ISTORIJA JUGOSLAVIJE

NAPISAO

VLADIMIR ĆOROVIĆ

Obnarodovano 1. januara 1933. godine Narodno Delo u Beogradu.

2

ALEKSANDAR I. KRALJ JUGOSLAVIJE

3

Jugoslavija kao državno-politički pojam sasvim je skorog datuma; kao država ona postoji tek četrnaest godina, od 1. decembra 1918., a svoje sadanje ime dobila je službeno tek 3. oktobra 1929. Ali, ako je nova jugoslovenska državna tvorevina, nije skorog datuma jugoslovenska ideologija koja je dovela do nje, niti su u istoriji nova ona plemena koja su stvorila današnju Jugoslaviju. Istorija Jugoslavije istorija je tih plemena. Veoma je važno, korisno i naučno neobično poučno pratiti sudbinu Južnih Slovena naročito s ove tačke gledišta: kako se kod njih i pod kojim uticajima i s kakvim sredstvima razvijao politički život i širenje njihova vidokruga od malih župskih interesa do užih plemenskih i do širih etničkih zajednica. I u etnički užim celinama, među Srbima ili Hrvatima, a delimično i među Slovencima, proces stapanja plemenskih grupa i razvijanje nacionalne svesti nisu išli prosto i u jednoj liniji: kao kod svih naroda Evrope Srednjega veka, u kod nas je obrazovanje pojedinih država bilo više izraz lokalnih grupacija i bratstveničkih ambicija, nego nekih svesnijih nacionalnih potreba. Istoriji je jedina dužnost da utvrdi činjenice i iznese punu istinu. Bilo bi veoma lako utvrditi, kad bi se, ma i sa najmanjim usiljavanjem, pokušalo da se stvaraju veze tamo gde ih nije bilo ili kad bi se događajima davali izgledi i tumačenja koje oni nisu imali; takav rad, uostalom, i ne bi spadao u oblast istorije. Ali, sa druge strane, kad se istorija Južnih Slovena obuhvati širim pregledom i kada se mesto istorije država ima pred očima istorija naroda, vidi se kako u našem narodnom životu političke granice nisu pretpostavljale i stvarne ograde među plemenima, i kako je među njima bilo dodira, prisnih veza i zajedničkih akcija, koje kazuju da je u narodu postojala izvesna svest o zajednici ili da su dalekovidiji umovi sa njom odavno računali. Ova knjiga ima zadatak da u sintetičkom pregledu izloži verno sudbinu Srba, Hrvata i Slovenaca sa naročitim obzirom nas te momente.

4

PRVI PERIOD.
I. PRODIRANJE SLOVENA NA BALKAN.
1. Nesigurnost severne granice Rimske Carevine na Balkanu. — 2. Plemena koja je ugrožavaju. — 3. Huni i Bugari. — 4. Prve pojave Slovena. — 5. Slovensko ime. — 6. Slovenska plemena. — 7. Proces slovenskog naseljavanja. — 8. Vizantija prema Slovenima. Car Justinijan. — 9. Obri ili Avari. Njihovi odnosi sa Slovenima i Vizantijom. — 10. Ofanziva cara Mavrikija. — 11. Meteži u Vizantiji i aktivnost Slovena i Obara. — 12. Naseljavanje Slovena. — 13. Vizantija za vreme Iraklijevo. — 14. Borbe između Slovena i Obara. — 15. Samova država. Veliki polet Rimske Carevine, gospodarice antičkoga sveta za nekoliko vekova, počeo je od III stoleća posle Hrista naglo da opada. Da bi se uvelo više reda u državi, napuštaju se udaljene i suviše izložene periferiske oblasti. Mesto starog širenja u svima pravcima, koje je suviše iscrpljivalo snagu, dolazi povlačenje na pogodne granice i pokušaji boljeg unutarnjeg pribiranja. Tako je posle rimskog napuštanja Dakije (današnje Rumunije i Banata), za vreme cara Aurelijana (270.—275.), verovatno god. 271. Dunav postao prirodna severna granica Carevine, branjena sa više manje sreće za nekolike stotine godina. Široka reka bila je, međutim, suviše mala brana protiv varvarskih gomila, koje su, ponesene i pometene Seobom naroda, stizale na napuštena područja i vrebale priliku da se dočepaju druge obale i jurnu u pljačku. God. 455. postao je Rim plenom Vandala, i sva Zapadna Rimska Država rušila se kao duboko potkopani breg. Istočno Carstvo, sa Carigradom kao prestonicom, održalo se hiljadu godina duže, mada sa mnogo žrtava i ponekad pod veoma teškim uslovima. Tuđi narodi prokrčili su sa Dunava sebi put u njegove najbolje oblasti i uspeli su da približe svoja naselja do pred same bedeme najvažnijih gradova Carstva ne samo u središtu Balkanskoga Poluostrva, nego i u njegovim južnim krajevima. Prvih vekova naročito je bilo mnogo teškoća sa Gotima i drugim germanskim plemenima. Oni su u nekoliko mahova upadali sa velikim masama u balkanske pokrajine i dopirali duboko, pleneći i pustošeći. Kasnije su germanski pojedinci, a posle i čitave njihove čete i plemena, praveći sporazume sa rimskim gospodarima, ulazili pod raznim pogodbama u sastav carske vojske. Jedno vreme postali su oni važan etnički činilac na Balkanskom Poluostrvu i području iznad donjeg Dunava. Nu, njihovo učešće u vojsci i državnoj upravi nije bilo bez ozbiljnih kriza po Carstvo; varvari se nisu uvek zadovoljavali tim da budu carski najamnici i izvršioci rimskih odluka, nego su hteli i da utiču na njih i da se koriste slabim momentima Carevine. Najposle, god. 488., uspe nekako car Zenon da krvne najsilnijeg vođa Gota, kralja Teodoriha, junaka stare narodne poezije germanske, da se kao njegov mandator uputi u Italiju, da sruši moćnog uzurpatora Odoakra i tamo se ustali kao njegov naslednik. Carigradska politika htela je ovom prilikom da postigne dvoje: da ukloni sa Balkana Gote, koji behu postali i suviše velika opasnost i koji se nisu ustručavali od napadanja na samu prestonicu; a u isti mah da i Odoakra i Teodoriha oslabi u uzajamnoj borbi. Teodorih je ostao pobednik i uzeo Italiju pod svoju vlast. Taj odlazak Istočnih Gota jeste jedan od najvažnijih događaja u istoriji Balkanskoga Poluostrva. On je, pre svega, spasao Vizantiju, odnosno Istočno Carstvo, od

5

sudbine Zapadnoga, da ne postane, pre ili posle, ali ne u dugu vremenu, plen germanskih varvara. U isto vreme on je prilično raščistio istočni Balkan od gotsko-germanskog nanosa. Neposredno, taj odlazak osetio se u prvi mah najviše na severnim granicama države. Goti su imali kao glavna sedišta područja severnoga Balkana, na obalama Dunava, a ponajviše u primorskoj Dakiji i Donjoj Meziji (u današnjoj severnoj Srbiji i Bugarskoj). Tu su oni bili neka vrsta čuvara granica, koji su branili Vizantiju od upada ostalih varvara, ne iz ljubavi za Carevinu koliko stoga da im plen ne grabi drugi. Posle njihova odlaska, odnosno posle odlaska glavnih ratnika sa Teodorihom, severne granice Istočnoga Carstva ostadoše otvorene i bez dovoljne odbrane. Car Zenon, omražen, bez većeg zamaha, oskudan organizator, nije imao dovoljno vojne snage ni potrebne predostrožnosti da granice za vremena dobro posedne pouzdanim trupama. I tako naskoro preko Dunava, kroz nezaštićena mesta, počeše da provaljuju razna »varvarska« plemena, među kojima su najnasrtljivija hunska, poznata kao krvavi ratnici još iz nedavnog vremena čuvenoga Atile »biča gospodnjeg«. Među tim plemenima javljaju se i Bugari. Huni su aziski narod, koji je izbio na granice Evrope negde u drugom veku po Hristu, pa se postepeno sve više kretao prema zapadu, goneći ispred sebe ili pokoravajući razna plemena na koja je nailazio, kao Alane, Gote i Slovene. Oni su baš svojim nadiranjem s istoka i izazvali ona velika pomeranja naroda od Volge prema Dunavu koja su uvela u svetsku istoriju mnoga dotle nepoznata plemena i narode i dala Srednjoj Evropi potpuno nove etničke i kulturne elemente. Dotle su veće istoriske seobe išle uglavnom ad severa i zapada prema jugu i istoku, i etnički pretstavnici bili su im ponajviše ratoborna germanska plemena; od četvrtog veka dolaze talasi istočnih naroda, u kojima se, pored hunskih plemena, u sve većoj meri javljaju i slovenska. Područje preko kojeg se ponajviše išlo bila je današnja južna Rusija, a glavne oblasti u koje su se sručivale nove mase bile su široke doline srednjeg i donjeg Dunava. Među Hunima Bugari su bili jedno od većih plemena. Izgleda da je to ime Bugari (Βούλγαροι, Burgârê, Bulgares, Bъlgarь) bio skupni naziv, a da su pojedina njihova plemena imala i druga imena (Kutruguri, Uturguri). Ime je došlo verovatno od turskomongolske reči bulgha (=mešati), što bi označavalo narod kao »pomešan«. Naša stara Hronika dukljanska izvodila je njihovo ime od reke Volge, oko koje su se jedno vreme zadržavali; takvo tumačenje održavalo se i u bugarskoj nauci još na početku ovog veka. Bugari pripadaju južnoj tursko-tatarskoj pasi (čagataj) sa nešto docnije finske primese. Po jeziku najsrodniji su onoj altajskoj grupi kojoj je jedan od glavnih pretstavnika današnji čuvaški jezik u istočnoj Rusiji, u oblasti Povoložja. Do petoga veka oni su živeli među drugim hunskim plemenima negde od Dona i Azovskoga Mora do Kavkaza i Volge, ponajviše u kubanskoj oblasti, koja se u VII veku zove »stara« i »prva« Bugarska. Kad su se pod hunskim pritiskom Goti morali povlačiti sa crnomorskih obala na jug i zapad, zauzimali su njihova mesta Bugari, pomerajući se prema Dnjepru. U petom veku hunska najezda zahvata glavni deo Srednje Evrope, da se posle propasti Atiline države sa razbijenim, međusobno zavađenim i nepovezanim jedinicama povuče, uglavnom, na područje oko Crnoga Mora. Oslobođeni Atilina pritiska, pojedini plemenski glavari počinju da vode izvesne samostalne akcije sa svojim plemenima, nastojeći da se srodnim saplemenicima nature silom ili milom. Tada izbijaju na površinu i Bugari. God. 482. njih poziva u pomoć protiv Gota vizantiski car Zenon; oni su već u petom veku poznati, po rečima savremenika, kao »strašni za ceo svet«. U borbama sa Gotima, koje su se prenele sve do Srema, Bugari su pretrpeli poraz, ali su po odlasku Teodorihovu ostali ipak

6

najaktivniji varvarski elemenat na levoj obali Dunava. Ostavši bez gotskog protivnika, Bugari veoma brzo od vizantiskih saveznika postaju njihovi neprijatelji; bogate pokrajine Istočnoga Carstva privlačile su neodoljivo i njih, kao i sve druge na plen lakome varvare. Pod pritiskom Huna i Bugara morala su da se pomeraju i izvesna slovenska plemena koja su im bila na putu, na širokom području od Karpata do Dnjepra. Ta potiskivanja i kretanja slovenskih plemena ne daju se pratiti u svim etapama; sigurno je samo to da se jedan deo njihov, u dosta velikom broju, početkom VI veka nalazio na levoj obali Dunava i da od treće desetine toga stoleća počinju slovenska uznemiravanja vizantiske severne granice. To je doba kada dobijamo i prve nešto pouzdanije vesti o Slovenima uopšte. Po rečima savremenih pisaca, Jordanisa i Prokopija, Sloveni su stanovali tada od Dunava sve do Dnjestra i na sever do Visle, odnosno naseljavali su »najveći deo onostrane obale Dunava«. To je narod »mnogobrojan«, kako kaže jedan savremenik; a njihove gomile, koje pljačke radi provaljuju u Vizaitiju, cenjene su u dva tri maha »do stotine hiljada«. Za taj mnogobrojni narod savremenici daju samo dva domaća imena, Sloveni i Anti. »Oba imaju jedan jezik«, piše Prokopije; »a ni po spoljašnjosti ne razlikuju se jedni od drugih«. »Pa i ime Slovenima i Antima bilo je nekada zajedničko.« »Mada im se imena sad menjaju prema različitim porodicama i mestima, oni se uglavnom ipak nazivaju Sloveni i Anti«, kazuje Jordanes. »Plemena Sklava i Anta istog su načina života i običaja«, zabeleženo je u jednom vojničkom spisu koji se pripisivao caru Mavrikiju. I drugi pisci VI i VII veka, kao Pseudo-Cezarije, Menander Protektor, Teofilakt Simokata, Jovan Efeski i drugi savremeni spomenici, ne znaju za drugo ime tih plemena sem slovenskog. Oni ga pišu nepouzdano, s uverenjem ili s osećanjem kao da je osnova imena u latinskoj reči sclavus, Sclaveni, Σκλαβηνοί, Ἐῦκλαβῖνοι, Σκλάβοι; ali, očevidno je u prva tri slučaja da su tu reč čuli od samih Slovena i zabeležili je po njihovu izgovoru Slovѣninь, Slovѣne. Južni Sloveni dugo sebe nisu zvali drukčije nego tim imenom; u prvim našim originalnim sastavima, u biografijama Ćirila i Metodija, pisanim u IX veku, kaže se da je Ćirilo bio »prvi nastavnik slovenskom narodu«, da je spremao »slovenske učenike«, da se njegova služba vršila »slovenskim jezikom«. U Metodijevu žitiju navodi se da je on dobio na upravu jedno »slovensko kneževstvo«, a kad je car, kaže se tu, slao u Moravsku njega i Ćirila, rekao im je: »Vi ste Solunjani, a Solunjani svi čisto slovenski govore«. Po tom opštem slovenskom imenu poznati smo prvih stoleća Srednjega veka gotovo svima susedima i narodima koji su imali dodira sa nama. Vizantinci po našim naseljima od Rodope do Primorja zovu sav taj kraj »Slovenije« (Σκλαβινίαι). Mnogi zapadnjaci zvali su Slavonijom (Sclavonia) svu zemlju od Istre do Bojane i od Primorja do Dunava; čak u Dubrovniku i Kotoru XIII i XIV veka Slavonija je počešće identifikovana sa Srbijom. Jedan ostatak toga staroga naziva očuvan je u imenu Slavonije, koja je ranije zadugo obuhvatala i područje Zagreba i gotovo celu Hrvatsku od Gvozda do Drave. Kod Slovenaca taj se širi naziv održao uopšte kao njihova plemenska oznaka. Svoje područje oni su posle oslobođenja god. 1918. zvali prosto Slovenijom. Arhaizovani oblici slovenekog plemenskog naziva nalaze se kod starih balkanskih naroda, kod Arbanasa: Sk’a, Šk’la = Sloven; slovenska zemlja u dijalektu Gega zove se Šk’enija (od Sclavonia), Šk’inikea (od Sclavinica); i kod Rumuna: Scheiu, Scheie. Slovenima (Sakali) zovu nas i stari arapski pisci. U starofrancuski ep smo zalutali kao Escler od Esclavers. Koliko se taj naziv održavao i kod nas samih lep je dokaz ono mesto u Koporinskome letopisu iz XIV veka gde se za kralja Milutina kaže da se njegov dobar

7

glas proneo »i po svoj grčkoj i slovenskoj zemlji«. Docniji Pećski letopis popravio je ono »slovenskoj« u »srpskoj«. Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i označavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, reka i jezera. I danas još u svima slovenskim krajevima postoje mnogi nazivi reka i potoka i bregova s izvorima pod imenom Slavljan, Slavnica, Slave, Slavište, Slavinac, Slovinje, Slovac. U Poljskoj poznato je čak jedno selo Slovenija s izvorom železovite vode. Kod nas se sve dosad očuvala fraza da je »oslavilo proleće« kad počne otapanje snega i zastruje vode. Stara postojbina Slovena bila je doista u onom vodama bogatom i šumovitom kraju od Karpata i Visle do Dnjepra, severno od područja crnomorskih stepa. Stari pisci izričito kazuju kako Sloveni »za naselja imaju močvare i šume« (Jordanes); »štuju reke i nimfe« (Prokopije); »stanuju u šumama oko reka, po močvarama i pri jezerima, gde se teško dolazi« (Pseudo Mavrikije). Drugo staro ime koje izvesni pisci Srednjega veka spajaju sa slovenskim, i koje se, doista, sreta u vezi sa Slovenima od Baltičkog Mora do Alpa, jeste ime plemena Anta. Ali, taj naziv, za koji se danas uzima da je označavao istočna slovenska plemena, uglavnom Ruse, nije slovenskog porekla. On će biti u vezi sa nazivom Veneta, koji su stanovali od Karpata do Baltičkoga Mora, i koje na tom području spominju pisci kasnog Staroga veka. Šireći se u tome pravcu, Sloveni su asimilovali jedan deo tog starog plemena i dobili delimično po njemu svoju oznaku, koja se održavala za neka naša plemena čak i posle, na jugu, sve do novijeg vremena (na pr. Wenden, Winden, kako često Nemci, još u XIX veku, među ostalim pominju ponajčešće Slovence). Opštim imenom Slovena obuhvatali su tuđi narodi sva slovenska plemena sa kojima su dolazili u dodir. Drugih naziva za njih oni nisu znali, mada su, verovatno, zapažali među njima izvesne razlike. A da je nekih razlika bilo o tom nema sumnje. Slovenske mase nisu dolazile na Dunav i na Balkansko Poluostrvo sve jednom prilikom, istim putem i (iz istih oblasti. Njih su zahvatila dva tri talasa velikih pomeranja i mešanja, sa Hunima, Bugarima, i sredinom VI veka sa Obrima; jedni su došli na donji, a drugi na srednji Dunav; jedni su se spuštali na Balkan preko današnje Rumunije i sa njenog područja, dok su drugi stizali sa Karpata i iz krajeva oko Visle u panonsku oblast. Mnoga od tih plemena imala su i svoje uže plemenske nazive, kao Srbi, Hrvati, Duljebi, Bodrići, Drugovići, Severci, Smoljani, i zadržavala su ih duže ili kraće vremena i u novoj postojbini na Balkanskome Poluostrvu i na području oko izvora Drave i Save. Samo ti uži nazivi ne dolaze dugo do izraza prema opštem zajedničkom slovenskom imenu, koje, prema tuđim masama, veže sve delove Slovena u celinu, makar i mešanu. Slovenska plemena na Balkanu bila su doista mešana. Vidi se po mestima gde im se nalaze naselja ili tragovi da ih je u izvesne oblasti doneo neki slučaj, kad su sami, ili sa nekim drugim u zajednici, dolazili tamo i ostajali bilo kao pobedioci, bilo kao tuđi pratioci, bilo kao najamnici. Mesnih naziva sa srpskim imenom nalazimo po celom južnom delu Balkanskoga Poluostrva, daleko od oblasti gde su se smestile glavne grupe srpskih plemena. Dovoljno je poznata činjenica da se u užem solunskom tematu nalazi poveće mesto Srbljija, Srpčište, grčki τὰ Σερβλία da je još Konstantin Porfirogenit dovodio to ime u vezu sa ranim srpskim naseljavanjem u tom kraju. Kada je vizantiski car Konstantin III, god. 649., napao vardarske Slovene i nasilno ih preselio u Malu Aziju, oni su tamo, možda po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Sličan slučaj bio je sa Hrvatima. Njihovo ime, manje često nego srpsko, održalo se u nekoliko naziva po južnoj

8

Maćedoniji; njihovo jedno naselje nalazi se još uvek blizu same Atine, ali tamo je doprlo iz nekog albanskog kraja i sa poarbanašenim stanovništvom. Tako je bilo i sa plemenima Smoljana i Duljeba. Naročito je zanimljiva sudbina ovih poslednjih. Oni su bili dosta mnogobrojni i rašireni, ali su od svih slovenskih plemena, izgleda, bili najpasivniji. Kao što je bilo srpskih i hrvatskih plemena na više strana u starim slovenskim naseljima i migracijama u severnim oblastima, tako je bilo i Duljeba. Oni su pretstavljali neku vrstu prelaznog plemena između zapadnih i južnih slovenskih plemena, odnosno između Čeha i današnjih Slovenaca. Među Slovencima najkompaktniji su bili na području među Murom i Blatnim Jezerom. U Hrvatskoj, među Rakovcem i Vrbovcem, postoji selo Dulebska. Ima mišljenja da su ih tamo povukli sa sobom Obri, kao roblje i pomoćne čete, pošto su ih pokorili na području oko reka Štira i Buga. Za Duljebe izrično kazuje stara Ruska hronika da su ih Obri neobično mučili; uprezali su im čak žene mesto tegleće marve. Zna se pouzdano da je Duljeba ostalo dosta u njihovoj postojbini oko Buga i da su god. 907. učestvovali u pohodu kneza Olega protiv Grka. Da su Obri zahvatili Duljebe i povukli ih sa sobom i sa delovima ostalih Slovena to je van sumnje; ali, nije sigurno da su duljepska naselja u južnoj Češkoj nastala baš od njihovih begunaca ispred Obara. Duljebi su, zahvaćeni seobom, dopirali, sa ostalim svojim saplemenicima, čak i duboko na Balkan. U VI veku nalazimo njihovo ime u Epiru. Sopoćanski pomenik zna za ime Duljeba u Staroj Srbiji; mesto Dulebi i danas postoji kod Novoga Pazara. Duliba i Dulibića (od Dulѣbi) ima u Bosni i Dalmaciji. U Bosanskoj Krajini, iza Vrtoče, nalazi se jedna dolina koju zovu Dulibom. Ali, u svima tim našim stranama oni su samo male lokalne oaze, dok u Češkoj pretstavljaju pravo pleme i zauzimaju dosta veliko područje. Pasivnost Duljeba, sem onih obarokih postupaka sa njima, pokazuje naročito to što oni nisu uspeli da se održe kao organizovana plemenska celina, nego su na svim stranama podlegli aktivnijim susedima, bilo tuđincima bilo drugim slovenskim saplemenicima. Inače, po svojoj brojnoj snazi oni, koliko se može suditi, nisu spočetka zaostajali za Srbima i Hrvatima. Proces slovenskog preseljavanja na Balkansko Poluostrvo veoma je složen i vršen je pod više uticaja. Spočetka, vučeni hunskim nadiranjem, Sloveni su pretstavljali pasivan elemenat, koji su uglainom iskorišćavali drugi. U drugoj svojoj fazi oni postaju aktivniji, prema primerima koji su im davali Huni i u početku VI veka naročito Bugari. Željni pljačke, u manjim ili većim masama, Sloveni počinju upadati u vizantisko područje pred kraj vlade cara Justina I i na početku vlade cara Justinijana (god. 527.—565.). Njihovi upadi vrše se najpre uglavnom preko donjeg Dunava, a posle se sve više šire, ne samo prema Meziji i Trakiji nego i prema Iliriku. Vizantija, koju je Justinijan, pun velikih planova, zapleo u ratove na više strana, nije obraćala velike i dovoljne pažnje severnim granicama; ovi upadi smatrani su kao napast, ali ne i kao ozbiljna opasnost za Carevinu. Drugi neprijatelji, Persijanci, Goti, Vandali, bili su organizovaniji i opasniji i, po shvatanjima tadanje carigradske diplomatije, ugrožavali su krupnije interese Carstva. Zbog toga Vizantija, posle jedne kratke ofanzive, koja je dolazila od lične inicijative jednog vojvode, zadugo ne preduzima nikakvu energičniju akciju većeg stila da te varvare na severnoj granici ne samo zaplaši nego i suzbije. Samo sa vremena na vreme, kad bi pojedini veći odredi varvara bivali u svojim napadima i suviše smeli, i kad bi pojedine gomile jurnule čak i prema znatnijim središtima Carstva, ponekad čak i prema samoj prestonici, preduzimane su na brzu ruku izvesne akcije da se neprijatelj protera i zemlja pročisti. Neprijatelj se, međutim, vraćao svakom za nj pogodnom prilikom i na sve načine. Izvesni od tih varvara stupiše rano i u bliže veze sa ljudima iz Vizantije;

9

zadržavahu se u Carevini »kao u svojoj zemlji«; bilo je, šta više, već tokom prve polovine VI veka, dosta slučajeva da su Sloveni, kao ranije i drugi tuđinci, stupali i u samu vizantisku vojsku, i da su poneki u njoj dobijali i više činove. Politika cara Justinijana prema neprijatnim susedima na severu sastojala se, uglavnom, iz dva osnovna načela. Prvo je bilo da se razna tuđa plemena, ustupanjem izvesnih oblasti i mesta i davanjem novčanih poklona, pridobiju za Carstvo, da bi mu vršila graničarske dužnosti. Tako je, na primer, car podržavao germanske Herule, kojima je još iza god. 512. bio naseljen kraj oko Sirmija i Singidunuma, i Langobarde, koji su stanovali u Panoniji i Norikumu. I Antima je nudio grad Turis na Dunavu. Vizantija je bila veoma zadovoljna kad bi ta plemena, braneći dobijeno područje i novčane prihode, ušla u borbe sa drugim varvarima, pohlepnim i nasrtljivim, pošto je to slabilo snagu i jednih i drugih, i pošto bi, izmoreni borbama, protivnici dosta puta tražili pomoć ili zaštitu Carigrada i time dizali njegov značaj i dolazili u veću zavisnost od njega. Drugo načelo careve politike beše da, u oskudici dovoljne vojske za te krajeve, pojača odbranbeni sistem tvrđava. Čitav niz starih gradova kao Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Naisus (Niš), Serdika (Sofija) i mnogi drugi biše opravljeni; istina, dosta brzo i ne mnogo solidno, sa materijalom koji se našao pri ruci ponajviše od ranijih rimskih građevina. Popravka utvrđenja vršena je ne samo duž Dunava i duž glavnih puteva koji su vodili sa severa prema jugu, nego i duboko u pozadini, na putevima koji su spajali more sa unutrašnjošću (na pr. na putu preko Kosova i u Epiru), verovatno zbog straha od gotskih nadiranja iz Dalmacije. Slovenski upadi vršeni su spočetka u zajednici sa drugim narodima, sa Hunima, Gepidima i posle sa Bugarima. U Vizantiji su bili skloni verovati da su postojale i veze između Gota iz Italije i Slovena. Padalo je, naime, u oči da veći slovenski pohodi u Vizantiju, posle bugarskih iz tridesetih godina VI veka, god. 547.—552., bivaju obično u ono vreme kad se vizantiska vojska prebaci u Italiju da ratuje sa Gotima i njihovim vladarom Totilom. Moguće je da su Sloveni, obavešteni o odlasku vojske, prelazili Dunav sa sigurnošću da će svoj posao svršiti nesmetano ili sa manje opasnosti; ali, nisu isključene ni veze sa Gotima. Slovena je, zna se, bilo u gotskoj vojsci. Sem toga, Goti su duže vremena, od kraja V veka do god. 535., držali Dalmaciju i savsku Panoniju, proširišpi god. 504.—505. te granice sve do Beograda i na jugu do blizu srednje Albanije. Ime vladara Totile ostalo je zapamćeno na tom području; njega, i to kao Slovena, pominje i naša najstarija Hronika popa Dukljanina. Posle propasti gotske za izvesno vreme smiruju se i slovenski pokreti. Ako bi ove bliže slovensko-gotske ratničke veze doista postojale, onda bi se moralo reći da je Slovenima, pored svih stečenih iskustava, još nedostajala inicijativa za potpuno samostalne akcije. Domalo, oni gube i mogućnost za njih. Krajem pedesetih godina VI veka izbija na slovensko područje jedno novo azisko hunsko pleme, aktivno, bezobzirno i veoma preduzetno. To su Obri ili Avari. Potisnuti od Turaka, u čijem jeziku avar znači »begunac« ili »skitač«, oni, probijajući se duž područja oko Crnoga Mora, dopreše do Dunava, potiskujući i podjarmljujući plemena koja su im bila na putu. Car Justinijan im je, po svom običaju, dao doskora poklone i izvesne prihode, a oni su, vojnički organizovani, počeli čitav niz krvavih akcija protiv raznih bugarskih plemena i slovenskih Anta. Prikupivši oko sebe ostatke drugih srodnih hunskih plemena i u međusobnim borbama iskrvavljene Bugare, Obri naglo šire svoje područje i vlast i postepeno, ali u kratkom vremenu, pokoravaju i Slovene. Njihov uticaj na

10

mnogobrojnija ali pasivna slovenska plemena bio je veoma velik; period zajednice sa Obrima čini jedno od najvažnijih poglavlja u kolonizaciji Slovena na Balkanu. Naslednik cara Justinijana, Justin II (565.—578.), izmenio je politiku ovoga prethodnika. On je nalazio da je mićenje varvara veoma nesigurno sredstvo za njihovo smirivanje; navikavanjem na poklone kod njih se razvijaju prohtevi i uverenje da se pokloni daju iz slabosti ili od straha. Car stoga gordo poručuje da će varvare, mesto novca i darova, odbijati od Vizantije strah od njene snage. Uplašeni time, Obri jedno vreme upućuju svoju aktivnost prema zapadu, protiv Franaka. U isto vreme, za dugih i krvavih ratova između Langobarda i Gepida, Obri ulaze u borbu kao pomagači prvih i osvajaju gepidsko područje oko Tise; ali, uskoro zauzimaju i sedišta Langobarda, kad se ovi, god. 568., »sa ženama i decom i svim pokućstvom« otseliše u Italiju. Tako Obri postaše gospodari cele panonske kotline, držeći u svojoj vlasti područje od Alpa do Karpata. Sa njima se na tom području ustaljuje jedna vlast koja će potrajati više od tri stoleća; pre njih, u prvoj polovini VI veka, etnički gospodari Panonije i njihove granice smenjuju se i pomeraju skoro svakog decenija. Šireći se po Panoniji, Obri proširuju i područja slovenskog naseljavanja. Obara je prvobitno bio relativno mali broj; izvori govore o svega 20.000 ljudi. Njihov glavni radni elemenat bili su Sloveni, koje su oni vodili sa sobom i koji su, mnogobrojniji, vršili stvarnu kolonizaciju. Kolonizacioni elemenat davali su, delimično, oni Sloveni koje su Obri već zatekli na području oko Dunava, a delimično i oni koje su oni povukli sa sobom prelazeći preko oblasti nastanjenih Slovenima. Vizantiji je, posle toga, na levoj obali Save ostao jedini utvrđeni grad Sirmij (Mitrovica), po kojem će, zbog njegove važnosti, celo susedno područje dobiti naziv Srema. Obri su nastojali da dobiju taj grad po svaku cenu, ne samo stoga što je to bilo jedno od najznatnijih severnih mesta Carevine, nego i stoga što nisu želeli da se održi to uporište vizantiske vojske na području koje su oni stavili pod svoju ruku. Kad to nisu mogli da postignu pregovorima, oni grad uzeše silom, god. 582. Sa Sirmijem, »preslavnim gradom« kako kaže jedan vizantiski savremenik, izgubila je Vizantija svoj važni mostovni branik na prelazu preko Save; padom toga grada stvorena je prva velika rupa na graničnom bedemu Carevine. Na tom području posle toga vizantiski savremenici ne računaju više ništa sa Slovenima; za izvesno vreme čak ih i ne pominju, znajući dobro da su oni postali pokorno i prosto oruđe Obara. Ukoliko tih godina ima vesti o Slovenima, one se odnose uglavnom na Slovene koji se nalaze na levoj obali Dunava, u Dakiji. Ovi su, oko god. 578., upali sa ogromnom masom ljudi na vizantisko područje i ozbiljno zapretili Trakiji. Carigradska diplomatija, u nevolji, jer se Carevina beše odranije zaplela u jedan dug i naporan rat sa Persijom, ne nađe drugog sredstva da ugrozi Slovene nego da ponudi saradnju Obrima. Sami Vizantinci prevedoše vojsku moćnog obarskog hana Bajana preko svog područja, da bi napali Slovene. Očevidno je da je neposredni put sa obarskog na slovensko područje, kroz klance erdeljske, bio teži i opasniji i da su te prirodne prepreke štitile Slovene toga područja da ostanu pošteđeni od sudbine svojih panonskih saplemenika. Obri su, i pre vizantiskog poziva, pokušavali da i te Slovene nagnaju da im priznaju vlast i plaćaju danak. Obarskom poslanstvu, koje je došlo da to traži, dan je odgovor koji je po svojoj odlučnosti i otpornom stavu i svesti o svojoj snazi veoma značajan za tu granu Slovena: »Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima koji će učiniti da se pokorimo? Ta, mi smo se naučili da vladamo tuđom, a ne drugi našom zemljom. A drukčije to i ne može biti

11

dok traje ratova i mačeva«. Bajan je hteo, pozvan i pomognut od Vizantije, da sada silom nametne svoju vlast, a i da se okoristi bogatim slovenskim plenom. Sloveni su se pred silom povukli; nisu mogli, a čak, izgleda, nisu ni pokušavali da svoj onako rečiti borbeni stav potvrde i delom; i pristali su na plaćanje danka. Oni su svakako hteli da prođu sa što manje žrtava. Nu, čim se neprijatelj povukao, nastavili su stari način života: vršili su upade na vizantisko područje, a Obre su obmanjivali i odbijali davanjem danka. Krajem VI veka aktivnost tih slobodnih Slovena na Balkanu uzima maha. Savremeni Jovan Efeski beleži kako Sloveni po Vizantiji »stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom području«; »do današnjeg dana (t. j. do god. 584., kad je on pisao) stanuju, sede i počivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, pleneći, ubijajući i paleći; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja, i naučili su ratovati bolje od Romeja«. Od god. 584. ulaze u veće borbe protiv Vizantije i Obri, željni da prošire svoje posede i prema jutu. Sloveni, možda u vezi sa njima, a možda i iz vlastite inicijative, prodiru duboko u unutrašnjost Carevine i godine 586. opsedaju sam Solun, dok su Obri i oni u dva tri maha ratovali oko Adrijanopolja. U Vizantiji se, prirodno, posle takvih upada stalo ozbiljno spremati da se obezbede severne granice. Čim je, sa mukom, završeno ratovanje u Persiji, prebacio je car Mavrikije (582. —602.) sve raspoložive čete u Evropu, i lično je pošao na dunavsku liniju da pregleda utvrđenja i vojsku. Kod njega je postepeno, posle dužeg i lošeg iskustva, sazrevala odluka da se ne samo brane granice, nego i da se energičnom ofanzivom daleko odbace i, po mogućnosti, učine bezopasnim ta nasrtljiva plemena varvara. To je nova i poslednja faza aktivističke vizantiske politike prema Obrima i Slovenima na granici. Ovi, uglavnom, idu zajedno, mada Sloveni bivaju stalno eksploatisani od Obara. Obri ih, uopšte sve, i panonske i dačke, smatraju u ovo doba svojim podanicima; za vreme ratovanja, kad Vizantinci prelaze na slovensko područje u Vlašku, obarski hagan protestuje protiv toga i izjavljuje da su Grci prešli »na njihovu zemlju« i da su napali »njegove podanike«. U legendi sv. Dimitrija, »spasioca« Soluna od Slovena, izrično se kaže da je haganu podložan »ceo narod« Slovena. Prava ratna neprijateljstva između Vizantije i Slovena s Obrima počela su god. 592. Borbe su se najpre vodile na dunavskoj liniji, često oko Singidunuma, i u unutrašnjosti Vizantije, jer su Obri bili spremniji i imali spočetka više uspeha; ali, ubrzo se obrnula sreća i ratište prenelo na slovensko područje, u današnju Vlašku. Snaga obarska toga vremena bila je veoma velika i Vizantija je imala sa njom znatnih teškoća. Koliko je bila moćna ekspanzivna snaga haganova vidi se najbolje po tom što on, mada u zapletu sa Vizantijom, god. 596. šalje pomoć Slovenima današnje Slovenije, koje behu počeli da ugrožavaju Bavarci. God. 598., ratujući sa Vizantijom, hagan upućuje svoje čete, sastavljene najvećim delom od Slovena, čak prema Istri i Dalmaciji, našavši u Langobardima pouzdana pomagača. Jula meseca god. 600. papa Grgur I piše solinskom episkopu Maksimu kako se mnogo žalosti zbog opasnosti od Slovena, »jer kroz istarski prolaz počeše već ulaziti i u Italiju«. Umirujući ga, papa teši svog episkopa ne mnogo utešnim izgledima, »jer oni koji će živeti posle nas videće još gora vremena«. Obarska moć je, kako vidimo, ujedinila sva slovenska plemena sa leve strane Save i Dunava, od Alpa do Crnoga Mora, i nagnala ih da služe njenim ciljevima. Prvu državnu organizaciju, varvarskog tipa, osetili su Južni Sloveni neposredno na tom području, na granicama Vizantiske Carevine, i to pod tuđinom. Obri su okupili Slovene pod svoju vlast, uglavnom, na dva načina: silom, pokorivši ih kao bolje organizovani, i veštinom,

12

našavši se kao pomagači njihovi u borbama sa Vizantijom, naročito u ovo vreme krajem VI veka kad je opasnost od vizantiske ofanzive dovela Slovene u težak položaj. Prvo ujedinjavanje južnih slovenskih plemena izvršeno je, dakle, krajem VI veka, pod pritiskom i vođstvom Obara, a u cilju borbe sa Vizantiskom Carevinom. Od slovenskih plemena jedino su ona u današnjoj Vlaškoj pokazivala izvesne težnje da ostanu slobodna i da se ne vežu za Obre. U nevolji ona su išla sa njima; a čim bi položaj postao lakši, ona su gledala da se oslobode svih obaveza. Stoga ih je hagan u dva tri maha žrtvovao Grcima, hoteći da ih, posle skupih iskustava, lakše, kao oslabele, pridruži svojoj državi. Do god. 600. ratovali su Vizantinci sa Obrima i Slovenima sa promenljivom srećom; dugo vremena inicijativu su imali Obri i zadavali Carigradu krupnih briga. Ali, od god. 600. inicijativu uzima carska vojska. Iz Viminacija pređoše Vizantinci Dunav, u teškim borbama slomiše otpor Obara i potisnuše ih sve do Tise. Izvesna odeljenja carske vojske pređoše i tu reku. U poslednjoj borbi haganova vojska, skupljena u krajnjem času, nastrada teško; u grčko ropstvo pade 8000 Slovena, 3000 Obara i 6200 drugih plemenika. Nu, ta pobeda, koja je mogla da bude gotovo sudbonosna za Obre i Slovene, osta neiskorišćena do kraja. Vizantiska vojska, u kojoj je postojalo veliko nezadovoljstvo protiv cara zbog njegove lične politike u pogledu zapovednika i zbog njegovog tvrdičluka, nije više bila pouzdano oruđe. Car je bio izdao naredbu da god. 601.—602. vizantiska vojska prezimi u neprijateljskoj zemlji, kako bi onemogućila pribiranje Obara, među kojima radi poraza nastaše sukobi i neredi, i kako bi sa manje napora iduće godine slomila protivnika. Poraz obarski imao je velika odjeka i među susednim plemenima i haganovim podanicima. Anti su stali odlučno uz Vizantiju i nanosili velike štete i Slovenima i Obrima. Ali, vojska nije znala da oceni tu političku korist od stvorenog položaja, i otkaza poslušnost. Plašila ju je neizvesnost u tuđoj zemlji i slabo snabdevanje, a bila je nezadovoljna i što se lišavala odmora u pogodnijim zimovnicima. Razdražena nepopuštanjem carevim, pošto je on bezuslovno tražio da se ispuni njegova naredba, vojska diže bunu, proglasi za novog cara centuriona Foku, vođa pobunjenika, i krenu na prestonicu. Car Mavrikije bi uhvaćen i ubijen (god. 602.), a vlast ugrabi sam buntovni Foka. Ovako otvorena pobuna vojske, pogibija careva i uzurpacija vlasti sasvim poremetiše red u državi. Niko ne imađaše dovoljno autoriteta da se suprotstavi rasulu koje je pretilo. Car napusti bojni front na severu, i svu veštinu, koliko je imao, i svu snagu utroši samo na to da se sa mukom održi na krvavom i olako dobijenom prestolu. Persijanci se ponovo javiše i uzrujaše celu Malu Aziju. Da ih suzbije, car Foka morade tamo uputiti najveći deo vojske iz Evrope. Kivni na Carevinu zbog prošlih poraza, a ohrabreni povlačenjem i otsustvom vojske, krenuše u masama i Sloveni i Obri preko vizantiskih granica. Pogibijom cara Mavrikija oni su bili oslobođeni svog najopasnijeg protivnika. Najpre su pregovarali i obaveštavali se, a kad su videli potpun neuspeh nove vlade, oni se rešiše na energične akcije. Savremeni istoričar Jovan Nikiski piše da su god. 609. bile opustošene vizantiske pokrajine i mnoga mesta razrušena. U Solunu se jedva zaustaviše izbeglice iz severnih pokrajina, a posebno iz Niša i Sofije. Slovenske gomile, koje su dopirale do Epira, Tesalije i Ahaje, opsedoše ponovo Solun, a na svojim čamcima zaletahu se i po ostrvima i čak do Male Azije. Uz Slovene su se javljali i Obri; jedna vest kaže da su Sloveni čak pozivali hagana da im dođe u pomoć pod Solun. On je, veli legenda, pokupio »sva plemena varvarska« i došao sa njima tamo. Sloveni se pri ovim napadima pojavljuju sa ženama i prtljagom, spremni da odmah uzmu izvesna mesta,

13

naselja i stanove. Stanovništvu se prikazuju kao gospodari s izvesnim pravima. Jedan sirski hroničar priča kako su Avari i Sloveni govorili urođenicima: »Sejte i žanjite, mi ćemo vam samo jedan deo poreza uzeti«. Fokina vladavina izazva u celoj državi ogorčenje i pobune. Svet je dobro video kakve je posledice donela njegova uzurpacija i osećao ih neposredno. Sa mnogo simpatije bi stoga primljena akcija vojničke opozicije, koja dovede na presto novog cara Iraklija (610.—641.). Ovaj car, našavši se u veoma teškom položaju u uzmeteženoj i ugroženoj državi, reši se da najpre uredi stvari na Istoku. Poreklom sa Istoka, iz Kapadokije, sa mladošću provedenom u borbama protiv Persijanaca, zahvaljujući za svoj presto četama i prijateljima iz Afrike, a videći Persijaice kako se naglo šire i osvajaju najvažnija mesta i oblasti Male Azije, on je maloazisku situaciju shvatio kao najvažniju i evu snagu upotrebio da tamo vaspostavlja i uzdigne vizantisku vlast. Borba na Istoku nije bila laka. Persija se držala neobično uporno i raspolagala je velikim sredstvima. Car Iraklije morade da napregne sve snage i sam lično da se uputi na bojna polja, kako bi rešio borbu u korist Vizantije (konačna bitka kod Ninive, god. 627.). Razvijajući glavnu snagu Carevine tamo, Iraklije nije mogao da istovremeno obraća punu pažnju severnim granicama u Evropi. Carevina je na toj strani bila ako ne potpuno otvorena, a ono svakako nedovoljno zaštićena. Poslednjih godina Fokine i prvih godina Iraklijeve vlade pao je čitav niz starih gradova, koje su Sloveni i Obri ne samo poharali nego i porušili. Posle god. 602. ne spominje se više Singidunum, stradao je Viminacium, propali su Domavium, Bistue. Za Salonu se uzima da je osvojena i razrušena između god. 612.—614.; verovatno u to doba propali su i ostali dalmatinski gradovi Narona, Epidaur i Doklea. Bes razaranja bio je opak. Stanovništvo se spasavalo ispred svirepih varvara u tvrde, dobro branjene gradove, kao Solun, ili na ostrva, gde je pristup slovenskim i obarskim četama bio manje moguć. God. 611. spominju se i slovenske provale u Istru, koja je užasno opljačkana. U legendi sv. Dimitrija kaže se da su gotovo sve oblasti Carevine u Evropi, sem Trakije, pljačkane i pustošene. Ista sudbina snašla je uskoro i tu pokrajinu, god. 619. God. 623. dospeli su Sloveni da opljačkaju čak i Krit. Njihov i obarski zalet išao je dotle da su god. 626. pokušali napad na sam Carigrad. Hagan je krenuo na tu vojnu sva sebi podložna plemena, Bugare, Gepide i naročito Slovene, među kojima je bilo i slobodnih, koji su pošli u borbu kao saveznici. Naročito je bilo mnogo Slovena na lađama, koje su imale da izvrše napad sa mora. Stiže, kaže jedan savremenik, »besni vihor neprijatelja, bljujući, kao neizmerna pučina, varvarski mulj«. Opsada, koju je trebalo da završi glavni juriš, svrši sa potpunim neuspehom. Slovenska flota, prevarena grčkim signalima, nastrada strahovito, a besan hagan, videći da bez flote ne može izvesti napad ni sa kopna, izvrši pravi pokolj svih Slovena koji se behu spasli posle brodoloma. Sloveni, u masama, počeše da beže, a njihovu uzmaku sledovalo je opšte povlačenje vojske. Tim porazom pod Carigradom završava se period slovensko-obarskih pustošenja po Vizantiji. Posle toga uzimaju maha slovenski ustanci protiv Obara i njihove uzajamne borbe. Sve dugo godina pribirano ogorčenje zbog nasilja i obarskih surovosti izbi u jakoj meri. Iskorišćavajući odlazak haganov i dobrog dela njegovih četa prema Carigradu i zaposlenost njihovu tamo, još i pre same opsade u severozapadnom delu obarske države diže se jedan deo Slovena protiv njih. Kao vođ ustanka istače se jedan franački trgovac Samo, dobro poznat među Slovenima. Ustanak, koji je počeo oko god. 624., razvio se naročito posle propale opsade Carigrada. Obarski pokušaji da ustanak uguše ostadoše bez

14

uspeha. Samo, šta više, organizova jednu vrstu slovenske države, koja je obuhvatala područje od Češke do severne Slovenije. U toj državi on je vladao do 659., uspešno opirući se ne samo Obrima nego i franačkim vladarima. Posle veće borbe koju je god. 631. vodio sa kraljem Dagobertom, Samu se, kao pobediocu, pridružio i Drvan, knez Lužičkih Srba, »knez plemena Srba, koji behu roda slovenskoga« (dux gente Serbiorum, qui eh genere Sclavinorum erant), koji je dotle bio pod franačkom vlašću. (To je najstariji spomen srpskog imena uopšte.) Samo jedino nije uspeo da od Langobarda oslobodi jedan deo alpiskih Slovena. Sem Slovena, protiv Obara se pobuniše i Bugari u Panoniji. Naročito je bio ozbiljan pokret istočnih Bugara, zvanih Unogundura, koji su stanovali od Dnjestra do Azovskoga Mora i dalje na istoku. Njihov vođ Kuvrat ili Kurt, da bi se mogao održati protiv Obara, zatraži i dobi zaštitu Vizantije. Caru Irakliju nije bilo suđeno da, posle pobede nad Persijaniima, obrati veću pažnju balkanskim pitanjima. U Maloj Aziji mesto Persije javio se jedan novi protivnik, svež, ponesen moćnim verskim oduševljenjem, sa velikim i smelim podvizima. To je pokret proroka Muhameda, tvorca islama, i odličnog pretstavnika poleta arapske rase. Od god. 630., posle njegova triumfalnog ulaska u Meku, Muhamed je postao verski i svetovni gospodar velikog dela Arabije. Njegovi naslednici, šireći islam, vrše u isto vreme i ujedinjavanje arapskih plemena, stvarajući snažnu i novom verom bliže vezanu državnu organizaciju. Stvaranje arapske države išlo je samo na štetu Vizantije, i do sukoba između njih moralo je doći u kratkom roku. Iraklije je osetio značaj Muhamedove pojave i počeo spremati se za obračun sa njegovim naslednicima; ali, umro je pre nego što je mogao da preduzme odlučnije mere. Zauzet tako cele svoje vladavine pitanjima Istoka, on je Balkanskom Poluostrvu, mada toliko važnom po Carevinu, dao u stvari drugostepeni značaj. Protiv varvarskih gomila, koje su sve dublje ulazile u unutrašnjost zapadnog i istočnog Balkanskog Poluostrva, car nije preduzimao ništa veće; jedno stoga što nije za to imao dovoljno snage, a drugo, verovatno, i stoga što je, posle prvih pustošenja, došao period nešto mirnije ili postepenije kolonizacije. Kad nije više bilo potrebe da se zemlja otima, pošto je ranije stanovništvo podleglo ili se povuklo, i kad se javlja težnja da se izvesno mesto iskoristi i na njemu ostane, onda, prirodno, razarački instinkti slabe i javlja se prohtev ličnog poseda i izvesne stabilizacije. Kolonizacije je bilo i odranije, a sad je, nesprečavana, uzimala sve više maha. Sprečiti je nije ni bilo lako, naročito kad za to nije bilo dovoljno snage na raspoloženju. Mudrost se sastojala u tome: oduzeti joj agresivan karakter i, po mogućnosti, ako ne sasvim zaštititi svoje stanovništvo od neprilika, a ono bar dovesti do izvesnog kompromisa između svojih ljudi i napadača. Verovatno je da su iz Carigrada pravljene i izvesne namerne olakšice naseljavanju Slovena, naročito posle njihova sukoba s Obrima. U Carigradu su sa naklonošću praćene borbe između Slovena i Obara. Ovi drugi bili su bolje organizovani i za Carigrad oduvek opasniji, i stoga su Grci, isto kao Kuvratove Bugare, pomagali sigurno i Slovene u borbi sa njihovim ugnjetačima. To je, uostalom, bilo već u njihovoj državnoj tradiciji da pomažu u borbi jedne varvare protiv drugih. Verovatna su svakako ona predanja, očuvana kod Konstantina Porfirogenita, da je car Iraklije upotrebio Hrvate protiv Obara i dozvolio im da se nastane na području sa kojeg budu potisli ove druge. Tako je verovatno upotrebio i Srbe, ustupivši im područja napuštena ili oteta od Obara. Što su Srbi i Hrvati potpuno potisli Obre sa područja Vizantiske Carevine može se tumačiti jedino tako što je u tom bilo i saradnje vizantiske. Isto tako vredno je istaknuti činjenicu da se posle god. 626. ne

15

spominje nijedan veći obarski pohod preko Save i Dunava; Sloveni, koji su se grupisali ispod tih reka i drugde u unutrašnjosti, čini se da su postali pouzdana brana protiv njih. U Panoniji su, međutim, posle Samove smrti, Obri ponovo ostali gospodari i pobednici. Za vlade cara Iraklija, do sredine VII veka, sav zapadni deo Balkanskog Poluostrva, od Istre do Duklje, a u unutrašnjosti do zapadne Morave i ušća Vardara, bio je preplavljen slovenskim naseljima, gušćim i ređim. I istočni deo Poluostrva od Dunava do Balkana bio je, isto tako, pun Slovena. U vizantiskim rukama ostao je ipak važni vojnički put sa Dunava u Carigrad, dolinom Morave, sa svima važnijim mestima. U Carigradu kao da isprva nisu bili načisto sa tim šta je dobio Balkan ovom novom kolonizacijom. Mnogo su se varali svi oni, tad i docnije, koji su verovali da će jedna stara i kulturno daleko nadmoćnija rasa lako iziđe nakraj sa kolonijama varvara. Broj Slovena koji su dolazili bio je, mimo običaja tih vremena, veoma veliki; njihova masa onemogućavala je otuđivanje, i ne da nije mnogo gubila od svoga etničkog poseda,nego je vremenom vršila znatne asimilacije tuđih elemenata, slabijih brojem, sa kojima je dolazila u tešnji dodir

II. GRUPISANJE SLOVENA NA BALKANU.
1. Dolazak Srba i Hrvata. — 2. Obarski tragovi na Balkanu. — 3. Tradicije stare rimske države. — 4. Smeštanje Južnih Slovena. — 5. Srbi i Hrvati. Na osnovu današnjeg istoriskog gradiva nemoguće je pouzdano utvrditi kojim su redom dolazila na Balkan pojedina slovenska plemena. Za Srbe i Hrvate, kao što ne može da se sasvim sigurno utvrdi ko je od njih pre došao na Balkan, isto tako je nesigurno i pitanje o tačnom vremenu kada su došli. Slovenski upadi preko vizantiske granice trajali su preko sto godina, koliko se mogu pratiti na osnovu zabeleženih vesti, a slovenska grupisanja i pomeranja na području oko granica Istočnoga Carstva još i više. Mi ne znamo nikako da li je među tim prvim slovenskim plemenima bilo štogod Srba i Hrvata, pošto ih od savremenih izvora ne spominje ni jedan jedini. Priče o dolasku Srba i Hrvata na današnja njihova područja spominje tek Konstantin Porfirogenit, sredinom X veka, delimično na osnovu obaveštenja svojih područnih organa, a još više na osnovu predanja, delimično još veoma živih, samih Srba i Hrvata. Po tim predanjima, koja kao sva predanja imaju smesu autentičnog i legendarnog, Hrvati su došli u Dalmaciju iz svoje postojbine Bele Hrvatske. Jedno njihovo pleme, sa petoro braće i dve sestre, otcepilo se od svoje zajednice i sa svojim narodom, savladavši Obre, zavladalo Dalmacijom. Odatle se opet otcepio jedan deo i zavladao Ilirikom i Panonijom. I Srbi su iz svoje postojbine Bojke, gde su bili susedi Hrvata, došli na Balkan, prema predanjima zabeleženim kod istog cara-pisca, u isto vreme kad i Hrvati, odnosno za vlade cara Iraklija. Jedan od dva brata, njihova gospodara u staroj postojbini, odvoji se sa pola naroda i dođe u Vizantiju, gde kao prvo naselje dobi Srpčište u solunskom tematu. Nezadovoljni, Srbi su odatle krenuli natrag; ali, pošto pređoše Dunav, pokolebaše se i zatražiše od cara nova mesta za naselja. Car im ustupi od Obara opustošena područja Srbije i Bosne, neretljansku i zahumsku oblast i Trebinje sa Konavljem. Prema tim predanjima izlazilo bi da su Srbi došli nešto posle Hrvata. Hrvati su savladali Obre, a Srbi su zauzeli samo opustele obarske krajeve, pošto su ih valjda savladani Obri napustili ili se u njima pokorili novim gospodarima.

16

Obarskih tragova ostao je u našem narodu priličan broj. Po rečima cara Konstantina još je u X veku mogao među Hrvatima da se prepoznaje njihov tip. Po njima čitav niz naših mesta još i danas nosi svoje ime. U slovenačkim krajevima imamo nazive: Vovbre u Koruškoj, koje Nemci zovu Heunburg i Hunenburg, i Obri, Obrje i Obrov po raznim drugim mestima; u Dalmaciji se pominju četiri Obrovca i grad Obrov; u bosanskoj Krajini dva Obrovca i Obrov u Pounju; u srezovima visočkom, rogatičkom i konjičkom, na području drinske i zetske banovine, nalaze se sela Obre. U istoj seoskoj opšti-ni konjičkog sreza uz Obre se nalazi i Obrina. Na Obre potsećaju u bijeljinskom srezu Velika i Mala Obarska. Kod Zagreba je postojalo jedno imanje zvano Obrov ili Obrova. Za manastir Vujan u rudničkom kraju, u Srbiji, kazuje se da se ranije zvao Obrovin. U narodu severne Dalmacije i po Lici još i danas se očuvao pridev obarski: »vikati obarski«, »ščepati obarski« kaže se kad se hoće da istakne kako je nešto učinjeno »snažno, veoma jako«. Pada u oči da su ti nazivi održani, uglavnom, na području od Drine do Jadranskoga Mora, na teritoriju stare geografske Dalmacije; ali, južna linija tog rasprostiranja ne ide ispod konjičkog sreza, odnosno ispod gornjeg toka Neretve. Tih naziva istočno od Drine i Neretve ili nema ili su veoma retki. Važna je činjenica, istaknuta uostalom još i ranije, da se i naziv bana za vladara, koji je iznad župana, javlja u prvo vreme samo na tom području; a naziv bana, zna se, dolazi od obarsko-hunskog imena Bajan i reči bajan, koja je označavala najpre čoveka imućna, pa moćna. Intenzivniji slovensko-obarski dodir i uzajamni uticaj vršen je, dakle, prvobitno u panonskoj kotlini, a posle i na celom području do morskih obala, od Istre do Neretve; uglavnom na severozapadnom delu Balkanskog Poluostrva. U istočnom delu toga intenzivnijeg dodira nije bilo. Stojan Novaković upozoravao je naročito na pojavu da ni Bugari, od VII veka unapred, pokorivši istočne Slovene, nisu mogli da dođu u tešnji dodir sa zapadnima, ni da se učvrste na zapadnom delu Balkana. On je toj pojavi pridavao veoma velik značaj. Nalazio je, u suštini, da je Balkansko Poluostrvo bilo, po nekoj dubljoj sili opravdanosti, podeljeno u dve velike sfere Istočnog i Zapadnog Rimskog Carstva i da je ta podela, i posle pada Zapadnog Carstva, još uvek imala neke imanentne snage i delovala i na Južne Slovene. U svojoj nedavnoj studiji o »Istoriskim osnovama južnoslovenskog jezičnog grananja« otišao je A. Marguljes čak i dalje, i nalazi da bi mogao tumačiti razlike između istočnih i zapadnih Južnih Slovena time što su se današnji Bugari naselili na grčkom jezičnom području, a Srbi i Hrvati na latinskom. Što Obara nema u istočnom delu Balkanskog Poluostrva u većoj meri razumljivo je stoga što su se središte i snaga njihove države nalazili u Panoniji i manje u Dakiji. Slovena, međutim, bilo je po celom Poluostrvu, od Jadranskoga do Crnoga Mora; a nemamo apsolutno nikakva pouzdana kriterija na osnovu kojega bi za ono vreme mogli utvrditi koji su od njih sišli iz Panonije, a koji sa Dunava u pojedini kraj. Nije teško sa verovatnošću pretpostaviti da su panonski Sloveni najvećim delom išli prema zapadu, a dački prema istoku i jugu Balkana; ali, nemamo nikakve sigurnosti za poreklo Slovena u dolini Morave i u dolini Vardara. U napadima na Solun učestvovali su, na primer, »svi Sloveni«, i dački i panonski i ti središnji. Neka određenija granica između njih teško da je ikad postojala; oni su se, podeljeni po bratstvima i plemenima, mešali i dodirivali i tu kao i u područjima kroz koja su prošli. Što su posle nastala među tim plemenima nova grupisanja i približavanja, tome eu bili mnogi uzroci; ali, utlavnam, svi se oni mogu svesti na nove političke prilike, i ne treba ih tumačiti kao posledicu nekih starih administrativno-geografskih tradicija. Da su na razvoj slovenskih masa vršili raznovrstan

17

uticaj konfiguracija zemljišta, kulturna sredina i etničke razlike u sastavu stanovništva onih krajeva u koje su te mase došle, razume se samo po sebi; to je, može se gotovo mirno reći, zajedno uzeto, jedna od osnovnih komponenata u obrazovanju slovenskih masa kao političkih činilaca i naroda uopšte. Mi samo ne vidimo nikakva dokaza koji bi govorio za to da je »fikcija rimske geografske organizacije«, kako kaže Novaković, štitila zapadne Slovene da postanu više otporni nego istočni; a još manje da bi se mogle osetiti etničke razlike između Slovena koji su se naselili na grčkom i onih koji su se naselili na latinskom jezičnom području. Razlike koje nastaju između jednoplemenih naselja na područjima raznih jezika i njihove civilizacije mogu biti samo kulturne i održavati se u manifestacijama civilizatorske aktivnosti dotičnih jezika, a nikako u njihovom etničkom karakteru. Sloveni su došli na Balkan kao plemenske jedinice, koje je za izvesno vreme spajala nešto vlast obarska, a nešto potreba da sa što većim brojem izvedu napade i obezbede odbranu u borbi sa Vizantiskom Carevinom. Čim su se razišli s Obrima i uspeli da ih odbiju, i čim im protiv Vizantije nije trebala dalja borba u većim razmerama, njihova zajednica slabi i postepeno se rasipa. Svako pleme nastoji da živi svojim životom. Razuđeno područje zapadnog Balkana, sa dolinama koje obično zatvaraju planine, bilo je veoma pogodno da se u njima razvija plemenski život. Stara ilirska plemena, mnogobrojna i rasuta na tom području, daju lepo svedočanstvo o istoriskoj tradiciji takve pogodnosti. Takve doline, ponegde malo proširene, kao prirodne geografske jedinice, kod nas zvane župe, obuhvatale bi, uglavnom, ili jedno celo manje pleme ili jednu celu poveću bratstveničku organizaciju. Takvo plemensko grupisanje slovensko imalo je, na ovom istom području, neposredne primere kod starinaca. I organizacija arnautskih fisova odgovara našoj plemenskoj u dinarskim oblastima. »Ne stvorivši sami ništa za političku organizaciju, Sloveni su prionuli uza vizantisku organizaciju oblasti, usvojivši i velike granice rimskoga sveta. Pošto Sloveni nisu znali ni za kakvo jedinstvo, samo se sobom stvaralo ovo usvajanje rimskih administrativnih i graničnih organizacija.« Tako je u svoje vreme tvrdio St. Novaković. Danas to tvrđenje ima da pretrpi znatne izmene. Kao došljaci na novom području, Sloveni su od starinaca primili i zadržali dobar deo starih mesnih naziva, pa, prirodno, i nazive većih oblasti, kao što su Dalmacija, Dioklitija, Istra, Maćedonija i sl. Razbijeni u manje plemenske jedinice, oni zadugo nisu imali pregleda jedne veće celine, ali su zato rano stvorili svoje nazive i svoju podelu i grupisanje malih župa. Teško bi se sad dalo utvrditi da li se granice slovenskih župa podudaraju sa nekim manjim administrativnim jedinicama stare rimske i vizantiske države; ali, stvaranje oblasti kao Zahumlje, Podgorje, Zagorje, Donji Kraji i sl. očevidno je našeg porekla. U Dukljanskoj hronici pominje se čak da je područje Hrvatske bilo podeljeno u dve velike celine: u Belu Hrvatsku (od Vinodola do Duvna) i Crvenu (od Duvna do Drača). Naziv Bele Hrvatske opominje jasno na Bele Hrvate, a nazivi Crvena i Bela Hrvatska imaju analogije u Beloj i Crvenoj Rusiji iz stare postojbine. Ta podela nije odgovarala staroj rimskoj ni po obimu ni po glavnim središtima. Područje Slavonije ili panonske Hrvatske prešlo je, isto tako, granice starih rimskih oblasti. Bosna se iz male župe razvila postepeno u nov geografski pojam. I područje Raške tek srpskom aktivnošću postaje nova političko-administrativna jedinica. Ukoliko su posle zadržavane stare tradicije, one su se prilagođavale novim odnosima; ali, promene su bile ipak tolike da se stara geografska podela jedva ponegde održavala samo sećanjem po imenu.

18

Jedna velika tradicija stare podele rimske države sa kraja IV veka, koja je ostala i održala se kroz prva stoleća Srednjega veka, a čije se posledice osećaju, dobrim delom, sve do naših dana, jeste podela u dve velike kulturne interesne sfere. Kada su Sloveni došli na Balkansko Poluostrvo, ono je celo pripadalo Vizantiji. Zapadnog Rimskog Carstva nije uopšte više bilo. Ali, ostale su tradicije intenzivne romanizacije starih ilirskih i tračkih oblasti na Balkanu, koja je vršena sistematski i godinama iz Jadranskoga Primorja i duž Save i Dunava kao glavnih rečnih komunikacionih arterija, i koja je obuhvatila ceo zapadni deo Poluostrva. Granica između latinskog i grčkog područja išla je, uglavnom, od Dunava, čija je okolina bila prilično romanizovana, sve do njegova ušća, i onda otprilike od Vidina, timočkim tokom, između Niša i Sofije na Skoplje, a od Skoplja preko Kosova na liniju Prizren-Skadar-Lješ. Kao uvek na granicama, postojao je izvestan pojas mešanja. Slovenske mase, i one iz Panonije kao i one iz Dakije, došle su u prvi mah, na celoj dunavskoj liniji, u dodir sa romanskim i romanizovanim balkanskim elementom; po prelasku na Balkan samo je manji deo Slovena, i to onaj koji se spustio u Trakiju i Maćedoniju i još južnije, došao u oblast grčke kulture. Glavno ukrštanje tih dvaju kulturnih uticaja vršilo se, prema tome, na području gde se razvila srednjovekovna srpska država. U zapadnu, latinsku, kulturnu sferu ušli su sasvim Hrvati i današnji Slovenci; uticaj latinske kulture bio je u prvo vreme pretežan i kod Srba, dok se kod istočnih Slovena u severnoj Bugarskoj oseća dosta rano sve više približavanje Grcima i uticaju Carigrada. Na Balkanu se onda vršio jedan od najprirodnijih procesa koji se javljaju u dodiru svežih »varvarskih« naroda sa pretstavnicima starijih kultura. Ma i ostali pobednici u fizičkoj borbi, varvari su podlegali kulturnoj snazi, veštini i tehničkoj spretnosti starinaca. Taj proces je bio spor; ponekad mu se, sa planom, davao i uporan otpor; ali, rezultat je manje više bivao uvek isti. Tradicije stare rimske države prihvatila je rimska crkva, i ona je, preko svojih organizacija, uspela ne samo da spase nego i da obnovi vrednost latinske civilizacije. Do god. 732. pod vlast rimske crkve spadalo je celo područje Balkana sem Trakije. Najveći deo Južnih Slovena došao je, dakle, i u tom pravcu najpre u dodir sa romanskom kulturom. Ne bi se moglo sporiti da se među nama dosta rano razvila i izvesna biološkorasna razlika usled etničkog mešanja Južnih Slovena sa drugim narodima koji su se zatekli na Balkanu ili koji su stigli na to područje u ranom Srednjem veku. Na zapadu je prevlađivalo srođavanje Slovena sa romansko-ilirskim elementima, a na istoku je, uz izvesna tračka nasleđa, došao jak uticaj bugarske krvi. Tragovi tih mešanja osećaju se, često dosta jasno, u izvesnim psihičkim osobinama, koje prirodu čine jačom od vaspitanja. Nije slučajno što su Hercegovina, Crna Gora i Albanija očuvale, po starom ilirskom tragu, još uvek žive plemenske tradicije i izvesne patrijarhalne organizacije (na pr. stočarske katune i kretanja); ili što kod Bugara nalazimo lako uočljivu oskudicu osećajnosti i u privatnom i u državnom životu. Uostalom, razlike se očigledno vide i u samom tipu. Kod Bugara se još nije izgubio tip turanskih kosih očiju i ispupčenih jagodica, dok kod brđanskih Dinaraca prevlađuje neslovenski okošt, iznad prosečnog izrastao soj ljudi, više tanane konstrukcije, često sa očima vanredne živahnosti. Balkanski Sloveni, kao gotovo svi narodi Evrope, imaju malo čistih etničkih oaza, a ukoliko ih je dosad sačuvano, najčešće su u području od središnje Bosne do Ibra, zapadne Morave i Tare.

19

Prodirući u nova područja na Balkanu Sloveni su naročito napadali na gradove; jedno stoga što su to bila administrativna i vojnička središta koja su im zadavala brige, i što su se tu nadali bogatome plenu. Težaci i stočari, Sloveni nisu imali smisla za gradski život. Stoga se i više mešaju sa stočarskim i zemljoradničkim elementom starosedelaca nego sa građanima. Velik deo značajnih starih gradova koji je propao tokom obarskoslovenskih prodiranja nije uopšte više podizan, kao Virunum, Narona, Doklea, Bistue, Domavium, Cibale, Viminacium; a novi gradovi, podizani mesto propalih, imali su za obnavljače i za stanovnike i opet romanski elemenat; tako Split koji je nastao mesto Salone, Raguza-Dubrovnik mesto Epidaura, Kotor mesto Agruviuma, Bar mesto Duklje, mada Dubrovnik i Kotor nose slovenska, istina sekundarna, imena. Jedino je mesto starog, početkom VII veka propalog Singidunuma nastao već u IX veku slovenski Beograd i, posle, mesto Emone slovenska Ljubljana. Posle opasne bujice slovenske, koja je početkom VII veka ostavljala za sobom pustoš gradova, nastala je doskora, a sigurno već tokom VIII veka, izvesna obnova. Ti obnovljeni gradovi teško bi se održali da nije bilo stalnog priliva iz susednih slovenskih oblasti, čiji su ljudi dolazili tamo ponajčešće kao radnici i posluga u želji da tu izuče razne zanate. Stanovništvo gradova u Splitu, Dubrovniku ili Kotoru bilo je nesumnjivo sa većim ili manjim procentom već u XIII veku preko polovine slovenskog porekla i služilo se u privatnom životu srpskohrvatskim jezikom; ali, moć tradicija i ugled latinsko-romanske civilizacije bio je toliki da narodni elemenat nije mogao da dođe do pravog izražaja sve do kraja XIV i početka XV veka. Narodni elemenat slovenski odneo je najzad pobedu zahvaljujući svojoj brojnoj jačini i svojoj prirodnoj ekspanziji; ali, gradsku kulturu, kao i imena starih gradova, zadržao je od starinaca. Tako su, sa malim jezičnim izmenama, ostali sve do danas stari nazivi mesta, kao Celeja-Celje, Siscia-Sisak, Tarsatika-Trsat, Jadera-Zadar, Delminium-Dumno, Risinium-Risan i dr. Mora se istaknuti veoma važna pojava da je te gradske kulture ostalo tek malo u unutrašnjosti naših zemalja, udaljenih od Primorja i od glavnih saobraćajnih arterija, Save, Dunava i Neretve. Od starih gradova u unutrašnjosti severne Srbije održao se samo Niš, a u Bosni samo Dumno; ostalo su ili mala sela i trgovišta, ili proste ruševine. »Pojedini delovi naše države (naglašavao je J. Cvijić) nisu prirodom dobro vezani, i ona nije geografska celina... Uostalom, među većim evropskim državama samo je Evropska Rusija potpuna geografska celina, i u manjoj meri Francuska.« Ova važna činjenica upadala je u oči, u izvesnoj meri, i starim narodima. Stoga dolaze pokušaji da se prirodne smetnje dobrim komunikacijama što bolje savladaju. Rimski putevi, koji imaju ishodišne tačke u Primorju, najbolji su dokaz za to. Put sa mora na Dunav, sa Dunava u Carigrad, i sa mora, suvim, na Solun i Carigrad, bili su preduslovi za održavanje rimske vlasti i pravilan kulturno-ekonomski promet. Ti putevi, sa privrednim središtima razvijenim na njima, pretstavljali su jednu od najlepših tradicija romanske civilizacije. Rimski putevi, koji su se nastavljali na one u Italiji, išli su: jedan od Istre Dalmacijom sve do Skadra, sa krakovima na Sisak, Savu i Drinu; drugi od Emone (Ljubljane) na Sirmij i dalje na more; treći, čuvena via Egnatia, od Drača preko Pelagonije na Solun. Poseban put vodio je od Dunava dolinom Morave i Marice, preko Niša i Sofije, za prestonicu. Glavno mesto na zapadnom delu Poluostrva bila je Salona, danas Solin kod Splita. Usred dalmatinskog primorja sa živopisnom i relativno bogatom zaleđinom, Salona je postala ne samo središte administrativnih vlasti za Dalmaciju nego i znatno trgovačko mesto. Za vreme cara Dioklecijana, koji je tu u blizini počeo da podiže svoj

20

veličanstveni dvor, grad postaje jedan od glavnih u celoj državi. Porfirogenit kazuje da je bio velik kao gotovo pola Carigrada. Spomen na Dioklecijana, koji je tu i umro (god. 313.) i bio sahranjen u svom mauzoleju, pretvorenom docnije u stonu crkvu, prešao je od starosedelaca i Slovenima i očuvan je u narodu onog kraja sve do danas. Nekoliko naših priča i predanja govore o caru Dukljanu. Isto tako, gotovo na celom području Jugoslovena očuvala se i uspomena na cara Trajana, koji je na Balkanu, davno pre njihove pojave, razvijao veliku aktivnost. Od istočnih careva nije, međutim, zapamćen nijedan sem Konstantina i Jelene, koje je popularisala crkva. Legenda o Justinijanovu slovenskom poreklu docnija je i to književna tvorevina. Stari grčki i rimski gradovi, koji se održavaju za celo vreme naše istorije i koji zadržavaju svoj značaj, jesu po redu ovi: Albona— Labin, Tarsatika — Trsat, Senia — Senj, Enona—Nin, Jader — Jadera — Zadar, Skardona — Skradin, Tetragurium — Tragurium — Tro-gir, Delminium — Dumno, Rizon — Risinium — Risan, Batua— Budua—Budva, Ulcinium—Ulcinj, Eliosos—Lisos—Lješ, Skodra — Skadar, stara ilirska prestonica, Medeon — Medun. Oblast Istre, južnog Norikuma i gornje Panonije dodeljivana je pri administrativnoj podeli Rimskog Carstva većinom Italiji. Taj kraj je obično služio kao prelazno područje iz Italije prema severu i istoku, kao posle i varvarima u obratnom pravcu. Područje to bilo je zbog toga izukrštano mnogim putevima, čije je ishodište ponajviše bila Akvileja. Od mesta tog područja održala su se Longatikum — Logatec, Petovio — Ptuj, Celeja — Celje, Karnium — Kranj. U unutrašnjosti Hrvatske oblast Like nosi staro ime, dok se od starih imena gradova očuvao neznatan broj. Na Savi je starodrevna Siscia — Sisak, stecište glavnih kopnenih i vodenih puteva, veoma razvijen grad, sa svojom kovnicom novca; na Dravi je Mursa — Osek. Od starih imena gradova i po Hrvatskoj i po Slavoniji očuvalo ih se relativno malo, što je i razumljivo kad se uzme na um da su tim područjem prolazile od V veka sve glavne najezde Gota, Langobarda, Slovena, Obara i Mađara, Vredi zabeležiti da ipak svi rimski tragovi nisu propali. Od naziva stare Marsonije (Brod) još je ostao trag u bari Mrsunji. Od Kukiuma je Ilok. Po slavnom gradu Sirmiju, Sermiju (Mitrovici), dobio je ime ceo Srem. To je bio najznačajniji grad celog ovog kraja od III—VI veka, sa kolonistima sa raznih strana sveta, čak i iz Male Azije, i sa jednim pravim carskim dvorom. U Srbiji je od starih gradova ostao Viminacium, koji je po oznaci castellum dobio današnje ime Kostolac; od Pinkuma je ostao Pek, od Arsena — Ražanj. Naisus — Niš je rodno mesto cara Konstantina Velikoga. Skupi pored Skoplja dobija naročit značaj od vremena cara Justinijana I, koji se rodio tu, u blizini, u selu Taurisiju. On je grad Skupi razvio i podigao na stepen metropole davši joj naziv Justiniana prima. Stari su gradovi Ulpiana — Lipljan, Stobi kod Gradskog, koji se u poslednje vreme sistematski otkopava i proučava, i Ahris — Ohrid, uz koji se spominju struge kao odvodni jarci (στρουγαι). Područje na kojem je postala današnja Jugoslavija bilo je, dakle, pretežno u tradiciji rimske državne kulture. Kada su Sloveni počeli da se smeštaju i učvršćavaju na svojim sadanjim sedištima, rimska država je bila propala i njena civilizacija ustupala je postepeno uticaju novog državnog središta sa Istoka i varvarizaciji novih došljaka. Ali, tradicije stare kulture i administracije, kojima je dugim i sistematskim radom dobrim delom uspelo da savladaju geografske prepone, bile su se toliko ukorenile da je njihovo održavanje trajalo dugo i posle pada rimske države. Na Balkanu je rimska civilizacija bila toliko intenzivna da je pripomogla obrazovanju čak i novih etničkih elemenata. Staro domaće stanovništvo romanizirano je u izvesnim oblastima, a naročito u Primorju i oko

21

Dunava, u tolikoj meri da je ono postalo gotovo čisto romansko. Rumunski elemenat, koji je proizvod balkanskih starosedelaca i romanskog etničkog i kulturnog sloja na Balkanu, neposredan je primer te rimske aktivnosti. I kod konzervativnih i u svoje planine povučenih Arbanasa uticaj romanskog elementa pretstavlja važan sastavni deo njihove opšte, pa čak i etničke kulture. Srbi, Hrvati i Slovenci našli su se, dakle, po svom dolasku na Balkan, na jednom području na kojem je kulturna tradicija bila prilično ista. Geografska nepovezanost pojedinih naših oblasti učinila je da intenzivnost romanske civilizacije nije obuhvatila podjednako celo jugoslovensko područje, ali ipak nije mogla dati drugi duh toj civilizaciji. Ta tradicija bi stoga pre mogla naša plemena još više da približi nego što bi pretstavljala jedan od uzroka našeg odvajanja, kako se to ponekad pogrešno mislilo. Proces našeg razdvajanja vršio se postepeno, pod više uticaja, u istoriskim vremenima koja možemo pratiti; on nije došao kao posledica stanja koje se zateklo, nego zbog novih prilika, težnji i uticaja, i zbog izvesnih naših osobina karaktera i navika koje smo doneli i u novu postojbinu. Pri pregledu prvih slovenskih naselja na Balkanu upada u oči njihova prekomerna rasutost. Slovenska naselja spominju se od područja Dunava u Austriji i Tirola sve do Crnog Mora i na jugu čak do Peloponeza. Ta pojava kazuje dvoje: jedno, da je broj Slovena doista bio veliki, mnogo veći nego svih drugih naroda koji su došli na Balkansko Poluostrvo; i drugo, da ti Sloveni nisu dolazili ovamo pod jednim vođstvom, sa nekim planom, kao na primer Bugari ili Mađari u dunavsku kotlinu, nego u masama, kao talasi neke velike poplave, nošeni nekim strujama koje su ih zahvatale ili koje su, slučajno ali retko, sami stvarali. Na području današnje Bugarske spominje se u VII veku osam slovenskih plemena, od kojih Severce, nastanjene prvobitno oko Varne, znamo po imenu. To pleme, poznato po takozvanoj Nestorovoj hronici, imalo je svoje srodnike u Rusiji, a spustilo se u Bugarsku očevidno ili morem ili preko današnje Rumunije. Jedan njihov deo dopro je čak do Epira. Jermenski geograf VII veka, Mojsej Horenski, kazuje da je u Dakiji živelo čak dvadeset i pet slovenskih plemena i da su, prešavši Dunav, zauzela ne samo Trakiju i Maćedoniju nego i Ahaju i Dalmaciju. Među Slovenima u Dakiji znamo za AbodriteBodriće, po kojima je verovatno dobila ime bodroška županija. Mnogo je starih slovenskih plemenskih naziva zabeleženo naročito na celom području Maćedonije. U blizini Soluna, a posle oko Pologa, behu se smestili Drugovići, čije saplemenike, Dregoviće, spominje Kijevska hronika između Dvine i Pripjata. Slovenskih Drugovića (Drogawitz) bilo je u X—XII veku i u Nemačkoj, u Altmarku. Vajuniti su stanovali, po svoj prilici, u Maćedoniji, ali su se posle pomerili prema jugu, u epirsku oblast. Brsjaci, Brziti, zauzeli su Pelagoniju, sa širokim područjem od Velesa do Ohrida. Na srednjoj i gornjoj Mesti nalažahu se Smoljani. Kijevska hronika spominje Kriviće, slovensko pleme koje je podiglo grad Smolensk, a zna se i za rusko pleme Smoljane. U Hercegovini, na zapadnoj strani Neretve, oko Mostara i u tom gradu, postoji i danas veoma jako bratstvo Smoljana, a u Pounju, u Bosni, selo Smoljana. Na jugu Grčke, u Lakedemoniji i na Helosu, spominju se Milinci i Jezerci. Nije sigurno da li su slovensko pleme i Sagudati, koji se pominju sa njima zajedno, pošto je veoma verovatno da su to možda Sakulati, Sakuli, očuvani sada sa tim imenom u Erdelju kao hunsko-mađarsko pleme. Etnički veoma izmešani, došli su oni u dodir sa Slovenima možda negde oko Karpata, pa se onda uputili sa njima na Dunav i posle na jug.

22

Na zapadu su slovenska plemena daleko dopirala. Tamo je njihova granica išla do linije Aniža—Anras—Karnski Alpi—Ponteba—Gradiška—Soča. U Tirolu, između Pregratena i Vindtala, ima mesto Das natische Loch, sa predanjem o nekim čudnim ljudima. I u Koruškoj postoje legende o entrische Lovte; to su po svoj prilici tamna sećanja na slovenske Ante. Kasnije, krajem VIII veka, šire se Sloveni dublje u Istru. Prema severu slovenska naselja samo mestimično dopirala su do Dunava; inače, kako je već tačno rečeno, »krajevi severno od Drave, sa obe strane Dunava, bili su pašnjaci avarskim hordama«. U južnoj Austriji kraj između Ensa i Pilaha zvao se u IX veku Sklavinija. Naziv sa štajerske granice Stodertal u vezi je, po svoj prilici, sa imenom severnih braniborskih Stodorana, a u imenu Forestum Susel ostao bi trag rusko-polapskih Suzelaca. Rašireno ali pasivno pleme Duljeba spomenuli smo već ranije. Dudleipa je bila čitava mala oblast među Slovencima, karantanska grofovija, uglavnom na području današnje južne Štajerske. Dva najaktivnija plemena Južnih Slovena behu Srbi i Hrvati. Srbi se smestiše najvećim delom u središnju i istočnu Bosnu, u zapadnu Srbiju do Rudnika i u područje današnje zetske banovine; uglavnom, zauzeše središnji položaj među slovenskim plemenima na Balkanu, u području visokih planina i bogate gore. Hrvati se smestiše duž dinarskih Alpa, pretežno u Lici i hrvatskom i dalmatinskom Zagorju, na domak morske obale, pružajući se postepeno u Posavinu i zapadnu Bosnu. Na svojoj istočnoj i južnoj granici Hrvati su se stalno mešali sa Srbima i pretapali se jedni u druge, a na severu i severozapadu Hrvati su bili u intimnijoj vezi sa slovenskim plemenima, od kojih su ostali današnji Slovenci. Srbi su se dodirivali na istoku i jugu sa ostalim slovenskim plemenima, koja se behu nastanila u moravskoj i vardarskoj dolini i koja im behu ili potpuno srodna ili uopšte veoma bliska. Srodnost između Srba i Hrvata bila je tolika da su ih već u XI—XII veku neki vizantiski pisci potpuno identifikovali. Jovan Skilica, a po njemu (malo izmenjeno) i Jovan Zonara, pisali su o »narodu Srba, koje nazivaju i Hrvatima«. Nije sasvim sigurno da li sličnu identifikaciju ima i Nićifor Vrienije, koji spominje »Hrvate i Dukljane« u borbi protiv Vizantije god. 1073., a ne spominje Srbe, mada je pouzdano da su Srbi učestvovali u toj borbi, dok za Hrvate nemamo za to neospornih vesti. Protiv te identifikacije Srba i Hrvata moglo bi se navesti pisanje cara Konstantina Porfirogenita, koji razdvaja ta dva plemena i povlači između njih tačno određene granice. Taj primer, međutim, nije od presudna značaja, jer se mora uzeti u obzir da je Porfirogenit pisao imajući na umu dve posebne države Srba i Hrvata, koje su postojale u njegovo doba, dok je Skilica, kao što se vidi iz navoda, davao opštu napomenu o narodu i baš polagao na to da označi mešanje Srba i Hrvata. Postoji mišljenje da je ovo mešanje bilo konkretno, na jednom određenom području, u Crvenoj Hrvatskoj. I u tom slučaju tako rana vest o srpsko-hrvatskom stapanju bila bi karakteristična za naše etničke odnose. Jer u vreme kad ih nije delila vera, a kad su ih spajali isto poreklo i jezik i zajednica interesa protiv tuđina, među Srbima i Hrvatima, gde bi živeli zajedno, i nije moglo biti drugih odnosa do potpunog stapanja i identifikovanja. To je bila, kako se voli da kaže, biološka faza njihove etničke zajednice, i stapanje je u njoj nalazilo svoj prirodni izraz. Danas među našim naučenjacima ima izvestan broj ljudi koji misle da Srbi i Hrvati nisu pravi Sloveni, nego da je to bila jedna poveća ratnička družina ili aktivan deo jednog poslovenjenog naroda koji je pokorio pasivna slovenska plemena, pa od njih primio njihov jezik ili dijalekat i vremenom se sa njima stopio, a njima dao svoje ime.

23

Istoriska analogija im je za to, sem primera sa Rusima, još i slučaj sa hunsko-turskim Bugarima, koji su god. 679. pod svojim vođom Asparuhom u relativno malom broju prešli Dunav i pokorili slovenska plemena u istočnom delu današnje Bugarske. Ime Hrvat, koje se u II i III veku javlja kao lično ime, čini se da nije slovenskog nego je iransko-sarmatskog porekla. Među imenima petoro hrvatske braće, koja se u narodnom predanju navode kao vođi Hrvata na Balkan, spominju se Klukas i Muhlo, koja, očevidno, nisu slovenskog nego tursko-iranskog tipa. I ime hrvatskog plemena Mogorovića nije naše nego istočnjačko. Da se hrvatskom imenu nađe slovenska etimologija ima nekoliko pokušaja; ali, nijedan ne može potpuno da zadovolji. U poslednje vreme profesor M. Budimir izvodi ime Hrvat od praslovenske osnove churvu. Po njemu »ime Hrvat obeležava ono pleme slovenskog naroda koje se naročito isticalo svetlim pigmentom. Churvatu spada grupi etnikona čije se onomasiologije osnivaju na boji kose i kože.« Ni za srpsko ime prava etimologija još nije nađena. Pored one polazne tačke da je hrvatsko ime neslovensko, kao dalji razlog za gore spomenuto shvatanje dolazi i ovaj socijalni momenat: kod starih Slovenaca postojao je poseban stalež zvan kasazi, odnosno po nemačkom Edlinge, čije se ime u njihovim naseljima još drži u nekoliko naziva mesta. Današnje mesto Kasaze kod Celja zvalo se u XIII—XIV veku Edling. Ime mesta Kasezi nalazilo se i u Lici još u XVI veku; ono je, kako naglašava F. Ramouš, ograničeno samo na Hrvatsku i Sloveniju. Sama reč kasaz tuđeg je porekla (K. Oštir joj je našao paralele u više starih »preslovenskih« jezika), a isprva je označavala narodnog plemića. Među Slovencima naselja tih kasaza podudaraju se potpuno sa starim naseljima Hrvata. »Neposredno pred Celovcem (piše L. Hauptman), samo dva tri kilometra ka jugu, nalazi se Kazaze-Harbah, a unutar toga velikoga kruga diže se Gospa Sveta, gde su se kasazi skupljali da ustoličavaju svoga vladara. Sva ta pokrajina je, dakle, prava župa kasaza. A to je odlučno za shvatanje njihova porekla. Jer za sedam sela ka severozapadu od Gospe Svete veli se u desetom stoleću da leže u »hrvatskoj župi«; a današnja imena svedoče da se »hrvatska župa« prostirala još dalje, preko istih krajeva kao i kasaška, te je, dakle, kasaz i Hrvat isto«. Jedan od petoro hrvatske braće, koji je po predanju doveo Hrvate na Balkan, zvao se Kosencis; to je ime, isto tako, dovedeno u vezu sa kasaz — kosęnzь. Hrvati su, dakle, oslobodili Slovence od obarskih vlasti i kao gospodari-plemići ostali u zemlji kao povlašćen stalež. Tako je, misli se, bilo učinjeno pre toga i u Dalmaciji. Trag tog hrvatskog gospodarenja nad od Obara oslobođenim Slovenima nalazi se u jednom stavu pričanja cara Konstantina Porfirogenita. Za vreme ratovanja protiv Saracena, god. 869., navodi se »da su Hrvate i ostale poglavice (gospodare) Slovena preveli u Langobardiju stanovnici grada Dubrovnika na njihovim vlastitim lađama«. »Dakle, Hrvati su se (piše isti L. Hauptman) delili još za Konstantina i narodno i socijalno od Slovena, vladajući njima kao plemstvo otkako su proterali Avare.« Nama se čini da u toj teoriji ima mnogo uopštavanja. Ako su Hrvati, svojim dalekim poreklom, i bili Nesloveni, oni su se, živeći među Slovenima, na njihovu području, pretopili davno u njih, i to svakako mnogo pre VI i VII veka, kao i Anti. Velika raširenost Hrvata u Poljskoj i Češkoj, među čisto slovenskim plemenima, kazuje dovoljno jasno da je taj proces davno počeo i davno završen. Bugarskog imena nema među Severnim i Zapadnim Slovenima, mada su oni došli u neposrednu blizinu slovenskih područja svakako nesumnjivo bar u V veku. Isto tako nema ni imena ruskog među Južnim Slovenima. Hrvati su došli na jug nesumnjivo kao slovensko pleme. Istoriski je

24

tačno da je jedan deo Hrvata naselio alpisko područje, gde danas žive Slovenci, i još dalje; primamo i to da su aktivni Hrvati oslobodili pasivnije svoje saplemenike od obarske vlasti i sami im se naturili za gospodare, pošto sličnih primera imamo u svima istorijama plemenskih odnosa, pa i kod nas samih. — Između Bugara i od njih pokorenih Slovena bilo je velikih trvenja i vidnih razlika; ljudi su se razaznavali odmah po spoljnom obliku, tragova mongolskog tipa ima kod Bugara još uvek u dovoljnoj meri; očuvani su nam ostaci starog bugarskog jezika; znamo izvesne njihove stare običaje i uređenja. A po čemu se bitno razlikuju Hrvati od Slovenaca? Zašto nijedan od toliko stranih pisaca ne pomenu ma koju razliku koja bi, ako bi je bilo, i nesviklom posmatraču morala upasti u oči? Stvar je prosta: razlike su bile male, plemenske a ne etničke; ili razlike tipa a ne rase. Ni primer uzet iz pričanja cara Konstantina nije dobar. Onde je poseban govor o Hrvatima i »ostalim slovenskim poglavarima« (τοὺς χρωβάτονς καὶ τοὺς λοιποὺς βλαβάρ χοντας) ne stoga što bi se oni delili »narodno i socijalno«, nego što su se delili politički. U X veku, kada je pisano Porfirogenitovo delo, Hrvati su imali svoju državu, a »ostale sdovenske poglavice« behu nad Srbima Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, koji se pominju po imenu i koji su imali svoju ili svoje države i oblasti. Stoga se iz tih carevih reči ne mogu načelno praviti zaključci one vrste; a i posebno, pri bližoj analizi onih reči, čovek ne bi mogao reći da je predloženo tumačenje i jedino dobro. I za Srbe se u najnovije vreme, na osnovu ne baš sigurnih podataka, javlja mišljenje da potiču iz aziske Sarmatije, negde sa srednjeg Kubana, i da su otud, relativno kasno, u I—II veku posle Hrista, počeli veća pomeranja prema zapadu. Zastupnici ove teorije nisu, naravno, mogli da objasne otkud su Srbi mogli da dopru za dva tri dalja veka čak do Labe kao Sloveni i nosioci slovenskih rasnih odlika. Glavni pretstavnik te teorije danas, N. Županić, nalazi kao najjači dokaz za nju Porfirogenitovo pričanje o dolasku Srba u Srpčište, u solunskom tematu. Kada su Srbi došli u taj kraj i tu svi mogli stati, onda njih nije moglo biti više od koje desetine hiljada. »Sve mi se čini kao da prvobitno Srpčište moramo sebi pretstaviti kao jedno vojničko logorište.« Srbi i Hrvati došli su na poziv cara Iraklija da mu pomognu suzbiti Obre, a on im je za to obećao Ilirik. Oni su došli »svakako kao organizovana vojska koja je izvršila svoj zadatak i uzela obećanu nagradu«. U ovakvom tumačenju ima izvesne nelogičnosti, koja upada u oči na prvi pogled. Ako su Srbi, kao i Hrvati, pozivani od Vizantije da se bore protiv Obara, šta će im onda vojni logor u Srpčištu, čak kod Soluna, gde Obara nije bilo i gde ih nije trebalo suzbijati? Drugo, nisu svi Srbi ni došli na jug, ni stali u samo Srpčište; njihovih naselja, sa njihovim imenom, — da ne govorimo o ostalim Slovenima, kojih je Maćedonija bila puna, — nalazi se na nekoliko raznih strana, u Epiru, Tesaliji i oko Vardara, kud ih je zanela struja pljačkaša ili doseljenika mimo one sa Lima, Drine i Morave. Dolazak Srba u Srpčište vizantiski car je izvodio sasvim jasno po etimologiji mesnog imena i po tradiciji ili kombinaciji o vezama tih Srba sa juga sa onima na severozapadu. Protiv ovih teorija o dolasku organizovanih Srba i Hrvata kao osvajačkih družina dao je F. Šišić dobru načelnu ogradu. »Istoriska praznina za puna dva vijeka, VII i VIII vijek, najjači je dokaz da Hrvati i Srbi nijesu bili osvajalačke družine na početku svoje istorije na Balkanskom Poluostrvu, nego samo dijelovi jedne velike slovenske gomile, koja dugo još nije ni pomišljala na osnivanje organizovanih država.« U tom pogledu nije ništa poučnije nego sravniti istoriju organizovanih ratničkih Bugara sa savremenom istorijom Srba i Hrvata. Dok naša plemena žive u planinskim župama i oblastima, Bugari već početkom VIII veka, samo četvrt stoleća posle svog dolaska na Balkan, posreduju u

25

borbama oko carskog prestola u Vizantiji, i njihov vladar Tervel god. 705. dobija titulu ćesara. A početkom IX veka, kad se jedva javljaju začeci srpskih i hrvatskih malih država, Bugarska počinje svoju dugu borbu o suparništvo sa Vizantijom na Balkanskom Poluostrvu, i uspeva da god. 811. skine, u borbi, glavu jednom vizantiskom imperatoru. Isto tako je aktivistička i Rusija IX veka, kad u njoj počinju svoju vladu pozvani vareški knezovi i njihova družina nad plemenima pasivnih ili nesložnih Slovena. Isti primer ponavlja se docnije sa dolaskom Mađara u Srednju Evropu. Neverovatno je stoga da bi Srbi i Hrvati, kad bi bili čisto ratnički avanturisti ili organizovane vojničke družine, izmenili svoju prirodu odjednom i bez ikakva traga, zadovoljivši se samo time da suzbiju Obre i pokore ranije naseljene Slovene. Jezična arheologija daje nam dosta određene rezultate u pogledu jedinstva dijalekata starih južnoslovenskih plemena i isključuje mogućnost da su Srbi i Hrvati došli na Balkan kao elemenat dijalekatski drukčiji od ostale slovenske mase. Naši lingvisti nalaze da su srpskohrvatski i slovenački proizvod jednog zajedničkog jezika i da su njihovi pretstavnici njim govorili i pre svog grupisanja na današnjem području. »U granicama tadanje njihove društvene zajednice (objašnjava A. Belić) dobivene su tri dialekatske nianse, kajkavska, čakavska i štokavska, od kojih su i posle toga čakavski i kajkavski dialekat razvijali zajedničke crte. Kada su njihovi pretstavnici došli na Balkansko Poluostrvo, odnos među njima promenio se u toliko što su sada čakavski i štokavski dialekat počeli da žive opštim životom, a jedan je deo kajkavskog dialekta — hrvatski kajkavski počeo da potpada pod sve jače uticaje štokavskog i čakavskog dialekta, i da se razvija zasebno od slovenačkog kajkavskog«. Prema tome, otpada ono ranije mišljenje koje se dosta dugo držalo u nauci: da su Srbi i Hrvati svojom pojavom na Balkanu rastrgli onu jezičnu zajednicu, koja je spajala krajnja južnoslovenska plemena na zapadu sa onima na istoku, odnosno Slovence i bugarske Slovene. Naprotiv, danas je očevidno da svi južnoslovenski jezici, sa bugarskim zajedno, nisu ništa drugo nego dijalekti jednog zajedničkog jezika, sa prelaznim tipovima od slovenačkog srpskohrvatskom i od srpskohrvatskog bugarskom. Mi ne mislimo reći da nije uopšte bilo na Balkanu plemenskih slovenskih elemenata koji su imali i izvesne svoje jezične osobine donekle drukčije od današnjih južnoslovenskih, naročito s obzirom na to da je bilo plemena koja su dolazila sa raznih strana slovenskog područja; ali, eto, jezičari smatraju kao utvrđeno da je glavna masa slovenska koja je naselila Panoniju i Balkan bila manje više jezički homogena, sa malim razlikama, i da je kao takva asimilovala druge grupe došljaka. Današnji naši lingvisti, dobrim delom, izrično naglašavaju da u prošlosti, u slovenskoj jezičnoj zajednici, pretpostavljaju jedan južnoslovenski prajezik. Sasvim je po tome prirodna pojava što se elemenat sa jednim u osnovi zajedničkim jezikom oseća kao celina prema tuđim narodima sa kojima je došao u dodir na novom području, prema Germanima, Romanima, Grcima, Arnautima i Hunima. Stoga je prirodno i što opet oni njih shvataju kao jednu celinu. Pa je razumljivo dalje i to što se prema zajedničkom slovenskom nazivu gube postepeno starija plemenska imena ili što zadržavaju čisto lokalan karakter. Brsjaci se, na primer, u odnosu prema tuđinu označavaju samo kao Sloveni, a njihovo im ime služi za razliku od srodnih Poljana, Mijaka i drugih. Da je tako vidi se najbolje po tome što se na Balkanu među Slovenima javlja čitav niz novih plemenskih naziva koji nemaju više ničeg starog plemenskog, nego su čisto geografski. Takvi su nazivi: Timočani, Braničevci, Jezerci, Zećani, Trebinjci,

26

Neretljani i t. d. Neretljani se, na primer, sami tako nazivaju; to nije, dakle, oznaka drugih. Međutim, ko zna koliko se starih plemenskih zajednica i naziva slilo u taj novi! Jedina dva plemenska naziva koja su se održala i postala skupna za veći niz bliskih plemena to su srpski i hrvatski. Zašto su ta dva plemenska naziva izbila mimo opšte slovenskoga? Odgovor je, uglavnom, ovaj, mada nepotpun: zato što su ta dva plemena, svakako aktivnija, sticajem prilika prva uspela da obrazuju države, i to, kako ćemo videti, Hrvati pod pritiskom Franaka, a Srbi pod pritiskom Bugara. Stvaranjem izvesne organizacije za odbranu, koja je dobila karakter državne zajednice, stvorilo se središte koje je posle, prirodno, sa svojim političkim radom i širenjem nosilo i svoje ime. Duljebi, kao pasivan elemenat, nisu pokazivali podobnosti za borbenu ekspanziju; ta pasivnost karakteriše u osnovi i njima bliske Slovence. Oni su se pokazali kao etnički veoma izdržljivi i gotovo neodoljivi, ali su politički bili bez ikakve inicijative. — Drugi činilac bilo je dinarsko gorovito područje, na kojem su se učvrstili Srbi i Hrvati. Velike borbenosti bilo je nesumnjivo i kod Slovena u Maćedoniji, ali su oni, blizu velikih središta Vizantiskoga Carstva, bili lakše na udarcu, i stoga u nemogućnosti da se nesmetano organizuju. Do Srba i Hrvata, u njihovim planinama, teško se dolazilo; a i kad se javljala opasnost, nije bilo teško spremiti odbranu. Sem toga, i Srbi u istočnoj Bosni i u Raškoj, i Hrvati u Lici, zapadnoj Bosni i severnoj Dalmaciji nisu dugo bili na putu nijednoj od sila zainteresovanih za balkanske akcije. Stoga su Srbi mogli, mimo ona slovenska plemena u dolinama koja su Bugari brzo pokorili, da se održe i čak posle i sami pređu u napad. — Najzad, pored aktivnosti, i pogodnosti zemljišta i sa njima uslovljenog brđanskog otpornog mentaliteta, koji se za dva tri veka života na tom području osetno razvio, treba uzeti na um i ovo: da je na ovom terenu bilo dosta i etničkog mešanja. U dinarskim oblastima Balkana živela su ilirska plemena, poznata sa svoje aktivnosti i borbenosti; njihov stočarski život uticao je da te stare sklonosti vremenom ne oslabe. Između njih i naših doseljenika bilo je mnogo stapanja; čitav niz naših plemena, davno pretopljenih ili još aktivnih, sa njihovim neobičnim imenima jasno svedoče o tome (sr. Kuče, Mataruge, Pipere, Malonšiće, Katunjane i sl.). Etnički i psihički uticaj ratobornih i preduzimljivih Ilira, odnosno posle Vlaha i Arnauta, osetio se i među Srbima i među Hrvatima. Kod Slovena koje su Bugari pokorili takav je uticaj nedostajao. U romanskim gradovima Dalmacije i u obimu njihova kulturnog uticaja ostao je ove do kraja Srednjega veka u upotrebi samo opšti naziv slovenski i Sloveni, koji je služio kao etničko obeležje za naše pretke. Poznata obala u Mlecima zove se Riva dei Schiavoni. Dubrovački pisci svoj jezik zovu stalno slovinskim. Posebno srpsko i hrvatsko ime zadugo se uglavnom poklapalo sa obimom političkog širenja i uticaja srpske i hrvatske države. Izuzetak od toga nalazimo jedino u Bosni, u prvoj polovini XIII veka, gde se u službenim aktima, za razliku od romanskog elementa, stanovnici Bosne nazivaju Srbima, svojim plemenskim imenom, mada su odavno već imali svoju posebnu državnu tvorevinu. Ali, i taj izuzetak možemo razumeti kad znamo da je Bosna od X veka bila poduže u zajednici sa Srbijom, i da im je stanovništvo u stvari plemenski isto. Posle će, kad bosanska država ojača, geografsko plemensko ime Bošnjani početi da se upotrebljava, ako ne kao etničko, a ono sublizu kao nacionalno obeležje. Da bosanska država nije propala već u XV veku i sa njom uticaj njene državne organizacije, pitanje je da li mi ne bi, pored srpske i hrvatske političke individualnosti, imali još i bosansku. Između sfera srpskog i hrvatskog političkog domašaja postojali su, kako je V. Jagić tačno

27

isticao, prostrani pojasevi gde se nije zadugo upotrebljavalo nijedno od ta dva imena, nego samo staro obeležje: slovensko. To je bila, na primer, cela stara Slavonija sve do Štajerske, kao i područje rano za sebe odvojene Dubrovačke Republike. * U izvesnim plemenskim predanjima ostalo je ponešto tragova o postepenom osvajanju novih plemenskih organizacija, o potiskivanju starijih elemenata i o mešanju sa njima. Ta predanja nisu, naravno, čista i ne odnose se uvek na ovaj najstariji deo prošlosti; ali, ipak se delimično vežu za nj i ukazuju, dalje, na to da su i u samom narodu ti procesi osećani i pamćeni kao krupne i bitne izmene. Na mnogo strana u našem narodu priča se da su ranije, kao najstariji stanovnici, u balkanskim zemljama jugoslovenskog područja živeli Grci i da su kao njihovi tragovi najobičnije ostala grčka groblja sa velikim stećcima, — ali nije potpuno sigurno da li je to predanje u narodu stvarno narodno ili je došlo saopštavanjem učenijih. Mnogo neposrednija su predanja u području današnje zetske banovine, gde je plemenski život bio naročito razvijen i sa svojim duhovnim nasleđem trajao sve do naših dana. Među Bjelopavlićima i plemenima Nikšićskog Polja, Župe, Banjana, Grahova i Katunske Nahije priča se da su kao najstarije pleme tih oblasti živeli neki Španji — Špani i da su posle njih došli slovenski Lužani. Ti Lužani su, veli se, bili »stari Srbi« i zahvatili su prostor od Morače do Nikšićskog Polja i planine Garča. Pokrvili su se ljuto između sebe i postali su tako lak plen novih plemenskih organizacija Bjelopavlića i delimično Pipera i Bratonožića. U dolini Lima još do naših dana trajala je izvesna netrpeljivost između Vasojevića i Srbljaka. Vasojevići su i po predanju i po osećanju srpsko pleme, a kod Srbljaka se zadržao istoriski najstariji oblik srpskog imena (Srьblinь). Predanje govori da su sukobi između njih došli otud što za oboje nije bilo mesta na istom području. Jedan ispitivač naselja (A. Jovićević) kazuje kako Vasojevići »ne samo starosjedioce, već i nove pridošljake, ma odakle bili, nazivaju imenom Srbo ili Srbljak, a to su nazivi koji kod njih, po njihovom shvatanju, imaju prezrivo, unekoliko pogrdno značenje«. Neobično je tvrđenje jednog drugog ispitivača Vasojevića i njihovih običaja (d-ra I. Jelića) da su baš Vasojevići »nadenuli« srbljačko ime starijem stanovništvu limske doline, Lužanima, Bukumirima, Macurama, Španjima i »Latinima«. Otkud ta pojava da srpski Vasojevići srpskom imenu dadu prezirno značenje? Sama plemenska borba ne bi bila dovoljno objašnjenje za to. Stoga će biti verovatnije ovo tumačenje: kao čistije bratstveničko i mlađe pleme Vasojevići su osećali razliku između sebe i onih smešanih raznoplemenika, slovenskih (Lužani) i neslovenskih, koje je vladajuće srpsko pleme, osvajajući i asimilujući ih, pribralo pod svoju vlast i naturilo im svoje srpsko ime. Veoma je važna činjenica da su svuda u Crnoj Gori, kako saopštava J. Erdeljanović, i stara plemenska imena Bukumira i Lužana postala podrugljiva. Vasojevići, kao i Bjelopavlići, daju primer mlađih plemenskih organizacija, koje počinju svoju aktivnost pošto je glavno srpsko pleme uvelike uspelo da se afirmira na svom novom području i da njih omogući; oni su se prema tom starijem elementu, koji se vremenom trošio, osećali homogeniji, jedinstveniji, svežiji i, prema tome, superiorniji. Ali, nisu ipak mogli da se otmu njegovom neodoljivom uticaju. To ime, koje su nipodaštavali, ipak su primili kao skupniju oznaku čitave zajednice, i kad se u Vasojevićima kaže srpsko onda to znači vasojevićsko i srbljačko zajedno. Ime plemena koje je omogućilo da se stvori država osvojilo je pomoću te državne organizacije nad imenima drugih plemena i oblasti, pored svega toga što su mestimično izvesna plemena i

28

jača bratstva uspevala da se prema pretstavnicima glavnog plemena osete kao svežiji i ekspanzivniji elemenat. Oko Tare i Lima, priča se, bilo je staro pleme Kriča kao jedna grana većeg plemena Mataruga, po kojem je dobio ime Kričak i čitav kraj od Kolašina do Plevalja. Njih su, posle dugih i krvavih borbi, po tradiciji, potisli Drobnjaci, koji se kao stanovnici Jezera javljaju krajem XIV veka. Tuđa imena, koja se pominju u tim na-rodnim predaaima, mogu se pouzdano utvrditi na ovom području. Ime Špana dalo bi se tumačiti poznatim nazivima iz kruga antičke mediteranske onomastike, kao što su etrursko Spanius ili Španija (Hi-spania); ali ovde, kod nas, ja upozoravam i mislim pre na arbanaško pleme Spana, koje se javlja u oblasti oko Skadra i Drivasta početkom XIV veka i koje se već tu, ako ne i pre, intenzivno mešalo sa Srbima. Mataruge su očevidno neslovenskog porekla; među Arnautima poznata ja moćna porodica Mataranga, koja oe pominje od XIII veka. Pleme Mataruga pominje se češće u XIV veku; ime njihovo nalazi se još u mesnim nazivima kao što su poznata banja Mataruge kod Kraljeva ili selo Mataruge čak na Stonokom Poluostrvu. Macure potsećaju na arbanaške Macarke ili Macreke, a možda su i neko naše pleme sa severa iz oblasti Mazura.1 Njima narod negde pripisuje stara groblja sa stećcima. Tračka reč krisio i ilirska krüsi upućuju nas na Kriče, koji bi, prema današnjem albanskom, bili crni ili crnokosi ljudi. Potomci starih Kriča žive danas kod Nefertare kao pravoslavni i muslimani, i odelom, koje im je isto, još uvek se vidno razlikuju od Drobnjaka. U jednom albanskom aktu iz god. 1304. pominju se Leceni, t. j. Latini (po arnautskom l’etin = Latinin, katolik), koji su svoje ime dobili po veri. Očevidno je, dakle, da se u narodnom predanju očuvao spomen na davne nazive plemena sa kojima su oni na ovom području dolazili u dodir ili u sukobe. Ponekad se i čisto srpska plemena javljaju pod nekim od starijih tuđih naziva. Mrkojeviće u Prapratnoj nazivali su susedni Arnauti i po njima Mlečani Pamal’ocima, Pamaliotima, imenom u kojem je očuvan stari arnautski naziv mal’ok = brđanin. Upada u oči da nove plemenske organizacije kao Zupci, Banjani, Drobnjaci, Maleševci, Ćeklići, Ozrinići, Bjelopavlići, Vasojevići, mada su razvijene iz stočarskih katuna, nose pretežno srpska imena za razliku od tih starih većinom tuđih i mešanih. Starije srpske organizacije osvajale su poslovenjujući pojedina plemena na koja su nailazile; ali, zadržavale su njihova imena kao tradicionalna, onako isto kao što su zadržavale imena mnogih reka, planina i mesta. Njihov glavni uspeh bio je u tom što su ta plemena vremenom potpuno posrbile i dale im opšte srpsko ime kao gospodujuće i državno. Poslednji uspeh postignut je u toj staroj tradiciji sa starim plemenom Kuča, koje je još u XVII veku bilo pretežno arbanaško. I srpskohrvatska imena starih plemena koja pominje narodno predanje nisu slučajni proizvod neke kombinacije. Ime Lužana poznato je dobro iz Hronike popa Dukljanina; oni su ranije imali svoju Lušku županiju severno od Skadarskog Jezera. Njihovo ime pominje se u istoriskim izvorima do sredine XV veka; poslednji im je poznati spomen iz godine 1455. Među Hrvatima dugo se pričalo da ih je na Balkan
1

Izvesnih spomena na stare narode sa kojima smo bili u vezi u našoj staroj otadžbini ili na putu prema Dunavu ima kod nas i inače, u toponomastici ili u ličnim imenima. Ime Šeremet, često u Bosni i kod Rusa kao porodično, dovodi A. Soboljevski u vezu sa Sarmat. U bilećskom srezu zetske banovine postoji Hina Glava. Oblik Hin (Hыnь) nesumnjivo je stari naš oblik za Hune.

29

predvodila pored petoro braće i još jedne sestre devojka Buga. Pleme Bužana postojalo je, doista, i u staroj domovini oko reke Buga i u novim balkanskim oblastima. Između Otočca i Gospića sterala se stara Buška župa sa glavnim gradom Bužinom. Na staro pleme Lučana potsećaju hrvatska sela Lučani kod Ogulina i Lučane kod Sinja. I Sansku župu u Bosni dovodi V. Klajić u vezu sa Sanom u Galiciji, kao i mesta Premišlje i Primišlje kod Slunja sa Pšemislom. »Takovo opetovanje topografskih imena nije ništa slučajno i samovoljno, nego se osniva na prastarom običaju da iseljenici redovno nazivaju rijeke, gore i naselja u svojim novim obitalištima imenima iz svoje stare domovine. Imena Duljebska rijeka, Bužani, Lučani, Sana, Lomnica, Bistrica, Premišlje ili Primišlje, jasno dokazuju da su tako i stari Hrvati činili prigodom seljenja iz zakarpatskih krajeva u rimsku Dalmaciju«. Još pre Klajića izneo je F. Rački čitavu listu primera kao potvrdu za to. Na pr. imena reka u Poljskoj i kod nas: Obra, Mlava, Pšinja ili klasična slovenska Morava. U Hercegovini se nalazi Dunajec, kao i u Galiciji. To ove, naravno, ne može biti slučajno. U porodici srpskog humskog vladara Viševića postojalo je predanje, zabeleženo još u X veku kod Konstantina Porfirogenita, da su u novu otadžbinu stigli sa Visle. Grigorije Božović kazuje da sve do naših dana postoje među Mijacima, istina sad »izbledela«, pre-danja o »njihovoj prapostojbini, o Galiču, Galiciji, Poljskoj«, »da su ovamo došli kao pleme« i da su im rođaci: Poljaci, Nakoličani, Župjani i Brsjaci. Ovi podaci zaslužuju naročitu pažnju i izvesnu potvrdu dobijaju dugo osporavani navodi vizantiskoga cara: da su Srbi i Hrvati došli u svoju novu otadžbinu iz Bele Hrvatske i Bele Srbije, koje su se, po njegovim dosta neodređenim granicama, nalazile uglavnom u slivu Visle. To su, nesumnjivo, najstarija naša predanja o naseljima i seobama. Da li je jedan deo tih »belih« Srba i Hrvata krenuo na jug u zajednici sa nekim drugim pokretom od onih čestih pohoda pre VII veka, ili tek u VII veku kako bi izlazilo iz Porfirogenitovih pričanja, teško je nesumnjivo utvrditi, i mi tu sada ne bismo mogli izneti ništa drugo sem golih kombinacija. Jedino ako bi se ta predanja uzela za polaznu tačku, može se sa dovoljno sigurnosti reći: veoma teško bi se moglo dogoditi da ti daleki vislanski »beli« Srbi i Hrvati polaze na jug u VII veku, kao saveznici Vizantije, a da pre toga nije bilo bližeg dodira sa njima ili njihovim saplemenicima negde neposrednije. Vislanski Srbi i Hrvati mogli su da se obračunavaju sa Obrima, i da čine i tako usluge Vizantiskoj Carevini, na nekom području geografski mnogo bližem svome nego što je daleka Dalmacija. Da siđu baš na Balkan, usred sukoba s Obrima u VII veku, ne čini se mnogo verovatno, jer bi oni imali, u tom slučaju, da iz Galicije pređu preko velikog dela obarske države. Stoga nam izgleda mnogo bliže istini mišljenje da su Srbi i Hrvati već bili među slovenskim plemenima koja su se nalazila na domaku vizantiskih granica i da su za vreme ustanka u borbi s Obrima dobijali, možda, samo pomoć od svojih udaljenijih saplemenika. Za Hrvate bi se moglo sa priličnom verovatnošću uzeti da im je izvestan priliv snaga mogao dolaziti delimično preko Samova područja i sa Samom u vezi. Tako bi se moglo protumačiti kod Porfirogenita pomućeno i hronološki poremećeno predanje da su, prošavši kroz alpiske krajeve i oslobodivši Slovence u Karantaniji, sišli odatle u Dalmaciju i potisli Obre. Sasvim je razumljiva pojava da je velika rasutost Slovena na Balkanu morala dovesti i do izvesnih etničkih gubitaka. Svi suviše izloženi delovi, koji su upali u kompaktne tuđe celine ili se suviše udaljili od svoje plemenske matice, morali su pre ili posle da se odnarode i pretope u veće zajednice koje su ih okružavale. Slovenski elemenat uneo je nesumnjivo mnogo svoje krvi u stanovništvo stare Grčke i zanovio ga

30

je, ali se u njemu i izgubio. Isto tako veliki su gubici bili i na zapadu, gde su se mase Slovena vremenom ponemčile. Na istoku, Sloveni su dali svoje obeležje hunskim Bugarima, koji su bili u manjini prema njima, ali su primili, kao pokoreni, njihovo ime i njihovu organizaciju države. Od naroda koje su Sloveni zatekli na Balkanskom Poluostrvu, oni su imali neposredno dodira najviše sa romanskim elementom, čija su mesta uglavnom zauzeli. U Primorju, gde je taj elemenat bio kompaktniji, kulturniji i u dodiru sa svojim ostalim saplemenicima, on se održao gotovo kroz ceo Srednji vek i znatno je uticao na državne poslove Hrvata i Srba. U unutrašnjosti, gde je romanski elemenat bio rasplinut, on se dobrim delom stopio sa slovenskim došljacima, davši im svoj naziv Vlaha kao oznaku ne plemenske pripadnosti nego stočarskog zanimanja. Taj proces stapanja trajao je dugo i završen je uglavnom tek za vreme Turaka. Bio je svakako brži na istoku, u srpskim planinama, gde se svet zanimao poglavito stočarstvom. Upada u oči, međutim, da se u Primorju rumunski balkanski pastirski elemenat dugo odvajao od romanskog, pretežno gradskog s italskim poreklom, i da je bio daleko raširen. »U XII veku on je preko Istre sezao čak do Taljamenta«. M. Šuflaj nalazi za Rumune da njihova »tamna, pastirska, slovenskom elementu tuđa krv, u kojoj drijemaju instinkti ilirsko-tračkoga pradoba, tvori glavnu komponentu violentnoga dinarskog tipa kod Arbanasa, južnih Srba i južnih Hrvata«. Pored Vlaha stočarstvom su se na Balkanu bavila još naročito i albanska plemena, koja su svoje ime dobila po plemenu Arba ili Alba oko grada Albanopolja. Naziv Goge ili Gege, koji je dan izvesnim albanskim plemenima, došao je radi njihove veze sa Vlasima. Albanski etnički elemenat znatno se mešao sa našim naročito u području stare Duklje, oko reka Zete i Drima, i dao je veoma zanimljiv etnički i rasni spoj. Sa Grcima su stari naši slovenski preci dolazili u dodir u jugoistočnim oblastima današnje vardarske banovine i u manjoj meri na području oko Morave i Kosova, gde je dosta dugo trajala grčka vlast, ali gde je grčko stanovništvo bilo prilično proređeno. * Velika slovenska rasutost na Balkanu može ponajbolje da se protumači njihovim načinom života. Sloveni su odavno navikli da žive bez čvršće organizacije, uglavnom plemenski, ne priznavajući među sobom ničije vrhovne vlasti. Stari pisci VI i VII veka govorili su za njih da »od starine žive u demokratiji«, odnosno da »žive bez vlasti, u međusobnoj mržnji, i ne poznaju reda«. Sama demokratija, nesumnjivo, ne bi bila nikakvo zlo; stara Atina, zna se, zahvaljuje baš toj vrsti uprave svoj najlepši polet. Zlo je bilo u slovenskoj primitivnosti. »Kod njih (piše jedan oštrovidi Vizantinac s kraja VI veka) vlada razlika shvatanja, pa se ili ne slažu, ili ako se i slože ipak drugi prekoračuju brzo ono što se odredi, pošto su svi strasno jedni protiv drugih i pošto niko nije voljan da ustupi drugom«. Tu rasutost i surevnjivost obilato su iskorišćavali mudriji protivnici kod svih naroda gde god se ona javljala. »Neka bi kod ovih naroda (pisao je Tacit za Germane) još zadugo bilo ako ne ljubavi prema nama, a ono bar međusobne mržnje! Kako za našu državu nastaju već poslednja vremena, najbolje još što nam sreća može da pokloni jeste nesloga među neprijateljima«. Ali, ta germanska plemena, čijoj se međusobnoj mržnji Rim tako radovao, stvorila su već krajem VIII veka, na ruševinama Zapadnog, novo Carstvo sa svojim pečatom. Sloveni su, međutim, bili još i tada u onakvom stanju u kakvom je Tacit gledao severne susede. Sloveni nisu izvukli dovoljno pouke iz svog iskustva s Obrima i, čim je prošla opasnost borbe za samoodržanje,

31

nastavili su stari život plemenske podvojenosti. Poslednje primere takvog života, sve do XIX veka, daje u dovoljnoj meri istorija Crne Gore i njenih plemena. »U Crnoj Gori (pisao je Vuk Karadžić po neposrednim obaveštenjima) ima tragova svijeh oblika uprave, pa i opet je ovo u Evropi možda jedino društvo ljudi koje nema nikakva praviteljstva u pravom smislu te riječi«. Ova rasutost i život u plemenskim organizacijama imali su kao posledicu nemoć Slovena da se odupru napadima raznih osvajača, kao Obara i Bugara, mada su ovi inače bili brojno daleko slabiji od njih. Tako su i Varezi mogli da zagospodare Rusijom. Sa druge strane, takav način života razvio je naročitu ljubav za slobodu. Ovu crtu u karakteru Slovena zapazili su i ističu mnogi stari pisci. Jedan vojnički vizantiski spis sa kraja VI veka izrično navodi kako se Sloveni »nikako ne daju u ropstvo ili podaništvo, a naročito u svojoj zemlji«. Pojedina slovenska plemena imala su svoje plemenske glavare. Veoma je karakteristično, međutim, da za nazive vrhovnih ili većih gospodara nisu imali narodnih slovenskih izraza, očevidno stota što takvih gospodara prvobitno nije ni bilo. Naziv župana izgleda da je hunskog porekla, jer se javlja u natpisima u Nađ Sent Miklošu, po tragu Atilinom. Naziv bana došao je iz obarskog, kao knez iz nemačkog. Po imenu i ugledu Karla Velikog došlo je metatezom od Karl — kralj. U svojoj Hilandarskoj povelji pisao je još Stevan Nemanja kako je »bog premilostivi utvrdio Grke da budu carevi, a Ugri kraljevi« i kako je svakom narodu dao vlasti po njegovoj prirodi. Njemu je podeljeno od boga da bude veliki župan; tom klasifikacijom on ujedno određuje i skromni položaj srpskog naroda. Nasleđe u glavarskoj porodici nije bilo utvrđeno. Ima poviše primera, karakterističnih za Slovene, da vlast i oblast nasleđuju svi sinovi iza oca, dva, tri, pa i četiri, pa je dele; isto tako ima primera da roditelji sami, još za života, dele svoje nasleđe. To je veoma često dovodilo do borbi, a uvek je pretstavljalo cepanje snaga. Nije se nikad rado gledala centralizacija vlasti. Nama stoga ne izgleda mnogo verovatno pripovedanje o slovenskoj zadruzi kao staroj organizaciji sličnoj pčelinjoj, i pre smo skloni primiti mišljenje da je zadrugarska organizacija došla docnije kao posledica novih ekonomskih prilika i novih socijalnih primera. Sa plemenskim životom uslovljen je naročito kult tradicionalizma i u ličnim i u duhovnim stvarima. Kod prvih on se izražava posebno u poštovanju kolenovića i u nezgodnom položaju onih koji su inokosni ili došljaci; a u drugom u opštem razvijanju plemenskih predanja. Ova se u našim oblastima s očuvanim plemenskim životom neobično neguju i čine glavni fond duhovnog nasleđa. I reči plemenit i plemić, kao oznaka nečeg boljeg, izraz su poštovanja utvrđenog patrijarhalnog morala i kulta plemena. Glavno telo narodnog odlučivanja bio je njegov sabor ili zbor. Od župskih skupština, proširivanjem teritorija, razvili su se državni sabori. Vlast tih sabora bila je prilično nejednaka. Oni su ponekad birali vladare, makar i čisto formalno; tako je god. 1076. u Hrvatskoj kralj Dimitrije Zvonimir na saboru izabran za kralja. U Srbiji značaj sabora još nije dovoljno proučen i utvrđen. Zna se da se Nemanja zahvalio na prestolu na velikom državnom saboru, i da je Dušanov Zakonik objavljen isto tako na saboru. Na Nemanjin sabor, piše Stevan Prvovenčani, behu pozvani, pored episkopa, starešine, upravni knezovi, vojvode i vojini. Međutim, sebrima nije bilo dozvoljeno održavanje zborova. Dobar deo starih srpskih sabora za Nemanjića, ukoliko su poznati, imao je

32

karakter svečanih skupova; ali, bilo je ipak i pravog »saborisanja«. Takav slučaj je, na primer, sa Nemanjinim saborom protiv bogumila gde se izrično spominje i »raspra«; ili sa Dušanovim saborom u Prištini, po dolasku Kantakuzenovom, gde je trebalo ubeđivati učesnike da se pridobiju za izvesno gledište. »Sa staleškim saborima moćnoga plemstva na Zapadu (razlaže na jednom mestu N. Radojčić) nemaju srpski sabori za prvih Nemanjića ni izbliza onoliko sličnosti kao sa vizantiskim carskim konzistorijem, od kojega se, koliko se iz izvora vidi, najviše razlikuju prisustvom vlastele. Ali, vlastela nema na saborima više prava od ostalih činovničkih učesnika. U Raši je u to doba sva vlast u rukama vladara, isto onako kao i u Poljskoj za prvih Pijastovića«. Posle Dušana, kad centralna vlast slabi, sabor dobija stvarno veći značaj. Izgled malih plemenskih sabora u Primorju znamo po opisu poljičkih skupština kod Splita. Održavane pod vedrim nebom, pod Gracem kod Gate, zborove su sačinjavala samo plemenita gospoda tog kraja, koja su se skupljala na određeno mesto, »zborišće«, gde su raspravljala o uređenju i zakonima svoje oblasti i vršila sudsku vlast. U naročitim slučajevima tu se docnije sazivao »zbor podimni«, t. j. sa pretstavnicima svake kuće u kojoj vatra gori (»po dimu«). Lep opis plemenskih skupština u Paštrovićima ima Ljubiša u svom Kanjošu Macedonoviću. »Na sred primorja općine paštrovske ima jedna mala luka, pusto žalo, koju ljudi i dan današnji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke... Četiri suđe i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan čovjek, slobodno i na poređe izabrani, sjedili bi pod jednom međom vrh pijeska, a ostali domaćini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijećali i sudili o najvažnijema poslima«. Česti su zborovi u trebinjskoj oblasti, ali tu nije sasvim sigurno ko je eve imao prava da na njima učestvuje. Da su tamo dolazili i domaćini iz puka ima nekoliko nesumnjivih dokaza. Skupština u Kučima bivala je obično na Markov-dan, na visoravni Rogama. Na nju su dolazili svi vojnici iz plemena, naoružani. U Drobnjacima još se i sad zna »Zborna Glavica«. Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike. Vuk Karadžić, pominjući plemenske, nahiske i opštu skupštinu crnogorsku na Cetinju, kazuje kako je na njima pojedinac, »naročito ako je bio iz jake porodice«, »protiv stotinu glasova mogao reći« da nešto ne prima. Tako nije bivalo uvek i svuda, naročito ne kad je skupštinu vodila jaka ličnost ili kad je trebalo rešavati o nesumnjivo životnim pitanjima naroda; ali da je i izuzetno dolazilo do takvog izdvajanja i svojevoljnosti najbolji je dokaz koliko su stare osobine slovenske nediscipline imale jaka korena i kako su izbijale čim se za to dala prilika. Već je za stare Slovene primetio jedan pisac VI veka (Jordanes) da im se »imena menjaju prema različitim porodicama i mestima«. Ta osobina, koja se inače ne bi mogla složiti sa utvrđenim plemenskim tradicijama, javlja se u obilatoj meri kod Južnih Slovena i postaje i za njih veoma karakteristična. Poznata je činjenica kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto župa Vrsinje, Onogošt ili Papratna javljaju Zupci, Nikšići, Mrkojevići. Od tri hrvatska plemena Kremeničana, Tišemira i Limića postaju, opet, obratnim procesom, Poljičani, prozvani tako po poljičkoj župi. I među samim bratstvima dosta su česte mene pojedinih rodova. Narodno plemensko predanje, naročito živo u Hercegovini i Crnoj Gori, pamti donekle njihove rodbinske veze i njihovo poreklo; ali, dosta često ih i meša i pretvara u legendu. Veoma staro je, na primer, ono predanje što kao rodonačelnika Bjelopavlića označava Belog Pavla; izvesni tragovi toga predanja vode čak u XII vek. Crnogorska dinastija Petrovića Njeguša izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Nikšića i

33

njeguških Banjana stigla pod Lovćen, a kao rodonačelnike označavala je dva brata Rajiča i Heraka. Od Heraka potiču, kažu oni, Petrovići, Popovići, Kustudije i dr., a od Rajiča Radonići, Žutkovići i dr. Njeguši se, međutim, spominju već u prvoj polovini XIV veka, na istom području gde se nalaze i sada, i to kao podanici braće Đuraševića. Konstantin Porfirogenit saopštava predanje kako je Hrvate vodilo u novu postojbinu petoro braće: Klukas, Lovel, Kosencis, Muhlo i Hrvat, i dve sestre, Tuga i Buga. Ma čijeg bilo porekla ta imena među Hrvatima, ona su u narodu doista postojala i ostavila trag. Vizantiski car nije ih izmislio. Po toj braći i sestrama, mi pored ranije pomenutih Bužana možemo potsetiti na plemena Tugare i Tugomiriće. J. Modestin upozorava, ne bez razloga, na lokalne nazive u Lici Kukljić i Mohljić i na imena Kosinj i Lovinec, možda od Kosencis i Lovel. U XII veku broj hrvatskih plemena porastao je na dvanaest. Ona su se smatrala kao matica svega ostalog plemstva i kao vrhovni deo hrvatskog naroda. Ta plemena imala su »u svojim rukama sva politička prava u državi hrvatskoj; između tih plemena birali su se bani hrvatskih banovina i župani hrvatskih župa, njima je napokon pristajalo pravo birati kralja kad je vladajuća dinastija u kraljevstvu izumrla«. Ta plemena behu: Kačići, Kukari, Šubići, Čudomirići, Svačići, Mogorovići, Gusići, Korinjani, Lapčani, Poletčići, Lasničići, Jamometi i Tugomiri. Neka od njih imaju svoje ime po gradu ili kraju iz kojega su, tako Korinjani po starom gradu Koriniju ili Lapčani po Lapcu, iako oba plemena behu istog porekla. Od tih plemena dugo se govorilo o moćnim Kačićima, Grci čak govorahu za njih τὸ Κατζικίων ἔϑνος: oni su živeli uglavnom u Neretvanskoj Krajini. Od njih su se razvili: Miošići, Žarkovići, Andrijaševići, Stipići, Petkovići i dr. Do najvećeg značaja došlo je u hrvatskoj istoriji pleme Šubića iz bribirske župe. Od humskih bratstveničkih organizacija jedna od najrazgranatijih i jedna od najtrajnijih, koja je doprla do naših dana, još uvek jaka, jeste ona Ljubišića-Ljubibratića. Jaka plemenska organizacija behu i katunske Bjelice, čijih se naselja, dosta velikih, nalazilo od XV veka u Konavljima i posle u hercegovačkom Dabru. Plemenski život kod nas je najbolje održan u Crnoj Gori, gde njegove tradicije još traju. U Katunskoj Nahiji, na primer, tačno se još i sad znaju međe i pripadnost rodova njihovim plemenima: Njegušima, Ćeklićima, Bjelicama, Cucama, Ozrinićima ili Čevljanima, Pješivcima, Zagaraču i Komanima. U Crnoj Gori jedino Lješanska Nahija nema podele na plemena; u njoj se pamte samo tri »komuna«, »po zajednicama u gori i paši«. Od drugih naših pokrajina nema nikakva traga razvijenijoj plemenskoj organizaciji u severoistočnoj Bosni, istočnoj Srbiji, Slavoniji i Vojvodini. Glavni uzrok za to biće najpre i ponajviše u samom terenu, gde je, u bogatim i širokim dolinama, prosto nemoguće provesti onakvo prirodno razgraničenje bratstava, plemena i župa, kakvo su davali klanci i uvale dinarskog sistema. Drugi je, isto tako važan, razlog i taj što je pomeranje stanovništva u tim dolinama kao glavnim prometnim putevima i zbog bogatstva naročito privlačnim tačkama bilo mnogo intenzivnije nego u sporednim i teže pristupnim zapadnim gorama. Države slovenske na Balkanu nastale su kod Srba i Hrvata u području dinarskog sistema i plemenske organizacije. Ukoliko su plemena, zbog težnje za što više svoje i pojedinačne vlasti, dugo smetala da se razvije jedna državna celina, utoliko su, po prirodnom paradoksu da se krajnosti dodiruju, u času opasnosti bila i najbolja podloga za stvaranje celine. Plemenske organizacije već su postojale, i kad je došlo do nevolje trebalo je samo naći načina da se one združe, pa da se ubrzo dođe do veće zajednice. Tako je i bivalo u prošlosti, ali nikad za duže vremena. U našem narodnom životu, posle

34

toliko iskustava, mi smo, ako ne još i danas, ali svakako do nedavno bili dobrim delom u fazi plemenskog grupisanja. Male plemenske jedinice izgubile su se, istina, manje više u većim (pred našim očima zbiva se takav proces pretapanja Bunjevaca), ali su i te veće dugo zadržavale mentalitet malih. U našoj plemenskoj organizaciji upada stalno u oči broj dvanaest. Kao dvanaest bibliskih judejskih plemena, nalazimo i dvanaest hrvatskih i dvanaest paštrovićskih, koje pominje Ljubiša. Kao ostatak tog plemenskog broja svakako je i ona pojava da se knez Vladislav i njegov sin ban Tvrtko god. 1353.—1354. kunu dvanaestorici »dobrih« Bošnjana. Pri ustoličavanju slovenačkog vojvode učestvuje dvanaest pretstavnika slovenačke karantanske zemlje. Taj broj dvanaest koji, kao i tri i sedam, ima poseban značaj u folkloru, i koji je osveštan važnim opštim podelama (dvanaest apostola, dvanaest meseci), kazuje ujedno koliko se njime htela da istakne jednakost među plemenima i nepriznavanje nijednom da bude glavno. Prva faza u istoriji Južnih Slovena jeste doba plemenske vlasti i te plemenske podele. Ova faza, kad tu vlast pretstavlja određen broj plemenskih glavara, već je faza napretka, doba kada se oseća potreba zajedničke saradnje i kolektivne odgovornosti. Ona se, prirodno, javlja najpre u užem krugu, da bi postepeno uzela i veće razmere.

III. SLOVENI I NJIHOVI SUSEDI.
1. Prve državne organizacije kod Slovenaca. — 2. Slovenci i Bavarci. 3. Bugarska država i Sloveni. — 4. Karlo Veliki i Jugosloveni. Od jugoslovenskih plemena najpre su bila izložena napadima ona koja su se nalazila na krajnjim granicama novog plemenskog područja. To su Sloveni u alpiskim oblastima i oni na obalama dunavskog ušća i Crnoga Mora. Krajem VI i na početku VII veka ofanzivni elemenat u alpiskom području pretstavljali su Obri sa Slovenima; Obri kao elemenat vlasti, a Sloveni kao velika masa koja je imala da im krči puteve i poseda položaje. Izvori o tim vremenima pripisuju ponekad nešto inicijative i Slovenima, svakako u lokalnim akcijama protiv bavarskih suseda na zapadu i langobardskih na jugu, koji su ih možda sami izazivali izvesnim svojim postupcima ili im služili, u manjoj meri, kao predmet pljačke. Najveći deo sukoba dolazio je nesumnjivo usled slovenske ekspanzije, koja je bila uzela široke razmere. Kad je izbio slovenski ustanak protiv Obara, i kad je stvorena Samova država, slovenska agresivnost slabi, jer se mora da deli; trebalo se odupreti Obrima, koji su, mada znatno pokolebani, još imali dovoljno snage, i ne ustuknuti pred suse-dima, koji hoće da iskoriste težinu slovenskog položaja. Prvi slovenski knez koji se pominje među karantanskim Slovenima bio je Valuk, savremenik vođa slovenskog ustanka protiv Obara — Sama, i, koliko izgleda, njegov saveznik. Izvori pominju čak i posebnu oblast Valukovu,marca Vinedorum. Valuk je pokazao svoje neprijateljstvo prema Obrima i tim što je, po izvesnim vestima, dao skloništa jednom delu Bugara, njihovih podanika, koji su morali da napuštaju panonsko područje i koji su se sklonili najpre u Bavarsku, gde su veoma nastradali. Po Samovoj smrti položaj Slovenaca postaje teži. Među njima i kod susednih zena nema novog čoveka njegove energije, koji bi snažnom rukom držao slovenska plemena na okupu. A i Obri se behu ponovo prilično pribrali i oko god. 663. opet su aktivni i, prolazeći kroz

35

slovenske oblasti ili naselja, ratuju po Frijaulu. Ljubljanska dolina sa putevima koji su vodili u Italiju došla je tada ponovo pod obarsku vlast. Slovenskih domaćih knezova, ili vojvoda, bilo je verovatno i posle Valuka, mada im mi za više godina ne znamo imena. U izvesnim rukopisima Fredegarove hroiške, u kojoj je očuvan pomen o Valuku, njegovo se ime piše i Walducus, što je dalo povoda za mene neubedljivoj kombinaciji da ni Valuk nije lično ime, nego da je Valduk metateza od Vladuk — vladika, t. j. poglavar. Nesumnjivo je da su se Sloveni u Karantaniji, t. j. u Koruškoj i gornjoj Štajerskoj, održali za duže vremena kao nezavisni i da su, čak, posredovali sa manje ili više sreće u rasprama svojih furlanskih suseda. Oko god. 705. oni su odneli veliku pobedu nad Langobardima, u kojoj je poginuo furlanski namesnik Ferdulf, i, kako piše Pavle Đakon, »i sve plemstvo furlansko«. Taj svoj poraz osvetili su pobeđeni oko god. 720. Langobardski izveštač kaže kako se otad »Sloveni sve to više počeše pribojavati furlanskog oružja«; otad verovatno zastaje i njihovo širenje u tom pravcu. God. 743. pozvali su Bavarci u pomoć susedne Slovene, po svoj prilici ove iz Karantanije, kad su hteli da se odvoje od franačke države. Taj bavarski pokret nije uspeo; oni su zajedno sa svojim saveznicima bili savladani. Ovaj poraz izgleda da su iskoristili Obri, koji udariše na Slovene sa znatnom snagom. Slovenski vojvoda Borut zamoli sad Bavarce za pomoć. Ovi se odazvaše i suzbiše napadače, ali zatražiše od Slovena da kao cenu za tu pomoć priznaju vrhovnu vlast franačku. Borut je morao pristati na to, a za veću sigurnost predade Bavarcima kao taoce svoga sina Gorazda (Kakacija) i nećaka Hotimira. Gorazd je među Bavarcima bio pokršten, i kao hrišćanin nasledio je oca oko god. 750. Posle tri godine, iza Gorazdove smrti, postao je vojvodom Hotimir. Za njegove vlade osveštana je crkva Sv. Gospe blizu krnskoga grada, u kojem je, najverovatnije, bilo sedište slovenskog kneza ili vojvode. Na gosposvetskom polju, na jednom kamenom prestolu, kakav nam je očuvan i u Hercegovini kao »hercegova stolica«, vršen je od davnina čin ustoličavanja slovenačkog vojvode, sa dosta simboličnih ceremonija. Veoma karakteristično je za taj čin da je vojvoda dolazio u seljačkom odelu, vodeći sa sobom konja i vola, pred jednog pretstavnika slobodnih seljaka i da je, pre stupanja na taj stari presto, morao da daje odgovore na utvrđena pitanja o svojim moralnim upravnim načelima koja mu je seljak postavljao. Predajući mu mesto na prestolu, seljak bi, kao za opomenu, lako udario vojvodu po obrazu, preporučujući mu da bude pravedan sudija. Vojvoda se na to i zaklinjao. Izvesni slovenački naučnici misle da u tom aktu ima traga starom uverenju da je izvor vlasti u narodu i da je čitava ceremonija jedna vrsta poštovanja seljačkog, težačkog staleža. U nemačkoj nauci postoji, međutim, mišljenje da je javno ispitivanje vojvode pre njegova ustoličavanja, sa pitanjem da li će biti pravedan sudija, uvedeno tek od vremena Karla Velikog i to kao javni ispit vojvode u pogledu njegova hrišćanstva. Ispit su vršili oružani, slobodni seljaci, čiji je ugled time znatno dobijao. Taj običaj održavao se sve do god. 1414., sa obredom na slovenskom jeziku. Odan novoj veri, Hotimir se vezuje uz aktivnu salcburšku biskupiju, osnovanu na periferiji franačke države sa verskim i državnim zadatkom da deluje na susedne Slovene, koji na tom području behu doprli do pod Visoke Ture. Tako, uz političku zavisnost od Franačke, odnosno germanske Bavarske, dolazi i crkvena od germanske Salcburške. Slovenci tako ulaze postepeno u duh nove germansko-hrišćanske kulture, pre od svih Južnih Slovena i više od svih njih. To, naravno, nije prošlo bez otpora. Konzervativni

36

elementi bunili su se protiv izmena koje su zatirale stara nasleđa, a drugi su dobro uviđali da time ove više postaju zavisni od franačkih suseda i da nova vera znači sponu više u učvršćivanju novostvorenog stanja pokornosti. Oko godine 765. izbila je u zemlji prava buna. U prvi mah pobedio je Hotimir sa svojom strankom, ali posle Hotimirove smrti (oko god. 770.) nadjača opozicija i progna sve hrišćanske sveštenike, koji su i inače bili većinom tuđinci. Bavarski vojvoda Tasilo, uviđajući opasnost od toga pokreta, uđe god. 772. u Karantaniju i pokori je konačno pod svoju vlast. Granica slovenske i bavarske etničke grupacije bila je otprilike među Lincom i Inihenom. Zapusteli taj kraj dao je Tasilo opatu crkve Sv. Petra, da bi »neverni rod Slovena doveo na put istine«. Severnije i severoistočnije dopirali su Sloveni, već razređeniji, na izvesnim mestima do Dunava. Tu su se većinom u to vreme bavili zemljoradnjom i krčevinom zapustele zemlje. Darujući manastiru Kremsminsteru god. 777. izvesna mesta sa ljudima, Tasilo mu predaje jednu slovevsku župu i neke Slovene u Ditahu. Tu se pominje kako tim Slovenima upravljaju neke poglavice koje stoje pod vlašću jednog župana, u posebnoj župi. Ovde je slovensko naselje, dakle, potpuno u svojoj plemenskoj organizaciji i očevidno sa jačim korenom. To se utvrđuje i obilatim slovenskim nazivljem mesta i pomenima o njima. Sa prodiranjem i jačanjem germanske države, a uz živu saradnju germanske hrišćanske crkve, te su suviše izložene slovenske kolonije vremenom odnarođene i pretopile su se u Nemce. Nemci su uopšte svoje etničke granice širili od VIII veka unapred poglavito na račun Slovena, severnih, zapadnih i južnih. U današnjoj Nemačkoj Sloveni su dopirali do Majne, Štajgervadda i Kvedlinburga; »istočno od Gere i Ilma (piše K. Krečmer) nije bilo nijednog nemačkog mesta«; danas je slovenska granica pomerena odatle gotovo u nedogled, do iza političke granice Čehoslovačke Republike. * Na istoku su slovenska plemena, nastanjena na donjem delu Dunava, došla pod vlast Bugara. »Bugari strašni celom svetu«, kako za njih kaže stari Kasiodor, behu posle svog sukoba s Obrima ušli u veze sa Vizantijom. Jedan njihov deo, sredinom VII veka, beše se grupisao na području severoistočne Dobruče, sa relativno malim brojem od kakve dve tri desetine hiljada ljudi. Bugari, koji su inače držali mnogo veće područje dalje na istoku, bili su sada ponovo potiskivani na dunavsku liniju, ponajviše od turskog plemena Hazara, i morali su da delimično traže novu postojbinu. Dobro organizovani, kao ratnička grupa, sa vođom Asparuhom, čovekom veće vrednosti, pretstavljali su snagu koja je mogla biti od uticaja. Vizantija ih je ranije pomagala protiv Obara i više je volela na dunavskoj granici njih nego njihove protivnike, ne poznavajući još pravu bugarsku prirodu kao ni njihovu vrednost. Kad je car Konstantin III prešao u Italiju i na Siciliju, gde je i život izgubio (god. 668.), i kada je god. 665. izbio nesrećni rat Vizantije s Arabijom, upotrebiše Bugari tu priliku da počnu širenje svog prvobitnog područja i da napadaju i pustoše grčke gradove. To izazva cara Konstantina IV Pogonata da krene vojsku protiv njih, god. 679. Ali, taj pohod završi nesrećno. Bugari odmah po tom, ohrabreni, pređoše dublje u Vizantiju i oko Varne osnovaše svoju prvu državu na Balkanskom Poluostrvu. U Pliski ili Pliskovi, blizu današnjeg sela Abobe, razvi se njihova prva prestonica, na velikom utvrđenom prostoru od 23 km². Slovenska plemena, koja su se bila smestila u tom kraju, nisu mogla da odole vojnički bolje organizovanim osvajačima i priznaše njihovu vlast. Bugari ih, veli jedan grčki izvor, krenuše sa dotadanjih naselja i pomeriše ih prema zapadu i jugu, kao neku vrstu svojih pretstraža.

