Ivana Milivojević RACIONALIST PARODIRA PESNIKA

“Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambiguiteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelj!” (Kiš, 1990b, 262). Ovo prilično uopšteno zapažanje Danila Kiša nije zbog toga i manje značajno: štaviše, ono može biti značajno upravo zbog svoje neodređenosti. Na prvi pogled, njime je izražena psihološka teskoba pisca pred nedoumicom da li se prepustiti ikarovskom letu ili se ipak zadržati pred ivicom estetskih i lingvističkih džojsovskih dubina. U suštini, međutim, Kiš je samo zastao pred zapitanošću da li je Džojsovo delo bilo pre «veliki poraz» ili «velika pobeda», slepa ulica književne tradicije ili zavodljivo more poetičkih i tematskih izbora koje se pred njim namah otvorilo. Reklo bi se da bi obe moguće pretpostavke bile podjednako utemeljene. Književni model koji je Džojs godinama stvarao, sa konačnim ishodištem u Fineganovom bdenju, našao je mnogo više «poštovalaca» nego «sledbenika»: jedinstven i neuporediv, on nikuda nije vodio. Opet, Džojs je načinio takav preokret u književnoj tradiciji da ništa posle njega nije bilo isto. Njegovo delo je jednostavno postalo nešto što se nije moglo ignorisati; pored toga, ono je opredmetilo palimpsest koji je već bio tu, čekajući da bude prepoznat i da postane efektivan u nekim novim kontekstima. U tome je razlog što Džojs u isto vreme predstavlja i tačku ogromne promene, i vezivnu tačku u okvirima zapadne književne tradicije. Njegove parodije Bildungsromana, Homerovskog epa ili Vikove filozofije nisu bile samo pokušaji da se u modernističkim ključu prilagode određeni motivi i likovi, da se ukaže na njihovu večitu transformaciju i istovremeno univerzalnost.

1

Iako unutar užeg vremenskog konteksta. Uporedno tumačenje proznih dela ovih pisaca ukazalo bi. pepela prema Portretu umetnika u mladosti. videćemo i kako se značenje Džojsovog teksta obogaćuje čitanjem kroz neki kasniji tekst. S. transponovani u matrice sveta dvadesetog veka i njegove književnosti. Istina je da su Džojs i Kiš personifikovali dva vrlo različita estetska senzibiliteta. i njegovog «sledbenika». neobičnih koincidencija koje su povezale pretke porodice Kiš sa imaginacijom stvorenom porodicom Blum. na sličan način moglo bi se govoriti i o paralelama između Džojsove proze ili njenih pojedinih elemenata. Eliota. ne bi trebalo da bude shvaćen kao dijalog između jednog klasika. u svetlosti Portreta umetnika u mladosti. i koliko taj drugi tekst može da sledi Džojsovu estetičku logiku čak i u slučaju kada to nije bila namera autora koji iza njega stoji. i naglasilo bi dimenziju «romana o umetniku». i da je između njih bilo malo očiglednih dodirnih tačaka. između ostalih i Danila Kiša. dijalog između dva književna teksta. Čitanje Bašte. Ako tradiciju shvatimo na način T. Ipak. od Bašte. podrazumevajući da je svako estetski relevantno delo u stanju da menja naš odnos prema prošlosti koliko i da utiče na buduće književne tokove. i proza autora koji su «velikom učitelju» generacijski sledili. pepela. kratkog omaža Džojsu u Kišovoj priči «Krmača koja proždire svoj okot» i «katehetičke poetike» Džojsove «Itake» koja će se preobratiti u «isledničku poetiku» Kišovog Peščanika. ako ostanemo pri Eliotovoj terminologiji. skrenulo bi donekle pažnju sa «romana oca» na «roman sina». recimo. međutim. moglo bi pak osvetliti lirsku stranu 2 .U većoj meri bio je to pokušaj da se pokaže kako su izvesni antropološki modeli još uvek funkcionisali. pa time i prećutni «razgovor» koji Kiš vodi sa Džojsom. osim «dobrovoljnih izgnanstava» koja su izabrali. i na drugačije veze. Čitanje «unazad».

