You are on page 1of 9

1

Moždani most Moždani most predstavlja srednji, jako zadebljali deo moždanog stabla, smešten između produžene moždine i srednjeg mozga. Važnije sive mase ponsa su: 1. Jedra 4 para glavenih živaca: n. vestibulokohlearis (VIII), n. facialis (VII), n. abducens (VI) i n. trigeminus (V). 2. Deo retikularne formacije. U retikularnoj formaciji ponsa su smešteni centri nekih alimentarnih refleksa: za zagrižaj, deo centra za lučenje pluvačke, za žvakanje, zatim deo centra za disanje. U retikularnoj formaciji ponsa najvećim delom je smešten i kontrolni mehanizam spavanja. Takođe, RF-i ponsa pripada i N. rafe, specifično mesto sinteze serotonina u CNS 3. Jedra ponsa su brojna. Pomenućemo ona u kojima se prekidaju putevi iz kore velikog mozga za koru malog mozga, koja imaju ulogu u motornoj funkciji i lokus ceruleus, specifično mesto sinteze noradrenalina u CNS. Srednji mozak Srednji mozak predstavlja gornji deo moždanog stabla i smešten je između mosta i međumozga. To je najmanji deo mozga, dužina mi je oko 1.5 cm. Centralnu šupljinu čini Silvijusov moždani kanal koji spaja IV i III moždanu komoru. Na dorzalnom delu srednjeg mozga, tektumu, nalaze se dva para simetričnih ispupčenja gornje i donje kvržice (kolikulus superior et inferior). Gornje kvržice su optički centri, a donje kvržice su akustički centri. Oni imaju ulogu u vizuelnoj odnosno auditornoj orijentaciji u prostoru. Npr., okretanje glave u pravcu izvora svetlosti ili zvuka. Svaki par kvržica ima aferentne veze sa odgovarajućim receptorima čula vida ili sluha i eferentne veze sa motornim neuronima kičmene moždine koje se ostvaruju preko tr. tektospinalisa. Ovaj put pripada ekstrapiramidnom sistemu. Sivim masama tegmentuma, ventralnog dela srednjeg mozga pripadaju: 1. jedra 2 para glavenih živaca: III - n. okulomotoriusa i IV n. trohlearisa 2. retikularna formacija 3. N. ruber (crveno jedro). Crveno jedro takođe pripada ekstrapiramidnom motornom sistemu i učestvuje u održavanju položaju tela i ravnoteže, kao i u koordinaciji pokreta. Veza sa motornim neuronima kičmene moždine ostvaruje se preko tr. rubrospinalisa. Supstancija nigra, je velika siva masa srednjeg mozga uključena u ekstrapiramidne puteve. Ona pripada i bazalnim ganglijama i ima ulogu u motornoj funkciji. Takođe, ovo jedro je i glavno mesto sinteze dopamina u CNS. Osnovne funkcije srednjeg mozga su: 1. Uloga u lokomociji. U srednjem mozgu se nalazi centar koji učestvuje u kontroli hodanja. 2. Moduliše ekscitabilnost spinalnih neurona koji aktiviraju antigravitacionu muskulaturu od koje zavisi uspravan stav tela. Istovremeno sadrži centre nekoliko refleksa koji omogućavaju uspravljanje i stajanje. 3. Srednji mozak sadrži centre određenih vidnih refleksa. On sadrži složeni jedarni kompleks n. oculomotoriusa (III) od koga zavise pokreti očne jabučice (preko tri spoljašnja mišića oka), akomodacija oka na gledanje na daljinu (preko cilijarnog mišića) i dijametar zenice (m. sfinkter pupile). Međumozak Međumozak je smešten ispred srednjeg mozga, između leve i desne hemisfere velikog mozga. Hemisfere velikog mozga ga pokrivaju sa svih strana izuzev sa ventralne. U centralnom delu međumozga se nalazi III moždana komora oko koje su raspoređeni njegovi osnovni delovi: XIII i XIV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

