You are on page 1of 33

Narodna knjievnost Kolokvijum posle drugog semestra 1. Navedite najvanije pomene o postojanju usmene knjievnosti srpskog naroda.

Materijalni dokazi o starosti usmene knjievnosti se dele na pomene i zapise koji su nam dragoceni iz vie razloga: omoguavaju nam praenje procesa usmenog naslojavanja; dozvoljavaju nam uvid u slojevitost usmenog pamenja; predstavljaju nam varijante u dijahronijskoj (dubinskoj) perspektivi. Pomeni i zapisi usmene knjievnosti su nam dragoceni jer nam svedoe o izgraenosti stilskoizraajnih sredstava, kompozicionih obrazaca, o ustaljenosti tema i motiva usmene knjievnosti. Najstariji pomeni produbljuju nae vertikale o starosti rodova i vrsta, vrlo su oskudni, magloviti, seu na poetak nove ere, tj. moemo govoriti o pomenima u prvom veku po Hristu. Prvi zapisi o postojanju pevanja kod Slovena javljaju se 46. godine nove ere. O slovenskim pevaima govore vizantijski izvori sa doseljavanjem Slovena na Balkan. U 4. veku za re pilman upotrebljavala se re plinsjan (dvorski profesionalni peva). Dakle, slovenska imena za dvorske pevae su plinsjan i igric. 6. vek Prokopije, vizantijski istoriar, kae kako su Grci u 6. veku napali Slovene i zarobili ih lako jer su Sloveni pevajui zastali. 7. vek Teofilakt Simokata je govorio o susretu sa nekim Slovenima uhodama koji su izjavili kako se radije bave pevanjem nego ratovanjem: Radije bi pevali uz gusle nego to bi ratovali. 10. vek Konstantin VII Porfirogenit, vizantijski car, pominje slovenske pevae u svom delu O upravljanju carstvom. Primanje hrianstva je takoe jako uticalo na usmenu knjievnost (negativno je uticalo na narodnu knjievnost i obiaje, trudilo se da ih potisne). 9. vek episkop Konstantin Preslavski pominje da se treba kloniti besovskih (narodnih) pevaa, pesama i pevanja. U 10. veku besovske pesme otro napada i Kozma u besedi protiv bogumila, pominje gusle, napada paganske obiaje. Dakle, gusle se pominju u 10. veku, ali i u 13. veku se pominju: Kada bi sedeo u elu trpeze, Stefan Prvovenani bi sam uveseljavao goste bubnjevima i guslama. 10. vek O pismenih, prva filozofska rasprava Crnorisca Hrabra, gde on kae da su Sloveni i pre nego to su imali knjige gatali po crtama i rezama. 12. vek Letopis popa Dukljanina barski rodoslov (lokalna predanja iz okoline Bara, pria o zetskom kralju Vladimiru i Kosari, legenda o prepoznavanju oca i sina u nonoj bici kod Bara i sl.) 13. vek Domentijanovo itije Svetog Save (ljudi svetim duhom naueni pevali su pesme o Rastkovom odlasku u manastir) u 19. veku zlatna svirala Serafim. U itiju Svetog Save s kraja 13. veka Teodosije Hilandarac kae da je Rastko izbegavao tetne pesme mladikih elja. Stefan Deanski u svom itiju pominje pobednike pesme. 14. vek Putopis Niifora Grigora (opisuje svoj put kroz srpske krajeve) lirika, najstariji zapisi lirskih stihova sauvani u tubi (sedmerac). Gradski sud (1462) u Dubrovniku: O jelo, vita jelo, ne hod sama na vodu. 15. vek u ibeniku je najstariji pomen lirske vrste napisao Juraj igori ? Zabeleene su forme ljubavnog bajanja. Roeri de Paijenca zatim imao i zbornik Nike Ranjine ? iz 15. veka u kome se nalaze tri lirska fragmenta usmenog postanja.

16. vek roman Planina Petra Zorania (poetni stihovi dve narodne pesme , jedna pesma poinje A ti devojko ???) Pomeni o epskom pevanju su sve uestaliji (slepi vojnik na splitskom trgu je pevao pesmu o Marku Kraljeviu). Janiareve uspomene, Konstantin Mihajlovi Ostroanin autobiografsko delo (tragovi epskog deseterca) 1531. letopisac Benedikt Kurilei ? u svom dnevniku je opisao putovanje kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumuniju. Ostavio je i svedoanstvo o Kosovskom boju i Milou Kobiliu. Grobni natpis na steku vernog sluge vojvode Radoslava Pavlovia napisan je na srpskom jeziku internacionalni motiv sahranjivanja sluge pod noge gospodara. 16. vek Nemac Stefan Gelah ? u dnevniku putovanja po Turskoj opisuje obiaje tuenja za umrlim u selima oko Smedereva. Slian opis pogrebnih obiaja u Jagodini daje Augerije Buzbeg. U 16. veku su francuski putopisci beleili zapaanja o kultu Sv. Save. (1547) an eno kae da Savi milostinju ine i Turci i Srbi, a ak Gaso govori o ouvanju tela Sv. Save. 1554. Istorija Erdelja, Sebastijan Tinodi pominje srpski nain pevanja i pevaa Dimitrija Karamana od kojeg boljeg nema. 1568. u Veneciji objavljeno Ribanje i ribarsko prigovaranje Petra Hektorovia (hvarski pesnik). 17. vek Jurij Kriani belei stihove neke bugartice o Marku Kraljeviu. Alberto Fortis, Put po Dalmaciji zabeleio Hasanaginicu, 1774. alosna pjesanca plemenite Asanaginice. Putopis Evlije elebije iz 17. veka 15. v. Orao se vijae 16. v. Petar Hektorovi zapisi 17. v. Juraj Barakovi Vila Slovinka Majka Margarita 2.

Navedite najstarije zapise usmene knjievnosti srpskog naroda.

Orao se vijae, zabeleio Roeri de Paijenca, u Napulju, 1497. godine Petar Hektorovi, 1555. godine otiao je na izlet amcem i taj izlet je opisao u delu Ribanje i ribarsko prigovaranje, tampano u Veneciji 1568. godine; dva ribara Paskoje Debelja i Nikola Zet otpevali su mu tri poaice, dve bugartice, jednu o Marku Kraljeviu i bratu mu Andrijau, a drugu o vojvodi Radosavu Siverincu i Vlatku Udinskom, i lirsko-epsku pesmu Devojka i iman Juraj Barakovi, bugarticu o tuenju majke Margarite, koju je uo u Dalmaciji, umetnuo je u svoj spev Vila Slovinka, tampan 1614. g. u Veneciji Nikola Ohmuevi, dubrovaki kapetan i trgovac, na slobodnim stranicama svog omiljenog speva Osman napisao je dve bugartice: o smrti despota Vuka i o pogibji ugarskog cara Vladislava (sredina 17. veka) Petar Zrinski, znameniti hrvatski vitez i pesnik, smatra se da je bugarticu Popevka od Svilojevia napisao 1663. Alberto Fortis, alosna pjesanca plemenite Asanaginice, izdata u delu Put po Dalmaciji, 1774. g. 3. Kada je Valtazar Bogii sastavio svoj zbornik, koje je izvore pri tom koristio i kako je sistematizovao objavljenu grau?

Narodne pjesme iz starijih, najvie primorskih zapisa, 1878. Izvori koje je koristio su: 1. Hektorovi, Ribanje i ribarsko prigovaranje (odavde je Bogii uzeo dve bugartice, jedna je o svai Marka Kraljevia i njegovog brata Andrija[a, a druga o Radosavu Siverincu i Vlatku Udbinskom) 2. Barakovia Vila Slovinska (Majka Margarita) 3. Popevka o Svilojeviu, naena u dvorskom arhivu u Beu 4. Rukopis dubrovaki koji se sad nalazi u knjinici manastira Male Brae u Dubrovniku (najbogatiji izvor) 5. Peraki rukopis Balovia 6. Peraki rukopis Mazarovia (1775, ovaj je mlai od rukopisa Balovia) 7. Zagrebaki rukopis pod br. 638, koji se nalazi u knjinici Jugoslovenske akademije. 8. drugi zagrebaki rukopis pod brojem 641 U Bogiievom zborniku ima ukupno 130 pesama, od toga 76 bugartica, brojei i one koje nisu cele, a od toga su tri umetnike, a ne narodne. Sve su istorijske i ozbiljne epske pesme, osim onih pod brojevima 82, 83 i 84 koje su lirske. Ova zbirka sadri narodne pesme svakog razmera koje su bile zapisane u prolim vekovima. Zato je bilo potrebno podeliti ih na grupe: 1. prva grupa, od poetka do 231. strane bugartice 2. druga grupa, 231 336. str. epske pesme u desetercu 3. trea grupa, od 336. str. do kraja lirske pesme u desetercu ili u nekom drugom metru, osim bugartica Na poetku prve grupe nalaze se epske pesme koje govore o temama koje su poznate svem narodu (kosovske, o brai Jaki, o Marki Kraljeviu), a posle njih dolaze one koje imaju vie lokalni karakter (perake, kotorske, dubrovake). Varijante istoga predmeta i istoga razmera poreane su jedna uz drugu. Uz pojedine perake bugartice dodata je i njihova deseteraka paralela. Na kraju grupe nalaze se etiri bugartice neepskog znaaja. Takvim su redom poreane i deseterake pesme druge grupe. Na kraju tree grupe dodata je jedna poanica i dve umetnike pesme. Bogiievo izdanje nije kritiko, ve je nareao pesme po odreenim kriterijumima. Iao je Vukovim tragom koristei istorijsko-hronoloki i tematski kriterijum. Tako je sam formirao tematske krugove: 1. 2. 3. 4. 5. prvom Kosovskom boju Marku Kraljeviu drugom Kosovskom boju poslednjim Brankoviima i Jerini Banovi Strahinji; Zmaj Ognjeni Vuk ???

Bogii je dao podelu bugartica na:

1. pesme koje se tiu dogaaja iz opte narodne istorije i o junacima poznatim u svim naim krajevima 2. pesme lokalnog karaktera 4. Navedite odlike bugartica i pretpostavke o znaenjima samog termina.

Odlike bugartica: 1. bugartice su pesme dugog stiha, glavni stih ima 15 slogova sa cezurom posle 7. sloga, ili 16 slogova, sa cezurom posle 8. sloga, mada se mogu nai bugartice sa vie ili manje slogova (broj slogova kree se od 12 do 20), drugi polustih redovno ima 8 slogova 2. metar je trohejski, naglaen je svaki prvi, trei i peti slog, radi utvrenog ritma u pesmi peva esto odstupa od akcenta svakodnevnog jezika; stih je akcenatsko-tonski 3. osim glavnih stihova ima jo i pripjevni priloak od est slogova, on ponavlja ili blie odreuje glavnu radnju iskazanu u prethodnoj strofi; ima preteno melodijsku funkciju; pripevom se u poredak stihova unosi strofini red, u nekim zapisima bugartica s podruja Dubrovnika pripeva nema ili se javljaju neredovno 4. razmetaj stihova je strofni, strofu ine dva glavna stiha i njima dodati pripjevni priloak, pripev dolazi odmah posle prvog stiha, a poslednja strofa nema pripev; dubrovake pesme nemaju pripev 5. mnogo pleonastinih rei i deminutiva, nema turcizama, esti su dvostruki epiteti, ima fantastinih elemenata 6. nema rime na kraju stihova, ali u stihovima od 16 slogova ima unutranje rime, rimuje se kraj polustiha sa krajem stiha 7. prosena duina bugartica je 50-90 stihova, ne brojei pripeve koji nemaju samostalnog epskog sadraja 8. jezik: i dubrovake i bokeljske bugartice su tokavske, a u onih nekoliko pesama koje su zabeleene van tokavske teritorije, osnova je tokavska, ali su na nju posle naneseni izvesni akavski, odnosno kajkavski elementi 9. pevale su se, pevao ih je jedan ovek, ali ne zna se da li je pevao uz instrumentalnu pratnju 10. vreme bugartica: iz narodnog pevanja iezavaju u drugoj polovini 18.veka, ne zna se tano vreme njihovog nastanka, ali se one smatraju neto starijim od deseterakih pesama, do ovog zakljuka dolo se zbog mnogih arhaizama, a i odelo i oruje u bugarticama je zastarelo 11. prostor: potiu sa celokupnog srpsko-hrvatskog podruja, jer govore o istim temama i junacima kao i deseterake pesme; u njima ima puno realija karakteristinih za pravoslavlje, u njima je naglaen feudalni element i prisutne su forme utivosti, to ukazuje da su pevane u gradovima u visokom drutvu, a oslikavaju sliku ugarskog vitetva poznog srednjeg veka 12. u tematskom pogledu bugartice su u velikoj veini istorijske pesme, ne postoje mitoloke bugartice, one koje govore o savremenim dogaajima sve su hroniarskog karaktera Bugartice su usmenog porekla. Da su bile pevane pokazuju njihove osobine: varijantnost, formulativnost, posebni oblici poetaka i zavretaka pesama gde se uspostavlja odnos izmeu

