You are on page 1of 16

Persijska poezija

od Habit u Sub Sep 30, 2006 5:57 pm Po legendi, persijska poezija je proistekla iz ljubavnih razgovora viteškog persijskog kralja Behramgura i njegove drage Dilarame. Legenda kaže da su ti razgovori tekli u obliku skladne pesme, prefinjenog ritma i zvučnih rima. Naravno, književna istorija smatra da su drugi momenti doveli do stvaranja i procveta ove poezije....

Razvoj najčešćih pesničkih formi: Kasida, duža monorimična pesma, koja obično nije nikada prelazila sto stihova. Ponekad je panegirična ili satirična, poučna ili religiozna, a katkad i elegična. Najčuveniji pesnici kasida su pesnik Rudaki, zatim Unsuri, Faruhi, Enveri, Hakani i Kani. Gazel, lirska pesma koja je gotovo identična po formi i redosledu rima sa kasidom, ali je elastičnija i nema prigodan karakter. Obično ne prelazi petnaest stihova. Persijski pesnici doveli su ovu formu do savršenstva u pogledu oblika i sadržine. U gazelu su opevali ljubav u vino, ružu i slavuja, lepotu i mladost, večne istine, smisao života i suštinu sveta. Poslednji distih sadržavao je i obično i "nom de plume" pesnika. U ovoj formi dali su remek-dela Sadi, Hafiz i Saib. Rubai, tj. katren (sadrži u stvari četiri polustiha, dakle dva stiha), sa rimama po sistemu a a b a, najkraća je od svih persijskih pesničkih formi; stekla je svetsku slavu kroz stihove Omera Hajama. Rubaije su koristili gotovo svi persijski pesnici. Rubaija je iziskivala savršenstvo forme, konciznost misli i jasnoću. Mesnevija, ili rimovani distisi, u kojoj dva polustiha imaju istu rimu, a svaki distih drugačiju. Ovu pesničku formu koristili su persijski pesnici za sastave koji broje više hiljada stihova, za epopeje, romentične, alegorijske, didaktičke i mističke spevove. U mesnevijskoj formi izlagana su i naučna iskustva. Mesnevija je čist produkt persijskog duha. Svoja pesnička ostvarenja, persijski pesnici su, bilo sami ili kasnije drugi, sakupljali u divane u kojima su pesme bile poređane po utvrđenom redu. Gete je jednom prilikom izrazio svoj sud o persijskoj književnosti: "Persijanci su imali sedam velikih pesnika od kojih je svaki malo veći od mene."

SVET JE ZMIJA Koje ljude častima obaspu nek' se odveć ne ohole, Kol'ko ljudi svet uzdigne, pa ih zbaci dole! Ovaj svet je zmija, ko svet voli ima da je kroti

Dok se ona jednog dana protiv njega ne uroti. Umara ~ Sramota je velja izdizati sebe Iznad svih stvorenja isticati sebe; Od zenice oka treba naučiti; Gledat' sve i svakog - ne gledati sebe. Ansari

RAZUM Razum uvek moj vođ beše, i napred me je vodio. Mudar duh me širom zemlje proslavio i bodrio. Razum da mi krunu vere, to opet i opet kažem Vera dade moć i sngu da izdržim i ne lažem. Da se točak sudbe prema ljudskoj snazi ravna Prestolje bi moje bilo vrh Meseca već odavna. Nije tako! Vrednost se mudrosti stvarno slabo ceni, Kod ćudljive sudbe sveta, kako otac reče meni. A znanje više vredi no sva dobra, čin i zlato Tako duh mi neustrašiv šapt'o i tešio za to. Kad sjajnije imaš srce, no što Mesec može sjati, Šta bi presto vrh Meseca mogao ti

više dati?! Da s' oduprem krutoj sudbi i odbijem zbog dušmana Dosta mi je znanje k'o štit, dosta vera k'o odbrana! Nasiri Hursev

CRNO BOJI KOSU U žalosti crno ponajbolje stoji Pa zato i starac crnim kosu boji.

POLJUPCI Ljubiti se ... to je isto Što i morsku vodu piti Sve štogod je više piješ To ćeš više žedan biti. ELEGIJA U SMRT ŠEHIDA Krenu Šehidov karavan i nigde ne stade Nego slušaj: mene čeka isto putovanje; Kako oko broji: to je jedno telo manje A za dušu: gubitak se penje na hiljade. Rudaki

~ Ja sve reših: od Saturna što se gore vrti Pa do Zemlje i što ona sobom dole prti, Smelo zbacih teške lance obmane i laži Jest, ja svaki čvor odreših, samo ne čvor - smrti. Ibn Sina