prema tome. intenzitetu i lokalizaciji nadražaja. Senzorne uloge 1. Ovim jedrima pripadaju lateralna i medijalna kolenasta telašca metatalamusa (corpus genikulatum laterale et medijale). a međusobno su spojene masom intermdijom . prvenstveno u one od kojih zavise intelektualne funkcije. Asocijativne uloge 1. U njemu se informacije koje stižu sa receptora integrišu. Npr. delimično tumače i dešifruju. Međumozgu pripadaju i dve endokrine žlezde . Specifična relejna jedra mogu biti senzorna i motorna. 2. U senzornim se prekidaju specifični senzorni putevi izuzev mirisnog. Specifična asocijativna jedra primaju informacije iz drugih relenih jedara talamusa. a da ih odatle projektuju u tačno određene i odgovarajuće regione moždane kore i to u primarnu senzornu koru (telesne senzacije). hladnoća može da bude i prijatan i neprijatan osećaj. stvara grubi. a u medijalnim telašcima slušni put. hipotalamus i epitalamus. motorne i asocijativne uloge. nekritički senzibilitet . a projektuju se u određene asocijativne zone kore. bez svesti o tačnoj prirodi. (Retikularna formacija to čini nespecifičnim vezama) 2. Talamus učestvuje u afektivnom domenu senzacija. primarnu okcipitalnu (vid) i temporalnu (sluh) koru. Zajednička karakteristika specifičnih relejnih jedara je da svako prima tačno određene informacije sa specifičnih senzornih receptora ili određenih motornih centara. Ona primaju informacije sa RAS i drugih jedara samog talamusa. uloga talamusa nije pasivna. XIII i XIV predavanje 2006. a zatim se preko lanaca neurona difuzno projektuju u ceo neokorteks. dok je bol generalno neprijatna senzacija. kao i u primarnu motornu koru. bazalnih ganglija i supstancije nigre kao i iz kore velikog mozga. Nespecifična jedra talamusa predstavljaju produžetak retikularne formacije. Uloge talamusa Talamus ima senzorne. PLEĆAŠ . nespecifična jedra. Motorna relejna jedra prekopčavaju informacije koje pristižu iz malog mozga. U talamusu se. Međutim. Talamus Talamus se sastoji iz 2 velike sive mase ovoidnog oblika koje se bočno naslanjaju na III moždanu komoru. Karakteristično je da svako specifično relejno jedro zauzvrat prima povratnu vezu iz područja kore u koje se projektuje (recipročne veze). Talamus aktivira primarne kortikalne oblasti putem specifičnih veza i obezbeđuje percepciju informacija sa receptora. prerađuju.hipofiza i epifiza. Jedra talamusa Talamus sadrži veliki broj jedara koja se na osnovu svojih aferentnih i eferentnih veza.spojnicom koja prolazi kroz III komoru. B. to je osećaj prijatnosti ili neugodnosti koji neka senzacija izaziva.2 parni talamus. U bočnim kolenastim telašcima se prekida vidni put. kao i funkcionalnih svojstava dele na 3 grupe: 1. specifična jedra koja mogu biti prekopčavajuća (relejna) i asocijativna 2. Za talamus se kaže da predstavlja relejnu stanicu u kojoj se prekidaju svi senzorni putevi izuzev mirisnog.

3 3.indolski derivat koji se sintetiše iz serotonina.pinealna žlezda ili epifiza. Motorne uloge Talamus ima dvosmerne aferentne i eferentne veze sa korom velikog mozga.radost. XIII i XIV predavanje 2006. PLEĆAŠ . N. infundibuluma. Sekrecija melatonina pokazuje izrazite cirkadijalne (diurnalne) promene. 4. Talamus i limbični sistem određuju i ponašanje u skladu sa emocijama. Kod nekih reptila ona je u direktnoj vezi sa čulom vida i na jako svetlo reaguje oslobađanjem hormona koji kontroliše boju kože. Epitalamus Epitalamus je mali deo međumozga smešten na zadnjem krovu III moždane komore između levog i desnog talamusa. supsatncijom nigrom i N. Posebno lezije intralaminarnih jedara dovode do gubitka dubokog bola. kod sisara joj uloga nije potpuno rasvetljena. ljutnja. Međutim.hipofiza. Produkt sekretnih ćelija epifize je hormon melatonin . On ima aferentne veze sa: • korom velikog mozga • hipokampusom • talamusom • retikularnom formacijom Eferentne veze ima sa: • jedrima talamusa • retikularnom formacijom (deo ekstrapiramidnog puta) • zadnjim režnjem hipofize. Hipotalamus Hipotalamus je ventralni deo međumozga koji čini pod i donji deo bočnih zidova III moždane komore. sa strukturama bazalnih ganglija. Formiranje emocija nije uloga kore velikog mozga. U sastav epitalamusa ulazi jedna endokrina žlezda . Aktivnost ovih neurona je usklađena sa ciklusom dan . Dnevni ritam sinteze melatonina kontroliše simpatikusni nervi poreklom