pevaa i publike. Kompozicija: bugartice prate sam tok radnje, nema epizoda i digresija, a i ako se pojave one se niu hronoloki. Vrlo esto je u centru pesme sam lik, a ne radnja. Ove pesme dugog stiha u zagrebakom rukopisu imenovane su kao pjesan bugarska. Gunduli ih u svom Osmanu naziva bugarkinjama. Hektorovi ih naziva bugarskicama ili bugaricama. Jurij Barakovi ih takoe naziva bugarskicama. Od toga dolazi glagol bugariti u znaenju pevati bugarske pesme. U zapisima pesama i u drugim izvorima za njih se koriste mnogi srodni nazivi: bugartica, bugarica, bugarina, bugarskica, bugarkinja, bugarka, pjesan bugarska, ali u nekim sluajevima upotrebljen je i manje odreeni naziv popijevka. O poreklu naziva bugartica neki su iznosili tezu da on potie od rei Bugarin (etnonim) ili bugarin (stoar), drugi su smatrali da je ta re nastala od latinskog izraza carmen vulgare kojim su nazivane narodne puke pesme, trei da je izveden od glagola bugariti to znai tuno pevati. Moda su, doista, ove pesme poreklom iz dublje slovenske unutranjosti Balkana, iz krajeva koji su etniki bugarski, pa su se otuda poele iriti dalje na zapad do jadranske obale, gde su bile zabeleene. Bogii iznosi pretpostavku da su se bugartice pevale ili pripevale uz nekakav muziki instrument nalik na tamburu, koji je bio naroito omiljen kod Bugara pa su ga i suseddni narodi nazivali bulgarina. (J. Dereti) 5. Kada, gde i u kakvim okolnostima je mogao nastati Erlangenski rukopis; ko ga je i kada pripremio za tampu; kako se mogu podeliti pesme iz ovog zbornika? Erlangenski rukopis otkriven je 1913. u univerzitetskoj biblioteci u Erlangenu. Objavio ga je nemaki slavista Gerhard Gezeman 1925. u Sremskim Karlovcima pod nazivom Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama, Srpska kraljevska akademija. Gezeman je objavio 217 pesama izostavljajui one varijante koje su se kosile sa lepim manirima i dobrim ukusom graanskog drutva jer su bile izuzetno slobodne, lascivne. Po Gezemanovoj pretpostavci sam rukopis mogao je nastati oko 1720. godine u nekom vojnom logoru koji su bili esti na Vojnoj granici. Po arenilu jezika i dogaaju koji je najee opevan u samim pesmama, a to je austrijsko-tursko rat (1716-1718) zakljuuje se da je rukopis nastao u ratnim uslovima, na mestu gde su sabrani ljudi iz razliitih krajeva: iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slavonije i iz Primorja. Pesme iz ovog zbornika mogu se podeliti anrovski na lirske pesme, lirsko-epske pesme (balade i romanse), bajke u stihu, legende u stihu, epske pesme (ima vie motivskih nego hroniarskih pesama) i na posebne prelazne forme od usmene ka pisanoj knjievnosti, takve pesme oznaavaju se kao pevanje na narodnu. Ako bismo primetili metriku organizaciju u Erlangenskom rukopisu nema bugartica, najei je deseterac, mada ni on nije doslovno sproveden. Ima i osmerakih epskih pesama, dok u korpusu lirskih pesama vlada izuzetna metrika raznovrsnost, od 6 do 16 slogova. Ako bismo primenili Vukov hronoloko-tematski princip, u Erlangenskom rukopisu nalaze se pesme starijih vremena i pesme srednjih vremena. 6. Navedite tematske krugove lirskih / lirsko-epskih / epskih pesama Erlangenskog rukopisa. Tematski krugovi epskih pesama Erlangenskog rukopisa (moje beleke):

Marko Kraljevi za njega su vezani internacionalni motivi razgovor ranjenog junaka sa pticom, odricanje od junakih atributa, opklada o vernosti ene, izbavljanje pobratima iz tamnice, motiv o nevernoj ljubi i motiv o sablji koji iz korica moe da izvadi samo jedan junak poslednji Brankovii meu njima se najvie istie Prokleta Jerina koja je dosledno negativno okarakterisana; u njenoj senci je ure, a izuzetan junak u ovoj porodici je Zmaj Ognjeni Vuk braa Jaki za njih se vezuju porodine teme, deoba i bratoubistvo Sibinjanin Janko za njega se vezuju porodine teme, u nekim pesmama zove se Ugrin Janko ili vojvoda Janko, a njegovo ime moe se nai i u pesmama na mei Starina Novak i njegovi sinovi Grujica i Tatomir govori se o njihovoj druini, prisutni su motivi zavade brae i bratoubistva, za Grujicu Novaka vezuje se neverstvo ene

(sa papira) Erlangenski rukopis sadri 217 pesama. U velikoj veini su narodne, ali ima pesama na prelazu od usmene ka pisanoj lirici; tzv. melika lirika zastupljena je u nekim pesmama, najverovatnije poteklim iz pukog pevanja po primorju, kao i graanskim pesmama sa kajkavskog podruja, veinom ljubavnih. Najvei broj ine epske pesme koje pevaju o Marku Kraljeviu, Brankoviima, Jakiima, preteno o uskocima i hajducima, zatim o krajinicima i o najnovijem austrijsko-turskim ratovima. U zapisima nema ni jedne pesme o Kosovskom boju, ali se pominju poznati junaci iz ovog perioda. Pesme o Marku Kraljeviu ga ne prikazuju u prvenstveno antiturskom stavu. Tako pesma o oranju Markovom poznata u Vukovom beleenju kao opevanje Markovog napada na tursku vojnu silu, izuzetnom snagom i orujem, u Erlangenskom rukopisu je opevana samo kao jedna od Markovih hajdukih epizoda (na prevaru ubija Arapina i uzima mu blago). Veliki broj lirskih narodnih pesama znatno je blii pesmama iz Vukovih zbirki, to potvruje sporije menjanje lirskih pesama. U Erlangenskom rukopisu postoji razvijem krug pesama o Starini Novaku i njegovoj druini , o Senjaninu Ivi... Pominju se i Stari Vujadin, Vuk Mandui, Jankovi Stojan... Lirske pesme i romanse velikim brojem su bile muslimanske. Odlikuju se slobodnim tonom i razigranou, vedrom slikom ivota te stare narodne kulture. Balade najee govore o traginim ljubavima. Ima 40 lirskih pesama, a najvei deo rukopisa zauzimaju epske pesme. Najvie ima pesama srednjih vremena (o hajducima i uskocima). 7. Navedite osnovne Vukove stavove o narodnoj poeziji.

U predgovoru prvoj knjizi Srpskih narodnih pesama, koju je tampao u Lajpcigu 1823/4. godine, Vuk je dao vana zapaanja na kojima e se izgraditi celokupno poimanje usmene knjievnosti. Vuk je dao podelu narodne poezije na: 1. junake (muke) pesme kae da ih ljudi uz gusle pevaju, ali muzika pratnja nije uvek obavezna; ove pesme se pevaju da ih drugi sluaju, a najvaniji je sadraj. 2. enske pesme kae da ih pevaju ene i devojke i momad radi svoga razgovora, vanija je melodija, a ne ono o emu se peva. 3. peme na mei slinije su junakim pesmama po duini, formi, ali se ne pevaju uz gusle, a zbog duine ne pevaju se ni kao enske ve se samo kazuju. Sve su nae narodne pjesme razdijeljenje na pjesme junake, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na enske, koje pjevaju ne samo ene i djevojke nego i mukarci, osobito momad, i to najvie po dvoje u jedan glas. enske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junake se

pjesme najvie pjevaju da drugi sluaju; zato se u pjevanju enskih pjesama vie gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junakijeh najvise na pjesmu. [...] e koje su pjesme tako na mei izmeu enskije i junakije da ovek ne zna meu koje bi i uzeo [...]. Ovake su pjesme nalinije na junake, nego na enske, ali bi se teko ulo, da i ljudi pjevaju uz gusle (ve ako enama), a zbog duine ne pjevaju se ni kao enske, nego se samo kazuju. [Soft Break] Vukovo razmiljanje o starini narodnih pesama: starije su enske nego junake pesme. Kae da junakih pesama ima malo kojih su starije od Kosova, a enskih ima od hiljadu godina. Prednost po starini daje obrednim pesmama, posebno kraljikim i dodolskim. Srbi su imali junakih pesama i pre Kosova, ali je taj dogaaj ostavio takav trag u svesti naroda, da su starije pesme zaboravljene. Vuk kae da je svakako postojao veoma razvijen fond formula, tema i motiva, ali u itmenjenom kontekstu uvode se novi junaci i oko njih se koncentriu epske biografije u zavisnosti od afiniteta sredine. [Soft Break] to se tie starine nai pjesama, ja bi rekao, da imamo stariji enski, nego junaki; jer junaki pjesama malo imamo stariji od Kosova, a od Nemania nema starije nijedne; a meu enskima moe biti da i ima i od iljade godina, i. n. p. Kraljikima, Dodolskima i t. d. Ja mislim, da su Srblji i prije Kosova imali i junaki pjesama od starine, no budui je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili, to je bilo donde, pa samo odande poeli nanovo pripovijedati i pjevati. Govorei o rasprostranjenosti, Vuk kae da su junake pesme naroito rasprostranjene u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i junoj Srbiji, gde svaka kua ima gusle. U krajevima oko save i Dunava slabije je interesovanje za junake pesme. U Banatu, Sremu i Bakoj gubi se interesovanje za epske podvige i tamo se same gusle oznaavaju kao slepake. enske pesme su tamo najrasprostranjenije, a naroito u bosanskim varoima. Junake se pjesme danas najvie i najvlje pjevaju po Bosni i Hercegovini i po Crnoj Gori i po junim brdovitim krajevima Srbije. Po tim mjestima i dananji dan gotovo u svakoj kui imaju po jedne gusle, a po jedne osobito na stanu kod obana, i tesko je nai ovjeka da ne zna gudjeti, a mnoge ene i djevojke znadu. Po donjim krajevima Srbije (oko Save i oko Dunava) vec su rjee gusle po kuama, no opet mislim da bi se u svakom selu (osobito s lijeve strane Morave) po jedne mogle nai. U Srijemu pak i u Bakoj i u Banatu gusle se danas mogu vidjeti samo u slijepaca (pa i oni moraju uti u njih udarati, a mnogi ne pjevaju pjesmama, nego samo bogorode uz njih), a drugi bi se ljudi vrlo stidjeli sljepake gusle u svojoj kui objesiti; i tako po tim mjestima junake (ili, kao to se tuda ve zovu sljepake) pjesme niko drugi i ne pjeva osim slepaca i po Bakoj gdjekojih ena (koje bez gusala pjevaju). Iz toga se lasno moe doznati, zato se junake pjesme po Srijemu i po Bakoj i po Banatu gore pjevaju nego po Srbiji, a i po Srbiji oko Save i oko Dunava gore nego dalje unutra, osobito k Bosni i k Ercegovini... Govorei o specifinim vidovima nastanka, prenoenja i trajanja, posebno junakih pesama, Vuk razlikuje dva tipa izvoaa: oni koji prenose tvorevine i one koji sami stvaraju novu varijantu. Meu njima je izdvojio sredovene ljude i starce, to indirektno govori o neophodnom iskustvu, o poznavanju tradicije, a meu prenosioce ukljuio je hajduke i putnike. Mi vidimo da pjesme junake i danas postaju, zato mislim da ne e biti suvie i o postanju njiovom togo rei. Koliko sam ja do danas mogao doznati junake pjesme ponajvie spjevavaju ljudi sredovijeni i starci. [...] Pjesme junake po narodu najvie raznose slijepci, i putnici i hajduci. Slijepci radi pronje idu jednako po svome narodu od kue do kue, i pred svakom kuom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda istu da im se udijeli, a gdje ih ko ponudi, ondje pjevaju i vie; a o praznicima idu k manastirima i k cekvama na sabore i na panaure, pa pjevaju po

itav dan. Tako putnik kad doe u kakvu kuu na konak, obino je da ga uvee ponude s guslama da pjeva, a osim toga, putem po hanovima i po krmama svud imaju gusle, pa putnici uvee pjevaju i sluaju; hajduci zimi na jataku danju lee u potaji, a po svu no piju i pjevaju uz gusle, i to najvie pjesme od hajduka. Vukovo zapaanje o idealnoj ravnotei izmeu dara/talenta i poznavanja izgraenog fonda tradicije: Po reenim mjestima, kud se danas junake pjesme najvie pjevaju, nema oveka, koji ne zna nekoliko pjesama (ako ne itavi, a ono barem komada od nji), a ima i, koji i znadu i preko pedeset, a moe biti i na stotine. Koji ovek zna pedeset razlini pjesama, (ako je za taj posao) njemu je lasno novu pjesmu spjevati. Premda ima dosta ljudi koji znadu mnogo pjesama, ali je opet teko nai ovjeka koji zna pjesme lijepo i jasno. U tom je pokojni Tean Podrugovi bio prvi i jedini izmeu sviju koje sam ja ovih deset godina nalazio i sluao. [...] On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije htio) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama takvi su ljudi najbolji, jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevai (osobito koji su samo pjevai) mnogi pjevaju i ne mislei ta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takvima sam ja kato imao muku). [Soft Break] Dobar deo predgovora posvetio je smijenim pjasmama. Parafrazirao je kontekst u kojem su se ove pesme u Triu kao male parodije pevale. Naveo je nekoliko zapaanja koja su izuzetno bitna za trajanje celokupne epike. Kae da neki spevaju aljive, a neki zbiljske pesme. Istakao je vanost dogaaja za trajanje pesme, naglaavajui da takve aljive pesme brzo nestaju iz kolektivu. Zahvaljujui njegovim opservacijama moemo da rekonstruiemo procese koji su butni za trajanje i prenoenje usmene poezije. U Triu je jedan ovek pod samu starost svoju spjevavao mloge smijene pjesme, od koji ja sad ne znam itave nijedne... Kako god sto saljivi starci i momcad spjevaju ovako saljive pjesme, tako i drugi spjevaju zbiljske od bojeva i od ostalih znatnih dogadjaja. Vuk je istakao i specifian status odbijanja autorstva, to u sutini oznaava dokaz vrednosti dela koje je sam kolektiv prihvatio. Da se ni najnovijim (a kamoli starim) pjesmama (kao narodnim) ne moe upravo doznati ko je koju prvi put spjevao, to nije zaudo; ali je zaudo da u narodu niko ne dri za kaku majstoriju ili slavu novu pjesmu spjevati, i ne samo to se niko tim ne hvali nego jo svaki (ba i onaj koji jest) odbija od sebe i kae da je uo od drugoga. To je o najnovijim pjesmama za koje se zna da nijesu niotkud dole, nego da su ondje postale o dogadjaju koji se prije nekoliko dana dogodio; a kako dogaaju i pjesmi proe makar samo godinu dana, ili se pjesma gdje uje makar i o jueranjem a daljnijem dogaaju, niko vie i ne misli o njezinu postanju. Govorio je o suenosti tematike enskih pesama. enske se pjesme danas slabo spjevavaju, osim to djevojke kato pripijevaju momadma i momad djevojkama. Izmeu sviju ove natampani enski pjesama najnovija e biti 347. [Soft Break] Na specifian nain izdvojio je jo jednu osobenost celokupnog pesnitva promenljivost i varijantnost. To je oznaio na jednostavan nain, kae da se ista pesma razliito peva u zavisnosti od terena i pevaa. Jednih pjesama razlino pjevanje po narodu pokazuje oevidno da sve pjesme nijesu odmah (u prvom poetku svome) postale onakve kakve su, nego jedan pone i sastavi to, kako on zna, pa poslije, idui od usta do usta, raste i kiti se, a kato se i umanjuje i kvari; jer kako god to jedan ovjek raste i kiti se, a kato se i umanjuje i kvari; jer kako god to jedan ovjek ljepe i jasnije

govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje. Tako bi se gotovo o svakom dogaaju mogle nai po nekolike pjesme. Moe biti da su ovakve gdekoje pjesme jednom dogaaju od razliitih ljudi razline i postale; a najvie su ih (osobito u kojima je manja razlika) razlini pjeva okrenuli po svome nainu, kao to se i danas ini jednako. Vuk smatra da su najbrojnije pesme o dogaajima iz 16. i 17. veka, o hajducima i uskocima. Tom prilikom je primetio udeo sredine. Hriani pevaju o otmicama muslimanskih devojaka kojima se ene vieniji hajduci, a muslimani o enidbama sa hriankama. Isti narativni model razliito predstavlja karakterizaciju epskih junaka u zavisnosti od afiniteta sredine. Pjesama junakih danas ima najvie iz esnaestoga i sedamnaestoga vijeka od primorski junaka i uskoka, koji su prebjegavali iz Bosne u Ercegovinu u primorje pod Mletaku zatitu, i odande etovali (kao ajduci) i branili Mletaku krajinu od Turaka (kao to su u III. knjizi pjesme 7-15). Ovake pjesme pjevaju i Srbi turskog zakona po Bosni, samo to oni ponajvie pjevaju, da su njiovi nadjaavali i rianske ene i evojke robili i premamljivali. [Soft Break] 8. ta obuhvata Vukov raun o pesmama i zbog ega je znaajan za teorijska izuavanja usmene epike? U predgovoru etvrtoj knjizi Srpskih narodnih pesama, tampanoj 1833. u Lajpcigu, Vuk je dao male portrete svojih pevaa i Teana kao kazivaa. Njega predstavlja kao idealnog pripovedaa i njime zapoinje svoj raun o narodnim pesmama. Vukov raun imao je viestruku funkciju za zbirku: trebalo je da potvrdi autentinost usmene grae, potvrdio je opta Vukova zapaanja o odnosu talentovanog pojedinca i kolektiva i istakao da pesma nije istinita istorija, ali da pripovetka mora imati pravoga smisla i reda, ovde je Vuk dao svoje razmiljanje o odnosu istorije i epske stilizacije. Vukov raun o pesmama: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. Tean Podrugovi Filip Vinji starac Milija starac Rako Stojan ajduk ura Milutinovi Crnogorac slepac Gaja Bala slepica ivana Anelko Vukovi od jednog trgovca iz Bosne Gruja Meandij od dvojice Crnogoraca od jednoga seljaka iz Rudnike nahije od nekoga Rova od neke slepice Stepanije iz Jadra od Pavla Iria Lukijan Muicki zapisao je neke pesme od slepice iz Grgurevaca Vasa Popovi

9. Po emu se meusobno razlikuju Vukove zbirke pripovedaka (zastupljenost anrova, izvori)? Prvu zbirku narodnih pripovedaka (zajedno sa zagonetkama) Narodne srpske pripovijetke objavio je 1821. godine u Beu, u Dodatku Davidovievih Novina Serbskih. Knjiga sadri 12 anrovski razliitih varijanata, dominira kratka aljiva pria. 11 pripovedaka Vuk je zapisao po seanju, onako kako je uo u detinjstvu, a jednu je uo od Teana Podrugovia. Srpske narodne pripovijetke, Be, 1853. ova zbirka trebalo je da predstavi ugled narodnog jezika u prozi. Ovde je Vuk dao klasifikaciju razliitu od one iz Rjenika (1818). anrovski posmatrano, posebno su zastupljene enske pripovetke . Ova zbirka sadri 50 pripovedaka, preteno bajki i legendi. Broj 50 bio je za Vuka neka vrsta simbolike osnove poznavanja same tradicije. Vuk je preuzeo 6 (ozbiljnih) pripovedaka iz prve zbirke, 8 je zapisao po seanju iz detinjstva, a ostale je sluao od pripovedaa (Tean Podrugovi, Gruja Mehandi, a bilo je i dosta anonimnih pripovedaa). Jedan deo pripovedaka Vuk je dobio od saradnika koji su u razliitim okolnostima beleili narodne umotvorine, kao na primer od Vuka Vrevia (u svoju zbirku iz 1853. uneo je ak 15 pripovedaka koje je zapisao Vrevi), ore Kojanov Stefanovi, svetenik iz Kaa u Bakoj, Atanasije Nikoli ili Milice Stojadinovi Srpkinje. 10. U kojim je delima Vuk objavljivao narodne umotvorine kao sekundarnu grau? Vuk je objavljivao predanja u Rjeniku, ukljuivao ih je u odrednice tumaei odreene pojmove. Na nivou tumaenja Vuk je pojedina predanja ukljuio u zbirke poslovica kao i u zbirke narodnih pesama.

12. Navedi i ilustruj primerima odnose izmeu istorije i epske stilizacije. 1. Moe se dogoditi da se istorijska injenica podudari se nainom na koji je pesma oblikovana. Ni u kakvim sluajevima epska pesma nema rang istorijske injenice. Najvei stepen podudarnosti izmeu stvarnih zbivanja i epske varijante uoava se meu pesmama novijih vremena. Nakon bojeva na Miaru, Salau, okeini, Loznici, posle uzimanaj Uica, pobeda na Deligradu usledile su epske pesme. Za ivota Karaora, ora urije, Petra Dobrnjca irio se glas o njihovom junatvu, hrabrosti, megdanima, podvizima i slavnoj pogibji. Zbog kratkog vremenskog intervala koji deli epsku stilizaciju od istorijskog prototipa, ovaj tip stilizacije se oznaava kao hroniarski. 2. Istorijska injenica ili epska biografija se potpuno razlikuje od naina na koji je dogaaj prikazan u pesmi. Kritika istorija krajem 19. Veka utvrdila je da je Vukain poginuo u Marikoj bici, a da ga je Uro nadiveo nekoliko meseci. Narodna tradicija je Vukaina zapamtila kao negativca i kao careubicu, ak ni kad je istorijska injenica izbila na povrinu nije uspela da promeni utisak o Vukainu. Motiv izdaje maksimalno je suzio epsku biografiju Vuka Brankovia. Za njega se vezuju motivi klevetnitva i in izdajstva kneza, vojske, vere. Istorijske injenice; naprotiv, istiu pobedu Lazarevog desnog krila na ijem elu je bio Vuk Brankovi. Jenino on

nije imao gde da se povue iz bitke jer je Kosovo bila njegova teritorija. Umro je u turskom zatoenitvu upravo zbog svoje antiturske politike. 3. Moe se dogoditi da istorijski podaci daju izuzetnu sliku o nekoj linosti ali da sama tradicija nije ba tako zapamtila tu linost. Na primer, srpski car Duan ima sve elemente za izuzetnu biografiju: karakteriu ga izuzetne vojne sposobnosti, politike ambicije, za njega se vezuje dravnika misija, doneo je zakone, proirio teritoriju. Savremenici ga pamte po izuzetnoj fizikoj pojavi. Meutim, nain na koji je poezija stilizovala ovaj lik pokazuje veoma svedenu biografiju. Za Duana se vezuju samo internacionalni motivi: junaka enidba sa preprekama i motiv incesta. 4. Suprotan primer odnosa je onaj gde je u svedoanstvima ostalo izuzetno malo elemenata, meutim, tokom vekova razgranala se izuzetno bogata epska biografija. To je Kraljevi Marko. Istorijske injenice: bio je sin kralja Vukaina, prestoni grad Prilep, bio je sultanov vazal; u istoriji se spominju i dva Markova brata. Mladi Marko bio je legitimno krunisan za mladog kralja kad Vukain postaje legitimni savladar kralja Uroa. Nakon smrti Vukaina i nejgovog brata, on je jedini legitimni krunisani naslednik, ali u pesmama nema toliki znaaj. Svi ovi elementi iz istorije prisutni su u Markovoj epskoj biografiji. On ima jednu od najrazvijenijih epskih biografija. Razlozi njegove popularnosti su odduvek intrigirali prouavaoce, ali ishod tih istraivanja uvek se utapao u gusto tkanje internacionalnih motiva i duboke slojeve tradicije. 5. Istorija i epska situacija se podudaraju. Arhivski podaci potvruju da je slavni kotarski uskok Stojan Jankovi robovao u Carigradu 14 meseci, da bi po poetskim zakonitostima vreme njegovog tamnovanja bilo proireno na 9 godina i 7 meseci. 6. Elementi iz istorijskih biografija razliitih linosti mogu postati konstitutivni elementi epske biografije. Primer ovakvog odnosa predstavlja sinkretina linost Starina Novak. On je dovoen u vezu s linostima koje su ivele na raznim mestima i u raznim vremenima: s hajdukim harambaom Baba Novakom koji je vojevao u Erdelju pred kraj 16. veka, zatim, idui unazad, s ozloglaenim hajdukom iz srednjih oblasti Balkana koji je iveo u doba despota Stefana, s esarom Novakom s Prespanskog jezera, kao i s Novakom Grebostrekom, vojskovoom kralja Milutina. 7. U istoriji nema nikakvih oslonaca za epski portret. Tako se po modelu tipskog, treeg, najboljeg i najmlaeg junaka epskim Mrnjaveviima pridruuje vojvoda Gojko. Kao to se npr. i prezimenom tumailo poreklo epskog junaka (npr. Milo Kobilovi). Takoe, ni epski Jugovii nisu potvreni u istoriji. 13. Navedi elemente epske biografije. Elementi epske biografije su: - poreklo - atributi ( svetlo oruije, dobri konji, ostali atributi )

- opis + prestonica + ime - odnosi u porodici ( krvno srodstvo ) junak: otac ( oevi i sinovi ) majka ( mudre i neverne majke ) brat / braa ( mlad i rivalstvo meu braom ) sestra ( sestrice i krvnice ) sestri ( ujakovi naslednici ) ljuba ( nije po krvnom srodstvu ) verne ljube i preljubnice - duhovno svojstvo: kum ( ne moe se raskinuti kumstvo ) pobratim - odnosi u drutvu: junak vladar sluga - motiv enidbe mu na svadbi svoje ene junaka svadba sa preprekama ( primer: enidba Duanova ) PROTIVNICI: - svet mitskih bia ( vile, zmajevi ) - otmiari ( poput Vlah Alije ) - Musa Kesedija ( tri srca ), Balako Vojvoda ( tri glave ), Arapi... Izaziva sukoba nikada nije poznat epski junak. DVOBOJI ( oznaavaju kraj epske biografije ) motivacija izaziva izazivana strana ( negativno markiran) ( pozitivno markiran ) - zatonik ( M.Vojinovi, I.Senkovi )

