1

AUTONOMNI NERVNI SISTEM Autonomni nervni sistem (ANS) usklađuje aktivnost unutrašnjih, visceralnih organa i prilagođava tu aktivnost uslovima u kojima se organizam nalazi u datom trenutku. ANS je i regulatorni sistem koji održava stalnost unutršnje sredine, tj. homeostazu. Razlike između somatskog i autonomnog nervnog sistema 1. Organ efektor: u ANS efektori su glatki mišići, srčani mišić i žlezde a u somatskom nervnom sistemu (SNS) to su isključivo poprečno-prugasti mišići. 2. Sve funkcije ANS su u osnovi nesvesne, iako se neke do izvesnog stepena mogu voljno modifikovati. Kod SNS samo se somatski refleksi odigravaju bez učešća volje, dok su sve ostale aktivnostu svesne. 3. Nervno-efektorne sinapse: U SNS jedna skeletne mišićna ćelija ostvaruje samo jednu sinapsu sa ogrankom aksonskog završetka, a transmiter je Ach. U ANS sinapsa između eferentnog neurona i glatke mišićne ćelije naziva se sinapsa u prolazu. Ogranak presinaptičkog završetka sadrži proširenja (varikozitete), “nanizane” u pravilnim razmacima i u varikozitetima se nalaze vezikule sa neurotransmiterom. On se pruža paralelno sa glatkom mišićnom ćelijom i sa njom ostvaruje veći broj sinaptičkih kontakata. Širenje akcionog potencijala duž aksonskog završetka izaziva sukcesivno oslobađanje neurotransmitera iz varikoziteta. Neurotransmiteri periferne sinapse ANS mogu da budu različiti i da izazivaju ekscitatorno ili inhibitorno postsinaptičko delovanje. 4. Struktura eferentnog puta: eferentni put SNS čini jedan neuron čije je telo u sivoj masi centralnog nervnog sistema, a vlakno je mijelinizirano. Kod ANS taj put se sastoji od 2 neurona: telo prvog se takođe nalazi u sivoj masi određenih delova kičmene moždine iili moždanog stabla; njegov akson napušta CNS i u autonomnoj gangliji koja je uvek izvan CNS, gradi sinapsu sa drugim neuronom eferentnog puta. Akson drugog neurona se završava u organu efektoru i sa njim gradi sinapsu. Prvi neuron eferentnog puta se naziva preganglijski, a drugi ganglijski neuron. Preganglijska vlakna su mijelinizirana iz grupe B, dok su postganglijska nemijelinizirana, tipa C, i tanja su od preganglijskih. Od svih visceralnih struktura samo je srž nadbubrežne žlezde inervisana preganglijskim vlaknima. 5. Način vršenja kontrole nad efektornim organom . Skeletni mišić se kontrahuje samo ako je stimulisan svojim motornim neuronom. Uloga ANS nije tako jednostavna, jer neki organi se kontrahuju ili vrše sekreciju i u odsustvu inervacije, dok se drugi aktiviraju samo preko autonomne inervacije. Tako uloga ANS u regulaciji rada srca nije da započinje kontrakcije, jer srce i kada je
potpuno denervisano ili čak izvađeno iz organizma nastavlja da se kontrahuje još izvesno vreme. To je zbog toga što srce poseduje centre za samostalnu aktivnost, pa je uloga ANS samo u tome da moduliše aktivnost srca. S druge strane, postoje glatki mišići, kao što su unutrašnji mišići oka (m.m. dilatator et sphincter pupillae, m. cilliaris - to su višejedinični mišići) čiju kontrakciju započinju isključivo postganglijska autonomna vlakna, tako da oni funkcionišu slično poprečno-prugastim mišićima (samo što im kontrakcija duže traje).