iz gornjeg cervikalnog gangliona. pričvršćena jedna endokrina žlezda . ruberom. Talamus je verovatno glavni region za integraciju informacija sa receptora za bol . Hipotalamus sadrži veliki broj jedara koja su brojnim aferentnim i eferentnim vezama u kontaktu sa drugim delovima CNS.noć preko retino-hipotalamusnog trakta i N. Međutim. olivariusom. strah. elektrolitičke lezije talamusa izazivaju analgeziju ili hipalgeziju. suprahijazmatikusa. noću je povećana. Talamus zajedno sa limbičnim sistemom učestvuje u formiranju emocija . Ovakve veze ukazuju da motorna jedra talamusa informišu koru velikog mozga o drugim regionima mozga koji su uključeni u motornu aktivnost. žalost. Za hiptalamus je preko peteljke. Dnevne varijacije u sekreciji ovog hormona verovatno predstavljaju signale za promenu aktivnosti nekih organa i smatra se da on učestvuje u kontroli 24-časovnih ritmova. B. a danju je smanjena. Eksperimentalno je pokazano da uklanjanje primarne somatosenzorne kore nije efektivna terapija za uklanjanje hroničnog bola. Aferentne veze ima i sa malim mozgom.

međutim. Uloga hipotalamusa je verovatno u tome da odredi intenzitet određenih fizioloških procesa u skladu sa emocijama . Limbični sistem ima uloge u: • mirisnoj funkciji i u ponašanju u vezi sa ishranom Zajedno sa hipotalamusom je uključen u kontrolu: • seksualnog ponašanja • ispoljavanje emocija besa i straha • motivacione procese. U funkcionalnom smislu hipotalamus sadrži centre većine autonomnih funkcija i to je deo mozga sa najvećim značajem za održavanje homeostaze. već i somatski nervni sistem i endokrini sistem. kao i hormoni i faktori koji preko portalnog krvotoka adenohipofize regulišu aktivnost ćelija ove žlezde. to tvrđenje zapravo nije dokazano. U njemu se sintetišu hormoni neurohipofize: oksitocin i vazopresin. Hipotalamus zajedno sa limbičnim sistemom reguliše emocionalno i instiktivno ponašanje . održavanje telesne temperature. Hipotalamus ima izuzetno značajnu endokrinu ulogu. Njegove integrativne uloge. pa zato on i ima centralnu ulogu u ostvarivanju pojedinih uloga limbičnog sistema. Limbični sistem Naziv limbični sistem se odnosi na nekoliko kortikalnih i subkortikalnih struktura koje leže ispod neokorteksa i formiraju prsten (limbus) oko vrha moždanog stabla. ne uključuju samo autonomni nervni sistem. unošenje hrane i održavanje balansa vode i elektrolita. 3. B. Limbičnom sistemu pripada limbična kora koja se nalazi na rubu oko hilusa hemisfera. Veliki mozak Telencefalon predstavlja najveći deo mozga. On vrši kontrolu određenih oblika ponašanja koji su u vezi sa procesom homeostaze. Te fiziološke funkcije su kardiovaskularna.paleokorteks sa 3 -5 slojeva ćelija. PLEĆAŠ . To su filogenetski najstariji delovi kore velikog mozga . fisurom interhemisferikom. Uključen u kontrolu bioloških ritmova preko svog jedra Nukleusa suprahijazmatikusa. odbrambeno ponašanje i jednostavno reproduktivno ponašanje. respiratorna. Uloge hipotalamusa: 1. Mada se često kaže da hipotalamus reguliše autonomne funkcije kao takve. Površina svake hemisfere je podeljena dubljim brazdama na 4 režnja (lobusi): XIII i XIV predavanje 2006. Zato se i kaže da hipotalamus vrši koordinaciju aktivnosti nervnog i endokrinog sistema.4 Karakteristično je da sa prednjim režnjem hipofize hipotalamus ostvaruje humoralnu eferentnu vezu hormonske prirode. 4. Većina eferentnih vlakana limbičnog sistema kanalisana je kroz hipotalamus. podeljen je na dve hemisfere koje su pri dnu pukotine spojene masivnim snopom vlakana koje se naziva žuljevito telo (korpus kalozum). To je ponašanje u vezi sa uzimanjem hrane. Subkortikalne strukture koje pripadaju limbičnom sistemu su: • amigdaloidna jedra • hipokampus • određena jedra talamusa Komponente limbičnog sistema imaju relativno kompleksne međusobne veze. 2. Dubokom pukotinom.

