НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

ПРВА ГЛАВА ЈОВАНОВОГ ЈЕВАНЂЕЉА
Стих 1 - 18.
У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.
Она беше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што
је постало.
У Њој беше живот, и живот беше светлост људима и светлост се светли у тами, и
тама је не обузе.
Беше видело истинито које обасјава свакога човека који долази на свет.
На свету беше, и свет кроза њ поста, и свет Га не позна. К својима дође, и своји Га не
примише.
А који Га примише даде им моћ да буду Синови Божији, који верују у име Његово: који се
не родише од крви, ни од воље телесне, ни од воље мужевље, него од Бога.
И Реч постаде тело u усели се у нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову,
славу, као Јединороднога од Оцa.
И од пуноспш Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
Јер се закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.
Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Очином, Он Га јави.
ПОЧЕТАК
Јован, 1, 1.
У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч
Шта је било у почетку? Шта ће бити на крају?
Нису ли ово питања, браћо, равна по својој тежини питању: - Шта бива сада? У колико се
год један мисаон човек труди, да разуме шта бива сада с њим и око њега, утолико му се
неодољивије намећу питања: - Шта је било у почетку, шта ће бити на крају? Само почните
разговор с људима, о великим питањима живота, и приметићете, да ће кроз десетак минута
нечији мозак већ ударити о зидове почетка и краја, и нечија уста узвикнути: - Шта је било у
почетку? И: - Шта ће бити на крају? Мучно, да је икада живео на земљи један једини човек, са
очима и мозгом, са душом и срцем, који посмотривши овај свет, и себе у свету, запечаћено писмо
међу хрпом запечаћених писама, није се замислио над почетком и крајем свега овога. Мучно, да је
икада био и један учен човек, који проучавајући оно што бива сада, било унутра у самом човеку,
или у друштву људи, или у природи, није се свакога дана бар једном замислио над почетком и
над крајем свега онога што бива. И мучно, да је икада било иједног светог човека, који је и за
тренутак делио оно што бива сада, од онога што је било у почетку и што ће бити на крају крајева.
Питања о почетку и крају света исто су тако природна као и питања човека, који би
изненадно искочио из густе шуме на широк пут: - Откуда иде овај пут? Куда води овај
пут? Или питања некога, ко би наишао на непознату реку: - Где ли извире ова река? Где ли
се улива ова река?
Милиони милиона наших предака задавали су себи та два мучна питања, и давали
различите одговоре. Но, не мислите, да има милиони милиона одговора; има свега
четири одговора:
-Један је одговор: нема почетка ни краја овоме свету, те је узалуд и мучити се

питањима: - Шта је било у почетку, и шта ће бити на крају;
-Други је одговор: у почетку је био Бог, који је из ничега створио свет, и који ће га
на крају опет претворити у ништа;
-Трећи је одговор: у почетку је био хаос од некакве магле, по коме су бурлали многи
богови, и хрвали се с тим хаосом док нису уобличили овај свет, у коме се они и сада
хрву међу собом, док један од њих не победи и не завлада светом;
- Четврти је одговор: у почетку је био магловити хаос, који је сам својом моћи и
својим унутрашњим разумом уобличио се у овај коcмички свет. На крају крајева свет
ће се вратити опет у првобитно хаотично и магловито, безоблично стање.
Први одговор давали су највише стари Индијци.
Други одговор давали су највише стари Јевреји и неки од грчких мудраца.
Трећи одговор давали су највише стари Вавилонци, Асирци, Египћани, Грци, Римљани, и
већина народа на земаљској планети.
Четврти одговор давали су највише неки стари грчко-римски филозофи, стоици, и неки,
ако не и већина од новијих и најновијих европских мислилаца и научника.
Сваки од ова четири одговора може вам се учинити на први мах вероватан, но кад се
дубоко замислите над сваким од њих, и кад их свестрано испитате, остаћете незадовољни сваким
од њих.
Па има ли неки пети одговор? Је ли икад постојао човек, који је дао неки пети одговор? Да
ли је икад ико могао рећи, одакле пут иде и куда води? И, где река живота извире и где се улива?
Јесте, има пети одговор, и постојао је човек, који је дао пети одговор, и који је могао рећи,
одакле пут иде и куда води, и где река живота извире и где се улива.
У време, када су се са страшном тачношћу испуњавала пророчанства Христова: када је
град Јерусалим са својим храмом био разорен и народ, који је распео Христа, развејао по целом
свету, и када су апостоли и следбеници Христови били гоњени, извођени на суд, суђени и убијани
огњем и мачем, у то време живео је човек, који је дао пети одговор на питања: - Шта је било у
почетку, и шта ће бити на крају?
У време, кад су се сва четири поменута одговора у Риму, престоници света, мешала,
критиковала, док најзад сва четири нису одбачена и док цар Домицијан најзад није издао изричну
наредбу, да се он има називати богом од свих својих поданика, што значи од целог онда познатог
света, у то време живео је човек, по имену Јоханан, или Јован, који је написао пети одговор на
поменута тешка питања.
Рибар по првом свом занимању и апостол Христов до смрти, Јован је надживео све
апостоле, и преко пола столећа посматрао, како Јеванђеље Христово, оштро као огањ и мач,
продире у човечанство и како га човечанство срета са огњем и мачем.
Откуда је овај човек знао дати одговор на најтежа питања свих поколења људских? Ако он
говори као рибар, ми му не верујемо. Ако говори као старац и мудрац, ми му не верујемо. Ако
уопште говори као човек не знам колико учен, мудар и искусан, ми му не верујемо. Откуда он, и ма
који смртан човек, зна, где је почетак путу, кад није био на почетку, и крај пута, кад није био на
крају, и где река живота извире, кад није био на извору, и где се река улива, кад није био на ушћу?
Па ипак му морамо веровати. Јер он не говори од себе, ни као рибар, ни као старац и
мудрац, ни као човек. Три године он је био нераздвојни пратилац и пријатељ Христов. Он је често
стављао своју главу на груди Христове, у којима је куцало срце старије од света и млађе од света.
Он није узмакао од свога Учитеља и Господа ни онда, кад је овај био понижен, мучен и распет.
Под крстом на Голготи он је стајао са Мајком Исусовом, и гледао један крај и један почетак. Он је
само нешто мало записао од речи и дела Христових колико да упути људе да верују и имају
живот, а наслушао се и нагледао се од Христа толико „да кад би се редом пописало, ни у сами
свет, мислим, не би могле стати написане књиге“. Ван сваке сумње, дакле, он нама казује не
своје но Христово. Оно што је сазнао од Путовође, оно нам казује. А оно што је он чуо, чуо је од

Онога, који је сам себе назвао Почетак; који зна одакле пут иде, јер је био на почетку пута, и зна
куда пут води, јер је био на крају пута; и зна где је извор реке живота, јер је био на извору, и зна
где се река улива, јер је био на ушћу. И тако, пети одговор, који даје Јован, не даје Јован но
Христос; не даје мудрац но даје Очевидац.
Замислите, да ви искочите изненадно из густе шуме на широки пут, коме не знате ни краја
ни почетка. И замислите, да на путу нађете неколико најмудријих људи, што их земља може дати,
где стоје и препиру се око тога: Одакле пут иде, и куда води? И ви пажљиво слушате њихова
мишљења, посматрате њихова мерења онога делића пута, који се види, и саображавате њихова
доказивања. И замислите, да у том тренутку ваше неодлучности и очајања наиђе путем једно
дете, које вам каже, да оно иде са почетка пута, из тога и тога града, и да путује за тај и тај град,
где се пут свршава. Коме бисте ви више поверовали: мудрацима, који заједно с вама тапкају по
једном делићу пута и преврћу сваки пиљак по њему, или неуком детету, које каже, да иде са
почетка пута и да зна име граду, куда пут води?
Или замислите, да ви на неком свом путовању наиђете на неку велику реку, којој не
знате ни извор ни ушће. И замислите, да на обали затекнете неколико најмудријих људи, што их
земља може дати, где стоје и препиру се око тога, где је извор тој реци, и где може бити њено
ушће. И ви пажљиво слушате њихова мишљења, посматрате њихово испитивање каквоће воде и
каквоће камења и шљунка, које је вода нанела, и саображавате сва њихова доказивања. И
замислите, да у том тренутку наиђе низ реку дете чобанче, које вам каже, да оно иде са извора
те реке, и да гони овце кући својој, која се налази на самом ушћу реке. Коме бисте ви више
поверовали: мудрацима, који заједно с вама тапкају по обали реке и испитују сваку кап воде и
свако зрно песка, или неуком чобанчету, које каже, да иде са извора реке и да гони овце своје ка
ушћу реке?
Наравно, више бисте веровали једном детету очевицу него целој скупштини
најмудријих људи неочевидаца.
Такав је случај и овде, где ми стојимо на путу живота, и питамо се за почетак и крај пута, и
где стојимо на реци живота, и питамо се о извору и ушћу те реке. Ако се само један Очевидац
појави из даљине, био рибар, или дрводеља, или дете, ми ћемо на мах оставити све мудраце
земаљске, и поћи за очевицем. Или, зар нисте и сами доживели, ма колико да сте мудри и искусни,
да вас преко неких непознатих шума и планина води једно неуко дете, коме су путеви, као очевицу,
познати?
Добро, дакле, овде имамо посла са Очевицем. Тај Очевидац није апостол Јован, ни као
рибар, ни као старац и мудрац, нити као човек уопште, но Исус Христос, чије је неке речи Јован,
Његов најближи пријатељ, забележио пошто их је кроз три године понављано слушао од свога
Учитеља.
Он, апостол Јован, саопштава следећи извештај Христов о почетку свега:
У почетку беше Реч,
и Реч беше у Бога,
и Бог беше Реч.
Она беше у почетку у Бога.
Све је кроз Њу постало
и без Ње ништа није постало
што је постало.
Реч је, дакле, била у почетку, и Реч је почетак свега. У Речи Божјој је почетак пута, и у
Речи Божјој извор реке живота. Тако вели Очевидац почетка. Да ли да Му верујемо или да Му
не верујемо? Ако Му верујемо, онда ће се узбуркана неизвесношћу душа наша умирити, јер ће
имати један поуздан одговор на тешко питање о почетку свега. И умириће се душа наша због
безбројних добрих последица, сигурних праваца и обавештења, која потичу логично из тог једног

простог и кратког одговора. Ако ли Му пак не верујемо, онда нам ништа не остаје него се вратити
на она четири прва одговора, која су нам предали људи.
Но пре него се одлучимо веровати или не, запитајмо се, какви су били они људи, који су нам
предали прва четири одговора, а какав је овај, који нам даје пети одговор. Узмимо три мерила:
1.Ко је од њих безгрешнији и светији?
2.Ко је од њих забринутији за нас, који тражимо пут? И
3.Ко је од њих био на почетку пута као Очевидац?
Међу милионима људских бића која су изрекла прва четири одговора било их је и светих
и несветих, и са мало греха и са много греха. Но откад људи са мравима миле по овој земљи,
никад и нико није био толико безгрешан, свет и чист као Исус Христос. Нити је икад ико смео за
себе самог peћи да је безгрешан, осим Исуса Христа. Пети одговор, дакле, даје нам
најбезгрешнији и најсветији човек, који је ходио по земљи.
Даље, међу милионима људских бића, која су формулисала и изрекла прва четири одговора,
било их је мање или више забринутих за род човечански, и било их је забринутих само за себе,
своју славу и свој живот. Но одкад се људи и животиње рађају и умиру на земљи, никад и нико
није се показао тако матерински забринут за сав род људски као Исус Христос. Не тражећи
своје славе, и бежећи од царског престола, кад су Га људи хтели поставити на њ; не бежећи од
грешних, болесних и презрених, Он се дао распети са хајдуцима на крсту само да би нама добро
било; само да би нама отворио очи за прави пут; само да би нама показао истину. Пети одговор,
дакле, даје нам човек, више забринут за нас него и једна мајка за своју децу, откад земља зна за
мајке и децу.
Даље, међу милионима људских бића, која су формулисала и изрекла прва четири одговора,
било је људи првокласне учености и високе мудрости, а било је и других, с мање учености и
мудрости а са више пристрашћа и површне борбености. Но откад се црна земља тавани милионима
људских и животињских костура, никад ниједан учитељ или вођ људи не даде о себи својеличну
сведоџбу, да је Он Почетак, и да је Он био пре створења света, и према томе да је Он Очевидац
свега што је било пре створења, и после, када је калеидоскоп ствари и бића почео да се окреће,
осим Исуса Христа, Сина Божијега.
Природније је, дакле, да верујемо Њему, најcветијем међу светима, најзабринутијем за нас
међу мајкама, и најочигледнијем сведоку и очевицу онога, што нама треба да знамо, него
онима, који су мање свети, мање за нас забринути и мање лични и очигледни сведоци онога, што
нам казују.
Нека би, браћо, Живи Господ дао светлости души нашој, чистоте срцу нашем и
снаге уму нашем, да би се удостојили и оспособили, да схватимо и усвојимо ову истину, из
које истиче светлост, радост и моћ у овоме животу, и светлост, радост и моћ у оном
животу. Амин.

СВЕТ КАО РЕЧ
Јов, 1, 1 - 4
Ми се питамо, браћо, шта је било у почетку?
И небесни Очевидац нам одговара, да је у почетку била Реч, и да је та Реч била Бог, и да је
кроз Њу постало све што је постало. Тај Очевидац има све најјаче особине најпоузданијег и
најобавештенијег сведока. И ми морамо да Му верујемо. Но наша вера не треба да буде полувера,
обазрива и страшљива, што се обзире лево и десно, и преза, и ступа натраг пред првом
примедбом света око нас. Наша вера мора бити јаснија од сваког знања, јача од сваког знања и
кориснија од сваког знања, које нам свет и неочевици божанске мудрости могу дати.

Да би таква била наша вера, јеванђелско обавештење мора задовољити нашу
мисаону природу, и нашу осећајну природу, и нашу вољну природу - једном речју - сву нашу
природу.
Да ли се задовољава јеванђелским обавештењем наш ум, и наше срце, и наша воља?
Наш ум се пита: - Како то, да је у почетку стварања света била Реч? И како то, да је
Реч - Бог.
Јесте ли видели, браћо, ђаке у школи, кад мирно седе и ћуте? Јесте ли видели потом, како
ђаци наједанпут сви устану на ноге и почну певати? И јесте ли се запитали: - Зашто сви ђаци
устадоше и почеше певати? Шта је почетак њиховог наглог устајања и певања?
Јесте ли гледали, браћо, војску у рату, кад стотине хиљада војника мирно седе у шанчевима
и ниједан се покрет њихов не види, и ниједан се глас њихов не чује? Јесте ли гледали потом, како
наједанпут стотине хиљада људи искоче из шанчева и почну да вичу, и почну да пуцају, и почну да
се крећу напред? И јесте ли се запитали: - Шта покрену толике стотине хиљада људи, да
наједанпут искоче испод земље, и да почну викати, и да почну пуцати, и да почну кретати се
напред? Шта је почетак њиховог наглог искакања испод земље, и њихове вике, и пуцања, и
јуришања?
Реч учитељева покренула је ђаке у школи, да устану и певају.
Реч генералова покренула је стотине хиљада људи, да искоче из шанчева, да вичу, пуцају и
јуришају.
Људски ум мучи се, да нађе израза себе у речи. Људски осећаји муче се, да нађу израза
себе у речи. Људска воља мучи се, да нађе израза себе у речи. Цела душа људска, цео живот
људски мучи се, да нађе израза себе у речи.
Ниједна наша разумна одлука не прелази у дело пре него се изрази речима. Не само дa
ми говоримо речима, него ми и мислимо речима.
Старешина говори слузи: - Иди! И слуга иде. Почетак његовог идења јесте реч
старешине.
Домаћин говори својој чељади: - Да се на овом празном пољу засади воћњак. И чељад
засађује воћњак на празном пољу. Почетак сваког воћњака и сваког винограда, и сваког
цвећњака јесте реч човекова.
Државник говори: - Овде да се подигне мост, а ту да се просече пут, а тамо да се
установи фабрика, а онамо да се сазида град. И овде се подиже мост, ту се пресеца пут, тамо се
установљава фабрика, а онамо се зида град. Почетак подизања мостова, просецања путева,
установљења фабрика, зидања градова јесте реч човекова. Да, браћо, свему што су икад људи
засадили, саградили, сазидали, претходила је реч људска.
Ви говорите о раду. Но рад је слуга речи. Свака акција наша само је извршење наше речи.
Ви говорите о одлуци. Но одлука је магла, док јој реч не да облик. Реч је уобличена и
готова одлука, спремна да изиђе из нас као Створитељ из свога покоја и да ствара. Док ум не
нађе реч, наш језик се не миче, наше срце се збуњује, наша воља колеба, и сва наша душа
тетура као слепац без вође. А кад ум наш нађе реч, тада и он, ум наш, и срце наше, и воља наша,
и сва душа наша виде се, и познају се, и постају сви слуге нађене и рођене речи. А машина
телесна опет од своје стране постаје извршни слуга слугу речи.
Док дете не проговори, оно је само слика и прилика човека, но није прави човек. Глувонеми
је потпун човек, јер ако не речима, он говори знацима. И ми сви много пута говоримо знацима, а
не речима. Но и знаци су речи. Знаци су распрострањенији језик природе од речи. Минерали и
биље су говор природе у знацима. То су управо писане речи. Животиње су полуречи полузнаци. Но за природу су и оне јасан изражај онога, што је природа хтела рећи. Једини
човек на земљи има творачку реч. Но сва васиона на разне начине говори: било речима, или
покретима или знацима. Сва је васиона, дакле, реч, но не самостална и самобитна реч но одјек оне
Речи која беше у почетку, и кроз коју је све постало.

