You are on page 1of 14

UDC 821.163.41.

09"1901/1914"

IMPRESIONIZAM I MODERNA Gorana Raievi

SAETAK: U radu se polazi od pitawa ta je to to, uprkos svim heterogenostima i razliitim poetikim akcentima, od srpske moderne ini homogeno razdobqe. Smatra se da u tragawu za odgovorom na ovo pitawe treba odustati od uobiajenih metoda traewa uzora u francuskoj kulturi, kao i od versifikacijskih analiza. Tragajui za preovlaujuom oseajnou i idejnou ovog perioda, autorka se opredequje za termin impresionizam", koji se u kwievnosti mnogo vie koristio da bi se oznaile neke pojave u engleskoj kwievnosti. Na stihovima srpskih pesnika moderne Duia, Rakia, Pandurovia i Disa pokazuje se koliko su impresionistike ideje i oseawa prisutni u naoj poeziji i koliko se u tom svetlu posmatrano mewaju i naa dosadawa viewa i tumaewa pojedinanih pesama, ali i celog perioda. KQUNE REI: moderna, srpsko pesnitvo (19011914), impresionizam
Provela sam ceo ivot ekajui da se neto dogodi I vremenom sam shvatila da se nita nee desiti. Ili se ve desilo, ali sam ja tog trenutka trepnula i sve propustila.

Uvodne reenice koje izgovara junakiwa jednog savremenog romana ija se radwa odvija u Engleskoj prvih godina 20. veka navedene su kao esencijalan izraz jednog pogleda na svet i kao dobar poetak za raspravu o impresionizmu u srpskom pesnitvu u razdobqu moderne (1901 1914). Ovaj rad nema ciq da naoj kwievnoj istoriografiji nametne novu terminoloku odrednicu ovog perioda, iako se postojee stilske kategorije parnasizma, simbolizma, odnosno parnasosimbolizma, ma koliko koristan kompromis predstavqale, pokazuju uvek iznova kao neadekvatne i neprimewive na srpsko pesnitvo s poetka prolog veka. U jednom od retkih pokuaja prevrednovawa, odnosno rehabilitacije pesnika moderne, kao to je to Antologija srpske lirike Leona Kojena (2001), odnosno u wenom Predgovoru", koji je dobrim svojim delom po-

264 lemika sa Miievom Antologijom iz pedesetih i sa stavovima ovog glasnogovornika srpskog neosimbolizma prema pesnitvu 19011914, kas se da nijedan srpski pesnik, pa ni Vojislav Ili i Raki, koji se esto proglaavaju parnasovcima, nema dubqih srodnosti sa Lekontom de Lilom ili Eredijom, kao to nijedan srpski pesnik, pa ni Dui ni Dis, koji se olako nazivaju simbolistima, nema dubqih srodnosti sa Malarmeom i wegovim sledbenicima" (Kojen, L., 2001: H). Kojen daqe navodi da se sa tim slau i oni kritiari koji se zalau da se ovo doba ipak nazove simbolizmom, poput Palavestre i Radovana Vukovia, prihvatajui i sam ovaj termin kao nuno zlo, budui da veruje da nije re samo o tome da je simbolizam neprikladan naziv za ono to je bilo novo izrazom i senzibilitetom u srpskom pesnitvu 19001914" (Kojen, L., 2001: HH). tavie, ubeen je ovaj antologiar, svaki drugi naziv iste vrste koji pre svega oznaava neki pesniki pokret, kolu ili pravac, bio bi isto toliko neprikladan" (Kojen, L., 2001: HH). Pitawe na koje ovaj rad hoe da odgovori ini nam se umesnim nakon slinih zakquaka: ta je to to ini jedinstvo ovog perioda, ta je to to ga homogenizuje i pored svih heterogenosti, i to nas sili da ga posmatramo ako ne kao jedinstven stilski pravac a ono kao koherentno stilsko razdobqe, omeeno ne iskquivo istorijski relevantnim kategorijama. Da bi se na ovo pitawe odgovorilo potrebno je za trenutak napustiti poznatu trasu izuavawa poezije srpskih parnasosimbolista", koja izgleda ovde nije dala mnogo rezultata, a misli se pre svega na insistirawe na paralelizmu sa francuskom kulturom, koja se jo uvek smatra glavnim direktnim izvorom uticaja na srpsko pesnitvo moderne i biva preovlaujuim predmetom komparativnih izuavawa, a, drugo, na dominirajui pristup jeziko-stilske, versifikacijske analize. Ako su ovi pristupi i imali ta da kau u vezi sa nekim odreenim domenima i specifinom problematikom ove poezije, smatramo da sada, kada se postavqa pitawe jedinstva perioda, i ovog ali i drugih, treba krenuti nekim drugim putem. Verujemo, naime, da to jedinstvo treba traiti pre svega u neemu to nije samo duh vremena nego stav prema svetu, nain na koji qudi odreenog vremena doivqavaju svoju egzistencijalnu poziciju u prostoru i vremenu, a koji je mogue iitati i iz kwievnih dela odreenog razdobqa. To znai da treba zaviriti iza svih onih pojedinanih tema i motiva, ali i drutvenog trenutka koje je tako podrobno opisao Dragia Vitoevi u svojoj obimnoj analitikoj studiji Srpsko pesnitvo 19011914 (1975), koja je mawe-vie samo podrala ve postojeu sliku datog razdobqa kao doba estetizma i pesimistikog doivqaja sveta. Iako nesporno prisutni u srpskom pesnitvu moderne, i estetizam i pesimizam su zapravo pojave koje nisu argumentovane na pravi nain, ako dozvolimo da uticaji i drutveni trenutak nisu zadovoqavajua objawewa u kwievnoj analizi.1
1 Uvek se, nadamo se, nameu i pitawa: zato ba pristajawe takvom uticaju, ako uvaimo primarnost izbora po srodnosti", ili zato preputawe realnosti (a pitawe je da li je u ovom sluaju drutvena stvarnost zaista ila regresivnom putawom, ako se