Podela ANS Postoje 2 načina podele ANS: anatomski i farmakološki. Anatomska podela je izvršena na osnovu lokalizacije tela preganglijskog neurona eferentnog puta i prema njoj se ANS deli na simpatikusni i parasimpatikusni deo. Kod simpatikusnog dela ANS tela preganglijskih neurona se nalaze u određenim torakalnih (T) i lumbalnim (L) segmentim kičmene moždine, pa se simpatikus naziva i torakolumbalni deo ANS. Kod parasimpatikusnog dela ANS tela preganglijskih neurona su smeštena u jedrima određenih glavenih živaca, kao i u određenim skralnim (S) segmentima kičmene moždine, pa se parasimpatikus naziva i kraniosakralni deo ANS. XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

PLEĆAŠ . Autonomne ganglije U autonomnim ganglijama se odigrava sinapsa između preganglijskih i ganglijskih neurona. preko kojh dopamin oslobođen iz malih interneurona prisutnih u ganglijama izaziva spori IPSP. Inervacija jednojediničnih glatkih mišića je često ograničena na male regione mišića koji sadrže pejsmejker ćelije (ćelije koje imaju sposobnost spontane depolarizacije). somatostatin). ali je svima zajedničko da je transmiter preganglijskog neurona acetilholin. jeste podela na osnovu odnosa među membranama susednih ćelija. U autonomnim ganglijama je otkriveno više neuropeptida (LHRH. Svaka mišićna ćelija višejediničnog glatkog mišića ostvaruje sinapsu sa nervnim vlaknom i po tome je slična vlaknu skeletnog mišića. Takav tip mišića su unutrašnji mišići oka (sfinkter i dilatator zenice i cilijarni mišić). XVII i XVIII predavanje 2006. Kod njih ANS započinje kontrakciju. Pošto kod jednojediničnih glatkih mišića sva vlakna podležu sinhronizovanoj električnoj i mehaničkoj aktivaciji. Kod jednojediničnih mišića membrane ćelija su na pojedinim mestima spojene poroznim vezama . značajan sa aspekta regulacije aktivnosti glatkih mišićnih ćelija.arterijama. preko poganglijskog neurona. Koji će se put transmisije u autonomnoj gangliji aktivirati pored onog glavnog preko nikotinskih receptora zavisi od aferentnih uticaja. to je slučaj sa ganglijama simpatikusnog stabla. U njima se. Po ovoj podeli ANS se deli na acetilholinski deo čiji je transmiter acetilholin i noradrenalinski deo čiji je transmiter noradrenalin. Pejsmejker ćelije su odgovorne za tonus ovih glatkih mišića. pa se razdraženje lako i brzo prenosi sa jedne na drugu ćeliju i mišić prestavlja funkcionalni sincicijum. uterusu. dok se većina ostalih vlakana aktivira indirektno. Neurotransmiter preganglijskog neurona ili neurotransmiter autonomne ganglije je uvek acetilholin. enkefalin. tj. supstanca P. iako je noradrenalin. Jedan od njih. a ne adrenalin. ureterima. Manji deo čine acetilholinska simpatikusna vlakna koja inervišu znojne žlezde i krvne sudove skeletnih mišića. pored nikotinskih imaju i muskarinske receptore preko kojih ACh izaziva spori EPSP. Među autonomnim ganglijama postoje velike razlike. Noradrenalinski sistem se često kraće zove adrenalinski. Ganglijske ćelije sadrže i dopaminske receptore D2 tipa. transmitera nervno-efektorne sinapse. integrišu i svi uticaji sa viših autonomnih nervnih centara i efektora.neksusima (gap junctions). neurotenzin. B. Po tom kriterijumu glatke mišićne ćelije se dele na jednojedinične i višejedinične. Smatra se da oni deluju kao neuromodulatori. preko susednih mišićnih ćelija. Višejedinični mišići nemaju spojeve između membrana susednih ćelija. a ne izaziva ih. On preko nikotinskih receptora izaziva EPS na postsinaptičkoj membrani i to je glavni put transmisije u gangliji. mijenterične i submukozne pleksuse.2 Po novijim podelama ANS pripada i enterični nervni sistem koji uključuje neurone i nervna vlakna u zidu gastro-intestinalnog trakta. Sva parasimpatikusna postganglijska vlakna su acetilholinska. digestivnom traktu. dok je kod simpatikusnog nervnog sistema najveći broj postganglijskih vlakana noradrenalinski. ceo mišić reagije na stimulaciju kao jedna jedinica. Pored ovih glavnih transmitera postganglijska vlakna oba dela ANS sadrže različite neuropeptide i purinske derivate kao kotransmitere. pa se razdraženje ne može prenositi sa ćelije na ćeliju. glavni neurotransmiter. tzv. bez obzira da li je reč o simpatikusu ili parasimpatikusu. Kod jednojediničnih mišića ANS samo moduliše postojeće kontrakcije. izvesni ganglijski neuroni. Glatki mišići kao efektori ANS Glatke mišićne ćelije su vrlo heterogena populacija ćelija i mogu se grupisati na osnovu različitih kriterijuma. Međutim. Farmakološka podela ANS izvršena je na osnovu neurotransmitera koji se oslobađa iz završetaka postganglijskog neurona. Ovaj tip mišića je najviše zastupljen u zidovima šupljih organa . Na tim mestima je smanjen električni otpor.