Реч претходи браку, а то значи и новом рађању људи. Реч мајчина суши сузе у очима
расплаканог детета. Реч пријатеља разгони тмору са лица. Реч лекарева улива снагу у болесника.
Реч свештеника разгони страх од смрти самртнику. Реч послодавца запошљава стотине руку. Реч
просјака доводи до стида богаташа.
И тако, Реч је у истини Почетак људи и Почетак свих људских радњи, послова и дела.
Јасно је, дакле, и за ум наш, да је Реч Почетак свега у људском животу, и да кроз Реч људи
стварају све што стварају, и да без Речи ништа међу људима није постало што је постало. А оно
што је стваралачка моћ у човеку, оно је стваралачка моћ и у васиони. И овде као и тамо Реч је
Почетак и Реч је медиум стварања.
За ум наш остаје нејасно, како то да је Реч Бог? У Јеванђељу се говори о Речи Божијој,
која је у Богу, и која из Бога говори. Да ли можемо задовољити вечито гладну звер у себи, ум свој,
и умирити га својим објашњењем? Покушајмо.
Кад видимо лавовске стопе у песку, ми говоримо: - овде је прошао лав. Кад чујемо глас лава
у даљини, ми говоримо: - то је лав. Кад чујемо блеку ми говоримо: - то је овца. Кад чујемо рику, ми
говоримо: - то је во. Кад чујемо њиску, ми говоримо: - то је коњ. Кад чујемо шуштање лишћа ми
говоримо: - то је лишће. Кад чујемо жуборење, ми говоримо: - то је поток. Кад чујемо хуку, ми
говоримо: - то је ветар. Ни са једном одликом живих бића ми не истоветујемо та жива бића као
са њиховим сопственим гласовима или са гласовима, која она производе. Не варамо се ми, кад
чујући Павла где говори, а не видимо га, говоримо: - то је Павле; или кад чујемо Петра: - то је
Петар. Ми нећемо казати за стопе Павлове: - то је Павле, него то су стопе Павлове; нити за
одело његово: - то је Павле, него то је Павлово; нити за књигу написану Павлом: - то је
Павле; нити за столицу, направљену Павлом; - то је Павле; нити за ошишану косу Павлову
или за одсечену руку или ногу Павлову: - то је Павле, него то је Павлово. А кад чујемо Павла
где говори, и не видећи га, ми ћемо рећи: - то је Павле. И кад чујемо Петра, Јована, Илију, где
говоре, а не видимо их: - то је Петар, и то је Јован, и то је Илија.
Ни са чим толико ми не истоветујемо човека као са речју његовом, у потпуности, или са
гласом његовим, делимично. А глас није друго него основа речи, - основа исто тако
тајанствена и чудна као и ткиво од те основе, реч. Запазите две ствари:
Прво: - Да је глас најмање променљива ствар у целом човеку, од рођења до смрти. Тело се
мења несравњено брже, и у старости човека тело његово једва нешто мало сличи телу његовом из
младости, док глас, с малом изменом, остаје исти. Мисли, представе, појмови, и сав разум, и сва
садржина ума у старости човека, једва-једва да нешто мало сличе садржини ума његовог из младих
година, док глас, с малом изменом, остаје исти. Осећаји, жеље, страсти, и сав садржај срца
остарелог човека, једва-једва да нешто мало сличе садржају његовог срца из младих година,
док глас, с малом изменом остаје исти. Тежња, хтења, и сав садржај воље човека у старости исто
тако, једва-једва да сличе садржини, правцу, и снази његове воље из младости, док глас, с
малом изменом остаје исти. Пријатеља, кога нисте видели тридесет година, нећете познати ни по
лицу, ни по души, а познаћете га по гласу. Глас је, дакле, нешто најдуговечније и најнеизменљивије
у човеку. Зато се глас, односно реч, ако ништа, може најлакше истоветовати са човеком. И зато
се може рећи: Реч је човек;
Друго: - Запазите, да глас стоји у неразрешивој вези са најважнијим, најзагонетнијим и
најживотнијим жлездама у човековом телу, наиме са жлездама у мозгу, са жлездама у грлу и са
жлездом у рођајним органима. Развратни људи, који поремете жлезду у рођајном органу, добијају
промукао глас, или га губе сасвим. Кад пак оболи жлезда у грлу (тироидна), човек постаје наказан
телесно и блесав умно. Глас је, дакле, израз најтајанственијих, најважнијих и најживотнијих
жлезда телесних, кроз које душа најјаче влада телом. Највећу своју радост, и највећи свој бол, и
највећи свој страх, и најјачу своју страст, човек не изражава речју него само гласом, као и
животиња. У једном таквом усклику, узвику или урлику, човек изражава целокупно тренутно стање
своје, целога себе. То је израз њега; то је реч његова. И за то се може рећи: - Реч је човек.

Сада, наш ум пита се: - Како стоји са такозваним мртвим безгласним стварима, као:
минералима, земљом и др? Наш одговор на ово питање гласи:
1. Да се све ствари могу у погледу гласа привидно поделити у двоје: у оне, које рађају глас из
себе, и оне које производе глас додиром с оближњим стварима. Човек и животиња рађају глас из
себе. Човек рађа и разумну реч из себе, што животиња не може. Папагај може да понови реч
човечију, но понављајући је он не изговара као разумну реч него као склоп гласова, које је чуо
и научио подражавати. Но, ван ове разлике, ми можемо рећи: - Човек и животиња рађају глас из
себе, док минерали, земља, ветар, вода, огањ и биље производе глас додиром са оближњим
стварима. Главно је, да све ствари познате у свету одају глас, било рађањем или произвођењем;
2. Но ова разлика је, рекосмо, само привидна. Постоје гласови и у камену, и у земљи, и у
биљци, и у капи воде, и у атому ваздуха, исто тако као што постоје гласови у сунцима, звездама,
планетама, месецима, као телима. У чему год има унутрашњег покрета, има и гласа. Фино ухо
могло би чути струју сокова у биљци; још финије могло би чути гласове у камену, капи воде, атому
ваздуха. Но наше ухо није способно да чује све гласове, као што ни наше око није способно да
види све ствари. Извесно пак: више је гласова у овоме свету, које не чујемо него предмета, које
не видимо. А то значи: васиона је пунија гласова, него слика, боја, и облика. Јер нема ништа
безгласно за онога, ко чује. Све је испуњено гласовима, све је испуњено речју. Сва васиона је једна
трештећа музика, и непрестани говор, и непрестани разговор.
Још једном се ум наш пита: - Да ли је уистину реч тако могућна у свету, или је она само
једна петина целокупне моћи света? Нашто ми можемо одговорити следеће:
1. Посмотрите пет наших чула као пет великих мистерија: - мистерија је укус, мистерија
мирис, мистерија додир, мистерија вид, мистерија слух. Но од ових пет мистерија најтајанственије
су последње три: - мистерија додира, мистерија вида и мистерија слуха. А од ове три мистерије
најтајанственија је последња мистерија слуха. Зашто је мистерија слуха најтајанственија?
Зато што је глас најтајанственији од свега у васиони. Зато што је глас најдиректнији и
најпотпунији израз. Укус и мирис и додир и вид - к чему служе ако не да изразе? Да кажу? Нису
ли сва остала чула слуге речи? Да, нису ли сва остала чула на свој индиректан начин речи.
Казивање, израз, говор, прича, реч о себи дају ствари устима у виду укуса, носу у виду мириса,
кожи у виду додира, очима у виду облика и боја. Цвеће најизразитије говори о себи, оку, и
носу. Ваздух најизразитије говори о себи и кожи. Лед најизразитије говори о себи и кожи. Звезде
најизразитије говоре о себи и оку. Испарење најизразитије говори о себи и носу. Главно је: кроз
сва чула улази казивање, израз, говор, прича, реч свих ствари о себи, о своме присуству, о своме
стању, о својим особинама. Гласне ствари говоре и уху о томе истоме, то јест о себи, о своме
присуству, о своме стању, о својим особинама. Сва чула, дакле, примају у себе речи, јер немају шта
друго од света да приме до речи, јер сви утисци су речи. Нема мутавих ствари, јер она ствар, која
не може себе да пројави уху, појављује се оку, или кожи, или носу, или устима. Нема мртвих и
безгласних ствари, јер докле нам ствари нешто казују ма кроз које чуло наше, дотле су оне
изразите, а докле су изразите дотле су постојеће, а докле су постојеће у општој ствари дотле су
живе. Нити има ма шта на свету, што би се по снази и распрострањености могло равнати са речи.
2. Оно што има неодољиву моћ, мада и неразумљиву, оно је највећа моћ. Силно нас
привлаче или одбијају ствари због свог укуса. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свог
мириса. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свога додира. Силно нас привлаче или
одбијају ствари због својих боја, или облика. Но, зар сте једном чули где се каже, да је музика
најпривлачнија моћ у свету? Змије и медведи играју уз музику, зверови се разјарују или ублажују
музиком. Најпримитивнија племена и народи, који немају безмало никакве цивилизације, имају
песму и музику. Чак и људождери, који немају ништа, имају песму и музику. Песма и музика и
њих покреће јаче него ма која сила у свету. И кад је разумљива, и кад је полуразумљива, и кад је
сасвим неразумљива, песма и музика су увек једна мистериозна и неодољива сила. Зашто то, ако не

зато, што нас оне доводе дома, подсећају на првобитну, да, на битну домовину нашу? На први глас;
на прву реч; на прву песму?
И тако смо доказали да је Реч Почетак свега зидања и стварања; да је Реч главна моћ у
природи као и у човеку; да је глас, односно Реч, најраспрострањенија, универзална појава; да је
човек Реч, и да је сва васиона Реч. Из чега следује, да је у почетку ове васионске, бледе и
променљиве речи морала бити самобитна, божанска Реч, и да је од Ње, и кроз Њу постао сав
свет, као Њен одјек. Јер од чега је иначе могао произићи глас него од гласа? И шта је друго, у
почетку, могло изазвати у биће Реч, ако не Реч?
Остаје нам још да видимо, да ли се наша осећања и наша вољна природа задовољавају
јеванђелским обавештењем о почетку света и постанку света? Но о томе у идућем говору.
Свемоћ Божија нека нас научи смирењу. Доброта Божија нека разгори љубав у нама.
И Реч Божија нека живи у нама, сада и за навек. Амин.
ЖИВОТ И СВЕТЛОСТ
Јован, 1, 4.
У Њој беше живот, и живот беше Видело људима.
Јеванђеље нам, браћо, не говори исцрпно и подробно о почетку света. Каква мудрост
и слатка обазривост! Тајновици и слуге Речи, који су писали јеванђеља за нас, наглашују свом
снагом заповести Христове, које се тичу нашег живота и владања овде на земљи. О тим
заповестима они говоре тако исцрпно и подробно, да не остављају никакве сумње, шта нам
треба чинити, да би смо били спасени. А предубоку мистерију бића Божијег, почетка света,
стварања света, мешања светлости и таме, јеванђелист Јован додирује само са десетак
реченица. Нема сумње, да су такву заповест добили од Учитеља, да сва открића о томе, која им је
Он дао, задрже за себе, да „не бацају бисер пред свиње“, да не дају грубом свету ону храну, коју ни
ум ни срце света, због зле воље, не могу сварити.
Само десетак реченица усудио се најмилији ученик Христов да обазриво пусти с језика. Но
свака од тих монументалних реченица издиже се пред очима духовна човека као планина, препуна
злата и сребра. Оно о чему су светски мудраци писали дебеле књиге, Светитељ Божији изрекао је
у неколико реченица. У неколико реченица Светитељ Божији изрекао је тајну унутрашњег
бића Божијег, и тајну почетка, и тајну стварања, и тајну зла у свету, и тајну нашег спасења.
Читајте, браћо, првих осамнаест стихова у Јеванђељу Јовановом, мислите о њима осамнаест
година, - Јован је о њима мислио осамдесет година - и откриће вам се јасно пет набројених
највећих тајни.
Сада, по радозналости својој, по тврдоћи срца и злоћи воље, питамо се, да ли ово
јеванђелско обавештење може задовољити наше срце и нашу вољу?
Наше срце тражи живот, који се не гаси. Наша воља тражи светлост, која се својим
варакањем не води замршеним путевима. Да ли, дакле, јеванђелско обавештење открива
нашем срцу живот, који се не гаси; и да ли јеванђелско обавештење открива нашој вољи
светлост, која је својим варакањем не води замршеним путевима?
Јеванђеље нам говори:
- У Њој (Речи) беше живот,
и живот беше Видело људима.
Замислите да путујете кроз једну голу клисуру и посматрате камене литице с обе стране
пута. И видите у стеновитим зидовима јасне трагове дејства воде, и јасне трагове дејства
вулканског огња, и јасне трагове наслагане земље, и јасне трагове дејства ваздуха. И
размишљате, како су ова четири елемента хрвући се и мешајући се међу собом, саградили ту голу

клисуру. И док ви размишљате, неко приђе и каже вам: - И човек је постао као и ова клисура.
Неколики елементи хрвали су се и мешали међу собом, док човек није саграђен. И као што ће
се ова клисура негда опет разложити у своје првобитне елементе тако, да ће земља отићи земљи,
вода - води, огањ - огњу, а ваздух - ваздуху, исто тако ће се разложити и биће човеково у
елементе, из којих је саграђено. Замислите то, и реците, да ли се срце ваше тиме задовољава, и да
ли се воља ваша тиме задовољава? Налази ли срце ваше у том објашњењу живот, који тражи? И
налази ли воља ваша у том објашњењу светлост, коју тражи? Или се срце ваше стеже од бола, и
дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује се пред
загушеним путевима, који се тим објашњењем откривају: пред путевима добра и зла, и пред
путевима рада и нерада, и пред путевима милости и немилости?
Заиста, стеже се ваше срце од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и
вечног безумља. И заиста, збуњује се воља ваша пред замршеним путевима, који уопште не
значе никакав пут.
Или замислите, да сте се случајно нашли на једној висоравни, пуној змија. И са безумним
ужасом ви јурите преко те висоравни, да спасете свој живот. И све очекујете, да ће вас нови
корак и нови напор извести из беде и увести у прави живот. Међутим неко вам довикне: - Узалуд
очекујете живот од нових корака и нових напора, јер на крају ове висоравни налази се мрачна
провала без дна. И замислите, да вам неко каже: - Заиста, такав је живот човечији на земљи.
Гоњен бедама, разочарaњима, болешћу, глувошћу, које га као змије јуре и уједају, човек је окренут
будућности, трчећи њој у наручје, и од сваког новог дана очекује спасење живота, док сав изуједан
и малаксао не стигне на ивицу, одакле се све што живи сурвава у мрачну провалу без дна, и без
повратка, и без изласка. Замислите то, и реците, да ли се срце ваше тим објашњењем
задовољава, и да ли се воља ваша тим објашњењем задовољава? Да ли срце ваше налази у том
објашњењу живот, који тражи? И да ли воља ваша налази у том објашњењу светлост, коју тражи?
Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног
безумља? И воља ваша збуњује над затвореним путем, над уништеним добром, над бескорисношћу
напора, и над илузијом милости?
Заиста, стеже се ваше срце од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила, и
вечног безумља. И заиста, збуњује се воља ваша пред затвореним путем, пред немањем никаквог
пута.
А сад замислите, да вам неко каже: - Живот човечији није случајно саграђен хрвањем
и мешањем неколиких елемената, пошто је живот постојао и пре свих земаљских елемената. Јер
у Речи Божијој, која је Бог, био је живот, и живот је био светлост. И ту светлост тама није могла
обузети, нити је тај живот мрак смрти могао закрити. Него то је светлост истинита - а не
светлуцање која обасјава сваког човека, који долази на свет; светлост истинита, кроз коју свет
поста. Живот, кога смрт не закрива, јесте вечни живот; светлост коју тама не обузима, јесте вечна
светлост; а Реч, која је у Богу, у којој беху живот и светлост, јесте израз пуноће вечне мудрости.
Па кад је живот вечан, светлост вечна, и кад обоје стоје у пуноћи вечне мудрости, онда је човек,
који има у себи живота, светлости и мудрости, син тог - и никаквог другог - вечног живота, вечне
светлости и вечне мудрости. Ту је почетак човеков, ту је домовина човекова, ту је радост човекова,
- истинита радост, која једино може доћи од истинитог живота, истините светлости и истините
мудрости. Замислите, да вам неко тако каже. Да ли би срце ваше нашло у том објашњењу
живот, који тражи? И да ли би воља ваша нашла у том објашњењу светлост, коју тражи? Или би
се срце ваше опет стегло од бола, и задрхтало од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног
безумља? И воља ваша збунила пред затвореним путем, или замршеним путевима?
Заиста, заиграло би срце ваше од радости, и затреперило би од даха вечног живота,
вечне истине и вечне мудрости. И заиста, исправила би се воља ваша, јер би видела прав и
осветљен пут пред собом, један једини прав и осветљен пут.