265 Da bismo na pravi nain odgovorili na ova pitawa, a pre svega na pitawe o jedinstvu prve moderne kao stilskog perioda u srpskoj kwievnosti, a itajui poeziju najznaajnijih pesnika ovoga doba Jovana Duia, Milana Rakia, Sime Pandurovia i Vladislava Petkovia Disa, zadravajui se prevashodno na planu wene idejnosti, termin impresionizam smo sagledali kao kquni pojam koji nam u ovoj potrazi moe pomoi. Koliko nam je poznato, jedino je Radovan Vukovi predlagao da ovaj period, pored simbolizma, ponese i odrednicu impresionizma, mada taj svoj predlog nije podrobnije argumentovao.2 Razlog zbog kojeg je termin impresionizam u naoj kwievnoj istoriografiji malo korien vidimo pre svega u iwenici upornog oslawawa na francusku kwievnost kao domovinu pomiwanih stilskih pesnikih pravaca kao to su parnasizam i simbolizam. Impresionizam se u francuskoj literaturi (osim kada se upotrebqava da oznai kritiki diskurs suprotstavqen pozitivistikom) gotovo i ne pomiwe, ostajui primarno vezan za slikarski pravac iz kojeg je originalno i ponikao,3 ali se zaboravqa da je u engleskoj literaturi (u kojoj simbolizam nikada nije dobio takav zamah) sa preloma vekova, ovaj pojam dobio pravo graanstva kao isto kwievni termin, u toj meri da je, uz teorijsku argumentaciju kod romanopisaca poput Xozefa Konrada, danas nesporan i legitiman referentni okvir sintagme literary impressionism. Ovaj termin, meutim, primewen na srpsko pesnitvo 19011914, takoe se ne ini mnogo primerenijim od postojeih stilskih odrednica parnasizma, simbolizma, ne samo zbog odsustva direktnih veza engleske i srpske kwievnosti, nego prevashodno zbog konotacija koje u engleskom jeziku ima u vezi sa nainima oblikovawa kwievnog diskursa. U engleskoj kwievnosti se, zahvaqujui pomenutom Xozefu Konradu i Fordu Madoksu Fordu (a u amerikoj vezujui se uz ime Stivena Krejna, pa i Ernesta Hemingveja), termin kwievni impresionizam uglavnom (mada ne iskquivo) vezuje za prozne anrove, novele i romane, budui da ovi autori jedan pogled na svet pokuavaju da primene istraujui nove pripovedake tehnike. Kada F. M. Ford pie: Roman zato ne sme biti naracija, izvetaj ivot ne pripoveda nego ostavqa impresije u naem mozgu Mi, opet, ako elimo da kod vas proizvedemo efekat ivota, ne smemo pripovedati nego slikati impresije" (Ford, F. M., 1996: 17), on na tragu svog prijateqa i kolege Xozefa Konrada gradi jednu teoriju impresionistikog romana. U ovom radu, meutim, pozivajui se na pojam impresionizam, eleli smo da rasvetlimo jedan fenomen u srpskoj
progres" i regres" uopte mogu smatrati socijalnim kategorijama), zato ne romantiarski prkos, na primer, borbeni against-the-stream stav, ili neka vrsta eskapizma? 2 U svom tekstu Epoha simbolizma u srpskoj kwievnosti" Vukovi tvrdi da je za ovo razdobqe najpogodniji termin simbolizam ili dvojni impresionizam i simbolizam" (Vukovi, R., 1985: 153). 3 Da podsetimo, kao termin koji potie iz slikarske umetnosti, kao oznaka stilskog pravca ili pokreta, impresionizam" je najverovatnije izveden iz naslova jedne Moneove slike Impression: Soleil Levant sa pariske izlobe 1874. godine, na kojoj su pored ostalih izlagali i drugi eksperimentatori novom tshnikom: Sezan, Dega, Pisaro i Renoar.

