlji. I do grla sam krompir s hrenom .štos palmandeub. Ja pojeo sam tanjir supe s koprom. moji voji koji vedi duji buji veje aje hije seo puje pljaje kljoje poko pljije pljoje fljuje moje foje toje njunja tjupja kjojo pjojo fjuju juju pljao kljao kljas kljapafeo peljsipao guljdigreja pjanj foken. zoken. UTJUGOV (mašući primusom). s lukom i s mladicom. Bap bop u inat! Obed je uspešno prošao.

Nebo nabo nebobi. – A znaš li nebo Utjugove? UTJUGOV – Nebo znam – nebo je lim. (maše primusom). paše i trave možda ćeš ti pogledati na prirodu okom svojim kao žitelj savremeni ne mogu kamenje znati trave. obrede. – Puljš peljš pepopev UTJUGOV – Jahaču. HLEBNJIKOV (prolazeći na kravi) – To nije nebo već je to dlan krov ćurana i svetli pak oganj. Ko od te leti amo? Nebanbanba nebobeg! No hajde nebo razbi! HLEBNJIKOV (prolazeći na konju). delova lima – šest čak. bubni nebo ne skobi. Teskoba. Odoh sa naklonom van tajeći suštinu.mile Tanje veštinu jeo. šta ti pričaš? Šta li jedeš? Šta li vidiš? Šta si? Šta ti jahaču mili pričaš? Odavno brda ne videh bora. lišaje znam jedino he he he. Kada hrana vrenjem uzavri grmi u grobu trbuha krv po žilama prolazi tkanjem tela šivena rumenom obraze gori pulsa pao puo po penjdi punjdi govori k uhu bubnji po po po ja čujem pak fijukanje s neba na moje okno to vetrova je drhtanje svetom stvoreno davno. Pobegnimo. K nebu odletećemo. HLEBNJIKOV (prolazeći na biku). UTJUGOV .

Skup Labuda je nosio krmu mozga uma veslo. E pa čovečanstvo! diši! Zadihaćemo se. plavet. Upao na kulu uzeo vrpcu uzeo sveću zapalio selo . Kad jedan je pastir gledao nebo činilo mu se da su ribe vazduh gutale. U zemunicu leže sa rukama k molitvi. jedno u drugo se tvorilo. To sam učinio. Pastir se zamisli. Jednom je vetar vragolasti k'o prutić nam odneo nebo ljudi su jadni vrištali gorko s rikom bikovi. Reče. – u pravu sam. nebo se vratilo? UTJUGOV – Da. Od naše hajke nećeš se skriti! Reče. Prokišnjava kad kišica svrha po nebu kuca. Iščeznulo je. O nebo nebo. Cvetovi su gromni nicali drveća su mračni njihali. Zbog čega se zemlja sasvim ohladila? A ja disanje izgubiću i sada mi je svejedno sve. mislio je. Pomor. HLEBNJIKOV (prolazeći na hartiji). leže na travu.– Oh! Dodijalo mi nebo što nad glavom se nadnosi. Ako neko nebom hoda nebo je gromom obuzeto i ciglaste tresu se zidine i sati biju zlosat i teče praded pene višnjih voda vodopad. – Da. al' ćemo te naći beguncu. nešto se zbi. čas prugasto čas kao cvetić svetloplavo čas dugačko poput trski čas brzo poput smučki. – Sada sam shvatio – dodaje. – I šta je.

Razumeti li? UTJUGOV – A šta to vi držite pod miškom? ZEMLJAK – To je ptičica. pod miškom držeći Labuda. – smesta ću sve uraditi. Zemljak se pak nalazio kraj zida čvrsto rukama zagrlivši Labuda i pogledom tražeći kuda bi se sakrio. Ona hvata zemljaka i čini ga teškim. držite ga! Na Utjugovljev poziv već su jurili Nikolaj Ivanovič i Amenhotep. moram reći. i naslađivao se osećanjem kretanja u prostoru. s eto takvim licem. uzmičući k etru smesta se u štalu vratilo. – jeste to je on! Ah.. – ovaj građanin ukrao je deo neba i tvrdi da pticu nosi. – Dopustite. – Pamtiš li: dan se klatio. Mada neću. Ulovio sam je u nebeskim visinama. Nebo oteti! A? Oteti nebo! Još još još! To je nemoguće. eto takav. zoken. Još još još! Gi gi gi. HLEBNJIKOV (goalopirajući po akveduktu). – Ma evo.P. onamo cigareta nema. Nebo ima stražara koji ga danonoćno osmatra. ZEMLJAK – Nebo? Ha ha ha! zar! e! m. Gde je lopov? Pa već je vreme. zašto ga niste zaustavili! Prav mu je put za G. Ibis u rukama Nikolaja Ivanoviča osetio je olakšanje što mu niko nije posmatrao podizanje pod repom. ne može oteti. foken. – vikao je Utjugov. Ko se odvaži nebo oteti.otkrio kapiju ispio more zaveo stražu slomio klupu i nebo. UTJUGOV – Stanite. – Šta se desilo? Gde? Zašto? – vikao je Nikolaj Ivanovič. Razumete li? dužan sam to izreći. bolje je da prećutim. znate.. Zemljak podleće prema krovovima. ZEMLJAK – Pa evo odakle sam doleteo! UTJUGOV – (pomaljajući se kroz prozor) – Da niste sreli jahača? ZEMLJAK – A kako on izgleda? UTJUGOV – Ma takav je. pa to je deo neba! Straža! Bap bop u inat! Momci. Ibis je zažmurio i požudno gutao usputno strujanje vazduha. Znaš li: da vetrom sam bio. Nebo se gi gi gi. može oteti nebo. jer je Nikolaj Ivanovič trčao dovoljno brzo.m. A? Malo-malo pa čuješ da je onamo skandal. tog će stražar probosti. – rekao je Amenhotep. UTJUGOV (mašući primusom) – Bap bop u inat! Držite ovog jahača! Držite. – Gde je ptiča? šta ptiča? – komešao se Nikolaj Ivanovič. Zemljak gleda u nebesa gde je maločas bio.m. Evo ga! Gromobran. Na jednom od krovova stoji ženska statua. taj jahač. moken! Iz otvorenih prostranstva nečujno je sletao zemljak. ovde nestašica proizvoda.U. oteće nebo! Koken. On. – Gle ptica! – vikao je gurajući ibisa Utjugovu u lice. Ja .* On. ZEMLJAK – Galopirao je na olovci? UTJUGOV – E pa da da da.

