You are on page 1of 5

TAJNI DOSIJE JOHANAN RAMATI

Gde god je postojala stabilnost u Evropi, na Srednjem Istoku i u Aziji, ona je podrivana od strane Amerike. Za to je i verovatnoca da izbiju novi regionalni sukobi tokom sledecih desetak godina veca nego u vreme hladnog rata. Americka politika, koja je rodila ovakvo stanje, ne moe se oznaciti ni kao prosvecena sebicnost. Izgledi da SAD ostanu jedina supersila su jako tanki, a izgledi da odri optesvetsku ili regionalnu stabilnost, su jo tanji tvrdi Johanan Ramati, direktor Instituta za odbranu Zapada iz Jerusalima
Pod Klintonovom vladom spoljna politika SAD nije znacajno odstupila od nacela to ih je postavila pod predsednikom Buom. tavie, ostala je i spremnost da se vojno intervenie u inostranstvu, pod uslovom da se odre uobicajena suzdravanja. Ova politika nastoji da odri svetski poredak pod dominacijom Vaingtona, gde god je moguce koristeci UN kao prigodnu kamuflau za nametanje volje samo jedne supersile. Status supersile zahteva superiornu vojnu silu i spremnost da se ista koristi u kombinaciji s neophodnom ekonomskom snagom. Ekonomski cinilac je bitan, ali sporedan, kao to je dokazano tokom desetina godina kad je Sovjetski Savez takoe bio supersila kao i SAD, to je bio bipolarni svet sa svim namerama i svrhama, a u kom su ekonomski razvijenije drave, kao to su to Japan, Francuska, Nemacka i Britanija, bile priznate kao drugorazredne sile. Privreda je dakle oblast u kojoj supersile uviaju da je najtee diktirati ostalima. Danas, Nemacka, Francuska i Japan u stvarima ekonomske politike ne mogu biti znatno pod uticajem SAD u slucaju da im se interesi sukobljavaju. Ovo je u otroj suprotnosti sa oblacu politike, odnosno strategije, pa i kad u osnovi neprijateljske drugorazredne sile, kao Kina, moraju da cesto prihvataju americku liniju osim kad su u pitanju unutranje stvari.

RUENJE SVETA PO SVAKU CENU

Opasno grupisanje

Ipak, sumnjivo je da li ce ovo srecno stanje potrajati bar jo est godina. Rusija je vec pocela da polae temelje svome povratku kao velika sila. Kina, kojoj dodijavaju americki napori da utice na kineske unutarnje stvari, lako moe da se pocne suprotstavljati kad SAD podre neku rezoluciju u Savetu bezbednosti UN. Japan ce, pre ili kasnije, odluciti da se masovno naorua i cim to ucini njegova automatska podrka strategijama SAD pocece da se osipa. Na Srednjem Istoku vidimo prva ozbiljna grupisanja prema pojavljivanju muslimanskog saveza koji bi rado da pokae svoj uticaj po Zapadnoj i Srednjoj Aziji na nacin koji teti interesima SAD. Takoe, u samim Sjedinjenim Dravama, jo uvek pod opsadom stravicnih ekonomskih problema, postepeno opada elja da se intervenie u inostranstvu, to je inace pretpostavka za status supersile. Predsednik Klinton je u spoljnu politiku uveo dva nova cinioca. Ni jedan od njih nije briga za ljudska prava i demokratiju. Ovo Klintonove SAD zanima vrlo mnogo u Kini i Haitiju, primetno manje u Meksiku, Hrvatskoj ili Estoniji, a nikako u Saudijskoj Arabiji, Egiptu ili Nigeriji. Ovakva izbirljivost, koja je bila obeleje i Karterove vlade, iznosi "ljudska prava" na lo glas i daje osnovu za opravdanost kineskom neprihvatanju. Ipak, dve su inovacije vrlo prisutne: prva je NAFTA-savez kojim se tei da se Kanada, Meksiko, a moe biti i sva Latinska Amerika, priblie Sjedinjenim Dravama. Druga inovacija je Klintonova izrazita naklonost prema Nemackoj, to izaziva neugodnost u Britaniji, Rusiji i nekim drugim zemljama. NAFTA-gambit teorijski dosta obecava. Ipak njegovi dugorocni rezultati ce zavisiti od okretnosti u njegovom sprovoenju u ivot. Dovoljno je da covek samo uporedi stopu nataliteta u SAD i Meksiku, pa da razume rizike to ih sa sobom nosi neprikladna liberalizacija kretanja stanovnitva meu clanicama NAFTA-saveza. Preterana liberalizacija imigracije u Zapadnoj Evropi je neposredan uzrok porasta neofaistickih pokreta u njoj, kao i drugih neeljenih unutranjih napetosti. Tako gledano, uticaj "globalisticke" kole politickog miljenja na graditelje americke politike moe se pokazati pogubnim za unutranju stabilnost Sjedinjenih Drava.