epskoj i dramskoj formi. ustanovivši i hijerarhiju po kojoj će dramska forma biti estetski najvrednija. U genezi rodova. u ranim stihovima autora naći će zato dokaz o prikrivenom sentimentalisti koji sebi tek «dozvoljava izvesnu privatnu dihotomiju i samoudovoljenje zaklonjeno fasadom složene i ponekad nedokučive proze» (Kronin 1982. nagoveštavajući da birajući formu on bira način na koji će izraziti svoj pogled na svet kao i svoj estetski identitet. Drugi će se složiti sa tvrdnjom W. Y. 143). 244) – tek će doći do izražaja u kasnijim Džojsovim romanima. mada nerado. da su i u «književnosti. zasnivajući dinamiku pripovedanja na heterogenom diskursu. on će takođe dozvoliti. Stiven zapravo govori o odnosu autora prema sebi i prema «drugima» koje predstavlja. Iako će Stiven insistirati na čistoti forme. Ali ne treba zaboraviti da je Stiven tek «umetnik u mladosti». ili «konfuzija» -. narativno i lirsko. toj najvišoj i najduhovnijoj umetnosti. oblici često isprepletani» (ibid. poput Rebeke Vest.mladog Džojsa. oblik u kome on daje svoju sliku u neposrednom odnosu prema drugima» (Džojs 1984. dakle. epski oblik pojavljuje se kao «oblik u kome on daje svoju sliku u posrednom odnosu prema sebi i prema drugima. stavljajući u dodir racionalno i iracionalno.kako je Stiven u originalu nazvao (Joyce 1996. Ova isprepletanost. Neki čitaoci. Govoreći o lirskoj. koristeći se glasom koji se menjao iz stranice u stranicu. Tindala da je Džojsova zbirka Kamerna muzika bila samo pesnički eksperiment romanopisca u potrazi za pravim 3 . 225). Način na koji Stiven Dedalus tumači lirsko u poslednjem poglavlju ovog kvazi-autobiografskog romana može nam dati za pravo: lirski oblik po njemu je «oblik u kome umetnik daje svoju sliku u nepostrednom odnosu preme sebi». «događaj» i «osećanje». dramski oblik. Sam Džojs se tokom romana itekako poigravao pravilima «čistih» i «mešovitih» poetičkih oblika.).

anticipirajući složenu strukturu i značenja karakterističnih za njegove potonje radove (ibid.). ova oprečna zapažanja Džojsovih savremenika podjednako sadrže i važnu implikaciju: da su mnogi dualiteti koje ćemo prepoznati u kasnijim piščevim stvaralačkim fazama u krajnjoj liniji svodljivi na osnovni dualitet između «pesnika» i «racionalista» koji ravnopravno nose isto lice. prirodno. Odatle se. 42) I završava se sledećim zaključkom: “Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo subjektivnim hirovima jezika” (ibid. Poetsko-esejistički fragment «Gospodin Mak se zabavlja». Iako pojednostavljujuća. zamišljen da direktno. taj dualitet – u isto vreme kao ontološki i kao estetički princip – omogućiće piscu da stvara književne likove po osobinama «realnih ljudi» i mitskih junaka. da objedini istorijska razdoblja. počinje stihovima: G. Posebno iz ovog ugla. – (Kiš 1995. da kroz sam proces pisanja uništava i izmišlja žanrove. Danila Kiša je od ranih dana zainteresovao Džojsov umetnički eksperiment. piščev narativni dvojnik. recimo. Pri kraju te ravnopravne (da li?) borbe oseća se da ovaj drugi pobeđuje zahvaljujući valjda logici bumeranga. komunicira sa autorskom figurom Portreta i Uliksa.izrazom. njegovo «klađenje na večnost»: odatle je nastao i gospodin Mak. Konačno. i jezik 4 .). iz teksta koji mu daje kontekst. Mak – racionalist parodira g. Maka – pesnika.