Kranijalni parasimpatikus čine neuroni čija vlakna obrazuju parasimpatikusne grane 4 para glavenih živaca: III (n. na potencijal membrane u mirovanju nadovezuju se različiti tipovi talasa: • spore fluktuacije potencijala od nekoliko mV koje liče na talase • tipični šiljci akcionog potencijala. Zbog toga je generalno uzevši postganglijsko vlakno simpatikusa znatno duže od preganglijskog. B. VII i IX nerva daju inervaciju za strukture glave i vrata. Raspored vlakana koja polaze iz CNS je segmentalan.3 Električna svojstva glatkih mišićnih ćelija. a n. To se dešava kada brzina defosforilacije miozina nadmaši brzinu fosforilacije. iako aktin i miozin nisu organizovani u sarkomere. mobilizacijom iz slabo razvijenog sarkoplazminog retikuluma. Vlakna sakralnog parasimpatikusa polaze iz bočnih rogova sive mase 2. ali ona nije uslov za aktivaciju ATP-aze). glosofaringeusa) i X (n. dovodeći do relaksacije. Vlakna III. Simpatikusni deo ANS-a Za razliku od parasimpatikusa. (Fosforilacija i defosforilacija miozina se javlja i u skeletnim mišićnim ćelijama. i 4. U sastavu kičmenog živca napuštaju kičmeni kanal. a zatim se odvajaju i kao bela spojnična grana (ramus komunikans albus) ulaze u ganglione simpatikusnog stabla u kojima se jedan deo preganglijskih vlakana prekida. Glavnu ulogu u započinjanju kontrakcije ima porast intracelularne koncentracije Ca jona.S segmenta kičmene moždine i pridružuju se prednjim korenovima kičmenih živaca koja polaze iz ovih segmenata. odnosno intramuralne ganglije. Sarkolema sadrži volatažno-zavisne i hemijski-zavisne kanale za Ca kroz koje taj jon ulazi u ćeliju. PLEĆAŠ . smanjuje se količina fosforilisanog miozina. vagus je jedini izvor parasimpatikusne inervacije za organe grudne duplje i većinu organa trbušne duplje. a drugi deo prolazi neprekinut. Relaksacija nastaje kao posledica pada koncentracije Ca u citosolu. preduslov za aktivaciju miozinske ATP-aze je fosforilacija miozina. Parasimpatikusni deo ANS-a Za parasimpatikusni deo ANS je karakteristično da su njegove ganglije locirane u blizini ili u zidu samog efektora. U periodima kada je mišić u relativnom mirovanju. Povezivanje ekscitacije i kontrakcije u glatkim mišićnim ćelijama je daleko (oko 50 puta) spoprije nego u skeletnim mišićima. vagusa). potencijal membrane iznosi oko -50 mV. Kontrakcija je posledica uspostavljanja poprečnih mostova i klizanja aktina preko malog broja miozinskih filamenata. Za razliku od skeletnih mišićnih ćelija. Sakralni parasimpatikus. XVII i XVIII predavanje 2006. ali i ulaskom iz ECT. IX (n. Ca se vezuje za kalmodulin i nastali kompleks aktivira kinazu koja katalizuje fosforilaciju miozina (glatke mišićne ćelije ne sadrže troponin) . Zbog takvog položaja ganglija vlakno postganglijskog neurona je znatno kraće od vlakna preganglijskog neurona. simpatikus predstavlja anatomsku celinu. 3. Tela preganglijskih neurona su smeštena u intermediolateralnim rogovima sive mase kičmene moždine u nivou 8C ili 1T do 2L ili 3L segmenta . Glavni deo postganglijskih vlakana koja polaze iz simpatikusnog stabla čine vlakna koja se priključuju kičmenim živcima kao siva spojnična grana i zajedno sa njihovim granama stižu do efektora. Sakralni parasimpatikus inerviše završni deo debelog creva i urogenitalne organe male karlice. a ganglije su smeštene u blizini CNS pa se nazivaju paravertebralne ili su nešto udaljenije i to su prevertebralne ganglije. okulomotoriusa). Kod glatkih mišićnih ćelija koje se normalno nalaze u tonusu potencijal membrane u mirovanju je nestabilan. kao i pumpe koje izbacuju Ca u ECT. pa se nazivaju terminalne. U zavisnosti od tipa glatkih mišićnih ćelija. facijalisa). VII (n.

