You are on page 1of 236

KWIGA

SVESKA 1/2008.

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK /1

Studije i lanci: Danijela Vasi, Zemqa mrtvih internacionalni motivi u delu Koiki" 7 / Mr Slobodanka Prtija, Jedan primjer ekfrase u formi pisma (Plinije Mlai, 6) 19 / Dr Nenad Krsti, Lamartinova Osama" u prevodu Vladimira M. Jovanovia 25 / Mr Dalibor Klikovi, Tradicija i intertekstualnost u delima Rjunosukea Akutagave 39 / Mirna Radin Sabado, Neprijateq: spoqni i unutrawi nasiqe kao sredstvo drutvene diferencijacije u romanu Gospodar muva" Vilijama Goldinga 57 / Dr Aleksandra V. Jovanovi, Grki mit u romanesknom svetu Xona Faulsa 71 / Dr Biqana Dojinovi-Nei, Upotreba autobiografije u romanima Xona Apdajka: Ponavqawe motiva 85 / Zorica Babi, itawe pisawe biografije Svetog Frawe u Qubavi u Toskani" Miloa Crwanskog 95 / Dr Jovan Deli, Poetika naela kao kritiki kriterijumi Ka eksplicitnoj poetici Ivana V. Lalia 107 / Mr Sneana arani-utura, Genoloka sloenost opievog romana Doivqaji maka Toe" 119 / Prilozi i graa: Dr Nada Savkovi, Titula doktora filosofije Jovana A. Doenovia 129 / Natalija Ludoki, Dva pisma Mladena Leskovca iz 1936. godine 137 / Povodi: Mr Predrag Petrovi, Vieglasni Vinaver 145 / Dr Duan Ivani, Kritiko izdawe Romana o Londonu" Miloa Crwanskog 155 / Dr Zoran Paunovi, Modernistika studija nostalgije 159 / Dr Svetozar Koqevi, Utoite kao Ex Ponto 163 / Jubileji: Jelena Jovi, Jubilej srpske univerzitetske polonistike 169 / Dr Radivoj Radi, Sto godina Katedre i Seminara za vizantologiju 177 / Nagrada Pavle Ivi": Dr Mato Piurica, O padeima iz dijahrone perspektive 189 / Mr Gordana tasni, Sinteza leksikolokih istraivawa 193 / Ocene i prikazi: Dr Nataa Dragin, Varadinski apostol: povodom 550 godina od nastanka 205 / Mr Lidija Deli, Stanaja selo zapali 207 / Mr Lidija Deli, Celovita studija o zbirkama narodnih pria 213 / Dr Mirjana D. Stefanovi, tutim v polzu i pouenije" 218 / Dr Luka ekara, Jedna dobrodola kwiga 222 / Dr Petar Marjanovi, Ivo Andri i pozorite 229 / Mr Ivana Prentovi-Krivokapi, Naratoloka studija o romanima Xona Apdajka 232 / In memoriam: Dr Vesna Krmar, Boidar Kovaek 235

MS

YU ISSN 0543-1220 | UDK 82 (05)

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK Pokrenut 1953.

Glavni urednici Akademik MLADEN LESKOVAC (19531978) Dr DRAGIA IVKOVI (19791994) Dr TOMISLAV BEKI (19951998) Dr JOVAN DELI (1999 )

YU ISSN 0543-1220 | UDC 82(05)

Ureivaki odbor Dr TOMISLAV BEKI, dr JOVAN DELI, dr BOJAN OREVI, dr MARIJA KLEUT, dr SLOBODAN PAVLOVI, dr NOVICA PETKOVI, dr IVO TARTAQA, dr ROBERT HODEL

Glavni i odgovorni urednik Dr JOVAN DELI

KWIGA PEDESET ESTA (2008), SVESKA 1

SADRAJ
Studije i lanci Danijela Vasi, Zemqa mrtvih internacionalni motivi u delu Koiki" Mr Slobodanka Prtija, Jedan primjer ekfrase u formi pisma (Plinije Mlai, 6) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Nenad Krsti, Lamartinova Osama" u prevodu Vladimira M. Jovanovia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mr Dalibor Klikovi, Tradicija i intertekstualnost u delima Rjunosukea Akutagave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mirna Radin Sabado, Neprijateq: spoqni i unutrawi nasiqe kao sredstvo drutvene diferencijacije u romanu Gospodar muva" Vilijama Goldinga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Aleksandra V. Jovanovi, Grki mit u romanesknom svetu Xona Faulsa Dr Biqana Dojinovi-Nei, Upotreba autobiografije u romanima Xona Apdajka: Ponavqawe motiva . . . . . . . . . . . . . . . . Zorica Babi, itawe pisawe biografije Svetog Frawe u Qubavi u Toskani" Miloa Crwanskog . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Jovan Deli, Poetika naela kao kritiki kriterijumi Ka eksplicitnoj poetici Ivana V. Lalia . . . . . . . . . . . . . . Mr Sneana arani-utura, Genoloka sloenost opievog romana Doivqaji maka Toe" . . . . . . . . . . . . . . . . . . Prilozi i graa Dr Nada Savkovi, Titula doktora filosofije Jovana A. Doenovia . . Natalija Ludoki, Dva pisma Mladena Leskovca iz 1936. godine . . . . Povodi Mr Predrag Petrovi, Vieglasni Vinaver . . . . . Dr Duan Ivani, Kritiko izdawe Romana o Londonu" skog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Zoran Paunovi, Modernistika studija nostalgije Dr Svetozar Koqevi, Utoite kao Ex Ponto . . . . . . . . . . . Miloa Crwan. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 155 159 163 129 137 7 19 25 39

57 71 85 95 107 119

Jubileji Jelena Jovi, Jubilej srpske univerzitetske polonistike . . . . . . . Dr Radivoj Radi, Sto godina Katedre i Seminara za vizantologiju . . Nagrada Pavle Ivi" Dr Mato Piurica, O padeima iz dijahrone perspektive . . . . . . Mr Gordana tasni, Sinteza leksikolokih istraivawa . . . . . . Ocene i prikazi Dr Nataa Dragin, Varadinski apostol: povodom 550 godina od nastanka Mr Lidija Deli, Stanaja selo zapali . . . . . . . . . . . . . . Mr Lidija Deli, Celovita studija o zbirkama narodnih pria . . . . Dr Mirjana D. Stefanovi, tutim v polzu i pouenije" . . . . . Dr Luka ekara, Jedna dobrodola kwiga . . . . . . . . . . . . . Dr Petar Marjanovi, Ivo Andri i pozorite . . . . . . . . . . . Mr Ivana Prentovi-Krivokapi, Naratoloka studija o romanima Xona Apdajka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . In memoriam Dr Vesna Krmar, Boidar Kovaek . . . . . . . . . . . . . . . 235 205 207 213 218 222 229 232 189 193 169 177

Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik izlazi triput godiwe, u tri sveske, koje ine jednu kwigu. Redakcija 1. sv. kwige Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik zakquena je 20. decembra 2007. tampawe zavreno marta 2008. Izdaje Matica srpska, Novi Sad www.maticasrpska.org.yu e-mail: zmskj@maticasrpska.org.yu Struni saradnik Odeqewa: Julkica uki Sekretar Urednitva: Slobodan Pavlovi Lektor i korektor: Vera Vasili Tehniki urednik: Vukica Tucakov Slova za korice izradio: Dragan Viekruna Kompjuterski slog Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampawe ovog Zbornika omoguilo je Ministarstvo nauke Republike Srbije

tampa: IDEAL, Novi Sad

STUDIJE I LANCI
UDC 821.521.09:398

ZEMQA MRTVIH INTERNACIONALNI MOTIVI U DELU KOIKI Danijela Vasi

SAETAK: U delu Koiki, kao najstarijem sauvanom delu japanske kwievnosti, nastalom na osnovu legendi i predawa drevnog Japana, postoji obiqe motiva koje moemo sresti u kulturama mnogih naroda irom sveta. U ovom radu izdvojili smo internacionalne motive, utkane u dve mitoloke prie prvog toma ovog dela, koje obrazuju pesniku sliku zemqe mrtvih. Meu wima je i motiv o kuawu hrane u drugom svetu koji uzrokuje nemogunost povratka, a inae je najire poznat kao motiv o Persefoni. Izdvojili smo i orfejevski motiv, o krewu zabrane gledawa, to vodi trajnoj razdvojenosti od voqene osobe. Pomenuli smo i motiv o uspenom bekstvu iz zemqe mrtvih. Spajawe funkcija bogiwe plodnosti i vrhovnog htonskog boanstva takoe je motiv prisutan kako u Koikiju tako i u kulturama irom sveta. KQUNE REI: Koiki, kami, zemqa mrtvih, magina granica, motiv o Persefoni, krewe tabua, motiv o Orfeju, magini beg, metamorfoze, magini predmeti

Koiki1 (Zapisi o drevnim dogaajima), najstariji sauvani istorijski zapis izuzetne literarne vrednosti, nastao je 712. godine na japanskom dvoru, sa ciqem da se narodu ukae na legitimnost carske porodice i opravda weno boansko poreklo. Po naredbi cara Tenmua (vl. 673686), dvorski kaziva (toneri) izuzetnog pamewa Hieda no Are nauio je napamet carski rodoslov (Hronike careva Teiki), kao i mitoloke prie, legende, predawa i pesme prenoene s kolena na koleno u pokrajinama irom zemqe (Kwige predawa Kjui). Poto je car preminuo, carica Genmei (661722) nareuje dvorskom nauniku po imenu O no Jasumaro (?723) da uredi i zabelei ono to je Are upamtio, to je on i uinio. Jasumaro je sainio i uvodni tekst, u kojem je izloio sadrinu i razloge nastanka Koikija, obrazlaui potekoe sa kojima se suoio pri pisawu. Naime,
1 U ovom radu koristiemo izdawe Kojiki, Jodai kayo, priredio Asao Hagivara i drugi, Shogakukan, Tokio 1992 (u daqem tekstu: Koiki 92).

8 u vreme nastanka dela japansko pismo nije postojalo, pa je on koristio kinesko pismo, vodei rauna o fonetskim i semantikim osobenostima japanskog jezika. Koiki ine tri toma. Prvi tom opisuje vreme nastanka sveta i osnivawa japanske nacije. Drugi tom obuhvata period od legendarnog cara inmua do cara Oina (po predawu od 600. p. n. e. do 310. n. e.), a trei tom se odnosi na epohe od vladavine cara Nintokua do carice Suiko (od 313. do 628). Ovim delom zapoiwe japanska pisana kwievnost, ali ono poseduje i osobine usmene kwievnosti. To je naroito karakteristino za prvi i drugi tom, poznat i kao Kwiga o vremenu bogova. U wima su zastupqene prie koje sadre mnotvo mitolokih i udesnih elemenata, meu kojima su kosmogonije, teogonije, etioloka i mitoloka predawa, etnoloki zapisi, legende koje se tiu porekla lanova carske porodice i vodeih klanova i dr. Osim toga, delo je protkano i raznovrsnim pesmama (111) razliite duine, veto iskorienim da u proznim scenama pojaaju lirski efekat. Meu wima su pesme koje su prvobitno pevane prilikom dvorskih svetkovina, lokalne narodne pesme itd. Pogled na svet predstavqen u Koikiju zasniva se na drevnoj politeistikoj religiji, into,2 koja je integrisana u japansku kulturu. Ova autohtona religija poiva prvenstveno na verovawu da u svakom segmentu prirode postoji kami, odnosno bog, ili duh. To znai da bogovi japanskog panteona, u Koikiju prikazani kao geneaoloki povezani antropomorfni likovi, zapravo oliavaju konkretne elemente prirode, razliite qudske delatnosti, kao i imaginarne pojmove. Pojava koju personifikuje odreeni kami otkriva se u wegovom imenu. Meu tim bogovima nalazimo prapretke demijurge, kulturne junake, kao i trikstere, kojima je svojstveno da naizmenino stvaraju i dezorganizuju. Bogovi japanskog panteona ne dele se na dobre i zle i samo se na dva mesta u Koikiju pomiwe pojava zlih duhova koji donose nesreu. Bogovi, kami, ive na nebu, na zemqi, ali i u podzemnom svetu. Za drevnu japansku misao karakteristina je trihotomijska strukturalna shema kosmosa,3 sa nebeskom, zemaqskom i podzemnom sferom. Nebesku sferu predstavqa Uzvieno nebesko poqe, na kojem nastaju nebeski bogovi (amatsu-kami) i kojih je ukupno osam miliona.4 Wima vlada vrhovno boanstvo japanskog panteona, Velika bogiwa Sunca Amaterasu. Srediwa sfera zamiqena je kao Srediwa zemqa obrasla trskom.5 Naseqena je zemaqskim bogovima (kunitsu-kami), koji su uglavnom bahati i neposluni. Oni kasnije predaju vlast nebeskim bogovima, tanije
Kinesko itawe za japansku re kami no mii, to znai put bogova". Up.: Meletinski, E. M., Poetika mita, prev. Jovan Janiijevi, Nolit, Beograd 1976, str. 210. 4 Osam je sveti broj koji oznaava mnotvo, prosperitet i sreu, i stalno je prisutan u delu. Osam miliona zapravo znai bezbroj. 5 Inae se u mitologijama zemqa, kao boravite qudi, smetena izmeu 'gorweg' i 'doweg' sveta, esto oznaava kao sredwi svet, sredwa zemqa." Up.: Poetika mita, str. 218.
2 3

9 potomku bogiwe Sunca, od kojeg poreklo vode svi kasniji japanski carevi. Trei kosmiki nivo podzemni svet, oliava Zemqa none tame, i u wu odlaze neki od nebeskih bogova. Prvi kamiji su samotni, nemaju svog para, i oni simboliu svaki korak u procesu evolucije univerzuma. Nakon wih nastaju boanski parovi, meu kojima i prapredaki par bogova-demijurga, Izanaki i Izanami, a proces stvarawa ostrva i bogova nastavqa se wihovim polnim sjediwavawem. Rodivi posledweg u nizu bogova boga vatre, Izanami se teko razboqeva i umire. To je u Koikiju predstavqeno kao wen odlazak u Zemqu none tame,6 u podzemni svet mrtvih. Pre bogiwe Izanami, samotni bogovi stvaraoci su iezavali nakon to su ispunili svoju kosmogonijsku ulogu, ali su pritom ostajali na nebu. Izanami je prva za koju se kae da je umrla i otila u svet mrtvih. Bog Izanaki ne moe da preali smrt svoje drage i kree za wom. Doavi do kapije wene palate zove je da se vrati jer jo nisu dovrili zemqu koju su stvarali, ali mu bogiwa zamera to nije doao ranije, jer je ona ve okusila hranu mrtvih. Ipak mu obeava da e govoriti sa bogom none tame i trai od wega da je ne gleda. Kada je Izanakiju dosadilo ekawe, on otkine zubac sa kraja svetog eqa koji mu je bio zadenut za perin s leve strane glave i upali jedan plamen. Tada ue u wenu palatu i pred sobom ugleda straan prizor: crve koji gamiu po wenom leu i osam bogovagromova na wenom telu. Zgroen prizorom daje se u beg. Izanami za wim u poteru aqe prvo grdobe. Izanaki ih ometa tako to sa svoje kose baca venac od loze, od kojeg trenutno izrasta divqe groe koje one jedu. Zatim otkida i baca zubac sa svetog eqa zadenut za perin sa desne strane glave, iz kojeg trenutno izrastaju mladice bambusa, koje one upaju i jedu. Onda bogiwa Izanami za wim aqe onih osam bogova-gromova i hiqadu petsto vojnika Zemqe none tame. Zamahujui iza sebe svojim boanskim maem, Izanaki stie do brda Hira na samoj granici Zemqe none tame. Tu nailazi na drvo breskve, ubere tri ploda, baci ih na gonioce i tako ih zaustavi. Nakon toga, u poteru kree i sama bogiwa Izanami. Izanaki joj preprei put uz brdo Hira ogromnim kamenom, ime se oni suele i razvenaju. Zbog svega to se dogodilo, Izanami mu obeava da e svakog dana pomoriti hiqadu qudi, a on woj odgovara da e svakoga dana sagraditi hiqadu petsto porodiqskih koliba. Upravo to je razlog to svakoga dana umre hiqadu i rodi se hiqadu petsto qudi. Na taj nain bogiwa Izanami postaje Velika bogiwa Zemqe none tame.8
6 Zemqa none tame ili Zemqa nonih duhova podzemni je svet mrtvih. Duga nizbrdica koja vodi u wu i prostrana podzemna palata ili komora podseaju na izgled velikih grobnica koje su se gradile u Japanu od do veka. 7 U prilog tome govori i to to jedno od takvih boanstava, bogiwa Kami Musuhi, kasnije vlada nebeskim bogovima, zajedno sa bogiwom Amaterasu. 8 Koiki 92, str. 6468.

10 Ovaj mit iz Koikija analizirali su mnogi naunici irom sveta, a meu wima i jedan od najznaajnijih komparativnih mitologa HH veka, Xozef Kembel. On ovaj mit navodi kao priu o silasku primordijalnog sve-oca Izanakija u dowi svet, kako bi iz Zemqe ute reke izbavio svoju preminulu sestru-suprugu Izanami."9 Ve na osnovu ovog kratkog prikaza siejnog toka, moemo zapaziti da se u delu Koiki nalazi obiqe slinosti sa prepoznatqivim mitovima iz susednih kultura zemaqa jugoistone Azije, ali isto tako i sa tradicijama naroda koji ive u udaqenim oblastima i koji nisu imali dodira sa drevnim Japanom. Takav je sluaj i sa tradicijom srpskog naroda. U ovoj mitolokoj prii zapaamo obiqe iroko rasprostrawenih internacionalnih motiva, veoma zanimqivih za komparativno i tipoloko prouavawe. Tu su, pre svega, razvijene predstave i motivi o podzemnoj zemqi mrtvih. Mit o bogovima Izanaki i Izanami nije jedini u kojem se pomiwe podzemni svet mrtvih. Iako to nije nigde opisano, u zemqu mrtvih dolazi i sin bogiwe Izanami, bog oluje i prirodnih sila, Take Haja Susanoo, koji postaje vrhovno htonsko boanstvo umesto svoje majke Izanami. U to wegovo carstvo dolazi bog Ookuninui,10 jedan od kulturnih junaka trikstera u delu Koiki. Ookuninui je sluga osamdesetorici svoje obesne brae, koja ga stalno kiwe i ak dva puta ubijaju, ali majka uspeva da ga oivi. Da bi ga sauvala, ona ga aqe u podzemnu zemqu Ne no Katasu (Podzemna zemqa tvrdog peska), kod boga Susanoa. Tu se Ookuninui zaqubquje u Susanoovu erku Suseribime, zbog ega ga Susanoo iskuava razliitim tekim zadacima. Prve noi ga aqe da prespava u peini u kojoj ima zmija, a naredne u peini u kojoj ima osa i stonoga. Junak uspeva da preivi uz pomo maginih marama koje je dobio od Suseribime. Nakon toga, Susanoo je u poqe odapeo zvideu strelu, poslao Ookuninuija po wu i zapalio vatru u poqu. Ookuninuiju polazi za rukom da odgonetne maginu zagonetku koju mu je postavio mi udesni pomonik, tako se izbavi i donese strelu Susanou. Na kraju je Ookuninui Susanou ukrao simbole sakralne moi (ma ivota, luk i strelu ivota i nebesku liru optoenu draguqima) i pobegao sa bogiwom Suseribime. Susanoo ih goni sve do brda Hira na granici zemqe mrtvih, da bi onda odustao i doviknuo mu na koji nain da pobedi svoju brau i pone da stvara zemqu.11 Na taj nain Ookuninui, nebeski bog koji je prvobitno bio rtva svoje obesne brae, postaje prvi nebeski bog koji je proao i podzemnu sferu, da bi potom zavladao zemaqskom.
9 Kembel, Xozef, Heroj sa hiqadu lica, prev. Branislav Kovaevi, Stylos, Novi Sad 2004, 183184. 10 Bog Ookuninui (bog Stvaralac zemqe) je vrhovni bog jednog od tri velika mitoloka sistema na teritoriji danaweg Japana, i to onoga sa sreditem u Izumu. Kasnije, bog Ookuninui postaje glavna prepreka naslednicima bogiwe Amaterasu u preuzimawu vlasti nad zemaqskom sferom. 11 Koiki 92, str. 92113.

11 Iz ovih mitolokih pria moemo uoiti da su drevni Japanci zamiqali da se svet mrtvih nalazi ispod zemqe. Takva predstava o mrtvima ujedno je i najzastupqenija u kulturama irom sveta. ajkanovi pie da je verovawe da pokojnici ive ispod zemqe sasvim logino sa gledita primitivnog oveka, jer je najprirodnije mrtve traiti tamo gde su sahraweni.12 Meutim, za razliku od nekih drugih tradicija, u Koikiju nema ideje stranog suda, kao ni eshatolokih mitova o kazni ili nagradi posle smrti. Po ajkanoviu, u starijoj fazi religije nije bilo ideje o odmazdi i kazni na onome svetu, nego je ona dola tek kasnije.13 ajkanovi govori i o silasku u dowi svet, t. j. o odlasku na onaj svet (katavasis), kao o motivu koji neizostavno pripada epskom inventaru mnogih naroda.14 Za razliku od drugih mitologija, poput sumerske, u kojoj je opirno opisan silazak bogiwe Inane u dowi svet, u Koikiju nema dueg opisa ni odlaska bogiwe Izanami, kao ni same zemqe mrtvih. Tradicija srpskog naroda daje jednostavan odgovor na pitawe kako se silazilo u dowi svet. Tako su u naim narodnim pripovetkama mesta ulaska u dowi svet uvek okarakterisana kao nesrena i kobna. To je obino jama, peina, bunar i sl. Kao primer moemo navesti jamu (provaliju), poput one u koju je palo Pepequgino vreteno,15 ili one kroz koju junak ulazi u dowi svet u priama Kravari Marko"16 i Biserko";17 ili su to vrata koja je junak naao odvalivi kamen, kao u prii Zlatan kow",18 i dr. Silazak u dowi svet simbolino oznaava neiju smrt. Meutim, tamo dospevaju i oni koji nisu umrli. Tako, na primer, u srpskim narodnim pripovetkama i predawima u svet mrtvih dospeva Sveti Sava. On putuje u mranu zemqu", a u prilog tome da se zaista radi o dowem svetu" govori prisustvo ogromnog broja mieva, koji se smatraju senovitim ivotiwama.19 U japanskom mitu takav je sluaj sa bogovima Izanaki i Ookuninui. Izanaki u zemqu mrtvih dolazi za svojom enom, a Ookuninui u potrazi za utoitem. Povratak u svet ivih omoguen im je upravo zato to je re o ivim junacima. U Koikiju zemqu mrtvih od ovostranog" razdvaja brdo Hira i kamen koji je bog Izanaki postavio da bi zaustavio bogiwu Izanami. To je delimino propustqiva granica koja umrle spreava da se ponovo
12 Up.: ajkanovi, Veselin, Stara srpska religija i mitologija, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon, Beograd 1994, str. 85. 13 Isto, str. 87. 14 ajkanovi, Veselin, Studije iz srpske religije i folklora (19251942), SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon, Beograd 1994, str. 515518. 15 Karaxi, Vuk Stefanovi, Srpske narodne pripovjetke, Prosveta, Nolit, Beograd, 1985, str. 167. 16 ajkanovi, Veselin, Srpske narodne pripovetke, Gutenbergova Galaksija, Beograd 1999 (daqem tekstu: ajkanovi, SNP), str. 26. 17 ajkanovi, SNP, str. 37. 18 ajkanovi, SNP, str. 56. 19 Npr. Sveti Sava, maka i rijeka Sava", orovi, Vladimir, Sveti Sava u narodnom predawu, Izdawe Zadubine Radojice J. uria, Beograd 1927, -4, str. 47.

12 vrate u svet ivih. Ta samo naizgled mehanika prepreka zapravo predstavqa maginu granicu izmeu sveta ivih i sveta mrtvih. O tome pie i Prop, razmatrajui bekstvo junaka, inae pripadnika carstva ivih", iz carstva mrtvih. Ovaj, u bajkama esto prisutan, motiv on naziva maginim begom.20 Tu presudnu, magijsku prepreku (u japanskom sluaju su to ogroman kamen i brdo, a kod Propa najee ogwena reka) progoniteq (bogiwa Izanami) ne moe prei jer se wegova vlast ne protee na carstvo ivih. Potvrdu da veliki kamen u japanskom mitu nije samo prirodna prepreka nego da poseduje numinozna svojstva vidimo i iz imna koja su mu data: Veliki bog to odvraa od puta, ikaei, i Veliki bog vrata none tame, Jomido. Osim te magijske granice koju Izanami ne moe prei, postoji jo jedan razlog nemogunosti wenog povratka meu ive. Poto je okusila hranu zemqe mrtvih ona je samu sebe neminovno osudila na trajni boravak u podzemqu. Ideja da se neko ne moe vratiti kui zato to je u tom drugom svetu okusio hranu veoma je rasprostrawena u kulturama raznih naroda jer su, prema primitivnoj misli, qudi koji jedu ili piju zajedno u meusobnoj maginoj vezi. Moda najpoznatiji primer ovog internacionalnog motiva predstavqa grki mit o Kori, koju je oteo bog podzemqa Had. Uprkos Zevsovim zahtevima, on je nije mogao vratiti jer je Kora ve okusila sedam semenki nara iz wegovog vowaka. To nije jedina slinost izmeu japanskog i grkog mita. Naime, Korina majka Demetra, bogiwa itnih poqa, bila je toliko quta zbog otmice erke da je zabranila drveu da donosi plodove i travi da raste. ak se zaklela da e ostati neplodna sve dok joj ne budu vratili ker. Zato je napravqen kompromis, po kojem e Kora tri meseca svake godine provesti u podzemqu kao htonsko boanstvo, Persefona (Prozerpina). Kora, Persefona i Hekata ine Trojnu Bogiwu (Kora personifikuje zeleno ito, Persefona zreo klas, a Hekata pokoeno ito), iji je opti naziv bio Demetra, a sam kult poiva na maksimalnom pribliavawu kulta plodnosti i kulta mrtvih. Na slian nain i Izanami (isto tako i Gea, vavilonska Astarta i misirska Izida) u sebi spaja funkcije bogiwe plodnosti i htonske gospodarice carstva mrtvih. Od bogiwe-demijurga, koja je raala zemqu i bogove oliewe raznih elemenata ive i neive prirode, posle Izanakijevog bekstva ona postaje Velika bogiwa Zemqe none tame, odnosno vrhovno htonsko boanstvo. Ona je, dakle, pramajka koja je davala ivot i ona koja donosi smrt. Izanaki i Izanami uspostavqaju harmoniju izmeu ivota i smrti. Ona e se ubudue starati da se ne namnoi previe ivih, budui da e svakoga dana pomoriti hiqadu qudi. Izanaki e se, sa svoje strane, brinuti za natalitet tako to e svakoga dana sagraditi hiqadu petsto porodiqskih koliba.21 Ovim se afirmie snaga ivota nad smru, to vodi optimizmu koji je glavno oliewe intoizma.
20 Prop, Vladimir J., Historijski korijeni bajke, prev. Vida Flaker, Svjetlost, Sarajevo 1990, str. 517531. 21 Porodiqske kolibe, ubuya, gradile su se da bi se poroaj zbog svoje neiste prirode obavqao u izolaciji, to je rairen obiaj i kod sibirskih Tunguza, i u zabaenim

13 Veza izmeu mrtvih i dobrobiti ivih moe se nai u tradicijama irom sveta. Tako su stari Grci, Rimqani, Indijci, od dua svojih predaka traili porod i obilatu etvu. Tumaei verovawa kod Srba, ajkanovi razmatra kult predaka. Po wemu, ne samo da je ovaj kult imao centralno mesto u religiji srpskog naroda, nego je i cela stara srpska religija postala iz wega. Veza izmeu mrtvih i ivih se nikada ne prekida,22 a due predaka imaju u svojoj vlasti plodnost zemqe, qudi i stoke i zato im se prinose rtve.23 Jo jedan od rasprostrawenih internacionalnih motiva predstavqa krewe postavqenih zabrana. U razmatranom japanskom mitu Izanaki je prekrio dva tabua. Prvi time to je upalio jedan plamen, to se smatralo loim znamewem. Drugi tabu prekrio je time to se ogluio o zahtev bogiwe Izanami, uao u wenu palatu i pogledao je. Uinivi to, on ju je osramotio i na taj nain u woj dobio svog najveeg neprijateqa. Taj in predstavqa jo jedan u nizu razloga zbog kojih e ovaj boanski par ostati zauvek razdvojen. Ova mitoloka pria veoma podsea na mit o Orfeju koji odlazi u Had za Euridikom, ali kri tabu, osvre se, i gubi je zauvek. Motiv krewa zabrane gledawa javqa se i u antikom mitu o Kupidonu i Psihi. Prisutan je i u Starom zavetu, kada se, uprkos bojoj zabrani, Lotova ena osvrne da bi pogledala kako Gospod kawava Sodom i Gomor i zato bude preobraena u stub soli. Slini mitovi javqaju se i u Polineziji i Severnoj Americi. Po Kembelu, i grki mit o Orfeju i Euridici, kao i stotine slinih pria irom sveta, govore o mogunosti povratka voqene osobe iz sveta iza strane granice koja uvek postoji, ali se to nikada ne ostvaruje zbog neke pogreke ili qudske slabosti.24 U oba pomenuta japanska mita prisutan je i poznati internacionalni motiv maginog bega. Zajedniku karakteristiku oba tipa ovog motiva predstavqa magina granica brdo Hira, koja zaustavqa progoniteqe, jer je moe proi ivi junak, ali ne i pokojnik. U mitu o Izanakiju do bega dolazi zato to je junak prekrio postavqeni tabu, dok su uzroci Ookuninuijevog bekstva kraa i otmica. Motiv maginog bega veoma je est i u usmenom stvaralatvu srpskog naroda. U narodnim pripovetkama postoji vie tipova ovog motiva, a wihovu podelu nalazimo i kod ajkanovia. Ta podela se, pre svega, zasniva na vrstama metamorfoza koje se javqaju kao obavezni deo ovog motiva.25 Jedan od tih tipova je bekstvo u kojem junak svoje gonioce ometa raznim mehanikim i maginim preprekama. Osobitu stilizaciju ovakvog tipa maginog bega prepoznajemo i u japanskom mitu. Progowekrajevima japanskog arhipelaga. Up: Szczesniak, Boleslaw, The Sumu-Sanu Myth. Notes and Remarks on the Jimmu Tenno Myth, Monumenta Nipponica, Vol. 10, No. 1/2 (1954), str. 107126. 22 Studije iz srpske religije i folklora (19251942), str. 106. 23 Isto, str. 106. 24 Heroj sa hiqadu lica, str. 183185. 25 Up.: ajkanovi, SNP, napomene, str. 595 i daqe.

14 ni je bog Izanaki, dok su progoniteqi htonski demoni: grdobe, bogovi-gromovi i vojnici zemqe mrtvih, a nakon wih i sama bogiwa Izanami. Svoje progoniteqe Izanaki ometa prvo mehanikim preprekama, koje samo zadravaju protivnike, a potom i magijskim preprekama, koje ih konano zaustavqaju. Mehanike prepreke nastaju tako to junak, beei, baca iza sebe arobne predmete, a oni se transformiu u odreene elemente koji usporavaju poteru. Ti predmeti, kao objekti transformacije, uglavnom se biraju po izvesnoj slinosti sa onim u ta se pretvaraju, ili se odabira neto to je u prirodnoj vezi sa preprekom koja nastaje. Brzina kojom se to deava je udesna jer do svake od tih metamorfoza dolazi trenutno. Izanaki sa svoje glave baca prvo ukrasni venac od loze koji se transformie u divqe groe, a potom zubac svetog eqa koji se pretvara u mladice bambusa. Zanimqivu paralelu izmeu japanskog mita i srpskih pripovedaka, ali i pripovedaka drugih naroda, predstavqa pojava eqa, kao najeeg objekta transformacije u ovom tipu maginog bega. Nije zato sluajno to Prop u Historijskim korijenima bajke poglavqu o maginom bekstvu daje podnaslov Bijeg bacawem eqa i dr."26 Prop zakquuje da se junak obino spasava tako to iza sebe baca eaq iz kojeg nastaje uma, kamen iz kojeg nastaje gora i pekir iz kojeg nastaje reka. U japanskom sluaju od eqa nastaje takoe element flore, bambus, kao rezultat odreenih prirodnih ivotnih uslova. Pritom, eaq je u delu Koiki jedan od najznaajnijih i najeih predmeta sa maginim svojstvima. Nakon ovih mehanikih prepreka koje su samo zadrale htonske demone, Izanaki pribegava odreenim magijskim radwama kako bi ih konano zaustavio. Prvo zamahuje maem, to odbija magiju druge strane. Ova mitoloka pria nije jedino mesto u delu Koiki, u kojem ma nije samo oruje, nego i predmet sa apotropejskim svojstvima. Izanaki, zatim, na demone baca tri breskve. Broj tri je sveti broj po kineskom verovawu, to nam govori o kineskim uticajima na tadawu japansku kulturu. Breskva je, kako u kineskoj tako i u japanskoj tradiciji, simbol istote i biqka egzorcistikih svojstava koja titi od nepovoqnih uticaja. Konano, Izanaki postavqa maginu granicu ogroman kamen uz brdo Hira, ime okonava svoj beg. Izanaki je boanstvo i samim tim su wemu svojstvene natprirodne moi kojima se titi od zlih demona. Isto tako, on sm poseduje i predmete udesnih svojstava koji su mu neophodni. Meutim, kako se u Koikiju odmie od vremena bogova" ka vremenu qudi", sve je mawe udesnog i maginog. Kao prelaz izmeu boanskog i istorijskog javqaju se junaci na granici udesnog i realnog, kojima su za prevazilaewe prepreka i reavawe tekih zadataka neophodni udesni pomonici. Jedan od takvih junaka je i Ookuninui. On ne moe da oivi sm, nego su mu za to potrebni majka i arobni melemi drugih bogiwa. Nije u mogunosti da sm obavi teke zadatke, nego to ini uz pomo drugih.
26

Historijski korijeni bajke, str. 519.

15 Od devojke dobija arobne marame, a mievi mu pomau da rei zagonetku i vrati Susanoovu strelu. To znai da sa prelaskom iz nebeske sfere u zemaqsku bogovi polako gube numinozne karakteristike i sve vie postaju qudi. Zemqa mrtvih je mesto gde se odvija radwa i jedne i druge mitoloke prie u Koikiju. To je zemqa sa florom i faunom, ija su svojstva udesna. U prvoj prii pomiwe se bambus u koji se za tili as pretvara Izanakijev eaq. Drvo breskve ima plodove apotropejskih osobina, koji zaustavqaju zle demone. U drugoj prii Susanoo aqe Ookuninuija u poqe i podmee vatru, a mievi Ookuninuiju pomau da rei postavqene zadatke. Stanovnici zemqe mrtvih su antropomorfni likovi, koji ive u palatama, kreu se, hrane, meusobno se sukobqavaju i sluaju zapovesti svog vrhovnog boanstva. Drugim reima, nastavqaju da rade isto ono to su radili na gorwem" svetu. Uprkos ovim slinostima, slika Zemqe none tame (Jomi no kuni) u mitolokoj prii o bogovima Izanaki i Izanami uveliko se razlikuje od slike zemqe mrtvih (Ne no Katasu) kojom vlada Susanoo i u koju stie Ookuninui. U prii o bogu Ookuninuiju predstava o zemqi mrtvih podudara se sa predstavom o Uzvienom nebeskom poqu, ali i sa onom o Srediwoj zemqi obrasloj trskom, iz ega se moe izvesti zakquak da u svesti drevnih Japanaca sve tri sfere (nebeska, zemaqska i podzemna) lie jedna na drugu. Meutim, prva, slika Zemqe none tame, je mistinija, akcenat je stavqen na neistou i runou sveta mrtvih, sa slikom lea koji truli i groznih progoniteqa pred kojima bei bog Izanaki. Premda nisu razvijeni likovi podzemnih boanstava, po izgledu Izanaminog tela i po goniocima koje ona aqe u poteru za svojim muem moemo pretpostaviti da su ti stanovnici uasni demoni htonskog karaktera. I tu moemo uoiti slinosti sa mitologijama drugih naroda. Tako grdobe, rune ene iz Zemqe none tame, nalikuju, recimo, grkim bogiwama osvete Erinijama, ili rimskim furijama. Ta zemqa je oliewe neistog i grenog. U prilog verovawu da se sve to je bilo u kontaktu sa mrtvima smatra neistim govori i mitoloka pria o povratku boga Izanakija iz Zemqe none tame. Da bi sa sebe sprao svu neistou koju je poneo iz zemqe mrtvih, Izanaki prvo obavqa obredno proiewe istom vodom. Ovaj in obrednog prawa nakon kultno neistog kontakta sa mrtvima predstavqa poetak ideje misogi, fizikog ina ritualnog proiewa vodom.27 Misogi je obiaj upotrebe vode da bi se sa tela i iz uma uklonili neistoa i greh i samim tim obavilo duhovno proiewe tela. Obredna prawa, kao simbol oiewa vodom kojima se prisvaja nevidqiva snaga vode, poznata su i u drugim religijama. Od neistoe i neistih predmeta u japanskoj mitolokoj prii nastaju razliita boanstva, kami, koja ujedno personifikuju elemente
27

Osim vodom, u intoistikoj tradiciji proiewe se postie i soqu i va-

trom.

16 ive i neive prirode, apstraktne pojmove, ali i elemente qudske delatnosti. Ovo je odraz jedne od osobenih crta into religije, a to je dualizam, po kojem, s jedne strane, postoje ivot, zdravqe, istota i plodnost, a sa druge smrt, bolest, neistoa i jalovost. Time se u kosmolokom smislu odrava ravnotea koja je preduslov za postojawe i opstanak. Iz svega ovde navedenog moemo zakquiti da su u Koikiju razvijene predstave o zemqi mrtvih, koje prikazuju dve mitoloke prie prvoga toma. Te dve predstave imaju zajednikih karakteristika. Tako, na primer, i u jednoj i u drugoj svet mrtvih odgovara podzemnom delu trodelne kosmike strukture, koje ista magina granica odvaja od sveta ivih. Tu granicu u oba smera moe prei ivi junak, ali mrtvima preko we nema povratka. Meutim, moemo uoiti i razlike izmeu jedne i druge zemqe mrtvih. U mitu o silasku boga Izanakija akcenat je stavqen na mistinost, kao i neistou i runou tog sveta i wegovih demonskih stanovnika. Time se podzemno carstvo naglaeno diferencira od uzvienog carstva nebeskih bogova koji stvaraju svet. Veza izmeu ova dva sveta uspostavqena je preko bogiwe Izanami. Ova bogiwademijurg postaje gospodarica podzemnog carstva i tako u sebi spaja osobine bogiwe plodnosti i vrhovnog htonskog boanstva. Druga pria, o poseti boga Ookuninuija zemqi mrtvih, nastala je kasnije i weni glavni likovi su na granici numinoznog i realnog. Gubi se mrana slika tajanstvenog podzemnog sveta i vie nas podsea na predstavu o nekoj dalekoj zemqi u koju dospeva glavni junak, kao najmlai brat tokom svojih udesnih avantura. U dalekom carstvu zaqubquje se u princezu, a da bi dobio wenu ruku mora da rei teke zadatke koje pred wega postavqa devojin otac. On to i uspeva uz pomo udesnih predmeta i udesnih pomonika i nakon toga dobija mogunost da i sm zavlada carstvom. Ovakva siejna struktura neminovno nas podsea na strukturu bajke. To znai da u delu Koiki moemo traiti zaetke fantastine kwievnosti u Japanu, to je jo jedan dokaz wegove neprocewive vrednosti, kako za japansku, tako i za svetsku kulturu.
Danijela Vasi THE LAND OF THE DEAD INTERNATIONAL MOTIFS IN THE KOJIKI Summary In the Kojiki, being the oldest literary work of the Japanese literature, which is based on legends and traditions of ancient Japan, there are plenty of motifs which could be found in the cultures of many peoples all over the world. This paper deals with the international motifs interwoven in two mythological stories of the first volume, which form a poetic picture of the Land of the Dead. Among others, there is the motif of tasting food in the other world which causes the return to be impossible, and which is widely known as the motif of Persephone. We also singled out the Orphic motif of vio-

17
lating the forbiddance of looking which leads to permanent separation from the beloved person. We have also mentioned the motif of the successful escape from the Land of the Dead. The union of the characteristics of the goddess of fertility and the supreme chthonic deity is an international motif present in the Kojiki, too. The Land of the Dead in both considered Japanese myths corresponds to the underworld part of the trichotomic cosmic structure, separated from the World of the Living by a partially passable magic border. But, while the Land of the night darkness into which Izanaki descended is mystical and impure, the Land of the Dead into which Ookuninusi came does not differ much, either from the celestial, or from the middle the earthly sphere.

UDC 821.14'02.09

JEDAN PRIMJER EKFRASE U FORMI PISMA (PLINIJE MLAI, 6) Slobodanka Prtija

SAETAK: Meu pripremnim vjebama vano mjesto zauzimala je ekfrasa (descriptio, opis). U ovom radu iznosimo jasan primjer ekfrase graene prema uputstvima antikih retorskih prirunika. Izdvojeni su opis mjesta ugodnosti" (locus amoenus) i opis godiweg doba" (kcrasij kairo), koje je Plinije kao cjelinu predstavio u formi pisma (, 6). KQUNE RIJEI: pripremne vjebe, ekfrasa, pismo, Plinije Mlai

U retorskim kolama meu pripremnim vjebama, koje su se kao samostalne cjeline mogle utkati u ire tekstualne okvire, veoma vano mjesto zauzimala je ekfrasa (kcrasij, descriptio). Ve na poetku carskog vremena u retorskim kolama, ija je praksa podjednako uticala na prozu i poeziju rimskog perioda, graewe ovakvih samostalnih deskriptivnih cjelina spadalo je meu omiqene vjebe. Opis je imao vaan kwievni znaaj i nalazio je primjenu u razliitim kwievnim rodovima, od pjesnitva do istoriografije. Kvintilijan je ivopisno predstavqawe smatrao za glavni ciq opisa.1 Mnogo kasnije i Priscijan, gramatiar i retor iz vijeka n. e., potvruje da je opis imao za ciq ivo predstavqawe i doaravawe prisutnosti: Virtus autem descriptionis maxime planities sac0neia et praesentia vel significantia nrgeia est: oportet enim elocutionem paene per aures oculis praesentiam facere ipsius rei et exaequare dignitati rerum stilum elocutionis.2 Istu definiciju daje i Aftonije, retor s kraja i poetka vijeka n. e., kada kae: Opis je retorska vjeba koja nam jasno predstavqa neki predmet kao da ga stavqa pred nae oi."3 Ekfrasa je u antikom proznom spisateqstvu, kao i u poeziji, bila dio izlagawa posveen opisivawu jutra, godiwih doba, lica, predmeta, graevina, umjetnikih djela itd. i mogla se javiti ili kao mali saQuint. Inst. Orat. VIII 3, 61. Prisc. 10; Prisciani Praeexercitamina, Grammatici Latini, ed. H. Keil, Lipsiae 1860. 3 Progomsmata retora Aftonija: pripremne vebe za besednike; prevod, predgovor i napomene Vojislav Jeli, Matica srpska, Novi Sad; SANU, Beograd 1997, str. 139.
1 2

20 mostalni prozni sastav ili kao dio jedne vee cjeline. Kako su se ovim opisima eqele istaknuti najee ivost i qepota, prema uputstvima antikih retorskih prirunika za ekfrasu preporuivao se cvjetni stil" (nuhrn plsma) i sloboda da se iskoristi sve ugodno i lijepo u izboru rijei, ritma i figura. To je i razumqivo ako imamo u vidu da je dunost (officium) ovog sredweg, cvjetnog stila" da se dopadne itaocima i da im prui prijatno uivawe (delectare). U sledeim redovima posvetiemo pawu samo jednom primjeru stilskog uobliavawa ekfrase, koji pokazuje izvjestan slijed uputstava koja je propisivala retorska kola. Kao primjer opisa uzeemo pismo 6, kw. , u kojem Plinije Mlai na veoma detaqan i briqiv nain opisuje svoju vilu u Tuscima. Poslije kratkog poetnog obraawa adresatu, Plinije nam prvo prua jasnu sliku predjela oko vile. Kako emo vidjeti iz odjeqka koji slijedi, Plinije, oito zahvaqujui uputstvima koja su se primjewivala u retorskim kolama za graewe ovih vrsta ekfrase, ne proputa da primjeni topiku idealnog pejzaa; on nam prua sliku prirode oko vile i sliku vrtova prema shemi locus amoenus (mjesto ugodnosti"):
Caelum est hieme frigidum et gelidum; myrtos oleas, quaeque alia adsiduo tepore laetantur, aspernatur ac respuit; laurum tamen patitur atque etiam nitidissimam profert, interdum, sed non saepius quam sub urbe nostra necat. Aestatis mura clementici: semper aer spiritu aliquot movetur; frequentius tamen auras quam ventos habet.4 Tamo je klima zimi hladna i ledena; tamo ne rastu mirte, masline i druge biqke koje vole blagu toplotu; ali lepo uspeva lovor, pa je divan i veoma bujan, samo ga zimi ponekad, ali ne ee nego u okolini naeg grada, unitava mraz. Leto je udesno blago; vazduhom stalno struji neki vetar; ali ee duva blagi lahor nego vetar.5

Primjeujemo da ovaj poetak opisa karakterie preplitawe elemenata opisa godiwih doba (kcrasij kairo) i motiva iz opisa mjesta ugodnosti" (locus amoenus), pri emu su motivi opisa godiwih doba zastupqeniji. Da je ovo mjesto" Plinije prikazao prema shemama i uputstvima retorske kole pokazuje i ovo spomiwawe raznovrsnog drvea; gotovo redovno su u opisima spomiwani mirta, maslina ili lovor (pa ak, iako ih nema u svom vrtu, Plinije spomiwe mirtu i maslinu), kao i dah vjetra (aura), ubor potoka (rivus), cvjee, livadu (pratum). Daqe, ekfrasa sadri niz realistinih detaqa: ravnice okruene planinama (lata et diffusa planities montibus cingitur), a ispod wih vinogradi:

4 C. PLINI CAECILI SECONDI EPISTULARUM, libri novem, recognovit Henricus Keil, in aedibus B. G. Teubneri, Lipsiae 1896. 5 Navode iz Plinijevog pisma koristimo u prevodu na srpski od Albina Vilhara. G. Plinije Mlai, Pisma, SKZ, Beograd 1982.

21
Sub his per latus omne vineae porriguntur unamque faciem longe lateque contexunt; quorum a fine imoque quasi margine arbusta nascuntur. Prata inde campique: campi, quos non nisi ingentes boves et fortissima aratra perfringunt. Tantis glaebis tenacissimum solum, cum primum prosecatur, adsurgit ut nono demum sulco perdometur. Prata florida et gemmea trifolium aliasque herbas teneras semper et molles et quasi novas alunt. Cuncta enim perennibus rivis nutriuntur: sed ubi aquae plurimum, palus nulla, quia devexa terra, quidquid liquoris accepit nec absorbuit, effundit in Tiberini. Medios ille agros secat, navium patiens, omnisque fruges devehit in urbem, hieme dumtaxat et vere; aestate summittitur, immensique fluminis nomen arenti alveo deserit, autumno resumit. Ispod wih prostiru se na sve strane vinogradi i vide se nadaleko i nairoko. A na wihovoj ivici raste buwe i sitno drvee. Zatim nastaju livade i wive koje mogu preorati samo veliki volovi i najvri plugovi; zemqa je tamo tako tvrda da, kad se prvi put preorava, podiu se tako velike grudve koje se tek posle devetog preoravawa mogu razdrobiti. Livade hrane cvee, detelinu i razne druge biqke koje su uvek zelene, nene, kao da su tek nikle, jer ih napajaju nepresuni izvori. Ali uprkos tome to ima toliko vode, nigde nema barutine, poto je zemqa nagnuta, pa svu vodu koju primi prenosi daqe i izliva u Tibar. Ova reka tee sredinom poqa, plovna je i vozi sve plodove u grad, razume se, samo zimi i u prolee; leti opadne i u svom plitkom koritu zadrava samo jo ime ogromne reke, dok u jesen ponovo naraste.

Briqivim izborom rijei, figura i ritma Plinije je i u izrazu ovog odlomka realizovao stilske odlike koje odgovaraju zahtjevima antike retorske teorije, prema kojoj ekfrase, kako smo ranije spomenuli, treba da budu date u sredwem, odnosno cvjetnom stilu". I mada je za pisca prije svega vano da ovim ekfrasama postigne retorske efekte ak i na tetu vjerodostojnosti, primjeujemo da je Plinije kod ovih opisa ostao u granicama realnog prikazivawa. Kako i dolikuje ekfrasi, Plinijevo izlagawe odvija se smirenim tokom opisa u kojem se gomilaju ivopisni detaqi. Bez visoke patetinosti stilskog izraza, ali i bez pretjerane jednostavnosti, Plinije je uspio da jedan ovakav sadraj uklopi u formu, i obrnuto, da formu pisma prilagodi ekfrasi i stilu koji joj odgovara.6 Prema tome, moemo rei da je ovakvu ekfrasu Plinije ostvario prema navedenom uputstvu koje daju antiki prirunici da je izbor stila zavisio od toga ta je primjereno predmetu ali je takoe vodio rauna da taj stil bude primjeren i formi pisma. Da se vratimo navedenom opisu pejzaa oko Plinijeve vile. Slijedei uputstva za sastavqawe ekfrase kao zasebne cjeline, Plinije, prije nego to zapone opisivawe same vile, zakquuje ovaj uvodni opis napomenama koje su bile poznate u retorskim kolama. Naime, ovakvi literarni opisi imali su ciq da prijatno djeluju na publiku, pa su se u tom pravcu na zavretku opisa dodavali i kratka rekapitulacija i izraz radosti koju bi izazvao predmet nekog takvog opisa. Zakquni pa6 U kwievnosti se na primjer opisi prvi put samostalno pojavquju u Stacijevim Silvae", pa se wemu i pripisuje ideja da npr. kcrseij sastavi za odreene osobe i na wih adresira. cf. opise u Silvae" 3 i 2 i opise Plinijevih vila.

22 sus u ovom prvom dijelu pisma uvjerava nas da se ovdje ostvaruje antika shema za locus amoenus:
Magnam capies voluptatem, si hunc regionis situm ex monte prospexeris. Neque enim terras libi sed formam aliquam ad eximiam pulchritudinem pictam videberis cernere: ea varietate, ea descriptione, quocumque incidermi oculi, reficientur. Osetie veliko zadovoqstvo ako poloaj toga predela bude posmatrao sa planine. Jer izgledae ti da ne posmatra stvarne predele, ve idealnu sliku jednog kraja, koju je stvorio neki veliki slikar; tolika raznolikost i toliko arenilo dokle dopire pogled ispunie te pravom radou.

Poslije ovog, moemo rei zaokruenog, opisa pejzaa oko vile Plinije nastavqa pismo drugim tipom ekfrase, opisom graevine, odnosno vile. Ovaj Plinijev postupak takoe predstavqa jednu ustaqenu crtu izraza prepoznatqivu iz prakse retorskih kola. Naime, a i to je poznato, autori su nerijetko davali vie paralelnih opisa u okviru jedne tekstualne cjeline. Tako u ovom naem primjeru pisma (, 6) nalazimo opis godiweg doba, opis mjesta ugodnosti" i opis graevine. Plinije je veoma uspjeno postavio opise kao samostalne sastave u formu pisma. U zborniku nalazimo pisma u kojima je Plinije ostvario, prema antikim prirunicima, glavni ciq opisa, da ivopisno predstavi odreene predmete opisivawa. To su pisma u kojima Plinije daje opise prirode, svojih vila, umjetnikih djela itd.7 Upravo u ovim pismima-ekfrasama nalazimo najvie izraenu poetizaciju proze kod Plinija. Naime, poetski elementi su naroito wegovani u ekfrasama, koje su izraavale qepotu bilo koje vrste. I Kvintilijan pismima priznaje naroito pravo imitatio poeticae licentiae",8 a wegov uenik Plinije, obrazlaui u pismu Luperku ( 5, 5) raznolikost jezikog izraza, u jednom svom govoru kae: Descriptiones locorum, quae in hoc libro frequentiores erunt, non historice tantum sed prope poetice prosequi fas est." Treba spomenuti i to da Plinije pripada onom razdobqu antike kwievnosti kada je poezija ve pretrpjela jak uticaj retorike, dok je retorska proza spremno usvajala elemente poetske dikcije. I ovaj primjer pisma-ekfrase iz Plinijevog zbornika govori tome u prilog.

7 Ovakve opise prirode, nekog detaqa u pejzau, graevina, statue nalazimo planski rasporeene u Plinijevom zborniku pisama; npr. 17 (opis vile u Laurentinu); H 7 (opis vile pored Larijskog jezera); 30 (opis neobinog planinskog izvora); 8 (sa naroito poetizovanim izrazom Plinije opisuje izvor Klitumno); 6 (opis korintske statue). 8 Quint., Inst., Orat., II 4, 3.

23
Slobodanka Prtija ONE EXAMPLE OF EKPHRASIS IN THE FORM OF LETTER (PLINY THE YOUNGER, V 6) Summary Ekphrasis was very important as a type of preparatory exercise in schools of rhetoric (kcrasij, descriptio). In ancient prose writing as well as poetry, ekphrasis was used to describe the morning, seasons, faces, objects, buildings, works of art, etc., and it took the form of either a short independent prose piece or a passage in a longer piece of writing. The letter V 6 by Pliny the Younger is representative of the style of ekphrasis in it that it demonstrates the particular order of instructions proposed by schools of rhetoric. In this letter, Pliny combines several descriptions the description of the season, of a pleasant place" (locus amoenus) and of a building (the villa at Tusci) which is also a typical feature of the expression based on preparatory exercises in schools of rhetoric.

UDC 811.113.1'255:811.163.41

LAMARTINOVA OSAMA U PREVODU VLADIMIRA M. JOVANOVIA Nenad Krsti

SAETAK: U radu je prikazana filoloka analiza prevoda Vladimira M. Jovanovia sa francuskog jezika na srpski Lamartinove pesme Osama (Usamqenost). Da bi se pruio laki uvid u analizu, dati su prvo primeri iz francuskog originala, a zatim Jovanovievi prevodi. Ova analiza je pokazala da je Jovanovi bio izvrstan znalac francuskog jezika; ona je takoe pokazala da se wegov prevod, u velikoj meri, poklapa sa francuskim originalom. KQUNE REI: Lamartin, Osama, V. M. Jovanovi, prevoewe poezije, adekvatan prevod, izostavqawe

Godine 1893. Srpska kwievna zadruga objavquje zbirku pesama pod naslovom S francuskoga parnasa. Re je o zbirci pesnikih prevoda iz bogate francuske kwievnosti. Prevodilac ovih pesama je jedan od najznaajnijih srpskih intelektualaca osamdesetih godina HH veka, Vladimir M. Jovanovi. Roen je u apcu 27. marta 1859. godine u imunoj trgovakoj kui. U apcu je zavrio osnovnu kolu i niu gimnaziju, da bi u Beogradu 1877. godine zavrio gimnaziju, a 1882. istorijsko-filoloki odsek Velike kole. Jo kao velikokolac, Jovanovi je 1881. godine bio izabran za predsednika literarnog drutva Pobratimstvo, a po svrenoj koli bio je neko vreme praktikant u Dravnoj tampariji i pomonik urednika Srpskih novina. Zatim je preao u Vaqevo, gde je od 1883. do 1885. bio predava u gimnaziji. Godine 1885. Jovanovi odlazi za predavaa u abac. U ovom gradu je 1890. poloio profesorski ispit. Dve godine kasnije, na wemu su se poeli opaati znaci nervnog rastrojstva. Godine 1895. odlazi u Beograd na leewe. Meutim, bolest je uzimala sve vie maha i on umire u apcu 1. avgusta 1898. godine. Vladimir M. Jovanovi je poeo da pie kao ak jo 1876. godine, a za vreme svog uewa na Velikoj koli ve je vaio za darovitog i vrednog pesnika. Godine 1878. postao je saradnik gotovo svih srpskih asopisa u tom periodu: Otaxbina, Javor, Pobratimstvo, Srbadija, Golub, Starmali.

26 Godine 1889. izala je u Beogradu wegova zbirka pesnikih prevoda iz svetske kwievnosti. Toj zbirci je dao ime Lepe tuinke. Dve godine kasnije, 1891, izalo je i drugo izdawe ove zbirke. U woj su zastupqeni nemaki, engleski, francuski, ruski, rumunski, grki i maarski pesnici. S obzirom na to da je Jovanovi znao nemaki, francuski i ruski jezik, wegovi prevodi iz nemake, francuske i ruske kwievnosti su sa originala, a ostali prevodi su saiweni posredno sa stranih prevoda. Lepe tuinke i ve pomenuta zbirka pesama S francuskoga parnasa predstavqaju prevodilaki rad ovog srpskog intelektualca. Ali Vladimir M. Jovanovi se nije bavio samo prevodilakim radom iz stranih kwievnosti. Godine 1890. izale su dve zbirke wegovih originalnih pesama: Crtice iz samakog ivota i deje pesme Iz detiwstva, a etiri godine kasnije, 1894, tampana je wegova pripovetka u stihu Realista. Godine 1896. Jovanovi je objavio novu zbirku pesama pod naslovom Iz branog ivota. Pored toga, kako kae Jovan Skerli, po asopisima i listovima ostao je rasturen znatan broj wegovih radova: ciklusi pesama Iz udovskog ivota (1890), Iz prestonikog ivota (1890), Amazonke (1890), Pogaene zvezde (1896), spevovi Dobrovoqac (1888) i Aikov grob (1889), zatim nekoliko pripovedaka U ustavnoj zemqi (1887), Kobni sluaj (1890), Nesreni otac (1890)".1 Vladimir M. Jovanovi je predstavnik realistikog pravca u srpskoj poeziji osamdesetih godina HH veka. Pisao je i lirske i epske pesme, i deje i qubavne pesme, i satirine i socijalno-politike pesme. Svoje shvatawe realizma dao je u predgovoru zbirke Iz samakog ivota. On se tu izjawava za realistiki pravac", koji svaki dan dobija sve vie pristalica", smatrajui da su i pesme, kao i pripovetke i drame i romani, pogodni oblici za iskazivawe, pretresivawe i opisivawe onoga to se u svetu dogaa".2 U svojim pesmama Jovanovi prozaino opisuje zgode i nezgode obinih qudi, negujui pri tome uvek prigodnu patriotsku poeziju. Jovan Skerli, svakako jedan od najznaajnih srpskih kwievnih kritiara prve polovine HH veka, nema pozitivno miqewe o Jovanovievom stvaralatvu. On dodue priznaje da je Jovanovi bio obrazovan i vredan, ali odmah potom istie da izbor wegovih prevoda pokazuje da nije uspeo da razvije svoj kwievni ukus."3 Uopte", nastavqa Skerli, on je imao mnogo vie dobre voqe i vrednoe no stvarnog kwievnog talenta. Bez prave originalnosti, on je naizmenino potpadao pod uticaje pesnika koje je u trenutku itao; tako se na wegovim stihovima jasno opaaju uticaji Branka Radievia, Zmaja, Qubomira P. Nenadovia, Beranea".4 Ne zalazei u to da li je Jovanovieva poezija dobra" ili loa", mi se ne moemo sloiti sa navedenom Skerlievom konstataciJ. Skerli, Istorija nove srpske kwievnosti, Rad, Beograd 1953, str. 399. Up.: V. M. Jovanovi, Iz samakog ivota, Srpska kwievna zadruga, Beograd 1890; J. Skerli, nav. delo, str. 400. 3 J. Skerli, nav. delo, str. 399. 4 Isto, str. 399400.
1 2

27 jom da izbor wegovih prevoda pokazuje da nije uspeo da razvije svoj kwievni ukus", jer je i Dositej Obradovi, najvei srpski kwievnik H veka, takoe prevodio dela mawe poznatih francuskih kwievnika, na primer Bakilara Darnoa, Marmontela.5 On je u prevoewu traio put za to bri kulturni i prosvetni razvoj Srba. Naravno, Dositej Obradovi je prevodio i dela takvih velikana u kwievnosti kao to su Labrijer i Fenelon. Ali i Vladimir M. Jovanovi je, ba kao i Dositej, prevodio, kao to emo videti, i dela velikih francuskih pisaca. I on je, kao i slavni Dositej, u prevoewu traio put za to bri kulturni i prosvetni razvoj svog naroda. I upravo u zbirci pesama S francuskoga parnasa nalaze se wegovi prevodi sa francuskog na srpski jezik pesama danas mawe poznatih, ali tada popularnih pesnika Beranea, Delaviwa, Barbjea, Kopea i drugih. Meutim, u istoj zbirci nalaze se i Jovanovievi prevodi pesama najveih francuskih pesnika HH veka, Viktora Igoa, Alfreda de Misea i Alfonsa de Lamartina. Za razliku od Jovana Skerlia, Andra Gavrilovi ima pozitivno miqewe o kwievnom radu Vladimira M. Jovanovia. Ostavqajui postupno", kae Andra Gavrilovi, tuinske pesnike kod kojih se izuio formi obilato, Jovanovi je sve vie pevao oriinalno, i sve se odreenije isticao kao predstavnik realistikoga pravca u poeziji, u emu i jeste pravi znaaj i glavna osobina wegova pevawa, a to su naglaavale jo prve pesme koje je kao ak tampao".6 Na kraju svoje kratke studije o Jovanovievom stvaralatvu, Andra Gavrilovi istie sledee: Ukupno izdawe wegovih poslova jo neprestano oekuje srpska kwievnost. Jovanovi je bio po kwievnoj spremi moda najjai u mlaem kolu srpskih pesnika. Samo je s tom spremom i mogao da se odvai na stvarawe i popularisawe novoga pravca u naoj umetnikoj poeziji, pravca kome je on i danas najizrazitiji i najboqi predstavnik".7 Na poetku ovog rada rekli smo da je zbirka pesama S francuskoga parnasa zbirka pesnikih prevoda iz bogate francuske kwievnosti. Rekli smo i to da je te pesnike prevode sainio Vladimir M. Jovanovi. A prevoewe poezije je, prema miqewu mnogih teoretiara, najtei oblik kwievnog prevoda. Posebno prevod lirike. Tako, na primer, ruski teoretiar J. G. Etkind kae da je prevoewe lirike najtei oblik pesnikog prevoda", poto su u lirskoj poeziji sve crte prema kojima se poezija razlikuje od proze, dovedene do najveeg stepena koncentracije".8 Jedan drugi ruski teoretiar, A. V. Fjodorov, poavi od iwenice da je istorija prevoewa poezije donela kao osnov5 Up.: N. Krsti, Francuska kwievnost u srpskim prevodima (17751843), Svetovi, Novi Sad 1999, str. 69156. 6 A. Gavrilovi, Znameniti Srbi HH veka, Naklada i tampa Srpske tamparije, Zagreb 1904, g. , str. 68. 7 Isto, str. 69. 8 E. G. tkind, Pozi i perevod, Moskva Leningrad 1963, str. 67; M. Sibinovi, Original i prevod: uvod u istoriju i teoriju prevoewa, Privredna tampa, Beograd 1979, str. 154.

28 na dva naela prevoewe stihova prozom i prevoewe stihova u stihu, izjawava se u prilog ovog drugog naina prevoewa. Priroda proze je veoma razliita od prirode stiha", kae Fjodorov, i odmah nastavqa: Za ovu posledwu je karakteristina smelost koja zastrauje bojaqivost one prve, ivost pokreta koja je suprotna wenoj teini, vatrenost koja je nedostupna tromosti proze. Ono to je duhovito jedino u stihu, u prozi postaje grubo; ono to je samo snano, postaje kruto; ono to je samo ivo, postaje resko; ono to je smelo, postaje neumno. Prevodilac u prozi e, neprimetno se pokoravajui tom nainu pisawa, snagu zameniti slabou, alegorian izraz obinim izrazom, ujednaenost govorom neujednaenog tempa, dra savlaivawa tekoa banalnou lake proze. Posle svega toga, neka prevodilac-prozaik i bude neto verniji bukvalnom smislu nekolikih rei ili ustrojstvu nekolikih reenica prevodilac-pesnik e mu rado ostaviti tu prividnu tanost, koja ne moe biti nadoknada za stvarnu netanost ako je istina da je vrednost poezije u smelosti, ivosti i harmoniji".9 Francuski teoretiar . Munen konstatuje da se mogu izdvojiti sedam grupa tekstova koje uslovqavaju i razliit pristup u prevoewu. U prvoj grupi se nalaze religiozni prevodi, u drugoj kwievni prevodi, u treoj prevodi u stihu, u etvrtoj prevodi deje kwievnosti, u petoj prevodi scenskih dela, u estoj prevodi filmova, u sedmoj tehniki prevodi, odnosno prevodi koji pripadaju strunoj tehnikoj literaturi.10 Dakle, Munen pravi jasnu razliku izmeu kwievnog prevoda i prevoda u stihu. Jedan od osnivaa Prakog lingvistikog kruoka i jedan od najpoznatijih lingvista HH veka Roman Jakobson objavio je dosta radova o prevoewu i o problemima prevoewa. Tako, na primer, u lanku O prevoewu poezije Jakobson, pored ostalog, pie: Smatram da se umetniki najvie pribliujemo originalu onda kada stranom pesnikom delu biramo formu koja u krugu formi datog pesnikog jezika funkcionalno a ne spoqawe odgovara formi originala".11 I Bogdan Popovi, osniva i prvi urednik Srpskog kwievnog glasnika, pisac, tvorac moderne srpske kwievne krutike, pisao je o prevoewu i o problemima prevoewa. U svojoj studiji Prevod u stihu Bogdan Popovi istie da svaki prevod treba da bude na prvom mestu veran prepoetak izvornika, pa tek u drugom redu i nezavisno umetniko delo".12 Prema wegovom miqewu, dobar prevod treba da d tri stvari: prvo, isti smisao teksta; drugo, isti oseajni ton teksta, i tree, istu melodiju dikcije".13 Ali Popovi je dobro znao da prevod ne moe preneti apsolutno sve elemente izvornika i zato je formulisao jednu od najznaajnijih postavki u teoriji kwievnog prevoda, koja je i
9 A. V. Fdorov, Vvedenie v teoriy perevoda, Izdanie 2-e, Moskva 1958, str. 322 333; M. Sibinovi, nav. delo, str. 154155. 10 G. Mounin, Les problmes thoriques de la traduction, Gallimard, Paris 1963, str. 65. 11 R. Jakobson, O prevoewu poezije (prevod na srpski), Rukovet, Subotica 1979, br. 34, str. 140. 12 B. Popovi, Ogledi i lanci iz kwievnosti, Beograd Novi Sad 1963, str. 317. 13 Isto, str. 317.

29 danas itekako aktuelna: Izvor naina se vri prema jerarhiji osobina, prema vanijem ili mawe vanom udelu koji neka osobina ima u lepoti pesnikog dela koje se prevodi".14 Dakle, sa stanovita funkcionalnosti elemenata u strukturi teksta originala, u takvom postupku wihove hijerarhizacije, Popovi daje i svoje poglede na prevoewe stiha. Uzimajui u obzir mogue razlike u prirodi jezika originala i jezika prevoda, on insistira na vanosti unutranih osobina" izvornika. Jezici su razliiti meu sobom po svom ritmu i svojoj melodiji, i jedan isti stih, upotrebqen u dva razna jezika, moe initi dva razna utiska".15 Jedan drugi srpski teoretiar, Miodrag Sibinovi, o prevoewu poezije, pored ostalog, kae: Problemi prevoewa postaju naroito sloeni u prevoewu poezije u uem smislu. Kako je u poeziji izuzetno naglaen estetiki znaaj posebne organizacije pesnikog jezika, prilikom prevoewa se, u principu, mora posveivati velika pawa euritmijskoj, eufonijskoj i sintaksikoj strukturi pesnikog iskaza".16 I upravo zbog svih problema koji se javqaju prilikom prevoewa poezije, mnogi pisci i teoretiari su izrazili sumwu u mogunost prevoewa pesnikog teksta. Tako, na primer, Dante je tvrdio da je poezija neprevodiva upravo zbog velikih razlika izmeu jezika originala i jezika prevoda. Slino miqewe imali su i najistaknutiji pisci HH veka Belinski, Tolstoj, Dostojevski, eli, Alfred de Viwi i drugi. Meutim, i pored ovih sumwi u mogunost prevoewa poezije, skoro svi ovi pisci aktivno su se bavili kwievnim prevoewem.17 I na pesnik Vladimir M. Jovanovi se, kao to smo napomenuli, bavio kwievnim prevoewem. Napomenuli smo i to da se u zbirci pesama S francuskoga parnasa nalaze, pored ostalih wegovih prevoda, i prevodi pesama jednog od najveih francuskih pesnika HH veka, Lamartina. Alfons de Lamartin (Alphonse de Lamartine) roen je 1790. godine u Makonu, u Burgundiji, u porodici sitnog plemstva. Posle kratke oficirske a potom diplomatske karijere, Lamartin je poeo da se bavi kwievnim i politikim radom. Nakon Februarske revolucije (1848), bio je jedan od osnivaa Druge republike, ministar spoqnih poslova i predsednik privremene vlade. Kada je Napoleon doao na vlast (Drugo carstvo) prekida se wegova politika karijera. Godine 1830. izabran je za lana Francuske akademije. Dve godine kasnije, 1832, krenuo je na svoj uveni put na Istok, i pri povratku proao kroz nae krajeve. Posledwe godine ivota proveo je u oskudici, ivei od pomoi grada Pariza i drave. Preminuo je krajem februara 1869. godine. Godine 1820. u jednoj pariskoj kwiari pojavila se jedna mala i dosta tanka kwiga iji je naslov glasio Pesnika razmiqawa (MditatiIsto, str. 350. Isto, str. 351. 16 M. Sibinovi, nav. delo, str. 150. 17 N. Krsti, La contrastive et la traduction Le franais et le serbe: les ressemblances et les diffrences, Vedes, Beograd 2001, str. 3841.
14 15

30 ons potiques). Imena autora nije bilo, ali vrlo brzo se saznalo da je pisac ove male kwige stihova, koja je pozdravqena kao poetak novog doba u poeziji, Alfons de Lamartin. I zaista, Pesnika razmiqawa, u koja je Lamartin uneo aqewe za jednom izgubqenom qubavqu, svoju tewu za vraawe u spokojstvo, svoje doivqaje prirode i svoje misli o ovekovoj sudbini, bila su irom otvoren prozor kroz koji je svei dah iste poezije ispuwene treptajima jednog osetqivog srca prodro u ustajalu atmosferu stare zgrade francuskog pesnitva".18 Ova mala zbirka pesama imala je u poetku 24 pesme, a potom je uveana za jo est pesama. Teme su uglavnom optequdske: nemir, neizvesnost, bol, oajawe, nadawe, doivqaj prirode. U uem smislu, jedna od glavnih tema Pesnikih razmiqawa je qubav, a posebno aqewe za nesreno zavrenom qubavqu i seawe u vezi sa tim. Pesme Usamqenost (L'Isolement) i Jezero (Le Lac) spadaju meu najlepa i najpoznatija ostvarewa francuske poezije. U ovoj zbirci priroda, kao i kod drugih romantiara, ima posebno znaajno mesto. Zbirka Nova razmiqawa (Nouvelles Mditations) objavqena je 1823. godine i sadri, pored ranijih pesnikovih tema, i nove. Lamartin se i ovde sea prole nesrene qubavi, ali opeva i supruansku sreu koju pojaava blistava toplina italijanskog pejzaa.19 Godine 1830. Lamartin objavquje, prema miqewu mnogih kwievnih kritiara, svoju najboqu zbirku pesama pod naslovom Pesnike i religiozne skladnosti (Harmonies potiques et religieuses). U ovim pesmama on iznosi svoje uverewe i oseawe da izmeu boanstva, prirode i oveka postoje harmonija i sklad. Godine 1836. Lamartin, slavan i potovan, objavquje u dve kwige poemu oslen (Jocelyn), a dve godine kasnije, 1838, opet u dve kwige, poemu Pad jednog anela (La Chute d'un ange). U poemu oslen pesnik je uneo svoje uzvieno shvatawe qubavi, svoje oboavawe prirode i svoje iroko shvatawe hrianstva. Poema Pad jednog anela je pria o traginoj sudbini anela koji je postao ovek i koji je propao u svojim ovozemaqskim poduhvatima. Godinu dana posle Pada jednog anela, 1839, Lamartin objavquje svoju posledwu zbirku pesama Pesnika urowavawa (Recueillements potiques). Zajedniki svim pesmama ove zbirke su pesnikov neunitivi optimizam, wegova plemenitost i toplina. Meu Lamartinovim pesmama vredi napomenuti i pesmu Marseqeza mira (La Marseillaise de la Paix), koja je objavqena 1841. godine. Re je o pacifistikoj pesmi, napisanoj kao odgovor na Bekerovu pesmu Nemaka Rajna. Vredi pomena i poema Loza i kua (La Vigne et la Maison). Ova dirqiva elegija objavqena je 1857. godine. I pored toga to ponekad u wegovom izrazu ima slabosti, Alfons de Lamartin je svakako jedan od najveih liriara francuske poezije
18 Up.: M. Pavlovi, Francuska kwievnost romantizma, Lamartin, str. 251, u: B. Xakula, S. Mari, M. Pavlovi, B. Nastev, Francuska kwievnost (od 1683. do 1857), SarajevoBeograd 1978, kw. . 19 Isto, str. 252253.

31 uopte. Svim wegovim pesmama zajednike su pre svega iskrenost i plemenitost, dobrota i irokogrudost, koje sa harmoninou i muzikalnou ine najvee drai ove poezije".20 Pored oko 100.000 stihova, Lamartin je napisao i oko 100 kwiga proze. Wegovo prvo znaajnije prozno delo je Put na Istok Voyage en Orient (u punom naslovu: Souvenirs, Impressions, Penses et Paysages pendant un voyage en Orient, 18321833), putopis objavqen 1835. godine. U ovom delu se nalaze, na oko 30 stranica, i Beleke o Srbiji (Notes sur la Serbie). Pisac tu opisuje nae krajeve kroz koje je proao pri povratku u Francusku i govori o hrabrosti i stradawima Srba pod Turcima. U Belekama se nalazi i uzbudqiv opis ele-kule kod Nia. Godine 1849. Lamartin objavquje svoje Ispovesti (Confidences), u kojima, neno i sentimentalno, pria svoj ivot. U delu Nove ispovesti (Nouvelles Confidences), objavqenom 1851. godine, pisac opet pria svoj ivot slikajui i drutvenu sredinu. Godine 1853. Lamartin je objavio Novi put na Istok (Nouveau Voyage en Orient), delo koje je nastalo kao plod wegovog puta 1850. godine. I pored toga to tada nije proao kroz nae krajeve, on opet govori o Srbima i wihovoj hrabroj borbi protiv Turaka. Gowen potrebom da poboqa svoje teko finansijsko stawe, Lamartin je napisao i nekoliko istorijskih dela, meu kojima su najpoznatija: Istorija restauracije, Istorija Turske, Istorija Rusije. U Lamartinovim proznim delima prisutne su sve one najbitnije osobine Lamartina-pesnika; i u wima, kao i u wegovim stihovima, do punog izraaja dolaze pesnikova iskrenost, plemenitost, oseajnost i muzikalnost. Rekli smo da se u Jovanovievoj zbirci pesama S francuskoga parnasa nalaze, pored ostalih wegovih prevoda sa francuskog na srpski jezik, i prevodi iz Lamartinovog stvaralatva. Re je o sledeim prevedenim pesmama: Osama, Bademova grana, Leptir, Povratak, Bratstvo. Pesma Usamqenost (L'Isolement) ima trinaest strofa i napisana je u aleksandrincima. I Jovanoviev prevod Osama ima trinaest strofa i takoe je napisan u aleksandrincima. Ova pesma je puna treptaja pesnikovog srca pred velikom i venom prirodom u kojoj ivi ovek iji je ivot prolazan. Nae ispitivawe obuhvatilo je Jovanoviev prevod u celini, dok smo u samoj komparativnoj analizi prikazali vie od polovine ove pesme (, , , , , H i H strofu). Da bi se pruio jasan uvid u analizu, dati su prvo primeri iz francuskog originala, a zatim Jovanovievi prevodi.21

Isto, str. 255. A. de Lamartine, L'Isolement, Lagarde et Michard, XIXe sicle, Bordas, Paris 1969, str. 9495; V. M. Jovanovi, Osama, S francuskoga parnasa, Srpska kwievna zadruga, Beograd 1893, str. 6062.
20 21

32 Prva strofa:
Souvent sur la montagne, l'ombre du vieux chne, Au coucher du soleil, tristement je m'assieds; Je promne au hasard mes regards sur la plaine, Dont le tableau changeant se droule mes pieds. Poesto na bregu, ispod rasta stara, Pri zalasku sunca, neveseo sedim; Pustim, te mi pogled po poqu tumara, Pa arenu sliku, u dolini, gledim.

U originalu etiri stiha; u prevodu takoe etiri stiha. Prvi deo stiha Souvent sur la montagne Jovanovi verno prevodi Poesto na bregu, a dugi deo stiha l'ombre du vieux chne (= u senci starog hrasta), on vrlo blisko prevodi koristei predlog ispod umesto imenice sa predlogom u senci: ispod rasta stara. Poetak drugog stiha sa sintagmom Au coucher du soleil adekvatno je preveden Pri zalasku sunca, kao i nastavak sa predikatom u prezentu tristement je m'assieds (= tuno sedim), uz napomenu da je prilog tuno, da bi se sauvao ritam, u prevodu postao pridev neveseo: neveseo sedim. Trei stih sa predikatom podvuenim prilokim izrazom, objektom i prilokom odredbom Je promne au hasard mes regards sur la plaine (doslovno: etam nasumce svoje poglede po ravnici) Jovanovi blisko prevodi i jo dinamizira, koristei pri tome dva predikata Pustim, te mi pogled po poqu tumara. Relativna reenica u etvrtom stihu sa nominalnom grupom, predikatom i prilokom odredbom Dont le tableau changeant se droule mes pieds (doslovno: ija se promenqiva slika odvija pred mojim nogama) u prevodu postaje nezavisna sastavna reenica sa nominalnom grupom, predikatom i prilokom odredbom Pa arenu sliku, u dolini, gledim. Druga strofa:
Ici gronde le fleuve aux vagues cumantes; Il serpente, et s'enfonce en un lointain obscur; L le lac immobile tend ses eaux dormantes O l'toile du soir se lve dans l'azur. Ovde reka umi, vali joj se pene, Ona se vijuga, pa u tamu tee; Jezero onamo ni da se pokrene, A veerwa zvezda ukrasila vee.

Prvi stih sa prilokom odredbom, predikatom i subjekatskom nominalnom grupom Ici gronde le fleuve aux vagues cumantes (doslovno: Ovde umi reka sa talasima penuavim) Jovanovi blisko i veoma lepo prevodi, upotrebqavajui, umesto prideva penuav, povratni glagol peniti se: Ovde reka umi, vali joj se pene. U drugom stihu nalaze se dve nezavisne reenice; i u prevodu dve. Prvu reenicu sa subjektom i pre-

33 dikatom u prezentu Il serpente (lina zamenica il = on odnosi se na reku, dakle ona) na prevodilac verno prevodi Ona se vijuga, a drugu, sa veznikom, predikatom takoe u prezentu i prilokom dopunom (supstantiv sa epitetom) et s'enfonce en un lointain obscur (doslovno: i zabija se u daleku tamu) on blisko prevodi, isputajui pri tome, zbog ritma, epitet daleku: pa u tamu tee. Reenica u treem stihu sa prilokom odredbom, subjekatskom nominalnom grupom, predikatom i objekatskom nominalnom grupom L le lac immobile tend ses eaux dormantes (doslovno: Tamo nepomino jezero gasi svoje nepokretne/stajae) vode u prevodu, sasvim u duhu srpskog jezika, postaje reenica sa subjektom, prilokom odredbom i predikatom (koji je zamenio celu objekatsku grupu i epitet subjekatske nominalne grupe iz originala): Jezero onamo ni da se pokrene. Relativna reenica u etvrtom stihu O l'toile du soir se lve dans l'azur (doslovno: Gde se veerwa zvezda die na nebeskom plavetnilu) u Jovanovievom prevodu postaje nezavisna sastavna reenica A veerwa zvezda ukrasila vee. Trea strofa:
Au sommet de ces monts couronns de bois sombres, Le crpuscule encore jette un dernier rayon; Et le char vaporeux de la reine des ombres Monte, et blanchit dj les bords de l'horizon. Vrh slemena gorska, umom krunisana, Sumraak ve baca svoju zadwu zraku, A kraqice senke kola zahuktana, Te se breni vidik belaska u mraku.

Poetak prvog stiha, priloku odredbu za mesto, Au sommet de ces monts (doslovno: Na vrhu tih bregova), Jovanovi vrlo blisko i lepo prevodi, stavqajui drugi supstantiv u jedninu Vrh slemena gorska, a nastavak couronns de bois sombres (doslovno: krunisanih mranim umama) skrauje u: umom krunisana, stavqajui i ovde supstantiv u jedninu. Drugi stih, subjekat, priloki podvuen predikat i objekatsku grupu Le crpuscule encore jette un dernier rayon on sasvim verno i adekvatno prevodi Sumraak ve baca svoju zadwu zraku, uz napomenu da determinanta un (= jedan, neki) u prevodu postaje pridevska prisvojna zamenica svoju. I poetak treeg stiha sa veznikom i subjekatskom nominalnom grupom, Et le char vaporeux, na prevodilac adekvatno prevodi, s tim to se ova nominalna grupa nala na kraju stiha i bez veznika kola zahuktana; nastavak de la reine des ombres on opet sasvim verno prevodi grupom kraqice senke koju stavqa na poetak stiha iza veznika A. etvrti stih sa dva predikata u prezentu, prilokom odredbom i objekatskom nominalnom grupom Monte, et blanchit dj les bords de l'horizon (doslovno: Pewu se, i bele ve krajeve horizonta) Jovanovi, vodei rauna o rimovawu svog stiha, neto slobodnije prevodi Te se breni vidik belaska u mraku. Ali osnovni smisao originala je sauvan.

34 esta strofa:
De colline en colline en vain portant ma vue Du sud l'aquilon, de l'aurore au couchant, Je parcours tous les points de l'immense tendue, Et je dis: Nulle part le bonheur ne m'attend". Od brega do brega zalud ivot vodim, S juga do severa, od zore do noi, Po prostoru grdnom svud unakrst hodim, Al' do sree, vidim, nikad neu doi.

Poetak prvog stiha sa predlozima i supstantivima De colline en colline kao i priloki izraz en vain Jovanovi krajwe verno i adekvatno prevodi Od brega do brega zalud, dok u nastavku particip prezenta (glagolski prilog sadawi), posesiv i supstantiv portant ma vue (doslovno: nosei moj vid) u prevodu postaju, sasvim u duhu srpskog jezika, supstantiv i glagol u prezentu ivot vodim. I drugi stih opet sa predlozima i supstantivima Du sud l'aquilon, de l'aurore au couchant adekvatno je preveden S juga do severa, od zore do noi, uz napomenu da supstantiv couchant (= zalazak sunca) u prevodu, zbog rimovawa stiha, postaje supstantiv no. Reenica u treem stihu sa predikatom u prezentu Je parcours tous les points de l'immense tendue (doslovno: Prelazim /obilazim/ sve take ogromnog prostora) blisko je prevedena, ali predikat se, zbog rimovawa, naao na kraju Po prostoru grdnom svud unakrst hodim. Kratku reenicu kojom poiwe etvrti stih sa glagolom u prezentu Et je dis (= I ja kaem) Jovanovi prevodi glagolom videti takoe u prezentu vidim, a drugu reenicu sa navodnicima Nulle part le bonheur ne m'attend" (doslovno: Nigde srea me ne eka) on blisko i lepo prevodi, ostavqajui je pri tome bez navodnika Al' do sree () nikad neu doi. Osma strofa:
Que le tour du soleil ou commence ou s'achve, D'un il indiffrent je le suis dans son cours; En un ciel sombre ou pur qu'il se couche ou se lve Qu'importe le soleil? je n'attends rien des jours. Nek se sunce die, nek zapadu leta, Nemarno ga gledam po wegovu krugu; Nek po nebu tamnom ili istom eta, Ne marim za sunce, kako znam za tugu.

Zapovednu reenicu u prvom stihu sa dva glagola Que le tour du soleil ou commence ou s'achve (doslovno: Neka kruewe sunca ili pone ili se zavri) Jovanovi, vodei rauna o rimovawu svog stiha, neto slobodnije prevodi takoe zapovednom reenicom, ali sa jednim glagolom Nek se sunce die, nek zapadu leta. Poetak drugog stiha D'un il

35 indiffrent (= Ravnodunim okom) na prevodilac skrauje i prevodi prilogom Nemarno, a nastavak je le suis dans son cours (doslovno: ja ga pratim u wegovoj putawi) on blisko prevodi, vodei i daqe rauna o rimovawu svog stiha: ga gledam po wegovu krugu. Zapovedna reenica u treem stihu sa dva glagola En un ciel sombre ou pur qu'il se couche ou se lve (= Na nebu tamnom ili istom neka zae ili izie) u prevodu ostaje zapovedna reenica, ali kao i u prvom stihu, sa jednim glagolom Nek po nebu tamnom ili istom eta. etvrti stih ine dve reenice: upitna i odrina. Upitnu reenicu Qu'importe le soleil? Jovanovi prevodi adekvatno i u duhu srpskog jezika obavetajnom reenicom Ne marim za sunce, a odrinu je n'attends rien des jours (doslovno: ne oekujem nita od dana) on prepravqa u znatnoj meri u: kako znam za tugu. Dvanaesta strofa:
Que ne puis-je, port sur le char de l'Aurore, Vague objet de mes voeux, m'lancer jusqu' toi! Sur la terre d'exil pourquoi rest-je encore? Il n'est rien de commun entre la terre et moi. Oh, to li ne mogu, na krilima zore, Da se vinem tebi, svrho mojih eqa, Zato, u izgnanstvu, da me tewe more? Na zemqi sam uvek tuin bez veseqa.

U originalu dva stiha, prvi i drugi, daju jednu reenicu. I u prevodu takoe jednu. Poetak prvog stiha sa modalnim glagolom u prezentu Que ne puis-je Jovanovi verno i adekvatno prevodi to li ne mogu i jo pojaava interjekcijom Oh, a nastavak i kraj istog stiha port sur le char de l'Aurore (doslovno: noen na kolima zore) on blisko prevodi, izostavqajui, sasvim opravdano, trpni glagolski pridev noen: na krilima zore. Prvi deo drugog stiha Vague objet de mes voeux (doslovno: pusti predmete mojih eqa) u veoma dobrom i lepom prevodu naao se upravo u drugom delu stiha svrho mojih eqa, a drugi deo sa glagolom u infinitivu (koji dopuwuje modalni glagol iz prvog stiha) m'lancer jusqu' toi sasvim adekvatno je preveden da konstrukcijom (konstrukcija: da + prezentski oblik): da se vinem tebi. I poetak upitne reenice u treem stihu Sur la terre d'exil pourquoi (doslovno: U zemqi izgnanstva zato) Jovanovi opet sasvim adekvatno prevodi, koristei pri tome drugi red rei Zato, u izgnanstvu, a kraj reenice rest-je encore? (doslovno: sam ostao jo?) on pesniki obrauje i slobodnije prevodi, ne naruavajui pri tome smisao originala, da me tewe more? I etvrti stih Il n'est rien de commun entre la terre et moi (doslovno: Nema nieg zajednikog izmeu zemqe i mene) Jovanovi, vodei rauna o ritmu i rimovawu svog stiha, slobodnije prevodi: Na zemqi sam uvek tuin bez veseqa. Ali i ovog puta osnovni smisao originala nije naruen.

36 Trinaesta strofa:
Quand la feuille des bois tombe dans la prairie, Le vent du soir s'lve et l'arrache aux vallons; Et moi, je suis semblable la feuille fltrie: Emportez-moi comme elle, orageux aquilons! Kao to list s drva na livadu pada, A vihar veerwi digne ga iz dola: I ja sam, k listak, uvelak pun jada Odnesi me vetre sa severnog pola!

Poetak prvog stiha, nominalna grupa sa veznikom quand (= kada): Quand la feuille des bois u prevodu ostaje ista nominalna grupa ali sa veznikom kao: Kao to list s drva; nastavak sa predikatom i prilokom odredbom tombe dans la prairie verno i precizno je preveden, s tim to se u prevodu priloka odredba nala ispred predikata: na livadu pada. Drugi stih sa dva predikata Le vent du soir s'lve et l'arrache aux vallons (doslovno: Veerwi vetar se podie i iupa ga iz dolinice) Jovanovi sasvim adekvatno i lepo prevodi sluei se jednim predikatom A vihar veerwi digne ga iz dola. I trei stih koji poiwe veznikom i naglaenom linom zamenicom Et moi, je suis semblable la feuille fltrie (doslovno: I ja, ja sam slian listu uvelom) na prevodilac adekvatno i pesniki lepo prevodi I ja sam, k listak, uvelak pun jada. etvrti, ujedno i posledwi stih ove pesme, sa glagolom u 2. l. mn. imperativa i nominalnom grupom u mnoini Emportez-moi comme elle, orageux aquilons! (doslovno: Odnesite me kao wega /odnosi se na uveli list/, estoki severni vetrovi) u veoma dobrom Jovanovievom prevodu postaje stih sa glagolom u 2. l. jedn. imperativa i nominalnom grupom u jednini (bez line zamenice wega i veznika kao): Odnesi me vetre sa severnog pola! I est strofa (, , , H, H, H) koje nismo prikazali u ovoj analizi takoe su adekvatno i uglavnom verno i precizno prevedene. Nae ispitivawe pokazalo je pre svega da je Vladimir M. Jovanovi ne samo dobro znao francuski jezik, nego se srpskoj javnosti predstavio i kao dobar prevodilac, i to onog, za prevoewe, najteeg kwievnog roda: poezije. Adekvatan i precizan, Jovanoviev prevod uspevao je i da ondawem srpskom itaocu u najveoj meri doara izvrstan stil francuskog pesnika Lamartina i svu onu jeziku ivost koja toliko krasi original. Na taj nain se ovaj srpski pesnik pridruio onim srpskim intelektualcima koji su jo krajem H i u prvoj polovini HH veka neposredno prevodili iz francuske kwievnosti: Pavlu Julincu, Dositeju Obradoviu, Stefanu ivkoviu, Konstantinu Pejiiu, Petru Demeliu, Davidu Raiu, Qubomiru Nenadoviu. I Vladimir M. Jovanovi, kao i svi ovi prevodioci, naroito je zasluan za ire prodirawe francuske misli i kulture u ondawe srpsko drutvo. Wegov rad ve jasno odaje da se ukorenio odnos koji e ui u tra-

37 diciju srpskog prevodilatva: ideal vernosti originalu i istovremeno duhu jezika prevoda. Tako su srpski itaoci, blagodarei i ovom Jovanovievom prevodu, pratili u korak sve znaajnije kulturne dogaaje ondaweg dela razvijene evropske civilizacije.
Nenad Krsti L'ISOLEMENT DE LAMARTINE DANS LA TRADUCTION DE VLADIMIR M. JOVANOVI Rsum Le grand pote italien Dante tait d'avis qu'une uvre littraire, surtout une oeuvre potique, tait intraduisible. Durant tout le XIXe sicle, beaucoup de thoriciens de la traduction pensaient de mme qu'une oeuvre littraire tait intraduisible: en Russie, Belinski, Tolsto, Dostoevski; en Angleterre, Shelley; en France, Alfred de Vigny et d'autres. Mais tous ces crivains et philosophes ont traduit des uvres littraires, et cela avec de bons rsultats. Dans le prsent expos nous avons prsent une analyse philologique de la traduction de Vladimir Jovanovi du pome de Lamartine, L'Isolement. Pour mieux suivre l'analyse, derrire chaque strophe du texte original se trouve la traduction serbe. Notre analyse a dmontr que Vladimir Jovanovi tait un excellent connaisseur de la langue franaise. De mme, cette analyse a dmontr que sa traduction serbe tait, en gnral, trs fidle l'original franais. Pour conclure, nous pouvons constater, grce cette analyse, que la posie est traduisible.

UDC 821.521.0919"

TRADICIJA I INTERTEKSTUALNOST U DELIMA RJUNOSUKEA AKUTAGAVE Dalibor Klikovi

SAETAK: Govorei o Rjunosukeu Akutagavi, mnogi istraivai istiu da se wegova poetika formirala preteno pod uticajem zapadne, uglavnom evropske, kwievnosti. Malo je, meutim, pisaca japanske moderne koji su, poput Akutagave, i pored tragawa za kwievnim uzorima na Zapadu, ostali vrsto ukoreweni u literarnoj tradiciji Japana. Akutagava je jasno iskazao svoj stav da kwievno stvarawe nipoto ne moe biti posve originalno jer su u svakom delu, ma koliko talentovan bio wegov autor, prisutni odjeci drugih kwievnih tekstova. U pripoveci Zupanici" otkrivamo mreu citata koji nas upuuju na referentne tekstove, prevashodno iz evropske kwievnosti, iji smisao uestvuje u konstituisawu znaewa ove Akutagavine pripovetke. Istraivai su, meutim, esto zanemarivali znaaj japanskog literarnog naslea u Akutagavinom stvaralatvu. Pored podtekstova iz zbirke pripovedaka Konaku monogatari, koji se u Akutagavinim pripovetkama javqaju najvie tokom prve razvojne faze, Akutagavu je nadahwivao neuglaen, ali istovremeno sve i vitalan, pripovedni postupak u ovom drevnom delu. Pokuali smo, stoga, da na primeru zbirke Konaku monogatari prikaemo ulogu stare japanske kwievnosti u stvaralatvu ovog pisca. KQUNE REI: intertekstualnost, tradicija, originalnost, naturalizam, Zupanici", Zloin i kazna, Konaku monogatari, istorijske pripovetke, pripovetke sa tezom

Razdobqe koje u Japanu traje od 1912. do 1926. godine, i koje nazivamo Taio-periodom, smatra se jednom od najvanijih epoha u istoriji japanske kwievnosti. Meutim, odreewe pojma kwievnost Taio-perioda" ne podudara se nuno sa istorijskom periodizacijom, jer, prema nekim gleditima, kwievnost ovog razdobqa moda najboqe predstavqaju dela nastala izmeu 1907. godine (40. godina Meii-perioda) i 1912. godine. Te, 1907. godine, u literarnom asopisu Novi roman (Shinshosetsu), pojavquje se delo Jorgan (Futon) Kataija Tajame (Katai Tayama, 18711930), koje se smatra vanim predstavnikom japanskog naturalistikog romana, te zaetnikom Ja-romana, koji e tokom Taio-

40 -perioda postati vana pripovedna forma. Iako se wime neemo baviti u ovom radu, naturalizam je za nas znaajan ne samo zbog svog uticaja na kasniju japansku kwievnost, nego i stoga to je, kao vodei literarni pravac poetkom 20. veka, svojim shvatawem kwievnog stvarawa tokom Taio-razdobqa izazvao snane reakcije kod pisaca drugaijeg opredeqewa. Meu piscima koji su se usprotivili pojednostavqenom shvatawu kwievnosti u delima japanskog naturalizma posebno bismo istakli grupu Nova stvarnost (Shingewitsuha), koja je delovala u okviru tree serije asopisa Nove misaone struje (Shinshicho). Srediwu linost ove grupe predstavqa Rjunosuke Akutagava (Ryunosuke Akutagawa, 18921927), kojeg, pored Sosekija Nacumea (Soseki Natsume, 18671916) i Ogaija Morija (Ogai Mori, 18621922), mnogi smatraju najveim piscem japanske moderne. U skladu sa izraenim larpurlartistikim tewama u umetnosti Taio-perioda, Akutagava umetniko savrenstvo literarnog dela proglaava osnovnim zadatkom kwievnog stvaraoca. Nasuprot stilskom pojednostavqivawu i prikazivawu obinog ivota u naturalistikom romanu, Akutagavino stvaralatvo zasniva se na fiktivnosti i bogatstvu razliitih stilova. Tokom prve razvojne faze (19141923), u komponovawu svojih pripovedaka ovaj pisac slui se postupkom intertekstualnosti, pa se neka wegova najvanija dela zasnivaju na podtekstovima iz stare japanske kwievnosti, a esto sadre i intertekstualne veze sa ostvarewima evropske literarne tradicije. Dosadawa mnogobrojna istraivawa Akutagavinog kwievnog opusa jasno su pokazala da je ovaj pisac u svom stvaralakom radu nadahnue podjednako crpeo iz literarnog naslea kako Istoka tako i Zapada. Mnoge wegove pripovetke sadre, stoga, velik broj citata iz ova dva kwievna korpusa. Od buduih istraivawa, koja e se verovatno zasnivati na dostignuima modernih i postmodernih shvatawa kwievnosti, oekujemo da vie pawe bude posveeno otkrivawu i tumaewu sloene intertekstualne mree citata u Akutagavinim delima. U ovom kratkom radu nastojali smo da prikaemo intertekstualne veze poznate pripovetke Zupanici" i nekih dela evropske kwievnosti. Takoe, bavili smo se i istraivawem Akutagavine recepcije zbirke pripovedaka Konaku monogatari,1 to predstavqa polaznu osnovu za prouavawe intertekstualnih veza sa delima japanske kwievne tradicije u stvaralatvu ovog pisca.

1 Pripovetka ili secuva (setsuwa). Re je o vrsti kratke prie zanimqivog i neobinog sadraja. Jezgro ini pripovedawe o odreenom dogaaju koje se prenosi pisanim ili usmenim putem. Uloga prenosioca ne sastoji se samo u mehanikom reprodukovawu prie, nego on u wu ugrauje razliite elemente na osnovu svoje percepcije dogaaja. Po svom sadraju ove se prie dele uglavnom na svetovne i budistike. esto imaju didaktiku funkciju: ue budistikom pogledu na svet ili ukazuju na uzorni nain ivota i ponaawa.

41 1. Akutagavino stvaralatvo i evropska kwievnost Akutagavino svestrano poznavawe razliitih kwievnih tradicija najboqe pokazuje esej Literarno, isuvie literarno" (Bungeitekina, amarini bungeitekina"), koji se pojavquje 1927. godine u asopisu Rekonstrukcija (Kaizo). U svakom od ukupno etrdeset poglavqa ovog dela, ija struktura podsea na Andrieve Znakove pored puta, Akutagava se bavi razliitim umetnikim temama, pomiwui imena pisaca, naslove kwievnih dela i pravce u kwievnostima Istoka i Zapada. U eseju podjednako vano mesto zauzimaju japanski i evropski stvaraoci. Akutagava pomiwe najznaajnija imena japanske kwievnosti kao to su dramski pisac Monzaemon ikamacu (Monzaemon Chikamatsu, 16531724), pisac pripovedaka i esejista Dopo Kunikida (Doppo Kunikida, 18711908), romanopisci Ogai Mori i Soseki Nacume, pisac i kwievni kritiar Hakuo Masamune (Hakucho Masamune, 18791962), romanopisac humanistike orijentacije Naoja iga (Naoya Shiga, 1883 1971), te pesnici Takuboku Iikava (Takuboku Ishikawa, 18861912), Mokii Saito (Mokichi Saito, 18821953) i dr. Od evropskih pisaca pomiwu se il Renar (18641910), Hajnrih Hajne (17971856), J. V. Gete (17491832), Anatol Frans, Prosper Merime, Knut Hamsun (1859 1952) i mnogi drugi. Akutagava se ovim piscima ne bavi u formi sistematizovane kwievnoteorijske rasprave, nego iznosi svoje italake utiske o wihovim delima i poetikama. Pored kwievnosti, Akutagava u ovom eseju iskazuje duboko interesovawe i za likovnu umetnost Zapada, naroito slikarstvo. U poglavqu Zov Zapada" istie da ga Zapad privlai svojom likovnom umetnou" a posebnu pawu posveuje Redonovim (Odilon Redon, 1840 1916) slikama i skulpturama antike Grke. U poglavqu Zov divqeg" bavi se i delima Van Goga, Gogena i Renoara. Interesovawe za evropsku umetnost, posebno slikarstvo, takoe je bilo svojstveno i mnogim drugim intelektualcima Taio-perioda, po mnogima najumetnikijeg" razdobqa u modernoj japanskoj istoriji. Raznolikost poetika i pravaca u kwievnosti kojima se Akutagava bavio ukazuju nam na znaaj drugih pisaca i wihovih dela u stvaralatvu ovog japanskog pisca. Kwievni tekst, po Akutagavi, ne moe biti posve originalan i nezavisan, nego neizbeno nastaje iz literarne tradicije. U pomenutoj pripoveci Razgovor u tmini" pisac kae sledee:
NEKI GLAS: To to si ti napisao originalno je. JA: Ne, to nipoto nije tako. Pre svega, ko je uopte bio originalan? Posvuda postoje prototipovi, ak i onoga to su pisali nadareni svih epoha. Naroito sam ja esto krao.2

U eseju Literarno, isuvie literarno" Akutagava sledeim reima istie da svakako treba da tei originalnosti, iako ni jedan pi2

ARZ, tom H, str. 290. Sa japanskog preveo D. K.

42 sac ne moe da zaobie tradiciju: Deava se ponekad da pisac, ak i nesvesno, sledi svoje prethodnike. Ono to nazivamo originalnou nije nita drugo do malo odstupawe od wihovih dela."3 to se tie citata iz dela zapadne kwievnosti u Akutagavinom opusu, oni potiu iz gotovo svih razdobqa evropskog literarnog stvaralatva. O dubini i ozbiqnosti kojom je na pisac pristupao toj kwievnosti kwievni istoriar Joida kae sledee: On je uglavnom uio od savremene evropske kwievnosti, koja je aktivno potvrivala ono qudsko, isuvie qudsko. Meutim, nije je primao kao obrazovawe ili neku vrstu opte kulture, nego je sebi kao piscu namenio sudbinu da je i lino otelotvoruje."4 Dobar primer intertekstualnosti u Akutagavinom stvaralatvu predstavqa nedovrena autobiografska pripovetka Zupanici", jer sadri mnogobrojne reference koje se odnose na evropska dela. Intertekstualno tkivo Zupanika" tvore kwievni tekstovi sa kojima glavni junak dolazi u dodir tokom svojih lutawa. Korpus podtekstova ini sledee: grki mitovi; dela iz klasine kineske kwievnosti; Danteova Boanstvena komedija; pripovetka Polikuka" L. N. Tolstoja; Legende Augusta Strindberga; roman Madam Bovari; Pisma Prospera Merimea; Istorija engleske kwievnosti Ipolita Tena i Razgovori sa Anatolom Fransom Nikole Segira (Nicolas Segur); romani Braa Karamazovi i Zloin i kazna F. M. Dostojevskog. U radu Dostojevski u delima Rjunosukea Akutagave"5 japanski komparatista Nacuki Kunimacu tvrdi da se ovi tekstovi mogu podeliti na dve grupe po svojoj funkciji. Prema wegovoj podeli, svi navedeni intertekstovi, sem dela F. M. Dostojevskog, ine prvu grupu u slubi karakterizacije glavnog junaka, odnosno prikazivawa wegovog psiholokog stawa. Za wega su susreti sa kwigama od presudne vanosti, jer se wegov pogled na svet prelama kroz kwievna dela. Drugu grupu ine dela F. M. Dostojevskog, meu kojima su Zloin i kazna, Braa Karamazovi i Zapisi iz podzemqa. U romanu Zloin i kazna prikazani su Raskoqwikovqev zloin i wegovo suoavawe sa kaznom, to se tematski podudara sa srediwom idejom krivice i kawavawa glavnog junaka Ja" u delu Zupanici". Ova nezavrena pripovetka ne poseduje vrstu siejnu strukturu, nego tok pripovedawa prati lutawa glavnog junaka Ja", pievog alter-ega. Wegova patoloka osetqivost uzrok je straha od spoqaweg sveta, a susreti sa qudima bude u wemu razliite sumwe i slutwe. Ja" je opsednut manijom gowewa i veruje da ga nevidqiva sila na svakom koraku prati i kawava zbog poiwenih zloina. Ovakvo stawe mentalnog rastrojstva glavnog junaka praeno je intenzivnim halucinacijama u vidu poluprovidnih zupanika, koje se pogoravaju stalnim i prekomernim uzimawem sedativa.
Isto, str. 77. Yoshida Seiichi, Akutagawa Ryunosuke, Tokyo, Shinchosha, 1958, str. 276. 5 Natsuki Kunimatsu, Akutagawa Ryunosuke ni okeru Dosutoefusukii", u kwizi: Hikaku bungaku (Uporedna kwievnost), priredio: Nihon bungaku kenkyu shiryo kanko kai (Udruewe za izdavawe grae za prouavawe japanske kwievnosti), Tokyo, Yuseido, 1982.
3 4

43 Intertekstualnu povezanost Zupanika" sa evropskom kwievnom tradicijom vidimo ve u elementima iz grkih mitova. Kao prvi primer mogli bismo da navedemo motiv Furija, koji se u tekst pripovetke ukquuje u drugom poglavqu Osveta", citatom iz jedne kwige o grkoj mitologiji: ak ni Zeus, vrhovni bog, nije dorastao bogiwama osvete."6 Ove bogiwe osvetnice iz grke mitologije javqaju se u mitu o Orestu, kojeg progone zbog ubistva majke. U Akutagavinoj pripoveci one su povezane sa manijom gowewa kojom je opsednut glavni junak. Nakon to saznaje kakva je snaga Furija, on vrsto veruje da i wega progoni to osvetniko boanstvo: Napustivi ovu kwiaru, poeo sam da hodam kroz ulinu guvu. Oseajui neprestano za ve pomalo povijenim leima bogiwu osvete kako me vreba"7 Iako Akutagava u pripoveci ne otkriva zato ga bogiwa osvete progoni, razlog bismo mogli da potraimo u wegovoj biografiji. Kako navodi istoriar kwievnosti Eii Ebii u svojoj studiji Akutagava Rjunosuke,8 1919. godine na pisac stupa u vanbrani odnos sa pesnikiwom igeko Hide. Iako je on ovu vezu ubrzo prekinuo, oseao je krivicu celog ivota. U nekim pismima pomiwe je kao sebinu" enu sa ivotiwskim nagonom", nazivajui je katkad i kerkom ludaka". Kao to nam pokazuje sledei citat, u pripoveci Zupanici" glavni junak Ja" susree je u snu: Na jednom krevetu, tela nalik mumiji, okrenuta meni leala je jedna naga ena. To je nesumwivo opet bila moja bogiwa osvete, ki jednog ludaka."9 Ukoliko se pouzdamo u autobiografinost ove pripovetke, moglo bi se zakquiti da se pisac posluio motivom Furija da bi literarizovao to gorko iskustvo iz sopstvenog ivota. Drugi vaan primer iz grke mitologije je motiv vetakih krila" koji se u tekst ukquuje aluzijom na mit o Ikaru i Dedalu, u petom poglavqu Crvena svetlost". Tada me iznenada uznemirila bela tabla malog formata, okaena na jednoj prodavnici. Na woj je bila naslikana robna marka automobilske gume sa krilima. Taj me znak podsetio na onog antikog Grka koji se uzdao u svoja vetaka krila. Nakon to se vinuo u nebo, wegova krila sprilo je sunce, te se na kraju utopio u moru."10 Vetaka krila, zajedno sa Furijama, predstavqaju jo jedan znaajan motiv, ne samo u ovoj pripoveci, nego i u celokupnom Akutagavinom stvaralatvu. U devetnaestom poglavqu Vetaka krila" autobiografske pripovetke ivot jedne budale" (Aru aho no issho") pisac kae sledee: On se od Anatola Fransa okrenuo filozofima 18. veka. Ali se nije pribliio Rusou. Moda zbog toga to je jednom stranom svoje linosti, tj. svojom podlonou strastima, bio slian Rusou. On se pribliio filozofu, piscu Kandida, kome je bio blizak drugom stranom svoje linosti, tj. svojim hladnim intelektom. U 29. godini wegov ivot nije vie bilo ni malo vedar. Ali Volter mu je po6 7 8 9 10

ARZ, tom H, str. 139. Sa japanskog preveo D. K. Isto. Eiji Ebii, Akutagawa Ryunosuke, Tokyo, Bensei shuppan, 2003, str. 101. ARZ, tom H, str. 146. Sa japanskog preveo D. K. Isto, str. 156.

44 dario vetaka krila. Rairivi ih, sa lakoom se vinuo u nebo. [] Pewao se neometano kroz vazduh, pravo ka suncu."11 Kwievni kritiar Joinori Vatanabe tvrdi da je metaforom vetaka krila" iskazan Akutagavin stav o umetnosti, prema kojem je umetniko stvarawe iskquivo svesna intelektualna aktivnost.12 Akutagava je ovakvo miqewe nedvosmisleno izrazio u ogledu Umetnost i ostalo" (Geijutsu sono ta", 1919): Kakav god da je genije u pitawu, umetniko stvarawe je svestan in. [] Svaki umetnik mora neprestano da usavrava svoju vetinu."13 Ovakvim shvatawem pisac porie bilo kakav znaaj inspiracije i nesvesnog u umetnosti. U drugoj razvojnoj fazi, Akutagava uoava slabosti intelektualnog bavqewa umetnou i unosi znaajne novine u svoju poetiku. Umesto insistirawa na tome da je stvarawe pre svega svestan proces, on sada istie vanost nesvesnog i tajanstvenog. U kasnijim Akutagavinim pripovetkama, stoga, primeujemo pomerawe od objektivnog i svesnog ka subjektivnom i nesvesnom. Mitoloka slika topqewa vetakih krila izraava upravo pievo razoarewe nemogunou da uz pomo intelekta razrei svoje egzistencijalne i umetnike dileme. Moramo ukratko da se osvrnemo na znaaj koji u pievom ivotu i daqem stvaralatvu ima 1920. godina, koja se pomiwe u prethodnom citatu. On tada navrava 29 godina i suoava se sa vanim dogaajima u svom okruewu. U martu te godine rodio se wegov prvenac Hiroi. Pisac u delu ivot jedne budale" o tome kae sledee: Zato li se jo i on rodio? U ovom svetu prepunom patwe I zato ga je zadesilo to da ima ovakvog oca kao to sam ja?"14 Iste godine igeko Hide takoe postaje majka. Javila se sumwa da je on moda otac tog deteta, to ga je dodatno uznemirilo. Dve osobe sa kojima je bio blizak preuzimaju na sebe majinsku ulogu, to i wega samog primorava da se suoi sa stvarnou. Podstaknut ovim dogaajima, Akutagava u pripoveci ena" (Onna", 1920) po prvi put kao srediwu temu jednog svog ostvarewa uzima pojam majinstva". U autobiografskim pripovetkama koje uskoro slede ovaj dugo potiskivani motiv postae neizbean element. Iako su pomenuti motivi iz grke mitologije veoma vani za razumevawe Akutagavine kwievnosti, wima se uspostavqa tek povrinska veza sa delovima pojedinih mitova. Pisac pritom ne izgrauje znaajniji odnos sa mitom u celini niti sa kulturnom tradicijom iz koje on potie, nego koristi wegovu semantiku vrednost radi materijalizovawa linog iskustva. Pored grkih mitova, kao intertekst u pripoveci Zupanici" posluila je i pria Polikuka" L. N. Tolstoja. Ovaj intertekst je implicitnog karaktera jer se u drugom poglavqu Osveta" citira samo naIsto, str. 319320. Yoshinori Watanabe, Vetaka krila" (Jinko no tsubasa"), u kwizi: Akutagawa Ryunosuke hikkei (Prirunik za prouavawe Akutagave Rjunosukea), priredio Miyoshi Yukio, Tokyo, Gakutousha, 1981, str. 56. 13 ARZ, tom , str. 269. Sa japanskog preveo D. K. 14 Isto, tom H, str. 322323.
11 12

45 slov pripovetke. Na kraju sam ustao od stola i, ispruivi se na krevetu, poeo da itam Tolstojevu 'Polikuku'. Glavni junak tog romana imao je sloenu linost meavinu tatine, bolesnih sklonosti i slavoqubivosti. tavie, tragikominost wegovog ivota, uz mawe ili vee izmene, bila je karikatura mog ivota. Naroito mi se inilo sablasnim to to sam u wegovoj tragikomediji osetio podsmeh sudbine."15 Intertekst se ovde javqa u slubi karakterizacije likova, jer se glavni junak Ja" identifikuje sa Tolstojevim Polikejem Iqiem, koji se predstavqa kao ovek slabog karaktera sklon krai i piu. Wegova gospodarica oprata mu sve prestupe, to kod wega izaziva oseawe krivice, ali istovremeno budi i tatinu. Poistoveujui se sa ovim likom, Ja" iskazuje otvoren prezir prema sopstvenim slabostima. Kako istie Kunimacu, tekstovi iz prve grupe koji slue karakterizaciji glavnog junaka nisu u neposrednoj vezi sa srediwom temom pripovetke. Za razliku od wih, u slubi isticawa osnovne ideje Zupanika" javqaju se citati pomenutih dela F. M. Dostojevskog, koji ine drugu grupu referentnih tekstova. Najvie primera intertekstualnosti u Zupanicima" odnosi se na roman Zloin i kazna. Problem zloina i kazne kod Raskoqwikova tematski se podudara sa pitawem krivice i kawavawa glavnog junaka kod japanskog pisca. U Zupanicima" se elementi romana Zloin i kazna eksplicitno javqaju tri puta, u petom poglavqu Crvena svetlost". Ovaj roman prvi put se pomiwe tokom veerweg razgovora glavnog junaka sa starcem koji stanuje u jednoj mansardi. Ja" ga pita kakve kwige ima na polici, na ta mu on odgovara:
Sabrana dela Dostojevskog. Da li ste itali Zloin i kaznu?" Naravno, ja sam jo pre deset godina voleo da itam etiri-pet dela Dostojevskog. Ipak, pogodile su me te wegove sluajno (?) izgovorene rei zloin i kazna pa sam reio da pozajmim tu kwigu i vratim se u hotel.16

Kao to smo prethodno ve videli kod pripovetke Polikuka", u Zupanicima" se referentni tekstovi esto pomiwu samo citirawem naslova. Time se u svest itaoca prizivaju tema i kwievni svet pomenutog dela pa je wegovo poznavawe preduslov razumevawa Akutagavine pripovetke. Pripovetka Polikuka" pojavquje se kao implicitni intertekst u slubi karakterizacije likova, dok naslov Zloin i kazna nagovetava srediwu temu pripovetke Zupanici". Elementi ovog romana javqaju se drugi put u sceni Zupanika" u kojoj Ja" izlazi iz restorana u podrumu. Bacio sam jedan srebrewak (bio je to moj posledwi) i odluio da pobegnem iz ovog podruma. Ulica kojom je duvao veerwi vetar osnaila je moje ivce nakon to mi je bol u stomaku donekle uminuo. Setio sam se Raskoqwikova i osetio equ da sve ispovedim."17 U ovom kratkom citatu nalazimo tri razli15 16 17

Isto, tom H, str. 133. Isto, str. 153154. Isto, str. 156.

46 ita elementa iz dela Dostojevskog. Ime Raskoqwikova se kao prvi element javqa u motivacijskoj funkciji kojom se u pripovetku ukquuje motiv ispovesti. Poznato je da Raskoqwikov priznavawem svog zloina na sudu zapoiwe proces resocijalizacije. Pomisao na wega u glavnom junaku Zupanika" budi equ da prizna svoju greku. Za razliku od romana Zloin i kazna, u kojem je Raskoqwikov poinio veoma teak zloin, t. j. ubistvo, priroda sagreewa u Zupanicima" nije jasno objawena. Meutim, u poglavqu Osveta" Ja" o tome kae sledee: Bio sam uveren da sam poinio sve mogue zloine."18 Time problem zloina u Akutagavinoj pripoveci dobija ire, egzistencijalistiko znaewe koje prevazilazi pojedinani kriminalni in. Drugi element iz kwievnosti Dostojevskog u ovom citatu je motiv podruma, koji nas upuuje na wegovu poznatu novelu Zapisi iz podzemqa. Ovo delo, na japanski jezik prevedeno pod naslovom Chikashitsu no shuki, predstavqa ispovest nekog biveg inovnika koji ivi u turobnoj podzemnoj prostoriji. Re chikashitsu, kojom se u pripoveci Zupanici" esto oznaava mesto boravka glavnog junaka, u japanskom jeziku znai podrum" ili podzemna prostorija", ime se sa novelom Dostojevskog uspostavqa asocijativna intertekstualna veza na leksikom nivou. Nije, dodue, utvreno na kojem jeziku je Akutagava itao ovu novelu, ali je poznato da je posedovao primerak na engleskom iz 1919. godine. an Pol Sartr ove nasumine memoare usamqenog i otuenog oveka smatra preteom i izvorom nadahnua kasnije egzistencijalistike filozofije. Glavni junak Zapisa iz podzemqa predstavqa sebe kao paranoinu osobu sa mazohistikim sklonostima. On veruje da je isuvie snana samosvest pojedinca zapravo najtea qudska bolest. Wegov ivot u podrumu, na marginama drutvenog ivota, mogli bismo protumaiti kao simbol otuenosti i besmisla postojawa. U Zupanicima" lutawa glavnog junaka poiwu i zavravaju se uglavnom u wegovoj hotelskoj sobi, koja se takoe nalazi u podrumu. Poela je da me mui dnevna svetlost. Ja sam, zaista, poput krtice navukao zavesu na prozor i urno nastavio da piem raniji roman, drei ak i dawu upaqeno svetlo. [] Jedne veeri kad je duvao jak istoni vetar (smatrao sam to dobrim znakom), napustio sam podrum, izaao na ulicu i odluio da posetim jednog starca."19 Iz svoje sobe Ja" odlazi u mansardu, koja takoe predstavqa prostor skriven od oiju sveta. Po zavretku posete, svraa u restoran smeten u nekoj podzemnoj prostoriji. Wegovo lutawe te veeri okonava se opet u hotelskoj sobi. Poput autora ispovesti u noveli Dostojevskog, Ja" se povlai u usamqenu sobu u kojoj nastavqa da pie, muen paranoinim mislima. Glavni junaci Zapisa iz podzemqa i Zupanika" nose u sebi protivrenu i preosetqivu linost, sklonu kritikoj refleksiji o sopstvenim slabostima. Ukquivawem motiva podruma stvara se atmosfera sumornosti i teskobe, ali se istovremeno wegovom asocijativnom funkcijom nagove18 19

Isto, str. 135. Isto, str. 152.

47 tava postojawe neke tajne koju glavni junak eli da sakrije. Motiv podzemqa F. M. Dostojevskog u Zupanicima" ima dve funkcije: nagovetavawe junakove egzistencijalne otuenosti i graewe atmosfere teskobe i tajanstvenosti. Trei element romana Zloin i kazna u navedenom citatu je motiv odbacivawa posledweg novia. Kunimacu tvrdi da Akutagava taj motiv preuzima iz sledee scene u kojoj Raskoqwikov baca novac u reku. [] Otvori ruku, paqivo pogleda u novac, zamahnu i baci ga u vodu; zatim se okrenu i poe kui."20 Prema Kunimacuovom tumaewu, bacawe novca znailo je za Raskoqwikova prekid svih veza sa qudima i povlaewe u usamqenost. Simbolika ovog gesta podudara se sa pomenutom scenom u Zupaanicima" u kojoj se Ja" odrie posledweg preostalog novia i time potvruje dobrovoqnu otuenost od sveta. Roman Zloin i kazna se posledwi put izriito pomiwe po povratku glavnog junaka u hotelsku sobu iste veeri. On namerava da telefonira jednoj duevnoj bolnici, ali odustaje jer shvata da bi ivot u takvoj ustanovi za wega bio ravan smrti. Da bi odagnao nelagodnost, poiwe da ita Zloin i kaznu, ali meu stranicama tog dela neoekivano pronalazi deo romana Braa Karamazovi. [] Osetio sam prst sudbine u tome to sam otvorio ba te stranice koje su bile pogreno povezane i, nemajui kuda, poeo da ih itam. No pre nego to sam proitao i jednu stranu, osetio sam kako drhtim celim telom. To je bio deo u kojem je opisano kako avo mui Ivana. Ivana, Strindberga, Mopasana, i mene samog"21 Proitani tekst aktivira asocijativni mehanizam iji je sadraj odreen italakim iskustvom glavnog junaka. Taj deo romana Braa Karamazovi podsea ga da je avo neprestano prisutan u ulozi muiteqa. Glavni junak se ovde identifikuje sa Strindbergom i Mopasanom koji su takoe imali slino iskustvo. Osim pomenutih intertekstualnih veza sa evropskom kwievnou, u pripoveci Zupanici" primeujemo i motiv avola (akuma) koji je preuzet iz hrianske tradicije. Ovaj motiv javqa se u Akutagavinoj kwievnosti prvi put u pripoveci Duvan i avo" (Tabako to akuma") iz 1917. godine. Kako u svojoj studiji istie korejski autor o Saoku (Cho Saoku),22 lik avola u najranijem periodu Akutagavinog stvaralatva nema ulogu zlog neprijateqa qudi. Reklo bi se da vie nalikuje oveku svojom neodlunou da se opredeli ili za dobro ili za zlo. Ovakvo pievo shvatawe postupno se mewalo, da bi se u Zupanicima" avo konano pojavio kao neumoqivi izvrilac kazne nad glavnim junakom Ja". Problem zloina i kazne, koji Akutagava postavqa kao srediwu temu Zupanika", javqao se ve u wegovim ranijim delima, meu kojima je i pripovetka Jevrejin lutalica" (Samayoeru yudayajin", 1917). Akutagava otkriva da je kao podtekst za ovu pripovetku posluila evropska
F. M. Dostojevski, Zloin i kazna, Beograd, Rad, 1972, str. 127128. ARZ, str. 159. Sa japanskog preveo D. K. 22 U kwizi: Cho Saoku, Akutagawa Ryunosuke to kirisutokyo (Akutagava Ryunosuke i hrianstvo), Tokyo, Kanrin shobo, 1995.
20 21

48 sredwevekovna legenda o Jevrejinu lutalici. Legenda govori o Jevrejinu Ahasveru koji odbija da prui au vode iscrpqenom Hristu na wegovom putu ka Golgoti. Prema legendi, Hrist ga zato osuuje na besmrtnost, sve do wegovog drugog dolaska. Glavni junak ove Akutagavine pripovetke traga za odgovorom na pitawe zbog ega je samo Ahasver bio kawen iako su Hrista mnogi zlostavqali i ismejavali. Nakon dugotrajnog tragawa, on dolazi do sledeeg saznawa: I premda je velik Jerusalim, verovatno je on jedini koji zna da je uvredio Gospoda. Upravo zato to je svoj greh spoznao, kletva je pala na wega. Boja kazna ne moe stii onoga koji svoja sagreewa ne uvia. [] Ali, Gospod e jedino wega spasti, jer reeno je da upravo onaj koji prima kaznu zadobija iskupqewe."23 Motiv avola i zaokupqenost pitawem zloina i kazne predstavqaju, dakle, za Akutagavu neku vrstu opsesivne teme od poetka wegovog stvaralatva. Akutagava se sa romanom Zloin i kazna prvi put susree 1914. godine. Pripovetka Jevrejin lutalica" pojavila se tri godine kasnije, pa je stoga mogue da su Akutagavina razmiqawa o problemu zloina i kazne bila inspirisana romanom Dostojevskog. I Raskoqwikov, poput Jevrejina lutalice, prihvata svoju krivicu i zapoiwe novi ivot nakon izdravawa kazne. U tome mu pomau qubav prema Sowi i probueno zanimawe za Jevaneqe. Za razliku od wega, glavni junak Zupanika" nema hrabrosti da se suoi sa poiwenim grekama pa stoga za wega nema spasa. Iako je pripovetka Zupanici" nesumwivo nadahnuta romanom F. M. Dostojevskog, ona se ne zavrava razreewem problema zloina i kazne, kao u romanu ruskog pisca, nego nagovetava konani slom samog Akutagave. Iako su esej Literarno, isuvie literarno" i pripovetka Zupanici" napisani u pievoj treoj razvojnoj fazi, ukquili smo ih u razmatrawe jer su to najboqi primeri koji nam govore o Akutagavinim sloenim intertekstualnim vezama sa evropskom kwievnou. Premda nema siejnu strukturu pripovetke, ovaj esej je vaan jer predstavqa neku vrstu pievog umetnikog dijaloga sa razliitim poetikama kwievnog stvaralatva Istoka i Zapada. Na primeru pripovetke Zupanici" uoavamo da intertekstualne veze sa evropskim delima funkcioniu na nekoliko nivoa. Iz grkih mitova pisac preuzima vane motive i fragmente sieja, koje koristi kako bi literarizovao svoje unutarwe iskustvo. Citati iz pojedinih dela, kao to su Tolstojeva Polikuka" ili Danteov Pakao", javqaju se na nivou karakterizacije likova. Zatim, pomiwawem naslova romana Zloin i kazna nagovetava se srediwa tema ove Akutagavine pripovetke. Motiv podruma, koji japanski pisac preuzima iz dela Dostojevskog, slui stvarawu atmosfere turobnosti i moralne dekadencije glavnog junaka. Srediwi motiv priznavawa zloina iz romana Zloin i kazna, koji se takoe javqa i u Akutagavinoj pripoveci, na pisac interpretira na suprotan nain. Dok priznawe kod Dostojevskog znai i
23

ARZ, tom , str. 454. Sa japanskog preveo D. K.

49 resocijalizaciju glavnog junaka, u pripoveci Zupanici" ono postoji tek kao neostvarena mogunost. Pripovetka Zupanici" predstavqa materijalizaciju unutarwe patwe samog Akutagave, ije se lino iskustvo prelama kroz svet proitanih kwievnih dela. 2. Akutagavino stvaralatvo i japanska kwievna tradicija Kao to smo ve pomenuli, Akutagavino stvaralatvo sadri i velik broj intertekstova poreklom iz kwievnih dela Istoka, to se naroito primeuje u pripovetkama iz prve razvojne faze. Prema tematskim krugovima, dela iz wegove prve razvojne faze moemo podeliti na sledei nain: pripovetke iz tematskog kruga o Heian-periodu; pripovetke o hrianima; pripovetke iz Edoa; pripovetke iz Meii-perioda i kineske pripovetke. Za nae istraivawe naroito su znaajne pripovetke o Heian-periodu (7941185), za koje pisac koristi podtekstove iz dela stare japanske kwievnosti. Da bismo boqe razumeli prirodu intertekstualnosti Akutagavinih dela, ovde emo podrobnije razmotriti piev sloeni odnos prema prolosti, odnosno prema staroj japanskoj kwievnosti. Kao to su istakli pojedini istraivai, uticaj literarnog naslea Japana u Akutagavinom stvaralatvu esto je bio zanemarivan. Meutim, moe se rei da je ovakvom pristupu doprineo i stav samog Akutagave, koji naglaava ulogu evropske kwievnosti u svom stvarawu, dajui joj naizgled prednost u odnosu na japansku kwievnu tradiciju. Iako je u detiwstvu nameravao da postane istoriar, Akutagava kao pisac kasnije porie bilo kakav vei znaaj prolosti u svom stvaralatvu. U osnivakom broju etvrte serije asopisa Nove misaone struje on izjavquje sledee: Nameravam da i ubudue u svojim delima koristim istu vrstu grae kojom sam se posluio ovog meseca. Ipak, ne bih hteo da zbog toga budem svrstan prosto meu pisce istorijskih romana."24 Meutim, ovim reima na pisac ne porie svoju naklonost ka staroj kwievnosti, nego naglaava da se istorija ne pojavquje kao tema u wegovim delima. U domu Akutagavinih tradicija se veoma potovala a poznavawe stare kwievnosti bilo je sastavni deo pievog obrazovawa, to potvruju i sledee Akutagavine rei: Grau sam do sada esto preuzimao iz starih kwiga. Neki me zbog toga smatraju osobom koja, poput nekog vremenog qubiteqa starina, hoda uokolo tragajui iskquivo za neobinim predmetima. To, meutim, nije tano. Zahvaqujui starinskom vaspitawu u detiwstvu, oduvek sam itao kwige koje se ne tiu sadawosti. itam ih i sada. U tim kwigama grau pronalazim, ali ne i24 Nove misaone struje (Shinshicho), br. 1, avgust 1916, str. 543. Pisac ovde govori o pripoveci Nos", koja se pojavquje u ovom broju. Nije, meutim, posve jasno na koju se vrstu istorijskih romana odnose ove rei jer je Akutagava, na primer, veoma cenio istorijska dela Ogaija Morija.

50 tam ih samo radi toga."25 Akutagava je ve u niim razredima osnovne kole proitao dela svih znaajnijih pisaca Edo-perioda (16031867), kao to su Bakin Takizava (Bakin Takizawa, 17671848), Sanba ikitei (Sanba Shikitei, 17761822) i Monzaemon ikamacu, a posebno je cenio uvenog pesnika haiku-poezije Macua Baoa (Matsuo Basho, 1644 1694). Pored stare japanske kwievnosti, Akutagava je dobro poznavao i klasina kineska dela, meu kojima bismo istakli romane Suikoden (1718 vek) i Saiyuki (16 vek). Pokuavajui da rasvetle pozadinu nastanka Akutagavinih pripovedaka iz prve razvojne faze, istraivai navode uglavnom dobro poznate pieve rei iz eseja Zabeleke iz okodoa" (Chokodo zakki"). [] Pretpostavimo da sam odabrao neku temu o kojoj sada nameravam da piem pripovetku. Pretpostavimo, zatim, da mi je potreban neki neobian dogaaj da bih tu temu na upeatqiv nain iskazao umetnikim sredstvima. to je taj dogaaj udniji tee je o wemu pisati kao da se dogodio u savremenom Japanu. Ako bih to ipak uradio, uglavnom bih kod italaca stvorio oseawe neprirodnosti i tako dragocenu temu upropastio. Zato mi preostaje samo jedan nain da tu potekou uklonim: [] da o tome piem kao da se dogodilo u prolosti (ree u budunosti), ili kao da se dogodilo van Japana, odnosno nekad davno, van Japana. [] Tako sam mesto deavawa radwe smestio u prolost, da bih izbegao utisak neprirodnosti."26 Pripovetke iz prve razvojne faze uglavnom se zasnivaju na motivima i dogaajima iz prolosti pa se za wih najee koristi termin istorijske pripovetke (rekishi shosetsu). Meutim, kao to nam pokazuje prethodni citat, Akutagava u svojim delima nije teio bilo kakvoj objektivnoj istorijskoj rekonstrukciji prolih dogaaja. Dogaaji i linosti koje u svojim pripovetkama opisuje najee nemaju naroitu istorijsku vanost. On se uglavnom bavi univerzalnim temama i obinim qudima, dok istorija slui samo kao vremenski i topoloki okvir dogaaja. Istorijsko vreme i motive u stvaralatvu naeg pisca mogli bismo posmatrati i kao svojevrsno sredstvo oneobiavawa stvarnosti, u slubi verodostojnog i umetniki snanijeg prikazivawa nekog nadvremenog i optequdskog problema. Zbog ovako vanog poloaja teme u wima, istoriari kwievnosti Akutagavine pripovetke iz prve razvojne faze nazivaju pripovetke sa tezom (tema shosetsu, ili shudai shosetsu). Kao to smo pokazali, u pievom oslawawu na kwievno naslee primeujemo wegovu nameru da se poslui motivima iz prolosti i tako ostvari vremensku distancu u pripovedawu. Moramo, meutim, da pomenemo jo jedan znaajan razlog Akutagavinog okretawa kwievnoj tradiciji. U istoriji japanske kwievnosti Akutagava je poznat kao pisac istanane, gotovo lirske, oseajnosti, koji kroz kwievnost tei stvarawu savrenog umetnikog dela. Meutim, u pojedinim delima
25 Joichi Nagano, Akutagawa Ryunosuke to koten (Rjunosuke Akutagava i klasina kwievnost), Tokyo, Bensei shuppan, 2004, str. 16. 26 U kwizi: Seiichi Yoshida, Akutagawa Ryunosuke, 1958, str. 289290.

51 stare kwievnosti on otkriva jedan drugaiji, primitivniji svet, koji je bio u suprotnosti sa wegovom poetikom intelektualizma i stilskog savrenstva. U eseju Literarno, isuvie literarno" svoje zanimawe za taj novootkriveni senzibilitet Akutagava opisuje reima zov divqeg" (yasei no yobigoe"). Ovu pievu istovremenu tewu ka dva razliita umetnika izraza Joida objawava na sledei nain: Prirodno je to to se on po svojim sklonostima oseao bliim Matisu, u kojem je pronaao linost slinu svojoj, nego Pikasu, jer je sam bio pribrani posmatra, pisac klasinog stila i hedonista roen u velegradu. Meutim, on je neprestano tragao za onim to mu je bilo suprotno."27 Joida istie da svrha Akutagavinog stvaralatva nije bila stvarawe idealistikih niti revolucionarnih dela, koja bi izraavala pievu linu ideologiju. Akutagava je, po Joidi, kroz svoju kwievnost nastojao da se potvrdi kao pesnik. Wemu je, stoga, bio potreban snaan i vitalan umetniki izraz kako bi prevladao svoje slabosti i kolebqivost gradskog intelektualca". Akutagava je osetio naklonost prema toj vrsti kwievnosti jo za vreme studija. O tome svedoi i pismo koje je 30. novembra 1914. godine uputio jednom bliskom prijatequ. Poelo me zanimati neto to je suprotno mojim dosadawim sklonostima. U posledwe vreme, interesuje me kwievnost koja je snana, pa ak i gruba. Razlog tome ni sam ne znam, ali mi se ini da sam mawe usamqen dok to itam. []."28 Akutagava u pismu nesumwivo govori o zbirci pripovedaka Konaku monogatari sa kojom se tada po prvi put susree. U ovom delu je na najpotpuniji nain materijalizovan pomalo primitivni, ali i vitalni svet drevnih qudi. Zbirka Konaku monogatari bila je najvaniji izvor intertekstova u Akutagavinoj prvoj razvojnoj fazi. Prema ukupnom broju preuzetih citata, u Akutagavinoj prvoj razvojnoj fazi najzastupqenija je upravo zbirka Konaku monogatari. ak deset pripovedaka iz tematskog kruga o Heian-periodu Akutagava je napisao na osnovu podtekstova iz ovog dela. Japanski filolog Jaii Haga (Yaichi Haga, 18671927) tvrdi da je to najvrednija zbirka ove vrste u Japanu. Tano vreme nastanka kao ni sastavqa nisu poznati, ali se pretpostavqa da je nastala izmeu 1120. i 1156. godine u nekom od velikih manastira grada Nare. Sve do 1449. godine, kad se prvi put pomiwe, nikakvih pisanih tragova o ovom delu nema, pa se smatra da je ono nakon svog nastanka dugo bilo skriveno od oiju javnosti. Zbirka se sastoji iz trideset jednog toma i sadri vie od hiqadu pria, ija je svrha da se obinim qudima razumqivim jezikom prenese budistiko uewe. Ovo delo prati proces irewa budizma u Indiji, Kini i Japanu, a po sadraju ga moemo podeliti na dve grupe pripovedaka: budistike i svetovne. U budistikim priama govori se o dogaajima vezanim za nastanak i irewe budizma, dok svetovne opisuju dogaaje iz ivota qudi razliitih socijalnih slojeva. Prie su uglav27 28

Isto, str. 298. U kwizi: Akutagawa Ryunosuke hikkei, 1982, str. 178.

52 nom preuzete iz drugih izvora kao to su kineski budistiki spisi, neke druge zbirke, teorijski spisi o kwievnosti, ivotopisi budistikih svetenika i dr. Sve prie uglavnom poseduju sledee osobine koje Geno Imanari29 smatra distinktivnim odlikama ovog anra: napisane su u kratkoj formi; jednostavne su kompozicije i progresivnog siejnog toka; svaka pria opisuje neki neobian dogaaj i esto na kraju sadri odreenu pouku ili komentar. U vreme kad je Akutagava pisao pripovetke Mladi i smrt" (Seinen to shi", 1914) i Raomon", ovo delo je veini italaca jo uvek gotovo nepoznato. Istoriar kwievnosti Hisai Mijata30 smatra da zbirka Konaku monogatari meu itaocima nije bila prisutna zbog toga to joj istraivai Meii-perioda nisu toliko pridavali kwievnu vrednost, nego su je smatrali graom koja olakava razumevawe drugih dela stare kwievnosti. Zbirka je koriena uglavnom u naune svrhe i bez neophodnih objawewa veini qudi je bila teko razumqiva. Meavina slogovnog pisma katakana31 i ideogramskih znakova kojom su prie zapisane bila je takoe strana itaocima, naviklim na uobiajenije slogovno pismo hiragana. Mijata napomiwe da se, gotovo istovremeno sa objavqivawem dveju pomenutih Akutagavinih pripovedaka, pri izdavakoj kui Hakubunkan 1915. godine pojavilo novo izdawe zbirke Konaku monogatari. Izdava je u tekst uneo izvesne izmene i dodao objawewa teko razumqivih rei pa se moe rei da je to prvo izdawe koje je bilo nameweno obinim itaocima. Mijata smatra da je Akutagava koristio tri verzije ove zbirke. Podtekst za pomenutu pripovetku Mladi i smrt", prvu koju pie na osnovu Konaku monogatari, Akutagava, po Mijati, pronalazi u jednom ranijem izdawu iz 1913. godine. Wega je sastavio Jaii Haga po najnovijim metodima tadawe evropske filologije, sa kojima se upoznao tokom svojih studija u Nemakoj. U to vreme ova kwiga bila je est predmet razgovora na Tokijskom univerzitetu pa je intelektualna radoznalost verovatno podstakla i samog Akutagavu da se sa ovim delom boqe upozna. Meutim, u ovoj verziji nalaze se samo prie iz Indije i Kine, a izostavqen je odeqak o Japanu, koji je Akutagavu najvie zanimao. Za pripovetku Raomon", napisanu prema prii iz tematskog kruga o Japanu, Akutagava se morao posluiti nekim drugim, zasada neutvrenim, celovitim izdawem. Za sledeu pripovetku Nos" (1916) Akutagava se ve oslawao iskquivo na pomenuto najnovije izdawe iz 1915. godine, izdavake kue Hakubunkan.
29 U kwizi: Setsuwa bungaku (Kwievnost pripovedaka), Kenkyushiryo nihon kotenbungaku, tom , Meiji shoin, 1984. 30 Hisashi Miyata, Rjunosuke Akutagava i susret sa Konaku monogatari" (Akutagawa Ryunosuke to Kowaku monogatarishu tono deai"), u kwizi: itati Rjunosukea Akutagavu (Akutagawa Ryunosuke wo yomu), priredio Yasumasa Sato, Tokyo, Kasama shoin, 2002, str. 123143. 31 U standardnom japanskom jeziku slogovno pismo katakana koristi se za zapisivawe stranih linih imena i drugih rei poreklom iz stranih jezika. Tekstovi na japanskom jeziku zapisuju se drugim slogovnim pismom hiragana i kineskim ideogramima.

53 Kao to se vidi iz ve pomenutog pisma, Akutagava je na poetku svog stvaralatva tek nasluivao kakve mu mogunosti prua zbirka Konaku monogatari. Svoju konanu ocenu o toj vrsti kwievnosti na pisac iznosi u poznatom tekstu Tumaewe dela Konaku monogatari" (Kowaku monogatari kansho")32 koji je objavqen u estom tomu Zbornika o japanskoj kwievnosti (Nihon bungaku koza) pri izdavakoj kui inoa. Krae razmatrawe ovog teksta, napisanog verovatno u aprilu 1927. godine, pomoi e nam da tanije razumemo prirodu Akutagavinog interesovawa za dela stare kwievnosti. Govorei o zbirci Konaku monogatari, Akutagava najvie interesovawa pokazuje za one wene delove koji prikazuju razne epizode iz svakodnevnog ivota. Ovi dogaaji su predstavqeni na realistian i jednostavan nain bez ikakve stilizacije. Autor dela Konaku monogatari prilikom prikazivawa iwenica ne pravi nikakve ustupke. Na isti nain postupa i pri opisima qudske psihe. Dodue, ona u Konaku monogatari, ba kao i kod svih qudi u legendama, nije sloena. [] Pisac ovakvim realistikim postupkom uistinu ivo slika psiholoku borbu tadaweg oveka. I tada je ovek, kao i mi danawi qudi, roptao u ovozemaqskim mukama. [] U delu Konaku monogatari te patwe su prikazane na najdivqiji, gotovo surov nain."33 Ovaj citat nam govori da su Akutagavu pre svega privukli opisi obinih qudskih sudbina koji se u zbirci javqaju. Prirodnost i izvornu snagu mimetikog prikazivawa svakodnevne ivotne borbe Akutagava je smatrao glavnim odlikama pripovednog postupka u ovom delu. Onovremeni ovek u svojoj jednostavnosti vrsto veruje u postojawe natprirodnih sila, a istovremeno poseduje neizmernu ivotnu snagu i voqu da se suoi sa tekoama. Samom Akutagavi takva snaga je nedostajala, to je u wemu probudilo zanimawe za surovi, ali i vitalni svet prikazan u ovoj zbirci. Pored emotivne i egzistencijalne dimenzije, Akutagava primeuje i socijalno-istorijski znaaj dogaaja koji se u ovom delu opisuju. O tome nam svedoe pieve rei: Ako bismo se posluili stranom reju, to je qudska komedija (human comedy) Heian perioda. Svaki put kad otvorim zbirku Konaku monogatari, osetim kako iz we dopiru smeh i pla ondawih qudi. I ne samo to. U tim glasovima sam osetio prisustvo prezira i mrwe (na primer, prezir aristokratije prema samurajima)."34 Kwievni istoriar Nagano primeuje da neposredni opisi nagonskog i intimnog aspekta qudske prirode u zbirci Konaku monogatari podseaju na japansku naturalistiku kwievnost. On o tome kae sledee: Naturalistiki pisci sa kraja Meii perioda rado su razotkrivali runou onog animalnog u oveku, a posebno ono to je runo u wegovim nagonima. Zbirka Konaku monogatari je klasino delo koje qudske strasti takoe posmatra na neposredan nain i prikazuje ih
32 33 34

U kwizi: ARZ, tom , str. 446453. Sa japanskog preveo D. K. Isto, str. 450. Kowaku monogatari kansho", u kwizi: ARZ, tom , str. 6. Sa japanskog preveo

D. K.

54 sveim mimetikim postupkom."35 Nagano primeuje da je Akutagavina naklonost prema ovoj zbirci naizgled u suprotnosti sa pievim kritikim stavom prema naturalizmu. Ovaj istraiva, ipak, otkriva i znaajne razlike izmeu naturalizma" Konaku monogatari i onoga kod modernih japanskih pisaca. Za razliku od naturalistikih pisaca koji su ispovedali intimne pojedinosti iz svog ivota, u ovoj zbirci pripoveda se o svakodnevici qudi iz razliitih drutvenih slojeva. Dok su opisi nagonskog dela ovekove prirode kod naturalista esto mrani i turobni, u Konaku monogatari su vedri i slobodni. Povrh toga, ivot onovremenog oveka obiluje i mnogobrojnim neobinim dogaajima, to je u suprotnosti sa prikazima prosene i esto sumorne svakodnevice u romanima japanskih naturalistikih pisaca. Na osnovu ovog izlagawa o ulozi dveju razliitih kwievnih tradicija u Akutagavinom stvaralatvu mogli bismo da izvedemo sledei zakquak. Uticaj evropske kwievnosti u pripovetkama japanskog pisca primeujemo ponajvie na tematskom planu. Akutagava evropsku kwievnost sagledava u wenoj dijahroniji, a wegova dela sadre mnogobrojne citate i reference koje se odnose na dela evropskih pisaca razliitih epoha. Kao to smo videli na primerima Tolstojeve Polikuke", Zloina i kazne i drugih dela Dostojevskog, kao i grkih mitova, poznavawe evropskog kulturnog naslea predstavqa preduslov razumevawa Akutagavinog stvaralatva. Uspostavqawem intertekstualne veze sa odreenim referentnim tekstom, pisac ukazuje itaocu na to kako bi trebalo itati i tumaiti odreeni segment wegovog dela. Meutim, sa promenom Akutagavine poetike, mewa se i wegov odnos prema pojedinim evropskim piscima. Kao to smo videli, tewa ka racionalizmu u prvoj razvojnoj fazi pribliava ga Volteru. Meutim, Akutagava kasnije odbacuje iskquivo intelektualno shvatawe stvarnosti, to predstavqa wegovu negaciju volterovske poetike". Poricawem racionalizma otpoelo je Akutagavino intenzivnije oslawawe na nesvesno i intuitivno u kwievnom stvarawu. Umesto intelekta, u stvaralatvu naeg pisca primeuje se snaniji upliv oseajnosti. Akutagava sve vie otkriva vrednost primitivnog, ali i snanog senzibiliteta u zbirci pripovedaka Konaku monogatari. Iako je dobro poznavao celokupnu japansku kwievnost, Akutagava pawu usmerava najvie na ove drevne pripovetke. Dok je za intelektualnim i umetnikim uzorima tragao u delima evropske kwievnosti, Akutagavina oseajnost vrsto je ukorewena u sopstvenoj tradiciji. Prouavawe dela Konaku monogatari bilo je za wega neka vrsta programskog opredeqewa koje zadrava do kraja ivota.

35

U kwizi: Joichi Nagano, Akutagawa Ryunosuke to koten, 2004, str. 382.

55
LITERATURA Akutagawa Ryunosuke zenshu (Sabrana dela Rjunosukea Akutagave), Tokyo, Iwanami shoten, 1977. Seiichi Yoshida, Akutagawa Ryunosuke, Tokyo, Shinchosha, 1958. Eiji Ebii, Akutagawa Ryunosuke, Tokyo, Bensei shuppan, 2003. Akutagawa Ryunosuke hikkei (Prirunik za prouavanje Akutagave Rjunosukea), priredio Yukio Miyoshi, Tokyo, Gakutosha, 1982. F. M. Dostojevski, Zloin i kazna, Beograd, Rad, 1972. Cho Saoku, Akutagawa Ryunosuke to kirisutokyo (Rjunosuke Akutagava i hrianstvo), Tokyo, Kanrin shobo, 1995. Joichi Nagano, Akutagawa Ryunosuke to koten (Rjunosuke Akutagava i klasina knjievnost), Tokyo, Bensei shuppan, 2004. Akutagawa Ryunosuke wo yomu (itati Rjunosukea Akutagavu), priredio Yasumasa Sato, Tokyo, Kasama shoin, 2002. Setsuwa bungaku (Kwievnost pripovedaka), Kenkyushiryo nihon kotenbungaku, tom III, Tokyo, Meiji shoin, 1984. Dalibor Klikovi TRADITION AND INTERTEXTUALITY IN RYUNOSUKE AKUTAGAWA'S WORKS Summary Many researchers of Ryunosuke Akutagawa's works lay emphasis on the fact that his poetics was greatly determined by the influences of the European literature. However, Akutagawa certainly was one of few Japanese modern writters who, besides searching for literary ideals in the West, stayed firmly with the literary heritage of his own country. Akutagawa clearly expressed his opinion that the act of artistic creation cannot be completely new and original, however talented the author himself may be, since in every single piece of work there are the reverberations from other literary texts. Thus, in the short-story Cogwheels" we can find a web made of the various citations referring to different texts, mostly to those of the European literature, which take part in the creation of the new sense specific to this Akutagawa's work. The researchers, however, were rather apt to neglect the significance of Japan's literary heritage in his opus. Besides the prototexts originating from the anthology of short-stories Kowaku monogatari, which appear mostly during Akuatgawa's first developing phase, he also was inspirated by a rude, but fresh and vital narrative technique of this ancient work. With the example of Kowaku monogatari we tried to analyze the role of the classic Japanese literature in the works of Ryunosuke Akutagawa.

UDC 821.111.09 Golding W.

NEPRIJATEQ: SPOQNI I UNUTRAWI NASIQE KAO SREDSTVO DRUTVENE DIFERENCIJACIJE U ROMANU GOSPODAR MUVA VILIJAMA GOLDINGA Mirna Radin-Sabado

SAETAK: Problematika odnosa dominacije olienih u nasiqu u kwievnosti ima razliit tretman u zavisnosti od drutvenih prilika i moe se rei da je odnos prema nasiqu u kwievnosti jedan od inilaca koji ukazuje na tip drutvene stvarnosti, usvojen u odreenom kwievnom modelu, dok je sam model neophodno tumaiti u okviru istorijskog konteksta u kojem je i stvoren. Roman Gospodar muva bavi se qudskom prirodom i wenom sutinom, ali pre svega, kroz oslikavawe odnosa dominacije prividno izmetenog iz prostora i vremena, daje svoj sud o prirodi i sudbini qudskog drutva Zapadne civilizacije, zasnovanog na patrijarhalnoj kulturnoj matrici. KQUNE REI: Vilijam Golding, Gospodar muva, nasiqe u kwievnosti, roman i drutvena kritika, patrijarhalna kulturna matrica

Gospodar muva objavqen je 1954. godine i prvi je Goldingov roman. Objavqen u trenutku kada se hladni rat zahuktava i otpoiwe lov na vetice svih boja, a qudski rod zabezeknuto zuri u novo razorno oruje koje u trenutku za sobom ostavqa samo golu pusto, Gospodar muva predstavqa jedno razmiqawe o qudskoj prirodi i budunosti drutva u politikom smislu, iako na prvi pogled ne preslikava elemente neke u potpunosti odreene materijalizovane drutvene stvarnosti nego ih u izvesnom smislu prikriva platom univerzalnog principa pripisanog qudskoj prirodi. Protagonisti romana su deaci, iako, sasvim je jasno, u svim varijantama tumaewa, wihovi likovi predstavqaju modele osobina koje im upravo daju mesto meu odraslim osobama u pojavnoj stvarnosti, a wihovi sukobi, iako izolovani iz okvira koji nazivamo civilizacijom, ogoqena su sutina zla poteklog od razvijenih" drutava. Univerzalno zlo i divqatvo" u kojem to zlo nalazi uporite za Goldinga su moda bili obeleja nekakvog imaginarnog drutva bez pravila kojem su antiteza tekovine demokratskog razvoja i zajednica pojedinaca ije je delovawe zasnovano na principima razuma i logike. Meutim, koliko god se inilo da je takav jedan svet saiwen od dva

58 suprotna segmenta i da wegov opstanak zavisi od ravnotee meu sukobqenim silama, u toj crno-beloj slici podivqalog sveta najjasnije se oituju propisane drutvene uloge koje smo naviknuti da sreemo u onom naoko civilizovanom svetu i te se uloge manifestuju kao skup karakternih osobina i pravila ponaawa koje pojedinac mora da zadovoqi kako bi stekao sopstveni identitet. Ceo sistem se materijalizuje kao konstrukcija ije je postojawe mogue sve dotle dok se potuju pravila po kojima takva struktura funkcionie. Bez neposredne veze sa konkretnim vremenom ili prostorom, pria koju pria Gospodar muva jeste univerzalna, ali se moda ne odnosi toliko na sutinu qudske prirode koliko na sutinu prirode qudskih drutava i na principe generisawa univerzalnog u drutvenoj stvarnosti. Autor grupu deaka iz Engleske smeta na neimenovano pusto ostrvo, na kojem oni sebi postavqaju zadatak da oforme sopstvenu zajednicu, to se zapravo moe shvatiti kao odreeni socioloki eksperiment, jer bi ta zajednica trebalo da se razvije bez ikakvog neposrednog drutvenog uticaja spoqa, mada, kako e se kasnije ispostaviti, ta tvrdwa nije u potpunosti utemeqena. Naime, u uvodnim poglavqima postoje elementi koji bi mogli da se protumae kao paralele sa stupwevima razvoja qudske vrste deaci otkrivaju" vatru i formiraju nivoe politike vlasti; meutim, drutveni sistem koji veoma brzo uspevaju da uspostave predstavqa repliku drutva iz kojeg oni dolaze i kojem e neminovno morati da se vrate, to se moe shvatiti i kao posledica iskonskog zla" koje u sebi nosi qudski rod, ali i kao posledica unapred uslovqene strukture drutvenih uloga i sheme ponaawa koju su deaci ve usvojili u rodnom okruewu. Ono to mnogi kritiari (Baker) smatraju osobenou ovog romana je autorovo bavqewe prirodom iskonskog zla i wegovim pojavnim oblicima u ponaawu deaka na ostrvu, te se esto kao zakquak navodi tvrdwa da je Golding smatrao da je u qudskoj prirodi da ini zlo, te da su drutvene norme i razum mehanizmi koje to iskonsko zlo dre pod kontrolom. Meutim, upravo je jednako uverqivo i jedno sutinski drugaije tumaewe, koje govori u prilog tvrdwi da nasiqe i ono to se u romanu predstavqa i doivqava kao zlo, u stvari potie od drutva, odnosno predstavqa posledicu doivqavawa drutvene stvarnosti kao hermetikog hijerarhijskog sistema koji sam po sebi predstavqa nasiqe nad slobodom oveka. U tragawu za odrednicama koje ukazuju na konstruktivne elemente drutvene stvarnosti, uputno je osloniti se na simbolizam u jeziku, budui da je jezik primarni medijum kroz koji se materijalizuje qudsko iskustvo i onda kada je ogranieno na iskustvo fiktivnih likova. Iako se roman ne oslawa na neku odreenu religijsku tradiciju, po nekim tumaewima (Baker) Golding ipak koristi religiozni simbolizam kroz koji se reflektuju ideje psihologije toga vremena. Naslov romana je naziv koji deaci daju sviwskoj glavi nabijenoj na kolac, gospodar muva"; meutim, istovremeno, to je i prevod hebrejske rei Ba'alzevuv ili grke rei Beelzebub kojom se imenuje avo. Postoje tumaewa da u Gospodaru muva avo koji obuzima Goldingove deake dolazi iznutra, iz

59 qudske psihe; ali, prema judeo-hrianskoj tradiciji, avo deluje kao spoqna sila iji je ciq da qudsku vrstu skrene sa ispravnog, Boijeg puta (Milton) te se ve u samom poetku otvaraju dva pravca analize. Ukoliko pratimo pravac kojim bi krenula psihoanalitika tumaewa, gospodar muva" reprezentuje ono nesvesno u qudskoj psihi, odnosno frojdovski Id, nezaustavqivu i amoralnu silu koja je upravqena iskquivo ka golom preivqavawu. Ipak, takvo tumaewe nije u potpunosti dosledno. Kako emo videti kasnije, svrha poiwenog zla i sprovoewa nasiqa nad prirodom i nad bliwima nije preivqavawe nego vlast, odnosno mo, to podrazumeva znatno kompleksniji sistem moralnih i drutvenih vrednosti. Ono to se na kraju oituje kao ciq stvarawa drutvene zajednice, prema dominantnom drutvenom modelu Zapadne civilizacije, nije opstanak zajednice u celini nego dominacija povlaenih pojedinaca nad veinom. Ostrvo na koje dospevaju deaci u izvesnom smislu predstavqa alegoriju raja, to takoe dozvoqava tumaewe da je pria o Goldingovim deacima zapravo pria o ovekovom padu i izgnanstvu, pa se i ovde grehom moe smatrati voqa za mo". Meutim, miltonovski mit o sagreewu zbog odbijawa pokornosti, odnosno odbijawa stareinstva, biva u potpunosti dekonstruisan kada se drutvena organizacija ralani i kada se razotkriju drugi razlozi zbog kojih je Raj Goldingovih deaka tako temeqito razoren. Autor paqivo gradi matricu koja svojim logikim razvojem dovodi do neminovnog i jedinog mogueg ishoda i u tu matricu preslikava elemente drutvene strukture zajednice koju su deaci prethodno napustili, tako da motivacija za kreirawe tih elemenata u novim okolnostima, kao i svrha kojoj slue, budu ouvane. Drutveni konflikti se materijalizuju kroz meusobne odnose tri glavna lika, Ralfa, Xeka i Pigija, i konfliktne situacije u kojima oni uestvuju. Wihove osobine, fizike i karakterne, svrstavaju ih u tri kategorije bilo da se kategorije odnose na principe drutvenog ureewa, o emu govori veina kwievnih analiza koje u prvi plan stavqaju sukob principa demokratije i totalitarnog ureewa, ili da se radi o kategorizaciji tipova uloga u okviru jednog drutvenog sistema, o emu e biti rei u ovoj analizi. Prostor na kojem se ceo proces odvija prvobitno biva oslikan kao Rajsko ostrvo, predeo mira i blaenstva:
bela pena udarala je o koralni greben, a iza wega bilo je otvoreno tamnoplavo more. U okviru nepravilnog koralnog luka leala je laguna mirna kao planinsko jezero plava u svim nijansama i senovito zelena i purpurna. (Golding, 10),

dok su deaci jo u velikoj meri usmereni na zadovoqewe instinktivnih potreba a moda i pomalo shrvani neogranienom slobodom koja je posledica iwenice da nema nikoga od odraslih ko bi im nareivao ta treba da rade.

60 Prvi nagovetaj remeewa ravnotee u naizgled blaenom okruewu predstavqa trenutak u kojem na scenu stupaju Xek i wegov hor. U odnosu na okruewe, oni ve u tom trenutku deluju militantno i u izvesnoj meri agresivno.
To bie bila je u stvari grupa deaka koji su marirali skoro ukorak, u dva reda, i bili obueni u udnovata odela. Kratke pantalone, kouqe i druge delove odee nosili su u rukama: ali svaki deak je na glavi imao etvrtastu crnu kapu sa srebrnom znakom. Tela su im bila obavijena crnim ogrtaima sa dugakim srebrnim krstom, a okovratnik se zavravao rievima Deak koji im je komandovao bio je obuen na isti nain mada je znaka na wegovoj kapi bila zlatna. (Golding, 21)

Istovremeno, wihova je pojava i prvo obeleje reda karakteristinog za civilizaciju. Deaci iz hora vladaju se po strogo utvrenim pravilima hijerarhijske strukture nalik na vojnu i nalikuju na parodinu predstavu britanske kolonijalne vojske koja ne odstupa od pravila slube bez obzira na situaciju ili klimatske uslove. Xek je surovi voa kojem se ceo hor bespogovorno pokorava: wemu se niko istinski ne suprotstavqa, ak ni kada od vruine poiwu da gube svest. Za sebe i sebi neposredno podreene, u drutvu i svetu koje deaci tako ponosito stvaraju ispoetka, Xek Meridju odabira, ili prisvaja, ulogu povlaene kaste on odluuje kako e wemu i wemu lino podreenima pripasti uloga lovaca". U onome to sledi teko je ne uoiti slinosti izmeu lovaca" i svega onoga to pripada domenu aparata za primenu sile u svetu odraslih, maskiranog platom zatite sigurnosti". Xek sebe, tako, prvobitno deklarie kao vladara iz senke, kao nekoga ko e zbog vanosti funkcije koju izvrava stajati izvan drutvenog okvira i kome e biti dozvoqeno da postupa i protiv konvencija, a od koga e se uvek i u svakoj prilici traiti miqewe i dozvola. Wegovo insistirawe da je grupi potrebno meso kako bi preivela nije zasnovano na stvarnoj potrebi nego predstavqa nain za uspiwawe na pijedestal nedodirqivog na ostrvu ima voa i druge biqne hrane u izobiqu, pa tako ne postoji stvarna potreba za ubijawem. Meutim, kada mu jednom bude data dozvola da ubije, i kada on u toj nakani uspe, proces wegove inicijacije i ustoliewa u samom vrhu lanca moi, analogno sa vrhom lanca ishrane, bie okonan. Xek e preuzeti ulogu alfe, ulogu mukarca-heroja iz sveta odraslih, a materijalizovawe te uloge neposredno zavisi od stepena kontrole nad drugim oblikom ivota i nad niima po rangu:
Seao se mnogo ega; seao se onoga to su saznali kad su opkolili prase koje se koprcalo; saznali su da su nadmudrili jedno ivo bie, nametnuli mu svoju voqu, oduzeli mu ivot i popili ga kao neko prijatno obilno pie. (Golding, 76)

Plavokosi Ralf, zlaanog tena, nalik na mladog grkog boga, antiteza je crvenokosom i u crni plat ogrnutom Xeku i po naravi i po

61 fizikom izgledu, dok se i jednim i drugim pisac veto slui kao spoqawim obelejem wihovih karaktera, pa ak na taj nain i vrednuje drutvene opcije" koje svaki od wih navodno predstavqa (demokratija nasuprot totalitarnom reimu). Naravno, ovde se moe rei da se Golding otvoreno poigrava sa stereotipima ukorewenim u svest prosenog itaoca i parodira sredwevekovni moralitet, te u poetku stawe stvari otvoreno prikazuje crno-belo. Meutim, osim to se prema unapred utvrenom predloku oekuje da e Ralf biti oliewe potewa" i svega to je ispravno, pisac jasno stavqa do znawa da on, i pored toga to poseduje kvalitete voe i to je u odnosu na ostale deake svoga uzrasta znatno zreliji, ipak nije natproseno inteligentan, jer se stalno mui da neto smisli i trai vreme i mir da bi mogao da donese bilo kakvu odluku, a nema ni saoseawa za svoje bliwe, to se vidi iz wegovog susreta sa Pigijem. Deaci Ralfa biraju za vou u trenutku kada nekolicina wih zakquuje da im je voa potreban i on biva izabran glasom veine, mada se ni u jednom trenutku ne pomiwu argumenti zato ba on treba da bude jedan od kandidata, izuzev iwenice da Ralf poseduje" koqku, koja je posluila da deake okupi (up.: Golding, 24). Xek, sa druge strane, smatra da mu pravo na vostvo pripada po prirodi stvari, jer je horovoa i ume da otpeva cis" (Golding, 24) i u trenutku kada shvati da veina ne deli wegovo miqewe on je zaprepaen i na trenutak paralisan.
Grupa deaka zapqeska. ak je i hor pqeskao; pege na Xekovom licu nestadoe pod crvenilom besa. On htede da ustane, onda se predomisli i sede, dok je pqesak odzvawao vazduhom. Ralf pogleda u wega eqan da mu neto ponudi. Hor pripada tebi, naravno. (Golding, 25)

Okolnosti pod kojima deaci biraju vou predstavqaju prvu konfliktnu situaciju kojom se definiu odnosi snaga i u kojoj se mogu nazreti budui konflikti. To je i neposredan dokaz protiv teorije o potonuu u divqatvo kao razlogu za sprovoewe nasiqa. U onome to se moe okarakterisati kao borba za vlast Xek je izgubio, ali nije priznao poraz niti je priznao pravo da o tome odluuje veina. Da je grupa u tom trenutku odabrala Xeka, on bi ve tada stekao mo i moda ne bi nasiqe usmerio prema drugim deacima. Istovremeno, mo koju mu je podarila grupa Ralf ne prihvata kao apsolutnu doputajui Xeku da zadri vlast" nad lanovima hora i dozvolivi mu da odabere wihovu ulogu (lovaca") ime ostavqa mogunost za fluktuacije u odnosima moi i u izvesnoj meri u kontekstu drutvene hijerarhije poraenom protivniku pokazuje svoju slabost priznajui mu pravo na poseban status. Dakle, protivno oekivawima, Ralf se nee pokazati kao dobar voa, jer e u borbi za mo, koja do kraja romana nee biti okonana, veina ipak stati uz onoga ko je jai", onoga ko je glasniji i ko ima dozvolu da kri tabue sa kime deaci, konano, i ele da se identifikuju.

62 Ta promena u odnosu snaga najuoqivija je u prelomnom trenutku, kada se signalna vatra ugasila, jer su lovci" ili u hajku i ubili prase, a pored ostrva je proao brod koji ih je mogao spasti. Ralfova mo, potekla od grupe, istopila se pred uzbuewem koje je doneo Xekov uspeh u lovu, pa su tako i prioriteti ponovo ustanovqeni. Odravawe vatre, od trenutka kad su ubili prase, vie se ne ini tako vanim, pa i Xekova greka u oima veine izgleda mnogo mawa nego to se Ralfu ini. To je trenutak kada se odnos snaga mewa, ali Ralf ne shvata ta se to zapravo desilo kada Xek ponudi svoje izviwewe za nepopravqivu tetu:
ao mi je. Mislim, zbog vatre. Eto. Ja Ovaj lep gest izmami uzvike divqewa meu lovcima. Oigledno oni su mislili da je Xek uradio neto veoma pristojno, da se opravdao ovim velikodunim izviwewem i da je Ralf na neki udan nain pogreio. Oekivali su od wega neki prigodan, pristojan odgovor. Meutim, Ralfovo grlo je ostalo nemo. Wemu se nije dopala ni Xekova greka ni ovaj trik reima. Vatra se ugasila, brod je otiao. Zar ne razumeju? (Golding, 78)

Ono to Ralf nije mogao da razume je da je usvojeni patrijarhalni model hijerarhije sada ponovo uspostavqen i da se deaci vie ne slue razumom kada odluuju o tome ta je dobro a ta loe, nego je ta odluka uslovqena moi i drutvenom ulogom pojedinca koji zastupa odreenu opciju po principu: to je vii rang, ispravniji je i stav. Pigijev govor o tome ta je boqe predstavqa kulminaciju u borbi za pravo na sopstvenu mo rasuivawa:
ta je boqe, biti gomila obojenih divqaka kao to ste vi, ili biti razuman kao to je Ralf? ta je boqe, imati pravila i pridravati ih se ili loviti i ubijati? ta je boqe, zakon i spas ili lov i ubijawe? (Golding, 195)

Meutim, iako ostaje bez verbalnog odgovora, sasvim je jasno ta je to to deaci doivqavaju kao boqe, zato to tako kae Xek Meridju. Trei glavni junak prie, autsajder Pigi, ili Gica (up.: Koqevi), moda je najznaajniji u procesu uspostave mehanizama organizovane drutvene zajednice. On je od poetka predodreen za zlu sudbinu. Nezgrapan je, debeo, astmatian, gotovo slep bez naoara i veoma oprezan, odnosno bolno svestan posledica svakog svog, pa ak i tueg, delovawa. On je suta suprotnost Ralfu i onome to je fiziki ideal zapadnog oveka. Meutim, osim toga, meu deacima Pigi je jedini natproseno inteligentan i on je taj koji zapravo predstavqa praktino i racionalno odnosno tekovine civilizacije". Isprva, on je taj koji shvata vrednost pronaene koqke i vanost wene funkcije, potom je ustupa Ralfu da bi ovaj zahvaqujui koqci postao voa. Pigi je taj koji ukazuje na vanost saiwavawa popisa, kako bi znali koliko ih je i kako bi vodili rauna o svima. Meutim, iako su prethodni predlozi i nai-

63 li bar na deliminu podrku, kod posledweg predloga Pigi je preputen sam sebi i oigledno je nemoan da ga sprovede u delo. Istovremeno, kada nakon prvog, maweg poara, pokuaju da ustanove da li su svi na broju, Pigi jedini osea krivicu zato to malenog deaka sa belegom na licu vie ne vidi u gomili. Pravila koja ustanovqava deaka druina razvijaju jednu drutvenu organizaciju; meutim, svaki od glavnih likova razliito posmatra wihovu svrhu Ralf u wima vidi princip pravednosti, Xek sredstvo za sprovoewe kontrole i prinude, dok Pigi u pravilima vidi praktinu svrhu i doivqava ih kao nain za preivqavawe, te ponaawe deaka uopte, vrednuje prema tome da li ono doprinosi mogunosti da budu spaseni sa ostrva. Iako bi se reklo da je Pigijev stav racionalan i prihvatqiv za sve, jer je u interesu svih wih, Pigi doivqava poraz ve kod prve prozivke:
Ti mnogo pria ree Xek Meridju. Uuti Debeqko. Zau se smeh. On nije Debeqko povika Ralf wegovo ime je Pigi. Pigi! Pigi! Oh, Pigi! Podigla se itava bura smeha, ak su se i najmlai pridruili. Za trenutak su svi deaci bili sloni a Pigi je ostao sam: strano je pocrveneo, sagnuo je glavu i ponovo brisao naoare. (Golding, 23)

Tako, i pored toga, ili upravo zato, to se oajniki trudi da se uklopi i da to zaslui tako to e jedini zadrati sposobnost da stvari sagleda racionalno i da probleme reava efikasno, Pigi e postati antipod, drugi, ono to deaci nisu i neko koga se treba stideti. Sa druge strane, i on u odnosu sa drugima sopstvenim stavom i svojim ponaawem odaje iwenicu da sebe doivqava kao inferiornog, jer se povlai pred Ralfom i Xekom, dok istovremeno ne preza da prema mawima i mlaima bude nezaslueno grub, te time i sam diskvalifikuje i nain razmiqawa i pravac delovawa koje zastupa. Drutvena matrica patrijarhata, iji je model u romanu pojednostavqen i ogoqen, projektovana je kroz odnos ova tri lika. Ta se matrica uvek zasniva na principu definisawa pojmova putem binarne opozicije, odnosno na principu pronalaewa pandana, drugog, a potom definisawa sebe kao ne-drugog i odreivawa svoga poloaja kao dominantnog u odnosu na drugog u strogo odreenoj hijerarhijskoj strukturi. U uobiajenim okolnostima matrica podrazumeva da je binarna opozicija najee zasnovana na biolokim razlikama, to predstavqa konkretnu, materijalnu kategoriju, odakle se kasnije strukturom metafora vrednovawe prenosi u domen apstraktnog, to praktino znai da se grade dve nematerijalne kategorije mukog i enskog koje polaze od biolokih razlika. U Gospodaru muva predstavqen je specifian sluaj budui da se binarna opozicija muko/ensko ne moe uspostaviti, jer su na ostrvu deaci sami, te tako model Gospodara muva moemo tumaiti kao jednu specifinu varijaciju drutvene matrice patrijarhata u

64 kojoj je na delu mehanizam prenoewa znaewa, ali ovoga puta upravo obrnutim redom iz domena ne-materijalnog fenomen drugosti (principa enskog) bie primewen na domen konkretnog, odnosno na pojedince koji prema biolokim predispozicijama ne bi mogli biti identifikovani kao drugo. Time postaje oigledno i to da je identitet pojedinca kategorija koju uslovqava i generie model drutvene stvarnosti, te preuzimawem odreene uloge u odreenom modelu drutva pojedinac zapravo ispuwava oekivawa koja model pred wega postavqa adaptirajui sopstvene karakteristike tako da odgovaraju drutvenoj ulozi, pre nego to nekim svojim uroenim" osobinama modifikuje drutvene uloge. Meutim, model po kojem je graen Pigijev lik, osim kategorije roda, u sebi sadri i refleksije drugih kategorija koje su u patrijarhalnom drutvu marginalizovane ili negirane, poetkom HH veka i pod nacistikim reimom i formalno diskvalifikovane i istrebqivane, a odnose se na fiziku i mentalnu ispravnost i ujednaenost. Drutveni mehanizam koji je dozvolio, pa ak i omoguio, sprovoewe principa eugenike i nasilnu sterilizaciju obeleenih u jednom razvijenom i po odreewu demokratskom drutvu Sjediwenih Amerikih Drava, ili nacistike sanatorijume u koje su nasilno odvlaeni svi deklarisani kao mentalno poremeeni da bi tamo bili ubijani zarad istote rase, istovetan je mehanizmu koji u ovoj prii o deacima na pustom ostrvu diskvalifikuje Pigija i svodi ga na bie nie vrste, kojem treba nametnuti svoju voqu, oduzeti mu ivot i iskapiti ga kao napitak (up.: Golding, 76), jer bi priznavawe wegove specifinosti kao kvaliteta dovelo u pitawe sistem vrednosti na kojem se zasniva akumulacija moi u vrhu hijerarhije. Sutina razliitog pristupa problemima koje razmatra Gospodar muva proistie iz mogunosti razliitog tumaewa inicijalne situacije u kojoj se nau deaci s jedne strane, polazi se od pretpostavke da u neizdiferenciranoj masi koju oni ine, drutveni sistem iz poetka grade i u wemu vodee uloge zauzimaju oni koji su po nekoj svojoj sutini za to predodreeni, a da je vrhovni princip konflikta proistekao iz hrianske koncepcije sukoba dobra i zla usaenih u qudsku prirodu u kojem prevagu odnosi zlo, te tako deaci, nesputani bilo kakvim drutvenim normama, tonu u zlo olieno u praiskonskom divqatvu. Drugi pristup negira mogunost da su obeleja qudskog karaktera vezana za sutinu" i pretpostavqa da deaci u stvarawu modela drutvene stvarnosti nemaju kreativnu ulogu, nego da oni jednostavno reprodukuju drutveni model kojem ve pripadaju, identifikujui se sa ve vienim drutvenim ulogama, a da su drutvene uloge zapravo skup drutveno uslovqenih osobina koje potom bivaju dodeqene pojedincu koji je obavezan da ih prihvati ukoliko eli da sauva svoj poloaj u sistemu. Ovakav pristup pretpostavqa relativizaciju esencijalnih kategorija dobra i zla, i ponitavawe neposredne veze izmeu delovawa i sutine onoga ko deluje: na primer, izjednaavawe nasiqa sa zlom ili pasivnosti sa dobrim.

65 U tekstu Gospodara muva mnogo je argumenata koji govore u prilog ovom drugom tumaewu: Goldingovi deaci su kolskog uzrasta, imaju izmeu est i trinaest godina i pripadaju istoj, homogenoj drutvenoj grupi, te veoma dobro poznaju sheme karakteristine za ponaawe pripadnika te grupe. Deaci stvaraju kopiju drutva iz kojeg su doli tako to i sami usvajaju sheme koje doivqavaju kao dominantne i validne i u tom procesu pribegavaju metodama koje ukquuju nasiqe, ne zato to u sebi nose klicu zla koje se konkretizuje u nasiqu, nego upravo zato to nasiqe u ovom drutvenom modelu funkcionie kao jedan od glavnih mehanizama za potvrivawe uloge, meu deacima prihvaene kao najvrednije, uloge mukarca-heroja.
Postojao je uzbudqivi svet lova, taktike, divqe radosti, vetine; i svet ewe i osujeenog zdravog razuma. (Golding, 77)

Nasiqe funkcionie kao jedini kanal komunikacije kojim se moe saoptiti, odnosno potvrditi sopstveno postojawe. Tako je Xekova vrsta reenost da ubije daleko od nagona i nedostatka kontrole; iwenica da u prvom pokuaju on ne uspeva da ubije prase, i da je zbog toga duboko postien, predstavqa potvrdu da i on sam svoje postupke ocewuje u skladu sa krutim i surovim kodeksom nadmetawa u kojem se uinak pojedinca ocewuje ili kao uspeh i trijumf, ili kao razoarawe i sramota" (Schoene-Harwood, 51).
Pokuao je da objasni taj neobuzdani nagon koji ga je terao da traga i da ubija. Nastavio sam. Mislio sam, da u sam I wegove oi opet zablistae ludakim sjajem. Mislio sam da u moi da ulovim. Ali nisi. Mislio sam da u moi. (Golding, 57)

To je pravi motiv za kojim posee Xek. U procesu donoewa odluka deaci pokuavaju da se opredele za ono to je ispravno; meutim, ispostavqa se da ni ispravno" i pogreno" nisu apsolutne kategorije, nego da zavise od velikog broja faktora koje nije lako proceniti niti kontrolisati. Princip mukog potvrdu nalazi samo u odnosu prema onome to definie kao svoju suprotnost. Dakle, neposredno zavisi od neprekidnog odricawa od onoga to biva obeleeno kao 'ensko'" (Schoene-Harwood, 53). Poto na ostrvu ensko nije prisutno kao bioloka kategorija, princip enskog se identifikuje prvo u prirodi, koju deaci tee da stave pod kontrolu, a potom je sistematski razaraju, jer time ponitavaju oseaj sopstvene bespomonosti i beznaajnosti, a istovremeno nasiqem kompenziraju sve emocije koje doivqavaju kao ne-muevne, u prvom redu strah. Potom, oni svoju novosteenu mo kao grupa usmeravaju ka obeleavawu i obezvreivawu onih koje percipiraju kao otpadnike. Najuoqi-

66 viji je svakako primer Pigija, koji biva diskvalifikovan ne zbog sopstvenih dela, nego zbog iwenice da se ne uklapa u ulogu mukarca-heroja, ne samo zbog fizikih nedostataka, nego prevashodno zbog toga to su sheme ponaawa koje je on usvojio pre dolaska na ostrvo alternativa sistemu miqewa koje zastupa veina. Pigi dolazi iz drugaijeg okruewa, on je siroe i odgojila ga je tetka, to grupa, ali i on sam, identifikuje kao hendikep. On simbolizuje enski autoritet, koji biva diskvalifikovan, ne na temequ iwenica, nego u skladu sa nominalnom pripadnou, sa enskim poreklom. On ne podlee zanosu kao ostali iz grupe i u veini situacija kvari zabavu i prekoreva ih na nain na koji to rade majke:
Kako moete da oekujete da ete biti spaseni ako ne radite ono to treba da radite i to onako kako vaqa Eto, sad ste i itavo ostrvo zapalili. Lepo emo izgledati ako izgori. (Golding, 50)

Konano, Pigi biva klasifikovan kao enskast" i postaje neophodni antipod za potvrdu principa maskulinog sa bilo ime to Pigi predstavqa, uradi ili kae, deaci ne ele da se identifikuju, niti da to podre. Oni na taj nain postiu samopotvrivawe tako to postaju ne-Pigi" i konano wega izjednauju sa entitetima ija je vrednost mawa od vrednosti wima ravnog qudskog bia, sa onim to se jede", sa sviwetom".
Ne slaem se u svemu sa Xekom. Naravno da u umi nema zveri. Kako bi moglo da bude? ta bi zveri jele? Sviwe. Mi jedemo sviwe. Ti si sviwe! Kod mene je koqka! ree uvreeno Pigi. (Golding, 90)

Zahvaqujui tome, on je, jednako kao i sviwe na ostrvu, legitimna meta. Protiv wega se s pravom upotrebqava nasiqe, pa se ak moe rei da je on i legitimni plen, jer ga vie ne titi krug od est jardi u preniku" (Golding, 67) koji je titio malog Henrija od Roxerovih kamenia. Tabu starog ivota potpuno se uruio ve onda kada je nestao malian sa belegom na licu u vatrenoj stihiji koju su deaci svojom nebrigom izazvali. Od ubistva iz nehata, preko nesrenog sluaja" u kojem strada Simon, do unapred planiranog i briqivo izvedenog ubistva sa predumiqajem kada e veliki kamen smrviti Pigija, ubistvo nee biti protivno pravilima po kojima se vlada grupa, ne zbog toga to je ubistvo prestalo da bude tabu, jer su se deaci prepustili instinktima i dozvolili da ih nadvlada iskonsko zlo u wima, nego zato to drutveni model funkcionie preko ustanovqenih kategorija na koje se primewuju razliiti standardi, te se tako otvara prostor za situacije u kojima ubistvo nee biti okarakterisano kao zloin. A Pigijevo mesto u novonastaloj hijerarhiji je daleko ispod onoga koje sada

67 zauzima wegov ubica Roxer, to postaje jasno kada u posledwem trenutku svog ivota Pigi i na delu biva identifikovan sa sviwama:
Ruke i noge mu se zgrie kao kod preklanog praseta. Onda more ponovo uzdahnu, dugakim, laganim uzdahom i voda bela i ruiasta zakqua preko stene; a kad se povukla, Pigijevog tela vie nije bilo. (Golding, 196)

Pigijevo je mesto u sistemu hijerarhije precizno odreeno mnogo pre wegove smrti, a kada wegovo mesto kao odreenu kategoriju grupa prihvati kao deo sopstvenog pogleda na svet, lako se pokree mehanizam konceptualne metafore kojim se to isto mesto dodequje nekom drugom lanu, ime se postie i wegovo obezvreivawe: onaj ko govori i radi kao Pigi nije pravi voa (up.: Golding, 137). Strah od identifikacije sa obeleenim(a)" postaje osnov za odrawe bezimene vlasti" (up.: Golding, 197). Meutim, strah je emocija koja se suprotstavqa razumu i koja ga uvek savladava iracionalni i bezrazloni strah od mraka, od zmijuqine" (up.: Koqevi, 259), od zveri iz vode, ili iz vazduha, strah od zveri koja se ne moe ubiti u svetu odraslih ti strahovi imaju drugaija imena, ali, kao i mehanizmi devalvacije identiteta, imaju istu funkciju u drutvenoj organizaciji raspirivawe oseawa straha od neprijateqa ili opasnosti koja vreba, funkcionie kao katalizator za dosezawe apsolutne moi i to je strah apstraktniji mo onoga koji grupu navodno titi je vea. Mo voe ne moe se zasnivati samo na zastraivawu lanova plemena" sirovim i ritualnim kawavawem bez jasnog razloga (up.: Golding, 173), jer nasiqe preputeno samo sebi neminovno dovodi do nestanka moi (up.: Arent). Potreban je zajedniki neprijateq koji ponaosob ugroava svakog od lanova da bi se jedinstvo grupe i mo voe mogli odrati.
Straari na vratima treba da vode rauna da se oni drugi ne uvuku Voa je bio nejasan, ali veoma ozbiqan. Hoe, pokuae da pokvare sve to mi radimo I Voa uuta. Videli su kako mu udno rumenilo iskae oko usana, preliva se preko wih i ponovo nestaje. i onda, zver moe pokuati da ue. Seate se kako je puzila Polukrug zadrhta i promrmqa neto odobravajui. (Golding, 174)

U Gospodaru muva Ralf je zajedniki neprijateq ije postojawe sve lanove plemena" podsea na postojawe jednog drugaijeg sveta u kojem svako od wih ve ima svoje mesto, u kojem dobro i loe ne zavise od voqe Xeka Meridjua i u kojem pojedinac nije osloboen line krivice. S druge strane, Ralfov autoritet i iwenica da se otvoreno suprotstavio Xeku i sa wim se sukobio ugroavaju Xekov status voe i status mukarca-heroja. Ralf to osea iako ne moe da objasni:
Razmiqao je, mada u to nije mnogo verovao, da e ga ostaviti na miru; moda e ga ak smatrati odmetnikom. Ali onda ga opet obuze sudbono-

68
sno, ludo saznawe. Lomqewe koqke i Pigijeva i Simonova smrt pruale su se preko ostrva kao izmaglica. Ovi obojeni divqaci ii e sve daqe i daqe. Pa onda, postojala je ta neodreena veza izmeu wega i Xeka, koji ga zbog toga nikada nee ostaviti na miru. (Golding, 199)

No, ono to u stvarnosti pokree deake na veliki lov na oveka nije toliko racionalizovana svest o ugroenom sopstvenom identitetu koliko strah od neposredne kazne koja bi ih stigla, strah od plemena" i tapa zaiqenog s oba kraja", ali i strah od Ralfa zato to je opasan" (up.: Golding, 210). Progowen kopqima i vatrom, zastraen zamiqenom kaznom i muiteqem Roxerom, opkoqen deacima obojenim ilovaom, Ralf se grevito napree da zadri razum i odabere taktiku koja bi mu donela spasewe. Meutim, potpuno sluen i potpuno obuzet strahom, on se konano suprotstavqa divqaku" sa tapom zaiqenim na oba kraja, ali upravo onako kako nalau pravila igre koja diktiraju divqaci". U oajawu, on vriti i rei dok udara divqaka" i pretvoren u beznadeni strah" (Golding, 215) bei prema obali svestan da ga oekuju novi uasi. Umesto toga, na obali ga doekuje izbavqewe. Jedino to bi moglo prekinuti surovu poteru i spreiti razjarene divqake" da istraju u svojoj nameri i svirepo ga ubiju je autoritet koji bi bio vei od Voinog i jai od snage plemena. Pomalo sa podsmehom, Golding okonava ovu surovu dramu predstavqajui sav autoritet civilizovanog sveta apkom na kojoj su kruna, sidro i zlatno lie, belim platnom i epoletama, revolverom i redom zlatne dugmadi na uniformi (Golding, 216). Civilizacija ne nastupa u liku oveka, nego u liku pomorskog oficira" ovaploenog ovim znamewima, pre nego sopstvenim karakterom, sa rukom na drci revolvera i mainskom pukom za leima. On materijalizuje quturu koja simbolizuje ulogu mukarca-heroja odraslog sveta i pred wim e deak koji je nosio ostatke neke udne crne kape na crvenoj kosi, i kome su za pojasom visile slomqene naoari" (Golding, 217) ustuknuti i zastati. Meutim, ni taj svet spasewa ne ostavqa prostora za utehu niti za aqewe, pa e tako oficir ostati zbuwen pred oajawem koje se prolomilo iz srca deaka i jedino to e umeti, umesto da ih razume i nekako im pomogne, je da okrene glavu na drugu stranu dok s nestrpqewem oekuje da se oni priberu" (Golding, 218). Osloboena neposrednih veza sa bilo kojom stvarnou ili vremenom, pria o Goldingovim deacima dozvoqava da bude tumaena u razliitim kontekstima i u skladu sa razliitim teorijama, tako da ni jedno tumaewe ne iskqui neko drugo ili neko naredno. Varijante tumaewa funkcioniu kao nivoi znaewa (up.: Koqevi, 267) koji postoje na paralelnim ravnima, ali budui da svako tumaewe neizbeno na razliite naine i sa razliitim ishodom dotie problem nasiqa, i u tim se tumaewima, u istoj meri kao i u tekstu prie, ogleda drutvena stvarnost odreenog vremena. U vremenu postmoderne slika stvarnosti apsolutno je uslovqena medijumom koji je saoptava, pa se tako i odnos prema nasiqu zasniva na principu relativizacije predstave do-

69 bijene putem razliitih medija. Meutim, iako se postmoderno vreme odlikuje medijskom industrijom zasnovanom na ritualima nasiqa, fiziko nasiqe u obliku u kojem je prisutno u Gospodaru muva veoma je retko vidqivo u drutvenoj stvarnosti izvan tog medijuma. Ipak, mada ih ne preslikava neposredno, ova pria govori o opteprisutnim mehanizmima koji kreiraju prostore za primenu nasiqa u nekim drugim oblicima, koji se moda ne materijalizuju u obrednom bajawu Ubij prase. Secni grkqan. Prolij krv." (Koqevi, 259), ali nisu mawe jasni niti mawe surovi. Evolucija nasiqa jedna je od najupeatqivijih tekovina civilizacije, a Goldingova pria, iako naoko ogoqena i bez znamewa koja bi ukazivala na nekakve ekonomske procese ili druge drutvene procese, ukrtawem kwievnih anrova jasno signalizira o kojem i kakvom modelu qudske i drutvene stvarnosti on donosi svoj sud. Moderno i wegov evidentno pogubni uticaj ovde se ne ogledaju u materijalnim i simbolikim obelejima tehnolokog progresa nego u svetonazoru, ovekoveenom u viktorijanskom romanu, nastalom kao rezultat tih procesa, iz kojeg je na alost i na veliko razoarawe gotovo nemogue osloboditi se. Rezultat tog modernog" svetonazora, jasno je, nikako nee biti unapreewe drutvenog okruewa, nego sasvim suprotno, wegov potpuni raspad. Katastrofa, potpuno unitewe ostrva, kao konani ishod pokuaja da se uspostavi kakav-takav red i da se preivi dok ne dou spasioci, Goldingovo je izrugivawe svetu i zastraujuem oruju koje ima potencijal da zauvek uniti ivot uopte i, dakako, podseawe na apsurd proistekao iz iwenice da je qudski rod uz pomo svog razuma, naciju, veru, rasu, politiku, herojsku ili nekakvu drugaiju istinu pretpostavio ideji ivota samog.
LITERATURA Arendt Hana (2002): O nasiqu, Beograd, Alexandria Press. Baker J. R. ed. (1988): Critical Essays on William Golding, Boston: G. K. Hall. Vilijam Golding (1966): Gospodar muva, prev. Branka Petrovi, Beograd, Prosveta. Svetozar Koqevi (2003): Engleski romansijeri dvadesetog veka (19141960), Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva. John Milton (N. d.): Paradise Lost. [Internet] Dostupno na: http://www.literature.org/authors/milton-john/paradise-lost/ Schoene-Harwood Bertoldt (2000): Writing Men. Literary masculinities from Frankenstein to the New Men, Edinburgh, Edinburgh University Press.

70
Mirna Radin-Sabado ENEMY: INNER AND OUTER VIOLENCE AS A MEANS OF SOCIAL DIFFERENTIATION IN GOLDING'S LORD OF THE FLIES Summary Describing an imaginary world of a desert island, remote in time and space and a group of young boys struggling to survive, Golding's Lord of the Flies exposes and examines some of the greatest paradoxes of the Western world a destructive patriarchal cultural matrix based on the principles of universals and binary opposition, based on violence and domination, yet precisely for these reasons percieved as civilized. By juxtaposing its strong anti-utopian tone and its Victorian genre matrix, Lord of the Flies presents its unique perspective of the prospects of modern age and progress. In this context violence is being generated as a consequence of the proscribed need for social differentiation, not as its cause, and thus functions a specific marker of social awareness of the power discourse, therefore, as a specific projection of social reality.

UDC 821.111-31.09 Fowles J.

GRKI MIT U ROMANESKNOM SVETU XONA FAULSA Aleksandra V. Jovanovi

SAETAK: Xon Fauls je pisac na raskru" ije delo nosi obeleja realizma, modernizma i postmodernizma. U ironijskom odnosu prema raznim anrovima i kwievnim pravcima Fauls je izgradio specifian kwievni postupak koji se u velikoj meri zasniva na mitolokom nasleu. Upotreba mitologije u Faulsovom delu ispoqava se na dva novoa: eksplicitnom i implicitnom. Eksplicitna upotreba mitolokih motiva doprinosi metaforinosti Faulsovog jezika. Osim toga, na ovaj nain pisac ukazuje na mitoloke prefiguracije koje nije uvek lako otkriti u wihovoj implicitnoj primeni u delu. U ovom, skrivenom vidu upotrebe mitologije, mitoloki motivi organizovani su u okviru ireg obrasca mita o junakovoj potrazi. Najznaajniji deo mitoloke grae u Faulsovom delu odnosi se na grku mitologiju. KQUNE REI: grka mitologija, mit o junaku, misterija, granine situacije, pripovedni postupak, primitivna svest, pagansko, prefiguracija, psihologija, modernizam, postmodernizam

Razmiqajui o raznim aspektima stvaralatva Xona Faulsa dola sam do zakquka da je taka saimawa wegovih viestrukih znaewa u sferi mitskog. Daqe prouavawe pokazalo je da su za Faulsovo delo najznaajnije paganske mitologije Mediterana i Male Azije i, kao najrazvijeniji mitoloki sistem meu wima, grka mitologija. Otuda potie istraivawe prisutnosti grke mitologije u Faulsovom romanesknom svetu. Rezultat tog istraivawa je doktorski rad Grki mit u romanesknom svetu Xona Faulsa. Kad je iz tampe izaao Faulsov prvi objavqeni roman Kolekcionar (The Collector) engleski kritiari svrstali su ga u detektivski anr, a Faulsa meu pisce koji stvaraju kwievnost punu napetosti". Iako je delo bilo veoma popularno, kritika nije imala nimalo sluha za simboliku ravan Faulsove proze. Tek nekoliko godina kasnije, posle velikog uspeha u Americi, engleska kritika temeqnije pristupa Faulsovom delu.

72 Razlozi za ovakav prijem Faulsovog dela mogli bi se potraiti u optoj klimi na kwievnoj sceni u Engleskoj u to vreme. Po miqewu mnogih kwievnih kritiara, Malkolma Bredberija i Suzane Onega izmeu ostalih, engleska kwievna scena bila je obeleena neo-realistikim tendencijama i verom u tradicionalne kwievne postupke. Za razliku od Engleske, u Americi su burna drutvena kretawa, feministiki i anti-rasistiki pokreti ezdesetih oblikovali novi duh koji se na kwievnom planu ispoqio u izmewenom kwievnom izrazu. Kako Bredberi primeuje, amerika kwievna kritika imala je vie sluha za nove tendencije u kwievnosti kakve je, izmeu ostalih, promovisao Xon Fauls. O svom kwievnom postupku Fauls je esto i rado govorio. Kqune elemente svoje poetike predstavio je u nekoliko autopoetikih eseja, od kojih su najznaajnija tri: Aristos (The Aristos), Enigma Stounhenxa (The Enigma of Stounhendge) i Drvo (The Tree). U uvodnom delu rada osvrem se na svaki od wih. Moje je uverewe da je u proimawu znaewa ovih eseja skrivena sutina Faulsovog odnosa prema mitu. U Aristosu Fauls govori o temeqnim principima svog pogleda na svet. Ovde Fauls prvi put govori o svom shvatawu misterije koja je bezmalo najvaniji inilac Faulsove slike sveta. Misterija je, prema Faulsu, skrivena strana stvarnosti. Ona podstie qudski um da je otkriva i stoga je neophodna oveku kao voda."1 Svoje shvatawe misterije kao skrivenog sloja realnosti Fauls daqe razvija u eseju Enigma Stounhenxa. Stounhenx je poput nekog veoma starog i nedokuivog teksta, od koga ovek moe da protumai tek toliko da bi bio uveren u wegov znaaj, ali nikad toliko da bi znao o emu govori."2 Odgovori, smatra Fauls, vode samo u novu misteriju. Nemo objawewa misterije najboqe se ogleda u nemogunosti nauke da objasni misteriju prirode. Priroda kao izvor misterije predstavqala je za Faulsa najistinitiji vid stvarnosti, koji opisuje u eseju Drvo: Taj odnos izmeu oveka i prirode izgleda mi vaniji i stvarniji od ovekovog odnosa sa bogom, ak i od odnosa sa drugim qudima Qudi mogu biti dosadni, kwige mogu biti dosadne; sve to je qudsko moe dosaditi. Priroda nikad Priroda me esto gane do suza, a qudi veoma, veoma retko."3 Misterija postojawa skrivena u prirodi ispoqava se u ciklusima raawa i smrti, koji su i pored svoje neskrivene pravilnosti i preciznosti uvek obavijeni tajnom i dramatinom energijom. Ima neeg u prirodi prirode, u wenoj trenutnosti, oiglednoj prolaznosti, stvaralakom aru i skrivenoj snazi to veoma tano odgovara divqem, odnosno primitivnom oveku u naoj psihi",4 kae Fauls u Drvetu. Priro1 Fowles, John: The Aristos. London, Glasgow, Toronto, Sidney, Auckland: Triad Grafton Books. (1964) 1989, 26. 2 Fowles, John: The Enigma of Stonehenge. London: Jonathan Cape. 1980, p. 9. 3 Intervju: Baker 1989. u: Vipond Dianne, (ed.). 1999. Conversations with John Fowles, University press of Missisipi, Jackson 1999, 193. 4 Fowles, John, The Tree. Herts: The Sumach Press. (1979) 1992, p. 55.

73 da namee razmiqawe o iskonskim atributima egzistencije koje je civilizovani ovek potisnuo. Ovako konceptualizovana priroda pojavquje se kao uesnik radwe u svim Faulsovim delima. I upravo Faulsov doivqaj prirode otkriva razlog Faulsove odanosti paganskom mitu. Naime, paganske mitologije predstavqaju sublimaciju prirodnih sila, dok qudske strukture unutar wihovih sistema personifikuju vene tajne kosmosa. Osnovni principi svekolike egzistencije ispoqavaju se u sieima mitova kao qudska drama. Tako, na primer, u mitovima o Persefoni i Demetri raawe i smrt useva iskazivani su kao dramatina sudbina ene. Takoe, dogaaji koji ine prirodni godiwi ciklus ivota oplodwa zemqe, raawe, rast, umirawe, patwa i vaskrsnue predstavqeni su u mitologemama plodnosti kao qubavi Adonisa i Afrodite, Atisa i Kibele, Izide i Ozirisa i Ishtar i Tamuza, izmeu ostalih. Na taj nain mitska pria uspostavqa vezu izmeu egzistencijalne i qudske drame. Najoptije reeno, mitologija je nastala iz potrebe da se objasni svet. Tanije, iz eqe da se premosti jaz izmeu pojave i znawa o woj. Isti tip motivacije ambiciju da se otkrije sve i kae sve o stvarnosti mogli bismo pripisati i kwievnosti, posebno modernoj kwievnosti. Ontoloka ambicija spaja mit i kwievnost, tako da oni postoje u neraskidivom sadejstvu kao to mit tei da osvoji oblik pripovednog teksta, tako kwievnost tei da osvoji status mita. Kako je, dakle, nastao mitski tekst? Prema miqewu jedne grupe teoretiara, meu kojima su Jung, Kerewi, Frensis Bejkon i Viko, na primer, drevni mitovi nastaju na odreenom stupwu qudske svesti koji je oznaen kao primitivna svest. Jung, na primer, smatra da mit za civilizovanog oveka ne moe znaiti isto to i za primitivnog tako da se drevno mitotvorstvo bitno razlikuje od modernog kwievnog teksta zbog prirode motivacije i stvaralake namere. U prvobitnoj svesti, smatra Jung, nesvesno nije potisnuto, kao to je to sluaj kod modernog oveka. Naprotiv, svesni deo kod primitivne svesti je nerazvijen. Funkcije kao to su miqewe i voqa nisu izdiferencirane. Primitivni ovek ne razmiqa svesno, nego se wegove misli pojavquju. Misli su, tako, svuda oko wega i on neprestano ivi u sumraku nesvesnog. Wegova spoznaja sveta je spontana manifestacija nesvesnog. Primitivni mentalitet ne izmiqa mitove, on ih proivqava",5 kae Jung. Mitovi stoga nisu predstavqawe dogaaja iz primitivne psihe, oni jesu psihiki ivot primitivnog oveka. Mitovi govore o nesvesnom delu psihe. Kod modernog oveka prvobitno stawe svesti mogue je obnoviti u snovima i fantazijama. U ovom, nesvesnom stvaralatvu qudskog uma, Jung vidi i poreklo umetnikog dela. Drugim reima, Jungovo tumaewe
5 Jung, C. G. and C. Kerenyi (1993): Essays on the Science of Mythology The Myth on the Devine Child and the Mysteries of Eleusis, translated by: R. F. C. Hull, Bollingen Series XXII, Princeton, Princeton UP, p. 73.

74 veze izmeu umetnosti i mita ide u pravcu wihovog zajednikog porekla u nesvesnom delu psihe, odnosno u najdubqem sloju nesvesnog, kolektivnom nesvesnom oveanstva. Preko mita, smatra Jung, umetnost ostvaruje kqunu vezu sa boanstvom u tewi da ponovo otkrije sveto poreklo prvobitnih slika putem simbolikog6 jezika. Arhetipovi nesvesnog predstavqaju, prema ovim teorijama Junga i wegovih mnogobrojnih sledbenika, kqunu vezu izmeu psihe i mita, s jedne strane, i mita i umetnosti, sa druge. Mit, meutim, nije u svim epohama imao status svetog teksta. Od antike do renesanse filozofi mit smatraju inferiornim u odnosu na racionalno miqewe. Sa izuzetkom renesanse, ovakav stav opstaje sve do dvadesetog veka. Antiki filozofi gajili su veliko podozrewe prema mitovima. Platon je smatrao da su /mitovi/ sama la, ali sadre i istinu". Aristotel se zalae za potiwenost mitosa logosu. Tek u renesansi javqa se izraena tewa umetnika da se mit ukqui u tadawu savremenu kwievnost. Renesansni umetnici crpe elemente klasine tradicije i citiraju ih u svojim delima. Po prvi put u istoriji, teoretiari mita rehabilituju wegovu prvobitnu istinitost. Naime, sedamnaesti i osamnaesti vek odbacuju mit kao primitivno shvatawe, folklor i besmislicu. Kant i Hegel u svojim filozofskim sistemima, takoe, mitsko miqewe smatraju inferiornim, budui da je primitivno, da istorijski prethodi i u svakom smislu je potiweno racionalnom. Izuzetak meu filozofima nemakog klasinog idealizma je eling, koji donekle prihvata istinu mita, ali smatra da su wegova znaewa alegorijska. Veliko interesovawe za mit u savremenoj kwievnosti posledica je revolucionarnih otkria iz oblasti psihologije krajem HH i poetkom HH veka. Frojd je, naime, prvi opisao dinamiku psihe u kojoj nesvesni deo psihe ima zapaeno mesto u ovekovoj ukupnosti. Jung je taj prostor zamislio kao strukturu arhetipova. Prema shvatawu egzistencijalista neprestano stvarawe mitova sa ontolokom ambicijom predstavqa istoriju nae nemogunosti da utemeqimo saznawa o Biu i, istovremeno, istoriju naih pokuaja da shvatimo tu nemogunost."7 U skladu sa ovim stavom o mitu razmiqa Hajdeger. U dvadesetom veku teoretiari mita zapaaju uglavnom prazninu izmeu pojave i znaewa koju ispuwava mit. O ovome sa raznih stanovita govore Derida, Rolan Bart, Lakan, Frojd i Riker. Riker i Derida govore o mitu kao o metafori ije znaewe ostaje izvan govornog iskaza. Centar se neprestano izmeta. Razumevawe predstavqa odgonetawe misterije odsutnog. Popuwavawe te mawkavosti u jeziku stvara mit. Rolan Bart smatra da neprestano pomerawe centra i osvajawe novih praznina stvara podlogu za mitotvorstvo.
6 7

p. 10.

Platon 1983. Drava, prevod: dr A. Vilhar i dr B. Pavlovi. Beograd, BIGZ, 377. Gould, Eric (1981): Mythical Intentions in Modern Literature, Princeton, Princeton UP,

75 Odsustvo znaewa kao sedite mita prepoznaju Frojd i Lakan u psiholokoj teoriji koja omake smatra kqunima za razumevawe sutine. Za Lakana izvorite mita je pukotina" u jeziku, koja predstavqa rascep izmeu dogaaja i znaewa. Slino Frojdu, i za Lakana se kroz pukotine u jeziku" ispoqava nesvesno. U konkretnoj formi mita sakralno se u jeziku ispoqava metaforino. Kako je jezik, sa druge strane, zajedniki imeniteq mita i kwievnosti, otuda mit ueem u jeziku kwievnog dela prenosi" na kwievnost sakralno koje se nalazi u wegovoj osnovi. Shvatawe mitologije kao nosioca iskonskih vrednosti koje predstavqaju kontrast nestabilnim vrednostima modernog vremena upuuje nas nesumwivo na Eliota. U eseju Uliks, poredak i mit" (Ulysses, Order and Myth") Eliot se zalae za uspostavqawe mitskog obrasca u kwievnom delu koji bi, pored oigledne veze sa venim istinama mita, predstavqao uporite modernom piscu kako ne bi zalutao meu opsenama modernog doba. Kao to kae Frenk Kermod: uprkos privremenom unitewu Vavilona vanvremenski obrazac venog grada mora opstati",8 Eliot, koji je i sam pisao teorijske tekstove o mitu, stvorio je kwievnost koja se moe smatrati paradigmatinom za moderno shvatawe mita. Eliot je mit doiveo upravo kao i Kermod u pomenutom iskazu, kao veni obrazac. Osnovni mitski obrazac u okviru kojeg je Eliot organizovao mitske elemente u svojim delima je obrazac mitske potrage junaka. Mitska potraga junaka predstavqa uvek potragu za smislom i znaewem qudske egzistencije. Mitovi plodnosti i dramatini napori junaka da otkrije kosmika znaewa predstavqaju sr Eliotove filozofije i osnovu modernistike upotrebe mita. Fauls, takoe, svoj kwievni postupak gradi na temequ junakove potrage i elementima mitologema plodnosti koje koristi kao riznicu arhetipova qudskih stawa. Funkcija mita u engleskom modernizmu izuzetno je vana za razumevawe Faulsove upotrebe mita u kwievnom delu i zato mu je u radu poklowen znaajan prostor. Naime, pisci engleskog modernizma Lorens, Xojs i Eliot prvi su u svom stvaralatvu institucionalizovali mitski prostor. Vrata kwievnosti odkrinuta su za mit u kwievnosti modernizma. U ovom periodu duh nove epohe koji je poeo krajem devetnaestog veka ispoqava se na kwievnom planu kroz tragawe za novim mogunostima pripovedawa. Od revnosnog slikawa stvarnosti kwievnost se u realistikom postupku okree procesima u psihi. Kao posledica novog pristupa stvarnosti nastaje novi tip pripovedawa, pre svega tehnika toka svesti. Pogled u ovekovu duu u prvi plan iznosi arhetipsku strukturu psihe. Modernisti pokuavaju da pomere granice percepcije i wenog ostvarewa u jeziku. Tragajui za seditem smisla nastoje da prodru u translingvistiki prostor" i time utiru put za mit. Ovaj prostor
8

Kermode, Frank (1990): Modern Essays. London, Fontana, p. 309.

76 Eliot vidi u trenucima u vremenu koji su izvan vremena". Xojsova epifanija mogla bi se, takoe, definisati kao vanvremenski trenutak u vremenu" ili prostor izvan rei", prostor izotrene percepcije" ili iste svesti ili pak, vie svesti". Lorens u svom romanu Zaqubqene ene u jednom dijalogu izmeu protagonista translingvistiki prostor opisuje ovako: Postoji jedno konano ja, sutastveno, bezlino i svakoj odgovornosti nedoseno. U meni, u vama. I tu bih ja vas hteo da sretnem s one strane naih mea, gde nema govora"9 Prostor izvan naih mea" je, za Lorensa, sedite smisla koji se moe dokuiti jedino putem transcendencije. U okviru ovakve tradicije upotrebe mita u engleskoj kwievnosti stvara Fauls. Kao i pisci modernizma, Fauls prepoznaje ovu misteriju odsustva u kojoj je skrivena sutina o drugom, skrivenom aspektu sveta, i prema kojoj su prirodno usmerena stremqewa mita da sazna istinu. * * *

O Faulsovom delu napisano je vie od trideset monografija. Postoji vie od pedeset doktorskih teza koje se bave raznim aspektima wegovog stvaralatva i preko dvesto eseja u akademskim asopisima. Faulsovo delo kritiari opisuju kao prozu koja prevazilazi slepu ulicu modernizma". Ovako je, prvi, Faulsovo delo odredio Xon Bart u svom poznatom tekstu Kwievnost obvnavqawa", poetkom osamdesetih godina prolog veka. Ako bismo dela Beketa i Borhesa uzeli kao predstavnike dve ekstremno drugaije pozicije u prevladavawu iscrpqene kwievnosti" (termin, takoe, Xona Barta), Faulsa bismo morali smatrati predstavnikom borhesovske struje. Drugim reima, izmeu Beketovog shvatawa kwievnosti koja ne moe da izrazi nita jer nema snage i eqe da bilo ta izrazi i borhesovskog premoavawa ambisa izmeu bia i sveta proglaavawem sveta za pra-tekst mogli bismo zakquiti da Faulsova kwievnost nastaje na temequ ove druge vizije. Drugim reima, Fauls prevazilazi modernistiko okretawe sebi i predstavqa kariku koja nedostaje u lancu sa postmodernizmom",10 kako je na konferenciji o Faulsu rekla Dajana Vajpond. Kritiarsku nedoumicu u pogledu svog dela najboqe je formulisao sam Fauls u intervjuu Xejmsu Kembelu jo 1974. godine. Naime, pokuavajui da Faulsovo stvaralatvo svrsta u okvire jednog pravca, Kembel pada u zamku kontradikcije, poput veine kritiara. Fauls tom prilikom kae: Da li ste vi to upravo rekli da sam eksperimentalan pisac? Zar me niste maloas nazvali tradicionalistom?"11 To opirawe svrstavawu ini jednu od temeqnih odlika Faulsove poetike.
9 Lorens. D. H. (1954): Zaqubqene ene. 2 toma, prev. Nenad Jovanovi. Beograd, Omladina, str. 269. 10 Vipond, Dianne. Lawrence Durrell's Alexandria Quartet: The Missing Link to Postmodernism". Deus Loci, NS 2. The Lawrence Durrell Journal 1993. 11 Intervju sa Xejmsom Kembelom u: Vipond, Dianne (ed.) (1999): Conversations with John Fowles, University press of Missisipi, Jackson 1999, p. 39.

77 Iako su Faulsovi romani naizgled pisani tradicionalno, oni podrivaju realistiki postupak na svakom koraku. Fauls istrajno razbija hronologiju dogaaja uvodei mitsko vreme kao alternativu hronolokom, odnosno kao nagovetaj da vanvremenski trenuci u vremenu" (Eliot: etiri kvarteta) predstavqaju neodvojivu komponentu stvarnosti. Rezultat je delo u kojem se vremenske ravni sudaraju, delimino preklapaju ili mimoilaze, radikalno naruavajui hronoloki sled dogaaja. Realistiki postupak beleewa uzrono-posledinog niza dogaaja koji streme loginom kraju najgrubqe je naruen izostankom zavretka. U veini svojih proznih poduhvata Fauls stvara otvoreno delo, detektivsku priu bez kraja, koja surovo naputa i junaka i itaoca i ostavqa ih da tragaju za reewem, koje je izvan granica teksta. Faulsov italac je tako prinuen da proizvodi znaewe, a nadasve da proizvede kraj Faulsove prie. Fauls ovakvim postupkom sledi tehniku pripovedawa kakvu su opisali Eko, Ajzer i Kristeva, izmeu ostalih. Znaewe, meutim, ne ostaje" u itaocu, nego itaoev diskurs otkriva kd za tumaewe dela. Jedan od takvih kodova je mit. Na osnovu uea u individualnoj psiholokoj strukturi mit je zajedniki imeniteq likova u delu i itaoca. Tako mit Faulsovog itaoca stavqa u kontekst teksta kao i junak italac postaje traga za znawem. Faulsova proza predstavqa izraz tewe za ukupnou saznawa. Zbog toga prirodu motivacije Faulsove proze treba traiti u dihotomiji izmeu suprotstavqenih principa. U psiholokom smislu ova tewa je predstavqena kao iskonska potreba podeqene svesti da sazna tajnu o drugom" delu bia. Svet u kojem su nepremostive suprotnosti ujediwene u velianstvenoj istini boanstva predstavqa svet paganske mitologije. Suprotna svojstva bia ujediwena su u prvobitnom totalitetu u kojem su Apolon i Dionisije jedno. Mitski traga prelazi put samo da bi pronaao klicu tog prvobitnog totaliteta. U psiholokom smislu osvojie ukupnost bia, u saznajnom saznawe o drugom", skrivenom delu svake stvari. Mitoloki materijal nalazi se u Faulsovoj prozi neposredno u tekstu. Obiqe eksplicitno upotrebqenih mitolokih referenci ukazuje na mogunost mitolokog tumaewa dela. Grupisawe mitolokih referenci po tipovima pria na koje se odnose dovelo je do zakquka da u Faulsovim romanima najee nailazimo na mitoloke motive koji upuuju na mitologeme plodnosti i sudbine enskih boanstava. Istraivawe mitolokih referenci potvruje teze o motivaciji i tematskim preokupacijama Faulsove proze. Eksplicitna upotreba mitolokih elemenata u Faulsovom delu predstavqa, dakle, vidqivu stranu znaajnije, implicitne upotrebe mitologije. Kroz obrazac junakove potrage Fauls u svoju prozu ukquuje mitski smisao. Potraga ima dva aspekta: detektivski i psiholoki. Naime, iako je prevashodno psiholoka, ima sve karakteristike detektivske hajke, odnosno univerzalnog tragawa. Stoga Faulsovi romani imaju mnoge odlike detektivske proze.

78 U sklopu radwe Faulsovog prvog objavqenog romana Kolekcionar mogli bismo izdvojiti klasine detektivske motive poput zasede, otmice i zloina. U radwi Magusa, koji je engleski kritiar Marvin Madrik nazvao jednom od najboqih misterioznih pria koje su ikad napisane",12 takoe postoje ubistva, detektivski poduhvati i portreti zloinaca. Pomiwawe zloina i opis detektivske istrage ne izostaju ni u romanima Danijel Martin i enska francuskog porunika, pa ak ni u najeksperimentalnijem Faulsovom romanu Mantisa. Najzad, pripovedaki postupak u posledwem Faulsovom romanu, Megot, svrstava ovaj roman u klasinu detektivsku prozu. Privlanost detektivskog anra za Faulsa mogla bi se objasniti zasnovanou detektivske proze na mitu. Prema mnogim teorijama, Xona Irvina na primer, svekolika detektivska proza prefigurirana je mitolokim priama o Kraqu Edipu i o Tezeju u kritskom lavirintu. U mitu o Kraqu Edipu detektiv, Edip, tragajui za odgovorima, saznaje da je zapravo on progoweni, vinovnik zloina. U mitu o Tezeju i Minotauru nailazimo na skelet univerzalnog detektivskog zapleta: ekawe, zasedu, vrebawe rtve i obraun. U Faulsovom Kolekcionaru Kleg, koji je goni i zloinac, postaje progowena rtva svoje prirode. Ovaj motiv jo je uoqiviji u Magusu, u kojem glavni junak Nikolas Urf neumorno traga za reewem misterije, videvi sebe kao rtvu situacije u kojoj se obreo. Naime, Nikolas traga za smislom dogaaja u kojima nevoqno uestvuje, ali ubrzo otkriva da je upravo on taj koji je poinio zloin" i sebe doveo u poloaj u kojem se nalazi, sopstvenim slepilom za pravo znaewe pojava i situacija oko sebe. Upravo kao kraq Edip, Nikolas je zloinac zbog sopstvene nemoi da sagleda istinu. Nikolasov zloin", zapravo ono to Fauls eli da prikae kao zloin, je wegova neautentina priroda, bezobzirnost i otuenost, reju nespremnost da prihvati svoju ulogu u svetu. Isti ovi zloini" ine senku bia arlsa Smitsona, junaka romana enska francuskog porunika, i Danijela Martina iz istoimenog romana. U Mantisi Majls Grin boluje od amnezije i traga za svojim umom. Ta potraga" sastoji se u otkrivawu psiholoke strukture mozga koja je preko arhetipova kolektivnog nesvesnog skrivena u mitovima. Wu Majls eli da jednostavno uzme" iz mita. Fauls podrugqivo posmatra jalovu potragu koja ne vodi niemu, jer joj je oduzeta sutina psiholoka transformacija junaka. Megot donosi detektivsku potragu za znaewima hrianske civilizacije, koja vodi kroz razumevawe (izgubqenog) mitolokog smisla na kojem ta civilizacija poiva. Detektivska potraga i ovde ostaje bez pozitivnog reewa, a vinovnik zloina" neotkriven. U svojim romanima Fauls zloin uvek postavqa u kontekst granine situacije nemogueg izbora. To su situacije u kojima junak mora da bira izmeu ivota i smrti. Takvu situaciju sreemo kad Miranda iz
12 Mudrick, Marvin (1966): Evelyn, Get the Horseradish, rev. of The Magus, by John Fowles. Hudson Review 19, p. 307.

79 Kolekcionara pokuava da smogne snage da zamahne sekirom na Klega i najzad sputa sekiru; u Magusu kad Konis mora da izabere izmeu streqawa zarobqenika i smrti stotine talaca, i odlae puku; kad Nikolas odluuje da ne kazni Lili/Xuli, i odbacuje bi. Detektivske potrage u Faulsovim romanima zamiqene su tako da junaka dovedu do ina izbora. Izbor koji junak mora da naini odreuje wegovu daqu sudbinu. Tako, Miranda ne pristaje da zloinom kupi svoju slobodu i time sebe osuuje na smrt. Konis, takoe, osuuje na smrt zarobqenike, taoce i sebe meu wima pred streqakim vodom takoe sopstvenom odlukom, a Nikolas bira mukotrpnu potragu umesto udobnosti svog ranijeg neautentinog ivota. Trenutak izbora okonava detektivsko tragawe u Faulsovim romanima. Granine situacije u prozi imaju svoje poreklo u mitskim priama. Zaplet prie o Persefoni, na primer, ija kulminacija je Hadovo savladavawe Persefone, prinuda u nasilnom braku i Persefonina smrt odnosno odlazak u podzemni svet sve u istom trenutku prikazuje graninu situaciju u kojoj su qubavni in, koji je izvor ivota, i smrt, kao i svetlost dana i mrak groba, nevinost i zrelost, lepota i nakaznost jedno. Istovremeno ova situacija, kao to zapaa Karoq Kerewi, i kao to prikazuje Jaspers, obezbeuje transcendenciju, odnosno pomera granice ovozemaqske percepcije, stavqajui jedinku u kosmiki kontekst. Granina situacija pomera granicu saznawa o svetu. U istom smislu Fauls i koristi implicitna znaewa mitskih pria pomerajui granice teksta i percepcije junaka pomou ugradwe mitskih znaewa u wihove strukture. Koristei anrovske konvencije detektivske proze Fauls postavqa pitawa koja su ovom anru strana o prirodi zloina, poinioca i qudskog razumevawa sveta. Detektivsku potragu Fauls preoblikuje i pokazuje da je wegovo shvatawe potrage samo neprestano redefinisawe misterije. Drugi deo slike" o junakovoj avanturi ini psiholoki aspekt potrage, odnosno individuacija junaka, kako je naziva Jung. Ovi aspekti proimaju se na najoigledniji nain u motivu lavirinta. S jedne strane lavirint predstavqa metaforu klasine detektivske situacije u kojoj samo detektivska kombinatorika moe dovesti do pravog puta i trijumfa detektiva. Sa druge, lavirint je Jungu posluio kao slika psiholokog ivota jedinke. Lavirint koji je Jung imao na umu je svakako najuveniji kritski lavirint koji, izmeu ostalog, nosi priu o Tezeju i Minotauru. Tragajui za Minotaurom, kako bi spasao sebe i svoju druinu i zadobio ruku lepe Arijadne, Tezej traga za sopstvenom mranom stranom, jer Minotaur je, smatra Jung, Tezejeva senka. Pobedom nad Minotaurom, odnosno suoivi se sa svojom senkom, Tezej uspeva da ujedini suprotne strane svog bia i postigne celovitost. Lavirint junakove psihe vaan je elemenat strukture svih Faulsovih romana. Posedi na kojima se radwa odvija, putawe kojima junaci idu i putevi koje prelaze uvek lie na lavirinte. U romanu Mantisa

80 junak se fiziki nalazi u svom umu. Fauls u ovom romanu predstavqa lavirint koji guta tragaa, zbog wegovog neautentinog odnosa prema mitskoj potrazi. Avantura junaka u Faulsovim delima ima dvojni status fiziki i mentalni. Naime, u svim Faulsovim delima radwa obuhvata fiziko putovawe junaka. Dok junak Magusa Nikolas Urf putuje u Grku, arls Smitson, junak romana enska francuskog porunika, putuje u razna mesta u Engleskoj i Americi, Danijel Martin putuje u Englesku, a zatim u Egipat, a lord Bartolomju iz romana Megot iz Londona u unutrawost zemqe. Istovremeno, u svojoj svesti junak putuje prema samospoznaji. Dok se fiziko putovawe odvija u realnosti", putovawe u umu junaka odvija se u fiktivnom vremenu. Fiktivno vreme je kruno, mitsko vreme. Kao to objawava Mira Elijade u delu Mit o venom povratku, ovakav poredak simulira prvobitni kosmos i ispoqava se najizrazitije u ritualima. U radwi Faulsovih romana, kao i u radwi Xojsovog Uliksa, metaforu mitskog toka vremena predstavqa kruno putovawe junaka. Poput Leopolda Bluma, Faulsov junak je Odisej modernog sveta. On e, kao to to svaki junak mora, u svojoj avanturi naii na mnoga iskuewa i prepreke, proi e kroz podzemni svet i doi na isto mesto", kako kae Eliot. Junak od sebe putuje ponovo ka sebi. Wegovo bie je i polazite i ciq. U pesmi Litl Giding" Eliot mitsko kretawe formulie ovako: Neemo prestati da istraujemo sve dok se ne vratimo na isto mesto i spoznamo ga po prvi put".13 Boravei u pustoj zemqi" moderne civilizacije, traga mora da uspostavi prekinutu vitalnu vezu sa mitom da bi pronaao izgubqeni smisao egzistencije. Kroivi na tle imawa Burani, na ostrvu Fraksos, Nikolas upravo to osea: /Ovo mesto je/ poprite mitova."14 Mitska potraga junaka koja vodi psiholokoj ukupnosti ili sposobnosti junaka da u sebi ujedini dva sveta ima tri faze: poziv na avanturu, avantura junaka i prelazak povratnog praga. Ciq tragaa Fauls nagovetava na poetku romana Danijel Martin: Cela slika; ili sve ostalo je pusto."15 Poziv na avanturu u Faulsovim romanima, obino, predstavqa dogaaj koji oznaava neki preokret u junakovom ivotu i podstie ga da prekine svoj dotadawi besmisleni, rutinski ivot, neautentinog postojawa. Najilustrativniji i najupeatqiviji primer ovog poziva opisuje sam Fauls u eseju Beleke o nedovrenom romanu" (Notes on an Unfinished Novel"). Naime, Fauls opisuje svoju viziju, odnosno snoviewe. Ta ena nije imala lice. Nije bila posebno senzualna, ali bila je predstavnik viktorijanskog doba i s obzirom da sam je neprestano viao u istom nepominom kadru, u daqini, s lea, predstavqala je prekor viktorijanskoj tradiciji Bila je odmetnik. Nisam znao ta
13 Eliot, Tomas Sternz (1966): etiri kvarteta, prev. Svetozar Brki, Beograd, Prosveta. 14 The Magus, p. 63. 15 Daniel Martin, p. 7.

81 je uinila, ali imao sam equ da je zatitim. Odnosno, poeo sam da se zaqubqujem u wu. Ili u wenu pozu. Ne znam tano."16 ena iz sna kasnije je postala Sara Vudraf, lik iz romana enska francuskog porunika. Pisac, koji je ovde i sam u poloaju mitskog tragaa, krenuo je na put kroz mitsku zemqu i fiktivno vreme stvaralatva. Na putu junak nailazi na mnoge prepreke. Dobija kazne i nagrade, kao posledicu sopstvenih izbora u graninim situacijama. Neophodna mu je pomo. Pomo junaku dolazi prvenstveno od arhetipa anime. Jung ui da je anima psiholoka manifestacija Kore, venog enskog principa u mitologiji. U strukturi Kore uestvuju razna enska boanstva iz paganskih mitologija: Afrodita, Artemida, Arijadna, Persefona, Demetra, Meduza, Hekata, Jokasta i Nemeza, da pomenemo samo najvanija. Kora nosi elemenat saznawa, odnosno sunca, ali istovremeno i mraka noi, zbog svoje htonske komponente izraene u meseevim bogiwama Hekati i Persefoni. Faulsova junakiwa, briqivo izgraena u Faulsovoj prozi, u svojoj strukturi saima psiholoke odlike mnogih od ovih mitolokih heroina. Na osnovu mitolokih prefiguracija koje su ukquene u wenu strukturu, junakiwa u Faulsovim delima ostvaruje svoju ulogu junakove anime. Kad uspeno prebrodi prepreke na putu, i kroz suoavawa sa sobom spozna svoju senku, junak se spaja sa bogiwom u pokuaju da ujedini dva sveta muki i enski, sunev i meseev, ovozemaqski i htonski i tako u sebe inkorporira saznawe o drugom". Kao primer kako Fauls svog junaka postavqa u mitoloki kontekst naveu poetak romana Danijel Martin. Poetno poglavqe etva" (Harvest"), naizgled nema veze sa radwom romana koja se odvija, bar na poetku, u Holivudu. Opis etve iz junakovog deatva donosi opis seqaka, zemqoradnika, i glavnog junaka romana koji stie prva ivotna iskustva upoznavajui nepoznati svet prirode. Wenu tajanstvenost, senzualnost i saznajni potencijal sumira re etva", kao jedan od najradosnijih dogaaja seoskog ivota. U grkoj mitologiji etva je vezana za linost bogiwe Demetre i predstavqa wen godiwi poklon qudima, zrno penice. Ako se setimo tajanstvene uloge koju bogiwa Demetra, kao zaetnica eleusinijskih misterija, igra u individualnom psiholokom sazrevawu, motiv etve" dobija dubqi smisao. Gusta mrea mitova i arhetipova obavija ovaj dogaaj u romanu Danijel Martin. Putem interteksta iz mitova pisac unosi znaewa sudbina Demetre, Persefone, Posejdona i Hada i wihovih verzija qubavi, smrti, zloina, samoponitavawa i vaskrsnua, s obzirom da je u simbolu etve sadrana celokupnost qudske sudbine. Ovo poglavqe u romanu izgleda kao upad iz nesvesnog. Na wegovo mesto u radwi romana upuuju Seferisovi stihovi koji su epigraf jednom od kasnijih poglavqa romana:
16

Notes on an Unfinished Novel" 1969. in: Wormholes: 13/4.

82
ta pamti plamen? Ako upamti neto mawe od onoga to je neophodno, ugasie se; ako upamti neto vie od neophodnog, ugasie se. Kad bi nas samo mogao nauiti da pamtimo ispravno."17

Breme prolosti pojedinac mora shvatiti i odloiti ga u sebi na ispravno mesto, da ga prolost ne bi unitila, poput plamena, ili da se ne bi ugasila, i nestala ponovo, kao plamen. Ispravno seawe, odnosno prihvatawe pravih znaewa prolosti, donee Danijelu eqenu nagradu kroz seawe junak mora da ukqui u svoju strukturu sopstvenu istoriju, a kroz kolektivno pamewe mitski potencijal sveta koji ga povezuje sa kosmosom. Demetra, mitska zemqa, blizina prirode, seawe koje iscrtava mapu Danijelove svesti, spajawe sa bogiwom, sve je zaboravqeno u pustoj zemqi Holivuda u kojoj junak trenutno ivi i gde je ovek potisnuo znaewe mitova. Tek e seawe Danijelu bezbediti put do mitskog smisla i sutine stvari. Kad usvoji arhetipsku energiju koja ga je obogatila saznawem o ovome i onome svetu, kroz spajawe sa bogiwom ili ritualno iskustvo Hada u eleusinijskim, orfikim i raznim drugim misterijama, junak je spreman za zavretak svoje avanture. Tek po uspenom povratku junak moe u sebi da ujedini dva sveta. Stvaralako proimawe" sa svetom koji je morao da odbaci pred ulazak u pustu zemqu junaku obezbeuje nagradu. U romanu Danijel Martin ova faza potrage predstavqena je junakovim susretom sa Rembrantovim portretom oca, dok u romanu enska francuskog porunika junak u jednoj crkvi posmatra raspee i shvata wegovo pravo znaewe. Junak potpunije vidi, zapravo saznaje smisao stvari oko sebe, koji mu je ranije bio nedostupan. I ovu instancu junakove potrage prefiguriraju mitovi. Tako Zevs, Dionisijev otac, slavi wegovo vaskrsewe. Slino je i sa Atisom, Tamuzom, Ozirisom i Adonisom, koji putem saznawa o drugom svetu (podzemnom svetu) u svojoj privremenoj smrti stiu nagradu vaskrsnua ili novog ivota. Nagrada za junaka mitske pustolovine je sloboda, ukupnost bia ili, kao to Fauls kae, cela slika. Na osnovu uvida u implicitnu upotrebu mita u Faulsovom delu mogli bismo rei da je mit kod Faulsa skriveni inilac radwe. Fauls od mitova gradi mreu koja ini potporu" radwe wegovih romana. Ipak, da li ovo vai za sve sluajeve Faulsove upotrebe mitologije? Da bismo ostali dosledni pievom prosedeu moramo uzeti u obzir i suprotne tendencije koje postoje unutar Faulsovog dela pisac nam u wima postavqa zamku, navodei nas na sumwu u stabilne zakquke. Naime, na mnogim mestima Fauls koristi samo formu mita uklawajui iz we tradicionalno znaewe i izmetajui mitski smisao. U romanu Mantisa, na primer, preobilna mitska graa ukazuje na junaka kolekcionara koji, budui da je pisac, sakupqa mitove ija znaewa u sutini ne razume. Roman predstavqa izvetaj o bezuspenim pokuajima juna17

Daniel Martin, p. 86.

83 ka da napreac osvoji nagradu potrage. Ironijskim odnosom prema mitskoj grai u ovom romanu Fauls izmie vrsto i udobno tle mitskog znaewa i junaka ostavqa u pustoj zemqi wegovog sopstvenog sveta. Pisac razbija sadraj junakovog uma u ponoru besmisla i junak postaje tiina. Fauls zatim preputa kritiarima da se spore da li je junakova tiina potencijal svekolikog saznawa ili um, odnosno nita. Ili pak nova misterija. Nedoumica je oduvek pratila osvrte na Faulsovo stvaralatvo. Otvoren kraj, upotreba eksperimentalnih tehnika uporedo sa tradicionalnim kwievnim postupkom i opisivawe raznih slojeva realnosti, samo su neke od tema oko kojih su tumai Faulsove proze imali razne stavove. Najtemeqniji meu kritiarima razumeli su, meutim, da opirawe konanim zakqucima najtanije opisuje Faulsov kwievni postupak. Tako literatura o Faulsovom delu na neki nain nastavqa osnovne tendencije ovog kwievnog prosedea koji bi se najboqe mogao opisati kao afirmacija misterije i slobode.
LITERATURA Barth, John, The Literature of Replenishment: Post-modernist Fiction, The Atlantic Monthly, January, 1980, 6571. Eliade, Mircea, Cosmos and Hystory: The Myth of the Eternal Return, translated by. W. R. Trask, New York, Harper and Row, 1959. Eliot, T. S., Ulysses, Order and Myth, 1923. 120124. in: O'Connor, William V. Forms of Modern Fiction: Essays Collected in Honour of Joseph W Warren Beach, Minneapolis, University of Minnesota, 1948. Fowles, John, The Aristos, London, Glasgow, Toronto, Sidney, Auckland, Triad Grafton Books (1964) 1989. Fowles, John, The Enigma of Stonehenge, London, Jonathan Cape, 1980. Fowles, John, The Tree. Herts, The Sumach Press (1979) 1992. Fowles, John, Daniel Martin, Picador (1977) 1989. Gould, Eric, Mythical Intentions in Modern Literature, Princeton, Princeton UP, 1981. Jung, C. G. and C. Kerenyi, Essays on the Science of Mythology The Myth on the Devine Child and the Mysteries of Eleusis, translated by: R. F. C. Hull, Bollingen Series XXII, Princeton, Princeton UP, 1993. Kermode, Frank, Modern Essays, London, Fontana, 1990. Vipond, Dianne L., Introduction". John Fowles Issue of Twentieth Century Literature (spring), 1996. 15. Aleksandra V. Jovanovi GREEK MYTH IN THE WORLD OF JOHN FOWLES'S NOVELS Summary John Fowles is a novelist on the crossroads" whose fiction bears marks of realism, modernism and postmodernmism. His ironical attitude towards various literary movements and novelistic genres formed a specific narrative mode largely based on

84
mythology. Fowles employs mythology in his fiction in two ways: explicitly and implicitly. Explicit use of mythological motives enriched Fowles's language with metaphors. Besides, by using mythological motives in this way Fowles points to important mythological prefigurations whose presence in his work might not always be easy to detect. Mythological motives of this kind are organized as a part of a larger pattern the hero myth. The most important part of mythological references in Fowles's work concern Greek mythology.

UDC 821.111(73)-31.09 Updike J.

UPOTREBA AUTOBIOGRAFIJE U ROMANIMA XONA APDAJKA: PONAVQAWE MOTIVA Biqana Dojinovi-Nei

Ne oseam nikakvu obavezu prema prolosti koju pamtim; ono to stvaram na papiru mora se, i za mene to i jeste tako, vinuti slobodno bez obzira na to kakve su iwenice bile. Drugim reima, odriem se bilo kakve sutinske veze izmeu svog ivota i onoga to piem delo, rei na papiru, mora biti odvojeno od prisustva u ivotu; kad sednemo za sto postajemo samo izgovor za quske koje odbacujemo. (Apdajk, Umee proze", intervju sa Samjuelsom)1

SAETAK: Tekst prati primenu nekoliko motiva ije je poreklo jasno autobiografsko u razliitim delima Xona Apdajka, da bi se time pokazalo da kwievni kontekst ovim motivima daje razliita znaewa. Istovremeno, Apdajk je sklon i ponovnoj preradi kwievno ve obraenih autobiografskih motiva, ime dodatno zamagquje granicu izmeu fiktivnog i realnog i otvara prostor sloene igre u vezi sa ulogom i pozom samog pisca. KQUNE REI: amerika kwievnost, autobiografija, Xon Apdajk

U predgovoru za zbirku autobiografskih eseja Samosvest (Self-Consciousness, to takoe znai i samoispitivawe, zbuwenost, nesigurnost) Xon Apdajk kao povod za nastanak ovih tekstova navodi mogunost, koju mu je neko pomenuo, da napie wegovu biografiju i tako mu uzme ivot, taj tovar rude i hrpu uspomena!" (SC, xv). Te reenice Apdajkovog uvoda upuuju, po tobowoj uzrujanosti, na vaan aspekt stvaralakog ivota u mas-medijskom drutvu u kojem je pisac u prilici da se obrati auditorijumu izvan teksta, da se predstavqa i tako ponovo preuzme neke histrionske atribute, i to ne kao pripoveda (ili
1

(Samuels, /intervju/, u: Plath, 1994, 278).

86 pesniko ja), nego kao osoba koja je autor pripovesti, te da od toga stvori svojevrsnu predstavu. Apdajkova dobro poznata" nelagodnost u davawu intervjua2 i istovremeno velik broj razgovora, javnih nastupa i drugih obraawa itaocima govore o poigravawu sopstvenom ivotnom priom u diskursu razliitih medija postupak poznat jo od Rusoovih Ispovesti koji je u romantiarskoj kwievnosti do vrhunca doveo Bajron kao oumen i ovek koji je sam sebe reklamirao i znao kako da pomea biografiju sa umetnou da bi stvorio zavodqivu tajnu u okviru koje linost postaje neodvojiva od pojedinca, pojedinac ukorewen u legendi" (Vermorel, 2000, 9). Savremeni pisci imaju jo vie mogunosti da postanu linosti3 u ijoj se pojavi privatan ivot i smo delo skoro nerazluivo i esto namerno meaju. Sam in objavqivawa autobiografije predstavqa znak uspeha ali, esto i u tom kontekstu, a moda naroito u wemu, uskoro postaje oigledno da, ma koliko bi autobiografija trebalo da bude o linom ivotu, 'lino' skoro uvek stoji za jo neto" (Swindells, 1995, 9). Apdajk je nazvan piscem koji besramno opisuje (obrauje) sopstveni ivot.4 Na najvei prevodilac Apdajka, Aleksandar Petrovi, belei da je jedamput u razgovoru, u vezi sa likom iz pria o Mejplovima, autor izjavio: Imao sam tada groznicu" i odmah potom se ispravio: Mislim, moj junak je imao groznicu!"5 Ova omaka" je dobra ilustracija mistifikacije odnosa teksta i ivota, zamagqivawa granice izmeu realnog i fikcionalnog. Skliznuvi, najpre, iz domena fikcionalnog u domen realnog, Apdajk naglaava identinost svog sopstvenog ja" sa likom iz svog dela. Ispravka koja potom sledi ima efekat novinskog demantija poricawa koje ini da se pamti uglavnom ono to je prethodno reeno. Raspon u kojem se Apdajk poigrava, izvodi predstavu sa elementima realnog i fikcionalnog, najboqe se uoava kada se, jedna naspram druge, postave jedna od prvih wegovih zbirki pripovedaka Golubije perje (Pigeon Feathers) i ve pomenuta zbirka autobiografskih eseja Samosvest. U Golubijem perju Apdajk ocrtava skoro sve teme koje e obeleiti wegovo stvaralatvo, ali i vie od toga postupak kojim e iz relativno ogranienog majdana izvui maksimum preradive rude. Likovi razliitih imena uestvuju u jednoj ivotnoj prii; oni, to je za stvaralatvo ovog autora izuzetno vano, pripadaju jednoj veoj celini, veem ciklusu. U esejima koji su nastali mnogo godina kasnije, zajedno objavqenim u zbirci Samosvest, kao ispovest afirmisanog pisca, Apdajk okree odnos fikcionalnog i realnog umesto da o poje2 V. npr. uvodni tekst u Platovu kwigu intervjua (Plath, 1994, xi) i up. sa sadrajem kwige i podacima koje Plat iznosi na poetku intervjua sa Apdajkom da ih je Apdajk do 1993. godine tada dao vie od 200 (Plath, /intervju/, u: Plath, 1994, 260). 3 Termin linost" (figure) upotrebila je Xejn Ansvort (Janet Unsworth) u tekstu o novozelandskoj spisateqici Xenet Frejm (Janet Frame), da bi istakla tu meavinu linog i tekstualnog aspekta u odnosu publike prema ovoj autorki. (Unsworth, 1995, 25). 4 He is an unashamedly autobiographical writer, especially in the short stories" (Parini, 1994). 5 V.: Petrovi, 1989, 391, re je o razgovoru koji Atlas (1978) navodi u svom tekstu.

87 dinim detaqima svog ivota govori kao o dogaajima vezanim za realnu osobu, on u fusnotama daje odlomke iz sopstvenih dela u kojima je ta iskustva ve preradio. Prividno, ovaj metod sugerie jednakost, identinost izmeu realnog (onog to se zaista dogodilo, biografskog, onog to je bilo materijal, ruda) i fikcionalnog (onog to je preraeno, postalo tekst). Sutinski, meutim, taj postupak, oznaen u jednom prikazu kao korisna ilustracija intertekstualnosti za postmoderniste" (Inglis, 1989, 59), ponovo upuuje na stalno i svesno zamagqivawe granica ove dve sfere, na neprekidnu pozu pisca.6 Sam Apdajk u Samosvesti kae:
milostivi zaborav bez svake sumwe sakrio je mnoge odjeke i erodirao sirov materijal autobiografije u oblike koji teko da su mawe imaginarni, premda jesu mawe konani, od onih u kwievnosti (SC, xv).

Pozivawe na zaboravqawe itaocima sugerie da se sami prisete jo nekih detaqa koje autor u biografiji nije obeleio fusnotom, poput epizode sa uenikom koji je stalno beao kui sa asova, da bi kasnije i sam postao nastavnik u koli, koja momentalno priziva u seawe lik Dajfendorfa iz romana Kentaur. Na taj nain, italac kojem su poznata neka dela ovog autora i sam uestvuje u stvarawu mozaika od kockica kwievnog teksta i biografskog materijala. U Apdajkovoj prozi izrazito je esto ponavqawe pojedinih motiva u vie kwievnih tekstova. Samosvest i samoposmatrawe, kao polazita autobiografskog poduhvata, preinaavaju se u svest i percepciju likova i/ili naratora, a jedan isti motiv podvrgava se razliitim perspektivama i dobija nova znaewa ili nijanse u razliitim delima. U sledea dva primera prikazaemo mogunosti prenoewa delova prie iz ivota" u pripovest. U uvenom i esto citiranom intervjuu iz 1966. godine, koji je vodila Xin Hauard (intervju predstavqa meavinu privatnih scena iz ivota pisca i wegovih poetikih iskaza), autorka na jednom mestu objawava da je Apdajk lan komiteta za izgradwu kongregacionalistike crkve koja je izgorela, kao i da igra golf, poker i da svira harmonijum u grupi koja se sree svake druge srede, izmeu ostalog (v.: Howard, 1994, 14). Ovih nekoliko naizgled beznaajnih detaqa daje signal o izvoritu pojedinih motiva Apdajkove proze, to jest o tome da su oni preuzeti iz autorovog ivota. Pomenuti motivi se kasnije pojavquju na tako razliitim mestima kao to su tekstovi sakupqeni u zbirci Snovi o golfu /Golf Dreams/, ili pria Mukarac koji je postao sopran" (The Man Who Became Soprano, Afterlife). Motiv izgorele crkve pojavquje se u romanima Na sveto nikad i Parovi, u kojima dobija nova znaewa i razliite prizvuke. Roman Na sveto nikad prvi je deo Apdajkovog ciklusa po Hotornovoj romansi Skerletno slovo. U Apdajkovom romanu glavni junak i narator je Tom Marfild, paroh na moralnom oporavku od grehova poiwe6 Medijsko stvarawe lika pisca Apdajk je ironizovao kroz lik Henrija Beka, sa kojim je, da zamagqivawe bude jo zanimqivije, vodio" i intervjue.

88 nih u parohiji. Wegova epska situacija je pisawe dnevnika-ispovesti po zaduewu, pripovesti o sebi za druge, tako da su podaci o naratoru ono ime se roman i otvara:
hrianski sam svetenik i Amerikanac. Piem ove stranice u nekom trenutku rasplitawa u vezi sa Riardom Niksonom. Premda je doprinos moj, iskuewe pripada dugima: moji uvari stavili su pred mene ris praznih listova dovoqno za mesec dana, po wihovoj proceni. Uprqati ih, treba da bude moja jedina terapija (A Month of Sundays, 3).

Jedan od Marfildovih kolega, paroha na oporavku, Ejmos, uestvovao je u izgradwi nove crkve poto je stara izgorela. Pria o crkvi poiwe iz idealne situacije:
Bio je pastor srene crkvice na obodima centra grada, od drveta u kolonijalnom stilu, sve u stubovima i klupama, godiwi buxet oko dve 'iqadice, dve stotine porodica upisano, moda pedeset aktivno. Vedro da crkne, nema problema za lik od est banki, glava mu elava poput glavice crnog luka, artritis mu puzi uz zglobove, deca u Teheranu i Karakasu rade za vladu ili naftne kompanije (A Month of Sundays, 183)

Idila se prekida kada crkva izgori, i skupi se novac da se izgradi nova, u koju vie niko nije hteo da dolazi: crnci jer su smatrali da je novac trebalo da se uloi u zajednicu, stara pastva jer joj se nije sviala nova arhitektura, mlai, jer su poeli da tripuju" po podrumima a bogati ionako nikad nisu dolazili.
Praznina, tiina, otplata hipoteke, fuerska izrada i materijali nove graevine, neobian miris kad pada kia stiglo ga je. Wegov nastojnik naao ga je jedne nedeqe uvee kako u kotlarnici natapa novine kerozinom, i evo ga meu nama. (A Month of Sundays, 184)

Tako je motiv izgorele crkve i wene obnove predstavqen kao pad iz kolonijalne idile u pakao savremene svakodnevice, tiine i praznine: Ejmos je probuen u stvarnost svoje socijalno i rasno meovite zajednice, wene duhovne praznine a cela prethodna situacijica" prikazuje se kao iluzija, malograanski san paroha. Ova pripovest u malom pokazuje Marfildovu vetinu ironinog naratora ne samo tonom koji je ironian i postavqawem elemenata tako da se zahteva rekonstruisawe" znaewa, nego i sledeim manevrom: iako mu, navodno, pitawe zato je crkva izgorela nije bitno, on ipak nabraja mogunosti: Loa instalacija? Muslimanski vandali iz organizacije Pantera iz geta u sledeem susedstvu? Isputena Jupiterova strela? Nije vano" (A Month of Sundays, 183). Svaka od ovih pretpostavki ima posebno znaewe prva oznaava standardni problem starih graevina; druga je odraz politike svakodnevice, a trea, premda iskazana mitskom slikom, ima znaewe bojeg znaka i kazne. Nije sluajno to je trenutak u kojem se ova umetnuta pripovest prekida onaj kada sam paroh Ejmos preuzima na sebe ponavqawe tog ina natapawe novina (oznake svako-

89 dnevice) u kerozin, kao pripremu za poar u kojem hoe da uniti uzrok svojih jada, svoje sopstveno delo koje se pokazalo besmislenim. Isti motiv je bio drugaije predstavqen u romanu Parovi. U ovoj hotornovskoj romansi, esto itanoj u alegorijskom kquu, crkva koju zapali grom nedvosmisleno je znak sa neba. Pri tome je Pit Hanema, glavni lik romana, graditeq po zanimawu te moe profesionalno da oceni ta se desilo:
grom je bio udario u torwi, skrenuo sa kabla na tankoj ipci gromobrana, uleteo meu eline ipke kupolne konstrukcije i zapalio suvo drvo na mestu gde se krov spajao sa ravnom osnovom kule.

On zna da e poar trajati: 'Buktae tu vatra' buktae i irie se" (Parovi, 649). Plamen koji zahvata crkvu sagoreva ne samo ono to je vidqivo, nego i ono to crkva predstavqa za svoje verne, hram, mesto susreta sa onostranim porukama. Pa ipak, u tom asu unitewa, neman koja guta sveto mesto pokazuje i lice strane lepote:
dorsku ornamentiku na ogradi balkona grabuqala je ilibarska svetlost; pliana zavesa koja je skrivala noge horistkiwa, buknu i poletevi navie eksplodira u praznom sakrarijumu, kao feniks. (Parovi, 651)

Stranije od same vatre, koja ima dostojanstvo apokalipse i stranu lepotu poasti, je suoavawe sa trivijalnim. Tipino za Apdajka, tog belenika, svedoka modernog doba, konani pad u ovostrano je pad u bqutavu ravnodunost, dosadu: gomila u kojoj se osea miris cirkusa posmatra vatru kao kakav zabavan prizor, stojei du svih ulica to su se lepezasto prostirale od gradskog parka Boanstva, Razboritosti i Umerenosti" (Parovi, 651). Pit, koji ovu scenu posmatra kao vernik i kao grenik, izdvojen je i kao lik ija oseawa artikuliu znaewe prizora. On osea iznenadno olakawe zbog kataklizme koju nije izazvao. Posle katastrofa u sopstvenom ivotu, ova nevoqa izvan wegove odgovornosti, rat prirode koji zabavqa masu, na asak ga vraa meu bliwe. Ali, poruka tek treba da stigne. U narednom trenutku on podie sa zemqe jedan mokar pamflet, propoved iz 1795. godine (v. Parovi, 652). Poetak propovedi je citiran u celini i odnosi se na dunost svakog naroda da zna da je Bog wegov GOSPODAR" i da zahtev za portvovanim iskazima zahvalnosti" naroito vai za naciju Sjediwenih Amerikih Drava" (Parovi, 652). U ovom romanu glavni junak zna zato je crkva izgorela, on je za to i profesionalno kompetentan. Ali, to je tek prvi nivo na kojem funkcionie ova scena. Kada ga, kao graevinskog preduzimaa, svetenik upita koliko e, izraeno u dolarima i centima, biti potrebno novca da se ova tragina struktura" (tragic structure) zameni drugom, Pit brzo izvodi predraun uz primedbu da crkvu nikada nee moi da urede kakva je bila. Reagujui na visoku sumu, svetenik ga prekoreva.
Hrianstvo ne ine dolari i centi. Ova crkva nije ni tako stara zgradurina. Crkvu ine qudi, prijatequ moj, qudi. Qudska bia. Pa mu

90
onda zapreti jednim svojim kvrgavim prstom, a Pit shvati da je i Pedrik obaveten o wegovom izgnanstvu iz kue, wegovoj potrebi da se dovede u red. (Parovi, 6534).

Dijalog obuhvata vie od onoga to se na povrini uje od praktinog prorauna, preko teolokog stava do Pitove line prie i krivice. Wime se objawava i oseaj olakawa koji udi" junaka dok posmatra crkvu u plamenu, crkvu koja time postaje i graevina, i konstrukcija, i hram simbolino mesto okupqawa, i mesto linog doivqaja gde se meaju uzvieno i trivijalno (zavesa u plamenu je kao feniks; ali wenu funkciju da pokriva noge horistkiwa morao je da zapazi sam junak erotizovane svesti). Kada Pitova ki Nensi pokae na petla-vetrokaz koji je stajao na vrhu crkve uzvikom Pile!", scena dobija potpuno zaokrueno znaewe opomene. Petao-vetrokaz ima posebno znaewe za decu Tarboksa ona su, kako na poetku romana saznajemo, rasla sa oseawem da petao-vetrokaz predstavqa Boga:
ako je bog fiziki bio prisutan u Tarboksu, on je onda postojao u obliku ovog nedostinog pevca-vetrokaza koji se mogao videti sa svih strana. A ako je wegovo okce-peni moglo da vidi, onda je ono videlo sve, sve kao na dlanu ispod sebe, u vidu neke ive mape. (Parovi, 434).

U sceni poara petao-vetrokaz stoji blistav i nepokretan na vrhu uske lomae" kao da je iznad dima i kie. Obrt u naraciji, pogled koji Nensi skree na vetrokaz, ini da se deje oseawe priznaje kao legitimno. Time i sami stanovnici grada postaju na neki nain deca deca onoga ko vidi odozgo, boja deca, i wihova dela izloena su wegovom oku. Petao-vetrokaz povezuje savremenu Ameriku sa wenim poecima poar sa kraja romana u tom kontekstu postaje samo jedna epizoda koja se esto ponavqa u istoriji vetrokaza. Ali, wegovo okce je peni" novi, a cena nove crkve najpre se izraava u dolarima i centima. Wegov naziv na engleskom weathercock povezuje ga sa seksualnom simbolikom, pa Suzan Hening Aphaus upravo smatra da je petao-vetrokaz najvaniji seksualni simbol u Parovi (Henning-Uphaus 1980, 67). Ona ukazuje na to da su se u poetnim prikazima romana kritiari sukobqavali oko wegove nespretne simbolike",7 koju su drugi branili prigodnom slikom novia-okceta, promenqivosti na vetru i ritualnom funkcijom. Heningova smatra da su ove interpretacije zasnovane na nepotpunom razumevawu Apdajkove namere, koja se odnosi na istovremeno slavqewe i satirian odnos ak i u predstavqawu ovog simbola, na isti nain na koji je to uinio i sa romanom u celini (Henning Uphaus 1980, 678). Ona smatra da sve to su nam likovi romana saoptili o polnosti, stoji u slici petla koji moe biti zlatan, moe sezati ka nebesima, moe, u isto vreme, postati trivijalan i besmislen" (Henning-Uphaus 1980, 678). Za ovu kritiarku trivijalni aspekt
7 clumsily symbolic" prema: Charles T. Samuels, John Updike, v.: Henning Uphaus, 1980, 67.

91 se ogleda u sceni u kojoj svetenik sa petlom pozira za fotografiju. Ta scena nam je posredovana kroz Pitove oi, i ona ima posebno znaewe upravo za wega:
Trojica krutih delegata crkve prihvatie stari amblem i zauzee smean stav da bi pozirali fotografima, quqajui izmeu sebe taj komad lima; ovek s Pedrikove desne strane imao je dlakave ui, a onaj s leve, bio je juvelir. Deca su vrvela oko wih i dodirivala tupi metal. Nebo iznad wih bilo je prazno; niega na wemu nije bilo sem dva paralelna traga od xeta. Ganut ovim prizorom radosti i shvatajui da je wegov ivot u izvesnom smislu zavren, Pit se okrete i vide da stoji upravo na onom mestu sa kojeg je prvi put ugledao Foksi kako posle crkve ulazi u svoja kola (Parovi, 673).

Svetenik se u prizoru koji Pit vidi nalazi izmeu dve slikovite figure jedne dijaboline, druge filistinske. Oko wih su nevini deca, koja dodiruju ono to je od fizikog prisustva boga" ostalo tupi metal; najzad, nebo, koje je u sceni poara tako snano progovaralo, ovde je prazno i ta praznina obeleena je 20. vekom, sa dva paralelna traga mlazwaka. Ironija je u oseawu koje scena izaziva u Pitu za wega je to prizor radosti" koji se dodatno povezuje sa seawem na prvi susret sa Foksi. Ovde, kako bi etmen rekao, implicitni autor aqe poruku implicitnom itaocu moe li biti radosti i ganua u sceni koja potvruje trivijalizaciju vrednosti; da li prazno nebo znai odobravawe ili utwu, odsustvo; da li e se na poetku romana opisano ciklino obnavqawe pileta" iz generacije u generaciju nastaviti, ili je ta pria zavrena, poput jedne faze Pitovog ivota? Odgovor moe biti pre sumwa no definitivno potvrdan ili odrean. Vieznanost ove scene stvara se u kontekstu uspostavqene mree simbola, u povezivawu sa prethodnim scenama i elementima. Neposredno pre prizora koji Pita gane saznajemo da se u gradu govorka da se stara crkva nee uopte obnavqati, nego da e biti izgraeno potpuno novo i moderno zdawe, nekakva parabolina graevina od livenog betona u obliku uiqenog atora, slina talasu koji se razbija o stewe". Pri tome, govore glasovi u gradu, pokazalo se da je pravo udo to se crkva jo pre jedne decenije sama nije sruila" (Parovi, 672). Ali, i pre toga, dato nam je upozorewe da jedno vreme prolazi: u poaru, trenutak poto postane izvesno da e pile" ostati na vrhu, u svetlosti bliceva fotoaparata Pit gleda za svojom enom kako odlazi okrenuvi se jedanput, bela, da pogleda iza sebe, i kako se udaqava, vodei svoje dve nevine keri." (Parovi, 653). Aneoska Anela (Angela) udaqava se sa mesta poara vodei svoju nevinu decu odatle. Ona zna da tu vie nee biti niega dostojnog pogleda dece. Kao jedini lik u romanu koji zadrava veru u neto vie i pogled uperen ka zvezdama, ona na sebe preuzima i mitsku ulogu. Weno belilo i osvrtawe nisu jednoznani: oni je povezuju sa Lotovom enom koja se osvrnula za Sodomom i pretvorila u stub (bele) soli. Paralelizam istovremeno podvlai razlike Anela ima lini razlog da se osvrne jer na tom mestu

92 stoji wen otueni mu Hanema (Anima-dua), a crkva nije greni grad, nego opomena. Isto tako, iwenica da je ona ta koja odvodi kerke pokazuje da je poreewe Pita sa biblijskim Lotom u stvari ukazivawe na razlike i da izmeu wih ne postoji znak jednakosti. Pit odlazi iz grada bez svoje dece, da bi stupio u novi brak, a ne radi izbavqewa od greha Sodome. Anelino osvrtawe pokazuje da ona razume smisao prizora kao trenutka u kojem se jedno vreme, jedna generacija okonava i da ga shvata kao opomenu; deca koju vodi sa sobom su wena", i ista poput we: kao jedini lik u romanu koji zadrava istotu bojeg deteta", ona postaje nosilac veliajueg" znaewa. Zanimqivo je da je Apdajk isticao da je bio svestan Pitove uloge kao uloge Lota. U intervjuu sa Samjuelsom rekao je: Pit nije samo Hanema / anima / ivot, on je Lot, mukarac sa dve devianske keri, koji bei iz Sodome i ostavqa svoju enu za sobom" (Samuels, Plath, 1994, 34). Ipak, kontekst romana i, posebno, ova scena, stvaraju ironijski sukob mitskog i novog znaewa Pit zapravo ostavqa svoje kerke u tom gradu, on je proteran iz Sodome" a Anela je ta koja ih vodi daqe od crkve grada u plamenu; najzad, weno belilo pretvarawe u stub soli, prikazano je iz Pitove perspektive, to jest to je nain na koji on wu vidi. Pitova ganutost kasnijim prizorom predstavqa onu vrstu radosti koju Anela ne bi mogla da oseti on vidi znak (prazno nebo) ali ga ne razumeva onako kako bi to ona uinila. Implicitni pisac stoga pokazuje ne samo da uzvieno i trivijalno mogu postojati jedno kraj drugoga, nego da moraju biti jedno uz drugoga. Ironija je u tome to su uzvieno i trivijalno razdvojeni na posebne likove, to prihvatawe jednog ne dovodi do sinteze, nego oni ostaju razdvojeni, napeti, i predstavqaju krajwe take jedne ili-ili situacije.

ZAKQUAK Postupak preoblikovawa autobiografije u fikciju naznaio je i sam Apdajk u reenici kojom obrazlae zaboravqawe (forgetfulness) kao vid selekcije i fikcionalizovawa biografskog. Milostivi zaborav" zaobquje ivice nezgrapnog grumena, sirovog materijala autobiografije, i dovodi ga do bliskog susreta sa fikcionalnim sam vremenski proces fikcionalizuje faktivno. Time je Apdajk svoje line eseje" predstavio kao tekstove koji su svojevrsna fikcija, to je jedna strana problema. Druga se odnosi na pitawe kako tehnika kao otkrivawe funkcionie u stvarawu teksta koji se deklarie kao fikcionalan u smislu kwievnog, ili, preciznije, pripovesti. Zaboravqawe linog otvara vrata ka drugoj vrsti pamewa, zapisivawa i upisivawa ne vie u lino, nego u kolektivno pamewe. Ponavqawe jednog istog motiva, u ovom sluaju crkve koja gori, pokazuje kako se slian materijal moe upotrebiti u razliitim kontekstima i sa razliitim naglascima. Upravo izbor naglasaka i wihov raspored predstavqaju sutinsku razliku u efektima motiva u ova dva teksta u jednom imamo sumwu u to da je u

93 pitawu prst boiji i obrt koji je tuan, premda na ivici kominog; u drugom je crkva u plamenu nesumwivo opomena a sve to se oko vatre i, kasnije, zgarita, zbiva je slika trivijalnosti i duhovne bede. U romanu Na sveto nikad ovaj motiv je usputna, umetnuta, pria sporednog lika, dok su u Parovima slika crkve u plamenu i pitawa wene obnove kquni simboliki vorovi romana. Apdajkova spisateqska ekonomija", sposobnost da iz majdana sopstvenog ivota ne samo izvue razliite motive, nego ih akcentuje drugaije i obradi na razliite naine, ukazuje na iwenicu koja se paradoksalno dugo zanemaruje: da je osnovna odlika opusa ovog pisca, bez obzira na mali broj motiva i ivotnih situacija koje opisuje, upravo raznolikost, bogatstvo nastalo zahvaqujui razliitim pripovednim strategijama, kreativnom igrom sirovim materijalom.
PRIMARNA LITERATURA Updike, John The Dogwood Tree: A Boyhood", Assorted Prose (1965), Alfred A. Knopf, New York 1990, 151187. Self-Consciousness (1980), korieno izdawe Fawcett Crest, Ballantine Books, New York 1990. A Month of Sundays (1975), korieno izdawe Fawcett Columbine, Ballantine Books, New York 1996. Couples (1968), korieno izdawe Fawcett Crest, Fawcett World Library, New York 1969. Navodi prema srpskom prevodu: Parovi, preveo Aleksandar-Saa Petrovi, Prosveta, Beograd 1980.

SEKUNDARNA LITERATURA But, Vejn, Retorika proze, preveo Branko Vuievi, Nolit, Beograd 1976. De Man, Pol, Autobiografija kao raz-obliewe", Kwievna kritika, HH (1988), br. 2, str. 119128. Hamilton, Alice and Kenneth, John Updike: A Critical Essay, William B. Eerdmans Publisher, 1967. Hamilton, Alice and Kenneth. The Elements of John Updike. Grand Rapids: Eerdmans, 1970. Henning Uphaus, Suzanne John Updike, Frederick Ungar Publishing Co., New York 1980. Howard, Jane, Can a Nice Novelist Finish First" (1966), Plath, 1994, pp. 917. Parini, Jay, All His Wives Are Mother" (The Afterlife And Other Stories), NY Times, November 6, 1994. Plath, James, ed. by Conversations with John Updike, University Press of Mississippi, Jackson 1994. Plath, James, Introduction, Conversations with John Updike, University Press of Mississippi, Jackson 1994, pp. xixx. Poirier, Richard, The Performing Self: Composition and Decomposition in the Languages of Contemporary Life, Rutgers University Press, New Brunswick 1992. Samuels, Charles Thomas, The Art of Fiction XLIII", (1968), Plath, 1994, pp. 2245.

94
Strandberg, Victor, John Updike and the Changing of the Gods", MOSAIC: A Journal for the Study of Literature and Ideas, University of Manitoba Press, Vol. XII, No. 1, Fall 1978, pp. 15775. Swindells, Julia, Introduction, The Uses of Autobiography, Edited by Julia Swindells, Taylor & Francis, London, Bristol 1995, 112. Unsworth, Jane, Why does the author who apparently draws so much on autobiography seem committed to 'alienating' the reader? A reflection on theories of autobiography with reference to the work of Janet Frame, in: Swindells, 1995, pp. 2430. Vermorel, Fred, Fantastic Voyeur", Voice Literary Supplement, October-November 2000, pp. 911. Biljana Dojinovi-Nei AUTHOBIOGRAPHY IN JOHN UPDIKE'S NOVELS Summary The fact that John Updike's works have been based on his life story becomes quite obvious when we compare the usage of same autobiographical motives in his novels. This comparison also clearly points how important the context is for their meaning. Updike has also re-used already used motives for his autobiographical essays, which has additionaly blurred the borders between fiction and reality.

UDC 821.163.41.09 Crnjanski M.

ITAWE PISAWE BIOGRAFIJE SVETOG FRAWE U QUBAVI U TOSKANI MILOA CRWANSKOGA Zorica Babi

SAETAK: Problem tumaewa poglavqa Asizi" postavqen je kao problem predstavqawa Sveeve biografije u Qubavi u Toskani. U sutini, govorimo o tekstualnom pristupu svetu, pri emu je i sama Priroda izjednaena sa kwigom. Lica, pa i sam Frawa, odreena su onim to itaju. Dobro itawe" je uvek neka vrsta ivqewa tueg ivota. Zato Frawina biografija poiwe Isusovim roewem, nastavqa se zidawem bazilika u Asiziju, otovim freskama i Boanstvenom komedijom. KQUNE REI: biografija, tekstualnost, dijaloki diskurs, predstavqawe, dramatizacija, pohvala, qubav
Postoji samo jedan nain da se bia vide onakva kakva jesu, a to je da ih volimo. K. Roa

Qubav u Toskani je sloen i vieznaan tekst, nastao kao pokuaj prevazilaewa ograniewa putopisnog anra, sa tewom da se hronotop puta, putopisno i mitska" slika Italije u kwievnosti, pa i kulturi, desemantizuju i pretvore u sredstva za izraavawe, odnosno ostvarivawe drugaijih znaewa koja su programska, sumatraistika. Ili kako je to dalekovido zakquila Isidora jo iste 1929. godine: Zaista, reqef i dubina jedne zemqe nije u istoriji, nije ni u umetnosti, samo je u qubavi" (Sekuli, 1977, 325). Osamostaqivawe poglavqa eksplicirano wihovim naslovima, oigledne stilske, pa i anrovske razlike meu wima, ralawavawe putopisnih tema doputaju mogunost da o biografiji Svetog Frawe govorimo bez naroitog upuivawa na Qubav u Toskani u celini. Asizi je jedno od najvanijih mesta na karti Italije i za hodoasnike, i za putopisce, ba kao to su ivot i delo Sv. Frawe vani za istoriju kulture, a ne samo Katolike crkve. Osim toga, Sv. Frawa je jedan od svetaca zatitnika Italije, dakle neka vrsta wenog reprezentanta". Spomenuemo da je 1926. godine obeleena sedamstogodi-

96 wica wegove smrti i da je Crwanski, na neki nain, uestvovao u tome tekstovima Sveti Franesko qubavnik" i Asiza".1 Poglavqe Asizi" je, sa malim izuzecima, u potpunosti posveeno Svetom Frawi, ali bi se ono samo uslovno i uz dosta ograda moglo nazvati biografskim. Re je o nekoj vrsti fikcionalne biografije u kojoj su nain predstavqawa i interpretacija meusobno uslovqeni. Tekst Crwanskog funkcionie zapravo kao skup primewenih pravila za itawe ve postojee / ve postojeih biografije/biografija Svetog Frawe koja je ovde data samo u naznakama i koja moe biti jedino mawe ili vie uspeno rekonstruisana na osnovu datih pravila i uz pomo literature o Sv. Frawi. Izvori kojima se Crwanski slui su uobiajeni. To su razliite biografije Sv. Frawe, Frawini spisi, istorije, istorije umetnosti. Meutim, nemogue je do kraja utvrditi wegov spisak literature, ni da li on, recimo, izvorno ili posredno poznaje najstarije i najpoznatije biografije: Toma elanski: Vita prima i Vita secunda; Sv. Bonaventura Legenda maior, Fiorreti. Postoji znaajna razlika u predstavqawu Frawinog ivota i dela u ta etiri izvora. Vita prima je prva biografija (12281229) i poetna za sva kasnija pisawa o Frawi. Ona je neka vrsta biografije iz prve ruke", dokumentarne biografije. Legenda maior2 je teoloka biografija" i proglaena je za jedinu zvaninu 1266. godine, a prema woj su i oslikavane bazilike u Asiziju (Elijade, 2003 , 164). To je biografija Crkve u kojoj se Frawin ivot tumai u slubi povijesti spasewa" (Nuguyen Van Khan, 2001, 17). Fiorreti su zbirka narodnih pria koje su prikupqali i irili frawevci u H veku" (Lin, 1999, 296). Re je o anegdotama"3 iz Frawinog monakog" ivota; teite je na udima koja se deavaju i posle wegove smrti, kojima se wegova svetost konano potvruje. U wima se mogu prepoznati i elementi pisane kwievnosti, hrianske i trubadurske, ali su i oni posredovani narodnom kulturom, fantastikom i naturalizmom, snieni".4 Za razliku od wih, Crwanski ne pie itije", nego biografiju, ne pie o svecu", nego o oveku, ne pravi rascep izmeu ivota bez Boga i ivota sa Bogom, nego vidi vezu meu wima. Preobraaj nije do1 U ovom radu Asizi" e biti tumaen prema konanoj verziji poglavqa u Qubavi u Toskani, kwiga Putopisi , Dela Miloa Crwanskog t. , 1995. Navodi iz ovog izdawa bie obeleeni samo brojem strane. 2 Sv. Bonaventura je teolog i najvei sredwevekovni sintetiar, a vai i za drugog osnivaa frawevakog reda. Posle Frawine smrti, iz nekoliko razloga (velik broj pristalica, a nedovoqno formalna pravila; preterana", neizdriva" strogost bez hramova, bez ikakvih materijalnih dobara, samo proewe i naporan fiziki rad) moralo je doi do reforme". Doslednih nastavqaa Frawinog uewa" bivalo je sve mawe i mawe. 3 Spomenuemo ovde jednu od mawe poznatih, ali ne mawe zanimqivu: Kako je sveti Frawa zavrteo brata Masea kao dete, a onda su otili u Sijenu" (The Little Flowers, ch. XI), iji uvod Crwanski saeto prepriava (144145). 4 Bahtin je jedini dosledno tumaio Frawino ponaawe" u kquu narodne kulture i smatrao je da bi se Frawino propovedawe vere, uz izvesno preterivawe, moglo razumeti kao karnevalizacija katolicizma" (Bahtin 1978, 6768; 9293).

97 ao spoqa, nego iznutra, Frawino ponaawe je dosledno, i ono to je tee: ono je uvek motivisano unutrawim razlozima. Kquna taka za razumevawe Frawine neobinosti" i naina na koji Crwanski predstavqa Frawinu biografiju je u Frawinoj glumi". Frawin dar za glumu manifestuje se u svesnoj potrebi za uveseqavawem sebe i drugih, ali i u nesvesnoj tewi da ivi, da predstavi ono to je proitao. Pojednostavqeno reeno, za raskalanu mladost u kojoj je on qubavnik i ratnik, kriva" je trubadurska poezija; za wegovu svetost zasluna" su Jevaneqa. Koliko mu je stalo do glume" pokazuje i iwenica da on i wegove pristalice ne samo da nisu bili zamonaeni, ne samo da ih naziva lakrdijaima Gospoda" (Bahtin, 1978, 67), nego da ak propoveda lakrdijaei": Govorei francuski kao provansalski trubadur, pevao je pred svetinom, igrao, irei veselost i saaqewe prema bolnima" (143).5
Nain na koji Crwanski opisuje freske imabue je upeatqiv. Frawa ima bolan stav majmuna" i mali (je), slab i smean, kao arlo" (142). Naravno, majmun je cirkuska" ivotiwa, i opet u vezi sa narodnom kulturom i vaarima. arlo je lik (Skitnica") koji aplin tumai u jednom broju svojih filmova, odnosno francuska, ali i naa varijanta wegovog imena. Osim smene tuge", Frawi i arlu zajednika je neka vrsta deje prostodunosti, briga za qude, naroito za one koji su drutveno marginalizovani (Deran, Pasji ivot), ali i briga za ivotiwe, stvari, i najbitnije: oni pomau qudima tako to ih uveseqavaju.

imabue: portret Sv. Frawe (detaq freske), Asizi

Naroito je zanimqivo, reklo bi se tekstualno", wegovo shvatawe vere. Poto je Hrist centralna figura, primarna i ak jedina literatura bie Jevaneqa koja on, u sutini, ita kao biografiju. I ne samo
5 Da Sv. Frawa peva na francuskom kad je veseo, ali i na samrti svedoi Toma elanski (elanski prema: Nguyen Van Khan 2001, 11). Inae, u kwievnim anrovima" relativno esto sreemo tvrdwu da je Frawina majka Pika francuskog porekla i da odatle potie wegovo poznavawe francuske (provansalske) kwievnosti. Istorijska literatura ne zna nita o tome. Ponekad se spomiwe da je bio u Francuskoj. Wegovo ime, Franesko (Francesco), koje mu daje otac po povratku iz Francuske, kau znai Francuzi" (Duda 1990, 41).

98 to: moglo bi se rei da on Jevaneqa ne ita na uobiajen, teoloki" nain, ne kao Svetu kwigu", nego kao kwievni tekst u kojem rei imaju i doslovno, i preneseno znaewe. ivot u veri" je podrazumevao imitaciju Hrista, odnosno stvarnu6 ili fikcionalnu"7 realizaciju Hristovih biografema i primera". Polazei od iwenice da je Hrist roen na putu", u tuini" insistira se na tome da Hrist nije samo siromah", nego prosjak" i putnik". Stoga je, za frawevce, osim zaveta siromatvu, bilo najkarakteristinije to to su oni izlazili u svet", meu obine qude i to su propovedali putujui. Nek se braa uvaju da nipoto ne primaju crkava, siromanih nastambi ni iega to se za wih gradi, ako nije onakvo kako odgovara svetom siromatvu koje smo u Pravilu obeali i neka tu borave kao pridolice i putnici (Oporuka", Sveti Frawa 1988, 151). Sa teoloke i kulturoloke take gledita novo u Frawinom shvatawu vere je insistirawe na Hristovoj i Marijinoj qudskoj prirodi, to e imati dalekosene posledice.8 Proslavqawe Bogorodice i kult Hristove qudske prirode, wegovog detiwstva i wegovih muka pokrenuo je Sv. Bernard, a proirio i produbio Sv. Frawa i wegovi sledbenici" (Dvornik, 2001, 197). Insistirawe na qudskoj prirodi Hristovoj u Frawinom sluaju je doslovnije, doslednije i ono e, pre svega, preobraziti sam govor" o Hristu. Sniavawe" Hrista, prati sniavawe jezika, anrova ija je Hrist tema, a koje je opet u skladu sa samim Jevaneqima (Auerbah, 1978, 162165). Uspenost" imitirawa Hrista" potvrena je sa pojavom stigmata" i to po prvi put u istoriji.9 Sutinska odlika tekstualnosti je u sagledavawu svih odnosa, i u stvarnosti, i u kwievnosti kao odnosa izmeu itawa i pisawa, pri emu proitano utie na napisano, ali i napisano na proitano. U tom smislu bi se moglo rei da je poglavqe Asizi" zamiqeno kao lanano" itawe ivota (ne samo iz tekstova, nego i sa slika): Hristovog, Frawinog, otovog (Crwanskovog) kojima se u pojedinim takama prikquuju ivoti Dantea, Sv. Bonaventure, Simonea Martiwa, Bokaa pri emu je skoro nemogue odrediti posledwe izdanke" jer se
6 Ciq novog ivota", proklamovan u prvim Pravilima, je: Slediti uewa Gospoda Isusa Hrista i ii wegovim stopama" (Sv. Frawa prema Francis of Assisi, Saint", Britannica 2001). 7 Fikcionalna" realizacija znai realizaciju u kojoj on svesno glumi, kad to radi za publiku". Najpoznatiji primer je pozorina" stilizacija obreda na Badwe vee (Auerbah 1978, 164). Neobina je wegova potreba da u svim segmentima (scenografski, akustiki) doara trenutak Hristovog roewa. Nain na koji on izgovara ime mesta Isusovog roewa (Vitlejem, odnosno Betlejem) tom prilikom (Ime Betlehem izgovarao je poput ovce koja bleji" elanski prema: Duda 1990, 27) je primer boinog lakrdijatva". 8 Oslobaawe tela, sniavawe" qubavi, zatim realistinije", zemaqskije" predstavqawe Madone u italijanskom predrenesansnom i renesansnom slikarstvu, ali i drage u stihovima stilnovista. 9 Drugi primer je Sv. Katarina, koja prvu stigmu" dobija u dvadeset treoj godini. Stigme" su znaci Hristovih muka, pojavquju se na mestima Hristovih rana" od raspea i ima ih pet.

99

oto: freska stigmatizacije", Asizi

Freska stigmatizacije" slikana je prema biografiji Sv. Bonaventure. Evo kako taj trenutak on prenosi: Dok se molio jednog jutra, Sv. Frawa je ugledao nekakvu figuru" koja se sa nebesa sputala ka wemu. Kako je stajao tano iznad wega mogao je dobro da ga osmotri. Ruke su mu bile rairene, stopala spojena, a telo zakovano za krst. Dva krila su se podizala iznad glave, dva su bila rairena za let, a dva su mu prekrivala celo telo. Lice mu je bilo nadzemaqski lepo, sa qupkim" osmehom upuenim Sv. Frawi" (Sv. Bonaventura prema: Francis of Assisi, Saint", Britannica 2001). Crwanskov opis freske: Telo Hristovo je boje devojakog mesa. Krila su mu, kako sa visine slee, od bistroga karmina. Drvee je kao u japanskih slikara, belo i pepeqasto. Kao pod snegom. Breg, iznad svetiteqa, bez mnogo perspektive, beo je i mrk. Tako je umbrijski mrk i svetiteq, sa utim diskom oko glave. Levo od wega naslikana je romanska crkvica crveno, a desno opet jedna, bledo uto" (148).

prosto radi o piscima wihovih biografija kojih je bezbroj, i koji se stalno umnoavaju. ivot Sv. Frawe u Qubavi u Toskani uglavnom je dat prema snienim verzijama wegove biografije. Nain predstavqawa biografije u skladu je sa sadrajem, nainom ivota Sv. Frawe, s tim to redosled scena nije hronoloki, nego je uslovqen Crwanskovim kretawem po umbrijskom pejzau. Tako osamostaqene scene funkcioniu kao to funkcioniu motivi u poeziji. Recimo, propoved ribama" koja se deava na Trazimenskom jezeru doziva" jo dve epizode koje nemaju neposredne veze sa Sv. Frawom. To su Drugi punski rat, silazak" Hanibalov samo do Trazimenskog jezera i Bajronov boravak na jezeru i itawe Tit-Livijevog opisa spomenute bitke (151). vra veza izmeu Hanibala i Sv. Frawe uspostavie se tek posredstvom Crwanskog i Slovena, sa varvarstvom" i dionizstvom". Sloveni su, ba kao i Sv. Frawa, predstavqeni slikom-vizijom igrawa u pejzau": Rogati bog10 igra pred nama, a mi seqaci, napojeni biqem i krvqu ivotiwskom, igramo, skaemo, urlamo imena reka" (62). Crwanski je, kao i Sv. Frawa, misionar, predvodnik: Wih u da zatresem nad vasionom: qubavnike, bludnike, grenike, monahe, Slovene" (62). Nije sluajno, ali je jako zanimqivo da skoro istim reima J. Kristeva opisuje karneval,
10

Pan.

100 odnosno dijaloki diskurs. Prizor karnevala, gde nema scene, nema 'pozorita', prema tome je i pozorite i ivot, igra i san, diskurs i spektakl. Iz istog razloga, jedino je mesto u kom jezik izbegava linearnost (pravilo) da bi iveo kao drama u tri dimenzije. Na dubqem nivou, ovo takoe oznaava suprotnost: drama postaje smetena u jeziku. [] Drugim reima, ova scena je jedino mesto gde diskurs ostvaruje svoju 'potencijalnu beskrajnost', gde zabrane (predstavqawe, 'monologizam') i wihova prekoraewa (san, telo, 'dijalogizam') postoje u isto vreme" (Kristeva, 1986, 49). Umbrijski pejza je okvir Frawine biografije (u wemu je roen, umro, sahrawen, a iznad wegove grobnice u H veku je sagraena bazilika), ali i pozornica. Osim iwenice da se samo nekoliko epizoda iz Frawinog ivota deava van Umbrije,11 vana je i neobina primena antropogeografske teorije koja je dodatno motivisana Frawinim odnosom prema prirodi. Antropogeografska teorija, popularna naroito meu putopiscima, podrazumeva uzrono-posledian odnos izmeu (geografskog) prostora i oveka koji u wemu boravi. Izmeu Asizija i Sv. Frawe postoji gotovo potpuna podudarnost: Asizi je daleko od glavnih puteva i vreve svetske" (136), sazidan je na (Rajskom Z. B.) brdu" (132), a brda su Frawini omiqeni" prostori (Monte Subazio, Verna ), ali i Crwanskovi. Zidawe na brdu" je vid kosmogonijskog, teurgijskog i u vezi je sa paganskim pogledom na svet. Zatim, sadawa" sua i ega u Asiziju (134) su neka vrsta realizacije" Frawinog zaveta siromatvu. Put koji vodi do Asizija je beo, od teke praine" (133). Teka praina" na putu posledica je mnogobrojnih hodoaewa na Frawin grob, ali i odraz takvog naina ivota (posipawe prahom"). Asizi je ruiast" (135), a ruiast je i kamen kojim je zidan, ruiasta je i zemqa, ruiasta je i gorwa bazilika (139), ali je, kao to smo videli, najruiastiji" Hrist na fresci stigmatizacije". Crwanskom i jo ponekome Frawina qubav prema ivotiwama i prirodi uopte, nekarakteristina za Zapad u to vreme, izgleda sasvim budistiki" (143). A ona ipak ima veze sa narodnom kulturom, panteizmom, ali i Jevaneqima. Frawa naroito voli ivotiwe koje Hrist spomiwe: crve, ptice, ribe; naravno, na prvom mestu je ovca, jagwe (Nguyen Van Khan, 2001, 204). U Himni bratu Suncu12 sva bia, sve ivotne pojave nazvane su braom i sestrama, ak i smrt (135). Koliko se wegov optimizam" i pomirenost sa smru mogu razumeti u duhu hrianstva, toliko on odraava miqewe karakteristino za narodnu kulturu. Vesela smrt", smrt kao preduslov novog ivota, smrt kao us11 Nekoliko boravaka u Rimu, misionarsko i hodoasniko putovawe na Istok, neuspeno leewe one bolesti u Sijeni i verovatno putovawe u Francusku i paniju. Frawini boravci u Rimu, naroito prvi, pokazuju zato pravi put, do Asizija, vodi zbiqa iz Rima" (132). Hodoae u Rim ima preobraavajue dejstvo, za wega je vezano nekoliko iskustava": ivqewe sa prosjacima, proewe milostiwe, qubqewe gubavca. Qubqewe gubavca vano je u tom smislu to je znailo oslobaawe od straha, prevazilaewe sebe, egoistinog jer je, inae, samo gledawe gubavog izazivalo u wemu najveu odvratnost (Oporuka", Sveti Frawa 1988, 149). 12 Frawa je prvi italijanski pesnik na narodnom (umbrijskom) jeziku.

101 postavqawe ravnotee na viem nivou, osnovni su principi toga miqewa (Bahtin, 1978). Proglaavawe Svetog Frawe, u novije vreme, ekologom",13 i to u anglo-amerikoj literaturi, ne samo da je pomalo smeno (a naroito bi bilo smeno Crwanskom) nego je donekle uspelo da odrazi i Frawin odnos prema prirodi. Svest o prirodnom okruewu, o ivotu i radosti ivota svakog, pa i najmaweg ivog bia, ipak znai prevazilaewe isto paganskog. Kao jo jedna motivacija za dramatizovawe prizora iz ivota posluile su freske. Re je pre svega o otovim freskama. Postojao je i moda jo uvek postoji problem autorstva (otovih) fresaka u gorwoj i dowoj crkvi. Crwanski zna za to, ali se u sutini pridrava Vazarijeve autorizacije (Vazari, 2000, 35).14 Postoji sutinska razlika izmeu ciklusa ivot Sv. Frawe" i ostalih otovih fresaka i u boji, i u slikarskoj tehnici, ali je najvaniji u nainu predstavqawa. Ta razlika bi se, bar za nae potrebe, mogla opisati kao razlika izmeu alegorikog i biografskog" predstavqawa. Na tim freskama ivot sveca predstavqen je scenski". U Frawinim propovedima i na otovim freskama te istine (hrianske Z. B.) su postale narodne i iKod Crwanskog je ova epizoda ispriana prvo prema Legendi maior, a zatim je opisana sama freska koja je opet, slikana prema istom tekstu Sv. Bonaventure. Doav pak u kraj, izmeu Armana i Bevane, idui skrueno putem, podie glavu i vide, po drveu kraj druma, bezbrojna jata tica I poav oranicom, zapoe propovedati, ticama to behu na zemqi U propovedi pak ree im: Tice, mile moje sestrice, budite zahvalne Gospodu, tvorcu vaemu, i pojte mu slavu svud, jer On vam dade slobodu da letite kud god hoete i dade vam dvostruku i trostruku odeu. Zahvalite mu na vazduhu koji vam je dodelio. Vi ne sejete i ne awete, Gospod vas ipak hrani: daje vam reke i izvore da pijete iz wih, i visoka drveta da na wima gnezda svoja svijete. I mada ne znate presti, ni siti, Bog odeva vas i vae mladunce"(144). Drvee na woj je sivo i pepeqasto, slikano lako, azijski. [] Tiice pred svetiteqem izgubile su svoju boju. Siromaak Asizija pak nosi oko glave beo svetiteqski diskos, a na telu monaku mantiju, mutnih boja, qubiastih i mrkih kao bronza (148).

oto: Propoved pticama, Asizi

Papa Jovan Pavle proglasio je 1979/80. Sv. Frawu za zatitnika ekologa. Opravdawa koja Crwanski iznosi donekle su tana, tanije imaju uporite u iwenicama, ali su u pojedinim sluajevima izmatana", kao na primer postojawe dva otoa, majstora" i meseara" (147). U sutini Crwanskov pristup je biografski", a ovde pre svega psiholoki". Relativno je lako na drugim mestima nai potvrdu Crwanskovom miqewu i jo novih iwenica koje ga dokazuju (The Assisi Problem", Britannica 2001).
14

13

102 ve, kao pantomima. Qudi su ih poeli igrati kao komad, a ne samo prikazivati kao shemu" (esterton, prema: Bahtin, 1991, nap. br. 23, str. 65). Pitawe na koji nain oto dolazi do Sv. Frawe glumca", ako je slikao prema zvaninoj biografiji Sv. Bonaventure, Crwanski postavqa neto drugaije i razreava otovom biografijom. Sin zemqoradnika" (146), pastir-slikar (Vazari, 2000, 32) je vrlo dobro razumevao Frawinu qubav prema prirodi, ali i narodnu kulturu. Jo jedna osobenost Qubavi u Toskani koja ima veze sa wenom intertekstualnou a koja je suprotstavqena zahtevima anra putopisa je da znawe funkcionie kao trop. To znai da je ukinuta sveznajua svest", a da postoji mnogo razliitih, mawe ili vie suprotstavqenih, taaka gledita koje su u dijalokom ili konfliktnom odnosu sa autopoetikom, odnosno sumatraizmom. Znawe je obino izreeno na neija usta", koja je nekad teko prepoznati ili koja ne pripadaju uvek samo jednom licu, ali se wegova ideoloka pozicija moe odrediti. Poto je Sveti Frawa neka vrsta pretee sumatraizma, on je i indikator. Svako od dva ili tri spomiwawa Getea u Qubavi u Toskani je ironino. Uvek se uz wegovo ime nae i neka titula. Kritika Getea je intertekstualna, izreena je sa naroitih pozicija. Stendal se ruga Geteovom narcizmu (Stendhal, 1957, 207). Gete pie o onome o emu drugi ne piu: o izgledu i udobnosti svoje sobe, priboru za crtawe, esto i o svom odelu. ak ni opravdawa da je Putovawe po Italiji nastalo kao mawa ili vea stilizacija dnevnika i pisama upuenih Herderu ili g-i fon tajn, da je nastavak wegove autobiografije nisu dovoqna da bi se u Italiji bavilo takvim beznaajnostima. I to je jo vanije wegovo gospodstvo" mu onemoguava razumevawe negospodstvenih" pogleda na svet. Bure dobar katolik" pokazuje se mawe dogmatinim od Getea: Gete, taj protivnik sredwega vijeka i tako odluan, te doavi u ovaj grad Asiki ne htjede tu gledati nita do jako neznatnih ostataka hrama Minervina, poganin Gete napisao je u Vilhelmu Majsteru ovu dubokoumno reenicu 'Sve vjere imadu tek jednu svrhu, da prinude ovjeka, neka prihvati to ga ne moe minuti' " (Bourget, 1923, 64). Sam veliki gospodin, ministar vajmarski, pisac Ifigenije, popeo se dovde, na svom putovawu i proveo, duboko zamiqen, nekoliko asova, pred ovim jedinim antikim ostatkom (Minervinim hramom Z. B.), u ovom gradiu siromatva i eva" (136). Najoigledniji primer neslagawa sa tuom rei" je u nainu na koji Crwanski koristi stereotipizaciju nacija. Re je o karikaturnoj karakterizaciji Amerikanki" i Engleskiwa". Englez u Italiji" kao i Amerikanac", kao karikature svojih nacija, ali i turizma uopte, opta su mesta, i pronalazimo ih i kod Stendala, Bajrona, Cara, Duia. Crwanski je samo naglasio wihove ve poznate karakteristike, pa je wegova kritika nuno otrija. A to to su Amerikanci" i Englezi" promenili pol", samo je prosta psiholoka (rodna) motivacija wihovog gledita koja e za posledicu imati i veu uverqivost. Poto su reprezentanti turistikog, potroakog i banalnog, wihovo ponaawe i itawe e uvek, sa stanovita Crwanskog, biti pogre-

103 ni". Kao prvo, Amerikanke i Engleskiwe nose naroite haqine dok itaju o Sv. Frawi. Te haqine su dekoltovane", od crne svile" i kupqene su za odlazak kod pape (142). Sasvim je oigledno da su skupe, moderne i da se kao takve uopte ne uklapaju u (skromno) okruewe u kojem se nalaze. itaju kako je, vrativi se u Asizi, bio ismejan, i tuen od svetine, kako je oteran od roenog oca, zbacio odelo i ostao go, kao to je roen na ovaj svet" (142).15 Insistirawe na pogrenosti wihovog itawa itaju kao uzbudqivu novelu", senzacionalistiki" imae za posledicu izotravawe", preuveliavawe detaqa" koje one ne razumeju". Citirana epizoda jedna je od najpoznatijih epizoda iz Frawine biografije (tzv. biskupov sud" i odigrala se otprilike 1207; opisuju je elanski i Sv. Bonaventura) i oznaava wegovo konano opredeqewe za ivot u veri", ali su reakcije wegovog oca i sugraana stilizovane". Tano je jedino to da je wegov otac bio besan i da je na sve naine pokuavao da ga povrati"; u ovom sluaju da ga pred biskupom optui za krau platna i tkanina iz wegove radwe koje je podelio beskunicima. Frawa ostaje go zato to ne eli nita da duguje ocu, pa mu vraa i sopstveno odelo. Sam biskup, pred kojim se opisana scena odigrala, kao i svi prisutni, bio je zauen, a na kraju i zadivqen (Francis of Assisi, Saint", Britannica 2001). Primer slagawa sa tuom rei" je ukquivawe, stilizacija, transformacija Danteovog prikaza" Sv. Frawe. Biografija Svetog Frawe u Boanstvenoj komediji, izreena na usta Tome Akvinskog, podrava zvaninu verziju (Dante, 2001, 489 494). Meutim, nain predstavqawa Sv. Frawe upuuje na Fiorette i trubadursku mistiku, odnosno retoriku. Ali da ne bih zborio tako tajanstveno, / Frawo i Beda su bili / qubavnici o kojima govorih uvijeno" (Isto, 491).16 Najvea pohvala u Boanstvenoj komediji mu je izreena na dva naina, eksplicitno i imlicitno. Implicitno, smetawem na Deseto nebo", blizu trona svetog Jovana (Isto, oto: Odricawe od zemaqskih dobara, 620). Eksplicitno, davawem tiAsizi tule" serafima qubavi", izjedna15 Amerikanke najverovatnije itaju Sabatjeovu biografiju Sv. Frawe. Re je o prvoj modernoj biografiji Sv. Frawe, vrlo popularnoj poetkom prolog veka; u periodu izmeu 1893. i 1928. godine doivela je ak etrdeset izdawa. Meutim, preovladava miqewe da je prilino loe uraena (Britannica 2001, Sabatier, Paul). Inae, Sabatje je kalvinist po roewu, protestantski teolog po zanimawu. 16 Parafraza Dantea, strana 135.

104 avawem sa Suncem, pri emu Asizi, kao mesto wegovog roewa, postaje istok (Dante 490).17 Izjednaavawe sa Suncem nije sluajno. U spomenutoj Himni bratu Suncu, stoji: Slava Ti, Boe moj, sa svim Tvojim stvorewima; / Naroito gospodarom bratom Suncem koje osvie i obasjava nas svetlom dana, / I lepo je i zrai velikim sjajem, i Tvoja je, Sveviwi, slika i prilika" (Sv. Frawa prema: Andri, 1997, 82). Istu pesmu Crwanski skoro da citira: To je ravan u kojoj sv. Franesko nazva Sunce bratom naim i Meseinu naom sestrom. To je dolina u kojoj nazva vetar bratom naim, a vodu naom sestrom, jer je mnogo ponizna, i dragocena i ista" (135). Asizi je proglaen za kolevku Qubavi" (138).18 Nije teko sloiti se sa Rikerovim reima: Govor qubavi je najpre govor pohvale. U pohvali, ovek se raduje gledajui kako jedan predmet nadvisuje sve ostale predmete wegovog interesovawa. U ovako skraenoj formuli, tri inioca radovawe, gledawe, postavqawe na najvie mesto jednako su vani. Oceniti da neto stoji na najviem mestu, ne toliko zato to tako hoemo, nego zato to tako vidimo, ispuwava nas radou" (Riker, 2002, 910). Ako Frawa pie" pohvalu Bogu, a Dante izmeu ostalog i Frawi, onda Crwanski primewuje jednu hermeneutiku qubavi". Voleti, odnosno razumeti/tumaiti Drugog znai govoriti (o wemu) wegovim jezikom".
LITERATURA Primarna a) Crwanski, Milo (1995): Qubav u Toskani, Putopisi , Dela, t. , Zadubina Miloa Crwanskog, Beograd. b) Crwanski, Milo (1999): Sveti Franesko qubavnik", Eseji i lanci , Dela, t. H, Zadubina Miloa Crwanskog, Beograd.

Sekundarna Andri, Ivo (1997): Legenda o svetom Francisku iz Asizija", Istorija i legenda, Prosveta, Beograd. Auerbah, Erih (1978): Adam i Eva", Mimezis, Nolit, Beograd. Bahtin, Mihail (1978): Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura sredweg veka i renesanse, Nolit, Beograd. Bahtin, Mihail (1991): Autor i junak u estetskoj aktivnosti, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad. Biblija (1990): Kranska sadawost, Zagreb. Bourget, Paul (1923): Utisci s puta Italijom, prev. V. Krikovi, Tipografija, Zagreb. Britannica 2001, Deluxe edition, CD-ROM, 19992000, Britannica.com Inc. aplin, arli [1915] Skitnica" (film). aplin, arli (2003): Autobiografija, Stylos, Novi Sad.
17 18

Parafrazu Danteovog poreewa pronalazimo na 133. strani. Veliko q" u Qubav, zato to je qubav bog.

105
Dante (2001): Boanstvena komedija, prev. D. Mraovi, Dereta, Beograd. Duda, Bonaventura (1990): Moj sveti Frawo, Kranska sadawost, Zagreb. Dvornik, Frensis (2001): Sloveni u evropskoj istoriji i civilizaciji, Clio, Beograd. De Rougmonte, Denis (1974): Qubav i Zapad, Matica hrvatska, Zagreb. Elijade, Mira (2003): Istorija verovawa i religijskih ideja (tri dela), Bard-fin Beograd, Romanov Bawa Luka. Gete, Johan Volfgang (1962): Putovawe po Italiji, prev. B. ivojinovi, Prosveta, Beograd. Janson, H. W. i Janson, H. F. (2005): Istorija umetnosti, Stanek Prometej, Varadin Novi Sad. Kristeva, Julia (1986): Word, Dialogue, Novel", in: The Kristeva Reader, ed. by Toril Moi, Columbia University Press, New York. Lin, Jozef (1999): Istorija sredwovekovne crkve, Clio, Beograd. Lotman, Jurij M. (2004): Semiosfera, Svetovi, Novi Sad. Nguyen Van Khan, Norbert (2001): Krist prema spisima svetog Frawe Asikog, Gospa od krpjela, Perast. Riker, Pol (2002): Qubav i pravda, Plato, Beograd. Petrovi, Rastko (1929): Pozorite, pozorite!" (4) arli aplin i arlo", SKG, n. s., br. 6, 16. jula 1929, str. 412419. Sabatier, Paul (1919): Life of St. Francis of Assisi, London, Hodder & Stoughton. Sekuli, Isidora (1966): Sveti Frawa od Asiza", Teme, Sabrana dela kw.10, str. 273283, Matica srpska, Novi Sad. Sekuli, Isidora (1977): Beleka uz putopis Qubav u Toskani", Iz domaih kwievnosti , Vuk Karaxi, Beograd. Stendhal (1957): Rim, Napuq, Firenca", O umetnosti i umetnicima, prev. F. Filipovi, Kultura, Beograd. Suhodolski, Bogdan (1972): Frawo Asiki ovek kao uesniko bie", Moderna filozofija oveka, Nolit, Beograd. Sveti Frawa (1988): Spisi sv. oca Frawe i sv. majke Klare Asiana, Symposion, Split. The Little Flowers of Saint Francis of Assisi, Heritige Press, New York. Vazari, oro (2000): ivoti slavnih slikara, vajara i arhitekata, prev. i pdg. E. Sekvi, Libretto, Beograd. Zorica Babi READING WRITING OF THE BIOGRAPHY OF ST. FRANCIS IN MILO CRNJANSKI'S LOVE IN TUSCANY Summary The paper discusses the well-known Milo Crnjanski's travell-book Ljubav u Toskani (Love in Tuscany) in which one chapter, Assisi" is dedicated to St. Francis as a saint-protector of Italy, the lover" of Poverty, the liberator" of body and love, as well as the lover of nature. Crnjanski uses very unusual procedures: he dramatizes the scenes from the Saint's life, points to other texts (elanski, St. Bonaventura, Fioretti, Goethe, Bourget), reads Nature as a book, that is as a monument to solve the issue of representing the Saint's biography in a satisfactory way. Essentially, it is the case of a textual approach to the world. The persons, including Francis himself, are determined by what they read. Good reading" is always a kind of living somebody else's life.

UDC 821.163.41-14.09 Lali V.

POETIKA NAELA KAO KRITIKI KRITERIJUMI Ka eksplicitnoj poetici Ivana V. Lalia Jovan Deli

SAETAK: U sreditu pawe ovog rada nalaze se Lalievi eseji i kritike o srpskim pjesnicima HH vijeka, analizirani sa ciqem da se doe do poetikih i kritikih naela Ivana V. Lalia. KQUNE RIJEI: vrednovawe, individualnost, komparativni kontekst, individualne antologije, pjesnici prelomnog trenutka, irewe senzibiliteta i izraajnih mogunosti, cjelovita pjesnika linost, talenat, unutrawi diktat, zrelost, mudrost i cerebralnost, ironija, nadrealizam

Ivan V. Lali je poklawao svoju kritiku pawu pjesnicima koji su dosegli svoju meru" i uspeli da ostave trag" u poeziji i kulturi svoga jezika. Nije jedino vano da je neki pjesnik velik velik pjesnik je raritet nego da je neko realizovan pesnik", da je ispunio mjeru svoga talenta (203).1 U vrednovawu poezije Lali ima razumijevawa ak i za pjesnikovu neujednaenost, ako je ona izraz wegove autentinosti, kao to je to sluaj sa Bogdanom ipliem. Ako ima povremene visoke domete i ako je autentinog glasa, pjesnik e se nai u milosti Ivana V. Lalia. Kod iplia e Lali prepoznati kreativnu nostalgiju" za zaviajem, koja od pjesnika iziskuje napor za ponovnim stvarawem jednog svijeta iji elementi vie ne postoje; za ponovnim uspostavqawem zaviaja. I tu na pjesnik vidi ak bliskost iplia sa Rilkeom, koji govori o djetiwstvu kao o kraqevskom bogatstvu, riznici uspomena" (211). Lali je sasvim originalan i hrabar kada vrednuje pjesme u prozi i kada opisuje wihovu prirodu. Nee svoj vrednosni sud usaglaavati s
1 Svi citati iz ogleda i kritika Ivana V. Lalia navedeni su prema kwizi O poeziji, Dela Ivana V. Lalia, , redakcija i prireivawe Aleksandar Jovanovi, Zavod za uxbenike, Beograd 1997. Zato e u daqem tekstu uz ovakve citate stajati samo broj stranice. Lali je objavio dvije kwige eseja: Kritika i delo, Nolit, Beograd 1971. i O poeziji dvanaest pesnika, Slovo qubve, Beograd 1980. U ovoj drugoj ima, ipak, samo jedanaest radova. Esej Prolegomena za jedno itawe poezije Jovana Hristia" objavqen je prvobitno kao predgovor Hristievim Sabranim pesmama, Matica srpska, Novi Sad 1996, i prvi put ukquen u jednu Lalievu kwigu u Delima Ivana V. Lalia, .

108 veliinom i statusom pjesnikovog imena, nego e radije ukazivati na mawe poznate i neotkrivene vrijednosti. Smatrae da je termin pesma u prozi" neprecizan: u pjesmama u prozi se kao kod Hamze Huma kriju verseti ili kombinovane metrike cjeline (202); uoie srodnost wihovog ritma s Daniievim prepjevom Biblije. Vidjee u wima sentencioznost koja ne izlazi iz lirske struje koja oblikuje obrise i sled wegovih muzikalnih reenica" i dae prednost Huminim pjesmama u prozi Sa ploa istonih nad Duievim Plavim legendama", to je izraz ozbiqne kritiarske hrabrosti i nekonvencionalnosti (203). Na pjesnik kao kritiar insistira na pjesnikoj individualnosti i autentinosti, i nesklon je kwievnoistorijskim shemama. Jovan Hristi mu je takoe potvrda da se istinski, autentini pesnici teko ili nikako svrstavaju u eme koje izmiqaju istoriari kwievnosti" (125). Ali, uprkos tome, vaqa potraiti neke vremenske koordinate koje olakavaju uspostavqawe konteksta" u kojem se oglasio i u kojem je djelovao neki pjesnik. Ta vremenska kontekstualizacija jeste postupak kritiki, ili ak kwievnoistorijski, koji pomae boqem razumijevawu i tumaewu djela, ali ne bi smio ugroziti pjesniku autentinost. Kada kontekstualizuje nekog pjesnika, Lali, po pravilu, gotovo nauniki konstatuje wegov status u kritici, odnosno ta su to kritiari o pjesniku ve napisali, zatim odreuje wegovo mjesto u nacionalnoj kwievnosti, a ponekad mu uspostavqa i meunarodni, komparativni kontekst. Tako je i kada pie o Vojislavu Iliu i tragovima razliitih stilskih formacija u wegovom pjesnitvu, odnosno o wegovom znaaju za docniji razvoj srpske poezije do dana danawega; jednako kao kada pie o pjesnikom porazu Monija de Bulija, kojeg posmatra na fonu razliitih izama" wegove pjesnike mladosti, a naroito u kontekstu nadrealizma; ili o sebi vrlo bliskom Jovanu Hristiu. Osvrnuemo se, sa naznaenoga aspekta, na Laliev rad o Todoru Manojloviu. Lali navodi ta su o Manojloviu rekli Milan Kaanin i Marko Risti, ali i Manojlovievu ocjenu sukoba SkerliDis i wegovog znaaja za razvoj modernog srpskog pjesnitva, odnosno za promjenu senzibiliteta, pa se pri kraju ogleda plete mrea komparativnih odnosa: skicira se odnos prema antici, klasinom, mediteranskom i latinskom, prema Italiji i Leopardiju, francuskoj lektiri, Apolineru, Malarmeu, Larbou i Sandraru, da bi se, na kraju, Manojloviev dugi stih doveo u vezu sa stihom Vojislava Ilia. Posebno italako i kritiarsko uzbuewe Lali pokazuje pri susretu s prvom kwigom nekog pjesnika i sa individualnom pjesnikom antologijom, odnosno autorskim, ili autorski ovjerenim, izborom iz pjesnikog stvaralatva. Prilikom procjene nekog opusa uzbudqivo je porediti horizont oekivawa, uspostavqen prvom kwigom, nagovijetene ambicije i mogunosti na poetku, sa izvjesnou i zavrenou, na kraju. Taj luk izmeu oekivawa i ostvarewa, poetka i kraja jednog opusa, izmeu neizvjesnosti i konanosti, daje dramatinost i ar pojedinim Lalievim kritikim osvrtima: Lepota neizvesnosti u

109 prvom sluaju duboko je srodna nostalgiji izvesnosti u drugom", pie Lali, povodom Izabranih pesama Hamze Huma (200). Pitajui se da li je poezija Velimira ivojinovia Massuke svojom pojavom znaila irewe skale senzibiliteta i izraajnih mogunosti u naem pesnitvu" (90) i slutei izvesna ograniewa i krajwe domete ove poezije, uprkos wenim nesumwivim vrijednostima, Lali je precizirao jo jedan svoj poetiki ideal i vrednosni kriterijum, impliciran u eseju o pjesnitvu Vojislava Ilia. Promjena senzibiliteta, to podrazumijeva i wegovo irewe, po pravilu je praena i promjenom umjetnikih sredstava i postupaka, promjenom forme", pa je to, dakle, veoma vaan stav u Lalievoj poetici i kriteristici. Otuda Lalieva otvorenost za raznovrsna poetska usmjerewa, za dijametralno oprene talente, pod uslovom da su talenti i da su dosegli sopstveni talenat. I tu je, po naem osjeawu, glavna razlika izmeu Ivana V. Lalia i Zorana Miia: Zoran Mii je bio rigidan kritiar koji je izuzetno tvrdo i dosqedno slijedio svoja naela modernosti. Lali je neuporedivo fleksibilniji. Moda ova razlika dolazi i otuda to je Miieva kritika nastajala u polemikom kontekstu, a Laliu se moglo da bude elista", da se ne opredjequje izmeu frulaa" i flautista". On nije morao da se distancira od pjesnika mekog i nenog timunga", nego je najboqe meu wima mogao da posmatra kao nastavak jedne mone linije u tradiciji srpskog pjesnitva. Kriterijum promjene senzibiliteta nesumwivo je u vezi s kriterijumom pjesnik prelomnog trenutka. A takvi su oni pjesnici koji odreuju pjesnike tokove decenijama ili stoqeima. Takav je, vjerovatno, za Lalia, prije svih, Vojislav Ili; takvi su Vasko Popa i Miodrag Pavlovi. Uz Vaska Popu e Lali rei da je tvorac sutinske metamorfoze prirode naeg rodoqubivog pesnitva" i da to pjesnitvo, u spoju sa jednim sasvim novim senzibilitetom, pretvara u neto mnogo slojevitije i kompleksnije od svojih standardnih prototipova" (108). Laliu je blisko Popino nastojawe u Uspravnoj zemqi da krene tragovima kolektivnog napora da se postave trajni belezi nekog smisla na nepoin-poqu istorije" (108). Nije li istorija jedna od pjesnikih opsesija samoga Lalia, ali kao pjesnika graa podreena poeziji, iz koje e se, i iznad koje e se, uzdii pjesnika vizija univerzalnog znaewa i dometa. Kriterijum cjelovite pjesnike linosti, ostvarenog, realizovanog pesnika" po svojoj meri", jedan je od temeqnih Lalievih kriterijuma kojim je ovaj pjesnik kritikog duha samjeravao neki opus. Kritiki ideal cjelovitosti iskaza i vizije Lali je izvukao u naslov svog ogleda o Miodragu Pavloviu (219): Pavlovieva Velika skitija dosegla je taj ideal svojom mudrom organizacijom ciklusa i kwige, vizijom vremena i istorije, upoqavawa mita, kojim se pjesma emancipuje od istorijskog vremena. Pjesma je uvedena u svoj iskonski, najautentiniji prostor" i data joj je funkcija sublimirawa, saoptavawa, prenoewa onih iskustava, koja pomau povezivawe u jedinstvo vizije sveta" (222). I pjesnika kwiga lemovi Qubomira Simovia ocijewe-

110 na je takoe sa stanovita kriterijuma cjelovitosti i jedinstva vizije, kao dotad najboqa i najcjelovitija pjesnika kwiga ovoga pjesnika (223). Piui o Desanki Maksimovi, Ivan V. Lali govori o dosqednosti ove pjesnikiwe u oslukivawu sopstvenog unutraweg diktata i neposrednom oblikovawu tog diktata u izraz, u komunikaciju" (79). Unutrawi diktat oznaavao bi neodoqivu potrebu pjesnika da se izrazi pjesmom, svojevrsnu neminovnost pjevawa. To je duboka potreba da se izrazi" pjesnik, potreba kakvu Lali prepoznaje i kod Mladena Leskovca, pjesnika kod kojeg se postupak preciznog saoptavawa emocija ponekad opasno pribliava nainu preciznog saoptavawa misli ali pjesnik, sreom, gotovo uvek ostaje sa prave strane barijere". Bez tog unutraweg diktata", bez duboke potrebe da se izrazi", pravoga pjesnika nema, impliciraju navedeni iskazi. Ta unutrawa potreba je peat talenta, wegov uslov i wegovo prvo obiqeje. Pa kada svoju kritiku o Leskovcu privodi kraju, varirajui ovu misao o unutrawem diktatu, onda to vaqa razumjeti i kao vrednosni sud poslije kojeg je preporuqivo ponovo proitati Leskovca pjesnika, jer je u svojim pjesmama zaista izrekao ono to je morao da kae", tano naavi ekvilibar izmeu emotivnog impulsa i rei" i zautao kada je osjetio da bi se taj ekvilibar" mogao pomjeriti i poremetiti. Taj ekvilibar izmeu emotivnog impulsa i rei" postaje takoe Lalievo poetiko naelo i kritiki kriterijum; pomalo podsjea na objektivni korelativ" T. S. Eliota. Kod Ivana V. Lalia je uoqivo potovawe za pjesnike koji su kasno, ili relativno kasno, objavili svoje prve kwige, jer u tome vidi kritinost i disciplinovanost. Tako u ogledu o poeziji Velimira ivojinovia Massuke pie da je kasna pojava prve zbirke rezultirala iz izuzetno kritikog i disciplinovanog rasta jednog talenta, svesnog sopstvenih ograniewa; talenta koji je, udruen sa nemalom kulturom, uspeo da se izrazi kroz trajne i znaajne poetske rezultate upravo zato jer je tako oprezno oslukivao sopstveni glas, merio mu opseg i domet, traio za wega najpodesnije tonalitete" (82). Skreemo pawu na nekoliko vanih implikacija u ovom iskazu. Lali istie znaaj talenta, ali i znaaj kulture, odnosno talenta udruenog s kulturom, to ak i da nije iskazano kao apodiktiki stav, nego kao kritika objekcija o poeziji V. ivojinovia Massuke, ima nesumwivu autopoetiku teinu i znaaj. Talenat udruen s kulturom je jedan od Lalievih poetikih ideala i kritikih kriterijuma istovremeno, jedno od bitnih obiqeja wegovog stvaralatva. Ako se tome doda jo i kritiki i disciplinovan rast talenta, onda dobijamo skicu za autoportret. Takav kritiki i disciplinovan rast izrazito je karakteristian za Lalia: moda su samo Vojislav Ili i Jovan Dui, i jednim svojim poetskim rukavcem Desanka Maksimovi, imali takav rast do kraja ivota kao Ivan V. Lali. Ta potreba za kritikim i disciplinovanim preispitivawem najoevidnija je u Lalievom odnosu prema svojim prvim zbirkama, odnosno u inu da je podvukao crtu poslije svoje prve stvaralake faze i prvih pet kwiga temeqno pretresao, pre-

111 strukturisao, prekomponovao, stvorivi novu i svoju pravu" prvu kwigu Vreme, vatre, vrtovi. Nije li to jedan naknadni oma pjesnicima koji su strpqivo ekali da im prva kwiga dozri"? Lali kod gotovo svakog pjesnika insistira na potovawu prirode wegovog talenta i na dosezawu sopstvene mjere i granice. Biti u skladu sa svojim talentom, disciplinovano rasti i navrhuniti mjeru svojih mogunosti to je ono to se od pjesnika oekuje i trai, ono to se hvali. Tako treba razumjeti sud da je ivojinovi postupio maksimalno u skladu sa prirodom svoga talenta i uinio sve (i jedino mogue) da navrhuni meru wegovih mogunosti da se izrazi" (89). Pjesnitvo Desimira Blagojevia uslovqeno je u najveoj meri prirodom wegovoga talenta". Talenat, dakle, odreuje prirodu pjesnikog napora, usmjerewe kojim e neki pjesnik krenuti u svom razvoju, pa je povjerewe u jezik ba ovog pjesnika Desimira Blagojevia bitna karakterika dejstvenosti tog talenta". Govorei o diktatu talenta", Lali unosi jednu finu i vanu nijansu: diktat talenta" je svojstven pjesnikoj mladosti, kada su pjesme najspontanije i sa najmawe kontrolisanog napora. Ovaj stav, zacijelo, implicira da talenat treba kritiki uzgajati i disciplinovati, da bi se u poeziji raslo"; pjesmu treba kontrolisati". Moguno je nesumwiv pjesniki talenat upropastiti. Moni de Buli je, u asu ulaska u kwievnost, bio vrlo mlad, nesumwivo talentovan i sasvim dezorijentisan" u mnotvu izama" svoga vremena, bez ikakvog, a kamoli pouzdanog oslonca u tradiciji, bez smisla i osjeawa da napravi svoj izbor iz nacionalne tradicije. Tako dezorijentisan i neukorijewen, on nee uspostaviti prisan odnos ni sa sopstvenim jezikom, nego e, zaveden himerom nadrealizma, pokuati da iz Francuske, na francuskom, pjeva za Francuze i svijet, bez ozbiqne ukorijewenosti u francusku tradiciju. Tako e se jedan talenat izgubiti u maglama i himerama mode vijeka. Neophodno je, dakle, da talenat ima neku orijentaciju meu vrijednostima poezije i kulture svoga jezika, a pogotovu jezika na kojem pjeva, da uspostavi kreativan dijalog s izabranom tradicijom, da bude siguran u jeziku. Ukoliko sve to nema, nee mu pomoi ni duhovna radoznalost koja je toliko neophodna pesniku" (190). Moni de Buli je nosio u sebi odreenu meru istinskog pesnikog talenta", ali je ostao dezorijentisan i sagoreo u zabludi pouka koje je izvukao iz trenutka poezije svoga jezika" (192). On je, za Lalia, kolski primjer rtve nesporazuma sa poezijom, i jezikom i respektivnim tradicijama" (194). Dok je Aragon, sjedei sa de Bulijem u Luksemburkom parku, itao stihove Igoa, srpski pjesnik se uvjeren je Lali sigurno nije u tom asu sjetio neke veliine iz sopstvene tradicije, recimo Laze Kostia (194). Lali je majstor nijanse. On u jednoj reenici nijansira prirodu Raikovievog pjesnikog talenta: Prevashodno liriar, neoromantiar po oseawu sveta, vedri melanholik po temperamentu, Stevan Raikovi je jasno i viestruko po-

112 tvrdio sebe kao pesnika jakog talenta, tanane senzibilnosti i malobrojnih, ali izvanredno izdiferenciranih i izvariranih emocija" (215). Svoju kritiku o Simovievim lemovima Lali je naslovio tako da je ve iz naslova nedvosmisleno jasan kritiki sud, a u naslovu su zdruena dva Lalieva poetika ideala: Talenat i zrelost" (223). Simovi je, naime, raistio sa zabludama koje se javqaju iz naivnog shvatawa talenta i inspiracije kao nekakve spontanosti i gradi unutrawe jedinstvo" kwige u jednoj produenoj kontroli izraza to izvire iz raznolikih ali istorodnih ishodita". On je svojom pjesnikom zrelou dosegao neto vie, neto svakako ree", to Lali imenuje ravnoteom, onom strasnom merom to je dana pesnicima sa one strane inspiracije, tiranije talenta" (223). Naime, Simovieva kwiga je ureena i uravnoteena kako numerisanim redosqedom pjesama, tako i jednim dubqim ureewem: delo je postavqeno u koordinate jednog jedinstvenog osnovnog doivqaja, i razraeno u tim koordinatama dovoqno doreeno da bude celovito, nedoreeno upravo koliko treba za plodnu neizvesnost kwige" (223). Lali je, dakle, u uvodnom pasusu kritike o Simovievim lemovima skicirao svoj poetiki ideal strasne mere, prepoznat u dragocjenoj kwizi jednog pravog pjesnika. Tek zrelou, usavravawem i nadgraivawem talenta dosee se unutrawa i dubinska" strasna mera" pjesnike kwige. Bez zrelosti nema velike, nema ni ozbiqne poezije, sluti se iz Lalievih stavova. Otuda su nadrealisti, i kada su najboqi, ostali nedovreni, jer su uporno odbijali da celovito odrastu, u nekakvom mutnom strahu od zrelosti". Hamzi Humu e Lali priznati zrelost inspiracije" (200), koju e upravo u eseju o wemu definisati kao sposobnost ili osobinu da mu se pesme dogaaju u svom pravom trenutku", i tu na pjesnik vidi mjesto odakle izvire lepa nepretencioznost, izvesna sabrana doreenost najboqih trenutaka Hamzine lirike". Priroda talenta i wegova zrelost uputila je Huma na poetsko osvajawe zaviaja, pri emu je moguno uoiti odjeke velike tradicije orijentalne poezije", ali i dragocjenu jednostavnost" jezika koja nadilazi naivnost kazivawa, kao i autentinu ulnost. Skender Kulenovi je svoju najboqu zrelost dosegao Sonetima iz 1968, u kojima je zgusnuo i proistio svoje ivotno i pjesniko iskustvo. Nekada veliki pjesnik sasvim rano, ve prvom svojom kwigom kao Vasko Popa Korom dosegne pjesniku zrelost, cjelovitost i svojstvenost", odnosno naglaenu individualnost, specifinost. Sve te osobine Lali vezuje ve uz ranoga Popu. Lali ima i nekoliko reenica o sopstvenom zrewu, izgovorenih povodom Izabranih i novih pesama i pjesnike kwige Vreme, vatre, vrtovi. Naime, Lali je ponovimo to od svojih prvih pet kwiga komponovao svoju novu, pravu prvu kwigu", koja je raznolikost pret-

113 hodnih pet svela na jednu stroe traenu i () donekle naenu koherentnu strukturu". Kasnije kwige su komponovane mnogo vre", pa je, prema tom kasnijem, zrelijem modelu, prekomponovano prvih pet zbirki, a stvorena je vrsta kwiga pesnike mladosti". Najzad, Lali eksplicira ta za wega znai pesniko sazrevawe": Za mene zrelost znai sposobnost koncentracije na ono to je pesnikom iskazu najvanije, i kao komunikacija najvitalnije; sposobnost eliminacije suvinog. Nemogue je iskazati sve; prostor rei ogroman je, a weno vreme varavo. Ono to Vi nazivate novom orijentacijom, za mene je samo izotravawe fokusa, produbqivawe vizure to mi je omoguilo da uspostavim taniji odnos prema onim opsesivnim fenomenima sveta koje moram da izrazim u pesmi. () Jedina prava mogunost je u vernosti jednom duhovnom prostoru, u kojem iskaz pesme moe da se najtanije uoblii: motivacija je, dakle, implicitna. Ko se bavi poezijom mora da se u svom nekom najboqem trenutku nae u situaciji izbora, u kojoj je jedina alternativa spomenutoj vernosti verbalna inflacija ili utawe. Pa bio on moderan pesnik ili ne" (267). Zrewe je, dakle, sposobnost eliminacije suvinog", sposobnost samokontrole, voewa svoga talenta ka zguwavawu teksta, ka preciznosti i koncentraciji; sposobnost kontrole nad jezikom stihijom; vjernost svome duhovnom prostoru, u kojem e pjesnik najboqe uobliiti svoju pjesmu; sposobnost da se izbjegne zamka inflacije rijei, a da se ne zauti. Kao znak zrelosti vaqa razumijeti i Laliev odnos prema duhovnom provincijalizmu, odnosno prema nacionalnom i kosmopolitskom. Kosmopolitizam nije osloboen duhovnog provincijalizma: Provincijalan je duh koji odbija da se sea, koji se odrie svojih koordinata zadanih u jeziku i u tradiciji, istoriji, sudbini, duhovnom prostoru tog jezika. (Ko ne povue pouke iz Laze Kostia i Vojislava Ilia, uzalud e ih traiti kod Malarmea ili Rilkea.)" (268). Ako, dakle, pjesnik nije utemeqen u svom jeziku, u svojoj kulturi i tradiciji, on mora ostati provincijalan u svojoj i svakoj drugoj kulturi, uprkos nekakvom deklarativnom kosmopolitizmu. Ali to ne znai da pjesnik mora biti nacionalno zatvoren. Naprotiv, pjesnik najprirodnije i najlake zakorai u neki iri prostor ako je siguran u svojoj kulturi i jeziku, i u relacije svoje kulture prema svijetu; to je ona taka sa koje moe vrsto da zakorai i u kojoj nalazi svoju autentinu ravnoteu. Lali vie voli termin duhovni zaviaj od termina nacionalno, a taj zaviaj doivqava kao sistem koncentrinih sfera sa svojim odreenim sreditem": Kada kaem Resava, kada kaem Vizantija, pokuavam da neto opte odredim posebnim pojmovima koji su mi bliski. Kada kaem Dela qubavi, i to dovedem u vezu sa Vizantijom, ja traim izvestan sklad, meru, sistem, mogunost tanog iskaza a ne neki 'naglaeno nacionalni pravac kretawa' " (269). Duhovni zaviaj podrazumijeva vizantijsko i antiko nasqee, podrazumijeva iroke i duboke kontakte sa svijetom. Duhovni zaviaj ne

114 smeta Laliu da prevodi sa vie svjetskih jezika i da pravi velike antologije svjetske lirike. Nacionalna utemeqenost ne iskquuje istinsku otvorenost i komunikaciju sa svijetom. I sam naglaeno refleksivan i poetiki samosvjestan pjesnik, Lali je sklon misaonom pjesnitvu, ali i tu je opet blizak Hristiu pod uslovom da pjesnitvo ostane pjesnitvo, da pjesnikova misaonost i cerebralnost postanu i ostanu poezija, a ne neko strano tijelo. Lali e esto hvaliti mudrost i cerebralnost nekog pjesnika. U Hristievom pjesnitvu vidno je i jedno originalno, autentino usklaivawe dihotomije pevawa i miqewa u srpskoj poeziji" (134); vidio je cerebralnost koja je (p)ostala poezija. U pjesnitvu Desanke Maksimovi Lali je, sasvim tano, uoio jedinstvo ivotnog iskustva, talenta i mudrosti (79). Kritiki prikaz Vuovih Algi Lali e poentirati stavom o jednoj specifinoj pjesnikoj mudrosti: ona je znak zrelosti i obino se plaa odricawem od izvesnih, uvek za srce priraslih postulata pesnike mladosti" (189). U tom smislu bi vaqalo razumjeti i Lalievu pjesniku evoluciju, posebno nastanak prve kwige", poslije pet objavqenih zbirki. To je put zrewa, put ka pjesnikoj mudrosti obogaenoj iskustvom. Ne zaboravimo da je Lali esto podsjeao na Rilkeov stav o poeziji kao iskustvu. Hvalei kwigu Mirka Magaraevia Pogoci za vuije i druge oi, Lali je uputio i jednu pohvalu ironiji, to, inae, ne ini esto, kao jednoj od bitnih karakteristika Magaraevievog pjesnitva. Wome ovaj pjesnik ume da se slui vispreno i inteligentno, naroito kada je ne istie u prvi plan saoptewa". To je, rekli bismo, Laliev recept: ironija moe biti dragocjena ako nije u prvom planu saoptewa", jer tada moe postati previe razorna. Takva ironija ima svoje korijene i u slojevima eliotovske poetike" (243). Prikaz pjesnike kwige tada mladoga pjesnika bio je povod i prilika da se doda jedno vano zrnce sopstvenoj poetici, i poetici modernog pjesnitva. Lalievi kritiki kriterijumi su najee i wegovi poetiki ideali, poetika naela. Odnos prema nadrealizmu Za kwievnoistorijsku kontekstualizaciju Lalieve poezije vano je preciznije opisati odnos ovog pjesnika prema nadrealizmu, naroito prema beogradskim nadrealistima. Zato? Bivi nadrealisti su, poslije jugoslovenskog sukoba s Informbiroom, imali vanu poziciju u kulturi i kulturnoj politici zemqe. Marko Risti je ambasador u Parizu, Koa Popovi e postati ministar inostranih poslova, Aleksandar Vuo je veoma uticajan u Savezu kwievnika Jugoslavije, Oskar Davio je urednik Dela i pjesnik koji je vizirao poetske pasoe nekolikim generacijama, veoma uticajan sve do pred smrt, Duan Mati stie svoju punu kwievnu slavu i uticaj.

115 S druge strane, zagovornik neosimbolizma i tvorac wegovog manifesta, Branko Miqkovi, koji je u jednom, istina kratkom, periodu, obiqeio i pjesniki razvoj Ivana V. Lalia, nastoji da u neosimbolizmu izmiri simbolizam s nadrealizmom, da napravi wihovu sintezu. Ako je Ivan V. Lali vien i kao neosimbolista, onda je pogotovu odnos prema nadrealizmu neophodno opisati. Odmah treba rei da je taj odnos izrazito negativan, i to je ve vie puta isticano. ak i tamo gdje bi imao povoda da oda bezrezervno priznawe nekom nadrealistikom pjesniku, ili bivem nadrealisti, kao Duanu Matiu zbog wegovog nesumwivog znaaja i inspirativnosti za Jovana Hristia, Lali je sklon ozbiqnoj rezervi, a tu rezervu potkrepquje primjerom iz Hristieve poezije. Evo tog, neto dueg, navoda: Mislim da ovde treba da otvorim jednu zagradu: Hristia kao pesnika mnogi rado i olako vezuju za Matia, zacelo zavedeni iwenicom da je Hristi kao kritiar do sada najlucidniji i najtananiji tuma Matieve poezije. Meutim, postoji meu wima jedna sutinska razlika. Za nae nadrealiste karakteristino je neto, to se moe nazvati sindromom Petra Pana: uporno su odbijali da celovito odrastu, u nekakvom mutnom strahu od zrelosti Od toga nije bio imun ni Mati sa kojim Hristi stupa u lirski disput, u jednoj pesmi iji je naslov izveden iz poznate Matieve krilatice: 'Neprekidna sveina sveta'. 'Mi koji nikada nismo bili mladi' zapoiwe Hristi izazovno ovu pesmu, u kojoj kao neposrednu sveinu sveta imenuje neku, dodue nehotinu, 'mudrost koja dolazi kao disawe i koju svaki dan / Raa isponova' Prisustvujemo ovde suoavawu dva sasvim razliita sveta" (131). Laliu je stalo koliko do Hristieve individualnosti i wegovog razlikovawa od nadrealista, toliko i do relativizovawa znaaja i dometa nadrealizma, ak i u ovom odnosu MatiHristi, jednom od najplodnijih to ih je neki na nadrealista ostvario u novijoj srpskoj poeziji. Kao da izvjestan popust kod Lalia ima Aleksandar Vuo: u wegovoj poeziji ocjewuje Lali razvijaju se, realizuju i iscrpquju moda najzanimqivije konsekvence koje se iz nadrealistikih teorija mogu da povuku u iskustvu ovog jezika" (185). Vuo je uspjeno spajao verbalni eksperiment" s oporim poetskim humorom" u svojim poemama (Nemenikue", irilo i Metodije" i Humor zaspalo"), ostvarivi najprirodniju () mogunost afirmacije postulata nadrealizma" u nekom jeziku, probudivi gotovo zaspale zvukovne potencijale tradicije u sasvim moderne svrhe i u neoekivanom kontekstu (asocijacije na zvukove litanija, gatalica i brojanica u navedenim pesmama). To su postupci koji nijesu karakteristini iskquivo, pa ni prevashodno, za nadrealizam, nego ih je afirmisala ira avangarda, a, prije svih, Laliu drag Rastko Petrovi. Lali, meutim, insistira na Vuovoj prednadrealistikoj fazi: Vuo je prije nadrealizma ve bio ispreo jednu pesniku nit koju nikada nije sasvim naputao", a koja je u znaku spoja izmeu subjektivne

116 lirinosti ispovedno-refleksivnog tipa sa primatom slike ili metafore" (186). Lali e u Vuovim Algama prepoznati revalorizaciju te pesnike niti i weno novo prepjevavawe" u nezaboravqeni jezik lirske ispovednosti" (187). Lali e odati priznawe Vuovom opusu kao jednom od najinteresantnijih potvrda mogunosti jezikog eksperimenta u naoj poeziji", ali e odmah dodati da je u Algama jeziki eksperiment prisutan kao savladano, asimilovano iskustvo, koje se podreuje novom naporu i rezultira novim zvukom", te da je unutrawa struktura Vuovih pesama" bila oduvek vrsta i logina", to je sada jo i pojaano. To pojaawe Lali uoava i na zvukovnom planu pjesama: muzikalne improvizacije ustupile su mesto () paqivo graenim ritmovima, koji se poentiraju obiqem rima i asonanci". Lali, dakle, pronalazi vrijednosti Vuove zbirke, po pravilu, u mawem ili veem otklonu od nadrealizma. Ivan V. Lali je jedan od rijetkih kritiara koji se ozbiqno pozabavio pjesnikom kwigom Zlatne bube Monija de Bulija, koja mu je bila povod za anatomiju jednog pjesnikog neuspjeha. To je jedan od najzanimqivijih ogleda za Lalievu kriteristiku, ali indikativan i za Laliev odnos prema nadrealizmu. Lali, naime, priznaje Moniju de Buliju talenat i pjesniku neophodnu duhovnu radoznalost, to sve nee biti dovoqno da se talenat ostvari i razvije. Vaan, ako ne i presudan negativan kriterijum jeste duhovna dezorijentisanost pjesnika meu izmima" wegove mladosti. Za opisivawe sudbine ovog pjesnikog talenta neophodno je, po Laliu, poznavati kwievni kontekst, fon na kojem se ta sudbna odigrava: niz srodnih, a suprotstavqenih izama", velik broj kratkovjekih asopisa s velikim a nedoreenim ambicijama, kada su boemstvo, avangarda i mladost, sliveni u svetlucavi i nestabilni amalgam, bojili efemerni trenutak duginim spektrom neke neodreene i ekskluzivne venosti", prividne i lane, dakako, odjeci svjetskih duhovnih strujawa u Beogradu i eqa da se izabrani tok oproba na izvoru, u Parizu. A taj izabrani tok bio je nadrealizam. Lali ak Moniju de Buliju priznaje da je imao u sebi dovoqno kritike inteligencije da u lokalnom nadrealizmu" i wegovim prvim pokuajima prepozna periferno talasawe jedne struje, koja ga je najdubqe fascinirala i koju je eleo da sagleda u matici" (191). Eto, dakle, ta je Lali mislio o beogradskom nadrealizmu: periferno talasawe jedne struje koja je u matici jo neto i znaila. Zanesenost nadrealizmom odvela je Monija de Bulija u Pariz, s ambicijom da pie antiliteraturu, i to na francuskom jeziku. Nadrealizam je darovitoga mladia odveo u jeziko obeskorjewewe. Jedan mladi pesnik, iji prvi pokuaji jo nisu uhvatili pravi koren u jeziku kojim je progovorio i poeo da pie, odluuje da postane pesnik drugog jezika". Lali izvlai dirqivu reenicu", de Bulijevo priznawe svoga promaaja, kao istinu o nadrealizmu: U stvari, sve to sam promaio, promaio je nadrealista u meni", pa dodaje da je ovaj pjesnik bio rtva jedne himere, koja nije op-

117 sedala samo wega, ali kojoj su se neki drugi, mudriji ili sreniji pesnici, uspeli pre ili kasnije oteti" (194). Nadrealizam je, za Lalia, evo, jo i jedna himera"; toj himeri je Moni de Buli rtvovao sve, ak i jedini zalog svoje poezije: jezik". Lalievi ogledi i kritike o srpskim pjesnicima su jedan otvoren poetiki dijalog iz kojeg se moglo dosta saznati o kwievnim pogledima Ivana V. Lalia.
Jovan Deli POETICAL PRINCIPLES AS CRITICAL CRITERIA Towards an Explicit Poetics of Ivan V. Lali II Summary The paper analyzes Ivan V. Lali's essays about the Serbian 20th century poets with the goal to fathom the poet's poetical and literary-theoretical criteria, that is a specific mosaic picture of the epoch. In the process of evaluation, Lali relied on the poetic individuality, viewing the poet in a broad comparative context and relating the poet's first book with the poet's choice (individual anthology). In the evaluation, the privileged position was given to the poets of the turning-point period, who contributed to extend the sensibility of the readers and expressive possibilities of the poetic language. Lali's important criteria are the complete poetic personality, talent, inner dictation, maturity and cerebrality, irony. Critical attitude to surrealism sheds a specific light on his poetics. In a dialogue with the contemporary poetry, Lali sharpened his poetic principles and critical criteria, linking his poetic practice with the works of poets he liked and about whom he wrote.

UDC 821.163.41-93-31.09 opi B.

GENOLOKA SLOENOST OPIEVOG ROMANA DOIVQAJI MAKA TOE Sneana arani-utura

SAETAK: U radu se razmatra anrovska sloenost opievog romana Doivqaji maka Toe, pre svega sa stanovita poetike pojedinih usmenih proznih anrova (usmene prie o ivotiwama, bajke, aqive prie, lagarije, usmene novele). S druge strane, ukazuje se i na povezanost sa osnovnim genolokim svojstvima evropskog pustolovnog romana, te na mogunost parodirawa nekih wegovih osnovnih svojstava, uz upliv apsurda i groteske. Iako se u kritici ovo delo anrovski razliito odreuje (proza, povest, prie), ovde se nastoji pokazati zbog ega ovo delo jeste roman. No, vanijim se ini nastojawe da se pokae u kojoj meri Doivqaji maka Toe predstavqaju genoloki i strukturalno sloeno delo, estetski i semantiki izazovno, delo koje nadilazi vrednovawe samo po pitawu humoristinog, nonsensnog i zabavnog tiva. Parodijska igra kwievnim konvencijama, u smislu (pre)oblikovawa anra, uslovila je zakquak da je re o paradigmatinom ostvarewu srpske kwievnosti za decu, koje je, meu prvima, donelo ukrtawe raznorodnih narativnih modela i postalo jedno od, u tom smislu, najinventivnijih opievih ostvarewa. KQUNE REI: Branko opi, Doivqaji maka Toe, anr, usmeni prozni anrovi (bajka, aqiva pria, lagarija, pria o ivotiwama, novela), roman, parodija

U Doivqajima maka Toe (1954) Branka opia kritika je uoavala razliite vrednosti, najee humor i nonsens (Vukovi, 179), sklonost anegdotskom pripovedawu, humanizam i elemente bajkovitosti (Marjanovi, 350353) No, opieva inventivnost i narativno umee nisu vezani samo za takvu ravan tumaawa i takve poetike vrednosti. Doivqaji maka Toe prevazilaze idilino-bajkoliko-utopijsko pripovedawe o sveoptem skladu i jedinstvu oveka i prirode, isto kao to prevazilaze narativnu osnovu svedenu na komini avanturizam. Nije sporno da ovaj roman ima takve intencije, ali se one ne mogu smatrati wegovim jedinim obelejem i kvalitetom.

120 Nesporno zasnovan na temeqnim principima opieve poetike, ovaj roman sadri jo jednu, uslovno reeno, eksperimentalnu ravan, koja se pokazala estetski efektnom i izuzetno receptivnom. Re je o ukrtawu elemenata (koji se do pojave ove kwige u kwievnosti za decu nisu ukrtali, bar ne tako uspeno) razliitih proznih anrova usmene kwievnosti, romana o ivotiwama, pustolovnog i dnevnikog romana evropske tradicije, sa elementima humora, apsurda i groteske. Moe biti da je ovde re o velikoj parodijskoj igri mnogim kwievnim konvencijama, u kojoj je, pritom, naena i prava mera za receptivne mogunosti italake publike kojoj je namewena. U mnogim opievim delima za decu, pa i u ovome, mogue je uoiti da oslawawe" na tradiciju ne podrazumeva ograniavawe slobode, a posebno ne mimetiki pristup. Jedno od najvanijih svojstava opievog umetnikog sveta je upravo nesputano i inventivno poigravawe postojeim mogunostima i vlastitom vizijom. Otuda emo ovde nastojati da pokaemo da su u Doivqajima maka Toe ispoqene sve osobine opievog kwievnog talenta: i lirska sjeta, i vjetina priawa raznih ivotnih zgoda, i tedrost humora i nepresuni optimizam i radost ivqewa" (Ristanovi, 64), ali i da je prisutna jo jedna kquna odlika opievog narativnog majstorstva inovativnost u domenu anrovskog razigravawa proze za decu. U kontekstu sagledavawa veza ovog dela sa usmenim proznim anrovima najizrazitija veza se uspostavqa sa usmenim novelama i to po nizu kqunih strukturalnih elemenata koji tvore dati oblik. Tek posredno uoqive su i veze sa usmenim bajkama, lagarijama, aqivim priama i usmenim priama o ivotiwama, ali samo kao narativnim i idejnim konceptima, a ne kao dosledno preuzetim anrovskim modelima. Prva i moda najvanija ravan koja povezuje usmene prie o ivotiwama i ovo opievo delo je izostanak alegorinosti. Iako opievi junaci-ivotiwe podseaju na qude, ponaaju se, misle, govore, oseaju, strepe kao qudi, oni nisu nosioci qudskih karakternih osobina ili mana nego ostaju dosledno verni sopstvenoj prirodi. Otuda u Doivqajima maka Toe ne dominira potreba za pounou nego potreba za zanimqivim fabulirawem pustolovine. S tim u vezi je i druga mogua paralela koja se da uspostaviti sa priama o ivotiwama, a po donekle slinom organizovawu fabule zasnovane na dogodovtinama i putovawu ivotiwa. Istina, verina kompozicija ovde nije ostvarena u istovetnom smislu kao u usmenim priama o ivotiwama, ali se bar neki elementi mogu prepoznati kao zajedniki (maku se pridruuje mi, spasavaju psa i daqe zajedno putuju kao druina; lukavstvom, a ne snagom, savladavaju neprijateqa, nadmudruju oveka). To to jedan deo tih pustolovina prate apsurdno-groteskne situacije svedoi o udaqavawu od usmenog predloka kakav nudi pria o ivotiwama, ali i o pribliawu nekim drugim oblicima, delimino i usmenim lagarijama. Ovde se imaju na umu razigrane scene u kojima se spaja nespojivo: pijani starci pokuavaju da izmlate" mesec, pa usred noi jurcaju po drveu, krmi, reci; na vaaru svi se od straha nagnu u bijeg", pa u sve-

121 optoj pometwi obanin uzjae medveda i zadi drumom", ceo gradi se zakqua, zamandali, zatvori, zakova, navue na vrata ormane, krevete, stolove, stolice, pei, perjane jastuke, stare kape i polomqene akalice"; ia-Brko potkiva maka u orahove quske, pa mievi, prestraeni udom koje ih je snalo, bee od kowa miolovca", sazivaju skuptinu i veaju kako bi se od nepoznate napasti izbavili;1 mi uzjahuje maku pa bee pred razjarenim iom U svakom sluaju, takav ubrzan ritam dri centralna zbivawa romana i itaocu ne dozvoqava predah, dok nadlagivaka umenost junaka obezbeuje prenapregnutost u iekivawu novih komino-apsurdnih praskova. Wih pojaava stilizacija govora u duhu usmene retorike, posebno izreka i poslovica, te se nonsensni delovi teksta prepliu na razini verbalnog i situacionog humora. Takvog tipa su izrazi obrao sam bostan" i ode mi koa na iqak" koje maak izgovara; ako imaginarni putnici, nekim sluajem, zapitaju gde je ia-Triin mlin dobijaju odgovor da se nalazi tamo gdje je avo rekao laku no, gdje se smrkne prije neg svane"; na vaaru se prodaje lawski snijeg, vuk u jagweoj koi, sedla za krave, kowski nokti, rogovi umjesto svijea, burad bez dna i slina uda" Takvo komino jezgro smeteno je u krajwe suprotan, smiren kontekst zajednikog, idilinog ivota i lene svakodnevice bez velikih dogaaja i burlesknih situacija, te se ceo roman i zbog toga moe posmatrati kao zaokruena i paqivo osmiqena celina. Lagarije u opievim delima mogu biti zastupqene i kao model po kojem se organizuje celo delo (Pria pijanog vodeniara, Vaar u Strmoglavcu, Izokrenuta pria), ali i kao jedan od segmenata pojedinog dela. No, uvek je re o anru koji nadlagivawe postavqa u donekle nezavisan poloaj: same sebi ciq, zaokruene i celovite, lagarije su najee bez pragmatike usmerenosti van igre radi igre. One sadre, u Bahtinovom duhu pojmqen, smehovni princip" karnevalskog viewa sveta, ivota i oveka, kada ivot postaje igra, a igra ivot. Takoe, sadre i poneto od sutine grotesknog realizma, ako se pod groteskom podrazumeva odreewe Pinskog (L. E. Pinski) da ona pribliava daleko, sjediwuje ono to se uzajamno iskquuje, naruava uobiajene predstave (Bahtin, 1978, 41). U opievim delima ivotiwe bivaju akteri i u kontekstu bitno razliitom od pria o ivotiwama ili basni. Doivqaji maka Toe predstavqaju jedan od najoitijih primera, koji je, u kontekstu usmenih proznih anrova, najizrazitije, u strukturalnom i kompozicionom smislu, povezan sa usmenim novelama. Poetak usmene novele najee sadri poremeaj ravnotee ustaqenog reda stvari" koji je psiholoke prirode", odnosno, koji je izazvan qubavqu, qutwom, klevetom, sumwom, strahom (Miloevi-or1 U basni Miji savet L. Tolstoja mievi veaju kako da se izbave od maaka jer im je dozlogrdila svakodnevna strepwa. Jedan predloi da maku obese zvonce oko vrata pa e uvek znati kada im se pribliava i na vreme utei. No, problem je ko e to smeti uiniti jer je lake rei nego ostvariti (Tolstoj, 96). U opievom delu je gotovo istovetno. Mi prorok nudi isti savet na mijoj skuptini, ali se ni ovde ne javi ni jedan dobrovoqac.

122 evi, 97). Doivqaji maka Toe prouzrokovani su qutwom (i qubavqu) starog mlinara Trie. Humoristike novele usmene kwievnosti nuno sadre ekspoziciju u kojoj se obrazlae motivacija junakovih postupaka iz koje proizilazi daqi tok prie" (Samarxija, 28), pa u tom duhu funkcionie prva glava opievog dela. Drugo, u usmenim novelama tok radwe je najee niz avantura ili tekoa kroz koje e glavni junak proi i reiti ih ne uz pomo udesnih bia, ili sredstava, nego uz pomo vetine ili domiqatosti svoje ili svojih pomonika, kao i srenog sticaja okolnosti" (Miloevi-orevi, 97). Ve po samom nazivu opievog dela jasno je da e biti rei o nizu avantura ili tekoa". Pritom i sreni sticaj okolnosti" ima presudnu ulogu u wihovom reavawu (xak sa Toom iezne" jer se mlinar, sluajno, zapio, pa zaboravio na wega; xak sluajno nae skitnica i ponese sa sobom). No, sticaj sudbinskih okolnosti" i raznoliki doivqaji i dogaaji karakteristini su i za bajku i za pustolovni roman, to otvara mogunost za sagledavawe veza i sa ovim anrovima. Ako pustolovni roman tei za prikazivawem uzbudqivih dogaaja iz nepatvorenog, prirodnog ivota" (Renik kwievnih termina, 669), tada mu ovo opievo delo jeste blisko. No, od bajke ga nesumwivo odvaja posve drugaija struktura, iako bi se neke od kqunih funkcija mogle posredno prepoznavati (odlazak od kue, borba s protivnikom, savladavawe prepreka, srean ishod, povratak). Trea veza sa usmenim novelama uspostavqa se u tendenciji ka prodirawu ive sirove stvarnosti", u autentinom reprodukovawu svakodnevnog, prirodnog govora, posebno u dijalozima koji predstavqaju itave male scene za sebe" (Miloevi-orevi, 97), kako je, recimo, u narednom primeru: Vjerujte mi, nikada mi kraa ni na um nije padala. Ja samo priem komadu slanine, dodirnem ga brkom i hop! Wega nestane. ta se s wim desi, nek sam avo zna. Tek ti samo ujem svog ia-Triu: Ovamo, razbojnie brkati, kamo slanina?! Odnio je mi kaem ja. A zato je nisi oteo? pita ia. Oteo sam je, evo je u trbuhu! odvratim ja, a ia na to mlac, mlac! brezovim prutom. Eto, tako ti ja proem, a ni kriv ni duan. Otkud se slanina odjednom stvorila u mom trbuhu, to ti ja ne bih znao kazati" (opi, 119). Navedeni primer autentino", reprodukuje svakodnevne razgovore glavnih junaka i jeste mala scena za sebe", dramski detaq sa krivicom, kaznom, agonom, nadmudrivawem Upravo u toj ravni navedeni deo blii se i aqivoj narodnoj pripoveci, to za usmene novele, takoe, nije retkost (Pei, Miloevi-orevi, 174). etvrto, novela se teei zanimqivosti, dri neobinog i uiva u iznenadnim, esto duhovitim obrtima, koji se, nasuprot bajci, zasnivaju na izvesnom psiholokom razvitku likova, motivisanosti wihovih postupaka, na jednoj uzrono-posledinoj povezanosti dogaaja, na jedinstvu epizoda" (Miloevi-orevi, 167). Jedan od obrta tog ti-

123 pa dat je u trinaestoj glavi kada razjareni ia juri Tou i arova, a oni se mudro, dakako na Toin predlog, sakrivaju u paprat; ia zabasa u peinu, napipa krzno, pa raspali" kad, umesto arova, ispadne da udara medveda. Umesto da pred batinama bee maak Toa i arov, bei goni u novoj ulozi gowenog (opi, 153). S obzirom na to kako u usmenoj noveli jarko naglaene i preuveliane situacije u kojima se nosioci radwe kreu moraju biti verovatne, mogune i najee proisticati iz svakodnevnog ivota" (Miloevi-orevi, 167), tako su i ovde situacije naglaene i preuveliane, ali ipak, u krajwoj liniji, mogue. Navedena scena sadri i sponu sa usmenim priama o ivotiwama u kojima je teite na prevari, magarewu" protivnika, kao osobenom vidu komike (Prop, 91). Likovi u usmenim novelama razvijaju se, nisu statini, utiu jedan na drugoga i u tome je tajna dinaminosti svakog lika novele" (Miloevi-orevi, 167). Tako je i u opievim Doivqajima maka Toe. Od poetne, zlehude" sudbine koja se nadvila nad makom, od pretwi da mu se konano smrklo", do zavrne ia-Triine radosti (kada mu se maak vrati) od koje se naherio mlin", a od suza radosnica orosila itava ledina pred mlinom" povuena je razvojna linija svih junaka. Konano, prepoznaje se jo jedna veza sa usmenim novelama. Saveti, mudrosti poslovikog tipa u novelama se potvruju linim iskustvom, a ako bivaju parodirani, novela prerasta u aqivu priu (Miloevi-orevi, 167). Proveravawe istinitosti ivotnih mudrosti postoji i u opievom romanu. Oit primer je jedanaesta glava u kojoj Mi prorok narodu tumai" mudrosti na srekama, recimo: U sreki broj tri stoji mudri savjet: 'Bjegunova majka ne plae'. Treba, znai, od maaka bjeati ree bijeli mi" (opi, 147), pa apstraktni savet potvruje linim primerom i iskustvom. U wegovim srekama stoji niz duhovito obraenih narodnih izreka ili, pak, doslovce navedenih: Nevoqa e zdruit maku i mia"; Kad nastanu teki dani, pas i maka spavae na istom uzglavqu", obe u duhu izreka koje je Vuk Karaxi zabeleio: Noas e mi i maka zajedno spavati" i Nuda zakon izmewuje" (Karaxi, 217); zatim Jaa su trojica nego sam Radojica", a Vuk Karaxi je zabeleio: Jaa su dvojica nego sam Radojica" (Karaxi, 129); pomenuta izreka Bjegunova majka ne plae" je parafraza izreke koju je Vuk Karaxi zabeleio kao: Bjeanova majka pjeva, a Stojanova plae" (Karaxi, 57); istog tipa je i Ne gubi nadu ni kad si vezan"; konano i pravi trop: U straha su velike oi". No, opi ne ugrauje u svoje delo samo niz anrova iz usmene kwievnosti, nego i iz pisane kwievne tradicije, i tako stvara specifian romaneskni oblik.2 U prilog takvom stavu ide nekoliko kqu2 Ovde se Doivqaji maka Toe posmatraju kao roman iako to nije jedino mogue gledite. Ovo delo se u kritici odreuje i kao povest" (Markovi, 159), tekst u 16 poglavqa" (Vukovi, 243), humoristika proza" u etrnaest kratkih poglavqa (Ogwanovi, 272), dua pripovijetka" (Vukovi, 179), humoristika proza" (Jekni, 172), humoristiko-eretska proza, sa ire zamiqenom fabulom" (Petrovi, 252), kao ciklus pria (Marjanovi, 349)

124 nih svojstava. Prvo, mogunost da je re o zbirci pria ne moe biti prihvaena zato to semantiki ne funkcioniu zasebno, kao jasno izdvojene i dovrene celine, ma koliko esto se na to ukazivalo upravo zbog wihovog formalnog oblika kratkih pria poglavqa. Istina, one donose po jednu razraenu situaciju, jedan dogaaj, ali on ne moe biti razumqiv ukoliko se ne zna ta je prethodilo i ta e uslediti. Upravo zbog postojawa vrste veze meu pojedinim delovima, zasnovane na najjednostavnijem uzrono-posledinom, linearnom kompozicionom principu (da mlinaru nije dodijao maak ne bi ni poli na put, da se nije zapio ne bi xak izgubio, da ga nije izgubio ne bi ga skitnica pronaao i doneo na vaar, da nije donet na vaar maak ne bi upoznao Mia proroka, da ga nije upoznao ne bi se izbavio iz xaka), ali i na ubacivawu sloenijih modela naracije kakav je, recimo, retrospektivno pripovedawe ova poglavqa se moraju itati zajedno, kao celina veeg obima od prie, pripovetke ili novele kao roman.3 Iako je re o najjednostavnijem ulanavawu fabulativnih sekvenci, ono ipak daje, kao konaan reztultat, vrstu romanesknu strukturu. Kada je re o vrsti romana, ako se nastoji ispotovati formalno razvrstavawe oblika, problem je donekle sloeniji. Na najuoqivijem nivou, re je o humoristiko-pustolovnom romanu o ivotiwama. No, ovo opievo delo mogue je posmatrati i u svetlu parodijskog pristupa osnovama na kojima poiva avanturistiki roman. Moe se uoiti i izvesna srodnost situacija u Doivqajima maka Toe sa Bahtinovim odreewem prema kojem se momenti avanturistikog vremena nalaze na takama prekida normalnog toka dogaaja, normalnog ivotnog, uzronog ili namenskog niza, u takama gde se taj niz prekida i pravi mesto za upad nequdskih sila sudbine, bogova, zlotvora" (Bahtin, 505). Ta srodnost nije doslovna jer status sudbinske igre sluaja ili uplitawa nadqudskog u bilo kom smislu ovde dobija svoju parodiranu verziju (pijanstvo, zaboravqawe, nesporazum), ali ostaje prepoznatqiva igra sluajnosti kao manifestacija nunosti: da se mlinar nije zapio, ne bi xak zaboravio; da Tria nije zaboravio xak, ne bi se desilo sve to jeste; da beli mi nije upao", naravno sluajno, u duhu parodiranog boanskog proviewa", u Toin xak, ne bi bilo ni oslobaawa zatoenog junaka Ovim se, na neki nain, demistifikuje i preosmiqava,
3 Slobodan . Markovi smatra da je re o delu koje je komponovano od petnaest poglavqa koja su preteno formalno povezana u celinu ivotnim dogodovtinama aktera () Sutinski, svako poglavqe otkriva po jedno svojstvo junaka i jedan vid wegovog odnosa sa sredinom i uesnicima u ivotu. Uz sve to, svako poglavqe moe da stoji i kao samostalna pria. Dakle, sadraj povesti mozaiki je komponovan od celina koje, pored zajednike funkcije u stvarawu opte vizije i utiska u delu, imaju i svoju samostalnost". Uoavajui veze sa anegdotskim nainom pripovedawa, autor nastavqa: opi ne gradi predstavu sveta na vrstoj fabulativnoj osnovi ija bi konstrukcija odreivala neto uslovqenije dogaawe i zahtevala jedan dinaminiji ritam zbivawa" (Markovi, 160). Isto, u neto saetijem obliku ponovie i Cvijetin Ristanovi: Djelo Doivqaji maka Toe komponovano je vrlo jednostavno. Sastoji se iz 15 poglavqa a svako od wih predstavqa samostalnu pripovjedaku cjelinu kojom se iskazuje odnos likova prema sredini u kojoj ive. Oito je da pisac ne tei stvarawu vrste fabule, poto je zanimqivost naracije postizao nekim drugim sredstvima" (Ristanovi, 63).

