Sva nada u ruskog cara

Nebojša Bogunović | 02. jul 2013 Voţd znao da Turke moţe da pobedi samo uz pomoć sa strane. Prota Mateja i drugovi dva meseca putovali do Petrograda

Voţd KaraĊorĊe Petrović VOĐE Prvog srpskog ustanka sa KaraĊorĊem na ĉelu bili su svesni da je za njihovu uspešnu borbu protiv još uvek moćnog Otomanskog carstva potrebna meĊunarodna podrška. Zato su se samo mesec dana posle odluke o dizanju ustanka, obratili svom prvom susedu Austriji. Nade srpskih ustanika da će ova hrišćanska carevina pomoći njihovu borbu protiv Turske, koja je bila oliĉenje islamske civilizacije, nisu se ostvarile, jer je Austrija u to vreme bila iscrpljena ranijim ratovima i po svaku cenu ţelela da odrţi kakav-takav mir sa Portom. Osim toga, sa stanovišta dugoroĉnih interesa Habzburške monarhije bilo je mnogo prihvatljivije da Srbi i dalje ostanu pod suverenitetom turske carevine, nego da stvore samostalnu drţavu. U takvim okolnostima voĊama ustanka nije preostajalo ništa drugo nego da se za pomoć obrate dalekoj, ali istorijski i verski bliskoj Rusiji. Odluka da se Rusija obavesti o stanju u Srbiji i o zloĉinima koje ĉine janiĉari u Beogradskom pašaluku doneta je, kao što se zna, na Ostruţniĉkoj skupštini, maja 1804. godine. U nemogućnosti da uspostave direktan kontakt sa dvorom u Petrogradu, skupštinari su uputili pismo ruskom poslaniku na turskoj Porti u Carigradu, grofu Andreji Italinskom, u kom su napisali: „Mi danas nemamo druge pomoći i

nade nego da traţimo zaštitu od ruskog prestola... Naša je ţelja da zalaganjem svete ruske nepobedive drţave dobijemo slobodu, da moţemo naše hrišćanstvo saĉuvati, crkve i manastire podizati i izbaviti se od nesnosnoga jarma turskoga“. NA PUT KAO PROSJACI O teŠkoĆama, pre svega novĉanim, najbolje je ĉuti od samog prote Mateje, koji je te nevolje ovako objasnio u svojim „Memoarima“: „Najposle pitam ja Ĉardakliju koliko je potrebno novca za taj put, jer ja nisam nikud od Sarajeva dalje putovao. On veli: 300 dukata. Kaţem ja njemu da imam 250, a koliko on ima. Ĉardaklija kaţe: Ja nemam više nego ovih 11 forinti i ovu pušku, no daj išti jošte ako dadu; (misli se na KaraĊorĊa i Jakova Nenadovića) ako li ne dadu, da idemo i sa tih 250, pa dokle doĊemo; Rusi ionako popovima dele milostinju, pa ćemo prositi“. Dok je srpska poruka putovala do Carigrada, u Srbiji se pojavila jedna zanimljiva liĉnost - Petar Novaković Ĉardaklija. To je bio bivši mehandţija koji je uspostavio veoma bliske veze sa austrijskim vlastima prilikom poslednjeg austrijsko-turskog rata (1788-1791), u kom je i sam uĉestvovao i dobio ĉin frajkorskog kapetana. On je posle ovoga rata otišao u Beĉ, a potom u Budim i kao vešt i prodoran ĉovek probio se u vrhove aristokratskih krugova u austrijskoj i ugarskoj prestonici. Njegova ţena je, kako svedoĉe hroniĉari, odrţavala bliske veze sa ruskom velikom kneginjom Aleksandrom Pavlovnom, roĊenom sestrom tadašnjeg ruskog cara Aleksandra Prvog. Ĉardaklija je uverio KaraĊorĊa da se pismom koje je poslato ruskom predstavniku u Carigradu ništa neće postići, nego je predloţio da se uputi jedna srpska delegacija u Petrograd, koja bi o stanju u Srbiji direktno obavestila ruski dvor i tamošnje vladajuće krugove. Srpski voţd je prihvatio ovaj predlog i odmah odredio delegaciju od tri ĉlana, u koju su ušli prota Mateja Nenadović, već iskusan diplomatski pregovaraĉ iz ranijih susreta sa turskim i austrijskim predstavnicima, zatim Jovan Protić, trgovac iz Poţarevca, kao i pomenuti Ĉardaklija. Sa današnjeg stanovišta, dvesta i više godina unazad, ova voţdova odluka bila je više nego hrabra, jer je ruska prestonica bila udaljena nekoliko hiljada kilometara, saobraćajnih sredstava u to vreme gotovo da nije bilo, a Srbija je oskudevala u novcu. Svesni odgovornosti koju su preuzeli na sebe, delegati su zahtevali da im se izda pismeno punomoćje koje mogu pokazati pred ruskim vlastima. KaraĊorĊe je naredio da se delegaciji izda punomoćje sa sledećim ovlašćenjima: „1. Što god ova tri pomenuta lica budu govorila, traţila i molila za srpski narod, to sam srpski narod govori, traţi i moli. 2. Sve što budu ova tri lica u ime srpskoga naroda ma kome obećavala, ili koga ma u ĉemu uveravala, to Srbija obećava i uverava“. Posle toga, u najvećoj tajnosti, u dva sata noću, 13. septembra 1804. godine ukrcali su se ĉlanovi delegacije u ĉamac koji ih je ĉekao u blizini Ade Ciganlije i krenuli na dalek i neizvestan put, koji ih je vodio Savom i Dunavom do Vlaške, a onda preko Moldavije i Ukrajine do Moskve i Petrograda. Kada su delegati krišom prolazili pored zidina Kalemegdana i uplovili u Dunav, prota Mateja reĉe: „Ovako je plovio Kolumbo sa svojom druţinom da naĊe Ameriku i upozna je sa Evropom, a mi plovimo po tihom Dunavu da naĊemo Rusiju, o kojoj ništa ne znamo, niti gde je, no samo što smo u pesmama ĉuli o njoj i da Srbiju upoznamo sa Rusijom!“ Posle dvomeseĉnog putovanja i raznih peripetija, prota Mateja Nenadović i njegovi drugovi su 7. novembra 1804. godine stigli u Petrograd. U Rusiji im se pridruţio Teodor Filipović, poreklom Srbin, koji je bio profesor Univerziteta u Harkovu i koji im je sluţio kao prevodilac.

Tada je u Rusiji na prestolu bio mladi i ambiciozni car Aleksandar Prvi, unuk ĉuvene Katarine Velike, koji će se kasnije proslaviti kao pobednik nad Napoleonom u rusko-francuskom ratu 1812. godine. Ministar inostranih poslova bio je knez Adam Ĉartoriski, poreklom Poljak, koji je bio veliki carev prijatelj. To je onaj isti Ĉartoriski koji će ĉetiri decenije kasnije, kada je napustio Rusiju, nagovoriti tadašnjeg srpskog politiĉara Iliju Garašanina da napiše „Naĉertanije“, odnosno prvi srpski nacionalni program.

Od cara zlatni dukati
Nebojša Bogunović | 03. jul 2013. Srpska misija dobila punu podršku dvora, vlade i ruske crkve. Rusi traţe da 4.000-5.000 srpskih vojnika preĊu Dunav

„Kozaĉka konjica“, rad Mazurovskog SRPSKI delegati, koje je ministar inostranih poslova Ĉartoriski veoma srdaĉno primio, predali su mu jedan opširan memorandum sa molbom da ga preda caru Aleksandru. U ovom veoma vaţnom i zanimljivom dokumentu, pisalo je, izmeĊu ostalog: „Srpski narod još od davnih vremena oĉekuje pravo spasenje samo od srodne i jednoverne Rusije. U današnjim našim teškim prilikama, svome ocu i jedinome prirodnom zaštitniku svoga roda i vere, Velikom Imperatoru sveruskom, preblagom i ĉovekoljubivom caru Aleksandru I moleći pruţamo svoje ruke, na kolena padamo i najsmernije molimo za zaštitu i za spasenje. Samo oskudica u novcu i oruţju uzrok su što Srbi dosad nisu svoju vojnu radnju razvili onako, kako su ţeleli. S toga je potrebno: oruţja za veliki broj Srba gotovih i rešenih za opšti ustanak; odreĊen broj topova s veštim artiljeristima, praha i ostalog provijanta (vojniĉke hrane); nešto redovne vojske sa spremnim oficirima a pre svega veća suma novca. Kad bi se sve to dobilo, dalo bi Srbima mogućnosti da preduzmu svoje osloboĊenje s nadom da za vrlo kratko vreme postignu najţeljeniji uspeh. Ova velika i neocenjena pomoć... toliko bi ohrabrila ceo srpski narod da je lako predvideti kako bi se cela oblast, u kojoj Srbi ţive, u jednom trenutku sjedinila i zbacila sramni, neĉoveĉni i tiranski jaram. Jednoglasna je ţelja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom ’Serbskoje pravlenije’, ili pod drugim sliĉnim imenom, ali pod neposrednom zaštitom Rusije, ĉuvajući u isto vreme nenarušiva prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest plaćati mu umeren danak. Tome bi dodali još i ovu novu duţnost: da svagda vojuju protiv sultanovih odmetnika. Verovatno da će sultan, pritisnut od raznih svojih odmetnika, lako uvideti velike koristi od ovoga i na ovu novinu pristati.