- zatitinik slabijih ( M. Kraljevi ) Najbitnija ema biografije epskog junaka: 1) poreklo junaka / snage -fantastini elementi enidba oveka vilom zmaj-ljubavnik -ujak-sestri -otac-sin 2) opis, fiziki izgled 3) epski atributi junaka 14. Kako se u epici mogu uobliiti motivi porekla snage epskog junaka? Motivi pomou kojih se objanjava snaga najznaajnijih junaka su internacionalno rasprostranjeni. U osnovi tog postupka jae ili slabije uobliavaju se uticaji epske poezije sa mitskim kompleksom (Gilgame je sin boginje i oveka). U tradiciji srpskog naroda poreklo junaka se prikazuje uz aktivan udeo fantastike, pri emu se kroz zakonitosti epske stilizacije prelamaju dva siejna modela. Po jednom zmaj ljubavnik opseda enu i ona raa izuzetnog sina. Onda kada se ________ razvija direktno, imenovanje junaka ukazuje na snagu ovih predstava. Uz karakteristino ime se nabrajaju i udesna svojstva. U mog sina slijepca Grgura, u njega se muko edo nae, nije edo, eda kakvano su, vuja apa i orluje krilo, i zmajevo kolo pod pazuhom. Dok je sticanje snage uz pomo zahvalne vile pomajke pojedinost obraena u predanjima i bajkama, epski sistem na poseban nain modeluje internacionalni motiv o enidbi oveka vilom. Primer je u starom zapisu (deseterac) kada kralj Vukain sa udesnom ljubavnicom dobija nepobedivog Marka (Bogi, 39, 85). Realistina podloga objanjava epsku snagu krvnim srodstvom sa slavnim pretkom, ali se i tu uoavaju nijanse pri predstavljanju junaka starijih i srednjih vremena. Najmoniji vitezovi iz perioda carstva i gospodstva nasleuju ratnika odlija po enskoj liniji jer se poreklo njihovih

fizikih i epskih svojstava vezuje za ujake (Markove moi krase njegove sestrie, zatim jo jedan primer: enidba cara Stjepana bi bila osujeena da latinsku prevaru ne razotkrivaju njegovi sestrii). Tokom dugog vremenskog perioda se stabilno uva srodstvo izmeu Janka i Sekule dok se Ivanov sestri imenuje razliito (Tadija, Margan, Vuk). Za razliku od Marka koji nasleuje Momilovu snagu i sranost, senjski uskok i njegov sestri Tadija su prikazani po principima kontrasta. Znatno ee hajduci i uskoci snagu epskih ratnika nasleuju po direktnoj vezi izmeu oeva i sinova. Udeo tog modela u portretisanju likova potvruje i konstitucija epskih imena. Epska i emotivna veza uspostavljena izmeu Novaka i slavnog Novakovia takoe se prenosi na sledei narataj jer se Grujica prikazuje kao brian i nean otac. Relacija otacsin nije zanemarljiva ni meu starijim junacima, samo to dobija veoma raznovrsne uloge i znaenja. 15. Koji se internacionalni motivi vezuju za ljubu epskog junaka? U sistemu epske biografije izuzetno vanu ulogu ima junakova ljuba, a njenu osnovnu karakterizaciju odraava epitet, ustaljeno povezan sa imenicom. Dostojna ivotna saputnica epskih junaka se uvek dovodi izdaleka, iz otmenih latinskih, bugarskih, dubrovakih, leanskih dvorova. Za oenjenog junaka ljuba je olienje i njegove asti i estitosti, a brani sklad je uvek blagosloven brojnim potomstvom. Karakterizacija ljuba retko kada prevazilazi okvire tipskih osobina to je izrazito ve i na planu nomenklature izvedene iz imena mua ili sinova ( Miloeva verenica ). enska imena su inae u interakciji sa porodinim i drutvenim statusom likova.Tako se pripadnice carskih loza prepoznaju kao Roksande, Kandosije, krmarice su Mare, Janje, robinja Kumrija, a plemenite sestre Jelice. Anelija ili Ana je esto ime epske tradicije, a tako imenovana ljuba moe da preuzme ulogu aneoskog zatitnika svoga mua i porodice. ena je nekada tek u pozadini radnje, nekad pokreta akcije, ali se uvek osnovna tipska crta izotrava u ekstremnim situacijama kao odraz potovanja / krenja etikih normi i porodinih odnosa. Tanana Gojkovica je plemenita rtva, to istie njeno ophoenje preka svekrvi, jetrvama, deverima. Mudra Anelija Jakia svojom odlukom postaje jedini lan kue dostojan simbola asti. Naspram idealizovanih likova, negativna karakterizacija je srasla sa imenima nevernica npr. Vidosava vojvode Momila. Do koje mere se likovi ljuba mogu oblikovati u senci junaka potvruju portreti Lazarevih erki dok su zetovi postojano izdvojeni i imenom. Za sudbinu epskog junaka je izbor ljube izuzetno znaajan, ponekad i sudbonosan, a njene osobine i status u zadruzi-zajednici omoguavaju razvoj brojnih internacionalnih motiva. Zbog ene se vode ratovi i padaju gradovi, ona sama ugroava muevljev rod i radi o glavi muu i roenoj deci. ena, sa druge strane lako postaje i rtva nove porodice, spasava gospodara, pomae savetima u odsutnom trenu, svojim odlukama i postupcima spreava krvoprolie. Ljube postaju centralni nosioci radnje pri obradi fabule o deliji/devojci/eni i tokom novelistikog razvijanja opklade o ljubinu vernost. Karakteristini su portreti ene vladara i ene vladarke (carica/knjeginja Milica, Jerina). Shodno ophoenju prema lanovima porodice blagorodne, brine, portvovane ene i vernice postaju savotodavci, glasnici ili pomonici. Oteta ili prinuena da se preda, ena moe postojano da uva svoju ast i ostane verna. Motivi povratka mua na svadbu svoje ljube, najpoznatiji po sudbinama Odiseja i Penelope, stilizovani su u srpskoj usmenoj epici. Na skali greha najtei prestup obeleava nevernicu koja sama podstie ljubavnika ne obazirujui se ni na mua, ni na decu (Ikonija bana Milutina). Nevernice bivaju kanjene (spaljene, rastrgnute, sakaene) i one obino izrazitije ispoljavaju strah od kazne nego svest o grehu i pokajanje. Mogunost izbora koji se pred ene postavlja ini podlogu karakterizaciji likova. Sie pojedinih pesama na mei se zasniva na specifinom poloaju ljube koju mu prodaje da bi izmirio dugovanja. Iako junak

namerava da u ropstvo poalje majku, ljuba je odmeni i time se potvruje ideal potpunog sklada telesnih, moralnih i duhovnih osobina. (Majka Stojana Jankovia snahu naziva : nenoeno zlato.) 16. Na osnovu kojih elemenata se moe izdvojiti tipologija epskih dvoboja? Dvoboj kao sredinja epska tema je esto prepleten sa dugim motivima (enidbe, neverstvo ljube, bratoubistvo, tok boja...). Uestalost megdana u usmenim stilizacijama je uticala na visok stepen formulativnosti svih segmenata siejnog sklopa. U stabilnosti modela uestvuju motivacija sukoba, tipovi protivnika, podela delokruga izmeu parova megdandija i sporednih likova, scene i sekvence direktnih okraja, sve do finalnih formula koje konstatuju ishod okraja. Dvoboj oznaava kraj epske biografije poraenog junaka, makar on izgubi duel od loijeg i neasnog protivnika. Megdani su uvek borba na ivot i smrt. to su epske biografije ire, kakav je sluaj sa Markom, trijumf u duelima potvruje junakovu snagu, a broj poraenih protivnika se poveava. DVOBOJI motivacija izaziva : izazivana strana ( negativno markiran) ( pozitivno markiran ) - zatonik ( M.Vojinovi, I.Senkovi ) - zatitinik slabijih ( M. Kraljevi ) Kao nosilac dinamike predstavljene radnje, motivacija borbe je uvek naglaena, ukljuuje se u obaveznu etiku dimenziju likova a moe se uobliiti na vie naina. Iako epski sukob uvek izrasta na osnovnoj opoziciji izaziva : izazivani, uz raznovrsnost nomentklatura junaka, raznolike su pobude i povodi zbog kojih dolazi do dvoboja. Marko K. nije npr. titei Kosovku devojku od Arapina istupa kao kosovski osvetnik i kao zatitnik itavog naroda. Junaci poput Miloa Vojinovia ili Iva Senkovia na megdan odlaze kao zatoenici i istovremeno tite ast svojih porodica. Izazov na megdan se ostvaruje na dva naina. U oba sluaju plan prikazivanja je usmeren na izazivaa koji pismom saoptava svoje namere ili pokree radnju pustoenjem protivnikovog doma. Izaziva ugroava junakov dom u trenutku kad je junak odsutan. Umesto jednostavne relacije izaziva : izazvani, aktivira se i sloeniji odnos izaziva rtva; rtva izazvani. U svakom sluaju je izazvani junak statian, a neprijatelj remeti ravnoteu. Odloeno suoavanje protivnika predstavlja princip pripremanja sukoba, odlaganje je deo modela u kom junak ne trei zamenu vec kree da se sveti ali se pre toga preruava ili izlae svoj plan. Posle preokreta u zapletu radnje se usporava statinim motivom detaljnim opisom opremanja za dvoboj (to je obavezan lan kompozicije). Epski dvoboj je kuliminacija radnje. Duel zapoinje reima, nakon ega se lome koplja, buzdovani i sablje. Presudan udeo ima i junaki konj, a zavrnica pripada borbi prsa u prsa. Borba reima motivie sukob i poveava borbenost. Ove formule je potpunije analizirao Svetozar Mati: - uvredljivo pismo ( nipodatava poreklo, ugled i junatvo )

- pretnja da e izaziva ugroziti ast protivnikove ljube - borba reima i isticanje znaaja junakih atributa - megdan - trijumfalni povratak izazvanog junaka ( preuzimanje atributa savladanog- oruije, konj, oprema, barjak, ljuba...) Najbolji epski junaci nikada ne izazivaju ali i ne odbijaju izazove! 17. Navedite tipove smrti epskih junaka. Pored boije odluke koja junaka vodi do suenog danka svaki trenutak epskog ivota odvija se u senci smrti. Hrabrei se, mladi uskok iskazuje pogled na svet, utemeljen na poimanju raanja i umiranja kao neminovnosti, iji se tokovi ne mogu izmeniti: U etetu srce zaigralo, na dijete srce oslobodilo: - to si mi se, srce, uplailo? Jednom mi se od majke rodilo, a drugom e, srce, umrijeti. Da smrt bitno odreuje puteve epske slave, potvruju i formule o biranju sopstvene pogibje. Tu privilegiju imaju najbolji junaci, ak i kada se dopadnu tamnice. Samo smrt u boju i dvoboju, koja dolazi od sablje i svetlog oruija prilii epskom junaku i najvei broj epskih sudbina ima takav ishod. Drugaiji kraj baca ljagu i na junakova preanja dela. I u drugim varijantama smrt veanjem treba da unizi savladanog protivnika, da obezvreuje njegove epaske zasluge. Tako emo podie tri puta veala pod Ohridom, Vuitrnom i Zveanom sa namerom: Da obesi Kraljevia Marka. Osim novih i gornjih veala spremaju se junacima i lomae, mada je naturalistiki opis spaljivanja jedna od estih zavrnica fabule o neveri ljube. Opredeljenje za carstvo nebesko, koje se zadobija kroz rtvovanje za slobodu i veru svojstveno je Lazaru i njegovim vitezovima. Kolektivna pogibja, zakletva i odluka ini ih svetim ratnicima pristupanim Bogu, a uzvienost takvog svesnog izbora postaje imperativ ponaanja potonjim generacijama. Smrt u dvoboju se takoe uestalo obrauje, bilo da tako skonavaju nasilnici i razmetljivci ili plemenitog junaka muki, na prevaru savlada nedostojan protivnik. Izuzetan junak moe pasti i kao rtva zavere, zavisti i izdaje, mada se ee dogaa da izdajnik sam postane rtva sopstvenih zamki. Pored planiranog ubistva smrt donosi i tragian nesporazum izmeu srodnika. Takva smrt Jankovog sestria moe se povezati i sa silom jaom od oruija kakvu predstavlja kletva ili pogled devojaka. Smrt kao posledica prekrenog tabua (utanja ili gledanja) neizbeno stie i najvee junake. U jednoj varijanti i sam Marko naputa ovaj svet poto ubi njega sa grada devojka. Kada nepoverljiva ljuba pogleda u sobu gde Zmaju Ognjenom Vuku

vidaju rane, mitski zanitnici odlaze i junak umire. Zatim odsecanje glave i njeno odnoenje sa poprita dokaz je pobede. Smrt Strahinjinog protivnika je neobina u bugartici gde hrt kolje neprijatelja. Slina formula je vezana i za okraje vatrenim oruijem. Za Lazara se vezuje hagiografsko udo koje potvruje njegovu svetost. Lazarevu smrt oblikuju epski pevai. Teka iskuenja se postavljaju pred junake, razapete izmeu sramote poraza i greha samoubistva. Zato se vojvoda Prijezda i vojvoda Rajko odriu ivota jer su nemoni da sauvaju ast porodice. I verne ljube radije biraju smrt nego da postanu robinje neprijatelja. Pojedini junaci umiru na neobian nain. Car Stjepan i Jovo Despotovi se gase na bolesnikoj postelji, dok Marku nakon tri veka smrt dolazi od Boga. Turci zarobljenim junacima namenjuju smrt na mukama. Majke najee presvisnu od bola i tuge. Pojava ptica (gavranova) je potvrda smrti, nezavisno od toga da li samo krue nad mrtvim i ivima ili graku i progovaraju. 18. Navedite motive i karakterizaciju likova u krugu pesama o Nemanjiima. U selektivnom pamenju tradicije na stranu se smenjuju Nemanjii, Hrebeljanovii, Lazarevii i Brankovii. Stefan Nemanja Vukan Stefan Prvovenani Rastko Dimitrije Stefan Radoslav Vladislav Uro Vladislav Milutin Dragutin ( srpski kralj) ( sremski kralj) Vlatko Stefan Deanski Konstantin Milica (udata za Lazara) Duan Duica Dragutin Simeon Uro Stefan Jovan Pretkosovske pesme opevaju nekoliko vladarskih i plemikih porodica: Nemanjie (Nemanja, Sava, Stefan Deanski, Duan, Uro), Mrnjavevie (Vukain, Ugljea, Gojko), Vojinovie i Dejanovie. Stefan Nemanja je osniva vladarske dinastije Nemanjia i gradio je crkve i manastire kao sredita duhovnosti, kulture, obrazovanja i prosveenosti. Zamonaio se u Studenici i dobio ime Simeon. Posle godinu dana ide kod Save na Svetu Goru gde podiu Hilandar i umire 1200. godine. S obzirom na veliku vremensku udaljenost pevaa od vremena o kojem preva, jasno je to u ovoj poeziji ima malo istorije a mnogo legende. Istorijsko je samo u obrisima, a u optoj slici epohe, atmosferi i duhu vremena nemanjike Srbije i postnemanjikog