Moskva kao neprijatelj

Ekonomski problemi Sjedinjenih Drava ne daju mesta optimizmu kad se proceni ocekivano trajanje SAD u statusu jedine supersile. Tome ne doprinosi ni ogromni trgovinski deficit, mir asklimatani sistem bankarstva obolelog od nevieno visokih stranih dugova, to sve ne pokazuje znake trajnog poboljanja. Iz ovog proizilaze problemi koje raspiruju poslovni interesi kojima se sprecava dalji pad cena nafte uprkos cinjenici da je svet prezasicen naftom i da se stalno otkrivaju nova naftna polja. Krajnji rezultat ove jednacine je da ce ulaganja u inostranstvo po svoj prilici biti skucena a volja da se intervenie po inostranstvu ce postepeno iceznuti. Drave koje se oslanjaju na americke vojne snage i ocekuju da ih one zatite od sadanjih i buducih neprijatelja uradice dobro ako potrae drukcije puteve za svoju bezbednost. Jedan od nusproizvoda americkog priklanjanja Nemackoj, potvrenog tokom Klintonove nedavne posete istoj, je americka politika na Balkanskom poluostrvu. SAD su priznale nezavisnost Hrvatske i Slovenije tek posle jednostranog priznanja ovih drava od strane Nemacke, to je ostatak Zapadne Evrope podrao sa oklevanjem, kako ne bi dolo do ugroavanja Mastrihtskog ugovora. Obe ove katolicke drave su danas marionete pomocu kojih raste nemacki uticaj u Evropi. Posle je dolo priznavanje Bosne i Hercegovine. Ovde nisu samo nemacke elje, nego i elje Saudijske Arabije i drugih islamskih zemalja odigrale svoju ulogu dovodeci Sjedinjene Drave u sukobe s pravoslavnim Srbima, zatim s pravoslavnom Rusijom, a posledice ce se tek videti. Bilo ta da Rusi sad govore ili cine, bezocni vaingtonski antisrpski stav je kristalno jasna poruka da SAD gleda Moskvu kao svog moguceg neprijatelja. To ostaje istina iako je Rusija, u trenutku slabosti, napravila svoj sopstveni sporazum s Nemackom priznajuci Balkansko poluostrvo kao oblast nemackog uticaja. Nemacka je isto tako bila glavni pokretac iza scene pri izdvajanju Slovacke iz Cehoslovacke. Iz toga je proizilo da je Republika Ceka, oslabljena i beznadeno odvojena od ostalih centara moci, ponovo postala potpuno zavisna od nemacke dobre volje. Dananja jedina supersila na svetu prihvatila je ovaj razvoj dogaaja s

jednom ivahnocu prouzrokovanom slepilom i nepotovanjem pouka iz istorije. Danas graditelji nemacke politike vec otvoreno govore o vracanju sudetskih Nemaca u ceke Sudete "jer je nemoralno svako etnicko cicenje".

Poniavanje Rusije

Ohrabrivanje secesija po etnickoj i verskoj osnovi u Istocnoj Evropi i na Balkanu uticalo je i na Zapadnu Evropu: pojacale su se zategnutosti izmeu Flamanaca i Valonaca u Belgiji, nastaje jo jedno oivljavanje kotskog nacionalizma u Britaniji, a u Severnoj Italiji vodeca politicka partija pojavila se zahvaljujuci zahtevima za samoupravom. Pokret za ujedinjenje Evrope pod nemackom hegemonijom vec je stvorio nejedinstvo i toga ce biti vie. U praksi, perspektive Nemacke da postane glavna sila porasle su, dok su perspektive ujedinjene Zapadne Evrope da postigne status supersile sad vrlo jadne. Klinton je moda nameravao, a moda nije, da doe do ovakvih rezultata, ali opasnosti to ih ovaj splet okolnosti nosi sa sobom ocigledne su svakom studentu istorije. Americka podrka ujedinjavanju Zapadne Evrope u pocetku je nastala iz zamisli da se Nemacka dri na pristojnom odstojanju neprestano iskljucujuci nemacke ekspanzionisticke ambicije. Duboko ukorenjene zamisli teko umiru, osobito u diplomatskim kancelarijama. Uprkos svim pricama o novoj eri u odnosima izmeu Sjedinjenih Drava i Rusije, skoranja americka politika nije iskoristila privremenu slabost Rusije, te nije stvorila proamericko javno mnjenje time to bi paljivo odmerila pomoc kojom bi se odrala moskovska povezanost s delovima Istocne Evrope i Balkana. Umesto toga, ta politika je ila za tim da ruski uticaj zameni nemackim, to je prilicno i uspelo. Izgleda da su propali ocajnicki napori Rusije da se suprotstavi americkim naporima da Estoniju, Litvaniju i Letoniju odvoji od oblasti ruskog uticaja, bez obzira to su Rusi Nemcima ponudili Balkansko poluostrvo i Cehoslovacku. U Estoniji i Litvi Rusi su preko 40% stanovnitva, ali njihova ljudska prava vie ne zanimaju Klintonovu vladu, kao to je ne zanimaju ni prava Srba u Hrvatskoj. Posebni interesi poslovnih krugova stalno su nastojali da ubede americke predsednike da se prijateljstvo sa inostranim silama moe razvijati putem privatnih preduzeca zajedno s njihovim profitima. Meutim, nikakvo mnotvo pepsi-kole, koka-kole, mekdonaldsa i "Burger King restorana", americkih pop-pevaca, pa i privatnih ulaganja u rusku privredu, ne moe da nadoknadi ponienje to je Rusija liena uticaja u oblastima gde su Rusi bili dominantni desetinama godina.

Prodaja rata

Tako Rusija sagledava americku spoljnu politiku u optim crtama, a posebno priklanjanje SAD prema Nemackoj. Ovo sagledavanje nije neka osobitost irinovskog i "Pamjati". Ono se protee i na Jeljcina, Ruckoja i Solenjicina. Amerikanci bi to mogli da razumeju, samo neka zamisle kako bi se osecali kad bi neka strana sila potisnula njihov uticaj u Latinskoj Americi, a u naknadu za to im dala jeftine automobile, jeftine kompjutere ili moda votku, kvas i Boljoj balet. Azijski vidovi ovog problema i njihov verovatni pecat na tekucu politiku SAD na optesvetsku ravnoteu sila bice predmet sledecih odseka. Ono to ovde valja naglasiti je da je regionalna ravnotea sila u Evropi poremecena. Desetinama godina Srednji Istok je smatran jednom od stratekih osovina americke spoljne politike, najvie zahvaljujuci tamonjim rezervama nafte i profitima koji su odande proizilazili. Okosnice ove politike bile su Egipat i Saudijska Arabija, osobito otkad je, u septembru 1970, Anvar El-Sadat nasledio Sovjetima naklonjenog Gamala Abdul Nasera na mestu predsednika Egipta. Tokom Homeinijeve revolucije od 1979, Iran je dovrio tzv. "osovinu Teheran-Rijad-Kairo": Iran je dao vojnu silu, Saudijska Arabija i zalivske drave su dale novac, a Egipat uglavnom ucitelje i kulturni uticaj. Skoro istovremeno s revolucijom u Iranu, Anvar El-Sadat je potpisao mirovni ugovor sa Izraelom. Ovo je Vaington upotrebio kao opravdanje za znatno povecanu prodaju americkog oruja Egiptu, to se od tada nastavilo u slicnom obimu. Za kompanije u SAD (iako ne i za americke poreske obveznike koji su imali da plate konacni racun) ove prodaje su dole umesto poslova sa Iranom, ali njihov strateki ucinak je bio sasvim drugaciji, obzirom da postoje nagovetaji da je Izrael moguci buduci neprijatelj protiv kog se Egipat naoruava.