Isto tako potrebno bi bilo poslati odmah javno u Srbiju jednoga ruskoga konzula, koji bi bio posrednik i jemac mira, a narodu srpskom i voţdu veliku utehu doneo“. (Istoriĉar Milenko Vukićević kaţe da je „ovom predstavkom prvi put sasvim jasno, odreĊeno i iskreno iznesen ministru pravoslavnoga cara i predstavniku velike i slovenske Rusije program srpskih ustanika. On u isto vreme pokazuje kako se osnovica srpske autonomije od 1793. godine sasvim izmenila i preobratila u teţnju da se srpski narod oslobodi Turaka, da zasnuje u Srbiji zasebnu drţavu sa samostalnom srpskom upravom pod zaštitom Rusije, ostajući i dalje zemlja koja plaća danak sultanu“.) ODBAČENA PONUDA PORTE I PORED toga što su se u komunikaciji KaraĊorĊa i Miheljsona ispoljili razliĉiti politiĉki i strateški interesi, jer, kao što se vidi, Srbi su oĉekivali rusku vojnu pomoć radi obraĉuna sa janiĉarima, dok su Rusi traţili „4.000-5000 srpskih boraca“ kako bi ojaĉali svoju armiju, srpske ustaniĉke starešine su sa oduševljenjem primile Miheljsonov proglas i istovremeno odbacile Portinu ponudu za obustavu meĊusobnih neprijateljstva iznetu u dokumentu koji je poznat kao „Iĉkov mir“. Ruski ministar inostranih poslova bio je veoma naklonjen srpskim ustanicima. On je odmah obavestio ruskog imperatora o dolasku delegacije, predao mu deklaraciju i predloţio da se Srbima pruţi politiĉka i materijalna pomoć. Car je prihvatio ovaj predlog i izdao nalog svom ministru finansija da se srpskim ustanicima da 3.000 dukata u zlatu, a trojici ĉlanova delegacije po 300 dukata. Uĉinak prve srpske diplomatske misije u Rusiji bio je uspešan. Pored materijalne pomoći, dobili su znaĉajnu politiĉku podršku, kako ruske vlade tako i crkvenih krugova i ruske javnosti. Car Aleksandar I, iako je simpatisao borbu srpskog naroda za slobodu, tog trenutka nije mogao dati i vojnu pomoć, jer je bio vezan ugovorom o savezu sa Turskom, a spreĉavale su ga i druge meĊunarodne okolnosti. On će biti zapamćen u srpskoj istoriji kao prvi ruski vladar za vreme koga je uspostavljena vojna saradnja izmeĊu Rusije i Srbije i utemeljeno bratstvo po oruţju. U rusko-turskom ratu, koji je poĉeo krajem 1806. godine, ruska vojska izbila je na Dunav u susedstvo srpskih ustanika u Negotinskoj krajini. Uoĉivši povoljnost nove geopolitiĉke situacije, KaraĊorĊe se 13. januara 1807. godine obratio pismom komandantu ruske Dunavske armije, koji se nalazio u Bukureštu, generalu Ivanu Ivanoviću Miheljsonu, u kome je izrazio ţelju „da ubrzo vidimo meĊu nama našu jednorodnu i jednovernu braću“. Miheljson je istovremeno uputio proglas, odnosno prvu diplomatsku poruku KaraĊorĊu i srpskom narodu u kojoj se, izmeĊu ostalog, kaţe: „Vrlo plemeniti i moćni voţdu hrabrog srpskog naroda, KaraĊorĊe Petroviću!... Najposle došao je trenutak da ratnici imena hrišćanskoga zbace jaram turski i povrate pravoslavnim patniĉkim plemenima staru slavu i blagostanje“. Ruski komandant ustanicima ĉestita osloboĊenje Beograda, koje je izvojevano mesec dana pre toga i traţi od njih da ga obaveste o dogaĊajima vezanim za ustaniĉke borbe. „Ja imam ţelju da vam uputim pomoć svake vrste, a ţeleo bih radi zajedniĉkoga vojevanja što pre da se pribliţim vama. Ali ne znajući ni snagu, ni namere, ni potrebe vaše, ne znam kako to da uradim. S toga pohitajte i izvestite me o svemu šta se u vas dogaĊa; o vašoj vojsci, kakva je i kolika je, kako je raspoloţena i gde se nalazi; o vašim potrebama u kojima bih mogao da vas pomognem; o vašim namerama i na kom bi mestu mogli imati pouzdanu vezu. Ja mislim da je posle Beograda na redu Vidin. Osvojivši njega moţete utvrditi za veĉna vremena nezavisnost i mir narodu srpskom. Prema tome, da li biste mogli krenuti sa glavninom snaga vaše vojske ka ovom mestu i da li moţete prevesti preko Dunava i uputiti Kraljevu (grad u Rumuniji) 4.0005.000 vaše vojske, koja bi zajedno s nama ratovala sa ove strane reke“.

Sumnjiv i ruski pasoš
Nebojša Bogunović | 04. jul 2013 Emisar ruskog cara pukovnik Pauluĉi na meti otkako je došao u Srbiju. Odbrambeni bedem od Crnog mora do Boke Kotorske

Baron Andrej Jakovljeviĉ Budberg ODBACUJUĆI turske mirovne predloge, a prihvatajući ruske ratne planove, srpske ustaniĉke voĊe, okupljene na skupštini u tek osloboĊenom Beogradu, odluĉile su da upute jednu delegaciju u ruski vojni štab u Bukureštu, koja je imala zadatak da obavesti generala Miheljsona o situaciji u Srbiji i da zatraţi politiĉku, materijalnu i oruţanu pomoć. Srbi su, kako kaţe Miheljson, traţili izmeĊu ostalog jednog ruskog ĉinovnika koji bi predsedavao Praviteljstvujušĉim sovjetom i pomogao „sovjetnicima“ u izgraĊivanju srpske drţave; zatim su molili da im se upute artiljerijski oficiri koji bi obuĉavali Srbe „u preciznom topovskom gaĊanju“, kao i inţinjere koji bi opravili porušena utvrĊenja. Pošto je saslušao zahteve srpske delegacije, Miheljson im je odmah dao 50.000 groša i pozvao jedan broj ustanika na artiljerijsku obuku u Rusiji. Susret srpskih delegata i ruskog komandanta Dunavske armije završen je sveĉano - Miheljson je predao delegaciji sablju kojom je ruski car Aleksandar I darivao voţda KaraĊorĊa. Uz ovo visoko carsko priznanje, Miheljson je uputio pismo KaraĊorĊu u kome je sa divljenjem konstatovao: „Braneći veru i otadţbinu, vi ste obratili na sebe paţnju cele Evrope. I sami neprijatelji vaši ne mogu da se ne dive ĉvrstini vašega duha, vašoj pameti i vašoj odluĉnoj hrabrosti. Svevišnji, videći pravednost namera srpskoga naroda i vaših, nagradio ih je sjajnim uspesima, a vi ste dobili pravo na priznanje

Vaše Otadţbine. Ali dokle ona ne dobije svoje ureĊenje i doĊe do toga da moţe pokazati svoje priznanje javnim znacima, primite i opašite maĉ (sablju) koji vam šaljem od Gospodara Imperatora Aleksandra I kao nagradu s natpisom: ’Braniocu vere i Otadţbine’, te da to bude pred celim svetom dokaz vaših odliĉnih osobina“. U istoriografskim delima koja obraĊuju dogaĊaje iz Prvog srpskog ustanka ĉesto se spominje takozvana „Pauluĉijeva konvencija“. Mada taj meĊunarodni dokument, koji je predviĊao uspostavljanje ĉvrstih politiĉkih i vojnih veza izmeĊu Rusije i ustaniĉke Srbije, nikada nije stupio na snagu, interesantna je njegova istorija, jer na najupeĉatljiviji naĉin oslikava odnose izmeĊu ruske diplomatije i srpskih ustanika. NIŠTA OD MIRA U VEZI sa ustaniĉkim odbijanjem turskog mirovnog ugovora i prihvatanje ruskog ratnog plana, ĉime je Srbija ušla u interesnu sferu Petrograda, istoriĉar Grgur Jakšić sasvim jasno kaţe: „UbeĊeni da je Rusija dovoljno jaka da pobedi Turke, Srbi su u njenim budućim pobedama gledali svoju potpunu nezavisnost i slobodu i pokazivali su sve više raspoloţenja da se pridruţe ruskoj vojsci. Sporost u pregovorima koji su voĊeni s Turcima rashlaĊivala je pristalice mira. Posle pisma generala Miheljsona svi ustanici, bez izuzetka, bili su gotovi da se pridruţe Rusiji“. Kao što je poznato, posle Napoleonove pobede kod Austerlica i poraza ruskih i austrijskih snaga, Francuska je okupirala Dalmaciju i na taj naĉin kroĉila na Balkansko poluostrvo. To je uznemirilo Rusiju, koja je jugoistoĉni deo Evrope uvek smatrala svojom interesnom sferom, pogotovo kada se krajem VIII veka proglasila za zaštitnicu pravoslavnih hrišćana u Osmanskom carstvu. U ţelji da spreĉe dalje Napoleonovo prodiranje prema svojim juţnim granicama, Rusi su nameravali da stvore odbrambeni bedem na potezu Crno more - Jadransko more, koji bi išao dolinom Dunava, pa preko severoistoĉne Srbije i Drine dosezao do Bosne, Hercegovine i Crne Gore, povezujući carsku armadu u Besarabiji, Moldaviji i Vlaškoj sa ruskim pomorskim snagama, koje su se već nalazile u Boki Kotorskoj. Da bi se ostvarila ovakva krupna strateška zamisao, trebalo je ukljuĉiti u ovu akciju ne samo ustanike u Srbiji, nego i ceo srpski narod na balkanskom podruĉju. Uoĉivši prednost jednog ovakvog plana u pogledu odvraćanja francuskih snaga, ruski car Aleksandar I i njegov novi ministar inostranih poslova, baron Andrej Jakovljeviĉ Budberg dali su zadatak svom poverljivom ĉoveku, pukovniku Pauluĉiju, da obiĊe i snimi situaciju u Dalmaciji, Srbiji i Crnoj Gori, kao i da se sastane sa KaraĊorĊem, kako bi zajedno sa srpskim voţdom razmotrio sve aspekte realizacije ovog krupnog strateškog poduhvata. Posle obilaska Trsta i napornog puta kroz Slavoniju i Srem, pukovnik Pauluĉi je 30. juna 1807. godine (po starom kalendaru) stigao u Beograd, gde je doĉekan sa svim poĉastima koje pripadaju ovako visokom ruskom zvaniĉniku. MeĊutim, nedugo posle njegovog dolaska, rodila se sumnja kod Mladena Milovanovića, tadašnjeg ustaniĉkog komandanta Beograda, u pogledu liĉnosti Pauluĉija. Razloge za Mladenovo nepoverenje treba traţiti u veštim i perfidnim intrigama koje su austrijske obaveštajne sluţbe plele oko liĉnosti Pauluĉija, kao i njegove misije u Srbiji. Jedan od austrijskih agenata Emerik Mlinarić namerno je stvorio zabunu kod Milovanovića u pogledu imena i titule ruskog izaslanika. Pukovnik Pauluĉi je imao, naime, titulu markiza, a prezime mu je bilo italijansko, mada je on bio Francuz, koji je stupio u rusku vojnu sluţbu. To je bilo dovoljno da Milovanović posumnja u identitet ruskog zvaniĉnika, pogotovo kada mu je Mlinarić izneo laţnu tvrdnju „da je Pauluĉi u stvari francuski izaslanik, a ruski pasoš mu sluţi samo da zavara trag“. Komandant Beograda je zbog toga hteo da Pauluĉija baci u kazamat u kuli Nebojša, ali ga je u tome spreĉio Mihailo Grujović, sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta, koji je od Mladena zahtevao da se Pauluĉi pošalje u Negotin, gde se u tom trenutku nalazio KaraĊorĊe, zajedno sa ruskim general-

majorom Isajevom, kako bi ruski oficir pomogao u identifikaciji ovog emisara. Pauluĉi je straţarno sproveden u Negotin i tek je tu, zahvaljujući Isajevu, otklonjena zabuna u pogledu liĉnosti ruskog emisara.