doba u lokalitetima, geografskim podrujima, imenima istorijskih linosti. Legendarno je u izboru dogaaja i linosti za koje istorija ne zna. Opevani su dogaaji i linosti koji pevaju o slavi i bogatstvu, ali i o prvim znacima raspada. Sveti Sava je namlai sin Stefana Nemanje. Ceo ivot je posvetio podizanju manastira i crkava, pisanju crkvanih knjiga i uvrivanju dinastije Nemanjia, podizanju kulture i prosvete. U epici se Stefan Nemanja i Sveti Sava uglavnom javljaju zajedno i uglavnom se govori o podizanju zadubina. Dakle, kao glavni motiv uzima se podizanje crkava i manastira injenje velikih dela! To je jedna od osnovnih tema naih pevaa i taj motiv se nalazi kod Junih Slovena i muslimana. Katalog zadubina se vezuje za Sv. Savu ( Vuk II, 2 pesme: od Slepe Stepanije i Vinjia ). Vuk pesme o Nemanjiima smeta u pesme srednjih vremena ( u III zbirci ) u vreme kada Turci opsedaju manastire ( pale, rue ih ), pale i Savine moti, vladaju Srbijom. Sveti Sava se u ovim priama javlja kao branilac hrianstva i nacije, a epski sukob se svodi na takmienje, molitve koje e dovesti do toga da Turci priznaju nadmo hrianske vere. Nemanja podie manastire u doba mira a Lazar u doba apokalipse. Duan je u narodnoj pesmi poznatiji kao srpski car Stjepane. Spremao se da osvoji Carigrad pa je dobio ime Duan Silni. Za Duana se vezuje motiv uzimanja u rodu rodoskrnavljenje. Problematini Nemanji, negativno okarakterisan (u naim verzijama je njegov postupak opravdan pijanstvom). Marijine beleke: Od loze Nemanjia zapameni su otac i sin sa kojima loza poinje i sa kojima se zavrava: Nemanja i Sveti Sava, Duan i Uro. Epsko pamenje sauvalo je po imenu i mnoge druge lanove te porodice. U katalozima manastira spominju se njihovi graditelji: Stefan Prvovenani, upan Vukan, kralj Milutin, kralj Deanski. Nemanja je zapamen kao ime i uz to ime se dodaje car (anahronizam), bio je veliki upan. Izdvojen je kao idealan epski vladar ne zato to je materijalne vrednosti uinio dostupnim nego zbog duhovne dimenzije njegove vladavine. Izgradio je manastire ktitorska Nemanjina uloga. U Vinjievim pesmama pripisuju mu se sve najznaajnije crkve koje nisu ni postojale u njegovo vreme. Uveanje kataloga zadubina uveava njegovu slavu. Sveti Sava se javlja kao idealan sin koji e skloniti svaku ljagu koja moe pasti na ime njegovog oca. Car Duan Vuk ga prepoznaje kao cara Duana mada se on u samim stihovima tako ne imenuje, nego se pevai koriste imenom Stjepan, Stjevan, Stipan kako su se u tradiciji nazivali Nemanjii. Sama injenica to je bio Duan bio car omoguuje irenje epske biografije. Tipska odrednica titule cara vezuje se za Prizren. Za ime srpskog cara Stjepana vezani su iskljuivo internacionalni motivi. Zakljuujemo da je bio izuzetno popularan, zastupljen lik, bez obzira kako je okarakterisan. Od tih internacionalnih motiva izdvajaju se: - junaka enidba sa preprekama (enidba cara Duana)

- incest ili rodoskrvni greh; dolazi do namere o grenom braku izmeu brata i sestre ali do greha ne dolazi zahvaljujui moralnim kvalitetima same devojke. - motiv o detetu pronaenom u gori; nema istorijsku podologu Uro on je Duanov naslednik. Tradicija je Duana zapamtila kao Silnog a Uroa kao Nejakog. Odrednicu Nejaki sama tradicija protumaila je na svoj nain: Duan umire kad Uro ima 40 dana (toliko dua umrlog jo uvek boravi na ovom svetu i taj period su novoroene i majka u opasnosti od htonskih sila). Kada je pod nerazjanjenim okolnostima Duan umro Uro je bio punoletan. Nevolja je bila u ambiciji njegovih srodnika, polubrata i majke koji su poeli da komadaju zemlju odmah po Duanovoj smrti. Drugi motiv vezan za Uroa nema uporita u istoriji i tu vidimo kako tradicija ima veu jainu od istorije. U narodnoj tradiciji uvaena je predstava da je Vukain u gori ubio Uroa. Kada je krajem 19. veka kritika istorija utvrdila da je Uro nadiveo Vukaina koji je poginuo u Marikoj bici, te injenice ostale su nemone pred ustaljenim miljenjem o Vukainu kao negativcu (pesma Uro i Mrnjavevii) 19. Za koje Brankovie se svezuje negativna karakterizacija i na koji nain je stilizovana. Uprskos kolebljivosti atribucije, seanje na sremske Brankovie je, u dugom vremenskom intervalu (od kraja 15. do 19. veka) sauvalo titulu, koju je ura nasledio od ujaka. Iako ne ispunjavaju delokrug Lazara, i urevi potomci su u epici izdvojeni kao Vuk-despot (Ognjeni) i Jovo Despotovi. Loza Brankovia vojvoda Mladen (iz doba Stefana Deanskog) sin Branko Mladenovi (gospodar Ohrida) sin Vuk Brankovi (gospodar Kosova) sin ura Brankovi (prvi despot) Lazar Stefan Grgur Vuk Grgurevi (Zmaj Ognjeni Vuk) ure Jovan Loza se gasi 1503. g. Prvi despot ove loze bio je ura Brankovi, posle njegove smrti Smederevo i despotovina su pali pod tursku vlast. Nevera i nesloga, zapisao je Konstantin Mihailovi. Nesloga je naglaena ve u pesmama pretkosovskog ciklusa; nevera se sluti iz Kletve kneeve: Ko ne doe na boj na kosovo-

od ruke mu nita ne rodilo; ? ni u polju penica bjelica, ni u brdu vinova lozica! Konkretizuje se u pesmi Kneeva veera, dok knez nazdravlja Milou kao prvoj veri, a potonjoj neveri, Milo imenuje Vuka Brankovia kao neveru a vieemo u polju Kosovu, ko je vjera a ko li nevjera. U pesmi Propast carstva srpskoga? izdajnik je imenovan: Bog ubio Vuka Brankovia, on izdade tasta na Kosovu Istorija je nepobitno dokazala da se Vuk Brankovi borio na Kosovu, da se povukao iz bitke tek kad je sve bilo izgubljeno, te da je posle pruao otpor Turcima ali je ubrzo potpao pod njihovu vlast. Dakle, po istoriji, on nije bio izdajnik. Zato li mu je dodeljen ovaj atribut? Objanjenja: bio je u boju, a ostao je iv dok su svi drugi poginuli; bio je u zavadi sa knjeginjom Milicom i njenim sinovima oko vlasti. Atribut vremenog ura iskljuuje mudrost, ugled i autoritet, obeleja koja inae prate tipske crte staraca (Jug, Starina Novak, Starac Foo itd.) i delokrug stareinevladara. Starost je u urevoj epskoj biografiji znak slabosti i nesposobnosti, dok su pritvornost, kukaviluk i podmuklost nalija vladarskih obeleja. Njegova nemo posebno e doi do izraaja u odnosu prema Jerini, ali je upadljiva tipska pasivnost i protumaena samo kao segment motivacije urevog ophoenja prema izazivau. ure je obino izbegavao susret sa neprijateljem, zaklanjajui se iza drutvenog statusa. Kletva koja se vezala za Vuka Brankovia kao da je potvrena i proirena udesom njegovih potomaka. Druga strana kletva pokrenuta je Jerininim izborom zeta (turski car), a slomila se ne samo na uru i njegovim potomcima nego i na sudbini drave. Dereti: U krugu pesama o despotu uru centralna linost nije on nego njegova supruga Jerina, najomraenija ena u narodnoj poeziji i usmenom istorijskom predanju, prokleta Jerina, kako ju je nazvao narod, pripisujui joj sva zla koje je donelo to nesreno doba. U pesmi enidba ura Smederevca ona je prikazana kao lijepa evojka, kerka dubrovakog kralja Mijaila, koja pomae Srbima da savladaju zamke koje su im postavili lukavi Latini. U pesmi enidba Todora od Stalaa ona preotima enu slavnog vojvode i udaje je za sveg brata, a u pesmi Oblak Radosal alje na veala dve vojvode ni krive ni dune. 20. Navedite motive koji se koncentriu oko Prvog kosovskog boja. Vuk Karadi kae da je Kosovska bitka Tako snano udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili to je donde bilo, pa samo odande poeli dalje pripovedati i pevati. Ovaj dogaaj je snano odjeknuo u srpskom narodu, koji je u godinama robovanja pod Turcima, postepeno izgraivao kosovsku legendu i oblikovao svoj ep o Kosovskom boju. Nastajanje kosovske legende ima vie podsticaja:

* potreba za ljudskim moralnim obrascima koji e sluiti kao uzor savremenicima; stvarana je specifina vrsta morala: kosovska epika * ljubav prema domovini koja je izgubila slobodu ali je ponovo mora izvojevati; * mrnja prema neprijatelju i zavojevau: legendarni dogaaji i junaci su osveta za ponaanje u ropstvu; Ekspozicionu funkciju imaju tri pesme koje daju sliku opte situacije neposredno pre boja: Zidanje Ravanice, Banovi Strtahinja, Kosani Ivan uhodi Turke. Zidanje Ravanice, sutinsko predoseanje Miloa Obilia da je nastalo poljednje vrijeme, hoe Turci carstvo preuzeti. Zato savetuje kneza da gradi hram od kamena pa e trajati od vijeka do suda boijega. Banovi Strahinja peva o junaku koji je osetio posledice turske najezde: poharani dvori i oteta ena. Pesma Kosani Ivan uhodi Turke ukazuje na brojnu nadmo turske vojke: Svi mi da se u so premetnemo ne bi Turkom ruka osolili Za Miloa Obilia nema odustajanja od boja, bez obzira na brojnost i vojniku obuenost Turaka. Boriti se mora! Zaplet poinje Muratovim pismom knezu Lazaru (Kletva kneeva): obojica ne mogu carevati nego da mu preda carstvo ili da dodje na boj na Kosovo. Opredeljen za borbu Lazar kletvom poziva na boj. Kneeva veera poinje sveanim tonom kazivanja i sveanim uvodom Lazareve zdravice. Crv sumnje razjeda okupljene, misao o izdaji obuzima sve prisutne, atmosfera je napreta. U Miloevom odgovoru sadran je zavet, ali i klima legende o izdajniku Vuku Brankoviu. Pesma Car Lazar i carica Milica predoava atmosveru neposredno pred bitku. Kulminacija, ono to je jezgro kosovskog epa, sam boj, nije naao mesto u kosovskim pesmama. Nema pesme koja opisuje tok boja. Pesma Musi Stefan sadri proirenu varijantu kneeve kletve. Samo zavrni stihovi kazuju o bojevanju Musia Stefana, koji je zakasnio, ali nije odustao od boja- uao je u njega i svesno poginuo zajedno sa slugom i 12.000 vojnika. Rasplet kosovskog epa ine pesme Carica Milica i Vladeta vojvoda, Sluga Milutin, Kosovka devojka i Smrt Majke Jugovia. Opta slika Kosovskog boja je apokaliptina: totalni poraz, masovna pogibja, ucveljene majke, sestre, udovice, devojke. Kosovska tragedija je imala odjeka u potonjem pevanju o potonjim dogaajima i linostima. Tako, npr. u pesmi Marko Kraljevi i orao kosovska tragedija je samo inicijalni motiv za priu o orlu i Kraljeviu Marku, ali je u toj prii simbolina poruka: kao to je vaskrsla ptica, tako e vaskrsnuti i narodni otpor za nove bitke! 21. Drugi kosovski boj odigrao se od 17. do 19. oktobra 1448. izmeu Turaka i pod vostvom Muhameda II i Ugara koje je prevodio Janjo Hunjadi, tj. Janko Sibinjanin. Motivi kojih ima u oba ciklusa su: dolazak Turaka, izlazak i prieivanje vojske, kletve zakasneliog junaka, pogibija obojice voa, junak Sekula koji se, poput Miloa Obilia, zavetovao da e udariti na careve i ubiti sultana. Motiv uhoenja protivnike vojske je malo drugaije realizovan, Turke uhodi Janko, vee uoi boja.