266 poeziji s poetka 20. veka, drei se iskquivo argumentacije o postojawu onih zajednikih elemenata u pesnitvu srpske moderne koji ukazuju na postojawe jedinstvenog doivqaja sveta, ne uzimajui u obzir wegova formalno-stilska obeleja. U vezi sa upotrebom ovog termina u kwievnosti moramo pomenuti Arnolda Hauzera, koji mu u svojoj Socijalnoj istoriji umetnosti i kwievnosti pribegava kao nadreenom pojmu, to natkriquje pojmove poput estetizma, dekadencije, fin-de-siecl-a i simbolizma. Prema Hauzeru, termin impresionizam pored gotike i romantizma predstavqa jednu od najvanijih prekretnica u istoriji zapadne umetnosti" (Hauzer, A., 1962: 671). Priznajui da kao literarni stil, impresionizam nije sam po sebi otro ocrtana pojava" (Hauzer, A., 1962: 379) i da je najproduktivnije razdobqe impresionizma u slikarstvu ve prolo kada se wegove stilske osobenosti tek poiwu da pojavquju u kwievnosti" (Hauzer, A., 1962: 38), kada ga koristi, ovaj autor hoe da ukae na nain na koji umetnici, iji je posao" da oblikuju doivqaj sveta karakteristian za jedno vreme i prostor, doivqavaju svet oko sebe, kao one naoare koje odreuju wihovu estetsku i intelektualnu percepciju. Za Hauzera je impresionizam prevlast trenutka nad stalnou i trajnou, oseawe da je svaka pojava prolazna i neponovqiva konstelacija, talas koji klizi po reci vremena, reci u koju se 'ne moe dvaput ui' " (Hauzer, A., 1962: 372). Impresionizam je pre svega i reprodukcija subjektivnog doivqaja sveta, vrsta relativizma suprotstavqenog kako pozitivistikoj tewi za objektivnou i totalnou znawa, tako i realistikom naelu mimezisa. To je vrsta gradske, estetske kulture, u kojoj se stvarnost ne doivqava kao stawe, nego kao proces nastajawa i nestajawa, to za nunu posledicu ima potpunu promenu percepcije vremena koji dobija, slobodno moemo rei, centralno mesto u umetnosti, filozofiji i kwievnosti. Fragmentarnost vremena, iscepkanost u niz prolaznih i neponovqivih trenutaka, kao sutine ivotnog fenomena, oveku namee imperativ hedonistike senzualnosti kao konanog i vrhunskog ispuwewa u postojawu. ovek je subjekt-receptor, kraq ula, on je taj koji prima poticaje iz spoqawe stvarnosti, pripremajui svoj unutrawi ivot, kontemplacijom i preradom umetnikih sadraja, i inei ga maksimalno prijemivim za dostojno prihvatawe takvih uticaja.4 Odsusgvo inspirativnih poticaja, dostojnih umetnikog odgovora (koje se izraava u jednom specifinom oseawu ame ili dosade, ennui, koje je za Hauzera, kao oseawe gaewa" izazvano jednolinou ivota, impresionistiki pandan romantiarskom svetskom bolu), ali i kratkotrajnost ispuwewa koje donosi trenutak pune egzistencije, neizbean je put ka poimawu prolaznosti i na kraju ka pesimistikom oseawu ivota. ulni doivqaj sveta koji se uzima
4 Dva najtipinija junaka francuskog impresionistikog romana Uismansov Dezesent i Lorenov gospodin Foka izuzetno su osetqivi na ulne stimulanse. Na apostol" modernistikog estetizma Bogdan Popovi tvrdi da se ukus za umetniko moe vaspitavati i tako izotriti, dok Jovan Skerli od pisca trai da bude prijemiv kao fotografska ploa" i da spoqnim uticajima otvori i duu i duh.