na ledniku čuma sedi u kecelji. Tišina.* PODHELUKOV – Zbog čega si vesela? PODHELUKOVLJEVA ŽENA (grleći Amenhotepa). . zaista. avgusta 1930. PODHELUKOV – Nemoguće je spavati. sramno je što se tamo čini. – Koken foken zoken moken! – nije se zaustavljao Utjugov. Zemljak peva: al' san je cvet. VLAST – Kvoc krotki vabihuljo. – I znojav je. Vlast govori: nek' živi reks. kakva gadost! On je samo u gaćicama. juna – 4.sam. – Takve treba mlatiti. – otvara korpu i u nju stavlja dete. Dete smesta tone u san. – Evo mog ljubavnika! PODHELUKOV – Fuj. Amenhotep preplašeno gleda na Podhelukova i dlanovima pokriva grudi. Između ostalih budi se sovjetski činovnik Podhelukov. godine. Vlast govori: spusti agama k nogama. Zemljak peva: sada ja spim. Pogledaj. Podhelukov gleda kroz prozor. Kuhivika* Opet oči prekri pesak i glina. Opet spimo i snimo sne velikog mlina. PODHELUKOVLJEVA ŽENA (brzo prebrojavši koliko ima u ustima zuba. putovao za Lahti. Zemljak peva: ja sanjam san. avgusta). Zaustavlja se svetlo. Zemljak peva: Buji-paji. i pravo reći. Rabinovič. (Promislivši). Svi koji su spavali-bude se. Vlast govori: veži repsvoj. uiski––sea–li––lou mi se. Petersburg. Ponovi. 17. rekao je mimo prolazeći stolar sezonac. znate li. Amenhotep i Nikolaj Ivanovič krenuli su na zemljaka. Imamo li lepka? – A što se s njim ženirati. – Šta da radimo s lopovom? Hajde da ga prilepimo za zid. (24. Neprekidni blud. koji je žene tuđe silovao.* Vlast govori : msan klik horobeg. Na ulici prodavac petroleja zviždi u gorionik. Ove godine najezda je stenica. (Hvata zemljaka za ruku i odlazi s njim na lednik). Na ledniku. (Na licu mu je pedantna bradica bez brkova). KaHavaHa. srkajući usput kolonjsku vodu. Spusti agama k nogama! (Pauza). a iz glave mu raste cvet. onamo dačniki u šumi sede. kako su mi slabine izujedale. VLAST – Fuj i jahač. sa piskom govori). – Udri! Udri! Bap bop u inat! – viknuo je Utjugov. koji noge nije prao. onaj koji je ležao pod krevetima.

) Dvesta nam je baba igralo kore ljuski u grlu su gledale trista dojilja pojas skinuvši jurile su mimo usisala hon i ken i kun i po sve bilo je nalik na grm vrbin kad kamila korača po dasci savivši glavu i četrnaest rožića a žena čupava Fefila zeleno vrelo požudno pije tu bleska šira pastir gajde rukom vojničkom uzima u žilama gipkim naslućujući takt dinju svetlu mori dinja se od radosti ruši grob nebesa spletkar zemlje zvezde brzi točkovi padoše u pukotinu pale su zvezde pali su kami pale su kćerke pali su očni kapci pale su šibice pale su buradi pali su veliki cvetovi kose kamenoga smeha mast sanjalačkih poleta konj bezdanoga moreha pajac vranoga boja krst od kožnih poveza život rasta ptica i muha ranac Lilije žene tulipana dom predsednika naših i vaših. godine.. . 19. avgusta 1930. Sve nalik je na kost iz supe..(DVESTA NAM JE BABA IGRALO.

Načelo i Vlast na ramenu su tvom Načelo i Vlast na čelu su tvom Načelo i Vlast na stopalu su tvojem no u ruku te uzeti neću oganj i strelu no u ruku te uzeti neću oganj i strelu dotle lestvicu glave tvoje kći kćeri kćerki kćerke Pe. O slobodi opevajmo sestro o slobodi opevajmo sestro kći kćeri kćerki kćerke Pe slavljenice imena svoga vatre nogu svojih i pčelo dojki svojih silo ruku svojih i disanje moje neugodnovida dubino duše moje pevajući svete u gradu mome .VEČERNJA PESMA IMENOM MOJIM POSTOJEĆOJ (Ide sibmol) Kći kćeri kćerki kćerke Pe dotle jabuku s tobom odrizavši tu primamljujući Adama kamena s tobom dotle voljena kći kćeri Pe. Oh fi ljiljane očiju mojih fe crnilo obraza mojih trr sluhu kosa mojih radosti pero prikazivanja svetu dela mojih ključu pepela i gordosti ovih krila ćutnji pribegnimo ljudi zemlje moje dotle je tren broj visina i kretanje konja. Istočnici lica tvojih istočnici lica tvojih dotle uspomene otkrivši na prozor se osvrni smešten podalje prebroj pokretne i nemirne i na prstima odvoji a nepokretne one one nepokretne od kretnji život primivši kretnji hrle i svi pak u miru spavaju ili užurbani svedoče: od kretnji je život a u miru smrt. Majka sveta i svet i dete sveta jesu otkri duh semena vida otkri obale glavom se ne okrećući tu otkri tisu sa prestola palih sena otkri Anđelima ptice pevačice otkri uzdisanja u vazduhu rasutih vetrova od te nezvanih od te prizvanih od te voljenih i u životu žuti koji su otkriveni tu.

vesele igre zametnuvši. I dugo. Fadejev s kartonom. (FADEJEV. Iznad u zraku soko se prevrtao u škripavim kolima s visokim lukom. – hajde mudraci igrati na travi. hoho.. Fadejev se smejao. Pepermaldejev s bičem u rukavu. a Pepermaldejev s ključem na nosu.) Fadejev. dogod se nisu pevci probudili. KALDEJEV I PEPERMALDEJEV. Al' naglo odjednom vazduh se napeo i poleteo u nebo plah i vruć. drugi s rukavicama. Kaldejev i Pepermaldejev šetali su jednom u gustom lesu. .avgusta (1930). Vredi li se tresti. Kaldejev se povio. Kaldejev s urama. Kaldejev češkao a Pepermaldejev ritao nogom. godine. novembra 1930. Fadejev. hi-hi! 18. Fadejev skoči. 21.noći veselja i šumo groblja vremena tihostojećih ti koja si na svet sa smelošću stigla i života svedokinja sanjaj me. razmislite sami. Kaldejev i Pepermaldejev su se smejali: haha. Prvi s cilindrom.. Pepermaldejev se uhvatio za ključ.

) LAMPA O REČIMA KOJE DONOSE PRITAJENU MUZIKU Hvala Bogu svršen je boj čekića sa groznicom zadivili smo ti i ja u staroj. Dopusti mi da legnem i da zaspim Gospode. posnoj. sred belog dana sjatila se na me lenjost. Probudi me silnog u boju sa smislovima. marta 1931. marta 1931. lošoj državi naših batina pobedioca ženu ko plodan bi ko kukavan stade pepeo i prah neko je snuždeno gledao neko je bio tvrdoglav neko je turobno slušao zvuke rotkvi i rafala neko je raširivši ruke svu noć umirao od tuge neko je šaptao molitvu neko se u podrumu skrio neko je nadgledao bitku neko bogovima molio neko je u širokom fraku mrdao brkove u mraku neko se s vremenom tukao neko se pročeljem šunjao izvukavši nož iz rukava e baš je i noć kakva u oknu me gledaše stvari od tih groza još strašniji u oknu me gledaše vosak pečatni . godine u 7 časova uveče Gospode. brzog u vladanju jezikom i marljivog u veličanju imena Božjeg va vjeki vjekov. (28. Samo ti prosvetli me Gospode putem stihova mojih. i dokle god ja spavam opi me Gospode Snagom Tvojom. no ni knjige ni ljudi mi to neće reći.MOLITVA PRED SNOM 28. Mnogo šta želim da znam.

I. aprila (1931. Zubima škljocajući mahovinu. nogama je gazila ritove i gline. Bogovi su taljigama putovali. HNJU Posvećeno P. a misao je u čelu uzvišenom ležala sva okamenjena. letele su nage poletuše. Jasno se osećala snaga bogova. Sokolovu. te. grudi na stegove isprsivši. ispunjenih sokom aloja i lijana.* Hnju* je iz šume peške išla. domoroca gajeva.strašan. crven i uticajni u oknu me je titrajući glupo pogledala tetka lupa u oknu mi se duži veršoka prikazala artičoka drhtao sam i molio se na kolena sam se srušio brzo mrdajući prstima zaklanjao sam se krstovima prisećao sam se knjiga smešnih al' leteli su hitro treni sve brže brže i sve dalje stvari su tiho nasrtale odnoseći moje spasenje nastupilo je vaskrsenje sa nevidljivih plafona pade noći lanac okova ustao sam malo-pomalo se osvrtao. . godine). dižući leleke strašne ka kotlu sa šči su se ustremile. putnici su kuvali čorbu. grabeći meso crvenom čeljusti. 16. Hnju se korenčićem hranila rogom vrane-maline. Bogu Hvala završen je boj mojih briga deco izvolite piroga. vešajući se u nekim trenucima za grančice strmoglavce.* začas su se odmarale. ili je izdanke čupala veselog hmelja.