SVEĆA O ti, čija svetla duša sa tvog čela plamom prži Telo živi dok i duša; tvoja ... dok je telo drži. Svakog časa tvoja duša uzme nešto od tvog tela, E bi rek'o: celo telo istopi ti duša smela! Zašto, ako nisi zvezda, samo bdiš pod nočnim nebom, Zašto, ako nisi zaljubljena, plačeš nad samom sobom? Jesi, ti si zvezda al' je ... tvoje nebo - vosak meki, Jesi, ti si draga al' je ... tvoj ljubavnik - svećnjak neki. Nu de čuda: na košulju* ti oblačiš svoje telo**, Drugi odelo na kožu, a ti kožu na odelo! Kada hoćeš da s' ugasiš živneš čim te žar poljubi, Kad oboliš ozdravićeš: glava ti se čim odrubi! Čak i usred svog smejanja ... zaplačeš, i čudna stvarčica: Ljubavnik si sebe same, samoj sebi ljubavnica! Bez proleća ti procvetaš, bez jesenjeg veneš roka, Časom se smeješ bez usta, a časom plačeš bez oka!

Ti si u svemu slična meni, a ja opet sasvim tebi, Mi smo svakom prijatelji, a neprijatelji sebi. Obadvoje propadamo, druge da razveselimo, Drugima sreću delimo, sebe same žalostimo! Oboje smo uvek plačni, oboje lomni i bledi, Oboje smo usamljeni, odbačeni puni jedi. Ja na tvojoj glavi gledam što s' u mome srcu zbiva, Ti na svojoj glavi nosiš što s' u mojim grud'ma skriva. Oba naša lica liče onim žutim cvetovima, Moje: kao pun pupoljak, tvoje: cvet u vrtovima. Kad sam dalje od tvog lica, mrzak mi je dan što peče, Oduzmu li tebe meni, žalosna mi noć i veče. Ja sam kuš'o sve drugare, od mladosti do starosti, Al' nijednog od vernosti, ni dvojice od stalnosti! Ti si, Svećo, moj prijatelj, tebi tajne i odajem, Ti si moja prava druga, ja sam tvoj drug tvoj i ostajem. * Pesnik misli na fitilj. **Pesnik misli na vosak.

Minučihri

L0KMANOVA KUĆICA U Lokmana* bila kućica mala, Tesna k'o lauta, uska k'o svirala. Neki besposličar doveza se starca: "Kakva je to kuća: šest stopa, s tri palca? Ovaj svet je prostran i pun svake čari, A ti grčiš u bednoj straćari!" Starac uzdah pusti, kroz suze povika: "I ovo je mnogo za me smrtnika! Ovaj svet je krčma, a mi tek putnici, Ovo je ćuprija, a mi prolaznici." *Legendarni istočnjački narodni mislilac i iselitelj. Senai

~ Zbog tebe odrekoh se ovoga pustog sveta, A tebi, moj meseče, glas o tom hoće l' doći? Svega se ja odrekoh, sam ostah bez ikogaKako je prošlo s tobom tako će s drugom proći! Vatvat

TI SJAŠ... Ti sjaš k'o mesec, i svetliš k'o sveća Zašto onda da se gubim ja i gorim? Kada si ti sveća zašto da ja gorim? Kada si ti mesec zašto da ja skorim?

Muizi

STARA ISTINA Dok je u svom rodnom mestu, Čovek nema prednosti, Dragi kamen u svom oknu, Ostaje bez vrednosti.

ŽENAMA Ah! Žena je oblak, a čovek je mesec, Al' oblak na mesec baca tamne sene. Zato za čoveka ništa bolje nije, No kad sasvim može živeti bez žene.

NEBO I ZEMLJA Al' je nebo strahovit' cicija, Ono daje sve što može gore. Nemoj od njeg' ni hleba ni vode, Da ti brige dušu ne izgore. A zemlja je mnogo zahvalnija, Jednim zrnom ko se njoj obrati, Ona zrno na srce privija, I stoput mu toliko povrati! Enveri

U pitanju je jedna lepa knjižica koja se zove "Iz persijske poezije".

O METARMOFOZI Ja umreh k'o ruda i postah bilina, I k'o biljka umreh i postah živina; I k'o zverka umreh, do čoveka stignuh... Pa šta da se bojim? Svaka smrt me dignu! Posle ovoga ću k'o čovek umreti I k'o krilat anđ'o nebu se popeti. I anđelske mi je ostavit' stanice, Jer sve je prolazno sem Njegovo lice. I kao anđeo ću se žrtvovati, Što um ne shvata to ću tad postati. Tad će me nestati ... Nestanak mi veli Gromko k'o orgulje: "Svak se njemu seli!"