U pesmama o II kosovskom boju ima vie opisa situacija pre boja, vie panje se daje individualnoj sudbini devojaka i ena, njihovim oseanjima. U ovim pesmama ima vie baladinih elemenata. enski likovi u pesmama o II kosovskom boju su Sekuline sestre i majka, koja umire na njegovom grobu, kao i sestra kralja Vladislava. Motiva metamorfoze nema u pesmama o I kosovskom boju. U okviru pesama o II kosovskom boju Sekula se pretvara u zmiju i pripisuju mu se magijske moi. U oba kruga pesama prisutan je motiv ruke sa prstenom: Damjanova ruka u krilu majke Jugovia i ruka kralja Vladislava koju Janko donosi njegovoj majci. Pesme o I kosovskom boju su najee deseterake, dok su pesme o II boju bugartice. Ishod o porazu se dobija na slian nain u oba kruga pesama (preko glasnika): u II kosovskom boju Janko pie Sekulinoj verenici o Sekulinoj smrti. Sestra kralja Vladislava dobija tune glassine o ishodu boja i o bratovljevoj smrti. Vila planinka govori Janku o ishodu boja, a on nosi majci kralja Vladislava sinovljevu ruku. Crna vrana izvetava kraljevu sestru i Sekulinu verenicu o tome ako su svi poginuli. U pesmama o II boju sree se motiv da junak bira mesto gde eli da bude sahranjen u gori ili kraj puta (dve verzije),gde Turci ne zalaze da mu ne gaze grob. Ne postoji lojalnost gospodaru i elja da bude sahranjen uz njega. I izdaja je prikazana drugaie u prvom boju Vuk se nije pojavio na bojitu, a u drugom jedan vojvoda (KOJI?) svoju vojsku prevodi na tursku stranu. 22. Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te rei. Najverovatnije je u svom liku sauvao seanje na dva istorijska junaka: Novaka Debelia, iz XIV i XV veka, i Baba-Novaka, harambau s kraja XVI veka. U istorijskim izvorima je utvreno postojanje Baba Novaka koji je etovao u Banatu za vreme velikog vojvode Mihajala Hrabrog u XVI veku. Skonao je tragino. Iza strane smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u stranim mukama na lomai na trgu u Kluu 1601. godine. Tradicijsko stanite Starine Novaka je gora Pomanija kod Sarajeva. Epska biogarfija hajduka poinje njegovim odmetanjem u goru. Vreme koje prethodi hajdukoj epskoj inicijaciji je neutralno, mirno vreme, stoga se ne insistira na motivima koji se bave junakovim poreklom. Sam poetak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom sredovenog junaka i gorskog hajduka. U pesmi Starina Novak i knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota ura Brankovia i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, meutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kog se Novak odmee u hajduke. Mladi Turin i njegova smaovolja su prisutni kako bi se prikazala i nacionalistika motivacija za odlazak u hajduke (Starina Novak i knez Bogosav). On je kao hajduk najcelovitije istaknut i pesniki osmiljen. Sjedinio je u sebi mnoge vrline i mane, hrabar je, samosvestan, odvaan i nepokolebljiv. U pesmama je kadar da stigne i prestigne, i ne boji se nikoga do boga, etrdeset godina uva druma kroz planinu i otima oteto blago, od siline njegovog glasa opada lie sa gore. Na carevom drumu sa sabljom koja nikog ne proputa on deluje kao boanstvo osvete. Novakovo poreklo se dovodi u vezu sa vilom. Uz njega se u pesmama pominje i njegova druina: brat Radivoje i sinovi Tatomir i Grujica.

Na arhainu osnovu epskg lika Starine Novaka posredno upuuje nomenklatura (Novak), atributizacija (Starina i Debeli), izgled (Novakovo ruho u pesmi enidba Grujice Novakovia), prebivalite (Novakova peina). Najupeatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi enidba Grujice Novakovia (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovdje odeven u stranu odoru. Na glavi ima kapu vuetinu, na pleima "kouh od meeda", za kapom krilo od labuda. Zoomorfna maska koju on nosi moe se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simbolikog statusa ivotinja (zoomorfni kod) predstavljaju ivotinje koje su najblie oveku. Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, meutim, i istorijski prototip. Lako je uoiti tipoloku slinost izmeu odee Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku. On je jedini hajduki junak koji se opeva u bugarticama. Za njega se vezuje i internacionalni motiv enidbe junaka vilom, omiljen je epski junak u starijim epskim pesmama s poetka XVI veka zapisanim u Erlangenskom rukopisu. O njemu pevaju, pored srpskih, i makedonske, bugarske i rumunske pesme. 23. Zahvaljujui Vuku Karadiu i njegovim pevaima naa epika je zauzela visoko mesto u svetskoj narodnoj knjievnosti. Vukovi pevai su uglavnom hajduci, slepi pevai i trgovci.Svi su proli svet Filip Vnji je odlazio ak do Albanije i Rumunije. Skoro svi su uestvovali u oslobodilakoj borbi Srbije i Crne Gore. Vinji je u opsednutoj Loznici sokolio junake svojim pesmama. Njegove pesme o ustanku su zabeleene 1815. godine. Od njih su najbolje one koje slikaju poetne godine srpske bune one odaju velikog pesnika, a najslabije one sa kraja ustanka priakzuju pesnika kao obinog hroniara. Nakon to je njegovu kuu zadesila velika nesrea (Turci su mu ubili celu porodicu), Vinji putuje po Srbiji i peva dve vrste pesama za raju i za gospodare. Nakon Bitke na Miaru bei iz Bosne u Srbiju, a 1810. se nalazi usred okraja kod Loznice gde je bodrio srpske junake. Ovi dogaaji predstavljaju prekretnicu u njegovom stvaralatvu jer tada prvi put izvodi svoji pesme,a ne prepeve. U Vinjievim pesmama se osea nabujalost narodne snage, izdrljivost revolucionarnog zamaha koji kao vetar rui sve pred sobom. Vinji je vie nego drugi oseao kakav se strahovit vihor podigao u naoj zemlji. Po svom oslobodilakom poletu Vinji je najsliniji Njegou, za kojeg ga vezuje i niz drugih zajednikih crta. Vinji je stvorio epsku sliku novog ?????, prikazao ustaniku i osloboenu, revolucionarnu pesmu, sa sloenim individualnim obelejima. On stoji na prelazu izmeu usmenog i knjievnog stvaralatva. Vuk je od njega zabeleio etiri pesme sa starijom istorijskom tematikom i dvanaest pesama o I srpskom ustanku. Kroz neke njegove pesme se proimaju kosovski odlomci. U Boju na Loznici se kroz kletve uoiboja prikazuje kosovska istorija, a u Poetku bune protiv dahija prikazana je Muratova smrt. Moe se primetiti i uticaj muslimanske epike u pesmi Smrt Marka Kraljevia. Vinji je deset pesama posvetio drinskom ratitu bojevi na okeini, Salau, Miaru, Loznici. U pesmi Poetak bune protiv dahija pokazao je zbir svojih unutranjih darova povezujui ljudske dogaaje sa prirodnim, oseanje istorije, svest o veliini sirotinje raje, snagu vajanja likova,

dubinu razmiljanja, uzdizanje nad stvarima. Seu knezova, napad Mehmed-aginih ljudi na Karaora, izbijanje bune prikazao je hroniarski. Dakle, Filip je bacao pogled na svemir, prolost, sadanjost i budunost u svojim delima. Jedino se pesma Knez Ivan Kneevi izdvaja predmetom. Iako je oblivena krvlju poseenih Dobriana, ona ne govori o boju ve plemenitosti njegovog zemljaka koji je otkupio roblje od Turaka. 24. Po Vukovoj definiciji gatkama ili enskim pripovetkama savreno odgovara savremeni termin bajka. Bajka se gradi od niza razliito rasporeenih epizoda, izmeu kojih se ne mora nalaziti vra uzrono-posledina veza. Smetena u daleku prolost i apstraktne predele, radnja je specifina po udelu elemenata fantastike, u stilizaciji hronotopa i likova. Junaci bajke su tipizirani, nezavisno od toga da li pripadaju fantastinim sferama ili su priblini realnom ivotu odreenog podneblja. Glavni junak bajke je uvek ovek kome je dozvoljeno da prelazi granice meu svetovima, da se sukobljava sa fantastinim ili realnim protivnicima, stie arobne predmete i zadobija udesne sposobnosti. Bajka je u svom prvobitnom obliku, sudei po njenoj vezi sa mitom i magijiom, imala i praktinu namenu, ali tokom vremena ona se razvila u nezavisnu umetniku tvorevinu. Osnovna namera narodne bajke mogla bi se u krajnjoj liniji svesti na nastojanje da se zadovolje potrebe slualaca za estetskim doivljajima, a esto i na tenju da se doivljavaju iluzije i zabaoravi na svakodnevni ivot. Narodne bajke krase vedar duh, optimizam, hiperboline slike, neprirodni i nestvarni likovi, zamiljena bia (zmajevi, adaje, vile). Radnja bajke nije vezana za odreeno vreme i mesto. Junaci retko imaju imena, a kada ih imaju uglavnom su simbolina. Bajka je komponovana tako da se prvim reima izazove panja, a nizom epizoda koje prikazuju avanture glavnog junaka, esto datih gradacijom, zadri napetost do kraja prie gde dolazi do naglog, skraenog, srenog zavretka sa preokretom u junakovom ivotu. U bajci nema psiholokog i emotivnog razvitka linosti. Svet i likovi u njemu su jednodimenzionali, a stvarno i nestvarno u istoj ravni. 25. Basne imaju jednostvanu kompoziciju, slikovita je, bazirana na jednoj epizodi i na svedenom broju tipskih likova. Basne su svojevrsna alegorija stvarnog ivota. ivotinje, biljke ili, ree, predmeti su nosioci jedne osobine, a dogaaj figurativno oslikava odnose izmeu ljudi i negativne pojave u drutvu. Poenta basne je u usmenim varijantama jezgrovito sroena poruka, neretko i poslovica. Meu pisanim delima, koja se sreu u stihu i prozi, nekada ini i raz vijeno naravouenije pisca. Basna se od prie o ivotinjama razlikuje ne samo po moralistikoj tendenciji, nego i po kompoziciji. Basna je po pravilu kratka, celo izlaganje je usmereno ka konstatovanju jedne istine u ljudskim odnosima i zato je zavretak naglaen. Zasniva se na realnim ovekovim zapaanjima i alegorijama pomou kojih se tumae ivotni odnosi. Sluei se ustaljenim osobinama ivotinja (lukava lisica, plaljiv zec) kao sredstvom saimanja i sporazumevanja, onemoguava preteranu razvijenost radnje, ali uva ekspoziciju,

zapleti rasplet. Poenta kao naravouenije moe biti eksplicitno zakljuena ili da proizilazi iz samog teksta. 26. Pria o ivotinjama je veoma srodna basni, ali se od nje razlikuje po razvijenoj kompoziciji i nainu prikazivanja junaka. Epizode mogu oformiti ???? sklop, u kojem se po odreenom redosledu ivotinje susreu, razilaze, meusobno sukobljavaju, pomau. No, likovi ovih zgoda nisu kao u basni, tek svedeni na svoju dominantnu osobinu, ve sam niz epizoda doputa dinaminije poigravanje sa tipskim svojstvima junaka, pri emu kontekst priakzanih situacija uestvuje u jednostavnom psiholokom nijansiranju. U znatnoj veini naih pria o ivotinjama govori se o domaim (petao, pas, maka, vo, ovan) i dobro poznatim divljim (vuk, lisica, medved) ivotinjama. Prie o ivotinjama prikazuju ovekovo rano interesovanje za ivotinje i ivotinjski svet kao i njegovu naivnu ljubav prema ivotinjama koje je najee sretao. Ako se izuzme zamisao da ivotinje govore, a esto se i ponaaju kao ljudi, fantastinih predstava iudesnih situacija u priama o ivotinjama nema. Nema ni zamiljenih bia, adaja, zmajeva i slino. Svojevrstan realizam ovih pria pojaan je humorom, ponekad i ironijom. Prie o ivotinjama su jednolike i jednostavne po formi, a krug obraenih tema je uzak i oigledno se jo od davnina nije irio. Iza pria o ivotinjama ne treba po svaku cenu traiti neki alegorini smisao iako su ivotinjski odnosi posmatrani iz ljudskih vidika. Jedan deo ovih pria, naroito iz krugova o putovanju ivotinja, zadrao je delimino ili u potpunosti svoju staru kompoziciju koju bismo mogli nazvati verinom. Jedna ivotinja poe na putovanje pa joj se usput po nekom redu pridruuju i druge; u drugom delu prie, opet po nekom redu, jedna po jedna ivotinja od udruenih nestaje, i na kraju opet ostane jedna, obino najjaa ili najizdrljivija. im se makar malo odstuti od varine sheme, pria postaje ivlja. 27. Novela je narodna pripovetka realistine sadrine, po strukturi bliska bajci. Osnovni motiv naih narodnih novela i dobar deo njihovih siea poznati su i kod drugih naroda: za mnoge su otkrivene paralele u pisanoj knjievnosti. Ponekad nae narodne novele predstavljaju kombinaciju dva ili vie osnovnih motiva, to ni u drugim priama nije redak sluaj. Kao i kod bajke, kompozicijom novele tei se ka izazivanju i stalnom zadravanju sluaoeve panje. Teei zanimljivosti, novela se esto dri neobinog i uiva u iznenadnim obrtajima situacija. Situacije su skoro uvek duhovito smiljene, ponekad ak nametene. Tenja ka zanimljivom odvodi i ka neobinom, nesvakodnevnom, ali se ipak ostaje u granocama mogueg. Kao i u bajkama, lina imena junaka su izuzetno retko data. U tipinim novelama, pri kraju dolazi do iznenadnog obrta u doivljajima glavnog junaka tako da je kraj zaotren poentom. Junak uvek uspeva da izbegne smrt, ali ne zahvaljajui natprirodnoj pomoi, ve zbog mogunosti junaka da kontaktima sa drugim likovima novele menja dalji tok dogaaja. Susreti ljudi u noveli omoguuju njihove meusobne uticaje, lik se razvija, menja, nekad prerasta u sopstvenu suprotnost. Junak se u noveli izvlai iz nevolje, iz najudnovatijih, gotovo gizarnih, situacija, svojom snalaljivou, ili domiljatou svojih pomagaa. Reavanja zadataka zagonetki postaje u mnogim novelama glavna poenta kojoj se podreuje itava fabula. U prvi plan dolazi duhovito, esto samo verbalno, nadigravanje. Ukoliko pitanja i