И још замислите, да вам неко каже, да је вечна Реч, или израз пуноће мудрости Божије, која
је била у почетку, и сада у вези са светом. И да је вечни живот, који је живео у почетку, и сада у
вези са светом. И да вечна светлост, која је сијала у почетку, и сада сија. Да извор није изгубио
везу са реком. Да топлота није изгубила везу са огњем. Да дах није изгубио везу са плућима. Да
љубав није изгубила везу са срцем. Но да се река колеба и осећа да ће скоро пресушити, зато
што мисли, да је изгубљена веза са извором. И да се топлота мрзне, зато што мисли, да је изгубила
везу са огњем. И да се дах леди, зато што мисли, да је изгубио везу са плућима. И да љубав кука и
нариче, зато што мисли, да је изгубила везу са срцем. Исто као кад неко заспи на сунчаној
пољани и у сну изгуби везу са сунцем. Сунце није изгубило везу са њим, но он је изгубио везу са
сунцем. И сања мрак, и ужасну трку по мраку, и безумну борбу у мраку, и знојење да из мрачних
дубрава изиђе на светлост сунца. А за све то време сунце лебди над њим и обасипа га својом
светлошћу. Као што је и написано: ,,Беше Видело истинито што обасјава свакога човека, који
долази на свет. На свету беше, и свет крозањ поста, и свет Га не позна. К својима дође, и
своји Га не примише.“ Јер беху потонули у сан, и у сну трчаху ужасну трку по мраку, и вођаху
безумну борбу по мраку, и знојаху се крвавим знојем да изађу из мрака на светлост. Једном речју:
беху изгубили у сну везу са светлошћу, која никад не престаје да лебди над њима и да их обасипа
собом. Но који се пробуде, радују се, јер се пробудише и видеше светлост велику. И чуше, да
их вечни живот назива својим. За њих све беде, сва разочарења, све болести, сва глупост, и све
змије на висоравни живота, губе своју жаоку, јер све оне припадају сну и мраку. И за њих, са
пробуђењем од сна и угледањем светлости, губи се страшило провале без дна на крају висоравни
живота. И они долазе до сазнања, да оно што је било пред почетак и у почетку света, наиме: Реч,
Живот и Светлост, оно и сада, и кроз сва времена, прати створени свет и не губи га из вида, као
што сунце прати својим оком земљу, и не губи је из вида. - Замислите, да вам неко тако каже. Да
ли би срце ваше нашло у том објашњењу живот, који се не гаси? И да ли би воља ваша нашла у
том објашњењу светлост - не светлуцање по светлости - која је својим варакањем не води
замршеним путевима? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног
ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује пред затвореним путем или пред замршеним
путевима?
Заиста, заиграло би срце ваше од радости, и затреперило би од даха вечног живота,
вечне истине и вечне мудрости. И заиста, исправила би се воља ваша, јер би видела прав и
осветљен пут пред собом, један једини прав и осветљен пут.
Она прва објашњења живота, од којих вам се срце стеже од бола, и дрхти од даха вечне
смрти, вечног ништавила и вечног безумља, и од којих вам се воља збуњује и раслабљује, дају вам
светски мудраци, који су, као и ви сами, наједанпут избили из густе шуме на велики пут, коме не
знају ни почетка ни краја. Ова друга објашњења живота, од којих вам срце игра од радости, и
трепери од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости, и од којих вам се воља исправља,
јер види прав и осветљен пут пред собом, даје вам Очевидац, који путује са почетка, и који зна из
кога града пут иде и у који град води.
Узалуд су сва светска мудровања. Само Очевидац може задовољити ум наш, и срце наше, и
вољу нашу. Само Очевидац може растерати ужас из душе наше, којим је душа наша испуњена у
змијињаку сна и таме; и убрисати хладан зној са чела нашег на погледу смрти. И нико други осим
Очевица није у стању просветити ум наш и учинити га словесним; нити је ико други у стању
раширити тескобу срца нашег и испунити га радошћу; нити је ико други у стању, нашој од забуне
раслабљеној вољи, дати снаге и отворити прав и осветљен пут.
И тако, дакле, јеванђелско обавештење задовољава и срце и вољу нашу онако исто као што
задовољава и ум наш.
Захвалимо се, браћо, Богу Будиоцу, који нас песмом своје Речи и зрацима своје
светлости буди из сна на јаву, и из смрти у живот. Њему нека је слава и хвала сада и за
навек. Амин.

СИНОВИ ТАМЕ И СИНОВИ БОЖИЈИ
Јован, 1, 5.
И Видело се светли у тами, и тама Га не обузе.
Ништа страшљивије и немоћније у свету нема, браћо, од таме. Само запалите ли свећу
у соби, тама тренутно сва ишчезава, као да није ни била. И смрт је тама, и незнање је тама, и
мржња је тама. Засија ли се живот, тама смрти на мах ишчезава, као да није ни била. Засија ли се
знање, тама незнања на мах ишчезава, као да није ни била. Засија ли се љубав, мржња на мах
ишчезава, као да није ни била. Што је символички истинито у свету материјалном, фактички је
истинито у свету духовном; и што је символички истинито споља, фактички је истинито унутра.
Јер из духовног света изнутра долази сва светлост и сва истина, и објављује се бледо споља у
свету материјалном.
Докле год допире светлост свећe, дотле је тама изедена и нема је, као да није ни била. А по
ивици те светлости, тамо где светлост утрне, тамо кружи тама. Око сваке светлости у свету
кружи тама. Јер у свету нема ниједног светла, чији би зраци светлили у бесконачност. И светлост
сунца оивичена је тамом, и светлост сваке звезде оивичена је тамом. Исто су тако оивичени
тамом и живот наш, и знање наше, и љубав наша. Чим се светлост лелуја, мање светли, и тама је
више обузима. Наш лелујави живот често обузима тама; и наше лелујаво знање често обузима
тама; и нашу лелујаву љубав често обузима тама. И Бога у свету окружава тама, но не обузима Га.
Јер Бог је мирна и стална светлост, што се не лелуја.
Сам по себи Бог је светлост, коју не ивичи тама, нити Му тама налази ивицу, да би се
настанила. То је једино сунце, чија светлост иде у бесконачност, и бесконачност се састаје са
почетком. Нити Божији живот граничи тама смрти; нити Божије познање граничи тама незнања;
нити Божију љубав граничи тама мржње. Кад Бог засветли, тама је сва поједена, и нема је нигде
више, као да није ни била. Ко год пожели Бога, Бог се јавља у својој бесконачној светлости живота,
мудрости и љубави. Ко год не пожели Бога, тај остаје у немоћи и страху смрти, у немоћи и
страху незнања, у немоћи и страху мржње. Јер Бог је светлост истинита што обасјава свакогa
човека, који долази на свет. Не би могао ниједан човек доћи на свет, а да светлост Божија не
иде за њим и пред њим. Је ли се човек само појавио у свет значи, да је светлост Божијег живота и
Божије мудрости и Божије љубави у њему. Иначе се не би ни појавио. Бог је мудрац са истока
вечне светлости, који сваком новорођеном доноси тројне дарове, светле и мирисне. Ко те дарове
презре и напусти и поузда се у дарове, које свет даје, тога тама обузима. Као широк друм такав је
Бог. Друм не пробира путнике, нити се љути што по њему ходе осим царева и коњи царски.
Нити је друм крив, ако се неко оклизне с њега и падне у јаму, или ако неко, претоварен тешким
бременом, на њему падне и угрува се. Као мајка је Бог. Својим непромењеним гласом и
непромењеном љубављу мајка виче децу своју, и деца чују глас мајчин и долазе јој. Што је
крива мајка, ако су деца заборавила глас њен, и не распознају га више, те иду за гласом жене
тровачице?
И баш тај случај био је са људима. Јер се вели у Јеванђељу: - На свету беше, и свет крозањ
поста, и свет Га не позна. Не познаше људи своју мајку, нити распознаше глас мајке своје.
Слушајући дуго сиренски глас жене тровачице, они заборавише глас своје мајке. И кад их мајка
викну по имену, они се окретоше од ње, јер нити распознаше глас њен нити знађаху своје
сопствено име. Кад их мајка назва Синовима Божијим, они јој се наругаше, јер живљаху у мисли,
да су они сапутници животиња, другови животиња и пород животињски. Оно што је било некад,
оно бива и дан данас. Видећи стрмен пут, који води ка Богу, људи се радије клизају низ брдо ка
животињама. И дан данас је Бог у свету, но и дан данас свет не познаје Бога. Нити ће Га икад

познати на клизавој странпутици, којом сада иде. Сувише је Бог тешка храна, те људи радије
прибегавају храни животињској. Сувише је заморно следовати законима Божијим, зато се
већина робовски покорава законима природним. Сувише је оштра светлост Бога, зато се људи
гњурају у таму и у полутаму, јер не могу да поднесу светлост Бога. Кад се животиња затрује
беснилом, она уједа свога господара, који је храни и негује, јер га више не познаје. Затровани
беснилом овога света, залуђени гласом жене тровачице, људи се дижу против Бога и гоне Га од
себе. Зато се и каже: - К својима дође, и своји Га не примише. Какав ужас! Замислите
многобројне госте око трпезе једног домаћина, који је одсутан. И замислите, да се домаћин
наједанпут појави, и гости скоче и изгурају га напоље, и закључају врата за њим. Ви се ужасавате,
кад чујете, да је се то само једном десило некад и некоме. Међутим то се дешава посведневно
између људи као гостију, и Бога као домаћина. Бог долази у свој дом и к својима, и своји Га не
примају него Га одбацују. А Он је сувише племенит, да би се наметао; сувише нежан, да би се одмах
светио; сувише трпељив, да не би чекао до краја раскајање и плач своје деце.
Једном човеку заробе разбојници четири сина и одведу их ca собом. После дуги низ година
сазна отац, где се налази разбојничка чета и пође у планину са откупом, да избави своје синове.
Но чета разбојничка беше се завадила и поцепала, те ратоваше један табор против другога
табора. Отац се јави у једном табору, позна двојицу својих синова, почне плакати и питати за
остале своје синове. Синови пак не познаду свога оца, него му рекоше: - Људи, за које ти питаш
налазе се као наши љути непријатељи у другом табору; ако си ти наш отац, ниси њихов; ако си
њихов, ниси наш. Оде ожалошћени отац у други табор, нађе тамо друга два своја сина, од којих чу
исте речи као и од прва два сина. И поврх свега они га опљачкају, узму му откуп, скину с њега
одело, испребијају га и камењем одјуре из планине.
Слично се десило са Христом, када се јавио на земљи међу поразбојниченом децом
Божијом. Римљани Га нису признавали за свога, јер није држао с њима против Јевреја. Јевреји
Га нису признавали за свога, јер није држао с њима против Римљана. Партија фарисеја није Га
признавала за свога, јер није делио њихову мржњу према садукејима. Партија садукеја није Га
признавала за свога, јер није делио њихову мржњу према фарисејима. Грешници Га нису
признавали за свога, јер није одобравао њихов грех. Праведници Га нису признавали за свога јер
није хвалио њихову формалистичку праведност и није бегао од грешника. Док се најзад сви не
сложише против Њега, и грдњом, камењем, трњем, крстом и гвожђем не одјурише Га из
разбојничке дубраве овога света и не забравише врата за Њим. К својима дође и своји Га не
примише.
А који Га примише даде им моћ да буду Синови Божији. Не слуге и робови но
синови. Не поворка стоке, која иде на кланицу и успут се боде око траве крај друма, но синови
господарски, који знају да на свом имању живе. Не синови немоћне и страшљиве таме, матере
смрти, незнања и мржње, но синови божанске светлости, матере живота, мудрости и љубави. Ови
Га примише онда, и ови Га примају и сада. Зашто Га ови примише и примају? Из два разлога: прво,
јер им огади лаж света; и друго, јер распознаше глас мајке.
Као шарени лептир децу, тако је овај свет привлачио њих. И као што се дете разочара,
кад ухвати лептира и види да је то гусеница, тако су се и они разочарали у свету, ухвативши
Га са свих пет чула. Јер место живота, којим је овај свет привидно сијао, они су изблиза осетили
трулеж леша; место мудрости, којом је овај свет привидно и издалека сијао, они су изблиза видели
све испуњено ужасом незнања и неизвеснсоти; место среће, којом се овај свет привидно и
издалека смешио, они су изблиза чули његово роптање мржње и себичности. Зато су и осетили
овај свет као заточење; као једно страховито казнилиште, где су бичеви исплетени од танких
конаца површних наслада, те кад шибају најпре изазивају сврбљење, док се ране не отворе, и
крв и гној не потеку, узалуд спирани сузама, и док се пријатно сврбљење не обрати у огњени бол
и лаковерни смех у безумно урликање.

Ови, дакле, који се ван сваке сумње уверише у лаж света, примише Бога и добише од Њега
моћ да се назову Синовима Божијим.
Ови Га примише и зато што распознаше глас мајке. Многи гласови у овоме свету личе на
глас мајке, те се многи и многи преваре и пођу за тим гласовима, док их ови не заведу на појату
свињску и претворе и њих у свиње. А то нису гласови мајке, но гласови жене тровачице, која
располаже са травама и отровима и мирисима овога света, па намамљује, опија своје жртве, трује
их и убија. Један једини је глас мајке у свету, глас Бога у нама, који се слабо чује у хуци светској,
но који, кад се почне ослушкивати, све јаче се диже, диже, док не заглуши сву хуку светску, као
глас многих вода, и не остане само сам у савладаном и занемелом свету. Они, дакле, код којих још
није умрло сећање на глас родитељски у дубрави разбојничкој, сећање с којим се људи рађају, они одмах распознају глас Божији, и као деца на глас мајке враћају се дома; заиста, као јагањци
на звук фруле свога пастира скачу и трче овоме око скута. Они примају Бога и добијају од Њега
моћ да се назову Синовима Божијим. Који су то?
То су они, који се не родише од крви, ни од воље телесне, ни од воље мужевље, него од
Бога.
Ово је, браћо, тајна велика. Ово је деоница светлости и таме, ово је деоница живота и
смрти, ово је деоница знања и незнања, ово је деоница љубави и мржње. Ово је објашњење
двојства у свету. Ово је, браћо, тајна велика.
Грех тече црвеном реком крви, од Адама до данас. У црвеној реци крви крије се црна
струја греха, од Адама до данас. У крви се носи грех, из крви се пресипа грех, кроз крв се
наслеђује грех, од Адама до данас. У свако ново тело улива се црвена река, и ушће постаје
извор; но ни у кога се не може улити сама црвена река без црне струје греха. Сувише је бујна
црвена река, сувише је усталасана црном струјом у себи, - црном струјом греха, што увек тече
насупрот току реке, те је зауставља и диже у висину тја до духа и ума, тја до очију и језика, док не
надме тело и не изазове вољу телесну и не покори је себи и не научи је да постане воља
мужевља. А телесна воља постаје мужевља из незнања, или одређеније речено: из себичности и
страха; из себичности, јер видећи, да овај свет није домовина човеку; жели му је сугерирати као
домовину, и зато употребљује жену тровачицу, то јест сав овај земаљски свет, да га омађија
својом обманљивом ласком и насладом, те да би потамнела у њему и последњу искру сећања на
његову небесну домовину; из страха, јер телесна воља потпуно учвршћена значи потпуно одвојење
од Бога, значи осамљеност и немоћ, од које се тражи спас и одбрана у друштву, у множини, у
множењу. Тако се од крви рађа телесна воља, и од телесне воље мужевља воља. Зато је тешко и
очекивати од оних, који су рођени од крви, од телесне воље и мужевље воље, да познају Бога и
приме Бога као свој свога. Они нису рођени од Бога, зато гледају на Бога као туђин на туђина, и
примају Бога као туђин туђина.
Ко ће се спасти, браћо, потопа црвене реке? Ко ће исушити црну струју греха у њој?
Има ли нека лађа спасења, да плови по том потопу, у коме се сви давимо, од Адама до данас? Има
ли некоја пријатељска рука, пружена попут дављеника?
Очевидац, који је био на почетку пута, на извору реке, каже да има. Бог једини може нас
спасти потопа, у коме се цео род људски дави. Бог једини може исушити црну струју греха. Он је
једина лађа спасења. Његова рука једина је пријатељска рука, пружена попут дављеника.
Но спасти се могу само они, који се родише од Бога. Не од крви, ни од воље телесне,
ни од воље мужевље, него од Бога. Они једини виде лађу спасења, и они једини хватају се за
пријатељску руку, пружену дављеницима. Они једини познају Бога, када се Бог приближава њима,
и примају Га као свој свога. Зато њима Бог Посетилац и даје моћ, да буду Синови Божији.
Овде ћете ви ставити два питања:
- Прво, како је могуће човеку, једном већ рођеном од крви и од воље телесне и од воље
мужевље, родити се од Бога? и
- Друго, ако је то некако могуће једном човеку, зашто није могуће свима?