Ponekad se bela maramica spuštala na vršak jasike. šuštanje šuma neprekidno su se udaljavali. štaviše. Sad su lampe osvetljavale kamene humke – nogama oslonce prijatne na putu vazdušastog blata. u pustinjama aritmetike iščezla je snaga asketu da prebiva u samoći. sad vrištaše između dva stuba šumni vod. valjala. bomba u vazduhu gospodarica. sad medved. Sad s šumom proleteo je opasni obad. mi gordo gledaćemo na vulkan i na mapama zemaljskih dela rukom zapisujući astronomski događaj.* gde Hnju je žurno promicala i razmišljala. da pao ne bi. preteći da naruši beg naše matere. iskreći. godine jednom praznujući svoj imendan. oboje skupa najbolji su dokaz ljudskog genija. sedeći na belim izolatorima. Asket* je u pustinji vlastelin.sad zimovke su letele na hrpu pečenja. kad pena. Zvezdani diskovi su brzo iščezli. na crnom krateru pusti muve s nebeskim škrabotinama na šapicama. sposobni da zaspemo drednot* laticama sremza. u 422. prijateljica vatre. sedeći na drvetu i zarivši kandže u koru. preobratićemo svet u narodno zabavljanje i posvuda povećati gustinu naseljavanja. igraše se žmurke dva kurjaka – takvo stanje bi noćnog svedrhtala. . neka se kometa u zemlju zabija. sad Bog je u grmu negovao larvu leptira. nestalo je tananog etra. zvon reka. Hnju je išla napred i ovlaš tek kizila uvis vitkim stasom. razmišljao je o pravosuđu cvrčaka. Svetlost sela. Bistra jezera tu i tamo su se. sad urlali su motori odvažni na velika večita vrata. brojeći udarce srčanog kucanja.* dokle god šaljiva kometa nije projurila u vidu zdele u kristalnom stomaku Glafira. Još nedavno gore vrhom leteo je Jupiter. Hnju je pevala. i.

Hnju je lagano disala. Zapravo.* seljanke vazduha nad poljskim rondelama. kada bi to znali ljudi! Tako nam je prijatno prošlo znati. i na pitanje: postoji li Bog? – podiže se hiljadu ruku. čarobnjaci s mrkim bačvama. vi.* setite se profesora Čebiševa. vi. spremni uništiti široko platno nauka. i vi. Ah. pod jasikom pečurke. Ona je pod bluzom opipavala grudi. Zaključaću s vama košaricu da detinjstvo moje ne bi izgubio. Na čelu joj se okno stidljivo otvorilo. Hnju je preskakala preko jaruga. spremnih da smatraju.* koji je dao nova rešenja. i vi. Počivajte. Hnju. ugodno se ulagivati nejasnim uglovima nauka. rukavom skinuvši suzicu. i u potvrđeno verovati. mahalice i pištaljke. hiljadu puta ponovo čitati knjige. cvetne pulpe. Za protivnika smatrali smo Galileja. i vi. shvatljive logičkim pravilima. postanite crvenim vrelima. ligreje. pestruški. sakupljajući istrošene sile i opuštajući mišiće napetih bočica.* s medaljama vaših bitaka na površini krila. krojači s krojevima iz novina. da Bog je pronalazak. ona je bila prelepa gospođica. Na telefonski stub se Hnju rad odmora naslonila. leptiri. a senke brežuljaka preobražavaše je u tigricu. u očima joj blistaše kopejkica. sa ratničkim kandžama pogađajte slovene. i vi. Spremni smo. isplazivši gipki žalac. vi. činiti zabavna zapažanja. s pokretnim rilicama sisajte.* i vi. Blistavi brežuljci bacali su tanke strele senki. U travi je gmizala zmijica. izbači.* . Obrazi su joj izgubili sjaj. zagrmite kletvu.Hnju je tapšala. mile. ostavljala je leptire u pletenu košaricu. mačenoše. A danas pet oberiuta.

* Gledaj. i ako kukci nose u svojim torbama note biljnih glasova. onda treba priznati. poverujte reči. .* i. – mene već više ne napadaju putevi kukca-kuckara. zaista. molila.* “Mene već više ne brine zemlja. saputnik joj odgovara. aprila 1931. I ako su leptiri sposobni da čuju praskanje klica u žilama čičaka. izletevši iz kofera. moja golubice. treba da kažem.no zemlja je gluva cevčica puna ej-ej zvukova”. na me uperile svoja tupa žala. Hnju je. doživevši logiku granice. – uvek se najviša čistota kategorija nalazi u punom neznanju sredine. koja vodi besedu o prestanku topline – šaptala je Hnju svome susedu. Hnju odgovori: “Ja ludom rođena da sedim na stogu. da sam ja prosto glupa curica”. da ne bi od čela postalo drvo* – tu mrtvi je lav snažniji od živahnog psa. strašno sviđa”. “U pravu si. Primicale su ribe. dane punih klavijatura zvuke da čujem ne mogu. i klinci više ne kukaju u velikim rukama grobara. i ako vodeni paučići znaju ime. Hladilo je. Hnju se. gledajući u rupicu. i kada bi sve pčele. I to mi se.moraju da se potucaju između kuća zbog narušavanja uobičajenih pravila razmišljanja o smislovima. onda i tada. Voda se poslušno razdvojila. godine. da se sačuva kapa. – reče joj saputnik. “Upravo tako. zamahnula snažnim kostima i krenula napred. od straha uopšte ne bih drhtala”. 23. moju izbu ne posećuju gosti. domovinu onog što se odbranio od dobrovoljaca pištolja. odmorivši se. pravo da kažem.

a ljudi mašu veknama.(JEDNOM JE GOSPODIN KONDRATJEV. sjaje se i šušte.) . a svi ljudi stoje. lete nebom mehurići.) Jednom je gospodin Kondratjev dospeo u američki orman za odeću i tamo proveo četiri dana. a ljudi mašu motkama. Lete nebom mehurići. Zlodelo. reći ćete. Ali u isto vreme-s tut-nja-vom! – skotrljali su orman po stepeništu i stepenicama do tla i istog dana u Ameriku parobrodom poneli. Saglasan sam. (početkom januara 1933. lete nebom mehurići. a ljudi im mašu.. lete oni.. lete nebom mehurići.) Lete nebom mehurići. lete nebom mehurići. a ljudi maši kapama. sjaje se i šušte. Lete nebom mehurići. a ljudi im mašu. Petog dana sva njegova rodbina jedva se držala na nogama.. lete nebom mehurići. a ljudi mašu mačkama. Lete nebom mehurići. a ljudi mašu lampama. lete nebom mehurići. I ljudi takođe šušte. Lete nebom mehurići. Lete nebom mehurići. (13? aprila 1933..) (LETE NEBOM MEHURIĆI. a ljudi mašu stolicama. Al' upamtite: zaljubljen čovek uvek je opasan. lete.