Neto efekat zavisi od gustine datih tipova receptora. B. splanhnikus major et minor). PLEĆAŠ .. kad je jedan aktiviran. za jednu veliku oblast organizma tzv. Tako npr. Ovakva kontrola je naročito izražena u srcu. rektum i reproduktivne organe). ždrelo i grkljan). U kojim uslovima se obično aktiviraju simpatikusni odnosno parasimpatikusni sistem? Simpatikus je uključen u koordinaciju odgovora organizma na promenjene uslove spoljašnje sredine.4 Paravertebralnih ganglija ima 21-23 para i one obrazuju 2 lanca simpatikusnog nervnog stabla (trunkus simpatikus) koja se pružaju od baze lobanje do prednje strane trtične kosti. Splanhnikusni živci su ustvari preganglijksa vlakna koja se nisu prekinula u tr. krvni sudovi. Od lumbalnih segmenata kičmene moždine polaze preganglijska vlakna koja prolaze kroz simpatikusno stablo neprekinuta i obrazuju nerve splanhnici abdominales et pelvini . Postganglijska vlakna daju inervaciju za abdominalne organe (deo digestivnog kanala. a drugi funkcioniše na nivou ciljnog organa. Postoje 2 mehanizma koji koordiniraju takvu recipročnu aktivnost: jedan je pod kontrolom viših autonomnih centara. Međutim. znojne i pljuvačne žlezde. bubrege i koru nadbubrežne žlezde). pored grudnih ganglija simpatikusnog stabla. slezinu. torakalne (1012). tj. znojne žlezde i većina krvnih sudova imaju samo simpatikusnu inervaciju. Vratni ganglioni. simpatikusni i parasimpatikusni ulazi se nikad ne aktiviraju istovremeno. Simpatikus i parasimpatikus mogu imati i sinergističko delovanje. U organima u kojima postoji dvojna autonomna inervacija. Ova vlakna se prekidaju u donjem mezenteričnom ganglionu (naziva se i hipogastrični) i nekoliko sitnijih gangliona. Npr. dok parasimpatikus usporava rad srca i smanjuje jačinu kontrakcija. gornji. a preko β vazodilataciju. XVII i XVIII predavanje 2006. lumbalne (4) i sakralne (4-5). Cilijarni mišić oka i krvni sudovi spoljašnjih genitalija imaju samo parasimpatikusnu inervaciju. Preko α receptora cirkulišući adrenalin izaziva vazokonstrikciju. ali je kvalitet pljuvačke različit ako je sekrecija stimulisana simpatikusom odnosno parasimpatikusom. uobičajenim uslovima za organizam. a drugi smanjuje aktivnost datog organa. mišići podizači dlake. U organima koji su inervisani samo jednim delom ANS često postoje 2 antagonistička tipa receptora. ima i izuzetaka. obrazuje i 2 velika živca: veliki i mali utrobni živac (n. daju simpatikusnu inervaciju za autonomne strukture glave i vrata (koža. Ganglije se dele na cervikalne (3). Kod organa koji su pod kontrolom oba dela ANS. drugi je suprimiran. Ona prolaze kroz njega i prekidaju se u prevertebralnim ganglijama: celijačnom ganglionu i gornjem mezenteričnom ganglionu. Muskarinski receptori su nađeni na noradrenalinskim sinaptičkim terminalima i njihovim posredstvom ACh inhibira oslobađanje noradrenalina. simpatikusu. Karakteristike kontrole ANS-om Većina visceralnih organa je inervisana i parasimpatikusnim i simpatikusnim nervnim vlaknima. što može da bude zamena za dvojnu inervaciju. u arteriolama koje imaju samo simpatikusnu inervaciju postoje α i β adrenalinski receptori. splanhnikusnu oblast. Ova dva lanca obično između sebe ne komuniciraju. a postganglijska vlakna inervišu organe male karlice (mokraćnu bešiku. oba dela ANS stimulišu lučenje pljuvačke. štitna žlezda. Tako su α2 receptori nađeni na acetilholinskim postganglijskim nervnim završecima i preko njih noradrenalin inhibira oslobađanje acetilholina. Parasimpatikus je više uključen u koordinaciju autonomnih funkcija u bazalnim ili normalnim. delovanje u istom smislu. Lokalna recipročna kontrola se ostvaruje posredstvom presinaptičkih noradrenalinskih i acetilholinskih receptora. kao i za srce. efekti simpatikusa i parasimpatikusa su najčešće antagonistički: jedan povećava. posebno ako je promena štetna ili opasna po organizam. Najizrazitiji primer je uticaj na srce: simpatikusna inervacija ubrzava rad srca i povećava snagu kontracija srčanog mišića. srednji i donji. dok srž nadbubrežne žlezde. tj. Grudni simpatikus.

