Slobodan Vitanović Tematsko jedinstvo u delima Danila Kiša i njegov roman Bašta, pepeo Bašta, pepeo je deo široko

i duboko zahvaćenog intimnog ciklusa Kišove proze i gradi neku vrstu romana reke. Dominantna tema ovog romana je tema iščezlog oca. Negde na početku romana postoji opis jedne litografije. Na toj litografiji je prikazano kako preko mosta prelaze jedna devojčica s buketom poljskog cveća u rukama i jedan dečak u kratkim pantalonama. Most je truo, a dole u ambisu huči zapenušani potok. Devojčica pridržava jednom rukom svoj šešir od slame, a dečak se pripija uz naherenu ogradu mosta. Nad njihovim nesigurnim koracima lebdi anđeo čuvar raširenih krila. Majka je imala običaj da kaže da su taj dečak i ta devojčica, pripovedač i njegova sestra. Litografija je male umetničke i uopšte, male materijalne vrednosti, dobijena je na poklon. Ti podaci su sociološkog tipa i vrlo precizno pokazuju društveni, ekonomski i kulturni status lica koja litografiju poseduju, odnosno nude na dar. Oni dotiču navike i pretenzije srednjoevropske sredine koje se i u malograđanskom sloju moraju zadovoljiti, makar kičem. U prvom planu je sudbina dvoje dece, napuštene, preplašene, realno ugrožene. Most je neka vrsta materijalizacije čovekovog propinjanja iznad provalije, njegov napor da stvori čvrsto tlo tamo gde ga nema. I baš taj most je ovde truo, raspadnut, spreman da se svakog časa otvori pod nogama dece. Vreme prelaženja mosta predstavlja vreme apsolutne neizvesnosti, straha i smrti. Cveće u devojčicinim rukama simbolizuje bezazlenost detinjstva, prekinutu vezu s jednom već izgubljenom bezbednošću. Čini se da ona ipak snažno i odlučno grabi napred, pridržavajući se za to svoje cveće i za svoj slamni šešir, uzdajući se, dakle, u sebe. Dečak i ne pokušava da beži, on traži oslonca u truloj ogradi. Čitav prizor tone u ljubičastu svetlost, boju koja nije mrak, no koja neopozivo označava njegovo padanje. Jedina svetlost, jedine boje koje nisu zloslutne, pripadaju nestvarnom svetu. Slika žene koja lebdi je dvosmislena. Ona je Nimfa koja izranja iz vode i Anđeo-čuvar koji se
1

vezujući afektivno svoga sina još čvršće za sebe. kreću se uporedo. Ambis koji zjapi pod njihovim nejakim koracima ne simbolizuje bilo kakvu opasnost. Na litografiji otac nije prikazan. nego i drugi stupanj u preobražaju insekta od larve do odraslog insekta. ona je zapravo od prvog časa u njemu. Višeznačni pojam imago označava i sliku osobe. „bešumno”. Očev i majčin lik su stalno zajedno. dakle spasenja. mlada lepotica koja uzbuđuje i privlači i majka koja bdi i štiti. dalekog i pre svih ovih događaja umrlog sveta. ali se nigde ne stapaju u jedno. Simbol leptira se vezuje za pojam vaskrsenja. 2 . šireći oko sebe sigurnost i spokojstvo. istrošeno kao onaj poslužavnik u majčinoj ruci. Majka je takve oblike neverstva kažnjavala svojom tugom. ona je uopšteni vid piščeve vezanosti za oca. van je svake sumnje. Ona je u biti afektivne prirode.spušta. gotovo se ne dotiču. No. koja je vezana za prvobitne frustracije i zadovoljstva. ali i smrti. i ima jak afektivni naboj. niže božanstvo voda i šuma. Pojam Nimfe ne označava samo mitološko biće. On vreba njeno telo. obrazovanu u detinjstvu. Majka ulazi u pripovedačevo detinjstvo tiho. A da je simbol na litografiji ženskog pola. upravo njegovo odsustvo daje smisao slici: deca kao da su poslana da se spasavaju sama jer će tako možda biti lakše. ništa od bilo kakve ideologije semitizma ili borbe protiv antisemitizma. već očevu sudbinu koja preti da ih proguta i pred kojim je i majka nemoćna. Ti odavno izgubljeni trenuci javljaju se sada u sećanju pripovedača – odraslog čoveka – prevučeni patinom vremena koje je prohujalo. Edit unosi u sumornost i bedu pripovedačevog detinjstva dah i otmenost jednog sasvim drugog. Pripovedač se zaljubljuje u nju upravo zato što ona predstavlja neki čudan spoj ustreptale ženstvenosti i bestelesnosti. Obično je reč o slici dobre ili rđave majke. zapravo svojom ljubomorom. verskog ili rasnog opredeljenja. ali ga mnogo više u biti platonski opija eterična otmenost njenog bića. što budi čulnost da bi je odmah pretvorila u sanjarenje. Ova slika čini još tamnijom atmosferu koja pritiska stvarnost. Vezanost za probleme jevrejskoga roda nema ništa od idejnog.

Gospođica Edit ne pripada majčinom već očevom krugu. 3 . slomljenu figuricu njene dekadentne secesije. U toj panonskoj palanci ona predstavlja više tužan nego smešan odjek Srednje Evrope.