267 kao primarni i koji nije nepoznat kao ivotnofilozofski stav (epikurejsko carpe diem grko-rimske poezije, golijardi i wihova Carmina burana i sl.), budui lien transcendentalnog kao eskapistike dimenzije nade ili utehe, neminovno kao negativan pol nosi sa sobom pasivan, kontemplativan doivqaj qudske sudbine. Objawivo je otuda, ini se, zato je u Engleskoj, u kojoj transcendentalni simbolizam nikada nije uzeo veeg maha (izuzetak je snano etniki obojena poezija Irca, katolika, Viqema Batlera Jejtsa), impresionizam kao umetnika filozofija estetiara i istoriara Voltera Pejtera izvrila takav uticaj na kwievnost s kraja 19. i 20. veka.5 U uvodu i zakquku svoje uvene studije Renesansa: eseji o umetnosti i pesnitvu (The Renaissance, 1873), koja je imala ogromnog uticaja na kwievnike od Konrada preko Vajlda do Virxinije Vulf, Pejter pre svega dovodi u pitawe metafiziki lepo, istiui primarnost i iskquivu istinitost linog, subjektivnog doivqaja. ovek u svetu ulnih utisaka, prema Pejteru, pati od neizleive i konane usamqenosti pod praznim nebom i ne preostaje mu nita drugo do da se preda toj jedinoj pravoj, istinskoj stvarnosti u ivotu: nizu trenutaka stalno promenqivih utisaka praenih oseawem:
Dat nam je samo odreen broj otkucaja raznolikog, dramatinog ivota. Kako da vidimo u wima sve ono to u wima mogu da vide najfinija ula? Kako da preemo najbre od take do take i da uvek budemo prisutni u aritu gde se najvei broj vitalnih snaga sjediwuju u svojoj najistijoj energiji? Goreti uvek tim blistavim plamenom, odravati tu ekstazu, uspeh je u ivotu Mada sve brzo prolazi, dobro su nam doli svaka izvrsna strast, svako novo saznawe koje iri obzorje i oslobaa duh za trenutke, svaki podsticaj ula, udne boje, neobini mirisi, svako umetniko delo, lice prijateqa. Ne opaziti svakog trenutka neki strastan stav kod onih oko nas, i u samoj blistavosti wihovih obdarenosti, neku traginu delnicu snaga na wihovom putu, znai, u ovom kratkom danu mraza i sunca, spavati pre vremena (Pejter, V., 1965: 224)

Iako u naoj kwievnoj istoriografiji nije smatrano svrsishodnim traiti srodnosti srpske kwievne moderne sa nekom drugom evropskom kwievnou osim francuske. smatramo da bi dokazivawe tipolokih slinosti prevashodno na planu idejnosti nae parnasosimbolistike" poezije dalo mnogo vie rezultata u traewu odgovora na pomenuta pitawa. Argumentujui koliko je impresionistiki pogled na svet proimao srpsku poeziju na poetku 20. veka, pokuaemo da ukaemo na zametke ideja o ispuwenosti i smislu ekstatinog, ulnog trenutka, kao i na razliite puteve koji su od te ideje daqe vodili. Po5 Engleski izuavalac poezije i veliki poznavalac simbolizma S. M. Baura, opisujui englesku poeziju s preloma vekova, pie: Meutim, engleski estetizam je bio mawe strog, mawe teorijski, mawe mistian od francuskog Oni (engleski pesnici, G. R.) su se zadovoqili utiscima na kakve su nailazili i nisu pokuavali da ih podignu u idealni svet. ini se da protestantska engleska priroda odbija svako potpuno predavawe misticizmu ili metafizici, i Pejterov estetizam imao je subjektivan i eksperimentalni karakter" (Baura, S. M., 1970: 12).

268 i emo od teze da je iz kanona" srpskog pesnitva 19011914. sve do Vladislava Petkovia-Disa kao pesnika koji, slutei svetove iznad pojavne stvarnosti, prevladava i impresionistiki pogled na svet transcendencija zaista prognana i da je pesnik suoen sa jedinom stvarnou koja mu je jo preostala. Taj put kretae se otuda od hedonizma do nirvane kao posebne, srpske verzije tragawa za izgubqenim vremenom. * * *

Ako se uputi zacrtanom putawom, svakom paqivijem itaocu ini se oiglednim da impresionizam srpskog pesnitva moderne zasigurno nije prisutan samo u naslovima. (Trenuci" su naslov jedne Duieve pesme ali i zbirke pesama Danice Markovi iz 1904, a Milan Raki daje pesnike varijacije na teme Mutne impresije" i Povrnih utisaka".) Raki je, ini se, na najoitiji impresionista u svom hedonistikom senzualizmu, kojem se kao najvii smisao i ivotno ispuwewe ukazuje jedan jedini zgusnuti trenutak egzistencije, u kojem on osea, proivqava i doivqava sve.
Oajawe, tuga, beda? Prazne rei! Kad na zemqi vie nema moi te Da u mojoj dui pomuti il' sprei Silno zadovoqstvo, oseati sve! (Silno zadovoqstvo") . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ja bih da iscrpem dane moga veka Napreac, u kraju toplom, ili lednom, I s oima punim planina i reka! Da proivim ivot u trenutku jednom! (Jedna eqa")