imaju manji broj slojeva.bledo jedro. a sočivasto i repato jedro čine prugasto telo (korpus strijatum). Ogroman broj neurona je horizontalno organizovan u slojeve kore. Organizacija dendrita piramidnih ćelija je karakteristična i facilitira integraciju različitih aferentnih signala. PLEĆAŠ . Asocijativne oblasti su odgovorne za više. Filogenetski stariji delovi. Gl. Sivu masu velikog mozga čine kora i subkortikalne sive mase smeštene duboko u beloj masi hemisfera. Cortex cerebri Kora velikog mozga predstavlja tanak sloj nervnog tkiva. temporalis). kortikalne stubove. površine oko 2200 cm 2 i debljine koja zavisno od regiona varira od 1. Ovako velike dimenzije kore i broj neurona kod čoveka posledica su tzv. čeoni režanj (l. Npr. kao filogenetski najmlađi.. ima 6 slojeva ćelija. a vertikalno u tzv. 2. palidus i putamen čine tzv. i jedne i druge mogu da budu senzorne i motorne. 3. može da se podeli i prema funkciji njenih regiona. parietalis) potiljači režanj (l. Kora velikog mozga ima izuzetno složenu građu. Građa kore nije ista u svim njenim delovima. Primarna područja ili oblasti odgovorna su za jednostavnije. kaudatus . Tokom evolucije kora je preuzimala kontrolu nad sve većim brojem funkcija CNS i broj funkcija kore kod čoveka je najveći. Karakteristično je da njihovi aksoni ne napuštaju koru. lentiformis). Funkcionalna podela kore velikog mozga Kora velikog mozga.ljuska • globus pallidus . okcipitalis) slepoočni režanj (l. oko 90%. Apikalni dendriti su uvek orijentisani normalno na površinu kore i često prolaze kroz nekoliko slojeva. Aksoni ovih neurona se projektuju u druga područja mozga i kičmenu moždinu. Zvezdaste ćelije su heterogena populacija neurona. dok u primarnu senzornu koru stižu informacije sa tačno određenih receptora putem specifičnih senzornih puteva. Kod čoveka neokorteks čini najveći deo kore. integrativne funkcije CNS. sočivasto jedro (N. kao i za najsloženije funkcije (viša nervna delatnost). Piramidne ćelije su dobile ime po piramidnom obliku some. 4. Kortikalni stubovi predstavljaju osnovnu morfološko-funkcionalnu jedinicu kore. Tako arhi korteks (hipokampus) i paleokorteks (deo medijalnog temporalnog režnja) imaju samo 3 sloja. Histološki se u kori velikog mozga razlikuje 5 tipova nervnih ćelija. Funkcionalno se kora deli na primarne ili specifične i asocijativne oblasti. od primarne motorne kore polaze komande za skeletne mišiće i izvođenje voljnih pokreta. Asocijativne oblasti se nalaze oko i povezuju primarne motorne i senzorne oblasti i koordiniraju procese koji se odigravaju u primarnim oblastima. oni koji su se ranije javili tokom evolucije.repato jedro • klaustrum • putamen . B. Najvažnije subkortikalne sive mase su: • amigdaloidna jedra • N.5 mm. One se mogu podeliti u 2 osnovne klase: piramidne ćelije i zvezdaste ćelije. dok neokorteks. kortikalizacije funkcija. verovatno L-glutaminska i L-asparaginska.3 do 4. Piramidne ćelije su ekscitatorni neuroni čiji su transmiteri aminokiseline. frontalis) temeni režanj (l. pored anatomske podele. već završavaju na najbličim neuronima. Na značaj asocijativne kore u višim funkcijama nervnog sistema ukazuje i činjenica da se njena površina XIII i XIV predavanje 2006.5 1. elementarne procese.