37

Sloveni su u svojim plemenskim organizacijama živeli prilično odvojeno od Bugara, koji su bili malobrojni i u stavu vojničkih gospodara. Razlike između njih bile su velike i po spoljnom obliku lica i stasa, i po boji kože, i po odelu, i po jeziku, i po dobrom delu kulture. Mongolskog tipa, s ispupčenim jagodicama i krivim očima, delimično održanim sve do danas, sa turbanima i šarvarama, okićeni konjskim repovima, u vojnoj formaciji, pretežno konjanici, Bugari su odudarali već na prvi pogled od Slovena. U državnoj organizaciji oni imaju vrhovnog gospodara, aziskog kagana, kana, hana, i činovničku hijerarhiju kafkane, savetnike vladareve, i tarkane, namesnike u pokrajinama, sa nižim i višim plemstvom, boljarima i bagainima, dok Sloveni nisu imali pravih vlasti ni mnogo smisla za državnu organizaciju. Trebaće više od dva veka da se ta relativno mala grupa bugarskih došljaka krvnim mešanjem sa Slovenima, zajedničkim životom i uticajem civilizacije, a posebno hrišćanstva, koliko toliko izjednači sa masom svog stanovništva. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku državnu organizaciju. Nesumnjivo da taj proces ne bi išao ni u dva tri veka sa primetnijim rezultatima, da već odranije nije bilo izvesnih mešanja između Slovena i tih aziskih plemena, naročito u zajedničkom ropstvu pod Obrima. Iz jezika tih starih Bugara ostao nam je svima priličan broj reči, kao: kapišče, kumir, beleg, pašenog, biser, tojaga, črtog i dr. Vizantiski car Justinijan II (685.—711., sa prekidom) dosta je doprineo svojom neveštom politikom da još više približi Slovene Bugarima. Sloveni, koji su preplavili okolinu Soluna i ugrožavali taj grad, pretstavljali su svakako izvesnu opasnost za nj i car je digao na njih vojsku da ih kazni i raseli. Neke delove slovenskih plemena prebacio je čak u Malu Aziju, i to u priličnom broju. Bugari su stigli u pomoć Slovenima, sa jasnom namerom da ih pridobiju za sebe. Tako je, sasvim prirodno, došlo do tešnje veze između njih, podjednako ugroženih. Koliko su Sloveni mrzeli cara vidi se najbolje po tome što su njihovi sunarodnici u Maloj Aziji ušli u veze sa Arapima protiv Grka i odlučili grčki poraz kod kilikiskog Sevastopolja, god. 692. Kada je car bio srušen sa prestola, on se, u nevolji, obratio za pomoć dojučeranjim protivnicima. Posle pobede, bugarski han Tervel, god. 705., bi proglašen ćesarom, dobivši najveću čast i titulu posle carske, a proširio je, verovatno, i svoje područje. Posle takvog uspeha ugled Bugara naglo se diže, i slovenska plemena, kojima su oni u borbi protiv Grka priticali u pomoć, teže prirodno njihovoj državi. Taj ugled podiže im se još više posle god. 708., kad je Justinijan, uviđajući da je pogrešio u politici prema Bugarima, krenuo novu vojnu protiv njih i bio strahovito poražen i kad je, posle toga, došlo do građanskog rata u Vizantiji, u kojem je nastradao i sam car. U borbi sa papom, izazvanoj zbog više uzroka, među kojima je zabrana štovanja ikona bila jedan od najvidnijih, energični car Lav III, koji je trgao Vizantiju iz klonulosti, svojom odlukom od god. 732. izuzeo je od papine jurisdikcije, pored izvesnih zapadnih oblasti, još i čitavo područje zapadnog Balkana, ceo Ilirik, i podvrgao ga vlasti Carigrada. Ovo je bila jedna od najkrupnijih odluka u istoriji Balkana uopšte. Nju kao nesumnjivu tekovinu istočne crkve i grčkog duha nije povukao nijedan grčki car, čak ni najogorčeniji protivnici Lavovi, ni posle svih izmirenja sa Rimom. Tom odlukom upućivao se Balkan na uticaj i kulturu Carigrada, koja dotle ni u Solunu, u drugom gradu Carevine, nije bila apsolutna. Čak dijeceze Korinta i Atine potpadahu dotle pod vlast Rima. Posle te odluke grčki uticaj dolazi do izraza i počinje da osvaja eve više, a romanski se zadržava uz Primorje, po Dalmaciji, Zeti i Albaniji. Sada se tek stvaraju uslovi da se Južni Sloveni

38

cepaju s obzirom na duhovni uticaj koji ima da se vrši na njih. Slovenci uskoro potpadaju pod vlast franačku; kod Hrvata se u Dalmaciji održava latinska tradicija i preovlađuje sa Primorja uticaj romanskih gradova; a kod Srba, na svom njihovom području, ukršta se otsad uticaj Rima i Carigrada, dok ovaj drugi ne prevlada. Prvi, dakle, vidan i jasan činilac u razjedinjavanju Južnih Slovena jeste ova odluka od god. 732., koja ih je podelila među dve sfere duhovne orijentacije, u sferu Carigrada i sferu Rima. Kad je car Konstantin V Kopronim (741.—775.) počeo, iz predostrožnosti, da kolonizuje dosta pouzdane Sirce i Jermene po Trakiji, izazva to kod Bugara ogorčenje i proteste. Rat koji je izbio povodom toga trajao je oko dvadeset godina i imao je sa grčke strane kao cilj da slomije Bugarsku što osetnije. U rat su, prirodno, bili uvučeni i Sloveni, i to kao saveznici Bugara. Povodom tih borbi pominje se god. 763. jedna velika seoba Slovena u Malu Aziju; broj iseljenika iznosio je 208.000. Ta seoba došla je kao posledica slovenskog nezadovoljstva sa Bugarima i usled kriza koje su kod njih privremeno nastale zbog pretrpljenih poraza. Posle te seobe spremali su se Bugari da opustele svoje oblasti ponovo nasele, i to, po mogućnosti, i opet slovenskim elementom. Pomišljali su u prvom redu na Brsjake, vizantiske podanike, i hteli su da ih na seobu u svoju zemlju nagnaju čak i silom. Obavešten o tom, car u jesen god. 773. upade u Bugarsku i spreči taj naum. Slovenska naselja, koja su doprla daleko na jug, nisu se, naravno, mogla održati pored sve njihove etničke žilavosti. Otišli su suviše daleko u tuđe oblasti, a neposredne veze sa svojim sunarodnicima bilo im je tokom vremena sve teže održavati. Jedan veliki ustanak Slovena, od Maćedonije do Peloponeza, ugušen je god. 783. Borbi i meteža i upada bilo je u tim oblastima dosta često, naročito onda kada bi se Vizantija nalazila u kakvoj neprilici. Početkom IX veka, pri novom ustanku Slovena u Peloponezu, javljaju se kao njihovi pomagači čak i gusarski Arapi. Da su Grci, koliko god su mogli, nastojali da te Slovene oslabe, razume se samo po sebi; jedno od glavnih sredstava bilo je svakako raseljavanje i prebacivanje manjih slovenskih jedinica u veće grčke. Tako se slovenski elemenat gubio i na toj strani, kao i na severozapadnoj, ne samo pretapanjem u Grke i pojačavanjem bugarskih redova nego i tim, mahom prisilnim, preseljavanjima u Malu Aziju, gde im se kroz nedugo vreme izgubio gotovo svaki trag. * Od početka VIII veka razvijala se sve snažnije franačka država Karolinga. Od Karla Martela, čuvenog pobednika Arapa i spasioca Zapadne Evrope od njihova zaleta, mlada franačka država postaje sve više jedan od glavnih činilaca u istoriji Evrope. Već Karlov naslednik, prepredeni Pipin, ima presudnu reč u pitanjima Italije i papina položaja, i podvrgava svojoj vrhovnoj vlasti, među ostalima, Langobarde i Bavarce. Pipinov sin, a Karlov unuk, popularni Karlo Veliki postaje centralna ličnost Evrope svoga vremena. Karlo Veliki ima znatna udela i u istoriji Južnih Slovena. God. 774. on je konačno pokorio Langobarde; a dve godine docnije skršio je i furlanskog vojvodu. Osvajajući langobardske i vizantiske oblasti, Karlo je, verovatno god. 788., poseo Istru, najseverniju vizantisku pokrajinu. Iste te godine Karlo je pokorio i Bavarce, izazvan postupcima njihovog vojvode Tasila. Pokorivši Langobarde i uzevši Istru, Karlo je sa juga obuhvatio i Slovene, a osvojivši Bavarsku on ih je neposredno dobio pod svoju vlast. U pomoć Bavarcima behu se krenuli u dva maha Obri, sa kojima Tasilo beše ušao u bliže veze. To, i pitanje osiguranja granica između Franaka i Obara, dade povoda Karlu da počne i protiv njih veliku i dobro organizovanu ofanzivu. Karlov biograf Ajnhard

39

izrično kaže da je Karlo taj rat spremao sa mnogo više interesa nego druge i sa »daleko većim aparatom«. Prvi upad Karlove vojske bio je god. 791. i izveden je sa tri strane. Nije potpuno uspeo samo stoga što je zbog konjske kuge nastao ogroman gubitak konja. Ali, među Obrima ofanziva Franaka izazva silne meteže. Jedan deo nudio se Cak Francima da im postane vazal i primi hrišćanstvo. Drugi je bio ratoborniji. Prilikom unutarnjih borbi između tih stranaka pogibe i sam obarski hagan. Francima posle toga nije bilo teško da ih pokore. Sa franačkom vojskom išao je i jedan deo Slovena pod vođom Vojnomirom ili Zvonimirom (Vuonomiro, Wonomyro). Oni su prodrli duboko u obarsku zemlju, među Dunavom i Tisom, sve do njihovog širokog »hringa« kao glavnog središta, ograđenog sa devet opkopa, i tu su ugrabili veliki, vekovima slagani plen, god. 795./6. Franački postupak u osvojenim oblastima nije bio dobar; naročito nije bio dobar postupak sveštenstva, koje je imalo da širi Hristovu reč. Odmah po slomu Obarske, uputio je čuveni Karlov pomagač Alkuin salcburškog biskupa Arna da ide tamo, i to, naravno, u pratnji vojske. Njemu se dalo pod vlast celo panonsko područje od Rabe i Blatnog Jezera do utoka Drave u Dunav. Kada je salcburška biskupija godine 798. podignuta na nadbiskupiju, obrazovana je za Karantaniju i Panoniju (do ušća Drave) posebna biskupija. Franačka je, u to doba, imala karakter srednjovekovne »božje države«, i (kako je Lampreht tačno naglasio) u njoj je sveštenički elemenat vršio jednim delom i dužnosti vladinih organa. Akcija Franaka brzo izazva nezadovoljstvo ne samo među Obrima nego i među Slovenima, jer su ih, čini se, Franci podjednako smatrali kao niže rase. Počeše izbijati ustanci. U jednoj borbi sa Hrvatima, kod Lovrana pod Učkom, pogibe čak i pobednik Obara, furlanski franački vojvoda Henrik. Franci preduzeše veoma oštre mere da uguše te pokrete. Koliko je bilo klanja i ubijanja, naročito kod poslednje odbrane Obara, piše Ajnhard, svedoče najbolje pusta panonska polja, u kojima se čak izgubio i trag ljudskih naselja; »u ovom ratu izgibe sve plemstvo hunsko, propade sva slava«. Tako je krajem VIII veka nestalo nekad moćne Bajanove države, koja je imala toliko uticaja na sudbinu Južnih Slovena, a obarski narod rasu se i pretopi delom među srodnim Bugarima, a delom među Mađarima, koji će doći na njihova sedišta i obnoviti hunske uspomene. Franci Karla Velikoga nisu ove pohode smatrali kao obične ratničke avanture, nego kao potrebna sredstva za utvrđivanje svoje državne vlasti i obezbeđenje njenih granica. Celo ovo istočno područje bi podeljeno u dve velike oblasti: u Furlansku Marku s Istrom i područjem Donje Panonije (južno od reke Raba) i u Istočnu Marku, koja je obuhvatala područje istočno od Aniže do Bečke Šume, Gornju Panoniju i Karantaniju. Na području Istočne Marke i u Gornjoj Panoniji zametak je kasnije Austrije (Ost-reich). Franačka ekspanzija, čiji trag imamo, možda, još otada u imenu Fruške Gore (jer Frug znači Franak u starom našem jeziku), zahvatila je i hrvatsko područje u staroj Liburniji i Dalmaciji. Karlo je došao u sukob sa Vizantijom i nije štedeo njenog područja. Na početku IX veka, do god. 803., Franci su imali pod svojom vlašću svu Dalmaciju do Cetine. Car je te godine predao na upravu furlanskom vojvodi Kadolahu, ostavljajući u zemlji na upravi domaće knezove. Jedino su ostali pod Vizantijom primorski gradovi, koje Karlo, nemajući flote, nije mogao savladati; ali, i oni su se kolebali. U zakonu o podeli svoje države, Karlo Veliki je god. 806. odredio sinu Pipinu kraljevstvo koje je obuhvatalo Italiju sa Mlecima, Istru i Dalmaciju, čiji mu se gradovi i ostrva sami predadoše. Važna je činjenica da su Franci vršili kolonizaciju izvesnih oblasti, kao na

40

primer Istre, slovenskim elementom, i to iz čisto privrednih razloga. Sloveni su tu bili zemljoradnici i kao takvi veoma upotrebljivi. Na jednom istarskom zboru, na početku IX veka, prebacivalo se jednom poglavaru kako je »naselio Slovene po našim zemljama: oni oru naše zemlje i naše ledine, kose naše livade, pasu stoku po našim pašnjacima.« Vizantija nije mogla da spreči ovo prodiranje Franaka u Dalmaciju, jer je bila zauzeta teškim borbama sa Bugarima, koje je od početka IX veka vodio odlučni Krum. God. 809. oteli su Bugari važnu Sofiju, jednu od glavnih tačaka na vojničkom putu od prestonice prema Dunavu. U borbi sa Bugarima poginuo je god. 811. sam car Nićifor. Njegov naslednik, Mihailo I, uplašen porazom, pomiri se god. 812. u Ahenu sa Karlom; priznade mu carsku titulu i glavne teritorijalne tekovine, da bi samo dobio slobodne ruke prema Bugarima. Vizantija je spasla za sebe samo Mletke i neke dalmatinske gradove i ostrva, koji su se mogli s uspehom braniti boljom i većom grčkom flotom. Unutrašnjost, odnosno pravo hrvatsko područje dođe pod Franke. Split uđe u franačku oblast, dok se Zadar održao Vizantiji i postao čak sedište vizantiskog namesnika. Ima jedno mišljenje da je ovih vremena, radi borbe sa Francima, osnovana kotorska mornarica, po primeru ravenske i mletačke, koja je imala da stvori novu pomorsku bazu i stražari u svojoj oblasti srednjeg Jadrana. To je došlo posle gubitka Ravene i nesigurnog držanja Mletaka u ovom ratu sa Francima, kad je bilo preko potrebno za vizantisku flotu naći pouzdano utočište i ishodište. Car Mihailo nije imao sreće. On je u leto god. 813., u borbi sa Bugarima, izgubio bitku i presto. Pobednici dolaze posle toga pod sam Carigrad, i Krum čak traži grčki pristanak da u Zlatna vrata zabode svoje koplje. Za osvajanje prestonice on okuplja oko sebe i Obre i »sve Slovene«, na koje su njegovi uspesi učinili neodoljiv utisak. Vizantiju je od njegova dobro spremanog pohoda spasla samo nagla Krumova smrt, 13. aprila god. 814.

IV. POKUŠAJ STVARANJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE.
1. Ljudevit Posavski. — 2. Karakter njegova pokreta. Posle smrti Karla Velikog (814.) dođe na vlast njegov, njemu nedorasli, sin Ludvig Pobožni. Crkveni elemenat dobi još više maha nego za vremena njegova oca; on je živo delovao i kod nas. Za Ludvigove vladavine osnovana je hrvatska biskupija u Ninu i podignuta crkva posvećena Sv. Aselu, franačkom bogougodniku. Nu, pored sveštenstva, u državi se naročito ojača plemstvo, sebično i bezobzirno, koje izazva svojim postupcima slabljenje reda i osećanja pravne sigurnosti. I u slovenskim franačkim oblastima obest i samovolja glavnog upravnika Furlanske Marke, Kadolaha, izazva ne samo nezadovoljstvo nego i jedan veoma značajan nacionalni pokret. Hrvatska je početkom IX veka imala dva domaća kneza, u dve velike oblasti. Prava stara Hrvatska, koja je hvatala od Raše do Cetine i na istoku dopirala do planinskog venca od Risnjaka do ličke Plješivice, imala je oko god. 815. kao svog vladara Bornu, za koga drže da je sin hrvatskog kneza Višeslava, prvog narodnog kneza za koga istorija uopšte zna. U panonskoj Hrvatskoj, koja je dopirala od Bornine države do Drave, vladao je Ljudevit, sa sedištem u starom prometnom Sisku. Nezadovoljan franačkom upravom, Ljudevit je god. 818. optužio markgrofa Kadolaha caru Ludvigu na državnom saboru u Heristalu. Hrvati ovom prilikom nisu bili složni, jer dok je Ljudevit osuđivao Kadolaha,

41

izaslanstvo iz dalmatinske Hrvatske nije mu se pridružilo. Na tom saboru Ljudevit se poznao sa izaslanicima Timočana, koji se u to vreme behu odmetnuli od Bugara i zatražili vrhovnu vlast franačku. Ljudevit nije uspeo kod cara sa svojom tužbom. Ogorčen, on se rešava da mesto tužbe upotrebi jača sredstva. Uspeo je da nagovori Timočane da se, mesto Francima, pridruže njemu. Sem toga, uskomešao je i susedna slovenska plemena, koja su franački postupci nagonili da se nekoliko godina pre Ljudevita udružuju čak i sa Obrima protiv njih. Da je Ljudevitov pokret bio veoma popularan među Slovenima vidi se najbolje po tome što su se hrvatski Gačani odmetnuli od kneza Borne kad je taj započeo borbu protiv Ljudevita na franačkoj strani. Godine 819. Kadolah je u borbi sa Ljudevitom pretrpeo neuspeh i umro je naskoro od groznice. Te godine, na državnom saboru u Ingulenhajmu, Ljudevitovi poslanici izjavljivali su spremnost da obustave ceo pokret ako im Franci ispune izvesne zahteve. Ti zahtevi nam nisu poznati; ali, blizu pameti je verovati da se tražilo ograničenje samovolje franačkih upravnika i veća vlast domaćih knezova. Car Ludvig nije pristao na slovenske uslove. Ljudevit je, razvivši svoje veze, nastavio posle toga borbu, i to sad otvoreno protiv odluka samoga cara. Franačka vojska, upućena protiv njega, našla ga je u predelima oko Drave, kuda je širio svoj otporni pokret i kamo je pošao u pomoć ugroženim Slovencima. U isto vreme, kao posredni saveznici Franaka, napadoše Ljudevita sa juga Borna i Ljudevitov tast Dragomuž. U borbi između Ljudevita i Borne, kod Kupe, Gačani pređoše na stranu prvoga i rešiše borbu u njegovu korist. Velike je muke stalo Bornu da posle tog svog poraza istisne Ljudevita iz Dalmacije, kuda ovaj, ponesen pobedom, beše prodro. Početkom god. 820. požurio se Borna da lično obavesti cara u Ahenu o celoj ovoj akciji i da predloži mere pomoću kojih bi se imao savladati Ljudevit. Tom prilikom bi rešeno da se u Hrvatsku upute tri vojske, kao nekad na Obre. Čim je oslavilo proleće, pošli su Franci protiv ustanika: jedni iz Italije, preko noričkih Alpa, drugi kroz Karantaniju, a treći preko Bavarske i gornje Panonije. Glavni udarac izvela je druga vojska. Ona je na svom putu skršila otpor ustanika na tri mesta, i to po svoj prilici pretežno otpor slovenačkih ljudi, koji se behu pridružili pokretu. Sam Ljudevit, ne mogavši odoleti ujedinjenoj snazi Franaka, beše se povukao u neki tvrdi grad. Popalivši zemlju, Franci se povukoše, stradajući mnogo od griže u nezdravoj Podravini. Ovom vojnom oni su skršili glavni otpor Slovenaca i naterali ih ponovo na pokornost; ali, vođ ustanka održao se. Na novom državnom saboru u Ahenu, god. 821., moralo se ponovo rešavati da se i te godine, i opet sa tri vojske, krene rat protiv njega. Tim pre što je njegov pokret stekao i dalje i veoma opasne veze. U Ahenu se, naime, saznalo da je Fortunat, patrijarh iz Grada, čovek odan Vizantiji, poticao hrvatskog vođa da istraje u borbi i da mu je slao i majstore za podizanje tvrđava. Ima čak razloga verovati da je te veze pomagao i vizantiski namesnik iz Zadra. I novi franački pohod od god. 821. ispao je uglavnom onako kao i onaj prošlogodišnji: zemlja je stradala od pustošenja, a pokret se nije skršio. Tek naredna godina bila je sudbonosna za Ljudevita. Prema velikoj vojsci, koja se u leto god. 822. kretala iz Italije, on nije smeo da ponavlja pređašnju taktiku; a možda ga je uplašila i vest da je patrijarh Fortunat morao bežati u Carigrad. Uplašen, Ljudevit je pobegao negde u Bosnu, Srbima, »za koji se narod kazuje (veli franački analist) da zauzima velik deo Dalmacije«. Ovo je, iz god. 822., prvi nesumnjiv spomen srpskoga imena u ovim krajevima. Srbi su primili dobegloga kneza. Ali, Ljudevit, ne zna se tačno zašto, ubija naskoro jednog od srpskih župana koji ga je primio, i podvrgava sebi njegovu oblast. U isto vreme šalje i poslanike franačkom caru, izjavljujući spremnost da ga ponovo prizna kao vrhovnog gospodara.

42

Franci, međutim, neće da ulaze sa njim u pregovore. Gonjen od njih, a posle onog nedela onemogućen kod Srba, Ljudevit beži iz Bosne i sklanja se u Borninu državu. Tu ga prima jedan njegov srodnik, a onda ga, posle malo vremena, god. 823., daje ubiti. Sva Ljudevitova država potpala je ponovo pod franačku vlast; jedino su Timočani došli pod Bugare. Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. On se najviše držao Save, Drave i Dunava, kao glavnih prometnih arterija toga područja; otud je širenje pokreta bilo, što je inače retko u našoj istoriji, u pretežno horizontalnom pravcu. Mnogo dublje u unutrašnjost od te rečne linije pokret nije išao. Ali, ipak je obuhvatio sva tri naša plemena, Srbe, Hrvate i Slovence, kao svesnu etničku zajednicu protiv Franaka. U tom pogledu veoma je karakteristično držanje Timočana. Bežeći od Bugara, oni su svakako mogli biti bolje zaštićeni u sklopu franačke države nego u zajednici sa Ljudevitom; prvobitna njihova odluka i bila je da se ponude Francima; a ipak su se pridružili Ljudevitu, očevidno pod uticajem njegovih plemenskih sugestija. U našoj istoriji ovo je prvi pokušaj svesne šire saradnje naših plemena na dalekom području, ali i ovog puta, kao i raiije u borbama protiv Obara, čisto odbranbene. Ceo ovaj pokret nije uspeo; jedno, jer je bio i suviše slab prema franačkoj snazi; a drugo, jer ga je vodio čovek sa nerazvijenim moralnim osećanjem. Protiv Ljudevita dižu se njegovi najbliži srodnici, tast i rođak, koji ga i ubija; a njegove moralne obzire, koji kazuju gde treba tražiti krivca, videli smo u postupku prema srpskom županu ugostitelju.

V. PRVE DRŽAVE SRBA I HRVATA.
1. Franačka vlast među Hrvatima. — 2. Hrvati i Mlečani. — 3. Knez Pribina. — 4. Knez Trpimir. — 5. Srbi i borba sa Bugarima. — 7. Vlastimir i njegovi naslednici. — 8. Sukob Bugara sa Hrvatima. Prodiranje Franaka sa zapada i Bugara sa istoka i stvaranje njihovih državnih organizacija poremetilo je dotadanje odnose među Južnim Slovenima, a posebno među Srbima i Hrvatima. Vizantisku vrhovnu vlast oni nisu dotle osećali neposredno teško, bili su se već saživeli sa njom. Od svog smeštanja na Balkanu Srbi i Hrvati, u svojim planinskim, geografski odvojenim i prirodno zaštićenim oblastima, živeći u plemenskim zajednicama, behu daleko od izukrštanih interesa prestonici bližih plemena i pokrajina, i mogli su stoga, relativno nesmetano, da nastave svoj stari način života. Međutim, ekspanzija Franaka i Bugara ugrozila je Srbe i Hrvate neposredno, na njihovom području, i naterala ih da za odbranu izvedu bolju organizaciju srodnih plemena i čvršću i trajniju vezu među njima. Za vreme franačke vlasti održavale su se jedno vreme domaće vojvode ili knezovi i kod Slovenaca i kod Hrvata. Njihova vlast i područje, kako videsmo kod Ljudevita i pre nego što je počeo ustanak, nisu bili mali. Samo kod Slovenaca, koji su bili više na očima i više u sklopu istočne franačke države, domaći knezovi nisu mogli tako lako da razviju svoju aktivnost kao što su mogli hrvatski, na dalekim granicama države. Posle Ljudevitova ustanka Franci nemaju više poverenja u Slovene i dovode doskora mesto domaćih vojvoda svoje ljude. U hrvatskoj Dalmaciji održao se Bornin sinovac, knez Vladislav. Dokle je dopirala njegova vlast ne da se tačno utvrditi, ali je sigurno da mu se Neretljani nisu pokoravali. Ovi su, naime, u to vreme češće napadali mletačke brodove u

43

Jadranskom Moru, jednom čak i blizu južnoitalske obale (god. 835.). Da su bili Vladislavljevi, ili posredno franački podanici, Mleci bi sigurno tražili posredovanje nadležnih vlasti; ovako, oni su se morali sami braniti. Mesto Obara javiše se Francima kao novi susedi na istoku Bugari. Slovensko pleme Timočana uzalud je pokušalo da se oslobodi njihova jarma. Braničevci, drugi susedi, rešiše se, godinu dana iza Ljudevitova poraza, da sami pređu pod franačku vlast, samo da bi se oslobodili Bugara. Ni njihov pokušaj nije bio bolje sreće. Car Ludvig je bio neobavešten o stanju na tim dalekim istočnim granicama, i nije pokazivao mnogo volje da ulazi tamo u nove zaplete. Ali, zato su bili aktivni Bugari. Oni god. 827. krenuše jednu ekspediciju na lađama uz Dunav i Dravu, opustošiše Panoniju, a u panonskoj Hrvatskoj svrgoše od Franaka postavljene vlasti i dovedoše svoje. Iznenađeni tom bugarskom ofanzivom, Franci odmah, god. 828., izvršiše reorganizaciju istočnih oblasti. Furlanska Marka, kojoj su dotad pripadali ovi krajevi, bi razdeljena u četiri grofovije: u užu Furlansku, Istru, Donju Panoniju i Vrhsavsku. Prve dve dođoše pod vlast franačkoga cara, Lotara, sina Ludvigova, koji je vladao i Italijom; a druge dve, sa mnogo širim područjem, dođoše pod vlast njegova brata Ludviga Nemačkog. Najveći deo slovenskog stanovništva ostade, dakle, u sferi Istočne Marke, koju posle, oko god. 870., podigoše, znatno proširenu, na samostalnu prefekturu. Tada je ona obuhvatala, sem Karantanije, po kojoj se i sama tako nazivala, još i obe Panonije, odnosno celo područje od Aniže do Rabe, na severu do Dunava, a na jugu do kranjske Hrušice. Bugari, koje su verovatno pomagali i ostaci Obara, postaviše kao svog vazala u savskoj Panoniji nekog kneza Ratimira. Deoba Furlanske Marke dala je nešto više slobode akcije dalmatinskim Hrvatima. Oni više nisu bili izloženi neposrednom nadzoru bliska i moćna suseda; njihov neposredni gospodar nalazio se sada daleko, u Italiji, a bliski susedi bili su i vlašću i snagom slabiji od pređašnjeg furlanskoga markgrofa. Sem toga, naslednici Ludviga Pobožnoga, još za njegova života i lično protiv njega, krenuše duge građanske ratove, i nisu više obraćali mnogo pažnje odnosima u Dalmaciji. »Neprekidno komadanje sama sebe«, kako jedan nemački istoričar naziva ovaj dugi građanski rat, osvestilo je i diglo mnoge protivnike Franaka. Među Hrvatima ističe se oko god. 835. knez Mislav, koji, zajedno sa Neretljanima, razvija živu gusarsku delatnost na Jadranskome Moru. Mleci, koji su od tog najviše stradali, nisu mogli naći zaštite na krvno zavađenom franačkom dvoru, pa stoga god. 839. počinju sami veću ofanzivu »da osvoje Slovensku«. U strahu od mletačke snage, Hrvati se mire sa njima u poljičkom Sv. Martinu, što odmah služi kao primer i susednim Neretljanima. Ali, mir nije dugo trajao. Jedan neretljanski knez Ljudislav ili Ljudevit (Liuditus-sclavus) izazvao je već iduće godine novu mletačku ekspediciju, koja se svršava neuspehom za duždevu flotu. Car Lotar, kad mu Mlečani podnose tužbe, nema mogućnosti da obuzda te gusarske Slovene; šta više, u ugovoru sa Mlecima od god. 840., on je sam tražio njihovu saradnju za zaštitu istarskih i drugih susednih gradova »protiv slovenskih plemena«. Kolika je bila nasrtljivost Slovena, naročito posle nedaće mletačkog brodovlja u borbama sa Saracenima, vidi se najbolje po činjenici da su oni god. 846. doprli do same Venecije i oplenili grad Kaorle. I u severnim oblastima ima izvesne borbenosti. Knezu Ratbodu, poglavaru franačke Istočne Marke, beše oko god. 836. dobegao slovački knez Pribina, koga je prognao moravski vojvoda Mojmar. Pribina je odmah bio prikazan kralju Ludvigu Nemačkom, i po njegovoj želji pokršten. Ali, Pribina beše smutljiv duh. On brzo raskide veze sa. Ratbodom i pobeže, zajedno sa sinom Koceljom, u Bugarsku; a onda dođe knezu

44

Ratimiru hrvatskome. Možda taj njegov dolazak, ili neki drugi nepoznati razlog, izazvaše Ratboda da god. 838. napadne Ratimira i da ga sruši sa vlasti. Pribina, u poslednji čas, izdade svog domaćina i predade se Francima. Po preporuci svojih ljudi, kralj dade Pribini kao leno jedan deo donje Panonije oko Blatnog Jezera i potvrdi mu to i kao vlasništvo, 12. oktobra god, 847., proširivši mu opseg države do Drave i Dunava. Tu Pribina sagradi svoj grad, stane okupljati susedna bratstva i ljude, i poče se »mnogo širiti po toj zemlji«. Pribina u Panoniji tuđin, mada Sloven, sa svojom šrevrtljivošću nije mogao da stekne većih simpatija u narodu. On svakako nije bio čovek koji bi mogao da se stavi na čelo neke krupnije akcije. Kao hrvatski knez jačeg korena istakao se sredinom IX veka Trpimir, osnivalac hrvatske kneževske i kraljevske dinastije, u dalmatinskoj Hrvatskoj. U njegovoj darovnoj povelji splitskoj crkvi, izdanoj 4. marta god. 852. u primorskom Bihaću, prvi put se on izrično naziva »knezom Hrvata« (dux Chroatorum). To je prvi pomen hrvatskog imena na Balkanskom Poluostrvu u zvaničnoj, vladarskoj tituli. Knez Trpimir i njegov sin Petar upisani su u takozvanom Cividalskom evangelijaru kao posetioci jednog manastira, možda u Paviji, gde su dolazili na poklonstvo svom franačkom gospodaru. Trpimir je i inače bio pobožan čovek, i blizu svog dvora u Klisu podigao je manastir u današnjim Rižinicama. On je, misli se, doveo u Hrvatsku aktivni red benediktinaca. Njegova vladavina, s izvesnom solidnošću i mirnoćom, pretstavlja početak kontinuirane, svesno i postepeno razvijane hrvatske države Srednjega veka, koja se iz Dalmacije širi poglavito prema istoku i severu, a samo delimično i u manjoj meri prema jugu. * Hrvate su trgli iz starog plemenskog života Franci, a Srbe Bugari. Bugarska država širila se naglo. Njene granice trećeg decenija IX veka dođoše čak u Panoniju i na sever u Dakiju, a na jugu su doprli Bugari sve do Rodope i držali Filipopolj. Otvorena im je ostala samo zapadna granica prema moravskoj i vardarskoj dolini. Kada je Vizantija ušla u teške borbe s Arapima, bugarski vladar Presjam upotrebi priliku da počne akciju i u tom pravcu, držeći da ga niko neće sprečavati. Prvi pohod, god. 837., bio je upućen na jugozapad, prema Solunu, možda u vezi sa jednim pokretom Slovena u Peloponezu. Njegov uspeh, izgleda, bio je velik: Bugari se uskoro javljaju kao gospodari Ohrida i sve oblasti oko Devola, okupivši pod svoju vlast najveći deo maćedonskih Slovena. Srbi su živeli u svojim župama, dugo nesmetani, kao konzervativan elemenat. Imali su izvesne vladare, koji su se smenjivali po pravu nasleđa, a čija vlast nije obuhvatala više oblasti. Od tih vladara u Raškoj neke znamo po imenu. Najstariji je Višeslav (oko sredine VIII veka), a za njim idu Radoslav i Prosigoj. Tek od Vlastimira, Višeslavova praunuka, počinje period sa više vesti. Vlastimir je savremenik Presjamov i njegov protivnik. Do Presjama, niše Konstantin Porfirogenit, »življahu Bugari sa Srbima mirno, kao susedi i komšije, pazeći jedni druge«. Šta je neposredno izazvalo prekid te idile nije poznato: da li bugarska ekspanzija, koja je išla za tim da i Srbe pokori, ili možda delovanje Grka, koji su Srbe, svoje podanike, krenuli da spreče Bugare u osvajanju Maćedonije. Porfirogenit pripisuje inicijativu Bugarima. Presjamov napadaj nije uspeo; posle tri godine borbe on je morao da ga obustavi. Datum tih borbi nije siguran; ali, verovatno je da su vođene oko god. 840. Pribiranje od Bugara ugroženih srpskih plemena i oblasti oko Vlastimira, ukoliko je bilo postignuto, nije moglo da se održi potpuno. Stare tradicije bile su jače od političkih lekcija na novom području. Kad je Vlastimir udavao svoju kćer za Krajinu, sina

45

trebinjskog župana Bele, on ga je, hoteći da ga odlikuje, »imenovao vladarom i učinio samostalnim«. Okrnjio je, po tradiciji, iz porodične sentimentalnosti, zajednicu i potrebu grupisanja svih plemena oko jednog državnog središta u interesu što uspešnije odbrane. Pored domaće dinastije Viševića u Humu, koja je svoju starinu i prava sa njom u vezi izvodila još iz stare otadžbine, pored glavara u Zeti, koji su živeli za svoj račun, Vlastimir stvara i samostalne trebinjske gospodare, koji su dotle priznavali vrhovnu vlast raškog župana. Po slovenskoj navici, posle smrti Vlastimirove njegovu državu podelila su tri mu sina, Mutimir, Strojimir i Gojnik. Centralna vlast, uostalom, ne održava se svuda u to vreme ni u ostaloj Evropi; građanski rat protiv Ludviga Pobožnog u Franačkoj došao je poglavito radi nezadovoljstva sa podelom zemlje njegovim sinovima. Posle Presjamove smrti (god. 852.) na bugarski presto dolazi preduzetni i mudri kan Boris. Njegov pokret protiv Franaka u Panoniji, odmah po dolasku na vlast, završio se neuspehom, isto kao i sva druga njegova preduzeća prvih godina njegove vladavine. U te spada i pohod na Srbe. Obavešten o smrti Vlastimirovoj i podeli njegove zemlje, Boris je, možda, poverovao da sad neće naići na onakav otpor kakav je bio onaj protiv njegova oca. Ali, Srbi behu ostali isti po svojoj vojničkoj vrednosti. Oni tako skleptaše u svojim planinama Bugare da je među zarobljenike dopao i Borisov sin Vladimir i dvanaest velikih boila. Bugari moradoše tražiti mir i posle toga sigurnu pratnju do srpske granice, odnosno do graničnog mesta Rasa. Tu su, po srpskom saopštenju, izmenjena gostinska uzdarja, dok su Bugari tvrdili da su im Srbi bili dužni predati izvesne stvari u znak ugovorene obaveze (dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koža). Pohod Borisov, prema tome, nije kod njih smatran kao neuspeh nego kao nekakav kompromis. Za Srbe će biti verovatno da nisu bili sasvim sigurni za dalje borbe i da su stoga pristali na povoljan mir. Sem sa Srbima, Boris je bio došao u sukob i sa Hrvatima. Najverovatnije je mišljenje da je to bilo god. 853., kada su Bugari udarili na franačku državu, u Panoniji, pa Hrvati, kao franački vazali, morali da ih suzbijaju. Kao i u borbi sa Srbima, Boris i ovde nije prošao dobro, nego se, na kraju, izmirio »obdarivši Hrvate i obdaren od Hrvata«. Po ovim bojištima, tako dalekim od prvobitnih ishodišta bugarskih, toliko na zapadu iza Morave i Šar-planine, vidi se najbolje ogromni zamah i tadanji uticaj Bugara, koji se behu digli i razvili na račun unutarnjim krizama i dugim ratom s Arapima iznurene Vizantije.

VI. POKRŠTAVANJE JUGOSLOVENA.
1. Stari hrišćanski tragovi. — 2. Prvi propovednici kod Jugoslovena. — 3. Salcburška crkva i njen rad među Slovencima. — 4. Počeci hrišćanstva kod Hrvata i Srba. — 5. Slovenski apostoli Ćirilo i Metodije. — 6. Učenici slovenskih apostola među Južnim Slovenima. — 7. Stvaranje slovenske pismenosti i osnovi književnosti. Kad su došli na Balkan, Južni Sloveni su tu već zatekli razvijenu hrišćansku kulturu. Još apostol Pavle pisao je Solunjanima kako od njih »promče riječ Gospodnja ne samo u Maćedoniji i Ahaji, nego i u svako mjesto iziđe vjera vaša u Boga«; iz Dalmacije se javio jedan od najboljih pisaca hrišćanske crkve, sv. Jeronim; a u Sremu i severnoj Srbiji bilo je jedno vreme glavno središte Arijeva učenja. I gotski Vulfilin prevod Svetoga pisma i njegovo episkopsko delovanje među Gotima vezano je za Balkan. Čitav niz starih crkvenih ruševina nalazi se po celom balkanskom području, kao i mnogobrojna stara

46

hrišćanska toponomastika. Albanski nazivi sa šin, še dolaze od latinskog sanctus, i svi su gotovo iz starijeg vremena, kao i dalmatinski sa sut, su (Sućuraj, Sutivan, Sutorman, Supetar i sl.). U unutrašnjosti brdo Srđ u Brezi, ili Ivan-Planina, ili Cibrijan kod Trebinja i sl. potiču od starih crkava posvećenih tim svetiteljima, a mesta Đunis, Prokuplje, Ivanje i sl. trag su kulta i crkava dotičnih svetitelja. U svima ovim oblastima postojala je i dobro provedena organizacija crkve, koja je bila, istina, na dosta strana poremećena i uništena provalama Slovena i Obara. Ali, ako su propale crkve i biskupije, ostao je narod. Vezama sa starosedelačkim elementom Sloveni polako ulaze u hrišćansku kulturu, ali ponajviše kao pojedinci. Vest Konstantina Porfirogenita da su Sloveni bili kršteni već u VII veku, još za vlade cara Iraklija, njegovom inicijativom, od rimskih sveštenika koje je on nabavio, neće biti pouzdana. Car je imao prečih briga. Tu vest treba razumeti prosto ovako, što piscima X veka možda nije bilo ili nije htelo biti dovoljno jasno: sve do godine 732., zahvaljujući solunskom vikarijatu, papin i uticaj latinskog sveštenstva bili su pretežniji od carigradskog na većem delu Balkanskog Poluostrva; zapadno sveštenstvo bilo je dotad glavni činilac u hrišćanskoj misiji među Slovenima. Vizantiska tradicija o tome na Porfirogenitovu dvoru bila je nešto pomućena, svesno ili nesvesno, a svakako išla je za tim da inicijativu za to delovanje zadrži za Carigrad. Da je bilo izvesnog uticaja i iz vizantiskih krugova može se uzeti kao sigurno. Za to, pre svega, jasno govori kult izvesnih istočnjačkih svetaca, koji su iz Vizantije i preko nje preneseni u Jadransko Primorje, a odatle i među Slovene. Tako je, na primer, kult sv. Stevana, zaštitnika Vizantiskoga Carstva, kome je u Dubrovniku bila posvećena glavna crkva, poznata i u Carigradu X veka, i čije je svetkovanje bilo rašireno celim primorjem od Skadra do Trogira i Zadra, dosta rano prešao i Srbima, kojima je posle, isto kao i Grcima, postao državni zaštitnik. U Solinu je istom svecu podignuta bazilika, u kojoj je sahranjen hrvatski kralj Krešimir. Malo je pouzdano i dalje carevo kazivanje da je već tada uspelo hrišćanskom sveštenstvu da postigne neke veće uspehe. Koliko se danas zna, čitav sedmi vek nije doneo većih promena u verskoj kulturi Jugoslovena. U viziji sv. Kolumbana, iz početka VII veka, izrično se kaže da Sloveni, kojima je on mislio ići da propoveda, nisu još zreli za tu stvar; a sv. Amand, koji je propovedao u mestima oko Dunava, vratio se kad je video »da mu tu neće biti dovoljno ploda i mučeništva«, kako kaže legenda. Hercog bavarski Teodo zadržao je god. 649. sv. Emerana da ne ide u te krajeve, »jer još nije pravo doba da se ti varvari pokrste«. Jedino su Hrvati u Dalmaciji bili nešto pitomiji. Čuvši za plenjenje Salone i ostale Dalmacije, papa Ivan IV poslao je tamo svog opata Martina da spasava i otkupljuje hrišćansko roblje i mošti hrišćanskih svetitelja, i uspeo je da ih dobije (god. 641.). Crkvena tradicija pominje i nekog Ivana Ravenjanina kao prvog nadbiskupa solinskog i naročito zaslužnog za hrišćanstvo među Hrvatima. Vreme njegovog delovanja nije sigurno, a stavlja se od VII pa čak do u početak IX veka. Toma, arhiđakon splitski XIII veka, koji daje nešto vesti o njemu, saopštava da je Ivan suzbio među Slovenima arijansku jeres. Taj podatak zaslužuje naročitu pažnju. Arijevo hrišćanstvo bilo je rašireno među Gotima oko Dunava i ostavilo je i među Slovenima traga, koji je u njihovu jeziku utvrđen već ranije. Nedavno je u ruševinama jedne stare crkve u Brezi kod Sarajeva nađen i jedan natpis sa gotskim runskim alfabetom, koji jasno kazuje da je gotski uticaj, pojačan i njihovom vladavinom u tim oblastima još u prvoj polovini VI veka, prodro duboko u unutrašnjost i verovatno se i tu osećao među novodošavšim Slovenima. Neće stoga kazivanje Tomino biti bez ikakva osnova, isto kao

47

i rano mešanje Gota sa Slovenima u našim crkvenim krugovima Duklje i Primorja. Slabom napredovanju hrišćanstva kod Južnih Slovena sa vizantiske strane kriv je svakako slovenski konzervatizam, a još više i političko nepoverenje i zatrovani verski odnosi među samim Grcima. Od VII do IX veka tamo ne prestaju jeretičke sekte, verska gonjenja i čak krvava obračunavanja u ime vere. Naročito se sve to razvilo u doba strasne borbe oko ikona, koja je ispunila period od preko sto godina i uzbunila sav vizantiski svet. Na zapadu, kod Slovenaca, hrišćanstvo je bilo sumnjivo što je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemačke ili Italije, sa onih strana dakle je pretilo i političko zavojevanje. Donošena na maču, nova vera nije mogla biti privlačna i, prirodno, bila je smatrana samo kao jača spona za političku zajednicu. Stoga Slovenci, još u prvim decenijama VIII veka, ustaju protiv hrišćanskih sveštenika i njihovih crkava i dobijaju naziv »najsvirepijih pogana«. Sredinom VIII veka, pritešnjeni od Obara, Sloveni su, kako smo već videli, morali da traže pomoći kod Bavaraca i da posle priznaju vrhovnu vlast franačku. Prirodna posledica tog odnosa bila je da su morali primiti i hrišćansku veru svojih gospodara. U Bavarskoj vaspitani, slovenački knezovi uvode hrišćanstvo u svoju zemlju, koja dolazi u crkvenim stvarima pod vlast salcburške episkopije. Na poziv kneza Hotimira (oko god. 755.) salcburški biskup posla među Slovence episkopa Modesta sa četiri sveštenika i više klerika, da šire veru, posvete crkve i postave nove sveštenike. Dva od najznatnijih manastira podignuta su u to doba, Inihen (god. 769.) i Kremsminster (god. 777.), kao središta glavne aktivnosti među Slovenima. Posle Hotimirove smrti nastala je jaka antihrišćanska reakcija. Polemični spis salcburške crkve »O pokrštavanju Bavaraca i Karantanaca« kaže da »za nekoliko godina tamo (među Slovenima) ne beše nijednog sveštenika«. Ali, uticaj franačke vlasti dovede opet hrišćansku misiju na rad. Karlo Veliki je izrazit pretstavnik ideje jedinstvene verske, i to hrišćanske, državne organizacije kao organa novog Rimskog Carstva. Hrišćanstvo je, pored oružja, njegovo glavno sredstvo za pacifikaciju, i učeni Alkuin kliče Karlu da je savladao sve neprijatelje »imenom gospoda našeg Isusa Hrista«. U žitiju sv. Virgilija, salcburškag biskupa, priča se da je on lično silazio sve do ušća Drave u Dunav, propovedajući veru. Živu delatnost razvio je i salcburški biskup Arno (od god. 785.), koji »sa svih strana« kupi i šalje sveštenike u predele Karantanaca i donje Panonije. Karlo čak preporučuje i njemu samom da ide u slovenske krajeve i propoveda božju reč. I doista, u vojsci protiv Obara nalazi se i Arno. Za zasluge učinjene veri i franačkoj državi postala je salcburška biskupija god. 798. nadbiskupijom. Arno odmah posle toga predlaže caru da se za Slovene osnuje posebna biskupija. Car je na to pristao, i kao prvi njen episkop bi posvećen neki Teodorih; njegova oblast obuhvatala je Karantaniju i krajeve na severnoj strani Drave, sve do njenog ušća u Dunav. Posle pada obarske države i afirmacije franačke snage, hristijanizacija severnih Jugoslovena išla je mnogo brže. Naročito su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova. Primanje hrišćanske vere postalo je gotovo identično sa lojalnošću prema franačkoj vrhovnoj vlasti. Pored salcburških, među Slovencima i Hrvatima delovali su i sveštenici akvilejskog (oglejskog) patrijarhata, naročito u Istri i Primorju. Njihova delatnost izgleda da je bila manje borbena od one salcburških izaslanika, verovatno stoga što je imala i manje političkih motiva. Akvilejski patrijarhat ljubomorno je pratio rad salcburške nadbiskupije, smatrajući da ova prelazi svoje prirodne granice i ulazi u njegovu oblast.

48

Zbog toga došlo je između njih i do spora, koji je Karlo Veliki rešio 14. juna god. 811. u Ahenu tako što je odredio reku Dravu kao prirodnu među između obe dijeceze. Već u prvoj polovini IX veka ugledniji Slovenci su dobrim delom bili hrišćani. Mnogi između njih na samrti ili inače ostavljaju svoja imanja ili daju priloge crkvama. U Pribininom gradu Blatogradu (Mosburgu, Salavaru) osveštana je god. 850. crkva koju je on podigao, a tom aktu prisustvovalo je 15 slovenskih velikaša, nesumnjivo već pokrštenih. Salcburški nadbiskup, koji je sam osveštao tu crkvu, pošao je po Pribininoj državi i osveštao još nekoliko crkava slovenskih i nemačkih, jer je, kako kaže salcburški spis, stanovništvo slovenske kneževine bilo mešano, slovensko i bavarsko. Jedna dosta velika teškoća u širenju vere beše to što je sveštenstvo bilo tuđinsko. Slovenski elemenat slabo je znao i latinski i nemački, i stoga je novu veru primao gotovo samo po spoljnim oznakama, ne razumevajući ni njenih pravih učenja, ni značaja obreda. Ukoliko joj je prilazio, činio je to više od nevolje i po primeru nego iz ubeđenja ili neke unutarnje potrebe. I kod Hrvata je širenje hrišćanstva bilo u vezi sa širenjem franačke vlasti. U gradovima Dalmacije nastavljala se, naravno, stara hrišćanska tradicija, po duhu romanska. Nije jasno kako su se u Dalmaciji razvijale verske prilike posle god. 732., odnosno posle energičnog suzbijanja papske jurisdikcije u oblastima Vizantije. U oskudici izvora teško je uhvatiti pravu vezu; ali, nama se čini da je Vizantija i tu, u izvesnoj meri, istupala ofanzivno, ali da su ovde rimske tradicije bile veoma jake i sa dubokim korenom. Obnova splitske episkopije kao naslednice stare Salone pada tek pred kraj VIII veka, a izazvana je većom pažnjom Carigrada za jadranske stvari posle gubitka ravenskog egzarhata, god. 751. Iz Ravene je ranije vršen osetan crkveni uticaj u Dalmaciji. Konstantin Jireček je u svom delu Romani u gradovima Dalmacije upozorio na neke od ravenskih svetitelja, čiji se kult rasprostro po toj pokrajini; tako na sv. Apolinara, kome su podignute crkve na Krku, u Zadru i kod Dubrovnika, i na sv. Vitalisa. Vizantija pokazuje veću versku revnost u Dalmaciji za vreme franačke ofanzive Karla Velikoga, koja je pretila da joj otme tu pokrajinu, i u vreme Ahenskog mira kad je, po jednom mišljenju (A. Dabinovića), izvršena i izvesna vrsta versko-administrativne reorganizacije. Ima jedna, istina ne savremena, vest da je god. 809. preneseno telo sv. Trifuna iz Carigrada u Kotor. God. 811. dobio je i Zadar od cara Nićifora mošti sv. Anastazije. Carigrad je ovu pažnju ukazao zadarskom gradu i možda Kotoru sa očevidnom težnjom da se očuvaju dalmatinski gradovi kao posed Istočnog Carstva. Po svojim vezama, i radi blizine Italije, i po tradiciji, Dalmacija, po gradovima pretežno romanska, služila se uglavnom latinskim jezikom. Međutim, ni grčki nije bio nepoznat. U Splitskom evangelijaru VIII veka, koji je podrobno proučio Viktor Novak, nalazi se, u latinskom prepisu, grčki tekst Jovanova uskršnjeg evanđelja, koje se očevidno još i tada na taj dan tako i čitalo. Latinski uticaj pojačali su posle Franci. Njihov uticaj videli smo već u posvećenju ninske crkve galskom sv. Aselu. Za sv. Urza se priča da je u Dalmaciji pokrštavao pagane baš u vreme Karla Velikoga. Stari umetnički hrišćanski spomenici u Ninu i Kninu pokazuju jasne tragove romansko-franačke, koji se daju utvrditi i u Splitu (na pr. u crkvi Sv. Dojma, u crkvici Sv. Martina). Sa nešto drugih kombinacija razvila se prema tim obrascima jedna vrsta lokalnog, hrvatskog stila, veoma zanimljiva sa svojih umetničkih motiva u skulpturi. Proces pokrštavanja kod Hrvata uzima više maha od onog vremena kad hrvatski vladari prihvataju novu veru. Za prvog hrvatskog kneza, Višeslava, znamo po jednoj

49

krstionici, koju je načinio prezviter Jovan za njegova vremena u slavu sv. Jovana Krstitelja. Knez Mislav podiže jednu crkvu Sv. Đorđa u Putalju, a pomaže i splitsku crkvu Sv. Dojma, mada se ona ne nalazi u njegovoj državi. Trpimir ima svoga kapelana, prezvitera Martina, sa kojim sarađuje i sva njegova velikaška okolina. O franačkom uticaju pri pokrštavanju Hrvata ima nešto predanja i kod Porfirogenita, koji priča da je među njih došao »iz Franačke, koja je između Hrvatske i Mletaka«, neki bolesni čudotvorac Martin, savetujući im da čuvaju ugovore sa papom i da ga ne uznemiravaju. U oblastima van franačkog uticaja, naročito među Srbima, hrišćanstvo je šireno ponajsporije. U najvećem delu njihovih naselja uticaj susednih kultura, s istoka vizantiske a sa zapada romansko-franačke, mogao je doći samo posrednim putem, preko Bugarske i preko Hrvatske, a samo delimično neposredno, u Zetu i u oblasti koje su, pre bugarskog zavojevanja, graničile sa Vizantijom. Tako je ustvari i bilo. Hrišćanski spomenici bosanskog područja iz V—IX veka potpuno su u vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. Čak je i jezik latinski na tri crkvena spomenika iz VI—IX veka: na jednom iz Breze (blizu Sarajeva), na drugom iz Drenova kod Prijepolja i na trećem nepoznatog nalazišta u sarajevskom muzeju. Na jugu od Neretve do Bojane taj uticaj latinskog još je razumljiviji. Ali, tu ima i dosta tragova vizantiske kulture, očuvanih delimično sve do najnovijeg vremena. U Dubrovniku, da spomenemo samo jedno dva primera, i danas se deo pred glavnom kapijom naziva Pilama, po grč. πύλαι — vrata, a kod Herceg-Novog jedan deo obale, sa mestom, zove se Igalo, po grč. αἰγιαός. Istočnjački su sveci sv. Sergije i Vakh, Kuzman i Damjan, sv. Teodor i dr., kojima su posvećene mnoge crkve u Primorju i Zeti. Čak i sv. Dimitrije Solunski, kome Grci pripisuju spas svoga grada od Slovena, postao je veoma popularan kod nas. Zaštitnici Dubrovnika i Kotora, sv. Vlaho i sv. Trifun, isto tako su istočnjački mučenici. Kao zanimljivu karakteristiku tog dvostrukog uticaja imamo pojavu da »u Dubrovniku i Kotoru biskupi, mada upotrebljavaju latinski jezik pri službi božjoj i obavljaju je po rimskome obredu, za čitav jedan vek oblače pri oltaru vizantiske haljine«, ili »kako se pod istim svodom diže rimo-latinski oltar uz vizantiski ikonostazij«. Na jugu, među slovenskim kolonijama u Maćedoniji, Grci su dosta rano razvili hrišćansku delatnost. Osnovali su čak, ne zna se tačno kad, i posebne episkopije za rad među njima: episkopiju smoljansku, drugovićsku, jezersku i radovišku, srpsku odnosno srbisku i episkopiju zvanu Velikaja. »Ovi episkopi i njihovo sveštenstvo služili su grčki«, kazuje sa tačnim razlaganjem K. Jireček; »ali, sveštenici i monasi, rođeni Sloveni, svakako su propovedali i poučavali narod na slovenskom jeziku. Oni su, pri tom, reči svoga maternjega jezika prilagođavali za pojmove verske. Na taj način pripremljeno je bilo zemljište za delo solunske braće i njihovih saradnika ... Po Teofanu, patrijarh carigradski Nikita (766.—780.) bio je Slovenin, a on verovatno da nije bio jedini među episkopima toga vremena«. Glavna aktivnost u hristijanizaciji Južnih Slovena počinje u drugoj polovini IX veka, kad se stvara slovenska pismenost i izgrađuje potpuno čitava crkvena služba na slovenskom jeziku. Poticaj za to došao je od samih Slovena i isprva ima nesumnjivo političke motive. Evo kako. Moravski knez Mojmir beše došao u sukob sa Francima pribirajući oko sebe srodna slovenska plemena, i god. 846. morao je da padne. Njegov naslednik Rastislav ušao je u savez sa Bugarima i god. 855. ostao je pobedilac nad Francima; posle se, god. 861., umešao u unutarnje borbe među Francima i postigao i opet lepe uspehe. U ovim borbama poginuo je knez Pribina. Kad su se Franci počeli spremati

50

da se osvete Rastislavu i radi toga ušli u savez sa Bugarima, ljubomornim na Rastislavljev uticaj među Slovenima, ovaj se uplaši i stade tražiti sebi saveznike, koji bi mogli bar da ustave bugarskoga hana. Prvi u kombinaciji mogao je biti svakako carigradski imperator. I doista, god. 862., pominje se čuvena poruka Rastislavljeva caru Mihailu da mu pošlje učitelja i propovednika, jer njegovi Sloveni kao »prosti ljudi« nemaju nikoga ko bi im pokazao put. Naročito nemaju učitelja »koji bi nam u svom jeziku kazivao istinu veru hrišćansku«. Teško je verovati da takvih »učitelja« nije bilo mnogo bliže u Panoniji, ili među karantanskim Slovenima, među kojima se hrišćanska vera širila čitavo jedno stoleće; nego je sasvim blizu istini da Rastislav nije hteo nikakvih veza sa ljudima franačke vlasti. Verska akcija imala je samo da bude uvod u političku, odnosno u tesnoj vezi sa njom. U Carigradu je Rastislavljeva ponuda lepo primljena i shvaćena je odmah kako treba. Njima je tamo čak i dobro došla radi neposrednijeg pritiska na Bugare, koji su odavno išli za tim da se što vidnije i potpunije oslobode od grčkog uticaja. Kao hrišćanski propovednici u Moravsku se upućuju dva brata Solunjana, Konstantin i Metodije. Izbor pada na njih iz dva razloga. Prvo, stoga što je Konstantin bio carev drug i poverenik, a drugo, što je bio čovek široke kulture i znanja. Bio je bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i posle nastavnik filozofije; izvršio je pre toga nekoliko misionarskih poslova i istakao se kao pobornik kulta ikona. Metodije, Konstantinov brat, upravljao je ranije jednom slovenskom oblašću, pa se kasnije povukao u manastir i pratio ponekad brata u njegovim misijama. Oba su, kao Solunjani, poznavali Slovene izbliže i naučili su, možda još u ranoj mladosti, njihov jezik. Solunskoj mitropoliji pripadale su dve slovenske episkopije, i dodir sa ljudima iz njih imao je da olakša nameravano delo. Tu se, nema sumnje, slovenski jezik upotrebljavao u vezi sa crkvom i crkvenim životom, pa se razvila hrišćanska terminologija i izvesna tradicija toga posla. S ovom misijom Konstantina i Metodija u vezi su i počeci slovenske pismenosti. Ova dva brata, »slovenski apostoli«, smatrali su kao svoju dužnost da za Slovene prevedu potrebne knjige hrišćanskog bogosluženja, i da za pisanje tih knjiga podese i azbuku. Dotle, Sloveni ili nisu uopšte pisali (»crtama i rezama čitahu i gatahu kao pagani«, kaže jedan stari tekst, a trag takve pismenosti imamo još uvek u našim rabošima), ili su upotrebljavali grčka i latinska slova, ali kojima se nisu mogli izraziti izvesni slovenski glasovi (č, ž, š, ѣ, ъ, ь i dr.). Zanimljiv primer pisanja slovenskih tekstova latinskim pismenima pretstavljaju Frajzinški spomenici, sa dva tipa ispovedi i jednom propovedi o grehu, pisani negde krajem X i na početku XI veka, koji su »služili nekom članu frajzinške crkve pri vršenju njegovih duhovno-pastirskih dužnosti među Slovencima«. Konstantin je kao osnovu za novu azbuku uzeo grčku kurzivnu minuskulu, pa je dopunio kombinacijom nekih slova ili preuzimanjem iz njemu poznatih istočnjačkih alfabeta. Tako je stvorio pismo zvano glagolica. Jezik njegovih prevoda bio je, prirodno, onaj koji su najbolje poznavali Konstantin i njegovi pomagači, slovensko narečje južne Maćedonije. S. Kuljbakin je dugim proučavanjem utvrdio »da je srpsko-hrvatskoslovenačka jezična grupa u leksičkome pogledu najbliža staroslovenskom maćedonskom dijalektu sv. Ćirila i Metodija«. U Moravskoj su solunska braća, kad su tamo stigla, naišla na politički izmenjen položaj. Nemci su protiv Rastislava, avgusta god. 864., digli vojsku i naterali ga na pokornost. Misionare iz Grčke posmatraju nemački sveštenici sa sumnjom i otežavaju im

51

rad; stoga ovi napuštaju moravsko područje i prelaze u Panoniju, gde je vladao Pribinin sin, knez Kocelj. Kod Kocelja su slovenski učitelji bili primljeni sa razumevanjem; on im je naskoro poverio 50 svojih ljudi da ih oni vaspitaju. Nu, Konstantin i Metodije ni tu nisu mogli duže da se zadrže. Trebalo je da idu u Rim, pred papu, da tamo pred njim razviju svoje učenje i da se opravdaju od svakovrsnih napada, kojima su od strane germanskog sveštenstva bili izloženi. U ovo vreme odnosi između Rima i Carigrada, koji ni inače nisu bili dobri, zaoštriše se do potpunog raskida. Nikola I, jedan od veoma odlučnih papa, došao je u sukob sa neobično učenim ali ne i mnogo karakternim patrijarhom Fotijem, koji je pristao da smeni svog prethodnika moralnog Ignjatija, svrgnutog zbog sukoba sa razvratnim dvorom. God. 863. crkveni sabor u Lateranu osudio je Fotija, a kao odgovor na to došla je god. 867. čuvena Fotijeva optužba protiv pape. Da se stvari zapletu još više doprineli su dosta i odnosi sa Bugarima. Kao nemački saveznici, Bugari su, verovatno po želji sa nemačkoga dvora, počeli pregovore da prime hrišćanstvo, i to, naravno, od papinih ljudi. Bilo je kod Bugara već poodavno težnja da se vezama sa zapadom što više oslobode grčkog duhovnog uticaja. Napadi Nemaca na Rastislava i njihove veze sa Bugarima nagnaše Vizantiju da i ona napadne Bugarsku i prisili je da menja svoju politiku. Bugari su stradali u to vreme od gladi, imali su i inače nedaća, i brzo su popustili. God. 865. oni su se, pod pritiskom Vizantije, pokrstili, i njihov han Boris dobija otada po caru Mihailu III novo ime Mihailo. Da to pokrštavanje nije prošlo bez potresa u Bugarskoj razume se samo po sebi; konzervativni bugarski velikaši nisu lako hteli da se odreknu stare vere i nasleđa, kao da su predosećali kako će nova hrišćanska kultura doneti definitivnu prevlast slovenskog elementa među njima i postati najmoćniji činilac u asimilaciji Slovena i bugarskih gospodara. Han BorisMihailo, čim se malo pribrao od vizantiskog udarca, nastavlja ponovo svoje veze sa Rimom i Nemcima, očevidno sa težnjom da se prvom zgodnom prilikom emancipuje od Vizantije i njenih ljudi. U Carigradu se to primećuje i prati sa puno ljubomore i zle volje, ali i sa čvrstom namerom da se taj uticaj Rima predupredi. Usred tih zapleta, u jesen god. 867., nastaše u Carigradu krupne promene. Car Mihailo pogibe, na presto dođe poduzetni Vasilije Maćedonac (867.—886.), a brzo potom bi smenjen i Fotije i doveden stari Ignjatije. U Rimu se ta promena smatrala kao zadovoljština papskoj kuriji. To je znatno olakšalo i položaj Konstantina i Metodija, koji su iste te jeseni pošli u Rim. Episkop rimski Formoz, koji je god. 866. bio papin legat u Bugarskoj i verovatno znao nešto slovenski, pregledao je sa još jednim drugom prevod slovenskih bogoslužbenih knjiga i predložio ga papi na odobrenje. Papa Hadrijan, naslednik Nikolin, priznao je i dozvolio upotrebu slovenske liturgije. Ali, Konstantin nije više mogao da je dalje širi. On se razboleo i umro u Rimu, 14. februara god. 869., pokaluđerivši se pred smrt i dobivši ime Ćirilo. Metodije se iz Rima vratio u Panoniju, knezu Kocelju, gde je razvio živu delatnost kao panonski episkop. Nu, njegov dolazak izaziva opoziciju salcburške nadbiskupije, koja se smatra povređenom u svojim pravima. Ustvari, to je bilo njeno crkveno područje. U jednom posebnom polemičkom spisu, pretstavnici salcburške crkve tuže se kako je došao Metodije, »neki Grk«, da se meša u njihove poslove, »pronašavši nedavno slovenska pismena«, i koji potiskuje latinski jezik. Posle izvesnog vremena Nemci su sa pismenih napada prešli na fizičke. Metodije bi zlostavljan i zatvoren, negde u Švapskoj, i držan tamo dve i po godine. Tek na papino posredovanje, krajem god. 872. ili početkom 873., Metodije bi oslobođen, a njegovi protivnici, biskupi salcburški, pasavski i frajzišpki bili su ne samo ukoreni nego poslednja

52

dva i suspendovana. Čitava akcija i dolazila je od njih. Pasavski biskup Hermanrih postupao je, kako kaže papina optužba, »sa životinjskom surovošću« prema Metodiju; u najljućoj zimi držao ga je pod vedrim nebom, a na zboru episkopa sam bi ga tukao konjskim bičem, da nije u tome bio sprečen od drugih. Posle svog oslobođenja Metodije nije ostao više kod Kocelja, u Panoniji, koji nije mogao da ga zaštiti, nego je prešao u Moravsku. To je tražio i papa, nesumnjivo vodeći računa o pravima salcburške arhiepiskopije. U Moravskoj nije bilo više Rastislava. Njega je izdao bratanac Svetopluk Nemcima, pa su ga ovi oslepili i poslali u neki manastir, a zemlju mu poseli. Naskoro, u narodu nasta buna protiv nemačkih ugnjetača; na čelo pobunjenika stade pop Slavomir, a pokret se, dobrim delom, obrte protiv bezobzirnog nemačkog sveštenstva. Svetopluk priđe narodnom pokretu i uspe da se održi u oslobođenoj Moravskoj. Metodije dolazi posle te uspele narodne borbe i biva, naravno, lepo primljen. Njegovo učenje, prema svemu, dobija izrazit antinemački karakter, i kao takvo smatraju ga i Nemci i Sloveni. Papa, koji je pretrpeo neuspeh u Bugarskoj i koji od Carigrada, i posle promena na carskom i patrijaršiskom prestolu, nije dobio ono čemu se nadao, postaje malo zategnutiji i prema Metodiju, i uzima otvoreno stav protiv slovenske liturgije. U tom ga obilato pomaže celo nemačko sveštenstvo. Sam Svetopluk, nedovoljno siguran, a i inače nestalan, ne samo da ne pomaže Metodija kako treba nego čak daje razumeti da se on i ne identifikuje sa njim. Pored Metodija on pristaje i na nemačkog kandidata Vihinga kao eventualnog drugog episkopa. Metodije je stoga po drugi put pošao u Rim, gde je papa Ivan VIII, vodeći možda računa o tom da ne uvredi vizantiski dvor čija mu je pomoć protiv Arapa baš u to vreme bila potrebna, opet potpuno opravdao Metodija i dozvolio ponovo slovensko bogosluženje s izvesnim malim ograničenjima (god. 880.). Posle smrti kneza Kocelja u Panoniji vladaju nemački knezovi. Sa jednim od njih, sa Arnulfom, Svetopluk dolazi u sukob i izaziva težak rat. Arnulf je pozvao u pomoć Bugare i ovi su god. 882. provalili u Moravsku; na to je Svetopluk naredne dve godine napadao Panoniju i pustošio je. Za Metodija nije sasvim sigurno gde se nalazio u to doba. Prema pričanju njegova žitija on je išao u Carigrad da tamo prikaže ceo tok svoje misije. Po povratku otuda nastavio je svoj rad, ali u stalnom sukobu sa nemačkim sveštenstvom, koje je vodio novi episkop Vihing. Došlo je dotle da je Metodije bacio anatemu na Vihinga i time izazvao protiv sebe ne samo sve Nemce nego i papsku kuriju. Domalo, 6. aprila god. 885., on je umro, na veliku radost svojih protivnika. Sa Metodijem završen je period slovenske hrišćanske aktivnosti u Moravskoj. Gorazd, njegov učenik, kome je on namenio svoje nasledstvo, kao i svi drugi aktivniji slovenski propovednici, biše prosto onemogućeni i pretrpeše čak i velike lične neprilike. Novi papa Stevan V zabrani slovensku liturgiju, a Vihing posta glava moravske crkve. Metodijevi učenici Gorazd, Kliment, Angelar i dr. biše pohvatani, mučeni i prognani. Jedan deo slovenskih učenika bi čak prodan Jevrejima i kao roblje odveden na trg u Mletke. Tu ih nađe i otkupi jedan vizantiski legat i uputi ih u Carigrad. Jedne zadrža car Vasilije, primivši ih lepo, a drugi odoše u Bugarsku. Drugi deo spasavao se odmah u susednu Bugarsku, preko Beograda, odakle biše upućeni Borisu-Mihailu. Ovome vladaru pripada velika istoriska zasluga da je shvatio vrednost ove značajne i nenadane saradnje i da je iskoristio u punoj meri. Mesto grčkog sveštenstva, od koga je zazirao zbog političkog uticaja; mesto latinskog, koje mu je donosilo zaplete i neprilike; on je dobio kadar ljudi iskreno odanih stvari koju propovedaju i podobnih da deluju među najvećim

53

delom njegovih podanika. Upada u oči da Boris glavne ljude iz ove grupe dobeglica ne zadržava u užoj Bugarskoj, nego ih mahom upućuje na jug i jugozapad, među maćedonske Slovene. Kao da je postojao smišljen plan da se uz delo pokrštavanja vrši u isti mah i pridobijanje slovenskih plemena, naročito onih prema Jadranskom Moru, za bugarsku državu. Kliment, najaktivniji od Metodijevih učenika, bi upućen u ohridsku oblast, koja je obuhvatala i područje reke Devola i Škumbe u gornjem i srednjem toku, i preporučen vlastima i narodu. Središte njegove akcije bilo je u Devolu, u hrišćanski već lepo razvijenom mestu. Tu je on delovao sve do god. 893., kad je postao episkop, a zamenio ga je drug mu Naum, čiji manastir i danas postoji na obali Ohridskog Jezera. Druga im dva druga, Gorazd i Angelar, sahranjeni su u Beratu; oni su verovatno tamo bili i upućeni, jer je teško verovati da bi im neko prenosio kosti namerno baš u taj kraj. Ovi ljudi i drugovi im počeše tamo živ i sistematski rad; na 3500 učenika prođoše njihovu školu; u enorijama je raspolagao Kliment sa po 300 đaka. Tako se u tom kraju proširi slovenska pismenost. Kliment sam nastavi i književni rad svojih učitelja. On je, po svoj prilici, pisac Metodijeva žitija i čitava niza propovedi na crkvene praznike. Te su propovedi čitane i prepisivane u dosta velikom broju; od nekih, kao na primer od besede o Cvetnoj nedelji, ima na desetine prepisa. Lep broj Klimentovih beseda nalazi se očuvan naročito u hilandarskim rukopisima. Klimentu se pripisuje da je izveo i reformu alfabeta i uveo mnogo gipkiju ćirilicu mesto krute glagolice; ali, to nije sigurno. Nesumnjivo je da se ćirilica javlja u X veku, i to baš u krajevima oko Prespe; ali, malo je teško verovati da je baš Kliment lično dirao u delo svoga učitelja još dok ono nije uhvatilo ni pravog korena u narodu te oblasti. Po svoj prilici ćirilica se razvila u Maćedoniji kod grčko-slovenskog sveštenstva, i Kliment je, možda, samo prihvatio. Za njegova druga Nauma znamo, isto tako, da je imao interesa za književnost i da je potsticao ljude na rad. Konstantin Prezviter sam kaže da ga je na pisanje Učitelnog evanđelja potakao brat Naum. Za velike svoje zasluge postavljen je Kliment god. 893. episkopom u kraju oko Kičovske Belice. On je sahranio svog druga Nauma, koji je umro 23. decembra god. 910., a sam je preminuo 27. jula god. 916. Njihovo delo, književno i učiteljsko, prihvatiše njihovi drugovi i poslednici, Konstantin Prezviter, episkop Marko, Jovan Ekzarh, Gligorije Prezviter i dr., koji su se kupili oko cara Simeona, koji se i sam bavio književnošću i koji je neobično cenio književni i prosvetiteljski rad Ćirilovih i Metodijevih učenika. Njihovim delom stvorene su osnove slovenskoj pismenosti i književnosti na Balkanu, i potom slovenskoj književnosti uopšte. Čitav rad oko pokrštavanja Jugoslovena daje lepe primere o duhovnoj zajednici među njima. Jezik maćedonskih Slovena, koji je uzet za književni jezik mlade crkve i još mlađe književnosti, primljen je bez ikakvih teškoća i u Moravskoj i u Panoniji; razlike su među dijalektima bile tako male da ništa nisu smetale uzajamnom razumevanju. Samo javljanje slovenske liturgije primljeno je u svima oblastima sa radošću i osetilo se odmah i svuda kao svoje etničko obeležje. Ovo je bilo i prvo mešanje i uzajamno uticanje među Slovenima u jednom delu prave kulturne akcije; Sloveni iz Maćedonije sa svojim učiteljima idu među Moravce i Panonce i rade među njima, da opet posle proterani Moravci dođu kod njih na jug i nastave njihovo delo. Među njima nema granica; oni, kao da se to razume samo po sebi, prelaze iz Maćedonije u Moravsku, iz Moravske u Panoniju; oni su jedno i osećaju se kao jedno, i gore prema Nemcima kad ih gone, i dole prema Grcima, od kojih odvajaju svoje saplemenike. To je bilo svesno stvaranje svoje slovenske kulture, na čemu su sarađivali svi.

54

Crkvena arhitektura u Dalmaciji i u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva, na području Huma, Bosne, Zete i Raške, ima starih uzajamnih veza. Bazilike u Zenici ili Dabravini imaju svoje nesumnjive analogije u dalmatinskim; bazilika u Brezi gotsko je delo, i već po tome je jasno da ima svoje obrasce na drugoj strani. Teorija o takozvanom starom slovenskom, odnosno starom hrvatskom, u osnovi originalnom stilu, donesenom delimično iz stare postojbine i preobraženom u Dalmaciji sa prvobitnih drvenih pratipova na kamene, a očuvanom na crkvenim građevinama VI—X veka, koju je u novije vreme počeo da zastupa jedan deo naučenjaka, teško može izdržati naučnu kritiku. Kao što su bosanski stećci nesumnjiv ostatak i oponašanje rimskih sarkofaga, tako je i najveći deo naše rane crkvene arhitekture i skulpture primljen kod nas od majstora koji su nam doneli hrišćansku kulturu i ove što ide sa njom zajedno. O tom ima neposrednih dokaza »na licu mesta«. Godeslavljev natpis na crkvi Sv. Krsta u Ninu ima nesumnjiv franački karakter. Zar crkva hrvatske episkopije u Ninu nije bila posvećena sv. Aselu, franačko-galskom svecu, i zar se taj zapadni uticaj zadržao samo na tom kultu? U Srba se nalaze sirskovizantiski uticaji na staroj crkvi Sv. Petra u Rasu. Sličnih primera ima mnogo. Jedan naš mladi naučenjak (A. Deroko) nalazio je nedavno da je sličnost izvesnih crkvenih građevina u Raškoj i Dalmaciji (na pr. crkve u Zatonu na Limu sa crkvom Sv. Nikole u Ninu, ili Sv. Bogorodice u Bistrici sa Sv. Lukom u Uzolju ili Sv. Srđem u Brdima) kao ostatak neke stare svoje arhitekture koja kao da im je nekad bila zajednička. Mi ne mislimo da je to tumačenje tačno. Gde bi naši ljudi imali ranije prilike da rade takve i njima slične poslove? Zar sama tehnika posla, tipovi građevina, ma i prosti inače, i dekoracije ne zavise od majstora, njihovih škola i uticaja? U izvesnim starim crkvama našeg područja VI—VIII veka mi nalazimo latinske hrišćanske natpise, jedan na raškom zemljištu čak kod Prijepolja. To, po našem mišljenju, ukazuje i na izvesne puteve u tehnici tog posla i svemu ostalom u građevinskoj kulturi. Za crkvu Davidovicu u Brodarevu, arhitektonski dosta prostu i na oči »narodsku«, znamo pouzdano da su je, krajem XIII veka, zidali majstori najmljeni u Dubrovniku. Staru umetnost Slovena, zajedničku nam još i ovde na jugu, treba svakako tražiti na drugoj strani a ne u crkvenoj arhitekturi.

VII. HRVATI I VIZANTIJA.
1. Akcija Vasilija I Maćedonca. — 2. Vizantiski i romanski uticaji među Hrvatima. — 3. Slovenska služba u Hrvata. Dolazak na vizantiski presto Vasilija Maćedonca, god. 867., značio je za Carevinu nesumnjivu dobit. To je, istina, bio »ljudska životinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima«, kao što ga tačno crta Šarl Dil, ali u isto vreme i čovek jake volje, svestan cilja, »vešt i srećan, i isto tako veliki političar«. On je približio Carevini ne samo susedne Bugare, koji su hteli da nađu naslona na Zapadu, nego čak i udaljene Hrvate. U dalmatinskom Primorju stanje nije bilo dovoljno sigurno. U Hrvatskoj je oko god. 864. došlo do izvesnih sukoba, koji su doveli na vlast jedno lice van kuće Trpimirove, nekog kneza Domagoja. Poremećaj vlasti izazvao je, pored ostalog, stare gusarske sklonosti hrvatskih pomoraca, a ove opet energičnu akciju Mletaka, god. 865., koja je naterala Hrvate da obećaju posle toga vođenje računa o mletačkim interesima i da za bolje jemstvo dadu taoce. Opštu nesigurnost pojačavala su naročito zaletanja arapskih

55

lađa u jadranske vode, dosta česta tokom IX veka. Kad je god. 866. jedan njihov napad, sa dugom opsadom, ugrozio Dubrovnik, obratiše se stanovnici grada za pomoć svom carigradskom gospodaru. Vasilije, koji je od Duhova god. 866. bio savladar cara Mihaila III, naredi da velika vizantiska flota od sto lađa krene u Jadransko More. Jednim potezom izvela se ogromna promena. Tamo, na dalekim granicama Carevine, osetila se odjednom njena snaga, moćna i neodoljiva. Arapi se začas povukoše, a svi gradovi Dalmacije odahnuše i osetiše se više sigurni. Vizantija je tom ekspedicijom pokazala svoj nesumnjiv interes za ove oblasti. I slovenski knezovi iz zaleđa osetiše konkretno vrhovnog gospodara iz Carigrada. Kad je Vasilije, u nameravanom savezu sa carem Ludvigom II, pregao da potpuno očisti Jadransko More i južnu Italiju od Arapa, on je god. 869. uz svoju flotu pozvao da učestvuju i svoje podanike: Trebinjce sa Konavljanima, Zahumce, i jedan deo Hrvata s ostrva, sve plemena ispod Neretve, dokle je tada, pod sigurno, dopirala vizantiska vlast. Dubrovačka flota služila je kao prevozno sredstvo. Do zajedničkog savezničkog napada na glavnu arapsku pomorsku bazu, na grad Bari, nije došlo, jer se car Ludvig u poslednji čas trgao od nedovoljno utvrđenog saveza. On je grad Bari posle uzeo sam, god. 871., uz pomoć svojih hrvatskih podanika i njihovih lađa. To je, kao i učešće Hrvata, razume se, još više razdražilo Vizantiju, ljutu i inače zbog ranije neuspelog pohoda. Stoga Grci naročito iskoristiše jedan događaj da kazne hrvatske pomagače Ludvigove i pre pada Barija. God. 870. vraćali su se papini izaslanici sa crkvenog sabora u Carigradu iz Drača u Jakin. Na putu napadoše ih i opljačkaše »slovenski« gusari, uglavnom Hrvati i možda neki Neretljani, pošto su oboji počešće zajedno operisali, i odvedoše ih u ropstvo. Da osvete tobože to, a ustvari da iskale svoj gnev, napadoše Grci na područje Ludvigovih podanika, pa razoriše nekoliko gradova i odvedoše u ropstvo dosta duša. Grci su napadali samo flotom i stoga sigurno nisu ulazili dublje u unutrašnjost. Hrvatskog otpora nije bilo, jer se najveći deo njihove flote nalazio pod Barijem. Ljut, car Ludvig se jednim pismom caru Vasiliju zauzeo za svoje nastradale podanike i optuživao je zapovednika carske flote, Nikitu Orifa. Car je, naravno, bio na strani Orifinoj, jer je njegov postupak jačao ponovo ugled Vizantije i u severnoj Dalmaciji. Ogorčeni Hrvati su, iz osvete ili da se koliko toliko obeštete, posle povratka ispod Barija naročito napadali na Mlečaie kao na poznate vizantiske prijatelje, i zadavali im prilično briga. Mlečani su morali čak moliti papu da posreduje kod Hrvata i njihova kneza, »najgoreg slovenskog kneza«, kako su oni zvali Domagoja, da bi napustili taj posao »morskih haramija«. Kad je god. 875. umro car Ludvig II, nastade borba članova karolinške dinastije oko njegova nasledstva, koja je trajala gotovo sve do kraja god. 877. Nju je u velikoj meri iskoristio car Vasilije da ojača svoj uticaj. On je najpre naterao dotle uglavnom slobodne Neretljane da priznaju njegovu vlast i da sa tim zajedno prime hrišćanstvo. Porfirogenit nam je ostavio spomen da su Neretljani prozvani »poganim« stoga »što nisu pristali da se pokrste u ono vreme kad su se krstili svi Srblji«. Verovatno je, u isto vreme, car počeo delovati i među Hrvatima. Glavni su mu se posrednici za sve nalazili u njegovim dalmatinskim gradovima. Franci, zabavljeni domaćim borbama, nisu mogli da mu mnogo smetaju. Hrvati sami o njima ne vode više mnogo brige; njihov knez Iljko, možda sin Domagojev, napada čak sa flotom franačku oblast Istru; ali, otud je bio suzbijen od mletačkih lađa, jer se Republika bojala njihova napada na svoje područje, posebno na Grado. Ovi napadaji Hrvata na franačko područje Istre došli su svakako posle oslobođenja vlastitog područja od njihove vlasti, koja se posle toga više ne javlja.

56

U ovo vreme pokušaja nove orijentacije kod Hrvata, na njihovom prestolu javlja se ponovo jedan Trpimirović, knez Zdeslav, koji je, došavši iz Carigrada, sa vizantiskom pomoću potisnuo Domagojeva naslednika, oko god. 878. Car Vasilije je, priča njegov unuk, pridobijajući Slovene polagao na to da oni »napuste svoje stare običaje« i prime grčke, a među ostalim naročito da se više disciplinuju pod vlašću novih knezova, »arhonata«, koje im je on postavio iz starih uglednih porodica, gotovo po njihovoj želji. Ustvari, on je, koliko se čini, doveo na upravu ljude i porodice koji će za svoj položaj imati da zahvaljuju Vizantiji i da se vežu za nju. Ali, Zdeslav, njihov kandidat u Hrvatskoj, nije se održao. Domagojevići, pomagani, kako se čini, i od rimske kurije, imali su u zemlji dosta svojih pristalica i oni su, u maju god. 879., ubili novoga kneza, a na presto doveli Branimira, možda člana ili srodnika nedavno zbačene dinastije. Sukob između pristalica Zdeslavljevih i Branimirovih nije poticao samo iz dinastičkih motiva. Bilo je i krupnih načelnih razlika. Zdeslav je bio sav za vizantisku orijentaciju; sa njim su zajedno, govori se izrično, došli i grčki sveštenici. Branimir je, međutim, bio za zapad, za papu i Rim. U četiri pisma, pisana od 7. do 17. juna god. 879., papa Ivan VIII hvali revnost Branimirovu, koji mu izjavljuje punu odanost; sveštenicima i narodu hrvatskom kazuje svoju radost što se vraćaju svojoj staroj crkvi i poručuje im da ih »grli raširenim rukama«; episkopima dalmatinskim piše da se vrate »svom dušom i drage volje« Stolici Sv. Petra, kkoja je glava i učiteljica svih božjih crkava«, pošto su se od nje bili odvojili. Nu, ta pisma kazuju i još nešto. Branimir u svojoj zemlji nije bez opozicije, koju papa izrično pominje. Dalmatinski episkopat koleba se između Rima i Carigrada, ali naginje više ovom drugom. Papa mu stota poručuje da će ga u slučaju potrebe pomagati, ako se »od strane Grka ili Slovena« preduzme štogod zbog ovog obraćanja Rimu. Ali, u tom pogledu nema uspeha. Splitski nadbiskup Marin još te godine ili na početku naredne bio je posvećen od vizantiskog episkopata, što je očiti znak da je njegov uticaj pretegao. Ninski, odnosno hrvatski, biskup Teodosije bio je, međutim, jedan od vođa papine stranke. Mi nemamo danas nikakvih pouzdanih podataka na osnovu kojih bismo mogli izložiti kako je ovaj ceo spor dalje tekao. Sigurno je svakako da se Branimir održao na prestolu, mada nije bio vizantiski štićenik; nije sigurno samo da li je i otvoreno odrekao poslušnost caru Vasiliju. U Konstantina Porfirogenita saopštena je jedna važna činjenica o odnosima dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovništva prema Slovenima. Uznemiravani od Neretljana kad su išli da obrađuju zemlju na ostrvima, a od Hrvata kad su hteli da rade na kopnu, Romani se obratiše caru Vasiliju sa pitanjem šta da rade. On im naredi: da daju Slovenima onaj deo koji su davali njegovim namesnicima i da se nagode sa njima u miru, a vizantiskom zapovedniku da daju samo nešto malo, forme radi, »tek da se pokaže pokornost i podložnost romejskim carevima«. Otada plaćahu romanski dalmatinski gradovi i otoci slovenskim susednim knezovima godišnje: Split 200, Rab, Krk, Osor i Trogir po 100, a Zadar 110 zlatnika, »osim vina i drugih različitih davanja«. Dubrovnik, čiji tesni grad nema mesta za vinograde i njive, kultiviše ih na zemljištu trebinjskom i zahumskom i plaća dotičnim vladarima kao zakupninu po 36 zlatnika. Sam Porfirogenit smatrao je to davanje kao neku vrstu danka. Car je, očevidno, tražio neko kompromisno rešenje, da zadovolji obe strane i omogući miran saobraćaj između gradova i njihove zaleđine. Teško da je to moćni Vasilije učinio što bi morao, kako neki naučenjaci misle, smatrajući Hrvate kao nezavisne ili tuđe podanike; on je ovakvu odluku

57

mogao doneti ponajpre sa namerom da učini snošljivijim odnose između svojih podanika, izbegavajući vojnički pritisak, koji ne bi doneo trajno smirivanje. Izvestan uticaj na približavanje Hrvata istočnoj crkvi i njenim ljudima mogli su, možda, donekle vršiti slovensko bogoslužje i slovenska pismenost. Slovenski apostoli i njihovi učenici, delujući u Panonskoj, svakako su radili i među Hrvatima. Sveštenici, koji su sa Zdeslavom dolazili u Dalmaciju iz grčkih oblasti, nesumnjivo su znali slovenski, ako već i sami nisu bili Sloveni. Slovenska služba uhvatila je, dakle, među Hrvatima dosta rano korena. Ali, teškoća je u tom pogledu bila ova: hrvatski episkop i dvor bili su protiv vizantiskog uticaja, a možda su trpeli slovensku službu; romansko gradsko stanovništvo i episkopat bili su za vizantiski uticaj, ali protiv slovenske službe. Stoga se ova nalazila stalno na muci, i svi ustupci koje su dve stranke činile jedna drugoj vršeni su uglavnom na njen račun. Vizantiski uticaj u Hrvatskoj, čisto politički do kraja VIII veka, nije imao nekih većih razmera i nije se mnogo osećao, a ovaj u IX veku bio je samo jedna epizoda vladavine Vasilija Maćedonca. Hrvati su, i po svom geografskom smeštaju i po celoj kulturnoj tradiciji dotada, ulazili potpuno u sferu i duh zapadne, rimske, latinske i franačke civilizacije i u njoj su i ostali, isto kao i Bugari u istočnoj, pored svih težnja toga vremena da je se oslobode.

VIII. SRBI I HRVATI U BORBI PROTIV BUGARA.
1. Neretljani i Mlečani. — 2. Srbi i Bugari. — 3. Dolazak Mađara. — 4. Bugarski car Simeon u borbi protiv Srba. — 5. Hrvatski knez i kralj Tomislav i Bugari. — 6. Slovenska služba u Hrvatskoj. Grgur Ninski. — 7. Oslobođenje Srba pod Časlavom. — 8. Državno uređenje. Srpska plemena tokom celog IX veka behu rascepkana pod više vlasti. Istočna su se nekako pribrala oko Raške, ali zapadna življahu još uvek svako za svoj račun. Neretljani, najzapadniji, najratoborniji i najmanje voljni da se podvrgnu ma čijoj vlasti, postali su, zbog svojih čestih i drskih gusarskih napada, prava napast za trgovački promet na Jadranskom Moru. Naročito u česte sukobe sa njima dolazi Mletačka Republika, koja se sve više razvija kao glavna trgovačka i pomorska sila na Jadranu. Jedan od najtežih bio je svakako onaj sukob od god. 887. Dužd Petar Kandijan krenuo je te godine, avgusta meseca, jednu ekspediciju protiv njih, koja je isprva imala uspeha, ali koja se 18. septembra završila potpunom katastrofom kod Makarske. Sam dužd je platio glavom, a razbijena mu vojska ostavila je leš njegov Slovenima. Tek je posle, i to krišom, mogao mrtvi dužd biti prenesen u svoj grad. Sklapajući god. 888. savez sa carem Berengarom, gospodarem Italije, Mlečani su ugovarali sa njim o držanju »protiv Slovena, neprijatelja i naših i vaših«. Možda su tada doneli i odluku, kao i romanski gradovi u Dalmaciji, da plaćaju godišnje izvesnu sumu hrvatskom knezu, da bi on sprečavao svoje podanike, a i delovao na svoje susede da se okane daljih napada. U Raškoj, međutim, stvari pođoše sasvim loše. Zajednička vlada trojice braće nije mogla proći bez trvenja. Najstariji Mutimir hteo je da on bude vrhovni gospodar, a kako su mu se braća Strojimir i Gojnik tome opirala, on ih uhvati i posla u Bugarsku, našavši u dojučeranjem protivniku pomagača za svoje ciljeve. Kan Boris je srpske kneževe primio lepo, hoteći da ih ima po potrebi kao oruđe za svoj uticaj u Srbiji. Strojimirova sina Klonimira čak je i venčao

58

jednom svojom Bugarkom. I doista, usled ove domaće borbe, Srbija dolazi u nesumnjiv vazalski odnos prema Bugarskoj. Mutimir je zadržao jednog od svojih srodnika, sinovca Petra Gojnikovića, »i brinuo se za nj«, kako kaže stari tekst; ali, Petar, uplašen očevom sudbinom, pobeže u Hrvatsku. U crkvenom pogledu Mutimir je držao sa istočnom crkvom, mada ga je papa Ivan VIII pozivao da se, kao i njegovi prethodnici, vrati zapadu, a posebno panonskoj dijecezi, svakako s obzirom na Metodijevo slovensko delovanje u njoj. Posle Mutimirove smrti (oko god. 890.), vratio se Petar Gojniković iz Hrvatske, svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, i uzeo vlast u svoje ruke. Petar je bio pravi Vlastimirov unuk i čovek od vrednosti; to se vidi već po tom što se u tako smutnim prilikama održao na prestolu preko dvadeset godina. Tri Mutimirova sina, svrgnuta sa vlasti, prebegoše Hrvatima. Jedan od njih, srednji, Bran, pokušao je da sa pomoću dobijenom od njih sruši Petra; ali, nije imao uspeha. Isto tako propao je i Klonimirov pokušaj iz Bugarske. Petar je, posle toga, vladao duže nesmetano, držeći se vešto između više uticaja. Dok se sa bugarskim vladarom Simeonom okumio, sa Hrvatima, čini se, nije bio dobro. Možda je to bilo nešto stoga što su Hrvati prihvatili Mutimiroviće, a možda još više stoga što je on počeo da se pruža prema Zapadu na račun Neretljana, tražeći i proširujući i na toj strani raški izlaz na more. Sličnost istih imena u porodicama hrvatskih i srpskih knezova toga vremena (na pr. Višeslav i Mutimir srpski i Višeslav i Mutimir hrvatski — ovaj od god. 892. — Branimir i Bran) upućivala bi na neke bliže srodničke veze, možda preko ženidaba. Za bliskost govorila bi donekle i ova begstva u Hrvatsku, koja ne izgleda da su uvek imala onakav nesumnjiv politički značaj kao begstva u Bugarsku. Mi vidimo da Petar dolazi na presto iz Hrvatske, a da njegovi protivnici odmah iza toga odlaze u tu istu zemlju i da i jedni i drugi nalaze tamo pouzdano sklonište. Vredi pri tom pomenuti posebno i ovu činjenicu: za vreme tih unutarnjih borbi u Raškoj, koliko se dosad zna, Hrvati nisu kao Bugari išli za tim da podjarme Rašku; ne pominje se nijedna čisto njihova vojna uperena protiv raške države. Pomeranja granica ima, što je i sasvim prirodno, jer su plemena na području između Raške i primorske Hrvatske bila sa njima etnički ista i stalno se mešala. U Vizantiji je Vasilija Maćedonca nasledio njegov sin Lav VI Mudri (886.—912.), koji nije imao očeve sreće, iako je dobio tako laskav epitet. Za njegove vlade uzimaju maha gusarenja Arapa, koji god. 904. strahovito poharaše Solun; u Italiji vizantiska stvar sve više gubi. Ali, naročitu opasnost za Vizantiju pretstavljaše nagli polet Bugarske. Ova država je od VIII—IX veka, sa malim prekidima, stalno išla napred, da početkom X veka dostigne vrhunac svoje moći, kojem se nije primakla nikad više, ni pre ni posle toga. Borisovo nasledstvo, posle jedne kratke krize u porodici, prihvatio je njegov u Carigradu vaspitani i najpre monaštvu namenjeni sin Simeon, najveći vladalac u bugarskoj istoriji. Od svoga dolaska na presto, god. 893., Simeon je neprijatelj Vizantije; u njegovoj glavi se čak posle, postepeno, razvila misao kako on treba da postane njen naslednik sa vrednijom i svežijom snagom od one što je gnjila u Carigradu. Ratovanje između Bugarske i Vizantije, koje je počelo god. 894., trajalo je, sa jednim dužim prekidom, skoro dvadeset godina. Grčka vojska nije mogla da odoli bugarskoj. Stoga car Lav, a posle naročito njegovi naslednici, traže saveznike na sve strane. Tada su im na um pali Mađari. Ovi su, kao i toliki njihovi hunski prethodnici, bili odavno krenuli iz svoje Ugrije, istočno od srednjeg Urala, prema zapadu i doprli na prvašnja staništa Bugara. Tu su sa Bugarima došli u dodir pre sredine IX veka.

59

Potiskivani od Pečenega, Mađari su se sve više primicali donjem Dunavu, tako da su oko god. 890. držali otprilike prostor između njega i Dnjepra. Tu su ih pobliže poznali, i to ne po dobru, mnogi susedni narodi. U nevolji, car Lav ih je pozvao da kao njegovi saveznici napadnu na Bugare, kao što su god. 892. kao saveznici Nemaca napali na moravske Slovene. Mađari se odazvaše. God. 894. zabeleženo je njihovo haranje Moravske i Panonije; po svoj prilici, oni su, kao pljačkaške horde, pošli delimično starim tragom da plene posle Svetoplukove smrti pometenu Moravsku i bugarsko područje u Panoniji i iznad Dunava. Ozbiljan otpor nije im imao ko da dâ. Bugari su bili zauzeti ratovanjem na jugu, a panonski i moravski slovenski knezovi behu pojedinačno slabi i po dedovskom nasleđu neorganizovani. Braslav, knez panonske Hrvatske, držao je stalno sa Nemcima i dobio od njih celu Panoniju, sa Blatogradom. Pomagani od grčke flote, Mađari su upali i u pravu Bugarsku i opljačkali je, razbivši na brzu ruku tamo upućenu Simeonovu vojsku. Simeon je bio prisiljen da traži od Vizantije mir, kako bi mogao suzbiti ove napadače sa severa. Grci su na mir rado pristali i napustili svoje mađarske saveznike. Udruženi sa Pečenezima, Bugari su se bacili na Mađare, pustošeći njihovo područje. Mađari, zbunjeni tim napadom, a plašeći se Pečenega, dolaze na misao da uopšte napuste tu svoju pokorenu i utrožavanu postojbinu. Spustiše se, potom, sa porodicama, u predele Panonije, a naročito u doline Dunava i Tise, god. 896. Njihovim dolaskom prekinuta je veza između galičkih i karpatskih Slovena sa jedne i Južnih Slovena sa druge strane, isto kao što je prodiranjem Nemaca niz Dunav i u alpiske oblasti, starim rimskim putevima, prekinuta veza između nas i zapadnih Slovena. Slavizacija dunavskog područja bila je posle toga onemogućena. Dolazak Mađara imao je i drugih posledica. Oni su sasvim potisnuli bugarsku vlast iz Panonije i iz oblasti severnije od Dunava; a oni su, isto tako, potisnuli i franačku vlast iz zapadne Panonije. Koliko je zemlja stradala krajem IX veka od ovih pustošenja i nove najezde, najbolje kaže jedan akt iz god. 900., upućen papskoj kuriji: »U čitavoj Panoniji, našoj najvećoj pokrajini, nema ni ciglo jedne crkve«; papini bi izaslanici mogli sami ispričati »koliko se dana ima putovati pa da se ne vidi drugo nego opustošena cela zemlja«. Naročito su ovih vremena stradali Slovenci. Borbe između Bavaraca i Mađara, koji su često sa svojim konjičkim hordama nasrtali prema zapadu, i isto tako voleli da se zaletaju i u Italiju, vodile su se redovno na slovenačkom području i ostavljale za sobom pustoš i smrt. Ne manje stradali su i moravski Sloveni. Njihovu državu Mađari su uništili; Moravci su većim delom potpali pod njihovu vlast, a manjim se razbegli među susede ili pripali drugom tuđinu. Mađari su srušili dve slovenske državne tvorevine: kneževinu panonsku i kneževinu moravskih Slovena. U sastavu nove mađarske države slovenski elemenat bio je, s obzirom na moravske i panonske Slovene i na ostatke starih naselja oko Dunava i u južnoj Ugarskoj, nesumnjivo najmnogobrojniji; kao nekad pod Obrima, i sad Sloveni čine glavnu radnu snagu zemlje. Slovenska državna tradicija od čitavog jednog stoleća, veća plemenska svest i broj i povezanost slovenskih naselja učinili su da se sa mađarskim Slovenima nije dogodilo ono što se zbilo sa bugarskim. Sloveni pod Mađarima nisu ušli u vidniji i brz etnički kompromis sa svojim gospodarima; Mađari su ostali Mađari, zadržavši potpuno svoj jezik, a Sloveni su ostali Sloveni, sa svojom kulturom i jezikom, mada prilično proređeni. Naročito se ističe postojanost Slovena iznad Drave; oni su i tu, kao i prema Nemcima u alpiskim oblastima, pokazali čudesnu narodnu otpornost.

60

Između Vizantije i Bugarske došlo je god. 896. do mira, koji je trajao sve do smrti cara Lava (912.). Simeon je hteo za to vreme da se obezbedi od Mađara i da u Vizantiji izbere pogodan čas za akciju. Prilika mu se pružila kad iza Lavove smrti dođe do prestonih kriza u Carigradu i do potresa u celoj zemlji. Regent Aleksandar, brat Lavov, odbio je da obnovi raniji mir sa Bugarskom. To je dalo dobrodošao povod Simeonu da god. 913. otpočne neprijateljstva. Da bi novi rat vodila sa više izgleda na uspeh, koji je u prvim borbama izostao, Vizantija poče, po Lavovu primeru, da traži saveznike. Sem sa Pečenezima, Grci su počeli pregovore i sa Srbima. Drački zapovednik, Lav Rabduh, došao je lično u neretljansku oblast, da krene Petra Gojnikovića i Srbe protiv Bugara. Zahumski vladar, Mihailo Višević, na čiji je račun Petar proširio svoju oblast, kivan na nj, dostavi te pregovore Simeonu. Mihailo je odranije imao veza sa Simeonom i izgleda čak da mu je bio vazal, jer god. 912., kada je uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Patricijaka, koji se iz Carigrada vraćao kući, on ga je uputio Simeonu. Simeon, vojnički bolje spreman od Grka, požurio je da ih preduhitri i da im pomete nove veze. U bitci kod Ahelosa, 20. avgusta god. 917., on je potpuno razbio grčku vojsku. Posle te pobede nad Grcima, Simeon je uputio jedan deo svoje vojske da kazni i Srbe. Ali, Petar, moćan i sa jakim korenom u zemlji, nije se mogao skršiti jednim zamahom. Bugari su stoga smislili prevaru. Pozvavši se na kumstvo njegovo sa Simeonom, i davši mu zakletvu »da mu neće učiniti ništa na žao«, oni Petra pozvaše da im dođe. Kad je on poverovao i otišao, Bugari ga uhvatiše i u okovima dovedoše u Bugarsku. Tamo je i umro. Vladu u Srbiji dobi, kao bugarski vazal, Pavle Branović, unuk Mutimirov (917.— 922.). Posle ovih uspeha, Simeon se god. 918. krunisao za »cara i samodršca« Bugara. Kao odgovor Vizantije na težnje Simeonove da postane gospodar Carigrada, došle su energične pripreme njezine da se brani do kraja. Mladom, dvanaestogodišnjem caru Konstantinu Porfirogenitu dovedoše za savladara sposobnog Romana Lakapina, zapovednika flote (god. 919.). Uvređen što je za cara došao Roman a ne on, Simeon počinje veliku ofanzivu. Posle uspelog ratovanja tokom god. 920., Simeon god. 921. kreće lično na Adrijanopolj, spremajući se da odatle pođe na Carigrad. Vizantija, u nevolji, traži za to vreme ponovo veze sa Srbima. U njenoj prestonici nalazio se Zaharija Pribisavljević, koji je došao tamo iz Hrvatske, prvog i glavnog utočišta srpskih emigranata. Njega sad Grci poslaše u Srbiju da sruši Pavla. Ali, pokušaj nije uspeo. Pavle uhvati svog suparnika i posla ga u Bugarsku. Međutim, grčka agitacija nije popuštala. Izazvan njom, a možda i uvređen nekom bugarskom grubošću, sam se Pavle odmetnu od Bugara. Simeon se na to reši da odmah pošlje u Srbiju Zahariju, koji mu se sigurno pokazivao kao odan; sa bugarskom vojskom Zaharija pobedi Pavla i uze sam vlast, god. 922. Ali, čim se malo učvrstio u Srbiji, Zaharija se vraća na svoju staru političku liniju. Ogorčenje protiv Simeona i njegovih neprekidnih ratovanja, koja su crpla narodnu snagu, bilo je veliko ne samo u Srbiji nego i u samoj Bugarskoj. Zaharija je to video svakako za vreme svoga robovanja tamo. Stoga on sad valjda i prelazi tako brzo na stranu bugarskih neprijatelja. Car Simeon upućuje stoga u Srbiju jednu vojsku, kojoj su na čelu dva bugarska lica, Marmaj i Teodor Sigrica. Oni su i ranije vodili bugarsku vojsku tamo protiv Petra Gojnikovića. Ali, ovoga puta loše prođoše; u borbi njihova vojska pretrpi poraz, a i oni sami pogiboše. Ponosan, Zaharija je poslao u Carigrad njihove glave i oružje. Simeona je, međutim, taj poraz samo više razdražio. Druga, mnogo jača vojska imala je posle toga da potpuno pokori Srbiju i da od nje napravi običnu bugarsku pokrajinu. Ali, prevara je ipak oprobani metod u borbi Bugara, čak i onda kad su daleko

61

nadmoćniji. Sa tom bugarskom vojskom bi poslan Časlav Klonimirović, kao tobožnji novi kandidat za srpski presto. Zaharija se ovog puta uplaši i pobeže Hrvatima. Međutim, Bugari, obavešteni o prošloj pogibiji svojih, ne smeju da se upuste u raške planine. Stoga, negde na granici, oni opet pod zakletvom, kao kad su prevarili Petra Gojnikovića, pozivaju srpske glavare da dođu i prihvate Časlava kao novog vladara. I opet lakoverni, misleći da će Bugari biti zadovoljni što je nestalo Zaharije, Srbi im odoše. Bugari su odmah pohvatali glavare, a obezglavljeni narod posle toga nije bilo teško savladati. Bugari su odveli silno roblje iz Srbije, »od malog do velikog«, kako kazuje vizantiski carpisac, hoteći da zemlju učine potpuno nesposobnom za ma kakav bilo dalji pokret. Jedan deo stanovništva, svakako iz zapadnih oblasti Raške, spasao se begstvom na hrvatsko područje. Srbija je bila pregažena i pokorena, god. 924. Vizantija je pored Srba tražila i druge saveznike. U svojim kombinacijama ona je došla i na Hrvate, kojima je u to vreme vladao knez Tomislav, može biti neposredni potomak kneza Trpimira. Da bi protiv Bugara, koji su se ozbiljno spremali da jurišaju na Carigrad, stvorila što jači front i oslobodila se svih drugih briga, Vizantija popušta na drugim stranama. God. 923. izmirila se sa papom Ivanom X i molila njegovo posredovanje kod Bugara. Tom prilikom, čini se, ustupljena je papi verska jurisdikcija nad dalmatinskim gradovima i ostrvima, koji su, u isto vreme, predani knezu Tomislavu na upravu. Tomislav je i inače imao lepih uspeha. Mutno predanje govori o njegovim srećnim borbama protiv Mađara. U kolikom je opsegu tim povodom panonska Hrvatska došla pod njegovu vlast ne da se pouzdano utvrditi; sigurno je samo da je sisačka oblast postala njegova. Da su granice primorske Hrvatske bile znatno proširene tamo i nešto prema istoku, u Bosni, do Plive i Vrbasa, može se uzeti kao veoma verovatno. Tomislav je sigurno poseo i glavna ostrva Vis, Brač, Hvar i vizantiska Osor, Krk i Rab. Njegova vojska cenila se na 100.000 pešaka i 60.000 konjanika, a flota je imala 80 velikih i 100 malih brodova. Posle uspeha sa dobijanjem dalmatinskih gradova Tomislav se oko god. 925. proglasio za kralja. To bi bio prvi kralj među Hrvatima i Jugoslovenima uopšte. Samo, — ovo treba radi naučne istine napomenuti — ta se njegova kraljevska titula nalazi u jednom izvoru koji nije van sumnje i koji sam sebi nije dosledan. U aktima prvog splitskog sabora Tomislav se zove rex, i pismo papino upućeno je »regi Chroatorum«; u aktima drugog sabora govori se, međutim, o »Chroatorum principe«. Postoje, naime, akta o dva crkvena sinoda, držana u Splitu god. 925. i 927/8., koja su očuvana u poznom prepisu XVII veka. Posle dobijanja primorskih romanskih gradova trebalo je rešiti odnos između njih i njihove starije i hrvatske crkve, kao i odnose u susedstvu. Kralj Tomislav i Mihailo Višević, koji se sa njim zajedno približio Vizantiji, svakako posle pada Petra Gojnikovića, i otud dobio kao i Tomislav naziv prokonzula, obratili su se Rimu molbom da se sa papinom dozvolom sazove jedan lokalni sabor, koji će imati da uredi ta pitanja. Taj se sabor i sastao u Splitu. Na njemu su učestvovali, kako se izrično kaže, Srbi i Hrvati; Srbi su bili bez sumnje iz Zahumlja i Neretljanske oblasti. Čitava diskusija i zaključci toga sabora imali su oštricu protiv slovenske službe, koja je već i u Hrvatskoj počela s uspehom da se širi. »Metodijevo učenje« nije više trpljeno u Rimu; trebalo je da dođe i u hrvatsku crkvu samo upotreba latinskog jezika. Samo papino pismo davalo je direktive u tom pravcu, ne ustručavajući se da slovenskim knezovima njihov jezik nazove »varvarskim ili slovenskim«. Sa suzbijanjem slovenskog jezika tesno je bilo vezano pitanje o kompetenciji hrvatskog ninskog biskupa i o odnosu njegove dotle među Hrvatima glavne i povlašćene episkopije prema splitskoj. Rešenja su pala u korist

62

splitske crkve kao starije, romanske, sa nesumnjivom latinskom tradicijom; ona je imala da pod svoju vlast dobije sve crkve Tomislavljeve i Mihailove države, pa čak i Kotor i Dubrovnik. Slovenska služba je zabranjena; dozvoljena je jedino nižim sveštenicima, i to samo u slučajevima kad nema latinskih, pa i tad jedino s odobrenjem papinim. Ninska biskupija imala je potpasti pod splitsku mitropoliju. Protiv tih zaključaka poveo je energičnu borbu Grgur, tadanji episkop ninski, no više da brani položaj svoj i svoje episkopije nego ugrožene slovenske službe. Spor dođe do Rima da se tamo rešava, jer se u Hrvatskoj protiv splitskih odluka javio velik otpor. Za to vreme na Hrvate se spremao car Simeon, da ih kazni zbog veza sa Vizantijom i zbog pomaganja Srba, njegovih odmetnika. Bugarsku vojsku vodio je vojvoda Alogobotur. Ne zna se na kom mestu, Hrvati su tu vojsku hrabro dočekali i potpuno satrli, god. 926. Verovatno su se Hrvatima u toj borbi pridružili i Srbi, izbeglice i susedi. Simeon nije više imao prilike da okaje taj poraz; 27. maja god. 927. on je umro dosta nenadano. Da je Tomislav posle poraza Bugara »svojoj državi jamačno pridružio crvenohrvatske zemlje (Duk-lju i Travuniju)«, kako tvrdi D. Gruber u jubilarnom Zborniku Kralja Tomislava Jugoslovenske akademije, ne da se utvrditi nijednim izvorom. Vest o sukobu između Hrvata i Bugara opredelila je papsku kuriju da posreduje između njih. Dva papska izaslanika krenula su preko Hrvatske u Bugarsku, krajem god. 926. ili početkom god. 927. Njima je uspelo da sklope mir; ali, ne znamo pod kojim uslovima. Sa carem Simeonom sahranjena je brzo i agresivna politika bugarske države. Od Simeonova naslednika, cara Petra, nije više bilo nikakve opasnosti; lično miroljubiv, a pod utiskom nezadovoljstva u ratovima iscrpenoj zemlji, on je požurio da se smiri sa svima susedima, pošto pohod njegove vojske protiv Vizantije nije dobro prošao. Na novom saboru u Splitu god. 927/8. zahumski knez Mihailo nije više učestvovao. Taj novi sabor bio je čisto hrvatski. Zašto sad ne učestvuju Srbi nije pobliže poznato; ali, kao razlog biće verovatno to što se na drugom saboru raspravljalo o stvarima koje su bile uglavnom unutarnja stvar Hrvata. Za Mihaila inače znamo da je 10. jula god. 926. poseo južnotalijanski grad Sipont, možda po želji vizantiskoj da ga zaštiti od Arapa, a možda i da ga, zbog nekog nepoznatog povoda, sam opljačka. Zaključci drugog splitskog sabora doneli su potpunu pobedu latinskoj stranci. Splitska crkva posta mitropolija novog hrvatsko-dalmatinskog kraljevstva, a ninska episkopija se ukide. Njen pretstavnik, episkon Grgur, mogao je izabrati jednu od tri stare nepopunjene episkopije (skradinsku, duvanjsku ili sisačku) da bude tamo biskup, ili je, da se kao vođ opozicije zadovolji, mogao lično uzeti pod svoju vlast sve tri, »na propast svoju i njihovu«, kako sa rezignacijom i izvesnom osudom piše u aktu. Novi papa, Lav VI, potvrdio je zaključke sabora i izgrdio u svom pismu tom prilikom nedolično držanje episkopata, koji su se grabili da što više prošire granice svojih dijeceza. Grgura Ninskog papa je premestio na skradinsku dijecezu i zapretio mu da ne sme »uzurpirati« tuđih parohija; u protivnom slučaju biće izopćen iz crkve. Prema svemu ovome sudeći Grgur je bio borbena priroda, čak grabljiv tip, ali ne i naročit idejni pobornik za slovensku službu. Njega su tek naši noviji istoričari stali prikazivati u toj simpatičnoj ulozi, dok ni njegovi episkopski drugovi, ni papa ne kore Grgura kao zatočnika slovenstva, nego samo kao čoveka koji hoće što veću vlast. On se borio protiv Splita ne toliko kao pretstavnika romanske orijentacije, koliko kao suparnika izuzetnih i velikih prava i prihoda ninske crkve, pri čemu je i on lično imao dosta da izgubi i u značaju i u posedu. V. Jagić čak misli da je uopšte »danas teško reći koliko je koristi od njega imala slovenska liturtija. On će biti

63

svakako bar dopuštao da se neometano širi glagoljaštvo... Njegove su zasluge u pitanju slovenske mise bile valjda više pasivne negoli aktivne«. * Posle smrti cara Simeona u Bugarskoj stvari pođoše loše. Njegova moćna i teška ličnost suviše je pritiskala; stoga mada je u izvesnim krugovima njegova smrt došla kao neko olakšanje, ona je u isti mah iskorišćena i kao pogodan čas za nova obračunavanja. Čitav jedan naraštaj u Bugarskoj svoj muški vek proveo je na bojnim ledinama i od rata napravio zanat. U zemlji gde je oružje zadugo imalo presudnu reč još se govorilo pomoću takvih razloga; protiv novog cara Petra digoše se njegova rođena braća, god. 928. i 930., a izbiše i drugi ustanci na raznim stranama države. Kad je video kako u Bugarskoj nastaju unutarnja trzanja i kako više nema u njoj stare Simeonove volje i sloge, reši se Časlav Klonimirović da digne ustanak i u Srbiji. Sa četiri druga on god. 931. prebeže iz Bugarske u opustošenu Rašku. Na carigradskom dvoru pričalo se da je tadanja Raška bila skoro bez stanovništva; jedva pedesetak ljudi živelo je po planinama. Pričanje je to nesumnjivo preterano i osporeno naknadnim događajima, ali je poteklo iz naroda, u kojem se bugarska vlast zapamtila po strahovitoj bezobzirnosti. Odmetnuvši Rašku od Bugarske, Časlav se obratio za pomoć Vizantiji i naišao tamo na veliku predusretljivost. Zauzeta domaćim brigama, Bugarska sama nije preduzimala nikakvih većih akcija da taj pokret uguši. Časlav je tako, nesmetan, mogao da radi na oporavljanju i jačanju Srbije. Izbeglice se počeše vraćati iz okolnih zemalja; neki od uglednijih, koji su se bavili u Carigradu ili se iz Bugarske vraćali preko njega, dođoše čak sa darovima iz Vizantije. Neverovatno je bio velik i brz uspeh Časlavljev. Sa šakom ljudi, koje je zatekao u zemlji opustošenoj i pregaženoj, on je za dvadeset trideset godina stvorio državu kakvu nije imao nijedan od njegovih prethodnika. Pretrpljeno ropstvo pod Bugarima kao da je delovalo da se brzo i bez otpora srpska plemena okupe oko jednog središta. Časlav je, čini se, bio bez takmaca, jer je najveći deo plemenskih glavara i njegovih srodnika ili nastradao od Bugara ili bio sasvim skrušen u ropstvu i izgnanstvu. Sa Časlavom stoga izbija kod Srba prvi pravi nosilac centralne vlasti. Kao takav on i prvi vrši stvarno ujedinjenje srpskih plemena, okupljajući ih sva pod jednim, srpskim, imenom. Do Tomislava i Časlava Srbi i Hrvati su imali, uglavnom, usko plemenske i oblasne države; njih dvojica stvorila su tek dve prave države ujedinjenih srpskih i hrvatskih plemena. Tomislav je iskoristio opadanje franačke moći i dolazak Mađara da oko svog državnog središta grupiše hrvatska plemena, delom obezglavljena u borbama, a delom uplašena. Isti je slučaj i sa Časlavom i njegovim pribiranjem srpskih plemena. Razlika je samo u tome što se Časlav javio kao oslobodilac i kao takav izvršio delo ujedinjenja dobrim delom ličnom inicijativom i dao mu, donekle, i u državnom pogledu taj lični karakter; međutim, delo pribiranja Hrvata išlo je više postepeno. Tomislav je završio delo koje se počelo izvoditi i pre njega, a Časlav je svoje delo stvorio, istina, sa nasleđem ranijih državnih predanja, ali u stvari iz ruševina. Sada tek, u X veku, stvaranjem srpske i hrvatske plemenske države počinje lučenje Srba i Hrvata. To je doba kada se između njih povlače političke granice, koje hoće ponekad da se pretstave i kao etničke, što one ustvari nisu bile. Granice Časlavljeve države imaju širok obim. Časlav je još bio živ kad je Konstantin Porfirogenit († god. 959.), sredinom X veka, pisao svoje delo O upravljanju državom i dao u njemu dragocene podatke o prošlosti Srba i Hrvata i stanju u njegovo

64

doba. Srbija je obuhvatala tada i Bosnu do Cetine, Lijevna i Plive na zapadu; Duklja, Trebinje i Konavlje bili su njen sastavni deo; na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a na severu do Rudnika, a možda n do Save. Uži naziv Srbije Porfirogenit daje za Rašku i severoistočnu Bosnu sa Solima, nazivajući to područje »pokrštenom Srbijom«. Ali, on ima i širi obim imena. Kod njega se prvi put čitava Časlavljeva država naziva Srbijom (Σερβλία), a u srpska plemena on poimenično vrsta: Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. »Od reke Cetine«, veli on, »počinje zemlja Hrvatske«. Jedino kao da zahumska zemlja dinastije Viševića zadržava još svoju plemensko-državnu tradiciju, zahvaljujući to svojim vezama sa Vizantijom koja je štiti. * Hrvatska nije uticala mnogo na političke događaje oko sredine X veka. Tomislav je umro negde u isto vreme kad i car Simeon, a njegovi naslednici Trpimir II i Krešimir I trudili su se da održe njegovo nasledstvo, ne razvijajući inače nikakve lične inicijative od značaja. Između naslednika Krešimira I, Miroslava i Mihaila Krešimira dođe u drugoj polovini četrdesetih godina X veka do borbe, kaja se završi pobedom mlađeg brata, ali i znatnim slabljenjem državne snage. Dalmatinski romanski gradovi i ostrva Krk, Osor, Rab i Vergada vratiše se opet Vizantiji; ostrva Mljet, Korčula, Brač i Hvar pripadahu Neretljanima. Za Porfirogenitova pisanja, i kopnena i pomorska snaga Hrvata beše osetno pala. Broj ratnih velikih lađa, sagena, spao je sa 80 na 30, a prema tome i sve ostalo. Neretljani su, međutim, nastavljali svoju gusarsku aktivnost na Jadranskome Moru, i uvek, naravno, imali sukoba sa Mlečanima. Ovi češće kreću kaznene ekspedicije protiv njih, i to, kako videsmo, sa manje ili više sreće. U ovo vreme, god. 948., bile su upućene dve; u prvoj je sudelovala moćna flota od 33 lađe; ali, i jedan i drugi pohod ne slomiše Neretljane. »Veoma je vjerovatno«, veli F. Šišić, »da se onda Venecija i Neretljanima obavezala na plaćanje nekoga danka, onako kao što je još ranije Hrvatima«, pošto se u ugovoru između Mletaka i njih god. 1000. pominje census, t. j. izvesno plaćanje. U Porfirogenitovom opisu kaže se za Hrvatsku da je administrativno podeljena u 11 županija. To su ove: livanjska, cetinska, imotska, plivska, psetska, primorska, bribirska, kninska, sidraška i dve ninske. Hrvatskom preko Velebita, t. j. Likom, Krbavom i Gatskom upravljao je poseban ban. Neretljanska oblast imala je samo tri županije: makarsku, rastočku i »dalensku«, odnosno omišku (»između Vrulje n ušća Cetine«). Toj oblasti su pripadala i ostrva Brač, Hvar, Mljet i Korčula. M. Barada je dobro primetio da se »prve vijesti sačuvane o Neretljanima odnose na otoke i njihovu pomorsku moć« i da su oni, ugroženi od čestih arapskih pomorskih napada, kao i mletačkih, počeli napuštati uporišta na ostrvima i povlačiti se na kopno, gde su svakako imali pogodnije i sklonitije mesto za svoj rad. I danas još živopisni Omiš izgleda kao stvoren za gusarsko gnezdo. Na koncu su posle, kao najbliži susedi Hrvata, ušli u tešnje veze sa njima i najzad se sa njima i potpuno identifikovali. Za oblasti Zahumsku, Trebinjsku sa Konavljem, Duklju, Rašku i Bosnu grčki car ne navodi posebno da se dele u županije; i stoga se može, možda, postaviti pitanje: da li su županije bile doista prvobitne srpske administrativne celine ili su uvedene docnije, po uzoru na susede. U XII veku županije se kod Srba pominju izrično, i to kao starija ustanova. S obzirom na naš stari plemenski sistem i na očevidno stare županije Dukljaninova pomena, ja lično mislim da je i kod nas postojala takva podela. U saopštenjima Porfirogenitovim o Srbiji još se vidi da nije pređena sasvim faza pribiranja po geografskim oblastima; car nije bio

65

obavešten o tome kako su te oblasti bile unutra uređene, u kakvoj su uzajamnoj vezi i koji im je kohezivni činilac, čak ne kaže za sve ni ko uopšte upravlja njima. Kod Hrvata se opet vidi izvestan dualizam. Hrvatska ispod Velebita ima jednu podelu: vladar i župani; Hrvatska iznad Velebita drugu: ban kao upravnik triju županija. Ni kod njih se nije razvio jedan sistem uprave, što je jedan od jakih dokaza za tvrdnju da se njihova organizacija državno-osvajačka razvijala ovde, a ne negde u staroj postojbini. Šteta je što za Neretljane nije pobliže rečeno: ko je vrhovni poglavar nad tri njihove verovatno međusobno povezane županije i da li ga je uopšte tad bilo, i u kakvom su odnosu te županije sa njihovim ostrvima. Očigledno je samo da je župa bila osnovna državna ćelija, a da se ostalo grupisanje izvodilo prema lokalnim potrebama i prilikama i po ugledu na druge. U tom pogledu je karakteristično da se najpre u Hrvatskoj iznad Velebita nalazi jedan ban za tri županije kao prvi začetak centralizacije ne samo vladarske nego i upravničke vlasti. Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, kazuje za ovo vreme o balkanskim Slovenima, koji su prekrilili celo Balkansko Poluostrvo, da su najhrabrija njihova zapadna plemena, svakako Srbi i Hrvati, i da stanovnici onih krajeva, po svoj prilici trgovačke primorske Dalmacije, traže od njih zaštite. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvažni, »ne bi se sa njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu«. Oni stanuju u teško pristupačnim planinama, bave se i zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Carigrada i dalje. * Velikih su nezgoda imali Jugosloveni tih godina sa Mađarima. Mađari, veoma nasrtljivi i ekspanzivni, često provaljuju u susedne zemlje i nanose im štete. Kad, kao god. 940., provaljuju u Italiju, oni sigurno uzgred pustoše i hrvatsko područje koje im je na putu; a kad naviru prema Bavarskoj, kao god. 943. i 949., onda redovno stradaju Slovenci. Poslednje godine vlade cara Konstantina, o Vaskrsu god. 958., oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu samog Carigrada. Od mađarskih napada nije ostala pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj hronici ima poduža priča o tome kako je srpski vladar Časlav došao u sukob sa Mađarima i poginuo od njih. Jedna mađarska veća četa sa vođom Kišom upala je, pleneći, u Bosnu, ali je kod Cvilina u fočanskom kraju bila potpuno poražena od Srba, koje je vodio Časlav. Da osveti muža, krenula je Kišova udovica sa »nebrojenom vojskom« protiv Srba. Časlava je zatekla negde u Sremu, koji je tada obuhvatao ne samo današnji Srem nego i Mačvu i severozapadnu Srbiju sve do Rudnika. Mađari su napali na Srbe iznenada, po noći, pa su ih potukli, a Časlava i nekoliko njegovih muških rođaka zarobili, pa pobacali vezane u Savu. Tako je završila vdadavina Časlavova, negde oko god. 960. Sa Časlavom je propala i cela njegova tvorevina. Pojedini župani, bez jake centralne vlasti, odvojiše svoje oblasti kao posebne jedinice. Javi se reakcija plemenskog izdvajanja i malih zajednica. Mutno predanje Dukljanske hronike kaže kako se »niko nije usuđivao da uzme na se ime vladara«. Za razliku od onoga što je Tomislav stvorio u Hrvatskoj kao stalnu državnu tekovinu, Časlavljevo delo imalo je, kako rekosmo, više lični karakter. To se jasno videlo onog časa kada je nestalo njegove značajne ličnosti i njegova neposrednog uticaja. Hrvatski kralj Mihailo Krešimir II (949.—969.) iskoristio je ovo cepkanje Časlavljeve države i zauzeo je Bosnu. Bosanski ban, videći da mu ne može odoleti,

66

pobegao je Mađarima. O samom Krešimiru i njegovoj vladavini nema inače mnogo vesti. Njegova žena, kraljica Jelena, izgleda vrlo pobožna, podigla je dve crkve: jedna Bogorodičina, kod Solina, bila je njeno pokojište, a druga, posvećena sv. Stevanu, trebala je postati mauzolej hrvatskih vladara. Kraljica Jelena nadživela je svoga muža; on je umro oko 969., a ona 975. godine.

