You are on page 1of 5

Smisao čitanja i proučavanja književnosti J.H.

Milera i Stenlija Fiša
Stenli Fiš je američki književni teoretičar koga najčesće povezuju sa postmodernizmom. Ebrams
njega svrstava u grupu tzv. „novih čitalaca“ zajedno sa Deridom, Blumom, Milerom i ostalima koji se suprostavljaju „starom čitanju“, odnosno načinu tumačenja teksta koji je bilo zastupljen pre svega u formalizmu i novoj kritici gde je akcenat stavljen isključivo na tekst, ignorišući pritom i namere autora i psihologiju čitaoca. U čemu je zapravo razlika izmedju stare škole čitanja i nove škole čitanja, ako mogu tako da se nazovemu? Ranije škole čitanja fokus su stavljale na autora ( fenomenološki pristup), sadržaj teksta (nova kritika) ili formu (formalizam) kojom je tekst pisan. Podrazumevale su čitanje u skladu sa jezičkim strategijama koje je autor primenio i za koje se očekuje da ćemo ih i mi primeniti prilikom tumačenja – takvo tumačenje je objektivno, jedno, jedinstveno i stabilno, ono mora da ostane imuno na kulturu, status ili samu ličnost čitaoca/interpretatora. „Novi čitaoci“ se prilikom tumačenja teksta okreću samom čitaocu i uvode niz strategija za čitanje kako bi otkrili nova značenja nekog teksta koja se razlikuju od uobičajenog značenja. Jedna od novih kritičih škola naziva se reakcija čitaoca (reader-response criticism), javlja se 60-70tih godina, pretežno u Americi i Nemačkoj, a jedan od predstavnika je upravo Stenli Fiš. Fiš smatra da se značenje ne nalazi u tekstu, već u samom čitaocu. Ono što je u središtu njegove teorije jeste aktivnost čitaoca – samo čitanje nekog teksta. Čitanje je po njemu interpretativna aktivnost (doživljaj) zahvaljujući kojoj se pojavljuje značenje. Bitno je naglasiti da Fiš ne smatra da proces čitanja vodi do otkrivanja značenja već da se značenje nalazi u toj aktivnosti. Njegov model interpretacije/tumačenja teksta podrazumeva čitaoca koji se suočava sa znacima na papiru i proizvodi značenja tako što se oslanja na svoje kompetentne reakcije na tekst. Čitalac je kod njega jedini stvaralac. Značenje se sastoji od čitaočevog doživljaja – potpunog doživljaja kompetentnog i upućenog čitaoca. (Pod ovim terminom kompetentan Fiš podrazumeva ideal čitaoca – onog ko ima obilno književno iskustvo – ali u različitim kulturama i dobima ovaj kompetentni i upućeni čitalac se razlikuje) Ebrams kaže da se Fiš razlikuje od ostalih novih čitalaca zbog toga što on ne uspostavlja samo niz revizionističkih pojmova, ne teoretiše, već predlaže metod, strategiju kako čitalac treba da konstruiše tekst – ti postupci dovode do neočekivanih značenja, koja su često potpuno suprotna onome što smo do tada smatrali značenjem. Kaže da pitanje „Šta ova rečenica znači?“ treba zameniti magičnim pitanjem „Šta ova rečenica čini?“ koja će dovesti do transformacije svesti čitaoca. Naime, Fiš predlaže „čitanje između reči“ metod zaustavljanja između pojedinačnih reči, kako bi na tim mestima čitalac formirao utisak o celini. Ebrams to naziva start-stop strategijom. Na tim mestima čitalac formira značenje do tada pročitanih reči i na osnovu onoga što pretpostavlja da sledi. Te pretpostavke

On kaže da je tumačenje uvek cirkularno. Dolazimo do toga da nema pogrešnih tumačenja. tekst je taj koji kreira autora. Za njega nije bitno doći do originalnog konteksta kako bi se pronašlo značenje. Ako konsultujemo rečnike. novi stih) koje je stvorio autor već čitalac sam određuje gde će zastati. Ali po Fišu. Za razliku od nove kritike.. Ne postoji jedno. To gde će čitalac zastati nije određeno fizičkim i formalnim obeležijima teksta (tačka. to znači da verujemo da se značenje može odrediti nezavisno od čitalačke aktivnosti. ali je naziva nadmoćnom iluzijom jer je kreativna. dok čita. autor ne živi van teksta. Fis ovim u stvari želi da negira nezavisnost teksta kao neko postolje značenja. a upravo je ona kod njega jedina bitna u kreiranju značenja. On je taj koji projektuje ova obeležija na tekst. može se posmatrati kao tabula rasa – prazna tabla na koju čitalac. Fiš tako potpuno negira i postojanje autora. čitalac je taj koji mu daje i sadržaj i oblik i formu – on piše tekst. svoje pretpostavke (koje su kulturno određenje.su mahom pogrešne. ali kasnije. On će u tekstu uvek pronaći