На прво питање може се одговорити, да човек није тако једноставно биће како изгледа, и
да је цео човечији живот на земљи једно продужено рађање тако, да тек на смрти може се рећи за
једног човека, да је потпуно рођен. У човеку постоји одаја у одаји, или боље рећи њива у њиви.
У најскривенијој њиви унутрашњeг човека налази се семе Бога, мање од горушичног семена. Ако
човек сазна ово сам за себе, и допусти том семену Бога да несметано расте у њему, семе ће се
толико разрасти, да ће новорођени човек употребити старог човека, од крви и телесне и
мужевљеве воље, као ђубре; исто онако као што једна младица, што расте из старог дрвета,
употребљује старо дрво као ђубре. А осим тога очигледно је, да се човек продужено рађа до
саме смрти своје. Па кад се целога века човек налази у процесу рађања, зашто да не узме узде
тога процеса у своје руке и не управи своје рађање попут Бога, и не дозволи Богу да се роди у
њему, односно мајушном семену Бога у најунутрашњијој њиви свога бића да се разрасте, и
исуши црну струју греха у црвеној реци крви, и каналише потоп црвене реке, и сузбије
телесну вољу, и не да мужевљој вољи ни да се појави, зашто? Него оставља, да се његово
продужено рађање управља искључиво ван његове власти, необузданом ћуди крви и
спољашњим мађијама жене тровачице, те у том продуженом рађању једно чудовиште рађа друго
чудовиште, зашто?
На друго питање може се одговорити, да је рођење од Бога могуће свима људима, само
некоме лакше некоме теже. А та лакоћа или тежина зависи од корова, и камења, које се налази на
најунутрашњијој њиви човековој, на којој семе Бога чека да расте. Јер је познато из искуства, да
није довољно имати само добро семе, него уз добро семе мора се имати и добра њива. Ако се и
најбоље семе баци по камену и корову, слаба ће бити нада у жетву.
Сваки се човек рађа као син таме и Син Божији. Доцније, кроз продужено животно рађање
човек се опредељује или потпуно за синовство таме или потпуно за синовство Божије. Јер се каже:
- Беше светлост (Видело) истинита, што обасјава свакога човека, који долази на свет.
Свакоме своме бићу милостиви Отац даје запаљену зубљу луча. Они који не угасе своју зубљу
познаће Бога Посетиоца и радоваће Му се као деца мајчином гласу. А жалосни ће бити и у овом и
у другом животу они, који даровану зубљу луча угасе у црвеној реци, јер неће познати никад Бога
Посетиоца, нити ће Га примити као свој свога, нити ће се икад спасти од страшног потопа у ноћи
без свитања. Јер се каже: - К својима дође, и своји Га не примише. Као стражари, који са
светиљкама стоје у ноћи и чувају стражу. Кад капетан долази да обиђе страже, они, којима се
светиљка угасила, не виде лице капетаново, не познају га, не поздрављају га и не примају га. И
капетан пролази, а немарни стражари остају да и даље чекају капетана. А капетан одлази и не враћа
се.
Нека би Бог Посетилац, браћо, помогао нама свима, да се родимо као Синови Његови, и да
ходимо не у немоћи и страху, као што ходе синови таме, но у моћи и слободи, у Његово
име сада и за навек. Амин.
ПЛЕРОМА
Јован, 1, 14.
И Реч постаде тело, и усели се међу нас пуно благодати и истине;
Ко ће нам браћо, открити истину о човеку? Човек не може, јер истина је дуга а човек је
кратак. Ко ће нам, браћо, открити истину о свету? Свет не може, јер свет је плитак а истина је
дубока. Само Онај, ко је гледао Почетак света, зна сву истину о свету. И само Онај, ко је гледао
почетак човека, зна сву истину о човеку. Очевидац нам, браћо, једини може открити истину о
свету и човеку.

Но, да би нам Очевидац открио истину, Он мора доћи у свет. То је први услов. Он нам не
може открити истину, ако не дође у свет. Али ако нам Очевидац дође у свет у ма каквом облику, и
то није довољно. Ако нам Он дође у виду огња, или ветра, не може нам открити истину, јер Га
нећемо моћи разумети. Исто, тако, ако нам Он дође у виду бора или кипариса, или голуба, или
лава, не може нам открити истину, јер Га нећемо моћи разумети. Да би нам Очевидац открио
истину, Он мора доћи међу нас као човек, који живи човечијим животом и говори човечији
језик. То је други услов. Зато се и каже у Јеванђељу: - И, Реч постаде тело и усели се међу нас
пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединородног од Оца.
У почетку Јеванђеља речено је, да је Реч - Бог. А овде се вели, да Реч поста тело, што
значи, да Бог поста тело.
Ово јеванђелско тврђење не могу да усвоје три врсте људи: светски филозофи, Јевреји и
мухамеданци.
Зашто светски филозофи не могу да усвоје ово тврђење?
Зато што они мисле, да није нужно да Бог долази у телу међу нас, да нам открива истину,
пошто је Он открио сву истину у свету, те ко тражи истину може је наћи у свету.
На ово ми можемо лако одговорити. Прво, сва истина није у свету. Јер да је сва истина у
свету, свет би био Бог, вечит, непроменљив, бесмртан, сав испуњен тројном светлошћу: живота,
мудрости и љубави. А да свет није такав, ми се уверавамо очигледно и посведневно. Сав свет је
испуњен немоћи, страхом, тамом и променљивошћу. Од тројне светлости пак ми видимо у свету
само оделите варнице: нешто живота, окруженог смрћу; нешто мудрости, окружене безумљем;
нешто љубави, окружене мржњом, Развејане варнице, које искачу из таме, лелујају се по тами и
ишчезавају у таму. Друго, све ствари у свету заиста наговештавају нам истину, свака својим
језиком, немуштим или полунемуштим: сликама, знацима, симболима, покретима и гласовима.
Све ствари су као слова разбацана; свако слово има свој значај; но нама не требају само слова,
нама треба цела реч. Како да саставимо смисаону и разумљиву реч из безбројних разбацаних
слова? Ако неко истуца златник у прашину и развеје златну прашину по улици, како ћете
покупити сву златну прашину, како ли из те прашине саставити исти златник, и како ли
погодити лик царев и натпис на златнику, кога претходно никад нисте видели? Треће, светски
филозофи деле се у безбројне групе, које војују једна против друге. Оно што једна група тврди,
друга одриче. Свака група говори у име своје, у име свога искуства, и у име свог сопственог
ауторитета. Нико се од њих не усуђује да каже, да је Очевидац истине, и да је гледао Почетак
света, да је видео врх и дно света, и да зна крај света. Па како нам они говоре као обични
смртни људи, без пуно тројне светлости у себи, и како нам они говоре само оно што се њиховим
ограниченим трудом исплело и изаткало у њиховом мозгу, то им се не може веровати. И зато смо
ми принуђени да одбацимо сва њихова тврђења и да усвојимо тврђење јеванђелско о Богу,
појављеном у телу међу људима, с намером да открије сву истину.
Зашто Јевреји и мухамеданци не могу да усвоје ово тврђење?
Прво зато што држе, да је тело човечије сувише худ и нечист дом за свемоћнога и
пречистога Бога, да се усели у њ; друго, зато што они не верују у Свету Тројицу, па се питају; ако
се Бог јави у човечијем телу на земљи, ко остаје на небу и ко управља светом на место Бога? И,
треће, зато што они мисле, да није нужно да Бог силази на земљу, пошто Он може да открије
истину људима преко анђела и изабраних људи.
На све ово ми можемо лако одговорити. Прво, да је човечије тело сувише худ и нечист дом
за свемоћнога и пречистог Бога, о томе нема сумње. Но бескрајна милост Бога Човекољупца не
зна за худост и нечистоћу, када је у питању спас деце Божије. Замислите, да дете једне мајке
падне у какву сумпорну, смрдљиву јаму. Да ли ће мајка и помислити на смрад сумпора и устезати
се да хитно скочи у јаму и спасава своје дете? Заиста не; него ће бринути и мислити само о
спасењу детета свога, тако, да јој ни наум неће пасти смрад сумпора. Но Јевреји и мухамеданци
замишљају Бога само као судију, а не и као Оца, као милостиву и најмилостивију мајку. Зато

њима и не иде у главу, да Бог као страшни судија може се обући у худо и нечисто тело човечије.
Бог правде то и не може, али Бог милости може. Друго, кад би Јевреји и мухамеданци веровали у
тројну светлост Бога, тј. у Свету Тројицу, они се не би ни питали: - Ко остаје на небу и ко управља
светом док је Бог на земљи? Јер Бог је у исто време на небу кад је и на земљи. Шта бива с морем,
ако неки морски талас нађе неку празну пећину у обали и напуни је водом? Да ли се море
помера са свога места? Да ли пресушује? Да ли мења свој облик и своје име? Не, него море остаје
море. Тако и Бог остаје на свом месту, не померајући се, не пресушујући и не мењајући ни свој
облик ни своје име, за време док тренутак - два испуњава пећину једнога тела и као телесни
човек говори с телесним људима. Треће, Бог је откривао и открива људима истину преко својих
анђела и изабраних људи. Но, прво, то се показало као недовољно, а друго тиме Бог није
показао савршену своју милост као Човекољубац. Анђели могу да упуте људе кроз речи,
снове и знаке, али не могу примером живота да упуте и науче људе, пошто су анђели по свом
нематеријалном саставу различити од људи. Изабрани људи пак никад нису могли да открију сву
истину Божију због своје слабости и грешности. Не треба нам очигледнији пример него пример
Мојсеја и Арона, брата Мојсијева. Најизабранији човек у историји јеврејској јесте Мојсеј. И тај
најизабранији од изабраних посумњао је у речи Божије, и зато је умро ван земље обећане.
Изабран је био и Арон, да као свештеник учи народ, па је и он поклизнуо и заједно с народом
поклонио се златном телету. Је ли и Мухамед изабран? Па и на њега су наилазили мучни часови
немоћи и искушења, којима он својом снагом није могао противстати. И ми признајемо, да је Бог
открио и да открива људима истину кроз анђеле и изабранике, но то су само делови истине,
мрвице истине, којима најгладнији створ на земљи - човек не може да се засити. Отуда је јасно да
нико други ни на небу ни на земљи није могао открити људима целу и пуну истину, осим Бога. Да
би пак Бог открио људима целу истину, која потпуно утољава глад, Бог се није могао јавити на
земљи у виду огња, или ветра, или бора, или кипариса, или голуба, или лава, него само и
искључиво у виду човека, пошто само као човек могао је људима изразити истину, коју би људи
могли разумети и усвојити. И друго, не само да Бог не би могао изразити пуноћу своје истине и
своје благодати преко анђела и изабраних људи, него не би се могао ни кроз ове нити кроз икакав
други медиум показати као Отац, савршен у милости и савршен у човекољубљу, осим
једино и искључиво кроз своје сопствено јављање људима, кроз своје сопствено
ваплоћење. - И зато смо ми принуђени да одбацимо сва ова тврђења јеврејска и мухамеданска и
усвојимо тврђење јеванђељско као истинито. И Реч поста тело.
И усели се у нас пуно благодати и истине. Не раздваја се истина од благодати. Много
истине, много и благодати; мало истине, мало и благодати. Истина о благодати Онога, ко је позна.
Благодат иде уз истину и не дели се од ње. Благодат је обиље бесмртних дарова. Бог је обиље
истине, Бог је и обиље бесмртних дарова. И као што нема истине ван Бога, нема ни благодати
ван Бога. Сви Божији људи, који су ходили по земљи, били су Божији људи зато што су били
носиоци Божије истине и Божије благодати. Као добра браћа они су доносили дарове својој браћи.
Духовно богатији од своје браће, Они су делили милостињу сиромашнијој браћи. Али шта су
дарови брата брату према даровима мајке сину? Кад мајка даје дарове својој деци, то је најближа
слика небу. Јер брат, ма колико да је брат, он задржи део дарова за себе. А кад мајка даје дарове
деци, она представља небесну милост; она не задржава део за себе, и не зна за свој део. Живот
деце њен је живот, и радост деце њена је радост. Сви најбољи пророци и учитељи човечанства пре
Христа, понашали су се према људима као браћа према браћи. А кад је Бог дошао у телу међу
људе, дошао је с пуноћом бесмртних дарова, не као брат међу браћу него као мајка међу децу. И од
пуности Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
Пуност Његова! Обиље Његово! Извор, који се од препуности и обиља прелива! Једна
благодат препунога извора је та, што жедни пију с њега и утољавају жеђ; друга благодат је
препуног извора та, што се од њега поља зелене и жита расту; трећа благодат је од препуног
извора та, што се меље жито у воденицама и стружу дрва у стругарама; четврта је благодат

препуног извора та, што производи светлост и светли људима. И колико још, и колико још! А ко
ће набројати све благодати од мајке, препуне милоште, кад долази деци у посету? Ко ли ће тек
моћи набројати све благодати од пребогатог и премилостивог Бога, када Он долази својој деци
у посету? Најмилији ученик Бога Посетиоца не набраја све те благодати него само каже: - Ми сви
узесмо благодат за благодаћу. Да ли им је и он сам знао број? Сви јеванђелисти, и апостоли, и
светитељи, и учитељи, који су „узимали благодат за благодаћу“ из неисцрпног материнског
крила Божијег, говоре о различитим даровима, но нико их не набраја све до краја. Зачуђавајући
број дарова, који искаче из зачуђавајуће пуности и обиља. Оно што је коме требало, оно је и
узимао. Хришћанском мудрацу требала је благодат мудрости, и он је узимао благодат мудрости;
хришћанском робу требала је благодат стрпљења, и он је узимао благодат стрпљења;
хришћанском мученику требала је благодат моћи, и он је узимао благодат моћи. И што год је ко
хтео и требао, он је и узимао. Зато се и каже: - И, од пуности Његове ми сви узесмо благодат
за благодаћу. Неко је узео једну, неко две, неко пет, неко седам. Јер Бог не тврдичи и не даје
благодати на меру. Јер Он не сиромаши давањем као што ни море не пресушује испаравањем и као
што се ваздух не смањује удисањем.
Пуност - Плерома! Само пуност-препуност може нахранити најгладнијег створа на земљи;
само пуност-препуност може напојити најжеднијег створа на земљи, човека, који седи у овоме
свету за животињским столом и храни се животињском храном: и седа гладан, и устаје гладнији,
јер се стиди своје животињске ситости; и седа жедан, и устаје жеднији, јер се стиди своје
животињске напојености; и тугује и жалости се, јер увиђа да је он туђин за туђим столом. Као два
домаћина, од којих један има само једно дрво у пољу, и кад посече то једно дрво, остаје без
иједног, а други има огромну шуму, те кад исече шуму до другог краја, на првом крају већ је
поникла нова шума, и тако с покољења на покољење, - исто су тако Божији људи, који су
долазили у свет пре Бога у телу: сваки је од Њих био као једно добро дрво на извору воде, које је
свој плод дало и било посечено, док је Бог Посетилац дошао као шума, која се непрестано сече и
непрестано стоји као несечена.
То је пуност, то је Плерома.
Мало јела на трлези отвара апетит, препуно јела на трпези смањује апетит. Божији људи су
били као мало јела на трпези, што је само већма отварало апетит људима. Један дар Божији, с
којим су они долазили браћи, није био довољан да засити људе. Никад људи нису задовољни са
онолико колико им треба. Узалуд је сва мудрост и опомена светских мудраца, неодољиви факт
остаје фактом: људи никад нису задовољни са онолико колико им треба. Кад је Каин убио Авеља,
имао је сву Божију земљу на расположењу као своју својину, и није био задовољан. И свакоме од
вас да се да сва кугла земаљска у својину, не би био задовољан. Сва земља, и звезде, и сав свет не
може задовољити потребе човекове ни утолити глад човекову. Само цело целокупно небо може
задовољити човека: пуност-препуност и обиље-преобиље. Само цео - целокупан Бог може
задовољити све потребе човекове и утолити ненаситу глад душе његове. Ниједан Божији створ,
ниједан Божији човек, ниједан анђео Божији не може то учинити, само цео, целокупан Бог. То је
оно што човеку треба, и кад се то зна онда је тек правилно рећи, да је човек задовољан са онолико
колико му треба. Све му треба - све биће, сва мудрост, сав живот, сва срећа па да буде задовољан.
Ово загонетно незадовољство човеково усред пландујућег стада животиња, ова неутољива глад
човекова доказује очигледно, да је човек син царски, који је постао свињар. Један Божији човек,
изабран, надахнут и обдарен једним даром, откривао је човечанству само један део неба. И никад
нико, ко је видео један део неба, није остао задовољан тиме. А када је дошао Бог Посетилац, пунпрепун дарова, обилан-преобилан, тада се открило цело небо. Зато и сведочи Очевидац:
- И, видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца.
Радујте се, браћо, јер место најамника Син дође у њиву своју. Очистите крв своју од црне
струје греха; сузбијте телесну вољу у себи и предајте се вољи Божијој; угушите ропски
страх и ропску немоћ мужевље воље и познајте Бога Посетиоца, пуност-препуност и обиље-

преобиље свега онога што синови и робови таме мрзе и што синови царски желе. Познајте
Га као свој свога. Познајте Га и примите Га као деца мајку своју. Примите Га и узмите од
Плероме Његове, од пуности Његове, од обиља Његовог благодат за благодаћу, без броја, и
без краја, и без мере, што све стоји откривено и изложено пред децом Његовом од Почетка,
сада и за навек. Амин.
ЗАКОН И ИСТИНА
Јован, 1, 17.
Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.
Кад сунце засија, браћо, лампе се склањају у долап. Јер лампе користе само у већој тами од
себе. Који отац шаље своју децу у мрак без видела? Небесни Отац дао је сваком народу по једно
велико светло, да му буде светлост у тами овога лелујавог живота. Но, светиљка служи само до
сванућа, у свануће се склања у долап, јер се појављује цар-светњак, цар-сунце, пред чијом
светлошћу сви светњаци постају тама. Јеврејском народу дато је од Бога светло, које се звало
Мојсејев закон. Кад се појавила Истина у лицу Исуса Христа, јеврејски светњак постао је тама,
и сваки ко је имао очи да осети истину склонио га је у долап. Они пак, који нису имали очи
осетљиве за светлост истине, продужили су да носе тај светњак и надаље, и тако су постали
слични људима, који у подне иду са свећама по улици.
Шта је, браћо, Закон? И шта је, браћо, Истина? И каква је разлика, браћо, између Закона и
Истине?
Милост даје законе онима, који отпадну од милости. Они, који живе милошћу,
немају закона, јер не потребују законе. Док су синови послушни према оцу и док им послушност
према оцу ствара радост, сваки син ужива цело имање очево. Чим престане послушност једног
сина према оцу, имање се дели, непослушни син добија само један део имања на уживање и
милост очева јавља се у виду закона. Закон стоји између милости и пропасти. Отпале од милости,
милост не уништава и не гура у пропаст иначе не би била милост - него их ставља под власт
закона, у службу закона, у ропство закона с циљем да их опамети и поново их к себи врати. Не
врате ли се поново к милости, отпали од милости, слуге и робови закона неминовно сами себе
гурају у пропаст и бивају уништени. И тако, закон је као мост између милости и пропасти.
Замислите непослушног сина, који жели да поштопото живи одвојено од оца. Отац зна
поуздано, да син, одвојен од њега, не може живети животом пуним и радосним, и одвраћа сина
од његове намере. Но кад син остане при своме, отац, да би га спасао, да би му омогућио бар
животарење ако не живот, одваја му део имања и пушта га да иде од њега. Ставља га у област
закона. Јер да га не стави у област закона, непослушни син би морао прећи из области милости у
област пропасти и небића. Ако би се син, животарећи у области закона, освестио, покајао и
зажалио за царством милости, он би се могао вратити из области закона у област милости, из
животарења опет у живот. Ако ли би он пак показао се непослушан и законима у области
закона, он би неминовно прешао у област пропасти и ничега.
Или замислите једног свог омиљеног друга, који би се решио из извесних разлога на смрт
помоћу глади. По цео дан, и то из дана у дан, он нити што једе нити што пије. И по цео дан, из дана
у дан, ви се бринете, како да спасете свога омиљеног друга. Најзад, ви се досетите, и почнете га
хранити млеком кроз цев у време његовог спавања. И тако одржите живот своме другу на једини
могућ вам начин. Но замислите, да друг ваш дозна за вашу операцију с њим у време сна, и
престане спавати, и тако избегне једину вашу могућу помоћ и једини пут спасења. Шта ће бити с
њим? Неминовно он ће прећи у област пропасти и ничега.