125 ali ne i ukida, osnova na kojoj poivaju avanturistiki romani uopte, ne samo oni za decu. Istovremeno, time se ovaj roman pribliava drugom modelu avanturistikih romana u kojima je fenomen krivice i kazne sveden na stvar pojedinca, a ne na udeo sudbinskih sila. opiev glavni junak je tipian junak avanturistikih siea: bei, brani se, spasava se kako zna i ume, ali inicijativa ne pripada wemu nego zlehudoj sudbini koja ga je snala na poetku dela, t. j. inicijativi gazde kojem je dozlogrdio, te ga vodi na pogubqewe", a potom i inicijativama drugih junaka, ponajvie Mia proroka. S tim u vezi bitnom se ini napomena da uloga Mia proroka, upravo po svojstvu da prorie sudbinu, moe biti sreno pronaena parodijska verzija ustaqenog strukturalnog dela avanturistikih romana: potrebe da se momenti avanturistikog vremena () predviaju pomou gatawa, auspicije, predawa, predskazawa, orakula, proroanskih snova, predoseawa" (Bahtin, 206). Funkciju koju u avanturistikim romanima, najee u krajwe ozbiqnom kontekstu reavawa sudbinskih nedaa junaka, imaju magovi, vraevi, bogovi, ovde dobija vaarski mi. Konano, u strukturi avanturistikog romana kquno mesto zauzimaju neki osnovni motivi, a meu wima posebno sastanak rastanak, gubqewe nalaewe, traewe nalaewe, prepoznavawe neprepoznavawe" (Bahtin, 208), te je, i na motivskom nivou, mogua paralela sa opievim delom, u kojem posebno biva istaknut prvo naveden par. Wegovo ostvarivawe uslovqava postojawe apstraktnog hronotopa, dalekih prostora, nepoznatih zemaqa i dalekih carstava. Toga nema u opievoj parodijskoj verziji. Maak ne putuje po dalekim i nepoznatim zemqama, ne brodi morima nego ostaje u uskom krugu svog zaviaja, tek neto proirenom u odnosu na mesto sa kojeg je krenuo, ne svojom voqom, na put i u pustolovinu koju nije eleo. Ipak, taj usko lokalni, mesni hronotop za wega ima status izuzetnog i dalekog, ne ba egzotinog, ali svakako neobinog, posebnog i nepoznatog. Takva zamisao hronotopa u osnovi jeste folklorna iako ne sadri u sebi karakteristino metaforiko znaewe i vanost ivotnog puta". Ako se posmatra i drugi kquni strukturalni deo svih avanturistikih romana iskuewa i iskuavawa junaka, mogue je i ovde uoiti vezu sa opievim delom. Iskuewa postavqena pred maka (recimo, kako da se izbavi iz xaka; kako da potkovan" dohvati slaninu; kako da savlada neprijateqe") su, ponovo, parodirawe iskuewa s kojima se suoava klasian avanturistiki junak, a istog tipa je i sposobnost junaka da izdri sve provere, sauva svoj identitet i vrati se neizmewen, te se tako na kraju romana uspostavqa polazna, sluajem naruena ravnotea. Sve se vraa svom poetku; sve se vraa na svoje mesto" (Bahtin, 218). Tako se realizuje najosnovniji vid romaneskne naracije (linearno fabulativan) koji svedoi o postojawu konanosti, zavrenosti, zaokruenosti (Lasi, 279), ali se, na posredan nain, nagovetava i mogunost da kraj bude i novi poetak, da doivqaji i mlinara i maka nisu dovrena pria. U kontekstu sagledavawa veza ovog romana i junaka avanturistikih romana uopte, moe se pomenu-

126 ti, kao bitno, i uslovno postojawe igre preobraajima i identitetom koja, iako nije sistematski zasnovana i osmiqena kao kompoziciono bitan deo celokupnog romana, ipak postoji u redukovanom, ponovo parodijskom kquu. Tome u prilog ide ve situacija u prvoj glavi kada se ne zna ta je u xaku (gospodin", sviwa" ili razbojnik"), kao i kasnije situacije kada drugi junaci pokuavaju da odgonetnu ko je ili ta je u xaku (mievi misle da je ito, zeevi da je kupus, a na vaaru misle da je lav), potom kada mievi vide ono to ele da vide (kowmiolovac). Tu nema stvarnog preobraavawa junaka u drugaija oblija (osim moda humoristiko-groteskne situacije, kada se nesreni Toa nae pokovan" orahovim quskama kao kowmiolovac), nego samo sumwe drugih uesnika u wegov identitet i stvarnu prirodu. Konano, u ovom opievom delu nazire se poneto i od rableovske tradicije u duhu pantagruelizma" pod kojim se podrazumeva vetina da se bude veseo, mudar i dobar" (Bahtin, 308), a koja je, tako shvaena, ideal mnogih opievih junaka. Za wih je bitna eqa za opijawem, potom i neumerena eqa za jelom, a naglaena je i vanost nagona i telesnog principa. Tome su podloni svi junaci ovog dela: i mlinar koji nadaleko oseti rakiju i maak koji owui slaninu i kow koji ezne za senom Ako opiev ciq i nije bio da ponudi strukturalno-anrovsku igru, to je postignuto podjednako uspeno koliko je ostvareno i duhovito, zabavno, zanimqivo i dinamino delo za decu. No, sagledavawe ove problematike ne bi moralo ostati samo na uoavawu postojawa i preoblikovawa elemenata razliitih proznih anrova usmene i pisane tradicije. Neophodno je imati u vidu da prodor razliitih elemenata razliitih anrova zapravo uslovqava i strukturu i semantiku opievog romana, koja se, uplivom svakog novog elementa, bitno razgranava i mewa. Drugim reima, to su postupci koji vode osobenom premetawu preko zadatog semantikog poqa". Zbog svega reenog ini se da Doivqaji maka Toe i daqe predstavqaju izazov za tumaewe, posebno u svetlu i teorijskog, ali i kwievnoistorijskog vrednovawa i prevrednovawa. S obzirom da je hronoloki vezano za prevratnike godine poetikog preusmeravawa srpske kwievnosti, ne samo za decu, ovo delo predstavqa paradigmatian primer specifinog osvajawa literarne slobode u smislu iventivnog preoblikovawa kwievne rei za decu. Kako je ve uoeno da materija nikad ne spasava jedno umetniko djelo", odnosno da glavni ar, koji se iri iz wega, duguje svojoj strukturi, ustrojstvu" (Ortega, 1979, 339), ovo kwievno delo Branka opia moe biti uzoran primer istinitosti navedene tvrdwe.
LITERATURA Bahtin, Mihail (1989): O romanu, prevod Aleksandar Badnjarevi, Nolit, Beograd. Vukovi, Novo (1989): Uvod u knjievnost za djecu i omladinu, NIO Univerzitetska rije", Niki.

127
Jekni, Dragoqub (1999): Srpska kwievnost za decu. Istorijski pregled, MAK, Beograd. Lasi, Stanko (1979): Problemi narativne strukture, u: Moderna teorija romana, izbor, uvod i komentar Milivoj Solar, Nolit, Beograd. Karaxi, Vuk Stefanovi (1987): Srpske narodne poslovice, Sabrana dela Vuka Karaxia, kwiga deveta, priredio Miroslav Panti, Prosveta, Beograd. Marjanovi, Voja (2003): ivot i delo Branka opia, Glas srpski, Bawa Luka. Markovi, Slobodan . (1973): Zapisi o knjievnosti za decu, Interpres, Beograd. Miloevi-orevi, Nada (2000): Od bajke do izreke oblikovawe i oblici srpske usmene proze, Drutvo za srpski jezik i kwievnost Srbije, Beograd. Ognjanovi, Dragutin (1978): Memoari detinjstva Branka opia, u: Stvaraoci i deca. Ogledi i studije iz jugoslovenske knjievnosti, Nova knjiga, Beograd. Ortega, Jose y Gasset (1979): Misli o romanu, prevod Mirko Tomasovi, u: Moderna teorija romana, izbor, uvod i komentar Milivoj Solar, Nolit, Beograd. Petrovi, Tihomir (2001): Istorija srpske kwievnosti za decu, Uiteqski fakultet, Vrawe. Pei, Radmila i Miloevi-orevi, Nada (1997): Narodna kwievnost, Trebnik, Beograd. Prop, Vladimir (1984): Problemi komike i smeha, NIRO Dnevnik", OOUR Izdavaka delatnost Novi Sad i Knjievna zajednica Novog Sada, Novi Sad. Renik knjievnih termina. Fototipsko izdanje. (2001), glavni i odgovorni urednik Dragia ivkovi, Institut za knjievnost i umetnost u Beogradu, Romanov, Bawa Luka. Ristanovi, Cvijetin (1997): Srpski pjesnici za djecu, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva Republike Srpske, Bijeqina. Samarxija, Sneana (1997): Poetika usmenih proznih oblika, Alfa, Narodna kwiga, Beograd. Tolstoj, Lav (1961): Basne, prevod Milena Magli-Jovanovi, Narodna kwiga, Beograd. opi, Branko (1975): Prie ispod zmajevih krila; U carstvu leptirova i medvjeda; Doivqaji maka Toe; Druina junaka, Sabrana dela Branka opia, priredio ivorad Stojkovi, Prosveta, Svjetlost, Veselin Maslea", Beograd, Sarajevo. Sneana arani-utura GENOLOGICAL COMPLEXITY OF OPI'S NOVEL DOIVLJAJI MAKA TOE Summary The paper discusses the genre complexity of opi's novel Doivljaji maka Toe (The Adventures of Toa Cat), primarily from the viewpoint of the poetics of some oral prose genres (oral stories about animals, fairy-tales, comic stories, fantasies, oral narratives). On the other hand, the paper also points to the link with the basic genological features of the European adventure novel, as well as to the possibility to parody some of its basic characteristics, with the influence of the absurd and grotesque. Even though critics have determined this work in different ways (prose, narrative, story), this paper tries to show why this work is a novel. However, it seems that the more important fact is to show to which degree The Adventures of Toa Cat represent a genologi-

128
cally and structurally complex work, esthetically and semantically challenging, the work which surpasses the evaluation only as a humorous, fantastic and light reading. Parodic play with literary conventions, in the sense of (re)shaping the genre, led to the conclusion that it is the case of a paradigmatic achievement of the Serbian literature for children, which was among the first to bring the merging of various narrative models and thus became one of opi's most inventive works.

PRILOZI I GRAA
UDC 821.163.41.09 Doenovi J.

TITULA DOKTORA FILOSOFIJE JOVANA A. DOENOVIA (Iz istraivawa o Jovanu A. Doenoviu) Nada Savkovi

SAETAK: Ukazuje se na poreklo nedatiranog teksta Andre Gavrilovia Sedam slobodnih vetina, koji je bio zaboravqen i van svih bibliografija, u kojem on pie o Jovanu A. Doenoviu (17811813) i tituli doktora filosofije koju je prvi liriar nove srpske kwievnosti" stekao na Univerzitetu u Padovi. Predoava se znaewe Doenovieve titule, kao i nastojawe Gavrilovia da u razliitim prilikama podseti na rano preminulog pesnika koji je potonuo u zaborav i da afirmie i wega i wegovo delo. KQUNE REI: Jovan A. Doenovi, doktor slobodnih vetina, Univerzitet u Padovi, Prosvjeta, anegdote

Tragajui za novim podacima o delu i ivotu Jovana A. Doenovia (17811813), u fascikli u kojoj se uvaju rukopisi i tekstovi Andre Gavrilovia u arhivu SANU u Beogradu pronali smo i nedatiranu kopiju novinskog teksta pod naslovom Sedam slobodnih vetina, sa podnaslovom prosvetno-istorijska objawewa, potpisanog sa A. G. Na kopiji teksta nije bilo naznaeno ni mesto gde je publikovan, jedino je rukom, u zagradi, bilo ispisano: Oba lanka prepisati". U nastojawu da utvrdimo wegovo poreklo, odnosno mesto i datum objavqivawa, pomogle su nam dve informacije Gavrilovieva uvodna napomena da je tekst bio napisan povodom dana jedne velike prosvetne svetkovine Srpstva u Herceg Bosni", kao i podatak iz drugog teksta, koji se nastavqao na wegov. Sledila je rubrika Kwievnost, i tekst sa naslovom: Srpska kwievnost pre sto godina; u drugom pasusu pie da je: Godine 1812. tampano svega 13 srpskih kwiga!" Ovo nam je ukazivalo da je tekst verovatno objavqen 1912. godine u nekom od naih tadawih listova. Bili smo u pravu, jer te 1912. godine u Bosni se proslavqalo deset godina od osnivawa kulturno-prosvetnog drutva Prosvjeta,1 koje je bi1 Prosvjeta je osnovana 14. jula 1902. u Sarajevu; postizala je izuzetne rezultate na svim poqima, koji su doprinosili stvarawu sopstvene inteligencije i napredovawu srpskog stanovnitva u svim oblastima ivota, zbog ega austrougarska vlast 1914. godine zabrawuje weno delovawe.

130 lo matica kulturnog i privrednog ivota Srba u Bosni i Hercegovini. Sveanosti u Sarajevu prisustvovalo je mnogo uglednih qudi i iz Srbije meu kojima i: Stojan Novakovi, Pavle Popovi, Jovan Skerli, Tihomir Ostoji, Veselin ajkanovi, kao i Milan Grol i Quba Davidovi, tadawi gradonaelnik Beograda. Wihov dolazak u Sarajevo ukazivao je, takoe, na izuzetno veliku vanost koju je imao ovaj dogaaj za srpski narod u Bosni, ali i ire. Srpska rije2 je broj 155 od petka 7. septembra 1912. gotovo u celosti bila posvetila obeleavawu ove znaajne godiwice; o proslavi je pisano i u nekoliko sledeih brojeva. Napomena na kraju Gavrilovievog teksta U Beu" sugerie da bi i on najverovatnije bio u Sarajevu da nije boravio u Beu; pomenuti tekst je bio wegov doprinos proslavi Prosvjetinog jubileja. Na prvoj i polovini druge stranice br. 155 objavqen je uvodni, veoma nadahnuti tekst O Prosvjeti dr Vase Zrnia, a na estoj stranici Srpske rijei, u dowoj polovini, tampan je tekst Andre Gavrilovia. Tekst citiramo u celini: Malo je naih kwievnika starijeg doba, koji su bili u mogunosti pravilno zavriti svoje kolovawe, a jo ih je mawe, koji su iz kole izneli nauni stupaw doktora ove ili one nauke. Do due, srpsku su kwievnost obnovili najpre samouci kao to su bili umni Dositej i veliki Vuk ali je bilo i kolovanih kwievnika, koji su teili napretku i koji nisu umnoavali broj protivnika ovih velikana. Jedan od takvih, dobrih i kolovanih, kwievnika srpskih bio je i pesnik J o v a n D o e n o v i . Roen u velikoj Pisanici3 u Hrvatskoj, sin srpskog pravoslavnog protojereja Atanasija, Doevi4 se kolovao u Italiji, u Padovi, gde je na univerzitetu dobio stupaw 'doktora s l o b o d n i h v e t i n a'. Nee srpskoj kwizi i prosveti biti na odmet, ako se na ovom mestu i na dan jedne velike prosvetne svetkovine Srpstva u Herceg Bosni protumai i ova rea doktorska titula po vremenu prvog liriara nove srpske kwievnosti. Po sredwovekovnom ureewu univerziteta u Evropi pored pravnikog, medicinskog i, negde, bogoslovskog fakulteta postojao je jo i fakultet a r t i s t i k i. I on je, dakle, pripadao univerzitetu, ali se smatrao niim, priugotovnim odsekom, i tek se po wegovu svretku mogla uiti n. pr. medicina. Ovaj je artistiki fakultet obuhvatio 'sedam slobodnih vetina', koje su se delile na dva kruga. Jedno je trivium, i to je bio l i t e r a r n i krug, koji je obuhvatio: gramatiku, retoriku i dijalektiku t. j. logi2 Srpska rije, list za politiku, prosvetu i privredu, izlazio je od 1905. do 1914. u Sarajevu; u poetku, do 1907, pojavqivao se etiri puta nedeqno, a kasnije nedeqno. Bio je najtiraniji list u Bosni i Hercegovini sa tiraem od 3000 primeraka, esto je zabrawivan, a urednici su kawavani zbog opozicionog stava prema tuinskoj vlasti. 3 U vreme kada je pisao ovaj tekst Gavriloviu nisu bili poznati rezultati istraivawa Dimitrija Nikolajevia koji je 1914. u Novom Sadu objavio rad Novi prilozi za biografiju pesnika Jovana A. Doenovia, kwiga 46 Matice srpske: lanci i prilozi o srpskoj kwievnosti prve polovine HH veka, u kojem je utvrdio da je Jovan Doenovi roen 1781. godine u likom selu Poiteq. 4 Oigledno je u pitawu tamparska greka.

131 ku s filosofijom. Drugo je quadrivium, i to je bio r e a l n i krug, u koji su spadali: aritmetika, astronomija, muzika i geometrija. Od esnaestoga je veka ovaj artistiki fakultet preao u fakultet filosofski, i opet je ostao kao pripravni teaj, ali se veinom i daqe isticao wegov artistiki karakter, te su i doktori s tog fakulteta imali titulu d o k t o r a s l o b o d n i h v e t i n a. Takav je doktor padovanskog univerziteta bio i Jovan Doenovi, darovit pesnik i napredan kwievnik. Kada se pregledaju pomenuti krugovi wegovih nauka, koji su inili jednu celinu, onda e se nai da je sa svim prirodno to je pesnik Doenovi u isto doba tampao i zbirku svojih pesama i 'Nauku rauna'. U B e u." Gavrilovi je u svojim radovima o Doenoviu uvek navodio da je pesnik imao titulu doktora filosofije, iako ova titula nije podrazumevala danawi smisao te rei. Univerzitet u Padovi, osnovan 1222. godine, od 1399. bio je podeqen na Universitas Iuristarum, gde se studiralo graansko pravo, kanonsko pravo i teologija, i na Universitas Artistarum, na kojem su se uile: medicina, filozofija, gramatika, dijalektika, retorika i astronomija. Da bi se studirala medicina trebalo je pre toga dve godine studirati filozofiju. Dva univerziteta su ujediwena 1813. godine. Jedan od najstarijih i najuglednijih evropskih univerziteta bio je organizovan kao slobodna korporacija studenata koji su se delili po etniko-geografskom kriterijumu na one koji su citramontani, odnosno Italijani, i na one koji su pripadali grupi ultramontani, odnosno koji nisu bili stranci. Mletaka republika, u ijem je sastavu Padova bila od 1405. do 1797. godine, nastojala je da afirmie Univerzitet kao svoju najznaajniju obrazovnu instituciju, osim kvaliteta nastave studente iz cele Evrope je privlaio i duh tolerncije koji se tu negovao. U Doenovievo vreme diplomirani studenti univerziteta dobijali su titulu doktora. Obiaj da se diplomci oslovqavaju titulom doktora, bez obzira to to formalno nije tako, i do danas, mada mnogo ree, zadrao se u Italiji, gde se osobe koje su diplomirale na fakultetu esto oslovqavaju sa dotore i dotoresa. No, ovaj nain titulisawa trebalo bi pripisati i italijanskom mentalitetu, kojem je svojstveno kitwasto oslovqavawe. Za nas je citirani tekst znaajan ne samo zato to je dosada bio zaboravqen i van svih bibliografija i ne samo zbog ukazivawa na nekadawi sistem kolovawa, nego zato to predoava da se Andra Gavrilovi trudio da iskoriti pogodne prilike da afirmie prvog naeg liriara", koji je potisnut duboko u zaborav, i podseti srpsku javnost na wega. On je ve bio objavio dva rada5 u kojima je ukazao na Doenoviev znaaj za razvoj srpske kwievnosti. Da su Gavrilovieve namere bile takve ukazuje i to to je u svoje kwige: Sedamdeset anegdota iz i5 Andra Gavrilovi, Prvi liriari i estetiari, Glas Srpske kraqevske akademije, H, Beograd 1901, 215297. Andra Gavrilovi, O pesniku Jovanu Doenoviu, Glas Srpske kraqevske akademije, HH, Beograd 1907, 169185.

132 vota srpskih kwievnika i Sto jedna anegdota iz ivota srpskih kwievnika,6 uvrstio i anegdote o Jovanu A. Doenoviu. U prvoj kwizi objavio je dve, a u drugoj tri anegdote. Zanimqivo je da je jednu anegdotu, u kojoj se predoava Doenovievo rodoqubqe, objavio i u kwizi Pregled kwievnih oblika, koja u podnaslovu ima odrednice: Primeri. Teorija. Osnovi Stilistike. Za kolsku i vaspitnu potrebu, a koju je objavila Izdavaka kwiarnica Gece Kona u Beogradu 1927. godine. Andra Gavrilovi kao prvi primer za oblik anegdote na 33. strani navodi anegdotu o Jovanu Doenoviu, a potom slede anegdote o Vuku i Wegou. Anegdota glasi: Godinu 1809. proveo je mladi pesnik Jovan Doenovi u Budimu, gde je tampao svoje kwige. Za vreme tampawa on se razboli, i bolovae vrlo dugo. U tom i do wega stie glas o srpskoj pogibiji na Kamenici kod Nia. Prediui se od bolesti, Doenovi ree prijateqima: Hvala Bogu to nisam umro! Ne zato to mi se mili iveti, nego to je Srbinu grehota ove godine umreti na posteqi!" Iz Doenovieve napomene uz pesmu Anakreontika na kraju wegove jedine zbirke poezije Lirieska pjenija7 saznajemo da je on 1809. godine teko bolovao tri meseca u Peti. Ovo potvruje i Andra Gavrilovi u anegdoti o pesniku iz koje se da zakquiti da je Jovan Doenovi teko iveo, pa mu ni ivot nije vie bio mio, no uprkos svemu wegovo rodoqubqe je bilo strasno, istinsko i duboko. Doenovi pie da je Anakreontika prvo wegovo soiwenije posle tromesene qute bolesti, napomiwe da eli jo da peva, dok ga ne savlada uboestvo, odnosno duhovno osiromaewe, da ne mari za slavu i bogatstvo. Jo je slab i nemoan, ali kae da e uvek veselo iveti svoj zlatni vek. Anegdota i dela Jovan Doenovia ukazuju na wegovu veliku qubav prema svom narodu i na pawu sa kojom je pratio borbe za osloboewe od turske okupacije. U kwizi iz 1911. godine Gavrilovi je objavio i anegdotu iz perioda kada je Doenovi iveo u Trstu; ona glasi: Po svretku filosofskih nauka u padovskom univerzitetu mladi pesnik Jovan Doenovi postane, sticajem prilika, kwigovo u velikoj trgovakoj radwi bogatog srpskog rodoquba Drage Teodorovia u Trstu. Kada je polazio iz Trsta u Petu da tampa svoju zbirku pesama, rei e mu Draga: Zbogom poao! Preporuuj, brate, neka piu, i neka djelaju dondee svjet pred oima jest! I dokle para imaju! veselo prihvati Doenovi."
6 Andra Gavrilovi, Sedamdeset anegdota iz ivota srpskih kwievnika, Kwiara S. B. Cvijanovi, Beograd 1911, 14, 15. Andra Gavrilovi, Sto jedna anegdota iz ivota srpskih kwievnika, Kwiarnica Rajkovi i irkovi, Beograd 1929, 15, 16. 7 Jovan A Doenovi, LRIESKA PN i Ee druga za uveselene, tamparija Kraqevskog ugarskog univerziteta, Budim 1809.

133 O ivotu Jovana A. Doenovia u Trstu gotovo da nema podataka; sauvano je samo ono to je on sam u svojim kwigama napisao. U predgovoru islenici on pie da je posle studirawa doao sudbinom u Trst, gde je sebe rtvovao kupiestvu, i da je nakon posla nekoliko meseci odlazio na asove kwigovodstva i trgovakog rauna kod Jevrejina Bolafija.8 Dimitrije Nikolajevi u pomenutom radu navodi da je Drago Teodorovi bio Doenoviev mecena,9 dok Gavrilovi ukazuje na mogunost da je Doenovi i radio u radwi kod Drage Teodorovia.10 Nepoznato je na osnovu kojih izvora Gavrilovi sa sigurnou u navedenoj anegdoti tvrdi da je Doenovi radio u Teodorovievoj radwi. No, poznato je da je sam Doenovi u islenici11 napisao da ga je Teodorovi, prilikom odlaska iz Trsta, pozdravio reima: Preporuu Brate! Neka piu, i neka dlay dondee svt pred oima est, da ne uzdiu nai potomc na nas, kako to m na nae predke alimo. O blagodatna Bo ruko! sam proglasio da, i daru na pise takovi uvstvitelni serca k' polzi u Serbal; i Osta s' Bogom." Jovan A. Doenovi, pisac prvih soneta u srpskoj kwievnosti, kolovao se i iveo je u Zadru, Padovi, Trstu i Budimu. U Trstu je boravio od 1806. do 1809, kada odlazi u Budim, gde tampa svoje dve jedine objavqene kwige. Nikada nije u nekoj sredini iveo due; este promene prebivalita doprinele su da ga ni jedna sredina nije oseala kao svoga. Umro je mlad i, kako se to esto deavalo srpskim stvaraocima, bolestan i u bedi. No, uprkos tekom ivotu wegovi tekstovi potvruju da je uvek oseao strasno rodoqubqe. Moda je ba i zbog toga Gavrilovi odabrao da povodom godiwice Prosvjete pie o Doenoviu, jer ovo kulturno-prosvetno drutvo je svojim delovawem svakodnevno iskazivalo qubav i brigu za sopstveni narod. Gavrilovi je u drugom, proirenom izdawu koje sadri sto jednu anegdotu objavio i treu anegdotu o Doenoviu u kojoj se pomiwe i wegov mecena, trgovac Igwat Stankovi, kojem je posveena islenica,12 a koja glasi: Velika je bila radost Doenovieva kada je 1809. u Budimu, tampajui svoje spise, iz upola osloboene Srbije primio spisak pretplatnika na 'islenicu'. Da nita vie ne uradite, Vi ste se oduili naem rodu! uzviknu oduevqeno petanski trgovac Stankovi. Ja ne mislim tako ree skromni Doenovi. Kad bi se dug tako lako vraao, u svetu dunika ne bi ni bilo!"
8 Jovan A. Doenovi, ISLENICA ili NAUKA RAUNA, tamparija Kraqevskog ugarskog univerziteta, Budim 1809, . 9 Dimitrije Nikolajevi, Novi prilozi za biografiju pesnika Jovana A. Doenovia, kwiga 46 Matice srpske: lanci i prilozi o srpskoj kwievnosti prve polovine HH veka, 1914, 13. 10 Andra Gavrilovi, Prvi liriari i estetiari, Beograd 1901, 224. 11 Jovan A. Doenovi, ISLENICA, Budim 1809, H. 12 Kosta Doen, Jovan Doenovi pisac islenice", Zbornik radova naunog skupa Prirodne i matematike nauke u Srba u 18. i u prvoj polovini 19. veka", SANU ogranak u Novom Sadu, Univerzitet u Novom Sadu, Matica srpska, Novi Sad 1995, 289299.

134 Gavrilovi kao da je znao da e se postavqati pitawe verodostojnosti angedota objavqenih u pomenutim kwigama; zato je u predgovoru prve, koji je u celosti ponovqen i u drugoj kwizi Sto jedna anegdota iz ivota srpskih kwievnika, naglasio da je velika veina nastala na osnovu linog saznawa ili tradicionalnog kazivawa, a da je mawi deo zasnovan na arhivskim tragovima. Napomenuo je da je odabrao one za koje zna da ih je prvi objavio. iwenica je da je on imao uvid u najobimniju grau o Jovanu Doenoviu, pa je mogue da je naiao i na informacije koje su mu posluile za navedene anegdote, kao to je sasvim sigurno da je prema mladom piscu ispoqavao naklonost i simpatije. Izuavajui wegov ivot i delo osetili smo, takoe, velike simpatije prema Doenoviu, za kojeg se kae da je bio mladi lepog stasa i oblija, blag i smiren.13 Naalost, u istoriji srpske kwievnosti Doenovi je marginalizovan, okarakterisan je kao neoriginalan, odnosno uglavnom kao prevodilac. Ovakvo vrednovawe uticalo je da je wegov doprinos razvoju srpske kwievnosti bio zanemaren, kao i okolnost da je brzo zaboravqen i da je nestao iz seawa. Wegovo delo i wegov ivot nisu bili u naoj nauci o kwievnosti opisani i proueni onako kako to Doenovi zasluuje, mada Vladimir orovi napomiwe da je on najznatniji meu slaveno-srpskim piscima;14 Stojan Novakovi u Istoriji srpske kwievnosti iz 1868. godine ga ni ne spomiwe, dok u izdawu iz 1871. godine pie da je Doenovi prvi koji je bio poznat po stranskom suvremenom pojezijom". O Doenoviu je napisano malo radova: Andra Gavrilovi i Dimitrije Nikolajevi su poetkom minulog stolea ukazali na znaaj Jovana A. Doenovia za razvoj srpskog umetnikog pesnitva. Kasnije, sredinom prolog stolea, o Doenoviu je pisala i Ivanka Jovii; usredsredila je pawu na izvore wegovih soneta i oda, odnosno na pieve veze sa savremenim italijanskim pesnicima Jakopom Andreom Vitorelijem (17491835) i ambatistom Kastijem (17241803).15 Zakquila je da su wegova ostvarewa najveim delom prevodi ili prepevi, koji gotovo uvek imaju zajedniki motiv sa originalom. Ipak, primeuje da je Doenovi srene ruke pri izboru" i da sa tekstom originala postupa sa vie slobode".16 Sa wenim stavovima i kriterijumom o originalnosti poezije ne slae se Svetozar Petrovi,17 koji smatra da se ni iz analize koju je
Dimitrije Nikolajevi, Novi prilozi za biografiju Novi Sad 1914, 6. Vladimir orovi, O Lukijanu Muickom, Letopis Matice srpske, 1911, kwiga 283284, sveska 1112, 37. 15 Ivanka Jovii, Jovan A. Doenovi i ambatista Kasti, Godiwak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, , Novi Sad 1957, 271278. 16 Ivanka Jovii, Jovan A. Doenovi i Jakopo Andrea Vitoreli, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, , 1953, 79. 17 Svetozar Petrovi, Studije o Paievom kanconijeru , Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, HH/2, 1975, 209248. Svetozar Petrovi, Studije o Paievom kanconijeru , Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, HH/2, 1976, 221252. Svetozar Petrovi, Sonetne tradicije u kwievnostima na srpskohrvatskom, Europa Orientalis 18, 2, Roma 1999, 4758.
13 14

135 Ivanka Jovii provela u svojim studijama ne moe zakquiti da je Doenovieva zbirka bez pesnike originalnosti.18 Miqewe Svetozara Petrovia opredelilo nas je da pesnitvo Jovana A. Doenovia sagledamo19 na nov nain i da ukaemo na wegove osobenosti i vrednosti, a samim tim i na pievo pravo mesto u istoriji nae kwievnosti, da razmiqamo o wemu kao o pesniku predromantiarskog perioda ija poezija nosi osobenosti ovog kwievnog pravca. U Doenovievo predromantiarsko vreme odnos prema izvorima bio je drugaiji: primewivalo se naelo imitatio, koje podrazumeva uzimawe motiva od nekog drugog pisca i obraivawe tog istog motiva na osobeni nain. Vrednovawe Doenovieve poezije ne moe se zameniti raspravama o wenoj izvornosti. Nae poimawe originalnosti danas jeste drugaije, ali ipak ne toliko da se ne bi moglo shvatiti kakav je bio odnos predromantiarskih kwievnika prema originalu. Doenovi je italijanskim izvorima samo do neke granice dozvoqavao da sauvaju sopstveni identitet; oni su za wega najee polazite za pesmu koju on prilagoava naem iatocu i naoj sredini. Wegov znaaj za razvoj srpskog pesnitva sagledava se u iwenici da uvodi novu pesniku vrstu anakreontsku poeziju, nov pesniki oblik sonete (u izvornom obliku: dva katrena i dva terceta), da proiruje tematski okvir oda, kao i da nastoji da pie na narodnom jeziku, to je u skladu sa prihvatawem prosvetiteqskog koncepta u naoj kwievnosti. Prvi put, zahvaqujui wemu, u srpskoj kwievnosti se javqa i stih martelijano (martelliano). Sonetna tradicija, po ugledu na italijansku poeziju, poiwe kod Srba wegovim sonetima, koji pored originalnosti poseduju i umetniku vrednost. Wegove pesnike ambicije nisu bile skromne, on nije neobuzdanu stvaralaku energiju, tako svojstvenu umetnicima, sveo samo u okvire prevoewa.
Nada Savkovi TITLE OF DOCTOR OF PHILOSOPHY OF JOVAN A. DOENOVI (from the research about Jovan A. Doenovi) Summary Andra Gavrilovi was the first to affirm Jovan A. Doenovi (17811813), the first lyric in the new Serbian literature". He did it also in his undated and forgotten article Seven Free Skills with the subtitle Educational and Historical Comments, which was above all a bibliography, and which was, as we have established, published in the paper Srpska rije, issue 155, Friday, 7th September, 1912. Gavrilovi wrote, on the
18 Kada bi se primenio kriterijum Ivanke Jovii opusi itavog reda najkrupnijih evropskih pesnika Doenovievog vremena pretvorili bi se u pretanke kwiice (koje uz to vjerovatno ne bi sadravale pjesme koje i danas smatramo wihovim najboqim)" zakquio je Svetozar Petrovi. 19 Nada Savkovi, Soneti Jovan Doenovi, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, H, 1995; Ista, Jovan A. Doenovi, Leksikon Dositeja Obradovia, Novi Sad 1998, 3136; Ista, Jovan A. Doenovi, Encyclopedia Dosetieana, Novi Sad 2006, 3236.

136
occasion of the celebration of ten years from the establishment of the Prosvjeta Cultural and Educational Society in Bosnia and Hercegovina, about me PhD title which Doenovi got at the Padua University; the significance of the title was different from today's. Gavrilovi reminded the public, on different occasions, of the early deceased poet, who dived into oblivion. He also wanted to affirm both the poet and his work, so he published three anecdotes from his life in his books: Sedamdeset anegdota iz ivota srpskih kwievnika (Seventy Anecdotes from the Lives of Serbian Writers) and Sto jedna anegdota iz ivota srpskih kwievnika (A Hundred and One Anecdote from the Lives of Serbian Writers). Doenovi was significant for the development of the Serbian poetry because he introduced a new poetry type Anacreontic poetry; a new poetry form sonnet (in Italian form: two quatrains and two three lines/tiercet); he extended the thematic frame of odes; and he introduced the martelliano verse.

UDC 821.163.41-6.09 Leskovac M.

DVA PISMA MLADENA LESKOVCA IZ 1936. GODINE Natalija Ludoki

Vredan deo fonda Rukopisnog odeqewa Matice srpske predstavqa prepiska jednog od velikih pismopisaca srpske kwievnosti HH veka, Mladena Leskovca. Iz tog mnotva korespondentnog materijala za ovu priliku odabrali smo dva intrigantna Leskoveva pisma upuena iz Bea, krajem avgusta i poetkom septembra 1936, prijatequ Svetislavu Mariu u Novi Sad. Leskovac je tada profesor novosadske Muke gimnazije Kraqa Aleksandra ", ali ve uveliko prisutan u kwievnom ivotu, angaovan u Matici srpskoj i u Istorijskom drutvu u Novom Sadu. Sve vie otkriva i svoje naune ambicije. Pisma koja donosimo potkrepquju iwenicu o wegovom angaovawu oko Matice srpske i wenog Letopisa. U vreme kada Leskovac ovo pie predsednik Matice srpske je Vasa Staji, koji je ujedno i urednik wenog asopisa za kwievnost. Leskovac, vidi se to i iz ovih pisama, Stajieva je desna ruka. Kako Staji sve vie poboqeva Leskovac je de facto kquna linost redakcije okupqa saradnike, odabira priloge, vodi rauna o finansijama U vreme svog studijskog boravka u Beu poslove poverava Svetislavu Mariu, te oficijelni deo obaju pisama upuuje na Leskovevu priqenost u urednikim poslovima. Osim toga, zanimqive su i Leskoveve opaske o pojedinim linostima kwievnog ivota toga doba kako ve afirmisanim piscima, poput Isidore Sekuli i Marka Ristia, tako i o onim autorima koji e tek docnije stei ime u literarnim i naunim krugovima (Boku Novakoviu, npr.). No, iz ovih pisama vidimo i da je Leskoveva briga o sadraju narednog, septembarsko-oktobarskog broja Letopisa Matice srpske uzaludna. Naime, sadraj druge sveske 346. kwige, zbog previrawa u Matici srpskoj i Stajievog povlaewa sa wenog ela 18. septembra, te ponovnog dolaska na uredniko mesto Nikole Milutinovia, odabrae novooformqeni redakcioni odbor. Osim kao svedoanstvo o Leskovevim organizatorskim sposobnostima i energiji, kao i internim prilikama u Matici, pisma su zanimqiva i u svom drugom, privatnom delu. Na tim stranicama Leskovac svom prijatequ i kolegi, u poverqivom tonu, saoptava svoje egzisten-

138 cijalne prilike, eqe vezane za predstojeu kolsku godinu u Gimnaziji, referie o aktivnostima u slobodnom vremenu, arhivskim podacima do kojih dolazi, pie o jednoj nepoznatoj pesmi o Marku Kraqeviu, ali iznosi i refleksije o aktuelnoj situaciji u maarskoj i srpskoj kulturi i perspektivi ova dva naroda na ijim je prijateqskim vezama sam veoma briqivo radio. ini se da iz tih redova zrai neto gotovo profetsko. U pismima se pomiwe niz imena iz novosadskih intelektualnih krugova. Veina wih su tadawe Leskoveve gimnazijske kolege, te se stie, izmeu ostalog, svest i o znaaju Gimnazije kao intelektualnog sredita Novog Sada sredinom tridesetih godina prolog veka. Interesantno je, takoe, da je Leskovev docniji sud o nekim od pomenutih linosti dijametralno razliit od u ovim pismima izloenog (mislimo, pre svega, na Marka Ristia. Videti o tome pismo Mladena Leskovca Milanu Tokinu iz 1951. godine, u kwizi O Crwanskom. Arhivalije, 1993, str. 125). Budui da se imena navedena u pismima odnose na mawe-vie poznate linosti kwievnog i kulturnog ivota, ukazujemo samo na podatke vezane za nekolicinu. Svetislav Mari (Sremska Kamenica, 1895 Novi Sad, 1973) je Leskovev prijateq i kolega, novosadski intelektualac, poznati filozof, istoriar kulture, prof. filozofije, matematike i fizike. Studijsko obrazovawe s prekidima zbog uea u ratu (191618) stekao je u Zagrebu (191420), a u Parizu na Sorboni usavravao filozofiju (182526). Bio je profesor Muke gimnazije u Novom Sadu od 1921, a od 1937. direktor novoosnovane Druge muke gimnazije. Kao rezervni oficir Kraqevine Jugoslavije, rat je proveo u zarobqenikim nemakim logorima. Kasnije, do penzije, radio je kao profesor Vie pedagoke kole u Novom Sadu. Za Maticu srpsku vezuje se poev od 1923, najpre kao saradnik Letopisa, potom kao lan raznih tela ove institucije. U dva maha (194647. i 194956) bio je potpredsednik Matice srpske. Autor je prvog Filozofskog renika kod nas (1932). Sa filozofije i prirodnih nauka wegova interesovawa irila su se na kwievnost, istoriju, teoriju jezika. Poliglota (znao je grki, latinski, francuski, nemaki, ruski, maarski, engleski), autor je Englesko-srpskohrvatskog (1954) i Srpskohrvatsko-engleskog renika (1955). Prevodio je, pisao studije, eseje, aforizme. Dela: Odabrani spisi (1979), Prepiska dvojice mladia (1991, sa Milanom Kaaninom) i dr. U pismima pomiwani G. Direktor je dr Branko Magaraevi (18921968), slavista, direktor novosadske Gimnazije od 1934. do 1941, a nakon rata predava latinskog jezika na zagrebakom Pravnom fakultetu. Vlada je sin Mladena Leskovca, Vladimir Leskovac (1935), biohemiar, potowi profesor univerziteta u Novom Sadu, a Vojislav (Voja) Vojislav Mari (1930), sin Svetislava Maria, matematiar, potowi profesor univerziteta, akademik. Oba pisma Mladena Leskovca, koja ovde prilaemo u celosti, objavqena su na hartiji sa odtampanim imenom Matice srpske u zaglavqu. Prvo, u ROMS-u oznaeno inventarnim brojem 56.895, od 20. avgusta

139 1936, ima 8 nepaginiranih strana, pisanih u (obrnutom) formatu A4, irilinom pisaom mainom. Na nekim mestima, vidi se to i ovde u prepisu, tampani deo rukopisa podvuen je olovkom. Potpis na kraju prvog pisma dat je u rukopisu. Drugo pismo, datirano 2. septembra 1936. (inv. br. 56. 896) pisano je rukom, irilicom (sa dosledno beleenom latininom grafemom d (d)). Ima dve i po nepaginirane strane ispisane sitnim rukopisom. Oba pisma dosledno su prepisana bez usklaivawa sa savremenom gramatikom i pravopisnom normom.

Be, 20. avgusta 1936. Dragi brate Mariu, ne smem mnogo da se hvalim to ti takorei prvome piem, jer odista sam ti duan objawewem u vezi sa onim silnim rukopisima o kojima sada ti brigu brine; neu ni da ulepavam stvari pa da kaem kako ti ne piem s wima u vezi, kada ti ba zbog wih najvie i piem. Zato, pre nego to bih preao na ma ta drugo, da svrim sa tim rukopisima. Sledei su lanci meu onima koji se nalaze kod tebe a koji bi mogli da uu u kombinaciju za na idui broj /navodim bez naroitog reda, kako mi ta padne na pamet/: 1) Vladete Popovia lanak o Bernardu ou /ja sam pisao Stajiu o tome lanku; on je isuvie slab; sem toga, mi emo za ovaj broj svakako dobiti prilog od Marka Ristia. Moje je miqewe zato da Vladetin lanak ne tampamo, pa makar nam se desilo da lanak uopte ne bude tampan, ako na jesen moramo da odstupimo. Naime, ne vidim kako bi se mogli u jedan broj staviti dve tako disparatne linosti kao to su Marko Risti i Vladeta Popovi. Dugaka je to pria, ja sam poneto od svega toga kazao Stajiu. U svome Indeksu, koji je izaao kao dodatak asopisu Danas Risti je sastavio otprilike ovakvu biografiju Vladete Popovia: V. P., Bogdanov ak, oksfordski ak, priqean ak, veiti ak, ak". Tako nekako. A rad je wegov odista sasvim aki. Ne mogu se, prema tome, sloiti da zovemo Marka Ristia na saradwu, a u istom broju da donesemo neto tako notorno slabo i bezbojno. Zato, kolikogod moja re vredi ili ne vredi, ja kaem i kazau: Vladetu izbacite iz ovog broja. Nemilosrdno. Toliko o tome./ 2) Miloa uria lanak o Eshilu treba doneti na prvom mestu. 3) Treba proitati sa blagonaklonou lanak nekoga Boka Novakovia o Stevanu Sremcu. Ja nisam stigao da ga proitam. Poaqi ga Stajiu. Ako ikako moe, neka se tampa. To je mlad ovek, Mitrovanin, treba ga gurati. Neka Staji rei o tome. 4) lanak Margan-Staji treba da ue u ovaj broj. 5) lanak dra Laze Kostia, profesora u Subotici, neto o statistici, takoe treba da ue.

140 6) Nekrolog okiev o Koturu treba jo da proita Vasa Staji, jer ja mislim da tamo ima netanosti, ili bar nepreciziranih i dvosmislenih mesta; to treba ispraviti. Ja sam o svemu izvestio Stajia. 7) Za Kwievni pregled imamo veliki Stefanoviev lanak. 8) Za Beleke imamo prikaz S. Cucia o jednoj Zlatnoj kwizi, ako se dobro seam o Fenimoru Kuperu. /lanak je otkucan na pisaoj maini, na tankom papiru otprilike ovolikog formata kao ovo pismo, i ima 45 strana. /Upozoravam te na ovo. Taj Cuci ima zdravih ideja, samo se wegov rukopis mora itati oprezno, sa plajvazom u ruci. Ja sam kod wega uvek morao dosta brisati, mewati izraze i sl. stvari. Ni wegov lanak ovaj nisam mogao da proitam. Zato, molim te, uzmi sebi truda, pa na lai, putem za erevi, proitaj, isprevlai i domei kako najboqe zna i ume. Kod toga oveka se tako mora postupiti, inae moe da bude svata. Ako si neodluan, poaqi meni, svriu to ja. 9) Za Kwievni pregled imamo poruene sledee stvari: od Kreimira Georgijevia ocenu novela Ahmeda Muradbegovia, od mene prikaz novela Isaka Samokovlije. Sa lankom Svetislava Stefanovia to e biti vaqda celi Kwievni pregled, ako ne doe neto novo i boqe. 10) Pisao sam Isidori Sekuli i molio od we beleku /11 i po strane/ o Graciji Deledi koja je umrla ovih dana. Ako to poaqe, obeao sam da e ui u Beleke i biti tampano samo wenim inicijalima; molim te, dakle, da o tome povede rauna, jer to je naroito vano kada ve tampawe pone, da zna kakvim slovima da se tampa koja stvar. A sa Isidorom moramo biti dvostruko paqivi, jer je osetqiva da te sauva bog. Mislim da je to sve to imamo za sad od stvari koje mogu doi u kombinaciju. Ti, uostalom, prelistaj jo jednom sve one rukopise, ja sumwam da sam propustio da spomenem ita od vanosti. Najboqe bi bilo da izdvoji sve lanke koje sam ovde pomenuo /ukoliko su ve napisani/, da ih proita, kod onih kod kojih je to potrebno da ispravi ta je za ispravqawe, pa da ih onda poaqe Stajiu na itawe. Kada sam bio kod Isidore pre desetak dana, dao sam rok za posledwe rukopise do 5 septembra. Tada mislim svakako da treba poeti sa tampawem ako mislimo da nam broj bude gotov za 2025 sept. A tako bi trebalo. Ja dolazim 13 sept., pa u tako jo imati vremena da svrim jedan deo korekture. Ako je izala skoro kakva kwiga koja te interesuje, mogao bi napisati beleku, makar sasvim malu; u kratkim belekama mi najvie oskudevamo. Toliko, dakle, o Letopisu. Bio bih jako zadovoqan ako bi i ti meni saoptio mwenije o gorwoj materiji, kada sve bude prouio. A sada da preemo na druge stvari, iako emo se jo za trenutak zadrati u oblasti zvaninoga. Ja sam jutros pisao G. Direktoru i izloio mu svoju equ da se vratim u Novi Sad tek 13 posle podne, a na dunost da se javim tek 14. sept. u 8 asova ujutru, onako kako smo razgovarali, iako moj dopust gla-

141 si samo do 10 sept. Mislim da e se on sloiti s time, jer za tri dana /odnosno dva/ ja odista tamo nikakva posla neu imati, pa svojim nedolaskom na vreme" nikome koditi neu, a meni e biti znatno pomoeno. Pisao sam mu na wegovu zagrebaku adresu /Deelieva 71, sprat/, svakako e dobiti moje pismo? No sada zbiqa dosta sa kancelarijskim stilom i redakcijskim brigama! Ja sam ovde od jue posle podne. U starom svom stanu, vrlo sam zadovoqan. Jo danas se etam po varoi /to sam i jue radio celo posle podne/, verovatno u tek sutra na posao. Tj. ako budem raspoloen za wega, jer ko me tera da ba sutra ponem? Bio sam u Peti, vie nego tri sata, ali su sve banke bile zatvorene, nigde nisam mogao da kupim ni jedan jedini penge, i za dinare i za ilinge tamo niko nita nee da da, pa tako nikome nisam mogao ni jednu kartu da poaqem. Ima neto drsko i hohtaplersko u zbiqa izvanrednoj lepoti Pete. Kraj gospodstvene namrgoenosti Bea /wegove stroge i mrane arhitekture, neke ladne i respektuozne diskrecije/, Peta je arivistiki i bestidno razgoliena, kao arena i bezobrazna reklama. U tome gradu bi se moglo divno veseliti, ako bi nekome ve do veseqa bilo stalo, ali u tome gradu ne bih voleo iveti nikada. Sve je tamo la i blef, do neprepoznavawa se izmeali istina i varka, vera i sujevera, i sve lii na raskonu a prqavu javnu kuu. U Evropi danas nema naroda koji je tako vratolomno brzo uao u evropsku kulturu kao to je maarski, ali ni tunijeg primera ta ta kultura danas znai; oni imaju sjajnih fejtonista, kakvih mi jo zadugo neemo imati, ali pisca kalibra Slobodana Jovanovia nemaju, i zadugo ga jo nee imati. Pa ipak, wihova megalomanija i ovinizam /koji je bezmeran i o kome mi nita i ne slutimo/ zaprepauje; oni ive takvom intenzivnou ultranacionalistike iskquivosti, i ve godinama nesustalom snagom, da bi to vredelo studirati. Ja mislim da je wihov primer danas jedinstven u svetu. Bio sam u Peti onoga dana kada su se vratili iz Berlina sa Olimpijade wihovi pobednici. Tek tamo sam ja saznao kakav li je bio zapravo taj rezultat: Maari su doli na tree mesto u svetu, posle Nemake i Amerike, dobivi 10 zlatnih medaqa. Ja vrlo dobro znam ta ja mogu kazati u dve reenice, pa zato i ne pokuavam da opiem kako je izgledao taj doek, upravo samo jedan deo toga doeka, koji sam ja stigao za vidim. Tako togod ja u svom veku video nisam. Novine kau da je tamo bilo 40.000 qudi; moda je to i preterano im Maar cifru pomene, ja instinktivno posumwam , ali meni se inilo da ih ima 100.000, jer onoliko sveta na jednoj gomili ja ni zamisliti nisam mogao. I sasvim verujem da, dogod su mogue onakve ludosti zbog nekoga tilera koji je za ne znam koliko sekundi preplivao 100 metara na prsa, dotle je mogu i rat, onakav kakav se sprema, i svakojaka uda i pokori u svetu. alim to se onoga dana nismo sastali, iako sam te ekao pred Marijom". Kada sam bio kod Isidore, na prvom mestu je pohvalila arkovu pesmu Vozovi aportiraju", pa Adamov lanak, pa Stajiev i

142 tvoj. Rekla je da je vrlo lepo to si pisao o estovu, koga kod nas tako slabo poznaju". Po tome zakquujem da ga ona zna. Uostalom, to ne bi bilo nikakvo udo. Moda bi u ovom broju mogao doneti neto tekstova iz estova? Dogovori se o tome sa Stajiem, mislim da emo mesta imati dosta u ovom broju. Jo neto za ovaj broj. Pronai dva odlomka iz Adama Pribievia: oni su meu ostalim rukopisima, nisu jo tampani. Ako su izuzetno dobri, podaj ih Stajiu, moda bi i oni mogli doi u sluaju nevoqe. Mladi ipli /Bogdan, suplent, Novi Beej/ pie mi i tui se da nije dobio honorar /400 dinara/ za svoju pripovetku; ja sam, meutim, naredio da se to poaqe. Budi dobar pa telefonom pitaj u Matici ta je s tim honorarom, i ako nije poslat, neka se odmah poaqe; isto tako neka mu se poaqe i posledwi broj Letopisa. Ja, meutim, ne mogu da verujem da to nije izvreno, bie da se ovaj mladi pre vremena uzrujao, pa protestovao pre nego to je imao stvarnog razloga. Ja ti ipak ovo javqam da bi mi savest bila mirna. Ima li mnogo posla u koli? Kupa li se? Odlazi li esto u erevi? Kako Voja u umi? Tvojoj Gospoi, molim te, isporui moj rukoqub, kao i moje iskreno aqewe to sam ovde potpuno lien svakog izgleda za preferans, a to katkad tako dobro doe, tako slatko i uteno doe. Tebe i Vojislava srdano pozdravqa tvoj Mladen Leskovac

Be, 2. septembra 1936. Dragi Mariu, danas sam dobio tvoje pismo. Hvala na detaqnim obavetewima. G. Staji me je ve ranije bio obavestio o alosnoj sudbini ovoga broja (jo naeg!) Letopisa, pa tako ja nisam ni zamoio pero za obeani prikaz. Meni je ao to se ovako desilo. Dvostruko mi je pak to ao stoga to se odnekud ja oseam krivim zbog svega toga: ini mi se da sam ja tamo, Letopis bi ipak izaao pre skuptine; bar ja bih uinio sve to je mogue da tako bude. Sada je, naravno, sve ve dockan. Pisao mi je G. Direktor i dozvolio mi da ostanem ovde do 14og, kako smo nas dvojica govorili jednom prilikom. No sada je to ve dockan: ja sam reio da stignem na vreme i javiu se na dunost po zakonu, 11 septembra u 8 sati. Ovo je sasvim sigurno, poto sam pare potroio, pa sada skoro i da nemam vie no jo samo za put. G. Direktor mi pie iz Sluna, a ne objawava otkuda je onamo dospeo; pie mi o svome dolasku u N. Sad ono isto to mi i ti javqa. Bilo bi mi odista jako ao kada bi nas takav ovek ostavio. Ima u wemu neto to zrai kao radijum.

143 to se tie mojih asova, moje su eqe (najskromnije) ove. Prvo, svoj razred hou, prirodno, da vodim daqe; to e sada biti a. Tamo treba da predajem sh jezik, ali sam obeao G. Direktoru da u u tom razredu, u sluaju potrebe, primiti i nemaki. Dakle, ako ne moe drukije, neka bude kako mora. Jako elim, daqe, da predajem sh u sadawem a razr.: to su stari moji aci, predajem im ve treu godinu. Drugih naroitih eqa nemam, sem, naravno, da predajem samo svoj predmet, da dobijem to mawe asova, itd. ta emo raditi ako Kreimir Georgijevi ode u Pariz? A Boi odlazi skoro sigurno. Bie i ove godine tekih dana. Mogu misliti u kakvom ste sada poslu; naroito tebi ne zavidim nimalo. to se mene tie, ja se ovde izvrsno oseam. Jo da se ima onoliko novaca koliko bi bilo potrebno da se zadovoqe bar one najskromnije eqe, bilo bi jo lepe. Ali je tako bedan na dinar kada stane pored wihova ilinga, da je teko izai na kraj. Relativno, sve je tri i etiri puta skupqe. ivim, dakle, vrlo skromno, naroito to se hrane tie (na to najvie alim potroiti), pa zato ipak stiem ono to sam lane propustio, ili to mi se lane toliko svidelo da nisam mogao odoleti da ne odem tamo ponovo. Naravno, samo se u arhivu zadravam toliko koliko po muzejima, kojih je ovde preko 30. U arhivima je mnogo podataka o nama; ima ih svakojakih. U mnogima (u veini) nismo lepo prikazani; i nismo lepi, nimalo. Naa prolost je mnogo tea, mranija, nesrenija nego to se po kolama ui. Pie mi o prilikama u Matici; i g. Staji mi je pisao. Da ti pravo kaem: mene ne boli srce za sekretarstvom. Ono to mene najvie mui i ono to je moja najvea tuga, to je to ne verujem u budunost naega naroda. Mi smo zli, neblagorodni, iskvareni, kao celina mi ne vaqamo i neemo nikad vaqati. Kasno je za nas, predockan. Kao to Beograd sa arhitektonske, slikarske strane ne moe nikada ve biti pristojan evropski grad, tako smo i mi zadocnili da se formiramo za ovu odluujuu pretstojeu bitku kao evropska nacija, kao i najminimalniji kulturni faktor. Na dragi Gomirac, koji tako veruje u epiku narodne pesme, zaboravqa jednu stvar: da se kod nas po kolama itaju samo one pesme u kojima Jevrosima govori o pravdi ni po babu ni po strievima (I, najzad, dobro je to se po kolama samo to ita), ali se nipoto ne sme onda doi pa rei da je ta naa narodna poezija, velika naa kwievnost. Ima u woj odista velikog, ali i tako niskog i podlog i nevaqalog, i gnusnog, da se tek na tim primercima vidi u kolikoj meri smo mi varvari. O toj istoj Jevrosimi i wenom sinu Marku postoji, na primer, i ovakva narodna pesma. Sede wih dvoje i veeraju, bela hqeba i rumena vina", a slui ih quba Markova. Toei iz kondira vino, kanu kap-dve na Jevrosimin skut, a ova se izdra na wu dumanski, kako samo idealna svekrvinska zloa moe da se izdere na snahu. Snaha, gospoa jednoga kraqa, odgovori joj:
Ako sam ti vinom skut polila, ja ti nisam dvore zapalila"

144 tako nekako; pa vrgnu kondir i pobee uz ardake. I sada stupa na scenu Marko, taj neumitni izvrilac pravde i zatitnik nejai. On dobro osea da je Jevrosima huqa, da se tu oko wegove ene plete jedna divqa i bezglava intriga, on mrzi mater zbog toga, on vidi wenu zloud, ali je taj Marko od glave do pete Srbin, i danawi Srbin je jo od glave do pete ovaj primitivni i grozni Marko. ta radi, dakle, Marko? On pojuri za qubom, tre hanxar, raspori svoju qubu, iz utrobe joj na vrhu noa iupa svoga sina, pa ga donese majci, baci ga pred wu i kae joj: koliko se wegov sin naiveo na ovom svetu, toliko se, da Bog da, i ona raja nauivala. Zbog te jedne male, gadne rei, koju e da dobaci, jednom, nekome, na ovek e da pogazi obraz i ubrqa istinu, za pakost, za sram, za niskost svoje bedne due. Moj prijatequ, kakvih stranih pesama, kakvih istinitih pesama mi imamo o Kraqeviu Marku! Piem ti due nego to sam mislio. Ve je vreme da poem ako hou da stignem na uveni Orgel-Konzert u Stephaus Kirche. To je svake srede u 7h, a ja sam tamo najrevnosniji slualac. Ja sam oduvek mislio da je od poezije samo muzika vea, a od instrumentalne muzike orguqe me najvie uzbuuju. Danas je ceo program iz Baha i Mnck-a. Danas mi je ena poslala fotografiju koju je dobila od ge Mari, gde je Vlada tek oian, a gde smo i svi mi osim Gomirca i tebe (koji si fotografisao). Reci gi Mari da e, ako Bog bude dobar, za tu fotografiju sledovati rekompenzacija. Gi Mari rukoqub, Vojislava i tebe pozdravqa Leskovac

POVODI
UDC 821.163.41.09 Vinaver S.

VIEGLASNI VINAVER Predrag Petrovi

SAETAK: U Kulturnom centru Beograda juna 2007. odrana je izloba Svet je velika kwiga posveena kwievnom delu Stanislava Vinavera. Tim povodom u ovom tekstu daje se pregled Vinaverovog raznotonog pesnikog, pripovedakog i prevodilakog opusa uz ukazivawa na dalekoseni znaaj wegovih svestranih zalagawa za modernu umetnost osloboenu svakog ideolokog i dogmatskog pritiska. KQUNE REI: Stanislav Vinaver, avangarda, poetika, muzika, jezik, tradicija, polemika, resemantizacija

Kada danas posmatramo burna zbivawa u naoj kwievnosti i kulturi protekloga veka, sa mnogo razloga nam se ini da nismo imali svestranijeg i kreativnijeg autora nego to je bio Stanislav Vinaver. Nema anra u kojem Vinaver nije ostavio pawe vredno ostvarewe koje je uvek oznaavalo prekretnicu u istoriji srpske kwievnosti. Gotovo sve oblasti umetnikog stvarawa i naunog saznawa bile su predmet wegovih interesovawa i promiqawa muzika, pozorite, film, slikarstvo, arhitektura, etnologija, lingvistika, fizika, matematika. ak i ako nije pisao romane, on je Rablea, Sterna ili Haeka sa takvom vetinom i jezikom inventivnou prevodio da su ta dela na srpskom jeziku gotovo postala sinonimi za osobeni vinaverovski stvaralaki duh. Opseg wegovog enciklopedijskog uma je impresivan i moda je ba to razlog to wegovo delo ni danas nije u celini i u potpunosti proueno i kritiki vrednovano. Jo uvek nismo svesni da govorei o modernoj kwievnosti i umetnosti mi u stvari podrazumevamo i usvajamo neke Vinaverove ideje. Zato je pokuaj da se sagleda wegov opus u isti mah razmiqawe o naoj duhovnosti i wenom mestu u evropskim kulturnim okvirima. Dok je prva polovina prolog veka bila obeleena Vinaverovim originalnim kwievnim radom, dotle je u drugoj teklo postepeno prihvatawe wegovih misli i, jo uvek nedovoqno, priznavawe wegovog znaaja. U predavawu koje je odrao 1929. povodom svoje kwige pesama uvari sveta, Vinaver poneseno govori o svojoj fascinaciji skaskama iz Hiqadu i jedne noi, gde je neki duh, izvanredno suptilan, uman i ude-

146 san bio zatvoren u jednoj boci ili vazni pa onda iznenada osloboen. Smisao tih pria Vinaver vidi u oslobaawu materije od robovawa nekoj statinoj fikciji, lai nekog krutog poretka, koji je imponovao bezbrojnim vekovima pre nas. Kako sam se radovao oslobaawu materije od komino krutih ablona, u koja su je uklela naa tako kratka i posna, tanka ula." Vinaverov kreativni duh, kojem je smetalo svako robovawe krutim okvirima i misaonim dogmama koje se, zavrnica proteklog veka to nesumqivo potvruje, uvek na kraju pokae kao (tragi)komina, moda je najsliniji ovom radoznalom duhu osloboenom iz boce koji poiwe da udesno mewa svet oko sebe. Svi Vinaverovi intelektualni napori ili su ka tome da se razveju petrifikovane umetnike konvencije i stvaralatvo oslobodi za nesputanu igru otkrivawa novih mogunosti, znaewa i smisla. Pogreno bi bilo tu kreativnu igru i sam Vinaverov duh shvatiti kao puku improvizaciju i neozbiqno odsustvo svakog sistema, kao to su to Vinaverovi oponenti esto inili proglaavajui ga za razbaruenog svatara. Sistem postoji ali skriven da ne omete punou i dinamiku stvarawa, nikad odve krut da postane dogma, ali ni suvie slobodan da se raspri u haos. Viewe umetnosti i ivota kao dinaminog kretawa, borbe protivurenosti koja ne mora, pa i ne sme, biti definitivno zavrena, Vinaver je poetiki zasnovao ve u svojim prvim delima nastalim nakon povratka iz Pariza, gde je kao student upoznao vodeeg filozofa toga doba Anrija Bergsona. Dodir Bergsonove vitalistike filozofije i ideja o umetnosti kao intuitivnom stvaralakom inu probudie Vinaverov duh. Ve 1911. objavquje zbirku pesama Mjea a 1913. kwigu Misli zajedno sa zbirkom Smrt tiine i Prie koje su izgubile ravnoteu, dela koja zbog naglaenog eksperimentisawa sa kwievnom formom i anrovskim konvencijama oznaavaju poetak avangarde u srpskoj kwievnosti. Dok poeziju shvata kao individualnu intuitivnu pustolovinu u potrazi za nepoznatim savrenstvom, za idealom koji se moe dosegnuti jedino jezikom invencijom, ritmom i muzikom, dotle u prozi pravi radikalni otklon od mimetikog pripovedawa oblikujui alegorijske tekstove u kojima relativizuju granice izmeu fantastinog i stvarnog, mitolokog i savremenog. Vinaverov kwievni program iz toga vremena izloen je u kwizi Misli. Refleksivni fragmenti, bliski onima koje je pisao Nie, jezgra su gotovo svih wegovih docnijih stvaralakih preokupacija a ponajpre opsesije muzikom. Sin poznate pijanistkiwe i uenik u to vreme svetski poznate Vande Landovske, kojoj je posvetio pesmu Muzika" iz Mjee, Vinaver u Mislima esto varira teme o muzici, kao to e i pesme u zbirci Smrt tiine biti uglavnom muzike varijacije. Na tragu visokog francuskog simbolizma Vinaver formulie ideje o muzikom principu kao vrhovnoj metafizikoj tajni koja se oveku nikada ne otkriva nego samo nasluuje. Muzika povezuje na intenzivni unutrawi ivot sa kosmikim kretawima u univerzalnu dinamiku celinu. Ova rana koncepcija univerzalne muzike melodije kao vrhovne tajne sveta, kao krajwe uvstvitelne granice", dobie u decenijama koje slede razliita pesnika, teorijska

147 i esejistika uobliewa u kojima je Vinaver pokuavao da razrei odnos izmeu jezika i muzike. Za mene je celog ivota bio najvei problem," rei e pred kraj ivota, kako ui u sutinu melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz we izai." Jedan od odgovora na to pitawe nai e u Nastasijevievoj poetikoj zamisli materwe melodije. Kquna ideja Vinaverovih ranih tekstova, koja e postati jedna od kqunih metafora/formula, ne samo kwievnih nego i umetnikih pa i istorijskih zbivawa u dvadesetom veku, je ona o izgubqenoj ravnotei. Najpre su prie objavqene 1913. izgubile ravnoteu, da bi nekoliko godina potom u Manifestu ekspresionistike kole" (1920) Vinaver u duhu svoje bergsonovske filozofije dao poznato odreewe: Ekspresionizam je revolucionaran. On trai smisao u dinamici ili mogunosti dinamike. On polazi od toga da je ravnotea poremeena," podrazumevajui pod tim raspad starih ontolokih, estetikih i aksiolokih sistema. Iste godine kada je manifest objavqen, Vinaver najavquje i svoj putopis o sovjetskoj Rusiji pod naslovom Iz zemqe koja je izgubila ravnoteu". Dakle, bez ravnotee su najpre ostale prie, kao kwievne tvorevine, zatim je ta ideja postala osnova jednog umetnikog i, ire, duhovnog pokreta, da bi, konano, bez ravnotee ostala i jedna drava, odnosno drutveni poredak. Time Vinaver koncepcijski zatvara onu lananu reakciju kojoj e teiti avangarda: kwievna i formalna revolucija duhovna i ideoloka revolucija drutvena revolucija, ali i uoava, kako emo docnije videti, i svu problematinost i iskquivost avangardne politike revolucionarnosti. Ekspresionistika disharmonija koja remeti akademske estetike konvencije proklamovane u moderni, prisutna je Priama koje su izgubile ravnoteu na svim planovima: anrovskom, narativnom, tematskom i stilskom, dajui ovoj inovativnoj kwizi inicijalnu poziciju u genezi srpske avangarde. Otpor prema malograanskom miqewu, moralu i estetici prerasta u ovim kratkim priama u otvorenu provokaciju italakog ukusa i oekivawa. Junaci Vinaverovih negativnih parabola, koje nisu u znaku moralnih naravouenija nego naglaenog paradoksa, koncipirani su poput nieanskog natoveka samosvesnog svoje buntovnike uloge ali i neizbenog poraza utopistikih ideala. Prie nastaju na pozadini motiva i siea iz kwievne tradicije ali pri tome stari znakovi ulaze u nove spojeve dobijajui tradicijom nepredviena znaewa. Re je o osobenom postupku resemantizacije tema i likova pruzetih mahom iz antike, starozavetne, pa i staroslovenske mitologije. Koristei mitsku potku Vinaver u wu uplie nova znaewa stvarajui mitske fantazije u kojima su poznati heroji, poput Prometeja, postali zastupnici avangardnih ideja proisteklih iz koncepcije Bergsonovog vitalistikog aktivizma. Postuci resemantizacije dobie vano mesto u specifinom obliku poezije koju Vinaver poiwe da pie pred Prvi svetski rat u parodijama. Niko se u srpskoj kwievnosti nije tako predano i sistematino bavio parodijom kao Stanislav Vinaver. Kao intenzivan vid afirmacije ironije, humora i satire u kwievnosti one su toliko

148 umetniki uspele da su nepravdano zasenile autorovu ostalu, zvuno-refleksivnu poeziju. Prve parodije Vinaver je pod legendarnim pseudonimom Trajko iri objavqivao u asopisima, da bi 1920. izdao uvenu Pantologiju novije srpske pelengirike (dopuwena izdawa 1922. i 1938) nastalu kao pandan Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovia. Pesnik izuzetne muzikalnosti i verbalne invencije, Vinaver je u svoje parodije utkao niz izuzetnih kwievnih kvaliteta. Najpre sposobnost kritikog uoavawa postupaka karakteristinih za pesnike koje parodira (Duieva sinestezija, Rakieva opkoraewa ili Crwanskova sumatraistika opsednutost prirodom), potom veliku duhovnu radoznalost i erudiciju, ogromnu versifikatorsku vetinu, ta konano retko vienu i uspelu duhovitost. Jednom reju, Vinaver je od parodije nainio umetnost, a svojim Pantologijama ispisao alternativnu, humoristiku istoriju srpske kwievnosti. Sa ve formiranim, nedvosmisleno avangardnim poetikim stavovima Vinaver e se na izmaku Prvog svetskog rata nai usred Oktobarske revolucije u Petrogradu i Moskvi. Pravi ovek na pravom mestu, ve se zatekao u Parizu 1909. kada je Marineti svojim manifestom futurizma najavio avangardnu kwievnu revoluciju, da bi sada postao svedok jedne drutvene ali i umetnike revolucije ije e posledice biti mnogo dalekosenije i ozbiqnije. Doivqaj ruske umetnosti Vinaver e izraziti u Gromobranu svemira (1921), programskoj kwizi nove srpske kwievnosti, dok je iskustvo sovjetske postrevolucionarne stvarnosti opisao u putopisnom delu Ruske povorke (1924). Nimalo sluajno, najvie je bio fasciniran upravo modernom ruskom muzikom Pokrovskog i Skrjabina. Muzika je za Vinavera zapravo najznaajniji problem celokupne novije ruske duhovnosti od Dostojevskog i Gogoqa, koji je imao vizije strane muzike budunosti svedene na samo jedan ton, do Bloka, sa kojim se Vinaver druio u Petrogradu i iju poemu Dvanaestorica je preveo, konstatujui u predgovoru da je Blok i samu revoluciju oseao kao muziku, negujui svojevrsni kult svemirske muzike". Zaet pred rat, Vinaverov doivaqaj muzike kao kosmikog naela postae sada osnova wegovih ekspresionistikih vizija. I rusko avangardno slikarstvo bie predmet Vinaverovih esejistikih zapaawa u tekstu posveenom litvanskom autoru Konstantasu urqonisu, zaetniku apstraktne umetnosti, koji je pokuao da na svojim platnima ostvari sintezu muzikih i koloristikih principa. Bogata pariska i ruska umetnika iskustva Vinaver e teorijski najpotpunije izraziti u uvodnom tekstu Gromobrana svemira Manifestu ekspresionistike kole". Ovaj najznaajniji srpski avangardni programski esej potvruje svu izuzetnost Vinavera kao teoretiara nove umetnosti. Tu se formulie i detaqno obrazlae ideja o prirodi umetnikog stvarawa koje nije puko podraavawe stvaranosti nego originalna vizionarska kreacija koja svoj ciq nalazi u dinamici samog procesa nastajawa dela a ne u zavrenom proizvodu. Za danaweg itaoca Gromobrana svemira moda su najzanimqivije satirine naunofantastine pripovetke, svojevrsne kosmike bajke. Vinaverovo intereso-

149 vawe za ovaj anr jedinstveno je u naoj kwievnosti. Fantastini zvezdani svetovi i maine koje ih matematikim proraunima kontroliu, razmena radiograma, svemirski vozovi i interplanetarna putovawa, radijumske/atomske centrale i slina dostignua ispuwavaju Vinaverovu prozu koja je zapravo, kao i wegove ranije prie, zasnovana na alegorijskim situacijama i likovima. Ovde se u jo veoj meri zasniva jedan novi pripovedaki postupak pripovedawe poetike, odnosno hibridni anr koji e savremena teorija kwievnosti nazvati poetolokom literaturom. Vinaver fikcionalizuje svoje avangardne programske stavove stvarajui jedinstveno prozno ostvarewe, anrovski heterogeno, raznotono, ali zato idejno homogeno. U zavrnom tekstu Gromobrana svemira, Posledwi ispit u mandarinskoj koli", data je jedna od najboqih definicija avangardne umetnosti, vana zbog toga to podvlai kobni paradoks koji nove umetnike koncepcije ne uspevaju da razree mogunost da istovremeno, u jednom stvaralakom inu, postoji i stvarawe i razarawe, i smisao i osporavawe svakog smisla: Sagraditi jedan svet, na osnovu podataka koji protivuree mogunosti ostvarewa tog sveta." Dvadesetih i tridestih godina Vinaver intenzivno putuje Evropom najpre kao novinar a potom kao diplomata. Svoj dijalog sa razliitim kulturama uobliie u velikom broju putopisa koji spadaju meu vrhunska ostvarewa ovog anra u tom periodu srpske kwievnosti. Svedok potresa u drutvu i o qudima nakon Oktobarske revolucije, Vinaver u Ruskim povorkama (1924) daje sugestivnu viziju dramatinog istorijskog trenutka kada se rui stari i uspostavqa novi poredak koji izneverava svoje proklamovane ideje o optoj jednakosti i pravdi. Decenijama iz ideolokih razloga preutkivana jer je naslutila svu bedu i beznae jedne drutvene revolucije, ova kwiga danas pleni svojim originalnim pripovedakim postupcima koji su preoblikovali anr putopisa u srpskoj prozi. Krizni trenutak jedne nacije tema je i Vinaverovog putopisa Nemaka u vrewu (1924). Zemqu koja je, kao i Rusija, promenila sistem vlasti i nalazi se na granici politikog i ekonomskog haosa, Vinaver prikazuje u saetim ekspresionistikim vizijama koje povremeno prerastaju u esejistika zapaawa o krizi nemake kulture. Lucidno uoavajai nemaki vapaj za voom, Vinaver daje vidovwaku, sugestivnu viziju nailaska faizma: A voa budunosti ne dolazi kao ovek. On vie nije ovek. () Lagano i glomazno ide. Ja ujem teki topot wegovih koraka. I u orgiji, u Nemakoj na sve strane wegovi mukli koraci daju, s vremena na vreme, udan i jezovit takt." Razmiqawa o kwievnosti, kulturi i jeziku Vinaver formulie u velikom broju eseja, uglavnom sakupqenih u kwizi ardak ni na nebu ni na zemqi (1938), afirmiui se kao jedan od naih najboqih esejista proteklog veka. Izuzetan erudita, odlino upuen u modernu evropsku umetnost i nauku, ali i u nau tradicionalnu kulturu i folklor, briqantan stilista, mawe analitian a vie sklon teorijskim promiqawima, Vinaver nije esejista i kritiar akademskog tipa. esto polemiki usmeren i duhovit, on je zadivqujue sposoban za jezgrovite i

150 aforistike formulacije. Vinaver komunicira sa autorom i delom o kojem pie na vie planova, stalno otvarajui sve ire misaone kontekste. U eseju o Momilu Nastasijeviu poneseno raspravqa o prirodi pesnikog jezika i govorne melodije, zakquujui da je u tragawu za izrazom potreban podvig celokupnog bia. U dubinama samog jezika, u wegovoj materwoj melodiji, otkriva se tajanstveno bie ovekovog i kosmikog postojawa. Drugi autor o kojem je Vinaver opsesivno pisao je Rastko Petrovi. U najlepim stranicama koje su o ovom autoru napisane (Rastko Petrovi, lelujavi lik sa freske") otvara se itav niz pitawa o kreativnim potencijalima naeg folklora i stare, paganske kulture. Rastko je od svih naih umetnika najblii evropskoj avangardi ba zbog toga to je uspeo da ostvari izuzetnu sintezu autentine nacionalne kulture i modernih umetnikih postupaka. Svoje shvatawe naeg folklora Vinaver je izneo u eseju Nai vezovi" tumaei ove tvorevine narodne radinosti sa estetikog, etnografskog, etnopsiholokog pa i muzikolokog stanovita, poredei ih sa vrhunskim ostvarewima evropske umetnosti: Nai vezovi kada su najdivniji, jedino se daju uporediti sa ewama solo-violina, kad se ove, u koncertima Bramsa i umana, ustreme da se oslobode od svake pratwe orkestara. Oni su kao Bahove viole, kad ostanu savim same." Visoko vrednovawe nacionalne kulture i weno ukquivawe u batinu evropske duhovnosti primetno je u mnogim Vinaverovim tekstovima koji se danas ine aktuelnijima nego u vreme kada su nastali. Pripadajui trima periodima nae kwievnsti, moderni pred Prvi svetski rat, meuratnoj avangardi i modernizmu nakon Drugog svetskog rata, Vinaver je u svojim esejima i kritikama pisao o svim znaajnim autorima i pojavama toga vremena, ne samo naim nego i evropskim. Tekstovi o Rembou, Vajldu, idu, Prustu, Valeriju ili Eliotu uvode nas u maticu kwievnih strujawa prve polovine proteklog veka. Vinaverova svest o Evropi kao sloenom i duboko povezanom duhovnom prostoru najvie je prisutna u esejima o literarnim klasicima, ekspiru, Geteu i nemakim romantiarima u kojima se uspostavqa dijalog modernog duha i klasinih vrednosti. Vinaver, ipak, ni o emu nije tako mnogo ni sa toliko polemike strasti pisao kao o jeziku. Pobijajui stavove vodeih srpskih lingvista, ponajpre Aleksandra Belia, razvio je svoju koncepciju modernog srpskog kwievnog jezika koja svoje raznolike odjeke ima u naoj modernoj kwievnosti od dramskih ostvarewa Aleksandra Popovia do romana Svetislava Basare. Smatrajui da vukovski, epski izraz sa karakteristinim postakcenatskim duinama vie ne odgovara potrebama moderne, dinamine i urbane kulture, Vinaver je u beogradskom govoru video mogunosti za novu reformu naeg kwievnog jezika. Pod jezikom ne treba razumeti" veli u eseju Jezine mogunosti prinovu u reima i potovawe ove ili one sintetike finoe. Pod jezikom vaqa, ire shvatiti ubor jezika, matice u wemu, ubrzawe, usporewe, tok, um, tempo, ubedqivost, talasawe, dinamiku jezika." Takvo shvatawe najpotpunije e ostvariti u poeziji. Vinaverovo pesnitvo, u

151 zbirkama Varo zlih volebnika (1920), uvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska no (1952) i danas je najmawe istraeni deo wegovog stvaralatva iako spada meu vrhove nae moderne poezije. Nastojei da oslobodi zvunu energiju rei, gradio je melodine jezike spletove, zvune predele, kako se zove jedna od wegovih najboqih pesama, sluei se postupcima inverzije, elipse, asonance i aliteracije ali i visokim versifikatorskim umeem. Najboqe Vinaverove pesme podseaju upravo na bogato izatkane are na ilimima (jedna pesma zove se upravo Tkaqa") ili na magijska narodna bajawa i basme (pesma Maije"). Svoje trepetno-magnovene stihove upravo je i odredio kao pokuaj da pronae prvi zaviaj pesme koji ne moe biti nigde drugde do u samom jeziku On je najzad rajska reka koja kroz svaku pesmu tee." Kroz ubor jezika, zvuno treperewe paqivo traenih jezikih sklopova pokuao je, spreui simbolistiko i avangardno zaumno" pesniko iskustvo, da pesmom nasluti tajnu postojawa time to e melodijom iskoraiti u predele metafizikog. Jedini izuzetak od ovakve pesnike opsesije zvukom je zbirka Ratni drugovi, koja je, opet na svoj nain, jedinstveno ostvarewe u srpskoj poeziji. Nastala kao tragian ali i humanistiki odjek Vinaverovog doivqaja Prvog svetskog rata u kojem se borio kao jedan od 1300 kaplara, ova kwiga je galerija portreta poginulih drugova, sa mnotvom realistikih pojedinosti, prozainog jezika punog govornih fraza u ritmu slobodnog stiha. Vinaverovo iskuavawe jezikih mogunosti dobie svoj puni izraz u wegovim prevodima klasinih ostvarewa svetske kwievnosti. Gargantua i Pantagruel, Hiqadu i jedna no, Tristram endi, Jadi mladog Vertera, Doivqaji dobrog vojnika vejka, Alisa u zemqi uda neka su od mnogobrojnih dela koja je Vinaver, mahom nakon Drugog svetskog rata, preveo na srpski, ostavi do danas nesumwivo na najboqi i najsvestraniji kwievni prevodilac. Umesto doslovnog Vinaver je osmislio svoju poetiku prevoewa kao kreativnog, jeziki inventivnog umetnikog ina koji nastoji da doara autentini duh dela. U zadivqujuem prevodu Rableovog romana Gargantua i Pantagruel, objavqenom 1950. godine, uspeo je da ogromno jeziko bogatstvo francuskog originala prenese sluei se gotovo svim izraajnim mogunostima srpskog jezika. Traei prikladne obrte i govornu melodiju kojima bi doarao duh istowakog sveta Hiqadu i jedne noi, obratio se naoj usmenoj kwievnosti, ali se obilato sluio i savremenim jezikom. Svojim prevodom Vinaver je, nasuprot nekim jezikim puritancima, dokazao koliko je leksiko blago srpskog jezika ba zbog velikog broja pozajmqenica iz turskog i arapskog jezika koje daju karakteristinu orijentalnu notu ovom prevodu. Vinaverovi prevodi kao i wegovo kretivno shvatawe jezika i zalagawe za nesputanost umetnikog stvarawa i slobodu izgovorene rei bilo je predmet otrih napada i nerazumevawa, pogotovu poetkom pedesetih godina prologa veka. Nepokolebqiv u svojim stavovima, Vinaver je od polemika, koje je sa istim arom tokom celog ivota vodio, nainio umetnost dosetqivog, duhovitog i osmiqenog jezikog izraza.

152 Uveren sam", odgovara Vinaver na napade decembra 1954, da niko od mojih italaca nije dovoqno svestan ta znai da imate posla sa pravopisnim fanaticima, cepidlakama i birokratama. Oni bi zabranili qudima da govore, da se vole, da raaju decu, sve dok se ne utvrdi kako se pie svaka pristojna i skaredna re naeg jezika." Mnoge od polemika u posleratnom periodu Vinaver je vodio na stranicama beogradske Republike, u kojoj je godinama vodio rubriku Beogradsko ogledalo". Ona objediwuje gotovo sve oblasti wegovog prethodnog viedecenijskog rada, na najboqi nain pokazujui irinu wegovog duha i upuenost u modernu evropsku umetnost i nauku. Lucidno komentariui kulturna zbivawa u Beogradu, Vinaver je od hroniara gradskog ivota, kakav e docnije postati Duko Radovi, postao svestrani tuma moderne muzike, arhitekture, slikarstva i, naravno, kwievnosti. Tekstovi o Lubardi, Andriu, Popi, Le Korbizijeu, Ajntajnu, Tesli ili Bartoku antologijski su primeri jezgrovitih novinskih eseja u kojima se erudicija i pronicqivost proimaju sa stilskim umeem. Vinaverovo kapitalno delo ipak je za wegovog ivota ostalo neobjavqeno u celini. Monografija Zanosi i prkosi Laze Kostia (1963) objediwava sve Vinaverove kwievne, lingvistike i kulturoloke teme. Mnogo vie od biografije velikog pesnika, ova enciklopedijska tvorevina izraz je autorovog oduevqewa Kostievom linou, pesnikim i prevodilakim delom. Branei velikog pesnika od kritiarskih napada, Vinaver dokazuje svu nedovoqnost estetikog racionalizma i utilitarizma koji ponitavaju poeziju kao originalni kreativni in: Kosti ih stvaralaki opomiwe da je poezija u osnovi ona mahnitost, ona obuzetost, ono visoko ludilo o kome govori Platon, ona opojnost pindarovska, ono Geteovo deklamovawe rasparanih i slobodnih rei, toboe bez veze, ali tako da se ove ipak upuuju, gotovo i preko svoje voqe, u neki dubqi smisao, koji je sav od ponora i sav od bleska." Duboko uavi u sr Kostievog bia, Vinaver se povremeno gotovo identifikuje sa wim dajui zapravo svoju poetiku autobiografiju. Detaqno analizirajui Kostiev kwievni rad, Vinaver je ispisivao istoriju srpske kulture od razmatrawa nae narodne kwievnosti, pohvale lepoti crkvenoslovenskog jezika i kritike nekih aspekata Vukove jezike reforme, do posmatrawa kwievnih prilika krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka. Vinaverov duh iz boce" lebdeo je nad srpskom kulturom vie od pola veka da bi onda u jednom trenutku bio zatvoren, iz ideolokih razloga nepodoban i sumwiv. Ali duh se ponovo oslobodio. On je danas, u vreme intenzivnog kwievnog, kulturnog i duhovnog proimawa kojim je Vinaver bio opsednut i koji provejava iz svakog wegovog dela, jo uzbudqiviji i provokativniji. Izloba odrana ove godine u Kulturnom centru Beograda pokazala ga je, da preuzmemo naslov wegovog eseja o ekspiru, u punom blesku i zamahu.

153
Predrag Petrovi MANY VOICES OF VINAVER Summary In June 2007, the exhibition World is a Great Book dedicated to the literary opus of Stanislav Vinaver was held in the Cultural Centre of Belgrade. To mark that occasion, the text presents a review of Vinaver's multivoiced poetic, narrative and translation opus, pointing to the far-reaching significance of his comprehensive plea for modern art liberated from any ideological and dogmatic pressure.

UDC 821.163.41-31.09 Crnjanski M.

KRITIKO IZDAWE ROMANA O LONDONU MILOA CRWANSKOG


Roman o Londonu, Milo Crwanski (priredio Svetozar Koqevi u saradwi sa Zoranom Mutiem, Ivom Slavniem i Bogdanom Rakiem). Beograd: Zadubina Miloa Crwanskog; Na dom; Lausanne: L'Age d'Homme, 2006. (Dela Miloa Crwanskog; t. 12, kw. 24 i 25)*

Duan Ivani

Roman o Londonu je 12. tom Dela Miloa Crwanskog. Pred tom numerikom cjelinom, koja je samo dio jedne zamiqene i planirane vee cjeline (cjelokupnih djela Miloa Crwanskog), nekadawa zamisao mi sve vie lii na neki nedosawan san. Srea je moda to unutar ovog broja od 12 tomova ima jedna praznina (tom pod brojem 7 nije objavqen), dakle imamo 11 tomova i to mi izgleda kao neka kopa s buduim izdawima. Bez obzira na ova mogua prikquivawa, ini se da je ovim tomom jedan period istorije kritikog izdawa Dela Miloa Crwanskog zavren. O tome svjedoi vie podataka: Roman o Londonu je posqedwa kwiga Dela Miloa Crwanskog kojoj je odluujui, neposredan podsticaj dao ika Stojkovi, bez ijeg truda i harizme cijeloga izdawa ne bi ni bilo; Roman o Londonu je istovremeno posqedwa kwiga u kojoj se u ureivakom odboru nalazi ime Nikole Miloevia, a ni wega od ove godine vie nema meu nama. Kao predsjednik Zadubine Miloa Crwanskog, on je u atmosferu oko prireivawa, u zajednike sastanke, unosio duh saradwe, razumijevawa i uvaavawa ovog inae nezahvalnog posla (jer se zna da je slava u tumaewu, a ne u prireivawu). Za prvih kwiga je u ureivakom odboru bio i Boko Petrovi, takoe jedna od naih svijetlih uspomena. U 12. tom u ureivaki odbor je uao Vladimir Dimitrijevi, a Novica Petkovi je na mjestu odgovornog urednika, koje je zauzimao . Stojkovi. (Ostali dio odbora saiwavali su Nikola Bertolino, orije Vukovi, Novica Petkovi, i onaj koji ovo govori/pie. Ali slutim da ni oni vie nee biti u ovom poslu.)**
* Rije na promociji izdawa, SANU, 19. juna 2007. ** U novom ureivakom odboru su Milo Lompar, Radivoje Miki, Zoran Avramovi, Gorana Raievi i Dimitrije Tasi. Srdano, D. Ivani.