Mala Rusija na Balkanu
Nebojša Bogunović | 05. jul 2013. Voţd izbegao da potpiše ugovor kojim bi Srbija dobila status gubernije. Jakov Nenadović poĉeo da uzvikuje: „Hoćemo ruskog cara!“

Jakov Nenadović POSLE svih neugodnosti, izaslanik Pauluĉi je predao KaraĊorĊu pismo ministra Budberga, u kome se veoma laskavo govori o srpskom voţdu i on se naziva „dobrim ruskim prijateljem“. Prilikom prvog susreta, Pauluĉi je primetio da je KaraĊorĊevo drţanje veoma uzdrţano pa ĉak i hladno. Bilo je vidljivo da je i srpski voţd pod uticajem austrijskih intriga i zato je pokušao da ga razuveri: „Ja znam sva austrijska podbadanja i njihove spletke, i nadam se da ne ţelite biti obmanuti i da nećete poverovati (beĉkom) dvoru... ĉijom su krivicom Francuzi ovladali Dalmacijom i spremili plan da doĊu u Srbiju, potĉine (srpski) narod i nanovo ga bace pod tiranski jaram turski...“ U uverenju da je razbio KaraĊorĊeve sumnje, ruski izaslanik pukovnik Pauluĉi mu je izneo konkretan program srpsko-ruske saradnje, koji je trebalo da omogući realizaciju odbrambenog bedema Crno more - Jadransko more. Vojni aspekt „Pauluĉijeve konvencije“ je predviĊao da se u svakoj tvrĊavi koja je bila u srpskim rukama stacionira garnizon ruske vojske: da se u Negotinsku krajinu „za odbranu i napad pošalje 3.000

ruskih pešaka, dva eskadrona kavalerije (konjice), jedan kozaĉki puk, a od srpske strane „kad ovoj vojsci bude zatrebalo da se doda 20.000 srpskih vojnika“. VREDNOST SLOBODE PUKOVNIK Pauluĉi je voţdu rekao da je ţelja Rusa da Srbi budu slobodni. Na to mu je KaraĊorĊe odgovorio: „Znajte, gospodine, da ja ne ţelim ništa drugo nego da vidim svoju otadţbinu osloboĊenu od Turaka, tako da nikad više ne strahuje od njihovoga jarma. Onda bi se odrekao svega i vratio se svome plugu“. Konvencija je predviĊala da se na granicu prema Bosni uputi takoĊe 3.000 ruskih pešaka, dva eskadrona konjice i jedan puk kozaka, kao i 15.000 srpskih ustanika. Isto tako, planirana je ruska pomoć u isporuci topova, municije i 10.000 pušaka; zatim vojno obrazovanje ustanika, slanje jedne ĉete inţinjeraca i jedne ĉete artiljeraca, pa je ĉak bilo predviĊeno i formiranje sanitetske sluţbe u ustaniĉkoj Srbiji. Dok je sa vojnim delom konvencije bilo sve u redu, politiĉke odredbe izazvale su nevericu i otpor kod nekih ustaniĉkih voĊa. To se naroĉito odnosilo na ĉlan ovog dokumenta u kome se kaţe: „Prva je ţelja srpskoga naroda da bude pod zaštitom Njegovog carskog veliĉanstva Aleksandra I. Zato se najponiznije moli Nj. c. v. da odredi što pre spremnoga... zemljoupravitelja koji bi doveo narod u potreban red, zemlju srpsku uredio i prema ţivotu i obiĉajima narodnim izradio ustav (konstitucio) koji treba da bude odobren i objavljen u ime Njegovog carskog veliĉanstva Aleksandra I“. Najviše sumnje i nezadovoljstva je izazvao izraz „zemljoupravitelj“, jer se pretpostavljalo da se pod tim krije namera da se u zemlju dovede gubernator i da se Srbija pretvori u rusku guberniju. Opravdano se postavljalo pitanje kome je u interesu bilo da se u Srbiji stvori jedna vrsta ruskog protektorata. Na to pitanje daje odgovor najbolji poznavalac dogaĊaja iz Prvog srpskog ustanka, istoriĉar Milenko Vukićević. On kaţe: „Na ovakvo stapanje Srbije u rusku drţavu u ono vreme niti je mislio KaraĊorĊe, niti Srbi, a ni sam car Aleksandar nije tako mislio. To je uĉinjeno s jedne strane suvišnom revnošću ruskoga punomoćnika (Pauluĉija), koji je mislio da će ga to preporuĉiti kod njegovih starešina i kod cara, a s druge strane to je proizvod srpskih domaćih intriga i uĉinjeno je to pod uticajem onih starešina koji su se izjašnjavali kao suparnici KaraĊorĊevoj vlasti, i koji su ţeleli, zaslepljeni domaćom borbom, da Srbija postane oblast ruskoga carstva“. Prema mišljenju najobaveštenijeg hroniĉara Prvog srpskog ustanka Lazara Arsenijevića Batalake, KaraĊorĊevi suparnici i veliki rusofili bili su Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Jakov Nenadović i Jeremija Gagić, sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta, koji je Pauluĉiju pomogao u pisanju ove konvencije. Batalaka tvrdi da je „visokoumni Jakov (Nenadović) poĉeo, bez ikakvog pametnog razloga, vikati ’Hoćemo ruskog cara’, pa je i druge na to podsticao“. Izgleda da je KaraĊorĊe prvi uvideo opasnost koja je pretila srpskoj nezavisnosti ukoliko bi se prihvatio politiĉki deo konvencije, onako kako je predloţen. Istoriĉar Milenko Vukićević tim povodom kaţe: „KaraĊorĊe se, razmišljajući o predloţenoj konvenciji, poĉeo kolebati, osećao je da u njoj ima nešto što je protiv njega i slobodne zemlje, kako je on zamišljao slobodnu Srbiju. Ne ţeleći da sasvim odbije Pauluĉija, a ne ţeleći ni da potpiše onakvu konvenciju, on je noću, kako izgleda, izmeĊu 27. i 28. juna (1807), ostavio vojni stan pod Negotinom i s polovinom vojske otišao, izgovarajući se da su mu došla pisma (informacije) kako su Turci navalili od Niša i da tamošnje starešine traţe pomoć“. Tako je „Pauluĉijeva konvencija“ ostala nepotpisana, a strateška zamisao stvaranja odbrambenog bedema na potezu Crno more - Jadransko more pala u vodu, jer je u meĊuvremenu potpisan Tilzitski mir, koji je privremeno okonĉao neprijateljstvo izmeĊu Rusije i Francuske.

Moţda je nepotpisivanju konvencije doprinelo i delovanje austrijskih špijuna koji su u strahu od ruskog uticaja na Balkanu već tada lansirali tezu da su „Srbi produţena ruka Rusa a Srbija - mala Rusija na Balkanskom poluostrvu“. Pošto su ustaniĉke voĊe bili svesne da uspeh Prvog srpskog ustanka umnogome zavisi od meĊunarodne podrške, pre svega Rusije, oni su, nekoliko meseci posle dizanja bune protiv dahija poslali delegaciju na ĉelu sa protom Matejom Nenadovićem u Petrograd da od ruskog cara i ruskog drţavnog vrha traţe politiĉku i materijalnu pomoć za srpske ustanike. U ţelji da se njihovom posetom ne okonĉaju ruskosrpski odnosi, delegacija se obratila caru Aleksandru I sa molbom u kojoj je istaknuto da bi bilo „potrebno javno poslati u Srbiju jednog ruskog konzula koji bi bio posrednik i jamac mira..., a narodu srpskom i voţdu veliku utehu bi doneo“.

Gnev srpskog voţda!
Nebojša Bogunović | 06. jul 2013. Vrlo hladan prijem prvog ruskog konzula u Beogradu. Iskrena ţelja ruskog cara da zadovolji potrebe srpskog naroda

Konstantin Rodofinikin UVIĐAJUĆI znaĉaj Srbije za dugoroĉne ruske interese na Balkanu, kao i potrebu da se uspostavi ĉvršći i trajniji kontakt sa srpskim voţdom i njegovim ustanicima, ruski ministar inostranih poslova Adam Ĉartoriski je predloţio da jedan od ĉlanova srpske delegacije preuzme ulogu oficira za vezu izmeĊu srpske i ruske strane. U tom cilju bi se otvorila jedna diplomatska kancelarija u Bukureštu. Ovakvo rešenje je predloţeno jer je Rusija u to vreme imala sklopljen savez sa Turskom i nije mogla imenovati svog zvaniĉnog predstavnika u Srbiji, koja je bila u vazalnom odnosu prema Porti.

