You are on page 1of 4

Momo Kapor: Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara


prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.

Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli


Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila
devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je


venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u


Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta,
Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice,
drvorede, našu hranu i način života...

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj
tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

— Zašto si ljubio žabe?

— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka


žaba pretvoriti u princezu...

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski


i da piše ćirilicom.

Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno,
galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže:
"Nemoj da se dereš!"

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju.


Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih,
tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

"Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u


eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku
vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi
rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se
raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira —
dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su
samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo
dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu
artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo,
leto je izvuklo za kosu na ulicu!"

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu


fantaziju...

"Nemoj da se dereš!" reče Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas,


uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza
radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na


Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta
reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata


vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.
Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam
prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen
svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo
ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre,
baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno,
nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivački: Ma, idi, bre!

Izazivački: Šta je, bre?

Nežno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dođi, bre...

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednički: "Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".

Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"

"Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te
zlo!"
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji
svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg


bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da
se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i
žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za
podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono
je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli
bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan
kompliment.

— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.

— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

Snezana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na


ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama


od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu
zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,


poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu


obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je


neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan


od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala


one noci.