vidite. Ovaj pogreb. Kišov alter-ego. U ma koje vreme. u dovoljnoj meri poučan. ili slici ljudske sudbine koja se odvija pred šetačevim očima. slični su razlozi i za tišinu. Smešila se kao da se smrt ne tiče njenog mesa. to ne-značenje. Znate li. kao pokret lica bez značenja. Tišina je navikavanje. izazivajući sasvim subjektivan utisak pobeđene racionalnosti. u “Jednoj šetnji gospodina Maka”. da bi naišavši na sprovod odlučio da promeni putanju. (Kiš 1995. pre svega i govori o subjektu. 5 . Sve je u redu. pre nego bilo šta drugo daje smisao čitavoj “ljudskoj komediji”. međutim. Pod sopstvenim utiskom koji je usledio čitanju Uliksa. zašto je zastao. 40-41) Gest devojke koja se smeši opisan je upravo tako – tek kao gest.parodičara prilagođava parodiranoj. i stoji s izrazom spokojstva na licu. Ne neobičan način. No. znate li čime sam motivisao suštinu moga opredeljenja? Dopao mi se osmeh jedne devojke na kraju povorke. i da ovako obrazloži svoju odluku: Ide tako čovek svojim putem i misli: stići ću lepo na vreme. već je krenuo prema obali mora. primetićemo nekoliko meta-narativnih detalja koji se prilično jasno vezuju za izvesne džojsovske kodove kojima se gospodin Mak služi. da nije i još jedne dozlaboga smešne činjenice. što se tiče mog opredeljenja. prijatelji. A onda ugleda pred sobom na putu povorku. istovremeno i posmatraču. mada oseća da će ga ovo stajanje sprečiti da stigne na vreme. ne bi bio. Kada sam se već bio na neki način opredelio da idem za pogrebom. ta beslovesnost osmeha devojke u pogrebnoj povorci. Ali ako ovu “šetnju” čitamo kao prozu radije nego kao esej. Subjektivno značenje koje toj slici određuje sam gospodin Mak. međutim. Kazaću vam jedan od razloga: on se stidi (pred kim?) da hita ili da bude zaposlen kada uvidi da se ima kada stići. s druge strane. I više od toga. versifikovanoj formi.

U Portretu umetnika u mladosti postojala je već slika devojke nedodirnute mišlju o smrti. bez stida ili razuzdanosti. Sam i mlad i svojevoljan. ali je njeno značenje bilo drugačije. bila su obnažena gotovo do bokova. Njene duge. gde će se ono što je otkriveno pokazati u isto vreme i kao srodno i kao gotovo oprečno. i razuzdanog srca. mada viđena i opisana u sasvim drugačijem maniru. obe scene završiće se nekom vrstom otkrovenja. i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima. mirno podnoseći njegov pogled. okrenu svoje oči prema njemu. amđeo smrtne mladosti i lepote. Ipak. Živeti. Sam je. trijumfovati. Početna metafora bila je istovetna Kišovoj. iznova stvoriti život iz života! Pred njim se pojavio razuzdani anđeo. nežne nage noge. gledala je u pučinu. obla. vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdnozeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. sama i tiha. padati. gde su bele rese njenih gaćica bile kao meko belo paperje. gledajući ka pučini. Predan zaboravu. Njena bedra. da mu u trenutku 6 . iako je simbolična slika devojke izdvojene iz horizonta “zemaljske proze” pokrenula kod dva autora dva različita niza asocijacija: jedan čisto lirski i drugi obojen slatko-gorkom ironijom. srećan i blizu razuzdanog srca života. Činilo se kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pricu. i nanosa morskih školjki (…) Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka. određeno ne samo lirskim tonom već i posebnim osećanjem životnosti. (…) Bila je sama i tiha. sam usred pustinje pomamnog vazduha i slanih voda. grešiti. (…) Njene oči su ga zvale i duša mu je zaigrala od tog poziva. boje blage kao slonova kost. poslanik divnih dvorova života.