Naftni lobi

Septembra 1980. Irak je napao Iran, s tvrdnjom da je njihov meusobni sporazum od 1975, inace podran od Henrija Kisindera, bio nepravedan i da su potrebne bitne izmene. Taj rat je trajao do 1988. Saudijska Arabija i zalivske drave su pruile Iraku finansijsku pomoc, a Arapska liga, osim Sirije, ga je podrala iz etnickih razloga. Arapi su izvrili pritisak na SAD, to je potpomogao naftni lobi i arabisti u Stejt Dipartmentu. To je dovelo do otvorene americke podrke Iraku tokom docnijih faza rata, tako da je Iran prakticno blokiran flotom Sjedinjenih drava, a Sadamu Huseinu je dalo mogucnost da povrati iracke teritorije izgubljene tokom rata sa Iranom i da izie kao miljenik Sjedinjenih Drava i zapadnog sveta, a on je za to vreme zajedno sa istorijskim neprijateljem Saudijske Arabije, haemitskom kraljevinom Jordan tajno planirao da zaposedne Kuvajt i preuzme ulogu Saudijske Arabije, te postane glavna arapska sila u Zalivu. Avgusta 1990, Stejt Dipartment je Iraku cvrsto obecao da nece intervenisati, te je Irak okupirao Kuvajt. Sjedinjene Drave ne bi imale nita protiv te okupacije da je iracki reim pokazao zahvalnost prema Amerikancima koji su ga pomogli protiv Irana i da je Irak postao deo arapskog prozapadnog bloka zajedno sa Saudijskom Arabijom. Meutim, okupacija je postala totalna, a Sadam Husein se pomamio u svojim stavovima protiv SAD i protiv Saudijske Arabije, to je nateralo predsednika Bua da revidira svoje stavove. Tokom oktobra i novembra 1990. donesene su odluke koje su se odnosile na americku vojnu intervenciju i pocelo se s njihovom primenom. Rat protiv Iraka je poceo januara 1991, a Ujedinjene nacije dale su svoj blagoslov i neophodne rezolucije. Jordan je dao svoju podrku Iraku. Sirija, poto je videla kako se razdrobio njen saveznik SSSR, odlucila je da zadobije naklonost Zapada time to ce uskociti u vagon Sadamovih protivnika.

Odrati, ojacati, proiriti

Ovaj kratki istorijski predgovor je bitan za razumevanja najskorijih dogaaja. Tokom 1991. i 1992. americki uticaj je dostigao svoj vrhunac u svetu uopte, a na Srednjem Istoku posebno. Arapski nacionalizam je privremeno pao u zapecak. Vaington nije ozbiljno shvatio islamske fundamentaliste. Nova politika je bila: odrati, ojacati i proiriti arapsku koaliciju protiv Iraka, to se trenutno smatra i politikom u prilog SAD. Pri tom