(NOTE VIDIM. kome je pripadao stan.. napisavši u klozetu: “pod ne seri”. Samo što je pojeo luk ili kopar. Razvija se bol u desnom boku. i položili su ga na glomaznu mrtvačku kočiju. koliko za svog sina Volođu. (jul? 1933. . ko zna koje reči ne dovršivši.) Note vidim vidim mrak vidim ljiljana ludak srce je kokos ipak ne svet nije fokus ipak da. Varvara Mihajlovna preturala je pokojnikovu komodu ne toliko za sebe. želeći da razveseli goste okupljene u mnoštvu. prstom u prozor pokazavši.. čovek se vajka: “Ja više ne mogu. Onaj.) Bio je nekada u kući s brojem trideset tri čovek. Domar. izvlačio je ispod pokojnika krevet gvozdeni. umro je. Pokjnikov nećak. otkažite rođaku karabi. zavijao je telo pokojnika u tablicu množenja. kao snop. šetao se hodnikom od predsoblja do nužnika. Stanar. koji je patio od boli u krstima. Propadaju mišići u preteškoj borbi. okrećući dršku.) (BIO JE NEKADA U KUĆI S BROJEM TRIDESET TRI..” I tako. srušio se smesta.. Doktor sa pegama pokraj usne roljao je stolom kliker hleba uz pomoć medicinske trube. koji je pored klozeta imao sobu... navijao je gramofon. Svi prisutni ovde i naprotiv bili su smeteni. razmišljajući o nestalnosti ljudskog položaja. zaboravivši da zatvore usta. Sused. u vratima bi. Izneli su pokojnika zamotanog u hartiju. potpuno pokoran sudbi.

oktobra 1933.) POSTOJANOST VESELJA I PRLJAVŠTINE Voda rečna mrmlja. i vreme stade. I kraj okna čujan je vrisak veseli. A domar s crnim brkovima celu noć stoji pred vratima i češe s prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. potom leta prolaze mimo. i trne na nebu svetlost. bat nogu. I kraj okna čujan je vrisak veseli. flaša zvon. k'o pesak. Zabio je nemir u srca bubanj groba. A domar s crnim brkovima godinama je pred vratima i češe s prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. i sen gore leže na polje. I kraj okna čujan je vrisak veseli. sažveđa forme promeniše. A domar s crnim brkovima i pored toga je pred vratima i češe se prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. Prolazi dan. Mesec i sunce pobledeše. 14. Pokret je postao monoton.Mrtvačke čeze došle su do doma. (13. i ljudi istim redovima u grobnice svoje nestaju. I ptice već lete u snovima. prohladna. avgusta 1933. potom nedelja. bat nogu. bat nogu. . flaša zvon. flaša zvon.

DRUGARICA Na licu tvom, drugarice, dva su kuckara-kukca nacrtali sto dva kruga, šifru sedam i slovo K. Nad tobom je godina hod, hladna su usta pozelenela, prsnu vid od vremena zlog, nozdrvama vetar zazvonio. Šta ti se zbiva u duši, ne znam. Iznenada tek može se praskom raspući misli tvojih velik sanduk. I tada smesta razumljiv svim biće tvoj slatki san. I tvoj će duh, baš kao plin, iz grudi pobeći van. Šta čekaš? Smutnju planeta? Il' mnoštva zvezda kretnju? Il' čekaš sudbe zapleta, oslonjena rukom na stub? Il’ čekaćeš, dok volja ne sleti ti s nebesa i grudi tvojih disanje u reč stvori misao? Ne živimo punim hodom, ne brojimo naše dne, al' minuti svakim godom postaju sve vidniji. Svakim satom gnev i škrtost u svoj nas krug vreba mračišta, a k zemlji davnašnja glupost naglo poglede spušta. I tad, liru naštimavši i začuvši lire zvon, pevaćemo. I svetu naša pesma biće kao san. I brze pojuriće reke, i s obala visokih ti ćeš, podigavši kapke, red vekova beskrajnih posmatrati hladnim okom našu slavu svaki dan, a na čelu tvom visokom nikad neće pasti sen. 1933.

STRAŠNA SMRT Jednom je jedan čovek, osećajući glad, sedeo za stolom i jeo kotlete, A pored je stajala njegova supruga i neprekidno govorila o tome da je u kotletima malo svinjetine. Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god nije osetio negde u želucu smrtonosnu težinu. Tada, odmahnuvši podmuklu hranu, zadrhtao je i zaplakao. U džepu njegov zlatni sat prestao je kucati. Kosa mu je iznenada posedela, pogled se smirio. Uši su mu pale na pod, kao što u jesen s topola otpadaju žuti listovi, I on je naprasno umro. 1935.

(U ŠUMU JE PETROV IŠAO JEDNOM...) U šumu je Petrov išao jednom. Išao je i iščeznuo odjednom. “Vidi, vidi, – reče Bergson,* – San li je to? Ne, nije san”. Pogleda on i vidi rov, A u rovu sedi Petrov. I Bergson tuda posegne. Upada i u mah iščezne. Iznenzđuje se Petrov: “Ja sam, verovatno, nezdrav. Video sam: iščeze Bergson. San li je to? Ne, nije san”. (1936-1937)

(DUGO SAM POSMATRAO ZELENO DRVEĆE...) Dugo sam posmatrao zeleno drveće. Spokoj je ispunjavao moju dušu. Kao i pre, nema velikih i opštih ideja. Isto tako komada, fragmenata i repića. Čas izbije zemaljska želja, Čas pruži se ruka ka zanimljivoj knjizi, Čas neočekivano grabim list papira, Ali smesta u glavu sladak san lupa. Sedam kraj prozora u duboku fotelju. Gledam na sat, palim lulu, Ali odmah skačem i premeštam se ka stolu, Sedam na tvrdu stolicu i zavijam sebi cigaretu. Vidim – po zidu trči paučić, Motrim za njim, ne mogu da se odvojim. On mi smeta da se latim pera. Ubiti pauka! Lenj sam da ustanem. Sad sam unutar sebe. No pusto je u meni, monotono i dosadno, Nigde ne kuca intenzivan život, Sve je mlitavo i pospano, kao vlažna slama. Eto bio sam u samom sebi I sad se nalazim pred vama. Vi čekate, šta ću da vam ispričam o svome putu, Ali ja ćutim, zato što ništa nisam video. Pustite me i dozvolite da spokojno posmatram – zeleno drveće. Tad će, možda, spokoj ispuniti moju dušu. Tad će, možda, oživeti moja duša, I ja ću se probuditi, i u meni će izbiti intenzivan život. 2. avgusta 1937.

DANIL HARMS Odabrani kratki tekstovi U prevodu Vladimira Medenice, Kornelije Ičin i Bojane Sabo.

šta o njima pričati? II. Bolje da odlomim ovaj prutić i napravim od njega pecaljku. Pametan čovek je zamahnuo sekirom. 1935 Dijalog I. posmatra bor i vidi da na grani bora niko ne sedi. posmatra bor i vidi: na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom. O pticama. isećiću ga i napraviti od njega hoklicu“. Semjon Semjonovič ne želi da veruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom. Posle toga je njuška pesnika Bezimenskog bila apsolutno neupotrebljiva. posmatra bor i opet vidi kako na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom. posmatra bor i opet vidi kako na grani bora sedi jedan seljak i preti mu pesnicom. jednom je Bezimenski tresnuo svojom njuškom o taburet. Semjon Semjonovič skida naočare. ali mu je sekira izletela iz ruku i pala u žbunje. I. zašto ptice lete? Sredina 1930-ih Kao što je poznato. II. Dobar dan! Nemojte da mi pričate o kiši.“ Pametan čovek je odlomio prutić i poneo ga kući. „Ne treba mi hoklica. Semjon Semjonovič opet stavlja naočare. Eto. Dobro. U šumi je ugledao panj i rekao: „evo ga dobar panj. 1934. Semjon Semjonovič skida naočare. . Evo šta: pre svega. Pričaćemo o pticama. „Dobro“ reče pametan čovek. opet vidi na grani bora niko ne sedi. to može. Samo. Semjon Semjonovič stavlja naočare. iseći ću dobar panj i napraviću od tog panja hoklicu“. Pametan čovek je uzeo sekiru i krenuo u šumu. Bezimenski ima vrlo tupavu njušku. Nezavršena proza Jedan pametan čovek je rekao: „Otići ću u šumu.OPTIČKA VARKA Semjon Semjonovič stavlja naočare.