Postupajući po sugestiji ruskog ministra inostranih poslova, za srpskog predstavnika u Bukureštu odreĊen je Petar Novaković Ĉardaklija, vrlo sposoban i okretan ĉovek, ĉija je ţena odrţavala bliske veze sa velikom kneginjom Aleksandrom Pavlovnom, roĊenom sestrom cara Aleksandra I. Ĉardaklija je ovu duţnost rado prihvatio i uspešno je obavljao sve do 1807. godine, kada je nastupila nova situacija u meĊunarodnim odnosima. Godinu dana ranije Rusija je, kao što se zna, objavila rat Turskoj i ruske trupe su se našle na Dunavu. Sada više nije bilo prepreka da se jedan zvaniĉni ruski predstavnik pošalje u Srbiju. Izbor je pao na Konstantina Konstantinoviĉa Rodofinikina (1765-1838), visokog diplomatskog ĉinovnika. Ko je bio taj ĉovek koji će u istoriji biti zabeleţen kao prvi ruski diplomatski predstavnik u Srbiji i koji će odigrati znaĉajnu ulogu ne samo u razvoju srpsko-ruskih odnosa nego i u izgradnji ustaniĉke drţave? Istoriĉar Milenko Vukićević, koji je istraţivao diplomatsku arhivu u Petrogradu, pronašao je "personalni karton" Rodofinikina iz koga se vidi da je ovaj visoki ruski diplomata ustvari bio poreklom Grk, ĉiji je deda sa ostrva Rodosa došao u Rusiju poĉetkom DţVIII veka. Rodofinikin se vrlo brzo istakao u diplomatskoj sluţbi, jer je pored izrazite inteligencije i lepih manira posedovao i izuzetan talenat za jezike, tako da je pored ruskog govorio francuski, turski i grĉki jezik, a nauĉio je i srpski. Na liĉni zahtev cara Aleksandra I poslat je u jednu diplomatsku misiju u Carigrad, a prilikom povratka u Rusiju privremeno je zadrţan kao diplomatski ataše u glavnom stanu komandanta ruskih trupa na Dunavu, generala Ivana Ivanoviĉa Miheljsona. Tu je dobio vest o naimenovanju za ruskog zvaniĉnog predstavnika u Srbiji. VOJNIK KOZAČKOG PUKA MLADI Rodofinikin je kao 18-godišnjak stupio u rusku armiju, odnosno u njen elitni Kozaĉki perejeslavski puk, a kasnije je prešao u ratnu flotu. Iz vojske je izašao u ĉinu majora (kasnije je proizveden u generala) i kao perspektivan ĉovek primljen je u rusko ministarstvo inostranih poslova. Pre nego što je krenuo na novu duţnost, uruĉene su mu specijalne instrukcije u kojima je reĉeno "Da dolazi u Srbiju po odobrenju samoga cara i da njegovo bavljenje meĊu narodom toliko odanom Rusiji treba da posluţi kao najbolji dokaz iskrene ţelje careve da njihove potrebe zadovolji". Uz pismo generala Miheljsona upućeno liĉno KaraĊorĊu, Rodofinikin je poneo sa sobom i 100.000 groša kojim je trebalo da se plati 4.500 pušaka, tajno nabavljenih od austrijskih trgovaca iz Zemuna. U svome pismu Miheljson u visokom diplomatskom maniru srpskog voţda naziva ekselencijom i toplo preporuĉuje prvog ruskog predstavnika u Srbiji: "Gospodin Rodofinikin je primio nalog da se liĉno dogovori sa Vašom ekselencijom i sa Praviteljstvujušĉim sovjetom slaveno-srpskog naroda, (ustaniĉkom vladom) o svim vašim potrebama i naĉinom kako da se saobraze mogući interesi, iz usklaĊenih dejstava vojske njegovog Carskog Veliĉanstva Aleksandra I i srpske vojske, kao i da se zaloţi oko saradnje sa Vama na osnivanju ustrojstva vaše uprave, kako Vi ţelite a za dobro naroda, i da tako najbolje dokaţe stalno pokroviteljstvo velikog sveruskog gospodara". Konstantin Rodofinikin je sa grupom saradnika stigao u Beograd 2. avgusta 1807. godine. Pred njega je sa vojskom izašao komandant Beograda Mladen Milovanović, a u njegovu ĉast oglasili su se topovi sa Beogradske tvrĊave. Srdaĉan doĉek koji je prireĊen prvom ruskom diplomatskom predstavniku u Srbiji nije se, naţalost, ponovio i prilikom susreta sa KaraĊorĊem. Razloga za to bilo je više. Prvo, voţd je tog trenutka bio veoma ljut na Ruse, jer su se na osnovu Tilzitskog sporazuma, sklopljenog izmeĊu Napoleona i Aleksandra I, ruske trupe, posle uspešnih zajedniĉkih operacija sa srpskim ustanicima na Malajnici i Štubiku, morale povući iz Srbije. To je

predstavljalo veliku opasnost za oĉuvanje vojnih i politiĉkih rezultata postignutih u Prvom srpskom ustanku. KaraĊorĊe sem toga nije bio zadovoljan što mu je za ruskog predstavnika poslat jedan Grk, jer je voţd imao averziju prema grĉkim sveštenicima, koji su posle ukidanja Pećke patrijaršije zauzimali najviše crkvene poloţaje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U tako lošem raspoloţenju voţd je jednom ruskom niţem ĉinovniku, koji je došao kod njega da ugovori prvi sastanak sa Rodofinikinom, netaktiĉki odbrusio: "Sve bi vas trebalo iseći; meni treba (ruska) vojska, a nju ne vidim. Šta mi je hasna (korist) od toga što su mi poslali ovog prestavnika". Ruski ĉinovnik je bio preneraţen ovakvim prijemom i kako svedoĉi sam Rodofinikin vratio se u predstavništvo "polumrtav". Najbliţi KaraĊorĊevi saradnici su se, takoĊe, zgranuli zbog ovakvog voţdovog postupka, a ujedno uplašili da taj "diplomatski skandal" ne izazove ozbiljne posledice u rusko-srpskim odnosima. Istoriĉar Vukićević ovako opisuje taj nemio dogaĊaj: "Tada se okupe oko KaraĊorĊa svi savetnici koji su bili u Beogradu, i drugi, te razjasne KaraĊorĊu da nije trebalo da tako primi Rodofinikinovog izaslanika u vreme kada njihova sudbina zavisi od Rusije"; savetovali su mu da primi Rodofinikina kao predstavnika Rusije. Ali KaraĊorĊe i posle toga nije hteo otići ruskom predstavniku, radi ĉega je ovaj krenuo KaraĊorĊu, koji ga primi vrlo hladno...

Nigde bez pune čuture
Nebojša Bogunović | 07. jul 2013. Ruski izaslanik uzalud pokušao da voţda odvikne od rakije. KaraĊorĊe udarao peĉate dok je Rus ureĊivao zemlju

Voljavĉa: Prva stolica Praviteljstvujušĉeg sovjeta ODNOSI izmeĊu KaraĊorĊa i Rodofinikina znatno su se popravili posle incidenta i u nekim trenucima su bili više nego dobri i srdaĉni. Rodofinikin je, prema tvrĊenju istoriĉara Radoša Ljušića, imao obzir prema voţdovom neiskustvu i nepoznavanju drţavnih i vladarskih poslova, kao i diplomatskih manira, pa mu je nesebiĉno davao savete. U jednom pismu, na primer, ukazao mu je na neke njegove neodgovarajuće postupke: "Shvatite da vi niste neki obiĉan starešina ili bimbaša (zapovednik odreda), već slavni komandant srpske zemlje". Ruski predstavnik je stvarno ţeleo i trudio se da srpskog voţda poduĉi u mnogim stvarima koje su spadale u delokrug drţavnih duţnosti, ali je isto tako nastojao da ga oduĉi od nekih loših navika, kao što je, na primer, prekomerno uţivanje u piću. Rodofinikin je, naime, primetio da KaraĊorĊe, kao i druge ustaniĉke starešine "piju rakiju u svako doba dana i noći" i to u većim koliĉinama. Smatrajući da to šteti njihovom ugledu i smanjuje im radnu sposobnost, on se na sve moguće naĉine trudio da ih odvikne od toga. Tako je iz Petrograda nabavio veću koliĉinu ruskog ĉaja u nadi da će KaraĊorĊe navići na ovaj tradicionalni ruski napitak, u zamenu za srpsku šljivovicu. Naţalost, u tome nije uspeo. Voţd se i dalje nije odvajao od svoje ĉuture koja je uvek morala biti puna. KaraĊorĊe je ĉesto molio Rodofinikina da bude tolerantan prema nekim ustaniĉkim voĊama koji su do "juĉe ĉuvali svinje, ili bili hajduci". "Ti treba da se na nas saţališ i da nas pouĉiš, a ne da se ljutiš na naše gluposti. Ti si jedini koji nas moţeš izvući iz nevolje, moj ţivot je u tvojim rukama", pisao mu je jednom KaraĊorĊe. Stekavši poverenje kod KaraĊorĊa i dobro upoznavši prilike u Srbiji, Rodofinikin je poĉeo da razmišlja o drţavnom ureĊenju nove ustaniĉke tvorevine. Smatrao je da Srbija treba da dobije granice koje je

imala u srednjem veku, odnosno pre najezde Turaka, koje bi se prostirale od Drine do Timoka, a na jugu do Novog Pazara, Niša, Skoplja pa ĉak do same Sofije. Ruski predstavnik je predlagao da na ĉelu drţave bude knez koji bi imao nasledno pravo, a to zvanje bi se po ţelji naroda dodelilo KaraĊorĊu. Rodofinikin je takoĊe predlagao da pored kneza postoji i Savet kome bi on predsedavao. Srbija bi imala i svoju regularnu vojsku. Poseban vid ruskog uticaja ostvario bi se uvoĊenjem ruskog zakonodavstva. Srbija bi plaćala minimalan danak Turskoj, ali to bi se moralo izvesti paţljivo, zbog voţdove i ustaniĉke osetljivosti prema ovom pitanju. Ĉak je u svom predlogu srpskog Ustava predviĊao da se u Srbiji ustanovi plemstvo (sliĉno aristokratskoj tradiciji u Rusiji) i da Praviteljstvujušĉi sovjet izdaje svima koji su bili zasluţni za otadţbinu - diplome o plemićkoj tituli. ŢENIDBA PRE ŠKOLE RODOFINIKIN je vodio raĉuna i o KaraĊorĊevom najstarijem sinu Aleksi, koji je trebalo da postane prestolonaslednik, ako se srpski ustanak povoljno završi. Zahvaljujući njemu i Dositeju Obradoviću, Aleksa je dobio neka osnovna znanja, ali mu škola nije išla. Kada je KaraĊorĊe posle sloma ustanka otišao u Rusiju, car Aleksandar I je omogućio Aleksino školovanje u elitnoj školskoj ustanovi - Poţevskom korpusu, ali je on nije završio nego se oţenio jednom bojarkom (Marijom Tokin) sa kojom je dobio sina ĐorĊa. Umro je od tuberkuloze 1829 i sahranjen u mestu Kišinjevu (Besarabija). Uvidevši da je Rodofinikin veoma inteligentan i obrazovan ĉovek, da ima veliko politiĉko i diplomatsko iskustvo i što je najvaţnije da ima jasan koncept drţavnog ureĊenja Srbije (što mnoge ustaniĉke voĊe pa ni sam voţd u potpunosti nisu imali) KaraĊorĊe je ruskom predstavniku dozvolio da svojim sugestijama i predlozima utiĉe na rad i odluke Praviteljstvujušĉeg sovjeta. Istoriĉar Ljušić kaţe da je: "Rodofinikinu bilo prepušteno da potpuno samostalno radi na ureĊenju zemlje. U tom pogledu on nije traţio nikakve savete od KaraĊorĊa, već ga je samo obaveštavao o onome što je uradio, u saradnji sa Savetom. Dakle, voţd je samo odobravao njihov rad, i nijednom se nije usprotivio. A kad je Savet izdavao naredbe ili uputstva potĉinjenima, isticano je da su one nastale u 'dogovoru s gospodarom ĐorĊem i gospodinom Rodofinikinom'"... Voţd je u prepisci Rodofinikinu davao punu podršku i isticao da bez njegovog znanja ništa neće preduzimati: "I kako Vi za najbolje naĊete onako i ureĊujte. Zato mi Vas za sve i pitamo, pa kako Vi reknete onako da bude". Nije nimalo ĉudno što je ruski predstavnik u jednom pismu javljao voţdu: "Ja sam napisao nekoliko zakona kao i pismo uz koje se oni mogu poslati u Sovjet u Vaše ime". "VoĊa srpskog naroda samo je udarao peĉate i zahvaljivao Rodofinikinu na propisanim zakonima", kaţe Ljušić. Ruski predstavnik budno je pratio postupke i odluke ustaniĉkih starešina i samog KaraĊorĊa u odnosima sa stranim drţavama. Austrija je tada na sve moguće naĉine radila da istisne ili smanji uticaj Rusije na ustaniĉke voĊe i njihovu politiku. Zato je Beĉ upućivao KaraĊorĊu primamljive ponude, ukljuĉujući i tu da "Srbija doĊe pod austrijsku vrhovnu vlast", ĉime bi se oslobodili viševekovnog turskog ropstva. Rodofinikin je morao da upotrebi svu svoju diplomatsku veštinu i autoritet da srpske ustaniĉke prvake, koji nisu imali dovoljno politiĉkog iskustva i znanja, uveri da su austrijske ponude neiskrene i opasne. Ustanici, naţalost, nisu znali suštinu austrijske spoljne politike da Srbija ne sme da padne pod uticaj Rusije ili što je još gore, postane sastavni deo ruske drţave! Ako Srbija zbog trenutnih meĊunarodnih okolnosti ne moţe da pripadne Austriji, mnogo je bolje da u tom sluĉaju ostane pod turskom vlašću. Srbiji se ne sme dozvoliti da postane samostalna i nezavisna drţava, jer bi preko nje Rusija kroĉila na Balkan, što je opasno za austrijske drţavne interese.