Или замислите једног свог пријатеља, кога манија за водом силно привлачи води и који
непрестано тражи прилику да скочи у воду. Узалуд ваши савети и ваша одвраћања. Најзад, ви
покушате једино преостало средство, наиме, спремите једну подводну капу, коју носе испитивачи
дубине морске, и у тренутку, кад ваш пријатељ пожели да скочи у воду, ви му намакнете на главу
ту капу и вежете око врата. И он скочи у воду. Шта ће бити с њим? Једно од двога. Хладноћа воде,
или страх од воде, или ужас смрти испод воде, излечиће га можда од водене маније, и он ће, са
спасавајућом капом на глави, испливати на обалу здрав и жив, и бити вам послушан и благодаран
за навек. Или ће пак водена манија још већма га обузети, будући испод воде, и он ће срдито
рукама раздрети спасавајућу капу на своме лицу, и утопити се.
Закон је, браћо, невољни продукт милости с циљем спасења отпалих од милости. Тамо где
влада само милост, и где нема отпалих од милости, тамо нема ни закона. Ми употребљавамо овде
реч милост место речи истина само да би вам ствар јаснија била. А милост је само друго лице
истине, нераздвојно од истине, као што је топлота нераздвојна од светлости сунчане. Човек, који
излази из тамнице на видело и викне: - Ево сунца! - мисли на светлост сунчану, а човек, који
излази из ледене пећине на видело и викне: - Ево сунца! - мисли на топлоту сунчану. Кад говоримо,
дакле, о милости, ми у исто време неминовно говоримо о истини. И зато можемо без икакве
забуне и противречности рећи: - Закон је, браћо, невољни продукт истине с циљем спасења отпалих
од истине.
Шта је још, браћо, истина? И шта је још, браћо, закон? И каква је још, браћо, разлика
између истине и закона?
Истина представља област слободе, закон представља област слободе, закон представља
област робовања. У области истине човек истоветује своју вољу и своју срећу са вољом и
срећом свих оних бића, која живе у тој области; у области закона пак човек разликује и издваја
своју вољу и своју срећу од воље и среће свих оних бића, која постоје у тој области. Зато у
области истине не постоје никакви закони но само један призрак закона за оне, који гледају
истину из области закона; и зато у области закона нема нимало истине но само један призрак
истине, за оне, који гледају законе из области истине. Као што би једна тица, рођена и одрасла у
кавезу, мислила за тице, које лете слободно око кавеза, да су и оне све у истом положају, у коме је
и она; и као што би, обратно, тице, рођене и одрасле у слободи, мислиле, да је и тица у кавезу у
истом положају, у коме су и оне. Јер слобода је једино мерило бића из области истине, и слободом
она мере сва бића и у области закона; и јер је ограничење једино мерило бића у области
закона; и ограничењем она мере сва бића у области слободе. Међутим царство слободе не зна ни
за каква ограничења, нити царство закона зна и за какву слободу. Истина по својој суштности
руши све границе и сва ограничења; закон по својој суштности свуда поставља границе и
ограничења. Као што светлост лампе бледи и ишчезава при јакој светлости сунца, тако и моћ
закона бледи и ишчезава при јакој светлости истине. Нити светлост сунца и светлост лампе могу
светлити обе у исти мах и на истом месту својим пуним сјајем, нити пак моћ закона и моћ
истине могу се појавити у исти мах и на истом месту у истој мери. Само у одсуству једнога, друго
показује своју пуну светлост и пуну моћ.
Истина плете кавез од закона и затвара у њ отпаднике од себе. Из милости плете истина
кавез од закона, да не би отпаднике сасвим одвојила од себе и сасвим гурнула у пропаст и
небиће. Зато и кажемо, да закони представљају мост између истине и пропасти. Област истине
је вечита и непроменљива, у њој нема путева, што воде напред и назад. Оно што јесте, оно јесте
вечито и непроменљиво. Област закона је привремена и променљива, и у њој имају два пута: Један пут води ка истини, други пут води ка пропасти и небићу. Област небића је вечита и
непроменљива. Оно што није, оно није: - вечито и непроменљиво. Зато Бог и говори за себе: - Ја
сам Јесам. Не, Ја сам онај, који је био; или: - Ја сам онај, који ће бити; или: - Ја сам онај, који
бивам, него: - Ја сам Јесам. А Бог је сва област истине и милости. Област закона могла би себе

именовати: јесам - нисам, јер је та област између бића и небића. Област небића, кад би могла
именовати себе, именовала би се: - нисам.
Цела ова васиона је један кавез исплетен од закона, и у тај кавез затворена је душа
човекова, отпала од Бога. И душа човекова служи законима, робује законима и, кад сасвим изгуби
Бога из вида, обожава законе, као што тица у кавезу служи ограничењима кавеза, робује
ограничењима кавеза и обожава ограничење кавеза мислећи, да је област кавеза једина област
тичијег рода. Отпавши од Бога човек је пожелео границу између себе и Бога, и место једне
границе добио је хиљаде граница, хиљаде ограничења, хиљаде закона, и сав се уплео у замршене
конце закона као мува у паучину.
Сада, када се каже: - Закон се даде преко Мојсеја, мисли се на један нарочити закон, који
је од истине и милости дат преко Мојсеја, да би се људи тим законом спасли од службе и
робовања безбројним другим законима, и да би се тако одвратили од пута, што води у пропаст и
небиће и окренули лицем ка путу, који води истини и милости. Замислите једно огромно
поље потопљено водом и људе где се даве у том потопу, сходно законима природним. Мојсејевим
законом бачене су многе даске у тај потоп, да би они, који би се ухватили рукама за те даске, могли
држати главу над водом и дисати. Први закон, по коме људи у води морају потонути и удавити се,
побеђен је овим другим законом, по коме људи, ухваћени рукама за даску, могу држати главу над
водом и живети. Но и једно и друго је закон. Сада замислите, да гране жарко сунце и
потопљено поље се брзо исуши. Оба она закона изгубиће власт над људима; људи ће се спустити
ногама на суву земљу, бациће даске из руку, и слободно ће се кретати по својој вољи. Но неки од
људи, из навике и страха од потопа, продужиће да корачају по сувом пољу са даском у рукама као
што су чинили и по води. И тиме ће изазвати чуђење и смех оних, који су бацили даске и
почели слободно ходити по сувој земљи. Један закон, дакле, може да победи други закон и
суспендује власт његову над човеком. Но истина је као жарко сунце, која побеђује све законе и
суспендује власт њихову над човеком. А они, који продуже да држе даске у рукама и после
потопа, то су они, који продуже да се држе закона и кад истина обасја свет и исуши мочвару и
потоп.
Зато се каже: - А благодат и истина постаде од Исуса Христа. Не каже се: - Даде се кроз
Исуса Христа, као што се каже да се закон даде кроз Мојсеја, него - постаде од Исуса Христа. Јер
неко други даде закон кроз Мојсеја, а благодат и истину не даде неко други него сам Исус Христос.
Он је сам благодат и истина, и од Њега самога постаде благодат и истина у свету. Као што би се
могло рећи: - Ноћно видело даде се кроз месец а топлота и светлост постаде од сунца. Ко даде
видело у ноћи кроз месец? Сунце. Јер месец сам по себи не светли, него добија своје видело од
сунца. А кад се сунце роди, месец ишчезава, и од сунца непосредно и у пуној мери постаје топлота
и светлост. Слично томе треба разумети јеванђелске речи: - Закон се даде кроз Мојсеја, а благодат
и истина постаде од Исуса Христа.
У закона нема благодат, јер у закона нема милости. Закон на меру даје и на меру узима, и
никад не даје док не узме. У благодати нема мере, и благодат се не даје на меру. Благодат је
пуноћа и обиље дарова. Закон је бедност и сиромаштина, па отуда штедња и тврдичење. Благодат
даје и не бележи у рабош. Закон наређује: - Око за око, зуб за зуб. Закон је бедност и
сиромаштина, и док не узме не може да да, и кад да, мора и да узме. Благодат је пуноћа и обиље, и
зато даје не бележећи у рабош, и опет даје и не узима натраг. Благодат не иде уза закон зато што
закон није истина. Благодат иде само уз истину, и само тамо где истина светли благодат греје.
Но оставимо закон Мојсејев. Узмите који хоћете закон у васиони или међу људима, и
уверићете се одмах, да закон не зна за благодат. Благодат обасипа добрим даровима од своје
пуноће и свога обиља. Јер се каже: - И од пуности Његове ми сви узесмо благодат за
благодаћу. Може ли се и за који закон у васиони и међу људима рећи: - И од пуности његове ми
сви узесмо благодат за благодаћу? Не; него живећи у области закона ако не даш нећеш узети,
и ако узмеш мораш дати. Јер и најбољи закони су само ограде и ограничења. И најбољи закони

једва само додирују област милости, и на додирној линији милости губе се. Јер тамо где
милост почиње закони престају. Милост једним скоком испуњава све законе и прескаче их. У
својој крајњој исцрпености закони апелују на милост, и милост једним дахом ублажава и уобљује
све оштре шиљкове закона. А благодат је још нешто више од милости; благодат је управо
божанско назвање милости, празнични изглед милости, или милост у својој највећој раскоши, - то
је благодат. Кад је човек милостив, он прашта увреде своме противнику; кад је човек боговски
милостив он обасипа добром онога ко њега обасипа злом. Примера ради претпоставимо за час, да
су дрвета разумна бића и да свесно дејствују. Један човек наиђе са секиром на три расцветана
кестенова дрвета. Он удари секиром први кестен, и кестен замахне једном граном и удари њега.
Он удари секиром други кестен, кестен мирно отрпи удар и не врати га човеку. Он удари трећи
кестен, и кестен обаспе човека читавим ројем свога лепог цвећа. Први случај би спадао у област
закона. Други случај представљао би обичну милост. Трећи случај представљао би благодат,
или божанску милост, или милост у свом празничном изгледу, у својој највећој раскоши. На ову
последњу врсту милости ми мислимо, кад говоримо о милости. И на ову врсту милости ми
мислимо, кад реч милост, ради бржег разумевања, употребљавамо уместо речи истина и уместо
речи благодат. Јер као што је тешко говорити о сунцу а да се непрестано не мисли и не говори о
светлости и топлоти, тако је тешко, и још теже, говорити о истини а да се не мисли и не говори о
милости и благодати.
Ви ћете питати: - Зар Мојсејев Закон није Истина? И ви ћете питати: - Зар Христова
Истина није Закон?
Не; нити је Мојсејев закон истина, нити је Христова истина закон. Закон веже и спутава,
истина дреши и ослобађа. Закон Мојсејев само је заменио друге законе, којима су људи у
Израиљу пре Мојсеја служили и робовали. Но и овај закон од своје стране био је апсолутни и
неумитни господар над душама људским. Имајући потамњено сећање на своје царско порекло,
људи су се осећали у ропству и под Мојсејевим законом, као што су се други људи, опет, ван
Израиља, осећали у ропству под законом Хамурабија, или Тезеја, или Науме Помпилија.
Ослободивши људе у Израиљу од горих закона, Мојсеј је учинио - да се изразимо метафором
- од свињара козаре. Но како би се царевићи задовољили тако малим унапређењем? Мојсејева
дела и Мојсејев закон представљају насликану истину на урамљеном папиру. Врло добра слика али само слика. Врло јасна слика - али само слика, која наговештава истину и разјарава глад и жеђ
људи за пуном и целом истином.
Христова Истина није закон, но победа над свима законима и ослобођење од свих закона.
Уколико светиљке у ноћи личе на сунце, утолико закони личе на истину. Светиљке помажу да се
људи не спотакну на краткоме путу и да се не отисну у провалију; но од њих нити трава расте
нити цвеће цвета. Закони сви, па и Мојсејев, помажу људима, да се не спотакну на кратким
раздаљинама и да се не отисну у провалију пропасти и небића; од закона пак живот нити се рађа,
нити цвета него од истине се живот рађа и цвета. Закони увек рачунају с кратким раздаљинама
и односе се на кратки дан човековог живота на земљи - даске бачене дављеницима у потопу истина обухвата све могуће раздаљине, од пре почетка свега до после краја свега. Зато Христос и
каже на једном месту за себе: - Да је Он - Почетак; а на другом: - Да је Он пре Аврама; а
на трећем: - Да ће се јавити на свршетку света; а на четвртом: - Заповеда ученицима, да
иду и проповедају свима народима. Све ово јасно показује страховито велике раздаљине, с
којима Он рачуна. Управо, Његовом виду унапред и уназад, и удесно и улево нема краја. То је вид
истине, браћо. Неограничен временом и пространством, неограничен законима и племенским
језицима и обичајима, то је вид истине, браћо.
Нека би тај божански вид разбистрио и продуљио наш нејаки вид и ограничени видокруг у
кавезу закона. Нека би Истина и благодат Божија раздрешила све законске везе, којима је
омрежена и стешњена душа наша. Нека би пуност Господа Исуса Христа отворила се и за
нашу неутољиву Глад и незагасиву жеђ - неутољену и незагашену, но већма распаљену

законима. И нека бисмо се и ми освестили док има рока и вратили са кобнога моста
законске области у крило материнско, где сви закони престају и љубав храни и поји до
ситости, сада и за навек. Амин.
СИН ЈЕДИНОРОДНИ
Јован, 1, 18.
Бога нико није видео никад: Јединородни Син, који је у наручју Очином, Он Га јави.
Ово је последња монументална реченица у уводу Јовановог Јеванђеља, горостасна и
тајанствена као и све претходне реченице, - све заједно као планина огромног камења, наваљеног
у темељ једне грађевине, која није од овога света, но која се зида у овоме свету као за
пребивалиште вечности.
У првој половини овога увода најзагонетнија је, најновија и најсудбоноснија мисао о Речи
као Богу, о Речи као медиуму стварања света и о Речи као носиоцу живота и светлости. У другој
половини овога увода најзагонетнија је, најновија у историји земаљској и најсудбоноснија мисао о
Јединородном Сину, који је пун благодати и истине, који је у наручју Очином, који јавља Бога, и
чија је слава била виђена на земљи од Јована Претече, од Јована јеванђелисте и многих
других очевидних сведока. Јер Јован јеванђелист вели: - И видесмо славу Његову, славу, као
Јединороднога од Оца.
Да ли има имало сумње или је сасвим очигледно, да је Реч, која беше у почетку исто што и
Јединородни Син? Да ли се у првој половини јеванђелског увода не говори о једном божанском
бићу, које се назива Речју, а у другој половини овога увода о другом неком божанском бићу, које
се назива Јединородним Сином?
Нема, браћо, нимало сумње и сасвим је очигледно, да је Реч која беше у почетку исто што и
Јединородни Син. Нити се у две половине јеванђелског увода говори о два различита божанска
бића него о једном и истом. Реч, дакле, која беше у почетку, и која беше у Бога, и која беше
Бог, и кроз коју је све постало, и у којој беше живот и светлост - та Реч исто је што и
Јединородни Син, који је у наручју Очином, који јави Бога и чију славу, славу, као Јединороднога
од Оца, видеше многи.
Но, како се може појмити, пре свега, да Реч и Син једно значе? Како ће то појмити душе
под законом? Заиста, душе у области закона то не могу ни појмити. Јер то су појмови из области
истине и благодати, и само душе из те области могу примити и усвојити те појмове. У области
закона пак ти појмови, као и сви други из области истине и благодати, могу се донекле само
представити у сликама и приближити наговештајима, исто онако као што су дела и закони
Мојсејеви представљали у сликама и приближним наговештајима Царство Истине и Благодати
Христове.
Замислите једну дубоку и обилну реку, која истиче из једног невидљивог језера у утроби
планине. Дубока и обилна река је права благодат за поља, шуме, стада и људе. Студеност,
бистрина, обилност и друге особине реке говоре вам нешто и о њеном извору. И ви се питате: Где се роди оваква река? Где је њен почетак и извор? И замислите себе случајно на планини, у
којој је невидљиво оно језеро, почетак и извор дубоке и обилне реке. И замислите, да чујете
глас из језера где вам говори: - Та река је Мој Син и Моја Реч. Да ли вам је тиме језеро казало
истину? Да ли оно може назвати реку, што из њега истиче, својим сином и својом речју?
Приближно, да. И зашто не? Не рађа ли се та река из њега? И не говори ли та река о њему
свима својим особинама? Нико и никад није видео то скривено језеро. Но река, која истиче из
њега, она га објављује: - Река је син тога језера, и река је реч тога језера. Иста је вода у језеру и у
реци, па ипак језеро је једно а река је друго. Ова слика вам приближно наговештава тајну Бога, у