IX. DRŽAVA MAĆEDONSKIH SLOVENA.
1. Bogumilski pokret. — 2. Samuilova država. — 3. Ofanziva Vizantije pod carem Vasilijem II. — 4. Mletački uspesi na račun Hrvata. — 5. Maćedonska država pod naslednicima Samuilovim i njena propast. Bugarski car Petar, naslednik Simeonov (927.—969.), nije bio dorastao svome ocu ni u kojem pogledu. Za njegove vladavine počeo je u znatnoj meri da se krnji teritorijalni posed bugarske države i da opada njena do nedavno strašna vojnička snaga. Poslednje godine njegove vlade izvršen je veliki pohod Rusa protiv Bugarske, koji je pospešio i smrt Petrovu i pad nove carevine. U unutrašnjosti države rasulo je, isto tako, uzimalo maha, samo proces raspadanja nije bio suviše nagao. Za Petrove vlade uzeo je bio u Bugarskoj naročito maha bogumilski pokret kao pokret opozicije prema službenoj crkvi i reakcije na dotadanji državni poredak. Na Balkanu prvi pretstavnici toga pokreta bili su tuđinci; ali, zanimljivo je da su našli živa odziva u svima slovenskim oblastima i plemenima, i to i među pripadnicima istočne, kao i među pripadnicima zapadne crkve. Postanak bogumilske sekte veže se uz, po svoj prilici, legendarno ime popa Bogumila (prema grč. Θεόφιλος), koji je delovao u Petrovo vreme. Osnove njene u teološkom pogledu treba tražiti u pavlikijanskom i manihejskom učenju. Naši stari tekstovi izrično tumače da su »Masalijani učitelji bogumilima rekše babunima«. Više je nego u ortodoksnoj crkvi izraženo kod Bogumila ne toliko samo dualističko shvatanje o dobru i zlu, koje imaju sve istočnjačke religije sa hrišćanstvom zajedno, koliko socijalne konzekvencije koje se moraju povući iz toga. Borbu između anđela i đavola, koji stalno misle o zlu ljudskom, prikazuju dovoljno i spisi svih hrišćanskih svetih otaca, paterici naročito, ali je, ipak, nisu uzimali do kraja tako konkretno i dosledno kao bogumili. Službena crkva usvojila je Stari zavet, dok ga bogumili odbacuju kao proizvod nečistih elemenata, nehrišćanskih i po duhu i po sastavu. Bogumilizam, hoteći da duhovnim pobedi telesno, ne samo da je strog u pitanju hrane (na primer, njegove pristalice ne treba da jedu mesa) nego je uopšte protivnik i braka. Samo bogumilizam nije uspeo da svoje tako strogo i protiv ljudske prirode konstruisano učenje nametne svima vernima; instinkt života i uživanja života pobedio je i kod njih, kao i među sledbenicima prve apostolske crkve Hristove, koja je isto tako ispočetka htela da očuva krajnju načelnost i moralnu strogost. Uspeh bogumilskog pokreta ne treba, uostalom, tražiti u teološkoj strani; ona sama ne bi bila dovoljna da ga učini onako popularnim kako je brzo postao. Njegov uspeh dolazi od njegova socijalnog stava. Bogumili su od pavlikijanaca nasledili opoziciju protiv nehrišćanskog sjaja crkve i njene ne uvek dostojne uloge u Vizantiji. U Bugarskoj je za taj stav osude, izgleda, bilo isto tako dovoljno primera. Velika bogatstva crkve i njenih pretstavnika i njihov odnos prema ljudima na crkvenim imanjima izazivali su proteste. Bogumili traže od pretstavnika crkve pravi hrišćanski život odricanja i

67

jednakosti; kao pavlikijanci, oni hoće da se sve prečisti. Radi toga se oni zovu »čisti«, ili »pravi hrišćani« ili kod Slovena »Bogu-mili«. Bogumili su gledali na svet sa izvesnom skepsom, a u svoja objašnjavanja unosili su dosta racionalizma i kritike. Oni nisu tvrdili da je bog tvorac neba i zemlje, nego su to pripisivali zlom duhu. Na svetu je božje i dobro samo sunce i čovečja duša. Ali, i to božje sunce ukrao je đavo i stavio ga, uz mesec i zvezde, na nebo koje je on stvorio. Tradicija o suncu, ukradenom od boga, koje su trebali spasavati božji ugodnici, veoma je raširena kad svih Južnih Slovena, u narodnim pričama i pesmama, i možda je jednim delom popularisana od bogumila ili je u vezi sa njihovim učenjima. Od masalijanskih učenja bogumili su primili da je božji otpadnik, Satanail, čije je ime i kod nas prodrlo u sve narodne redove, ustvari sin božji, i to stariji od Hrista. Hristovo vaploćenje, po njihovom shvatanju, bilo je samo prividno. Oni stoga ne polažu na krštenje, a naročito su protivni krštenju dece, koja ne pojimaju značaj toga čina. Ne veruju u vaskresenje mrtvih. Verske simbolizacije ne primaju; pričešće i liturgija nisu delo apostolsko nego Jovana Zlatoustog. Rugaju se pomisli o čistilištu i praštanju grehova; a naročito su se protivili štovanju krsta na kojem je Hristos stradao. Kozma Prezviter, bugarski pisac X veka, koji je bio glavni, iako ne uvek i originalni polemičar protiv bogumila, priča i prevodi grčka kazivanja o tome kako su oni aktivni u narodu. Oštro osuđuju stanje u ratovima iscrpenoj i dobrim delom demoralizovanoj državi; i to govore neposredno, narodu dostupačnom rečitošću. Sveštenstvo, puno poroka, jedva može da ih suzbija u širokom puku. Kozma prebacuje, dalje, bogumišima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogataše, da ismevaju starešine i da ističu kako sluge ne treba da rade svojim gospodarima. Najzad, bogumili su dali i izvesna prava ženama, dižući ih iz položaja potpune potčinjenosti. Ovo je, očigledno, čist socijalan pokret, koji svoja načela izvodi ne samo na osnovu teoloških učenja nego i posmatranjem života oko sebe. Ovde ima i izvesne doslednosti u tumačenju stvari, i načelnosti u njihovom prosuđivanju, i hrabrosti da se zastupaju. Sam Kozma, koji je bio njihov protivnik, opisujući savremeno stanje daje, u osnovi, njima za pravo. On piše: »Pomiluj nas, vladiko! Ti nas kažnjavaš kao otac decu, puštajući na nas ratove i brige, ali da nas kažnjavaš po zasluzi, nas bi sažegao oganj ili bi nas voda potopila. Ta, svi se uklonismo od tebe, jedni u jeres, neki u vojevanja, neki u krađe, jedni u blud, drugi u klevetanja i mržnju na braću, neki u gordost i u lenost, jedni u pijanstva i bezakone igre i u druge grehove«. U vreme kada je hrišćanska vera među Južnim Slovenima bila još veoma mlada (tek je prošlo kakvih sto godina od pokrštavanja širih masa) i kada je u narodu, punom starih nasleđa, jedva počela da hvata koren, nije bilo teško novim učenjima izazvati reakciju protiv službene crkve. Za teološko-dogmatske stvari naš svet nije imao pravog razumevanja, i stoga u učenju bogumila na našem području nema onih teološkofilozofskih tančina kao, na primer, u učenju monofizita. Naši ljudi su veru shvatali po onom što su videli, po njenim spoljnim manifestacijama, a u prvom redu po njenim pretstavnicima. Bogumili gledaju stvari dosta uprošćeno, ali sa stavom kritike. Stoga je prevladao socijalni momenat i izvesna oštrina opozicije. Kako je pokret uzeo dosta maha među Slovenima, može biti da je u njemu bilo i izvesne plemenske oštrice protiv vlasti, koju su još uvek, u većem delu, pretstavljali Bugari. U bogumilizmu postoji nesumnjivo jedna crta slovenskog individualizma. Ime pokreta i činovi u njemu (ded, starac, gost, strojnik), zatim očuvana imena pripadnika kazuju jasno da su mu Sloveni dali svoje

68

obeležje. Jedan od razloga za to prihvatanje biće svakako u tome što je bogumilizam imao jasan demokratski karakter, koji je još uvek najbolje odgovarao starim plemenskim tradicijama Slovena. Upada u oči i to da se drugi naziv za bogumile, babuni, podudara sa nazivom jedne velike planine u Maćedoniji, Babune, gde su slovenska naselja bila gusta i gde je novi pokret imao svojih pristalica. U Azotu se glavno selo sve do danas zove Botomila; tu se, kazuje Gr. Božović, još uvek priča o braći »bogomilskoga plemena« (ne vere), koja su osnovala to selo sa popom Bogomiljcem. Za sebe same govore da su jakoverci. Začetnici bogumilskoga pokreta na Balkanu bili su Sirci i Jermeni, pavlikijanci, koje su od VIII veka počeli dovoditi vizantiski carevi u Trakiju i Maćedoniju, da bi pojačali grčke redove prema slovenskim masama. Njihov uticaj zapazio je već i Teofan, stari grčki pisac iz prve polovine IX veka. Iz Bugarske i Maćedonije, gde je pokret u X veku uhvatio jak koren u narodu, posebno među Slovenima Drugovićima i Brsjacima, on se postepeno širio i u ostale slovenske oblasti na Balkanu. U XII veku bogumilstvo je bilo veoma ozbiljno u Srbiji, odakle je, još u istom veku, zahvatilo i Bosnu. U Bosni bogumili dobijaju nekoliko novih naziva, kao patareni, kako ih zovu Dubrovčani i neki zapadni izvori, i kudugeri (hulitelji krsta), kako se zovu kod Grka. Vremenom i uticajem sredina, bogumilizam je znatno izgubio od svoje ranije načelne strogosti; u Bosni je čak uspeo da postane verom vladajućih krugova, banova i knezova. Uostalom, možda je već dopirući do Bosne, kroz razne mene, bogumilizam bio napravio izvesne kompromise i popustio u svojoj gorljivosti; njegovi pripadnici se žene, dobro se hrane, primaju i sami čine zakletve, računaju s izvesnim svecima i sl. U svom testamentu od god. 1466. bogumilski gost Radin dvoji dve vrste svojih prijatelja, one »koji su prave vjere apostolske«, koji su »sa pravom dušom i dobrijem načinom krštenijem«, »koji grijeha ne ljube«; a drugo su »mrsni ljudi«. Šta je bliža karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato; ali, očevidno je da to nisu oni koji bi bili onako besprekorni ili prečišćeni. Kod bosanskih bogumila naročito se razvila nacionalna crta; oni su vremenom postali glavni pretstavnici bosanskog nacionalizma. Sva su njihova imena lična i u hijerarhiji gotovo isključivo narodna. Gonjeni od papske kurije i Mađara, koji su pomagali papske želje iz svojih političkih interesa, oni su osećali da je mađarsko zavojevanje, sa katoličanstvom zajedno, ne samo ugrožavanje njihove vere nego i njihove državne samostalnosti. Stoga grčevito brane i jedno i drugo i svoju crkvu nazivaju »narodnom« i »bosanskom«, a sebe same »pravim« ili »dobrim Bošnjanima«. Protiv njih se borila sa velikom energijom i pravoslavna i katolička crkva. Savremenik cara Petra, carigradski patrijarh Teofilakt, preporučivao je protiv njih spočetka samo epitimiju i anatemu, ali su posle uzimane i mnogo oštrije mere. Papska kurija tražila je u Bosni čak krstaške ratove protiv njih. Dokrajčilo je bogumile, uglavnom, ipak robovanje pod Turcima, kad su se, pod pritiskom, zbili jače redovi hrišćana i gubile razlike, n kad su malodušniji prešli u islam. Ipak su se održavali, prema nekim podacima, sve do XIX veka, istina znatno proređeni. Jedan podatak iz katoličkog šematizma hercegovačke biskupije od god. 1867. zaslužuje u tom pogledu ozbiljnu pažnju. Tamo se kaže da je u selu Dubočanima porodica Helež, pre koju godinu, prešla u islam, a »bila je poslednja koja se držala ludila bogumilskog«. U ovo vreme razvijanja bogumilskog pokreta pada i razvijanje i organizovanje kaluđerskih opština u Svetoj Gori. Do sredine X veka monaški život u Svetoj Gori ograničen je na pojedince i male manastirske zajednice. Tek god. 963., Atanasije Atonski,

69

prijatelj cara Nićifora Foke, njegovom pomoću podiže prvi veliki manastir na Atosu, svoju lavru, i otvara seriju velikih mnogoljudnih manastira, čitavih monaških kasarni, u kojima se prikuplja i vaspitava aktivan kaluđerski red. Posle učenika Ćirila i Metodija, svetogorski kaluđeri učinili su najviše za razvijanje hrišćanske civilizacije među Južnim Slovenima, vaspitavajući njihov kaluđerski podmladak i šireći među njima književnu kulturu hrišćanske Vizantije. I među Južnim Slovenima javlja se od X veka jedan niz monaha isposnika, koji beže od sveta u planine i koji tamo godinama provode pasivan život same molitve. Najpoznatiji od njih je Jovan Rilski († god. 946.), savremenik cara Petra, koji je postao najpopularniji svetitelj Bugara i kome je posvećen jedan od najvećih njihovih manastira. Od njega je legenda napravila »sveca civilizatora«. Njegovi poslednici su Joakim Sarandaporski, Gavrilo Lesnovski i Prohor Pšinjski, sve »begunci od sveta i života«, kako se to kaže u monaškim žitijima, začetnici — stvarni ili duhovni — poznatih manastira Sarandapora, Pesnova i Pšinje. Karakteristično je da krug njihova rada ne prelazi mnogo područje od Pšinje do Rile, i naročito da ne ide u slovenska naselja Maćedonije oko Ohrida. * U Maćedoniji Sloveni nisu bili zadovoljni bugarskom upravom. Grupisani u svojoj jakoj etničkoj zajednici, oni su osećali izvesnu protivnost prema Bugarskoj, u kojoj je etnička mešavina još bila vidna i gde su Bugari držali sve glavnije položaje; osećali su da stvari tamo nisu dobro vođene i da bi oni mogli da urade nešto bolje. Odmah po smrti cara Petra († god. 969.) izbio je ustanak u Maćedoniji. Vodila su ga četiri sina brsjačkoga kneza Nikole sa starozavetnim imenima: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Kasniji, veoma mutni izvori, nastali po predanju, govore da je Samuilo bio bogumil i da je pokret, prema tome, imao karakter bogumilske opozicije. Pokret je, istina, izbio u kraju gde su bogumili bili jaki; ali, da je Samuilo sam bio bogumil nema nikakvih dokaza; gornja imena u porodici govorila bi čak protiv toga. Više ima verovatnoće da je Samuilo bio jermenskog porekla, bar po ženskoj liniji, kao potomak jermenskih kolonija sa Vardara, koje su nekad doista bile pavlikijanske. To bi se sve šalo zaključiti, sem po kazivanju jednog jermenskog pisca, još i po jermenskim imenima u njegovoj porodici (majka mu se zvala Ripsimija, a sin Aronov Aluzijan). Ovaj njihov ustanak nije uspeo u taj mah. Vizantiski car, moćni Jovan Cimishija, podržavao je isprva Petrove naslednike: ali, kada Rusi upadoše u Bugarsku i zagroziše i samoj Vizantiji, on krenu sa vojskom tamo, pa protera Ruse i onda prosto posede vojnički i celu bugarsku državu, god. 971. Po kazivanju Dukljanske hronike careva vojska došla je tad i u Rašku, pa pokorila i nju. To je, naravno, smirilo donekle i pokret u Maćedoniji, ali ga nije sasvim ugušilo. Kad iza smrti Jovana Cimishija († god. 976.) nastaše smutnje u Vizantiji, javilo se nekoliko pokreta među balkanskim Slovenima. Pominje se ustanak u Raškoj i ponovan ustanak, pod istim vođstvom, u Maćedoniji. Glavno područje brsjačkih kneževića beše Pelagonija, a njihovo ishodišno mesto kraj oko Prespe. Tamo je, u selu Germanu, kod jedne crkvice, nađen nadgrobni spomenik, koji je god. 992/3. Samuilo podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, nekoliko godina posle njihove smrti. Vlast su, po slovenskom običaju, držala sva četiri brata; najstariji, David, bio je verovatno najpre glava zajednice. Ali, brzo padoše dva starija brata; Davida ubiše maćedonski Vlasi u planinama između Prespe i Kostura, a Mojsije pogibe pri napadu na grad Ser. Dok su sva četvorica delila vlast, između braće kao da nije bilo nesloge; ali, kad ostadoše samo

70

dvojica, Aron i Samuilo, dođe do spora. Samuilo, najmlađi od braće, ali i najnasrtljiviji, dade ubiti Arona što je, kažu, hteo da ugrabi svu vlast ili što je, možda, ušao u neke veze sa Vizantijom. Tako ostade na čelu cele akcije Samuilo sam. Na vest o ustanku u Maćedoniji krenuše u Bugarsku sinovi cara Petra, Boris i Roman, koji su se nalazili u Carigradu, da pokušaju osloboditi svoju zemlju od Grka. Ali, nisu uspeli. Boris je poginuo usput; a Roman, naišavši na slab odziv kod Bugara, priđe Samuilu. Samuilo, koji nije hteo deliti vlast sa bratom, ne htede da je deli ni sa Romanom, nego ga uputi kao namesnika u Skoplje. Samuilo, prema tome, ne priznaje vlast bivše bugarske dinastije nad svojom zemljom; on stvara novu državnu organizaciju i svoju, novu dinastiju. Mada je posle osvojio Bugarsku i njenu carsku prestonicu Preslav, on tamo ne prenosi svoje sedište, nego ostaje veran svojoj maćedonskoj sredini, Prespi i Ohridu. Tamo, u Ohrid, on je preneo i sedište patrijaršije. Tako je oblast maćedonskih Slovena, prvi i poslednji put u našoj istoriji, postala središte jedne velike oslobodilačke akcije i jedne velike države. Jedino što je primio Samuilo iz stare bugarske države, kojoj je nekad pripadao, jeste carska titula, kao ponos i pravno nasleđe, i u crkvenom pogledu ustanova patrijaršije. Time je Samuilo hteo da naglasi kontinuitet bugarske tvorevine carstva kao nove državne organizacije nastale u borbi protiv Carigrada. Kao što je današnja Jugoslavija nova tvorevina, koja se koristila političkim uspesima i akcijom Srbije, tako je i Samuilova država maćedonskih Slovena bila novo delo, koje je iskorišćavalo carsko nasleđe Bugarske. Stoga je njegova država smatrana u izvesnim stranim krugovima kao nastavak stare Simeonove, odnosno bugarske države. Smutnje u Vizantiji, veoma opake, trajale su od god. 976.—980. Njih je Samuilo iskoristio u obilatoj meri. Oslobodivši celu Maćedoniju, on se upućuje na jug, u Tesaliju, i god. 983. osvaja Larisu. Pad Larise bolno je odjeknuo u grčkom svetu. Da ga osveti i spreči dalje slovenske uspehe, krenuo je novi vizantiski car, Vasilije II, protiv Samuila. Pohod je upravio prema severozapadu, na važnu Sofiju, dokle behu doprla Samuilova osvajanja. Ali, tu je, mesto da nešto preduzme, neiskusni car izgubio, sa nedovoljno opremljenom vojskom, pune tri nedelje, kubureći sa ishranom, a onda se, ne postigavši ništa, stao povlačiti. Na povratku, u klancu Trojanovih vrata, napadoše ga Sloveni pod vođstvom samoga Samuila, i razbiše ga potpuno, 17. avgusta god. 986. Kao posledica ove pobede došlo je Samuilovo osvajanje Bugarske, sve do Dunava, a u Vizantiji nove borbe i smutnje, koje traju sve do god. 989. Pošto je oslobodio Maćedoniju i osvojio gotovo celu Bugarsku, krenuo je Samuilo da osvaja i ostale zemlje na Balkanskom Poluostrvu. Sad je krug svoga rada proširio i na ostale slovenske sunarodnike na severu i severozapadu. Iza god. 986. počeli su Maćedonci osvajati Rašku, Bosnu i Srem, koji su držali Mađari, pa Zetu i Trebinje. O podvlašćivanju Zete znamo nešto malo više. U toj zemlji vladao je knez Vladimir, koji je imao prestonicu ispod Katrkola, kod crkve Prečiste Krajinske. Vladimir se povukao pred Samuilovom vojskom na brdo Oblik; ali, naskoro, zbog gladi i izdaje, morao je da se preda. Bio je odveden u ropstvo, u samu Prespu. Samuilo je tom prilikom napadao i na Ulcinj, ali nije mogao da ga uzme. Pustošeći, on je prošao celom Dalmacijom sve do Zadra, kivan na hrvatske prijateljske odnose sa Vizantijom, a onda se, u dotle i posle kod nas nikad neponovljenom zaletu, preko Bosne i Raške vratio kući. Tamo je, na jugu, nastavio širenje svojih poseda, osvojivši Ber i Srpčište, a zatim Epir i dračku oblast. Prolazeći Dalmacijom i odatle za Bosnu, Samuilo je prošao i hrvatskim područjem, i sigurno ga, kao ni ostala, nije poštedeo. Ne spominju se, istina, njegove

71

borbe sa Hrvatima; ali, nije moguće da je na takvom jednom pohodu prošlo bez njih. Ili su Hrvati, pod svojim kraljem Stepanom Držislavom (969.—997.), imali dovoljno snage da mu se odupru i spreče veće zlo? Vizantiski dalmatinski gradovi, otsečeni od Carstva, ušli su u to doba u tešnje veze sa Hrvatima. Veoma je verovatno da je Stepan Držislav ovom prilikom i dobio te gradove na čuvanje kao vizantiski eparh, i da mu je Vizantija, da ga zadrži kao saveznika, priznala kraljevski naslov i poslala kraljevske znake, kako to kazuje Toma arhiđakon, istina docniji, ali dobro obavešten pisac. Samuilo je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moći. Njegova država se prostirala od Srema do blizu Soluna i od Crnoga do Jadranskoga Mora i do Neretve. Razvila se naglo, za petnaest godina, sa vojničkom srećom kao u bajci. Vojničke ekspedicije Samuilove, kao ova iz Zete u Dalmaciju i preko Bosne i Raške u Maćedoniju, govore o smelosti kojoj nije bilo ravne. Čovek ne zna šta je pravi razlog Samuilovim uspesima: da li prava vojnička snaga ili neobična smelost podviga njenog vođe. Uspehu je na istoku svakako doprinosio jedan deo stare bugarske državne tradicije; na zapadu pocepanost iza Časlavljeve smrti; a u celini slabost i usled građanskih ratova paralizovanost Vizantije; ali, time se ipak ke da protumačiti sve. Lični udeo Samuilov mora da je bio izuzetno veliki; uostalom, to se najbolje vidi i po tome što je sve glavne vojne ekspedicije vodio on sam. Ima u Samuilovoj politici i neobičnih poteza, koji govore o njegovim širim shvatanjima. On zemlje ne osvaja prosto, nego nastoji da ih što prisnije sljubi sa njihovom novom maticom. Zetskom knezu Vladimiru vratio je Zetu, i dao mu još za ženu svoju kćer Teodoru-Kosaru. Narodno predanje kaže da se mlada kći Samuilova zaljubila u zasužnjenog kneza i izmolila ga u oca. Možda tu ima nešto istine, jer je Samuilo prema deci bio popustljiv, naročito u njihovim ljubavnim ćudima. Vladimir se vratio u svoju državu kao zet, vazal i pravi prijatelj Samuilov. Tom prilikom je vraćena i trebinjska oblast Vladimirovu stricu Dragomiru. Crkva u Zeti i Raškoj došla je, prirodno, pod vlast ohridske patrijaršije. Ovo je sve učinilo da su postale mnogo življe i neposrednije veze između Maćedonije i ostalih naših oblasti, a posebno između Maćedonije i Zete. Naročito vredi istaći uticaj koji je slovenska ohridska patrijaršija sa svojom slovenskom književnošću, rađenom u tradiciji sv. Klimenta, vršila u našim zemljama. Car Vasilije II, čista ratnička priroda, koga su ranije nedaće samo prekalile, nesalomljiv i istrajan, morao je da dopusti Samuilovo jačanje, jer je imao još težih i neposrednijih briga. Kada mu je, posle dugih napora, pošlo za rukom da savlada sve protivnike i povrati red u Carevini, on se rešava i na obračun sa Samuilom. Spočetka mu je sreća nestalna, ali god. 996., posle jednog Samuilova udara na Solun i upada u Peloponez, Grci postižu odlučne uspehe. Na vest o toj Samuilovoj akciji uputio je car Vasilije svoju vojsku pod sposobnim Nićiforom Uranom da ga progoni i nagna na borbu. U dolini Sperhija naišli su Grci na Slovene, izvršili na njih noćni prepad i potpuno ih potukli. U toj borbi dopali su rana i Samuilo i njegov sin Gavrilo Radomir i jedva su izneli živu glavu. Ova bitka jasno obeležava obrt Samuilove sreće, posle dvadeset godina uspeha. Posle ovoga, inicijativu za dalje borbe preuzima Vizantija. Već god. 997. upada Uran iz Soluna u maćedonsku oblast i hara je tri meseca; god. 1001. osvaja Vasilije Bugarsku, a god. 1002. stradaju južne oblasti Samuilove i Grci povraćaju Tesaliju. Izvesne vojvode Samuilove, počinjući sumnjati u njegovu sreću, predaju se Grcima sa gradovima u kojima su bili zapovednici. Car Vasilije radi sistematski; pridobija ljude obećanjima i nagradama, osvaja kraj po kraj, a u osvojenim mestima, mesto Slovena koje uklanja, kolonizuje grčki elemenat. God. 1003. došlo je do nove borbe između Vasilija i

72

Samuila na Vardaru, negde blizu Skoplja, kad se Vasilije vraćao sa bojnog pohoda od Vidina. I u toj borbi Sloveni su bili poraženi, a Vasilije je kao pobednik ušao u Skoplje. Po carevom odlasku Samuilo je pokušao god. 1004. da osvoji Solun, ali mu je napor ostao uzaludan. Iduće godine on će doživeti bolno razočaranje u samoj porodici. Njegov tast u Draču i zet Ašot (i on jermenskog porekla), koji je od Samuila dobio na upravu dračku oblast, izdadoše Drač Vizantiji, očevidno s uverenjem da je Samuilova zvezda na zahodu. Vasilije II dobro odmerava svoje udarce i vidi im dejstvo. On ne da Samuilu da odahne, nego ga stalno uznemiruje novim upadima. Samuilo sam, izgleda, više ne napada; bar od god. 1004. do god. 1014. o njegovoj ofanzivi nema važnijeg pomena, a zna se da bi oberučke prihvatio povoljan mir. On sad prvenstveno organizuje svoju odbranu, podižući utvrđenja i pregrađujući klisuru među Ograždenom i Belasicom, u strumičkoj dolini. Ti radovi bili su izvedeni solidno, jer Vasilije nije mogao da se tuda probije god. 1014. kad je išao na Samuila. Spremajući se na odlučnu borbu, Vasilije je naredio tada jednom odeljenju svoje vojske, pod vođstvom Nićifora Ksifijasa, da obiđe te položaje, a sam je udario frontalno. Samuilo je, da zbuni Grke, uputio jednu vojsku protiv Soluna, ali je ona bila potučena i nije ništa uticala na tok glavne bitke. Ksifijas je, međutim, izvršio svoj zadatak. On je udario sa Belasice u bok maćedonskoj vojsci i sasvim je rastrojio, 29. jula god. 1014. Samuilova vojska je pretrpela potpun poraz; 15.000 ljudi dopalo je u grčko ropstvo. Da zastraši ostale, a kivan i inače, car Vasilije je izdao onu surovu zapovest da se svi zarobljenici oslepe, a svakoj stotini da se ostavi vođ sa po jednim okom. Samuilo ovakav poraz, za koji je još i osećao da je presudan, nije mogao da preboli; dobio je srčani napad i umro je u toku te iste godine. U isto vreme bila je pritešnjena i druga slovenska država na Balkanu, Držislavova Hrvatska. Mlečani, koji su se krajem X veka bili znatno ojačali, odrekoše god. 996. plaćanje godišnjeg dara Hrvatima i Neretljanima. Borbe koje su zbog toga nastale bile su spočetka lokalne i u malom stilu; ali, posle Držislavove smrti (god. 997.), kad u Hrvatskoj nastaše borbe između njegova tri sina oko vlasti, Mlečani postigoše znatne uspehe. Najstariji sin Držislavov, Svetoslav, nije hteo da deli vlast sa braćom Krešimirom zvanim Suronjom i Gojislavom. Zbog toga se ova dvojica, verovatno po poticaju iz dalmatinskih gradova, kojima je primer dao Zadar, obratiše za pomoć Mlecima. Mlečani obavestiše o tome Carigrad i dobiše otud dozvolu da uzmu pod svoju zaštitu i vlast dalmatinske gradove, koji su ih i sami molili za to. 9. maja god. 1000. krenuo je dužd Petar Orseolo sa mletačkom flotom u Dalmaciju. Njegov pohod ličio je na triumf. Bez borbe mu se predadoše svi primorski gradovi i glavna ostrva, a u Zadru odu se pokloni najveći deo njihovih zastupnika. Njihovom primeru sledovao je čak i hrvatski prestoni grad, Beograd na moru. Dužd je obišao dalje, s istim uspehom, Trogir i Split. Jedino su mu dala otpor dva neretljanska ostrva, Korčula i Lastovo. Dužda je na tom pohodu u Trogiru pozdravio Krešimir Suronja, a u Splitu ga zamoliše za mir pretstavnici Neretljana, koje, kao i Hrvate, beše uplašio duždev pohod i glas koji je pred njim išao. Prilikom ovoga pohoda sav dalmatinski episkopat držao je stranu Mlečića protiv Hrvata, i posle svih onih ustupaka koji mu ranije behu učinjeni. Romanski Mleci behu im ipak bliži od slovenskih Hrvata, verovatno još uvek malo sirovih i nepodnosivih za tamošnje gradsko stanovništvo. Sem toga, biće da je bilo i uticaja opozicije glagoljaškog hrvatskog sveštenstva, koje se još uporno držalo i izazivalo gnev romanskog episkopata. Kralj Svetoslav se, naravno, u takvim prilikama nije mogao održati; posle ove godine njemu se

73

gubi svaki trag. Na hrvatski presto dođoše njegova braća Krešimir III i Gojislav. Koliko je ovaj građanski rat oslabio Hrvate vidi se najbolje po tome što su oni, do nedavno gotovo gospodari istočne jadranske obale, došli sad sublizu u podređen položaj prema Mlecima. Krešimir je morao dati duždu kao taoca svoga sina Stepana, koji je živeo u gradu Sv. Marka, gde mu je posle dužd dao za ženu svoju kćer Hicelu. * Posrnulu državu maćedonskih Slovena nije bilo lako zadahnuti novim životom. Izmoreni i poraženi Samuilovi ratnici behu klonuli duhom, a Vasilije nije dao da mu onako sjajna pobeda ostane neiskorišćena. Još iste jeseni, god. 1014., on je nastavio ratovanje i ušao u samu Pelagoniju, gde je popalio Bitolj sa dvorom novoga cara Radomira, pa je rat nastavio i god. 1015. Ove neuspehe i zlu sreću Samuilove porodice iskoristio je te jeseni Jovan Vladislav, sin Samuilova brata Arona, pa se, ubivši Radomira, sam dočepao prestola. Vladislav, za koga predanje kaže da je to izvršio sa pristankom Vasilijevim, zamoli odmah Vizantiju za mir. Car Vasilije se neko vreme predomišljao; ali, obavešten o protivnostima u Maćedonskoj Državi i o njenom zlom stanju, reši se najzad da je prosto pokori. Mada je on lično dosta lako prodro do Ohrida, njegova odeljenja imala su teških kriza u borbi sa pojedinim slovenskim vojvodama, koji su u svojim tvrdim gradovima i planinama davali nesalomiv otpor. Nije jasno koji su sve motivi rukovodili Vladislava da usred te tako ozbiljne i teške situacije, kad je trebalo okupljati sve snage, domami i ubije u Prespi zetskog kneza Vladimira (22. maja god. 1016.). Vladimir je, nema sumnje, bio odan Samuilu; ali, nema vesti da je ma šta pokušavao protiv Vladislava. Ili se ovaj valjda bojao toga? Vladimir, koji inače nije imao velika uticaja za života, stekao je velik glas posle smrti, verovatno radi svoje moralne vrednosti. Njegov kult još se i danas održava, naročito oko planine Rumije, a telo mu je, sa puno poštovanja, prenošeno nekoliko puta. Sada se nalazi u manastiru Šin Đin kod Elbasana, koji je god. 1381. obnovio albanski gospodar Karlo Topija sa sinom Đorđem. Od kraja leta god. 1016. počele su nove grčke operacije protiv gradova Maćedonske Države, da se nastave i s proleća god. 1017. Vojsku je vodio sam car Vasilije. Sloveni su davali otpor, koji je iznenađivao po svojoj žilavosti i vitalitetu. Ako bi se, možda, moglo donekle govoriti da je u Samuilovim uspesima bilo nečeg avanturističkog i da je on, uglavnom, srećno iskoristio trčke unutarnje nezgode, ovaj silni otpor i posle njegova poraza pokazuje da je kod Slovena bilo istinske snage i uporne volje da se održi vlastita državna tvorevina. Sam Vladislav, toliko surov i moralno sitan u porodičnim odnosima, pokazivao je sad energiju koja je bila sasvim u tradiciji njegove porodice i koja je, mada za kratko, produžila život Maćedonskoj Državi. Grci su imali velike muke u borbi sa njim i sa njegovim Slovenima. Kada je video da Vasilije ne popušta sa napadima, Vladislav je, krajem god. 1017. ili početkom god. 1018., pošto mu se protivnik vratio na odmor u Carigrad, krenuo sa vojskom na Drač, da se tamo, na neki način, obešteti ili nađe nove veze. Tu je, pod samim Dračem, poginuo na tajanstven način. Njegova pogibija značila je kraj Maćedoneke Države. Čim je dobio vest o njoj, požurio je Vasilije, u martu god. 1018., da svrši svoj konačni obračun sa Slovenima, koji su, obezglavljeni, bili nesposobni za veći otpor. Mnogi od njih predadoše se i sami, ne nalazeći izlaza iz teškog položaja. Car ih je primao oberučke, naročito važnije zapovednike, i ostavljao ih je obično na dotadanjim položajima. Ranije onako

74

besprimerno surov, car se sada pokazivao širokogrud i sa puno obzira. Poštedeo je ne samo ženske članove Samuilove dinastije i njihovu decu nego čak i Vladislavljeva sina Prusijana i dva mu brata, koji su u planini Tomoru pokušavali da mu se odupru. Pa, ipak, i pored tako očevidnog državnog sloma bilo je ljudi koji nisu hteli da se pokore i koji su nastavljali borbu. Među njima naročito je lepa figura vojvode Ivca, poznata junaka i odranije, koji je u gradu Proništu stvorio središte slovenskih ustanika, i koji na sva careva obećanja nije hteo da odustane od borbe. Njega su Grci uhvatili prevarom, došavši mu kući, na slavu Velike Gospojine. Krajem god. 1018. bila je sva Maćedonska Država pokorena; jedino se još na severu, u Sremu, držao poglavar Sermo, ali i on bi, i opet na prevaru, savladan god. 1019. Vizantiska vojska vaspostavi posle toga Vasilijevu vlast na severu do Fruške Gore i na zapadu, bez prekida, do Jadranskoga Mora. Car Vasilije je srušio Maćedonsku Državu, ali je zadržao samostalnu ohridsku crkvu, istina samo sa titulom arhiepiskopije. Poveljom od 20. maja god. 1020. i sa još dve, izdane oko toga vremena, car je dao ohridskoj crkvi sav onaj opseg koji je dobila za Samuilova vremena. Pod ohridsku crkvu potpadala je 31 episkopija, i to od Srema, Beograda i Braničeva na severu, od Rasa i Prizrena na severozapadu do Silistrije, Vidina, Sofije i Strumice na istoku i do Verije i Srpčišta na jugu. Ona je, dakle, obuhvatala celo središte Balkanskog Poluostrva sa moravskom i vardarskom dolinom. Trakija i istočna Bugarska, na istočnoj, i Albanija i Bosna sa Humom, na zapadnoj strani, nisu ulazile u njen opseg. Uticaj ohridske crkve osećao se u nas dugo i vidno. On je, nastavljajući tradiciju Klimentova vremena i rada, najviše doprineo da je u Raškoj potisnut uticaj zapadnog sveštenstva i da je pravoslavlje uhvatilo čvršći koren. Iz ohridske škole potiču svakako oni dosta česti maćedonizmi u prvim našim književnim spomenicima, u Miroslavljevom i Vukanovom evanđelju, u Hilandarskom tipiku, u Ilovačkoj krmčiji i drugim delima, jer se književni jezik u raškim središtima razvijao sa nesumnjivim učešćem maćedonskoga dijalekta. Sem u tom tako važnom pitanju, uticaj maćedonske ohridske crkve dade se utvrditi kod nas i u nekim drugim, manjim, ali upadljivim stvarima. Kult sv. Ahilija, na primer, koga je Samuilo preneo iz Larise u Prespu i podigao mu crkvu tamo na jednom malom ostrvcu, proširio se odatle u kumanovski i užički kraj, gde mu je današnje Arilje još neposredan trag. Neobično ime Samuilove majke, Ripsimija, nalazimo kao žensko ime u prizrenskom kraju, u jednom pomeniku XVI veka, kao Risima. Car Vasilije dobio je krajem god. 1018. pod svoju vrhovnu vlast i Hrvate. Ovi su oko toga vremena došli u sukob sa Mlečanima radi težnje da ponovo zavladaju romanskim gradovima u Primorju, i u tom sukobu loše su prošli. Verovatno iz straha od Mlečana sa jed-ne, i od pobedonosnog osvajanja vizantiske vojske sa druge strane, hrvatski vladari Krešimir III i Gojislav rešiše se da se pokore Vasiliju pre nego bi on sam došao u iskušenje da ih napadne. Verovatno su računali i sa time da će, kad se dragovoljno pokore Vizantiji, dobiti njen pristanak da se na Primorju povrati ranije stanje. Car je njihovu izjavu vernosti primio lepo i obdario je oba vladara titulom patricija. Jedna vest iz god. 1024., koja kaže da je zapovednik iz Barija nenadano sa flotom doplovio do hrvatske obale, zarobio tu ženu Krešimirovu i poslao je u Carigrad, nije dovoljno jasna ni po imenima koja daje ni pogledom na neposredne motive za takav postupak; ali, ukoliko bi bila pouzdana, bila bi dovoljna da se iz nje vidi nezadovoljstvo carevo Krešimirovim držanjem. Napad je izvršen sigurno po naredbi Vasilijevoj, pošto se zarobljena kraljica

75

upućuje njemu u prestonicu. Posle toga Dalmacija dolazi ponovo pod neposrednu vlast Vizantije.

X. STVARANJE ZETSKE DRŽAVE.
1. Ustanci Slovena u Vizantiji. — 2. Stevan Vojislav i ustanak Srba u Zeti. — 3. Odvajanje crkava. Smrću cara Vasilija (god. 1025.) naglo je počela da slabi snaga Vizantije, koja se moćno osećala ne samo na Balkanu nego i na ostalim stranama prostrane Carevine. Naslednici carevi behu mu nedorasli, svi izreda; naročito beše za Vizantiju opasno doba vladavine ćudljive i kasnom staračkom strašću uzbuđene Vasilijeve sinovice, carice Zoe, koja je na prestolu izmenila tri svoja muža i jednog posinka. Spletke su, po vizantiskom običaju, počinjale obično iz samog dvora i prolazile, u raznim oblicima, kroz sve krugove; u pokrajinama gde je bilo mnogo prohteva i nezadovoljenih ambicija nije bilo teško izazvati pobune kad se osećalo da u Carigradu stvari ne idu kako treba i da se vlast tamo ne nalazi u rukama ljudi koji je zaslužuju i koji su do nje došli po ličnoj vrednosti i vidnim zaslugama, pa je kao jaki ljudi mogu održati po svaku cenu. Protiv prvog Zoinog muža, cara Romana III (1028.—1034.), javila se zavera, u koju su bili umešani caričina sestra Teodora i Prusijan, sin cara Vladislava, koji je svoj podvig, lišen očiju, okajao u manastiru. Skopljanski namesnik, veoma sposobni Konstantin Diogen pokuša da za sebe odvoji Maćedoniju od Carevine, ali nemade sreće i svoj pokušaj plati glavom. Drugi muž Zoin, padavičavi Mihailo IV (1034.—1041.), izazva protiv sebe još veće nezadovoljstvo. Njegova rodbina iskoristi njegov položaj, i kako je bila skorojevićska i nesigurna mnogo za budućnost, požuri da se što pre i što nesitije obezbedi. Naročito se pojača poreski pritisak na narod. Taj se nerado primio u Maćedoniji, gde je dotad vladao poreski sistem sa dosta obzira, koji nije hteo mnogo da menja ni sam pobednik car Vasilije. Slovenima u toj oblasti zadan je, sem toga, nov udarac što je ohridska arhiepiskopija poverena definitivno grčkoj jerarhiji. Sem u Maćedoniji, nezadovoljstva i meteža beše mnogo i na drugim stranama. Čitavu istočnu polovinu Carevine uznemiravahu Pečenezi, koji su prodirali, kao nekad slovenske čete sa Dunava, prema Carigradu i prema Solunu, unoseći u svet strah, zabunu i osećanje nesigurnosti. To sve učini da u Maćedoniji i Primorju među Slovenima učestaše ustanci. Među prvima odmetnuo se Zadar. Dosta je mutno kazivanje jednog mletačkog izvora da je tada bilo neke akcije protiv njih u Primorju, i to sa mađarske strane, da se dalmatinski gradovi pobune. Znamo sigurno da su za vlade Romanove Zadar i Split bili vizantiski i da je tu bio njihov namesnik neki Dobronja, iz zadarske porodice Madija, ali, kako se vidi po imenu, sa primesom slovenske krvi. Taj se Dobronja zamerio Vizantiji za vreme Mihailovo pomažući Hrvate, i njena vlada ga je, kad je došao u Carigrad da traži neke veće koristi za sebe, dala zatvoriti, a u njegovu oblast bi poslana vojska da je pokori. I porodica Dobronjina bi zarobljena i dovedena u Carigrad. Da je Dobronjin pokret imao kakvog većeg i po Vizantiju opasnijeg plana, teško da bi se on usudio doći u Carigrad; a da nije bio sasvim ispravan vidi se po kazni koja je snašla ne samo njega nego i njegovu porodicu. U čemu se sastojala njegova krivica teško je reći. Ali, po tome što je trebalo upućivati vojsku u njegovu zemlju moglo bi se zaključivati da je po sredi bila neka uzurpacija pre nego izdaja. Ima vesti da se zadarskom pobunom koristio donekle hrvatski

76

kralj, Stepan I (oko 1030.—1058.); ali, ne da se utvrditi u kolikoj meri je to bilo, jer su Vizantinci Zadar brzo povratili. Hrvatski kralj u to vreme beše upleten i u druge poslove. God. 1035. bio je optužen koruški gospodar, grof Adalbert Epenštajn, da je u vezi sa Hrvatima spremao izdaju svom vrhovnom gospodaru, nemačkom caru Konradu, i usled toga je izgubio svoju oblast. Drugi ustanak, sa mnogo većim opsegom, beše Petra Deljana. Ovaj čovek izdavao se za Samuilova unuka, a sina Radomirova, i naišao je stoga na dobar prijem među Slovenima. U svojoj akciji izgleda da se oslanjao na Mađarsku, odakle je bila rodom njegova majka, odnosno prva Radomirova žena. U isto vreme izbio je i jedan ustanak u Draču, kojem je na čelu bio jedan vojnik, i opet Sloven, po imenu Tihomir. Nu, najozbiljniji postade ustanak u Zeti. Sin trebinjskoga gospodara Dragomira, kome je Samuilo povratio oblast, a koji je nastradao od pobunjenih Kotorana oko god. 1018., Stevan Vojislav, ili kako ga Dukljanska hronika zove Dobroslav, beše uspeo da nađe pristalica u narodu, koji nije bio prijatelj njegovoj porodici, i da još više rasplamti opšte nezadovoljstvo protiv grčke uprave. Gad. 1035. izbio je u Zeti prvi ustanak; narod pobi ove grčke činovnike koji su se zatekli na tom području. Ustanak i ovde, kao i u Zadru, nije u prvi mah dobro prošao. Vojislav morade čak kao talac ići u Carigrad; ali, otuda se iaskoro srećno spasao, vratio se u svoj kraj i brzo dočekao povoljniji čas za novi pokret. Taj se javio sa Deljanovim i Tihomirovim ustankom. Sloveni stare Maćedonske Države oživeše opet; brzi uspeh Deljanov najbolji je dokaz koliko je spomen na Samuila, i pored onakvog sloma, bio u narodu živ i po n,ega povoljan. Deljanova se i Tihomirova vojska sjedini, pa sjedinjena prodre duboko u Grčku, sve do stare Tebe. Na vest o tome pokretu stiže u Deljanov logor Aluzijan, sin cara Vladislava. Deljan ga primi za suvladara i posla sa vojskom na Solun. Ali, Aluzijan, nesposoban, dovede do poraza. Na prekore zbog toga on podmuklo oslepi Deljana, a onda, ne postigavši da ga vojska primi za jedinog vođa i gospodara, učini izdaju. Grcima posle toga nije bilo teško da god. 1041. kod Ostrova potpuno slome ustanike i slepog Deljana zarobe i da domalo smire celu zemlju. Stevan Vojislav je bio bolje sreće. Jedna grčka lađa, god. 1040. bačena burom na zetsku obalu, noseći za carsku blagajnu u Solun deset kentenara zlata, donese mu, bukvalno »kao iz vode«, bogata finansiska sredstva za sve podvige. Nepovraćaj toga novca dovede do jedne grčke vojne ekspedicije, koja se završi njenim porazom. Grci, zbog Deljanova ustanka, nisu mogli odmah da organizuju novi pohod, i tako Vojislav dobi vremena da se spremi. U Vizantiji, sem toga, i promena na carskom prestolu beše uzrok da je izostao novi, bolje organizovani pohod protiv Zete. Mihaila IV nasledio je njegov sinovac Mihailo V, nazvani Kalafat po negdašnjem zanimanju njegova oca. Njega je Zoe usinila i dovela na vlast; ali, kad je Mihailo naskoro odgurnu i silom nagna u manastir, dovede to do bune u Carigradu, koja sruši novoga cara, a na presto povrati Zoe i njenu sestru Teodoru. Zoe se potom udade i po treći put i dade Vizantiji novog cara Konstantina IX Monomaha (1042.—1054.). Tek posle utvrđivanja tog novog cara, u jesen 1042., dođe do ponovne ekspedicije protiv Zete. Ima jedna vest da su Grci protiv Zete krenuli i susedne srpske poglavare, raškog, bosanskog i zahumskog, i da su ovi svoje vojske poverili humskom knezu Ljutovidu, koji pođe na Zetu sa trebinjske strane. Grci su, prikupivši se u Draču, napali s istočne strane, idući uz obalu. Prodrli su do Papratne, gde se nalazio dvor zetskih knezova, i opljačkali su susedne doline, pa se onda počeli povlačiti istim

77

putem. Zetska vojska se pribrala u Crmnici, pa je odatle izvršila prepad na Grke, a u isto vreme posela je i sve klance za njihovim leđima, po svoj prilici na području oko Rumije. Grčka pogibija bila je strahovita; kazuje se, mislim preterano, da su izgubili 7 zapovednika i na 40.000 ljudi. Posle te pobede nad Grcima Vojislavu vije bilo teško suzbiti i Ljutovida, koji je neaktivan čekao kod Klobuka na uspehe istočne grčke vojske. Posle ovih pobeda Vojislavljeva država se znatno proširi; prema Dukljanskoj hronici, istočna granica joj dopre do Vojuše, a na zapad ode do iza Stona u Zahumlju. Zauzeta prečim brigama, naročito u prvi mah jednim novim ustankom koji se i opet krenuo iz Drača, i ofanzivom Rusa sa kopna i mora u Bugarskoj i Trakiji, Vizantija nije više ponavljala svoje napade na Zetu. Vojislav je bio ostavljen na miru i mogao je da iskoristi za sređivanje i jačanje svoje države tu zaposlenost Vizantije na drugoj strani, a naročito za vreme njenih dugih i teških borbi sa Pečenezima, koje su se od god. 1048.—1053., vodile na području od Dunava do blizu Carigrada. Jedan pokušaj vizantiskog namesnika iz Dubrovnika, Katakalona, da prevarom dobije Vojislava u svoje ruke, kao što su ranije Grci prevarili vojvodu Ivca, nije uspeo; oprezni Zećanin bio se osigurao i sam namestio zamku Grku, pa ga, sa njegovim ratnim lađama, zarobio negde blizu Stona. Iza Vojislavljeve smrti (oko god. 1050.) došlo je u trebinjskoj oblasti do pobuna protiv zetske dinastije; ali, ugušio ih je Vojislavljev sin Mihailo, nešto sam, lično, a nešto pomoću svoje braće. Verovatno zbog tih unutarnjih kriza Mihailo, da ne bi imao neprilika od Grka, priznade njihovu vrhovnu vlast. Grci mu dadoše dvorsku titulu protospatara i, još uvek zauzeti drugim poslovima, nisu nimalo uticali na unutarnje stvari njegove države. Ima vesti da se Mihailo i oženio jednom grčkom princezom. Za Mihailova vremena izvršen je konačni rascep između istočne i zapadne crkve, odnosno između Rima i Carigrada. Pozadina sukoba je politička; Vizantija je gubljenje svog uticaja u južnoj Italiji pripisivala jednim delom i nedovoljnoj lojalnosti papske kurije, a ova je, opet, sve otvorenije išla za tim da, pored duhovne, razvija i svoju svetovnu vlast, što se dobrim delom imalo izvesti i na račun Carigrada. Teoloških razmimoilaženja bilo je isto tako, i ona su, u doba sektaških strasti i dogmatičarskog praznoslovlja, znatno uticala da se ti sukobi zaoštravaju. Ovog puta rascep su izazvale crkvene vlasti; nešto oštrina patrijarha Mihaila Kerularija, a nešto brzopletost i bezobzirnost papinih izaslanika u Carigradu. 16. jula god. 1054. stavili su papini legati na časnu trpezu u Sv. Sofiji svoj pismeni akt prokletstva bačenog na patrijarha i njegove jednomišljenike, na što je 24. jula patrijarh odgovorio anatemom na papu. Nikad više posle tog prekida nisu mogli da se vaspostave stari odnosi između obe crkve, pored svih pokušaja s obe strane. U prvi mah, pape, koje su osećale naglo jačanje svoje moći i ugleda, nisu bile nimalo sklone na kompromis; one su postale, već krajem XI veka, ne samo crkveni prvosveštenici nego i glavni činioci svetske politike i darodavci kruna; njihov stav, ponosit i koji ne trpi opozicije, nije pogađao samo patrijarha i vizantiske careve nego i nemačke vladare, gospodare Italije, i mnoge druge. Kada se stvoreni jaz nije premostio odmah, dok je još bio mali i dok je sukob radi kojeg je neposredno došlo do preloma imao za publiku lični karakter, — posle je to išlo sve teže. Razvijena agitacija, čitava literatura polemičkih spisa, političke opreke, čak i borbe, činile su vremenom svoje, i otuđivanje se pretvaralo u mržnju i gonjenje. Značaj Rima se osetno dizao, značaj Carigrada postepeno padao; dobitnik nije hteo da popušta, a onaj koji je opadao razvijao je osetljivost do razdraženosti.

78

Za vreme ovog prekida obe slovenske države na Balkanu, Zeta i Hrvatska, behu u političkim vezama sa Vizantijom, ali u crkvenim pitanjima naginjahu Rimu usled svojih neposrednih veza sa Italijom i sa moćnog uticaja romanskih gradova Primorja. Kod Srba se, ipak, osećao jak uticaj pravoslavnog učenja ohridske crkve i njene pismenosti. Da je politički značaj Vizantije u XI veku, iza smrti cara Vasilija II, ostao na liniji stečenoj njegovim uspesima, možda bi ovaj rascep ispao manje na štetu Vizantije i carigradske crkve nego što je bio slučaj u drugoj polovini XI veka. Vizantiju je ovaj raskid pogodio, međutim, u času kad je ona bila ponajslabija. Sredinom XI veka javlja se na istoku turska opasnost za Vizantiju, a na zapadu normanska. God. 1048. počela su turska nasrtanja na vizantisku pokrajinu Armeniju, a već god. 1073. osnovana je turska maloaziska država sa prestonicom u Koniji. Nekako u isto vreme počela su i normanska osvajanja vizantiske južne Italije, u koju god. 1046. stiže ratoborni Robert Gviskar, jedan od tada najozbiljnijih neprijatelja Vizantije. God. 1071. bio je već u normanskim rukama grad Bari, glavno grčko uporište na toj strani. U to tako teško vreme Vizantija se nije mogla ili nije znala da usreći jednim vladarom ili vladom koja bi, sa planom, za duži niz godina, provodila jednu državnu politiku. Od god. 1054.—1081. promenila je Vizantija sedam vladara, a osmi, koji je 1. aprila god. 1081. došao na presto, Aleksije Komnin, javio se gotovo u otsudni čas da spase državu od krize što je pretila da joj nanese nepopravljive udarce.

XI. HRVATSKI KRALJEVI I SLOVENSKO BOGOSLUŽENJE.
1. Petar Krešimir IV i novi sabor u Splitu. — 2. Akcija popa Vuka za odbranu slovenske službe. — 3. Ban Zvonimir. — 4. Ustanak Slovena u Maćedoniji u vezi sa zetskom dinastijom. — 5. Građanski rat u Hrvatskoj. — 6. Papa Grgur VII i Hrvati. — 7. Kralj Zvonimir. Oko god. 1058. došao je na hrvatski presto Petar Krešimir IV, sin kralja Stepana i mletačke duždevske kćeri Hicele. Naskoro po svome primanju vlasti imao je kralj Krešimir da učestvuje u jednom vanredno važnom sporu u svojoj državi. Provodeći reforme u zapadnoj crkvi, papa Nikola II je, posle jednog održanog sinoda u Lateranu, razaslao po katoličkim zemljama svoje delegate da izvrše reviziju stanja katoličke crkve i da budu tumači i sprovođači njegovih namera. Tako je stigao i u Hrvatsku njegov delegat Majnard, i god. 1060. održao je crkveni sabor u Splitu. Splitski crkveni sabori, videli smo, nisu bili povoljni za Slovene. I ovog puta, kao važna reformna mera, donesena je kategorična odluka da se slovensko sveštenstvo, koje se u crkvi služi slovenskim jezikom a ne latinskim, ne sme više proizvoditi u »svete redove«. Slovenska služba bila je na tom saboru oštro osuđivana, a sam nekadanji arhiepiskop i slovenski apostol Metodije oglašen za jeretika. Raniji splitski sabor ostavljao je, ipak, izvesne mogućnosti i za glagoljaše, priznajući im niže činove i zadržavajući ih, u interesu vere, tamo gde nije bilo latinskog sveštenstva. Ovog puta u zaključcima se nisu pravili izuzeci. Ta oštrina zaključaka, i njihovo isto tako oštro primenjivanje, izazvaše reakciju kod hrvatskog sveštenstva, uz koje je, vrlo verovatno, pristajao i hrvatski puk. Vođ opozicije beše neki pop Vuk, koji je u Hrvatsku došao u to vreme i verovatno tim povodom. Nije poznato, a to je velika šteta, odakle je Vuk stigao u Hrvatsku i ko je stojao u staroj postojbini iza njega. Zna se da je u narodu brzo našao dosta pristalica. On je savetovao ljudima da se upozori papa na

79

neopravdanost te mere i na uzrujanost koju je ona izazvala. Njegovi saveti biše primljeni i on sam upućen u Rim. Iz Rima su, po njemu, pismeno tražili da bliži izveštaj o celoj stvari podnesu dva biskupa, pa tek onda da donesu odluku. Stvar se potom zaplete. Prikazivač tih događaja, Toma arhiđakon splitski, i suviše neprijateljski raspoložen prema Vuku, pretstavlja ga kao prostog varalicu, i stoga je iz njegova pričanja teško uhvatiti pravu istinu. Očevidno je da Vuk nije hteo da radi sa latinskim episkopatom ni da traži izveštaje iz njegova kruga, nego je papi doveo slovenske sveštenike. Šta je sve sa njima bilo u Rimu ne zna se pouzdano; ali, nije verovatno da im je papa odobrio želje. Po povratku iz Rima, sadrug Vukov, Zdeda, pojavi se, po Vukovoj sugestiji, kao novi, tobože od pape postavljeni biskup, zauze krčku biskupiju i protera iz nje latinskog pretstavnika. Obavešten o tome, papa uputi u Hrvatsku svog legata Ivana, koji izobliči Zdedu, a Vuka u Splitu raščiniše i baciše u tamnicu. Taj postupak legatov izazva u Hrvatskoj meteže na više strana. Ni Zdeda ni Vuk nisu radili ništa ni protiv pape ni protiv katoličke vere; oni su, to se vidi, samo želeli da interese hrvatskog sveštenstva brane neposredno pred papom, a ne preko njima protivničkih latinskih biskupa. Oni su, verovatno, po predanju znali da je nekadanja ninska biskupija tako neposredno opštila sa papskom kurijom, pa su hteli da te odnose obnove i sebe zaštite. Kako se ovaj pop Vuk držao u pitanju slovenske službe odlučnije, i sa više ličnih žrtava, i sa manje sebičnih želja od Grgura Ninskoga! Da nema ovog poslednjeg slučaja sa objavljivanjem Zdede za biskupa, koje je izvedeno kao pobožna prevara, ali koje je ipak prevara, Vuk bi bio jedna od najlepših ličnosti u borbi za narodnu slovensku službu. Kralj Krešimir nije se založio za svoje hrvatsko sveštenstvo. Svoje Hrvate je već imao, i njih, proste i u osnovi poslušne, nije mario da zadovoljava u tome pitanju; svojom politikom pomaganja latinskog romanskog episkopata kralj je hteo da utiče na romanske gradove Dalmacije i da ih pridobije za svoju ličnost i državu. Kraljeva politika povlađivanja Romanima i papskoj kuriji dolazila je zbog njegove lične sklonosti za njih (po majci je imao mletačke krvi i verovatno zapadnjačko vaspitanje, a bio je u srodstvu sa zadarskim Madijima), a nešto možda i stoga što pri drukčijem držanju ne bi imao oslonca na strani koje druge, papskoj ravne sile. Tako se u državi stvarao rascep: puk i niže sveštenstvo behu za slovensku, a kralj, plemstvo i više sveštenstvo za latinsku službu. Međutim, pitanje dalmatinskih gradova, s obzirom na stanje u Vizantiji, mogao je Krešimir rešiti i bez odviše skupe cene. Opasnost od Normana iz južne Italije, u času kad se presto ljulja, a u Maloj Aziji nasrću Turci, behu dovoljni razlozi za carigradske upravnike da pristanu na saradnju sa hrvatskim kraljem. Stoga mu oni otstupiše dalmatinske gradove pod uslovom da priznaje nad njima carsku vrhovnu vlast; u znak toga nalazio se, verovatno, na hrvatskom dvoru još pre god. 1060., kad imamo pismenog dokaza o tome, carski protospatar i dalmatinski namesnik Lav. Neposredan povod za to otstupanje bio je pokušaj Normana god. 1066. da se iskrcaju na istočnoj obali Jadranskoga Mora. Ustupljeni gradovi zadržali su potpuno svoje staro uređenje, koje je bilo u uskom okviru inače dosta široke opštinske samouprave. Kralj, koji je bio pobožan čovek, obasuo je mnoge njihove crkve poklonima; crkvi Sv. Krševana u Zadru poklonio je čak ostrvo Maon. Po ugledu na te gradove Krešimir je uredio i svoj prestoni grad Biograd i pomagao u njemu crkve Sv. Jovana evanđelista i Sv. Tome. Ban Zvonimir, koji beše uzeo za ženu Jelenu, kćer mađarskog kralja Bele, imao je u to vreme, verovatno god. 1063., težih dana. On je, misli se, bio ban na području severno od Gvozda, gde je i došao u dodir sa Mađarima. Zvonimira su, po svoj prilici, napali

80

Karantanci po naredbi nemačkoga kralja Henrika IV, koji je te godine ušao u rat sa Mađarima da obezbedi presto mađarskom princu Salamonu, za čijeg se protivnika, među drugim srodnicima, verovatno smatrao i hrvatski ban. Mađari su se god. 1064. međusobno izmirili, pa su pomogli i Zvonimiru da se oslobodi neprijatelja koji mu behu poseli zemlju i da dođe do znatnog ugleda među Hrvatima. Loše stanje u Vizantiji izazva novi ustanak Slovena. Samim grčkim piscima upadala je u oči ova nepomirljivost Slovena prema njihovoj upravi i stalna težnja slovenska da iskoriste svaku priliku kako bi se mogli osloboditi. Novi ustanak izbio je u okolini Skoplja, pod vođstvom Đorđa Vojteha, god. 1073. Znajući valjda za veze između zetske dinastije i Samuila, a verovatno i zbog toga što je Zeta, sa kojom tada behu u zajednici Raška, Trebinjska oblast i Hum, bila jedina slobodna država slovenska u njihovoj blizini, ustanici se obratiše za pomoć knezu Mihailu zetskom. Verovali su, možda, da će plemenska solidarnost opredeliti zetskog gospodara da im se pridruži. Mihailo je tako i postupio. Napustio je svoj dotle prijateljski stav prema Vizantiji i dao je ustanicima za zapovednika svog sina Bodina, istina sa veoma malo (samo 300) ljudi. Ustanici, koji su hteli da svom pokretu dadu neku vrstu legitimiteta, kao što je bio slučaj i sa Samuilom, proglasiše Bodina za »bugarskog« cara i dadoše mu ime Petar, po caru Petru, poslednjem vladaru Bugarske koji je umro na prestolu. Ali, ceo pokret prođe loše. Neiskusni vođi, posle prvih uspeha, podeliše vojsku; jedna, pod Bodinom, pođe na sever prema Nišu, a druga, pod zetskim vojvodom Petrilom, na jug u Maćedoniju. U isto vreme poče i Mihailo akciju prema Draču, u kojoj se, ne znamo samo kojim putem izvedeno, pominje i učešće Hrvata. Možda su Hrvati ovom prilikom odbacili vrhovnu vlast Vizantije u Dalmaciji (u njihovim poveljama od god. 1072./3. ne pominje se više vizantiski car), ili su možda pomagali Mihaila flotom. Ipak, ceo pokret propade. Ustanici biše potučeni najpre na jugu, pod Kosturom, a potom na Kosovu, kod mesta Pauna. U ovoj drugoj borbi bi zarobljen sam Bodin i poslan najpre u Carigrad, gde ga zatvoriše u manastiru Sv. Srđa n Vakha, a posle ga premestiše u Antiohiju. Otuda su ga, po molbi Mihailovoj, spasli mletački mornari. Vizantija je, radi učestvovanja njihova u ovom ratu, kaznila i Zećane i Hrvate. Njen sposobni vojskovođ i državnik, Nićifor Brijenije, namesnik u Draču, uđe u Zetu, pobedi Mihaila i uze taoce. U neka dalmatinska mesta na jugu vrati ponovo vizantiske posade. Po svoj prilici kralj Krešimir IV nije bio u životu za vreme tog pohoda, koji je izveden oko god. 1074. Kao za kaznu maćedonskim Slovenima, koji su se očevidno još sećali cara Samuila, uništena je, u vezi sa ovim kaznenim pohodom, njegova prestonica Prespa i njegova zadužbina, crkva Sv. Ahilija. Posle Krešimirove smrti izbi u Hrvatskoj građanski rat. Kraljeva politika povlađivanja romanskim gradovima, da bi ih pridobio za hrvatsku državu, završila se neuspehom: ogorčila je njegove hrvatske podanike, a gradovi su, eto, ipak bili delimično izgubljeni. Stoga je kraljevo delo u tom pogledu izgledalo promašeno. Koliko je bilo ogorčenja u narodu vidi se najbolje po tome što poslednji Trpimirović, Stepan, nije mogao da zauzme mesto na prestolu predaka. Opozicija je bila naročito jaka u južnom delu Hrvatske i u Neretljanskoj oblasti, koja je, ne znamo tačno otkad, već ušla u sastav hrvatske države. U tim etnički čistijim i konzervativnim krajevima nije se htelo popuštati romanskom episkopatu; Neretljani su, zna se dobro odranije, važili kao najuporniji od svih Jugoslovena u čuvanju svojih starih plemenskih nasleđa. Iz njihova plemena istakao se sad novi, narodni, kandidat za hrvatski presto. To je bio Slavac, brat primorskog kneza

81

Rusina, po svoj prilici iz plemena Kačića. Stepan Trpimirović, bolešljivi i neratoborni sinovac Krešimirov, povukao se u manastir Sv. Stevana kod Splita. Uz Slavca, kao vladara skorojevića, ne htede pristati dobar deo hrvatskoga plemstva, nešto iz plemenske surevnjivosti, a nešto radi toga što je pristajao uz politiku kralja Krešimira. Ugroženi latinski episkopat i članovi tog protivničkog plemstva obratiše se odmah za pomoć papi. Na čelu katoličke crkve beše tada papa Grgur VII (1073.—1085.), čovek gvozdene volje i velikih crkveno-imperijalističkih planova. On je ispovedao načela o nepogrešivosti rimske crkve i u prošlosti i u budućnosti. Papa je, po njegovim shvatanjima, glavni pretstavnik carstva božjeg na zemlji, od čije volje zavise prestoli i krune. On je bio glavni saradnik u velikim crkvenim reformama svojih prethodnika papa i bio je dobro upućen u sve njihove duhovne i političke veze. Njega je svakako zanimalo u velikoj meri i hrvatsko pitanje. U jednom pismu danskome kralju Svajnu II Estridsonu, 25. januara god. 1075., on je tražio jednog od njegovih pet sinova za vladaoca jednoj bliskoj primorskoj zemlji, u kojoj su zavladali »surovi i bedni jeretici«. Može biti verovatna pretpostavka da je papa tim mislio na Hrvatsku. Ali, od toga plana ne bi ništa. Za to vreme vršio je izvesne poslove u Dalmaciji papin legat Gerard, sipontski biskup; verovatno u dogovoru sa njim dođe do ekspedicije u Hrvatsku normanskoga grofa Amika iz južne Italije. U leto god. 1075., posle uzaludnog pokušaja da osvoji grad Rab na tom ostrvu, ratovao je Amik sa svojim Normanima negde po Primorju; i tu mu je, ne znamo kojim načinom, pošlo za rukom da uhvati živa kralja Slavca. Dalja sudbina zarobljenog kralja nije poznata. Posle ove pobede održa romanski episkopat crkveni sinod u Splitu. Izgleda da ga je veliki otpor Hrvata ipak prisilio na izvesna popuštanja. Tada je, naime, obnovljena ninska hrvatska episkopija, koja je ukinuta još god. 928., a zasužnjeni pop Vuk bi pušten iz tamnice, pošto se, slomljen dvanaestogodišnjim zatvorom, odrekao svog ranijeg stava i zakleo se da će zauvek napustiti Hrvatsku. Da li se štogod popustilo i slovenskim sveštenicima nije poznato; ali, s obzirom na ovo naterivanje popa Vuka da se odreče svog ranijeg rada i ubeđenja, pre će biti da se u tom pitanju zadržalo ranije stanovište. Međutim, normanska vlast u Dalmaciji nije dugo trajala. Mleci nisu mogli trpeti da se Normani, veoma aktivni i odlični brodari, učvrste i u Dalmaciji, kao što su to već učinili u južnoj Italiji, i da ugroze njihov položaj na Jadranskome Moru. Stoga, još iste godine, 1075., krenuše mletačke lađe put Dalmacije i potiskoše svoje suparnike, a potom podvrgoše duždevoj vlasti gradove Zadar, Biograd, Split i Trogir. U tako zavađenoj zemlji trebalo je dugo da se odlučuje ko će da primi kraljevsku vlast. Zakonitih naslednika Trpimirove dinastije nije više bilo; a i da ih je bilo, pitanje je da li bi ih narod, posle svih iskustava, prihvatio sa starom privrženošću. U Hrvatsku je bila bačena klica građanskoga razdora i ona je zatrovala odnose u zemlji. Tražena su strana posredovanja i dovodili se tuđinci u zemlju da rešavaju domaće sporove. Pitanje slovenskog bogosluženja dovedeno je u Hrvatskoj u vezu sa pitanjem državne nezavisnosti; slovenskoj protivna stranka volela je vlast i normansku i mletačku nego hrvatsku, ako ne bi samo njima popuštala. Romanski gradovi Dalmacije imali su odavno držanje sasvim dvosmisleno: bili su vizantiski, a gledali su u Rim; bili su hrvatski, ali sa romanskim vezama van te kraljevine. Državna tradicija, zbog čestih menjanja gospodara, bila je kod njih sasvim pokolebana: u verskoj orijentaciji, međutim, pokazivali su upornu doslednost. A radi toga u političkom pogledu nestalnog elementa žrtvovana su osećanja širokih hrvatskih masa, koje su bile glavna snaga države, i unesena je zabuna u hrvatsko

82

plemstvo. Braneći hrvatske vladare u njihovoj crkvenoj politici, neki hrvatski istoričari, kao V. Klajić, sa razlogom ističu velike teškoće njihova položaja. Da su vodili politiku protivnu papskoj kuriji, pri slabom stanju tadanje Vizantije, hrvatski kraljevi bi se izlagali, možda, velikoj opasnosti. »Zar bi bilo bolje da se Petar Krešimir opro, pa da je papa šiljao na nj južno-italske Normane ili čak kraljeviće iz Danske? Ili da je papa Hrvatskoj onako učinio kako je učinio Engleskoj, gde je uz njegov blagoslov i sa njegovom zastavom poromanjeni herceg francuske Normandije jednom jedinom bitkom kod Hestingsa (godine 1066.) oborio anglosasko vladanje i sa njim anglosaski jezik i liturgiju u crkvi? Možda su naši kraljevi narodne dinastije baš tim što se nijesu očito i silom odupirali papama u pitanju obreda i jezika u crkvi omogućili da se u Hrvata i dalje uzdržao hrvatski (slavenski) jezik u crkvi, dok nije u zgodnije vrijeme uspjelo zadobiti od samih papa pravo za glagolicu.« Nama se čini da u ovoj poslednjoj kombinaciji ima mnogo pretpostavljanja jedne dalekovide politike, koja je za ono vreme i sa onakvim licima slabo verovatna; narodni jezik svoje crkve spasavala je samo, po instinktu, narodna upornost. Političke teškoće, koje su videli oni na vrhu, široki puk nije uviđao i stoga on za takvu politiku svojih vladara nije imao potrebnog razumevanja. Jaz je postojao, i mesto da se premošćuje on se ovakvom politikom, makar u osnovi donekle i razumljivom, samo produbljivao, dok, najzad, nije došlo do katastrofe. Mimo sve druge kandidate za hrvatski presto istače se već poznati ban Dimitrije Zvonimir, verovatno kao zet mađarskoga kralja, a možda i pomognut od Mađara. Posle izvesnih pregovora sa papskom kurijom i pristanka Grgura VII da Zvonimir postane hrvatski kralj, ali kao vazal Svete stolice, dođe u Splitu, na saboru, do formalnog izbora Zvonimirova. 9. oktobra godine 1076., u solinskoj crkvi Sv. Petra, stavio je papin poslanik na Zvonimirovu glavu kraljevsku krunu. U bareljefu splitske krstionice očuvan je na jednom kraljevskom liku izgled dosta niske kraljevske krune hrvatske, najverovatnije Zvonimirove, sa karakterističnim uhobranima, kakvu su imali i neki nemački kraljevi i kakvu, »potpuno identičnu«, imađaše norveški kralj Ajstajn na početku XII veka, — svi, po svoj prilici, po nekom rimskom uzoru. Pri krunisanju Zvonimir se zakleo papinome legatu da će verno ispunjavati sve što mu naredi Sveta stolica, odnosno njeni legati, i da će svake godine, o Uskrsu, davati po 200 zlatnika stolici Sv. Petra kao lenski tribut. U isti mah poklonio je apostolskoj stolici i stari manastir Sv. Grgura, zvani Vrana, podignut verovatno još u IX veku; istina, sa uslovom da se ne može preneti ni na koga drugog. Svoju zakletvu on je završio rečima: »Ja Dimitrije, koji se zovem i Zvonimir, po milosti božjoj i darom apostolske stolice kralj, biću veran od ovog časa unapred sv. Petru i mom gospodaru papi Grguru i njegovim naslednicima izabranim zakonito ... Državu, koja mi se daje tvojom rukom, gospodine Gebizo, verno ću čuvati i nju i vrhovno pravo apostolske stolice nikad i ni u kakvoj nameri neću uskratiti«. Isto se tako obavezao da će im, koliko god mogne, služiti i tamo gde ga god pozovu. Zvonimir je, dakle, potpun pretstavnik papine politike u Hrvatskoj i ide u tom korak dalje od svojih prethodnika. On dobijenu vlast i državu smatra kao dar papin, a ne kao tekovinu naroda; odnosno, on na hrvatsku državu gleda sa svog ličnog stanovišta, u odnosu kako je on došao do nje. To su, istina, ideje onog vremena; ali, ni tada neprimljene svuda i od svih u apsolutnom značenju. Pri aktu Zvonimirova krunisanja sudelovali su i svi episkopi iz dalmatinskih gradova, koji su nedavno došli pod mletačku vlast. Kad prisustvuju krunisanju hrvatskoga vladara, onda je van sumnje da nisu ostali mletački podanici; po svoj prilici na njih je delovalo držanje pape Grgura da se sa svojim gradovima ponovo

83

pridruže jednom vladaru koji je sav odan Rimu. Na politiku tih gradova i na politiku u Hrvatskoj najviše utiče vođ dalmatinskog episkopata, splitski nadbiskup Lovro, koji je na taj položaj došao sa osorske biskupije izborom na splitskom saboru god. 1060. On je glavna ličnost za vreme cele vladavine kralja Zvonimira i najdosledniji pobornik papske politike. Inače je čovek od široka interesa. Za istoriju naše umetnosti važan je po tome što je poslao čak u Antiohiju jednog mladića da tamo izuči zlatarsku veštinu i da je, posle, razvija u otadžbini. Na njegov poziv došao je u Split ugledni Francuz Adam Parižanin, da kao vešt pisac udesi i dotera žitija lokalnih dalmatinskih svetaca Domnija i Anastasija. Izvesni hrvatski istoričari zastupaju mišljenje da je odnos između papske kurije i kralja Zvonimira bio neka vrsta političkoga saveza, a ne političke zavisnosti Hrvatske od Svete stolice. Međutim, to mišljenje nije tačno. Papa Grgur VII, pomažući kralja Zvonimira kao svog kandidata, — on će jednom prilikom reći da ga je svojom apostolskom vlašću doveo za kralja, — hteo je da ima uticaja na hrvatske prilike; radi toga se već pre Zvonimira lično interesovao i tražio kandidata za hrvatsku krunu. Formule i obaveze zakletve Zvonimirove jasno govore o toj zavisnosti. Zar nije, u svojoj borbi sa papom, nemački kralj Henrik IV god. 1076. poručivao Grguru kako se drsko ponaša prema njemu, »kao da je kraljevska i carska kruna u tvojoj a ne u božjoj ruci?« Samo taj odnos zavisnosti prema papskoj kuriji imao je po samoj prirodi stvari više duhovni nego čisto politički karakter. Biti podložan papi, kao pretstavniku vere i nasledniku sv. Petra, značilo je biti u zajednici sa carstvom božjim, u kojem je Hristov namesnik vrhovna glava svih vladara carstva ljudskoga.

XII. SRPSKA KRALJEVINA U ZETI.
1. Kralj Mihailo. — 2. Barska arhiepiskopija. — 3. Akvilejska crkva i slovenačke zemlje. Ovaj primer hrvatskog kralja verovatno je uticao na zetskoga kneza Mihaila da se i on obrati papi Grguru VII sa molbom za kraljevsku krunu. Sa tim uporedo išla je i njegova težnja da za svoju državu dobije samostalnu arhiepiskopiju u Baru ili bar da izradi da se južne dalmatinske crkve odvoje od splitske nadbiskupije. Mihailo je hteo da bude potpuno ravan Zvonimiru i da svoje podanike odvoji od zavisnosti jedne crkve koja je bila van njegove države, odnosno pod vlašću Zvonimirovom, i koja je toj državi davala izvesnu moralnu prednost. U jednom papinom pismu od 9. januara god. 1078. Mihailo se naziva »kraljem Slovena«; znači, dakle, da je negde tokom god. 1077. dobio iz Rima pristanak i ceremonijal za proglašenje Zete kraljevinom. Nedavno je na Stonu raščišćena i pobliže proučena crkva Sv. Mihaila, po svoj prilici zadužbina kralja Mihaila, koji je bio gospodar toga kraja. U toj crkvi nađena je jedna vladarska freska sa kraljevskom krunom potpuno slična Zvonimirovoj, što bi išlo u prilog tvrdnji da su rađene po jednom tipu. Inače, drugih bližih vesti o proglašavanju zetske kraljevine danas nemamo; ali, gotovo se može uzeti kao sigurno da je papa Grgur i od Mihaila tražio približno ono isto što i od Zvonimira, samo sa tom važnom razlikom što Mihailu, koji je već bio vladar i imao nasledno pravo na presto, nije trebala pomoć za izbor. Drugu molbu Mihailovu, da dobije samostalnu arhiepiskopiju u svojoj državi, papa Grgur nije ispunio. Povelja o barskoj nadbiskupiji iz god. 1067. smatra se danas kao neautentična i njeni se navodi odbacuju. Međutim, na papskoj kuriji se ubrzo popustilo prema Zeti i u tom pitanju. Težnje Rima morale su ići za tim da se njegov uticaj što više proširi na istočnoj obali Jadranskoga

84

Mora, gde je jedno vreme bio ozbiljno potiskivan. Stoga se 8. januara god. 1089. odobrilo osnivanje dukljanske nadbiskupije u Baru, ali tek za vlade Mihailova naslednika Bodina, kome beše dobro došla borba pape Klimenta III sa njegovim papskim protivkandidatima da ga opredeli na popuštanje. Novoj nadbiskupiji bile su podređene episkopije barska, kotorska, ulcinjska, svačka, skadarska, drivaštanska, pulatska, srpska, bosanska i trebinjska, i svi manastiri u zemlji, »i Dalmatinaca, i Grka, i Slovena«. Da je usled ove velike energije i aktivnosti pape Grgura VII i njegovih organa znatno porastao ugled i uticaj svešteničkog staleža razume se samo po sebi. 11. juna god. 1077. poklonio je kralj Henrik IV akvilejskoj crkvi čitavu marku Kranjske i grofoviju Istre sa pravom da ostaje u nasledstvo akvilejskim patrijarsima, pošto im je u aprilu već dao Furlansku Marku, a 20. jula god. 1081. episkopije tršćansku i porečku sa svima pripadnostima. Oko god. 1078. darovao je kralj Zvonimir splitskoj arhiepiskopiji celu župu cetinsku, verovatno stoga da bi u njoj mogla neposrednije i intenzivnije suzbijati u tom konzervativnom kraju narodni otpor. Te godine dovršena je u Kninu i gradnja tamošnje katedrale, čije ostatke arhitekture, veoma zanimljive, čuva danas kninski muzej. U velikoj borbi između Grgura VII i Henrika IV, kad se vodilo računa o svakom privrženiku u Italiji i oko nje, papi je bilo mnogo stalo do toga da njemu odani Zvonimir ne bude ni od koga opasno ugrožavan. Kada je neki bliže nepoznati vitez Vecelin, verovatno sa područja Akvilejske patrijaršije, koja je bila na Henrikovoj strani, hteo da napadne Zvonimira, poručio mu je papa, 4. oktobra god. 1079., da će imati posla sa samim njim ako počne ma kakvo neprijateljstvo, »jer sve što zla uradiš pomenutom kralju učinio si samom apostolskom prestolu«. Takva poruka imala je utiska; Zvonimir je, koliko se danas zna, ostao sa te strane neuznemiren.

XIII. SRBI I HRVATI PREMA NORMANSKIM NASTOJANJIMA NA BALKANU.
1. Normani u južnoj Italiji. — 2. Prelazak Normana na Balkan i držanje Srba i Hrvata prema njima. — 3. Kralj Zvonimir i njegova politika. Kao što je moćna ličnost pape Grgura VII privukla u svoj krug državne i crkvene politike oba jugoslovenska vladara, Zvonimira i Mihaila, tako ih je isto zajednički povukla u akciju i politička delatnost Normana u južnoj Italiji. Već zbog geografske blizine nije ni Zeti ni Hrvatskoj moglo biti svejedno kako se tamo razvijaju stvari: od posednika južne Italije zavisili su obema mir i politička bezbednost. Dok je Vizantija držala taj deo Italije, njihova emancipacija od nje nikad nije mogla biti potpuna, kao što im nije bila sigurna bezbednost dok su tamo gospodarili Saraceni. Aktivni Normani pošli su korak dalje. Iskorišćavajući prestone meteže u Vizantiji, Normani se, pod Robertom Gviskarom, spremaju da iz Donje Italije pređu na suprotnu albansku obalu i da dadu nove smernice jadranskoj politici. Zamah Vizantije da sa Balkanskog pređe i na Apeninsko Poluostrvo i zavlada njim beše već malaksao; sad je počela nova struja, koja je sa talijanske obale išla prema Balkanu, i koja, s izvesnim prekidima, traje sve do danas. Normani su nedavno, videli smo, uticali na hrvatske poslove i dali su se tamo baš dobro osetiti; a sa Srbima su ušli i u srodničke veze. Ma za kakvu akciju njihovu na Balkanu trebalo je na koji bilo način srediti odnose sa Slovenima na Primorju. Jedan langobardski

85

časnik iz Donje Italije, koji je god. 1073. bio zarobljen od Srba u grčkoj vojsci, postao je zet Mihailov i njegov posrednik sa Normanima. U aprilu god. 1081. venčao se Mihailov sin, suvladar i naslednik Bodin, sa Jakvintom, ćerkom Argirica iz Barija, vođa normanske stranke u Apuliji. U Dukljanskoj hronici ta Jakvinta je pretstavljena kao jedna od najdemonskijih žena u našoj prošlosti, koja je zaprepašćavala svet svojom sebičnošću i neverovatnom bezobzirnošću. Normansku akciju na Balkanu ubrzaše događaji od god. 1081. Posle duže borbe za upražnjeni presto u Vizantiji, o koji se otimalo više kandidata, pobedu najzad odnese u aprilu god. 1081. sposobni Aleksije Komnin, rodonačelnik jedne dinastije koja je Carevini dala poslednje vladare većega stila, i to trojicu jednog za drugim: Aleksija, Jovana i Manojla. Među pretendentima na presto bio je i drački zapovednik Đorđe Monomahat. On je, nedovoljno siguran, pregovarao sa Srbima i Normanima da ta pomognu u preduzeću; ali, kada je trebalo da se reši, on se uplaši od Aleksijevih uspeha kao i od njegove odluke da ga silom smeni i prebeže Mihailu. Za akciju prema istoku papa Grgur je ne samo dao pristanak Gviskaru nego ga je i poticao. Papino držanje opredelilo je i kralja Zvonimira da uđe u savez sa Normanima i da im stavi na raspoloženje hrvatsku flotu za prevoz ljudi i hrane. Sem njega, Normanima se pridružio i Dubrovnik, čije se učešće u ratu pominje sa pohvalom. Na vizantiskoj strani behu Mlečani, protivnici Normana iz razumljivih razloga. Srbi su se kolebali. Njih je Vizantija sa svojom kopnenom vojskom mogla neposredno ugroziti, i oni, da to izbegnu, pristadoše da joj postanu saveznici; ali, nisu hteli da se izlažu i pokazuju mnogo revni. Nije im, međutim, mogla biti prijatna ni namera Normana da se učvrste u Albaniji i da svojom snagom zamene vizantisku opasnost. Stoga je kralj Bodin (nosio je i grčko ime Konstantin), koji je god. 1081., po smrti Mihailovoj, došao na presto, vodio do kraja dvoličnu politiku. U borbi pod Dračem, koja se 18. oktobra god. 1081. vodila između Grka i Normana, Bodin je mirno čekao da vidi na čijoj će strani biti konačni uspeh. Tek posle normanske pobede on ulazi sa njima u neku vrstu posredne saradnje. Dok su oni osvajali Maćedoniju, Epir i Tesaliju, i vezali glavnu snagu Vizantije, on je, nesmetan ni od koga, zauzeo Rašku i Bosnu i postavio u njima svoje namesnike. Ne nekom naročitom veštinom ili velikim vojničkim naporom, kao njegovi prethodnici što su širili svoj uticaj, nego srećnim sticajem prilika uspelo je Bodinu da stvori jednu veliku srpsku državu, u koju su ulazile Zeta, Raška, Bosna, Trebinje i Zahumlje. Potiskujući bezobzirno sve srodnike, on je u toj velikoj državi uzeo svu vlast u svoje ruke. Zeta je, u to vreme, bila na vrhuncu svoje moći. Ali, u Bodinovom velikom uspehu bio je već i zametak njegova propadanja. Njegov politički račun ispao je pogrešan. Vizantija, mudro vođena, uspeva naskoro da uzme sama inicijativu i da, posle Gviskarove smrti, god. 1085. potpuno potisne Normane sa Balkana. Ona ponovo postaje neposredni sused Bodinov i zna, naravno, da je on nije zadužio obaveznom lojalnošću. Između njih dolazi brzo do sukoba, i da nije bilo opasnosti od pečeneških navala na Balkan, Vizantija bi, verovatno, pokušala da kakvom većom ekspedicijom slomije Bodina i Zetu. Ovako ga je suzbijala postepeno. Od god. 1091. prestaju grčke vesti o Bodinu, koji je godinu dana ranije bio čak dopao njihova ropstva i nekako se oslobodio. Domaće dinastičke međusobice, surove i krvave, potekle od Bodinove težnje da što jače učvrsti centralnu vlast svoju i svog naslednika na račun ostale rodbine, koja je htela podelu vlasti i državnog područja; zatim Bodinova nasrtanja na susede koji su davali zaštite gonjenima, kao mirni Dubrovnik, — behu stvorila kralju

86

ljute protivnike. Posle tog ponovnog grčkog ropstva njegov ugled pada, a mesto Bodina diže se raški župan Vukan, koji od kraja XI veka vodi na Kosovu glavne borbe sa Grcima. Taj Vukan bio je, kako za nj kaže savremena Ana Komnina, strašan i na reči i na delu; on je rodonačelnik raške linije srpske vladarske dinastije, koja će dovesti na vlast neposredne Nemanjine pretke. Granična linija između Srba i Grka išla je tada u Raškoj između Zvečana i Lipljana; Srbi su držali prvi, a Grci drugi grad. Vukanovi ozbiljni napadi nagnali su samoga cara da dođe u taj kraj i pregleda utvrđenja. Vukan, koji je moćan i nasrtljiv, vodi pregovore neposredno sa carem, u čemu Bodin nema nikakva učešća: ti »pregovori«, ustvari, nisu bili ništa drugo nego Vukanovi pokušaji da raznim ponudama i prividnim pokoravanjem odbije od sebe opasnost kakva neposrednog careva pokreta protiv sebe. Čim se car skloni sa maćedonskog područja ili iz njegova susedstva, Vukan počinje nova neprijateljstva i, razvijajući aktivnost raških plemena, sprema njihovo skoro preuzimanje inicijative i organizovanje novog i trajnijeg srpskog državnog središta na svom području. Posledice normanskog neuspeha osetili su i Hrvati kao njihovi saveznici. Car Aleksije je, na molbu Mlečana, god. 1085. ustupio njima upravu nad vizantiskim delom Dalmacije, hoteći tim da ih nagradi za usluge koje su mu učinili u tom ratu. Mlečanima je trebalo da te gradove osvoje, jer ih kralj Zvonimir sam nije davao. Da to osvajanje pripreme, Mlečani su počeli da agituju protiv kralja u narodu, koji se nikad nije potpuno pomirio sa kraljevskom crkvenom politikom. Slovensko pismo i liturgija držali su se protiv svih zabrana. Najstariji hrvatski spomenik na narodnom jeziku, pisan glagolicom, jeste čuvena baščanska ploča na ostrvu Krku, pisana negde iza god. 1100., u kojoj se pominje dar koji je crkvi Sv. Lucije učinio baš »Zъvъnimirъ kralъ hrъvatьskъ«. Mletačkoj agitaciji je pomagalo i to što je Zvonimirova žena, Mađarica kraljica Jelena, ne samo održavala veze sa svojom kraljevskom rodbinom, nego pomoću njih htela i da utiče na hrvatske prilike. Kao izraz tog narodnog nezadovoljstva, o kojem je ostalo traga u narodnom predanju, došlo je, prema saopštenju stare hrvatske hronike, do ubistva kralja Zvonimira na kninskom polju Kosovu, kad je, po želji pape Urbana II, a na poziv cara Aleksija, poticao narod u krstaški rat za oslobođenje svetih mesta od seldžučke opasnosti. To se dogodilo, najverovatnije, god. 1089. Hronika ta, pisana mnogo docnije sa simpatijom za kralja Zvonimira, stavlja u usta tada teško ranjenome kralju ove reči prokletstva »nevirnim Hrvatima«: »da bi veće Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podložni bili«. Toma arhiđakon splitski ne pominje ništa o kraljevoj pogibiji, nego samo kaže da je umro. Stoga o načinu smrti Zvonimirove postoji još uvek spor u hrvatskoj nauci. Ipak, u svakom slučaju, može se uzeti kao sigurno da su u vreme oko kraljeve smrti nastali u Hrvatskoj takvi meteži i borbe da se povodom njih moglo doći do svakakvih tumačenja o kraljevom nestanku. Ono što je srž toga predanja to je zapamćeno ogorčenje narodno protiv politike koju su vodili hrvatski kraljevi, a posebno kralj Zvonimir. Nikola Radojčić, u jednoj dobroj sintezi stare hrvatske istorije, tačno je rekao: »Hrvatska odista nije uživala pravu slobodu još dok je bila formalno slobodna, i čini se da je to narod duboko osećao, pa se za svoju slobodu nije ni borio s onim oduševljenjem i ustrajnošću kao kad bi državu osećao kao potpuno svoju. Po njoj su slobodno vršljali papini legati i njihovi poverenici, dalmatinski Romani, a spremali su se da je raščupaju Mleci i Mađari«.

87

XIV. PAD SRPSKE I HRVATSKE KRALJEVINE.
1. Mađarska ofanziva prema Hrvatskoj. — 2. Osnivanje zagrebačke biskupije. — 3. Prolaz krstaša kroz jugoslovenske zemlje. — 4. Smrt kralja Bodina. — 5. Kralj Koloman i Hrvati. — 6. Pacta conventa. Da su prilike u Hrvatskoj bile potpuno zamućene, i da se neposredno iza nestanka Zvonimirova nijedna stranka nije mogla da naturi kao apsolutan gospodar situacije, vidi se najbolje po tome što se, svakako pod uticajem crkve, kojoj je takvo rešenje išlo najviše u korist, došlo na misao da se istakne pravo legitimiteta stare dinastije Trpimirovića. Izveden je iz manastira poslednji član te kuće, herceg Stepan, sinovac Krešimirov. Ali, taj bolešljivi čovek ne sastavi na prestolu ni pune dve godine, nego umre negde krajem god. 1090. ili početkom 1091. Sada se više nisu dali ničim obuzdati prohtevi pojedinih moćnih velikaša u zemlji i na plen gotovih suseda iz inostranstva. U zemlji nasta građanski rat. Latinska stranka osetila je u velikoj meri i mržnju hrvatskoga puka i ona stoga ne ističe svog kandidata. Ali, zato dobija maha mađarofilska stranka Zvonimirove udovice. Kraljica Jelena je htela sama da uzme vlast, oslanjajući se na prijatelje svog muža i potporu svog brata, kralja Ladislava. Kako je opozicija u zemlji protiv nje bila i suviše moćna, ona se nije mogla održati i obratila se bratu za vojničku pomoć. Na mađarski dvor se obratio, pritešnjen od Hrvata, i grad Split; a sem toga i jedan deo hrvatskog plemstva (Petar Gusić). U zemlji samoj, među Hrvatima, nije bilo čoveka koji bi se sam mogao naturiti svojom snagom i ugledom; surevnjivost raznih plemena i njihova nepovezanost i zavađenost i nepoverenje u sama sebe onemogućavali su svaki širi sporazum. S proleća g. 1091. pošao je kralj Ladislav na Hrvatsku da joj nametne svoju vlast. Severna savska Hrvatska, s otvorenim granicama, odavno već svikla na Mađare, nije se ni odupirala njihovoj vojsci; prvi otpor dan je tek iza planine Gvozda. Taj otpor Hrvata, kako nam ga opisuje Toma arhiđakon, veoma je poučan za stanje u zemlji i za još neizrađenu državnu misao kod Hrvata. Protiv Mađara, priča on, borila su se hrvatska plemena tek kad su bila ugrožena na svom području, a i tada ne u zajedničkoj organizaciji koja bi im pribrala snage i zajemčila kakav takav uspeh, nego podvojeno, svako za se. Mađarskom kralju nije bilo teško da ih tako razdvojene savlada i nagna na pokornost. Ni u tako sudbonosnom času nije mogla da se uvidi zajednica interesa; državna svest nije mogla da probije kroz plemensku. Uostalom, to je bilo i teško. Kroz dvesta godina državnog života tvorci hrvatskog kraljevstva izvodili su teritorijalno jedinstvo Hrvatima nastanjenih područja, ali nisu uspeli da stvore jedinstvo duha u toj državi i harmoniju interesa svih njenih činilaca. Latinski episkopat i gradsko romansko stanovništvo nisu bili nosioci hrvatskog kraljevstva, nego elemenat njegove vlasti, koji je uvek i samo gledao svoje interese i po njima se opredeljivao. Hrvatski elemenat, nedovoljno privikavan da uzme punog učešća u državnoj upravi, ostao je, u osnovi, u svojim starim plemenskim grupacijama, koje su svikle da budu respektovane toliko kolika je bila njihova snaga, razvijena na račun drugih. Tuđinski elemenat je bio gospodareći, a hrvatski se prema njemu odnosio ili kao prema nekom koga trpi kad mora, ili kao prema neprijatelju. U hrvatskoj državi, i pored hrvatskog dvora, Hrvati su bili dobrim delom podvlašćeni, a tuđinci povlašćeni. Dokle je u ovom svom pohodu kralj Ladislav bio dopro teško je reći. U jednom svom pismu montekasinskom opatu Oderiziju on mu s izvesnim ponosom javlja kako je

88

»dobio« gotovo svu zemlju Slovena (»Sclavoniam iam fere totam acquisivi«) i da sad sa njim može opštiti kao sa susedom. Iz tih reči sme se sa priličnom pouzdanošću tvrditi da su Mađari izbili negde na morsku obalu. Da ovom prilikom kralj nije mogao posesti celu zemlju sprečio ga je jedan upad Kumana u samu Mađarsku, radi čega je morao da prekine dalje operacije. Napuštajući lično Hrvatsku, Ladislav je ostavio u njoj kao kralja svoga sinovca Almoša, smišljajući možda da tako stvori jednu oblast mađarske sekundogeniture. Akcija Mađara u Hrvatskoj nije bila dobro primljena u susedstvu. Papska kurija, koliko se može posredno zaključiti, nije pristajala da Mađari posednu Hrvatsku. Tako se bar tumači pojava što je u to vreme Ladislav napustio papu Urbana II i prišao Klimentu III, njegovom protivkandidatu. To posedanje nije bilo ni u interesu Mletaka; njima je bila u Dalmaciji milija slaba Hrvatska nego snažna Mađarska. Ni Vizantija nije htela da pregori svojih gradova. Upad Kumana u Mađarsku izgleda da je bio tražen od kumanskih saveznika iz Carigrada. Otvoreno i neposredno ustao je car Aleksije protiv Mađara u samoj Dalmaciji. On je uputio tamo sebi odanoga grofa Gotfrida Melfinskog, sina grofa Amika, koji je ranije posredovao u Hrvatskoj. Ovaj je krajem god. 1091. uspeo da povrati Carevini dalmatinske gradove, u isto vreme kad je Vizantiji pošlo za rukom da i u Zeti znatno suzbije kralja Bodina. Car Aleksije se zainteresovao ponovo za položaj Carevine u Jadranskome Moru, i to na celoj liniji, u Zeti, Dalmaciji i južnoj Italiji, i postigao je tamo vidne uspehe. Sve ovo imalo je, naravno, odjeka i među Hrvatima samim; po svoj prilici, njima su Vizantinci obećavali izvesnu pomoć za borbu sa Mađarima, a da su ih poticali na otpor to je gotovo sasvim sigurno. Tako se u užoj Hrvatskoj, t. j. u zemlji ispod Gvozda, javio kao narodni kralj neki Petar, za koga se, na osnovu jedne povelje, misli da je bio u srodničkoj vezi sa kraljem Slavcem. On se oslanjao na Vizantiju; saobraćaj dalmatinskih gradova sa Zagorjem i duhovne veze između njih bili su u to vreme slobodni. Kralj Ladislav, osećajući dobro značaj crkvene organizacije za stvaranje političkih središta, beše preduzeo da severnu Hrvatsku što solidnije veže sa mađarsku duhovnu i državnu zajednicu. Stoga je oko god. 1094. osnovao zagrebačku biskupiju. Svakako iz obzira prema tamošnjem slovenskom elementu on je za prvog zagrebačkog biskupa postavio jednog Čeha, po imenu Duha. Nova biskupija bila je, naravno, potčinjena mađarskoj ostrogonskoj nadbiskupiji; a radila je, kao i sve mađarske crkve toga vremena, u latinskoj kulturi. Dosad očuvana dva najstarija liturgiska rukopisa zagrebačke stolne crkve, jedan misal i jedan benediktinski sakramentar, pisana su na latinskom jeziku, koji je bio i jezik bogoslužja. Važna je činjenica da je krajem XI veka, u vreme osnivanja zagrebačke biskupije, na njenom području bilo još dosta utvrđenih tragova istočnog obreda, očevidno ostataka delovanja Metodijeva i njegovih učenika. O slovenskom puku se u novoj biskupiji vodilo dosta računa. U pomenutom starom misalu izrično se kaže: da o Cvetnici »ima biti propoved puku o evanđelju«, a sličnih uputa ima i u kasnijim rukopisima; govoriti puku, međutim, da on razume propoved, moglo se samo na narodnom jeziku. Iz istih pobuda, iz kojih je osnovao zagrebačku biskupiju, proširio je kralj Ladislav i opseg pečujske dijeceze, dodelivši joj oblast požeškog komitata. Granica između Hrvatske i slovenskih zemalja pod tuđom vlašću poklapala se izvesno vreme sa granicom zagrebačke biskupije i stare države na jugu, na Krki, a na severu se ustalila na Sutli. Sa južne granice potisnuti su Hrvati na Breganu i Kupu negde između god. 1135. i 1172. ofanzivom aktivnih koruških Španhajma.

89

Otpor, koji se javio prema kralju Ladislavu od strane Vizantije, papske kurije i hrvatskih plemena ispod Gvozda, bio je uzrok da on izmeni svoju politiku prema Hrvatskoj. Ranije, on se nadao da će pomoću sestre i mađarofilske stranke u zavađenoj zemlji moći lako učvrstiti vlast, ističući svoje pravo na nju po rodbinskim vezama i pretstavljajući se, po tome, kao neka vrsta pravnog naslednika sa prijateljskim obzirom prema Hrvatskoj i njenim pravima. Sada, posle tog otpora, napuštajući dalje prodiranje, on posednutu zemlju smatra kao osvojenu; Almoš od kralja (rex) postaje samo herceg (dux); velika dobra Slavonije daju se izvesnim mađarskim kraljevskim srodnicima; kidaju se stare crkvene veze i stvaraju neposredne sa Mađarskom. U mađarskoj ekspanzivnoj politici, koja je već od kraja XI veka počela jasno da se ocrtava, posavska Hrvatska pretstavljala je prvu stečenu etapu za napredovanje prema moru, i nju je Mađarska stoga stegla čvrsto u ruke. Dalje prodiranje Mađara postalo je samo pitanje vremena. * Krajem XI veka prolazile su jugoslovenskim zemljama razuzdane čete krstaša prvog krstaškog pohoda. Jedne su išle dunavskom dolinom, preko Mađarske, i moravskom dolinom u i kroz Vizantiju. Druge su se prevozile preko mora do Drača, a odatle se kretale preko Maćedonije na Solun. Poslednji su prošli, u zimu god. 1096./7., francuski Provansalci pod vođstvom tuluskog grofa Rajmunda. Prešavši preko severne Italije i Istre, oni su se kopnom uputili kroz Dalmaciju, ne obavestivši o tom svom putu hrvatskog kralja. Prirodno je da su stoga u njegovoj zemlji naišli na mnogo neprilika. Slovene primorja, hrvatskog i srpskog, kao i unutrašnjosti kojom su prošli, prikazuje opis toga putovanja, koji je dao ažilski kanonik Rajmund, kao surove i grabljive, upravo »kao divlje životinje«, a gorovitu im zemlju kao malo obrađenu i slabo naseljenu, sa stanovništvom koje se pretežno bavi stočarstvom. Krstaši su sa njima imali mnogo muka i sukoba. Posle četrdeset dana putovanja stigli su najzad do Skadra, gde se nađoše sa kraljem Bodinom. Bodin i Rajmund se čak pobratiše; to je prvi istoriski pomen pobratimstva u jugoslovenskoj prošlosti. Ali, ipak su, sve do dolaska u Drač, krstaši stalno imali nezgoda sa slovenskim i posle s albanskim brđanima. Ovo bratimljenje Bodinovo sa Rajmundom, odnosno njegovo prijateljsko primanje krstaša poslednji je znatniji istoriski pomen koji imamo o zetskome kralju. U novom srpskom pokretu protiv Grka od god. 1106. on se nigde ne pominje. Bodin je svakako umro u tom međuvremenu, i to negde oko god. 1101. Odmah iza njegove smrti u ozlojeđenoj porodici nastaju strašne scene uzajamnih progonjenja i ubistava. Zavađeni pretendenti traže pomoć sa strane, i to ne samo iz srpske Raške nego i iz grčkog Drača. Radi prestola i ličnih koristi uvlače u svoje međusobice neprijatelja, protiv koga su njihovi dedovi i očevi vodili ratove za oslobođenje. Istina, Grci i sami ne bi propustili da iskoriste unutarnje krize Zete i da u toj po njih veoma važnoj primorskoj oblasti vaspostave svoju vlast; samo su čekali za to podesnu priliku, da ne bi morali, zbog svojih drugih važnih poslova, praviti veće napore radi obračunavanja sa njima. Vizantisko osvajanje Zete, odnosno zetske unutrašnjosti, pokušavala je izvesno vreme da sprečava Raška, koja je pokazivala sve očiglednije jačanje i svoje snage i svog uticaja. Naročito je u tom pogledu stekao zasluga veliki župan Vukan, koji je Raškoj dao nov polet. Njegove uspešne borbe sa Grcima, vođene od god. 1090., oživele su stare ratničke sklonosti brđanskih srpskih plemena i dale poticaja novim težnjama i prohtevima. Još za živa Bodina Vukan je počeo da uzima maha i da se izdiže mimo njega, a posle Bodinove smrti

90

on postaje glavna ličnost srpske istorije na početku XI veka. Sa njim se diže i ugled Raške na uštrb Zete. * Novi mađarski kralj Koloman, sinovac kralja Ladislava koji je umro 29. jula god. 1095., smatrao je kao jednu od svojih prvih dužnosti da reši hrvatsko pitanje. Pošto je sačekao prolaz nedisciplinovanih krstaških rulja kroz svoje zemlje tokom god. 1096., uputio je odmah, narednog proleća, svoju vojsku protiv Hrvata i njihova novoga kralja, smatrajući sebe, po Ladislavljevu nasledstvu, za jedinoga gospodara njihove zemlje. Kod planine Gvozda hrvatska vojska, pod vođstvom kralja Petra, bi potpuno poražena. Sam kralj Petar pogibe u toj bitci, i od njegove pogibije, kazuje jedna stara mađarska hronika, taj kraj se prozva Petrova Gora. Mađarska vojska uđe potom u Hrvatsku i posede raniji prestoni grad Biograd. Tu se, možda slučajno, a možda i namerno, iskrcala Kolomanova nevesta, jedna normanska princeza, koja je polazila u Mađarsku na venčanje. Hrvatska je, u toj borbi sa Mađarima, izgubila svoga vladara i svoju pravu nezavisnost; poraz kod Petrove Gore bio je jedan od najsudbonosnijih događaja u celoj njihovoj istoriji. O hrvatsko nasleđe poče iza toga vekovna borba između Mađara i Mletaka, sa raznim obrtima. Mletačka Republika, tokom XI veka dovoljno ojačala za veće podvige, nije htela da olako upusti dalmatinsku obalu mađarskoj državi, koja je postala moćna kopnena sila i opasan sused sa očiglednim osvajačkim sklonostima. Mađarima je, opet, trebao što širi izlaz na more, i to svakako na obali gde je već razvijen promet. Vizantija u ovaj mah beše zauzeta krstaškim pitanjem i pustila je stoga Mletke, kao svog mandatara, da uzmu dalmatinske gradove privremeno pod svoje okrilje. Kolebljivi Split i Trogir behu prvi koji pristadoše uz Mlečane, obavezavši se čak da će, u slučaju potrebe, opremati i ratne lađe za pojačanje mletačke flote. U prvi mah, Mađari i Mlečani su nastojali da podele sfere interesa; Mađarima bi pripala Hrvatska, a Mlečanima Dalmacija. Ali, brzo se uvidelo da je takav sporazum nemoguće održati. Hrvatska obala bila je nerazvijena, i Mađari, kao i hrvatski kraljevi, nisu mogli za se zaustave kao kakav trgovački karavan pred vratima Zadra ili Splita. Nemoguća je bila svaka politika koja bi širenje jednog nabujalog državnog organizma zaustavila nekoliko kilometara ispred mora. Zauzevši severnu Hrvatsku, Koloman se domalo upleo u rat sa galičkim Rusima, u kojem je veoma loše prošao. Imao je i nešto sukoba sa bratom Almošem, nesuđenim kraljem Hrvatske. To je uticalo na Hrvate, a naročito na one iz južne Hrvatske, koji ne behu neposredno pogođeni mađarskim napadima, da se među njima javi borben pokret protiv Mađara. Kakav je sve taj pokret bio i kolike je razmere zauzeo ne može se danas reći zbog oskudice u izvorima; ali, da je bio ozbiljan vidi se najbolje po tome što je sam kralj Koloman lično krenuo da ga uguši i što su, po jednoj vesti, hrvatski odmetnici spremali ovog puta Mađarima otpor čak kod Drave. Do borbe nije došlo. Kralj Koloman, posle teškog neuspeha u borbi sa Rusima, beše popustio u svojoj ratobornosti i stoga je, bojeći se većih zapleta na jugu, pozvao Hrvate da se smire, obećavajući im da će izići na susret njihovim željama. Možda je bio obavešten i o kakvim nedoličnim postupcima svojih ljudi, koji su dali hrane narodnom ustanku. Kralj je, u unutarnjim pitanjima, bio voljan da čini široka popuštanja; ali, tražio je bezuslovno da se ima priznavati njegova vlast. Na toj osnovi je i došlo do sporazuma. Dvanaest hrvatskih plemića, kao pretstavnici dvanaest hrvatskih plemena (Kačića, Kukara, Šubića, Čudomirića, Svačića, Murića, Gusića, Karinjana i Lapčana, Polečića, Lačničića, Jamometića, Tugomirića), ugovoriše god. 1102. sa kraljem ovo: da ta plemena zadržavaju sve svoje posede i da na njih ne

91

plaćaju kralju poreze i ne vrše druge službe sem vojne. Na kraljev poziv na vojsku imalo je svako pleme da opremi bar 10 konjanika do Drave o svome trošku, a odatle o kraljevome. Sva hrvatska pomoć iznosila bi, prema tome, 120 ljudi. Kralj je hrvatskim plemićima time učinio znatan ustupak, ne ponašajući se prema njima kao osvajač prema pobeđenima, nego kao sa ljudima koje želi imati kao odobrovoljene podanike. Ali, u tom ugovoru nema nikakve državopravne odredbe, niti bi Koloman, verovatno, pristao na nju. On je prema Hrvatima pokazao onu istu predusretljivost kakvu će uskoro pokazati i prema dalmatinskim gradovima: obećao je i izrazio poštovanje prema njihovom dotadanjem običajnom pravu u unutarnjem uređenju; ali, pitanje svog suverenog prava smatrao je kao nešto što je nesumnjivo. Izvesni domaći istoričari preuveličavali su značaj ovog akta; išli su čak tako daleko da su odziv plemena na pregovaranje sa Kolomanom hteli tumačiti »da su oni njega već tim časom i izabrali i priznali svojim gospodarom«. Najdalje je svakako, od ljudi nauke, otišao bivši hrvatski ban dr. N. Tomašić u svom delu Temelji državnog prava hrvatskog kraljevstva, koji je iz Kolomanovih ugovora sa Trogirom i drugim dalmatinskim romanskim odnosno nehrvatskim gradovima hteo izvoditi: da su Hrvati Kolomana birali za svog kralja, t. j. da im se on nije nametnuo, nego da su ga oni primili »svojevoljno« i da je Hrvatska »posvema« nezavisna od Ugarske, spojena sa njom samo jednom vrstom personalne unije. Mađari su opet tvrdili da je izvor na koji se Hrvati pozivaju sumnjiv, — ugovor, naime, nije očuvan u originalu nego u prepisu sa kraja XIII ili početka XIV veka, koji je dodan rukopisu Tome, splitskoga arhiđakona i istoričara, — i da je Hrvatska osvojena a ne svojevoljno pridružena zemlja. Ugovor, doista, ima jednu grešku koja se u jednom ovakvom tekstu teško može razumeti: za glavno lice, za kralja Kolomana, kaže se tu da je sin kralja Ladislava, dok je on ustvari bio njegov sinovac. Kralj Koloman u tom ugovoru nigde ne govori o obavezama hrvatskoga kraljevstva prema sebi niti o svojim prema hrvatskome kraljevstvu, nego samo o obavezama pojedinih plemena (de qualibet generacione). Na taj prigovor može se, međutim, odgovoriti da su pretstavnici svih dvanaest glavnih hrvatskih plemena ustvari pretstavnici hrvatskog kraljevstva, bar svetovnog i borbenog dela njegovog. Više upada u oči što taj akt pogodbe nije raspravljan na hrvatskom saboru, kao na primer Zvonimirov izbor. Mi nalazimo da je u to pitanje, zbog državno-pravnih sukoba između Hrvatske i Mađarske, uneseno tokom XIX veka mnogo moderne armature, a da su odnosi na početku XII veka bili mnogo uprošćeniji. Priznanje povlastica koje je Koloman činio avtonomnim dalmatinskim gradovima kao malim celinama, diktovano željom da se zadobiju predusretljivošću, nije u potpunoj analogiji sa povlasticama koje bi se imale i mogle dati celoj jednoj državi, u kojoj je politički poredak već odavno bio pokoleban. Hrvatska pacta conventa, po našem mišljenju, imaju mnogo državnopravnih rekonstrukcija prema docnijim odnosima, i stoga nama ne izgledaju sasvim pouzdana osnova. Vodeći računa o tome da je Hrvatska bila kraljevina, priznata od papâ, i sa svojom tradicijom od više godina, Koloman se rešio da se kruniše hrvatskom kraljevskom krunom i tako svom činu dade i potpuno legitiman karakter. Tim činom krunisanja nesumnjivo je očuvana i obeležena hrvatska državna osobenost, i Hrvatska je prema Ugarskoj došla posle njega u položaj ne osvojene nego pridružene zemlje. Krunisanje je izvršio Koloman da utvrdi svoje pravo na hrvatski presto; to je, uostalom, i pravi smisao krunisanja u Srednjem veku. Hrvatima je taj čin bio svakako prijatan, jer, mada čisto formalan, on je ipak pretstavljao nesumnjivu tradiciju njihovog narodnog kraljevstva.

92

»Hrvatski narod«, kazuje Franjo Rački na završetku svoje velike studije o Borbi Južnih Slovena u XI veku, »bud da mu je država samo u osobi zajedničkoga vladaoca s Ugarskom združena bila, presta god. 1102. živjeti svoj život. Poslednji kralj Petar II mogao je na Gvozdu zaviknuti »Finis Croatiae«. Hrvatska zemlja, prem tada razvijenija od Ugarske, podpade pod naravni zakon, kojemu su podvržena dva ustroja stojeća u doticaju uzajamnom, a različita ne samo veličinom i obsegom nego i prirodom i težnjom. Koja će od obiju kraljevina utjecati jedna na drugu, o tom nije se moglo sumnjati već u napried. Kada i ne bi bilo inih uzroka, Ugarske je položaj bio naprama Hrvatskoj daleko povoljniji već u tom, što je ona svimi uvjeti podpuno samostalne države proviđena bila«.

XV. POSLE PADA DOMAĆIH KRALJEVINA.
1. Razvoj političkog života u našim raznim oblastima. — 2. Značaj Raške i Bosne. — 3. Zajedničke veze i uslovi razjedinjavanja Jugoslovena. Sloveni su preplavili Balkansko Poluostrvo i njegovo neposredno susedstvo kao jedna velika etnička zajednica. Ali, pri obrazovanju njihovih država ta zajednica nije se osetila, iz dva razloga: prvo, radi njihove plemenske rasutosti, koja im nije dala da se grupišu u veće organizacije; i drugo, usled ogromnog područja preko kojeg su se razlili i posebnih geografskih i političkih uslova pod kojima su se, tako razliveni, imali da snalaze i razvijaju. Kad izuzmemo obrazovanje bugarske države, za koju inicijativa nije došla od Slovena, onda vidimo da se državna aktivnost slovenskih plemena javlja samo kao reakcija na tuđ pritisak ili usled ugrožavanja od drugih. Slovenci se bune protiv Obara i njihovih nasilja; Hrvati se grupišu prema Francima, Srbi prema Bugarima i posle, u Maćedoniji i Zeti, prema Grcima. Unutarnjih organizatorskih instinkata za obrazovanje države i za neku jaku centralnu vlast u njih nema, mada su toliko vekova proveli u zajednici sa raznim azijatskim plemenima, čije su sklonosti u tom pravcu dobro poznate. Razvijanje jugoslovenskih država išlo je po izvesnoj geografskoj postupnosti. Javljale su se najpre na graničnim područjima, tamo gde su naša plemena bila prva na udarcu i gde su ekspanzija i surevnjivost poduzetnijih suseda izazivale i njihovu aktivnost. Nije slučajno što je centralna Bosna poslednja od naših oblasti ušla u politički život i što unutarnje plemenske organizacije Trebinjaca i Zahumljana ne dospevaju nikad da dostignu neku vodeću ulogu. Prvo se javila država Samova, gore na severozapadu, između Franaka i Obara, obuhvatajući jedan deo Slovenaca; zatim je došla Ljudevitova posavska, pa posle dalmatinska Hrvatska, a na jutu kao granična područja Maćedonnja i Raška. Od tih država prva je podlegla Slovenačka. Njen geografsko-politički položaj bio je najteži. Ona je bila prelazno područje sa severa prema moru i Italiji, i sa istoka prema zapadu i obratno. U ranom Srednjem veku, radi Rima i papa, Italija je glavna zemlja političkog života i prometa; prema njoj naročito struji nemački svet. Ovaj postepeno, kao mnogo jači, osvaja alpisko područje od Švajcarske do Drave. Slovenci su se našli na putu te franačke ekspanzije, koju su, uglavnom, donekle oslabljenu slovenskom masom, zaustavili tek Mađari. Snaga slovenskih plemena toga područja i sama i u vezi sa susedima nije bila dovoljna da se njihove državne tvorevine održe prema Francima, najjačem tvoračkom plemenu Srednjega veka. Bila je za njih sreća što su se mogli održati

93

i etnički, mada znatno potisnuti sa prvobitnih suviše razmaknutih granica. Sreća je za njih u tome što su bili mnogobrojni i naslonjeni na celoj istočnoj strani na svoje saplemenike i što Nemci nisu, za nekoliko vekova, vršili sistematske kolonizacije protiv njih. Nemačke koloniste uvlačile su se na prazna područja među rasplinutim Slovenima, pa je između njih i Slovenaca, zadugo, bilo više paralelizma u razvoju nego antagonizma, a posebno u malom svetu zemljoradnika. Ta prošaranost stanovništva bila je, opet, i jedan od razloga što ti Slovenci, dobrim delom potomci Duljeba, najpasivnijeg i inače od svih jugoslovenskih plemena, nisu mogli da krenu nijednu veću akciju nekog plemenskog odnosno narodnosnog karaktera. Istorija Slovenaca, od propasti Ljudevitove države, pretstavlja dobrim delom istoriju karantanskih marki i njihovih graničnih pomeranja, vršenih u vezi sa nemačkim a ne slovenačkim interesima. To područje po državnom karakteru smatra se nemačkim. U nekim spomenicima XII—XIII veka ime Teutonia proteže se na celo ovo područje sa Slovenima zajedno. Slovenski elemenat tih oblasti je pasivni podanički elemenat, koji ničim ne utiče na savremenu istoriju sem svojim izdržavanjem na teškom mestu. Prelazno područje bila je i posavska Hrvatska, posle pokoravanja Slovenaca nedovoljno zaštićena kakvim većim planinskim vencima od Franaka sa zapada p naročito, posle, od Mađara sa severa. Odbijeni od nemačkih granica, Mađari rano nastoje da zagospodare celim obimom stare Panonije i da se pojave na obalama Jadranskog Mora. Stoga posavska Hrvatska, stalno na udarcu, ne može nikako da razvije pravi politički život; u njoj su stoga, još izrana, slovenski gospodari ili odani vazali Francima, ili hrvatski velikaši u vezi sa Mađarima. Prava Hrvatska, u dalmatinskom Zagorju i unskom bazenu, suviše zbijena, patila je stoga što nije imala duga daha za trajnije napore. Nije imala ni uspeha u svojoj ekspanzivnoj politici. Prema Bosni, gde je nailazila na srodan elemenat, ta ekspanzija bivala je privremena, izvođena na mahove, nije razvijana sa planom i stoga nije uticala na stvarno i stalno jačanje države. U posavskoj Hrvatskoj rano se sukobljavala sa mađarskom ekspanzijom i bila je otud potiskivana i pre Ladislavljeva i Kolomanova pohoda. Jedino je imala trajnijeg uspeha u radu sa Neretljanima, koji su joj se sve tešnje priljubljivali. Najfatalnija je bila politika prema romanskim gradovima, za kojima su hrvatski vladari, iz lako razumljivih razloga, težili od prvih vremena jačanja hrvatske države. Od vremena kad su Mađari počeli prodirati prema moru, a Mlečani težiti da postanu gospodari Dalmacije, hrvatska država je imala da pretrpi teške krize. Da je imala i bolju državnu politiku, njeni bi napori morali biti veoma veliki da se održi između dva tako opasna i moćna takmaca. Ovako, ona je sama, stvarajući rascep u zemlji, omogućavala brži i neposredniji rad svojih protivnika. Sem toga, Hrvatska, kao i Zeta, behu periferiske oblasti našeg naroda, suviše izložene, a periferiske oblasti nemaju dovoljno uslova za geografsku i političku atrakciju ostalih krajeva. Hrvatsko ujedinjavanje išlo je uz to veoma teško, jer je, sem izvesnih političkih prepreka, bilo i geografskih, — u ono vreme loših i jedva savladljivih komunikacija. Zeta, kao i Dalmacija, imala je nehomogeno stanovništvo: u gradovima romansko, u Zagorju slovensko. Sem toga, Zeta je bila na etnički gotovo neuočljivoj granici između albanskog i slovenskog elementa, koji su toj rasi davali poseban tip i vitalitet; ali, zbog jakih, sve do danas održanih tradicija plemenskih ta mešana, na zajednicu nepriviknuta rasa bila je malo pogodna osnova za jednu disciplinovanu državnu organizaciju. Usled toga, zatim zbog svog periferiskog položaja, posle zbog blizine vizantiskog dračkog

94

temata odakle se moglo neposredno uticati na poslove u njoj, Zeta nije mogla da postane stalna vodeća snaga u stvaranju srpske srednjovekovne države. Humska državica Viševića nije nikad ni pokušavala da to postigne; na području između Srba i Hrvata ona nije imala dovoljno snage da razmahne ni u jednom ni u drugom pravcu. Nju je, već prema snazi, potiskivala prema istoku ili zapadu čas raško-zetska akcija Srba, čas aktivnost Hrvata iz dalmatinskog Zagorja. Ostale su samo dve jugoslovenske veće oblasti u unutrašnjosti koje su imale da postanu nova središta naših srednjovekovnih država, pošto su maćedonski pokreti, zbog toga što su i suviše ugrožavali interese Vizantije, nepoštedno ugušivani. Te preostale oblasti behu Bosna i Raška. One su se nalazile u središtu naših plemena, u planinama, zadugo nikom neposredno na udarcu, sa pretežno našim srpskim, odnosno slovenskim elementom, sa nešto romanskih stočara, kulturno bezopasnih a etnički žilavih. Iz tih središnjih oblasti krenuto je Vlastimirovo i Časlavljevo delo, koje nije uspelo, bilo sa unutarnjih sukoba ili pogrešnih političkih kombinacija, bilo sa nedovoljne organizacije, ali nikako ne stoga što ne bi bili pogodni uslovi za razvijanje narodne snage otuda. Bosna je sve do pred kraj XII veka politički pasivna; ali, dosta je aktivna u širenju svog teritorijalnog poseda. Mala prvobitna oblast oko izvora Bosne, takozvana Vrhbosna, obuhvatiće doskora granice koje dopiru na istok do Drine, na jug do Neretve i sa Ramom do blizu Drežnice, a na zapadu preći će brzo prema Hrvatskoj stare granice Plive i Vrbasa. Raška, kao i Bosna, bogata planinama, stvorenim za zbegove i skloništa u času opasnosti, sa brdskim rekama punim snage, sa širokim pašnjacima za stoku, pretstavlja zemlju punu zdravlja, pokreta i pregalaštva, u kojoj borbeni brđanski elemenat ima psihu patrijarhalnog morala i kult muškosti. To je i danas najsvežiji i najaktivniji deo naše rase. Raška i Bosna preuzimaju svoju istorisku ulogu u času kad obe naše kraljevine, Hrvatska i Zeta, gube svoju nezavisnost i kad su već odavno podlegle periferiske države Slovenačka, Bugarska i Maćedonija. * Prvih vekova našeg života na novom području Balkanskoga Poluostrva, kada su se mase slovenske, po instinktu, približavale jedne drugima, ima nekoliko momenata koji su dokumentovali njihovo osećanje zajednice i potrebu da se uzajamno podrže. To su: zajednički ustanak protiv obarskih ugnjetača, Ljudevitov otpor protiv Franaka, ljubav za slovensku službu, pomaganje Hrvata Srbima u borbi sa Bugarima, veze između maćedonskih Slovena i Zećana u borbi protiv Grka, pokret Hrvata i Slovenaca protiv Nemaca. Kasnije, što se više izrađuje državni život i državna politika pojedinih plemena, te veze, ukoliko ne slabe, dolaze manje do izraza. Državne političke kombinacije, kao na pr. u Hrvatskoj, idu ponekad ne samo protiv tih veza van svojih granica nego čak i protiv vlastitih podanika. Kod samih slovenskih vladalaca bilo je momenata i odluka u duhu antislovenske politike. Novi problemi balkanske politike i odnosa sa susedima van Balkana stavljali su pojedine vladare pred odluke u kojima se moralo ponekad, u lošoj kombinaciji, da žrtvuje pozitivno narodno za ljubav nečeg neodređenog tuđeg. Sudbina slovenske liturgije u Moravskoj, Panoniji i Hrvatskoj najbolji je primer za to. Napuštanjem slovenskog jezika u crkvi Slovenaca i Hrvata učinjen je jedan od najotsudnijih poteza u slabljenju veza između jugoslovenskih plemena. On je, ako se mogu praviti takva poređenja, štetio te odnose možda ništa manje od same podele crkava, koja je, sa svoje strane, uslovila tu štetu i počela da stvara sve dublje opreke.

95

Na slabljenje veza uticale su i dve političko kulturne orijentacije kod Južnih Slovena. Srbi su od kraja IX veka ulazili sve više u političku i kulturnu sferu Vizantije, dok su kod Hrvata preovlađivale veze sa Francima i zapadom. Vizantiski uticaj, vršen na njih iz Dalmacije, imao je romanski a ne grčki duh. Kod Slovenaca je sasvim prevladala germanska kultura. Geografska nejedinstvenost balkanskog područja nije bila podesna da omogući, bez teškoća, ni bliže veze između pripadnika pojedinih užih plemenskih skupina, kao na pr. u Rami i Završju, u posavskoj Hrvatskoj i dalmatinskoj, a kamoli da naspori veze između udaljenijih. »Plastika Balkanskoga Poluostrva (kaže Cvijić), gde se kao inače nigde u Evropi sastaju četiri ili pet planinskih sistema, zatim i mnogobrojne manje plastičke individualnosti, išle su pored drugih uzroka na ruku razvijanju i održanju plemena i oblasnog separatizma; to je potpomognuto i nekulturnim stanjem i oskudicom komunikacija«.

96

DRUGI PERIOD.
I. JAČANJE MAĐARA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU.
1. Dobijanje dalmatinskih gradova. — 2. Borbe u Zeti. — 3. Mađarske veze sa Raškom. — 4. Mađarska vrhovna vlast u Bosni. — 5. Vizantija i Mađari. — 6. Srbi sa Mađarima. Mađarska plemena, izmešana sa ostacima starih Huna i Obara, primivši u sebe mnogo slovenske i germanske krvi, kao i mnogo elemenata njihove kulture, uspela su da već od XI veka, naročito od vremena kralja Sv. Stevana (997.—1038.), stvore stabilnu državu evropskog tipa i u bitnosti hrišćanske orijentacije. Opasnosti kaje su pretile Mađarima od nemačkih suseda bile su uklanjane nešto potporom Vizantije, a nešto iskorišćavanjem suparništva između papa i nemačkih careva. Rano je Mađarska ušla u red država koje su se počele smatrati kao glavni stubovi crkvene i svetovne politike Svete stolice. Kada su, krajem XI veka, uglavnom završena unutarnja trvenja i borbe rko vlasti, Mađarska je mogla, dovoljno jaka i sa aziskim smislom za državno razvijanje, da otpočne svoju ekspanziju prema moru i prema oblastima gde je bio manji otpor prirodni i ljudski. Kralj Ladislav I »Sveti« (1077.—1095.) stekao je svoj visoki glas time što je uspeo da sredi državu unutra i da je uputi prema moru, postigavši u tom pravcu prve uspehe prema Hrvatima. Kralj Koloman, postavši i hrvatski kralj, hteo je da svoje delo ne ostavi upola završeno. Mađarska, udružena sa Hrvatskom, bez morske obale bila bi organizam bez pluća. Stoga se sve njegovo nastojanje upućuje na to da se dobiju i dalmatinski gradovi. Vizantija je početkom XII veka bila zauzeta u Maloj Aziji, a od god. 1104. dinastija Komnina ušla je u tešnje veze sa mađarskim dvorom. Carević Jovan oženio se, naime, Irenom (Piroškom), ćerkom kralja Ladislava. Mletačka Republika bez vizantiske pomoći teško bi mogla sama primiti bor|bu sa Mađarima sa izgledom na uspeh. Mađari odmah iskoristiše sve to i god. 1107. počeše živu akciju. Sa povećom vojskom, koja je sa mnoštvom biskupa dobijala pomalo izgled nekog svečanog pohoda, a u kojoj su ovi imali zadatak da svojim prisustvom i vezama utiču na papi odani romanski episkopat u Dalmaciji, stigoše Mađari najpre pred Zadar. Videći da se dobro branjeni grad ne može uzeti bez teških napora, kralj Koloman se i tu, isto kao i sa Hrvatima, odluči za kompromis: grad da prizna njegovu vrhovnu vlast, a on njihova prava i uredbe. Tako je, kaže Toma arhiđakon, postupio i sa Splićanima. Uzimajući tako tokom maja i juna gradove severne Dalmacije, Zadar, Trogir i Split, Koloman je, doista, održavao reč i svuda se zaklinjao da će priznavati ranije samoupravne uredbe i povlastice njihove. Njegova, jedina očuvana, zakletva Trogiru, od 25. maja god. 1107. (godina je na povelji, verovatno greškom, upisana 1108.), sadrži uglavnom tenor tih obaveza. Građani neće plaćati danka; kralj će poštovati njihove lokalne ustanove, pa i pri izboru episkopa i mesnog kneza; lučki prihodi ići će samo jednim delom u kraljevu kasu; u samom gradu neće smeti, bez dozvole građana, stanovati nijedan Mađar ili koji drugi tuđinac (a za gradsku opštinu je tuđinac, alienigena, svak ko nije njen član); pri dolasku kraljevu, radi krunisanja ili drugih poslova, građani nisu dužni nikoga primiti pod svoj krov bez svoje volje. Čak je u ugovor ušlo i to da je svakom onom ko bude nezadovoljan novom vlašću slobodno iseliti se sa porodicom i imetkom kuda god hoće. »Svakako je (piše Marko Kostrenčić, koji je ove privilegije iscrpno proučio) ovakovo komunsko, partikularno

97

stajalište već u to doba bilo pretežno zavladalo, te je u gradovima triumfovala ideja komunska nad idejom državnom«. Do god. 1110., posle dalmatinskih gradova, došla su pod mađarsku vlast i ostrva Rab, Cres, Osor i Krk. Kraljevo popuštanje bilo je, dakle, veoma široko. Mađarska je htela da svoje nove podanike pridobije za državu ne samo silom, čija je upotreba mogla i nemati trajnog uspeha, nego i mudrom predusretljivošću. Dozvoliti da se Mađar u dobijenim gradovima smatra kao tuđinac bila je, uistini, žrtva, ma koliko inače bila jaka komunalna tradicija, koja je inače, analogno drugim slučajevima, nije obeležavala kao takvu. Ta odredba kazuje jasno da nove državne tekovine nisu dobijene za Mađare, nego samo za mađarskog vladara, i da, prema tome, u novom odnosu gradova prema Ugarskoj postoji samo akt priznavanja vrhovnog suvereniteta ugarske krune, sa vladarskim povlasticama koje proističu iz tog pravnog odnosa, ali da u tom inače nema nikakvih drugih priznavanja i ustupaka za ostale mađarske vlasti i državljane. Iz ovog ugovora između kralja Kolomana i dalmatinskih gradova dobro se vidi dalje kolika je bila samosvest njihovih građana, njihovo poštovanje svojih prava i, prema tome, njihov politički stav i uticaj. Kad oni takve zahteve stavljaju mađarskom kralju i ovaj ih prima, onda je očevidno da su te zahteve, na čije su ispunjenje građani već svikli, priznavali i raniji njihovi gospodari, sa hrvatskim zajedno. Da li se iz ovog ugovora sa dalmatinskim gradovima mogu praviti kakvi konkretniji zaključci i o Kolomanovu ugovoru sa Hrvatima, meni nije dovoljno jasno. Ovi gradovi, kako vidimo, imaju svoju pravnu tradiciju i utvrđen poredak lokalnih vlasti; kod Hrvata, ako uzmemo da je pravne tradicije bilo u dovoljnoj meri, nastao je, ipak, pri kraju XI veka, svakako potpun poremećaj državnih vlasti i vrhovne uprave. U tim pitanjima moralo je biti izmena. Koliko su stvari i pitanja te izmene povlačile za sobom mi danas bez izvora ne možemo pouzdano utvrditi; ali, van svake sumnje je da ih je bilo. Stoga, po našem mišljenju, iz ovog Kolomanovog ugovora sa dalmatinskim gradovima može samo da se vidi opšti karakter njegove predusretljive politike, i da se, sa puno prava, uzme da je on u svom popuštanju išao veoma daleko i prema Hrvatima, kao i prema Dalmatincima; ali, do koje mere — to se ne može sigurno reći. Iz ovoga ugovora može još, između redova, da se oseti kakvih su sve teškoća morali imati hrvatski vladari sa stanovništvom ovih ovako samosvesnih i u svojim pravima i shvatanjima upornih gradova. Ovom prilikom je Koloman imenovao svoga još maloletnoga sina Stevana za hrvatsko-dalmatinskoga kralja. U tom imenovanju vidi se nov potez njegove oprezne politike u traženju načina da se stvore dobri odnosi između novih tekovina, mađarskog dvora i stare mađarske države. Koloman priprema postepeno spajanje Ugarske, Hrvatske i Dalmacije i bira baš naslednika prestola kao najpodesniju vezu za to. V. Klajić je u jednoj svojoj studiji tvrdio da su se Arpadovići od Kolomana pa sve do Andrije II krunisali posebno za mađarske, a posebno za hrvatske kraljeve. Utvrđeno je, međutim, samo ovo: da od god. 1125., t. j. od rušenja Biograda na moru, nijedan mađarski kralj nije više dolazio na hrvatsko-dalmatinsko područje da se tamo kruniše. Stevan, sin Kolomanov, bio je poslednji koji je to učinio. Krunisanja mađarsko-hrvatskih kraljeva vršena su docnije sva u mađarskom Stonom Beogradu, i to, kako se čini, do Zlatne bule dvogubim kraljevskim vencem u znak vlasti nad dve kraljevine. U tom aktu dvogubog krunisanja jasno se izražava koliko težnja mađarskih kraljeva da naglase svoje pravo legitimnosti, toliko i priznanje hrvatske državne individualnosti.

98

Ovi događaji u Hrvatskoj i Dalmaciji dadoše povod za nove krize u Mađarskoj. Bivši »hrvatski« kralj Almoš, brat Kolomanov, osetio se povređen time što se njegova kraljevina dala drugom, i počeo je neprijateljstva protiv Kolomana. Saveznika je našao u nemačkom caru Henriku V, koji je objašnjavao da je Koloman »napao granice naše države na primorju«, t. j. područje koje je nekad pripadalo franačkoj državi. Pohod Henrikov nije se odmakao dalje od Požuna, jer se morao završiti, pre ikakva uspeha, zbog napada Poljaka na njegove češke saveznike. Koloman se prema pobunjenom bratu ponašao veoma strogo: uhvatio ga je, pa je oslepio i njega i njegovog devetogodišnjeg sina Belu. Almoš se posle toga nekako spasao i prebegao u Vizantiju, a Belu su prijatelji čuvali dobro prikrivena u jednom manastiru. Kolomanova smrt (god. 1116.) dovela je do težih potresa u državi. Još pre nje, god. 1115., počeli su Mlečani svoje borbe, da se dočepaju Dalmacije, hoteći da se koriste unutarnjom krizom u Mađarskoj. Borbe su te vođene sa promenljivom srećom, ali dugo i uporno, i ispunjavaju dobar deo istorije u prvoj polovini XII veka. I Mleci i Mađarska imaju u to vreme nesumnjiva poleta. Naročito je aktivan dužd Domeniko Mikieli, jedna od krupnih ličnosti mletačkih, koji je god. 1122. vodio jedan impozantan krstaški pohod i ušao u borbe čak i sa Vizantijom. On je god. 1125. razrušio hrvatski kraljevski Biograd do temelja, verovatno da kazni i njega i Hrvate kao pomagače Mađara. * U srpskim zemljama gotovo čitava prva polovina XII veka ispunjena je borbama za vlast u Zeti i postepenim dizanjem Raške i Bosne. U Zeti se smenjuje nekoliko kraljeva. Od njih je ponajvažniji Kočopar, koji je došao na vlast pomoću raškog župana Vukana, pa se uzalud trudio da se njegova uticaja oslobodi pomoću Bosne. Posle njegove pogibije zetskim kraljem postaje Vladimir, zet Vukanov. On se držao tamo verovatno samo dotle dok je bio živ njegov moćni tast; posle Vukanove smrti njega potiskuje Bodinov sin Đorđe, uz koga se naročito ističe opaka mu majka Jakvinta. Njihovi protivnici beže Grcima u Drač i sa grčkom pomoću dovode na vlast Grubešu, najmlađeg brata Kočolarova. Kraljica Jakvinta bi uhvaćena kod Kotora i poslata u Carigrad, a Đorđe se skloni u Rašku. Sa raškom pomoću on naskoro ponovo dobija zetski presto. Svojim gonjenim rođacima ponudio je posle povratka izmirenje i dao im na upravu neke oblasti. Njemu je pošlo za rukom da u drugom periodu svoje vlade za izvesno vreme digne, donekle, značaj Zete i to za trajanja prestonih meteža u Raškoj. On je pomogao da tamo dođe na vlast Vukanov sinovac Uroš, protiv koga su bili ostali rođaci; pomogavši mu, Đorđe ga je smatrao kao svog vazala. To uplitanje u raške međusobice i njegova opasna podozrivost izazvaše i raške i zetske nezadovoljnike da protiv Đorđa pozovu u pomoć Grke. Grci su se, želeći da svojim posredovanjem ojačaju svoj uticaj i vlast, naravno odazvali. Međutim, u samoj Đorđevoj zemlji, kojoj behu dodijala ta krvava obračunavanja oko prestola, izbiše ustanci kao očit znak gotovo opšteg nezadovoljstva. Kralj Đorđe, bez mnogo pristalica, dopade ropstva i bi, kao i majka mu, poslan u Carigrad. Zetski kralj postade Kočoparov i Grubešin brat Gradihna, grčki štićenik i, kao i braća mu, protivnik Raške. U toj sebičnoj i kratkovidnoj borbi zetskih gospodara, kojima je dobijanje vlasti postalo glavni cilj, bez obzira na sredstva i cenu, nestalo je i inače nestalne nezavisnosti Zete. Postepeno su izgubljene i ove glavnije tekovine Mihailova i Bodinova vremena. Barska arhiepiskopija bi negde sredinom XII veka privremeno ukinuta, a od kraljevske titule osta u narodnom jeziku samo naziv »velikog kneza«. Latinska titula rex još se zadržala.

99

Raška je, međutim, bila uvučena u mađarsko-vizantiske zaplete i borbe. Almoševo bavljenje u Carigradu, uz rođaku, caricu Irenu, koja je držala njegovu stranu, i njegova agitacija protiv Stevana II, naslednika Kolomanova, stvoriše na vizantiskom; dvoru osetno neraspoloženje protiv novog stanja u Mađarskoj. Kralj Stevan je bio obavešten o tome i spremao se na borbu. Mađarski neuspeh u Dalmaciji pripisivao je on dobrim delom držanju Vizantije, koje doista nije bilo prijateljsko, premda su i sami Grci u to vreme bili u sukobu sa Mlečanima. Spremajući se za borbu, Stevan II je tražio saveznike. Kojim je načinom uspeo sada da kao saveznike dobije Srbe nije pobliže poznato; ali, inače se zna da nikad nije trebalo ulagati mnogo truda da se oni krenu na borbu protiv grčkih suseda i gospodara. Mutna Dukljanska hronika sadrži nekoliko vesti o ranim porodičnim vezama između srpskih vladarskih kuća i mađarskog dvora; bilo je, sem toga, svakako i drugih veza. God. 1127. došlo je do vizantisko-mađarskog rata. Mađarska vojska pređe granične reke Savu i Dunav, zauze Beograd i Braničevo, i krenu prema jugu. Car je veštim manevrisanjem na Dunavu i otporom u unutrašnjosti naterao Mađare na povlačenje na dunavsku liniju; ali tu, u borbama oko Braničeva, ne samo da nije mogao da izvojuje neku odlučnu pobedu nego je imao i dosta neprilika. Posle poduže borbe Vizantinci su čak, sa znatnim gubicima, morali god. 1129. da prekinu ratovanje. Za vreme toga ratovanja ustali su Srbi na Grke. Grčkog zapovednika posade u Rasu, Kritopla, koji je uplašen pobegao sa svoga mesta, ljut car dade obući u žensko odelo i na magarcu provesti kroz Carigrad. Posle je sam lično pošao u Srbiju, verovatno po povratku sa Dunava, i naterao župana Uroša na poslušnost; mnoge zarobljene Srbe posle tog pohoda nasilno je preselio u Nikomidiju. I Dukljanska hronika beleži borbe sa Grcima, poraz i veliko zarobljavanje za vreme vlade kralja Đorđa, savremenika Uroševa. Mađarski kralj Stevan II, kome su napori ovoga rata doneli tešku bolest, izmiri se pred kraj života sa slepim sinovcem Belom i odredi ga sebi za naslednika. Za ženu mu je izabrao Jelenu, kćer raškog velikog župana Uroša, svog saveznika i prijatelja. Odavno je već istaknuto da je u samom imenu Uroš ono ur najverovatnije mađarskog porekla (Ur + Osius); bogzna po kakvoj su ranijoj vezi Srbi došli do tog imena. Mađarski uticaj, kako vidimo, jača osetno; on je uzeo maha ne samo po Hrvatskoj nego se, eto, javlja i duboko preko Save, u Raškoj, gde nailazi na dobar prijem. Srbi se udružuju sa Mađarima, da bi se njihovom pomoću oslobodili od Grka; a Mađarima, u njihovoj ekspanziji preko Drave, Save i Dunava, treba slovenski elemenat kao saveznik i pomoćnik, da ne bi morali imati protiv sebe, pored Grka i Mlečana, još i njih, — a bilo je i nada da će se plemenski razuđeni Sloveni lakše pridobiti za mađarsku državu. U celom XII veku Mađari razvijaju živu ofanzivu prema oblastima severnog Balkana, hoteći da otuda potisnu Vizantiju; sva srpska politička aktivnost toga vremena, sa Nemanjom zajedno, sa njima je u vezi i dolazi kao rezultat tih nastojanja. Uz kraljicu Jelenu, ženu slepoga kralja Bele, brzo se javlja na mađarskom dvoru kao uticajna ličnost i kraljičin brat Beloš. Ova imena: Bela, Beloš, Uroš, i pomenute srodničke veze ostali su zadugo u narodnom sećanju, naravno sve izmešano i hronološki poremećeno; ali, otud nalazimo u našim predanjima i notom u nekim letopisima pomena o Beli-Urošu kao dalekom rodonačelniku Nemanjića, ne bez izvesne tačnosti. Kralj Bela i kraljica Jelena počeli su svoju vladu u Mađarskoj iza smrti kralja Stevana (1. marta god. 1131.). Vladavina Belina gotovo je sva ispunjena aktivnošću na Balkanu. On je imao izvesnih uspeha najpre u Dalmaciji, gde je povratio severne gradove sem Zadra i ostrva;

100

ali, svakako mu je glavna tekovina pridobijanje Bosne. Od god. 1138. javlja se bosanska Rama kao stalni sastavni deo mađarske kraljevske titule. Verovatno je, ali nije sasvim sigurno, da je mađarska vlast proširena u to vreme i na ostale delove bar središnje i zapadne Bosne. Na mađarskom saboru u Ostrogonu, god. 1137., »po pristanku cele zemlje«, kralj Bela je svome sinu Ladislavu dao bosansko vojvodstvo. Izvori ne govore ni o kakvim borbama u ovoj prilici; možda je Bosna došla u vezu sa Mađarima po nekom dogovoru ili je, još neorganizovana, bila nesposobna za otpor. Tridesetih godina XII veka odnosi između Jugoslovena i Mađara izgledaju ovako: panonski Slovenci su im podanici, Hrvatska je kraljevina njihove krune, Bosna im je pokorna, a sa srpskim dvorom su u najsrdačnijim vezama. U Hrvatskoj i Bosni mađarski uticaj osvaja, a u Srbiji se bori sa vizantiskim. Posle smrti Beline (god. 1141.) tri njegova sina imala su ove oblasti, odnosno titule: Gejza I beše mađarski kralj, Stevan hrvatski herceg, a Ladislav bosanski. Kako su oni bili maloletni, regentsku vlast vršila je njihova majka Jelena i brat joj, palatin i ban Beloš. U Bosni se javlja, kao njihov pretstavnik, ban Borić, Sloven iz Grabarja kod Broda. Palatin Beloš, za svoje uprave, još jače podvlači slovenofilsku politiku mađarskog dvora. Za kralja Gejzu bi isprošena kći kijevskog velikog kneza Mistislava, a Beloševa kći bi udana za brata nove kraljice. Veze Srba sa Mađarima pominju se u mađarskim hronikama još i po tome što je god. 1146. župan Uroš, zajedno sa Belošem, pomagao Mađarima u borbi protiv Nemaca. * Na vizantiski presto beše u ovo vreme došao poslednji njihov vladar nepreporne vrednosti, hrabri i preduzimljivi Manojlo Komnin (1143.—1180.), jedan od pravih vitezova epohe krstaških ratova. Njegov glavni zadatak beše da još više digne značaj Vizantije, koju su dva njegova krupna prethodnika, Aleksije i Jovan, u mnogom pravcu gotovo preporodili. U toj težnji on je morao doći u sukob sa Mađarima, koji su pretili da postanu prava srednjoevropska-balkanska sila i da u osetnoj meri pretstavljaju Manojlu smetnju da Balkan napravi isključivim područjem Vizantije. Prvih godina svoje vladavine Manojlo je bio zauzet u Maloj Aziji, gde je napredovanje Seldžuka postajalo sve opasnije. Na evropska pitanja on je obratio intenzivniju pažnju tek od drugog krstaškog pohoda, koji je god. 1147. i opet prošao preko balkanskog područja, starim carigradskim drumom od Beograda prema Nišu i dalje na istok. U vezi sa tim krstaškim pohodom, odnosno hoteći da iskoriste Manojlove zaplete sa krstašima, krenuli su i Normani svoju ekspediciju prema Balkanu. Car Manojlo je pozvao u pomoć Mlečane i njihovu flotu, a kao cenu za tu pomoć dao im je široke trgovačke povlastice, koje su omogućile znatno brži privredni progres jadranske republike. Posle podužeg pregonjenja pošlo je Manojlu za rukom da Normane suzbije, čak se počeo spremati da ratno područje prenese u južnu Italiju, i tako, najkraćim putem, učini kraj normanskom ugrožavanju Balkana sa te strane. Uplašeni Normani upotrebiše sva sredstva da cara zadrže balkanska pitanja i neposrednije opasnosti. Oni stoga stupiše u veze sa Mađarima, a posredno i sa Srbima. Novi srpski pokreti protiv Vizantije, u vezi sa Mađarima, počinju god. 1149. Grčki pisac Kinam sam je uočio i istakao te veze. Srpski vladar toga vremena, Uroš II Prvoslav, ustao je protiv grčke vlasti i sa svojim Srbima, kaže Grk, »zlo« je počinio po svom susedstvu. Car Manojlo je, posle postignutih uspeha protiv Normana, lično krenuo u Srbiju, prodro do Rasa i opustošio mu čitavu okolinu. Knez zetski Radoslav sam je došao caru da izjavi pokornost, a on ga je lepo primio i priznao kao svog vazala. Raški Srbi su se delimično povlačili u planine, kuda ih Grci nisu mogli progoniti, a delimično su se i

101

opirali, naročito u tvrđim mestima (na pr. u gradu Galiču niže Zvečana) i prema manjim grčkim odredima. Zarobljene Srbe car je dao preseliti u okolinu Sofije i druga mesta. Sve ipak nije mogao da savlada jednim zamahom, nego je nastavio ratovanje i naredne godine, i to u kasnu jesen, kad je u gori nestalo lišća. Ove druge godine Srbi se više nisu borili sami, nego su dobili pomoći od Mađara. Iz Niša, preko Lugomira, krenuo je car na Savu i Drinu, koja je, po rečima savremenoga Kinama, razdvajala Bosnu »od ostale Srbije«. Mađarske čete, sastavljene ponajviše od Pečenega i hazarskih Kalisija (na njih opominje ime drinske Kalesije), pređoše preko Bosne u Rašku. Borbe su započele negde kod Drine; ali, glavna bitka bila je na reci Tari, gde se sjediniše srpska i mađarska vojska. Borba je bila veoma oštra. Sam car je tu lično podelio megdan sa mađarskim vođom ogromnim Bakhinom; Manojlo je bio ranjen, ali je Bakhin živ dopao njegova ropstva. Posle grčke pobede Uroš je pokajnički došao pred cara i izmolio milost; uslov carevog praštanja bila je njegova vazalska obaveza: da će pomagati cara u borbama na zapadu sa 2000 ljudi, a na istoku, u Aziji, sa 500, mesto sa 300 koliko je dotad davao. Car Manojlo je, prirodno, hteo da se obračuna i sa Mađarima. Kao ratno područje uzeo je Srem, gde je pohvatao mnogo roblja; duže vremena davala je otpor jedino zemunska posada. Mađari su za to vreme manevrisali prema Braničevu, misleći, možda, da preseku caru otstupnicu. Kad je, međutim, izvršen jedan upad vizantiskih saveznika u tamiški kraj, Mađari su, u opasnosti da se tuku između dve vojske, zatražili mir, koji im je Manojlo dao, zadovoljan postignutim mada nepotpunim uspesima. Ovaj poraz izazvao je Mađare na nova spremanja, vojnička i diplomatska. Rođak carev, zapovednik cele granične oblasti, Andronik, jedan darovit ali bezobziran avanturist, docniji car Vizantije, ušao je sa Mađarima u pregovore da im izda izvesne pogranične gradove, pod uslovom da oni njemu pomognu dočepati se prestola u Carigradu. Ali, za te pregovore saznaše Grci za vremena, opozvaše Andronika i sprečiše celu stvar. Mađari su malo iza toga, pozvavši u borbu i svoje vazale, počeli novi rat, god. 1154. U ovom pohodu izrično se pominje kao vođ jednog pomoćnog odreda bosanski ban Borić. Kao i prošli put, Mađari su operisali prema Braničevu i prodrli u tu oblast; ali, ni sad se nisu mnogo koristili. Na vest o dolasku jače careve vojske oni počeše povlačenje, i to, zbog nadošlog Dunava, prema Beogradu i Savi. Bosance je put i inače vodio tim pravcem. Na tom povlačenju uspeli su da suzbiju jedno grčko odelenje, koje se neoprezno bacilo među mađarsku vojsku. Mir je sklopljen iduće godine, i opet bez naročitih koristi i po jednu i po drugu stranu. Mađarski prijatelj Uroš II beše u to vreme, god. 1155., zamenjen njegovim bratom Desom, jednim poduzetnim naslednikom Vukanovim, koji je još ranije, oko god. 1150., dobio pod svoju vlast Duklju, Trebinje i Zahumlje. Zašto je baš došlo do te smene nije sigurno poznato; i Uroš i Desa išli su pred cara Manojla da se tuže jedan na drugoga i da traže od njega pravdu, što bi moglo značiti da među njima nije bilo krupnije razlike u držanju prema Manojlu i Vizantiji. To bi, rekosmo, moglo značiti; ali, ni to nije sigurno. Možda se Uroš naknadno pravdao za svoje držanje ili objašnjavao svoje postupke kao da nisu bili neprijateljski. U svakom slučaju, ovaj događaj je najbolji dokaz koliko je raška politika ovog vremena bila zavisna od vizantisko-mađarskih odnosa. Car Manojlo je primio uveravanje i zadržao je na vlasti Uroša; ali, i za Desu je odvojio jedan deo države, i to istočni, bliži moravskoj dolini, gde je bila još neutvrđena oblast koja se grčki nazivala »Dendra«, t. j. Šumadija ili tako nešto. To što je car odvojio za Desu oblast na istoku, blizu Niša i moravskog puta, koji je spajao Beograd sa Carigradom, znači da je u nj imao

102

više poverenja. Sem toga, ovom deobom on je učinio i dobar politički potez: ova dva srpska vladara paziće jedan drugom na svaki korak i radi surevnjivosti jedan će uvek ostajati na njegovoj strani. Uroševo držanje caru nije izgledalo pouzdano; posle ove podele ono je imalo u sebi još više elemenata koji su davali povoda sumnji, dok se najposle nije potpuno otkrilo kao antivizantisko. Uroš se stoga nije mogao održati na vlasti. Mesto njega javlja se, oko god. 1160., kao veliki župan Beloš, njegov mlađi brat, mađarski palatin. Zašto je Beloš napustio Mađarsku i zašto je car pustio baš njega da dođe za vladara Raške mesto Uroša, koga je sam on svrgao za kaznu, ne može sa sigurnošću da se utvrdi, jer verovatnih kombinacija ima poviše. Jedno stoji: da se Beloš u Srbiji nije dugo zadržao, i to najverovatnije zbog protesta Carigrada. Njega je, pošto se ponovo vratio u Mađarsku, zamenio Desa, po svoj prilici već god. 1161. Car je pristao da on dođe na presto samo pod uslovom da povrati oblast Dendru i da još jednom, tvrdom zakletvom, prizna svoju vernost njegovoj kruni. U Carigradu se već dobro videlo da svi srpski vladari, u težnji da se oslobode vizantiske vrhovne vlasti, održavaju veze sa Mađarima kao najaktivnijim protivnicima Carstva, i da se prema Carigradu orijentišu samo da se lakše, u međusobnoj borbi, dočepaju vlasti, i onda kad vide i osete da je nadmoć Vizantije nesumnjiva.