uvedeno u momentu u kome se narator obraća pitanjem “znate li. njegovu svest o smrtnosti ljudskog bića. Dok je Stiven i “On” i “Ja”. drugom i trećem licu. u kojoj je “On” vođen rukom koja ne određuje ništa manje nego njegovu ljudsku prirodu. i dalje. Džojs takođe počinje manipulacijom sredstvima diskursa. Ono što među njima pravi presudnu razliku na samom kraju jeste pristup: autorski pristup izvesnoj pesničkoj slici. on želi i da uveri da je reakcija književnog junaka takođe opšteljudska. U sceni sa devojkom-pticom. nastavlja se i završava govorom samog gospodina Maka. ovo je mesto na kome umetnik predstavlja svoju sliku u neposrednom odnosu prema sebi. treće lice. retoriku. Njegov sveznajući pripovedač je zapravo lirsko “Ja”: sudeći čak i po definiciji s kraja romana. Maka” komponovan je od mešavine govora u prvom. fragmenti iz Džojsa i Kiša završavaju se na sličan način izvesnim klimaksom i zaključkom. drugost. “Ona” je predstavljena 7 . Narator ne želi samo da pokaže kako je situacija opšteljudska. Retorička svrhovitost je takođe i iza preokreta u prvo lice koje se pojavljuje na kraju: završni argument uvek dobija na snazi ako ga izgovara narativno “Ja”. tu je da bi unelo osećaj autentičnosti – u pitanju je očigledno retoričko sredstvo. koji određuje prirodu. filozofska i metafizička. Dalje. iako. 178-180) Iako zasnovani na metafizičkom iskustvu. Drugo lice. devojka je definitivno “Ona”. čak arhetipskoj situaciji. u tehničkom smislu. kako čitalac doživljava njegovo prisustvo u romanu. esej počinje. i dalje. i konačno značenje onog što je rečeno. Diskurs “Jedne šetnje g.ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. i dalje! (Džojs 1984. Razlog zbog kog Kiš na početku koristi treće lice zasnovan je na implicitnoj sugestiji da je reč o univerzalnoj. prijatelji”.

nagoveštaj da je svet za kojim on čezne i spolja i unutra. već senzualnoj realnosti koja će biti umetnikova jedina građa. Devojka-ptica u isti mah pripada svetu. na neoplatonski način simbolizuju božansku. 179). Ona personifikuje anđeosku.isključivo kao reakcija na “Njega”. predstavlja odsjaj tog sveta. U isto vreme ona je metafora Stivenovog slatkog sna mladosti i žudnje za realizacijom. kao svoj razlog i ohrabrenje da se preda erotizmu umetnosti pre nego misticizmu religije. a to su upravo tri stvari koje zahtevaju apsolutno. vokaciju i sudbinu umetnika. Moglo bi se reći da već time devojka iz “Jedne šetnje 8 . transcendentnu lepotu. bilo kao eterični ili erotični simbol. Posmatrajući devojku. Ali iako je devojka idealizovana i postavljena na pijedestal. Bilo bi opšte mesto reći da je devojka-ptica odblesak dečakovog unutrašnjeg ja. i konačno iz Stivenovog krika koji “daje oduška profanoj radosti” (Džojs 1984. svešteničko posvećenje. Stiven prepoznaje sopstveni identitet. Njena lepota navodi ga da je prihvati kao muzu. Taj trenutak konačno označava devojku-pticu kao erotski subjekt-objekt. njegove umetničke duše. i izolovana je iz sveta: i ona i Stiven su sami. devojka-ptica potvrđuje njegovo potpuno i istinsko biće. i imaginaran i već otelotvoren. to je razlog što će je Stiven ugledati na plaži u trenutku odluke da ne pristupi sveštenstvu crkve. I alge koje je okružuju. vizija ili stvarnost. jer ona je samo eho između dva momenta koji se delimično poklapaju u Stivenovoj svesti. inače nam je potpuno nepoznata. ne bi se moglo reći da požuda i čežnja takođe ne izbijaju iz Džojsove retorike. Naravno. Stoga. i blizu i daleko. kao cvetovi svetlucavih boja. eteričnu prirodu: i ambijent kojim je okružena podseća na rajski trenutak na zemlji. Ali sveštenički poziv na koji se Stiven odlučuje nije posvećen svetom i beskonačnom. i nije neobično što baš ova slika dovodi Stivena do estetičkog prosvetljenja. Ona je simbol ali ne i ličnost. O njoj ništa ne saznajemo.