Ne puštam.Potvrdite smrtni slučaj. da se ne pojavi druga bombona. Pojela Nataša jednu bombonu i opet zaplakala. tako da su morali da sahranjuju pokojnike ispred. Plače Nataša. a jednim okom gleda na sto. Došao Natašina tata. koji je uvek sedeo kraj kapije i nikoga nije puštao na groblje. pa Bog! Nataša kaže: . . a Nataša već sedi kod kuće. položio je na mestu gde je zakopao Natašu i pošao kući. Lepa parada! Tata se tako potresao da je pao i umro. Predsednik kućnog saveta huknuo u pečat i pritisnuo ga na listić papira. pevala i odjednom umrla. . Onda je jednu bombonu pojela i ostala sa jednom bombonom. Pozvala Nataša predsednika kućnog saveta. Stigne on kući. na ulici. Kako to? Pa veoma jednostavno: ispuzala iz zemlje i dotrcala kući.“Otac i kći” Imala Nataša dve bombone. Predsednik kućnog saveta huknuo u pečat i pritisnuo ga na Natašino čelo. A čuvar Matvej veli Nataši: . Sahranio tata Natašu na ulici.Ali ja bih samo da sahranim ovu hartijicu. uzeo Natašu i odneo je kod predsednika kućnog saveta. Stavila Nataša bombonu ispred sebe na sto i zaplakala. Odjednom vidi – pred njom na stolu opet stoje dve bombone.Hvala – kaže Natašin tata i uprti Natašu na groblje. A na groblju je bio čuvar Matvej. Pevala.” Uzela Nataša papirić i ponela ga na groblje da ga sahrani. skinuo kapu. Ali druga bombona se nije pojavila. a zatim na istom papiriću napisao: “Ovim se potvrdjuje da je taj i taj načisto umro. A čuvar kaže: . Prestala Nataša da plače i počela da peva.Molim – kaže Natašin tata – potvrdite smrtni slučaj. pa kaže: .

kad god se sete kako su ono mislili jedno za drugo da su pokojni. SVAÐA Drama u jednom činu Kuklov i Bogadeljnev sede za stolom. Bude da se po dvadesetak minuta smeju. Stigla kući. I oboje. čim začuju smeh. izvrnu se na kauč i udare u smeh. što sam princ? Bogadeljnev: Ništa. ti si princ! Kuklov: Pa šta s tim. Nataša se zaprepastila. Bogadeljnev: Uši ću ti počupati! Kuklov: A ti si svinja! Bogadeljnev: Ja svinja? A šta si onda ti? Kuklov: A ja sam princ. a ja mislim tako! Bogadeljnev: A mene baš zabole za tebe! Kuklov: A ti si potpuno prazan iznutra! Bogadeljnev: A tvoj nos je kao korito. da ne sme čovek ni supom da te polije? Kuklov: Da. otišli i više se uopšte nisu vratili.Ne vredi ni da me moliš. smesta se oblače i odlaze u bioskop. rasla.. Bogadeljnev: Ah. A komšije. tako. samo to. Jednom su. Zakopala Nataša papirić na ulici. a ja mislim suprotno! Kuklov: Ti misliš tako. ako si princ. baš to mislim! Bogadeljnev: E. a tata već sedi tamo i sam sa sobom igra minijaturni bilijar. samo to što ću te ovog časa politi supom! itd. ništa. A Natašin tata ostario i zgrbio se. Zavesa . Rasla on. i jedu supu. ali se bez reči udaljila u svoju sobu da raste. i kroz četiri godine izrasla prava gospodjica. Kuklov: Ja sam princ. Kuklov: A ti imaš takav izraz lica kao da ne znaš gde da sedneš! Bogadeljnev: A ti imaš vretenast vrat! Kuklov: A ti si svinja! Bogadeljnev: A ja ću ti sad uši počupati. na mesto gde je zakopala ceduljicu položila svoje čarapice i pošla kući. Kuklov: A ti si svinja. nemoj! Bogadeljnev: A što sad pa nemoj? Kuklov: A što pa da me poliješ supom? Bogadeljnev: Šta ti misliš. pokriveni mušemom. Bogadeljnev: Ah. Valjda ih je pregazio auto. ti si princ! Kuklov: Pa šta s tim što sam princ? Bogadeljnev: Ništa. što ću te ovog časa politi supom! Kuklov: Nemoj.

Razlika je samo u količini. 5. to bi . Prva množina. 2. 4. Jedinica je prvo i jedinstveno savršenstvo. 10. Stara ljudska misao kaže za novu da je otkačila. Zakon brojeva je Zakon masa (Harmsova Jedinica). Postala je leteća. 3. ja ipak razmišljam TEKUĆE. . bilo uglavnom sve. Jedinica nije broj. Zakon velikih i malih brojeva je isti. U početku: brojčani niz počinje od 2. Eto zašto su za neke boljševici ludaci. Nova jedinica se potčinjava zakonu osnovnih brojeva. Postoji samo Zakon masa. JEDANAEST TEZA DANILA IVANOVIČA HARMSA 1. Predmeti su nestali. mnogo ljudi razmišlja TEKUĆE. Nova ljudska misao se pokrenula i poletela. I čovek i reč i broj potčinjeni su istom Zakonu. Zamislimo da je jedinica prvi broj. Zakon jedinice je lažan – ne postoji takav Zakon. Predmet je razoružan. 9. 8. 7. Sam čovek razmišlja logički. Eto. Premda sam sam. On je čaura. ali je usput sreo drugog čoveka koji se bezbrižno uputio svojoj kući pošto je kupio veknu hleba. 6. prvi broj i prvo odstupanje od savršenstva jeste 2 (Pitagorina Jedinica).SUSRET Pošao jednom jedan čovek na posao. 11. Naoružana je samo gomila.

mator čovek a ne razume običnu ljudsku molbu! Jevdokim Osipovič: Olga Petrovna! Možete mirno da nastavite vaš posao. Koškin se prostire po podu i umire. Pisaći sto. Olga Petrovna! Neću više! Olga Petrovna (udara sekirom po cepanici) Jevdokim Osipovič. ali ništa ne može da kaže. ne cepa). Jevdokim Osipovič: Tup! Olga Petrovna (stavljajući naočare): Jevdokime Osipoviču! Obećali ste mi da nećete govoriti tu reč "tup". Dr. Dr. Dr. Maškin vrišti i baca se na dr. svejedno. Jevdokim Osipovič: Tup! Olga Petrovna (stavljajući naočare. Na slici – konj. Maškin pratio očima dr. . dobro. Jevdokim Osipovič sedi u fotelji i puši.) Zavesa polako pada. ali se spotiče i dr. Koškina ispod pojasa i još jednom ga udara pesnicom po potiljku. Olga Petrovna (udara po cepanici).TUP! Leto. Maškin ubio Koškina Drug Maškin igrao oko druga Koškina. Jevdokim Osipovič ustaje iz fotelje. Koškina pesnicom po glavi. udara cepanicu) Jevdokim Osipovič: Tup! Olga Petrovna (stavljajući naočare. Maškin šutira nogom dr. Maškin ga stiže. Koškin pokušava da zbriše. Pri svakom udarcu s nosa Ogle Petrovne spadaju naočere. Više vam neću smetati. udara cepanicu) Jevdokim Osipovič: Tup! Olga Petrovna (stavljajući naočare. Jevdokim Osipovič: Tup! (Olgi Petrovnoj ispada iz ruku sekira. odmerava Olgu od glave do pete i polako odlazi. S desne strane – vrata. Maškin odalamio dr. Maškin se mršti. Olga Petrovna stoji nepomično otvorenih usta i gleda Jevdokima Osipoviča koji odlazi. Dr. Dr. Dr. Koškina. Dr. Maškin ubio Koškina. udara cepanicu) Jevdokim Osipovič:Tup! Olga Petrovna (stavljajući naočare): Jevdokime Osipoviču! Ja vas molim: ne govorite tu reč: "Tup". Koškina. Na zidu – slika. ona otvara usta. Olga Petrovna (udara sekirom po cepanici koja se. Dr. Olga Petrovna cepa drva. Koškin ciči i pada na kolena. a u zubima mu Ciganin. dobro! Olga Petrovna (udara sekirom po cepanici). Koškin se uvija u struku i lupka desnom nogom. Tup! Olga Petrovna (stavljajući naočare): Pa to je bezobrazluk! Odrastao. Dr. Jevdokim Osipovič: Dobro. Jevdokim Osipovič: Dobro. Dr. Koškin uvređeno mahao rukama i odvratno bacakao noge.