su najvie koristi izvukli Sirija (cija kontrola nad Libanom je dobila pecat potvrde sa Zapada) i Egipat (kome su otpisani ogromni inostrani dugovi). Strateka uloga Izraela je promenila svoju vrednost posle propasti SSSR-a: ona je svedena na najmanju meru i postalo je moderno da se ustupci Izraelu prikazuju kao deo politike proirivanja "koalicije". Godine 1993. i 1994. predsednik Klinton je nastavio s Buovom politikom, ali s manje okretnosti: intervencija u Somaliji se pokazala kao pad u bezdan, ona je samo pojacala ugled i snage fundamentalistickog gospodara rata, iako je glavni zadatak intervencije bio da njega srui. To je takoe bila poruka Srednjem Istoku da americke vojne intervencije i nemaju izgleda da uspeju u buducnosti. Kao nekada Karter, tako je sada i Klinton doao u Evropu da poseti Hafeza Asada, to je za sirijskog diktatora ogromna diplomatska pobeda, jer je Klinton dao sve od sebe da Asada predstavi u pozitivnom svetlu. Dobio je otprilike ono to i Karter prazne reci. tavie, Klinton se nije ni usudio da zahteva okoncanje Sirijsko-iranskog saveza i prestanak sirijske pomoci organizaciji hezbolah. Ovo nije ostalo neprimeceno u Turskoj. Klintonov susret sa Asadom doveo je Turke do zakljucka da buduci da SAD podrava vracanje Golanske visoravni Siriji Izrael ima jedva neke anse da preivi i da kao saveznik u datom regionu vie nema prakticne vrednosti.

Tursko pomeranje

Sirija i Iran su saraivale od vremena kad je ajatolah Homeini preuzeo vlast u Teheranu. Ova saradnja se nastavila i tokom rata izmeu Iraka i Irana, kad se arapski nacionalizam osecao pozvanim da podri iracku agresiju. Ovo potice od zajednickih nastojanja Sirije i Irana: ograniciti i ako je moguce okoncati uticaj SAD na Srednjem Istoku, smanjiti sunitski uticaj irackog reima, srodnost alevija (vladajuce muslimanske kole u Siriji) sa iranskim iitima i ocigledna potreba da se zadobije i odri naklonost libanskih iita ako Sirija hoce da tamo postigne i odri svoju hegemoniju. Buduci da jeLiban daleko vaniji za Siriju od Golanske visoravni, to su za Hafeza Asada malo zanimljivi mirovni ugovori sa Izraelom, iako slabe sirijsku vanost u Libanu. Meutim, savez sa Iranom je jo uvek vaniji, jer on moe biti ugaoni kamen na temelju bloka to bi sacinjavale: Turska, Sirija, Iran, Pakistan i Avganistan. Ovaj blok bi imao sve prilike da postigne primetan uticaj na Azerbejdan i muslimanske republike biveg Sovjetskog Saveza, odnosno Centralnu Aziju. Glavni dogaaj u novembru i decembru 1993. bio je pomeranje tradicionalne turske politike, koja je prvo voena u pravcu pribliavanja Iranu, a posle prema dalekosenijem sporazumu sa Sirijom, u kom je Turska preuzela na sebe dunost da podri sirijsku politiku u Libanu. Prvenstveni razlog ovom naglom preokretu Turske bio je politika americko-nemackog saveza. Sekularni turski reim Sulejmana Demirela i Tansu Ciler osetio se prevarenim od strane Zapada koji je prvo sprecavao ulazak Turske u Zajednicko evropsko trite, a zatim se suprotstavljao tursko-ruskoj saradnji, umanjujuci Turskoj mogucnosti da poveca svoj uticaj na muslimanske republike iz biveg SSSR-a i da u njima sacuva njihov sekularni karakter. Oivljavanje islama u Turskoj dovelo je do pobeda fundamentalisticke partije na poslednjim izborima za gradske uprave, ukljucujuci Istambul i Ankaru, to je prirodna posledica politike americkonemackog saveza. Ovo je bio dodatni podstrek da se od protivnika nacini saradnik.

Oporavak jakih

Ipak, odlucujuca politicka misao za Turke bila je savez sa Arapima, Iranom i Pakistanom, jer im to daje daleko bolje prilike da postanu regionalna sila na Srednjem Istoku i Centralnoj Aziji, negoli da se povezuju sa Zapadom koji ih je ostavio izolovane i na udaru. Ova vrsta politickog ponaanja ne moe se potkupiti ekonomskim podmicivanjem. Ne mogu se ni turske ponude Egiptu i Saudijskoj Arabiji tumaciti kao neto u suprotnosti sa ovim dalekosenim projektom. Iran i Sirija ce stvarno biti na dobitku ako Turska i Egipat uspostave savremenu vojnu industriju sa zapadnjackom tehnologijom i saudijskim kapitalom, cime ce se povecati stepen njihove nezavisnosti od zapadnih snabdevaca orujem. Ovaj pregled se nije bavio dogaajima u crnoj Africi i Latinskoj Americi, ali ove oblasti nece proizvesti nijednu veliku silu i danas su na sporednom koloseku kad je rec o statusu velikih sila. Optesvetska ravnotea velikih sila se pomerila nasuprot Sjedinjenim Dravama od kad je predsednik Bu, posle slamanja Iraka, poceo da sebe oseca kao vrh svega sveta. Nemacka je ojacala. Ojacali su i Japan i Kina. Rusija je upravo pocela da se oporavlja i verovatno nece dopustiti da ekonomske tekoce zadre njen povratak statusu velike sile. Takoe nastaje jedno novo sredite islamske politicke sile na relaciji Istambul-Islamabad, koje ce verovatno gospodariti nad svim muslimanskim republikama iz biveg Sovjetskog Saveza.

Dve zamke

Tekuce americko politicko miljenje pada izmeu dve stupice. Ono bi htelo da se usredsredi na unutranje poslove i privredu, dok naivno zamilja da se status SAD kao supersile to danas zavisi u celosti od americke vojne nadmoci moe odrati uprkos velikim kresanjima budeta ministarstva odbrane i bez namera da se vojno intervenie u inostranstvu. tavie, opijene suludim vinom statusa jedine supersile, Sjedinjene Drave su resko odbacile proverenu doktrinu o optesvetskoj i regionalnoj stabilnosti najbolje odravanoj putem ravnotee sila, te da se status supersile najlake odrava kad postoji ravnotea sila meu njenim potencijalnim suparnicima. Ova nacela su bila stalno krena tokom uoblicavanja spoljne politike SAD. Takvo zastranjivanje je poraslo zbog nedostatka realizma pri procenjivanju ko ce spadati u saveznike a ko u neprijatelje i zbog tradicionalnog americkog prenaglaavanja vanosti ekonomskih i finansijskih cinilaca nad politickim i religijskim. Ni Nemacka u Evropi, ni Egipat, Sirija i Saudijska Arabija na Srednjem Istoku ne mogu se smatrati pouzdanim prijateljima Sjedinjenih Drava. Rusija, Kina i Turska su sasvim odstranjene, a pravog razloga nema. Izrael je demoralizovan, Sjedinjene Drave podravaju takav "mirotvorni proces" koji preti da od Izraela napravi dravu nesposobnu da se brani i bez verovatnoce da preivi. Prilika da se zadobije Indija je upravo proputena. Japan je na putu da postane velika sila i on ce delovati kako prosudi da mu odgovara kad bude to postao. Ukratko, gde god je stabilnost postojala u Evropi, na Srednjem Istoku i u Aziji, ona je podrivana i verovatnoca da izbiju regionalni sukobi tokom sledecih deset godina je veca nego to je bila u vreme hladnog rata.

Americka politika koja je rodila ovakvo stanje ne moe se oznaciti ni kao prosvecena sebicnost. Izgledi da Sjedinjene Drave ostanu jedina supersila makar i do kraja dvadesetog stoleca su jako tanki. Izgledi da se odri optesvetska ili regionalna stabilnost su jo tanji. anterfile: Bilo ta da Rusi sad govore ili cine, bezocni vaingtonski antisrpski stav je kristalno jasna poruka da SAD gleda Moskvu kao svog moguceg neprijatelja. Desetinama godina Srednji Istok je smatran jednom od stratekih osovina americke spoljne politike, najvie zahvaljujuci tamonjim rezervama nafte i profitima koji su odande proizilazili. Avgusta 1990, Stejt Dipartment je Iraku cvrsto obecao da nece intervenisati, te je Irak okupirao Kuvajt. Sjedinjene Drave ne bi imale nita protiv te okupacije da je iracki reim pokazao zahvalnost prema Amerikancima koji su ga pomogli protiv Irana i da je Irak postao deo arapskog prozapadnog bloka zajedno sa Saudijskom Arabijom. Meutim, okupacija je postala totalna, a Sadam Husein se pomamio u svojim stavovima protiv SAD i protiv Saudijske Arabije, to je nateralo predsednika Bua da revidira svoje stavove. Tokom oktobra i novembra 1990. donesene su odluke koje su se odnosile na americku vojnu intervenciju i pocelo se s njihovom primenom. SAD I SRPSKO PITANJE DONATAN RAMATI, DIREKTOR INSTITUTA ZA ODBRANU ZAPADA IZ JERUSALIMA