II. STEVAN NEMANJA.
1. Počeci Nemanjini. — 2. Veliki župan Desa. — 3. Vizantisko-mađarske borbe. — 4. Nemanja u borbi s carem Manojlom. — 5. Nemanja i bogomili. — 6. Nemanjina aktivnost iza smrti cara Manojla Komnina. — 7. Dubrovnik i njegove veze. — 8. Nemanja i nemački car Fridrih Barbarosa. — 9. Poraz na Moravi i njegove posledice. — 10. Abdikacija i smrt Nemanjina. Čitavo državničko delo Stevana Nemanje nerazdvojno je od ove mađarskovizantiske borbe; u iskorišćavanju obrta u tim odnosima i prilagođavanju stvorenim političkim situacijama usled tih borbi sadrži se bitni i najveći deo njegove vojničke i diplomatske delatnosti. Glavna zasluga Nemanjina bila je što je on u tim borbama razumeo i uspeo da srpske interese koordinira a ne potčini mađarskim, i da svoju državu, kroz teške borbe i opasne krize, izvede na kraju kao samostalnu političku tvorevinu, koja je u obaranju protivnika znala da oceni svoju saradnju. Kad je, na kraju krajeva, Vizantija bila poljuljana, a Mađarska ostala kao glavni pobedilac, Srbija nije došla u položaj Hrvatske i Bosne, nego je postavila svoje ciljeve i obezbedila svoju sopstvenu i samostalnu državnu politiku. Nemanja, sa svojim neobičnim bibliskim imenom, potomak je raškog velikog župana Vukana, inače člana zetske vladalačke dinastije. Njegov otac Zavida nije imao većeg udela u raškoj istoriji; zna se samo da je bio na vlasti izvesno vreme, da je bio potisnut i da mu se, za vreme emigracije, u Ribnici kod Podgorice, god. 1114. rodio Nemanja kao najmlađi sin. Kako je taj kraj bio u oblasti katoličke barske arhiepiskopije, Nemanja je kršten po zapadnom obredu. Kada su se prilike u Raškoj promenile u korist njegova oca, Nemanja se sa njim vratio tamo i bio je ponovo kršten po pravoslavnom načinu. O mladosti Nemanjinoj ne znamo mnogo. On je, u mlađim godinama, imao pod svojom upravom najistočnije oblasti raške države: Toplicu, Ibar, Rasinu i takozvane Reke, t. j. kraj na podnožju Mojsinja i Jastrepca. Tako je došao u bliži dodir sa Grcima.

103

Čitav život Nemanjin pokazuje ga kao čoveka sposobna i bistra, ambiciozna i preduzimljiva, ali i potpuno bezobzirna. Njegovi sinovi, u opisima očevih dela, ne kriju da je on imao teških sukoba sa braćom, tobože radi njihove zavisti. Ustvari, Nemanja je rano počeo da vodi politiku na svoju ruku. Neslaganje s ostalom rodbinom došlo je po svoj prilici otuda što je Nemanja u prvo vreme održavao sa Grcima suviše intimne veze. Samo se tako može tumačiti činjenica što je car Manojlo, obavešten o njegovu držanju, prilikom jednog svog prolaska kroz Niš, pozvao Nemanju, pohvalio ga i dao mu oblast Dubočicu kod Leskovca kao baštinu, učinivši ga u toj oblasti potpuno samovlasnim, t. j. nezavisnim od raškog velikog župana. Učinio je to sa njim, kao i ranije sa Desom, očevidno u nameri da ga što čvršće veže za sebe i da nema neprijatelja u tom kraju, važnom za siguran saobraćaj dolinom Morave. Caru Manojlu bilo je, početkom šezdesetih godina XII veka, i opet mnogo stalo do toga da sa srpske strane bude što sigurniji. U Mađarskoj su, posle smrti kralja Gejze (god. 1162.), došle opet na dnevni red borbe oko prestola. Vizantija je, prirodno, nastojala da na vladarski presto dođe čovek koji joj neće zadavati briga, i stoga otvoreno među mađarskim prinčevima traži i pomaže svoje kandidate. Ali, u njima nije imala sreće. Gejzin sin Stevan, veoma mlad, ostao je u leto god. 1163. konačni pobedilac i održao se pored svih Manojlovih pokušaja protiv njega. U vezi sa tim prestonim borbama u Mađarskoj nestaje Beloša hrvatskoga bana, a u Bosni bana Borića. Oni su obojica radili za vizantiske kandidate, pa su ili svrgnuti ili nastradali u borbama. Protiv bana Borića, kazuje jedna mađarska hronika, kralj je poslao ovoga vojskovođu Gotfrida, koji je pobedio Bosance. O banu Boriću nema više posle toga pomena, a kao novi ban javlja se tek god. 1180. poslovični Kulin. On je, izgleda, član porodice Kotromanića, za koju dubrovački izvori govore da joj je osnivalac Kotroman »Got«, odnosno Nemac. Jedan Kotromai, knez ili župan (comes), nalazio se baš god. 1163. u Splitu, u pratnji kralja Stevana, i možda je on sa Gotfridovom vojskom prešao u Bosnu i ostao u njoj kao kraljev namesnik, bilo u celoj zemlji, bilo u nekoj njenoj oblasti. Držanje raškog velikog župana Dese nije ulevalo caru mnogo poverenja. To je bio čovek sa izvesnim širim pogledom; zna se pouzdano da je sem veza sa Mađarima imao i dodira sa Nemcima. Nije samo sigurno da je on onaj Desa koji je udao kćer za osorskog kneza Leonarda, sina dužda Vitala Mikiela. Već ranije je on postigao izvesne uspehe u zapadnim oblastima našim, koje je posle proširivao u Zeti, spremajući tako konačnu pobedu Raške nad tom oblašću i stvaranje jedne stabilne srpske države sa Raškom kao maticom. Za vreme ovih prestonih borbi u Mađarskoj on je gledao da tek ustupljenu Dendru povrati ponovo pod svoju vlast i da izbegne obavezi vojničkog pomaganja Vizantiji. Ali, kad je video kako Manojlo ozbiljno uzima celu stvar i lično dolazi u ove oblasti, u Niš, Desa pohita da ga odobrovolji. Car ga je najpre lepo primio; ali, kad je doskora doznao da Desa održava veze sa Mađarima, rešio se na jače mere: pozvao ga je na sud, lišio slobode i uputio u Carigrad, a kao svog čoveka među srpskim prinčevima istakao je Nemanju, mada ga nije učinio odmah velikim županom. Sa Mađarima se stvar nije mogla lako rešiti. Manojla je čitavo vreme mučilo što nije uspeo sa svojim kandidatom, i stoga mu je svaki povod bio dobro došao da iskali svoj gnev. Veliki pohod njegov protiv mađarskog područja god. 1165./6. kretao se u dva pravca: car je sam, lično, prešao sa vojskom kod Beograda i zauzeo Zemun, pa se zaustavio jedno vreme u logoru kod Titela. U njegovoj vojsci nalazili su se ovog puta i srpski pomoćni odredi. Druga vojska, pod vođstvom Jovana Duke, prešla je preko Srbije i

104

Bosne u Dalmaciju, pa je, bez velika otpora, posela tamo 57 gradova sa Splitom, Trogirom, Šibenikom, Skradinom i drugima, sve do Duklje na jugu. Zadar su održali Mlečići. Vizantinci zadržaše celu osvojenu oblast; upravo toga vremena, 19. juna god. 1166., osvećena su tri oltara katedrale Sv. Trifuna u Kotoru za vlade, kako se u posveti kaže, »uvek triumfatora Manojla«. Celo osvojeno područje bi podeljeno u dve velike oblasti; jedna je, severna, bila pod namesnikom »Dalmacije i Hrvatske« u Splitu, a druga, južna, pod namesnikom »Dalmacije i Duklje«. Car je isto tako dobro uredio svoj pogranični rejon u Sremu, a za svaki slučaj dao je ponovo utvrditi bedeme i kule Zemuna, Beograda, Braničeva, pa čak i Niša. U Braničevo je doveo i nove koloniste, svakako dobre graničare. Mađari nisu mogli da pregore tolike gubitke, a da ne pokušaju naknaditi ih; međutim, svi njihovi napori završeni su potpunim neuspehom god. 1167. God. 1165. javlja se Desa ponovo kao veliki župan u Raškoj. On se ili nekako izbavio iz Carigrada, ili je uspeo da se opravda. Ali, i sad se pokazuje kao neprijatelj Vizantije. Ko je vladao u Raškoj za vreme njegova bavljenja u Carigradu nije sasvim pouzdano; ali, sva je prilika da je to bio najstariji Nemanjin brat, koji se, izgleda, zvao Tihomir. Posle mađarskog neuspeha očevidno je da se Desa nije mogao održati. U vremenu oko god. 1167. u Raškoj je izvršen prevrat i na presto je došao Stevan Nemanja, koji se god. 1168. izrično pominje kao veliki župan. On nije srušio Desu neposredno, nego svog starijeg brata, za čiji odnos prema Desi pre i posle god. 1165. nemamo nikakvih pouzdanih vesti. Grčki pisac Nikita Akominat, opisujući Nemanju, govori za nj: da je on od onih ljudi koji su gotovi na zlo, da ima »nezajažljive prohteve«, da hoće »proširiti svoju vlast nad svom tamošnjom zemljom« i da je »udario na svoje saplemenike«. Ovo je jedan od najtamnijih perioda naše istorije i u njemu ima dosta nejasnosti. U borbi sa Mađarima god. 1167. izrično se pominju na grčkoj strani srpske pomoćne čete, oružane kopljima i dugim štitovima, a u istoj ovoj godini beleži se i ustanak Srba i careva ljutnja na njih. Protiv Srba je god. 1168. car Manojlo poveo bogzna već koji kazneni pohod. Njihova vladara (nepoznata imena u izvoru koji to kazuje) vodio je, na povratku, u svom taboru kao sužnja, pošto mu je oduzeo vlast. Iz tih vesti dalo bi se zaključiti ;da su se u Raškoj te godine borile doista dve stranke, grčka i mađarska, i da je prevrat, sem ličnih, imao i političkih motiva u vezi sa celom akcijom na bojnom polju. Ali, u toj borbi nije potpuno jasna uloga Nemanjina. Akominat očevidno meša događaje u svom pričanju, a Nemanjini srpski biografi su u tom pitanju potpuno neodređeni. Veliki župan srpski Tihomir, s ostalom braćom Nemanjinom, uhvatio je i zatvorio Nemanju u kamenu pešteru, tobože stoga, kako priča Nemanjin sin Stevan, što je podizao crkve u svojoj oblasti bez sporazuma sa njima. Ustvari, on je vodio neku politiku sasvim nezavisno od njih, ne pokoravajući im se, i time izazvao njihov gnev. Pouzdano je i to da je njegov brat Tihomir, kad ga je Nemanja potisnuo, dobio pomoć od Grka. Biće, prema tome, najbliža istini pretpostavka prema kojoj se Nemanja, po Desinom padu, nadao da će on dođi za velikog župana, a kad je Manojlo, čuvajući verovatno princip legitimiteta, presto ostavio njegovom najstarijem bratu, onda je Nemanja, nezadovoljan, promenio stav. U Nemanjinom držanju postoje nesumnjivo dve faze u odnosu prema caru Manojlu; jedna kad je važio kao njegov ljubimac, i druga kad car šalje sa Tihomirom vojsku protiv njega. Prelom u tom odnosu zbio se, najverovatnije, u ovo vreme oko god. 1167./8. Da li je ono car u svom taboru vodio Desu, ili Nemanjina brata, ili Nemanju samog, nije nimalo sigurno. Rezultat svega bio je, na kraju krajeva, ovaj: kada se Nemanja oslobodio

105

zatvora i dočepao slobode i prestola, on ga više nije puštao; on je vlast znao da steče i umeo da održi. Njegov brat Tihomir pokušao je da pomoću Grka povrati presto. Ali, njegova vojska, sastavljena iz nekolika raznih plemena, pretrpela je poraz na Kosovu, kod Pantina; sam Tihomir udavio se, tom prilikom, u Sitnici. Ta od Grka pomagana vojska protiv njega opredelila je Nemanju da se i on približi Mađarima, sa kojima je, zbog svojih ugroženih interesa na Jadranskom Moru, tražila saradnju i Mletačka Republika. Promenjeno stanje pokazuje jasno savez Splita i Dubrovnika sklopljen 13. maja god. 1169. sa Pizom, koja je važila kao otvoren neprijatelj Mletaka. Kratka je trajanja bila god. 1170. zajednička borba Vizantije i Mletaka protiv Mađara, koji su pokušali da ponovo dobiju Dalmaciju i kojima se dragovoljno predao Zadar. Neprijateljstvo Vizantije protiv Mletaka nije se dalo stišati; ono je bilo uzelo tolikog maha da su jednog dana, 12. marta god. 1171., svi mletački trgovci u Vizantiji bili pozatvarani, a imanje im konfiskovano. To, naravno, dovede do rata između Mletaka i Vizantije. Za sto dana bi u mletačkom brodogradilištu spremljeno sto lađa, — nečuven primer za ono doba, koji najbolje pokazuje ekonomsku i organizacionu snagu Republike, — i u septembru god. 1171. krenuše one protiv Vizantije i njenih pristaništa. Ovom prilikom Mleci osvojiše Trogir bez ikakvih teškoća, a Dubrovnik posle kratkog otpora. U Dubrovniku ostade kao knez njihov čovek, Ivan Rajneri. Verovatno preko njega i njegovih ljudi došli su Srbi u bliži dodir sa Mlecima. Grčki pisac Kinam jasno navodi da su Mlečani potakli Srbe da se ponovo odmetnu od Grka. Nemanja je, međutim, tražio oslonca i kod Mađara. Njegov politički stav vidi se, odmah, i po operacionim pravcima njegove vojske. Dok mu je jedna vojska prodirala u »Hrvatsku«, t. j. u Crvenu Hrvatsku južne Dalmacije, i naročito napadala grad Kotor, dotle je druga ugrožavala moravski put Beograd—Niš. Srpsko stanovništvo šumovite moravske doline, koja je bila vizantiska, bilo je uz Nemanju. God. 1172., kad je saski kralj Henrik Lav prolazio tim putem i stigao kod grada Ravnog (današnja Ćuprija), napali su ga jedne noći u većem broju Srbi, opasni sa svojih otrovnih strela, nešto stoga što su bili željni pljačke, a nešto i stoga što su misllili da je on vizantiski saveznik. Čitav ovaj pokret i smrt mađarskog kralja Stevana II († 4. marta god. 1172.) opredeliše cara Manojla da još jednom krene u ove krajeve i uvede red. U Sofiji srete cara mađarsko poslanstvo, koje je primilo za svog kralja njegova kandidata Belu i time mu oduzelo razlog za prisilne mere. Svršivši tako bez muke pitanje sa Mađarima, car Manojlo se uputi u Rašku da i tamo sredi prilike. Nemanja je svakako bio obavešten o mađarskom popuštanju; mletačka flota beše nastradala u istočnim vodama; i on se sad odjednom našao osamljen pred moćnim i nezamorenim neprijateljem. Sklonio se stoga u planine svoje države i poručio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da će biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je došao sasvim unižen, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donoseći caru mač, kao glavodužnšs o krvnom umiru. Kao što nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je održi; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jača od ponosa. Pavši ničice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naočit kakav je bio, ukrasi pobedii triumf. U pohvalnoj besedi caru, sastavljenoj od arhiepiskopa Jevstatija, kaže se da je Nemanja bio obraćen nabolje »brzo od straha, a još više zbog rana«. »On«, veli se dalje, »kome pre nije bilo dozvoljeno da stupi u svoju nastanjenu zemlju, približuje se sad carici gradova, pun

106

radosti da može gledati željeno carevo lice, i radi svoje službe pojavio se sam kao vlastiti jemac i svedok, a ne da ga zastupa drugi«. Posle ovog lošeg iskustva Nemanja više nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio živ car Manojlo. Šta više, bio je ispravan vazal; god. 1176. učestvovali su i srpski odredi u vizantiskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka. To vreme mira iskoristio je Nemanja da sredi unutarnje stanje svoje države. Kao jedno od njegovih glavnih dela u tom pravcu smatra se utvrđivanje pravoslavlja i energično iskorenjivanje bogumilske jeresi. Bogumile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kažnjavao ih je, čak i spaljivao; njihovom učitelju dao je odrezati jezik. Uništavao je i njihove knjige, koje bi danas pretstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike raške i možda maćedonske škole. Gonjeni bogumili bežali su iz Srbije na sve strane, a najviše ih se spaslo u susednoj Bosni. Sa suzbijanjem bogumilstva i širenjem pravoslavlja bilo je u vezi podizanje manastira. Oko zapadne Morave nalazila se oblast Nemanjina brata Sracimira, koji je podigao Bogorodičin manastir u Gracu (sad Čačku); u Zahumlju je vladao drugi Nemanjin brat »veliki knez« Miroslav, koji je sazidao manastir Sv. Petra na Limu. On je imao za ženu sestru bosanskog bana Kulina. Njemu je dijak Gligorije napisao jedno veliko, svečano evanđelje, u koje je neko drugi iz Primorja uneo vanredne inicijale i ornamente i dao tako ne samo dosad najstariji spomenik uže srpske redakcije nego i jedno od najlepših i najviše umetničkih dela cele srpske i jugoslovenske pismenosti. Najviše je crkava podigao sam Nemanja. Od njih su, iz toga starijeg perioda, još donekle očuvane: Bogorodičina crkva i crkva Sv. Nikole u Kuršumliji i Đurđevi Stubovi kod Novog Pazara. Druge Đurđeve Stubove, kod Berana, podigao je Stevan Prvoslav, sin velikog župana Tihomira. Nedavno je bliže proučena i Nemanjina Bogorodičina crkva u Bistrici, kod Bijelog Polja, čisto primorskog tipa, kojoj je možda Nemanja bio samo obnovitelj. Borbe između Vizantije, Mađara i Mletaka izazvale su poremećaj javnog poretka i opšte sigurnosti u Primorju. Gusarenje je nanovo uzelo maha. U leto god. 1177. opljačkan je čak jedan papin legat, Rajmund de Kapela; ljut papa je stoga šibenskim gusarima pretio crkvenim prokletstvom ako ne povrate ugrabljene stvari i pisma. Malo docnije, god. 1179., pritisli su Kačići u Srinjinama neka dobra splitske crkve, i kad je nadbiskup Rajnerije pošao sam da ta imanja vrati, Kačići ga prosto ubiše kamenjem (god. 1180.). Bojeći se kazne, oni zatražiše zaštitu kod humskog kneza Miroslava, koji ih primi, i sam, usled toga, dođe u sukob sa papinim legatom Teobaldom. Papska kurija spremala se da se obrati mađarsko-hrvatskome kralju Beli, ne bi li on nagnao Miroslava na pokornost crkvi i na naknadu štete, a crkva sama kaznila ga je svojim izopćenjem. Isti ovaj papin legat Teobald obratio se god. 1180. i »velikom banu Bosne« Kulinu; njegovo pismo prvi je istoriski izvor o tom popularnom čoveku, čije se ime i danas pominje u narodu. U tom pismu Teobald se izvinjavao što nije mogao lično doći do Kulina i predati mu papino pismo; čineći to posredno, on ga moli da mu pošalje dve sluge i kožâ od kune »kao poštovanje prema sv. Petru apostolu i gospodaru papi i za spas vaše duše«. * Pravi zamah Nemanjine snage došao je tek posle smrti cara Manojla (24. septembra god. 1180.). Smrt moćnoga cara bio je početak raspadanja Vizantije, koje je god. 1204. dovelo do Latinskoga Carstva u Carigradu. Ni Manojlo sam, više vojnik nego državnik, nije imao razumevanja da za svaki zaplet nađe i najpogodnije rešenje; u

107

njegovim odlukama bilo je dosta puta više obzira nego što su to mogli dopustiti interesi Carstva; ali, on je zato uvek znao bar da vojničkom snagom popravi ono što bi kao državnik promašio. Kod njegovih naslednika nije bilo takve vojničke sposobnosti. Njegov sin Aleksije bio je maloletan, i to je odmah dalo maha otrovnim prestoničkim spletkama i svima grabljivcima za vlast. Neobičnom prepredenošću dočepao se prestola već iz pregovora sa Mađarima poznati avanturist, Manojlov rođak, Andronik Komnin. On nije prezao ni od čega da obezbedi svoju vlast. Manojlova udovica bi optužena radi veleizdajničkih veza sa Mađarima i zadavljena, a carević Aleksije domalo ubijen i bačen u more. To, i pokolj Latina u Carigradu, koji su bili na strani Manojlove udovice, izazva među svima susedima i u zainteresovanim zemljama ogorčenje i osudu. Čak i naš Stevan Prvovenčani u svom žitiju Nemanjinom nazva Andronika »car ljuti i krvoprolivatelj«. Čim se osetilo da je nestalo snažne Manojlove ruke, digoše glavu svi neprijatelji Vizantije. Odmah, još u zimu god. 1080./1., zauzeše Mađari severnu Dalmaciju, a na vest o Andronikovim bezobzirnim postupcima prema Manojlovoj udovici počeo je kralj Bela, zet caričin, pravi rat i na dunavskoj liniji. Mađarima se pridružio odmah kao saveznik Stevan Nemanja i kao vazal ban Kulin. U vizantiskoj vojsci nije bilo sloge, naročito posle vesti da je carević Aleksije umoren, a Andronik postao od savladara pravi samodržac (god. 1183.). Jedan od vojskovođa, Andronik Lapardas, odreče čak poslušnost novom caru i napusti sa svojim ljudima bojno polje u moravskoj dolini. Udružena srpska i mađarska vojska prodre sve do Sofije. Tu je mađarski kralj prekinuo ratovanje, a Nemanja je nastavio da vojuje sam. Od god. 1183.—1189. on je osvojio grad lješski u Donjem Pologu, Gradac, Prizren i svu Zetu sa gradovima Danjom, Sardom, Drivastom, Skadrom, Svačem, Ulcinjem i Barom. Kotor je uzeo god. 1185.; njega je izuzetno poštedeo od rušenja, ponovo utvrdio i u njemu sazidao svoj dvor. »Grčko je ime istrebio (piše njegov sin Stevan) da im se ne pominje otad u toj oblasti«. Udovica poslednjeg zetskog kneza Mihaila, pod čijom se vlašću nalazilo i Trebinje, po imenu Desislava, bavila se kao begunica u Dubrovniku sa barskim arhiepiskopom Grgurom i predala je 20. avgusta god. 1189. dubrovačkoj opštini dve lađe. Na Bar i njegova arhiepiskopa Nemanja je bio veoma ljut (gradu je nametnuo globu od 800 perpera), jer su se opirali njegovoj vlasti i tražili veza sa splitskom crkvom i, možda, sa njenim protektorima. Inače, on je prema svojim novim katoličkim podanicima pokazivao dosta obzira. Kotorsku metropolu u Bariju, popularnu crkvu Sv. Nikole u tom mestu, kao i crkvu Sv. Petra i Pavla u Rimu, naročito je darivao. Od primorskih gradova jedino se s uspehom odbranio od Nemanje Dubrovnik, i to, uglavnom, zahvaljujući svojoj floti, koja je, bolja i veštije vođena, razbila flotu zahumsko-neretljansku kod Poljica (preko puta Koločepa) i kod Korčule, i omela tako njihov napad sa kopna i mora. Na samom kopnu još primitivno oružana raška vojska nije bila dorasla da savlada tvrde bedeme i kule dobro čuvanog i branjenog dubrovačkog grada. Posle uzaludnih pokušaja Srbi su se povukli i 27. septembra god. 1186. sklopili mir sa Dubrovnikom, koji je u to doba, za kratko vreme (1185.—1192.), priznavao vrhovnu vlast normanske Sicilske Kraljevine. Po tom miru, koji je ispao u isto vreme i jedna ondašnja vrsta trgovačkog ugovora, Dubrovčani su dobili pravo da slobodno trguju po Raškoj, pravo ispaše na Nemanjinom zemljištu i iskorišćavanje šuma. Humljanima je, sa druge strane, bio dozvoljen slobodan promet u Dubrovniku. Posle toga, Dubrovnik se razvija brzo i osetno. Njegov trgovački promet obuhvata već krajem XII veka sva važnija tržišta Italije, naročito istočne, i jedan deo zapadne obale

108

»Romanije« ili Vizantije u Albaniji. Sa najvećim brojem talijanskih istočnih gradova, od Istre do Apulije, Dubrovnik sklapa u drugoj polovini XII veka trgovačke ugovore. God. 1189., 29. avgusta, tri godine posle pomenute Nemanjine, izdao je Dubrovčanima svoju povelju sa pravom slobodne trgovine i bosanski ban Kulin; — to je prva povelja na narodnom jeziku kod svih Jugoslovena. Ugledu Dubrovnika u našim zemljama znatno je pomagalo, sem njegove kulturne nadmoći, još i to što je jedan deo srpskih katoličkih eparhija bio pod vlašću dubrovačke nadbiskupije od sredine XII veka, kad je papa, po njihovoj želji, ukinuo barsku arhiepiskopiju. Nešto više veza u unutrašnjosti Balkana stekla je Dubrovačka Republika od god. 1192., kad je, mesto normanske, priznala vrhovnu vlast Vizantije. Primajući Dubrovčane pod okrilje i dajući im slobodu trgovine, car je zadržavao pravo da pošalje jednog svog poverenika u Dubrovnik, koji će čuvati utvrde i biti u upravnom veću, a osim toga zabranjivao im je da ulaze u ma kakve političke veze sa susednim državama, pa ni »sa velikim županima srpskim«. Ova gore pomeiuta ratovanja oko Dubrovnika vodila su Nemanjina braća Sracimir i Miroslav, ali u Nemanjino ime. Nemanja sam kao da se bavio na drugoj strani, naročito posle jeseni god. 1185. Stari neprijatelji Vizantije, Normani, behu se krenuli te godine protiv nje i 24. avgusta zauzeli Solun. Pad toga grada, spremanje Normana da osvoje i sam Carigrad, i silne lične opačine Andronikove izazvaše ustanak protiv njega. 12. septembra god. 1185. izbi za cara vojvoda Isak Anđel. Njega posluži sreća da u borbi kod Dimitrice, na donjoj Strumi, porazi i rastera Normane i tako koliko-toliko učvrsti slučajno dobijeni presto. Ali, dok je car, na brzu ruku, spasavao južne delove Carevine na Balkanu i umirivao prestonicu, dotle su se na severu javljali novi pokreti, veoma opasni, a stari, kao Nemanjin, uspevali su da uzimaju sve šire razmere. U ovo vreme izbi ustanak u Bugarskoj, koji u neobično kratkom roku vaspostavi bugarsku državu, najpre na području od Dunava do Balkana, a onda i preko njega. Vođe ustanka behu dva boljara, braća Teodor-Petar i Asen Belgun, najverovatnije ljudi kumanskog porekla, a nesumnjivo u vezi sa Kumancima, koji su ih svojski pomagali u pokretu. I Nemanja je imao veza sa njima i posredno je pomagao njihov ustanak. On lično u ovo vreme uzeo je Niš i operisao u timočkoj Krajini, gde je osvojio gradove Svrljig, Ravni (sad Ravno) kod Knjaževca i Kožel. Car Isak, videći tolike neprijatelje, rešio se da se miri sa nekima od njih, i to u prvom redu sa najopasnijim. Bez teškoća namirio se sa Mađarima, uzevši za ženu kćer Bele III. Sa njom je imao dobiti i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Nemanja, koji je stvari video dobro, želeo je da spreči taj plan i da moravsku dolinu, već pretežno naseljenu Srbima, zadrži u svojoj vlasti. Stoga uzima Niš kao jednu od glavnih tačaka na moravskom putu, i stoga voli da u Bugarskoj, na daljim etapama carigradskog vojničkog druma, ima Bugare nego Grke. Njegova je težnja bila da Grke potisne sa severnog dela Balkanskog Poluostrva kao što ih je potisnuo sa južnog primorja Dalmacije i Zete. Na tom području on je već gledao puteve novog širenja Srbije. On je počeo svoju istorisku misiju time što je srpsku ekspanziju iz raških planina svesno uputio u tri velike susedne kotline: niz Metohiju, na Kosovo i u moravsku dolinu. On je, videli smo, gledao da se grčko ime »istrebi« sa područja u koje on dođe, hoteći da ga trajno obezbedi za rašku državu. U metohiskoj i kosovskoj kotlini Srbi nisu imali većih prepona i oni su je postepeno plavili; u moravskoj, međutim, na koju je Vizantija za vreme Manojlovo toliko polagala, on se ozbiljno bojao nove grčke ofanzive. Stoga od god. 1186. obraća glavnu pažnju na to da se u održi.

109

Na vest da se moćni nemački car Fridrih Barbarosa sprema da preotme od Seldžuka grob gospodnji sa Jerusalimom, koji oni behu osvojili god. 1187., odlučio se Nemanja da stupi sa njim u veze. Barbarosa je ranije, u Italiji, imao izvesnih sporova sa Vizantijom, i to se, možda, znalo među Srbima i želelo da iskoristi. Posrednik između Srba i Barbarose kao da je bio istarski krajiški grof, koji je držao i markgrofiju Kranjsku, i titularni »vojvoda Hrvatske i Dalmacije«, Bertold Andeks, ili njegov sin. To sudimo po tome što je Nemanjin brat Miroslav pregovarao sa tim Bertoldom da uzme njegovu kćer za svog sina Toljena i što su o tom vođeni posle razgovori i za prisustva careva u Srbiji, i što je Bertold tu vodio i druge pregovore sa Nemanjom. O Božiću god. 1188. pojavili su se Nemanjini poslanici u Nirnbergu, na dvoru carevom. Po svoj prilici to su bili neki ljudi iz Miroslavljeve oblasti, ili bar je i njih bilo, jer je među Rašanima teško bilo naći ljude koji bi znali strane jezike. Poslanici su doneli poruku Nemanjinu caru da on sa radošću očekuje u svojoj zemlji krstaše i silnog cara, kome je mnogo odan. Otkad je Barbarosa sa vojskom prešao kod Beograda na vizantisko područje imao je dosta neprilika sa Grcima, koji su bili veoma nepoverljivi prema njemu. Na srpskom području naišao je, međutim, na prijateljski prijem, naročito u Nišu, 27. jula god. 1189., gde su ga usrdno dočekali Nemanja i njegov brat Sracimir. Nemanja je hteo da ovaj sastanak politički iskoristi i da cara pridobije za savez protiv Grka, nudeći mu se za vazala, jer se od tog odnosa nije bojao nikakve neposrednije opasnosti. On je izlagao zlo stanje u Grčkoj, svoje uspehe protiv Grka i, verovatno, povoljne izglede za dalju borbu. Sem Srba, u Nišu su nudili savez caru i Bugari. Car nije pristao da odmah dade pozitivan odgovor, jer je sa Grcima imao ugovor o prijateljskom prolazu kroz njihovu državu. Ali, što nije učinio tu odmah, izvršio je malo docnije. Posle careva boravka u Nišu Grci su postali još nepoverljiviji, i prema njegovim ljudima počeli su se ponašati sasvim neprijateljski. Na izvesnim mestima dolazilo je do prave borbe između krstaša i vizantiske vojske, i što su krstaši išli dalje to su neprijateljstva postajala sve očiglednija. Ozlobljeni krstaši, da se osvete, strašno su poharali plovdivsku ravnicu i tu suzbili sve grčke odrede koji su pokušali da im se suprotstave. To i drugi sukobi po Trakiji izazvaše cara Fridriha da se vrati na srpsku ponudu. Nemanja je obećavao za savez vojsku od 20.000 ljudi, dok su Vlasi, Bugari i Kumanci cenili svoje snage na 40.000. Mada car spočetka nije pristao na savez, Nemanja je pratio njegovu vojsku sve do Trajanovih Vrata; odatle se odvojio, da sam dalje osvaja. Fridrih je poslao Nemanji na pregovore grofa Bertolda; ali, ovaj ga nije mogao stići za vreme Nemanjinih osvajanja po unutrašnjosti, nego se sa njim sporazumevao po glasnicima. Nemanja je ovog puta osvojio Pernik, Zemun (sad Zemen), Velbužd, Žitomisk, Stob i nakraju Skoplje. Do zajedničke saradnje sa krstašima ne dođe ni ovog puta. U Adrijanopolju, 14. februara god. 1190., izmirio se Fridrih sa Grcima; imao je pred očima pravi cilj svoga pohoda i nije hteo da se zapleće u sporedna preduzeća. Kada su se oslobodili krstaša, Grci se odmah rešiše da se razračunaju sa Bugarima i Srbima. Pohod protiv Bugara ispade nepovoljno; stoga se car na novi pohod protiv Srba spremi mnogo bolje. U jesen god. 1191. došlo je do borbe na Moravi, u kojoj Srbi pretrpeše poraz. Ali, mir koji je sklapan po toj grčkoj pobedi kazuje da se o Nemanjinoj snazi. i Srbiji sad vodilo mnogo više računa nego pre, za Manojlovih vremena. Od Srba se više ne traže ponižavajući uslovi; ne spore im se ni sve ratne tekovine; Nemanjinom sinu Stevanu nudi se čak careva sinovica, Jevdokija, kći Aleksija Anđela. To znači da je Srbija za poslednjih osamnaest godina Nemanjine vlade, od 1172. do 1190., učinila

110

znatan napredak, da pretstavlja ozbiljna činioca i da joj se ne sme nametnuti borba do istrage. Stoga mudri Grci pretpostaviše kompromis daljoj borbi. Nemanju samog, koji je verovao da je Grčka i suviše podrivena krizama iza Manojlove smrti i koga su laki uspesi za vreme tih kriza zavarali pa je počeo i suviše potcenjivati njihovu a precenjivati svoju snagu, ovaj poraz je trgao iz zablude. Ma koliko inače oslabila, Vizantija je još imala snage da se nosi sa njim. Stoga je on povoljne uslove mira primio i sa njima konačno završio svoju ratničku karieru. Po tom miru Srbija je zadržala svu Zetu i osvojene oblasti na jugu sem Prizrena i sve Kosovo sa Lipljanom; napuštena su morala biti srpska osvajanja južno od Toplice i Morave, a u moravskoj dolini Srbi su ostavili važni Niš; — međutim, oni su se učvrstili na drugim nekim tačkama, kao na primer u neposrednoj blizini Ravnog, dokle je pomaknuta srpska državna granica na severoistoku, i u Zagrlati kod Đunisa. Nemanja je za trideset i sedam godina svoga ukupnog vladanja kao župan i veliki župan izgradio prvu stabilnu srpsku državu. On je od Raške konačno stvorio maticu srednjovekovne Srbije, pripojivši joj Zetu, Metohiju, Trebinje i Zahumlje; na taj način postao je »sakupitelj« srpskih zemalja, kako su ga shvatili i slavili već njegovi neposredni naslednici, i ukazao je Srbima put za dalji razvoj. Trideset i sedam godina vladanja uticalo je dosta da se prilično smire duhovi u zemljama jakih ambicija i krvavih atavizama i da se počne razvijati razumevanje za izvesnu državnu misao mesto dotadanje plemenske i pokrajinske. Razvijanjem pravoslavlja i verskih organizacija stvarali su se uslovi za jednu duhovniju civilizaciju, koja je imala svojim učenjem i svojom hijerarhiskom podelom da vaspitava sirove instinkte još primitivnih brđana. Sa Nemanjom izbija srpska ekspanzija iz raških planina u susedne doline; srpskoj snazi, nabujaloj i svežoj, otvaraju se novi putevi, koje će ona bogato iskoristiti; sa Nemanjom i nemanjićskom državom srpsko plemensko ime prelazi granice Morave i Vardara. Uz stočare Raške i Zete javiće se zemljoradnici Metohije i Kosova; Srbija dobija široku obalu skoro od Cetine do Bojane; ceo srpski državni sklop postaje širi, složeniji i razvijeniji. U srpskoj državnoj politici, posle epizode sa kraljem Mihailom u Zeti, oseća se prvi put, pored avanturističkog i borbenog, i jasan potez stvaralačkog. Taj potez i težnja za nečim trajnijim i većim, što će preživeti ljudske vekove, vidi se vrlo lepo u Nemanjinim crkvenim građevinama. Do njegova vremena mi nemamo nijednog spomenika, ni svetovnog ni crkvenog, od veće umetničke vrednosti, i nijednog spomenika koji bi govorio o nekom većem poletu njegova tvorca. Sa Nemanjom tek počinju naše vladarske zadužbine koje pokazuju državni uspon i visoke kulturne težnje srednjovekovne Srbije. Za Nemanjinu Studenicu, podignutu oko god. 1190., kažu stručni ljudi da je »tehnika ove građevine stojala na visini najsavršenije suvremene tehnike na Zapadu«, a umetnički, sa svojom romanskom konstrukcijom i vanredno ukusnim dekorom, ona pretstavlja jednu od najlepših jugoslovenskih tvorevina svih vekova. Za XII vek ona je jedna od najmonumentalnijih građevina na celom zapadnom delu Balkana. * U bitci kod Arkadiopolja, god. 1194., nastradao je car Isak od Bugara. Taj poraz i opasnost od cara Henrika VI, koji je kao pobednik i naslednik Normana tražio Drač i Solun, izazvaše jaku opoziciju protiv cara. Isak je, da okaje poraz, u savezu sa mađarskim kraljem spremao nov pohod protiv Bugara. Verovatno stoga što nije bio dovoljno siguran u Nemanju, on je možda tražio da u Srbiji dođe na presto vizantiski zet, odnosno Nemanjin sin Stevan. Sa druge strane, možda se u Srbiji znalo da je glavni vođ opozicije

111

protiv cara glavom Aleksije Anđel, Isakov brat, a tast Stevanov, i da će on naskoro doći do većeg učešća u vlasti. Tek, bio razlog jedan ili drugi, Nemanja se na Blagovesti 25. marta god. 1195., na državnom saboru, odrekao prestola i za svog naslednika nije odredio najstarijeg sina, Vukana, nego mlađega Stevana, kao muža princeze Jevdokije. Vukan je dobio na upravu Zetu sa Trebinjem i Hvosnom i Toplicu. Nemanja se odmah posle abdikacije pokaluđerio, dobio ime Simeon, i povukao se u Studenicu, a njegova žena Ana, koja je postala monahinja Anastasija, ode u ženski manastir kod Kuršumlije. Naskoro posle Nemanjine abdikacije, u Trakiji, u taboru kod Kipsele, car Isak bi zbačen i oslepljen, a na vizantiski presto stupi njegov brat Aleksije. Nemanja je ostao u Studenici gotovo godinu i po dana, želeći verovatno da izbliza prati razvoj događaja u Raškoj. Kad se uverio da su promene u Vizantiji prošle bez opasnosti po Srbe, on se u jesen god. 1197. uputio u Svetu Goru. Tamo se, po svoj prilici već od god. 1192., nalazio njegov najmlađi sin Rastko, koji je u mladićskom verskom oduševljenju napustio otadžbinu sa nekim ruskim monasima iz ruskog svetogorskog manastira, i primio tamo monaški čin sa kaluđerskim imenom Sava. Simeon je sa Savom zajedno proveo izvesno vreme u velikom grčkom manastiru Vatopedu, a onda je, sa dozvolom cara Aleksija, iz temelja obnovio i podigao stari razrušeni i napušteni manastir Hilandar, god. 1199. Hilandar je, po ugledu na druge tuđe manastire, imao nositi srpsko obeležje; u carskoj hrisovulji izrično se kaže da će novi manastir »služiti za primanje ljudi od srpskog naroda«. Osnivanjem Hilandara u Svetoj Gori, u središtu savremene grčke monaške obrazovanosti, Srbi su dobili mogućnost da svoj kaluđerski podmladak održe u nacionalnoj tradiciji i da ga u isto vreme vaspitaju po najboljim monaškim primerima. Hilandar je postao neka vrsta srednjovekovne srpske duhovne akademije, kroz njegovu školu prošla su gotovo sva značajnija lica srpske crkve i srpske književnosti Srednjeg veka. U svom novom manastiru Nemanja je, kao velikoshimnik, završio svoj život 13. februara god. 1200.

III. LATINSKO CARSTVO NA BALKANU I NOVO SRPSKO KRALJEVSTVO.
1. Sukob između braće Vukana i Stevana. — 2. Ban Kulin i bogumilsko pitanje. — 3. Osnivanje Latinskog Carstva i njegove posledice na Balkanu. — 4. Stevan Nemanjić u sukobu sa susedima. — 5. Srpsko kraljevstvo. Nemanjino ustupanje vlasti srednjem sinu Stevanu nije prošlo bez potresa. Stariji njegov sin Vukan smatrao je, ne bez razloga, da mu je učinjena nepravda nepoštovanjem njegova prava kao prvorođenog sina i tražio je prvu zgodnu priliku da to pravo iznudi silom. Sablažnjive scene bratske borbe na vizantiskom prestolu i u Ugarskoj imale su odjeka i u Srbiji. Sem toga, Vukan je raspirio staru zetsku surevnjivost prema Raškoj i iskoristio je njena katolička osećanja protiv raškog pravoslavlja. Kad je mađarski princ, a dalmatinsko-hrvatski herceg Andrija, u proleće god. 1198. odneo bliže nepoznate pobede »kako u Humu, tako i u Raškoj«, kako sam kaže u jednoj povelji od 6. maja te godine, Vukan je stupio sa njim u vezu, pomišljajući već tada da bi pomoću Mađara mogao dobiti velikožupanski presto u Raškoj. U isto vreme on se obratio i papskoj kuriji sa molbom da se radi verske potrebe upute u njegovu oblast rimski legati i da se pojača uticaj zapadne crkve.

112

Papa je početkom god. 1199. uputio doista dva svoja legata u srpske zemlje, ali ih je preporučio obojici braće, ne povlađujući ni u čem Vukanu izuzetno. Dolazak ovih delegata ulotrebio je zetski gospodar da se pred njima pokaže kao naročito odan rimskoj crkvi i da u isto vreme crno oboji svoje susede, a naročito bosanskog bana Kulina kao zaštitnika jeretika. I Stevan je, bojeći se ovog po sebe opasnog saveza, ljubazno primio papine legate, a u svom pismu u Rim papi, »svom duhovnom ocu«, zamolio je i kraljevsku krunu kao neku garantiju za svoj položaj sa te strane i iz potrebe da pojača svoj ugled. Nekako u ovo doba, god. 1201., Stevan je oterao i svoju ženu Jevdokiju, navodno stoga što je bila šugava, a verovatno više stoga što je hteo pokazati Zapadu da prekida veze sa Vizantijom. Papa Inoćentije III bi, u interesu crkve, ispunio želju Stevanovu, da joj se nije usprotivio mađarski kralj. Kralj Emerik, svakako po želji Vukanovoj koji se držao Mađara, stupio je u savez sa njim i oba su god. 1202. napali Stevana i srušili ga sa vlasti. Vukanu se ispunila želja; on je, ma i za kratko vreme, postao veliki župan priznajući vrhovnu vlast Mađara. Kralj Emerik je, da podvuče svoje vrhovno pravo i svoje aspiracije, uzeo ovom prilikom naziv »kralja Srbije«; po tituli bar, on je pod svojom krunom izvršio ujedinjenje jugoslovenskih oblasti, Hrvatske, Bosne i Srbije. Njegova puna titula ovog vremena glasi: »kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Rame i Srbije«. Mađarsko prodiranje u Srbiju i njihovo učvršćivanje u moravskoj dolini dovedoše brzo do sukoba sa Bugarima, kojima je tada bio vladar odlučni Kalojovan Asen ili Lepi Jovan. Bugari su uspeli da potisnu Mađare iz moravske doline, pa čak i iz Braničeva. Stevanu je svakako Kalojovan postao prirodni saveznik; gotovo je van sumnje da se Stevan, iskorišćavajući njegove uspehe, a možda i sa njegovom pomoću, dokopao ponovo svoga prestola, god. 1203. Njegovu uspehu doprinele su svakako nešto i borbe između kralja Emerika i brata mu Andrije, koje su vezale mađarsku snagu. Vukan se, posle poraza, povukao u svoju prvobitnu zetsku oblast. U ovo isto vreme imao je zbog Vukana teških dana i bosanski ban Kulin. Na papsku kuriju protiv njega je još god. 1199. stigla optužba Vukanova da on ne samo štiti bogumile, nego da je i sam primio njihovu veru sa više od 10.000 svojih podanika. Tu optužbu pojačao je i splitski nadbiskup, koji je javljao da Kulin daje utočište prognanim jereticima iz Splita i Trogira. Na to je papa Inoćentije, 11. oktobra god. 1200., pozvao mađarskoga kralja da učini kraj takvom Kulinovom radu. Kulin je izbegao opasnosti tako što se napravio da ne razume teoloških razlika u verskim učenjima, pa je tražio od Rima pouke i obaveštenja. Papa je primio tu izvinu i uputio u Bosnu svog legata Ivana de Kazemaris. Posle završene istrage došlo je 8. aprila god. 1203. na Bolinom Polju do Kulinova svečanog odricanja od jeresi i usvajanja katoličkog učenja. Kulin, poučen Stevanovim slučajem u Raškoj, hteo je svakako da uštedi svojoj zemlji teža iskušenja i stoga je primio ovakvo rešenje kao najmanje opasno. Legat Ivan dao je ovom prilikom i izvesne predloge za preuređenje crkve u Bosni. Kako je stari bosanski biskup bio umro, i kako je Kulinova država šira od deset dana hoda, to je on predlagao da se za Bosnu imenuje novi biskup, po mogućnosti Latinac, i da se sem toga ustanove još tri četiri nove biskupije. Predlaganje jednog Latinca za biskupa u Bosni, u jednoj čisto slovenskoj oblasti, pokazuje dosledan sistem u delovanju rimskih prvosveštenika u antislovenskom duhu. Latinac im je svakako davao više garantije da će raditi samo po njihovim uputstvima i da neće voditi obzira o željama i osećanjima slovenskog puka kad oni ne bi možda u ponekom slučaju odgovarali potpuno traženjima iz Rima. Po svoj prilici, latinski biskup imao bi dužnost da i u Bosni suzbija slovensku službu, kao jedan od elemenata

113

koji omogućava uvlačenje jeresi, kao što su njegovi prethodnici radili u Hrvatskoj. Slovenska služba bila je smetnja unificirajućem procesu latinske crkvene kulture, za kojom se u ovo doba išlo sa svom odlučnošću. Da je ovo potiskivanje slovenskog elementa, koje je brzo došlo na dnevni red, samo pojačalo otpor narodnih ljudi i bilo na štetu same rimokatoličke crkve, razume se samo po sebi. Još pre nego je u Carigradu stvoreno Latinsko Carstvo osetila se, dakle, i u Raškoj, i u Zeti, i u Bosni izvesna življa aktivnost rimske kurije, kojoj je mađarska država služila kao sredstvo pritiska i kao izvršni organ za njena traženja. Tu aktivnost izazvale su domaće raspre među Srbima i težnja jedne strane da, radi uspeha, ne samo uvuče u te raspre njihovu plemenu neprijateljske susede, nego i da tim susedima omogući čak, kao cenu za tu pomoć, veoma opasan uticaj u sopstvenoj državi. Vukan Nemanjić počeo je jednu politiku koja je, mada sebična, imala ipak za se jedno legitimističko opravdanje i koja se po tome mogla razumeti; ono što je u njegovom držanju bilo za osudu to je dostavljačka uloga u Rimu, kratkovido udruživanje sa tuđinom i ugrožavanje cele Nemanjine sa mukom i sa dalekim planom stvorene države. Za srpsku budućnost bila je sreća što je njegovo preduzeće doživelo neuspeh u svima pravcima. * Na poziv pape Inoćentija III, jednog od najmoćnijih i najaktivnijih naslednika Grgura VII, počelo se od god. 1198. raditi na pripremanju jednog novog krstaškog pohoda. Mladi šampanjski grof Tibo i Balduin i Henrik, grofovi Flandrije, u kojoj o verskom oduševljenju njenih ljudi još i sad rečito govore one sa finom umetničkom pažnjom rađene i prema nebu, kao ruke sklopljene na molitvu, stremeće katedrale, staviše se na čelo pokreta, i uza njih pristade dobar deo zapadnog plemstva. U leto gad. 1202. već se iskupljala krstaška vojska u Mlecima i njihovoj okolini. Nevolju krstaša, koji nisu imali finansiskih sredstava da plate prevoz do maloaziske obale, vanredno vešto iskoristi mletačka diplomatija. Ona je pristajala da delimično izvrši prevoz sa počekom, ako se krstaši obavežu da za njen račun zauzmu Zadar. Slepi dužd Enriko Dandolo, kome je tada bilo oko devedeset godina, imao je, još uvek, besprimernu energiju da se sam stavi na čelo ovog preduzeća; on je krenuo u krstaški rat, četvrti po redu, noseći, istina, druge želje i namere nego oni ljudi sa kojima se udružio. Četvrti krstaški pohod izmetnuo se u nešto sasvim drugo od svoje prvobitne namene. Tome su najviše, pored Mlečana, doprinele intrige carigradskog dvora, koji je bio zatrovan do najneverovatnije mere. Sin oslepljenog cara Isaka, Aleksije, beše došao u Rim da po cenu crkvene unije traži pomoć protiv svog strica, cara Aleksija. On je ušao u veze i sa Mlečanima i sa krstašima. Kad su 24. novembra god. 1202., i pored pretnja papinih i opiranja nekih krstaša, Mlečani sa krstašima ipak zauzeli i opljačkali Zadar, došao je tamo posle izvesnog vremena carević Aleksije, da lično utvrdi sporazum o zajedničkoj akciji. Krajem aprila god. 1203. krenuše krstaši, mesto u maloaziske vode, prema Carigradu, pod koji stigoše 23. juna. Car Aleksije, veštiji u spletkama nego u bojnoj veštini, pobeže iz prestonice, nemajući smelosti da se upusti u borbe sa krstašima, koji su osvajali prestoni grad. Stari car Isak sa mladim Aleksijem zauze presto. Mlečani su tražili od njih da im za ovu pomoć isplate ugovorenu sumu od 100.000 maraka srebra, a trebalo je, sem toga, izvršiti i obaveze u pogledu crkvene unije. Finansiski pritisak da se iscedi ta ogromna suma i versko pitanje izazvaše toliku uzbunu među narodom da su Isak i Aleksije morali ustuknuti. Njihove međusobne borbe i sve što su izazvali svojim postupcima ogorčiše puk prestonice toliko da ih obojicu oteraše sa prestola, a Aleksija

114

čak lišiše i života. Rastrojstvo u Carevini beše belodano. Građanski rat i svirepo otimanje za vlast u času kad pred zidinama prestonice konakuje tuđinska vojska kazivali su jasno kako je bespomoćno bio zatrovan organizam Vizantije pod dinastijom Anđela. 12./13. aprila god. 1204. krstaši su izveli glavne juriše na Carigrad i postali njegovi gospodari. U osvojenom gradu progovorila je iz njih ljudska životinja. Glas o grabežu, svirepstvima i silovanjima krstaša po Carigradu pronesen je sa gnušanjem kroz ceo hrišćanski svet; latinofobija kod Grka uzela je toliko maha da je otad ništa više nije mogla ublažiti. Ona je čak trgla Grke, probudila njihov nacionalni ponos i versku osetljivost, i omogućila uskoro izvesnu obnovu njihove državne i narodne energije. U Carigradu je osnovano Latinsko Carstvo sa Balduinom Flandriskim kao imperatorom. Pri tom izboru i stvaranju Carstva glavnu ulogu imao je stari Dandolo. Da bi osigurao trajan prestiž i uticaj Mlecima, on nije hteo da nova carevina bude jaka država, ni novi car moćna ličnost. Sem toga, trebalo je zadovoljiti i prohteve drugih učesnika. Bonifacije Montferatski dobi pod svoju vlast Maćedoniju sa prestonicom u Solunu; a Peloponez, jedan deo Trakije i Epira i neka ostrva dobiše Mleci, koji za se zadržaše i jedan kraj u Carigradu. Ostali francuski plemići dobiše neke manje ili veće knežine. Mlečani su dograbili u svoje ruke ekonomsku i duhovnu vlast u Carigradu. Novi patrijarh Toma Morozini beše njihov čovek, a za Sv. Sofiju imenovano je trinaest mletačkih kanonika. Glavna tržišta poseli su, isto tako, njihovi ljudi. Od stare Vizantiske Imperije nasta među Grcima više država. U Evropi se pod grčkom vlašću, pod jednom granom Anđela, održao despotat Arte u Epiru. Teodor Laskar, koji je poslednjih dana, pri odbrani Carigrada, postao car, izabrao je za privremenu prestonicu Nikeju u Maloj Aziji, u koju je preneseno i sedište carigradskog patrijarha, pošto se Nikejsko Carstvo smatralo kao prirodni naslednik Carigradskog. Treća država Grka, u Trapezuntu, nije imala nikakva uticaja na istoriske procese među Jugoslovenima. Ova velika promena u Carigradu imala je znatna uticaja na sve narode i države Balkanskog Poluostrva. Bugarski car Kalojovan, koji je malo ranije tražio veze sa Rimom, dobio je otud kraljevsku krunu, kojom ga je 8. novembra god. 1204. krunisao papin legat. Prema Latinima u svom susedstvu Kalojovan je inače bio neprijatelj i naneo im je teških gubitaka. U jednoj borbi kod Adrijanopolja, 15. aprila god. 1205., pao je u njegovo ropstvo i bio posle umoren groznom smrću sam car Balduin. Mesto njega krstaši za novog cara izabraše njegova brata Henrika, odnosno Jerisa Filandra, kako ga po grčkom zove Stevan Nemanjić. Malo posle, god. 1207., u borbi sa Bugarima, poginuo je i solunski gospodar Bonifacije. Kada je Kalojovan, u jesen god. 1207., pokušao da sam zavlada Solunom, poginuo je pod njegovim zidinama od ruke jednog svog vojvode. Osnivanje Latinskog Carstva izazvalo je i kod nas nekoliko promena. U Dubrovačkoj Republici zamenjena je god. 1205. vizantiska vrhovna vlast mletačkom. Za gradskog kneza dolazio bi otada jedan mletački plemić, čija je vlast spočetka bila doživotna, a posle je svedena samo na dve godine. Samo uređenje državne uprave, koja je, kao i u Mlecima, imala karakter aristokratske republike, ostalo je inače autonomno, ali se, prirodno, u mnogom podešavalo po mletačkim obrascima. Veoma moćan bio je finansiski uticaj Republike Sv. Marka. Sve glavne trgovačke kuće u Dubrovniku tražile su kredita i podrške kod mletačkog kapitala; isti slučaj bio je posle i u Kotoru. Mlečanima se 3. jula god. 1208. zakleo na vernost i zetski gospodar Đorđe, sin Vukanov, koji je u svojoj oblasti vodio politiku nezavisno od velikog župana Stevana, svoga strica. Iste

115

godine, posredovanjem Dubrovčana, obavezali su se pretstavnici grada Omiša, u ime neretljanskih gusara, da će se uzdržavati od napada na mletačke lađe. Ovo naglo jačanje mletačkog ugleda i uticaja osetilo se i u Srbiji. Sam Stevan Nemanjić tražio je naslona u Mlecima i oženio se otud Anom, unukom slavnog Enrika Dandola, možda još god. 1207. On je dobro video da se, u novom stanju stvari na Balkanu, ne sme potpuno osamiti, naročito posle god 1207., kad je nestalo cara Kalojovana i kad je u Bugarskoj došao na vlast jedan vladar loših osobina, i prema Srbima nimalo prijateljski car Borilo. Pred tim vladarom su morali da beže iz zemlje zakoniti, ali maloletni, naslednici Kalojovanovi i drugi srodnici carske kuće, njegovi protivnici. Jedan od njih, Strez po imenu, dobegao je Stevanu tražeći kod njega zaštite. Stevan ga je primio, pobratio se sa njim, i omogućio mu, pomoću svoje vojske, da se održi i učvrsti u vardarskoj dolini, sa središtem u tvrdom Proseku. Sam Stevan piše da je »oteo i predao njemu pola Carstva Bugarskoga« i da ga je štitio i podržavao. Tako je srpski vladar iz Raške već na početku XIII veka dobio svog prvog vazala u vardarskoj dolini, niz koju je već Nemanja bio uputio svoja poslednja osvajanja. Bugarske meteže iskoristili su i Mađari i osvojili ponovo Braničevo i celu moravsku dolinu do srpske granice, t. j. do Ravnog. Poražen i u jednoj velikoj borbi sa Latinima, car Borilo je jedno vreme bio u opasnosti da izgubi svu vlast. U nevolji, on se obrati papi i njegovim posredovanjem namiri se sa oba katolička suseda, sa Mađarima i sa carem Henrikom, koji mu čak postade saveznik i zet. Kao glavnog protivnika smatrao je Borilo otada samo Stevana i počeo je protiv njega da radi na svestrane. God. 1214. krenuli su udruženi Latini i Bugari na Srbe; ali, kod Niša ih jedan srpski noćni prepad pomuti i odbi. To je bila prva akcija novih carigradskih gospodara protiv Srbije, izazvana svakako bugarskim poticajem. Ovaj latinsko-bugarski savez uplaši Streza i on se, bojeći se za svoj položaj, pridruži Stevanovim protivnicima, voljan da ih i aktivno pomaže. Posredovanje Stevanova brata Save da ga odvrati od neprijateljstva nije uspelo; stoga se pribeglo drugom sredstvu — Strez je naskoro bio umoran. Njegovu oblast zauzeše delom Latini iz Soluna, a delom Grci iz Epira, koji posedoše Skoplje i severni deo Strezova područja. Epirski despot Mihailo beše raširio postepeno svoju vlast i nad celom Albanijom. Ova osvajanja u neposrednoj blizini Srbije, a naročito Mihailovo osvajanje Skadra, izvršeno za vreme Stevanove zaposlenosti na istoku, dovedoše do sukoba između Srba i Epiraca. Pre nego što je došlo do pravog rata, Mihaila ubi jedan njegov sluga, i tako je Stevan spasen od jednog novog neprijatelja sa juga, koji mu je, s obzirom na neprijateljstvo Bugara, mogao biti veoma opasan. Mihailov brat Teodor brzo se izmirio sa Srbima, imajući druge planove. Između srpske i epirske dinastije nastaše čak srodnički odnosi; Teodorov brat Manojlo uzeo je za ženu jednu od srpskih princeza, a kasnije je Teodorovu kćer Anu uzeo Stevanov najstariji sin Radoslav. Veoma težak čas za srpsku državu, posle one zajedničke akcije Mađara i Vukanovih Zećana, dođe onda kad se rešiše Latini i Mađari da zajednički napadnu na nju. Car Henrik i mađarski kralj Andrija krenuše s proleća god. 1216. sa svojim vojskama, da se sastanu u Nišu i tu uglave dalji postupak. Stevan sam kazuje kako su nameravali da ga svrgnu sa vlasti, a njegovu zemlju da podele. U toj teškoj situaciji, koja je mogla postati još gora ako joj se pridruže i Bugari, Stevan se, u dogovoru sa Savom, reši da se najpre obrati samim Mađarima i da ih pokuša umiriti na koji bilo način. Kod Ravnog Stevan dočeka kralja Andriju sa svima počastima i zadrža ga u gošćenju punih dvanaest dana.

116

Kad se tu srećno osigurao od Mađara, on se onda, mnogo pribraniji, obrnuo Latinima, koji nisu pokazivali sklonost Mađara za miran sporazum, nego su tražili jedan, ma i najmanji, deo Srbije. Stevan, ne popuštajući, dade posesti klance iza Niša, da Latinima otseče povratak. Samo je posredovanje kralja Andrije spaslo njegove saveznike iz te opasne klopke. Henrik sam verovatno bi preduzeo ipak ma što sa svoje strane protiv Srba, bilo kod Mađara bilo kod Bugara, da nije morao žuriti prema Solunu, gde je tamošnja vladarka Margarita, inače sestra mađarskog kralja Andrije, vapila za pomoć. Na tom putu šrema Solunu Henrika je iznenadila smrt 11. juna god. 1216. Aktivnost katoličkih sila u njegovu susedstvu, uticaj Mletaka u celom Primorju i po celoj bivšoj Vizantiji, i zaziranje od daljih latinskih koraka iz Carigrada dali su povoda Stevanu da se ponovo i sam približi Rimu. Kao nedavno car Kalojovan, on je zatražio sada kraljevsku krunu od pape, za koju je molio već prvih godina svoje vlade. To traženje učinjeno je posle ovog latinsko-mađarskog savezničkog pohoda, koji je pojačao Stevanovu samosvest i u kojem je on sa razlogom gledao svoj lep uspeh. Papa Honorije III odazvao se ovoga puta Stevanovoj molbi i god. 1217. jedno njegovo poslanstvo, koje je prošlo preko Splita, donelo je u Srbiju kraljevsku krunu. Mađarski kralj Andrija nije u tome mogao ovom prilikom da smeta, jer se spremao, po papinom pozivu, na krstaški rat, u koji je, avgusta god. 1217., krenuo iz Splita na mletačkim lađama, odrekavši se, radi toga prevoza, svojih prava na Zadar. Tom krunom dobijenom iz Rima venčan je Stevan za kralja Srbije po svoj prilici još te iste godine (1217.). Stevanova politika približavanja papi naišla je u Srbiji na opoziciju. Vođ te opozicije beše glavom kraljev brat, umni i aktivni Sava. Sava se, kao što se zna, vaspitao u Svetoj Gori, među ruskim i grčkim monasima, u kuli pravoslavlja. Bio je sav pravoslavac i po svom svešteničkom pozivu, i po očevu nasleđu, i po tom vaspitanju. Kad su Latini prodrli i u Svetu Goru, on je, ogorčen na njih, napustio svoju isposničku ćeliju u Kareji i manastir Hilandar, pa se sa moštima svoga oca vratio u Srbiju, početkom godine 1208. Tu je, živeći u Studenici, uticao znatno ne samo na sve crkvene nego i na ostale državne poslove. On je konačno izmirio Stevana i Vukana, išao Strezu, pregovarao sa Mađarima. Kada se Stevan odlučio da podnese svoju molbu Rimu, dajući po svoj prilici uz to i neka obećanja, bez kojih mu papa ne bi lako ispunio želje, Sava je našao da ne može dalje ostati uz brata i sudelovati u njegovoj politici, i vratio se u Svetu Goru. Njemu se činilo da takvo dobijanje kraljevstva kida tradicije celog dela njegova oca. Stevan je, međutim, smatrao da je dobijanjem kraljevske krune Srbija znatno digla svoj ugled, postala ravnopravni član među susednim državama i krunisala ustvari Nemanjin rad.

IV. DELO SVETOGA SAVE.
1. Samostalnost srpske crkve. — 2. Organizatorski rad sv. Save. Godina 1217. donela je znatne izmene u političkoj situaciji na Balkanskom Poluostrvu. Novi latinski car, Petar Kurtnejski, koga je krunisao papa u Rimu, bio je na putu za Carigrad ubijen negde oko reke Škumbe od ljudi despota Teodora. Ta pogibija izazvala je veliku pometnju u latinskim redovima i nove spletke oko izbora drugog kandidata; zbog toga sa latinske strane nije bilo zasad veće opasnosti po Srbiju. U Bugarskoj, posle smrti cara Henrika, koji je bio glavni oslonac Borilu, izbija ustanak, koji god. 1218. završava pobedom zakonitog Asenovića, Jovana II. Mađarski kralj Andrija,

117

koji se već god. 1218. vratio sa svog neslavnog pohoda u Svetu Zemlju, zatekao je svoju državu zavađenu, razrivenu i zbog ove ekspedicije strašno prezaduženu. Za petnaest godina, pisao je on sam papi, neće mu biti moguće da zemlju vrati u prvašnje stanje. Te promenjene prilike uticale su, zajedno sa Savinom opozicijom, na Stevana da i on izmeni svoje držanje. On stoga daje Savi slobodne ruke da izvede sve što misli da je u interesu jačanja pravoslavne orijentacije u Srbiji. To čini tim pre što je pravoslavna crkva njegove države bila podvrgnuta ohridskoj arhiepiskopiji, koja se nalazila pod vlašću poznatog protivnika Latina, despota Teodora, koji je po tome, prirodno, osvajao simpatije svih pravoslavaca. Sava lično uzima na se da izradi samostalnost srpskoj crkvi i izvede njenu organizaciju. Obišavši Ohrid, gde nije mogao računati na predusretljivost, on odlazi u Nikeju, caru i patrijarhu. Tamo su ga dočekali sa razumevanjem. Za cara je dobijanje Srbije značilo dobijanje jednog mogućeg političkog saveznika; za patrijarha je to značilo suzbijanje Latina i zadržavanje jedne velike verske oblasti u pravoslavnoj zajednici. Pred tako krupnim interesima moglo se preći preko neodržavanja izvesnih kanonskih odredaba u pogledu priznavanja samostalnosti srpskoj crkvi, koje bi inače trebalo uzeti u obzir radi ohridske arhiepiskopije kao dotadanje matice, a na čije je propuštanje ova, posle, sa protestom ukazivala. Za arhiepiskopa samostalne srpske crkve, god. 1219., bi posvećen sam Sava, kao čovek od najvećeg uticaja u Srbiji i kao ličnost potpuno odana istočnoj crkvi. Organizatorski rad Savin jedno je od najsmišljenijih i najtrajnijih dela srednjovekovne Srbije. On je svojoj organizaciji dao čist nacionalni karakter. Kao što je Hilandar imao biti u Svetoj Gori srpski manastir, sa nesumnjivim nacionalnim obeležjem, tako je i crkva u Srbiji imala biti prvenstveno srpska, sa narodnom jerarhijom i narodnim jezikom. O toj Savinoj tendenciji, ma koliko ona inače bila neobična kod jednog sveštenika u prvim desetinama XIII veka, ne može biti nikakve sumnje. Jednog Grka vladiku koga je zatekao u Prizrenu, svog u Hristu brata, on je odmah smenio i na njegovo mesto doveo jednog Srbina. Ta činjenica kazuje sve. Sem toga, njegov raspored novih eparhija kazuje da je Sava njima namenio koliko crkvene toliko isto i državne dužnosti. Sedište arhiepiskopije on ne stavlja u Studenicu ili Ras, nego u novi manastir Žiču, zadužbinu svoga brata, podignutu nedaleko od tadanje mađarske granice u Srbiji. Jednu eparhiju, dabarsku, stavlja na samu bosansku granicu, u manastir Baau, da odatle neposredno suzbija bogumile. Sedište zetske episkopije stavlja u manastir Sv. Arhanđela na Prevlaci, a sedište zahumske u Ston, u manastir Bogorodičin, da tamo, na samoj periferiji države, u neposrednoj blizini Kotora i Dubrovnika, stoje kao branioci pravoslavlja protiv katoličkog uticaja. Tako je Sava pravoslavnu veru učinio državnom verom Srbije i vezao je tesno za državne i narodne interese. On nije mnogo dogmatisao i na tu stranu crkvenog vaspitanja nije obraćavao veliku pažnju. On je hteo da crkvu stvori aktivnom, živom i neposredno zainteresovanom za ceo progres naroda. U tom je njegov najveći značaj. Savina crkva ostala je, doista, narodna i nacionalna, i sa razumevanjem je vršila svoju misiju u našoj prošlosti, naročito posle sloma srpske države. Sava je, pored nove arhiepiskopije u Žiči i dve stare episkopije u Rasu i Prizrenu, osnovao sedam episkopija: zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku i moravičku. Za prve episkope uzeo je ponajviše svoje učenike i poznanike iz Svete Gore. Preko njih i sveštenstva on je delovao u narodu i posredno i neposredno. Da uredi život monaha po manastirima srpskim, on je sastavio za njih tipike. Najstariji je izrađen za isposnicu u Kareji, još god. 1199.; zatim je po tipiku Evergetidskog manastira

118

u Carigradu preveo i malo preradio tipik za Hilandar, a po ovom tipik za Studenicu. Odredbe tih tipika proširene su i na ostale manastire i držale su se kod nas, delimično, sve do XVIII veka. Za arhiepiskopiju i sve episkopije dao je da se prevede sa grčkoga Nomokanon sa tumačenjima Aristinovim i Zonarinim. Taj su Nomokanon posle primili od nas i Bugari i Rusi. U Studenički tipik Sava je uneo kao prve glave i svoje toplo pisano Žitije Nemanjino, u kojem ima, sem lepih lirskih mesta, i dosta dragocenih obaveštenja. Posle više od jednog veka zastoja u stvaralačkom radu, on je prihvatio tradicije maćedonske slovenske književnosti i započeo nov književni život među balkanskim Slovenima na području slobodne srpske države. Sa te svoje aktivnosti Sava je veoma rano postao popularan; u narodnom predanju, stvorenom poglavito preko crkve, oko njegova imena spleo se čitav niz najraznovrsnijih legendi; ali, uglavnom, ipak mu je dan tip svetiteljskog heroja civilizatora. Srpsku državnu misao nemanjićske dinastije stvorio je fizički Nemanja, a intelektualno Sava. Osećanje nacionalnog jedinstva u to vreme još je bilo kržljavo ne samo kod masa nego i kod mnogih ljudi na vrhovima, i po njemu bi i dalje bile moguće onakve stare borbe kakve behu one između Raške i Zete, odnosno između katoličanstva i pravoslavlja među samim Srbima. Sava je težio, u duhu ideja svoga veka, da verskim jedinstvom postigne bližu vezu između srpskih oblasti i plemena, te da tako dođe do potpune homogenosti srpske države. U tome pravcu postigao je vidne i veoma lepe rezultate.

V. NOVE SILE NA BALKANU.
1. Potomci kneza Miroslava Humskog. — 2. Kralj Andrija prema Hrvatima. 3. Srpski kraljevi Radoslav i Vladislav. — 4. Smrt Sv. Save. — 5. Bosna za vreme bana Ninoslava. Pod vrhovnom vlašću Stevana Nemanjića upravljala je u Humu razdvojena linija Nemanjina brata kneza Miroslava. Od svih njenih članova bio je najaktivniji Miroslavljev neposredni naslednik knez Petar (god. 1198.—1227., otprilike), za koga se priča da je došao na vlast potisnuvši Miroslavljevu udovicu i maloletnog sina Andriju. On je uspeo da god. 1223. bude izabran za splitskog gradskog kneza i pored ogorčenog otpora sveštenstva, koje je bilo protiv njega jer nije pripadao katoličkoj crkvi. Narod ga je sam odveo, silom, u crkvu i predao mu vlast. Zbog toga je Split bio kažnjen prokletstvom od papina legata Akoncija, koji se tad nalazio u Dalmaciji. Kao splitski knez, »moćan i borben«, kako ga karakteriše jedan stari izvor, Petar je vodio zbog njih lokalne borbe sa hrvatskim knezovima Butkovićima, a upleo se u duži sukob i sa jakim Šubićima, od kojih ga je jedan, bribirski knez Grgur, i zamenio u splitskoj časti. Kasnija predanja kazuju da je Petar ranije ratovao i sa kraljem Stevanom Prvovenčanim i da je u tom ratovanju izgubio svu oblast na levoj obali Neretve. Mesto njega kralj je u tom delu kao svog vazala postavio kneza Andriju, ranije potisnutog sina Miroslavljeva. U Andrijinom delu, u Stonu, osnovao je Sv. Sava god. 1219. čuvenu stonsku episkopiju. Petrov deo nasledio je knez Toljen, koji je, ne mogavši tamo postići čast Petrovu, pravio velike neprilike Splitu i susednom Trogiru. Odnos između Hrvatske i Mađarske postajao je vremenom sve tešnji. Spočetka, u starom plemenskom i primorskom gradskom pravnom nasleđu, svako pleme i svaki grad imali su svoje pravne običaje i njih su se držali. Još u XV veku Hrvatska i Slavonija

119

imađahu svaka svoje posebno običajno pravo, isto kao i pojedini gradovi i ostrva dalmatinska. Mađari u ta pravna nasleđa nisu dirali. L. Taloci je tačno naglasio: »Jedinstvo bi pretstavljala kraljeva ličnost, u njoj bi gledali vrelo raznih prava, te je baš ovaj lični momenat osigurao miran sporazum, a i to da se ovi zasebni običaji nijesu jedan s drugim kosili«. Kraljevska vlast je patrimonijalna; »braća i porodica žele za se udjela od te velike materijalne sile, kojom se samo kralj koristi«. U Hrvatskoj kralja je zamenjivao »dux« (herceg, vojvoda), koji je bio uži član kraljevske porodice, ponajčešće jedan od kraljevih sinova, odnosno braće, a ponekad čak i sam naslednik prestola. Obično mu je sedište bilo u Zagrebu; tu je imao svoj dvor i činovništvo. Hercegova kompetencija bila je veoma široka, gotovo sa vladarskim pravima: imali su pravo da kuju novac, da daju plemstvo, da postavljaju biskupe. Jedino herceg nije imao naslednog prava na tu čast. I kralj Andrija bio je takav herceg, pa i njegov sin Bela. Tim postavljanjem uglednih članova dinastije za namesnike u Hrvatskoj zadovoljavale su se njihove ambicije; ali, time se u isto vreme pokazivalo i poštovanje prema Hrvatskoj i slovenskom elementu ujedinjenih kraljevina. Slično je u Srbiji bilo sa Zetom, koja je posle Vukana i njegovih sinova davana na upravu nasledniku prestola ili nekom uglednom članu dinastije, takođe zbog njene značajne državne tradicije. Sem hercega, koji se zadržavao u Zagrebu, dakle u Slavoniji, i stoga se zvao ponekad »slavonskim«, uža Hrvatska imala je i bana, ponajčešće sa sedištem u Kninu. Ban je bio obično koji kraljevski rođak ili ugledni plemić, koga bi imenovao kralj i čiji je pretstavnik on bio pored hercega, a ponekad i bez njega. Kralj Andrija je prema hrvatskom plemstvu, koje se počelo jačati krajem XII veka, imao dosta obzira; u isto vreme težio je da i na široke mase deluje putem crkve i stvaranjem građanskog sebi obaveznog staleža. Naročito pomaže već duboko učvršćeni templarski red u Hrvatskoj i Dalmaciji, osniva mu opatiju u Topuskom (god. 1205.) i uzima ga pod svoju zaštitu. Od kraja XII veka taj red u Hrvatskoj obasut je bogatim povlasticama. Slavni benediktinski manastir Vrana, koji je možda podignut još u IX veku, a koji je god. 1076. kralj Zvonimir ustupio papi, predan je god. 1169. templarima ili, kako su ih Hrvati zvali: »božjacima«, koji tu stvaraju svoju maticu. Odatle se naglo šire po celoj Hrvatskoj, nevoljeni od naroda, prema kojem su bili strogi, kao i prema sveštenstvu drugih redova, koje su nipodaštavali. Nova milost kralja Andrije daje im god. 1213. autonoman položaj u državi. Njihovi znatniji posedi poznati su u Zagrebu, Našicama i Senju; Božjakovina je po njima dobila svoje ime. Požeška i virovitička županija bile su najvećim delom u njihovoj vlasti. Kada je kralj Andrija otišao u krstaški rat, njega je u Hrvatskoj zamenjivao božjački starešina i kao nagradu za to dobio je za svoj red gadsku županiju. Kralj je dao nove i potvrdio stare povlastice važnijim gradovima kao Ninu (god. 1205.), Splitu (god. 1207.), Omišu (god. 1207.), ili je osnivao slobodne gradove kao Varaždin (god. 1209.). Zbog borbi oko prestola morali su mađarski pretendenti da mite utlednije velikaše i crkvene dostojanstvenike da bi ih pridobili na svoju stranu, ili su ih, posle pobede, nagrađivali da ih zadrže u dobroj volji. Od hrvatskih plemića rano se diglo i osililo nekoliko jakih bratstava. Knezovi Gorički, nastanjeni najpre oko grada Steničnjaka, usred slovenskog područja, igraju važnu ulogu već krajem XII veka. Njihov pretstavnik, Stevan Gorički, bio je u to vreme čuvar »ugarske marke« između Krke i Kupe, a domalo, oko god. 1197., dobio je za stečene zasluge u županiji dubičkoj vodičko područje, po kojem se njegovi potomci nazivaju Vodičanima i Babonićima, po njegovu

120

sinu Babonigu. God. 1243. već se pominje pet rodova te važne porodice. Krajem XII veka dižu se i Frankopani. Njihov pretstavnik, krčki knez Bartol, dobio je još god. 1193. od kralja Bele III modrušku županiju, a god. 1221. uzeo je papa njihovu porodicu pod svoju zaštitu. Ugledni Miroslav Šubić drži god. 1184. kao župan bribirski kraj, odakle počinje u XIII veku nagli uspon njegove porodice. Za kralja Andriju kazuje se da je bio »rasipnik, neobično darežljiv prema velikašima i crkvama, slab i bez uporišta i sasvim zavisan od svoje žene Getrude iz porodice meranskih vojvoda«. Pomaganje ženine rodbine i Nemaca stvorilo je u zemlji protiv njega jaku stranku, koja je pomišljala čak i na nasilne promene. Kraljičinom rodu bi ustupljena među drugim i slovenska krajina sa Metljikom i Černomeljem. God. 1216. otkupili su Mlečani kraljeva prava na Zadar. Posle već pomenutog neuspelog krstaškog pohoda kraljev položaj postao je još teži. Zemlja je bila zavađena,, a on finansiski iscrpen i moralno potišten. Magnati u zemlji behu postali i suviše moćni; nezadovoljstvo je uzelo toliko maha da se sam kraljević Bela pojavio kao protivnik očev. Pritešnjen, da bi umirio nezadovoljnike, kralj je morao god. 1222. objaviti čuvenu Zlatnu bulu, koja je osetno sužavala kraljevsku vlast u korist plemstva, isto kao i malo pre toga izdana engleska Magna Charta. Zlatna bula vredela je samo za Ugarsku i Slavoniju, ali ne i za Hrvatsku. Razumljivo je da u takvim prilikama kralj Andrija nije mogao pretstavljati ni ozbiljnu opasnost za novu srpsku kraljevinu, ma koliko joj, inače, bio protivan. Sava, koji je na njegove pretnje otišao u Mađarsku da ga umiruje, nije, prema tome, imao mnogo napora da održi mir između oba suseda. Kao znak dobrih odnosa smatralo se to što je kralj Stevan god. 1221. pustio kroz Srbiju slobodan prolaz šuraku Andrijinom, novom latinskom caru Robertu Kurtnejskom. Ovaj je tom prilikom podvalio srpskom kralju udavši za jednog od njegovih sinova kao svoju rođaku kćer jednog svog seržana iz Lila, za koga se, istina, govorilo da je nezakoniti stric carev. * Posle krunisanja i dobijanja samostalne srpske crkve Stevan Prvovenčani ne preduzima nikakvo važnije državno delo. Bio je veoma uzdržljiv, unekoliko izgleda i zbog bolesti. Pažljivo je samo pratio nagle uspehe epirskog despota Teodora, koji se, osvojivši posle cele Maćedonije još i Solun god. 1223., proglasio za cara. Srpski prestolonaslednik Radoslav postao je njegov zet verovatno negde u to vreme. Kad je umro kralj Stevan (oko god. 1227.), Teodorov uticaj znatno je porastao u Srbiji. Srpski letopisi sa mržnjom pominju njegovu kćer, kraljicu Anu, koju nazivaju »novom Dalidom«. Rođen od jedne grčke princeze, a oženjen Grkinjom, čiji je otac bio najmoćniji vladar na Balkanu, Radoslav se osećao kao Polugrk i više se dičio majčinim nego očevim poreklom. I na srpskim poveljama potpisivao se Stevan Duka, a ne Nemanjić. Na bronzanom novcu, koji je on prvi od srpskih vladara počeo kovati po ugledu na novac svoga deda cara Aleksija, natpis je isto tako grčki. Pod uticajem svoje tazbine on je obnovio i veze sa ohridskim arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, protivnikom svog strica Save, i tražio je od njega obaveštenja u izvesnim verskim pitanjima. To je sve dalo povoda velikom nezadovoljstvu u Srbiji. Sava se sam sklonio jedno vreme iz zemlje i otputovao u sveta mesta. Međutim, slava cara Teodora nije dugo trajala. Ponesen uspesima, on je počeo ratovati sa celim svetom, sa Latinima, sa Nikejskim Carstvom i najzad sa Bugarima, koji su se pod vladom mudroga cara Jovana Asena II razvijali naglo i dosta solidno. U odlučnoj borbi sa njima kod Klokotnice, god. 1230., Teodor je bio poražen i zarobljen.

121

Dovršujući u Trnovu te godine lepu crkvu u slavu Četrdeset mučenika, car Asen sa ponosom beleži tu pobedu, koja mu je donela, odjednom, svu Teodorovu državu, »od Odrina do Drača«, »Grčku, i još Arbanasku i Srpsku«. Bugarska je posle te pobede postala prva sila Balkanskog Poluostrva; Asenova volja gospodarila je bez takmaca. On je odvojio svom zetu, a Teodorovom bratu, Manojlu, Solun sa Tesalijom i Epirom, gde je ovaj vladao pod njegovim vrhovnim nadzorom. Savremeni grčki pisac Akropolita sa priznanjem govori o pravednosti i uviđavnosti Asenovoj, koja je njegovu vlast činila lako podnošljivom. Posle pada Teodorova nije se ni u Srbiji mogao održati omrznuti režim njegova zeta. Protiv kralja Radoslava diže se sa jednim delom naroda njegov brat Vladislav, koji ga, najzad, krajem god. 1233. konačno potisnu sa vlasti i iz države. Radoslav se sklonio, posle uzaludnog otpora, najpre u Dubrovnik, sa namerom da odatle nastavi borbu protiv brata. Stoga je Dubrovnik navukao na se gnev kralja Vladislava i imao neprilika sa njim. Radoslav je, videći to, a možda i zamoljen od Dubrovčana, otišao odatle u Drač, srodnicima ženinim, gde ga je, srušena sa vlasti, kraljica Ana napustila sa nekim franačkim vitezom. Duboko skrušen vratio se posle kralj Radoslav u otadžbini i tu primio monaški čin. Njegov brat, kralj Vladislav, koji se oženio Beloslavom, ćerkom cara Asena, imao je moćan oslonac u svom tastu. Arhiepiskop Sava, koji se beše povratio sa Istoka, kao da nije bio zadovoljan sukobom u srpskoj dinastiji. On nije odobravao Radoslavljevu politiku, ali nije, isto tako, koliko se bar čini, bio ni za oštre mere protiv njega. Stoga je, krajem god. 1233., posle pada Radoslavljeva, napustio svoj arhijerejski presto i otišao ponovo u sveta mesta. Čini se da je na ovom putu imao da učini i jednu važnu uslugu caru Asenu. Ovaj je, raskinuvši god. 1232. crkvene veze sa papom, a ne obnovivši ih sa Grcima, dao izabrati bugarskog patrijarha, koji nije bio priznat ni od koga. Sava je, na ovom svom drugom putu, posetio sva četiri mesta u kojima su se nalazili pravoslavni patrijarsi: Jerusalim, Aleksandriju, Antiohiju i Nikeju, pa je verovatno da je sa njima pregovarao i pridobio dotične patrijarhe za priznanje bugarske patrijaršije. Za to bi govorila i činjenica što se Sava sa tog puta ne vraća u Srbiju, nego odlazi najpre u Bugarsku, na dvor cara Asena. Tu je, prehladivši se na službi u crkvi o Bogojavljenju, umro 14. januara god. 1235., po svoj prilici od zapaljenja pluća. Iste ove godine svečano je u Galipolju proglašen dugo vremena događajima i zajedničkim interesima pripremani savez između cara Asena i nikejskog cara Jovana Vataca i priznanje bugarske patrijaršije. Mrtvo telo svoga strica preneo je kralj Vladislav u svoju lepu zadužbinu, manastir Mileševo, 6. Maja god. 1237. U tom manastiru očuvan je i dobro rađeni portret Savin, sasvim verovatno delo najneposrednijih savremenika. Savine crte na tom portretu, pored asketske strogosti, pokazuju i izvesnu određenost pogleda i snagu volje. Svetiteljeve krupne oči su prodirne i gledaju neposredno kao da zovu i opominju na dužnost. Srpska crkva, koja Savi duguje svoj veliki ugled i organizaciju, proglasila ga je vrlo brzo za svetitelja i učinila ga najpopularnijim narodnim bogougodnikom. U ovo vreme Bosna je imala da preturi teške dane. Na papskoj kuriji ona je bila ozloglašena kao opasno leglo jeretika, pa kako je u to vreme božji gnev, preko rimske crkve, »divno besneo« na Zapadu, protiv francuskih jeretika, trebalo je ista sredstva primeniti i na Bosnu. Još 3. decembra god. 1221. pozivao je papa Mađare da ustanu protiv tamošnjeg zla, a 15. maja god. 1225. odobrio je da Bosna, Soli i Usora dođu pod crkvenu vlast kaločke nadbiskupije. Da Mađarska nije u taj mah patila od unutarnjih

122

nevolja, po težnjama rimske kurije još tih godina bio bi protiv Bosne krenut krstaški rat. Ovako je do njega došlo tek docnije, tridesetih godina, pošto se Mađarska oporavila. Ova se država javlja kao glavni izvršilac papinskih želja, koje su u isto vreme odgovarale i njezinim političkim interesima da u Bosni vrši stalan i dubok uticaj. Tridesetih godina XIII veka vladao je u Bosni ban Matija Ninoslav, vešt, izdržljiv i nimalo malodušan vladar. Pritisak Mađara i papske kurije naterao ga je god. 1233. da osudi veru svojih predaka i dade izjavu da će postati dobar katolik. Na to ga je papa 10. oktobra god. 1233. primio pod svoju zaštitu i zajemčio mu integritet »pravom predragog mi u Hristu sina našeg svetlog kralja Ugarske«. Da je Ninoslav svoju izjavu dao pod izvesnim moralnim pritiskom, da bi otklonio teže komplikacije, i da je u celom postupku papina legata, u njegovoj zemlji prenestinskog biskupa Jakova, bilo više diktovanja nego pregovaranja, vidi se najbolje po tome što je Ninoslavljev rođak, Prijezda, prešavši u katoličanstvo, morao čak dati taoce, i to svog rođenog sina. Takve stvari, zna se, ne čine se, sem u krajnjoj nevolji. Katolička aktivnost u Bosni posle toga uzima velika maha. Za novog biskupa u ovu zemlju upućuje se iste godine Johanes Vildeshauzen, Nemac, rodom iz Frajburga. U Bosnu, u isto vreme, dolaze i dominikanski red, poznat po svojoj oštrini u progonjenju francuskih jeretika. Novi biskup toliko je svestan svoje moći da odbija izvesne naredbe samog mađarskog kralja i ispunjava ih tek na posredovanje rimske kurije. Dovođenje tuđinaca, njihova nasrtljivost u odnosu prema inovercima i političko ugrožavanje od Mađara izazivaju u zemlji snažnu reakciju. Svet se odbija od njih, sa Ninoslavom zajedno. Bosanci nisu mogli dozvoliti da vera postane sredstvo za njihovo potpuno podjarmljivanje i za vlast tuđinaca na svima linijama. Mesto da smire, ove mere razdražile su svet. Na papskoj kuriji tvrdilo se da Bosna zbog jeretika izgleda »kao pustinja i šikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja«. Već 17. oktobra god. 1234. tražio se otud krstaški rat, zbog nepovoljnih izveštaja o novoj verskoj aktivnosti. Hrvatski herceg Koloman primio se, na papin poziv, da kao Hristov vojnik organizuje ratni pohod na Bosnu. Krstaši protiv te zemlje bili su papinom odlukom potpuno izjednačeni sa borcima za oslobođenje Svete Zemlje. Mađarski kralj, hoteći da iz ovog pohoda izvuče glavnu korist, zatražio je i papa je 9. avgusta gad. 1235. odobrio da Bosna dođe pod neposrednu vlast Ugarske. Ninoslav je, znači, izgubio njegovo poverenje, jer, očevidno, nije pristajao na sve mere i postupke rimskih izaslanika. Kad je izbio rat, ban Ninoslav je imao dosta teškoća. Jedan deo vlastele, iz straha ili kao njegovi protivnici, pristao je uz Mađare. Prvi na udarcu, usorski knez Sibislav, sin bana Stevana, nije bio sa njim, nego sa mađarskim krstašima. Videći to i moćnu mađarsku vojsku, Ninoslav se povlačio u svoje središne planine, koje su mestimice još i danas kao kakve prašume, i izbegavao je otvoren sukob. Zbog toga se rat otegao. Mađari, koji su hteli da zemlju doista pokore, nisu se, kao obično, zadovoljavali jednim kratkim pohodom, koji bi doneo brze uspehe, nego su vodili pravi rat, moreći i pritešnjujući Bosance na sve načine. U Zahumlju je Koloman osvojio oblast kneza Toljena, ali pravu središnu Bosnu nije mogao da zauzme. Istina, papa je hvalio Kolomanove uspehe i 26. aprila god. 1238. govorio kako je herceg doveo Bosnu »na svetlost katoličke čistote«; ali, sve to bilo je veoma problematično. Već god. 1240. ban Ninoslav dolazi u Dubrovnik, u pratnji znatnog dela svoje vlastele. Da nije bio potišten i do kraja iscrpen vidi se najbolje po tome što je čak obećao zaštitu Dubrovniku u slučaju da dođe do rata sa raškim kraljem Vladislavom.

123

Sa Bosnom su bili ozloglašeni i Neretljani, stari gusari. O njihovim napadima i grabežu stizale su česte žalbe na mađarski dvor, u Mletke i u Rim. Osim toga, oni su u Rimu bili optuživani i kao jeretici i pomagači jeretika. Kralj Andrija pretio im je ličnom ekspedicijom, na koju ga je još god. 1221. pozivao papa Honorije. Mesto da se smire, Neretljani, a posebno ratoborno pleme Kačića, spremali su čak zamku i jednom uglednom papinom legatu. Kada su tokom god. 1234. videli ozbiljne pripreme za pohod protiv Bosne, oni se uplašiše i počeše da se mire sa susedima, kao 17. marta god. 1235. sa Dubrovčanima, koji od god. 1232., prema ugovoru sa Mlečanima, nisu smeli da ih primaju u svoj grad. Dalju mađarsku akciju protiv Bosne sprečile su komplikacije sa Bugarskom. Savez Asenov sa nikejskim carem Vatacem beše ugrozio Latinsko Carstvo, i papa je preduzimao sve da spase svoje jednovernike u Carigradu i svoj uticaj na Balkanu. Stoga je god. 1238. pozvao mađarskog kralja da napadne na Bugare. Nešto ta opasnost, a nešto i nesuglasice sa Nikejcima, opredeliše Asena da raskine veze sa Grcima i da se približi Latinima. Naskoro posle toga, u junu god. 1241., Asen je umro u Trnovu, usred događaja koji će njegovog protivnika onesposobiti za ma kakav pothvat većih razmera. S Asenovom smrću Bugarska postepeno gubi svoj dominantni položaj na Balkanu, mada još uvek pretstavlja snagu dostojnu štovanja.

VI. NAJEZDA TATARA.
1. Navala Tatara na Ugarsku i Hrvatsku. — 2. Promena na prestolu u Srbiji. Jake konjaničke horde Tatara, koje su kao vihor besnele u prvoj polovini XIII veka od Mongolske, kroz Kinu, Srednju Aziju sve do Kavkaza, izbile su i u ruske stepe, i, pod vođstvom Batu-kana, pokorile su od god. 1238.—1240. najveći deo ruskih kneževina. God. 1240. pao je i Kijev, »mati ruskih gradova«. Preko savladane Poljske i Galicije i preko Karpata jurnuše tatarske horde i u Ugarsku. Kod mesta Mohi, na reci Šaju, pokuša kralj Bela IV da im spreči dalje prodiranje, ali bi strahovito potučen, u proleće god. 1241. Njegov brat, hrvatski herceg Koloman, umre od zadobivenih rana u Čazmi, a sam kralj Bela, bežeći, dođe najpre austriskom vojvodi, a potom u Zagreb, vapeći uzalud za pomoć. Iz Zagreba se 18. maja god. 1241. obratio i papi. Tatari su pustošili i plenili nemilosrdno, koljući pri tom sve stanovništvo, muško i žensko, staro i mlado, bez ikakvih obzira. Jezovit je opis savremenog oca Rogerija o stradanju Velikog Varadina. Tatari su se posle pobede delom rasplinuli po bogatoj Mađarskoj da traže pljačke; ali, dobar deo pošao je i dalje, da goni kralja, sačekavši samo da se reke, radi lakšeg prelaza, zamrznu i gora opadne. Sam Batu-kan nije išao dalje od Drave, nego je uputio vođa Kadana da ide za Belom sve dokle može. Kralj se, pobegavši iz Zagreba, zadržavao u tvrdim primorskim gradovima, koje tatarska konjica, bez opsadnih sprava i flote, nije mogla da osvoji. Pred Klisom su čak Tatari pretrpeli i jedan mali poraz. Na Primorju stiže Kadanu naredba da se vraća, zbog nemira koji behu nastali u njihovim dalekim staništima u Rusiji. On se odazvao pozivu i pošao nazad, ali sad udarivši preko Bosne, Srbije i Bugarske, tražeći nov plen. Njegovi odredi spuštali su se daleko na jug i oštetili su znatno gradove Kotor, Svač i Drivast. Na povratku njihove su čete bile svakako slabije, a i žurile su se, stoga su Bosna i Srbija stradale manje nego Hrvatska i Primorje. U ovom metežu i klanju stradala su na mađarskom području 3 arhiepiskopa, 4 episkopa i na 65.000 ljudi. Po svom

124

povratku ovi Tatari su na donjoj Volzi osnovali svoju moćnu državu, dobro poznatu pod imenom Zlatne Horde. Iz zahvalnosti što se na njihovom području mogao spasti i održati, kralj Bela je obasuo Hrvate mnogim povlasticama. Još tokom god. 1241. potvrdio je povlastice Babonićima, koji su se hrabro borili na zapadnim granicama protiv napada iz susedstva »de Theotonia«, a god. 1242. Frankopanima i Marinu Crnoti. Gradovi i ostrva: Trogir, Hvar, Petrinja, Samobor, Varaždin, Nin, Pag, Vukovar u vremenu od god. 1242—1244. dobivaju potvrde ranijih povlastica (navode se hronološkim redom), a poneki i po kakvo novo pravo. Zadar je ponovo povraćen, istina za kratko vreme. 16. novembra god. 1242. Zagreb, koji je osetno nastradao od Tatara, proglašen je za slobodni kraljevski grad; na brdu Griču podignuta je ta nova »civitas libera«, koja je imala biti opasana najčvršćim zidom. Novi zagrebački grad bio je dugo suparnik kaptolskog starog grada, više građanski i trgovački nego onaj i sa više prometa. Prema kralju imao je ove obaveze: da mu pošalje 10 vojnika kad kralj ratuje u Primorju, prema Karintiji ili Austriji; da mu, za vreme boravka, za obed daje 12 volova, 1000 hlebova i 4 tunele vina; a hercegu, kad je iz dinastije, pola od toga. Sem Zagreba, kralj nagradi i Križevce (god. 1252.) i Bihać (god. 1264.). Razvijanje gradova, i to dobro utvrđenih, sa jakim bedemima i teško pristupačnim zamkovima, jedno je od glavnih programnih dela kralja Bele m ostale vlastele posle ovog teškog iskustva sa Tatarima. Tada je, na primer, podignut Medvedgrad kod Zagreba, obnovljen Varaždin, postavljen Zelin-grad i druga mesta. Sa razvi janjem gradova išlo je i jačanje građanskog staleža, trgovaca i zanatlija, koji su u ovo vreme bili uglavnom nemački, naročito pozivani, kolonisti. Nadbiskupiji splitskoj darovao je kralj god. 1244. celu cetinsku županiju. Bilo je izvesnih darivanja i posle ovih prvih godina iza tatarske najezde. Ove povlastice dadoše povoda i mnogim rasprama, naročito u slučajevima gde je kralj, da nagradi jedne, oduzimao izvesna mesta drugima. Od tih sukoba uze najveće razmere onaj između Trogira i Splita. Kralj Bela, bežeći ispred Tatara, beše u Trogiru našao najlepši prijem i pouzdano sklonište za izvesno vreme. Stoga je 18. marta god. 1242. dao gradu, uz izvesne povlastice, još i neke zemlje. Jedan deo tih zemalja, posebno Ostrog sa okolinom, smatrali su Splićani kao svoje vlasništvo i stoga ne pristadoše na to ustupanje. Rat između njih prešao je brzo lokalne razmere. Za Trogir se toplo zauzeo kralj i naredio odmah da mu se pruži vojnička pomoć. Split, koji je na taj način obeležen kao antikraljevski, pozvao je u pomoć bosanskog bana Ninoslava, koji posle onih borbi sa Mađarima nije mogao važiti kao kraljev prijatelj. Uz bana bio je pozvan i humski knez Andrija. Ninoslav se umešao u te dalmatinske borbe, postao čak knez splitski njihovim izborom i počeo borbe sa Trogirom. Tvrdi, dobro branjeni trogirski grad nije mogao da uzme, nego je samo opustošio njegovu okolinu. Ovo izazva energičnu intervenciju kraljevu. Po njegovoj naredbi, slavonski herceg Dionisije napade Split i nagna ga 12. jula god. 1244. na predaju. U ugovoru o miru bosanski ban i humski vojvoda behu naročito isključeni. Kralj Bela, da kazni Ninoslava, krenu sam na Bosnu, negde u isto vreme kad i herceg Dionisije na Split. O tom njegovom pohodu nemamo bližih podataka, ali izgleda da nije bio krvav. Zna se pouzdano da je oko 20. jula došlo do mira, jer je toga dana kralj potvrdio posede bosanske biskupije u sporazumu sa banom Ninoslavom i njegovom braćom i velikašima. U toj zemlji Bosni, kaže se u kraljevskoj povelji, uzela je maha jeres i malo je ljudi koji su pristalice »prave vere«. Da pomogne verskoj revnosti pravih katolika, kralj je tom prilikom dao bosanskoj crkvi posede u Đakovu i Blezni. Ta kraljeva

125

povelja je dragocen prilog za istorisku geografiju i crkvenu istoriju Bosne i još uvek nije proučena u dovoljnoj meri. Ova tatarska najezda imala je svog odjeka i u Srbiji. Smrt cara Asena i metež stvoren provalom Tatara izazvaše u Raškoj novu promenu na prestolu. Kralj Vladislav, koji beše izgubio svog tasta zaštitnika, pao je isto onako kao i kralj Radoslav posle poraza cara Teodora. Na presto dođe treći sin Stevana Prvovenčanoga, kralj Uroš. Dok je Vladislav prilikom promene na prestolu bio po svoj prilici negde zatvoren, njegova je žena, iz Dubrovnika, pokušavala sve da popravi situaciju svoju i svoga muža, ali joj svi napori ostaše uzaludni. Kasnije je između braće došlo do izmirenja. Vladislav je priznao vrhovnu vlast Uroševu i živeo je, izgleda, u Zeti, vršeći tamo izvesne javne funkcije. Njegova dva lepa lika u Mileševu, rađena očevidno kao portreti, prikazuju Vladislava s izvesnim mekim, gotovo ženskim, crtama, kojima plava kosa i tople velike oči daju još više blagosti i čak izvesne ljupkosti. Obično se uzima da su kraljevi Radoslav i Vladislav dva prilično beznačajna vladara u srpskoj istoriji. Oni, doista, nemaju nikakvog većeg uspeha u svojoj vladavini; i jednog i drugog suviše su pritiskale krupne ličnosti njihovih tastova, da bi sami mogli više doći do izraza. Međutim, sa državnog gledišta Srbije, njihova vladavina znači ipak nešto pozitivno. Zbog njihovih moćnih zaštitnika Srbija je za vreme oba prva sina Stevana Prvovenčanoga ostala pošteđena od susedskih napada i, neugrožena ni od koga, mogla je mirno da se razvija i jača. Period od god. 1217—1242., dakle puna jedna četvrtina veka, znači period pribiranja srpske snage, bez ijednog težeg sukoba sa spoljnim neprijateljima. I unutarnji sukobi oko prestola nisu zemlji doneli većih potresa, niti su, jednom svršeni, pretstavljali opasnost za unutarnji poredak u Srbiji.

VII. ZAPADNJAČKI UTICAJI U SRBIJI.
1. Ličnost kralja Uroša. — 2. Aktivistička politika Mađara na Balkanu. — 3. Sudbina Bosne u sredini XIII veka. — 4. Sukob između Raške i Dubrovačke Republike i pitanje prvenstva između barske i dubrovačke arhiepiskopije. 5. Kralj Uroš u savezu s epirskim gospodarima i Anžujcima. — 6. Kralj Uroš i Mađari. — 7. Lionski sabor. — 8. Poslednje godine Uroševe. — 9. Značaj, privredni i politički, njegove vladavine. Kralj Uroš bio je sin mletačke princeze Ane Dandolove, a oko god. 1245. oženio se Jelenom, rođakom anžujske dinastije, Francuskinjom, čije pravo poreklo još nije utvrđeno. S obe te strane imao je, dakle, dosta potsticaja da svoju opštu orijentaciju skrene s istoka prema zapadu. I epirski i bugarski uticaj behu u Srbiji prilično kompromitovani; trebalo je stoga tražiti nešto novo i drukčije od toga. Latinsko Carstvo u Carigradu opadalo je tako vidno da više nije pretstavljalo gotovo nikakvu opasnost. Nije, onda, nikakvo čudo što je Uroš svoje nove veze počeo da razvija sa pretstavnicima zapadnih država, sa Anžujcima i sa Mađarima. Grci se za ovo vreme behu pribrali i počeli dosta živu aktivnost da obnove svoju vlast u Carigradu. Car Jovan Vatac, iza smrti bugarskoga cara Kalimaia I, god. 1246., beše bez velikih napora osvojio celu istočnu i južnu Maćedoniju, a god. 1253. uspeo je da natera i državu epirskog despota Mihaila da mu prizna vrhovnu vlast i otstupi zapadne maćedonske oblasti sa Velesom i Prilepom i Albaniju sa tvrdom Krojom. Stari spletkar Teodor Anđel bi lišen vlasti i zatvoren u jedan manastir. Grci tako postadoše neposredni

126

susedi Srba, prilično opasni sa tim obnovljenim ofanzivnim duhom. Uroš stoga prvo vreme ne ulazi ni u kakve pokušaje protiv njih, čekajući da se učvrsti u vlasti i pravilno oceni novi odnos snaga. Opustošena Mađarska oporavljala se dosta brzo i već oko sredine XIII veka počinje svoju novu, aktivističku politiku. God. 1246., u vezi sa bugarskim smutnjama posle Kalimanove smrti, kralj Bela upliće se u bugarske poslove i uzima titulu »kralja Bugarske«. Oko god. 1247. obrazovali su Mađari svoj mačvanski banat na području starog Srema ispod Save. Kao njegov upravnik bi postavljen Belin zet, černigovski knez Rostislav Mihailović, koji beše izgubio uporište u svojoj Galiciji. Uz Mačvu, verovatno već tada spojenu sa Beogradom, knez Rostislav dobio je i severoistočni deo Bosne, sa Solima i Usorom, odnosno, otprilike, bivšu tuzlansku oblast. Tada je prvi put stvorena ta nova geografsko-administrativna celina od bogate Posavine, koja je hvatala od Šamca do Beograda, a na jugu ad Usore—Zvornika do Rudnika. U isto vreme Mađari su širili svoju vlast i u Bosni. Kralj Bela je živo radio na papskoj kuriji tokom god. 1246. da se bosanska crkva podvrgne pod vlast kaločke nadbiskupije, »pošto nema nikakve nade da bi se ona zemlja od svoje volje vratila veri«, obećavajući ujedno da će on to, sa svojom crkvom, izvesti silom. Papa je 26. avgusta god. 1247. naredio da se to konačno i učini. (Verovatno s tim u vezi, da naknadi dubrovačkoj arhiepiskopiji oduzetu bosansku crkvu, papa je još 22. marta god. 1247. dodelio dubrovačkoj barsku crkvu.) Uplašen tom merom, osećajući joj pravi politički značaj, ban Ninoslav se obratio papi uveravajući ga da je on dobar katolik, a da se poslužio pomoću »jeretika« samo u borbi protiv neprijatelja. Papa je poverovao i naredio da se obustavi nameravana akcija protiv njega, a uputio je senjskog biskupa i priora splitskih franjevaca da ga obaveste o životu i glasu i verskom držanju banovu. Dva dana posle tog akta, 29. marta god. 1248., pana je svojim pismom senjskom biskupu Filipu dozvolio upotrebu glagolice, koja je »u Slavoniji posebno pismo, za koje klerici one zemlje uveravaju da ga imaju od svetog Jeronima«. Papa je to učinio na molbu revnog biskupa, uviđajući »da je govor podvrgnut stvari, a ne stvar govoru«. Ovo priznanje slovenske službe u senjskoj biskupiji pretstavlja jedan od najlepših datuma u njenoj istoriji. Nema sumnje da je mudri biskup Filip dobro video značaj otpora svojih ljudi, a verovatno i ljudi u Bosni, protiv tuđeg jezika u crkvi i sa njim tuđe vlasti, i u brizi da svet, zbog mržnje na tuđina, ne pređe u tabor bogumila, predlagao je ovu meru kao najbolje sredstvo da se svet ne odbije od crkve. Poslednji pomen bana Ninoslava imamo u jednoj njegovoj povelji Dubrovčanima iz marta god. 1249. Iskoristivši nerede iza smrti banove (oko god. 1250.), 11. novembra god. 1253. pisao je mađarski kralj papi kako ima muke sa jereticima Bosne i Bugarske, »protiv kojih se baš sad borimo sa našom vojskom«. Bosna je ovom prilikom stradala, verovatno dobrim delom i zbog unutarnje nesloge. Njeno područje bi podeljeno u više manjih banata, koje je delio mađarski kralj. Jedino se u užoj Bosni, ali i tu sa mađarskim pristankom, održala stara dinastija, čiji je pretstavnik ban Prijezda, verovatno onaj ranije pominjani Ninoslavljev rođak. Ovoga Prijezdu docniji vladari iz dinastije Kotromanića navode kao svog pravog rodonačelnika. Mi o njemu znamo uglavnom samo to da je bio mađarski vazal, da je imao svojih imanja oko Gornjeg Miholjca, i da je održavao trgovačke veze sa Dubrovnikom. Sem njega, mađarski je vazal postao i humski župan Radoslav, sin kneza Andrije, koji je dotad, kao i svi mu prethodnici, priznavao vrhovnu vlast Raške.

127

* Prve sukobe, koji su vremenom dobili opasan karakter, imao je kralj Uroš sa Dubrovačkom Republikom. Otud je, na početku Uroševe vlade, žena kralja Vladislava spremala neku akciju protiv njega. Kralj to nije zaboravio, mada je uspeo da tu opasnost, uz pomoć samih Dubrovčana, dosta brzo ukloni. Mnogo teže bilo je drugo pitanje, crkveno, koje je uzrujavalo duhove na obe strane. To je bio spor o prvenstvu između barske i dubrovačke arhiepiskopije i o njihovu podvlašćenju izvesnih crkava sa srpskog državnog područja. Uroš je, razumljivo, bio za Bar kao za arhiepiskopiju svoje države. Dubrovnik je, međutim, uspeo da god. 1247. izradi na papskoj kuriji rešenje po kojem se barski kaptol imao pokoriti dubrovačkoj crkvi. Kada su Dubrovčani pokušali da to rešenje sprovedu, naišli su u Baru na neočekivani otpor. Gradski puk i čak neki klirici vikali su dubrovačkim izaslanicima: »Šta se nas tiče papa? Naš je papa gospodin naš kralj Uroš!« Mada je ovakav otpor diktovao, u prvom redu, lokalni patriotizam Barana, ipak je ovaj odgovor vanredno karakterističan dokaz za versku toleranciju kralja Uroša i za činjenicu da su Barani verovali u moć i autoritet države čiji su članovi i u spremnost da svoju volju suprotstave rimskoj. Stvar je neobična utoliko što je Bar bio u većini romanski grad, i što ovakav otpor u dosadanjoj istoriji primorskih opština naše obale ne beleži nijedan drugi grad. Papa Inoćentije IV, obavešten o svemu, podvrgao je svoju odluku reviziji i god. 1248. imenovao je za barskog arhiepiskopa svoga prijatelja i oprobanog crkvenog radnika, Jovana de Plano Karpini. Ovaj crkveni sukob pretvorio se u politički. Već god. 1249. osigurali su Dubrovčani zaštitu bana Ninoslava u slučaju raškog napada i neutralnost humskog kneza Andrije. Kad su Dubrovčani uhvatili i zatvorili barskog nadbiskupa, spor se naglo pogorša. Na papskoj kuriji god. 1252. vodila se prava parnica između obe arhiepiskopije. Te godine pada i prvi napadaj Urošev na Dubrovnik. Doista iznenađuje kod inače obazrivih Dubrovčana upornost u ovom pitanju i jogunasta težnja da njihova crkva dobije prvenstvo u jednoj državi koja to odbija imajući svoju crkvu iste vere i sa davnom tradicijom. Da postignu uspeh, Dubrovčani u leto god. 1253. sklopiše savez sa Bugarima, po kojem su, u slučaju pobede, tražili za sebe slobodu trgovine po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji, izvesno, neveliko, proširenje zemljišta i vrhovno pravo svoje crkve nad katoličkim podanicima Srbije. Iduće godine pridružio se tom savezu i sin kneza Andrije, humski župan Radoslav. Bugari su, u društvu sa Dubrovčanima, napali Srbiju možda već god. 1253., a svakako god. 1254. Prodrli su duboko u Uroševu zemlju, sve do Lima, gde su opljačkali manastir Sv. Petra u Bijelom Polju. Mi danas ne znamo, ko je pomogao Urošu da suzbije Bugare, da li Grci s istoka, koji su ove ugrozili, ili Mađari sa severa, ili je to uspeo da izvrši on sam. Ja lično pomišljam na Mađare, i sve mi se čini da je cena te pomoći bilo priznavanje vrhovne vlasti Mađara u Srbiji, za koje imamo nesumnjivu činjenicu god. 1260., kad su raški pomoćni odredi, zajedno sa bosanskim, učestvovali u mađarskoj vojsci koja se borila protiv Čeha. Posle bugarskog povlačenja Dubrovačka Republika imala je sama da izdrži udar raške vojske. Ona je pre veće katastrofe zamolila za mir i sklopila ga 23. avgusta god. 1254. Kao izazivači morali su da plate ratnu štetu, a sasvim je prirodno da je i pitanje dubrovačkog prvenstva crkve, posle ovog poraza, moralo biti konačno napušteno. Dubrovačkom savezniku, humskom županu Radoslavu, gubi se posle ovog svaki trag; biće da ga je Uroš, kao pobednik, sklonio sa vlasti. Ovo je jedini rat u našoj prošlosti gde su versko-crkvena pitanja dala jedan od glavnih motiva za sukob ovakvih razmera; i to versko-crkveno pitanje ne državne vere

128

pravoslavne, kojoj je pripadao kralj, nego vere katoličke. To je najbolji dokaz kolika je važnost u Uroševo vreme pridavana katoličkom elementu i katoličkoj crkvi u raškoj državi, sa tačnim razumevanjem osnovnog državnog pitanja: da upravu nad jednom crkvom koja nije državna ali koju država priznaje treba dati odgovornim licima vlastitog područja. Katolički elemenat raške države imao je naročitog pomagača u kraljici Jeleni, Uroševoj ženi, koja je obnavljala i pomagala katoličke manastire u zetskom primorju i svakako uticala i na versku toleranciju svoga muža. I u njenoj pravoslavnoj zadužbini, manastiru Gracu, stručnjaci su u arhitekturi konstatovali nesumnjive zapadnjačke uticaje, ističući gotske arhivolte i primorske kapitele. Ovi uticaji došli su najverovatnije od zapadnjačkih majstora, sa kojima je kraljica bila u vezi, i čija je dela želela da ima i u svojoj državi. Duh svoje zapadnjačke otadžbine ona je svakako unosila i u novu domovinu, i kako je imala dug vek i znatan uticaj u državi, ona je mnogo učinila za civilizaciju Srba u vezi sa zapadom. To je postizavala delom neposredno, a delom posredno, preko žena, za koje je u Brnjacima ustanovila jednu vrstu domaćičke škole, prve koja se kod nas uopšte pominje. Glavne političke veze kralja Uroša bile su sa zapadnjacima. God. 1258. nikejski Grci su konačno potisli Bugare iz Maćedonije i postali neposredni susedi Srba. Njihove uspehe, koji su mogli ubrzo da postanu opasni po sve susede, reši da ograniči epirski despot Mihailo, čiji se interesi, po tradiciji, iz surevnjivosti, nisu poklapali sa onima njegovih istočnih saplemenika. Savez koji je obrazovan njegovom inicijativom nije imao samo antinikejski, nego čak donekle i antigrčki karakter; u nj su ušli njegovi zetovi: gospodar Ahaje, Viljem Vilarduen, i sicilski kralj Manfred, koji je kao miraz dobio Krf i Albaniju, sa Dračem, Valonom i Beratom. Tom savezu pridružio se i kralj Uroš. Pod pritiskom ovih saveznika Grci su morali da se povlače iz Albanije, kud su bili nadrli, daleko na zapad; glavni zapovednik njihove vojske, čuveni istoričar ovog vremena Đorđe Akropolit, zadržao se tek u Prilepu. Srpska vojska, koja je sa svoje strane sudelovala u potiskivanju Grka, prodrla je ovog puta daleko na jug, preko Kičeva, sve do Prilepa, osvojivši u isto vreme i krajeve na severu, sa Skopljem zajedno. Akropolit, koji kori Srbe zbog nezahvalnosti, prebacujući im da su lakomi na dobit i da ne drže ugovore, pripisuje srpsku pobedu pred Prilepom nesposobnosti grčkog vojskovođe Ksileasa. Saveznici zapretiše i samom Solunu. Ali, u to kritično vreme po Grke, javi se kao spasilac njihov novi vladar Mihailo Paleolog, koji je 1. januara god. 1259. zamenio umno poremećenog Teodora II Laskara. Mihailo je bio popularan vojskovođ, hrabar i preduzimljiv, samo ne uvek dovoljno državnički mudar. On je odmah spremio kontraofanzivu protiv saveznika, hoteći da brani Solun po svaku cenu. I imao je uspeha. Pobedivši Epirce i Franke kod Kostura, grčka vojska brzo povrati izgubljenu Maćedoniju. »Takvi su stanovnici tih zapadnih oblasti (piše pomenuti Akropolit) da se lako podvrgavaju svima gospodarima«. Posle savezničkog poraza na jugu ni Srbi se nisu mogli održati ne samo u južnim oblastima nego ni u Skoplju. Nikejski Grci bili su dobro vođeni i imali su izvesnog poleta; ovim uspesima u Maćedoniji sledovao je i krupni uspeh na istoku, koji je dinastiji Paleologa digao prestiž i osigurao vlast na duže vreme. Jednim noćnim prepadom, 25. jula god. 1261., postali su Nikejci gospodari Carigrada. Latinsko Carstvo bilo je srušeno i vaspostavljena je Vizantiska Carevina, ako ne više sa starom moći, a ono svakako sa starim pretenzijama.

129

Za kralja Uroša ispale su najnesrećnije njegove veze sa Mađarima. Jedno vreme on je tačno ispunjavao svoje kletveničke dužnosti. Njegov stariji sin Dragutin oženio se Katarinom, kćerju mađarskog princa i docnijeg kralja Stevana, te je prijateljske odnose još jače utvrdio. Kada se ženio herceg Bela, brat kralja Stevana V, god. 1264., učestvovao je u svatovima kod Beča i »kralj Srbije«, možda sam Uroš lično. Ali, Uroš nije bio stvarni prijatelj Mađara. Čim su u Mađarskoj nastale borbe između oca i sina, kralja Bele i Stevana, koje će se završiti Belinim porazom, i kad se činilo da će Mađarska osetno oslabiti zbog tih borbi, Uroš se odmetnuo od Mađara, čak je počeo i borbu protiv njih, i tražio je naslona kod Grka. Zašto je baš prišao Grcima nije bilo teško razumeti. Njihova ofanziva god. 1259. i osvajanje Carigrada učinili su na Uroša jak utisak, i njemu se činilo opasnije ići protiv njih, nego biti sa njima. Na Uroša je, pri odluci da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti, delovalo, možda, i to što su se god. 1266. protiv Mađara bili digli i Bugari, koji su tom prilikom loše prošli. Od ranijeg saveza epirsko-franačkog nije se više bilo čemu nadati. Kralj Manfred beše god. 1266. izgubio glavu i državu; Vilarduen je stradao kod Kostura, dopavši u grčko ropstvo, i izgubio je potrebni ugled; despot Mihailo jedva se sam držao. Sa druge strane, car Mihailo Paleolog polagao je na to da pridobije Uroša i Srbe. Činio je to ponajviše stoga što je čuo za pobednika sicilskoga kralja, Karla Anžujskoga, brata francuskog kralja Luja IX, da se ozbiljno sprema na jedno balkansko ratno preduzeće. U maju god. 1267. sklopio je doista Karlo ugovor sa proteranim poslednjim latinskim carem Balduinom II da se obnovi Latinsko Carstvo. Akcija se imala voditi sa najbliže baze, iz južne Italije, preko Albanije, kao što su to nekad, u XI veku, pokušali i Normani. Stoga je još iste godine Karlo uzeo Krf. Preduzeće je izgledalo lako moguće, naročito s obzirom na slabost tadanje vizantiske flote. Radi toga Grcima nije bilo svejedno kako će se ovog puta držati Srbi. Pregovori između njih i Srba bili su na dobrom putu; čak se smatrala kao polusvršena stvar ženidba Uroševog mlađeg sina Milutina sa ćerkom cara Mihaila, koja je imala da obezbedi presto Milutinu i bude kao garantija vizantiskom dvoru da će Srbi ostati na njegovoj strani. Ali, sve to poremeti Urošev poraz u Mačvi, god. 1268., gde ga Mađari, zarobljena, prisiliše da se vrati na staru liniju u odnosu prema njima. Posle smrti epirskog despota Mihaila († god. 1271.) Karlo Anžujski počeo je aktivniji rad u Albaniji. God. 1272. njegove su čete zauzele srednju Albaniju od Drača i Valone do iza Kroje i Berata. Tada je stvorena albanska država, regnum Albaniae, kojom je upravljao jedan anžujski kapetan-maršal sa sedištem u Draču. U savezne pregovore sa Karlom ulaze još iste godine Bugari, a u maju god. 1273. na kraljev dvor u Fođi dolaze srpski i bugarski poslanici. Kraljica Jelena je rođaka Karlova, a kralj Uroš naziva se »odličnim prijateljem«. U taj savez ulazi i gospodar Tesalije, Mihailov sin Jovan, čiju kćer, u zalog prijateljstva, uzima kraljević Milutin kao svoju prvu ženu. Car Mihailo je svojom nespretnom državnom i crkvenom politikom doprineo mnogo da ovaj savez protiv njega dobije naročitu oštrinu. U težnji da oslabi zapadnjačku akciju protiv sebe, odnosno da osujeti obnovu Latinskog Carstva, on je ponudio papi pregovore o uniji između zapadne i istočne crkve. Radi toga bi sazvan crkveni sabor u Lionu god. 1274. U svojim predlozima carevi ljudi su izneli i taj: da se srpska i bugarska samostalna crkva, kao nekanonski osnovane, ukinu i podvrgnu ohridskoj arhiepiskopiji. Careva crkvena politika u zemlji, gde je pola veka razvijana latinofobija u najvećoj meri i usmeno i pismeno i gde su još bili sveži tragovi latinske »bogomrske« vlasti u Carigradu, u Svetoj Gori, i po drugim grčkim mestima, nije bila nimalo popularna, i carev predlog,

130

koji stvarno nije bio izvodljiv bez pristanka Srba i Bugara, a koji je on podneo samo da ublaži opoziciju grčkog ortodoksnog sveštenstva, ostao je bez utiska na Grke. Srbe i Bugare mogao je, međutim, takvim predlogom samo razdražiti. Videći da mu lionski kongres ne može otkloniti opasnost koje se plašio, car Mihailo se rešio na borbu u Albaniji, da potisne Franke sa balkanskog područja. Pripreme i manje borbe počele su već krajem god. 1274., da se nastave i tokom god. 1275./6. Grci su u tim borbama uspeli da potisnu anžujske čete iz unutrašnjosti i da ih sateraju do obale, gde su se održavale zahvaljujući uglavnom saradnji flote. Srpsko učestvovanje u tim borbama ne spominje se. Kralj Uroš se, mesto toga, upleo u novi rat sa Dubrovnikom. Tom gradu on nije bio prijatelj celog veka; neprijateljstva iz prvih godina pretvorila su se u trajnu mržnju. Tu njegovu zlu volju nisu odobravala sva lica njegove okoline; kraljica Jelena bila je čak voljna, i pisala je o tom u Dubrovnik, da će ih obavestiti »ako ushtedne kralj poslati vojsku na Dubrovnik, ili gusu, ili štogod pakostiti Dubrovniku«. Zašto je došlo do novog rata god. 1275. nije poznato, bar ne pouzdano. Sam kralj Uroš lično je doveo vojsku pod Dubrovnik, ali je bio suzbijen smelim ispadom gradskih četa pod vođstvom kneza Petra Ćepola. Dubrovčani su, međutim, nastradali pri pljačkanju srpskih obala; jedan njihov odred, pri iskrcavanju, zapao je u zasedu i bio delom zarobljen, a delom uništen. Mir je postignut posredovanjem Mlečana bez koristi i po jednu i po drugu stranu. Naskoro posle toga srušen je kralj Uroš sa vlasti. Kao nedavno u Mađarskoj, došlo je i u Srbiji do borbe između oca i sina. Arhiepiskop Danilo kazuje da je uzrok toj borbi bio što Uroš nije hteo da odvoji jedan deo zemalja sinu Dragutinu, kako je to bio obećao verovatno još god. 1268. Biće, po svoj prilici, i još neki neposredniji povod za tu borbu, koji nam nije poznat. Sa mađarskom pomoću Dragutin se digao na oca i pobedio ga, u jesen god. 1276., na gatačkom polju, na granici Huma i Travunije. Kralj Uroš se potom povukao negde u Zahumlje, pokaluđerio se i postao monah Simon. Umro je god. 1280., a sahranjen je u svojoj zadužbini, Sopoćanima, »Raškoj na izvoru«, u veoma živopisnom i skrovitom kraju. * Kralj Uroš zvan je izvesno vreme kod nas Velikim. Velik, ustvari, on nije bio nikad; njegovim podvizima u spoljašnjoj politici pre se može dati svaki drugi nego taj epitet. Ali, prema svojoj braći Radoslavu i Vladislavu on doista pretstavlja vidan napredak. Mada je on dugo vremena bio pod uticajem mađarske vrhovne vlasti, kao Radoslav pod epirskom, a Vladislav pod bugarskom, on je ipak imao više lične inicijative i pokazivao jasne težnje da se toga uticaja oslobodi. On pravi političke kombinacije i nije čovek jedne linije. Ovo se, naravno, ne može računati kao neka zasluga, ali je svakako znak šireg političkog interesa. U Srbiji on proširuje njene kulturne veze i vidike. Pored ranijih istočnjačkih uticaja, grčkog i bugarskog, dolaze sa njim u većoj meri i zapadni. Njegova tolerantna politika prema katolicima učvršćuje srpsku vlast u Primorju i stiče joj novih prijatelja. Naročito je bila od koristi po Srbiju Uroševa odluka da počne sa iskorišćavanjem rudnog bogatstva zemlje. Za vreme tatarske najezde jedan deo saskih rudara iz Erdelja spasavao se, verovatno, na srpsko zemljište i dao ideju da se sa tim poslom počne i kod nas. Kapital su dali ponajviše Mlečani, preko svojih poslovnih prijatelja u Kotoru i Dubrovniku ili neposredno; oni su, spočetka, imali i glavne koristi od toga posla. Prvi od otvorenih rudnika beše Brskovo na Tari. U tom mestu početo je i kovanje srpskog srebrnog novca, potpuno po ugledu na mletačke matapane; od njih je uzet i oblik, i

131

veličina, i težina, pa čak i izgled slova, koja su i kod nas ostala latinska. Mletački srebrni novac gospodario je u istočnom delu Sredozemnog Mora i Srbi su stoga svoju valutu udesili prema njemu, kao u XIX veku dinar prema franku. Mlečani su se brzo stali buniti protiv konkurencije srpskog novca i od god. 1282. upotrebljavali su veoma oštre mere da ga suzbiju. Oni su oglašavali da je srpski novac neka vrsta falsifikata njihovog i uništavali su ga u prometu na svom području. Njihovi protesti dopirali su daleko; na osnovu njih Dante je osudio »raškoga kralja« u svojoj Božanstvenoj Komediji. Razvijanjem rudarstva, koje je brzo uzelo velike razmere, razvio se i trgovački promet, i Srbija je, već krajem XIII veka, ekonomski osnažena, mogla da pojača i svoj politički položaj i značaj.