Lukavi plan Austrije
Nebojša Bogunović | 08. jul 2013. Beĉ traţio Beograd da bi moćna carevina branila raju od Turaka. Manjak hrane i municije najviše pogodio ustanike

Ministar Meternih VEOMA sloţeni odnosi na Balkanu naroĉito su se ispoljavali na relaciji Austrija-Rusija-Srbija. Poĉetkom 1808. godine zavladala je nestašica hrane u Srbiji, a ustanici su imali dodatni problem, jer im je nedostajala i municija. Vlada i dvor u Petrogradu zbog velike udaljenosti Rusije nisu mogli slati ni hranu ni municiju u Srbiju, ali su slali novĉanu pomoć, znajući da ustaniĉke starešine kupuju neophodne potrepštine za narod i vojsku u Austriji. U martu mesecu te godine KaraĊorĊe je primio 6.000 zlatnih dukata kao pomoć od komande ruskih trupa u Rumuniji. Ova velika novĉana pomoć, kojoj se voţd jako obradovao, nije mogla biti iskorišćena, jer su tada austrijske vlasti zatvorile granicu na Savi i Dunavu za sav izvoz i uvoz izmeĊu Beogradskog pašaluka i Habzburške monarhije. Saznavši za veliko neraspoloţenje koje je zavladalo u srpskom narodu i vojsci zbog oskudice osnovnih potreba za ţivot prouzrokovanih blokadom granice, austrijska vlada je smislila lukav plan kako da pridobije Srbe za svoju politiku i da ih istovremeno udalji od Rusije. Taktika zvaniĉnih krugova u Beĉu bila je da srpske starešine nagovori da predaju Beograd i Beogradsku tvrĊavu u posed Austrije, kako bi navodno ova moćna carevina branila srpsku raju od Turaka. Koliko su Austrijanci bili zainteresovani da doĊu u posed Beograda najbolje svedoĉi razgovor koji je vodio ĉuveni austrijski ministar Meternih sa Napoleonom, zabeleţen u njegovim memoarima:

"Što se tiĉe Beograda, to bi mesto bilo od ogromne koristi za Austriju; ali do sad su nas dva razloga zadrţala od svake aktivne politike u Srbiji: prvi je da ne ubrzamo propast Turske carevine a drugi, da ne izazovemo zaplete s Francuskom koju nismo mogli smatrati za mirnog posmatraĉa sliĉnih pokušaja." Napoleon je odgovorio: "Treba da se potrudite da se prevarom dokopate toga grada ili da udesite da vam ga sami Srbi predaju. Poĉnite time što ćete ga uzeti na ĉuvanje: a kad jedanput budete u njemu, neće vas otud isterati." U tom cilju austrijske vojne vlasti su aktivirale svoje agente u celom pašaluku sa zadatkom da pridobiju srpski narod i ustaniĉke starešine za ovu zamisao. Mnogi austrijski agenti ubeĊivali su srpske voĊe da će se predajom Beograda u austrijske ruke konaĉno rešiti ne samo pitanje bezbednosti naroda nego će se skinuti sa dnevnog reda i problemi ishrane stanovništva, jer više neće postojati granica izmeĊu Srbije i Austrije. Najaktivniji meĊu austrijskim agentima bio je trgovac Miloš Urošević, rodom iz okoline Jagodine, koji je razvio široke trgovaĉke veze izmeĊu Zemuna i Beograda i zahvaljujući tome tajno snabdevao ustanike oruţjem i hranom. Kao poslovnom ĉoveku njemu je u prvom planu bila zarada i profit, mada su mnogi smatrali da se bavi svojim poslom iz patriotskih razloga. U zimu 1808. godine Urošević je nabavio veliku koliĉinu topovske municije i baruta koji je austrijska vojska rasprodavala zbog uvoĊenja u naoruţanje novog artiljerijskog oruţja i promene kalibra topova. Pošto se nabavljena municija nalazila u Zemunu, Urošević je bio jako pogoĊen zatvaranjem granice. Kao jedan od glavnih snabdevaĉa ustanika oruţjem i municijom, ovaj vešti trgovac je bio u dobrim odnosima sa KaraĊorĊem. Svoje veze sa voţdom pokušao je da iskoristi kako bi ga nagovorio da uputi molbu austrijskom nadvojvodi Karlu da se ukine zabrana trgovine izmeĊu Austrije i Beogradskog pašaluka. To mu je pošlo za rukom, jer je i sam KaraĊorĊe uviĊao da je blokada granice štetna za Srbe kako zbog izvoza stoke u Austriju, tako i zabrane uvoza oruţja u Srbiju. POTKUPLJEN I PREGOVARAČ U TAJNIM instrukcijama koje je Simbšen dobio kaţe se da ne treba štedeti novac u potkupljivanju Srba koji su spremni da se izjasne za politiku Austrije. Istoriĉar Ljušić tvrdi da su tada potkupljeni Ivan Jugović, sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta, Stefan Jevtić, sekretar i pisar KaraĊorĊev, Deli ĐorĊe, sekretar Mladena Milovanovića, tadašnjeg predsednika Praviteljstvujušĉeg sovjeta, pa ĉak i Petar Iĉko, srpski diplomata i pregovaraĉ sa Portom. U januaru 1808. godine voţd je napisao pismo nadvojvodi Karlu u kome je izrazio zahvalnost za simpatije i za zaštitu koje je Srbima ranije ukazivao i zamolio ga da odobri ustanicima nabavku baruta, olova i bombi. Osim toga, KaraĊorĊe je u pismu napomenuo da bi Rusija dala Srbima dosta municije, da to velika daljina i teškoće u saobraćaju nisu onemogućile. Pre nego što je poslao pismo nadvojvodi, KaraĊorĊe ga je pokazao Rodofinikinu, kako ovaj ne bi posumnjao u voţdovu odanost Rusiji. Kada je ovo pismo stiglo u Beĉ, nadvojvoda Karlo je bio zadovoljan, jer je verovao da će Srbe nagovoriti da se priklone Austriji. Zato je naredio novom komandantu graniĉnih jedinica feldmaršalu Simbšenu, da poĉne pregovore sa KaraĊorĊem i ostalim ustaniĉkim voĊama. Kada je dobro prouĉio instrukcije koje je dobio iz Beĉa, feldmaršal Simbšen je predloţio KaraĊorĊu da se sastanu u Zemunu i otpoĉnu pregovore, kako o pitanjima koje interesuju Srbe (o municiji i hrani) tako i onim za koje su zainteresovani Austrijanci (predaja Beograda Habzburškoj monarhiji). Voţd je o

ovom predlogu obavestio Rodofinikina i upitao ga kako da postupi. Ruski diplomatski predstavnik mu je savetovao da sastanak prihvati, ali da "vodi raĉuna o svom ugledu i interesima svoga naroda". Saglasivši se sa ovim, KaraĊorĊe je obavestio feldmaršala da on kao vrhovni srpski voţd ne moţe da prelazi granicu i odlazi u stranu zemlju i da zato austrijski pregovaraĉi doĊu u Beograd. Pošto ni Simbšen nije hteo da odlazi u stranu zemlju, dogovoreno je posle dugih natezanja da se njihov susret odrţi na samoj obali Save.

Dalje od bečkog dvora
Nebojša Bogunović | 09. jul 2013. Neuspeo pokušaj Beĉa da pridobije Srbe nudeći im zaštitu. Nemojte verovati u laţno prijateljstvo Francuza i Rusa

Magistratski trg u Zemunu NA sastanku 4. aprila 1808. godine feldmaršal Simbšen se veoma trudio da uveri KaraĊorĊa da austrijski dvor i vlada „osećaju veliku naklonost prema Srbima“ i obećao je da će dati sve što im je potrebno, da će im poslati oficire, pozajmiti novac itd., pod uslovom da se obaveţu da će ostati verni samo Austriji. Napomenuo je, u isto vreme, da je Austrija najbliţa Srbiji i da moţe uvek u svemu da pomogne. „Ĉuvajte se Rusa, njihova je zemlja veoma udaljena od vas, prijateljstvu Francuske i Rusije ne verujte, to je laţno prijateljstvo“, dodao je on. Dan kasnije, 5. aprila 1808. godine feldmaršal Simbšen je uputio sledeći izveštaj nadvojvodi Karlu: „KaraĊorĊe je izjavio da su Praviteljstvujušĉi sovjet i narodne starešine odluĉili da se ponovo okrenu austrijskom dvoru i da traţe ne samo njegovu zaštitu nego i prisajedinjenje Srbije Austrijskoj carevini, pod uslovima: 1. da Srbija nikako ne pripadne Ugarskoj; 2. da vera u njoj bude slobodna; 3. da Srbija