коме се рађа Јединородни Син и бива Реч, која говори о Богу и која својим особинама објављује
биће и особине Божије.
Или замислите славуја где скривен у густом жбуњу пева. Ви чујете песму славујеву а
славуја не видите. Но песма говори о славују, о души, о расположењу, о моћи, о вештини и другим
особинама славујеве унутрашњости, из које се песма и рађа. И славуј би могао рећи за своју песму:
- То је мој син и реч моја; то сам ја. Да ли може славуј назвати своју песму својим сином и
својом речи? И да ли може рећи за своју песму: - То сам ја? Приближно, да. И зашто не? Не рађа
ли се његова песма у њему самоме? И не говори ли његова песма о њему? Славуј се не види, но
песма његова објављује га нашим ушима. И ова слика приближно вам наговештава тајну Бога, у
коме се рађа Јединородни Син и бива Реч, која својим особинама објављује биће и особине
Божије.
Приближан наговештај - мада груб - тајне Божиjе Речи и Божијег Сина јесте и рађање
деце од земаљских родитеља. Није ли син лик свога оца, и жива реч о своме оцу? Није ли кћи
слика своје мајке, и жива реч о својој мајци? Не објављују ли деца особине својих родитеља? И
кад родитељи њихови умру, не остају ли деца као труба оних, који су под земљом, као видљиво
присуство оних, који су одсутни? И ово донекле наговештава тајну Бога, у коме се рађа
Јединородни Син и бива Реч, која својим особинама објављује скривено биће и особине Божије.
И тако, приближно се да објаснити и онима под законом, примерима и сликама из области
закона, мистерија истоветности, Речи Божије и Сина Божијег. Они пак, који су у области истине и
благодати, лако схватају и усвајају ову истину својом душом већ и као унутрашњу истину своје
душе, а и као мистерију своје сопствене речи.
Реч се рађа из душе човекове. Све друге објаве душе човекове нису ни изблиза тако
јасне и потпуне као што је реч. Реч може да изрази најсавршеније и ум човеков, и осећаје
човекове, и вољу човекову. Човек, истина, може да говори о стању своје душе и кроз дела руку
својих, и кроз покрете, и кроз знаке. Но све је то недовољно јасан, непотпун или посредан начин
изражавања себе, објављивања себе. Никад не може кип изразити душу свога скулптора тако
јасно као непосредна реч скулптора; нити слика сликара, нити грађевина грађевинара, нити
орање орача, нити шивење занатлију може изразити тако јасно и потпуно као непосредна реч из
душе сликара, и грађевинара, и орача, и занатлије.
Реч је Син душе. Ништа не може изразити душу тако савршено као оно што је рођено из
душе? Знаци, и покрети, и сва дела руку људских, слуге су душе људске, али нису синови. Један
син боље изражава оца него многе слуге. Једна реч боље открива душу него многи знаци. Нама
би требало стотине знакова, да бисмо открили у једном тренутку своје мисли, и своје осећаје,
жеље, страсти, бојазни, хтења и предосећања, док често једна реч, или једна реченица, све то
одједанпут јасно и потпуно открије. Јер реч се рађа из душе, управо и непосредно, а знаци,
покрети и дела дају се, чине се, производе се посредством нечега другог. Реч истиче из душе
непосредно, као река из скривеног језера у планини, као песма из скривеног славуја у жбуњу.
Чиме би се језеро могло открити јасније него водом, која из њега истиче? И чиме би се славуј
могао открити јасније као славуј него песмом, која из његове душе истиче? Сва природа се упиње
да себе изрази: сва природа се напреже да изрекне реч из себе и о себи. Но не успева даље од
знакова и гласова. Једини човек у природи може да роди реч у себи, и да изрекне реч из себе и о
себи. То је божанско наслеђе човеково и драгоцени дар милости, који неретко у области
закона постаје оруђе човекове пропасти и уништења.
Реч обелодањује све што се у души догађа и про изилази. Реч стоји у вези са свима
моћима и особинама душе - али само кроз ум. Кроз ум се изражавају у виду речи и мисли, и
осећаји, и жеље, и страсти, и бојазни, и хтења, и сећања, и предосећања. Свему и свачему у души
ум познаје реч. Ништа не може изаћи ван из душе и објавити се у разумљивој речи, ако не
добије од ума склопљену реч за себе. Оно пак што не добије од ума склопљену и изразиту реч за
себе, оно се изражава у виду гласова, слогова, полуречи, урлања, режања, кричања, гукања итд.

На пример: изненадни страх не долази до речи но изражава се криком. Да би гласови пак постали
артикулисани, повезани и склопљени; да би добили своје значење; да би дошли до свог
потпуног израза, до своје речи - мора оно, што ти гласови жуде да изразе, неминовно свратити у
ум, ући у ум, и од ума позајмити реч.
Због овога је често реч истоветована са умом. И због овога је често Реч Божија
истоветована са умом Божијим и називана мудрошћу Божијом.
Ко би знао, шта је у једном човеку, кад не би реч излазила из њега и јављала? Исто тако: Ко би знао Бога, и шта је у Богу, кад не би Реч излазила из Бога и јављала? Јер се каже: - Бога
нико није видео никад, осим Сина, који је у наручју Очином. Но рећи ћете: - Какву нам утеху даје
јеванђелист тиме што каже, да Бога нико није видео никад? Никад истина не оставља своју
децу без утехе. Јер смо већ рекли, да истина не иде без благодати, односно без пуноће и обиља
дарова. Отуда, дакле, извесно је, да и ова истина, коју јеванђелист објављује - да Бога нико није
видео никад - не би била истина, кад собом не би носила утеху и благодат. Сетимо се само разлике
између закона и истине, о којој смо раније говорили, и запазимо, да се та разлика истиче у
Јеванђељу, баш у стиху (17-ом) претходећем овоме новом и на први поглед изненађујућем
тврђењу јеванђелисте, наиме, да Бога нико није видео никад. Када се пак ово тврђење доведе у
логичну везу са тврђењем претходним, онда се привидна загонетка сама собом разрешава и
неутешно постаје утешно. У области закона Бог се не види, јер Бог не живи у области закона
него у области истине и благодати. У области закона налазе се само отпали и одељени од истине
и благодати. Ту област створио је Бог као мост између себе и пропасти небића и, по милости
неисказаној, ставио на тај мост све оне, који су пожелели засебност и одвојеност од Бога. У
области закона - закон влада, закон се објављује на све стране, закон се види и осећа, а не Бог.
Бог је владатељ области истине и благодати. У области истине и благодати Бог влада, Бог се
објављује на све стране, Бог се види и осећа, а не закон. Сви, који живе у области истине и
благодати, знају за Бога а не за закон, виде и осећају Бога а не закон, живе Богом а не законом.
Сви пак, који постоје у области закона, знају за закон а не за Бога, виде и осећају закон а не Бога,
живе законом а не Богом. Ето зашто у области закона Бога нико никад није видео. Бог дејствује
непосредно у целом царству истине и благодати а посредно, преко изабраних људи, у царству
закона. Преко изабраних људи Бог даје благе законе, којим се људи спасавају од власти сурових
закона и постепено приближавају области истине и благодати. Исто онако као што би један
пријатељ разблажавао јако вино водом и давао своме пријатељу пијанцу с намером, да овога
поступно излечи од пијанства и приближи друштву трезних људи. Као што човек у сну не види
лице свога пријатеља, наднето над њим, тако у сну овога живота, успаван магијом закона,
затворен кавезом закона, човек не види наднето над њим лице Бога, који без сна и спавања бди
над њим, над љубимцем својим, који се оделио од Њега но од кога се Он - Бог - никад ни за тренут
није одељивао. Зато кад безбожан човек каже: - Нема Бога, он је прав исто као пијан човек кад
гледа у књигу и каже: - Нема смисла, и: - Не постоји смисао но постоје само слова што играју.
Пред човеком опијеним овим светом закони света трепере, ткају се, преплићу се и играју
исто као слова у књизи пред човеком напијеним алкохолом. И зато кад побожан човек каже: Има Бога, он је прав исто као трезан човек кад гледа у књигу и види само смисао једва
примећујући слова. За трезнога слова су мртва а смисао је жив; за пијанога слова постају жива а
смисао мртав. Тако исто за побожнога Бог је жив а закони су мртви, а за безбожнога пак закони
су живи а Бог је мртав.
И тако, дакле, Бога нико никад није видео у области закона, испод ропства закона. Он
се види и зна само у области истине и благодати. Зато се и кажу две ствари за Онога, који је Бога
видео, за Сина Јединороднога: - прво, да је Он пун благодати и истине, и - друго, да је Он у
наручју Очином. Обоје ово значи једно и исто, наиме, да онај, ко зна и види Бога, мора живети
у непосредној близини Бога, у наручју Бога, у царству благодати и истине. Он једини може
објавити Бога с ауторитетом Очевица. Јер они, који су рођени у свету закона, не могу ништа знати

о другом свету, о свету истине и благодати. Само они, који су рођени у другом свету, у свету истине
и благодати, они могу говорити о другом свету. Као што тица у кавезу, рођена и одрасла у кавезу,
не може ништа казати осталим тицама у кавезу о слободи у шуми и о животу у шуми. Само она
тица, која је рођена и одрасла у шуми, може говорити тицама у кавезу о слободи у шуми и о
животу у шуми. Зато јеванђелист и повлачи оштру разлику између закона и истине; између
Мојсеја и Христа; између таме и светлости; између оних који се родише од крви и оних који се
родише од Бога; између оних који познаше и примише Бога и оних који Га не познаше и не
примише; једном речју опет: између области закона и области благодати и истине. Ова два света
непрестано лебде пред очима видовитог јеванђелисте, и он тка своје ткиво са оба ова света
приближујући их један другом но никад не мешајући их. Исто као вешт ткач свиле и лана, што не
скида очију својих са свилених и ланених влакана, ткајући их једне уз друге но не мешајући их.
На завршетку своје пречудне благовести јеванђелист каже за Сина Јединородног, који
је у наручју Очином, да Он јави Бога, кога из области закона нико није видео никад. Он га јави.
Како Га Он јави? Јави Га слично речи, која јавља скривено језеро у планини; и слично
песми, која јавља скривеног славуја у жбуњу; и најсличније речи човековој, која јавља скривену
душу у човеку. Док је реч у уму човечијем, она је беcтелесна; као дух она стоји готова на капији
телеснога света и чека, кад ће је ум обући у тело. Наше су мисли великим делом
неизговорене речи. Великим делом наш ум мисли речима, чистим склопљеним,
логичним речима, које у њему живе као духови на капији телесног света. Када душа пожели, ум
отвара капију, облачи реч у фино тело, састављено од гласова, и пушта је у свет телесни. И реч
излази у свет и јавља душу. Најсличније томе бива и са Речи Божијом. Кад Бог хоће, Он облачи
своју Реч у тело и пушта је у телесни свет, да Њега јави свету. Зато се и каже: - И, Реч поста тело,
и усели се међу нас телесне. До Исуса Христа Бог се јављао свету кроз изабране људе, кроз
законодавце, пророке и учитеље. Но то јављање Бога, то пројављивање Бога, било је кроз
слике, знаке, кроз човечије речи, кроз дела и гатања. Као кад би се један човек изражавао кроз
слике, знаке, кроз речи другог човека, кроз своја дела и гатања. Или као кад би слуге изражавале
душу једног човека свога господара. Кроз теснаце закона пробијао се хиљадама година понеки
знак из царства благодати и истине, колико да ублажи суровост закона и да врати људе са пута
пропасти и небића. А у лицу Исуса Христа јавља се не слуга него Син Јединородни из наручја
Очиног. Бог се објављује својом сопственом Речи, која је као дух стајала и чекала на капији
телесног света. Царство благодати и истине излива се у пуности живота и светлости у царство
закона. Син Божији долази у област закона но не под власт закона. И светлост се светли у тами, и
тама је не обузе.
О блажена светлости, усели се у нас и разагнај из нас таму закона. О блажена Речи Божија,
усели се и у наша тела и јави нам Онога, у коме је сва Истина, сва благодат, сав живот и
сва радост сада и за навек. Амин.
РАЂАЊЕ ИСПОЛИНА
(Мат. 1, 18; Лука, 1)
А рођење Исуса Христа било је овако.
Реч Божија, браћо, појавила се у телу, једанпут у историји човечанства и на овој нашој
земљи, под именом Исуса Христа. Као што понекад једна уобличена реч стоји у нашем уму на
капији телесног света и чека док по нагону душе ум не отвори капију и не пусти је ван обучену у
вибрације звука, у тело звука, тако је Реч Божија стајала дуго и дуго на капији између два света,
између света благодатне истине и света закона, док Света Триада није нагнала ум, да пусти Реч
њену кроз капију и обуче је у тело. И као што ми, кад чујемо реч једног човека у телу вибрација

звука, говоримо: - То је он, тако исто људи, кад су видели и чули Реч Божију у телу вибрација
светлости и звука, у телу човечијем, говорили су: - То је Бог. И тако и ми данас, осећајући те
исте вибрације од телесне појаве Речи Божије у Исусу Христу, говоримо: - Исус Христос је Бог.
Но како се, браћо, појави Бог у телу? Није ли то највиша и начуднија тајна међу тајнама
неба и земље? Заиста, то је тајна и велика и узвишена само слична тајни појаве душе човекове у
изговореној речи. Гле, од свих наука на земљи најчуднија је наука о Речи. И дан данас ова наука
нам мало шта зна рећи о томе, како се Реч рађа из душе, како Реч изражава душу, - и како се речи
склапају и чувају у ризници ума пред капијом телеснога света?
Нама не ствара ни мало тешкоће наивно питање: - Како је Бог могао оставити небо и
појавити се у очајној ограничености човечијој на земљи? Јер Бог никада у вечности није
оставио своје место и покренуо се на друго место. За Бога и нема места, јер за Њега и нема
простора. Питање о месту поставља само ум човечији у кавезу времена и простора, у кавезу
времена и просторне узрочности. Но ради коликог-толиког олакшања у разумевању факта, да
је се Бог појавио на земљи и није оставио небо, узећемо опет најзгоднији пример човека и
човекове речи. Кад ја говорим вама у цркви, моје ја стоји самном и у мени. Моје целокупно ја у
том тренутку усредсређено је у речи, коју вам говорим. И то моје целокупно ја самном је и у
мени. Но за оне, који су у дну цркве, заклоњени стубовима и не виде ме, за оне сам сав ја у речи
мојој, која из мене излази и у њих улази. Реч моја иде од мене, но ипак се не дели од мене. Ја сам
на месту, са кога говорим у цркви, но ја сам у исто време и на дну цркве, присутан и ту кроз моју
реч. Духовним људима ово није тешко појмити. Тешко ће појмити ово људи недуховни, који
душу човекову истоветују са телом. Мада и тело човечије није ништа друго до душа
оваплоћена у светлосним вибрацијама, исто онако као што је Реч - душа оваплоћена у
гласовним вибрацијама. Из овога следује, да је Бог могао и може бити на земљи не остављајући
небо. Бог на земљи управо значи: - Небо продужено у земљи или царство истине обелодањено у
царству закона. Очајна ограниченост човечија на земљи! Као што је тело моје очајно ограничен
израз моје душе, и као што је Реч моја очајно ограничен израз моје душе, тако је и Бог у телу на
земљи очајно стешњен израз Свете Триаде из области благодатне истине. Израз Свете Триаде у
личности Исуса Христа савршен је и ненадмашан с гледишта земље, но с гледишта неба тај израз
је очајно стешњен.
Много је теже питање како Бог, који је истина и благодат, слобода и чистота, светлост и
красота, - како Он може понизити себе и сићи у царство призрака истине и благодати, призрака
слободе и чистоте, призрака светлости и красоте? Како може Бог спустити се у прљаву реку
светског живота, где лаж потире истину, и пакост пркоси милости, и очајно робовање носи само
име слободе, и неизмерно незнање скрива се иза једне лепоте знања, и плачевна ругоба поноси
се красотом? Много је теже, дакле, питање етичко него метафизичко. Какав је ужас за Бога
постати човеком, обући се у човечије тело и сићи међу људе, да их учи, води и спасава, појмићете
кад вам кажем да замислите себе као гусеницу, или паука или змију. Замислите дакле, да вам неко
каже: - Потребно је, да ти, човече, постанеш гусеница, да се обучеш у тело гусенице и да се
спустиш међу гусенице, да их учиш, водиш и спасаваш. Или: - Потребно је, да ти, човече,
постанеш паук, да се обучеш у тело паука и спустиш међу пауке, да их учиш, водиш и спасаваш.
Или: - Потребно је, да ти, човече, постанеш змија, да се обучеш у тело змије и да се спустиш међу
змије, да их учиш, водиш и спасаваш. Замислите, да морате оставити свој човечији облик,
напустити сроднике и пријатеље, оставити библиотеке, песму и музику, изићи из својих
зиданих, украшених и осветљених домова и прогамизати као гусеница међу гусеницама у трави,
или почети пресмикавати се као змија међу змијама по прашини, или почети плести своје мреже
за муве као паук међу пауцима. И још једном замислите, да постанете гусеница, од које се свако
људско лице окреће као од гада; или да постанете змија, од које се свако људско и животињско
лице окреће са ужасом; или да постанете паук, кога гнев људски као нечистоту са метлом чисти
из зграде. А при свему томе замислите, да останете са свешћу људском, то јест, да и као гусеница