DELKAKOVA ŽENIDBA Jedne noći reče svetli knez Delkaku: "Zbog naglosti, sad si s bludnicom u braku. Da si o tom najpre mene izvestio, Ja bih te poštenom ženom oženio." Delkak reče: "Devet čednih sam uzeo, Sve se pokvariše! Poludet sam hteo! Sad uzeh bludnicu ... razlog neću kriti: Baš da vidim šta će od nje najzad biti!" I ja sam kušao razum mnogo leta, Sad ću poći putem na kom ludost cveta! Rumi

CVEĆE I PESNIK Što se srce brzo zgrči lali To je zato što moj uzdah pali;

Što dan-i-noć ima tamne pruge To j' crnina radi moje tuge. Emir Husrev

KAP KIŠE Kada kaplja kiše iz oblaka kanu, Beskrajnost mora zbuni je i ganu: "Zar sam ja, reče, spram tog mora išta? Ono je svuda, ja sam u njem ništa!" Kada, sitna, vide svoje ništavilo, Školjka je primi radosno u krilo; Pod negom neba u sedefu osta Dok sjajan biser za krunu ne posta. Tako kap stiže gde se presto diže, Da bude išta spusti se do ništa.

PROLAZNOST Jednom sam čuo pesmu lautara I ta mi pesma i sad srce para. Dugo će, avaj, bez nas cvasti cveće Dugo će, bez nas, cvetati proleće! Opet će maj, jul i januar biti A nas će samo prah i zemlja kriti! Posle nas daće bašta mnogo ruža, Dragi će dragoj sve da ruku pruža! A bezbroj ljudi tek će da se rodi, Pa da po našem prahu mirno hodi! ~ Ja sam rekao: čim ti dođeš, Kazaću ti srca jade... Šta bih kaz'o? Čim ti dođeš Jad u srcu već nestade!

SVETNJAK Ako ti pred svetnjak nezgodan stvor stane,

Ustani, uzbij ga, usred zbora da si; A ima li šećer-osmeh, medne usne, Za rukav ga uzmi, a svetnjak ugasi! Sadi KAKVA JE MISTIČKA LJUBAV Već mnogi tajni ljubavnik meni reče: Da mudrac čovek ne pozna prave sreće. Um ima peču kao i lovac-soko, A ljubav ima, svevidno oštro oko. Mudrost je pile, a ljubav čarna ptica, Mudrost je izba, a ljubav bez granica! Mudrost je telo, a ljubav duša sveta, Mudrost je zemlja, a ljubav voda sveta. Mudrsot je zvezda, a ljubav sunce sjajno, Mudrost je dete, a ljubav biće bajno! Da dah ljubavi zapiri vrh svetova, Mrtvi bi glave podigli iz grobova! Mudrost je pravdaš, beži joj s puta, beži, Od nje se skloni, od nje se sve usteži! Tvoj je drug ljubav: mani se drugog kruga, Jer telo nema boljeg od duše druga! Imad Kirmani

~ Da vranino jaje crne sadržine Pod pauna metneš sred rajske gradine, Da za pravu hranu vranina jajeta Daješ seme smokve, rajskoga drveta, Da ga stalno pojiš pićem s rajskog vrela

čak da mu Gabrijel* piri sa svog čela, Vranino će jaje opet ostat' vrana: Zalud rajska hrana, zalud rajska brana! * Arhangel Gavrilo Hatifi BUDI UMEREN Ti si srce, čedo zemlje, šta s' upinješ u visine? Po svom sklopu zemlja leži, i širi se u nizine. Pametan je onaj čovek koji pozna svoje granice, I drži se sve u njima dok je rob telesne tamnice. Ma gde živet', jesti tol'ko kol'ko da život žari, Luda je greška želeti više do ovih prostih stvari. U sudu je dosta vina za svakog ko čašu ima, Hteti više to je pijanstvo i graniči s pijancima. Slušaj, srce, jedan savet starog druga Ibn Jemina Ako zbilja veruješ u dobroga Boga sa visina: Doista, tražiti više nego što je jedva dosta, Znojiti se radi toga - to je zbilja ludost prosta! Ibn Jemin

VOJNIKOVA DRAGA Ja imadoh dragog lepog kao

vilenjak na oči, A danas ga, vilenjaka, s očiju nestade. Krenu vojska i moj junak daleko zakroči. Nek se svako dobro pazi ko vojniku veru dade. Dakiki

U SMRT SVOG SINA O ti luno svetlog oka moga - kako ti je? Svet je sada crn za oca tvoga - kako ti je? Posle tebe moja kuća žalosna i pusta, Ti pod zemljom nađe doma svoga - kako ti je? O, ti koji živ beše jasmin lica i tela, Sad je trn i korov tvoja loga - kako ti je? Fejzi Čovek treba da se bori i uzde drži života "Diši u spokojstvu", to je mudar savet i divota! Život prođe a ti ne znaš da odmeriš tvoje reči Zar meljavu tvojih zuba ništa ne može da spreči? Što j' u tebi grubo, divlje, neće tražiti turpiju Osim kada dobra i zla u životu tvom izbiju. Ako razum pusti uzde, ovaj svet je provalija Kad Mojsiju spadne s ruke, štap postaje strašna zmija. Jesi l' čovek sklopi vrata ispred svake želje strane, Inače ... pre ćeš zapušiti kralja Aleksandra brane.