VIII. DOLAZAK HABZBURGA U AUSTRIJU.
1. Širenje vlasti češkog kralja Pšemisla Otokara II preko alpiskih područja, prema moru. — 2. Rudolf Habzburški i značaj njegove pobede. Područje na kojem su stanovali Slovenci odavno se razbilo na nekoliko teritorijalnih jedinica, kojima su bili na čelu, sem oglejskog patrijarha, uglavnom razni nemački grofovi. Stoga je slovenačkom narodu grof pretstavljao najviši pojam vlasti i gospodstva. Dok naše narodne priče govore o nekim davnim carevima (»bio jedan car«), dotle slovenačke počinju i pričaju gotovo redovno samo o grofovima. Krajem XII veka, dobivši pod svoju vlast Štajersku Marku sa slovenačkim oblastima do ispod Maribora, gospodari Istočne Marke, vojvode Babenberzi, znatno utiču na političku sudbinu tih krajeva. Oni su težili da dobiju i područje Kranjske, naročito posle smrti grofa Henrika Andeks-Meranskog, poslednjeg gospodara toga kraja iz ove dotle srećne porodice (god. 1228.). Za tom oblašću težili su i koruški gospodari iz porodice Španhajma. Ali, smrt je u tim porodicama sredinom XIII veka kvarila sve račune. God. 1246. izumro je sa Fridrihom II rod Babenberga, a god. 1269. umro je bez dece i njegov prijemnik, Ulrih III Španhajm, koji beše sjedinio Korušku i Kranjsku. Ovo izumiranje alpiskih grofova i opadanje vlasti i ugleda oglejskog patrijarha, pod čijom je posrednom i neposrednom vlašću bilo područje furlansko, kranjsko (kojim su upravljali grofovi Andeks-Meranski) i jedan deo istarskog, iskoristio je uglavnom češki kralj Pšemisl Otokar II, pomagan unekoliko od pape. On je još kao princ god. 1251. dobio Istočnu Marku, a kad je posle dve godine postao češki kralj trudio se da svoju vlast proširi još više. U svojim težnjama sukobio se sa Mađarima, koji su isto tako hteli da iskoriste nasledne nezgode u alpiskim oblastima. Kralj Otokar je prvih godina imao gotovo nenadane uspehe; suzbio je Mađare, nagnao ih na otstupanje, a svoje zastave proneo je blizu do obala Jadranskoga Mora. On je god. 1260. Dobio Štajersku; Korušku i Kranjsku je nasledio po ugovoru iza Ulriha III, a potom je postao kapetan Furlanske. Kao pobednik prošao je Otokar kroz Ljubljanu, koja je, ma i za kratko vreme, pokušavala da mu se odupre. Otokar beše pregao da svoj uticaj protegne i na Mađarsku; unutarnje borbe u toj zemlji posle smrti kralja Stevana V († god. 1272.) kao da su mu naročito išle na ruku. Širenje vlasti češkoga kralja kroz alpiske oblasti, u kojima su živeli Sloveni, nije imalo nekih nacionalnih tendencija; ono je došlo čisto iz političke potrebe i iz težnje da se, u pogodnoj prilici, proširi lični posed i uticaj i omoguće sigurniji izgledi za nove i

132

veće ambicije. Ali, da je ta vlast Otokarova duže potrajala, mogla je biti od znatne koristi za budućnost Slovena. Slovenska naselja u alpiskim zemljama i u dolini Dunava došla bi pod vlašću češkog vladara, ma on i ne vodio »češku« politiku, u neposredniju vezu sa Česima i Slovacima; odnosno njihove veze, ukoliko su već postojale, vremenom bi dobile više neposrednosti, jer im se ne bi pravile namerne smetnje i protiv njih se jačali drugi elementi. To bi svakako dovelo do etničkog jačanja Slovena na tom području. Nu, iznenada se pojavio opasan protivnik češkom kralju u licu Rudolfa Habzburškog. Na državnom saboru, 1. oktobra god. 1273., bi za nemačkog kralja izabran ovaj energični i mudri plemić, čije poreklo beše u Švajcarskoj, a koji je u taj mah imao pod sobom čitavu levu obalu Rajne od Vogeza do Bodenskog Jezera. Otokar II nije priznao Rudolfov izbor i uzeo je odmah prema njemu neprijateljski stav. God. 1276. došlo je najzad i do rata između njih. Rudolf je imao na svojoj strani jedan deo crkvenih lica, naročito salcburškog nadbiskupa i njegovo sveštenstvo, i najveći deo nemačkoga plemstva. Otokar je bio suzbijen. Već u bečkom primirju od te godine on je izgubio alpiske zemlje i morao priznati vrhovnu vlast Habzburga. Posle dve godine došlo je do nove i odlučne borbe. Udruženi Nemci i Mađari napali su češkoga kralja, koji je kod Dirnkruta, 26. avgusta god. 1278., bio poražen, uhvaćen i ubijen. Njegovo delo propade sa njim zajedno; od velike Otokarove države osta jedva poluslobodna Češka. Njegove alpiske oblasti, Austriju i Štajersku, dao je Rudolf god. 1282. svojim sinovima, odnosno god. 1283. svom starijem sinu Albrehtu, a od Beča napravio je prestonicu svoje nove oblasti. Korušku je dobio god. 1286. Rudolfov saveznik grof Majnhard tirolsko-gorički zajedno sa titulom hercega, dok mu je, tek posle dužih pregovora, ustupljena Kranjska, i to kao privremen zalog. Inače je i ta oblast imala pripasti kraljevim sinovima. Majnhardov brat, Albreht, dobio je, kao i brat mu Kranjsku, na privremeni posed takozvanu »Vindišku (t. j. Slovenačku) Marku« (Dolenjsku) sa Metlikom. Dolaskom Habzburga u alpisko područje i ustupanjem Kranjske i Koruške tirolskogoričkim grofovima pojačan je uticaj nemačkog elementa. Kao što je Samovu državu, koja je na skoro ovom istom području spajala Čehoslovake sa Jugoslovenima, ranije razbilo franačko prodiranje prema istoku, tako se dogodilo i sada. Habzburzi su bili nemačka porodica i u ove oblasti došli su kao nosioci nemačke vlasti i pobednici nad jednom slovenskom državom. Nemački uticaj postojao je ovde, istina, i ranije; ali, sada je osetno pojačan. To je došlo, najpre, nešto usled toga što Habzburzi zadržavaju vlast u svojoj porodici i što tako svojoj politici daju više jedinstva nego raniji lokalni gospodari, gde je svaki gledao prvenstveno svoj interes. To zadržavanje vlasti u jednoj ili dve porodice vodilo je uvek izvesnoj centralizaciji, koja, prirodno, pazi manje na lokalne obzire i tradicije. Habzburzi su došli u ove krajeve kao nova porodica, iz prilične daljine, iz starih nemačkih oblasti; oni su pretstavljali nov priliv snaga i krenuli sobom lično izvesno pomeranje nemstva prema istoku. Čak se domaće nemačko plemstvo, koje se Rudolfovu sinu Albrehtu nije činilo dovoljno pouzdano, tužilo na dovođenje »stranaca«, odnosno Nemaca iz dinastiji odanijih porodica i krajeva. Ali, najvažniji momenat za jačanje tog uticaja svakako je činjenica da su Habzburzi kao nemački kraljevi u isti mah i gospodari ovog područja. Austrija se otad smatra kao glavni bedem germanstva prema srednjoj Evropi. Sloveni u njoj pretstavljaju samo elemenat podanika, bez svoga plemstva i svojih većih vlasti i bez ikakvog političkog uticaja. Čak i za vreme pokreta i težnja pojedinih plemića da što više dođu do svojih prava na račun kraljeve vlasti, oni se ne

133

ističu ničim, mada je bilo prilika kad je držanje širih krugova moglo za lokalne gospodare biti od presudnijeg značaja. Vlast Habzburga u Austriji trajala je eve do god. 1918. neprekidno. Nijedna druga dinastija, ni domaća ni tuđa, nije toliko vladala nad ma kojim delom Jugoslovena, koliko je ova nad zapadnim plemenima našeg naroda. Istorija Slovenaca otada je potpuno u okviru Austrije. Već osnivalac dinastije, Rudolf Habzburški, razumevao je da razvija moć svoje porodice, dajući svojim sinovima, kao državna lena, čitave oblasti, da tako pojača svoja sredstva i moć, i da, u isti mah, i njima da mogućnosti da uđu u državne poslove. On je od god. 1277.—9. dobio za njih i gotovo sve posede salcburške nadbiskupije i biskupija pasavske, regensburpže, frizinške i bamberške, koje su one dale kao leno hercezima Austrije, Štajerske, Koruške i Kranjske. »Habsburzi tim dobiše (kazuje A. Huber u svojoj Istoriji Austrije) u jugoistočnim kneževinama tako prostrane posede da se drugi koji herceg gotovo ne bi mogao ni održati.«

IX. SRBIJA I BOSNA.
1. Meteži u Ugarskoj i Hrvatskoj. — 2. Kralj Dragutin i njegov savez s Anžujcima. — 3. Podela zemalja između Dragutina i Milutina. Neredi u Ugarskoj iza smrti kraljeva Bele i Stevana imali su za posledicu slabljenje autoriteta centralne vlasti i jačanje sebičnih ćudi i prohteva pojedinih velikaša, plemena i oblasti. U Dalmaciji ponovo uzimaju maha gusarenja Neretljana. Na čelu pljačkaša su Omišani, ban Stanoje i Saracen, koji imaju svoju družinu. God. 1273. oni su opljačkali kefalonskog biskupa Henrika i ugrozili čitav promet u srednjem delu Jadrana. Ne nadajući se pomoći od Mađarske, čija flota, uostalom, nije značila gotovo ništa, dalmatinski gradovi traže veza i saveza na drugoj strani, a posebno na napuljskom dvoru. 20. juna god. 1274. sklopili su Splićani savez sa kraljem Karlom Napuljskim protiv ozloglašenih gusarskih Omišana, kojem se naskoro pridružio i Šibenik. U strahu da ne budu savladani, ako ostanu potpuno osamljeni, Omišani su se stavili pod zaštitu Mlečana. Iz tih lokalnih veza i sukoba, u kojima se odmah naziru stara suparništva većih, razvili su se događaji krupnih razmera. Rat između Splićana i Omišana, koji je počeo, izgleda, u jesen god. 1274. i produžio se još i god. 1275./6., nije mogao potpuno da se lokalizuje. Uz Omišane pristali su stari neprijatelji Splićapa, Trogirani, pomažući ih posredno. Kao neprijatelji splitskog saveznika kralja Karla, Omišani su pomagali njegove grčke protivnike u Albaniji. Zauzet tamo, Karlo nije mogao da razvije veću snagu protiv Omigaana; a bez pomoći napuljske flote Split, opet, nije mogao postići ništa prema ovim gusarima, koji su bili nadmoćniji na moru. Ovaj savez sa dalmatinskim gradovima, kao i prilike u Mađarskoj, izazvaše na napuljskome dvoru življi interes za jadranska pitanja, a sa tim u vezi pojačao im se interes i za dalmatinsko zaleđe. U Ugarskoj je u to vreme vladala potpuna pometnja. Jelisaveta Kumanka, majka maloletnoga kralja Ladislava IV, koji će se posle razviti u besno i pusto momče, kao regentkinja dala je suviše maha svom kumanskom plemenu. Pod uticajem majke i Kumana, mladi kralj dođe u sukob sa dobrim delom svog mađarskog plemstva, sa klirom i pretstavnicima papske kurije, i stoga čak dopade, jedno vreme, i tamnice. U drugom delu svoje vlade, od god. 1282., kralj je opet, sad u suprotnom pravcu, došao u sukob sa Kumanima i njih pobedio uz pomoć austriskoga

134

hercega Albrehta, sina Rudolfa Habzburškoga. Plemstvo i hrvatsko i mađarsko, kao većina feudalaca Srednjega veka, sebično i vođeno samo težnjom da razvije svoj posed i moć, nema mnogo skrupula i iskorišćava u tim metežima svaku priliku da sebe obezbedi i, ukoliko može, podigne. »Od god. 1273. do Karla Roberta (veli u jednoj svojoj raspravi L. Taloci) morali bismo odista sastaviti statistiku o tome u kojoj je porodici ko, koliko puta i kome potčinio takozvane zemaljske interese«. Moćni Gisinzi, plemići na zapadnoj granici Mađarske, dva tri puta su se dizali protiv kralja i mirili se sa njim; on ih je zadobijao častima i titulama (dvojica od njih, Henrik i Ivan. postali su slavonski banovi), da ih izgubi pri prvom obrtu; a ukrotio ih je tek herceg Albreht. Vodički knezovi Babonići, koji drže sa Mlečanima, vode borbe sa pretstavnicima mađarske vlasti i vojuju, uglavnom, po Slavoniji. 1 od. 1277. Babonići uzimaju toliko maha da je kralj morao protiv njih tražiti pomoć iz Napulja, odakle dobija 12 lađa i nešto najamnika. U tim borbama na strani Babonića učestvuje i ugledno pleme Frankopana. Kad je 10. jula god. 1290. poginuo kralj Ladislav, nemajući potomaka, nasta u zemlji još veći haos. Poslednji potomak Arpada, Andrija III, unuk Andrije II, jedno vreme nosilac titule slavonskog vojvode, bio je rođen od jedne mletačke patricijke, odgojen u Mlecima i stoga smatran kao Mlečanin. Po Ladislavljevoj pogibiji dođe on za mađarskoga kralja, pomagan od Mletačke Republike, ali osporen sa više drugih strana. Protiv njega diže se herceg Albreht, kome je otac Rudolf Habzburški, po nekom ranijem mađarskom poluobećanju, dao Ugarsku kao leno, ne pokušavajući, međutim, da ga u nj i vojnički uvede. Mnogo ozbiljnije postadoše pretenzije napuljskoga dvora, koji beše u srodničkim vezama sa poslednjim kraljem. Žena Ladislavljeva bila je kći Karla I Napuljskog; a Marija, sestra Ladislavljeva, beše udana za Karla II. Marija se smatrala kao naslednica iza brata, pa je svoje pravo prenela god. 1292. na sina, koji se van Ugarske krunisao za njenog kralja. Teško je bilo opredeliti se na čiju će stranu ko prići. Plemstvo Hrvatske, Slavonije i Dalmacije beše podeljeno u više stranaka i često u krvavoj zavadi. Jedni se drže Nemaca, drugi Čeha, treći Mletaka, četvrti Anžujaca. Od svih domaćih velikaša i plemena toga vremena najviše se ističu Šubići. To pleme je pred kraj XIII veka toliko moćno da njegovo prijateljstvo traže svi susedi; pri popunjavanju upražnjenog mađarskog prestola ono igra jednu od najpresudnijih uloga. Vladavinom Ladislava IV Mađarska je izgubila gotovo sav uticaj koji beše stekla za vlade Bele IV. Duge i krvave krize u zemlji, jagma velikaša oko vlasti i poseda, i raspusnost kraljeva, oslabili su snagu države i njen ugled; presudna uloga Mađarske u Srbiji i Bu1arskoj poče stalno da pada. Održala se jedino u Bosni, razbijenoj u više teritorijalnih i upravnih jedinica. Mesto mađarske prevlasti, u severnom delu Balkana izbija sve više, od kraja XIII veka, snaga srpske države, koja u prvoj polovini XIV veka dobija zamah velikog stila. Naslednik kralja Uroša, njegov stariji sin Dragutin, mađarski zet, koji je došao do prestola sa mađarskom pomoću i kao njihov kandidat, ostao je gotovo čitava života, pored svih ovih kriza u Mađarskoj, uglavnom njihov prijatelj. Lojalan je ostao dugo i prema Anžujcima, sa kojima je po ženi, a i po majci, bio u srodničkim vezama. Dragutin, uopšte, vodi politiku tako da ni sa jednom od zapadnjačkih država, koje su imale svojih interesa na Balkanu, ne dolazi u sukob; čak se ni mali naš Dubrovnik nije imao razloga tužiti na nj. Obeležen tako, Dragutin je svoju agresivnu politiku mogao uputiti samo u jednom pravcu, odnosno samo protiv Vizantije, onako kako su to činili i predlagali

135

njegovi anžujski prijatelji i saveznici. Njihovom antivizantiskom savezu prišao je i novi bugarski car kumanskog porekla, Đorđe Terterije (od god. 1280.). Koalicija stvorena protiv Vizantije, kojoj je kao ishodišna baza na Balkanu služila Albanija pod anžujskom vlašću, imala je više sreće u opštim diplomatskim pripremama nego u ratničkoj akciji. Anžujci su se uzdali u saradnju drugih više nego u vlastita sredstva, a čitav su posao vodili bez dovoljno poznavanja balkanskih ljudi. U Albaniji oni nisu razumeli da tamošnje plemstvo dobiju na svoju stranu; u toj zemlji, na očigled jednog dela nezadovoljnih domaćih plemenskih prvaka, trebali su da organizuju celu ekspediciju. Da tu nije bilo vojničke sigurnosti ne treba, mislimo, naročito isticati. Stoga se god. 1279. moralo pribegavati prisilnim merama i zatvarati i prebacivati u Italiju neke albanske glavare. Vizantiska kontraofanziva, preduzeta u proleće god. 1281. sa jakim četama, potisla je Karlovu vojsku iz sve središne Albanije. Srbi nisu ratovali zajedno sa anžujskom vojskom, nego prema svojim interesima i u pravcu svojih pretenzija; najpre niz Kosovo, istočno od Lipljana, gde beše granica, a posle, kad im se pridružio grčki odmetnik Kotanica, i duboko u Maćedoniju. Međutim, grčki uspesi naterali su i Srbe na povlačenje. Kralj Karlo, videći neuspeh svojih četa, uspeo je da u savez uvuče još i Mletačku Republiku. Grčki car, zabrinut jačanjem te moćne koalicije, preduzeo je i sam slične mere. Protiv Bugara i Srba pozvao je u savez Tatare hana Nogaja iz današnje Rumunije, a u Italiji je, svojom moralnom potporom, izazvao strahovito Sicilijansko veče sa pokoljem Francuza, 31. marta god. 1282., i jak ustanak protiv njihove vlasti. Zauzet tim nenadanim domaćim zlom, kralj Karlo nije mogao da nastavi svoju balkansku politiku sa potrebnom aktivnošću. Neuspeh toga preduzeća, i onda to što je, negde početkom god. 1282., jašući, pod gradom Jelečem, pao sa konja i slomio nogu, uticalo je na kralja Dragutina da se odrekne prestola. U našim monaškim krugovima pričalo se da je kralj u tom padu video neku kaznu Proviđenja za svoj postupak prema ocu, i da ga je to nagnalo na odluku; drugi, strani pisci, kazuju da je Dragutin ustupio presto samo privremeno, dok se pridigne od bolesti. Prva verzija, koja je ušla u sve naše udžbenike i koja se često ponavlja kao utvrđena činjenica, mogla bi se primiti, da se Dragutin doista i za uvek odrekao vlasti. Međutim, mi znamo, da to Dragutin nije učinio, nego da je zadržao upravu nad zapadnim delovima srpske države, od Rudnika do Trebinja i Konavlja, da je posle primio pod svoju vlast i druge krajeve i da je pokušavao potisnuti sa prestola svoga mlađega brata Milutina, kome je u Deževu god. 1282. ustupio presto. To sve daje povoda mišljenju da je Dragutinova ostavka možda donekle iznuđena, u depresiji bolesti, i da je Deževski ugovor došao da to iznuđavanje donekle legalizuje s izgledima na presto i učešće u vlasti Dragutinovim sinovima. Možda je srpskoj vlasteli bio pred očima primer između braće Uroša i Vladislava, kad je ovaj drugi, iz posebnih razloga potisnut sa vlasti, posle opet živeo uz brata kao neka vrsta sporednog vladara. Dragutinovi prijatelji tvrdili su da je on svoje otstupanje sa vlasti uvek smatrao kao privremeno. Kad je prezdravio, u drugoj polovini god. 1284., Dragutin je dobio od svoga šuraka kralja Ladislava Mačvu sa Beogradom, koju je dotle držala kraljeva majka Jelisaveta, i uza nju Srem i severoistočne delove Bosne, t. j. kraj Soli i Usore. Po tim svojim novim oblastima Dragutin dobija ime »sremskog« kralja. Mačva sa Beogradom, u kojem Dragutin ima svoju glavnu prestonicu (sporedna je bila u mestu Debrecu), dolazi tad prvi put pod srpsku vlast. Srpskog elementa bilo je tu mnogo i ranije, — u toj oblasti pravoslavlje je imalo čvrstog korena, — ali, sad pod srpskom upravom, on se osetno jača i širi. U jednom latinskom spisu iz

136

god. 1308. Dragutinove se oblasti zovu ukupnim imenom Srbija, »Seruia«, dok se Milutinov deo zove starim imenom Raška. Trebinjski deo svojih ranijih oblasti, pošto je dobio severne krajeve, ustupio je Dragutin majci, kraljici Jeleni, a Hum je poseo brat mu Milutin. Važno je utvrditi kako sve vipe sa širenjem srpske države jača i širi se srpsko ime. U doba Konstantina Porfirogenita Srbijom se nazivala oblast čije su granice dopirale na zapadu do Livna i Cetine, a u koju se računala i cela Bosna. Taj širi pojam Srbije (Σερβλία), koja je nazvana tako po svom glavnom plemenu, održao se veoma dugo. U Dukljaninovoj hronici, gl. IX; »Surbia« se deli na Rašku i Bosnu. U srpskim spomenicima ime Srbija, Srьbiя, javlja se prvi put tek u prvoj polovini XIII veka, u Službi prenosa tela sv. Save iz Trnova u Mileševo, napisanoj sigurno bar god. 1237. U zvaničnoj tituli srpskih vladara da se lepo videti koje su zemlje u službenoj kancelariji smatrane kao od iskoni srpske, a koje su im, mada sa srpskim stanovništvom, postepeno pridruživane. U Žičkoj povelji kralja Stevana Prvovenčanoga on se naziva »venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumije«. Međutim, njegov sin, kralj Radoslav, ima titulu: »kralj svih raških zemalja i travunskih«, a kralj Vladislav: »kralj svih raških zemalja i Dioklitije i Dalmacije i Travunije i Zahumije«. Očevidno je, dakle, zbog jednine u gornjem slučaju sve srpske zemlje, i množine u primeru svih raških zemalja, da je prvobitni pojam srpske zemlje obuhvatao samo raške oblasti, odnosno sve njih zajedno. Pod plemenskim srpskim imenom izvršeno je najpre prvo pribiranje manjih geografsko-plemenskih župnih jedinica u samoj Raškoj. Ali, već od kralja Vladislava dolaze i novi nazivi. U jednoj povelji on se prosto zove »kralj srpski«, a u drugoj jednoj »kralj svih srpskih zemalja i pomorskih«. U »pomorske« zemlje spadale su sve one četiri napred navedene oblasti, jer su sve manje ili više imale jedan deo morske obale. Ova poslednja titula ostala je u upotrebi sve do proglasa Srpskoga Carstva. Srpsko ime u staroj bosanskoj državi služilo je kao oznaka za njeno stanovništvo još nesumnjivo u XIII veku. Bosanski ban Ninoslav, u svojim ugovorima sa Dubrovnikom, razlikuje svoje podanike, Srbe, od Vlaha — Romana, podanika Dubrovačke Republike, a kralj Vladislav mu je prosto »kralj raški«. Tek docnije, od XIV veka, kad bosanska država dolazi u sukob sa raškom i kad se, sa postojanjem bosanske države počela da razvija i neka vrsta bosanskog državno-nacionalnog osećanja, počinje njihovo lokalno ime »Bošnjana« ili »dobrih Bošnjana« da u zvaničnim aktima potiskuje srpsko ime. U širokom narodu ono se, međutim, držalo čitavo vreme. Izvesni dubrovački hroničari u svojim beleškama često identifikuju srpsko i bosansko; tako se za mir sklopljen između Dubrovčana i kralja Uroša kaže da su »Dubrovčani učinili mir sa Bosancima«; posle će za cara Dušana reći da je »re di Bosna«. Bosanski ban Stevan Kotroman, sin bana Prijezde, koji je vladao na području prvobitne Bosne, ušao je u bliže veze sa kraljem Dragutinom. Negde oko novembra god. 1284. on se oženio Dragutinovom ćerkom Jelisavetom. Taj brak obnovio je ranije veze između vladalačkih kuća Raške i Bosne i biće u docnijoj istoriji Bosne od velikog značaja.

X. SRBIJA KAO GLAVNA BALKANSKA DRŽAVA.
1. Kralj Milutin i njegova politika. — 2. Srpsko širenje prema jugu, severu i severoistoku. — 3, Izmirenje s Vizantijom cara Andronika II.

137

Sa kraljem Milutinom Srbija je dobila jednog vladara nesumnjivih sposobnosti, visokih ambicija i snažne volje, koja nije zazirala ni od čega. Njegovu političku veštinu krunisao je vidan uspeh, uz priznanje koje mu nisu mogli uskratiti ni najogorčeniji protivnici. Ono što je odbijalo mnoge ljude od Milutina bila je neograničena i kod nas na takvom položaju besprimerna sebičnost i bezobzirnost kad su bili u pitanju njegovi interesi i prohtevi. Njegova moralna osećanja bila su nerazvijena ili se on, smatrajući se po svom položaju izuzetnim čovekom, suvereno dizao iznad njih, vređajući pri tom i najrođenije. Milutina ljudi nisu voleli; ali, svi su ga se bojali. On u izvesnom pravcu, po oštrini, po bezobzirnosti i prema najbližim, po iskorišćavanju svake prilike u svoju korist, potseća mnogo na samoga Nemanju, samo što je on sve te Nemanjine osobine, izgleda, razvio za jedan stepen u gore. Ali, u istoriji postoji svirepa činjenica da državu ponajčešće nisu stvarali ili dizali ljudi od mnogo obzira, nego sasvim obratno. U nas su za to najbolji primeri Nemanja, Milutin i u XIX veku knez Miloš. Pored tih ličnih osobina kraljevih, razvijanju i stabilizaciji Srbije doprinelo je znatno još i to što je i Milutin, kao i Nemanja, vladao dugo, pa tim uštedeo zemlji teže prestone potrese i privikao čitave naraštaje na jednu vrstu vlasti i uprave. U državnoj politici kralja Milutina postoje uglavnom dva razdoblja; prvi je period nastavak stare očeve i bratove politike sa zapadnjacima protiv Vizantije, a drugi je rad i sporazum sa Vizantijom i borba protiv zapadnjaka. Prvi period bio je ujedno i doba glavne aktivnosti Milutinove, sa glavnim tekovinama njegove vladavine; drugi je, u bitnosti, posvećen čuvanju stečenoga. Ne znajući za nesreću koja je zadesila Anžujce u Italiji, Srbi su god. 1282., sa primetnom snagom, počeli svoja osvajanja uz tok Vardara. Njihov uspeh bio je veoma velik, čak neočekivan. Oni su zauzeli Skoplje, koje uskoro postaje, kao najveći grad Srbije, jedno od prestonih mesta; zatim oba Pologa, Ovče Polje, Zletovo i Pijanec. Srpskom uspehu verovatno su dosta doprineli i Tesalci, koji su napadali sa jugozapada. Stari car Mihailo Paleolog krenuo se lično da organizuje borbu protiv jednih i drugih, i da, udružen sa Nogajevim Tatarima, počne ofanzivu. Ali, usred tih spremanja zadesi ga smrt u selu Alage kod Rodosta (11. decembra god. 1282.). Skupljena vojska krenula je ipak na Srbiju i doprla do Prizrena i Lipljana, smatrajući da je tim dolaskom do granice povratila staro stanje. Tatarski odred, pod vođom Crnoglavom, pokuša međutim da prodre i u Srbiju; ali, strahovito nastrada u nabujalom Drimu i pri pokušajima da se spase na obalu. Srbi su nastavljali ratovanje i tokom god. 1283. Udružene vojske oba brata, Dragutina i Milutina, prodreše duboko u Maćedoniju, sve do Svete Gore i do same Kavale. Sam Milutin nastavio je ratovanje i god. 1284., sad u drugom pravcu, pomagan i od nekih susednih, ponajpre albanskih velikaša. Ovog puta on je osvojio zapadne delove Maćedonije, porečku, kičevsku, debarsku i ohridsku oblast, ne nailazeći ni na kakav ozbiljan otpor. Sva ova osvajanja Milutin je dobrim delom i zadržao. Na taj način on je pomakao srpske granice daleko na jug, blizu Kroje, Ohrida, Prilepa i Strumice. Tim osvajanjem on je Srbiju za dug niz godina uputio na jug, niz vardarsku dolinu, prema Egejskom Moru. Do njega Srbija je gravitirala pretežno Jadranskome Moru; tamo su vodili glavni trgovački putevi i sve druge veze, u Dubrovnik, Kotor, Bar i Skadar. Sada se srpski interes znatno proširuje. Posedom moravske, a naročito posedom vardarske linije, Srbi postepeno proširuju, a donekle i pomeraju svoja ekspanziona područja. Vizantija toga vremena, sa carem Andronikom II na čelu, nije imala sposobnosti da se opre toj

138

ekspanziji. Mesto u snagu, ona se pouzdavala, u odnosu prema Milutinu, samo u svoju diplomatiju. I bilo je, ustvari, veoma teško odoleti nadiranju srpskog elementa, čija je planinska snaga nabujala, i koji je eksploatisanjem sve većeg broja novih srebrnih rudnika (Rudnik, Trepča, Brvenik, Rogozna i dr.; čitav Kopaonik zvali su Mlečani »Srebrna planina«) došao do bogatih finansiskih izvora, koji su naglo u brđanskostočarskoj zemlji razvili akcioni polet n davali kralju mogućnosti da svoju vojničku snagu pojača nabavljanjem većih najamničkih jedinica. Srpski zamah ovog vremena nije stoga stvar jednog podesnog momenta, nego živa potreba jednog snagom nabreklog organizma. Sem prema jugu, Milutin je proširio srpsko područje i prema istoku. U braničevskoj oblasti, u Ždrelu na Mlavi, behu se utvrdila dva brata Drman i Kudelin, bugarski velikaši i odmetnici od svih vlasti. Iz toga tvrdog skloništa oni su uznemiravali celo susedstvo i izazvali, najzad, god. 1285., jednu mađarsku ekspediciju protiv sebe, a potom i srpski napad. Ali, ovaj srpski napad sa samim snagama kralja Dragutina nije imao uspeha. Šta više, posle njega Drman i Kudelin pređoše sami u ofanzivu i zadadoše mnogo posla Dragutinu. Ovaj stoga zamoli pomoć u brata. Udružene srpske vojske prodrle su (ne zna se tačno koje godine, no ponajpre negde krajem osamdesetih godina XIII veka) u područje odmetnika, skrhale su njihov otpor i osvojile Braničevo. Upravu nad tom osvojenom oblašću, koja otada ostaje stalno u sastavu srpske države, dobio je kralj Dragutin. Tako je srpska etnografska i politička granica proširena i prema severoistoku. Ranije je Braničevo bilo u bugarskoj vlasti; posle pada bugarske i maćedonske države pokušavali su Mađari tokom XII veka da ga preotmu od Vizantije, a tokom XIII veka da ga preotmu od Bugara, koji ga behu ponovo poseli posle vaspostavljanja drugog Bugarskog Carstva. Srpsko osvajanje Braničeva dovelo je do sukoba između Srba i bugarskog vidinskog gospodara, kneza Šišmana, koji je sam polagao pravo na taj kraj. On je iznenada, negde oko god. 1290., upao u Srbiju sve do Hvosna. Na tom putu je, po svoj prilici, opljačkao i razorio Žiču. Kada je kralju Milutinu stigao glas o tom prepadu, koji je doveo neprijatelja tako duboko u Srbiju, on je brzo skupio vojsku i suzbio je napadače pre nego što su stigli do Peći, kuda se behu uputili, a onda je stao da ih goni sve do samog Vidina. Šišman se sa mukom, na lađama, spasao na levu obalu Dunava, dok su Srbi zauzeli njegovu oblast. Šišmanu sad nije ostajalo ništa drugo nego da moli za mir. Uslovi koje je Milutin postavio bili su prilično teški: Šišman mora da prizna srpsku vlast, a o Braničevu, koje ostaje Srbima, nije moglo biti nikakva govora. Kao jemstvo za taj mir imao je biti brak Šišmanov sa ćerkom velikog srpskog župana Dragoša i kasnije brak Šišmanova sina Mihaila sa Milutinovom ćerkom Anom, koja u docnijim spisima nosi i narodno ime Neda. Ovaj mir kazuje dosta jasno da se Milutin osećao gospodarem situacije i da su njegove pretenzije političkog uticaja išle ne samo preko južnih nego i preko istočnih granica srpske države. Kada se još uzme u obzir da je u Sremu i severoistočnoj Bosni, na području koje dotle, posle XI veka, nije više bilo u sastavu srpske države, vladao kralj Dragutin, šireći i na toj strani uticaj Raške, onda se jasno vidi kako je Srbija ovog vremena, od kraja XIII veka, počela naglo širenje u svima pravcima sa svešću o svojoj državnoj i etničkoj snazi. Na istoku je srpskoj ekspanziji postavio branu tatarski han Nogaj, čija se ogromna država širila od Železnih Vrata i Dunava do iza Krima, u nekoj vezi sa Zlatnom Hordom u Rusiji. Han Nogaj, koji je još od god. 1273. bio vizantiski carski zet, vršio je moćan uticaj na političke prilike u severoistočnom delu Balkana, a svojim odredima pomagao je

139

ponekad svoje prijatelje. Videli smo tako njegove čete u vizantiskoj vojsci protiv Srba. Od god. 1285. bugarski car Đorđe Terterije priznavao je njegovu vrhovnu vlast, a god. 1292., kad mu se Terterije učinio kao nedovoljno pouzdan, ušao je Nogaj u Trnovo, gde je kao svog kandidata postavio na carski presto vojvodu Smilca. Nogaj je smatrao bugarsko područje kao svoje, kao nešto što njemu pripada, i to i po obavezi bugarskih vladara koji su mu priznavali vrhovnu vlast, i po krvi koju je za nju dao. On je stoga Milutinovo osvajanje u Braničevu i u vidiiskoj oblasti smatrao kao povredu svog prava i spremao se na borbu. Obavešten o tome, Milutin mu ponudi pregovore. Po svoj prilici on je uveravao Nogaja kako nema namere da širi svoju vlast u Bugarskoj, i svakako je u tom pogledu dao i izvesne obaveze, a kao garantiju da će se držati ugovora poslao je Nogaju taoce, među kojima se nalazio i njegov sin Stevan. Nogaj se tim zadovoljio, po svoj prilici stoga što su ga zaokupili važniji događaji u mađarskom susedstvu i među samim Tatarima. Srpski taoci ostali su na Nogajevu dvoru sve do njegova sloma i pogibije, čija hronologija još nije utvrđena. Nesumnjivo je samo da su oslobođeni još krajem XIII veka. Bugari, koje je tatarska vlast tištala i unižavala, jedva su dočekali da je se oslobode. Car Smilac obratio se za pomoć Milutinu; brak između Smilčeve kćeri Teodore i mladog srpskog kraljevića Stevana bio je izraz tih intimnijih veza. Ali, kad u Bugarskoj dođe do krvavih borbi oko prestola, u kojima se naročito istakao svojom ambicijom i svirepošću Terterijev sin Svetoslav, Milutin osta pasivan, zadržan verovatno od svoje žene, a sestre Svetoslavljeve. Kralj Milutin je sablažnjavao svet svojim nemoralnim porodičnim životom. Naša istorija nema bezobzirnijeg sladostrasnika od njega, ni čoveka koji je u brutalnosti išao tako daleko do kraja kao on. Na njegovim portretima, očuvanim po crkvama, taj se izraz ne može da vidi; ti su portreti mahom iz starijih njegovih godina i sa licem izgubljenim u bradi. Ali, ipak, njegove male oči, sasvim kose i nacrtane kao da škilje, odaju lukavost i neustručavanje od sredstava. Svoju prvu ženu, epirsku princezu, koja mu je rodila jednog sina i kćer, otpustio je još vrlo mlad, ne znamo iz kojih razloga. Drugu ženu, svastiku svoga brata Dragutina, zaveo je kao kaluđericu, venčao se sa njom, pa je i nju oterao, pošto mu je rodila jednu kćer, krštenu neobičnim imenom Carica. God. 1284. već se oženio i treći put sa kćerju bugarskoga cara Đorđa Terterija. Prvi brak mogao je biti politički, i bez njegove volje; ali, drugi to nije bio nikako. Za treći bi, kao i za prvi, mogli pretpostaviti neke političke motive, ali, ipak im ne možemo uhvatiti pravu vezu. Pre je tada Bugarskoj trebao Milutin nego Milutinu Bugarska. Krajem XIII veka, god. 1299., Milutin je sklopio i četvrti brak; ovog puta čisto politički. Evo kako je do njega došlo. Dok je Milutin bio zauzet na severu, pokušali su Vizantinci od god. 1290. da potisnu njegove anžujske i epirske saveznike na jugu. Sin Karla II, Filip Tarentski, kome otac beše ustupio Albaniju kao anžujsku sekundogenituru, oženio se god. 1294. kćerju epirskoga despota Nićifora sa željom da tim brakom pojačaju stare veze i stvore jači front. Vizantinci su ipak imali uspeha i povratili su dobar deo Albanije. Kralj Milutin, kome vizantisko prodiranje nije išlo u račun, pređe i sam u napad i preote Vizantincima god. 1296. nedavno od njih zauzeti Drač. Milutinovo posredovanje kvarilo je Grcima sve kombinacije i oni stoga preduzeše sve da ga odvoje od saveznika, pošto im je pokušaj ofanzive protiv Srba, pod vođstvom hvaljenog Mihaila Glavasa, potpuno propao. Carigrad se beše rešio da prizna Milutinu sve oblasti koje ranije beše osvojio, da ga tako zadrži od dalje akcije i da ga ustupanjem toga već za Vizantiju davno izgubljenog područja zadobije kao prijatelja. Na srpski dvor, krajem god. 1298., pođe kao poslanik

140

mudri Teodor Metohit, docniji veliki logofet. Očuvan nam je njegov opširni izveštaj iz Srbije, u koju je tokom pregovora odlazio pet puta, i taj izveštaj daje nam nekoliko dragocenih podataka o Srbiji krajem XIII veka, istina gledanoj očima jednog Grka. Kralj je, prema obaveštenjima koja je Metohit dobio u Solunu, bio voljan za sporazum sa Grcima; ali, postojala je jaka opozicija njegovih ljudi. Ovi, »ljudi od uticaja, naviknuti su na bitke, i to im je najveća radost; naviknuti su još da krišom otimaju stoku, da ne žive na naseljenim mestima nego na granici, po planinama i pustinjama, gde iz zaseda pljačkaju putnike i kradu stoku, nikako ne vodeći računa ni o prirodi, ni o zakonima, ni o pravdi«. Oni utiču na kralja »svaki dan« da ga odvrate od sporazuma sa Grcima i izmišljaju prevare i izgovore da odlože ili osujete stvar. Car Andronik nudio je kralju najpre svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II, a kad ona to odbi, car, da ne bi ozlojedio Milutina, ponudi mu svoju kćer Simonidu, ludo dete od nepunih šest godina. Milutin je želeo da se orodi sa vizantiskom carskom kućom; to mu je godilo sujeti, dizalo mu značaj, i trebalo mu kao moćno sredstvo za osiguranje prestola prema Dragutinu i njegovoj deci. Stoga nije obraćao nikakve pažnje na to što je njegova nevesta dete i što takva veza nije prirodna. Kako je pravoslavna crkva teško odobravala četvrti brak, a zabranjivala ga u slučaju da je treća žena živa, to je trebalo naći načina da se i ta teškoća prebrodi. Kao izlaz našlo se rešenje da se kraljev brak sa Terterijevom kćeri proglasi kao nezakonit, bez obzira što su takvim rešenjem bila pogođena i kraljeva deca, a među njima i sin mu Stevan. U Vizantiji je bilo mnogo lica koja su osuđivala taj novi brak; sam patrijarh carigradski ustajao je protiv toga. Car Andronik je jedva uspeo da umiri crkvu ustupcima na drugoj strani i bolnom izjavom da on mora žrtvovati rođeno dete da bi samo otadžbini dobio i osigurao mir. Grci su znali da kralj Milutin »mnogo polaže na taj brak« i da ne popušta od želje da ga ostvari. Hoteći da na vizantisko poslanstvo učini što bolji utisak, on ga je dočekao, ne kaže se u kom mestu, sav nagizdan. »Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane, i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatom ukrašenim nameštajem«. Gostima je hrana donošena u njihov stan »na zlatnim i srebrnim tanjirima i posuđu«. Kad se taj opis sravni sa Pahimerovim pričanjem o skromnosti i čak ubogosti koju su Grci pre trideset godina zatekli na dvoru Uroša I, može se najbolje videti koliko su se prilike promenile i ambicije porasle. Grčki poslanici su se nadali da će u poslednji čas zbog tog kraljevog raspoloženja moći što povoljno iščupati za Vizantiju i tražili su neke varoši i predele na granici da ih kralj vrati, a za veću sigurnost hteli su da se na novi ugovor zakunu kralj, kraljica-majka Jelena, glavna vlastela i glavari crkve. Bilo je i još nekih zahteva, kao da se preda Grcima kraljeva treća žena, da se uzajamno dadu taoci i da se predadu grčki prebezi. Oko svih tih pitanja pregovaralo se dugo, i najposle je postignut sporazum. Nije sigurno da li je Milutin tom prilikom obećao Grcima vratiti Drač ili ga je morao predati Anžujcima; god. 1301. on je sigurno u rukama ovih drugih. Da osujete Milutinov sporazum sa Grcima tesalski prinčevi slali su u Srbiju pisma i razne ljude, govoreći kako carigradskim izaslanicima ne treba ništa verovati i kako Srbi treba da obnove veze sa njima. Sa druge strane, udovica cara Smilca uputila je u Srbiju poslanstvo, koje je sa Grcima zajedno bilo na kraljevu dvoru, i nudila je kralju svoju ruku, upozoravajući ga da sa tim brakom može dobiti i vlast nad Bugarskom. Mi nismo imali ni ranije ni posle vladara o koga su se više otimale države i žene kao ovog puta oko Milutina, mada je njegova nepouzdanost bila prilično poznata; očevidno, to nije dolazilo

141

zbog njegove ličnosti, koliko usled snage koju je Srbija pretstavljala u to vreme i koja bi svakom od suseda, koji se pozove na nju, unapred osiguravala uspeh njegove stvari. Brak između Milutina i Simonide sklopljen je posle Vaskrsa god. 1299. Srbiji je, tobože kao miraz uz carevu kćer, priznato osvojeno područje, a ona je sa Vizantijom sklopila prijateljstvo i savez, koji behu utvrđeni pri ličnom sastanku između Milutina i cara Andronika u Solunu. U jednoj svojoj povelji manastiru Hilandaru Milutin sa ponosom pominje kako je »po maču« dobio južnu Srbiju; ali, ne bez sujete, ističe kako potom postade zet grčkoga cara, koji mu onda dade »onu zemlju u prćiju«. Tim svojim novim rodom Milutin se hvali češće puta, očevidno ponosit na nj, mada mu je on u samoj porodici doneo nekoliko neprijatnosti. Moralna kraljica-majka Jelena nije bila za taj i takav brak, i nije se zaklela na ugovor sa Grcima, mada su to ovi izrično tražili. Ni kraljev sin Stevan nije mogao biti za taj brak, već zbog majke i jer je zbog njega sam morao biti oglašen za nezakonito dete. Protiv toga braka digao se odlučno i kralj Dragutin, i iz ličnih i iz političkih razloga. Kao carski zet Milutin sigurno neće hteti ustupiti presto Dragutinovom sinu, kako je glasio raniji ugovor; a politički on je, posle veza sa Vizantijom, postao neprijatelj dosadanjih drugova u savezu, a posebno neprijatelj Dragutinu bliskih Anžujaca. Dragutin je bio toliko ogorčen da je već hteo i zaratiti na brata, ali do neprijateljstva nije ipak došlo, pošto je Andronik stavio na raspoloženje novom zetu jedan deo svoje vojske, i što Dragutin u tada građanskim ratom rastrovanoj Mađarskoj nije mogao naći potrebne potpore. * Kraj XIII veka, odnosno datum braka sa Simonidom, čini vidan preokret u Milutinovoj državnoj politici. Dotle, on je odlučan protivnik Carstva i saveznik svih njegovih neprijatelja na Balkanu. Glavne svoje dobitke Srbija stiče na račun vizantiskog poseda; glavni putevi srpske ekspanzije vode preko njihova područja. Dizanje Srbije, činilo se, nije se moglo izvesti bez posrtanja Vizantije. Posle ovog braka Srbija ide sa Vizantijom, gotovo uvek za njen račun. Ona više ne osvaja na jugu ništa; period osvajanja završen je uglavnom god. 1299. Kasnije akcije i na drugim stranama, ukoliko ih ima, ne dolaze kao akt novog poleta, nego kao završavanje starih, odnosno već započetih računa. Možda tu ima i razumljivog psihološkog procesa: posle burne osvajačke mladosti došla je staračka pasivnost; kralj se trudio da sam uredi i, koliko može, asimiluje ono što je pridobio za državu. Objašnjenja za njegovo držanje može biti više i svako može imati za sebe izvesnu opravdanost; ali, svakako je nesumnjiva činjenica tu da je Vizantija ovim brakom zadržala Milutinovo širenje na južnim granicama i obezbedila sebi sa te strane mir za poduži niz godina. XI. USPON PLEMENA ŠUBIĆA. 1. Mađarski spor oko prestola. — 2. Šubići i Karlo Robert, kandidat za mađarski presto napuljskog dvora. — 3. Šubići u Bosni. Metežima koji su nastali u Mađarskoj posle pogibije kralja Ladislava i stranačkim sukobima koji se razviše za vreme borbe raznih pretendenata koristilo se ponajviše ugledno plemstvo, i mađarsko i hrvatsko. Kralj Andrija, da bi dobio u plemstvu više oslonca, daje god. 1291. nova prava svoj vlasteli, maloj i velikoj, i obećava redovno godišnje održavanje sabora u Stonom Beogradu, gde će veća kompetencija plemića doći

142

do punijeg izraza. I on, kao i Anžujci, ne štedi na poklonima, darovnicama i obećanjima pojedincima, samo da ih dobije na svoju stranu ili da ih čvršće veže uza se. Izvesne hrvatske plemićske kuće ovih vremena dostižu vrhunac svoje moći. Frankopani tada dobijaju gatačku župu, a od god. 1302. postaju senjski knezovi, dok su ranije u tom gradu bili samo izabrani načelnici. Vodički knezovi Babonići, banovi slavonski, bilo stvarno bilo po imenu, pretstavljaju u Slavoniji prvo bratstvo i kao takvo je s obe strane traženo za saradnju. Prvorođeni sin slavonskog bana Stevana dobio je za ženu god. 1287. kćer bosanskoga bana, Prijezde I, i sa njom zemljeničku župu u Bosni, pa se ojačao još više. U proleće god. 1291. Dujmo Frankopan i Radoslav II Babonić odlaze u Napulj, prilazeći tim otvoreno anžujskoj strani. Ali, Radoslav I, stric ovoga drugoga, nezadovoljan što se njemu ne obraća dovoljna pažnja, prilazi, međutim, privremeno kralju Andriji. Tako rade i mnogi drugi plemići, nevođeni u svojim odlukama nekim načelom, nego čisto ličnim interesima. Oni nijednoj strani ne prilaze bez rezervi, pregovaraju ponekad sa obe, drže po dva gvožđa u vatri, i opredeljuju se samo po momentanim izgledima na uspeh. Taj sistem je očevidno kvario ljude; uništavao stari moral vere i reči. Uostalom, teško je bilo i tražiti neki načelni stav u ovakvim prilikama. Šta je Hrvatima moglo biti stalo do toga hoće li se na mađarskom prestolu održati kralj iz Mletaka ili iz Napulja? Ni za jednog ih nisu vezale nikakve tešnje veze. Na vaspostavljanje svoje hrvatske države nije pomišljao nijedan; tradicija o njoj bila je toliko iščezla da sa njenim vaskrsavanjem nije više računao niko. Ostalo je onda kao jedino da svak gleda svoju korist; to je, uostalom, načelo srednjevekovnog feudalnog plemstva, koje se privodilo u život i u čisto narodnim državama i pri još svežoj svesti o državnim tradicijama jedne moćne i autoritativne celine. Kako su kraljevi malo pazili šta daju i obećavaju i kakvo je bilo plemstvo ovog vremena pokazuju lepo ovakvi slučajevi: u februaru god. 1292. poklonio je kralj Andrija Stevanu Baboniću drežničku županiju, a u avgustu iste te godine isto područje, sa nešto širim granicama, darovao je i porodici Šubića. Za moral izvesnih ljudi rečit je ovaj primer: četiri brata Babonića pokorila su se kralju Andriji i on im je 1. avgusta god. 1299. potvrdio imanja; 7. septembra te godine kralj Karlo prima iste ljude kao pokajnike, pošto su pre nepuna dva meseca otpali od njega. Najdoslednije se u svem tom vrtlogu držalo pleme Šubića, koje se, uostalom, najviše i podiglo. Njihov glavni pretstavnik bio je ban Pavao I, čovek mudar i preduzetan. On je od god. 1274. primorski ban, koji je postepeno postao gospodar cele oblasti od Nina do Omiša. Kralj Karlo zove ga »dragim i vernim rođakom« i upućuje god. 1295. svoga sina da mu doživotno ustupi »bansku čast u delovima hrvatskim i dalmatinskim«. Napuljskom dvoru je u ovom nadmetanju za krunu priličio pomagalo to 1pto su se za njegova kandidata zalagale pape Celestin V i Bonifacije VIII, i što sam kralj Andrija nije bio čovek veće vrednosti. Stoga su Šubići sa mnogo energije mogli da rade protiv zakonitog kralja, šireći sve više i krug svojih pristalica i svoje područje. Kad je god. 1295. umro Karlo Martel, oni su kao novog pretendenta primili drugog napuljskog kandidata, Martelova sina, Karla Roberta, i radili su i za nj sa istom predanošću. U vreme od god. 1290.—1300., pošto je već imao u svojoj vlasti veći deo Dalmacije i jedan deo Hrvatske, Pavle Šubić širi svoju vlast i u zapadnoj Bosni. U oskudici izvora mi danas ne znamo na osnovu kojeg prava je Pavle došao do titule »gospodara Bosne«, sa kojom se prvi put javlja 7. aprila god. 1299. Najverovatnije će biti da je on osvojio neki njen kraj, pa se prozvao po tome; a možda je ta titula došla i kao izraz težnje za tom oblašću.

143

Karakteristično je da o Bosni nema pomena u povelji od 4. avgusta god. 1299., kojom Karlo Napuljski potvrđuje sva prava i oblasti Šubića. Dokle je dopirala Šubićeva vlast u Bosni u ovo vreme ne može se tačno reći; ali, ni u kom slučaju nije prelazila preko Plive i dalje od Rame. Jer je središnu Bosnu držao Stevan I Kotroman i imao potporu u tastu kralju Dragutinu. Nema mnogo pouzdanijih vesti o tome kako se prema ovim mađarskim smutnjama držao u prvo vreme kralj Dragutin. Njegove veze sa Anžujcima, i porodične i političke, bile su dosta srdačne, i ne bi bilo čudo da se kralj Dragutin opredelio za njihovu stranu. Njegov sin Vladislav dobio je doista od napuljskog dvora 19. avgusta god. 1292. vojvodstvo cele Slavonije sem oblasti koje su držali vodički knezovi i Frankopani. (Slavonija se, treba znati, delila na dve nejednake polovine; u gornjoj Slavoniji nalazilo se pet županija: varaždinska, zagorska, zagrebačka, križevačka i virovitička; a u donjoj četiri: dubička, sanska, glaška i vrbaška.) Ali, brzo posle toga Vladislav je, zajedno sa ocem, došao u bliži dodir sa kraljem Andrijom; bar se, u jesen god. 1293., venčao sa njegovom srodnicom Konstancom iz porodice Morozini. To je svakako u vezi sa odlukom kralja Andrije iz te iste godine, kojom je svojoj majci Tomazini Morozini dao na upravu Slavoniju. Da je kralj Dragutin, i pored te veze, — uostalom, kako smo videli, uobičajene u to vreme — uspeo očuvati poverenje napuljskog dvora kazuje činjenica što su otud toplo preporučivali Dragutinu i njegovoj ženi da pomognu Karlu Robertu, koji se početkom god. 1300. spremao da pređe na dalmatinsku obalu. God. 1300., avgusta meseca, doista, knez Đuro Šubić, brat bana Pavla, preveo je Karla Roberta u Split. Tamo je god. 1297. papa Bonifacije poslao za nadbiskupa kapelana napuljske kraljice, a god. 1298. osnovao je šibeničku biskupiju, samo da pojača anžujsku stranku u primorskim gradovima. Ali, glavni činilac u celom preduzeću bio je srčani Pavle Šubić. Njemu kralj Karlo i poverava svog unuka, moleći ga da ga pazi i štiti. Ta avantura bila je opasna, ali ona je najbolje merilo snage i samopouzdanja braće Šubića. Stvari su nenadnom smrću kralja Andrije (14. januara god. 1301.) ispale bolje nego što je moglo biti, ali su se Anžujci, prirodno, i tako osećali obaveznim prema Šubićima i bili spremni na velika priznanja. »Ban je Pavao u ono vrijeme (piše V. Klajić u svojoj knjizi o Bribirskim Knezovima) bio kao kakva krunjena glava, kao pravi suveren ... Kao kućni starješina određuje ban Pavao braći i sinovima ne samo zemlje i posjede, ne samo časti i dohotke, nego i zadatke i poslove koje moraju vršiti. Dok mu braća vrše vlast u primorju i u dalmatinskim gradovima, to je sinovima namijenio najnoviju tečevinu svoju, te ih je imenovao knezovima Triju Polja, Hlivna i Cetinske župe«. Po preporuci bana Pavla, Karlo Napuljski potvrđuje njegovu srodniku knezu Hrvatinu i njegovoj braći i sinovima posed bosanske oblasti Donjih Krajeva. Upravu nad pojedinim oblastima dodelio je ban Pavao među svoju braću i sinove. Mlađem bratu Mladenu dao je na upravu svoj deo Bosne već god. 1301.; sin mu Mladen, zvan inače Mladen II, spominje se kao knez Triju Polja i »čitave zemlje hlivanjske«; dok su drugi sinovi Pavlovi postali knezovi dalmatinskih gradova. U Mađarskoj je bila jaka stranka protiv dovedenog anžujskog kandidata. Na njenom čelu nalazio se kaločki nadbiskup. Ta stranka proglasi i krunisa za novoga kralja sina češkoga kralja Vaclava II, koji je po ženskoj lozi poticao od Arpadovića. Ovaj se, krunisan 27. avgusta god. 1301., prozva Ladislav V. Razljućeni papa pozva zbog toga kaločkog nadbiskupa u Rim, na odgovornost, pošto se očevidno suprotstavio njegovoj volji i njegovim jasnim porukama. Trebalo je stoga sad izmisliti nešto što bi moglo

144

umiriti papu, skrenuti njegovu pažnju na druga pitanja i prikazati neposlušni mađarski episkopat kao solidne stubove vere. U tome duhu bi rešeno da se uputi u Bosnu jedna vojnička ekspedicija u borbu protiv jeretika. Ništa, možda, za procenu odnosa između Bosne i Mađarske i za bosansko »jeretištvo« nije karakterističnije od te odluke. Bosna je imala da bude ventil za napeto stanje u Mađarskoj. U njoj treba prosuti krv u ime tobožnjih interesa prave vere, da bi se u stvari izgladila trvenja nastala na drugoj strani i zbog drugih pitanja. Nije stoga nikakvo čudo što su Bosanci u pretstavnicima rimokatoličke vere, donošene toliko puta na maču, isukanom bez razloga ili sa razlozima perfidnim ili izmišljenim, gledali samo svoje protivnike i zbijali svoje redove na otpor. Do borbe je u Bosni doista došlo. Ne znamo samo koji su sve motivi prevladali da se u tu borbu umešaju i da je u glavnom vode ponajviše Šubići. Ban Mladen potisnuo je Stevana Kotromana god. 1302. na istok sve do područja Drine. U junu god. 1304. Mladen je poginuo od »nevernih jeretika«. Ali, borba je nastavljena. God. 1305. Pavle se naziva »gospodarem čitave Bosne«, koju predaje sinu Mladenu. Gospodar čitave Bosne Pavle je postao u smislu tadanjih starih granica Bosne, t. j. Bez Soli i Usore na istoku, u kojima je i dalje ostao da vlada kralj Dragutin. Ne znamo ništa pobliže kako se za vreme ovih borbi u Bosni držao Dragutin, odnosno u kojoj se meri zauzimao za svoga zeta i na koji ga je način branio od Šubića. Možda ga je u aktivnijoj pomoći sprečavalo opšte pomućeno stanje u celom susedstvu; sem ovog rata u Bosni bilo je ratno stanje i između Dubrovnika i njegova brata, kralja Milutina, god. 1301./2. Milutin je imao i nekih računa sa Pavlom Šubićem i sastajao se sa njim na srpsko-hrvatskoj granici u predelu Vrulje kod Makarske (god. 1303./4.). Kako odnosi između Dragutina i Milutina behu zategnuti (govori se nejasno čak o nekom ratu koji se među njima vodio negde u to vreme), svakako je i to u mnogom vezalo ruke sremskom kralju. Nu, gotovo je van sumnje da se ipak zalagao za svoga zeta. Njegovi ohladneli odnosi prema Karlu Robertu došli su kao posledica njegove i zetovljeve borbe sa Šubićima, uz koje se Karlo tada držao nepokolebivo. Ili je možda, što je još verovatnije, napad Šubića u Bosni bio odraz sukoba između Dragutina i Karla Roberta, kad je Dragutin, u vezi sa erdeljskim vojvodom Aporom, istakao kandidaturu svoga sina Vladislava na mađarski presto? Rezultat svega bio je taj da je Dragutinova vojska bila pobeđena u Sremu, i da su Šubići znatno ojačali i proširili svoju vlast u Bosni. XII. SRBIJA U BORBI S ANŽUJCIMA. 1. Kralj Milutin u vezi sa Karlom Valoa. — 2. Unutarnje krize u Srbiji. — 3. Kralj Milutin u borbi s Anžujcima. — 4. Milutin i Mladen Šubić. — 5. Polet Srbije u Milutinovo doba. Mada je kralj Milutin od ženidbe sa Simonidom vidno izmenio svoju spoljnu politiku, nije ipak bio potpuno pouzdan za Vizantiju. On je suviše bio čovek svojih interesa da bi se vezao bezuslovno za jednu politiku, a naročito onda kada se stvore izgledi koji toj politici pretstavljaju opasnost ili čak manji uspeh nego nekoj drugoj. Tako se, tokom izvesnih priprema i događaja god. 1306./8., beše ozbiljno rešio da se ponovo vrati starome savezu s Anžujcima, koji bi bio otvoreno uperen protiv Vizantije. Na Zapadu su, naime, početkom XIV veka u izvesnim krugovima počele kombinacije sa vaspostavljanjem Latinskog Carstva. Glavni povod im je dala ženidba

145

francuskog princa, Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa IV, sa unukom latinskog cara Balduina II. Nevesta je donela mužu u miraz titulu svoga deda i carske pretenzije. U svojim planovima Karlo se naslanjao na napuljski dvor i računao sa njegovim vezama na Balkanu. Ovog puta pomišljalo se na to da se akcija prema Carigradu vodi prvenstveno sa zapadne obale Balkanskoga Poluostrva, iz Albanije, gde je Drač od god. 1305. opet u anžujskom posedu, u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II Napuljskoga. Milutin je doznao za te planove, pa se, videći slabost Vizantije, ugrožene u taj mah od Turaka u Maloj Aziji i Bugara u Trakiji, pobojao da on sam ne primi glavne udarce od nove zapadne koalicije, ako bi joj se isprečio na putu prodiranja prema Carigradu. Možda mu je taj plan i dostavljen sa pozivom da se pridruži. Na Milutina su svakako delovale i te činjenice što je anžujski princ Karlo Robert postigao uspehe među Hrvatima i posle među Mađarima, i što je francuski dvor u borbi sa papama god. 1305. odneo vidnu pobedu i preveo pape iz Rima u Francusku. Nesumnjivo stoji da je Milutin od leta god. 1306. ušao u pregovore sa Filipom Tarentskim i da je bio oberučke primljen. Odmah potom ušlo se u pregovore i sa francuskim dvorom. Poslanici kraljevi behu Marko Lukarić iz Dubrovnika i Trifun Mihaeli iz Kotora. Svakako po želji francuskog dvora, da se obaveste o toj balkanskoj kraljevini, uputili su crkveni krugovi jednog učenog dominikanca da podnese izveštaj o Srbiji. Taj izveštaj je sačuvan i veoma je zanimljiv. Dominikanac je svoja obaveštenja dobijao od jedne Anžujcima odane osobe, stoga u njegovu pričanju dobro prolazi anžujski zet kralj Dragutin, dok je Milutin prikazan najcrnjim bojama, kao nepouzdan, surov i razvratnik. Izveštaj je očevidno pristrasan i stoga na izvesnim mestima namerno neistinit. On je išao na to da se savez između Karla i Milutina svakako osujeti. Stoga je zastupao ova gledišta: srpskome kralju ne treba verovati, sve što obeća on će odreći i izvrnuti. Sad se boji Karla da bi mu mogao odmetnuti Primorje sa većinom nezadovoljnih katolika i da bi posle uspeha nad Grcima mogao okrenuti svoju vojsku i na nj; zbog toga straha on sad nudi prijateljstvo. Želeći da nagovori Karla čak na aktivnost protiv Srba, on ih pretstavlja, istina, kao lepa stasa (kako muške tako i ženske), ali im poriče hrabrost. »Jedan pravi ratnik poterao bi njih pedesetoricu.« Nu, Karlo se ipak rešio na savez, na osnovu izveštaja sa drugih strana, koji su Milutinovu saradnju preporučivali kao dobrodošlu. Ugovor je sklopljen 27. marta god. 1308., a predviđao je zajedničku borbu protiv Vizantije. Karlo je priznavao srpskome kralju njegova ranija osvajanja u Maćedoniji: čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do Maće i kičevski kraj. Štip nije unesen u to priznavanje, jer ga kralj, kako se izrično kaže, drži za se i za svoje naslednike kao nesumnjivu svojinu. Taj je ugovor sadržavao i Milutinovo obećanje za prelaz u katoličanstvo. Da bi savez bio čvršći, imala se Milutinova kći Carica udati za Karlova sina Karla. Papa Kliment V odobravao je sve to, zadovoljan mogućim verskim uspehom u Srbiji, a verujući u Milutinove poruke. Milutin je doista pristao na sve ugovorene tačke i lično je potpisao ugovor, u Srbiji, 25. jula god. 1308. Njemu se činilo da su planovi na francuskom i napuljskom dvoru potpuno gotovi i da je stvar sazrela. Bez ikakvih obzira na svoje veze sa Carigradom on je odmah krenuo vojsku prema Solunu. Ta vojska, sa nedovoljno disciplinovanim turskim najamnicima, nije postigla nikakva uspeha; čak je došlo do uzajamne borbe između Srba i Turaka, u kojoj su ovi drugi potučeni i razjureni. Nije trebalo dugo vremena da se vidi kako od nameravane obnove Latinskog Carstva neće biti ništa. Karlo Valoa dao se naskoro na sasvim druge planove, žudeći da dobije upražnjeni carski presto u Nemačkoj, a Filip Tarentski u Albaniji imao je neznatne

146

uspehe. Milutina su najverovatnije obavestili o više fantastičnim nego realnim koncepcijama Karlovim Mlečani, koji su došli u sukob sa Francuzima i sa papom. Oni kao da čak ušućuju i Milutinovu aktivnost prema Albaniji. To bi se dalo izvesti po tome što ga u jednom njihovom pismu od 10. maja god. 1309. nazivaju »kraljem Srbije, Huma, Duklje i Albanije«. Ali, Milutin nije mogao, a još možda i čekajući na događaje nije ni hteo da preduzima ma šta što bi izazvalo sukobe sa najnovijim saveznicima, koje je najzad ipak napustio. Ostavljajući Anžujce, on se nanovo obratio Vizantiji, koja zbog svog teškog položaja nije ni pomišljala da postavlja kakve bilo uslove srpskome kralju ili da mu čak pravi ozbiljne prekore. Njoj je trebala Milutinova pomoć protiv turskih najamnika u Evropi, kao i protiv pravih turskih osvajača u Maloj Aziji, koji su sve više uzimali maha i sve se više primicali Dardanelima i Bosforu. God. 1313. borili su se prvi put pravi turski vojnici, ne najamnici, sa Srbima, i to u Maloj Aziji, kuda je Milutin, na molbu cara Andronika, uputio srpsku vojsku pod vođstvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi su u tim borbama ostali pobedioci i spomen o toj pobedi upisali su u jednom natpisu na crkvi u Nagoričinu, u blizini koje će se, šest stotina godina posle toga, voditi odlučna bitka u završnoj borbi između Srba i Turaka na evropskom tlu. Kralj Milutin je, u isto vreme, bio zauzet i unutarnjim krizama, koje su ga sprečavale da preduzima štogod u susednim oblastima. Sa bratom, kraljem Dragutinom, dolazio je u sukob češće puta. Glavni razlozi nesporazuma bili su ovi: 1. što je Dragutin sve više sticao uverenje da Milutin ne misli da obezbedi presto njegovu sinu Vladislavu, nego pod uticajem svoje tašte pomišlja čak da na srpski presto dovede svoga šuraka, vizantiskog princa, Dimitrija; i 2. što je Dragutin bio protivnik bratovlje grkofiloke politike. Oko god. 1312., verovatno kad je Milutin poslao svoju vojsku u pomoć Grcima, digao se Dragutin ponovo protiv njega. Milutin se u jedan mah našao u teškom položaju, jer je dobar deo plemstva bio uz Dragutina. Iz te nevolje spaslo ga je sveštenstvo, koje se stavilo na njegovu stranu, a to je učinilo stoga što mu Dragutinove veze sa Zapadom nisu ulivale mnogo poverenja. Milutin je prema crkvi bio široke ruke i podizao je i obnavljao mnoge crkve i manastire na sve strane. To mu je sad priznala crkva, pomognuta i bogatim finansiskim sredstvima kraljevim. Kraljev čuvar blaga beše novi banjski episkop Danilo, čuveni pisac kraljevskih i arhiepiskopskih žitija. Sa tim novcem Milutin brzo skupi najamničku vojsku, ponajviše od tursko-tatarskih elemenata. Sveštenstvo je ipak radilo i uspelo da svojim posredovanjem spreči građanski rat. Dragutin je proširio svoje područje dobivši Rudnik i možda još nešto zemljišta; ali, Milutin se održao na prestolu. Drugu krizu izazvao je Milutinov sin Stevan, koji se posle očeva braka sa Simonidom osećao unižen i zapostavljen. Po svoj prilici i njega je izazivala Milutinova namera da na presto u Srbiji dovede grčkog princa Dimitrija, mada se ovaj, videvši primitivnost srpske sredine, brzo ohladio i vratio u Vizantiju, napuštajući svaku pomisao o tom da postane vladar takve zemlje. Verovatno ga za taj poziv nije oduševljavala mnogo ni sestra Simonida, koja se nije osećala dobro uz ostarelog i surovog Milutina i koja, zbog njega, ne izgleda da je volela ni zemlju kojoj je bila vladarka. U Srbiji je bilo dosta opozicije protiv grčkog uticaja na dvoru, koji je jačao primetno poslednjih godina, i uz Stevana se našlo dosta nezadovoljnika, posebno u Zeti gde je on bio namesnik i gde je katolički elemenat imao dosta uticaja. Kada je Stevan oko god. 1313. digao bunu, Milutin se brzo krenuo u Zetu da lično uguši pokret i natera ljude na pokornost. Stevan se predao ocu na milost, po pričanju, na njegov poziv. Čim ga se dočepao, Milutin ga je okovao i u

147

Skoplju dao oslepiti, pa ga je potom uputio u Carigrad, u zatočenje, sa ženom i sa dva njegova sina, Dušanom i Dušicom. Potkupljeni dželat nije sasvim oslepio Stevana, nego mu je oprljio prednji deo očiju, tako da je mogao videti; da je to od oca krio celog života ne treba, mislim, naročito isticati. I u Stevanovom slučaju sveštenstvo se živo zalagalo da dođe do izmirenja; posle sedam godina zatočenja mogao se ubogaljeni princ vratiti u otadžbinu, gde mu je otac dao na upravu župu Budimlje. Odvojena od svojih sinova, živela je stara kraljica Jelena u svojoj posebnoj oblasti u Travuniji i zapadnom delu Zete sve do svoje smrti, 8. februara god. 1314. Na njenom dvoru u Brnjacima, piše njen biograf Danilo u najlepšem svom sastavu, pisahu se »knjige božanstvene«, t. j. knjige namenjene crkvenim potrebama, pravljahu se sasudi ukrašavani zlatom, srebrom, biserom i dragim kamenjem i svešteničke rize i utvari. Na njenom dvoru nalazile su utočišta udovice i sirote devojke, koje je posle udomljavala. Kao svoju zadužbinu ona je podigla pravoslavni manastir Gradac, danas u ruševinama, značajan u srpskoj arhitekturi naročito stoga što je u njegovu građenju, prvi put u unutrašnjosti Srbije, upotrebljen gotski stil. Inače je kraljica Jelena, kao katolikinja poreklom, bila štedar zaštitnik svojih ranijih suvernika i pomagala je i obnovila čitav niz crkava u Primorju, a naročito u Baru i Skadru. * Do otvorenog sukoba između kralja Milutina i Anžujaca došlo je tek posle smrti kralja Dragutina († 12. marta god. 1316.), koji se pred kraj života pokajnički zakaluđerio i dobio novo ime Teoktist. Milutin je odmah po bratovljoj smrti krenuo na sinovca Vladislava, uhvatio ga i zatvorio. Hteo je ne samo :da se na taj način obezbedi od njega u pogledu njegova prava na presto, nego i da ga liši oblasti koje je kralj Dragutin dobio kao lično leno. U svojoj gramžljivosti Milutin je, možda i ne idući za tim potpuno svesno, doprineo time znatno najpre jačanju centralne, odnosno kraljevske vlasti, a zatim i širenju obima srpske države. Mačva do njega nije pripadala Srbiji, nego Mađarskoj; potiskivanjem Vladislava iz toga kraja Milutin i tu oblast pokušava uvući u srpsko državno područje. Soli i Usoru nije dirao. Taj Milutinov upad u Mačvu izazvao je protiv njega mađarski dvor, koji je iz srodničkih i političkih razloga zaštićavao Vladislava, i koji je, u isto vreme, branio i svoje područje od zahvata raškoga kralja. Stvari se zapletoše na više strana. Bez Dragutina se nije mogao održati u Bosni ni njegov zetski dom Kotromanića. Udovica Stevana Kotromana morade da beži sa sinovima iz zemlje, i to naglo: jedni članovi spasavaju se u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad. Mladen II Šubić postaje sad doista gospodar cele Bosne. Ali, osion i neobuzdan, on niti je znao ni mogao da očuva velike i za jednu velikašku porodicu retke, gotovo vladarske tekovine svoga oca. Još za života očeva zapleo se on u sukobe sa Mletačkom Republikom, pomažući ustanak Zadrana protiv nje i primivši se da bude zadarski knez (god. 1311.) Borbu sa Republikom Mladen je nastavio i posle smrti svog oca Pavla († god. 1312.) i imao je izvesnih vojničkih uspeha, ali ne i dovoljno snage da sam, bez pomoći mađarskog kralja, vodi rat sa veštim i dobro organizovanim Mlecima. Posle vojevanja od dve i po godine Zadar se opet pokorio Republici Sv. Marka, a ban Mladen se morao odreći svoga kneževstva u tom gradu (23. septembra god. 1313.) Od toga časa njegova zvezda tamni. Taj neuspeh izazvao je protiv njega čitav niz nezadovoljnika. Već god. 1315. pobunio se Trogir i tražio zaštite kod Mletaka, i Mladen ga je, znatno popuštajući, jedva umirio. Ubrzo se javljaju pobune i neprijateljstva i uglednog hrvatskog i bosanskog plemstva. Krčki Frankopani, krbavski Kurjakovići i lički

148

Nelipići stvaraju protiv njega zajednički front u Hrvatskoj, a u Bosni se dižu Hrvatinići i levanjski knezovi Mihovilovići. Naročito mu postadoše opasni vodički knezovi Babonići, banovi Slavonije, i otvoreni suparnici za prvenstvo među hrvatskim plemstvom. Posredovanjem Dubrovčana došlo je jedino do izmirenja između Mladena i bosanskog banovića Stevana II Kotromanića. Mladen je vratio Stevanu očevu oblast u središnoj Bosni, ali ga je učinio potpuno zavisnim od sebe. Čak, kad je trebalo da se Stevan oženi kćerju kneza Majnharda Ortenburškog, ban Mladen je uzeo na sebe da moli papu za dozvolu, jer su mladenci bili u srodstvu. Papa je izdao traženu dozvolu 18. jula god. 1319. Mađarski kralj, ozlojeđen držanjem kralja Milutina, uz moralnu pomoć papinu, stvorio je čitavu koaliciju protiv njega i organizovao je napade na Srbiju sa više strana. U tu koaliciju uđoše sem Mađara još ban Mladen i Albanci. Rat Dubrovnika sa Milutinom god. 1317./8. nije, možda, isto tako, bez neke veze s ovom akcijom. Protiv Srbije se odavno nije dizalo toliko neprijatelja; nikad dotad ona nije morala da vodi borbu na tri fronta. U ranijim prilikama, kad su se javljale slične opasne situacije, Srbija je ili tražila tuđu pomoć, ili gledala da diplomatski izmanevriše bar jednog protivnika ili da samo na jednoj strani bude tučena. Ovog puta Milutin ulazi u borbu sam, na svima stranama. Srbija sad raspolaže drukčijom snagom od one kakvu je imao Stevan Prvovenčani na početku XIII ili kralj Uroš sredinom toga veka. Borbe su počele najpre na jugu. Iza sukoba sa Dubrovčanima dolaze borbe sa banom Mladenom, u kojima glavnu ulogu sa srpske strane imaju tri hrabra brata Branivojevića iz stonske oblasti. Od 10. aprila god. 1318. Mladen uzima titulu »glavnog gospodara humske zemlje«, našto Milutin odgovara svojom novom titulom »kralja Hrvatske«. U tom ratu od god. 1318./9. ban Mladen je bio prisiljen da preko Dubrovčana traži mir i kao garantiju morao je dati Milutinu taoce, među kojima se nalazio i njegov brat, omiški knez Grgur. Napade iz Albanije vodio je Filip Tarentski, kome se pridružilo više albanskih prvaka, od kojih su se neki odmetnuli od Srba. Njih je sve naročito bodrio god. 1319. papa Ivan XXII svojim poslanicama. Ali, i na toj strani borbe su završene bez srpske štete. — Glavni napad izveli su, naravno, Mađari, u Mačvi i Beogradu, koji su zapalili. Nu, i njihove vojske su zastale ispred rudničkih planina i pred masivom Kosmaja. Nemoćan da savlada otpor, kralj Karlo je zazivao papu da krene protiv Srba i još koga od katoličkih vladara, kako bi sa njihovom pomoću mogao da prodre do mora i osvoji celu Milutinovu državu. Papa je doista pokušavao da privoli češkog i poljskog kralja i neke nemačke knezove da se pridruže Mađarima; ali, od svih tih poziva nije bilo nikakve koristi. Na srebrnom oltaru, koji je god. 1319. poklonio, u Srbiji još od Nemanje poznatom, hramu Sv. Nikole u Bariju, kralj Milutin se, očevidno posle mađarskog povlačenja, beleži, ne bez izvesnog, uostalom potpuno opravdanog samozadovoljstva, kao gospodar »od Jadranskoga Mora sve do reke velikoga Dunava«. Srbija je izdržala jednu prilično tešku probu snage i ostala je potpuno nepokolebana. Na Balkanskom Poluostrvu toga vremena ona je sad nepreporno bila glavna sila. Poslednje dve godine svoga života Milutin je proveo relativno mirno. Nije dospeo da vidi kako će se u Vizantiji da razviju u ozbiljan građanski rat zategnuti odnosi između staroga cara Andronika II i njegova unuka i naslednika Andronika III, koji su započeli svoje sukobe god. 1321. Obe strane pozivale su Milutina da im se nađe u pomoći, i on se, lukav kao i uvek, upuštao u pregovore sa obadvema, pazeći dobro da uoči sa kojom bi

149

mogao doći do boljih izgleda po sebe. U jesen, 29. oktobra god, 1321., Milutin je iznenada umro od apoplektičnog udara, u svojoj prestonici, u Nerodimlju. Uspon Nemanjića bio je postepen, ali stalan. Od Nemanje, pravog tvorca srpske srednjovekovne države, napredak je vidan gotovo u svakoj generaciji. Prvovenčani diže Srbiju na kraljevinu i stabilizuje je u jedno od najkritičnijih vremena po Balkansko Poluostrvo, koje je izmenilo gotovo sve odnose na njemu. Kraljevi Radoslav i Vladislav uspevaju da sačuvaju zemlju od spoljnih udara; kralj Uroš otvara nove vidike i priprema finansisku snagu Srbije. Sa Milutinom Srbija postaje glavni politički činilac na Balkanu i država sa apsolutnom vrednošću. Njene granice pomeraju se daleko od onih koje je on zatekao. U IX veku Srbija ne ide na istok dalje od Rasa; u XI veku granica joj je oko Zvečana, u XII oko Lipljana, a sa Milutinom ona prelazi Skoplje i zahvata Ovče Polje. Sem Jadranskoga Mora i Neretve, kud je bila dotad upućivana, Srbija se sada pruža niz Vardar na egejsku obalu. Severoistočna granica obuhvata Braničevo i približava se Timoku; na severu se dopire do Save i Dunava. Čitave nove oblasti ulaze u sastav srpske države, kojoj dotle nisu nikad pripadale, i postaju i etnički, ukoliko to još nisu bile, naš narodni posed (Braničevo, Mačva). Ekonomski napredak Srbije Milutinova vremena bio je dosta brz i obiman i davao je kralju obilna sredstva za sve njegove planove. Naročito se razvilo rudarstvo u nekoliko veoma aktivnih rudnika (Brskovo, Trepča, Rogozna, Brvenik, Rudnik i dr.), koji su davali mnogo srebra, olova i nešto bakra. Uz rudarstvo, kojim su se najviše bavili Sasi i po kojima je ostalo sve do danas više lokalnih naziva (Sase, Saška Reka, Sasino i sl., a možda čak i oznaka Šakci, Šokci) i prilično dosta tehničkih izraza za posao, razvila se lepo i trgovina. Glavni kapital davali su Mlečani, a glavni trgovački posrednici behu Dubrovčani i Kotorani. Prema delimičnim dubrovačkim trgovačkim računima promet između njihova grada i Srbije iznosio je god. 1325. oko 160.000 perpera godišnje, odnosno na 2,000.000 ondašnjih »dinara«. U Milutinovo doba naročito se razvila crkvena umetnost. Nijedan naš vladar nije podigao i obnovio toliko crkvenih građevina koliko on, i to i u Srbiji i van nje. Njegova glavna zadužbina, u kojoj je bio sahranjen i gde je ležao do sredine XV veka, bio je manastir Banjska blizu nekad vulkanskog Zvečana, koja je hvaljena kao jedna od najlepših crkava srpske države romanskog stila. Andra Stevanović, koji je dugo ispitivao, tvrdio je za nju čak ovo: »Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko građevinarstvo može pokazati primerke samo većih dimensija od ove starine srpske, ali se ova građevina u svemu ostalom može po tehnici i estetici da ravna sa najsavršenijim talijanskim građevinama svoga doba«. Gračanica, koja je dovršavana pred samu smrt Milutinovu, građena u sasvim drugom, vizantiskom stilu, očuvana je sve do danas na klasičnom Kosovu. Narodna pesma očuvala joj je pomen sa predanjem, da su oko nje »zbor zborila gospoda hrišćanska«. Sa svojih pet kao slivenih kubeta, zidana sa pažljivo i ukusno složenim redovima opeka među kamenjem, inače bez naročitih drugih dekorativnih elemenata, ona ostavlja prijatan utisak izvesne gracioznosti, a dopada se, posle bliže studije, otmenošću linija i harmonijom celine. Sem ta dva manastira, Milutinove su zadužbine, bilo po tom što ih je obnovio ili nanovo podigao, od glavnijih ove: Bogorodica Leviška u Prizrenu, koja je bila pretvorena u džamiju i koja je nanovo prekrštena, Trojeručica u Skoplju, Sv. Đorđe u Nagoričinu, Kraljeva crkva u Studenici, Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj Gori i mnogi drugi. Obnovio je, zajedno sa majkom, i katolički manastir Sv. Srđa na Bojani. God. 1293. sazidao je današnju glavnu crkvu u Hilandaru, pošto je porušio staru Nemanjinu, i obnovio je čitav manastir. Podigao mu je i

150

kule za odbranu od morskih razbojnika, oko samog manastira i na Hrusiji kod mora. Njegova darežljivost osetila se i van Srbije. U Solunu je podigao tri crkve i jedan dvor, u Seru jednu, a u Carigradu je dao podići jednu crkvu u slavnom manastiru Jovana Preteče. U Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela kao sklonište za srpske hadžije, a na Sinaju je podigao hram Sv. Stevanu u poznatom Bogorodičinom manastiru. U Srednjem veku bila je čuvena carigradska bolnica sa biranim lekarima i sa mnogo kreveta, koju je podigao Milutin i osigurao joj izdržavanje. U toj bolnici postala je naskoro škola za učenje medicine, kao neka vrsta začetka jednog medicinskog fakulteta. Sa građenjem crkava u vezi je i crkveni živopis. Sve Milutinove crkve živopisane su još za njegova vremena sem Gračanice, koja nije bila sasvim dovršena za njegova života. Neke od tih poslova nisu uvek radili srpski majstori (na pr. Nagoričino) nego grčki, a najveći deo, mada zanimljiv i sa mnogo umetničkog interesa, zaostaje ipak za vanrednim freskama Mileševa i Sopoćana. Kao glavnu karakteristiku živopisa Milutinova doba g. Vlad. R. Petković nalazi »težnju za pokretom i za dekorativnim efektom«. N. Okunjev je isticao da se u živopisu našeg XIV veka oseća uticaj rukopisnih miniatura, koje stari monumentalni stil zamenjuju miniaturnim. Šteta je velika što je propao živopis dvaju glavnih Milutinovih crkava, Banjske i Hilandara. Glas »grčkih« slikara bio je na Balkanu toga vremena veoma velik; god. 1331. poverilo se njima da u Kotoru živopišu čak katoličku katedralu Sv. Trifuna. Sem u arhitekturi, kod Srba se oseća u Milutinovo vreme i izvestan polet u književnosti. U to doba pišu: arhiepiskop Nikodim, koji je god. 1319. završio svoj prevod tipika sv. Save Jerusalimskoga; episkop Danilo, diplomat i okretan pisac i vrlo hrabar čovek, koji je spasao Hilandar, posle duge i teške opsade, od navale katalanskih razbojnika, poznat u književnosti po svojim suviše obazrivo pisanim biografijama srpskih kraljeva Dragutina i Milutina i kraljice Jelene i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija I); najzad Teodosije, prerađivač Domentijanove biografije sv. Save, pisac službe i pohvale Simeonu i Savi, najpopularniji srpski pisac Srednjeg veka, sa mnogo zanimljivog i veštog pričanja i sa nesumnjivim književnim talentom. I sam je Milutin pomagao prepisivanje knjiga; jedno evanđelje, rađeno po njegovoj želji god. 1316., za karejsku ćeliju sv. Save, lep i neobičan primerak, očuvano je u riznici manastira Hilandara. Pored svih njegovih ličnih nedostataka i krupnih moralnih mana, Milutin je, ipak, dao zamaha srpskim vrednostima u svima pravcima. Srbija njegova vremena postaje ne samo moćna i bogata, nego pokazuje i ambicije za dela višeg duhovnog života. XIII. JAČANJE BOSNE. 1. Borbe u Srbiji oko prestola. — 2. Pad Mladena Šubića. — 3. Širenje Bosne. — 4. Borbe u Hrvatskoj. — 5. Značaj bana Stevana II Kotromanića. Posle nenadane smrti kralja Milutina, koji nije bio uredio pitanje svoga nasleđa, nastadoše u Srbiji krvave i dosta duge borbe oko prestola. Stevan, smatran kao slep, imao je isprva najmanje izgleda. Ipak, on ostade konačni pobedilac. Ne bojeći se više očeve osvete, skinuo je zavoj sa povređenih očiju, i objavljujući da mu je sv. Nikola povratio vid, uspeo je da brzo osvoji simpatije naroda, koji ga je odranije sažaljevao kao mučenika i pretpostavljao starijem bratu Konstantinu, koji je poticao od prve Milutinove žene, Grkinje, i po starešinstvu i pravu imao dobiti presto. Konstantin je iza smrti kraljice

151

Jelene držao Zetu i tu se proglasio za kralja; izgleda da je Milutin, posle neuspeha sa šuracima, njega bio i namenio za naslednika. U lozi Nemanjića, naime, izrađenoj u manastiru Gračanici god. 1321., od Milutinovih sinova naslikan je samo Konstantin, dok je Stevan isključen, verovatno kao bivši odmetnik i kao sin koji je potekao iz braka oglašena kao nezakonita. Konstantin se uz Milutina i Simonidu pominje i u natpisu u Bariju od god. 1321. Konstantin nije pristajao ni na kakav sporazum sa Stevanom, koji mu je ovaj u početku nudio. U borbi nastaloj posle raskida Stevan je pobedio i na Bogojavljenje god. 1322. krunisao se za kralja, uzevši otad službeno ime Uroša III. Sem sa Konstantinom, Stevan je imao da se nosi i sa Dragutinovim sinom Vladislavom, koji je polagao svoje pravo na raški presto na osnovu obećanja što ih je kralj Milutin davao njegovu ocu u Deževu i posle toga. Vladislava su pomagali prijatelji njegova oca, a naročito mađarski dvor i njegov sestrić, bosanski ban Stevan II Kotromanić. Čak su i dubrovački trgovci u Rudniku bili na njegovoj strani i borili se uza nj. Stoga su se borbe između njega i Stevana otegle duže vremena, sve do proleća god. 1324., a vodile su se uglavnom oko Rudnika. Vladislav je u tim borbama imao malo uspeha i konačno je bio prisiljen na povlačenje. Napuštajući dalje ratovanje, on je napustio čak i oblasti koje je držao njegov otac ne samo u nesigurnoj Mačvi, nego i u području Soli i Usore, i povukao se negde u Mađarsku. Najviše se koristio ovim metežima u svom susedstvu mudri i veoma oprezni, ali ipak u potrebnim časovima preduzetni bosanski ban Stevan II Kotromanić. On je u ovo vreme proširio Bosnu u tri pravca, prema zapadu, jutu, i prema istoku. Prve uspehe postigao je na zapadu, na račun Šubića. Ban Mladen je, videli smo, bio u stalnom opadanju. Njegov neuspeh u ratu sa kraljem Milutinom ohrabrio je mnoge njegove neprijatelje među hrvatskom vlastelom i dalmatinskim gradovima. Čak ni Mladenova rođena braća nisu htela da idu do kraja sa njim, nezadovoljna njegovom osionošću i otsustvom svakog političkog smisla i takta. Već god. 1319. odmetnuo se od njega Šibenik, zatim i Trogir, predajući se mletačkoj zaštiti. Na zboru hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da suzbije mletačke spletke i posredovanja u Dalmaciji, on je doživeo to da su se ljudi, mesto na Mletke, ogorčili na nj i da se u redove protivnika umešao i njegov brat Pavle. Protivnici banovi sklopiše odmah i savez protiv njega i pozvaše u nj čak i lica van Hrvatske, kao bana Stevana iz Bosne i moćne Baboniće iz Slavonije. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, i inače nezadovoljan što je Mladenovom krivicom došlo do mletačkih uspeha na Primorju, odlučio da pomogne rušenje Mladena. To je odgovaralo i ostaloj njegovoj unutarnjoj politici, koja je išla za tim da se suzbije i slomije moć jake vlastele. Zahvalnost prema porodici Šubića, koja mu je omogućila da dođe do ugarske krune, nije ga više zadržavala od toga rešenja. Po njegovoj naredbi krenuo je slavonski ban Ivan Babonić protiv Mladena, a za njim se uputio i sam kralj. Protiv Mladena diglo se sve. Mlečani, njegovi stari neprijatelji, znatno su doprineli da je ban izgubio Skradin i Omiš u borbi sa trogirsko-šibeničkom frontom. Na kopnu Mladen je bio potučen u borbi kod Bliske, i jedva se begstvom spasao od potpune propasti. Kad je kralj Karlo sa vojskom stigao u Knin, skrušeni ban iziđe preda nj sa darovima, uveravajući ga o svojoj vernosti. To mu je spaslo samo glavu. Inače, još tu izgubio je bansku čast i sve posede, a krajem septembra god. 1322. kralj Karlo ga je odveo kao sužnja i dugo ga držao u tamnici. Smilovao se na njegovu ženu, a svoju rođaku Jelenu, napuljski kralj Robert, kad je ona na putu u Rim došla u Napulj, i odredio joj je u maju god. 1355. pomoć od 200 zlatnih forinti godišnje. Ta činjenica što se banova udovica nalazila u bedi

152

i primala tuđu pomoć kazuje jasno da je Mladen provodio pre smrti težak život i da joj sam nije mogao pomoći. O tom njegovu životu nemamo pouzdanih vesti; sigurno je samo da je Mladen bio mrtav pre god. 1341. Jedno vreme se, na osnovu jedne sumnjive povelje, mislilo da se kralj Karlo na kraju ipak sažalio i da je dao Mladenu grad Zrinj. Iz pouzdanih izvora, međutim, znamo da su tek 31. jula god. 1347. ustupili kralju Lajošu Grgur, sin bivšeg bana Pavla Šubića i brat Mladenov, i Đurađ, sin kneza Pavla, brata Grgurova, svoj grad Ostrovicu, i da je ovaj, u zamenu, dao njima grad Zrinj. Po tom gradu dobila je otad ta grana Šubića svoj naziv Zrinjskih. Posle Mladenova pada ban Stevan je ostao jedini vladar u celoj Bosni, kao veran vazal kralja Karla, kome se pridružio i u ovoj poslednjoj akciji. On otad postepeno ali stalno proširuje bosanske granice. Ključki knez Vukoslav Hrvatinić, rođak Šubića, ulazi u sastav njegove države i dobija potvrđene župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor. Tako Bosna počinje obuhvatati i Donje Kraje sa starim županijama vrbaskom, glaškom, sanskom, dubičkom i gorskom, koje su pripadale ranije hrvatskom području i bile pod vlašću zagrebačke crkve. Hrvatima je uskoro ostalo samo područje zapadno od Une. Zauzeti u Raškoj, Srbi nisu obratili dovoljnu pažnju na Hum, za kojim je bosanski ban živo žudio, želeći da preko njega dobije izlaz na more, koji je nedostajao njegovoj državi. Stevan je osvojio Hum uglavnom za vreme borbe između Stevana i Vladislava, od god. 1323.—1325., i za vreme borbi humskih vojvoda protiv Dubrovačke Republike, čiji su ljudi u Rudniku učestvovali na strani Stevanova protivnika i izazvali stoga kraljevu osvetu. Ban Stevan je imao sporazum sa Republikom da štiti Dubrovčane naročito od napada stonskih gospodara Branivojevića. Radeći to, on je polako utvrđivao u Humu svoju vlast. Posle neuspeha Vladislavljeva, kada je ovaj prešao u Mađarsku, ban Stevan je ušao u područje Soli i Usore i proširio je svoje granice sve do Drine, svakako u sporazumu sa mađarskim kraljem. Isto tako vešto Stevan je iskoristio i zabunu u Dalmaciji posle neočekivanog pada bana Mladena. Velikaši, koji su imali da dele plen, behu nedovoljno pripremljeni na takav ishod i stoga nesložni i suviše surevnjivi; a Šubići su, opet, mada kivni na Mladena, osetili odjednom da su u pitanju i ugled i posedi njihove cele porodice, i pregoše da se odupru opštoj jagmi za njihova dobra. Naročito ustadoše na kneza Nelipića, koji beše uzeo važni Knin, ranije njihov grad, pošto je iz njega proterao novog bana Hrvatske i Slavonije, Ivana Babonića (god. 1323.). Mada je Babonić, postavši kao ban cele Slavonije još i ban Hrvatske, ujedinio sve hrvatsko područje i time postigao nešto čega ranije godinama nije bilo, Hrvati ta ipak nisu hteli primiti. Bio im je tuđ, premda Hrvat. Kralj Karlo ga stoga smeni. Uvređeni Babonići ustadoše tad protiv kralja i smetahu njegovoj vojsci kad je preko Slavonije išla u Dalmaciju. Kralj im, kazne radi, oduze zato Medvedgrad. Tako se dogodi da knez Nelipić i nehotice dobi u Babonićima posrednog saveznika. Šubići, međutim, u borbi sa knezom, pozvaše u pomoć i bosanskoga bana Stevana. Ali, pod Kninom, god. 1324., Šubićeva i bosanska vojska bi potučena, a sam vođ, Đuro Šubić, dopade ropstva. Knez Nelipić postao je posle toga uspeha najjači hrvatski velikaš na području stare hrvatske države. Kralj Karlo nije imao nikakva računa da mu se u licu kneza Nelipića stvori novi ban Mladen i on stoga uputi u Dalmaciju, maja god. 1325., hrabrog, a njemu odanog bana Mikca Mihaljevića, poreklom Rutena, da taj skrši novog deliju. Ban Mikac je najpre sredio odnose u Slavoniji, gde je oduzeo i poslednji deo poseda nekad moćnih Gisinga (Koprivnicu, Đurđevac i Virje). U Dalmaciji njemu se pridružiše bosanski ban i knezovi

153

Šubići i Frankopani, a protiv njih se nađoše krbavski knezovi Kurjakovići i livanjski Mihovilovići i gradovi Nin, Split, Trogir i Šibenik. U borbi god. 1326. ban Mikac bi potpuno potučen i lično onemogućen na celom području iza Gvozda. Bolje sreće bio je u Slavoniji, gde se dugo držao na vlasti. Tamo je posle ljute borbe prisilio Baboniće da predadu kralju svoj tvrdi grad Steničnjak, a dobili su za to god. 1327. Donju Moslavinu i zadržali svoje ostale posede. God. 1340. ugušio je jednu bunu u Zagrebu, na Griču, čiji motivi još nisu dovoljno poznati. »Za Karla I«, kazuje D. Gruber, »bijaše ban Mikac stekao toliki ugled i vlast u banovini Slavoniji da je kralj gotovo sasvim njemu prepustio vladanje na jugu Drave.« Bosanski ban Stevan, videći da zasad neće biti nikakva uspeha u borbi protiv Nelipića, a ne želeći da iz cele ove stvari ne izvuče nikakve koristi, obrnuo se prema južnoj Dalmaciji i poseo je čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući samo tvrdi Omiš. On je tako proširio bosansku državu od Save do mora i od Sane do Drine. Tih granica Bosna ranije nije nikad imala. Još Stevanov otac nije izlazio mnogo dalje od granica središne Bosne. U Bosni, bez Huma, beše više državnih oblasti i više gospodara, a sa Humom se njihov broj samo povećavao. Sticaj prilika dao je Stevanu mogućnost da od Bosne stvori nov geografski i državni pojam, da je učini jedinstvenom državom sa jakom centralnom vlašću, i da je digne i u ugledu i u političkom značaju. Do Stevanova vremena Bosna nije gotovo nimalo uticala na susedna područja, njen značaj bio je čisto lokalan i osećao se samo ponekad i to ponajdalje do kakvog primorskog grada. U drugoj polovini XIII veka njeno prirodno područje između reka Une, Save, Neretve i Drine beše čak raskomadano i zemlja vraćena u granice od pre Kulinove pojave. Oblast u kojoj je ban Stevan primio nasledstvo jedva da je obuhvatala područje od dva predratna okružja i posleratne dve županije, sarajevske i tek u pola travničke. Međutim, po obimu, ban Stevan imao je sredinom tridesetih godina oko 40.000 km² i državu koja nije bila manja od Srbije kralja Uroša i početne oblasti kralja Milutina. Sa Stevanom II Kotromanićem Bosna je dobila vladara nesumnjive vrednosti. Ono što je bio kralj Milutin za Dušana, to je bio Stevan II za Tvrtka: tvorac državne stabilnosti i organizator njene unutarnje snage. Njegova državnička veština bila je, inače, sasvim prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da može izići nagrađen; bio je aktivan kad god je trebalo iskoristiti tuđu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odlučivati između dva podjednako jaka protivnika on je gledao da održi veze sa obojicom. Takva državnička veština nije, očevidno, mnogo visoka; ali, za one koji se njom služe dosledno donosi koristi i uspeha. A državnici se manje-više svi cene po tom ne kako su radili, nego šta su postigli. Za vremena bana Stevana Bosna se digla privredno. Trgovački promet u zemlji postaje življi; po primeru u Raškoj počinje se i u Bosni s eksploatisanjem rudnika, koje se vrši u glavnom tuđim, i ovde ponajviše dubrovačkim kapitalom. Sa banom Stevanom počinje u Bosni i kovanje domaćeg novca. Na tom novcu se nalazi banov lik u sedećem stavu, sa pravim mačem preko kolena. Ban Mladen kovao je novac oponašajući mletačke matapane, kao i Srbi u Raškoj; ban Stevan približio je posle svoj novac dubrovačkom tipu. Ima čak njegova novca koji je pola bosanski, a pola dubrovački (čak sa dubrovačkim natpisom). M. Rešetar misli, da je ban »htio naprosto da konkuriše sa dubrovačkim«, kujući taj novac protiv volje Republike. Ali, verovatna je i pretpostavka da je ban hteo da tim mešanim novcem istog tipa ujednači na njegovu području odomaćenu vrstu novca.

154

Krajem treće desetine XIV veka ban Stevan je doživeo prvi svoj poraz. Verovatno radi Huma, a možda i zbog težnje banove da se proširi i na štetu samog raškog područja, došlo je god. 1329. do borbe između Raške i Bosne. Rašku vojsku vodio je mladi kraljević Dušan, pun vojničke ambicije. Sukob je, izgleda, bio negde na graničnoj liniji Lima. Studenički iguman zabeležio je da je kralj Stevan poslao vojsku »na bezbožne i pogane babune«, iz čega bi izlazilo da je inicijativa došla sa raške strane. Dušan je pobedio i dobio »besčisleni plen«. Taj poraz učinio je jak utisak na bana Stevana, jer on otada neprestano zazire od Rašana i traži sve moguće načine da se obezbedi od njih. Stalan razlog njegove bojazni bio je Hum, koji on ipak, radi njegova privrednog značaja za Bosnu, odnosno radi izlaska na more koji je vodio preko njega, nije hteo da vrati i da tim najprečim sredstvom umiri protivnike. Rašani, opet, čak i za vreme velikih teritorijalnih dobitaka u Maćedoniji i po drugim stranama, taj gubitak nikako nisu hteli da prežale. XIV. SRPSKA PREVLAST U MAĆEDONIJI. 1. Kralj Stevan Uroš Dečanski u vizantiskim krizama. — 2. Bugarski car Mihailo protiv Srba. — 3. Značaj pobede Srba na Velbuždu. — 4. Pad kralja Stevana Dečanskog. Kralj Stevan se u prvo vreme kolebao u svojoj spoljnoj politici. Da spreči anžujsko pomaganje njegova protivkandidata Vladislava, on je sam mislio da uđe u veze sa njima. To će biti glavni motiv njegove odluke da traži bračnu vezu sa ćerkom Filipa Tarentskog, god. 1323., i da, sa tim u vezi, daje obećanja i o svom prelasku u katoličanstvo i o izmeni verske orijentacije u Srbiji. Kad taj plan nije uspeo, jer su mu Anžujci prozreli pravi cilj, Stevan se obratio na drugu stranu. Zaprosio je i dobio dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, kćer panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika II, bivšeg namesnika u Solunu (god. 1324.) Stevanu je taj brak dizao u izvesnoj meri ugled, poljuljan socijalno osporavanjem zakonitosti braka njegove majke; a njegovoj tazbini on je, međutim, poslužio za druge račune. Panipersevast Jovan polagao je pravo na Maćedoniju sa glavnim gradom Solunom kao na svoju zasebnu državu, jer ju je njegov ded, car Mihailo Paleolog, bio namenio Jovanovu ocu Konstantinu. U srpskom kralju on se sad nadao dobiti saveznika da ostvari to nasleđe. Pomagače je imao i u dvojici svojih šuraka, braći Metohitima, koji su bili gospodari Strumice i Melnika. Posle Marijine udaje, Jovan je, zajedno sa ženom, došao u Srbiju, »na viđenje«, i zadobio je kralja za svoj plan. Naskoro potom počela je Jovanova vojnička akcija, pomagana od Srba. Car Andronik, pobojavši se srpskog posredovanja i novih komplikacija, beše odmah uputio jedno posebno poslanstvo u Srbiju, da se što pre izmiri sa Jovanom i preko njega sa Stevanom. Nenadna smrt Jovanova u Skoplju oslobodila je cara njegovih ambicija i moguće nestalnosti u odlukama. Novi pregovori o povratku Jovanove žene u Vizantiju doveli su na srpski dvor čuvenog istoričara Nićifora Gregoru, kome zahvaljujemo jedan vanredno zanimljiv opis toga puta. Ovo poslanstvo iskoristio je car Andronik da ponudi i Stevanu savez, kako bi se, osiguran od Srba i možda pomagan od njih, mogao sa više izgleda na uspeh upustiti u borbu sa svojim unukom, Andronikom III, koji, nestrpljiv i ambiciozan, nije mogao da sačeka svoje vreme da zakonito dođe na carski presto. Zabavljena svojim nezgodama, ugrožavana od Turaka

155

u svom maloaziskom posedu, stojeći pred građanskim ratom, Vizantija je zazirala od Srbije i nije joj mogla, u ovaj mah, praviti nikakve veće smetnje. Veću opasnost pretstavljala je u taj mah za Srbiju Bugarska. Tamo je god. 1324., iza gotovo jednogodišnjeg perioda anarhije, nastale posle poraza i smrti cara Đorđa II Terterija, bio izabran za cara vidinski knez Mihailo Šišmanović, zet kralja Milutina. Ovaj ratoborni i preki čovek ušao je odmah u borbe sa Grcima, koji su prouzrokovali nesreću njegova prethodnika i iskorišćavali meteže iza njegove smrti. Postigavši u tim borbama lepe uspehe i suzbivši Grke i preko starih granica Bugarske, Mihailo se i suviše poneo i izgubio meru u svojim postupcima. Pobediti vizantisku vojsku u ono doba nije bio težak posao; u njoj su se, i te kako, osećale posledice rastrojstva izazvana borbom o carski presto. Mihailovo samouverenje diglo se još više kad je carsko sporenje dovelo do toga da jedna stranka, ona starijega cara, zatraži srpsku, a ona mlađeg bugarsku pomoć. Andronik Mlađi, aktivniji, i inače nesumnjivo vojnički sa više talenta i sa više uticaja među trupama nego njegov ded, imao je u početim borbama više uspeha. Jedan deo pobede Andronika Mlađeg, III, smatrao je Mihailo delom i kao svoju zaslugu. Možda tim više što je srpski pomoćni odred, upućen starome caru, pod vođstvom vojvode Hrelje, ostao uglavnom pasivan, kao ne hoteći da se izlaže uzalud za već izgubljenu stvar. Kralj Stevan, koji lično beše došao na granicu da se založi za starog cara, odustao je od pohoda kad mu je Hrelja izložio svoja ustručavanja. Stari car je god. 1328. bio srušen. Srbi su pokušali jedino ozbiljniji napad na Ohrid i njegov kraj, ali ih je suzbio Andronik III; na drugoj strani, međutim, dobili su bez muke Prosek, koji je držao i njima izdao jedan pristalica starog cara. Bugarski car Mihailo prekinuo je odranije srdačnije veze sa Srbima, a po svom dolasku na presto raskinuo ih je sasvim. Oterao je svoju ženu Anu, Srpkinju, a venčao se sa sestrom Andronika Mlađega, i time jasno pokazao svoj stav. Pomagao je i Vladislavljevu borbu protiv kralja Stevana, ne što bi hteo da koristi Vladislavu, nego da oslabi Srbiju. Pamtio je očevidno očev poraz i hteo je tako da se sveti. Političke protivnosti, obelodanjene još više povodom priprema i spletaka oko carskog sporenja u Vizantiji i za vreme njegovo, produbile su jaz između Mihaila i Stevana. Savez Bugara sa Andronikom III protiv Srba prirodan je rezultat svih tih odnosa. On je sklopljen u Črnomenu kod Adrijanopolja već god. 1326., kao odgovor na savez staroga Andronika sa Stevanom. Glavni i neposredni cilj saveza, pored obaranja Andronika, bio je potiskivanje Srba iz vardarske doline, gde je njihovo širenje i učvršćavanje pogađalo u ovaj mah na jugu grčke, a na severnoj strani bugarske interese. Posle sporazuma sa Andronikom, svoje glavno širenje Mihailo je, po starim težnjama Simeonove i Asenove Bugarske, mogao upraviti samo prema Ovčem Polju, Štipu i Skoplju, koji su se nalazili pod srpskom vlašću i u srpskoj sferi. Glavni potstrekač za napad protiv Srba bio je stoga car Mihailo. Kada je Andronik, zauzet sav prečišćavanjem svojih obračuna sa dedom i njegovim pristalicama, odlagao napad na Srbe do po nj povoljnije situacije, odnosno do nesumnjiva učvršćavanja njegove vlasti, dovelo je to jedno vreme do raskida odnosa između njega i Mihaila, koji su obnovljeni sa dosta tegoba i tek po obavezi Andronikovoj da će se uskoro doista započeti neprijateljstva. Car Mihailo se živo spremao za borbu sa Srbima, želeći da svoju pobedu učini što sigurnijom i po dalje odnose što presudnijom. Sem sa Vizantijom, on je sklopio savez i sa vlaškim knezom Jovanom Basarabom. Prikupljao je vojsku sa svih strana, uzimao je u nju i Tatare i Osete. Napad se imao izvršiti sa dve strane istovremeno: Grci su trebali da

156

udare sa juga, a Bugari sa severoistoka. Srbija je na vreme saznala za te pripreme, i među ostalim merama pokušala je, maja god. 1330., da spreči uvoz mletačke robe, a naročito oružja, preko svog područja za Bugarsku. Bojeći se borbe protiv ujedinjenih Grka i Bugara, a nesiguran za zapadne granice zbog držanja bosanskog bana, kralj Stvvan je ponudio Mihailu sporazum, uputivši mu naročito poslanstvo. Kad je Mihailo odbio sve pregovore i krenuo vojsku, Stevan je morao primiti naturenu borbu. Njegova strateška odluka bila je posle toga samo ta da napadne Bugare pre nego što se spoje sa Grcima. I uspeo je u tom. Do borbe je došlo 28. jula god. 1330. kod Velbužda, na izvorištu Strume, čim su Stevanu stigli svi vojni odredi. Bugarska vojska »nije izdržala ni prvi nalet srpske vojske«, nego je pod silnim udarcima prsla na sve strane. Sam car Mihailo naže u beg i u begstvu izgubi glavu. Njegovo telo bi doneseno Srbima i sahranjeno u nedalekom manastiru Sv. Đorđa u Nagoričinu. I u ovoj bitci istakao se mladi kraljević Dušan, za čije se strelce s pohvalom ističe da su bili dobro uvežbani i vešti. Grčki car Andronik III beše došao u Pelagoniju; ali, nije se žurio da svoju neveliku vojsku pridruži bugarskoj, nego je više vršio neku vrstu demonstracije prema srpskoj granici. Na vest o strahovitom bugarskom porazu, čija je posledica bila gotovo potpuno otvaranje bugarske granice srpskoj vojsci, Andronik napusti svaku dalju akciju prema Srbiji i uputi se na istok, da se tamo naskoro naplati na račun dojučeranjeg saveznika. Ovo povlačenje Grka i potpuni poraz Bugara napravili su kralja Stevana gospodarem situacije. Bitka na Velbuždu bila je jedna od najapsolutnijih pobeda srpskih u Srednjem veku. Ona je za više od čitava jednog veka, za vreme celog daljeg trajanja srpske i bugarske države, definitivno raščistila odnose između njih. Bugarska je svedena u svoje prirodne granice od Dunava do Rile i Marice, i nikad više nije se usudila da ih prekorači na srpski račun prema zapadu, ni preko Strume, a kamo li preko Bregalnice. Srpska vlast u severnoj Maćedoniji obezbeđena je ovom pobedom potpuno, a u južnoj njom je pripravljeno područje za dalje Dušanovo delo. »Kako je pobedom kod Velbužda pitanje Vardarske doline i Maćedonije bilo definitivno rešeno u srpsku korist (primećuje tačno g. St. Stanojević u svojoj studiji o toj bitci) vidi se najbolje po tome što se Maćedonija, i kad su, posle Dušanove smrti, u njegovoj državi nastali razdori, i kad je državna snaga usled toga oslabila, i kad se država raspala i rasturila, smatrala kao deo srpske države«. Tu važnu pobedu zapamtilo je i narodno predanje i čuva je u dve lepe narodne pesme. Kralj Stevan postupio je mudro što svoju pobedu nad Bugarima nije iskoristio za osvajanje te zemlje. Iskušenje za takav postupak bilo je veliko: bugarska vojska beše satrvena, a njena zemlja bez odbrane. Sami Bugari nadali su se srpskom osvajanju; nastavljač arhiepiskopa Danila kazuje kako se, spremajući se protiv Srbije, car Mihailo hvalio »da će postaviti presto svoj u državi otačastva Stevanova«. Ne bi, dakle, bilo ništa neočekivano da je i Stevan postupio tako posle svog uspeha. Sa bugarske strane činjene su mu i ponude da spoji Srbiju sa Bugarskom, koja je i inače ostala bez svog cara i vladara. Stevan se, međutim, zadovoljio time što je u Bugarskoj povratio na vlast svoju sestru Anu, prvu carevu ženu, i njenog maloletnog sina, i što je tako osigurao Srbiju sa te strane, imajući mogućnosti da preko sestre vrši uticaj i biva obaveštavan o svemu što mu treba. U unutarnje uređenje bugarske države nije hteo da dira, smatrajući to kao njihovu stvar. Da je u Srbiji posle takvog rešenja bilo protesta i prekora nije teško razumeti; naročito se osećalo nezadovoljstvo u vojničkoj stranci. Da umiri to nezadovoljstvo, kralj

157

je poslao vojsku sa sinom Dušanom prema grčkoj granici, koja je povratila neke nedavno izgubljene pogranične gradove, kao Veles, Prosek, Štip, Dobrun i druga manja mesta. U narodu se dugo verovalo da je kralj Stevan Uroš iz zahvalnosti za tu pobedu podigao svoju slavnu i krasnu zadužbinu Dečane, po kojoj je danas uopšte poznat kao Stevan Dečanski. Nu, to nije tačno. Dečani su početi god. 1327., a završeni su god. 1335. Manastir je gradio Kotoranin, fratar Vita, i dao mu u bitnosti romanski tip, sa mnogo ornamentike i skulpture u belom mermeru. Manastir je veći od naših ostalih srednjovekovnih zadužbina i viši je, otud mu i narodno ime »Visoki Dečani«. Sav je obložen i danas očuvanim mermerom bele i ružičaste boje, koji je pravilno i pažljivo složen. Gabriel Mije drži da je opločavanje mramorom došlo u Srbiju preko dalmatinskih majstora, iz Italije, i to prvenstveno iz Toskane. »U Studenici, Banjskoj i Dečanima daje Italija ono što se pokazuje, a Vizantija ono što se čuva«. »Obrada je kamena (piše A. Stevanović, poznati stručnjak u tim stvarima) od najvećeg tehničkog savršenstva... Tehnička preciznost može se takmičiti sa današnjom tehnikom«. Kralj Stevan imao je težak život. Brak njegove majke dobio je žig nezakonitosti; otac ga je kaznio, sem toga, još i jednom od najbezdušnijih kazni; najbolje svoje godine proveo je u tuđini ili kao talac ili kao zatočenik. Kraj života, i pored tako sjajnih uspeha u spoljnoj politici, doneo mu je još crnje dane. Pored oca i brata, koji su bili protiv njega, na nj se digao i njegov sapatnik iz ropstva, rođeni mu sin Dušan. Tragična smrt i mučenički život, koji su od Stevana napravili svetitelja srpske crkve, ometali su možda pravilnu ocenu njegova karaktera. Da li u tim tolikim sukobima s ocem, bratom i sinom, nije bilo mnogo i njegove krivice? Tačan odgovor teško je dati. Izvesni savremenici, istina neslobodni od prekora da nisu pisali uvek po svom pravom uverenju, kazuju da je u sukobu sa Dušanom više kriv otac nego sin. Misli se da je odnose između njih zatrovala druga žena Stevanova, Grkinja Marija, koja da je htela osigurati presto svom i Stevanovom sinu Simeonu. Drugi misle da je Dušana gurala protiv oca vojnička stranka, koja nije odobravala Stevanovu popustljivu politiku. Pravu istinu teško je utvrditi. Zna se samo da je sukob izbio naskoro posle vojničkih uspeha, u jesen god. 1330., a do neprijateljstava je došlo u proleće god. 1331. Kod Skadra, kud je sa vojskom izbio kralj Stevan, rušeći sinovljeve posede, oni su se, ipak, nekako namirili. Posle toga, maja meseca, Dušan je preko Trebinja stigao u Dubrovnik i pomišljao jedno vreme da zbog očeva gneva napusti Srbiju. Posle novog, kratkog prevrata u Bugarskoj, koji je zbacio sa vlasti caricu Anu i njenu stranku, u leto god. 1331., nezadovoljna vlastela ustade otvoreno protiv kralja. Iznenada, nezadovoljnici izbiše na dvor, nateraše kralja u begstvo, i, uhvativši ga, zatvoriše ga u zvečanski grad. Tu je kralj Stevan naskoro umro, 11. novembra god. 1331., i to, po svoj prilici, nasilnom smrću. Na državnom saboru u Svrčinu Dušan bi ponovo proglašen za kralja i krunisan na Malu Gospojinu god. 1331. XV. SRPSKO CARSTVO. 1. Početak Dušanove vlade. — 2. Odnos prema caru Androniku III. — 3. Kralj Karlo Robert prema Hrvatima. — 4. Građanski rat u Vizantiji. — 5. Jovan Kantakuzen. — 6. Proglas Srpskog Carstva i Patrijaršije.

158

U Dušana su savremenici, odmah spočetka njegove vlade, polagali velike nade. On ih je zadivljavao već svojom pojavom. Bio je, kazuje Filip Mezier, »veći od svih ljudi na svetu u svoje doba«. »Krasan je bio izgledom lica i divnom dobrotom tela svog mimo mnoge sinove ljudske (kazuje njegov savremeni biograf u Danilovom zborniku) i tako reći strašan neprijateljima svojim i svima okolnim vladarima za divljenje«. Ove reči pisane su o njemu pre nego što je postao car, prvih godina njegove vlade, kad se još nisu videla sva njegova dela i pravi krupni značaj njegove ličnosti. U Dušana se verovalo i po uspesima koje je kao mlad vojskovođ pokazao u borbama sa Bosancima, Bugarima i Grcima. Nalazilo se da u njega ima smelosti i snage za velike poteze. Njegov pažljivo rađeni lik u Lesnovskom manastiru, najlepši koji imamo, slikan sa osećanjem veličanstva gotovo kao likovi Hrista Svedržitelja, pokazuje doista čoveka ređih osobina. Njegove krupne, ozbiljne, malo kao setne oči otvorene su široko i uprte nekud u daljinu, iznad svih glava njegove okoline. Oko tankih usana je izraz energije, dok se inače na čelu i na, malom bradom uokvirenom, nešto tamnom obrazu primećuje kao neki trag umora ili zabrinutosti. Obično se uzima da je Dušan bio bolji vojnik nego državnik, odnosno da je znao izvojevati i steći, ali da nije razumeo stečeno obezbediti. U tom sudu ima nesumnjivo dobar deo istine; ponekad se čak htelo reći da je to bez malo rasna crta celog srpskog naroda, vidno obeležena u Dušanovoj sudbini. Dušana je ponela njegova snaga i uspesi koje je postizavao relativno dosta lako, i on je svakako prešao granice koje su odgovarale stvarnoj snazi i interesima srpskog naroda. Ali, sa druge strane, treba imati na umu da je za njegov optimizam, koji ga je gonio na nova dela i nove tekovine, bilo dovoljno osnove. On je osećao da na njegovu putu nema opasnih prepreka, i ukoliko ih ima da mu nisu nesavladljive. Gde god se on ozbiljno založio, stvar je uspevala. Njegov lični ugled i u zemlji i u susednim državama davao mu je opravdanje da nastavlja početo delo. Njegova se saradnja tražila, za njegov se savez plaćala skupa cena. Za njegove skute hvatale su se prve ličnosti susedstva, ljudi od čije su volje nekad zavisile cele države. Dušanu se ne može prebaciti da se nije ozbiljno trudio da stečeno organizuje i uredi; naprotiv, on je u tom pogledu pokazivao revnost dostojnu svakog priznanja. Njegovo zakonodavstvo najbolji je dokaz za to. Njegova je glavna pogreška što je precenio snagu svoga naroda i preduzeo i obuhvatio više nego što se moglo; a nesreća je srpskog naroda bila ne samo što ogromni teret njegova nasleđa nije imao ko da prihvati, nego što jedan deo tog tereta nije zavremena skinut, da pod njim ne klone i ona snaga koja bi drukčije opterećivanje verovatno izdržala. Situacija u kojoj je Dušan zatekao Balkansko Poluostrvo kad je primio vlast nije bila mnogo povoljna po Srbe. U Vizantiji se car Andronik III, nesumnjivo čovek od vrednosti, vidno trudio da popravi građanskim ratom poremećeni red i blagostanje zemlje i imao je izvesnih uspeha; u Bugarskoj je srušena Srpkinja carica Ana i potisnut srpski uticaj; sa Bosnom se još uvek stojalo u zategnutim odnosima; a Mađarska je samo čekala pogodnu pri-liku da proširi svoje južne granice na štetu Srbije. U Srbiji samoj, koja je od deset poslednjih godina (1321.—1331.) gotovo pune četiri provela u građanskom ratu, pokolebala se disciplina i izvesni velikaši pokazivali su mnogo volje da, kako se to obično kaže, love u mutnom. Sem toga: »Latini i Arbanasi (kazuje jedan francuski izveštaj iz 1332. god.) ljuto su pritisnuti nesnosnim i veoma surovim gospodstvom vlastele slovenske, koju veoma mrze i preziru ... I oni svi, i svaki pojedince, kao da bi se posvetili kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena, kad bi samo videli kakvoga

159

god vladaoca od strane Francuske, koji bi k njima došao ... I doista hiljadu francuskih konjanika ili pet ili šest hiljada pešaka, zajedno sa pomenutim Arbanasima i Latinima, sasvim bi lako osvojili svukoliku ovu kraljevinu, toliku kolika je... Ako god bude dobio ovu kraljevinu, imaće doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svom veku«. Mladi vladar stavljen je pred zadatak da koliko vešto i mudro, toliko isto brzo i energično nađe izlaz iz toga stanja, da ne bi dao prilike stvaranju kakve opasnije koalicije protiv sebe i svoje države. Uspesi koje je postigao bili su solidni. Sa Bugarima se izmirio na taj način što je o Uskrsu god. 1332. uzeo za ženu Jelenu, sestru njihova novog cara Jovana Aleksandra. Bugari su se još dobro sećali Velbužda i Dušanove uloge u toj bitci i bili su zadovoljni što je došlo do ove veze. Dušan je njih ostavio na miru u njihovoj zemlji i nije im smetao da šire svoju vlast u Trakiji, a oni su opet potpuno digli ruke od Maćedonije. Odnos između zeta i šuraka ostao je lojalan čitavo vreme. Dušan je mogao mirno, bez ikakva pribojavanja od kakve bugarske prevare, razvijati svu svoju snagu u borbama sa Grcima i Mađarima. Za Srbiju takav je sporazum pretstavljao jedno od najboljih rešenja; za Dušana lično ova bračna veza nije donela nikakvu sreću. Kraljica Jelena, »zla gospođa« po svojoj uspomeni u Dubrovniku, bila je žena suviše jake volje i vidno je uticala na državne poslove i na Dušana lično. Ona ga je pratila čak i na nekim ratnim pohodima. Sinom Urošem, koga je rodila pod sumnjivim okolnostima, nije usrećila ni Dušana ni Srbiju, a izgleda da mu nije umela dati ni pravo vaspitanje. Ustanak u Zeti, koji je izbio u proleće god. 1332., Dušan je brzo smirio. Za usluge koje su mu Dubrovčani učinili pri tom poslu on im je ispunio davnu želju i prodao im je god. 1333. Ston, koji je, izložen daleko na zapadu, bez sigurnog poseda Huma, izgubio za Srbiju svoju raniju vrednost, na koju je nekad mnogo polagao sv. Sava, stvarajući tu čak sedište jedne pravoslavne episkopije. Dubrovčani su žurili da dobiju Ston pre nego bi ga, možda, poseo bosanski ban Stevan. Jer ovaj je sve više širio i učvršćavao svoju vlast na humskom primorju i izazvao je god. 1331. protiv sebe, radi tih težnja i radi nastojanja da dobije Korčulu i Brač, neprijateljstvo Mletačke Republike. Stoga su Dubrovčani, da bi bili sigurniji, pregovarali i sa banom o prodaji Stona i dali i njemu izvestan otkup, nešto manji nego Dušanu kao stvarnom vlasniku. Kralj Dušan je prilikom prodaje tražio i dobio pristanak od Dubrovačke Republike da se u Stonu održi pravoslavna vera, odnosno da ostane »pop srpski i da poje u crkvama«. Ali, Republika, koja je bila strogo katolička, nije održala svoju obavezu. U pravoslavnu episkopsku crkvu uvela je već 1335. god. katoličkog sveštenika, a god. 1349. dozvolila je franjevcima da tu počnu svoju aktivnost. Posledica toga bila je da je već krajem XIV veka Ston postao potpuno katoličko područje. Sredivši prilike u zemlji i svoje odnose sa Bugarima, Dušan je mogao da vrši izvesne obračune i sa Grcima. Posledice građanskog rata u Vizantiji nisu mogle da se utru, pored svih nastojanja cara Andronika. Jedan od unutarnjih vizantiskih sukoba, čiji je uzrok u toj atmosferi nepoverenja, beše dobro došao Dušanu. U Carigradu optužiše kao veleizdajnika njihovog ranijeg namesnika u zapadnim oblastima, sposobnog Sirgijana, koji, ogorčen, pređe Dušanu i ponudi mu svoju saradnju. Sa njim je balkanska istorija dobila jednu novu koriolanovsku figuru. Dušan je rado prihvatio Sirgijanovu ponudu; srpski biograf beleži kako se u Dušanovoj glavi začela čak misao da već tada Andronika »koji je njemu zlo mislio progna iz carstva njegova, zemlje grčke«. Ovaj savez usplahiri carigradske gospodare, jer su poznavali ličnu vrednost i jednog i drugog protivnika. Njihovi brzi uspesi, sa osvajanjem Kostura, Ohrida, Strumice i drugih gradova, kazivali

160

su im jasno da se nisu prevarili u oceni. Kad srpska vojska stiže pod Solun, pođe sam car da spasava ugroženi grad. U isto vreme radili su Grci da Sirgijana dobiju živa ili mrtva, ne birajući nikakva sredstva. Kada su ga jednom prilikom smrtno ranili iz zasede, nije im bilo posle teško da njegove ljude pridobiju na svoju stranu i da tim utiču i na Dušana da pristane na izmirenje. Car Andronik je živo radio da od Dušana stvori ne umirenog protivnika, koji sutra može ponovo prihvatiti za mač, nego pravog saveznika, koji mu neće praviti nikakvih teškoća. Do željenog saveza je i došlo, 26. avgusta god. 1334. Dušan je na n, pristao ponajviše stoga što je hteo da bude siguran od Grka u času kad uđe u borbe sa Mađarima, koje su bile na pomolu. Stoga je i vratio Grcima jedan deo otetog zemljišta, a zadržao je gore pomenute gradove sa Prilepom, Lerinom, Vodenom i Čermenom i njihovim područjem. Mađari su napali na severne srpske zemlje baš za vreme ovih Dušanovih operacija na jugu. Dušan je odmah krenuo protiv njih, dobivši od Andronika i jedan grčki pomoćni odred. Pred njegovom vojskom Mađari su se stali naglo povlačiti, sa velikim gubitcima, napustivši Mačvu i severnu Srbiju, a zadržavši samo utvrđene gradove Beograd, Golubac i mačvanski kastel (god. 1335.). I bosanski ban, kao mađarski vazal, počeo je bio neprijateljstva sa svoje strane, ali u malom stilu. Stradanje Mačve ovom prilikom bilo je vrlo veliko; u mađarskim izvorima kaže se da je njeno stanovništvo osetno proređeno. * Kad je god. 1335. umro poslednji muški potomak kuće goričko-tirolske, herceg Henrik, izgledalo je da će njegovi posedi pripasti njegovoj kćeri, udatoj za češkoga kralja Jovana Luksemburškoga. To bi, posle Otokara II, bila nova prilika da slovenska češka kruna postane gospodar slovenačkih oblasti i da vaspostavi veze između dva Austrijom rastavljena slovenska elementa. Ali, austriske vojvode Oto i Albreht, pozivajući se na svoje ranije ugovore, izradiše kod nemačkog cara da im prizna i ustupi južni Tirol sa Koruškom i Kranjskom. To izazva rat između kralja Jovana i austriskih vojvoda, koji je završen Enskim mirom (1336.) i sporazumom ove vrste: austriske vojvode odrekle su se Tirola, a češki kralj Kranjske i Koruške. Tako su ove dve oblasti ostale otada kao sigurno nasleđe kuće Habzburga. Hrvatska vlastela, koja je najviše doprinela da je Karlo Robert mogao dobiti mađarsku krunu, imala je dosta razloga da se od njega nada izvesnim obzirima. Međutim, brzo je dobila dovoljno prilike da se u tom pogledu razočara; uostalom, u izvesnim slučajevima ne bez svoje krivice. Duge borbe kraljevskih pretendenata iskvarile su mnoge ljude od uticaja. Videli smo kako su ih mamile i obasipale obećanjima i povlasticama protivničke strane i davale im tako mogućnosti da ih za svoje usluge ucenjuju. Taj mentalitet ličnog korišćenja i lakog odmetanja, kad se ne zadovolje svi prohtevi, ostao je kod izvesnog dela ljudi i posle, kad je kralj Karlo ostao jedini kandidat i kad se već od god. 1310. učvrstio na prestolu. Dozvoliti da takav mentalitet feudalne gospode ostane neizmenjen značilo bi podrovati do kraja kraljev ugled i njegovu moć. Kralj Karlo nije, međutim, bio čovek koji bi se sa tim pomirio. Od god. 1312. on počinje ogorčenu borbu protiv ojačalih velikaša, najpre mađarskih, a onda i hrvatskih. Kralju je znatno pomagalo to što su velikaši, gramžljivi i surevnjivi jedan na drugog, jer je dobitak jednog išao na štetu drugog, rado sarađivali sa njim, nadajući se pri tom uvek vlastitoj koristi. Videli smo, kao karakterističan primer za to, pad Mladena Šubića. Kad je kralj u drugom slučaju, u onom kneza Nelipića, naišao na značajan otpor znatnog dela hrvatske gospode, on se trgao. Zabrinjavala ga je na toj strani i aktivnost Mletačke Republike, koja

161

je pomagala gloženje među Hrvatima da bi sama, što lakše, došla do primorskih gradova. Pod njenu zaštitu, za vreme velikih trzavica od god. 1322./4., dođoše Šibenik, Trogir, Split i Nin i dobar deo obale od Zrmanje do Cetine. Kralj stoga napusti energičnija gonjenja hrvatskih velikaša u Dalmaciji, i knez Nelipić osta neokrnjena ugleda i poseda sve do svoje smrti, god. 1344. Kao pobedilac kraljevskih banova i kraljeve vojske, on se smatrao kao protivnik krune i, prema tome, kao nezavisan na svome području. U Slavoniji, gde nije zazirao od mletačke agitacije, kralj Karlo je izvodio dosledno svoju politiku. Slomivši Gisinge, on lomi i Baboniće. Od god. 1323.—1328. oni su izgubili tri važna grada: Medvedgrad, Steničnjak i najzad Zrinj; prva dva im je uzeo kralj neposredno, a treći su, založen zbog isplate neke otštete, morali ustupiti po kraljevoj naredbi. Stoga se jedan deo članova te velike porodice odmeće od njega i prilazi austriskim vojvodama. Samo jedna grana te kuće zadržala je punu kraljevu milost; to behu Nikola i Dujmo, sinovi Radoslava Babonića. Oni su od god. 1321. držali Ostrožac na Uni. Kasnije im je kralj, pošto mu je Nikola u borbi sa Vlasima spasao život, potvrdio stare i dao nove posede. »Grad Ostrožac, Dobrničku zemlju i njihova dobra okolo grada duž Une do grada Krupe, prema Blagaju, zaokruglio je kralj sa dotlen kraljevskim selima kao svojim novim darom«. Taj Nikola i Dujam postaju potom rodonačelnici velike i važne hrvatske porodice Blagajskih. Da je za vreme tih građanskih ratova narod silno stradao smelo bi se zaključivati i bez naročitih dokumenata. Ali, dokumenti daju ponekad neposredniju sliku i primere rečitije nego što bi nama pali na um. 1. novembra god. 1313. tužili su se ugarski biskupi papi na zlo stanje u zemlji; među njima su se nalazili zagrebački biskup Avgustin i sremski Đuro. U njihovoj tužbi kaže se izrično da su toliko stradali i oni i njihove crkve da im je od svega ostao »jedva crep na kojem se može pozajmiti žeravica«. Kad je tako išlo biskupima i crkvama, nije teško zamisliti nevolje puka i male vlastele. * Kralj Dušan je ostao u relativno dobrim odnosima sa carem Andronikom III sve do careve smrti. Bio je njihov zajednički interes da suzbijaju anžujsku agitaciju iz Italije, koja je postala življa od god. 1335., a koja je išla za tim da Albaniju privuče što jače na njihovu stranu. Jedno pismo napuljskoga kralja Roberta od 19. avgusta god. 1336. beše upućeno i albanskim poglavicama Dušanove oblasti sa jasnim ciljem da ih ohrabri u odmetništvu. Sličnih pokušaja bilo je i u vizantiskoj oblasti, koji su uticali na ljude i doveli i do većih nemira. Dalju agitaciju presekao je car Andronik, koji je kaznio uzbunjena albanska plemena. Odnose između cara i kralja mogli su zamutiti u prvom redu onakvi postupci kakav beše onaj kada su Grci god. 1341. prihvatili Dušanova odmetnika, čuvenog i mnogo cenjenoga vojvodu Hrelju, gospodara cele oblasti od Štipa do Strume. Car je čak tom prilikom i odlikovao odmetnika i dao mu titulu ćesara. Takav postupak očevidno nije odgovarao savezničkoj lojalnosti. Verovatno je da bi Dušan na taj korak odgovorio kakvim energičnim zahtevom, da ga u to vreme ne beše savladala neka teža bolest, koja mu beše prilično slomila volju i izazvala nekoliko nedelja svima primetne malodušnosti. Po svoj prilici, ovo grčko primanje srpskog odmetnika nije samo označavalo ohladnelost savezničkih odnosa, nego možda i spremnost na neka obračunavanja, ili je bilo posledica nekih većih nastalih nesporazuma. Baš u to vreme kad su odnosi između Srbije i Vizantije počeli da se mute, umre car Andronik (15. juna god. 1341.), još mlad i pun volje za rad, ostavivši iza sebe maloletnog sina Jovana.

162

Smrt cara Andronika beše težak gubitak za Vizantiju, iz dva razloga. Jedno što je sa njim izgubila sposobna vladara koji je osetno digao posrnuli ugled Carevine i vratio joj neke izgubljene oblasti; a drugo što je pitanje njegova naslednika izazvalo brzo dug i za Carstvo gotovo ubitačan građanski rat. Za savladara mladom Jovanu bi određen Andronikov saradnik i ugledni vojskovođ Jovan Kantakuzen. Ali, carevićeva majka, carica Ana, ambiciozna Talijanka, sa jednom grupom Kantakuzenovih protivnika, ubrzo ustade protiv Kantakuzena kao čoveka koji uzima svu vlast i teži za krunom, sruši ga i otera u red krvavih neprijatelja, kajima više nikakvo sredstvo neće biti na odmet kad treba da se svete i kad žude da se dočepaju otete vlasti. Kralj Dušan je bogato iskoristio ove smutnje u Vizantiji; one su baš i omogućile njegove brze uspehe i prostrana osvajanja napuštenih ili pometenih grčkih pokrajina. On se odmah krenuo na jug, rešen na to i ranije, zbog Hreljina slučaja, i pokušao je uzalud da na prepad uzme Solun. Kad je Kantakuzen srušen sa vlasti i, potisnut iz Trakije i Maćedonije, prešao na srpsko tle, da preko vojvode Olivera u Velesu izmoli gostoprimstvo i pomoć Dušanovu, ovaj ga je primio sa pažnjom (jula god. 1342.) i, posle dugih pregovora, sklopio je sa njim savez za zajedničku borbu protiv Vizantije. Savez je bio od početka neiskren, i to s obe strane, makar on sadržavao ne znam kakve odredbe. Kantakuzenu je trebala srpska pomoć samo da obori svoje protivnike i da se dokopa vlasti, a čim to dobije on će u Srbima gledati samo osvajače grčke zemlje. Dušanu se opet Kantakuzen učinio, isto kao ranije Sirgijan, samo kao povoljno sredstvo da na lakši način proširi srpske granice. On je bio voljan pomoći Kantakuzenu da dođe do prestola, ali je za to tražio obilatu nagradu. Njihovo zajedničko ratovanje nije donelo očekivane rezultate; samo su se poneki susedi, kao prevrtljivi ćesar Hrelja, postarali da se ranije obezbede od teže kazne. On se najpre pridružio Kantakuzenu, pa preko njega i Dušanu, predavši mu Kantakuzenov grad Melnik. Dušan je, ipak, nagnao Hrelju da ode u Rilski manastir i napusti dalji politički rad. Tome manastiru Hrelja je bio ktitor; tu je, kao monah Hariton, naskoro i umro (decembra god. 1342.). Dušan je u borbama protiv Grka imao nekih uspeha; ali, Kantakuzenovi su bili sasvim neznatni. Njegovi su se Grci nerado borili sa Srbima protiv svojih sunarodnika, i mnogi su, nezadovoljni i inače, napuštali bojne redove. To je, pored drugog, doprinelo da odnosi između saveznika prilično ohladne. A i Kantakuzen se uvek bojao i toga da ga Srbi jednog dana ne izdadu njegovim protivnicima, koji su slali svakovrsne ponude Dušanu, predlažući mu čak i velika teritorijalna otstupanja, samo da pređe na njihovu stranu i onemogući na koji bilo način Kantakuzenovo prisustvo u Srbiji. Dušan je u tom pogledu bio ispravan, i nije hteo da izda prebega i gosta. Ali, kako i ponovno zajedničko ratovanje, početkom god. 1343., sa pohodom protiv Sera, ostade i opet bezuspešno, to je i jednoj i drugoj strani postalo jasno da će od dalje saradnje teško što biti. Kad je Kantakuzen prevarom odveo srpsku vojsku, i to baš najamničku gardu, i sa njom za sebe uzeo Ber, na koji je Dušan polagao pravo, pa još nije hteo doći na carev poziv radi objašnjenja i novih pregovora, raskid između njih postade konačan. Savez između carice Ane i Dušana, za koji se zalagala Mletačka Republika, postade potom sasvim prirodna stvar. Napušten od Srba, a gonjen od službene Vizantije, Kantakuzen dođe na kobnu misao da se u svojoj ličnoj nevolji obrati za pomoć Turcima. Tako ih uvede u balkanske međusobice, upozori ih na njihov značaj u tim borbama, i izazva kod njih prohteve da se održe na ovom bogatom i privlačnom području na štetu najpre Vizantije, a posle i svih drugih balkanskih država. Prvi sukob između Srba i Turaka na evropskom području

163

dogodio se već god. 1344., kod Stefanijane, između Sera i Soluna. Tom prilikom su Turci (bilo ih je svega oko 3.000 ljudi) prevarili neoprezne srpske oklopnike-konjanike, naneli im nešto štete i izgubili se potom odmah, i ne primivši pravu borbu. Od njih je nastradao iduće godine samovoljni i nestalni vojvoda Momčilo, koji je služio i Dušana i Kantakuzena. Razljućen njegovim verolomstvom, napao ga je Kantakuzen sa Turcima pred gradom Periteorionom i savladao ga je posle neobično junačke odbrane. Verovatno je pomen na tog Momčila i Periteorion prenesen vremenom u narodnom predanju na legendarnog vojvodu Momčila i hercegovački Pirlitor. Zanimljivo je da se u jednoj varijanti poznate narodne pesme o Vukašinu i Momčilu (zbirka Matice Hrvatske I, br. 52.) Momčilo dovodi u vezu sa carem Arapinom i da se borbe između njih zbivaju oko Jedrena. Dok se Kantakuzen nosio sa svojim protivnicima po Trakiji, Dušan je na zapadu, u južnoj Albaniji i po južnoj Maćedoniji, osvojio čitav niz gradova. Njegove granice proširiše se sve do blizu Krstopolja, današnje Kavale, koja je sa svojim prostranim, delimično još i danas dobro očuvanim bedemima i gradom, bila najzapadnija tvrđava Vizantije prema srpskoj državi. Solun su sa sve tri kopnene strane opasivali srpski posedi, i on je, u stvari, bio otsečen od ostale grčke države. Dušanu je naročito godio dobitak odavno željenoga i napadanoga Sera, koji se predao prve polovine oktobra god. 1345. Pun ponosa radi tog uspeha, Dušan je 15. oktobra javljao prijateljskoj Mletačkoj Republici da je postao »gospodar gotovo celog Carstva Romejskoga«. Tu je on, svestan svoje snage, kao krunu velikog dela i postignutih uspeha pripremio stvaranje srpskog carstva. Na Balkanu toga vremena Srbija je bila bez takmaca i daleko iznad svih drugih država svoga susedstva. Vizantiju su razjedale unutarnje borbe u Evropi i rušili turski udarci u Aziji. Bugarska je živela u senci Dušanovoj, uvek sa pažnjom da ne izazove njegov gnev. Bosna je, i pored naslona na Mađarsku, stalno zazirala od osvete radi Huma i drugih pitanja sa tim u vezi. Vojnički i finansiski sa Srbijom se tada na Balkanu niko nije mogao meriti. Granice Dušanove države hvatale su od Dunava do Egejskoga Mora i od gornje Neretve do Meste. Videći sve to, osećajući stalan uspon Srbije za poslednjih pedeset-šezdeset godina, i sa jakom verom u sebe, u Dušana se javila težnja da iznurenu i dotrajalu Vizantiju zameni svežom carevinom svoga naroda. Stvarno, njegova je snaga bila veća od vizantiske; razmer sila odavno se promenio u srpsku korist. Kada se za carsku krunu maša Kantakuzen, koji je do juče molio njegovu pomoć; kada carsku krunu nosi jedan mladić, koji bi bio srećan da ga Dušan uzme pod okrilje, zašto da tu titulu ne uzme on, koji ustvari caruje na Balkanu? Uzimajući veći deo zemalja koje su pripadale Vizantiskom Carstvu u Evropi, Dušan je mislio da mu carska titula pripada sa pravom, svejedno što krunu neće metnuti na glavu u Carigradu, nego u Skoplju. Carska titula, sem toga, imala je da uveri nove podanike na jutu kako njihovo potpadanje pod srpsku vlast ne znači ulaženje u državu manjeg značaja, nego naprotiv u novo carstvo bolje od grčkog, stvoreno sad sopstvenom snagom, dok se ono staro, nasleđeno od boljih predaka, ruši kao crvotočina zbog vlastite nemoći. Uostalom, Dušan je nameravao da i taj ostatak Vizantije, vremenom, i to ne u dalekoj budućnosti, dobije pod svoju vlast. Njegovo poslanstvo, koje je januara god. 1346. krenulo za Mletke, imalo je da obavesti vladu Republike o Dušanovu krunisanju, koje će se izvršiti toga proleća, i da joj ponudi savez za osvajanje Vizantije. Dušanu su Mleci trebali radi njihove flote, koje on nije imao. Mleci su odbili tu ponudu, navodeći kao razlog zauzetost u ratu sa Mađarima, i pozivajući se na svoje

164

zakletvom utvrđene ugovore sa Carigradom; u suštini, međutim, njima je bila milija slaba Vizantija, od koje su mogli lakše dobijati po se povoljne povlastice, nego moćna Srbija. Sa velikim toržestvom bi proslavljeno Dušanovo krunisanje za cara u Skoplju, 16. aprila god. 1346. Sa podizanjem čina srpskog vladaoca, od kralja na cara, išlo je i podizanje čina poglavara srpske crkve, od arhiepiskopa na patrijarha. Cara je trebalo da kruniše patrijarh. Prvi srpski patrijarh postade, po svom položaju, pećski arhiepiskop Joanikije, raniji logofet srpske države. Dajući povelju svom novom manastiru Hilandaru, stari Simeon Nemanja, sa sinom Savom, u velikoj skromnosti početaka srpske države, pisao je kako je bog podelio vlasti na zemlji i kako je »utvrdio Grke carevima, a Ugre kraljevima«, a kako je njega »po mnogoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju« postavio velikim županom. Nije stari Nemanja, verovatno, ni dolazio na misao da će njegovi potomci, već u prvoj liniji posle njega, uzeti kraljevsku titulu, a da će drugi, vek i po iza njegove vlade, staviti na glavu carsku krunu, i poremetiti sav taj osveštani red. Za svoje delo Dušan nije tražio ničijeg pristanka, niti mu je on trebao; u njegovom krunisanju, pored srpskog patrijarha, koji je imao glavnu ulogu, učestvovao je od velikih crkvenih prvosveštenika samo još bugarski patrijarh. Ni za proglas patrijaršije Dušan nije tražio potrebni pristanak ostalih crkava, jer je dobro znao da bi naišao pri tom na carigradske smetnje, pa nije hteo da se izlaže odbijanju. I Carstvo i Patrijaršiju on je stvorio samo po svojoj volji i u interesu prestiža svoje države. Protiv njegova carstva bilo je više protesta. Kantakuzenovo krunisanje u Adrijanopolju 21. maja god. 1346. poteklo je iz motiva protesta i ponavljanja svojih aspiracija i »prava« na tu čast; a radi nekanoničnog proglasa patrijaršije došla je, istina tek posle četiri godine, anatema carigradskog patrijarha i na Dušana i na srpsku patrijaršiju, kad je i crkva trebala da pomaže grčkoj ofanzivi protiv Srba. Uzimajući carsku titulu, Dušan se proglasio za »cara Srьblemь i Grьkomь«, odnosno »carem Srbije i Romanije«: »βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτοωρ Σερβίας καὶ ‘Ρωμανίας«. Sličnu titulu uzeo je ranije i bugarski car Simeon kao »car Bugarima i Grcima« i ona je, verovatno, poslužila kao primer Dušanu. Dušan je, postavši car, kako je opazio još savremeni Nićifor Gregora, svoj raniji »varvarski život« zamenio »romejskim navikama«. Sebi je namenio upravu nad grčkim oblastima, a sina Uroša, koga je dao krunisati za kralja, a ne za mladoga cara što bi odgovaralo vizantiskim običajima, ostavio je da upravlja »srpskim zemljama« od Dunava do Skoplja. Tako je bar mislio teoriski. Upozoreno je već, posle Gregore, sa više strana, da se u Dušanovo doba, iza god. 1346., tačno razdvajaju Srbi i Romanija. Romanija, ili »grčke zemlje«, to su oblasti uzete od Grka. Duklja i Dalmacija, kazuje Stevan Prvovenčani, zato što su ih držali Grci, nazvane su »grčka oblast«; sv. Sava priča za oca, da je »od grčke zemlje« dobio Hvosno sa Podrinjem, Kosovo, Pomoravlje i Levče sa Belicom. U grčke zemlje, odnosno u Romaniju, ubrajale su se, prema jednoj povelji manastira Hilandara, njegove metohije u Proseku, Štipu, Bregalnici, Strumi, Strumici, Seru, Redini. U srpske zemlje spadale su metohije u Plavu, Zeti, Moravi, Pilotu, Lipljanu, Prizrenu, Pologu. Verovatno je Dušan izabrao Skoplje za mesto svoga krunisanja što je, mada srpsko, bilo sa mešanim stanovništvom i na međi između srpske i grčke zemlje. Žiča, kao čisto srpsko krunidbeno mesto, odnosno kao krunidbeno mesto kraljeva, nije uzeta u obzir. Kao car, i patrijarh je u svoju titulu uneo da je patrijarh »Srbima i Grcima«. Međutim, Dušan, ustvari, gore navedenu podelu nije održavao. On je bio i suviše jaka ličnost da ne vodi nadzora nad celom državom, a Uroš, dete od deset godina, suviše

165

nedorastao da bi mu se, u ma kom obliku, mogla poveriti neka samostalnija funkcija. Dušan, koji je, isto tako formalno, poštovao stare tradicije, zakone i kulturu svojih novih oblasti, dao je pisati mnoge povelje na grčkom jeziku i sam ih je tako potpisivao. On je grčki, zna se, govorio od detinjstva. Ali, on je ipak bio već nacionalan u pravom smislu te reči, uzimajući Srbe kao glavni stožer države. Glavna upravna mesta on poverava samo Srbima: Brankovićima ohridski kraj, Vukašinu Mrnjavčeviću Prilep, ćesaru Preljubu Tesaliju, ćesaru Vojihni Dramu. Grčke vladike zamenjuje Srbima. U toliko uvaženi Ser dovodi za mitropolita slavnog knjigoljupca Jakova, igumana svog Arhanđelovog manastira kod Prizrena. Srbi su za Dušanove vlade nosioci njegove politike; on se, u teškim časovima, može samo na njih osloniti. Samo, i on sam, i ti srpski velikaši na jugu, što ulaze dublje u Vizantiju i što dolaze u tešnji dodir sa vizantiskim ljudima, sve više primaju njihove običaje i tradicije. Superiornost stare grčke kulture oni su osećali u mnogo pravaca i podlegali joj manje-više brzo i sa manje ili više otpora, ali ipak stalno. Dvorski i vlastelinski ceremonijal, činovi i ustanove uređuju se i daju po grčkim obrascima; to je dolazilo dobrim delom i otud što se na srpskom dvoru smatralo da su sve to atributi i osveštane tradicije carstva i carskog dostojanstva, koje već radi carskog prestiža treba zadržati. Pored činova despota, ćesara, sevastokratora, idu i logofeti, latatori, enohijari, protovestijari i dr. U plemićske kuće ulazi grčki jezik, grčki način odevanja, grčka jela. Porodica ćesara Preljuba u Tesaliji gotovo se sva pogrčila. I u umetnosti, mesto starog romanskog stila koji je prevlađivao do XIII veka, počinje već od početka XIV stoleća jači uticaj vizantiskog. U Nagoričinu smo već pomenuli grčke slikare. Krajem XIII veka javljaju se u Srbiji dva grčka kaluđera hezihasta, koji žive blizu Peći u pešteri Kotrulici, a brzo potom hezihastički pokret, koji je ojačao kao pravoslavska reakcija crkvenoj politici cara Mihaila Paleologa i Lionskog sabora, odnosno politici crkvene unije, uzima vidna maha i u Svetoj Gori i u grčkim i srpskim zemljama. Sam Dušan imao je veza sa glavnim grčkim vođom hezihasta, Grigorijem Palamom, i sastajao se sa njim u Svetoj Gori. Poznati naš pisac prve polovine XIV veka, Danilo, kad je vršio dužnost arhiepiskopa Srbije (1324.—1337.) dovodio je u zemlju grčke monahe, da dadu obrazac srpskom sveštenstvu. G. Miloje Vasić, koji je posebno proučavao njegov rad, misli čak da je Danilo, možda, »pokušao osnovati pri arhiepiskopiji monašku školu čiji su se učenici mogli poučiti grčkom pravoslavlju, kao i u Sv. Gori«. Grčki uticaj je, dakle, bio svestran. Još na kraju XIII veka, mada je Srbija od vremena sv. Save bila pažljivo organizovana kao pravoslavna država, javljali su se u njoj jaki uticaji Zapada za vlade kralja Uroša I i nešto manje za vlade Milutinove; još Stevan Dečanski misli na mogućnost prelaska u katoličanstvo i za zidanje svojih Dečana dovodi jednog kotorskog fratra; — ali, od Dušanova vremena i neposrednijih veza sa Grcima i od dubljeg ulaženja u vizantiske oblasti Srbija sve više dobija balkansko-vizantiski tip. Dušanov proglas Carstva i njegovi uspesi zabrinuli su patriotske krugove u Carigradu. Tamo počeše življe raditi na tome da se građanski rat dokrajči i da dođe do izmirenja između pristalica zakonitog cara i Kantakuzena. 3. februara god. 1347. ušao je carski odmetnik u prestonicu i uskoro sklopio sporazum sa protivnom strankom. On je, krunisan nanovo, imao da caruje sam deset godina, dok mladi car postane punoletan, a posle toga da caruje sa njim zajedno. Da sporazum postane čvršći, mladi Jovan V imao je da se venča sa Kantakuzenovom kćeri.