мислите и осећате као савршен човек; и да као змија мислите и осећате и хоћете као савршен
човек; и да као паук мислите, осећате и тежите као савршен човек. Јелте, и од саме помисли
на такву једну ужасну метаморфозу, леди вам се крв у жилама? Јер изгубити људску свест и
постати гусеницом, и живети међу гусеницама са свешћу гусенице, то је још и подношљиво; и
изгубити људску свест и постати змијом и живети међу змијама са осећањима змије, то је још и
подношљиво; и изгубити људску свест и постати пауком, и живети међу пауцима са жељама и
хтењима паука, то је још и подношљиво. Али остати при пуној и чистој људској свести, људским
мислима, осећањима и хтењима, а бити гусеница, змија или паук, и живети међу гусеницама,
змијама или пауцима - од тога се заиста леди човеку крв у жилама. Није ли вечита смрт куд и
камо боља од тога? Само необјашњива љубав - лудост, рекли би сви људи на земљи - љубав
према гусеницама, змијама и пауцима, ваљда би навела некога човека, да пожели бити гусеница,
или змија, или паук, те да ове непосредно, као раван међу равнима, као гмизавац међу гмизавцима,
као гад међу гадовима, учи, води и спасава. Погинути у рату за отаџбину, или скочити у огањ за
свога пријатеља, несравњиво је мања жртва према овој ужасној метаморфози; не, то и није
жртва но себичност према овој ужасној метаморфози.
Па ипак ова ужасна метаморфоза мањи је ужас од ужаса да Бог постане човеком, да би
људе учио, водио и спасавао. Јер у својој величанствености Бог је несравњиво узвишенији од
човека - оваква какав је сада, пала у мрежу закона - него што је човек од гусенице, змије и
паука. Зато је апостолска проповед о Богу појављеном у телу била „саблазан за Јевреје и
безумље за Грке“. Наравно, јер људи у свом пониженом положају инстинктивно осећају
непребродиву раздаљину између себе и Бога. Куд и камо је човек ближи и сроднији гусеници,
змији и пауку него Бог човеку. Највећи део свога земаљског живота човек проживи исто као и
гусеница, змија и паук: хранећи се, страшећи се, борећи се и плодећи се. Зато би пад човека у
гусеницу, змију или паука био несравњиво мањи пад од пада Божијега у човека. Гле, гусенице,
змије и пауци су деца овога света као и човек; живе под истим законима као и човек; долазе и
пролазе као и човек. А Бог није од овога света; Бог не живи под законима; нити Бог долази и
пролази као деца овога света и као цео свет.
Стога и кажемо, да је етички проблем ваплоћења Бога тежи него метафизички.
Метафизички проблем је само питање Божије моћи, наиме: - Може ли Бог постати човеком?
Зашто не? Шта је немогућно за Бога? Ако хоће Бог може постати и дрветом, и каменом, и пчелом
и јагњетом. Ако хоће Бог може постати и човеком. Ако хоће! Ту се јавља проблем етички. Хоће
ли Бог да постане човеком? Ако Бог има две особине неизмерно јаче од човека, онда - Он хоће
да се смањи у човека, да се снизи у човека, наиме: - Ако Он воли човека више него што и човек
сам себе може волети, и ако милост Његова и храброст Његова надмашују милост и храброст
човекову. Ако ли пак Бог нема ове две особине, онда Он неће да се смањи у човека, да се снизи у
човека. Но очигледно је из Светога Писма, да Бог има ове две особине у савршеној мери.
Човекољубље Божије главни је тон целог Новог Завета; човекољубље Божије главни је темељ
апостолске проповеди; човекољубље Божије или Бог као Човекољубац главни је предмет
опевања у свима црквеним књигама, у октоисима, у минејима, у свима псалмима и молитвама.
Најнеписменији човек, који од једног богослужења ништа не запамти, свакако запамти много
понављане речи: - Бог Човекољубац. И друго, очигледно је - како из Новог завета, тако и из целе
историје Цркве, како старозаветне у свима народима на земљи, тако и новозаветне, да је
Божија милост и Божија храброст ненадмашна и недостижна за човека; да је и највећа милост и
храброст човека на земљи једва сенка Божије милости и Божије храбрости. У ствари нико у
области закона не може се ни назвати милостивим и храбрим. Бог је милостив до спуштања у
гусеницу; Бог је храбар до самоуништења на крсту.
И тако, браћо, Бог је и могао и хтео постати човеком, обући се у човечије тело и сићи
међу људе, да их учи, води и спасава.

За нас је сад само питање историјског факта: Како се у историји људској Бог фактички
појавио међу људима? На ово питање јеванђелисти дају сасвим јасан одговор. Јеванђелисти тврде: прво, да се Бог родио као човек међу људима, и, - друго, да се Бог родио у девојци, без
мужа.
1. Бог се могао и не родити па ипак појавити се као човек међу људима. Онај који је
створио првог човека из прашине могао је и себи створити тело из прашине, обући се у њ и
појавити се међу људима. За Његову појаву на земљи није био потребан ни човек, ни жена, нити
девојка. Но по својој мудрости, Он је изабрао рођење као пут и начин своје појаве међу људима.
Зашто је Бог изабрао тај пут и начин није тешко погодити. Да што боље подухвати точак историје
у блату и извуче га из блата. Да би што већим понижењем својим сломио гордост људи, непојамну
гордост немоћних робова. Да би, прошавши сав пут људског страдања и јада могао учити, водити и
спасавати људе као један који је проживео човека и остао неупрљан, безгрешан. Да би живећи у
путима и стегама закона од рођења остао моћни и слободни Исполин, и тиме дао пример
робовима под законом. Да би се и као немоћни младенац храбро појавио у царству кнеза мира сего
и тиме показао овом, да Он са целим својим организованим царством није у стању с Њим - с
Богом - ни као нејаким дететом борбу водити. Једном речју, да покаже савршену милост и
савршену храброст - нечувену и непојамну земљи милост и храброст - што обе нераздељене
чине савршену жртву.
2. Бог се родио од Бога. Родио се у девојци, без мужа. Девојка Га је зачела у утроби
својој: - Девојка Га је својом крвљу одхранила; девојка Му од свог тела тело изаткала; девојка Га
донела у свет. Јеванђелисти ово сведоче без икакве двоумице и двосмислице. И за духовног
човека, у коме има ма и зрачак благодати и истине, ово тврђење јеванђелиста је јасно. Нејасности и
двосмислице у овом тврђењу налазили су и налазе само људи недуховни, који не могу да дигну
главу испод јарма закона.
Да ли је, браћо, могла родити девојка без мужа? По свима познатим законима - није. Сви
људи, који живе у области закона, у служби закона, у ропству закона, рећи ће једногласно - није
могла родити девојка без мужа. Јер сви који се рађају у области закона, рађају се од мужа и жене.
Истина је, да има животиња, које су једнополне, и које се множе од једнога пола. Но међу људима
се за такав случај не зна. Истина је, да постоје песме и легенде међу многим народима на земљи о
рађању великих хероја само од једнога пола. Па како се све опште распрострањене легенде на
земљи темеље на некаквом факту у прадревним временима, то вероватно и ове легенде о
рађању великих људских хероја и вођа темеље се на некаквом давно билом факту. Но одкад људи
јасно памте и тачно бележе догађаје у људском мравињаку на земљи, није ни запамћен нити
забележен догађај таквог рађања, осим опет, наравно, само у песмама и легендама.
Да ли је, дакле, могла родити девојка без мужа? Ако постоје немогућности, онда је и ово
немогућно. Има ли, браћо, немогућности? У свету благодати и истине све је могућно. У свету
небића све је немогућно. У свету закона пак, где се свет благодатне истине и свет небића
сусрећу као на мосту, нешто је могућно нешто је немогућно. У овоме средњем свету, на мосту,
под влашћу закона ми живимо. И у овоме свету родио се Богочовек од девојке без мужа. Из света
свих могућности Он је продро у свет полумогућности, и једну полумогућност учинио је
могућношћу. Да се човек роди од жене у овоме свету то је само једна полумогућност, јер треба и
муж. Ту полумогућност Он је учинио целом могућношћу. Кад је једна лопта много већа од свеће,
онда свећа осветљава само једну половину лопте док друга остаје у сенци; а да се осветле обе
половине лопте потребне су две свеће запаљене на супротним странама лопте. Кад је пак лопта
много мања од светлости, која је осветљава с једне стране, онда је цела лопта од те једне
светлости осветљена, и сенке нема.
Нека је слава, браћо, божанском Исполину, који је по безграничној милости и ненадмашној
храбрости сишао међу људе, - као што би човек без гађења сишао међу гусенице, пауке и змије,

- и што се обукао у тело људско, да учи људе, да води људе и да спасава људе. Нека је слава
и хвала, браћо, Богу Човекољупцу сада и за навек. Амин.
ДЕВОЈКА ИСПОД ЗАКОНА
Лука, 1; Мат. 1.
У Бога све је могућно што рече .(Лукa, 1, 37.)
Од девојке је, браћо, Реч Божија добила тело. У народу јеврејском појавио се Спаситељ
света. По обећању и закону Исус Христос припадао је племену Јудином.
Зашто је, браћо, Реч Божија добила тело од девојке? Зашто не од жене, и зашто не од жене
и мужа?
То је једина олакшица, коју је Бог за себе тражио, кад је хтео постати човеком и обући се
у тело човечије. И то је једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи и у
онаквом телу у каквом је Он желео.
1. Каква је то олакшица, браћо, да Бог дође у област закона, у кавез закона, у коме људи
живе, кроз девојку без мужа а не кроз жену са мужем? Да је то велика олакшица разумећете ако
замислите, да ви морате сићи међу гусенице, или пауке, или змије, и постати гусеницом, или
пауком, или змијом. Између многих других гађења и ужаса, које бисте ви осећали при тој
метаморфози једно од највећих гађења и један од највећих ужаса био би тај, што би ваше ново
биће морало доћи у свет кроз парење гусеница, или кроз парење паукова, или кроз парење
змија. Заиста, сва би се душа ваша испунила гађењем, кад само помислите, да морате имати мирис
гусенице, или да морате као змија гонити од себе сва жива бића, или да морате као паук бити
сматрани за нечистоту у згради и брисани метлом напоље. И заиста, сва би се душа ваша испунила
ужасом, кад само помислите, да морате беспомоћно пузити по трави као гусеница, или да
морате сабирати отров под зубима за напад и одбрану као змија, или да морате ћутљиво само
ткати своју мрежу и у мрежи чекати нечији живот за свој оброк. Али једно од највећих гађења,
које бисте ви при томе имали било би гађење од помисли, да се ваше ново тело има створити
страшћу и похотом двеју гусеница, или двеју змија, или два паука. И један од највећих ужаса, који
бисте ви при томе имали, био би ужас од помисли, да се ваше ново тело има створити жарењем и
бурлањем крви и утробе два црва или две рептилије. Куд и камо је веће гађење и већи ужас за
светог, моћног и бесмртног Бога добити тело човечије кроз страст и похоту два људска бића, кроз
жарење и бурлање крви и утробе два људска бића. Ви бисте рекли, - зар не? - Ако већ морам ја
учинити ту жртву и постати гусеницом, ради спасења гусеница, онда ја не могу дозволити ни
помисао, да та моја страшна трагедија отпочне са похотним пиром два мизерна створења, које ја
хоћу да учиним чистим и светим. И још бисте ви рекли, - зар не? - Ако већ морам ја учинити ту
жртву ради спасења гусеница, онда ћу ја изабрати једну најчистију и најневинију гусеницу у
целом роду гусеница, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем гусеница. Или: - Ако већ
морам ја учинити ту жртву ради спасења змија, онда ћу ја изабрати једну најнеотровнију и најмање
гадну и ужасну змију, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем змија. Или: - Ако већ
морам учинити ту жртву ради спасења паука, онда ћу ја изабрати најмање ружног и најмање
прождрљивог паука, да од њега добијем своју нову худу одећу и постанем паук. То би вам чинило
велику олакшицу; то би смањило ваше гађење и ваш ужас. И за Бога је чинило једну велику
олакшицу и отклањало гађење и ужас то што се родио од чисте и свете девојке, што је од Ње
добио тело човечије и постао човек, да људе учи, води и спасава. Ма колико да је Бог Човекољубац,
то му је чинило велику олакшицу и отклањало гађење и ужас.
2. Зашто је рођење од девојке, браћо, једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво
по својој жељи без примесе ичије туђе жеље?

Зато што је то једини и искључиви начин за Бога, да избегне црвену реку крви, помешану
са црном струјом греха, која тече по жељи човечијој, а не Божијој, кроз сва људска поколења, од
људског прародитеља тја до наших дана. Да избегне везу са грехом. Да избегне додир за
нечистотом. Да не постане и сам роб закона, сужањ затворен међу сужњима, које Он жели да
ослобађа. Да се и Он не роди од крви, и воље телесне, и воље мужевље, и да тако тама не обузме
светлост, и црв смрти не унесе своју трулеж у срце живота. Јер сви они који се рађају од крви, и од
воље телесне, и од воље мужевље, рађају се по жељи човечијој, по похоти човечијој, по нагону
земље, по бичу закона. А Синови Божији рађају се од Бога, вели се у Јеванђељу. Јер од
нечистоте крви јавља се нечиста крв, од воље телесне воља телесна, од воље мужевље воља
мужевља, и од греха грех. Крвљу је човек везан као гвожђем за овај свет; вољом телесном
човек је онемоћао свој дух; вољом мужевљом човек је засенио Бога у себи. У крви једнога човека
станује жеља његових безбројних предака; у телесној вољи једнога човека станује воља свих
умрлих; у мужевљој вољи једнога човека станује похота свих иструлелих. Од два Оца долази
човек сада у свет: првобитно од Бога а потом од Сатане. У овоме животу једни се отресају
очинства Сатаниног и постају Синови Божији, рођени само од Бога; други се отресају очинства
Божијег и постају синови Сатане, рођени само од Сатане (Јов. 8, 34 - 48). Јединородни Син
Божији, једини и јединствени, који је одувек и за навек рођен само од Бога, није могао ни за
тренут примити два очинства. А ко год се рађа од мужа и жене, ма и од веома праведнога мужа и
веома праведне жене, рађа се у извесној мери од крви, од телесне воље и мужевље воље, и у
извесној мери - мада не подједнакој - прима оба очинства, док се временом, својом муком и
Божијом благодаћу, или пак својим грехом и одбацивањем Бога, не отресе једнога очинства.
Јединородни Син Божији поновио би грех Адамов, да је се дао родити од крви. А да је и Он
примио ма и један грех, како би био Спаситељ људи, победитељ света закона и уништитељ
греха? По својој чистој жељи Господ је дошао међу људе. Како би Његова жеља могла бити само
Његова и чиста, ако би Он дошао кроз похотну жељу човека?
Из свега овога јасно је за духовна човека, да је бесмртни Цар Небесни изабрао једини
достојан пут, да постане човек и обуче се у тело човечије примивши своје рођење од Оца
Небесног у телу чисте и свете девојке на земљи.
Ово чудо слично је чуду првог стварања човека, слично но не истоветно, пошто је оно
стварање а ово рађање. Као што при стварању првог човека Божији Дух оживљава прах
земаљски и чини га живим човеком тако и при овом чудесном ваплоћењу Бога Божији Дух
осењава тело једне девојке - а шта је тело него прах земаљски? - и од тог тела излази у свет
Богочовек. И у првом и у другом случају земља, на коју је Дух Божији сишао, била је чиста и
благословена. Јер анђео говори Марији: - Благословена си Ти међу женама. Прва земља није још
била проклета, није била гурнута у ропство закона, него је стајала у области благодати и истине.
Ова друга земља, наиме девојачко тело Маријино, рођено је под законом, одрасло под законом и
живело под законом, но један зрак благодати Божије Њу је осветљавао и држао у чистоти и
истини. Зато анђео и говори Марији: - Радуј се, благодатна! Као што један зрак сунчев
предсказује пуноћу светлости сунчеве, и као што мало воде може да очисти суд за држање пуно
чисте воде, тако је један зрак благодати Божије пробио се кроз кланце и теснаце закона и у
девојци Марији предсказао долазак велике светлости и припремио у Њој чист суд за потпуност
благодати и истине, која је Богочовек.
Ова девојка Марија била је из народа јеврејскога. Зашто, браћо, из народа јеврејскога а не
из неког другог народа? Зашто се Син Божији морао појавити у народу јеврејском а не у неком
другом народу? Из два разлога. Прво зато, што је тај народ показао се најупорнији и
најземљанији. А друго зато, што је тај народ кроз сву историју највећу пажњу обратио на
телесно чишћење.
1. Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на
најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар

обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег
болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се
бори, Он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, Он је
прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према
Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је
све сјајне пророке Бог слао томе народу, - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо
заборављао све благодати Божије и тај народ је невероватно окрутно мучио и убијао пророке
Божије. Најпросвећенији људи из тога народа, и најизабранији међу изабранима, првосвештеници
и цареви, опет и опет одбацивали су Божију Милост и Божију Истину и предавали се
идолослужењу. Каква све страхотна чуда и знаке није Бог пројављивао благодаћу својом кроз
кланце и теснаце коcмичких закона само да би тај један народ васпитао у правом богопознању и
учинио га светлом света, па све узалуд. Народ је тај остао упоран и одбојан према Богу и слепо
припијен уза земљу, сав земљан телом и душом и историјом, не верујући у друго царство сем
царства земаљског, не верујући у други живот до врло површно у мрачни шеол, не очекујући од
Бога друге дарове до земаљске, не погледајући другог месију до месију крунисаног на престолу
Давидову. Док најзад тај народ у време појаве Исуса Христа није свео сву своју веру и сав свој
култ верски на обожавање не Бога него закона Мојсејева, не испуњујући тај закон него само
обожавајући га, онако исто као што су Грци и Римљани обожавали законе природе. И тако и
једни и други, и изабрани и неизабрани, били су слуге и робље закона и само закона, једног или
другог. Упоран и земљан био је јеврејски народ пре доласка Христова, упоран и земљан он је
остао и за време Христа и после Христа; упоран и земљан, неспособан за вишу светост, за дубљу
визију Бога изван закона, за аскетизам, за светитељство. Сва чуда Христова нису могла
ослободити тај народ од робовања закону: он је гледао и није видео, слушао и није чуо.
Незнабожачки, „неизабрани“ народи обраћани су Христу врло брзо и кроз несравњено мања
чуда, које су Христови апостоли и следбеници доцније били у стању чинити (види Мат. 11, 20 - 24).
Сразмерно кроз мала чуда, или сасвим без чуда, обраћени су у хришћанску веру сви народи
Европе и делимично осталих континената, док народ јеврејски није се дао обратити ни
највећим и најмоћнијим чудима самога Исуса Христа. Нема сумње, да Исус Христос, не би ни у
једном другом народу на свету остао тако очајно неразумен и био као невино јагње тако сурово
гоњен и заклан као што се то десило са Њим у народу јеврејском. Без пола те муке и страдања
Христос је могао обратити к себи Египат; без трећину те муке и страдања Он је могао обратити к
себи Европу, а без десетину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Индију, Китај и
Јапан. Но Јунаку Небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на
најупорнијег, нити је лекару приличило, да прво прилази лакшим болесницима но најтежим.
Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која
ће се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна (Римљ. 11, 11 - 12).
Ето, браћо, зашто је се Син Божпји морао појавити у народу јеврејском, а не у неком
другом народу. Наравно, из тих истих разлога и благословена девојка, Мајка Његова, морала је
бити из народа јеврејског, а не из неког другог народа.
2. И још: због телесног чишћења, на које је јеврејски народ кроз сву своју историју
обраћао пажњу. О духовном чишћењу говорили су велики пророци, но скроз чулни народ њихов
није могао подносити њихове говоре, јер их није разумео. Место да духом тело одухове, Јевреји
су телом и дух свој отелесили. Дух ма кога закона остао је за њих вазда скривен, само слово
закона имало је значење за њих. Само тело закона усвајано је и на тело се примењивало. Дух је
био и остао тајна под печатима. Тек хришћани су могли пронаћи и протумачити дух јеврејског
закона, Јевреји нису могли. Арон није могао, ни Соломон није могао. Златно теле, обрезано и
очишћено теле, видљива скинија, опипљиве таблице закона, то је годило отелешеном духу
Аврамове деце. Телесни живот је обожаван, телесни живот био је једини дар Божпји, који су они
ценили. Цело њихово законодавство ври од преписа и прописа за чишћење тела, за неупрљање

тела. Тако и њихови обичаји тицали су се само телесне чистоте, телесних церемонија, телесне
магије, телесног додира или недодира. И после неколико хиљада година непрестаног телесног
чишћења, шта се могло и очекивати од овога народа да да, него тело? Једно, само једно, чисто и
савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божпји.
Јер ко се труди за духовно, духовно му се и даје; ко се труди за телесно, телесно му се и даје.
Дуговечно телесно чишћење Јевреја, завршило се добитком једнога потпуно чистог људског тела.
То једно једино савршено чисто људско тело највећи је, ако је и једини принос Богу и
човечанству од стране јеврејског народа. То је тело пречисте девојке Марије, које је осенио Дух
Свети, на које је сишла сила Вишњега, и у коме се родио Спаситељ света. Тело је потребовало
Богу од Земље, и само тело, не дух. И то тело дао је народ јеврејски, само тело. Варају се они,
који мисле, да нађу и једну јоту од духа јеврејског у духу Христовоме. Заиста, ниједну јоту наћи
неће. Само по телу Јевреји су Га могли назвати својим, и то донекле јер, напослетку, и то
девојачко тело Богоматере више је припремљено и очишћено Божпјим огњем благодати, него
церемонијалним водоочишћењима јеврејским. По духу пак пре би га Индијци и Грци могли назвати
својим, него Јевреји. Премда Дух Христов није дух ниједног народа под законом; Његов Дух је из
неземаљског и надзаконског царства - из царства благодати и истине.
Због овога је, дакле, Дева Марија била из народа јеврејског, а не из неког другог народа.
Зашто се каже, браћо, да је Исус Христос припадао племену Јудином? Просто зато, што је
тако речено и проречено (Бит. 49, 8). Заручник благодатне девојке Марије, праведни Јосиф, био
је из тога племена. У ствари, Христос није био крвно везан с тим племеном, као ни с једним
другим. Но по закону, Он се морао рачунати у неко племе, и пошто му људи нису знали Оца, то је
се Он убрајао, по заручнику Марије му мајке, Јосифу, у племе Јудино, које је било
најмногобројније међу племенима Израиљевим (IV Мојс. 1), и најславније, из кога је по обећању
требао изаћи Вођ (I Днев. 5, 2). По обећању и по закону, дакле, Исус Христос је припадао томе
племену.
Нека би Дух Свети, браћо, очистио душу нашу од навејане прашине греха, и учинио је
чистом и светом девојком, да би се у душу нашу могла уселити Реч Божија, живи и
спасоносни Син Божији, Господ Исус Христос, сада и за навек. Амин.
МУДРАЦИ СА ИСТОКА
Мат. 2, 2
Јер смо видели Његову звезду на Истоку и дошли смо да Му се поклонимо.
Под звездама ми живимо, браћо, и звезде заједно с нама живе под законом. Но колико су
звезде притешњене законом толико смо ми притешњени звездама - двогуби терет и двогубо
ропство. Наш живот овде на земљи стоји под страшним утицајем звезда, исто као и свако семе и
прорашће земаљско. Помислите само, колико смо ми зависни од сунца и месеца и додајте томе
зависност од хиљаде и хиљаде осталих небесних тела, између којих наша земља пролази и
који нетремице гледају на нашу земљу, помислите и појмићете у каквом се железном кавезу
ми налазимо и у какво смо неразрешено ткиво уткани у овом маленом животу нашем. Источни
мудраци, вазда и за вазда мудрији од западних мудраца, од памтивека су посматрали, мерили и
рачунали те утицаје звезда на земаљске догаћаје и, обратно, утицај земаљских догађаја на
звезде. Ови мудраци посматрајући, мерећи и рачунајући звезде и њихова кретања у разним
временима и при разним околностима на земљи, били су извежбани, да познају времена и лета, да
докуче шта се збива у даљинама земље, да предскажу родну или гладну годину, да предвиде
карактер и судбу новорођене деце, да осете страшне ратове, пад царева и царевина и много
штошта друго. У време рођења Исуса Христа неколико од ових чудних мудраца угледало је једну

нову звезду на истоку и објаснило је својом тајанственом науком - данас поготову изгубљеном за
свет - као звезду једнога новога и великога Цара, који се родио у свету. И по својој тврдој вери у
истинитости своје науке, они су кренули за овом новом звездом; ишли су тамо камо их је она
водила, и стали су тамо где је и она стала. И тамо где су стали заиста су нашли новорођенога
Цара, и нашавши Га пали су пред Њим, поклонили Му се и изручили Му своје дарове,
сјајне и мирисне.
Какви су ово мудраци, браћо? И какви су то дарови, које су они положили пред ноге
Богочовека? У Јеванђељу се не каже ни из којих су земаља дошли ти Мудраци, ни које су вере
били, нити којој су народности припадали. Само се каже да су дошли са Истока. Њихови дарови
пак, каже се, били су: - Злато, тамјан и измирна. (Мат. 2, 11)
Шта значи, браћо, цела ова тајанствена прича о источним мудрацима и њиховим даровима?
Када су и коме новорођеном Цару у историји долазили Мудраци, незвани и неприсиљени, да се
поклоне? Откуд у мудраца злато за поклањање, кад је вечито правило, да су мудраци сиромашни
људи и љубитељи сиромаштине? Но, рецимо, и да су ови мудраци изузетно били богаташи,
нашто доносити злато ономе, који не потребује злато? Јер они су могли погодити, читајући нову
звезду, да је новорођени Цар, Цар духовни а не земаљски. Нашто даривати духовном Цару злато?
Цео овај историјски догађај има и своје дубоко симболично значење. Непознати мудраци
са истока, долазе у име целога Истока да се поклоне пред новим Царем. У име све источне
мудрости, свих источних религија и олтара, они долазе да клекну пред Царем мудрости.
Дарови, које Му они доносе, знаци су те источне мудрости, којом су народи живели многе хиљаде
година. Злато је увек означавало истину, вечито исту непроменљиву и сјајну истину; тамјан и
измирна означавали су молитву и благодат, мирисну и благоухану благодат небесну. Отуда ови
дарови као знаци, говоре сасвим јасно. Исток подноси Месији човечанства оно истине и благодати
што има. Ту истину и благодат, што је сијала и мирисала Азији и Африци кроз многа покољења,
било у разним филозофијама или религијама, или на олтарима богова непознатих, добио је
Исток од тог истог Месије кроз Његове слуге, Његове пророке и изабранике. Од Његовог је
узео дакле, и Њему је на дар донео. Од Њега је примио дарове, и Њему враћа дарове. Под видом
злата враћа Му истину, двапут намирисану благодатном молитвом, под видом тамјана и измирне.
Јер истина коју не прати мирис молитве, брзо се покаже као лаж са својим злим мирисом. Истина
у овоме свету закона само је онда постојана, кад је обучена у мирисни дим молитава. Једно зрно
истине захтева два зрна молитве, једна истина две молитве, да би се могла држати у овом свету.
Иначе истина није злато што не тамни и не рђа, него бакар што тамни и рђа, и замазано гвожђе и
олово што руши и убија. Молитва је извођење истине од Бога; молитва је као сласт добре јабуке
и као мирис лепе руже. Молитва није прошња од Бога, ни диван пут низ који мајчина љубав силази
деци и уз који детиња љубав узлази мајци. Зато се и каже, да су мудраци донели Исусу на дар само
један знак истине - злато - а два знака молитве - тамјан и измирну. Јер Исток није никад умео
двојити истину од Бога, нити је икад умео говорити о истини иначе, него кроз молитву. Но,
питаћете, коју су истину представљали мудраци источни, и коју филозофију, и коју религију, и
који олтар? Свеукупно: и египатске хиерофанте с Хермесом на челу; и Браманизам с Кришном и
Мануом на челу; и Будизам с Будом на челу; и Таоизам с Лаотзеом на челу; и Конфучианизам с
Конфучием на челу, и све остале мудрости источне, којима су народи живели кроз многа и многа
покољења. У свакој од ових мудрости налази се једно зрно злата претрпано пепелом земље. Сва та
зрна скупили су источни мудраци у један грумен и донели га на дар Ономе, који је та зрна у разним
временима, и кроз разне изабранике, и према разним искањима појединих народа, на дар давао
народима. Те тако кад се каже, да су мудраци пали пред Христа и поклонили Му се, тиме се каже у
исто време, да је сав Исток пао и поклонио се пред Њим. И кад се каже, да су мудраци принели
своје дарове Христу, тиме се каже у исто време, да су народи истока принели све своје дарове
Христу. Све што су имали, без остатка. Јер један народ може имати само оно што од Бога добије
- све остало је немање. А од Бога може доћи само мудрост, која садржи сва постојећа блага на небу

и на земљи. Јер и Бог нема ништа друго сем мудрости, но ова божанска мудрост обухвата сва
добра, која Бог може пожелети.
И тако, Исток је се поклонио Христу пре запада. Исток је открио Христа пре запада. Јер
кроз завесу времена Исток је и угледао Христа, као Реч Божију, у вечности пре запада. Мудраци од
истока били су прве хаџије у Свету Земљу; доцније, чак доцније, почели су и бели потомци
Јафетови хаџијати од запада и усељавати се под шаторе Семове (види I Мојс. 9, 27). Долазак и
поклоњење источних мудраца Христу објашњава и други један крупан факт у историји, наиме: Зашто се Христова наука ширила доцније без мало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ
није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка
западу, куда је водио пут узак и опасан? Рекли смо раније, да јунак тежи да победи најпре тежег
непријатеља па онда лакшег. На истоку Христос би био дочекан као свој међу својима. На западу
је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним. Исток Га
је при самом рођењу признао и поклонио Му се, и Његов ход ка истоку био би само триумфални
ход. Тај поход за Исток Јунак је, по својој небесној стратегији, оставио за последак времена.
Но најтеже је било на чвору између истока и запада. Најопасније је место била
земља Израиљева, у којој се небесни Херој и појавио. Ту на пупку света, где се сусрећу три
континента, где су Јевреји живели, Римљани владали а Африканци непрестано запљускивали
својим култом и својом магијом; ту, на Гордијевом чвору, где су се сретали и укрштали, борили и
мрзели потомци сва три сина Нојева, - тај најопаснији мегдан изабрао је највећи Јунак. Тек што
се родио Христос, одмах се обелодањује, на каквом се опасном месту родио. Ирод, Семовац,
тражи Га да Га убије, и Он бежи, као младенац у колевци, из своје худе пећине, у Африку,
Хамовцима, да спасе живот свој?
Зашто тражи Ирод да убије Христа? Није ли Христос изабрао најсиромашнији пут и
начин, да се појави у свет, пут и начин, који најмање може узнемиравати земаљске кнежеве и
властодршце? Јесте, али упорни грешник и земљан човек плаши се и од своје сенке. Да је Давид
дошао у свој слави својој на законити престо свој, Ирод би тражио да га убије. Тим пре тражио је
он да убије некога, коме се не зна ни име ни род, и који немоћно још лежи у пеленама. Ироде,
Бог се појавио, уклањај се са свога престола! Не; ни самоме Богу Ирод се не би драговољно
уклонио. Ироде, дошао је Спаситељ, васцелог човечанства, чекање Израиљево и слава Израиљева,
уклањај се са престола! Не; земљани Ирод гледа свог спаситеља и своје спасење у својој круни;
сваког другог спаситеља, који би и планине покретао, он би сматрао за свога љутог
непријатеља. Ироде, сав Исток приноси своје злато великоме Цару, баци и ти своју круницу преда
њ и спасавај душу! Не; земљани човек не мари за душу; он ће своју душу бацити псима само да
му се ови тела не дотакну.
И тако, док се духовни Исток простире у прах пред новорођеним Царем света, земљани
кнез са међе истока и запада у том тренутку наређује страшни покољ деце по Витлејему и околини
у нади, да ће убити и Онога, који му је кроз Почетак света дао живот и кога је он, Ирод, сматрао
својим противником и претендентом једнога од најнижих престола на земљи. И „чу се глас у Рами,
плач, и ридање, и јаукање много: - Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер
их нема.“
Први напад, који су паклене силе учиниле на Христа, био је овај напад кроз Ирода. Но
глупе и слепе по својој природи те паклене силе нису могле познати Јагње Божије међу многим
невиним јагањцима. И док хиљаде невиних јагањаца лежаху у крви, Јагње Божије путоваше за
Африку, да тражи себи спасења тамо, одакле је оно негде спасло Израиљ из ропства мисирског.
Отресимо се, браћо, паклених сила, одбацимо њихово бедно оруђе, Ирода, и
придружимо се мудрацима са истока. Нека се сваки од нас поклони духом и истином пред
новорођеним Царем света, и нека Му сваки од нас принесе зрно златне истине, примљено од
Њега, са две мирисне молитве. Јер Цар небесни, браћо, дошао је и долази међу нас, пун
благодати и истине, сада и за навек. Амин.