aferentni put. Receptori ANS se nazivaju visceralnim receptorima. već i informacijama sa somatskih receptora. ishemija izazvana prekidom dotoka krvi u veliku oblast creva. nadražaji koji izazivaju difuznu stimulaciju receptora za bol u unutrašnjim organima mogu da prouzrokuju vrlo jak bol. tj. hemoreceptori i osmoreceptori. PLEĆAŠ . Refleksni luk ima iste komponente kao i refleksni luk somatskih refleksa: receptor. Razlozi za to su: 1. a eferentni put autonomnom nervnom sistemu. npr. eferentni put i efektor. Aferentna vlakna koja polaze sa ovih receptora većinom aktiviraju autonomne reflekse. prem tome. Autonomni refleksi mogu da budu pokrenuti ne samo informacijama sa visceralnih receptora. ona koja prenose informacije sa visceralnih receptora za bol. stimulacija receptora za bol rožnjače izaziva lučenje suza. Prag za bol je relativno visok.5 Aktivacija simpatikusa izaziva mnogo generalizovaniji odgovor nego aktivacija parasimpatikusa. Ako se koža preseče. termoreceptori. Npr. izuzev u slučaju organa inervisanih vagusom. Visceralni bol Visceralni bol je bol iz različitih unutrašnjih organa grudne i trbušne duplje. To su: receptori za bol. Kod takvih refleksa aferentni put pripada somatskom. hirurg može da preseče crevo kod svesnog pacijenta i da se pri tome ne javi jak bol. visok stepen divergencije u simpatikusnom ganglionu 2. moždanom stablu i hipotalamusu. Primera za ovaj tip refeleksa ima nekoliko: u periodu laktacije. a samo neka imaju senzornu funkciju. B. Centri autonomnih refleksa nalaze se u kičmenoj moždini. istovremeno stimuliše veliki broj receptora za bol i može da izazove ekstremno jak bol. Međutim. inflamacije i nekroze (propadanja) tkiva Slabo se adaptiraju. ali se smanjuje u uslovima hiperemije (povećanog dotoka krvi). S druge strane. Jedna od najvažnijih razlika između somatskog i visceralnog bola jeste da visokolokalizovani tipovi oštećenja unutrašnjih organa retko izazivaju jak bol. Najverovatnije ih ekscitiraju hemijski medijatori bola. Autonomni refleksi Refleksi predstavljaju osnovu funkcionisanja autonomnog nervnog sistema. Slično je i sa jakim bolom koji prati infarkt miokarda. To su: • ishemija (redukovano snabdevanje krvlju) • hemijsko oštećenje površine unutrašnjih organa • spazam (grč) glatke muskulature zida unutrašnjih organa • istezanje šupljih organa Karakteristike visceralnih receptora za bol • • • • • Po građi su slobodni nervni završeci Gustina u unutrašnjim organima je manja nego gustina receptora za bol u somatskim strukturama. efekti noradrenalina kao transmitera dopunjeni su efektima cirkulišućih kateholamina koji se pri aktivaciji simpatikusa oslobađaju iz srži nadbubrežne žlezde. kod koga se sistemi organa aktiviraju nezavisnije. stimulacija receptora za dodir bradavice dojke refleksno stimuliše sekreciju horoma prolaktina. mehanoreceptori. Veza između somatskog aferentnog vlakna i autonomnog centra uspostavlja se preko kolaterala aferentnog vlakna. izazivaju svi stimulusi koji istovremeno ekscitiraju receptore za bol u difuznim oblastima unutrašnjih organa.. nervni centar. XVII i XVIII predavanje 2006. prenose informacije koje dovode do svesnog senzibiliteta. Visceralni bol. javlja se jak bol.