166

XVI. SRBIJA I BOSNA. 1. Aktivnost kralja Lajoša Velikoga. — 2. Ban Stevan II Kotromanić prema Srbiji. — 3. Car Dušan i Albanija. — 4. Napad cara Dušana na Bosnu. — 5. Grčko pitanje u Srbiji. Na mađarsko-hrvatskom prestolu nasledio je u to vreme Karla Roberta njegov sin Lajoš, 16. jula god. 1342. Kralj Lajoš bio je najveći vladar ugarske države, mudar, energičan i veoma aktivan, te stoga prozvan Lajoš Veliki. Lajoševa aktivistička politika izazvala je brzo protiv njega njegove ugrožene susede. Na severu Srbije poseo je Mačvu, a na zapadu spremao se na dugu borbu sa Mlecima za posed Dalmacije. To je, prirodno, dovelo do tešnjih veza između Srbije i Mletačke Republike i do življe agitacije među susedima, podanicima Lajoševim. U Dalmaciji se dobar deo plemstva kolebao između zakonitoga kralja, koji je daleko, i bliske i veoma vešte Republike Sv. Marka. To se naročito zapažalo u porodici Šubića. I bosanski ban, Stevan II Kotromanić, bio je dugo u nedoumici. On je god. 1343. čak ponudio savez Mlečićima, ali pod uslovom da u nj, uz izvesne hrvatske velikaše, uđe i Dušan. Bojao se, očevidno, da ne bi, u slučaju mletačko-raške zajedničke akcije, došao među dve vatre i kao prvi na udarcu osetno stradao. Mleci nisu rado gledali da ko sem njih ima kakva uticaja na dalmatinske ljude i prilike, i stoga, u prvi mah, nisu pokazivali mnogo volje da bosanskoga bana uzimaju u društvo, pošto je on, od duže vremena, razvijao svoje posede na dalmatinskoj obali i imao i inače dosta veza tamo. Ali, nisu hteli ni da ga odbiju, jer u borbi sa Mađarima njegovo savezništvo nikako ne bi moglo biti na odmet. Stoga su pustili da o tom vode pregovore sa banom njihovi dalmatinski gradovi, i to samo u svoje ime. Bio je i jedan neposredan razlog zbog čega je Republika htela da bana ne odbije konačno. Ona je te godine ratovala sa knezom Nelipićem, pa se htela osigurati da joj ban ne bi pravio kakvih smetnja, premda je znala da su odnosi između njih dvojice odavno neprijateljski. Kad je ban primetio ustručavanje i zatezanje, a dobio u isto vreme obaveštenja o velikoj vojnoj snazi mladog mađarskog kralja, on se približio Mađarima i ponašao se kao odan vazal, dok je ipak, za svaki slučaj, održavao i tajne veze sa Mlečićima. Kralj Lajoš je pomišljao da dokrajči delo svoga oca i da nepokorne velikaše i velikaše koji bi po svojoj snazi mogli postati opasni skrši i pokori. U Dalmaciji nagonile su ga na taj korak sumnjive veze hrvatskih plemića sa Mletačkom Republikom, zbog kojih je delimično izgubio ili je bilo u izgledu da će izgubiti važnu dalmatinsku obalu. Radi toga je naročito hteo da dobije u svoju vlast važnije strateške gradove što su ih držala hrvatska vlastela, koja se ponašala sublizu kao nezavisan gospodar, a na samom Primorju Mlečani. U jesen god. 1344. pošla je jedna poveća mađarska vojska od 4.000 ljudi protiv Dalmacije. Htela je da iskoristi smrt moćnog hrvatskog kneza Nelipića i vaspostavi prava ugarske krune. Mađari su stoga prvo napali na njegov Knin; ali, grad je junački odbranila kneževa žena Vladislava. Da bi se izbegle dalje borbe, ona je preko posebnog poslanstva izjavila vernost kralju, nadajući se da će je on posle toga ostaviti na miru. Ali, kralj nije imao vere ni u nju, kao ni u ostale hrvatske plemiće, i hteo je da u njihove gradove uvede svoje činovništvo, koje mu jedino može dati sigurno jemstvo. To, naravno, izazva pravu uzbunu, koju su živo potpirivali i Mlečići sa svoje strane. Iako su već 23. juna došli do sporazuma sa Nelipićkom i njenim sinom slavonski i bosanski ban, u ime Lajoševo, kralj je ipak krenuo lično, juna god. 1345., sa velikom vojskom od

167

20.000 ljudi u Dalmaciju. Kod Bihaća mu se pridružio bosanski ban. Već ranije rešena na sporazum, kralju se predala udovica Nelipićeva i krbavski knezovi Kurjakovići. Lajoš oduze od Nelipićke i njenog sina tvrde gradove Knin, Unac, Počitelj, Srb i Ostrog, a dade im u zamenu Sinj sa cetinskom oblašću i Brečevo s njegovim poljem. To je učvršćeno poveljom od 21. oktobra 1345. Ta kapitulacija Nelišićke i Kurjakovića uplaši velik deo severnih plemića, i oni pođoše za njihovim primerom. Uporni ostadoše Šubići, Pavle i Mladen III, koji, pomagani od Mlečana, ne htedoše da napuste svojih gradova. Ali, mimo očekivanja, Mletačku Republiku izneveri grad Zadar, koji se sam ponudi Mađarima i koji ga, naravno, bez oklevanja primiše. Kralj Lajoš, zadovoljan postignutim uspehom, mada taj nije bio potpun, napusti Dalmaciju, početkom avgusta god. 1345. Odmah po njegovu odlasku Mlečani opsedoše Zadar i potstakoše protiv Mađara, pored Šubića, još i nedavno uz kralja pristale Kurjakoviće. Na odbranu ugroženoga grada kralj uputi bosanskoga i hrvatskoga bana. Ban Stevan, veoma prepreden, poslušao je zapovest i stigao sa vojskom tamo; ali, ispod ruke, vodio je i neke pregovore sa Mlečanima i sklopio sa njima primirje, izgleda više na mletačku nego na zadarsku korist. Prve polovine god. 1346. on se nudio i kao posrednik za pravi mir, do kojega nije moglo doći, jer Mleci nikako nisu pristajali da se odreknu Zadra. Krajem maja došao je kralj Lajoš sa ogromnom vojskom u pomoć dugo opsađivanome gradu, nalazeći da njegova istrajnost u borbi i važnost njegova primera zaslužuju tu pažnju. U borbi pod gradom, 1. jula, Mlečani suzbiše jedan ispad Zadrana i zadadoše im teške gubitke. Za taj poraz Zadrani su krivili, pored drugih, naročito bana Stevana kao da je stojao u tajnim vezama sa neprijateljskom Republikom. Posle toga poraza kralj se povukao, a malaksali Zadar branio se još nekoliko meseci, do 15. septembra god. 1346., kad je konačno podlegao. Ovaj poraz delovao je i na samog bana Stevana. Videći da mađarsko posredovanje nije donelo iščekivane rezultate, i da bi, pored sve svoje diplomatske, uostalom nimalo duboke, veštine, mogao doći u nezgodan položaj, on je, još u septembru, pre kapitulacije Zadra, ponudio Mlečanima savez protiv Lajoša. Mlečani su, posle postignute pobede, svesni da kraj ratu ne može biti daleko, odbili najpre tu ponudu sa motivacijom, dosta unižavajućom za bana, da im njihovo poštenje ne dopušta sklapati savez protiv kralja u času kad sa njim pregovaraju o miru. Posle su, pred opasnošću novih borbi, prihvatili sami banov predlog i živo radili da do saveza dođe. Uticali su naročito i na svog saveznika, Mladena III Šubića, da prestane sa neprijateljstvima protiv bana. Ovakvo držanje bana Stevana dade se donekle tumačiti i strahom od cara Dušana. Ban, zbog zauzimanja Huma, nije bio čiste savesti. Kad je tokom god. 1346. dobio glasove da se kralj Lajoš miri sa Dušanom da bi dobio slobodne ruke u Italiji, da se tamo obračuna sa protivnicima svojih dinastičkih srodnika, on se sa razlogom pobojao da ne ostane osamljen i stoga izložen osveti novoga srpskoga cara. Savez sa Mlecima činio mu se stoga pogodan iz više razloga: 1. da se njim osigura od Republike same i njenih pomagača u Dalmaciji; 2. da se preko Republike, koja je bila prijatelj carev, izmiri i sa njim; i 3. da ga Republika, kao prijatelja, uzme u zaštitu u slučaju nevolje. Mleci su, doista, posredovali kod Dušana za izmirenje sa banom, ali bez uspeha. Dušan je hteo da ban vrati osvojeni Hum, a ban je to odbijao ma i po cenu da bude napadnut. Ako postoji kakva sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao i čak predlagao da se o tom povede rasprava sa svima potrebnim dokazima. Nije Dušan uzalud radio da se u Srbiji razvije osećanje za pravo i pravdu. Ovo je prvi put u našoj istoriji da su vladari bili voljni jednu vojničku otimačinu zemlje rešavati ne istom merom, nego pravnim dokazima. Kad je

168

video da pomoću Mletaka neće postići što želi, ban se opet približio Mađarima, tražeći kod njih podrške i zaštite. Njegovom posredovanju treba jednim delom zahvaliti i to što je najzad, 5. avgusta god. 1348., došlo do mira između Mletaka i Ugarske. U ovo vreme obnavljaju se dugo prekinuta orođavanja između hrvatskih velikaša i srpske vladarske kuće, kakva su postojala nekoliko vekova ranije, a naročito u IX stoleću. Mladen III Šubić, koji je držao u svojoj vlasti gradove Skradin, Klis i Omiš, oženio se u jesen god. 1347. Jelenom, sestrom cara Dušana. Ali, taj brak nije bio dug. Od strahovite kuge, koja je god. 1348. zahvatila dobar deo Evrope, umro je Mladen već iduće godine. Iza njega se rodilo kao posmrče jedno muško dete, kršteno kao Mladen IV. Izvesnih veza imao je sa Dušanom i jedan od napred pomenutih knezova krbavskih Kurjakovića, Grgur Kurjaković, koji je god. 1332./3. živeo jedno vreme na srpskom dvoru. Nije poznato kakve su sve to veze bile koje su toga dalekoga hrvatskoga kneza, čak otud iz Krbave, dovele do uticaja na Dušanovu dvoru. Brak Mladena Šubića sa srpskom princezom imao je nesumnjivu političku pozadinu; oni su oba, Dušan i Mladen, bili protivnici Mađara i bana Stevana i trebali su jedan drugom, naročito Dušan Mladenu. * Tokom god. 1348. završio je car Dušan svoja uspešna osvajanja po Albaniji i Epiru, iskoristivši slučaj da su i jedna i druga zemlja ostale bez svojih gospodara. Kralj Lajoš, iz rodbinske osvete, dao je pogubiti Karla Dračkoga, a u Epiru je umro vizantiski namesnik Jovan Anđel. Pod srpsku vlast dođoše tada: sva Albanija sem Drača, koji ostade veran napuljskoj kući, i ceo Epir i Tesalija do primorskog grada Ptelea. Albaniju dobi na upravu carev šurak, Bugarin, despot Jovan Asen, svakako po želji svoje sestre; Epir carev polubrat Simeon; a Tesaliju ćesar Preljub. U Albaniji Srbi su odavno imali jakih porodičnih, društvenih i plemenskih veza i moćan uticaj. Skadar je bio prestonica zetske države i posle sedište srpskih prestolonaslednika. Još Komnenija, kći Stevana Prvovenčanoga, udavala se dvaput za albanske plemiće: Dimitrija Progonovića i Grgura Kamonu. Granična plemena Kuča, Mrkojevića, Klimenata i dr. odavno su se stapala međusobno, baveći se istom, gotovo isključivo stočarskom privredom. Nije stoga nimalo nerazumljivo što Srbi u Albancima gledaju prirodne saveznike protiv Grka i što pomažu njihovu ekspanziju na račun ovih. Ta ekspanzija zdravih i žilavih albanskih gorštaka u doline naseljene Grcima počinje da uzima maha od kraja XIII veka. Potsticaj za te pokrete dala je aktivnost napuljske dinastije, koja je, uzimajući Albaniju kao operacionu bazu za svoje dalje delovanje, počela da razvija politički život u njoj. Nu, pokreti su dolazili i po izvesnoj prirodnoj neodoljivosti nabujale planinske snage. Grčke vlasti su, prirodno, išle za tim da te pokrete zaustave; ali, imale su samo delimične uspehe, jer je arbansko širenje imalo u sebi nečeg elementarnog. Od Dušanova vremena albanski pokreti su potpuno slobodni. Znajući šta dobijaju sa ovim srpskim savezništvom, Arbanasi idu u masama sa srpskoom vojskom. U vojsci ćesara Preljuba njihov je broj toliki da Mlečani tu celu armiju zovu prosto »Arbancima«. Dušan u albansko-epirskim oblastima smenjuje grčke vlasti, a uvodi srpske i arbanaške. Na obalama Ohridskoga Jezera, oko god. 1379., pominju se izričito plemići iz humskoga Nevesinja i trebinjskoga Ljubomira. Dušan je tako postao gospodar i zapadnog dela Balkanskoga Poluostrva, »Disa«, kako ga on, po grčkom, zove katkad u svojim poveljama. Od Dubrovnika, gornje Neretve i Drine pa do Meste sve je područje priznavalo njegovu vlast. Njegova titula, puna i samosvesna, glasi sad najobičnije ovako: »Ja u Hrista Boga blagoverni i Bogom

169

postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i Zapadnoj Strani, t. j. Albaniji i Pomorju i Svemu Disu«. Šta je bilo prirodnije nego da se sad javi kod njega želja da pod svoju vlast dobije i ostatak Vizantiskoga Carstva, onaj mali deo od Kavale do Carigrada? Kad je bez velike muke dobio dve trećine te Carevine, zašto da ne uzme i poslednju, makar i sa više napora? Da se ta misao javila u Dušanovoj glavi imamo neposrednih dokaza iz god. 1350. Mlečići, bojeći se novih borbi sa Mađarima i Đenovežanima, želeli su da njihov saveznik, car Dušan, ima potpuno slobodne ruke. Stoga su mu u proleće god. 1349. poslali jedno izaslanstvo, nudeći mu svoje usluge za izmirenje sa Grcima i sa Bosnom. Bosanski ban je u Mlecima živo požurivao da se dođe do toga sporazuma. U oba ova pitanja mletačko poslanstvo nije ništa postiglo. Dušanovo stanovište prema bosanskom banu znalo se dobro i nije se imalo, bez banova popuštanja, radi čega menjati. U pogledu Vizantije Dušan nije mislio na mir, nego baš na rat, na veliko osvajačko delo. Da bi ga mogao sa uspehom izvesti, njemu je trebala pomoć mletačke flote. Kao cenu za nju, ako se uzme Carigrad, Dušan im je nudio u prestonici čitav kraj Galate ili epirski despotat. Carev izaslanik, bogati kotorski trgovac Mihailo Buća, ide s proleća god. 1350. u Mletke da tamo usmeno razvije carev plan i zadobije Republiku za nj. Ali, nije imao uspeha. Mleci su gledali svoj račun. Zapleteni već u rat sa Đenovom, nisu hteli novih komplikacija, a naročito još ne zbog nesigurnog držanja Mađara. Bez učešća Mletaka Dušan, međutim, nije mogao još da se reši na pohod protiv Carigrada. Neuspesi pod Solunom, koji nije mogao da zauzme samo stoga što car nije imao flote, bili su mu dovoljna opomena. U jesen god. 1350. došlo je najposle do obračuna između Dušana i bana Stevana. Nepoverenje između njih bilo je odavno veliko, a krajem god. 1349., pred sam Božić, jedan upad Bosanaca u Konavlje izazvao je novo i veliko razdraženje na srpskome dvoru. Mletačko posredovanje da ban popusti u pitanju Huma nije imalo sreće; Stevan II nije mogao da se rastavi od onoga što je držao već gotovo četvrt veka. Nije, kažu docnije vesti, hteo da pristane čak ni na to da njegova kći Jelisaveta pođe za Dušanova sina Uroša i donese Hum kao miraz, što je očevidno (ukoliko bi bilo tačno) traženo kao forma da se poštedi njegova osetljivost i osiguraju što trajnije veze. Kad sve nije pomoglo, došlo je do rata. Sam Dušan, sa caricom i sinom Urošem, krenuo je na Bosnu, oktobra god. 1350. Car i njegova pratnja nisu prešli u Bosnu preko Lima ili Drine, kud je vodio najpreči put, nego su krenuli zaobilazno, sa Primorja. Čitav kraj oko ušća Neretve zauzeše Srbi bez mnogo napora, a onda se uputiše prema Cetini. Gradovi Trogir i Šibenik pozdraviše cara i uputiše mu poklone. Ovo je prvi srpski vladar koji sa vojskom prolazi kroz te krajeve kao prijatelj, u punoj slavi. Oni prebezi i brodolomnici iz županskih vremena izazivali su u Hrvatskoj i Primorju saučešće, ovaj sad bio je predmet opšte pažnje, zaziranja i divljenja. Radi čega je Dušan izabrao baš ovaj put? Strateški on svakako nije bio najpogodniji, a isto tako ni saobraćajno. Znači, dakle, da je car imao nešto drugo na umu. Pre svega može biti u pitanju kakva pomoć sestri Jeleni Šubićki ili saradnja sa njom. Mladen III je pre četiri godine imao sa banom sukoba, kaji nisu bili potpuno izravnani, a u ovo vreme i Jelena je imala sukoba sa knezom Ivanom Nelipićem, koji je važio kao veran privrženik mađarskog kralja. Sem toga, i, mislim, više od toga, ovim pohodom kroz Dalmaciju Dušan je hteo da življe zainteresuje Mletačku Republiku. Proletos, njegov je izaslanik tražio sastanak carev sa duždem baš ovde negde, oko ušća Neretve ili u Dubrovniku, i bio je učtivo odbijen. Možda se Dušan nadao da će njegovo prisustvo ovde i ovaj pohod

170

učiniti da se ranija mletačka odluka izmeni. Tim pre što je u pitanju jedan njihov prijatelj, bosanski ban, za koga su se oni češće zauzimali. Dušanov pohod u Bosnu nije trajao dugo. Bosanski ban se povukao u teško pristupačne bosanske šume i nije davao ozbiljna otpora. Dušanova vojska prodrla je neverovatno brzo sve do samog Bobovca. Vrlo je verovatno da je operisala i jedna druga srpska vojska u tom pravcu, upućena neposredno iz Raške. Dušanovo prodiranje olakšalo je to što je uza nj pristao izvestan deo bosanske vlastele, po svoj prilici pravoslavne i bogumilske, nezadovoljne banovom crkvenom politikom koja je povlašćivala katolike. Dok je opsedao Bobovac, stigoše Dušanu usplahireni vesnici sa juga, koji mu javljahu o velikoj grčkoj ofanzivi protiv Srba. Car odmah prekide dalje ratovanje i požuri natrag. Oko 13. novembra nalazio se već u Dubrovniku, dočekan veoma svečano. Odatle, Dušan je krenuo prema Solunu, gledajući da ne izgubi nijedan dan. Na jugu je njegova nenadna pojava, usred zime, odmah popravila po Srbe znatno pogoršanu situaciju. Grci behu pregli da iskoriste carevo otsustvo i povrate u južnoj Maćedoniji svoje izgubljene položaje. U pokolebani Solun, gde je jedna stranka skoro otvoreno radila za Srbe, behu došla oba grčka cara, da tu dignu duh stanovništva i da odatle organizuju, sa svojom vojskom i turskim pomoćnim četama, borbu protiv srpskih posada i vlasti u susednim grčkim mestima i oblastima. Kantakuzen je verovao u svoj stari vojnički talenat i sreću. Uvek živ i preduzetan, on je razvio propagandu protiv Dušanovih vlasti ne samo kod Grka srpskih podanika, koji su, sasvim razumljivo, voleli svoje sunarodnike nego nove gospodare, nego čak i kod nekih srpskih zapovednika mesta. Ljudi bez jaka karaktera, ponekad vojnički skorojevići ili gramžljivi avanturisti, kakvi behu ranije ćesar Hrelja ili vojvoda Momčilo, behu se možda i uplašili od grčke ofanzive, pa su hteli da se obezbede ili preporuče. Čitav niz osvojenih gradova pao je dosta lako u grčke ruke, ponegde i zbog izdaje grčkog stanovništva. Jedino je ćesar Preljub hrabro odbranio grad Srbiju kao ključ Tesalije. Čim se Dušan pojavio, Srbi živnuše; mnogi se, poluzalutali ili uplašeni, sami trgoše. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim Solunom došlo je do sastanka između sva tri cara. Razgovor između Dušana i Kantakuzena bio je prvi dan veoma oštar, naročito sa Dušanove strane. Kantakuzen je bio blaži, jer je hteo da umiri srpskoga cara i da ga zadobije za pregovore. Drugi dan bio je sav u znaku obostranog popuštanja; Grci su čak priredili bogatu gozbu. Kantakuzen priča sam u svojim apologetičkim uspomenama kao da je Dušan bio zadobijen za sporazum i da je pristajao da ustupi Grcima jedan deo osvojenih oblasti, a oni njemu da priznadu pravo na druge. Taj sporazum, tvrdi on, pokvarili su njegovi protivnici iz Soluna, a pristalice cara Jovana Paleologa, koji su se ponudiln Dušanu, tražeći njegovu pomoć. Pričanje Kantakuzenovo nije uvek pouzdano, jer je išao za tim da pravda i objašnjava sebe sama; ali, u njemu može biti nešto istine. Jedno je sigurno, a to je: da do mira nije došlo. Treći dan pregovori su prekinuti i objavljen nastavak borbe. Dušan se odmah dao na predobijanje upuštenih gradova i ubrzo je povratio važni Ber i Voden. Prilikom povraćanja ovih gradova car je postupio strogo prema onim Grcima koji su se pokazali nepouzdani i izdajnički. Nepouzdano stanovništvo grada Vodena bi raseljeno, a sam grad za kaznu opljačkan. U drugim mestima behu preduzete istrage. Koliko je bila uzela maha agitacija povodom grčke ofanzive kazuje najbolje to što se čak u Skoplju našlo ljudi koji su ušli u veze sa Kantakuzenom i verovali da bi njegova vojska mogla dopreti čak tako daleko na sever. Za Srbe je ovakvo držanje Grka moglo biti važna

171

opomena. Prvi čas ozbiljne teškoće za državu odveo bi ih, ako i ne u svakom slučaju u redove naših neposrednih protivnika, ono svakako u zajednicu njihovih saplemenika. Na njih se nije moglo osloniti; sa njima se nije dala utvrđivati država. Oni su u Srpskoj Carevini pretstavljali ranjavo mesto u svakom smislu te reči. Asimilovati ih bilo je nemoguće, jer su bili brojno jaki, kulturno nadmoćniji i dobro povezani. Druge mere, naročito mere nasilja, ostavile bi suviše bolan trag i ipak se ne bi dale do kraja izvesti. Sa drugog gledišta, nije bilo dovoljno mudro rastrzati srpsku snagu na toliko strana. Razdeljena u daleke oblasti ona, u času opasnosti, nije mogla lako da se skupi; a i u tim samim oblastima, zbog udaljenosti i iste te pocepanosti, nije uvek pretstavljala impozantnu silu. Dušan je suviše napregao srpsku snagu, ponesen svakako njenim poletom i relativno lakim uspesima, koji su ga mamili; podigao je sjajnu građevinu, u kojoj jedan dobar deo nije stojao na solidnim temeljima. XVII. TURCI NA BALKANU. 1. Kantakuzen poziva Turke u Evropu. — 2. Car Dušan u pregovorima sa papskom kurijom. — 3. Car Dušan i češki kralj Karlo IV. — 4. Napadaj Mađara na Srbiju i prekid pregovora sa papskom kurijom. — 5. Smrt cara Dušana. — 6. Značaj Dušanova dela. — 7. Njegov Zakonik. Dušana ovo držanje Grka nije trglo u njegovoj osvajačkoj politici. On se nije zadovoljio postignutim, niti se zaustavio da dobijeno što jače priljubi staroj državi. Njegova tvorevina hibridnog srpsko-vizantiskog carstva trebalo je, po njegovu mišljenju, da dobije svoj prirodni završetak, kojem je on već odredio pravac. Stoga ide za tim da Vizantiju sasvim osami. Pregovara čak i sa Turcima, njenim glavnim saveznicima, da ih ili pridobije za se ili bar odvrati od nje. Ali, u tome nije uspeo, jer su grčke veze sa njima bile dublje i jer su Grci, u nevolji, bili svakako spremniji na veće ustupke. Kada je tokom god. 1352. došlo do novog sukoba i borbe između cara Jovana Paleologa i Kantakuzena, ovaj drugi je, da bi Turke imao svaki čas pri ruci i da ne bi, u slučaju nužde, stradao dok se oni prevezu iz Male Azije, ustupio turskoj vojsci grad Cimpu na Galipolju. Tu su Turci dobili prvo svoje stalno uporište na Balkanu, koje će proširiti uzimanjem samog grada Galipolja, postradalog i napuštenog od stanovništva prilikom strahovitog zemljotresa od 2. marta god. 1354. Uz grad Turci uzeše i okolna zemljišta i odmah ih podeliše u svoje spahiluke, ne brinući se o pravima i nevoljama stradalnika. Protiv Kantakuzena car Jovan je zamolio za pomoć Srbe i Bugare. Ovi su se odazvali; ali, u sukobu sa Turcima, blizu mesta Empitija, nisu imali sreće. Kantakuzen je doživeo loša iskustva sa svojim saveznicima. Srbi su svoju pomoć hteli skupo da naplate, i savezništvo sa njim iskoristili su za svoje interese; idući za tim »interesima«, koji su u poslednje vreme postali čisto imperijalističke prirode, ugrozili su gotovo sam opstanak Vizantije. Slično se dogodilo i sa Turcima. Njihova je cena spočetka bila svakako niža od srpske; ali, vremenom se pela sve više što su Turci dublje ulazili u stvar, poznavali zlo stanje države i osećali koliko je njihova pomoć Grcima neophodna. Prema stanovništvu tračkog i južno-maćedonskog područja Turci su bili sasvim bezobzirni; nisu razlšsovali saveznika od neprijatelja. Od njihove pljačke i otimačine propištali su Grci gotovo više nego tamo malobrojni Srbi. Široki slojevi naroda počeše roptati protiv njihove pomoći; naročito je bio osuđivan Kantakuzen što ih je doveo u

172

Evropu. Ogorčenje naroda protiv njega zbog Turaka i zbog toga što sa tim tako nepogodnim saveznicima ipak nije postigao ništa od značaja uzelo je toliko maha da ga je Carigrad napustio i 10. decembra god. 1354. oterao u kaluđere. Turci su, međutim, nastavili svoje širenje sa Galipolja postepeno ali stalno, i to u sve većim razmerama. Dušan je zavremena video opasnost od Turaka. Sveža, vojnički odlična rasa zadala je nekoliko udaraca njegovoj vojsci, koji, ako i nisu bili od većeg obima, kazivahu ipak dovoljno da protivnik pretstavlja snagu sa kojom se mora ozbiljno računati. Sem toga, učvršćavanje Turaka na Galipolju i njihovo širenje po Trakiji počelo je pretstavljati znatnu smetnju za Dušanove dalje planove prema istoku i Carigradu, koju je on, naravno, hteo da ukloni sa puta. Turke je trebalo ukloniti sa Balkana dok još nisu uhvatili dubljeg korena. Da bi svoje namere protiv njih mogao privesti u delo, pošto je predviđao ozbiljne borbe, Dušan je hteo da svakako obezbedi zaleđe od Mađara. Da za akciju dobije moralnu, a možda i stvarnu, pomoć od papske kurije i zapadnih država, ili da onemogući savezništvo još koje hrišćanske države sa Turcima, on se odlučio da se ponudi papi i da, kao njegov mandatar, odnosno kao »hrišćanski kapetan« povede borbu protiv Agarjana, protiv kojih je Evropa ranije vodila krstaške ratove, da od njih ili njihovih srodničkih suvernika oslobađa Grob gospodnji. Sad je trebalo, zavremena, oslobađati samu Evropu. Za dotadanje Dušanovo postupanje prema katolicima ne može se reći da je bilo sa mnogo obzira, mada nije bilo očevidne nepravde. Katolici su u njegovoj proširenoj državi pretstavljali gotovo beznačajnu manjinu, ograničenu na uzan pojas Primorja od Kotora do Drača i sa nešto malo pripadnika u unutrašnjosti Zete i Albanije. Po čl. 6 njegova Zakonika katolička vera zvala se »jeres latinska«. Tim članom car je naređivao da se ponovo vrate u pravoslavlje svi koji su ranije bili prešli ili prevedeni u katoličanstvo. U stare prave katolike zakon nije dirao. Njegova odredba imala je za cilj da preseče svaku propagandu katoličanstva na račun pravoslavlja, koje je u srpskoj carevini bila državna vera. Sa katoličke strane činjeno je, naravno, dosta pokušaja da se car pridobije za njihovu crkvu i da obustavi svoje mere protiv katolika. U tom pravcu radio je papa Kliment VI, od god. 1345. Rimska kurija i katolički svet naročito su mnogo polagali na Kotoranina Nikolu Buću, dobrog katolika, koji je bio protovestijar carev i glavni njegov finansiski stručnjak, veoma uticajan i moćan. U Dubrovniku se još XVII veka očuvala uzrečica »Ako car da, Buća ne da«. Ali, Dušan se dugo opirao. Njegove mere protiv katolika diktovali su dobrim delom politički razlozi: napuljska dinastija oslanjala se u Albaniji, u svojoj politici protiv njega, prvenstveno i gotovo isključivo na tamošnji katolički elemenat. Izvesnog zaziranja od katolika bilo je i zbog njihova jakog delovanja u Bosni, u kojoj je fra Gerald Odonis god. 1339.—1340. osnovao franjevačku vikariju. Od god. 1349. počinje svoju življu aktivnost franjevački manastir u Stonu, koji je bio sedište braće određene za Bosnu. Bosanske katolike moćno je i stalno pomagala Mađarska, nalazeći u njima ako ne uvek svoje oruđe, a ono ipak elemenat koji joj je po svojim verskim vezama bio dostupačniji i za političke smerove. Posle izmirenja kralja Lajoša sa napuljskim dvorom (god. 1350.), počelo je u Mađarskoj, sa papinim potstrekom, spremanje na borbe protiv »nevernika i šizmatika«. Kraljev savez sa Đenovom protiv Mletaka (god. 1351.) i ženidba sa Jelisavetom, kćerju bosanskog bana Stevana II (god. 1353.) govorili su jasno da Lajoš misli na aktivniju politiku na Balkanu i da ona, kao toliko puta ranije, pod verskom firmom ima da nosi čisto političke tendencije. Dušan je god. 1354. pomišljao na stvarniji sporazum sa papskom kurijom i katolicima. Zavađen sa Carigradom i proklet od njegova patrijarha, Dušan je, mimo opšte

173

raspoloženje zemlje i mimo njegovu tadanju politiku, pokazivao sklonost da prizna papu kao vrhovnog poglavara crkve. Njegov izaslanik u Avinjonu, ranije kotorski a posle trogirski biskup Vartolomej, uveravao je pašu Inokentija VI da car misli iskreno; njegovo u poslednje vreme popustljivo držanje prema katolicima davalo je i neposrednih dokaza o tome. Ali, papin odgovor od 29. avgusta god. 1354. nije odgovarao nadama carevim. U njemu je, najpre, Dušan nazvan kraljem a ne carem, možda iz obzira prema francuskome dvoru koji je bio kraljevski, ili još više iz obzira prema kraljevima mađarskom i napuljskom. Posle, papa je, bez ikakve vidne potrebe, otezao stvar i uputio je svoje poslanstvo u Srbiju na Badnji-dan, ne prihvativši ponudu carevu odmah i oberučke, kako je ovaj očekivao. Kao papin poslanik pošao je u Srbiju učeni francuski biskup Petar Toma. On je donosio caru traženu titulu ali ne i jemstvo da će katolički vladari ostati prijateljski raspoloženi ili bar neutralni za vreme njegovog razračunavanja sa Turcima. To papino poslanstvo srelo se, po njegovoj naredbi, u Pizi sa češkim kraljem Karlom IV, koji je polazio u Rim da se kruniše za nemačkog cara. Karlo je tom prilikom (19. februara god. 1355.) i sam uputio Dušanu, »svome dragome bratu«, jedno pismo, hvaleći mu nameru i radujući se njegovu spasenju »kao čoveka sa kojim nas i u kraljevskoj časti ljubav bratinska izjednačuje i jednakost plemenitog slovenskog jezika spaja«. Kralj je uzimao na se da posreduje između Dušana i mađarskoga kralja, a obećavao je i svoju pomoć da Dušan proširi vlast na račun Grka; oboje pod uslovom ako istraje na započetom putu crkvene unije. Da bi se ta unija lakše ostvarila, papa je bio voljan, i kralj Karlo isto tako, da se očuva slovenski jezik u upotrebi crkve. Postoji jedno mišljenje u našoj nauci (d-ra M. Kostića) da je kralj Karlo osnovao slovensko-glagoljaški manastir Emaus u Pragu, u nj doveo glagoljaše iz Hrvatske i dobio još god. 1346. izuzetno odobrenje od papske kurije da oni služe misu na slovenskom jeziku, iz toga razloga što je »papska kurija htela Karla IV i preko njega praške glagoljaše manastira Emausa sa crkvenoslovenskim bogosluženjem da upotrebi kao sredstvo da Dušana i njegove podanike lakše privede uniji sa katoličkom crkvom«. Međutim, Mađari, koji su već god, 1353. pokazivali neprijateljsko raspoloženje prema Srbima, izvedoše u leto god. 1354. veći upad u Srbiju, pod vođstvom samoga kralja Lajoša. Dušan je morao da napusti južne oblasti i da pohita na sever. Njegov dolazak zaustavio je ofanzivu mađarske vojske, koja je stradala i od malarične zaraze. Dušan nije mogao da sam pređe u protivnapad, jer su se na jugu zbivali događaji od neobične važnosti za nj. Caru Jovanu Paleologu obrnula se sreća, i u borbi sa Kantakuzenom on je uspeo da ga sruši, krajem god. 1354., posle toliko godina borbe i napora. Jedan važni mletački izveštaj od 6. avgusta te godine kazivao je da se stanovništvo prestonice, ogorčeno na Turke i uplašeno od. njih, nalazilo u takvom raspoloženju da bi primilo i neku tuđu vlast, svejedno čiju, čak i mletačku ili srpsku, samo ako bi ga ona zaštitila od azijatskog tobožnjeg saveznika. Dušan je budno pratio taj tok stvari i spremao se da ih što šire iskoristi. Može se, onda, razumeti njegovo ogorčenje kad ga je mađarski kralj svojim napadom trgao iz sred te napregnute pažnje. To Dušanovo raspoloženje osetili su dobro papini poslanici, kad su, po svoj prilici marta god. 1355., došli preda nj. Biografu biskupa Petra učinilo se čak da je postojala opasnost za život biskupov zbog kraljeve srdžbe i zle volje. Svi se pregovori razbiše. Šta će Srbiji i caru to vezivanje za papu ako papa neće i ne može da spreči mađarskoga kralja od neprijateljstava u času kada car sprema vojnu u neku ruku već kao mandatar Svete Stolice? Politički to vezivanje nije donelo nikakve koristi; a stvarno, bez tih koristi, car bi

174

uz otpor u narodu uticajne pravoslavne hijerarhije mogao možda da računa i na otpor plemstva. Biskup Petar vratio se iz Srbije razočaran i ljut, i otišao je, na povratku, kralju Lajošu, tražeći od njega da rat sa Srbijom nastavi svom žestinom. Kralj Lajoš se doista počeo spremati za rat. Ali, sem sa Srbijom, on se u to vreme upleo u rat i sa Mletačkom Republikom za posed Dalmacije. I tu je naišao na nešto srpskoga otpora. Dušanova sestra, Jelena Šubićka, pregovarala je sa Mlecima da im proda gradove Skradin i Klis. Zbog opasnosti da ti gradovi ne padnu u mađarske ruke uputi Dušan tamo jedno odeljenje srpske vojske. Skradinsko građanstvo nije bilo prijateljski raspoloženo prema Srbima, te su se ovi, početkom god. 1356., povukli, predavši grad mletačkoj vojsci. Usred tih zapleta sa Mađarima, dok su turske čete harale po Trakiji i pustošile po Bugarskoj, dok se u Vizantiji počinjala nova borba (sad između cara Jovana i Kantakuzenovih sinova), umro je iznenada car Dušan, 20. decembra god. 1355. Dve nedelje pre toga on se još nalazio na jugu, kod grada Bera. Postoji predanje da je i umro na jugu, u gradiću Devolu, ispod Ohrida. Naši romantičari su iskitili to predanje, kazujući da je car umro na pohodu protiv Carigrada, na čelu jedne ogromne vojske, i da su ga Grci otrovali da bi spasli svoju otadžbinu. Pouzdano se zna samo to da je car sahranjen u svojoj zadužbini kod Prizrena, a od čega je bolovao i tako brzo umro nije sigurno. Nedavno je, u leto god. 1927., vršeno prekopavanje Arhanđelovog manastira i u crkvi je, u jugozapadnom njenom delu, nađena jedna grobnica sa pločama od mramora, za koju se drži da je Dušanova. Nju je već ranije neko raskopao i opljačkao. * Dušanovi uspesi su nesumnjivo veliki. On je stvorio Srpsko Carstvo i dostigao najveći stepen zemaljske slave i za sebe lično i za svoju državu. Tim je na najvidniji način dokumentovao snagu i polet Srbije svoga vremena. I teritorijalno, i vojnički, i finansiski Srbija je bila prva sila Balkanskoga Poluostrva. Sjaj svetovne vlasti prati i sjaj crkve. Pored Carstva stvara se i Patrijaršija, obilato pomagana od dvora i države zajedno sa čitavim svešteničkim staležom. Jedan od najznačajnijih kulturnih spomenika Dušanove vladavine jeste njegov Zakonik, utvrđen na dva državna sabora, god. 1349. i 1354. Pre toga svoga Zakonika Dušan je dao prevesti pravni zbornik, Sintagmu solunskog pravnika Matije Vlastara, sastavljenu god. 1335., iz čega je dao napraviti i kraći izvod i dodati mu, za praktične potrebe sudija, kratki »Zakon Justinijanov« i odredbe Jovana Posnika o kaznama. Kako ti grčki zbornici nisu obuhvatali sve zakonske odredbe koje se javljaju u razvijenoj pravnoj državi sa raznim konfesijama i staležima, to se osetila potreba za donošenjem novog zakonika. To je Zakonik Dušanov, jedno novo pravno i administrativno delo. D-r D. Mijušković, ukazujući sa razlogom na čitave partije odredaba o pravima staleža i o carskoj vlasti, izvedenih po jednom načelu i svakako posle mnogo primera iskustva, kazao je mišljenje da je Dušanov Zakonik ako ne ustav njegove Carevine, ono svakako zemaljska uredba »kojom se uređuje naša srednjovekovna država i u njoj utvrđuje red i sigurnost«. Mislim da je malo suviše podvučen značaj lične Dušanove koncepcije carstva u ovom stavu iz jednog spisa F. Taranovskoga, koji u osnovi nesumnjivo ima vrlo mnogo tačnog: »Carstvo nije nacionalna država, jer ova je ostvarena bila u kraljevstvu, a carstvo se stavlja prema kraljevstvu kao jedan viši stepen u političkoj jerarhiji i političkom razvitku. Carstvo prelazi granice nacionalne države i stupa na šire, svetsko poprište. Carstvo je svetska vlast, kao što ju je shvatao i ostvario Rim (imperium) i njegova istočna naslednica, Vizantija, drugi Rim, koji je pod carem Konstantinom postao hrišćansko,

175

pravoslavno carstvo. Baš tu ideju carstva Dušan je prihvatio i preuzeo za sebe i svoju državu... Nije zaista ceo svet pod njegovom vlašću; ali, ipak se njegova vlast proteže ne samo na Srbe, nego na više naroda, a između njih i na grčki, koji je poznati nosilac ideje carstva. Dušanova vlast nije vlast nad celim svetom; ali, ona je vlast sa svetskim poletom; taj svetski polet je u tome što država koja se proglašuje carstvom postaje ili bar teži da postane zaista činilac svetske politike i svetske istorije. Ako je država primila na sebe dostojanstvo carstva, to znači da je ona došla do svesti o svojoj svetskoj ulozi, pa i do izvesne mogućnosti da tu ulogu ostvari. Carstvo je, dakle, velika sila koja se ne ograničava samo na održanje jednog naroda, nego teži da posluži celom čovečanstvu. Baš tako shvaćeno carstvo ima u vidu Dušanov Zakonik kad određuje državno ustrojstvo te propisuje pravne odredbe koje baš carstvu pristoje«. A. Solovjev, u svojoj tezi o Zakonodavstvu Stefana Dušana, bliži je stvarnosti kad nalazi da Zakonik »nije samo ustav, jer se u njemu nalaze i mnogobrojne odredbe iz crkvenog prava, iz krivičnog prava, nešto iz građanskog i naročito mnogo iz postupka. Cilj je tih članova da popune praznine grčkih zbornika i da definišu one odredbe srpskog običajnog prava kaje mogu da važe i dalje u Dušanovoj carevini«. To je, nema sumnje, najverovatniji neposredni motiv za donošenje Zakonika. U drugom svom skorašgnjem spisu (»Postanak i značaj Dušanova Zakonika«) on naglašava činjenicu da je Dušan svojim Zakonikom, kao i ostalom svojom politikom, hteo da olakša Grcima srpsku vlast i da im se pretstavi kao vladar legitimnog osećanja, koji poštuje njihovu kulturu i pravnu tradiciju. Stoga je, bez ustezanja, primio ili kalemio u srpskoj državi njihova pravna načela. »Širokogrudost i pravičnost Dušanova naročito se ističu ako ih uporedimo sa pravnim prilikama u južnoj Grčkoj istoga doba pod vlašću franačkih vitezova. U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletačko plemstvo, u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru, donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uživaju samo »Franci«, koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grčko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za nižu, osvojenu rasu«. Svi izvori Dušanovog zakonodavnog rada nisu još do danas potpuno utvrđeni, da bi se podrobno mogao pregledati, tačno shvatiti i oceniti ceo sistem rada; ali, delo kao celina znak je osećanja pravne odgovornosti i potrebe razvijanja pravne svesti, bez koje je nemoguće stvoriti pravu državu. * Nu, čitav Dušanov rad ima i mnogo negativnog i dao je kvasac za mnoge docnije nevolje. Ponesen pobedama, Dušan je obuhvatio daleko veći krug zemalja od onog koji bi se mogao bez težih kriza priljubiti i asimilovati novoj državi. Njegova politika bila je suviše imperijalistička. Njegova osvajanja donela su Srbiji gotovo toliko isto zemlje koliko je pre imala, naglo, u roku od nekih dvadeset godina. I što je mnogo važnije, donela su tuđ elemenat. Srpska država, mada nije bila mlada, nije, ipak, imala još ni dovoljno veštine, ni tradicije, ni vremena, da u nove oblasti unese svoj duh. A to ni inače nije bilo lako. Grčki elemenat, sa svojom starijom i nadmoćnijom kulturom, mogao je biti politički savladan, ali ne i duhovno; a naročito ne onda kad je on u sastav nove države ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko pretežniji od slovenskoga. Posle, te su zemlje bile osvojene, a ne pridružene, ma koliko se car posle trudio da taj odnos ublaži; u njima su ostala još sveža i svesna sećanja i osećanja za staru pripadnost, i one su bile pokorne samo dotle dokle su verovale da bi svaki pokušaj trzanja bio u krvi ugušen. Najposle, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna državna vlast morala je

176

da slabi; jedno stoga što je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim poslovima i sav zaokupljen prvenstveno vizantiskim državnim pitanjem i što nije, pored sve svoje volje, mogao svuda uticati; a drugo stoga što je tolika raširenost, u ono vreme slabih veza i teških komunikacija, onemogućavala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga beše jačanje pojedinih oblasnih gospodara, razvijanje centrifugalnih težnja i na kraju raspadanje države u pokrajinske jedinice. Tome svemu došla je kao hrana nagla smrt Dušanova, u njegovoj punoj muškoj snazi, i apsolutna nesposobnost njegova naslednika. XVIII. MAĐARSKO OSVAJANJE DALMACIJE. 1. Mletačko-mađarski rat za posed Dalmacije. — 2. Dubrovačka Republika pod mađarskom vrhovnom vlašću. — 3. Mleci i dalmatinsko brodarstvo. Kralj Lajoš je radio sistematski na tome da ojača centralnu kraljevsku vlast i proširi što više granice mađarske države. I on je, kao i Dušan, imao velikih poteza i širok zamah. Više nego njegov otac, Lajoš je obratio pažnju Dalmaciji i južnim granicama. Prvih godina kraljevanja Lajoševa pretežan interes njegov je za stvari na Jugu; tek u drugoj polovini svoje vlade, od god. 1365. otprilike, obraća on više pažnju na pitanja Istoka i Severa. Pošto je slomio hrvatsko plemstvo u Hrvatskoj i Dalmaciji, pokorivši naročito kneza Nelipića i presadivši Đuru Šubića u Zrinj, a u Slavoniji izjednačio tamošnje plemstvo sa mađarskim (god. 1351.); pošto je bosansku banovinu ženidbom sa kćerju bana Stevana tešnje vezao uza se; njemu je sad ostalo da raščisti odnose sa Srbima i sa Mlečanima u Dalmaciji. Da pokaže koliki značaj daje tim oblastima, on je svog brata Stevana proglasio »vojvodom (dux) cele Slavonije, Hrvatske i Dalmacije«, koji se sa tom titulom javlja od god. 1350. S proleća god. 1356. činilo se da će kralj Lajoš nastaviti prošlogodišnje ratovanje u Srbiji, naročito sada kad više nije bilo moćne Dušanove ličnosti. Skupljajući vojsku u Zagrebu, kralj je u jednom aktu od 4. juna čak objavio kako se sprema protiv »šizmatičnih i nevernih« Srba, svakako u duhu saveta ogorčenog biskupa Petra i papske kurije, i kako će tom prilikom obnoviti i stara prava Mađarske na Srbiju. U Rim je čak poručivao da će silom prevesti Srbe u katoličanstvo. Ali, mesto protiv Srbije taj se rat obrnuo protiv Mletaka; istina sa motivacijom da su Mleci ušli u savez sa Srbijom, koji bi, prirodno, bio uperen protiv Mađara. Veze između srpskih i mletačkih odreda u Skradinu i pregovori o ustupanju gradova Mlečanima mogli su poslužiti kao neposredan dokaz za to. Ali, dobro je poznato da je između Mletaka i Mađarske postojalo staro suparništvo zbog Dalmacije, da je između njih nedavno zbog toga vođen rat i da je god. 1353. sprečen novi sukob samo posredovanjem suseda, a najviše Karla IV. Mlečani su u to vreme nudili kralju, kao otkup za Dalmaciju, 100.000 dukata najednom ili po 5.000 dukata godišnje. Kralj, kome je trebalo novaca, pristao je bio načelno na takav sporazum; ali, protiv njega se javila ozbiljna opozicija na dvoru, i on joj je, najzad, morao popustiti. Da je savez sa »šizmatičnim« Srbima bio samo izgovor za novi neprijateljski stav videlo se najbolje po zahtevu Lajoševu da mu Mleci povrate sve što su zauzeli u Dalmaciji zajedno sa Zadrom. Kada su oni to odbili, došlo je do rata. Lajoš je napao Mlečane u samoj Italiji sa svojom glavnom snagom, a u Dalmaciji je operisala sporedna vojska. U tom ratu njega su što moralno a što stvarno pomagali oglejski patrijarh, gorički grofovi, austriski vojvoda, pa čak i car Karlo. Dalmatinski gradovi osećali su dobro da je Republika Sv. Marka u

177

teškom položaju i počeše se odmetati. Prvi se, sporazumno, digoše Splićani i Trogirani, koji 8. i 9. jula god. 1357. oteraše slabe mletačke posade i priznadoše mađarsku vlast. Njihovom primeru sledovao je Šibenik. Krajem iste godine, posle teške borbe, izdajom, pade i Zadar, na koji su Mlečani najviše polagali. Početkom god. 1358. predadoše se Brač i Nin. Posle tih gubitaka u Dalmaciji i poraza u Italiji Mlečani biše prisiljeni da sklapaju mir. Za n, je odranije posredovala papska kurija, koja je čak korela Lajoša što je okrenuo oružje na hrišćanske Mletke, mesto na »neverne« Srbe. Mir je utvrđen 18. februara god. 1358. u Zadru sa potpunom kapitulacijom Mletačke Republike. Mleci su se u tom miru morali odreći cele Dalmacije i Primorja, ukoliko su njima pripadali, od Kvarnera pa sve do Drača. Dužd je, isto tako, morao iz svoje titule izostaviti naziv vojvode Hrvatske i Slavonije. Izvesni hrvatski velikaši koji su bili za vreme tih borbi na strani Mlečana nastradaše osetno. Stari Grgur Kurjaković bio je uhvaćen i kao sužanj odveden u Ugarsku, gde je po svoj prilici i umro. Tada je priznala vrhovnu vlast Ugarske i Dubrovačka Republika. Njoj je kralj ostavio autonomne povlastice, a obavezao je da plaća godišnje 500 dukata »u znak podložnosti i priznavanja«. Godišnje dohotke koje su Dubrovčani plaćali srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imali su otad plaćati mađarskome kralju. Zanimljiva i za Republiku od naročita značaja bila je kraljeva dozvola da Dubrovčani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima čak i onda kada se te države nalaze u sporu sa Mađarima (27. maja god. 1358.). Ta promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutarnjem uređenju Dubrovnika. Mesto mletačkih plemića, koji su vršili dužnost knezova, sada dolaze »rektori«, koji se biraju između domaće vlastele, ali čija vlast traje samo mesec dana. Tako se mesto duždevskog sistema uvodi sistem senatske republike. Aristokratski karakter Republičin ostao je i dalje neizmenjen. Da bi se i u budućnosti obezbedio tako često ugrožavani posed Dalmacije, kralj Lajoš se rešio da stvori svoju flotu. Za admirala je imenovao Zadranina Jakova Cesana, a brodovlje su imali dati dalmatinski gradovi i sama Ugarska. Da istakne značaj novog admirala, kralj ga je imenovao knezom triju otoka: Brača, Hvara i Korčule. Ovo nameravano stvaranje mađarske flote i poraz u Dalmaciji izazvali su razumljivu potištenost u Mlecima. Dotle, oni su se smatrali kao nesumnjivi gospodari Jadranskoga Mora i to su još od XIII veka javno i govorili; Venecija je »nevesta Jadrana« i njegova gospodarica (Maris Adriatici dominiatrix), ili je celo Jadransko More prosto »mletački zaliv«. Već godine 1347. pala je u mletačkom senatu reč o »našem zalivu« u onom istom smislu u kojem današnji Talijani upotrebljavaju pojam i izraz »naše more«. Mađarski uspeh udarao je sad krst na takva shvatanja i dovodio je u pitanje mletačku prevlast na Jadranskom Moru. Da to Mlečani neće hteti otrpeti i da će tražiti prvu pogodnu priliku da povrate izgubljene pozicije i poprave svoj položaj nije bilo teško predvideti. Otud je mađarski uspeh u Dalmaciji postao naskoro zametak novih zapleta. Od stvaranja mađarske ratne flote nije bilo ništa; ograničena finansiska sredstva Lajoševa nisu doticala za jedno tako skupo preduzeće. Ali, za to se u ovo vreme, nesmetana od Mletaka, mogla s uspehom da razvija trgovačka mornarica dalmatinskih gradova, koji su, iskorišćavajući svoje veze sa bosanskim i srpskim zaleđem, počeli naglo da pojačavaju svoj trgovački promet. Pored Dubrovnika, koji je dobro stojao i ranije a sad još više uzeo maha, diže se u to vreme i Split kao glavna izvozna luka severoistočnog dela Jadranskoga Primorja. Tom gradu beše dobrodošla zahvalnost napuljskoga dvora radi pomaganja njegova kandidata u prestonim borbama Ugarske krajem XIII i početkom

178

XIV veka, i vlast Šubića u Bosni, da promet tih oblasti svrnu na svoje tržište. Za Lajoševe vladavine Split dolazi na čelo severnih dalmatinskih gradova, udružuje se sa njima i počinje brodarski promet većih linija. Splitske lađe saobraćaju čak i u Egejskome Moru, i to ne samo donoseći robu iz svoje luke nego i vršeći ponekad lokalnu plovidbu na tim stranama. Mletačka Republika, videći da dalmatinskim gradovima ne sme i ne može škoditi bez opasnosti po sebe od mađarske osvete (izvesnih pokušaja u tom pravcu je ipak bilo), a računajući sa tim da je gubitak Dalmacije privremen i da ne bi bilo politički mudro za budućnost neprijateljskom politikom prema dalmatinskim gradovima i njihovoj trgovini izgubiti njihovo poverenje i simpatije, rešila se na izvesne predusretljivosti prema njima. Hoteći da glavno središte trgovine ostanu ipak Mleci i da se koriste carinskim prihodima, oni su, kolikogod su mogli, sav promet navraćali u svoj grad, ali ga za to obezbeđivali svojom moćnom flotom od svih nezgoda na šutu. Kao jako sredstvo propagande oni uzimaju na se da u dalekim vodama štite dalmatinske lađe, da ih tako sa jedne strane kontrolišu, a sa druge da im otvore oči, kako su im oni, ipak, preči i prirodniji vrhovni gospodari, nego mađarski kralj, koji nema flote. Republika Sv. Marka, obrazlaže lepo prof. G. Novak, »mudro i proračunano čini sve kako bi dalmatinski gradovi razumeli da im je ona prijateljica i da ih samo ona može da zaštiti, eda bi uvereni o tom poradili da dođu opet u njezinu vlast«. U suzbijanju mletačkog uticaja u Dalmaciji sudelovao je, ali bez prave volje, i naslednik bosanskog bana Stevana II, mladi ban Tvrtko. XIX. RASPAD SRPSKE DRŽAVE. 1. Car Uroš i njegov stric Simeon. — 2. Odvajanje Epira i Tesalije od Srbije. — 3. Raspadanje Srpske Carevine. — 4. Kralj Vukašin i despot Uglješa. — 5. Srpski poraz na Marici. — 6. Izumiranje Nemanjića dinastije. Odmah posle Dušanove smrti Srbija je počela naglo padati. Dušanov sin Uroš nije bio dorastao ocu ni u kom pogledu; pod teretom ogromnog očevog nasledstva on je počeo posrtati na prvom koraku. Najstariji naši letopisi, pisani malo posle njegove smrti, kažu za Uroša da je »po istini bio krasan i po izgledu dostojan divljenja, ali mlad po umu«; da je odbacivao savete staraca, svakako očevih saradnika, i da je voleo i primao sugestije mladih. Ličnog autoriteta nije imao nimalo, i ukoliko se držao prvih godina imao je to da zahvali poglavito ugledu njegova oca i izvesnom osećanju legitimnosti pojedinih srpskih uticajnih velikaša. Kao prvi koji se digao protiv Uroša beše njegov stric Simeon, Dušanov polubrat, namesnik u Epiru. On je tražio od svoga sinovca ili carsku krunu ili sudeoništvo u carstvu, i pošao je odmah sa vojskom da te svoje zahteve i izvojuje. Srpska vlastela stala je u većini na stranu Uroševu; jedno stoga što je nalazila da kruna po nasledstvu pripada njemu (čak narodna pesma povodom Uroševa slučaja zastupa stanovište »od oca je ostanulo sinu«), i drugo što je Simeon, rođen od majke Grkinje i upravnik jedne grčke oblasti, smatran više kao grčki nego srpski pretstavnik. Kako Srbi nisu marili Simeona kao polu-Grka, tako ga nisu marili ni Grci kao polu-Srbina. To se videlo odmah god. 1356., kada se među njima pojavio despot Nićifor, potomak starih gospodara, koji pozva svoje sunarodnike u borbu protiv Srba. Gotovo sav Epir i Tesalija behu voljni da pođu za Nićiforom. I ko zna da li taj pokret ne bi i uspeo da Nićifor god. 1358. nije poginuo u

179

borbi s Albancima, koji su, izazvani grčkom reakcijom, branili svoje pozicije dobijene poslednjih godina. Posle Nićiforova poraza i posle ponovnog uzaludnog pokušaja da se nametne u Srbiji, povukao se Simeon od god. 1359. konačno u Tesaliju, osnovavši u Trikali svoj dvor. Tamo je živeo potpuno u grčkom krugu, izdajući sve povelje na grčkom jeziku, potpisujući se kao Simeon Paleolog ili Simeon Uroš Paleolog, smatrajući očevidno paleološko poreklo dičnijim od nemanjićskog. Njegov pomen očuvan je naročito kao ktitora retko živopisnih, na strmim, jedva pristupačnim, stenama podignutih grčkih Meteorskih manastira. Za vreme ovih borbi sa Simeonom videlo se kako je, ipak, od koristi po Srbiju bilo to što je Dušan za namesnike u južnoj Maćedoniji postavio izvesnu srpsku vlastelu. Na dalekim granicama Carstva oni su branili, dok su mogli, Dušanove tekovine i srpsku vlast. Simeona je, u znatnoj meri, omelo u njegovu prodiranju neprijateljsko držanje ohridskog namesnika Branka Mladenovića i berskog i vodenskog zapovednika vojvode Hlapena. Isto tako dostojan poverenja svoga mrtvoga cara pokazao se i ćesar Vojihna, gospodar Drame, protiv jednog drugog protivnika Srbije. Matija Kantakuzen, obavešten o Simeonovom pokretu, beše upao, u leto god. 1357., u Maćedoniju, sa jednim povećim odredom Turaka (5000 ljudi), hoteći da za vreme tih srpskih međusobica povrati izgubljene grčke gradove i oblasti. Ali, pod Serom njegovu vojsku razbi Vojihna, a Matiju sama uhvatiše i predadoše ćesaru stanovnici grada Filipija. Njega je posle Vojihna predao caru Jovanu Paleologu, koji se, slomivši poslednjeg protivnika iz kuće Kantakuzena, osetio najzad kao samostalan vladar. Srbi su uspeli da održe južnu Maćedoniju i docnije, kad je počelo sve primetnije i jače cepanje Dušanove države. Tamo su se oni oslanjali na svoj slovenski elemenat, koji je, mada proređen i u velikoj meri pogrčen, ipak u izvesnim oblastima bio znatan. Antropogeografska ispitivanja (B. Ž. Milojevića) o stanovništvu zapadnog dela južne Maćedonije kazuju rečito koliko je taj elemenat, posle tolikih obrta na slovensku štetu, bio još uvek jak i na početku ovoga veka, i koliko su živa sećanja o njegovoj etničkoj snazi. Nešto slabiji, ali ipak osetan, bio je taj elemenat i u istočnoj Maćedoniji. Bogata slovenska, još sistematski neprikupljena, toponomastika tih oblasti daje dovoljno dokaza za to. Sem toga, južna Maćedonija bila je u neposrednom dodiru sa severnom i sa ostalim delovima moravske Srbije i zanavljala se etničkim prilivom sa tih strana, koji je za vreme srpske vlasti tamo primetno ojačao. Najzad, i čisto politički, srpski interes za tu južnu granicu bio je odavno velik i nije se gubio ni iza Dušanove smrti. Oblasti koje su Srbi najpre izgubili, ako ne formalno a ono stvarno, bile su čisto grčke, jugozapadni krajevi Tesalije i Epira. Tamo se slovenskog elementa nalazilo malo ili nimalo, ti su krajevi za neposredan promet sa Srbijom ležali sneruke i nisu sa njom imali gotovo nikakvih veza. Između njih i Srba sterala su se područja Albanaca ili jako mešana albansko-grčka ili vlaško-grčka naselja. Car Simeon, kako se sam zvao, posle neuspeha, ograničio se na to da postane gospodar tog dela grčkih oblasti i da ih, mada »samodržac Romeja i Srba«, praktično odvoji od Srbije. Car Uroš mu u tom pogledu nije pravio smetnje, kao ni drugi srpski velikaši sa severa; jedno stoga što je Simeona tamo uputio još Dušan, pa se u tom kraju njegovo pravo moglo smatrati kao legitimno, a drugo i stoga što su možda osećali da odvajanjem tih oblasti nisu ustvari oštećeni nikakvi interesi srpske države. Ukoliko je bilo izvesnog opiranja, ono je dolazilo od porodice umrlog ćesara Preljuba, Dušanova namesnika i vojvode na toj strani. Kada je ćesarov sin Toma dobio od Simeona kćer Mariju za ženu i uza nju Epir na upravu, svršio se i taj spor bez daljih sukoba. Tomin

180

dvor u Janjini, o kojem nam je jedna veoma zanimljivo pisana lokalna hronika očuvala dosta vesti, može poslužiti kao primer kako se jedna mala srpska oaza, dosta brzo, izgubila u grčkoj većini i kako je sav taj pokušaj pridobijanja etnički potpuno tuđih područja bio iz osnova promašen. Prve dve tri godine, kako vidimo, Dušanovi velikaši još su držali njegovo delo prilično neokrnjeno. Carev ugled stojao je još visoko. Ali, sarađujući sa njim, ljudi su sve više uviđali da Uroš nije što i Dušan i da nije dorastao težini dužnosti koju je imao da vrši. Stoga počeše izbijati ranije skrivane ambicije pojedinaca i javljati se prohtevi onih koji su verovali u svoju snagu. Najpre se pokolebaše velikaši na granicama, koje je ili plašila tuđa moć ili ih zadobijala tuđa obećanja da će njihovom pomoću dobiti izvesne koristi, do kojih inače ne bi mogli doći, ili su ih slabost ili neodlučnost carskog središta nagonili da se obraćaju drugima. Takav je slučaj bio na severu. Dva srpska velikaša, čija nam imena nisu poznata, došla su u sukob, i jedan od njih, u nevolji, ne dobivši valjda pomoći od cara, obrati se susednim Mađarima da ga oni spasu od nasrtljivog protivnika. To dade dobrodošao povod kralju Lajošu da se reši na rat protiv Srbije, na koji je odranije mislio. U proleće god. 1359. prešla je njegova vojska u Srbiju, a uskoro i on sam; potisnuli su Srbe, ali se nisu usuđivali da za njima pođu u rudničke planine i gorom obraslu Šumadiju. Čitav taj pohod završen je, zbog toga, za njih sa relativno malom koristi. Kao štićenik mađarski, Dubrovačka Republika, koja je dotad dobro merila svoje korake prema srpskim susedima, pustila je ovog puta da njeni podanici upadnu u područje kneza Vojislava Vojinovića (u državu kneza Vojislava, kako kaže car Uroš u svojoj povelji Dubrovniku od 29. septembra god. 1360., uzimajući reč u njenom prvobitnom značenju, »u oblast koju drži«), i izazvala je tim njegovu zlu volju i osvetu, koja je njene ljude skupo stala, i koju je knez dugo nosio. U starim srpskim zemljama prva je počela da ide svojim putem Zeta, koja je oduvek pokazivala izvesne separatističke težnje. God. 1360. u njoj glavnu reč vode braća Balšići, čije bi romansko ime govorilo za njihovo neslovensko poreklo. Kako su oni izbili na površinu nije poznato; misli se samo da su se istakli za vreme poslednjih borbi sa Simeonom i njegovim ljudima, koji behu prodrli sve do Skadra. Za vreme ratovanja Vojinovića sa Dubrovnikom, koje je jedno vreme odobravao i car Uroš, Balšići su držali stranu Republike Sv. Vlaha, gledajući samo svoje interese, pa su ratovanje nastavili čak i pošto je sa Dubrovnikom sklopljen mir po carevoj želji i naredbi. God. 1362. Balšići su napadali i Ulcinjane sa namerom da ih pokore, mada je grad bio tada svojina carice majke. Ima jedna karakteristična činjenica, koja upada naročito u oči kad je govor o cepanju Dušanove države. Staro plemstvo srpsko, dobrim delom u srodstvu sa vladalačkom kućom, držalo se uglavnom uz Uroša i branilo je državnu celinu. Takvi su ćesar Vojihna, Brankovići, Vojinovići, Dejanovići. Za njih nemamo nikakvih podataka da su se odmetali od Uroša ili mu pravili bilo kakve teškoće. Oni su bili saradnici Dušanovi i stvorena carevina bila je u izvesnoj meri i njihovo delo. Kad glavni pretstavnici tih kuća umiru, kao i drugi saradnici Dušanovi, kad nestaje krupnih lica ćesara Preljuba, despota Olivera, Branka Mladenovića, ćesara Vojihne, Vojislava Vojinovića i dr., njihovi naslednici nisu više svi tako pouzdani kao njihovi preci. Toma Preljubović i Nikola Altomanović idu već svojim putem, nevezani mnogo za svoje tradicije sa carskom kućom. Njih je verovatno dobrim delom zarazilo držanje vlastele

181

skorojevića, koje je bilo drukčije od onog nasledne i prave vlastele. Takva skorojevićska vlastela, od najpoznatijih, behu braća Balšići i braća Mrnjavčevići. Za vlast cara Uroša najopasniji su postali Mrnjavčevići Vukašin i Uglješa, jer su držali najveći deo Maćedonije. Poreklo te porodice dosta je tamno; pravi njihov uspon počeo je tek za vlade Dušanove. Izgleda da je Uglješa jedno vreme, oko god. 1346., bio namesnik u Trebinju, dok se Vukašin javlja god. 1350. kao župan u Prilepu. Vukašinov najstariji sin, popularni Kraljević Marko, pominje se u istoriji prvi put god. 1361., kao poslanik cara Uroša u Dubrovniku. Narodna tradicija govori da je Marko bio ugledan pisar na Dušanovu dvoru, a za Vukašina tvrdi, i ona i najpouzdaniji izvori, da je bio venčani kum Urošev. Kako je Vukašin došao do svoje kraljevske titule i vlasti pretstavlja jedno od još nerešenih pitanja srpske istorije. Da je on potisnuo cara to se vidi po celom njegovom držanju, a to kažu i naši savremeni izvori. Ali, sa druge strane, upada u oči da se Vukašin ne proglašava za cara, kao Kantakuzen uz Jovana Paleologa, čiji mu je slučaj, možda, bio pred očima, nego da uzima titulu kralja, onu koju je Uroš nosio za života Dušanova. Na jednoj fresci manastira Psače nalaze se Uroš i Vukašin zajedno; prvi kao krupan lep čovek sa dosta muškog izraza, a drugi kao starac, znatno manji, sa malim lukavim očima; obojica kao vladari, sa približno istim stavom i odelom, samo Uroš, kao car, sa nešto više raskoši. I poslanici su im se ponekad javljali zajedno, kao u Dubrovniku god. 1366. Kasnije dubrovačke vesti govore da je sam Uroš dao Vukašinu kraljevsku titulu. Mi držimo danas da je Vukašin, kao čovek bez mnogo obzira, svoje suvladarstvo više naturio, i da je cara bacio u zasenak, a da nije osećao potrebe, videći njegovu bezopasnost, da protiv njega upotrebljava oštrije mere. U narodu je njegova uzurpacija osuđivana od prvog dana: jedno stoga što je rušila zakoniti red, drugo što je Vukašin imao mnogo protivnika, i treće što je doskora pretrpeo potpun neuspeh. Posle se čak stvorilo uverenje da je Vukašin Uroša ne samo potisnuo sa vlasti, nego da ga je lišio i života. Vukašin se proglasio za kralja krajem god. 1365. Na tu odluku možda ga je donekle naterala opasnost od Turaka i potreba da se prema njima stvori jak srpski odbranbeni bedem, koji bi branio jedan vladar od autoriteta, a ne nekoliko uzajamno slabo povezanih velikaša, kojima car, lično neaktivan, ne može da posluži kao primer. Turci su se u Trakiji sve jače širili. God. 1361. pala je u njihove ruke Dimotika; od god. 1363. Adrijanopolj će postati tursko Jedrene; brzo za njim Turci uzimaju i Filipopolj, u koji se smešta prvi rumeliski beglerbeg. Turski han Murat (1359.—1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, beše vladar velike sposobnosti i čvrsto rešen da održi i razvije tursku vlast u Evropi. »Činilo se (kazuje jedan prikazivač otomanskih sultana) da je prezirao lake pobede i da je voleo sretati opasnost s ozbiljnošću junaka, slažući trijumfe na trijumfe i učvrstivši ih na kraju svojom krvlju«. Ceneći dobro tu opasnost od Turaka, vizantiski car Jovan pokušao je da se sporazume sa Srbima i uputio je stoga u Ser, carici majci, udovici Dušanovoj, patrijarha Kalista, da počne pregovore. Usred tih pregovora stari patrijarh se razboleo i umro je u Seru, gde je i sahranjen. Sem toga, Vizantinci su u to vreme pokušali da za borbu protiv Turaka zainteresuju papu i zapadne sile, i sam car krenuo je u zimu god. 1365. u Mađarsku da kralja Lajoša pridobije za svoj plan. Sa nešto malo tamo dobivene pomoći, pomagan malo i od porodice svoje majke, iz Italije, car Jovan je ušao u rat sa Turcima, ali nije postigao, pri konačnom obračunu, nikakvih uspeha. Vukašin je u svojim kombinacijama i traženju veza pokazivao izvesne državničke sposobnosti, možda više nego njegov brat despot Uglješa, kome St. Novaković u svom

182

delu Srbi i Turci XIV i XV veka pripisuje i suviše značajnu ulogu. Vukašin, koji sebe naziva, potpuno u stavu vladara, »gospodinom zemlji srpskoj i Grcima i zapadnim stranama«, ne pominjući nijednom rečju svoj odnos prema caru, bio je ustvari samo gospodar severne Maćedonije i jednog dela Stare Srbije sa Skopljem i Prizrenom. Na nj se naslanja brat mu Uglješa, koji drži sersku oblast, koju je dobio na račun carice majke, potisnuvši je, po svoj prilici, odatle, i Dramu, kao miraz dobiven uz blagorodnu, umetnički veoma darovitu gospođu Jefimiju, kćer ćesara Vojihne. Kod Vukašina se jasno vidi težnja da svoj položaj učvrsti dobrim porodičnim vezama. Jednom od svojih sinova beše namenio čak jednu devojku iz porodice Šubića, koja je živela na dvoru bosanskog bana Tvrtka. Hteo je, očevidno, radi Dušanovih veza sa Šubićima, da time digne značaj svojoj porodici, i da, u isto vreme, stupi u bliže veze i sa Tvrtkom. Taj brak sprečio je papa ne dozvolivši da se jedan »šizmatik« venča sa katoličkom plemićkom. Kraljević Marko uzeo je Jelenu, kćer vojvode Hlapena, glavne ličnosti u jugozapadnoj Maćedoniji. Svoju kćer Oliveru udao je Vukašin za Đuru Balšića, a po nekoj, bliže nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski plemić Ostoja Rajaković. Tako je Vukašin, zahvaljujući svim tim vezama, postao najmoćniji dinast Srbije. Severne srpske oblasti, iznad Šare, nisu bile sa njim u vezi i nisu mu priznavale vlasti. Vukašinov primer zarazno je delovao i na ostale velikaše. U zapadnoj Srbiji odmetnuo se god. 1367. mladi i obesni Nikola Altomanović iz porodice Vojinovića, koji je držao zemlje od Rudnika, duž Drine, preko Gacka i Trebinja sa Konavljem sve do mora, i koji je brzo ušao u borbe sa svima susedima bez razlike. Oblast oko Morave držao je knez Lazar Hrebeljanović, čovek odan carevima Dušanu i Urošu, u čijoj su dvorskoj službi duže vremena proveli i on i njegov otac. Oko god. 1353. oženio se Lazar Milicom, ćerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjića, pa je tako i neposredno ušao u vladalačku porodicu. Levu obalu Vardara držala su braća Dejanovići, a Kosovo sa Drenicom Vuk Branković. Kao što se vidi, sva glavnija vlastela imala je svoje područje, gde se ponašala kao apsolutni gospodar. Car Uroš ostao je vladar bez vlasti i gotovo gost u svojoj carevini. Koliko je izgubio svaki značaj i uticaj vidi se najbolje po tome što je u jesen god. 1369. molio Mletačku Republiku da ona spreči Đurđa Balšića u dobijanju Kotora, jer on sam za to očevidno nije imao snage. Stvari su u Srbiji pošle sasvim loše. Carev poslanik u Mlecima nudio je tada Kotor Republici samo da ne bi pao u ruke odmetniku Đurđu, koji ga je opsedao i sa mora i sa kopna. Isto su to molili i Kotorani. Došlo se, eto, dotle da su se kidali delovi još živog narodnog organizma i da se naše narodno područje, radi domaće raspre, nudilo tuđinu! Najzad, u proleće god. 1371., kad Mlečani nisu hteli da prime tu ponudu i kad Kotorani videše da od potpuno beznačajnog cara nema nikakve pomoći, oni, ne hoteći ni po koju cenu da dođu pod vlast Balšića, prihvatiše vrhovnu vlast mađarskog kralja. Despot Uglješa, čovek pobožan i pun pažnje prema kaluđerskoj kulturi, veliki ktitor Hilandara i obnavljač svetogorskog manastira Simopetre, živo je nastojao da izravna protivnosti između grčke i srpske crkve, nastale posle proglasa srpske patrijaršije. Hteo je svakako, kao najizloženiji srpski dinast prema Turcima, da u svojoj oblasti grčki elemenat što više izmiri sa srpskim i omogući njihovu iskrenu sa-radnju pred neprijateljem koji im je zajednički. Da to postigne, on se nije ustručavao potpuno prihvatiti grčko stanovište, prema kojem je proglas srpske patrijaršije i srpskoga carstva bio nezakonit i da je Dušan vršio otimačinu tuđeg. Činilo mu se da nema potrebe braniti

183

ustanovu carstva koje se već i tako srozava na očigled sviju. To shvatanje počelo je da osvaja među Srbima ne samo na jugu, nego čak i na severu, naročito otkako su učestali udarci i nedaće za srpsku državu, što su mnogi pripisivali izrečenom prokletstvu. U biografiji patrijarha Save govori njen pisac, svakako srpski kaluđer, kako se car Stevan venčao na carstvo i proglasio patrijaršiju »ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kao što treba« nego je to učinio »kako ne treba«. Mada je sam držao vlast kao posredno nasleđe Dušanovo, Uglješa je, osećajući svakako zaziranje grčkog stanovništva od srpske vlasti, osuđivao Dušanovo celo delo, i vojničko i državničko i crkveno, kao gotovo bezbožničko. Pregovori između despota Uglješe i carigradske patrijaršije završeni su u maju god. 1371. Oni su, istina samo za Uglješinu oblast, doneli rešenje spora sa potpunom pobedom stanovišta grčke crkve. Iz Carigrada je čak označen i mitropolit za Uglješinu državu, koja se, na taj način, izdvojila iz zajednice sa pećskom patrijaršijom. Izgleda da je despot Uglješa precenjivao značaj tog akta. U najboljem slučaju on je donosio samo možda izvesno umirenje u njegovoj oblasti, ali samu ljubav njegovih grčkih podanika teško da je Uglješa i sa tim stekao. Postigavši to, on je, međutim, držao da je dobio glavni uslov za uspešnu borbu sa Turcima, mada je Vizantija toga vremena, kao zamišljani saveznik, pometena krizama razne vrste, jedva bila sposobna za ma kakvu akciju. Govori se da je Uglješa uzeo na sebe inicijativu da izvrši »izgnanje Turaka«, kako piše savremeni monah Isaija. Nu, protiv toga shvatanja govorilo bi u velikoj meri to što se kralj Vukašin u leto god. 1371. spremao na borbu sa Nikolom Altomanovićem, koji beše u sukobu sa njegovim zetom Đurđem Balšićem, i što je sa sinom Markom i sa svojom vojskom juna meseca bio toga radi stigao kod Skadra. Uglješa je za borbu sa Turcima sigurno računao na pomoć svoga brata. Ako on sprema skoru ofanzivu, kako bi mogao pustiti Vukašina da ode tako daleko? Drugo, i još važnije: Vukašin se sa toga puta vratio hitno, ne svršivši posao radi kojeg je pošao. To znači, po našem mišljenju, nesumnjivo, da su ili neke iznenadne vesti o turskim pripremama za skori napad (jer napada nije bilo) ili o nekom veoma povoljnom izgledu za borbu pobudile Uglješu da žurno pozove Vukašina natrag. Ima mišljenja da je Uglješa hteo iskoristiti otsustvo cara Murata, koji beše otišao na vojnu u Malu Aziju. Tačno je nesumnjivo ovo: da je srpska vojska sama potražila Turke, a da nije odbijala neku tursku ofanzivu na svom području. Tačno je i to da je taj srpski pohod izveden bez dovoljno priprema ili bar bez dovoljno priprema oba brata. Kralj Vukašin i despot Uglješa krenuli su u borbu sa velikom vojskom, čiji se broj, možda preterano, navodi sa 60.000 ljudi. Srbi su se uputili prema Jedrenu, što je svakako znak da su verovali u svoju snagu i tražili odluku na glavnom mestu. Doprli su na svom pohodu do Črnomena, sada Čirmena, na Marici. Tu ih jednim noćnim prepadom iznenadi turska vojska, koju je vodio iskusni vođ Evrenos, i porazi ih potpuno, 26. septembra god. 1371. Srpska pogibija bila je strahovita, dobro zapamćena i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-Sindigi, t. j. srpska pogibija, a u narodnoj frazeologiji uzrečica »odnela ga mutna Marica« potseća na tu kobnu borbu, kad je ta reka Udarila mutna i krvava, Pa pronosi konje i kalpake, Ispred podne ranjene junake.

184

U toj borbi izgubili su glave i kralj Vukašin i despot Uglješa. Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u istoriji Srba, nego u istoriji svih Jugoslovena i celog Balkanskog Poluostrva. U njoj je turska snaga slomila svog najopasnijeg protivnika i postala gospodar Trakije i Maćedonije. Uzaludno bi bilo govoriti kako ta pobeda nije bila izraz pravih razmera u snagama, da su Srbi, još uvek, pretstavljali prema Turcima jaču vojničku silu i da su stradali stoga što pohod nisu dovoljno pripremili i što za nj nisu iskoristili ni sve snage u južnom delu države, a kamoli sve uopšte. To je uzaludno prosto stoga što je turska pobeda, kako pokazuje dalji razvoj događaja, bila doista potpuna. Ona nije trgla Srbe da se, njom poučeni, jače zbiju i spreme novu branu za tursko prodiranje, nego ih je obeshrabrila i gotovo rastrojila. Turci nisu imali nikakvih prepreka više u celoj Maćedoniji. Srbija je tim udarcem odjednom survana u red država drugog i trećeg reda, kojoj je ne samo nedostajala snaga nedavnog Dušanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah posle toga delovi dojučeranje carevine moraju da traže naslona kod tuđih država i primaju na sebe vazalske obaveze; drugi postaju turski podložnici. Tom bitkom počinje sistematsko tursko podjarmljivanje Južnih Slovena. Brzo razvijena Dušanova država brzo je i propala. Petnaest godina (1331.— 1346.) trebalo je da od mladog zetskog kralja postane moćni car, a tačno petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do maričke katastrofe i sloma njegova dela (1355.—1371.). Razbijena u nekoliko malih, ponegde međusobno zavađenih oblasti, nedovoljno jakih po vlastitoj snazi ne samo za dela većeg obima nego i za uspešan otpor, Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene zemlje i nešto malo duže, ali ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se grčevito hvatao da očuva život. Srpskom nevoljom koristiše se ne samo Turci nego i Grci. Odmah, u novembru god. 1371., uzela je njihova vojska grad Ser i mesta oko njega. Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra god. 1371., umro je i car Uroš. Njegovo telo, nađeno slučajno god. 1584. u zapustelom manastiru kod Šarenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S Urošem je izumrla muška linija srpskih Nemanjića. Nije se mnogo duže održala ni grčka u Tesaliji. Simeonov sin, car Jovan Uroš, kaluđerska priroda, odrekao se prestola god. 1381. i primio je monaški čin: kao monah Joasaf završio je život godine 1423. XX. PRVA KRALJEVINA SRBA I HRVATA. 1. Bosna posle smrti bana Stevana II. — 2. Kralj Lajoš prema banu Tvrtku. — 3. Buna u Bosni. — 4. Nikola Altomanović prema banu Tvrtku i knezu Lazaru. — 5. Tvrtko kao srpski kralj. — 6. Kralj Tvrtko i Dubrovnik. — 7. Buna hrvatskog plemstva iza smrti kralja Lajoša. — 8. Tvrtko pomaže hrvatski otpor. — 9. Tvrtko kao kralj Srba i Hrvata. — 10. Značaj kralja Tvrtka. Početkom jeseni god. 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromanić, ostavivši iza sebe državu dvaput veću nego što je primio i daleko snažniju nego što je ikad pre bila. On nije imao zakonitog održanog muškog poroda. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, računajući sa Bosnom kao prirodnim ekspanzionim područjem mađarske države, beše namislio da je još jače veže uz krunu Sv. Stevana. Malo pred smrt Stevana II on je sa tom namerom uzeo za ženu njegovu kćer Jelisavetu. Stevan II imao je mlađeg brata

185

Vladislava, koji je, posle smrti Stevanove, proglasio za njegova naslednika svoga sina Tvrtka, tada mladića od nepunih petnaest godina, a sam je uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Ali, ta njegova vlast nije dugo trajala. Već god. 1354. nema više pomena o knezu Vladislavu, koji je umro brzo posle brata. Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta da posle bratovljeve smrti neosporen uzme vlast. Ali, kad je ostala njegova udovica sama sa maloletnom decom, njen je položaj bio mnogo teži. Ne znajući jasno kako će prema njenoj deci da se drži mađarski kralj i šta on uopšte namerava, odlučila je kneginja Jelena, energična odiva iz porodice Šubića, kneževa udovica i banova majka, da ode u Mađarsku i da sama tamo uredi stvari. Nesumnjivo iz opreznosti ona nije htela da vodi sa sobom Tvrtka, nego je uzela mlađeg sina, kneza Vuka. Šta je u Mađarskoj svršila u taj mah ne zna se danas pouzdano; ali, odmah po povratku, god. 1354., sazvala je u bansko sedište u Milama (danas u jajačkom srezu), zbor sve Bosne, Donjih Krajeva, Zagorja i Humske Zemlje. Bosanska vlastela, mada sebična, ostala je ipak tom prilikom uz svoju dinastiju. Da je jedan deo velikaša za takvo držanje trebalo zadobijati poklonima i povlasticama poznata je pojava Srednjega veka i kod nas i na strani; a primer za takve povlastice, čak veoma široke, jeste jedna povelja koja je te godine dana knezu Vlatku Vukoslaviću. Njemu se zaklela banova mati i ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da će mu ostati sva imanja i prava koja je bio dobio od bana Stevana; da mu neće suditi ban čak ni »ako bi dopao knez Vlatko koje krivine ili nevere«, dok ne dođe kući, u Ključ, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode. Da je godina 1354. bila u Bosni burna, svedoče trogirski zaključci da se zbog bosanskih nereda (novitates) i zbog nereda u susednoj Hrvatskoj obrati pažnja na njihove gradske utvrde. Može biti da je bio po sredi kakav pokret vlastele, koja je želela da iskoristi smrt Stevana II i kneza Vladislava i mladost novoga bana. Naskoro, ban Tvrtko, sa majkom, ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji, u vezi sa ofanzivom kralja Lajoša protiv Mletaka. Prema mađarskoj naredbi oni su tamo radili protiv mletačkog širenja, koje su pomagali baš članovi Šubića porodice, ranije Katarina Dandolova, žena Pavla III Šubića, i srpska princeza Jelena, udovica Mladena III. Tvrtko je, to znamo, radio protiv Mletaka; ali, ne znamo sasvim sigurno u kolikoj meri je pomagao Mađarima i sa kakvom iskrenošću. Jasno je da nije mogao raditi protiv njih kao pobednika; Lajoš je bio silan, svestan svoje moći i nimalo voljan da tako što dozvoli. Ali, bilo je nekako u tradiciji politike Tvrtkova strica da se i ne pomaže sa velikom revnošću učvršćavanje Mađara u Dalmaciji i obuhvatanje Bosne sa severa i zapada. A možda je i kod Tvrtka bilo izvesnog ustručavanja, onog karakterističnog rada sa pola srca. Na takav zaključak mogli bi sa razlogom da dovedu događaji sa kraja 1356. i početka godine 1357. Mi saznajemo da tada izvestan deo banovih velikaša prelazi na stranu mađarskoga kralja. Zašto to da čine, ako je i Tvrtko njegov čovek? I zašto ih mađarski kralj kao otvorene odmetnike banove prima pod svoje okrilje, ako je inače zadovoljan sa Tvrtkom? God. 1357., 14. marta, izdao je kralj Lajoš povelju gospodi Hrvatinićima, Grguru i Vladislavu, i Grguru Stepančiću, kojom im obećava da će im potvrditi sve posede i slobode, ako pređu na njegovu stranu. Na drugoj strani i ban Tvrtko postupa na isti način. I on je god. 1357. izdao povelju knezu Vlatku Vukoslaviću i njegovu sinu i obavezao se njom da neće njega progoniti radi nevere njegova napred pomenutoga rođaka Grgura Hrvatinića. To očevidno pokazuje da odnosi između kralja i bana nisu kako treba. Jedni misle da je do tog došlo zbog pitanja Huma, koji je Lajoš tražio kao miraz uz ženu. Nema sumnje da je Lajoš uzimao jedinicu bana Stevana sa namerom da pojača svoj uticaj i možda posed u

186

Bosni. Ali, pitanje miraza on je mogao postaviti odmah, neposredno iza tastove smrti, ili iza smrti kneza Vladislava, kada je položaj mladoga bana bio težak i kada bi mu taj, da ne izazove teže smutnje, nesumnjivo morao popuštati. V. Klajić misli da su kralja od energičnih koraka u Bosni zadržale tada borbe u Srbiji. Međutim, taj isti kralj, još za živa cara Dušana, ulazi u borbu sa Mletačkom Republikom, koja je mogla biti opasniji protivnik od mladog bosanskog bana. Mi stoga mislimo da je baš ove godine Lajoš imao posebnih razloga da bude nezadovoljan Tvrtkom. Ima jedna vest koja govori o tom kako Tvrtko nije bio lojalan prema Lajošu. L. Taloci pominje jedan mađarski akt, iz kojega bi izlazilo da je ban »krajem 1356. ili početkom godine 1357. ili sam nasrtao na susedni ugarski teritorij ili pustio svoje velikaše da u nj zadiru«. Akt taj, koliko mi znamo, nije objavljen, i mi ne možemo sad proveravati koliko je taj navod tačan; ali, nesumnjivo je da su između Lajoša i Tvrtka odnosi postali u to vreme skoro neprijateljski. Kao razlog mislim da bi moglo biti Tvrtkovo nezadovoljstvo što ga kralj nije posebno, i to ustupanjem koga znatnijeg grada, nagradio za usluge koje mu je sa majkom činio u Dalmaciji. Da se odnosi pogoršaju znatno je doprineo novi bosanski biskup Petar Sikloši, potvrđen 29. februara god. 1356. Sutradan po biskupovoj potvrdi papa je uputio jedno svoje pismo mađarskim dominikancima, u kojem ih je, na osnovu jednog ranijeg tobože izgubljenog pisma pape Ivana XXII, pozivao na krstaški rat protiv Bosne i Srbije. Krstaški ratovi sa mađarske strane protiv šizmatika i jeretika bili su uvek političko oružje njihove države protiv susednih vladara, naročito u Bosni, kad god nisu bili načisto o njihovoj privrženosti ili kad je trebalo da provedu izvesne svoje namere. I ovog puta to papino pismo beše jedan »otvoreni list« stavljen na raspoloženje mađarskoj kruni i crkvi, da sa njim postupi po svome nahođenju. Da je Petar, Mađar po narodnosti, sa tim opasnim pismom bio neprijatan banu Tvrtku, stvar je sasvim prirodna. On je stoga gledao da ga onemogući, i potakao je protiv njega Ivana, lektora bosanske katoličke crkve. Biskupu je, međutim, dopala do ruke prepiska između bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti, te tako preseče stvar. Zaplašen velikom kraljevom vojskom i njegovim uspesima protiv Mlečana, a videći da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odluči da se miri sa Lajošem. U leto, pre 17. jula god. 1357., sklopljen je ugovor između njih na ovoj osnovi: ban Tvrtko ustupio je kralju zapadni deo Huma do Neretve kao miraz uz kraljevu ženu Jelisavetu, a kralj je potvrdio Tvrtku i bratu mu Vuku čitavu Bosnu s Usorom, pod pogodbom da iščiste zemlju od patarena i jeretika. Ovo ograničenje došlo je nesumnjivo sa namerom da omogući kralju, po potrebi, novo mešanje i posredovanje u bosanskim stvarima. Dalji uslovi bili su: da ban priznaje vrhovnu vlast kraljevu, da ga pomaže u ratovima i da na kraljevu dvoru stalno živi ili ban ili njegov brat. Sa zapadnim Humom zajedno Tvrtko je ustupio Mađarima i Završje, kao zaleđinu za Dalmaciju; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinića i Stepančića pod mađarsku zaštitu. Prema povelji Lajoševoj od 27. maja god. 1358., kojom je kralj primio pod svoju zaštitu Dubrovačku Republiku, trebalo je da bosanski ban bude i novčano oštećen. Mada ga Lajoš tu naziva »svojim vernim« kletvenikom, on ipak traži da Republika ne plaća Tvrtku nego njemu onih 500 perpera, koje je davala dotle kao stonski dohodak banu. Tvrtko je posle toga izvestan deo godina proveo na miru, mada je u njegovu susedstvu bilo velikih i čestih meteža. Ali, u maju god. 1363., javljaju se u Dubrovniku neke uznemiravajuće vesti iz Bosne, i Republika, 4. juna, donosi zaključak da nijedan od

187

dubrovačkih trgovaca ne sme lično stanovati ili ostaviti svoje stvari u bosanskim gradovima, pod pretnjom kazne od 500 perpera za onog ko učini drukčije. Te mere preduzela je Republika ne zbog neke svoje razmirice sa banom, nego zbog neprijateljstva, koje je nastalo ponovo između Lajoša i Tvrtka. Radi čega je upravo došlo do sukoba između njih ne da se danas pouzdano kazati. Kralj Lajoš, u jednoj svojoj povelji, navodi kako je u Bosni nastao jak pokret antikatolički i naročito kako patareni prilaze pravoslavnima, i da je on lično krenuo da taj pokret uguši. Tu versku akciju dokazivao bi donekle možda i taj momenat što je drugi deo vojske, upućen u Usoru, vodio nadbiskup ostrogonski Nikola. Još 23. aprila god. 1360. papa Inoćentije VI uputio je bosanskom biskupu Petru poziv, nesumnjivo na osnovu njegovih izveštaja da, u interesu crkve, protiv jeretika može podići vojsku, odnosno tražiti njeno posredovanje. Ovaj biskup bio je, dakle, aktivan i posle prvog izmirenja između kralja i bana. Njegova agitacija imala je nesumnjiva uspeha; samo zvanično mađarsko obrazloženje vojnog pohoda na Bosnu uzelo je, eto, kao razlog taj verski momenat. Da je kod kralja Lajoša bilo pored toga i čak više od toga i drugih, političkih, razloga, o tom ne može biti sumnje. Kakvi su ti razlozi bili ovog puta nije dovoljno jasno. Jedan izvor pominje neku bunu u Bosni, protiv koje da je krenuo kralj. A pobuna ta, misle neki, javila se kao protest protiv suviše jaka pritiska mađarske vrhovne vlasti. U leto god. 1363. krenula je mađarska vojska na Bosnu. Vodio ju je sam kralj Lajoš lično. Uputila se u središte Bosne, dolinom Vrbasa, u župu Plive, i prve nedelje meseca jula opsedala je grad Soko. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatinić ostao je veran banu i sa uspehom se odupro mađarskoj navali. Kao nagradu za to dao mu je Tvrtko čitavu Plivu sa tim gradom. Otpor koji je kralju dan kod Sokola mora da je bio veoma jak, pošto Lajoš brzo napušta dalje ratovanje. Njegov tabor nalazi se 13. jula već kraj Sane; a 19. jula stigao je kralj u Viroviticu. Bolje nije prošla ni druga mađarska vojska, koja bi pod vođstvom ostrogonskog nadbiskupa upućena dolinom Bosne. Ne zna se sigurno da li je ona pošla u isto vreme kad i kraljeva ili, što se verovatnijim čini, malo docnije, da ponovo pokuša sreću i osveti prvo suzbijanje. Nu, ni ona ne bi bolje sreće. Tvrdi grad Srebrenik održao se junački protiv svih napada. Pod njim je palo (septembra meseca) mnogo mađarskih junaka, a i gubitak materijala zabeležen je naročito. Pobeda Tvrtkova bila je, dakle, potpuna. Da je bila veoma značajna svedoči i to što je posle nje Tvrtko, sa majkom i bratom zajedno, 7. septembra god. 1364., dobio mletačko građanstvo. U povelji Republičinoj nema, naravno, toga razloga, nego se pominje njegova pažnja i ljubav prema njenim građanima; ali, jasno je da je ovakva pobeda morala obratiti pažnju na nj. Ban Tvrtko od ovog časa nema više vazalskog stava, i Mlečani ga zovu bosanskim banom samo »po božjoj milosti«. Jedan deo bosanske vlastele smatrao je već tada da može, uz mađarskog kralja, doći do nekih većih poseda i časti, nego uz Tvrtka; ili su se, možda, bili prepali od mađarskog napada. Među prvima koji su se odmetnuli od bana i predali kralju bio je poznati i dotle verni knez Vlatko Vukoslavić. On je ovoga puta predao Mađarima svoj grad Ključ i pustio kralja nesmetana u napadanu na Soko. U zamenu za ustupljeni Ključ, koji je ostao u mađarskim rukama, ali u kojem se izdajnik knez nije smeo zadržavati, dobio je Vlatko grad Bršćanovac u Slavoniji, sa nekim drugim mestima. Posle ovakvog vojničkog uspeha moglo se očekivati da će položaj Tvrtkov samo ojačati. Dogodilo se, međutim, sasvim obratno. Vlastela, jaka u svojim oblastima, a

188

možda pomalo zaražena i primerom svojih drugova iz posrnule Uroševe carevine, beše nezadovoljna Tvrtkom i njegovom majkom, te diže bunu protiv njih. Buntovnicima se pridruži čak i mlađi brat Tvrtkov, Vuk. Šta je bio neposredan povod te pobune nije nam danas poznato. U svakom slučaju, ova buna nije potekla kao delo neke čiste tuđe agitacije, kao što je bilo u prošlim primerima; nego je očevidno više delo unutarnjih sukoba. Nama se lično čini da će razlog za to biti ponajviše u Tvrtkovom načinu vladavine i u verskom pitanju. Da oduzme razlog stalnim prebacivanjima o svojoj nepouzdanosti prema rimskoj crkvi i sa tim svima uznemiravanjima koja su dolazila sa te strane, Tvrtko je, verovatno, uzeo sam da energičnije sređuje verska pitanja. Sređujući njih, on je kušao, po svoj prilici, da pojača svoj lični značaj i uticaj, usredsređujući vlast u svojoj ruci i suzbijajući pojedinu ojačalu vlastelu. Prilike u susednoj Srbiji bile su mu živa opomena da ne pušta uzde iz svojih ruku. To je, po svoj prilici, izazvalo otpor vlastele i banova brata. Ova pobuna izbila je posle 4. februara god. 1366. Banova majka i ban Tvrtko biše proterani iz zemlje, a za novog gospodara bi izvikan banov brat Vuk. Sam Tvrtko pisao je 29. marta iste godine mletačkome duždu kako su njegovi velikaši, »neverni prvo Bogu, pa potom nama«, njega i majku »izbacili« iz države. U nevolji on se obratio mađarskome kralju, i sa njegovom pomoću vratio se u državu. U pomenutome pismu upućenom u Mletke Tvrtko je sada potpisan kao »ban bosanski po milosti božjoj i gospodara našega kralja Ludovika«. To, rečito, i možda bolje no sve drugo, prikazuje njegov novi položaj i odnos prema mađarskoj kruni. Pada svakako u oči da kralj Lajoš u ovako teškoj situaciji pomaže svog dojučerašnjeg protivnika. Ništa ne bi izgledalo prirodnije nego da on iskoristi nevolju mladog bosanskog bana i da ga sad primerno kazni za poraze iz god. 1363. Ali, ustvari, nije tako. Lajošu je, pre svega, išlo u račun da se Bosanci između sebe ljuto iskrve. Oslabljeni, oni neće biti nikakva opasnost za Mađarsku, a u međusobnoj podozrivosti i nesigurnosti stalno će moleći biti okrenuti mađarskom dvoru. Sa druge strane, Vukov pokret, koji se unekoliko oslanjao na nekatolički elemenat i imao veza sa Srbima iz Raške, nije obećavao ništa povoljnije za Mađare od onoga što su već doživeli sa Tvrtkom. Stoga, kad mu je Tvrtko kao begunac stigao na dvor i obećao ponovo vernost, kao i god. 1357., kralj je pristao da ga pomaže; nešto da očuva autoritet legitimnosti, a nešto što je tvrdo verovao da će otsad imati Tvrtka čvršće pod svojom rukom. S proleća god. 1367. ponoviše se borbe između Tvrtka i Vuka. Gde su se sve one vodile nije tačno poznato; ali, sudeći po putu kojim je išao Tvrtko sa vojskom, izgleda da je to bilo pretežno područje današnje istočne Hercegovine, u liniji od Gacka do Trebinja, odnosno Ljubomira, koji je među Trebinjem i Popovom. Potisnut, Vuk se povlačio prema Primorju i pobegao je najzad u Dubrovnik. U neprilici radi toga, Dubrovčani pohitaše da zamole Tvrtka da dođe i poseti njihov grad. Njima se, očevidno, nije htelo da ban pomisli kako oni imaju ma kakvih bližih veza sa njegovim odmetnicima. Po njihovom uveravanju oni nisu učinili ništa drugo nego, po staroj tradiciji svoga grada, dali utočište beguncima u nevolji. U Dubrovniku se mislilo da se upotrebi ova prilika i da se, pored koristi za Dubrovnik, izdejstvuje kod bana i izmirenje sa bratom. Tvrtko, koji se odazvao pozivu i kome se pažljivi doček u Dubrovniku naročito svideo, kao da beše voljan na mirenje. Bar 1. juna god. 1367. jednoglasno je primljen u Veću Umoljenih »kompromis da se postigne mir i sloga između velike i moćne gospode Tvrtka i Stevana, banova Bosne«. Kako se

189

Vuk (koji se od dana kad je bio proglašen za bana prozvao, po tradiciji, Stevanom) beše u to vreme sklonio iz Dubrovnika, uputila mu je Republika pismo da ga obavesti o dobroj volji Tvrtkovoj i da ga pozove da primi uslove mira. Ali, sve to nastojanje Dubrovčana ostade bezuspešno. Ustanku protiv Tvrtka beše se od god. 1367. pridružio i jedan deo humske vlastele na čelu sa moćnim Sankom Miltenovićem. I Vuka i njih potsticao je i podržavao nemirni drinski župan Nikola Altomanović. U opštem raspadanju srpske carevine, u drugoj polovivi šezdesetih godina XIV veka, on se, kao potomak porodice Vojinovića, odnosno kao bratić kneza Vojislava, javlja među prvima koji sasvim »udaraju ustranu« i ne priznaju ni cara ni kralja. Surov i bezobziran, a ustvari, kako K. Jireček tačno veli, »plitkoga uma«, on je hteo da se podigne na račun svih, i ubrzo je došao u sukob sa svima susedima, u Raškoj, u Zeti i u Bosni. Njemu je išlo u prilog da se odnosi u susednoj Bosni zamute što više, kako bi on na što lakši način došao do njenih istočnih delova. Brat Tvrtkov Vuk ne ratuje slučajno na krajnjoj istočnoj granici banovine, niti Tvrtko slučajno kreće vojsku prema Gacku. U jesen god. 1367. napao je župan Nikola oblast svoje strine, udovice Vojislavljeve, i oteo je, a nju je sa decom, prema neizvesnim pričanjima, ili otrovao ili ostavio da poskapaju u zatvoru. Osvajajući, župan Nikola stigao je u neposredno susedstvo Dubrovnika i Sankovo. Republika se nije nimalo obradovala novom komšiji i grozničavo se spremala da brani Ston. No Sanka je, međutim, neposredno susedstvo sa županom konačno opredelilo da stane u red banovih neprijatelja. Ban Tvrtko nije bio nimalo od onog kova ljudi koji bi takvo odmetništvo pustio bez kazne. On je, kad nije uspelo da se Sanko drukčije smiri, digao na nj vojsku i izagnao ga iz njegove oblasti u Popovu. Sanko je sa čitavom porodicom dobegao u Dubrovnik da tu okaje svoje lakoverje. Republika se i opet zauzimala kod bana za nj i njegove. Poslednji pomen o Sanku je iz jula god. 1370. Izvesno je da su njegovi sinovi, sa svojom starom oblašću, ponovo u službi banovoj i da spadaju među njegove najbolje ljude. Tako je Tvrtko, odlučno i čvrsto, potpuno slomio pobunu svojih domaćih neprijatelja. Tolika energija u ovoga još mladog čoveka u toliko prilika, veoma teških i više nego opasnih, doista zadivljava. Ruvarac je imao potpuno pravo kad je sa puno poštovanja podvukao tu ličnu vrednost banovu. »Seo je on na banski sto kad mu nije bilo više od petnaest godina od rođenja. I od godine 1354. do 1369. ko se sve nije dizao, ustajao na nj i bunio i uzbunjivao vlastelu bosansku protiv njega, — pa i sam silni ugarski kralj Ludovik pošao je jednom sa vojskom na nj, — pa, ipak se Tvrtko održao«. Paralela sa Tvrtku savremenim carem Urošem, sublizu njegovim vršnjakom, naturala se sama od sebe, i nije bila nimalo prijatna za Dušanova potomka. Tvrtko je nesumnjivo bio druge građe i drugog duha. Po jutru se dan poznaje. Iz iste situacije, i možda gore, u kakvoj se odmah, na početku, još nije nalazio srpski car, Tvrtko je izišao kao pobednik i kao čovek koji stvara još veće od onog što je zatekao. Uroš gubi i od vlasti i od ugleda što više vlada i što ga ljudi bolje upoznaju. Tvrtko, naprotiv, samo dobija. Ko je god ustao protiv Uroša taj je uspeo; pred Tvrtkom, međutim, posrnuli su svi protivnici. U prirodi bosanskog bana osećalo se jasno da hoće i da zna vladati; dok je ruka Dušanova jedinca drhtala verovatno i onda kad je trebalo staviti običan potpis na povelju. Jedan deo banove opozicije sastojao se nesumnjivo od onih ljudi koji su bili protivnici mađarskog uticaja i nasrtljivosti katoličkih propovednika. Trebajući mađarsku pomoć protiv svojih protivnika, Tvrtko je morao biti nešto predusretljiviji prema njihovim ljudima i misionarima, i to je, prirodno, izazivalo proteste kod njegovih

190

podanika nekatoličke vere. Da su katolici u to vreme bili veoma aktivni imamo dva nesumnjiva dokaza. 21. jula 1368. papa Urban V naročito je pozivao bosanskoga episkopa Petra da energično pomogne bosanske franjevce u preobraćanju jeretika; a 14. jula god. 1368., po izveštaju dvojice papinih legata, vidi se da su franjevci u Bugarskoj, Raškoj i Bosni preveli u rimokatoličku veru mnogo hiljada osoba. Oni su sami priznavali papi da ih je u tome mnogo pomagao autoritet i saradnja mađarskoga kralja. Da je sa strane tih propovednika bilo svakojakih opačina svedoči najbolje jedna tužba bosanskoga vikara papi. Primajući tu tužbu kao osnovanu, papa je dozvolio 13. decembra god. 1368. da vikar bosanski može takve propovednike otpustiti iz svoje pokrajine i zameniti ih svojim ljudima, Bosancima, koji bolje znaju ćudi i običaje svoje zemlje i koji će u svakom pogledu imati više obzira. Sam papa, inače, nije bio prijatelj blagih mera prema jereticima. Njegova poslanica, upućena 13. novembra gad. 1369. splitskom i dubrovačkom nadbiskupu, tražila je od njih ni manje ni više nego da isključe iz crkve sve one verne koji se usuđuju da primaju bosanske »jeretike« i da trguju sa njima, ili koji uopšte imaju sa njima posla; a samim jereticima da silom spreče pristup u njihove dijeceze. Brat banov Vuk namisli da iskoristi ovo raspoloženje papske kurije i da pomoću nje podrije Tvrtkov položaj. Mađarski kralj, ako dobije oštre upute od papine strane, neće moći da ponovo pomaže jednog čoveka koji će biti ocrnjen kao protivnik vere i papinske akcije sređivanja verskih prilika u Bosni. God. 1368. Vuk je uputio jedno pismo papi i u njemu je prikazivao veći deo vladara bosanskih dotad kao jeretike i šizmatike, ne izuzimajući, naravno, ni svoga brata, koji da je od Bosne napravio stecište jeretika. Papa će dobiti garantiju da će verske prilike u Bosni krenuti na bolje samo onda kad on, Vuk, dobije mogućnost da, kao veran pristaša katolicizma, upravlja tom zemljom. On stoga moli papu da se zauzme za nj kod mađarskoga kralja, koji ga, uostalom, dobro poznaje sa svoga dvora, i da mu pomogne da se održi protiv brata, koji ga lišava baštine. Na papskoj kuriji uvek su ovakve dostave nailazile na dobar prijem. Dovoljno je u tom pravcu potsetiti samo na dostavu Vukana Nemanjića protiv bana Kulina. Ne ispitujući mnogo stvar, obratio se papa Urban 14. decembra god. 1369. posebnim pismom kralju Lajošu. U njemu on je preporučivao kraljevoj pažnji »mlađeg bosanskog bana« Vuka, moleći ga da pomogne stradalnika; a Tvrtka da opomene neka se vrati na put prave vere i da povrati mlađem bratu baštinu koju mu je oteo. Na mađarskom dvoru, međutim, gde se bolje poznavao razvoj poslednje krize u Bosni, papino pismo nije imalo nikakva dejstva. Verovatno je s Vukove strane bilo javljeno papi i to kako na Tvrtkovom dvoru boravi jedna ćerka kneza Grgura Šubića, srodnica njihove majke, koju sad Tvrtko hoće da uda, bez pristanka njenih roditelja, za jednog šizmatika, i to sina raškoga kralja. To je bio verovatno Andrija ili Marko, jedan od sinova kralja Vukašina. Ljut, papa je 8. aprila god. 1370. uputio pisma mađarskom kralju i kraljici, pozivajući ih da spreče taj brak i da nikako ne dozvole da »njihov podanik« izgubi dušu jedne prave katoličkinje. Isti dan papa je uputio pismo i banu Tvrtku, u kojem mu je izrično zabranjeno da sprovede u delo taj brak. Ovaj brak između kuće Šubića i srpskih vladara, znamo, ne bi bila prva veza te vrste. Tvrtko je ovaj brak želeo sa namerom da u srpskome kralju, za svaki slučaj, steče prijatelja. Kad se javio tako odlučan papin otpor protiv tog braka, Tvrtko je popustio. Dobit koju je mogao imati od veze sa Vukašinom bila bi svakako manja od neprilika koje bi mogao da mu napravi papa, ako bi otvoreno pogazio njegovu opomenu.

191

* Župan Nikola Altomanović beše postao prava napast za svoje susede. Kad je oteo oblast svoje strine Vojinovićke i postao sused Dubrovnika, on se i prema njemu poneo neprijateljski. Kad je kralj Lajoš u proleće god. 1371. došao u Dalmaciju i držao sabor u Ninu, uputili su tamo Dubrovčani jedno poslanstvo, koje mu je imalo da kaže sve njihove jade »sa šizmatičkim i nevernim županom Nikolom« i zamoli ga da kazni toga napasnika tako da nikom više ne padne na um štetiti zemlje pod vlašću mađarskoga kralja. Početkom juna te godine protiv Altomanovića se spremao opasan savez kralja Vukašina i Đure Balšića; pod Skadrom se čak beše počela okupljati vojska, koja je imala sa dve strane da krene protiv drinskog gospodara. Dubrovnik je bio od srca voljan da im se pridruži i da ih pomogne, nadajući se sa te strane bržoj i stvarnijoj pomoći nego od obećanja i pretnja mađarskoga kralja. Ali, od toga pohoda ne bi ništa. Sa juga se beše za kralja Vukašina i brata mu despota Uglješu javio opasniji neprijatelj, i on morade da napušta taj pohod na zapadu. O Tvrtkovom držanju prema županu Nikoli nemamo mnogo vesti; ali, iz onih koje postoje dosta može da se vidi. Da Tvrtko nije mogao mirno gledati kako mu sused buni i pomaže vlastelu protiv njega, razume se samo po sebi. Nikolin postupak sa Vojislavljevom udovicom i drsko ponašanje prema Dubrovačkoj Republici govorili su mu i inače rečito o karakteru novog suseda i bili su dovoljna opomena za budućnost, ako taj čovek ojača. Stoga Tvrtko, čim je skršio domaće odmetnike, ulazi u rat sa drinskim županom. Pojedinosti tih neprijateljstava nisu nam poznate. Možda je Tvrtko došao u vezu sa kraljem Vukašinom ponajviše sa namerom da u njemu dobije saveznika protiv Altomanovića. Kako je papinom zabranom nameravanog braka taj plan propao, a ratovanje se dugo oteglo, rešio se bosanski ban u leto god. 1370. da se miri sa nemilim susedom. Iz držanja Dubrovčana naredne godine, kada su se protiv župana spremali kralj Vukašin i Balšići, vidi se jasno kako im nije uspelo da Tvrtkov mir s Altomanovićem obuhvati i njih. Na kojoj je osnovi zaključen mir između bana i župana nije poznato; ali, po svoj prilici, sve je ostalo po starom. Bar nema nikakva znaka o kakvom pomeranju granica. Jedino što je nesumnjivo to je činjenica da susedi i posle toga mira nisu postali prijatelji i da se nikada nisu našli na jednoj strani. Tvrtko, istina, nije učestvovao god. 1371. u savezu protiv Altomanovića; ali, naskoro posle toga počeo je ozbiljno raditi da se osigura od njega. Posle pogibije kralja Vukašina i smrti cara Uroša srpska država ostade i bez nominalnog i bez stvarnog vladaoca, na putu da se potpuno raspadne u nekoliko manjih i slabijih, ničim nepovezanih, oblasti. Vlasteoski gospodari pojedinih delova Carevine, koji su i ranije trzali svaki na svoju stranu, osetiše da je sad došao čas potpune samovolje. Njihove prohteve nije imao ko da obuzdava ni sa stvarnom snagom, ni sa ugledom izvesnog legitimiteta. Usled toga ambicije pojedinaca porastoše do najdaljih meta. Primer kralja Vukašina delovao je zarazno i bio svima pred očima. U redu velikaša, koji su se otimali za carski Prizren, kao mesto državnog središta, bio je među prvima župan Nikola. Njegov dotadanji rad pokazivao ga je dovoljno kao čoveka sa ogromnim prohtevima i jakom voljom, i bilo bi neobično da se u opštoj jagmi za vlašću nije vidno istakla njegova ličnost. Župan Nikola Altomanović ozbiljno je računao sa mogućnošću da sam dođe na srpski presto. Nesumnjivo je sa tim u vezi njegova predusretljivost prema papi i dozvola da se na njegovu novom, nedavno osvojenom području, u Rudniku, mogu podići dva katolička manastira. Hteo je nesumnjivo da se na taj način obezbedi od kakve katoličke

192

akcije protiv sebe i da, odobrovoljivši papu, umiri i mađarski dvor. On je, u to vreme, imao dosta veliku oblast, od Konavlja do Rudnika, i bio je jedan od najmoćnijih dinasta savremene Srbije. Od kneza Lazara bio je nepreporno jači; od njega je, uostalom, i uzeo Rudnik, krajem 1371. ili početkom 1372. godine. Ovakva njegova silovitost stvorila mu je neprijatelje na sve strane; u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u Srbiji. Naročito kivan na župana Nikolu beše knez Lazar. Uzevši za ženu jednu Nemanjićku iz linije Nemanjina sina Vukana, knez Lazar je smatrao da on ima najprečeg prava na upražnjeni srpski presto. U sporu oko toga biće da je i jedan od glavnih razloga sukobu između njega i Altomanovića. Otimanje Rudnika došlo je, verovatno, ne samo kao otvoren akt neprijateljstva, nego i iz Altomanovićeve želje da svog protivnika liši jednog tako važnog rudarskog i trgovačkog mesta i njegovih prihoda, koji bi Lazaru dobro došli za ratno spremanje. Knez Lazar nije mogao ostati miran. Nemoćan da sam suzbije bezobzirnog drinskog gospodara, on pomišlja na saveznike; na bosanskog bana i na još moćnijeg mađarskoga kralja. Da pridobije ovoga drugoga, knez Lazar je morao da mu se obaveže na neke usluge i dažbine. Mavro Orbini, koji o odnosu između Altomanovića i kneza Lazara zna mnogo da priča, kazuje da je Lazar plaćao kralju Lajošu 10.000 funti srebra i da mu je obećao vernu službu. Obavešten o Lazarevim koracima na bosanskom i mađarskom dvoru, župan Nikola se uplašio i počeo je i sam da traži saveznika. Našao ga je, najpre, u Đuri Balšiću, i to već u prvoj polovini god. 1373. Cena toga saveza bila je veoma skupa. Osećajući da ga treba drinski gospodar, Đuro Balšić pristao je da uđe sa njim u tešnje veze samo pod pogodbom da mu Altomanović preda oblast Dračevicu, Konavlje m Trebinje. Nalazeći se među dva opasna neprijatelja, među Tvrtkom i Lazarem, župan Nikola je pristao na tu ucenu mada teška srca. U ratu koji je iza toga nastao župan Nikola Altomanović prošao je zlo. Mađarski kralj, kome je bilo u interesu slabljenje centralne srpske države i suzbijanje veoma ojačalih dinasta, pomogao je savez Tvrtkov i Lazarev. Obojica su priznavali njegovu vrhovnu vlast i bili, prema tome, njegovi ljudi; Altomanović, međutim, bio je potpuno svoj i, ako uspe, moćan i opasan sused u raškoj državi. Ima vesti da je kralj Lajoš poslao u pomoć Tvrtku i Lazaru mačvanskog bana Nikolu Garu (Gorjanskog) sa 1000 kopljanika. Sa svojom vojskom i tom mađarskom pomoću napali su saveznici Altomanovića, čiji je saveznik, Đura Balšić, izostao u odlučni čas. Besni župan Nikola nije mogao da odoli tom zajedničkom napadu, nego bi potučen, uhvaćen u Užicu i oslepljen, god. 1374. Pobednici podeliše njegovu oblast. Rudnik, Užice i istočni deo Altomanovićevih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, sa Mileševom, Prijepoljem i južnijim delovima, sa gornjim Podrinjem i Gackom, dobi Tvrtko. Tako su knez Lazar i ban Tvrtko postali neposredni susedi; a knez Lazar, Tvrtkovom pomoću, i najmoćniji dinast srpske države. * U Tvrtka su se, za to vreme, začeli i jačali krupni planovi. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, beše u novembru god. 1370. postao i poljski kralj i težište svoje politike beše otada preneo sa Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima mađarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anžujske otadžbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari, ili ih je shvatao kao pitanja sporednije važnosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme već bio sazreo čovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija očevidno šire koncepcije i izlazi pomalo iz uskog okvira same Bosne. Još ranije, god.

193

1370., on je bio ušao u veze sa kraljem Vukašinom i hteo nešto da postigne bračnom vezom između svoje Šubićeve rodice i Vukašinova sina. Posle pogibije Mrnjavčevića i smrti cara Uroša u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjića; njegova rođena baba, banica Jelisaveta, žena Stevana I Kotromana, bila je kći kralja Dragutina. Po ženskoj krvi on je, dakle, Nemanjić; i zašto da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske države? Najopasniji takmac po snazi, župan Altomanović, biva srušen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se činio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dvaput veća od Lazareve. Drugo, i Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjića bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje mogao imati samo po ženi, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo bliže. On je bio unuk jednoga kralja koji je vladao; dok je kneginja Milica bila prapraunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna. Da je Tvrtko već tada imao planova koji su išli van obima lokalne bosanske politike vidi se ponajbolje iz njegove ženidbe, god. 1374. Njegova žena bila je Doroteja, kći bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste beše god. 1365. savladan od Mađara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put čuo za svoju buduću ženu. Kad su Bugari preoteli od Mađara Vidin, vraćen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko god. 1370.; i to su ga vratili Mađari, da bi pomoću njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Koji su motivi mogli prevlađivati kod ove Tvrtkove ženidbe nije pouzdano poznato, ali jedna ideja se nameće gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao što je pojava ove god. 1374., nije obična i slučajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme kad je sa juga nadirao opasan neprijatelj, dušmanin svih balkanskih naroda, nije nužno posebno isticati. Čak i u odnosu prema Mađarima ovaj zajednički front mogao je biti samo od koristi. I Stracimir i Tvrtko bili su vazali Mađara samo iz nužde; Stracimir i Tvrtko čak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom, oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti rešeni svih neprijatnih obaveza. Nema sumnje da je ta ženidba sa kćerju jednog cara trebala Tvrtku i radi ličnog prestiža. Čovek koji pretenduje na krunu jednog carstva trebalo je da ima veza koje bi mu pred svetom davale što veći značaj. Jedan dobar deo starih raških zemalja, sa nekoliko važnih istoriskih mesta, bio je u njegovoj vlasti, i Tvrtko je kao njihov gospodar imao još jedan razlog više da se javi kao srpski pretendent. Knez Lazar je njegov saveznik i mađarski vazal. Ustvari čovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio da ojača svoj položaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Trebalo je izvesti potrebno pribiranje svih snaga za otsudan čas, koji se nazirao i nije bio daleko. Do Lazara su nesumnjivo dopirali glasovi kao onaj jauk monaha Isaije o zlu koje je snašlo Srbe u Južnoj Srbiji posle poraza na Marici. Lazar se stoga god. 1375. miri sa carigradskom patrijaršijom i skida kletvu sa srpske države. Udaja njegovih kćeri: jedne za Vuka Brankovića, druge za Đurđa Stracimirovića Balšića, treće za bugarskoga cara Šišmana, četvrte za mlađega Nikolu Garu, kazuje više nego rečito kako se Lazar okružuje prijateljima i u kom pravcu upućuje svoju državnu politiku. Bilo je stoga unapred prilično verovatno da Lazar neće ulaziti u spor ni sa Tvrtkom radi pretenzija ovog drugog da dobije srpsku krunu. Lazar bi ustao protiv njega, verovatno, samo kada bi ga Tvrtko neposredno ugrozio, kao Nikola Altomanović; ali, Tvrtko za to nije imao razloga.

194

Opasnost je mogla biti još u tome da je Tvrtko tražio od Lazara da prizna njegovu vrhovnu vlast; — ali, kako su obojica bili kletvenici mađarskoga kralja, to takvo traženje ne bi imalo smisla i ne bi, ustvari, donelo nikakvu izmenu. God. 1377. Tvrtko se u Mileševu, nad grobom sv. Save, krunisao za kralja Srbije. Pada u oči da krunisanje nije obavljeno u Žiči, gde su se dotle krunisali kraljevi dinastije Nemanjića; i to sigurno stoga što se Žiča nije nalazila na Tvrtkovom području. Ja sumnjam stoga da se može primiti Jirečekova pretpostavka da je Tvrtko tom prilikom »krunisan krunom Stefana Prvovenčanoga«. Potvrđujući Dubrovčanima 10. aprila god. 1378. sve ranije trgovačke povlastice bosanskih i srpskih vladara, Tvrtko sa ponosom govori kako mu je Bog dao da bude blagosadni potomak i da ga je udostojio dvostrukog venca, »da upravlja dvema državama, najpre od početka u bogodarovanoj nam zemlji Bosni, a potom Gospod Bog moj spodobi me da nasledim presto mojih praroditelja, goslode srpske«. Kad je video da je srpska zemlja, odnosno zemlja njegovih praroditelja, ostala bez svog pastira, »idoh (piše on dalje) u srpsku zemlju želeći i hoteći ukrepiti presto roditelja mojih, i kad tamo dođoh, venčan bih Bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih«. U tradiciji srpskih vladara on sad postaje kralj Stevan, upravo crkvenski Stefan, »kralj Srbljem i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama«. V. Klajić je tvrdio da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem »uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu«. Nama se to ne čini verovatno. Ma koliko da je mađarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi, bar bez protesta, pristao da se njegov dojučerašnji vazal na tako prost način reši svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po našem mišljenju, nije ni trebalo da jednim aktom protiv mađarskoga kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, ustvari, bio nezavisan vladar; vodio je svoju politiku i radio u zemlji jedino ono što je on hteo. Formalno priznavanje mađarske vrhovne vlasti ušteđivalo mu je neprijatnosti sa mađarskog dvora i davalo mu mogućnosti da, neugrožavan sa leđa, slobodno razvija svoju političku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne isključuje priznavanje tuđe vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uroš I i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Mađara; a u Bugarskoj su čak »carevi«, kao nekad Svetoslav a sad Stracimir, bili vazali mađarske krune. Primivši srpsku kraljevsku krunu, Tvrtko je primio i dobar deo srpskog dvorskog ceremonijala. Pored logofeta, koga je doveo iz Raške, on uvodi i čin protovestijara. Taj čin daje u prvo vreme dvojici ljudi koji nisu bili Bosanci. Jedan od prvih protovestijara bio je Dubrovčanin prezviter Ratko, koji je posle postao trebinjski biskup. Doskora je taj čin dan jednom članu čuvene kotorske kuće Buća, Tripu Bući. Krajem god. 1377. ili početkom god. 1378. Tvrtko je zauzeo od Balšića Trebinje, Konavlje i Dračevicu kao bivše zemlje srpske krune. Tako je došao u neposredne veze sa Kotorom. Ovaj grad bio je za vreme mletačko-đenoveškog ratovanja, koje je počelo u proleće god. 1378., od nedavna kao mletački grad često ugrožavan od svog starog trgovačkog takmaca, Dubrovačke Republike, koja je sa mađarskim kraljem bila protiv Mletaka. U nevolji Kotor je počeo da računa sa pomoću novog suseda, kralja Tvrtka, i molio je za njegovo posredovanje. Njihov vlastelin Marin Buća bi u leto god. 1379. upućen u Bosnu da ponudi kralju grad i oblast kotorsku kao cenu za njegovu pomoć. Ponuda je bila lepa i primamljiva, i Tvrtko je, prirodno, primio oberučke. Kao prvu meru protiv Dubrovnika on je izdao naredbu da niko od njegovih podanika ne sme silaziti u taj grad i tamo, po dotadanjem običaju, prodavati meso, sir i ostale životne namirnice.

195

Pritešnjeni Dubrovčani stoga zaključuju 26. juna da ponude Kotoru mir, »pošto se vratio u vernost našeg gospodina kralja ugarskoga«; a 29. juna jednoglasno je primljeno da se o tom obavesti kralj Tvrtko. Kotor se, moleći pomoć od Tvrtka kao mađarskoga vazala a prvog svog moćnijeg suseda, pokorio ustvari mađarskome kralju, verovatno odmah posle vesti koja mu je stigla o porazu mletačke flote kod Pulja (7. maja god. 1379.) i o tome da su Mleci krajem maja uputili svoje poslanstvo mađarskome kralju sa molbom za mir. Kralj Tvrtko došao je stoga u nezgodan položaj: da se ili istavi protiv mađarskoga kralja, kome se Kotor pokorio, ili da primi do znanja tu promenu kotorske politike, koja je očevidno potekla iz straha. Za mnoge je bilo nejasno kako će se on opredeliti; ali, on se, na kraju, rešio ipak na popuštanje. Nu, za to vreme potpuno se odlučio i na to da stvori jednu svoju slobodnu luku. Dubrovačko kolebljivo držanje za vreme poslednjih kriza znatno je pomoglo da on uvidi kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovačkog pristaništa. Kako je izgledalo da je Kotor izgubljen, trebalo je sada tražiti nov izlaz na more na toj strani. Koristi i političke i ekonomske od toga bile bi za Bosnu očevidne. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u dračevičkoj župi, u zaštićenom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao prilično dugu svoju obalu. U jesen god. 1381. početo je zidanje grada. U isto vreme, iz trgovačkih a verovatno i iz političkih i strateških razloga, Tvrtko je počeo da podiže i grad Brštanik kod Počitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Dračevici, imala da budu štićena gradovima. U ovom drugom gradu, dovršenom god. 1383., nalazilo se i malo kraljevo brodogradilište. U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena sa jetkošću. Novi kraljev grad, u koji će biti upućena sva trgovina Bosne i Raške, postaće nesumnjivo ozbiljan konkurent maloj republici. Njezino bogatstvo, njezin trgovački značaj i njezina, može se čisto reći, ekonomska egzistencija zavisili su ponajviše od trgovačkih veza sa balkanskim zaleđem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije stoga nikakvo čudo što je Dubrovačka Republika dala i osetiti da u toj nameri Tvrtkovoj vidi jedan očit akt neprijateljstva prema sebi. Ona se na taj Tvrtkov postupak potužila i samome mađarskom kralju. Tvrtko je, za to vreme, pokušao da nađe uporišta kod Mletačke Republike. Kada je 29. aprila god. 1382. rešeno u mletačkom senatu da se piše i zahvali kralju na njegovoj pomoći koju je ukazivao Kotoru za vreme prošlih borbi, Tvrtku se učinilo da je pogodan čas da i on potraži izvesne usluge od njih. Možda je mislio da je ta mletačka zahvala i stigla kao dobrodošao povod, smišljen sa njihove strane, da se počnu neke prijateljskije veze između njega i lagunske republike. On stoga uputi odmah u Mletke jedno svoje poslanstvo, koje je tražilo od mletačke vlade dve naoružane lađe, koje bi se opremile o kraljevu trošku i bile njemu na raspolaganju. Očevidno je da se Tvrtko pribojavao pakosti od dubrovačke flote ili njihovih ljudi i hteo za svaki slučaj da bude spreman. Mletačka Republika, koja je tek pre koji mesec završila svoje dugo ratovanje, nije htela da ulazi u jedan posao koji bi je mogao možda dovesti u sukob sa Mađarima ili im napraviti kakve neprijatnosti. Stoga je ljubazno odbila Tvrtkovu molbu, izvinjavajući se da njoj samoj lađe trebaju radi zapleta u Egejskome Moru. Ma koliko da im je bilo nezgodno podizanje novog Tvrtkovog grada, Dubrovčani ipak nikad ne bi smeli pomisliti da sami, silom, sprečavaju Tvrtka u poslu. Oni su dobro znali da su suviše slabi za ozbiljan sukob i sa jednim kraljevim vojvodom, a kamoli sa

196

kraljem samim. I stoga, videći da Mađari ništa ne preduzimaju, pribegavaju sami svom starom sredstvu lepe reči. U mostarskom Bišću, u blagajskom Podgrađu, izdao je 2. decembra god. 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novome gradu. Prizivajući sv. Stevana, čijom blagodati bi »spodobljen venca svojih svetih roditelja, gospode srpske«, on taj svoj novi grad nazva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat još uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio da se otvori slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovčana da ih ne upropašćava i da ne poriče obećanja i povlastice stare gospode raške, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pi-smenu potvrdu, u toj istoj povelji, »da u tom novom gradu ne bude trg soli«, naravno pod uslovom da Dubrovčani budu verni i pouzdani prijatelji. * Smrću kralja Lajoša (11. septembra god. 1382.) Mađarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova rođaka, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija, Marija, beše verena sa Sigismundom Luksemburškim, sinom češkoga kralja, a nemačkoga cara Karla IV. Ona je već 17. septembra bila krunisana za »kralja« Mađarske. Kralj Lajoš nadao se da će uspeti da se i iza njegove smrti održi unija između Poljske i Mađarske. Ali, Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom vereniku teške uslove: među ostalima i taj da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu Lajoševu kćer Jadvigu, i odvojiše se od zajednice sa Mađarskom. Da to ove nije išlo bez teških zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali, još teže krize nastaše u oblasti kraljice Marije. Mađarsko plemstvo, uvek besno i svojevoljno, javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti žene i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gorjanskoga. Pokret opozicije naročito se razvi među Hrvatima. Glavni njihovi protivnici novog režima behu velikodostojnici braća Horvati, — Pavle, zagrebački biskup, i Ivan, mačvanski ban, — i njihov ujak Ivan Paližna, prior Vranskog manastira. Oni uskoro pređoše u otvorene protivnike kraljičine, i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika Karla Napuljskoga, koji je pretendovao na mađarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrloga kralja. U Mađarskoj i Hrvatskoj nastadoše smutnje i borbe, isto onako kao kad je, oko sto godina ranije, trebalo da mađarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert. Kralj Tvrtko je shvatio značaj ovog položaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki slučaj. Već u decembru god. 1382. njegovi su ljudi pokušavali neke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naišli na povoljan odziv. Dubrovački hroničari pričaju da je kralj tada tražio od Republike jednoga čoveka koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrđava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvrđavne tehnike, lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovčani, koji su videli da se kralj sprema na neku veću borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Tvrtko im je to zamerio i našao da su ljudi prema kojima ne treba imati mnogo obzira. Radi toga je opozvao svoje rešenje da se u Novom ne otvara slanica. Kad nije uspeo da u Dubrovniku nađe ljude za svoju službu, obratio se kralj Tvrtko Mlečanima. Ovi, posle izmenjene situacije u Mađarskoj, nemajući mnogo razloga da se ustručavaju, dozvoliše 8. marta god. 1383. svom građaninu Nikoli Baseju, na koga se kralj bio neposredno obratio, da se primi za bosanskog admirala, ocenjujući pravilno da to može biti samo od koristi po mletačke interese. Prirodna je stvar

197

da kralju nije trebao admiral bez flote. Stoga, u isto vreme, on moli mletačku vladu da mu proda jednu potpuno opremljenu lađu, koju će on odmah platiti. Mlečani su i u tom pogledu izišli kralju u susret i 27. marta odobrili prodaju. Koliko je Mlečanima bilo stalo da u ovo mutno doba iza smrti kralja Lajoša zadrže Tvrtka kao odana prijatelja vidi se, osim tih predusretljivosti, još i po tome što je 30. jula te godine mletačka vlada, posebnim duždevim dekretom, počastila Tvrtka i njegove sinove i naslednike ponovo svojim građanstvom. On je, veli se u toj diplomi, srdačan prijatelj njihove »časti i imena«, kao i njegovi preci; i kad je prijateljski zamolio da, zajedno sa potomstvom, bude obdaren »beneficijama« mletačkog građanstva, oni se rado odazivaju molbi i uvode ga u sva prava mletačkih građana, »iskreno primajući ih u prijateljski zagrljaj«. U jesen, iste godine, dozvoljeno je bilo Tvrtku da o svom trošku napravi u Mlecima i dve nove lađe. Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote beše uznemirilo pored malog Dubrovnika još i mađarski dvor. On je o tom nesumnjivo bio obavešten od dalmatinskog bana, a možda i od Dubrovčana samih, koji su verovatno stvar prikazivali veoma ozbiljnom i opasnom i određenom sigurno protiv mađarskih interesa. Stoga kraljica Marija protestuje kod Mletačke Republike što pomaže oružanje Tvrtkovo i oprema lađe za njegovu flotu. Na osnovu danas poznatih izvora ne može se tačno reći da li je i ukoliko Tvrtko lično imao učešća u prvim mađarskim i hrvatskim neredima. Lajoš je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; sad ne bi, stoga, bilo nikakvo čudo da Tvrtko iskoristi mladost njegove kćeri i oduzme nešto mađarskog poseda. Dubrovačko zaziranje od Tvrtka da se razumeti potpuno samo tako što je Dubrovnik priznavao vrhovnu vlast Mađara i kao takav bojao se napada sa bosanske strane. Mi ne znamo danas pouzdano ni radi čega se vranski prior Ivan Paližna odmetnuo od mađarske kraljice i nećemo stoga početak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, kako to čine neki hrvatski istorici. Nećemo prosto stoga što to ničim ne možemo utvrditi. Ali, nesumnjivo je da je Tvrtku, kad je čuo za taj pokret, došla želja da ga iskoristi za svoje jačanje. Njegova poslanstva i poruke Mletačkoj Republici god. 1383. išla su za tim da tamo nađe potpore za svaki mogući slučaj budućnosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se još u jesen god. 1382. da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu događaja ta je bojazan postajala sve veća. Mleci su ranije bili skloni da stupe u pregovore o savezu sa Mađarima, u leto god. 1383., ali su od toga odustali kad su dobili sigurne poruke da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, možda, u skoro vreme trebalo doći sa njim do sukoba. Oprezni, Mleci stoga napuštaju pregovore sa Mađarima, a Tvrtka pomažu sa zadnjom namerom da se, u borbi između njega i Mađara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste. Nema sumnje da je Ivan Paližna, rešen na borbu, potražio pomoći u suseda i da je stupio u veze sa Tvrtkom. Može biti da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade da može uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali, bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoći i Paližna je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra god. 1383. došla je Vrana u ruke kraljičinih ljudi. Da li se Paližna posle toga neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemoguće. Za Tvrtkovo držanje, ne mnogo prijateljsko prema njegovoj rođaci i njenoj deci, daju dovoljno primera uznemiravanja Splita od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponašanje vojvode Vukca. Vojvoda je, to se dobro zna, bio odan Tvrtkov čovek, i sigurno sa njegovim znanjem beše prisvojio krajem god. 1384. grad Greben, nekadanje dobro Vukoslavića, odnosno Stipanića, koje je bilo ustupljeno

198

Mađarima. Na mađarskome dvoru našlo se da je potrebno sprečiti takve slučajeve i spasti kraljevinu od težih udaraca sa te strane. Stoga kraljice stupaju u neposredne pregovore sa Tvrtkom. Palatin Nikola Gorjanski, nekadanji sused kraljev u Mačvi i saveznik protiv župana Nikole, posle čak i kum Tvrtkov, beše uzeo na se da se nagodi sa kraljem. Radi toga je došao u Bosnu, kralju na noge. Mađari su bili voljni da mu ustupe Kotor i okolinu, ali pod uslovom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta god. 1385. dao je o tome i pismenu potvrdu. Dobro promislivši o celoj stvari, on je našao da ovako dobija više; bez ikakva izlaganja opasnostima postiže jednu davnu metu i ostaje, po vrhu, kao ispravan prijatelj i svojoj rodici i mađarskoj kruni. Šta više, on daje Gorjanskome tvrdu veru da će sa njime biti »protiv svakoga na pogodnu mestu i u pogodnu vremenu«, izuzimajući, naravno, kraljicu i njene kćeri, kojima će sve do smrti biti veran i spreman na usluge. Ovo mutno doba iza smrti Lajoševe bilo je vreme kad je Tvrtko postao stvarno, mada ni sada ne formalno, samostalan vladar. U povelji Mlečanima, izdanoj 20. jula god. 1385., o zadržavanju starih trgovačkih prava u Kotoru, Tvrtko za sebe kaže da je kralj samo »božjom milošću«, a mađarsku kraljicu zove »svojom sestrom«, a ne i gospodarem. On hoće da podvuče svoj samostalan stav, koji je u stanju da brani i održi, mada ga ne izvodi u državopravnom pogledu do kraja. * Između Tvrtka i Balšića nisu nikad bili srdačni odnosi. U vremenu od god. 1375. do 1377. između njih je postojao spor zbog poseda oblasti Trebinja, Dračevice i Konavlja, koji se pooštrio naročito otkad je Tvrtko počeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balšići su držali da su oni i po starim vezama i po svom geografskom položaju, kao zetski gospodari, svakako preči naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni da to svoje uverenje brane i oružjem. Kada je Kotor došao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno da će se odnosi pogoršati još više. Tako je i bilo. U leto god. 1385. došlo je do pravih neprijateljstava između Bosne i Zete. Zanimljivo je što je sam kralj Tvrtko zamolio mletačku vladu da posreduje između njega i Balše. Ne bi li to bio donekle dokaz da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sreće? Ili je to bila uviđavnost mudrijega, koji je želeo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnošću da mu iziđe na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je bilo mnogo stalo da dođe do mira. Ali, dok je njegovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo većalo o poslanstvu, preživljavao je Balša Balšić teške dane u borbi sa Turcima. Severno od Valone, odbijajući nadmoćne turske čete, on je 18. septembra god. 1385. našao junačku smrt. Balšići, posle takvog udara, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskorišćava njihovu nesreću. Važni događaji u Mađarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu pažnju više nego beskorisni obračuni sa Balšićima. Naredne godine turska vojska, koja je postigla dosta uspeha na istoku i jugu Balkanskog Poluostrva, počinje prodirati i u severne srpske zemlje. God. 1386. pao je Niš, i Turci prodreše sve do u dolinu Toplice, gde, ih na Pločniku zadesi težak udar. Jedna njihova vojska beše krenula i u Tvrtkove zemlje i prodrla sve do doline Neretve.U strahu pred Turcima, dušmaninom još neviđenim, humske porodice, sa svom stokom, nagrnuše na dubrovačko zemljište, u tvrdi Ston, gde ih Republika primi i razmesti. Napast od Turaka ovoga puta nije bila velika, jer su došli pod kraj jeseni i sa manjim brojem; ali, ta provala bila je ozbiljna opomena za sve srpske dinaste ovoga vremena.

199

Nu, to nije bila i jedina opasnost za bosanskoga kralja. Prilike u Mađarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mađarska mlada kraljica, koja je već bila verena sa Sigismundom Luksemburškim, po savetu svoje okoline napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskoga kralja Karla VI, Luju Orleanskome. To izaziva napuštenog verenika na osvetu, i u avgustu god. 1385. on sa uspehom prodire u Mađarsku. Sa druge strane, odmetnuti Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskoga dvora, Karla, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svome vereniku i postaje njegova žena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gorjanskome palatinsku čast. Izgledalo je čak jedno vreme da se behu obe kraljice, majka i kći, izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. Ustvari, na sve su se strane plele podle spletke. Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju, Karlo se krunisa za kralja i potisnu i mladu kraljicu i njenu majku. Ali, ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremiše osvetu. Pozvavši kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga ustvari dovele u već spremljenu zasedu. Njihov čovek, Blaž Forgač, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, prišao je kralju iza leđa i zadao mu težak udarac mačem po glavi. Od te rane dobijene 7. februara god. 1386. nesrećni kralj Karlo umro je posle dve nedelje. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni na sve. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire, krenuše obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije dobro Gorjanskoga blizu Oseka. Neoprezne kraljice su na taj put pošle sa malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle kratke krvave borbe, pođe za rukom da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, sa Gorjanskim zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvršili su, uglavnom, Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i tu zatvorene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćerke, bila zadavljena sredinom januara god. 1387., na glas da je Sigismund pošao da ih spasava. U Zadru, u crkvi Sv. Simeona Bogoprimca, ostala je sačuvana vrlo lepa, srebrenim pločama obložena svečana raka, na kojima su izrađene i neke scene iz života Stevana II Kotromanića. Tu je raku dala izraditi nesrećna kraljica god. 1380. u spomen svog oca i za slavu svoga velikoga muža. U isto vreme kad se Sigismund odlučio na taj korak, spremala se i ustaška vojska da na juriš uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara god. 1387. pošle su tamo čete Ivana Horvata i Ivana Paližne, kojima se domalo pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić sa bratom Vukom. Nema sumnje da je on to mogao učiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odlučio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, želeći da iz te mutne situacije izvuče koristi za svoju državu. Početkom marta Zagreb je već bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mačvi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se isto tako ili je bio izazvan, bun-tovni pokret, koji je živo pomagao i knez Lazar. Knezu su ove prilike dale mogućnosti da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu. I u ovome pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja između kneza Lazara i Tvrtka. Ali, ubrzo se javlja mađarska reakcija protiv braće Horvata. Mlečani, kojima nikako nije išlo u račun da se napuljski dvor učvrsti i na istočnoj strani Jadranskoga Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju veštinu da u Mađarskoj pojačaju stranku Sigismundovih prijatelja. Mađari sami, osetivši opasnost od pobune, pregoše da je uguše

200

čim pre. Gorjanskoga sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mačvanski ban, i hrabri Stevan Korođ, bivši mačvanski ban, povedoše energičnu akciju da osvete dotadanje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod Čerevića Gorjanski, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se beše povukao u Požegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata, Vladislava, koji se požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, potraži u samoj Mačvi i razbi u više sukoba. Dok je Gorjanski ratovao po Mačvi, utekao je Ivan iz svoga ropstva u Bosnu, da nađe pomoći i skloništa kod kralja Tvrtka. Vest o pohodu Sigismundovu da oslobodi kraljice i potom, verovatno, da kazni protivnike, beše ozbiljno zabrinula Tvrtka. On je sad video odjednom opasnosti na više strana. I Turke, koji se spremaju na zapad; i Balšiće, koji su mu još uvek neprijatelji; i možda inače prema njemu ispravne Mlečane, koji su za Sigismunda. U toj svojoj zebnji on je početkom marta god. 1387. bio uputio u Dubrovnik svoga čoveka, Gojaka Dragoševića, da traži isplatu svetodimitarskog dohotka, i da, u isto vreme, moli Republiku i za sklonište za kralja, za svaki slučaj potrebe ili nevolje. Dubrovčani su kralju odgovorili 5. marta da slobodno može doći i ostati u gradu, ako ga bude progonio ma ko drugi sem mađarske kraljice Marije; a u slučaju da ga ona progoni, tad mu sklonište nije dozvoljeno, ili, ako se bude zatekao u gradu, mora odmah, u određenom roku, da ide »gde mu bude volja«. Ne treba misliti da je kralj Tvrtko u ovaj mah bio klonuo duhom. U svom životu on je, nesumnjivo, imao i težih časova. Ali, kao mudar čovek on je želeo da se obezbedi unapred i otud ove mere predostrožnosti. U isto vreme, međutim, on razvija veoma živu političku aktivnost. 22. marta jedan njegov poslanik dobija dozvolu od mletačke vlade da na njihovim lađama bude prevezen na Brač, gde je sigurno imao neke posebne poslove. U aprilu dovršeni su pregovori sa Dubrovačkom Republikom o formalnom savezu između nje i kralja Tvrtka. Iz ugovora koji je sklopljen između Tvrtka i Dubrovnika izlazi jasno da je Tvrtko u to vreme bio već potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije i prijatelj buntovnika. Kao novi kandidat za kraljevski presto protiv Sigismunda i Marije bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenoga Karla. Po tog novog kandidata, koga je sa hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara god. 1387. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na čelu sa zagrebačkim biskupom Pavlom Horvatom. Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici počeše da se kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Tvrtko je bio vladalac jak, odlučan i jedini koji je s izvesnim izgledom na uspeh mogao da primi borbu sa kraljičinom strankom. Njegov položaj bio je sličan donekle položaju Pavla Šubića na početku XIV veka. Kao Šubić, i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali i gospodar koji je pored Primorja imao i Bosnu, te tako sa dve strane mogao da utiče na mađarske stvari. I kao što je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama moćnoga Pavla, tako i sada sudbina princa Ladislava zavisila je od držanja kralja Tvrtka. Ako on odbije buntovnike, oni, gonjeni od kraljičinih ljudi i od Mletaka, neće moći imati nigde sigurna uporišta i moraće napustiti svaki otpor. Ako ih Tvrtko prigrli, pomoću njegovom oni mogu ojačati ponovo i rešiti stvar u svoju korist. Tvrtko je vrlo dobro uočio svoj značaj u čitavoj toj krizi. I stoga, svesno i dosledno, želi da što bolje iskoristi mađarske zaplete. I ovoga šuta njemu su dobrodošle porodične veze. Kao što je srpsku krunu tražio kao unuk jedne nemanjićske princeze, tako je sada tražio da se učvrsti u Dalmaciji kao sin jedne odive iz ugledne Šubićeve porodice. Dalmatinski gradovi behu u neprilici. Mađarska kraljica nalazila se sve do 4. juna god. 1387. u ropstvu u jednom njihovom gradu i to, nesumnjivo, nije moglo da

201

pojača njen prestiž i uverenje da će ona, nemoćna sama, moći da pruži nekom drugom dovoljnu zaštitu. Istina, Mleci su poručivali na sve strane da treba ostati veran mađarskoj kruni i kraljici Mariji, i nisu nimalo krili da su protivnici napuljskoga dvora; ali, to je moglo pre da uplaši nego da ohrabri ljude. Hrvatsko plemstvo, sa druge strane, u svom većem delu, beše protiv kraljice Marije, i ono je vršilo izvestan uticaj na gradsko stanovništvo u Dalmaciji. Napuljski dvor, koji je imao jakih veza na istočnoj obali Jadrana, pokazivao je dosta vidno da ne misli ostati neaktivan i da će pokušati svoju sreću na bilo koji način. U takvim prilikama teško se bilo odlučiti na koju stranu da se ljudi opredele. Kad se, međutim, čulo da kralj Tvrtko, najmoćniji sused i čovek neokrnjenog autoriteta, ulazi sam u akciju, onda nije čudo što se jedan deo ljudi odmah obrnuo prema njemu. Prvi hrvatski grad koji je u toj krizi pripao kralju Tvrtku beše grad Klis, ognjište Šubićeve porodice. Građani su ponudili kralju ovoj grad pod uslovom da im prizna sva prava i povlastice koje su ranije dobili od Šubića i uživali sve dotada. 22. jula god. 1387. Tvrtko je oberučke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu po-tvrdu o tom. Dobivši tako, bez muke, tvrdi kliški grad, Tvrtko je odmah odlučio da svoje posede u Dalmaciji proširi i da započeto delo nastavi što skorije, dok traje opšti zaplet. Splićani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoše se mnogo od te mogućnosti i pokušaše da je, preko jednog poslanika, otklone lepim rečima. Ali, pre nego što je splitski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, već 2. avgusta napala je bosanska vojska splitsko područje, ne udarajući na sam grad. Malo posle pokušaše pristalice oslobođene kraljice Marije i kralja Sigismunda da uzmu čuveni Vranski manastir od Ivana Paližne. Na čelu te vojske beše novi vranski prior Albert de Losok (od Lučenca) i krbavski knezovi Budislavići. Paližna, koji je dobro stojao u narodu, spremi se na otpor, uzdajući se sigurno i u pomoć svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. Protivnička vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povuče se u Nin. »Usled množine i snage bosanskih jeretika (pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina) ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih«. Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Paližninom i pođe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra, kad je bila prekinuta, verovatno zbog oštre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojničkog uspeha i jačanja ličnog prestiža, još i grad Ostrovicu, jedno od starih Šubićevih sedišta. Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istočnoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomoću ojačani kreću odmetnici u nove borbe, koje vode sa promenljivom srećom, ali sa osetnom štetom za Mađare. Naročito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra god. 1387. Razljućen vestima o tome, Sigismund odluči da se lično krene protiv buntovnika, kao što se pre mesec dana borio protiv njih pod Gumnikom. Ali, ovoga puta, pisao je on mletačkom duždu 22. septembra, neće ići samo protiv odmetnika dosad pominjanih, nego i protiv »bosanskoga bana« (ne veli kralja), da »skrši njihovu obest«. Ipak, nije pošao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gorjanski i Stevan Korođ, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali, u samu Bosnu nisu smeli da uđu. U tim borbama mađarski izvori naročito pominju učešće bosanske i srpske konjice, dobro oružane, koja je ustanicima činila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvaleći »lavovsku srčanost« svojih vernih, pao velik broj »nevernih i šizmatičnih Bosanaca i Rašana«.

202

Sve ovo je uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojeći se kakve zle sudbine, počeše da traže veze sa Tvrtkovim ljudima i da se na neki način osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo većalo i kolebalo šta da se radi. U oštrini raspravljanja došlo je do vrlo krupnih reči i scena, koje su završile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odluči za Bosance i tri vođa stranke kralja Sigiomunda biše pobijeni, jedan čak nasred trga. Ostali jedva uspeše da pobegnu u Split. Ovaj trogirski slučaj uneo je u ostale dalmatinske gradove još više pometnje i zabrinutosti. Stoga neki brzo odlučiše da mole kralja Sigismunda za što skoriju pomoć. Već u januaru god. 1388., išli su sa tom misijom na ugarski dvor pretstavnici Zadra, Šibenika i Splita. Na jednom početom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Paližna, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj državi i preneo svoje sedište u Klis, bio je čovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti što je buntovnički pokret kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji živ i aktivan i što je, uz Tvrtkovu pomoć, doveo i do uspeha. Sa Paližnom je Tvrtko dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva značaja. I za Tvrtka i za Paližnu bilo je jasno da oni neće lako ostaviti neiskorišćene lanjske uspehe. I, doista, čim je malo popustila zima, februara god. 1388. napao je Paližna ponovo splitski kraj i opustošio ga, nastavljajući uznemiravanja i docnije. Kako mađarska pomoć nije dolazila, Split je sa strahom iščekivao šta će da mu donesu skori pro-letnji dani. Trogirska opština, kojoj sudbina bliskog Splita nije mogla biti ravnodušna, pokuša da posreduje, ali bez uspeha; Split je ostao veran mađarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko Vuković i Stanoje Jelačić, pošla su sredinom marta u Klis, da još jedamput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdraviše kraljeve ljude. Ostali gradovi ostadoše pasivni, nadajući se svaki čas kakvom povoljnom glasu sa mađarskoga dvora. Istina, ni Trogirani nisu hteli da daju ma kakva obećanja; njihovi ljudi hteli su samo da se obaveste šta želi bosanski kralj, i gledali su da grad ne uvuku u kakve teže neprilike ma sa koje strane. Možda su ih sve u toj veri podržavale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama sa Mađarima nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer plašio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojničku akciju. Osim toga, poljski kralj i Sigismundova svastika Jadviga upotrebiše unutarnje nemire u Mađarskoj da prošire svoju vlast u Crvenoj Rusiji na račun Ugarske. I moldavski knez, posle poljskog osvajanja Galicije, zbacio je vrhovnu vlast krune Sv. Stevana i prišao Poljacima. Sigismund je došao tako u dosta težak položaj da nije znao gde i kuda pre da upravi svoju akciju, dok je neprijatelje i zlo osećao sa ovih strana. Nije stoga nimalo čudo što ne dospeva da šalje pomoć čak dole na krajnji jug svoje države ugroženim dalmatinskim gradovima. Kada pregovori sa Splitom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspeše, odluči Tvrtko da ponovo počne sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na splitski kraj i ponovo ga opustošila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su čuli te vesti, Splićani se

203

ozbiljno ušlašiše i uputiše Sigismundu jednog rečitog fratra da mu izloži svu tegobu grada i da traži neizostavnu pomoć. Ako kralj ne može da pomogne, onda neka im bar dozvoli da se sami opredele »bez žiga veleizdaje« ili, ako to neće, neka poslanik, pred većem boljara, izjavi na sav glas da Splićani skidaju odgovornost sa sebe što će, nagnani nevoljom, morati uči-niti ono što im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoći nema. Ma koliko da su bile ozbiljne očajne molbe i poruke Splićana, kralj Sigasmund nije ipak mogao da im drukčije dođe u pomoć, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomišljao na to da krene vojsku protiv Tvrtka, i počeo je bio već neka spremanja u tome pravcu; ali, čitav plan bio je napušten ili zbog drugih briga ili usled nedovoljnog odziva. Splićani, za koje se moglo misliti da će posle izvesnog roka prići Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupiše ipak tako. Mađarski kralj bio im je više prirastao za srce nego bosanski. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, »druga priroda« ljudi. Nacionalno osećanje u našem smislu nije kod njih u to vreme postojalo, a i samo stanovništvo je u gradu još uvek imalo romanski duh i karakter. To što je u Tvrtku tekla i Šubićeva krv, nije za Splićane vredelo gotovo ništa, jer ni sami Šubići nisu bili naročita splitska simpatija; a pored toga gradsko stanovništvo te varoši, sa veoma razvijenom pravnom svešću, kao kod većine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo je udaranje na zakonitost, i sve je ovo posmatralo kao otimačinu trenutno jačega. Najbolji dokaz za sve to pruža činjenica što su baš oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog odbranbenog saveza, u koji bi pored njih ušli i neki hrvatski knezovi. Petar Zorić, splitski građanin, imao je da pozove u savez gradove Šibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipiće, Vida Ugrinića i, prema potrebi, i krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paližne kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj da svi ti saveznici sjedine svoje sile, pa da dođu u pomoć Splitu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika. Ovaj splitski predlog naišao je na povoljan odziv, i u jesen, 6. oktobra god. 1388., održan je zajednički sastanak Splićana, Šibeničana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipića i Ugrinića u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokončan i potpisan. Cilj saveza izražen je rečima da će se učesnici uzajamno pomagati, sa željom da »sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju očuvaju u dužnoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj«. Ugrožavanje dolazi od Paližne i kralja Tvrtka, i tek u drugom redu od ostalih buntovnika. Prema tako opasnim protivnicima, prirodno je, odbrana treba da bude zajednička, jer je samo tako koliko-toliko zajamčen povoljan uspeh. Pojedinačne odbrane nisu bile savezom isključene; ali, davale su malo garantije za siguran otpor. Jedna tačka ugovora, koja je vezala sve pregovarače i bila neobično karakteristična, glasila je ovako: »Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku događaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne može i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugoga vladara, gospodara, osobu ili opštinu ili državu bez saglasnosti ostalih saveznika«. Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snažnije istupi u Dalmaciji i silom spreči obrazovanje tog po sebe nepovoljnog saveza. Baš u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta god. 1388., prema Raškoj i prema Bosni. Mada to nije bila veća osvajačka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni jedna mala pljačkaška četa od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese štete. Turski upad bio je izveden od jednog povećeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, još i prethodničko širenje glasa i uticaja Muratove osvajačke snage.

204

Jedan turski izvor kazuje da je ovaj napad Turaka u Bosnu uputio baš Đurađ Stracimirović Balšić iz želje da se bar na taj način osveti Tvrtku. Šain, vođ Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je Đurađ došao sa njim u vezu i kao turski haračar uspeo da nagovori Šaina na tu akciju. Kod Bileće, 27. avgusta, dočekao je tu tursku vojsku vojvoda Vlatko Vuković i potukao je do noge. Jedva se spasao sam Šain sa malim brojem pratnje i ljudi. * Tvrtko se sad nalazio u jednom od najtežih položaja. Na jednoj strani stvoren je protiv njega savez ogorčenih protivnika u Dalmaciji, iza kojih je stala mađarska kruna; a na drugoj imala su početi opasna razračunavanja sa turskom silom, koja je navirala prema raškim i bosanskim zemljama. Ali, Tvrtka nije ostavljala stara sreća. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dođoše brzo u međusobne sukobe, i tim osetno oslabiše i značaj saveza i opasnost položaja. Između grada Trogira i kneza Nelipića izbiše sukobi, koji prilično razdvojiše snage. Obavešten o tom, Tvrtko šalje, u novembru mesecu, dva svoja velikaša, kneza Hrvoja Vukčića i brata mu, da odu u Dalmaciju i još jedamput, veoma ozbiljno, pozovu tamošnje protivnike da priznadu njegovu vlast. Izgleda da se Tvrtko u ovaj mah nadao većim uspesima. Usled toga uputio je u hrvatske oblasti kao svoga namesnika vojvodu Vlatka Vukovića, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom koja mu je imala biti oslonac u radu. Tolika aktivnost izazva najposle kralja Sigismunda na življi otpor. On, pre svega, uzalud traži da načini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. 29. septembra god. 1388. beše Sigismund sklopio primirje sa poljskim kraljem na godinu dana i tako dobio na toj strani nešto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Lučenca, slavonskog bana, za upravnika Hrvatske i Dalmacije, i posla ga u ugrožene krajeve da čim pre uspostavi autoritet mađarske krune. Lučenc stiže u Zadar pred sam Božić. Malo posle toga, prvih nedelja god. 1389., pošao je novi ban sa svojim četama protiv bosanskih ljudi. 0 tome pohodu nemamo bližih vesti, ali da nije završio povoljno po Mađare vidi se najbolje po tome što Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samoga Zadra i pali mu predgrađa. U martu, vojvoda Vlatko pred Splitom daje pobedničke poruke ugroženome gradu. Osim toga znamo da mađarska kraljica u to vreme traži od Mlečana da je obaveste o događajima iz Bosne. Vojvoda Vlatko tražio je, u stavu pobednika, da se Split čim pre izjasni za priznanje Tvrtkove vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videći da mađarska mala pomoć ne donese potrebno olakšanje, a da sam grad ne može do veka primati udarce bosanskih četa, Split poče da se koleba. 24. marta god. 1389. sastalo se njihovo gradsko veće i izabralo, doista, dvojicu građana, Nikolu Sreću i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slično su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz uputstava koja su dana splitskim zastupnicima vidi se jasno njihovo kolebanje. Da se može, oni bi nesumnjivo ostali verni mađarskoj kruni. Čak se pomalo nadaju da bi, još uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok u kojem bi im se dala prilika da se još jedared obrate kralju Sigismundu za pomoć, ili kako bi dobili mogućnost da mu se opravdaju i izbegnu prekor za izdajstvo. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom da to učine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao veoma predusretljiv. Očevidno u želji da ne izgleda prost otimač i da prema ljudima koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im

205

odobri tražene rokove. Činilo mu se da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko koliko i snagom. Splitu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. juni; a Tvrtko je pristao čak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko državničke mudrosti toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja da krajnje rešenje ne može ispasti drukčije. To je on pokazao splitskim izaslanicima, ne ostavljajući nimalo sumnje o tome da će, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da računaju sa njegovim ozbiljnim napadima. Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Splićani, posle dogovora sa Šibeničanima i Trogircima, 19. maja poslaše mađarskome kralju svog načelnika Jakinca Malatestu i istoga Nikolu Sreću koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i traže njegovu odluku. Isto tako postupili su i Trogirani. I jedni i drugi požurivali su rešenje, jer je rok za odgovor bio kratak. Kralj Sigismund, prirodno, nije mogao dati svoj pristanak da se gradovi predaju Tvrtku. Obećao je stoga skoru pomoć i bolje izglede za budućnost. Ali, u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskočiti u pomoć gradovima koje je čekala Tvrtkova osveta ako prekrše stvoreni sporazum. Da Tvrtko bude toliko obazriv prema dalmatinskim gradovima postojao je još jedan naročit razlog. To je opasna navala turske vojske na zemlje njegova prijatelja i saveznika kneza Lazara. Sam sultan Murat išao je na čelu svoje vojske, koja je bila sastavljena iz najboljih četa. Veran u savezu, a uviđavan kao državnik, kralj Tvrtko je dobro video da je napad na Lazara ustvari napad na slobodu balkanskih hrišćanskih država i da bi drugi udar, posle pada Lazareve države, bio neminovno namenjen njemu. Zbog toga, od prvog časa opasnosti, Tvrtko staje uz Lazara i za odlučnu borbu na Kosovu šalje pomoćnu vojsku sa svojim najboljim vojskovođom, vojvodom Vlatkom Vukovićem, pobednikom Turaka kod Bileće. Uz tu vojsku pristade, kako misli F. Šišić, ne Ivan Horvat nego Ivan Paližna. Na Vidov-dan god. 1389. došlo je do legendarne borbe na Kosovu Polju. Za vreme dok je najbolji deo bosanske vojske bio zauzet na Kosovu, uspelo je banu Ladislavu u Dalmaciji da osvoji tvrdi Klis i potisne mali broj bosanskih posada. Ali, čim se malo prikupio posle strašne borbe na istoku i bio načisto da Turci ovog puta neće na Bosnu, kralj Tvrtko je odmah, krajem avgusta, uputio nove čete u Dalmaciju da poprave položaj i povrate izgubljeno. Sjedinivši se sa Paližnom i ostacima njegovih trupa, bosanska vojska pređe odmah u napad, prodre krajem septembra sve do Zadra i tamo popali sve kuće do pod njihove gradske kapije. Napadi njihovi ponavljali su se i docnije, sve do duboke jeseni. Uplašeni Zadrani obratiše se za pomoć evom susedu, krčkom knezu Ivanu, moleći ga za što hitniju pomoć. Ovom se nije mnogo žurilo, jer je baš u to vreme imao većih sukoba sa krbavskim knezovima. Njegova pomoć od 400 konjanika stigla je tek 16. novembra, dan posle jednog težeg napada bosanskog na zadarski kotar. Sa 1000 zadarskih vojnika pošla je 20. novembra ta konjanička pomoć na grad Vranu, koju je već napadala mađarska vojska bana Ladislava. Usput pridružiše se toj vojsci i 200 Pažana. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Paližna se hrabro borio; bio je čak lično ranjen; ali, nije mogao da savlada udružene saveznike. Tek u trećoj bitci, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se »sramno« povukoše ispod Vrane. Brzo iza toga, 15. decembra, bi povraćen ponovo i Klis, te tako uspostavljen stari posed i stari ugled bosanskoga kralja. Čak, posle ove pobede, njegov je prestiž porastao, i na mnogo strana već je postalo jasno da će krajnji rezultat biti samo u korist Tvrtkovu. Mletačka Republika obaveštavala je mađarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno kako

206

su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor, i sad izjavljuje da sve radi u ime sina kralja Karla. Taj je navod potpuno tačan, i misleći na nj ja sam tvrdio ranije da kralj Tvrtko nije nikad formalno objavio kao potpuno prekinut svoj vazalski ili poluvazalski odnos prema Ugarskoj. Kralj Tvrtko je od jeseni god. 1389. živo pregao da poslove u Dalmaciji završi s uspehom. Njegovi ljudi idu na sve strane. Ivan Horvat imenovan je čak za hrvatskog namesnika. Ali, u isto vreme kralj dobija novog, tajnog takmaca. Kad je Mletačka Republika dobila uverenje da kralj Sigismund nema zasad ni mogućnosti ni prave energije da zaštiti dalmatinske gradove i ugled mađarske krune, ona onda rešava da sama pokuša sreću pa da te gradove traži za sebe. 29. aprila odlučio se mletački senat da pošalje u Dalmaciju jednog svog izaslanika, koji će ispitati stanje i videti raspoloženje duhova, prema čemu bi se onda imala početi akcija. Trgovačke i druge veze pojedinih dalmatinskih gradova sa Mlecima, veći deo romanskog stanovništva, novčane i druge nagrade koje su čekale ljude njima odane, davali su Republici dosta nade da će moći imati uspeha. Ali, taj mletački interes došao je veoma kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio bliži i opasniji. Za Mletke, dotle u borbi pasivne, sad više u toj utakmici nije bilo mesta. Videvši da od mađarske pomoći, posle toliko vremena, nema ništa, Dalmacija se beše odlučila da se pokori kralju Tvrtku, i u maju uputila je svoje poslanike u Bosnu da tamo konačno urede stvar. Svesna da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletačka Republika 26. maja rešava da obustavi svoju političku agitaciju na toj strani. Od aprila god. 1390. počeli su novi pregovori Tvrtkovi sa Splitom. Videći da se više nema kud, a bojeći se kraljeve osvete, Splićani uputiše svoje poslanike i Tvrtku u Bosnu i njegovu povereniku Ivanu Horvatu. Ovoga puta oni su ušli u pregovore bez zadnjih namera, iskreno voljni da se jednoga dana srede odnosi između njih i Bosne, sa »čašću gospodina kralja, a na dobro i naše opštine«. Kad su ostala dalmatinska mesta čula za splitsku odluku, rešiše se i ona da postupe tako. Jedini Trogir, dotle uvek najpredusretljiviji prema Tvrtku, odbi ovog puta da šalje svoje poslanike, donevši naročit zaključak da ostaje veran Sigismundu i Mariji. »Bolje je da umremo (govorila je većina) nego da izgubimo svetu krunu mađarsku«. Ovaj preokret u držanju Trogirana, u oskudici izvora, nije lako protumačiti. Ali, meni se čini da ima jedan razlog koji bi mogao dati ključ za rešavanje. Evo kako. Iz jedne napred pomenute mletačke vesti vidi se da je Tvrtko jedno vreme nastojao delovati na dalmatinske gradove time što je izjavljivao da sve radi u ime napuljskoga kralja. Onima koji su se zaklanjali za legitimitet on je tako hteo olakšati prelaz; ne izneveravaju se ljudi mađarskoj kruni nego samo kralju Sigismundu. Teško je sada reći koliko je bilo prave iskrenosti u tim izjavama. U svakom slučaju Tvrtko se nadao dobiti. Ako napuljski kralj uspe, on će mu, obvezan potporom, morati učiniti izvesne donacije; ako ostane neaktivan ili poluaktivan, Tvrtko će, radeći tobože za nj, ustvari jačati svoj položaj; a ako ne uspe, Tvrtko će, pošto je već sa Sigismundom zagazio u sukobe, gledati da rešava stvar kako sam znadne, ne upuštajući, po mogućnosti, ono što je već zadobio. Trogirani su sad po držanju Tvrtkovom i njegovih ljudi videli ,da se oni ustvari imaju pokoriti Tvrtku, i da će im on postati faktički gospodar; i možda je otud nastalo kolebanje u poslednji čas. Kada su Splićani izjavili Tvrtku svoju odanost i prišli pod njegovu vlast, izdade im on u Sutjesci, 2. juna god. 1390., svoju povelju sa potvrdom svih njihovih dotadanjih

207

prava i povlastica. Taj splitski uspeh na bosanskome dvoru pokoleba i druge uporne dalmatinske gradove pa i same Trogirane, te i oni 8. juna izjaviše Tvrtku svoju pokornost. Poslanici Šibenika dobiše, isto tako, potvrde starih povlastica, 11. juna, i Tvrtkovu zaštitu. Primeru gradova sledila su i dalmatinska ostrva Brač, Hvar i Korčula. Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svome mletačkome susedu. Na njegovo pismo iz Sutjeske odgovorila je mletačka vlada 8. juna kako je »vesela srca« primila njegove vesti i kako živo saučestvuje u njegovoj radosti. Kakav je i koliki je bio uspeh Tvrtkov vidi se jasno i očito po tome što on toga leta uzima ponosnu titulu »kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja«. Sa tom titulom svoga kralja (koja se javlja prvi put 10. jula god. 1390. u trogirskim beleškama) 1. avgusta god. 1390. diče se u zvaničnoj povelji u Splitu kraljevi pretstavnici prilikom određivanja granice gradske opštine. Dokle su sve dopirale granice nove Tvrtkove države ne da se sasvim tačno utvrditi. Nesumnjivo je samo da je u njegovoj vlasti bilo glavno područje stare hrvatske države sa užom Dalmacijom, sve od Zrmanje do Kotora, sem Zadra i Dubrovnika. U ovo vreme Tvrtkove veze idu daleko van granica neposrednog susedstva. Kako mu beše umrla prva žena Doroteja, Tvrtko je mislio da se oženi po drugi put. Taj brak želeo je da sklopi, kao većina vladara Srednjega veka, naročito u već zrelijim godinama, tako da mu to donese političke koristi. Imajući stalno pred očima Mađare kao protivnike, on je želeo da dobije za prijatelja nekog od mađarskih suseda, koji bi mu u eventualnoj borbi mogao biti od znatne koristi. On se, radi toga, približio tada moćnom austriskom vojvodi, Albrehtu III, čoveku jake ruke i dosta uticajnom. Tvrtkova ponuda na austriskom dvoru, da dobije Albrehtovu kćer za ženu, nije bila loše primljena. Bosanski kralj, sa toliko uspeha, bio je prosilac o kome se moralo voditi računa. Pregovori o ženidbi bili su u leto god. 1390. već toliko odmakli da je Tvrtko mogao o tom izveštavati svoje prijatelje, kao Mletačku Republiku, i čak im nuditi svoje prijateljske usluge za učvršćavanje veza između njih i austriskog vojvodstva. Da bi zadobio za se i uticajno katoličko sveštenstvo, kralj Tvrtko je i prema njemu bio veoma predusretljiv i široke ruke. Krajem avgusta god. 1390. beše došao na njegov dvor u Sutjesku Andrea de Gvaldo, splitski nadbiskup, sa molbom da kralj ispuni želje i potvrdi stara prava njegova kaptola. U svojoj povelji od 30. avgusta Tvrtko je primio pod svoju zaštitu splitsku crkvu, odobrio joj sve stare posede i povlastice i ovlastio svoga vojvodu kraljevine Hrvatske, Pavla Klešića, da pomno čuva interese crkve. Ali, usred tih velikih planova i priprema, baš kad je bio na najlepšem putu za još veće uspehe, moćan, gotovo neosporen i sa srećnom rukom u akciji, kralja Tvrtka u najlepšoj muškoj snazi, u pedeset drugoj godini, zadesi nenadna smrt, oko 17. marta god. 1391. Isto onako kao što je car Dušan, usred svog dela, bio istrgnut naglom bolešću i svojom nenadnom smrću izazvao čitavu pometnju u Srbiji, tako je i neočekivana smrt Tvrtkova, u naponu njegove radne snage, stvorila primetnu zabunu u bosanskoj državi. Obojica su umrla, ne dospevši da urede svoje tekovine; ne dovršivši svoj u velikom razmeru početi posao i nemajući sreće da odgoje naslednika sebi ravna bar po izvesnom delu sposobnosti. Obadvojica stoga prođoše kroz našu istoriju kao dva svetla meteora: silni po zamahu i uspehu, a osamljeni i kao otsečeni od svog vremena i svoje sredine, osvetljeni u tolikoj meri da oni iza njih potonuše u potpunu pomrčinu. Kralj Tvrtko je nesumnjivo najveći vladar bosanske države i jedna od najlepših ličnosti celokupne naše prošlosti. On je brz i odlučan kad ima da svršava stvar; uviđavan i

208

predusretljiv kad treba da je razume; moćan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. On je savremenik cara Uroša i prijemnik krune Nemanjića, očevidno potamnele iza Dušanove smrti. Poređenje s Urošem pokazalo je vrednost Tvrtkovu u mladosti; poređenje sa Dušanom može da ga prikaže nešto jače u naponu njegova dela. Obojica su, i Dušan i Tvrtko, nesumnjivo ljudi velike lične vrednosti. Obojica postižu i velike uspehe. Oni nisu samo vladari, nego i tvorci jedne ogromne i nove državne grupacije i glavni nosioci svog državnog stroja. U njima kao da je usredsređena sva energija naše u H1\ veku jakom snagom ponesene rase. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posrću slabi im naslednici. Obojica mru upravo onda kad je njihovo prisustvo živa potreba da se stečeno dovede u red, priljubi, organizuje i održi. Ali, u tome šta je trebalo da se održi između Dušana i Tvrtka nema sličnosti. Dušan je, po karakteru svoga dela, bio osvajač. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. On sanja o osvojenju Carigrada. U njegovu oblast ušle su zemlje koje nisu imale ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću i našom rasom; i ušao je elemenat arbanaški i grčki. Ovaj drugi beše naročito opasan. On je neosporno bio kulturno jači od Srba, nacionalno svesniji i u državnim poslovima veštiji. On je delovao na svoju srpsku okolinu privlačeći je svojoj kulturi. Sve da Dušan nije razbio svoju državu na velike oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog širenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moći lokalnih veličina; njegova država bi ipak stalno bolovala od prevelikog broja tuđeg raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe. Šta su daleki Epir i Tesalija mogli doprineti za jačanje Srbije i kad su Srbi mogli dospeti da tamo razviju svoj uticaj? Tolika ekstenzivnost Dušanova bila je samo varka snage i nesumnjivo više slabost nego jačina. Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svima rezervama za Srednji vek uopšte može reći, nacionalnija i u mnogom stvarnija. Njegova Bosna imala je centralni položaj u srpskohrvatskom narodu i bila je gotovo kao određena da obuhvati na oba krila oba naša plemena. Sve područje Tvrtkove aktivnosti imalo je samo naš nacionalni elemenat. Tvrtko je bio prvi koji je osetio taj geografski značaj Bosne. On je to učinio, naravno, kad su oba druga plemenska činioca bila u nemogućnosti ili da rade samostalno, kao Hrvati, ili da nastave početo delo Milutinovo i Dušanovo, kao Srbi. Očevidno je da Tvrtkov plan ne bi bio moguć za života Dušanova ili Lajoševa. Ali, to ne menja ništa na značaju Tvrtkovu. Naprotiv. To samo kazuje da je bio čovek istoriske perspektive i da je osetio svoje vreme. Za naše shvatanje Tvrtko je bio kao srpskohrvatski vladalac ako ne nacionalno svesniji od Dušana (pošto je to suviše smelo i neistoriski reći), ono svakako nacionalno stvarniji. Naravno, i na Dušanove odluke je uticalo vreme u kojem je živeo. Imati pred sobom Vizantiju rastrovanu građanskim ratom, gde obe zavađene strane traže tuđu pomoć i daju za nju skupu cenu; i imati mogućnost, bez velikih žrtava, proširiti svoje međe na dva mora, bila je pojava koja sama zove na aktivnost. Naročito u vreme kad na drugoj strani stoji snažna Mađarska Lajoševa, sa kojom borba niti je laka ni sa sigurnim izgledima. Mi razumemo vrlo dobro prekor koji bi se dao staviti tvrđenju da je Tvrtko imao neke naročito svesne nacionalne koncepcije. Mi, stoga, tako što i ne govorimo. Naša današnja nacionalna shvatanja mi ne možemo preneti u XIV vek. Ali, kad kažemo da je Tvrtkova koncepcija bila nacionalno stvarnija, mi smo tad na sigurnim osnovama. Ni Nemanja, spajajući Zetu i Rašku, nije imao naših nacionalnih motiva, ali je bio nacionalno stvaran. Doveo je u bližu zajednicu dve naše oblasti, dugo zavađene i sa

209

raznim kulturama, ali sa osnovno istim narodom. To je bio i Tvrtkov plan; možda suviše smeo, nesumnjivo suviše obiman, ali u osnovi pozitivan i stvarno jedini plan sa dubljim rešenjem srpskohrvatskog državnog pitanja. G. St. Stanojević, koji je prvi povukao lepu paralelu između Dušanove i Tvrtkove državne koncepcije, rekao je tačno da je Dušan mislio stvoriti srpsko-vizantisko carstvo, dok je Tvrtko stvarao srpskohrvatsku državu. Samo, mi držimo da g. Stanojević nije imao pravo kad je rekao ovo: »Tvrtko nije imao ni snage ni smelosti da kao Dušan jasno i javno proglasi principe svoje politike i da ih, rušeći osveštane tradicije, istakne kao državni program«. Šta je Tvrtko hteo kazuje nesumnjivo jasno delom njegova povelja od god. 1378. posle proglasa kraljevstva, a delom sva njegova akcija u Dalmaciji. On otvoreno drži stranu pobunjene hrvatske vlastele i niko nije u sumnji zašto on to čini. Njegova titula, uostalom, iz god. 1390. kazuje program njegove politike, jasno i javno. Iz čega bi, dakle, izlazilo da u njegovoj akciji nije bilo smelosti da otkrije svoje planove? Posle, ja ne bih rekao za Tvrtka ni to da nije imao snage. Sigurno je da njegova snaga nije bila koliko Dušanova, ali da je bila moćna i da se kao takva dala osetiti, pokazuje samo delo. Da je on pravo na srpsku krunu osnivao na svojoj legitimnosti nasleđa, to, sigurno, nije dolazilo samo stoga što je želeo »da nađe formulu za svoju novu državu«. To je bio samo jedan od razloga. A drugi su i dublji bili još i ovi: da tim poštedi osetljivost raške gospode, kojima ne dolazi za vladara kao osvajač, nego kao njihova krv; da tim, dalje, dade jači autoritet svojoj tituli i činu i da, najposle, ukazujući na svoje pravo i krvno srodstvo, čvršće veže Bosnu sa Raškom i upozori i ostale na slične veze. To nije formalistička crta njegova karaktera. Naprotiv, po našem mišljenju, to baš u njemu pokazuje obazriva državnika, koji svuda traži da deluje pridobijajući razlogom i predusretljivošću. Njegova strpljivost u postupanju sa dalmatinskim gradovima daje nesumnjiva dokaza za njegov stav razboritog osmatrača, koji usred akcije zna da čeka i drži meru i koji radi dosledno sa sigurnim osećanjem konačnog ishoda. XXI. BOJ NA KOSOVU. 1. Nadiranje Turaka u severnu Srbiju. — 2. Boj na Kosovu. — 3. Narodne pesme o tom događaju. — 4. Kosovska etika. Posle pobede na Marici Turci su brzo počeli da šire svoju vlast na Balkanskome Poluostrvu. Prvih godina oni nisu gonili iz njihovih oblasti srpske i ostale hrišćanske dinaste, nego su se zadovoljavali tim da ih nateraju na podložnost i izvesne finansiske obaveze. Tako je sin kralja Vukašina, kralj Marko, zadržao, nešto suženu (ali ne toliko od Turaka koliko od svojih hrišćanskih protivnika), očevu oblast i njegovu kraljevsku titulu, živeći pretežno u svome Prilepu, od starine poznatom kao tvrdom gradu. U severnom delu nekadanje Vukašinove države, u skopskom kraju, imao je vlast mlađi Markov brat Andrija, čija se zadužbina na reci Treski, podignuta god. 1388./9., očuvala sve do danas. Samo Skoplje preoteli su od Vukašinovih naslednika Brankovići, među kojima se najviše ističe Vuk, koji se oko god. 1371. oženio Marom, kćerkom kneza Lazara. Kao Marko, priznavali su tursku vrhovnu vlast i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili u istočnoj Maćedoniji, na levoj strani Vardara, držeći celo područje od Kumanova do Strumice. Ćustendil, u svom poturčenom nazivu, još uvek čuva pomen svog gospodara. Narodna pesma, koja, valjda po priznavanju turske vlasti,

210

Konstantina zove »begom«, pominje njega i Marka kao ljude koji održavaju dobre susedske odnose. U Epiru se Toma Preljubović držao izvesno vreme samo kao turski štićenik. Od osamdesetih godina XIV veka počela su česta upadanja turskih četa u oblasti iznad Šare i u zapadne krajeve Balkanskoga Poluostrva sve do primorja i staroga Huma. Ti upadi nisu imali spočetka osvajački karakter, nego su vršeni po instinktu, pljačke radi; ali, uskoro se pretvaraju u izvidnička zaletanja i služe kao uvodne akcije za veće turske pokrete. Srpski letopisi, koji su u ovo vreme počeli da se stvaraju, počinju od tog vremena beležiti datume tih sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukosavić suzbio Turke na Dubravnici. Oko te godine, ali svakako zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin-grad), da brani nišavsku dolinu od njihovih nasrtanja. Posle, od sredine toga decenija, opasnost od Turaka postaje neposrednija. Već god. 1386. počela su sistematska turska nadiranja prema Srbiji. Na Pločniku, kod Prokuplja, Turci su pretrpeli osetan poraz; ali, ipak im je uspelo da posednu važni Niš i da se održe u njemu. Godine 1386. pominju se turske čete prvi put i u Humu, gde je njihova iznenadna pojava izazvala zaprepašćenje i veliku pometnju. Dve godine posle toga prvog upada stradao je od vojvode Vlatka Vukovića jedan znatniji odred Turaka u borbi kod Bileće. Turski porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Te pripreme vršene su dugo i već u februaru god. 1389. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji. Knez Lazar, koji je svakako ranije bio obavešten o tome, obratio se za pomoć kralju Tvrtku, a mađarskome kralju Sigismundu, koji je mislio na osvetu, ponudio je ponovo svoje vazalstvo, na što je ovaj pristao. Duga spremanja i na jednoj i na drugoj strani kazivala su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo i po tome što su na bojište pošla i oba vladara lično, knez Lazar i sultan Murat sa dva svoja sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci čitavo jedno krilo sačinjavali su bosanski pomoćni odredi, koje je vodio Vlatko Vuković. Sa Bosancima su došli u pomoć Lazaru, kao savezniku, i Hrvati, »krstaši«, pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom Ivanovce, vitezove krstaše. Kao sa nekim dubokim predosećanjem značaja ovog događaja našli su se zajedno u borbi protiv jednog neprijatelja, koji će im vekovima biti zajednički, Srbi i Hrvati, u jednom od najsudbonosnijih časova naše istorije. Srpski dinasti iz Maćedonije, vazali turski, nisu smeli da se pridruže ugroženoj braći i da zajedničkom snagom pokušaju slomiti jaram novog zavojevača. Bilo je to svakako dobrim delom iz straha pred impozantnom turskom silom, koja se kretala prema Kosovu, odakle je, po potrebi, mogla operisati i prema Srbiji i prema Bosni. Ali, treba priznati, bilo je to donekle i stoga što je oskudevala prava nacionalna solidarnost i što se, zbog vlastitih interesa, izgubio smisao za državnu celinu. Sebični pojedinci još nisu dovoljno razumevali da će sa gubitkom glavnog državnog središta i njegova značaja i njihov položaj prema dobitniku postati teži i slabiji, Konstantin Dejanović je čak ugostio tursku vojsku koja se preko njegove zemlje kretala na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. O držanju kralja Marka nemamo nikakvih pouzdanijih vesti. Do borbe je došlo u utorak, 15. juna god. 1389., na Vidovdan. U prvom delu borbe Srbi su imali lepe uspehe. Njihovo desno krilo, koje je vodio Vuk Branković, potislo je odeljenje sultanova sina Jakuba i dovelo ga u nered. Tome je, možda, doprinela

211

pometnja što je nastala usled smrtonosne rane koju je sultanu Muratu zadao Miloš, neki srpski plemić (»veoma blagorodan«, kaže Konstantin Filozof). Stari izvori ne pominju njegovo prezime, dok narodno predanje zna da se zvao Kobilić ili posle Obilić. Njega behu neki zavidnici oklevetali da radi knezu o neverstvu. Da dokaže »ko je vera«, on je jurnuo u tursku ordiju i pretvarajući se da hoće da se preda dopro je do Murata i sjurio mu mač u telo. Ogorčeni, Turci su ga na mestu sasekli. U zabuni koja je zbog svega toga nastala najpre se snašao sultanov sin Bajazit. On je dao ubiti i brata Jakuba, nešto zbog neuspeha a više da ga izluči kao takmaca; a onda, brz i odlučan, stoga zvan Ilderim (»munja«), sa novim rezervama kidisa na Srbe i potisnu ih. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Najteže je bilo pogođeno srpsko središte sa knezom Lazarom, koji bi ranjen i zarobljen, dok su se oba krila, Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića, mogla spasti, mada sa gubitcima. Zarobljeni Lazar je pogubljen, sa dosta srpskih velikaša, pored mrtva Murata, čiji prazni grob na Gazi Mestanu, na Kosovu, i danas pokazuje mesto pogibije. Turski izvori, hoteći da pripišu svom velikom sultanu i ovu pobedu, gotovo jednodušno govore o tome da je Murat poginuo posle borbe. Pogibija oba vladara i činjenica što novi sultan Bajazit nije ostao u Srbiji da nastavi osvajačko delo i iskoristi pobedu, nego što je odmah sa vojskom otišao u Jedrene da tamo osigura presto, izazvala je utisak da Turci nisu odneli pobedu na Kosovu. Bosanski vojvoda obavestio je svoga kralja da je čak pobeda ostala na strani hrišćana, i kralj je to javio na više strana. Čak se ni u Mlecima još krajem juna nije znao pravi ishod borbe. Kod samih Turaka ostalo je sećanje o težini cele ove borbe. Po pričanju zabeležio je turski istoričar XV veka, Ašik paša Zade, da se u noći posle kosovske bitke među Turcima, u vojsci, »stvorila pometnja i bi muka«. U Srbiji se, međutim, kosovska pogibija shvatila i ocenila odmah u svoj svojoj tragičnoj veličini. Kao što su poraz na Marici i pogibija Vukašinova doveli odmah južne srpske zemlje u pokorni stav prema Turcima, tako se predosećalo da će se zbiti i sa severnima. Nije više bilo nikoga ko će silnoj najezdi suprotstaviti dostojan otpor i moći joj odoleti. Ali, za utehu, ovi srpski porazi ostavili su neobičan utisak na sve naše naraštaje. Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo kao mesto borbe, nego i sva druga mesta na Kosovu, koja beše posela vojska, kao i glavna lica u njoj. Toliko mu je, još uvek, sveže sećanje o tom događaju. Važno je dalje istaknuti da se povodom ovoga poraza, tako teškog i brzo od svih jasno osećanog, ipak nije javila malodušna klonulost, kao u Bugarskoj, pa da se udarac primi kao neminovna odluka udesa, kojoj se mora čovek bespomoćno pokoriti. Lazareva pogibija odmah se shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodno i državno dostojanstvo i da posluži kao hrana i primer za docnija pokolenja u shvatanju viteške dužnosti prema otadžbini. Jedna pohvala knezu, pisana krajem XIV ili odmah na početku XV veka, dovoljno podvlači ta shvatanja, koja kao da su izraz nacionalne ideologije XIX veka ili naših dana. Knez je, veli se, govorio pred borbu: »Bolja nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom život. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima«. A njegovi su mu ljudi odgovarali: »Za otačastvo naše umreti nećemo poštedeti sebe ... Umrimo, da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu živu žrtvu ... Ne poštedimo život naš, da živopisan obrazac posle ovog budemo drugima«. Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska pogibija izazvala je pesnički najlepše, najdublje osećane i po nacionalnoj etici najprečišćenije i najviše

212

uzvišene narodne pesme. Ilijada je značajna po svojim krupnim, bogovima sličnim i od njih vođenim herojskim ličnostima i po svom širokom epskom zahvatu; u mračnim Nibelunzima, gde se oseća zadah prolivene krvi i gde, uz jednu dve idealisane osobe, caruju inače niži instinkti ljudske životinje, ima više zamaha i daha, — ali su naše epske pesme kosovskog kruga blagorodnije, sve sa jednom ponosnom, rasno svesnom spremnošću za pregaranje i žrtvu ne za ličnosti i njihove strasti, nego za velike ideale slobode. Kad je »carica« Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar jednoga, »sestri od zakletve«, on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja braću, najpre Boška Jugovića, pa redom ostale, sve do najmlađega, koji vodi careve jedeke, ona čuje uvek jedan isti junački odgovor: Idi, sestro, na bijelu kulu; Ne bih ti se junak povratio Ni careve jedeke pustio Da bih znao da bih poginuo; Idem, sejo, u Kosovo ravno Za krst časni krvcu proljevati I za vjeru s braćom umrijeti! Kad Milica, uzbuđena, pada onesvešćena, Lazar zove slugu Golubana, pa mu kaže da nosi gospu na tananu kulu, da je tamo pričuva i da slobodno, sa njegovim blagoslovom, ostane u Kruševcu. Sluga ga posluša samo upola. On odnosi obeznanjenu caricu na kulu, ali onda »svome srcu odoljet ne može«, nego i on ode na Kosovo, da se nađe tamo među junacima gde se rešava sudbina Srbije. Isto su tako sjajne reči i primer Vasojevića Steve, sa jasno izraženom psihom narodski shvaćenog junaka, koji potstiče svoga druga: Hajde, pruže, da ne odocnimo Krv proliti, a ne zažaliti, Prije Laze glave izgubiti Za junaštvo i za otačastvo I hrišćansku vjeru pravoslavnu! Mi svi znamo te junake. Od kolevke su vaspitali njihovim primerima ne samo naš naraštaj, nego čitava pokolenja. Tačan je sa protivničkog gledišta onaj uzvik Mustajkadije iz Gorskog vijenca koji upućuje Srbinu: »Krstu služiš, a Milošem živiš!« Kosovska etika bila je, može se bez preterivanja reći, nacionalno evanđelje naše rase, kojim su se oduševljavali sve do naših dana podjednako i intelektualni kao i široki krugovi celog naroda. Meštrovićev Kosovski hram. Vojnovićeva Smrt majke Jugovića, Rakićev Gazi-Mestan najbolji su dokaz koliko je još uvek živ i snažan i delotvoran stvaralački impuls kosovske legende. Karakteristično je da se naša starija narodna poezija nije mnogo zadržavala na našim pobedama. O Dušanovim osvajanjima nema gotovo nikakvoga pomena; o stvaranju carstva nijedne pesme. Svoj najbolji proizvod dao je narodni pevač saopštavajući narodnu pogibiju. Toj činjenici vredi obratiti pažnju. Ona pokazuje, pre

213

svega, nesumnjivu vitalnost rase. Ne peva o svom porazu onaj koji ima uverenje da je taj poraz konačan. Jer sa konačnim porazom zamire ne samo volja nego i sposobnost stvaranja. Svojim se porazom bavi onaj koji veruje da ga može okajati i kome je on, ma koliko inače bolan, ipak po uloženom časnom i visokom naporu u isti mah i ponos i uteha i potstrek. Sa druge strane, ono što kod drugih naroda, sa mukom, godinama, razrađuju učeni ljudi, da izvesne događaje reljefnije obeleže i da iz njih izvuku pouku i stvore izvesnu filozofiju svoje istorije, u nas se izradilo instinktom naroda, koji je celu ovu katastrofu sav, u celini, duboko proosećao. Narodna poezija sa kosovskom legendom kao središtem interesa održala je, i vremenom čak razvila, istoriski smisao našeg naroda, koji, kao istorizam uopšte, znači ujedno i svesnu težnju za »ispravljenom« obnovom starih vrednosti. Samo, to treba odmah reći, kosovsku žrtvu pravilno je shvatila u vreme samog događaja jedino savremena inteligencija Srbije, sveštenstvo i oni koji su bolje videli stvar. Bilo je, ali u manjoj meri prvobitno, takvog shvatanja i kod izvesnih širih krugova u narodu, koji su bili pogođeni, koji su usled toga instinktivno sagledali svu opasnost i na koje je potresno delovala pogibija »kneza čestitoga« u jednoj borbi na čije teške posledice nije trebalo dugo čekati. Ali, srpska feudalna vlastela nije bila svesna sve težine položaja, i ona je, i posle katastrofe, gledala samo svoje interese, uske, lokalne i uvek samo sebične, ne prezajući od toga da iskrvavljenom organizmu srpske države zadaje nove rane. To je, istina, pojava koja nije bila ograničena samo na tadanju Srbiju; od iste bolesti patilo je i ostalo susedstvo, i Bosna, i Hrvatska, i Bugarska, i sve druge okolne države; ali, za Srbe je teškoća bila u tome što su se oni sada nalazili kao prvi na udarcu Turcima i što su ih dva teška poraza, dve nacionalne katastrofe, mogli dovoljno poučiti kuda će ih odvesti rastrojstvo što se stvaralo njihovim držanjem. XXII. PRED NOVIM PITANJEM. 1. Karakter Srbije i Bosne do XIV veka. — 2. Negativne osobine feudalizma. — 9. Aktivnost Srba do kraja XIV veka. Od naših čisto plemenskih država ostala je u XIII i XIV veku samo Srbija; Slovenačke je nestalo davno, gotovo u samo svitanje naše istorije, a Hrvatska je živela kao avtonomna oblast a ne kao samostalan državni organizam. Srbija je nesumnjivo nastala kao plemenska država, od Nemanjina vremena pa sve do vremena Stevana Dečanskog ona se razvijala i dopunjavala u tom pravcu, ne prelazeći nigde etničke granice našeg plemena. Sa Dušanom ona je izgubila plemenski karakter i dobila obeležje jedne osvajačke imperije, u kojoj težnje i kombinacije vladajućih krugova prelaze okvir nacionalnih potreba i u kojoj se, po pravilu, posle dužeg ili kraćeg vremena, mora javiti reakcija bilo kao izraz suviše napete snage, bilo kao izraz nezadovoljstva naroda i država, koji su, u vremenima svoje slabosti, silom uvlačeni u neželjene zajednice. Suviše nagao razvoj Dušanove carevine doveo je i do suviše naglog raspada, kao što je bio slučaj sa Bugarskom Simeona Velikoga i Asena II, sa Franačkom Karla Velikoga, sa Mađarskom Lajoša Velikoga i sa mnogim drugim državama pre i posle toga vremena. Uostalom, sve velike imperije koje poznaje istorija, ma koliko one bile spremane sistematski sa solidnim organizacijama i razvijane po prirodnim etapama, nisu ipak mogle da se trajno održe; čak to nije uspelo ni Rimskoj Imperiji, koja je jedina našla načina da kod svojih novih

214

podanika najrazličitijih narodnosti razvije smisao da su članovi i istinski sastavni deo njezin. Proces raspadanja srpske srednjovekovne države ne samo da je nesumnjivo ubrzan, nego je i uslovljen, sem izvesnih unutarnjih slabosti, naročito tom imperijalističkom politikom. Pozivanje Turaka u Evropu izvršio bi Kantakuzen, lišen drugih saveznika, i da nije došlo do njegova razilaženja sa Dušanom; ali, sukobi Srba sa Turcima, da nije bilo onakve grčke politike careve, niti bi se izvršili na onom području, ni pod onim uslovima, i verovatno ni sa onakvim ishodima. Što je još važnije, srpska snaga ne bi se rasturala i uzaman trošila po gudurama Tesalije i Epira, nego bi se, svakako u interesu jačanja centralne vlasti, bolje osetila na području srpske zemlje, da je u Dušanovoj politici bilo manje osvajačkog a više državničkog duha. Od XIII veka, a naročito od XIV veka, od vlade Stevana II Kotromanića, počinje naglo jačanje Bosne. Bosna se nije razvijala kao plemenska država, niti je kroz čitav XIV vek imala plemenski karakter. Njeno stanovništvo čine Srbi i Hrvati, pravoslavni, katolici i bogumili; ona, prema tome, niti je bila plemenski ni verski homogena. Ona se razvijala podjednako i na račun starog hrvatskog poseda prema zapadu, uzimajući celo područje Završja i Donjih Krajeva, i na račun Srba prema istoku, uzimajući Hum, Trebinje, drinski kraj i područje Soli. Bosna je tip države koja pogodno iskorišćava svoj povoljni geografski položaj i koja se, zahvaljujući njemu, prirodnom ekspanzijom iz uske župe diže do velike kraljevine, jedno kratko vreme najmoćnije na Balkanu. Značajna je činjenica da Bosna do svoje kratkotrajne političke hegemonije u jugoslovenskim zemljama nije došla posle duge i uporne borbe sa svojim jugoslovenskim sunarodnicima, kao što je bio slučaj sa starim grčkim geografsko-kulturnim središtima, nego je to stanje nastalo kao prirodna posledica sticaja političkih prilika. Mađarska je morala dobiti Hrvatsku na koji bilo način, da bi doprla do morske obale; posed Bosne bio joj je potreban kao zaleđe za Dalmaciju, ali joj nije bio neophodan. I stoga se mađarska vlast u Bosni osećala stalno manje neposredno nego u Hrvatskoj. Hrvatska obala i Dalmacija bile su odavno predmet želja Mletačke Republike, i kad god se ovoj dala prilika ona je upotrebljavala ova sredstva da učvrsti svoju vlast na tom području. Mađarska je i radi toga morala da bdi na toj strani i da pojačava svoj uticaj i sredstva svoje odbrane. Bosna u tom pogledu nije zadavala nikakve brige i Mađarska nije imala potrebe da tamo stvara svoje vojničke branike. Najposle, Bosna je bila i otpornija od stanovništva Dalmacije, u kojem je romanski elemenat za dugo ostao antihrvatski i antislovenski uopšte i pretpostavljao vlast ugarskoga kralja vlasti domaćih slovenskih ljudi. Mađari su, istina, pokušavali da i Bosni ne samo nature priznavanje njihove vrhovne vlasti, nego i da je rascepkaju u male komitatske jedinice, da bi svoju vlast u njoj, tako razdeljenoj, učvrstili jače i trajnije; ali, ti pokušaji završavali su se neuspehom, jer su Bosanci, uporni u odbrani, posle izvesnih neuspeha, novim pribiranjem snaga stalno nalazili načina da mađarsku vlast oslabe ili sasvim potisnu. U toj odbrani Bosancima je svakako dobro dolazilo to što nigde nisu imali neposredne etničke granice sa Mađarima, kao što je to bio slučaj sa Hrvatima, i što su Mađari do njih mogli dopreti samo preko širokog pojasa slovenskih naselja. Meni se često nametalo pitanje: zašto je srpska srednjovekovna država od XI veka napustila svako širenje prema Bosni i išla stalno na jug mesto na zapad? Bosnu je, veli se, štitila Mađarska još od prve polovine XII veka, i tu bi se, u slučaju raškog osvajanja preko Drine, sukobili srpski interesi sa mađarskim. Ali, taj odgovor ne zadovoljava za sva vremena prošlosti. I pri prodiranju prema vardarskoj dolini Srbima nisu bile uskraćene

215

mnoge teškoće; i tamo je bilo sudaranja s interesima drugih država, čije se snage nisu mogle potcenjivati. Bugarska se od smrti Asena II nalazila, istina, u opadanju, ali, još uvek je imala znatnu snagu, isto kao i Vizantija Mihaila Paleologa i Andronika III. Drugo, zar se nije moglo pretpostaviti da će dobar deo Bosanaca pristati, ako već mora da se naslanja na nekoga, da se to pre čini na jednoplemene Srbe nego na Mađare? Bogumilima su pravoslavni, već radi crkvenog jezika, bili bliži od katolika, pa se možda i sa tim moglo računati. Ipak, nijedan srpski vladar od Nemanje do Dečanskoga nije preduzimao ništa značajnije na zapadnoj strani. Razlog za to biće po svoj prilici poglavito u ovim političkim činjenicama. Kroz čitav XII vek Srbi su, gotovo stalno u zajednici sa Mađarima, pokušavali oslobođenje od Vizantije; bosanski banovi, kao mađarski vazali, bili su im saveznici i borili se sa njima zajedno protiv Grka; Nemanjin brat bio je oženjen sestrom poslovičnog bana Kulina, i onda je posle svega toga sasvim prirodno što se Rašani okreću na istok i jug prema Vizantiji, mesto na zapad prema Bosni. Stevan Prvovenčani, koji je od Mađara, saveznika njegova brata Vukana, bio jedno vreme potisnut sa vlasti, nije smeo da ih kasnije izaziva, naročito ne posle stvaranja Latinskoga Carstva, kome su Mađari postali prirodni saveznici. Njegovi sinovi Radoslav i Vladislav bili su vladari bez lične inicijative, a Uroš I je izgubio presto radi svog držanja koje Mađari nisu smatrali kao dovoljno pouzdano. Dragutin je bio mađarski zet i politički prema njima orijentisan; njemu su čak Mađari sami ustupili jedan deo severoistočne Bosne i Srem sa Mačvom na upravu, kad se odrekao prestola u Raškoj. To je bio prvi i jedini Nemanjić, odnosno raški vladalac, čija je vlast prelazila preko Drine. Kralj Milutin je celi prvi period svoje vladavine proveo u borbi sa Vizantijom; poslednjih godina svoga života, noseći se s Anžujcima u Mačvi i Albaniji i sa Mladenom Šubićem u Humu, on je, možda, bio na pragu i da zakorači u Bosnu; ali, uzdržao se iz bojazni da suviše ne proširi i inače već obimno ratno područje. Od početka trećeg decenija XIV veka Bosanci su sami prešli u ofanzivu prema raškom području i dobili su najpre Hum, pa posle Trebinje i Limsku oblast. Neugrožavani od Srba iz Raške, a u relativno boljem položaju od Hrvata u odnosu prema Mađarima, Bosanci su se očuvali u svojim planinama neistrošeni i sa izvesnom rasnom svežinom. Četrnaesto stoleće bilo je vek njihova uspona, i to veoma vidnog. Bosansko područje bilo je rasno jedno od najčistijih; u njemu nije bilo ni romanskih gradova sa njihovim pretstavnicima, ni grčkih i arbanaških oblasti; jedini neslovenski elemenat među njima pretstavljali su vlaški pastiri sa njihovim tradicijama; ali, i oni su se, politički bezopasni, vremenom pretopili u slovensku zajednicu. Bosanska država XIV veka izbegava da odredi sebi plemensko obeležje, što u XIII veku, kako znamo iz povelje bana Matije Ninoslava, nije bio slučaj. Slično je bilo u tom pogledu nerazvijeno nacionalno osećanje toga vremena i kod ostalih naroda Evrope. U svojoj studiji o Zapadnjačkoj svesti zajednice u Srednjem veku, Rihard Valah je naglašavao da je u ovo vreme ime Francuska bilo ograničeno na neposredno područje francuske krune. »Svest o raznim pokrajinskim pripadnostima, među kojima se naročito oštro izdvajaju Provansalci, nije dala da se u XV veku razvije svest o velikofrancuskoj zajednici«. Istina, pismo kojim se Bosanci služe jeste ćirilica; iz bosanske državne kancelarije nije izišla nijedna povelja pisana glagolicom; i povelje koje se tim ćirilskim pismom pišu i izdaju za njih zovu se u Dubrovniku »srpscie« (15. februara god. 1333.); ali, to još nije dovoljno karakteristično plemensko obeležje države. U najstarijoj povelji kermendskog slovenskog arhiva, pisanoj oko god. 1322., ban Stevan II Kotromanić Hrvatima označava svoje protivnike u

216

Hrvatskoj, odnosno Dalmaciji, a njegovi su podanici i sledbenici »dobri Bošnjane«. Pisari bana Stevana, kao i bana Ninoslava, označuju srpske vladare samo kao raške, dok tek ban Tvrtko, postavši kraljem, ne počne govoriti da je dobit presto »mojih praroditelja, gospode srbske«. Kao takva, ne uzimajući sasvim određeno ni srpski ni hrvatski plemenski karakter, a bivši u stvari po svom stanovništvu srpsko-hrvatska i nalazeći se u sredini između srpskog i hrvatskog državnog područja, Bosna je i mogla doći na misao da postane središte jedne veće srpskohrvatske grupacije. Naš XIV vek dao je sa njom jedno rešenje za srpskohrvatski problem, za koji su se, kako ćemo videti, svršetkom svetskoga rata, doslovno u istom obliku, zalagali izvesni rodoljubi smatrajući ga kao najprirodnije. Mada je XIV vek i u Evropi i kod nas bio vek stvaranja moćnih monarhija i velikih državnih koncepcija, u njemu se, gotovo u isto vreme, na više strana javljaju, u isto tako snažnoj meri, i feudalni elementi raspada. Jedno je, čini se, uslovljeno drugim. Moćne monarhije staleškog tipa ne postoje bez moćne feudalne gospode. U Evropi su feudalna gospoda uzela maha u prvoj polovini XIII veka i prisilila mnoge vladare na znatna popuštanja. U našim zemljama oni se ističu dosta nejednako. Nemački feudalci među Slovencima moćni su već od kraja XII veka; hrvatsko plemstvo jača se od kraja XIII, da tokom XIV veka, upravo do sredine njegove, bude u dobroj meri slomljeno. U raškoj državi plemstvo dolazi do značaja na početku XIV veka, da već sredinom njegovom uzme maha i na kraju toga stoleća dovede gotovo do raspada ceo državni organizam. U isto vreme javlja se u većoj meri i plemstvo u Bosni, koje potpuno uzima državne uzde u svoje ruke poslednjeg decenija XIV stoleća. Feudalizam je bio, može se gotovo bez ustručavanja reći, negacija države, svejedno kakvog karaktera ona bila. Feudalac, po pravilu, jača svoj položaj na račun celine; njemu je celina okov koji ga steže i obuzdava, i protiv kojeg on, gde god sme i gde god može, upotrebljava sve da ga oslabi. Iskorišćujući jače, a cedeći slabije, svaki feudalac gleda prvenstveno svoj interes i ne ustručava se da svoje usluge ponudi i neprijatelju, ili da do principa uzdigne moral dvoličnosti. Hrvatska vlastela krajem XIII veka primala je poklone od dva kralja protivnika ili dva kraljevska kandidata bez ikakva osećanja odvratnosti prema prevrtljivosti koju su čak pokazivali i pred svetom. Srpski ćesar Hrelja ili vojvoda Momčilo nudili su se podjednako i svome kralju kao i grčkome caru. Kod mnogog vlastelina razvio se moral najamnika; išlo se onom ko može više da ponudi. Šta kod takvih ljudi znači nacionalno osećanje? Šta uopšte ma kakva koncepcija države, u kojoj oni ne bi bili glavni činilac? Dok su se nalazili na čelu države ljudi jake volje, kao Milutin, Dušan, Tvrtko, ti su se elementi još uzdržavali u svojim prohtevima i ambicijama, bojeći se da se suviše ne izlože, ali šta će biti kad vlast dođe u ruke ljudi koje oni poznaju kao slabotinje, ili kad vladar, pritešnjen sa više strana, zapadne u položaj da više moli nego zapoveda? Proces raspadanja već smo zapazili u Uroševoj Srbiji iza Dušanove smrti; uskoro ćemo ga, u sličnom obliku, sresti u Bosni. Feudalna lica krajem XIV i početkom XV veka rušila su ono što je stvarao napor krupnih vladarskih ličnosti, koji su kao nosioci centralne vlasti, već po prirodi svoga položaja, gledali pred sobom celinu i nastojali da je slože i održe. Naš Srednji vek, ma koliko vijugav u svom razvoju, ipak je išao sa svojom linijom stalno naviše: od malih, jedva ili nikako povezanih župa stvorile su se države stabilnog tipa, najpre uže, plemenske, pa na kraju jedna sa širom koncepcijom, koja je ne samo imala da spoji, nego je u stvari već spajala dotle razdvojene plemenske jedinice. Na klasičnom Kosovu, pored Srba iz Raške i Bosne, sudeluje i jedan hrvatski odred kao vidan izraz tih širih odnosa. Mesto da se te veze nastave i produbljuju,

217

one se napuštaju, ne što bi bile nerealne i nesavremene, nego što protiv njih, sem tuđinskog pritiska, deluju i rastvorni elementi našeg feudalizma. Koliko je XIV vek bio kod nas pun poleta i izvesne stvaralačke energije, koja je nalazila svog izraza u stvaranju posebnog državnog tipa u Srbiji i u Bosni, toliko je XV stoleće vek podozrenja, spletke i izvesne malodušnosti. Stvorila se za nj ona strahovito deprimirajuća poslovica: »I ja mogu, i konj može, ali Bog ne da!« Nije ta malodušnost došla stoga što bi naša snaga bila toliko nesrazmerno slaba prema turskoj, nego stoga što se razvila opšta sumnja u iskrenost i čestitost onih koji bi imali da sarađuju i što je organizovanje zajedničkog otpora sa takvim pretpostavkama išlo teže nego sama borba sa Turcima. Feudalna gospoda naših srednjovekovnih država razbila su jedinstvo osećanja državne i narodne zajednice i jedinstven narodni front. Zaludu je Marko Kraljević tužio niz Kosovo potresen onim što je video da se dočekalo »posle našeg kneza čestitoga«, kad on sam nije došao na to Kosovo u času kad je trebalo da pomogne odbranu njegovu. Od tri plemena Južnih Slovena, koja sačinjavaju današnju Jugoslaviju, najaktivniji su bili Srbi. Oni su postigli vidne i nesumnjive uspehe stvaranjem države, čija je moć za jedno, ma i kratko, vreme bila krunisana dèlom carstva. Srbi su bili i najekspanzivniji. Iz svog relativno dosta uskog područja oni su se daleko raširili ne samo sa državnim, nego i sa etničkim granicama. Od Dragutinova vremena oni etnički konačno utvrđuju ovoj posed sve do Save i Dunava obuhvativši Mačvu, desni Srem i Braničevo; od XIV veka Morava je čisto srpska reka, a srpska plemenska granica ide do Timoka; na jugu Maćedonija dobija srpski karakter. Srpski književni jezik iz Raške potiskuje lokalne dijalekte, i to dosta brzo. Pretstavnici ondašnje pismenosti smatrali su to širenje srpske državne vlasti kao božji promisao; pisar Stanislav »u lesnovskoj gori«, u manastiru Sv. Gavrila, izrično govori god. 1330. kako su Srbi dobili ovčepoljsku oblast »ne po sili, nego po izvoljenju božjem«. Taj pisar imao je u jednom svom rukopisu iz god. 1330. mnogo elemenata maćedonske. književne tradicije, a već u drugom svom rukopisu iz god. 1342. tih lokalnih crta nestaje ili se svode na malu meru. To uostalom najbolje pokazuje kako su naše dijalekatske razlike bile male, kad je jedan isti čovek za deset dvanaest godina mogao da ih istare i ujednači. Raška, zapadno-srpska recenzija osvaja gotovo svu Maćedoniju; njen uticaj oseća se i nalazi očuvan u spomenicima XIV veka u Rili, Treskavcu, Slepči, Ohridu. Taj jezični i književni uticaj ostao je i posle propasti srpske države, u XV i XVI veku, sa jasnom svešću o srpskom karakteru njegovom. Kratovskom dijaku Dmitru poverio je ohridski arhiepiskop kir Marko, god. 1466., pred saborom sveštenstva i prvaka kratovskih, da prepiše zakonik ohridske crkve, pošto, po rečima zapisa dijakova, »te knjige nema u sebe, u sabornoj crkvi, ispisane po jeziku srpskome«. Toliko rašireni, pored svih svojih unutarnjih kriza vojnički ipak najsposobniji, Srbi su za Turke pretstavljali na Balkanu glavnu opasnost. Uostalom, radi Srba oni su i zvani u Evropu i prešli na Balkan. Stoga je razumljivo što glavne udarce upućuju najpre Srbima. Kad su se učvrstili na Balkanu, posle svojih prvih pobeda, Turci su dobro videli da im srpska država, razvijena nasred Balkanskog Poluostrva, držeći svu moravsku i vardarsku dolinu, pretstavlja glavnu smetnju za dalje prodiranje prema zapadu i severozapadu. Trebalo je stoga naterati Srbe da se ili sklone ili poklone. Svesni da su do juče pretstavljali glavnu silu Balkana, inače narod borben, slobodoljubiv i sa puno vojničkih osobina, Srbi su, mesto da poviju glavu kao Bugari, primili borbu. Poraženi u tim borbama, slomljeni ali ne satrveni, Srbi se ne mire sa sudbinom, nego po sto puta i na

218

sto strana traže veza i pomoći, da nastave krvavi obračun. Usled turskoga prodiranja menja se čitav tok dotadanje srpske istorije; čitav narod dovodi se u teška iskušenja, koja traju vekovima; vrši se potpuna preorijentacija srpskog kulturnog života. Više od stotinu godina srpske zemlje su neprekidno bile glavno vojno poprište između Turaka i hrišćana; uništen je najveći deo srpske srednjovekovne civilizacije; srpski leševi, hiljadama na broj, punili su odbranbene šančeve Evrope, da je sačuvaju od turske najezde. Malo je naroda koji bi toliko izdržali, a ipak se tako održali, i brojno, i fizički, i sa onom do kraja živom kosovskom etikom pregaranja, kao što je bio slučaj sa Srbima. To pokazuje njihovu vanrednu životnu snagu i veliku veru u sebe. Stoga je istorija Srba za vreme njihove borbe i robovanja Turcima zanimljiva isto toliko koliko i ova sa njihovim držanvim razvojem u Srednjem veku. Dosad smo imali pretežno istoriju države, a sad počinje, sa više poznavanja stvari, istorija naroda.

219

TREĆI PERIOD.
I. SRBI IZMEĐU TURAKA I MAĐARA. 1. Srbi posle Kosova. — 2. Mađarofilska i turkofilska shvatanja. — 3. Kralj Marko. — 4. Đakovački ugovor. — 5. Krstaški rat protiv Turaka i bitka kod Nikopolja. — 6. Nova buna hrvatske vlastele. — 7. Mletačko ugvršćavanje u Zeti. — 8. Hrvoje Vukčić i njegova borba protiv kralja Sigismunda. — 9. Politika Stevana Lazarevića posle Angorske bitke. Srpsku nevolju na Kosovu prvi je iskoristio mađarski kralj Sigismuid. Taj vladar ogromne aktivnosti, smelih planova i brzih odluka, bio je više vitez-avanturist nego državnik širokih pogleda, imajući kao osnovnu grešku to što nijednu od mnogih stvari koje je počeo nije izveo do kraja, što je stvarao polovna rešenja i što je, mada stavljen pred krupna pitanja i opasnosti, o čijem značaju nije moglo biti sumnje, rasipao snagu na poslove sporedne važnosti i uletao u zaplete, koji su, i sa prividno povoljnim rezultatima za njega, bili od štete za glavno delo koje mu je pretstojalo. Mada je u prvoj polovini god. 1389. pristao na sporazum sa Srbima i o tom obavestio Vuka Brankovića, čoveka koji je preporučivao politiku prijateljstva sa Mađarima, on je, ipak, posle vesti o kosovskom porazu, napao Srbiju. Hteo je da je kazni za Lazarevo pomaganje njegovih protivnika i da je, sad obezglavljenu, potčini svojoj volji. On je sam, na čelu svoje vojske, upao u Srbiju i dopro do u dolinu Gruže, osvojivši gradove Borač i Čestin. Srbi dođoše u težak položaj. Sa Bajazitom i sa Turcima još nisu sklopili mir, da bi bili sigurni bar sa te strane, a Mađari ih ugrožavaju u srcu Šumadije. U nevolji, nalazeći se između dva protivnika, oba jača od njih, oni se rešiše na mir sa Turcima, nalazeći da su njihovi uslovi ipak povoljniji od mađarskih i da je opasnost od Turaka manje neposredna od mađarske. Srbija je, krajem god. 1389., pristala da postane turski vazal, da pusti tursku vojsku u južne srpske gradove, da daje Turcima pomoćne odrede i da svoje prinčeve šalje s vremena na vreme na turski dvor. Mudra kneginja Milica, koja je primila vladu mesto svojih maloletnih sinova, pristala je i na to da svoju najmlađu kćer Oliveru da u harem Bajazitov, caru za ženu. Svi se Srbi nisu slagali sa takvom politikom, nego bi neki radije pristali uz Mađare; ali, opozicija je ovoga puta u severnim oblastima bila dosta mala. Još su svi stojali pod jakim utiskom kosovske katastrofe; mučenička smrt kneza Lazara obezbedila je nesmetanu vlast njegovoj udovici i maloletnoj mu deci, što je, u ono vreme surovih feudalnih instinkata, bila sreća i za Srbiju i za Lazarevu dinastiju. Sem toga, turska sila, pokazana na Kosovu, imala je silno dejstvo i ljudi nisu hteli da se izlažu novom udarcu, a bez pouzdana jemstva ne samo da će ih Mađari pomoći, nego da ih neće i ponovo napasti. Turci su, međutim, po sklopljenom miru, pomogli Srbima da potisnu Mađare sve do Save i da ih tamo nateraju na defanzivu. Dok su Srbi na severu, zazirući od Mađara, pristali na vazalstvo Turcima, dotle je kosovski gospodar, Vuk Branković, zazirući od bliskih Turaka, bio za sporazum sa Mađarima. Naše narodno predanje bacilo je strahovitu ljagu na njegovo ime, žigošući ga kao izdajnika na Kosovu. Međutim, Branković je bio jedan od najnepomirljivijih turskih neprijatelja i pre i posle Kosova. Narodna osuda pala je na nj po svoj prilici zbog njegova neslaganja sa politikom kneginje Milice, a predanje je pomešalo jednu docniju, pravu izdaju, na Kosovu sa Vukovim imenom. Posle, široki svet nije mogao razumeti zašto Vuk, kao neprijatelj Turaka, nije na Kosovu, sa knezom zajedno, svojim životom dao

220

dokaza o potrebi nepomirljive borbe sa njima, nego je, mimo tolike druge junake sa strašnog razboja, pristao da se živ vrati. Vuk se izvesno vreme opirao da prizna sultana kao gospodara i da mu izda svoje gradove, ali je god. 1391. morao da popusti. Već početkom januara god. 1392. uđoše Turci u Skoplje i učiniše od tog mesta središnu tačku za sve svoje dalje akcije na Balkanu, diplomatske i vojničke. Od god. 1389.—1391. tursku vrhovnu vlast priznali su, sem Srba, još i Bugari trnovskog i vidinskog carstva, Vizantija i Vlaška. Vuk Branković bio je i suviše slab da se, mimo njih sve, održi nezavisan; a pomoć Mađara, na koju je donekle računao, nije se mogla osetiti na tako dalekom području i preko severne Srbije, koja im je bila protivna. Već krajem XIV veka javljaju se, dakle, među Srbima dva oprečna politička gledišta, čije će se pristalice međusobno trti i pobijati kroz čitavo XV stoleće. Jedni su, uviđajući svaki dan sve više snažni zamah i vojničku snagu Turske Carevine, zastupali mišljenje da se Srbi pomire sa njihovim uspesima i da se snađu u ulozi turskih vazala; dok su drugi, borbeniji i sa osećanjem državnog i narodnog dostojanstva, bili za borbu sa Turcima, u zajednici sa drugim hrišćanskim državama Evrope, a posebno sa bliskom Mađarskom. Pokoravanje Turcima smatralo se kao konačna kapitulacija, dok je priznavanje mađarske vrhovne vlasti uzimano kao privremeno jemstvo ili mera dok se ne savlada turski neprijatelj. Turci su, sem toga, oglašavani kao nevernici, »bogumrski Agarjani«, a Mađari su bili hrišćani, makar druge vere. Protiv Turaka ustajali su najobičnije oni koji su im bili na udarcu, a protiv Mađara one naše oblasti koje su se graničile sa njima i koje su, kao Bosna, dobro pamtile načine na koje su Mađari hteli da ih privedu poznavanju pravog boga. I jedna i druga strana imale su jakih dokaza i primera za svoje protivnike, i u mnogom nesumnjivo opravdane razloge, i stoga jedno gledište nije nikad moglo da se do kraja izradi i usvoji. Uostalom, ni Mađari, ni Turci nisu postupali onako kako bi Srbi želeli, da bi ih tim uverili o opravdanosti jednog ili drugog shvatanja, nego kako su im nalagali njihovi vlastiti interesi. Srbi sami osetili su, međutim, dobro da ne mogu više voditi neke samostalne politike, nego da se radi samoodržanja ili eventualnih uspeha moraju naslanjati bilo na jednu, bilo na drugu stranu. I Turci i Mađari tražili su od njih da se opredele; Turci: da bi posedom Srbije imali slobodan put za Dunav i preko njega, a Mađari: da bi od Srbije stvorili ovoj odbrambeni bedem. I da je htela, Srbija nije mogla ostati pasivna. Za dojučeranju carevinu to je nesumnjivo značilo poniženje; ali, sada se nije imalo kud, nego se moralo miriti sa surovom stvarnošću činjenica. Tim kolebanjem između Turaka i Mađara ispunjena je sva naša politika od Kosova pa sve do Mohačke bitke i do propasti mađarske države. Sem na Mađarsku, izvesni su se naši krajevi, u nevolji, obraćali i na druge hrišćanske države i vlasti. Primorje Zete i Boke nudilo se u savez ili podaništvo Mletačkoj Republici, kao sili koja je za te krajeve odavno pokazivala živ trgovački interes i održavala sa njima i izvesne političke veze. Bilo je i neposrednih ponuda papskoj kuriji, za koju se tvrdo verovalo da joj neće ostati ravnodušna sudbina hrišćanstva u borbi sa islamom. Papskoj kuriji obraćali su se ne samo ugroženi vladari verski mešovite Bosne, nego jedno vreme čak i pretežno pravoslavne Zete (god. 1391. Đurađ Stracimirović). Na svima, dakle, stranama srpski narod, rascepkan n oslabljen, bio je, kao oni poslovični pojedinačni prutići iz snopa, nemoćan da odoli turskom krhanju. Strašne su pouke dobijali redom srpski velikaši juga i severa, kad su mislili da će, odvajajući se od svoje državne zajednice, postati neki nezavisni činioci od značaja i svojom plitkom mudrošću naći načina da izbegnu sudbini celine. Pošto su razbili svoju državu, oni sada

221

kao brodolomci vape za tuđom pomoću i primaju često ponižavajuće uslove, samo da bi održali vlast i svoje područje. Prvih godina posle Kosova kralj Sigismund je imao prema Jugoslovenima uglavnom ovu političku koncepciju: da pokvari delo kralja Tvrtka, da povrati izgubljeni ugled u Hrvatskoj i Dalmaciji, da potisne svoga suparnika Ladislava Napuljskoga i da u Srbiji, u njenim severnim oblastima, što dublje proširi mađarsku vlast. Svoju vlast u Srbiji Sigismund je želeo da proširi, pored razloga stare državne tradicije mađarske, još i radi toga da suzbije što dalje od svojih granica turski uticaj i tursku opasnost, koja se osećala iz godine u godinu sve više. Stoga je, posle ratovanja god. 1389. i 1390., krenuo u leto god. 1392. novu ofanzivu, preko Dunava, uspevši da potisne Srbe i Turke iz braničevske oblasti sve do Ždrela. Tom prilikom je, verovatno, povraćena i Mačva. Kao odgovor na tu Sigismundovu akciju došla je velika turska ofanziva u severnim pokrajinama Balkana. God. 1393. pade Trnovo u turske ruke i sa njim sva južna Bugarska. Posle toga uspeo je Bajazit da i u Vlaškoj protera vojvodu Jovana Mirču i dovede na vlast jednog sebi odanog velikaša. Kralj Sigismund, videći da ga turska sila sistematski opasuje, pokuša s proleća god. 1395. da povrati u Vlaškoj vojvodu Mirču. To dovede do velike borbe. Sultan Bajazit krenu lično preko Dunava, praćen od srpskih vazalnih vladalaca kralja Marka, Konstantina Dejanovića i Stevana Lazarevića. Konstantin Filozof, naš učeni pisac XV veka, kazuje kako je kralj Marko bôna srca polazio u tu borbu protiv hrišćana, i kako je rekao svome drugu Konstantinu: »Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi«. Njegova se želja ispunila. U bitci koja je vođena na Rovinama poginuli su 17. maja god. 1395. i on i Konstantin, a pobeda je, kako se čini, ostala na hrišćanskoj strani. Metatezom je posle od Rovina postala u narodnoj poeziji Urvina planina izabranim grobom Markovim. Marko Kralj, ili Kraljević Marko, najpopularnija istoriska ličnost svih Južnih Slovena, o kome se peva i priča od kranjske Bele Gore pa do Varne i Ruščuka i oko koga se, vekovima, spleo čitav niz najraznovrsnijih legendi i pričanja, ispao je u ovoj poslednjoj borbi tragična, reprezentativna ličnost cele naše sudbine toga vremena. On, srpski kraljević, koji je, po predanju, kod cara pisar bio, vitez po svojoj prirodi, imao je da pomaže turskom osvajaču, onom koji mu je satro oca i suzio vlast, protiv svog hrišćanskog druga i jedne hrišćanske države. Kad ono i ne bi bile prave Markove reči koje mu Konstantin pripisuje, one su nesumnjivo ipak izraz narodnog osećanja toga vremena; stav jednog hrišćanskog viteza zamišljalo se da može biti samo takav. Karakteristično je da to Konstantin kazuje govoreći o životu Stevana Lazarevića, koji se, isto tako, borio na turskoj strani ne samo tada nego i nekoliko puta docnije. Nema sumnje, pristalice Stevanove osećale su nepopularnost takvog postupka i pravdale su ga, sa Konstantinom zajedno, da je Stevan tako morao činiti »ne sa voljom, nego po nuždi«. Često se pita koja su to dela ili podvizi napravili Kraljevića Marka najpopularnijom ličnošću našeg epskog pevanja, i reprezentantom svih, dobrih i loših, svojstava naše rase. O njemu kao vladaru ne zna se mnogo; zanimljivo je, na primer, da nam nije očuvana nijedna njegova povelja. Imamo samo nešto njegova novca i nekoliko zapisa iz njegova vremena. Markova slika u crkvi Sv. Arhanđela u Prilepu, u njegovoj prestonici, pretstavlja ga kao čoveka umna pogleda sa lepim likom, duge, negovane, crne brade i sa vladarskim krutim stavom. Po narodnoj poeziji mi bismo mesto toga očekivali lik sa više slobode i ličnog izraza; ali, prirodno je da ga takvoga ne možemo tražiti u

222

ktitorskim freskama naših srednjovekovnih crkvenih slikara. Kao vladar Marko je, posle očeve pogibije, bio napadan od svih suseda, i izgubio je dobar deo svog državnog poseda: Balšići su mu uzeli Prizren i Kostur, Brankovići i knez Lazar Skoplje i neke severne oblasti, a Grci i Turci zemlje despota Uglješe. Po tim delima, očevidno, njegova ličnost ne bi zasluživala svoj izuzetni glas. Mi držimo da se Marko proslavio najviše što je u to teško doba, kao lično hrabar čovek, progonio nasilnike, zaštićavao gonjene i uspeo da za svog života svoju zemlju i svoje podanike, sa nekoliko vidnih ličnih zalaganja, sačuva od nevolja i težih potresa. Završeci izvesnih narodnih pesama upućuju nas na takav zaključak jasno i neposredno: Teško Srbljem gde im nije Marka. ili: Bog da živi Kraljevića Marka, Koji zemlju od zla izbavio, Koji satre zemlji zulumćara. ili: A neka te, mili sinko Marko, Blago tebe i ko te rodio! Desna ti se posvetila ruka, Kad si jadno roblje izbavio, Ti si bolji sevap zadobio Nego da si crkvu sagradio! Posle Markove pogibije Turci ne htedoše dozvoliti njegovoj braći, Andriji i Dmitru, da uzmu vlast, nego njegovu zemlju, kao i zemlju Konstantina Dejanovića, pretvoriše u obične svoje pokrajine. Dubrovačke vesti kazuju da su Markova braća stigla u njihov grad »u najvećoj i krajnjoj bedi« i da su im oni izradili mesto kod mađarskoga kralja. Da tako oštar postupak Turaka prema njima nije posledica kakvog turskog ogorčenja zbog Markova nepouzdana držanja u Vlaškoj ili čak možda zbog kakve njegove akcije u korist hrišćana? Kraljević Dmitar opominje se u službi kralja Sigismunda sve do god. 1407. * Kao što je iskoristio nevolju Srbije posle Kosova, tako je kralj Sigismund iskoristio i smrt kralja Tvrtka u Bosni. Tvrtkov naslednik, njegov sinovac, beznačajni kralj Dabiša nije bio čovek koji bi mogao prihvatiti veliko delo svoga strica. Sa njim se u Bosni događa sublizu ono isto što i sa carem Urošem u Srbiji. On nema autoriteta da održi značaj centralne vlasti, kakvu je Tvrtko hteo i stvorio; moćna vlastela i u njegovoj državi otima vlast za sebe i obrazuje svoja područja. Sandalj Hranjić, sinovac vojvode Vlatka Vukovića, drži celu humsku oblast; Hrvoje Vukčić gospodari područjem od Vrbasa do Sane i do dalmatinske granice; Pavle Radenović ima istočnu Bosnu od Vrhbosne do Drine i Trebinje sa jednim delom Konavlja. Kralj vlada neposredno dosta ograničenim područjem u srednjoj Bosni, zazirući stalno da se ne zameri većem broju

223

vlastele, koji bi ga, udruženi, bez velika napora mogli lišiti vlasti, kao što se to posle i događalo. Spočetka su ovi velikaši pomagali Dabišu, da bi očuvali Tvrtkovu tekovinu na kojoj su i sami sarađivali. Nastavljali su staru politiku umrloga kralja i prema kralju Sigismundu, to jest bili su svi za Ladislava Napuljskoga. Moćni vojvoda Hrvoje Vukčić i njegov brat Vuk dobili su od Ladislava 17. jula god. 1391. titulu hrvatsko-dalmatinskih banova i bili su, kao pogranični gospodari, glavne ličnosti za sve posredničke poslove između Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Osetan gubitak za Tvrtkovo delo bila je smrt njegova glavnog saradnika, Ivana Paližne († god. 1391.), kome se nije mogao naći dostojan zamenik. Kralj Sigismund, obavešten o ličnoj vrednosti novoga bosanskoga kralja, smatrao je za dužnost da čas pre natera Bosnu da se odrekne svake dalje akcije među Hrvatima Dalmacije i Slavonije i da prekine veze sa njegovim protivnikom, Ladislavom, koga je optuživao da je čak počeo pregovore i sa Turcima, da bi samo njega srušili. Ako ne pristane na to, kralj Sigismund je pretio Bosni ratom. Da ne bi došlo do toga, preduzelo je katoličko sveštenstvo korake da se oba kralja, bosanski i mađarski, sastanu i lično sporazumeju. Kao mesto sastanka izabrano je Đakovo, sedište bosanskoga biskupa. U drugoj polovini jula god. 1393. došlo je do takozvanog Đakovačkog sporazuma, koji je pretstavljao pun poraz kralja Dabiše. Njemu je Sigismund samo dozvolio da vlada do smrti, a po Dabišinoj smrti bosansku krunu imao je da dobije mađarski kralj kao »kralj i prirodni gospodar Bosne«. Dabiša je tom prilikom priznao Sigismunda kao vrhovnog gospodara; s tim u vezi bilo je i Dabišino odricanje od kralja Ladislava i napuštanje dalje delatnosti na zapadnom području. Da taj pobedni akt učvrsti što jače Sigismund je, mimo kralja Dabiše, tražio za nj zakletve i obaveze i od izvesne bosanske vlastele, koja, u slučaju sukoba između njega i Dabiše, nikako ne bi smela dići svoga oružja protiv mađarskog kralja. Da je takav ugovor, na koji se inače pristaje samo posle stvarnog poraza, morao izazvati veliku opoziciju i u Bosni i u Hrvatskoj razume se samo po sebi. Glavni vođ nezadovoljnika bio je Ivaniš Horvat, stari protivnik Sigismundov, a od ovog sporazuma i Dabišin. On se povukao najpre u gusarsko gnezdo, u neretljanski Omiš, a posle, sa bratom Pavlom, u grad Dobor, u Usori, odakle su razvijali živu agitaciju. Tamo ih je, u leto 1394., potražio kralj Sigismund, krenuvši protiv njih i njihovih jednomišljenika jaku vojsku. Grad Dobor uzet je bez velike borbe, jer su braća Horvati pobegli, ne smejući da sačekaju kraljevsku vojsku. Naskoro su, ipak, izdajom, pali u ruke Sigismundu, koji je Ivaniša kaznio svirepo. On bi, za uklin drugima, u Pečuhu vezan konjima za repove i raščerečen; Pavle, kao biskup, prošao je bolje, jer je bio samo zatvoren i lišen svoje biskupije. Kralj Dabiša izišao je pred mađarskoga kralja da mu čestita pobedu i da se, svakako, izvini što sam nije mogao da uštedi kralju taj napor. Sigismund ga nije dočekao najljubaznije i naterao ga je da se ovom prilikom potpuno odrekne cele Dalmacije i Hrvatske. Tako je naporni Tvrtkov rad u tom pravcu propao već treće godine posle njegove smrti; od svega njegova dela Dabiša nije mogao da spase i održi gotovo ništa drugo sem limske i trebinjske oblasti i sad jalove kraljevske krune. Odmah potom pošao je novi dalmatinsko-hrvatski ban, Nikola Gorjanski, u Dalmaciju, gde je kod Knina razbio vojsku bana Vukčića i zauzeo celo područje Hrvatske Kraljevine i Dalmacije u ime kralja Sigismunda. Da bi celo ovo područje obezbedio od novih ustaničkih pokreta, Sigismund je uzeo, u zamenu, od knezova Blagajskih njihove gradove Krupu i Ostrožac i doveo je u njih mađarsku posadu.

224

Stvorivši tako u Bosni i Hrvatskoj stanje kakvo je želeo, mogao je kralj Sigismund da se, zasad bez bojazni od većih neprilika otuda, preda poslovima na drugoj strani. Turskoj aktivnosti na granicama Mađarske trebalo je učiniti kraj. Stoga je god. 1395. došlo do mađarsko-vlaške ofanzive u Vlaškoj. Kralj je, već i ranije, pomišljao da bi se turska opasnost mogla rešiti ponajpre jednom velikom krstaškom vojnom, koja bi, vođena sa dovoljno snage, mogla učiniti kraj nasrtljivosti Azijata. Sada je u tome smislu počeo raditi mnogo intenzivnije. Nošen tim planovima o krstaškom preduzeću, on nije u jesen god. 1395., na vest o smrti kralja Dabiše († 7. septembra), upotrebio silu da se dočepa bosanskoga prestola, koji bi mu po Đakovačkom ugovoru imao da pripadne, a na što sad nisu htela da pristanu bosanska gospoda. On bi se, možda, ipak rešio na oštrije mere, da su Bosanci na svoj presto doveli neko novo muško lice, a ne Dabišinu udovicu Jelenu, pogrešno zvanu Grubu, prvu vladarku na jednom jugoslovenskom prestolu, koja nije bila regent ni za koga drugog, nego vladar sa punim pravima koja mu pripadaju. Sigismund je to rešenje primio kao privremeno, nalazeći da je njim, donekle, očuvano ili bar nije osporeno njegovo pravo; a bosanska vlastela bila je zadovoljna što je tim manevrom očuvala bosansko kraljevstvo do koje po njih povoljnije prilike od većeg mađarskog zahvata. Sigismundova misao o krstaškom ratu protiv Turaka našla je na zapadu, a posebno na francuskom kraljevskom dvoru, dobar prijem. Jula meseca god. 1396. stekla se u Budim dosta velika vojska krstaša, sastavljena od Francuza, Nemaca, Engleza i Poljaka, kojima se pridružiše čete Sigismundove i vlaškoga gospodara Mirče. Oduševljenje hrišćana bilo je veliko, isto kao i njihovo samopouzdanje; kao cilj nije se isticalo samo Jedrene, nego čak i Jerusalim. U turskoj vojsci, koju je lično vodio sultan Bajazit, nalazio se i srpski odred Stevana Lazarevića od 5.000 ljudi. 25. septembra god. 1396., u odlučnoj bitci kod Nikopolja, krstaška vojska bi potpuno satrvena, izvesnim delom i zaslugom Srba, koji su pravo jurnuli prema mađarskoj kraljevskoj zastavi. Kralj Sigismund jedva se spasao na jednoj lađi niz Dunav, da posle, kao begunac, obiđe Crnim Morem Carigrad i ostrvo Rod i da se tek otuda, preko Dalmacije, vrati kući. Decembra meseca svratio je na tom tegobnom putu u Dubrovnik, gde je dobio najbolja i naročito za nj tražena obaveštenja o stanju u susedstvu i mađarskoj kraljevini. Posledice nikopoljskoga poraza bile su za mađarske prijatelje veoma teške. Bugarski vidinski car Stracimir, koji se bio pridružio krstašima, izgubi državu i ličnu slobodu. Njegov sin Konstantin došao je posle izvesnog vremena u Srbiju, u kojoj je i umro. Tada i nešto ranije, posle pada Trnovskoga Carstva, dobar broj uglednijih Bugara spasavao se u Srbiji, gde je bio uglavnom lepo priman. U toj emigraciji nalazilo se nekoliko ljudi velike vrednosti, kao što je bio Konstantin Kostenički, zvan Konstantin Filozof, i Grigorije Camblak. Konstantin je bio učeniji i kod nas aktivniji. Kao učenik čuvenog bugarskog književnika i reformatora, patrijarha Jeftimija, on je u Srbiji živo razvio pokret za reformu crkvenih knjiga, pa je toga radi napisao jedno opsežno pravopisno uputstvo, kao neku vrstu gramatike, koje je bilo veoma cenjeno, mada je pisano nejasno i čak dosta konfuzno. On će posle napisati i pouzdanu biografiju svoga zaštitnika, Stevana Lazarevića, jedno od prvoklasnih dela za celu balkansku istoriju prve polovine XV veka. Drugi Bugarin, Grigorije Camblak, bio je jedno vreme iguman Dečana, gde se zainteresovao za sudbinu njihova osnivača, pa je napisao jedno lepo sročeno, ali na usmenoj tradiciji zasnovano i stoga nepouzdano žitije Stevana Dečanskoga.

225

Kao mađarski prijatelj stradao je i Vuk Branković. Njega je emir Bajazit svrgao sa vlasti, a zemlju mu, od Dečana do Prištine, dao kao nagradu Stevanu Lazareviću. Brankovićima ostade samo njihovo staro porodično imanje u Drenici, sa Vučitrnom i rudnikom Trepčom kod Mitrovice. Vuku Brankoviću bio je tužan kraj; umro je, ne zna se tačno gde, 6. oktobra god. 1398., a sahranjen je po svoj prilici u Svetoj Gori, gde mu je jedan brat bio hilandarski kaluđer. U samim zemljama krune Sv. Stevana poraz kralja Sigismunda oživeo je stara neprijateljstva protiv njega. Nezadovoljna vlastela i mađarska i hrvatska diže opet glave, a kraljev napuljski protivkandidat pojača svoju agitaciju, verujući da je Sigismundov položaj iz temelja uzdrman, ne samo zbog ovog poraza, nego i zbog smrti žene mu, kraljice Marije († god. 1395.), kćeri Lajoševe, sa kojom je i dobio mađarski presto. Glavni vođi pobunjenika behu Stevan Lacković, Stevan Prodović, unuk bana Nikca, i Stevan od Šimontornje, a središte njihove akcije hrvatsko područje. Sigismundovi protivnici nisu se ustručavali da uđu u veze sa Turcima, samo da bi Sigismunda sasvim onemogućili; Ladislav Napuljski, toga radi, pristao bi čak da postane i zet sultana Bajazita. To je, međutim, baš ponajviše koristilo Sigismundu. On se pred užasnutom Evropom i svojom Mađarskom javlja ne toliko kao branilac svoje lične stvari koliko kao zatočnik hrišćanstva; mesto da se pravda on je optuživao. Upad Turaka u Srem, posle pobede kod Nikopolja, i pustošenje gradova u njemu išli su u prilog kraljevom antiturskom držanju i pridobijali mu pristalice čak i kod onih koji inače nisu lično marili Sigismunda. Stigavši iz Dalmacije u Slavoniju, kralj sazva državni sabor u Križevce. Na tome saboru, na koji je došla i opozicija, kralj i njegove pristalice pređoše u ofanzivu ne samo rečima nego i delom. Lacković i nekoliko njegovih drugova behu sasečeni i lešine im bačene na ulicu (27. februara god. 1397.), a ostali buntovnici posle toga savladani i razjureni. Poraz kralja Sigismunda iskoristili su donekle i Bosanci, koji su i ovog puta imali izvesnog dodira sa nezadovoljnicima u Hrvatskoj i gde je još uvek bila dosta jaka stranka za Ladislava Napuljskoga. Ljudi tih shvatanja mislili su da treba ovom prilikom izabrati novoga kralja i time preseći sve dalje kombinacije sa Đakovačkim ugovorom. Kad je, iznenada, krajem god. 1397. upala u Bosnu jedna turska vojska, u zajednici sa Stevanom Lazarevićem, i nastradala u januaru god. 1398. zbog oštre zime i velikih smetova, oni su to i izvršili. Kao razlog za smenjivanje kraljice Jelene navodili su to da je za ovako teške prilike potrebna za upravu države ruka mnogo čvršća od ruke jedne žene. Za novoga kralja bi izabran Stevan Ostoja, verovatno nezakoniti sin Tvrtkov. Zauzet krupnijim poslovima na drugoj strani, Sigismund nije ni pokušavao u taj mah da taj izbor spreči, mada mu on nije bio prijatan ni kao sama činjenica, ni po ličnostima koje su vodile stvari, a ni po njihovim motivima. Nedaćama Sigismundovim i metežima u Hrvatskoj htela se koristiti među drugima i Mletačka Republika, da bi povratila svoje izgubljene pozicije u Dalmaciji. Kao hrišćanska sila ona se pokazivala kao prijatelj ugroženim hrišćanskim oblastima na istočnoj obali Jadrana, a naročito Zeti i Albaniji. Oni hrišćanski dinasti koji nisu hteli da se potčine Turcima nisu imali u tim krajevima, krajem XIV i početkom XV veka, nijedne druge države koja bi im mogla pomoći neposrednije od Mlečana, i njihova orijentacija prema njima bila je stoga sasvim prirodna. Da mletačka pomoć nije mogla biti velika, da Republika Sv. Marka nikad nije raspolagala jakom kopnenom vojskom, koja je jedina u borbi sa Turcima na tom području mogla imati vrednosti i značaja, to naši ljudi ili nisu

226

znali ili se na to nisu dovoljno obazirali; njima je trebala svaka pomoć, i u nevolji im je svaka dobrodošla. Realniji velikaši, uviđajući to, a osećajući da se osamljeni ne bi mogli održati, počinju neposredne pregovore sa Turcima. Đurađ Stracimirović, pošto se uzalud obraćao papskoj kuriji, predade god. 1396. Mlečanima tvrdi Skadar, glavno mesto Zete, pristanište Sv. Srđa, grad Drivast i čitav kraj od Skadarskog Jezera do mora, dobivši za to izvesne lične koristi i izglede da će Mleci, sada već radi svojih poseda, sa više pažnje i stvarne pomoći pratiti njihove odnose sa Turcima. U samim Mlecima, što vredi naročito istaći, ovo primanje zetske obale nije prošlo bez dosta opozicije; oprezni građani Republike uviđali su jasno da im taj dobitak donosi krupne obaveze i da ih može dovesti u sukobe, pri kojima bi šteta po njihove trgovačke interese mogla biti daleko veća od ove dobiti. Dobrim delom iz tih razloga odbili su da prime Kotor, koji im se god. 1395. beše sam ponudio. Kad je ipak, i pored takvih razloga, prodrlo mišljenje da se primi Đurđeva ponuda, onda je očigledno kolika je važnost u Mlecima polagana na to da ta obala dođe pod njihovu vlast. Čim je uglavnom sredio stanje u Mađarskoj, kralj Sigismund pregne svom snagom da obnovi svoj ugled i u susednim zemljama. Za bana Slavonije, Hrvatske i Dalmacije god. 1397. postavi Nikolu Gorjanskog, bivšeg zeta kneza Lazara, a posle svog pašenoga i najodanijeg velikaša. Kao ban Gorjanski je, kaže V. Klajić, vršio »veću vlast nego ikoji od njegovih predšasnika«. On je 1397.—1401. držao »čitavo hrvatsko kraljevstvo od Dunava do Creza i od Drave do Dubrovnika«. Potom je kralj hteo da povrati svoju vlast i u Bosni. U njoj se nalazio na prestolu jedan kralj kome on nije dao blagoslova i koji je, sam bez veće lične vrednosti, zavisio od moćne vlastele, među kojom je Hrvoje Vukčić vodio glavnu reč. Kralj Sigismund je smatrao, i to sa puno razloga, Hrvoja kao glavnog svog protivnika i kao inicijatora Ostojina izbora. Hrvoje je, bez popuštanja, ostajao pri politici kralja Tvrtka, koji ga je napravio vojvodom, i pretstavljao je glavu napuljske stranke. Nije uzalud imenovan za »generalnog vikara« napuljskog dvora u Hrvatskoj. Pokušaj kralja Sitismunda, god. 1398., da jednom vojnom ekspedicijom kazni Hrvoja, završio se neuspehom. Mesto da bude suzbijen i onemogućen, Hrvoje je sam postao napadač, dobio je na maču dubičku župu, i postao posle toga uspeha najmoćnija ličnost Bosne. Ali, bosanski vojvoda bio je i suviše mudar a da ne uvidi kako je taj uspeh samo slučajan i privremen i kako će Sigismund, opremljen drugi put bolje i jače, upotrebiti prvu priliku da se osveti. Prekinuvši sve veze sa njim, Hrvoju sada nije ostalo drugo nego da se, radi sigurnosti, osloni na Turke, pošto od napuljskoga dvora nije dotad bilo nikakve stvarnije vojničke pomoći. Uostalom, i sam napuljski dvor tražio je dodira sa Turcima. U zimu god. 1399./1400. počela su nesumnjiva pregovaranja kralja Ostoje i Hrvoja sa Turcima. U kakvom su smeru vođena nije teško pogoditi, ali dokle su tada dovela ne može se sa pouzdanošću kazati. Možda su ovom prilikom bila i prekinuta na vesti da je Sigismund zauzet i na drugoj strani, odnosno da je protiv njega buknula pobuna u Mađarskoj, i da je on sam u Budimu, 28. aprila god. 1401., dopao ropstva (iz kojega se oslobodio tek posle nekoliko meseci, 29. oktobra). Da je Hrvoje u to vreme radio živo protiv Sigismunda gde god se moglo razume se samo po sebi. Njegovoj i Ostojinoj aktivnosti ima se pripisati što je čitav niz hrvatskih i dalmatinskih gradova priznao tokom god. 1401./2. bosansku vlast, naročito posle odlaska Nikole Gorjanskog za ugarskog palatina. Jedno vreme čitava bosanska akcija u Hrvatskoj i Dalmaciji potsećala je na politiku kralja Tvrtka, kojoj je Hrvoje mogao biti sasvim pouzdan tumač. Hrvojev šurak,

227

knez Ivan Nelipić, uzeo je Klis; Zadar prilazi Ladislavljevoj stranci i priznaje Napuljca kao vrhovnog gospodara; Trogiru i Šibeniku, koji posredno dođoše pod bosansku vlast, priznadoše se sve ranije povlastice. Kao nekada Tvrtko, sada su Ostoja i Hrvoje radili sve u ime kralja Ladislava, koji beše daleko, i do čijeg su primanja vlasti oni mogli da ojačaju svoj položaj i da, u slučaju njegove nezahvalnosti, pretstavljaju snagu sa kojom se moralo računati. Dok su neki gradovi primali tu promenu vrhovne vlasti bez mnogo otpora, drugi su je odbijali sa puno energije. Split se čak rešio da ratuje, i njegovi ljudi oteli su Bosancima Omiš. Karakteristično je da je Split, braneći se protiv Bosanaca i njihova kandidata, ovoga puta bio voljan napustiti udaljenog Sigismunda, koji nije mogao da im pomogne, i da je hteo primiti Mlečiće kao vrhovne gospodare, ali su ovi to odbili bojeći se zapleta i sa Bosancima i sa napuljskim dvorom i sa samim Sigismundom. Prema Tvrtku, ranije, Split se pravdao svojim štovanjem zakonskih i kletveničkih dužnosti, koje nije hteo da prekrši; ovog puta kod njihova merodavnog i, pored sveg slovenskog useljavanja, još uvek jakog i uticajnog romanskog stanovništva pretegnulo je osećanje romanske zajednice. Kada su Mleci odbili da prime Splićane, ovi su se vratili Sigismundu; Dubrovnik mu je, međutim, ostao veran bez kolebanja. Da se osveti Hrvoju za toliku aktivnost u Dalmaciji i iskorišćavajući njegovo bavljenje tamo, upao je hrvatsko-dalmatinski ban Mirko Bubek u dubičku župu i povratio je posedu Slavonije. God. 1402. rešio se, najzad, Ladislav Napuljski da aktivnije istupi u Hrvatskoj i Ugarskoj, da uputi tamo jednu vojsku u svoje ime i da potom pređe tamo i sam, pa da ličnim prisustvom pojača veze, dobije nove pristalice i odluči pitanje mađarskoga prestola konačno u svoju korist. 27. avgusta ušla je napuljska vojska sa šest lađa, svečano dočekana, u Zadar, gde su joj se pridružili Hrvoje i njegove čete. Ladislavljevo očekivanje ispunilo se u dobroj meri. Čitav niz dalmatinskih gradova otvori vrata njegovim ljudima i priznade mu vlast; među njima behu i uporni Split i Vrana. Jedino se ne htedoše izneveriti Sigismundu Dubrovnik i Skradin. Kako je Ladislavljevu kandidaturu i ovu ekspediciju pomagao i papa Bonifacije IX, to je sasvim razumljivo što je velik broj sveštenstva, nižeg i većeg, i u Hrvatskoj i u Ugarskoj bio na njegovoj strani. Zahvaljujući njihovom uticaju, početkom god. 1403., Ladislav bi na saboru održanom u Velikom Varadinu proglašen za kralja. Sigismundova vojska, upućena u Hrvatsku da suzbije ceo taj pokret, bi kod Bihaća potpuno razbijena, a sam joj vođ, ban Pavle Bešenji, živ zarobljen. Celo slavonsko i hrvatsko područje od Drave do mora posle te pobede priznade Ladislava kao svoga kralja. Posle takvih uspeha prešao je, najposle, i sam Ladislav u Dalmaciju. Sa mnoštvom plemića, 19. jula god. 1403., stigao je u Zadar, gde ga je očekivao verno mu odani vojvoda Hrvoje. Tu, u Zadru, izvršeno je 5. avgusta kraljevo krunisanje, ali bez krune Sv. Stevana. Kralj Ladislav, sin nesrećnoga Karla Dračkoga, nije se usuđivao da ode u Mađarsku i da se tamo kruniše, bojeći se zle sudbine svoga oca. U Srbiji se za to vreme izvela potpuna promena državne politike. Do god. 1402. knez Stevan Lazarević bio je veran vazal turskoga sultana Bajazita. Sem bojazni od turske osvete u slučaju da vodi politiku njima protivnu, na srpski dvor su delovali i izvesni lični obziri. Sultanija Olivera, kći Lazareva a žena Bajazitova, po inače dosta pobrkanim turskim pričama, bila je vanredno lepa i imala je velik uticaj na strastima odanoga Bajazita. Bajazit je, kako kazuje izričito Stevanov biograf, Konstantin Filozof, izuzetno voleo Stevana i to javno kazivao. On mu je, veli, davao prijateljske savete u svima državnim pitanjima. Odbijao ga je od saradnje sa Mađarima, koja mu ne može

228

doneti nikakve koristi. »Ko je od vladalaca koji su priklonili glavu Ugrima dospeo u svoje gospodstvo?« I spomenuo mu je »po imenu bugarske careve i druge«. Mesto njih on treba da se drži Turaka. »Mi smo oni koji vladamo, i ako mi ne pođemo na druge, drugi neće poći na nas«. »Vojskom se drže najjače države i postaju šire«. Konstantin čak kazuje kako je Bajazit govorio Stevanu da iskoristi vreme, dok je on živ, da se ojača u iskrenoj saradnji sa njim, pa da posle njegove smrti, za vreme borbi njegovih sinova za vlast, ojačan može proširiti svoju državu. Ako to kazivanje i nije, možda, potpuno verno, nego je izvedeno na osnovu docnijeg razvoja događaja, ono je ipak zanimljivo po tome što je srdačan odnos između Bajazita i Stevana dao povoda čak i za takve pretpostavke. Mnogo je verovatnije dalje pričanje istog izvora kako je sultan govorio Stevanu da, oslonjen na nj, počne borbu protiv svoje feudalne gospode, koja razjeda državu, i da je skrši, a mesto nje da stvori novu vlastelu, koja će za postignute časti biti obavezna samo njemu lično. To je bilo doista u duhu turskih državnih shvatanja, koja nisu mnogo vodila računa o poreklu ljudi, nego o njihovoj ličnoj vrednosti, i koja su bila potpuno suprotna od onih koja su tada vladala u većini evropskih država. Sem toga, Turci su dobro videli od čega su najviše patile države sa kojima su oni na Balkanu došli u sukob; Bajazit je, svakako, znao dosta o stanju Srbije u drugoj polovini XIV veka i o uzrocima njene propasti. Taj savet, dan Stevanu, bio je zaista prijateljski. Izvesni srpski velikaši toga vremena (Nikolu Zojića i Novaka Belocrkovića znamo po imenu) ne samo da su hteli poći za primerom svojih prethodnika iz Uroševa vremena, nego su čak pokušavali da stvore i veze sa Turcima, ne ustručavajući se da klevetaju Stevana. Stevan, koji je bio bistra glava i uvek dobro znao šta hoće i dosledno išao za svojim ciljevima, svakako je i sam osećao teškoće koje su stvarali ti ljudi, i rešio se da ih kratkim putem onemogući. Novak bi pogubljen, a Zojić sa celom porodicom upućen u manastir. Negde u isto vreme, mada iz drugih razloga, srušen je i moćni Vuk Branković. Ali, skršivši njih, Stevan nije ipak spasao Srbiju od daljih unutarnjih kriza; mnogo opasniji neprijatelji javiše mu se naskoro u najbližoj rodbini. Godina 1402. bila je obrtna tačka u Stevanovom držanju prema Turcima. Te godine, 28. jula, došlo je kod Angore do strahovite bitke između Turaka, koje je vodio sam Bajazit i kome se Stevan pridružio sa svojim srpskim odredima, i između mongolskih Tatara pod vođstvom Tamerlana (Timur-Lenka ili Timur-kana), tada najmoćnijeg gospodara srednje Azije, koji je od kraja XIV veka ugrozio tursko gospodstvo u prednjoj Aziji. U toj borbi Turci su bili potpuno potučeni i sam Bajazit dopao je u ropstvo, u kojem je uskoro i umro (8. marta god. 1403.). Srbi su uspeli da se iz te borbe spasu bez težih gubitaka, zahvaljujući tome što je njihov pomoćni odred bio sastavljen od same konjice. Na svom povratku sa toga pohoda Stevan se zadržao u Carigradu, gde je bio lepo primljen. Poraz Turaka davao je nade hrišćanskom Carigradu i njegovoj vladarskoj kući da će se sad moći sa više uspeha krenuti veća akcija, koja bi oslobodila njih i ostali Balkan od tako opasne turske najezde. Car Manojlo putovao je u to vreme po zapadnoj Evropi, da je zainteresuje za oslobođenje hrišćana, a njegov sinovac i savladar, Jovan VII, trudio se da organizuje Grke za otpor na domu. Njemu je dobrodošao srpski knez u Carigradu kao novi mogući saveznik u pretstojećoj borbi i stoga mu je, da ga zadobije za ideju hrišćanskog saveza, dao titulu despota, kao najveću posle vladarske, i pokušao je da ga trajnije pridobije i porodičnim vezama. Tako je došlo do Stevanove veridbe sa carevom svastikom, a ćerkom mitilenskog gospodara Franćeska Gatiluzija. Savremeni grčki istoričar Duka, kome zahvaljujemo za simpatičan opis srpske

229

borbe protiv Turaka, bio je jedno vreme u službi porodice verenice mladog despota, i njegovo saučešće za nas možemo, sem opštom tendencijom da se svaka hrišćanska borba protiv Turaka uzima kao zajednička stvar, objasniti još i tom činjenicom. Despot Stevan, koji je svojim očima gledao turski slom, i koga posle toga za njih nije više vezao ni strah od njihove sad skrhane snage ni lična odanost prema Bajazitu, rešio se konačno da promeni svoje držanje i pređe u red turskih neprijatelja. Ali, protiv te njegove odluke javi se opozicija njegova sestrića, Đurđa Brankovića. Naslednik Vukov bio je svakako odranije kivan na ujaka, pripisujući njemu svrgavanje svoga oca i oduzimanje jednog dela njegovog poseda. Da se osveti Stevanu, on je napustio političku liniju svoga oca i ušao je u veze sa Turcima. Do raskida između ujaka i sestrića došlo je odmah, u samome Carigradu, na povratku s angorskog razbojišta. Stevan je, ljut, dao zatvoriti Đurđa; ali, ovaj se spasao i otišao novome sultanu Sulejmanu. Sa njegovom pomoću on se spremao da spreči povratak Stevanov u Srbiju i da, verovatno, sam dobije vlast u toj zemlji. Jedan deo Stevanove vojske, koji je krenuo za Srbiju, dočekali su doista Turci kod već jednom po zlu zapamćenoga Črnomena i tu ga uništili. Da izbegne sličnu sudbinu, krenuo se Stevan sa bratom Vukom u otadžbinu zaobilazno, morem, preko Zete. Đurađ Branković pohitao je sa turskom vojskom da predusretne ujaka i sačekao ga je na Kosovu. Ta njegova saradnja sa Turcima na klasičnom mestu srpske pogibije učinila je možda najviše da padne nezaslužena ljaga na ime njegova oca Vuka kao na izdajnika srpstva. Obavešten o tom, Stevan je uzeo pomoćnu vojsku od svoga zeta Đurđa Stracimirovića, a dobio je nešto pomoći i od majke, već pokaluđerene kneginje Milice. Kod Tricolja, blizu Gračanice, razbio je Stevan tursku vojsku, 21. novembra god. 1402., i srećno se vratio u Srbiju, kojoj je njegova energična volja bila u tim mutnim vremenima preko potrebna. Rešivši se da prekine svoje dotadanje obaveze prema Turcima i da uđe u saradnju sa hrišćanskim državama, Stevan je, sasvim prirodno, osetio potrebu da se približi Mađarima. Njihova vojnička pomoć značila je svakako više nego pomoć slabe i iscrpene Vizantije. Ali, Mađari svoju pomoć nisu hteli da obriču, a da im Stevan pre toga ne pruži izvesna jemstva o svome držanju. To jemstvo kralj Sigismund je nalazio u tome da Stevan prizna njegovu vrhovnu vlast. Da bi mu to priznavanje učinio lakšim, mađarski je kralj dao Stevanu, kao znak neposredne koristi od nove politike, kao lično leno celu Mačvu sa Beogradom, po svoj prilici već tokom god. 1403. Stevan je svoje primljene obaveze uvek izvršavao viteški. Kao što je ranije bio veran Bajazitu, tako je u drugoj polovini svoje vladavine bio isto tako veran kralju Sigismundu, i stekao je njegovo poverenje u punoj meri, isto kao nekad i Bajazitovo. Sigismund ga je zato obdario bogatim posedima i u samoj Mađarskoj, a naročito u torontalskoj županiji. Kada je dobio od Mađara Beograd, despot je u nj preneo svoju prestonicu, počeo grad da utvrđuje i razvija, i da od njega pravi i vojničko utvrđenje i trgovačko središte. Veoma je poučno, tokom naše istorije, pratiti ova pomeranja naših istoriskih središta. Iz raških planina, šireći se prema Kosovu, Srbi su svoje prve prestonice imali u Rasu, Nerodimlju, Paunima i Prištini; od kraja XIII veka državno središte prenosi se u Skoplje, a jedno vreme, kada se naša država raširila prema jugu i jugoistoku, kao važno državno središte smatrao se i Ser. Od turskoga nadiranja ta se središta pomeraju od juga prema severu. Krajem XIV veka, od god. 1392. do 1395., u turske ruke padaju Skoplje i Prilep, a Lazareva prestonica postaje Kruševac. Od početka XV veka, od god. 1404., srpska prestonica ide još severnije, u Beograd, i otad pa do propasti Despotovine srpska državna

230

središta drže se samo dunavske linije. Sa pomeranjem tih središta išlo je uvek i izvesno pomeranje stanovništva. Srpska gospoda, nekad tako moćna na južnim granicama, polako iščezavaju otud ili što ih nestaje u borbama, ili što se, kao sinovi kralja Vukašina, sami sele na sever ili čak u tuđe zemlje. Sa njima zajedno povlače se njihovi ljudi i dobar deo Srba koje su oni štitili. U oblastima južne Maćedonije koje su Srbi napuštali, kao u Drami, Seru, Beru, Srpčištu, uzima ponovo maha autohtoni grčki elemenat; dok se osetan priliv Srba primećava na području s obe obale Save i Dunava, koji tim krajevima daje pretežno srpski karakter, dok najzad Srbi ne postanu tu glavni elemenat. Mnogo nepomerena ostala je jedino kompaktna slovenska masa zapadne Maćedonije, i to ne samo sad, za vreme ovih prvih osvajanja, nego i za sve vreme turske vladavine. II. BOSANSKI METEŽI. 1. Hrvoje Vukčić na vrhuncu svoje moći. — 2. Pad kralja Ostoje. — 3. Kralj Sigismund u borbi protiv Bosne. — 4. Kapitulacija Ladislava Napuljskog. Dok je Stevan Lazarević iskreno prišao Sigismundu, vođen željom da sa mađarskom pomoću pojača izglede svog otpora prema Turcima, dotle je bosanski kralj Stevan Ostoja stao otvoreno u red opredeljenih protivnika mađarskoga kralja. Kao protivnik Sigismundov on se god. 1403. pokazao i kao protivnik Sigismundu odane Dubrovačke Republike i tražio je od nje, što Tvrtko nikad nije činio, da, mesto mađarske, prizna bosansku vrhovnu vlast. Kada to Dubrovnik nije hteo da učini, objavili su mu Bosanci rat i ozbiljno ga ugrozili. Da za Dubrovnik bude nevolja veća, na nj je bila upućena i jedna mala flota kralja Ladislava, koji je bio ljut što se Dubrovnik ne opredeljuje na njegovu stranu. Obavešten o Ladislavljevom krunisanju, o držanju bosanske vlastele i o nevolji Dubrovnika, kralj Sigismund se rešio da pođe u Primorje i popravi stanje. Čim je čuo za njegove pripreme i skori dolazak, kralj Ladislav se uplaši, napusti svoje novo područje i ode kući, u svoj Napulj. Pre svog odlaska, oko 20. oktobra god. 1403., imenovao je Hrvoja za glavnog namesnika ne samo u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, nego i u Ugarskoj. Po tituli, kao »potkralj« (vicerex), Hrvoje je bio jedna od glavnih ličnosti u kraljevini Sv. Stevana; stvarno, u ovo vreme, bio je najmoćniji čovek Hrvatske, Dalmacije i Bosne. Sem što ga je imenovao za svoga namesnika, Ladislav je još imenovao Hrvoja i hercegom, davši mu grad Split sa otocima Bračem, Hvarom i Korčulom kao njegovo samostalno područje. Na taj način herceg Hrvoje postaje jedna vrsta vladara, kuje svoj novac i drži svoj dvor. Pored Splita, koji postaje kao njegova prestonica i gde jedna snažna kula govori i danas o njegovoj moći u tom gradu, on u samoj Bosni, nad neobično retkim i jedinstveno živopisnim padom Plive, u jednom planinski svežem kraju punom zelenila i vode, na jednoj strateškoj glavici, podiže grad Jajce, kojem je to neobično ime dao po gradu Uovo ili Ovo kralja Ladislava. Jajce je, sve do danas očuvano dobro, nesumnjivo jedno od najlepših mesta naše kraljevine; Hrvoje je, što inače nije uvek čest slučaj kod naših ljudi Srednjeg veka, doista pokazao da ima smisla za veličanstvenu lepotu prirode ovoga kraja. Hrvoje je primio svoju novu dužnost u Splitu 4. novembra god. 1403. i pokazao se kao vrlo dobar organizator. Za gradskog kneza doveo je u grad sebi dobro poznatoga i odanoga Petrića Đurćevića, dotle vrbaškog kneza. Moćan i autoritativan, Hrvoje je nagnao susedni Trogir, starog splitskog neprijatelja, da se izmiri sa njegovim podanicima

231

i da njemu samom bude od usluge. Novom hercegu i knezu Donjih Krajeva »i drugim mnogim zemljama« napisao je krstjanin Hval jedan lep, zlatom ukrašen, zbornik, u kojem se, pored evanćelija i apostola, nalaze još i psaltir i apokalipsa. Istom hercegu napisan je i jedan glagoljoki misal, u kojem je, u jednoj minijaturi, izrađen on sam, na konju u oklopu, sa dugim kopljem u desnoj i sa štitom u levoj ruci, gde se nalazi njegov grb, primljen delimično u Bosni za vreme austro-ugarske uprave (deo ruke s mačem u njoj). Ova dva spomenika, pisana u oba slovenska pisma, kao izraz pisanja slovenskih ljudi u Bosni i Hrvatskoj, pokazuju kulturu i etničku boju koju je novi herceg širio na Primorju i pravac kojim se jedino mogla trajno osvojiti i obezbediti jadranska obala u slovenskom posedu. Kralj Ostoja, osećajući se lično zasenjen tolikim uspehom Hrvojevim, a zaplašen odlaskom Ladislavljevim i spremanjem Sigismundovim, pokušao je da se približi Sigismundu, svaljujući krivicu za sve što se desilo na široka leđa splitskoga hercega. Mađarski kralj primio je njegovu izvinu, mada je bilo mnogo ljudi koji su ga odvraćali od toga. Naročito je njihovo izmirenje htela da spreči Dubrovačka Republika, koja, kad u tome nije uspela, uđe u neposredne veze sa Hrvojem. Besan zbog kraljeva verolomstva, Hrvoje je digao protiv njega svoje prijatelje u Bosni, i maja meseca god. 1404. srušio je Ostoju sa prestola i naterao ga da beži u Mađarsku. Za novog bosanskog kralja bi izabran sin kralja Tvrtka, Tvrtko II. Nije bilo teško predvideti da će ovaj novi kralj, još mlad čovek, posle Ostojina slučaja, postati bezmalo igračka u rukama moćne vlastele, od čijih je raspoloženja zavisila labilna bosanska kruna. »Od potopa sveta nije se toliko svet smeo i vrtio koliko sade«, pisala je u jednom svom pismu od 8. avgusta god. 1404. Dubrovačka Republika vojvodi Sandalju Hranjiću. »U njemu je malo (što) stanovito«. To je, doista, opšta, tačno viđena karakteristika prilika u susedstvu male republike Sv. Vlaha. U Zeti, gde Balša II nastoji da povrati gradove koje je njegov otac ustupio Mlečanima, dolazi do dugotrajnih borbi, u kojima albanski Dukađini i mešoviti Pamalijoti idu uz Balšu, a sebični, iz katuna ponikli i bez nacionalne svesti vaspitani, Crnojevići služe Mlečanima. Stvari se zapliću toliko da Mlečani god. 1404. jasno odbijaju da prime Kotor, kad im se ovaj sam i opet ponudio. Drivaštani, međutim, dižu bunu protiv Mlečića i isteruju ih iz svog grada. I na drugoj strani, u Hrvatskoj i Dalmaciji, period od god. 1403.—1409. pretstavlja period gotovo najvećih smutnja. Kralj Sigismund počeo je od god. 1405. svoje ofanzivne pokrete na jugu, uputivši prvi pohod u unsku dolinu, gde je privremeno zauzet grad Bihać. Uza nj pristaje jedan deo hrvatskih velikaša, koji, po sili prilika, gaze u građanski rat protiv svoje rođene braće, a za interese tuđih dinastija. Da jače veže svoje pristalice, napuljski kandidat im obećava i tobož dariva široka područja. Herceg Hrvoje, koji se ponekad zove i »regnorum Racie et Bosne supremus vayvoda«, dobija od njega god. 1406. vrljičku oblast i grad Zrinj, koji je pripadao Pavlu Šubiću, Sigismundovom pristalici. Sandalju Hranjiću, isto tako na tuđ račun, »daje« Ladislav gradove Drežnik, Slunj i Cetin, koji su bili vlasništvo Frankopana. Takva darivanja, koja su obdarenima bila svakako veoma prijatna i koja su, valjda, k došla na njihovu želju, nisu se mogla ostvariti bez ljutog poraza druge strane; ona su sad dolazila samo kao izraz prohteva i kao sredstvo za potsticanje dalje revnosti dotičnih pristalica, ali u isti mah i kao kvasac za nove smutnje. Kraljevini Bosni Ladislav je, 26. avgusta god. 1406., odobrio, na želju jednog posebnog izaslanstva koje ga je za to molilo u ime kralja i vlastele, one, bliže neodređene ali u narodu možda zapamćene ili željene, granice koje je ona imala u

232

vremena bana Kulina. Te granice imale su se postići samo na račun Mađarske, jer se na Hrvojeve oblasti sigurno nije tada moglo misliti. Mađari su god. 1406. pomogli kralja Ostoju da se vrati u Bosnu i razvije tamo aktivnost u korist kralja Sigismunda. Ali, on tamo nije imao više nikakva uticaja i odziva, i živeo je u tvrdom Bobovcu gotovo kao kakav zatočenik mračna raspoloženja. Da pojača svoj uticaj i posedne glavna mesta u Bosni, dok on do bolje prilike dođe sam sa povećom vojskom, uputio je Sigismund tamo, iste god. 1406., sa jednim odredom vojske, čuvenog avanturista Pipa Spana ili Filipa de Skolaris (za koga St. Stanojević misli da je ostao u narodnom sećanju u ličnosti Filipa Mađarina). Taj junak je, pustošeći, prošao pola zemlje i zaseo i sam u Bobovcu. Iduće godine pošle su u Bosnu dve mađarske vojske, od kojih je jedna na Hrvojevom području bila suzbijena, a druga je i opet doprla do Bobovca. I sam Sigismund došao je ovog puta u Bosnu, ali ratovanje je morao prekinuti zbog nenadane bolesti, koja ga je tu sustigla. Bosanska vlastela, koja je bila prilično složna protiv Mađara, ponudila je savez Mletačkoj Republici; ali, tamošnja vlada je dobro ocenila položaj i našla da bi taj savez doneo za njih samo sukob sa Mađarskom, nepotrebne i možda opasne zaplete, a nikakvu neposrednu korist, pa ga je stoga prosto odbila. U borbi sa Sigismundom Bosanci su ostali sami. Dobivši od pape Grgura XII blagoslov za nov pohod protiv »nevernika«, organizovao je Sigismund protiv Bosne veliku ekspediciju i u leto, avgusta god. 1408., počeo je nove operacije kod grada Dobora. Takvoj sili Bosna nije mogla odoleti; njen otpor bio je potpuno skrhan. Mađari zarobiše sama kralja Tvrtka i 126 velikaša, koje kralj dade pobiti i baciti pod Doborom u reku Bosnu, a Tvrtka, kao sužnja, odvede u Mađarsku. Među zarobljenim velikašima nisu se ipak nalazile glavne bosanske ličnosti, herceg Hrvoje, Sandalj Hranjić i Pavle Radenović. Ne znamo da li se to dogodilo stoga što one nisu učestvovale u borbama oko Dobora ili što su se, na neki način, za vremena spasle. Za kralja bi vraćen, naravno, Ostoja, ali, za svaku sigurnost, Sigismund ostavi u Bosni i jedan odred svoje vojske kao neku vrstu posade i kao jasnu afirmaciju svog utvrđenog prava u toj zemlji. U isto vreme pobedila je Sigismundova stranka i u Primorju. Herceg Hrvoje, pogođen porazom Bosne, nije imao ni snage ni energije da joj se snažno suprotstavi. Sam kralj Ladislav nije preduzimao gotovo ništa stvarno da pomogne svojim prijateljima, sem što je njegova flota vršila izvesne demonstracije. On je očekivao da mu krunu izvojšte drugi, pa da ih onda za te zasluge samo milostivo nagradi, i to ne mnogo na svoj račun. Kad je dobio izveštaje o porazu Bosanaca i neuspehu u Hrvatskoj i Dalmaciji, on diže ruke od dalje akcije, koja već uzalud traje toliko godina, samo namisli da svoje odricanje što bolje unovči. Sa Sigismundom se nije mogao pogađati, naročito ne sad posle ovako očevidnog neuspeha; stoga se obrati drugom takmacu za dalmatinsku obalu, Mletačkoj Republici. Ova se upusti u pogodbe sa njim i, najzad, 9. jula god. 1409., dođe do sporazuma, po kojem se Ladislav za 100.000 dukata odrekao svih svojih poseda u Dalmaciji (Zadra s okolinom, Novog, Vrane i ostrva Paga) i svih svojih prava na tu zemlju. Ostavljajući svoje prijatelje sasvim neizvesnoj sudbini, ne pokušavši, kad je već bio rešen da napusti jednu akciju koja je doista postala bezizgledna, da spase ljude koji su za nj, u najsudbonosnijim časovima jugoslovenske istorije, prolili toliko krvi, kralj Ladislav je, kao pretstavnik državničkih i dinastičkih cinika XV veka, gledao samo da iz celog preduzeća on lično prođe sa što manje štete. Obračun cele njegove akcije veoma je negativan. Istina, zahvaljujući moralnoj pomoći napuljskoga dvora, koji je jedno vreme pomagala papska kurija, mogao je kralj

233

Tvrtko I da bar privremeno ostvari svoju zamisao o jednoj kraljevini Srba i Hrvata. Ali, taj njegov privremeni i doista lepi uspeh pretežu veliki i mnogobrojni neuspesi na drugoj strani. Zauzeti borbama za njegovu krunu, i Tvrtko i Lazar nisu u dovoljnoj meri spremili odbranu od Turaka kakvu bi bez toga verovatno mogli dati, a u svakom slučaju su dobar deo svojih snaga, kojih nikako nije bilo na odmet, satrli u besplodnim sukobima sa četama kralja Sigismunda. Može se, istina, i to sa razlogom reći da te borbe oni nisu vodili toliko radi Ladislavljeve koliko radi svoje koristi; ali, ta korist je, videli smo, bila uslovna i, na žalost, kratka, i u Bosni, gde je jedino imala vidnih i velikih rezultata, vezana samo za krupnu ličnost i intelektualne sposobnosti kralja Tvrtka. Posle, zalaganje za Ladislava ogorčilo je Sigismunda i svakako loše uticalo na njegovu politiku prema Srbiji i Bosni. Sem toga, borbe sa Ladislavom svakako su dobrim delom paralisale njegovu snagu i interes za druga pitanja, a naročito za tursku opasnost, koju je Sigismund inače rano zapazio. Pogledajte, dalje, zatrovanost odnosa u Hrvatskoj i Dalmaciji, gde je građanski rat godinama besneo, i gde je toliko narodne energije utrošeno za jedan u stvari ništavan cilj. Koliko se moralnih vrednosti poljulalo, koliko snage rasulo, koliko zla podnelo — i zašto? Najposle, koliko je sve ovo uticalo na Bosnu i kako je ona, i bez doborske katastrofe, skupo platila ovo takmičenje, koje je trajalo gotovo četvrt veka. A dok se ta uporna borba vodila na jednoj strani, kakvi su sve potresi krhali Balkan na drugoj i kakva su, i koliko sudbonoona, pitanja stavljana ne samo pred Južne Slovene sve izreda, nego i pred ceo svet srednje i jugoistočne Evrope! III. UVLAČENJE TURAKA U NAŠE RASPRE. 1. Turske i srpske međusobice prvih godina XV veka. — 2. Kralj i car Sigismund izvršuje Đakovački ugovor. — 3. Značaj mađarskog poraza kod Doboja. Odnosi između Stevana Lazarevića i njegova mlađeg brata Vuka nisu bili dobri. Vuk nije bio ravan Stevanu ni po ličnoj vrednosti, ni po moralnom stavu, a bio je ambiciozan i veoma osetljiv. Stevan je opet bio čovek svoje volje, jaka ličnost, koja je htela da vlada bez pogovora, i čovek koji se nije ustezao da dade punu kritiku tuđih postupaka. Dok je bila živa njihova majka, sukobi između braće, mada ponekad oštri, nisu ipak vodili do konačnog raskida; ali, posle Miličine smrti (11. novembra 1405.) nije više bilo nikoga ko bi sa njenom blagošću i finim umom mogao da ih smiruje. Dobra majka Jevrosima (Eufrosina), kako se u velikom monaškom obrazu prozvala Milica, sahranjena je u njenoj zadužbini, u ukusnoj Ljubostinji, koju je zidao neimar Rade Borović. Posle njene smrti Vuk se brzo odmetnuo od brata, tražeći za sebe polovinu očevine. Njegov stav pomagali su, sasvim prirodno, Turci i Đurađ Branković, koga Stevan beše naterao na poslušnost. Turska vojska, pomažući Vuka, prodre duboko u Srbiju, do blizu Beograda, i natera Stevana da podeli državu: Stevan ostade i dalje uz Sigismunda i Mađare, mada mu ovi ne pružiše pomoći u ovoj borbi, dok Vuk sa Brankovićima priznade vrhovnu vlast sultanovu. Srećom, ova podela nije dugo trajala. Između sinova sultana Bajazita nastadoše naročito od god. 1410. ogorčene borbe za vlast; trojica kandidata, sultan Sulejman i braća mu Muhamed i Musa, tražili su pomagače i saveznike na sve strane, pa i među preostalim dinastima na Balkanu i u Vlaškoj. U njihovim borbama učestvovali su i Srbi, i to za razne kandidate. Stevan je bio protiv Sulejmana kao ličnog neprijatelja, dok mu je brat Vuk bio nestalan, ali na kraju, ipak, uz

234

Sulejmana. Zbog izdaje koju je učinio Musi dao ga je ovaj na jednom putu uhvatiti i ubiti (jula god. 1410.). Tako je njegov deo Srbije došao pod Stevanovu vlast, i opasno cepanje i inače nevelikih narodnih snaga bilo je brzo prekinuto. Borbe oko turskoga prestola trajale su u poslednjoj fazi pune tri godine, Sulejman je poginuo početkom god. 1411. i vlast je prigrabio Musa, koji se jedno vreme oslanjao na Stevana, da ga posle napusti i uđe u veze sa njegovim protivnikom, Đurđem Brankovićem. Đurađ, koji je bio kivan na ujaka, imao je ipak dovoljno političke mudrosti da oceni položaj i da uvidi: najpre, da uzajamne borbe između njega i Stevana, u savezu sa Turcima, troše narodnu snagu, podrivaju temelje cele države i opštu narodnu etiku i da, u poslednjoj liniji, pripremaju zemljište za turskog osvajača; i drugo, da bi se ove turske međusobice mogle dobro iskoristiti za jačanje srpske države. Stoga je počeo da izdaleka priprema pregovore za izmirenje sa Stevanom. Kad je Musa, doznavši za to, pokušao otrovati Đurđa, pobeže ovaj sa svojim ljudima Grcima, koji su bili protivnici Musini, i iz Soluna poče da sprema opšti pokret protiv njega. Uskoro se vratio Đurađ i u Srbiju, izmirio se sa Stevanom i potpuno prihvatio njegovu politiku. Obadvojica su otad radila za princa Muhameda, jedno da onemoguće bezobzirnog Musu, a drugo da ovoga novog kandidata svojom pomoću jače obavežu. Ljut zbog toga i što je Srbima prišao jedan važniji turski zapovednik na granici, Hamza, gospodar Svrljiga i Sokoca, krenuo je Musa god. 1413. sa većom vojskom na Srbiju. U tom pohodu prodro je on duboko, sve do Stalaća, pošto je razbio despotovu vojsku na Vrbnici. Slavna je ostala u narodnom predanju odbrana stalaćkog grada, koji je do poslednjeg daha čuvao viteški vojvoda Prijezda. On je izgoreo zajedno sa svojom kulom, ali grada nije hteo da preda. Tada je pobednik opustošio i Kruševac i druge južne gradove »i bez čisla mnoštvo roda hrišćanskog ubi i poseče«, kako beleže naši letopisi. Despot se obratio za pomoć na više strana. Odazvaše mu se brzo njegov zet, humski vojvoda Sandalj Hranjić, i mačvanski ban Ivan Morović, a uskoro i sam Muhamed. Pred tom koalicijom Musa je stao da uzmiče. Despot ga je progonio do Novoga Brda, pa se tu zaustavio sa Sandaljem i banom Ivanom, a dalje gonjenje Muse ostavio je Muhamedu i Đurđu Brankoviću, uz koga se nalazio i čelnik Radič Postupović (Oblačić Rade narodnih pesama). Za toga junaka Kovstantin Filozof kazuje da je bio »najhrabriji i najmudriji čovek, koji je sa malo reči svršavao velike stvari«. Pod Vitošem, kod sela Čamorlu, Musina vojska pretrpi poraz, a on sam u begstvu izgubi život, 5. jula god. 1413. Posle ove pobede novi sultan Muhamed nagradi Stevana ustupanjem Znepolja i grada Koprijana i ostade mu prijatelj za sve vreme svoje vladavine. Za nekoliko godina Srbija je uživala davno izgubljeni mir i mogla je sva da se posveti unutarnjem pribiranju i jednoj na sve strane primećenoj kulturnoj obnovi. Stevan je znatno digao svoj ugled i proširio svoj uticaj. Sandalj Hranjić od decembra god. 1411. beše postao njegov zet, uzevši za ženu umnu Jelu Balšićku, udovicu Đurđa Stracimirovića, a sestru Stevanovu. Taj brak stvorio je srdačnije veze između Huma i Zete i jači front prema mletačkim osvajanjima u zetskom primorju, protiv kojih je vodio upornu borbu Balša III, sestrić Stevanov. Spoljne nezgode i ovaj novi front nateraše Mlečane na popuštanje. Prema ugovoru od 26. novembra 1412. oni vratiše Balši Budvu, Bar i Ulcinj i pristadoše da mu plaćaju 1000 dukata godišnje penzije. Stevanu je znatno koristilo i to što se u svojoj politici prema kralju Sigismundu nije nikako kolebao. Sigismund je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moći: 11. juna god. 1411. uspeo je da bude izabran za nemačkoga cara. To mu je, sasvim prirodno, znatno