odgovori, zadaci i reenja, postanu sami sebi svrha gubei svaku prethodnu motivisanost, prestaju da budu deo fabule, izdvajaju se kao posebna epizoda i podudaraju se sa zagonetkom/pitalicom. Najvei deo novela se zavrava sreno po glavnog junaka, ali jedan deo ozbiljnih ima tragiana kraj izazvan optim moralnim principima. 28. aljiva pria je zasnovana na komici rei ili situacije, opisuje jedan dogaaj, jednu osobinu i daje jedan odgovor. esto je zasnovana na nesporazumu koji proizilazi iz upotebe stranih rei, homonima, lokalizama, ili iz bukvalnog shvatanja rei. Pria se bez zastajkivanja, bez ikakvih digresija i objanjenja, ukoliko nisu neophodna, a kraj je odsean; najee je pri kraju teite cele prie. Zbijenost kazivanja i odsenost zavretka osobina je skoro svih aljivih pria. Veliki je broj aljivih pria u kojima ljudi dolaze u smene situacije zbog svog neznanja ili gluposti, zbog postupaka koji nisu u skaldu sa shvatanjima sredine u kojoj se nau. S druge strane, dovitljivost i snalaljivost pojedinaca ili itavih grupa est je predmet aljivih pria; omiljen predmet su i drske krae. aljiva pria je najregionalnija i najnacionalnija, ali i najuniverzalnija od svih pripovedakih vrsta naeg podruja. Po jedna opteljudska osobina (mudrost, glupost, gramzivost, zloba, lukavost), koja se propisuje mahom anonimnim nosiocima radnje u potenciranim situacijama, vezuje se za odreene linosti. Tada se oko ovih linosti sakupljaju situacije koje odreenu osobinu naglaavaju. Posatajui pravi tipovi ove linosti dobijaju izvesnu nacionalno-socijalnu obojenost. Mnotvo aljivih pria se svodi na ismevanje postupaka itavih etnikih grupa ili socijalnih sredina. Konflikt se esto zasniva razlici u podruijima znanja i interesovanja. Humor velikog broja pria o verskim predstavnicima proizilazi iz nesaglasnosti njihovog poziva i ponaanja (pop se utopi iako mu sa obale kau da da ruku, jer nije navikao da ita daje trebalo je rei na, pope, ruku). Humor koji izbija iz sukoba na nacionalno-drutvenoj osnovi ima vrlo tamne tonove i daje jednu vrstu uvoda u optu situaciju. Gorinu satire ima veina pria o agama, begovima i njihovim postupcima prema raji. aljive prie su uglavnom jednoepizodne, ali mogu biti i vieepizodne. Tada imaju tendenciju prerastanja u novelu. 29. Legendarna pria je razvijen pripovedni oblik religiozno-fantasine sadrine o ovozemaljskim ili onozemaljskim susretima oveka sa viom silom. Nastaje iz potrebe da se objasni neka pojava u prirodi ili u ljudskom ivotu i istoriji. Po pravilu, to je kraa pria jednostavne kompozicije. Objanjenja su fantastina, a ukoliko ima realistinih pojedinosti one su mahom izmiljene. Motivi su preteno internacionalni. Sama namena legendarne prie da prui neka objanjenja o pojavama i ljudima iziskivala je izvesno ograniavanje slobodnog razmaha mate; povod za pisanje je racionalan, to je neko konkretno zapaanje ili istorijsko seanje, pa je to ini realistinijom. Ima ih i humoristikih i satirinih, to je, takoe, znak realistikog odnosa prema ivotu. Legendarna pria prua ilustracije tradicionalno-folkornih i religioznih normi pomou zabavnih, neobino ivopisnih slika sveta. Susret oveka sa viom silom: bogom, avolom, anelom nisu sputani strahom. Legendu obino ini jedna epizoda kazana sa vie ili manje pojedinosti, ali se moe nai i komponovna iz niza zanimljivih epizoda. Postoje legende o mestima u kojim ima istorijskih

reminescencija. One govore o gradilitima, klisurama, crkvama, jezerima, izvorima. najee su takve legende o mestima iji se postanak moe objasniti samim imenom esto pogreno shvaenim ili protumaenim pomou narodne terminologije. Ponekad se, ak, radi sline etimologije, izmeni u prii i sam naziv mesta. Primer za to je legenda Zaum o zidanju manastira Sv. Nauma na Ohridskom jezeru. Postoje i legende o linostima koje su knjievnog porekla i imalu moralistinu ili prosvetiteljsku tendenciju. U strukturi legendarne prie su uobiajena dva susreta oveka sa viom silom pri emu prvi predstavlja iskuavanje oveka uz postavljanje zadataka ili pitanja koja su proba njegovih moralnih vrednosti. Drugi susret predstavlja procenjivanje moralnih postupaka u izmenjenom ambijentu. Paralelno ponavljanje prethodnog iskuavanja i reagovanja donosi nagradu ili kaznu, prema zasluzi. Ukoliko je saeta i svodi se samo na ilustraciju moi vie sile ili ovekovog postupka koji ostavlja vidljic trag, legendarna pria moe prerasti u predanje. Ukoliko drugovanje sa viom silom postaje duhovito nadigravanje s njom uz pobedu oveka, ona prerasta preko parodije u aljivu priu. 30. Predanje je sveobuhvatna kategorija narodne usmene proze u evropskoj folkloristici. Jo su ih braa Grim suprotstavili kategoriji pripovedaka naglasivi element verodostojnosti u njihovom kazivanju. Sve vrste predanja imaju tendenciju razjanjavanja utvrenih tradicionalnih motivskih ema. I sluaoci i pripovedai treba da veruju u istinitost kazivanja i zato se predanja zavravaju materijalnim dokazima za ispriani dogaaj, sagledan kao objektivno deavanje ili kao doivljaj isprian kao lino uzbudljivo iskustvo. Vuk je predanja razvrstao u poglavlja: 1. verovanja u stvari kojijeh nema 2. postanje gdekojijeh stvari 3. junaci i konji njihovi etvrta, meunarodna, grupa legende i mitovi o bogovima i herojima nije obuhvaena Vukovom podelom. Prvoj Vukovoj grupi pripadaju mitoloka i demonoloka predanja koja su zasnovana na ovekovom verovanju u natprirodna bia (vile, avole, vampire). Pojavljuju se u tri oblika: 1. u vidu kratkog izvetaja, kao saoptenje o samom postanju demonskog bia ili pojave; kao sinteza uoptenog i usvojenog verovanja. 2. ovaj razvijeniji oblik predstavlja konkretizaciju uoptenog verovanja slikom, dramatinom situacijom iz koje nastaje fabula. Ispriano sa distancom, ubaeno u fabulu, ovakvo predanje podjednako evocira verodostojnost dogaaja, ali daje i mogunost pruanja pomoi. Pored opisa natprirodnog bia esto prua sliku njegovog ponaanja u koje je ukljuen odnos prema oveku. 3. najrazvijeniji oblik predstavljaju vieepizodna kazivanja u ijem su sreditu jo uvek natprirodna bia. Ali poenta nije u potvrivanju verovanja, ve u zanimljivosti dogaaja, u kojima veoma aktivno uestvuje ovek raspet izmeu realnog i fantstinog, ovozemaljskog i natprirodnog, u strepnji i u strahu, ali i samoispitivanju sopstvenih snaga.

Drugoj Vukovoj grupi pripadaju etioloka i eshatoloka predanja. Eshatoloko predanje je predanje o poreklu pojava u prirodi i drutvu, o nastanku sveta, nebeskih tela, biljaka i ivotinja. Ukoliko se odnosi na objanjavanje dogaaja posle smrti, o paklu i raju, ili govori o poljednjem vremenu naziva se eshatolokim (osnovna mu je tendencija razjanjavanja, fabula je jezgrovita, ispriana najee kao lini doivljaj, zadire u etiko religiozne norme). Etioloko predanje je najee jednoepizodno, saeto, uopteno tumaenje nastanka pojave, bia ili osobine. Cilj mu je da to tumaenje bude zanimljivo, ak uzbudljivo, ivopisno, ali uvek sa pretenzijom na istinitosti. Dokaz za verodostojnost je samo postojanje pojave (kornjaa je nastala od pileta poklopljenog tanjirom koje je negostoljubivi domain sakrio od svog kuma gosta dokaz je samo postojanje kornjae). Za etioloko predanje je karakteristino vie objanjenja, razliite fabule se seku u zavrnom delu, u pojavi koja postoji to zavisi od razliitih asocijacija na nju zvunih, vizuelnih, istorijskih to dovodi do proimanja s lokalnim, kulturno-istorijskim predanjima. Oba ova predanja mogu prei u pripovetke razvijanjem fabule i tada se postepeno prekida veza sa verovanjem. 31. Navedite najznacajnije teorije o tumacenju narodnih pripovedaka. Postoje sledece teorije o nastanku narodnih pripovedaka: 1) MITOLOKA TEORIJA (objanjenja slinosti meu pripovetkama najudaljenijih krajeva), iji su zastupnici braa Grim: Ova teorija objanjava slinost motiva u priama arijskih naroda . To se objanjava mitskim likovima u njihovim prvobitnim religijama, odakle su se spustili do narodnog prianja kad su te religije poele da se razlau. Ova teorija je u 19. veku kod svih evropskih naroda imala veliki broj pristalica. Kod nas se ideje mitoloke kole oseaju ve u radovima Ilariona Ruvarca. Braa Grim nisu bili iskljuivi u primeni svoje osnovne pretpostavke. Bilhelm Grim nije poricao mogunost prenoenja motiva iz jednog u drugi narod i verovatno je samoniklo nastajanje slinih motiva kod vie naroda na istom stupnju razvitka. 2) MIGRACIONA TEORIJA : Nemaki indolog Teodor Benfaj u opsenom i detaljnom uvodu u nemaki prevod Panatantre razradio je svoje tumaenje rasprostranjenosti motiva. Po njegovom miljenju, Indija je kolevka bajke i srodnih pria. Stara indijska knjievnost posedovala je niz zbornika pripovedaka, koji su knjievne obrade usmenih narodnih pria. Panatantra spada u najpopularnije zbornike. Po Benfejevom miljenju, stare indijske prie su najvie preko prevoda Panatantre i slinih zbornika prele u usmene knjievnosti prednjoazijskih, severnoafrikih i evropskih naroda. Migraciona teorija prema ranijoj mitolokoj znai krupan napredak. Njome se moe objanjavati slinost u priama arijskih naroda s jedne strane i arapskih i berberskih s druge, to mitoloka kola ni ne uzima u razmatranje. Benfajevo uenje o seljenju motiva ini idejnu osnovu komparatistike kole u folkloristici. 3) ANTROPOLOKA TEORIJA (teorija o poligenezi motiva): Ovu teoriju je izneo Englez Edvard Tejlor u delu Primitivna kultura . Dve osnovne postavke teorije su: 1. Slini uslovi ivota na priblino istom stupnju razvitka ljudskih zajednica izazivaju u svesti ljudi sline predstave o prirodi i ivotu, te usled toga i sline verovanja pa prema tome, slini

motivi usmenog pesnitva mogu samoniklo ponii na raznim stranama sveta (poligeneza motiva). 2. Jednom stvorene predstave, kao realan odraz odredjenog stupnja u razvitku jedne ljudske zajednice, odraavaju se u svesti ljudi i posle ve davno prevazienih uslova koji su ih izazvali (survival). Poligenezom motiva i zaostacima preivelog u svesti ljudi, Tejlor i njegovi sledbenici objanjavali su slinost motiva u bajkama i predanju kulturnih i primitivnih naroda, meu kojima nije bilo tenjih uticaja. Rezultati antropolokih studija su znaajni, jer pokazuju da ni bajka ni neka druga vrsta pripovedaka nije morala postati na jednom odredjenom mestu i vremenom se odatle iriti, nego se mogla i samoniklo stvarati na raznim stranama sveta. 4) TEORIJA O SPUTANJU KULTURNIH VREDNOSTI: Osnovna ideja je da usmeno stvaralatvo, posebno narodne epske pesme, predstavlja u narodu sputene, manje ili vie ponarodnjene tvorevine viih klasa, posebno feudalnog plemstva. Pristalice ove teorije su pred oima imale pre svega neke pojave u poznijem razvitku usmenog pesnitva kulturnih naroda, kada su ovi imali i pisanu literaturu. U takvim sluajevima zaista se moe govoriti o izvesnom uticaju pisane knjievnosti viih klasana narodno usmeno pesnitvo. 5) GEOGRAFSKO-ISTORIJSKI METOD: Anti Arne i Karl Kron su rayradili ovaj metod u prouavanju bajke. Poli su od ideje da narodne prie nisu proizvod jednog genijalnog naroda kao to ni kultura nije delo jedne rase. Prihvatili su Benfajevu misao, ali nisu poricali mogunost tenje veze izmeu mita i bajke u starim vremenima. Po ovom metodu, treba prikupiti sve varijante jedne pripovetke, pa ih po geografskim i istorijskim indikacijama podeliti na grupe. Stoga bi se zemlja kojoj pripada najvei broj varijanata i ije su varijante najbolje i najuspelije, smatrala postojbinom te pripovetke. Geografsko-istorijski metod predstavlja prouavanje motiva na irokoj komparativnoj osnovi. Najzapaeniji rezultat ovog metoda jeste poznati ArneTomsonov indeks tipova pripovedaka, gde je zabeleen ogroman broj motiva ire internacionalne rasprostranjenosti i svrstan po srodnosti u grupe i podgrupe. 6) STRUKTURALISTIKI METOD: Ovaj metod je uzeo maha naroito posle Drugog svetskog rata. Glavna panja poklanja se kompozicionoj strukturi jedne vrste pripovedaka ili pripovednih pesama u internacionalnim srazmerama. 32. Analizirajte na odgovarajuim primerima slinosti i razlike izmedju narodne novele i bajke. 33. Analizirajte na odgovarajuim primerima slinosti i razlike izmedju bajke i demonolokog predanja. 34. Analizirajte na odgovarajuim primerima slinosti i razlike izmedju novele i aljive prie. 35.ta je osobeno za stilizaciju oseanja u lirskoj narodnoj poeziji i kojim se umetnikim sredstvima ona iskazuju?