Njen osmeh je nesvestan. i okrenute ka lirskom. Devojka iz povorke je u svakom smislu te reči daleko od svog posmatrača.gospodina Maka” postaje parodična figura bezimene devojke iz Portreta umetnika u mladosti. u njihovom beskompromisnom odbijanju svih sredstava koja bi ih učinila neposredno jasnim. nagrađuju pisca i čitaoca time što prenose “ukus neokusivih iskustava” (Elman 1982. i u njemu ponovo leži ironija racionaliste koji parodira pesnika. U Džojsovom i u Kišovom pripovedanju postoje delovi koji govore istim. Kako je Ričard Elman. ne mogu biti ograničeni na pitanje predstavljanja sveta. kao i blagoslov života. 84). primetio. koje će se u Portretu umetnika u mladosti često manifestovati kroz sinestetičke doživljaje: 9 . naravno. međutim. sudeći po tome. o džojsovskim epifanijama. Džojsov i Kišov pristup. inspirisani običnim. dakle. Reč je. neprivlačnim ili čak nelagodnim. njihova briljantnost leži u njihovoj čudnoj ogoljenosti. ne formira uvek i “pogled na svet” koji bi autora označio kao “racionalistu” ili “pesnika”. uvaženi Džojsov biograf. poetskim jezikom.” Njen gest. U drugim prilikama one su ostavljene namerno nerazrešivim. ona ga verovatno i ne vidi i njen osmeh stoga nije odgovor na njegov pogled.” (ibid). Objašnjenje naratora ostaje neodređeno: “smešila se kao da se smrt ne tiče njenog tela. tek odblesak mirnoće u prisustvu smrti. Ta dva pristupa su. Ugao posmatranje sveta. može biti uzvišen koliko i potpuno banalan. sa svešću o proznom temelju iz koga taj jezik nastaje i kome se vraća. Ti momenti punoće i strasti. kao što Kiš-racionalist postaje figura koja parodira Džojsa-pesnika. pre svega. pitanje posmatranja sveta u određenom trenutku. njihovo dočaravanje često varira u stilovima: “nekad ih je moguće čitati kao poruke na nekom nepoznatom jeziku.

Reči. Džojs ovde izlaže Stivena sličnoj analizi kojoj je i sam bio izložen kroz zapažanja Vest i Tindala. kako je sam Džojs definisao lirsko. bilo da je nastao iz lirske. Ne. možda. Način manipulacije ritmom. azur talasa. sivkasta boja paperjastih oblaka. kao zapis koji predstavlja “jednostavno oslobođenje ritma”. manje uživa u odsjaju treperavog čulnog sveta kroz prizmu raznobojnog i raskošnog jezika nego u dubokom razmišljanju o jednom unutarnjem svetu individualnih emocija. govoreći nešto novo o odnosu između jedinke i sveta.Fraza. Učinilo mu se da je u tom trenutku vazduh zahladneo. finoj. on. koji će Džojs tek razviti u svojim budućim romanima. skladnoj prozi. i pogledavši postrance prema vodi. savršeno odraženih u jasnoj. epske ili dramske situacije. čak i sintaksu” (Kronin 1982. 10 . označio formu koja je u dobroj meri odredila i značenja svih ostalih aspekata i elemenata teksta. i dan i prizor dovedeni u sklad. Sa mosta koji se tresao stupio je opet na čvrsto tlo. kako Entoni Kronin navodi u svom eseju “Džejms Džojs: Fusnota za pesnika”: “ritma koji postoji na račun svega ostalog. Citirane rečenice mogle bi da se čitaju i kao stihovi. crvenkastosmeđa i zelena kao u jabučaru. pokazao je da je sam efekat. Ili. (Džojs 1984. oštrinu imaginacije. nova forma je parodirala i samo trojstvo između lirskog. Između ostalog. to nije dolazilo od njihovih boja. uključujući značenje. 144). vide kako je ona od vetra odjednom potamnela i namreškala se. 174) Preispitujući istinsku prirodu svog junaka među polovima sentimentalizma i racionalizma. epskog i dramskog. Da li zbog svojih boja? Pustio ih je da zatrepere i da iščeznu. Da li on onda više voli ritmičko dizanje i padanje reči od njihovih asocijacija legende i boje? Ili. budući da ima isto toliko slab vid koliko i stidljiv duh. boja za bojom: zlatna boja sunčevog izlaska. već od harmonije i ravnoteže samog perioda.