235

diglo ugled i približilo mu čak i mnoge od neprijatelja, kojima su se dalje borbe sa njim činile bezizgledne. Prema Ladislavu Napuljskome Sigismund je izgledao kao orao, i svi oni koji su bili uza nj nisu imali razloga da se sada kaju. Protivnici novoga cara imali su, međutim, da računaju sa pojačanom srdžbom njegovom. To je među prvima osetila Mletačka Republika, koja je kupovala kožu živoga lava. Sigismund joj onaj trgovački pazar sa Dalmacijom nije hteo nikako da oprosti, i još iste 1411. godine objavi joj rat, koji je, sa mnogo nezgoda za Republiku Sv. Marka, trajao sve do aprila god. 1413. Bosanski velikaši prošli su znatno bolje. I Hrvoje i Sandalj, kao glavni vođi opozicije, prišli su kralju sa molbom za oproštaj, i ovaj ih je, znajući im vrednost, lepo primio. Potvrdio im je i sve posede i čak i titule, izuzevši samo ona područja koja su im trebali ustupiti njemu verni Šubići i Frankopani. Nada sve, Hrvoja je uzeo i za kuma svojoj kćeri. Ali, Sandaljevo pokoravanje bilo je samo prividno i sasvim neiskreno; on Sigismundu i Mađarima nije nikako verovao, pa je i posle tražio veza sa svima njihovim protivnicima. Njegovo držanje i držanje drugih bosanskih velikaša, kao Pavla Radenovića, nateralo je bilo kralja Sigismunda da u proleće god. 1410. uputi u Bosnu dve svoje vojske: jednu je, sa severa, vodio Pavle Bešenji, a drugu, sa zapada, herceg Hrvoje. Sam Sigismund stigao je u Bosnu tek pred kraj toga leta. Sve važnije bosanske tvrđave, sa glavnim gradom Bobovcem, otvoriše se Mađarima. Sandalj, koji je u najgorem slučaju pomišljao na tursku pomoć, prodao je krajem god. 1410. svoje dalmatinske gradove Skradin i Ostrovicu Mlečanima za 5.000 dukata, ne želeći da u njih uđe Sigismundova vojska. Kralj Sigismund je ovog puta hteo da se potpuno koristi svojim pravom iz Đakovačkog ugovora i da Bosnu nedvosmisleno obeleži kao svoje područje. Stoga je krajem oktobra god. 1410. spremio svoje krunisanje za bosanskog kralja. Da je taj njegov naum teško pao i kralju Ostoji i bosanskoj vlasteli ne treba posebno naglašavati; Ostoja je gubio u svom ugledu, a bosanska vlastela, mada inače samoljubiva, osetila je to kao slabljenje svoje slobode. Stoga, čim je Sigismund napustio Bosnu, izbi ustanak protiv njegovih mađarskih posada. Naročito su bile oštre borbe u Srebrenici. Glavni vođ otpora bio je vojvoda Sandalj, a pomagali su ga, iz lako razumljivih razloga, Turci, i to u dosta velikom broju. I posle svega što se doživelo sa njim, Sandalj je još uvek održavao veze i sa Ladislavom Napuljskim i pozivao ga i ovoga puta da se umeša i pomogne; ali, bez uspeha. Mađarska vojska, koju je pomagao despot Stevan, povratila je izgubljene položaje već u proleće naredne godine, i naterala najveći deo bosanskih nezadovoljnika da se ponovo pokore. Mađarski porazi u ratu sa Mlečanima tokom leta god. 1411. učinili su da je njihovo ponašanje u Bosni bilo dosta predusretljivo i omogućilo izmirenje bez poniženja za savladane. Sandalj je, prema jednom dubrovačkom zapisniku, pregovarao sa Sigismundom u ime Bosne i sporazumeo se s njim u jesen te godine. Sandalj i knez Pavle izišli su iz ove borbe bez ikakvih teritorijalnih gubitaka. Jedino je, za svaku sigurnost, Sigismund odvojio od ostale Bosne oblast Soli i Usore, pa je dao na upravu sebi odanim ljudima. Despot Stevan je kao nagradu za svoje pomaganje kralju Sigismundu dobio Srebrenicu sa okolinom, najbogatije rudarsko mesto Bosne, koje je dobilo naročitu trgovačku vrednost od vlade kralja Tvrtka I i po kojem je posle ušao u običaj naziv Bosna Argentina. Sigismund je nju ustupio Stevanu verovatno na budimskom saboru, držanom god. 1412., gde se oko novoga cara bila skupila sva gospoštija njegove države i svi vladari i velikaši koji su mu bili vazali i saveznici. Na tome saboru, na koji je došao i bosanski kralj sa Hrvojem i Sandaljem, naročito je upadao u oči lepi visoki despot srpski, za koga savremeni opis kaže da se isticao »kao mesec među zvezdama«, a za koga

236

narodna pričanja kazuju da je osvajao srca mađarskih žena i izazivao želje njihove da sa njim dobiju tako muški lepo potomstvo. Kada je Sandalj Hranjić god. 1413. pošao u pomoć Stevanu protiv Muse, upotrebio je tu priliku njegov stari drug i sused Hrvoje da mučki napadne njegovo područje. Hrvoje i Sandalj razišli su se u političkim pitanjima otpre tri godine, otkad je Hrvoje ostao uz Sigismunda, a Sandalj radio protiv njega. Posle god. 1412. između njih više nije bilo načelnih opreka; ali, ostalo je dosta lične mržnje. Ovaj postupak Hrvojev izazvao je protiv njega opštu osudu. Napad je bio neviteški, u otsustvu protivnika, i izveden protiv čoveka koji je pošao u pomoć protiv Turaka svome srodniku i voljenom prijatelju cara Sigismunda. Ponesen uspesima, počeo je Hrvoje da biva obesan i, kao nekad Mladen Šubić, ujedinio je protiv sebe skoro sve susede. Prvi se protiv svoga hercega digao Split. Car Sigismund, veoma ogorčen, dozvolio je Dubrovčanima da posednu Hrvojeve otoke Korčulu, Brač i Hvar; a oduzeo mu je i župu Sanu i dao je knezovima Blagajskim. On je optuživao Hrvoja da održava veze sa Turcima i uputio je protiv njega dve manje vojske. Hrvoje se branio da to optuživanje nije opravdano i da je njegov napad na Sandaljevo područje samo lična stvar njih dvojice. Ali, car nije hteo ni da ga čuje. Našavši se u nevolji, ostavljen od sviju, Hrvoje se obratio za savez Mletačkoj Republici, a kad ni ona nije htela da ga primi, onda mu je kao jedini izlaz ostala turska pomoć. Turci su njegovu ponudu primili oberučke i u junu god. 1414. uputili u Bosnu svoju jaku vojsku. Na Hrvojevom području ta se vojska podelila u tri odreda: jedan ostade da se nađe uz Hrvoja u njegovoj vrbaskoj oblasti, drugi krenu dolinom Bosne, a treći se uputi prema Zagrebu. Sa Turcima je, kao njihov kandidat za bosanskoga kralja, došao i bivši kralj Tvrtko II, Hrvojev pristalica, koji se, ne znamo kad, oslobodio iz mađarskog ropstva. U zemlji nasta strašan metež i neverovatna podivljalost naravi. Sa turskom pomoću Hrvoje se spremao da napadne Split i tražio je saradnju mletačke flote i pomoć Ladislava Napuljskog, kao Sigismundova neprijatelja. Dalmacija je tada prvi put videla turske čete na svome području, koje su dopirale sve do Šibenika. Čitavu godinu dana bavila se turska vojska u Bosni i susedstvu, pojačavana novim četama, pleneći i hraneći se na račun uplašenoga stanovništva, dok su se Mađari rešili da pođu protiv njih. Oklevanje Mađara i potreba da se što pre očisti zemlja od turske najezde, koja je teško pritiskala i prijatelja i neprijatelja i mogla ia postane opasna, učinili su da se bosanska vlastela prilično složi. Teško je odrediti koliko je na tu slogu delovao strah od Turaka, a koliko uverenje da bi nova politika mogla biti ustvari dobra. Bosna je često u nuždi priznavala vlast jačeg, da je prvom pogodnom prilikom zbaci i poreče. Ali, ipak, nije nemoguća karakteristika ove odluke da se primanje turske vrhovne vlasti uzme kao reakcija mađarskom pritisku. U Hrvoju je oživela tradicija starog bosanskog otpora, a on je lično još uvek vršio moćan uticaj. Svakako je za Mađare, kada su u leto god. 1415. stali stizati u Bosnu, ovaj pokret i preokret značio jedno veliko iznenađenje i krupnu opomenu. U bitci kod Doboja, avgusta meseca, protiv njihove vojske borili su se ne samo Turci nego i veći deo Bosanaca. Toj udruženoj snazi mađarska vojska podlegla je sa velikim gubicima, i sve im glavne vođe dopadoše ropstva. Ovaj poraz Mađara pretstavlja krupan datum ne samo u istoriji Bosne, nego i u istoriji Mađarske i turskoga širenja na Balkanu. Turkofilska politika, dotle u Bosni još bez pravog oslonca i uzimana u obzir samo pri slučajnim i za pojedince bezizlaznim kombinacijama, hvata otsad čvrst koren i ubrzo dobija dosta pristalica. Mađarski uticaj bio je dotad u Bosni presudan; pod tim uticajem sama se država zvala »rusagom

237

bosanskim«, očevidno po mađarskom ország (prvi put u jednom pismu kraljice Jelene od 13. maja god. 1397.), a sami Bosanci ponekad »rusaška gospoda«; sada se, međutim, javlja nova sila, koja će taj uticaj da potiskuje, imajući kao pomagače sve one koje su mađarski metodi rada u Bosni napravili ogorčenim protivnicima njihove vlasti. Od potiskivanja vizantiske vrhovne vlasti krajem XII veka, pa do ove turske pobede na početku XV, Mađarska je bila jedina veća strana država koja je operisala u Bosni; sada, sa pojavom Turaka, Bosna postaje važno istorisko poprište, gde će se rešavati balkanska pitanja u svojim raznim fazama, u stalnom sukobu između sila Dunavskoga Bazena i vlade polumeseca. Ovom prilikom videle su prve turske čete na svom području i hrvatske i slovenačke zemlje. Sem u Dalmaciju, Turci su, sa Hrvojeva područja, prodrli preko Hrvatske sve do Celja i Ljubljane. Uplašeno njihovom pojavom, stanovništvo Ljubljane pojačalo je svoja utvrđenja i odbrambeni zid proširilo i na levu obalu Ljubljančice. Turska opasnost postaje potom opšta po sve Jugoslovene i ispunjava nekoliko vekova njihove istorije. Posle dobojskoga poraza unutarnje borbe u Bosni postaju opake. Knez Pavle Radenović bi ubijen god. 1415. na jednom zboru bosanske gospode, u prisustvu samoga kralja. Optuživan je da je »izdavao čitav svet«, gledajući uvek samo sebe. Njegovi sinovi, ogorčeni i puni nepoverenja, staviše se odmah pod zaštitu Turaka i izazvaše njihovo vojničko posredovanje. Posle smrti hercega Hrvoja (aprila god. 1416.) preuzeli su tako Pavlovići na sebe ulogu da pretstavljaju glavne vođe turkofilske stranke u zemlji. Kralj Ostoja je mislio da će donekle smiriti raspre i pojačati svoj položaj ako uzme Hrvojevu udovicu za ženu. Ali, prevario se. Značaj Hrvojeva uspeha nije zavisio toliko od njegove porodice i tih veza koliko od njegove lične vrednosti i aktivnosti. Treći bosanski velikaš iz tog moćnog nekadanjeg triumvirata, Sandalj Hranjić, zapleten u borbe sa Pavlovićima, koje su pomagali Turci, spasao se od težih nezgoda samo tako što je i sam priznao tursku vlast (god. 1418.). Kralj Ostoja je bio nemoćan da spreči te uzajamne borbe i to vezivanje sa Turcima na svoju ruku, bez obzira na opštu državnu politiku; i svome sinu Stevanu ostavio je, posle svoje smrti (novembra god. 1418.), kao nasledstvo zavađenu i pocepanu Bosnu, u kojoj je kraljev autoritet bio sveden na neverovatno malu meru. Uostalom, kako je mogao biti velik kad su se u zemlji nalazila dva kralja, i to oba aktivna, on i Tvrtko II, koji su, da bi se mogli održati, više povlađivali i sledili druge nego naređivali i davali pravac državi? IV. KULTURNA POLITIKA DESPOTA STEVANA. 1. Stevanov period u umetnosti i književnosti. — 2. Zauzetost cara Sigismunda. — 3. Grofovi Celjski. — 4. Pitanje srpskog prestola. Despot Stevan je vodio u drugom periodu svoje vladavine potpuno mađarofilsku politiku. Sultan Muhamed, koji je svakako znao za despotove veze sa Mađarima, nije za čitava svog vladanja nijednom pokušao da Stevana silom privuče na svoju stranu. On je srpskom despotu dobrim delom zahvaljivao za svoj presto i nije mu stoga pravio neprilika; a svakako je bio obavešten i o tome da bi za upotrebu sile protiv Srbije trebalo, u ovo vreme, krenuti znatniju vojsku i upotrebiti više napora nego za neke ranije pohode; jedno stoga što bi i sam srpski otpor mogao biti dosta velik i dobro organizovan i što bi

238

se, za slučaj veće borbe, moralo računati i sa mađarskom saradnjom. Muhamed nije uopšte kretao na evropskom bojištu ofanzive većeg stila, imajući dosta posla u Maloj Aziji; dobojska pobeda nije bila izvojevana množinom turske vojske, nego njihovom vojničkom spretnošću i sudelovanjem Bosanaca. Iz svih tih razloga despotova Srbija uživala je za nekoliko godina (od god. 1414. do 1421.) ni od kog nenarušavani mir, koji je zemlji, posle toliko kriza i potresa, bio preko potreban. Za despotova vremena Srbija se vidno oporavila. Bogati rudnici zemlje, naročito Novo Brdo i Srebrenica, davali su vladaru dovoljno prihoda i za dela krupnijih razmera; u svoj svojoj nevolji posle Kosova Srbija je imala znatno olakšanje u tome što se, pored toliko drugih nedaća, nije morala nositi i sa finansiskim. Despot sam, kao i njegova sestra Jela Balšićka, za čiju lepu kulturu imamo neposrednih dokaza, imali su širok interes, nasleđen svakako od majke i oca. U Lazarevo vreme podignuto je nekoliko manastira i crkava od velike umetničke vrednosti: Ravanica (god. 1381.), Gornjak, Lazarica i Miličina Ljubostinja. »Na Lazarici nema ničeg suvišnog (piše M. Vasić, koji je dugo proučavao Lazareve građevine), jer je sve logički opravdano; na njoj nema ničeg nedovršenog, jer su svi usvojeni principi dosledno sprovedeni do krajnjih konzekvencija«. A to znači da je bilo mnogo umetničkog smisla ne samo kod majstora, nego i kod samih osnivača. Crkve Lazareva perioda obimom su manje od Banjske, Dečana ili Arhanđelova manastira, ali su rađene sa mnogo ukusa, sa mnogo razumevanja za dekorativno i sa pažnjom za umetničku skladnost. Karakteristična im je osobina, inače ne potpuno nova, da su zidane sa naizmeničnim slojevima kamena i opeke. U njima ima umetničkih kombinacija sa više strana, kao i nasleđa celog tog posla i kod nas samih; a javljaju se, kao prirodna posledica toga, i izvesne težnje za originalnim rešenjima. Uticaj građevinarstva ove epohe, ili stila moravske građevinarske škole, oseća se u XIV veku i van Srbije. Rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., potpuna je kopija Ravanice. Očevu umetničku tradiciju nastavlja i Stevan. On je u vremenu od god. 1407. do 1418. podigao u Resavi, u klisuri Pastorka i Maćije, lepi i veliki manastir Manasiju, sav obložen kamenom, kao glavno središte sve srpske književne i kulturne akcije u prvoj polovini XV veka. Uz manastir podigao je grad, sa jakim kulama i visokim bedemima, da bude ne samo odbrana manastiru nego i celoj Resavi. »Manasija nas sa jedne strane svojim vitkim formama i težnjom ka visini, svojim prelomljenim ludima i kopljastim profilima, upućuje na zapad (na gotiku), — razlaže Đ. Bošković; — sa druge pak strane, u njenim mirnim kamenim površinama, kao i u samim prepletima, ogledaju se uticaji Istoka — jermenske arhitekture«. U taj manastir despot je sakupio mnogo učenih i pismenih kaluđera. On je voleo književni rad, poručivao je rukopise za svoju biblioteku, i sam se bavio književnošću (poznato je njegovo Slovo ljubavi). »Novi Ptolemej«, kako ga zovu neki savremenici, prihvatio je pokret bugarskoga patrijarha Jeftimija, koji je, potaknut iz Svete Gore, tražio reviziju knjiga i prevodne književnosti, rađene ranije sa nepotpunim znanjem jezika i vremenom iskvarene lošim prepisima. U Stevanovo vreme pisala je svoju dirljivu i proosećanu pohvalu knezu Lazaru monahinja Jefimija, koja je verovatno i umrla na njegovu dvoru a sahranjena u Ljubostinji, i neki, bliže nepoznati Danilo službu i vrlo dobru pohvalu Knezu Mučeniku, a javljali su se i drugi pisci. Naročito su se u Srbiju toga vremena sklanjali učeni Bugari, kao često ovde pominjani despotov biograf Konstantin Filozof i Grigorije Camblak. Despot je mnogo polagao na to da dobije nove prevode važnijih spisa, kao što su, na primer, neki dotle kod nas neprevedeni ili neočuvani delovi Staroga zaveta. Spisi popravljeni u Resavi, u

239

manastirskoj »resavskoj školi«, stekli su brzo velik glas. Jedan pop iz Morače hvali se god. 1444. kako je kupio dve knjige »novoga« izvoda. Još god. 1660. jedan hilandarski prepisivač opominje svoje drugove da ne menjaju ništa u njegovu prepisu, »jer smo prepisali od dobra izvoda, od starih prevodnika resavskih, koji nema ni u čem mane«. I živopis Manasije »svojom lepotom i svojom raskoši (kaže d-r V. Petković) dolazi u red najlepšega živopisa u staroj srpskoj umetnosti«. Podizanje i razvijanje Beograda isto tako je zasluga Stevanova. O njegovom radu u tome pravcu mi govorimo posebno, u ovoj knjizi, u glavi posvećenoj našoj prestonici; ovde ćemo samo pomenuti da je i tu podigao ili obnovio tri crkve, među kojima je i manastir Bogorodičin, kao sedište mitropolije. Za Stevanova vremena podignuto je u Srbiji nekoliko manastira, od kojih su od većeg umetničkog interesa ranije (do god. 1402.) Pavlica, zadužbina Musića, Sv. Stevan (kod Aleksinca), Radešino i dr., a posle te godine: Rudenica (iz god. 1410.), ukusni Kalenić (oko god. 1407.) Veluće (Srebrenica), Koporin i Vraćevšnica hrabroga čelnika Radiča. Nekoliko despotovih vojvoda i vlastele neguje staru tradiciju pomaganja crkava, crkvenih lica i književnih, crkvi namenjenih poslova. U prvoj polovini XV veka Srbija stoji književno na lepoj visini i ima prvu reč među pravoslavnim Slovenima. * Mađarski kralj Sigismund bio je rastrzan na više strana. Tursko napredovanje na Balkanu nije mogla ostati njegova glavna briga, pored sve opasnosti koju je ono stvaralo i za samu Mađarsku. On je bio upleten, i to unekoliko zahvaljujući svojoj ekspanzivnoj prirodi, u mnogo poslova cele srednje Evrope. Nu, treba naročito istaći da je ovo bio u Evropi prilično usplahiren period mnogih previranja, karakterističan za vreme kada se jedan stari svet predrasuda, tradicija i dotrajalosti podriva i ruši i stvaraju osnove za nove orijentacije. Najpre se to podrivanje dotrajalog i dobrim delom izopačenog osetilo u crkvi. Pocepanost u katoličkoj crkvi sa papama u Rimu i Avinjonu, i sa svima spletkama i bezobzirnostima koje su pratile rad jednih i drugih, načela je versku etiku i izazvala opštu reakciju. Na početku XV veka ta reakcija osetila se naročito u Češkoj, gde je plameni Jan Hus vrlo aktivno, po tragu engleskoga reformatora Džona Viklifa, ustajao za reformu verskih ustanova, i svoju smelost platio na lomači 6. jula god. 1415., po zaključku crkvenoga sabora u Konstanci. Njegova mučenička smrt izazvala je građanski rat u Češkoj. Odjeci toga rata dopreše sve do naših zemalja. Konstantin Filozof beleži kako se govorilo da je Husov pokret blizak pravoslavlju, i to ne slučajno, nego da je Hus bio u Jerusalimu i na Sinaju i tamo živeo u pravoslavnim manastirima. Na poziv Sigismundov, despot je slao svoje čete u borbu protiv Husita, koji behu počeli daleko napredovati i širiti se i čijih se jednomišljenika nalazilo i među Jugoslovenima, u Sremu i susednoj Bačkoj. Sigismund, koji je od god. 1419. postao i kralj Češke, imao je mnogo nevolja i poraza u borbama sa Husitima, koje je vodio vanredno daroviti vođ Jan Žiška. U toj tako teškoj situaciji, između Turaka i Čeha, Sigismund se još (od god. 1418.) zapleo i u rat sa Mlečanima, koji su, vešti i ovom prilikom dobro spremljeni, hteli da povrate izgubljene položaje u borbi sa kraljem Lajošem. Zauzet na toliko strana, Sigismund nije obratio potrebnu pažnju mletačkoj agitaciji u Dalmaciji i sad je mogao da vidi koliko je izgubio na toj strani. Mlečani su, sem drugih uspeha, dobili pod svoju vrhovnu vlast gradove Split, Trogir i Kotor, i ostrva Brač, Hvar, Korčulu i Vis. Pokušaji Balše III da za vreme ovoga rata potisne Mlečane sa zetskoga primorja nisu imali uspeha; naprotiv, dobijanjem Kotora (god. 1420.) Republika Sv. Marka još je pojačala svoju moć

240

i uticaj u tom kraju. Bolestan, Balša je posle toga otišao svome ujaku, despotu Stevanu, da od njega traži pomoć za dalje borbe; ali, nije ih dočekao. Umro je na despotovu dvoru, ostavivši mu u nasleđe Zetu, god. 1421. Tako je Stevan, sada sa Zetom i sa onim što je već držao, imao pod svojom vlašću područje za dobru trećinu veće od države njegova oca; Srbija se, i u tome pogledu, osetno oporavila iza Kosova. Kako Mlečići, postigavši dosta uspeha na više strana, behu pregli da se potpuno učvrste i u Zeti, dovede to između njih i Stevana do rata, koji se otegao nekoliko godina. Srpski napori da zauzmu tvrdi Skadar ostadoše uzaludni. Tome je dosta doprinelo i to što su Mlečani uspeli da novcem i obećanjima pridobiju za sebe ne samo jedan deo albanskih, nego čak i zetskih srpskih bratstava, kao na pr. god. 1423. cele Paštroviće. Za još nerazvijenu nacionalnu svest naših plemena XV veka ovo držanje Paštrovića daje rečit primer. Nisu uvek za svoje koristi radila samo feudalna gospoda, nego, kako vidimo, i izvesne plemenske zajednice, u kojima je bilo dogovaranja i uticanja širih krugova. Paštrovići izrično kažu, u svome ugovoru sa Mlečanima, da neće da ostanu pod despotom, odnosno pod vlašću srpskih gospodara. Na njih je u toj odluci verovatno najviše delovao primer i uticaj Kotora, koji je imao starih trgovačkih veza sa Mlečanima, i čiji su građani, nacionalno, kao mešavina slovensko-romanska, bili manje srasli s ostalom narodnom celinom. Ni sami Zećani u to doba, baš zbog te etničke mešavine i suviše jake plemenske individualnosti, nisu bili stalno nacionalno pouzdani. U ovoj prilici na njihovu štetu govori to što su se ne samo opredelili za tuđina, nego čak i pomagali njegova nastojanja protiv srpske vlasti u Primorju. St. M. Ljubiša pokušao je da brani postupak Paštrovića tako kao da su se oni »gladne godine 1423.« predali Mlecima, »da ih tobož Turčin ne oprži«. Međutim, ovog puta i u ovom sukobu strah od Turaka nije imao nikakva uticaja: motivi su bili čisto materijalne prirode. * Novi turski sultan, preduzimljivi i borbeni Murat II (1421.—1451.) pokazao je brzo da želi nastaviti politiku svoga prethodnika imenjaka. Vizantiju je naterao na plaćanje danka; u Vlašku je na vlast doveo svoje ljude; u Bosni pomaže Tvrtka II, koji uspeva da potpuno potisne nezreloga Stevana Ostojića († god. 1423.). Samo što je Tvrtko, već poučen iskustvom, počeo da vodi politiku koja nije htela da se veže samo za jednu stranu. On je imao dosta srdačne odnose i sa Mlecima, i sklopio je sa njima savez protiv hrvatsko-dalmatinskoga kneza Ivana Nelipića. Turci su dobro pratili iz Skoplja sva kretanja i veze svojih suseda, i na nepouzdano držanje Tvrtkovo odgovorili su time što su god. 1424. uputili u Bosnu jednu svoju vojsku. Uplašeni Tvrtko umirivao je Turke; ali, u isti mah je živo radio na tome da se osigura i kod Sigismunda, koji se spremao da protiv Turaka povede borbe, za koje su se pronosili glasovi da će biti u većem stilu. Posrednik između Sigismunda i kralja Tvrtka bio je grof Herman Celjski. Porodica Celjskih, poreklom nemačka, čiji tragovi vode u prvu polovinu XII veka, imala je više poseda u slovenačkim krajevima, ali se najobičnije zvala Žovneškom, po svom glavnom gradu Žovneku. Grad Celje dobio je god. 1331. njezin aktivni član Fridrih, koji je za porodicu izradio i grofovsku titulu (1341.) i koji je postao gospodar Kranjske. Već krajem XIV veka ta porodica postaje veoma moćna i ulazi u srodničke veze sa nekim kraljevskim kućama. Herman I oženio se oko god. 1360. ćerkom bosanskoga bana Stevana II Kotromanića; a njegov sin Herman II postao je jedan od najuticajnijih ljudi u okolini kralja i cara Sitismunda. On se u bitci kod Nikopolja pokazao kao pravi vitez, pratio je kralja na njegovu zaobilaznom putu, branio ga na saboru u Križevcima, i svim

241

tim zaslužio kraljevo poverenje. Kao nagradu dobio je proširenje svojih poseda u hrvatskom Zagorju i grad Varaždin. Sigismund se potom, god. 1405., oženio, kao postariji udovac, njegovom veoma mladom ćerkom Varvarom, čije je ponašanje davalo bogate hrane skandalnoj hronici budimskoga dvora. Kao kraljev tast Herman stiče masu novih poseda i zvanja; on postaje od god. 1406. ban Hrvatske, Dalmacije i Slavonije i, kao kakav moćan dinast, okuplja pod svoju vlast slovenačko i hrvatsko područje. Njegov sin Fridrih, zet kneza Stevana Frankopana, koji će posle igrati znatnu ulogu, imao je burnu mladost i avanturističku ljubav sa Veronikom Desinićkom, koja pruža vanrednu građu za jedan širok srednjovekovni roman. Hermanovim posredovanjem došlo je, doista, do izmirenja između Sigismunda i Tvrtka, u jesen god. 1425. Od toga izmirenja glavnu korist imao je izvući Herman sam. Bosansko pitanje imalo se rešiti tako što će Tvrtka, ako ostane bez muške dece, naslediti Herman. Povelja Tvrtkova o tome, — kao nova glava Sigismundove politike u duhu one već ranije utvrđene u Đakovačkom ugovoru, — objavljena je 2. septembra god. 1427. Herman je, šireći svoju vlast i uticaj, došao naročito u sukob sa knezovima Frankopanima, koji su mu sa svojim posedima zakrčivali delimično put i smetali da dobije punu vlast nad Hrvatima. Od god. 1422. njih je razdvajala i nasilna smrt frankopanske odive, žene Fridrihove. Moćni Nikola Frankopan, ban hrvatski (1426.—1432.), zet Nikole Gorjanskog, bio mu je snažan neprijatelj. Samo je posredovanje cara Sigismunda sprečilo da između njih ne dođe do težih sukoba, koji su pretili da zahvate celu Hrvatsku i Slavoniju. Frankopani su, za svaki slučaj, tražili naslona kod Mlečana, bojeći se da kod Sigismunda ne prevladaju rodbinski obziri prema Celjskima. Celjski bi s ovim ugovorom u Bosni i sa težnjama u Hrvatskoj i Slavoniji imali vremenom postati gospodari ogromnoga područja od Koruške do Polimlja i stvoriti jednu novu dinastiju među Jugoslovenima. Njihova politika, koja je davno prestala biti lokalna, dobija sada jasan pravac. Ona se, zahvaljujući svojim vezama sa dvorovima mađarskim i bosanskim, orijentiše prvenstveno prema slovenskome jugu i traži veze i naslon na Jugoslovene, iako ih je Sigismund god. 1430. proglasio nemačkim državnim knezovima. Mađari su gledali da osiguraju sebi i srpski presto. Prema despotu Stevanu, najlojalnijem vazalu kakav se da zamisliti, nisu imali razloga menjati svoje držanje, ali prema njegovu sestriću, Đurđu Brankoviću, već nisu imali punog poverenja. Nemajući dece, Stevan je Đurđa proglasio god. 1426., na saboru u Srebrenici, za svoga naslednika. Car Sigismund je, posle izvesnih pregovora, pristao na to; ali, ugovorom sklopljenim u Tati, 10. maja god. 1426., obavezao je Srbe da po despotovoj smrti vrate Mađarima Mačvu sa Beogradom i grad Golubac. Stevan je pristao na tu žrtvu, jedno što je Mačvu sa Beogradom dobio samo kao lično leno, a drugo stoga što se bojao da bi Srbija, ostavljena bez pomoći, mogla pasti pod tursku vlast. Drugi uslov Mađarske bio je sasvim u duhu njene balkanske politike, kakvu smo je poznali u ugovorima sa bosanskim kraljevima Dabišom i Tvrtkom II. Srbija ima pripasti mađarskoj kruni, ako se prekine muška linija Đurđa Brankovića. Nemamo nikakva pouzdana osnova za tvrđenje da je možda i Srbija imala doći u budući zemljišni program porodice Celjskih; nu, docnija udaja Đurđeve kćeri Katarine za Hermanova unuka Ulriha govorila bi za to da su na srpskome dvoru znali za težnje Celjskih i da je Đurađ hvatao tu vezu kao sigurniju podlogu kako bi se na mađarskom dvoru održao stalno živ interes za Srbiju. A ako već bude suđeno da u Srbiji izumru muški članovi njegove porodice, neka se bar pravo na presto, u vezi s ovim ugovorom u Tati, obezbedi za njegovu žensku liniju.

242

Kad se u Jedrenu saznalo za taj ugovor, potražio je sultan, preko posebnog poslanika, bliža obaveštenja od despota o čitavoj stvari. Pošto je Stevan odbio da to učini, krenu sultan Murat vojsku na Srbiju. Čim su prve turske čete počele da haraju po zemlji, dojurivši sve do Kruševca, reši se despot na popuštanje. Na to se odlučio tim pre što su ga napali i Bosanci, hoteći povratiti Srebrenicu. Murat II, koji je od početka svoje vladavine imao obzira prema despotu Stevanu, što mu je pomagao ugušiti građanski rat u Turskoj, vratio se sa svoga pohoda; a Bosance je despot suzbio i naterao da odustanu od neprijateljstava. Godinu dana posle toga uspeha, 19. jula god. 1427., despot je završio život od srčanog udara, pri lovu. On je ostavio Srbiju sređenu i unapređenu, i vidno oporavljenu od kosovske katastrofe; ali, u vazalskome stavu prema Mađarima i na udarcu Turcima, koje je najpreči put u neprijateljsku Ugarsku vodio kroz moravsku dolinu. Srbija Stevanova vremena, od god. 1413. do 1427., pošteđena je od neprijatelja, zahvaljujući njegovoj ličnoj, mudroj politici, koja je imala karakter pribiranja narodne snage i izbegavanja sukoba s opasnim susedima, Turcima i Mađarima. U Stevanovu držanju nije bilo agresivnosti; ali, bilo je energije i čvrstine, naročito u unutarnjoj politici, i potpune ispravnosti u izvršivanju primljenih obaveza. V. AGONIJA SRBIJE. 1. Despot Đurađ između Turaka i Mađara. — 2. Smederevo. — 3. Jedan izveštaj o Srbiji iz god. 1432./Z. — 4. Crna Gora. — 5. Despot Đurađ i Vizantija. — 6. Stjepan Vukčić Kosača. — 7. Smrt cara Sigismunda i mađarski meteži. — 8. Napad Turaka na Srbiju i njen pad. — 9. Despot Đurađ i stvaranje saveza protiv Turaka. — 10. Obnova Srbije. — 11. Sukob između despota Đurđa i Janka Hunjadija. — 12. Stvaranje Hercegovine. Naslednik despota Stevana, Đurađ Branković, pretstavlja jednu od najtragičnijih ličnosti naše istorije. Narodno predanje, katkad surovo u svojoj osudi, bacilo je prokletstvo na celu njegovu porodicu; njegova žena Jerina i ne pominje se drukčije nego kao »prokleta«. On doživljava slom na svima stranama mada ulaže vanrednu energiju, i fizičku i intelektualnu, da održi ujakovo nasleđe. Srbija, koja je za Stevanova vremena izgledala potpuno stabilizovana, u njegovoj vlasti postaje ugrožena od prvog dana, i sav njegov državnički napor sveo se, uglavnom, na jedno: da se to svima najzad očigledno survavanje zadrži bar na jednoj liniji, kad nije bilo nade da se može zaustaviti potpuno. U porodici, koju je mnogo voleo, on je gledao ubogaljena dva krasna sina, koje su lišili očnjeg vida i mogućnosti da mu budu pravi pomagači u poslu. On je gledao svoju zemlju pregaženu, i za gotovo trideset godina kao stalno ratno poprište, preko kojega, podjednako pustošeći, prelaze i prijateljske i neprijateljske ordije. Od Srbije je kidan komad po komad, i malo pred svoju smrt Đurađ je do nedavno cvatuću zemlju, pravu državu, mogao videti svedenu na obim od dva tri mala okruga. Đurađ je od prvoga dana goreo na dve vatre. Mađarima je odmah u jesen god. 1427. predao Mačvu sa Beogradom, u koji je došao sam car Sigismund da ga primi. Car je i »intronisao« Đurđa, koji mu je došao sa banderijima i barjacima i, kleknuvši, zakleo se na vernost, a car mu je tom prilikom dao kao »vojvodi (»duci«) i despotu države Raške i Albanije« znakove vlasti: ogrtač, mitru (kapu, krunu) i mač. Grad Golubac, i sada lepo očuvan, sa svojim visokim kulama i jakim bedemima, koji se naslanjaju na susedni breg, i sa utvrđenjima koja ulaze u sam Dunav, zakrčujuđi tu izlaz iz dunavskog klanca, trebao

243

je isto tako biti predan Mađarima; ali, njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predade ga Turcima, pošto od Mađara nije dobio za nj traženi otkup. To, ugovorom predviđeno, vraćanje srpskoga područja Mađarima izazvalo je odmah protest Turaka. Sultan Murat nije hteo da se od Srbije stvara mađarski bedem protiv njegova napredovanja i stoga napade na nju i zauze Niš i Kruševac. Da očuvaju svoj posed i uticaj na desnoj obali Save i Dunava, organizovaše Mađari kontraofanzivu i, u zajednici sa Srbima, razbiše Turke kod Ravanice; ali, ipak ne uspeše da ih sasvim potisnu iz zemlje. Borbe se nastaviše i iduće godine, a bile su vođene ponajviše oko Golupca i u Braničevu, bez uspeha za hrišćansko oružje; sam car Sigismund, koji je lično vodio nedovoljno organizovane operacije, umalo nije dopao turskoga ropstva. Zbog toga mađarskog neuspeha, a inače sklon politici kompromisa, koju je vešto otpočeo despot Stevan, Đurađ Branković je ponudio mir Turcima i pristao je da im plaća 50.000 dukata godišnjeg danka i daje za borbe 2.000 ratnika. Tako je Srbija postala dvostruk vazal, i Turskoj i Mađarskoj, nalazeći, sasvim opravdano, da bi prilaženjem samo jednoj strani izazvala neprijateljstvo ili u najmanju ruku, opasnu zlu volju druge. Kada se rat završio, Srbija je imala znatno sužene granice. Mačvu i Beograd držali su Mađari; Golubac i Kruševac Turci. Srpska severna granica bila je upola smanjena i bez ijedne tvrđave na vodi. Dunavska linija bila je, međutim, za Srbe od prvorazrednog značaja; preko nje oni su dobijali neposrednu vezu sa Mađarima na njihovom području, a u isto vreme ona im je mogla poslužiti i kao veoma pogodna brana protiv Mađara, u slučaju nepredviđene potrebe. Kako su Turci, držeći ne samo Bugarsku nego i Golubac, ugrožavali tu vezu, a kako su Mađari beogradsku tvrđavu sa sistemom čuvali od Srba, nemajući u njih poverenja, to Đurđu nije preostajalo drugo nego da na toj liniji podiže novi grad. Tako je nastalo njegovo Smederevo, najveći dosad očuvani srednjovekovni grad Srbije posle Beograda, sa svoje 24 kule. Grad je podignut neverovatno brzo, od godine 1428. do 1430. svakako s ogromnim naporom narodne radne snage i velikim novčanim žrtvama. Stoga je pomen o toj gradnji ostao u narodu veoma nepovoljan; odmetanjem od prisilnoga posla na njemu objašnjavala je narodna poezija postanak hajdučije, koja u XV veku u našim zemljama doista počinje uzimati maha. Turci nisu ometali podizanje toga grada, jer im je po svoj prilici sa srpske strane bilo objašnjeno da će on imati da posluži Srbiji kao bedem protiv Mađara; a Mađarima je opet pretstavljen kao prva kula odbrane protiv Turaka sa golubačkog fronta. Smederevski grad, kako je lepo razložio arhitekta Pera Popović, zidan je uglavnom prema carigradskim utvrđenjima, koja su tada važila kao najmodernija. Mađarski poraz u Srbiji i Đurđevo vazalstvo Turcima imali su svog odjeka i u susednoj Bosni. Kralj Tvrtko, koji se od god. 1425. bio sasvim približio Mađarima i oženio se od njih, uplaši se od kakva mogućeg obračuna sa Turcima i pristade da im plaća godišnji danak. Kad nije mogao, ili možda kad nije hteo, ili se ustezao da taj danak stvarno i plati, zauzeše Turci, kao zalogu, neke gradove u istočnoj Bosni i počeše da se utvrđuju u njima. Isto tako pojačan je i turski uticaj u Zeti, gde je jedan potomak Balšića, avanturist Stevan Maramonte, radio u vezi sa njima da se tu učvrsti kao gospodar, na štetu Mlečana i despota Đurđa. Kao prijatelj i vazal turski despot je uspeo da onemogući toga protivnika; ali, za to je morao davati Turcima neposrednije dokaze o svojoj odanosti. Njegov sin Grgur vodio je lično srpske pomoćne odrede u turskoj vojsci pri osvajanju Soluna, god. 1430., i pri turskom prodiranju u Albaniju, i bio je za svoje držanje posebno nagrađen od sultana. U ovo vreme, septembra god. 1430., uputila je svoje prvo

244

poslanstvo na Portu i Dubrovačka Republika, koja je priznavala mađarsku vlast, ali vodila računa i o političkoj situaciji u susedstvu i o silama koje na nju najviše utiču. Šta bi bilo prirodnije u ovako teškim prilikama nego pribrati sve narodne snage za zajedničku akciju? Srbija, Bosna i Dubrovnik priznavali su vrhovnu vlast i Mađara i Turaka; nevolja ih je uputila na iste političke poteze, sa tim dvostrukim sizerenstvom, koje inače nije običan slučaj u istoriji. U svojoj spoljnoj politici oni su se našli, uglavnom, na istom terenu. Bilo je onda sasvim blizu pameti da to nekako učine i u svojim međusobnim odnosima, jer je opasnost teškog političkog pritiska pretila i od Turaka i od Mađara. Oni su, međutim, postupali sasvim obratno. Nikad nije bilo u našim zemljama toliko malih lokalnih sukoba i ratova kao u ovo doba. Ratovao je gotovo svak. Sandalj sa sinovima Pavla Radenovića, Radoslav Pavlović sa Dubrovnikom, bosanski kralj sa sprečkom vlastelom Zlatonosovićima, despot Đurađ sa Crnojevićima u Zeti, i drugi manji u manjem obimu. Između bosanskoga kralja i despota Đurđa, kome se pridružio Sandalj Hranjić, izbio je u jesen god. 1432. rat, koji je pretio da uzme velike razmere. U sporazumu sa Turcima, kraljevi protivnici istakoše čak novoga kandidata za kraljevski presto: Radivoja, nezakonitoga sina kralja Ostoje. To ratovanje sa zlim strastima obustavljeno je tek u jesen god. 1433., kad su se počele širiti vesti da car Sigismund sprema pomoć potisnutome Tvrtku i da će zbog toga, neminovno, morati doći i do sukoba između njega i Đurđa kao glavnog protivnika kraljevog. Protivnici su posle ove borbe ostali nepomireni, stalno spremni da kidišu jedan na drugoga, ne uviđajući tako prostu stvar da tim svojim uzajamnim gloženjem i satiranjem samo olakšavaju posao svojim glavnim neprijateljima. Jedan dragocen izveštaj o Srbiji iz god. 1432./3. dao nam je učeni francuski plemić, Bertrandon de la Brokier, poverenik Filipa Dobrog Burgundskog, koji se u to vreme interesovao za prilike na Balkanu. Despot Đurađ, »lep gospodin i krupan«, baš je u to vreme vodio pregovore o udaji svojih kćeri Mare i Katarine; prve za sultana Murata, a druge za Ulriha, sina Fridriha II Celjskog. Ne treba mnogo političke mudrosti pa videti odmah da te udaje imaju čisto politički karakter i da jasno obeležavaju političko balansiranje Srbije između Mađara i Turaka. Sem utvrđenim vazalskim vezama trebalo je politički stav srpskog dvora, odnosno same Srbije, podržati još i krvnim vezama. Politički značaj Srbije, lični ugled Đurđev i njegove stare gospodske porodice, kao i bogat miraz koji je dao, omogućili su despotu da svoje kćeri udomi za glavna lica tadanje Turske i Mađarske, čiji je uticaj na javne poslove van ikakva spora. Prva je bila obećana i možda udana Mara, god. 1433., a potom Kantakuzena-Katarina u proleće god. 1434. U Srbiji je Bertrandon saznao i o velikim prihodima despotovim. Glavni izvor za njih behu rudarske takse. Od svih rudarskih mesta najbogatije beše Novo Brdo, koje se naročito razvilo u XV veku i od koga je despot dobijao na 200.000 dukata godišnje. Zahvaljujući tome, u ono vreme za celu Evropu ne mnogo običnom, prihodu od samo jednog mesta, despot je mogao da neposrednije deluje i u zemlji i u inostranstvu u svoju korist i da organizuje priličnu vojsku. »Da nije toga (čuo je odnekud Bertrandon) mislim da bi despot dosad bio isteran iz njegove zemlje Rasije«. Sem tih prihoda iz Srbije, despot je imao dosta imanja i u Mađarskoj, nasleđenih od despota Stevana i naknadno dobijenih od cara Sigismunda. Prihodi sa tih imanja cenjeni su na 50.000 dukata. »Ali (piše dalje radoznali Francuz), despot opet više sluša sultana nego cara«; bolje rečeno, više ga se bojao. Stoga u beogradski grad Mađari ne puštaju srpske ljude, zazirući od njih kao od turskih prijatelja.

245

Videći da u Zeti neće moći bez novih i velikih žrtava potisnuti Mlečane, koji se behu učvrstili u Primorju i pohvatali dosta veza sa nekim crnogorskim i albanskim bratstvima, sklopio je despot sa njima, posle dugih pregonjenja, 14. avgusta god. 1435., konačan mir. Tim mirom predani su Republici Sv. Marka »katuni Crne Gore« iznad Kotora, čije ime odlično pokazuje glavno zanimanje njezinog stanovništva. Ti katuni nalazili su se najverovatnije zapadno od planinskog lanca Lovćena, Stavora i Garča, gde je bilo, u planinskim visinama, najpogodnije područje za letnji izgon stoke, odnosno »za katunovanje«. Crnom Gorom, misli J. Erdeljanović, prozvano je područje istočno od te linije: Cetinje, deo Ćeklića, Zagarač, Komani i nahije lješanska i riječka, čijim je stanovnicima »bilo najpodesnije da se koriste povoljnim prilikama toga visokog planinskog predela za svoje letnje katunovanje«. Samo svoje ime Crna Gora je dobila zbog svoje guste gore, u kojoj je po svoj prilici prevlađivala crnogorica. To ime potisnulo je od kraja XV veka potpuno stari naziv Zete, kao što je ranije, od sredine XIII veka, naziv Zete, što se javlja još u X veku, počeo sve više potiskivati još stariji naziv Duklje, koji se najduže održao u vladarskim titulama, gde se stari oblici po pravilu najviše i čuvaju. Sem sa tim moćnim susedima, Turskom, Ugarskom i Mlecima, despot Đurađ je hteo da ostane u dobrim odnosima i sa sad već dalekom Vizantijom. Kao despot Stevan, i on je za pravoslavne, a od Turaka ugrožene, Grke, kao hrišćane, imao u drugom delu svoga života dosta naklonosti. Njegova žena, po svoj prilici druga, bila je Grkinja, Jerina (Irina) iz porodice Kantakuzina, sa kojom se venčao krajem god. 1414. Sa Jerinom je u Srbiju, u većim razmacima vremena, došao i jedan deo njene bliže i dalje rodbine, od kojih su neki, kao brat joj Toma, zauzimali najveće položaje u zemlji i izazivali tim i svojim mešanjem u srpsku politiku nezadovoljstvo u narodu. Ipak, staroga Jovana, Janju, Kantakuzina, koji se bio smestio u Novome Brdu, pominje narodna pesma (»Kuzun Janjo«) ne bez simpatije. Jedan deo članova porodice Kantakuzina došao je u Srbiju posle pada Vizantije (vojvodu Đorđa Kantakuzina otkupio je despot iz turskoga ropstva), i ostao je u njoj. Dmitar Kantakuzin istakao se sredinom XV veka kao zaštitnik srpske knjige, — njegov je pisar bio Vladislav gramatik, najbolji srpski prepisivač toga vremena, — i kao pesnik jedne mnogo čitane, lepe, stihovane Molitve bogorodici. Jašunjski manastir Sv. Jovana kod Leskovca podigli su god. 1517. članovi te kuće. Lošu uspomenu u narodu ostavio je Grčić Manojlo; narodna poezija pripisuje njemu čak i tu podlost da za mito zamenjuje, kao kum, decu na krštenju. Taj Grčić Manojlo biće po svoj prilici Manojlo, sin Tome Kantakuzina a bratić Jerinin, docnije šurak Vladislava Hercegovića. U Srbiju beše stigao, ne znamo kada, i jedan član druge ugledne stare kuće, Manojlo Anđel, iz carske porodice tesalskih Anđela, i beše se, isto tako, smestio u Novom Brdu. Tu se okućio, uzeo jednu Srpkinju za ženu i imao decu već posrbljenu. Jednom prilikom Turci su za-robili jednog od Manojlovih sinova, poturčili ga i od njega napravili posle vrlo čuvenog Mahmuta Anđelovića; Mahmutov brat Mihailo ostao je u Srbiji i na despotovu dvoru pravio lepu karijeru. Despot je, dakle, sa Grcima imao dosta veza već u svojoj zemlji i van nje, i ličnih i državnih. Zanimljivo je da je vizantiski car, Jovan VIII, smatrao za dužnost da i Đurđu dade despotsku titulu, kao što je ranije dana i Stevanu, da ga na taj način legitimiše i sa svoje strane. Poseban carev izaslanik doneo je u Srbiju znake despotovog dostojanstva i svečano ih predao Đurđu, u leto god. 1429. Veoma je važna ova činjenica, na koju je K. Jireček skrenuo pažnju: da se Đurađ sam, do toga imenovanja, nije hteo nazivati despotom, nego samo »gospodinom«. Tako je vladar

246

Srbije, koji je pre osamdeset godina sam uzimao carsku titulu, sada klečeći polagao zakletvu na vazalstvo Mađarima, strepeći od Turaka davao kćer u harem, a svoju vladarsku titulu iščekivao od Vizantije, čiji je car isto tako bio vazal turski, ali još zadržavao iluziju da u staroj carskoj tradiciji deli titule i po tome kao vodi glavnu reč na Balkanu među hrišćanima. Dok je despot tako gledao da Srbiju poštedi od udara i da bude dobro sa svima susedima, razjedale su bosansku kraljevinu unutarnje krize. Kada je Sandalja Hranjića († god. 1435.) nasledio njegov sinovac, Stjepan Vukčić, mislili su mnogi susedi da je taj, njima još bliže nepoznati mladić malo podoban da održi dosta prostranu oblast stričevu, i požurili su se da mu taj posao olakšaju time što su mu počeli oduzimati izvesna mesta i predele. Čak car Sigismund naredi hrvatsko-dalmatinskome banu da posedne desnu stranu Huma kao staru oblast Mađarske; Mleci ugroziše Novi, a vojvoda Radoslav Pavlović trebinjski kraj. Iznenađen tolikim neprijateljima, videvši prikupljenu toliku mržnju protiv svoje porodice, Stjepan Vukčić, koji je bio bistar, okretan i prepreden, a nikad u životu mučen moralnim obzirima, reši se brzo da se veže uz Turke. Na njegov poziv, turske čete dođoše brzo u Hum i u Bosnu. God. 1436. zauze Barak, sin skopljanskoga Isa-bega, Pavlovićevu Vrhbosnu, učvrsti se tu i osta u njoj, u srcu Bosne, kao stalan gospodar, pretvarajući tu srednjovekovnu župu i grad postepeno u novo, čisto tursko Sarajevo. Stjepan ote, sa turskom pomoću, Pavlovićevo Trebinje, i razbi sve mletačke pripreme u Novome. Zaplašen od Turaka, kralj Tvrtko pređe na stranu Vukčićevu, i pomože od svoje strane da taj mladi vojvoda, čije su lične osobine tako malo poznavali, postane ubrzo najmoćniji velikaš Bosne. Stjepan Vukčić jedino nije imao uspeha u borbi sa ljudima cara Sigismunda; ali, i tu on lično nije loše prošao. Stradali su samo njegovi saveznici, hrvatski Frankopani, sa kojima se združio odmah po primanju vlasti. Posle smrti cetinskog kneza Ivana Nelipića († god. 1434.) nasledio je njegovu oblast muž Ivanove kćeri Katarine, knez Ivan Frankopan. Car Sigismund nije pristajao na to i tražio je da se ta oblast ustupi njemu, mada je ranije to bio odobrio. Zbog careve odluke da svoju volju ostvari ma i po cenu građanskoga rata, savez između Frankopana i Vukčića postao je sasvim prirodna stvar. Ali, u borbi protiv cara loše su prošli. Već krajem god. 1436. nestalo je nenadano Frankopana, a 31. januara god. 1437. predala je njegova udovica Mađarima sve zemlje svoga oca i muža. Mađarske borbe u Bosni nisu mogle da oslobode tu zemlju od Turaka; uspele su jedino da sateraju s vlasti Tvrtkova protivnika, kralja Radivoja. Mada se vešto uklanjao sukobima i sa Mađarima i sa Turcima, despot Đurađ ipak nije mogao da izbegne nesreću da jednoga dana ne bude uvučen u njihove borbe. Održavanje mira, koji je bio njegova najveća želja, nije zavisilo samo od njegove volje. Za agresivne Turke bilo je jasno da se, postavši gospodari Balkana, neće zaustaviti neaktivni na granicama Mađarske, koja je smetala njihovoj ekspanziji i prikupljala pod svoju vrhovnu vlast izvesne balkanske zemlje, kao Srbiju, Bosnu i polubalkansku Vlašku, ne toliko da ih kao hrišćane brani od Turaka, koliko da im te hrišćanske države posluže kao bedem za obezbeđenje svog vlastitog područja. Između Turaka i Mađara moralo je, pre ili posle, doći do krupnih obračuna, a u tom slučaju srpsko zemljište moralo je postati ratno područje ili bar područje preko kojega prelaze vojske, svejedno da li će Srbi na to pristati ili ne. Inicijativa nije bila u njihovim rukama, niti su oni mogli na nju mnogo uticati ni na jednoj ni na drugoj strani; Srbija je postala područje kojim su, pored svih domaćih vlasti, uglavnom raspolagali drugi. Srbima je samo ostajala sloboda izbora da se

247

odluče uz koju će stranu pristajati; a uz koju god pristali, glavnu štetu i sve ratne nevolje podnosiće oni sami. To se jasno videlo od god. 1437., kad su nastale srpske nevolje. Da se osveti za turske upade u Erdelj, uputio je car Sigismund u leto te godine preko Srbije na Turke jednu »leteću« kaznenu ekspediciju, koja prodre do Stalaća i Kruševca i nanese na oba mesta osetnu štetu Turcima, pa se odmah povuče. Ceo zalet trajao je svega osam dana, od 19. do 27. juna. Turska potera bi razbijena blizu Smedereva sa priličnim gubicima. Da će za taj mađarski pohod Turci optuživati i despota i Srbe, govoreći da je između njih bilo sporazuma i uzajamnog pomaganja, moglo se očekivati od onog dana kada Srbi nisu pristali da se njima pridruže; kao što bi ih optuživali i Mađari da su postupili drukčije. Ustvari, međutim, despot je želeo da ostane koliko je moguće više neutralan. Ali, to mu nije pomoglo, i nije mu se verovalo; i sultan je stoga kao pouzdanije jemstvo za njegovo buduće držanje tražio i dobio braničevski kraj, iz kojega je mogao lakše i brže organizovati prelaz na mađarsko područje. Posle smrti svakovrsnim avanturama bogatoga cara Sigismunda, koji je bio sve pre nego veliki državnik († 9. decembra god. 1437.), i po dolasku na mađarski presto njegova zeta austriskoga vojvode Albrehta, rešiše se Turci na veliku ofanzivu protiv Mađarske, hoteći svakako da iskoriste zabune pri promeni na prestolu. Ovom prilikom oni su hteli da raščiste i svoje odnose sa Srbijom, nezadovoljni dotadanjom Đurđevom politikom održavanja srdačnih veza i sa njima i sa Mađarima. Bilo je nešto zaziranja i od Đurđevih veza sa Vizantijom, koja je u ovo vreme javno vodila pregovore o crkvenoj uniji sa Rimom i sa tim u vezi tražila zapadnu pomoć protiv Turaka. God. 1438. počele su prve uvodne turske operacije protiv Ugarske, kao i protiv Srbije i Bosne, da se iduće godine ponove u punoj snazi. Krajem aprila god. 1439. krenula je velika turska sila, pod vođstvom samoga sultana, na Srbiju, pomognuta vojskom turskoga vazala Stjepana Vukčića. Despot Đurađ pređe u Mađarsku da traži pomoć. Ali, kralj Albreht, i pored sve volje da doista pomogne ugroženome vazalu, nije mogao to da učini. Njegova vojska bila je slaba i pristizala je veoma sporo. Mađara se tada nije mnogo ticao udes Srbije; oni su bili u jakoj opoziciji protiv kralja. Ostavljena sama sebi, Srbija nije mogla da odoli turskoj sili. 18. avgusta pade Smederevo i sa njim cela Srbija, sem uporno branjenoga Novoga Brda i sem Zete, koja Turcima ovom prilikom nije bila na putu. »Takvo je plenjenje bilo (izveštava jedan turski savremenik) da se u Skoplju prodavao dečak od četiri godine za 20 aspri.« U to vreme, kada bi se možda, pod utiskom crnih vesti iz Srbije, mogla organizovati u njenu korist kakva akcija, na kojoj je despot živo radio, umre iznenada 27. oktobra god. 1439. kralj Albreht. Ta smrt, zbog neuređenog pitanja nasledstva, izazva u Mađarskoj nove krize i omete svaki rad u tome pravcu. I sam despot umeša se u spletke oko izbora novoga kralja, ističući kandidaciju svoga najmlađega sina Lazara i predlažući da se Lazar oženi Albrehtovom udovicom. Čudnovato je da je stari i inače mudri despot mogao verovati da bi njegov sin, pravoslavne vere, tuđin i bez moćne političke podrške koje sile, mogao postati uopšte ozbiljan kandidat u ovo vreme kad je on sam, kao vladar bez zemlje i kao čovek kome treba pomagati, bio više u položaju onoga koji moli nego onoga koji zahteva ili o kome se, radi njegove političke važnosti, mora voditi računa. Kandidacija, naravno, nije uspela; naprotiv, ona je despotu donela bez potrebe samo novih neprijatnosti i nekoliko novih neprijatelja, među kojima i neposrednu okolinu na mađarski presto izabranog mladog poljskoga kralja Vladislava. Posle toga neuspeha, i

248

videći da Mađarska još za dugo vremena, zbog unutarnjih trvenja, neće biti sposobna za neke veće akcije, krenuo se despot da traži pomoći na drugoj strani. Sa područja svoga zeta, Ulriha Celjskoga, koji je, isto kao i Đurađ, bio protivnik novoga kralja Vladislava, prešao je despot na mletačko zemljište. Iz Mletaka, gde je bio dočekan sa pažnjom, krenuo je despot jula god. 1440. u svoju Zetu, zadržavši se usput u Šibeniku i Dubrovniku. U Mađarskoj je za to vreme bio optužen kao čovek koji je održavao veze sa Turcima i kao kraljev odmetnik, pa su mu, za kaznu, oduzeta mnoga tamošnja imanja. Ta optužba, znalo se dobro, bila je neopravdana i mogla se bez imalo teškoće pobijati; ali, pri njoj se ipak ostalo; to je bila kraljeva osveta za Đurđevo držanje prema njemu. Ako je Đurađ održavao sumnjive veze sa Turcima, zašto mu je trebalo da se potuca po tuđini, tražeći pomoći protiv njih, mesto da se, kao sultanov tast i njihov prijatelj, vrati u Srbiju ili Jedrene i dobije milost? Koliko je ta optužba bila neosnovana kleveta i ružno podmetanje vidi se najbolje po tome što su Turci na sve strane ljutito ustajali protiv njega. Njihov vazal, Stjepan Vukčić, ušao je u Zetu, i kao muž Jelene, kćeri Balše III, istakao je svoja prava na tu zemlju. Kada je despot u aprilu g. 1441. došao u Dubrovnik, da potraži veza protiv Stjepana, izazvalo je to veliko ogorčenje i na Porti i na dvoru Vukčićevom. Posebno tursko poslanstvo stiže u lepi grad pod Srđem da protestuje protiv despotova prijema, a uskoro dođoše pretnje i oko 20. jula neka vrsta ultimatuma turskoga i Stjepana Vukčića. Dubrovačka Republika odgovarala je sa puno ponosa da je u njenim zidinama slobodno sklonište ovakome koji ga zatraži, i da oni protiv svoga gosta i staroga prijatelja ne mogu upotrebljavati prisilna sredstva da ga uklone, ali da mogu, u isto vreme, jamčiti da sa njihova područja neće biti pokušano ništa protiv mira u susedstvu. Ovaj momenat pretstavlja jednu od najlepših stranica njihove istorije, kojom su se, sa pravom, dičili stolećima potomci dubrovačkih gospara, koji su, mada inače praktični trgovci, imali u sebi ipak i viteškog osećanja i svesti o dostojanstvu. Stoga se i Gundulić u svome Osmanu zadržava duže na tome slučaju i primeru, i priča, naravno pesnički iskićeno, kako Dubrovnik sred pokoja ki od slobode krunu steče, s mita od zlata, s prietnje od boja, od vjere se ne poreče tako da isti car oholi čudeći se tada kliče: »Cjeć tve vjere krepke toli Vik ćeš živjet, Dubrovniče!« Stari despot video je teškoće i opasnosti kojima se radi njega izlaže mala republika, i da im ih uštedi, on je oko 25. jula napustio grad i preko Senja krenuo za Mađarsku. Tursko ogorčenje protiv Đurđa i njegove aktivnosti na strani vidi se još naročito po svirepoj naredbi sultanovoj da mu se oslepe oba sina, Grgur i Stevan. Grgur je pao u turske ruke pri zauzimanju Smedereva, a Stevan se nalazio na sultanovu dvoru kao talac. Naredba je izvršena 8. maja god. 1441., baš za vreme Đurđeva bavljenja u Dubrovniku. Turska optužba glasila je da sinovi pismima održavaju veze s ocem, koji je neprijatelj i odmetnik sultanov. Đurđeva politika, u istinu lojalna i prema jednoj i prema drugoj strani,

249

doživela je potpun slom. Hoteći da održi dobre odnose i prema Turcima i prema Mađarima, on je izgubio poverenje i kod jednih i kod drugih, i, eto, dočekao to da ga Mađari osuđuju radi veza sa Turcima, a da mu Turci oslepljuju decu zbog njegovih odnosa sa Mađarima. Malo posle te lične nesreće stigla je vest despotu da je 27. juna god. 1441. palo najzad i junački branjeno Novo Brdo. U isto vreme osvajao je Stjepan Vukčić nebranjenu gornju Zetu, dok su Mlečani, da ga spreče, osvajali primorska mesta i oblasti. U jesen god. 1441. despot nije imao više ni pedlja svoje zemlje; Srbija je bila konačno pokorena. Videći da u Zeti od kakve akcije sa te strane, u eventualnom savezu sa Mletačkom Republikom, ne može biti ništa, i posle neuspeha u Dubrovniku, reši se despot Đurađ da se izmiri sa mađarskim kraljem. Mađari su, sami neposredno ugroženi od turskih osvajačkih težnja, bili ipak najprirodniji saveznici despotovi i jedini koji su shvatili opasnost i pokazivali volje da se bore protiv nje. Njihova odbrana Beograda god. 1440. bila je doista lepo junačko delo. Unutarnje njihove borbe behu se tokom god. 1441. prilično stišale i postojali su izgledi da se sad može preći na ozbiljnije spoljne akcije. Ratobornu stranku u Mađarskoj podržavao je naročito smeli i junački Janko Hunjadi, popularni Sibinjanin Janko naših narodnih pesama, centralna ličnost mađarske istorije sredinom XV veka. Njega je kralj Vladislav god. 1441. imenovao za zapovednika Beograda, poverivši mu za odbranu najopasnije mesto u državi. Odmah, čim je primio novu dužnost, počeo je Janko da uznemiruje Turke i da pravi ispade iz beogradske tvrđave. Da bi mogli pratiti njegova kretanja i držati u škripcu mađarsku posadu u Beogradu, podigli su Turci god. 1442. svoj grad na Avali, odakle je bio širok vidik na svu okolinu. Sa nekoliko strana krenuta je god. 1441. misao da se obrazuje jedan veliki hrišćanski savez, koji bi imao ne samo da brani evropske hrišćanske narode od Turaka, nego i da pređe u borbu protiv njih. Ugroženih je bilo mnogo; sem Srbije na udarcu beše Bosna, Vlaška, Vizantija, Jovanovci na Rodu, pa i sama Ugarska. Primer pada Srbije delovao je živo i neposredno i izazivao na brze mere, dok sve ne bude kasno. Na čelo pokreta za stvaranje toga saveza stavila se sama papska kurija, a glavni njen organ beše rečiti i aktivni kardinal Julije Cezarini. Papa Evgenije, i on, i despot, i drugi ljudi, koji su hteli da se što pre sa reči pređe na delo, obratili su glavnu svoju pažnju na to da za tu ideju pridobiju mađarskoga kralja i Mađare kao glavne nosioce te politike. Možda bi, pored sve njihove ubedljivosti, cela stvar napredovala sporije, da sami Turci svojom ekspanzijom nisu izazivali na energične mere, i da uspesi Janka Hunjadija protiv njih, u dve velike borbe, u Erdelju i Vlaškoj, tokom god. 1442. nisu digle samopouzdanje i oživele nade na još veće i konačne uspehe. Papa Evgenije, svojom bulom izdanom o novoj godini 1443., pozivaše hrišćane ponovo da krenu protiv agarjana, a sam obeća za organizaciju pohoda petinu svojih prihoda. Doista, tokom te godine spremi se velika ofanziva protiv Turaka. Za nju je, sasvim prirodno, ponajviše radio despot Đurađ, koji je svoje spaseno bogatstvo upotrebljavao samo na to da pridobija ljude i kupi vojsku. Krajem septembra ili početkom oktobra god. 1443. prešla je Dunav kod Beograda veoma jaka saveznička vojska sa 25.000 konjanika i strelaca, a vođi joj behu Hunjadi i despot Đurađ, kome priđe još oko 8.500 srpskih ratnika. Uspesi oduševljenih saveznika bili su veliki. Turska vojska bila je potisnuta svuda, a 3. novembra ometena je porazom kod Niša koncentracija glavne turske evropske ordije. Odatle pa sve do balkanskih klanaca Srednje Gore Turci nisu mogli da organizuju nov otpor. Pred tim klancima, kod Zlatice, usled

250

novog turskog otpora i usled oštre zime i teškoća sa snabdevanjem u opustošenoj zemlji, saveznici su obustavili dalje napredovanje i počeli da se povlače. Despot je gledao na sve načine da saveznike zadrži u oslobođenoj Srbiji, obećavajući da će se sam brinuti o snabdevanju vojske, ali nije uspeo; zamoreni doista velikim naporima ovog jesenjeg i zimskog rata, ljudi su žurili da se što pre vrate na svoja ognjišta. Turke je ova ofanziva iznenadila, zbunila i čak uplašila, tim više što, zbog ratovanja u Maloj Aziji, nisu imali slobodne ruke. Na glas o pobedama saveznika počeše pokreti protiv njih na više strana, u Vlaškoj, Grčkoj, Tesaliji i Albaniji, gde se pojavio i brzo proslavio hrišćanstvu povraćeni poturčenjak, Skender-beg. Stjepan Vukčić, suviše obeležen kao turski čovek i prijatelj, imao je u to vreme dosta teških dana. Njega su Mlečići potiskivali i u Zeti i u Dalmaciji (iz Poljica i Omiša, koje beše zauzeo). U samoj Bosni došao je Stjepan u sukob sa novim kraljem, Stevanom Tomašem, sinom kralja Ostoje, koji je krajem novembra god. 1443. izabran za kralja iza umrloga Tvrtka II. Po logici događaja Stjepan je trebao da bude kraljev pristalica, jer je Tomaš došao na presto mesto Ulriha Celjskog, koji je, prema ugovoru od god. 1427., imao da nasledi Tvrtka i nije, dakle, bio mađarski kandidat. Ali, doslednost i logika u postupcima vlastele i državnika toga vremena behu retka osobina, a u Bosni, pometenoj i rastrojenoj borbama svih vrsta, ličnim, verskim i političkim, ređa nego i u jednoj drugoj našoj oblasti. Stjepan je loše računao. Tomaš je bio čovek jake volje i prilično čvrste ruke, i od svih bosanskih vladalaca posle Tvrtka I sa nesumnjivo najviše državničkih sposobnosti. Mada je sada, posle toliko godina vladavine moćnih velikaša i slabih kraljeva, išlo dosta teško, on je živo radio na tom da povrati ugled kraljevskoj vlasti. Te njegove težnje i pristupanje delima osetio je Stjepan Vukčić vrlo brzo, mada bez težih posledica po sebe. Posle savezničkoga uspeha kralj Tomaš se opredelio za Mađare i uskoro bio priznat od kralja Vladislava. Otpor Celjskih protiv njega nije bio ozbiljan, verovatno stoga što se od prvog časa videlo da bi Ulrihu trebalo mnogo krvi i napora da se učvrsti na bosanskome prestolu. Protiv njega bila je gotovo sva bosanska vlastela, i turko- i mađaro-filska; a kralj Vladislav nije pokazivao volje da se, radi ovoga dojučerašnjeg protivnika, za nj vojnički zalaže u Bosni i da ga, svojom pomoću, napravi još jačim i opasnijim. Vladislavu se činilo politički mnogo mudrije da prizna Tomaša i da ga tako veže čvršće uza se. Posle postignutih uspeha god. 1443. u Mađarskoj je još više uzela maha ratnička struja, — tim više što je uspelo, saradnjom Mlečana, organizovati i jednu veliku flotu za akciju sa mora. Sultan Murat, zabrinut radi prošlogodišnjeg poraza, ponudi god. 1444. saveznicima mir, spreman da učini velike ustupke. Za glavnog posrednika uze svoju ženu, mudru Maru, despotovu kćer, očevidno sa namerom da ova deluje na oca. Despotu je sultan obećavao povratak cele države, ako uspe izraditi povoljan mir za Turke. Đurađ nije hteo rat rata radi, niti je, pored svih vojničkih uspeha, verovao da će saveznicima poći za rukom da konačno skrhaju Turke. Doživeo je on i teže turske poraze i krize, pa se uverio da oni nisu mogli da slome njihovu snagu i trajno obuzdaju njihov polet. On je stoga brzo bio gotov da svom svojom rečitošću i uticajem radi za mir, ne štedeći, da to postigne, ni novca ni imanja. Janku Hunjadiju, samo da bi ga pridobio, ustupio je čitav niz svojih poseda u Ugarskoj i tvrdi grad Vilagoš. Zahvaljujući ponajviše njegovom zauzimanju došlo je do mira sa Turcima krajem jula god. 1444. u Segedinu. Mir je utvrđen za deset godina; a despot dobi, prema obećanju, celu svoju državu, ovog puta čak i sa Golupcem i Kruševcem, istina s obavezom da za nju, kao i pre, plaća sultanu godišnji danak. Sklapanjem ovoga mira, koji je prvenstveno njegovo delo, despot Đurađ je

251

nesumnjivo učinio veliku uslugu zabrinutome sultanu, i izazvao tim ljute proteste Mađara. Ali, despot je gledao u prvom redu srpske interese. Daljim ratovanjem on i Srbija nisu mogli dobiti ništa više od onog što im je sultan već sada nudio; a dalje ratovanje, sem što je crplo i inače iznurenu narodnu snagu, moglo je, jednom prekinuto, da ispadne sa manje uspeha od lanjskog. Despot je bio dobar poznavalac ljudi i prilika, i teško da mu izvesna iskustva iz zimske kampanje god. 1443. nisu govorila za veću opreznost. Na kraju krajeva, on je lično bio već star čovek i, posle toliko godina lutanja i bogorađenja po tuđini, želeo je da se smiri i počine zajedno sa celim narodom, koji je bio sit borbe, naročito kad ta borba, posle onako povoljnih ponuda, ne izgleda niukoliko potrebna. Čim je mir sklopljen, još istoga leta, požurio je despot da se vrati u Srbiju; 22. avgusta god. 1444. ušao je on ponovo u svoje Smederevo. Stjepan Vukčić, koji je bio osvojio dobar deo Zete, pokušao je, posle Segedinskoga mira, da se i sam izmiri sa despotom i vratio mu je zauzeto područje. Tako je Srbija vaspostavljena; na severu sa nešto proširenim, a na jugu sa nešto suženim granicama, pošto Mlečani nisu hteli da povrate osvojene delove i gradove primorske Zete. Dobar deo Mađara i neki njihovi prijatelji, a naročito kardinal Cezarini, behu veoma nezadovoljni sklopljenim mirom, nalazeći da se dobro započeto delo upustilo bez potrebe i bez po njih vidno povoljnog rezultata. Oni nisu krenuli veliku vojnu protiv Turaka samo za to da se vaspostavi srpska država, nego su imali veće ciljeve i radili na korist svih ugroženih hrišćana. Njihovo nezadovoljstvo uzelo je veoma velike razmere, raspirivano plamenom agitacijom Cezarinijevom, koji je, u svom hrišćanskom oduševljenju, verovao i govorio da se sa novim naporom mogla postići potpuna katastrofa Turaka u Evropi. To i aktivnost savezničke flote u turskim vodama potakoše kralja Vladislava da otkaže sklopljeni mir i nastavi rat. Despot Đurađ nije hteo da se ovog puta pridruži njihovoj akciji, nego, između dva gospodara, ostade sasvim neutralan. Mađarska vojska, koju je vodio sam kralj, krenula je ovog puta na Turke preko bugarskog zemljišta, pošto se kod Oršave prebacila preko Dunava. Učinila je to verovatno ponajviše stoga da bi se što pre približila savezničkoj floti na Crnome Moru; a možda je bilo i izvesnog uzdržavanja da se, zbog despota, pređe preko Srbije. Bez mnogo muke prodrli su saveznici do Varne, gde ih je 10. novembra god. 1444. zadesio strahovit poraz. Na bojnom polju padoše sam kralj Vladislav i borbeni kardinal Cezarini. Ovaj teški poraz, koji je jednim potezom nanovo digao ugled Turaka na Balkanu i među hrišćane uneo novu malodušnost, dao je puno opravdanje opreznoj politici despota Đurđa, mada mu je znatno otežao položaj. Mađarima se despot zamerio što nije nastavio borbu na njihovoj strani; a Turci su, posle ovakve pobede, mada formalno ispravni prema njemu, ponovo digli glavu i postepeno napuštali ono predusretljivo držanje koje su pokazivali u poslednje vreme. Pogibija još mladoga kralja Vladislava izazvala je u Mađarskoj duge borbe oko prestola. Među ostalim kandidatima javio se i Alfonz V Aragonski, u to vreme i napuljski kralj, osnivajući svoje »pravo« na starim vezama između napuljskoga dvora i Mađara. Kao nekada Karlo Robert ili Ladislav Napuljski, tako je sad kralj Alfonz tražio veza i oslonca među uticajnim ljudima na istočnoj obali Jadranskoga Mora. Glavni njegovi ljudi na toj strani postadoše Stjepan Vukčić i Skender-beg; naročito mu je bio dobrodošao Vukčić kao neposredan sused područja krune Sv. Stevana. Stoga je kralj Alfonz, unekoliko aktivniji od Ladislava Napuljskog, pomagao Stjepana u njegovoj borbi sa Mlecima i naterao svojim posredovanjem Republiku da prema njemu popusti i u

252

pitanjima gde to inače ne bi htela. Ta veza sa kraljem Alfonzom, kao i poznato mu prijateljstvo sa Turcima, digoše znatno Stjepanov ugled. Bosanski kralj Tomaš, dotle njegov neprijatelj, izmiri se sa njim i god. 1446. postade mu zet, uzevši za ženu njegovu kćer Katarinu. Ovo srodstvo između Tomaša i Stjepana nije bilo po volji despotu Đurđu, kome Tomaš beše oteo bogatu Srebrenicu; i on je to na Porti, gde je, posle Segedinskoga mira, uživao prilično poverenje, prikazao kao Stjepanovo približavanje mađarofilskoj politici kraljevoj. Da preseku to jačanje mađarskog uticaja, uputili su Turci u proleće god. 1448. dve jake vojske u Bosnu; jedna je operisala u samoj Bosni, a druga po Hrvatskoj. Stjepan Vukčić, uplašen zbog turskog držanja, napusti odmah svoga zeta i priđe despotu; njihove udružene vojske potukoše 16. septembra god. 1448. kralja Tomaša i povratiše opet Srbiji izgubljenu Srebrenicu. Odmah posle te pobede, da jasno obeleži svoj uspeh i da se vidno odvoji od zajednice sa bosanskim kraljem, Stjepan Vukčić se proglasio hercegom; i to, ponešto u tradiciji kralja Tvrtka, koji se krunisao u Mileševu, a koje se sad nalazilo u Stjepanovoj vlasti, a ponešto i da prema katoličkoj Bosni istakne drukčiji karakter svoje države, Stjepan se proglasio »hercegom od sv. Save«. Taj naziv, kao i njegova dobro očuvana crkva u Goraždu, pokazuju najbolje kako nisu u pravu oni koji Stjepana, kao i njegova strica Sandalja, hoće da proglase bogumilima. Naziv hercega, koji se u našim krajevima javlja prvi put god. 1403. kao nova titula Hrvoja Vukčića, činio se Stjepanu da označava nešto više od čina velikog vojvode, koji je on dotle imao, i da povećava naročito njegov ugled prema kralju. Valjda je ostao u uspomeni onaj suvereni Hrvojev stav prema bosanskim kraljevima Tvrtku i Ostoji, pa je to, nekako, pripisivano ne samo njegovoj ličnoj vrednosti, nego i činu koji je imao. Svoju novu titulu, o kojoj je odmah obavestio susedni Dubrovnik, Stjepan je uzeo oko 10. oktobra god. 1448., znajući da mu to neće osporavati ni Turci ni despot Đurađ, na koje se, u ovoj fazi svoje politike, prvenstveno oslanjao. Zanimljivo je da je taj neobično prepredeni, »u sto voda prani«, čovek došao nekako i u veze sa nemačko-austriskim carem Fridrihom III, kao tutorom maloletnoga sina kralja Albrehta, i dobio od njega potvrdu svih svojih poseda (20. januara god. 1448.). Jedno vreme se verovalo da je Stjepan i svoju titulu hercega dobio od njega; ali, to neće biti tačno. U izvorima o tome nema traga; a u jesen god. 1448., kada se Stjepan nalazio potpuno u antimađarskome taboru, to nije nimalo verovatno. Uostalom, oblik reči herceg nije nam došao po nemačkom (Herzog), nego po mađarskom i turskom izgovoru. Stjepanovo područje, koje je hvatalo od bokokotorskog zaliva do blizu Olova u Bosni i od Cetine do Morače i Lima, dobija dosta brzo, po toj novoj tituli, naziv Hercegovina; prvi put to se ime javlja u jednom dokumentu iz vremena oko god. 1454. Dok su Mađari svoju glavnu vojničku i političku aktivnost razvijali na području oko dunavske linije, upotrebila je Mletačka Republika svu svoju veštinu da se što bolje utvrdi na Jadranskome Primorju. Naročito su Mlečani živo radili u Zeti i Albaniji, gde su ne samo ljubomorno i uporno čuvali stečene pozicije, nego išli i za novim osvajanjima. Ta njihova aktivnost dovela ih je u sukob sa Skender-begom u Albaniji i sa despotom Đurđem u Zeti, naročito posle god. 1445., kada su uzeli trgovački važni grad Danj. Udruženi Srbi i Albanci nanesoše Mlečanima osetne gubitke; ali, ne mogoše da ih potisnu. Naprotiv, posle tri godine dana despot, zbog poraza svoje vojske, morade za izvesno vreme da obustavi operacije, a Skender-beg sklopi sa Republikom mir, jer ga od god. 1447. počeše napadati Turci. Obećavana pomoć aragonskoga kralja Albaniji naterala

253

je Mlečane da budu popustljiviji i da ne otežavaju već i inače teški položaj njezinih protivnika. Mađarska je dobro osećala gubitak svog prestiža u susednim zemljama posle poraza kod Varne, kao i opasnost od sve vidnijeg jačanja Turske, i gledala je da što pre popravi svoj položaj. Još uvek se verovalo da je moguće potiskivanje Turaka iz Evrope sa jednom moćnom koalicijom hrišćanskih država. Mađarska, koja je sa Jankom Hunjadijem na čelu uzela na se ulogu vodeće hrišćanske sile u borbi sa Turcima, uviđala je sve više da je u pitanju njen vlastiti opstanak, ako sultanovoj vojsci pođe za rukom da sruši ostatak hrišćanskih država na Balkanu, i stoga je sada gledala da te države veže što čvršće za sebe, organizujući ih za zajedničku borbu, koja bi, naravno, bila rukovođena prvenstveno mađarskim interesima. Borbena aktivnost Mađarske uze maha naročito od god. 1446., otkad postade njen državni guverner Janko Hunjadi, vođ vojničke stranke i čovek koji je najveći deo svoje popularnosti stekao borbama sa Turcima. Despot Đurađ, koji je pre pet godina bio glavni saradnik Hunjadijev u stvaranju hrišćanskog saveza protiv Turaka, nije se ovog puta oduševljavao mađarskim planovima. On je video da u taj savez ne ulazi nijedna od većih država; da su Mleci čak u izvesnom sporazumu sa Turcima; i da bi glavni teret ratovanja pao i opet na Srbe. On stoga ne samo da ne ulazi u savez nego mu je čak i protivnik. On neće da tek malo oporavljena Srbija postane ponovo ratno područje. Naprotiv, njegova je jasna težnja da položaj Srbije pojača novim vezama i da joj uštedi koliko god može nove potrese. Ženidba njegova sina Lazara, u decembru god. 1446., sa Jelenom, kćerju morejskoga despota Tome Paleologa, a bratičnom docnijeg cara Konstantina Dragaša, izraz je tih težnji, koje su bile u interesu i srpskoga i vizantiskoga dvora. Prilikom ove ženidbe Lazar je dobio naslov despota, i označen je tim ne samo kao očev naslednik, nego čak i kao njegov savladar. Da pojača odbranbena sredstva Vizantije, despot je god. 1447./8. pomagao obnavljanje carigradskih bedema i time najbolje pokazao da je njegova turkofilska politika bila samo politika nužde. Početkom septembra god. 1448. počelo je pribiranje i prebacivanje mađarske vojske preko Dunava, kod Kovina, za veliki pohod protiv Turaka. Sva nastojanja Hunjadijeva da se i despot pridruži tome pokretu ostadoše bezuspešna. Despotov činovnik, »riznički čelnik« (ministar finansija), Dubrovčanin Paskoje Sorkočević, imao je da objasni Hunjadiju ustručavanje svoga gospodara i da, u isti mah, dobro osmotri stanje mađarske vojske, koja je imala na 70.000 ljudi. Bojeći se da ga Turci ipak ne okrive radi veza sa Mađarima i njega ne optuže da je mađarska vojska prošla kroz Srbiju sa njegovim pristankom, despot je odmah dostavio sultanu, koji se nalazio pod Krojom u Albaniji, sve vesti koje je znao o snazi i kretanju mađarske vojske. Hunjadi, ljut zbog despotova ustručavanja, dopustio je da se njegova vojska, na prolazu za Kosovo, ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji, tražeći hranu za sebe i za stoku. Hunjadi je pošao protiv Turaka na Kosovo po svoj prilici stoga što je bio obavešten da se sultan sa svojom vojskom nalazi u Albaniji i da mu otuda hita u sretanje na tom klasičnom polju tursko-hrišćanskih obračuna, najpogodnijem za razvoj veće vojničke snage. U trodnevnoj bitci 17.—19. oktobra mađarska vojska je pretrpela strahovit poraz. U strašnoj borbi pogiboše, među ostalim vitezovima, Janoš Sekelj, Hunjadijev sestrić, proslavljen u narodnim pesmama kao Banović Sekula, i hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac. U narodu je ta mađarska pogibija ostala zapamćena sve do danas u poznatoj uzrečici: »Stradao kao Janko na Kosovu«.

254

Razbijena mađarska vojska prsla je na sve strane. Najveći deo vraćao se u begstvu preko Srbije. Srpske vlasti beguncima nisu pravile smetnja, pored svih šteta koje su im Mađari naneli prilikom svog ranijeg prolaska. Za te štete despot je činio odgovornim njihova vođa, samoga Hunjadija, pa ga je stoga dao na prolasku uhvatiti i zatvoriti. Ne može se danas jasno utvrditi da li je staroga despota navela na taj nimalo politički postupak žeđ za osvetom ili težnja da se i na taj način opravda pred Turcima. Ali, u svakom slučaju postupak nije bio dobar i doneo je njemu samom više neprijatnosti nego što bi mogla biti korist od njega. Na despota je bilo već i ranije dosta povike, kad je god. 1444. napustio saveznike. Poraz na Varni, kao i ovaj na Kosovu, pripisivani su dobrim delom njegovom držanju. U očima Mađara on je smatran kao izdajnik, i ovaj postupak prema Hunjadiju mogao je samo da pojača opšte ogorčenje protiv njega. Nije bilo teško predvideti da će Hunjadi, ako ostane živ, ili posle njega njegovi prijatelji u Ugarskoj naći načina da se svete despotu i Srbima za ovu meru. Turcima ovim postupkom despot nije, isto tako, ugodio do kraja, jer im nije izdao Janka; oni su i dalje imali izvesnog razloga za sumnju da Đurađ neće da kida sve veze sa Mađarima i da im, prema tome, nije potpuno pouzdan. I kod naših ljudi bilo je osude despotova postupka; u dalmatinskim bugaršticama nazivaju Đurđa pravom »nevjerom«. Ugarski staleži rešili su odmah, krajem novembra, da Hunjadija izbave iz Despotovine, nudeći Đurđu novčanu otštetu od 100.000 dukata i obećavajući mu pomoć protiv neprijatelja. Da se sve lepo izgladi bi čak rešeno da se despotova unuka Jelisaveta, kći Ulriha Celjskoga, uda za jednog Hunjadijeva sina i da taj sin ostane kao talac u Srbiji, dok se sva ova utanačenja ne izvrše. Sam Hunjadi, protiv koga se beše digla jaka opozicija u Mađarskoj, okrivljujući ga za poraze kod Varne i Kosova, nije spočetka ustajao protiv despota, jer mu je trebalo njegovo posredovanje za mir sa Turcima. Kada je mađarski sabor odbio predloge za mir, koje beše izneo despot, ovaj se odreče daljeg rada u tome pravcu i tim još više izazva srdžbu i optuživanje Mađara. Da se Janko Hunjadi i Mađari neće držati primljenih obaveza prema despotu i da će ih oglašavati za iznuđene bila je stvar koja se mogla očekivati od onoga časa kad im despotova saradnja ne bude više trebala ili kad on ne ushtedne da manje više izvršava njihovu volju. I doista, mađarski sabor i sam papa Nikola V svojom bulom od god. 1450. oslobodiše Hunjadija dane obaveze i zakletve, smatrajući despotov postupak kao ucenjivački. Odmah potom oduzeo je Hunjadi despotu dobra u Ugarskoj. Pisma starog despota iz te godine puna su prkosa i čak ponegde i pretnje, koja je, verovatno, iskreno mišljena, ali koja je bila bez mogućnosti da se ostvari. Ovim sukobom između despota i Mađara koristio se odmah i bosanski kralj Tomaš i početkom god. 1450. poseo je Srebrenicu. VI. SULTAN MEHMED OSVAJAČ. 1. Sultan Mehmed II prema despotu Đurđu. — 2. Pad Carigrada. — 3. Turska ofanziva protiv Srbije. — 4. Odnosi između Srba i Mađara. Sukobi između despota Đurđa i Mihaila Silađija. — 5. Srpski sporazum sa Turcima. — 6. Bosna prema Turcima i Mađarima. Sa novim turskim sultanom Mehmedom ili Muhamedom II, koji je 4. novembra god. 1451. nasledio svoga oca Murata II, istorija Balkanskoga Poluostrva dobija nov sadržaj. Turska ofanzivna snaga, razvijana dosad samo na mahove, stiče za njegova

255

vremena pun razmah. Veoma obrazovan, znajući nekoliko jezika, a među njima i naš, čovek širokih shvatanja i oštre inteligencije, čvrst u namerama i odlučan da ih izvede, često bezobziran i istočnjački svojevoljan, Mehmed el Fatih, »Osvajač«, nastavlja, u velikim potezima, početo delo svojih prethodnika, a naročito dvojice Murata. On kida sa tradicijom dotadanjih turskih kompromisa sa balkanskim hrišćanskim vladarima, koji su priznavali tursku vrhovnu vlast, a u isti mah radili protiv nje, tražeći gde god su mogli zaštite i podrške protiv svojih gospodara. On hoće čistu situaciju, nesumnjivu tursku vlast. Njegov je ideal moćno Osmansko Carstvo, koje bezuslovno gospodari celom Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom. Mehmed nije bio načelno antihrišćanin; naprotiv, baš je većinu poslova svršavao sa njima i preko njih, držeći ih često na najvažnijim mestima; ali, tražio je da hrišćani i njihove države, kao u staroj rimskoj imperiji, uđu u njegov državni organizam, što je ustvari značilo za njih odricanje od svojih glavnih državnih tradicija i gubljenje svake sopstvene inicijative. Za vlade sultana Mehmeda II znatan ugled uživa srpska princeza, sultanija Mara, žena u haremu njegova oca i Mehmedova umna vaspitateljka. Mehmed je prema njoj uvek pokazivao izvesnu pažnju, za koju su znali svi koji su pratili prilike na turskom dvoru. Stoga se s početka Mehmedove vlade i Marinom ocu, despotu Đurđu, počelo ukazivati izuzetno štovanje od ljudi i oblasti koji su imali posla sa Portom. Sam sultan vratio je Srbiji preko Mare Toplicu. I bosanski kralj, na posredovanje Dubrovčana, vrati zauzetu Srebrenicu (jula god. 1451.). Čak se i Mađari rešiše da poprave svoje odnose sa despotom i 7. avgusta god. 1451. sklopiše sa njim nov mir. Tada je objavljena i veridba Jelisavete Celjske sa Jankovim sinom Matijom. Despotovim posredovanjem došlo je, najzad, 6. februara god. 1452., do trogodišnjeg mira između Turske i Ugarske. Jedino zadugo nije mogla da se nađe osnova za mir između despota i Mletačke Republike. Za despota se pogoršalo stanje u Zeti od leta god. 1451., kad je Mlečanima uspelo da mitom pridobiju Stevana Crnojevića i kad on postade njihov kapetan u gornjoj Zeti. Aktivan i hrabar, Stevan je pokorio izvesna plemena, kao Paštroviće, Ljuštičane i dr., i potpuno je razbio dve despotove vojske tokom god. 1452. Ali, iduće godine despotovi ljudi postižu izvesne uspehe i posedaju Žabljak, glavni grad Crnojevića, što nagoni Stevana ne da se pokori svom srpskom gospodaru, nego da se još jače pribije uz Mlečane. Ovi su ga i održali i pomoću njegovom privukli posle na svoju stranu i neka druga plemena. Raniji slučaj hercega Stjepana, kao i ovo odmetanje Crnojevića u Zeti od vlasti despota Đurđa, pokazuju najbolje koliko naša feudalna gospoda u svojim postupcima nisu bila rukovođena gotovo ničim drugim nego samo vlastitim interesima. Osećanje nacionalne solidarnosti uopšte ne postoji; za tadašnja vremena to je još nerazvijen pojam; čak nije mogla da prodre u sve krugove ni svest o potrebi verske solidarnosti, mada je čitavo jedno stoleće propovedan rat protiv Turaka u ime odbrane ugroženog hrišćanstva. Čak ni despot Đurađ, čija je mladost puna ličnih skretanja, nije ni u dubokoj starosti, pored toliko iskustava, našao načina da izravna razmirice sa bosanskim kraljem. Snaga se tako često rasipa u uzajamnoj borbi, koja, i kad se završi uspehom, ne donosi nikad više od malih lokalnih koristi. Moralne štete bile su, međutim, nedogledne. U ime kojeg ideala mogu takvi gospodari povesti svoje podanike u borbu protiv napadača? Šta te podanike veže u intimniju zajednicu sem pritiska sile njihova gospodara dok je u snazi? Kad se protiv svoga kralja ili despota dižu samo radi svoje koristi pojedini oblasni gospodari, zašto da se i protiv tih gospodara ne dižu njihovi knezovi i vojvode? Petnaesti vek naše istorije je vek rasula, i to rasula u času kada se pred očima naših ljudi, gotovo kao školski

256

primer, podiže jedna država u kojoj tako jasno dolaze do izraza jedna volja, jedan cilj i jedno osećanje da se stvori, izgradi i održi jedna država. Pred konstruktivnim Turcima klala se i cepala destruktivna jugoslovenska vlastela, jer u svojoj sebičnosti nije osećala da razbijajući već stvorene svoje države ustvari podriva i svoj vlastiti položaj. Prvi otsudni udarac sultana Mehmeda II bio je uperen protiv Vizantije. Od početka god. 1452., izazvan jednim nepromišljenim postupkom cara Konstantina XI, naredio je sultan sistematsko opsađivanje Carigrada, a od 5. aprila god. 1453. vodio je sam sve poslove oko konačnog osvajanja tada najveće evropske prestonice. U njegovoj ogromnoj vojsci, čiji se broj cenio na 150.000 ljudi, nalazio se i srpski pomoćni odred od 1500 boraca, koje je despot kao vazal, svakako teška srca, poslao sultanu. Taj odred vodio je vojvoda Jakša, rodonačelnik slavne kuće Jakšića. Carigradska posada držala se hrabro; naročito se lepo poneo poslednji vizantiski car Konstantin, koji je, po majci, imao srpske krvi. Pri opštem jurišu na grad, izvedenom 29. maja g. 1453., on je poginuo, boreći se do poslednjega zamaha, ne hoteći ni pod koju cenu da preživi slom svoga carstva i pad svoje prestonice. Sultan izreče zahvalnu molitvu Bogu u sjajnoj Aja Sofiji, koja odmah bi pretvorena u džamiju, i oglasi stari carski grad kao prestonicu svoga carstva. Sa turskom vlašću u njemu i na Balkanu počinje nov period istorije, koji donosi nov sastavni elemenat u civilizaciju stare rimsko-hrišćansko-jelinske Vizantije, koji je, u isti mah, i izvestan nastavak njen, ali i njena negacija, jer stvaranje ne ide ni u približno istoj srazmeri sa uništavanjem. Posle pada Vizantije brzo su došle na red i ostale hrišćanske države na Balkanu. Kao omađijane ptice pred zmijinim pogledom, one su se zbunile i nisu mogle nikako da nađu dodirne tačke između sebe, ni da postave jednu liniju zajedničkog rada. Despot Đurađ je već bio duboko ostareo i od njega se teško mogla očekivati neka nova inicijativa. Bosanski kralj Tomaš lomio se između Mađara i Turaka i, mada inače čovek od izvesne energije, nije zadugo znao da se snađe; naročito zadugo nije umeo da nađe dodira sa Srbijom. U ovo vreme najaktivniji je bio herceg Stjepan, redak cinik u našoj prošlosti, svojevoljan, sebičan, ali darovit, vešt i brz na odluci. On se potpuno držao Turaka i pomoću njih je mislio da ostvari svoje političke i privredne planove. Da proširi svoje primorsko područje, u kojem se Tvrtkov grad Novi sa planom razvijao kao takmac Dubrovnika i Kotora i koji je po svom novom zaštitniku dobio i dosada zadržao ime Herceg-Novi, Stjepan je god. 1451. hteo da preotme od Dubrovčana Konavlje, i stoga je ušao sa njima u rat. Možda bi u tom ratu ostao i konačni pobednik da mu nije njegova ljubavna avantura sa jednom Florentinkom, koja je sa jednim trgovačkim društvom došla u njegovu zemlju, izazvala rascep u porodici, i inače ne naročito moralnoj, i dovela do građanskog rata. U taj, u svakom pogledu sablažnjivi, rat, prepun spletkarenja svih vrsta, umešali su se manje-više aktivno svi susedi, trošeći narodnu snagu i energiju za niske i problematične ciljeve. Besplodni rat završen je god. 1454. za hrišćane stanjem kakvo je bilo i pre njega. Turci su, međutim, za vreme njegova trajanja znatno proširili svoj uticaj. Sin mudrog skopljanskog namesnika Isak-bega, koji je od god. 1439.. do god. 1444. upravljao i Srbijom, hrabri Isa ili Esa-beg, proslavljen u borbi protiv Hunjadija na Kosovu, dolazio je za vreme toga rata u Hercegovinu, obaveštavao se tu o prilikama i živo uticao na događaje pomažući hercega. Od ovog vremena, uživajući potpuno poverenje svoga gospodara, Isa, osnivač lepih džamija u Skoplju i u Sarajevu, vodi glavnu reč u zapadnoj balkanskoj politici, postaje zapovednik »Slavonije« i ličnost o čije se prijateljstvo ljudi otimaju.

257

Pokorivši Vizantiju, sultan se odmah obrnuo i protiv Srbije. Sve do danas nije tačno utvrđeno zašto je sultan iznenada promenio svoje držanje prema despotu i zatražio od njega predaju izvesnih gradova, — pominju se čak Golubac i Smederevo. Koliko mi znamo, povod za turski napad nije dan sa srpske strane. Možda je pad Carigrada izazvao kod Srba nešto jače približavanje Mađarima, a možda je sultan, ponesen jednim uspehom, brzo zaželeo da postigne i drugi, naoči dosta lak. Vizantiski pisac i savremenik Mehmedov Kritovul govori o velikom bogatstvu Srbije, naročito u zlatu i srebru koje tamo kao da teče, i nalazi da ga je ono »više svega« povuklo da započne neprijateljstva. Ali, ovoga puta prevario se. Mađari su se odazvali despotovu pozivu kad su Turci navalili na Srbiju i počeli da je »rasipaju«. Despot sam sa svojom porodicom prešao je 26. juna god. 1454. u Mađarsku, da se spase i da tamo lično potakne ljude na što življu pomoć. Doskora je doista izveden hrišćanski protivnapad. Sultan, nedovoljno pripravljen, povukao se u Bugarsku, dok su Mađari, kod Kruševca, 2. oktobra god. 1454., ujedinjeni sa Srbima, razbili tursku posadnu vojsku, pa se, u smelom zaletu, preko Niša, Pirota i Vidina vratili natrag. U borbama sa sultanovom vojskom ove godine neobično se proslavio vojvoda Nikola Skobaljić u kraju oko Leskovca i Vranja, koji je, boreći se i podlegavši protiv nadmoćne sile, svojim junaštvom zadivio i samoga neprijatelja. On je prvi od srpskih junaka kao zarobljenik nabijen na kolac, kako će posle izdisati dobar deo naših boraca vođa kad padnu Turcima u ruke. Sultan je nastavio rat i idućih godina. 1. juna god. 1455. palo je pod udarcima njegove silne artiljerije Novo Brdo. Ljut sultan pobio je gradsku vlastelu; 320 mladića bi odvedeno u janičare, a 700 žena i devojaka razdeljeno Turcima. Šireći strah ispred sebe, sultan se posle ovoga uputio prema Kosovu i Metohiji, osvojivši sve glavne gradove toga područja sa Lipljanom, Prizrenom i Bihorom u Zagorju. Zeta, koja usled tog turskog osvajanja bi otsečena od ostale Srbije, i kojoj Turci uzeše Medun, priznade u većini mletačku vrhovnu vlast. U manastiru Vranjini, 6. septembra god. 1455., zakleše se na vernost duždu Nikšići, Bjelopavlići, Piperi, Lužani, Kuči, i sem njih još neka albanska plemena. Pad Carigrada izazva u Evropi zaprepašćenje, mada se mogao očekivati već od duže vremena. On izazva i ponovan interes za Balkan i za Turke, naročito u zemljama srednje Evrope, gde se opasnost od njih mogla bliže uočiti. Stari despot, kome je neočekivani napad Turaka na Srbiju porušio sve tradicije i kombinacije vođenja srpske politike tako da Srbija ostane neutralna i podjednako lojalna i prema Turcima i prema Mađarima, našao se ponovo u središtu borbene akcije. Njegova politika pokazala se kao nemoguća. Po svom geografskom položaju, u borbi između Mađara i Turaka, Srbija nije mogla ostati neutralna ni sada, kao što nije mogla ni u XII veku u borbi između Vizantije i Mađara. Turcima je Srbija trebala kao sigurno područje preko kojeg mogu operisati nesmetano u svom prodiranju iz vardarske i moravske doline u dunavsku. Srbija koja nije potpuno pouzdana, koja želi da očuva mogućnost izvesnih samostalnih odluka, i koja nije voljna da svoje područje stavi na raspoloženje sultanu i njegovoj vojsci kad im god to zatreba, pretstavljala im je smetnju, koju je trebalo ukloniti. Kada despot nije pristao da bude bezuslovno uz sultana, sultan je smatrao da je rešen obzira prema njemu i da za svoju državu može prvduzimati mere koje su joj potrebne za dalje napredovanje. Mađari opet, pored svih poslednjih sukoba sa despotom, nisu hteli da lako upuste Srbiju. Ona im je trebala radi njih samih. Srbija je sad pretstavljala za njih neku vrstu pretsoblja njihove sopstvene kuće; ako Turci zavladaju Srbijom, pred njima su poluotvoreni ulazi u samu Mađarsku. Despot bi, možda, politički bolje prošao da se oslonio potpuno na Turke; ali,

258

protiv toga bunili su se državna tradicija Srbije i osećanje hrišćanske solidarnosti. Despot je pristajao da po nevolji bude vazal turski, ali ne i sultanov namesnik u sopstvenoj državi. I stoga je ponovni sukob bio neminovan. Osećajući to, despot se opet približio Mađarima, tražeći pomoć njihovu i njihovih prijatelja za dalje borbe. I ovoga puta, kao i god. 1443., našao je vatrena pomagača u jednom sveštenom licu. To je bio franjevac Ivan Kapistran govornik retkih sposobnosti. Zahvaljujući njemu i još uvek nesalomivo borbenom Hunjadiju stvorilo se u Mađarskoj jako raspoloženje za rat sa Turcima. Zaneseni i u svom propagatorskom oduševljenju ne baš mnogo kritični Kapistran dostavljao je u Rim Hunjadijeva uveravanja kako bi sa 100.000 pravih boraca ne samo postigao to da se u Evropi ne bi našlo mesta »gde bi mogao Turčin skloniti glavu«, nego da bi mogao pomišljati čak i na osvajanje Jerusalima. Druge evropske države nisu se, iz različitih uzroka, mogle odlučiti da se protiv Turaka obrazuje jedan moćniji savez, mada su se za nj zalagale nekolike krupne ličnosti; stoga su pedesetih godina XV veka glavne borbe za hrišćansku Evropu vodili Srbi i Mađari. Koliko su one bile teške po Srbe kazuju rečito savremeni dubrovački izveštaji. Jedan izveštaj od 8. avgusta god. 1454. govori da je čitavo područje između Save i Dunava popaljeno, opljačkano i opustošeno; postupano je sa takvim besnilom i sa takvom žestinom »da se ne vidi ništa drugo nego kako se suši hrišćanska krv«; muška čeljad od četrnaeste godine gine, a deca i žene odvode se u roblje. Ali, u to tako teško vreme odnosi između Srba i Mađara behu prilično otrovani. Mađari nisu zaboravili despotu njegovo držanje u nedavnoj prošlosti, a Srbi su opet mislili da njihovo stradanje dolazi poglavito zbog njihovih veza sa Mađarima. U tome su ih naročito podržavali Turci i čitav niz turkofilskih prijatelja u Srbiji, koji su tražili politiku iskrenijeg naslona na sultana. Krajem god. 1455. došlo je čak do jednog napada despotovih ljudi na beogradskog zapovednika Mihaila Silađija, koga narodne pesme zovu Svilojevićem, i do pogibije Mihailova brata Ladislava, na što je, kao odgovor, sledio mađarski napad na despota Đurđa u Kupinovu i zatvaranje despotovo u beogradskoj tvrđavi. Mađarski kralj naredio je, istina, odmah da se despot oslobodi svih obaveza koje beše primio da bi se izbavio iz Silađijevih ruku, ali nije mogao istrti tragove mržnje i nepoverenja koje su takvi postupci ostavljali na obe strane. Koliko se taj događaj dojmio Srba vidi se najbolje po tome što ga je zabeležilo 25 naših letopisa, neki čak sa navodom da je despot tom prilikom i poginuo. Neuspeh obrazovanja hrišćanske lige uticao je na despota, pa je pokušao da dođe opet u veze sa sultanom; ovaj sukob delovao je na nj još više. Krajem god. 1455. pošla su njegova dva poslanika sultanu. Sultan Mehmed je pokazivao sklonost za pregovore. Hteo je, svakako, da izmirenjem sa Srbijom, koliko od toga zavisi, spreči stvaranje hrišćanske lige, da zbuni Mađare, i da, vojnički, dobije više slobode u svojoj ofanzivi protiv njih. Stoga priznade despotu Srbiju severno od Kruševca, a južni njen deo zadrža za sebe. Na toj osnovi sklopljen je mir, prvih nedelja god. 1456. Ali, do pravog sporazuma ipak nije došlo. Kad je sultan u leto iste godine preko despotove zemlje krenuo na Beograd, nastali su novi sukobi. Turci su hteli da u borbi iskoriste povoljne strateške tačke srpskoga područja, naročito na dunavskoj liniji, radi lakšega prelaza preko reke, a despot se, pun nepoverenja, tome opirao. Stoga se i sam pridruži mađarskoj odbrani. Jedan deo turske vojske pokušao je da otme Smederevo; ali, nije uspeo. Glavna turska vojska, sa sultanom na čelu, pala je, međutim, oko Beograda, praćena sa 200 lađa, koje su stigle Dunavom. Opsadne topove dao je sultan za ovu priliku izliti u Skoplju. Mađari su se dobro spremili

259

za odbranu, i pod vođstvom Janka Hunjadija i Ivana Kapistrana s uspehom su odbijali tursku opsadu i glavni juriš, izveden 21.—23. jula god. 1456. Javljajući mađarskom palatinu o toj svojoj pobedi, Hunjadi piše da su Turci tako bombardovanjem razrušili gradske bedeme »da sam grad možemo nazvati ne gradom nego poljem«. U odbrani su se vrlo hrabro držali i Srbi, čiji su strelci stekli naročito priznanje. Prilikom ovoga napada bi ranjen i sam sultan, koji odmah potom naredi naglo povlačenje. Hunjadi je bio toliko uveren da je poraz turski katastrofalan da je u pomenutom pismu palatinu od 24. jula god. 1456. tvrdio kako ne bi bilo nikad lakše osvojiti celu Mehmedovu državu kao posle ove turske pogibije. Nu, hrišćani se ovom pobedom nisu mogli koristiti. U vojsci turskoj behu izbile razne boleštine, koje domalo zaraziše i hrišćansku posadu u Beogradu. Naročito je kosila kuga. Od nje umreše uskoro, među mnogobrojnim narodom i vojnicima, i oba branitelja Beograda, Janko Hunjadi i Ivan Kapistran, koga je katolička crkva uvrstila u svetitelje. Smrt Hunjadijeva izazva potom dugu zabunu među Mađarima. Njegov sin Ladislav nastojao je da u državi za sebe održi očev ugled i položaj i došao je zbog toga u neprijateljstvo sa Ulrihom Celjskim, tada najmoćnijim velikašem ugarskog kraljevstva a i Hrvatske, kojoj u ovo vreme beše ban. U Beogradu, 9. novembra god. 1456., na oči kraljeve, ubiše Hunjadijevi ljudi grofa Ulriha, despotova zeta, i zatreše njegovu porodicu. Kralj je posle osvetio tu smrt, naredivši da se ubije i Ladislav Hunjadi. To sve, razume se, izazva u zemlji velike meteže i onesposobi Mađarsku za izvesno vreme za svaku ozbiljniju ofanzivu protiv Turaka. Posle svega ovoga stari despot, ogorčen i uvređen, videći dobro da od hrišćanske pobede neće biti nikakvih težih posledica za Turke, odluči da se sa sultanom izmiri, potpuno i iskreno. U Carigradu su, posle poraza, bili mekši, a sem toga verovali su ovog puta da u Srbiji doista prevlađuje antimađarsko raspoloženje. Nu, stari despot nije dočekao vest o sklopljenome miru. Umro je u dubokoj starosti, 24. decembra god. 1456., iste godine kad i njegov dugogodišnji saradnik i protivnik Janko Hunjadi. Đurđev naslednik postade njegov najmlađi sin Lazar, jer su mu oba starija sina, Grgur i Stevan, bili oslepljeni po naredbi sultana Murata II, god. 1441. Lazar je bio mezimac Đurđev, za koga je on mnogo radio; koga je, kako smo videli, kandidovao čak za mađarski presto; i koga je, još za života, prilikom njegove ženidbe, proglasio savladarem. Despotova ponuda za mir primljena je u Carigradu povoljno i 15. januara god. 1457. došlo je do sporazuma. Lazar je dobio sve očeve zemlje sem bogatog Novog Brda, na koji je sultan odavno bacio oko. Godišnji danak Srbije bio je nešto smanjen i iznosio je 40.000 dukata. Zato je Lazar, u osnovi, vodio turkofilsku politiku; na Mađare ne samo što se nije oslanjao, nego je sa njima, za svoje kratkotrajne vladavine, još i ratovao. Sem u Srbiji, sultan Mehmed je nastojao da stvori čistu situaciju i u Bosni. Kralj Tomaš je važio dugo kao štićenik Hunjadijev. Mada je Tomaš bio nezakoniti sin kralja Ostoje, Hunjadi ga je pomagao da dođe do bosanskoga prestola, samo da bi se sprečio dolazak Ulriha Celjskoga; po tom ga je pomagao i docnije. Bosanski kralj je stoga Hunjadiju lično plaćao godišnji »danak« od 3.000 dukata za učinjenu uslugu. Posle god. 1448. ti odnosi znatno hladne, očevidno stoga što Tomaš nije učestvovao u ekspediciji Jankovoj i što je pokazivao težnje da svoju politiku koliko može vodi samostalno. Po staroj mađarskoj metodi, Hunjadi je u maju god. 1451, čak optuživao papskoj kuriji bosanskoga kralja da nije dovoljno pouzdan, da ne drži obećanja i da ne goni oštro jeres u

260

svojoj zemlji. Na papskoj kuriji imali su, međutim, o Tomašu sasvim drugo mišljenje, i ova tužba mu sad nije mogla da škodi. Tamo se znalo, a uskoro su dani i novi dokazi za to, da kralj goni svoje podanike nekatolike koliko može i sme u ovim opasnim vremenima, ali da uvek nema uspeha. Događalo se čak da su mu pojedini velikaši, kad se radilo o napadu na kog njihovog verskog druga, prosto otkazivali poslušnost. Kad je god. 1451. došlo do izmirenja sa despotom Đurđem, molio je Tomaš despota da ga preporuči na Porti, kako ne bi imao neprilika sa te strane. I doista, do god. 1454. on je, kao i despot, bio ostavljen na miru. Sada je sultan zatražio i od Tomaša da mu preda četiri svoja tvrda grada, među kojima se bistrički, nedaleko od Lijevna, nalazio na samoj granici Dalmacije. Turski gospodar, »krajišnik«, nalazio se već od god. 1436. u Vrhbosni, u srcu stare bosanske države i nedaleko odatle u gradu Hodidjedu. Kao despot Đurađ i kralj Tomaš odbi turske zahteve, nadajući se prvenstveno u pomoć papske kurije, čiju je snagu precenjivao u svoj svojoj političkoj aktivnosti. Papska kurija pokazivala se prema Bosni moćna kad se služila mađarskom državom kao svojim mandatarom; sama, ona nije mogla mnogo da učini, ni da u času nevolje dovoljno priskoči u pomoć. Papa je 30. aprila god. 1455. primio pod svoju zaštitu bosanskoga kralja i njegovu državu, obećavajući mu ne samo pomoć no i proširenje. Na kuriji se u to vreme verovalo da će uspeti stvaranje hrišćanskoga saveza i da će u tom savezu, posle uspeha, kurija, po svom velikom ugledu, voditi glavnu reč. Glasovi o tome hrišćanskome savezu behu zaplašili i dotle Turcima odanog hercega Stjepana, pa je i on tokom iste godine poveo pregovore sa Mlecima o sklapanju saveza. Bosna se ovih godina nalazila u povoljnijem položaju nego Srbija. U borbama između Mađara i Turaka put preko nje bio bi suviše zaobilazan, i stoga je izbegavan. Njim su se sa vremena na vreme služili samo manji odredi za demonstrativne ispade, a ne velike armije kakve su bile one koje je vodio sultan dolinom Morave. Bosna i strada daleko manje i ređe nego Srbija. Kralj Tomaš stoga ne dolazi u onako teške situacije ni prema Turcima ni prema Mađarima, kao despot Đurađ, kad im odriče saradnju ili kad se ustručava da im dozvoli prolaz preko svoga područja; on čak vešto izbegava i da učestvuje u ratnim pohodima ovoga vremena. Za vreme mađarskih sukoba između Hunjadija i Celjskih, on isto tako nije neposredno zainteresovan, mada je naginjao prvima, bojeći se da Ulrih, koji je već bio ban hrvatski i koji se spremao da se učvrsti i u Dalmaciji, ne pokuša ostvariti pravo svojih predaka i na Bosnu. Taj moćni magnat bio je do jeseni god. 1453. najsilniji čovek u Ugarskoj i kandidat jedno vreme za češkog kralja. Od god. 1453. Ulriha potiskuje Hunjadi, od čijih naslednika i gine tri godine docnije. VII. PAD SRBIJE. 1. Politika despota Lazara. — 2. Politika kralja Tomaša. — 3. Spajanje Bosne i Srbije. — 4. Pad srpske despotovine. Tri godine koje je Srbija preživela posle smrti despota Đurđa ispunjene su strasnim unutarnjim krizama. To su bili grčeviti trzaji jednog još uvek neiscrpenog organizma, koji je bio osuđen da umre. Despot Lazar, koji nije uživao simpatije ni savremenika ni potomstva, ne izgleda da je imao mnogo političke mudrosti. Njegovo naslanjanje na Turke bila je politika koja se mogla ne samo razumeti, nego i braniti. Ali,

261

nije bilo razumljivo njegovo uplitanje u mađarske međusobice, osvajanje mesta i oblasti na mađarskom području i trošenje snage na poslove za koje se moglo predvideti da Srbiji neće doneti ništa drugo nego nove i potpuno nepotrebne udare. To njegovo držanje izazvalo je i u samoj Srbiji jačanje partiske podvojenosti i gotovo neprijateljski stav između dve glavne stranke: turkofilske i mađarofilske. Glavni pretstavnici prve stranke behu sultanija Mara, brat joj Grgur, Toma Kantakuzen i stara despotica Jerina. Naročitu ulogu ima u to vreme u Srbiji Mihailo Anđelović, već pominjani potomak epirske dinastije Anđela. Mihailo je imao visoke činove u Srbiji i na dvoru despota Đurđa i posle njegove smrti; od god. 1445. bio je veliki čelnik. U isto vreme bio je rumeliski beglerbeg njegov rođeni brat Mahmud, koji je kao dečak dopao u tursko ropstvo i svojom vrednošću i zbog porekla dostigao tako visok čin. On je bio i pesnik, pod pseudonimom Adni, i mnogo hvaljen u Turaka. Braća su opštila međusobno, i Mahmud je znatno uticao na Mihaila da se Srbi u svojoj politici drže Turaka odano i bez kolebanja. Drugu stranku vodili su slepi Stevan, Lazareva žena Jelena i, kako se čini, najveći deo sveštenstva. Kako Lazar nije imao muške dece, nego samo kćeri, to je Jelena, hoteći da obezbedi presto kćerima pomoću nekog hrišćanskog princa, unosila u tu načelnu borbu svu strast jedne ambiciozne majke. To je bio razlog da se stao kolebati i njen muž, despot Lazar. U Mađarskoj je 1457./58. besneo građanski rat. Protiv kralja Ladislava Posmrčeta borila se stranka pristalica Hunjadija i Mihaila Silađija. Teško je bilo despotu Lazaru odoleti iskušenju i ne ući u borbu protiv svojih porodičnih neprijatelja, i to tim pre što su oni bili i protivnici zakonitoga kralja. Verovatno su Lazara na taj korak savetovale i turkofilske pristalice, želeći da Srbija tako pomuti sve veze sa Mađarima. Lazar se odazvao tim sugestijama, prešao je sa vojskom Dunav, uzeo Kovin i pošao na dalja osvajanja, dok ga, u maju god. 1457., nije kod Tamiša potukao Mihailo Silađi. Despota Lazara opteretilo je predanje strahovitom optužbom da je otrovao svoju majku. To se kazivanje ne da danas ničim utvrditi. Tačno je samo ovo: da su još one noći kad je umrla despotica Jerina, 3. maja, naglo pobegli iz Srbije sultanu Grgur, Mara i Toma Kantakuzen. Srpski letopisi baš izrično upotrebljavaju glagol pobegli. Očevidno je da je bio posredi neki težak sukob, i to, sudeći po licu kome su članovi srpske dinastije pobegli, sukob je bio koliko porodični toliko i politički. Savremeni Kritovul, koji je svoje istorisko delo radio u Carigradu, optužuje Lazara uopšte kao čoveka koji je svojim roditeljima priredio nekoliko teških scena nezahvalnosti i bezobzirnosti. On priča da je i sama Jerina pošla da beži, pa je Lazar stigao i zadržao. U svakom slučaju, ta teška porodična scena, izvedena pred celim narodom, bila je samo dokaz više o bezobzirnosti vladajućih krugova prema visokim moralnim zahtevima i kvalitetima koji se u ovako kritičnim vremenima traže pre svega, da bi se u odlučnom času moglo na osnovu njih apelovati na velike žrtve podanika. Uplašen tim begstvom, naročito kad je dobio vesti da je sultan begunce lepo primio, despot Lazar je pazio da se čim bilo ne zameri Turcima, da ne bi izazvao njihov gnev protiv sebe. Stoga je u jesen god. 1457. pomagao tursku akciju u Banatu, mada je bio svestan da će se tim zameriti Mađarima obeju stranaka. To je bilo i poslednje njegovo delo. 20. januara god. 1458. despot Lazar bio je već pokojnik. U isto vreme zapažaju se izvesni znaci kolebanja i u politici bosanskoga kralja Tomaša. Sultan Mehmed II spremao je neke veće vojničke akcije i od početka god. 1457. počeo je slati u Bosnu veće grupe radnika da mu pripremaju mostove na Savi. Broj tih radnika bio je veliki; samo u jednoj partiji, koja je stigla krajem januara, njihov broj iznosio je na 8000 ljudi. Sultan je, naravno, tražio i od bosanskoga kralja podložničku

262

ispravnost i kao garantiju za to predaju izvesnih gradova. Kralj se i dalje držao pape, koji ga je sokolio i koji mu, u znak svoje stalne pažnje, beše poslao krst i svoju zastavu. Uz kralja se nalazio izvesno vreme umni i moćni i veoma uticajni kardinal Karvajal, koji beše poslan u Bosnu sa naročitom misijom da bdi nad Tomašem i da ga bodri i da papsku vlast proširi u oblastima »nepouzdanih« šizmatika i jeretika. Kraljev tast, herceg Stjepan, prateći prilike u Mađarskoj, Srbiji i susednoj Zeti, nastavio je svoju staru turkofilsku politiku. Vešt, i uvek spreman da se okoristi tuđom nevoljom, on se spremao da u Dalmaciji dobije jedan deo davno žuđenoga nasledstva banova Talovaca, koje je posle pogibije Ulriha Celjskoga ostalo bez gospodara. Matko Talovac, Korčulanin, koji je svojom veštinom i hrabrošću ušao u milost kralja Sigismunda, beše god. 1435. imenovan za slavonskoga bana. Godinu dana potom, slomivši Ivana Frankopana, on je dobio imanja kneza Nelipića i postao ban Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Sa Matkom se digoše i njegova braća Petar, Franko i Ivan. Dalmatinskim i hrvatskim banom postade god. 1438. Petar, lično daleko manje vredan od starijeg brata. Obogaćeni, sa velikim posedima u Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni, oni su bili jedno vreme najsilniji velikaši slovenskog juga. Posle Matka († god. 1444.) Petar nije mogao da očuva ni ugled ni značaj porodice. Njegovi protivnici behu grofovi Celjski i knezovi Frankopani, a nije mu bio prijatelj ni kralj Tomaš. Celjski počeše odmah osvajati najpre njihova dobra u Slavoniji, a ostali napadoše na ona u Dalmaciji. Za hrvatsko-slavonskog bana bi već god. 1446. imenovan Ivan Sekelji (banović Sekula) i protiv Petra i protiv Fridriha Celjskog. Već god. 1445. Petar je bio toliko pritešnjen da je u nevolji bio spreman predati Mlečanima sve svoje područje samo da ga oni zaštite kao svoga plemića. Da je to bilo neprijatno bosanskome kralju i da je on to stavio do znanja Mlecima, razume se samo po sebi. Ovi behu još ranije preoteli Omiš i Poljica. Dalja osvajanja bila bi očito na bosansku štetu. Jer cetinski i kliški kraj i gradovi Knin i Ostrovica behu za Bosnu važna mesta, i nije joj moglo biti svejedno ko će tu da se učvrsti. Prirodni put bosanske ekspanzije prema moru vodio je baš na tu stranu; na Neretvu je izlazio samo Hum. Ali, do tog ustupanja nije došlo u taj mah. Janko Hunjadi, iako nezadovoljan banom Petrom, imao je ipak prečih briga nego da se sam nosi sa njim. U strahu, Petar je tada sa kraljem Tomašem počeo pregovore da mu ustupi svoju oblast, a ovaj njemu da dade neki svoj grad u Bosni. Kralju Tomašu, međutim, nije bila prijatna nikakva tešnja Petrova saradnja sa Mlecima. Protivnosti između kralja i Mletačke Republike pojačaše se još više kad ova, kao saveznik hercega Stjepana, za vreme rata od god. 1451.—1454., posede celu Krajinu između Cetine i Neretve, i kad kralj ne uspede da to posedanje osujeti. Između bana Petra i kralja Tomaša nastadoše zbog svega toga od god. 1451. neprijateljski odnosi, i Dubrovačka Republika je kušala da posreduje između njih, mada je sama znala i tvrdila da su Mlečani došli u Neretvansku Krajinu dobrim delom i banovom saradnjom. Kad je god. 1453. umro ban Petar, banat Hrvatske i Dalmacije dobili su ili svojatali grof Ulrih i Hunjadi; ali, zbog njihova poznatoga suparništva deoba se nije ostvarila. Grof Ulrih tražio je i dobio banat hrvatski za sebe sama. Kurjakovići su mu morali predati svoju Ostrovicu. Ulrihu se živo opirao kralj Tomaš; znamo i iz kojih razloga. On je više voleo na toj strani i same Mlečane nego njega; čak je vodio i pregovore sa njima, da ili sami uzmu Knin ili da ga dobije on; ali, samo da ne dođe u posed Celjskih. Mlečani nisu hteli da se zameraju budimskome dvoru i stoga odbiše predlog da oni uzmu Knin, mada je taj važni grad, kako kralj kaže u pismu na koje su Mlečani odgovorili 8. marta god. 1455.,

263

»glava ili glavno mesto Hrvatske«. Ali, ne dobi ga ni Tomaš. U ovo vreme javio se herceg Stjepan sa svojim planom da uzme Petrovu udovicu i da sa njom dobije sporno područje. Zbunjen tom kombinacijom, Tomaš pomisli da i sam to isto predloži tako cenjenoj udovici, nudeći joj za muža svoga sina Stevana. God. 1456. dođe, najzad, do borbe između četa kralja Tomaša i ljudi Ulriha Celjskoga, kad ovi pregoše da prekrate sve te spletke i posednu mesta svoga banskoga gospodara. Septembra meseca pod Ulrihovom vlašću bila je sva stara Hrvatska sem Klisa i njegova područja, koje su držali Mlečani. Celu tu akciju presekla je za budućnost velika ofanziva Turaka prema Beogradu i Srbiji i smrt Ulrihova. Ali, naskoro potom, s proleća god. 1457., požurio se herceg Stjepan da počne s izvesnim gradnjama potrebnim za okupaciju sad potpuno obezgospodarenog područja Talovaca, dobivši za to i pristanak Turaka. Da ga preduhitri, spremio se odmah i kralj Tomaš i rešio se da sam posedne područje hrvatskog banata, obavestivši o tome Mletačku Republiku, a svakako i nadležni budimski dvor. Uskoro se kralju Tomašu ostvarila mogućnost da učestvuje i u rešavanju pitanja o nasledstvu u srpskoj despotovini i da sa tim u vezi proširi uticaj Bosne i svoj i na toj strani. Despot Lazar nije imao muškog poroda, i kao jedan od kandidata za muža najstarije Lazareve kćeri i naslednice bio je bosanski kraljević, mladi Stevan. Kralj Tomaš, oprezan i predostrožan, nalazeći novu situaciju u Srbiji kao podesnu za svoje planove, znao je da će tu bračnu kombinaciju moći teško ostvariti ako bi sultan bio protiv nje. Stoga se od proleća god. 1458. počeo približavati Turcima, pristajući da im prizna vrhovnu vlast i da im plaća danak. Učinio je to svakako još i stoga što je video da je Mađarska toga vremena, rastrzana borbama, naročito posle smrti kralja Ladislava († 23. novembra god. 1457.), nesposobna da ga uzme u zaštitu od Turaka, i da se on ne sme usprotiviti sultanovoj sili kad nema druge pomoći sem papina krsta i zastave. On se tokom leta god. 1457. obraćao i rimskoj kuriji i drugim hrišćanskim vladarima za pomoć, pa kad se uverio da je ta pomoć neizvesna, njemu nije ostajalo drugo nego da se približi Turcima. Kad je 24. januara god. 1458. za mađarskoga kralja izabran mladi Matija Hunjadi, sin Jankov, dečko od četrnaest godina, i kad je za njegova tutora i upravljača kraljevine došao njegov ujak, Mihailo Silađi, Tomašu je postalo jasno da će ta promena otuđiti od Mađarske dobar deo i onih Srba koji su inače bili za mađarofilsku politiku, ali koji su mrzeli Silađija zbog njegovih postupaka prema despotu Đurđu. Jedan izveštaj od 21. aprila god. 1458. kaže da je kralj Tomaš sklopio mir sa Turcima i platio im danak, »jer nije mogao učiniti ništa drugo«. Tomaševa politika da dobije hrvatski banat na zapadu i srpsku despotovinu na istoku potseća donekle na politiku kralja Tvrtka I. Izgleda da se misao o vođenju politike u tome pravcu javila kod kralja dosta rano; on je, o tom nema sumnje, bio svestan Tvrtkove tradicije. Tomaš je posle njega prvi bosanski kralj koji u svojoj tituli, i to odmah, već prve godine vladavine, u jednoj povelji od 3. septembra god. 1444., kazuje da je kralj Srba i Hrvata. Potpis u toj njegovoj povelji glasi: »Štefan Tomaš kralj božjom milošću Srbima, Booni, Primorju, Humskoj Zemlji, Dalmaciji, Hrvatima, Donjim Krajima, zapadnim stranama i k tomu«. Pojam Srbima i Hrvatima uzet je ovde više kao geografsko-političko nego kao etničko obeležje, kao i ranije kod kralja Tvrtka; ali, ipak je očevidna i plemenska oznaka. Zanimljiva je činjenica da svi bosanski vladari bez razlike, posle Tvrtka I, u svojoj tituli najpre spominju da su »kraljevi Srbima«, pa onda dodaju »Bosni«, »Primorju« i drugim oblastima. To je, po svoj prilici, u vezi sa primanjem kraljevske titule, koja je došla bosanskim vladarima tek sa primanjem srpske kraljevske

264

krune, i koja im je digla čin i ugled. Bosanski vladari su, prema tome, polagali svoje pravo na Srbiju, i to na tako neobično vidan način da su svoju staru iskonsku oblast stavljali u tituli iza nje. Ali, ustvari, sve do Tomaša, oni nisu ništa preduzimali da svoje pretenzije ostvare i da se Srbiji na neki način više politički približe. Šta više, otkako su Srbi god. 1413. poseli Srebrenicu, odnosi između Bosne i Srbije postali su za dug niz godina neprijateljski, sa krivicom na obe strane. Nije ih sve do pedesetih godina XV veka osvestila čak ni turska nevolja. Tek posle turskih ofanziva od god. 1454. i 1456. otvaraju se pomalo oči i jednima i drugima. Do sporazuma je god. 1458. došlo ipak ne toliko iz sentimentalnih razloga, koliko iz težnje Tomaševe da pojača ugled i posede svog prestola, i da tako, u isti mah, spajanjem Bosne sa Srbijom, izvede i koliko toliko pribiranje narodne snage. Ta Tomaševa politika, vođena u ovako teškim prilikama, nije imala velika uspeha, mada je u osnovi bila jedina prava politika koju je mogao da vodi jedan srpskohrvatski vladar. Mesto cepkanja udružiti snage, koje bi, pod mudrim vođstvom, mogle da pretstavljaju ako ne više impozantnu moć, kao u XIV veku, a ono bar ipak silu koja bi imala više životne sposobnosti. U Srbiji se ta kombinacija nije svuda primila sa simpatijom, jer se smatralo da nju zastupa mađarofilska stranka. Sem toga, Tomaš je napravio vrlo nezgodan uvod za bračne pregovore, uzevši Srebrenicu i još nekoliko susednih gradića. Da bi smutnja bila veća, proneo se bio glas, izgleda iz krugova kardinala Karvajala, da je despot Lazar na samrti ostavio svoju državu papskoj kuriji. Papa je, doista, 14. marta god. 1458., javljao da uzima Srbiju pod svoju zaštitu, kao što se pod takvom zaštitom nalazila i Bosna. Bojeći se da Mađarska kao papin mandatar ne preduzme tim povodom kakvu akciju u Srbiji, na koju se opremala, reši se vođ turkofilske stranke, Mihailo Anđelović, pored Lazareve žene i slepog Stevana jedan od glavnih upravljača Srbije, da pusti Turke u Smederevo. Njegov postupak izazva ostale Srbe na protivne mere; uzbuđeni rodoljubi skočiše 31. marta na oružje, pobiše Turke, a Mihaila zatvoriše. To, naravno, ojača antitursku stranku, koja se grupisa oko slepoga Stevana kao novoga srpskoga despota. Nu, Turci ne zastaše na prvim koracima. Kao njihov kandidat stiže u Srbiju, po svoj prilici pozvan od Mihaila i njegovih ljudi, slepi Grgur sa svojim sinom, neobično hrabrim Vukom. Sa njima je došla znatna turska vojska, čiji se broj tokom leta popeo na 40.000 ljudi. Ona zauze najveći deo Srbije, a u avgustu i grad Golubac. Na glas o padu toga za Ugarsku strateški veoma važnoga grada (u izveštaju se veli da je on »passo fortissimo« na Dunavu), nasta među Mađarima velika uzrujanost. Srbe su okrivljavali ni manje ni više nego kao izdajice; zamerati su im, između ostaloga, čak i za to što nisu pristajali da im sami predadu ostatak svoje države, koja se krajem leta god. 1458. nije sterala mnogo dalje od Smedereva. Kao glavni vođ te opozicije smatran je slepi Stevan. Sam mladi mađarski kralj ode na granicu; ali, u borbu protiv Turaka, da ih prebaci preko Save, ušao je tek kada su ovi prešli u Srem i oplenili Mitrovicu. Sukob njegov sa Silađijem nije mu davao mogućnosti da se ozbiljno spremi i reši za borbu protiv Turaka na južnoj granici; u najkritičnije doba srpske istorije XV veka Mađarska je bila upola paralisana. Naši ljudi nisu to videli; njih na mađarsku stranu opet privukoše kraljeva obećanja i zatvaranje Silađijevo, u jesen god. 1458., što im se činilo kao neka vrsta zadovoljštine, mada to nije došlo radi njih. Despotica Jelena i kralj Tomaš uđoše ponovo u bliže odnose sa Mađarima. Od njih su čak tražili i na saboru u Segedinu (krajem god. 1458. i početkom 1459.) dobili pristanak da se ženidbom bosanskoga kraljevića Stevana i despotice Jelače izvrši ujedinjenje Bosne i Srbije. Za srpskoga despota imao je odmah doći kraljević Stevan. Kralj Tomaš, pošto je početkom

265

oktobra god. 1458. obnovio veze sa budimskim dvorom, prekinuo je odmah odnose sa Turcima. Slepi despot Stevan nije bio sporazuman s tim, jer je to bilo upereno protiv njegove vlasti. Posle segedinskoga sabora požurio se bosanski kraljević iz Jajca u Smederevo da primi vlast i da se venča. Obavešteni o tom, Turci pokušaše da mu ometu put, odnosno da ga na njemu uhvate. Ali, Stevan se, sa nešto mađarske pratnje, vešto krio, udarajući stramputicama. Stigavši u Smederevo, on 21. marta primi vlast, a 1. aprila se venča sa Jelačom. Slepi despot Stevan II bi nedelju dana potom proteran iz Srbije. Da olakša sinu položaj, napao je kralj Tomaš Turke u župi Vrhbosni, udarivši naročito na tvrdi Hodidjed, »koji beše velik i pun naroda«. Ali, u toj ofanzivi nije mogao da istraje, jer ga napadoše ne samo Turci iz drugih mesta Bosne, nego i herceg Stjepan kao turski vazal. Položaj kraljev bio je i inače težak. Dominikanac Nikola Barbući kazuje u jednom svom izveštaju iz Jajca kako mu se kralj Tomaš tužio da su mu za borbu sa Turcima upola vezane ruke. Njegova zemlja ima »manihejaca«, t. j. bogumila, »koji više vole Turke nego hrišćane« (t. j. katolike), i kako je njih u Bosni većina, to on ne sme da zagazi u rat protiv Turaka bez znatnije pomoći katolika. Sada se očevidno svetila preterana revnost katolika protiv domaćeg nekatoličkog elementa u Bosni. Katoličanstvo, koje su pretstavljali i često sa nožem u ruci naturivali Mađari; vlast tuđinaca u katoličkoj crkvi Bosne, kojoj su na čelu ponajčešće sasvim strani ljudi, Mađari, Talijani i Nemci; nastojanja da se na bosanski presto, isto tako, proture tuđa lica, doveli su u najodsudniji čas dotle da je većina Bosanaca radije pomagala Turke nego Mađare. Mađare su dovoljno poznali i osetili blagodati njihove hrišćanske misije; Turci su bili još novi i Bosna ih nije poznavala sa te strane sa koje su Mađari postali toliko nesnosni. Kao u Srbiji, i u Bosni su se obrazovale dve stranke: turkofilska, koja je imala većinu, i mađarofilska. Sloboda je za jedne značila nasilje za druge; otud u zemlji rastrojstvo, koje je zatrovalo odnose i onemogućavalo svaku zajedničku saradnju. Sultan Mehmed II smatrao je dolazak bosanskoga kraljevića na smederevski presto sa pristankom mađarskoga dvora ne samo kao povredu svojih interesa, nego kao čisto izazivački akt. Stoga se rešio da nastavi osvajačko delo prošle godine i da Srbiju konačno pokori. Novi despot Stevan III uzalud je s ocem zajedno vapio za pomoć. Kada se pred moćnim sultanom, koji je sam doveo vojsku u Srbiju, video napušten i osamljen, Stevan je, sa svojim stricem Radivojem, predao Turcima Smederevo, dobivši sultanov pristanak da on i svi njegovi ljudi iz Bosne mogu nesmetano izići iz grada. Mađarsku gradsku posadu, međutim, sultan nije hteo da propusti. Po despotovu odlasku, 20. juna god. 1459., zauzeli su Turci Smederevo. Mađari, koji nisu ništa učinili da spasu grad od propasti, zauzeti borbama kralja Matije s njegovim protivnikom, nemačkim carem Fridrihom III, optuživali su pred svetom Stevana i Radivoja da su učinili izdaju i da su, šta više, primili i novaca od Turaka. Sa padom Smedereva pala je i cela Despotovina. Srbija je god. 1459., posle toliko godina uporne borbe i teške agonije, izgubila svoju samostalnost. Budući gotovo kroz pola veka stalno ratno područje, ta do nedavno bogata i plodna zemlja sada je pretstavljala gomile opustošenih gradova i zgarišta naselja. Njena politička istorija posle Kosova bio je dug niz diplomatskih i vojničkih napora, u svim mogućim kombinacijama, da se zadrži proces raspadanja, koji je već i pre njega bio uzeo opasne razmere i obuhvatio gotovo svekoliko srpsko feudalno društvo. Brankovića dinastija, glavni pretstavnik toga društva, pored sve darovitosti i požrtvovanja njenih glavnih lica, naročito

266

despota Đurđa, sama je, za duži niz godina, pružala sablažnjive primere kako se porodični i lični interesi stavljaju pred državne i kako se, radi svojih koristi, za rešavanje domaćih sporova traži saradnja i pomoć neprijatelja. Ni najbolniji i ni najočigledniji primeri koji su govorili kuda vodi rasipanje narodne snage i kako malu korist donosi izdvajanje pojedinaca na račun ostale celine nisu, sve do pada svih srpskih država XV veka, mogli da osveste našu feudalnu gospodu i da im pokažu jedino mogući put za odolevanje neprijatelju. U većini zemalja tek je turski mač dokrajčio unutarnju anarhiju. Srpska država propala je ipak posle junačkoga otpora koji je trajao skoro ceo jedan vek. Sila koja je srušila bila je najveća vojnička sila tadanje srednje i istočne Evrope. Ni Bugarska ni Vizantija nisu Turcima zadale ni približno toliko posla koliko Srbija i takva kakva je bila, sa svima njenim strastima i nedostacima. Srbi su, mada rastrojeni i mada sa velikašima potpuno feudalnog morala, imali ipak izvesnog osećanja za svoju državu i narodnu slobodu (za izvesne krugove to se može sa pouzdanošću tvrditi), i nisu mogli nikad da se pomire sa stanjem ropstva, kao što je, posle propasti njihovih država, bio zadugo slučaj sa Grcima i Bugarima. Srbi nisu ponekad imali dovoljno osećanja da ocene šta sve ugrožava njihov državni opstanak i slobodu; ali, jednom ugroženu ili izgubljenu, branili su je grčevito i u borbi za nju bili sposobni za velike žrtve i pregnuća. I to svi redom, i široki puk, i obrazovano i nacionalno svesno sveštenstvo, pa čak i ta ozloglašena feudalna gospoda, koja su dala čitavu skalu primera od najnižeg cinizma do najsvetlijeg samopregora jednoga vojvode Prijezde. VIII. PAD BOSNE. 1. Stanje posle pada Despotovine. — 2. Kralj Stevan Tomašević u sukobu sa Mađarima. — 3. Zauzimanje papske kurije za Bosnu. — 4. Turski napad na Bosnu i njen pad. Posle Srbije došla je na red Bosna, čiji se vladar svojom politikom ne samo zamerio sultanu, nego i izazvao njegovo posredovanje. Kralj Tomaš se nalazio u teškoj situaciji. Na jednoj strani optužuju Mađari njegova sina radi izdaje i svoju veoma zlu volju prenose i na oca, a na drugoj Turci oštre mač da dokrajče energičnim zamahom dvoličnu politiku malih suverena iz njihova susedstva. Turci, videći svoje uspehe i osećajući svoju snagu, ne nalaze više za potrebno da u svojoj politici budu popustljivi i da balkanske države i njihove narode pridobijaju, pored vojnih mera, i diplomatisanjem i povlađivanjem jednoj stranci ili jednim licima na štetu drugih. Oni su posle osvajanja Carigrada svaki dan sve bezobzirniji. To osećaju ne samo njihovi neprijatelji, nego i njihove hrišćanske pristalice. Istočno područje hercega Stjepana bilo je god. 1459. opljačkano svejedno kao i neprijateljsko, mada se on te godine borio na turskoj strani. U jednom pitanju Turci su ipak nastavili staru taktiku mamljenja. To je bilo u odnosu prema seljacima. Iz jednoga pisma kralja Stevana Tomaševića papi, iz god. 1461., saznajemo da su Turci sa sistemom agitovali među seljacima u Bosni, obećavajući punu ličnu slobodu svakome ko priđe pod njihovu vlast. Da je ta agitacija među seljacima, vezanim za gospodare, imala odziva i da je zadavala brige i kralju i vlasteli razume se samo po sebi; ali, manje je razumljivo da oni iz toga nisu izvukli nikakve pouke za sebe, niti pokušali da blagovremenom predusretljivošću sa svoje strane suzbiju ili parališu tu po državni opstanak opasnu a inače mudru agitaciju.

267

Mađari su tek posle pada Srbije, kad je njihova južna granica ostala sasvim otvorena, jasno uvideli koliko su u svom interesu pogrešili što odbrani Srbije nisu posvetili veću pažnju. Stoga pokušavaju da naredne događaje dočekaju bolje spremni. Kao prvi uslov za to bilo je smirivanje unutarnjih kriza. Kralj se izmirio sa Silađijem i obećao mu čak despotstvo u Srbiji, ako mu pođe za rukom da je preotme od Turaka. Silađi je, doista, u vezi sa Rumunima, pokušao jednu ofanzivu protiv Turaka; ali, u tome nije imao nikakve sreće. Turci su odbili njegove napade, pa ratište preneli u Banat, gde su uspeli da u jesen god. 1460. uhvate sama Silađija i da ga, kao sužnja, pošlju u Carigrad. Pasivno držanje Mađara za vreme srpske krize i ovaj neuspeh Silađijeve ofanzive nisu bili nimalo pogodni da ohrabre susedne vladare za dalju borbu sa Turcima, ili da ih opredele da se tešnje vežu za Ugar