Rakieva istina qubavi je istina ulnog trenutka,


Za taj trenutak ivota i miqa, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosiqa. Al' ne volim te, ne volim te draga! (Iskrena pesma")

ono to se dogaa potom je nedostojni pratilac kratkotrajnog obitavawa ovekovog u rajskim visinama, intelektualna prerada kada jedini autentini trenutak ovekovog postojawa postaje predmet nie, intelektualne/mentalne stvarnosti koja se iskazuje reima-prividima. Izvori pesimizma kod ovog pesnika jasni su: iveti u trenucima, postii sreu koja e natkriliti trenutak uitka, ma koliko se ovek u tome trudio, gotovo je nemogue. Crna orhideja kod Rakia upravo je sibol te nemogunosti: posle trenutka sree nastupa dugo amorfno stawe nevoqe i jada", koje pesnik vidi kao vrstu okajavawa".

269
I u udnom strahu ja se pitah tada: Kakvo sudba sprema ispatawe vee, I koliko treba nevoqe i jada Da okajem ovaj as nenadane sree! (Orhideja")

Seawe je sinonim odsustva kako sree tako i egzistencijalne punoe i ostvarewa, seawa na blaene i edne noi za pesnika su tri razjapqene, ko no crne rane".
Ali e, draga, drugo vreme doi, I ostae mi, kad dan jedan grane Od te blaene i edne tri noi Tri razjapqene, ko no crne, rane (Serenada")

Izmeu trenutaka istine i punoe bia ovek ivi opomiwan strahom prolaznosti, kratkovenosti i starosti, u kojoj je, kada zamru ula, i pre smrti mrtav (Oajna pesma", Starost"). Veinu ivota ovek provodi ophrvan dosadom i ivotnom monotonou.
Sve nam je staro, sve poznata tema Nestala qubav spram novih otkria U dui naoj vie mesta nema Za nov utisak od stvari i bia. (Prelazno pokoqewe")

Antiintelektualizam, povrnost impresionistike kwievnosti,6 dobro poznat jo iz Duieve programske pesme Hajdmo, o muzo!" koja je neretko u srpskoj kritici razumevana na prilino pogrean nain i tumaena pesnikovom povrnom i nestalnom prirodom iskazana je moda najkonciznije u Rakievoj pesmi Misao" sa kojom bespogovorno koincidiraju i Jasika", kao i recimo, dodue posle 1914. godine napisana, pesma Hrast" Veqka Petrovia.7 Sve su to zapravo varijacije jednog istog oseawa:

6 Kada Konrad govori o Stivenu Krejnu, on kae: His thought is concise, connected, never very deep yet often startling. He is only impressionist and only impressionist", on, prema Petersu, zapravo hoe da kae da impresionizam hoe da proizvede ive ali dosta povrne efekte: dubina nije ono to impresionisti trae, tendencija impresionizma je povrna: deskriptivna umesto produbqujua (Peters, J. G., 2001). 7 Uticaj Bergsonovog lan vital-a kao tewe, nagona i voqe za ivotom, koji je i sam princip kretawa i stvaralake evolucije, ali i uticaj wegovog intuicionizma (kao onog naina saznavawa sveta koji je suprotstavqen intelektualnom) kada se u blesku evidencije" dolazi do trenutnog i neposrednog uvida na ideje Rakieve Jasike" i Petrovievog Hrasta" oigledan je, to dokazuje da ovog francuskog filozofa nisu itali samo Vinaver i ekspresionisti.

270
Ne! S tekom kotvom ne srqaj duboko, Raweno srce drukije nam zbori! Niti u pusto putaj udno oko, Da te nespokoj za saznawem mori. Spokojan pogled po povrju baci, Sladosnost mira tu e samo stei (Dui, Hajdmo o muzo") . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kad srce zapiti, misao je kriva! (Raki, Misao") . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nato meni ovo mutno lee svesti, ta iluzija boanskog poslawa, ta radoznalost i ewa to goni da ruke irim kao da su krila, leteti, avaj! zalud pokuavam i padam, teak, o tle, izubijan? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kuda i zato, emu to sve slui? I je l'to kruna to oveka die iznad svih stvari, zverova i biqki, kada se sve to tako skupo plaa: spokojstvom, skladom, mudrim dozrevawem, (Veqko Petrovi, Hrast")