s vriskom pohita ka kapiji. Ivan Ivanovič je bio gladan. Gospode Bože" – povika Ivan Susanjin.ISTORIJSKA EPIZODA Ivan Ivanovič Susanjin (ona ista istorijska ličnost koja je dala svoj život za cara i koju je posle opevao Glinka u operi) svratio jednom u rusku krčmu. Eto. "Uh. koja je ispala iz korita i sada se valjala u prljavoj bari. Ivan Ivanovič đipi sa stola pa trk u dvorište.. Ivan Ivanovič se uhvati za obraz i pade na stranu. Ivan Ivanovič tako halapljivo navali na kremenadlu da zaboravi da izvadi iz usta bradu. Ali Karp pobeže. Prođe trideset pet jedinica vremena i gazda donese Ivanu Ivanoviču kremenadlu na okrugloj drvenoj dasci. Gazda izađe u dvorište i vide Susanjina kako leži nepomično na zemlji. "Idi do đavola!" vrisnu boljar i zafrljači u gazdu kutlaču. dižući se sa zemlje. Sam si buzdovan" – reče gazda i ode u krčmu. ti. "Neće – kaže gazda – ne boj se. Ne da me opaučio po obrazu! Majko moja! Pola brade mi raznese!" "To ti je i ranije tako bilo" – reče gazda. ali on je već otišao. al uzalud da gubim život ne merem. To te zamalo ne ubi boljar Kovšegub. kako brada tvoja je perčinasta. "Jesi li živ?" – pita gazda. Susanjin je netremice gledao u gazdu. Gazda zažmuri i iz zaleta svom snagom odalami Susanjina po uvetu. Gazda beše viknuo Ivanu Ivanoviču: "Uzri. "Šta se dereš?" – pita on Karpa. – Hoćeš da kažćeš da sam i ranije išao tako. takva mu je bila navika." Ali Ivan Ivanovič istrča u dvorište. Ivan Ivanovič zagrizao zubima sopstvenu bradu i zamislio se. koga zateče u čučećem položaju. udari pesnicom po stolu pa povika: "Ko je ovaj?" A gazda. . ako ne računamo svinju. izlete kroz prozor u dvorište i tresnu po zubima Ivana Ivanoviča. seo za sto i zatražio kremenadlu. nego me strah da me ne udare još nečim" – odgovara Susanjin. Kapija na sreću beše otvorena i patriota Ivan Susanjin. "Tako znači!" – kaže boljar. "Živ sam. Patriota Susanjin se sruši na zemlju i zamre. "Jeste li možda za ribu?" – upita gazda. E. Ali. Kultača profijuka pored gazdine glave. Eto jedne epizode iz života čuvenog istorijskog junaka." "E. uvijajući se po zemlji kao crv. ispivši svoju širu. pa hvala Ti. Kad desno iz šupe istrča Karp pa. zgrabi rukama kremenadlu i poče da jede. stiže do kapije. s perčinastom bradom?" "Jesi. žureći da što pre utoli svoju glad. prikovao sam se za zemlju i čekao: šta će biti? Da se nešto desilo. – Ja sam hrabar čovek.. išao si" – reče gazda. koji je dao svoj život za cara i posle bio opevan u operi Glinke. tad se i dogodila neprijatnost jer ne prođe ni petnaest jedinica vremena. I dok je gazda krčme pekao kremenadlu. preskočivši korito u kojem je usred pomija ležala svinja. nisko se klanjajući. Ivan Susanjin. "Kako to misliš i ranije? – buni se patriota Susanjin. koji je sedeo u uglu krčme i pio širu. jašta. osvrćući se levo i desno. buzdovanu jedan" – procedi Ivan Susanjin. ali kako nije čuo ništa sumnjvo. odgovara boljaru: "To je naš patriota Ivan Ivanovič Susanjin". Gazda priđe bliže i zagleda mu se u lice. pa tako pojede kremenadlu s komadom brade. puzao bih vala po stomaku sve do vrške čuke. "Eto ti sad. Napolju nigde nije bilo žive duše. ništa ne odgovorivši. ne obraćajući pažnju ni na šta. kad stomak Ivana Ivanoviča poče silno da zavija. Onda boljar Kovšegub. i po običaju onog vremena. poče da puzi prema vrškoj čuki. Nekoliko jedinica vremena Susanjin je ležao na zemlji i osluškivao. oprezno podiže glavu i osvrnu se. Iz krčme se pomoli gazda.

ćiju – ći". onda je ptica.Aha! Da. .I leti? . .Nego šta je? . . Lav je žut. ja pričam o lavu.Šta je s tobom? Miševi nemaju krila. . lav ne izgleda tako. . . . da. taj je sivkasto – žućkast? .Jesam. . s repom i kandžama. s grivom! . više je crven.Setio sam se! Ima kandže i mali je kao mastionica. S grivom i kljunom. . I evo ovako cvrkuće: "ćiju. . .Naravno da je žut.Pa.Razlika u visni između muža i žene Muž: Išibao sam kćerku.Pa. s očnjacima i krilima. Žena i kćerka (iza vrata): be be be be be! Me me me me me! Muž: Ivane! Sobaru Ivane! (ulazi Ivan. skoro siv.Kakav ti je to lav? To ti je miš. a sad ću da šibam ženu. ćiju. . Ivan nema ruke).I ja isto.Da. da s repom.Da.A taj je s krilima? .Pa da.Ne.Ja mislim da je ptica. .Ne to je slon. s okruglom glavicom. . . . da.Ali. . onog sa dve grbe?! .E. pa ja da ti kažem: to je štiglic! .To je! I ja mislim da je ptica.Ne znam. . . da. da.Leti.Jesi video lava? .S okruglom glavicom? .Baš tako! Sivkasto – žućkast.A.Onog sa surlom? .Ma ne. o ptici lavu. to nije lav. .E. . Ivan: Upravo tako! Muž: Gde su ti ruke Ivane? Ivan: Izgubio sam ih za vreme rata u žestini bitke! U zoološkom vrtu .Jesi li bio u zoološkom vrtu? .Pa zar je lav ptica? .Čekaj.Kako sad s klunom! S očnjacima! . .Ne.