Mirovni program koji je ponuen zaracenim stranama u BiH je samo jo jedan od pokuaja da se utapanjem Hrvata i Srba, stvori nova muslimanska drava. Plan je pogrean jer Srbima uskracuje pravo na sopstvenu dravu u Bosni
Americka politika na Balkanu i na Srednjem Istoku tema je kojoj se Donatan Ramati, direktor jerusalimskog Instituta za odbranu Zapada, poslednjih godina dosta intenzivno bavi. Roen je u Varavi, a diplomirao je politicke i ekonomske nauke u Oksfordu, jer je sve do 1949. iveo u Engleskoj. Bio je kapetan u engleskoj vojsci i clan Ratnog taba. Ramati se u Izraelu bavio i politikom i ekonomijom, kao savetnik u Ministarstvu spoljnih poslova, ali i kao urednik "Ekonomista" i direktor kompanije i clan OUN Ekonomskog kluba "LISK". Donatan Ramati objavio je nekoliko knjiga i mnogo tekstova o spoljno-politickim temama, meu kojima je bio, na primer i izraelsko-jugoslovenski konflikt. Sreli smo se u Detroitu i posle predavanja o odnosu SAD prema srpskom pitanju, pokuali da zajedno sumiramo zakljucke iz analize koja je prezentirana na V Saboru srpskog ujedinjenja.

PLAN KONTAKT-GRUPE JE POGREAN

Ustupci mocnijima

Izjavili ste da je politika SAD prema jugoslovenskoj krizi pogrena. Moete li nam detaljnije objasniti takvu vau ocenu? Takav moj zakljucak se namece iz cinjenice da Amerika nije dugo vremena imala kontinuirani spoljno-politicki stav prema Balkanu u celini, a posebno i prema bivoj SFRJ, ali i dananjoj Jugoslaviji. Tacnije receno, stav SAD prema Jugoslaviji diktiran je interesima Amerike, ne prema samom Balkanu i prema Srbima vec prema nemackim i islamskim apetitima na prostorima bive Jugoslavije. Mislim da je Klintonova administracija, a i sam predsednik Bil Klinton izloen, i u SAD, a i van nje, estokim pritiscima centara finansijske moci, koji ele da u Evropi Muslimanima stvore dravu i posebno nemacke oligarhije koja trai preko Jugoslavije to kraci put do istocnih izvora sirovina i jeftine radne snage. Sam Klinton prilicno potcenjuje opasnost koja preti Americi od svetskih centara finansijske moci. Na Zapadu vlada strah od "Velike Srbije", odnosno od ujedinjavanja srpskih zemalja i stvaranja tzv. cetvrte Jugoslavije? Verujete li u mogucnost postanka nove Jugoslavije bez Slovenije i Hrvatske? Da, jer ako su Slovenci i Hrvati dobili etnicku dravu, to pravo mora se dati i srpskom narodu. A ako Hrvati budu pravili na silu dravu sa Srbima u njoj, oni moraju dozvoliti da Srbi kau ta misle o tome. To je, uostalom, jedan od osnovnih meunarodnih principa. Kada je o Bosni, meutim, rec, taj princip nisu potovale ni OUN, a ni Kontakt-grupa. Jednostavno je "zaboravljeno" da je Bosna i zemlja srpskog naroda, pa su povucene neke nove granice, koje ne odraavaju i entitet Srba. Znaci li to da je, po vaem miljenju, mirovni plan Kontakt-grupe pogreno postavljen? Kojim to podacima, etnickim ili topografskim, moe u Bosni za mesec dana da se izracuna, na primer, koliko svoje zemlje jedan narod moe dati drugom narodu? Ne verujem da je Kontakt-grupa to mogla u Bosni tacno da izracuna i da Srbima odredi da ive na 49 odsto teritorije BiH! Mi u Izraelu jako dobro znamo ta zance pregovori o granicama i ta znaci pomeranje mee tamo-amo po dva-tri kilometra, bez obzira ta narod o tome misli.