i “pogled ka unutra”. ali i anticipira izvesnu pretpostavku Hju Kenera o stvaranju objekata u savremenoj književnosti. claritas: Džojs 1984. Tome Akvinskog. on ga je samo pridružio ostalim pojmovima kojima se služio preuzevši ih iz katoličkog učenja Sv. jasnost bi morala biti dispozicionalno svojstvo predmeta. on je podrazumevao da se epifanija pojavljuje u prisutnosti poslednjeg od njih. i čitaoca koji bi trebalo da razume taj doživljaj. 11 . i pripovedač/junak. Kroz epifanijsko iskustvo i autor. sklad i jasnost (integritas. kad već “niko ne može dodirnuti reč”. consonantia. koji podrhtava pod koracima kolone “hrišćanske braće”. i čitalac dele svest o jeziku koji prevazilazi nivo verbalne asocijacije i osvaja moć nad stvarima tako što ih imenuje. Ova “trodimenzionalna” poetika nemuštih stvari gotovo da čini “pričaoca priče” suvišnim. jasnosti. Drugim rečima. stvaranju koje počinje od materijala supstancijalnog kao što su statue ili slike u teškim ramovima. na čvrsto tle obale. i “dubinu”. Kada je Džojs iz rečnika hrišćanske dogme usvojio termin epifanije. zahtevajući određenu estetičku aktivnost i autora koji je predstavlja posredstvom epifanijskog doživljaja. pogled prema nečemu što ne samo “znači” nego i doslovno “jeste”. 222).Stiven u mislima suprotstavlja “odsjaj treperavog čulnog sveta kroz prizmu raznobojnog i raskošnog jezika” i “duboko razmišljanje o jednom unutarnjem svetu individualnih emocija”. Taj kontrapunkt koji se kroz subjektivan doživljaj prelama u sinestetičko prožimanje čulno pojmljivog i apstraktnog podeća na želju Henrija Džejmsa da se “stvari dovedu u dodir”. jer tekst koji je u stanju da otkrije boju i dodir uvodi i “površinu”. Imenujući tri uslova koji zadovoljavaju pojam lepote: potpunost. u istom trenutku doslovno stupajući sa drvenog mosta prema Bul Ajlendu. samim tim prilagođavajući i načine čitanja.

i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni. samo za trenutak.Devojka koje se smeši sa začelja pogrebne povorke samo je jedan od džojsovskih. zasviraše fanfare. Kišov pripovedač samo nalazi drugi izraz za nešto što je u tradiciji Akvinskog nazvano “jasnošću”. i ljubičasto. slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. pepeo postoji deo koji gotovo da preslikava boje i ritmove Stivenove fantazije – fraze. već su to u istoj meri i formalni poetski. do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazija i buknula rujnim sjajem. 1984. U romanu Bašta. i dana i prizora dovedenih u sklad: Glad rodi istančanost. u plavo. i kao da upućuje na epifanijski momenat kako ga je Ketrin Milet razumela kod Džojsa: “epifanije u isto vreme predstavljaju nešto što je ispražnjeno. Zatim se prelila u žuto. Imenujući “zvučnost” kao osobinu koja čini obične reči značajnim. epifanijskih momenata kod Kiša. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu. istančanost rodi ljubav. ljubav rodi poeziju. (…) Zažmurio sam. treperili oko sjajnorumene žiže raja. pepela sa odlomkom iz Portreta umetnika mladosti nije samo varijacija na temu reči i boja. No to je. 208). 239) Ipak. potpuno zagonetno. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja. a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. sveobuhvatni ritam. velim. i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su. takoreći muzički elementi koji temi određuju smisao. udarajući krilima kao muve. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku. nešto što je Džojsa uverilo u njegov poziv” (Milet u Benstoku. punom neke dotad neviđene zvučnosti. i nešto što prevazilazi moć izražavanja. savršeno lišeno značenja. Ovde nije u pitanju samo značenje imanentno 12 . (Kiš 1990a. Nebesa se otvoriše. Ispod čvrsto. ono što povezuje odlomak iz Bašte. potrajalo samo trenutak. ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči.