. kad već izgubio čizme. Odjednom. Andrej Ivanovič čučnu i poče da zavija. Stajao sam i napeto iščekivao njegov odgovor. Uzeo Semjonov da traži maramicu.A-a-a. – počeo je moj učitelj i zaćutao. Pas ponovo ulete kroz prozor. Voda odmah pocrne.E pa – reče Semjonov – ovako ću sve da izgubim. kad izgubi jaknu. Ne – reče Semjonov – bolje da sednem i malo predahnem. . Bolje da idem kući. Andrej Ivanovič je ćutao i trljao lice rukama.upita on Andreja Semjonoviča. . I u duši Andreja Semjonoviča postade svetlo. A on je ćutao..E jeste. . Bajka Bio jednom jedan čovek.. Drug Papagajev pogleda u šolju koja je stajala na stolu. . To je izleteo pas Andreja Ivanoviča i preleteo kao vrana na krov susedne zgrade.Postoji li nešto na zemlji što ima vrednost i što bi moglo da promeni tok događaja ne samo na zemlji.Šta ste ovde nalili?. već i u drugim svetovima? – pitao sam svog učitelja. nešto veliko i mračno prolete pored lica Andreja Ivanoviča i izlete kroz prozor. za lava? Lava nisam video.Ali ja sam te pitao za lava. Andrej Semjonovič priđe stolu i popi iz šolje pocrnelu vodu. Voda beše mnogo crna. Andrej Ivanovič priđe prozoru i zamisli se. . zvao se Semjonov. Krenuo je on tako u potragu za jaknom. Papagajev momenatlno nestade.A šta je to? – upitao sam. Počeo da traži kapu. Andrej Ivanovič pljunu u šolju s vodom. U to vreme probudio se pas Andreja Ivanoviča. .To je. I ja sam stajao i ćutao. I ja sam stajao i ćutao. . . Krenuo Semjonov kući i zalutao. ali je tada izgubio kapu. To je štiglic! . .Postoji – odgovorio mi je učitelj. I on je ćutao.Šta vam je? Jeste li bolesni? – upita drug Papagajev. U sobu ulete drug Papagajev. Andreju Ivanoviču poče da lupa srce. Seo Semjonov na kamenčić i zaspao. leže na svoje ranije mesto i zaspa. Pošao tako jednom Semjonov u šetnju i izgubio mamarmicu. Andrej Ivanovič zažmuri i pažljivo pogleda u šolju.

. po vašem mišljenju?" "Ne znamo" kažu prijatelji "samo znamo da vi niste Anton Antonovič. Marusenjka!" kaže Anton Antonovič. Pošao u goste Naskakovima. "Nije valjda da me ne prepoznajete!" "Ne" kaže Marusja Naskakova pažljivo. "Kako je to moguće" pita se sam Anton Antonovič "pa to sam ja. Anton Antonovič" kaže Anton Antonovič. "Jeste li me sada prepoznali?" "Nisam" kaže Marusja "Vi se sa mnom šalite". "Dobro. Obojica stojimo i ćutimo. ." Anton Antonovič se izgubio i nije znao šta da radi." "Da!" kažu prijatelji "ali Anton Antonovič je imao bradu. ne mogu da se setim ko ste" kaže Marusja. možda sam vas videla kod Valentine Petrovne?" "Šta vam je Marusja!" kaže Anton Antonovič. a tamo ga dočekali začuđenih lica i pitaju: "Koga vi tražite?" "Vas tražim. ljudi.I on je ćutao. pa šta je ovo" kaže ljutito Anton Antonovič. ne. Da li me prepoznajete?" "Sačekajte." "Pa kažem vam da sam i ja imao bradu i da sam je obrijao" kaže Anton Antonovič. O – la – la! Obojica stojimo i ćutimo! O – le – le! Da.. da. sačekajte. obojica stojimo i ćutimo! Anton Antonovič obrijao bradu i niko od njegovih prijatelja ne može da ga prepozna. Anton Antonovič. "Sačekajte. "Ko sve nije imao bradu!" kažu prijatelji. "ko sam onda ja. "Pa to sam ja. "Ma dobro me pogledajte. a vi je nemate.

Srednji uze trećinu – 6 konja. Slikar: Ja sam slikar. . Iznose ga). 9+6+2 dobija se 17 konja. – Nećeš valjda konja da sečeš na komade? . Hemičar: Ja sam hemičar. a Najmlađem sinu ostavljam devetinu svog nasledstva. Kad je taj čovek umro.Pa. Počeše sinovi 17 konja da dele između sebe. Iznose ga. zove se Ivan Petrovič Pametnjaković. Srednjem sinu ostavljam trećinu svog nasledstva. ti si si govno! (Hemičar ne reče više ni reč. pozovi ga – složiše se druga dva brata. sve što je ostalo posle njegove smrti bilo je 17 konja i ništa više. Ovaj ih sasluša pa reče: . pa ćete moći da ih podelite kako treba.Ispričaše braća Pametnjakoviću muku. samo se stropošta na pod koliko je težak. tako se i sruši. Znači 17:2.Evo – reče najmlađi brat – ovo vam je Ivan Petrovič Pametnjaković. ti si govno! (Kompozitor. Četiri ilustracije toga kako nova ideja može da prenerazi čoveka nespremnog za nju Pisac: Ja sam pisac! Čitalac: A po meni. . .Ja ću – reče najstariji – da uzmem polovinu svih konja.Evo šta ćemo – reče najmlađi brat – ja poznajem jednog veoma pametnog čoveka. . Iznenada ga iznose). Ipak se 17 ne može podeliti ni sa 2 ni sa 3. Najstariji uze polovinu – 9 konja. Najmlađi uze devetinu – 2 konja.17 KONJA U našem selu umro je jedan čovek i ostavio svojim sinovima ovakav testament. Najmlađi brat ode nekuda u ubrzo se vrati s čovekom koji je jahao na konju i pušio kratku lulu.I šta ćemo sada? . ti si govno! (Slikar istog časa pobele kao platno.Uzmite i mog konja.) Kompozitor: Ja sam kompozitor. tada će ih biti 18. i kao vejčica se zaleluja i iznenada umre. A Ivan Petrovič sede na svog 18-og i zapali lulu. on će sigurno znati kako da nam pomogne. potresen ovom novom idejom. .To je tačno – složi se najstariji brat.) . ni vi nećetze uzeti svoj deo. hajde. Radnik: A po meni.I jeste li sada zadovoljni? – upita on začuđenu braću i odjaha. ti si govno! (Pisac stoji nekoliko minuta. . i pada mrtav. Vanja Rubljov: A po meni. Braća sabraše svoje konje. Počeše braća da dele 18 konja. . – Samo. Najstarijem sinu ostavljam polovinu svog nasledstva. ni sa 9. teško dišući.Kako ćeš da uzmeš 8 i po konja? – upita ga srednji brat. to će biti 8 i po. Fizičar: A po meni.

Svi na Trockog oštre svoje zube: Suhum – Kale njega opet vide! Al naš Trocki neće koje kude. A na ulici su korov. Lenjin nema snage da se bori Proklinje on ovaj Lenjingrad. ako ostali nisu kuvari. Tiši je od zabiti sad gluve. I u svetlom anđelskom savetu Baca sve po redu – peni na. pa ko su onda oni? . S oblaka nebeskih grunu grad. A meni kažu da je nacrtan samo jedan kuvar. Prvi izdaju u snu svom sluti.KOLEKTIVNO Petar Veliki na onom svetu Oštri zube protiv Lenjina. Drugi pravi spletki velik broj. a da ostali nisu kuvari. Ministri tu behu i sam car. gar. Il Safarov šalje otrov svoj. Peterburg bi grad po svemu čuven. a ne on u pravu. Gde ste sada veličino. Ali. slavo? Gde je nekadašnja dvorksa buka? Sad je smrdljiv rov jedino pravo Il politički sam um ili bruka. Drhte anđeli na vili gore. Nikako da složi se već jednom Da je Lenjin. Onda reši da obuzet jedom. Poklikom pozove svaku glavu. Sad se jedino Zinovjev ljuti. Dvanaest kuvara Kažem ja da je na ovoj stranici nacrtano dvanaest kuvara.