Velika amplituda moždanih talasa je rezultat sinhronizovane aktivnosti većeg broja neurona i označava zapravo manju mentalnu (intelektualnu) aktivnost kore. a ne akcionih potencijala. jer se EEG-om mogu detektovati i lokalizovati neki patološki procesi u mozgu. Beta talasi se javljaju u budnom stanju. pa se nazivaju moždani talasi. već samo tokom spavanja. a svakodnevni značaj imaju u dijagnostici. XIII i XIV predavanje 2006. dok desinhronizacija talasa ukazuje na pojačanu mentalnu aktivnost. ali relaksiranom stanju. PLEĆAŠ . prosečna frekvenca je oko 10 Hz. Na osnovu amplitude i frekvence talasi se dele u 4 kategorije: α. za vreme intezivne mentalne aktivnosti. ukazujući na ozbiljan emocionalni stres. likvora i lobanje • moždani talasi predstavljaju sumu postsinaptičkih. Razlog je sledeći: • EEG se registruje ekstracelularno • registruje se preko moždanica. Dok je kod pacova gotovo i nema. B. Veća frekvencija talasa ukazuje na povećanu budnost i mentalnu aktivnost i obrnuto. Odnos je inverzan u poređenju sa α talasima. Prema tome. Teta talasi su uobičajeni kod odojčadi. Amplituda moždanih talasa pokazuje količinu električne aktivnosti istog tipa koja se odvija ispod registrujuće elektrode u svakom momentu. dok kod odraslih u budnom stanju ukazuju na oštećenje mozga. dok akcioni potencijali kortikalnih ćelija vrlo malo doprinose ukupnom potencijalu. Frekvencija i amplituda stoje u obrnuto srazmernom odnosu. kad osoba leži budna. potencijal koji se registruje najvećim delom je posledica sumiranja dendritskih ekscitatornih i inhibitornih postsinaptičkih potencijala ogromnog broja piramidnih ćelija.6 značajno povećava tokom evolucije u sisara. ali im je frekvenca veća . U zavisnosti od tipa registrovanja. Ona se kod čoveka kreće u rangu 0. Delta talasi su karakteristični za rano detinjstvo i dubok san. Elektroencefalografija (EEG) Ritmičke promene u električnoj aktivnosti mozga mogu se registrovati pomoću jednog aparata koji se zove elektroencefalograf. δ i θ. Delta i teta talasi se kod odraslih ljudi normalno ne javljaju u budnom stanju. npr. Pleksiformni sloj čine gusti dendriti piramidnih ćelija i zvezdaste ćelije. Karakteristike moždanih talasa Dve osnovne karakteristike moždanih talasa su amplituda i frekvencija. Iako moždani talasi potiču iz kore velikog mozga. Dobijeni zapis se naziva elektroencefalogram ili skraćeno EEG. Spoljašnji I sloj kore velikog mozga (pleksiformni sloj) je izvor električne aktivnosti mozga koja može da se registruje elektroencefalografijom. Alfa talasi generalno odgovaraju budnom. njihova ritmičnost je diktirana iz ritmično aktivnih (pejsmejker) neurona talamusa. β. elektrode se postavljaju po ustaljenoj šemi (jedna obavezno na skalp) i elektroencefalografijom se registruje potencijalna razlika između elektroda. izuzev u slučaju sinhronizovane aktivnosti vrlo velike grupe neurona.30 Hz. EEG je desinhronizovan. opuštena i zatvorenih očiju. kod čoveka ona čini najveći deo površine kore velokog mozga. Frekvencija moždanih talasa varira od 1 . Kod dece mogu da se jave i u budnom stanju. Prema tome amplituda je oko 1000 puta manja od amplitude akcionog potencijala registrovanog na ćelijskoj membrani. Elektroencefalogram se registruje sa površine skalpa (koža glave pokrivena kosom). a malu frekvencu. ali se javljaju i kod frustriranih i razočaranih osoba i dece. Oni imaju veliku amplitudu.prosečno 20 Hz. Amplituda ovih talasa je manja od a talasa.5 do 100 µV. koji imaju ekscitatorne veze sa kortikalnim neuronima. Registrovani potencijali su u formi talasa. Talasi su sinhronizovani. Ispitivanja električne aktivnosti mozga mnogo su doprinela izučavanju fiziologije spavanja.

srednjeg uha i dijafragme. suprahijazmatikus je jedro hipotalamusa za koje se smatra da je glavni biološki sat organizma odgovoran za regulaciju većeg broja cirkadijalnih ciklusa. prag za buđenje raste. raste frekvenca. REM faza se naziva paradoksalnim spavanjem. REM ili paradoksalnog spavanja. B. a završavaju se dubokim snom. On je uslovljen signalima iz organizma. Kod odojčadi je spavanje polifazno (odigrava se više puta na dan). N. Međutim. U kontroli autonomnih funkcija dominira parasimpatikus: brzina disanja i rada srca su smanjeni. Međutim. Karakteristike spavanja su uslovljene dobom života. suprahijazmatikusa i retine. Za sporotalasno spavanje je karakteristično smanjenje mišićnog tonusa. ali obrnutim redosledom i vraća se u lak san. mišićna aktivnost nije odsutna jer osoba na svakih 20-tak minuta menja položaj tela. sa prekinutim socijalnim komunikacijama.45 minuta osoba opet prolazi kroz ista 4 stadijuma. Spavanje se može definisati kao reverzibilno stanje mišićne inercije i smanjene senzorne reaktivnosti na okolinu. Od kome ili opšte narkoze. Usklađivanje se ostvaruje osredstvom direktne veze N. kako bi to na prvi pogled moglo da izgleda. Istraživanja procesa spavanja su počela vrlo davno. To je desinhronizovano. Mišićni tonus je potpuno inhibiran (atonija) izuzev mišića očne jabučice. U toku spavanja se odigravaju upadljive promene u organizmu: • somatske • autonomne • u električnoj aktivnosti kore velikog mozga. U toku sledećih 30 . koje su takođe besvesna stanja udružena sa relaksacijom skeletnih mišića. Kako osoba neosporno spava a EEG podseća na budno stanje. krvni pritisak je snižen. U ovoj fazi EEG naglo postaje desinhronizovan. Kod odraslih osoba tokom 7-časovnog noćnog spavanja registruje se 5 . Sporotalasno spavanje ima 4 stadijuma koja počinju laganim gubljenjem svesti. Ciklus spavanje . razlikuje se po tome što se vrlo lako prekida. Svaki ciklus ima 2 faze: fazu sporotalasnog i fazu tzv. ali uprkos mnogim značajnim otkrićima potreba za snom nije objašnjena. Smena spavanja i budnog stanja tokom 24 sata je najupadljiviji cirkadijalni ili diurnalni ritam. Takođe. Dokaz za to je nalaz da osoba potpuno izolovana od spoljašnje sredine. npr. REM spavanje traje oko 20 min. Ova 4 stadijuma traju prvih 30 do 45 min spavanja.7 Neurobiologija spavanja Spavanje je specifičan tip ponašanja koji se smenjuje sa budnim stanjem. dvadesetčetvoročasovnim. tamom. zadržava ritam spavanje . PLEĆAŠ . a metabolizam usporen. brzotalasno ili paradoksalno spavanje .budno stanje. a smanjuje se amplituda moždanih talasa i EEG liči na EEG budnog stanja.7 ciklusa ili epizoda spavanja. a ne iz spoljašnje sredine. Porast dubine sna praćen je smanjenjem frekvence i povećanjem amplitude moždanih talasa i u III i IV stadijumu se javljaju δ talasi. Za vreme REM spavanja telesna temperatura raste i aktivira se simpatikus: raste frekvenca rada srca i krvni pritisak.budno stanje ima endogeni cirkadijani ritam. Ovaj akronim potiče od engleskog izraza “ Rapid Eye Movements” (brzi pokreti očiju). Tokom najvećeg dela REM spavanja očne jabučice se pokreću sporo i ukrug XIII i XIV predavanje 2006. kod mnogih sisara uključujući i čoveka ovaj ciklus je usklađen sa jednim spoljašnjim. dok je kod odraslih monofazno. disanje se ubrzava i postaje nepravilno. gastrointestinalni motilitet je povećan. samo što se on pomera na 25 h umesto 24 h. a pokreti gastro-intestinalnog trakta prestaju. koje se najčešće naziva REM spavanje. ciklusom smenom dana i noći. Otprilike 90 minuta posle početka spavanja počinje druga faza prvog ciklusa spavanja.