zavisi neposredno od austrijskog cara i da njome upravljaju njegovi oficiri; 4. da car ne prinudi Srbe da zakljuĉe mir s Turcima, pre nego što Niš i drugi delovi Srbije ne budu osloboĊeni i 5. da se Srbima da pomoć u hrani i brašnu, koje će platiti posle zakljuĉenja mira. Pod tim uslovima, dodao je KaraĊorĊe, Srbi će biti spremni da idu za Austrijancima do samog Carigrada“. U oceni verodostojnosti ovog dokumenta treba biti veoma obazriv i imati u vidu sledeće ĉinjenice: prvo, moţda je Simbšen, znajući za nadvojvodinu ţelju da zagospodari Beogradskom tvrĊavom i drugim gradovima u Srbiji, prikazao voţdove odgovore na njegovo pitanje suviše subjektivno i neadekvatno (po svemu sudeći ovaj sastanak se odvijao tako da je austrijski feldmaršal postavljao pitanja a srpski voţd odgovarao na njih). Drugo, treba uzeti u obzir KaraĊorĊevo neiskustvo u diplomatskim poslovima pa pretpostaviti da je davao odgovore loše politiĉki formulisane, treće, voţd je ţarko ţeleo da se blokada granice što pre ukine, pa je moţda obećavao nešto što u normalnim prilikama ne bi ĉinio i najzad, za ovaj sastanak je znao Rodofinikin, pa je teško verovati da bi se na njemu KaraĊorĊe izjašnjavao kao zagovornik austrijskog protektorata ili moţda ĉak i okupacije Srbije. Potvrdu za ovakvo tumaĉenje Simbšenovog izveštaja daje savremenik toga dogaĊaja poznati srpski hroniĉar Lazar Arsenijević Batalaka, koji je bio u bliskim odnosima sa KaraĊorĊem za vreme njegovog emigrantskog ţivota u Hotinu (Besarabija). Batalaka je dao sledeći komentar: „Srbi ne deleći ni poglavare od naroda, ni narod od poglavara, gotovi su bili odmah dati odgovor na ovu ponudu austrijskog kabineta. I poglavaru i narodu odgovor je na vrh jezika stajao ovakav: ’Mi imamo jednog pokrovitelja, i od njega nikako i ni za šta odstupiti nećemo’ (misleći pri tome na Rusiju).“ Na kraju sastanka na savskoj obali 4. avgusta 1808. godine, Simbšen je saopštio KaraĊorĊu da bi bilo dobro da se u dogledno vreme nastave zapoĉeti razgovori i da se u meĊuvremenu kontakti izmeĊu njih dvojice odrţavaju preko zemunskog trgovca Miloša Uroševića. KARAĐORĐE FELDMARŠAL I PORED „uspešnog dogovora sa srpskim voţdom“, kako se u Beĉu ocenjivao sastanak Simbšena i KaraĊorĊa, austrijski agenti nisu prekidali svoju aktivnost u Srbiji. Oni su ulagali veliki napor i svojski se trudili da uvere narod i starešine u blagodet i korist austrijskog pokroviteljstva i protektorata nad Srbima. Pronosili su, na primer, vest da će KaraĊorĊe ako se prikloni Beĉu postati feldmaršal a Mladen Milovanović, predsednik Praviteljstvujušĉeg sovjeta, dobiti titulu grofa. Prema postignutom dogovoru, KaraĊorĊu je ubrzo stiglo pismo od Uroševića u kome ga obaveštava da je nadvojvoda Karlo prihvatio sve srpske predloge, uveravajući ga „da su Austrijanci spremni da pomognu Srbe, ali da oni, pošto je austrijski dvor odluĉio da ih uzme pod svoju zaštitu, treba da ponude zalogu veĉite vernosti“ (pod „zalogom vernosti“ Beĉ je smatrao predaju Beograda u njegove ruke). KaraĊorĊe je ovo pismo odmah prosledio Rodofinikinu i time još jednom pokazao svoju odanost Rusiji a istovremeno opovrgao sumnje da je prihvatio ponudu Austrije. Ruski predstavnik je tada smislio lukav plan, kako bi kompromitovao i spreĉio dalje namere beĉkih politiĉkih i vojnih krugova da Srbe pridobiju za sebe. On je savetovao KaraĊorĊu da se obrati Simbšenu sa pitanjem zašto tako vaţne i poverljive poruke šalje preko posrednika (Uroševića) umesto da mu se liĉno obrati. Kada je dobio KaraĊorĊevo pismo, austrijski feldmaršal se zaĉudio, jer je bilo dogovoreno da do idućeg sastanka komuniciraju preko Uroševića. Zato mu je odmah napisao pismo u kome voţda oslovljava „na ti“ kako bi istakao intimnost njihovih odnosa i bliskost pogleda. Evo šta je Simbšen napisao KaraĊorĊu 4. maja 1808. godine:

„Miloš Urošević pokazao mi je tvoje pismo, od 29. aprila. Vidim da se ĉudiš što ti ja nisam liĉno pisao. To nisam uĉinio iz razloga što si mi ti, prilikom našeg sastanka rekao da ti sve vaţne stvari saopštavam preko Miloša. Ti si mi tom prilikom obećao da ćeš doći u Zemun ili u Petrovaradin da dovršimo naše razgovore. Osim toga nisam hteo da poverim hartiji tajne stvari, pošto ima ljubopitljivih ljudi, koji bi hteli da znaju o ĉemu mi razgovaramo i koji bi mogli saznati tajnu, od koje zavisi sreća jednog celog naroda. Bojim se da pismo koje ti je Miloš poslao nije otvoreno na putu. Sve što ti je Miloš pisao, ĉista je i sveta istina, a ja sam gotov, kao tvoj prijatelj i prijatelj celog srpskog naroda, da ti osiguram visoku blagonaklonost i milost moga cara. Ostavljam ti na volju da sa svojim ljudima doĊeš meni u Petrovaradin, bez zadrţavanja u karantinu ili, ako hoćeš, da se sastanemo na kom drugom mestu, na mojoj granici, da razgovaramo i da završimo naš posao srećno, slavno i pošteno za tebe i ceo junaĉki srpski narod“.

Srbija neće sultana
Nebojša Bogunović | 10. jul 2013. Porta traţi da ustanici poloţe oruţje i prihvate sultana. Rodofinikin u srpskoj nošnji došao na pregovore sa Turcima

Vaseljenska patrijaršija u Istanbulu KARAĐORĐE je i drugo pismo predao Rodofinikinu, koji se tome veoma obradovao, jer je austrijskog feldmaršala uvukao u opasnu zamku. Naime, sva pisma su odmah otpremljena ruskoj vladi, kao flagrantan dokaz da Austrija namerava da prisvoji Beograd. Usledila je nota ruskog ministarstva inostranih poslova beĉkoj vladi, a ruskom poslaniku u austrijskoj prestonici Aleksandru Kurakinu je naloţeno da uloţi oštar protest austrijskom ministru inostranih poslova Fon Stadionu.

Lukav plan ruskog predstavnika je uspeo: austrijska vlada se izvinila ruskoj vladi, jer u tom trenutku Beĉu nije bilo u interesu da zaoštrava odnose sa Petrogradom. Istovremeno, kao znak prijateljstva prema Rusiji smenjen je sa duţnosti feldmaršal Simbšen i izveden pred sud, a austrijsko-srpska granica je otvorena. Ovo je bila velika diplomatska pobeda ruskog predstavnika. Osim suzbijanja austrijske propagande i delovanja njihove agenture, Rodofinikin se u jesen 1808. godine uhvatio ukoštac i sa perfidnim delovanjem turske diplomatije, koja je, takoĊe, usmerila svoj rad na uveravanje srpskih ustaniĉkih voĊa da je njihova odanost Rusiji i petrogradskom dvoru - beskorisna i da ne osigurava srpskom narodu „perspektivnu budućnost“. Naime, u to vreme turska vlada i sultan, koji su oĉekivali rusku ofanzivu, jer mirovni pregovori u Sloboziji i Parizu nisu donosili rezultate, strahovali su da 80.000 srpskih ustanika, koliko ih je tada bilo, mogu postati preteći vojni faktor ako se udruţe sa jedinicama ruske vojske. Da bi otklonila pretnju srpskih ustanika Porta je promenila svoju politiĉku i diplomatsku taktiku: umesto odmazde i zastrašivanja poĉela je Srbima nuditi velike pogodnosti ako poloţe oruţje i prihvate sultana kao svog zakonitog suverena, jer su to, govorili su Turci, „ĉinili već stotinama godina“. Portini moćnici su bili uvereni da će Srbe i njihove starešine omekšati i pridobiti za njihove planove, kao i da će ih nagovoriti da otpoĉnu pregovore o miru ako na tome angaţuju Vaseljensku patrijaršiju. Zamisao Portinih ĉinovnika bila je da pregovore sa srpskim starešinama vodi ugledni pravoslavni velikodostojnik - vidinski mitropolit Dionisije, inaĉe Grk. Pošto je Vaseljenska patrijaršija bila u to vreme pod velikim uticajem turske vlade i poslušno izvršavala njena uputstva i naredbe, Portini zvaniĉnici su nagovorili patrijarha da uloţi svoj uticaj kod KaraĊorĊa kako bi srpsku delegaciju na pregovorima predvodio beogradski mitropolit Leontije, takoĊe Grk. Pošto su se srpske starešine sa tim sloţile, pregovori su otpoĉeli 13. oktobra 1808. godine u mestu Golubinju kod Kladova, ali pod veoma neobiĉnim okolnostima. Kako je kao iskusni diplomata bio upućen u sve turske marifetluke i podvale, a istovremeno plašeći se da srpski delegati u svom diplomatskom neznanju ne sklope loš ugovor - Rodofinikin je dobio dozvolu od komandanta Dunavske armije kneza Prozorovskog, da uĉestvuje na pregovorima kao prerušeni srpski delegat, obuĉen u srpsku narodnu nošnju. NIŠTA BEZ RUSA KOMANDANT Dunavske armije Prozorovski je zahtevao od Rodofinikina da objasni srpskim starešinama da su trenutne meĊunarodne okolnosti takve da se srpsko pitanje neće moći rešiti u kontaktima Srba i Turaka, nego samo u pregovorima ruske vlade sa predstavnicima Porte, s obzirom na tadašnji odnos snaga i na premoć ruske vojne sile, kao i na „ĉinjenicu da je ruski car srpski pokrovitelj“. Rodofinikin je veoma dobro govorio srpski jezik i posedovao diplomatsku prilagodljivost tako da nije izazivao sumnju kod ĉlanova turske delegacije u kojoj je pored mitropolita Dionisija bio i vidinski Mula-paša, kao i jedan predstavnik vlaškog kneza Suca. U srpskoj delegaciji pored mitropolita Leontija i Rodofinikina bio je i sekretar Praviteljstvujušĉeg sovjeta Stevan Ţivković. Prema istoriĉaru Grguru Jakšiću, sastanak u Golubinju tekao je ovako: „Mitropolit Dionisije objasnio je srpskim delegatima da je veliki vezir (predsednik turske vlade) uspeo da uĉini kraj neredima u Turskoj Carevini, da hrišćani svuda uţivaju mir i blagostanje i predloţio im je Mula-pašu za srpskog posrednika kod turske vlade. Savetovao im je da ne propuste tu jedinstvenu priliku i uveravao ih je da će turska vlada dati deset puta više, ako se strane drţave ne budu u to mešale.