sve dok ih ne pozovu na doručak.Kako ti? Ne. Bog da mu dušu prosti: .Pucaj prvi ti. Veza je kanapom – gleda. Dostojevskog. I tad se Fjodor Mihailovič. on oćuta.Ah. al se on pokaza veliki. "Ćutanje je znak odobravanja" – reče Lav Tolstoj i ode. Kad – evo Turgenjeva. seti da je sve to samo sanjao. Al se Gogolj lepo proveo! * Lav Tolstoj je mnogo voleo decu." Puškin odmah shvati o čemu se radi. Začepi je on pampurom. Dostojevskom. tako. M. * Reši jednom Puškin da uplaši Turgenjeva i sakri se ispod klupe na Tverskom bulevaru. Bog da mu dušu prosti. preobuče se u Puškina i sakri se ispod klupe. . I Gogolj reši takođe da istog tog dana isprepada Turgenjeva. zapušio nos. ja! . ne može usta da otvori. Tu se on probudi u nedoumici. tu obojica iskočiše! * Jednom se F. Puškin kaže: . Počeo on da izduvava. dok smo igrali burime. Bog da mu dušu prosti."Nikolaju Vasiljeviču! Bolje dajte one tri rublje što ste ih onomad izgubili.ANEGDOTE (koje se pripisuju Danilu Harmsu) Jednom je Puškin išao na dvoboj sa Gogoljem.Jel. * Jednom je Lav Tolstoj pitao F. hm. miluje. "Ne dam" – kaza on – "gusko!" Isplazi joj jezik i pobeže. kad ona – prsnu u smeh! "Ne izmotavajte se" – reče. Al. ti! Tako nisu ni pucali. već beše kasno. On joj namignu. al setivši se da ne može da otvori usta otkad je vezao svoju naprslu lobanju. Probudi se ujutro. * Turgenjev ne samo da je po prirodi bio plašljiv nego je uz to imao traume od Puškina i Gogolja! Probudi se on tako usred noći i vrišti: Mama! Posebno pod stare dane. ja? Ne. M. Bog da mu dušu prosti. M. te prsnu lobanja. da je Puškin loš pesnik? "Nije tako" htede da odgovori F. kad – puče bubna opna. E. uhvati nekog od njih i miluje ga po glavici. . * Išao Puškin Tverskim bulevarom i sreo lepu damu.

* Lav Tolstoj je mnogo voleo da svira balalajku (i naravno decu). leži on na kauču." Što bih se onda i trudio? (to Dostojevski sve razmišlja). Puškin je to često zloupotrebljavao. Pozvaše Turgenjeva da presudi. mu mater! * Puškin je bio. Sad on sedi kod kuće i misli: "Dostojevski je nervozan čovek. bez brade. on može i da me zakolje. nije se još desilo da se Turgenjev vrati. prođe Gogolj – slatko se nasmeja i mahnu rukom u znak pozdrava. * Jednom se Puškin preobukao u Gogolja. s epoletama.. ponavljajući na različite načine: "U PASAŽ".. Ili skokne nekuda da . Dostojevski. Tolstoj je grof.Fuj. "Namerno ću napisati što gore.den. stalno opsednut potrebom da radi. A Dostojevski sedi u svojoj sobi i razmišlja: "Turgenjev je plašljiv čovek. otputova u Baden – Baden. Ni da ga pogleda. rešiše da se takmiče ko će bolje napisati roman. U PSSSaaaŽŽ.. daće Bog.. budi drug – trkni po pivo!" I na licu mesta Puškin nastavlja mirno da spava. novac će biti svejedno moj" (kladili su se u sto rubalja)." I počeo je on tako da uvežbava pred ogledalom. Pomjalkovski i Grigorovič načiniše naklon. Ako kažem da je njegov roman lošiji.. ali sklon maštanju i razmišljanju. .. Zatim Puškin ode kod Vjazemskog na čaj. Turgenjev napravi reverans. biće revolucija. neprimetno. Tolstoj otrča kući.. Bog da mu dušu prosti.! * Išao Puškin Tverskim bulevarom i ugledao Černiševskog. Turgenjev je pak. a Černiševski misli – njemu. Jerbo je grof". Prikrade mu se otpozadi i krenu za njim. bio strašno angažovan. * Lav Tolstoj i F. piše on roman "Rat i mir" a sve misli: ten – der – den – ter. . Bolje da se ja ne petljam u to... Ako kažem da je njegov roman lošiji. Ali nije umeo. i ulazi Turgenjev. Ili: bram – pam – dam – ram! * Jednom je Černiševski video kroz prozor svoje mansarde kako Ljermontov skače na konja i uzvikuje: "U pasaž!" "Pa šta" – pomisli Černiševski – "eto. teško da bi se moglo reći lenj. Raduje se. A za to vreme sedi kod kuće Turgenjev i razmišlja: "Dostojevski je nervozan čovek.. M. Puškin će njemu: "Ivane Sergejeviču. Kad evo ide Tolstoj – beše još mlad. Me nek se nose!" I iste te noći. on može i da me zakolje. samo je Tolstoj pokvarenjak. Posle je Černiševski zapisao u dnevnik: "Svi su pisci dobri. a ovome bi drago. U paSAŽ. pa ću onda tako i ja da uzviknem. Tako ponekad.. naravno (on ih je veoma voleo). Zna. Prođe Dostojevski – pokloni se. S druge strane. zatvori se u kabinet i brže – bolje poče da piše roman – o deci. Svaki pisac koji prođe klanja se Puškinu. Tako ponekad.

prozaist. on uz pomoć kriminalaca zlostavlja ovog dobrog čoveka i odvodi ga u smrt. otputova u Baden – Baden. U prozi odbacuje klasičnu formu kratke priče. već on njih. Ušavši u manastir. obrisao hladan znoj i legao da spava. Ili se uplaši nečega i otputuje u Baden – Baden. Upravnik logora se zove Nikolaj Pavlovič (aluzija na cara). Satirični. satiričar. I redigovao je. Imao je ko da ga posluša. I odneo ga Turgenjevu da ga štampa u časopisu. Mesto radnje je preneo na Kavkaz. ti samo čistiš a ja sam Lav Tolstoj. Naslov nije izmenio. šablona u ideologiji i istorijskom mišljenju. prijatelju. Zatvorenika je zamenio oficirom. Odjednom ga je. Napisao: Danil Harms (1906-1942. pa čak i književnoistorijskih shvatanja i poruka ruske klasike.potpiše peticiju. Pročita on roman i obli ga hladan znoj. priđe mu i reče: "Eto. Brzo je poslao rukopis u redakciju. fabulu i psihologizam. * Napisao tako jednom Gogolj roman. ili na komemoraciju. Odluči da što pre sve to rediguje. kod njega su se pojavile lepe devojke i ne vređaju one junaka. on ugleda čistača. Precrtao je "Puškin" i napisao "Ljermontov". Hvala Bogu. I odmah. stvarajući nov oblik "događaja" (SLUČAJEVI). Turgenjev beše plašljiv čovek. Umesto kriminalaca. jedan od najboljih ruskih satiričara i komediografa XX veka. Gogolj je roman nazvao "Junak našeg doba". pravo prezime Juvačov) ruski pesnik. I eto. Nikolaju Pavloviču je promenio imeu Maksim Maksimovič. bilo je kmetova. Njegove drame "Komedija grada Peterburga" i "Jelizaveta Bam" prethode evropskoj drami apsurda . * Tolstoj je odlučio da se potpuno pojednostavi i pobegao je od porodice u Optinu Pustinju. ili svrati do nihilista na zasedanje." "Drago mi je" odgovori čistač i salutira. zasnovan na parodiranju tradicionalnih. prostrelila strašna misao. maltene neobučen. Poptisao se: "Puškin". usred slatkog sna. dramski pisac. A Puškin se nije plašio da će ostati bez piva. ustaljenih veza u svakodnevici. O nekom dobrom čoveku koji je dospeo u logor na Kolimu.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful