НАЦИОНАЛНИ ПРОБЛЕМИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Књнга I.

Проф. Лазо М. Костић

верс ки односи
Б осне

и Х е р ц е го ви н е

Демографско-историјска студија

Издање пишч ево
МИНХЕН 1965.

Fremdsprachendruckerei Dr. Peter Belej,
8 München 13, Schleißheimerstr. 71

ПРЕДГОВОР

I.
Понова излазим пред српску јавност са једном књигом о
Босни. Први пут сам изашао пре скоро десет година са књижицом «Чија je Босна» (Торонто, 1955). Онда сам, као што се то у
науци редовно чини, почео да прикупљам даљи материјал о
истом питању. И накупио сам га сијасет, тушта и тма. Бог ми
je био у помоћи да сам накупио првокласан материјал, којим се
српски карактер Босне и Херцеговине (даље he се те речи скраћено означавати: БиХ), неоспорно утврђује.
Материјал je прикупљан годинама и стално je наилазила
принова, тако да je првобитна намера о издавању једне књиге
(налик на «Спорне пределе Срба и Хрвата» у издању Америчког
института за балканска питања) морала бити напуштеиа. Материјал je порастао на скоро хиљаду штампаних страна. Једновремено je чињен покушај свуда у свету на се нађе неки мецена
који би помогао издање књиге. Све утаман.
Тада се писац решио да књигу подели у више засебних
штампаних дела, које би све сачињавале једну серију под насловои «Национални проблеми БиХ». Предвиђено je пет или
шест књита, и то:
I. Верски односи БиХ.
II. Етнички односи БиХ.
III. Последице верске помешаности БиХ.
IV. Коме припадају БиХ.
V. Шта су Срби мислили о БиХ.
VI. Културна и политичка историја БиХ.
Ова последна књига би логично морала да буде прва. Међутим, у њој има најмање оригиналнога, и најмање баш аргумената неопходиих за нашу тезу. Јер није важно што je једна
земља била пре хиљаду или пола хиљаде година кад можемо
да утврдимо шта je била пре једног или два века, и у вековима
који им претходе. Босна je била и римска и српска и маџарска,
и чија све није државно-правно била? Али je етнички била увек
српска откад су се Срби доселили на Балкан. To има да се до3

каже у друтој књизи. Пошто су на образовање народности у
БиХ вере биле од највећег значаја и уплива, овом расправљању
морају да претходе обавепггења о верским односима БиХ. Ta
оба одељка садржаваће и податке древног карактера (све од
примања хришћанства, na и пре), тако да историјски моменти
неће бити пренебрегнути.
Ова књига je рађена систематски. Шта то значи? Да je најпре утврђен план и потом диспозиција рада, na да je материјал
прикупљан накнадно. У највећем делу својих досадашњих радова писац je објављивао материјал који му je стојао при руци,
који je могао набавити без неких великих тешкоћа. И према
датом материјалу je одређиван садржај. Овде су сви одељци
били унапред дати, na тек онда их je требало попуњавати.
Да то није лако ни у земљи, зна сваки који се мало науком
бавио. У иностранству, пак, набавити детаљну литературу националног значаја, то je огромна тешкоћа, да не кажем подвиг.
Захваљујући Господу Богу ja сам у томе углавном успео, можда
више него што би и у самој земљи успео (уколико стране литературе тешко бих могао тамо наћи).
He може се рећи да књига нема празнина, али су оне минималне. Већи детаљи учинили би немогућим свако издавање
књиге. Материјал сам купио више од 15 година, не жалећи труда ни новаца.
Већи део материјала из књиге «Чија je Босна> пренеће се
и у ове књиге, јер то je временски први сакупљени материјал.
Али он неће чинити више од једне осмине материјала ове збирке, можда и мање. Седам освшна није нигде досад објављено
(можда понеки детаљ у новинама ефемерног значаја).
Пошто je ово дело систематски рад a не просто збирка туђих
мишљења као што je била књига «Чија je Босна», има према
томе доста података преузетих од српских писаца. Али, гдегод
се могло добити мишљење неког странца, макар и у каквом
детаљу, оно je претпостављено мишљењу српског писца. Поред
тога настојао сам увек да износим гледипгга истакнутих писаца
и српских и страних, да узимам од њих само оно што изгледа
веродостојно или бар за дату тврдњу сииптоматично. Код оваквих радова, разуме се, писац преузима знатно већу одговорност
него код простих колектанеја (збирке покупљених туђих мишљења) мада такве колектанеје у даним приликама, нарочито
4

c обзиром на хрватске «осваде», могу имати практично-националну предност.
Свака књига he говорити за себе и из њих свих he бити
видљиво шта je постигнуто. To не желим истицати у појединим
предговорима. Али ако Бог да да целокупно дело изађе, биће на
крају указано пгга се с њим желело постићи и шта je постигнуто. Повући ће се конзеквенце из резултата дела. Сад je то
преурањено. Наука мора да je стрпљива и да чека моменат кад
се не може демантовати. Тек укупно дело he показати такву
јачину аргумената и српских оправданих националних тежња,
да им се нико неће моћи с успехом да одупре.
Да ли he оно изаћи, мање сад зависи од писца a вшпе од
родољубивог избеглог Српства.

П.
Морам нешто рећи и о формалној страни рада, првенствено
о правопису и цитирању употребљене литературе. To што he
овде бити речено, важи и за сва друга моја дела.
У земљи се често мења ортографија. Ми у емиграцији то
некако прећутно прихваћамо (без икаквог споразума). Сматрам
да je то добро, јер два правописа у истом језику не би била
оправдана. У земљи се налазе стручњаци и не верујемо да се
они нагоне политичким разлозима кад мењају правопис. Ако
изузмемо увођење и импортацију неколико неприличних хрватизама (као редослед, златотиск, велеград итд.), остало се може
примити. Оно je добро и образложено. Хрватизми уосталом
претстављају лексички a не ортографски проблем. A лексички
емиграција не усваја слепо што у земљи одлуче.
Ортографију, рекох, усвојили смо. Скоро сви no правилу.
Али баш што се тиче ове књиге (као и осталих мојих књига),
ове су рађене годинама, парцијелно, како се које питање постављало или какви су подаци нађени. Једном je владала ова,
други пут друга ортографија. И према њој смо се руководили.
Тако je понегде у књизи тачка иза редног броја, на другом месту није; негде je остао претседник негде председник итсл. Нисио могли, a ни хтели цео рад због тога ревидирати. Још мање
5

при коректури све исправљати, јер би тиме преоптеретили
типографе.
Друго je питање цитирања књига, које проистиче из исте
методе рада. Ja сам се старао да књиге које цитирам иду редом
преме тексту. Али то није било могуће извести, чак ни после
пуне ревизије дела, при коме je оно првобитио било конзеквентно спроведено. Увек наилазе умеци, додаци, исправке итд. A
због једног уметка не може цео ред Литературе да се мења.
Тамо где се исто дело више пута цитира, ja ред нисам ни хтео
да мењам. Недостатци који из тога проистичу више су естетски
него практички. Кад се већ морају окренути стране и тражити
конац дела да се види употребљена литература, сасвим je то
свеједно да ли je под овим или оним бројем. A при данашњем
линотипу није управо могуће давати литбратуру под текстом.

Ш.
Ова књига не би угледала света да се нису нашла два дивна
Србина која су, као антички мецене, помогли својим обилатим
средствима штампање књиге, давши оба no 300 долара, a то
значи no трећину трошкова књиге.
Први je један Личанин, онај исти који je омогућио иггампање
књиге «Крађа српског језика». Он je становник логора у Капуа,
Италија, који тамо ради и од уста одваја да би помогао издање
неке књиге српског националног значаја. Милан Петковић прати српску књигу као ретко ко. Прикован за логор, често и кревет, он тражи no целом свету националну литературу, na зна
не само шта je све изашло, већ и на чему се ради. (Он се стално
о томе распитује). Свој прилог од близу 300 америчких долара
Милан Петковић није био условио обј ављивањем књиге одређеног садржаја. Он има у мени пуно поверење и зна да су сва
моја дела национално радицирава. Али, кад сам му предложио
више тема, он je изразио жељу да сада дође на ред прва књига
о Босни, и ja сам његовој жељи изашао у сусрет. Овде му изјављујем још једном своју велику захвалност.
Други мецена послао je равно 300 долара из САД, али не
жели да се зна његово име. Ш то je најважније, ни ja га не знам.
Он je то послао преко једног трећег лица са којим сам у ко6

респонденцији. И један и други су канда Херцеговци. Ови ме
посредно овластио изнети да je «помоћ послао једаи Херцеговац
патриота, у жељи да помогне српску књигу и у знак признања
и поштовања научном раду и великим несебичним напорима
ауторовим».
Ja му од срца благодарим и на помоћи и на тако лепин речима охрабрења. Он je, заједно са Петковићем, омогућио излазак књиге. Без њих би у фијоци очајала. Бићу срећан ако
их, оба, не разочарам!
Да би ова књига изашла, морало je бар нешто од претходних
књига да буде продато. Јер би иначе издавач био угушен под
притиском тих непродатих књига и не би могао даље издавати
(у својој режији). Многа су лица, растурањем, досадашњих
књига помогла знатно у овоме и морам да им изразин јавну
захвалност. Више je тих лица, око десетак.
У првом реду захвалност заслужује уважени српски публициста и лекар др. Милосав Ср. Петровић, који no неколико
десетина књига уме да растури. Затим Раца Димитријевић, који
je такође од неких књига десетине умео да удоми. Илија Павловић и његова супруга Дивна не задовољавају се викад да продају десет комада, већ траже још 10, 15, 20. Мајор Михајло
Пејчић распростире моје књиге no Њ у Јорку и околини. Никад
није одбио да прими коликогод му се послало. Можда мање
примерака, али једнако усрдно, подели ранији конзул Краљевине Југославије и мој колега Boja Мирковић са Госпођом; у
Балтимору г. Миле Н. Вујиновић, са Госпођом која je такође
правник и необично пажљиво прати мој рад. У Чикагу му je
нарочито помагао, већ пуних десет година Сава Радивојевић,
Банаћанин (Панчевац), бивши трговац. И он често, поред послатог контингента, тражи још.
У Канади норам на првом месту да се захвалим мојим драгим Бокељима Бранку Секулевићу, који и на друге начине доприноси много мојој публицистичкој делатвости и Милошу Самарџину, обојици из Торонта, a такође кап. Ђорђу Костићу из
Торонта.
У Аустралији ме својски помажа Др. Слободан Д. Фшшповић
и мој зеиљак Мирослав Боснић, у последње време иадасве нови
избеглица Драгомир Зотовић, родом из Топлице (у Србији),
који и старе и нове књиге стално тражи и no целој Аустралији
7

растура. У Енглеској само два брата Маријан (Ђоко и Маривко).
без којих се тано ни једна књига не би продала. У Француској
Јовица Јовић, новинар, и Милош Блажевић, мој драги кум. Док
се они нису тога посла примили, цео Париз није ни једну моју
књигу купио (као што данас не купује цела Немачка ни једну).
Свима нека je велика хвала на овој поиоћи, без које нове
књиге никад не би изашле. Исто тако нека je хвала свакоме
појединцу, сваконе Србину, који само и једну књигу узме и
прочита. To су увек скоро исти, које не могу поименце да истичем, али су увек сиромашни и мучени. Богаташи не купе ни једну
књигу од мене. Никад нпр. није једну књигу од мене наручио
пок. Михаило Дучић, никад Тодор Полић, никад Шћепан Краљ,
никад Триша Симић итд. Ниједан имућнији Србин!
Нека лица не растурају ноје књиге, али плате више комада
да би се послали no логорима и сиротињи уопште (која сама
књиге не м о х е плаћати). Тако нпр. капетан Јагош Булатовић
из Бафала и Ђорђе Костић из Торонта. И њима велика хвала.
Има десетак лица no целом свету, која захтевају да им шаљеи од сваке моје књиге no један примерак (Г. Славко Николић
у Аргентини тражи два), што ja редовно чинии и топло се тој
господи благодарим.
Нека je свина хвала и част.
Л. М. Костић
Ha Лазареву Суботу 1964
Ветинген (Швајцарска)

8

L ВЕРСКИ ОДНОСИ ДРЕВНЕ (СРЕДЊЕВЕКОВНЕ) БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ

I.
Срби су населили данашњу територију БиХ као «незнабошци», у ствари многобошци, са вером у своје старе словенске
богове. И ваљда су неколико векова такви остали. Једно српско
племе je најдуже опонирало пријему хришћанске вере. To су
тзв. Неретвани ( Неретљани), које истричари још у овом миленију зову «Паганима» одн. «Поганима».
Христијанизирање je вршено постепено, али систематски, и
изведено je потпуно два-три века после насељења Словена. «У
IX веку завршен je у Босни процес покрштавања. . . » (4).
Вера хришћанска била je једна све до половине X I века. У
западном делу Балкана раскол je доцније дошао до израза. Кад
je почетком X II века Босна потпала под утицај Маџара, ови су
уводили у њу римски католицизам. To тврде многи страни
писци, који су и сами католици. Тако немачки писац Хајнрих
Ренер, у свом опису БиХ (*, 12) тврди да je католицизирање
Босне вршено од Маџара no наредби и no савету Рима: «Угарски
краљеви су били одређени да постану извршиоци папске воље».
Георг Штатмилер, данашњи професор у Минхену и један од
најбољих познавалаца Средње Европе писао je мало пред Први
светски рат (За), приказујићи књигу Брунослава Драгановића (*•):
«Продирање католичке цркве у позно-средњевековној Босни
извршено je са севера у вези угарске државне власти. Католичка јерархија надирала je у позно-средњевековну Босну са
севера у заједвици са угарском државном влашћу. Због тога je
католичка јерархија Босне припадала црквеној провинцији
архиепископа од Калоче» (Угарска).
Индиректно, али сасвим очигледно, то признаје и један истакнути маџарски политички човек. To je Јохан (Јанош) Ашбот,
високи чиновник заједничке у владе. Он саопштава у својој студији о БиХ, изашлој мало no Окупацији (3, с. 138): «Они вођи
босанских католика, који су од окупације очекивали остварење
њихових вековних снова, да опет оживи стара политика наџар-

ских краљева, тј. ништа друго не очекиваху него да опет земља
постане католичка, морали су брзо да се освесте. . . »
И у «Енциклопедији Југославије» пише проф. Универзитета
у Загребу Јарослав Шидак (вероватно чешхог порекла) да je у
X III веку римска курија «покушала да отпор земље сломи крижарском војном и ломачама, подржавај ући тежњу будимског
двора за потпуним потчињавањем Босне Угарској и њезину
епископату». (**).
Јужна племена су била више под српским одн. рашким утицајем и ту се развило православље. Тако je народ био верски
подељен. Ha самом улазу у XIII одн. при крају XII века, појављ ује се у Босни једна нова хришћанска вера, тзв. богумилство или патаренство, варијанта која je од обе остале, до тада
постојеће хришћанске цркве оглашена као јерес.
И то тројство религија пратиће БиХ кроз целу будућност.
Место богумила наићи ће муслимани, али ће увек бити тамо три
знатне религије које се можебит неће толико потирати колико
ће се мрзети и негирати.
Ta вера (јер je ми овде не посматрамо са теолошког гледишта
и нећемо да jè карактеристгаиемо као јерес или секту), била се
појавила и у Рашкој и у Бугарској (отуда je ваљда и потекла),
али je тамо била угушена и истребљена, док je у Босни, вероватно због њене велике снаге, живовала и напредовала, na чак
бивала с времена на време доминантна религија. Она je постала
као неки спецификум Босне, na се и звала «Босанска црква» (у
старим текстовима Црвква босанвска), у једном дубровачком
тексту из 1405 «glexia di Bosna* (**). Иначе je у западним текстовима XIII века звата «црква Словена» (ecclesia Sclavonie).
Њени припадници су називани крстјани, док су их противници крстили разним именами: на западу патареви, манихеји,
Бошњани (Bosnenses) итд. Ha подручју српске цркве бабуни a
грчке кутигери. To су, према проф. Јарославу Шидаку (**) синоми речи богуиил. Католици иазивају Цркву катарском. Итд.
Тако, у време верске ексклузивноети скоро у целом свету,
на Балкану специјално, где свака држава настоји да има припаднике само једне вере и то оне којој припада поглавар земље
(cuius regio, illius religio), y БиХ јављају ce три вере са наиземеничним јачањем и слабљењем. Понека се од њих прогласи за
државну религију да после уступи место другој. И «владаоци»,
10

кнежеви, банови, краљеви, припадали су час једној час другој
или трећој вери. He може се чак увек сигурно ни утврдити којој.

Н.
Сад ћемо баш са неким примерима илустровати ту неодређеност и променљивост вере босанских владара и велможа (територијалних господара).
Beh Кулин бан je био несумњиво богумил. 1199 пише краљ
Дукље Вукан Немањић папи Иноцентију III да je босански бан
Кулин са десет хиљада људи пришао «катарској јереси». (Литература под 4). После четири године Кулин прелази на католицизам. Он je био принуђен 8 априла 1203 да се јавно одрекне богумилства на Билином Пољу код Зенице, јер му je nana Инокентије III био запретио крсташким походом против њега. Кулин
се одрекао богумилства пред папиним легатом Иваном Казамарисом, кога je nana послао у Босну «јер се у Босни налазио
велики број људи озбиљно осумњичених у проклетој катарској
јереси». И Кулин и његови људи су се заклели на верност католичкој цркви и «одрекли се шизме која je на злу гласу» . . . Али
чим je прешла опасност, «добри крстјани» су се вратили својим
старим учењима, презирући папу и римску цркву изнад свега.
Бан Матија Нинослав доживљује исто. Папин легат потврђује 1232 да je заиста Нинослав постао јеретик. Он je присиљен
следеће године да се врати «под окриље католичке цркве» (4).
Стеван I Котроманић се такође «ослан»а на богумцле» (®)_
Александар Соловјов пише (4) да се Стеван I Котроманић
(крајем XIII века) ослања на богумиле. Младен I Шубић je
убијен у Босни 1305, од неверних јеретика.
Пољки&ом je био оже&ен босански бав Стефан П Котроманић (1318— 1353) син бана Стефана I Котроманића и Јелисавете,
кћери краља Драгутина, један од знатнијих владара Босне. За
владе Стефана II у Босни се ојачао католицизам, с једне стране
потпомаган из Маџарске, a с друге стране из Рима, тако да се
у то време у Босни учврстио и фрањевачки ред.
Кнез Хрвоје je постао католик пред саму смрт, на тражење
маџарских крал>ева. У једном писму краљиди Варвари, које
саогаптава Ашбот (*, стр. 70), он пише кр.: «He дозволи, о кра11

љице, да ja у дубокој старости умрем као безверни поганин
пошто сам једва дочекао време да, служећи верно своме краљу,
пређем из безбожниства у католичку в е р у . . . »
Твртко П Твртковић je такође преведен у католичанство
децембра 1435, и то у Стоном Београду, кад се враћао из лова
са краљем Сигизмундом и другим маџарским и аустриским великодостојницима. Ту су се нашли изасланици Концила из Констанце, са самим епископом на челу, који су дошли у Стони
Београд само у намери да краља обрате на католицизам. A један
редовник «Мале браће» који je живео у Босни држао je дневно
проповеди у Стоном Београду и у једној, баш истог дана кад се
вратио Твртко из лова, казао за њега да je «привидни хришћанин» (fictus christianus), који не узима озбиљно акт крпггења,
na чак забрањује «Малој браћи» да друге крштава. Маџарски
писац Ашбот, који ово саопштава (*, стр. 74) према старим изворима завршава: «Тим поводом je краљ Сигизмунд, у присуству
изасланика Концила, одбиљно опоменуо босанског краља да се
постара да се његов народ покрсти у року од шест месеца и
онда позва изасланике да се изјасне о начину и врсти крпггења».
(Јасна je ствар да су се они изјаснили у најкатоличкијем смислу).
Твртко врлуда тамо и овамо, a no смрти Твртка П долази
јеретик Стеван Томаш на власт. Он такође напупгга «јерес» (*)
и око 1444 прима католичанство. A само две године затим, подарујујући град Кљ уч синовима војводе Иваниша Драгишића
обећава им да he једна оптужба против њих бити «огледана
господином дидом и црквом босанском и добрими Бошнанами» (•). Није он узинао за арбитре ни провинцијала ни бискупе
католичке већ старешину домаће богумилске цркве (дида).
Краљ Томаш уопште није хтео да шири попгго-пото католицизам нити да предузима енергичне мере против «неверника»,
за које су францискани тражшш примену железа и ватре.
Крал> Томаш се лично обратио папи, образлажући му свој став,
који je проузрокован великим мноштвом некатолика и њиховим
упливом у земљи. f7)Сви су ови владари примшш католичавство на страшан притисак Рима и околних католичких владара, али му искрено нису
никад били верни.
12

Да je херцег Св. Саве Стефан Косача био и остао православни у томе се слажу сви историци. Проф. правне историје
Ал. Соловјов пише (4): Папски делегат, хварски бискуп Томазини, имао je да покрсти војводу Стефана Косачу и његове
поданике, али je Косача изиграо папу, a следеће године се прогласио за херцога Св. Саве да придобије симпатије православних
којих je било доста у Х ум у и као турски вазал напада Дубровник који оштро оптуж ује тог «перфидног патарева».
«Босанско племство je било — и тада — у огромној већини
некатоличко». (8). Зато nana у једном свом акту из тог доба
оглашује Петра Војсилића, господара Доњих Крајева као «јединог кнеза католика у оним крајевима». (*).
Иларион Руварац пише о томе поближе (*•):
«Хрвоје херцег био je патарен и заштитник патарена, и брат
његов бан Вук припадо je no свој прилици тој секти, дочим су
синовци њихови од друга два брата, a особито унук Воиславов,
били ревносни католици, који су више манастира за фратре
босанске у земљама својим подигли и саградили. Најбољу сведоџбу дао je поменутом Петру Воиславићу nana у писму на њега
г. 1447 управљеном: Dum inter hereticos constitutus tu solus catholicus inter principes regni Bosne sanctam fidem catholicam illibatam servasti.
Синови Вукчеви: Хрвоје, Вук, Драгиша и Војислав и кћи
Вучица имају чиста народна имена; a синови и односно унуци
оба последња брата носе сви календарска имена: Иваниш, Ђ урађ, Павао, Марко, Јурје и Петар. To je заслуга «господина
викара и братје фратара свете цркве католичанске вире римске
реда светога Францишка», којима je пошло за руком, да су бар
у неким крајевима Босне могли преузети и вршити службу,
коју су прије вршили господин дјед и његови стројници и
крстјани цркве босанске».
Горњи латински цитат ja бих овако превео: «Док си постављен између јеретиха, ти си једини међу свим кнежевима Босне
као католик сачувао неокрњену свету хатоличку веру».
To je било пред сам пад Босне. Биланс, као пгго се види,
доста неповољан, чак и бедан према настојањима и претњама
коje су предузете.
Владимир Ђоровић, описујући све ове појаве, каже закључно: «Политички људи су у Босни прилазили католичкој цркви
13

или из страха од маџарских прогона или из опортунитета, да са
католичким силама добију или учврсте извесне користи. Кад би
опазили да снага католичких сила слаби или да у самим католичким редовима не иде све како треба, ови су, скоро прековоћ,
напупггали дотадашњу ориентацију и тражили нове путеве». р1).
И последњи босански владар, син краља Томаша, Стеван
Томашевић тражи 1461 годиве од nane краљевску круву и вове
католичке епископе. Ов изречно папи каже: «Крувисан од тебе
довећу веру поданицима, страх непријатељима». (n). Очигледно
да je тада међу његовим подавицима било мало верника католичких. По његовом писму изгледа чак као да их није ни било.

III.
Тако je било са владаоцима и властелом. Слично je било и
са народом Босне. Биле су три вере, као што je речено, али и
веома честе флуктуације, верска померања, преверавања итсл.
У разним периодама разне су вере имале преподеранцију. A
борба о вернике била je стална. Народ je понекад следовао кнежевским верским махинацијама, понекад их je остављао на
цедилу.
Ми овде не можемо износити детаљне верске односе у старој
Босни, тим пре пгго они вису још ни утврђени сасвим. О богумилима има нпр. тако мало сачуваних података да наука тапка
стално на месту. О православним се тек помоли неки податак,
да после за дуго нема нових. О католицима има података веома
много, захваљујући Ватикану и извештајима разних католичких
прелата и католичких дворова.
Зато ћемо њих највише и навести. Они су веома значајаи
као доказ да католичанство није могло у Босни ухватити дубоког корена и поред свих прозелитистичких и инквизиторских
акција. И као фацит свега јавља се, при првим сигурним ревелацијама и при крају турске управе, бројна доминација православља, која већ вековима важи na je још и дан дањи на снази.
Ми ћемо те извештаје католичких црквених кругова наводити према другии писцима. Из њих ће се видети приближно
бројно стање или бар бројна релација верских хришћанских
14

група, као и употребљена средства утицаја на верско опредељење.
Још почетком XIII века, 1203 године, шаље nana Инокентије III у Босну свога легата Јована де Казамарис јер се тамо
налази «велики број људи озбиљно осумњичених у проклетој
катарској јереси». (4). To канда вије много помогло, мада се
Кулин бан вратио ко бајаги у католицизам. Нови nana Хонорије
III примећује 1221 да се у Босни «појачала јерес» и шаље легата
Аконција да проповеда крсташки рат. Овај je ускоро умро у
Босни, не починивши скоро ништа.
1232 nana Григорије IX шаље у Босну легата Пекорарија, јер
су и бан Нинослав, и Пријезда и сви великаши постали јеретици, na чак и католички бискуп. (4).
«Коначно су 1233 у Босну упућени доминиканци да врше
инквизиторску службу» (*).
Хрватски савремени историк Анто Бабић пише (*): «Мјере
које je римска курија предузимала у Босни од 1221 до 1233 нису
дале жељених резултата. У једном папином писму 1234 говори
се с мржњои како je у Босни толико порастао број невјерника
да читава земља изгледа као жалосна и непроходна пустиња,
зарасла у трње и коприве. Опет je покренуо питање крсташког
р а та . . , »
Мало пред тим пише проф. Бабић уопште: «Из 1199 потиче
прва вијест о ширењу јеретичког учења у Босни, које je већ
тада било узело толиког иаха да га je прихватио и сам баи с
породицом, родбином и много народа. Из каснијих докумената
произлази да се овдје радило о богумилству, које je ускоро,
организовано у цркви босанској, постало владајућом вјером . . . » ( * ) .
Исти хрватски историк Анто Бабић, професор у Сарајеву,
потврђује да je «тридесетогодишњи период од Кулина до Нинослава значајан за ширење и јачаае богумилства». To су први
деценији слободне босанске државе.
Сад ћемо цитирати хрватског историка дра Фрању Рачкога,
првог претседиика Југословенске академије знаности и умјетности иначе католичког прелата. Он je најбољи, чак и једини
озбиљни, хрватски историчар X IX века. Он je написао веома
опсежну и у своје време најбољу студију о богумилима, из које
ћемо пренети неке податке, na макар их раније споменули према
15

другим писцима. Јер Рачки има свој језик (свој начин изражавања) и њему се мора више веровати него српским писцима!!
Тако бар треба да Хрвати мисле. Књига je у Литератури означена под бројем 11.
По једном сачуваном акту из године 1232 јавља папин изасланик у Рим «да су становници ове земље великим дијелом
окружени кривовјерном опачином». Рачки очигледно под том
«опачином» назире богумиле. Стан>е католицизма није изгледало
повољно, изасланик се не може похвалити.
Четире године доцније пише nana Григорије IX кнезу Усоре
Себиславу и хвали га пгго се уздржао у правој вери као љиљан
међу трњем «недириут мрљом јеретичког рђавила». Изгледа као
да су око њега били све сами јеретици. Папа Босанце као такве
назива «перфидном нацијом».
После даљих осам година (1244) туж и се маџарски краљ
Бела IV да je «у Босни опачина кривовјерства тако силно маха
приотела, да имаде у ових страна веома мало ревноватеља и
штоватеља праве вјере». Ово je очигледно превод Рачкога, кога
остављамо таквог.
Врло вероватно су то били, ти «кривоверници», махом богумили, али je свакако било и православних, као што ће се видети доцније. Тек, јеретика je била огромна већина, католика
(«ревноватеља праве вјере») веома мало. Сам маџарски краљ то
утврђује, протектор земље.
У то време «nane љутито пишу како тамо јеретици јавно
исповедају своју веру ,као пгго ламкје доје своју пггенад голим
сисама’ и траже против њих праве крсташке ратове у два-три
маха». (1S, стр. 46). За време бана Нинослава, Босна je, према
папиним обавештењима изгледала «као пустиња и шикара,
пуна трња и коприва, и постала je легло гуја». (Ha истом месту).
Непосредно пред тим каже Владимир Ћоровић да je «после
Кулина Босна постала веома озлоглашена на папској курији
ради успеха богумилског учења» (“ ).
Босански францисканац Лео Петровић писао je сад после
рата (1S) да у независној босанској држави у првој половини Х Ш
века католика скоро није ни било. (Цитирано преиа Ђорђу
Пејановићу, (м).
Са тим стањем Курија се није могла да помири. Треба увек
изнова нешто предузимати.
16

Методе су мењане, циљ je остаjao увек исти. После неколико
деценија Римска курија шаље у Босну францискане као пропагаторе католицизма. Они, к оју су ту остали све до данас, a
који су пуних пет векова били једини душобрижници католички
у БиХ, појавили су се тамо први пут с краја XIII века, око сто
година пре Косова, да шире католицизам, чије je стање било
дезолантно.
Сам босански фрањевац, проф. Јулијан Јеленић посебно je
истраживао «проблем доласка фрањеваца у Босну» и посветио
том питању једну нарочиту студију (w). Његова истраживања
резултирају у једној реченици коју преносимо из Народне Енциклопедије СХС, (ie):
«У Босну су први фрањевци дошли на позив краља Драгутина већ 1291, na су ту, око 1340, основали викарију».
Францискани су дошли у Босну да замене доминиканце чији
прозелитизам није успевао и које народ није волео. Папа je
нашао спочетка два искусна францискана са знањем српског
језика као инквизиторе (23 марта 1291). Сам nana каже да су
они били «људи обдарени књижевним знањем и познавајући
језик те области». (17). Понова су послата два инквизитора 29
априла 1298.
Међутим, фрањевачки летописац из прве половине XVIII
века, фра Никола Лашванин (издање самог Ј. Јеленића (1в) наводи под годином 1339 (равно педесет година пре Косова): «Доидоше парви фратри с. Фране у Босну коим бан Стипан учини
парви манастир у М илеш еву. . . » (To je бан Степан Котроманић.
Милешево није Милешево Светог Саве, вид. дела под. (*•).
Фра Никола није познавао изворе који су доцније пронађени
и несумњиво утврдили први долазак францискана за време
српског краља Драгутина. Он je само нашао њихов први помен
у години 1339.
Фратри су почели одмах жестоку прозелитску акцију. У
једном писму nane Клемента VI од године 1343 стоји да су и
сам бан Степан и његови «поданици или народи» скоро конвертирани у веру католичку «приљежношћу истих фратара». (*•).
Али успех није био свуда позитиван и очигледан, нарочито
није био трајан. Многи конвертирци су опет ревертирали, други
су само на изглед били конвертиранк. To се види no неким
изјавама самих nana римских. Тако у годиви 1319, за папу
17

Јована X X II, Босна je «земља јеретика и опогањена мрљама
неверности». Средином тога века, 1351, за Климента VI, Босанци
су «противници хришћанске вере, синови неправде». За великог
инквизитора Торквемада, они су «окужени људи». Итд.
Проф. Соловјов то поближе описује: Г. 1319 nana Јован X X II
пише Младену Ш убићу II да je «Босна сва обухваћена јереси,
да су цркве порушене, свештеника нема, нема ни причешћа ни
крштења, na га позива на крсташки поход».
Проф. Соловјов пише (*): «Године 1340 стигао je у Босну као
арбитар генерал фрањеваца Герард. Бан га je љубазно примио
и уверио да трпи јеретике у својој земљи само стога што би
они иначе позвали шизматике (Србе) против њ ега. . . » Значи
да je тих «шизматика» свакако било, и то доста, да би са богумилима чинили огромну већиву.
И други извори то потврђују, специјално са маџарске стране.
Тако се маџарски краљ Лајош негде око 1360 жали у једној
својој латинској повељи да се «у нашем краљевству Босни
небројено иноштво јеретика и патарена све више пребацује у
грешке православне вере» (**). Таквих жалба je било више . и
Лајош je због тога ушао у рат са Твртком, првим тада још
баном Босне. (**).
Маџарски краљ Сигисмунд спомиње у једној повељи свој
сукоб са краљем Твртком (кога и даље назива бан) и каже да
je том приликом заробио велики број «неверних и шизматичких
Босанаца и Рашана». (**). Верних, тј. католичких, једиа je ваљда
и било.
A 14 јула 1369 извештавају двојица папиних легата да су
фрањевци превели у Бугарској, Рашкој и Босни «многе хиљаде
лица оба пола» у римокатоличку веру и да им je томе много
помогао авторитет маџарског краља и његова сарадња. (*8).
Крајем 1368 препоручивао je nana Урбан V босанском фрањевачком викару да се постара наћи пгго више браће «босанске
народности» за проповедање вере. (*•).
Хрватски историк Клаић сам каже да у другој половини X IV
века, за владе Твртка I и Стефана Дабише, његовог наследника
(оба од 1353 до 1395) римокатоличке цркве у Босни je скоро
нестало, a после Дабише настају за н>у још гори дани. (*4).
Краљ Твртко П Твртковић молио je априла 1428 папу да му
дозволи трећи брак са Доротејом Гараг из Печуја. Он уверава
18

Римску курију да je он добар католик иако je краљ земље чије
je становннштво «веверничко и шнзматичко». (**).
Војвода (доцнији херцег) Стјепан Вукчић обраћа се 1439 папи
тражећи да му пошаље достојна човека хоји би извео из заблуде њега и његове поданике и превео их у римокатоличку
веру. Папа je на то упутио септембра исте године хварског бискупа Тому у Хум, Босну и Хрватску «као посланика истине и
мира». (*•).
Уколико су шиње успеха пок&зали фратри францискани у
Босни, у толико je жешће настојао Ватикан да покатоличи
Босну. Нарочито после пропасти српсхе државе, у другој четврти X V века. Он шаље тада у Босну чувеног фра Јакова (фра
Ђакома де Маркиа) који je био неко време у Конавлима код
Дубровника, где je водио нарочиту борбу лротив православља,
a своју првобитну инквизиторску мисију започео je био прво
против Хусита у Чешкој. У Конавлима je био 1435, мало пошто
су Конавли припали Дубровнику, и ту се заплео у свађе «са
тамошњим попом Никшом» (*8), тако да je овога морала узети
у заштиту Дубровачха Република (Веће умољених, Ректор и
Мало веће, *8). У Босни je забележена његова делатност 1432,
1435, 1451, 1452 «увек храбро и жилаво бранећи католицизам и
сузбијајући фанатично. . . богумиле» (*7). Даље за њега каже
Талоци у истој расправи: «Фра Ђакомо репрезентира у историји
францисканског реда верског борца са тешхом опремом».
Он je толико безобзирно спроводио своју инквизиторскопрозелитску мисију, да je изазвао безброј жалба, na су га чак
и његови претпостављени морали да упућују на обзире. Тако
je остало писмо геиералног министра францисканаца Вилима
де Казалис, којим овај опомиње фра Јакова да не претерује у
својој ревности изазивајући чак скандале. (**). To ипак није
сметало да се он доцније прогласи за свеца, јер je тако ширио
католицизам. За његово доба сам nana Евгеније IV употребљава
у једном акту од 11 јуна 1437 за поједине францискане изразе:
«распуштени и вагабунди» (м).
Повод за ту папину одлуку била je једна жалба на стране
прозелите или «агенте који сад често својим животом још
жешће оно руше што су речима проповедали као добре обичаје»
(**, стр. 36). Зато je он актом од 13 децембра дозволио босанском
викару да непоћудне проповеднике отпусти из своје покрајиве
19

и замени домаћим људима, Босанцима, који боље знају ћуди
и обичаје своје земље и који ће према становништву имати
више обзира, мада ни он сам, nana Урбан V, није био «пријатељ
благих мера према јеретицима», како наводи Ћоровић. (23, стр.
296).
Францискани тврде, на основу предања у самом реду, да je
1450 године извршен у Високом покољ припадника њиховог
реда. (S1). Наука се критички понаша према тој вести, јер није
потврђена ниједним писаним спомеником. (^). Овакве ствари се
теппсо измишљају. Али кад би биле чак и измишљене, доказују
да je средином X V века постојао међу босанским становнипггвом
велики аномозитет према францисканима, и то баш у доба кад
je сам владалац босански постао католик.
Папа Никола V помагао je нарочито краља Томаша у његовом настојању да шири католицизам и претњама и праштањем
грехова свих који се боре против непријатеља. A непријатељи
нису били само Турци већ још и «манихејци и јеретици», тј.
«православни и богумилски поданици и суседи краљеви». (32,
стр. 88). Али ништа није помогло. Да избегну прелаз у католицизам, поданици Томашеви су напуштали и његову земљу,
бежећи у суседне земље, највише у земље херцега Стјепана. (**).
1459 године, 31 маја, жали се доминиканац Никола Барбући,
у једном писму из Јајца, да je положај краља Томаша веома
тежак и он не може лако водити борбу против Турака јер je
у његовој земљи већина манихеја који више воли Турке него
католичке силе и он се не сме на њих у борби ослонити. (ss).
Садашњи професор историје у Сарајеву, Хрват Анто Бабић
пише (*): «Од прве појаве богумила na све до пропасти босанске
државе, римске nane третирају Босну као херетичку земљу, и
богумилство узимају као повод за покретање крсташких ратова
који су угрожавали самосталност земље и кочили њезин нормалан развитак».
IV.
Да je у старој Босни било католичког прозелитизма и
да он није могао да успе тврде и многи новији писци страног
порекла. Овде ћемо навести четири: једног француског из 1840,
једног енглеског десет година доцније, једног немачког пред
20

Окупацију, и једног швајцарског нашег времена (док смо напред
споменули слична мишљења Маџара Ашбота).
Први je Ами Буе, с којим ћемо се ми овде чешће сретати.
Он каже у своме за оно време ненадмашноме делу «Европска
Турска» (под *4, III том, стр. 508), истичући како католицизам
није могао да се одржи на Балкану:
«Једина словенска земља која je имала бити више наклоњена
папи била je Босна, јер je ова земл.а била врло дуго времена
под утицајем маџарске круне и признавала je увек, мање или
више прећутно, сизереност маџарских краљева. Ha несрећу,
јерес Паулијанска или Патаренска и Богумилска задала je доста
јада Риму, na поред свих настојања nana и поред добре воље
извесних домаћих кнежева, као и саме Маџарске, није остао у
овој земљи него један веома мали број римо-католика».
Енглез Едм. Спенсер писао je средином прошлог века (ш ):
«Становници Босне су некад сачињавали део Српске државе,
али збацише у X II веку власт српског цара и ставише се под
заиггиту маџарских краљева. Историја нас учи да Маџари, који
су у то доба били добри католици и од nane добили свету
заставу са разним обезбеђењима спаса њихових душа, преузеше тежак задатак да своје нове поданике приведу у крило
римске цркве. Пошто ови нису пронашли уверљивија доказна
средства него огањ и мач, a јадни народ није био у стању да се
брани, док je још увек био предан вери својих праотаца, то je
он потајно тражио помоћ од Османлија, који су тада први пут
у низинама Тракије сигурном ногом ступили у Е вропу. . . »
У немачком часопису «Глобус» за годину 1876, дакле две
године пре Окупације, писао je његов уредник и познати немачки етнограф тога времена Рихард Киперт о конфесијама
Босне и Херцеговине (**). Том приликом се обазрео мало и на
прошлост, na ћемо неколико његових интересантних саошптења,
нарочито о католичкој цркви, да овде пренесемо.
Ha стр. 330 говори о појави Богумила. Каже да су дошли из
разних крајева: «Јер они којима je успело да умакну од крвавог
истребљења које им je са папске стране било пресуђено, баш
су у Босни нашли заштитно уточипгге, и ту су појачали антиримску партију не баш мало. Против ових опасиих непријатеља
Курија je покушала најпре напад са духовним оружјем, и то
шаљући им францискане тек установљеног реда (1208). Кад то
21

није показало велики успех, она je нахуцкала угарске краљеве
да своја права на посед ове земље опет са мачем реалишу, и
тако je она (Курија) провела читав низ крвавих крсташких
ратова, који су се понављали од 1238 за читав један век. Стварно појачање римске цркве доказује оснивање једне Vicaria
Bosnae Argentinae које je извршено 1260. Ипак су гоњени добили нову снагу распадом угарске власти и доласком Босне под
народну власт, која je 1376 узела чак титулу краља. Иако су
ови (владари) спољно припадали римској цркви, изгледа ипак
да су у почетку повлађивали јеретике, тако да су они 1433 послали четире епископа на Базелски концил, a 1437 могли су да
васпоставе везе са Хуситима.
Још више су то чинили моћни вазали нових краљ ева. . . У
Захумљу или Херцеговини. . . Овде ćy нашли богумили или
патарени, понова гоњени у Босни, свој последњи ази л . . . »
«Разумљиво je да после таквих удеса потипггени гледаху нов
спас у свакој промени (режима),.. na чак и код диндушманина
Хришћанства. . . надаху се да ће наћи неко олакшање свога
полож аја. . . »
Швајцарски публицист Макс К ох који у једној скоро изишлој
књизи (*') на страни 150— 151 пише:
« . . . Због тога je nana 1325, кад се баш била Босна под Стефаном Котроманићем закотвила на обали, упозорио маџарског
краља да јеретике ве пупгга иекажњиво, тим пре пгго су се
они са верским избеглицама из других земаља знатно појачали.
Али код неукротиве воље босанског народа и рђаве воље његових владара, није помогла ни солдатеска, ни инквизиција, ни
проповеднички жар пожртвованих доминиканаца и францисканаца, тако да после труда од сто и педесет година није учињено
ништа. Готово сви становници су, како се жали nana Грегор X I
око 1375, или јеретици или — у северним пределима који су
припали Босни после 1300 — шизматици (грчко-православни)» . . .
Ha стр. 100 исте књиге описује писац место Олово у Босни
и каже: «Један стари фрањевачки манастир ту стоји, и то не
случајно. Јер je то место било у средњем веку логор Богумила,
које je тај ред (фрањевачки) најсрдачније био преузео да превери (у католичанство), али узалуд, пустио je да «постане кисело», јер су све њихове наде напослетку фес ставиле на главу».
22

V.
Многи he читаоци поставити питање: A шта je са православнима? Они се тако мало спомињу, и то већином индиректно
и под другим називАма. Значи ли то да православља није било?
He, било га je, мада не у тако великом опсегу у самој Босни
за времена маџарског и самосталних владалаца. У Херцеговини
га je било претежно.
И за време највећег католичког прозелитизма, за време
маџарског сизеренства и католичења домаћих владара, православље je ипак тињало у Босни a бујало у Херцеговини. Оно се
некако на волшебан начин увукло у Босну и чекало свој час
да се распламти. Taj je час дошао са престанком инквизиторске
акције «борбене цркве» (ecclesia militans). Ш то je то у исто доба
почетак нехришћанске, исламске владавине, може да послужи
као доказ да су и «агарјани» мање сузбијали и гонили православље него католици, и да je смедеревски деспот имао право
кад je у католицизму видео већу опасност за српство него у
исламу.
Православља je било несумњиво и у време банова и краљева
босанских. И то нису канда ни онда претстављали једну quantite negligeable. Ево и неких доказа.
Најпре они наведени о католицима, пре неколико страна.
Где год се говори о шизматицима, увек се мисли на православне,
a вероватно и тамо где се говори о манихејцима. Богумили се
означују као патарени, јеретици и незнабошци. Можебит да то
није увек консеквентно спороведено, али je најчешће тако. И
Владимир Ђоровић објашњава акт nane Николе V, који говори
о манихејцима и јеретицима, да мисли на «православне и богумиле». Негде се говори изречно о православнима, мада католичка црква и дандањи избегава да употреби тај израз за нашу
веру (јер би она била кривославна, no њеном иишљењу, кад би
нас признала за православне, хетеродоксна или псеудодоксна
кад би нас признала за ортодоксне).
И поједини савремени истраживачи тако мисле. Напр. малопре цитирани Швајцарац Макс Кох. Шизматици су му «грчкоправославни». Онда Ватрослав Јагић, који каже у делу цитираном под 17, да се име Србин употребљавало у Босни, за време
23

Нинослава или чак пре, «испрва бар у религиозном значењу за
православне (можда и патарене). . . »
Значи да je ових било мвого, јер denominato fit a potiori.
A највећи и најобјективнији хрватски историк, католички
прелат Фрањо Рачки каже у споменутој темељној расправи о
патаренима (“ , стр. 458) да je за време краља Томаша, око 1440
године било у Босни «патарена и православних много више него
католика». He наводи однос православних и богумила, али je
морало бити самих православних доста кад их Рачки ставља
као другу компоненту оних који сачињавају верску већину, и
то велику верску већину.
Чувени хрватски усташки писац монс. Драгановић писао je
пре рата у једној жалопојци о преверавању католика (5*) и о
Босни и том приликом казао у аднотацији: «Интересантно
je да je православна црква већ рано почела пропаганду међу
босанским католицима (и припадницима «босанске цркве», тзв.
боогумилима), наиме у време кад je само један незнатни део
Краљевине Босне (од Дрине до Сарајева) припадао Турцима».
Како би могли да врше пропаганду да их није било, и то да их
није било доста? Већина утиче на мањину и не обрнуто. To je
бар нормално.
Францискански проповедник Иван Капистран, који je имао
нарочиту мисију за спремање рата против Турака тужио се 14
јула 1455 папи на утицај рашког митрополита који омета рад
францискана против католика и на борбу тобоже агресивног
православља против католика. (**). Рашки митрополит у то доба
није имао власт над становништвом Босне и Херцеговине, оно je
само спонтано примало шегова упуства.
Фарлати je саопштио једну повел>у босанског краља из године 1446 која je издата у Крешеву a писана од «нама верног и
драгог у Христу пречасног оца Владимира Владимировића, епископа грчког обреда Крешева и Неретве, тајног писара нашег
двора, доктора грчке литературе и права», a у присуству католичког епископа Хвара, легата Папиног, и «Теофана, епископа
Дукље и Пећи, патријарха грчког наше Рашке краљевине (изасланика); српског митрополита М аксима. . . » и више војвода
српских и рашких. (Ашбот, *, стр. 80).
Исти маџарски научник Јанош Ашбот каже у више пута цитираној кнњизи (*, стр. 92):
24

«Православни елеменат je почео у историји Босне да игра
неку улогу тек пошто je Твртко I придодао земљи део Рашке.
. . . Али je православно становништво брзо расло преко избеглица кад су Турци освојили Србију и Р аш ку. . . »
Проф. Алекса Ивић je годинама бележио све помене српских
црквених области у историским споменицима, и 1922 објавио то
у једном прегледу (40).
Он наводи спомен босанског епископа код краља Драгутина,
у XIII веку. Под деспотима милешевски епископ се звао дабробосански.
Аустријски писац Роберт Михел, који je описивао Мостар и
Херцеговину специјално са верског гледишта непосредно после
Анексије, очигледно званично послат (47) говори и о прошлости
тих крајева још у средњем веку, и каже:
«Под утицајем српских кнежева, којима je земља припадала
више пута, православна вера je све више јачала. Католици су
успели да се одрже само захваљујући наслону на суседну
Далмацију.
У оквиру православне конфесије настаде раскол одвајањем
секте богумила. . . »
Код основаоца Херцеговине, војводе Стјепана Вукчића, није
помогао прозелитизам ни претње бискупа Томе, папиног легата.
Он je био и остао православац до краја живота, Чак наука сматра да je евентуално он узео титулу Светог Саве и због тога
«да окупи православне и богумиле и у самој Босни, који нису
били задовољни краљевом верском политиком». (**, стр. 483).
Он je зидао и православне богомоље као задужбине, напр. цркву
Светог Ђорђа 1454 код Горажде. (41). Папа Никола га зове у
једном акту «перфидни патарен» (42).
За манастир Добричево у Херцеговини признаје и Ашбот (зв,
стр. 344) да му je старина сасвим далека, што се доказало кад
je прочитан стародревни п ечат.. .
Археолошка истраживања открију још и сад понекад какву
српско-православну богомољу у области Босне односно, још
чешће, Херцеговине. Тако je близу Благаја откривена једна
црква из доба Немањића 1955 године. О томе саоппггава београдска «Политика» у броју од 5 јануара 1956 ово:
«Земаљски музеј из Сарајева недавно je извршио опсежна
археолошка истраживања у селу Подграђу код Благаја, на ме25

сту где je, no неким средњевековним изворима и народном предању, у првој половини XII века саграђена црква Св. Врачи.
По једном напису, којег je пре четрдесет три године објавио
академик ЈБубомир Стојановић у «Јужнословенском филологу»,
највероватније се радило о задужбини Немањина брата, Захумског кнеза М ирослава. . .
Од тог времена прошле су године. Изгледало je да je благајски
напис Љубомира Стојановића потпуно заборављен. Међутим,
једна екипа Земаљског музеја, под руководством директора музеја Марка Вега, почела je с низом ископавања у селу Пограђу
код Благаја.
Први покушаји дали су значајне резултате. Пронађен je део
старе цркве дуг преко 42 метра чији остаци говоре да je рађен
у доба Немањино. Досадашња истраживања, иако непотпуна,
поклапају се са средњовековним изворима о месту на коме je
саграђена црква Св. Врачи . . .
По општој оцени, ископавања у Подграђу код Благаја имају
велики научни значај. По свој прилици откривена je још једна
срЈвдњовековна задужбина из Немањина доба».
У Гласнику Земаљског музеја за БиХ 1893 (ja сам имао у
рукама његову немачку верзију, 4*) писали су о познатом манастиру Озрену игуман Тимотеј Витановић, Ђорђе Стратимировић,
инжињер у Бечу, и архимандрит Иларион Руварац из Гргетека.
Према Стратимировићу, кога у овом погледу нису могли демантовати, лепи натписи на иконама у старословенском језику
потичу из времена градње цркве, a то je XIII или X IV века,
свакако пре Турака.
Па ипак треба признати да православље није у средњевековној Босни никад било доминантно, нарочито у горњин слојевима (док je у Херцеговини ситуација била другојачија). Руски
дипломата и историчар Ал. Гиљфердин занимао се особено овом
појавом. Он je, као руски конзул у Сарајеву, проматрао све са
гледипгга верског, са гледишта православног. И ево шта он
пише у свом опису пута кроз Херцеговину, Босну и Стару Србију 1858 (14Т), посматрујући око себе свуда необјашњиво мноштво
муслимана и утврдивши да ван Босне није нигде било масовног преверавања. Он се пита:
«Зашто je Босна тако слабо чувала своју веру? Откуда у
њој скоро 200 хиљада људи (мушкараца) стоји под знамењем
26

Мухамеда, у исто време кад je у другим земљама насељеним
истим Србима, народ претпостављао ропство и смрт вереотпадноштву?
Историја на то даје одговор. Б осн а. . . je у старо време
стално била одељена од осталих српских земаља. Из непријатељства према српским владарима ревносним поборницима
Православне цркве, њени (босански) владаоци су били већим
делом противници иравославља. Многи су они били покровитељи богумилској јереси, други су постали приврженици Рима.
Православл»е се очувало у простом народу до конца Босне. У
средини, около престоница босанских банова и краљева, около
Сутјеске, Травника и Јајца, учврстило се богумилство, a затим
су ови били, делом проповедањем фарнцисканаца a делом силом, обраћени на католицизам. Ускоро затим нагрнуше Турци и
скорашњи прозелити Рима пожурили су још једанпут да промене своју веру, да би се допали новом господару».
И тако логичним редом долазимо до те појаве проузроковане
турском најездом, која je Гиљфединга импресионирала и довела
до ових контемплациј a.

27

П. ВЕРСКБ ПРОМЕНЕ НАСТАЛЕ ТУРСКИМ ЗАВОЈШТЕЊЕМ
I.
Са турском најездом мењају се битно верски односи БиХ,
и то у више праваца.
Јасна je ствар да завојевач, који je водио ратове и вршио
освајања на верској подлози, доводи најпре војску и чиновништво своје религије. To je радио свуда, na и у Босни. Ha тај
начин појављује се још једна вера у БиХ, дотада непостојећа,
непозната чак, нечувена. Појављује се мухамеданска или исламска (муслиманска) религија.
Tora je било, како рекосмо у свим пределима Балкана и
Европе заузетим од Турака. Али у Босни и Херецеговини настаје појава која се у осталим српским пределима од Турака
заузетим не може да запази: Један велики део домаћег становништва прима веру победиоца, чак масовно. И то још на почетку
владавине завојевача!
Једна упућена личност, један историчар немачки који je
остао анониман, писао je средином прошлог века, кад се о Босни
још веома мало објављивало у европској штампи у најпризнатијем немачком часопису за Иностранство (lp4): «Мехмед II je у
утврђењима сместио турске посаде, мухамеданизирао Србе и
повео цвет босанске младости, око 30 хиљада дечака, собом за
јаничаре».
Ко je у ствари мухамеданизиран, који део тадашњег становништва? Ha то се не може одговорити сасвим поуздано; ипак
према свим индицијама, које се са напретком историјске науке
све више гомилају и потврђују, први су примили ислам («потурчили се») племићи и властела БиХ. Затим богумили уопште.
За поткрепу овог гледишта мораћемо да се позовемо на лица
која су то махсуз проучавала. Нарочито je значајно изнети њихова
мишљења о разлозима прелаза на мухамеданство. Скоро се
сви у томе слажу да je то била реакција на необуздани прозелитизам католичке цркве и на грубе санкције према онима који
се том пролетизму нису хтели повиновати. Ту се слажу и домаћи
и страни писци (међу њима неки малопре наведени, као напр.
Буе, Спенсер, Киперт, Ашбот). Међу домаћима: и православни,
и муслимани, и сами католици.
28

Ево неколико од тих мишљења.
Најбољи историк Босне, проф. Владимир Ћоровић, писао je
у једној књизи о БиХ, к оју je издала била Српска књижевна
задруга после Првог светског рата (12, стр. 59):
«Растрзана унутрашњим борбама, сва изагњила, Босна je
срамно изгубила своју државну екзистенцију. По речима њеног
краља, пола je босанског становништва, верски огорченог католичком беобзирношћу, волело Турке него њега. Чак je и ушло
у везе с њима и позивало их, да са Босном поступе исто онако
као са Србијом».
Ha другом месту Ћоровић пише (x): «Добар део босанског
племства био je од раније у везама са Турцима. Један део био je
чак на њиховој страни у борби против католика и Маџара.
Стога je он доста лако прешао на ислам (Хранушевић, Херцеговић, Боровинић, Бранковић, Вранешевић итд.). Неки су то
чинили да очувају повлашћени положај, неки из личних мотива».
Ha трећем месту пише Ћоровић (ш ): «Kao што су раније
многи босански великаши, na чак и владари, прелазили у католичку веру да би избегли маџарске ударце или да би, у нужди,
добили маџарску помоћ, тако су t o k o m X V века чинили са преласком у ислам. Неначелност у верским питањима извргла се
t o k o m времена у спекулацију и цинизам. . . »
Мало даље у тој
истој студији пише Ћоровић: «У БиХ нову je веру прихватио
један део богомила. Православни и католици држали су се
чвршће своје верске организације. . . »
Један босански муслиман хрватске оријентације, Сефбет-бег
Башагић писао je пре Првог светског рата
стр. 14): «Од свега
тога (тј. од покушаја Маџара и босанских краљева од њих
зависних да Босну учине католичком) не имаше Босна нипгга
него само убрзање властите пропасти. Вјерска мржња накупљена код богумила у току вјекова превршила je била сваку мјеру.
У том критичком часу ријеше богумили да ж ртвују независност
и вјеру, само да би се осветили папи».
Католички (хрватски) писац Драгутин Прохаска писао je
мало потом (4®):
«Четири стољећа трајала je мученичка повиест тог народа,
што га маџарски «крижари» требаху учити култури и католицизму. Посљедак бијаше страшна освета Маџарима и католи29

цизму од стране Бошњака, њихов пријелаз на Ислам и н>ихови
стољетни грабежни походи на Хрватску, на Угарску и на читав
католички св и је т . . . »
. . . «То je дјело богумилства и средовјечних босанских покрета за очување слободе. Племство je прешло на Ислам и заклело се да he се борити против Р и м а. . . »
Професор народне правне историје у Сарајеву, Рус no народности, Соловјев писао je после овога рата у Југославији: «Краљ
Стефан Томаш жали се још 1459 доминиканцу Барбућију да
не сме ратовати против Турака, полгго ,манихејска’ већина
његових поданика више симпатише Турцима него католицима . . .
Нови краљ Стефан Томашевић поручује папи Пију II да je био
крштен као дете и да he до краја унипггити манихејце. To му
се осветило 1463. Босанци нису хтели на се боре за католичког
краља: Радак ,бивши манихејац, a затим лажни католик’ издао
je султану Бобовац. Већина раје и племства (уколико није било
посечено или избегло) наједном je прелша на и с л а м ...» (4).
Други један истраживач босанске прошлости савремене Југославије, муслиман Хазим Шабановић, стручни сарадник Оријенталног института у Сарајеву, пише ту скоро (44):
«Иако у изворима нема директне потврде да су босански
богумили одмах у већини прешли на ислам, ипак je ова претпоставка вјеројатка већ и зато, што се зна за њихове везе с
Турцима и прије окупације у доба великих вјерских прогона».
Интересантно je како Маџар Јанош Ашбот претставља разлоге прелаза Босанаца на ислам. У својој великој књизи (**, стр.
376) каже:
«Велики део босанског народа и готово читаво племство бацили су се у наручја Турака и мухамеданизма, не из плашљиве
слабости, него после крвавих прогона и борба из мржње прбма
притиску латинске цркве и маџарског оружја. Масовни прелаз
босанских богумила у мухамеданство испочетка je иесумњиво
извршен само привидно; они су се прилагодили турском јарму
који није био нарочито тежак за обраћенике, да би се ослободили старог јарма и да би се светили онима који су их до тада
прогонили. Потајно, пак, надајући се једној бољој будућности,
они су одржали богумилске традиције. . . »
Ha стр. 89 каже Ашбот даље говорећи о освојењу Босне:
30

«Највећи део магната који je богомилску веру био раније
напустио под претшом притиска, сад je сасвим вољно напустио
католичку веру и прешао у мухамеданство; та промена им je у
толико лакше пала што су у Исламу могли да нађу сродне
црте са својим верским убеђењима, који су одбацивали и крст,
и крштење, и црквену помпу, церемоније, јерархију, сакрамент
брака. . . »
Стр. 92: «Може се тврдити да су богумили постали мухамеданци, католици се највећим делом иселили у Аустро-Угарску
монархију, a православни, који су били једнако притивни католицизму као и исламу, na према томе нити су хтели да мењају
веру нити да иду у католичку земљу, добише постепено појачања и сталним досељавањем и природним прираштајем. . . »
To исто скоро тврди други балканолог и лознати маџарски
историчар Босне Талоци Лајош који за време Аустро-Угарске у
званичном опису Монархије пише изос. и ово f48):
«Православно становништво, највећим делом пастири, бројно
у херцеговачком Крш у и источној Босни разасуто, живело je
верно својим старим облицима. . . Њихова традиционална приврженост религији нема толико корен у верности религији колико у жилавом одржавању старих обичаја. . . Католичанство
са својим латинским језиком било je код њега једнако омрзнуто
као и мухамеданац са арапским кораном, и у свом пасивном
отпору непримећено, боље рећи презрено, православно становништво се уинож ило. . . појачало елеиентииа који су долазилн
с ју г а ...»
Углавном су уздигнути сталежи и православних одн. католика прешли на ислам. Маџарски историк Талоци пише изречно
(48, стр. 241):
«Земљораднички присталице обе хришћанске конфесије, како
православни тако и католици, остадоше, иако се њихово племство мухамедизирало, при својој старој вери у великој маси».
Ни Талоци не тврди да су сви сељаци остали верни својој
религији већ само њихова огромна већина, док je код богумила
био обрнут случај: ту се огромна већина потурчила, али су неки
остали верни старој религији, a неки прешли у православље.
(О прелазу богумила у католицизам нема података).
Слично као ова два маџарска научиика тврди данашњи бечки
публициста, несумњиво маџарског порекла, Александар Сана,
31

који у књизи издатој после Првог светског рата (шв), стр. 102
каже:
«Турска владавина (у Босни и Херцеговини) произвела je
такође велике промене у еаставу становништва. Јер богомили
пређоше ва ислам и католици који су до тада водили (били у
већшш) напустише земљу. Православно ставовништво оста у
земљи, одржа стару веру и заузе у X V I и XVII веку ранији
положај католика» . . .
Ван сваке je сумње да су ислам примили и понеки православви a не само католички хришћани. Једино није било тако
масовно и тако остентативво као код богумила. Kao потврду
за прелаз у ислам православних имамо доказ у једном запису
из године 1509, који je писан у требињском маанстиру Тврдошу,
свега веколико деценија no пропасти Хердеговине. Тамо стоји
(дело под 12, стр. 65):
«Ради наших грехова постиже вас измаилска железна палица, која нештедво поражава уставове православве вере; и
разрушише се свете цркве и изменише предања светих ктитора,
тако те се умалише и закон и књиге. И многи немучени ни од
кога отступише од православља и присташе уз њихову веру,
каошто апостол при рече, гледајући њихово множење и великославље».
Писар лојално признаје да су православни примили ислам
без принуде. Уосталом пример je дао сам син херцега Стјепана,
који je као Ахмет Херцеговић постао био велики везир у Стамболу.
С друге стране изгледа да су прилично бројни богумили
прешли у православље (који вису хтели напупггати хришћанска
учења), тако да укупан број православних није услед турског
завојиггења смањен. За прелаз богумила на православље, два
су разлога била од утицаја: заједничка мржња на католичке
прозелите и социјално-верски афинитет. To признаје и Владимир Ћоровић. Он каже између осталога: «Како су католици
били подједнако агресивни и према богумилима' и према православнима, то су се ови, временом, у одбрани све више приближ ивали. . . » «Богумили су били једна конзервативна секта, са
много елемената прве културе коју су примили из Маћедоније
и Србије; ради тога je била ближа православљу и временом се,
у маси, у њему и изгубила. . . » (Дело поз. 1г, стр. 44, 45).
32

п.
Да je преверавање, мухамединизирање неправославних хришћана било масовно, о томе не може бити сумње. Друга je карактеристика, да je оно било добровољно. Трећа: да je извршено
скоро непосредно после турске најезде, док су доцније преверавање била редак изузетак, a масовну форму нису добила никад.
Првих година после Окупације, као први салдо, написао je
једну студију француски публициста виконт Ке д Сен-Аимур
(«ss) и њој каже:
«Нити je конверзија била тако универзална (ошита), како би
се мислило, да и данас још ,.после три века фанатичног турског
господства, муслимани у Босни чине мањину (око 40°/о) становништва».
Заиста je то један уникум: муслиманска квота je допирала
до близу половине, али je никад није превазишла, никад није
постала апсолутна већина (ретко и релативна!) Разлози се ваљда
могу наћи са добром вољом, главни су несумњиво економске
природе: пгго више хришћана, више кметова и робова. Али да
се стане до близу половине, то нема примера у другиш земљама
освојеним од Турака. Или су они целу земљу исламизирали или
само један танак слој који je постао горњи. Али да процес доведу до половине и ту остану, није у духу њихове верске политике. Разуме се да je овај систем био најнеподдошл>ивији за
хришћане: скоро толико газда колико потчињених! У Србији je
ситуација била сасвим друкчија, na je ипак довела до Устанака
и збацивања Турака «изјелица».
Све то указује да je конверзија била доброљна, да je Турци
нису налагали, да je можда нису ни форсирали, али да су je
радо прихватили, и с њом скопчали извесне привилегије логичне
у систему верске државе.
О томе пише савремени муслимански оријенталиста у Сарајеву, др Хазим Шабановић (**) и ово:
«С доласком Турака у Босну измјенио се знатно састав и
однос њеног становништва. Настала je јака и сл а м и за ц и ја сељаштва a у извјесној мјери и ситног племства. При томе су
главну улогу играле знатне друштвене, економске и правне
предности коje су у Турској држави имали муслимани према немуслиманима, што се нарочито очитовало у ослобођењу мусли33

мана од харача и у смањеном износу других дажбина, те у
већој правној сигурности».
«Ислам се ширио постепено и у етапама. Уколико и није било
насилног ширења ислама, нема сумње да су га Турци различитим срествима настојали проширити, јер je исламска вјера јаче
повезивала становништво са државом и била видан спољни знак
оданости султану. . . »
Проф. Соловјов тврди (4) да су нови муслимани БиХ, звани
«Потури» били «презирани од правих Османлија» и да су они
«почетком XV II века чинили три четвртине становништва Босне,
и султану давали најбоље јаничаре и војнике». Све ово не
звучи много убедљиво. Нарочито «статистички податак» о три
четвртине становништва изгледа скроз нереалаи.

III.
Средином X V I века јавља се још једна вероисповест у БиХ,
која није бројно јака и која je сва била концентрисала у највећим градовима, специјално Травнику и Сарајеву. To je јеврејска
вероисповет, на к оју ћемо у даљим излагањима наићи. To су
махом Јевреји протерани из Шпаније («Сефарди», што значи
Шпанци), које je Турска примила и дозволила им насељење no
већим градовима. Тако су дошли и у Босну, у неке градове, још
у првом веку турске управе, тако да се данас морају сматрати
као стара вера, првобитна, иако не аутохтона, једнако као у
суседној Србији. Њихов je број тако мали да практично не
ремети принцип трију вера.
Муслимани су неке делове становништва које je пркмило
било ислам сматрали као припаднике друге вере и нису ии
признавали сва права владајућег муслиманског слоја. To су у
првом реду били Цигани a затим још неке секте муслиманске.
Ми та разликован>а не можемо пратити, сем ако то чине писци
чије податке саопштавамо.

34

Ш. ВЕРСКА СТАЊА, НАРОЧИТО СТАЊБ ПРАВОСЛАВЉА,
црВА ТРИ BEKA ТУРСКОГ ЗЕМАНА (XVI, ХУП и XVTO BEK)
Главни процес превере затеченог становнипггва извршен je
непосредно no доласку Турака, свакако у првом веку њихове
владавине. После тога je можда била која индивидуална али ве
иасовна конверзија. Свак je остао при својој вери.
He значи то ипак да су верски односи остали непромењени.
Затечено становништво вије више веру мењало, али je надолазило ново становшшггво a домаће, како ман»е, напуиггало зеиљу.
Ни једно ни друго није било верски хомогено (потпуно исте
вере), тако да су се пропорције стално меаале (јер нових вера
није било за све време турске управе — ако изузмемо Јевреје).
За цело време турске управе у БиХ вршило се интензивно
померање становништва, некад масовно и иекад појединачко,
некад насилно a други пут добровољно, једном из верских разлога после опет из економских. Итд. Али мира демографског,
ако би се смело тако рећи, није било никад.
Нарочито су се померали хришћани, међу њима првенствено
православни. Они су бежали на север и на запад, док су са југа,
из Рашке и Херцеговине, надирале масе Срба које су сматрале
да ће у Босни мање бити изложене агарјанским гоњењима. «Те
силне унутрашње миграције и та непрестана досељавања и
исељавања измјешала су становнипггво и припаднике разних
вјера између себе тако, да послије није било веће области или
краја који би био чисто насељен припадницима само једне вјере». (Пејановић и).
Пејановић je у горе цитираној књизи (м) подробно навео
узроке и последкце свих ових померања (стране 13— 22), a у
исто време означио и радове који то питање посебно обј^ађују
(60, 61).
Писац наводи и дела Јована Цвијића и Алексе Ивића, која
су и нама била позвата.
Аустро-Угарски армијски генерал Молинари, дугогодишњи
командант Војне Крајине и дезигнирани окупатор БиХ писао je
у својик Успоменама (1И): «Од почетка прогона хришћана na до
Окупације аустријских трупа при крају 1878 напустило je своју
домају преко 200 хиљада хришћана, и потражило с оне стране
35

границе заштиту. Од тога приближно половина у Аустро-Угарској».
За другу половину не каже. Јамачно су неки бежали у земл>е
Млетачке републике, врло мало у пределе Дубровачке републике, a од почетка X IX века највише у Србију и Црну Гору.
У сваком случају ми не можемо овде износити подробности,
нити повод и обим сваког исељења и усељења. Може се само
поновити да je н>их било премного и да je аутохтоно становништво, нарочито хришћанско, претрпело знатне личне измене.
Али се бројна релација није битно мењала. Тако се бар претпоставља.
И муслиманско ставовништво није било стационарно, мада
мање покретљиво од хришћанског. Јер, после враћања Лике,
Кордуна, Славоније, Далмације, дела Боке итд. под Беч и
Млетке, сви муслимани из тих крајева наврнули су у Босну и
Херцеговину. Тако исто после Првог и Другог српског устанка.
И католици су бежали тамо и овамо, према политичкој констелацији. Једном речју, све je кретало. Чак и доцније, до наших
дана. После Окупације БиХ од стране Аустро-Угарске настало
je грдно исељавање мухаџира (муслимана) у Турску, док католици у исто време пенетрирају једном систематском акцијом,
настојећи, као у средњем веку, да Босну полатине. Све су миграције спонатне више-мање, ова њихова je планска и тенденциозна. За време Прве Југославије je много Босанаца a још више
Херцеговаца населило друге српске пределе. За време Другог
светског рата су убијани и гоњени са свог огњишта од хрватских
зверова, тада су на стотине хиљада прешле у Србију, од којих
се многи нису никад враћали. После рата су велике масе населиле Војводину. Итд. Демографског мира и констелације није
никад забележила босанско-херцеговачка историја. За време
последњег рата и после њега исељавано je из БиХ само православно становнипггво. Други су углавном остали где су. Пуног
мира и стабилизације није било никад. Kao игде друго ту je
важила Хераклитова изрека «све тече» (панта реи). С друге
стране није могло бити ни говора у то доба о неким статистичким, чак и квазистатистичким пописима. Они се чак на Западу
појављују неколико векова доцније.
Значи да није могуће утврдити ни приближно бројно стање
сваке од постојећих вероисповести, још мање њихов међусобни
36

бројни однос, њихову нумеричку релацију у једном одређеном
периоду.
При свему томе, налазе се ту и тамо no неки «подаци» о
верама у БиХ, који нису поуздани, али којима се нека релативна вредност не може да оспори. Некад се наиђе на какав
сасвим конкретан податак, на неку чињеницу која се мора a
приори прихватити. Спомене се црква, нека верска манифестација.
Овде ћемо се ограничити на прва три века турске управе, као
што наслов одељка гласи, али важи још једно ограничење: о
католицизаму, о развоју њихове вероисповести, говориће се засебно на крају ове књиге, na нећемо то да понављамо. Само he
успут бити о њима речи, и то о оним noj авама које се неће у
засебном одељку третирати.

I.
Beh Венедикт Курипешић налази 1530 много православних у
Босни. У «Горњој Босни» или «Краљевини Босни» налази, «три
нације и три вере». Прво су Босанци римо-хришћанске вере,
друго Срби «вере Светог Павла», a треће «прави Турци». За
Србе каже: «Ми их држимо такође за добре хришћане, јер не
налазимо никакву разлику између њихове и римске вере». (4®).
Истина да се православни нису означавали као верници Св.
Павла и нејасно je откуда Курипешићу тај назив. Али да je он
на православне мислио, то je ван сваке сумње. Јер ту исту веру
налази после у Србији, Бугарској и Румелији. A и за Босну
каже да су Срби који ту веру исповедају. Да je под тим разумевао православне, не може бити сумше. (5e).
У «Дољњој Босни» нашао je само Србе и Турке. Онде даље
каже: «Срби имају своје свештенике и цркве no хришћанском
обреду», Затим потсећа на три манастира која je посетио прошле
недеље. За један каже да у њему «станују српски калуђери»,
други да се у њему налазило осам српских калуђера, трећи да
je велик и леп али разрушен итд. Ha једном месту даље каже:
«Ми смо у Горњој Босни видјели много цркава и српских свештенкка, и манастира са српским и грчким калуђерима; видјесмо крстове на гробовима и друге хришћанске знакове. При томе
37

наслућивасмо, што су нам они доцније и потврдили, да су се у
своме вријеме они и њихови краљеви и господа за хришћанску
вјеру храбро борили у бојевима, чија смо многа разбојипгга
видјели, и да су се тако јуначки борили, да их Турчин није
могао друкчије освојити него да им остави њихову вјеру». (**).
. . . «Ти исти Срби, које затекосмо у хришћанској вјери, указаше
нам много љ убави. . . » (4#).
Кад описује како су Срби у «Горњој Босни» дочекали депутацију за Цариград и причали како су и њихови, српски стари
били исто таква господа, Срби су још додали: «Само Вас молимо
да останете постојани у вашој хришћанској вери. Чиннте као
што ми чинимо и будите као што смо и ми још увек, и поред
све невоље и беде, постојани у в ер и . . . » И Курипешић додаје
са своје стране: «Ах, Бог се мора смиловати кад нас гоњени,
мучени и напуштени јадни хришћани у вери крепе. Дао Бог да
се њихов глас чује у римском царству, које би требало да je
глава ових хришћана, и да се стиде они који се праве добри
хришћани a то на делу не доказују.».
Kao што се види, нису православни у Босни и Херцеговини
били само формални верници и присташе те цркве, већ истински православци и хришћани.
Курипешић, коме се нека пристарност за православље не
може импутирати, налази их зјело 60— 70 година после турске
најезде. Вероватно je већ било нешто мало досељеника православних из Рашке, Зете итд., али je исто тако неспорно да je
и само аутохтоно становништво у великом делу продужило да
тада јавно исповеда православну веру коју je дотле само тајно
или прикривено исповедало. Ta вера je одговарала психи народа
и потврђивала исповетност српске иације. У вери се јединство
народа изражавало чак више него у ма чему друтоме.
Срби из других крајева су само распламтили већ постојећу
верску буктињу домаћег становништва. A и сами ти досељени
Срби налазе се у Босни већ од X V и X V I века. Посматрани данас, и они су староседеоци у пуном смислу речи.
За исто време у почетку X V I века, пре Мохачке битке, каже
под и ' цитирани Габриел Шарм, ултрамонтанац: «Ш то се тиче
хришћана грчко-источних, који су имали већину над католицима Херцеговиве и Босне, њихова кавонска ситуација беше међутим нижа него ових последњих» (стр. 631).
38

He само да je X V I века Босна пуна православних, већ се они
већ исељавају из Турске. Католички редовник, проф. Загребачког универзитета Јулијан Јеленић пише (7*): «У X V I веку настанило се у Хрватској и Славонији више босанских православних
породица, које су цобегле од Турака. . . » Овде ћемо навести неколико конкретних података.
Алекса Ивић je у својим исписима из Бечког државног и
ратног архива објавио једно писмо протопопа Радослава и осталих српских главара из Поун»а у Босни, упућено надхерцогу
јула 1596 (®8, стр. 211). У њему се предлаже заједничка акција
против Турака. Наводе се ту многа имена православних првака.
За себе каже протопоп Радослав да je «бишкуп поунских крајин, заповидник тридесет попов и правител» кристијанске вире».
Он толико народа има под собом да сматра да би могао ући у
рат против Турака, разуме се са аустријском помоћу. Писмо je
писано ћирилицом иако икавски.
Сачувана je нпр. једна молба српских калуђера из босанских
манастира Рмња и Моштранице из год. 1624 послата у Беч са
српским потписом «Кирил игумен за се и за остале наше редовнике» (**). Тада je побегло из оба маиастира око сто калуђера
са игуменом Ћирилом на приморску границу, носећи собом манастирске драгоцености, и молећи Беч да им дозволи оснивање
једног манастира у својој држави. Гроф Франкопан je дао бечком двору мишљење да се молба одбије, јер ће се у том случају
лакше увести католичка вера међу православве. (*5, стр. 64). Толики број калуђера у једном забитом манастиру говори и о
величини православне вере тамо. Само се uopa признати да je
«манастир Хрмњ био центар православља у северозападној B o c hj*, гдје je обцчно сједио екзарх пећског патријарха». (®4).
Te годиве су Турци уоппгге били кивни на Србе, ни су своју
мржњу окомили били нарочито на српске манастире у Босви.
«Поробљени су сви српски манастири од аустријске границе na
све до Сарајева. Калуђери српски, прогоњени од Турака, разбегли су се на разне стране, a њих 17 на броју пређу на аустријску границу и замоле дозволу да се ту настане. . . Тада баш по бегоше и поиенути калуђери из манастира Рмња и Моштавице,
који, као ш то смо видели, замолише преко свог игумна Ћирила
дозволу да подигну српски манастир у аустријској граници. Ha
интервенцију грофа Франкопанског, који ни o b o u приликом не
39

мога прикрити своју мржњу према свему што je српско, изађе
јануара 1643 царева резолуција, да се калуђери српски и попови
из Турске не примају и да се не сму насељавати no Хрватској
и Славонији». (**, 57).
Све се ово дешавало за време обновљене Пећске патријарпгаје, за које се време иначе сматра да je било српско-православној цркви у Босни благонаклоно. Остала времена су била
још тежа. Али се мора признати да у то време није било дискриминације православља у Босни, бар не према другим хришћанским верама.
Из истог почетка XV II века имамо један извепггај Атанасија
Георгијевића, који овај шаље 1626 цару Фердинанду о свом путовању кроз Босну. (**). Он каже да «католика има у краљевству
босанском 250 хиљада». За православне каже: «Шизматика у
овои краљевству има већи број него католика, којима управљају
њихови попови и калуђери у духовним стварима, и који су прије
реформа календара били много присни и пријатељи са католицима». Даље каже: «Далеко je већи број католика и шизматика
него Турака».
Овај податак je веома значајан, не no апсолутним бројевима
које садржи, јер они морају бити сасвим апроксимативни ако не
и произвољни (статистичари то одмах виде), већ no релацијама
између вера које износи. To се заиста да утврдити далеко лакше, и то може да констатује и онај коме бројне величине апсолутно изражене нису познате. Нпр. у свом крају свак може да
зна која je вера јача a која слабија, али не мора да зна, a
раније није могао уопште да зна, колико je прецизно припадника поједине вере. За веће области потребно je много више
посматрања и више знања, али начело остаје исто: односе je
лакше установити него апсолутне вредности.
И кад један хатолички легат изјављује у званичном акту да
je православних више него католика, онда се то једва може подврћи сумњи. Тим пре пгго и други извори то гледиште потвр-

ђујуПравославни Срби из Далмације послали су 1759 молбу у
Млетке да им се постави владика «од нашег славено-србског
језика», додајући да су се многи Славеносрби доселили из разних области «а највише из Босне и Херцеговиие и из свега
Илирика» . . . (UT).
40

Толико je православних исељено из БиХ за турског вакта, a
опет их je било много и остали су као доминантна вера у
самој земљи. Колико их je, дакле, морало бити? Много, веома
много. Откад су вере смеле да се слободно развијају (a у Босни
je то било тек у турском вакту!) и православл>е je у н»ој велико,
наткриливши сваку другу веру, a некад и све остале заједно.
И тако je српско православље у Босни и Херцеговини вегетирало за време турске управе, час толерирано a час гоњено,
али мажено никад. Оно je некад мање a некад више долазило
до изражаја (нарочито за време српских буна), али je латентно
постојало увек. И ширило се, множило, напредовало.

П.
He треба мислити да су само православни имигрирали у Босну, a да су остале вере потпуно староседелачке. И њихови припадници су досељавани.
Тако нпр. што се католика тиче, најзагриженији и најшовинистичкији хрватски историк Босне Вјекослав Клаић пише (148,
14®, стр. 285):
«Ha почетку турске владавине не бијаше положај раје сувише тежак: још у XVII веку им je тако добро било, да су се насељавали до Босни досељеници из Хрватске и Далмације који
су више желели да служе турском бегу него хришћанском
грофу».
Дакле, оставивши на страну признања Клаићева да je боље
било под Турцима него њиховим грофовима, остаје као чињеница да су се још у XVII веку многи католици из Далмације и
Хрватске насељавали у Босну!
Насељавања Босне страним муслиманима, као што je нпр.
био случај на Косову и no Македонији, није било. Али појединци су остајали тамо кад су једном тамо добили били цивилну
или војну службу. Тако су познате многе породице турског порекла у БиХ.
У свом Опису Босне Тома Ковачевић, некадашњи францисканац каже ('4, стр. 18) да «по Травнику и no другим мјестима
има Арнаута каваза до 500». To je он писао за један дани период
(средину прошлог века). Разуме се да су са новим везиром до41

лазили и нови кавази (a такође и код консулата). Многи су се
враћали у Арнаутлук, неки су и остајали. Један од водећих политичара Босне првих деценија овог века звао се Шериф Арнаутовић! Није баш све чист Босанац, чак ни Словен!
Масивнија имиграција je настала после Првог и Другог српског устанка, и после напуштања градова у Србији 1867. Ту je
било муслиманског становништва одасвуд, било je и Срба међу
н>имa, али су вероватно несловенски елементи имали превагу.
Пруски конзул у Сарајеву наводи бројеве стамовнипггва БиХ
баш те године (1W), пгго ћемо пренети доцније, и онда каже:
«Мухамеданци, међу којима се налази 30.000 глава протераних
последиих година из Србије, a то je иајвећи део њихов, претстављају углавном градско становништво».
Он je можда више него ико био у етан>у да приближан број
дозна. Да ли тај број обухвата само мушкарце или и жене са
децом, тешко je утврдити. Свакако се ради о приливу мухамеданског стаковништва од неколико десетина хиљада душа, становништва етнички различитог од оног босанског и херцеговачког.
За време ратовања Евгенија Савојског крајем XV II века,
неки његови одреди су допрли били до Сарајева и запалили га.
Његово муслиманско становшшггво je или побегло куд-које, или
заробљено, na онда повучено преко Саве, где je један део покатоличен a други посечен. Итд. Неке пуне демографске стационарности није нигде у нашим пределима било, na ни у Босви.
Истина да je највеће промене доживело православно становништво, али ни друге две вере нису биле поштеђене «метанастатичких померања».

42

IV.

ВЕРСКИ ОДНОСИ БиХ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX BEKA

Рекли смо већ да je православље у БиХ најбоље стојало почетком X IX века. После опада и апсолутно и релативно. Апсолутно, јер се велики део српског становништва пресељава у
Србију. Taj процес je започео за време Првог устанка и продужен je кроз цео X IX век, мада не увек истим интензитетом. С
друге стране, муслимани протерани из Србије у првој, другој и
седмој деценији прошлог века највећим делом се насељавају на
територији Босне. 1876 одн. 1878 један добар део Херцеговине
припада Црној Гори, и то најчистији српски крајеви. Разуме се
да и то слаби релативну већину православних Срба у обе провинције. Санџак се час прибраја, час не прибраја Босни одн.
Херцеговини.
Али почетком X IX века српско православље je још веома
моћно и преподерантно у БиХ. Релативну већину му нико и
никад не може одузети; само he она бити слабија у току времена. Подаци из те временске периоде су оскудни, али их ипак
нешто мало има.
Интересантно je како велики немачки историк Леополд фон
Ранке описује доминантан и примаран положај православља у
Босни и Херцеговини почетком прошлог века. Друге вероисповести се, no Ранке-у, или прилагођују српском православљу или
одржавају континуитет извесних специфично српских квазиверских обичаја. Он каже (дело под 7S, стр. 29)»
«Раја je делом грчког делом католичког вероисповедања.
Опажа се између обају вероисповести велико међусобно приближавање. Католици се придружују грцима више него ма где
друго: они поштују исте посте као ови њихови земљаци; према
национално-српском обичају скоро све породице (католичке)
имају једног свеца као домаћег заштитника. . . Па и муслимани
се такође добро сећају кога су сведа њихови преци имали као
кућног патрона. Изгледа просто као да се још увек не могу сасвим да отргну од њихове староуврежене вере. Понекад води
босански бег сасвим потајно хришћанског свештеника на гроб
својих лредака, да би њихове кости опојао и молио за њихову
д у ш у ». . .

43

У X IX век српско православље БиХ улази прекужено, очеличено, свесно себе. Оно се све гласније чује и ствара потом
светску историју.
'
I.
Има писаца који дају и бројне податке појединих вероисповести тога доба, свих или само неких, мада тек у другој половини X IX века настаје просто такмичење писаца који ма шта
знају у изношењу бројних података о верама у БиХ. Разуме се
да су све ово само евалуације, тзв. статистички сурогати, na чак
ни то. Али ми морамо да све податке који потичу од озбиљних
писаца региструјемо и пренесемо. Иначе je то такође арбитрарност и научничка самовоља: унапред некога елиминисати. Отац
историје, Херодот je казао да он мора да саопшти сваки податак
до кога je допро, али то не значи да мора у њега да верује.
Све ове опсервације се односе не само на прву половину X IX
века него на трећу четврт, све до првих аустријских званичних
података. Ми ћемо изнести све озбиљне податке, настојећи, где
je то могуће, да оценимо и степен њихове веродостојности.
Рекосмо да за прву половину X IX века има врло мало тих
података. Тим пре их треба све саопштити.
Најбољи европски историчар Турске, Румун Никола Јорга,
писао je (75, V, 223) да су почетком X IX века «францискани располагали католичким становништвом од 40.000 верника, док je
број припадника грчке цркве износио око 600 хиљада». He знамо колико je то тачно.али je то мишљења најкомпетентније науке. У сваком случају je православних морало бити десет пута
више него католика (no Јорги 15 пута више).
Према архиву апостолског викаријата на Брестовском, у
г. 1802 било je у БиХ 11.946 римокатоличких породица, свештеника францисканаца 85 и световних 10. Укупан број душа био
je 91.047; (7‘ ).
Сад долазе подаци учињени «на лицу места» од странаца,
који скоро никад не кажу на који начин су до података дошли.
Први je био један Француз који je учинио статистички сурогат, познат у науци под именом евалуација. To je био Амадеј
Шомет де Фосе, француски дипломат и путописац, који je био
и конзул у Травнику.
44

O њему има врло много спомена у «Травничкој хроници»
Ива Андрића. Ж ивео je од 1782 до 1841. О Босни je написао
једну лосебну студију под насловом «Путовање no Босни у год.
1807 и 1808». У том његовом делу треба да je у Босанском вилајету почетком прошлог века било около један и четврт милиона становника или, како он прецизније каже: «Становнипггво
ове краљевине може се оценити на 1,250.000 до 1,300.000 душа.
Од тога броја има 120 хиљада католика, више од пола милиона
грчке исповести, a мање од 600 хиљада муслимана. Треба додати
још 1.200 јевреја и 30 хиљада цигана». (77).
Шометова књига je у своје време произвела праву сензацију,
јер су то били први објављени бројни подаци о верском саставу
босанско-херцеговачког становништва, и она je убрзо (после свега шест година) доживела друго издање.

Шомет де Фосе признаје још тада муслиманима бројну надмоћност, коja досиже скоро до апсолутне већине. Али православних налази четири пута, и јаче, изнад католика.
Мора се одмах рећи да je босански вилајет обухватао Новопазарски санџак и онај део Херцеговине који je Берлинским
конгресом 1878 припао Црној Гори. Пејановић сматра да je становништво тих некадашњих делова босанског пашалука износило око 15% становништва укупног пашалука, и да je оно било
сублизу једнако православно и муслиманско. To његово мишљење може бити приближно тачно. Ипак не би било дозвољено, са
гледишта статистичке науке, те бројеве издвајати и давати бројеве чисте Босне и Херцеговине no једном писцу који их није
издвајао. Ово се може у статистичким коментарима (статистичкој анализи) установљавати, али никако у табеларном или ма
каквом другом бројно-комперативном делу.
У сваком случају, одбијајући становништво ових области од
укупног броја, квота католика би била непгго већа, квоте православних и муслимана непгго мање. Па опет, и тада, квота православних износила би преко 38®/о, муслимана нешто мање од
49%, a католика свега 11®/®. A ове квоте je изнео један католички
писац!
He треба заборавити да je Шомет де Фосе живео у крају где
je православних у Босни најмање, у католичкој области a везирској, муслиманској вароши. Можда je зато ове две вере по45

дигао, a православну смањио. Сасвим ненамерно, под утицајина
онога што види.
1821 je изашла у Бечу полузванична едиција са насловом
«Историјско-топографски опис Босне и Србије, нарочито с обзиром на најновије време» f78). У тој књизи стоји: «Главна вероисповест Босие je грчка, али има тамо и много муслимана. Римокатолика има најмање 50 хиљада душа. — Францисканци имају
три манастира у Б осн и . . . Римо- католици имају канда 32 парохије, a грци 374 поред 20 манастира . . . »
Разлике су, као што се види, између православних и католика
огромне, непремостиве. Првих je десет пута, и јаче, више него
других у сваком погледу (и no броју верника, и no манастирима,
парохијама, према томе свештенству итд.).
1839— 40 године путовао je кроз Босну и служио код сарајевсков везира брат хрватског песника Ивана, Матија Мажуранић.
Он није био школован човек, али je имао добру моћ распознавања. У својим описима пута (т*, стр.54) каже «У Босни има највише крстјанске вере източне изповеди, за тим су мухамедовци,
a за њима следе крстјани западне изповеди. A жидовах има
најмање, ну ипак има и њих доста». Мажуранић не даје бројеве,
али je ред вероисповести према бројној снази тачно приказао.
Утиску православне бројне надмоћности није нико могао да се
отме ко je тамо био.
У водећем немачком часопису «Иностранство» за 1845 налази
се рецензија тек изашлих исписа из Дубровачког архива Павла
Карано-Твртковића и том приликом лист много говори о Босни,
на коју се ови исписи углавном односе. Књига je приказана на
основу руског приказа у Ж урналу Мињистерства народиаго
просвјешченија. Ha крају се дају и бројни подаци о Босни са
Херцеговином: да има површину од 730 кв.кил., становништва
1,430.000 лица. «Од тога je милион грчке вере, 150 хиљада су
римокатолици, a 280 хиљада исповедају Ислам». He види се да
ли су то подаци примарни (самог листа), или руског Журнала,
или издавача збирке, али je њих читао сав образовани свет
Европе и зато им се мора поклонити пажња. (**).
Преокрет и нов путоказ у процени бројног стања припадника
разних вера БиХ учинио je један домаћи писац католичке вероисповести, францисканац Иво Фрањо Јукић. Сви доциији писци
46

n0Tfa4«> од њега или се бар осврћу на њега ако су знали његове
наводе.
Он je у више наврата чинио евалуацију броја припадника
гриу вера БиХ, и то све срединои прошлог века. Али je прва
процена изашла 1841 године и на њој он базира све даље. (81).
Све остале садрже скоро исте бројеве, na зато Јукића наводимо
међу писце прве половине X IX века иако je већина његових
дптга изашла почетком друге половине. Највећи део je сабран
изашао 1953 у Сарајеву. (**).
У тој првој расправи, изашлој у Српско-далматинском магацину 1841 (81) Јукић je нашао у «везирлуку травничком и мостарском» укупно становника 1 милион и сто хиљада, од чега
око пола милиона хришћана, двеста хиљада кршћана, 384 хиљаде муслимана, цигана шест хиљада, јевреја 2.500.
Везирлук травнички се утлавном поклапа са тадашњом Босном, везирлук мостарски са З^ерцеговином (он je био кратког
века).
После je о томе говорио у расправи «Омер-паша и босански
Турци», штампаној 1851. Тамо у почетку каже: «Босна, земља
славјанска a покрајина турског царства. . . броји преко 1,100.000
становника. Становници ови су двоструког закона, мухамеданског и кришћанског, ови последњи на броју су двоструко већ и . . . » (стр. 152 пом. књиге). Писац овде узима све хришћане,
православне и католике заједно. Релација 1 : 2 приближно je
морала бити тачна (тј. муслимана према хришћанима).
У расправи «Народне учионице у Босни» каже: «У Босни
имаде до 160.000 кршћана и ришћана преко 500.000» (цит. књига
стр. 213). Значи да иа једног католика долазе три православца,
чак и непгго више. He треба превидети да писад налази католика максимум сто шездесет хиљада, a православних нинимум
пола милиоиа.
У меморандуму турском султану од 1 маја 1850 («Ж ељ е и
молбе Кршћана у БиХ султану Абдул-Меџиду», књига ** стр.
314) каже у уводу: «Преко 600.000 кристијана живи у ова два
елајета БиХ Ваших вјерних поданика. . . »
Haj прецизниј и су његови подаци у тои снеру дати у расправи
Земљопис и повјестница Босне, и они су после од многих искоришћаваки. Тамо стоји (стр. 324 и даље пом. књиге): «Босански
становници јесу подјељени у главна два закона: хришћански и
47

турски илити мухамедански, и нешто мало чифутски. Хришћани
се дијеле у двије слиједбе: сљедбеника западне и источне цркве;
први се од народа кршћани, a други ришћани зову. Број хришћана на 715.000. Дијеле се пако:
I. Кршћани, другојачије католици, 150.000...
II. Ришћани, који се православнима з о в у . . . Православних
има около 561.500...
III. Турци, с Циганима, износе 384.000 . . .
IV. Чифути, илити јахудије, 6 . 50 0. . . »
Пре тога укупан број становника опет утврђује на округло
1,100.000, од чега Илира 1,096.000, Цигана 6.000, Чифута 2.500. —
A k o се саберу све цифре n o вери ,излази заиста укупна цифра
од 1,102.000. Трећина je нешто мање од 370 хиљада, a Турци
заједно са шест хиљада Цигана имају мало више од те трећине.
Православни међутим имају јаку половину, апсолутну већину
становника. Католици једва имају нешто више од осмине становника. Према православнима су ближе 1 :4 него 1 :3.
Мора се признати да су овде урачунати и они херцеговачки
делови који су 1878 припали Црној Гори, a како изгледа из његовог даљег «мјестописа» такође и Санџак (нахије сјеничка, новопазарска и митровачка). Он сам каже на страни 375 поменуте
књиге у примедби: «Пашалук новопазарски протезао се од Дрине до Косова Поља. Заузимао je нахију: сјеничку, новопазарску
и митровачку, јест чест краљевства рашкога; од године 1817
спада на Босну».
Међутим, у Херцеговину су спадале нахије пљевљанска, пријепољска, a од садашње Босне фочанска и чајничка (од Црне
Горе никшићска и колашинска, као и део гачанске).
Али писац даје за Херцеговину посебне бројеве становника,
који су свакако у горњим укупним обухваћени. Он каже: «Становници су a) кршћани (године 1843) 41.860, б) ришћани, отприлике 180.000, с) Турци, који станују у варошима и нешто no
селима има их смијешаних, има их отприлике до 68.000, сви
потурице, негдаиш>и патарени. Цијело становништво 290.000 душа». Невелики део je припао Црној Гори. A у целој Херцеговини
писац налази више од три петине православних, a свега једну
седмину католика. Ha једног католика четири и no православца.
A k o би се хтели ослањати на Јукића, босанског Хрвата и
првог известиоца о бројном стан>у појединих вера и народности,
48

српски карактер и Босне и Херцеговине био би више него доказан. Сами православни Срби имали су средином прошлог
века апсолутну већину становтошггва у тим покрајинама.
Један руски научник, вероватно географ, написао je 1844 у
Ж урналу Министарства Просвете «Историјска и географска
примедбе о Босни» (ш ). Ту стоји (стр. 108):
«Босну насељују Срби три различите вере: православне (источне), римско-католичке (западне) и мухамеданске.
Број становнинггва се не може тачно утврдити, али судећи
no парохијама и no броју домова у парохијама може се приближно примити да се у Босни, заједно са Херцеговином, налази
више од милиона душа која исповедају православну веру, до 150
хиљада који исповедају римокатоличку и до 280 хиљада потурчених Бошњака који исповедају мухамеданску веру.
Православних парохија може да се прими да има више него
1937, од којих свака има no сто до триста домова. У унутрашњости БиХ има у неким домовима no сто и више душа».
Он je дао број парохија и no епархијама: Сарајевска 894, мостарска преко 400, зворничка до 300, новопазарска до 340 парохија. Укупно то износи заиста 1934. У сарајевској дијецези je
знао тачан број, док je за остале три дао сасвим апроксимативан. Само je из овога очигледно да je цео Санџак био обухваћен
у рачуну Старчевског. Он je имао једну добру петину парохија,
можда приближно и становника. Затим улазе и парохије одн.
становници оног дела Херцеговине који je потои постао црногорски (Грахово, Бањани, Никшићи, Дробњаци итд.). Можда су
чак и Васојевићи били урачунати у ове бројеве. Ипак je број
православних нереалан и сувише велик, на рачун нарочито
муслимана (док je католика било заиста толико приближно!).
Бројне податке, сасвим заобљене, о религији становништва
БиХ средином прошлог века дао je и један пруски путописац,
Наигебур. У својој кшизи о Јужним Словенима и њиховој земљи
(**», стр. 196) каже са БиХ: «Укупно становништво износи највише милион. Ислам исповедају 350 хиљада душа, источној цркви припадају 450 хиљада, a католичкој 100 хиљада. Осим тога
живе овде многи јевреји и цигани. Турско ставовништво се све
више гура у градове a препуигга хришћанииа да обрађује н»ихова пољска имања; зато се ови све више множе, док Турци,
напротив, опадају».
49

V. ТУРСКЕ «СТАТИСТИКЕ» О ВЕРИМА, СРЕДИНОМ XIX
BEKA

I.
И турска je управа вршила кобајаги неке пописе становништва, само у специјалном циљу, и скроз површно и погрешно.
He зна се игга je ту лажније: купљен>е података на терену или
њихово «обрађивање» у неком бироу.
За прву етапу даје нам драгоцене податке фратар Јукић у
раду: Омер-паша и босански Турци, пом. књига (**), стр. 160.
Кад je средином прошлог века (изгледа баш 1850 године; Јукић
прича о свему и свачему, али прецизне датуме не даје) Омерпаша Латас био послан од Порте да умири Босну и казни крајишке муслимане бунтовнике, између осталих мера које je преузео био, каже Јукић: «распошаље писаре no нахијама да мушке
главе, колико турске толико и кршћанске пописују», na онда
вели у примедби: «Писари ови били су већином Османлије, који,
не знајући босански, водали би узасе Бошњаке Турке, и тако најприје Турке a затим рају писали су, свакога име, и оца му и доба.
Раја, не знајући зашто се то пописује, била се je препала да и
њу не потјерају у низаме; међуто нису смјели тајити. Турци,
напротив, све би трећег затајивали; ништа немање. Једноч у
говору с Омер-пашом каза ми, да има Турака колико и раје —
један милион — вели он: a будући да су три од стотине имала
у низаме ићи то no сваком бројењу мало би ко и остао код куће!
Али то je он само предамном умножавао турски број, a умањивао кршћански, да сакрије малоћу — порад политичких узрока»...
Ђорђе Пејановић у својој скорашњој студији о становништву
Босне и Херцеговине (м), стр. 29— 30) каже баш за тај попис од
1851— 52 (он га временски тачно прецизира) следеће: «Taj попис,
као ни остали турски пописи, није био поуздан и био je врло
мањкав. Аљкавост при попису, хотимично смањивање броја кућа (да би се платио мањи порез који je разрезиван no кућама),
површвост, неспособност пописивача и цијелог пописивачког
апарата, и нерадо давање података од стране муслимана карактеришу овај као и остале званичне пописе. Последица je тога

50

била, да je овај попис био нетачан и да je давао мањи број ж итељства него што га je било у ствари». «Овај званички попис
извршен je no кућама. He зна се ни да ли je попис захватио све
мушке главе, или само оне од десет година na навише, јер je
плаћање пореза почињало од те године.»
Пејановић се позива на Киперта који у делу под •• наводи
«примјере слабости, произвољности и непотпуности турске статистике» (стр. 30). Киперт у ствари наводи неколико немогућих
резултата тог «пописа» који се дају лако утврдити. To се понавља у књизи Блауа, Кипертовом Додатку (**).
И други европски писци упозоравају на особеност турских
«статистичких» операдија. Тако Карл Браун у предговору Герхардовог превода српских народних песама цитираног под м. Ha
страни 37 каже Браун и. о.: «Специјално у Турској имају пописи становништва једну посебну особину, која се сасвим сушествено разликује од наших. Тамо се наиме пописују само одрасли мушкарци, и то углавном из два разлога: Прво je пописивачу забрањено да улази у женску кућу (турски харем ...). забрањено законом и обичајем. Друго, харач, порез на главу, узима се само од одраслих мушкараца (руски «душа»), a то je Турцима главни циљ» (свакако пописа).
Немачки етнограф Рикард Max, цитиран под 8S, жали се на
стр. 99 поменуте публикације како je уошпте тешко у турским
пределима доћи до бројних података иоле тачних, na успут спомиње и турске «статистике». Taj његов пасус je веома интересантав na heuo га навести у целини. Ево шта он каже:
«За познају истине недостају чисти извори чак и оиоме који
иде на посао на лицу места са најбољом вољом и снабдевен потребним знањем језика. He може свак да се истражује до интимности. Свуда се наилази на неповерење, ве само код турских
власти, него и код раје, која може све веровати само не на неку
научност беспристрасну и без предрасуда. Човек je онда принуђен, пошто одбаци наивну турску статистику сал-иамех, која из
учтивости и лењости тачно оиолико жена изброји колико и мушкараца и људе дели само према вери, човек je принуђен да се
обрати хришћанском свештенству, које никад не пропушта да
ову прилику искористи. Из кише дошао си у покисницу. Свештеник, увек страсно одаи нацији, пружа најфантастичније
слике о своне народу; сви други народи на Полуострву за њега
51

су једва достојни спомена, и ко бројеве који извиру из тог извора под описаним околностима и податке одатле бележи, он je
занимање етнографског истраживача сасвим промашио» . . .
Швајцарски професор Кинкел, говорећи баш о БиХ (дело
цитирано под **) придаје бар хришћанским изворима неку релативну важност. Он каже (стр. 7): «За Хришћане пружају свакако харачи које су пре имали да плаћају и регистри становништва вођени од хришћанских свештеника бар неку приближну процену. Мухамеданце, пак, нису дозвољавали да пребројавају, да се не би испољило, колико су заиста у мањини». . .
Аустријски поручник и конзуларни агент фон Јакса-Дембицки
пише 1870 о тешкоћама спознаје бројних односа у БиХ и жали
се да су «пописне листе, нетачно састављене од турских власти
и са љубомором чуване, ипак неприступачне». (w , стр. 163).
И руски конзул Ал. Гиљферинг истиче тоталну непоузданост
«пописа» од 1851, који му je служио као прва оријентација његових истраживања, и тврди да je у тим турским резултатима
број становништва намерно смаљен. Итд. (87).
Ово je све било потребно рећи пре него би се саопштили ближи подаци о турским «статистикама».
Пошто су турски «пописи» вршени ад хок, неочекивано и
без законске подлоге, усто у нестатистичком циљу, то није могуће утврдити колико их je било и хад су вршени.
Неки пописи су само покушани, постојала je намера да се
изведу, али су то спречиле разне околности. Некад су вршене
административне процене које су објављаване у званичном календару «Босна-Селнаме». Страни писци су покаткад сматрали
да су то пописи. Уосталом њихова веродостојност je иста као и
«пописа».
Једно je сигурно: да je први «попис> извршен 1851, то je no­
nne који Јукић описује. Истина, и у цивилизованим земљама
Европе није било правих статистичких пописа пре X IX века, na
једва и пре његове половине. Али су сви доцнији пописи били
бољи и савршенији. У Босни (a ваљда и у целој Турској), то je
био први и последњи попис, и то сасвим примитиван и непоуздан.
Блау и Киперт спомињу, у својој већ цитираној публикацији
(83) још два пописа: од 1871 и 1876. Пејановић тврди, и то ће
бити тачније, да су после 1851, постојали само «прорачуни», или
52

како се то стручно каже процене онд. евалуације. И то за год.
1865 и 1871. 1876 имао je да се обави «званичан попис», али се
«није могао извршити због устанка у Херцеговини и Босанској
Крајини (м, стр. 37). Њега су недоместиле опет процене у календару «Босна-Селнаме» за 1876.
Речено je већ да су се «статистичка» посматрања у турској
Босни ограничавала на куће (данас кажемо домаћинства) и одрасле мушкарце који су дељени на правоверне (муслимане) и
хришћане. Ако се желео добити број становништва, саоппггени
број се морао множити са пресумираним коефициентима. Ако
се хтео установити број једне од две хришћанске конфесије,
онда се морало прибегавати друтим изворима, и онда одбијати
нпр. број католика према фратовским регистрима од укупног
броја од Турака пронађених хришћана.
РазумЈћива je ствар да су заинтересоване личности ван Турске прибегавале и овим рачунањима у отсуству других, поузданијих података. Баш у то доба, кад су ови рачуни прављени,
Босна и Херцеговина су биле у центру европског интересовања,
биле су политички сасвим ахтуелне. Није се жалио труд да се
о њима макар шта дозна.
Али данас ти подаци имају веома мали, скоро никакав значај, једва и теоретски. Ипак, куриозитета ради, ми ћемо саопштити неке податке, више калкулисане него стварно добивене,
да би се боље разумела политичка атмосфера која je у то доба
владала. Јер тада се тако мислило и на томе су базирани многи
аргументи или чак на основу тога доношени закључци далекосежног значаја. (He само разрез харача!).

П.
По Блау-Киперту, укупан број становника у широј Босни
требао je да изнесе према «пописима» од
Године 1851
1871
1876

1, 022.000

1,026.000
1,051.485

По Пејановићу, a вероватно и неким другим, тај укупан број
износи (код пописа и евалуација):
53

Године 1851
1865
1871
1876

1,077.956
1,442.000
1,242.458
1,263.700

Beh подаци о структури становништва, нарочито no вери,
доказују веће и очите нетачности. Блау-Киперт обрађују тај
материјал поближе. По првом попису било je муслимана 175 хиљада a хришћана 265 хиљада. Taj број треба помножити са два,
јер се односио првобитно само на мушкарце. Према томе било
би муслимана 350 хиљада, a хришћана обе вере 530 хиљада.
Укупан број међутим, не слаже се са укупним бројем напред
датим, он допире само до 880 хиљада a треба да прелази милион,
сем ако су томе додавати децу испод десет година, пгго нису
рекли. Исто тако покушај аутора да добију број православних
одбивши од њега број католика према францисканским регистрима не може се примити. Јер тај францискански податак je
ипак релативно тачан, у сваком случају далеко тачнији него
турски резултат. Овај je очигледно смањен. Сад, ако од једног
смањеног броја одбијете прави субтотал, преостатак мора да
буде сувише смањен и нетачав.
Према истим немачким писцима, други попис од 1871 (Хеџра
1288) нашао je у Босни (без Херцеговине) становника 539.300, од
чега муслимана 270.050, православних 202.820, католика 60.095,
Јевреја 1.305, Цигана 5.030. У Херцеговини укупно 81.929, од
чега муслимана 39.472, православних 23.492, католика 18.289,
цигава 676. По свему изгледа да овде није извршена мултипликација са два, да су само мушкарци обележени. Ho мултиплициран број износио би 1,240.000, a толико није означен укупан
број. Тако испадају те турске статистике; редовним вратима из
њих се не може изићи.
Др O t o Блау je био пруски вицеконзул у Мостару, после
конзул у Сарајеву, na je ствари проматрао колико je могуће
директно. О становништву и његовој верској подели написао je
читав низ расправа али се углавнои увек држао турских звавичних «пописа». Ми смо већи део, можда и св'е његове расправе, успели да пронађемо, али смо ретко нашли и неке нове податке. Ипак ћемо спомевути те расправе.
У једној изашлој 1861 у главном географскои часопису Немачке он даје «преглед католичког становништва Босне» (*•).
54

Према табели у БиХ je тада било католика 127.768 у 889 места,
са 13 школа и 238 свештеника.
У чувеном географском часопису «Петерманова Саопштења»
налазе се скоро истоветни подаци који се налазе и у његовој
књизи под •* С1).
1865 je објавио конзул Блау у Пруском трговачком архиву
(»*) извештај о резултатима турског пописа од 1855 (!!). У том
саоппггењу стоји (*‘ ) да у Босни број мушког становнииггва износи 446.692. Он сам, на основу тих бројева, мисли да je укупан
број становништва 882.722 (помножено са два било би 893.384).
По конзулу Блау, a на основу тога «пописа» требало je да буде
грчке вере 449.479 душа, Турака 286.708, католика 132.743, цигана 10.026, јевреја 2.438 и разних 1.228. Како je дошао до тих бројева, и то на око прецизних, нико неће моћи да утврди!
Још смо нашли два прилога дра Блау о становништву Босне,
оба објављена 1867 (1М, ш ). У првом говори о «попису, или правије рећи о процени извршеној 1866», из чега очигледно произлази да je он све нове извештаје у званичном календару «Селнаме» схватао као плод нових инвестигација, пгго, разуме се,
није случај. Турци су јамачно повећавали бројеве једним фиктивним коефицијентом. Te године (1866) требало je да Босна и
Херцеговина, заједно са Новим Пазаром, Васојевићима и Плавом-Гусињем, имају становника
мухамеданаца
грчких хришћана
римских католика
јевреја
цигана
Укупно

444.404
454.787
181.641
3.833
15.461
1,100.126

У другом прилогу Блау наводи екстра број војника, што досад нисмо нашли ни код кога. Њих je било 25.190, a цивила
1,035.837. To je канда податак за следећу годину, 1867. Он даје
сад верску структуру само дивилног становнипггва (јер je јамачно војска била практично сва муслиманска). Хришћана je
било (да заокружимо) 603 хиљаде, од којих православних 431, a
55

католика 171. Муслимана 418, чак са циганима (11 хиљада) Ma­
rte него самих православних.
Све у свему, ови подади су данас неприхватљиви. Али су то
били «зваиични подаци», чак индиректно усвојени од једног
стручњаха и дипломатскога лретставника једне европске велике
и културне државе. Њих ето усваја географска публицистика
тадашње Немачке.
И доцније су ти извештаји «Селнама» календара праћени и
коришћени све до Окупације. Тако су два немачка географа у
својем великом делу од иеколико томова «Становништво (целе)
земље» издатом 1878 (1И) податке о Босни узели из «Селнаме»
(годишњак) за годину 1294 (1877), израђене од Холет-беја, првог
секретара турског министарства просвете». To су Е. Бем, са
Географског завода у Јени, и X . Вагнер, професор у Кенигсбергу. Пошто они износе само укупне бројеве становништва,
нећемо их преносити (јер нема поделе no верама). Али њихове
примедбе на резултате треба навести према часопису који књигу приказује (•*). Тамо стоји, пошто je само мушких нађено преко милион:
«Изгледа скоро несумњиво да су подаци Селнаме за 1877 за
један милион већи. Могуће je да баш у Босни статистички подаци обухватају и становнике женског пола (што у осталој
Турској није случај, JIMK), тако да се број од 1,023.569 односи
на укупно становшшггво, али нема могућности ни најмањег увида на начин како се турске статистике обављају». (У модерним
статистикама се увек, у предговору, објашњавају методолошке
особености, ЛМК).
У немачким часописима се налазе и друга коришћења турских «пописа», која сам ja сва преписивао. Она се не слажу увек
између себе, као да им није иста подлога служила за основу!
Тако се нпр. у Петермановим Саопштењима за 1856 (m ) налазе
друкчији подаци о верама у Босни (ваљда без Херцеговине?)
Тада су нашли муслимана са циганима 384 хиљаде, док их je
преиа истом листу 1812 године било 600 хиљада. Хришћана je
пред окупацију било томоже 715.500!
Све у свему подаци несигурни и доцније демантовани.

56

ш.

и руски конзул у Сарајеву A. Гиљфердинг у опису Босне
почетком 1859 (87), кад прелази на стање вера, даје најпре детаљне податке Омер-пашиног пописа, који хришћане не одваја
између себе. Гиљфердинг покушава сам да то учини. Католике
бројно опредељује према извештајима њихових шематизама, a
за православне каже (стр. 409): «По приближном рачунању (no
примјерному* рашчоту) ми прихватамо (палагајем) број од 400
до 500 хиљада православних у Босни». He види се да ли je и
Херцеговину имао у виду.
Франц Мцурер je у своме опису Босне (88) публиковао «један
званични турски исказ из године 1872— 73» у коме je изнето
бројно стање становништва у Босни no окрузима или санџацима,
затим засебно за Херецеговину, a засебно за Новопазарски санџак. Ти исти подаци налазе се у једној званичној аустријској
публикацији издатој од Ратног архива у Бечу, у које се описује
акт Окупације БиХ (8®). Истоветни су подаци и сигурно проистекли из истог извора. Аустријанци су прихватили ту «статистику» у оскудици неке боље, али су joj у истој публикацији
противоположили своју сопствену евалуацију, о којој ћемо говорити доцније.
Она се односи само на мушкарце, укупан број се добива множећи са два. Мушкараца укупно било je у целој БиХ са Новопазарским санџаком 621.228, од чега муслимана 309.522. Кад им
се додају још 5.706 Цигана, онда муслимани чине апсолутну већину, једва пребачену, ни пуних 51°/®, али тек више него све друге
вере. Таква je статистика морала да испадне, na ма пгга се на
терену нашло. Хришћана je било, заједно са Јеврејима, 306 хиљада (муслимана преко 315 хиљада). Од хришћана, православни
су имали да чине три четвртине, католици једну четвртину (226
хиљада и 78 хиљада).
У Херцеговини je нађено тобоже 39.472 муслимана, 23.492
православних и 18.289 католика (Цигане и Јевреје не узимамо у
обзир). Изгледа да су рачунати само крајеви које je Аустрија
запосела, не дакле и делови Херцеговине уступљеној Црној
Гори 1878.
У Новопазарском санџаку број муслимана мушкараца имао
je да износи 52.626, православних 30.575, католика ништа.
57

A y босанским окрузима, овако су тобоже биле распоређене
те три вере (прво муслимани, онда православни, напослетку
католици):
Бихаћ

.........45.186......... 37.117..... ........ 2.097

Травник

.........43.487......... 23.161..... .... 25.095

Бањалука

.........29.902......... 44.923.... .... 14.426

Зворник

......... 63.661..........46.767......... 11.663

Сарајево

....... 35.188..........18.343..... .... 8.747

Посматрујући ову серију, пада у очи да су муслимани тобоже
свуда у већини, само не у санџаку Бањалука. Т у и они признају
јаку већину православних, равну апсолутну већину, узевши у
обзир и јевреје одн. цигане (23+589). Православни су према католицима свуда у неупоредивој већини сем у санџаку Травник,
a ту их je опет мало мање него католика (25 :23 хиљаде). Али
нипгга јасније не долази до изражаја као српски карактер Босанске крајине. Специјално у санџаку Бихаћ, тзв. Турској
Хрватској, имали су католици свега две хиљаде мушкараца наспрам 37 хиљада Срба. Срба je било 18 пута више него католика.
Taj однос je у ствари могао да буде још гори наспрам Срба, јер
je број католика углавном добиван од укупног броја раје оне
количине које су фратри у својим регистрима били забележили.
Али, нека je тај број тачан, он претставља мало више од два
процента целокупног становништва (2.4®/®). Да на основу тога
захтевају извесне пределе за себе, то могу заиста само Хрвати.
Турске статистике имају, као што je речено веома малу апсолутну вредност, али у извесним релацијана могу бити од приличне важности. Тако нпр. у погледу односа православних према католицима, који je «Турцима» био индиферентаи. He само
да je православних увек више него католика, већ они стоје бар
у односу 1 : 3 . To je било чак у доба кад je већ више деценија
постојала српска слободна држава, у коју су се многи босански
Срби преселили (одакле су опет многи муслимани прешли у
Босну). Колико je њих убијено и страдало од Турака (ja не спомињем заразе, јер су оне косиле све вере). Па ипак je српски
елененат БиХ увек био најзначајнији, и давао тим провинцијама национални карактер.
58

IV.
Да не би читаоце мучили разним детаљима овако изведених
турских података који су — као што je речено — данас без значаја, навешћемо само проценте вера израчунате од Ђ. Пејановића или^рихваћене од њега. Према томе je био no «пописима»
одн. процеиама муслимана године:
1851
1865
1871
1876

37,30%
33,70
49,70
48,90

Кад би ове калкулације биле тачне (a треба их примати са
великом скепсом, и турске првобитне бројеве и ова кабинетска
срачунавања), пада у очи да je турска управа испочетка приказивала бројно стање муслинана много реалније него доцније.
Разлог не би било тешко пронаћи: Тада, седамдесетих година,
захтев за напуштан>е БиХ од стране Турака био je жив и гласан, na су Турци морали, поред осталих средстава одбране, доказивати и турски одн. муслимански карактер земље. Зато су
квоту попели до скоро 50%.
Уколико се ова квота муслимана повећавала, разумљиво je
да су се морале смањивати квоте припадника хришћанских вера, нарочито православне. Ова je добивана одбијањем броја католика, доста прецизног (датог од францисканаца) од укупног
броја хришћана. Ткме je волумен грешака само повећан. Ипак,
из научне акрибије, пренећемо и те цифре. Према њима
године
1851
1865
1871
1876

било би православних
44,90*/«
47,80
36,40
37,60

католика
16,50*/«
17,20
12,60
12,66

59

VI. ЕВАЛУАЦИЈЕ O ВЕРИМА У БиХ У ТРЕЋЕМ КВАРТАЛУ
X IX BEKA

I.

У другој половини XIX Босна и Херцеговина су биле у центру интереса југоисточне Европе. Тада се много о њима писало
и многи путници су саопштавали своје утиске. У исто време су
били веома чести извештаји конзула великих сила у БиХ, тако
да података из тога доба има доста. Јер се сваки конзул, и сваки
путописац, обазирао такорећи првенствено на вероисповест становнгаптва.
Из тога доба има и доста података из католичких извора,
који потичу од самих францисканаца «душебрижника», a објављени су или преко шихових диецезанских гласила или преко
Ватикана. Понекад ти католички верски кругови дају податке
директно конзулима и путописцима, тајно или отворено. Једном
речју, когод може покушава да пружа податке о верским односима БиХ, који се не могу контролисати. Тек доцније, после
Окупације БиХ, они су могли да се оцене с обзиром на њихову
веродостојност.
Почетком четвртог квартала тога века je рат Русије и Србије
против Турске. Борило се и за Босну, али je она напослетку
припала Аустро-Угарској. Ова je већ увела тамо модерну администрацију, na чак и модерне, у колико je то било могуће, пописе становништва. Зато ми не можемо друту половину XIX
века заједно посматрати. Морамо je одвојено приказивати no
кварталима (четврт века или 25 година), с тим пгго ћемо заједно
са трећим кварталом претресати и податке изнете на почетку
четвртог секуларног квартала, тј. пре саме Окупације. Од ње
настаје нов период статистичког обавештавања о БиХ.
У почетку трећег квартала спадају и турске примитивне «статистике», о којима смо напред говорили. Неки писци полазе од
њих, други их игноришу. Један се писац ослања на другога, a
сваки додаје и no нешто нова. Данас би било анахронистички и
скоро депласирано износити те податке који немају корен у
тачности. Али су на основу тих и таквих података европске
силе решавале судбину ових крајева. Обе стране (руска одн.
60

православна, и аустријска одн. католичка, a и турска) позивале
су се на верске односе у БиХ, како су они сервирани из разних
извора. Зато се ми морамо ретроспективно и на њих обазрети.
Разумљива je ствар да то нису праве статистике, већ квази
статистичке, псеудо статистичке, сурогати статистике.
Сигурно he се наћи читалаца који ће рећи да je то двагуба
и јалов посао, сад, читав век после периоде о којој je реч, и
пошто су накнадно пружени прецизни подаци аустријских статистика, износити рана предвиђања, евалуације, калкулације
нестручних и не увек објективних лица.
Али рекосмо да су ти подаци служили у многоме код одлучивања о судбини ових покрајина (напр. на Берлинском конгресу,
где их je Аустрија умела да искористи), a затим стања која су
нашли доцнији аустријски пописи нису истовестна са стањима
пре Окупације. Јер са самом Окупацијом настала су нова померан>а верских односа широког значаја.
Казали смо у пређашњим капителима (одељцима) да су верска померања била у БиХ скоро правило. Да je увек једна вера
надирала, друга се склањала, трећа господарила итд. Од Окупације, непосредно после ње, настаје масовно напунггање земље
од муслимана (тзв. мухаџири, који беже у Турску), a и непгго
мање бежање Срба у две српске слободне државе. С друге стране, од првих дана Окупације настаје инвазија католика из
Аустро-Угарске монархије, тзв. куфераша (јер су собом преко
Босанског Брода пренели само један куфер, да се после обогате). Kao гладни мрави су навалили и, разуме се, променили
битно слику верских односа. Зато je потребно видети какво je
стање било раније, или бар како je оно изгледало људима који
су га најприближније могли знати.
Стога ваљда ови подаци неће бити сасвим сувишни нити узалудан посао њиховог сабирања. И они имају неке своје базе:
ако не почивају на правим статистичким опсервацијама, ипак
нису ни плод чисте фантазије; неку мање или више реалну
подлогу мора да имају. A ако се нноги писци који су радили
независно један од другога ипак слажу у нечему, ту тврдњу не
треба a приори одбацивати. Најзад, прави пописи који су извршени за време аустријске Окупације пружају мерило да се веродостојност ранијих лриватних извештаја испита и утврди. Тако
61

многи од ових извештаја добивају накнадно, постериорно, важност која им се у моменту кад су изнети није смела придавати.
Давани су негде бројеви за мање области, чак за поједина
насеља или места. Принципијелко, они су веродостојнији него
подаци за целу област. У том погледу важи начело обрнуте пропорције или антагонизма како се то. у статистичкој методологији
каже: што je податак мањи, што се одиоси на ужу територију,
у толико je веродостојнији и заслужан веће пажње.
Исто тако количине дате у разломцима обично више одговарају истини него оне које се дају у апсолутним бројевима, нарочито ако ти бројеви нису заокружени. Сано истинска, a то
значи модерна статистика има право да даје бројеве у прецизној форми, без заокружавања.
Све ове претходне напомене биле су потребне да би се подацима које ћемо овде репродуковати одмерила вредност која им
припада. To исто важи за евалуације («приватне статистике»)
наведеие у претходним одељцима и у целој књизи. Све то има
само релативан и историјски карактер. Уколико те «статистике»
износе неке намерне обмане, то се данас да доста лако и поуздано утврдити. Историчару оне могу бити добродошле, a ми овде
дајемо податке за свакога.
Да путописци не могу утврдити бројна стања у масама, то je
евидентно. Али утисци појединих путописаца могли су да ову
слику допуне, не бројну него квалитативну. У једном крају M o ­
rao je путник истраживач да види претежност неке вере, њихову ревност, богомоље итсл. Зато ни ови подади не могу a приори да се одбаце.
Можда мало више пажње, и веродостојности, заслужују подаци верских организација Католичке цркве, али само кад дају
бројеве својих веркика. To могу (не значи да морају) давати из
регистара. Кад говоре о другим верама, упућени су на исте процене као и остала лица. Да и њихови верски извори о католицима нису скроз поуздани, види се одатле, што се они често ве
подударају.
Све je ово требало напред рећи да би се бројеви који следују
примили како заслужују.

62

п.
Прво ћемо навести неколнко података из званичних католичких кругова, тим пре што они потичу баш из почетка периоде која се овде третира.
По шАиатизму мисионарске провинције Босне Сребрне за
1852 (**) било je у Босни негде у то време (рачунајући вероватно
Босну у ужем смислу?) «по изјави неког дипломате» католика
122.519, хришћана 560 хиљада и муслимана 400 хиљада. Нажалост je тај дипломат анониман, a ии година посматрања није
сигурно утврђена, мада се несумњиво ради о половини прошлог
века. Обли бројеви православних и муслимана a детаљни (необли) бројеви католика потврђују најјасније наша малопређашња излагања и тумачења.
Сад ћемо изнети податке једног католичког францискана,
управо сврзимантије Тома Ковачевића (рођен код Дерветне 1820,
умро у Београду 1865). После његове смрти je изашла његова
књига Опис БиХ, која je рађена строго no Јукићу и, прена томе,
односи се на половину прошлог века. (*4). Ta књига je, канда,
још једном прештампавана (и , стр. 27), и то 1879 (*5). To je било
14 година после смрти Toua Ковачевића.
Лако je утврдити да je његово дело проста компилација Јукићвог Земљописа и Повјеснице БиХ из 1851 (ш). Довољво je
упоредити једне и друге податке.
Кад пруски конзул Блау цитира Ковачевића каже да je он
издао своје дело 1851, на основу Јукићевог дела израђеног тобоже 1834! To су нетачни подаци. (м). Ковачевићеви подаци се
односе на половииу прошлог века, као и Јукићеви, a Ковачевићеви су издати знатно доцније.
Ja сам прво издање Ковачевићеве књиге нашао у Публичној
библиотеци Њу Јорка. Оно je еминентног значаја и независно од
Јукића кад говори о народности становништва, тим пре што подаци потичу од домаћег човека к католичког клирика. Али ће
они бити искоришћени тех у следећој нашој књизи ако Бог да
да изађе!
О верском распореду, рекосмо, они се држе слепо Јукића.
Упоређење тих података потврдило би ову хипотезу. Укупан
број становника и no Ковачевићу je око милион и сто хиљада.
Православних 560 хиљада, муслимана 384 хиљада, католика око
63

150 хиљада. Подаци скоро у длаху исти као код Јукића у средини прошлог века.
Beh у другом издању своје књиге, која je и временски прилагођена на 1871 канда дотеривана треба да стоји да «по новијим подацима» има у Босни и Херцеговини преко милион и
двеста хиљада душа, од чега долази на православне преко шестсто хиљада (равно половина), на муслимане 350 хиљада, на католике 200 хиљада.
Kao што се види, овде су дати обли бројеви, тако да резултати имају спољни карактер приближне евалуације, и хришћанским вероисповестима je повећана првобитна сума, рачунајући
на прираштај за 20 година. Међутим, тај прираштај није линеарно израчунат. A укупан број муслимана je чак и смањен.
Католици су ту порасли за то време за 25%, a православни за
непуних 7%.
Ш.
Сад ћемо дати извепггаје и штампане податке конзула разних држава који су у тадашњој Босни дејствовали, или конзуларних чиновника, понекад војног карактера (данас би то одговарало војним аташеима при посланствима, али у Босни нису
била посланства нити су могла бити, јер je она била крајња
провинција, већ само конзулати, и то ретки, једино великих сила). Међутим, неке податке су давали и дипломатски чиновници
из Цариграда (махом говорећи о стању у целој Европској Турској). Сви су ти подаци историјски интересантни, јер су они
служили и као статистичка база решавању великих сила, нарочито на Берлинском конгресу, уколико je статистика долазила
до изражаја. Због тога смо и за раније периоде извештаје и хотсања разних конзула брижно преносили (Шомет де Фосе, Ото
Блау итд.). Руси су се ослањали да своје дипломатске агенте
које смо такође цитирали (Гиљфердинг и др.).
Пејановић (дело под и, стр. 35) наводи једну евалуацију за
годину 1865 француског конзула у Босни Русоа. Он означује
часопис где се тај рад Русоа налази (**), али не наводи нити само
име писца нити наслов његовог чланка.
По Пејановићу, Русо налази укупно становника у Босанском
вилајету 1,266.607, од чега спада на Босну у ужеи смислу 916.607,
64

на Херцеговину 227 хиљада, a на Новопазарски санџак 123 хиљаде.
Укупно je no Русоу у целом вилајету било православних
скоро пуних шесто хиљада (599 хиљада), муслимана 465 хиљада,
католика 187 хиљада. Православних више од 47 процеиата, муслимана скоро 37®/«, католика равно 15*/» (осталих један проценат).
Русо je издвојено приказао становништво саме Босне, где je
претпоставио да има православних 410.796, муслииана 355.461,
католика 132.257, Цигана 9.965, јевреја 2.180, странаца 1947. Кад
се ово све сабере, испада ипак за четири хиљаде мање од укупног броја босанског становништва no cauou Русоу. Ваљда je
негде погрешка у преписивању.
И у самој Босни би православни имали 45% становништва,
муслимани скоро 39, a католици непуних 16%. Колико би било
православних и муслимана у Херцеговини и Новопазарском санџаку, или није навео Русо или није пренео r. Пејановић. Може
се само рећи колико би no њему било католика у Херцеговини,
одбивши од укупног броја католика у Босанском вилајету онај
број који je употребио за Босну у ужем смислу. Тако се добије
број од 54.743.
Зачуђују овако наоко «прецизни подаци». Да ли je Русо хтео
да блефира или je имао неке нама непознате изворе, који no
себи нису могли бити поузданији?
He сме мимоићи код овог приказивања ни аустријски конзуларни чиновник у Босни, именон Густав Темел, који je 1867 издао једну књигу о Босни (Опис Вилајета Босна), и у њој изнео
евалуацију становништва за две године раиије, тј. за 1865 годину. У првом издању овог делца ja сам, у једној аднотацији
(стр. 45), споменуо да се та књига гдегде цитира, али, рекао сам
«нити имам ту књигу нити joj знам наслов».
За ово издање, међутим, мени je био љубазан да испише
«статистичке» податке из те кв>иге, која се налази у Британском
музеју, колега М. Пурковић. После тога, нашао сам исцрпљене
и публиковане те податке у књизи Ђ. Пејановића. (м). Материјално, подаци су потпуно истоветни у исписима г. Пурковића и
у штампаним изводима г. Пејановића, мада се наслов књиге не
подудара међу њима сасвим (али се и ие сукобљава, не противуречи). Ja сам га навео према г. Пурковићу С7).
65

И Темелова област расматрања простире се на Босну у шиpeu смислу. Он сам каже у наслову да се књига односи на «праву Босну, поред Турске Хрватске, Херцеговине и Рашке». To
значи Босиа и Херцеговина са Санџаком.
За разлику од других писаца, Темел наводи методу своје
евалуадије: за подлогу му je служио турски «попис» од 1851, где
су наведени бројеви домова одн. кућа» no вероисповестима. Он je
просто узео да je просечан број чланова домаћинства («куће»)
седам и сваки податак из резултата «пописа» мултиплицирао са
7 a онда додао 10% као прираштај. Кад се узме у обзир да je
коефицијенат произвољан a његова основа несигурна (број куha), онда не може ни добивени резултат аспирирати на већу
тачност.
Ипак не изгледа да су Темелови бројни изводи ман>е поуздани од података других писаца тога доба, путника и конзуларних
чиновника. Навести се морају несумаиво.
По Темелу би било 1865 у широј Босни (санџаци: Сарајево,
Зворник, Бањалука, Бихаћ, Травник, Мостар и Нови Пазар)
православних 571.756, мухамедаиаца 442.170, католика 185.504,
Јевреја 2.305, Цигана 10.437. Процентуално, било би католика
15%, муслимана 36%, православних 47%. — Он сам сматра да
на Новопазарски санџак отпада 142 хиљаде становника. Кад би
се још одбило становништво срезова припалих 1878 Црној Гори,
квоте православних и муслимана остале би мање.
Према Темелу, како то репродукује Ђ. Пејановић (дело под
54, стр. 23) православни су били у огромној већини у окрузима
бихаћком и бањалучком (у Босанској Крајини и у «Турској
Хрватској»). Поред тога су православни чинили знатну већину
у срезовима Источне Херцеговине, a католици у срезовима Западне Херцеговине. Муслимани су имали апсолутну већину у
сарајевском санџаку, a скоро половину становништва у Зворвичком. Према Србији, дакле, били су у бројној надмоћности
муслимани Босне и Херцеговине, према Хрватској сами православни.
Ни Темел се не разликује много од Јукића. Он даје свуда
веће бројеве, јер je и време на које се односи новије. Али код
Темела су, преиа Јукићу, православни најмање порасли, католици највише. Православни за свега два процента, a католици
за 23%.
66

1877
je изашла веома студиозно рађена књига аустро-утарског војног аташеа у Цариграду цур Хале фон Само о народима
Османске империје (1<4). Говори о свим провинцијама Турске, сасвим детаљно. За Босну кахе да у њој муслимане чине 630.456
становвика, немуслимани 612 хиљада. Ту он свакако рачуна
Санџак, али су бројеви нереални, види се да су сервирани у
Цариграду.
Барон Антон Молинари, армијски генерал (италијског порекла, Немац, родом из Бачке) био je десигниран 1875 лично од
Цара Фравца Јосифа да води «Корпус одређен за Босну» и он
je, специјално као командујући генерал у Загребу, детално студирао прилике у БиХ. (Доцније му je син био један од највећих
чиновника Босне). Он каже у својој књизи: «46 година у аустроугарској војсци» (ш , II, 290):
«Прецизни пописи у Турској иису били уобичајени. Према
сабраним подадима нашега консулата у Сарајеву требало je да
становнинггво БиХ износи 1865 r. 355 хиљада мухамеданаца, 490
хиљада православних, 164 хиљаде католика, 5.500 јевреја, 11.500
цигана, укупно 1,026.000».
Аустро-угарске цивилне и војне власти су објавиле годину
дана после Окупације једну књигу (®e), у којој износе, јамачно
на основу дугогодишњих конзулских извештаја, ретроспективну
«статистику» која се имала да односи на стање пре Окупације,
одн. у време саме Окупације. По тој евалуацији, све три покрајине заједно (Босна, Херцеговина, Санџак) требало je да
имају 1,337.393 становника, од чега муслимана 480.596, a хришћана укупно 850.425 (осталих 6.372). Нажалост, хришћани вису
између себе диференцирани. Ова евалуација je иначе у великој
мери потврђена првим сумарним и доцнијим општим, редовним
пописом извршеним од окупаторских власти, о коие се даље
говори (само се не сме изгубити из вида да се ти аустријски
доцнији пописи одвосе на БиХ без Санџака). Католика у овом
броју није никако могло бити више од двеста хиљада, док би
православних било око 650 хиљада, али од тога броја отпада на
Санџак око сто хиљада (no турскои попису 61 хиљада, али je
тај број очигледно смањен, као и другдие сви хришћани, a у Санџаку других хришћана није било).

67

rv.
Прелазећи на «путописце», прво ћемо цитирати једног аустроугарског официра, који није путовао као «туриста» у данашњем смислу, већ са јасним циљем да прикупља податке за
званична места. Зато je он могао да се стави и пређашњу рубрику, али чини згодан прелаз ка приватним извештачима. To je
ђенералштабни мајор Јован Рошкијевић, несумњиво Пољак no
народности. Он je издао 1868, дакле десет година пред Окупацију, једну своју веома запажену књигу под насловом «Студије
о Босни и Херцеговини» (10°). Ha стр. 5 и 78 те књиге налазе се
ови подаци посебно за Босну са Санџаком, a посебно за Херцеговину.
Он je «проценио», како правилно признаје, у обе те покрајине
православних 535 хиљада, и то у Босни 460 хиљада a у Херцеговини 75.
Мухамеданаца у Босни заједно са «Арнаутима» у Санџаку
323 хиљаде, у Херцеговини 60, укупно 383 хиљаде.
Католика, и то према «сигурним» подацима католичких фратара, који су једини опслуживали католичке парохије, било je
у Босни 135, a у Херцеговини 47.180, укупно 182.180 душа.
Јевреја je предвидео 5.700 a за Цигане није могао дати прецизав податак.
Укупно БиХ имале су no њему 1,105.700 становника. Неки
паралелизам са Јукићем неоспоран је..Укупан број им je скоро
исти иако je Рошкијевић скоро 18 година доцније своје податке
«прикупљао». Број Турака му je скоро истоветан, број католика
нешто већи, a православних за неколико процената мањи.
По облим квотима, православни су партиципирали са 49°/о,
муслимани са 35°/о, a католици са 16®/«. Православних je, дакле,
no његовом утиску, било скоро половина, католика мало више
од шестине. Више него три православца су долазила на једног
римокатолика.
По Рошкијевићу, Босна je са Санџаком имала укупно 923.200
становника, a Херцеговина 182.500. Босна je са Санџаком била
пет пута многољуднија од Херцеговине, заједно са оиим деловима
Херцеговине које je после десет година Црна Гора анектирала.
Он je и у тексту, ван бројева, нагласио да лица «Грчке (неуједињене) вероисповести чине највећи део становништва Босне
68

и Херцеговине». Уоппгге се његови извештаји морају сматрати
као плод савесне преокупације.
После тога спомиње се немачки путописац Франц Маурер
цитиран под 1#1. Ha страни 373 исте књиге даје он «процену»
становнииггва босанско-херцеговачког опет одвојено за једну a
одвојено за другу област. Али je Босна дата чиста, без Санџака,
за кога пружа на другом месту засебне податке. У толико je
његов рад занимљивији; иначе оставља траг и Рошкијевића и
Јукића.
По Мауреру, православних je било у ужој Босни 360 хиљада,
a у Новопазарском санџаку сто хил>ада. Тиме се добива Рошкијевићева укупна цифра од 460 хиљада. У Херцеговини, пак, нашао je «грчких хришћана» 130 хиљада, знатно више (скоро
дупло), него Рошкијевић.
«Мухамеданаца» претпоставио je у Босни триста хиљада, a у
Санџаку 23 хиљаде, укупно 323 хиљаде, a толико исто их je
видео и Рошкијевић. У Херцеговини je међутим нашао пет хиљада муслимана мање, укупно 55 хиљада.
Католика je у Босни признао 122 хиљаде, знатно мање (13
хил»ада) него Рошкијевић, јер je то укупан број за целу Босну,
у Санџаку није било никад католика. У Херцеговини je такође
забележио пет хиљада мање него Рошкијевић, свега 42 хиљаде.
Јевреја je дао исти број 5.700, a Цигана у Босни 9.000, у Херцеговини 2.500, у Санџаку 1.800, укупно Цигана 13.300, скоро
онолико колико je католика нашао мање. Чудна коинциденциј a!
Он je нашао укупно у Босни 796 хиљада душа, у Санџаку 125,
a у Херцеговини 230 хиљада. Драгоцено je то одвајање Санџака,
које није произвољно баш што се броја тиче. Укупан број свега
становништва Босне и Херцеговине заједно са Санцаком износио
би 1,151.000, око 45 хиљада више него код Рошкијевића. И код
Рошкијевића произлази укупна сума становништва за цео Босански вилајет таман 1,151.000 кад се саберу сви становници тих
области, како je навео био на другим местима своје књиге. Али,
кад je давао податке о вери становништва, укупан број je показивао мањак од 45 хиљада. To je, вероватно, Маурер запазио и
онда извршио корекције, да би мањак попунио. A те корекције
су јамачно биле произвољне. To je само један доказ више са
колико пажње и скепсе треба примати те «статистичке податке»
нестручних лица (уосталом, стручних статистичара није тада
69

уопште ни било). Толики прираст je једва вероватан. Тада се
није становништво множило као данас (у БиХ скоро два процента годишње, колико баш износи разлика између ова два писца), али je према Јукићу вишак вероватнији.
Укупно je у све три области било православних no Мауреру
590 хиљада, више од половине целокупног становнипггва, дакле
апсолутна већина. — Муслимана je било укупно 378 хиљада, или
33*/*, католика 164 хил>аде или 15*/».

V.

Озбиљни европски часописи, нарочито стручни (првенствено
географски, као «Глобус», «Петерманова саопштења» итд.) стално су доносили вест ове врсте, негде према изашлим књигама,
негде и директно, од потписатих и анонимних писаца. Јер je то
било у центру европске пажње, нарочито откад je започео био
руско-турски рат. Неке ћемо директно навести, јер су и ти састави допринели формирању јавног и званичног мшшвења Европе.
У часопису «Иностранство» за 1876 изашла je једна «историјска, географска и политичка скица» о «Вилајету Босни» (1и),
и ту стоји да се «становнииггво дели према вероисповестима: мухамедаице око 470 хиљада, католике око 190 хиљада, православне
(зачудо овде не каже «око») 580 хиљада». Израелите рачуна на
две хиљаде a цигане на осам хиљада.
Даље каже да православни («грчко-источни хришћани») имају апсолутну већину (мада то no његовом бројевима не испада),
иако су муслимани, како каже носиоци власти. Католици стоје
преиа православнима као 2 :5 (у ствари стоје неповољније, као
2 : 6, или 1 : 3). Ови бројеви су најприближнији доцнијим правим
статистикама (кад се одбију срезови припали Црној Гори и Санџак).
Један немачки географ Ф. фон Штајн дао je 1876 запажену
расправу у часопису «Петерманова саопштења» о етнографским
и историјским основама покрета у Турској (ш ). У тој расправи
он наводи бројеве хришћана и бројеве муслинана no појединим
санџацима тадашње Босне. Ту стоји да су имали:
70

Санџак
Сарајево
Зворник
Травник
Бихаћ
Бањалука
Херцеговина
Нови Пазар
Укупно
Босна сама
Цео пашалук

хришћана
69.000
168.000
101.000

105.000
177.000
142.000
90.000
620.000
852.000

мухамеданаца
83.000
123.000
49.000
72.000
44.000
43.000
66.000

731.000
480.000

Хришћани, рекосмо, нису одељени. Али je мало пре ове табеле писац казао «Под хришћанима Босне су 200 хиљада католици». Значи да je, no том немачком писцу, било православних
више него три пута више од католика, a муслимана скоро два и
no пута више.
Муслимани су чинили већину само у санџаку Сарајево, али
их je и у саиџаку Зворник било мало мање од хришћана. Најмање их je релативно било у санџаку Бањалука, затим Херцеговини!!!
VI.
Сад ћемо навести неколико индивидуалних писаца од утледа,
који су податке несумњиво давали посредно, али са којима су
се ипак, бар прећутно, сагласили, у које су веровали. У толико
и ови подаци имају неки значај. Тиме прелазимо на објављивање података о верама БиХ од стране људи од науке.
Швајцарски пуковник и професор Ристов (1М) преноси податке Рошкијевића доста верно, a затим цитира неког Колба, кога
ja нажалост нисам могао наћи, нити знам на које се време а е гови подаци односе. Он, Колб, види у Босни православних 380
хиљада, a у Херцеговини 180, укупно 560 хиљада. Муслимана
316+68, укупно 384 хиљаде; католика 153.500 (111.500+42.000).
Укупно свих становника 1,097.000.
Несумњиво je и тај Колб, за себе, преузео био од неког другог писца податке a то није саопиггио, тако да податак проф.
Ристова произлази из треће руке.
71

Г. Кинкел, професор федералне Политехнике у Цириху, писао je 1876 у једном штампаном предавању цитираном под w ,
a на стр. 14— 15: «Становништво се цени (према Рошкијевићу) на
1,151.000 душа. Према религији деле се становници у Мухамеданце, који у Босни чине више од трећине a у Херцеговине нешто више од четвртине становништва. Остало су Хришћани. Од
тога римокатолици БиХ, чији фратри фрашевци тачне регистре воде,
182.180
грчки Хришћани
535.000,
a то je половина целог становништва». (Још наводи 6.000 Јевреја
и непознат број Цигана).
Немачки публициста Аугерштајн, описујући устанак у Херцеговини 1875, овако округло даје израза својим утисцима о
верској припадности босанско-херецеговачког становништва (,M):
«Скоро једна четвртина становника Босне и Херцеговине je
мухамеданска, друга четвртина припада римокатоличкој религији, цео остатак исповеда православну грчку цркву».
Два призната немачка научника Хелвалд и Бек, (m ), описујући Турску, дају податке о босанско-херцеговачком становништву према О. Блау из 1872 и кажу да су no Блау имале православних: Босна 360 хиљада, Херцеговина 130, a Рашка сто
хиљада. Испада 590 хиљада, a без Санџака 490. Католика цитира
122 хиљаде у Босни, a 42 хиљаде у Херцеговини. — Муслимана
триста хиљада у Босни, 55 у Херцеговини, 23 у Рашкој.

VII.
И у географским компендијима или државописима, описима
држава, из половине прошлог века na даље све док нису публиковани статистичхи подаци окупаторске Земаљске владе, свуда
се налазе приближно исти подаци о верама у БиХ (уколико ти
подаци тамо уогапте стоје). Све су варијанте истог основног извора. Али откуд те варијанте? To je оно, на шта не можемо одговорити. Редакције компендија ретко дају објашњења о пореклу података, и ми их можемо само нагађати.
Па ипак те податке треба овде навести. Они су имали далеко
више консумената него монографије о Босни и Херцевини. Њихови наводи претстављали су тако рећи официозно становиште
72

тадашњег културног човечанства (уколико то човечанство може
имати официозно гледипгге). Ови резултати су примани са пуним поуздањем и на основу њих су писани чланди у новинама,
политичке студије, међународни мемоари. Ha њих су се морали
ослањати и међународни фактори ако су уопште желели да се
ослањају на податке етничке природе. Зато се овим делима мора
накнадно поклонити дужна пажња у једној покрајини коју
две стране ревиндицирају за себе. Треба установити која je у
праву данас, која je била пре, A то двоје je још и повезано.
Најпре ћемо се обратити некад чувеном Приручнику Унгевитера, његовом «Најновијем опису земље и државопису», који je
још 1873 доживео пето изданње. Е, баш у том издању a другом
тому (1М), стр. 257, стоји и. о.: «Босанци говоре босански језик,
један дијалекат српскога. . . Површина 1.060 квадратних миљ а __ Становнипггво 1,180.000, од тога муслимана 385 хиљада,
највише ренегата из босанског племства, православних 561 хиљада, римо-католика 168, јевреја пет a цигана шест хиљада. Уз
то долазе 5.700 турских војника» (свакако са стране, ван БиХ).
Очигледно je овде обухваћен и Санџак, мада се површина
укупне територије не слаже са следећим, више званичним податком. Али она и не диферира много: овде je 1.060 квадватних
миља, тамо би их било 1.115. Православних има огромна већина,
скоро половина, Према муслиманима стоје као 2 :3, док их има
далеко више него три пута толико колико католика.
Даље, у Данијеловом Приручнику Географије III изнање,
1872, (ш) дају се подаци «према саопштењима ц. к. Географског
друштва у Бечу» и морају се сматрати као најаутентичнији тога
доба. По њима Босна у ужем смислу имала je 760 квадратних
миља и 796 хиљада становника, од чега спадају на католике 122
хиљада, грке 360 хиљада a мухамеданце 300 хиљада (још пет
хиљада јевреја и девет хиљада цигана). Херцеговина je имала
220 квадратних миља и становника no вери: римских католика
42 хиљаде, грка 130, мухамеданаца 55 хиљада (500 јевреја, 2.500
цигана). — Новопазарски сашдак 135 квадратних миља: грка сто
хиљада, мухамеданаца 23 хиљаде, двеста јевреја, 1.800 цигана.
Цео Санџак 125 хиљада становника, цела Херцеговина 230 хиљада. A цела Босна и Херцеговина (са Санџаком): 1,151.000, од
чега римокатолика 164 хиљаде, грка 590, мухамеданаца 378, јевреја 5.700, цигана 13.000.
73

Православни су, дакле, сами чинили далеко преко половине
становника укупне територије, a огромну већину у свакој територији посебно. Тако je гледиште заузимао званични Беч, који
je шест година потом тражио ове покрајине за себе, не проливши
ни једну кап крви дотле за њих.
У истом приручнику се наводи и Блау као допускни извор,
али се дате цифре не поклапају ни најмање са бројевима узетим
директно од њега.
У петом издању истог приручника, који je изашао десет година доцније у преради проф. Ота Делича, дају се, сасвим разумљиво, други бројеви. Они се не поклапају ни најмање са
званичним подацима окупаторске управе из 1879. Истина да je
овде обухваћен и Санџак, али број муслимана мањи je у целој
Босни и Херцеговини заједно са Санџаком него што je према
аустријској статистици имао да буде у БиХ без Санџака. A извор се овим подацима не саопштава. Тамо (ie8) стоји: «Становништво Босне пење се, према приближној процени, на 1,050.000
становника. К њима долазе још 150 хиљада становника на Новопазарски санџак. Муслимани чине око трећину. Треба да буде
(укупно са Санџаком) римокатолика 190.000, грко-католика
610.000, мухамеданаца 380 хиљада, јевреја седам и цигана 13
хиљада». Укупно 1,120.000. Православних самих, као што се види, више од пола.
За стање пре Окупације, француски публициста строго католичке опсервације, Виконт Д Ке д Сент-Емур (155) цени број
католика на 135 хиљаде, док православне цени ва око 460 хиљада a муслимане на округло 400 хиљада. Значи да je католика
било мање од 14 процената. Он у аднотацији исте студије спомиње «енормну бројну супериорност православних према католицима у једној провинцији чија je народна власт била католичка у XV веку . . . »
Навешћемо и једно етнографско дело о Источној Европи познатог немачког стручњака Лоренца Дифенбаха. Оно je изашло
после Окупације (W7) али у материји о БиХ јасно je да он не
располаже још са првим резултатима аустријског окупационог
бројења, и каже: «Становништво се састоји из приближно no 500
хиљада иуслимана и грчких католика (православних) и 120 хиљада паписта (тако писац конзеквентно зове римо-католике у
74

целој књизи, JIMK). Међу многобројним Мухамеданцима који
су доскора једини владали само их je мало Турака и оних који
турски говоре. Раз^сути no зеиљи око 70 хиљада Арбанаса и око
12 хиљада Цигана».
Даље наводи податке no Блау-у, и онда неначке водеће новине A. A. које у броју 334 из године 1879 пишу ће «обе земље
(БиХ) броје око 600 хиљада грчких и 185.504 римска католика».

vn i.
Обашка ћемо изнети податке који потичу од чувеног хрватског научника (no њиховом мишљењу), доцнијег историка Босне
Вјекослава Клаића. И он je, да не заостане за осталим Аустријанцима и Маџарима и да би поткрепио хрватска «историјска
права» на БиХ пропутовао те земље и дао њихов опис, који je
одушевљено био примљен код Хрвата. Књига je изашла пред
саму Окупацију (ш ) и много je дискутована. Нама сад не остаје
ниигга друго него да и њене резултате о припадницима вера
накнадно донесемо. Нажалост књигу нисмо директно имали, али
податке преносимо из три дела, која се нису сасвим слагала, али
чије смо резултате пречистили. To je Димитрије Руварац (1М),
Ђорђе Пејановић (и) и стручан приказ у географском часопису
«Глобус» (ш).
По Клаићу су пред Окупадију БиХ имале 1,337.393 разуме се
све згољних Хрвата, ниједан неке друге народности. Али no вери
налази: православних или «грчко-источњака» 646.678, мухамеданаца 480.596, католика 207.119. — Сам даје још и релативне цифре (квоте): «Према бројевима иде грчко-источн»аке 48,4®/#, мухамедовце 35,9®/», католике 15,5®/*» (стр. 72).
Укупан број становника je већи него код Јукића за близу
двеста хиљада душа. To je и природно, он даје податке за време
од скоро три деценије доцније. И све je поједине вере повећао
са бројем припадника, али ипак не подједнако. Православни су
од апсолутне већине смањени на релативну, али тако јаку да опет
граничи са апсолутном већинои. Католици партиципирају опет
са скоро два процента боље него према Јукићу.
75

Клаић наводи још 3.000 јевреја или 0,2e/o. Податке о католицима сматра Клаић најсигурнијим, јер су узети из шематизама
њихових верских организација, док се остали «предмнијевају».
Мада je католичку квоту повећао према Јукићу, она je
испала бедна, онаква каква je у стварности била тада. Више je
него сигурно да ни Клаић ни Јукић нису имали намеру да смањују снагу босанско-херцеговачких католика, и ако би хтели да
врше неко «патворење», вршили би га само на штету православних. Па ипак обојица признају да je православних било
пред Окупацију у те две покрајине бар половина. Они су најсигурније показали коме Босна припада.
По санџацима Клаић je «нашао» оволике проценте појединих
вероисповести мало пред Окупацију:
Санџак
Православних Мухамеданаца . Католика
Сарајево
25,5
57,6
15,6
Зворник
39,3
45,0
15,7
Бањалука
71,5
П,4
17,1
Бихаћ
51,7
44,0
4,3
Травник
32,6
34,4
32,8

Нови Пазар
56,4
43,6
Мостар
48,9
27,5
23,6

Јевреја
1,3


0,2

Од тих седам «санџака» православни су имали апсолутну већину у три: у два округа Крајине (међу њима и у «Турској
Хрватској»), као и у Санџаку, док су у Хердеговини имали релативну већину која граничи са апсолутном (49®/о). Муслимани
су имали само у једном «санџаку» апсолутну већину — no
Клаићу — и то у Сарајевском, a у два релативну већину. Католици нису нигде имали никакву већину, a траже целу Босну за
себе!! За њих ју jé тражио сам Клаић на основу ових података!!
Ове квоте no санџацима израчунао je мало друкчије Ђорђе
Пејановић (и), према евалуацији од 1865. Он даје ту и апсолутне
бројеве, али и партиципирајуће (квоте) које ћемо овде пренети.
Ради се о процентима само «мушких глава». Кад би ти проценти
били тачни, онда би они ваљали за целокупно становништво.
Пејановић тврди да je 1865 било оволико процената мушких
глава у санџацииа:
76

Бихаћском
Бањалучком
Травничком
Сарајевском
Зворничком
Мостарском

Православних
50
67
29
28
48
50

Католика
10
20
46
20
16
27

Муслим
40
13
25
48
36
23

У Сарајевском санџаку недостају четири процента: јамачно je
толико било јевреја. У осталим санџацима не допиру нигде до
пуног процента.
У Бањалучком санџаку су православни чинили већину у свим
нахијама, чак, сем једне нахије, свуда апсолутну већину, која се
у Бањалучкој и Прњаворској нахији пела на 88%. И у Бихаћском
санџаку, од укупно девет нахија, православни су имали у седам
већину (у шест чак апсолутну већину), док су у преостале две
нахије већину имали муслимани. Католици нису нигде у ова два
санџака имали ни приближну већину, иако се ради о «Турској
Хрватској»!
По тим истим изворима, у целој БиХ имало je бити православних око 46®/», католика 20®/« муслимана око 33%, a јевреја
непун проценат. Ти процеити не одударају много од оних које
ће после права аустријска статистика да утврди.
Кад смо већ код података за поједине делове БиХ, нека нам
je дозвољено изнети и два-три податка саио о неким деловима
ових провинција.
Прво за «мутесарифлике» Бањалука и Бихаћ. За оба севернозападна мутесарифлика Босне, за Крајину у ствари, пише 1870
један аустријски географ (несумњиво хрватског порекла) да би
се «бројни односи вероисповести становииштва могли просечво
овако изразити: мухамеданаца три десетине, Срба 4 десетине,
католика две десетине, јевреја и цигана једна десетина». Писац
je несумњиво дао веома мали број православиих, док je јако
повећао број католика и мањих вера. Симптоматично je да и он
сам католичкој и мухамеданској вери супротставља српску, не
православну. Онако као што народ тамо веру означује. (1М).
Аустријски конзуларни агенат фон Јакса-Дембицки дао je
1870 опис западне Босне одн. Травничког санџаката или мутасарифлика. Дао je табеларни приказ no кајмакамима, да као
77

резултат потврди: «Претходна шема показује да je у овом санџакату, као уосталом и делој Босни, грчко-источно становништво
претежно». (1М, стр. 164).

IX.
Мада се сви ови писци не слажу у сваком детаљу, у главним
основима они се ипак слажу. Сви писци који описују верски
распоред становништва укупне босанско- херцеговачке области
из треће четвртине прошлог века, a то значи Босне, Херцеговине
и Санџака, налазе апсолутну већину становништва православне
вероисповести: око 50*/«, понекад изнад 50®/«, никад мање 45°/о.
A у свакој од тих покрајина посебно православни имају огромну
релативну већину, у две чак велику апсолутну већину.
To значи само Срби православни, без осталих Срба. A муслимане већина писаца сматра за Србе, нико за Хрвате. Православни и муслимани заједно сачињавали су у тим областима скоро
шест седмина становништва.
Католици су претстављали у свим областима ишчезавајућу
мањину, у једној их чак уопште нема. Укупан проценат тадашн»их католика свуда je скоро исти, око 15*/t, мада су писци који
ra израчунавају и саопштавају скоро увек католици. A и ти католиди нису до Окупацији знали да су Хрвати! To ћемо такође —
ако Бог да — доказати у следућој књизи.

78

VII. ПРАВИ СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ ЗА ТРИ ГЛАВНЕ ВЕРЕ
ОД ОКУПАЦИЈЕ НАОВАМО
О правим статистичким пописама становништва у БиХ може
се говорити тек после Окупације. Аустро-Угарска одн. босанскохерцеговачка земаљска управа извршила их je четири, од којих
je први, иепосредно после Окупације (1879), био доста примитиван и провизоран. Три права пописа сановништва извршена су
1885, 1895, 1910. После су дошла два у Краљевини Југославији
(1921 и 1931) и три у комунистичкој Југославији: 15. марта 1948,
31. марта 1953 и 31. марта 1961. Овај последњи није још обрађен
и публикован, али ни код прва два у комунистичкој Југославији
не садржавају званични подаци обавеште&а о верским бројним
односима. Међутим, изгледа да су подаци купљени и задржани
про форо интерно. Јер њих садрже студије два лица која нису
била далеко од статистичких државних извора. Једно je сад пок.
Ђорђе Пејановић (54), a друго неки «Г», јаиачно Гојко Грђић,
професор Статистике у Београду и претседник Удружења статистичара Југославије. (ш ). Према томе, и ти подаци се могу
узети у обзир, иако не са пуном веродостојношћу, као што he се
видети из следећих излагања. Они ипак омогућују развијање
серије скоро до наших дана и драгоцено компарирање.
Званични подаци за БиХ под аустро-угарском управом налазе се у публикацијама означеним у Литератури под ш , за
време Краљевине Југославије поб бројем ui, за време комунистичке Југославије под бројем ll*.
Овде сио, разуме се, користили и приватне стручњаке који
су се истим материјалом служили. Они су нарочито добро дошли
са израчунатим процентима, које нам je вемогуће овде вршити
без рачунских машина. Статистичар може увек без потешкоћа
да установи провенијенцију и веродостојност бројева.
У та лица (стручњаке) спадају поменута двојица Босанаца
одн. Херцеговаца Пејановић и Грђић, затим за предратно време
један веома савестан Немац, чиновник Босанске земаљске управе, др Фајфелик (114) За послератно време долазе још у обзир
непотписати сарадник одн. уредник лоидонске «Поруке», за кога
смо сазнали да je г. Радоје Л. Кнежевић. Он je дао веоиа лепе
79

сумарне податке што нимало није било лако. (ш ). To je после
продужио у «Гласу канадских Срба» (ш ); рачунајући увек и
проценте (квоте).
I.

Прво ћемо навести укупне бројеве становништвa ове две покрајине јер одломци се не могу разумети без целине. У њима je
било становника:
Године 1879
1885
1895
1910
1921
1931
1948
1953
1961

1,158.164
1,336.091
1,568.092
1,898.044
1,889.929
2,323.555
2,565.283
2,843.486
3,277.523

Сваки нови попис нашао je више становника, изузев пописа
од 1921, који je следовао Првом светском рату. Он je практично
једнако становника показао колико и претходни попис вршен
десет година раније. Зато je тек 1931 удвостручен број становника према стању одма иза Окупације. Да није било рата, то се
могло очекивати већ око 1920.
Интересантно je да после Другог светског рата попис не показује мањак, већ осетан вишак становништва. Узрок се може
објаснити овако: Између послератног и предратног пописа протекло je било пуних 17 година. Рат je, међутим, трајао, четири
године. За то време je убијено стотине хиљада Срба, али укупан
пораст свих етничких група, целог становништва je већи, јер се
он простире на 13 одн. 17 година, a друге групе једва су страдале.
После задњег рата становништво БиХ се множи брже и јаче
него ма које друго српско становништво. Тамо годишњи прираштај варира око два процента. За културне државе je то
енормна цифра.
Beh 1931 број становника БиХ подвостручио се према резултатима првог пописа извршеног 50 година раније. При последњем попису (1961) оно je скоро утростручено, a данас je
80

свакако утростручено према првом модерном попису (на потпуно
истој територији). Било би и учетверостручено да није било два
светска рата са зверским тамањењем Срба.
Узевши у обзир целокупно становништво, БиХ су показале
највећи прираштај становништва одкад се модерни погшси врше
међу свим областима Југославије. Просечан пораст у целој Југославији од 1879 до 1961 износи 2,1 пут, док у БиХ износи 2,8
пута. Густина насељености je порасла од 22 становника на квадратни километар у 1879 на 64 становника 196Г године. Она je
ипак нижа од просечне југословенске густине насељености (72,2).
Босна je богата земља и она може да издржи привредно тај
прираштај. Још средином прошлог века, пре 110 година, писао je
један енглески научник и путник кроз Босну (ш):
Стр. 608: «Становништво (Босне) je сасвин незнатно ако се
рачуна пространство земље и богаство тла, јер оно износи, заједно са Крајином и Херцеговином, једна 1,400.000 људи, ни
петину онога игго би земља, чак и при несавршеној пољопривреди, могла да исхрани».
Још једну појаву треба нагласити кад je реч о укупном становништву БиХ у ери модерних пописа. Тамо je све до Другог
светског рата била огромна претега мушкараца над женама,
једна од највећих диспропорција у Европи у корист мушкараца.
(«Цивилизоване» земље имају превагу жена). По статистици од
1910 долазило je на 1.000 мушкараца 878 жена, 1921 г. — 956, док
сад долазе на хиљаду мушкараца 1.072 жене. Можда су ранијих
пописа биле и нетачности веће (јер су муслимани нерадо приказивали своју женску чељад), али je и сама појава услед два
рата претрпела тоталан преокрет. Ово je требало изнети због
доцнијих излагања односа полова no верама.
II.
Сад ћемо проћи на класификацију становнипггва no верама,
измосећи упоредне резултате свих модерних пописа, нарочито у
хронолошким серијама.
Овде ће бити речи о снази сваке од три главне вероисповести,
које сачињавају скоро 99% становништва БиХ (понекад и више).
О мањинама говориће се посебво.
81

Почећемо прво са најраспрострањенијом вером у овим провинцијама, са Српско-православном одн. просто православном
вером. Њених припадника je било:
Године
1879
1885
1895
1910
1921
1931
1948
1953

Апсолутно
496.485
571.250
673.246
825.418
829.162
1,028.134
1,067.728
1,191.584

У °/о
42,9
42,8
42,9
43,5
43,9
44,3
41,6
41,84

Ови бројеви показују да су православни за време Окупације
повећали свој бројни волумен упоредо са огаптим коефицијентом
прираштаја становништва. Тек у годинама око Анексије њихов
пораст узима веће размере. До тада, они партиципирају увек
једнако у укупном броју, њихова квота износи стално око 43°/о.
Тада нагло скаче до близу 44°/о. И приближна остаје за време
Југославије, све до разбојничке «државе» Хрватске, кад она
пада на проценат нижи него икад од турског земана.
Укупна квота je увек била изнад две петине, далеко изнад
ма коje друге етничке или верске групе. Релативна већина je
неспорна. Шта више, да je сачуван природни развитак становнинггва, БиХ би већ биле на домаку српске апсолутне већине.
Али страдања у оба рата, нарочито у овом другом, и унутрашње
миграције, тај су процес успориле и спречиле.
Православних мушкараца je попис од 1948 нашао 513.884, a
женских 553.841. Диспропорцијa je гора него за цело становништво у просеку. Ha хиљаду мушкараца долази скоро равно
1.080 жена, обрнуто него пре рата. Што диспропорција није још
већа, разлог je у томе, што су за време рата у накази од «државе» «НДХ» убијани не само православни мушкарци него и жене.
П1.

Босанско-херцеговачких Муслимана утрвђено je приликом
пописа:
82

Године
1879 '
1885
1895
1910
1921
1931
1948
1953

Апсолутно
448.612
492.710
548.632
612.137
588.247
718.079
890.094
1,003.817

У ®/о
38,8
36,9
35,0
32,3
31,0
30,9
34,71
35,24

Одма пада у очи да се њихов број за време Окупације само
незнатно, пужевски, пење, док релативно учешће у укупном
броју конзегветно опада. To je јединствен случај у етничким
групама западног Балкана. Први попис их je затекао скоро две
петине (Срба нешто више од две петине, њих непгго мање, остало je било за све друге вере мање од једне петине). Први пут у
Југославији њихова квота je стационарна, a онда расте, и то
нагло расте, више него je пре падала.
После рата та квота ненормално расте (ненормално, јер кад
би све вере једнако расле, квота би остала иста; ово показује да
муслимани расту много јаче и много брже од припадника осталих вера). Они се све више приближавају квоти од првих година
после Окупације, све више приближавају квоти Срба. Размак
je и у апсолутном бројном изражавању све мањи. Beh 1953 су
муслимани БиХ пребацили милион становника. Код последњег
пописа они нису добили милионску цифру, али су тада били и
раздвојени у две рубрике.
Ова појава, a с њом и још неке, дају повода да се говори о
регенерацији муслимана. Овде се то очитује бројно, али су они
почели да узимају удела и у култури сразмерно својим бројним
снагама, na чак и више. Они раде и стварају, што раније није
био случај.
A k o бисмо тражили разлоге за њихову популациону ретроградност до Првог светског рата, a стационарност после, сматрамо да њих неће бити тешко пронаћи. Пре свега мухаџирство,
сељење босанско-херцеговачких Муслимана у Турску, смањивало je логично бар њихову квоту. О томе се говори на другом
месту. A затим, ко ће да држи корак са онако огрошшм досел>ењем инородаца туђе вере? Позната je ствар да je муслиманско
становнипггво БиХ показивало смртност изнад просечне, наро83

чито смртност одојчади. Затим je грасирао сифилис у многим
пределима муслимана, a горњи слојеви, научени на безбрижан
и лак живот кроз векове нису могли да се привикну на рад и
миран породични живот, који једини регенерише. Нерад, бекријање, севдалинке, јахање, тефериџи итд. сматрани су као једини
достојни правоверника. Нижи друпггвени слојеви исте вере су
покушавали у свему подражавати више, na и таквом животу. У
Југославији се све одједанпут поправило, сви ретардирајући
фактори у прогресу муслиманске популадије БиХ отпали су.
«Српска» управа БиХ благотворно je деловала на бројно стање
Муслимана.
У комунистичкој Југославији, где су они у сваком погледу
повлаштени, они напредују боље од иједне верске, na тиме и
етничке групе. Тиме се демантује колико лажна толико и за
Србе увредљива тврдња да су они за време последњег рата на
буљуке од Срба били убијани. Било je несумњиво индивидуалних освета, било je каткад и колективних одмазда, али ja сматрам да никако није више од десет хиљада муслимана убијено
у следству тога. Ни десети део онога што су муслимани нанели
Србима (опет појединци). To се демографски овде очитује, a ja
сам, као статистичар, то увек мислио и тврдио. Муслимани и
Хрвати у емиграцији набацују такве цифре које званична статистика вероисповести у Југославији потпуно демантује. Ми не
можемо овде даље о томе писати, јер свака страна толико кошта,
али категорички тврдимо да je истина далеко од ових муслиманских тврдња.
Многи писци сматрају да први пописи показују мањи број
муслимана него je био у ствари, јер како каже Jlepoa Болије у
књизи цитираној под ш , «мухамеданске породице се не стављају на расположење радозналости пописивача, као што и не
саопштавају све порођаје, нарочито не женске деце, која не
претстављају понос оца». Има у томе несумњиво доста истине,
али већ при крају аустријеке управе ова ограничења се нису
никако или су се сасвим слабо јављала. Власти су онда познавале целокупно становништво у прсте. У толико je онда већи
био стварни мањак муслимана под аустријском одн. католичком
управом. To треба да се памти.
Први послератни попис (1948) нашао je муслимана мушкараца
442.103, a жена 448.687. Диспропорцијa je минимална (1000 :1015),
84

практично скоро нелостојећа; у целој Југославији најповољнија
ако се изузме Јужна Србија. Ta појава, једнако као и веће квоте
муслимана у свим послератним пописима (још у првом четири
процента већа од предратне, пгго претставља један уникум у
демографији), јасно показују да муслиманско становнипггво није
осетно страдало за време последњег рата и да су фаме сви
извепггаји о њиховом покољу од стране Срба.
IV.
Број католика у Босни и Херцеговини овако се развијао:
Године
1879
1885
1895
1910
1921
1931
1948
1953

Апсолутно
209.391
265.788
334.142
434.061
443.914
547.948
580.790
634.761

У %
18,1
19,9
21,3
22,9
23,5
23,6
22,61
22,28

Ова већином неиндигена, у много случајева бастардна (Бранко Машић), импортирана и форсирана група каква се приказује
под рубриком «католици» или «римокатолици» (јер има 8—9
хиљада грко-католика), највише je напредовала за време АустроУгарске. Она се од првог до последњег пописа у тој држави за
30 година више него подвостручила, порасла за преко сто no сто
(107°/о), док су за то време Муслимани напредовали свега приближно 36% a православни 66%. Укупан просек за целу земљу
био je 64%. Православни су се њега држали углавном, муслимани су за скоро исто онолико процената у том порасту подбацили колико су католици били пребацили просек.
Међутим, позната je ствар да су све групе католика укупно
имале релативно мален природни прирапггај. Њихова повећања
Претстављају втаграциони салдо, не порођајни. Православни су
се тек након десетогодишње управе Југославије подвостручили
према броју затеченом од Аустријске окупације, a Муслимани
тек крајем 1948. Католици су, међутим од округло 200 хиљада
85

становника 1879 допрли до преко 600, значи да су се потростручили.
У почетку Окупације, католици су имали мало изнад шестине целокупног становништва, да после скоро достигну четвртину. Попгго у последњем рату они уопште нису страдали (они
су само убијали, али нису бивали убијани), то су свој повлашћени бројни однос задржали и чак повећали.
Али, разуме се, они су тиме постигли и свој кулмен, са кога
могу само да падају. Јер импортирања иностраних католика
више нема нити he их бити. Вероватно неће више бити ни убијања Срба. Бар неће бити некажњивог и неосвећеног. A природни прирапггај je њихов мањи него Срба.

V.

У «Гласнику» Српске патријаршије за 1959, у специјалном
броју посвећеном БиХ (поводом 80 годишњице Окупације, 50
годишњице Анексије и 40 годишњице Ослобођења), већ споменути стучањак («Г») дао je и серију индекса прираштаја појединих вероисповести за сво време израде правих статистика (ne).
Само je грешка да je он серију поделио на три дела (аустријски,
краљевско-југословенски, и комунистичко-југословенски), na je
сваки пут почетну цифру изравнао са сто. Боље би било да je
исти ред вукао од 1879 до 1953. Ми немамо машина да сами то
учинимо, na ћемо пренети та његова срачунавања, која дају
утисак стручности.
Али пре тога желимо да још једном наведемо квоте појединих вероисповести за сваки попис: квоте, релативне онд. партиципирајуће бројеве, док апсолутне нећемо понављати. Ове ћемо
дати упоредо, синтетично. Да ни то не бисмо сасвим понављали,
ове квоте ће садржавати и стоте делове, a на крају he бити
укупна квота «преосталих», малих вера, о којима he се говорити
накнадно.
Преиа том синтетичном прегледу укупно учешће у процентима je било:
86

Године
1879
1885
1895
1910
1921
1931
1948
1953

Правосл.

Муслим.

Католика

Осталих

38,73
36,88
34,99
32,25
31,07
30,90
34,71
35,24

18,08
19,89
21,31
22,87
23,48
23,58
22,61
22,28

0,31
0,47
0,76
1,39
1,58
1,28
1,06
0,64

42,88
42,76
42,94
43,49
43,87
44,25
41,62
41,84

Укупно
100

ti
м
u
ti
II
ti
u

Коментаришући резултате пописа од 1885, аустријски званични писац Мориц Хернес каже да су у тим бројевима садржани и аустро-угарски поданици у висини од 25.273 лица, као и
2.165 лица страних (неаустријских) држављана. Ти су сви скоро
католици, бар девет десетина тога броја. Пуних 10®/» од званичног броја католика нису били Босанци и Херцеговци (1И).
Изгледа no свему да војници нису рачунати у рубрикама
вера. Они јесу обухваћени у укупним бројевима становништва,
али додати уз вере, a не у њима. 1895 je било (m ) у БиХ 22.944
војника, од чега je отпадало на ужу Босну 13.287, a на Херцеговину 9.657. Ова, далеко мања, имала je војника скоро колико
Босна.
Разуме се да су жандарми, финанси и остала униформисана
чељад, били обухваћени пописом вера, једнако као железничари, који су махом били импортирани (нарочито у прво време).
У рубрику војника je долазила само ефективна стојаћа војска.
Породице официра и подофицира, њихове куварице и собарице,
киндсмедле итд., све je то обухваћено у рубрикама вера. Православних и муслимана међу њима практично није било (муслимана чак ни теоријски).
За време Аустро-Угарске стопа прирапггаја (индекс) изгледала je овако:
Године
1879
1885
1895
1910

За правосл.
100,0
115,1
135,6
166,2

Муслим.
100,0
109,8
122,3
136,4

Католике
100,0
126,9
159,6
207,3

Остале
100,0
172,0
328,5
497,7

Укупно
100,0
115,4
135,4
163,9
87

Kao што ce види, Хрвати су имали за самих 30 година преко
200% прираштаја (удвостручили су се),док су ce мање вере упетеростручиле. Срби су одржавали скоро равномерну укупну
стопу прирапггаја, просечну за све вере, јер су ce множили
много мање него (већином импортирани) католици, a више него
муслимани. Са својом бројном надмоћношћу они су, разуме ce,
претежно утицали на средњу стопу прираштаја.
Биолошки прираштај становнипггва најпоузданије ce може
утврдити одбивши број мртвих од броја рођених. To je тзв. природни салдо. Међутим, подаци о рођеним и умрлим, који ce у
науци, према једном немачком глупом термину, зову подаци о
«кретаау становништва», у БиХ су били веома непоуздани. Њих
су саопштавали муктари и кнезови сеоски «котарском претстојништву», a ти муктари су били махом неписмени.
Последње периоде аустријске управе донеле су и у том погледу осетан напредак, тако да ћемо овде пренети једну табелу
о узроцима разлике у броју становништва no пописима између
1895 и 1910 (то су два последња пописа). Најпре ћемо изнети
апсолутне a после релативне бројеве и свуда разликовати природни прираштај од фактичног прираштаја. Фактични прираштај je разлика суме од два пописа; ако ce од тога одбије
природни прираштај, онда je остатак тзв. миграциони салдо,
настао услед емиграције (минус) или имиграције (плус). Ta табела испада овако:
Конфесија

Природни
црираштај

У */•

Фактични
прираштај

У '/о

Миграциони
салдо

Правосл.
44.407
Муслимани 73.694
Римокат.
85.339
Сефарди
2.598
Ешкенази
877
Други
2.443
Укупно
309.358

21,4
13,1
25,5
45,3
35,3

152.172
63.505
99.919
2.490
1.165
10.701
329.952

22,6
И,6
29,9
43,4
46,9

+ 7.765
— 10.189
+ 14.580
+
108
+
288
+
8.258
+ 20.594

19,7

21,0

У •/«

+

1,2

1,9
4,9

+
+

1,8

+

11,6

+

1,3

Ова табела не пружа много поуздања, али нема данас значаја подвргавати je анализи, тим пре пгго ce тиме рад шири и
постаје скупљи. Beh на први поглед изгледа немогуће да су ce
јевреји два пута више природно множили него православни. To
88

je апсурд мала je код њих смртност одојчади била заиста много
мања.
Па ипак, из овог прегледа проистиче да су међу великим
верама католици имали највећи позитиван миграциони салдо,
тј. већи број досељених него рођених припадника те вере. Beh
су њихови порођаји енормни. Њих je знатно мање од муслимана, свега две трећине броја муслимана, a имају апсолутно узевши много више пораста услед порођаја! Муслимана je за то време преко десет хиљада мање било него их je морало бити према
«природном прирапггају» (тј. вишку рођених над умрлима). To
значи да je њихов «миграциони салдо» за десет хиљада мањи
(укопно пронађени број при новом попису, смањен са бројем
ранијег пописа, повишен вишком рођених).
Према тој табели, православни су одржавали своју квоту,
јер je њихог миграциони салдо био позитиван, али веома мало
(с обзиром на укупан број прираста), док je код муслимана био
изразито негативан, код католика импетуозно, ненормално повећан.
И Гласник Српског географског друштва за 1912 донео je
сличне податке о прираштају за поменутих 15 година. Писац je
означен иницијалима (118), мада његова ту нема ништа сем заокружавања процената.
Шћепан Грђић je израчунао, помоћу рачуна интереса на интерес (што je сасвим исправно) да je од првог до последњег
аустријског пописа (дакле од 1879 до 1910) на сваких сто хиљада
становника годишња стопа прираштаја износила: код нуслимана
1.042, код православних 1.688, код католика 2.460. Дакле, код
католика скоро два и no пута више него код муслимана. (У
збирци «Напори БиХ за ослобођење и уједињење», 1929). Разуме ce да би тај коефицијент био још неповољнији за остале
религије a повољнији за католике кад би обрачун обухватио
још пет година (1878/9, 1911—1914).
За стање у Краљевини Југославији, између ратова, стопа
фактичног прираштаја (у ствари процентуална разлика између
резултата пописа од 1921 и 1931) износи:
Године

Правосл.

Муслим.

Католици

Остали

1921
1931

100,0
123,9

100,0
122,1

100,0
123,3

100,0
102,7

Укупно
100,0
122,8
89

Интересантно je да je пораст свих група био приближан и
раван средњем (укупном) просеку. Јер je то доба било кад ce
ниједна вера није демографски привилегисала. Мали, једна
уочљив бржи пораст православних, несумњиво je плод природног прираштаја, који ce понавља стално (и пре тога периода и
после њега). Једино «мање вере» нису одржавале корак прираштаја великих.
У последњем периоду између два прва пописа комунистичке
Југославије била je стопа прираштаја према овом индексу:

Године
1948
1953

Правосл.
100,0
111,5

Муслим.
100,0
112,7

Католика
100,0
109,3

Осталих Укупно
100,0
100,0
66,0
111,1

Прираст je једнак као раније, кад ce узме у обзир да je размак само од пет година (раније десет). Огроман je прираштај
свих вера (преко два процента годишње), као и деле земље. Сад
муслимани иду напред (иако једва видно), a православни заузимају централан положај. Мале вере назадују, јер им није ни
било места у БиХ.
За послератне пописе мора ce учинити једна примедба. Ми
имамо податке о вери само из БиХ, али и то, како изгледа, за
лица «српско-хрватског језика». To je због муслимана чију народност нису никако могли одвојити од вере. Уколико Пејановић репродукује званичне резултате (и), a добива ce утисак да
je то случај, онда ce морају мало коригирати досад дати бројеви
за најновије доба.
Јер у његовој табели, за разлику од званичне (ш ), налазе ce
ове рубрике: православни, католици, муслимани, Словенци,
Црногорци, Македонци, остали Словени, остале националне
мањине.
A k o бројеви одговарају насловима, онда ce мора повећати и
квота православних и квота католика. Православни би, свакако,
били Црногорци са 4.328 лица у 1948 години, Македонци са 676
лица, Руси са 1.316 душа, Бугари са 94, Румуни и Власи 160,
Грци 1.147 (то су јамачво избеглице из Грчке) и ваљда покоји
Украјинац. Тиме би ce укупан проценат православних 1948 попео
на скоро 42®/®. Разуме ce да међу тим лицима има и атеиста.

90

Католика би било још више. Ту би спали Словенци у висини
од 4.328 лица, Чеси са 1.978, Пољаци 1.383, Маџари 533, Италијани 963, велики део Немаца од укупно 1.163 и многе друге мање
групе, што би и католичку квоту попело извад 23®/*.
Код муслимана je иогло бити само додатак од 442 циганина
и 80 Турака, што на проценат не утиче.
Није јасно да ли су овде урачунати војска, интернирди итд.
Вероватно јесу, и многи од ових бројева би претстављали само
«тренутно присутне», чиме ce не би алтерирали стални верски
односи становништва.

91

VII. БРОЈНИ РАЗВИТАК ОСТАЛИХ (МАЛИХ)
ВЕРОИСПОВЕСТИ БиХ

I.
За турско време, кад je било речи о верама у БиХ, поред
главних вера, навођени су и подаци за две мање: јевреје (јаудије) и цигане. Јевреја je било у свега два-три града, цигана
свуда, и насељених и ненасељених (чергара). Под аустријскоугарском управом, не спомињу ce цигани као засебна вера, већ
ce уврнггају у рубрику осталих муслимана, пгго je сасвим на
свом месту. Турци нису признавали цигане као пуноправне
муслимане, већ као неку мање важну и једва толерисану секту.
Њима није био дозвољен приступ у џамије, док су цигани сами
себе сматрали и проглашавали за праве «Турке» тј. муслимане.
Једна хришћанска статистичка управа није могла да дискриминацију озваничи у јавним актима, тим пре пгго je држање муслимана било дириговано охолошћу и надменошћу. Taj ce став
није смео и није могао озваничити.
Што ce јевреја тиче, и они су били сви истог обреда, сви без
изузетка (до Окупације) тзв. «сефардиски јевреји» (шпански
јевреји) јер су досељени били из Шпаније и задржали шпански
као конверзациони одн. матерњи језик.
За време Аустрије наилазе нове вере, три међу њима приличних размера (чији верници броје на хиљаде лица). To су
јевреји-ешкенази (немачки јевреји), затим евангелици и гркокатолици. Евангелици су били углавном Немци (ретко који Маџар или Словак), грко-католици Украјинци, ешкенази одсвакуда. Било je и Немаца, и Маџара, и Хрвата, и Пољака, Чеха
итд. Само није Срба и Словенаца. Они долазе као привредници
(банкари, трговци итсл.) a евангелици и грко-католици као колонисти земљорадници. Te вере нису имале под Турском ниједног
припадника; под Аустријом су ce знатно намножиле, као пгго je
показано у претходном одељку.
Није им било лако дознати прецизан број, јер статистичке
установе нису публиковале детаље; оне су их имале само за
унутрашњу употребу (prò foro interno). Н>их су махом, у публи92

кационим табелама, сврставали у рубрике «других», «преосталих» (übrige, sonstige, egyéb). To je у интересу штедње, и тако je
правилно.
Тих «осталих» вероисповести било je, дакле:
Године
1879
1885
1895
1910
1921
1931

Апсолутно
3.675
6.343
12.072
26.428
28.606
29.330

У «/о
0,3
0,5
0,8
1,4
1,6
1,3

Временска серија расте невероватно: Укупан број ce пење за
време саме Окупације (од 1879 до 1910) шестероструко, a од
Окупације до 1931 осмероструко. To није случај ни са једном
од главних вера, чак ни са католичком. Па и у укупној партиципацији становништва њихова квота расте од 0,3®/» до 1,3®/», што
значи да je сама та квота више него учетверостручена; то je
статистички куриозум. (За обе секте јевреја то ce видело и из
претходног одељка).
П.

Ипак нам je успело да утврдимо и компоненте ове скупне
рубрике преосталих и то код завршног пописа под аустријском
администрацијом према «Резултатима пописа житељства» објављеним 1912 (ш) и, још више, према једној студији Ф. Швенингера у Петермановим Саопштењима за 1913 (ш ). To je био
један озбиљан рад о верама, no свој прилици од лица запосленог у Сарајеву.
ко je било 1910 године
Грко-католика
Евангелика
Јевреја сефарда
Других јевреја
Осталих вера

апсолутно
8.136
6.342
8.216
3.649
82

у •/«
0,43
0,33
0,43
0,19
0,01
93

Све врсте јевреја (било je нешто мало и ортодоксних) чине
укупно 0,62 процената целокупног становништва БиХ. Највише
их je било у округу Сарајево. У самом главном граду су чинили
12,32°/* становника (осмину).
Евангелици су били највећим делом аугсбуршке (лутеранске)
вероисповести. Углавном су живели, у затвореним колонијама,
у окрузима Бањалука и Тузла.
Грко-католици такође у та два округа. У првом као земљорадници, у другом као шумарски радници.
За стање између ратова (у Краљевини Југославији) можемо
дати и нека бројна рашчлањења ових података. Тако je 1921
било у БиХ:
Јевреја свих фела
Грко-католика
Протестаната
Других, мањих вера
Без вере
Укупно

12.098
9.297
6.649
538
94
28.606

За 1931 имамо још детаљније податке, али no бановинама, a
не за БиХ као целину. Изнећемо податке за Дринску и Врбаску
бановину (Зетска и Приморска једва и долазе у обзир).
Тако je било 1931 у бановивама:
Грко-католика
Евангелика обе вере
Јевреја сефарда
Јевреја еппсеназа

Дривској
649
3.820
8.009
2.034

Врбаској
8.915
3.368
708
450

У обе
9.654
7.188
8.717
2.484

Укупно je било јевреја у БиХ 11.201. У самом Сарајеву их je
било 7.726. Иначе су били распоређени у осталим градовима, no
иалим колонијама: у Травнику 344, у Бањалуци 368, у Тузли 330,
у Бијељини 326. Нигде их друго није било ни пуних триста, a
понегде у целом срезу ниједан (нарочито у Херцеговини).
За комунистичку Југославију настају нарочите тешкоће утврђивања вероисповести уопште, na и мањих вера. За 1948 годину
94

знам о да je било Украјинаца 7.881, a то су махом грко-католици.
Јевреја je било no народности 1.147. О евангелистима ce за ту
годину не може дознати ништа.
За 1953 објављени су званично сумарни подаци о «Становништву no односу према вери. . . ». Ту су, истина, наведени припадници појединих вера (u*), али такође, и на првом месту лица
«без вере». Њих има енормно у БиХ, више од десет процената
(три петине мушкарци a две петине жене). Како, нажалост, изгледа, највише je међу њима Срба, бивших православаца. Пошто
не знамо колико од које вероисповести отпада на раније вере,
и пошто су Грђић и Пејановић статистику вера обрадили на
другој бази, и ми смо тако поступили.
Како тамо нисмо узимали у обзир мање вере, то ћемо овде
изнети да je у целој БиХ било протестаната, 1953 г., оба пола
983, осталих хришћанских вера (то су скоро у целини гркокатолици) 7.830, мојсијеваца 377, осталих нехришћанских вера
173. Једино су ce одржали унијати, у једва смањеном броју. Јевреја je свакако било више no раси одн. no народности, мада их
заиста практично више нема. Јер и они који су преостали селе
ce у Израел, a сви истакнутији сарајевски јевреји живе у руководе у Београду (више у културном и социјалном сектору).

III.
Број цигана мало пред Окупацијом дао je проф. Вјекослав
Клаић (w®), што ми преносимо из приказа те књиге у немачком
географском часопису «Глобус» за 1879 (U8). Тамо стоји на « p a ­
rai 288: «Цигана ce у Босни броји око 8.000, у Херцеговини око
1.800, у Новом Пазару око 1.200. Они плаћају посебан харач и
исповедају Ислам, али их њихови саверници презиру и не пуштају у џамије. . . » Има их две врсте итд.
Уколико су они плаћали посебан харач, њихов број није било
тешко дознати. Али je међу њима било највећи број чергара
који су могли да избегну и попис и харач.
После Окупације, како рекосмо, број цигана није засебно
регистрован. Пејановић мисли (м, стр. 50) да их je 1910 «иогло
бити око 10.000—12.000».
95

И ранији писци, у својим евалуацијама, слажу ce са овим
бројевима. (Јукић их je пре 120 година ценио на шест хиљада).
Сад ce они износе као «народност» и званична статистика за
1953 (us) налази их у БиХ укупно 2.297 (a пет година раније
свега 442!!) О томе проблему говорићемо — Боже здравља — у
следеКој књизи (Етнички односи БиХ) јер ce више заиста ие
ради о верском проблему. Али нисмо могли ни овде питање бар
овлаш мимоићи, јер су за турског вакта цигани сматрани као
верска мањина.

96

IX. МИГРАЦИОНА, ВЕРСКИ ОПРЕДЕЉЕНА, КРЕТАЊА
ПОСЛЕ ОКУПАЦКЈЕ
Сасвим стационарног становништва ретко где у свету има.
«Све ce креће», «све тече», што рекао Хераклит, na и људске
насеобине. Свуда ce запажају миграционе промене изазване разним факторима: глађу, немиром, болештинама, нетрпељивошћу
власти или господарећег становништва, суровошћу природе итд.
У БиХ аустријског вакта, сва масовна миграциона кретања
била су верски опредељена. Било je и других мотива, неспорно,
али су ови, верски, били доминантни. И код других они су садејствовали.
Две главне појаве могу да ce запазе: имигрирање католика и
других мањих, дотле непознатих, вероисповести БиХ, и емигрирање муслиманских маса и православних појединаца.

I.
Најметодичније je, организовано и плански, вршено довођење
што већег броја католика у окупиране области, да би ce верски
односи изменили у н>ихову корист (јер их je индигених било
сувише мало). Они су просто импортирани, и то систематски.
Давана им je јавна служба, која je домородцима ускраћивана,
пружена су им сва економска преимућства. Земљорадници су
добивали земљу пребеглих муслимана и нису били, као домаћа
чељад, колони и кметови.
Београдска «Политика» je писала јула 1906 (и после 50 година
то пренела): «Из службеног саопштења Босанске владе дознајемо
о колонизацији у Босни и Херцеговини ово: За колонизацију
употребљено je до 1905 год. 21.892 хектара. Ha том простору насељено je 1.817 породица са 9.960 душа. Све те породице смепггене су у 54 колоније. Велика већина су католици из Аустрије».
Од домаћег становништва нису добро гледани. Оно их je
звало: куфераши и културтрегери. Прво, што су махом улазили
у Босну са једним коферои, a после гомилали блага; друго што
су сами говорили да долазе да приведу Босну култури! Срби
домаћи су то овим изразима исмејавали.
97

Колико je тог страног елемента импортирано, не може ce
сасвим прецизно утврдити. Мора ce то учинити индиректно. Нп.
упоређењем резултата два пописа, одбивши очекивани проденат
природног прирапггаја, што ce у овој књизи на више места чини.
Затим, навођењем порекла становништва, њихове државне припадности итд. Позиато je да je БиХ била призната посебна
државна «припадност*. Они нису били ни аустријски ни угарски
држављани, већ «припадници» БиХ. Бар после Устава од 1910.
Тако je крајем 1910, приликом пописа, нађено доста више од
сто хиљада страних подаиика, управо 114.591 лице или шест
процената целокупног становништва. Од тога су били поданици
Аустрије 46.859 лица, Угарске (рачунајући ту и Хрватску са
Славонијом) 61.151 лице, из других држава 6.581. Правилно примећује Пејановић (и, стр. 42): «Међутим, број стварно досељених
за 32 године (1879— 1910) био je свакако много већи, јер je статистика рачунала само живе присутне досељенике, a потомство
пријашњих досељеника рачунато je у домаће становништво». To
je тачно. Исто je тако тачно да су многи досељеници умрли
били до 1910. Девојке досељеника су ce удавале за домаће становнипггво, и оне су уврштане међу припаднике БиХ. Неки нису
били на дан пописа у Босни (то je било уочи њихове Нове године), a пописивано je само присутно становништво.
Да су они били no вери претежно католици, о томе ite може
бити сумње, нити ико у то сумња. Ђорђе Пејановић то више
пута у својој књизи наглашава (м), мада ce то и онако зна. Бар
90®/» досељеника у БиХ за време Окупације (разуме ce и Анексије) било je католичко.
Они су бројни волумен католика знатно повећали, за приближно једну добру трећину. A сами имућни, осигурани, утицајни и дрски, они су пропагирали католицизам свим дозвољним средствима. Доводили су потом рођаке, послугу, пратњу.
Њихов богатији живот имао je сам за себе да утиче на пропагирање њихове вере!
Поред директног импортирања католика, и јасног, вршено je
једно заобилазно помоћу колонизације галицијских Русина (Рутена, Украјинаца), који су били грчко-католичке вере (у суиггини католици, a no форми, обреду, «православни»!). Њих су уводили као земљораднике у масама и насељавали на напуштена
добра. Тиме су хтели да и земљораднички сталеж што више
98

католицизирају, a не само истакнуте друпггвене редове. И ови
н,ихови колонисти нису били чивчије (кметови), тако да су морали изазивати завист и решпект.
Девет десетина припадника те вере насељено je било у Босанској крајини, центру босанског српства и православља, a
више од две трећине у срезу Прњавор, чије већ само име означује православно насеље (прњавор означује у свим српским крајевима насеобину около једног православног манастира).
Па ипак, «српске» и «православне» управе после 1918 никога
од тих Рутена нису с места дигле. Они су остали и продужили
мисију.
По попису од 1921 било je у БиХ 9.297 грко-католика. Ta
вера, која je настала од православних отпадника, и која ce само
за то одржава да би прозелитски деловала на православље, та
вера je имала не само слободу делања у Краљевини СХС, већ и
материјалну помоћ од државе, пропорционално не мању ако не
већу од православне. Ta вера која je само етапа на прозелитском
путу католицизма, срачуната и измишљена да приводи православне «Светој Столици»! Ништа више од тога не говори о верској трпељивости Срба.
Кад су за време лоследњег рата, Хрвати у својој наказној
држави наредили безусловно католичење преосталих Срба (које
нису побили), нису дозволили да Срби прелазе у грчко-католичку конфесију. Јер тада није била потребна никаква етапа, нису
морали да ce врше ма какви обзири. Тиме су ce само разоткрили.
Досељени евангелици и јевреји (Ашкенази) нису довођени у
прозелитске сврхе, али су ce и они друштвено причислили импортираним католицима.
П.
Насељавање католика у БиХ била je само једна страна у
слици верских (и етничких) померања становништва тих области. Друга je, још болнија, била исељавање муслимана и православних из предела у којима су вековима живели. Аустријска
управа je о томе водила прецизну статистику, али за унутраш&у
информацију (pro foro interno) због чега она није објављивана
јавности.
99

Она je, разуме ce, мањкава (нису ce сви исељеници јављали
властима), na ипак даје приближну слику те појаве. Интересантно
je да су у статистичком прегледу биле само две посебне рубрике:
за Мухамеданце и Србе (тако званично стоји). Поред тога и
скупна рубрика и рубрика за годишњи просек. (Католик ce ниједан отселио није).
Један БиХ чиновник, именом Фајфелик, даје о тој појави
подробне податке у једном бечком научном часопису за време
Првог рата (m). Подаци ce односе од 1881 до 1912 године. Штета
што нису дати за прве две-три године Окупације, јер je тада
мухаџирство јамачно било најинтензивније. To ce види no томе,
nrro je у првој години прикупљених података регистрировано
исељење 8.000 мухаџира (обли број даје наслућивати непрецизност). После их je сваке године било мање, али увек више од
хиљаде. Тек последње три-четири године пред Анексију било их
je нешто мање од хиљаде (најмање 1908: 660), a тада бројеви
рапидно скачу: 1909 преко две и no хиљаде, 1910 преко 17 хиљада, 1911 скоро 11 хиљада. После тога веома мало, јер су ce
турске границе биле помериле и мухаџирство je практично било
онемогућено.
Ипак, према тој званичној аустријској статистици, било je за
30 година (1881— 1912) преко 71 хиљада муслиманских трајних
исрљеника, и 3.321 православних. Око две и no хиљаде сваке
године. A двапут више хатолика je импортирано годишње.
A ko ce овим бројевима додају прве године легалне емиграције и сва нелегална емиграција, н>е he бити далеко преко сто
хиљада, можда и сто педесет хиљада. A колико би они за ово
време само прирапггаја дали! Међутим, на њихова места дошло
je толико иноверије, потпуно стране нашем народном стаблу.
И Чех Нидерле каже у цитираној књизи (m , стр. 172) у
примедби: «Првих година иза аустријске окупације била je емиграција врло многобројна; она још и данас траје, али je успорена».
A у самом тексту изнад примедбе стоји: «Званична статистика je изнела да je од године 1883 до 1905 било 32.525 емиграната,
од којих 30.434 муслимана».
Подаци Фајфелика које саопштавамо пред овим аутентичнији
су и односе на много дужи период времена. Они су саопштени
6—7 година после књиге Нидерлеа.
100

«Један Маџар», како ce потписао, објавио je 1900 у Бечу
књигу о положају муслимана у Босни (li4). У њој ce налазе бројеви мухиџара за извесне године и то:
За годину
1885
1891
1896
1897
1899

број мухаџира
2.461
1.902
320
319
1.112

По свему изгледа да су бројеви аутентични и да je тај «један
Маџар» био близу «Земаљске владе за БиХ». Разуме ce да обухватају легалну и регистровану емиграцију, док je укупан број
још већи.
У својој више пута цитираној књизи о Становништву БиХ
(м) Ђорђе Пејановић такође сматра да су бројеви трајно исељених муслимана и православних далеко већи (он Фајфеликов
извепггај није познавао). Али његови аргументи нису адекватни
статистичкој методологији и ми их не усвајамо. (У првобитном
тексту овог рукописа били су изложени критици, али смо код
штампања то избацили, јер je ствар сувише стручна).
Француски научник Гастон Гравје je посветио 1911 г. једну
посебу, врло документану, студију исељевању БиХ муслимана
(12S). Он најпре говори о исељевању за време Окупације, na прелази на Анексију и дословно каже (стр. 216):
«Анексиони акт je произвео обнову покрета исељења. Сместа
ce муслимани одлучшне на нове селидбе, али овога пута нису
одлазили само појединци или изолиране породице, већ читаве
групе породица, пукови од no 200, 300 глава и више. Ha један
мах потекоше у канцеларије аустријске администрације 50.000
молба за пасош. Муслимани из села и вароши, изгледало je да
су сви једни другима дали реч. To je био један велики покрет
са свих углова земље, међу свим друштвеним редовима».
«Према информацијама (руског водећег листа) Новоје Времја
(од 17 марта 1910), за време два последња месеца 1909 и два
прва месеца 1910 већ су били 3.295 муслимана напустили БиХ.
Неколико дана иза тога, турска je статистика објавила за протеклу годину (март 1909—март 1910) долазак 5.672 муслиманина,
готово сви из Босне. У свом броју од 23 марта последњег (1911?),
101

сарајевски дневник «Српска Ријеч» објавила je да су 30 муслиманских породица напустила град истог дана, a да су из осталих
делова Босие 1.500 породица упутиле влади молбе за пасоше.
После тога једва je било дана a да београдске новиве не забележе прелаз група из Босне у Турску. Te групе су бивале све
многобројније: испочетка туце лица, онда више туцета. Они одлазе и испуњавају читаве возове. Првих месеци су то били are
и бегови који су одлазили, сами са својим породицама; сада, то
су гомиле сиромашних сељака. . . Између њих je била и маса
младих људи, генерације које нису познавале турсху ер у . . .
Покрет je био захватио све пределе, све класе, нарочито оне
са села, класу несумњиво најтромију, да би ce дала вући од
другога, али најоданију својој вери. A између свих предела изгледа да je Крајина, најпознатија у Босни no свом фанатизму,
највише била захваћена».
Ш.
Пејановић цени број муслимана мухаџира (тако су ce трајни
исељеници звали) на «око 140 хиљада душа». A број православних трајних исељеника на 30— 40 хиљада. Ови су ce «отселили
махом у слободне српске државе — Србију и Црну Гору. У те
слободне српске државе, a особито у Црну Гору, преселило ce
доста српског живља из источне Херцеговине после неуспелог
Ковачевићевог устанка 1882. Режимски терор и полицијски прогони, особито за време аутономне борбе, отерали су много Србе
из Босне и Херцеговине».
Доцније, за време балканских ратова, настало je бежање
српске омладине у Србију да би ступила у војску. Ти људи ce
нису могли више враћати у земљу док je тамо аустријска управа. Да није наступио рат 1914, хиљаде би ce отселиле у Македонију.
To je све политичко-верска емиграција из окупировавих БиХ.
Појавила ce и друга у току окупације, која je стално расла.
Није била масовна, али ипак бројна. To je емиграција економског карактера. Она je била прекоморска. Већим делом je произашла из херцеговачких кршева, сасвим ретко из Босне. Претежно су сељени православни. Највеће сеобе су биле почетком
102

овог века до 1907. Оне су много дирнуле Алексу Шантића, да je
у неколико веома успелих песама дао израза своме болу.
За мене je једна од најнејаснијих појава нашег јавног живота одаиост босанског српског сељака својој земљи. Био je
кмет, чивчија, роб, na опет више одан својој земљи од иједног
другог Србина. У почетку овог века исељавали су ce преко мора
Срби из свих крајева сем из Србије и Босне. Било je и ових,
али веома мало. Србијанци су имали тада живот коме су сви
остали Срби завидели. Босански Срби ćy имали најбеднији живот међу свим Србима. Па ипак ce они практично нису селили, већ су остајали верни својој груди. Појава социолошки необјашњива! Они су патили, страдали, али су своје области очували Српству!
У једној књизи сам нашао (исечак je нажалост без цитата
књиге, али ce ради о најверодостојнијем извору) ове податке на
стр. 43: «1904 године je издато 499 пасоша за Амергасу, 1905 г.
1.418; 1906 године 3.553. Ту нису урачунати исељеници у Србију
и Турску, ни они који су побегли без пасоша. Емиграцији урођеника одговара имиграција странаца из Аустро-Угарске и Немачке. . . »
Пејановић цени број економских исељеника на око сто хиљада. To je немогуће, јер je временски спацијум исељавања био
јако ограничен, a толике сеобе би сасвим опустеле извесне пределе. И данас би ce та војска исел>еника нашла негде. Ja тај
број сматрам многи нижим. Док Пејановић обе врсте исељеника
цени на око четврт милиона, ja сматрам, на основу посредних
статистичких података, да ефективни бројеви и економске и
политичке емиграције из БиХ за време аустријско не прелазе
150 хиљада. Равно колико je католика и ситне иноверије за то
време импортирано.
Миграциони салдо je, према томе, изравнан: ни плус ни минус. Једнако je становника ове земље напустило колихо их je са
стране придотло. Десет no сто je становника отишло (рачунајући према укупном броју од 1895 као средини серије), a исто толико je надошло. Отишли су староседеоци, вековима везани за
земљу, надошли нови, «догони», «уљези» који никакву духовну
везу са земљом и њеним народом немају.
103

Правилнију слику показују тзв. специфични релативни бројеви, у односу на сваку веру.
По мојим бројним импресијама, православни су миграцијама
изгубили око 5®/« свога волумена, муслимани око 20'/», док су
католици добили (порасли) за око 60—70 процената.
Треба још имати у виду да су обе врсте емиграције, a нарочито економска, одузеле респективном становништву најкреативнији део саверника. Селило ce оно што je било највиталније.
A с друге стране и досељавало ce оно пгго je било витално и
снажно. Тако да ce салдо сеоба не може да гледа само кроз статистичку призму. Муслимани и православни су губили животну
супстанцу, католици су je јачали. To je тек доцније дошло до
изражаја, али je дошло и морало je доћи.
Да није било тих миграција у оба правца, и то оба наметнута,
католици не би ни данас чинили више од 15®/» становника БиХ,
колико су чинили пре Окупације. A са тим наметом и њиховим
потомством, хоће католици данас да конструишу своје право на
земље БиХ!!

104

X. ПОЈЕ}Џ1НАЧНА (ПРИВАТНА) и з л а г а њ а з в а н и ч н и х
СТАТИСТИЧКИХ РЕЗУЈГГАТА
Одкад су публиковани званични резултати пописа становништва у БиХ, јасна je ствар да су они били примљени, са скоро
пуним поверењем, од европских културних кругова. Отада ce
више не јављају појединци са својим «резултатима», нити ce
подаци о вероисповестима публиковани на разним странама више разликују једни од других. Очигледно сви имају исту основу, исти извор.
Али, иако су бројни подаци исти, објашњења им нису увек
једнака. Један писац истиче једну, други другу појаву. Један
чини упорођења са прошлошћу, други између постојећих група,
трећи просторна итд. Стручњак у бројевима види једно a политичар друго. Статистички коментари могу некад имати велики
значај. Ипак би нас далеко одвело кад бисмо сад износили сва
разна објашњења статистичких званичних података о етнографских приликама БиХ. Ограничићемо ce само на неколико, која
ce односе на почетак, средину и крај аустро-угарске управе.

I.
Први je коментарисао у озбиљној светској штампи резултате
почетног пописа БиХ (још 1881) др. Мориц Хернес, који he
после још много да пише о Босни, специјално о Херцеговини. Он
je изнео (12®): «Мухамеданци и православни држе равнотежу
(448 :496), католици пак не сачињавају ни половину првих (209).
они су дакле бројно далеко најслабији од три дела. . . »
Наука je била фрапирана после тих првих званичних резултата, a тако исто и водећи политичари Европе, јер je Аустрија
ствари друкчије званично приказивала пре Окупације. Научни
радници нису могли a да не одају израза своме запрепашћењу!
Друго објашњење потиче од познатог француског публицисте
и познаоца Балкана Анатола Лероа-Болије (1И). Он каже: «Православни, који ce једнодушно зову Србима, далеко су најмногобројнији. Њих je било према попису од
105

1879
1885
1895

476.000
571.000
673.000

42,88%
42,76%
42,94%

(Kao што ce види, он je дао обле бројеве — заобљене на хиљаду; први je чак доста нижи од званичног. Проценти су, међутим, сасвим тачно реггродуковани).
«Православни или Срби — за њих, то не треба заборавити,
та два назива су синоними — образују на тај начин ван спора,
најзначајнији елеменат no броју у становништву БиХ. Ако они
и не успевају да достигну половину, они образују више него две
петине, док муслимани (548.000) једва чине више од једне трећине, a католици (334.000) једва више од једне петине» . . .
Онда писац наводи и број католика за сва три пописа, na
тако велик прираштај објашњава: «Ово повећање не потиче
читаво из вишака рођених над умрлима; оно такође делом потиче од имиграције. Већина Аустро-Маџара настањених у Босни,
после Окупације, заиста су католици и у највећем делу такође
словенског језика, чак и Србо-Хрвати, јер потичу највише из
Хрватске и Далмације».
Онда наводи бројеве муслимана са сва три пописа и каже:
«Неки су муслимани напустили земљу. . . »
Ни странцима није могло да измакне оку оно што смо ми сви
знали и на нашој кожи осетили.
У једној другој расправи, писаној две године затим, (w ) Jleроа-Болије долази до скоро истих констатација. Он каже на стр.
295: «У Босни су православни хришћани два пута многобројнији
него католици римског обреда» . . .
304: «Католици долазе у БиХ на треће место. 1895 било их je
334 хиљаде, данас већ ваљда 400 хиљада (1902 године). Много
брзо расту, јер их 1879, првих дана Окупације, није било више
од 209 хиљада (православних тада 476 хиљада). Католици су
већ 1885 достигли 265 хиљада. Скоро су ce удвостручили за
четврт века. Овај пораст проистиче, делом од имиграције. Бројни су ce Аустро-Маџари населили у БиХ после Окупације, већина католика. . . »
Белгиски професор Емил Лавлеј, иначе ултрамонтанац, који
je за аустријско решење босанско-херцеговачког проблема, a
против Србије, каже у цитираној расправи III, 337 (ш ): «Хриш106

ћани источног обреда два пута су бројнији од католика у БиХ.
Званична статистика je израчунала 1879 првих 496.761, a само
209.391 других. . . » (Писац даје правилно апсолутне бројеве који
су му сервирани, мада то још није била права статистика. Али
статистички однос он сасвим погрешно даје: два и no пута je
више православних него католика према тим бројевима).
Француски католички писац Шарм каже да je одма после
Окупације «православна источна црква бројила у окупираним
покрајинама око пола милиона становиика, a то значи нешто
мало изнад 40в/о». (У студији цитираној под 148 стр. 638).
Два англосаксонка писца су дала опис Босне у првој деценији
овог века. Прво Вилијам Елерој Куртис, кореспондент Чикаго
Рекорд Хералда, други Мод. М. Холбах. Њихове књиге сам нашао био у Чикашкој Јавној библиотеци (T!he Chicago Public
Library) y једној летимичној посети са својим пријатељом Заријом Поповићем. Ja сам њега замолио да он те књиге накнадно
прегледа и резултате саопшти у Канадском Србобрану. Он je
то учинио у броју од 13. новембра 1958, у прилогу под насловон:
«Књиге о БиХ на енглеском језику», a са поднасловом: «Са
проф. Костићем кроз велику библиотеку у Чикагу». Књиге нису
садржавале неке сензационалне податке, али су интересантне
као гледишта Англосаксонаца, вероватно Американаца. Али, нажалост г, 3. Поповић није дао имена писаца на енглеском, већ
само наслове књига које ми наводимо у Литератури под бројевима *8 и
Оба писца дају бројеве верника, али сасвим произвољно.
Куртис (®8, стр. 188) даје податке из године 1908 (!!), и тврди да
je у тим покрајинама било Мохамеданаца 548.632, «грка ортодоксних 673.246, романских католика 494.124!! Или je писац католик
или му je неки католички «душобрижник» те податке сервирао!
Холбах даје релативне бројеве и тврди да у БиХ једну трећину
чине мослими, око две петине Сервиаци грко-ортодоксне цркве,
a остатак католици (27®/оШ) (»»).
Аустријски професор Едуард Рихтер je објавио 1906 (после
смрти) једну студију о проблему Босне (ш ), која he ce у даљим
одељцима и књигама поближе цитирати. У њој он, на основу
пописних резултата од 1895, каже да хришћани Босне претстављају углавном сеоско становнипггво, a да су православни далеко
107

надмоћнији над католицима, који су «преслаби на броју и на
значају» (an Zahl und Bedeutung).
Лубор Нидерле, који je свој »Словенски свет» (1М), издао
1910, није могао да користи статистику пописа из те године
(резултати ce публикују обично неколико година доцније), a
било му je тешко употребити резултате сасвим давно одржаног
последњег пописа. Зато он даје «званичне бројеве за 1906 годину», добивене очигледно екстраполацијом. Ти бројеви износе
590.900 муслимана, 760 хиљада православних и 360 хил>ада католика (дело под 133). Попис од 1910 показао je православних скоро 9°/» више, муслимана ни пуна 4°/о, a католика скоро
23% више. По нормалном прираштају (без имиграција) било би
их 23% мање него их je 1910 било, и то само у размаку од 15
година. Нидерле налази већину муслимана у Сарајеву и 12 срезова, католика у 12 срезова, a православиих у 25 срезова.
Најомиљенији хрватски писац првих деценија овог века
др Иво Пилар, у својим ламентацијама о Југословенском питању
објављеним 1918, писао je изос. и ово (®2, под псеудонимом)
стр. 87):
«Међутим остаје чињеницом да су Срби данас у Босни најјачи народни и вјероизповједни елемент, да сачињавају одприлике 43% од свег пучанества и да су национално најсвјеснији.
A те народне свиести нема ни из далека у толикој мјери код
католичких Хрвата, којих има до 20%, a поготово не код муслимана, којих има до 33%, a немају још изграђене националне
свјести».
Стр. 126: «Теорији о србској народности бијаше у прилог још
и чињеница, што ce установило да Срби бијаху послије Окупације бројчано најјачи и политички најдјелатнији елемент, док
у муслимана и католика готово и не бијаше националне свиести».
П.
Свакако да и приручници географски, етнографски, статистички итд. узимају за базу свога приказивања званичне резултате. Ови могу бити мало и нетачни, али опет тачнији од ма
којих других резултата. To исто важи и за лексиконе, који су
108

данашњем. нервозном човечанству постали главни извор сазнања.
У Речнику славенских ванруских земаља, изашлом у Вилни
1884, наведено je и бројно стање вероисповести БиХ тобоже no-;
пису «који су извршили Аустријанци 1879». Резултати одударају прилично од објављених аустријских резултата. Писац бројеве даје обашка за Босну a обашка за Херцеговину. У Босни
каже да je било укупно становника 882.622, од којих je било
православних 449.479, муслимана 286.708, цигана 10.026, јевреја
2.438. Број католика није навео. Он ce добије no одбитку свих
појединих вера од укупног броја, и тако износи 133.971 (1в®).
За Херцеговину или «Књажевство Светог Саве» каже да има
укупно «254.000 житеља; међу њима 107.000 мухамеданаца славеносрпског племена; 147 хиљада хришћана, тј. 112 хиљада православних и 35 хиљада римокатолика».
Док je за Босну давао незаокружене, за Херцеговину je дао
заокружене бројеве. У Хрцеговини су далеко мање од истине
него иначе. Очигледно je хтео да број православних подигне на
рачун друге вере, као што су западни писци обратно поступали.
A званичне податке нико сем стручњака не чита директно, већ
свак кроз ова «пггандардна» дела!
Kao најинтересантнији у том погледу треба да важи немачки
Приручник војске и флоте (енциклопедија ратних и сродних
наука) који je још 1909 (после Анексије) писао (lst):
«Становништво Босне износи око милион и no глава, са Херцеговином 1,803.040. (To je несумњиво израчунато no принципу
екстраполације, и то веома правилно, као пгго показују резултати пописа од следеће године. JIMK). Од тога око 45% припада
грчко-источној цркви (на северу и југоистоку земље); 35% су
мухамеданци, потомци образованијих и богатих народних класа
које су некад прешле на ислам; они су разасути no целој земљи,
највшие у градовима или као великопосеоници у земљи. Остатак, 20%, најсиромашнији део становнипггва, чине римокатолици. Они сачињавају сеоско становништво на западу и југу
Босне».
Па и дан-дањи ce налазе слични подаци у светским лексиконима и енциклопедијама од угледа. У том погледу je симптоматичан Брокхаус, највећи и најпоузданији лексикон на немачкои
109

језику. У свом најновијем издању, 1953 године, каже за Босну и
Херцеговину (ш ): «Становништво je јако помешано: 46®/о православиих Срба, 33°/> мухамеданаца, 20'/• католичких Хрвата». Да
ли je Брокхаус хтео да коригира званичну статистику или je
пренебрегао хрватске злочине није нам јасно. Тек он износи у
БиХ онај проценат само православних Срба, који би, no нормалном развоју, морао да буде.
У Великој Француској енциклопедији од скора (нажалост ce
у њој тешко или никакво не налазе године издања) нико мањи
него Луј Леже, са пуним потписом, пише (1Тв) да je «на крају
тамо српски елеменат најзначајнији» (бројно и у сваком другом
погледу, што he ce даље изнети у следећој књизи).

110

XI. ГЕОГРАФСКА РАСПРОСТВАЊЕНОСТ ПОЈЕДИНИХ
РЕЛИГИЈА
Становништво БиХ живело je прилично помешано no вероисповестима. Ниједна већа област није постојала у којој би била
само једна вера. He само ниједан округ, већ нити један срез
није био настањен од припадника само једне вере, није био верски хомоген и затворен. Ретко je чак и понека општина била
верски јединствена. Ђорђе Пејановић je показао у једној табели
(дело под и, Прилози) колико je оппггина no попису од 1931 било
са припадницима само једне вере, колико са две и са три. По том
приказу, у свега осам општина од укупно 368 живели су само
православни, у две сами католици, у ниједној искључиво муслимани. У 51 општини били су сами хришћани (православни и
католици без муслимава) у 40 православни и муслимани, у 7
католици и муслимани, a у 260 биле су заступљене све вере,
макар и минимално (неке од њих).
Ипак ти статистичхи подаци дају доста нетачну слику правих односа. Јесте становништво било помешано, то ми знамо.
Али у најмањим насељима je било прилично хоиогено. Чак и
где су били помешани, бшш су делови насеља обашка за једну
обашка за другу веру. He само срезови и окрузи већ су и општине биле административне не увек спонтане агломерације. У
статистици ће као мешане фунгирати оне општине у којој je
нпр. жандар или деловођа католик, ковач муслиманин (циганин)
итд., док je сво становништво практично исте вере.
Већ називи многих мањих насеља одају њихову верску иекључивост. Има стотине назива са верском озиаком становнииггва. Кажу да они потичу из доба Калајевог. Ja то не знам,
али верујем да je Калај само санкционисао постојеће називе.
Интересантно je то да су у топономастици за хатолихе одржало
верско знаменовање, од хрватског ни помена нема, док ce за
православне одржало најчешће нацконално знаменовање. За
муслимане обично етничко «турско»?
Било je раније и много општина са тахвим називима, али у
попису од 1948 њих нема. Очигледно режим жели да српско
111

обележје топономастике искључи. Ево примера (ш ) општина из
1921 (села je било десетероструко). Прво ћемо почети са срезом
Зворник: Булатовци српски и Булатовци турски; Витиница
српска и Витиница турска; Глумина српска и Глумина турсха;
Горња Баљковица српска и турска (да не понављамо увек имена); Грбавци српски и турски; Гуштери српски и турски; Доња
Бајковица српска и турска; Калесија српска и турсха; Каменица
српска и турска; Каракија српска и турска; Костијерево српско
и турско; Кусоње српске и турске; Незук српски и турски; Рајинци српски и турски; Ројчевић српски и турски; Скочић српски и турски; Снагово српско и турско; Тршић српски и турски;
Шепак српски и турски; Шетић српски и турски. У само једном
срезу, понављамо.
У срезу Маглај имамо Брадићи католички и Брадићи турски,
али Гостовићи, Милино Село, Ораховица, Придил, Речица, Сухопоље увек српско и турско. Има још тога у многим местима,
нарочито Источне Босне. У срезу Градачац била je Шпионица
католичка, српска и турска, Леденице католичке и турске, Зелиња само српска итд., све у округу Тузла.
У срезу Жепче биле су Ловница муслиманска и Луг муслимански. У срезу Босанска Крупа био je Дубовир турски a Јасенице муслиманске поред Јасеница српских, и у срезу Босански
Петровац Рашиновац српски и турски, све у округу Бихаћ. Али
у срезу Кључ истог округа били су, мора ce признати, Биљани
турски и Биљани хришћански, Заблаће турско и хришћанско.
Растока турска и хришћанска, Саница хришћанска. Мислим да
су то православни; нигде друго ове називе нисам запазио. У
Бањалучком округу, срез Прњавор: Бабановци муслимански и
Бабановци цигански; Галиповци српски и турсхи; Мравица српска и турска, Ситнеж бугарски (??), Ситнеж српски, Ситнеж
т ј ф с к и . У срезу Тешањ Каменица католичка и турсха, Махљеновац католички и турски. У срезу Приједор Волар хатолички
и Волар српски, Љубија хатоличка и Љубија муслиманска. Срез
Дервента: Божинци католички и српски; Буковица католичка и
српска; Календеровци српски и турски; Колибе католичке и
турске; Ново Село католичхо и Ново Село српско; итд.
112

I.
Рекосмо за веће административне јединице да су вештачки
арондиране. За време аустријско гледало ce да што мање срезова буду српски, na су одвајани од свог српског суседства, рецимо на западу, и придруживани иноверији, рецимо на истоку
(или обрнуто). Тако да табеларни подаци Ђ. Пејановића (м) о
односу срезова према религији немају неку нарочиту вредност.
Па ипак ћемо и тој појави посветити дужну пажњу. БиХ су
имале под Аустријом укупно 51 срез: у 27 н>их су још 1910
имали православни већину, док су муслимани и католици имали
већину у no 12 срезова (у Аустрији звати котари). Муслимани
су имали апсолутну већину само у осам срезова, католици у
шест, a православни у 23. — Чак и релативна већина православних у осталим срезовима била je јача него релативна већина католика и муслимана у својим срезовима. Православни су
ce држали заједно, то je очигледно. Морали су то да чине да
би ce одржали.
Разуме ce да су ce већине у срезовима мењале приликом нових пописа. Од релативне већине су постојале апсолутне и обрнуто. И границе срезова су ce мењале, али je однос остајао
углавном сличан.
Православни срезови нису били многољуднији него остали,
али су били просторно много већи. Нарочито у Херцеговини.
Зато no картограмима изгледа православних још више него их
има.
Баш према тим картограмима дају ce далеко верније означити извесни региони као претежно једне или друге вере.
Пејановић даје објашњења «како су ce распоредиле и груписале поједине вјере» у половини XIX века, кад су велике миграције углавном биле закључене (око 1865). Он износи на коме je
делу било претежно присуство једне вере. Али ce то тешко
прати без карте. С друге стране, за подлогу тада није служила
права статистика, na то нећемо репродуковати (мада смо били
већ преузели те податке у првобитан текст).
За статистичко демографско приказивање треба често образовати посебне статистичке регионе, које мало воде рачуна о
административвој подели. To je изгледа учињено у БиХ, издавањем једног официјезног «Информативног приручника за БиХ»
1948 године. У њему je приказано стање у четири ад хок фор113

ииране (на папиру формиране) области место седам округа. Te
области су: бањалучка, сарајевска, тузланска и мостарска.
Бањалучка област обухвата 24 тадашња среза. To су окрузи
Бихаћ и Бањалука, Босанска Крајина и Босанска Посавина. Ту
су православни имали увек пре Рата преко 60°/» становника. По
попису од 1948, тај проценат je био мањи, али не знатно (око
59°/о). To je тзв. «Мала Србија» са суседвим областима Лике,
Кордуна и Бавије. Ha верскин картограмима ова ce рељефво
истиче.
У области тузланској, која обухвата 23 среза, пре Рата су
православни имали релативву већину од 41%», муслимани око
36%, a католици 22%. По вајвовијем стању, ту су православни
изгубили чак релативну већиву, коју су им преотели муслимани. Ови сами имају 40% становништва, православни 39%, католици 21%. Муслимани су ce подигли на рачун обе хришћанске
вере, али нарочито православне. To je област североисточне
Босне (за разлику од прве, која спада у северозападну Босну).
Трећа област сачињава централну Босну и има 17 дотадашњих срезова (пре нове арондације у 1955). To су срезови: Сарајево, Травник, Зеница, Бугојно, Фоча, Горажде, Фојница, Рогатица, Вареш, Високо, Вишеград, Власевица, Завидовић, Соколац.
У тој области имали су пре Рата муслимани релативну већину
од приближно 42%, православни око 30%, a католици око 24%.
После Рата имају муслимани много јачу већину (45%), и православни партиципирају боље (вероватно пресељењеи у индустријске градове), док католици ту имају знатно мање процената (20%).
Мостарска област обухвата 24 среза: све херцеговачке срезове и од босанских: ливањски, прозорски, дувањски, католичке
срезове. Ту су католици и пре Рата сачињавали већину, али
знатно мању, a данас имају скоро две трећине становника (око
64%). Кад би ce одузели срезови источне Херцеговине, онда би
проденат католика био знатво већи, али би зато преостали делови Херцеговиве били сасвим православни.
Није тешко разумети ту бројну премоћ католика у овој области, која одудара од предратне. To je била најужа домена
фратарске разбојничке акције са Широког Бријега. Ови су ту
жарили и палили, све српско предавали огњу и мачу. Одатле и
потичу главни разбојници «НДХ»!
114

Према уезултатима пописа становништва од 1931 (другог и
последњег у Краљевини Јутославији), Пејановић резимира овако (м, стр. 53): «У сливовима реке Спрече, Босне и Горн>е Дрине
муслимани су у апсолутној већини. . . Православне масе су у
претежној већини у сливовима река: Уне, Сане, Требишњице,
Праче, Врбаса, Саве, Укрине и Доње Дрине. . . Католичке масе
су ce налазиле у нретежној већини у сливовима река: Неретве,
Требижата и Лашве».
Званична публикација комунистичке Југославије која приказује становништво no народности према попису од 1948 (m)
констатује у Уводу: «Срби имају апсолутну већину у Западној
Босии изузев у четири среза Босанске Крајине (Бихаћ, Босанска
Крупа, Цазин и Велика Кладуша) где су претежно настањени
неопредељени муслимани. Србн су тахође распрострањени и no
читавој Херцеговини, изузев срез Љубушки. Међутим, треба
напоменути да у Источној Херцеговини Срби имају апсолутну
већину. . . Хрвати су углавном окупљени у Централаој Босни и
Западној Херцеговини».
Попис од 1931 вршен je no баиовинама, које нису морали бити у границама БиХ (као раније области, према одредбама
Устава унетим пред само гласање). У Врбаској бановини je било
православних 57%, муслимана 25*/*, католика 17*/*. У херцеговачком делу Зетске области било je ових истих вера 62°/», 32°/«,
5e/o (католика). У босанско-херцеговачком делу Приморске бановине ти проценти су били обрнути: 15, 21, 64.
Кад je образована била Бавовина Хрватска, каже Пејановић
(54, стр. 55), «у отргнутом дијелу БиХ било je католика око 62%,
православних око 13%, муслимана 20'/«, осталих (махом гркокатолика и евангелика ЛМК) 5%. У преосталом дијелу БиХ
православних je било око 53°/*, муслимана око 34'°/«, католика око
12'/#, a осталих 1®/о (углавном јевреја. ЛМК).
П.
Навешћемо и два-три страна писца, махои француска, не да
нам кажу непгго нова, јер овде не може бити злоупотреба и размимоилажења, већ да ce виде и њихове импресије, углавном
површне, јер они нису иогли разглабати у танчине. Негде ce из115

воде из ових стања и политички закључци, што чини још потребнијим ово навођење.
Француски гардијски мајор Шарл Пертузије, који je у саставу француске амбасаде пратио ову кроз Босну 1812, дао je десет година доцније опис тога путовања. О Босни говори више са
војног гледишта, a о становништву највише муслиманском (које
je највише виђао). (m).
Задржавајући ce кратко на становнипггву које није муслиманско, писац вели да ce «хришћани латинске вероисповести
налазе највише у кантонима Бањалуке и Фојнице, као и у
Херцеговини. . . Они који припадају грчкој вероисповести у
опште су распрострањени no целој овој покрајини, али највише
их има у кантону Сарајево (које он назива «Серајево») и у самој
тој вароши, у долинама које залива Дрина, у Рашкој и дуж Саве» (стр. 82—83).
У једној засебној књизи изашлој 1854 (m) познати француски
географ и балканолог Ами Буе чини (II, стр. 329) неке сугестије
о подели Турске. Он сматра да Херцеговина и «Хрватска Турска» буду две «мешане хришћанске провинције», док ce Босна
дели у два одн. три гувермана: онај на северу и североистоку
биће хришћански православни са седиштем у Маглају; центар
мешан са обе хришћанске вере и муслиманима, седиште у Сарајеву или Травнику; јужни део православни гуверман са седиштем у Новом Пазару». Ha крају књиге писац каже да je то
«предлог човека добрих намера».
У почетку овог века писао je истакнути француски публициста Анатол Леруа-Болије (m):
Стр. 298: «Иако сачињавају 43°/о становништва окупираних
покрајина, Срби православни нису једнако репартирани no целој територији. У окрузима Травник и Мостар заостају за католицима, у Сарајевском за муслиманима. У самом Сарајеву
далеко су не само иза муслимана већ и католика, чији je број,
то je истина, повећан чиновницима аустријског и маџарског порекла».
«Ван предграђа младог главног града, Срби заузимају предност плодних поља извора Босне. To je у ствари популација у
великој већини сељачка».

116

ХП. ПОСРЕДНИ ПОДАЦИ О ЈАЧИНИ ПОЈЕДИНИХ ВЕРА
Несумњиво je да су бројни подаци о верницима појединих религија најбољи и најсигурнији доказ њихове снаге. Али тих података увек нема, или су несигурни. A питање јачине и бројног односа вера намеће ce некад собом и људи траже да га реше.
Тада ce прибегавама тзв. сурогатима, разним другим (секундарним) бројним подацима из којих ce да посредно, са ман>е или
више вероватноће, закључити снага поједине религије и међусобни однос јачине више вера. Тако нпр. no броју парохија, no
броју свештеника, броју цркава, школа итд.
С друге стране из ових података могу да ce закључују и
опредељују разни други моменти верске еманације. Нпр. ревност у вери, приврженост вери, побожност, пожртвованост и
готовост жртава за веру итд. Кад ce говори о верским односима,
о верским стањима и стремљењима, ни ово ce не може мимоићи.
Разуме ce да ce ови подаци морају прихваћати са великом
резервом, али свака вредност им ce не може ускратити. Ми ћемо
изнети што смо у том погледу сакупили, да би ce слика употпунила и да нам ce не приговори да смо ма шта испустили желећи
да ствари мутимо. Циљ нам je осветљивање a не мућење.
Највише података биће из XIX и X X века, али ћемо ce осврнути мало и на ранију прошлост, разуме ce од доласка Турака,
кад je престао био католички презелитизам.

I.
Православних цркава и манастира било je не само у Херцеговини него и у ужој Босни за читаво време турске доминације.
Сам католички прозелита монс. Крунослав Драгавовић са запрепашћењем констатује (*•, стр. 557): «Beh у XVI веку Босна je
препуњена православшш манастирима». (Једино што Драгановић
тврди да ce сто година раније, за време босанске самосталности,
не може «са сигурношћу доказати» да je ма који од тих манастира постојао).
Ha другом месту, у истој књизи (стр. 185) пише монс. Драгановић: «Одма иза пада Босне, већ око 1500 и доцније, поникоше
117

на босанском земљишту српски манастири као печурке иза кише
и непрегледни ројеви православних хришћана појавише ce на
све стране. . . »
Ужасно je тешко попу Драгановићу што су ce српски манастири (тако их овде зове «српски» a не православни) појавили
сместа чим je нестало прозелитизма католичког. Taj je народ
чекао, као што ce види, свој моменат. Мало пред тим пише
Драгановић: «Босна je бројила неколико десетина православних
манастира и далеко више од 200 парохија», и то канда за првих
сто година владавине.
Ми овде говоримо о турском земану. У његовом почетку
Босна je «препуњена» манастирима православним! Тако тврди
један католички прелат, сам Босанад. A други Босанац и србождер др Иво Пилар je у својој чувеној књизи «Јужнословенско
питање. . . » писао 1908 (под псеудонимом фон Сидланд) из oc.
и ово (**, стр. 116):
«У доба освајања (од стране Турака, ЛМК) бијаше у Босни
33 фрањевачка самостана, a г. 1555 било их je још само 17, roдине 1655 само 12, г. 1675 само 8, a г. 1758 још само 3. Број фрањеваца у тој години пао je на 31, a осим фрањеваца не бијаше
у Босни других католичких свећеника».
У веома инструктивном опису «Вилајата Босне» изашлом 1876
у водећем немачком часопису (ш) стоји: «После турског завојштења na све до краја XVII века једва je постојало у Босни 20
католичких парохија. У XVIII веку je тај број порастао на 41,
отада на 71. Манастира je било, до 1860, само три, у забаченим
пределима: Сутиска, Фојница, Крешево. Од 1850 ce ови повећавају, рестаурирају, придолазе нови: Гучја Гора код Травника,
Горица код Ливна и Широки Бријег» . . .
«Православни манастири су мали и сиромашни (док су неке
цркве веома шшозантне, нпр. Сарајево и Мостар). Сви су манастири побожне задужбине српских крал>ева од XI до XIV века,
и нрема томе у нарочитом поштовању код народа. Ти су манастири били који су највише перпетуирали националне и религиозне (српске) традиције и умели да потхрањују српска национална осећања код народа».
Taj опис je у суштини иначе сасвим прокатолички и тиме су
драгоценија ова признања.
118

Још кцајем XVI века су канда били католички манастири у
Тузли (Горњој и Доњој), у Сребреници и Олову (ш ). После кратког времена њих није више било.
«Данас нема ниједног од тих манастира. Од неких ce познавају још темељи, a од неких ни то». (18*, стр. 143). Међутим, no
једном војном извештају о Босни из времена Евгенија Савојског
стоји да ce читави валазе свих пет православних средњевековних манастира: Возућа, Ломница, Озрен, Папраћа и Тамна. (1И,
и 18*).
Говорећи о савременом распореду појединих вероисповести
Ристо Јеремић каже: «Православни су најгушће насељени око
средњевековних манастира». (182, стр. 149).
Великохрватски историчар Вјекослав Клаић каже у свом
Опису Босне издатом пред самом Окупацију (148, стр. 285): «Православни манастири у већини су рушевине, оиај мали број који
je одржан веома je сиромашан».
Најбољи доказ да су манастири били древни, a не из последњих векова. У исто време доказ да je и присуство православних
Срба тамо древно.
Проф. Владимир Ћоровић je дао неколико конкретних података о времену постања бх православних манастира. Он хаже да
Завала у Херцеговини може бити из XIV века (u, стр. 86) док
за остале херцеговачке манастире (a потом босанске) ово пише:
«Требињски Манастир (Тврдош), Житомишљић, Дужи и Добрићево потичу из XVI или из још доцнијих столећа. У Босни, исто
тако; сигурно je само за Добрун да je из XIV века; сви остали
манастири или су,у најбољем случају, из XV столећа (Папраћа,
Рман.) или су још каснији (Ломница, Озрен, Возућа, Тамна, Гостовић, Моштаница, Гомионица, Липље и Крупа). Још 1516 mi­
cao je non Вук у Сарајеву, како je «православне вере хришћанске у овој земљи велика оскудица, тако да ce ништа не налази».
Појава je лако разумљива. Гоњена и од власти и од католичких
свештеника православна црква није могла да ce несметано развија, нарочито не с богомољама, које би упадале у очи и били
доказ снаге «шизматика». Православни елеменат исповедао je
своју веру кријући или у врло скромним, данас пропалим храмовима».
119

Многи од ових манастира су спомеиути у некои историјском
акту, други ce тек сад откопавају итд. Само илустрације ради
навешћемо два-три примера. Прво да je млетачки посланик код
султана Катарин Зено у опису свога пута за Цариград поменуо
«српску цркву» (у ствари манастир) у Добруну и истакао да je у
њој запазио једну икону Богородице «стару и лепу». (•*).
Београдске новине су саопштиле крајем септембра 1954 једну
веуст Завода за запггиту културе у Сарајеву (®4), да екипа тога
Завода ради већ две године «на открићу богаства» манастира
Ломнице и његове цркве Светог Ђорђа код Власенице. У вести
ce не спомиње ни да je манастир православни a камоли српски.
Taj манастир ce «први пут помиње 1578 године, a према неким историјским подацима подигли су га монаси Акакије и
Генадије». Ту ce налазе изванредне фреске рађене 1608, као и
иконостас из тог доба. Утврђена су и имена сликара. Именовани
Завод са гордошћу тврди да те иконе «спадају у ред наших (сик)
најбољих икона».
Ипак, као што ce види, било je тих богомоља прилично.
Првенствено манастира. To мора да je, најпре, због традиције
српског православља, a затим што су цркве грађене у градовима,
у којима Срби нису живели. Мала села нису могла имати мирску
цркву, већ више њих заједно један манастир, обично скривен
од погледа турског. Тако je било и у Србији за турског вакта.
Проф. Ћоровић наводи у истој књизи како су многи од н>их
били живописани (“ ):
«Од почетка na до средине XVII века живописане су, «пописане», како веле савремени натписи, ове цркве и манастири
на подручју данашње Босне и Херце£Овине: 1609 Ломница, Озрен, Житомишљић (живопис овог манастира данас није очуван);
1619 Завала, 1630 Мостаћи. Живопис у Добруну старији je од
тог времена, a у Добрићеву je несумњиво из XVII века».
У Босни су, дакле, дизани српски православни манастири и
неговаиа српска црквена уметност кад то већ ни у самој Србији
није рађено. To je било једва сто година иза пропасти слободне
босанске државе, a толико исто иза пропасти српске Деспотовине.
Наука je утврдила, и све више утврђује тачан датум дизања
неког ианастира у БиХ. Тако je утврђено да je «Требињски мана120

стир одн. Манастир наТребишњици званиТврдош саграђен 1509,
a порушен 1694. Порушили су га Млечићи, исто као и манастир
Св Арханђела на Превлаци у Боки Которској. У том манастиру
je извршена заклетва за доцнију Грданову буну (1597). Кад je
манастир порушен, калуђери су ce разбегли, али су сазидали
потом два манастира: Савину код Херцег-Новога на новој млетачкој територији и Дужи у близини Тврдоша. To je било око
1700. Два калуђера из Дужи обновили су манастир Озрен у
Босни 1775.
Ђенералштабни аустро-угарски мајор Јан Рошкијевић je 1867,
описујући свој пут кроз БиХ, наименовао српске православне
манастире које je он видео, и то (178) у Босни: Моштаница и
Гомјеница између Приједора и Бањелуке и Бања на 7 часова од
Вишеграда. A у Херцеговини су српски манастири: Житомишљић, Завала, Царичин, Дужи, Пива, Дробњак, Мокро, Ташлиџија, Чајнича, два манастира код Колашина и Милешево, који
je био највећи и најзначајнији манастир али je разорен од Синан-паше.
Остало je прилично божјих храмова који показују да већ
вековима православље узноси молитве Богу у тим земљама. Два,
три, четири, пет векова. Манастири су скромни, јер то нису
царске задужбине и лавре. Али тим више заслужују дивљење
и поштовање. Дизао их je сам народ, обесправљен, гладан, немоћан. Морао je да ради за себе, за бега, за царство турско. A
у свему je оскудевао. Па ипак, уз највеће жртве, нашао je средстава да и храмове Божије подигне и остави траг свога биствовања и своје вере.
He само то: и «пописивао» je те храмове, украшавао сликама
збивања у прахришћанству и у Српству. Да светлији буде траг
његовог живота тамо.
Сви су ти манастири страдали и рушени за време злочиначке
«НДХ». Неки ce дижу из рушевина, другима ce види темељ,
трећи су већ васпостављени. Али сви заједно доказују да je
земља у којој су зидани — српска земља!
Манастири су били пуни монаха, и католички и православни.
Они први су сви припадали реду Св. Франћеска. Али je било
мноштво и православних мирских свештеника no селима, као у
свим другим српским крајевима. Само многобројно презиме По121

повић no целој БиХ то најочитије доказује. A има, разуме ce,
помена о свештеницима у разним споменицима. Католичких
мирских свештеника није био у БиХ никад до Окупације.

П.

Католици нису имали, за највеће доба турске управе, своје
диецезе у самим земљама БиХ, већ ван турског територија (у
Дубровниху, Калочи, Ђакову итд.), док су православни имали
вазда у БиХ своје епархије.
Према већ цитираној студији Алексе Ивића (4#), од 15 српских
епархија под Охридском архиепископијом (1463— 1557) биле су
три у БиХ. Једна од њих звала ce херцеговачка, друга босанска,
трећа зворничка. — Под Пећком патријаршијом (1557—1690) биле су исте епископије са делимично промењеним називима или
седипггима епископа. Херцеговачка je била подељена у две-три.
У сваком случају, сва област Босне и Херцеговине била je у то
доба подложна власти пећких патријараха, разуме ce хришћанско становнипггво, али не само православно.
Када je патријарх Мојсије преместио Сарајевског митрополита у Београд, писали су Сарајевци 4 октобра 1713 патријарху:
како не виде зашто «да будемо укорни и постиждени от свех
стран нашего језика србо-словенскаго да нас оставит митрополит
наш?» (n).
За католицизам Мостара каже Хајнрих Ренер, Немац, који
je више пута пропутовао БиХ ово (*, стр. 248): «До педесетих
годииа нашег (тј. XIX) века католички викар Херцеговине смео
je главни град да походи само ноћу и то преобучен да би духовну потпору могао да пружи малобројним тамошњим католицима».
Тада je викар Баришић све преузео да томе учини крај. Поткупио je Турке итд. и добио право резиденције у Мостару. Тада
почиње католизирање Мостара.
И сам Херцеговац, католички прелат Драгановић признаје
углавном горње тврдње Ренера (*•).
Писац каже да мостарски Мухамеданци нису дозволили да
ce епископска црква гради у Мостару, нити њена филијала у
122

предграђу, «док грчко-православни епископ, кога je освајач затекао ту, резидира несметано у Мостару».
Аустријски мајор Рошкијевић пише у својим Студијама о
БиХ, плоду његових истраживања на терену 1867 године: (,7S):
« . . . Католичко становништво Херцеговине броји 47.180 душа
који су у верском погледу подређени двојиди бискупа, који би
требали да имају резиденције у Мостару и Требин»у, али који
станују на Широком Брегу (код Мостара) и у Дубровнику. . .
За становништво грчке вероисповести у Босни mia два епископа или митрополита (владике) и то у Сарајеву и Зворнику, a
у Херцеговини je један у Мостару.
Под јурисдикцијом двојице првих налази ce 374 свештеника
(попова) a под мостарским 135 свештеника, који врше службу
Божију делом у селима делом у манастирима». (Стр. 78— 79 и 81).
Слично објашњење даје и немачки географ X. Киперт (•*),
говорећи о слабом стању католицизма у Херцеговини. Он даље
дословно каже:
«Ова околност објашњава ce на тај начин, да je ова земља
бар у свом већем делу била припојена Далматинском приморју
и стојала под млетачком влашћу. Духовно средгаите су ових 19
парохија и 50.000 католика добили тек 1852, кад je завршено
зидање епископског манастира Широки Бриг, удаљеног иешто
мало према западу од Мостара». Писац каже да мостарски Мухамеданци нису дозволили да ce епископска црква гради у Мостару, нити њена фшшјала у предграђу, «док грчко-православни
епископ, кога je освајач затекао ту, резидира несметано у Мостару».
Ш.
Стање цркава и манастира пред Окупацију, чак и неколико
деценија раније, описано je од многих лица. Ми ћемо пренети
неке од тих података.
Стање католичких црквених установа средином прошлог aeKa тачно je обележио за год. 1855 тадашњи руски ковзул у
Босни A. Ф. Гиљфердинг (m). Католици су имали тада «три
манастира (Крешево, Фојница, и Сутиска), словом четири парохијске цркве (без капела), 13 школа, 54 парохије, 92 парохијска
123

свештеника (сви реда Св. Франћеска), укупно 238 лица свештеничког стања».
Некдашњи католички фратар (сврзимантија) Тома Ковачевић
писао je такође с обзиром на стање средином прошлог века (®4).
Његови су подаци утолико интересантни што садрже податке и
о кућама припадника појединих вера. Тако он каже да православни живе укупно у 50.349 кућа (као да их je бројио!!): од тога
у епархији сарајевској два манастира и 27 хиљада кућа; у
зворничкој 1 манастир и 14.100 кућа, у мостарско-херцеговачкој
12 манастира, од којих су два празна и цркве 135; калуђера 25,
попова 80, кућа 9.249.
«Римског вјероисповједанија посл>едоватељи зову ce кршћани. Имају 64 парохије и три мацастира. . . »
У немачкој Енциклопедији Географије и Етнографије изашлој у Лајпцигу 1866 (17®) стоји изос. и ово о Босни (канда без
Херцеговине?):
«У земљи ce налазе 374 грчке и 32 католичке парохије. Највећи део овог становништва исповеда грчку веру. . . Мање њих
католичку. Турци су природно муслимани a јевреја je мало. . . »
Аустријски мајор Рошкијевић писао je 1867 (178) из oc. ово о
католицима БиХ: «Католици. Сада има у Босни 135.000 католика
који станују у 19.000 кућа. . . Сада ce налази у Босни 142 свелггеника и калуђера који су подељени на 63 парохије и 4 манастира».
Познати немачки географ и картограф Хајнрих Киперт пише
1879 (•*) да je у БиХ било католичких парохија 94 (од тога у
Херцеговини 25), a православних у Босни 312, у Херцеговини 75.
Четири пута више од католичких у БиХ.
По шематизму фрањевачком г. 1856 било je у БиХ 132.865
душа у 54 жупе, a г. 1877 139.690 у 55 жупа (парохија) са 9 манастира и 209 фратара. (184).
Разуме ce да упоређења морају да ce ограниче само на две
хришћанске религије, које су, обе, спадале у рају, у невернике
(ђауре). Владајућа, мухамеданска вера, имала je сијасет мошеја,
у сваком селу где je било два-три Турчина, у свакој скоро улици
града.
У самом Травничком санџакату имали су муслимани 1870 г.
1.500 мошеја (џамија). (1М, стр. 165).
124

rv.
После Окупације ce ствари из основа мењају: католичке
цркве и парохије ничу свуда, и тамо где вековима није било
католика. Оснива ce нова епархија у Бањалуци, у српској Крајини. Манастири ce појављују у изразито православним и муслиманским пределима, војске «редовника», до тада Босни непознатих (језуита, траписта итд.) преплављују земљу. To су многи
видели и констатовали. Ево неколико тих констатација.
Француски публицист Габриел Шарм наводи у једној својој
расправи публикованој 1885 (51) да je после Окупације приликом реорганизовања римо-католичке цркве у окупираним покрајинама било оволико римо-католичких парохија: у дијецези
Сарајево 66, Бањалука 21, Мостар-Требиње 7, укупно, дакле, 94,
од којих су неке несумњиво после окупације биле образоване.
Извесне податке за период од 1878— 1903 пружио je Француз
Андре Бар, несумшиво одлично верзиран у те односе. Његову
књигу (12В) приказао je у најбољем европским географском часопису 1906 године В. Гец (w ), a неке исписе ми je послао др
Бранко Миљуш из Париза.
Према тим делима, католици су приликом Окупације имали
35 цркава, којима су додали за прве 24 године окупације још
146. Дакле четвероструко више него су имали кроз више векова.
Према Гецу, православни су имали 235 цркава, a за те 24 године
сазидали су још око 200. Нити једна нова на једну стару, док
код католика, како што je речено, долазе четири нове на једну
стару. И сами писци истичу ту диспропорцију, упозоривајући да
je православних било 673.250 душа, a католика 334.140. To je no
попису од 1895, док je ранија диспропорција била далеко драстичнија (JIMK). О дизању џамија ce не говори. To je јасна
ствар, практично тога није ни било. Окупација je затекла толико џамија да би их било доста у целој Турској.
И Јован Цвијић долази до још драстичнијих закључака. Он
пише у својој књизи о Анексији БиХ (172) и ово:
«До Окупације имали су католици у Босни саме неке цркве.
Данас имају 200 цркава, 12 манастира, 11 женских манастира,
7 разних католичких ииститута, 11 гимназија и 800 Језуита,
Францисканаца и Траписта. . . »
125

V.

Има још много других симптома из којих ce да установити
интензитет верског живота, привилегисање појединих вера и
верска политика режима. Нпр. no буџетском утрошку за поједине вере. Ту у БиХ под Окупацијом није било правилне пропорције и много су ce Срби против тога бунили. Тиме ce специјално
бавио у свом приказу Босне српски књижевник Миле ПавловићКрпа (под пвеудонимом Томић, и*) и попгго je друго издање
књиге доступно могу те податке да интересенти лако пронађу.
Ми их не сматрамо довољно важним да их овде преносиио и о
њима имамо своје мишљење нешто мало друкчије од «Томићевог».
He треба заборавити ни школе. Православни су имали своје
школе и под Турском (свакако XIX века), и под Аустријом. Под
Турском католици су имали веома мало својих школа, a под
Аустријом су државне школе биле «њихове».
У Мостару je још 1814 постојало православно «училиште»,
које «полази 500 дјеце Ришћанске a 40 Римске», јер католици ту
нису имали своју школу. Православне деце je 12 пута више него
католичке, што католике ништа не омета да град и околину за
себе рекламирају.
Ha Бистрику у Сарајеву je 1858 основана прва женска приватна школа, разуме ce српска. Основала je Стана Скендерова.
У школу су ишла не само православиа деца, већ и католичка,
јеврејска, na чак и муслиманска. И деца Топал-Осман паше похађала су ову школу, заједво с децом виших турских чиновника. Један од главних предмета у овој школи био je ручни рад,
тако да су свршене питомице имале «златне руке», како ce
говорило.
Године 1869 у Босни и Херцеговини било je 68 школа православних Срба са 3.188 ученика и ученица, a 28 школа за децу
католичке вероисповести. (У исто време Јевреји су имали 11
својих школа са 522 ученика, док je број муслиманских верских
школа био далеко већи).
У Босанској крајини, у бан>алучком и бихаћком округу, сем
турских верских школа било je 1870 године 16 «православних»
и 3 «латинске» (католичке) школе, a укупан број ђака износио
126

je y првим школама 982 дечака и 107 девојчица, a у другима 137
ученика* и 22 ученице.
Немачки географ и етнограф Густав Кледеи roane две-три
године пред Окупацију (m, II, 713) да у БиХ «православни имају
101 школу, католици 29, јевреји 9» док муслиманске школе сано
на папиру постоје.
Према француском писцу Бару (***) 1897 г. су посећивала 4.173
ученика православне општинске школе, а 1903 г. њих 5.060. '
Ивтересантвији мохда него подаци за целу земљу биће за
све ове појаве подаци за поједине градове, нарочито главне градове. О томе ce говори у засебном одељку (XIII.).

127

ХШ. ВБРСКИ ОДНОСИ ПРЕМА АГЈТОМЕРАЦИЈAMA
(НАРОЧИТО ГРАДСКИМ)

I.
Приказани верски односи у целој земљи (БиХ) нису једнаки
у свим агломерацијама одн. антропогеографским групацијама.
Напротив, они ту показују знатна и симптоматична отступања
од просека, особености које ce морају истаћи. Становништво
једне вероисповести je претежно ако не искључиво градско,
друго сеоско; једно брдско, друго планинско; једно разасуто,
друго спојено, итд.
Познати српски географ пре Првог светског рата Јевто Дедијер, тврдио je (w ) да су крајем XVII и tokom XVIII века живели у Босни «по варошима муслимаии са разним балканским и
оријенталним народностима, no низинама муслимани и католици, no планинама и брдима православни».
Познати маџарски балканолог, специјално историчар БиХ,
Талоци Лајош писао je у својим «Студијама за историју Босне
и Србије (**):
« . . . У селима, у брдима Бугарске, Србије и Босне само ретко
налазимо трагове некадашњег турског господства, док градски
живот ових земаља. . . показује још увек турски карактер. У
Босни ce може од XVI века градски живот назвати потпуно
турским, јер je турско било све што je обухватало његову културу са изузетком трговачког сталежа. . . »
По Темелу (*7), средином прошлог века било je градско становништво у огромној већини муслиманско (око 75%). Сеоско je
било претежно хришћанско.
Према познатом немачком часопису «Глобус» за 1880, no попису од 1879 (првом попису под Окупацијом), следећи градови
(углавном највећи градови БиХ) имали су укупно становника и,
међу њима, муслимана (у Сарајеву и јевреја, дакле нехришћана).
Подаци су несумњиво били послати из Статистичког уреда БиХ
пре него су били публиковани, na чак и сасвим обрађени.
Дакле, према томе 1879 су следећих седам највећих градова БиХ
имали становништва:
128

Градови
Сарајево
Мостар
Бањалука
Бјељина
Травник,
Тузла
Ливно

Укупно
21.372
10.848
9.650
6.090
5.857
5.119
4.597

Муслимана
14.848
6.421
6.474
4.560
3.482
3.919
2.394

У сваком граду су имали муслимани огромну већину иако je
ту већ било окупаторске имиграције. У Бањалуци, Бјељини и
Тузли имали су муслимани преко две трећине становника своје
вере, у Мостару скоро две трећине. Само у католичким пределима (Травник и Ливно) чинили су муслимани мало више од
половине укупног броја становника, али увек више од половине.
У свим наведеним градовима, главним градовима БиХ они су
претстављали апсолутну већину становника.
За време аустријске власти, проценат муслимана у варошииа
je опао знатно. При крају те власти (1910) износио je мало више
од половине (50,76®/©). Зато су католици енормно порасли: од
два-три процената на близу четвртину становништва (24.49®/*).
И то махом импортирани елементи. Православни су тада сачињавали једва петину градског становништва (19,92®/*), док je на
остале (јевреје и евангелике) спадало скоро пет процената (4,83®/®).
Напротив, код сеоског становништва су православни сачињавали огромну већину, скоро половиву укупног броја (47,90®/®),
муслимани скоро 30°/«, a католици 22,77*/«.
Још код претпоследњег пописа, 1895, имали су у свим бх градовима муслимани 57,24'/• учешћа, католици 21,17*/*, православни 18,85*/*. Ha мање вере je отпадало тада само 2,74*/« градског
становништва укупно.
Ми смо у стању да дамо детаљне апсолутне и релативне бројеве целокупног градског становнипггва БиХ према попису од
1910, и то иа основу објавл>ења Ф. Швенингера у Петернановим
Саопштењима (1W), очигледно официјелног карактера.
Прена томе je било:
129

Укупно лица

Муслимана
Римо-католика
Православних
Сефарда
Осталих јевреја
Грко-католика
Евангелика
Осталих вера
Укупно лица

141.225
68.113
55.416
7.843
3.272
619
1.641
74
278.203

•/• целокупног
градског
становништва
50,76
24,49
19,92
2,82
1,18
0,22
0,59
0,02
100.00

'/• свих лица
те вере
23,07
15,69
6,71
95,42
86,66
7,61
25,87
90,24
100,00

Kao што ce види, ван градова јевреја оба правца практично
ниЈе ни било, али су ту били у мањини. Од укупно 66 градова,
муслимани су имали апсолутну већину у 46, католици у пет,
православни само у једном, a у 14 градова није било апсолутне
већине, становништво je било прилично помешано.
Господујући елеменат живи у градовима, владајућа вера
(којој ce увек јевреји прикључају). За турског вакта имали су
зато градови муслимански карактер, док за време Аустрије настаје једно импетуозно католицизирање бх градова.
Да ти католици no бх градовима нису били Хрвати у већини,
то je евидентно. Чак најозбиљнији хрватски статистичар пре
Првог светског рата, Јосип Лакатош, не сматра ни 40% католика
no градовима БиХ као Хрвате, док све православне држи Србима. Он je писао 1914 (1M):
«Напосе гледе градског житељства, које je износило 278.203
душе, муслимани су, који сачињавају и апсолутну и релативну
већину тог житељства (141.225 или 50,76%); Срба градских житеља било 55.416 или 19,92°/о, док ce за Хрвате може тек приближно рећи да их око 30.000 живи у градовима. — У 14 градских опћина вема нити једна народност апсолутне већине. . . »
И Ђорђе Пејановић (и, стр. 50) пише још у комунистичкој
Југославији: «Под католицима рачувати су Хрвати, Пољаци,
Чеси, Нијемци, Мађари и друге нације католичке вјере. . . »
Тада je већ била делимично друга генерација католика у бх
градовима, a после je дошла и трећа и четврта. Свака даља je
све више хрвагизирана, тако да у градовима БиХ нема више ни
130

католика ни бивших католика који нису Хрвати!! И ту су ковали пл£нове за истребљење Срба a делимично и извршвали! О
томе доцније.
Међутим, за «српског вакта», како га неки називају, није
било неко снажније досељевање Срба у градове, мада je и војска
обухваћена пописима, a она je великим делом била православна.
Ипак нема бројне револуције у овом погледу. Маколикогод град
пружа удобнији живот, могућност боље зараде, школовања деце
итд., нису Срби поврвели у градове, који су им увек изгледали
туђи. Католици су остали у градовима и, мада већином страног
порекла, они су ce претопили у Хрвате и постајали све осионији.
За време Краљевине Југославије бројни односи у градовима
само су ce незнатно изменили. По попису од 1931 муслимана je
било међу градским становништвом опет преко половине (управо 50,43°/»), католика 23,23°/о, a православних 22,34 процената.
Свих осталих вера 3,80%. Мора ce додати да и број градова
није био увек исти (једна агломерација, кад достигне известан
број становника, проглашује ce градом, или ce статистички третира као град!).
Данас je, разуме ce, стање сасвим друкчије. Индустријализација и с њом скончана урбанизација земље доводи до неслућеног померања становнипггва, до бежања у град. Ha веру ce не
гледа, безверци ce фаворизују. Слика бх градова мора да je
измењена из основа, ма да православни свет избегава град. Он
je сувише конзервативан и одаи земљи прадедова, тако да врло
вероватно Срби и данас сачињавају мањину у бх градовима, али
ипак мора да они сад боље партиципирају него раније, сад више
као Срби него православни, јер најпре губе версно осведочење
грађани.
П.
Имамо понеке посебне исписе о верским односима у појединим већим градовима БиХ, na смо размишљалк да ли je боље
да их саоппггимо no епохама заједно са укупним бројевима становништва или да те податке издвојимо. Одлучили смо ce за
ово друго из више разлога, али je најглавнији тај да ce лакше
131

може пратити кретање вероисповести у појединим водећим градовима БиХ. Тада ће ce јасније запазити како су они после
Окупације систематски католичени. Ta појава je најочитија и
најкарактеристичнија у варошима, специјално већим, na je и то
разлог да ce засебно испита кад већ има бар нешто података.
Прво ћемо изнети податке о глави Босне, о Сарајеву.
У Сарајеву, које није ни постојало за време независне босанске државе, било je испочетка доста хришћана. Али je број
католика ту после осетно опадао. Проф. Владимир Ђоровић mi­
rne да je у XVIII веку католички елеменат у Сарајеву био
«силно опао». Потом ce помало диже и тај број износи 1737 г,
22 куће са 125 душа, 1762 г. 665 душа a 1778 г. 619 душа. 700
није достигао у том веку. (ш ).
Православних je јамачно било увек прилично, јер су они сазидали били за оно време лепу, иако скривену цркву у центру
Сарајева још у XVI веку. Амерички путописац Мод. М. Холбах
пише 1910 (*•, стр. 101): «У Сарајеву стара српска црква скривена иза зида испод висине улице тако да ce очима нити кров
цркве не може приметити. . . грађена године 1530». .
И Евлија Челебија каже да je средином XVII века била
«црква српских хришћана» (као и латинских) «у добром стању» (ш).
To je тзв. «Стара српска црква», најстарија црквена грађевина у Сарајеву, подигнута 1538, ни пун век иза пропасти слободне државе, a првлх година оснивања града. Немачки научник и путописац Хајнрих Ренер, у свом веома запаженом путопису кроз БиХ (*) каже на стр. 70: «У источном продужењу
Ћемалуше (улице Сарајева, JIMK) лежи сасвим скривена иза
зидова налик на тврђаву стара српска црква Светих Арханђела.
Она потиче из времена оснивања Сарајева од стране Турака и
показује како ce хришћанска вера морала склањати, како ce
бојажљиво морала скривати иза дебелих зидова».
Дакле, према Ренеру, црква je зидана при самом оснивању
насеља. Пре није било ни насеља нити ма какве друге богомоље,
na није могло бити ни цркве. Писац je зове «српском црквом»,
како ce у народу одвајкада звала. Нико живи иије казао да je
православна већ српска. И то посвећена заштитнику цара Душана!
132

И Талоци то истиче као нарочити куриозитет (**) да je Хусревбег био «успркос његовог мухамеданског верског осећања у
исто време први који je дозволио да ce подигне дрвена црква
хришћанска у Сарајеву тако оданом Исламу!»
1792 г. je micao султан босанском валији и изос. казао (ш ):
«Стигао je сада моме царству један твој илам a од моје урумске
(грчке) и српске раје која станује у Сарај-Босни на Вароши».
У истој расправи шејха Кемуре наводи ce један извештај из
1792 г. о изгорелој «урумско-српској старој цркви». У једном
запису годину дана доцније (Кемура, стр. 301) говори ce: «урумско-српским поповима» исте изгореле цркве.
Француски дипломата и писац Амадеј Шомет де Фосе, некадашњи француски конзуларни чиновник у Травнику (почетком прошлог века), о коме много говори Иво Андрић у свом делу
«Травничка хроника», у свом Опису Босне 1807/8 године каже
(ш , стр. 34): «Сарај има 60 хиљада становника. Они грчке вероисповести чине четвртину становништва. Има такође католика
и јевреја али у малом броју».
Мало пре тога пише да у граду има 80 џамија и десет текија
или манастира дервишких. Каже да ту има седипгге грчки архиепископ и митрополит.
Руски конзул A. Гиљфердинг пише из Сарајева 2. октобра
1857 (14а, стр. 55): «Хришћанско становнипггво Сарајева није
велико: може бити 5.000 душа православних и не више од 200
католика».
Ha другом месту (иста књига стр. 63) каже да у Сарајеву има
око 600 православних «семјејств» (породица). Породице су несумњиво имале далеко више чланова него данас.
Сарајево није још 1851 имало ни најмању кат. црквицу у граду.
Аустријски конзул Атанацковић пише 4. јуна те године Министарству спољних послова у Бечу и жали ce (на немачком), тражећи помоћ: «Кућа за становање овдашњег католичког пароха
je у пуном смислу склона паду; то je мала, дрвена, трула калупа. У њеном приземљу, у једној ниској, малој соби која не
може вернике да прими, чита ce света миса. Средства за најнужнију оправку ове куће сасвим недостају и ja морам Вашу
светлост да најпонизније молим за великодушну помоћ у ту
сврху. . . » (ш ).
133

Аустријски uajop Рошкијевић налази 1867 (178) у Сарајеву
две «грчке» цркве, једну католичку, једну синагогу. Ухупно
цени број кућа на 4.200— 4.500, број становника 45.000, од којих
су муслимани 36.000, римо-католици 500, грчке исповести 4.500,
мојсијеве 3.000, и 100 цигана.
Душан Васиљевић, Босанац, казао je у једном предавању
одржаном у Петрограду 1909 (ш , стр. 10) да je пре Окупације
било једно туце католичких кућа, да су деца католичка похађала српске школе, a православни су дозвољавали католицима
да сахрањавају своје мртве у православним гробљима.
У расправи Мирка Максимовића из 1929 (7в) стоји да je приликом Окупације Сарајево бројило 800 католика, a за циглих
16 година нарасло je на 11.000. Тако ce хвале сами католици.
Заиста, један хрватски језуитсхи лист «Глас срца Исусова и
Маријина», који излази у Аустрији, пише у броју од 15. децембра
1952: «Кад je nana 1881 именовао Штадлера за врхобосанског
надбискупа у Сарајеву je била ситуација врло тешка. Хрвати
католици нису имали своје зидане цркве. Надбискуп Штадлер
нашао je дрвену капелицу у трошној турској кућици. У Сарајеву je тада било свега осам стотина католика. Педесет година
касније Сарајево je имало 20.000 католика и шест лијепих
цркава, те стотину свећеника, надбискуп није затекао ниједно
сјемениште, a сад их има пет». (ш ).
Биће да je то сасвим тачно, јер у време саме Окупације тешко je Сарајево могло да има 800 становника, већ тек неку годину доцније. Јер белгијски научник Емил д Левле у опису
наших земаља (127) наводи и званичне податке првог пописа од
1879 за само Сарајево. Тада je пребројено становника:
Муслимана
Православних
Јевреја
Католика
Укупно

14.848
3.949
2.099
698
21.594

Beh 1884 било je у Сарајеву 1663 становника више, сав вишак отпада утлавном на католике.
Да je католика у Сарајеву пре Окупације било чак и мање,
имамо индикације код Франца Маурера, који у цитираном путо134

пису скоро десет година пред Окупацију (м) каже: «Сарајево
има, поред толиког пространства, само 40 хиљада становника,
које према подацима Темела (*7) сачињавају: 6.000 Срба, 1.600
Јевреја, хиљаду Цигана и 200 (словом двеста) католика. Остало
су мухамеданци (скоро 31 хиљада)». Било их je 150 пута више
него католика, a после шест година ни два пута више, чак ни
једанипо пут. Писац je нашао једну српску катедралу. (Зна ce
да je католичка црква била једна брвнара).
1931 године било je у Сарајеву равно 21.372 римокатолика,
знатно више него православних (на укупно 78 хиљада становника). Било их je око 27 процената, a било би их и 50%> да je
остала Аустрија. Тада je у Сарајеву било свега 29.649 муслимана.
Док их je после Окупације било двадесет пута више него католика, сад су ce скоро били изједначили. И поред све «великосрбске» управе.
Окупаторска католичка катедрала у Сарајеву, дело арцибискупа и архисрбождера Штадлера, доминира Сарајевом (бар
до рата). Она je зидана не само уз видљиву и невидљиву помоћ
Земаљске владе (дакле и Срба и муслимана), већ колектима у
Бечу и целој Аустрији. To признаје и енглески писац Куртис
(»8, стр. 298). A ko ce не може бројно надвисити број минарета у
Сарајеву, владајући су хтели да их надвисе монументалношћу.
Ta катедрала je имала да претставља најпре католичку премоћ
Сарајева, онда целе Босне. «Ал’ не рече Штадлер ако Бог да!»
Православни су имали две цркве у Сарајеву, обе из турског
вакта. Јер су они тамо били староседеоци, a не неофити.. Њих
није нико помагао у градњи цркве и «катедрале», које су градили с обзиром на свој број и своју привредну снагу.

Ш.
Сад неколико података о главном граду Херцеговине, Мостару, сви из половине прошлог века и нешто доцније.
Beh цитирани француски конзуларни чиновиик у Травнику
почетком прошлог века Амадеј Шомет де Фосе каже «да Мостар
може да има 12.000 становника од којих су две трећине грчке
135

вероисповестн. Овк живе у доброј слози са Турцима и уживају
велику слободу».
стр. 43).
У књизи Енглеза Сир Ј. Г. Уилкинсона о Црној Гори и Далмацији изашлој средином прошлог века (1848) има и једна нотица о Мостару. Ту je књигу (u*) приказао и ексцерпирао г. Миле Н. Вујиновић из Балтимора и послао као део своје студије
«Осам мапа Мачекове Хрватске» «Американском Србобрану»
(1959—1960), али тај лист (ако ce може уопште тако назвати)
избацио je читаве делове из студије г. Вујиновића, нарочито оне
где сам ja споменут (!!!), na и овај део који ми je био љубазан
г. Вујиновић да засебно попуни.
По У и д к и н сон у , Мостар je имао тада укупно 7.300 становника, од којих су, no процени писца,, били турске вере 2.000, грчке
(православне) 3.560, римокатолика 1.440, цигана 300 a јеврејина
свеја три.
Није јасно коју je територију писац давао Мостару (можда и
околину a не само град у ужем смислу?).
To исто важи и за следеће писце који he ce овде цитирати.
Њихови бројни подаци биће неједнаки, али ће увек католици
бити на последњем месту. Највећи део пронађених писаца односи ce на половину прошлог века.
За Мостар je писао у самој средини прошлог века босанскх
францисканац Иван Франо Јукић (књига под **, стр. 62):
«Главно je мјесто цијеле Херцеговине, столица везира и владике захолмског. Житељи су у њему Турци, ришћани и мало
кришћана, свега 18.000».
Руски конзул у Сарајеву Александар Фјодорович Гиљфердинг (рођен у Варшави 1831, умро у Тарнополу 1872) каже у
своме путопису no Херцеговини, Босни и Старој Србији (ш) за
Мостар: «Град доста велик, али као у свим турским градовима,
насељење не одговара пространству. Сматрају да у њему има
1.500 муслиманских домова, 500 православних и 300 католичких.
У околним селима која припадају мостарској парохији има још
266 православних домова».
У примедби каже да «не зна колико тачно има католичких
становника у Мостару. У самој њиховој парохији рачунали су
1851 године 2.500 душа, али већи део живи no селима на западној обали Неретве».
136

Раније смо, говорећи о верскин односима за турског вакта,
цитирали Немца Хајнриха Ренера о подмићивању Турака да ce
католички викар средином прошлог века пресели у Мостар. Иза
тога (књ. под *, стр. 248) писац (Ренер) директно каже: «Пре 1852,
кад ce викар преселио у Мостар, у том граду je једва било 120
католичких породица. Оне су ce састојале од кметова и занатлија, од којих ни један једини није у чаршији имао ни најскромније место. A већ 1867 беше број католичких породица
Мостара 398 са 1.715 душа и оне ce рапидно множаху. . . »
Аустријски ђенералпггабни мајор Рошкијевић, вероватно Пољак али свакако католик, писао je 1867 (loe) за Мостар:
«Он je престоница Херцеговине, седиште кајмакама, аустријског, француског и руског конзула, две владике, једног муфтије,
кадије, у кратко свих централних административних власти
провинције; броји 18.000 становника, већином муслимана поред
400—500 католика, 3.000—3.500 грчке вероисповести, преко 40
џамија, једне мале католичке цркве у згради аустријског конзулата и 2 цркве за грчку вероисповест од којих je једна у грађењу». (Стр. 140).
Према аустријском конзулу у Сарајеву Саксу имао je Мостар
1869 године «наводно» (1M): «2.200 мухамеданских породица, 500
грчко-православних, 398 римо-католичких, 120 цигаиских и 18
јеврејских, дакле приближно 14—15 хиљада становника. Мостар
има 33 џамије, једну стару и једну нову, у градњи, грчку цркву,
једну тек саграђену католичку цркву. . . »
После Окупације ce све изменило. Раније пропорције су поремећене, нове вере су надошле, српски карактер града je све више ишчезавао, да у Другоме светском рату Срба скоро сасвим
одатле нестане.
Описујући вере у Мостару, аустријски привилегисани писац
Р. Михел каже да тада (1909) беше и Цигана, a и «много Аустријанаца», међу њима и јевреја и протестаната (47).
Један руски писац, Павел Росијев, дао je 1915 у Историческом
Вјестнику неке Белешке («Скице») о БиХ, и том приликом за
Мостар казао (1М, стр. 914): «Рачуна ce да Мостар нема ни 20
хиљада становника иако већину сачињавају Срби; мухамеданаца
има мање ( ? ) ... Глас иујезина je много смелији од гласа Срба».
137

Међутим 1931 године било je у граду Мостару укупно 20 хиљада становника, од којих православних 5.502, a римо-католика
5.764. Све je то скоро насељено за време Аустрије, али je број
католика прешао број православних за време Југославије.

IV.
Сада још неке податке из два-три остала већа града.
У свом путопису no БиХ руски конзул у Босни Ал. Гиљфердинг je писао 1859 (147, стр. 387) да ce у «Бањалуци рачуна преко
1.500 муслиманских домова и свега 110 хришћанских, од чега на
православне спада 70 и на католике 40 домова».
Признаје да православних није било до скора у самом граду,
док je сама нахија скоро искључиво православна. У град су
досељени махом Херцеговци. Каже да «православни сачињавају
најактивнију и најбогатију класу становнипггва Бањалуке; они
углавном држе трговину у својим рукама».
Неки аустријски географ фон Драганчић пише 1870 (m) да
у «Бањалуци преовлађује мухамеданско становништво. Иза a e ­
ra долази, no броју, грчко-источно, које радо, из симпатије према Србији, себи придаје, српско обележје, напослетку католичко. Неколико јевреја и не баш мали број циганских породица
надопуњују стаиовништво Бањалухе».
У Бањалуци je постојала од 1867 Православна Богословија
поред «елементарне» српске школе. (ш ). Католици нису имали
никакву школу у Бањалуци. Ту су биле «33 џамије, једна католичка и једна грчко-источна богомоља». (ш ).
Према Ашботу, Бањалука je бројила пре Окупације преко 20
хил>ада становника, од којих око 16 хиљада Мухамеданаца, 2.500
православних и 1.500 католика (**, стр. 372). 1931 било je у граду
Бањалука муслимава 8.036, a католика 6.486 (православних 6.769).
Нарочито су порасли католици за време Југославије.
Стр. 356 каже Ренер за Бугојно (*):
«Оно броји једва 1.000 становника, од којих приближно 400
католика, na ипак има највећу католичку цркву целе Босне. . .
Новац je сакупљен у Аустро-Угарској. . . »
138

Нарочито je за време Окупације повлађивано развијање
Травника као католичке цитаделе. Он ce и онако налазио мањевише у католичком крају, na су га ce домогли језуити још
првих година Окупације и ту подигли своју главну базу (у којој
су ce школовали главни усташки функцонери). To су такође
констатовали многи писци између осталих и Енглез Мод. М.
Холбах који у књнзн цитираној под •• каже: «После охупације
Травник «стари муслимански град постаје центар католицизма,
где Аустрија подиже велики Језуитски колиџ — семениште и
школу. Овај ЈезуитСки колиџ — семениште подигнут je упркос
опозиције од стране фратара Францискана» — стр. 83).
Францискани су опет, поред својих манастира, који су ce из
беде подигли за време Аустрије на завидну висину, изграђивали
као свој центар варошину Високо, у српском етничком пределу,
док су други «редови» (напр. «Траписти») населили Крајину где
никад католика није ни било.

139

XIV ЕКОНОМСКИ И СОЦИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ПРИПАДНИКА
РАЗНИХ ВЕРА
Данашњим генерацијама ће изгледати скоро несхватљиво да
je у Босни све до доласка српске војске од вере у многоме зависила економска и социјална кондиција појединаца. Тако за
време турско, муслимани су били владајући слој и само су они
могли бити спахије и бегови (са потчињеном хришћанском рајом). После je, за време аустријске окупације, престала формално дискриминацијa с обзиром на веру, али je де факто она
вршена. Нису више муслимани били привилегисани него католици. Истина затечени католици су остали кметови, јер Аустрија
није хтела да дира спахијско-беговски затечени поредак, али су
нови католици на разне начине привилегисани. Некад видљиво
и некад невидљиво. Оно пгго je видљиво, регистрировала je и
статистика, na ћемо ми овде репродуковати.

I.
Прво друштвену структуру у вези имовине и обрађивања
земље, како je задржана из турског вакта.
По попису од 1910 било je земљопоседника од сто (у %):
Православних
Са кметовима
Без кметова
Слободних сељака
Само кметова

Муслимана

6,05
17,75
25,87
73,92

91,15
70,62
56,65
4,58

Од укупног броја земљорадника било je 1910
православних
муслимана
римокатолика
других вера

118.752
105.638
56.897
1.854

Католика
2,55
10,70
16,74
21,49
године:
41,94%
37,31%
20,10%
0,65%

Ови бројеви, преузети из дела под 118, не треба да заваравају.
Ту ce несумњиво ради само о мушкарцима, можда о домаћинина.
140

У већ цитираној студији дра Фајфелика (ш ), јамачно чиновника Земаљске владе, дати су ови бројеви и на други начин,
али са истим крајњим резултатом. По њему je било 1910, дакле
32 године после Окупације:
Газда са кметовима (у •/«)
Муслимана
Срба
Католика

91,0
6,0
3,0

Газда без кметова (у “/•)
Муслимана
Срба
Католика

71,0
18,0
11,0

Слободних сељака je било (у °/o):
Муслимана
Срба
Католика

57,0
26,0
16,0

Слободни сељаци и кметови у исто време су били (у '/•):
Муслимани
Срби
Католици

9,0
53,0
38,0

Од чистих кметова били су (у */•):
Муслимани
Срби
Католици

5,0
74,0
21,0

Апсолутни број кметова je износио:
Муслимана
Срба
Католика

6,000
76.000
29.000

Овако обли бројеви не миришу на пуну прецизиозност, али
су официјезног карактера. Приближно су сасвим тачни. Они,
разуме ce, обухватају само кметове домаћине a не и њихову чељад. Да би ce она израчунала требало би код Срба употребити
висок коефицијент множења (шест, седаи, осам), код католика
неигго мањи. Ми овде оперишено са изразом Србин место православни, јер тако стоји у студији дра Фајфелика, a ми нисмо
власни да мењамо његове називе.
141

Ми ћемо ce уздржати да дајемо коментар овој појави, јер je
то данас анахронистично и политички неопортуно. Али су бројеви ту, и свак може да их тумачи са свог угла. Ми смо тешком
муком до њих дошли, и не желимо да их прескочимо. Само коментар за сада не сматрамо потребним.
Стало нам je само да нагласимо да сви ови подаци, и званични и приватни, и бројни и остали, потичу од католика, сви
без изузетка, тако да не може бити речи о «великосрпској промиџби». To важи и за претходне податке са изузетком неколико
Руса. Сви су католици остали, чак многи католички клирици!
Земљорадња je затечена и ту je остало при старом. Нове
привредне делатности, лакше, уносније, које обезбеђују «већи
стандард», повераване су странцима. Ови су од привредног доходка сркали скоруп. Тако каже Ђорђе Пејановић у цитираној
књизи (M): «По рудницима и фабрикама су искључиво странци,
све административно и квалификовано особље. И занатлије, обртнике и трговце, и лица слободне професије доводила je Аустрија са стране и размештала их no Б и Х . . . Главни гро досељеника налазио ce no већим градовима и индустријским центрима. Осим тога je Аустрија, у духу своје колонијалне политике, доводила у ове земље земљорадничке колонисте, и насељавала их no крајевима и срезовима где je живело компактно
домаће становнипггво, и где je квалитет земље био добар и повољан. Тако су колонизирани Нијемци, Русини, Чеси и Пољаци
no срезовима: градишком, прњаворском, бијељивском, брчком,
петровачком и крупском. За потребе радника експлоатације (свакако страних, ЛМК) створене су колоније колониста у близини
рудника и фабрика. . . »
«Упада у очи да су та насеља довођена готово искључиво у
оне крајеве, где су већину сачињавали православни. Није стога
далеко помисао, да je влада то чинила што je желела да тим
колонијама ишара и прореди no њу најопаснији православни
елеменат. . . » (118, стр. 177).
Разуме ce, да та новостањена иноверија није потпадала под
систем чивчија, већ су били слободни земљопоседници, са својим имањем (док су Срби обрађивали турска имања!).
142

п.
Досад смо углавном обележили неједнакост третмана припадника разних религија на привредном сектору.
Други сектор где ова диспропорција може да ce лако уочи и
фиксира (статистички обухвати), то je јавна служба. Ту су хатолици били надасве привилегисани, православни и муслимани
једва толерисани.
Испочетка je скоро цело чиновништво земаљске управе БиХ,
сви јавни намештеници, били импортирани и углавном сви католици. У једно време под Окупацијом, пише «П. М. Томић* (ш ,
стр. 75): «од 328 чиновника земаљске владе једва je десет домородаца» (na и то већином католика). О жандармерији и војсци
да не говоримо.
* У опису аустријске окупационе власти БиХ од стране једног
Француза (1S0) стоји да су 1901 била од бх чиновништва 72 процента (управо 72,1°/о) словенских народности, 19,7 немачке и још
нешто Маџара. Према остатку процената ових би било скоро
9Vo. Међу Словенима ce налазе не само Чеси, Пољаци, Словенци,
Хрвати итд, већ и хрватизира^и бивши Немци одн. њихово потомство!
Словена je, дабоме, било највише, због језика, али у том
броју je било веома много Чеха и Пољака (мање Украјинаца и
Словака). Чеха и Пољака je било на највишим местима, нарочито у судовима. Ми бисмо рекли да овде није обухваћена војна
администрација, која je такође била знатна. A скоро сви су били
католици.
У следућим периодама било je, свакако, вгаого више «Словена», али су то била махом деца Немаца, Маџара и осталих куфераша. Данас су сви «Хрвати».
Узимајући у обзир целу цивилну оправу БиХ (али само цивилну), дакле и најмање положаје шумара, финанса, скреткичара итсл., било je још 1913 године између 13.226 службевика
7.707 поданика Аустро-Угарске и Немачке, a само 5.559 припадника БиХ. Оних првих 58°/«, ових других непуна 42 процената.
Из ових података није видљиво, али ce да наслућивати, да je
no висини доходка (плата итд.), она већина страних држављана
примала бар 80fl/o ако не више укухше суме за то предвиђене.
143

Рус Павел Росијев, који je канда пропутовао БиХ, писао je
1915 (12e, стр. 908): «У очима католичких ,газда’ православни
елеменат становништва изгледа моделом простаклука, чак није
ни хрватска литература оскудевала да на смешан начин карактеризира Босанце и Херцеговце. Ha службеничким лествицама,
врх припада Аустро-Угрима, средина Хрватима, a најнижи
степен православнима».
Чак и онако трезвени и обазриви проф. Јован Цвијић није
могао да не да изразе огорчења на овако неједнако третирање
својих грађана и привилегисање странаца њима самима.
Према књизи Владана Ђорђевића «Српско питање» (171), Цвијић у својој књизи «Анексија Босне и Херцеговине и српсхи
проблем» (17*) каже изос. за стање између Окупације и Анексије:
«Католицизам ce фаворизира свим могућим средствима. Католици, који су пре Окупације, и no имању и no образован>у,
стојали на најнижем степену друштвене лестнице, попети су на
највиши социјални степен, напорима земаљске владе и средствима целокупног становништва. Припадници других вера, нарочито православне, третирају ce од владе као грађани другог
реда. . . »
Даље каже Цвијић у књизи о Анексији БиХ (172):
«У бројним жалбама које су Мухамеданци и Православии
упућивали Цару и заједничком Министру финансија налазе ce
многи докази да ce настава у свим школама фалсификује према
циљевима политичких власти, да су међу наставницима претежни католици, да ce католички ђаци у свему повлађују. . . »
Напослетку из књиге Цвијићеве, коју смо после имали у рукаиа у неколико језика, преносимо према Владану Ђорђевићу
(m), чију смо књигу раније исписали, и овај Цвијићев став:
« . . . 4. Влада повлађује католике на рачун осталих вервика у
свим гранама дохотка, код свих државних лиферација, код свих
постављења чиновника. Мухамеданцима и православнима ce тако отежава одржаванње живота у градовима да морају да ce
повлаче у села».
«Сви страни католици који дођу у земљу, намах узму име
Хрвати, ijep су онда сигурни да he од Земаљске владе бити у
сваком погледу фаворизирани».

144

XV. ПОСЕБНО О БРОЈНОМ РАЗВОЈУ КАТОЛИЧКЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ У БиХ
Издвојили смо да говоримо посебно, у засебном одељку, о
римо-католичкој религији у БиХ, не о православној којој припадамо и која нас највише тангира, већ о туђој, њој противној,
о c b o u супостату. Има за то много разлога, које ћемо иаговестити.
Прво, што о њој постоје и посебни подаци, које не могу да
покажу друге вероисповести. Друго, игго ти подаци претендују,
не без права, на већу веродостојност. Они проистичу из фрањевачких забележака, из извештаја католичких пароха вишој
власти о бројном стању своје пастве. Пошто католика није било
миого и пошто су њихови фратри били релативно прилично
писмени, ови подаци би могли бити доста тачии и могли би бити
статистички искоришћени као тзв. секундарна статистика. И
данас многе гране статистике имају секундарне изворе, тј. посредне: искоришћају ce подаци који статистици нису били намењени и који нису њу имали у виду. Али je сасвим друкчије
где статистика преузима од администрациј е посебне листиће за
сваки случај, a друкчије кад она мора да прими готове бројне
податке, статистички већ консумиране или обрађене. Статистика
и то чини у случају велике нужде (ако иначе не може доћи до
прецизнијих података), али тад потеже у помоћ и теорију о статистичким грешкаиа. Усвојено je хао опште начело, да овакви
извештаји, свештенички извештаји о стању пастве, садрже увек
грешке у повећању броја, a никако у смањењу. To je логично:
нико не жели да претстави свој посао као безначајан ни своју
мисију као безуспешну. — Најзад, веома je интересантно пратити развој католидизма у овој земљи и из политичких разлога.
Ови подаци то у многоме олакшавају.
Подаци за време Окупације и Авексије јасно изражавају
тежњу власти да ce БиХ рекатолицизирају, како су они мислили,
тј. да опет постану скроз католичке, као пгго су тобоже биле за
време мацарских краљева. Интересантно je утврдити и те тенденције и опсег њиховог реалисања.
Фратарсхи подаци из времена пре Окупације стоје за себе,
како су они и саопиггавани одн. објављивани (од црквених власти и установа). Било je случајева да су фратри саошптавали и
упоредне податке о бројном стању д р ј г г и х вера. Пејановић каже
145

(и, стр. 24): «То je рађено врло ријетко и изузетно. Taj однос
приказиван je каткада тенденциозно и очигледно нетачно».
Сасвим логично; то je no начелу ne sutor ultra crepidam.
Католички фратри нису имали никакве могућности да утврде
бројно стање других вера, све да су то и хтели сасвим објективно да изврше. A нека објективност код мисионара и прозелита
тешко ce да претпоставити.
О стању католицима у БиХ има и других званичних извештаја из првих векова турске управе (мисионера, бискупа итд.).
Сви he ce они узети у обзир да би слика била urro потпунија и
вернија.
I.
Босански бискуп фра Франћиско ди Стефано, из Високога,
обишао je своју дијецезу крајем XVI веха и поднео извештај
(релацију) папи. Тамо каже да je у североисточној Босни (области Тузле) било тада 7.400 римо-католика, и то у околини
Модриче 2.000, у Горњој Тузли 1.600 са манастиром и 15 фратара, у Доњој Тузли и околини 1.000 такође са манастиром и 16
фратара. (ш , вид. и 182, стр. 143). У Сребреници je нашао 400
католика и манастир са 9 францискана, a no околним селима су
живели «шизматици и Турци». Каже да je у Зворнику било 300
муслиманских кућа, али je шизматика било, како каже, још
више, док тамо није нашао ниједног католика. Из Сребренице
je ишао у Олово, путујући махом кроз «села шизматичка и
турска». Тамо, пак, у Олову нашао je 2.400 католичких становника и манастир са 15 редовника.
Тиме ce тачио испуња сума од 7.400 лица, пронађена у свега
пет места. Ова места су била махом рударска, као што ин и
имена доказују (Сребреница, Олово, Тузла, вероватно и Модриче). Становници су били највећим делом рударски радници. To
су у ствари и била рударсха насеља.
Према Јиречку, ти су градови носили латинско обележје,
вероватно и немачко (саско), али никако хрватско. Манастири
су дизани на основама првобитних градских цркава.
За доцније време, за XVIII и X IX век, ми имамо низ података католичких верских установа. Тако нпр. Летопис францисканског манастира у Сутјесци, (1М), извештаји Апостолског
викаријата за БиХ (71), извештаји фра Грге Илића у Рим 1806
146

године (м, стр. 26), шематизми њихових викаријата и бискупија,
извештаји Ватикана итд. Има ту и контрадикција али, веона
интересантно: ако ce направи једна хронолошка серија из свих
тих извештаја, наићи ће ce на доста логичан развитак, no коме
ce тим извештајима не може спорити приближна тачност.
Ми не можемо све те извештаје посебно репродуковати, али
на основу њих смо израдили ову серију о броју католика у ужој
Босни (без Херцеговине), тако бар изгледају подаци. Према томе
je било католика године

OKO
OKO

OKO

1743
1773
1777
1779
1806
1837
1845
1852
1855
1864
1870

43.822
66.895
71.432
76.459
98.982
121.530
112.000
122.519
122.865
132.257
132.532

Извођења Младена Лорковића у једној књизи Матице Хрватске (71) иду и даље, na наводе за 1877 годину католика 199.192.
Како би могли за еедам година да толико порасту? Он наводи
за 1840 годину 128.192 католика. Има много вероватноће да ce
његови бројеви односе на укупну БиХ, док му ce бројеви из XVIII
века, које смо овде у серији пренели (г. 1743 и 1779) односе веома вероватно само на «Босну Сребрну».
Уколико би ови подаци били тачни, видеће ce неслућени пораст припадника те вере за период који ce приказује. Њихов
број je за сто година (од 1770 до 1870) више него подвостручен.
Пре години 1743 он je више него потростручен. Ниједан друти
део народа није тако напредовао. Нарочито у Турској, где je
поред јавне несигурности, било и страшних зараза, и уопште
веома рђаве хигијене.
Посебно je евидентно из ове серије, да бар за то време, на
које ce бројеви односе, католици нису у Турској били гоњени и
запостављени. Тако фрапантав пораст броја верника не указује
на гоњење вере.
147

Све су то подаци од половине XVIII века и доцније. Има,
међутим, и старијих, али појединачних (једнако званичних).
Тако нпр. извештај босанског католичког епископа Маријана
Маравића, који 1655 јавља у Рим да број католика допире до
73.383. Овакав необли број даје наслућивати да ce ради о неком
регистровању у црквене сврхе. Taj католички прелат налази
средином XVII века у Босни већину муслимана, али признаје
да поред католика има хришћана. (**). Ових последњих види чак
врло много.
Врло вероватно да ce бискуп Маравић ограничио само на
Босну у ужем смислу у свом извештају.
И подаци других личности потврђују углавном те цифре.
Тако босански католик и шовинистички хрватски писац др Иво
Пилар пише за време Првог светског рата (•*): «Г. 1675 бијаше у
Босни 74.066 католика, док их године 1741 бијаше још само
43.822...»
Међутим, од почетка XVIII века број католика понова расте.
Може ce скоро са сигурношћу тврдити да je тај број опадао до
приближно 1700 године, a потом растао, док je број православних растао до 1800 a затим, нарочито процентуално, опадао.
Слични ce подаци налазе и код другог великог ауторитета
хрватског у питањима Босне, код Вјекослава Клаића. У његовој
тако радо примљеној од Хрвата књизи о Босви стоји изос. (14>,
14®, стр. 284):
«Католици зову сами себе Латини, a православни их у неким крајинама зову Шокци, a у неким местима Турске Хрватске
и Маџари. . . Пре упада Турака били су у Босни веона многобројви, имали су 30 манастира и 151 цркву, под Турцима ce број
смањио. 1776 бројило ce њија само 50.000, до 1878 ce број потростручио. Пораст цифре, то je заслуга фравцискана. Својом препреденошћу умели су они да створе за своје припаднкке покоју
повластицу и олакшицу, при чему су у последње време били
помагани и од аустријске владе (писац мисли на турско доба,
пре Окупације, ЛМК). Ипак ce реду (францисканском) чини
замерка да ве држи католике у доброј дисциплини, да код њих
сузбија националну свест и многи стари обичај, као што je слављен>е Крсног имена и слично, искорењује» . . .
To испада и према наводима фра Јукића. По њему (цитирана
књига под 82, стр. 342—343), «кришћани, другојачије католици»,
148

били су подељени у три «апостолска викаријата»: босански, херцеговачки и требињски. Први je имао no њему 112.000 верника,
други 33.060, трећи свега осам хиљада (потпадао je под дубровачког бискупа). Ове три цифре сабране дају суму од 153.060,
иако Јукић означује укупан број обло са 150 хиљада. У ужој
Босни би их било 112 хиљада., у Херцеговини 41.060.
Руски конзул Ал. Фј. Гиљфердинг налази такође средином
прошлог века (око 1859) католика оба пола 122.865 у 17.132 породице. Сам каже да су бројеви преузети из францисканског
шематизма (ш ), и да су «најтачнији и најпотпунији». A онда
каже: «Према приближном прорачунавању, износио je укупан
број православних Хришћана између 400 и 500 хиљада душа».
За муслимане није ту рекао ништа. (Вероватно у књизи).
O to Блау je навео своје мишљење да су Босна и Херцеговина
1867 имале 181 хиљаду римо-католика, што je доста близу
истини, али ипак пре увеличано него смањено. (**).
Блау-Киперт (**) наводе и неке детаљне податке о распореду
католика no појединим турским Ливама Босне. За даље статистичке компарације, било кад, биће добро да ce и ови подаци
репродукују. Тако je било негде средином прошлог века (не каже ce кад) католика римског обреда у
Ливи Сарајево
Травник
Зворник
Бањалука
Бихаћ
Укупан број би био

20.793
50.815
27.700
30.155
5.625
135.088

Очигледно ce ради о самој Босни без Херцеговине иако je у
Ливи Сарајево обухваћен и Коњиц (тада je он спадао свакако у
Босну). Интересантно je да Лива Бихаћ, која обухвата највећи
део «Турске Хрватске» није имала ни пуних шест хиљада католика.
У неиачком часопису «Глобус» за годину 1876, дакле две године| пре Окупације, писао je његов уредник и познати немачки
етнограф тога времена Хајнрих Киперт о конфесијама Босне и
Херцеговине, при чему je истакао пад католика под Турцима.
И страни писци су често ту појаву, сталног смањења католичког становништва БиХ, првих векова турске управе запа149

зили и регистровали. Ево шта пише нпр. речени немачки географ Хајнрх Киперт у једном географском часопису Немачке,
и то upe Окупације ових покрајина (**):
«Кад су, после првог освајања Босне од стране Турака, Маџари велики део њен опет придобили, nana Лео X je подигао
Босну Аргентину у црквену провинцију, али после дефинитивног турског освајања Босне и Херцеговине, католици спадоше на свој нормалан број. Број римско-католичког становништва je вакредно опао», каже писац, «иако ce огронна већина
прелаза на Ислам приписује дисентираној секти, не знамо са
којим правом. Грчко-православни су остали верни својој хонф есији». . .
«Број папиних припадника дуго времена je, после пада босанске државе, стално опадао, као што ce види из стања црквених установа кад већ оскудевају статистички подаци о броју
глава. (Процени од 50.000 душа у години 1776 писац признаје
«мали ауторитет»), Од скоро 30 манастира, поименце познатих
у ужој Босни, остало их je још 3 сачуваних, од 150 парохијских
цркава 20 кад je Аустрији Карловачким миром успело да својим саверницима обезбеди слободнији положај. Онда ce јавља
сталан пораст, мање у XVIII a више у XIX веку: број парохија
je порастао 1800 године на 28, 1850 на 41, 1865 на 69, a са Херцеговином 94 (то je последња година из које имамо податке)».
Писац нешто даље каже да je у доњој Херцеговини, источно
од Неретве било шест парохија са око 9.000 душа, да je раније,
у XVIII веку, постојала дијецеза Требиње, која je сад опет спојена са Дубровачком метрополијом «од које су били задобијени
за папство».
II.
Сад неколико посебних података из XIX века, иајпре један
с почетка a после сви из средине тога века, до Окупације (1878
године).
Према архиву апостолског викаријата на Брестовском, у 1802
године било je у БиХ 11.946 римо-католичких породица, свештеника францисканаца 85, световних 10. Укупан број душа био je
91.047. (««).
Ђаковачка бискупија, под чијом јурисдикцијом су ce налазили босански фратри-жупници (других парохија није ни било
150

сем фратара францискана) издавала je с времена на време шематизам о «Мисионарској провинцији Босни». Тако нпр. у годинама 1855 и 1867 (ts). По њима 1855 било je у Босни католика
122.865, a год. 1864: 132.257. To има да буде без Херцеговине. За
годину 1870 наводе Блау-Киперт (**) да je «према тачним подацима францискана» било у Босни 132.532 католика, a у Херцеговини 49.200. И према томе испада да ce први подаци из шематизма односе само на Босну у расправи коју смо већ цитирали
(**), тамо где je износио податке за ранија времена.
Писац даје онда за 1865 годину нешто детаљнију статистику
католичког живља према њиховим шематизмима. Он налази у
:Дијецези»
Сутисха
Фојница
Крешево
Ливно (Горица)
Гучја Гора
Херцеговина
Босна и Херцеговииа

Парохија
27
12
6
11
13
25
94

Верника
53.000
23.000
13.500
18.500
24.000
59.000
191.000

Један аустријеки конзуларни агенат даје за 1870 тачне ознаке свих 17 бх парохија (m), док je францисканских свештеника било равно дупло (34). Он наводи почетно број верника
сваке парохије, укухшо у БиХ: 37.506. Једна парохија je инала
просечно no две хиљаде верника, најмања Грахово (1И), највеће
Бугојно и Јајце (мало преко 4 хиљаде). Затим: Рама, Рахпкопоље, Видош, Ливно итд. Детаљан број сваке парохије.
У опису «Вилајета Босна» за 1876 (1М) дати су заиста бројеви
католика no дијецезама (епархијама). По том опису у дијецези
Босни било je католика 135.000, у Херцеговини (Мостар) 44.000,
у дијецези Требиње одн. Дубровник 11 хиљада, укухшо у Херцеговини 55 хиљада, у обе провинције 180.000. To je близу
истине било.
III.
Овај одељак je нарочито зато издвојен да би ce бар укратко
осветлила појава католичког прозелитизма за време аустроугарске управе, појава вештачког ширења католичке вере на
рачун других двају већих и значајнијих религија.
151

To je рађено и у старој босанској држави, као што je напред
изложено. А л ј1, после турског завојштања прозелитска активност била je скоро замрла.
Било je и за турског вакта покушаја католичког прозелитизма, али краткотрајног и безуспешног. To je било махом онда
кад je Турска морала да има обзира према католичким државама. Тако саопнггава Јастребов (•*) да ce грчка патријаршија
жалила Порти да су ce у Босни «појавили инострани монаси,
који скрећу хришћане с правог пута».
Почетком XIX века почише та активност понова уз помоћ
иностраних владара и влада, али доста скривено и обазриво.
Аустријски цар Фердинанд je постао 1840 покровитељ католика
БиХ (57, стр. 266); католици из тих области су га још раније, у
једном писму из 1838, означили да je њихов «послије Бога једини
заштитник».
Православна вера у БиХ није никад, сем можда за кратко
време херцога, имала за собом државну власт али она није ни
no својим традицијама и својим интенцијама прозелитска. Ни
муслиманска то није била. Добар познавалац наших прилика
Фр. С. Краус, етнолог из Беча, родом из Славонске Пожеге, писао je почетком овог века (18s): «И најогорченији мрзилац Турака
мора истини за вољу казати у индат Турцима да они у Бвропи
нису били прозелите ни у верском ни у националном односу.
Турчин je гледао са сувише потцешивања на Словена да би
н>ему изгледало пожељно да га преобрати на Ислам. . . » (За
Босанце каже да су ce сами нудили и да од тога нису много
апрофитирали. Босанско племство, каже Краус, није прва два
века играло никакву улогу у јавном животу тих покрајина).
Чим je Аустро-Угарска окупирала БиХ, војсци je следовала
непосредно читава армија мисионера и прозелита, која je имала
да настави инквизиторску акдију прекинуту турском инвазијом.
Сви су ce могући редови ту појавили, na чак и језуити. Прва
мисија која ce у новом поретку и у «ослобођеним провинцијама»
имала да спроводи, била je прозелитска. Нису послати прво учитељи и просветитељи, већ борци за душе. Начело ecclesia ргаеoedit буквално je схваћено и немилосрно спроведено.
Идеја je, канда, дошла из Загреба, одакле je рекрутован и
главни прозелит, босански Торквамодо, надбискуп Штадлер,
152

један од најљућих вепријатеља Срба (интересантно je да je на
место сарајевског надбискупа ииенован no савету бискупа Штросмајера). Влада je отворено и свесрдно помагала ту акцију.
Једва ce крило да je крајњи циљ исти који у средњем веку:
начинити од тих провинција чисто католичке области. Али с
обзиром на јавно мишљење и будну пажњу православне Русије,
поступано je обазриво и смотрено, ма да ништа мање систематски и енергично. Према старом језуитском начелу: suaviter in
modo, fortiter in re.
Ево шта o томе пише Владимир Ћоровић (l4, стр. 186): «Наскоро после Окупације, 1881, доведени су језуите у Босну и још
те године основала je влада њихову гимназију у Травнику, прву
у целој земљи. Језуите, обасуте богатом милошћу, добивају
пуну власт и ставл»ају ce често изнад закона. Безобзирни у верском прозелитизму, изазивају против себе честе нападаје, и то
не само православних и муслимана, него чак и нжхове верске
сабраће. Борба између фрањеваца и језуита водила ce једно
време на очиглед целог света...»
Како ce тамо газдовало у том погледу за време Аустрије
приказано je детаљно у књизи «П. М. Томића» (псеудоним Мила
Павловића-Крпе), изашлој 1898, a ту скоро прештампаиој у
Минхеиу (u*). Писац наводи између осталога и утиске једног
француског журналисте, Ж . Кивервиља, које je саопштио у
листу Еклер (Eđair), али нажалост без ознаке датума и броја.
(Цела књига je пуна таквих пропуста; она je школски пример
како не изгледа један научни рад!). По Томићу, Кивервиљ je
казао:
«Гоњени од свих могућих чиновника; изложени хајци a често
бацани у тамнице као злочинци; упропашћени, притешњени у
својој прадедовској вери и народности, и мухамедански и православни Срби трпе необичне муке од бруталне руке, која често
до смрти тера све оне који не могу да ce одрекну своје вере, или
да забораве на своје историјске традиције. Калај, који ce нашао
на власти какву немају ни крунисане главе, тера до крајности
у својој осионости, и нема ништа друго пред очима но да потчини религију бруталној сили полиције; да оскрнави гробове
рушећи на њима историјске споменике, да уништи сваку успомену на прошлост српску и да у младом нараштају сатре на153

родносно осећање. Аутономна православна црква нигда није под
Турцима долазила у питање, чак ни за време устанка, који je
довео до интервенције, a данас je у опасности да пропадне».
Такву je импресију имао један француски независни јавни
радвик, несумњиво и сам католик.
Велики српски географ Јован Цвијић писао je непосредно
после Анексије (171, 172):
«Проценат Мухамеданаца међу становништвом стално опада,
процеват православних je стагниран, само проценат католика
стално расте. (Још више расте број Јевреја). Још горе изгледа
ако ce тај однос упоређује у појединим градовима. Ако ce број
становника и даље тако вештачки множи као од почетка Окупације досад, онда he у релативно кратко време сачињавати
релативну већину становништва коју сад православни чине». И
Цвијић наводи који су узроци тога «католичења БиХ». Прво:
«Инфилтрирање становништва са страним, највише католичким
елементом», итд.
Најразноврсније су мере предузимане за ширење католицизма и сузбијање двају осталих религија.
Лре свега организаторске: ширење што je могуће више католичког клира. Отуда нове бискупије (у Бањалуци), нови манастири, нове фратарске средње школе (било их je једнако скоро
колико и државних, за становништво од петине укупног броја,
раније шестине). Затим отварање нових жупа, гдегод би била
два-три католика. Итд.
Онда долази економско и социајлно привилегисање католичког становнипггва: давање државних служба, разних концесија и привилегија, изгледа на унапређење, школовање деце
итд. С друге стране су ce иноверни уназађивали и запостављали,
да буде свакоме јасно «која вјера у земљи влада»!
Најдиректније и најефективније средство било je импортирање католика из других делова А-У Монархије. To су били
највише државни служебници, не само вишег реда (тих не би
било тако много), већ мањи службеници (железничари, шумари,
финансе, жандари итд.). Затим je било и земљорадника који су
насељавани, као слободни земљорадници, на имања напуштена
од мухаџира или будзашто продата. Ha тим имањима ce никад
Србин православни није населио.
154

Унутрашњи прозелитизам, задобијањем нових «душа» превером био je покушаван од арцибискупа Штадлера и његових
хрватских саветника, али он с једне стране није био одобраван
у Бечу и Пеигги, a с друге стране није ни уродио никаквим плодом. Орах je био чврст.
Један од најзначнијих аустријских политичких писаца, и
најауторитованијих, Теодор фон Сосновски, жалио je у свом
прегледу Балканске политихе Аустро-Угарске (1М, II, 188) отворено на католички прозелитизам у БиХ. Он je казао изос.:
«Монархија je имала срећну руку у својим земљама не само
на национално-политичком, него ни на верском пределу. Коликогод je у овом погледу она имала обичај да буде толерантна,
и коликогод je њеним властима било, уопште узевши, мање стало до верског прозелитизма, у Босни je било другојаче. . . » Наводи жалбе не само од српске стране већ и либералне штампе
Европе против надбискупа Штадлера, сматрајући да ту има претеривања, али ипак «може ce мирне душе тврдити да je овај
борбени црквени кнез у својој верској ревности отишао даље
него што je захтевало и добро Земље (БиХ) и добро Монархије.
Мисао из које су потекла његова настојања да прибави (нове)
припаднике својој цркви била je, и без обзира на верски моменат, мудра. Јер, попгго су католички становници Босне, који су
ce осећали Хрватима, увек држали уз Монархију и желели да
ce окупационо подручје њој присаједини, то сваки иови католик
престављаше једног ,одвјетника’ анексионе мисли. Али je др
Штадлер очигледно потценио антагонизам и отпорну снагу Православне цркве и Ислама и није на то помишљао да ће његова
католичка пропаганда произвести злу крв и жестока противструјан»а. Приговор религиозне нетрпељивости сместа ce појавио
и преревносни дужобрижник постиже баш противно ономе што
je тежио: место да пуни своје редове, напунио je редове својих
противника и терао je воду на великосрпске млинове, који су
тим брижљивије клепетали што су богатије млели».
Ова драгоцена признања није нико досад објавио. Из дела
дра Сосновског проистиче очигледно признање да je прозелитизма било, да je он руковођен не само верским него и националним моментима (похрваћење БиХ) и да би га власти одобри155

ле да Je успео. Али нико није очекивао толики отпор Срба и
муслимана и напослетку — неуспех акције!
Колико су тамошн>и католици сматрали прозелитизам нормалним и дозвољеним нека послужи овај пример.
Још 1906 бележи једна енглеска списатељка, која je обилазила Босну и, више пута, Балкан, ову критику владе окупаторске од стране једног домаћег католика: «Шта можемо да мислимо о нашеј влади, кад ja Вама испричам — рече ми католик у
највећем једу — да je један свећеник превео три мухамеданска
дечка и крстио их, a влада га принудила да их поврати родитељима, и још га je укорила јер су били малолетни. Малолетни,
молим Вас, и због тога њихове душе не смеју да ce спасу!!» (ш ).
A пре тога и у вези са том анегдотом, каже Дурхаиова да je
слобода коју je Окупација донела сасвим друкчије схваћена:
«Она значи, за највећи број балканских Хришћана, убити мухамеданце и одузети њихове имања».
Реакције, и српска и муслиманска, на сваки индивидуални
покушај конверзије од стране католика, праћене су страшним
протестима и огорчењем. Кад су католици били једну младу
муслиманку негде на преократници овог века «узели од своје»
и послали у неки «самостан часних сестара», настао je такав
револт да га je једва и Видовдавски атентат премашио. Само je
о томе писала и српска и муслиманска штампа, напади иа надбискупа Штадлера нису престајали. Чини ми ce да je девојчица
морала бити враћена. Ипах je то била једна правна држава, за
разлику од нитковске криминалне «НДХ», где су хиљаде гоњене на преверу, a у исто време и убијане!
Резултати су у том погледу буквално никакви. Католици су
ce само пред светом осрамотили, a нису показали никакав успех
у тој прозелитској акцији. Нису превели више лица него има
прстију на две руке. A толика средства су примењивана!
Један Маџар, несумњиво приступачан земаљском статистичком уреду у Сарајеву, објавио je колико je било преверавања
за пре две деценије А-У окупације. Студија je објављена 1900,
a приказана 1902 у најбољем географском часопису Европе (ш ).
По тој студији, за прву 21 годину окупаторске управе само je
21 муслиман напустио своју веру (дакле просечно један годишн>е), док je 29 лица прешло на ислам. У православље je прешло
156

такође неколико лица, док je неколико, опет, напустио православље. Крајњи резултат: прираштај православних у актима
конверзије за 29 лица, док су католици имали крајњи губитак
од 33 лица. — Kao што ce види, ради ce о минималним, бројно
ништавим појавима, највероватније изазваних браком (бар у
већини). Јер су и бракови код бх становништва били стриктно
исте вере, верски ендогами. Ретки, веома ретки изузеци, вероватно ce очитују у изнетим бројевима. — Православне писац
назива: «православни или српски Бошњаци» (orthodoxe oder
serbische Bosniaken).
Нарочито cy православни били отпорни према покушајима
конверзије. Још за стање пре Окупације, за 10—15 година раније, пише познати немачки географ X. Киперт (**): «Иако je
притисак на њих (православне хришћане) већи, апостазија je
ретка».
И православни и муслимани су често подносили јавне протесте против привилегисања католицизма и запостављања њихових вера. Један од најинтересантнијих протеста те врсте јесте
претставка муслиманских првака Мостара заједничкои министру финансија («иекрунисаном краљу Босне») Венијамину
Калају. Претставка, хоју су потписали Али Фехим ефендија
Џабић и градоначелник Мујага Комадина, гласи: «Послије двадесетогодишње окупационе управе видио je исламски народ око
себе порушене џамије, разрована и разграбљена исламска гробља, уништене задужбине побожних муслимана, џамије прерушене у католичке цркве, на исламским гробљима подигнуте
католичке самостане, шеталишта и иарвинска сајмишта, a са
исламским надгробнии каненима калдрИисане друмове. Оиладина лишена исламске верске подуке, лишева исламске верске
свести и поноса, пусти плен католичке пропаганде».

157

XVI. ПОСЕБНИ ПОДАЦИ ЗА ХЕРЦЕГОВИНУ
Ми смо у овој књизи свуда Босну и Херцеговину третирали
заједно, свуда где то није нарочито наглашено. Чак за време
пре Окупације je и Санџак био сматран саставним делом Босне.
Јер су тако подаци сервирани. Није ce могла извлачити Херцеговина ако то у самом извору није учињено.
Међутим, нашли смо на извесним местима и обацжа податке
за Херцеговину и то смо увек наглашавали. Показала ce ипак
потреба да ce главнији од н>их и синоптично прикажу. Јер колико je Босна прирасла за срце свим Србима, толико je, и још
више, њима блиска Херцеговина, која je и историјски увек српству припадала и у којој ce такорећи, као и у суседној Црној
Гори, српска свећа није гасила.
И у томе ћемо ce позивати на прве ауторитете, no могућству
стране (или домаће са изразитим и неспорним знањем материје).
У много чему ce Херцеговина разликује од Босне, нарочито нпр.
у погледу цркава. Ту их има велики број, док сеоских цркава у
Босни скоро није ни било. И тамо, као и у суседној Србији за
време Турака, били су само манастири који су претстављали
цркве за велики број насеља у округ. У Херцеговини, као и у
суседној Боки и Црној Гори, где je постојало племенско уређење, несумњиво исконско, биле су и многобројне цркве скоро
сваког племена.
С друге стране, западна Херцеговина je била под јаким верским утицајем католичког приморја, коме je чак епархијски
припадала.
Најзад, после Окупације, a нарочито у време злочиначке
«НДХ», све су чинили владајући да Херцеговину католицизирају. И не без успеха.
Због свих тих околиости налаже нам ce дужност да о Херцеговини и максуз говоримо.
I.
О древној Херцеговини смо говорили раније. Неколико речи
о првим вековима под Турцима, углавном према наводима и
ламентацијама католичког прелата Крунослава Драгаиовића (и),
из којих he ce видети дезолатно стање католицизма тога вреиена.
158

Тако ce код Фарлатија (•, VI, стр. 304) налази један извештај Амврозија, бискупа требињског од годиае 1609 до 1615,
у коме стоји: «Уоколо Попова (поља) има четири мала католичка насеља. . . Епископ резидира у граду Дубровнику. . . Нема у
епископату ни клира ни цркве. . . »
Даље саопштава сам доцнији усташа Крунослав Драгановић
једно писмо упућено папи од Антонија Прими, требињског бискупа из године 1685 a које ce налази у Архиву Пропаганде код
Ватикана (»• стр. 203), где стоји: «Нема овде помена да je икад
у том крају живео какав бискуп откад je Турчин ушао. . . » (већ
су визитацију чинили из Дубровника).
Стр. 576: Према једном извештају из године 1648 сачуваном
у Ватиканском Архиву Пропаганде, тада je манастир Милешево
имао сто калуђера, a Тврдош и Завала 75, «док je католичка
бискупија Требиње у чијем су ce пределу та два манастира налазила, располагала само са три ,душобрижника,».
У опису свог пута no Херцеговини, специјално Пиви, руски
конзул у Босни Ал. Гиљфердинг je писао 1859 (ш , стр. 345):
«Чудновата je и за мене неразумљива чињеница како je могло да ce сагради толико православних цркава и манастира у
источној Херцеговини tokom XVI и XVII столећа, баш у епоси
најжећег турског насиља. Очигледно да тај брдски и неприступан крај није био у то време још сасвим у турској власти или
Турци нису били успели да у пуној мери сломе енергију народа
и да га разоре.. Противно томе, у другим пределима: у Босни,
Старој Србији,, западној Херцеговини, XVI и XVII век су обележени истребљењем већег броја хришћанских храмова који су
од раније постојали».
II.
Прелазећи на прецизније податке XIX века, морамо стално
имати на уму различит опсег Херцеговине до Берлинског конгреса одн. аустро-угарске окупације 1878. To већ и писци сами
истичу. Тако нпр. један руски писац (Рајевски) пише 1850 у
Журналу Мињистерства народнаво просвј ешчениј a (188) за тадашњу Херцеговину:
Стр. 951: «Од 300 хиљада становника припадају 60 хиљада
Исламу, 50 хиљада римској и 190 хиљада православној цркви. . .»
(Писац под Херцеговином разуме ових 17 кадилука: Пријепоље,
159

Фоча, Чајниче, Тазлица (?), Гацко, Дробњак, Никшић са Граховом, Пива, Колашин, Невесиње, Љубиње, Почител», Столац, Благај, Љубушки, Дувно).
Стр. 252: «Католици имају две епархије: босанску за северну
и требињску за јужну Херцеговину . . . Северна има 12 парохија,
које ce све налазе у кадилуцима Мостар, Љубушки и Дувно. . .
Требињска епархија, пренета у Дубровник, има пет парохија у
кадилуцима Столац и Требиње. . . »
«У (православној) епархији Мостар набројени су 12 грчких
маиастира, 146 цркава, 26 калуђера, 81 световни свештеник и
9.249 породица хоје припадају грчкој цркви. . . » Каже да je
становништво уз аустријску границу претежно католичко. «Уколико ce иде више ка југу и истоку, утолико су малобројнији католици, a на истоку je становииштво скоро искључиво православно. Исти je случај и у Босни. . . »
Тадашњи јеромонах (доцнији архимандрит) Никифор Дучић,
сам Херцеговац, писао je 1859 у руском географском гласилу («•),
који сам имао у рукама у Публичној библиотеци Њу Јорка:
«Турски попис (од 1851) показује у ХерцеговиНи углавном
10.821 муслимански дом и 36.066 муслиманских верника (мушког рода); 16.788 хришћанских домова и 64.806 хришћаиа (м.
пола).
У броју хришћанских житеља Херцеговине којих треба
стварно рачунати у крајњој мери 150.000 душа, 50 хиљада оба
пола исповедају римо-католичку веру. Они ce већим делом налазе у северо-западним окрузима (Дувашском, Љубушком, Коњичком, Мостарском и Почитељском) док у Столачком и Требињском живе у малом броју близу аустријске границе».
Писац сад наводи колико их има у сваком округу (изгледа
укупан број, не само мушкарци). Католика je, дакле, било половином прошлог века у округу:
1) Дувно
4.760 душа
2) Љубушки
12.551 "
3) Коњиц
881 "
4) Мостар н
5) Благај
13.186 "
6) Почитељ
6.354 "
7) Столац
11.543 * (?)
8) Требиње
2.213 "
160

«У свим осталим окрузима Херцеговине ставовништво je искључиво православно». (Мисли јамачно на хришћанско становништво, JIMK).
Дучићев католички колега, Босанац, T omo Ковачевић публиковао je 1865 у свом Опису БиХ (•*) да je у Херцеговини «царствујућа вјера мухамеданска. Мухамеданаца има 68 хиљада. Православних Срба има 180 хиљада, католика 41.860». (Последњи
бројеви прецизни према шематизмима).
Ти су бројеви важили до Руско-турског и Српско-турског
рата 1876. Тада ce интересовање за ове две покрајине јако развило и подаци ничу свуда. Истакнути немачки географ X. Киперт писао je тада (**):
«Док источни део земље која ce политички прибројава Херцеговини нема ниједног католика (јер су ту, сем мухамеданада
у градовима, само грчко-иравославни) », каже писац да су католици јако заступљени у западном делу земље. «Ова околност
објашњава ce на тај начин, да je ова земља бар у свом већем
делу била припојена Далмативском приморју и стојала под млетачком влашћу. Духовно средиште су ових 19 парохија и 50.000
католика добили тек 1852, кад je завршено зидање епископског
манастира Широки Бриг, удаљеног нешто мало према западу од
Мостара».
Један истакнути француски писац тога доба писао je посебно о Херцеговини (не о Босни). To je Даврил који ce јављао
под псеудонимом Сирил. У његовом «Сентименталном путовању
кроз Словенске земље», издатом у Паризу 1897 (1М), пише на
страни 39: «Ha 220.000 становника, које обухвата Херцеговина,
рачуна ce да je око сто хиљада православних, седамдесет хиљада муслимана и педесет хиљада католика, али ове процене
су само апроксимативне».
У великој илустрованој Историји Источног рата од Морица
Цимермана, изашлој на крају рата (ш ) стоји за Херцеговину и
ово:
Стр. 51: «Становшшпво Херцеговине износи око 300 хиљада
душа u целокупно je српско. Многе су одличне српске породице
које су ce бојале да he no освајању земље од Турака изгубити
своје привилегије беху присиљене да приме ислам;зато ce између бегова, ara, спахмја, мулаха, ефенднја нтд. налазе најве161

ћим делон чисто српске породице као што су Љубовићи, Филиповићи, Бабићи и тд. . . »
«Од 300.000 становника 60 хиљада припадају исламу, 50 хиљада римо-католицима a 190 хиљада грчким католицима» (тако
писац назива православве).
Аустријски лист «Лојд» дао je 1875, поводом сталних устанака у Херцеговини, веколико података о тој покрајини. Изос.
ту стоји (le*, III, стр. 70):
«Број ставоввика je око 200 хиљада душа. Од тога су 56 хиљада мухамеданци, 50 хиљада католици, a око 100 хиљада православни. . . »
У задарском листу «Земљак» изашла je такође већа белешка
о Херцеговини (1875). По том листу у Херцеговиви има 102 хиљаде ришћава и кршћана, од чега су два дела православва a
једав католички. Даље има 26 хиљада Турака, 1.300 Цигава и 65
Чивута. Православви имају 75 парохија, 6 манастира, 15 цркава
и 100 свештевика. Католици 20 парохија под мостарским епископом и 5 под дубровачким, једав мавастир, 5 цркава и 56 свештеника. . . » (**?, III, стр. 65).

ш.
Kao што ce види, сви наведени писци и сви ваведеви извори, као и остали неваведеви, цела Европа je сматрала да je Херцеговива српска земља и сви су износили апсолутну већину
православвог живл»а. Ta већива иије код свих писаца била иста,
али je увек била апсолутна већина. Она je одговарала ствараости.
Тада долази Окупација, али истовремено уступанл неколико
срезова Црвој Гори и одвајање рашких срезова који остадоше
Турској. У тако смањевој Херцеговини православви су јако
ослабили. Муслимави су ојачави избеглицами из плеиева припојевих Црвој Гори. Ови су отишли одатле, али вису хтели
напувггати Херцеговину. Православви ce мвоги иселише, вајпре
у Србију и Црву Гору, после преко Мора. Муслимави и православви ce избарабарише бројно, a католици допреше скоро до
њиховог броја. Затим, католици рапидно и венормалво расту, да
добију најзад јаку релативву већину. Оно пгго у Босви није
162

успело (да ce католицизира) то je у Херцеговини успело. Али
баш ова књига треба да покаже на који и какав начин. Како je
било пре, како je нориално морало да буде и како je најзад
испало.
Већ први аустријски попис (1879), кад je у БиХ било још
мало импортираних католика (али их je било), налази њих
укупно 59 хиљада, док je православних било 64 a муслимана 65
хиљада. Тако саопштава познати доцније стручњак о Босни и
Херцеговини др Мориц Хернес у чланку изашлом 1881 (“ •). Он
каже дословно: «У окружју Мостар, који ce сад званично означује као Херцеговина, католици, иако блиски no броју мухамеданцима (65 хиљада) и православнима (64 хиљаде), сачињавају
ипак (са 59 хиљада) још увек најслабији број. Ако ce Херцеговини дода котар Жупањац (Дувно) из округа Травник који joj
je увек припадао, било би тада у Херцеговини 70 хиљада католика наспрам 66 хиљада мухамеданаца и 65 православних».
Писду je јако жао што већ тада не може Херцеговину да
означи католичком, na joj надодаје отпале срезове. Али њих
има и иначе, са православнон и муслимаском већином (Фоча,
Рогатица итд.), да не рачунамо уступеле Турској и Црној Гори.
Разунљиво je да ce ми морамо ограничити на део Херцеговине окупиран од Аустрије. И у њој су православни чинили до
Окупације већину, јамачно релативну. Сад je губе. Број католика нагло расте. Они ce импортирају, брже множе (као повлашћена вера), док ce Срби, a и муслимани, селе (први у Америку, други у Турску).
Овде ћемо изнети бројно стање вероисповести у Херцеговини
одма иза Окупације, 17 година после, и, затим, између ратова.
Пописи су нашли у тој покрајини:
Године

Православвих

1879
1895
1921

63.391
74.889
89.441

Римоптолика

59.826
88.188
113.933

МуслиОст.
Јевмана
хришћ. peja

64.448
56.135
61.242


73
128


225
227

Других


1

359

Укупко

187.391
229.168
265.330

Треба овде упозорити да je укупан број 1895 већи од збира
посебнкх бројева, зато што тако улазе и војници од укупно 9.657
«иомчади» која није обухваћене у рубрикама вере.
163

Kao што ce види, број муслимана je за 42 године смањен,
осетно смањен, број православних je показао нормалан прираштај (oko један no сто годишње), док je број католика порастао до недослућене висине. И неразумљиве. Њу je статистички
немогуће објаснити друкчије него имиграцијом веома јаког степена.
He само да су католици у тој земљи за време А-У од мањине
постали релативна већина, него je та већина увек изразитија и
снажнија (бар бројно). За време А-У су ce скоро подвостручнили
(од 59 на 114 хиљада!!).
Они су раније обитавали углавном само западне пределе
Херцеговине, мање брдске, налазили су ce на десној обали Неретве. Према дру Хернесу било je у време које описује на десној страни Неретве
Католика
Муслимана
Православних

58.699
28.931
8.483

Ha левој обали Неретве однос je био сасвим изокренут. To je
чиста српска домаја. После су, разуме ce, католици свуда инфилтрирани али ce ипак на левој обали нису могли скрасити.
Није чудо да и сами католички, чак фратарски кругови Херцеговине истичу овај пораст као једва разумљив. Тако један
њихов францисканац поводом 50 годишњег јубилеја њихове
«редодржаве». To je фра Радослав Главаш који je том приликом
писао (***) да je пре аустријске окупације Херцеговине, «редодржава» тако зло стајала да je бискуп Милетић морао писати у
Рим да ће њихова мисија брзо свршити ако им ce Бог не смилује. Изгледа да им ce Бог смиловао Окупацијом, јер члан те
«редодржаве» (калуђерског реда) Главаш пише дословно: «Наших 8 жупа нарасло je на 40; гдје нијесмо имали ниједве цркве
сад имамо 22; од ниједног манастира имамо три велебна и укусна; од 25 свештеника имамо сад 70, a од 36 хиљада католика
близу сто хиљада. . . »

164

ЛИТЕРАТУРА
1) Владимир Ћоровић, В осна. . . Историја, Народна енциклопедија
СХС. I.
2) Heinrich Reimer, Durch Bosnien und die Herzegowina kreuz und
queir, Wanderungen. BeiMn 1896.
3) Johann von Asboth, Bosnien und die Herzegowina, RedisebEder und
Studien. W ien 1888.
3 a) Georg Stadtmüller, tan Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. IV,
1939, S. 200.
4) Александар Соловјов, Богумили, Енциклопедиј a Југославије, I.
1955.
5) Анто Бабић, Босна и Херцеговина, IV. Хисторија. 2 Средњевековна босанска држава. Енциклопедија Југославије II, 1956.
6) Franz Miklosich, Monumenta Serbica, 438—440.
7) Franjo Rac ki, Bogomili i Patareni, Beograd 1931, 460—462.
8) Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, I, 477.
9) Pannati, IUyiücum Saarum, IV, 258.
10) Иларион Руварац, Прилошци к објашњењу извора српске историје. Гласник Српског ученог друштва, бр. 49, г. 1881. Приложак:
О роду Хрвоја, великог босанског војводе. Стр. 45 ид.
11) Фрањо Рачки: Борба Јужних Словена за државну независност — Вагомили и Патарени. П издање, Београд 1931. Стр. 402, 410,
458.
12) Владимир Ћоровић, Босна и Херцеговина, Српска Књижевна
задруга, Поучник I, Београд 1925.
13) Лео Цетровић, Кршћани Босанске цркве. Сарајево 1953, стр. 63.
14) Ђорђе Пејановић, Националне и вјерске прилике У средњевековној Босии и Херцеговини. Гласник Српске православне цркве,
март—април 1959.
15) Dr Fra Ј. Jelenić, Problem dolaska franjevaca u Bosnu, Split 1926.
16) Фрањевци, од J. Јеленића. Народна Енциклопедија Српскохрватско-словеначка, IV књига, Загреб 1929, стр. 765.
17) Diplomatski Zbornik., VII, 24.
18) Ljetopis fra Nikole Lašvanine, Bd. J. Jeliemdć, Sarajevo 1916.
19) Владимир Ћоровић, Хисторија Восне, стр. 261. — Иларион Руварац у Гласнику Земаљског музеја у Босни и Херцеговини год. VI
стр. 4. — L. v. Talloczy, Gtaenälk. Zemaljskog Muzeja u Bosni i Hercego­
vini XVIII, str. 403, 419.
20) Dijplomaitski Zbornik (Codex điplamaticus regni Oroeitiaie, Dal*
matùae et Slavooiiae), XI, p. 137— 139.
21) Владииир Ћоровић, Хисторија В осве I, 479—480.
165

22) G. Fejér, Codex diplomaitlicus Hungariae IX. 7. Budae 1842, p. 220—
223, Monumenta Hungariae histwrica, XXXV, 77; XXXVI, 78, 81.
22 a) Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, I, 285.
23) Jaroslav Sidak, Crkva Bosanska, Enciklopedija. Jugoslavije, 2. tom
1956, S. 393.
24) B j. Клаић, Повијест Босне до пропасти краљевства. Загреб
1882, стр. 287.
25) Ludwig vom Thalloczy, Studien zur Gesdiidite Bosniens und Ser­
biens, S. 238—239.
26) Franjo Raöki, Rad Jugoelovenske akademije ananosti 1 umijetnosti,
VIII, 145—146.
27) Ludwig von Thalloczy, SJawische Fragmente aus der Bibliothek S.
Giacoma della Marca in Montegr&nidone. Archiv für slavische Philologie,
XXVII, 1905, S. 79—80.
28)
29)
30)
31)
32)
33)
34)

C. Jireiek, adnotacija iispod gornje studije.
Dr Eusebije Fermendžin. Acta Bosniae (25), p. 168
Op. cit. 160.
Julijan Jelenić, Kraljevsko Visoko, Sarajevo 1906, str. 43— 44.
Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, I, 533.
Thalloczy, Studien (25), S. 415—416.
Ami Boué, La Turquie de ffiuirope, I—IV tome, Pairie 1840.

35) Heinrich Kiepert, Die Gruppierung der Konfessionen in Bosnien und
der Herzegowina. »Globus« XXX Band, 1876.
36) Max Koch, Südöstliche Fahrt, Zürich 1953.
37) Vatrosflav Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der südstovischen
Sprachen. Archiv für slavische Philologie. Jahrgang XVII, 1895.
38) Acta Bosnae (250). 224—226. — И ово, као и неки претходни
39) Johann von Asboth, Bosnäen und die Herzegowina. Reisetoildetr und
наводи, цитирани no Ћоровићу, Хисторија Босне, passim.
Studien. WSen 1888.
40) П!роф. Др Алекса Ивић, Грађа за историјску географију Српске цркве. Гласник Географског друштва Београд, св. 7 и 8, 1922,
стр. 208 и след.
41) Ciro Truhetka, Eine apokryphe Inschrift dies Herzogs Stephan. W is­
sen. Mittheilungen, III, 1895.
42) Theiner, Veteira Documenta, p. 408.
43) Wissenschaftliche Mitteilungen des Landesarchivs für Bosnien und
die Herzegowina I Band, 189.3
44) Хазин Шабановић, Босна и Херцеговина. 6. Период под странои влашћу. a) Под турском влашћу. Енциклопедија Јутославије суб
воце.
166

45) Савфет бег Башагић-Реџепашић, Кратка Упута у прошлост
Восне и Херцеговине. Сарајево, 1910.
46) Dr Dragutin Prohaska, Das kroatiisdi-eeihtilsdie Schrifttum in Bosnien
und der Herzegowina von dien Anfängen im XI ibSe zur nationalen Wieder­
geburt im XIX Jahrtnmdert. Zagntlb 1911. S. 37.
47) R6bert Michel, Mostar. — Volk und Religion. OesterreiciHsdie Rund­
schau, 1. Jumd 1909.
48) Ludwig vom Thalloczy, Bosnien und Herzegewima, GescMchitse. —
Die österredchisch^ungairilsche MomaffAie in Wort und Bäd. Baad XXI, 1900.
Wien.
49) Бенедикт Курипешић, Путопис кроз Восну, Србију, Бугарску
и Румелију 1530. Превео с њемачког Ђорђе Гђејановић. «Свјетлост»,
Сарајево, 1950. (Оригинал 1531).
50) Ојашњење преводиоца горње књиге Ђорђа Пејановића, аднотација 74.
51) Gabrieli Chanoe, La questkm religieuse eoa Bosnie et en Hemzégovfoe, Revue des dieux Mondes, 1 juta 1885, p. 639, 647.
52) Nekoliko priloga !k bosanskoj crikvenoj poviestä. Satxrao Fra M.
Batinić. Stanine Jugoslovenske akademije znanosti ì umjetiiostì, knj. 17,
str. 127—128. — Саошптено no Пејановићу (54), стр. 25.
53) Dva saivnemenia izvještaja o Bosni ist prve polovtoe XVII stoljeća.
Priopćilo Dr F. M. — Glasnik Zemaljskog muzeja, za Bosnu i Hercegovinu
za 1904, str. 252 squ. — Цитирано према ГЕејановићу (59), стр. 25—26.
54) Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине. B eoград 1955. Српска Академија наука. Посебна издања, Одељење друштвених наука, Нова серија књ. 12.
55) Алекса Ивић, Сеоба Срба у Хрватску и Славонију. Гђрилог
испитивању српске прошлости tokom 16 и 17 века. Сремски Карловци
1909, стр. 13.
56) Ал. Ивић, дело под 55, стр. 68—69. У свим овим наводима износи Ал. Ивић и архивалне доказе из бечких архива.
57) RadosJav Lopa&ć, Spomenici Hrvatske Knaijine, III, 1889.
58) AlekiSa Ivić, Neue cyrillische Uifainden aus den. Wiener Archiven.
Asrđriv für Slavische Philologie, Band XXX 1909, Wiener Geheimarchiv,
fase. TurcSica, 1613.
59) K. S. Dnaganović, Massenöberfcritle von Kathofflken zur »Ortho­
doxie« im kroatischen Sprachgebiet zur Zeit der Tüifkenhextrsdiait. »Orieatalia Ohristàa®a Periodica«. Volumen III. Roma 1937.
60) Јевто Дедијер. Порекло бос.-херц. становништва, «Преглед»,
Сарајево, бр. 7/8 1811.
61) Радослав М. Грујић, Босанска и херцеговачка насеља у Х рватској. Календар «Просвјета» за 1941.
167

62) L. van Südfond, Južnoslavensko pitanje. Ptrifcaz cjelokupnog pitanja.
Preveo s njemačkog Fedor Pucék. Ziagrdb 1943. Izdanije Miaitice Hrvatske.
(Original: Die südslawische Frage und der Weltkrieg, Wien, 1918).
63) Станоје Станојевић, Белешке o неким старим иконина. . .
64) «Политика» Београд, 27. септембра 1954.
65) Ивав Стјепановић Јастребов: Подаци за историју српске дркве,
из путничких записника И. С. Јастребова, Веоград 1879. — Цитирано
no књизи: П. М. Томић, Православље у Босни и Херцеговини, II
издање, Минхен 1954, стр. 43
66) И. С. Јастребов, цитирано дело. — П. М. Томић (псеудоним за
Мила Павловића «Крпе»), стр. 42.
67) Манојло Грбић, Карловачко владичанство. Кн>. I—III. К арловац 1891, 1892, 1893.
68) Barthélemy Sylvestre Cumibert. Essali (historique sur les Revolutìons
et nndépendamice de la Serbi©, depuis 1804 jusqu’ à 185 L. Leipzig 1855
(2 tomes).
69) HeSmiich Kiiepert, Diie Gruppierung der Konfessionen in Bosnien und
der Herzegowina. »Globus« XXX Bond 1876.
70) J. Јеленић, Крижевачка грчко-католичка епархија. Народна
енциклопедија СХС.
71) Mladen Lorković, Narod i zemlja Hrvata. Izdamlje Matice Hrvatske
Zagreb 1939, str. 147.
72) Сава Косановић, Српске старине из Босне, Гласник Српског
ученог друштва 38, 1873, стр. 166.
73) Leopold von Ranke, Gesammelte Werke, Band Serbien und die
Türkei ion XIX Jahrhundert, Leipzig 1879.
74) Ami Boué, La Turquie de ГЕигоре. I—IV. Paris 1840.
75) Đ. Jotrga, Geschichte des Osmaniiischen Reiches, V. Band, Gotha 1913.
76) Мирко Максимовић, Црквене борбе и покрети. У књизи: Напор БиХ за ослобођење и уједињење. Сарајево 1929, стр. 96 ид.
77) A. Chwumette des Foesés, Voyage en Bosn&e dans l«s annèes 1807
et 1808. Paris 1816. II éd. 1822. —
78) Historisdi-topographisdie Beschreibung von Bosnien und Serbien
mit besonderer Hinsicht auf die neusten Zeiten. Wien, 1821, S. 30—31.
79) Матија Мажуранић: Поглед y Босну или Кратак пут у ону
крајину учињен 1829—40. По Домородцу. У Затребу 1842.
80) H&torisches Wetrk über Bosnien. »Das Ausland« von 14. Februar
1845.
81) Ђ. Пејановић, 54, стр. 29. — Наслов рада Јукићевог треба да
гласи: Земљеписно-повиесно описаније Боске. Србско-далматински
магазин за 1841 годину, стр, 26—29. — Изгледа да тај напис није
пренет у сабраша дела Јукићева, која сам ja у међувремену отуђио.
168

82) Ivan Franjo Jukić, Putopisi i IstariAo-EtmoibirafsJd Radovi, Pisci
Bosne i Hercegovine, Sarajevo, »Svjetlost«, 1953.
83) Dr Otto Blau, Reisen, in Воошееп und der Herzegowina. Berlin,
1877. Anhang von H. K lie r t: II. Statistisches. S. 224 If.
84) Wilhelm Gerhard’s Gesänge der Serben, II Aufl. herausgegeben von
Kauft Braun — Wiesbaden, Leipzig, 1887, Karl Braun, Einleitung, S. 17 fi.
85) Richard vom Mach, Beiträge zur Ethnographie der BalBoa®harbtosei,
Petemmiarans Mitteilungen, 45 Band, 1899. S. 97.
86) Die Christlichen Uaterthanen der Türkei in Bosnien, und der Herze­
gowina, Bin Vortrag von G. Kinkel, Prof. Eidg. Polytechnikum, Basel 1876,
S. 5.
87) A. Ф. Гилћфердинг, Boema в начал£ 1858 года. Записки Императорскаго Русскаго Географическаго Обгцества. Книжка X III. Санкт
Петерсбург 1859.
88) Franz Maurer, Bine Reise durch Bostmien, die Saveländer und Uagaim, Berlin 1870. S. 253/4.
89) Die Occupation Bosniens und der Herzegowina, durch k. k. Truppen
im Jahre 1878, 1879. Kiiegsarchiv Wien.
90) Otto Blau, Übersicht der römisch-katholischen Bevölkerung in Bos­
nien. Zeitschrift für allgemeine Erdkunde. August—September 1861. S. 220.
91) Petemnanns Mitteilungen, Ergänzungsheft 55.
92) Otto Blau im Preussischen Handelsarchiv vom 19. Mai 1865.
93) Schemaitifsmius abaae misstariairtae Provinciale Bosoae—Argentìnae
ardinàs Fraitram Minorum S. P. Fraacisci observamtium. Djakova 1855 et
1874.
94) T omo Ковачевић, Опис Босне и Херцеговине. Београд 1865.
95) T omo Ковачевић, Опис Б осве и Херцеговине. Друго прегледано
и допуњено издање. Београд 1879.
96) Bulletin de la société de geograpihic, 1867, janvier—fevrier.
97) Gustav Thdmmel, Geschichtliche, politische und topographisch-« tatistàsche Beschreibung des Vilajet Bosnien. W ien 1867, & 76—77.
98) The Türk and his lost Pravinces. 1903.
99) Bosnia and Herzegowina. 1910.
100) Johann Roekiewicz, k. k. M ajor im Generalstabe, Studien über
Bosnien und die Herzegowina. LeSpaSg-Wiien, 1868.
101) Franz Maurer, Eine Reise durch Bosnien, die Savaländer und Uagafm. Beriten 1870.
102) Anton Freiherr von Moffinary, 46 Jahre im österreichisch-ungari­
schen Heere, 1833— 1879. Zwei Bände, Zürich 1905.
103) Fr. von Hellwald und L. C. Beck, Die heutige Türkei I, II. Leipzig
1878/9. Otto Spaners Mhutr. Bibliothek. Länder- und Völkerkunde.
169

104) W. Rüstovr, Der Krieg in der Türkei 1875— 1876. Zürich 1877.
105) G. Kinkel, Di« GhriistLichen Untertanen. der Türkei in Boseien und
der Herzegowina. Ein Vortrag. Basel 1876.
106) Wilhelm Augerstein, Der Aufstand in der Herzegowina, 1875, S. 48.
107) Dr Hermann Daniel, Handbuch der Geographie, Ш Auflage, II Teil:
Die europäischen Länder ausser Deutschland, Leüpaig 1872. S. 594.
108) Von H. Daniel Handbuch der Geographie bearbeitet von Prof. Dir
Otto Deliitsch. V Auflage, II Teil, 1882. S. 155.
109) Cyrille, Voyage Sentimentali dans les pays Slaves, Patrls 1876.
110) Становништво Босне и Херцеговине no вероисповести 1879—
1955. Гласник Српско-православне цркве, двоброј за март-април 1955.
111) Statistika mjesta i pučanstva Soene i Hercegovine, Sarajevo 1880.
— Statistika mjesta i žiteljstva Bosne i Hercegovine po popisu naroda od
19 aprila 1885. Službeno izdanje, Sarajevo, 1886. — Olavni rezultati po­
pisa žitelijstva u Bosni i Hercegovini od 10 aprila 1895 sa podacima o
teritorijalnom razdjeljenju, javnim zavodima i rudniim vrelima. Sarajevo.
— Rezultati popisa žiteljstva u Bosni i Hercegovini od 27 septembra 1910.
Hauptergebnisse der Volkszählung in Bosnien, und der Herzegowina
vom 22. April 1895 (ili nanije, ili docnäje).
112) Prethodni rezultati popisa stanovništva u Kraljevini SHS 31 ja­
nuara 1921, Sarajevo 1924; Definitivni rezailtaiti popisa stanovništva od
31 marta 1931, Knjiga II, Stanovništvo po veroisjpovesti, Beograd 1938.
113) Statistički bilten br. 1. Savezni statistički ured. Feđeraitivna na­
rodna republika Jugoslavija. Godina I. Juli 1950, Beograd. Zatim: Konačni
rezultati popisa stanovništva od 25. marta 1953. Knjiga 9. Stanovništvo po
narodnosti. — Popis stanovništva 1953. Knjiga I, Vitalna i etnička obeležja. — Knjiga VIII: Narodnost i matemji jezik. Beograd 1959. Obe iste
godine izdate; obe od istog »Saveznog zavoda za statistiku«.
114) Dr A. FedfaJik, Ein neuer aktueller W eg zur Lösung der bosnischen
AgraWfmge. Wiener Staatswissenschaftlichen Studien, XII, 3. 1916.
115) »Poruka« Lctadon. Stanovništvo Jugoslavije prema popisu od 15
marta 1948, a u sledečem broju: Veroiispovesti u B-H 1895 — 1948 itd.
(исечци немају броја).
116) Подаци о становништву Југославије према пописима од 15.
марта 1848 и 31. марта 1953. — Народносна структура у Југославији
према пописима од 1948, 1953 и 1961. Оба у Гласу канадских Срба
117) Anatole Leroy-Beaulieu, L’ Autriche-Hongiie en BosntehHerzégovine. Naitiooaffiltée, Religione, Gouvernement, Revue des deux Mondes, 15
mare 1902, p. 294, 297.
118) M. Д. Статистички подаци o становништву Босне и Херцеговине, Гласник Српског географског друштва. Год. I, св. 2, 1912.
170

119) П. М. Томић (псеудоним Мила Павловића-Крпе), Православље у Восни и Херцеговини. II издање. Минхен 1954, Виблиотека
«Свечаник» број 1в.
120) Павел P o c c i e B , Очерки Босн1и и Герцеговини. ИсторическШ
B ìcthm c. Год. X X X V I, том CXLI. 1915.
121) La Raioe Slave. StAtistique-DemograpiMe-Amtlhiriopologie. Par Lubor
Niederife, professar è l’Umversité de Prague. Traduilt di tchèque par Louis
Leger, de l’Institut. 1911. Nouivellle Gotliectioin soieotifique, Félix Alcan,
édiiteur.
122) Bericht über die Verwaltung vom. Bosnien und dar Herzegowina.
Wien 1913. S. 4.
123) G. Gravier, L’ Emigration des Musuflimains de Bosraie-Herzégovine.
La Revue de Paris, 1 janvier 1911, p. 213—224.
124) W. Götz, prikiaz kmjige. Die Lage dar Mohammedaner im Bosnien.
Vom einem Umgar. Wien 1900. — Petermannis Geographischer Literaturbericht, 1902, S. 189.
125) Amatole Leroy-Beaulieu, Les races, les tréligiomis, la natsionalité en
Bosnie-Harzégovine. Revue généralle des scienices puires et apdiquées. La
Boeme et l’ Heffzégovfce. Parts vers 1900.
126) Dr Mofriitz Hämes: Glaube und Albergfliaiulbe in der Herzegowina.
»Das Ausland« 1881. S. 941 ff.
127) Emile de Laveley, En deca et aiu dela du Danube. Revue des deux
Mondes 1885. — III La Bosnie. Les sources die iticheese, les 'balbAtants, le
pfrogrès recent. R. d. d. M. 15 septembre.
128) Galbriel Charme, La questiom xéligieuse en Bosnie et en Herzégovime. Revue des deux Mondes, 1. јшп 1885. P. 639, 647.
129) André Barre, La Boenie-Herzégovtae. Administration Autricbienme
de 1878— 1903. Panis s. a. (vers 1906).
130) W. Getz. РиИваг gom je knjige u Geographischer Ldteraturtjericht
(Petmnamns Miittediumgen.) 1906, S. 173.
131) Prof. Dr Eduard Richter, Bosnien. Oesterrekhische Rundschau, VI,
1906.
132) Georg v. Altem, Handbuch für Heer und Flotte. Enzyklopädie der
KriegsWissenschaften und verwandten Gebiete. П Barad 1909. (Berlin-Leip­
zig-Wien). S. 434.
133) Lubor Niedarle, Race Slave. Statistique-Demographie-Antropologie.
Uraduit du tdièque pajr Louis Lègar, Panis 1911.
Naslov u originalu glasi: Lübor Niederle, Slavainslkf Svèt. Zemèpisny
a startästSdfc^ obraz současneho Slovamstva. Praha 1909.
134) Der grosse Brockhaus, II Band s. v. (sulb voce) Bosmien und die
Herzegowina, Wiesbaden, 1953.
171

136) Infamnaitivni Priručnik o Bosni i Hercegovim za 1951, broj 7/8.
137) Dr Jevto Dedijer, Porijeklo toosansko-iherecgovačfcog stanovništva,
»Pregled« za 1911 godinu, broj 7/8. Citkano po Pejamvtiću, delo 54.
138) Josip Lafcatoš. Narodna. statistika. Zagreb 1914. Vlastita naklada.
139) F. SchwenSnger, Berlin. Bevölkerung in Bosnien und in der Herze­
gowina nach der Konfession. — Petennaxms Mitteilungen. 59 Jahrgang
1913, II Halbbamd. S. 196.
140) Amédée Chaumette-des-Fossés, Voyage en Bosnie dans les années
1807 et 1808. Paris 1816.
141) Владимир Ћоровић y Прилозима за књижевност, историју,
фолклор итд. (Павла Поповића), X VII, стр. 338.
142) A. ГилБфердинг, Босшн. Путевин Замђтки. {ЦИсљма к A. С.
Хомлкову. Русскан Беећда. Москва 1858. Кн. IX.
143) Фердо Шишић, Јосип Јурај Ш тросмајер. Документи и К оресподенција. Кн>. I. Загреб 1933. Стр. 178.
144) Doudnane Vassiljevitđi, La Bosnie et Г Herzégovine. Conférence
tenue à la Sodéte de la réciprocSté slave à S t Petersbourg, le 12 avril
1909. Be&ginaide 1909.
145) Glas srca Isusova i Marijin», od 15 prosinca 1952.
146) Sir J. Gaiidner Wilkinscm, Daknaitda and Morate Negro, London 1848.
147) A. ГилБфердинг, По^здка no Гегрцеговгогћ, Б о ст и и Orapoft
Сербии. Заггиски Императорскаго русскаго географическаго обхцества.
Книжка X III, С. Петерсбург 1859.
148) Die Bevölkerung Bosniens und der Herzegowina. 'Nach Klaić’s
»Bosna«. »Globus«. Illustrierte Zeitschrift für Länder- und Völkerkunde,
ln Verbindung mit Fachmännern herausgegeben von Richard Kiepert.
XXXVI Band, 1879, Braunschweig.
149) Bosm. Podatci o zemljopisu i poviesti. Safbrao jih i ipaređao Vjekoslav Maić. Rrvti dio: Zemlljopils. Zagreb 1878.
150) F. v. Stein, Die Vorgänge im der Türkei in ihrer etmographisdven
und geschichtlichen Begründung. Peterma-nns Geographische Mitteilungen,
22. Band, 1876. S. 241 ff.
151) Bdm. Spencer, Travels in the European. ТшЉеу. Nemački prevod:
Reisern in der europäischen Türkei. »Das Ausland«. 1852.
152) Dr Moritz Hoimes, Bosnien und die Herzegowina. U zbitroi: »Die
Länder Oesterreich-Ungarns im W ort und Bild«, W ien 1889.
153) Das Vyiajet Bosnien. GesdnchtMdie, geogirafphische und politische
Skizze. — »Das Ausland« 1877. S. 554 ff.
154) Zur Geschichte Bosniens. »Das Ausland« vom 30. und 31. August
1852. S. 836.
172

155) Vicomte de Cadx de Saint-Aymour. La Bornie et l’ H enégovine
après la Occupa,tkm. Revue des deiux Mondes jenv.-iévr. 1883. P. 161.
156) Alexander Szama, Länder- und Völkerkunde Jugoslawiens. Land
und Leute. Geschichte. Geographie. Kultur und Wirtschaft. — Heidelberg
1921.
157) E. H. M. (Епископ Никодим Милаш) : Списи о историји Православне цркве у Далматинско-истријском владичанству од X V до
X IX вијека. Књига I. Задар 1889.
158) A. СтарчевскиЛ, Историческзл и географическш зам-ћчашн о
Босни. Журнал Министерства народнаго просв-ћгцешн. ЧастБ XLIV.
Отд.. II, Санкт Детерсбург 1844. Стр. 108.
159) I. G. Neigtìbaur, Die Süd-Slaven und ihre Länder in Becdiehung auf
Geschichte, Kultur und Verfassung. Leipzig 1851.
160) Cotnsul Dr O. Blaiu, Zur Statistik von Bosnien. Zeitschrift der Ge­
sellschaft der Erdfaunde zu Berlin II. Band, 1867. (Geographisches Jatobuch
III, 1890).
161) BeriA t des Königl. Freusslischien CansuLs Dr Blau im »Preussischen
Handelsaxchiv« 1867, II.
162) E. Bdbm und H. Wagner. Die Bevölkerung der Erde. V. Band, 1878.
163) Notdzblatt des Vereins für Brdkumdie zu DanmstadiL Petermanns
M ittelungen 1857. S. 297.
164) A. Ritter zur Halle von Sanno, Die VöUker des osnxanischen Reiches.
Wien 1877.
165) F. v. Stein, Die Vorgänge in der Türicei in ührer ethnographischen
und geschichtlichen Begründung. Petemnamms Geographische Mitteilungen,
22. Band, 1876. S. 231 ff.
166) F. H. Ungewitter’s neuste Erd-Beschiredibung und Staatenikainde, V
Auflage, II Band, 1873, S. 257.
167) Lorenz Diefenbach, Völkerkunde Osteuropas M besondere der
Hämusbalibinsel und der unteren Donaugebiete, I, И, Band Darmstadt 1880.
168) П ротојереј Димитрије Руварац: Ево шта сте нам криви! П освећено Обзору. Зеиун 1895.
169) Јаков (Лков) ГоловацкиЛ, Географически* Словар западкославлнских и вдгославлнских земелв и прилежагдих стран. ВилБна
1884.
170) Louis Legètr, Bosnie et Herrégovime in La Grande Bncyclopédie. . .
sub voce.
171) Dr Wladan Georgewifcsch, Die eertrische Frage. Stuttgart-LespaSg
1909.
172) Јован Цвијић, Анексије Босне и Херцеговине и Српски проблем. Београд 1908.
173

173) Charles Partousier, La Bosnie con&iderée diane les relations avec
Г Empir Ottoman. Paris 1822.
174) Ami Boué, Receuill d’ Iteneradres oasis la Turquie d’ Europe, I et
II tomes. 1854.
175) Хасим Шабановић, Путопис Евлије Челебије. Одломци о ју гословенским зеиљама. Сарајево 1954.
176) Wilhelm Hoffmanm., Encyklopädde der Erd-, Völker- und Staatenkuinde. Eine geographisch-statistische Darstellung. I u. II Band, Leipzig 1866.
177) Bosnien -und sedine gegenwärtige Verhältnisse. Von kais. russ. Pro­
fessor HiMendüng. Aus der »Russfcaja Besjäda«. — »Das Ausland«. Eine
Wochenschrift für Kunde des geistigen und sittlichen Lebens der Völker.
XXXV Jahrgang 1872. S. 549, 558, 559.
178) Johann Roskiewkz, Major im öst. Generalštabe, Studien über
Bosnien und Herzegowina, 1868.
179) Prikaz gornje knjige u časopisu »Globus« XIII Band,1869, S. 159.
180) Dr Fra J. Jelenić, Ljetopis franjevačkog manastira u Kr. Sutjesci,
Glasnik Zemaljskog muzeja u BiH 1926, str. 5 i 11, i 1927 str. 190.
181) Dr K. Horva/t, Novi historijski spomenici га povjest Bosne i su­
sjednih zemalja. Glasnik Zemaljskog muzeja za Bosnu i Hercegovinu, XXI.
182) Др Ристо Јеремић, O пореклу становништва Тузланске области. Гласник Географског друштва Београд, св. 7 и 8, 1922, erp.
141— 155.
183) Dr. G. Bodenstetin, Povjest naselja u Posavini god. 1718—1739.
Glasnik Zemaljskog muzeja za Bosnu i Hercegovinu XXIX, XX, XXIV.
184) Мирко Максимовић, Црквене борбе и покрети. У књизи: Напор БиХ за ослобођење и уједињење. Сарајево 1929. Стр. 96 ид.
185) Friedrich Samuel Krause, Slavische Volkstonsćhivmgen. Leipzig. S. 3.
186) Theodor von Sosmovsky., Die Balkanpolitik Oesterreich-Ungarn
seit 1866. Stuttgart, I Band 1913, II Band 1914.
187) M. Edith Duirbam, Die slavische Gefahr. Uebersetzung aus dem
Englischen. 1923, S. 192.
188) Kurze Skizze der Herzegowina. Aus dem rassischen Journal des
Ministeriums für Volksaulklärung, Julius. — »Das Ausland«, Oktober 1850.
189) 1еромонах Никифор Дучич, О п б г г стагистическаго описашл
требтњ скаго, шгћвалмжаго, преполБскаго и невесинћскаго округов
в Герцеговтгћ. Записки Императорскаго русскаго Географическаго
обгцества. Книжка X III. 1859. Стр. 678.
190) Matite В. Zkrmnetnmianin, Illustrierte Geschichte des Orientalischen
Krieges 1876—1878. W ien 1878.
191) Хамдија Капиџић, «Застава» (новосадска) о Босни и Херцеговини. Кн>. I—IV. Сарајево 1953—1958.
174

192) Радослав Главаш, Споменица Педесетогодишњице Херцеговачке редодрж аве. . .
193) Julius v. Jaxa-Demiàdkà, Der westliche Teil von Bosnien. Etfanographisdi-*hamideIs(politisdie Skizze. Mitteilungen der k. k. geographischen
Gesellschaft. XIII Band, 1870.
194) A v. Dragänchich. Banjaluka i Bihać. Mitteilungen der k. k. Geo­
graphischen Gesefflsdiaft in Wien. 1870.
195) Ш ејх Сејфу-дин Кемура, Гласник Земаљсксхг музеја БиХ,
X X III, 1911.
196) Cauli Sax, Reise von Seiraje w o match dem Durmitor und durch die
mittlere Herzegowina. Mitteilungen der k. k. geographischen Gesellschaft
in Wien. 1870.
197) Gustav Adolph von Klöden, Handbuch der Länder- und Staatenmrnde von Eiuiropa. 2 Bände. III Auflage 1875/77.
198) B. Ћоровић, Муслимани y Босни и Херцеговини. Енциклопедија СХС, суб воце.

175

C A ДP Ж A J

страна
Предговор

.

.......................................................................

I. Верски односи древне (средњевековие) БиХ .

.

.

3

.

9

II. Верске промене настале турским завојштењем . . .

28

III. Верска стања (нарочито стан>е православља) прва
три века турског земана (XVI, XVII, XVTII)

35

IV. Верски односи БиХ у првој половини XIX века

43

V. Турске «статистике» о верама средином XIX века .

50

VI. Евалуације о верама у трећем кварталу XIX века .

60

VII. Статистички подаци за три главне вере на
основу пописа од Окупације на овамо . .

.

.

79

VIII. Бројнин развитак осталих (мањих)
вероисповести у Б и Х ............................................. 92
IX. Миграциона верски опредељена кретања
после О купације.......................................................... 97
X. Појединачна (приватна) излагања званичних
статистичких р е з у л т а т а .......................................105
XI. Географска распрострањеност појединих религија .
XII. Посредни подацк о јачини појединих вера

.

.

111
117

ХШ. Верски односи према агломерацијама
нарочито г р а д с к и м ....................................................128
XIV. Економски и социјални положај припадника
разних в е р а .................................................................140
XV. Посебно о бројном развитку католичке
вероисповести у Босни и Херцеговини
145
XVI. Посебни подаци за Х е р ц е г о в и в у ................................ 158
Литература.................................................................................... 165
176

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful