You are on page 1of 20

1. avgust 2011 14:52 Barokna epoha u evropskoj i srpskoj knjievnosti Jovan Popov 1.

Termin "barok": kratko podseanje na poreklo i istorijat primene Poreklo termina "barok"

Iz portugalske rei barroco - biseri nepravilnog oblika (sutinska odlika barokne umetnosti), koji su uvoeni iz Indije u 16. veku. (U panskom baruecco- perla, neobraan biser.) Druga etimologija dolazi od Benedeta Kroea (Kroce) koju navodi, pa kasnije (1962, Barok u: Kritiki pojmovi) opovrgava Rene Velek u spisu iz 1945. "Pojam baroka u prouavanju knjievnosti": iz italijanske rei baroco- naziv za etvrti oblik druge figure u sholastikoj nomenklaturi silogizama. Istorijat primene termina "barok"

Primena termina barok poinje u istoriji umetnosti u sred. 19. veka. Barok kao 1) stilska odrednica i 2) periodizacijski pojam. Jakob Burkhart (Jacob Burckhardt), istorija umetnosti, 1855, spis ierone, arhitektura- terminom barok oznaio je dekadenciju visoke arhitekture u Italiji- prvi put upotrebljen barok kao periodizacijski termin. Stanovite da je barok opadanje u odnosu na veliku umetnost prethodne epohe implicira negativnu vrednosnu konotaciju ve kod Burkharta. U periodizaciji umetnosti Nemci se zalau za termin barok u drugoj pol. 19. veka. U istoriju knjievnosti termin barok uvodi i afirmie Hajnrih Velflin (Wlflin). Primenom termina barok u Velfliniovoj studiji Renesansa i barok iz 1888. poela je moderna upotreba termina barok u evropskoj knjievnosti. Na svega dvema stranicama studije Renesansa i barok (1888) Hajnrih Velflin uporeuje stilove i postupke renesansne i barokne knjievnosti, postavlja opoziciju izmeu njih, na primerima italijanske knjievnosti, uzimajui epske pesnike: renesansa barok Ludovik Ariosto (Ariosto), Besni Orlando Torkvato Taso (Tasso), Osloboeni Jerusalim Matea Bojardo (Boiard), Zaljubljeni Franesko Berni (Berni), Zaljubljeni Orlando Orlando

Sva etiri dela koja je poredio Velflin su epovi. Termin barok u epohi baroka kao takav nije postojao, nego je naknadno doao, kao i u veini drugih epoha. Barokni pesnici sebe nisu nazivali baroknim, nemajui predstavu o baroknoj epohi i nepoznavajui sam termin barok. Naziv barok je star bar pet vekova. Termin barok spada u najmlae meu terminima knjievnoistorijske periodizacije. Dva suprotstavljena shvatanja pojma baroka:

1) Periodizacijsko shvatanje baroka- shvatanje pojma barok kao termina knjievnoistorijske periodizacije, i 2) aistorijsko shvatanje baroka, ili shavatanje pojma barok kao stilsko-tipoloke kategorije. Stendal je romantizam shvatao u "antiistorijskom smislu", kako je pisao, tj. kao o stilsko-tipoloku kategoriju: romantizam=modrenost, pa u eseju Rasin i ekspir pie kako su "svi veliki pesnici bili romantiari", tj. inovatori, invenivni, odnosno moderni u svom vremenu- opozicija stari:moderni primenjena kao opozicija klasicisti:romantiari. esto se o realizmu govori kao o stilsko-tipolokoj kategoriji. Zagovornici aistorijskog shvatanja baroka kao stilsko-tipoloke kategorije prema Veleku: Italijan: Benedeto Kroe (Kroce), panac: D'Ors i Rovira (Ors y Rovira- jedno ime?!), Nemac: pengler (Spengler), a dodaje i Niea (Nietzsche). Fridrih Nie (Nietzsche) u knjizi aforizama Ljudsko, suvie ljudsko (1878) pie o ovom problemu tako da "razabira baroknu fazu u umetnosti posle renesansa, ali je i sam shvata kao povratnu pojavu u istoriji, koja se pri dekadenciji velike umetnosti svagda javlja kao padanje u retoriku i teatralnost" (citat je Velekov), kako o Nieovom shvatanju pie Velek! Nie ukazuje na uestalost javljanja baroka jo od antike Grke, kako u stilovima pesnitva, besednitva i proze, tako i u vajarstvu i arhitekturi. Barok se smatrao opadanjem u odnosu na veliku umetnost prethodne epohe. Ovo shvatanje dolazi sa vienjem istorije kao ciklinog kretanja, u kojoj se sve ponavlja. Ovakvo shvatanje baroka pre odgovara pojmu manirizma. Stanovite da je barok opadanje u odnosu na veliku umetnost prethodne epohe implicira negativnu vrednosnu konotaciju (ve kod Jakova Burkharta barok oznaava dekadenciju i suprotstavlja se pojmu visokog stila). Drastino negativna konotacija pojma barok nalazi se kod Benedeta Kroea. Kroe naelno prihvata da barokom imenuje knjievnost italijanskog 17. veka. Istovremeno: Kroe barok smatra sinonimom za runo u umetnosti. Kroe je ak tvrdio da "umetnost nikada nije barokna, a barok nikada nije umetnost". Najautoritativnije aistorijsko shvatanje baroka dolazi od Ernesta Roberta Kurcijusa (Curtius). Kurcijus je termin barok izbegavao kad god je mogao, a kad ga je upotrebljavao, uvek ga je pisao pod navodnicima. Pretpostavljao mu je termin manirizam. Kurcijus je davao prednost terminu manirizm u odnosu na termin barok, zato to je tvrdio da termin manirizam sadri samo minimum istorijskih konotacija. U savremenoj nauci o knjievnosti preovladalo je shvatanje baroka kao periodizacijskog pojma, u koje se ukljuuje i njegov duhovnoistorijski aspekt. Popularnost termina barok porasla je u Nemakoj posle Prvog svetskog rata- istorijski dogaaj u kom se nemaka nacija poistovetila sa svojim stanjem tokom Trisdesetogodinjeg rata. Duhovnoistorijska injenica- Prvi svetski rat i sve nedae koje je prouzrokovao. Posle Prvog svetskog rata obnovilo se interesovanje Nemaca za svoju nacionalnu knjievnost iz vremena Tridesetogodinjeg rata. Nemaki istoriari ubrzo posle Prvog svetskog rata termin barok poinju da primenjuju i na nacionalne knjievnosti 17. veka drugih evropskih naroda imenujui ih baroknim.

Helmut Hacfeld (Hatzfeld), nemaki istoriar, u svojim radovima nastoji da pokae kako je panija veno, sutastveno barokna i kako je, u istorijskom pogledu, predstavljala sredite zraenja baroknog duha u Evropi (Velek). Za Helmuta Hacfelda anija je barokna u najviem, duhovno-istorijskom smislu. Za Helmuta Hacfelda je Milton najhisanizovaniji pesnik svog doba, koji strancima deluje najbaroknije, dok ga Englezi iskljuuju iz baroka. Hacfeld je duevljen barokom. Hacfeld je sav francuski klasicizam smatrao tek jednom od varijacija baroka. panac, Amerigo Kastro (Castro), pored svojih sunarodnika Tirsa de Moline, Keveda i Gongore, oznaio je kao barokne francuske knjievnike Paskala i Rasina, koji se obino svrstavaju u klasiciste. Francuzi su najkasnije usvojili termin barok, odnosno oni su se najdue borili protiv termina barok i pruali mu otpor. Francuzi su dugo svoju nacionalnu knjievnost 17. veka nazivali ili klasicistikom ili "dobom Luja Velikog" (a doba ovog suverena je predstavljalo vrhunac francuskog baroka i poetak klasicizma. Film Kralj plee (Le Roi Dance) o Luju XIV i njegovom podravanju muzike i pozorine umetnosti, odnosno i knjievnosti i sukobu Molijera sa negdanjim saradnikom kompozitorom Lilijem). Luj XIV je sebe nazivao "Kralj Sunce" jer se smatrao centrom sistema u kome se sve vrti oko njega. Igo u Notr Damu: drai su mu meani pravci od istih, podjednako su uredni kao i isti. Tek sredinom 20. veka Francuzi prihvataju termin barok, koji prodire iz istorije umetnosti, i kojim nadalje oznauju i svoju nacionalnu knjievnost prve pol. 17. veka. Termin barok je u francuskoj nauci o knjievnosti prihvaen najpre zahvaljujui radu dvojice kritiara enevske kole, Marselu Remonu (Raymond) i njegovom ueniku anu Ruseu (Rousset). U Francuskoj je tek u poslednje dve decenije prolog, 20. veka i poetkom 21. izalo nekoliko ozbiljnih studija o francuskoj i frankofonoj baroknoj knjievnosti kao i o baroku uopte. Kako R.Velek zakljuuje skicu rasprostiranja baroka u zapadnoevropskoj knjievnosti? - konstatacijom da je barok preao put od potpunog etabliranja u Nemakoj, preko brzog prihvatanja u paniji i Italiji a sporog u Engleskoj, do zakasnelog uspeha u Francuskoj. Termin barok se ve uvekilo ustalio u nauci o knjievnosti i pobuuje interesovanje naunika. R. Velek podsea da je pojam razdoblja regulativan a ne metafizika sutina, i da ga nije mogue definisati egzaktno, granice epoha nisu apsolutne, pa je neizbeno pribei aproksimativnoj klasifikaciji. Barok nije imao manifest. U poetici knjienih dela s kraja 16. i prve polovine, pa i do kraja 17. veka, nasuprot modernistikom grupisanju i opredeljivanju preovladjuje isti oseaj jedinstva u stvaranju. 2. Barokna vizija sveta: duhovnoistorijske pretpostavke nastanka baroka

Barok kao epoha, u vezi sa duhovnoistorijskim pretpostavkama nije skup pravila, odreuje se po odstupanjima od najrazliitijih dotadanjih pravila i pre se determinie onim to ne sadri ili bar iskljuuje, kao to se definie ne pozitivnim injenicama nego obrnuto, negativnim injenicama.

period, razdoblje i epoha- termini u nauci o knjievnosti koji imaju sinonimno znaenje: Vremenski segmenti nepouzdanih granica unutar kojih na nekom prostoru preovladava neka zajednika okvirna poetika. (Solar) Razlika izmeu epohe, odnosno perioda i pravca u knjievnosti: Knjievni period ili epoha je najira i integralna kategorija knjievne periodizacije koja se odreuje kako istorijski tako i knjievnoistorijskim determinantama i kriterijumima. (Dragia ivkovi) Period je ira kategorija od pravca. Period se odreuje najee vanknjievnim determinantama, obuhvata dosta irok vremenski raspon, koji moe ii od nekoliko decenija do jednog ili dva veka. Knjievni pravac vie je knjievnoistorijska kategorija koja se u osnovi odreuje stilsko-tipolokim determinantama. Iz ovakve definicije knjievnog pravca proizlazi da i ono shvatanje baroka kao stilsko-tipoloke kategorije ne mora biti nuno aistorijsko. Ono suava dimenzije baroka svodei ga na knjievni pravac. Stilsko-tipoloka kategorija: razvrstavanje nekog umetnikog dela prema njegovim stilskim (nain pisanja) i anrovskim (tipologija anrova) odlikama. Barok je jedna od velikih epoha evropske istorije knjievnosti, i obuhvatnije, istorije umentosti, ideja i duha. Nastanak baroka se tradicionalno vezivao za talas rimokatolike protivreformacije u 16. veku - determinanta iz istorije religije, zapadnih hrianskih ispovedanja: rimokatolicizma i protenstantizma. Tradicionalni istoriari knjievnosti smatrali su da je barokni stil prevashodno nastao kao posledica delovanja Rimokatolike crkve suoene sa pokretom reformacije i njegovim posledicama u sferi miljenja i kulture. Protivreformacija ili kontrareformacija Rimokatolike crkve poela je dekretom Trentskog koncila, crkvenog sabora u Trentu (1545-1563). Pokret reformacije je nastojao da se vrati izvornom hrianstvu, zahtevao je skromnost svetenstva (Luter) i odbacivanje induligencija (oprotajnica grehova). Protestantska teologija je theologia sola scriptura- samo tumaenje teksta Svetog pismam odbacivanje Svetog predanja. Sveden izraz i bez ukraavanja protestantskih crkava. Dekretom Trentskog koncila propisan je direktniji nain prikazivanja religijskih tema, svetaca i biblijskih prizora, u slikarstvu i vajarstvu sa vie dramatike i oseajnosti, kako bi bile pristupane neobrazovanoj veini vernika. I pored otpora kontrareformaciji u protestantskim zemljama, npr. u Engleskoj, pa ak i u katolikoj Francuskoj, Velek zapaa postojanje i protestantskog baroka, nezavisno od panskog uticaja, odnosno od uticaja rimokatike propagande koja je u 16. veku bila najjaa u paniji. Nastanak baroka se vezuje za optu krizu evropske svesti u periodu izmeu 1580. i 1640. godine. (Didje Suje (Souiller), francuski istoriar knjievnosti, u studiji Barokna knjievnost u Evropi (1988)) Uzroci opte krize evropske svesti (OKES) koje navodi Didje Suje: istorijski uzroci, oni koji pripadaju dogaajnoj istoriji: 1) ratni sukobi, koji su se proirili i intenzivirali u drugoj pol. 16. veka, a vode se iz osvajakih ili verskih pobuda (1572. Bartolomejska no- pokolj protestanata iz hugenotskog plemstva); 2) Tridesetogodinji rat (1618-1648), voen na tlu Nemake, ali su se sukobile gotovo sve vodee evropske zemlje, Nemaka, Italija, panija, vedska;

ekonomski uzroci: 3) veliki skok cena (i inflacija) prouzrokovan konstantnim prilivom zlata i srebra iz Amerike i Indije u paniju tokom 16. veka- kolonijalno bogaenje: priliv bogaststva iz panskih kolonija; 4) stalni prirataj stanovnitva od sredine 15. veka pa do 1560/80 koji, meutim, nije praen porastom proizvodnje hrane, to je dovelo do 5) nestaice i glad (siromasi, prosjaci i skitnice u gradovima, loa ishrana i higijenska neuslovnost bili su koban preduslov za epidemijska irenja bolesti); klimatski uzroci: 6) malo ledeno doba na Zemlji (1550-1850) koje je oteavalo uslove opstankahipoteza Povezujui sve navedene uzroke dobija se potpunija slika perioda opte krize evropske svesti (1580-1640), kao perioda velikih ljudskih stradanja, a ako se upoznamo sa umetnou ovog perioda videemo da je u njoj smrt opte mesto. "Ako prizori smrti i meditacije o prolaznosti ljudskog ivota preplavljuju baroknu knjievnost, u tome treba videti samo odraz ive stvarnosti." - Didje Suje ivot zaokupljen smru Montenj: "Neizvesno je gde nas smrt eka, oekujmo je svuda. Pripremati se za smrt znai pripremati se za slobodu." nesigurnost, strepnja i melanholija- barokna raspoloenja Crna boja u modi: "itava barokna Evropa je u alosti" (Didje Suje)- ak i prema odevanju- "Istorija odevanja ukazuje na prelazak sa blistave odede renesanse na pansku modu crnine" (ekspirov Hamlet je u crnom.) Vaan citat Sujea: "Uprkos nacionalnim razlikama, cela Evropa i sva njena knjievnost s kraja 16. i po. 17. veka, izraavaju istu traginu i prilino beznadenu viziju sveta" Barokna vizija sveta je univerzalna, zajednika i katolicima i protestantima. 3. Vremensko i prostorno situiranje knjievnosti baroka

Vremensko situiranje epohe baroka: Istoriari knjievnosti razliito situiraju epohu baroka u istoriji knjievnosti: 1) 17. vek- Nemaki naunici shvataju sve evropske knjievnosti 17. veka kao jedan sjedinjen pokret. (navod Veleka) 2) 1570-1670 Dragia ivkovi i Zoran Konstantinovi u RKT, odrednica barok 3) 1570-1670 Milivoj Solar (Solar: Barok nije konzistentna epoha.) 4) poslednje decenije 16. do polovine 18. veka Veleku okviru definicije baroka: "jedan opti evropski pokret ije se konvencije i stil mogu opisati prilino konkretno i ije se hronoloke granice mogu utvrditi prilino usko- u nekolikim zemljama, od poslednjih decenija 16. do polovine 18. veka" Velek uzima u obzir i slovenski svet, pa je njegovo vremensko situiranje baroka najire. 5) 1580-1640 ili 1650. g. Didje Suje- najue i za J. Popova najpreciznije, bar kada je re o zapadnoevropskoj baroknoj knjievnosti. Didje Suje u svojoj studiji Barokna knjievnost u Evropi (1988) razlikuje tri tendencije u knjievnom stvaranju sutinske za barok, ujedno su i duhovnoistorijske pretpostavke pojave baroka: 1) mistina religioznost, 2) uasnutost savremenim svetom, 3) stvaralaka originalnost na planu postupaka, anrova i stila.

Postoji problem kod Sujeove podele ovih tendencija, a sastoji se u meanju tematskih (1), 2)) i stilskih (stilsko-tipolokih: 3)) kriterijuma. Barok u paniji

U paniji se barok esto poistoveivao sa "zlatnim vekom" ( Siglo de oro), a kojim se zapravo obuhvata knjievnost 16. i 17. veka, dakle, itavih dvaju stolea. Ue vremensko situiranje barokne panske knjievnosti: Za poetak baroka uzimamo poslednje godine vladavine panskog kralja Filipa II (umro 1598), zato to su to godine kada panija doivljava prve vee neuspehe na spoljnopolitikoj sceni, koje su imali posledicu oseaje gorine i neizvesnosti, koji su karakteristini za barok. Trajanje baroka moe se protegnuti do kraja 17. veka, ali se takoe moe ograniiti datumima nekih drutvenoistorijskih dogaaja (koji su u vezi sa porazom panije u Tridesetogodinjem ratu): godinom smrti kralja Filipa IV (1665), godinom potpisivanja Vesfalskog mira (1648) ili godinom poraza u bici kod Rokroa (1643). Knjievnoistorijsko situiranje baroka u paniji precizira se istorijskim pregledom dela panske barokne knjievnosti iz koga se lako da zakljuiti da su najvrednija dela nastala u prvoj polovini 17. stolea, do kada su gotovo svi velikani panske barokne knjievnosti iveli (Kevedo 1645, Tirso de Molina 1648, Baltazar Grasijan 1658). Ovo ue situiranje knjievnosti panskog baroka potvruje i injenica da je Kalderon (Pedro Caldern de La Barca) iveo stvarajui do 1681, ali nita znaajno nije napisao u drugoj pol. 17. veka. Uticaj crkve nigde u Evropi nije bio tako izraen kao u paniji. Primetan je procvat asketizma i misticizma. ak se smatralo da je misticizam varijanta baroka. Veliki je uticaj religioznih mislilaca, asketa i mistiara: sv. Tereze Avilske, sv. Jovana od Krsta iz 16. i jezuite Huana Euzebija Nirmberga iz prve pol. 17. v. Sv. Jovan od Krsta (Huan de la Kruz) pisao je mistinu ljubavnu poeziju, iskljuivo o ljubavi prema bogu, ak tako da se ini da re o nekoj homoseksualnoj lirici, ali je posredi metafizika koncepcija ljubavi u kojoj je sav zanos usmeren ka bogu. Dela dramaturga Tirsa de Moline, Kalderona de la Barke i Lopea de Vege proeta su katolikom mistikom i filozofskom skepsom, a takoe i lirska poezija Luisa Gongore. Gongora je najznaajniji panski pesnik baroka. Malo je preveden kod nas, kao i ital. pesnik Marino, jer ih je teko prevoditi. Po imenu Luisa Gongore itav maniristiki pravac nosi naziv gongorizam. Afirmacija profane barokne knjievnosti preko pikarskih romana. Pisci pikarskih romana u paniji su Fransisko Kevedo i Matea Aleman. Migel de Servantes, najvei panski pisac ovog i svih vremena, oznauje se i kao renesansni i kao barokni pesnik i to pitanje ostaje otvoreno, jer je formiran u renesansnom duhu i trajno privren neoplatonizmu i humornom optimizmu, ali nije ostao imun na karakteristian za barok oseaj razoaranosti (desengao), proistekao iz sudara ideala i stvarnosti, taj sudar je kljuni motiv romana Don Kihot. Oseaj razoaranosti (desengao), proistekao iz sudara ideala i stvarnosti, karakteristian za barok. ............................................................................................................................... panski barok

Vremensko situiranje baroka moe biti ue i ire (pogl. Barok u paniji) Ue: posl. god. vlad. Filipa II (1598) do 1665, ili 1648, 1643. god. ire: Siglo de oro- zlatni vek panske knjievnosti, poetak 16. veka i ceo 17. vek. Hose Luis Abeljan (Istoirija panske misli) zaustavlja se snani renesansni pokret u paniji jo 1559. g, kada su preuzete radikalne mere u zaustavljanju kulturnih uticaja i tokova iz drugih evropskih zemalja. panskim studentima je zabranjeno da studiraju u inostranstvu, osim na etiri univerziteta (Rim, Bolonja, Napulj, i u Portugaliji). Iste godine, 1559. izaao je popis zabranjenih knjiga (index prohibitorum librarum) na kom su se nale sve knjige u kojima je bilo ma i zrnce slobodne misli. Strah od nauke, sputavanje kritike, izuavanje samo klasinih nauka. panski pesnici zlatnog veka prihvataju pesnike forme iz Italije, pogotovo sonet. Procvat soneta Najvaniji renesansni pesnik ?, pominje ga Servantes. Na svetskoj politikoj sceni tokom 16. veka panija je dominantna sila. Krajem stolea dolazi do ekonomskih problema i opadanja moi, koje prati pojava pesimistike slike sveta. Dekadencija je poela u kulturi, od zatvaranja granica to je u duhovnoistorijskom smislu dovelo paniju do okretanja ka sebi. Izraen je duh protivreformacije moda vie nego na drugim mestima- barok je jedan izraz protivreformacije. Helmut Hacfeld: Termin barok nije koristan samo da odredimo jednu epohu u knjievnosti, nego i kulturni stil koji nije strogo knjievan, koji izraava duh katolike protivreformacije i politikog apsolutizma u paniji. Hacfeld pie o prisutnosti baroka svuda u ljudskoj misli: "barok u matematici""barokna politika"- niz ideolokih stavova, nasuprot renesansnom antropocentrizmu, uvodi skeptizam, okretanje apsolutnim kategorijama (veri), a na zemlji- kralju, apsolutnom monarhu koji je slika boga na zemlji. panija nije bila ujedinjena drava, nego se vie dravica nalazilo pod vlau jednoga kralja. Linost kralja je bila faktor ujedinjenja. Protivreformacija, apsolutizam i barok ine neraskidivo jedinstvo. panija je imala jaku inkviziciju koja je vodila glavnu re, pogubna za filozofiju i knjievnost. Ve Kralj Filip II je bio inkvizitor. Traje proces uvrivanja nacije i vere. Tenja vladara da ujedini zemlju posredstvom Katolike crkve. Problem prema drugosti: Proterivanje Mavara i Jevreja iz panije (vole da rade i poinju da stiu- ne uklapaju se, intelektualci)- asimilacija (convesus, preobraeni) ili progon. U paniji se dugo odrao poredak u kome je bila dominantna Katolika crkva. sholastika i dogmatizam Osetan je prezir prema svemu to nije svojstveno plemstvu. dostojna zanimanja: vojnici i svetenici Vrednosti: vitetvo i posveenost crkvi. Dugo se odrao feudalni sistem. Na sredomei 16. i 17. veka panija je na prekretnici. Poinje kriza. Zemlja se zatvara i za intelektualna dostignua.

Snaan konzervativizam vladajueg sloja, traje sve do polovine 18. veka: ponos, plemika nadmenost- prezir prema fizikom radu. Plemii poinju da osiromauju, jer je presuio priliv novca iz kolonija, ali oni se dre nadmeno i gordo- mentalitet Takav pogled na svet uzrokuje negativan pogled ka drugosti. Predanost veri, praeno asketskim odbacivanjem ovozemaljskih vrednosti. Filozofija razoaranja (desengao) karakteristina za pansku filozofiju i knjievnost od druge polovine 16. do kraja 17. veka. desengao, pan. razoaranje, oseanje koje vlada duhom- velika tema barokne umetnosti. Jezuitska ideologija: privrenost asketskom i mistinom, prisutna i u poeziji. Primetan je procvat asketizma i misticizma. ak se smatralo da je misticizam varijanta baroka. Veliki je uticaj religioznih mislilaca, asketa i mistiara: sv. Tereze Avilske, sv. Jovana od Krsta iz 16. i jezuite Huana Euzebij Nirmberga iz prve pol. 17. v. Sv. Jovan od Krsta (Huan de la Kruz) pisao je mistinu ljubavnu poeziju, iskljuivo o ljubavi prema bogu, ak tako da se ini da re o nekoj homoseksualnoj lirici, ali je posredi metafizika koncepcija ljubavi u kojoj je sav zanos usmeren ka bogu. Dela dramaturga Tirsa de Moline, Kalderona de la Barke i Lopea de Vege proeta su katolikom mistikom i filozofskom skepsom, a takoe i lirska poezija Luisa Gongore. Gongora je najznaajniji panski pesnik baroka. Malo je preveden kod nas, kao i ital. pesnik Marino, jer ga je teko prevoditi. Po imenu Luisa Gongore itav maniristiki pravac nosi naziv gongorizam. Poezija Gongore je olienje jednog od dva suprotstavljenja naela u baroknoj paniji. Dve suprotstavljene struje u panskom baroku: 1) kulteranizam ili skraeno kultizam (culturenismo, od culto, uen- poznavanje lirske tradicije), centar Andaluzija; glavni predstavnik Gongora- insistira na uenosti i na nivou jezika, stila; maniristiki pokret gongorizam u panskoj poeziji: rafinirano pesnitvo zasnovano na uenosti, eruditska knjievnost bujne retorike, zaudnosti, ideje zaudnosti, kitnjastih metafora, kitnjastog stil, izvetaenog jezika, jezika koji nije dostupan, puna neologizama, neobine sintakse sa mnogo inverzija, nerazumljivog jezika; poezija za ui krug probrane publike; u njoj je tenja pesnika za distanciranjem od publike; blisko drugim pesnikim strujama u tadanjoj Evropi- sve bi se moglo podvesti pod manirizam, srodnost sa manirizmom u Francuskoj i Italiji; 2) konceptizam (conceptismo); centar Kastilja i Aragon; predstavnici: Fransisko de Kevedo (autor i poezije), Baltazar Grasijan (moralistiki pisac, alegorijski roman alegorija o ovekovom bivstvovanju u svetu, filozof i pesnik), Mateo Alaman; minimalistika struja, sveden i racionalan izraz, suprotstavlja se uenosti, zasniva se na narodnoj tradiciji, kalamburi, ali razumljivi, izraeni su snani kontrasti, pa je efekat jai, drastian humor koji nije za ui osetljivih dama. U ovoj struji nastaje pikarski roman Lazarinjo od Tormesa anonimnog autora. Ova dva pravca, kulteranizam i konceptizam, sukobljavaju se na poetikom i doktrinarnom planu, ali ne tako jako, jer je sve bilo pod okriljem inkvizicije. Motivi i teme: prolaznost, ispraznost, smrt, nestabilnost, melanholija, samoa, nestvarnost, pretvornost, obmana, licemerje, velikodunost, odricanje. Dileme: strast srca- obaveza, vrline- zahtevi drutva. Krilatica Memento mori (lat. "Seti se smrti") pobeuje Carpe dim (lat. "Lovi dan", iveti za danas ne razmiljajui o sutranjici, motiv epikurejstva), iako u prvoj fazi panskog baroka postoje odjeci ovog renesansnog motiva.

Razmiljanja o smrti, o protoku vremena, o ovekovoj sudbini i ispraznosti svih stvari predstavljaju opta mesta panske barokne knjievnosti Kontrasti: sjaj i beda, rasko i siromatvo, svetlo i tama, velikodunost i egoizam. Grasijanova dva spisa Znalac i Orakul za svaku priliku su zapravo uputstva o tome kako se ponaati, kako se snai, ne izloiti se protivniku: u drutvu se moe opstati ako ima tehniku, vetinu, a da i sam ne postane prevrtljiv, pretvoran, jedino kroz obazrivostitava tehnika obazrivosti. Grasijan: Srea se nalazi u tome da se sve prezire.- paradoks Grasijan kao konstantu posmatra drutvo i uoava da su zlo i obmana u tom drutvu neto sveprisutno i neizbeno. Svet kao pozorite. Tema odnosa razuma i ludost. Smisao besmisla, nema muzika, ne eleti nita da bi se imalo sve- tipine barokne figure (oksimoroni). "Nad grobom vojvotkinje od Lede" Gongorina pesma- tema prolaznosti. Lope de Vega, sonet "O satu" (?)- tema prolaznosti, razmiljanje o protoku vremena i tenja da se ono zaustavi, zaudnost, kolevka i grob (kao kod Marina), ideja o bliskosti kolevkei groba- karakteristina barokna metafora. Lope de Vega, "Sonet o sonetu", poigravanje stalnim oblikom, pesma o pesmi, misao o tome kako to pre da stigne do kraja pesme, igrarija. Kevedo, "Kolevka i grob", njegovo delo proima hrianska tradicija (starozavetni Jov, junak istrajnosti) i stoicizam (Seneka), predgovor: "Kolevka i grob predstavljaju poetak i kraj ivota. I nalazei se na suprotnim stranama, ivot bez iluzija i biti ne moe. One predstavljaju suprotne poloaje koji se zatvaraju jedan u drugom. Tako isto, kolevka poinje da bude grob, grob i suprotno, jer ovek kad umre, istovremeno i umire i poinje da ivi. - iroko polje jedne jedine metafore kolevke i groba. ........................................................................................................................................... Barok u Italiji

Vremenski, u odnosu na ostale zemlje u Evropi, barok se najpre pojavio u Italiji. Barok se u Italiji formirao ve u poslednjoj etvrtini 16. veka. 1) 1580-1640 2) 1640-1690 okretanje ka intimi, uticaj iz panije, jer junom Italijom upravljaju panci. Istorijske okolnosti, atmosfera drutvene dekadencije i protivreformacija, dovele su do razbijanja renesansne slike o ravnotei oveka i prirode. Razbijanjem slike o ravnotei oveka i prirode odredili su se tokovi knjienvosti narednih decenija. Italijanski pisci se vraaju verskim motivima, ali na jedan nametljiv i esto povran nain. Neizbeni su toposi smrti, prolaznosti i izgubljenosti pojednica u vrtlogu sveta. Tragiko vienje sveta i ovekove egzistencije. Barokna knjievnost u Italiji naglaeno je senzualna, zaineresovana za razliite vidove stvarnosti. Pesnici, predstavnici italijanskog baroka: ep: Torkvato Taso (religiozni ep Osloboeni Jerusalim, 1575), plodan pesnik, ispevao koneta i stance savrenog izraza, trudei se da u njima dostigne i filozofsku dubinu, pevao pastorale, poeme, raspet izmeu idile i tragike, oseajnosti i melanholije.

lirika: anbatista Marino (Gambattista Marino), amblematski pesnik manirizma, doiveo je veliku slavu, dobio je titulu viteza (Chavalier) kad ga je na francuski dvor pozvala Marija Medii (?). Pevao je sonete koji se odlikuju artificijelnou i izvetaenou- manifestacija virtuoznosti (meu njegovim likovima nema oveka, njegovi likovi su mitoloki: Slavuj i Jeka, idilini pejza je dominra pasmama; pesnik stvara, a ne imitira prirodu). Marino se rukovodio devizom "Pesnikov cilj je da zaudi". Marino je definisao svoju poetiku preko pojma meraviglio ital. udo, zaudnost, ali se konkretna knjievnoteorijska zamisao javila kasnije u traktatu Pelegrinija-PalavitinoTezaur. Po anbatisti Mariniju maniristiki pravac u Italiji je dobio naziv marinizam. ................................................................................................................... Italijanski barok

Poetika baroka se formulie ve u Marinijevoj poeziji. Pojam koneto (ital. concetto), sentencioznost (setence, mudrosti), zaudna opaska skupljena u izreku koja pogaa duu itaoca vie od svake neobine misli. -definicija pojma (Palaviino). Pojam ingeniuma- ingenio ital. veleumnost, sposobnost stvaranja koneta, sposobnost premetanja stvari iz jedne oblasti u drugu i sagledavanje na drugi nain. Sposobnost povezivanja inventivnosti sa retorikom. Pojam acutezza ital. otroumlje, ili arguzia, je velika majka svakog ingenioznog koneta. (Tezauro) aquilla Barokne tendencije u Italiji su antiaristotelovske. Kastelvetrov prevod Aristotelove Poetike je izvrio uticaj: uvodi pravilo o tri jedinstva, iako kod Aristotela postoji samo jedinstvo radnje i unekoliko jedinstvo vremena, a Kastalvetro uvodi falsifikujui, i tree, jedinstvo mesta. - interpolacija Italijanski barokni pesnici ne obraaju panju na mimezis, verovatnost, Horacijevo duce et utile. Italijanske barokne pesnike zanimaju stil i mehanizmi delovanja i stvaranja poezije: veleumnost (ingenio) tei lepoti, a otroumljem (acutezza) se postie zaudnost (meraviglio). Barok izbegava jasnost, tei zatamnjenju, zamraenju. Mateo Perigrini, prva pol. 17. veka, svetenik, predavao je retoriku u Bolonji, napisao dva traktata o nainu kako rei istinu vladaru- metaforini govor. Perigrini osuuje nametljivu izvetaenost. On je pesnik umerenog baroka. Mateo Perigrini govori o terminu otroumlja (acutezza), postupak ulepavanja nije u rasuivanju ve u izreci- sastoji se u retorikom efektu, tei efektu i zabavi, u govoru su leo i zabavno manjevie zastupljeni, lepota prevazilazi, dozvoljeno je preterivanje, ima pravo da stvari izobliuje, ne zasniva se na svojstvu pripovedanja- postupak povezivanja stvari poznatih i nepoznatih, suprotstavlja se ideji verovatnosti i verodostojnosti. U Peligrinijevom tekstu o otroumlju izdavaja se deo koji se odnosi na retku figuru koja se zove paragraf posebna igra rei da se zamenom jednog slova postigne efekat, i to ne samo efekat zvuanja nego i specifinog znaenja. Primer na italijanskom: "Tiberija u Tibar."- zaverenici protiv Tiberija su eleli da vide njegov le u Tibru. Pelegrini: "Tano je da paragraf ne bi bio dovoljan kad svaki sastavni deo ponaosob ne bi podrazumevao poznato stanje, jer u Tibar su zloinci ve bili bacani."- kao neka vrsta kazne. Ne

dozvoljava se sahrana, nego su zloince bacali u Tibar. Sa druge strane je Tiberije kao neomiljen vladar. Time nam ove dve stvari ne samo po zvuanju da dolaze u dodir, nego i ime Tiberija, koji zasluuje kaznu bacanja u Tibar. Da je Tiberije bio estit ovek, a da bacanje u reku nije bila kazna za prestupnike, paragraf ne bi predstavljao retko sredstvo kojim se takvim povezivanjem postie zaudna stvar. Samo zato to su oba uslova ispunjena dobili smo paragraf. - Jedan primer analize baroknih figura. Sforca Palaviino pie o konetu, tu opasku koja je koncentrisana u jednoj kratkoj izreci, kao u latinskoj setenci, i klasifikuje ga, pa postoji 8 oblika koneta- veliki ukras stila su sentence- konete; uveli su ih Rimljani, Grcima su bile nepoznate; uzdie Platona i Pindara, za koje kae da su nastojali da budu neoekivani. Njegova je definicija koneta. Pie o tome kako se moe postii zaudnost ( meraviglio, novina!), koja spaja dva pojma ("Plovio je kopnom, gazio po moru."). Zadovoljstvo se sastoji u spoznaji neeg dotad nepoznatog. Koneto je retorika figura koja ima vee mogunosti: 1) izvlaenje u iskazivanju suprotnog od oekivanog, paradoks i oksimoron, 2) drugaije iskazivanje suda, 3) iznenadna opaska iz poznate situacije. E. Tezauro, najznaajniji italijanski teoretiar baroka. Najvanije njegovo delo je Aristotelovski durbin (1670), koje ve i po naslovu (metafora- oi koje vide dalje od oiju drugog oveka) ukazuje na suprotstavljanje Aristotelu. Rei odeva pojmovimametafora, glavna figura baroka. (Iz Aristotelove Poetike proizala je itava evropska tradicija unutranjeg prouavanja knjievnosti, prouavanja imanentnih svojstava knjievnosti, naroito na polju anrova. U poststrukturalistiko vreme ponekad postaje vanija figura kojom se neto kazuje od onoga to se njom kazuje- sumnjaju u pouzdanost iskaza i pogotovo u relevantnost, da nije uslovljen situacijom u kojoj je izreen, sloena konstrukcija odnosa sila koje se tu ukrtaju itd. ukratko poststrukturalizam eli da poljulja nae poverenje u logiku. U tom kontekstu dolazi i Aristotel, koji predstavlja temelj logike. Poststrukturalisti ele da poljuljaju nae poverenje u tako vrst sistem miljenja, sve relativizuju. Aristotelov durbin je i sam ve metafora- kod Tezaura se metafora objanjava metaforom- "alhemija na kvadrat", "alhemijski diskurs na kvadrat". On se oslanja vie na Retoriku nego na Poetiku, pravi razliku izmeu intelekta kao procesa miljenja i ingeniuma (?) kao vetine prepoznavanja stvari. Ukraen govor slui da saopti na slikovit nain ono to filozofija ini pojmovima. Za barokne pesnike, za Tezaura, metafora je ta kraljica figura koja najvie postie da se re odeva pojmom u jednoj slici.) Romanse- u razliitim zemljama se razliito tretira termin (1) sve to je bilo napisano na romanskim narodnim jezicima, 2) sve to je napisano- romansa, 3) italijanski renesansni ljubavni ep iz koga se razvija roman. U Italiji romanzo, u 16. veku u italijanskoj renesansi se pojavljuje ep u stihu iz koga se razvija roman, ali je drugaije strukture- nisu imali junake karaktere, nego je junak zaljubljen. (Adonis, Marini ?) Barokni teoretiari izbegavaju definicije. Barokna poezija se zasniva na udesnom i neoekivanom. Pesme:

Ljudski ivot, Marini barokni pogled na svet sloena reenina konstrukcija, izlomljena reenica (stilski aspekt) u ivotu oveka od roenja eka beda (idejni aspekt). Okovi padaju na oveka im progleda.

metafora oveka pod biem- udarac opteoveanske sudbine. "Od kolevke do groba samo je korak"- ustaljeni obrazac za kratkou ivota: ovek ivi kratko i teko. Pjeva, Marini barokni stil forma soneta umilni zvuci slavuja koga pesnik poredi sa gitaristom da bi dole nimfe koje nadilaze i slavuja i oveka. alegorijska strana ove poezije pesma nema bogatstvo znaenja, vie variraju opta mesta ...................................................................................................................... Barok u Francuskoj

Didje Suje situira trajanje baroka u Francuskoj izmeu poetka verskih ratova (1562) i "Fronde"- antiapsolutistike pobune feudalaca (1648-1653). Didje Suje uoava evoluciju baroka u Francuskoj: "roan iz krize, on sve vie i vie nastoji da izrazi vrednosti monarhijske razmetljivosti i pompe" . Didje Suje uoava i diskontinuitet u evoluciji baroka u francuskoj knjievnosti, izdvajajui njegove dve etape: 1. U prvoj etapi, koja poinje u poslednjoj treini 16. veka, u vreme graanskih sukoba, verskih ratova, slabljenja drave i kraljeve vlasti, a zavrava se postepenim oporavkom u vreme Anrija IV (1594-1610), izdvajaju se figure pesnika: Gijom De Bartas, Agripa d'Obinje, an Spond; 2. Druga faza se se podudara sa obnavljanjem unutranjih sukoba katolika i protestanata i sa ulaskom Francuske u Tridesetogodinji rat, oko 1630. godine, u njoj je primetan kulturni uticaj iz Italije i panije, a njeno stvaralatvo je bogatije i po obimu i kvalitetu a i po anrovskoj raznovrsnosti, pa su meu lirskim pesnicima: Teofil de Vio, Tristan L'Ermit, Sent-Aman, ali prvenstvo pripada drami, naroito anru tragikomedije, u kome se izdvajaju dramaturzi ije se stvaranje odvija u znaku otpora rastuem pritisku zahteva za potovanjem dramskih pravila: Di Rije, Rotru i Kornej, a slina poetika tenja ka slobodi i eksperimentu odlikuje i onovremene romansijere, bez obzira da li se ogledaju na polju 1) komiko-parodijskog i pikarskog (Sorel, Skaron, Firtjer), 2) utopijskog (Sirano de Bererak), 3) herojskog (Gombervil) ili 4) galantnog romana (La Kalprened, Madlena de Skideri). Klasicizam e potisnuti barok pobedom "doktrinara" u poetikim raspravama i dolaskom Luja XIV na presto (1654), ali barok nee potpuuno ieznuti, emu je pokazatelj Molijerov Don uan (1665). Filozofske spise je pisao Blez Paskal, a religijske besede opat Bosije, i oni takoe potvruju Sujeovu konstataciju o koegzistenciji barokne vizije i klasicistike discipline u drugoj polovini 17. veka u francuskoj knjievnosti. Barok u Engleskoj

Smru kraljice Elizabete I 1603. g. zavrilo se mirno vreme u Engleskoj. Kriza meu naslednicima kulminira graanskim ratom 1642. g. i pogubljenjem arlsa I 1649. g. to je dovelo do privremenog ukidanja monarhije.

Posle smrti Olivera Kromvela (1658) dolazi do restauracije monarhije, godine 1660. (Milton, Izgubljeni raj) Knjievno stvaralatvo izmeu ekspira i Miltona engleski istoriari knjievnosti ne imenuju baroknim. Uporednom analizom tema, stilskih sredstava i postupaka korienih u ovom periodu dolazi se do zakljuka da je i engleska knjievnosti imala svoju baroknu fazu. (Engleski istoriari kao protestanti uzimali su u obzir tradicionalno miljenje o nastanku baroka iz protivreformacije, pa je to najverovatnije razlog zato englesku knjievnost 17. veka nisu tretirali kao baroknu, ali ona ima sve odlike barokne knjievnosti kao i druge nacionalne knjievnosti 17. veka na Kontinentu.) Suje navodi P. Fridriha: "englesku knjievnost otprilike od 1600. do 1675. godine, znaenje termina barok karakterie vie nego knjievnost bilo koje druge zemlje". preterivanje Drama: tragedije Tomasa Kida, Kristofera Marloa i Viljema ekspira. ekspir rado koristi barokni postupak "drame-u-drami". Lirika: Izrazita je mistino-religijska struja koju predvodi Don Don i krug "metafizikih pesnika". Ep: Izgubljeni raj Dona Miltona je religiozni ep kojeg je teko svrstati u granice jedne epohe poto se u njemu meaju renesansne, barokne i klasicistike crte. Frenk Vornk pie o bogatoj orkestraciji zvuka i o nanadmanom bogatstvu ukrasa i metafora i snanoj strukturi.- barokni elementi Frenk Kermound naziva ga "pesmom o gubitku".- barokna tema Vornk engleski barok nedvosmisleno ukljuuje u renesansu, pa prozaiste Frensisa Bekona, Roberta Bartona i Tomasa Brauna naziva baroknima. Vornk: Engleska barokna poezija je "nepravilna u rasporedu, asimetrina u obliku, iskidano nervozna u ritmu". Vornk: Umesto beletristike njome dominraju eseji, rasprave ,traktati i propovedi. Barok u Nemakoj

Dvorski karakter nemake barokne knjievnosti istie Zdenko kreb kao specifinost u odnosu na druge zemlje. Tri socio-kulturne komponente, spoljna inioca koja su doprinela formiranju nemakog baroka: 1) jezuiti sa svojom kolskom dramom, 2) engleske putujue glumake druine i 3) italijanska opera. Nije u drami, nego u lirici i romanu najvee ostvarenje nemakog baroka. Religiozna struja u pesnitvu: Paul Fleming, Fridrih fon pe, Angelus Silezijus. Prozni mistiar Jakob Beme. Andreas Grifijus strahote rata Hans Jakob Kristof fon Grimelshauzen, roman Simplicisimus (1688/9)- srean spoj narodne pripovedne tradicije i uticaj panskog pikarskog romana i naupeatljivija slika pustoi Tridesetogodinjeg rata. Pesnik Kristijan Hofman fon Hofmansvaldau ugleda se na italijanskog pesnika . Marinija. Romansijer i dramaturg Danijel Kasper fon Loentajn autor je istorijskog romana Velikoduni vojskovoa Arminijus ili Herman (1689), napisan pod francuskim uticajem.

5. Barokni stil i barokni anrovi

Barok je epoha, ne pravac, ve i po tome to u baroku postoje duhovnoistorijske komponente, a u okviru baroka i anrovska i stilska raznovrsnost. Barokni stil

ak i u radovima naunika koji barok ne doivljavaju kao aistorijski pojam, esto se govori o baronkom stilu. Analizu baroknog stila otvorio je jo Hajnrih Velflin kada je uporedio poetne stihove Arisotovog Besnog Orlanda i Tasovog Osloboenog Jerusalima, a zatim i Bojardovog i Bernijeve prerade Zaljubljenog Orlanda. Velflin: "Metafora je postala smelija, zgusnutija i zanosnija. Bojardo se isuvie uputa u sve to je pojedinano i specifino, on jo voli arenilo i raznolikost rane renesanse, detalj i obilje. Kasnije doba je eznulo za uoptavanjem." Velflin je u studiji Renesansa i barok (1888) ustanovio etiri osnovne suprotnosti baroknog stila u odnosu na renesansni u arhitekturi, a te etiri stilske suprotnosti je an Ruse 1954. g. preneo u domen knjievnosti: 1) nestabilnost, 2) nepostojanost, 3) preobraaj, 4) dominacija dekora. 1) nestabilnost, ili nestalnost se odnosi na svet baroknih knjievnih dela koji je nestalan. (U Kalderonovoj drami ivot je san istina se skriva od glavnosg junaka. ovek se ne osea spokojno u velikom svetu, jer je baen u svet antinomija.) 2) nepostojanost se odnosi na junake koji se menjaju: menjaju izgled, imena, poslove itd. (Junak Komine iluzije na kraju postaje glumac.) 3) preobraaj, u baroku su pred ovekom bile otvorene mnoge perspektive ali i nagli obrti, tako da se moglo propasti preko noi. Sve je pod senkom smrti. 4) dominacija dekora (detaljnije saeti Velflina i Rusea) Pozorite je bilo istinsko sredite baroka. Tragikomedija je bila privilegovan anr baroka. Jedna od glavnih odlika baroka je meanje anrova i stilova. Tragikomedija je meoviti anr. "Neist" stil- kombinovanje elemenata. Barokno pozorite je negovalo spektakle sa muzikom, plesom, raskonim kostimima i upotrebom maina. Sve je spektakl. an Ruse je za podnaslov svoje studije izabrao dve simboline figure Kirka i paun: Kirka: metamorfoza i iluzija paun: razmetljivost i dekorativnost Mise en abyme (franc. stavljanje u ponor, ili propadanje u ponor, gde ovek ne moe da se orjntie) je efekat "bacanja u ambis" kao u beskraj odraza koji se dobije kad se stave nasuprot dva ogledala- efekat koji daju preruavanja i optike varke, igra svetlosti i senki, viestruke opsene. Obeleja barokne estetike: hvalisava retorinost, zaslepljujui ukrasi, arenilo boja i zavodljivost zvukova, nestalnost sveta, nepostojanost junaka, a sve pod senkom smrti. Barokna estetika poiva na kretanju, paradoksu, protivrenosti i antitezi. etiri omiljene stilske figure: hiperbola, perifraza, antimetabola i oksimoron.

Antimetabola: "Sanjao sam noas da sam leptir, a sada ne znam da li sam ovek koji je sanjao leptira ili sam leptir koji je sanjao da je ovek". (Antimetabola RKT) Antimetabola (gr. anti = protiv, metabole = okrenuti) figura je kojom se oba lana ponavljaju zamjenjujui sintaktike funkcije. A mnogi prvi bit e posljednji, i posljednji prvi. (Mt 19, 30) Svaki koji se uzvisuje, bit e ponien a koji se ponizuje, bit e uzvien. (Lk 18,13-14) Pasted from <http://hr.wikipedia.org/wiki/Antimetabola> Barokni stil se odlikuje jakim efektima i povienim tonalitetom, koji ostavlja snaan, ali kratkotrajan utisak. Junaci su nepostojani, nepouzdani, nestalni, promenljivi (Solar o baroknom stilu: naglaeno ukraavanje i prekomernost izraza, zaokupljenost knjievnim izrazom, smisao za neobino, paradoksalno, bizarno, sklonost ka obrtanju uobiajenih vrednosti; manirizam- stilska tendencija: pokuaj da se uspostavi naglaeno neprirodan nain izraavanja kao umetnika konvencija.) an Ruse je baroknu epohu nazvao "blistavom i mranom"- oksimoron i paradoks: u zasenjujuoj spoljanjosti (blistava spoljanjost) krije se tama ovekove intime, njegovih strepnji i razoarenja (mrana unutranjost). (Luda u Kralju Liru: "Svea se ugasila i mi ostasmo u mraku.") Pesimizam: Barokni duhovi su sumorni, ali trae zabavu. Zrak svetla u tamnoj prostoriji- nain baroknog slikarstva- i religiozni motivi (Karavao). Kontrast crne boje i zlata. Barokni anrovi

S obzirom na mesto u istoriji knjievnosti, barokna epoha je, kao retko koja, dala toliko vrednih dela u sva tri knjievna roda. Barok je jedinstven i prema tome to umetnici stvaraju naslanjajui se na prethodnu knjievnu tradiciju. Prethodna knjievna tradicija, na koju se naslanjaju barokni stvaraoci, ima dva izvora: 1) antiki paganski (antika), 2) srednjovekovni hrianski (srednjovekovno hrianstvo) (Oba izvora knjievne tradicije pre baroka koje navodi prof. Popov su religioznoreferentna: antiki politeizam i hrianstvo u srednjovekovnoj interpretaciji.) Dva izvora prebarokne knjievne tradicije ulivaju se u jedan bujan tok koji vodi i ka modernoj knjievnosti, koja se nadahnjuje i baroknim nasleem. anrovski repertoar baroka varira od zemlje do zemlje. Zastupljenost vrsta nije ravnomerna u nacionalnim evropskim knjievnostima. Ep: Torkvato Taso, Don Milton, Ivan Gunduli Lirika: Gongora, Marini, Don Don Drama: Kristofer Marlou, Viljijem ekspir, Pjer Kornej, an Molijer, Lope de Vega, Pedro Kalderon de la Barka Ekskluzivni rod baroka je dramski. Narativna vrsta- roman- prozni naslednik epa, upravo u epohi baroka doivljava svoje prve vrhunce i prave uspone. (Najvee dostignue je dostigao u Servantesovom Don Kihotu, a uspehe belei u Nemakoj, Grimelshauzenov Simplicisimus.) Roman ni u jednoj epohi do u baroku nije koegzistirao sa epom.

U epohi baroka mirno koegzistiraju ep i roman, s tim da je ep poslednji a roman put na vrhuncu, u emu se, izmeu ostalog, i ogleda neponovljivost baroka. 6. Barok u periodizacijskom sistemu knjievnosti: perspektive istraivanja

Barok je jedinstven i neponovljiv kao istorijska pojava, ali nije izdvojen niti je usamljen u knjievnoistorijskom nizu. Barok je viestruko povezan sa mnogim knjievnim epohama i knjievnim pravcima. Barok i renesansa- na povezanost baroka sa renesansom ukazao je jo Hajnrih Velflin. Pitanje odnosa baroka sa manirizmom ostaje jo nerazjanjeno. Kurcijus je barok izjednaavao sa manirizmom. Drugi naunici manirizam smatraju prelaznim pravcem izmeu renesanse i baroka. Za manirizam se, meutim, ne moe u potpunosti smatrati samostalnim i osobenim pravcem. Manirizam je u nekoj meri dekadencija renesanse i nagovetaj baroka, ali tu meru je teko mogue proceniti. Pavao Pavlii tvdri da je re o dve poetike, odnosno o dve generacije koje se sukcesivno smenjuju u knjievnosti 17. veka, ali implicitno iskljuuje klasicizam i primenjiva je samo na Italiju i Dubrovnik, ijim knjievnostima se ovaj autor bavio. Vano je pitanje: manirizam ili manirizmi? Moe li se govoriti o manirizmu kao jedinstvenom i samostalnom pravcu ili ak o manirizmu kao epohi, a moda je najbolje govoriti o vie evropskih manirizama? Da li je manirizam istorijska ili aistorijska kategorija? Hose Ortega i Gaset je smatrao da su gongorizam, marinizam i jufjuizam samo razliiti vidovi baroka. Prof. Popov ispravlja ovu tezu da su ova tri pravca razliiti vidovi manirizama. Pod evropske manirizme se mogu svrstati: marinizam u Italiji, gongorizam u paniji, jufjuizam u Engleskoj (etim. po liku Jufju iz romana Anatomija duha Donatana Lilija), precioznost i rokoko u Francuskoj. Prof. Popov postavlja pitanje: nije li zapravo svaki period u kojem jedna poetika sa svojim postupcima isredstvima kad pree u "manir", zapravo- manirizam? (U ovom pitanju se implicitno manirizam posmatra kao period, ali onaj period ija poetika sredstva i postupci prelaze u manir, dok na drugom mestu govorimo pre o manirizmima kao knjievnim pravcima.) Barok i precioznost (an Ruse, Knjievnost baroknog doba u Francuskoj): Zajednika im je sklonost ka izvetaenosti i ka preruavanju. Ali, precioznost se svodi na ljudske dimenzije u zatvorenoj zajednici. Barokna dekorativnost i i razmetljivost u precioznosti postaju kienost i izvetaenost. Precioznost je mondenski zavretak baroka. (zatvorena salonska knjievnost, za aristokratsku samozadovoljnu elitu.) (Presioznost: etimol. fr. presiosit - drag, dragocen, dragi kamen, po Molijerovim preciozama- predragocenim damama) Barok smatra da su Bog, svet, pa i ovekov ivot uvueni u igru u kojoj se ponekad sve stavlja na kocku. Precioznost igra drutvenu igru koja se granii samo sa obinom razonodom.

Precioznost je umanjenje baroknog: barok se pretvara u precioznost kada se svede na veliinu malog ukrasa u arhitekturi (rokoko) i na drutvenu igru u knjievnosti. U precioznosti sve je podreeno formi. Kao to se dragi kamen glaa da bi bio savreno blistav, tako su se do krajnosti bavili formom- dekadentna forma. Barok i klasicizam (an Ruse): Barok i klasicizam gledaju se neprijateljski, ali tako kao da se to ini u istoj porodici. Barok i romantizam- an Ruse je dovodio barok u vezu i sa romantizmom, iako je nesusedna epoha, jer ako klasicizam stoji u opoziciji i prema baroku, koji mu prethodi, i prema romantizmu, koji dolazi posle njega, neto mora spajati ova dva. Postoji dodirna taka izmeu baroka i romantizma: Oba su naklonjena kretanju. Podjednako sklona da istaknu estinu i kontraste. Ljudsku sudbinu vide kao proticanje, nepostojanost, putovanje, tenju ka nekom drugom svetu. Ipak, barok se nikako ne moe poistovetiti sa romantizmom i an Ruse iznosi niz argumenata: Barok trai svoju istinu u preruavanju i ukraavanju. Romantizam objavljuje rat svim maskama. Barok ukraava ono to romantizam ogoljuje. Barokno 'ja' unutranjost je koja se prikazuje. Romantiarsko 'ja' je tajna koja se otkriva u samoi. Barok tei da istisne bie u korist privida. Romantizam izraava povlaenje ka dubini bia. Barok se izraava kroz pozorite. Romantizam se izraava kroz ispovesti. Ruse u zakljuku svoje studije ukazuje na rasprostranjeno shvatanje da je istorija francuske knjievnosti istorija borbe dva suprotna naela koja naizmenino gube i pobedjuju.- mkanihejska predstava Sinusoidna shema istorije knjievnosti koja prikazuje teoriju talasa Dmitrija ievskog: (Gornji i donji red ispunjavaju knjievne epohe, a srednji pravci na njihovim razmeima)

Iz ove sheme moglo bi se zakljuiti da postoji neto to meusobno povezuje ak i najudaljenije epohe poput ranog srednjovekovlja i realizma ili poznog srednjeg veka i i modernizma, pa inpresionizam bi imao neto zajdniko sa manirizom ili bi bio jedan od manirizama, kako ja bilo prethodno sugerisano. Barok bi, prema teoriji talasa, pripadao grupi srodnih epoha zajedno sa poznim srednjim vekom, romantizmom i modernizmom (u koga je potrebno ukljuiti i postmodernizam).

Meutim, Dragia ivkovi je u pravu kada upozorava na manjkavost ovakvih shema zbog svoenja periodizacije na "tipoloku bipolarnost", ali bez ovakvih shema se ne bi moglo ni to zakljuiti. Barok i ekspresionizam (Rene Velek), slinosti: Uzburkana, napregnuta i isprekidana dikcija. Tragika vizija sveta. J. Popov ukazuje da bi se srodnost baroka na stilsko-tipolokom planu mogle uspostaviti vre sa postmodernizmom, iji se jedan ogranak moe sa mnogo razloga nazvati neobarok. Idealan primer za neobarok u srpskoj postmodernoj knjievnosti su romani M. Pavia. ----------------------------------------------------------------------------------------------Dekret Trentskog (Tridentskog sabora) Dekreti o istilitu; o zazivanju, tovanju i relikvijama svetaca i o svetim slikama; o oprostima (Tridentski sabor, XXV. sjednica, 3. i 4. XII. 1563. Dekret o istilitu, 3. XII. 1563. Budui da je Katolika crkva, pouena Duhom Svetim, na temelju svetog Pisma i stare predaje otaca, uila na svetim saborima i u najnovije vrijeme na ovom ekumenskom saboru, da postoji istilite , te da se duama koje se tamo nalaze pomae molitvama vjernika, posebno pak (Bogu) prihvatljivom oltarskom rtvom: sveti sabor nareuje biskupima da nauavaju i nastoje da se posvuda marljivo propovijeda, kako bi svi Kristovi vjernici vjerovali i drali se zdravog uenja o istilitu koje su predali sveti oci i sveti sabor. Neka se pak kod obinog naroda i kod pukih propovijedi izostavljaju tea i suptilnija pitanja koja ne pridonose izgradnji i zbog kojih veinom ne dolazi do poveanja pobonosti. Neka ne dozvoljavaju iriti i raspravljati nesigurna (miljenja) ili ona koja su optereena izgledom lanog. Neka pak zabranjuju kao sablanjivo i uvredljivo za vjernike ono to smjera na nekakvu radoznalost ili praznovjerje, ili to mirie na runu korist. ... Dekret o zazivanju, tovanju i relikvijama svetaca i o svetim slikama, 3. XII. 1563. Sveti sabor zapovijeda svim biskupima i ostalima koji vre vlast i brigu nauavanja, da u skladu s obiajima Katolike i apostolske crkve primljenima od vremena poetaka kranske religije, u suglasnosti sa svetim ocima i dekretima svetih sabora: da ponajprije marljivo pouavaju vjernike o posredovanju i zazivanju svetaca, o tovanju relikvija i o zakonitoj upotrebi slika, uei ih, da sveci kraljujui zajedno s Kristom Bogu prinose svoje molitve za ljude; da je dobro i korisno ponizno ih zazivati i utjecati se njihovim molitvama i njihovoj pomoi kako bi izmolili dobroinstva od Boga, po njegovom Sinu, Isusu Kristu Gospodinu naemu, koji je jedini na Otkupitelj i Spasitelj; te da bezbono misle oni koji nijeu da bi trebalo zazivati svece koji u nebu uivaju vjeno blaenstvo; ili koji tvrde da se oni ne mole za ljude, ili da je krivobotvo njih zazivati kako bi se molili i za nas pojedinano, ili da je to suprotno Bojoj rijei, i da se protivi asti jedinog

posrednika (izmeu) Boga i ljudi Isusa Krista [usp. 1 Tim 2,5]; ili da je ludo rijeju ili mislima moliti one koji kraljuju na nebu. Vjernici trebaju tovati sveta tijela svetaca i muenika i drugih koji ive s Kristom, koji su bili ivi udovi Krista i hram Duha Svetoga [usp. 1 Kor 3,16; 6,15.19; 2 Kor 6,16], koja e on uskrsnuti i proslaviti u vjenom ivotu i po kojima Bog daje ljudima mnoga dobroinstva; tako da one koji tvrde da ne treba tovati relikvije svetaca i da im ne treba iskazivati ast, ili da vjernici beskorisno aste njih kao i druge svete predmete, ili da uzalud pohaaju spomen-mjesta svetaca kako bi tako izmolili njihovu pomo, treba u potpunosti osuditi, kao to ih je Crkva ve prije osudila i kao to ih osuuje i sada. Slike pak Krista, Bogorodice Djevice i drugih svetaca treba drati prije svega u crkvama i iskazivati im potrebnu ast i tovanje, ne kao da bi se vjerovalo da je u njima neko boanstvo ili mo zbog ega bi ih trebalo tovati, ili kao da se od njih neto trai, ili kao da bi se pouzdanje stavljalo u slike, kao to je to nekada bilo kod pogana koji su stavljali nadu u idole [usp. Ps 135, 15-17]: nego jer se ast, koja im se iskazuje, prenosi na pralik koji one (slike) predstavljaju; tako da preko slika koje ljubimo, pred kojima otkrivamo glave i klanjamo im se, klanjamo se Kristu i tujemo svece koje one predstavljaju. Tako je utvreno dekretima protiv protivnika (svetih) slika na saborima, posebno pak na drugom Nicejskom saboru. Ovo pak neka biskupi marljivo nauavaju: preko povijesti tajni naeg otkupljenja izraenih u slikama ili drugim simbolima narod se pouava i utvruje u lancima vjere, koje treba spominjati i neprestano ponavljati; isto tako da se iz svih svetih slika ubiru veliki plodovi, ne samo jer se narod spominje dobroinstava i darova koje mu je dao Krist, nego i zbog toga jer se pred oi vjernika stavljaju udesa i spasonosni primjeri, kako bi zahvaljivali Bogu, usklaivali svoj ivot i ponaanje, kako bi bili potaknuti na tovanje i ljubav prema Bogu i na njegovanje pobonosti. Tko bi pak mislio ili uio drugaije od ovih dekreta: neka bude kanjen anatemom. Ako su se pak u te svete i spasonosne obiaje uvukle neke zloporabe: njih sveti sabor jako eli potpuno iskorijeniti, tako da se ne bi postavljale nikakve slike krivih dogmi koje bi neobrazovanima pruale priliku opasne zablude. Ako je katkad zgodno izraziti i oblikovati dogaaje i prie svetog Pisma, jer je to korisno za neobrazovani puk, neka se narod poui da se zbog toga ne moe oblikovati boanstvo, niti izraziti bojama i likovima kao da se vidi tjelesnim oima. Nadalje, neka se dokine svako praznovjerje kod zazivanja svetaca, tovanja relikvija i koritenja svetih slika, neka se iskorijeni svaka runa dobit, i konano, neka se izbjegava svaka iskvarenost. Kako bi se to to vjernije obdravalo, sveti je sabor odredio da nitko ne smije ni na kojem mjestu postaviti, ili nastojati da postavi, nikakvu neobinu sliku, osim ako ju je biskup odobrio. Takoer, ne smiju se priznati nova udesa, niti primati nove relikvije, osim ako ih je on (biskup) prepoznao i odobrio. Dekret o oprostima, 4. XII. 1563. Budui da je Krist dao Crkvi ovlast podjeljivanja oprosta, a njemu je tu vlast predao Bog [usp. Mt 16,19; 18,18], a ona je bila u upotrebi i u najstarijim vremenima, sveti sabor ui da u Crkvi treba zadrati koritenje oprosta, vrlo spasonosno kranskom

narodu i odobreno vlau svetih sabora, i zapovijeda da treba kazniti anatemom one koji ili tvrde da su oni beskorisni, ili koji nijeu da u Crkvi postoji ovlast za njihovo podjeljivanje. (Crkva) eli primijeniti umjerenost u njihovom podjeljivanju, kako se s prevelikom lakoom ne bi oslabili crkveni propisi. elei pak popraviti i ispraviti zloporabe koje su se u to uvukle, i povodom kojih krivovjernici pogruju i samo ime oprosta, ona ovim dekretom openito odreuje da treba potpuno iskorijeniti... svaku runu dobit za njihovo stjecanje.

Pasted from <http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2008/11/dekreti-o-istilitu-ozazivanju-tovanju.html>