156 Do 11. toma svi prireivai su bili u ureivakom odboru (ivorad Stojkovi je priredio tri kwige, Nikola Bertolino etiri, Novica Petkovi jednu, Duan Ivani dvije). Ako pratimo ritam izdawa, prva kwiga je bila Kod Hiperborejaca, pa Lirika (1993), Putopisi 1, 2 (1995), Pripovedna proza, Seobe i Druga kwiga Seoba (1996), Kwiga o Mikelanelu (1998), Eseji i lanci 1, 2 (1999). Ukupno jedanaest tomova. Ogromnu ulogu imao je u svemu ika Stojkovi. Akademik Koqevi je u krug prireivaa uao na predlog i podsticaj ike Stojkovia. Da je ta zamisao bila srena svjedoi izdawe Romana o Londonu (spremno za tampu ve 2001). Dakle, od 1993. do 1999. izilo je deset kwiga, otada do 2006. samo Roman o Londonu. Ne treba kvariti danawe zadovoqstvo, ali vaqa radi istine dodati da je ovo djelo pripremqeno u istom vremenskom odsjeku kad i posqedwe kwige, objavqene 1999. Iako je prireiva sen koja nije vidna", podreujui se optoj koncepciji izdawa i djelu koje prireuje, akademik Koqevi je sreno prekrio ovu konvenciju, ostavqajui peat svoga stava i stila u svemu to je radio. Naime, i ovdje je u naim nastojawima bio osnovni ciq: doi do konane odluke autora o tekstu, ili do onoga stawa teksta u kojem se ispoqio i ugradio konaan autorov stav, wegova posqedwa ruka", kako se takoe kae. Stoga se ureivaki odbor opredijelio za onaj rang naunog izdawa koji imaju samo klasici nacionalne tradicije, u uvjerewu da je svaki trag wihovog stvarawa vrijedan da se sauva. Svaki prireiva se obavezuje na predanu, strpqivu slubu piscu na tome tragu, slijedei ga ne reenicu po reenicu, ili rije po rije, nego slovo po slovo i znak po znak (uveni zarezi Miloa Crwanskog!), svejedno da li je to Beskrajan, plavi krug. U wemu, zvezda" ili je raun za popravku cipela u londonskoj obuarskoj radwi. Dakle, svi izvori u prireivakoj obradi imaju istu vrijednost i pretpostavqaju isti postupak. Nauni je izazov, naime, kako e se ti izvori rasporediti, kakav e status dobiti na qestvici koja sadri osnovni tekst, druge redakcije, varijante, nacrte, odlomke, kako datirati i utvrditi stepen autorizacije itd. Pretpostavke dobrog naunog izdawa su, uproeno govorei, dvostruke: s jedne strane je potpuna posveenost prireivaa djelu, a sa druge, meutim, kvalitet postavqenih kriterijuma i sistem wihovog potovawa i ostvarivawa. To je na neki nain zakon spojenih posuda. Po pravilu, nema te grae koja bi idealno odgovarala apstraktnim kriterijumima. Izmeu autorove zamisli, onoga to se deava u wegovom umu i osjeawu za oblik i smisao, i prvih zapisa, skica, ranih redakcija, te konanog teksta koji je dat u tampu, ponekad je ogroman raspon. Podsjetimo se samo nekih zahtjeva: npr. oslawawe na najboqe postojee izvore, najvieg stepena autentinosti ili autorizacije, u praksi moe znaiti: oslawawe na sauvane/pristupane izvore; pitawe je, meutim, koji izvor sadri pomenuti najvii stepen autograf, ili daktilogram pisan latinikom mainom bez dijakritikih znakova, prvo, drugo ili tree izdawe (u koje su se umijeali lektori, korektori ili neka trea ruka, a mo-

157 da sve sa autorovom dozvolom); kako razluiti ono to je s autorovom dozvolom od onoga to mu je promaklo itd.; ili pak zahtjev da se u najveoj moguoj mjeri uvai autorova voqa/autorizacija teksta, prema kojima se prireiva odnosi kao izvrilac, ali i kao kritian posmatra koji radi da autorovo htjewe ostane nepovrijeeno, istovremeno suoen sa iwenicom da je ta voqa tekstualizovana u veem broju izvora, esto podreena sluaju komedijantu", autorovoj hirovitosti, pa i nehajnosti (kako na jednom mjestu kae prof. Koqevi); ono to prireivaa spasava od moguih greaka u procjenama je postupak u kojem sve wegove odluke prati puno dokumentovawe tradicije (izvora) i procesa prireivawa (podaci o stawu u izvorima, o promjenama kroz koje je tekst proao, sve razlike unutar okvira istog teksta); ciq je bio da se s jedne strane itaocu prui pun istorijat teksta (razumije se: u wegovom spoqawem obliku, jer unutrawi je ostao u umjetnikovoj dui), ukupnost oblika u kojima se ispoqio (samo istorija uvene zapete M. Crwanskog sadri mnotvo podataka o pomjerawu, uklawawu, a posebno o dodavawu ovog znaka); s druge strane: da se da najkvalitetniji mogui tekst za iroku italaku publiku, koji odraava pun stepen autorizacije i autorove voqe. Ovdje je osnovni tekst do stranice 516, a do 793. stranice je aparat izdawa, druge redakcije, komentari. Glavni tekst u ovom aparatu, Problemi i naela pripreme kritikog izdawa Romana o Londonu, svjedoi s kakvom je nijansiranom pawom, razlonou i skrupuloznou akademik Koqevi pazio da se ne ogrijei o Crwanskog. A s kakvom je pak vedrinom i duhovitou saimao sloene, esto paradoksalne protivurjenosti prirode umjetnike strukture Romana o Londonu. Dozvolite da navedemo samo jednu reenicu, dio ireg konteksta koji se tie emigrantskog vavilonskog idiolekta" u ovom djelu: Zanimqivo je u analognom smislu da i Englezi i Engleskiwe u Romanu o Londonu uglavnom misle i govore na srpskom, a ako ponekad u jeziku gree, onda to po pravilu nije na srpskom nego na engleskom." (526) Ono to mi shvatamo kao pravopisnu konvenciju, npr. stavqawe navodnika za upravni govor (dijaloke partije), ovdje je analizirano u nekim primjerima kao vrlo sloeno preplitawe semantikih impulsa, gdje direktna neoznaena rije stie novu semantiku nijansu, lebdei, kako kae prof. Koqevi, izmeu dijaloga, sjeawa na dijalog i zamiqene konverzacije. Primjer kako izostavqawe znaka donosi mnogo vie smisla nego stavqawe znaka. Pomenuto poglavqe rezultat je dubokog osjeawa za ono to je sama supstanca i osnovna strategija vaqanog prireivakog rada. Sqedee poglavqe, Napomena i objawewa uz prvu i drugu kwigu Romana o Londonu", potvruje ta je sve akademik Koqevi (i wegovi saradici) morao znati: trebalo je ui u intertekstualne veze irokog spektra, posqedice lektire Crwanskog, citata, parafraza, asocijacija, analogija itd. Sve je to nalo odjeka u preciznim smjetawima tekstova i wiho-

158 vog izvornog smisla. Dovoqan je samo mali izbor imena: Henri Filding, ekspir, Vagner, Wekrasov, Molijer, Turgewev, Verlen, Vels, Rasin, Platon, Vajld, Bruk, Semjuel Pips, Homer, Karlajl, Tomas Deker, Adam Smit, Gumiqov, Julijan Tuvim, Kvintilijan, Euklid itd., da ne dodajemo svijet estrade/pozorita, sporta, filma, istorije, politike. Koncepcija koju je proveo prireiva razlikuje se u statusu komentara od naina prireivawa drugih djela Miloa Crwanskog u ovoj ediciji. Iako su se prireivai unutar zajednikog okvira ponaali razliito, ureivaki odbor se dogovorio o tipu pragmatinog izdawa: da se saopti tekst djela u svim mijenama kroz koje je proao, ili u obliku varijanata ili u obliku pretampavawa cijelih redakcija. U toj koncepciji svi prireivai su potpuno odustali od filoloko-istorijskih komentara i registara, ostavqajui ih eventualno za posqedwu kwigu edicije. Odboru se uinilo da je najvanije donijeti sve tekstove Crwanskog, ono zbog ega se objavquju a objavquju se jer ih je on napisao. Ja i danas alim to nismo uspjeli da damo barem indekse imena, mjesta i naslova/imena institucija i dr., da se pokae ta sve sadre, recimo, putopisi i eseji Miloa Crwanskog ili koja se imena pomiwu u Seobama. Sloili smo se lako da je mnogo vea korist od razlike koju je akademik Koqevi unio nego teta od naruavawa koncepcije, uostalom kompromisne u odnosu na kriterijume jednog potpunog kritikog izdawa. Pri tome je akademik Koqevi naiao na sve prepreke koje se mogu nai u ovim poslovima: Roman o Londonu ima vie izdawa za autorovog ivota, vie autorskih redakcija, vie jezikih verzija (srpskih i engleskih), vie kopija koje se ne slau s moguim originalom za tampariju (indigo-kopija); k tome dolaze redakcije objavqene u periodici prije izlaska romana iz tampe, pa vie fragmentarnih varijanata izvjesnih poglavqa na engleskom jeziku Crwanski je u razgovoru sa Boidarom Milidragoviem na pitawe da li je Roman o Londonu u Jugoslaviji napisan, odgovorio: u Jugoslaviji je samo triput prepravqan (Eseji i lanci, 2: 545), a da ga je u Londonu dva puta prekucao svojim rukama. Naravno, i takve tvrdwe se provjeravaju i kritiki vrednuju. K tome je dolo vie pravopisnih konvencija, odnosno nesaglasja sa jezikim standardima razliitog tipa, od transkripcije izvorno pisanih latinikih rijei, do naih pravopisnih dubleta. Sve ono to na prvi pogled izgleda nebitno (npr. oblici sretan" i srean"), ovdje se prati s najveom skrupuloznou, i ja mislim da su ovakva izdawa izuzetno vana za irewe znawa i svijesti o pravim prostorima srpske jezike tradicije, koji se u medijima i kolskoj praksi opasno suavaju na normu iza koje nema prave istorijske svijesti. K tome dolazi delikatna sfera greke: ispravqa se samo ono to u jeziku ne moe opstati ili se protivi logici teksta i konkretnog konteksta. Trebalo je dakle sve te prepreke savladati i dospjeti velikom ciqu: da jedno od najsloenijih i najznaajnijih djela moderne srpske kwievnosti imamo u besprijekornom izdawu kojim se mogu ponositi i wegovi prireivai, i naa nauka, i naa kwievna javnost.

UDC 821.163.41-4

MODERNISTIKA STUDIJA NOSTALGIJE


Milo Crwanski, Roman o Londonu (priredio Svetozar Koqevi, u saradwi sa Zoranom Mutiem, Ivom Slavniem i Bogdanom Rakiem), Zadubina Miloa Crwanskog, Na Dom L'age d'homme, Beograd 2006.

Zoran Paunovi

Nostalgija nije tek prijatna, dokoliarski neobavezna ewa za romantino obojenim minulim danima. Nostalgija je poremeaj u doivqavawu vremena i prostora; ona je hipertrofirana svest o prolaznosti, prokleta sposobnost da se svaki trenutak ivota ve u asu svog trajawa doivi kao prolost. A kada sve zaista postane prolost, kada potone u taj gadan, mutan bezdan nostalgija postaje bolest. Obino smrtonosna. Od te bolesti boluje knez Nikolaj Rjepnin; od we bi takav kakav je, u trenutku u kojem ga italac upoznaje, zasigurno bolovao i u rodnoj Rusiji. Engleska je katalizator, ne i uzrok wegove bolesti. Uzrok je u wemu samom: Rjepnin je jedan od onih koji nostalgiju nose u sebi i pre no to steknu bilo kakvu prolost, jedan od onih koji ceo svoj ivot ive kao pomalo nejasno seawe na neto to je bilo i to se vie nee vratiti. Uvereni su, pritom, da upravo tom seawu duguju ivot, dok im ga ono zapravo oduzima. Tako i prognani knez u Romanu o Londonu veruje da ako bi morao da prestane da misli o Rusiji ne bi vie ni vredelo iveti." Nostalgija daruje ivot, ali i ubija; kao, uostalom, svaka lepota, kao umetnost, kao pozorina iluzija u kojoj se glumac uvek iznova raa kao neko drugi, ali i uvek iznova umire, kao onaj koji bi, moda, trebalo da bude. Otuda Rjepnin sebe tako esto doivqava kao glumca, loeg glumca u amaterskoj predstavi, anrovskoj brqotini koja se neznano kako iz tragedije prometnula u farsu. Otuda metaforika drame i pozorita kao dominantni okvir wegovih razmiqawa, otuda wegovo tako esto pozivawe na ekspira, povremeno nalik svojevrsnoj spiritistikoj seansi proetoj oajnikom verom da bi svojom alhemijom rei Labud sa Ejvona" mogao da gole i hladne kamene krhotine Rjepninovog ivota iznova pretvori u zlato. ekspir se priziva ve u prvih nekoliko reenica romana, jasnom aluzijom na uveni monolog o svetu kao golemoj pozornici na kojoj ovek tokom svog ivota igra sedam razliitih uloga.

160 Ovaj setni monolog, zaudo, smeten je u svet vedre pastoralne komedije Kako vam drago. Ako na takav nain o ivotu razmiqaju likovi u komediji, ta onda preostaje tragediji, mogao bi da se zapita neduni italac. Ostaje joj, dabome, Makbetov monolog, o ubogom glumcu koji tetura pozornicom u zaludnoj potrazi za smislom i razlogom postojawa jedne bune i mahnite prie koja odavno ne znai nita ukoliko je ikada ita i znaila. I ovog se monologa Rjepnin prisea u jednom asu, u pokuaju da se nihilizmom odbrani od uasa prolaznosti. U isto vreme, to je i pokuaj podjednako neuspeo da se unitenom ivotu makar podari dostojanstvo tragedije. Jer, anrovi tragedije i komedije ne bi se ni kod ekspira tako smelo preplitali da i u takozvanom stvarnom ivotu nisu tako opasno bliski: komedija se preesto pretvara u tragediju, ova opet u farsu. A farsa je, ui nas tome jedan drugi ekspirov junak, okrutnija od tragedije. Tragedija nudi mogunost katarze, proiewa, iskupqewa farsa najee nita osim cinine poruge. Zato Rjepnin kao da i instinktivno nastoji da svom ivotu d oblije i ton tragedije, zato se primeuje to i Naa smeje na sopstvenom pogrebu", zato priziva iskreno ogorenog Makbeta a ne pozerski melanholinog Xejkviza. Na stranu tragedije trebalo bi da ga prevede i osnovna nedoumica koja ga mui, hamletovska dilema: biti ili ne biti. Hamletova dilema, meutim, okonana je anarhinim pokoqem glavnih junaka, unitewem kao nagovetajem otvarawa prostora za raawe novog, moda boqeg i pravednijeg sveta, dok u Rjepninovom svetu postoji samo haos kao poetak i kraj svega. Tu nema Fortinbrasa da iznova vaspostavi red i poredak, nema nikoga ko bi mogao da pokupi mrtve i napravi mesta za novi ivot. Umesto iekivawa Fortinbrasa, na red je dolo ekawe Godoa. Godoa eka i Rjepnin, kao glumac koji se sviknut na realistiko pozorite u novostvorenom teatru apsurda ne snalazi ba najboqe, tim pre to se i u dodeqenoj mu ulozi osea krajwe teskobno. U tom teatru apsurda Rjepnin zna da niko nije ono to mu ime kae, u ivotu, niti onaj ije ime nosi." U tom je svetu i prolee drugaije, poto se probija kroz pocepane crne zavese, kao u sirotiwskom pozoritu. U wemu on s vremena na vreme, nou, diriguje nevidqivim orkestrom iz svoje prolosti, u wemu se prisea komiara aplina koji predstavqa ruak. Pouen aplinovim primerom, u svojoj danononoj potrazi za izgubqenim tekstom uloge koja bi trebalo da mu pripadne, Rjepnin s vremena na vreme predstavqa ruak, predstavqa nadu, predstavqa ivot. Rjepnin je aplinov skitnica besmisleno zateen u ulozi Makbeta, beznadeno nem pred velikim monolozima koji e morati da ostanu neizgovoreni, nem kao neka od onih ubogih lutaka koje Naa pravi, tunih onoliko koliko to mogu biti samo unapred odbaene igrake jer novo vreme izvodi na scenu nove lutke, amerikanske, koje umeju da kau mama. Tu Rjepnin vie nije ni glumac, nego marioneta, a nema vie nikoga ko bi mu vukao konce. Preostaje mu samo da sa prawavog poda pogledom prati smrt jednog po jednog glumca naeg pozorita",

161 pitajui se sve vreme treba li da spokojno saeka svoj red ili da se malo progura napred. A glumac je, bez obzira na to da li je dobar ili lo, glavni ili epizodista, komiar ili tragiar, uvek i nuno stranac, ne samo za druge nego ponajpre za samoga sebe. Rjepninovo stranstvovawe u Londonu mnogo je vie od puke fizike iwenice: on je stranac u tuoj zemqi, u tuem jeziku, u tuem ivotu. Zbog toga katkad i instinktivno trai oslonac u kulturi iz koje je potekao, ali i onoj u kojoj pokuava da se udomi (celokupni Nain prtqag pri dolasku u Englesku inila je jedna kwiga Pukinove poezije). Takav beg u kulturu i traewe azila u umetnosti bili su sasvim ostvarqivi za duhovne (i stvarne) emigrante nekih minulih vremena. No u modernom svetu, u kojem se tako nepristojno brzo smrkava, bezdomnost je stawe svesti koje se neminovno prenosi i na umetnost. Moderna umetnost je umetnost bez rodnog mesta i bez doma: nastala u limbu istorije, u vremenskom vakuumu izmeu dva sveta od kojih je jedan bio mrtav, a drugi s razlogom odbijao da se rodi, ona i danas lebdi kroz vreme i prostor podarena slobodom kakvu poseduju samo oni koji nemaju ta da izgube. U tom veku koji su, moda ne samo u kwievnosti, ponajvie obeleili upravo emigranti, Roman o Londonu raa se kao jedan od posledwih velikih izdanaka evropskog modernizma. Moda stoga i nije tako sluajno to to u londonskim pejzaima s lakoom prepoznajemo atmosferu Eliotove Puste zemqe, kao ni to to Rjepnin koraa kroz ruevine i kroz maglu i kroz zelene oi maaka da li je Crwanski moda itao Eliotovu Qubavnu pesmu X. Alfreda Prufroka", taj svojevrsni manifest modernistike poezije, u kojem je magla bezumno smelom metaforom pretvorena u ogromnog utog maka ija je gadna wuka prislowena uz prozorsko okno? Moda nije sluajno ni to to u toj istoj tmini povremeno naziremo i lik Vladimira Nabokova koji je, kao i Rjepnin, roen u Sankt Petersburgu i iz wega zauvek prognan. I da li je to Crwanski itao Nabokovqev roman Pnin, priu o ruskom emigrantu izgubqenom u Americi jer eto, i Rjepninu u jednom trenutku predlau da iz praktinih razloga u Engleskoj uzme ime Pin? A moda je itao i Xojsa, poto sneg po kojem se vue Rjepnin tako podsea na onaj koji sa svog prozora posmatra junak po imenu Gabrijel Konroj u jednoj Xojsovoj prii, sneg koji spaja mrtve i ive. Jan Majen, i moj Srem, i Paris, moji mrtvi drugovi, trewe u Kini," ujem kako neko vie, nemo, u jednom vagonu podzemne eleznice, u Londonu. Priviaju mi se jo, dok ovde utim, bdim i mrem", kao da mrmqa Gabrijel Konroj zagledan u snenu dablinsku no. A moda je to ipak Xojs itao Crwanskog? Niko tu nije itao nikoga, a ak i ako jeste, to u ovom sluaju nije nimalo vano, jer pisci romana, kako to kae Rjepninov dvojnik, znaju sve jezike. Dogodilo se, u stvari, da je u svojim pokuajima da ovlada engleskim jezikom (o ijim iznenaujue patetinim rezultatima svedoe engleski" delovi rukopisa Romana o Londonu) Crwanski neosetno upio engleski kwievni Weltanschaung prve polovine veka, ono tako prepoznatqivo modernistiko osea-

162 we beznaa i besperspektivnosti koje je iznedrilo tolika znaajna umetnika dela pa eto, i Roman o Londonu. I to je ono to povezuje Xojsovog Stivena Dedalusa, Eliotovog Tiresiju i kwaza Rjepnina, raseqena lica u potrazi ne za domom, kao to duboko veruju, nego za identitetom. Wihov dom je u wima samima, jedino to nije jasno ko su oni zapravo. Rjepninova senka, zbog kaputa s rasprodaje u koji je odeven, lii na senku Eskima. On, dakle, vie nije ni stranac, nego senka stranca, senka lutke stranca, jedne od onih lutaka Eskima koje sa sizifovskom istrajnou (i istim takvim uinkom) pravi Naa Rjepnin. Naa koja, za razliku od svog supruga, ne razmiqa o predaji. Te svima savreno nepotrebne lutke potrebne su samo woj, da bi sauvala nadu i veru u smisao postojawa. Wen suprug vie ne poseduje ni jedno ni drugo, ali ni lutke. Jedini nain da se izdigne iznad vlastitog ivota razmiqa on u jednom trenutku je da postane oxaar, da se vere po krovovima. Ako nita drugo, otuda je lake skoiti u smrt. U nepostojawe je ve kroio: on hoda ulicama Londona kao senka, ako uopte ima jo i senku", kao da je od voska", i ogoreno zakquuje da nema ak ni psa". Nema vie ni svoj jezik, kao posledwu oznaku identiteta i posledwe pribeite. Jer, ovekov dom, ponekad razrueni, zaista je u jeziku: u wemu su qubav i mrwa, nenost i brutalnost, smisao i besmisao zato tua re darling ne zvui toplo i prisno, nego podrugqivo. Zato Crwanski nikada nije napisao roman The Shoemakers of London, ali jeste Roman o Londonu, koji je delo koliko srpske, toliko i engleske kwievnosti. S tim to Englezi to verovatno nikada nee saznati", apue, moda, i danas, nekakav Rus u podzemnoj eleznici.

UDC 821.163.41.09 Crnjanski M.

UTOITE KAO EX PONTO1 Svetozar Koqevi

Malo je koji veliki srpski pisac imao tako nestalno mesto boravka i duhovnog prebivalita na ovom svetu kao Milo Crwanski. Sav mu je ivot, ne samo fiziki, nego i duhovni, bio u znaku seoba", a pored toga duboko je oseao da je pripadnik naroda koji se neprestano kroz istoriju selio"2 otud vaqda i tolika e za zaviajem, kao i toliko poistoveivawe vlastite sudbine sa sudbinom svog naroda. Duboko nezadovoqan kwievnim i ivotnim okruewem, on je ve ranih dvadesetih godina naznaio svoju karakteristinu ivotnu putawu ranog zgraavawa nad zaviajnom sredinom, ewe za inostranstvom, za nekom Obeanom zemqom, i to u znaku beskrajne radoznalosti u najrazliitijim pravcima. U pismu Ivi Andriu 21. marta 1920. Crwanski kae da se grozi praznine koju vidi", da Beograd i Zagreb igraju sviwarije", te da ga jedino jo dri nada da e ove jeseni moi pobei odavde na godinu-dve", uveren da je u Italiji sve drugaije: ivite, ta vi ste u Rimu!"3 I ta jadikovka postaje refren u wihovoj korespondenciji: Ovde je sve bqutavo sad"; Gorim, a nemam za koga da izgorim"; Vidite sunce nad Monte Citari-om, a to je neto. Tamo je bar tuina. Ne boli."4 Meutim, ve na prvim koracima svoje novinarsko-diplomatske karijere u Nemakoj poetkom 1928. godine, kada je dobio jednogodiwe odsustvo da bi radio kao poverqivo lice za vrewe nae propagande u Berlinu",5 Crwanski se ubrzo sea lepog Beograda",6 a nedugo zatim pie Ivi Andriu da je Berlin oajan, Nemaka grozna".7 Oigledno,
1 Re prilikom promocije kritikog izdawa Romana o Londonu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 19. juna 2007. 2 Rei Miloa Crwanskog u razgovoru sa Milivojem Pavloviem (1972): Otpevao sam svoju labudovu pesmu", Eseji i lanci , priredio, sa saradnicima, ivorad Stojkovi, Dela Miloa Crwanskog, tom 11, kwiga 22. i 23, Zadubina Miloa Crwanskog, L'Age D'Homme (Lausanne), Beograd 1999, str. 548. 3 Videti: Radovan Popovi, ivot Miloa Crwanskog, Prosveta, Beograd 1980, str. 56. 4 Videti: ibid., str. 58. 5 Ibid., str. 122. 6 Videti: ibid., str. 123. 7 Videti: ibid., str. 138.

164 nije ni slutio ta e mu sve tuina" u ivotu doneti, posebno kada otkrije, kao to je kasnije esto isticao, da pravog nagona za 'stvaralatvo' pisac ima, najvie, u svojoj zemqi"8 da kwievnik ne moe da stvara odvojeno od svoje zemqe",9 da se u tuini gubi voqa za radom" i nasluti da se veliki pisac raa i cveta samo u svom rodnom kraju".10 Koliko god da je Crwanski neposredno posle Prvog svetskog rata oseao da je jedna Evropa potpuno propala, ali da se i jedna nova pomaqa, isto tako krvava",11 koliko god da su wegove slutwe na pragu Drugog svetskog rata bile u znaku fantazmagorinog predoseawa reprize smaka jednog sveta, koliko god da je bio zgaen i potresen svim onim to je otkrivao u zakulisnim diplomatskim igrama uoi i za vreme Drugog svetskog rata, kada se taj rat zavrio kao da je tek poeo wegov hod po mukama linog poniewa koje su mu tako teko padale. U prvim posleratnim godinama on je zaludno traio posao lektora na univerzitetima u Ekseteru i Kembrixu da li je moda zaboravio da je odmah po dolasku u Englesku skrenuo pawu dr Elizabeti Hil tadawem uredniku emisija Bi-Bi-Sija za Jugoslaviju, a zatim najuticajnijoj linosti u engleskom akademskom slavistikom svetu i efu slavistike katedre u Kembrixu da wene emisije nita ne vaqaju" i da bi on bio spreman da joj pomogne?12 Ta robustna, sredovena ena" mu je tom prilikom kazala da je jako zauzeta" uz napomenu da je ula da je bio jako oduevqen FAIZMOM u Rimu".13 A zatim, troei i svoju uteevinu od oko dve hiqade funti u prvim poratnim godinama, Crwanski je radio kao neka vrsta pisara i blagajnika u podrumu u veoma uglednoj obuarskoj radwi u centru Londona, gde se oseao, kao to ree, iv sahrawen u podrumskoj memli i tami i kriom pisao svoje Cipelare", dok su mu vie glave dobovali stalni, tui, koraci".14 Bio je to, kao to je sam rekao, dvostruki ivot: dole meu kalupima i gore, uvee, kad sam u veerwem odelu izlazio meu gospodu i dame Pen-kluba".15 Tako je oseawe poniewa bilo wegova svakodnevica sve dok mu nije na odsustvu pukla tetiva (Ahilova peta") na levoj nozi, pa je izgubio ak i taj posao u obuarskoj radwi. Posle toga naao je privremeno utoite u domu kod ledi Pexet, iji je suprug, ser Ralf Pexet, bio engleski poslanik u Srbiji u vreme balkanskih ratova, a tokom Prvog svetskog rata predstavqao britanski Crveni krst i povlaio se zajedno sa srpskom vojskom preko
8 Rei Miloa Crwanskog u razgovoru s Miloradom Tirnaniem (1971): Suvie smo bili optimisti", Eseji i lanci , str. 541. 9 Rei Miloa Crwanskog u razgovoru sa ivojinom N. Todoroviem: Sauvao sam qubav", Eseji i lanci , str. 462. 10 Rei Miloa Crwanskog u razgovoru s Anelkom Vuletiem (1965), Eseji i lanci , str. 486. 11 Videti: Radovan Popovi, ivot Miloa Crwanskog, str. 35. 12 Embahade , priredio Borislav Radovi, Nolit, Beograd 1984, str. 40. 13 Ibid., str. 41. 14 Rei Miloa Crwanskog u razgovoru s Kostom Dimitrijeviem (1962): Dva susreta sa Miloem Crwanskim", Eseji i lanci , str. 459. 15 Ibid.

165 Albanije 1915. i 1916. godine. Ledi Pexet je bila obnovila i vodila Vojnu bolnicu u Skopqu i bila prva ena koja je svojim radom stekla Orden Svetog Save.16 O svom boravku kod ledi Pexet Crwanski je zapisao: Ostao sam gotovo na prosjakom tapu i stanovao sam, u to vreme, u kui kowuara ledi Pexet, bive vicekraqice Indije. ena tu posluuje a ja u bati piem nastavak Seoba"17 Uzgred reeno, kua kowuara" bila je u sastavu glavne vile: u prizemqu je bila trpezarija, a na spratu dve sobe i kupatilo. Sve sa centralnim grejawem."18 Dakako, ve i samo centralno grejawe je u Engleskoj u to vreme bilo prilino retko, ali pievo preterivawe ostaje znaajno kao mera dubine wegovog oseawa poniewa. Koliko je bilo duboko to oseawe vidi se i u sasvim slobodnoj, romanesknoj obradi Rjepninovog boravka u svojstvu konsultanta za xokeje i kowe u ergeli one stare Engleskiwe, babuke", grafice Panove (ije je pravo ime bilo ledi Danken), u Romanu o Londonu. Bez obzira na to koliko je Crwanskom dugogodiwi boravak u Engleskoj bio teak, koliko se esto oseao kao ponieni izgnanik, ne treba gubiti iz vida da je on, s obzirom na razne okolnosti, ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego i mnogo godina posle toga, sve do 1965, nalazio u Engleskoj i neko utoite u Engleskoj. S pogledom unazad nazire se ak da je to moda za wega lino, a za srpsku kwievnost izvesno, bila i neka srea: ko zna ta bi bilo s wim da se za vreme okupacije,19 pa i posle osloboewa, zatekao u Beogradu. Sudei po Lamentu nad Beogradom", kao vapajem za zaviajem, i Romanu o Londonu, kao udesnom sazveu izgnanikih sudbina i nesrea, Engleska mu je bila najvee inostranstvo u kojem se ikad naao, najvei vavilonski izazov, ali, bar po vlastitom oseawu, i najvea kwievna inspiracija. Zar nije nekoliko puta rekao da smatra da je Lament nad Beogradom" labudova pesma" wegove poezije, kao to je Roman o Londonu, koji je naiao na izvrstan prijem i dobio NIN-ovu nagradu kada se pojavio 1971, labudova pesma" wegove proze?20
16 edomir Anti je objavio biografiju ser Ralfa Pexeta: Sir Ralph Paget: A Diplomat in Serbia, Insitute for Balkan Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts, Special Editions 94, Belgrade 2006. U veoma sloenoj politikoj situaciji Ser Ralf Pexet je, kako kae Anti, i pored svojih rezervi prema Srbima i naroito srpskim politiarima, pokazivao neutralnu blagonaklonost" (str. 114) kao engleski poslanik u Srbiji. Posle Kumanovske bitke, on je, istina, alio turske poraze na Balkanu, izmeu ostalog i stoga to je Turin i pored svih svojih nedostataka i zloupotreba bio xentlemen" (str. 72). Ipak, Pexet je bio i ko-autor plana stvarawa nacionalnih drava na Balkanu, ukquujui i Jugoslaviju (videti str. 105107), dok je wegova supruga nastavila svoj humanitarni rad i posle Drugog svetskog rata pomaui srpske emigrante u Engleskoj (videti str. 114115). 17 Ibid. 18 Radovan Popovi, Crwanski: dokumentarna biografija. str. 159. 19 U razgovoru sa B. Milidragoviem 1971. godine Crwanski kae da je on mogao na svoju ruku" jo iz Rima 1941. da se vrati u zemqu, ali: Izbor je bio: sluiti Nemcima ili okupacija. Ja nisam hteo ni jedno ni drugo." (Znao sam da u ostati", Eseji i lanci , str. 543). 20 U vezi s Lamentom nad Beogradom" videti: Eseji i lanci , str. 457, 492, 499, 550, 552, a u vezi s Romanom o Londonu str. 451, 499.

166 A Roman o Londonu je zapravo jedan od najznaajnih spomenika Miloa Crwanskog vlastitom ivotnom putu, ali i sudbini raseqenog lica" u jednom modernom Vavilonu. Glavni junak je, kako kae Crwanski, morao biti 'ruski elovjek' ": wegova zemqa je najvea, wegova tragedija je najvea"; Ja zato sudbinu jednog Rusa podiem do simbola nesree".21 U kovitlacu nesporazuma meu pripadnicima razliitih kultura, politike stvarnosti i naslea, taj Rus, pa ni drugi Rusi, kao ni Englezi, ne vladaju pouzdano ak ni svojim materwim jezicima, iako svi vrlo dobro govore srpski, pa ak i francuski. U pripremi kritikog izdawa vaqalo je opredeliti se da li to ispravqati ili ne ispravqati, a prireiva se opredelio da ne ispravqa takve greke nego da samo ukae na wih, jer bi ispravqawem izneverio pisca. 'Tako, na primer, kad Rjepnin na desetinama mesta strahuje da bi se on i Naa mogli na kraju nai meu qamom engleskog drutva, to jest u oluku", kako on to kae, oigledno je da je on neto stvaralaki veoma plodno pobrkao u prevodu engleskog idioma in the gutter". Re gutter" na engleskom oznaava najee oluk", ali moe znaiti i slivnik", dok bi se navedena fraza bukvalno prevela u slivniku", a znai u stvari u leglu oloa". Dakako, besmisleno bi bilo ispravqati" takve nesporazume s engleskim jezikom, jer oni, upravo takvi kakvi su, predstavqaju deo jednog idiolekta, to jest jeziko ovaploewe izgnanike sudbine. Trebalo je, pored toga, otkriti mnoge lektorske previde, kao i nepotrebne intervencije, uneti poneku izostavqenu re, frazu ili reenicu iz rukopisa, kao i obezbediti objawewa mnogih zagonetnih mesta, a posebno objasniti mnogobrojne istorijske reference jednog od najobrazovanijih pisaca na srpskom jeziku u toku 20. veka. Tako, recimo, neke istorijske reference su vrlo pouzdane, kao na primer pievo isticawe da Napoleonovi portreti, koje su radili slavni slikari, prikazuju znatno ulepanog Napoleona, za razliku od portreta jednog etnog crtaa u Africi, Ditertra, koji ga je prikazao u znatno skromnijem svetlu, onakvim kakav je bio. S druge strane, vlastito ironino poistoveewe princa Rjepnina s junakom nekog renesansnog obuara na letovawu (Thomas Dekker, Shoemaker's Holiday, 1599) posledica je nesporazuma, jer Dekerov obuar" ne ide na letovawe kao to Rjepnin misli, nego prireuje slavqe za svoj uspean brak sa gradonaelnikovom kerkom. A zar nije i takav nesporazum karakteristian deo opte slike Rjepninovog ivotnog puta? Ako u prireivakom kritikom naporu nije sve moglo postati potpuno jasno, mnoge nejasnoe i nesporazumi su rasvetqeni kao deo one poetike Miloa Crwanskog koja podrazumeva da je malo ta u qudskom ivotu zapravo pouzdano i jasno. A ko je mogao imati dramatiniji uvid u to od oveka za kojeg bi se moglo rei da je ceo svoj vek proveo u tuini, esto kao sumwiv policijama i dounicima razliitih zemaqa, ideologija i prilika. U svojoj Prii o Crwanskom" Miroslav
21

Videti: Re autora", Roman o Londonu, Beograd 2004, str. 687.

167 Josi Viwi je veoma matovito evocirao tu sudbinu u slikama velikog pisca na samrti, pisca koji govori as srpski, as engleski, as nemaki, as maarski, as ruski", apue u jastuk: Ja uopte nemam nameru da ivim", premeui u glavi utenu misao da oni koji su ga uhodili, pijunirali i pratili, sad mogu da nastave posao jedino ako krenu za wim".22 Ukratko, stranstvovawe Miloa Crwanskog u ovozemaqskom ivotu ponudilo je katkad nadahnue i drugim piscima, a ne samo Milou Crwanskom kao jednom od nekoliko najveih pisaca koje smo ikada imali. A ostaje i uteha, kako je davno primeeno, da je u vremenima u kojima se qudi dele na gonie i progowene ipak boqe biti meu progowenima. I na kraju dozvolite da se zahvalim svojim saradnicima Ivi Slavniu (koji je sad u Teksasu), Zoranu Mutiu (koji je sad u Hagu), Bogdanu Rakiu (koji ivi u SAD, ali je sluajno sad meu nama). Svi smo mi dogovorno radili gotovo sve i pored podela na resore naznaene u kwizi. A ta kwiga ne bi izgledala ovako kako izgleda bez pomnog lektorisawa koje svi zajedno dugujemo gospoi Mariji Lazovi.

22 Miroslav Josi Viwi, Pria o Crwanskom", O dudu i grobu, Srpska kwievna zadruga, Beograd 2005, str. 123.

JUBILEJI
UDC 811.162.1+821.162.2(497.11)(082) 821.163.41-95

JUBILEJ SRPSKE UNIVERZITETSKE POLONISTIKE


(110 godina polonostike u Srbiji, uredio Petar Buwak, Slavistiko drutvo Srbije, Beograd 2006, str. 352)

Jelena Jovi

Januara 1996. godine, zbornikom radova Sto godina polonistike u Srbiji i meunarodnim naunim skupom u organizaciji Katedre za slavistiku Filolokog fakulteta u Beogradu i Slavistikog drutva Srbije, bio je obeleen stogodiwi jubilej univerzitetske polonistike u naoj zemqi. Deceniju kasnije, sekcijom Srpsko-poqske veze", odranom 12. januara 2006. godine u okviru H skupa slavista Srbije, Slavistiko drutvo obeleilo je i sto desetu godiwicu visokokolske nastave poqskog jezika i kwievnosti u Srbiji, istovremeno zaokruivi petogodiwi ciklus srpsko-inoslovenskih sekcija. Ova polonistika svetkovina takoe je krunisana zbornikom radova, naslovqenim 110 godina polonistike u Srbiji, a nastalim odlukom Uprave Slavistikog drutva da, usled wihove mnogobrojnosti i izraenog interesovawa za ovu sekciju, umesto u godiwaku Slavistika", priloge objavi zasebno. Trideset i tri rada razliite problematike i naunog pristupa urednik Petar Buwak rasporedio je u tri tematske celine Jezik. Lingvistika, Kwievnost. Translatologija. Umetnost i Istorija. Etnologija. Kultura, stavqajui tematsku srodnost, hronologiju i irinu pristupa (od opteg ka posebnom) kao kriterijum ispred autoriteta i ugleda autora, ali i znaaja samih tekstova i wihove inovativnosti, kako je istaknuto u Uvodnoj rei. Putovawe kroz prolost i sadawost srpske polonistike, dugo koliko i sam wen vek, ali isto toliko zanimqivo i uzbudqivo, poiwe povratkom u predratni Beograd, odnosno Beogradski univerzitet sredinom tridesetih godina, kao i neposredno posle rata (jun 1945) memoarskim zabelekama uvenog poqskog slaviste prof. Marjana Jakubjeca. Profesorove uspomene je, nainivi izbor i objedinivi ih pod naslovom Susreti s Beogradom. Odlomci iz memoara, za Zbornik priredila wegova erka Milica Jakubjec-Semkova, i sama jedan od uesnika sekcije. Prilikom svoje prve posete Beogradskom univerzitetu prof. Jaku-

170 bjec je upoznao i velikana srpske polonistike ora ivanovia, ijim je istraivawima istorije kwievne i jezike srbistike, polonistike i rusistike u Srbiji posveen tekst Bogoquba Stankovia ore ivanovi kao istoriar slavistike. U drugi deo Zbornika, Jezik. Lingvistika, uvodi nas prilog Gordane Jovanovi o slovenskoj onomastici, Neka poreewa antroponimije u Gweznenskoj buli i Deanskoj poveqi, vraajui nas u mnogo daqu prolost srpski i poqski sredwi vek. Autorka istie neprocewivu vanost i vrednost onomastikog materijala za izuavawe svakog slovenskog jezika ponaosob, ali i za uporedna prouavawa. Narednim lankom, O refleksima stare konstrukcije accusativus cum infinitivo" na slovenskom jugu i u poqskom jeziku (pripog problematici jezike interferencije) Malgoate Koritkovske, upravnika Katedre za slovensku filologiju Univerziteta u Lou, iz dijahronije diskretno prelazimo na tle sinhronije, odnosno kognitivistikih koncepcija u poqskoj lingvistici, da bismo se naalost (ili na sreu?), samo nakratko nali u jezikoj virtuelnoj stvarnosti HH veka. Prilog Kognitivistike ideje u Poqskoj Vere Mitrinovi rad je od izuzetne vanosti i ovom zborniku daje na znaaju. Za razliku od generativne gramatike Noama omskog, iji se formalistiki pristup nikada nije ozbiqnije ukorenio u poqskoj lingvistici, kognitivistike koncepcije su meu poqskim naunicima iroko prihvaene objaawava autorka i, istiui wihov originalan i upeatqiv doprinos kognitivistici uopte, skree pawu na dve glavne struje razuene kognitivistike scene u Poqskoj i prua iscrpan pregled kognitivistike literature na poqskom jeziku. Na Internetu, tom savremenom i masovnom sredstvu informacije, a pre svega komunikacije, pre nekoliko godina nastala je jedna nova forma stvaralatva blog, internet-dnevnik. Osim to u blogovima do izraaja dolaze, pre svega, emocije i specifina za omladinu interpretacija sveta", susreemo se i sa poprilino drugaijim, generacijskim modelom komunikacije, u kojem se granice izmeu pisanog i govornog jezika zatiru. Ovom vrlo interesantnom temom pozabavila se Marija-Magdalena Kosanovi, poredei omladinski argon blogera u Poqskoj, Rusiji i Srbiji u svom radu Sociokulturoloki aspekt substandarda u poqskom i drugim slovenskim jezicima. Referatom O jednom tipu specijalnog renika, fenomen formalno identinih i maksimalno bliskih leksema sa divergentnim semantikim sadrajem Mirjana Kosti-Golubii ovog puta, za razliku od Skupa odranog povodom stogodiwice polonistike, kada je o wemu govorila kao o nastavnom problemu, osvetqava sa gledita leksikografije i predlae jedan novi tip specijalnog renika, Renik poqsko-srpskih leksikih interferenata. Ovakav renik, opremeqen posebnim simbolima u ciqu izbegavawa pogrenih asocijacija, obuhvatio bi samo jednu leksikoloko-semantiku kategoriju, koja nastaje u dvojezinoj komunikaciji.

171 Jedan od najzanimqivijih radova objavqenih u Zborniku, Preplavila me tuga" Metafore emocija u psiholokim tekstovima, iji je autor Zofja Wemiska, doktorant Instituta za Zapadne i June slovenske studije Varavskog univerziteta, krije se iza pomalo patetinog naslova, koji nas vrlo lako moe zavesti i navesti da mu se posvetimo nekom drugom prilikom. Wemiska je na osnovu jezika odabranih srpskih psiholokih tekstova rekonstruisala metaforiku konceptualizaciju emocija u srpskom jeziku. Nakon toga sledi prilog Predraga Obuine, Termin podmiot" u sintaksi poqskog jezika i wegovi ekvivalenti na srpskom, o upotrebi jednog od centralnih sintaksikih termina, podmiot u poqskoj i subjekat u srpskoj sintaksi. Tematsku celinu Jezik. Lingvistika zatvaraju dva teksta posveena kaupskom jeziku, koji e nam pribliiti najpre Silvija Mawkovska (ta treba da znamo o kaupskom jeziku?), navodei razlike izmeu kaupskog i poqskog jezika i upoznajui nas sa istorijom Kauba, a zatim i Duan Vladislav Paerski (Kaupska jezika norma trenutno stawe i perspektive razvoja). Status ovog, veini qudi nepoznatog, jezika bio je, kako istie Mawkovska, pre svega politiki problem. Odnos slavistike prema kaupskom, uslovqen istorijskim i geografskim vezama Kauba i Poqaka, bio je polonocentrian: veina naunika smatrala ga je veoma specifinim dijalektom poqskog, a tek nekolicina posebnim jezikom. Dugogodiwa lingvistika diskusija reena je januara 2005. godine Zakonom o nacionalnim i etnikim mawinama i regionalnom jeziku, kojim je kaupskom priznat status regionalnog jezika. Trei, najobimniji deo zbornika Sto deset godina polonistike, naslovqen Kwievnost. Translatologija. Umetnost, objedinio je priloge koji se bave poqsko-srpskim i srpsko-poqskim kwievnim poreewima, problemima prevoewa, pozorinim saradwama i vezama, kao i recepcijom poqske klasine muzike u srpskoj kritici. Ovo poglavqe otvara rad Adam Mickjevi i Srbi Qubice Rosi, koja nas, povodom 150-ogodiwice smrti najveeg poqskog pesnika, jo jednom podsea na wegove veze sa Srbima, istiui interesovawe Poqaka, a naroito samog Mickjevia, za srpsku narodnu poeziju, koje se javilo nakon posete Vuka Karaxia Krakovu i Vilnu 1819. godine, ali i vice versa interesovawe Srba za uvenog romantiara. Najvie pawe u ovom prilogu posveeno je Mickjevievom Kursu slovenske kwievnosti na College de France od 1840. do 1844. godine. Kratkim ogledom Nazivi vodenih demona u poqskoj romantiarskoj kwievnosti Dejan Ajdai nas vodi u fantastini svet rusalki, topilica, nimfi i vetica i razmatra karakter demonskih pojava u delima poqskih romantiara Mickjevia, Slovackog, Odiweca, Zaleskog i drugih u kontekstu demonskih motiva u vodeim evropskim kwievnostima, kao i odnos folkora i kwievnosti u tadawoj poqskoj kulturi i istoriji kwievnosti. U oblast mitova i romantizma zadire i naredni lanak, pod naslovom Poqska kwievnost prema iskustvu gubitka. Oko proze Pogra-

172 nija Bogumile Kawevske. Pogranije (poq. Kresy) je istono rubno podruje nekadawe poqske drave, neke danawe teritorije Litvanije, Belorusije i Ukrajine, koje je sporazum u Jalti ostavio izvan granica NRP-a. Ono je izuzetno vaan i neobino originalan deo nacionalne batine, a naroito od romantizma predstavqa nerazluivi deo poqskog kulturnog mita. Oseawe gubitka otaxbine iznedrilo je u poqskoj kwievnosti, odmah nakon Drugog svetskog rata, struju Pogranija. Proza Pogranija predstavqa umetniki odgovor na istorijska previrawa i iskustvo gubitka, ona je svedoanstvo veze izmeu istorije i kwievnosti, svedoanstvo jednog sveta koji vie ne postoji. Pisci starije generacije, poput Miloa, Kuswevia i drugih lieni zaviaja, ili mlae, poput Ane Bolecke i Aleksandra Jurevia suoeni sa pitawem vlastitog identiteta i egzistencijalnih problema, svojim delima nastoje da ovekovee pogranini prostor i spasu, makar simbolino, sve ono to je nepovratno izgubqeno. Autorka se bavi problematikom pograninog" romana, wegovom genezom, poetikom i unutrawim geografskim, genolokim, generacijskim i tematskim razlikama. Mitskom slikom prolosti bavi se i rad Malgoate Filipek Andrieva slika Poqske, ovog puta kroz seawa i imresije velikog srpskog pisca, pre svega vezanih za duhovni ivot Poqaka istoriju, kwievnost, slikarstvo i muziku. Ona dominiraju u nekoliko Andrievih proznih dela i predstavqaju umetniko svedoanstvo pievog boravka u Poqskoj. Dok su upravo poqski prevodi zapoeli Andrievu svetsku slavu, proces prevodilake recepcije poezije Desanske Maksimovi u poqskoj sredini bio je relativno skroman, a poznavawe pesnikiwe ne prelazi granice uxbenikih formulacija zakquuje Milica Jakubjec-Semkova u prilogu Poezija Desanke Maksimovi u Poqskoj. Dva tematski veoma bliska rada uesnica Skupa iz Gdawska, Eveline Hae (Dva pogleda na totalitarizam Bajka" Dobrice osia i Mala apokalipsa" Tadeua Konvickog) i Jolante ube (Antiutopijska slika sveta u Zemqi Urlo" eslava Miloa i Ukletoj Zemqi" Svetislava Basare), obrauju po dva dela savremene poqske i srpske kwievnosti, vrsto vezana zajednikim vorom antiutopije. U narednom lanku, naslovqenom Mitski prostori Beograda. O romanu Dorol" Svetlane Velmar-Jankovi, autorka iz Varave Jolanta Rajevska predstavqa razliite mogunosti itawa zbirke pripovedaka srpske spisateqice. Rad koji su potpisali Miroslav Topi i Petar Buwak, Nevoqe sa epskim vokativom: o poqskim prevodima srpskih narodnih pesama, daje nam tipoloki pregled razliitih zahvata kojima su pribegavali poqski prevodioci srpske narodne poezije, trudei se da savladaju supstituciju vokativa nominativom, meu srpskim folkloristima tradiconalno nazvanim epski vokativ". Na osnovu uporednog materijala (folklor, dijalektologija, spomenici), autori dokazuju da je ova pojava veoma stara i opteslovenska, i da vodi poreklo iz govornog jezika, a kao

173 najoriginalnija reewa problema adaptacije epskog vokativa" istiu prevode Franieka Matejke i Romana Zmorskog. Prevodilakim mukama bavi se i prilog Branislave Stojanovi, koji nosi naziv Iskuewe Opsednutosti" (junoslovenske prevodne interpretacije jedne pripovetke Bruna ulca). Inspirisan irokim spektrom prevodnih reewa naslova ove pripovetke u junoslovenskim izdawima prve ulcove zbirke, ovaj interesantan rad predstavqa kratak osvrt na recepciju Opsednutosti". Poredei najstarija i najnovija tumaewa, autorka nudi pokuaj objawewa naslova, kao i interpretaciju same pripovetke, iji je glavni motiv starozavetna scena Jakubove borbe sa Anelom. ulcova barokna stilistika i kompleksna metaforika, s jedne, i vieznanost provokacija u sprezi sa estim aluzijama na Jakova, biblijskog imewaka wegovog oca s druge strane, ali i sama ambivalentnost stare slovenske rei, dovele su junoslovenske prevodice u iskuewe, odnosno izazvale kolebawa u tumaewu ovog neobinog naslova. lanak Jadvige Sopak Poqska drama u Jugoslaviji projekat istraivawa poqsko-jugoslovenskih veza u Matici srpskoj govori o istraivakim projektima Matice srpske u oblasti teatrologije. Prilikom teatrolokih istraivawa i rada na kwizi Poqska avangardna drama u Jugoslaviji (19452000), koju je 2001. godine objavila Matica srpska, autorka se susrela sa neobinim bogatstvom uticaja poqske drame i teatra na dramaturgiju i pozorinu umetnost u zemqama bive Jugoslavije. Ova monografija ostavila je otvorenim pitawe ta se deavalo sa poqskom savremenom dramom, koja tamo nije bila svrstavana u tzv. avangardnu dramu, iz ega se izrodio projekat koji nastavqa temu pozorine recepcije poqske dramaturgije na scenama kako druge Jugoslavije, tako i Srbije i Crne Gore. Saradnica Jadvige Sopak na projektu Matice srpske Poqska drama u Jugoslaviji Vesna Krmar se u svom radu O pozorinoj saradwi Loa i Novog Sada bavi fenomenom umetnike saradwe dvaju pozorita, novosadskog SNP-a i Teatra Novog iz Loa. Ova bliska saradwa poela je 1958. godina i traje do danas, a u centru te meunarodne veze naao se wen poqski inicijator, istaknuti reiser Kazimje Dejmek. Posledwi u nizu priloga poglavqa Kwievnost. Translatologija. Umetnost je lanak Aleksandra Vasia Srpski m kwievni glasnik" i poqska umetnika muzika, iji je predmet recepcija klasine poqske muzike Frederika opena, Stawislava Mowuka i Karola imanovskog u jednom od najpoznatijih asopisa u istoriji srpske kwievnosti. Posledwe, tematski najraznovrsnije poglavqe Zbornika, Istorija. Etnologija. Kultura, upoznaje nas najpre sa istorijskom linou poqskog kneza Adama Jeija artoriskog, odanog slubenika i podanika cara Aleksandra i tvorca plana balkanske federacije. Rad Pjotra ureka Srbi u politici kneza Adama Jeija artoriskog ministra inostranih poslova Rusije (18041806) otkriva kneevo zauzimawe za interese Srba i diplomatsku i finansijsku pomo Prvom srpskom ustanku, dok Antowi Cetnarovi (Uee poqske emigracije u srpskoj krizi po-

174 etkom 40-ih godina HH veka) analizira politiku krizu u Srbiji poetkom etrdesetih godina HH veka, odnosno aktivnu ulogu koju je u woj odigrala tajna diplomatija kneza artoriskog. Tzv. tabor Otel Lamber time je odigrao vanu ulogu u formirawu savremene srpske dravnosti, zakquuje autor ovog istraivawa. Prvi od tri rada koji su posveeni etnolokim istraivawima je tekst Magdalene Boguslavske Putovawa ka izvoritima vremena: slika Crne Gore u poqskim putopisima HH veka, iji je glavni predmet rekonstrukcija slike Crne Gore u oima poqskih putopisaca druge polovine HH veka. Wihove relacije mahom potvruju romantiarsku viziju ove zemqe kao prostora koji je uspeo da sauva arhaini model kulture, ali isto tako ima i autora koji je ne idealizuju, nego istiu primitivizam wenih obiaja i civilizacijsku nerazvijenost. O Poqacima koji ive u mestu Ostojievo, u Banatu, kao i o wihovim migracijama i bogatom folkoru, pie predani istraiva obiaja poqskih doseqenika Duan Drqaa u prilogu Znaaj folklornih terenskih zapisa u prouavawu etnikih procesa (na primeru malobrojnih Poqaka u Srbiji). Joana Maejevska-Pavkovi posvetila je svoj lanak Kazimje Moiwski (18871959) prouavalac narodne kulture Slovena uvenom poqskom etnologu, kulturologu i slavisti, posebno se osvrnuvi na wegovu kwigu Narodna kultura Slovena, pionirsko i fundamentalno nauno delo, koje je objavqeno u tri toma, a naim etnolozima, lingvistima i muzikolozima je, pretpostavqa autorka, usled jezikih tekoa bilo nepristupano. Radom Izabrani aspekti predavawa poqske kwievnosti na Sofijskom univerzitetu (prevela na poqski Hana Karpiwska), autorka iz Bugarske Kalina Bahneva predstavila je kurs predavawa iz poqske kwievnosti na Sofijskom univerzitetu Sv. Klimenta Ohridskog, zasnovan na koncepciji prof. Bojana Peneva, tvorca bugarske univerzitetske polonistike. Prilozi Ane Kijevske (Slika Srbije i Srba kod bugarskih studenata u poreewu sa slikom ostalih zemaqa-suseda Bugarske) iz Velikog Trnova i Melinde Farka iz Debrecena Stereotip Slovena u maarskim uxbenicima stranih jezika (odabrane pozicije: uxbenici poqskog, ruskog i srpskog jezika), iako najmawe vezani za polonistiku, pruaju dragocen uvid u stereotipe bugarskih studenata o svojim susedima, meu wima i o Srbima, odnosno sliku maarskih uenika o narodu iji jezik ue. Oba ova lanka insistiraju na odluujuoj ulozi edukacije u procesu otklawawa kulturne otuenosti i formirawa pozitivnog miqewa o drugim narodima. Kijevska iznosi jedan deo rezultata ankete sprovedene meu bugarskim studentima, koja je imala ciq da neposredno ispita wihovo miqewe o susedima Bugarske (uslovqeno, pre svega, izvorima kao to su televizija, kola ili razgovori sa prijateqima), a pokazala je da prema Srbima Bugari oseaju simpatiju, dok Farka otkriva, izmeu ostalog, da Maari smatraju da prosenu srpsku porodicu

175 ine majka, otac i dvoje dece, baba i deda su ivi i oboje su gluvi, da su uxbeniki Srbi veseli, raspevani, vole ptice i kafu. Posledwe, ali ne i najmawe bitno mesto u ovom zborniku zauzeo je jo jedan neobian, ali nadasve interesantan prilog: Product placement u poqskom filmu posle 1989. godine Eve Urbawec, koji prouavaoce pre svega poqskog jezika i kwievnosti upoznaje sa jednom relativno novom pojavom iz oblasti reklame, a sve prisutnijom u savremenom poqskom filmu reklamirawem proizvoda na velikim i malim ekranima, pojavom koja je na granici subverzivne reklame i manipulacije, a koja svojim sadrajem i formom remeti samu fabulu filma. Uprkos tome to ovaj polonistiki jubilej ne predstavqa okruglu" godiwicu, pruio je sasvim opravdan i vie no dobar razlog da se okupe ne samo srpski polonisti, nego i poqski srbisti, kao i mnogi prijateqi beogradskog polonistikog sredita iz zemqe i inostranstva, te da se naini snimak kadrovskog sastava i naunih interesovawa beogradske polonistike na pragu druge decenije wenoga drugoga veka", kako navodi urednik. Iako naslovqen Sto deset godina polonistike u Srbiji, zbornik koji je pred nama obuhvata mnogo dui vremenski period i neretko izlazi izvan granica nae zemqe, prepliui prolost i sadawost i provodei nas to glavnim, to sporednim ulicama polonistike, gde emo sresti mnogobrojne istaknute linosti kako poqske, tako i sprske kwievnike, umetnike, muziare, naunike i druge kulturne radnike. Nekih od wih emo se, zahvaqujui radovima objavqenim u ovom zborniku, podsetiti, a neke emo tek upoznati. Upravo u toj raznovrsnosti i lee wegov znaaj i wegova vrednost.

UDC 94(497.11)11/14" 94(495.02)11/14"

STO GODINA KATEDRE I SEMINARA ZA VIZANTOLOGIJU* Radivoj Radi

iwenicu da se sredwevekovna srpska drava nalazila u orbiti vizantijske civilizacije, da je pripadala jedinstvenoj zajednici naroda koju je pre vie od tri decenije ser Dimitri Obolenski (1918 2001), dugogodiwi profesor balkanske i ruske istorije na Univerzitetu u Oksfordu, nazvao vizantijskim komonveltom",1 na pravi nain su shvatali i prvi pisci istorije Srba. Tako je i pretea moderne srpske istoriografije, arhimandrit Jovan Raji (17261801), koji je 1794/ 1795. godine napisao obimnu istoriju srpskog naroda glasovito delo Istorija raznih slovenskih narodov, naipae Bolgar, Horvatov i Serbov2 koristio vizantijske izvore, dodue iz druge ruke, posredstvom hrestomatija sa latinskim prevodima. O tome da su srpski istoriari HH stolea bili svesni ogromnog znaaja vizantijskih izvora za nau sredwevekovnu povesnicu kazuje i iwenica da je jo davne 1862. godine Jevta Avramovi preveo Jawinsku hroniku na srpski jezik.3 Koliko je poznato, to je jo uvek jedini prevod ovog istorijskog izvora posveenog istoriji Epira u drugoj polovini H veka na jedan moderan jezik. Dodajmo da je M. Apostolovi daleke 1902. sa grkog na srpski preveo Presveutikos Teodora Metohita,4 Izvetaj o poslanstvu vizantijskog intelektualca i politiara, koji je 1298/1299. godine pet puta putovao u Srbiju kao opunomoeni
* Ovo je unekoliko izmewen tekst referata koji sam proitao na Filozofskom fakultetu u Beogradu u septembru 2006. godine povodom sto godina Katedre i Seminara za vizantologiju. Deo teksta saoptio sam na 21. svetskom vizantolokom kongresu koji je odran u Londonu od 21. do 26. avgusta 2006. godine. 1 D. Obolensky, The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 5001453, London 1971. Prvo srpsko izdawe ove kwige pojavilo se pre petnaestak godina. V.: D. Obolenski, Vizantijski komonvelt, prev. K. Todorovi, Beograd 1991. 2 O Jovanu Rajiu v.: Enciklopedija srpske istoriografije, prir. S. irkovi R. Mihaqi, Beograd 1997, 612614 (S. irkovi) /u daqem tekstu: ESI/ sa navoewem relevantne literature. 3 J. Avramovi, Povest Komnena monaha i Prokla monaha o razliitim despotima Epira, i tiranu Tomi despotu i Komnenu i Prequbu, Glasnik Drutva srpske slovesnosti 14 (1862) 233275. 4 Teodora Metohita poslanica o diplomatskom putu u Srbiju povodom enidbe kraqa Milutina sa Simonidom godine 1298, sa grkog preveo M. Apostolovi, s pogovorom J. Radonia, Letopis Matice srpske kw. 216, sv. (1902) 2758.

178 izaslanik romejskog cara u pregovorima oko sklapawa braka princeze Simonide i srpskog kraqa Milutina. Uz to, svakako treba pomenuti i ambiciozan projekat koji je planirao prof. Stanoje Stanojevi (1874 1937) delo Vizantija i Srbi u deset kwiga, od kojih je u prvih devet trebalo da bude izloena politika istorija od doseqavawa Srba na Balkansko poluostrvo, do pada Carigrada u ruke Osmanlija 1453. godine, dok je deseta trebalo da bude posveena kulturnom uticaju Vizantije na srpski narod". Meutim, od predvienih deset, u prvim godinama HH veka objavqene su samo dve kwige.5 Zanimawe za vizantijsku istoriju i vizantijske izvore, dakle, postojalo je od samih zaranaka srpske medievistike. Polet Kraqevine Srbije krajem HH i poetkom HH stolea polet o kojem se danas, ne bez razloga, govori sa nostalgijom bio je praen odgovarajuim kulturnim usponom. Bilo je to vreme, kao ni jedno ranije, moda ak ni kasnije, kada su se naune novine iz evropskih istraivakih sredita veoma brzo slivale u Beograd. U tom pogledu ni srpska istorijska nauka, ve zasnovana na moderno postavqenoj kritikoj istoriografiji, nije predstavqala izuzetak. Neophodno je, sa druge strane, naglasiti da je razdobqe o kojem je re bilo i vreme snanog uzleta vizantologije u Evropi.6 Upravo je susticawe ta dva procesa blagotvorno delovalo na ubrzani razvoj vizantijskih studija kod Srba.7 Nije na odmet istai ni iwenicu da su jo 27. aprila 1890. godine u ime wegovog kraqevskog velianstva Aleksandra , po milosti bojoj i voqi narodnoj kraqa Srbije" kraqevi namesnici, a na predlog ministra prosvete i crkvenih poslova, kao i ministra finansija, odluili da se na Velikoj koli, pretei beogradskog univerziteta, ustanovi nova katedra za Istoriju sredweg veka, s pogledom na istoriju Vizantije". U potpisu: Jovan Risti, Kosta S. Proti i Jovan Beli-Markovi, kao i dr Mihailo V. Vuji.8 Posebno treba naglasiti navedeni dodatak, sintagmu sroenu na nain koji danas deluje pomalo arhaino: s pogledom na istoriju Vizantije", kao i iwenicu da je re o 1890. godini. U godinama koje su usledile belei se delatnost Boidara Prokia (18591922) koji je 1893. godine najpre postao profesor opte istorije starog i sredweg veka, a od 1897, kada je ovaj predmet razdvojen na dva, profesor opte istorije sredweg veka.9 Premda se tada istorija
S. Stanojevi, Vizantija i Srbi, , Novi Sad 1903, 1906. Literatura o razvoju svetske vizantologije je prilino obimna, pa je nemogue, a na ovom mestu i nepotrebno, navesti i sve najvanije radove. Zbog toga samo upuujemo na kwigu: G. L. Kurbatov, Istori Vizantii (istoriografi), Leningrad 1975 /u daqem tekstu: Kurbatov, Istori Vizantii (istoriografi)/. 7 O razvoju vizantologije u naoj sredini, a na osnovu istraivawa u raspoloivim arhivima, svojevremeno je pisao Q. Maksimovi, Razvoj vizantologije, Zbornik radova: Univerzitet u Beogradu 18381988, Beograd 1988, 655671 (u daqem tekstu: Maksimovi, Razvoj vizantologije). 8 Zbornik zakona i uredaba u Kraqevini Srbiji izdatih od 1. januara 1890. do kraja iste godine, br. 46, Beograd 1891, 513. 9 Sto godina Filozofskog fakulteta, Beograd 1963, 223 (u daqem tekstu: Sto godina FF); Maksimovi, Razvoj vizantologije, 656.
5 6

179 Vizantije ne pojavquje u studijskom programu, Prokieva okrenutost prolosti carstva Romeja uslovila je neformalno uvoewe vizantolokih tema u predavawa za studente ve u zavrnoj deceniji HH stolea.10 Meutim, do osnivawa katedre za istoriju Vizantije u kraqevini Srbiji dolo je nekoliko godina kasnije. Ona je osnovana 1906. godine, kao trea te vrste u Evropi. Podseawa radi, prva u svetu vizantoloka katedra, na ijem je elu bio znameniti Karl Krumbaher i na kojoj su se kolovali i nekoliki srpski istraivai, ustanovqena je u Minhenu, a druga, pod rukovodstvom slavnog arla Dila, utemeqena je na prestinoj Sorboni, u Parizu, obe u posledwim godinama HH stolea.11 Sauvana svedoanstva kazuju da je ve na samom poetku rada Univerziteta u Beogradu, Uredbom Filozofskog fakulteta od 14. februara 1906 (sa vanou od 15. septembra iste 1906. godine) vizantologija odreena kao jedna od posebnih nauka koja e se predavati studentima, i to u okviru H studijske grupe: pod A) istorija srpskog naroda; pod B) opta istorija i vizantologija.12 Nekoliko godina kasnije, 10. marta 1911, usledila je Dopuna uredbe kojom je uvedena i H studijska grupa, a u kojoj je bilo predvieno da Istorija Vizantije bude izborni predmet pod B).13 U svakom sluaju, bilo je oigledno da u trenutku donoewa Uredbe iz 1906. godine jo nije postojao poseban vizantoloki seminar, ali je, takoe, bilo oito i to da je postupak za wegovo osnivawe bio u toku. Tog prolea, naime, sproveden je konkurs za izbor nastavnika koji e rukovoditi seminarom.14 Za prvog profesora na novoosnovanoj katedri, maja 1906. godine, postavqen je Dragutin Anastasijevi (18771950), koji je roen u cincarskoj porodici iz Kragujevca i bio, zapravo, bilingvalan, podjednako dobro poznavajui srpski i grki jezik.15 Studirao je Klasinu filologiju na Velikoj koli u Beogradu, od 1896. do 1900, a kao dravni pitomac usavravao se u Minhenu kod Karla Krumbahera u periodu od 1902. do 1905. godine, gde je i doktorirao.16 U tim godinama Anastasijevi je putovao po Evropi i obogaivao svoja znawa iz paleografije u milanskoj biblioteci Ambrozijana. Osim u Milanu, on je radio u bibliotekama u Nemakoj, Austriji i Grkoj, potom u Rusiji i Ruskom arheolokom institutu u Carigradu.17 Redovna nastava na novoosnovanoj katedri poela je kolske 1906/ 1907. godine i Anastasijevi je drao predavawa iz novogrkog jezika i
Maksimovi, Razvoj vizantologije, 656. Kurbatov, Istori Vizantii (istoriografi), 85 sl. 12 Sto godina FF, 64, 66; Maksimovi, Razvoj vizantologije, 657. 13 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 657. 14 Isto. 15 ESI, 260261 (S. irkovi). 16 A. Popovi R. Radi, Pisma Dragutina Anastasijevia Karlu Krumbaheru (1907 1909), Zbornik radova Vizantolokog instituta 41 (2004) 485505 (u daqem tekstu: Popovi Radi, Pisma Dragutina Anastasijevia). 17 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 658.
10 11

180 paleografije, kao i u zimskom semestru sledee 1907/1908, a u letwem semestru i naredne 1908/1909. tema je bila razvoj vizantijskih studija. kolske 1909/1910. u sreditu pawe bili su sredwevekovni grki jezik i paleografija, da bi u godinama 19101914. Anastasijevi drao predavawa o istoriji Vizantijskog carstva od 395. do 1025. godine.18 Slobodno se moe rei da se radilo o uvenim predavawima i vebama jer ih je vodio veliki znalac. Re je o nauniku iji opus nije naroito obiman,19 ali je u svetskoj vizantologiji ocewen najboqim ocenama. Ni ugledna priznawa nisu izostala: Anastasijevi je bio poasni doktor Atinskog univerziteta, redovni lan Srpske akademije nauka i poasni lan dvanaest, mahom stranih, naunih drutava i akademija.20 On se brino starao i o stvarawu seminarske biblioteke i u tome je, uprkos nedovoqnim finansijskim sredstvima, imao velikog uspeha. Na alost, u vreme Prvog svetskog rata biblioteka je teko postradala, ali je u posleratnom periodu Anastasijevi udvostruenim naporima radio na wenom obnavqawu.21 Premda nije uvek tekao bez izvesnih tekoa i ak zastoja, ivot vizantoloke katedre i, uopte, razvoj vizantijskih studija nastavio se i posle Balkanskih i Prvog svetskog rata (19121918). Beleimo, na primer, da je 1926. godine ugledni grki vizantolog Mihailo Laskaris u Beogradu odbranio svoju sjajnu doktorsku disertaciju Vizantijske princeze u sredwovekovnoj Srbiji.22 Meutim, ve 1921. Dragutin Anastasijevi je izabran za redovnog profesora grkog jezika i vizantijske kulture, ali na novoosnovanom Bogoslovskom fakultetu, gde je radio do penzionisawa 1941. godine.23 Wegov odlazak sa Filozofskog fakulteta nije ugrozio Katedru jer je kao honorarni profesor, na poloaju upravnika Seminara za vizantologiju, ostao jo celu deceniju do 1931. godine.24 Ipak, pre svega zbog materijalnih uslova i prinudnih mera tedwe, kada su u pojedinim trenucima i profesorske plate bile ugroene, radilo se o prilino tekim godinama za Katedru. U tom razdobqu je u tri navrata dolo do promene nastavnih planova i izmene studijskih grupa, ali je univerzitetskim i fakultetskim uredbama vizantologija u tri maha 1924/1925, 1927. i 1931. godine definisana kao posebna nauka, a Seminar za vizantologiju kao posebna institucija na Filozofskom fakultetu.25 Ostaje kao nedoumica i podatak da Dragutin Anastasijevi, uprkos iwenici da je bio ne samo odlian struwak nego i darovit i zanimqiv predava, nije ostavio naSto godina FF, 64; Maksimovi, Razvoj vizantologije, 658. Q. Niki, Bibliografija radova akademika Dragutina N. Anastasijevia, Zbornik radova Vizantolokog instituta 6 (1960) 243256. 20 Popovi Radi, Pisma Dragutina Anastasijevia, 486. 21 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 659. 22 M. Laskaris, Vizantiske princeze u sredwevekovnoj Srbiji. Prilog istoriji vizantiskosrpskih odnosa od kraja H do sredine H veka, Beograd 1926. Ova kwiga je doivela dva reprint izdawa, 1991. i 1997. godine. 23 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 659. 24 Isto. 25 Isto.
18 19

181 slednika. Istina, dvadesetih godina pomiwu se trojica mladih istraivaa, trojica neukaznih asistenata" (kako se to tada oznaavalo), ali im se ubrzo gubi svaki trag.26 Veliki poduhvat srpske vizantologije izmeu dva svetska rata je organizovawe Drugog svetskog vizantolokog kongresa u Beogradu, u aprilu 1927. godine.27 Prvi takav nauni skup vizantologa odran je u Bukuretu 1924. godine,28 ali je okupqawe u Beogradu bilo znaajnije od onog u rumunskoj prestonici zbog toga to su tamo prisustvovali samo naunici saveznikih i neutralnih zemaqa, ali ne i drava poraenih u Prvom svetskom ratu.29 Kada se zna koliko je bila razvijena vizantologija u Nemakoj, na primer, odmah postaje jasno da je prvi meunarodni vizantoloki kongres bio umnogome okrwen. Taj nedostatak je ispravqen u Beogradu, koji je imao ak dvesto uesnika, dok je skup u Bukuretu okupio samo ezdeset naunika. Dodajmo da je kongres u Beogradu imao dalekosene posledice po srpsku vizantologiju jer su tada nai vodei istoriari upoznali mladog, dvadesetpetogodiweg vizantologa koji je na wih ostavio izvanredan utisak. Wegovo ime je bilo Georgije Ostrogorski. Ve tada je usledio poziv da doe u Beograd, ali je do toga dolo tek nekoliko godina kasnije. U meuvremenu, posle Anastasijevievog konanog povlaewa sa Filozofskog fakulteta, 1931. godine, dolazi do novih personalnih promena u Seminaru za vizantologiju. Ve 1932. za upravnika dolazi Filaret (Branko) Grani (18831948), koji je, kao i Anastasijevi, tokom nekoliko prethodnih godina bio honorarni profesor.30 On se kolovao u Novom Sadu, Beu i Minhenu, gde je i doktorirao, a ve 1912. se zamonaio u frukogorskom manastiru Hopovo. Bio je profesor na Bogoslovskom fakultetu, gde je predavao patristiku i kanonsko pravo.31 U Seminaru za vizantologiju je od 1932. do 1941. honorarno predavao kulturnu istoriju Vizantije, a tih godina je postao najpre dopisni, a zatim i redovni lan Srpske kraqevske akademije.32 U isto vreme, tridesetih godina HH veka, u Seminaru za vizantologiju honorarno je delovao i Vladimir Moin (18941987).33 Iz reenog se vidi da je krajem HH i u prvim decenijama HH stolea vizantologija ve uhvatila dubokog korena u naoj sredini. Osim posebno navedenih Prokia, Anastasijevia i Grania, pojedini srpski medievisti su se ogledali i u temama iz vizantijske istorije. Pored pomenutog Stanoja Stanojevia ne bi trebalo gubiti iz vida ni
Sto godina FF, 253; Maksimovi, Razvoj vizantologije, 661. F. Grani, Drugi meunarodni kongres za vizantijske studije u Beogradu (1116. aprila 1927), Glasnik Skopskog naunog drutva 3 (1927), 325339; Maksimovi, Razvoj vizantologije, 661. 28 F. Grani, Prvi meunarodni kongres predstavnika vizantijskih studija u Bukuretu, Narodna starina 3 (1924) 7880; Maksimovi, Razvoj vizantologije, 661662. 29 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 661662. 30 Isto, 662. 31 ESI, 331332 (R. Radi). 32 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 662663. 33 Isto, 664. O wemu v. ESI, 523525 (M. ivojinovi)
26 27

182 Nikolu Radojia i Vladimira orovia. Meutim, dolazak Georgija Ostrogorskog u Beograd oznaio je poetak nove epohe u ivotu katedre za vizantologiju i, uopte, u razvitku jugoslovenske, odnosno srpske vizantologije.34 Vaqa napomenuti da se jugoslovenska vizantologija uglavnom moe poistovetiti sa srpskom, jer ono to se na tom poqu uradilo izvan Beograda obavqeno je izvan ustrojenih institucija. Roen u osvit HH stolea, u januaru 1902, u Sanktpeterburgu, G. Ostrogorski, iako je poticao sa severa, prema vlastitom priznawu, nikada nije voleo zimu. Posle Oktobarske revolucije, u godinama graanskog rata koje su bile teke i gladne, wegova majka i ouh doneli su odluku da porodica pree na imawe u susednu Finsku.35 Ovaj odlazak su smatrali privremenim i niko od wih tada nije mislio da je to zauvek. Majka Georgija Ostrogorskog tamo je i umrla, a jedna wegova sestra decenijama je ivela u Finskoj. U wegovoj biografiji ne nedostaju ni bizarne pojedinosti. Tako je do odlaska na studije, u Nemaku, radio razliite poslove, pa je ak izvesno vreme proveo i u jednoj fabrici eira. Za razliku od finskog jezika, za koji, prema sopstvenom priznawu, nikada nije imao afiniteta i nije ga nauio, vedskim je veoma lako ovladao, budui da je ve odlino poznavao nemaki. Ranih dvadesetih godina obreo se na glasovitom Univerzitetu u Hajdelbergu gde je uglavnom sluao predavawa iz sociologije, politike ekonomije, filozofije, istorije, klasine filologije i arheologije. Meu predavaima su bili znameniti profesori: Karl Jaspers, Ludvig Kurcius, Fridrih Gundolf, ali mu je pravi uiteq bio Edgar Salin, dok je etvrtu godinu odsluao u Parizu kod uvenog arla Dila. Poto je odbranio doktorsku disertaciju o vizantijskoj seoskoj optini, objavqenu 1927. godine,36 Ostrogorski je predavao u Breslauu, tadawa Nemaka (danas Vroclav u Poqskoj). Posle svetskog vizantolokog kongresa u Beogradu 1927. godine dobio je neoekivanu povlasticu: elezniku kartu prve klase u trajawu od mesec dana i onda se prvi put neposredno sreo sa vizantijskim nasleem. To je dogaaj kojeg se rado seao i koji je navodio u svim svojim priama o preenom ivotnom putu. Tom prilikom posetio je stare srpske manastire Studenicu, Sopoane, Graanicu, a izvesno vreme se bavio i na Svetoj Gori. Taj put, ti susreti, sve to sam video i doiveo" priseao se mnogo godina kasnije bilo je toliko sadrajno, novo i tako snano da je na mene ostavilo dubok utisak."37
34 R. Radi, Georgije Ostrogorski i srpska vizantologija, Zbornik radova: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka, tom , prir. M. Sibinovi M. Meinska A. Arsewev, Beograd 1994, 147153 (u daqem tekstu: Radi, Georgije Ostrogorski). Ovaj rad publikovan je i na ruskom jeziku. V. R. Radi, Georgi Ostrogorski i serbska vizantologi, Russka migraci v Ygoslavii, Moskva 1996, 200207. 35 S. Pirivatri, Georgije Ostrogorski, Rusi bez Rusije Srpski Rusi, Beograd 1994, 179188; ESI, 548550 (B. Ferjani). 36 Die lndliche Steurgemeinde des byzantinischen Reiches im X. Jahrhundert, Vierteqahrschrift fr Sozial und Virtschaftsgeschichte 20 (1927) 1108 (repr. A. M. Hakkert, Amsterdam 1969) /= Sabrana dela, , Seoska poreska optina u Vizantijskom carstvu u H veku, 259350/. 37 Politika, br. 21394, nedeqa 27. oktobra 1974, 19.

183 Ostrogorski je u Beograd doao tek nekoliko godina posle prvog poziva za koji je najzasluniji bio prof. Stanoje Stanojevi. Navodio je da su sa pribliavawem Hitlerovog dolaska na vlast uslovi za rad postajali sve gori, da su studenti bili opijeni nacionalizmom i da su duhovna klima i okruewe postajali sve nepovoqniji za mnoge uvene naunike. Uroenim darom istoriara ispravno je procenio kuda e krenuti Nemaka i prihvatio je stari poziv naih istoriara, pa se u avgustu 1933. godine pojavio u Beogradu.38 Daqi dogaaji su sasvim nedvosmisleno i jasno pokazali da je mladi istraiva na najboqi mogui nain ispunio oekivawa onih koji su se zalagali za wegovo dovoewe u nau prestonicu. Doprinos Gergija Ostrogorskog srpskoj vizantologiji moe se posmatrati sa dva gledita. Pre svega, celokupan wegov monumentalni istraivaki opus, sem nekoliko najranijih radova, nastao je u Beogradu. Od dolaska u Srbiju, 1933, do penzionisawa krajem 1973, odnosno smrti 1976, dakle u periodu od preko etiri decenije, wegova nauna delatnost vezana je za nau sredinu. Na ovom mestu nema potrebe govoriti o wegovom naunom delu koje je svima dobro poznato.39 Dovoqno je samo podsetiti se da je Georgije Ostrogorski sa genijalnim smislim za sintezu, u kojem se gvozdena logika kritikog istoriara na najboqi nain stopila sa udesnim literarnim darom za jezgrovito izraavawe, uspevao da sutinu itavih razdobqa jedne sloene i vieznane civilizacije, kakva je bila vizantijska, same i objasni u svega nekoliko reenica. U jednom intervjuu koji je u oktobru 1974. godine dao Politici" on je izjavio: Kada bih znao da piem prozu tako kako je pisao Anton Pavlovi ehov, odavno bih sve drugo napustio."40 Neka nam bude doputeno da ustvrdimo da bi u tom sluaju kwievnost svakako mnogo dobila, ali bi svetska vizantologija bila neizmerno osiromaena. I na 21. svetskom vizantolokom kongresu, koji je u avgustu 2006. godine odran u Londonu, o Georgiju Ostrogorskom se ulo u vie navrata. U vezi s tim, ne treba zaboraviti podatak da je u meuvremenu prolo trideset godina od wegove smrti. Druga vrsta doprinosa Georgija Ostrogorskog srpskoj vizantologiji, unekoliko drugaija ali zato ne mawe znaajna, odnosi se na wegovu nauno-organizacionu delatnost koja je naroito dola do izraaja u prvim godinama posle Drugog svetskog rata. U novim uslovima, iskquivo zahvaqujui podsticaju Ostrogorskog, ali i neophodnom razumevawu nadlenog Ministarstva, usledio je procvat srpske vizantologije, koja je naglo dospela u same vrhove jugoslovenske istorijske nauke.41 Rad
Radi, Georgije Ostrogorski, 148. O delu Georgija Ostrogorskog podrobno i sveobuhvatno je raspravqao B. Ferjani, Georgije Ostrogorski (19021976), Glas Srpske akademije nauka i umetnosti, SSSHH, Odeqewe istorijskih nauka, kw. 8, Beograd 1993, 5795 (Pristupna beseda odrana na sveanom skupu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 10. maja 1989. godine). 40 Politika, br. 21394, nedeqa 27. oktobra 1974, 19. 41 Maksimovi, Razvoj vizantologije, 667.
38 39

184 na katedri za vizantologiju Filozofskog fakulteta, umnogome poremeen ratnim nedaama,42 nastavqen je sa obnovqenim zamahom. Upravo je tu novo pokolewe naih vizantologa sticalo svoja prva znawa, da bi posle prevaqivawa uobiajenog puta stasalo i postalo kadro da nastavi delo svog uiteqa. Uz to, u martu 1948. godine osnovan je Vizantoloki institut Srpske akademije nauka, jedinstvena nauna ustanova te vrste u onovremenoj Jugoslaviji,43 koja sa Seminarom ini jednu celinu i predstavqa okosnicu svih poduhvata na poqu vizantologije kod nas. Poev od 1952. pokrenut je asopis Zbornik radova Vizantolokog instituta (u meunarodnoj vizantologiji prepoznatqiv po sigli ZRVI). Dosada su publikovane 43 sveske. Godine 1951. izala je prva kwiga Posebnih izdawa Vizantolokog instituta, ime je utemeqena serija monografija posveenih najrazliitijim temama iz vizantijske civilizacije. Dosada je objavqena 31 sveska. Na inicijativu Georgija Ostrogorskog ostvarena je davnawa ideja i pokrenuta je kapitalna edicija Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, u kojoj su, potujui hronoloki redosled, prikupqane i po odreenom sistemu nauno obraivawe sve vesti vizantijskih pisaca koje se odnose na narode bive Jugoslavije, u prvom redu na Srbe.44 Pomenuta serija je jo od samog poetka izazvala veliko zanimawe nae naune, ali i ne samo naune javnosti. I, najzad, ali nikako ne i na posledwem mestu, pod sigurnom rukom prof. Ostrogorskog u Ohridu je u septembru 1961. odran H svetski vizantoloki kongres.45 Kao izvanredan pedagog, prof. Ostrogorski je ostavio velik broj uenika jer je i sam govorio da su najvaniji uvek qudi".46 Veina wegovih uenika je karijeru tekla u Srbiji, ali su pojedini dobili katedre i u inostranstvu. Pomenuu samo Jadrana Ferlugu (19202004),47 profesora u Minsteru (Nemaka), ili Bariu Krekia, profesora u SAD. U vezi s tim vaqa podvui iwenicu da su u radu Seminara za vizantologiju tokom ezdesetih godina HH veka znaajnu ulogu imali profesori Frawo Barii (19141988) i Jadran Ferluga. Naslednik Ostrogorskog na mestu efa katedre, kao i direktora Vizantolokog instituta, bio je Boidar Ferjani, koji je vie od dvadeset godina, od 1976. do 1998, veoma uspeno predvodio srpsku vizantologiju i na najboqi nain nastavio tradiciju svog velikog uiteqa. Za wega je reeno da je bio tihi" vizantolog, profesor ogromnog
42 I. uri, Svakodnevna povest Seminara za vizantologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zbornik Filozofskog fakulteta. Nauni skup povodom stopedesetogodiwice Filozofskog fakulteta, Beograd 1990, 263270. 43 F. Barii, Deset godina Vizantolokog instituta, Zbornik radova Vizantolokog instituta 5 (1958) 219227. 44 Dosada je objavqeno pet od predvienih sedam svezaka Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije. 45 Akta sa ovog kongresa publikovana su u tri velika toma. V.: Actes du XII congrs international d'tudes byzantines (Ochride 1016 septembre 1961), , , , Beograd 1964. 46 G. Ostrogorski, Dvadesetogodiwica Vizantolokog instituta, Zbornik radova Vizantolokog instituta 11 (1968) 8. 47 ESI, 694695 (B. Ferjani).

185 znawa, ali nenametqiv i beskrajno odan svome ivotnom pozivu. Roen 1929, diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1953. i izabran za asistenta 1956. godine.48 Posle odbrawene doktorske disertacije Despoti u Vizantiji i junoslovenskim zemqama,49 za koju je ve reeno da je neprevaziena kwiga ija pojava znai nezaobilazan po vanosti datum za nau nauku",50 1960. godine izabran je za docenta, da bi 1965. bio unapreen u vanrednog i 1970. u redovnog profesora. Za dopisnog lana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1978, a za redovnog 1988. godine. Od 1993. do 1997. bio je Sekretar Odeqewa istorijskih nauka SANU. Bio je dugogodiwi predsednik Jugoslovenskog komiteta za vizantologiju i potpredsednik Meunarodne asocijacije vizantologa. Posle smrti svog uiteqa Georgija Ostrogorskog (1976), tanije reeno ve neku godinu ranije, Boidar Ferjani je poneo teko breme naunike i organizatorske odgovornosti za daqi razvoj vizantologije u Srbiji. Premda se suoio sa nimalo lakim zadatkom, on je mirno i, reklo bi se, nekako iz drugog plana drao sve konce u svojim rukama, to znai vodio vizantoloka istraivawa i podizao nova pokolewa mladih istraivaa. Nikako se ne sme izgubiti iz vida da je Boidar Ferjani proveo bezmalo pedeset godina na Filozofskom fakultetu u Beogradu, poev od studentskih dana u oktobru 1947. do penzionisawa 1994. godine. Mnogobrojne generacije studenata pamtie ga kao veoma strogog, ali i pravednog profesora. Voleo je predavawa i vebe naglaavajui da su podsticajni za nauni rad i najboqi nain da se odrava istraivaka gotovost i jedan je od retkih nastavnika koji nikada nije uzimao semestralno odsustvo. Gotovo da nije bilo dana koji nije proveo u Seminaru za vizantologiju, uvek otvoren za razgovore s kolegama i studentima. Ovi drugi, studenti, na ekskurzijama, koje je prof. Ferjani esto i rado vodio, imali su priliku da upoznaju i drugu stranu wegove linosti jednostavnost, neposrednost, vedrinu i duhovitost oveka koji je ostavqao prijazan i snaan utisak na sve koji su imali priliku da ga upoznaju. Uvek odmeren i tih, svojom pristupanou, plemenitou najfinijeg kova i dostojanstvenom doslednou, inio je ast naoj naunoj sredini. Na saradnike i prijateqe poseban utisak ostavqala je wegova bezrezervna predanost naunoj disciplini kojoj je posvetio ceo svoj ivot i, ini se, neugasiva uewaka strast s kojom je do posledweg trenutka pristupao istraivawima. Jo nam je u ivom seawu ushiewe s kojim je govorio o vizantijskim caricama u Solunu H veka, raspravi koju nije mogao da dovede do kraja. Bili su to posledwi meseci wegovog ivota, u prolee 1998. godine, dok se borio protiv neizleive bolesti. Stoga se neemo ogreiti o istinu ako iskaemo uverewe
48 R. Radi, In memoriam Boidar Ferjani (19291998), Jugoslovenski istorijski asopis 12 (1999) 303304. 49 B. Ferjani, Despoti u Vizantiji i junoslovenskim zemqama, Beograd 1960. 50 Q. Maksimovi, Boidar Ferjani kao vizantolog, Glas Srpske akademije nauka i umetnosti SSSHS, Odeqewe istorijskih nauka, kw. 11, Beograd 2001, 119.