ono što traži. i to opasna iluzija. Njih čine oni koji dele interpretativne strategije. one su deo čitaočevog doživljaja i kao takve sastavni deo značenja. Interpretator pripada drugačijem svetu od autora. Fiš u svoj teoriji ide korak dalje). privatna stvar. Sve što neko misli i zna je interpretacija koja je omogućena društvenim kontekstom u kome on živi. To dovodi do toga da u književnoj kritici nema gorih ili boljih tumačenja. Sam tekst ne sadrži ništa. već je tumačenje pojedinačna. Tekst ne sadrži značenje. Fiš tvrdi da je postojanje jednog ispravnog tumačenja iluzija formalizma koja pritom sputava čitaoca. čitalac je taj koji kreira autora (u Novoj Kritici. U početku. zarez. jedino istinito „ispravno“ tumačenje. svoje sopstveno razumevanje. opasna zbog toga što ima fizički dokaz postojanja (mi vidimo tekst pred sobom). Interpretativna zajednica se može posmatrati i kao neki kontrolni mehanizam reakcija čitalaca. on kaže da čitaočevo tumačenje nije samo subjektivno već i društveno uslovljeno. Pošto mi pripadamo određenoj zajednici naše tumačenje nije potpuno subjektivno već nam je „nametnuto“ (možda pregruba reč) . on takođe negira i sam tekst kao objekat (kako ga tretiraju novokritičari). greške su dobre. što će biti kasnije objašnjeno). a ne ono što autor predlaže. a i oslobađa čitaoca pritiska da bude u pravu. jer čitalac u tekstu uvek pročita ono što je prethodno pretpostavio. kaže da je objektivnost teksta iluzija. istorije. Fišovo tumačenje se i svodilo na to da svaki čitalac pronalazi svoje. Sa druge strane svestan je da je i njegova strategija iluzija. Fiš odbacuje i „istorijsku interpretaciju“ teksta. ispisuje značenja. Mnogi kritičari njegovog rada kažu da on od potpuno objektivnog pristupa koji je vladao u formalizmu dolazi do ekstremno subjektivnih teorija tumačenja. gramatike. subjektivno tumačenje. Svaka zajednica tekst razume prema strategijama koje koristi. tako što kaže da različiti tumači vide različite namere autora. Između nas i prošlosti stoji jaz. svaka strategija čitanja potvrđuje samu sebe. i tako nikada ne može dostići objektivnost. On ovako tvrdi jer veruje da smo mi kao interpretatori odsečeni od prošlih svetova i kultura. u stvari. Fiš uvodi pojam „interpretativne zajednice“.. samim tim.

Fiš ovaj primer navodi kako bi dokazao da jedna rečenica nema samo jedno značenje (kako tvrde Ebrams i njemu slični). U eseju „Ima li teksta na ovom kursu“ Fiš na samom početku kaže da ukoliko se dve osobe razumeju to nije zato što govore istim jezikom u smislu da poznaju značenja pojedinih reči i pravila po kojima se one kombinuju (možemo poznavati isti jezik. Ono što nazivamo književnošću nije književnost zbog nekih vanvremenskih principa i istina. već zbog toga što određena kultura ceni tu književnost zbog svojih interesa. Fiš kaže da samim tim što mi delujemo (komuniciramo. Slično tome. On ne kaže da prvo dolazi kontekst pa tek onda tumačenje. a ne pravila i čvrsta značenja jezičkog sistema ). a u stvari se poziva na opšte jezičke norme kada ih objašnjava. tumačimo) u okviru jedne zajednice. već da se može protumačiti na različite načine u zavisnosti od konteksta. Ovim želi da kaže da je značenje rečenice veoma uslovljeno. već ih uslovljavaju prihvaćeni postupci i pretpostavke te institucije. On u stvari želi da kaže da je tumačenje teksta kulturno i društveno uslovljeno. objekata i td. već su pravila utemeljena unutar jedne institucionalizovane strukture (i kolega i studentkinja su unutar te institucije pa njihove interpretativne aktivnosti nisu slobodne. a ona je mislila da li na Fišovom kursu postoji tekst kao takav ili su tu samo čitaoci. ne treba se plašiti ni solipsizma ni relativizma (jer mišljenja i tumačenja nisu u pojedincu niti su individualna.od strane zajednice kojoj pripadamo. jer ta književnost na neki način reflektuje vrednosti i verovanja te kulture. i to da je uslovljen sam način na koji je možemo čuti u prvom trenutku. Ono što Ebrams zamera Fišu (i ostalima) je da igra „dvostruku igru“: uvodi nove interpretativne strategije. nego su društveno uslovljena). On daje primer njegovog kolege i njegove studentkinje koja mu postavlja pitanje „ima li teksta na ovom kursu“ i koje kolega pogrešno razume misleći da ga pita koji