U narodnim lirskim pesmama ne nailazimo esto na neposredno izraavanje oseanja, naroito ne linih. Linih akcenata(?) ima najee u ljubavnim pesmama, zatim u tubalicama i slepakim pesmama (tzv. klanjalicama), neto manje u svatovskim. Sem u tubalicama i slepakim pesmama, pevai i pevaice lirskih narodnih pesama ne govore u svoje ime, nego izraavaju opta oseanja i misli. Neposrednog izraavanja elja ima u koledarskim, svatovskim pesmama, u nazdravicama ali se ovde ne radi o linim, spontanim eljama pojedinca, ve o tipiziranim eljama, iji su oblik i sadrina davno utvreni. Osnovu narodne lirske pesme najee ini neko zbivanje, kazano saeto, bez razvijanja radnje, a protkano oseanjem ili propraeno milju. Veliki deo narodnih lirskih pesama sadri emotivno date slike kakve fantastine predstave ili realne pojave, kratak opis neke linosti, radnje ili okoline u kojoj se radnja zbiva. Bitna karakteristika lirske narodne pesme jeste njena sinkretinost. Ona se nikad ne javlja kao slobodan, samostalan tekst, nevezan za druge umetnike oblike. Svaka narodna lirska pesma vezana je za neku melodiju. Veliki deo lirskih pesama peva se uz igru, u kolu ili uz obrednu radnju. Stihovi lirskih pesama su raznoliki po duini i ritmu. Ima stihova od 4 pa do 14 slogova. Jedna pesma, ukoliko nema pripeva, najee je sva u istom stihu; u nekim pesmama smenjuju se po izvesnom redu dve vrste stihova. Opta karakteristika svih stihova u narodnoj lirskoj poeziji jeste u tome to su ritamske celine ispunjene sintaksikim celinama. Upotreba rime je ea nego u epskim, a ponekad je zamenjena asonancom. U tubalicama, pored rime ili asonance, dosta je esta i aliteracija, to ukazuje na njihovu starinu. 36. Koje su zajednike odlike obrednih lirskih vrsta? Obredne lirske narodne pesme predstavljaju najstarije usmene tvorevine. Ne shvatajui prirodne sile, primitivan ovek je nastojao da ih umilostivi, da mu budu naklonjene i omogue mu bogat lov, dobru etvu... Dra ovih starinskih pesama za nas je pre svega u tome to one odraavaju primitivnu kulturu, shvatanja i oseanja naih predaka. Obredi su se uklapali u stare religije oboavanja sunca, zemlje, totemizma, kulta predaka, a vremenom su primali i izvesna shvatanja hrianstva. Obred je uvek praen pesmom, a esto i igrom. Ove pesme su izvodjene kolektivno i pred kolektivom i ta im se funkcija i do danas zadrala. Tragovi povezanosti pesme sa odgovarajuim obredom sasvim su jasni u jednom delu pesama koje su do nas doprle, ali bez svake sumnje, zabeleene su i pesme koje su se nekad pevale prilikom svetkovanja, a kod kojih ta veza danas nije uoljiva ili se jedva da naslutiti. 37. Koji su motivi najee obraeni u lirskim ljubavnim pesmama i sa kojim vrstama se preplie usmena ljubavna lirika? Kod svih naroda, ove pesme potekle su iz duboke starine, za vreme prirodne podele rada. Nastankom zemljoradnikog privreivanja spajaju se sa kultom boanstva plodnosti i vezuju za prolene svetkovine. Verovanje u snove, uroke, ini i slino, ega u ljubavnim pesmama ima mnogo, predstavljaju zaostatke arhainih shvatanja kojih moe biti i u pesmama novijeg postanka. U ovim pesmama najee se peva o tipinim momentima ljubavi: o prvim susretima, o sastancima, savlaavanju prepreka, do srenog ili traginog zavretka. Istie se lepota voljenog bia, ljubavna enja ili pribegavanje magiji da bi se ljubav ostvarila. Izraavanje ljubavi obino je diskretno, esto posredno. Prvi susreti su mahom sluajni, a nije retko da i prilikom prvih susreta dodje do ljubavnih izjava. est je motiv o razgovoru devojke sa

mladievim konjem, ili sa ogledalom. Ljubav se izraava preko pesme u kolu. enja posle prvih vienja opevana je u velikom broju pesama. Ljubavna enja ponekad prelazi i u beznadeno tugovanje ili druga oseanja. U enji se pribegava vraanju, a nedozvoljene elje i razoaranja izazivaju prkos. Najlepe i najsnanije pesme su na temu rastanka i ljubavnog bola. Pesme se razlikuju: klasina ljubavna patrijarhalna lirika cvetala je naroito u bokokotorskom i dubrovakom primorju i po unutranjim brdskim krajevima. U ostalim oblastima, pesme su esto dobijale i neke osobene nijanse. Za istonu i jugoistonu Srbiju karakteristina je enjiva, ulna pesma, za Bosnu sevdalinka sa dosta orijentalnih crta. U severnim krajevima narodna lirika je imala najosobeniji razvitak. U susretu sa raznim oblicima umetnike poezije, ona je dala tzv. graansku liriku. O sastancima i ljubavnim zgodama uopte ima povie aljivih pesama. itav ih je niz o tome kako devojka prevari momka: obea mu poljubac ako joj pomogne nabrati cvea, pa pobegne (Vuk, V, 370.). Rastanku voljenih esto prethode neke crne slutnje, obino zlokoban san. U veini pesama rastanak nije motivisan, ne zna se usled ega je do rastanka dolo. 38. Izdvojte najee postupke karakterizacije junaka i prirodu tragike krivice u baladama. Siejno-tematski krugovi, koji se poklapaju sa meunarodnim baladinim repertoarom, esto potiu iz pripovedake, prozne usmene tradicije bajke i predanja, iz biblijske, apokrifne, novelistike knjievnosti. U baladama bitan emotivni intenzitet linog ovekovog odnosa ili sukoba o datim situacijama koje su samo pozadina previranju unutar oveka, postaje okrilje njegovoj uznemirenosti. Zbivanje postaje osnovni nain ispoljavanja misli i oseanja u baladi. Tenja ka epskoj strukturi ostaje bitna i u isto lirskim koncepcijama. Radnja i delovanje linosti kao njenih nosilaca, predstavlja iskljuivu okosnicu pesme. Karakterne osobine likova samo se naziru. Odlaganje kulminacije ili kraja, putem naizgled sporednih epizoda, na optem planu doprinosi tipinoj napetosti. Monolozi ili dijalozi najee prethode dogaaju, ali ga i ponavljaju, otkrivajui unutarnji podsticaj za njega ili iznosei emotivni komentar zbivanja. Gradaciona ili istovetna ponavljanja monologa i dijaloga doprinose psiholokom oseanju neizbenosti, neminovne sudbine junaka (npr. Predrag i Nenad). U baladama u kojima preovlauje iskljuivo oseanje, svaki deo je upravljen obrazlaganju tog oseanja. Junaci balade se kreu u slobodnom prostoru koji deluje kao realistika svakodnevnica. Situacije u koje su stavljeni uopte su i sudbinski zgusnute; dogaaj se iznosi u napregnutim i najivljim etapama radnje i mora postati doivljaj junaka. Udarci sudbine najee su iznenadni, neoekivani, te u ovim pesmama imamo nagle, dramski zaotrene preokrete. Preokret je skoro uvek usmeren ka traginom zavretku; otuda su one, pored tople lirske oseajnosti, prelivene i setom.U baladi rtva ostaje pasivna, nemoguna da se suprotstavi silama prirode i zamkama drutva, preuzimajui i time deo tragike krivice. Baladini preokreti eliminiu i prostor za podvig spasioca, jer se svedena linija radnje odvija samo na relaciji neprijatelj rtva. Dramski naboj balada pospeuje to to rtva ne naruava etiki kodeks (svoje) sredine i uprkos tome (ili upravo zbog toga) neminovno strada. Delokrug rtve i smisao rtvovanja postaju jo sloeniji u razvijenim epskim sukobima, sa naglaenom etikom komponentom podviga. 39. Ko je prvi objavio narodnu baladu o Hasanaginici (autor, naslov dela, godina, naslov pod kojim je balada tampana)?

Narodna balada o Hasanaginici prvi put je objavljena 1774. godine pod nazivom alostna pjesanca plemenite Asanaginice. Objavio ju je Alberto Fortis u svom delu Viaggio in Dalmazia (putovanje po Dalmaciji) u originalu i u prevodu na italijanski. Ubrzo je prevedena na francuski, engleski i nemaki jezik (1789. Gete) i doivela je izvanredno veliki uspeh u zapadnoevropskoj knjievnosti. Vuk je Fortisovu Hasanaginicu uveo sa izvesnim ispravkama ve u svoju prvu zbirku narodnih pesama 1814. godine. U drugom, lajpcikom izdanju, Vuk je nije tampao. Ponovo ju je stampao u III knjizi treeg izdanja 1846. godine, zamenjujui ikavizme jekavskim oblicima, ali naznaujui u primedbama ispod teksta sva odstupanja od Fortisovog teksta. 40. Navedite primere i analizirajte uloge kratkih govornih formi / poslovica, pitalica, zagonetka, blagoslov, kletva, zaklinjanje.../ u strukturi narodnih pesama i pripovedaka. Heterogenu kategoriju narodne knjievnosti ine kratki govorni oblici, koje pojedini prouavaoci pridruuju prozi, a u nekim pregledima se vezuju i za poeziju. Ovi kratki govorni oblici se mogu posmatrati kao gotove formule, koje u fondu tradicije uvaju obilje slika i simbola. Tako u sluaju zagonetke sam in zagonetanja esto slui kao narativni okvir u kojem se iskuava i potvruje mudrost junaka, te se vise novelistikih tipova temelji na dvosmislenosti iskaza ili opisa. Liena odgonetke, zagonetna formulacija postaje nosilac elemenata fantastike, ali i bizarnog i grotesknog poigravanja u nadlagivanju. Sa drugim vrstama usmene knjievnosti povezane su i poslovice, tim pre to se iskonsko iskustvo formulie i u proznom iskazu i u metriki organizovanoj frazi. Tako sklopljene formule se lako uklapaju u lirske minijature, baladine obrte, replike epskih junaka ili pevaeve komentare: Nije blago ni srebro ni zlato, Ve je blago to je kome drago. Nesta blaga, nesta prijatelja. Poslovica se kao mikrostruktura formula ugrauje u govor junaka, najee istiui obrt i poentu sukoba. Moe da bude zakljina formulacija na kraju pesme (Tesko svuda svome bez svojega), moe izraavati svevaea zapaanja (Ako je neko lud, ne budi mu drug) ... Izvori narodnih poslovica su esto verbalne ili misaone poente iz kraih usmenih vrsta (basna, anegdota, aljiva pria). Iz pripeva su preuzeta mnoga stihovanja poslovica, koja se pojedinano kazuju kasnije (teko vuku za kime ne laju, i junaku za kim ne govore). Zakletve, blagoslovi i kletve su vrsto povezani sa verovanjima u magijsku mo rei i takva uloga se osea i pri njihovom ukljuivanju u sloenije poetike sisteme. U poeziji, blagoslov i kletva pojavljuju se kao strukturni par, bilo da ine komentar pevaa ili stav kolektiva, koji se preklapa sa govorom likova. Ovakvim formulama vrednuje se postupak pojedinih junaka, ili se pomou verovanja u posledice rei obuhvataju uporina mesta epske biografije. Pomou ovih oblika pojaava se intenzitet emotivnog angaovanja, a kroz generacije se prenose ocene i o prirodi vladavine pojedinih istorijskih linosti. U narodnoj epskoj poeziji, blagoslovi imaju funkciju otkrivanja psiholokih i etikih odnosa meu likovima: Car Uro blagosilja Marka, gospoda hrianska blagosilja Savu i Nemanjie... Kletva se javlja i u ulozi uvodne formule u neprijatna zbivanja ili kao njihov komentar:

Otkle knjiga, vatrom sagorela! Bog tubio Savo vodo! Kletva ima funkciju i intenzivnog buenja panje i upuivanja na sutinu dogaaja: Devojka je svoje oi klela, arne oi da ne bi gledale. U lirskoj poeziji ima funkciju intenziviranja oseanja. Bliskost kletve i zakletve na osoben nain je istaknuta u epskom patosu kosovskog podviga. Zakletva se izrie najee u prvom licu, sa jakim stepenom emocionalne obojenosti: Tako me zemlja suncu ne otela.