Srbi su, meĊutim, traţili jemstvo Rusije i Francuske za sporazum koji je trebalo da se zakljuĉi. Turski delegati su odgovorili da imaju nade da će privoleti svoju vladu na jemstvo. Osim toga, dodali su da Srbi greše kad veruju u rusku iskrenost i podsetili su ih šta je Rusija ranije ĉinila s Morejom, Jonskim ostrvima, Vlaškom i Moldavijom. To vam dokazuje, rekli su oni, da se u poslovima drţave rukovode samo svojim vlastitim interesima. Srpski delegati su odgovorili da glavno pitanje moraju podneti na rešenje KaraĊorĊu i Praviteljstvujušĉem sovjetu i da će njihovu odluku saopštiti turskim delegatima u Vidinu. U isto vreme napomenuli su da srpski narod, koji u tom trenutku ima 80.000 oruţanih ljudi, neće olako pristati da poloţi oruţje „pre nego što cela stara srpska drţava bude osloboĊena sa Skopljem i drugim gradovima“. Na ovome su se okonĉali pregovori i delegati su napustili Golubinje. Rodofinikin je bio zadovoljan drţanjem srpskih predstavnika koji su postupali po njegovim savetima i o tome je obavestio Prozorovskog. Komandant Dunavske armije je zakljuĉio da je spretnim delovanjem ruskog predstavnika spreĉen turski pokušaj da srpske delegate „okrenu protiv Rusa i pridobiju za svoje planove“. Srpske starešine su prihvatili ove argumente ruskog komandanta i odbile dalje pregovore sa Portom, uverene da Rusija ima veću moć i legitimitet da rešava srpske probleme nego što su to u stanju da uĉine nevešti i neiskusni srpski pregovaraĉi.

Vlast kneza i konzula
Nebojša Bogunović | 11. jul 2013. Rusi su videli Srbiju kao naslednu kneţevinu sa voţdom na ĉelu. Sudbina buduće drţave u velikoj meri zavisila od Rusa

Knez Aleksandar Prozorovski RODOFINIKIN je i na pregovorima u Golubinju odneo krupnu diplomatsku pobedu, ali se nije mogao pohvaliti da je to isto postigao i sa delovanjem austrijskih agenata i turskih ţbira u Srbiji, koji su po svaku cenu hteli da ga kompromituju i umanje njegov ugled u srpskoj sredini. Oni su vešto proneli vest da pregovori nisu uspeli, jer su srpsku i tursku delegaciju predvodila dva Grka (Leontije i Dionisije), koji su kao fanarioti bili odaniji Turcima nego Srbima. Ĉak je proturana informacija da je Rodofinikin na tom sastanku pokušao da „proda Srbe Turcima, kako bi Rusija sklopila što povoljniji mir sa Portom“.

I KaraĊorĊe, koji je imao poverenje u kneza Prozorovskog i prihvatio njegovo uveravanje da ustanici treba da veruju Rusiji, u jednom trenutku se pokolebao, zbog realne opasnosti koja je nastala posle neuspelih rusko-turskih mirovnih pregovora u Parizu. Voţd je sasvim opravdano oĉekivao obnovu ratnog sukoba izmeĊu Rusije i Turske i bio veoma zainteresovan ne samo za pitanje uĉešća ustanika u njemu nego i za sudbinu Srbije posle završetka rata. KaraĊorĊe je u tom trenutku razmišljao o mogućnosti stvaranja jedne jake i ureĊene srpske drţave, uz uĉešće Rusa. MeĊutim, politiĉka atmosfera u Srbiji bila je takva da se teško mogla sagledati realna vizija srpske drţave. Radi oduševljenja koje je vladalo meĊu ustanicima zbog krupnih pobeda na Mišaru i Deligradu, a naroĉito posle osloboĊenja Beograda, razmišljanja i nadanja o srpskoj drţavnoj budućnosti bila su više u sferi emocija nego u realnim okvirima. Istoriĉar Grgur Jakšić u vezi sa tim na jednom mestu kaţe: „Srpski uspesi protiv turske vojske bili su, tako reći, opili sve Srbe u tolikoj meri da su oni poĉeli verovati da i pored pomoći koju im je ukazala Rusija kao i koraka koje je ta sila ĉinila kod turske vlade u njihovu korist, oni imaju za svoj uspeh da zahvale samo svojoj pameti i hrabrosti. Ovaj zanos bio je još pojaĉan priĉama izbeglica, koji su, dolazeći iz austrijskih pokrajina, iz Bosne i iz drugih turskih krajeva, predstavljali sve tamošnje Srbe kao spremne za ustanak, ako im se samo da municija. Usled toga, uverenje narodnih starešina išlo je dotle da su uobraţavali da im neće biti teško da osvoje celu Tursku Carevinu“. U takvom raspoloţenju, ali i sa velikom dozom racionalnog sagledavanja postojećih politiĉkih okolnosti, voţd je odluĉio da u Petrograd pošalje jednu diplomatsku delegaciju koja je trebalo da od ruskog cara Aleksandra I sazna za sudbinu Srbije u sluĉaju pobede ruskog oruţja u budućem ratu sa Turskom. Za ĉlanove delegacije voţd je odredio tadašnjeg sekretara Praviteljstvujušĉeg sovjeta Ivana Jugovića, ĉoveka koji je smatran za jednog od najinteligentnijih i najobrazovanijih Srba svoga vremena a koji je osim toga odliĉno govorio ruski jezik, zatim svog najpoverljivijeg ĉoveka i liĉnog sekretara Janićija Đurića, kao i istaknutog vojvodu i savetnika - Pavla Popovića. Da bi stigli do Petrograda, delegati su morali da proĊu kroz Bukurešt gde se nalazilo rusko diplomatsko i vojno predstavništvo. U rumunskom glavnom gradu tada je boravio i poznati ruski vojskovoĊa general Mihailo Miloradović, poreklom Srbin, koji je trebalo da pomogne delegatima da bez teškoća stignu na odredište. On ih je srdaĉno primio i uputio u Jaši, glavni grad Moldavije, gde se nalazio general Prozorovski, koji je od ruskog dvora i vlade bio ovlašćen za kontakte sa srpskim ustanicima i za rešavanje njihovih pitanja. Delegati su stigli u Jaši 23. januara 1809. godine i posle dva dana bili primljeni kod Prozorovskog. Tom prilikom su mu predali i KaraĊorĊevo pismo. „Vidim iz voţdovog pisma“, rekao je prilikom prvog susreta knez Prozorovski, „da nameravate ići u Petrograd. Ja vas neću spreĉavati; trudiću se naprotiv da vam olakšam putovanje time što ću vam dati jednog ruskog generalštabnog oficira da vas prati“. U isto vreme je napomenuo da bi i on, „pošto uţiva poverenje carevo, mogao zadovoljiti njihove molbe“. Uvidevši da i sa Prozorovskim mogu obaviti zadatak koji su primili od voţda, delegati su pristali da ostanu u Jašiju. KAO DUŠANOVO CARSTVO SA nerealnim ambicijama, neki ustaniĉki prvaci kada su govorili o stvaranju sopstvene drţave, mislili su pre svega na srpsko srednjovekovno carstvo, na ugled i moć srpske drţave u Dušanovo vreme. Izgleda da se i KaraĊorĊe u nekim trenucima povodio za emocijama svojih saboraca. Knez Prozorovski je bio vrlo dobro upoznat sa srpskim pitanjem i svim problemima koji su opterećivali srpsko-turske odnose. To se najbolje vidi iz primedaba koje je još u novembru 1808. godine jasno

stavio na Rodofinikinov koncept ustavnog ureĊenja Srbije. Njegove najvaţnije primedbe su se odnosile na granice i drţavno ureĊenje Srbije i u vezi sa tim je napisao: „Potrebno je potruditi se, da se Srbiji obezbede ‘pristojne’ granice i onoliko gradova koliko se, za vreme pregovora, moţe dobiti od Turaka. Srbiju treba organizovati kao kneţevinu, s KaraĊorĊem kao starešinom. Vlast bi bila nasledna, da bi se spreĉile unutrašnje trzavice, koje bi se promenom kneza mogle izazvati a isto tako i spletke susednih zemalja, naroĉito Turske. Potrebno bi bilo da KaraĊorĊev sin bude vaspitan u Petrogradu. Njemu bi valjalo usaditi u srce ljubav prema Rusiji, tako da bi joj mogao biti koristan kada bude oca nasledio. Osim toga, trebalo bi osnovati u Srbiji Savet (Senat). Njegov bi predsednik bio srpski knez. Ruski konzul bi bio ĉlan toga Saveta i imao bi, po potrebi, vlast da spreĉi svaki samovoljni ĉin kneza ili da osujeti odluke protivne interesima Rusije. Kako se ova mera neće dopasti Austriji trebalo bi da ih zajemĉe carevi francuski i ruski. Što se tiĉe turske vlade, njoj bi se moglo dopustiti da ima svoga predstavnika, ali ne u Beogradu, nego u Vidinu, pored koga bi mogli stanovati i sekretari ruskog i francuskog predstavnika u Beogradu“.

Oklevetan Crni ĐorĎe
Nebojša Bogunović | 12. jul 2013. Knez Mladen: „Naneo je mnogo zla narodu, pa je zasluţio da bude zbaĉen“. Nerealne ţelje knezova da se Srbija prikljuĉi Rusiji