O Saibe, ne prosipaj čast obraza radi hleba, Svet'o obraz, čisto lice ... u životu baš to treba! Saib

NATPIS NA GROBU O vi koji još tu hodite Ili ćete da se tek rodite, Znajte: onaj što sad ovde sneva Iradž je što slatke pesme peva. U tom groblju pesnika ljubavi Ljudskih žežnji čitav svet boravi. Sve što radih ka ljubavi teži, Al' ta ljubav sada sa mnom leži. Lepom licu ja sam sve hrlio, Kao nekad ja bih sve grlio. Ja sam isti kog' ste nekad znali, Koga ste na slatke čaše zvali. Mada skinuh ruho ovog sveta, Ne odrekoh se vašega susreta. Mada grob je sad moje ležište, Ja vas željno čekam na ročište. Zato časak ovamo sedite, Po mom grobu lagano krenite. Moje srce kad vam glas čuje U grobu će da se obraduje! Iradž Mirza DRAGINO LICE - MORE LEPOTE Tvoje je lice more od lepote, Tvoje su usne sve sami merdžani,

Tvoj pram je ambra, tvoja usta školjka Tvoji su zubi - sve biser nizani, Obrve tvoje, to je tanka barka, Nabor na čelu, to je skup talasa Ponor napasti - jamica na bradi, A tvoje oči - oluja bez spasa! Kemal Ismail

OPOROJ DEVOJCI Tvoja crna kosa, to je boja srca tvoga, Ni ljubav ne sapra rđu srca kamenoga; Dok tigrova jarost besno hvata tvoje grudi, Moje srce plamti, tvoje kao kamen studi. Unsuri

ŽALBA OPLJAČKANOG Ja videh Samarkanda sve krasote, Videh njegova brda, doline i divote. Ali bez para osta kesa i haljine, I savih ćilim svoje miline. Da je jedan Kevser* , od hodža to sam Često sluš'o, a rajeva osam. Ovde je oboje, i nigde nema mesta pusta. Al' se morah od njeg' rastat' - suhih usta. Vesele oči a ruke bez pare da prebiru u panciru, Šta je to? Mrtva glava na zlatnom tanjiru! (*Kevser jr Reka u raju.)

~

Ja ne velim - ti si kao onaj oblak, Koji dobru kišu uvek s merom daje. Ne! jer oblak lije, ali pri tom plače, Ti pak stalno daješ, a tvoj osmeh traje. Faruhi

POSLE RASTANKA Ja sve imam bledo lice Što se rastah od idola, Žarki oganj ostavi mi Trag na srcu, žig od bola! One noći kad sam, jadan, I bez tebe, samo ostao, Kao da je i mlad mesec Poput mene sav smršao. Tvoj pramen je Tibet - mošus, Tvoje malje - lik Hidera,* Tvoje telo - srebro belo, Tvoja usta - breg šećera! Ko je stalno u ljubavi Srećan bio i živeo, Za njega je večni Eden Mala sreća, slab udeo! Tvoj govor je glas miline Tvoj pogled je reč magije Tvoj zoluf je izvor ambre, Tvoje usne - dah Mesije.** *Hider(češće Hizir), misteriozni prorok-svetac, olićenje večite mladosti. **Mesijin dah, kod istočnih pesnika, oživljava mrtve. Džami

OSVEŽENJE OKA Ako ikad vidim Tebe, lik u lik, lice u lice,

Pričaću Ti svoju čežnju, u tančine, u sitnice. Da bih vid'la Tvoje lice, ja sma prošla, kao zefir, Sve domove, sve vratnice, sve drumove, sve stazice. Oko Tvojih malih usta, gde su amber-nusnice, Sve su lale, sve pupoljci, sve mirisi, sve ružice. Od rastanka s Tobom, dragi, krvave mi teku suze, Sve k'o Tigris, sve k'o more, sve k'o vrela i bujice. Tvoju ljubav ... tužno srce utka u odoru duše, U sve niti, u sve potke, u sve š'vove i pređice. Po svom srcu Tahra bludi, ali vidi samo Tebe, Na sve strane, na sve kraje, na sve bore i rezice. Kuratulajn