Za vreme dugotrajnog gladovanja.Zbog toga. zastoj srca. dok intelektualne sposobnosti mogu trajno da ostanu oštećene. Mozak je izuzetno osetljiv na nedostatak kiseonika (hipoksiju). kora velikog mozga je najosetljivija na hipoglikemiju. Vlakna pripadaju tipu C nervnih vlakana koja prenose spori.6 Put za prenošenje visceralnog bola Aferentna vlakna puta za visceralni bol ulaze u sastav simpatikusnih i parasimpatikusnih nerava. dok su autonomne strukture otpornije. povraćanjem. Tela ovih neurona se nalaze u spinalnim ganglijama. ali može i na desnu ruku ili na predeo stomaka. i u mirovanju troši oko 20 % ukupne potrošnje kiseonika u organizmu. u nedostatku dovoljnih količina glukoze. mozak izuzetno može da koristi i ketonska tela (produkti metabolizma masnih kiselina) kao izvor energije. Mehanizam odgovoran za odražavanje bola je verovatno taj što primarni senzorni neuroni sa visceralnih organa i površine tela konvergiraju na iste sekundarne neurone puta za bol u kičmenoj moždini. Iako nervni sistem čini oko 2% telesne mase. istim putem koji prenosi informacije somatskog senzibiliteta. tako da neuroni isključivo zavise od preuzimanja glukoze iz krvi. ali manje nego na nedostatak kiseonika. Odražavanje ili reflektovanje bola Reflektovani bol je bol koji nastaje u unutrašnjim organima. na ćelijama supstancije gelatinoze. a aksoni završavaju u zadnjim rogovima sive mase kičmene moždine. Bol iz visceralnih organa je slabo lokalizovan. Modifikovanje informacija sa visceralnih receptora za bol vrši se na isti način kao kod somatskog senzibilitata. disanje. Neuroni ne mogu da sintetišu glukozu i depoi glikogena u u glija ćelijama su minimalni. znojenjem i padom krvnog pritiska. hronični. npr. Iz supstancije gelatinoze informacije se prenose do talamusa spinotalamičkim putem. Informacije sa receptora za bol grudne i trbušne duplje prenose se aferentnim nervima koji se pridružuju zadnjim korenovima kičmenih živaca (1T do 2L). mučni bol. a oseća se na površini tela u somatskim strukturama koje topografski ne odgovaraju položaju tog organa. komom i konvulzijama. regulaciju krvnog pritiska.. PLEĆAŠ . Mozak je osetljiv i na smanjenje nivoa glukoze u krvi. vegetativne funkcije se oporavljaju i normalizuju. ZAŠTITNI APARAT CNS CNS je zaštićen od mehaničkih povreda skeletom. Kora mozga je najosetljivija na hipoksiju. Moždanice XVII i XVIII predavanje 2006. Ovi simptomi nastaju zato što veliki broj vlakana ulazi u sastav spinoretikularnog puta i aktiviraju određene autonomne centre retikularne formacije: za povraćanje. posle stanja koja rezultuju produženom hipoksijom. i zavisno od intenziteta može da bude praćen je mukom. Tako prekid moždane cirkulacije u trajanju od 10 sekundi izaziva gubitak svesti. B. on prima oko 15% krvi koju leva komra srca ispumpa u minutu. Odraženi bol se uvek oseća u strukturi koja potiče iz istog embrionalnog segmenta kao i struktura iz koje bol potiče. Jaka hipoglikemija se manifestuje mentalnim poremećajima. a onaj iz bubrega u predelu struka. METABOLIZAM MOZGA Metabolizmu nervnog tkiva je veoma intenzivan. Poznato je da se bol srca odražava najčešće na unutrašnju stranu leve ruke. U odnosu na druge delove CNS. Prekid moždane cirkulacije u trajanju od 8 do 12 minuta izaziva smrt. Bol iz žučne kese može da se oseća u desnom ramenu. U fiziološkim uslovima glukoza predstavlja glavni i gotovo isključivi energetski izvor za mozak. moždanicama i likovorom.