Car Aleksandar Prvi CAR Aleksandar I nije u potpunosti prihvatio predloge Prozorovskog, što se vidi iz pisma koje mu je grof Aleksandar Nikolajeviĉ Saltikov, tadašnji ruski ministar inostranih poslova, uputio 20. decembra 1808. godine. Tu se, izmeĊu ostalog, parafraziraju reĉi ruskog suverena „da Njegovo veliĉanstvo car Aleksandar smatra da ruskoj politici u Srbiji treba da bude glavni zadatak da oĉuva poverenje srpskog naroda i, prema tome, on ţeli da se, pre nego što se bude dobio pristanak turske vlade, doĊe do sporazuma sa Srbima o svim pitanjima koja se tiĉu budućeg ureĊenja njihove zemlje. Car je isto tako ţeleo da ruski predstavnik u Srbiji uţiva ugled, zasnovan na uzajamnom poverenju i da izbegava sve što bi moglo vreĊati osećaje srpskog naroda i pobuditi protiv Rusije negodovanje susednih zemalja. Što se tiĉe priţeljkivanja Austrije i njenih spletki protiv ruskog uticaja u Srbiji, car je nalazio da će poverenje Srba u Ruse biti najbolja zaloga protiv toga. Rusija, drţao je on, ima jednu jaku garanciju - istovetnost njenih interesa s interesima srpskog naroda: koliko se Austrija bude više trudila da naškodi Srbima, toliko će njihova odanost Rusiji biti ĉvršća“. Najobrazovaniji i najinteligentniji ĉlan srpske delegacije Ivan Jugović uvideo je da razgovori sa generalom Prozorovskim neće biti tako laki i jednostavni jer je on, pored veoma dobrog poznavanja meĊunarodne situacije, veoma dobro znao prilike u Srbiji. Komandant Dunavske armije je u razgovorima bio veoma otvoren i trudio se da uveri srpske delegate da su neke njihove ţelje i zahtevi u tadašnjim meĊunarodnim okolnostima kao i mogućnostima Rusije - dosta nerealni, naroĉito u pogledu ţelje nekih srpskih knezova da se Srbija prikljuĉi Rusiji, ili da bude potpuno nezavisna drţava. „Ja vas mogu uveriti“, rekao je Prozorovski, „da će vas Njegovo Veliĉanstvo ruski car uvek uzeti pod svoju zaštitu, ali on ne moţe prisajediniti Srbiju svojoj drţavi, pošto neće da uzima turske zemlje na desnoj obali Dunava i pošto na to ne bi pristale ni Austrija, ni Francuska. S druge strane zar bi bilo pravo zahtevati od Rusije da ratuje sa celim svetom i da sve ţrtvuje da bi samo vaspostavila jednu zasebnu srpsku drţavu? Ako bi se Rusija drţala jedinstva vere, onda bi trebalo da Njegovo Veliĉanstvo car zauzme sve hrišćanske (pravoslavne) zemlje poĉev od Dunava do Moreje u Grĉkoj, pa i sam (jonski) Arhipelag; to bi bilo nemoguće zbog drugih drţava. Moţete li zamisliti da jedna tako mala zemlja, kao što je vaša, moţe (u ovom meĊunarodnom trenutku) biti ureĊena kao zasebna drţava, izmeĊu suseda kao što su Turska i Austrija?“ NEMA MIRA SA TURCIMA IVAN Jugović se vratio u Srbiju sa dosta optimizma, jer mu je Prozorovski na poslednjem sastanku u poverenju rekao da se mirovni pregovori sa Turskom verovatno neće nastaviti i da on oĉekuje skori rat sa Turcima. „Ako nam Bog pomogne te odnesemo pobedu nad Turcima, onda će i Srbija mnogo veća preimućstva za sebe pridobiti“, rekao je na kraju ruski komandant. Krećući se slobodno po Srbiji, stupajući u kontakt sa ljudima i stekavši uvid u glavne društvene tokove u zemlji, Rodofinikin je uoĉio i neke negativne politiĉke pojave meĊu ustanicima koje su imale teške posledice: to je pre svega bila nesloga meĊu nekim ustaniĉkim starešinama. Ruski diplomata je, osim toga, primetio da su se neki ustaniĉki prvaci mnogo osilili i prigrabili toliko vlasti i novca da su ne samo kompromitovali ustaniĉke teţnje, nego su postali smetnja daljem razvoju ustanka. U tome su prednjaĉili Mladen Milovanović, predsednik Praviteljstvujušĉeg sovjeta, i njegov kum Miloje Petrović Trnavac, bivši trgovac iz Kragujevaĉke nahije. O tim lošim primerima piše i akademik Vladimir Ćorović: „KaraĊorĊevom ugledu smetalo je, osim njegove naglosti, još i to što je podrţavao izvesne ljude, nimalo ĉestite, i što se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primeri njihovih rĊavih dela. Naroĉito behu izišli na rĊav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih

trgovaca (a sada vojvoda) tuţilo se uglavnom, da se bogate na drţavni raĉun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorĉenje protiv njih bilo je toliko da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukĉije beogradskim ulicama nego pod oruţjem i praćen od ĉitave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, KaraĊorĊe dade neke od trgovaca, koji su uĉestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena“. Ubrzo su se pokazali dvoliĉnost i neverstvo Milovanovića, njegovog najbliţeg saradnika, kome je dao u vlasništvo Adu ciganliju. U ţelji da postane prvi ĉovek u ustaniĉkoj Srbiji on je poĉeo da pronosi najgrublje laţi i intrige protiv KaraĊorĊa. Tako je u maju 1808. godine Milovanović nagovorio ĉlanove Praviteljstvujušĉeg sovjeta da upute jedno pismo knezu Prozorovskom. U ovom pismu je teško oklevetan srpski voţd: „KaraĊorĊe je brzo posle našeg ustanka protiv Turaka svojom svirepošću i krvoţednošću svud zadao strah i uţas, i malo po malo poĉeo sebi prisvajati sud i prinudio nas da ga priznamo vrhovnim voţdom. On je narodu naneo mnogo zla, pa je zasluţio da bude zbaĉen s dostojanstva vrhovnog voţda“. Knez Prozorovski, koji je meĊutim imao poverenje u KaraĊorĊa i cenio njegove vojniĉke sposobnosti, odgovorio je 25. maja 1808. godine Mladenu Milovanoviću i nezadovoljnim ĉlanovima Praviteljstvujušĉeg sovjeta: „Vrhovni voţd koga je narod izabrao oĉuvao je svojim junaštvom i svojom mudrošću narod i zemlju od propasti; on je time stekao pravo na poštovanje, uvaţavanje i zahvalnost svojih zemljaka. Svaka promena vlasti, naroĉito bacanje u nemilost jednog tako slavnog ĉoveka bila bi vrlo štetna po interese cele zemlje“. Istog dana uputio je diplomatsko pismo i KaraĊorĊu u kome mu je ukazao na opasnost od meĊusobnih intriga i nesloge srpskih starešina.

Odlazak ruskog konzula
Nebojša Bogunović | 13. jul 2013. Rodofinikin je znao za preku narav srpskog voţda koju je ĉesto primećivao i u meĊusobnim odnosima, kao i za njegove ţestoke, pa nekad i surove postupke

Petar Dobrnjac RODOFINIKIN je znao za preku narav srpskog voţda koju je ĉesto primećivao i u meĊusobnim odnosima, kao i za njegove ţestoke, pa nekad i surove postupke, ali je to opravdavao ratnim prilikama i teškim vremenom u kojem se ţivelo. KaraĊorĊevi savremenici, a kasnije i istoriĉari, navodili su jedan sluĉaj koji ukazuje na voţdovu surovost, ali uĉinjenu iz pravdoljubivih pobuda: jedna siromašna seljanka mu se, naime, poţalila da seoski sveštenik neće da odsluţi opelo nad njenim umrlim muţem, jer ona nema dovoljno novca da mu plati. RasrĊeni KaraĊorĊe otide u njeno selo i naredi seljacima da iskopaju dve rake - jednu u koju je poloţen seljankin muţ, nad kojim je pop pod KaraĊorĊevom pretnjom morao da oĉita molitvu, a u drugu raku je poloţen nesavesni sveštenik i ţiv zakopan. Ovo nije anegdota, nego istinit dogaĊaj, koji ukazuje da je nepravedan i neljudski postupak kod KaraĊorĊa mogao da izazove takav izliv gneva koji se nekad graniĉio sa nerazumnošću. Uostalom, treba se setiti i KaraĊorĊevog postupka prema roĊenom bratu Marinku, koga je dao obesiti jer je u Topoli silovao jednu devojku. Do zahlaĊenja odnosa izmeĊu ruskog diplomate i KaraĊorĊa nije došlo zbog voţdove plahovitosti nego zbog jedne voţdove ishitrene odluke, na koju je bio nagovoren od Mladena Milovanovića. Naime, Milovanović je izvršio pritisak na KaraĊorĊa da skupština srpskih starešina usvoji ustavne reforme mimo znanja i uĉešća ruskog diplomatskog predstavnika, što je bilo neuobiĉajeno i nerazumno. Da stvar bude još gora, ovim reformama trebalo je da se Srbija osamostali u odnosu na rusko pokroviteljstvo, a uloga ruskog predstavnika da se svede na najmanju meru. POSLANICI TRAŢE ODGOVORE IZNENADNI odlazak Rodofinikina je zaprepastio i uznemirio i ljude u Srbiji.

Na skupštinama u oktobru 1809. godine u Hasan-pašinoj palanci i u novembru iste godine u Beogradu okupljeni narodni predstavnici su zahtevali da im se objasni zašto je ruski diplomata otišao iz Srbije, pa je ĉak formirana i komisija koja je trebalo da ispita taj sluĉaj. Rodofinikin je bio iznenaĊen i uvreĊen zbog ovoga, pogotovo jer je sumnjao da je sve to uĉinjeno pod uticajem nekih ustaniĉkih starešina koji su bili prikriveni austrofili. On je bio ĉak i uplašen da će biti uhapšen ili ubijen, pa je zajedno sa poznatim ustaniĉkim prvacima Milenkom Stojkovićem, Petrom Dobrnjcem i Jovanom Protićem, koji su bili deklarisani kao veliki prijatelji Rusije, kao i beogradskim mitropolitom Leontijem - razoĉaran napustio Srbiju krajem avgusta 1809. godine. Rodofinikin i ostali begunci su preko Panĉeva stigli u Rumuniju i odmah se javili novom komandantu Dunavske armije generalu Petru Ivanoviću Bagrationu, koji je zamenio preminulog feldmaršala Prozorovskog. Bagration u tom trenutku nije imao ĉoveka sa većim diplomatskim iskustvom koji bi mogao da zameni Rodofinikina, pa ga je zamolio da nastavi svoje poslove, ali da to ne ĉini iz Beograda nego iz mesta Krajove u Vlaškoj. Kada je KaraĊorĊe ĉuo za odlazak ruskog poslanika vrlo se iznenadio i uznemirio, a saznavši za novo mesto njegovog boravka, hitno mu je uputio pismo u kojem ga je molio da se vrati, uveravajući ga da će ga ubuduće „poštovati kao oca svoga“. Pošto je morao da iznese razlog zbog kojeg je napustio Beograd i zatvorio rusko diplomatsko predstavništvo u Srbiji, Rodofinikin je u raportu svom novom pretpostavljenom - Bagrationu naveo kao glavni motiv, pored liĉne bezbednosti, politiĉko delovanje trojice najbliţih KaraĊorĊevih savetnika i saradnika: „Mladen Milovanović (predsednik Praviteljstvujušĉeg sovjeta), Miloje Petrović Trnavac (komandant bećara - dobrovoljaca) i Ivan Jugović (profesor Velike škole i popeĉitelj - ministar prosvete) nagovaraju KaraĊorĊa na sve, oni ga odvraćaju od Rusije, i nikakvo dobro u Srbiji ne moţe se stvoriti dok su oni u njoj“. Saznavši da je proglašen za izdajnika što je sa Rodofinikinom napustio Srbiju, slavni vojvoda i jedan od najboljih srpskih komandanata Petar (Todorović) Dobrnjac uputio je iz Krajove oštro pismo KaraĊorĊu u kome je rekao da on nije izdajnik - „izdajnici su kod Vas i oni su Vas zaslepeli a narod vrgli u pogibiju. Sve dok Mladen i Miloje ţive u Srbiji, ja se neću vraćati u oteĉestvo“. Pošto je rad Konstantina Konstantinoviĉa Rodofinikina u Srbiji bio dobro ocenjen u zvaniĉnim krugovima u Petrogradu, on je povuĉen iz Krajove i postavljen na visoku funkciju u Ministarstvu inostranih dela - postao je naĉelnik Azijskog odeljenja.

Kraj