se materijal koristi za nastavu. on kaže da je u svakoj situaciji koju možemo zamisliti značenje potpuno jasno baš zbog normi ukodiranih u jeziku. nekim opštim pravilima utemeljenim u jeziku. Ipak. već da se te dve stvari dešavaju istovremeno. što žive u svetu istih ciljeva. Znači da priznavanje književnosti nije zbog samog teksta već zbog jedne kolektivne odluke društva i podložna je promeni kao što se menjaju i društva. On samo naglašava da nam značenja dolaze već proračunata ne zbog tih normi utemeljenih u jeziku. Jedna zajednica se razume zato što govori unutar jednog sistema odnosa i referenci. Pri tome tumačenje nije uslovljeno samim jezikom. već zato što imaju isti način razmišljanja. može se posmatrati i pitanje književnosti. odnosno situacije u kojoj se nađemo. Fiš to ne osporava. a da se opet ne razumemo). već zato što se jezik uvek opaža unutar jedne strukture normi. . Ta struktura je društvena.

u ovom slučaju to je pesma. književnost koja predstavlja „hranu“ i za jedno i za drugo tumačenje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Osnovna osobina dekonstrukcije je da u svojoj analizi upoređuje binarne suprotnosti i da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti u stvari izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. i prijatelj i neprijatelj. Pol de Manom i Hartmanom. Odnosi se dakle formiraju unutar trougla. i unutra i spolja) i otkriva da je u početku ova reč imala pozitivnu. Ne postoji Šekspir. odnosno tekst.veka. i svaka pesma je parazitska u odnosu na prethodne i buduće pesme (a u okviru svake pesme možemo pronaći parazitske odnose). Na početku svoje karijere bio je pristalica Ženevske škole književne kritike (uticaj Pulea) – fenomenološki pristup – transpozicija mentalnog univerzuma autora u um čitaoca/kritičara. Hilis Miler je takođe američki književni teoretirač. On izvodi jedno izvanredno etimološko objašnjenje reči parazit (koja u sebi zbog prefiksa para sadrži suprotna značenja: i bliskost i razliku. Međutim. 70tih godina 20. Sopstvo bilo kog autora kao i bilo kog književnog junaka jeste. Isti postupak izvodi i sa reči domaćin (host) i otkriva da se u njoj zapravo skrivaju dva pojma: i domaćin i gost. Milerova strategija je drugačija od Fišove. metafore ili druge figure. Jezik (koji fenomenološka škola zanemaruje) je jedna od ključnih tema kojima se dekonstrukcija bavi. Miler upravo ovo radi na primeru domaćin – parazit u istoimenom eseju.Ono što povezuje Fiša i Milera u njihovom pristupu književnosti jeste to što obojica (kao i ostali novi čitaoci) negiraju postojanje jednog ispravnog tumačenja književnosti i uvode nove strategije prilikom tumačenja. On uvodi ove opozicije (za koje će kasnije pokazati da i nisu opozicije u strogom smislu te reči) kao metaforu za odnos između jasnog i nedvosmislenog tumačenja i dekonstrukcionističkog tumačenja teksta. pripadao je takozvanoj Jejlovoj školi dekonstrukcije. 'Šekspir' je rezultat određenog teksta. Samo sopstvo je slika ili rezultat jezika. a da tek kasnije dobija negativnu konotaciju. Svaka od ove dve reči (a samim tim i ove dve vrste tumačenja) skriva u sebi ono drugo značenje. Međutim. u stvarnosti. Miler takođe kaže da ova binarana „opozicija“ nikad sama ne formira odnose. a i tumačenje se svodi na jezik. Ljudska svest i intencionalnost nisu izvori jezika. . pod uticajem Deride priklanja Dekonstrukciji. koji se može opisati i kao otvoreni lanac bez kraja i početka. već je tu uvek i treći element. veoma uticao na pravac u književnoj kritici koji se naziva Dekonstrukcija. pri čemu je tradicionalno uverenje da je dekonstrukcionističko tumačenje parazit koji izjeda metafizičko jasno i nedvosmisleno tumačenje. od mreže reči koju pletu mitovi. na koga je veoma uticao. ali se zatim. Isto se može reći za tekstove objavljene pod imenom bilo kog drugog autora. Zajedno sa Blumom. Miler usvaja poznati Deridin postulat da nema ničega izvan teksta kada tvrdi da je zapravo čitav svet sazdan od jezika. sa druge strane. oni su posledica jezika. Miler želi da dokaže kako je vrlo moguća suprotna postavka ovog gledišta –da je metafizika ta koja potkopava i izjeda dekonstrukciju. tek figurativna konstrukcija. bez centralnog elementa. i koji je. Tekst se svodi na jezik. J.