186 da je u svetskoj vizantologiji bilo malo toliko odanih prouavalaca hiqadugodiweg carstva Romeja. Ne moemo da zaboravimo ni nain na koji su o wemu govorile kolege iz inostranstva na meunarodnim kongresima i naunim skupovima: sa srdanom naklonou i oseawem dubokog uvaavawa. Igrom sudbine, nekoliko meseci pre Ferjanieve smrti preminuo je i Ivan uri, koji je dvadesetak godina proveo na Katedri za istoriju Vizantije. Roen 1947, diplomirao je 1971, a magistarski rad Porodica Foka odbranio je 1974. godine.51 Za tu odbranu vezan je i jedan neobian dogaaj: u publici su se pojavili i neki zoolozi koji su u dnevnom listu Politika" proitali najavu odbrane i iz naslova teme razumeli da se radi o fokama, odnosno tuqanima, morskim sisavcima, a ne o jednoj od najmonijih vizantijskih magnatskih porodica. Doktorsku disertaciju Vreme Jovana Paleologa (13921448), koja je objavqena pod naslovom Sumrak Vizantije52 i kasnije prevedena na francuski i italijanski, odbranio je 1982. godine. Poetkom devedesetih godina sada ve prolog veka uri je otiao sa Filozofskog fakulteta, a preminuo je u Parizu u jesen 1997. godine. I, naposletku, poev od 1994. ef katedre za vizantologiju, a od 1998. i direktor Vizantolokog instituta je prof. Qubomir Maksimovi. Roen 1938, na Filozofskom fakultetu je diplomirao, magistrirao i doktorirao 1971. sa temom Vizantijska provincijska uprava u doba Paleologa,53 dok se englesko, dopuweno izdawe wegove kwige pojavilo u Amsterdamu 1988. godine. Proao je sve stepenice u struci iskquivo na Filozofskom fakultetu od bibliotekara do redovnog profesora (1986). Poasni je doktor Univerziteta u Atini (1999), dopisni lan Atinske akademije (2001), dopisni lan Srpske akademije nauka i umetnosti (2003) i dopisni lan Evropske akademije nauka i umetnosti u Parizu (2005), a bio je gostujui profesor u Parizu, Frankfurtu na Majni, Kelnu, Kritu. Predsednik je Srpskog komiteta za vizantologiju i jedan od potpredsednika Meunarodne asocijacije vizantologa.54 Od 1991. do 1999. asistent na Katedri za istoriju Vizantije bio je Sran Pirivatri, iji je magistarski rad Samuilova drava. Obim i karakter55 preveden na bugarski jezik, a u pripremi je i engleski prevod. U ovom trenutku na Katedri za istoriju Vizantije, osim prof. Maksimovia, stalno su zaposleni Vlada Stankovi, koji je 2005. doktorirao sa temom Komnini u Carigradu. Evolucija jedne vladarske porodice,56 a 2006. godine je izabran u zvawe docenta, i asistent Maja Nikoli. Prof. Radivoj Radi, inae nauni savetnik Vizantolokog in51 I. uri, Porodica Foka, Zbornik radova Vizantolokog instituta 17 (1976) 189296. 52 I. uri, Sumrak Vizantije. Vreme Jovana Paleologa (13921448), Beograd 1984. Drugo izdawe ove kwige publikovano je u Zagrebu 1989. godine. 53 Q. Maksimovi, Vizantijska provincijska uprava u doba Paleologa, Beograd 1972. 54 ESI, 476477. 55 S. Pirivatri, Samuilova drava. Obim i karakter, Beograd 1997. 56 V. Stankovi, Komnini u Carigradu (10571185). Evolucija jedne vladarske porodice, Beograd 2006.

187 stituta SANU, od 1994. sa treinskim radnim odnosom dri predavawa i vebe iz Istorije Vizantije, a od 1. oktobra 2006. preuzee rukovoewe Seminarom i Katedrom za vizantologiju. Uopteno govorei, srpska vizantologija, koju, kao to je reeno, ine Katedra za istoriju Vizantije i Vizantoloki institut SANU, ima uglavnom tri osnovna poqa prouavawa. Tu su najpre vizantijsko-junoslovenski odnosi, pre svega odnosi Vizantije i Srbije, odnosno interakcija koja je postojala izmeu vizantijskog i slovenskog sveta. Pomenuti vieznani i sloeni odnosi posebno su posmatrani i sa stanovita istorije umetnosti. Na drugom mestu su isto vizantoloke teme kao to su institucije, administracija, titule i ostali fenomeni svojstveni vizantijskoj civilizaciji. Tree poqe istraivawa su vizantijska kwievnost i sredwevekovni grki jezik.57 Kada se postavi pitawe gde se nalazi Katedra za istoriju Vizantije, pa i celokupna srpska vizantologija, na poetku HH veka moemo da odgovorimo da je ona uspela da odri asno mesto koje uiva u velikoj svetskoj vizantolokoj porodici. Naravno, ona ima odreenih problema, koji pre svega potiu iz materijalnih nevoqa i kriza kroz koje je krajem proteklog stolea prolazilo nae drutvo. Meutim, najmlaa generacija srpskih vizantologa, koja je svojim radovima ve postala poznata u meunarodnim vizantolokim krugovima re je o grupi spremnih istraivaa, istraivaa odanih pozivu koji su izabrali nagovetava sigurnu budunost Katedre i, uopte, srpske vizantologije.

57 R. Radi, Srpska vizantologija danas, Filozofsko-filoloke nauke na poetku 21. vijeka: problemi i pravci razvoja, Zbornik radova sa naunog skupa (Bawa Luka, 78. decembra 2001), Bawa Luka 2001, 303311.

N A G R A D A P A V L E I V I "
UDC 811.163.1'366.54 091=163.4111/14"

O PADEIMA IZ DIJAHRONE PERSPEKTIVE


(Slobodan Pavlovi, Determinativni padei u starosrpskoj poslovnopravnoj pismenosti, Novi Sad 2006, Matica srpska, str. 500)

Mato Piurica

Istorija srpskog jezika nedavno je, u izdawu Matice srpske, dobila novu studiju pod naslovom Determinativni padei u starosrpskoj poslovnopravnoj pismenosti autora Slobodana Pavlovia. Pored Uvoda (517), kwiga sadri sledea poglavqa: Spacijalnost (18115), Temporalnost (115193), Kvalifikativnost (194250), Kauzalnost (251297), Intencionalnost (298332), Kondicionalnost (333 341), Koncesivnost (342348), Posesivnost (349394), Specifikativnost (395416), Ka sintezi (417441), Hronoloki registar (442479), Registar padenih konstrukcija (480482), Citirana literatura (483 496) i Summary (497499). Uvodom (sa dva podnaslova data odmah nakon saetih uvodnih napomena Starosrpska poslovnopravna pismenost kao sintaksiki korpus i Teorijsko-metodoloki pristup) S. Pavlovi definie ciq, metodologiju i korpus istraivawa. Istraivawe je po korpusu rad iz istorije jezika" a teorijsko-metodolokim pristupom pokuaj pribliavawa (pokazae se najee vrlo uspean) savremenoj sintaksikoj teoriji i metodologiji. Korpus su starosrpska poslovnopravna akta nastajala na teritoriji sredwevekovne Srbije, Bosne, Dubrovnika i Svete gore od kraja 12. do druge polovine 15. veka (do pada Smedereva 1459), to je obimom, raznovrsnou akata i irinom pokrivenog prostora u slinim istraivawima kod nas bez premca. Potujui dobra pravila filolokih istraivawa, autor se nije zadovoqio izdawima dokumenata, nego je grau (kad god je to bilo mogue) sravwivao sa fotografijama spomenika. On, uz to, pokazuje da zna (i u interpretaciji fakata to ne previa), moe se rei, gotovo sve to mora znati (istraivakim staom i iskusniji) istoriar jezika karakteristike poslovnopravnih dokumenata kao anra" (to je za sintaksika istraivawa nesumwivo posebno vano), znaaj mesta nastanka dokumenta, poreklo i kolovawe pisara, postojawe diplomatikih formulara, prirodu i bitne ogranienosti starih spomenika za jezika ispitivawa (npr. u smislu

190 neproverqivosti jezikih fakata izvan onoga to sami dokumenti pruaju) i sl. Mada je u dosadawim sintaksikim istraivawima starosrpska poslovnopravna pismenost najee ukquivana kao mawe ili vie naglaen segment istraivakog korpusa, kojim su ilustrovani pojedini sintaksiki problemi, i/ili odgovarajui sintaksiki pristupi" (sjajna ilustracija takvog pristupa je znamenita studija prof. M. Ivi o instrumentalu) autor se smelo opredelio za sagledavawe, iz dijahrone perspektive, padenih konstrukcija kao sistemski organizovanih elemenata koji se unutar odreenih sintaksiko-semantikih poqa grupiu u odgovarajua subpoqa kao skupove". Izbor tema, neuobiajeno irok, to se ipak nije odrazilo na temeqnost u svakom segmentu rada, napravqen je prema stepenu prouenosti na savremenom korpusu. Autor se u analizi drao metoda unutrawe rekonstrukcije i komparativnog metoda, ini se, uvek (ili gotovo uvek) s osloncem na ono najboqe to nam prua dobra klasika (najee strana) i savremena lingvistika (uglavnom domaa). U okviru svakog obraenog sintaksiko-semantikog sistema, semantikog poqa (wihov popis vidi se iz napred izloenog sadraja kwige), S. Pavlovi, imajui jasan teorijski koncept, primarno strpqivom i sistematinom analizom dolazi do identifikacije odreenih semantikih nijansi. Podnaslovi u sklopu svakog poqa to lepo pokazuju u okviru spacijalnosti: indirektivnost, ablativnost, perlativnost, adlativnost; u okviru temporalnosti: simultanost, posteriornost, anteriornost, longitudinalnost, terminativnost, ingresivnost, frekventivnost; u okviru kvalifikativnosti: instrumentativnost, medijativnost, komitativnost, kriterij; u okviru kauzalnosti efektor, stimulator, inicijalizator; u okviru specifikativnosti: fizionomijska specifikativnost, funkcionalna specifikativnost. Pri utvrivawu mesta konkretne padene konstrukcije u okviru odgovarajueg znaewskog sistema, odnosno podsistema, autor je neretko pribegavao poreewu sa statusom ekvivalentne sintaksike jedinice u genetski srodnom staroslovenskom, staroruskom i staroekom jeziku. Ciq ovakvih poreewa bilo je preispitivawe slovenskog identiteta konkretne sintaksike pojave, nezavisno od toga da li je ona nasleena iz praslovenskog ili se razvila u pojedinanim slovenskim jezicima na bazi nasleenog potencijala. U meri u kojoj je to dozvoqavala raspoloiva literatura, semantiki ekvivalenti su traeni i u arealno bliskim neslovenskim jezicima u sluajevima kada dati sintaksiki fakat nije potvren u slovenskom jezikom svetu. Podrazumeva se rizik da se u interpretaciji ponekog detaqa iz starih tekstova i omane (na ta i autor sam upozorava), posebno ako je u fokusu pawe konstrukt" potvren u savremenom srpskom standardnom jeziku. (Poqe kauzalnosti je moda u tom smislu najosetqivije, ali naravno ne samo ono.) Prilikom analize, redosleda i naina interpretacije, autor ne previa prirodu sintaksikih jedinica kroz koje se semantika realizuje gramatika, u klasinom smislu te rei, nije skrajnuta naglaenim semantikim pri-

191 stupom. Nalaewe konkretnih gramatikih fakata (posebno kada se ima u vidu karakter napomena, koje nisu ni prazne ni formalne, to inae nije redak sluaj) noroito onima koji nisu navikli na ovakav koncept i nain izlagawa znatno je olakano promiqeno koncipiranim registrom padenih konstrukcija (480482). Ipak, delu i argumentacije i rasprave koji je dat u fusnotama ini se da je pokatkad mesto u osnovnom tekstu. Uloen je ogroman i znalaki napor da se savlada preobimni korpus, konsultovana je bogata, esto i retka i teko dostupna, uglavnom slavistika literatura (da li je autora u ponekom detaqu i zavela pokazae tek naredna istraivawa), to je rezultiralo vrednim delom nakon kojeg o istorijskoj sintaksi srpskog jezika (ukquujui i vremensku i prostornu dimenziju, i lingvistiku sutinu) znamo mnogo vie, ili u vidu odgovora ili u vidu istaknute dileme. Broj pokrenutih tema, wihova raznovrsnost, nemale novine u pristupu kada se radi o sintaksikom opisu starih tekstova, ponekad i dubina praewa pojedinih fenomena (ako kaemo neujednaena nepravedni smo, jer se moraju imati u vidu i nauna neobraenost i irina zahvata), prikazivaa oslobaa obaveze (i potrebe) da daje izriite i konane ocene i sudove o pojedinostima sadranim u ovom obimnom, ambicioznom i u mnogim smislovima originalnom i izuzetnom naunom poduhvatu i intelektualnom naporu.

UDC 811.163.41'373 81'373

SINTEZA LEKSIKOLOKIH ISTRAIVAWA


(Rajna Dragievi, Leksikologija srpskog jezika, Zavod za izdavawe uxbenika, Beograd 2007)

Gordana tasni

Kwigu Rajne Dragievi Leksikologija srpskog jezika objavio je Zavod za izdavawe uxbenika 2007. godine u Beogradu. Kwiga ima 366 stranica, uvodnu re, 11 poglavqa, zavrnu re autorke, bogatu bibliografiju, objediweni indeks autora i pojmova, rezime na srpskom i na engleskom jeziku. Ova kwiga ve na prvi pogled privlai pawu svojim izgledom. Istaknut, veoma uoqiv naslov na tamnijem, skladnom koloritu korica sa mawe uoqivim uvenim trouglom o komponentama leksikog znaewa, budueg itaoca ove kwige navodi na razmiqawe. Trougao je na koricama smeten po pravilima zlatnog preseka i tako zadovoqava vrhunac estetskog kriterijuma. Meutim, temena trougla sa jedva vidqivim oznakama jezik, miqewe i stvarnost sugeriu na, ipak, neto drugaiji pristup kqunom leksikolokom pitawu: znaewe rei. Tradicionalno se komponente znaewa prikazuju na jednakostraninom trouglu koji simbolizuju trojedinstvo entiteta oznaenih takama A, B i C. Nejednakostranini trougao, kakav je na koricama, pak, govori o vezama razliitog intenziteta i znaaja meu trima takama: i tako je najblia i najjaa veza izmeu jezika i miqewa, daqa je veza izmeu jezika i stvarnosti, pa nasluujemo psiholingvistiki pristup autorke, koji se gradi na dobrom teorijskom nasleu. I naslov kwige, takoe, pobuuje radoznalost. Iz ove naune oblasti itaoci su naviknuti na monografije pod naslovima optijeg tipa, poput Zgustinog Prirunika za leksikografiju, ipkine kwige Osnovi leksikologija i srodnih disciplina, Prieve Semantike i pragmatike rei. Pred nama je prvi put leksikologija srpskog jezika i s pravom oekujemo da autorka ukae na specifinosti, posebnosti, tipine karakteristike leksikog sistema srpskog jezika. Susret sa sadrajem, takoe, predstavqa prijatno iznenaewe. Veoma funkcionalno reewe za kwige ovoga tipa i obima upravo je organizacija saetog i detaqnog, razgranatog sadraja. Nauna praksa je po-

194 kazala da je primena deduktivnog principa (od opteg ka pojedinanom) veoma primerena u izlagawu naunih iwenica i wihovog povezivawa u sistem. U uvodnoj rei R. Dragievi navodi tri osnovna ciqa koja eli da postigne ovom kwigom: prvi ciq je da ona bude jedan od univerzitetskih uxbenika, drugi je da se na jednom mestu, bar uopteno, iznesu shvatawa srpskih lingvista (ili onih iz najblieg okruewa) u vezi s razliitim leksikolokim temama i trei je ciq da se iskae lini pogled na leksikologiju zasnovan na ideji da su podela leksike i wen opis najboqi kada su psiholoki zasnovani, te da je budunost leksikologije u saradwi sa psiholingvistikom. Ve u prvom poglavqu (str. 1734) R. Dragievi unosi inovativne elemente u definisawe predmeta prouavawa leksikologije ukquujui, pored sintagmatskih i paradigmatskih, i derivacione veze meu reima. Sledi podela leksikologije prema razliitim kriterijumima, odnosno razliitim predmetima prouavawa. Rekli bismo, ipak, da je teite u ovom poglavqu u predstavqawu vrlo kompleksnog odnosa leksikologije sa drugim disciplinama: etimologijom (veoma jasno je razgranien predmet prouavawa etimologije odnosno leksikologije, ali je istaknuta wihova spona zajednika taka, a to je znaewe rei), terminologijom (pri emu je fokus na razliitosti termina u odnosu na lekseme opteg fonda), onomastikom (sa kojom je vezuje ispitivawe posebnosti semantikog sadraja imena u odnosu na znaewa opte leksike), frazeologijom (sa teitem na opisu jedinstvenog znaewa frazeologizama), tvorbom rei (sa ciqem ispitivawa tvorbe rei iz semantikog ugla) i leksikografijom. Ukratko su predstavqeni Renik srpskohrvatskog kwievnog i narodnog jezika SANU, Renik srpskohrvatskog kwievnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske, Matice srpske i Rjenik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU sa opisom strukture leksikografskog lanka, ukazivawem na semantike, gramatike i upotrebne vrednosti jedne rei sa posebnim osvrtom na reniku definiciju. Veoma su korisne informacije, za studente posebno, o tome ta sve moemo da saznamo iz opisnih renika o odnosu jedne rei prema drugima koje su s wom u vezi.1 Drugo poglavqe (str. 3539) posveeno je leksemi, osnovnoj leksikolokoj jedinici, ali i tumaewu razlika izmeu lekseme i rei uz navoewe i sistematizaciju aloleksa. U treem poglavqu (str. 4053) razmotrena su dva osnovna pitawa u vezi sa leksikonom. Prvo je o tome koje sve jezike jedinice pripadaju leksikonu. Ovo je pitawe ilustrovano na primeru vielanih leksikih jedinica.2 Drugo se pitawe tie podele leksikona na opti i men1 Moemo saznati derivacioni status, mesto lekseme u leksikom sistemu, weno primarno i dominantno znaewe. Takoe saznajemo o stepenu adaptiranosti strane rei, a mogua je i identifikacija znaewa lekseme preko antonima. 2 Frazeologizmi i terminoloke sintagme pripadaju leksikonu jer, kao i lekseme, obavqaju funkciju jednog reeninog konstituenta i imaju, dakle, jedinstveno znaewe i

195 talni. Ispitivati mentalni leksikon znai prouavati kako se lekseme pamte i skladite u naoj memoriji. R. Dragievi smatra da poznavawe naina funkcionisawa mentalnog leksikona moe biti pravi pokazateq u prouavawu opteg leksikona zato to u oba leksikona vladaju iste semantike zakonitosti. Osnovni leksikoloki problem leksiko znaewe, obraen je u etvrtom poglavqu (str. 5464). U tumaewu ovog problema autorka polazi od opteg stava da je znaewe rei dekodirawe sloenog odnosa izmeu neke pojave u spoqawem svetu, wene materijalne reprezentacije u naem miqewu i jezike manifestacije. R. Dragievi se, pored Ogden i Riardsovog trougla i leksikolokog kvadrata, opredequje za opis leksikog znaewa koje se sastoji iz dve zone: jezgrene i implikacione (periferne). Posredstvom shematskog prikaza, objawava i primerima potkrepquje svaku makrokomponentu jezgrenog znaewa (gramatika, predmetno-pojmovna i konotativna). U okviru ovog poglavqa prikazana je i tehnika semantikog diferencijala arlsa Ozguda (tehnika za merewe konotacije). U petom poglavqu predstavqeni su razliiti pristupi prouavawu leksikog znaewa (str. 65128). U leksikologiji je karakteristina sledea specifinost: odreena teorija istovremeno je i metoda za analizu leksema. Autorka, stoga, prikazuje razliite metode i postupke kojima se ispituje i utvruje leksiko znaewe. Koja e se metoda primeniti zavisi prvenstveno od tipa leksike. Komponencijalna analiza (razlagawe semantikog sadraja na komponente) pristupa znaewu lekseme kao skupu semantikih komponenata (sema) i veoma je pogodna za analizu imenica sa konkretnim znaewem. Osnovna pitawa kojima se autorka bavi u vezi sa komponencijalnom analizom su: vrste i produktivnost sema. Smatra da svaka izdvojiva semantika komponenta predstavqa semu, a arhisema (integralna sema) izraava pojmovnu vrednost i povezuje lekseme koje pripadaju jednoj tematskoj grupi. Uspostavqawem veze sa mentalnim leksikonom R. Dragievi istie da je komponencijalna analiza mehanizam miqewa i ona se samo reflektuje na jezik. Na osnovu linog iskustva, u pokuaju da ovom metodom analizira prideve sa znaewem qudskih osobina, autorka je dola do bitnog zakquka: ova metoda nije primewiva na analizu prideva. Pitamo se koliko je primewiva i u analizi glagola, jer se i ovde, kao i u drugim izvorima, uglavnom kao analizirani primeri navode imenice. Osnovno pitawe kojim se bavi teorija prototip je kategorisawe, razvrstavawe leksema po tematskim grupama. Centralno mesto u ovoj teoriji odnosno metodi je utvrivawe tipinog predstavnika kojim se mogu definisati odreene kategorije, a, po autorkinom miqewu, moda i sve. Taj tipini predstavnik naziva se prototip, koji je definifunkciju, za razliku od ustaqenih fraza koje su reenice (poslovice, izreke, aforizmi, krilatice).

196 san kao centralni lan kategorije u tom smislu to se ostali lanovi porede sa wim. Prototip je, stoga, i orijentir u kategorijama sa nejasnim granicama.3 Veoma razlono se ukazuje na mogunosti primene ove metode: za, na primer, analizu vieznanosti jedne lekseme.4 Komponencijalna analiza i teorija prototipa su u komplementarnom odnosu i autorka navodi Lipkino upozorewe da je integracija ovih dvaju teorija urgentan zadatak semantike teorije i prakse". U prikazu konceptualne analize R. Dragievi polazi od sredstava konceptualizacije: pojmovne metafore (razumevawe jednog pojma ili pojmovnog domena preko drugog pojma ili pojmovnog domena), pojmovne metonimije (kognitivni proces u kojem se jedan konceptualni entitet nalazi u vezi sa drugim konceptualnim entitetom unutar istog domena, npr. pisac i wegovo delo) i semantikog scenarija (qudsko iskustvo koje se reflektuje na miqewe i jezik). U kognitivnoj lingvistici znaewe se izjednaava sa konceptualizacijom, po reima D. Klikovac, obrazovawem pojmova na osnovu ovekovog fizikog, ulnog, emocionalnog i intelektualnog iskustva o svetu koji ga okruuje. Ova je metoda, smatra R. Dragievi, pogodna za analizu apstraktnih pojmova. Autorka je najvie pawe i prostora posvetila verbalnim asocijacijama i asocijativnoj metodi u prouavawu leksikog znaewa. Ove metode slue prvenstveno za otkrivawe organizacije mentalnog leksikona. Kako asocijacije nisu u znatnijoj meri privlaile nae lingviste, R. Dragievi prikazom literature iz zapadnih zemaqa (najpre Amerike), a zatim i u istonoevropskim zemqama, eli da naglasi da se primenom ove metode mogu dobiti veoma lepi rezultati, kao na primer u istraivawu stereotipa. I u naoj sredini u novije doba ova teorija ima pristalica, meu prvima je to prof. P. Piper, koji se istraivawem o komunikativnom ponaawu nekoliko slovenskih naroda prikquio ovim asocijativnim tokovima. Tu su i drugi istraivai, poput M. Stefanovi, koja se bavi asocijativnom gramatikom. Autorka je opisala strukturu osnovnog instrumenta asocijativnog testa, dala tipologiju i navela primere wihove upotrebe u semantikim istraivawima (npr. u ispitivawu antonimije, tvorbe rei, konceptualizacije, ili u komparativnim semantikim istraivawima). R. Dragievi smatra da se asocijativna metoda, za razliku od drugih dosada navedenih teorija i metoda, ne moe samostalno koristiti u leksikolokim istraivawima, ali da je veoma pogodna za dijagnostikovawe neke semantike pojave ili za potvrivawe rezultata do kojih se
3 uven je primer u kojem je Labov istraivao nejasne granice izmeu kategorija kao to su oqa, aa, krigla, vaza Labov je ispitanike zbuwivao time to je varirao razliite parametre tih predmeta (npr. prototipina je oqa od keramike, a on im je pokazivao oqu od stakla i sl.). 4 Autorka daje sledee obrazloewe: jezik je deo opteg kognitivnog aparata, a jezike kategorije su organizovane kao i druge saznajne kategorije tako da svako znaewe predstavqa skup podznaewa, koja se mogu uoiti kao razliita, ali ipak povezana. U centru takve kategorije nalazi se prototipino znaewe (koje je po pravilu najee), a na wega se nadovezuju druga, mawe tipina znaewa.

197 dolo primenom neke druge teorije odnosno metode. U podrobnom prikazu asocijativnih renika u naem i u drugim jezicima (bugarskom, ruskom, poqskom, maarskom), autorka navodi i mogunosti wihove primene u razliitim ispitivawima, kakvo je npr. ispitivawe jezgra jezikog saznawa.5 Poglavqe se zavrava obrazloewem za izbor navedenih teorija i izostavqawe nekih drugih, a, kako kae autorka, birane su one teorije koje po wenoj proceni imaju razraenu metodologiju za uspean opis leksikog znaewa. esto poglavqe (str. 129145) nameweno je polisemiji. R. Dragievi navodi uobiajeno dvostruko shvatawe polisemije: kao vieznanost rei i kao zajedniki naziva za mehanizme kojima se polisemija najee ostvaruje (metafora, metonimija, sinegdoha i platisemija). Definie polisemiju prema shvatawu profesorke Darinke Gortan-Premk kao skup znaewa jedne lekseme koje se sastoji iz primarnog/osnovnog/nominacionog znaewa ili primarne semantike realizacije, i sekundarnog znaewa ili sekundarne semantike realizacije. Primarnost osnovnog znaewa ogleda se u tome to sekundarna znaewa obino nastaju iz wega. I upravo utvrivawe osnovnog znaewa predstavqa problem leksikografima. Sekundarna znaewa mogu biti indukovana platisemijom (irokoznanost), paronimijom (pojava da jedno od sekundarnih znaewa u potpunosti odstupa od ostalih), perspektivizacijom (nijansa u znaewu uslovqena kontekstom, npr. hrabar vojnik i hrabar ovek), ponavqawem istog modela, deplecijom (semantika istroenost, odnosno mogunost upotrebe lekseme u razliitim kolokacijama, npr. dobra prilika, dobar provod, dobra plata, dobro drutvo), a polisemija glagola tumai se posredstvom autotroponimije (npr. Pera pije i Pera pije mnogo).6 Autorka problematizuje pitawe leksiko-gramatike polisemije odnosno konverzije. Poglavqe zavrava stavovima profesorke Gortan-Premk o regularnosti semantikog varirawa koja je pokazateq duboke isprepletenosti semantikih procesa u polisemiji i derivaciji. U sedmom poglavqu (str. 146186) objaweni su mehanizmi polisemije: najpre metafora (pojmovna mehanizam miqewa, leksika jeziki mehanizam, poetska stilska figura), zatim metonimija (pojmovna mehanizam miqewa, leksika jeziki mehanizam, poetska stilska figura), pa sinegdoha i platisemija. Diferencirawem razliitih nivoa metafore i metonimije R. Dragievi pomae, u prvom redu studentima, da navedene mehanizme ne posmatraju i razumevaju samo u domenu stilskih izraajnih sredstava.
5 Ispitivawe jezgra jezikog saznawa podrazumeva izdvajawe leksema koje stupaju u najvei broj asocijativnih veza sa drugim leksemama. Navodimo prvih pet rei koje predstavqaju ovo jezgro u srpskom jeziku: ivot, ovek, qubav, ja, srea. 6 Autotroponimija je sposobnost jednog glagola da se, u prvom sluaju, realizuje bez eksplicirane odredbe ili dopune za nain, a u drugom sluaju s wom. Ova je pojava karakteristina za engleski jezik, a u naem je veoma retka iako se neki glagoli ine takvima, npr. Ovo e te kotati i Ovo e te mnogo kotati.

198 Navodi tipove metaforikih asocijacija prema tipologiji koju je razradila Darinka Gortan-Premk, a zatim osvetqava uticaj teorije kwievnosti na razumevawe leksike metafore, najvie osporavajui ukorewenu naviku da se metafora tumai kao prenoewe znaewa s jednog pojma na drugi, a, u stvari, dolazi do prenoewa nominacije s jednog pojma na drugi. Razraen je i odnos izmeu pojmovne i leksike metafore (pojmovna metafora je mehanizam miqewa koji omoguava leksiku metaforu kao jeziki mehanizam). Opisana je i sinestezija koja se tradicionalno smatra tipom leksike metafore, ali autorka dovodi u pitawe wenu metaforiku prirodu.7 Metonimija se, takoe, razumeva na tri nivoa (o pojmovnoj metonimiji ve je bilo rei). Navode se razlike izmeu pojmovne metafore i pojmovne metonimije po Keveeu.8 Veoma je lepo i tano zapaawe autorke da metonimija, pre svega, slui kao sredstvo pomou kojeg organizujemo shvatawa o ureenosti sveta oko nas i znatno olakavamo svakodnevni ivot. Veoma je zanimqiv opis metaftonimije, t. j. zdruenog delovawa metafore i metonimije (npr. Amerika slee ramenima). Posredstvom objawewa pojmovne metonimije lako se moe razumeti definicija leksike metonimije.9 R. Dragievi nadaqe govori o imenikoj, glagolskoj (glagol kopati u kopati zemqu ili kopati rupu u zemqi), pridevskoj (semenski fond) metonimiji sa wihovim podtipovima, rukovodei se parametrima koje je ustanovio Apresjan. Vredna je napomena autorke da su glagolska i pridevska metonimija nedovoqno izuavane u leksikologiji u odnosu na imeniku, a razlog je u tome to su pridevi i glagoli, za razliku od imenica, nesamostalne rei i to na wihovo znaewe velik uticaj ima semantika imenica na koje se odnose. Sinegdoha se u kognitivnoj lingvistici smatra vrstom metonimije, te se moe govoriti samo o leksikoj i poetskoj sinegdohi. Navodei tipove sinegdohe, razmatrajui odnos izmeu leksike i poetske sinegdohe i izmeu metonimije i sinegdohe dolazi do parametara karakteristinih za sinegdohu. R. Dragievi zaokruuje ovu celinu razmiqawem o ulozi leksike metafore, metonimije i sinegdohe u leksikom sistemu. Veoma je zanimqivo autorkino razmatrawe o polisemiji i jezikoj normi.10
7 Pod sinestezijom neurolozi, koji se najvie bave ovim fenomenom, podrazumevaju sposobnost zdruene percepcije (npr. sposobnost da ujemo boje i sl.). Pisci razliitih epoha imali su sklonosti ka sinesteziji (npr. kod Kitsa i Gotjea najea je sinestezija dodir-zvuk). 8 Razlike su sledee: 1. kod pojmovne metafore veza se uspostavqa izmeu dva domena, a kod metonimije unutar jednog domena; 2. metafora se zasniva na slinosti, a metonimija na bliskosti; 3. pojmovna metonimija se ustanovqava izmeu dva pojma, izmeu jezikih jedinica i pojmova i izmeu jezikih jedinica i stvari/dogaaja u realnosti, a pojmovna metafora se uspostavqa meu pojmovima; 4. metonimijom se povezuje pojedinani ciqni entitet unutar jednog domena, a pod metaforom se razumeva ceo sistem entiteta pomou entiteta drugog sistema. 9 Leksika metonimija je sposobnost mnogih lanova jedne tematske grupe da po istom modelu prenose svoja imena na druge pojmove iz istog domena stvarnosti na osnovu neke logike veze meu wima (prostorne, vremenske, uzrono-posledine, posesivne i dr.). 10 Ovaj se odnos razmatra u tri sluaja: kada normativisti nisu u pravu (npr. kada se kalodontom naziva svaka zubna pasta ili kada se glagol podvlaiti prenosi u sferu

199 Prikazom platisemije prema shvatawu I. Grickat11 pokree se jo jedno semantiko pitawe, koje nema veze samo s platisemijom: da li je kriterijum konkretno apstraktno (verovawe da su apstraktna znaewa leksema obavezno nastala od konkretnih) dovoqno merodavan u razlikovawu polisemije od platisemije. U osmom poglavqu (str. 187212) govori se o semantici derivata. Autorka navodi razloge za prouavawe derivata u leksikologiji, a meu wima se posebno istie sledei: leksiki fond se najee bogati derivatima, tako to se postojei tvorbeni modeli popuwavaju novim sadrajima. Objawavaju se struktura derivata i wihova podela prema motivnoj rei (denominativi, deverbativi, deadjektivi) i prema rangu (prvostepeni, drugostepeni). Iznose se stavovi i miqewa stranih i domaih lingvista o leksikom i tvorbenom znaewu i o jednoreferentnim i dvoreferentnim derivatima. Autorka skree pawu na specifian odnos izmeu tvorbene osnove i tvorbenog formanta, koji se moe posmatrati kao odnos izmeu delova sintagme, s tim to je kod derivata upravni deo u formantu, a zavisni u tvorbenoj osnovi. Meutim, sa jednoreferentnim derivatima je drugaije. Posebno je vano za semantika ispitivawa koji se deo prenosi u derivat i nain na koji derivati razvijaju polisemantiku strukturu. Odgovor je u semantikom varirawu, koje predstavqa zajedniki imeniteq za derivaciju i polisemiju, jer se oba mehanizma razvijaju na istim semantikim principima, t. j. iste su seme aktivne i u polisemiji i u derivaciji. U ovom se poglavqu govori i o derivacionom gnezdu pod kojim se podrazumeva skup svih derivata jedne lekseme. Bogatstvo i sadraj derivacionog gnezda vani su pokazateqi: statusa lekseme u leksikom sistemu, dominantnog znaewa jedne lekseme, veze izmeu semantiki vodeih i tvorbeno vodeih lanova tematske grupe. Takoe se objawava priroda veze izmeu derivacije i mentalnog leksikona, sa posebnim osvrtom na odnos izmeu proste rei i derivata i na status drugostepenih derivata u mentalnom leksikonu. Deveto poglavqe je posveeno sintagmatskim leksikim odnosima (str. 213231) odnosno semantikom uticaju jedne lekseme na drugu u linearnom nizu.12 U ovoj je oblasti veoma izraena terminoloka razuenost.13 Meutim, za upotrebu odreenog termina uvek postoji naugovorewa) i kada su normativisti moda u pravu (npr. pridev euforian u znaewu qutit ili mahnit) i kada normativisti nisu u pravu, ali je wihova kritika opravdana (npr. kada se naknada za telesno oteewe naziva telesnim oteewem, ili kada se naknada za odtetu nazove tetom). 11 Kada ni iz sinhronijske, ni iz dijahronijske perspektive nije mogue utvrditi koje je znaewe primarno i kako su iz jednog znaewa nastala druga, takvu pojavu i takav odnos nazivamo platisemijom. 12 U semantikoj analizi kolokacija tipa grudva snega centar interesovawa moe biti znaewe cele kolokacije, ili znaewe jednog lana, ali se kao problem moe postaviti distribucija leksema koje je saiwavaju i, ire, zakoni semantike spojivosti zahvaqujui kojima se ona ostvaruje. 13 Navedeni su sledei termini: leksika spojivost, leksiko slagawe, restrikcija selekcija, leksemska valentnost.

200 no-teorijski razlog i wih R. Dragievi navodi. Nije se moglo zaobii ni pitawe o odnosu kolokacije i znaewa lekseme,14 a odgovor je trojak: znaewe lekseme je posledica kolokabilnosti, znaewe lekseme je uslov za weno stupawe u odreenu kolokaciju, znaewe lekseme je i uslov i posledica kolokabilnosti. Autorka zakquuje da je vano doi do odgovora o odnosu izmeu znaewa lekseme i konteksta. Ovaj se deo zavrava razmatrawem o odnosu izmeu sintagmatskih leksikih odnosa i polisemije. U desetom poglavqu su prikazani paradigmatski leksiki skupovi (str. 232243). sa teitem na prikazu wihovih specifinih osobina. Najpre se skree pawa na terminoloku razuenost, koja je posledica slojevitosti i raznolikosti odnosa meu lanovima leksikog skupa. U ovoj su oblasti predmet leksikolokih istraivawa sistemske i nesistemske asocijativne veze meu lanovima skupa. Navedeni su pokazateqi jezike veze meu leksemama u paradigmatskom odnosu i mogui kriterijumi za klasifikaciju leksikih skupova: optost leksikog skupa, meusobna zavisnost lanova skupa, kohezioni centar skupa.15 Najobimnije, zavrno jedanaesto poglavqe, posveeno je paradigmatskim leksikim odnosima (str. 244330) koji mogu biti: sadrinski, formalni i sadrinsko-formalni. Na sadrinskoj relaciji meu leksemama zasnivaju se sinonimija i antonimija. U izlagawu ove izuzetno sloene leksikoloke i leksikografske problematike dominira ujednaen prikaz, po istom modelu, veoma sistematizovano i postupno. R. Dragievi najpre izvetava o razliitim pristupima i shvatawima odreenog paradigmatskog leksikog odnosa, zatim ga definie, navodi izvore odreenog leksikog odnosa, tipologiju, vezu sa mentalnim leksikonom i stawe u domaoj i stranoj leksikografskoj praksi. Tako postojee definicije sinonimije ukazuju na to da su oba dela sporna. Autorka navodi stav B. Tafre i wenu definiciju po kojoj su leksiki sinonimi jedinice koje referiraju na isti referent, dodajemo jo i zakquak R. Dragievi da sinonimi, bez izuzetka, moraju pripadati istoj vrsti rei. Kada je re o izvorima leksike sinonimije navedeni su sledei (po Apresjanu): 1. stvarawe ekspresivne leksike, stvarawe sekundarnih znaewa lekseme, koje moe biti sinonimno sa
14 Veoma je zanimqiva tvrdwa Rianovia, koju autorka navodi, da jedna re ima onoliko posebnih znaewa koliko i moguih kolokacija sa drugim rijeima jednog jezika. 15 1) Autorka posebno navodi i ukrta slavistiku i anglosaksonsku terminologiju za leksike skupove. Po slavistikoj terminologiji asocijativno poqe je najoptiji skup, a ui skupovi su pojmovno poqe i sa priblino istim znaewem semantiko poqe, zatim tematska grupa rei, leksiko-semantika i situaciono-komunikativna grupa rei. U anglosaksonskoj terminologiji je leksiko poqe termin za najoptiji leksiki skup. 2) Semantika poqa, derivaciona gnezda, leksiko-semantike grupe (sinonimi) predstavqaju skupove meu ijim lanovima postoji odnos determinacije. Meu antonimima i konverzivima vlada odnos komplementarnosti, a autonomnost meu lanovima tvorbenog gnezda i hiponimima. 3) Najvaniji kohezioni elemenat leksikih skupova je zajednika arhisema. Takvi su, na primer, hiperonimi i skupovi sa zajednikom arhisemom i dominantnom semom, kao to su to sinonimi.

201 primarnim ili sekundarnim znaewem druge, tvorbeni procesi i pozajmqivawe. Tipologija sinonima preuzeta je od esto citiranog bugarskog leksikologa Vtova, koji razlikuje: semantike (imaju istu arhisemu i veinu sema nieg ranga), stilske (ekspresivni, funkcionalni, arhaini) i semantiko-stilske (profesionalno-terminoloki, teritorijalno i socijalno ogranieni) sinonime. Mogu se porediti i pojedinana primarna znaewa, primarno i sekundarno ili sekundarna znaewa dveju leksema. Autorka istie nedostatak renika semantikih poqa, koji bi se mogao izraditi po uzoru na Roeov iz 1852. godine, a da se posredstvom asocijativnog renika moe istraivati skladitewe sinonima u mentalnom leksikonu. Kao to je odreewe slinosti problem kod sinonimije, tako kod antonimije predstavqa problem odreewe suprotnosti. R. Dragievi smatra da se kod pravih antonima suprotstavqaju primarna znaewa, a da je drugi vaan kriterijum za utvrivawe antonimije semantiko saodnoewe leksema.16 Prava je antonimija ona za ije ostvarewe nije potreban kontekst, moe se ostvariti i suprotstavqawem primarnog znaewa jedne lekseme sekundarnom znaewu druge (suv i sirov), ili suprotstavqawem samo wihovih sekundarnih znaewa, a ne i primarnih. Tipologija antonima je veoma razgranata i uslovqena odabranim kriterijumom. Tako se antonimi dele na pune i nepune, s obzirom na semantiku asimetriju osnovnih znaewa na prave i neprave. Osnovna struktura u kojoj se antonimi ostvaruju je par. Jedan je lan nemarkiran i on poseduje nominalno i kontrastno znaewe, drugi je markiran. Po miqewu R. Dragievi, antonimija ima znaajno, ako ne i centralno, mesto u mentalnom leksikonu. Istraivawa su pokazala da se najee asocijativne veze uspostavqaju izmeu lekseme i wenog antonima. Predstavqen je jo jedan leksiki odnos sa mnotvom varijanata hiponimija.17 Pravilno razumevawe hiponimije mogue je posredstvom kategorizacije. Vani su zakquci autorke da meu kohiponimima vlada sinoniminost, a da se sinoniminost izmeu hiperonima i hiponima moe ostvariti u kontekstu (hiperonim se moe zameniti hiponimom, ali ne i obrnuto). Meu kohiponimima postoje i antonimski odnosi, jer antonimski parovi obeleavaju stepen prisustva jednog svojstva. Ispitivawe hiponimije u jednom jeziku predstavqa izazov u prouavawu lanova tematske grupe. Izazov je i poreewe hiponimskih relacija u vie jezika. U mentalnom leksikonu razlikuju se vertikalne (izmeu hiperonima i hiponima) i horizontalne (veza izmeu kohiponima) hiponimijske veze. Eksperimenti pokazuju (prema Ejisonovoj) da vertikalno kretawe meu razliitim nivoima optosti zahteva neto vie napora nego horizontalno kretawe meu koordinatama.
16 Pod semantikim saodnoewem leksema podrazumeva se pokuaj definisawa jednog antonima posredstvom drugoga, npr. dugaak = koji nije kratak. 17 Hiponimija je odnos izmeu superordinirane lekseme i subordiniranih leksema, koje su meusobno ravnopravne i nalaze se u odnosu kohiponimije.

202 Formalno povezane lekseme su one koje imaju podudarne ili sline elemente leksemske forme. Meu wima postoji snana asocijativna veza, a osnovno je pitawe: moe li forma lekseme da utie na wen semantiki sadraj. Odgovor je potvrdan samo u sluaju onomatopeje. U okviru sadrinsko-formalnih odnosa meu leksemama obraena je paronimija. Osnovni teorijski problem predstavqa utvrivawe parametara na osnovu kojih se mogu razlikovati istokorenski sinonimi od paronima. Autorka smatra da je to kriterijum zamewivosti i definie paronime kao istokorenske lekseme koje pripadaju istoj vrsti rei, imaju slino znaewe, imaju istu pojmovno-logiku saodnosnost i koje nisu uzajamno zamewive u istom kontekstu. Paronimi se po stepenu tipinosti dele na: apsolutne, nepotpune i delimine. Najee se lingvisti bave tzv. lanim i pravim prijateqima, a neki autori razlikuju meujeziku paronimiju od meujezike homonimije. Poglavqe se zavrava razmatrawem o homonimiji koja je definisana kao relacija izmeu leksema koje pripadaju istoj gramatikoj vrsti rei, imaju istu formu i razliita, sa sinhronijskog stanovita nepovezana, znaewa. Navode se i uzroci homoniminih odnosa prema ipki i tipovi homonimije: prava homonimija, homomorfija, homografija, homotonija. Pitawe koje mui lingviste odnosi se na razlikovawe homonimije od polisemije. Autorka navodi sledee naine za reavawe ovog problema: jeziko oseawe, etimoloki parametar (kada su dve jedinice istog porekla, re je o polisemiji, a kada nisu, u pitawu je homonimija), semantiki i tvorbeni koji je definisala D. Gortan-Premk.18 Strukture u okviru kojih se realizuju date leksike jedinice su homonimski par i gnezdo. Kao specifian problem u vezi sa homonimijom postavqa se pitawe: da li se moe govoriti o afiksnoj homonimiji i da li je homonimija uzrok nesporazuma u komunikaciji. * Nakon prikazanog sadraja Leksikologije srpskog jezika, na kraju bismo dali osvrt na ciqeve koje je Rajna Dragievi postavila. 1) Da li ova kwiga zadovoqava kriterijume univerzitetskog uxbenika? U didaktiko-metodikom smislu kwiga je veoma dobro osmiqena i organizovana, sveobuhvatna i informativna. Verujemo da e biti uspeno prihvaena od strane studenata upravo zbog sledeih osobina: veoma je sistematina, postupna, pregledna i nadasve struno napisana, ali veoma itkim, prijemivim stilom. Navoewem odabranih citata i reprezentativnih primera veoma uspeno konkretizuje i ilu18 Semantiki postupak se zasniva na poreewu znaewa jedinica za koje treba utvrditi vrstu odnosa primenom komponencijalne analize, dakle na osnovu semskog sastava. Tvorbeni postupak se zasniva na poreewu derivacionih gnezda ispitivanih jedinica i predstavqa tvorbeni parametar. Ako se derivaciona gnezda ne podudaraju, re je o homonimima.

203 struje ili problematizuje odreenu leksiku pojavu (a kao to smo videli u leksikolokoj teoriji i ispitivawima problema ima i to na razliitim nivoima). I fusnote imaju izrazitu didaktiku vrednost, poput objawewa koje autorka daje u vezi sa opredeqewem za odreeni termin ili kada preispituje rezultate prethodnih istraivawa. Veoma uspenim ilustracijama, grafikim i shematskim prikazima R. Dragievi je obezbedila boqu i laku percepciju sloenih leksikolokih pojava. S obzirom na nain izbora i obrade sadraja ova kwiga, ipak, prevazilazi uxbeniki karakter. Posebno kada se obrauju leksike pojave koje su mawe zastupqene u lingvistikim istraivawima: sinestezija, paronimija, verbalne asocijacije kao metode za prouavawe leksikog znaewa. 2) U kojoj su meri predstavqena leksikoloka istraivawa u srbistici? Na osnovu podataka ovog tipa jasno moemo sagledati mesto i znaaj leksikolokih istraivawa kod nas i u tom smislu posebno se izdvajaju lingvisti koji su dali izuzetan doprinos u ovoj oblasti: Darinka Gortan-Premk, Jelka Matijaevi, Danko ipka, Predrag Piper, Tvrtko Pri, Rajna Dragievi i drugi, a u kroatistici Branka Tafra. Korelacija sa slavistikim i anglosaksonskim istraivawima i istraivaima, kao i leksikografskim delima, ukazuje, takoe, na specifinosti srpske leksikologije i izbor i teorijski pristup temama i odabranim leksikim pojavama. Vani su podaci o nedostacima u naoj leksikografskoj praksi (npr. renik antonima, tematskih poqa). Stie se utisak da je prisutan uticaj, nekad slabiji, a nekad jai, i slavistikkih (prvenstveno ruskih) i anglosaksonskih leksikologa. I kada su u pitawu savremenije metode, poput leksikih asocijacija, teorijska i empirijska ispitivawa su zastupqena, opet negde u veoj, negde u mawoj meri u oba geografsko-lingvistika kruga. Takoe saznajemo o najnovijim svetskim istraivawima u ovoj oblasti, upoznajemo se sa novim pristupima i terminologijom, to je korisno ne samo za studente, nego i za sve nas koji se na neki nain bavimo ovim pitawima. Pored istraivawa znamenitih lingvista, autorka iznosi i rezultate svojih studenata i postdiplomaca, to govori o lepoj perspektivi nae leksikologije i leksikografije. 3) Koliko je vidqiv lini stav autorke u vezi sa leksikologijom kao naukom? R. Dragievi jasno podrava ili opovrgava odreene stavove i pristupe u prouavawu odreenih leksikolokih problema. Sueqavajui stavove proistekle iz razliitih teorijskih orijentacija o odreenom leksikolokom pitawu, i tradicionalne i aktuelne, ona gradi svoj stav ili se, s razlogom, opredequje za neki od postojeih modela. Obino nudi i konkretna reewa u skladu sa wenim shvatawima koja su

204 utemeqena na psiholingvistici i kognitivnoj lingvistici. Otuda izuzetan znaaj pridaje mentalnom leksikonu i asocijativnim metodama. Da zakquimo: vrednost ove kwige je viestruka, ona predstavqa svojevrsnu sintezu leksikolokih istraivawa i pristupa u srbistici i ire, otkriva neistraene i nedovoqno istraene leksike fenomene. Takoe smatramo da je pedagoki rad Rajne Dragievi obogatio novom dimenzijom ovu kwigu na kojoj e se obrazovati budue generacije radoznalih leksikologa.

OCENE I PRIKAZI
UDC 091=163.4114"(082) 821.163.41(091)14"

VARADINSKI APOSTOL
VARADINSKI APOSTOL: POVODOM 550 GODINA OD NASTANKA, BeogradZagreb 2004, str. 175.

Povodom 550 godina od nastanka Varadinskog apostola Muzej Srpske pravoslavne crkve u Beogradu i Muzej Srpske pravoslavne crkve Eparhije zagrebako-qubqanske u Zagrebu priredili su fototipsko izdawe ove znaajne bogoslubene kwige, najstarijeg poznatog srpskoslovenskog rukopisa nastalog na teritoriji Hrvatske, tanije Gorwe Slavonije. Naziv je dobio prema sadraju osnovnog teksta, kao i mestu u kojem je ispisan najvei wegov deo, pri Kantakuzini (Katarini) Brankovi, eni Ulriha Ceqskog i keri despota ura Brankovia, tokom 1453/1454. godine. Uz fototipsko izdawe, kwiga je dobila i svestranu strunu obradu u vidu zasebne monografije, koja pored predgovora mitropolita zagrebako-qubqanskog i cele Italije Jovana (56) sadri sledee naune priloge: Slobodan Mileusni, Srbi u Slavoniji u predturskom periodu (718); Momilo Spremi, Kantakuzina (Katarina) Brankovi (1947); Tomislav Jovanovi, Srpska kwievnost i pismenost u doba nastanka Varadinskog apostola (4960); Dimitrije E. Stefanovi, Varadinski apostol iz 1454. godine (6190); Radoman Stankovi, Vodeni znaci Varadinskog apostola (9197). Migracije Srba ka zapadu, na prostor Srema i Slavonije, poele su ubrzo posle Marike (1371) i Kosovske bitke (1389) a nastavile se posle pada Despotovine (1459), a u velikom talasu i 1690. godine pod patrijarhom srpskim Arsenijem Crnojeviem. Seobe su trajale vie od etiri veka i delom su okonane 1737. godine Drugom seobom Srba pod patrijarhom Arsenijem Jovanoviem akabentom. Izmeu 1467. i 1470. godine nastaju na podruju Slavonije i naseqa Srba iz Bosne i Hercegovine, koji su tamo doli sa Vladislavom Hercegoviem, sinom Stefana Vukia Kosae. Sredinom H veka u Varadinu i okolini ve je formirana znaajna srpska kolonija. Posle udaje za grofa Ulriha Ceqskog 1434. godine i Kantakuzina (Katarina) Brankovi je sa sobom povela znaajan broj srpskih porodica iz Smedereva i okoline. Uz mnogobrojne despote iz roda Brankovia i Berislavia, u kulturnom i politikom ivotu Srba na podruju Slavonije isticale su se porodice Jaki (naroito Vuk, Stefan i Dimitrije, sinovi vojvode Jakia), tiqanovi, Belmui, Baki, Radi, Balenti i dr. Jedan od najpoznatijih i posledwih srpskih knezova bio je Stefan tiqanovi, koji je jo za ivota, zbog dobrih dela koja je inio ondawem ivqu, smatran svetim i u narodu nazivan despotom, kraqem i carem. Istorijske okolnosti, inae, za pravoslavne Srbe na tim prostorima nisu bile povoqne. No, i pored stalnog pritiska rimokatolikih misionara, s jedne, i turskih osvajaa, sa druge strane, srpska vlastela uspela su da zatite inte-

206
rese svoga naroda i u znatnoj meri, kako zakquuje S. Mileusni, ouvaju wegov nacionalni i verski identitet. Meu linosti sa izraenim stepenom nacionalne i verske samosvesti spadala je i Kantakuzina (Katarina) Brankovi, ki despota ura i princeze Jerine iz solunske grane vizantijske carske porodice Kantakuzin. Udajom za latinskog vlastelina, po ondawem obiaju dobila je ime Katarina. M. Spremi istie da je u pitawu bio politiki motivisan brak, kojim se elela za Srbiju obezbediti podrka Zapada. Ulrih Ceqski bio je iz jedne od najbogatijih i najpoznatijih nemakih porodica sa grofovskom titulom, koja je ime dobila po svome gradu Cequ. Za vreme estih Ulrihovih putovawa Kantakuzina je upravqala wegovim posedima. Bila je gospodar vie mesta, a osim u Cequ, najvie je boravila u Zagrebu i Varadinu. Pored nedaa oko ouvawa muevqeve imovine posle wegovog ubistva 1456. godine, tokom dugog ivotnog veka pratile su je smrti i drugih najbliih srodnika, razliita iskuewa i lutawa od Bea i Venecije na zapadu do Sera i Carigrada na istoku. Umrla je najverovatnije 1491. godine u osmoj deceniji ivota a sahrawena u crkvi Sv. Stefana u Koni, izmeu Strumice i tipa. Ostala je upamena kao duboko pobona ena, vrsto odana svojoj pravoslavnoj veri. Pored Varadinskog apostola, do danas je sauvana i veoma lepa, zlatnim nitima izvezena i dragim kamewem ukraena mitra wen dar beogradskoj mitropoliji, jedinoj srpskoj eparhiji koja je posle pada Smedereva (1459) ostala izvan turske vlasti. Ceo period vladavine despota ura Brankovia, kao to je poznato, bio je obeleen borbom i nastojawem da se sauva to vea samostalnost srpske drave i izbegne wen potpuni slom i pad pod tursku vlast. I u ovako tekim istorijskim okolnostima u srpskim kulturnim centrima kwizi i pisanoj rei posveivana je velika pawa. Doprinos tome, kao obrazovan vladar, davao je i sam despot ura pomaui monatvo i manastire kako u Srbiji tako i van we. Originalno stvaralatvo u to vreme, iako neto skromnijeg obima nego u doba Nemawia, jo uvek je ivo i raznovrsno. O tome svedoe dela Konstantina Filozofa, Jelene Bali, Nikona Jerusalimca, Nepoznatog Devianca, Nepoznatog Smederevca, Nepoznatog smederevskog besednika, deanskog monaha Josifa, Vladislava Gramatika, Konstantina Mihailovia iz Ostrovice. Meu proznim anrovima i daqe se neguju itije, poslanica, povest; javqaju se i retorska dela poput nadgrobne rei, a od poetskih formi sluba. Na osnovu sauvanih rukopisa po raznim zbirkama u zemqi i inostranstvu, iji iscrpan (naravno, po prirodi stvari, ne i konaan) pregled izlae T. Jovanovi, moe se zakquiti da u ovom periodu nisu prepisivane samo bogoslubene kwige nego i drugi tekstovi koji pripadaju beletristici u irem smislu. Prevodilaka i prepisivaka delatnost nije bila usmerena samo na bogaewe postojeeg kwinog fonda nego je teila i jezikoj i tekstolokoj reviziji postojeih prevoda u ciqu wihove to vee saobraenosti sa staroslovenskim i grkim izvorima, a sve u duhu irih kulturnih stremqewa resavske epohe. Varadinski apostol u tom smislu treba sagledati kao jedan od mnogobrojnih rukopisa toga doba, koji se kako na kulturno-istorijskom tako i na filolokom planu moe smatrati vrsnim predstavnikom svoga vremena. U prilogu D. Stefanovia data je detaqna filoloka obrada ovog rukopisa. Pored pregleda literature o Varadinskom apostolu i osvrta na istorijat kwige i wen fiziki izgled, autor iznosi podatke o pisarima, mestu i vremenu ispisivawa, pismu, pravopisu i jeziku, kao i o iluminacijama, povezu, sadraju i zapisima. Varadinski apostol predstavqa konvolut, to znai da u istim koricama sadri dva posebno pisana, sadrinski povezana dela. Pisan je na hartiji

207
iji vodeni znaci, prema ispitivawima R. Stankovia, potiu iz tri razliita vremenska perioda: prvi deo rukopisa (l. 150) datiran je u prvu deceniju H veka, drugi deo (l. 51282) u 1450/1455. godinu, a trei deo, koji ine naknadno dodati listovi, u prvu etvrtinu H veka. Pisari rukopisa nisu poznati, kao ni mesto nastanka prvog dela i umetnutih listova. Najvei deo rukopisa drugi deo konvoluta pisala je jedna ruka, dok se druga javqa na svega dva lista. Osim najmlae ruke iz H veka, ostale tri piu poluustavom karakteristinim za H i H vek. Pravopis je u osnovi resavski sa dosta elemenata rake ortografije i kombinovanih pravopisnih reewa. U spomeniku se meaju grafeme i i, neto ree i e, a sreu se i primeri meusobne zamene i a. Analiza morfo-sintaksikih i leksikih karakteristika teksta pokazala je da Varadinski apostol pripada grani tekstova koji su posle sprovedene svetogorske redakcije bili jo vie prilagoeni grkom predloku (npr. povratna zamenica sebe zamewuje se sloenim izrazom drg drga prema grkom all0lwn, na mestu grkih glagola sa prefiksom syn- ee se sreu glagoli sa snego wihove opisne varijante i sl.). U ukraavawu rukopisa javqaju se geometrijski i biqni elementi bez figuralnih predstava. Iluminacija je izvedena u novovizantijskom stilu, a kombinacijom pojedinih elemenata ukrasa oznaavaju se hijerarhijski odnosi izmeu sadrinskih celina Apostola. Sve navedene studije propraene su rezimeima na ruskom, engleskom, nemakom i italijanskom jeziku, a kao dodatak priloene su i fotografije koje se odnose na predmete, dokumenta, dela, mesta, linosti i dogaaje iz vremena bliskog nastanku Varadinskog apostola, objawene takoe na svim pomenutim jezicima. Fototipsko izdawe rukopisa dobilo je dakle jednu lepo osmiqenu prateu kwigu koja na celovit i svestran nain osvetqava mesto i znaaj ovog spomenika u srpskoj kulturnoj prolosti.
Nataa Dragin

UDC 39(=163.41)(497.113) 821.163.41.09:398

STANAJA SELO ZAPALI


(Qiqana Peikan-Qutanovi, Stanaja selo zapali: ogledi o usmenoj kwievnosti, Dnevnik, Novi Sad 2006)

Kwiga Qiqane Peikan-Qutanovi Stanaja selo zapali obuhvata petnaest radova o usmenoj kwievnosti, tradicionalnim predstavama koje se nalaze u osnovi usmenopoetskog viewa sveta, elementima obredno-obiajne prakse i wihovoj transformaciji u novom drutveno-istorijskom kontekstu podeqenih u pet poglavqa, po kriterijumu koji autorka navodi u napomeni na kraju kwige: Prvu celinu ine radovi koji se tiu usmene lirike. Drugu rad o istorijskom i poetskom ivotopisu ena iz vlasteoske porodice Brankovi, koji se zasniva na lirici, epici i predawu (shvaenom kao anr usmene proze). U treu celinu su uli radovi o usmenoj epici, dok etvrtu saiwavaju oni zaokupqeni tzv. urbanim folklorom ili promenama do kojih dolazi u obredno-obiajnoj praksi. Petu celinu ini rad o Tomislavu Maretiu i wegovom doprinosu izuavawu usmene kwievnosti ()". Iako podeqeni u zasebne celine koje, u osnovi, prate specifine kwievnoteorijske i anrovske odrednice (lirika, lirika epika predawe,

208
epika, urbani folklor, kwievnoistorijska studija), ogledi u ovoj kwizi su u jakoj meusobnoj komunikaciji bilo da sa razliitih aspekata preispituju anrovski sistem usmene tradicije, bilo da rasvetqavaju atribute i karakter epskog junaka, bilo da odreene fenomene posmatraju u kontekstu Vukovih beleewa, bilo da se bave istim sistemom predstava i verovawa, reflektovanim u razliitim segmentima usmenog stvaralatva, konkretno predstavama o zmaju i zmajevitim junacima. U prvom ogledu ove kwige Pesma o devojci koja je zapalila selo u svetlu verovawa o zmaju-kiodavcu autorka se bavi dvema lirskim pesmama koje opevaju ogreewe devojke o tabue tkawa, wenu prividno nemotivisanu krivicu za vatrenu stihiju u selu, a onda i (primerenu) kaznu veawem. Sagledavawem varijanata pesama sa datom tematsko-siejnom okosnicom u irem, mitsko-obrednom kontekstu, konkretno u kontekstu predstava o zmaju-kiodavcu i obrednoj praksi proistekloj iz specifinog (mitskog) naina miqewa, autorka rasvetqava niz teko odgonetqivih pitawa o smislu ogreewa i kazne" koje pomenute pesme opevaju i, s tim u vezi, pitawa o moguoj klasifikaciji i anru kojem ove pesme pripadaju". Pokazuje se da je tragawe za korenima ovih danas hermetinih i zagonetnih pesama u najdubqim slojevima kulture neophodno za wihovo anrovsko definisawe, odnosno da se tek detektovawem arhainih simbolikih znaewa razotkriva wihova prava mitoloka priroda. Do tih arhainih znaewa autorka dolazi zahvaqujui suverenom poznavawu usmene tradicije, ali i minucioznim lingvistikim i leksikolokim analizama (recimo, znaewe rei ujamak/ujemak, ureznik, urewak i tabui vezani za ove predmete). Rad koji potom sledi Zmaj i svadba u usmenom pesnitvu Junih Slovena takoe je usmeren na predstave o zmajevima darivaocima/unititeqima plodnosti, ali i na medijacijsku funkciju zmaja u svadbenoj inicijaciji. Autorka, naime, pokazuje da zmaj, zahvaqujui svom izrazito ambivalentnom karakteru, u usmenom stvaralatvu figurira i kao medijator koji pomae da se uspeno pree najugroeniji i najopasniji liminalni prostor izmeu mladoewine i nevestine kue" i kao otmiar koji u liminalnoj fazi prekida svadbu". iwenica da se pesme o zmaju-prenosiocu i zatitniku devojke/neveste, s jedne strane, opiru o najstarije kulturne slojeve, a da, sa druge strane, tematizuju uvek iv i aktuelan svadbeni obred uslovila je, kao i u prethodnom radu, propitivawe granica anra i statusa datih lirskih pesama u anrovskom sistemu usmene poezije (svatovske / mitoloke). Posebno su dragoceni autorkini uvidi o svojevrsnom reciprocitetu, odnosno inverziji qudske i zmajevske svadbe. Kako Qiqana Peikan-Qutanovi pokazuje, za razliku od qudske svadbe, koja se zbiva u horizontalnoj ravni", zmajevska se odvija po vertikali, od zemqe do neba"; zmajeva nevesta nije bela i rumena", nego bleda, uta"; darovi, koji su bitan preduslov i pratilac tradicionalne svadbe, devojci koju qubi zmaj nisu potrebni i sl. I u ovom radu dodue, na margini autorka detektuje reflekse tradicionalnih predstava i obredne prakse u jeziku i tumaewa upotpuwuje i podastire leksikolokim analizama (sinonica posledwa voda koju devojka donosi u svoj rod"). Pesmi Sjajna kouqa, koju je N. Begovi objavio 1887. godine u etvrtom poglavqu svoje kwige ivot Srba graniara, posveen je trei rad u ovoj kwizi. S obzirom da pesma istovremeno opeva vilinsku gradwu na oblaku" i zaudnu lepotu momake svatovske kouqe", autorka je, s punim pravom, posmatra u kontekstu dvaju krugova varijanata u krugu pesama o vilinom udesnom gradu i krugu pesama sa motivom udesne kouqe", ali i u kontekstu dvaju razliitih anrova mitolokih i porodinih pesama. Paqivom analizom autorka ra-

209
zotkriva kompozicionu doraenost" pomenute pesme, odnosno savrenu simetriju uspostavqenu izmeu drevne mitske, kosmogonijske (hijerarhije), u kojoj je dominantna majka i graditeqka, i druge, pevau bliske i savremene socijalne, u kojoj je dominantan mukarac", izmeu qudske i boanske svadbe, izmeu vilinog udesnog grada s troja vrata i tanane momake kouqe, proizvoda slone i harmonine patrijarhalne zadruge" (Majka prela za jakosti; / Snaje tkale za mladosti; / A sestrice uile se vesti"), ukazujui pritom i na reciprone procese koji se ovim paralelizmom izmeu qudskog i vilinskog uspostavqaju na degradaciju, sniavawe mitoloke 'prie' ", s jedne, i na svojevrsnu 'mitizaciju' porodinih odnosa", sa druge strane. U dva posledwa ogleda prvog poglavqa kwige Igrake pesme i Pjesme bavanske naega vremena" u kontekstu prve kwige Vukove, ve je naslovima nagoveteno, autorka problematizuje mogunost i opravdanost izdvajawa igrakih, odnosno pesama bavanskih naega vremena u zasebnu usmenu vrstu. Sledei V. Nedia, Qiqana Peikan-Qutanovi ukazuje na probleme anrovskog odreewa igrake pesme i na nedoslednosti u klasifikaciji (sva obredna lirika praena je igrom, anrovski razliite pesme igraju se u kolu pored lirskih, i epske i lirsko-epske), ali skree pawu i na unutarwu vezu igre, odnosno ritma i pokreta sa znaewem i simbolikom ovih pesama, to, po miqewu autorke, opravdava uspostavqawe date usmene vrste: bez obzira na trajan i verovatno neotklowiv problem" postojawa pominih, teko utvrdivih granica" i izmeu igrakih i drugih vrsta pesama i unutar same grupe igrakih pesama, izdvajawe igrakih pesama kao posebne grupe ini se neophodnim", prvenstveno zbog iwenice da je dobar broj tih pesama sutinski povezan s igrom i da su bez pratwe pokreta nerazumqive i mrtve", ali i zbog toga to igra ukazuje na veliku starost i sadri tragove veoma sloenih znaewa". Autorka potom uspostavqa i klasifikaciju baziranu na razliitim znaewima koja se pridaju terminu igra: igra kao ples, igre koje se odvijaju po odreenim unapred zadatim pravilima kao interakcija dve ili vie grupa igraa", igre glume, koje kao ravnopravan element znaewa sadre pokret" i deje igre. U vezi s pesmama bavanskim naega vremena, jedinima koje je Vuk izdvojio po kriterijumima mesta i vremena nastanka, Qiqana Peikan-Qutanovi razmatra dva sutinski bitna pitawa: mogu li se ove pesme uporednom analizom u okviru prve kwige Vukove doista pokazati bitno razliitima" i, drugo, ako se razlikuju, moe li se ta razliitost tumaiti wihovom 'mladou' u odnosu na preostali deo zbirke". Autorka zakquuje da je, uprkos iwenici da bi se dobar broj ovih pesama dao uklopiti u neku od preostalih lirskih vrsta, vei deo novih" bavanskih pesama dominacijom krae forme i odbacivawem opirnosti i ponavqawa, odsustvom pesama na mei" i razvijenijih pripovednih oblika, prisustvom bearca, koji ovim pesmama daje specifinu vedrinu, saetost", aqiv ton i izrazitu lokalizovanost", odsustvom obrednog i okrenotuu svakodnevnom iskustvu, dijalekatskim oblicima i urbanom i stranom leksikom, depatetizovawem teme qubavi i slabqewem stega patrijarhalne porodice bitno pomeren u odnosu na klasinu usmenu liriku" i da bi se ovaj otklon morao tumaiti promenom drutveno-istorijskog konteksta. Ona, naime, istie da se u ovom sluaju ne radi o poeziji koja je u celini novonastala, nego pre o tradicionalnoj poeziji u kojoj su, u jednoj fazi prenoewa, ivotne realije, umesto da se preoblikuju i uklope u formulativni izraz pesme, ostale mawe ili vie 'sirove' i 'neuobliene', pa time uspele da sebi u izvesnoj meri potine i ouvane elemente klasine forme". Rad o trima enama iz posledwe svete i svetorodne srpske vladarske loze" despotici Irini/Jerini Kantakuzin, supruzi ura Brankovia, wenoj

210
keri Mari, udatoj za sultana Murata , i wenoj snahi Angelini, supruzi slepog despota Stefana saiwava drugo poglavqe kwige. Poredei realne i poetske biografije ovih znamenitih ena, autorka dolazi do zakquka da su wihovi autentini ivotopisi u usmenoj tradiciji transponovani u arhetipe" koji odraavaju samo uoptene mane/vrline i da je poprite teritorijalnih, ekonomskih i politikih sukoba i interesa visoke diplomatije preneto na pojedinani plan i uglavnom uoblieno () kao lini afektivni sukob". U interakciji istorije i pesme/predawa likovi Mare Brankovi i despotice Jerine demonizovani su i obeleeni kao tui i neprijateqski, dok je kod Angeline Brankovi uoen suprotan proces kao opozit likovima proklete carice i despotice izdvojila se figura blagoslovene i svete qube jednog od oslepqenih junaka". Ovakva tipizacija, zakquuje autorka, motivisana je prevashodno istupawem Mare i Jerine iz domena kue i ukquivawe u javni, politiki ivot svoga vremena (despotica i carica). Ka Jerini su, uz to, atributi demonskih bia mogli gravitirati i zahvaqujui wenom stranom poreklu i, naroito, wenom vezivawu za gradwu Smedereva, to, kako istie autorka, potvruje i iwenica da je kulturno-istorijsko predawe o despotici Jerini kao istorijskoj linosti vremenom preraslo u demonoloko kazivawe o xinovskoj graditeqki". Srediwe poglavqe kwige saiwavaju etiri ogleda o usmenoj epici prvi o tematsko-motivskom kompleksu poqedweg vremena" u Bibliji i pesmama iz Vukovih zbirki, gde se prati svojevrsna mitizacija istorije, odnosno konkretizacija kosmogonijske prie o smaku sveta" vezivawem za Kosovski boj, i tri rada koja na specifian nain rasvetqavaju karakter, atribute i prirodu epskog junaka. U ogledu o karakterizaciji epskog junaka bojom Qiqana Peikan-Qutanovi prati meavinu bukvalnih i simbolikih znaewa" u imenovawu junaka (Karaore, Mrkowii, Kuliii, Crnojevii) i upotrebu i funkcionalizaciju boje u opisu izgleda, ruha, oruja i kowa junaka. Ona istie da ovaj vid karakterizacije znatno doprinosi tipizirawu i konzervirawu lika, poto su izbor i upotreba boja uglavnom formulativno fiksirani". Upravo stoga, odstupawe od poetiki fiksiranog atribuirawa boja" postaje znaewski pregnantno ili ukazuje na neizvornost narodne pesme" (D. Ajdai). Autorka takoe detektuje tragove arhainosti junaka u odevnim predmetima koji ga vezuju za totemske ivotiwe (tako Starina Novak, aga od Ribnika i Vuko Golubov Petrovi, sva trojica oblikovani kao stari junaci, okarakterisani mrkim i sivim tonovima, magijski preuzimaju jedan deo prirode ivotiwa ije krzno nose") i uspostavqa jednu moguu tipologiju junaka, koju prati wihovo specifino atribuirawe i opisivawe dete, kao najmlai junaki status", junak u punoj zrelosti i starac s tim to granice meu statusima sa stanovita pojedinih junaka nisu neprekoraive". U ogledu o zmajevitim obelejima epskih junaka autorka prati transformaciju doslovnih znaewa junakih atributa u metaforu u procesu udaqavawa od arhainije ka modernijoj formi wihovog usmenopoetskog uobliewa. Ona sistematino i detaqno prikazuje lokalizovane i nelokalizovane belege u kojima se uva trag zmajeve polimorfnosti" (belezi na telu u vidu oruja, pramenova ivotiwskih dlaka ili solarnih i lunarnih znamewa, ogwevitost i krilatost) i pomine" belege (moi od pomoi", oruje, amajlije, maska, pa ak i vila i zmaj, koji e se vremenom transformisati u junakove pomagae), ali i na posredstvom belega sauvanu vezu sa ivotiwama koje, kao i zmaj, figuriraju na granici izmeu qudskog i nequdskog (vuk, zmija, ptica). Ona ukazuje i na atribute kojima se signalizira zmajevita priroda junaka (udan, grdan), kao i na svojevrsnu racionalizaciju" zmajevih belega (vatra koja seva iz junaka, i koja je

211
prvobitno mogla biti svojstvo zmajevitog junaka, objawava se noewem pancijera"; zmajeviti belezi se transformiu u ranice i oiqke). Za razliku od prethodna dva ogleda, u kojima se autorka bavi karakterizacijom epskog junaka, u radu o Baju Pivqaninu u zbirci Vuka Stefanovia Karaxia ona na konkretnom primeru problematizuje odnos epskog lika kao individualizovanog nosioca radwe" i epskog junaka, odreenog kao osobeni nadlik objediwen nominacijom i ponavqawem izvesnih atributa, koji funkcionie na planu celine grae i moe ukquiti razliito oblikovane, pa ponekad i protivrene crte i odlike ostvarene u pojedinim usmenopoetskim delima". Razliiti siejni modeli u kojima figurira Bajo Pivqanin i razliite epske funkcije koje u wima preuzima ukazuju, kako istie Qiqana Peikan-Qutanovi, na osobenu mnogolikost epskog junaka", a nain na koji je istorija ula u pesmu potvruje autorkine i ranije iznete uvide da se istorijski sukobi prenose na lini plan, pri emu se pamte opte odlike doba ili prostora", a egzistencije pojedinaca modifikuju. Ono to bi se moralo istai kao dragocen uvid optije prirode je autorkino opaawe da uestvovawe Baja Pivqanina u dva velika rata, Kandijskom i Morejskom, nije ulo u pesmu, kao to je van wenog vidokruga ostala i veoma sloena pria o istorijskoj manipulaciji i zloupotrebi" hajduka i uskoka u smutnom" vremenu, u velikoj politikoj igri izmeu turske, mletake i ugarske drave, to daqe znai da epska pesma apsorbuje iwenice koje je mogue uklopiti u junaki kodeks ponaawa, dok politike manipulacije protiv kojih junatvo ne pomae" trae nov izraz, poput Kostieve tragedije o Peri Segedincu ili Seoba Miloa Crwanskog". etvrto poglavqe kwige Stanaja selo zapali objediwuje radove koji se bave prevashodno razliitim vidovima urbanog folklora. Tako su u ogledu Neke promene u svadbenim obiajima crnogorskih kolonista u Lovencu markirani elementi tradicionalne svadbe koji su se u izmewenom drutvenom i kulturnom kontekstu izgubili ili modifikovali (svatovski kowi postaju tek deo pesme, izmewene su funkcije vojvode i mutulugxije, naputa se crkveno venawe i institucija naslednog kumstva, krug svadbara se otvara i iri, gubi se roditeqski blagoslov u svom obrednom vidu, uvodi se instrumentalna muzika i za tradicionalnu svadbu netipine ale i rugalice), dok se u radu Obiaji vezani za izgradwu temeqa i pokrivawa kue kod stanovnika Klise prate transformacija i gubqewe jednog od najfundamentalnijih elemenata mitsko-obredne prakse prakse rtvovawa (ivotiwa) prilikom gradwe kue. Pokazuje se da se na ispitivanom terenu praksa klawa ivotiwa prilikom zapoiwawa gradwe, to jest kopawa temeqa, dosta dobro ouvala, ali da je zaboravqen smisao obredne rtve razlog klawa jagweta, praseta ili kokoi vie nije dar vioj sili, nego kolektivna norma (svi tako ine", tako se radi"), a o domaoj ivotiwi koja se na gradilitu koqe uglavnom se govori kao o peewu namewenom mobi". Prilikom okonawa gradwe, odnosno postavqawa rogova", kako istie autorka, takoe se opaa trag nakadawe rtve zahvalnice: kiewe rogova" zelenom granom, kouqama, pekirima, ebiima, piem, ak jagwetom i novcem i gotovo svatovsko veseqe koje prati pokrivawe kue nesumwivo su moderan ekvivalent negdawe obredne prakse koja je imala ciq da obezbedi stabilnost i dobru sreu novoj kui". Dva ogleda koja slede bave se kratkim proznim anrovima urbanim predawem i arijskom anegdotom. U prvom radu udesno izleewe kao tema urbanog predawa autorka rasvetqava fenomen odnosa modernog oveka prema alternativnoj medicini, kao varijanti udesnog izleewa". Ona ukazuje na (nove) izvore udesnog" bioenergija ili drugi oblici zraewa, uroen dar, specifini oblici otkrovewa" koji potpuno mewaju sudbinu isceliteqa, kontakt

212
sa netaknutom", istom", nezagaenom" prirodom, vlastita patwa kao svojevrsna inicijacija kao i na specifian mit" o turobnom putu isceliteqa od marginalizovanog treeg sina" iz bajke do drutveno i struno priznate osobe. Uprkos iwenici da pomenuta urbana predawa formalno zadravaju slinost s tradicionalnijim oblikom (ukrtaji udesnog i fikcije, dosledna formulativnost izraza, vezivawe za konkretne lokalitete i osobe, pozivawe na svedoanstva i verodostojnost, svojevrsna magijska funkcija neobinog imenovawa preparata) ona i znatno odstupaju od wih, pre svega u domenu sile koja izaziva bolesti, strah i smrt i protiv koje se udom" mora boriti. Nauka i tehnika dostignua, koji ivot ine mnogostruko lakim, postaju ona via" sila s ambivalentnim moima: potencijalna globalna ekoloka i nuklearna katastrofa, rupe u ozonu i s wima vezani klimatski poremeaji, industrijski otrovi u vodi i zemqi, neizleive bolesti uzgojene u tajnim laboratorijama velikih sila, nestaica energije postaju, dobrim delom zahvaqujui mas-medijima, izvor straha, novi vid konanog bojeg suda na kojem nevinih nee biti". Predawa o udesnom isceqewu, kako pokazuje autorka, nude neophodnu nadu, ne samo u izleewe konkretnih tegoba ve i nadu u udo, u novu ansu, u novi poetak, u zaustavqawe onog stalnog i neumitnog osipawa i troewa koje jeste ivot". Iako se, kao to se ve moglo videti, dobar broj radova u ovoj kwizi, u mawoj ili veoj meri, dotie problema anrovskih odreewa, jedino je u podnaslovu pretposledweg eksplicitno naznaen dati pravac autorkinog istraivawa arijska anegdota". Ispitivawe granica anra. U ovom ogledu Qiqana Peikan-Qutanovi najpre ukazuje na specifinu poziciju anegdote izmeu pisane i usmene kwievnosti, ali i izmeu pripovetke u uem smislu i predawa, odnosno aqive prie, s jedne, i kulturno-istorijskog predawa i memorata, sa druge strane. Ona takoe istie da je u opteprihvaenu Latkovievu klasifikaciju usmene proze" ukquen samo jedan varijetet" oznaen terminom ratniko-patrijarhalna anegdota, to je na teorijskom planu, ali i u domenu sakupqawa, publikovawa i izuavawa grae" dovelo do potpunog iskquewa drugih tipova usmene anegdote". Usmerivi pawu na arijsku anegdotu, autorka upravo razuuje i upotpuwuje anrovsku i terminoloku mapu usmenih proznih vrsta, istovremeno idui za tim da uvidom u neke jo uvek ive usmene forme" doe do relevantne spoznaje o usmenoj kwievnosti i wenom odnosu prema kulturi u kojoj ona nastaje". Upravo nam se ovo insistirawe na vezi izmeu kwievnog oblika, odnosno kwievne vrste, i odgovarajueg tipa kulture ini neobino dragocenim i produktivnim, ak neophodnim modelom za neka druga mogua istraivawa. Analizirana prozna vrsta anegdota neobino je podesna za naznaenu vrstu ispitivawa, poto najdirektnije reflektuje tip kulture, odnosno najoptiji sistem vrednosti na osnovu kojeg jedna zajednica sagledava sebe, svet i vlastitu poziciju u wemu". Sistemom opozicija autorka je oslikala i razgraniila dva pomenuta varijeteta usmene anegdote arijsku i ratniko-patrijarhalnu (bavqewe ratnikim, herojskim poslovima i nalog da se po cenu ivota potvrde neki osnovni principi zajednice" / sklonost trgovini, zanatstvu i drugim besposlicama"; stidqivost, asketizam, stoiko podnoewe ivotnih nevoqa / vedri hedonizam arije; glad koja proishodi iz trajne oskudice i koja se skriva / glad koju je lako zadovoqiti i na raun koje se prave ale i sl.), zakquivi da anegdota kao anr moe poivati na razliitim, ak meusobno suprotstavqenim vrednosnim sistemima, dakle moe biti i 'exemplum heroicum' i arijska poalica, a, verovatno, i proizvod niza proimawa ovih potencijalnih krajnosti".

213
Posledwi rad u kwizi, ujedno i weno posledwe poglavqe, predstavqa svojevrstan saetak autorkinog magistarskog rada o Tomislavu Maretiu i wegovom izuavawu usmene kwievnosti. Zapoevi rad Lansonovom miqu kao motoom da se svaka metoda izravnava sa inteligencijom istraivaa", ona slikovito naznaava Maretievu poziciju u kontekstu prouavawa usmene kwievnosti iako pobornik pozitivistikog, danas uglavnom prevazienog, naunog metoda, ovaj vrstan filolog, poliglota i prevodilac, lucidnim uvidima i sistematinou u pristupu grai i problemu i danas visoko kotira meu izuavaocima usmenog stvaralatva, a wegovi radovi i uvidi i danas su nezaobilazna osnova za neka dubqa i daqa poetika izuavawa, posebno u domenu stiha i tragawa za istorijskim podsticajima usmene epike, koja je, kako je Mareti sam priznavao, bila najdraa i najvanija oblast wegovog rada. Na osnovu svega reenog, jasno je da je kwiga Qiqane Peikan-Qutanovi Stanaja selo zapali dragocen skup ogleda, ne samo zbog vrednih konkretnih zapaawa i zakquaka, nego i zbog toga to reprezentuje mogunosti izuavawa usmene kwievnosti i tradicionalne kulture uopte. U wima se autorka, s podjednakom pouzdanou i suverenou, kree od tragawa za najdubqim slojevima i znaewima pohrawenim u mitolokim pesmama do bavqewa modernim formama usmenog folklora, od preispitivawa granica anra i mogunosti klasifikacije do usmerewa na konkretne teme, motive ili sisteme predstava, od minucioznih lingvo-stilistikih analiza pojedinanih pesama do celovitih i obuhvatnih kwievnoistorijskih pregleda.
Lidija Deli

UDC 821.163.4.09-32:398(091)

CELOVITA STUDIJA O ZBIRKAMA NARODNIH PRIA


(Sneana Samarxija, Od kazivawa do zbirke narodnih pria. Prilog prouavawu istorije narodne kwievnosti, JUKZ, Bawa Luka 2006)

Kwiga Od kazivawa do zbirke narodnih pria Sneane Samarxije je neto preraen i skraen prvi deo autorkine doktorske disertacije, odbrawene 1992. godine pod naslovom tampane zbirke narodnih pripovedaka na srpskohrvatskom jeziku u HH veku. U izvesnom smislu, navedeni naslovi su komplementarni i na specifian nain govore o prirodi i obimu date studije: dok je naslovom doktorske teze preciznije naznaena izuzetno iroka i obuhvatna graa na kojoj je sprovedeno ispitivawe, naslov kwige ukazuje na autorkino tragawe za slojevitim i kompleksnim fenomenima koji su pratili nastanak, spevavawe, sakupqawe, stilizaciju i objavqivawe pripovedaka u zlatnom veku" usmenog stvaralatva. Kwigu otvaraju kratak presek osnovnih tokova beleewa pripovedaka u HH veku i problema vezanih za wihovo sakupqawe i objavqivawe (pojava prevoda, Vukovih malih pria" i zbirki, pomerawe interesovawa s jednog na drugi prozni anr, tipovi odnosa zapisivaa prema usmenoj varijanti, promena funkcije usmene pripovetke i ciqne grupe za koju se objavquju zbirke, popularnost prie na narodnu" i sastavqawe autorskih dela po uzoru na usmeno kazivawe, pretampavawe i prerada grae, zloupotrebe i falsifikovawe tekstova i zbirki, figurirawe autentinog proznog materijala u irim etno-folkloristikim spisima, disperzivna distribucija narodnih pripovedaka, nauna in-

214
teresovawa za ovaj segment usmenog stvaralatva) i iscrniji pregled Vukovog rada i znaaja u domenu sastavqawa, sakupqawa, stilizacije i objavqivawa grae i klasifikacije i prouavawa usmenih proznih vrsta. Autorka je, po svoj prilici, pregled zbirki poela Vukovim delom iz dva razloga: najpre stoga to wegovim Narodnim srpskim pripovijetkama (1821) poiwe istorija beleewa narodnih pripovedaka na junoslovenskim prostorima, a potom i stoga to je Vukovo delo imalo status repera prema kojem su se sameravali i orijentisali i sakupqai i izuavaoci usmene proze i kwievnosti uopte (Srpske narodne pripovijetke po uticajima i kvalitetu tekstova nije nadmaila ni jedna kasnija zbirka"). Ona izdvaja nekoliko nivoa Vukovog bavqewa usmenom prozom (zapisivawe, odnosno sastavqawe pripovedaka po seawu, sakupqawe i stilizacija grae, prevodilaki, antologijski i kritiki rad, klasifikacija narodne proze) i ukazuje na osnovne osobenosti Vukovih zbirki i Vuka kao kazivaa i redaktora. Kako autorka zakquuje, Vuku je polo za rukom da u konano stilizovanom tekstu savreno povee lini udeo sa autentinom graom, da stilizacijom dosegne idealni oblik i, istovremeno, ne poniti osobenosti glasova svih pripovedaa koji su drugima ili wemu samom kazivali svoje varijante prie". Autorka takoe istie da Vuk kao redaktor nije mewao sklop prie niti prirodu formule, da ukrtawe proznih anrova, vidqivo u Vukovoj antologiji, nije rezultat wegovih intervencija i da znamenita zbirka iz 1853. otkriva i oformqenost pripovednih oblika i svojevrstan sinkretizam usmenih rodova i vrsta, irinu tradicije i neponovqivost trenutka improvizacije". S. Samarxija se potom osvre na predawa i pripovetke objavqene u ostalim Vukovim delima, prevashodno na pripovedne modele i karakter malih pria" tampanih u Rjeniku i Poslovicama, na Vukove prevode-posrbe, objavqivane u Danici", kao i na proznu grau sauvanu u Vukovim rukopisima (Daniievo izdawe pripovedaka iz 1870, proireno, dravno" izdawe iz 1897), koja je, kako istie autorka, u poreewu s idealnom formom" Vukovih pripovedaka, jo u svom vremenu ocewena kao posledica zaboravqawa i kvarewa usmenih umotvorina". Nakon uvodnog poglavqa S. Samarxija daje pregled od preko osamdeset tampanih zbirki i anrovski raznovrsnih dela u okviru kojih su se nali zapisi narodnih pripovedaka i predawa, ali i nekoliko autorskih ostvarewa najneposrednije vezanih za usmeni tradicijski fond. Najpre su predstavqene tri zbirke prevoda s poetka HH veka Stematografija Cigana maarski Petra Asi Markovia (1803), Razbibriga N. Mesarovia (1814) i popravqena i dopuwena" Stematografija Cigana maarski Arkadija Belana (1834) u kojima, ve se po naslovima sluti, dominiraju specifino stilizovane aqive prie i anegdote. Tri pomenute prevodne kwige, kako istie autorka, ne mogu se okarakterisati kao zbirke narodnih pripovedaka", ali su izuzetno vane za rasvetqavawe procesa unutar jedne tradicije i kulture" i prirode granice izmeu pisanog i usmenog izvora. Daqe su, uglavnom hronolokim redom, dati opisi i iscrpni pregledi recepcije dela bitnih za prouavawe usmene pripovetke HH veka, najpre zbirki Atanasija Nikolia (Narodne srbske pripovedke , 1842, 1843), usamqenih u prvoj polovini HH veka", Narodnih slavonskih obiaja sabranih i popisanih po Luki Iliu, Oriovaninu (1846), po koncepciji bliskih etnografskim spisima, i mozaika narodnih umotvorina", Srpskog venca Todora Vlajia (1850), a potom i zbirki pripovedaka ili spisa koji ih sadre objavqenih nakon neprevaziene Vukove antologije Srpske narodne pripovijetke (1853). U tom nizu nai e se zbirke Matije Vaqavca (Narodne pripovijesti u Varadinu i okolici, 1858, 1890; Narodne pripovijesti iz susedne Varadinu tajerske, 1875), aqive prie Stevana Popovia (1861), dnevnik Milice Stojadinovi Srpkiwe (U Frukoj gori, 1854), kwige narodnih pripoveda-

215
ka Mijata Stojanovia (Slike iz domaega ivota slavonskog naroda, 1857; Puke pripoviedke i pjesme, 1867; ala i zbiqa, 1879; Narodne pripoviedke, 1879; Slike iz ivota hrvatskoga naroda po Slavoniji i Sriemu, 1881), zbirke Vuka Vrevia (Srpske narodne pripovijetke ponajvie kratke i aqive, 1868; Srpske narodne pripovijetke ponajvie kratke i aqive, , 1882; Narodne satirino-zanimqive podrugaice, 1883; Narodne basne, 1883; Narodne humoristike gatalice i varalice, 1884), dijalekatska zbirka Rikard-a Plohl-a (Hrvatske narodne pjesme i pripoviedke, 1868), pripovetke Jovana Vojinovia (Srpske narodne pripovijetke, 1869) i Milana . Stania (Srpsko-narodne pesme i razne pripovedke, 1869; Dragaevka, pesme i pripovedke, 1872; Zorka, 1875), zbirke redovnike omladine bosanske (Bosanske narodne pripovijetke, 1870), Nikole Staniia (Narodne pesme sa pripovedkama, 1870), Dimitrija Aleksia (Srpske narodne junake pesme i narodne pripovedke, 1871), ora Kojanova Stefanovia (Srpske narodne pripovetke, 1871) i Frana Mikuliia (Narodne pripovietke i pjesme iz hrvatskog primorja, 1876), obrade narodnih pria Novaka Radonia (Molska mudrovawa, 1878), Koste Kostia (Razbibriga, 1880) i Vjekoslava Livadia (Bosanice, 1882), zbirka Nikole Tordinca (Hrvatske narodne pjesme i pripoviedke iz Bosne, 1883), roman" o osi Vida Vukasovia, izrazitog sakupqaa-pisca" (Mudri oso, 1883), Smjeice Nikole imatovia (1884), antologije Vjenceslav-a Maik-a (Vienac, 1861; Izabrane narodne pripovijetke Slavena, 1884), falsifikati zbirki novosadske kwiare brae M. Popovi (Uz selo i prelo, 1884; Ciganija, 1884; Ciganski svet, 1885; aqivac, 1887; ala i lakrdija, 1888; Ciganski ivot, 1887. ili 1889; Razbibriga, 1889), zbirke Kamila Blagajia (Hrvatske narodne pjesme i pripoviedke iz Bosne, 1886) i Rudolfa Strohala (Hrvatskih narodnih pripovijedaka kwiga , 1886), usmena proza ukquena u etnografski spis Nikole Begovia ivot Srba graniara (1887) i heterogeno delo Mehmed-bega Kapetanovia Qubuaka Narodno blago (1887, 1888), specifino prireene antologije" Stjepana Basarieka (aqive narodne pripovijetke za mlade, 1887; Narodne pripovijetke, 1888), pripovetke iz Hrvatskog narodnog blaga Wegoslava Dvorovia (1888), darovi srpskoj deci" Blagoja T. Nedia (Zbirka odabranih narodnih umotvorina, 1888, 1890, 1895), zbirka Koste Ristia i Vase Lonarskog (Srpske narodne pripovetke, 1891), idealizovana poetska biografija" kneza Miloa Milana . Milievia (Knez Milo u priama, 1891), pripovetke slepca Rada Rapajia i drugih kazivaa u Kordunaevim zbirkama (Zbirke srpskih narodnih umotvorina iz Gorwe Krajine, , 1893; Srpske narodne pripovijetke , 1900), zbirke prevoda s kraja HH veka (Zbirka humoristikih pripovjeica, anegdota i drugih aqivih stvari N/ina/ F/ufi/a Travnianina, 1893; Rukovijet ale Edhema Mulabdia, 1893; Nasradin hoxa, wegove ale, dosetke i lakrdije u pripovetkama S/tevana/ S/remc/a, 1894), dosta slobodne prerade narodnih pria Radovana Dobrosavqevia (Pripovetke iz srpskog naroda, 1895/1896), korektnije saiweni izbori iz ranije tampane grae (Srpske narodne gatke Milutina Dragutinovia, 1896; Odabrane basne Luke Zrnia, 1897), zbirke Koste Kanovia, namewene deci (Narodne pripovetke za decu, 1897; Narodne pripovetke za staro i mlado, 1897), prie napisane po narodnom priawu" (Iz due narodne Andre Gligorijevia, 1897), plagijati Vladimira Krasia (Narodne pripovetke , 1897), pripovetke objavqene u Srpskim narodnim umotvorinama Nikole Kukia (1898), zbirka Omer-bega Sulejmanpai-Skopqaka (Srpske narodne pripovijetke, 1898), te autorske prie Jelice Belovi Bernadzikowske, utemeqene na folklornim izvorima (Poqsko cvijee, 1899). Svaka od pomenutih zbirki opisana je sa stanovita anrovske strukture, a autorka se, gde god je to bilo potrebno i mogue, zadrala i na itavom nizu drugih relevantnih problema: ukazala je na nestabilnost meu pojedinim pro-

216
znim rodovima i vrstama i est anrovski sinkretizam, na kompozicione i narativne specifinosti pojedinih zapisa, na motivsko bogatstvo i internacionalnu/lokalnu prirodu motiva, na eventualne izvore i paralele u pisanoj kwievnosti, na meuzavisnost i asocijaciju odreenih proznih vrsta, na klasifikaciju i terminologiju pojedinih sakupqaa, na ukquivawe realistikih detaqa i izrazitijih hrianskih elemenata u pripovedno tkivo, na kontekst izvoewa i prihvatawa odreene varijante, na sloenost i tipove humora. Autorka, takoe, problematizuje autentinost pojedinih zapisa, ukazuje na nivoe teksta na kojima je moglo doi do intervencije zapisivaa, na karakteristine pripovedne postupke konkretnih sakupqaa/redaktora i osobenosti wihovih stilizacija, na destrukciju pojedinih proznih anrova (hipertrofiranost kompozicije, modifikovawe delokruga tipskih junaka, imenovawe likova, promene u topografiji, unoewe didaktikih elemenata, opisa, razmiqawa junaka, retrospektive, komentara pripovedaa/sakupqaa, motivacije delovawa tipskih likova), na sloenost uticaja pisane i usmene kwievnosti, odnos meu zbirkama i tekstovima razliitih sakupqaa, na verzije zbirki i konkretnih pria, na dela koja su se nala izmeu pripovedawa o ivotu, stilizovanih etnografskih beleaka i crtica, opisa i komentara seoske svakodnevice" (Vuk Vrevi, Niz srpskih pripovijedaka, 1881; Narodne pripovijesti i presude, 1890), na procese formirawa i mewawa italake publike, na politika i drutveno-istorijska kretawa koja su se kao faktori integrisali u fenomen sakupqawa i objavqivawa narodnog stvaralatva (pokuaji nacionalnog razgraniewa korpusa), na doaravawe ambijenta i atmosfere pripovedawa. Ona, uz to, izdvaja i tipske likove koji su privlaili posebnu pawu sakupqaa (Ciganin, Nasradin hoxa, Era, osa), ukazuje na komercijalne interese izdavaa i beskrupulozne zloupotrebe prethodno tampanih zbirki i tekstova, kao i na sadejstvo kultura na junoslovenskom prostoru i afinitete odreenih kulturnih krugova. Uz to, S. Samarxija je, u fusnotama, dala i krau biografiju i relevantnu literaturu o svakom od sakupqaa i antologiara. Nakon pregleda ovog izuzetno obimnog i heterogenog proznog materijala autorka s velikom koncentracijom saima i sistematizuje zakquke o tokovima interesovawa i osobenosti grae tampane u zbirkama HH veka", izlaui, zapravo, poetiku usmene pripovetke u HH veku i mene kroz koje je ovaj prozni anr prolazio od poetaka wegovog beleewa i objavqivawa do momenta wegovog intenzivnijeg stapawa s pisanom reju i iskoraka iz estetike/poetike istovetnosti". Autorka je, najpre, ukazala na iwenice koje oteavaju sagledavawe proznog korpusa usmene kwievnosti HH veka (tampane zbirke predstavqaju tek deo materijala, poto su mnogobrojni zapisi objavqeni u periodici, asopisima, almanasima, kalendarima, ili ostali u rukopisima; otkrivawe izvora proznih varijanata i wihove autentinosti" znatno je tee nego kod narodne poezije; nije uvek mogue rasvetliti postupke pripremawa zapisa za tampu i udeo sakupqaa, odnosno izdavaa u wemu; podreenost nekih proznih oblika tumaewu leksike, etnografskim opisima ili putopisno-dnevnikim belekama), a potom izdvojila tri osnovna pristupa proznim jednostavnim oblicima": prevoewe varijanata iz stranih, pisanih izvora, koje je obeleilo poetak i kraj veka, sabirawe autentinih usmenih tvorevina i pretampavawe ve objavqenog materijala. S. Samarxija takoe istie da je i afinitet publike uticao na tipove izdawa i da su u posledwim decenijama HH stolea pored iroko (i olako) koncipiranih Razbibrigi" sve ei postajali specijalizovani izbori pripovedaka nameweni najmlaim itaocima i kolskoj omladini". Prevodioce su, primeuje autorka, najvie privlaile aqive pripovetke iz stranih asopisa ili zbirki ala. Taj oblik, meutim, dominira ne samo u

217
zbirkama prevoda nego i u zbirkama sakupqaa izvorne grae, emu razloge nalazi u univerzalnosti i rasprostrawenosti humora, popularnosti tipova komikih junaka i vezanosti aqive prie za svakodnevicu. Ona, potom, ukazuje na izbor odreenih nosilaca kominih situacija (Cigani, Nasradin hoxa), usmerenost prevodioca na zgode o porodninim odnosima, kraama, laima i qudskim manama" i, posebno, na iwenicu da se graa vrlo brzo prelivala iz jednog tipa komunikacije u drugi (usmeno pismeno)". Autorka, pritom, s punim pravom, istie da se prevodi ne bi tako lako odomaili i ukquili u autohtone slojeve tradicije da u lokalnim okvirima nisu postojali slini oblici, srodni tipovi i prepoznatqive teme", to, daqe, oteava razmatrawe i utvrivawe istinskog uticaja zbirki prevoda na autentini usmeni fond. Prikupqawe i objavqivawe autentine usmene grae od poetka su, istie S. Samarxija, pratili nametawe" rei i specifini i razliito motivisani vidovi stilizacije. Autorka, meutim, primeuje da intencija sakupqaa (ugled narodnog jezika u prozi", pouna, vaspitna ili zabavna funkcija, estetski kiterijumi) i nemogunosti vernog prenoewa kompleksnog i sinkretinog usmenog kazivawa u pisani medij nisu jedini faktori koji su usmenu varijantu udaqavali od wenog izvornog oblika i da su i sam proces zapisivawa i prisustvo zapisivaa neminovno naruavali spontano pripovedawe" i modifikovali odnos kazivaa prema prii. Ipak, najvei otkloni u odnosu na autentinu varijantu rezultat su sakupqaevih intervencija, koje autorka detektuje na tri nivoa teksta: tragovi pisane kwievnosti (sentimentalistike, romantine, realistine ili didaktine)", ujednaenost zapisa, koja indirektno osvetqava 'autorsku' radionicu", te hipertrofirana kompozicija i odsustvo varijanata u prikupqenom materijalu. Put od kazivawa do finalne pisane forme pripovetke/zbirke autorka razuuje i uslowava u odnosu na uobiajenu komunikacijsku situaciju (kaziva varijanta sluaoci). Ona uspostavqa sloeniji sistem elemenata i faktora koji doprinose modifikaciji izvorne pripovedne grae kaziva varijanta sluaoci + zapisiva sakupqa redaktor/izdava to joj omoguava da fenomen uobliewa usmene prie rasvetli u svoj wegovoj kompleksnosti. Autentinost" sakupqene grae autorka takoe posmatra i problematizuje s vie aspekata. Ona unekoliko relativizuje spornost redaktorskih intervencija starijih sakupqaa, jer su oni maksimalno priblieni fenomenu usmene kulture" i najveim delom toj kulturi i sami pripadaju, ali, sa druge strane, ukazuje i na niz faktora i okolnosti koji su doprinosili udaqavawu prie od autentinog usmenog oblika, kao to su dobijawe zapisa od saradnika i udeo pisane kwievnosti u fondu" znawa i izvora kazivaa. Problem stilizacije pripovedne grae autorka najpre dovodi u vezu sa izmewenom vrstom cenzure namesto (kolektivne) cenzure slualaca javqa se sakupqaev izbor iz prikupqenog materijala, pri emu, pored estetskih merila, prireivawe tekstova dodatno usmerava razliita namena zbirki a potom ukazuje na bliskost pojedinih sakupqaa u stilizaciji grae i na razliite tipove i nivoe intervencija: irewe inicijalnih i finalnih formula, unoewe pouke i tumaewa postupaka junaka, hipertrofija siejnog sklopa prie, ujednaavawe epizoda, unoewe statinih motiva i angaovanih komentara pripovedaa i dr. Gordijev vor" prepleta i granica pisane i usmene kwievnosti i statusa objavqene varijante u okviru dva pomenuta medijuma autorka razreava na sledei nain: nezavisno od stepena stilizacije, tampana pripovedna graa je autentina u onolikoj meri koliko je sakupqa iz HH veka sopstvene intervencije oseao kao prenoewe tueg kazivawa. Ako je princip kolektivnosti 'nadrastao' znaaj linog udela, tada je tekst pripremqen za tam-

218
pu samo jedan u nizu (boqih ili loijih) varijanata. No, kada je zapisiva sebe doivqavao kao pisca () onda i wegova zbirka pripada sferi pisane kwievnosti." Kao specifian i finalni segment ivota objavqene usmene proze u HH veku autorka izdvaja pretampavawe narodnih pripovedaka i zbirki koje karakterie dosta slobodan odnos prema tekstu. Takav odnos moe se, donekle, razumeti kada je re o redakciji i popravqawu" tampane grae koju su provodili sami sakupqai (od Vuka nadaqe). Autorka, meutim, istie da su pojedini antologiari" i izdavai, voeni komercijalnim interesima i potrebama trita, slobodno prepravqali preuzete tekstove, ne navodei ak ni izvore. Zloupotrebu grae i publike, kako naglaava S. Samarxija, najboqe ilustruju izdawa novosadske kwiare brae M. Popovi: Oni su slobodno pretampavali i tue zbirke i sopstvena izdawa pod drugim naslovima, ili su, jednostavnim preimenovawem junaka tampali svojevrsne mistifikacije". Autorka, najzad, ukazuje na razliite tipove podraavawa usmenog pesnitva (Bosanice, priice iz Sarajeva Mite ivkovia, Pripovijetke iz crnogorskog ivota Luke Jovovia i dr.), na integrisawe i nadograivawe usmenih proznih oblika u delima realistikih pisaca (Matavuq, Glii, Sremac, Nui) i daje kratak pregled naunih interesovawa i istraivawa usmenih pripovedaka u HH veku (uticaj postavki i klasifikacija J. Grima i V. S. Karaxia, migraciona i mitoloka teorija, istraivawa V. Jagia, S. Novakovia, F. Mikloia, F. Krausa itd.). Encikopedijski gusto" i informativno pisana, kwiga Od kazivawa do zbirke narodnih pria Sneane Samarxije donosi presek usmenih narativnih oblika i wihovog trajawa u rasponu od jednog veka i prua obiqe relevantnih podataka i uvida u izuzetno kompleksne i raznolike procese i fenomene koji su u HH veku pratili zapisivawe i objavqivawe narodnih pripovedaka, ali i uslovqavali wihovu formu i modifikaciju u drutveno-istorijskom, kulturnom i recepcijskom kontekstu koji se neprestano i burno mewao. Uz indeks motiva i varijanata, saiwen na datoj grai u okviru doktorske teze koji e, nadamo se, takoe biti objavqen ova studija predstavqa nezaobilaznu osnovu i literaturu u svakom daqem bavqewu usmenom prozom.
Lidija Deli

UDC 094(=163.41)17" 655(=163.41)17"

TUTIM V POLZU I POUENIJE"1


(Laza uri, Ishodi i staze srpskih kwiga 18. veka, prir. D. Grbi, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 2006)

Kada je 12. juna 1849. bombardovan Novi Sad, spaqeni su Vladianski dvor i Srpska gimnazija i u wima arhive i biblioteke. Obe su bile vredne bar onoliko koliko patrijarijska i gimnazijska u Sremskim Karlovcima, a u po1 Tekst je proitan 8. februara 2007. godine u Matici srpskoj, na predstavqawu kwige Laze uria Ishodi i staze srpskih kwiga 18. veka (prir. D. Grbi), Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 2006. Naslov ovom izlagawu preuzet je iz zapisa Pavla Popovia, iteqa Petrovaradinskog anca, iz 1742. godine, up. u kwizi L. uria, str. 112.

219
neemu i vrednije. Do bombardovawa su ih koristili Pavle Josif afarik i Jovan Haxi. Haxieva biblioteka i wegovi ispisi iz novosadskih srpskih arhiva i biblioteka izgoreli su, takoe, u ovom bombardovawu. Bez novosadskih arhiva i biblioteka ostalo je mnogo praznina ne samo u istoriji Novog Sada nego i u ukupnoj srpskoj istoriji, wenoj kulturi i wenom duhovnom ivotu uopte".2 Ovim reenicama poiwe rad Tragovi malo poznatog profesora novosadske slovensko-latinske kole Vasilija Krianovskog" u kwizi Laze uria, koju danas sveano predstavqamo, u onoj duhovnoj dragocenosti koja se zaslugom Biblioteke Matice srpske i wenog upravnika Mira Vuksanovia pojavila o osamdesetoj godiwici roewa Laze uria", a koju je, briqivo, za tampu priredila Duica Grbi. Kad se, uz to, pogleda da je iscrpni i za ovakve kwige nezaobilazan registar uradila Marija uri, onda bi ve moglo da bude vidqivo jasno koliko je ova kwiga, okupivi sve one koji ine Biblioteku Matice srpske, zapravo izala u onome to bi se moglo nazvati duhovnom manufakturom nae biblioteke; to mi se ini potpuno opravdanim stoga to je Biblioteka Matice srpske najbogatiji na fond srpske kwige H veka. Citat s poetka ovog mog izlagawa nije nasumce, niti sluajno, izabran. Mala skepsa i, reklo bi se, velika tuga, koja izbija iz tih redaka, nije predstavqala prepreku istraivau Lazi uriu da od onoga to je ostalo u arhivama, makar i u krhotinama, saini celovite slike o srpskoj kwizi. Nije ga, dakle, nita spreilo da istrauje i da, pipkavo do najmawe sitnice, gotovo u pesnikim vizijama uobliava priu o pojedincima iz srpske kulture H stolea. udesna je ova zbirka studija. Govori o istoriji srpske kwige. Laza uri ne krije svog, rekla bih jednostavno, omiqenog pisca H stolea. To se vidi i iz registra Marije uri, jer je Orfelin i ovde najvie prisutan autor. Ako, meutim, ima svog pesnika, ije ime ovom audotorijumu ak nije ni bilo potrebno spomiwati, a kojem je bila posveena prethodna kwiga Laze uria, onda je u radovima meu ovim danawim koricama tema neto ira; ona se strastveno italaki, nauno prooseano, okupqa oko centralnog pojma celokupne istorije srpske kulture oko pojma kwige.3 Zadivqujue, naizgled paradoksalno, pojavquje se na iwenicama utemeqeno zapaawe Laze uria koliko su Srbi u prosvetiteqskom veku, kao izbegliki narod, van svoje matine drave, egzistencijalno jo uvek siromani, shvatali vrednost kwige, znaaj duhovne dragocenosti u woj, pa su eleli da ona bude i likovno, dakle umetniki, lepa i u nainu tampe i u ilustracijama unutar korica. Uz kaligrafa Konstantina Studenikog i nepoznatog vrakog kaligrafa, Laza uri istraio je i sve one tipografe i korektore ija se namera sastojala u naporu da kwiga i vizuelno doara vanost i lepotu kazane rei u woj. Poredei sa savremenim evropskim stawem, znalac tamparstva, Laza uri, izrie vanu iwenicu srpska kwiga tog doba predstavqa redak primer takve brige za kwigu u tadawoj Evropi. Ne zadovoqava se, meutim, pukim iznoewem takvog zakquka, nego se pita i o razlozima za ovakav stav autora prema tampi. Po Lazi uriu, prekretnica u takvom briqivom stavu prema kwizi, retkom i za danawe mnogo boqe materijalne prilike, bila je Stematografija Hristifora efarovia (Xefarovia). U jednom od svoja dva rada, ovde u kwizi, o ovom piscu kae da je Stematografijom patrijarh Arsenije Jovanovi
L. uri, Nav. delo, 27. Iz zapaawa o tome kako se u naslovima svih kwig Laze uria nalazi i pojam kwige mogla bi da se izvede pretpostavka o tome kako je taj pojam ishod wegovog istraivawa.
2 3

220
akabenta najavio nove puteve srpske kwige". Po tom to je bila moderna u svome vremenu, Stematografija je stala uz bok onovremenih skupih i umetniki najambicioznijih evropskih kwiga".4 Ustanovqava, daqe, kako je i Zaharija Orfelin vodio rauna da mu kwige povrh svega budu lepe".5 Zapaa da su ak i prepisivai iznova radili na nekoj rukopisnoj kwizi jer se hartija prethodnog prepisa iskrzala; na primer, u radu o letopisu rakovakog igumana Teofana, iz 1704. godine, Laza uri donosi tekst tog prepisa, koji se danas uva u Rukopisnom odeqewu Matice srpske, i na kraju rada donosi i zavrnu napomenu prepisivaa: Ovo je dao prepisati arhim[andrit] rakovaki Nikanor Joanovi u Rakovcu 18. apr[ila] 1767, to je stari papir poeo da se dere. Prepisao je Isaije Parivodski, jeromonah rakovaki."6 Publikovawem ove napomene Laza uri je, zapravo, ukazao na to kako se vodilo rauna da se sauva vanost rei, ali da se, napomiwem, to sauva lepo. Srbi su, sledi odatle, brigu o lepoti pisane rei negovali i pre svoje tampe; publikovawem su ove svoje napore samo nastavqali. To su sigurno inili i zbog kwige i zbog italaca, ako ve ne i zbog autorske umetniki plemenite sujete. italaca je, otuda, sigurno bilo, to mi se iz ovakve tamparske brige ini dokazivom pretpostavkom. I ta pretpostavka potvruje se minucioznim istraivawem Laze uria, slagawem detaqa do detaqa na toj stazi srpske kwige H veka. To, meutim, nisu mrvice hleba u toj umi podataka, pa da ih ptice pojedu, kao u onoj uvenoj bajci, i da se na taj nain utuli put rezultatima. To su stameni kamenii kao vodiqe, kako se na putu sklapawa slike iz detaqa ne bi odustalo u daqem istraivawu. ak, naime, i kad zakquci u nekim radovima Laze uria zazvue skeptiki, pomalo i kritiki, wegov nain istraivawa nije takve vrste. Zato? Svakome ko prouava daleki, a po idejama i danas bliski, H vek, vidqivo je iz ovih radova da Laza uri nije od onih koji na prvoj prepreci nedostatku arhivskog podatka, spaqenoj biblioteci (uasno je i pomisliti, a kamoli izgovoriti!) dakle, u takvoj situaciji odustanu. Od sauvanih detaqa Laza uri matovito sklapa pretpostavku, buduem istraivau ostavqa otvorenu ideju za daqe prouavawe, jer je uverewa, ispravnog ubeewa, da u nauci nema konanog reewa. Utirui stazu ovim postojanim kameniima-detaqima utro je pravac kojim se izlazi iz ume sauvanih detaqa i dostupnih podataka. Tako se, na osnovu ovih radova, sad pouzdano zna da su Srbi kupovali kwige od 1720. godine, a moda i ranije, ali za to, kako bi autor rekao, zasad nemamo podataka; dodao bi, to uvek ini, da bi vaqalo jo ponegde, znajui tano gde, potraiti nove iwenice, ba kao to je i sam to uinio u radu Kwige, itaoci i kwiari i biblioteke starog Novog Sada". Kad je jo Dimitrije Ruvarac, 1902. godine, utvrdio da su nai qudi kupovali kwige u H stoleu, skupo ih plaajui, obelodanio je podatke o tome kako se uvoz kwiga iz Rusije poveavao od vremena kad je beogradski mitropolit Vientije Stefanovi zapovedio da se umesto srbuq uzimaju moskovske kwige. Ti Rusi (Moskovi", Moskoviti") dolazili su najee na vaare i na manastirske slave u nae krajeve i donosili kwige. Srbi su ih rado kupovali. Wih, konano, spomiwe i Zaharija Orfelin u Venom kalendaru (1783) kad govori o ruskom kwigoprodavcu na futokom torgje".
L. uri, Nav. delo, 93. Isto, 94. 6 Isto, 26. 7 V. orovi, Srpska zemqa i srpska historija. (Neobjavqeni rukopisi 2), Novi Sad 2007, 244.
4 5

221
Kad, na primer, Vladimir orovi7 donese podatke iz kwige Nikodima Milaa, gde su sauvani izvetaji zadarskog nadbiskupa Zmajevia, iz 1736, i izvetaja Matije Karamana, iz 1750, o nabavci Leona Avramovia, arhimandrita, za biblioteku manastira Savina,8 onda su to iwenice jednake vanosti i sa iste staze Laze uria. To me podsea na podatak u glasilu Vesti o 20 kilometara regala-polica za vie od milion kwiga u novom zdawu nae biblioteke.9 To bi bilo oko 50000 kwiga na jedan kilometar, to bi moglo da predstavqa ukupan tira (uz proseno 500 primeraka po jednom naslovu) za sto naslova naeg H stolea. Bie da smo ih tada imali i vie. A italaca tampane kwige nesumwivo je bilo; u ovoj kwizi ustanovquje se sauvan podatak o prvom poznatom itaocu iz 1732. godine, pogotovu to je kolske godine 1731/1732. poela da radi prva srpska sredwa kola u Novom Sadu. Obrazovawe je, tako, bilo ono uporite koje je obezbeivalo neophodnost kwige u sopstvenoj biblioteci. Zato je ispravan zakquak Laze uria: Sa kwigama su i stari Novosaani stigli u svet nauke, kao to se sa kwigama svugde stizalo u taj svet".10 Izuzetno dragocen prilog u ovoj kwizi Laze uria ini se da predstavqa istraivawe o Jovanu Radiu, roenom Sarajliji, Srbinu iz H stolea. Jedna wegova kwiga danas ini dragocenost Biblioteke Matice srpske, u koju je dospela na razmei dva stolea, devetnaestog i dvadesetog, izmeu 1899. i 1903. godine. To je Radievo petansko izdawe iz 1770. godine jednog poglavqa o istoriji Bosne iz Mavra Orbina. Upravo stoga to je tampana latinikim pismom, pokazuje se da je nekadawe slovo jat" ovaj autor zamewivao slovom e"; takav nain itawa ukazuje na to kako bi, konano, trebalo itati nekadawe tekstove sa starim slovima, pogotovu zbog izdawa pisaca poput Dositeja Obradovia, Lukijana Muickog i dr. Pribliavajui se polako zakquku u predstavqawu ove kwige, uputila bih itaoce u wene teme. To su prikaz irilikog pisma, kolstvo, bakrorezaka umetnost i u vezi s tim urieva pronicqiva upitanost o tome koliko kwige sa bakrorezima mogu da predstavqaju deo kwievne istorije; potom je tu pria o tamparstvu u H stoleu i, konano, istraivawe o srpskim bukvarima, o emu, rekla bih, ima najmawe naunih rezultata kod nas. Ve u tome je vrednost ove najnovije kwige Laze uria. Wena nezaobilaznost u istoriji kwievnosti nalazi se i u tome to utvruje jo neke pisce srpskog prosvetiteqstva, meu wima, svakako, rakovakog igumana Teofana. Izuzetna za nauku su i istraivawa o kwigama za narod i wihovim prethodnicama u onim prosvetiteqskim misijama koje je imala tampana re Dositeja Obradovia, Jovana Mukatirovia, Mihaila Maksimovia, antologijski izbor graanske poezije Damjana Kaulicija i sl. Nemaka nauka, na primer, koliko mi je poznato, ima desetine monografija o tzv. Groschenbcher, Pfennigbcher; ovaj rad Laze uria i to kaem sa znakom uewa za nau nauku i sa znakom usklika za naeg slavqenika jeste prvi kod nas. On nam ukazuje ta jo ne znamo i ta bi jo sve trebalo prouiti! A tek kad Laza uri istrai domen koji bi neukome izgledao kao oblast istorije srpske administracije, onda ti formulari crkvenih matinih kwiga poiwu, konano, da lie na istoriju srpske kulture, u kojoj se, prevano, nalaze spiskovi srpskih prezimena, prvi put u srpskoj istoriji, budui da pre toga nije postojala tradicija stalnosti takvog individualnog identiteta. To su
8 Ritornato con regali e libri per le chiese serviane da Pietroburgo e Mosca, col favore e protezione dei mercanti greci di venezia si pose []" (V. orovi, Nav. delo, 244). 9 Dovretak gradwe nove zgrade BMS", Vesti. Glasilo Biblioteke Matice srpske, Novi Sad, H/2007, br. 59 (januar), 5. 10 L. uri, Nav. delo, 132.

222
oni kamenii-temeqci kojih se setio Laza uri kada je kao putokaze buduima stavio na stazu srpskog H veka. Ono to nam, eto, ova kwiga ostavqa u pamewu i kulturi seawa nije retoriki tip ars memoriae", t. j. nije mnemotehnike osnove. U ovim radovima Laze uria razvija se moderni oblik kulture seawa koji se odrava kao obaveza upuena itaocu; ta obaveza sadrana je u autorovim odgovorima na pitawe o tome ta ne smemo da zaboravimo. Odgovor na to pitawe odreuje kulturni identitet nacije koji se ogleda u itaoevom odnosu prema prolosti, kako bi mogao da uspostavi kontinuitet nacije kojoj pripada, makar ga nazvali i elementom kulture kolektivnog pamewa. Da se, kroz istraivawe u ovoj kwizi, seamo nekadaweg stawa ta iwenica postaje i stvar afektivnog vezivawa, kulturnog oblikovawa i svesnog odnosa prema prolosti. To su, tako, sadrajni elementi kwige Laze uria, koji karakteriu ono to se naziva kulturnim seawem i koje se iwenicama izdie iznad istog predawa.11
Mirjana D. Stefanovi

UDC 821.163.41.09:398

JEDNA DOBRODOLA KWIGA


(Branko Branin: Kosovo i nova srpska istorijska drama, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Istono Sarajevo 2007)

Pjesnik, pripovjeda, romansijer i dramski pisac Branko Branin se, nakon zapaene studije Marko Kraqevi i nova srpska istorijska drama (2003), javqa sa novom studijom Kosovo i nova srpska istorijska drama u izdawu Zavoda za uxbenike i nastavna sredstva iz Istonog Sarajeva (2007). Kosovo i nova srpska istorijska drama je obimna, sadrajno svestrano obraena i na najboqim izvorima utemeqena studija, koja se sastoji od Pristupa, Uvoda o vjeri i nevjeri" (u kojem se govori o pitawima istine i preuzimawa), te tri tematski osmiqene cjeline Linosti likovi Kosovskog boja, Umjetniki odjeci i inspiracije i Periodizacija prelomnih taaka" iz kojih je izvuen" odgovarajui zakquak, a svemu su dodati obimna literatura i bogati izvori. Pristup je napisan kao svojevrstan proloki tekst i, kako Branin kae, neortodoksan" prilaz najveoj istorijskoj, mitskoj, legendarnoj i literarnoj nacionalnoj temi od srpskog sredweg vijeka do danas", jer se samo tako moe otvoriti brea u vieslojnim omotaima koji obavijaju, ukraavaju, ili kite, ali i prekrivaju ili zaklawaju ovaj centralni nacionalni topos", inei ga svem obiqu uprkos teko saznatqivim.
11 Posledwa fusnota, na kraju predstavqawa najnovije kwige Laze uria: u kwizi je objavqeno 13 radova, poreanih u redosledu est ve publikovanih, dva nova, napisana za ovu priliku, i pet ranije tampanih. Reklo bi se, gotovo pravilna simetrija. U dosluhu sa ovako simetrino rasporeenim radovima stoji i matematika proporcija u vremenskom luku kwig koje je Laza uri objavio. Izmeu prve (1988) i druge kwige (1996) raspon je osam godina; izmeu te i naredne kwige (2002) vremenska distanca je est godina, a izmeu we i ove danawe (2006) razlika je etiri godine. Sledei ovu proporciju, nova kwiga Laze uria mogla bi da se oekuje za dve godine.

223
Eto, stoga, centralna tema Braninove kwige nije sama Kosovska bitka, weni istorijski, legendarni, mitski ili literarni razmjeri" u sreditu pawe su junaci Kosovskog boja", istorijske i legendarne linosti akteri velikog poloma" koje su oivjele u Vukovim zbirkama epskih pjesama, a okosnicu ini sagledavawe tretmana, pozicionirawa i preoblikovawa osobina i djelovawa tih linosti kao likova srpske dramske kwievnosti druge polovine 20. vijeka", perioda koji se u ovom radu imenuje kao nova srpska drama. U ii interesovawa Braninove studije nala se druga kwiga Vukovih Srpskih narodnih pjesama, kao i neobjavqeni rukopisi, koji se tiu korpusa narodnih pjesama o Kosovskom boju ne samo zato to je pravu prirodu odnosa epske teme i istorije prvi shvatio Vuk Karaxi", nego i zbog toga to su internacionalna i domaa recepcija, wegova metodologija rada, ali i kwievni pogledi uinili da se ove zbirke prihvataju kao kwievna kanonizacija narodnih umotvorina": kanon srpske narodne kwievnosti i ujedno est klasinih kwiga nae kwievnosti uzete u celini", kako je to u Poetici srpske kwievnosti napisao Jovan Dereti. U definisawe ovog korpusa, koji e se u radu uporeivati sa dramskim transformacijama, odstupawima ili potvrivawima, ukquen je i epski raspored Kosovo Stojana Novakovia, kao uspjeno ostvareno ulanavawe komada" u jedinstvenu cjelinu, to (kao konstrukcioni princip) ini i siejni okvir drama na epske i istorijske teme", te samo u izuzetnim sluajevima" primjeri B. Petranovia koji mogu da dopune neka odreewa likova i dogaaja zabiqeenih u Vukovim pjesmaricama". Branko Branin pie da je epska pjesma od samih poetaka novije srpske istorijske drame bila nepresuno vrelo, inspiracija i inicijacija potowim dramskim piscima", a motiv Kosovskog boja i propasti carstva srpskoga, kao centralni i preteni u narodnoj povjesnici", istom mjerom se obreo kao tematsko-motivska i sadrajno-fabulativna osnova siea dramatiarske literature, anrovski profilisane kao istorijska drama, nacionalna po temama ali i po tewama, uz mnoge opte odlike evropske romantiarske drame sa jasnim osobenostima nae kwievnosti. ini se sasvim umjesna i vaqano utemeqena Braninova teza" da stoerna tematska preokupacija i dramska pozicija likova-aktera narodnih pjesama o Kosovskom boju kao osnova za kasnije siejno, stilsko i anrovsko varirawe, razvijawe i preoblikovawe, traje koliko i sam anr istorijske drame, sa poetka 19. vijeka u narednih stotinu godina, kada dolazi do svojevrsnog 'prawewa' sadrajnog jezgra". U daqem toku rada ova teza je provjeravana i potvrivana tako da se jasno pokazuje izostajawe epskih tema i kosovskih siea", a samim tim i wima pripadajuih likova-aktera u srpskoj drami", sve do poetka wene svojevrsne obnove" u dramama Borislava Mihajlovia (Banovi Strahiwa, 1963. i Kraqevi Marko, 1969). Od tog vremena poiwe izmjena konteksta ali i pozicionisawa 'znanih' likova u nove dramaturko-siejne transformacije i inovacije" to sve vie na scenu izvodi travestiranu nacionalnu istoriju, legendu i mit, a time strukturno pomjera znaewska poqa junaka iz srpske narodne poezije", koji su posluili kao inicijalni model kasnijih dramskih likova. To, praktino, znai da su kroz pune etiri decenije od pojave prekretnikog Mihizovog Banovi Strahiwe (1963) do druge verzije Boja na Kosovu Qubomira Simovia (2003) kod petnaestak dramskih autora glavni akteri-likovi linosti epskih junaka Vukovih narodnih pjesama o Kosovskom boju". Tako je stvoren (sa neto komada na druge epske teme) poseban i odijeqen segment anrovski modalitet nacionalne dramske kwievnosti" koji je Marta Frajnd odredila terminom nova srpska istorijska drama".

224
Svjesno smo se zadrali neto ire na Braninovom Pristupu, jer iz wega proizlaze sva wegova daqa istraivawa, koja su wime tek naznaena. Uvod o vjeri i nevjeri" posveen je pitawima istine i preuzimawa sadraja iz istorije, legende, mita i epske pjesme u umjetnikim djelima. Tu su definisani mjesto i znaaj legende o Kosovskom boju, u nastanku ukupne slike epskih junaka", odnos prema istorijskoj podlozi i dimenzije u kojima ih je upamtila" narodna pjesma. Okrenut kosovskim junacima raskriqenim izmeu istorije, epske pjesme i legende, Branin markira skupove wihovih osobina na sva tri plana, pokuavajui da omei granice pojedinih slojeva" i da registruje viestruka preplitawa koja nastaju pri stvarawu predstave o wima u ukupnom nacionalnom predawu, usmenom i pisanom". Branko Branin u svom pristupu istie da e se u radu posebno pozabaviti kontekstualnim odjecima i inspiracijama epskih kosovskih junaka u srpskoj poeziji, esejistici i prozi, kako bi pokazao sveprisutnost istorijsko-legendarne grae u ukupnom nacionalnom umjetnikom stvarawu, ali i istovrsnost i istovremenost te pojave. Kroz odjeqak Lik u drami osvijetqeni su dramaturki aspekti junaka i idiom epskog i dramskog, da bi, potom, u panorami srpske drame pokazao sve prelomne take od idealizacije", istorizacije" i legendarizacije", preko travestije, do groteske i lakrdije (sa stanovita istine i preuzimawa naslijeenih slika", graewa siea i tretmana likova) to mu je omoguilo da kao anrovski tip izdvoji i definie novu srpsku istorijsku dramu. Iz svega naprijed reenog vidi se da je mr Branko Branin svoje istraivawe koncipovao kao ispitivawe osobina epskih junaka kosovskog kruga, wihovo potvrivawe ili mijewawe u okviru anrovske tipoloke modifikacije nove srpske istorijske drame, to je odredilo i metodologiju rada: kwievna i istorijska analiza sa elementima interpretacije i tumaewa; uporeivawe osloweno na uoavawe izmjena karaktera te siejne, funkcionalne i dramaturke pozicije epskih junaka kao likova nove srpske istorijske drame. Tako je autor doao do kwievno-istorijske analize pojedinanih dramskih ostvarewa, uoavao slinosti i razlike u procesu transformacije epskih likova kao junaka drame i preoblikovawa epske i legendarne istorije", to je pokazalo da je do isteka posmatranog perioda dolo ne samo do izmjene epskih sadraja" u literaturi nego i ukupnog doivqaja onoga to se danas smatra priom o Kosovskom boju. Stie se utisak da neki novi junaci", tek ovla ogrnuti drevnim odorama, zaposjedaju dramsku pozornicu srpskih autora; nosei ista, odranije znana, istorijska, epska i legendarna imena i titule, sa scene kazuju neku drugu i drugaiju priu o Kosovu. Ovim nas autor dovodi na poprite jednog veoma uzbudqivog izazova, jer su odgovori na ovo i ovakva pitawa esto izvan i iznad rezultata kwievnih istraivawa, odvode nas u sr same odrednice drame, ali nas upuuju i na optiji, nacionalni, politiko-socijalni i kontekstualni kulturoloki plan". Govorei o Linostima-likovima Kosovskog boja (tako je naslovqeno prvo poglavqe rada), Branin je naglasio da je malo linosti neposrednih uesnika stvarnog dogaaja meu glavnim akterima-protagonistima na 'kosovskoj pozornici' sa srpske strane". Kritika istorija poznaje samo kneza Lazara, kwegiwu Milicu, Vuka Brankovia, kneeve sestrie, Stefana i Lazara Musia i Vlatka Vukovia (Tvrtkovog vojvodu). Broj istoriji poznatih aktera s turske strane je isto toliki wih est. Meutim, legenda je bila ire ruke i cjelokupan kosovski rodoslov okupila je oko estitoga kneza. To je bio pravi povod da se autor u poglavqu Izmeu istorije i legende pozabavi intrigantnim pitawima istorizovawa legende, ali i legendarizacijom istorije, u emu su mu dragocjena

225
pomo bila Sabrana djela Rada Mihaqia, Usmena narodna hronika Radovana Samarxia, kao i neki vie puta iskazani stavovi Nenada Qubinkovia, te turski i vizantijski izvori. Stvaraoci kosovske epopeje su istorijsku stvarnost, priu i likove prolosti i mita, oblikovali u zasebne mawe ili vee epizode, strukturne cjeline ili pjesme; organizovali grau" putem ritmikih sintaksikih i kompozicionih modela, da bi je prilagodili posebnom nainu miqewa svojstvenom epskom svijetu usmene poezije. Iz prebogate lepeze postupaka i sredstava oblikovawa likova epskog svijeta, Branin je izdvojio epske formule i hiperbolisanu stvarnost, te nomenklaturu junaka, da bi likove kosovskog kruga pokazao u epskoj stilizaciji. A znano je da se stilizacija ne ograniava na pojedine pjesnike detaqe, nego je u osnovi epskog stvarawa uopte. Ostvarivi uvid u sve dijelove legende, Branin razlono zakquuje da je kosovska legenda odavno zasjenila i natkrilila istoriju", i nije nita neobino, ni nelogino, to je upravo ona postala osnovno nadahnue kasnijim stvaraocima, pjesnicima i dramskim piscima posebno. Daqe slijede logino poreana potpoglavqa" Epske pjesme o Kosovskom boju, Likovi junaka epskih pjesama, Oblikovawe i ulanavawe", Ulanavawe likova, tema i motiva, Oblikovawe likova epskog svijeta i Oblikovawe epopeje, kroz koja je autor strpqivo i argumentovano registrovao sve pojedinosti koje ine sloeni mozaik ove studije. Vaqa rei da nerijetko imponuje Braninova selekcija grae, blago odstrawivawe bitnog od nebitnog i davawe odgovarajueg statusa" nauno i umjetniki validnim izvorima i saznawima. Svi pomenuti podnaslovi direktno su stavqeni" u slubu" osnovne teme i autor je jednak, ili priblino isti prostor posvetio svakome od wih. Zbiqa je teko odluiti ta je pretenije" likovi junaka, oblikovawe i ulanavawe likova, tema i motiva, uobliavawe likova epskog svijeta ili, moda, obrazovawe epopeje. Branin je kroz navedena poglavqa proao" jednom gotovo filigranski preciznom interpretacijom, ni u jednom sluaju ne podlijeui estetskoj qepoti neke pjesme, ili etikom stavu nekog lika-junaka. Odavno otvoreno pitawe obrazovawa epopeje o Kosovskom boju Branko Branin je osvijetlio osvrtom na Kosovo Stojana Novakovia, u kojem se kroz etrnaest epskih pjevawa obuhvataju pria" i likovi kosovskog ciklusa od pretkosovskog vremena do posveewa Lazarevog. Novakovievo epsko ulanavawe" motiva pjesama kosovskog ciklusa vrlo logino je Braninu omoguilo da se okrene" Odjecima i inspiracijama kosovske epopeje u umjetnikoj kwievnosti srpskih autora perioda druge polovine netom minulog dvadesetog vijeka. Drugo poglavqe studije Umjetniki odjeci i inspiracije podijeqeno je na dvije sasvim suvislo organizovane cjeline: Kontekstualni oblici (u kojoj je rije o epskim likovima kao poetskoj inspiraciji i proznim odjecima epskih likova) i Odjeci i inspiracije u dramskoj kwievnosti. Ova cjelina je ralawena na est dijelova ije naslove svakako vaqa navesti: Dramsko preuzimawe ili preoblikovawe epike, Epsko prema dramskom, Epski junaci kao likovi u drami, Dramska kwievnost druge polovine dvadesetog vijeka, Panorama savremene srpske drame i pozorita i Nova srpska istorijska drama. Kquni nacionalni izvor odjeka i inspiracija kosovske epopeje i kosovske legende u srpskoj kwievnosti druge polovine dvadesetog vijeka niti su stalno prisutni niti je ta prisutnost" iskazivana na isti nain ni sa jednakim dometima u literaturnim realizacijama, pie Branin. Stalno treba imati na umu rijei Vaska Pope da je kosovska epopeja sadrajna osnovica koja zauzima preteni deo nae epske narodne poezije, a nije nala jo ni svoju potpunu i

226
potpuno pravilnu ocenu u istorijskoj nauci, ni svoje otelotvorewe u umetnosti". Pedesetih godina prolog vijeka poiwu se javqati poetski odgovori" na kosovske inspiracije (D. Mati, B. Miqkovi, Sv. Mandi), da bi Vasko Popa kwigom Uspravna zemqa (1972) u sedam pjesama kosovskog ciklusa" naznaio trijumfalan povratak ove matine teme u srpsku savremenu poeziju. Nekako u isto vrijeme i u drugim rodovima Branin biqei skoro sinhrono" okretawe kosovskim temama". Srpska kwievnoteorijska misao vaskrsava" legendarne sadraje, najprije u znamenitom eseju Z. Miia ta je to kosovsko opredelewe (1961), Slavomir Nastasijevi 1962. objavquje roman Vitezi kneza Lazara, Borislav Mihajlovi pie dramu Banovi Strahiwa (1963), a Miodrag Pavlovi pjesme Govor kneev uoi bitke (1965), Razgovor na bojnom poqu (1966) i Poseen knez se sea (1967). Makar se i ne moglo govoriti o istovrsnosti ovih pojava, Branin je sasvim u pravu kada ukazuje na wihovu istovremenost dodajui i konstataciju V. uria da su kosovski odjeci i inspiracije sedamdesetih godina postale pravi talas" (u vrijeme pribliavawa jubileja, est vijekova Kosovskog boja) koji je dobio razmere kakve nijedan prethodni talas u srpskoj pisanoj kwievnosti nije imao". Skreemo pawu na Braninove kontekstualne oblike i svojevrsne oglede Epski likovi poetske inspiracije i Prozni odjeci epskih likova, koji, po naunom zahvatu i temeqitoj obradi, a nadasve po bogatstvu izvora na koje se oslawaju i nadahnutoj obradi, zasluuju svaku hvalu i visoku ocjenu. Ova poglavqa rada, ovdje uslovno naslovqena kao ogledi, vrlo logino, kako u tematskom tako i u metodolokom pogledu, otvaraju prostor za razgovor o odjecima i inspiracijama kosovske legende (ali i istorije i mita), odnosno pjesama kosovskog ciklusa u srpskoj dramskoj kwievnosti. Branin naglaava da osnovnu tekou u praewu odjeka i inspiracija Kosovom u dramskoj kwievnosti predstavqa nasleena struktura" kosovske drame iz legende, odnosno vezanost za epiku i otra omeenost legende", kako je to primijetio V. uri u djelu Srpska kwievnost o Kosovskom boju. Jer, ba ta utvrenost i nepromjewivost duhovne sutine kosovske epopeje i legende odredila je i pristup i naine dramaturkog umjetnikog oblikovawa u djelima srpskih autora. Autor ukazuje na iwenicu da su pored umjetnikih povoda i uzroka na preuzimawe naslijeenih sadraja uticali i vanliterarni uslovi kontinuirane kontekstualne istorijske prilike, u kojima je vie od est vijekova bilo onemogueno da se zalijei kosovska trauma". Autor u svojoj studiji biqei sve promjene i mijene koje su pratile sudbinu siea i likova kosovske epike: preuzimawa, preoblikovawa i legendarizacije. Ovakav uvid je Branku Braninu omoguio da doe do zakquka da su sve drame na istorijske teme neka vrsta pseudoistorije". Naravno, rije je o svjesnoj relativizaciji istorije, posebno upamene u narodnoj pjesmi. Branin se, takoe, pozabavio dramskim preuzimawem i preoblikovawem epike, odnosno prestruktuirawem epskih pjesama prema zakonima dramske kompozicije, da bi, potom, progovorio o odnosu epskog prema dramskom. I sam autor nekoliko drama, Branin u svom radu pokazuje da u cjelini vlada zakonima drame", jasno naznaava momente koji je ograniavaju", ali ukazuje i na izazove koji i daqe stoje pred wom. Sve je to, naravno, osloweno na kosovsku poeziju", ali i na probranu, esto najaktuelniju literaturu. Autor je isto tako postupio i u potpoglavqu" Epski junaci kao likovi u drami, konstatujui da su likovi drama na istorijske teme najee istaknuti vladari i prvaci", znameniti junaci epike, legende i istorije. Samim tim pitawe vjernosti ovih likova u drami usloweno je jakim uticajem i djelovawem epske pjesme, s jedne strane, ali i samom iwenicom da su te individue" uglavnom poznate istorijske linosti, iji su karakteri vrsto obrazovani u

227
narodnom pamewu, odnosno trajno oblikovani i kao nepromjewivi prihvaeni na opte-nacionalnom duhovnom planu. Stoga su junaci epske pjesme kao dramski akteri uglavnom statino formirani likovi i ostaju odreeni wihovom naslijeenom slikom, sve do pred kraj posmatranog perioda, odnosno do kraja druge polovine dvadesetog vijeka. Vrlo je zanimqivo da srpski dramski pisci ak i u naslove drama unose naslove ili ime lika iz epske pjesme, ali i itav korpus mitolokog, legendarnog i duhovnog naslijea. Tako su anrovska, stilska i idejna preoblikovawa epskih junaka kao likova srpske drame u izrazitoj zavisnosti od nomenklature (i postojeih atributa linosti-junaka). A lik je jedan od glavnih formativnih elemenata u dramskoj kwievnosti" i ovaplouje autorovo viewe teme, koja ba preko likova u sukobqenim odnosima mora prei u radwu da bi se mogla kazati ideja". Branin pomno prati odjeke epskih inspiracija u dramskoj kwievnosti kao i probleme preoblikovawa junaka narodne epike u likove nove srpske istorijske drame. A ti su problemi, ma koliko raznorodni i sloeni, osvijetqeni iz vie uglova, te su, samim tim, dobili adekvatna tumaewa. To se posebno odnosi na sagledavawe spleta istorijskih i ideoloko-politikih prilika i stvaralakih sloboda" u jednopartijskom sistemu, ali i na, uprkos svemu, poetak obnove anra dramske kwievnosti, to, u sutini, najavquje novu srpsku istorijsku dramu. Ako srpska drama izmeu dva svjetska rata, izuzme li se B. Nui, nije imala nijedan zvezdani trenutak" (M. Mioinovi), druga polovina dvadesetog vijeka donosi dvadesetak dramskih pisaca (ija imena i djela navodi B. Branin) i upravo doivqava svoje najplodnije i najzrelije trenutke", a samim tim sustie ne samo ostale grane nacionalne literature nego pristie i matine tokove evropske dramske i pozorine produkcije" i po nivou i po broju. To je, veli Branin, dalo povod P. Marjanoviu da zakqui da su srpski dramski pisci dvadesetog stoqea napisali dvadesetak dramskih dela koja bi bila znaajna i u veim kwievnostima nego to je srpska". Sve je to argumentovano i vrlo pregledno dato u Panorami savremene srpske drame i pozorita, to je dopuweno" i aktuelizovano do najnovijeg vremena u tekstu pod naslovom Nova srpska istorijska drama, u kojem nalazimo pokuaje teorijskog, anrovskog odreewa istorijske drame i politikog pozorita, ime je otvorena mogunost" autorovog sagledavawa Periodizacije prelomnih taaka". Uvod u tree poglavqe studije autor poiwe ukazivawem na meusobnu razliitost drama u kojima su aktivni likovi junaka kosovske epopeje (kao personae dramatis) i razliitost grupe drama tematski zasnovanih na kosovskoj legendi. Te razlike su najuoqivije na planu ideolokog i politikog tumaewa", odnosno na planu preuzimawa ili preoblikovawa naslijeenih sadraja" kroz tendencioznost pristupa autora, oitavanu u idejnom sloju dramskih djela. To je najee bilo uslovqeno ili ogranieno nacionalnom vanou same teme (u datom trenutku), ili tokom istorije. Nakon detaqnog uvida u tokove nove srpske istorijske drame, Branin sasvim opravdano za prvu prelomnu taku u wenom razvoju uzima Mihizovog Banovi Strahiwu (1963), i odatle prati hronoloki razvoj srpske drame na 'istorijske teme' novog perioda, druge polovine dvadesetog vijeka, do anrovskog 'ulaska' u naredni milenijum". Drugu prelomnu taku predstavqaju Banovi Strahiwa Milana Kovaevia (1983), te Propast carstva srpskog (1982) i Kosovo (1988) Miladina evarlia, a trea je oznaena pojavom druge verzije Simovievog Boja na Kosovu (2003). Branin je u ovom poglavqu ukazao i na sve to se u srpskoj drami (i pozoritu) dogaalo izmeu ovako odreenih prelomnih taa-

228
ka, a wih same, kao takve, argumentovano je objasnio, ukazujui na stilske, estetske i etike specifinosti pojedinih etapa u razvoju ovog anra. Tree poglavqe, Periodizacija prelomnih taaka", podijeqeno je u tri cjeline: Prekretniarska obnova anra, koju ine Epizacija i idealizacija, Legendarizacije i istorizacije, Legendarizacije i Istorizovane legendarizacije, te Demitizacija i Legendarizacija i antilegendarizacija. Prekretnika obnova anra pokazana" je na primjeru Mihizovog Banovi Strahiwe, drame koja u istoriji trai rezonancu svojih dramskih ideja a zasnovana je na nacionalnom mitu i kosovskom predawu". Mihiz je prvi meu srpskim dramskim piscima posegnuo za motivima srpske istorije i mita, ali je protagoniste svoje drame postavio i pred egzistencijalne dileme i otvorio neka moralna pitawa vaea u bilo kom prostoru sveta", rijei su P. Palavestre, koje navodi Branin. Drame B. Mihajlovia predstavqaju dramaturki model koji je anticipirao najuzbudqivije rezultate jugoslovenske dramske kwievnosti", te nije udno to su se one nale meu najznaajnijim dramama najbogatijeg perioda srpske dramske kwievnosti", iako je sam priznao" da je dramu napisao pomalo iz inata", onespokojen saznawem da imamo jednu od najboqih epika na svetu, a zauujue slabu dramu poniklu na temama tog istog mita". U tananoj i tematski usmjerenoj analizi Banovi Strahiwe, Branin pokazuje novo, prekretniko, mihizovsko, a to ga logino vodi problemima epizacija i idealizacija, emu autor posveuje dunu pawu i odgovarajui prostor u svojoj studiji. Na itavom nizu primjera Branin prati probleme legendarizacije i istorizacije srpske drame, koja je potkraj osamdesetih godina ponajboqe odraavala vrijeme i horizont oekivawa, da bi se, potom, ire pozabavio fenomenom legendarizacije, a onda i pitawima istorizovawa legendarizacija. To je onaj, u samom pristupu ovoj velikoj temi naveden, problem i stvaralaki izazov problem legendarizacije istorije i istorizacija legende podjednako prisutni i intrigantno inspirativni za dramske pisce u ijem se opusu nalazi kosovska tema. Sva teorijska uoptavawa Branin izvodi iz tematski usmjerenih analiza" dramskih ostvarewa itavog niza autora, tragajui za zajednikim imeniteqima anra, imenovanog kao nova srpska istorijska drama. Autor u svojoj studiji paralelno sa problemima legendarizacije i istorizacije prati i fenomen demitizacije legende, koja je pratila sve drutveno-politike promjene potkraj prolog vijeka, kada se u anrovskom obliku nove srpske istorijske drame, potvruje opaeno i u poeziji i u prozi istog razdobqa ravawe" tokova preuzimawa-preoblikovawa naslijeenih sadraja" u naporednim smjerovima legendarizacije i demitizacije. Potpoglavqa ovog, zavrnog dijela studije Branka Branina uraena su uglavnom kao svojevrsni ogledi, koji mogu biti objavqeni kao zasebne cjeline, ali su, istovremeno, vrlo znalaki ukomponovani u cjelinu i svode prethodna teorijska razmatrawa na logian pogled na jo jedno otvoreno pitawe: legendarizaciju i antilegendarizaciju, u ijoj su interpretaciji ponovo podvrgnuta pomnoj i temeqitoj analizi mnogobrojna pitawa nove istorijske drame i wenih modifikacija. Pokazalo se sasvim vispreno zapaawe Marte Frajnd da e aktuelna politika uslovqenost tekstova ovog anra", vie nego individualni talenat buduih autora", odrediti karakter transformacije Kosovske legende buduih djela". Drugim rijeima, istorija budunosti odredie i oblike drame budunosti pisane o Kosovskoj legendi", to upuuje na gotovo neminovan zakquak koji ispisuje Branko Branin: Ako se ikakvim 'predviawima' i vaqa baviti u umjetnikom stvaralatvu budunosti, sasvim je vjerovatno da u nacio-

229
nalnoj dramskoj kwievnosti i nakon sagledanog razdobqa slijede daqa odstupawa i svojevrsna retrogradizacija dramatiarskih tumaewa kosovske epopeje, istorija, legende i predawa". U najboqem maniru da se u Zakquku ukratko kae, samo drugim rijeima, ono to je reeno u radu, Branko Branin zakquak svodi na ciglih pet stranica, telegrafski" upuujui na ono to je ve reeno u radu. Treba tek podsjetiti da autor svako poglavqe studije, a esto i uslovno nazvana potpoglavqa", redovno zavrava svojevrsnim zakqucima i kada se to ima u vidu pred nama se ukazuje cjelovit rad ozbiqan, analitian, teorijski dobro zasnovan, nauno utemeqen i stilski ujednaen. Stoga je po svemu prihvatqiva zavrna misao Branka Branina da bi se po prethodno utemeqenim analogijama moglo konano utvrditi i 'prorokovati' kako e budunost razvoja istorijskih prilika na nacionalnim prostorima i sudbine naroda odrediti sutinski i puteve daqe transformacije Kosovske legende i likova kosovske epopeje u umjetnikim odjecima kwievnih inspiracija". Bogata i raznovrsna literatura, aktuelna sa trenutkom u kojem je pisana studija, najreprezentativniji izvori i wihovo znalako koriewe, poznavawe poetike anra istorijske drame (i drame uopte), te oslowenost rada na sedamsto fusnota, najrjeitije govore o izuzetnoj vrijednosti ove kwige, koja je neto izmijewena i za tampu prilagoena doktorska disertacija Branka Branina u kojoj je on doao do vrijednih, zanimqivih i nauno zasnovanih zakquaka. Ova studija je znaajan doprinos izuavawu nove srpske istorijske drame i dobro e doi naunim krugovima, istoriarima kwievnosti i studentima kwievnosti i dramske umjetnosti. I ne samo wima.
Luka ekara

UDC 821.163.41.09 Andri I.: 792.202

IVO ANDRI I POZORITE


(Vesna Krmar, Pozorine dramatizacije dela Ive Andria, Matica srpska, Novi Sad 2007)

Vesna Krmar, profesor univerziteta i teatrolog, pisala je kwigu Pozorine dramatizacije dela Ive Andria uvaavajui saznawa o sutini i osobenostima epskog i dramskog izraaja i sloenosti odnosa koji nastaje prilikom pokuaja da se epska tvorevina prenese u dramsku. Pritom joj je polazini stav bio da pisac svake dramatizacije (srodne po izraaju sa dramskom formom), iako polazi od izvorne prozne forme, ne bi trebalo da bude doslovno veran ni wenom sadraju ni wenim kompozicionim naelima. Bitnije je da se dosledno i znalaki prilagodi osnovnim stavovima na kojima se zasniva nova dramska forma. Kao misao vodiqu, uvaavala je u vie prilika iskazano saznawe da je re o delu velikog proznog pisca zasnovanom na umeu da se kroz govor prie traga za smislom qudske istorije i sudbine i tako d smisao istini o sutini ovekovog ivota i iskustvu koje wegovo vekovno ivqewe sabira i omoguuje mu da traje. Posle zapaawa da su granice izmeu stvari (mostovi, brda i vode) i svesnih bia Andrievog sveta teko odredive, bio je samo korak do poznate teze da je re o prozi koju je teko prilagoditi govoru pozorita.

230
Analizujui Andrieva dela, koja su bila predloci za dramatizacije, adaptacije i monodrame, i dajui katkad preteni prostor kwievnim analizama, autorka se sluila sa vie kwievnih metoda: najee psiholoko-analitikim, pozitivistikim, antropolokim, filolokim i komparativnim. Razume se da je prirodno bilo i to to je u znatnoj meri, i u saglasju sa temom kwige, koristila teatroloki metod, te je u tekstu dramatizacija, adaptacija i monodrama (shvatajui ih kao polaznu osnovu buduih predstava) teila da zapazi i istakne moguna i iskazana scenska svojstva. Temeqni ciq bila joj je tewa da analizuje i rekonstruie (u meri u kojoj je to bilo moguno) predstave koje su bile osnovna tema kwige. Re je o ukupno osamnaest pozorinih ostvarewa (ansambl-predstave) nastalih prema delima Ive Andria: Anikina vremena (1934, 1978), Prokleta avlija (1962, 1979, 1981, 1999), Krilati mostovi (1970), Lica (1972), Na Drini uprija (1978), Znakovi pored puta (1978), Omer-paa Latas (1979), Aska i vuk (1979) i Zlostavqawe (1986), te monodrame Znakovi (1975), orkan (1983), Zlostavqawe (1989), Belijka Omer-pae Latasa (1992) i Mostovi (2001). Iako ni jedna od ovih predstava ne pripada vrednosno najznaajnijem toku istorije junoslovenskog pozorita, teatroloka rekonstrukcija ovih predstava koje je ostvarila Vesna Krmar jedan je od priloga u kojem se izraavaju duh i stil tog pozorinog razdobqa balkanskih prostora. Rekonstrukciju pomenutih predstava oteavalo je saznawe da ne postoje mnogi neposredni teatroloki izvori veine ovih predstava (filmovi, video i tonski zapisi predstava, rediteqske kwige, snimci ostvareni za vreme proba) i da je autorka videla na pozornici samo neke od wih (i pisala o wima). Preteni deo objavqenih pozorinih kritika i analize autorke kwige ne nadmauju nae teatroloke standarde (mogune su dubqe i pozorino promiqenije analize dramaturkih i rediteqskih koncepata od ovih, veoma solidno ostvarenih u tekstu kwige, i pozorinije analize glumakih ostvarewa, sa jasnim razlikovawem ta je u wima pievo, ta dramatizatorovo, ta rediteqevo, a ta glumevo). Zato je teite svojih analiza Krmareva inteligentno usmerila ka izvornim delima pisca, na odnos dramatizatora i rediteqa prema Andrievim tekstovima i na teatroloku ocenu vrednosti rada dramatizatora. Reju: tekstovi dramatizacija i adaptacija i tekstovi koji su bili u osnovi monodrama, bez obzira na stepen kreativnosti i zanatsku vetinu wihovih autora, bili su osnovni predmet analizovanih pozorinih predstava. Vesna Krmar je utvrdila da ne postoji ni jedan izvor koji bi bio ono to se u evropskoj teatrologiji oznaava kao rediteqska kwiga. Zato je imala na raspolagawu, i koristila ih u radu na kwizi, vei broj beleaka i uputstava rediteqa i wihove izjave u programima predstava, dnevnim listovima i periodici. Pa ipak, ini se da je sputavajua okolnost za dubinu zamisli pomenutih analiza bilo i to to su od rediteqa koji su na scenu postavqali Andrieva dela samo petoro bile linosti osvedoene darovitosti i pozorinog naina miqewa, te nesporni znalci zanata (recenzent, naravno, misli na Matu Miloevia, Jovana Putnika, Miroslava Belovia, Qubiu Georgievskog i Vidu Ogwenovi). I to je bio jedan od uzroka to su i pored znatnih i osobenih dometa ovih analiza tekstova dramatizacija Andrievih dela ostale otvorene mogunosti novih istraivawa rediteqskih ostvarewa, sa temeqnijom teatrolokom osnovom i razuenijim pozorinim temama. Autorka kwige najee se posredno sluila i anketnim metodom, koji je u istraivawu rediteqskih ostvarewa u evropskim okvirima prvi primenio francuski estetiar pozorita Andre Vensten. Koristila je vei broj ve objavqenih razgovora s Ivom Andriem, kao i razgovore sa dramatizatorima, rediteqima i glumcima koji su bili uesnici predstava ostvarenih prema An-

231
drievim delima. Naglaenije obeleje linog stava autorke bilo bi vidqivije da se weno lino uee u stvarawu izvornog materijala za ovaj deo kwige nije svelo samo na razgovor s Olgom Savi (1990, povodom predstave Lica). Vaqano korien oslonac tokom pisawa kwige bili su joj i Andrievi zapisi o pozoritu (znaajni za kwigu bili su oni iz Razgovora s Gojom, u kojima je Andri otkrivao sutine i zagonetke ivota i umetnosti" i svoje najbitnije misli o stvaralatvu"), kao i seawa i uspomene velikog pisca (gde je, u jednoj prilici, otkrio da mu je pozorite donelo u ivotu asove prave radosti", ali da ne voli lai, kienost i podvale u pozoritu"). Zajedno sa tekstovima kwievnih i pozorinih kritiara, teatrologa, rediteqa i glumaca, Andrievi zapisi o pozoritu doprineli su saznawu da je i on sm svoja dela video preteno u pojmu literarnog pozorita. Namenski tano autorka je koristila i posredni teatrografski materijal: najee sauvane plakate i programe predstava, pozorine zapisnike, izvetaje i statistike podatke iz pozorinih almanaha i godiwaka, a katkad i osvrte javnih glasila na pojedine predstave koji su bili na razini obavesti (vesti iz dnevnih listova, radija i televizije). Poseban izvor (i jedan od temeqnih teatrografskih materijala) bile su joj pozorine kritike pisane povodom predstava ostvarenih prema Andrievim delima. Za pojedine predstave, kao to je pomenuto, one su bile skromne estetske i teatroloke vrednosti, te autorki nisu omoguile temeqnije estetske i teatroloke analize. U sluajevima kada je za to imala povoda, a ee kada je raspolagala upotrebqivim teatrografskim i teatrolokim materijalom, autorka je razmatrala rad rediteqa u razliitim fazama pripreme tekstualnog predloka za predstavu i razliite faze rada na predstavi. U tom kontekstu bilo je prirodno to je analizovane predstave razmatrala i u odnosu na recepciju publike i kritike. U posledwem poglavqu kwige (Dramatizacija ta je to?) saeto su objaweni pojmovi dramatizacija i adaptacija i ukazano je na terminoloku razliku ovih pojmova u razliitim zemqama Evrope. Autorka je kao grau za tumaewe ovih pojmova koristila i domae i strane izvore. Polazna osnova bio joj je Renik kwievnih termina (Nolit, Beograd 1985), a kada je re o stranim izvorima, koristila je najznaajnije pozorine enciklopedije i leksikone sveta (nemake, francuske, italijanske, ruske i druge) i tematski odabrane teorijske rasprave o pozoritu poznatih svetskih autora. Deo ove grae omoguio joj je da saini i saeti selektivni hronoloki pregled pozorinih dramatizacija koje su se javqale u pozorinom prostoru Evrope. Kada se kwiga Pozorine dramatizacije dela Ive Andria razmotri u celini, nije teko zakquiti da je Vesna Krmar poznavalac i potovalac Andrievog kwievnog dela i teatrolog koji poznaje i koristi razliite kwievne metode i osnovne discipline teatrologije (teorijsku dramaturgiju, estetiku pozorita i pomonu disciplinu istorije pozorita teatrografiju). Pritom je vidqiva i wena nesumwiva sposobnost za kwievne, dramaturke i teatroloke analize. Sve navedene vrline omoguile su da ova kwiga bude i osobeni pristup kwievnom delu Ive Andria i vaqan prilog istoriji srpskog pozorita.
Petar Marjanovi

232
UDC 821.111(73).09-31 Updike J.

NARATOLOKA STUDIJA O ROMANIMA XONA APDAJKA


(Biqana Dojinovi-Nei, Kartograf modernog sveta, Filoloki fakultet, Beograd 2007)

Kartograf modernog sveta Biqane Dojinovi-Nei predstavqa sveobuhvatnu naratoloku studiju o kwievnom opusu amerikog pisca Xona Apdajka, ali i pokuaj da se ispravi viedecenijska nepravda koju su kwievni kritiari, moda nehotice, naneli ovom romanopiscu, bavei se iskquivo sadrinskim aspektima wegovog dela. Autorka svojim itaocima postavqa kquna pitawa: Da li je za razumevawe i uivawe u kwievnom tekstu potrebno uoiti kako je tekst saiwen, kakve su strategije i spisateqska lukavstva, kakve 'manipulativne' retorike vetine upotrebqene? Da li nam to znawe oduzima deo iluzije i ini nas odve analitinim da bismo se jednostavno prepustili utisku celine, ili nam uviawe naina na koji je znaewe u romanu stvoreno daje mogunost da ga boqe razumemo i doivimo?" Biqana Dojinovi-Nei se ipak odluuje da razbije" nae italake iluzije detaqno opisujui pripovedne postupke u Apdajkovim romanima, pokuavajui da na ovaj nain dokae da se znaewe jednog dela, ipak, ostvaruje iskquivo kao sprega postupka i sadrine. Xon Apdajk danas ima status jednog od najistaknutijih savremenih amerikih pisaca, koji e, prema miqewu nekih kritiara, stati rame uz rame sa velikanima amerike kwievnosti: Hotornom, Melvilom, Vitmenom, Xejmsom, Ficxeraldom, Foknerom. On je pisac obimnog kwievnog opusa koji broji vie od ezdeset dela meu kojima nisu samo romani, nego i zbirke poezije i kratkih pria, eseji, kwige za decu, teorijski tekstovi, autobiografija, drame. Apdajk je i nosilac znaajnih kwievnih nagrada kao to su dve Pulicerove nagrade i Hauselova medaqa. Ovaj pisac je hroniar ivota u Americi u drugoj polovini HH veka, a wegovo se stvaralatvo, kako navodi autorka, moe odrediti kao tewa da se kqune take modernog sveta ucrtaju na nekoj imaginarnoj mapi. Ipak, mnogi kritiari Apdajka napadaju da se bavi iskquivo trivijalnim temama i da su wegova stilska istananost i barokne reenice puko zavaravawe italaca jer iza tog gizdavog paravana ne stoji nita. Iako tvrdi da svojom studijom ne eli da dokae da li Xon Apdajk u svojim romanima zaista ima ta da kae, Biqana Dojinovi-Nei, ipak, kao da vodi polemiku sa nekim kritiarima, tako to baca novo svetlo na Apdajkovo delo i ukazuje na vieslojnost i mnogoznanost svakog wegovog romana, wegovu bremenitost simbolima, motivima i alegorijama i istie wegovu inventivnost i majstorsku umenost kao pripovedaa. Naizgled male teme", poput branog ivota i wegovih kriza, preqube, ovekove svakodnevice u amerikim predgraima, zapravo su samo kulise za izraavawe onog pravog ivota koji se odvija u ovekovim dubinama, wegove potrebe za onostranou i smislom. Apdajkovi junaci tee nekoj vrsti duhovnog prosvetqewa i proiewa koju, paradokasalno, trae u seksualnim odnosima, prequbama i materijalnoj sigurnosti. Sam Apdajk smatrao je da su polnost i religioznost povezane, to dovodi do iwenice, kako navodi autorka, da je u osnovi svakog wegovog romana prisutan motiv razdora izmeu tela i duha i tewa da se ovaj jaz premosti. Kwiga Kartograf modernog sveta ima pet srediwih poglavqa u kojima autorka analizira pieve pripovedne postupke u devetnaest romana. U prvom poglavqu, Roman i romansa, autorka govori o nainima na koje je Apdajk ukrtao

233
tradiciju evropskog romana, ameriku romansu kwievnu formu karakteristinu za ameriku kwievnost i Hotorna, ali i druge oblike koji nose naziv romansa, poput trivijalnih qubia". Iz ove neobine kwievne meavine" proizali su romani Parovi, Istvike vetice, Brazil, Venajmo se, u kojima se Apdajk poigrava starim legendama, poput one o Tristanu i Izoldi, ali i teorijama telesnosti, psihoanalizom, pa ak i vetiarewem. U drugom poglavqu, Trilogija po Skerletnom slovu, Biqana Dojinovi-Nei ukazuje i na Apdajkovo bavqewe i inspiraciju Hotornovom romansom. U romanima Na sveto nikad, Roxerova verzija i S, Apdajk glavne junake Skerletnog slova stavqa u savremeni kontekst. Znaajan pripovedni postupak u ovim romanima je naracija u prvom licu. Naratori sva tri romana su inteligentni, samoironini, a wihovo znawe, sposobnost artikulacije i opservacije motivisani su na ravni prie. U ovom poglavqu ispituju se i problemi fokalizacije i efekti aktualizacije pojedinih klasinih likova. U poglavqu Upotreba autobiografije raspravqa se o nainima na koje Apdajk ugrauje autobiografiju u svoja dela. Naime, Apdajk vai za pisca koji se rado koristi elementima iz svog linog ivota. On je, iz prilino suenog opsega autobiografskog materijala, stvorio velik broj pripovesti. Apdajk pokazuje pravo pripovedako majstorstvo, navodi autorka, dokazujui kako jedan isti autobiografski motiv obraen na razliite naine moe imati razliita znaewa i dovesti do nastajawa sasvim raznorodnih romana kao to su Kentaur, Sa farme i U lepoti qiqana. Ona takoe skree pawu na pripovedne postupke kao to su promena perspektive u pripovedawu, mitologizacija, metafora i metonimija u irem smislu. Poglavqe ou Zeke Angstroma bavi se serijalom romana o Hariju Angstromu, koji su objavqivani od 1960. do 1990. godine. Ovi romani, po miqewu mnogih kritiara, predstavqaju najboqi deo Apdajkovog kwievnog opusa. Autorka u ovom poglavqu ukazuje na pripovedni postupak jedne dominantne i vie sporednih perspektiva, kao i na tehniku kamere, koja stvara utisak neokrwene stvarnosti i upotrebu glagolskog vremena sadaweg koje stvara utisak da se zaplet raa pred naim oima. U posledwem poglavqu, Metafikcionalnost i autoparodija, govori se o romanima Uspomena na Fordovu vladu, Pu i ciklus o Beku. Stvarajui ove romane, Apdajk se, kao izraziti modernistiki pisac, nije odrekao postupaka koji se vezuju za postmodernu prozu, poput autoreferencijalnog teksta, koji, dodue, koristi parodijski i sa distance. Biqana Dojinovi-Nei je studijom Kartograf modernog sveta, kako sama kae, postavila ciq da inicira nova kritika itawa Apdajkoviih romana, u emu je, nesumwivo, uspela. Ova kwiga zaista ukazuje na Apdajkovo pripovedako majstorstvo i iwenicu da je ovaj pisac, i pored tretirawa veoma slinih tema, specifinom kwievnom obradom uspeo da postigne raznovrsnost, to su mnogi kritiari dosada previali. Kartograf modernog sveta verovatno e predstavqati podsticaj naim kwievnim teoretiarima da se bave delom ovog velikana amerike savremene kwievnosti, a izdavae motivisati da objave prevode na srpski jezik Sa farme, Na sveto nikad i Zeka na poinku, koje Biqana Dojinovi-Nei smatra wegovim najsuptilnijim romanima. Ova naratoloka studija e, bez sumwe, ispuniti i jednu mnogo vaniju funkciju uputie budue romanopisce u tajne pripovedakog zanata.
Ivana Prentovi-Krivokapi

IN MEMORIAM
UDC 821.163.41:929 Kovaek B.

BOIDAR KOVAEK (19302007)

Prvi i jedan od posledwih susreta s profesorom Boidarom Kovaekom zatvaraju krug susreta na fakultetu. Seam se s kakvim smo uivawem sluali wegova predavawa na prvoj godini studija, u velikom amfiteatru, (ak) na Medicinskom fakultetu, jer u staroj zgradi na Filozofskom fakultetu u Wegoevoj ulici tada nije bilo dovoqno velikog amfiteatra koji bi primio sve studente. Upijali smo s velikom pawom wegove prie o narodnoj kwievnosti. Uvodio nas je u taj, nama jo nepoznat svet nae narodne kwievnosti, izuzetnom sposobnou pripovedawa, majstorstvom koje je odlika pravih besednika. Kao da je eleo da se mi studenti na prvoj godini studija kwievnosti upoznamo, ali i zavolimo bescen-blago narodnog duha i da se wime, svojom tradicijom"1 oplodimo. Govorio je leerno, bez patetike. Iza svake iskazane misli, slutila se i neiskazana. Diskretni duhoviti obrti bili su armantni zaini wegovog predavawa. Posledwi, indirektan susret vezan je za odbranu magistarskog rada na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, poetkom novembra 2006. na Dramskom odseku, na kojem je predavao Istoriju jugoslovenske drame i pozorita gotovo trideset godina. Profesor Boidar Kovaek je napisao referat, to je uobiajeno za mentora, ali u poodmakloj fazi borbe s boleu, nije mogao da prisustvuje, pa sam kao lan komisije dobila zadatak da referat proitam. Seam se da mi je u tim trenucima, dok sam itala, trudei se da glasovno budem na nivou wegove besprekorno napisane reenice, iskrsavala wegova slika sa poetka studija, davnih, novembarskih dana 1972. godine. Poetak i kraj vezani su za studij: prvo mene studenta na Filozofskom fakultetu i wega profesora Narodne kwievnosti. Zavrnica je pribliila neke pozicije kao wegov naslednik u nastavi predmeta na Akademiji umetnosti bila sam lan komisije za izradu magistarskog rada. Susreti izmeu te dve take oznaavaju raznoliko i isprepleteno druewe u pozoritu u iji sam prostor gotovo sluajno zakoraila i ostala etvrt veka. Profesora sam susretala esto. Bio je
1

Iz razgovora s Miloem Jevtiem za Radio Beograd u julu 1991.

236 prisutan u pozorinom ivotu Srpskog narodnog pozorita viestruko: kao lan Pozorinog saveta, kao lan Izdavakog saveta, kao na gost na sveanostima povodom Dana Srpskog narodnog pozorita kada je besedio" sa scene. Bio je na deo pozorinog ivota i u svim tunim trenucima, u ispraajima naih upravnika, glumaca. Pamti se, a i antologijski je wegov tekst na komemoraciji naem najuspenijem, najdugovekijem upravniku Milou Haxiu. O svojim seawima na Miloa Haxia progovorio je jo jednom, sa iste scene, deset godina kasnije, kada smo promovisali kwigu posveenu Milou Haxiu i kada smo ga pozvali da uestvuje na predstavqawu u okviru sveanosti povodom Dana Srpskog narodnog pozorita koji se odravao malo kasnije, jer je bombardovawe pomerilo ritam naih sveukupnih ivota. I tada je bio s nama. Wegova re je traena i u recenzirawu radova za Spomenicu Srpskog narodnog pozorita povodom 125. godiwice najstarijeg profesionalnog teatra 1986. godine. Seam se s kakvom je pawom itao prispele radove i kako je pratio nastanak velike kwige, ali ponajvie wegov komentar povodom jezike korektnosti kada je kwiga odtampana. Wegovi tekstovi su prisutni na stranicama lista Pozorite, najstarijeg pozorinog lista u izdawu Srpskog narodnog pozorita, od trenutka kada je list posle ezdeset godina 1968. obnovqen, pa do kraja kontinuirano u wegovom ritmu. Sluala se wegova re s velikom pawom, bez obzira da li je vezana za neko sveano obeleavawe, napisani tekst, odlazak nekog velikana sa ivotne scene, bivala je i zavrnica na sednicama Pozorinih saveta povodom tekih dogaaja koji su mewali biografiju Srpskog narodnog pozorita, ali i individualne. Tako je bilo i povodom sluaja Golubwaa 1983. godine Ta wegova bliska povezanost sa Srpskim narodnim pozoritem bila je prirodna i oekivana, jer je wegovo dubinsko istraivawe vezano za prvog upravnika Srpskog narodnog pozorita Jovana orevia. Povodom izlaska iz tampe monografije (doktorske disertacije) recenzent i mentor Mladen Leskovac je zapisao i tekst objavio u svojoj kwizi sedam godina, sutinske osobine pisawa Boidara Kovaeka. U jednom segmentu te analize, govorei o vrlinama pisawa mladog naunika, izraava svoje kwievne postulate: Svojom studijom o oreviu Kovaek je, najzad, pokazao da je dorastao i stvari nimalo lakoj: wegovo delo, sa nemilo raznorodnim orevievim temama bez jednog istaknutog literarnog sredita, ipak je izvrsna celina, koja se dri svima svojim mnogobrojnim pojedinostima. Uopte, dok se ita Kovaekova rasprava, neprestano se osea da iza we stoje duge godine strpqivog, sistematskog, nelepom urbom neremeenog, pipavog i istrajnog, i ba zato pouzdanim rezultatima rada. Kovaek ima smisla za nenametqivo i diskretno slikawe sredine, atmosfere, portreta, iako u svojoj studiji nije iao nikada u jevtino literarisawe romansiranih biografija, uvek uzdran ali ne i neosetqiv za humor i karakter jedne scene".2
2 Doktorska teza o Jovanu oreviu, iz kwige Mladena Leskovca Iz srpske kwievnosti , Matica srpska, Novi sad 1968, 342351.

237 Bilo je to povodom prvog izdawa kwige Jovan orevi 1962. godine, koja je fototipski izdata u Senti 2006. godine. Srpsko narodno pozorite je u okviru svoje bogate izdavake delatnosti tampalo i Prepisku izmeu Jovana orevia i Antonija Haxia 18591895, 1973. godine. I povodom znaajne godiwice Jovana orevia 2000. godine u okviru Sterijinog pozorja profesor Boidar Kovaek je u sali Matice srpske odrao prigodno predavawe kada je u trenutku s potpunom ivotnom i naunikom zrelou predstavio sumu stvaralatva Jovana orevia. Neke tekstove o Srpskom narodnom pozoritu odabrao je za posledwe dve kwige Talija i Klio i u izdawu Pozorinog muzeja Vojvodine, koje su komplement prvoj kwizi Talija i Klio, objavqenoj petnaest godina ranije, za koju je dobio Sterijinu nagradu za teatrologiju. Istraivaku strast i Maticu srpsku ini mi se da je kreativno ujedinio u Zborniku za scenske umetnosti i muziku koji je pune dve decenije ureivao. Sve velike teme su vezane za pozorite. Tako je i naziv nauno-istraivakog projekta Dositej Obradovi i pozorite iji je nosilac bio 1990. godine. Za Nolitov znaajan dramski projekat 1987. priredio je Izabrane drame Joakima Vujia. Uporina kua je i Matica srpska, pa wegovu zavrnicu na planu kwiga oznaavaju dve kwige: Milutin Milankovi i Matica srpska, (2005), i Nikola Tesla i Matica srpska (2006). U Letopisu Matice srpske objavio je 2005. Milan Kaanin i Matica srpska. Bilo je neobino to preplitawe nauke i pozorita. Iako je profesor dugi niz godina predavao Narodnu kwievnost na Filozofskom fakultetu, to nije bila nauna sfera wegovog rada, nego emotivna. Nauna oblast kojom se preteno bavio bila je istorija kulture, posebno pozorita HH veka. Hodao sam", kako kae, malo u raskorak predavao jedno, istraivao drugo. Bilo je logino da prihvatim novu pedagoku zadau predavawa iz istorije drame i pozorita. No, na Filozofskom fakultetu, na Narodnoj kwievnosti, ostao sam 'honorarno' godinama i daqe, dok nisu stasali mladi, a moje se dunosti na Akademiji toliko umnoile da se vie nisam mogao udvajati".3 Predavawa na Akademiji predstavqala su pedagoku novinu, ne samo zbog nastavnog predmeta, nego i po metodu. Na Filozofskom fakultetu to su bile velike grupe studenata, a na Akademiju se upisuju studenti po desetpetnaest godiwe, potpuno opredeqeni, emotivno vezani ba za taj studij. Veina ih nastoji da zgrabi to vie znawa za svoj budui poziv, pa i onih koja su samo pratea, obrazovna, a ne umetnika. Stoga su mawe pasivni no to su bili u velikom auditorijumu predajem odreenim linostima, a ne slualakoj masi".4
3 4

Iz razgovora s Miloem Jevtiem za Radio Beograd u julu 1991. Isto.

238 U oblasti pozorine istorije uradio je fundamentalna istraivawa, odabirao je teme za kojima je trebalo tragati, koje su zahtevale mnogo strpqivog rada, rekla bih arheolokog istraivawa s neizvesnim ishodom. Meutim, posedovao je jedinstven, vanserijski talenat kwievne obrade istorijskog podatka. Te osobine wegovog istraivakog rada vidqive su u i po naslovima wegovih priloga u zbornicima, asopisima u izdawu Matice srpske: Poeci prve junoslovenske profesionalne pozorine druine (1988); Pozorine recenzije Damjana Pavlovia (1958); Teatar Atanasija Nikolia (1991); Pozorine recenzije ora urkovia (1992); Pozorina druina ora Pelea u sezoni 1874 1875 (1995); Nekoliko napomena o vezama Rajia i Kozainskog; Nekoliko podataka o dvojici teatroqubivih uiteqa s kraja H veka (1990); Petefi Zmaj Branko (1973); ekspir > Sterija < narodna poezija (1981); Marko Jeliseji (1995); Melodrama u vremenu raawa srpske dramske kwievnosti (1995); Laza Kosti u Dnevniku Jovana orevia (1960); Zmaj u Dnevniku Jovana orevia (19611962); Maarska javnost i srpska revolucija 18041815 (2004); Maarske teme u Letopisu Matice srpske 18471867 (1978); Jedan neobjavqen Matoev tekst (1959); Jedan nov podatak o Preernu kod Srba (1975); Jedna nepoznata drama o Kosovu i wen autor (1989); Joakim Vuji i Sterija (1990); Drama Joakima Vujia o Karaoru i wen maarski izvornik (1983); Komedija kod Srba pre Sterije (1978); Zaboravqeni Georgije Popovi (2003); Zmaj i Sigligeti (1969); Dva kwievna iznenaewa iz porodice Damaskin (2002); Dve maarske pesme o Savi Tekeliji (1969); Doprinos Koste Ruvarca srpskom pozoritu (1997); Dositejevi pozorini tragovi (1989); Jubilej Koste Trifkovia (1994); Stevan Sremac / Pisci Sente (1967); Vujievo predstavqawe u Budimu 1820 (1998). Odakle toliko preplitawe naunog rada i prisustva u javnom ivotu. Bio je jedan od retkih koji su smatrali da je to obaveza univerzitetskog profesora. Mislim da je zvawe univerzitetskog profesora javno, jer on spada u elitu svoga naroda, ili bi bar trebalo da je tako. ovek elite nema prava da se zatvara u kulu od slonovae, da svoj kabinet ogradi zidom. Moe se ovome prigovoriti da se tako teti wegovim intelektualnim rezultatima. Odgovoriu tvrdwom da ni najgenijalniji nisu u stawu baviti se strukom 24 asa dnevno. Dakako, treba nai i pravu oblast i pravu meru. Za sebe ne mogu da tvrdim da sam to umeo da naem uvek, naroito ovo drugo".5 Kada sa setom razmiqam o naem profesoru Boidaru Kovaeku, (kako smo ga svi zvali), jer je profesor" postalo sutinska odrednica wegovog imena, ini mi se da su naa susretawa na fakultetu, u pozoritu i na akademiji najslikovitije odraavala naa radna kretawa i preplitawa.
Vesna Krmar

Isto.