Ignorisanje Srba

Na taj nacin se ne titi interes nijednog naroda, pa ni srpskog. Plan Kontakt-grupe je pogrean samim tim to ne potuje interese svih strana u bosanskom ratu. On je pogrean jer ignorie realno stanje na terenu i jer je pravljen samo na osnovu mapa i crtea na tabli. Kontaktgrupa je samo gledala da li je neki prostor etnicki cist i po njemu povlacila granicu. Plan je pogrean ponajvie zato jer uskracuje pravo Srbima na svoju dravu u Bosni. Posle uspostavljanja hrvatsko-muslimanske koalicije i konfederacije, ovaj mirovni program je, zapravo, novi pokuaj da se utapanjem i Hrvata i Srba u BiH, Muslimanima stvori drava na Balkanu. A to muslimanska strana koristi kao politicki alibi za nove vojne ofanzive.

Rusija se u pregovorima oko Bosne postavila kao garant meunarodnih obecanja koja su data Srbima. Kakva je vaa ocena uloge Moskve u jugoslovenskoj krizi? Cini mi se da se Rusi danas nalaze u mnogo teoj situaciji nego Srbi. Boris Jeljcin tu cinjenicu pokuava da sakrije, dok je Kozirev o tome javno govorio, cime otkriva da ruska pozicija u svetu nije ba toliko stabilna, koliko bi to eleli i Moskva i Beograd. Za Rusiju, meutim, srpsko pitanje je i vano, ali i vrlo komplikovano. Susreti Klintona i Jeljcina, i njihovi razgovori o Balkanu, pokazali su da Moskva ne eli tako lako da pravoslavne Srbe prepusti uticaju katolicanstva i islama.

Rat citavog sveta

Kako gledate na odnose Jugoslavije prema Bosni posle nesporazuma koji je izbio izmeu Miloevica i Karadica? Zaokret u jugoslovenskoj politici prema bosanskim Srbima moe se tumaciti realnom opasnocu koju je Miloevic osetio od embarga koji je prema njegovoj dravi zavela meunarodna zajednica. Po mom miljenju, nastavak sankcija u 1995. godini doveo bi do daljeg osiromaenja Srbije i Crne Gore, a potom i do socijalnih i politickih nemira, pa i do gubitka vlasti Slobodana Miloevica. Beograd je zato bio prinuen da nae izlaz iz takve situacije, odnosno da prvo reava sopstvene, a potom Karadiceve probleme. To je bosanskim Srbima jasno, kao to im je jasno da bez Jugoslavije u pozadini, ne bi ni mogli da se bore za vlastitu dravu. Vidite li kraj ratu u Bosni i Hercegovini? Ne mogu u ovom trenutku da odgovorim na to pitanje. Rat u Bosni ne vode samo Hrvati, Muslimani i Srbi vec citava svetska zajednica. Kraj rata zavisi od toga koliko jo Srbi mogu da se bore? Koliko su oruja dobili Muslimani? Da li ce biti vojne intervencije, ukoliko Srbi poraze Muslimane? Takva intervencija mogla bi da obezbedi Muslimanima vojnu pobedu, ali time rat ne bi bio zavren. Ja to znam iz vlastitog iskustva. U Izraelu rata ne bi bilo da SAD nisu precutno odobrile napad Egipta i Sirije, a potom i citavog arapskog sveta! Marko LOPUINA Fotos:Donatan Ramati ne vidi kraj ratu u Bosni