Mi se svi nalazimo zarobljeni u tamnici jezika. afirmativna.” . Ali je svako tumačenje po njemu pogrešno tumačenje. ona uključuje subverzivnu snagu prisutnu čak i u najegzaktnijem i neironičnom podvajanju. Ipak. Dekonstrukcija se samo nudi kao vid tumačenja teksta. jezik je taj koji misli čoveka i čitav svet. već je povezan sa drugim tekstovima koji su povezani sa drugim. sintakse koji otelovljuju bezbrojne izvore i uticaje. od pojma do pojma. Više od toga. čvorovi se uvek pojavljuju na drugom mestu. iako je zauvek ograničen jezikom koji tumači. Svaki je tekst ambivalentan i otvoren za oprečna tumačenja. Dekonstrukcija je vrsta tumačenja putem pažljivog i opreznog ulaženja u svaki tekstualni lavirint. onaj element u sistemu koji je alogičan. Miler ovakvim stavom potkopava temelje zapadne metafizike. nit u tekstu koja će ga celog razmrsiti ili onaj labav kamen zbog kojeg će se srušiti cela građevina. uz pomoć procesa ponovnog traženja. jer je svaki tekst proizvod jezika. Ne može nas dekonstrukcija izvesti na put istine i jasnoće. i dok dekonstrukcijska kritika raspliće niti na jednom mestu. koja je i pozitivna i negativna. Dekonstruktivna kritika je uvek i konstruktivna. na uništenje tekstova i njihovo rastavljanje na delove. gramatike. koji je uvek uslovljen čitavim nizom prethodnika. ali nijedno od njih neće biti ono pravo značenje. dekonstrukcija ruši tlo na kojem građevina stoji tako što pokazuje da je tekst već razrušio te temelje. Iako nas reč dekonstrukcija navodi da pomislimo na invazivnu. Jezik nije instrument/alat koji mi koristimo već je ispravnije reći da jezik koristi nas. i uspeva da uzdrma odnose. Tako se dolazi do situacije u kojoj kritičari u nekom tekstu mogu da nađu gomilu novih značenja. nasilnu radnju. u ponavljanju koje ni u kom smislu nije parodija. 2. Svaki tekst je intertekstualan zbog reči. Miler brani dekonstrukciju tako što kaže da sama reč dekonstrukcija (zbog prefiksa de) označava paradoksalnu radnju. itd. ipak kreće napred nazad u toj tamnici. znajući to ili ne. a to je intertekstualnost. Tekstovi su nečitljivi.Ovim dolazimo do još jednog pojma bitnog za Milera. Tekst se posmatra kao tapiserija TKANJE *textus – gomila ispreplitanih niti. Milerov uticaj na dekonstrukciju ogleda se i u definicijama dekonstrukcije koje on daje: 1. Proučavanje književnosti je u stvari proučavanje intertekstualnosti. Jedinstven i originalan tekst nije moguć. jer dopuštaju potencijalna pogrešna čitanja. koji se. Kritičar nalazi svoj put od slike do slike. od mitskog motiva do mitskog motiva. iz večne zamršenosti metafizike i nihilizma. On ne kaže da dekonstrukcija može da nas izbavi iz ove tamnice jezika. Nijedan književni tekst nije organski jedinstven. već ukazivanje na to da je tekst već demontirao sebe samog. Reč je o kritici koja deluje iznutra i iste je prirode kao i ono protiv čega deluje (sam jezik). 3. Dekonstruktivna kritika nastoji da pronađe. Dekonstrukcija nije demontaža konstrukcije teksta.