ak i Vladislav Petkovi Dis u jednoj od svojih ranih pesama kae: Uivawa traju dok krv vri i tee, / Misao je bolest zarazna i stara" (Pogled"). Misao, racio, pomuuju oseawe spokojstva i sree do kojih ovek dolazi u ulnom odnosu sa svetom, ali nema nikakve sumwe da je otpor prema intelektualnom, kartezijanskom poimawu sveta zapravo posledica jedne sutastvenije opozicije, t. j. impresionistikog suprotstavqawa pozitivistikoj veri u neogranienu mo razuma. Tajna ivota je iza racionalnosti poimawa, ona je onaj tamni nagon" iz Rakieve Jasike", nerazumqiv i neiskaziv bilo u kognitivnim, bilo u etikim ili estetikim kategorijama. U neiskazivost svega vrednog i autentinog u qudskom ivotu veruju i Dui i Raki. Rei su samo privid i opsena, to znamo iz Rakievih Varijacija" i Iskrene pesme", ali i iz drugih stihova:
Ali ti ne rekoh ni silno te qubim", Niti duo", niti oi moje sjajne", Niti praznom reju i pokretom grubim Zbrisah edne drai neiskazane tajne. (Orhideja")

Dui takoe mnogo vie vrednuje neiskazano oseawe:

271
Jer kako je sveta i edna beskrajno Tuga to se nikad nije reju rekla, to je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno. (Zato")

Nerazumevawe i animozitet koji je generacija posleratnih modernista na elu sa Miloem Crwanskim (ali moglo bi se isto tako rei i generacija neosimbolista posle Drugog svetskog rata) iskazala prema impresionistikoj lirici, posledica je svakako ponovnog oduhovqewa i eterizacije srpske poezije. Dovoqno je samo povrno uporediti Rakievu i Andrievu pesmu istog naslova, da bi se shvatilo kakva je razlika izmeu svetova u kojima su iveli pesnici ove dve generacije:
Utjeha koja dolazi od misli najvii je od svih darova nebeskih krajeva koje ne poznajemo, a ni slika joj nije najvea zemaqska srea. (Andri, Misao")

Meutim, uporedo sa prvim paradoksom impresionistikog oseawa ivota, u kojem je naelo trenutnog, ulnog ispuwewa preduslov srenog postojawa nuno vodilo u pesimizam, tako je i u kwievnosti impresionizam paradoksalno, ali nuno, vodio do ovekovog okretawa unutrawem svetu, svetu duhovnosti, koji mu se ubrzo nazire kao jedino svetlo u tunelu. iveti u sadawosti gotovo je nemogue, vape u oajawu i Sima Pandurovi i Dui i Dis. Sadawi trenutak prolazi u treptaju, neosveen, on kao takav i ne postoji, on je negde neodredivo izgubqen izmeu seawa i nade:8
Znamo jo samo da je ivot ceo Iluzija duga seawa i nade. (S. Pandurovi, Iluzija duga seawa i nade")

a prolaznost trenutka je ravna mnotvu malih smrti:


Vaj, mi osetismo, s uasom, da znai i svaki poqub smrt jedne minute. (Dui, Padawe lia")
8 X. X. Vitrou u svojoj studiji Vreme kroz istoriju povodom suprotstavqenih kategorija trajawa i vremena kae: Sveti Avgustin je izgleda bio prvi mislilac koji je paqivo istraio posledice toga to je na stvarni doivqaj vremena ogranien na sadawi trenutak. Doao je do zakquka da nae predstave o prolosti i budunosti moraju zavisiti od nae svesti o pamewu i oseaja oekivawa. Kad se vreme posmatra s ovog psiholokog stanovita, osnovni pojam je trenutak a ne trajawe" (Vitrou, X. X., 1993: 213).

272
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Za mnom stoji ega nemam, a preda mnom: Mrtva prolost sa ivotom pokrivena. Dok budunost polagano pokrov skida, sve nestaje i u prolu prolost pada. (Dis, Stara pesma")

Ali dok je za Simu Pandurovia, doslednog pesimistu, seawe jo jedan oblik privida koji nas ne oslobaa nunosti vremenskih zakona,
Jer prolost je ono to nam uvek stvara Iluziju sree i vidqivost jada (Bolesno prolee")

tako da pesnik ak pristaje uz lekovitu higijenu neseawa" (Potres"), intencionalnog zaborava koji se kao oblik socijalne demencije u Svetkovini"9 ukazuje kao vid eskapizma, Duia, kao pesnika kod kojeg je pesimizam vie vrsta pesnike poze i danka vremenu, odvee impresionistiki doivqaj vremena i postojawa u jednom drugom pravcu. Radi se o jednoj putawi koju na pesnik nije prolazio usamqen, nego ka kojoj su vodile glavne ile evropskog impresionizma. Govorimo ovde o trenutku onog rilkeovskog preobraewa, prelomne take u kojoj se shvata da je od samog utiska mnogo vrednije ono to on pokree u pesnikovoj dui, ili o prustovskom naelu po kojem je ne trenutak doivqaja nego seawe na wega jedini vid pravog postojawa i izvora sree: stvarni raj je izgubqeni raj.10 S. M. Baura u svom ogledu o Rilkeu prati put na kojem je kod ovog nemakog pesnika dolo do transformacije od impresionizma11 do simbolizma i misticizma, od ega nas ovde najvie zanima ono to je ovaj autor naao formulisano u Sedmoj devinskoj elegiji"
9 Vreme u nevinom svetu Svetkovine" je nestalo: iz proticawa i trajawa iskristalisalo se u trenutak punoe koji i jeste izvor blaenstva: Na ivot ovde svetao je tren". 10 Da opet podsetimo da je Prustov doivqaj vremena u stvari duboko bergsonovski. U seawu se", objawava Bernard Rasel sutinu Bergsonovih duhovnih reminiscencija, prolost saivqava sa sadawou i proima je". Ono dakako ima i vrednosnu odrednicu: Izvan duha, svet bi neprestano umirao i ponovo se raao; prolost ne bi imala realnosti, i otuda prolosti ne bi ni bilo. Seawe, zajedno s odgovarajuom eqom, oivqava prolost i budunost, i tako stvara pravo trajawe i pravo vreme" (Rasel, B., 1962: 763). 11 I rani Rilke je takoe namerno i svesno antiintelektualan:

Da mi je da sam pritajen i tih: da svaka mis'o mog se ela kloni, da samo ewu podari moj stih. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ne trudi se da shvati ivot I on e onda praznik biti. (Rilke, u: Baura, S. M., 1970: 66).

273
Nirgends, gelibte, wird welt sein als innen. Unser Leben gebt bin mit verwandlung. Und immer geringer schwindet das aussen. Nigde, dragano, nee postojati svet sem u nama. S preobraewem na prolazi ivot Sve to je izvan nas smewuje se i nestaje.

Navodei ove stihove, Baura objawava da Rilke time na svoj nain proglaava da je duhovno ono to je stvarno, da je najvanije ono to smo upili i to je obogatilo nae unutarwe ivote." Za ovog autora Rilke je i daqe na terenu impresionizma, budui da je svojim iskustvom i na svoj nain doao do doktrine koja se ne razlikuje od Pejterovog 'samo iskustvo je ciq'. Senzacija dolazi iz ulnog sveta i on je hvata, preobraava i uva da ne propadne" (Baura, S. M., 1970: 9293). U svom ogledu o Duiu Pero Slijepevi svedoi o tome da je kod naeg pesnika do ovog preobraaja dolo mnogo ranije: Godine 1904. iznosi se filozofija ivota po kojoj neka, makar i prolazna srea ne moe doi spoqa iz stvarnosti, nego samo iz srca, iz unutraweg sveta koji u samoodbrani stvaramo mi sami, misao koja e postepeno vladati u Duievoj poeziji, sve do kraja. Iste godine izila je i ona programska pesma 'Moja poezija'. Tada se uvlai ak i sumwa u mogunost trajne qubavi, osim izmiqene." (Slijepevi. P., 1972: 252). Mnogobrojni su stihovi kojima se ovakva tvrdwa moe potkrepiti:
Zato plae, draga, svu no i dan ceo: Izgubqena srea jo je uvek srea! I taj jad u dui to te na wu sea, To je jedan wen zaostali deo. (Dua") . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Snevaj da uvidi da prolazni snovi Jo najblie stoje postojanoj srei. (Refren") . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Tad vidi da esto, koliko i srea, Vredi jedna topla i lepa himera. (Snovi") . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Od prolosti je dua sastavqena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A nae qubavi to su davno pale,

274
Kao pobijena jata na po puta, Jo ive ivotom svog prvog minuta U oima to su nekad rasplakale. (Mirna pesma")

Zaborav je za Duia, suprotno Panduroviu, vrsta smrti:


Zaborav je mirno umirawe srca, Bezduno i bolno odricawe utke; Prezrivi dah smrti u dui to grca; Zaborav to znai mreti na trenutke. (Zaborav")

a u stihovima o qubavi kao proizvodu ovekove duhovnosti, kao projekciji wegovog unutraweg sveta, ogledaju se i Rakievi uveni stihovi iz Iskrene pesme" u kojima pesnik priznaje eni da, umesto da voli wu, voli zapravo sebe samog.
Jer je san o srei vie nego srea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A ti ne postoji nit si postojala; Roena u mojoj tiini i ami, Na suncu mog srca ti si samo sjala: Jer sve to qubimo stvorili smo sami. (Dui, Pesma eni")

Za Vladislava Petkovia Disa, meutim, bio je ne samo spoqawi svet, nego i wegova unutrawost, kako to kae jedan kritiar, pakleno priviewe". Onaj koji je udeo za ulnom qubavqu
Osmehom duu i rane zakloni Zapali ula. Neka srce tako Pree u usne k'o vetar u zvuke. (G")

i ostavi bez utehe nakon neuspene interiorizacije prolosti,


Tada tiho skidam plou sa grobnice svojih dana, I sputam se, dugo idem kroz redove uspomena, Kroz sva mesta iz ivota zaboravom pretrpana; Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena. I pogledom ve umornim preivela gledam doba I sve to je nekad bilo, i sve to je oko mene; I udna se slika stvara: neko more od pepela, Nad wim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

275
To To To To je je je je pesma pesma pesma pesma koju raa mis'o moja i seawe, mojih dana i asova i prolosti, stara, teka, jednolika k'o kukawe, sa zgarita ideala i mladosti. (Pesma")

osea vreme kao razornu silu protiv koje ne moe da se bori (Nemam snage da se borim sa vremenom" Stara pesma"), i, u potrazi za izgubqenim vremenom, seli se u bezvremenost. Da je problem vremena jedna od centralnih misaonih taaka modernistike poezije vidi se i po tome to js pitawe kuda odlazi prolost sveta opsesivno Disovo pitawe (Stara pesma", Nirvana"), ali ne i samo wegovo. (Setimo se na primer Milete Jakia i wegove pesme Stvari koje su prole", koju je nedavno iz mraka prolosti prizvao Milivoj Nenin.) Pesnik koji je, u jednoj od svojih fantazmagorinih vizija raja, dao odgovor na pitawe zato ovek ne moe da ivi u punoi trenutka, u saglasnosti sa vremenom i sadawou:
Wina srea leala je u tom to jo nita poelele nisu, to ivqahu sa svakim minutom, K'o cvet veit u svome mirisu. (Prva zvezda")

naselie svoju poeziju ewom za oslobaawem od svih eqa, koje e ga istovremeno osloboditi i svih okova vremena. Nirvana kao kategorija i ideal jedne antitranscendentalistike filozofije kao to je budizam ne moe ipak da iz Disove poezije odagna makar i slutwu numinoznog, to nas navodi da ga, kao i poznog Duia, posmatramo ve kao pesnika koji je nadrastao granice impresionistikog doivqaja sveta. * * *

Pitawe impresionizma u srpskoj kwievnosti svakako nije okonano ovim prilogom. Nadamo se, meutim, da e se iz govora o naim pesnicima moderne izgubiti odrednice kao to su racionalizam" ili pozitivizam", koje su dugo neargumentovano pratile poeziju sa ijim doivqajem sveta nisu imale nikakve veze. Takoe, problem poezije srpske moderne u svetlu impresionistike estetike otvorie i nove puteve u tumaewu dijahronijskih kretawa u nacionalnoj kwievnosti kao moguih odgovora na pitawe odnosa novih" modernista prema onima koji su predoili dotad nepostojee, sofisticirane ideje o postojawu ovekovom u svetu i mogunostima wegovog ispuwewa.

276
CITIRANA DELA Baura, S. M., Naslee simbolizma, Beograd 1970. Vitoevi, Dragia, Srpsko pesnitvo 19011914, , Beograd 1975. Vitrou, X. X., Vreme kroz istoriju, Beograd 1993. Vukovi, Radovan, Epoha simbolizma u srpskoj kwievnosti" u: Srpski simbolizam: tipoloka prouavawa, Beograd 1985, 131177. Kojen, Leon, Antologija srpske lirike 19001914, Beograd 2001. Pejter Volter, Renesansa: eseji o umetnosti i pesnitvu, Beograd 1965. Peters, John G., Conrad and Impressionism, Cambridge 2001. Rasel, Bertrand, Istorija zapadne filosofije, Beograd 1962. Slijepevi, Pero, Ogledi, Novi Sad Beograd, 1962. Ford Madoks Ford, O razvijawu teorije impresionizma sa Konradom, Kwievna re, 470471, 10/25. maja 1996, 1718. Hauzer Arnold, Socijalna istorija umetnosti i kwievnosti, , Beograd 1962.

Gorana Raievi IMPRESSIONISM AND MODERNISM Summary The author of the essay is searching for characteristics that make the period of Serbian modernism homogenous. She finds it in the dominant sensibility and ideas and applies the term 'impressionism' used mainly to mark some tendencies in English literature. Using the examples of Serbian modernistic poets: Jovan Ducic, Milan Rakic, Sima Pandurovic and Vladislav Petkovic Dis the author shows presence of impressionistic ideas in Serbian poetry 19011914. and the way how the fact changes previous interpretation of some poems and the period as a whole.