Taj stadijum pred jutro najčešće izostaje i zato je i buđenje najčešće pred jutro. Kad se njihova aktivnost smanji. Danas se zna da je spavanje aktivam proces i vrlo organizovano stanje mozga. sistem ponsa ushodnim vezama preko talamusa smanjuje aktivnost moždanih neurona. ali se osoba nasilno vrlo teško budi iz REM faze. da njihova akumulacija dovodi do spavanja. nastaje pospanost a zatim i faza sporotalasnog spavanja. stadijuma najdubljeg sna. serotoninskih (SE). Pacovi kojima se sprešava spavanje uginjavaju posle 3 do 4 nedelje. Jedna od njih je peptid koji izaziva delta spavanje [eng.25% ukupnog vremena spavanja odrasle osobe. verovatno ima ulogu u mijelinizaciji nervnih vlakana. tj. delta XIII i XIV predavanje 2006. mada se snovi drukčijih kareakteristika javljaju i tokom sporotalasnog spavanja. Za više endogenih supstanci se pretpostavlja da imaju hipnotičko delovanje. Uloga N. B. Ciklusi spavanja nisu identični. suprahijazmatikusa je da usklađuje aktivnost kontrolnog sistema u ponsu sa smenom dana i noći. Za održavanje budnog stanja neophodna je aktivnost NA i SE neurona. a kod odraslih određeni anabolički procesi. Završetkom REM spavanja završava se prvi i počinje drugi ciklus spavanja. jer okonšanje ovog proces u nervnom sistemu koincidira sa uspostavljanjem odnosa sporotalasno-REM spavanje karakterističnog za odrasle osobe • Kod odraslih tokom REM spavanja izgleda dolazi do konsolidacije memorije • Pošto je tokom sporotalasnog spavanja stimulisana sekrecija hormona rasta i gonadotropina. ACh neuroni u kišmenoj moždini aktiviraju inhibitorne interneurone (neurotransmiter glicin) za spinalne motorne neurone • s druge strane. • Većina naučnika se slaže da period spavanja služi odmoru i obnavljanju određenih fizioloških funkcija • Smatra se da je REM spavanje neophodno za pravilno sazrevanje nervnog sistema.8 (kolutanje). posle prvog. toliko puta se ponavlja i REM spavanje i ono čini 20 . faze REM-a postaju sve duže na račun sporotalasnog spavanja i to naročito na račun 4. GABA neuroni inhibiraju aktivnost NA i SE neurona i aktiviraju ACh neurone ponsa. u kontrolu spavanja su uključeni i delovi hipotalamusa i produžene moždine. Uloge spavanja Iako potreba za snom nije objašnjenja. ali zašto i kako se oni aktiviraju nije poznato. Kontrola spavanja Prvobitno shvatanje da je spavanje pasivan proces smanjene moždane aktivnosti izazvano umorom odavno je napušteno. acetilholinskih (ACh) i GABA neurona. pretpostavlja se da je do puberteta tokom spavanja stimulisan rasta. Pošto se ciklus ponavlja 5-7 puta tokom noći. Prag za spontano buđenje je u ovoj fazi spavanja snižen i verovatnoća buđenja najveća. REM spavanje je najčešće udruženo sa vizuelnim sanjanjem. Može doći i do trzaja skeletnih mišića ekstremiteta. Međutim. Glavni kontrolni mehanizam odgovoran za spavanje smešten je u retikularnoj formaciji ponsa i šine ga određene grupacije noradrenalinskih (NA). san je neophodan. Posle rođenja. a samo u epizodama brzo. ali kako je tonus mišića smanjen ne dolazi do povreda. jer je in utero to dominantan tip spavanja. Time se: • aktiviraju descendentni putevi koji inhibiraju mišićni tonus. Ključni događaj za nastanak REM faze je aktivacija GABA neurona. PLEĆAŠ .

sedativi. Primena DSIP kod ljudi koji pate od nesanice produžava period spavanja za 22%. PLEĆAŠ . XIII i XIV predavanje 2006. Najčešći poremećaj spavanja je nesanica (insomnia) Većina lekova koji se koriste za lečenje nesanice (hipnotici. najčešće inhibirajući REM fazu. antidepresivi) utiču na strukturu spavanja. B.9 sleep inducing peptide (DSIP)].