predstavlja za mlade umetnike iluminacije istine. kao i Andreasova pesma nastala iz osećanja gladi. koja se pretvara u lepotu reči. i konačno opravdava njihov izbor života i pesništva. U krajnjoj liniji. oba se završavaju nekom vrstom otrežnjenja. I dok sinestezije zvukova i boja sugerišu stapanje. s druge strane. stvarnog i modifikovanog poetskom svešću i jezikom. Iako navedeni odlomci iz Portreta umetnika u mladosti i Bašte. već zov života i vera u smisao koji se. u kontrastu sa egzaltacijom koja je tom otrežnjenju neposredno prethodila. lirskog i pripovednog. i sjedinjavanje i razdvajanje ukazuju na specifične odnose koje naracija epifanijskih momenata uspostavlja između objektivnih situacija i subjektivnih doživljaja. Stivenova konačna odluka o posvećenju umetnosti koja će uslediti susretu sa devojkom-pticom. izbor odlomaka mogao je biti i slučajan: jedina namera bila je pokazati kako su narativni modeli u kojima su se figure racionalista i pesnika preklopile mogli 13 . u trenutku koji je doživljajima prethodio. Fragment iz Stivenove šetnje drvenim molom i Andreasov pesnički zanos iznenadno prekinut svešću o «običnosti reči» ukazali su. kao što neće biti u pitanju ni samo momenat u kom Andreas Sam stvara svoje prve stihove. pred dečacima otvara. pokazuju da lepota. bar naizgled. mogle biti slične. čak i kad život donosi konfuziju i patnju. U isti mah. međutim. Fragment iz šetnje gospodina Maka i Stivenova vizija devojke-ptice ukazali su na dva različita horizonta doživljaja situacija koje su na izvestan način. na slične doživljaje pokrenute dvema sasvim različitim situacijama. pepela ne daju mnogo saznanja o tome kako epifanija nastaje.trenutku kroz koji Stiven prolazi šetajući severnom stranom dablinskog zaliva. “čvrsto tlo” i “obične reči” koje otrežnjenje donosi sugerišu psihološko i estetičko distanciranje Stivena Dedalusa i Andreasa Sama.

Kiš . ovo čitanje je predstavljalo i pokušaj da se prepoznaju podzemni tokovi teksta. i njihovo čitanje nije ni u jednom trenutku računalo na Kišovu nameru da parodira određene delove iz Džojsovog romana o umetniku u mladosti. . a zatim i transformisani drukčijim pripovednim kontekstima u kojima su se javili kod Kiša. i mnogo obimnija studija potvrdila bi da su modeli kroz koje ona uspostavlja veze sa Džojsovim delima interaktivni i na dubljim nivoima nego što bi puka autorska erudicija mogla da pokaže.Joyce. U tom smislu. Danilo (1990b) Homo Poeticus.uočiti u Džojsovom romanu. .Kiš .Džojs. Džejms (1984) Portret umetnika u mladosti. ali se može pokazati kao korelacija puna značenja – jer. pepeo. Oxford: Oxford University Press. Second Edition. Anthony (1982) Heritage Now. preveo Petar Ćurčija. Sarajevo: Svjetlost. CITIRANA LITERATURA . Beograd: Rad . «nenamerni» intertekst koji se ne pojavljuje kao promišljena aluzija ili parafraza. James (1996) A Portrait of the Artist as a Young man. iako nema sumnje da Kišova proza ne oskudeva u referencama i otkriva učenog pesnika. London: Penguin Books. Slučajna je verovatno i sama sličnost koja se na različitim nivoima javlja između prvog i drugog para navedenih odlomaka. Utoliko je zanimljivije bilo posmatrati kako se neka ideja – manifestovana kroz početnu misao ili kao rezultat epifanijskog doživljaja – menjala u različitim narativnim okruženjima. Beograd: BIGZ . Dingle: Brandon Book Publishers Ltd. Danilo (1990a) Bašta. 14 . .Ellmann Richard (1982) James Joyce.Cronin.

did not rely on Kiš's intention to parody certain aspects or elements of Joyce's novel on the young artist. Frankfurt 1984). This comparative reading. New York: Syracuse University Press. however. in James Joyce: The Augmented Ninth (Proceedings of the Ninth International James Joyce Symposium. Ashes. it points out how the figures of the «rationalist» and the «poet» appear and transform in distinct narrative contexts.. bearing in mind that the intention probably did not even exist. brief interpretation presented the reader's attempt to recognise the «unintentional» intertext which never emerges as a calculated allusion. Catherine (1988) “On Epiphanies”.Kiš . edited by Bernard Benstock. it aims to show that both of the authors sometimes dealt in similar manners with the literary duality between the «rational» and the «poetic». as well as on Kiš’s early essays on Mr. Beograd: BIGZ . Founding its arguments on the fragments of Joyce's A Portrait of the Artist as a Young Man and Kis's Garden. quotation or paraphrase. Ivana Milivojević (Dublin) Rationalist Parodies Poet Summary Even though this article do not dispute the fact that the works of James Joyce and Danilo Kiš embodied two rather different aesthetic sensibilities.Millet. the corresponding. Mak. In that sense. Danilo (1995) Varia. but discovers the models of interaction at much deeper levels than the 15 .

16 . and proves to be a correlation saturated by meaning.author's mere erudition would indicate.