dok mozak potopljen u likvor ima masu svega 50 g. bezbojna tečnost koja ispunjava subarahnoidalni prostor. po potrebi. Uloge likvora: 1. a jone K + i HCO3. Sekrecija likvora je aktivan proces koji najviše zavisi od aktivnog transporta Na + kroz epitelne ćelije. CNS bukvalno lebdi u likvoru kao u jastuku. Osmolalitet likvora je isti kao kod krvne plazme. zaštitna uloga.jon zbog negativnog naelektrisanja prati Na jon. Ukupna količina likvora iznosi oko 200 ml. dok završeci astrocita u obliku stopa naležu spolja na bazalnu membranu. Iz subarahnoidalnog prostora na gornjoj površini mozga. a voda na osnovu osmotskog gradijenta ova dva jona.02% i to uglavnom albumina poreklom iz plazme. a dnevno se produkuje oko 500 ml. Masa mozga iznosi oko 1400 g. Dodatne količine se sekretiraju iz međućelijske tečnosti mozga preko cele ependimalne površine komora i arahnoidalne membrane. Krvni sudovi meke moždanice ishranjuju CNS direktno ili preko likvora. Spoljašnja. a pokrivene su tankim slojem epitela. sekretira se iz kapilara horioidnih pleksusa zidova komora bočnih komora (I i II). likvor otiče u brojne resice arahnoidee koje se pružaju u venske sinuse. Cerebrospinalna tečnost (likvor) Likvor je bistra. XVII i XVIII predavanje 2006. Između arahnoidee i pie postoji subarahnoidalni prostor kroz koji cirkuliše likvor. likvor ima nešto manju koncentraciju Na+. Transport kroz endotel barijere se obavlja transcelularno kroz 2 ćelijske membrane i citoplazmu. U odnosu na krvnu plazmu. Najveći deo likvora. Horioidni pleksusi su izizetno vaskularizovane strukture smeštene u zidovima moždanih komora. Površinski napon tečnosti između ove dve opne ne dozvoljava njihovo razdvajanje. Organizovani su tako da bazalna membrana pokriva endotelne ćelije i pericite. u ishrani CNS 2. Kvantitativno daleko veći značaj ima HE barijera čija je površina oko 5000 puta veća od površine HL barijere. Glavna komponenta HE barijere jeste endotel kapilara. otklanja izvesne metabolite iz CNS 3.moždanice. moždane komore i centralni kanal kičmene moždine. Unutrašnja opna je meka moždanica (pia mater). PLEĆAŠ . preko 50%. Membrane susednih ćelija su spojene “tesnim vezama” (zonule okludens). Ovakve veze propuštaju samo izvesne male molekule i jone (npr. Moždane barijere U mozgu postoje dve barijere: krvno-moždana ili hemo-encefalna (HE) između krvi i međućelijske tečnosti mozga i krvno-likvorska ili hemo-likvorska (HL) između krvi i cerebrospinalne tečnosti. svega 0. periciti i astrociti) i jedna acelularna komponenta (bazalna membrana). Li u terapiji manične depresije). B. Ovaj prostor je na izvesnim mestima proširen u cisterne iz kojih. Srednja opna je paučinasta opna (arahnoidea). najjača opna je tvrda moždanica (dura mater) i ona je čvrsto srasla za skelet. pre svega od udara u lobanju tokom normalnih dnevnih aktivnosti.7 CNS obavijaju 3 vezivne opne . veću koncentraciju Cl . Sadrži vrlo malo proteina. Transportni sistemi prenose manju količinu glukoze u likvor.vraća u kapilare.. pa su praktično srasle i efikasno sprečavaju intercelularni transport (transport između ćelija). može da se punktira likvor. Male količine dolaze iz iz mozga kroz perivaskularne prostore moždanih krvnih sudova. a pH odgovara vrednosti pH venske krvi. Time je zaštićen od mehaničkih povreda. Cl. HE barijeru čine 3 komponente (endotel moždanih kapilara. a manje K+ i glukoze.

Barijere štite nervno tkivo od endogenih i egzogenih štetnih ili toksičnih supstanci (žučne boje. CO 2. Propustljivost zavisi od istih faktora od kojih zavisi i permeabilnost ćelijske membrane. nju ne čini endotel kapilara. Epitelne ćelije su spojene tesnim vezama. pa sve supstance koje uđu u likvor lako difunduju u IST mozga i obrnuto. O2 i većinu liposolubilnih supstanci. barijera novorođenčeta propušta žučne boje. 2. kada nervno tkivo može da koristi ketonska tela kao izvor energije. HE barijera ne postoji u svim delovima mozaga. Barijere sprečavaju prelazak brojnih neurotransmitera iz IST i likvora u krv . Održavanje konstantnog sastava sredine u kojoj žive neuroni. u CNS se razvio još jedan dodatni zaštitni mehanizam. brojnih neurotransmitera iz IST mozga i likvora u krv.. PLEĆAŠ . i barijera deluje u oba pravca. Za fiziološke sastojke krvi koji teško prolaze kroz HE barijeru prostom difuzijom. već epitel koji pokriva horioidni pleksus. pa ograničava prelazak izvesnih supstanci.U endotelnim ćelijama postoji i transportni sistem za glukozu koji zavisi od insulina. a neophodni su za normalno funkcionisanje nervnog tkiva. Gotovo su nepropustljive za proteine i sve supstance koje se u krvi nalaze vezane za proteine. dok eritromicin prolazi kroz moždane barijere. u endotelnim ćelijama postoje transportni sistemi: • Glukoza se transportuje olakšanom difuzijom. Za aminokiseline postoji više tipova transportnih proteina. Smer je određen položajem transportnih proteina u membrani ćelija koje izgrađuju barijeru. pa se pored brojnih homeostatskih mehanizama koji održavaju konstantan sastav ECT u organizmu. Mg i H jona. Ona sprečava i prelazak neurotransmitera iz krvi u nervno tkivo. barijere praktično ne propuštaju žučne boje i kateholamine iz krvi. S druge strane.. permeabilitet barijera može da se poveća kod nekih oboljenja koja oštećuju barijere. ali i obrnuto. Uloge barijera: 1. mikroorganizmi). su vrlo permeabilni. a to su: • koeficijent rastvorljivosti supstance u mastima i vodi • veličina molekula • naelektrisanje Obe barijere su veoma permeabilne za vodu. To su: • neurohipofiza sa delom hipotalamusa koji se zove eminencija medijana XVII i XVIII predavanje 2006. Od kliničkog značaja je permeabilnost membrane za lekove. • Aminokiseline se transportuju olakšanom difuzijom ili sekundarnim aktivnim transportom sa Na+. Oko 1% zapremine mozga je izvan barijere. 3. sloj ependima ćelija koje oblažu zidove moždanih komora. kateholamini. Neuroni su izuzetno osetljivi na male promene koncentracija K. Specifičan transportni protein je lokalizovan uglavnom na spoljašnjoj površini membrane endotelne ćelije. imaju jak efekat na nervno tkivo ako se ubrizgaju u likvor. Međutim. Međutim.. • Barijere imaju nosače i za ketonska tela. npr. Kod odraslih. lekovi. Npr. Kapacitet nosača se povećava tokom gladovanja. a time i njihovo nespecifično delovanje na periferiji. Zato neki lekovi koji ne prolaze HE barijeru. pa je njena propustljivost kod novorođenčadi znatno veća nego kod odraslih. pa zato jaka žutica posle rođenja može da dovede do oštećenja mozga. Transport kroz barijere se obavlja u oba pravca: iz krvi u IST ili likvor. Npr. penicilin ne prolazi. Ca. Takođe. kao i meka moždanica. B. Osnovno svojstvo moždanih barijera je njihova selektivna propustljivost.8 HL barijera postoji u horioidnim pleksusima. Razvoj HE barijere se završava u prvim godinama života.

U cirkumventrikularnim organima nalaze se hemoreceptori za određene supstance. npr. receptori za angiotenzin II koji učestvuje u regulaciji ravnoteže Na i vode u organizmu. U arei postremi se nalaze receptori za određene sastojke plazme na koje organizam reaguje povraćanjem.. • XVII i XVIII predavanje 2006. B. PLEĆAŠ .9 area postrema i još neke strukture raspoređene oko moždanih komora. pa se svi ti organi zovu cirkumventrikularni organi. U svim ovim strukturama perivaskularni prostor je u direktnom kontaktu sa nervnim tkivom a kapilari su fenestrirani. Odsustvo HE barijere u ovim regionima je u skladu sa njihovim fiziološkim ulogama. Iz neurohipofize hormoni oksitocin i vazopresin treba da se oslobode u sistemsku cirkulaciju.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful