You are on page 1of 232

KWIGA

SVESKA 3/2006.

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK /3

Studije i lanci: Mr Predrag Petrovi, Kinematografsko pisawe romana, (Krila Stanislava Krakova) 511 / Mr Zorana Opai, Memoari Stanislava Krakova. ivot oveka sa Balkana 527 / Sowa Veselinovi, Na ostrvu apstrakcije Milo Crwanski i Georg Trakl 549 / Dragana Bedov, Sluaj Zvezdana Vujadinovia 565 / Dr Jelica Toi, Poetak karijere Harolda Pintera 577 / Dr Gordan Marii, Mitske prie na radio talasima: Hristiev Orest i Lukieva Medeja 585 / Dragana Cuki, Inverzija i paradoks kao stilski postupci u Unutrawoj strani vetra Milorada Pavia 595 / Dr Vladislava Ribnikar, Istorija i trauma u romanima Davida Albaharija 613 / Istraivawa: Dr Violeta Jovanovi, Poetika pripovedawa Antonija Isakovia 641 / Prilozi i graa: Dr Violeta Jovanovi, Razgovor sa Antonijem Isakoviem 651 / Ocene i prikazi: Dr Vojislav Jeli, Studija o starohrianskom klasicizmu 665 / Dr Vitomir Vuleti, O slavistici i srbistici 667 / Dr Dragan Stojanovi, O Helderlinovoj hristolokoj ikonografiji 671 / Dr Ana osi-Vuki, Zbornik u ast Dragie Vitoevia 674 / Mr Lidija Mustedanagi, Esej ili manifestacija usamqenosti na putu bez kraja 680 / Dr Slobodan Jaukovi, Lepota i wena lica 691 / Mr Marko Nedi, Kritike sinteze Predraga Palavestre 698 / Mr Nataa Bugarski, O drutvenoj funkciji jezika 703 / Dr Nataa Dragin, Otkrie muzike antologije manastira Lavra 706 / In memoriam: Dr Vasa Milinevi, Duan Puhalo (19192006) 709 / Registar 713 / Uputstvo za pripremu rukopisa za tampu 735

MS

YU ISSN 0543-1220 | UDK 82 (05)

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK Pokrenut 1953.

Glavni urednici Akademik MLADEN LESKOVAC (19531978) Dr DRAGIA IVKOVI (19791994) Dr TOMISLAV BEKI (19951998) Dr JOVAN DELI (1999 )

YU ISSN 0543-1220 | UDC 82(05)

Ureivaki odbor Dr TOMISLAV BEKI, dr JOVAN DELI, dr BOJAN OREVI, dr MARIJA KLEUT, dr SLOBODAN PAVLOVI, dr NOVICA PETKOVI, dr IVO TARTAQA, dr ROBERT HODEL

Glavni i odgovorni urednik Dr JOVAN DELI

KWIGA PEDESET ETVRTA (2006), SVESKA 3

SADRAJ
Studije i lanci Mr Predrag Petrovi, Kinematografsko pisawe romana, (Krila Stanislava Krakova) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mr Zorana Opai, Memoari Stanislava Krakova. ivot oveka sa Balkana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sowa Veselinovi, Na ostrvu apstrakcije Milo Crwanski i Georg Trakl . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dragana Bedov, Sluaj Zvezdana Vujadinovia . . . . . . . . . . . . Dr Jelica Toi, Poetak karijere Harolda Pintera . . . . . . . . Dr Gordan Marii, Mitske prie na radio talasima: Hristiev Orest i Lukieva Medeja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dragana Cuki, Inverzija i paradoks kao stilski postupci u Unutrawoj strani vetra Milorada Pavia . . . . . . . . . . . . . . . Dr Vladislava Ribnikar, Istorija i trauma u romanima Davida Albaharija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Istraivawa Dr Violeta Jovanovi, Poetika pripovedawa Antonija Isakovia Prilozi i graa Dr Violeta Jovanovi, Razgovor sa Antonijem Isakoviem Ocene i prikazi Dr Vojislav Jeli, Studija o starohrianskom klasicizmu . . . . . . Dr Vitomir Vuleti, O slavistici i srbistici . . . . . . . . . . Dr Dragan Stojanovi, O Helderlinovoj hristolokoj ikonografiji . . . Dr Ana osi-Vuki, Zbornik u ast Dragie Vitoevia . . . . . . Mr Lidija Mustedanagi, Esej ili manifestacija usamqenosti na putu bez kraja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Slobodan Jaukovi, Lepota i wena lica . . . . . . . . . . . . Mr Marko Nedi, Kritike sinteze Predraga Palavestre . . . . . . Mr Nataa Bugarski, O drutvenoj funkciji jezika . . . . . . . . . Dr Nataa Dragin, Otkrie muzike antologije manastira Lavra . . . 665 667 671 674 680 691 698 703 706 . . . . . . 651 . . . 641

511 527 549 565 577 585 595 613

In memoriam Dr Vasa Milinevi, Duan Puhalo (19192006) . . . . . . . . . . Registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Uputstvo za pripremu rukopisa za tampu . . . . . . . . . . . . . 709 713 735

Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik izlazi triput godiwe, u tri sveske, koje ine jednu kwigu. Redakcija 3. sv. kwige Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik zakquena je 16. oktobra 2006. tampawe zavreno marta 2007. Izdaje Matica srpska, Novi Sad www.maticasrpska.org.yu e-mail: zmskj@maticasrpska.org.yu Struni saradnik Odeqewa: Julkica uki Sekretar Urednitva: Slobodan Pavlovi Lektor i korektor: Vera Vasili Tehniki urednik: Vukica Tucakov Slova za korice izradio: Dragan Viekruna Kompjuterski slog Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampawe ovog Zbornika omoguilo je Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije

tampa: IDEAL, Novi Sad

STUDIJE I LANCI
UDC 821.163.41.09-31 Krakov S. 821.163.41-95

KINEMATOGRAFSKO PISAWE ROMANA (Krila Stanislava Krakova) Predrag Petrovi

SAETAK: Kratki avangardni roman u kojem su se najdoslednije ispoqile nove pripovedake mogunosti bliske, odnosno analogne tehnici filmske montae su Krila (1922) Stanislava Krakova. Specifian narativni postupak kojim je ostvaren ovaj roman postaje jasniji dovede li se u vezu sa stavovima pojedinih avangardnih autora o filmu, ponajpre sa razmiqawima Sergeja Ejzentejna o tehnici filmske montae kao i sa programskim stavovima pojedinih avangardnih pripovedaa, kakav je Alfred Deblin, da roman zasnuju na nekim kinematografskim principima. KQUNE REI: roman, avangarda, film, kinematografski postupak, montaa, pripovedawe, perspektiva, kontrapunkt, poetika
Pitawe ko je subjekt rata svee se na pitawe ko je subjekt percepcije." Moris Merlo Ponti, Fenomenologija percepcije Film ne znai ja vidim, ve ja letim." Pol Virilio, Rat i film

Nekoliko decenija nakon to je objavio svoj prvi roman, Dnevnik o arnojeviu, Crwanski se u memoarskim belekama u kwizi Lirika i komentari (1959) prisea vremena kada je intenzivno radio na tom delu i pokuava da objasni zato u wemu nema razvijenih opisa bitaka i ratnih dejstava. Navodei jedan od razloga, Crwanski kratko kae: Rat nije roman, nego film."1 Re je zapravo o parafrazi poznate misli jednog od pionira modernog filma, francuskog rediteqa Anabela Gansa, koji 1917. godine, dok Crwanski vodi svoj ratni dnevnik od kojeg e docnije postati roman, poiwe da snima film Optuujem koristei
1

Milo Crnjanski, Pesme, Sabrana dela, knjiga 1, Beograd 1983, str. 146.

512 kao statiste povratnike sa fronta, rawenike, rekonvalescente, meu wima i poznatog pesnika Bleza Sandrara. Govorei o svom doivqaju snimawa na frontu, Gans film dovodi u vezu sa ratnom mainerijom Rat je film, a film je rat". Prava mo filma, koju je upravo snimawe u ratu potvrdilo, u tome je to radikalno mewa ovekovu percepciju stvarnosti, jer poseduje takvu aroliju i opsene, k dru da gledaocima, u svakom deliu sekunde stvori dosad nepoznato oseawe sveprisutnosti, postojawe u etvrtoj dimenziji, poto se vreme i prostor ukidaju."2 Crwanski, koji je svoje oduevqewe filmom iskazao u mnogobrojnim esjima u kojima pie o velikim izraajnim potencijalima koje poseduje najmlaa umetnost, imao je prilike da se februara 1929. godine kao dopisnik Politike iz Pariza susretne sa Gansom. U intevjuu francuski sineasta izjavquje da kinematograf postaje neka vrsta alhemije umetnosti od koje se moe oekivati promena sviju ostalih samo ako budemo znali da dodirnemo srce: srce je metronom kinematografa."3 Upravo prisustvo te kinematografske alhemije", koja preobraava umetnost pripovedawa, moe se prepoznati u srpskoj avangardnoj prozi, pa i u Crwanskovom prvom romanu. Iako u wemu zaista nema razvijenih opisa bitaka, u onim fragmentima u kojima Raji pie o svom boravku i kretawu na frontu moe se uoiti specifian narativni postupak brzo smewivawe kratkih, prezentskih reenica i reenica bez predikata kojima se postie efekat isprekidane, kao filmskim rezovima iseene percepcije i radwe. Dinamino smewivawe pojava i likova koji ulaze u Rajievo vidno poqe podsea na nervozno kretawe objektiva kamere, odnosno montirawe nezavisnih i nepovezanih kadrova, kao u ovom odlomku: Prolazili smo kroz pusta sela. Nekoliko jadnih, grozno sirotih, odrpanih ivuta. Lepe ruske crkve, mokre ume to se pue. Blato, grdno more blata. Psi trkaraju po selima. Psi i jadne, prqave izgriene ivutke. Devojice od dvanaest godine, od deset godina, nude se. Svud kola, jadni kowi i beskrajni blatni putevi. Po ulicama lee rawenici. Posle podne su doli po nas automobili. A sunce mlako, dobro sunce lilo je po kuama i putevima."4 Slian pripovedaki postupak zasnovan na principu kadrirawa i montae, odnosno vezivawa nezavisnih slika-snimaka u jedan narativni niz, uoqiv je i u Crwanskovim pripovetkama kakve su Veliki dan" i Raj" koje su takoe tematski vezane za rat, kao i ratnom romanu Dragie Vasia Crvene magle (1922).5 Meutim, ne moe se jednostavno tvrditi da su ovakvi pripovedaki postupci nastali samo i pod direkt2 Nav. prema: Pol Virilio, Rat i film: logistika percepcije, prev. A. Jovanovi i V. Cakelji, Beograd 2003, str. 47. Na jednom mestu Virilio primeuje zanimqivu podudarnost koja potvruje da su rat i film bukvalno od istog materijala nitroceluloza koja je sluila za proizvodwu filmske trake u Prvom svetskom ratu, koristila se i za pravqewe eksploziva (str. 28). 3 Milo Crwanski, Hristos Anabela Gansa, Politika, br. 7478, Beograd, 24. februara 1929, str. 10. 4 Isti, Dnevnik o arnojeviu, Beograd 1921, str. 22. 5 Up. o tome: Radovan Vukovi, Srpska avangardna proza, Beograd 2000, str. 43.

513 nim uticajem filma, nego da su, kao i sam ratni film, posledica dinamizovane percepcije stvarnosti i izmewenog doivqaja vremena i prostora u ratnom haosu. Naglaavajui da je rat nuno u sprezi sa svojom vizuelnom dimenzijom, odnosno da se za ratnika funkcija oruja svodi na funkciju opaawa, Pol Virilio istie da su avangardni reiseri i kwievnici (Virilio prvenstveno pomiwe futuriste, dadaiste i nadrealiste) tokom dvadesetih godina umetniki oblikovali jednu izokrenutu, dinamizovanu i preusmerenu sliku sveta, zato to su u ratnim zbivawima i sami 'preusmereni' ". Prvi svetski rat je zahvaqujui izvanrednom spoju vojne tehnike i ratne kinematografije izvrio velik uticaj na avangardni film i kwievnost Nije iznenaujue to nakon 1914. strelovit razvoj vojne tehnologije, sa silovitim kinematografskim probojem prostornog kontinuuma zahvaqujui avijaciji, doslovno razara celovitost vidnog poqa; perceptivno poqe postaje nepovezano, iscepkano, nejedinstveno. U tom razdobqu metafora eksplozije sve ee je prisutna kako u umetnosti, tako i u politici."6 Indikativan je programski tekst koji ruski rediteq Dziga Vertov objavquje po povratku iz rata, 1919. godine, u avangardnom asopisu Lef, pod urednitvom Majakovskog. Osuujui stare narativne" filmove i petrifikovanu percepciju Vertov odreuje svoju stvaralaku poziciju: Ja sam objektiv kamere, weno oko. Ja vam pokazujem svet onako kako ga samo ja vidim. Poev od danas zauvek odbacujem nepomian pogled svojstven oveku. Pribliavam se stvarima i udaqavam od wih puzim ispod wih pewem se na wih jaem na kowu u galopu upadam u punoj brzini usred gomile trim ispred vojnika koji juriaju bacam se nauznak uzleem zajedno s aeroplanima padam i letim skupa sa telima koja padaju ili se uzdiu u vazduhu."7 Kratki roman u kojem su se najdoslednije ispoqile nove pripovedake mogunosti bliske, odnosno analogne tehnici filmske montae je Krila (1922) Stanislava Krakova. Za razliku od drugih autora, u Krakovqevom sluaju se ve moe govoriti o direktnijem i intenzivnijem proimawu romana i filma. Dva kquna momenta na kojima je zasnovan ovaj roman sa tematikom iz prvog rata film i avioni, Krakov je upoznao kao dobrovoqac u srpskoj vojsci. Nakon rata on je, uz takoe avangardne kwievnike Boka Tokina i Dragana Aleksia, jedan od pionira filmske umetnosti tokom dvadesetih godina. Snimio je nekoliko dokumentarnih filmova od kojih je sauvano ostvarewe o Prvom svetskom ratu Za ast otaxbine prikazano 1930. godine u Beogradu, a ponovo tek 1993. pod imenom Golgota Srbije. Montirajui arhivske snimke nastale tokom rata sa materijalom dosnimqenim docnije Krakov je, kako to sam objaawava, eleo da u stilu modernih ruskih rediteqa spoji dokumentarno i poetsko, da u epske slike rata unese lirsku atmosferu i tako dobije film koji e biti ne samo jedna istorijska nego i jedna umetnika emocija."8 Naglaavajui koliko postupci selekcije i monPol Virilio, nav. delo, str. 36. Isto, str. 37. 8 Stanislav Krakov, Za ast otaxbine &Poar na Balkanu, priredio G. Tei, Beograd 2000, str. 65.
6 7

514 tae imaju presudnu ulogu za vrednost ovoga filma, Dragan Aleksi konstatuje da je Za ast Srbije celoviti mozaik najdragocenijih slika i najboqe odabranih scena" pa zato predstavqa ne samo najboqe filmsko nego najlepe umetniko delo uopte koje je o ratu stvoreno."9 Upravo zbog te multimedijalnosti Krakovqev umetniki opus je jedinstven svoje ratno iskustvo autor je izrazio kroz dva medija, kwievnost i film, odnosno u etiri anra (dnevnik, roman, film i memoari) izmeu kojih se uspostavqaju oblikotvorne, kompozicione i tematsko-motivske veze. Po takvoj stvaralakoj orijentisanosti na vie medija i anrova, kao i bliskosti u primeni slinih umetnikih postupaka u razliitim medijima, jedino bi se stvaralaka pozicija Borislava Pekia dala uporediti sa ovom Krakovqevom. Peki je romanopisac, autor dnevnike i memoarske proze, koscenarista za nekoliko filmova, meu wima i za film Vreme uda (1989), snimqen prema istoimenom i prvom Pekievom romanu iz 1965. Paralelna analiza Pekievog romana i potoweg filma, koji dogaaje oko Lazarevog vaskrsewa prenosi iz biblijskih u poratne, komunistika vremena, svakako bi pokazala prisustvo slinih umetnikih postupka (parodija, cinina kritika dogmatske ideologije, uspostavqawe naglaenih veza sa biblijskim predlokom) u dva razliita medija. U Krakovqevom sluaju ta bliskost u umetnikim postupcima je jo naglaenija jer prostorni i vremenski okviri u romanu i filmu ostaju isti. tavie, Krila zbog naglaenog prisustva kinematografskih elemenata u pojedinim segmentima teksta podseaju na kwigu snimawa, odnosno filmski scenario. Zbog sloenog odnosa izmeu faktografskog i fikcionalnog, zasnivawa romanesknih zbivawa na dokumentarnoj grai, zanimqiva je i paralela izmeu Krakova i Crwanskog. I Dnevnik o arnojeviu i Krila nastali su na osnovu autobiografskog iskustva svojih autora. I Krakov je na frontu vodio dnevnik ije je odlomke objavio u listu Vreme jula 1923. godine (Borba na Kalin-kamenu: odlomci iz dnevnika sedamnaestogodiweg dobrovoqca"). Kao to e se i Crwanski u svojim komentarima uz Liriku Itake vratiti nekim ratnim zbivawima o kojima pripoveda u svom prvom romanu, tako e i Krakov nekoliko decenija nakon objavqivawa romana Krila iste dogaaje iz rata opisati u svojim memoarima ivot oveka na Balkanu, objavqenim tek 1997. (prireiva Gojko Tei). I jedan i drugi autor tako zaotravaju i problematizuju odnos izmeu ivota i literature, inei granicu izmeu fiktivnog i dokumentarnog otvorenom. Kao to ni romani koje su objavili poetkom dvadesetih, zasnovani na autobiografskom iskustvu, nisu tradicionalno shvaena fikcija, tako ni komentari Miloa Crwanskog s kraja pedesetih, odnosno memoarski zapisi Krakova nastajali priblino u
9 Nav. prema: Gojko Tei, U perspektivi kritike: Ko je bio Stanislav Krakov", pogovor u kwizi Stanislava Krakova ivot oveka na Balkanu, Beograd 1997, str. 418. Zanimqivo je i svedoanstvo autorove erke Milice Arsenijevi-Krakov, u uvodu ove kwige, koja govorei o oevoj pasiji za filmom navodi i wegovo poznanstvo i planove za ozbiqne filmske projekte sa uvenim nemakim sineastom Fricom Langom koji zbog Drugog svetskog rata nisu ostvareni (str. 8).

515 isto vreme, ba zato to su pisani nakon romansijerskog iskustva, nisu samo jednoznana dokumentarna, istinita" graa.10 Meutim, dok je u prvom romanu Miloa Crwanskog veza sa dnevnikim predlokom ostala naglaena time to su za konstituisawe kratkog romana iskoriene neke anrovske mogunosti dnevnika, prvenstveno pripovedawe u prvom licu, ispovest, udvajawe pripovedakog i doivqajnog ja", fragmentarnost, i moda nadasve poetiko i egzistencijalno poverewe u in pisawa, odnosno pisanog preosmiqavawa i prevrednovawa ivotnog iskustva, dotle roman Krila razvija jedan drugaiji tip dokumentarnosti koja nije tekstualna nego filmska, odnosno ne poiva na onome to je zapisano nego na onome to je iz umnoenih i razliitih perspektiva vieno. I roman se, kao i rat i kao i film, u Krakovqevom sluaju prvenstveno svodi na vizuelnu dimenziju, na niz odabranih i na odgovarajui nain montiranih slika/scena koje od vizuelnih, kao kamerom zabeleenih dokumenata, prerastaju u umetnike, sugestivne vizije. Na samom poetku roman je kratko poglavqe koje se zove Dokument koji je koza pojela". U obliku citata, grafiki sloenog tako da podraava izgled autentinog vojnog dokumenta, prenet je, odnosno prireen, oteeni tekst u kojem su zabeleene karakteristike oficira. Ali dokument je oteen jer je poela da ga jede koza. U dijalogu koji potom sledi, jedan od oficira to ovako komentarie: Sad i koze mogu po poverqivoj arhivi preturati", a pripoveda zatim opisuje poluunitenu arhivu: Sanduk je leao pred wime nemoan, i kroz wegove raspukle daske ispadale su hartije na sve strane."11 U ovoj ironino stilizovanoj uvodnoj sceni imliciran je jedan poetiki vaan stav o nemoi pisanih dokumenata da predstave i sauvaju istinu o ratu. Upravo u treem poglavqu (Prepad") autorski pripoveda, koji se inae retko oglaava svojim komentarima, scenski opisuje ratno razarawe i potom postavqa pitawe: Iz sruene kue izvlae zatrpane. Oficiru je greda smrskala glavu. Neko je docnije govorio kako je kundakom dotuen. Ko bi jo saznao istinu u ratu?" (Krila, str. 24). Ovo pitawe o destabilizovanom statusu istine u ratu (jo Kipling je jezgrovito formulisao da je istina prva rtva rata) moe da sugerie da je do saznawa istine u ratnom meteu nemogue doi, ali posredno bi moglo da uputi i na izbor specifinog, kinematografskog oblika pripovedawa i pripovedaevu poziciju u romanu. Ako ve nema toga ko bi znao istinu u ratu, da li, ipak, do neke potpunije i objektivnije slike moe doi sveprisutno oko, odnosno objektiv kamere, ali koji je takoe voen nekim subjektom percepcije? Na poetku romana pisani dokumenti nemono se osipaju i lete, ironino su prikazani kao hrana za koze, i tom uvodnom scenom kao da je imlicitno ukinuta
10 O preplitawu i preinaewima faktografskog i fikcionalnog u Krakovqevoj prozi, od romana do memoara, pie Aleksandar Jovanovi u tekstu Umirawe u veselom bunilu (Stanislav Krakov, Krila, 1922)", u zborniku radova Srpska kwievnost i rat, ur. M. Maticki, Despotovac 1999. 11 Stanislav Krakov, Krila, roman, Beograd 1922, str. 4 (svi navodi bie dati prema ovom, prvom izdawu).

516 mogunost da neki oblici pisanih dokumenata budu izvor i garant pripovedawa o ratu, pa i mogunost da roman bude zasnovan na nekom od dokumentarnih anrova dnevniku, pismima, memoarima. Krakovqeva namera oigledno je bila da bez naglaenih emocija i patetike d to objektivniju sliku rata, odnosno zbivawa na Solunskom frontu i u pozadini, i tako se priblii moguoj istini koja bi bila pouzdanija pa time i optija jer prevazilazi subjektivna, individualna svedoewa. Dok Petar Raji pie svoj dnevnik kojim e detektovati, dokumentovati, odnosno artikulisati promene koje su nastale u wegovoj svesti i time, naravno, u wegovom viewu sveta, pripoveda romana Krila filmski belei i dokumentuje dogaaje u svetu oko sebe elei da to uverqivije prikae dinamizam i haotinost rata i da detektuje promene koje rat izaziva u ponaawu drugih qudi. Pri tome umetniki efekti i vrednost ovoga romana, kako e to istai i avangardna misao o filmu, ne proizilaze samo iz onoga to je snimqeno, odnosno filmskom tehnikom u pripovedawu zabeleeno, nego prvenstveno iz naina kako je snimqeni/zabeleeni materijal povezan, ukomponovan, jednom reju montiran. Upravo u nainu na koji je izvedena montaa odabranih narativnih segmenata i efektima koji se tako postiu (ponajpre ok i crni humor) prepoznaje se prisustvo pripovedaa, wegov imlicitni stav, kao i promene koje je u wegovoj svesti izazvao rat. Za genezu pripovedake tehnike koja dominira u romanu Krila vaan je bio Krakovqev prethodni, takoe ratni roman Kroz buru (1921). Iako se u wegovom naslovu moe prepoznati ekspresionistika konotacija, elementi ekspresionizma i avangardno eksperimentisawe u pripovedawu izrazitije se ispoqavaju tek u zavrnim poglavqima posledwe tri glave, gde je lini roman izbaen iz koloseka sentimentalnosti u tragediju opte bure, 'Na prelomu', 'Na mostu' i 'Requiem', daju vrlo dobre slike rata i svedoe o buduem umetniku Krila."12 Dok je preteni deo roman Kroz buru u znaku sentimentalne qubavne prie, koja se deava daleko iza linija fronta, i ispripovedan u treem licu, mahom iz perspektive glavnog junaka, u zavrnim poglavqima koja opisuju haotina ratna zbivawa, kada se lina tragedija utapa u tragediju kolektiva, naracija se izrazito mewa. U pripovedakim rezovima, koji su u tekstu oznaeni isprekidanim linijama, kada se jedan narativni tok naglo smewuje drugim, najoiglednije se prepoznaje tehnika vieplanskog kinematografskog pripovedawa kakva e dominirati u Krilima. Da bi se prikazala dinamika ratnih zbivawa na kraju romana, bio je, dakle, potreban pripovedaki postupak drugaiji od onog kojim su ispripovedani mirnodopski dogaaji. Zanimqivo je zato kako Krakov, u intervjuu povodom prikazivawa svog filma Za ast otaxbine 1930, objawava, polazei od sopstvenog ratnog iskustva, uticaj rata na sve one koji su ga preiveli rat je imao duboke veze sa svim naim ulima, oseawima, instinktom, zanosom, mislima i stvarnou. Vi12 Anica auli, Romani g. Stanislava Krakova, Letopis Matice srpske, kw. SSS, Novi Sad 1923, str. 82.

517 deli smo da je on bio usko vezan sa najsutastvenijim naim ivotom, i da je u wemu bilo koliko tragedije toliko i elana, ideja i bolova, neverovatno ispremetanih, udno hipnotikih, snanih. Rat je bio najdinaminija pojava u naoj istoriji. I zato su posle dole zanimqive analize u raznim umetnikim izrazima."13 Upravo takva e biti slika rata u Krakovqevom drugom romanu i to prvenstveno zbog dinamizovanog" postuka pripovedawa. Pozicija pripovedaa u Krilima se terminima enetove naratologije moe odrediti kao heterodijegetiko pripovedawe sa spoqawom fokalizacijom. Ograniewe, odnosno selekcija narativnih informacija u odnosu na ono to se tradicionalno naziva sveznawe, izvedena je tako da se pripovedawe svodi prvenstveno na opisivawe postupaka i ponaawa likova, bez prikazivawa wihovog unutraweg" ivota fokus je postavqen izvan svih likova, ime je potpuno onemoguen uvid u svest bilo kog junaka." Kako enet primeuje, dosledna primena ovog postupka nije karakteristina za roman pre dvadesetog veka, a najpotpunije ostvarewe ima u francuskom novom romanu.14 Prema naratolokoj teoriji drugog znaajnog autora, Franca tancla, Krila su bliska personalnom tipu romana u kojem se ostvaruje efekat scenskog prikazivawa stvarnosti. italac kao da je direktno, bez posredovawa i komentara pripovedaa, suoen sa prikazanim svetom. Iako se pripoveda u personalnom romanu odrekao poigravawa sa iluzijom pripovedawa, tancl primeuje da i u ovoj narativnoj situaciji pitawe ta je stvarno?" ostaje aktuelno, ali na jedan drugaiji nain nego to je to u autorskom ili pripovedawu u prvom licu. Autor personalnog romana zamiqa, bira, ureuje, strukturira elemente svog prikazanog sveta moda jo paqivije nego autor auktorijalnog romana ili romana u prvom licu, ali se pri tome uvek rukovodi namerom da stvori privid da je ovaj raspored stvari dat bez ikakvog plana i sluajno uzet iz stvarnosti, kao da je neka nevidqiva i nepotkupqiva kamera lukavstvom uspela da uhvati ove snimke iz ivota onakvog kakav on jeste."15 Pripoveda u Krilima slui se jednim takvim lukavstvom", jer izbor i raspored filmski uhvaenih" slika i scena nije sluajan. Pripoveda ih dovodi u vezu, odnosno ulanava (montira) tako da taj spoj izazove odreene umetnike efekte kakvi su groteska, parodija, crni humor ili apsurd. U svojoj Teoriji pripovedawa (1985) tancl e za ovaj tip pripovedake situacije upotrebiti termin camera-eye kao granini oblik pripovedawa koji se pribliava filmu, podseajui nekada i na kwigu snimawa ili transkript dogaaja snimqenih kamerom. Odlike tog postupka tancl pokazuje analizirajui primere iz Dos Pasosovih romana Menhetn Transfer (1925) i trilogije U.S.A. (1938), gde pokazuje postajawe nereflektovanog i desubjektiviziranog pripovedaa.16 U tom smislu Krakovqev roman je jedinstveno i dragoceno ostvarewe u srpskoj
13 14 15 16

Stanislav Krakov, Za ast otaxbine &Poar na Balkanu, str. 64. Adrijana Mareti, Figure pripovedanja, Beograd 2003, str. 218219. Franc tancl, Tipine forme romana, prev. D. Gojkovi, Novi Sad 1987, str. 95. Up. o tome: Rada Stanarevi, Montaa-avangarda-knjievnost, Beograd 1998, str. 160.

518 kwievnosti u kojem je po prvi put primewen jedan specifian narativni postupak koji svakako postaje jasniji dovede li se u vezu sa stavovima pojedinih avangardnih autora o filmu (na primer sa razmiqawima Sergeja Ejzentejna o tehnici filmske montae) kao i sa razmiqawima pojedinih avangardnih pripovedaa da roman zasnuju na nekim kinematografskim principima (Alfred Deblin). Meutim, pre nego to se zadrimo na postupcima montae u Krakovqevom romanu, neophodno je da objasnimo jednu pojmovnu distinkciju koja postoji unutar istog termina montaa i vana je za razumevawe prirode avangardnog kratkog romana. Poznato je da je Birger u svojoj Teoriji avangarde, polazei od Bewaminovog odreewa alegorije, montau oznaio kao centralnu kategoriju avangardnog umetnikog dela koja pretpostavqa fragmentarizaciju stvarnosti i ini oiglednim proces konstrukcije dela kao artefakta. Pri tome je Birger napravio i jasnu razliku U okvirima jedne teorije avangarde ne moe da bude relevantna primena ovog pojma koju je nametnuo film, jer je ona tu ve data kroz medijum. () Teorija avangarde mora poi od pojma montae koji je predoen u ranim kubistikim kolaima () u kojima se uvode u sliku fragmenti stvarnosti, tj. materijal koji umetnikov subjekt nije prethodno obradio."17 Birger, dakle, montau izjednaava sa kolaom koji kao umetniki postupak postoji u avangardnoj kwievnosti i slikarstvu, dok filmskoj montai, iako navodi primer iz Ejzentejnove Krstarice Potemkin da bi istakao koliko se artificijelni" rezovi filmske radwe razlikuju od obine iluzionistike reprodukcije prirodnog pokreta, ipak ne priznaje status umetnikog nego samo tehnikog postupka koji je dat samom prirodom filmskog medija. Teorijski stavovi, kao i sama filmska ostvarewa avangardnih reisera, Grifita, Ejzentejna ili Pudovkina, govore drugaije. Kao to je tek avangardna kwievnost umetnika sredstva i postupke kao takve uinila prepoznatqivima, tako je film u avangardi svoj osnovni tehniki postupak, montau, uinio vidqivom i od we stvorio svoj temeqni umetniki postupak. Dok je, na primer, zaumni jezik skrenuo pawu na re kao takvu, odnosno na samu strukturu i poetsku funkciju jezika, montaa je skrenula pawu na strukturu filma i umesto predstavqake istakla wegovu umetniku vrednost. S punim pravom se moe rei da je tek ovakvim shvatawem i koriewem postupka montae film tokom druge i tree decenije prologa veka postao svestan sebe kao umetnosti. Dok su u dotadawim filmovima kadrovi bili jednorodni i diskretno, za gledaoca neprimetno, prelazili jedan u drugi, avangardni filmovi su dovoewem u vezu nezavisnih ili suprotstavqenih kadrova aktivirali wihov smisaoni spoj. U tom smislu, filmska montaa zapravo nastoji da prenese psiholoku i perceptivnu dina17 Peter Birger, Teorija avangarde, prev. Z. Milutinovi, Beograd 1998, str. 117. Identino shvatawe montae u avangardnoj umetnosti koje iskquuje film (jer je montaa suvie konstitutivna za medij filma"), ima i drugi znaajan autor koji se bavio ovim pitawem, Valter Kloc. Up.: V. Klotz, Citat i montaa u novijoj knjievnosti i umjetnosti, prev. E. Selimhodi, Izraz, br. 5, Sarajevo 1977.

519 miku subjekta, kao i simultano odvijawe dogaaja.18 Ejzentejn je 1923. godine dao klasinu definiciju montae koja je od vanosti za tumaewe Krakovqevog romana: Umesto statinog 'odraza' nekog zbivawa, koji obuhvata sve mogunosti za akciju u granicama logine radwe tog dogaaja, prelazimo na jedno novo poqe na slobodnu montau proizvoqno odabranih, nezavisnih (u okviru date kompozicije i predmetnih veza koje obuhvataju zbivawa) atrakcija sve u ciqu uspostavqawa nekih krajwih tematskih efekata."19 Vano je da Ejzentejn ne vezuje montau samo za film, nego govori i o montanom nainu miqewa" koji postoji i u pozoritu i kwievnosti, ak i pre nego to je film izmiqen. U uvenoj sceni razgovora Eme i Rodolfa na poqoprivrednom sajmu u Floberovom romanu Gospoa Bovari Ejzentejn nalazi jedan od najlepih primera paralelne montae u umetnosti. Smisao se obrazuje u paralelnom suprotstavqawu dveju tematskih linija ime se proizvodi efekat monumentalne beznaajnosti."20 Stavovi poznatog ruskog reisera nesumwivo potvruju da se o montai moe govoriti kao o umetnikom postupku, kako na filmu tako i u kwievnosti. tavie, u pripovedawu montaa dobija jo inovativniju i smisaono sloeniju funkciju nego na filmu jer je jeziki medijum prilagoava svojoj prirodi. Da ovako shvaena montaa ima svoje vano mesto ne samo u teoriji i umetnosti filma nego i u kwievnosti i teoriji pripovedawa potvruju zapaawa Jurija Lotmana. Pozivajui se na Ejzentejna, Lotman svoje naratoloke stavove zasniva na elementima kinematografskog pripovedawa" kao to su kadar, plan i rakurs (na primer rakurs u filmu je kquni pojam na kojem Lotman zasniva svoje objawewe take gledita). tavie, upravo struktura kinematografskog pripovedawa razotkriva mehanizme svakog umetnikog pripovedawa", to Lotman i pokazuje na jednom primeru iz Tolstojevog romana Rat i mir.21 Tumaewu filmskog jezika kao podvrste jazika kao drutvene pojave" Lotman je posvetio pawu u zasebnoj studiji Semiotika filma i problemi filmske estetike (1973) u kojoj, izmeu ostalog, objawava i to da kadar u filmu funkcionie kao re, odnosno reenica u jeziku: U filmskom svetu razbijenom na kadrove pojavquje se mogunost izdvajawa bilo kog detaqa. Kadar dobija slobodu svojstvenu rei: on se moe izdvojiti i spajati sa drugim kadrovima po zakonu smisaonog, a ne prirodnog spajawa i povezivawa, moe se upotrebiti u prenesenom metaforinom ili metonimijskom smislu."22 U Krilima se svakako moe prepoznati neto od montanog naina miqewa", kao i elementi kinemato18 U kwizi britanskog istoriara filma Ernesta Lindgrena Umetnost filma istie se da je osnovno psiholoko opravdawe filmske montae upravo pokuaj de se reprodukuje psihiki proces u kome jedna slika sledi drugu im nau pawu privue ova ili ona taka iz okoline" (E. Lindgren, Umetnost filma, prev. N. urija, Novi Sad 1966, str. 70). 19 Sergej Ajzentajn, Montaa atrakcija, prev. D. Stojanovi, Beograd 1964, str. 3031 (podvlaewe je autorovo). 20 Isto, str. 4041. 21 J. M. Lotman, Struktura umetnikog teksta, prev. N. Petkovi, Beograd 1976, str. 336. 22 Isti, Semiotika filma i problemi filmske estetike, prev. M. Popovi, Beograd 1976, str. 24.

520 grafskog pripovedawa u romanu, kakvi su kadar i plan, na primer u sledeem pasusu iz treeg poglavqa (Prepad"): Sa svih strana sela tre qudi. Proleu ulicama, jure kroz dvorita, razvaquju ograde, i izbijaju vrata sa kua. uturice veselo pevaju na mravim kukovima. Probuene ene vrite. Tuno blee ovce po baijama. Kod dvospratne kue je pucwava sve jaa. Samo se jedno malo dete, sve golo, mirno igra na buwitu" (Krila, str. 24). Svaka od prezentskih reenica funkcionie kao jedan filmski kadar a take, u drugoj reenici i zarezi, kao rezovi izmeu kadrova. Umesto pretapawa, odnosno postepenog prelaza jednog vezanog kadra u drugi i, analogno tome, kontinuiranog, pravolinijskog toka radwe, brzim i kratkim rezovima samostalni kadrovi se smewuju brzo, prikazana deavawa deluju rastrzano, to doarava stawe panike, haosa, bespomonosti pred nailaskom opasnosti. Roman je svojim pretenim delom upravo takav niz iskidanih slabo povezanih ili uopte nepovezanih slika koje, nagomilane, daju haotinu atmosferu rata."23 Zavrna, gotovo nestvarna slika deteta koje se mirno igra kao da pripada nekom drugom vremenu i prostoru i izrazito je suprotstavqena sveoptem haosu, ali ga tim kontrastom jo vie istie. Tako se pored semantikog sloja aktivira i sama struktura pripovedanog teksta, odnosno raspored, duina i ritam smewivawa reenica, to je jo izrazitije u sledeem odlomku iz pete glave (Pred smru"): Odjednom odozgo sa dve strane zaklokotae tuinski mitraqezi. iba elik stostruko stostunom kamxijom. Posre se. Pada. Neko se die. Opet pada. Svako gleda da se izdvoji, da bei u drugom pravcu" (Krila, str. 41). U prethodno pomenutom odlomku iz tree glave romana uoava se i za film karakteristino vieplansko prikazivawe, odnosno smewivawe opteg plana vea udaqenost od predmeta snimawa (qudi koji tre sa svih strana) i krupnog sasvim blizu predmetu (uturice na kukovima), kao i sredweg (dete koje se igra). Pored brze smene samostalnih prizora izraenih mahom kratkim prezentskim reenicama, koje funkcioniu kao nezavisni kadrovi, u Krilima se narativni dinamizam ostvaruje i aktivirawem i suprotstavqawem ne samo vizuelnih nego i auditivnih momenata (u prvom navedenom odlomku uturice pevaju, ene vrite, ovce bleje, u drugom primeru i asonanca stostruko stostunom"). Kwievni izraz time ide i daqe od tadaweg nemog filma, ukquujui u montau auditivnu dimenziju zbivawa, naravno u okviru mogunosti jezikog doaravawa" zvuka. Lotman primeuje da smewivawe planova ne postoji samo na filmu nego i u kwievnom pripovedawu onda kada se ista pawa poklawa pojavama koje su razliite po svojim koliinskim karakteristikama ako se segmenti teksta koji slede jedan za drugim ispuwavaju sadrajem koji se otro razlikuje s obzirom na koliinu: razliitim brojem linosti, celinom i delovima, opisivawem predmeta velike i male veli23 Milan Bogdanovi, Stanislav Krakov, Krila", Srpski kwievni glasnik, n. s., kw. , br. 7, Beograd 1922, str. 553.

521 ine."24 U Krakovqevom romanu oigledno je ovakvo suprotstavqawe planova, ali je naglaeno prisutno i semantiko kontrastirawe reenica/kadrova koje simultano predstavqaju uasne prizore iz ivota i smrti qudi i slike iz prirode, koja opet ima svoje, za qudsko stradawe nezainteresovano postojawe: Nie wih su previjali rawenike. Bilo je slomqenih vilica, smrskanih stopala, ulepqenih vlasi i usirene krvi. Neko je govorio o praktinosti lema. ume su gorele na suncu. Nevidqive bube pevale su. Rawenici su jeali, urlali ili izdisali. Oko krvave vatre mileli su mravi. Poqski su mievi cikali od zlobe" (Krila, str. 58). Specifian kinematografski postupak pripovedawa u Krilima, koji su primetili ve prvi kritiari (Anica auli veli da se u romanu osea bioskopski anr", a Todor Manojlovi ga odreuje kao niz kinematografskih snimaka iz naeg rata"25) ima slinosti sa ekspresionistikim kino-stilom (Kinostil) vezanim prvenstveno za Alfreda Deblina, koji je i autor ovog naziva. U svom Berlinskom programu", objavqenom u asopisu Der Sturm 1913. godine, Deblin, inspirisan nekim naturalistikim (Zola) i futuristikim shvatawima (Marineti) kwievnog stvarawa, kritikuje psiholoku motivaciju i racionalizam realistikog romana zahtevajui uklawawe pripovedaevih komentara iz teksta. Pripovedawe bi trebalo da se zasniva na dinaminom i sugestivnom smewivawu opisa koji bi bili poput slika napravqenih filmskom kamerom Da bi se opisao svet u nepreglednoj masi oblika, neophodan je kino stil. Bogatstvo slika mora se preneti na najgui i najprecizniji mogui nain. () U romanu nema mesta za pripovedaa-kasaa! Ne askati ve gledati! iroko koristiti sekvence koje daju kqu za brzo poimawe sloenog obrasca istovremenosti i sleda. Brze promene, zbrka i nered. Celina ne sme da deluje ispriano ve postojee. Fantazija iwenica!"26 Neto od takvog pripovedakog postupka moe se uoiti u Deblinovom najpoznatijem romanu Berlin Aleksanderplac (1929). Jedan od pruavalaca sloene narativne tehnike ovog romana, Ekhart Kemperling, u tekstu Kinematografsko pisawe na primeru Berlin Aleksanderplaca Alfreda Deblina" pokuao je da izdvoji neke postupke kojima pripovedawe dobija obeleja filmske naracije. Pisati u kino-stilu ne znai jednostavno podraavati film niti samo davati primat vizuelnom, nego pripovedni jezik preobraziti u filmski, odnosno konstruisati sam pripovedaki tekst, od rasporeda reenica do kompozicije poglavqa, tako da se dobije efekat kretawa kao na filmskoj traci dinamino smewivawe kadrova, nagli rezovi, montaa, simultanost dogaaja i slino. Kemperling izdvaja tri karakteristina postupka pomou kojih Deblin, a slino se uoava i u Krakovqevom romanu, to postie: prevazilaewe konvencionalnih, oekivaJ. M. Lotman, Struktura umetnikog teksta, str. 337. Kritika o romanu Krila", priredio G. Tei u: S. Krakov, Krila, Beograd 1991. 26 Nav. prema: Harald tatler, Deblin i film: kinostil u knjievnosti, prev. I. Trbojevi, Polja br. 358, Novi Sad 1988, str. 578. Vidi o tome i: Viktor mega, Film u okruju ekspresionizma", Teita modernizma, Zagreb 1986.
24 25

522 nih mogunosti sintakse time to se izdvojene reenice kombinuju/montiraju u linearni niz, zatim dinamizovawe vremena i prostora upotrebom odgovarajuih glagolskih vremena i brzom smenom deavawa i, konano, ukquivawe formalnih elemenata filma, naznaenih u filmskom scenariju, u sam tekst.27 U Krilima se pojedinane scene, zasnovane na montai kadrova i simultanom prikazivawu dogaaja, ukquuju u sekvence, koje su neretko i grafiki izdvojene isprekidanim linijama ili zvezdicom. Nekoliko sekvenci formira izdvojena i samostalna poglavaqa koja grade fragmentarnu celinu romana. Tako se obrazuje razbijeni roman", kako Ki odreuje Babeqevu Crvenu kowicu, iz koga su izbaene starinske spojnice zasnovane na jednom lanom vremenskom nizu."28 U kompoziciji poglavqa moe se primeniti slian princip montae koji dovodi u vezu semantiki suprotstavqene scene ili sekvence, stvarajui efekat grotesknog. Tako se na poetku estog poglavqa (Bela baraka") scena nagih ena, belih vitkih tela, koje se kupaju u moru, dovodi u vezu sa scenom malarinih bolesnika koji urlaju od bolova. Meutim, oigledno je da se izmeu ove dve suprotne i nazavisne scene uspostavqa veza. I u jednoj i u drugoj dominira isti motiv telo. Zato se moe uoiti da je za kompoziciju romanesknih poglavqa karakteristian postupak kontrapunktirawa koji se zasniva, kako to krajem dvadesetih godina objawava Oldos Haksli, na principu varijacija iste teme Tema se, pre svega, izloi, zatim se razvija, pa joj se oduzme wen oblik, prepoznajemo je u neprimetno izoblienom vidu sve dok se ne pretvori u neto savim drugo. Niz varijacija predstavqa korak daqe u tom pravcu", odnosno na principu modulacije jedne teme Romansijer vri modulirawe udvostruavawem situacija i likova. Prikazuje nekoliko qudi koji se zaqubquju, umiru, mole, ali svi na razliite naine. Razliiti qudi bave se istim problemima. () Tako moete modulirati sve vidove svoje teme, moete pisati varijacije u bezbroj raspoloewa."29 Krakovqev roman u celini zapravo je niz varijacija na istu temu rat i wegov uticaj na ponaawe qudi, u rasponu od kolektivnog ludila i straha pred smru do erotskih ekstaza oficira u zagrqaju solunskih kurtizana. Naslovi poglavqa nekada jasno imenuju temu koja se varira u samostalnim i grafiki izdvojenim narativnim sekvencama koje to poglavqe saiwavaju. Na primer, peto poglavqe naslovqeno je Pred smru" i varira osnovnu temu, strah pred smru, prikazujui naizmenino strahove pojedinih protagonista i kolektivnu histeriju. Postoje, meutim, i poglavqa bez naslova, na primer etvrto, u kojem se motiv straha varira u vie simultanih scena sa razliitim protagonistima da bi se postepeno modifikovao u erotsku strast, jer ipak je strah najvea pouda", primetie jedan pilot u zagrqaju kurtizane. U prvom poglavqu, Odlazak", kontrapunktski se modulira situacija paralelnog kretawa
Isto. Danilo Ki, Romani na dlanu", Homo poeticus, Beograd 1983, str. 97. 29 Oldos Haksli, Roman i ideje", prev. K. Vidakovi, u: Raanje moderne knjievnosti. Roman, priredio A. Petrov, Beograd 1975, str. 259260.
27 28

523 vojnika na kopnu, moru i u vazduhu, pri emu se dinamika postie specifinom promenom rakursa, odnosno ugla snimawa". Prizori na zemqi prikazuju se iz aviona u divqem letu Dole je bio vrtlog planina, zidova, minara, vode i prostranih vardarskih ritova", dok se avionske vratolomije u vazduhu prikazuju kako ih vidi posmatara sa zemqe visoko u zraku su se prevrtali veseli, pijani aeroplani" (Krila, str. 11). Ova prostorna opozicija gore-dole u vezi je sa simbolikom naslova romana avionska krila u vazduhu koja simboliu slobodu i nesputanost leta beskrajnim i svetlim prostorima neba i atorska krila na zemqi kojima su pokrivena qudska tela, iva ili mrtva. Fascinacija aeroplanima snano je prisutna u Krilima. Ne samo da su prizori vieni iz aviona u divqem letu" narativno najdinaminiji, zbog vrtoglavog smewivawa objekata koji ulaze u vidno poqe posmatraa, nego su to i jedine scene u kojima se pripoveda uivqava u poziciju nekog lika. Ti delovi romana se stilski izdvajaju svojom poetinou (pijanstvom vazduha"), u wima se primeuju oseajnost i seawe pesnika-pilota",30 kao u sledeem odlomku: Ko je govorio o vrtoglavici provalija? Bio je gospodar vazduha, a ne jedan od onih koji mile dole nevidqivi. Moda je i klicao kao Skit pobedonosni, ali je motor urlao strujom vazduha, i sve se slivalo u ogromnu, zanoqivu igru. I skakao bi, ali ga oprezni kaji od koe prigrabio, i vezao za malo sedalo" (Krila, str. 7). Opsesija avionima kao tehnikim udom moderne civilizacije u temeqima je evropske avangarde. Dok u prvom manifestu futurizma iz 1909. godine Marineti slavi lepotu brzine trkakog automobila, tri godine docnije, u Tehnikom manifestu futuristike literature", dominira opsesija aeroplanom. Ceo tekst zapravo govori" avionska elisa u ludom kovitlacu" pomiwui i nunost razarawa tradicionalne sintakse, interpunkcije i ustaqenih smisaonih veza meu reima. Oigledno je da se i u Krakovqevom romanu moe uoiti slina bliskost izmeu dinamizovane percepcije i promena u jeziku, ponajpre u sintaksi, na primer velik broj kratkih prezentskih reenica. Iste, 1912. godine Marineti objavquje dela, kakav je hibridni tekst Bitka kod Tripolija, u kojima dominira slika sveta iz dinamine perspektive futuristikog pilota. Fasciniranost avionima prisutna je i kod veine naih avangardnih autora. tavie, u avangardi se javqa i jedna nova, specifina putopisna forma reportaa sa letova avionima. Piu je Crwanski, Rastko Petrovi (iji je tekst Aeroplanom do Carigrada" iz 1926. jedan od najlepih primera ove vrste) ili Boko Tokin. Mnoge od tih reportaa objavqene su u listu srpskog Aero-kluba Naa krila. Iako pojedini protagonisti, Bora, Duko, Kazimir ili Mija, u romanu dobijaju izvesnu individualnu karakterizaciju, ipak se Krila od drugih avangardnih proznih dela izdvajaju po naglaenom odsustvu
30 Todor Manojlovi, nav. delo, str. 142. U svojoj studiji o filmu u ratu Pol Virilo opirno govori o tome koliko je snimawe iz vazduha u Prvom svetskom ratu revolucionarno uticalo na izmewenu percepciju prostora rat stvara iskrivqenu sliku prostornih razdaqina, a time i samog izgleda stvari" (P. Virilio, nav. delo, str. 44).

524 glavnog ili glavnih junaka. Kinematografski principi pripovedawa u romanu ne doputaju mogunost da se neko od likova izrazitije izdvoji iz gomile vojnika. italac e uzalud traiti u romanu glavnu linost, oko koje se svi dogaaji okreu", primetie jedan od prvih kritiara Krakovqevog romana, Oni ne postoje. Glavna linost je rat."31 Rat u romanu dobija obeleja nekontrolisane iracionalne sile koja ponitava sve socijalne i moralne zakone svodei oveka na nivo animalnog. To je bio povratak plemenskim peinskim uredbama opora", zapisae o Prvom svetskom ratu Rastko Petrovi u svom eseju Opti podaci i ivot pesnika" (1924). U Krilima su esti opisi pomahnitale gomile/opora u kojoj je teko razlikovati qude od ivotiwa: Poludela mrana gomila se vaqa, mrvi, rie. Bee rasprtale senke na sve strane, skau, sapliu se preko jo pospanih, ili moda mrtvih tela. Jure preplaene mazge i mrve kopitima. Zvee bacana orua. Panika kao uragan besni. Okolo grmi, prati, zvidi" (Krila, str. 37). Rat budi nekontrolisane nagone za ubijawem Natiu se noevi. eqa za ubijawem polako ulazi u qude" ili Svako je oseao potrebu da ubija." Psihologija mase i slika rata u Krilima bliska je dominantnim viewima i tumaewima rata koja tokom dvadesetih godina iznose pripovedai, kao to je Rastko Petrovi, psiholozi (Frojd) ili sociolozi (Gistav le Bon). U jeku ratnih razarawa, 1916. godine, Le Bon, uveni francuski sociolog i autor kwige Psihologija gomile (1895), zapisae da rat ne utie samo na materijalni ivot naroda, nego i na wegove misli i ponaawe Vraamo se ovde na osnovnu zamisao da svetom ne rukovodi racionalnost, ve afektivne, mistine ili kolektivistike sile, zavodqivi nagovetaji tajanstvenih naloga; to su oni mutniji i neodreeniji, to su uticajniji i moniji. Ratnim sukobima upravqaju zapravo nematerijalne snage."32 Rat, odnosno blizina smrti, intenzivira sve ovekove strahove, emocije i nagone. Tako, uz nagon za ubijawem, u Krilima dominira i seksualni nagon. Pomenuli smo da se u jednom od poglavqa, etvrtom, postepenim varijacijama strah od smrti, odnosno nagon za opstankom, pretvara u seksualnu poudu koja prevazilazi odnose izmeu mukaraca i ena svedenih samo na tela i postaje sila koja sve objediwuje: Grad se sav spaja, pari, sav je u qubavnom gru. Sve vile, kue, brodovi, atori i barake. ak i muhamedanska grobqa" (Krila, str. 33). Najokantnija veza seksualnosti i smrti prisutna je na kraju dvanaestog poglavqa (Kraj mrtvaca"), kada Duko i baronica Ivon vode qubav u bolnikoj sobi kraj lea mrtvog vojnika Qubav je kraj mrtvaca imala naroite drai" (Krila, str. 88). Zanimqivo, ali slina scena postoji i na kraju pripovetke Na vodi" Svetozara orovia, kada ovek i ena stupaju u seksualni odnos
31 Dimitrije ivaqevi, Stanislav Krakov, Krila", u: Kritika o romanu Krila, str. 145. Komentariui svoj film Za ast otaxbine Krakov naglaava da taj film nema zvezde. I kada dolaze groplanovi pojedinih linosti, one su samo deo cele jedne mase celog naroda koji je sebi stvarao epos" (S. Krakov, Za ast otaxbine & Poar na Balkanu, str. 80). 32 Nav. prema: P. Virilio, nav. delo, str. 5354.

525 kraj lea utopqenice. U moderni, prvenstveno u prozi Borisava Stankovia, moe se uoiti naglaena bliskost seksualne udwe i smrti, ali tek avangarda uspostavqa okantne spojeve Erosa i Tanatosa, najvie u ekspresionistikoj poeziji (na primer u Lirici Itake Miloa Crwanskog) i prozi sa ratnom tematikom. Kako primeuje Radovan Vukovi, u svesti ekspresionistikih pripovedaa rat se doivqava kao razorna sila koja, svodei oveka na telesno i ivotiwsko, oslobaa u wemu sveprisutnu ulnu energiju koja se prazni u grozomornim scenama na granici patolokih ekscesa."33 Meutim, u zavrnim poglavqima romana, a pogotovu u posledwem (Veita radost"), nakon zavrenih ratnih zbivawa u narativnom fokusu ostaje samo jedan lik, potporunik Duko, tako da sam postupak pripovedawa postaje neto drugaiji. Povratnik iz rata ne prikazuje se vie doslednom spoqawom fokalizacijom. Pripoveda postepeno naglaava Dukovu emotivnu prisnost, i to upravo istu onu koju osea i Petar Raji, prema drveu, odnosno liu Svuda se na zidovima nadnelo drvee i wegova senka je bila teka i hladna. On se plaio drvea, ali je voleo uto lie pleatih platana. Pod platanima jo niko nije poginuo" (Krila, 101), ili neto docnije Duko je verovao da je to to osea ewa za borovima i smrekama" (Krila, 104). I beskrajna radost i qubav koju Duko oseti na kraju romana, nakon bezmernih uasa rata, kako se iri iz wega po itavom prostoru, sadri i neto od Rajieve sumatraistike, utopijske eqe za utehom i sveoptim mirom. Zbog razvijenosti oblika kinematografskog pripovedawa, odnosno postupaka zasnovanih na koriewu mogunosti koje u kwievnosti i jeziku doputa filmska montaa, roman Krila jedinstven je meu drugim avangardnim kratkim romanima. Meutim, Krakovqevo delo sa wima deli slino poimawe rata koji se ne doivqava kao apoteoza nacionalnog stradawa nego kao razorna iracionalna sila koja oveka telesno i moralno deformie, ali i otvara u wemu dotada nesluene dubine podsvesnog i nagonskog. Ipak, najblii Krilima, i to ne samo po doivqaju rata, nego i zbog slinosti nekih kompozicionih postupaka kakav je kontrapunkt, svakako je prvi deo Rastkovog monumentalnog romana Dan esti.

33 Radovan Vukovi, Srpska avangardna proza, Beograd 2000, str. 36. O povezanosti erotizma, sladostraa, smeha, nasiqa i smrti opirno pie or Bataj u kwizi Erotizam. Iako je na prvi pogled erotizam potvrivawe ivota, on u svom krajwem ishodu otvara put ka smrti", veli Bataj navodei De Sadovu misao da se najboqe srodimo sa smru kada je dovedemo u vezu sa nekom bludnom misli" (. Bataj, Erotizam, prev. I. olovi, Beograd 1980, str. 29). O erotskom kao drugom vidu smrti" u Krakovqevom romanu pisao je Aleksandar Jovanovi u navedenom tekstu, str. 126131.

526
Predrag Petrovi CINEMATOGRAPHIC WRITING OF A NOVEL (Stanislav Krakov's Krila) Summary Stanislav Krakov's Krila (The Wings) (1922) is a short avantgarde novel which most consistently expresses the new narrative possibilities close, that is analogous to the techniques of film montage. Unlike other avantgarde authors (Milo Crnjanski or Dragia Vasi), in Krakov's case one can already talk about the more direct and intensive merging between the novel and film. Specific narrative procedure with which the novel Krila was realized is in this text related to the standpoints of some avantgarde authors about film, primarily to Sergej Eisenstein's reflections about the technique of film montage, as well as to the programme standpoints of some avantgarde narrators like Alfred Dblin, to base the novel on some cinematographic principles.

Predrag Petrovi THE NOVEL NARRATES ABOUT ITSELF (RASTKO PETROVI'S LJUDI GOVORE) Summary The paper analyses Rastko Petrovi's book published last during his life, Ljudi Govore (People Talk) (1931) which occupies the central place in the author's literary opus. This short avantgarde novel realizes some of Rastko's key poetic standpoints from the first half of the 1920s, primarily from the essay Heliotherapy of Aphasia" (1924) in which he develops the concept of a small novel" which would investigate artistic possibilities for making language unusual, primarily the speech phrases, and the new perception of reality. On the other hand, this short novel is a poetic and narrative link with Petrovi's monumental novel Dan esti (The Sixth Day), written in the 1930s and completed before the author's death in America. The paper investigates how the work Ljudi Govore was created in the artistic procedure of the double genre coding, modifying the existing narrative conventions of the novel and travel-writing, questioning and legitimizing new prose techniques in the very text in an autopoetic manner. The paper particularly interpretes the origin and generation of the unusual, transcendental or non-national language in the final chapter of the novel. This new language is of great significance for the understanding of the avantgarde, as well as of Rastko's language and narrative experiment.

U prolom broju grekom je izostao rezime uz rad Predraga Petrovia Roman pripoveda o sebi (Qudi govore Rastka Petrovia)", pa ovoga puta, uz izviwewe autoru i itaocima, donosimo rezime i toga rada. J. Deli

UDC 821.163.41.09 Krakov S. 821.163.41-94.09 Krakov S. 821.163.41-95

MEMOARI STANISLAVA KRAKOVA IVOT OVEKA SA BALKANA o dvosmernom odnosu fikcionalnog i dokumentarnog u Krakovqevom kwievnom delu Zorana Opai

SAETAK: U radu se razmatra veza memoara ivot oveka sa Balkana Stanislava Krakova sa wegovim avangardnim kwievnim delima. Premda se avangardna proza razlikuje od memoara u strukturnom smislu (kratka, dinamina forma oblikovana rezovima i tehnikom montae) i u semantikoj obojenosti teksta (seawa se u fikcionalnoj prozi ironizuju i parodiraju) od memoarske epinosti i namere da se govori o traginoj i herojskoj sudbini pojedinca u istorijskom vrtlogu u tematskom smislu ove dve ravni pripovedawa pokazuju neobino veliku bliskost. iwenica da su oni delovi romana za koje kritika tvrdi da su najupeatqiviji upravo dogaaji na koje nailazimo u gotovo nepromewenom obliku u memoarima, stavqa ravan doivqenog i fikcionalnog u intrigantan meusobni odnos. Budui da memoari nastaju sa velike vremenske distance u odnosu na avangardnu prozu, moe se pretpostaviti da je na izvestan nain deo fikcije urastao i u memoarski tekst. U radu smo poredili semantika vorita fikcionalne i iskustvene ravni i razmatrali ih u wihovom interaktivnom odnosu: prikazivawe stawa svesti likova u smrtnoj opasnosti, mehanizme savladavawa straha od smrti pojedinca u ratnom komaru koje autor imenuje kao pijanstvo ruewa" u romanu Kroz buru i humor ispod veala" u Krilima, topos erotskog, egzotine motive reinkarnacije i seobe dua u novelama koji potiu od seni mrtvih vojnika, kao i iskustvene momente koji su inicirali fikcionalnu tematizaciju, kao to je pokuaj samoubistva autora i novela Kako sam se ubio". Memoari, sa druge strane, i pored nefikcionalnog predznaka pokazuju odlike romansijerske proze, po svom kompozicionom iskustvu, primetnom autoironinom pripovednom stavu i umeu fabulirawa. Iako po predznaku nefikcionalna, memoarska proza se po svojim oblikovnim postupcima i stilskim osobenostima ukazuje kao vid romansijerske proze koja izrasta iz svojih romansijerskih prethodnika.

528
KQUNE REI: memoarska proza, fikcionalno, nefikcionalno, rat, depatetizacija, humor ispod veala, qudi senke, spiritizam, topos erotskog

1. Pobednik i rtva istorijskih bura memoarska proza Stanislava Krakova


ivot treba da poe za kwievnou." Milo Crwanski

Podjednako vani za nacionalnu, ali i privatnu istoriju Stanislava Krakova (18961968), burni dogaaji novije srpske istorije u kojima je bio uesnik i svedok bili su upeatqivi jednako koliko i umetnika fikcija. Memoarsko-dokumentarna proza,1 koja obuhvata memoare: Nae posledwe pobede (1928) i ivot oveka sa Balkana (1997) i istorijsko-dokumentarnu prozu: Plamen etnitva (1931) i General Milan Nedi (Na otrici noa, kw. 1, Minhen 1963, Prepuna aa emera, kw. 2, Minhen 1968), pokriva bitne dogaaje novije srpske istorije: balkanske ratove, Prvi i Drugi svetski rat, kao i posleratno razraunavawe sa kvislinzima. Odrastajui u ratu i ivei vie u smrtnoj opasnosti nego u graanskom spokojstvu, Krakov u rovu pie svoje ratne dnevnike. Upisivani u sveske, esto na vojnoj dokumentaciji (na obrascima za trebovawe vojne opreme i na izvetajima), naslovqeni po godinama ratovawa i zanimqivim dogaajima, dnevnici (1912, 1913, 1914, 1915) uvaju svedoanstva potporunika Krakova o dogaajima prelomnim za srpski narod. Izuzev odabranih poglavqa koja je u Kwievnom magazinu priredio Gojko Tei, ostali su neobjavqeni.2 Tridesetih i etrdesetih godina 20. veka autor izdaje dela u kojima se prisea rata, snima dokumentaristiki film Golgota Srbije (poznatiji pod imenom Za ast otaxbine) o Prvom svetskom ratu, interesuje se za zaputenu kulturnu batinu June Srbije, u asopisu Vreme pie o Toplikom ustanku, izvetava o vojnim dostignuima. Kao vojnik i patriota, Krakov ima svest o potrebi ouvawa nacionalnog identiteta. Zato je ton dela koja objavquje krajem dvadesetih godina i kasnije razumqiv, oekivan. U periodu pred poetak i u toku Drugog svetskog rata postaje vlasnik Telegrafa i urednik Radio-Beograda, pomaui Milanu Nediu u tekim danima nemake okupacije. Kasnije, u izgnanstvu, pie o wemu obimnu dvotomnu biografiju, sa eqom da ispravi istorijsku nepravdu koja je, po wegovom uverewu, naneta velikom rodoqubu
1 Iako Krakov pie jo od mladiskog doba, kwievnoumetnika dela stvara samo u treoj deceniji prolog veka. U skladu sa tim, opta klasifikacija Krakovqevog dela moe se provesti po vremenskom kriterijumu; dve faze ujedno oznaavaju i dva osnovna tipa proze: romaneskno-novelistiku, pisanu u treoj deceniji i svu prozu nastalu kasnije, koju moemo odrediti kao memoarsko-publicistiku. 2 Stanislav Krakov, Epizode iz ratova" (odlomci iz ratnih dnevnika), odabrao Gojko Tei, Kwievni magazin, 2001, br. 1, str. 153158.

529 i hrabrom oveku. Meutim, i sam postaje rtva istorije. Dok je u Prvom svetskom ratu Krakov slavqen kao heroj, na zavretku Drugog svetskog rata etiketiran je kao nacionalna izdajica. Solunski borac i nosilac ordewa za hrabrost koji je hrlio u ratove za ast svoje otaxbine, u posleratnoj FNRJ bio je nepoeqan, prokaen kao saradnik okupatora. Beawe i skrivawe po alpskim planinama od slubenika OZNE postaje jedna od wegovih posledwih velikih ivotnih avantura. Primoran da ivi u izgnanstvu, odvojen od svoje domovine, Krakov umire ne doekavi ispuwewe svoje najvee eqe povratak u Beograd: I uvek je gr stezao moje srce kada bi zazvonilo u mome jedinom uvu neko ime iz moje zemqe koju sam nosio svugde kao sastavni deo sebe, a iz koje sam iupan kao paw kome su korene odsekli".3 Najznaajnije delo iz ove faze stvaralatva, objavqeno gotovo pune tri decenije posle wegove smrti, su memoari ivot oveka sa Balkana (L'age D'Homme, Beograd 1997). Ovo delo je za prouavawe zanimqivo iz najmawe dve perspektive: prvo, zbog svojih naglaenih kwievnoumetnikih kvaliteta i, drugo, zbog velike bliskosti sa Krakovqevom romansijerskom i novelistikom prozom iz avangardnog kwievnog perioda. Iz tih razloga pokuaemo da ovo delo prouimo u kontekstu celokupnog kwievnog opusa autora, kao i da istraimo meusobne veze romana i novela sa jedne i memoara sa druge strane, ne zanemarujui mogunost dvosmernog, meusobnog uticaja. 2. Pogled iz istorije pripovedno naelo Pitawe je kada su i na koji nain memoari nastajali. Rukopisna arhiva Krakova koja se uva u Rukopisnom odeqewu Narodne biblioteke u Beogradu sadri grau samo do odlaska u izgnanstvo. Takoe, o ivotu Krakova u izgnanstvu ne zna se gotovo nita. Memoari su ostali nezavreni i objavquju se iz pieve zaostavtine. Kompoziciono ustrojstvo memoara, wegova dvodelna struktura i nagli zavretak ukazuju na vremenske razlike u nastajawu delova teksta. ivot oveka sa Balkana sastoji se iz dva dela: prvi, Kroz ratove", obuhvata period od 1903. do 1920, godine odrastawa, ratovawa i prve poratne godine. Drugi, nedovreni deo, Kroz Austriju", sadri tri hronoloki rasporeena poglavqa bez pripremnog i zavrnog dela koji tematizuje beawe kroz austrijske Alpe od komunistikih vlasti na kraju svetskog rata. Unutarwa celovitost prvog dela memoara ukazuje na pretpostavku da je ovaj deo mogao nastati ranije. Pripovedni tempo u drugom delu obuhvata mnogo mawi vremenski odseak, nepunih mesec dana s kraja maja i poetka juna 1945. godine, i svedoi o obimnijoj pripovednoj zamisli. Unutarwa koherentnost i vremenska granica u pripovedawu proizvela je pretpostavku Gojka Teia da je prvi deo oveka sa Balkana zapravo neobjavqeni rukopis treeg romana ovek koji je izgubio prolost, najavqiva3

S. Krakov, ivot oveka sa Balkana, L'age D'Homme, Beograd 1997, str. 394.

530 nog jo 1922. na koricama romana Krila. U tom smislu, drugi deo memoara moemo doiveti kao tamni epilog pripojen tematizovawu ratnih godina. Naslovne sintagme: Kroz ratove" i Kroz Austriju", formulisane po ugledu na naslov prvog romana Kroz buru, upuuju na osnovni, dinamiki princip dela: prolazak, kretawe, prkoewe istorijskim burama, ali i wihovo prevladavawe. Opisani su kquni periodi u istoriji naroda i ivotu pisca, dok su mirne istorijske i ivotne oaze ostale nezabeleene. Oivqavajui rasprskavajue vatromete burnih dogaaja u sopstvenom pamewu, merei dubinu svog qudskog traga na kraju ivotnog puta, Stanislav Krakov pie uvodnik ivotu oveka sa Balkana. Uvodni tekst ispisan je u posledwoj godini autorovog ivota, to memoarima daje naroito, zavetajno osenewe. Pozicija pojedinca koji je spoznao svetlu i tamnu stranu ivota ima ulogu da dokae wegovu pozvanost i merodavnost pri svedoewu o prolim vremenima. Kaleidoskop preivqenih trenutaka najviih poasti i smrtonosnih avantura na poetku teksta diskretno upuuje na tradiciju anra i poznate modele memoarskih uvodnika, nalik na onaj prote Mateje Nenadovia.4 Dok prota Mateja sa mudrakim stoicizmom prihvata ivotne zakonitosti, Krakov eli da ostavi spomen na mnogobrojne vojnike pale u ratovima koje istorija nije zabeleila. Krakov individualnu sudbinu stavqa u kontekst kolektivne, kao to je to uinio i u svom prvom romanu, Kroz buru. Burno podnebqe Balkana i wegovi istorijski potresi premreili su etape u wegovom, ali i u ivotu svih qudi sa Balkana:
Taj ivot, ivot jednog oveka sa Balkana, odigravan u jednom udnom vrtlogu nacionalnih, verskih, ideolokih, politikih i drutvenih sukoba, strasti, meusobnog unitavawa, nemilosrdnih sudbina, jezivih tragedija, esto usred jedne herojske simfonije podviga i stradawa, elim ovde da evociram. Ali, jo vie od toga doivqenoga ivota, elim da zadrim u seawu bezbrojne smrti, esto anonimne ali uzviene kao u antikim tragedijama, kojima sam bio nemoni svedok i koje su se utisle u moju sudbinu i ispresecale moj ivot na jasno odreene etape."5

Ova tendencija vidqiva je u nainu selektovawa seawa. Dominantna pozicija u pripovedawu je pozicija pojedinca u istorijskom vrtlogu. Memoarista izdvaja istorijski znaajan trenutak i prelama ga
4 Burna vremena novije srpske prolosti bila su tesno skopana; i kao to su ona promenqiva bila, tako je i moj ivot bio promenqiv. Ja sam sluio i gospodario, popovao i vojvodovao; () vojevao sam opasne ratove i uivao blagodet opteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me govor prostog kmeta; gonio sam neprijateqa i beao od wi'; ivio u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotiwe; imao sam lepe kue i gledao i' iz ume spaqene i sruene; pred mojim atorom vritali su u srebro okieni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taqigama; vojvode iekivali su zapovesti iz moji' usta i opet sudba me dovodila da pred onima to su bili moji panduri na noge ustajem.", Prota Mateja Nenadovi, Memoari, Politika / Narodna kwiga, 2005, str. 3132. 5 S. Krakov, ivot oveka sa Balkana, L'age D'Homme, Beograd 1997, str. 11.

531 kroz sopstveno seawe. Ovaj postupak vidqiv je ve od prvog poglavqa! Kraq i kraqica su ubijeni!" Odluka da svoje detiwstvo, kolske dane i traumu koja je ove dane obeleila smrt oca podredi vanim istorijskim zbivawima, jasno govori o pripovednoj koncepciji. U ovom poglavqu memoarista se osvre na atentat na kraqa Aleksandra i Dragu Main, demonstracije u Beogradu povodom aneksione krize u Bosni i Hercegovini, susret sa kraqem Aleksandrom vien oima radoznalog deaka, pa tek kroz ove dogaaje predstavqa sopstvenu mladost, selidbe, oprotaj sa ocem i wegov neobian amanet na samrti: Ako ti neko dirne u ast, ubij ga. ast je neto to se brani krvqu" koji sudbinski odreuje wegov ivot. Tako ovi memoari formiraju priu o zastraujuem mehanizmu istorijskog rvwa koji mrvi pojedinane sudbine. Memoarska pozicija ukazuje na istoriografsku vrednost svedoewa o minulim vremenima. Naime, Krakov se susretao sa mnogim vanim istorijskim i kulturnim linostima prve polovine prolog veka, meu kojima su bili Kraq Petar Karaorevi, Aleksandar Obrenovi, Milan Nedi, Apis, Dimitrije Qoti, Stjepan Pribievi, Branislav Nui, Isidora Sekuli i mnogi drugi. Svedoewe o vanim dogaajima srpske istorije u kojima je imao ulogu posmatraa ili uesnika nije, meutim, dragoceno samo zbog pogleda iz istorije, nego prevashodno zbog svojih pripovednih osobenosti i kvaliteta. Istoriografska graa urasta u pripovedno tivo podreujui se pripovednom sloju na nain kao u romansijerskoj prozi sa istorijskom tematikom; ova iwenica predstavqa posebnu vrednost memoara. ivot oveka sa Balkana moe se itati i kao istoriografska, ali moda, jo vie, kao romansijerska proza. 3. Nefikcionalna i fikcionalna ravan Nesumwivo najintrigantniji momenat vezan za memoare jeste odnos izmeu iskustvene i fikcionalne pripovedne ravni. Poetiki stav o odnosu fikcionalne i iskustvene ravni eksplicitno je predoen u memoarima, povodom nastanka romana Kroz buru: Reio sam da napiem roman. Zato ne? Roman je uvek jedan fiktivni ili realni ivot, a najee autobiografija. Nainio sam presek u mome kratkom ivotu i za moj roman uzeo sam jednu jedinu godinu, onu najdramatiniju, 1915."6 Zanimqivo je da i sama memoarska proza nosi romansijerske osobenosti: iako paralelni, opisani dogaaji u romanesknoj i memoarskoj prozi podjednako su uzbudqivi i dinamini. Naporedne pripovedne scene, nastale iz istog iskustvenog jezgra, u kojima delaju likovi iz romana ili autor u memoarima ne utiavaju se meusobno, ne ine monotonim svoj fikcionalni/memoarski odraz, nego naprotiv, kao da se meusobno podstiu i dopuwuju. Zbog svoje karakteristine avangardne kratkoe,
6

Balkan, str. 201.

532 simultanosti i fragmentarnosti, romansijerska proza moe da deluje ak i kao nedovrena skica u odnosu na zanimqivo pripovedane dogaaje u memoarima. Sa druge strane, memoari su oblikovani po romansijerskom naelu: odlikuje ih uzbudqiva, dinamino komponovana fabula, koja kao oblikovni princip uzima dogaaj, izostavqajui sve mirne periode autorovog ivota kao nefabulativne, kao i za romane karakteristina crnohumorna ironinost i autoironinost u odnosu na pripovedne dogaaje, koja uklawa nostalginu ili sentimentalnu obojenost memoarskog teksta. Iako po predznaku nefikcionalna, memoarska proza se po svojim oblikovnim postupcima i stilskim osobenostima ukazuje kao vid romansijerske proze koja izrasta iz svojih romana prethodnika.

3.1. Iskustvo kao inicijacija za kwievni tekst ivot oveka sa Balkana u tematskom pogledu pokriva gotovo sve opisane dogaaje u fikcionalnim tekstovima, bilo da je re o novelama, romanima, putopisu ili memoarskim zapisima o kraju rata. Prepokrivawe kwievnih tekstova memoarskim rekonstruisawem moemo uzeti kao dragocenu mogunost uvida u genezu kwievnog teksta. Ovaj momenat je jo znaajniji ako znamo da Krakov nije pisao eksplicitne poetike tekstove, izuzev pojedinih iskaza u intervjuima ili filmskim kritikama koji posredno govore o poetici wegovih dela. Fikcionalna proza uz wih, naknadno, dobija dubinu balkanska ispovest postaje znaajan posrednik izmeu zbiqe i fikcije. Poreewe fikcionalne i nefikcionalne ravni omoguava nam naknadno osvetqavawe fikcionalnog opusa u vie smerova: itajui memoare, moemo pratiti uobliewe likova, motiva i dogaaja u fikcionalnom tekstu. Ovaj proces prerade u velikom broju sluajeva je minimalan, ali, takoe, prua obiqe primera u kojima moemo pratiti kako se ravan doivqenog upotrebqava za oblikovawe slike sveta. Svoje lino iskustvo autor esto pripisuje liku u delu: zaqubqenost u bolniarku Ivon u Krilima pripisana je Duku Kapoviu, a rawavawe u borbi na Krivoj Feji doivqava Bora u prvom romanu. Ivonne Prengay je postojala i bila je bolniarka u francuskoj bolnici Princeze Marije u Solunu u kojoj je leao raweni Krakov. Ona, meutim, nije bila baronica, nego su je bolesnici tako zvali zbog wene gracioznosti i dugog, finog lica". Svi bolesnici su u wu bili pomalo zaqubqeni, pa i sam Krakov, koji je u letwim noima matao o tome kako ona ulazi u wegovu sobu. Zaqubqeni Krakov teko podnosi rastanak sa lepom bolniarkom: Zbogom Ivonne! Nisam do danas znao da qubav moe biti i bez poqubaca, i bez dodira, i bez rei." Romantino seawe iz memoara u romanu je radikalno preoblikovano. U Krilima ono je predstavqeno, kao lik sa potpuno drugaijim ponaawem, onim koje je Krakov prieqkivao: Onda se ponovo pojavila bela senka baronice Ivon. Wena zlatna kosa bila je upava. Imala je jo upavog zlatnog psia, o kome su se priale sablawive prie. On je pokatkad ulazio u

533 baraku svetlei demonskim oima, i pakosno plazei se na sve iqatim jezikom. No nije samo on ulazio u krevet baroniin."7 Lik Ivonne u Krilima oblikuje se sa stanovita vojnika iji nagon za preivqavawem u ratnom haosu vidi erotiku kao potvrdu ivota. Ruewe mosta pred povlaewe srpske vojske za koje je u ratu bio zaduen Krakov tematizovano je u poglavqu romana Kroz buru kao Borina No na mostu". Na isti nain autor i wegov lik posmatraju poar u noi, zadovoqni zbog izvrenog zadatka i u strepwi zbog bezdana rata u koji ulaze. Takoe, epizoda sa prekim vojnim sudom jedna je od mnogobrojnih u kojima autor sopstveno iskustvo pripisuje liku svedoanstvo o streqawu vojnika dezertera u romanu Krila prelomqeno je kroz svest studenta potporunika, a zatim dodatno ironizovano potporunikov oseaj krivice zbog ubijenih vojnika gubi se pred smrtnom opasnou. Besmislenost Kazimirove smrti ironijski je podslikana: student potporunik koji protiv svoje voqe uestvuje u donoewu smrtne presude, oajawe zbog presude zadrava za sebe (i zapisuje u dnevnik), a gria savesti koja ga nagoni na samoubistvo vrlo ubrzo, ve pri prvoj eksploziji granate, ustupa mesto instinktu samoodrawa.8 Dogaaj se moe prenositi uz minimalno preoblikovawe: kompletna predstava bitke na Krivoj Feji i smrti kapetana Rania iz memoara tematizovana je u romanu Kroz buru, uz potovawe ak i najsitnijih detaqa. Imena likova u prozi i linosti iz Krakovqevog seawa esto su nepromewena. esto prototip iz ivota ak i zadrava isto ime u romanu: kapetan Rani, truba Sima, kaplari Gojko i Radisav i dr. Ukrtawe sopstvenog iskustva i literarne fikcije proizvodi neku vrstu dvostrukog odnosa prema glavnom liku, a to je uzrok ukrtawa pripovednih fokusa, oscilovawa distance pripovedaa u odnosu na svet prie. Blizak odnos pripovedaa prema glavnom liku u prvom romanu koji utie na wegovu strukturu moe poticati od autobiografskih elemenata koji su uoqivi u wegovom oblikovawu: Bora je potporunik, pitomac Vojne akademije, sin pokojnog doktor Mite" itd. Ukrtawem razliitih pripovednih fokusa, Bora se naizmenino slika sa potpunom distancom kao mladi oficir" ili mladi" i sa minimalnom distancom u kojoj pripovedni fokus potie iz wegove svesti. Razlike u prikazivawu glavnog lika ukazuju nam na kolebawe izmeu fikcije i nefikcionalnog momenta. Ako govorimo o uticaju iskustvene grae na fikcionalnu prozu, uz memoare stiemo mogunost da pratimo kako dogaaj iz ivota moe biti inicijacija za nastanak prie. Poredei ove ravni pratimo i na koji nain se pria uobliava. U noveli Ancora, ancora" pratei
Krila, 1991, str. 62. U svojim memoarima Krakov se, kao jednog od najgorih doivqaja iz rata, prisea prilike u kojoj je uestvovao u prekom vojnom suewu. Kao vojnik duan da slua nareewa pretpostavqenog oficira Matia, Krakov osuuje na smrt dezertere", ak i optuene vojnike iz svoje ete. U jednom trenutku prepozna svog druga iz vojne akademije i presuda se ponitava.
7 8

534 mladiev pogled pripoveda opisuje qubavni sastanak i etwu dvoje mladih kroz primorski zamak. Ova novela ima uporite u qubavnoj epizodi u Rijeci, po osloboewu, kada se Stanislav sa Marijom pewe na Trsat: Rijeki dani su u odbqesku Marijinih blistavih oiju. Svako popodne lutamo najpustijim rijekim ulicama, du kejova pristanita, pentramo se na grad grofova Nenesera u Trsatu, gde mir i samoa kiparisa i Marijina ruka, koju grevito steem, unose talase sree u mene". Iz rijekog" perioda potie i inspiracija za novelu Osveta"; Krakov se prisea kolonijalnog oficira iz Indokine opiwenog Dalekim istokom, kapetana Geais-a, koji ga poduava kineskom i japanskom jeziku, kao i izvesne Rozite, iji je mu, marinski oficir, zarobqen i koja je okruena mnogobrojnim qubavnicima, uglavnom oficirima. Krakovqeva poseta wenom salonu i flert sa wom veoma podseaju na pripovednu situaciju novele. U noveli je odsutni mu pasivni mu, a qubavnici se meusobno razraunavaju dvobojem.9 Transponovawe linosti i dogaaja iz seawa zapaamo i u romanima. Mitford iz romana Krila postoji i u seawima na rat. On je engleski kapetan, najverovatnije kontraobavetajac, koji, okruen enama u loi mjuzik-hola Odeon" u Solunu, sa Krakovim provodi burne noi svog odsustva sa fronta. Sergije iz Krila je u memoarima ruski major Sergije Aleksandrovi, komandant bataqona ruskih strelaca, kod kojeg je Krakov odreen kao oficir za vezu, a Noelija italijanska plesaica iz Trsta sa kojom se Krakov via u Solunu.10 Jedan od najreprezentativnijih primera za odnos fikcionalne i nefikcionalne ravni je odnos opisanog pokuaja samoubistva i iskustva klinike smrti u memoarima sa wegovim literarnim uobliewem u noveli Kako sam se ubio. Novela ima snanu autobiografsku podlogu: etiri godine pre objavqivawa novele Krakov je pokuao samoubistvo. estonedeqnu grevitu borbu za ivot i iskustvo klinike smrti autor je detaqno opisao u memoarima.11 I pored razlika izmeu kwievnog teksta i stvarnog dogaaja, primetna je ogromna podudarnost, ak i u opisu vremenskih prilika nevremena u asu samorawavawa, koje se i u memoarskom i u kwievnom tekstu donosi sa istom funkcijom pojaavawa dramatike opisanog dogaaja. Autor je eleo da tematizuje svoje jedinstveno iskustvo, ali se, uporeujui dva teksta, suoavamo sa istim problemom: mesta koja u kwievnom tekstu deluju kao egzotini pokuaj originalnosti ili kwievna konvencija su upravo mesta koja poseduju iskustvenu podlogu. ivot je, jo jednom, potvrdio da moe biti upeatqiviji od fikcije. Po pripovednoj taki gledita ova novela predstavqa moda najradikalniji pokuaj u eksperimentisawu sa iskrenutim stawima svesti. Naslov, zatim rez pre poetka i pripovedawe u obliku ispovesti u prvom licu ukazuju na postmortalnu pripovednu perspektivu, ispovest lika sa one strane ivota o tome kako je umro. Da ova perspektiva nije
9 10 11

ivot oveka sa Balkana, str. 291, 285 287. ivot oveka sa Balkana, str. 193, 205 210, 194. ivot oveka sa Balkana, str. 339 350.

535 samo originalna obrada toposa neuobiajenih stawa svesti pokazuju memoari u kojima se opisuje iskustvo klinike smrti i odvajawa svesti od tela: Ja, nematerijalni, koji kao osmatraki balon uzdignut iznad posteqe posmatram prvi i posledwi put svoje telo. () Kao to je novoroene vezano vrpcom za telo svoje majke, tako se jo dva ili tri trenutka moj fluid dri vezan za moje mrtvo hladno telo. () sada odjednom ujem i kroz zidove"12 Novela sadri i druge motive karakteristine za rani novelistiki rad autora: udvajawe svesti likova, qubomora, neverne ene i prevareni qubavnici i muevi. Narator oficir (pomiwe se wegova tamna uniforma i orden sa orlom) podjednako je zaqubqen u dve ene udatu i pevaicu koja takoe ima svog drugog kavaqera, konta Bartola. Burnu pozornicu na kojoj se ukrtaju i presecaju viesmerni snopovi qubavi i qubomore svih aktera ove drame okupqa lik naratora koji pokuava da ispuni zahteve za pawom obe dame i pati zbog qubomore, podjednako kao svi ostali u ovom petouglu. Kovitlac dogaaja i oseawa u naratorovoj svesti izaziva pritisak koji narasta sve do traginog razreewa. Razlog za samoubistvo je u noveli pojednostavqen u odnosu na memoare i dodatno opravdan motivom udvajawa linosti. U memoarima Krakov je qubomoran na opersku pevaicu Oqu, koju, kao i u noveli, pred samoubistvo via u kolima sa drugim mladiem. Ali, u stvarnom ivotu, Krakov prolazi kroz neku vrstu egzistencijalne krize, izazvanu problemom adaptirawa na mirnodopski ivot. Neprestana blizina smrti, dani opasnosti i podviga su proli, a bez wih je wegov ivot samo tvrda i prazna qutura". Nenaviknut na dane bez smrtne opasnosti, autor se osea dezorijentisano, ne nalazei smisao ovakvog ivota. ini mi se da nita vie ne moe da uini da ustreperim, a moje je postojawe do sada uvek bilo stalno vibrirawe i produeni zanos."13 Oseawe nezadovoqstva pojaano je razoarewem u ukoeni ivot vojne hijerarhije":
Imam samo 25 godina i sada kada me vie nita ne ugroava, kada uistinu moj ivot treba da pone, toliko je odjednom gorine nakapalo u moje ivotno iskustvo, toliko su se vidici, nekad paqeni radou, sada zamraili i iskrivili, da u ovom trenutku, odjednom odluen, dajem sastanak svojoj staroj susetki sa zapaqenih planina i iskidanih uma, sastanak koji sam ranije uvek mimoiao."14

Svoewem na priu o qubavi i qubomori, novela gubi na svojoj vrednosti. Takoe, motivacija je izvedena uvoewem motiva sudbine ili fatalizma. itava radwa od poetka se odvija pod senkom predskazanog, kobnog dana i asa u zvezdama 18. juna u 16 asova: Kao neko staro proroanstvo, proao je kroz mene 18. juni." Smrailo se odjednom. Izvadio sam sat iz xepa. 4 asa po podne. as odreen zvezdama."15 Ovaj datum je identian stvarnom dogaaju: Osamnaesti jun 1920. godi12 13 14 15

ivot ivot ivot Crveni

oveka sa Balkana, str. 345. oveka sa Balkana, str. 339. oveka sa Balkana, str. 341. pjero i druge novele, Filip Viwi, 1992, str. 234.

536 ne. To je dan moje smrti. To sam ja odluio. Da je to bilo jue, onda bih bio jo i dvostruki ubica. Danas odgovaram samo za sebe."16 Svaki dogaaj ili detaq narator vidi kao znak i dovodi ga u vezu sa, unapred horoskopom zacrtanim, kobnim asom. Ovaj motivacijski sloj sve do samog kraja nije potpuno uklopqen u osnovni fabulativni tok, pa se dobija utisak da narator sam pouruje i, ak, nameta ponaawe ostalih aktera i sopstveno ponaawe, kako bi ih, i kad nema potrebe, doveo u vezu sa predvienim kobnim asom. Ono to ini qubavnu zavrzlamu neuobiajenom jeste wegovo ponaawe: on sa ravnopravnim intenzitetom udi i osvaja obe dame, podjednako je qubomoran kada se one okrenu drugom kavaqeru/muu i sa istim arom ih uverava u svoju qubav. Da nije re samo o vetom zavodniku pokazuje istovetna misao kojom on komentarie oseawa prema obema damama, izgovorena na razliitim krajevima teksta: Da je znala koliko sam je voleo" i Kada bi znala koliko sam je voleo." Ovaj motiv iskorien je u funkciji razreewa nesklada u karakteru glavnog lika. Dvostrukost wegovih oseawa koja ga raspiwe i odvodi u smrt razreava se kao nesrena rascepqenost wegove psihe. Na samrti on otkriva postojawe dve svesti u sebi, to objawava wegova oseawa: Svako je od nas qubio samo jednu enu. Jednu, jednu". Tragina podvojenost wegove prirode ukazuje se, tek na kraju, kao ona fatalistika sila koja predodreuje tok radwe i wegovu sudbinu. U memoarima postoji istovetan motiv udvajawa na samrtnikoj posteqi u opisu klinike smrti: Znam da se od ovog trenutka nalaze nas dvoje na toj samrtnikoj posteqi."17 Kao i u noveli, Krakov je zaista, dan ranije, nameravao da sleti kolima u provaliju, samo to u noveli on vozi Idu, a u ivotu je u automobilu bio sa jo dva vojnika. U oba sluaja, zbog saputnika on odustaje od svoje namere.18 Opisi prirode dati su kao ilustracija psihikog stawa lika: kada prvi put eli da se ubije, opisuju se muwe u daqini i nadolazea oluja. U trenutku samorawavawa lika vazduh se ispuni qubiastom svetlou i poiwe teka letwa kia, a kada se, smrtno rawen, suoi sa eqom za ivotom, nad wim je ogromno plavo nebo. Zanimqivo je da je i u memoarima u istom trenutku predstavqen letwi pqusak: Nebo je puno muwa i gusti, niski crni pokrov skriva wegovu dubinu. U rafalima letwa kia zasipa suvu zemqu i uarena krila atora mojih vojnika." Tako uobiajeni postupak predstavqawa dramatike dogaaja opisom nevremena postaje, u ovom sluaju, iskustveno zasnovan.19 To nas moe navesti na zakquak o dvosmernom uticaju fikcije i stvarnosti: kako je stvarnost dala autoru dragoceni materijal za pisaivot oveka sa Balkana, str. 342. ivot oveka sa Balkana, str. 344. 18 Jurili smo sve bre. Muwe su opet palile daleko nebo. Neka velika tuga razlila se po meni Najboqe je umreti. Strano me je privlaio ponor nad kamenolomom, za bregom. Ve je upravqa drhtao Osetio sam odjednom na vratu Idine usne, tople, vlane Otresao sam se. Ugasio sam motor, ukoio kola sa treskom nad provalijom.", Crveni pjero i druge novele, Filip Viwi, Beograd 1992, str. 232. 19 ivot oveka sa Balkana, str. 343.
16 17

537 we kwievnog teksta, tako je i novela, objavqena decenijama pre pisawa memoara, mogla uticati na izmenu i preoblikovawe seawa.20

3.2. Sujeverje o smrti U romanima Kroz buru i Krila, kao i u memoarima, primetan je motiv slutwe smrti. U ratnom haosu nema logike i svaki sledei trenutak je srena sluajnost. Zato se meu vojnicima razvija snano sujeverje u vezi sa znakovima koji predviaju ili odlau neiju smrt. O ovim verovawima detaqno se govori u memoarima, a sa ironijskim prizvukom u Krilima. U prvom romanu motiv slutwe smrti naznaen je bez naglaavawa i ironijskog osenewa kao u narednom romanu. Prisutni su i elementi fatalizma: znaci koji nagovetavaju neiju smrt, kao to su grozniavi tajanstveni plamen u oima kapetana Rania, sjaj neega kobnog, samrtno bledilo i neraspoloewe uoi borbe, obavezno najavquju smrt te osobe, te kapetan Rani zaista gine. Scena smrti kapetana Rania prelomqena je kroz Borin pogled koji prati kapetanove ute gamane u juriu. Prizor u kojem ute gamane poleu uvis antologijska je scena koju svi kritiari istiu kao jednu od najuspenijih u ovom romanu. Smrt kapetana Rania u romanu Kroz buru bez imalo odstupawa u tematskom pogledu, uz potovawe redosleda radwe, svih pomenutih likova, bez promene wihovih imena, uz podrobno opisivawe svih kobnih predznaka koji ukazuju na Raniev tragini epilog, opisana je u memoarima. U memoarima se istim redosledom odvijaju ak i najsitniji dogaaji: modano tkivo koje se prosipa po obui vojnika pri pogibiji kaplara Radisava, rawavawe potporunika Krakova u borbi i wegova radost to je platio svoj danak smrti", ute gamane Ranieve koje izleu uvis i noewe tela mrtvog komandira do prvog sela21 Oseaj pijanstva ruewa ne naputa Boru tokom itave borbe. Stravini prizori borbe krvava tela, dim, bolni jauci, zverske prilike u tami, pojaavaju wegov egzistencijalni strah i uas, ali oseaj pijanstva predstavqa tit i samoodbranu. Zato on svoje rawavawe prihvata sa divqom radou jer je platio svoj danak sudbini i izbegao smrt. U drugom romanu, meutim, znaewski predznak se pomera od doslovnog ka ironijskom. Poto u sveoptem umirawu nestaje logika, o smrti se razmiqa pre svega iracionalno. Vojnici su sujeverni u pogledu onih koji umiru, o emu postoji niz zapisa u tekstu. Veruje se da aneo smrti lee uz rawenike koji e umreti, da onaj koga eka smrt ima ukoen pogled i mrtav kotur u oima, da neko moe da sprei svoju smrt uz pomo amajlije (krstii od tisovine) i da, sa sigurnou, moe da se predoseti sopstvena smrt. U memoarima se esto povlai veza
20 O istoj ovoj vezi memoara i kwievnog teksta, samo na primeru romana Krila, govori A. Jovanovi u svom tekstu Umirawe u veselom bunilu, Stanislav Krakov, Krila", u zborniku Srpski roman i rat, Despotovac 1999. 21 ivot oveka sa Balkana, poglavqe Le jour de gloire", str. 80103.

538 izmeu sujeverja i wegovog obistiwavawa. U romanu ova veza se ironijski ukida. Krstii od tisovine u memoarima i romanu uvode se sa suprotnom ulogom. U memoarima ova iracionalna sujevernost ima doslovno znaewe: U sumraku vojnici lutaju izmeu buwa i trae tisovinu drvo crveno kao viwa, za koje veruju da je sveto i reu od we krstie. To su amajlije koje treba da tite od elika",22 i, to je jo zanimqivije, vai i za samog memoaristu: pribojavajui se vojnikog verovawa da prvo ginu oni koji imaju novaca ili pred borbu opte sa enama", Krakov sa strahom pomiwe ratnog druga koji je sa punim rancem zlata granatom pretvoren u krvavu kau, zato to je pred bitku dobio velik novac na kartama. Sujeverje se u izvesnom smislu ostvaruje: u boju je rawen u nogu. U romanu Krila isti motiv se uvodi sa drugaijim, cininim predznakom: Mnogi su pravili krstie od tisovine, svetoga drveta. To je, kau, titilo od kuruma. Zato su ipak ginuli od granata."23 Po semantikom razdvajawu istog motiva u fikcionalnom i nefikcionalnom tekstu uviamo kako u ekspresionistikoj fazi ovog pisca literarni momenat nadvladava i preoblikuje seawe.

3.3. Humor ispod veala: umirawe u veselom bunilu Jedan od najupeatqivijih momenata proze S. Krakova je predstavqawe stawa svesti pojedinca u ratnom vrtlogu: adaptirawe svesti na bizarnu stvarnost i blizinu smrti. Stoga su memoarske stranice dragocene u praewu oblikovawa karakteristinih semantikih vorita ratne proze: oseaja svesti koja hrli u smrt. Ovo oseawe primetno je u oba romana ovog pisca: u prvom romanu delimino je razvijeno kao euforino oseawe likova, pijanstvo ruewa", a u drugom romanu izrasta u celovit odnos prema stvarnosti: cinian, ironian i crnohumorni pogled na ivot/smrt, vaei za pripovednu instancu i likove, koji se u putopisima imenuje kao humor ispod veala". Poglavqe Smrt kapetana Rania", kojim zapoiwe trei deo romana Kroz buru, uvodi specifino oseawe euforine, detiwske" radosti koju osea Bora zbog predstojeeg bojnog okraja, karakteristino za ratnu prozu Krakova. Trudei se da definie i objasni paradoksalni oseaj radosti usred smrtne opasnosti, pripoveda opisuje pomeana oseawa mladog oficira i pita se da li nesluena opasnost stvara ove talase radosti u nama?"24 Nestrpqivo iekivawe predstojee borbe utie na viziju fronta Bora doivqava klobuke dima od rapnela kao cvetawe", uivajui u ratnoj lepoti, za razliku od iskusnog vojnika, Rania, koji u istim oblacima dima vidi crveni odsjaj smrti". Iracionalni zanos vojnika pripoveda imenuje kao pijanstvo ru22 23 24

ivot oveka sa Balkana, str. 175. S. Krakov, Krila, Vreme, Beograd 1922, str. 60. Kroz buru, str. 212.

539 ewa (pijanstvo borbe, talas pijanstva, vrtlog pijanstva). Ovo oseawe on pokuava da tumai u memoarima:
Sa mutnom glavom ja se pitam ta je, u stvari, hrabrost? Znam da izmeu bekstva i juria ima samo jedan refleks voqe, i seam se da me je, u noima kada sam iznenada probuen drhtao od straha, ritam razbuktale akcije bacio u jedno pravo pijanstvo u kome je ovek hrabar samo zato to vie ni na ta ne misli i to ubija da ne bi bio ubijen."25

Posle godina ratovawa, vojnici se navikavaju na borbu na frontu toliko da ona postaje wihov jedini pravi, intenzivni oblik ivqewa. Kow osea opasnost i juri u karijeru, dok mene ponovo poiwe da obuzima ludo pijanstvo prostora, bitke koja poiwe, igre sa smru i moje strmoglave jurwave kroz grmqavu i crne oblake eksplozija."26 Svakodnevni jurii, fijukawe elinih osica", prasak granata i stalno izazivawe smrti su adrenalinsko pijanstvo u poreewu sa kojim je svaki drugi nain ivota bled i laan. Wihovom uzbuewu, kada se na front vraaju, nema kraja. Srea sa kojom se Duan Kapovi vraa na front proistie iz ovog specifinog oseawa; on se vraa meu svoje, u svoju pravu realnost. Ovo oseawe pronalazimo podrobnije objaweno u memoarima S. Krakova, u kojima se on prisea revolta sa kojim je odbio ponudu svog ujaka Milana Nedia da se povue sa fronta:
Pre vie od mesec dana ja sam mogao da odem sa transportom zarobqenika u Bizertu. Nije mi bilo lako da odbijem da poem i budem pored devojke u koju sam ludo bio zaqubqen. I sada, pored svih uda to sam ovde poinio, ja uvek mislim na wu. Ja se vraam na front, jer su tamo moji vojnici, moji drugovi i prijateqi, kojih je svakog dana sve mawe, i jer sam tamo na svom, slobodnom, tlu. Ja sam tamo potpuno srean, jer znam da je tamo moje mesto."27

U predstavqawu psihologije vojnika u borbi, pripovedako klatno osciluje izmeu egzistencijalnog straha, uasa i euforije koji se smewuju. Zastraujua, a ipak adrenalinski opijajua igra sa smru u ovom romanu u Krilima prerasta u postupak humora ispod veala. Humor ispod veala se zaiwe u romanu Kroz buru (opis Tiinog mrtvog lica, na kojem se mrtvi zubi smejahu podrugqivo stranoj smrti"),28 razvija u Krilima, ali traje i kroz druga kwievna dela Krakova. Po prvi put se ova pojava imenuje i eksplicitno definie u putopisima Kroz Junu Srbiju. Bilo je u tom smehu i vesequ kanibalstva, bilo je i egoizma, ali je jo najvie bilo onoga humora ispod veala, jer nikada nisu bombe samo sa jedne strane padale." / Ostala je samo kima i kosti nogu, ali su ostale i bugarske izme, i ne zna se da li se groteskni mr25 26 27 28

ivot oveka sa Balkana, str. 197. ivot oveka sa Balkana, str. 161. ivot oveka sa Balkana, str. 195. Kroz buru, str. 206.

540 tvac ruga smrti, ili slui kao reklama obue, koju jedino vreme nije unitilo."29 U Krilima je pojedinac toliko okruen umirawem da se na wega privikava. Jedini nain da sauva sopstveni integritet jeste da se od sopstvenog straha i nemoi brani humorom ispod veala. Humorolog Gabrijel Laub tumai fenomen humora ispod veala kroz poreewe sa crnim humorom:
Humor ispod veala, protivno svakom pravilu, nije deo crnog humora, nego pre wegova suprotnost beli, najbeqi humor. I kod jednog i kod drugog u igri je komika uasa. ak imaju isti ciq: da umawe strahotnost strahote. Ali polazita su im dijametralno suprotna. Kaziva crnih viceva i pria cinian je na jedan nain koji ga nita ne staje, jer on sam nije pogoen: on uas, jezu, odvratnost opisuje sa izrazom lica nadmonog, jer on se ne suprotstavqa i ne identifikuje se sa rtvama. On je junak koji se ne plai grozote koja se nije dogodila wemu."30

U najstranijem ivotnom trenutku pojedinac se humorom moralno uzdie, ponitava strahotu smrti kojoj hrli u susret i uspostavqa sopstveno dostojanstvo kao tit od neprijateqa, smrti i sopstvene nemoi. Jer bez svesti da je se neko" ne moe da se ivi. A verovatno ni da se pristojno umre", tvrdi Gustav Laub.31 ivot u neprestanoj opasnosti proizvodi u qudima neobine psiholoke mehanizme: Qudi su nosili strah u sebi, pa ipak se neem radovali. Radost je bila na povrini, i do we se uvek dolazilo."32 Upravo ta stalna suoenost sa smru izaziva neku vrstu ekstaze umirawa, koju pripoveda na sledei nain objawava: Qudi kad ginu, na kraju postanu veseli. Moda i polude. Takve su vaqda bile pijane prilike koje su lutale kroz dim i jauke." / Uas kad premai jainu ima sasvim neoekivan uinak na ivce. Tako se tada vojnici suludo kikotali." / Sve je to bilo strano i lepo, i stvaralo je radost nepojmqivu i bolnu."33 Kada uas pree granicu koju svest moe da podnese, jedini tit koji se moe podii je suludo kikotawe" vojnika. Sumanuti smeh oznaava radost onih koji su jo uvek ivi i koji, ak i usred ratne klanice i makar u odnosu na najneverovatniji objekt, imaju snage da se jo uvek ale, jer se, i pred samim vratima smrti, oseaju nadmonima. Opisi smrti su stoga groteskni, esto bizarni: asocijacija na unakaeno qudsko truplo koje izgleda kao pas kad mokri na prvi pogled je bizarna i bezono skrnavi mrtvaca koji je poginuo u otaxbinskom ratu, ali je izrie onaj ko je iv i ko ne sme da poklekne pred uasom u kojem se nalazi.
Kroz Junu Srbiju, Vreme, Beograd 1926, str. 9192. Gabrijel Laub, Smej se u nesrei. O humoru ispod veala" u: Umetnost smeha, Dereta, Beograd 1999, str. 177 i 178. 31 Umetnost smeha, str. 192. 32 Krila, str. 20. 33 Krila, str. 71.
29 30

541 3.4. Seni mrtvih spiritizam Ekstravagantnost i egzotinost Krakovqeve kratke proze ogleda se u inspiraciji istowakim uewima i verovawima u reinkarnaciju i seobe dua. Prisustvo ovakvih motiva u srpskoj prozi je netipino i u tome neki kritiari pronalaze Krakovqevu kosmopolitistiku orijentaciju, prevazilaewe regionalizama iz prethodnih kwievnih epoha.34 Sklon da predstavqa unutrawa podvajawa likova, u maniru pria E. A. Poa, Krakov senima mrtvih zaposeda" svesti svojih likova u novelama. Mrtvi su uvek prisutni, kao da lee tu pored nas", kae Krakov u svojim memoarima. Ovakva vrsta motiva varira se kao osnovni ili boni motiv u mnogim novelama. O senima mrtvih govori se u memoarima. Veoma je mogue da su ratna iskustva i, kasnije, seawa na rat, Krakova inicirala da literarno eksperimentie sa ovakvom vrstom motiva. Seni poginulih vojnika: Imam dvadeset tri godine, a moja seawa su ispuwena samo mrtvima", i onih koje je Krakov ubio: zaklani Bugarin sa Gornievskog visa ponovo postaje moj noni saputnik", progawaju Krakova.35 U novelama seni umrlih mue i progawaju likove koje zaposedaju, dovodei ih u stawe unutarwe raspoluenosti i, najee, samopovreivawa: likovi u Alhimiaru", oveku sa ostrva", Saputniku" itd. izvravaju samoubistvo. Wihovo pojavqivawe moe biti raznoliko i veoma egzotino: seni se reinkarniraju (dua umrle svete kurtizane u Prii o mumiji"), useqavaju u likove (ovek sa ostrva", Saputnik", Alhimiar") ili komuniciraju sa likom povlaei ga u iskrenutu realnost (borba stranca sa avetima u pustoj crkvi u pono u Kestewu" ili erotski doivqaj sa senovitom enom u Doivqaju sujevernog oveka ili gospoe u kupatilu"), to ovim novelama daje elemente horor-proze, netipine za srpku prozu poetka 20. veka. Treba istai i specifine anti-likove u Krilima: qude-senke.36 Poto se u kraqevstvu mrtvih hrani samo sjenom stvari, ivi se ivot sjene",37 qudi senke simbolino predstavqaju bia doweg sveta, ive mrtvace. Kao zbor aveti bile su te tamne grupe kraj malih sredita na pustoj i goloj padini."38 Ratnici-senke sukobqavaju se u noi, a opisani prostor predstavqen je kao prostor pakla. Uzavrela dolina u kojoj vlada smrt prikazana je iz pozicije vojnika. Mrana gomila neprijateqskih ratnika koji se pribliavaju doivqava se kao mitsko udovite koje rie: Poludela mrana gomila se vaqa, mrvi, rie. Bee rasprtale senke na sve strane, skau, sapliu se preko jo pospalih, ili moda mrtvih tela."39 Izbezumqeni od uasa, vojnici se prikazuju kao seni grenika koje se mue u grotlu pakla. Qudi senke pomiwu se i u memoarima: Red crnih senki, zbijenih i gustih, sa nakostre34 35 36 37 38 39

M. Savi, Najlepe srpske prie, Drutvo Raka kola, Beograd 1998, str. 367. ivot oveka sa Balkana, str. 299 i 340. ivot oveka sa Balkana, str. 166. J. evalije, A. Gerbran, Renik simbola, Romanov", Bawa Luka 2003, str. 599. Krila, Vreme, Beograd 1922, str. 70. Krila, str. 45.

542 enim bajonetima dolaze nam u susret odozdo, sa dna jaruge i zaustavqaju nas." / Jedna nova grupa senki pojavquje se odjednom preda mnom. One dolaze odozgo odakle dolazi smrt".40

3.5. Literarna ironizacija iskustvenog Iskustvo moe biti radikalnije preoblikovano. Preoblikovawe moe da se odnosi na promenu imena, okolnosti odigravawa nekog dogaaja, ali najea i najznaajnija promena odigrava se u domenu stilskog oznaewa. Sentimentalno obojena seawa u memoarima ironino se preoblikuju u romanesknoj prozi, kao to je, na primer, sujeverje vojnika u memoarima doslovno opisano, a u romanu Krila ironijski preoblikovano. Ve sam poetak romana, koji kritiari nazivaju jednim od najneobinijih poetaka u srpskoj prozi, izneverava oekivawa itaoca i ukazuje na izvrnuti" pristup u oblikovawu proznog teksta. Istorijski trenutak u koji je radwa romana smetena je druga polovina Prvog svetskog rata povratak srpske vojske na front posle progonstva i oporavka na Krfu. Evo kako se tog datuma prisea Krakov u svojim memoarima: Sedmi avgust 1916. Ve pre tri nedeqe smo napustili na logor na Halkidiku, promarirali uz zvuke muzike kroz Solun i voz nas je doneo do Ostrovskog jezera, plave mrqe u tamnome masivu Moglenskih planina. Izali smo na front, koji je poeo da se izgrauje, a koji od pre etiri dana sav plamti u ogwu. () Danas prvi put stupamo u borbu i mi, 1. bataqon 17. puka. Izali smo iz gustih uma planine Cegan i u dugoj koloni silazimo u ravnicu koja se otvara pred nama."41 Ulazak na front u romanu je predstavqen oteenim dokumentom vojnog arhiva koji nosi naziv Dokument koji je koza pojela i sadri karakteristike ocene oficira bataqona koji se po iskrcavawu sa brodova stacionira u okolini Soluna. Ovakav nesvakidawi poetak ima ulogu viestrukog osporavawa: izneveravawe uobiajenog postupka za potvrdu verodostojnosti ispripovedanog, razgraivawe tradicionalnog upoznavawa predistorije likova. Ratna epopeja se od poetka prikazuje sa nalija; poverqivu arhivu jede koza, vanost vojne dokumentacije (kao i samog principa verodostojnosti) se od samog poetka relativizuje, a vojnici se prikazuju u krai (vodnik Luka). Prvi redovi teksta pruaju pogled odozdo, sa vrednosnog dna: rasturena vojna arhiva, prqava voda u kojoj plivaju qudi, zadovoqni osmeh Luke zbog ukradenih trofeja". Svaki, pa i najsitniji element graewa uvodne slike podvrgnut je detronizovawu. Zdepasti porunik, lopov i ratni profiter, promiqeno se naziva imenom jevaneliste Luke: lik i karakter porunika otaxbinske vojske predstavqa nalije uzvienog imena, te se ovim postupkom postie uniavawe, parodirawe. Parodini ton pripovedawa pojaan je lajtmotivskim ponavqawem slike koze koja se ruga.
40 41

ivot oveka sa Balkana, str. 166. Balkan, str. 161.

543 Vojna arhiva koja na bizaran nain nestaje u utrobi ivotiwe crnohumorno najavquje sudbinu svih vojnika ije se karakteristike nalaze na spornom dokumentu; ve na samom poetku, svi likovi su unapred ukinuti, predodreeni da nestanu u utrobi rata. Wihovo postojawe i ratovawe unapred je obesmiqeno i relativizovano kozica koja bezbrino unitava vojnu dokumentaciju i kao da se podsmeva najavquje greben u posledwoj sceni romana, koji se posle pogibije Duana Kapovia veselo rumeni na suncu". Neka via ruka zlobnog demijurga unapred cepa spisak aktera istiui besmislenost wihovog postojawa i, jo vie, besmislenost wihovih smrti. Memoarska proza, i to je jedna od odrednica koja doprinosi literarnosti dela, takoe primewuje ironian i autoironian odnos prema pripovednom. Takvih primera je mnogo. U svojim memoarima autor se prisea nastajawa romana i opisuje sud" lekarskog konzilijuma svoje prve kwievne publike. Nastanak dela u memoarima je opisan sa vidnim autoironinim stavom:
Jo sam najmirniji bio u rovovima. Tada sam imao dosta slobodnog vremena da nou, izmeu dva obilaska mojih qudi na osmatranicama i objavnicama, sedim u podzemnom zaklonu i da, na svetlosti svea, piem. Zavrio sam ve svoj prvi roman i dao sam mu i ime: 'Kroz buru'. iri koji sam odabrao da im ovo svoje delo predstavim saiwavala su tri lekara, sa kojima sam se ve prve dve godine sprijateqio: lekar 4. puka, dr orevi, koji je i sam pisao roman pun introspekcije i beskrajnih analiza, i sa kojim nikada nije bio zadovoqan i uvek poiwao iznova; dr Kresovi, moj uiteq italijanskog jezika i dr Aleksandar Kosti, lekar iz susednog, 6. puka. Ovaj lekarski konzilijum naao je da je roman dosta dobar i oglasio me 'sposobnim za kwievnost'."42

Iz ovog iskaza moemo zakquiti da je promena u nainu pripovedawa usledila prirodno, ili da kritiki napisi o prvom romanu nisu bili presudni da pisac promeni pristup i kwievne postupke. U jednom aqivom tekstu izmeu dva rata o Krakovu kao piscu napomiwe se da je roman nastajao uz bocu s likerom" posle rata.43 Treba, takoe, uzeti u obzir da memoari nastaju sa velike vremenske distance, nekoliko decenija posle dela, te da se odnos meu wima ne moe svesti na jednostavnu opoziciju roman wegova graa. Intrigantnu vezu i dvosmerni uticaj roman/memoari tumai A. Jovanovi.44 Ovu izjavu dakle treba uzeti uslovno, vie kao tewu autora da naglasi prirodnu vezu u nastajawu dva, po kwievnim postupcima, razliita romana.
42 Stanislav Krakov, ivot oveka 221222. 43 Ant. Bruno Herenda, Kako rade 7, 8. 1. 1923, str. 24. 44 Aleksandar Jovanovi, Umirawe zbornik Srpski roman i rat, Despotovac

sa Balkana, L'age D'Homme, Beograd 1997, str. Stanislav Krakov, Vreme, boini dodatak, 6, u veselom bunilu, Stanislav Krakov, Krila", u: 1999.

544 3.6. Topos erotskog Topos erotskog u ratnoj prozi ima dve osnovne, na prvi pogled suprotne uloge: svojom eksplicitnou on ima ulogu da okira, ali i da potvrdi ivot. Jedino to likovima, makar za tren, moe da obezbedi oseaj ivotnosti, jeste seksualnost. U svojim memoarima Krakov erotizam imenuje kao grubu ivotnu radost".45 Kroz erotizam, za kojim vojnici oseaju intenzivnu potrebu, odoleva se neprestanoj blizini smrti. Pojava ene za vojnike znai vitalnost i optimizam, sreno znamewe, to se vidi od prvih stranica romana: ve u prvom poglavqu naglaava se kontrast izmeu mravih, izmuenih tela vojnika koja plau od vruine pod plavim suknom" i opijajueg smeha kurtizana koje vojnicima aqu poqupce. ak i najneprivlanija ena, ili ona koja ne poseduje enske atribute, moe da odigra istu ulogu:
Jedna mala Engleskiwa sa licem mravim i sitnim, i ianom kosom pomae da oficira smeste u kola. Oseti dodir jedne male enske ruke na svojim pleima, i uzdrhta lako celim izmuenim telom. Neka nova radost zapali mu pobledelo lice, i on bee srean jer je ponova ugledao enu."

U memoarima postoji isti motiv sa Engleskiwom, samo to je, umesto drugog vojnika, ovu reakciju imao sam Krakov:
Jedna mala Engleskiwa, u uniformi, sa licem mravim i sitnim, sa podianom kosom, nagiwe se nad nosila i dodiruje mi rame. Iako je runa, ipak je to dodir ene, i moje se usne razvlae u iroki osmejak. Oseam se tako srean."46

Svojevrsna glorifikacija seksualnosti u Krilima ponekad je zaiwena opisima sasvim erotskih doivqaja. Jedan od wih je svakako erotska scena Duka i Ivon pored rawenika koji umire u toku wihovog intimnog odnosa. Razvratnost baronice Ivon podslikana je i aluzijom na zoofiliju.47 Rawavawe glavnog lika pripovedau omoguava da uvede ekspresionistiki topos ratne bolnice,48 prepoznatqiv za prozu Miloa Crwanskog, Miroslava Krlee, Dragie Vasia, Rastka Petrovia49 Porunik Aleksa koji, smejui se, povreuje svoja bajonetom raseena usta,
45 Svoje posete javnim kuama u Solunu Krakov opisuje i u svojim memoarima kao traewe grube ivotne radosti". Nae upoznavawe Soluna poiwe sasvim odozdo, sa dna", ivot oveka sa Balkana, str. 157 i 158. Seawe na boravak u Solunu iskorieno je u romanu u delu kada raweni Kapovi obilazi Solun sa baronicom Ivon. 46 Krila, str. 91, ivot oveka sa Balkana, str. 188. 47 Krila, str. 62. 48 Ako je rat znak sveopte pomerenosti sveta, vreme kad se obru wegovo lice i nalije, i kada na povrinu izbija tamno, autodestruktivno, demonsko, htonsko, atavistiko naelo postojawa, onda je bolnica crni talog te pomerenosti, sve najrunije i najtraginije skupqeno na jednom mestu", Mihajlo Panti, Modernistiko pripovedawe, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999, str. 235.

545 uvezanog oka i zlurad, groteskno je nalije rawenika/heroja otaxbinskog rata. Rawenik raseenih usta pomiwe se u memoarima kao Krakovqev ratni drug, ali je seawe iz memoara ironino preoblikovano u romanesknoj prozi.
Danas polazim iz naeg zaarenog logora prvi put za Solun. Sa mnom je, kao posle vaskrsnua, moj stari drug, potporunik Mirko. Devet meseci je prolo od kako mu je bugarski metak na Krivoj Feji razneo usta, presekao jezik i izbio zube. () Jezik mu je zaiven te muca kad govori, osmejak mu je izmewen jer mu je gorwa usna kraa i ne sme ni da se smeje iako je uvek veseo, jer mu je cela fasada gorwe vilice prazna."50

U prikazivawu toposa ratne bolnice uvodi se jo jedan motiv karakteristian za Krila lik bolniarke. Kao retke ene koje vojnici mogu da vide u ratu, bolniarke su prikazane kao privlane devojke, predmet eqa bolesnika. U prvom romanu primetan je samo nagovetaj senzualnosti, dat kroz lik mlade, privlane bolniarke Olge. Scena u kojoj Olga previja Boru nosi latentne erotske naznake, ali, izuzev ovih nagovetaja, ponaawe Olge i Bore je smerno: wihova meusobna blizina, topao dah za Borinim vratom, zavodqivi sjaj belih zubia" i vitka figura devojke izazivaju privlanost, ali, za razliku od Krila, od nehotinog dodira oboje pocrvene. U Krilima bolniake, kao i sve ene, prerastaju u bludnice, izjednaene sa enama iz javne kue. Meu wima se po svojoj otvorenoj seksualnosti i pervertiranosti izdvaja baronica Ivon. Uvoewe kulta bludnice i neverne ene karakteristino je za prozu ekspresionizma i ruewe tipa idealne drage. 4. Zakquak Odnos izmeu literarnih tekstova i memoarskog teksta Stanislava Krakova sloen je i meusobno isprepleten. Upeatqivo ratno iskustvo autora, budui da potie iz nesvakidawe, esto bizarne i komarne realnosti, uticalo je na oblikovawe obe ravni podjednako. Tako neretko nije ni bilo potrebe da se nesvakidawe iskustvo preoblikuje pri ukquivawu u kwievni tekst. Nesvakidawost iskustvene ravni toliko je snana da izaziva paradoksalni efekat: iskustvena graa koja je, sudei po memoarima, doivela najmawe izmene, najee je prebaena u pripovedne celine koje kritiari izdvajaju kao najuspelije. U Krakovqevoj prozi najupeatqiviji pripovedni segmenti, ili oni koji deluju najfikcionalnije, ukazuju se kao iskustveno proivqeni. ivot oveka sa Balkana pokazuje kako moe biti neverovatniji i intenzivniji od svake fikcije. Odnos fikcionalne i memoarske proze
49 Raweni vojnici u ratnim bolnicama kao rekonvalescenti Dragie Vasia, Petar Raji u Dnevniku o arnojeviu Crwanskog i mnogi drugi likovi meuratne proze govore o enama i esto se zaqubquju u bolniarke. 50 ivot oveka sa Balkana, str. 156157.

546 kao meusobna interakcija zanimqiv je fenomen koji je dosada uoio samo A. Jovanovi.51 Po wegovom miqewu, fikcionalna proza koja je nastala decenijama ranije preoblikovala je autorovo seawe i uticala na kreirawe memoarskog dela. Meusobno dozivawe fikcije i zbiqe sa viedecenijske udaqenosti dovodi kwievna dela i memoare u intrigirajuu poziciju, u kojoj kao da jedna ravan hrani i nadopuwuje drugu. Meutim, i pored velike tematske bliskosti, kwievni i memoarski tekst razlikuju se znaajno u strukturnom pogledu. Prepoznatqiv po razgraivawu epske strukture u svojim romanima i novelama, kratkoj formi koja je tehnikom rezova i montirawa pripovednih segmenata dinamizovana i bliska filmskom mediju, S. Krakov se, decenijama posle perioda avangarde, u memoarima opredequje za mirniji, memoarski stil i nain pripovedawa koji proizvodi karakteristinu obimnost memoarskog teksta. Dok se u avangardnim delima autor trudi da defabularizuje kwievni tekst, u memoarima se kao osnovni konstruktivni princip uzima fabulativnost; selektovawem doivqaja vanih za linu/nacionalnu istoriju memoarista ne tematizuje mirne ivotne/istorijske oaze, izostavqajui ih kao nefabulativne. Druga, znaajna razlika odnosi se na stilsko obojewe teksta: iskustveno koje je u memoarima prisutno u doslovnom znaewu esto se u romanesknom tekstu parodijski podriva i osporava. To ne znai, sa druge strane, da u memoarima dominira sentimentalna obojenost teksta esto je i u memoarima primetan ironijski, a posebno autoironijski ton. Pitawe je, poto memoari nastaju mnogo decenija posle romana, koliko se fikcionalnog ugradilo u seawe pisca u zrelim godinama u izgnanstvu. O tome pouzdano mogu svedoiti jedino ratni dnevnici Krakova pisani u drugoj deceniji prolog veka, ali oni su jo uvek neobjavqeni. U svakom sluaju, relacija fikcionalne i nefikcionalne ravni koje jedna drugu meusobno izgrauju jedinstvena je u srpskoj prozi. Svedoei o burnim i znaajnim dogaajima novije srpske istorije, memoari ivot oveka sa Balkana pruaju optu i linu istoriju pojedinca u balkanskom vrtlogu. Oni ostaju kao vredan spomenik nae memoaristike i znaajan prilog prouavawu kwievnog opusa S. Krakova, pisca ije je delo, iako vredno i inovativno, jo uvek u potpunosti nedovoqno priznato.

51 Aleksandar Jovanovi, Umirawe u veselom bunilu, Stanislav Krakov, Krila", u zborniku Srpski roman i rat, Despotovac 1999.

547
Zorana Opai, M.A. STANISLAV KRAKOV'S MEMOIRS IVOT OVEKA SA BALKANA (LIFE OF A MAN FROM THE BALKANS) Summary The paper discusses the relation between Stanislav Krakov's memoirs ivot oveka sa Balkana (Life of a Man from the Balkans) and his avantgarde literary works. Although the avantgarde prose differs from the memoirs in the structural sense (short, dynamic form shaped by the cuts and montage technique) and in the semantic colour of the text (reminiscences are ironized and parodied in the fictional prose) from the memoire epicness and intentions to talk about the tragic and heroic destiny of the individual in the historical whirlpool. In the thematic sense, these two planes of narration show a strangely great closeness. The fact that they are parts of the novel for which the critics claim that the most impressive events are precisely those we find in the almost unchanged shape in the memoirs places the plane of the experienced and the fictional in an intriguing mutual relation.

UDC 821.163.41.09 Crnjanski M.; 821.112.2(436)-14.09 Trakl G. 821.163.41.015.19 821.163.41-95

NA OSTRVU APSTRAKCIJE MILO CRWANSKI I GEORG TRAKL Sowa Veselinovi

SAETAK: Ciq rada je da se, na osnovu uoenih Crwanskovih poetikih relacija prema ekspresionizmu nemakog govornog podruja, istrae formalne i tematske srodnosti wegove poezije i dela Georga Trakla. Posebnu pawu emo posvetiti poetski oblikovanom iskustvu degradirane stvarnosti i viziji nove duhovnosti. KQUNE REI: poezija, Milo Crwanski, Georg Trakl, ekspresionizam, apstraktno, stvaralaki postupak, boja Izgleda da se zbiqa po celom svetu diu generacije onih koji su ratovali. itam, polako, wine stihove, koji ostavqaju ilustracije ivota i odlaze u zrak, u brda, u vene kolutove. [] Ovo su oni koji su mesecima leali, zakopani po umama jesewim; koji su nou, klecajui, prolazili kraj prolenih reka i postali zanavek mirni. [] Wine rei su, katkad, teke i hladne, bez latinske ulnosti i boje, ali ovaj je nemaki jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan, kao, nekad, wina pozajmqena gotika. Istina, tome ih je nauio Stefan George, uenik Francuza, ali je wihova najnovija lirika, na alost, verujte, daleko nad najnovijom francuskom, ubijenom Apolinerovim kaprisima. Osobito dva imena voleo bih da zabeleim za nas: jedan je Georg Trakl, a drugo Franc Verfel. (Crwanski, 1959, 189 190)

Milo Crwanski o Georgu Traklu i Francu Verfelu pie u Pismu iz Pariza", dakle, 1921. godine, no jasno je da je i pre toga bio upoznat sa ekspresionizmom na nemakom govornom podruju i sa wegovim osnovnim postavkama. Zahvaqujui istraivawu Olge Elermajer-ivoti, uoblienom u tekstu Crwanski i jedna zaboravqena antologija austrijskih ekspresionista", tragawe za srodnostima poezije ovog srpskog autora sa stvaralatvom Georga Trakla, Franca Verfela ili Gotfrida Bena konano moe da krene korak daqe. Ako je polazina taka podrazumevala uoavawe odreenih tipolokih veza, omogueno je da se uporednom analizom neki od osnovnih Crwanskovih stvaralakih postupaka ili motiva postave u iri kontekst i na taj nain celovitije protumae. Iako u ovom tekstu nastojimo da razjasnimo poetike

550 bliskosti Crwanskog i Trakla, treba istai da je re o sutinski razliitim pesnicima. Dominirajui stav i raspoloewe lirskog subjekta Crwanskove poezije mnogo su blii drugom austrijskom ekspresionisti, Francu Verfelu, budui da u Verfelovom pesnitvu dolazi do izraaja naglaena socijalna nota, oseaj bratstva sa unienim oveanstvom lienim nade i iluzija, a prisutna je i odreena doza retorinosti i patetike, kao i kod naeg autora. Traklova poezija je, pak, u veoj meri okrenuta ka onirikom, halucinantnom, hermetinija je, a glas koji saoptava svoje apokaliptike vizije priguen je i dopire iz senke. Dakle, mnoge motivske veze Crwanskove i Traklove poezije posledica su optih ekspresionistikih tewi i odnosa prema pevawu i ivqewu. Topos smrti, kosmosa, tela, sna, estetika runog, ekspresionistiko mizoginstvo ili vitalizam i ostale kqune smernice ovog pokreta svakako nalaze svoje specifine modifikacije u delima ovih pesnika, kao i nekih drugih ekspresionista, ali za nas su vanije one osobine koje ukazuju na konkretni stvaralaki dijalog srpskog pesnika sa pesnikim svetom Georga Trakla. Piui o uticaju koji su iskustvo na galicijskom frontu i spoznaja o rasipawu i razarawu stvarnosti izvrili na ivot i delo ovih dvaju autora, Tawa Kragujevi nalazi da Galicija 1914. i Galicija 191415. jesu, naime, za Trakla i za Crwanskog prelomne take koje, u razliitim kontekstima odluujue formiraju semantika poqa koja stvara par ivotstvarawe" (Kragujevi, 805). Mladost u korenu saseena, mladii tako neveseli i umorni, optereeni sveprisutnou smrti i bremenom ubijawa, tragaju za specifinim izrazom koji e wihovo razoarewe i zgaenost svetom spregnuti sa ewom za onostranim, sa metafizikim vizijama i ekstazama. Rasplitawe vrstih formi pevawa tek je preduslov na tom putu, sledi usvajawe sopstvenog, karakteristinog korpusa dominantnih leksema, koje e usloviti i esto ponavqawe i varirawe osnovnih, gotovo opsesivnih motiva. Poezija zalaska, kako bismo je mogli nazvati, oslawa se na slike jeseni, veeri, sutona, slutwe smrti, na usamqenika, nevesela, melanholina raspoloewa, a ezne za slobodom i smirajem zvezda i meseca. Simbolika jeseni kao godiweg doba koje dolazi nakon vrhunca, nakon leta, interesantna je za shvatawe pesnikih svetova u koje nas uvode Trakl i Crwanski. Upravo jesen, u kojoj se jo oseti trag siline i ara leta, a da je, istovremeno, slutwa zamirawa prirode sve jaa (Traklovo zasumraeno leto"), najupeatqivije predoava oseaj prolaznosti i iezavawa, rastakawa sveta, pa i svest mladosti, koja je svela na vrhuncu ivotnog puta. Obiqe jesewih plodova i boja, zaostavtina leta, ini se kao pokuaj da se odgodi i zamaskira smrt, koja je zatamnila mladost i zdravqe. No, doivqaj leta i mladosti kao protraenih, neobeleenih veselou i smehom, naglaava melanholinu i sumornu jesen, kao u ovim Traklovim stihovima:
Zaludna nada ivota. Na put se ve oprema lasta u domu

551
i sunce tone niz breg; ve no na zvezdano putovawe mae. (Izmak leta")1

itav ciklus Traklove zbirke Sebastijan u snu nosi naziv Jesen usamqenika"; jesen pronalazimo i u naslovima mnogih pesama (Ozarena jesen", Jesewe vee", Jesewa dua", Jesen usamqenika"), dok je u samim stihovima gotovo nezaobilazan lajtmotiv. Lirski subjekt najee, u okviru jedne pesme, stoji na granici jeseni obiqa i jeseni truqewa, ime se nastoji pokazati da je i to obiqe samo privid, jer ono u sebi ve nosi svoju smrt. Na taj nain se svako kruno kretawe godine, dana, ovekovog ivota oslikava kao besmisleno, budui da se sve etape tog kretawa unapred potiru smru. Dominira doba kada se dan gasi i boje dobijaju sve tamnije nijanse. Dua jeste jesewa (Herbstseele"), ali je ona i nona (Nachtseele"), izatkana od tamnih senki. Slutei da moda as ovaj stoji" (Qudska beda"), lirski subjekt pokuava da svakom predmetu, svakoj pojavi, sagleda sve emanacije saete u opipqivom i oiglednom. esta upotreba prezenta u Traklovoj poeziji, koju je Valter Kili uoio,2 odgovara potrebi prikazivawa naporednosti svih stawa jednog ve prolog sveta. S tim u vezi, Teodor poeri (Theodor Spoerri) naglaava da u Traklovim stihovima imenice i pridevi preovlauju nad glagolima, te ostavqaju utisak statinosti i bezvremenog prisustva (Spoerri, 5960). Pet najeih Traklovih imenica senku, vee, no, zvezdu i umu ovaj autor pronalazi ak na 385 mesta u sabranim delima. Uz dominirajue imenice vezuju se pridevi, a meu wima izuzetnu ulogu imaju boje. Osnovne Traklove boje su crna, plava, crvena, bela, braon, uta, kao i zlatna i srebrna. Wihovo znaewe bilo je predmet tumaewa mnogih naunih radova i studija na nemakom govornom podruju. Dakako, ta istraivawa imaju uglavnom interdisciplinarni karakter, kako bi se uloga i frekventnost odreene boje u kwievnosti povezala sa wenom pojavom u slikarstvu ekspresionizma. Doaravajui jesewi spektar, Trakl esto uvodi braon, utu ili zlatnu boju. I kod Crwanskog, u poeziji, kao i u romanu Dnevnik o arnojeviu, nailazimo na uto, svelo, jesewe lie kao noseu metaforu bolesne i gorke mladosti. Meutim, jasno je da Traklove boje nose mnogo kompleksniji semantiki naboj nego Crwanskove,3 budui da su se oslobodile svoje opisne" uloge i delimino se osamostalile, u tom smislu da vie ne slue mimetikoj predstavi sveta. Upravo u takvom odnosu prema boji, pa ak i prema samom pridevu, a ne u pogledu semantike pojedinih boja,
1 Svi stihovi Georga Trakla, ako nije drugaije naznaeno, dati su u prevodu Branimira ivojinovia. 2 Prvo, istoimeno poglavqe kwige ber Georg Trakl Valtera Kilija (Walter Killy), objavqeno je u okviru kwige Izabranih pesama Georga Trakla pod nazivom O Georgu Traklu", u prevodu Olge Beki. 3 Nasuprot shvatawima Vasilija Kandinskog, koji utu boju odreuje kao toplu, povezuje je sa telesnim i propadqivim, Franc Mark je doivqava kao deju boju. O relacijama Markovog slikarstva i Traklove poezije up. Roland Mnig, Franz Marc und Georg Trakl Ein Beitrag zum Vergleich von Malerei und Dichtung des Expressionismus.

552 uoava se bliskost Trakla i Crwanskog.4 Najee izraena u obliku prideva, dakle zavisna od imenice sa kojom saiwava sintagmu u gramatikom i svakom drugom pogledu, boja poiwe da stie oblik" i samostalnost predmetnog izraenog imenicom. Pridev u ekspresionizmu prestaje da biva ukras, on se, po Kazimiru Edmidu, stapa sa nosiocem misli u rei. Ali on ne sme da opisuje. On jedino mora da u najsaetijoj formi da bit, i samo bit" (Bogosavqevi, 1995, 231). Na taj nain uto" u Crwanskovom delu postaje stalni simbol, kompleksniji, bogatiji od simbola jeseni ili lia, tako da i u sintagmama dominira nad imenicom. Ta istaknuta uloga boje, i prideva uopte, esto se naglaava i postavqawem u postpoziciju.
Umreu, pa kad se zaeli mene, ne vii ime moje u smiraj dana. Sluaj vetar sa lia svelog, utog. Pevae ti: da sam ja qubio jesen, a ne tvoje strasti, ni lanke tvoje gole, no stisak grawa rumenog uvenulog. (Serenata")

U Traklovom delu taj inovativni odnos prema boji najlake je sagledati na primeru plave boje. Teodor poeri nalazi da plava boja kod Trakla ima nedvosmisleno pozitivno znaewe, te da se ona suprotstavqa negativnoj crnoj, kao i ambivalentnoj crvenoj, utoj ili braon boji (Spoerri, 6162). Plava boja, kao epitet, vezuje se uz mnogo raznorodnih pojmova, kao to su senka, makovi, hrizanteme, vazduh, slike, qubavnici, kladenac, vrelo, golubi, oi, plat, tihost, dua, cvetovi, lice, zver, pogled, alopojka, osmeh, a javqa se i kao imenica plavet i plavetnilo i kao glagol plaveti se. Zbog uestalosti ove rei, ali posebno usled otklona od wene mimetike uloge i uvoewa sinestezije kao jedne od kqunih stilskih figura, ona ima povlaen poloaj u sintagmi i izuzetan znaaj za smisao stiha i itave pesme. Plava boja i kod Crwanskog, kao i u ekspresionizmu u celini, odraava ewu za duhovnim, onostranim i eterinim, koja nastoji da nadvlada oaj u spoznaji haosa sveta bez Boga. Kao to plava zver kod Trakla ili Markov plavi kow upuuju na produhovqenost ivotiwe, na wenu duu istiju od qudske,5 i na pesnik trai plavet koja e oveku vratiti dostojanstvo, lepotu i Boga. Modrina i plavet figuriraju kao boje neba, mora i duhovnih spona sveta u rasipawu. Umesto ivoti4 Piui, u kwizi O duhovnom u umetnosti, o tome da bi, kada je re o duevnim stawima, uta boja mogla biti koloristika predstava ludila, Vasilij Kandinski pronalazi izuzetno zanimqivo poreewe: To je kao ludo rasipawe posledwih sila leta u blistavom jesewem liu od koga se oduzima umirujua plava i pewe na nebo. Nastaju boje lude snage, kod kojih potpuno izostaje dar produbqivawa." (Kandinski, 98). uta boja kao izraz zemaqskog, efemernog i konanog kod Crwanskog se upravo na takav nain suprotstavqa duhovnoj plavoj, dok se kod Trakla semantika odnosa ovih dveju boja ni izbliza ne iscrpquje tim aspektom. 5 Up. Mnig, 60.

553 we, kod Crwanskog se uglavnom biqni svet javqa kao nosilac te istije i istinitije due, kakvu ovek treba da tei da stekne. U pesmi Vetri", na primer, priroda se antropomorfizuje, pa ak i divinizuje, i postaje uzor posrnulom, bezbonom oveku:
Smrt moja zavisi od pevawa tica, a nemam ja doma, ni imena. Daleko negde stoje vite jele, snena lica, radi wih mi je majko drago da si potena.

Svet bez Boga je od ekspresionista zahtevao da svojom umetnou iskre nov put ka nebu. Srodnosti su svuda, zaetak, istovetna pojava da neka stravina mo nagoni duu da bude mona, da traga za beskonanim i da izrazi ono posledwe to oveka stvaralaki povezuje sa univerzumom" (Bogosavqevi, 1995, 232), tako Kazimir Edmid izraava relaciju kosmikog i qudskog, stawe pesnika upletenog u kosmos". I kod Trakla i kod Crwanskog, u srastawu oveka sa kosmosom, Mesec i zvezde postaju bliski, opipqivi, prisutni u svakodnevnom ivotu. Interesantno je kako na muki" pesnik doarava niti kojima Mesec, kao marionetom, upravqa ovekom, oigledno fasciniran vezom koja postoji izmeu ovog nebeskog tela i tela i duha ene.6 Personifikacijom pesnik omoguava da se odsjaj bledog Meseca prepozna na licima svih bledih prilika wegovih stihova, kao to u Traklovoj poeziji nailazimo na tananu vezu izmeu bledila qudskih prilika i bledila zvezda, koje ih priprema za smrt. Kada je re o tom belasawu, srebrewu, koje sjediwuje ono to je beskrajno udaqeno, kod Trakla nailazimo na prah zvezda, na blede anele, bele obraze sestara, srebrn glas vetra i zvezda, srebrni anelov glas, korake meseca opiwenoga, srebrno lice, kapke, ake, ribe, gubu, meseinasti glas, blede kapke, meseaste staze, i slino.
U dvoritu, oparani od sutonskih mlenih svetlina, Kroz jesewu smeost klize bolesnici meki. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Zvezde posvuda belu tugu liju. (Suton") Na slepoonice kapqe ti crna rosa, posledwe zlato stroenih zvezda. (Deaku Elisu") U plavom kristalu boravi bledi ovek, nasloniv obraz o svoje zvezde; (Mir i utawe") Crnkast u jesewoj bati korak prati blistavi mesec, (as ucveqenosti")

Up. Stojanovi-Pantovi, 68.

554 Bolno, neveselo osmehnut lirski subjekt Crwanskog takoe traga za smislom svoga postojawa pratei ples zvezda i meseca:
Sedeo sam poguren i crn, pust, kao Meseeva senka. (Rastanak kod Kalemegdana") U vrtlogu kamewa i neba pae, krikom, u zavejane, mlade jele, i posue im krila, dahom naim, to e se slediti u zvezde, (Vetri") A da me vide svi u nebo idu, po ulici zvezda i srebra. Ja stojim raspet sam na zidu, a Mesec mi blago probada rebra. (Na ulici") Da li je to ista mo, koja se rasipa i razlije? Mesec, to kotrqa, veerom, prazni svet svoj ut? (Serbia")

ovek je zavitlan u kosmos i, mesto boanstva, sam je razapet. Proboden Meseevim srpom, zaraen je beskrajem i ne nalazi vie radosti na zemqi, ne ume da voli (Tek uvee, slobodan ko u travi cvet, / ja te ekam. Na jednoj klupi. Razapet." Ja, ti, i svi savremeni parovi"). U poemi Strailovo", odnos prema imaginativnom, idealnom, naglaen je upravo srebrnim lukom u rukama lirskog subjekta, koji ga vodi meu umrle. Tumaei Traklovu pesmu Mlada sluavka", Srdan Bogosavqevi dovodi u vezu pojavu srebrnog lica sluavke, i srebrne boje uopte, sa wenom predsamrtnom" otuenou i istotom (Bogosavqevi, 1998, 123). U Crwanskovoj slici Lutam, jo vitak, sa apatom strasnim / I otresam lanke, smehom prelivene", aliteracijom kao da se doarava srebrewe uskovitlanih duhova koji se bude pod korakom meu zvezdama. Tako srpski pesnik, na putu iskuavawa komunikacije sa onostranim, sustie srebrne tabane", srebrni korak" iz poezije Georga Trakla, a svoje stihove priziva iz one sfere iz koje su doli i ovi Traklovi Na srebrnim petama klize raniji ivoti / i senke prokletnika silaze u vode to uzdiu." (Psalm"). I tako je povezivawe vremenski i prostorno odvojenih dogaaja uz pomo asocijativnog nizawa slika, prefiguracija, prelamawa i zbuwujuih preklapawa postalo poeqna strategija razarawa kauzalnih i logikih odnosa u osnovi one iste stvarnosti koja je isprva iritirala sanolikom nepovezanou svojih disparatnih elemenata" (Bogosavqevi, 1995, 209). Simultanost heterogenih sadraja, disocijativno nizawe slika, kao jedan od kqunih stvaralakih postupaka ekspresionista, dolazi do izraaja u Crwanskovoj sumatraistikoj fazi i u wegovim poemama. Programska pesma Sumatra" upravo se i zasniva na uskrsavawu nepovezanih slika, koje, zdruene, daju novu stvarnost, produhovqenu, smislom oplemewenu sliku sveta. Ne sluajno, te kosmike corre-

555 spondances" ostvaruju se u kontrapunktu boja. Tu se zaista pokazuje da je crvenilo korala i treawa wihovo sutinsko obeleje, duhovna kategorija koja prevazilazi pojedinane pojmove. Vizija spajawa udaqenog postaje toliko jasna da se ini da je gotovo fiziki ostvarqiva, a velik udeo u postizawu takvog efekta ima specifinost srediweg pojma preko kojeg se ostvaruje relacija. I ba kao to Bogosavqevi utvruje da se kod Trakla umesto metafore javqa iaena metonimija", uoava se da Crwanski ne poredi korale i trewe, oni nisu simboli, niti metafore, nego upravo metonimije svekolikog crvenila", superiorne apstrakcije. U holistikom doivqaju sveta, sve je simbol; u atomiziranom, sve je metonimija nepostojee celine" (Bogosavqevi, 1995, 213). Treba opet istai da nije kquno semantiko odreewe pojedinih boja, jer se ono uglavnom pokazuje kao uproavawe (posebno kod Trakla), odnos prema fenomenu boje kao inherentnom obeleju sveta, pa i onog sveta koji ekspresionista stvara iz sebe. Na slian nain i Trakl smisaono povezuje crvenilo i purpur usta i rane. U pesmi Mlada sluavka" ova veza se izraava eksplicitno Teko die na jastuku, / Na ranu joj usta lie." (Bogosavqevi, 1998, 119). Crvenilo usana upuuje na wihov drugi pojavni oblik i rana se namee kao drugaije otelotvorewe istog principa. esta Traklova sintagma, krvava usta" ili purpurna usta",7 ukazuje na doivqaj krvi kao isto telesne, nagonske i, ak, agresivne snage, koja se pokazuje jednako u qubavnoj strasti, u poudi, kao i u rawavawu ili ubijawu. Ovakvim izjednaavawem disparatnih pojmova putem pojma-medijuma u potpunosti se potire etika, vrednosna ili emocionalna dimenzija. Krv je krv, zaiwala ona ili zatirala ivot (O, sladostrae smrti." San i pomraewe"), samo je obeleje prokletstva telesnosti". U pesmi apokaliptike atmosfere proistekle iz gorkog ratnog iskustva, Grodek", koja je gotovo natopqena krvqu, opet se usta priiwavaju kao rana, ona su smrvqena i pevaju divqu alopojku" opratajui se od ivota, kao to se u pesmi Jednom prerano umrlom" javqa krv to tee iz wegovog grla razbrujalog". Tawa Kragujevi je upravo sa pesmom Grodek" poredila Crwanskovu Himnu", u kojoj lirskog junaka isti jarosni bog" navodi da klikne: Na Bog je krv." Postupak zbliavawa disparatnih sadraja pod okriqem odreene apstrakcije omoguava ovim pesnicima da realizuju razliite tewe svojih poetika. Trakl, koji je ovaj postupak nainio imanentnim obelejem svoje poezije i wime ovladao do savrenstva, nastoji da potre sve distinkcije, koje se tako u wegovom pesnikom svetu pokazuju kao nebitne. Protivtea lepog i runog samo je prividna, jer meu wima uistinu nema sutinskih razlika, poto je sve podreeno vrhovnom apstraktnom. Tako se runo esto namee kao skrivena teleologija lepog i uzvienog" (Bogosavqevi, 1998, 25). Kod Crwanskog se ovaj postupak javqa tek u svom zaetku, neto razvijenije u poemama Serbia" i Lament nad Beogradom" i, sa interesantnim inovacijama, u romanu
7 Iz plavetnila to je trulilo izie bleda prilika sestre, i ovako su govorila wena krvava usta: ubadaj, crni trne." (Otkrivewe i propast")

556 Kod Hiperborejaca, a obeleen je snanom potrebom za uspostavqawem veza sa transcendentnim, za dokazivawem punoe transcendencije koja proima smislom svako bie i tvar na zemqi koji se svojim duhovnim vezama do we uzdignu. U Traklovom poetskom univerzumu dolo je do brisawa granica ne samo izmeu runog i lepog ili moralnog i nemoralnog, nego je uzdrmana i ugroena svaka kategorija koja saiwava predstavu stvarnog". Sfere jave i sna, ivota i smrti, rastau se kao i druge instance sveta u rasapu. Zato ovu novu stvarnost karakterie i odsustvo mea izmeu zemaqskog i metafizikog. Neprozirnost Traklovog izraza onemoguuje itaocu da razlui wegove mrtve od wegovih ivih lirskih subjekata, oni se poravnavaju u neutaivoj udwi za sutinom, za duhovnim preporodom. Tawa Kragujevi nalazi da je u Trakla toj sili onespokojavajuih i razdiruih snaga bilo sueno da nekom svojom drugom stranom crpe vitalnu energiju samog pesnikog govora, koji vaspostavqa sliku raspadnutog sveta, ne mewajui ga i ne preinaavajui, prevodei ga samo iz jedne realnosti, doivqaja, u poredak pesnikog jezika." (Kragujevi, 787). Ukoliko se svet u pesmi vraa nekakvoj iskonskoj celovitosti, iznova se zdruuje ono to je smru bilo podeqeno. Nai pesnici, putem sopstvene mladosti, ma kako ona bolesna i jalova bila, oseaju neunitivu prisnost sa mladim mrtvacima", rano pokopanom omladinom sveta. Snana duhovna veza sa wima nadvladava odnose sa ivima, koji se esto doivqavaju kao nedovoqno sazreli, nedovoqno svesni. Sigurno je da se to oituje i u odnosu prema eni, posebno u pogledu ulnosti i poude, koje naglaavaju degradaciju qudske egzistencije na istu telesnost. Traklove pesme Deaku Elisu", Elis", Helijan", Sebastijan u snu", Jednom prerano umrlom", Pesma uminuloga", u celini su posveene komunikaciji i identifikaciji sa mrtvima. Sintagme kakve su mrtva siroad", mrtvako kolo dece neme", umrli deak", nean le", duh prerano umrlog", detiwski kostur", mrtvo dete", smrskane muke kosti", uzdiu duhovi pobijenih", uskrsla senka deaka", plava deakova senka", razne varijacije na motiv neroenosti" ili stihovi:8
Dajte da pesma pomene i deaka, wegovo ludilo, bele vee, i kako odlazi, istruleo, plaviasto diui oi. (Helijan") Trnovit zvui bun Onde gde su ti meseinaste oi. O, Elise, otkada si ve umro. (Deaku Elisu")
8 Upuuje na iwenicu da se u nekim pesmama (na primer u 'Pesmi o Kasparu Hauzeru') kvalitet 'neroenosti' odnosi i na nekoga ko je bio roen i iveo izvesno vreme. U kom smislu je takav ovek 'neroen'? U tom smislu da, iz nekog razloga (obino zbog toga to je umro nasilnom smru), ili, jednom baen u svet, nikada nije stekao identitet koji bi odredio wegovu sudbinu, ili pak nije izvrio sudbinski zadatak generacija, te stoga kao i da nikada nije bio roen." (Bogosavqevi, 1998, 161)

557
O! kako su pravedni, Elise, svi tvoji dani. (Elis") Za tamnim buwem se igraju deca plavim i crvenim kuglama; Neka mewaju ela i ruke trunu u smeem liu. (Uvee") Kao deak smrskanih grudi Zamire pesma u noi. (Zapad (Druga verzija)")

stalno se vraaju temi rane smrti, koja e docnije biti obraena i u delu Rajnera Marije Rilkea. Mladost opstaje u smrti i wome biva ouvana, te se likovi mrtvih javqaju duhovno proieni, osloboeni mrskog tela. Piui o Crwanskovom stvaralatvu u kwizi Srpski ekspresionizam, Bojana Stojanovi-Pantovi kod ovog pesnika uoava tewu za suprotstavqawem konstruktivnog principa sna" i destruktivnog principa osipawa materije" (uto lie) (Stojanovi-Pantovi, 111). Takav izvrnuti odnos stvarnostsan svoj vrhunac dobija u specifinom odnosu ivota i smrti. S obzirom na to da je san semantiki blizak pojmu smrti, ini se da i na wu prenosi pozitivno znaewe, protivstavqajui je ivotu. Naspram jalovog, besmislenog i ponitenog sveta javqa se slika smrti u kojoj borave mladost i snaga. Pesnik esto uzviene snove izginule omladine poredi sa raspojasanim svetom koji je nezaslueno preiveo rat. U kojoj meri se ratno iskustvo javqa kao opsesivna tema i kod Crwanskog i kod Trakla pokazuje se time to je mrtva mladost uglavnom, a kod naeg pesnika iskquivo, muka. ak se i sestrin lik kod Trakla javqa kao duh mladia, ime se signalizira wihova neraskidiva bliskost ostvarena u vioj stvarnosti" i zamagquje polna, incestuozna privlanost (Skamewen potonu u prazninu, kad se u razbijenom ogledalu, kao mladi na umoru, pojavi sestra; i no proguta prokleti rod." San i pomraewe").
uj, kako se ori pesma naa tvrda glasa, Da nije najlepe qubav, ve za grumen Sunca ubijati i rano umirati. (Crwanski, Jadranu")

Vezano za motiv rane smrti, oba pesnika u svojim stihovima uvode figuru ubice i esto se upravo lirski subjekt sa wom poistoveuje. Ubistvo kao neminovnost, kao sudbinska predodreenost, dobija ambivalentno znaewe, uoava se neobina vezanost ubice i ubijenoga, u odnosu na druge. U Traklovoj Pesmi o Kasparu Hauzeru" ubica koji Kaspara trai nije ma koji, nego wegov sopstveni ubica koji mu postaje toliko blizak i neophodan da vie ne moe da ga razlui od sebe. ini se, ponegde, da se motiv ubistva javqa upravo kao simbolino obraunavawe sa samim sobom, sa sopstvenim detiwstvom, mladou i nevinou.

558
Iz srca curi samoprolivena krv, a u crnoj obrvi gnezdi se neizreciv trenutak; tamno susretawe. (Trakl, Preobraewe zla") I beli glas mi ree: Ubij se! (Otkrivewe i propast")

Kod Crwanskog je ovaj motiv negde spregnut sa slikama poude, pa dobija naglaeno grotesknu notu: Pruim li ruke, raspau se ene, / padaju na kolena, i plaem porodiqa / klawaju se meni pune tunog miqa / i kliu, da ih ja zagrlim prvi, prvi: / jer moje su ruke mokre / od krvi, krvi." (Pesma"). Neminovnost ubijawa koja se postavqa pred oveka, predodreenost za smrt, potiskuje etiku dimenziju tog ina. Posebno je za Crwanskog, koji je ratovao za tue interese, bila jasno iskristalisana jedina motivacija za ubijawe kako sam ne bi bio ubijen. Upravo zbog toga se ostvaruje tako vrsta veza lirskog subjekta sa onima iji je ivot rano ugaen, on u wima prepoznaje dvostruko lice sopstvene rtve. U smrti su ubica i ubijeni zagrqeni, kao bezgreno zdrueni, u wima bivstvuje mladost koja se moe ovaplotiti u duhovima potomaka. Na koji nain opisao je Crwanski u eseju O stogodiwici Vase ivkovia":
Stoletna razdraganost qudskog duha i ivota, oko Bolowe i Padove, moda je samo izmaglica i emanacija mlaanih telesa koja su se sa svih strana sveta sakupila, u lakoj akoj odei, da proigraju i propevaju mladost, a sad lee, sahrawena, u grobqima tih prastarih universiteta. Ko zna koliko je boja i veselih platna prelo preko siweg, naeg Jadranskog mora, jer je pred wima veselo skakutao ak, mladi ak iz dubrovake porodice Zlataria, koji je okupao svoj duh u providnom i bistrom vazduhu, punom lasta, grada Siene! Ko zna koliko je mladosti i uzaludnog oduevqewa utroeno u onim, visokim kao gnezda, akim stanovima, pod nebom, starih, oronulih nemakih gradova du Rajne, da se sumorni i uasni nemaki duh povrati veselosti i smehu! [] Nemojte da ne verujete da i duh tih, davno umrlih frukogorskih aka, nee moda izmeniti duu cele jedne pokrajine. (Crwanski, 1972, 409410)

I poema Strailovo" svedoi o neunitivom duhu mladosti koji polae pravo na svoj opstanak u svetu. Ravnopravno je prisustvo onostranog i ovostranog, ba kao to se u Traklovim stihovima nesmetano susreu ivi, mrtvi, duhovi i vaskrsli.
A, mesto svog ivota, davno ivim, bure i senke groznih vinograda. Nastavqam sudbu, ve i kod nas prolu, bolesnu neku mladost, bez prestanka; tek roewem dolu, sa rasutim liem, to, sa groba Branka, na moj ivot pada. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Milujem vazduh, posledwom snagom i nadom, ali, svisnuu, to i ovde slutim,

559
za gomilom onom, jednom, davno, mladom, pod sremskim vinogradom. Za jedan blagi stas, to, prvi put, zaquqa viwe i trewe, poqupcem, kod nas i poskoi, vidikom, sa ritova i muqa. Za drutvo mu, to po vinskom mehu svelo lie rasu, sa osmehom mutnim, preskaui, prvi put, potoke, u smehu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . I, tako, bez rei, duh e moj sve tue smrti da zalei. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . vidim da je, u ranom umirawu, moja, i tua, mladost, gorka i jedna ista.

Da bi se iz tuge radost rodila", Crwanski sawa da srpsku kulturu oplemeni qubavqu, smehom i radou, kao to su to inili Vasa ivkovi i Branko Radievi, koje kao Dionisa doziva vinom i pastirskom frulom (Prvo mi se u bludi neto javi, / belo i mirno, kao daleko stado. / Posle se susretoh sa trewom, / i, kao u frulu, svirah, / u jedan potok plavi." Povorka"). U putopisu Qubav u Toskani, o tome pie:
Nauiti, izuiti qubav i blagost, jer, eto, ivot nam se uputio, nag i umoran, sav izmuen i straan, kao gubavi sa kojim lee, iz milosra, sve mlado, pansko plemstvo, u ime Hrista. Trebae ga pomilovati i pokriti mu naga rebra. Pitae nas o blagosti i raawu, mirnoi svemonoj, koja hrani. [] Zato sioh vozom kroz Alpe, sa bednim i stranim, bivim vremenom u naruju, tako krvavim i kunim da se i sam zgrozih i uplaeno aputah putem na sve strane: Grobovi, putevi, gradovi, putujem za dobro sveta ovog, u kome tice poje i guterovi sevaju, zvezde kapqu, a vojske prolaze, kao uvelo lie. Ponegde ve zasvirah, kao u frulu, u potoke plave. Narod hou da sagradim. (Crwanski, 1972, 316)

Motiv povratka duhovnom zdravqu antike, koji u pesnitvo ekspresionizma dolazi iz poezije Fridriha Helderlina i Novalisa, priziva figure Dionisa, Pana, Satira i sliku dobrog pastira u bukolikom ambijentu.9 Vinograd i vino, kao simboli plodnosti odsutni iz pesnikovog vremena, javqaju se esto u poeziji Georga Trakla. U pesmi Psalm", jalovi svet je predoen kao vinograd, spaqen i crn, s rupama punim paukova". Lirski subjekt Psalma" tui za izgubqenim rajem koji se oituje kao ostrvo u Junom moru / koje doekuje boga sunca", gde mukarci igraju ratnike igre. / ene wiu kukovima pod puzavicama i ogwenim cveem / kad se raspeva more". Mogunost spasewa se nasluuje u dionizijskoj opijenosti ivotom, ali je jasno da su nimfe napustile zlatne ume, a Panov sin se javqa u liku radnika-kubikaa /
9

O ovom motivu kod Trakla detaqnije u navedenoj Menigovoj studiji.

560 to preko podneva spava na raarenom asfaltu" (Psalm") ili spava u sivom mermeru" (Helijan").10 Olga Elermajer-ivoti dovodi u vezu ovo Traklovo rajsko ostrvo sa onim Crwanskovim koje se zvalo Itakom, Cejlonom, Celebesom, Hiosom i, konano, Sumatrom (Ellermeyer-ivoti, 338). Oduevqewe snagom i zdravqem Juga bilo je prisutno i kod Helderlina; uostalom, i on je opevao jedno juno ostrvo, a bie izraeno i kod Crwanskovog savremenika, Gotfrida Bena. Jedna od novela iz wegove zbirke Mozgovi (Die Gehirne, 1916) nosi naziv Ostrvo" (Die Insel") i svedoi o predstavi ostrva kao izdvojenog sveta koji moe da funkcionie po drugaijim pravilima i iji izolovani poloaj omoguava da se na wemu ouva iskonsko, antiko duevno zdravqe oveka. Glavni lik ove novele, lekar Rene, ovako zamiqa svoje ostrvo:
Also, eine Insel und etwas sdliches Meer. Es sind nicht da, aber es knnten da sein: Zimtwlder. Jetzt ist Juni, und es begnne die Entborkung, und ein Zweiglein brche dabei wohl ab. Ein beraus lieblicher Geruch wrde sich verbreiten, auch beim Abreien eines Blattes ein aromatisches Geschehen. () Ja, das war eine Insel, die in einem Meer vor Indien lag. Es nahte sich ein Schiff, pltzlich trat es in den Wind, der das Land umfat hatte und nun stand es im Atem des brunlichen Walds. (Benn, 54)

Neto docnije, u tekstu pod nazivom Itaka" (Ithaka", 1919), u kojem se takoe pojavquje lik Renea (u spisku likova koji prethodi dijalogu, navedeni su Albrecht, Professor der Pathologie, Dr. Rnne, sein Assistent, Kautski, ein Student, Lutz, ein Student), slika omladine koja traga za svojim rajskim prostorom se konkretizuje.
Lutz: (ihn mit der Stirn hin und her schlagend): Ignorabimus! Das fr Ignorabimus! Du hast nicht tief genug geforscht. Forsche tiefer, wenn Du uns lehren willst! Wir sind die Jugend. Unser Blut schreit nach Himmel und Erde und nicht nach Zellen und Gewrm. Ja, wir treten den Norden ein. Schon schwillt der Sden die Hgel hoch. Seele, klaftere die Flgel weit; ja, Seele! Seele! Wir wollen den Traum. Wir wollen den Rausch. Wir rufen Dionysos und Ithaka!11
Tako i Crwanski uvodi figuru Satira: Znate li priu Anatola Fransa o svetome Satiru? Kad je Evropa ogrezla u krvi i kad su se narodi vijali, kao besni psi, i na svakom trgu gorela po jedna nesrena mlada ena, proglaena veticom, ili po jedan mlad svetenik, proglaen jeretikom, zidali su oni koji su se grozili ivota i qudi, duboko u planinama, hramove i domove patwi, postu i smrti, nosei na ouqenim pleima balvane i stabla, u znoju lica svoga. Tad se pojavie neznano otkuda, iz noi, iz daqine, neki udni starci, koji su veerom tako blago svirali u frulu i uili qude vinogradarstvu, igri po itu, i smehu, a na dnu zenica nosili neku udnu, umsku, bogovsku mo; ali su i oni sagli glavu pod vodu krtewa, i pomagali, sa osmehom, zidawe tih hramova [] Ko zna, moda je jedan od tih begunaca iz zemqa igre, smeha, i jurewa po umama i vinogradima, stigao i u nae krajeve i iveo tamo negde, nad Karlovcima, u Sremu, otkud se o zemqama naim, u pesme kukawa i jadikovawa, rairie pesme radovawa i berbe." (Crwanski, 1972, 412)
10

561 Iste te, 1919. godine zaue se jo jedan vapijui glas i u svojoj Lirici Itake pretoie u stihove snove zamorene omladine", koja je, oigledno, ista kao i ona Benova.
Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled, i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ali: ili nam ivot neto novo nosi, a dua nam znai jedan stepen vie, nebu, to visoko, zvezdano, mirie, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, avo nosi. (Prolog")

Nakon istraivawa ove literarne veze, dolazimo do zakquka da su neke inovacije koje Milo Crwanski uvodi u srpsku kwievnost srodne sa stvaralakim postupcima austrijskog ekspresioniste Georga Trakla. To je, pre svega, specifian odnos prema pridevu u sintagmi, budui da se potiskuje wegov naturalistiki, mimetiki karakter. Dakle, umesto da blie odreuje imenicu, pridev slui da zamagli weno konkretno oznaavawe i imenovawe, te da tako ukae na relativnost u poimawu svake odreene i naoko jasno omeene pojave i predmeta; reju, wegova uloga je da proiri znaewe date imenice neophodnom dozom apstraktnog. U tom smislu se i u apstraktnosti boje javqa mogunost da povezuje naizgled disparatne elemente sveta i upravo se u takvoj funkciji ona pokazuje kao prepoznatqivi adut Crwanskovog pesnikog izraza. Traklov krajwi zanos onostranim, koji se manifestuje u potirawu razlika izmeu lepog i runog, moralnog i nemoralnog, ivog i mrtvog, budui da je sve samo emanacija neke vie stvarnosti, dolazi do izraaja, dakako u skromnijoj varijanti, i kod sumatraiste Crwanskog. San da se bolesna, preivela mladost i ona mladost sa druge strane mogu, sjediwene, izleiti istom duom ivotiwa i biqaka na nekom udaqenom ostrvu, jo opstaje i obnavqa se svaki put kada izgovorimo Itaka" ili Sumatra", prepoznaje se to po nemogunosti da se ova imena spuste na neka realna, postojea ostrva meu ostrvima. Tako je Crwanskom, na nekom junom ostrvu, ono Serbia" zvualo kao da se prostire i rasipa u smrti, da to nije zemqa otaca i majki, nego glas, zenica i zora. Izdaleka, setie se jo jednog utoita svojih lutawa: Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. / A kad i meni odbije as stari sa11 Gottfried Benn: Ithaka". In: Szenen und Schriften in der Fassung der Erstdrucke". Hg. v. Bruno Hillebrand. Frankfurt (Main) 1990, S. 2128. Gesammelte Werke in der Fassung der Erstarucke", Bd. 4. Izvor: http://www.dhm.de/lemo/html/dokumente/ithaka/index.html (8. juna 2006).

562 hat Tvoj, / to ime e biti posledwi apat moj" (Lament nad Beogradom"). Jer ime, ono koje stoji na sredokrai izmeu tvari i ideje, izmeu ne-vie-postojawa i ne-jo-postojawa, u sebi uva najlepe od imenovanoga.
LITERATURA Antologija ekspresionistike lirike, priredio Srdan Bogosavqevi, Svetovi, Novi Sad 1998 (u tekstu Bogosavqevi, 1998a). Antologija ekspresionistike pripovetke, priredio Srdan Bogosavqevi, Svetovi, Novi Sad 1995. Benn, Gottfried, Prosa und Autobiographie: in der Fassung der Erstdrucke, Fischer Taschenbuch, Frankfurt am Main 1984. Bogosavqevi, Srdan, Ekspresionistika lirika, Svetovi, Novi Sad 1998 (u tekstu Bogosavqevi, 1998). Werfel, Franz, Gedichte: aus den Jahren 19081945, Fischer Taschenbuch, Frankfurt am Main 1996. Edschmid, Kasimir, ber den Expressionismus in der Literatur und die neue Dichtung, E. Rei, Berlin 1921. Ellermeyer-ivoti, Olga, Crwanski i jedna zaboravqena antologija austrijskih ekspresionista, Nauni sastanak slavista u Vukove dane, 34/2, Meunarodni slavistiki centar na Filolokom fakultetu, Beograd 2004, str. 327 340. Kandinski, Vasilij, O duhovnom u umetnosti: Posebno u slikarstvu: sa osam slika i deset originalnih drvoreza, Esotheria, Beograd 1996. Killy, Walter, ber Georg Trakl, Vanderhoeck und Ruprecht, Gttingen 1960. Konstantinovi, Zoran, Ekspresionizam, Obod, Cetiwe 1967. Kragujevi, Tawa, Grodek i komentari, Letopis Matice srpske, 168, 449, 5. maja 1992), str. 787807. Mnig, Roland, Franz Marc und Georg Trakl Ein Beitrag zum Vergleich von Malerei und Dichtung des Expressionismus, LIT, Mnster 1996. Milo Crwanski: teorijsko-estetiki pristup kwievnom delu, zbornik uredio: Miloslav uti, Institut za kwievnost i umetnost, 1996. (Posebno: Bojan Jovi, Poetika Miloa Crwanskog dva strana uticaja", str. 7787). Raievi, Gorana, Eseji Miloa Crwanskog, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad 2005. Spoerri, Theodor, Sprachbestand und Symbolik der Dichtungen" in: Strukturen in Persnlichkeit und Werk, Francke Verlag, Bern 1954. Stojanovi-Pantovi, Bojana, Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad 1998. Trakl, Georg, Gedichte, Ksel-Verlag, Mnchen 1957. Trakl, Georg, Izabrane pesme, izbor i prevod: Branimir ivojinovi, Srpska kwievna zadruga, Beograd 1990. Crwanski, Milo, Itaka i komentari, Prosveta, Beograd 1959. Crwanski, Milo, Lirika. Proza. Eseji, Matica srpska Srpska kwievna zadruga, Novi Sad Beograd 1972.

563
Sonja Veselinovi ON THE ISLAND OF THE ABSTRACT MILO CRNJANSKI AND GEORG TRAKL Summary Since some of the crucial Expressionist features have been diagnosed in the poetry of Milo Crnjanski, but his actual relation with the main Expressionist poets has not been researched, the author of this paper seeks to determine the structural and topical affinities of Milo Crnjanski's and Georg Trakl's poetries. The poetics of Expressionism establishes the abstract as the dominant category of the poetic universe that rearranges the reality. The permanent tendency of the lyrical subject in Trakl's poems, and of the poet himself, is to find the correlations between disparate subject matters and to found a higher reality" on such grounds. The ambition of this paper's author is to reveal this principle, or at least its rudimentary form, manifesting in various aspects of Milo Crnjanski's work.

UDC 821.163.41.09 Vujadinovi Z. 050.488(497.1) PEDESET U EVROPI 821.163.41-95

SLUAJ ZVEZDANA VUJADINOVIA Dragana Bedov

SAETAK: Rad predstavqa dopunu procesu osvetqavawa specifinih pojava srpskog nadrealizma i wegovog formirawa i pokuava da istakne ulogu i znaaj Zvezdana Vujadinovia, pokretaa i urednika asopisa 50 u Evropi, nadrealistike publikacije koja je prola bez veeg odjeka, iako je nesumwivo po svojim idejama i stavovima, na neki nain, prethodila organizovawu i zajednikom istupawu neto kasnije formirane nadrealistike grupe kod nas. U tom smislu posmatrane su reakcije savremenika, u prvom redu Marka Ristia, iji sud je, po svoj prilici, odigrao kqunu ulogu u recepciji dela Zvezdana Vujadinovia. KQUNE RECI: Zvezdan Vujadinovi, srpski nadrealizam, Marko Risti, asopis 50 u Evropi

Nadrealistiko i nadrealizam termini su uvek aktuelni i nikada do kraja osvetqeni. O naem nadrealistikom pokretu, koji je u razliitom intenzitetu trajao desetak godina u meuratnom periodu, mnogo je pisano. Interesovawe za podsvesno i iracionalno, prevazilaewe tradicionalnih okvira kwievnosti, novi putevi u traewu kwievnog izraza i sadraja i uticaj koji su izvrili nadrealisti na savremenu kwievnost, verovatno objawavaju estu potrebu da se termini nadrealistiko i nadrealizam iznova preispituju i osvetqavaju sa raznih strana. Nesumwiv je upliv koji je nadrealizam imao na daqe tokove nae literature. Specifian odnos prema stvarnosti, revolucionarnost, eqa da se promeni izgled sveta, da se ovek oslobodi okova razuma, morala i da se prodirawem u najskrivenije slojeve svesti otkrije wegova autentina linost, u emu se osea uticaj Frojdove psihoanalize, otkrivawe jedne vie, skrivene stvarnosti, nadrealnosti, u kojoj vlada prvobitni haos, neporemeen ovekovim racionalnim miqewem, umetniko delo koje treba da izraava halucinantne vizije i doivqaje koji se javqaju u stawu spontanog funkcionisawa duha, slobodna igra asocijacija tzv. automatsko pisawe, glavno tehniko sredstvo nadrealista, neke su od odlika i tewi nadrealizma kao pokreta.

566 Prilikom osvetqavawa specifinih pojava srpskog nadrealizma, nailazi se na ne tako poznat asopis 50 u Evropi. iwenica je da je istorija dala za pravo Marku Ristiu, jer asopis 50 u Evropi nije ostao zapamen i sva imena vezana za wega ostala su gotovo nepoznata. Surova je konstatacija da ni jedno od imena urednika ovog asopisa, osim imena Koe Popovia, nije preivelo na planu jugoslovenske kwievnosti, nije stvorilo nita to zrai ivotnim stavom i to ostaje, da se posluim reima Hanife Kapixi-Osmanagi,1 ali je isto tako iwenica da je grupa oko ovog asopisa bila pozvana na saradwu u vreme organizovawa nadrealistikog pokreta. Jedno od najvanijih imena vezanih za ovaj asopis svakako je ime Zvezdana Vujadinovia. Kako se dolazi od imena do sluaja" nije teko zakquiti, kao to nije teko zakquiti ni zato se imenica sluaj nala kao odrednica ispred imena Zvezdana Vujadinovia. Zvezdan Vujadinovi je roen u Beogradu, 16. novembra 1907. U mestu roewa zavrio je osnovnu kolu i gimnaziju. Zanimawe za kwievnost Vujadinovi je pokazao jo kao urednik sredwokolskog asopisa Kolo, gde je 1923. objavio svoje prve stihove i prve kritike tekstove. Kao student bio je poasni predsednik Saveza jugoslovenskih studentskih udruewa i urednik asopisa Preporod. Neto kasnije, 1928, on je pokrenuo i ureivao asopis 50 u Evropi i okupio znaajna imena novih poetskih strujawa: Kou Popovia, Dragana Aleksia, Duana Matia, Velibora Gligoria, Qubiu Jocia, Slobodana Kuia itd. Vujadinovi je diplomirao 1936. na Pravnom fakultetu u Beogradu i nastavio slubovawe u Ministarstvu finansija zapoeto jo u sredwokolskim danima. Saraivao je u listu R. Drainca SAD (Slika Aktuelnih Dogaaja) likovna kritika. U privatnom izdawu objavio je 1975. kwiicu kritikih zapisa o modernoj umetnosti HH i HH veka. Povremeno je odlazio u Pariz i 1981. u kruevakoj Sintezi objavio je putopisne zabeleke o Parizu. U privatnom izdawu 1983. tampao je plaketu stihova Mala nona muzika. Tragino je izgubio ivot u saobraajnoj nesrei (Beograd, Rakovica) marta 1987. Jedna od najznaajnijih stvari vezanih za ime Zvezdana Vujadinovia svakako je pokretawe asopisa 50 u Evropi. Wegovo ime je i pomiwano iskquivo u vezi sa ovim asopisom. asopis je krenuo sa nadrealistikim ambicijama i kritikom radikalnog koncepta, a izlazio je do 1933. Meutim, wegovu pojavu propratilo je nekoliko negativnih kritika i osvrta, ini se bez stvarnog udubqivawa u tekstove mladia koji su, iako ironini, drski i u potpuno negatorskom duhu, ipak na izvestan nain odraavali duh vremena i dali svoj doprinos nadrealizmu u naoj kwievnosti. 50 u Evropi ili kako nipito ne treba pisati osvrt je Borivoja S. Stojkovia2 i predstavqa tipian vid preivqene" kritike na koju e odreagovati i sam Marko Risti. I Stojkoviev i Ristiev osvrt mogu se
1 Hanifa Kapixi-Osmanagi, Srpski nadrealizam i wegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom, Sarajevo 1966, str. 173. 2 Borivoje S. Stojkovi, 50 u Evropi ili kako nipoto ne treba pisati, ivot i rad, 1929, kw. , sv. 13.

567 smatrati recepcijom asopisa u tekstovima savremenika. Jasno je zato je Zvezdan Vujadinovi okarakterisan kao neko kome fali ukusa i pismenosti, oseawa za jezik i ko je nevet stilist i banalan, jer asopis nije ni stvaran po merilima ukusa" i pameti". Istinu je naslutio Vujadinovi kada je u tekstu Avantura duha3 napisao da e sve to svetu ostati nerazumqivo. Stojkoviu je ostalo nerazumqivo i ini se da se wegovo negodovawe, sa ove vremenske distance, pre moe shvatiti kao uspeh i potvrda asopisa. Osim toga to je asopis okarakterisan kao neozbiqan i lo, bitna je iwenica da je autor teksta asopis oznaio kao nemono iivqavawe ranijih nadrealistikih i ekstremnih revija, slepo podraavawe tonu, stilu i obliku stvarawa upravo nestvarawu Marka Ristia, A. Vua itd."4 Poreewe sa Ristievim i Vuovim stvaralatvom i odrednica nadrealistiki" bitni su kao potvrda, iako izvueni iz potpuno negativnog prikaza, opredeqewa i namera autora asopisa 50 u Evropi. Na nepotedno igosawe svih neprirodnih i nezdravih pojava, koji ometaju razvoj nae kwievnosti i unose bolesne simptome u kulturni i drutveni ivot",5 koje se nalazi u programu asopisa ivot i rad, gde je objavqen i Stojkoviev tekst, Marko Risti e otro odreagovati u Letopisu Matice srpske,6 nazvavi ovu kritiku skerlievskom, t. j. bledom kopijom wegovog racionalizma i predrasuda, karikaturom. Stojkoviev osvrt postaje vaan upravo kao povod interesantne reakcije, tada ve uticajnog Marka Ristia. Izmeu ostalog, Risti istie nerazumevawe kritike i problem nesporazuma izmeu stvaralaca i slualaca, osvrui se na pojavu Tragova ora Jovanovia, ora Kostia i Oskara Davia i na 50 u Evropi. Konstatacijom da u asopisu ima reenica i metafora, stihova i strofa koje se mogu indiferentno pripisati jednome ili drugome od wegovih saradnika i koje se mogu meusobno ispremetati, dokazujui tako svojom neopredeqivom i zajednikom atmosferom da su i oni primena i praktika jedne moderne mehanike, Risti ukazuje na tehniku automatskog pisawa, za koju su se zalagali nadrealisti. Ukazujui na pojedine citate, na kojima kao na stubovima, lei smeli vijadukt koji treba da spoji zemqu mladikih snova i htewa sa ledenom gorom javnosti, i koji se zove 50 u Evropi"7 i na pojedine priloge u asopisu koji odgovaraju tim citatima, on jasno upuuje na stav i tewe autora asopisa. Uopte uzeto, Risti pokazuje naklonost i bezmalo simpatije govorei o pokuajima mladia okupqenih oko asopisa. U drugom osvrtu na ovaj asopis Risti e prilino izmeniti svoje miqewe i taj drugi osvrt je mnogo interesantniji.
Zvezdan Vujadinovi, Avantura duha, 50 u Evropi, 1928, H, br. 1, str. 12. Borivoje S. Stojkovi, 50 u Evropi ili kako nipoto ne treba pisati, ivot i rad, 1929, kw. , sv. 13, str. 73. 5 Isto, str. 73. 6 Marko Risti, Marginalije (), LMS, 1929, kw. 319, br. 3, str. 351352 i kw. 320, br. 2, str. 217219. 7 Isto, str. 351.
3 4

568 Kada govorimo o odnosu savremenika, bitno je pomenuti jedan osvrt iz januara 1930. na 50 u Evropi, koji se nalazi u asopisu Vreme, u tekstu Dragana Aleksia Jugoslovenski Parnas.8 Aleksi, govorei o pojavama na kwievnoj sceni koje su obeleile proteklu 1929. godinu, kao desetu pojavu istie znaaj nastupawa nadrealistikih juniora, podmlatka pod dirigentskim tapiem prilino zanimqivog g. Zvezdana Vujadinovia (Tragovi, 50 u Evropi i Razmena)". Aleksi ak dva puta upotrebqava termin nadrealistika", podvlaei da je ova nadrealistika grupa" mnogo borbenija od ranije grupe, ali joj zamera to je nekulturnija. Iz ove beleke, osim to je pozitivnija od Stojkovieve, opet treba izdvojiti termin nadrealistika", jer je i ovde grupa oko asopisa, na elu sa Vujadinoviem, jasno oznaena kao nadrealistika. Martovska sveska asopisa 50 u Evropi iz 1929. sadri Vujadinoviev osvrt na Seobe Miloa Crwanskog,9 to e postati povod za napad Marka Ristia. Loa ocena Seoba moe se shvatiti ako se ne zaboravi revolucionarni stav mladog Vujadinovia. Mogu se nai slina gledita u francuskoj literaturi, koja je imala uticaja, izmeu ostalog, i na ideje ovog asopisa. Ako se ima na umu stvaralatvo Miloa Crwanskog, wegovo delovawe i wegovi pokuaji da se posleratno stvaralatvo wegove generacije objasni i priblii, jasno je zato wegovo novo delo nije nailo na svesrdno prihvatawe mladih stvaralaca mnogo borbenijeg i stava nespremnog na kompromise, ni sa tradicijom, ni sa najbliim prethodnicima. Pratei razvitak nadrealistikog pokreta u francuskoj kwievnosti, koji je u tesnoj vezi sa nadrealizmom kod nas, uoavamo vrlo sline pojave. U predgovoru kwige Avangardni pisci kao kritiari10 stoji da se antimodernistika pobuna poiwe manifestovati od 1928. godine, a da period 19281933. pokriva tzv. nadrealistika avangarda, koja se javqa kao izrazit antipod stvaralakom konceptu srpske kwievnosti dvadesetih godina. Nadrealizam grupe 50 u Evropi definitivno ne pripada onoj orijentaciji koja je teila pokuaju izmirewa razliitih avangardnih tendencija. Kada se uzmu u obzir odnos prema stvaraocima kojima pripada Crwanski i izraziti otpor prema tradiciji, oekivana je Vujadinovieva konstatacija da Milo Crwanski za svoju larpurlartistiku sensibilnost trai timung prolosti koji proiruje na takoe tradicionalnu dubokomislenost starih srpskih literata o istoriskom romanu".11 Vujadinovi Seobe ocewuje kao senzibilan impresionistiki roman, zamera mu sentimentalnost, narativnost, povrnost, dekorativnost, a tek nagovetaj zvunijeg treperewa, neega znaajnijeg i dubqeg. Komentariui miDragan Aleksi, Jugoslovenski Parnas, Vreme, 69. 1931, H, br. 2887, str. 28. Zvezdan Vujadinovi, Milo Crwanski Seobe, 50 u Evropi, 1929, , br. (), str. 1617. 10 Avangardni pisci kao kritiari, priredio, predgovor i bibliografija: Gojko Tei, Novi Sad, Matica srpska Beograd, Institut za kwievnost i umetnost, 1991, str. 16. 11 Zvezdan Vujadinovi, Milo Crwanski Seobe, 50 u Evropi, 1929, , br. (), str. 16.
8 9

569 qewe po kojem su Seobe jedini mogu pravac duha, Vujadinovi naglaava svoju ironiju i istie da postoji jedan duhovniji, apsolutniji wihov sadraj, skriveni lik Seoba, koji ih, razlomqen i utian, ipak ini ivima i impresivnima. On ovoj umetnosti zamera nedostatak direktne i apsolutne veze, koja ini kretawe, saetost, nedostatak onoga to je zaroweno u uzburkanijoj, tamnijoj dubini duha, zamera joj to je sva u znaku povrinskog, vie rafinovanog nego iskrenog. Tu i tamo Vujadinovi vidi da die jedan podzemni smisao umetnosti, ali da se u celini osea odsustvo neega nevinijeg i apsolutnijeg. Oseajui odgovornost pred itaocima to je pohvalio asopis, Risti e smatrati nunim da da svoje miqewe povodom ovakvih ocena Seoba. Ako se proita Ristiev prikaz Seoba od 15. aprila 1929. godine u Politici, jasno je zato on otro reaguje povodom Vujadinovieve ocene. Meutim, iz pisama Miloa Crwanskog upuenih Ristiu, a povodom romana, potrebno je navesti deo jednog pisma od 12. 1929. god.: Jo jedno: molim Vas piite u Politici o Seobama. Treba mi. Shvatite to kako hoete. A znajte i videete, da u Vam Vau pomo vratiti.";12 neto kasnije, u pismu od 26. 1929, Crwanski jo jednom podsea Ristia na prikaz: Ja bih Vam bio mnogo zahvalan ako bi naglo, ali pametno, uspeli da Seobe plasirate jo ovih dana u Politici tako da mogu da odgovorim posle Vae kritike. Molim Vas za to"13 U to vreme trajao je poznati spor izmeu Marka Cara i Miloa Crwanskog, nastao posle referata Carevog, na osnovu kojeg Srpska kwievna zadruga nije primila Putopise Crwanskog. Spor je trajao dugo, a budui da je Crwanski u to vreme boravio uglavnom van Beograda i van zemqe, Risti je u wegovo ime obavqao gotovo sve vezano za taj spor, a po instrukcijama koje mu je Crwanski davao u pismima. itawem molbi, naloga i zaduewa, traewa usluga raznih vrsta, naroito u kwievnim polemikama, stie se utisak, dozvoqavam i da je pogrean, o Ristievom prilino nezavidnom poloaju u ovom prijateqstvu". Naravno, odnos Crwanskog i Ristia sutinski nema veze sa Zvezdanom Vujadinoviem, ali je nemogue ne postaviti pitawe da li bi drugi Ristiev osvrt na 50 u Evropi i na samog Vujadinovia bio ba toliko otar da se nekako nije desio u doba velikog prijateqstva" Crwanskog i Ristia. Bi li Risti bio onoliko estok i uvredqiv kada Vujadinovia upuuje da naui smisao rei stil", kada oznaava wegovo pisawe kao glupo, kao otkrivawe grubog neznawa"?14 Neodoqivo se namee zakquak da je sluaj pred Vujadinovia grubo poturio te kobne Seobe, koje su razgnevile Ristia, odanog prijateqa, i tako zauvek razbio wegove simpatije pokazane prilikom prvog susreta sa asopisom 50 u Evropi. Risti svoj napad zapoiwe postavqawem pitawa o moralnosti, opravdanosti i mogunosti kwievnog aktiviteta, videvi u asopisu 50 u Evropi karikaturu ovog pitawa koje se namee svakom oveku koji pie.
12 Milo Crwanski, Pisma qubavi i mrwe, pisma Marku Ristiu, priredio Radovan Popovi, Beograd 2004, str. 101. 13 Isto, str. 138. 14 Marko Risti, Marginalije (), LMS, 1929, kw. 320, br. 2, str. 219.

570 On se pita da li je tim mladiima zaista stalo do neega znaajnijeg nego to je ambicija da imaju svoj umetniki listi". Naravno da ovaj napad nije ostao bez odgovora. Julska sveska 1929. godine na koricama nosi natpis koji se odnosi na Ristia: Da se to zove glava mi bismo ga poslali na echafaud"15 i donosi, izmeu ostalog, i Vujadinoviev odgovor. On se obraunava sa Ristiem i wegovom odbranom Seoba, nazivajui Ristia preivqenim".16 On je za Vujadinovia neko ko iezava, a wegova oglaavawa su posledwi trzaji ve isparenih ideja. Po Vujadinovievom miqewu Risti razdraeno i osvetniki prilazi tekstovima novog ivota cepajui ivi smisao wihove nedeqive i pobednike stvarnosti". Zamera mu neshvatawe i hvatawe za golu formu rei, nemo za otkriem reenica svedenih nad prostorom", a istie da je wegovo lino opravdawe da pie ba to viewe stvari u prostoru, hvatawe u jednom trenutku kretawa i wihovo ostvarewe reima". Napasti vas: da sagori vaarska hartija karikiranih Aragona i Bretona".17 Ristiev roman Bez mere oznaava kao bezprimeran skandal nae savremene literature".18 Treba se podsetiti da su Crwanski i Risti pokrenuli novu seriju Puteva (jun, jul i avgust 1924), trobroj gde su urednici bili wih dvojica; dakle, kada se ima na umu saradwa Crwanskog i Ristia, koja mladim duhovima, nespremnim na kompromis te vrste, svakako nije mogla biti nepoznata, moe se donekle opravdati otpor prema wima. Ne bi bilo suvino osvrnuti se ovde na jo jedan kwievni spor izmeu Crwanskog i ivka Milievia nastao posle sukoba sa Carem. Milievi je u lanku 'Kwievnik' trai itaoce u Politici od 16. H 1930. izazvao Crwanskog, ali to ovde nije vano, nego je interesantan deo iz Kwievnika koji donosi lanak gde je Crwanski predstavqen u nimalo lepom svetlu: Milo Crwanski tipian je karijerista u kwievnosti, priman podjednako od modernista kao i tradicionalista Galamio je svojedobno protiv M. Ibrovca i Bogdana Popovia, a kasnije im je iao na poklowewe sjedio u qeviarskim kwievnim listovima Putevima, Raskrsnici, Misli R. Mladenovia podjednako kao i u S. K. Glasniku V. Jovanovia, M. Ibrovca i Svetislava Petrovia, pokazivao jednako nasmijeeno lice i onim s lijeva kao i s desna i hrabro i ambiciozno se laktao kako kroz ivot tako i kroz literaturu".19 Izdvojeni navedeni delovi ovog lanka svedoe o tome da su postojala i ovakva miqewa o Crwanskom i, bez obzira na istinitost, ona Crwanskom nisu mogla prikupiti simpatije kod revolucionarnih qudi okupqenih oko asopisa 50 u Evropi. Mnoge pojedinosti iz ovog perioda nae kwievnosti ostale su nerazjawene, nedovoqno poznate i osvetqene. Nemogue je oteti se
Gubilite. Zvezdan Vujadinovi, Ovaj list, 50 u Evropi, 1929. , br. (), str. 4. 17 Isto, str. 5. 18 Isto, str. 6. 19 Milo Crwanski, Pisma qubavi i mrwe, pisma Marku Ristiu, priredio Radovan Popovi, Beograd 2004, str. 317318.
16 15

571 utisku da je Zvezdan Vujadinovi jedan od onih nedovoqno osvetqenih i marginalizovanih likova tog doba i nadrealizma kao pokreta, prekriven mnogim senkama, meu kojima je i lik Marka Ristia, t. j. briqivo graen kult Marka Ristia. Nisu samo savremenici olako preli preko asopisa 50 u Evropi i kritikovali ga. Hanifa Kapixi-Osmanagi u studiji Srpski nadrealizam i wegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom pie o Ristiu sa nezaobilaznim divqewem, veliajui wegove sudove, izdiui ga kao neprikosnoveni autoritet i kae da je wegova kwiga Bez mere veliko djelo", velika kwiga", originalna kwiga", to je jedno od onih uda koja mogu napraviti samo veliki duhovi".20 Po wenom miqewu, Ristievi lanci u Politici otkrivaju kwievnog kritiara velikog talenta"; on je objektivan", u velikoj veini sluajeva, wegov sud ostaje vrijedan danas, i nepristrasan"; ukus (mu) pokazuje zaudnu sigurnost i nepogreiv kriterij"21 itd. U vezi sa ovim su i sve najvanije ocene o nadrealizmu i nadrealistikom pokretu koje su najvie i preuzete od Ristia (Navedimo tim povodom miqewe zrelog Ristia, kome se potpuno pridruujemo"). Nije onda udno to Hanifa Kapixi-Osmanagi za 50 u Evropi kae da je ni dadaistiki ni nadrealistiki, bez programa i dubine, u sutini snobovski, daleko od toga da pretpostavqa gdje e na koncu dospjeti".22 Daqe su prisvojeni Ristievi stavovi iz Marginalija, a povodom tih stavova izraena je vera u Ristiev ukus, wegovu sigurnost i nepogreiv kriterijum. Komentariui julsku svesku asopisa 50 u Evropi iz 1929, koja je bila posveena Ristiu, t. j. ocrwavawu Marka Ristia, istaknuto je da je ta sveska konano kompromitovala asopis i svrstala ga u neuspehe i proizvode loeg ukusa. Sve u svemu, osvrt na 50 u Evropi ovde ponavqa sudove samog Ristia, zatim komentarie pokuaj mladia da ocrne Ristia i naposletku istie istinitost Ristievog suda, navoenog na poetku, da nijedno od imena ovog asopisa nije preivjelo na planu jugoslovenske kwievnosti, nije stvorilo nita to zrai ivotnim stavom i ostaje. Nove generacije ih ne poznaju". Moe li nakon ovoga biti udno to ih nove generacije ne poznaju? Ne bi li bilo potenije pitati se o tome kako su ih mogle upoznati? Donekle bi ovde bilo iscrpqeno sve to je reeno o asopisu kada su u pitawu savremenici, a i potowi kritiari. Meutim, to se ne moe rei i za tekstove koji se nalaze u onih nekoliko brojeva 50 u Evropi. Bilo bi opirno komentarisati tekstove ostalih autora koji su objavqivali u ovom asopisu; dovoqno je rei da se svi oni donekle slau kada su u pitawu osnovni smer i ideje asopisa. Neophodno je zadrati se na ponekim Vujadinovievim stavovima i idejama i videti ta je od svega toga znaajno i ta ini, uslovno reeno, preteu, ta je
20 Hanifa Kapixi-Osmanagi, Srpski nadrealizam i wegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom, Sarajevo 1966, str. 150. 21 Isto, str. 170. 22 Isto, str. 167.

572 ono to prethodi idejama neto kasnije formirane nadrealistike grupe u Beogradu. Ve pomiwana julska sveska 50 u Evropi iz 1929. godine donosi Vujadinoviev tekst u kojem on govori o potrebi izdavawa lista potreba koja dolazi kao posledica izvesne neophodnosti, neophodnosti pisati i iveti, ili iveti i pisati, u ovom izjednaewu onoga to pie i onoga to je napisano"23 Vujadinoviev tekst pravi je primer nadrealistikog teksta-manifesta i u wemu je nekoliko ideja na kojima poiva francuski nadrealizam, kao to je svest da oni stoje pred krilom umetnike revolucije i da je jedino to vano. Vujadinovi je svestan jedne drugaije stvarnosti, on hoe stvarnost jednog dubqeg znaewa" bez obzira na subjektivnu formu stvarawa: stvarnost koja se povlai u duboku unutrawost duha, stvarnost duha kao takvog: Mi, evo znamo da ivimo iza jedne druge stvarnosti, koja nee moi da bude profanisana od qudi i kwiga".24 Treba pratiti ivotvornu mentalnost line misterije, i ovo grewe, ivotno, oseajno, jedne duboke pozadine ivota" U toj pozadini ivota, u toj otrovanoj dubini, samo grozna crna senka, nalija ovog stvarnog ivota, pokriva svojom tajnom, kwigu, roman, tekst Za taj pakao ivi ova tajna".25 On je za zastupawe stvarnosti gde se deava tupa igra podsvesnosti i opstanka, stvarnost ivota koja die pod tekstom kwige, za weno buewe sugestivno iz ove pozadine tople i mutne". U decembarskoj svesci iz 1928, u tekstu Avantura duha, na samom poetku nalazi se reenica: Oni to nikada ne mogu razumeti", a neto daqe: Ostaemo nerazumqivi svetu uvek van strana literature vezane za stalna izdawa nekih utih i zelenih revija. U ovom trenutku mi oseamo koliko smo udaqeni od literarne sadawice, jer vie nego ikad, uav svojom individualnou u nerazdvojnu celinu sa duhom mi smo na pravom putu da zaboravimo literaturu. Gospodo, revolt koji ete sutra uputiti protiv herojske pomirenosti ovih strana, bie odjek vae sopstvene bede pred skandalom koji pravimo od vae mudrosti".26 Ako se podsetimo prvog broja publikacije Nemogue od maja 1930, prvog kolektivnog izraza tek organizovanog nadrealistikog pokreta i teksta Uzgred budi reeno Duana Matia i Marka Ristia,27 gde oni istiu neshvatawe sredine, koja vidi samo wihov modernizam, samo spoqawe privide i upravqaju svoju pobunu protiv stvarnosti koja ih okruuje, postaje jasno zato je bilo potrebno citirati ove delove Vujadinovievog teksta. Velik deo lanka Uzgred budi reeno posveen je objawewima sa pojedincima i publikom, a sve ovo govori da je nadrealistika grupa svesna da nema publike. Ne bi bilo suvino ovde pomenuti jedan citat koji Vujadinovi stavqa na poetak svog teksta goZvezdan Vujadinovi, Ovaj list, 50 u Evropi, 1929. , br. (), str. 1. Isto, str. 2. 25 Isto, str. 3. 26 Zvezdan Vujadinovi, Avantura duha, 50 u Evropi, 1928, H, br. 1, str. 12. 27 Hanifa Kapixi-Osmanagi, Srpski nadrealizam i wegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom, Sarajevo 1966, str. 189.
23 24

573 dine 1929. On citira Niea: Ko poznaje itaoca taj se za itaoca vie ne trudi. Jo jedan vek itaoca pa e i sam duh zaudarati. To to svaki sme da naui itati, pokvarie naposletku ne samo ono to se pie nego i ono to se misli."28 Iz ovoga se jasno vidi kakav je stav zauzeo Vujadinovi prema publici. Vujadinovieva reenica, ubaena u asopisu kao citat ispod jedne pesme Qubie Jocia, za ove vode podsvesnosti, za ovu krvavu nevinost, pa ipak ogledalo nae", pokazuje da pitawe podsvesti i wena uloga nisu izostavqeni da se podsvest tretira na nain kako e to initi nadrealisti. Na pitawe o potrebi pisawa Vujadinovi e se osvrnuti u asopisu Razmena, decembra 1929, kada istie da smatra da i daqe treba potkopavati splet korena koji ini kwievnost", da bi se dubqe ulo u jedan ist predeo neuprqan jo toliko nezahvalnim naporom miqu raznih istorija i vojna, blesavih napeva i pesama". Pojam pisati" po wegovom miqewu treba revidirati dotle dok se ne izgubi wegov znaaj u odnosu prema kwievnosti, tako da znaewe pisawa dobije, u ovom obrtu, svoje posebno mesto, da izae iz nametnutih mu oblika i tewi.29 U nastavku teksta Vujadinovi pokree niz pitawa u kojima moemo prepoznati ona tipino nadrealistika. Govorei o stvarnosti, o onome to nije prolo, on ukazuje na postojawe jedne osvojene take koja postoji uprkos svim protivreewima, a ona znai jedinu stvarnost" ijom su snagom izukrtani svi odnosi meu stvarima, a tu stvarnost on otkriva svojim oima iza glave", pozivajui se na rei francuskog pesnika Pola Elijara. Ta Vujadinovieva stvarnost upravo je ona unutrawa realnost, via stvarnost, nadrealnost, kojoj su teili nadrealisti, govorei u lanku Uzgred budi reeno da bi hteli da izmene stvarnost kakvu poznaju, da je poreknu u ime nadstvarnosti koju prieqkuju. Vujadinovi e dotai jo jednu preokupaciju nadrealista, a to je san: Ako se u mojoj kui pojavi jedan prijateq, dolazi polako, uvlai se neizbeno, jedan nov zid svesti, zatvaraju se ili otvaraju ta udaqena vrata. Nove odnose poklapa moja svest do kraja. Ne oseam vie ni sedefnu pticu voqe ni wenu maglu, i ako taj let niim neobjawen oduzima celokupnu moju teinu, pokree teke poluge sna, tog velikog udovita koga nikada neu uspeti da sagledam"30 Interesantan je ovde Vujadinovi i kao kritiar. Piui o Ristu Ratkoviu i osvrui se na jo neke pesnike pokuaje mladih umetnica, on ostaje dosledan u svojim stavovima. Govorei o Ratkovievim esejima u kojima pokuava da tumai modernu poeziju i wenu tehniku i da odredi svoj odnos prema nadrealizmu, Vujadinovi istie wegovu povrnost i nesigurnost, pogotovu kad je u pitawu Ratkoviev odnos prema nadrealizmu. Ratkovi je zauzeo takav stav prema nadrealizmu,
Zvezdan Vujadinovi, Ovaj list, 50 u Evropi, 1929. , br. (), str. 1. Zvezdan Vujadinovi, Moje su oi iza moje glave, Razmena za literaturu i umetnost, 1929, , br. 1, str. 3. 30 Isto, str. 3.
28 29

574 koji mu ne doputa da vidi u wemu ono to nije samo apstraktno i tehniko, a takvo postavqawe stvari je, po Vujadinovievom miqewu, potpuno deplasirano. Kritika je otra, jasna i nespremna na kompromise i ublaavawa, a kao takva tipian je odraz ideja i stavova koji su zaokupqali Vujadinovia, a i mlade qude okupqene oko asopisa 50 u Evropi. Bez pretenzija da se idejama i stavovima na koje nailazimo ovde da prevelik znaaj i uloga, nemogue je a ne odati im barem minimalnu zaslugu, jer su izreene pre zvaninog zajednikog nastupawa nadrealista kod nas. Autori koji pored Vujadinovia piu u ovom asopisu i wihove ideje interesantni su po tome to pre organizovawa i zajednikog istupawa nadrealista kao grupe kod nas pokazuju bitne odlike i pokreu pitawa koja e tek kasnije biti obraivana. Sve o emu se pie u ovom asopisu, ma koliko bilo uspeno ili ne, vano je jer se iz svega vidi bavqewe pitawima i problemima koji su zaokupqali i francuske nadrealiste. Francuski nadrealizam i wegove voe bili su dobro poznati grupi okupqenoj oko ovog asopisa. Komentariui postojawe umetnosti, Vujadinovi kae da je izlino svako weno potvrivawe, ali ako ona ipak postoji to nije dokaz da ona moe postojati za sebe ili jo mawe da ona moe imati izvestan ciq. Ako postoji uverewe da umetnost postoji, onda se ona kao takva ne moe vezivati za svesni ivot i ne mogu joj se lepiti oznake. Vujadinovi podvlai da je svako najnovije ime suvie staro za danas: Breton i wegovi prijateqi ne ostaju vie u naem ivotu izuzev samo tih rei koje su doivqene pre wih i koje e se doiveti posle mene, kao tragovi ruku koje se spaavaju u mraku."32 Citirajui francuske nadrealiste i wihove uzore u asopisu, Vujadinovi i ostali ipak pokuavaju da izgrade distancu i udaqe se od uzora, iako se pozivaju na wih i ne poriu wihov uticaj. Prilikom pitawa o odreivawu prema francuskom nadrealizmu, grupa koja je stvarala srpski nadrealistiki pokret bila je gotovo jednoduna pri iskrenom priznavawu sutinskih i dubokih veza sa francuskim nadrealizmom. Nije na odmet podsetiti se jo jednom iwenice da je poetkom januara 1930. bila sastavqena lista pitawa na koja je trebalo da odgovore oni koji ele da se prikque organizovawu nadrealistikog pokreta. Listu su, na predlog ora Jovanovia, sastavili Duan Mati, Marko Risti i Aleksandar Vuo. Da odgovori na ovaj upitnik bilo je pozvano dvadesetak osoba, odabranih prema wihovoj ranijoj aktivnosti. Meu wima je bila i grupa okupqena oko asopisa 50 u Evropi: Zvezdan Vujadinovi, Miloje ipli, Qubivoje Joci i dr. Oni su bili pozvani i pored poznatog stava prema Marku Ristiu. Bez obzira na to to niko osim Koe Popovia i Branka Milovanovia nije uao u grupu Nemogueg, nije prihvatqivo ne shvatiti taj poziv kao potvrdu vrednosti asopisa, bar kada je wegova nadrealistika orijentacija u pitawu,
31 32

Isto, str. 3. Zvezdan Vujadinovi, Trade Mark, 50 u Evropi, 1928, H, br. 1, str. 13.

575 ne zaboravqajui da je poziv doao od qudi koji su stvorili srpski nadrealistiki pokret, meu kojima je bio i sam Marko Risti. ini se da je ova iwenica dovoqno reita i da jasno potkrepquje tezu o izvesnoj vrednosti i doprinosu Zvezdana Vujadinovia, wegovih ideja, grupe koju je on okupio i samog asopisa 50 u Evropi.
Dragana Bedov THE CASE OF ZVEZDAN VUJADINOVI Summary Serbian surrealistic movement and it's influence over further flows of our literature has often been attracting attention of literature scholars. During the process of enlightening specific appearances of Serbian surrealism and it's formation, the most meritorious names are clearly noticed and pointed out. However, many details of this period remained unexplained. Among these, there are certainly Zvezdan Vujadinovi and his establishment of a magazine 50 in Europe which gathered prominent names of contemporary poetic streaming. The magazine started with surrealistic ambitions and critics of radical concept. References of French surrealistic poetics (Breton, Supo) are presented on its pages. Unfortunately, the contemporaries are not the only ones who have easily passed over the magazine 50 in Europe, but also the later generations of literature scholars, although, it can be observed like, conditionally speaking, precursor of organizing and joint appearance of a surrealistic group formed afterwards in our country.

UDC 821.111-2.09 Pinter H. 821.163.41-95

POETAK KARIJERE HAROLDA PINTERA Jelica Toi

SAETAK: Harold Pinter (Harold Pinter) je 2005. godine dobio Nobelovu nagradu za kwievnost. Svet je zvanino priznao wegovu veliinu. Meutim, na poetku wegove karijere nije bilo tako. Drama Roendan (The Birthday Party) prvi put je izvedena 28. aprila 1958. godine u Arts teatru (Arts Theatre) u Kembrixu. U Londonu je morala biti skinuta sa repertoara posle samo nedequ dana prikazivawa. Razlog tome je popularnost takozvane dobro skrojene drame", koja je krajem pedesetih godina punila engleska pozorita. To je bila drama koja je imala dobar zaplet i likove koji su odgovarali ukusu i navikama engleske sredwe klase. Nasuprot atmosferi udobnosti koja je preovladavala u dobro skrojenim dramama", u Pinterovom Roendanu preovladava kafkijanska atmosfera teskobe i pretwe. Ona se zato nije mogla dopasti ni istoj publici ni istim kritiarima. Ovaj rad pokazuje optu atmosferu Pinterovih prvih drama, kao i Pinterove stavove prema drami i pozoritu. Oni su vani zato to su drame namewene izvoewu u pozoritu, a to je upravo ono to razlikuje pisawe drame od bilo kog drugog kreativnog pisawa. Takoe su prikazane i reakcije kritiara na wegove drame. Od opteg odbacivawa u poetku, dolo se do optih pohvala wegovim dramama. KQUNE REI: teskoba, recepcija, kritiari, dramska forma

Osnovni biografski podaci i profesionalna karijera Harold Pinter se rodio 10. oktobra 1930. godine u Londonu, u porodici krojaa. Jevrejskog je porekla. Jo u koli se ispoqio wegov talenat za glumu. ak je 1948. godine i poeo studije glume na Kraqevskoj akademiji dramskih umetnosti (Royal Academy of Dramatic Art), ali ih je ubrzo napustio. To mu, ipak, nije smetalo da se godinama profesionalno bavi glumom pod umetnikim imenom Dejvid Beron (David Baron). to se tie pisawa, poeo je sa pesmama da bi od 1957. godine poeo da pie pozorine, radio- i TV-drame. Prve wegove drame bile

578 su: Roendan (The Birthday Party) 1958, Soba (The Room) 1960, Lift za kuhiwu (The Dumb Waiter) 1960, Nastojnik (The Caretaker) 1960. Veina drama koje su bile namewene radiju ili televiziji kasnije su dobile i pozorinu verziju radio drame: Blagi bol (A Slight Ache) 1961, Noni izlazak (A Night Out) 1961, Patuqci (The Dw arfs ) 1963, i televizijske drame: Kolekcija (The Collection) 1962, i Qubavnik (The Lover) 1963. Bavio se i reijom, a napisao je vie scenarija za filmove na osnovu romana drugih autora. Dobio je nagradu Ivning standarda (Evening Standard), ali i velik broj drugih nagrada. Drame su mu mnogo izvoene i u inostranstvu. Reiseri koji su reirali wegove drame iz ovog perioda bili su: Piter Vud (Peter Wood), Xejms Rus-Evans (James Roose-Evans), Donald Mek Vini (Donald Mc Whinnie), Piter Hol (Peter Hall). Reagovawe kritike Pinterove drame su, u oima kritiara, stalno bile u usponu, tako da je on jedan od retkih dramskih pisaca koji su poiwali krajem pedesetih godina koji je ostao na listama kritiara ak i u vreme kada su ostali pisci Novog talasa" ve bili u wihovoj nemilosti. Dok su wegove prve drame nailazile na negativan prijem, kako kod publike tako i kod kritike, posle Nastojnika, od 1960. godine, retke su kritike koje ne izraavaju divqewe prema talentu i dostignuima Harolda Pintera. ak je i Noel Kauard (Noel Coward), dramski pisac dobro skrojenih komada", otvoreno izrazio svoje oduevqewe:
Pinter je jedan veoma neobian, udan element. On koristi jezik udesno dobro. On je ono to bismo nazvali pravim originalom. Neke wegove drame su pomalo mrane, pomalo teke, ali je on vrhunski zanatlija, koji stvara atmosferu reima koje su ponekad grubo neoekivane."1

Mnogo pre toga, 1958. godine, kada je izvedena wegova drama Roendan, kritiari su zduno odbacili wenu vrednost i ona je, poto je i kod publike prijem bio slab, posle nedequ dana prikazivawa skinuta sa repertoara Lirik teatra (Lyric Theatre) 24. maja 1958. godine. Meutim, od samog poetka Pinter je imao podrku jednog kritiara, Harolda Hobsona (Harold Hobson), koji je pisao za Sandi tajms (Sunday Times), i ija je kritika Roendana, kao jedina pozitivna kritika te drame u vreme wene premijere, mnogo znaila za wegov presti kasnije, kada je Harold Pinter ve imao vrsto mesto meu priznatim dramskim
1 Pinter is a very curious, strange element. He uses language marvellously well. He is what I would call a genuine original. Some of his plays are a little obscure, a little difficult, but he's a superb craftsman, creating atmosphere with words that sometimes are violently unexpected." (Intervju u Sandi telegrafu, 22. maja 1966. citirano u: M. Esslin, Pinter. The Playw right , Methuen Drama, London 1992, p. 24).

579 piscima. Hobson je jo 1957. godine, kao lan irija svog lista, na studentskom takmiewu video Pinterovu Sobu, koju su izveli studenti drame iz Bristola. Bio je toliko impresioniran tom dramom da je Pintera preporuio Majklu Kodronu (Michael Codron), mladom impresariju koji je zatraio od Pintera jo koju dramu i tako dobio dve nove drame, Roendan i Lift za kuhiwu. Time se, u stvari, Pinter glumac definitivno okrenuo pisawu drama, ne prestajui, naravno, ni sa glumom. Hobson je, piui o Roendanu, naglasio da je svestan posebnog trenutka u razvoju engleskog pozorita za koje je trenutno, kao najvaniji zadatak, zacrtano pronalaewe i podsticawe novih dramskih pisaca od talenta. Budui siguran da e se o Haroldu Pinteru jo uti, Hobson je 25. maja 1958. godine napisao:
Potpuno sam svestan da je drama gospodina Pintera dobila izuzetno loe kritike prolog utorka. U trenutku dok piem ove redove, nije ak ni sigurno da e ova drama jo biti na repertoaru onda kada oni budu objavqeni, mada e se ona verovatno moi da vidi na nekom drugom mestu. Namerno sam spreman da rizikujem svu reputaciju koju imam kao ocewiva drama, time to u rei da Roendan nije ni etvororazredna, ak ni drugorazredna, ve prvorazredna drama; a da gospodin Pinter, na osnovu ovog dela, poseduje najoriginalniji, najnemirniji i najzanimqiviji talenat u pozorinom Londonu. Zabrinut sam iz prostog razloga to je nalaewe i podsticawe novih i kvalitetnih dramskih pisaca trenutno najvaniji zadatak britanskog pozorita, da kaem to jasno i glasno. Uticaj nepovoqnih kritika na poseenost pozorita je ogroman; ali na duge staze, on je beznaajan."2

Mnogo posle toga, kritiari su lake delili pohvale Pinteru. 4. juna 1965. godine B. A. Jang (Young) je, povodom Povratka (The Homecoming), napisao:
Ma kako to eleli da shvatite, ovo je strahovito efektno pozorite. Moda nas gospodin Pinter ostavqa da predugo ekamo da zaklopi klopku, cenkajui se oko upola-nagovetenih porodinih skandala; ali kada to uini, on podie sve oekivane frissons. Gospodin Pinter nije, po mom miqewu, znaajan dramski pisac u tom smislu da nam nudi nekakvu poruku ili nekakve pionirske inovacije u tehnici. Ali on ima ovu ogromnu sposobnost da kreira meu svojim likovima tenziju u koju i publika bi2 Now I am well aware that Mr. Pinter's play received extremely bad notices last Tuesday morning. At the moment I write these lines it is uncertain even whether the play will still be in the bill by the time they appear, though it is probable it will be seen elsewhere. Deliberately, I am willing to risk whatever reputation I have as a judge of plays by saying that The Birthday Party is not a Fourth, not even a Second, but a First; and that Mr. Pinter, on the evidence of this work, possesses the most original, disturbing and arresting talent in theatrical London. I am anxious, for the simple reason that the discovery and encouragement of new dramatists of quality is at present the most important task of the British theatre, to put this matter clearly and emphatically. The influence of unfavourable notices on the box office is enormous; but in lasting effect, it is nothing." (John Elsom (ed.), Post-War Drama, Faber and Faber, London 1966, p. 85).

580
va neodoqivo uvuena; a to je sigurno prvenstvena obaveza dramskog pisca. Da vidim onoga koga nee pogoditi dogaaji prikazani u Povratku".3

Pinterovi stavovi prema drami i pozoritu Pinter nema naklonosti ka hepeningu ili eksperimentu u pozoritu. Po wemu, drama treba da ima jedan oblik, strukturu, da bude jedna i jedinstvena celina. Tako je i sa pozoritem. Zato je pisawe za pozorite i najtei oblik rada za pisca tu se sve vidi jer vas prostor pozornice ograniava pa, samim tim, svoje linosti morate da vodite po tom prostoru i da odravate kontinuitet radwe.4 U drugim medijima, za koje je Pinter takoe pisao, sve je lake i jednostavnije. Na televiziji i na filmu jednostavno prelazite iz jedne scene u drugu sekui ih onda kad to smatrate najpogodnijim. Ja ne umem da koristim pozornicu kao Breht. Jednostavno nemam takvu imaginaciju i zato ostajem sa likovima, koji ili sede ili stoje, izlaze ili ulaze kroz neka vrata, i to je uglavnom sve to oni mogu da rade".5 Upravo to to oni rade jeste sr celine kakva bi drama trebalo da bude. Po Pinteru, odgovornost dramskog pisca nije ni prema publici, ni prema kritiarima, ni producentima, ni reiserima, ni glumcima, nego samo prema drami kao celini ije unutrawe zakone dramski pisac mora da sledi, ne pokuavajui pritom ni da zabavi, ni da poui publiku. Takoe, ne sme da doe do meawa autorovih ideja i misli wegovih likova. Likovi ne govore u ime pisca, oni govore po zakonitosti svog bitisawa. Zato odnos izmeu autora i wegovih likova treba da bude odnos potovawa i meusobne autonomije.6 Pozorinu dramu nije lako napisati. Po Pinteru je to ak veoma teko jer postoje jasna ograniewa pozornice, kao i neke pozorine iwenice koje se na pozornici moraju uiniti oiglednima. Pozorina drama mora da ima jedan obavezan i neophodan oblik, koji vai i za tekst drame i za predstavu. To je iwenica koja se mora potovati, a sve teorije o drami kao o nekom samoispoqavawu qudi koji su u weno stvarawe ukqueni, uz svu buku, znoj i agresivnost, za Pintera su samo bezvredne, naivne i besplodne generalizacije.7 Takoe, onaj ko pokua da iskrivi, transformie ili ignorie te iwenice, radi to ili iz
3 However you care to take it, it's monstrously effective theatre. Perhaps Mr. Pinter keeps us waiting a little too long before he springs the trap, dickering with half-suggested family scandals; but once he does, he raises all the expected frissons. Mr Pinter isn't to my way of thinking an important playwright, in the sense that he has any message to offer us or any trail-blazing innovations in technique. But he has this enormous capacity for generating tension among his characters in which the audience becomes irresistibly involved; and to do this is surely the playwright's first responsibility. I defy anyone not to feel concerned with the events presented to them in The Homecoming." (Ibid., p. 158). 4 Harold Pinter, Plays Tw o , Faber and Faber, London 1977, p. XI. 5 Arthur Ganz (ed), Pinter. A Collection of Critical Essays, Prentice-Hall Inc., N. J. 1972, p. 23. 6 Harold Pinter, Plays: Four, Eyre Methuen, London 1981, p. 14. 7 Harold Pinter, Plays Tw o , Faber and Faber, London 1977, p. XIII.

581 nedostatka kompetencije ili iz krajweg prezira prema onome to radi. Pozorini pisac je zanatlija, a wegovo pisawe je posao kao i svaki drugi. Samo pisawe je privatna aktivnost, ali pozorite je javno. Te dve stvari nije lako pomiriti, ali je iwenica da taj paradoks postoji i sastavni je deo dramske umetnosti. Iako je sam Pinter bio i glumac i reiser, i bez obzira na to to smatra da je korisno da autor bude ukquen u rad u pozoritu, on ipak ima klasian odnos prema mestu pisca u pozoritu. Za razliku od Veskera (Wesker), koji veruje u pievu saradwu sa glumcima, Pinter ne veruje u anarhino pozorite takozvanih 'kreativnih' glumaca"8. Sa druge strane, dramski pisac ipak profitira zahvaqujui iskustvu u pozoritu. Wegovo pisawe postaje dramski kvalitetnije. Glumci, ba zato, kada piu, imaju dobar oseaj za konstrukciju drame. Budui da je tradicionalnih shvatawa, Pinter nema afiniteta ni ka modernijim oblicima pozornice. Iako ne iskquuje drugaiju pozornicu, on kae da je za wega sasvim prihvatqiva pozornica klasinog oblika, na kakvoj je uglavnom i glumio pre nego to je poeo da pie, 1957. godine. Sa druge strane, on takoe kae da je uivao glumei i na okrugloj pozornici, za koju sam ne bi voleo i da pie. Pinter ak voli da ima i zavesu u pozoritu kada se prikazuju wegove drame, jer ona na neki nain predstavqa deo ukupne celine i oblika koji bi drama trebalo da ima. Ono to se naziva hepeningom za wega je neprihvatqivo jer ne vodi niemu. On, takoe, nikada ne bi koristio ono to se naziva slobodnijim dramskim tehnikama kakve je, na primer, koristio Breht, jer, kako kae, jednostavno ne ume da koristi pozornicu na taj nain.9 To ipak nikako ne znai da mu se takvi eksperimenti ne sviaju kada su dobro primeweni kod drugih pisaca. Postoji, meutim, neto drugo zbog ega je on nezadovoqan pozoritem, a to su opta klima, ukus i politika qudi koji upravqaju pozoritem. Sigurno je, kae Pinter 1961. godine, da e stvari jo neko vreme ostati takve kakve su.10 Ali, ve i sama iwenica da su qudi koji vode pozorita uopte i stavili na repertoar dramu kakva je, recimo, Pinterov Nastojnik, 1960. godine, pokazuje da je potreba za promenom uoena i da se stvari u pozoritu pomeraju naboqe. Narednih godina novine su ulazile u pozorite, pa smo sedamdesetih godina imali jo jedno radikalno preispitivawe savremenih pozorinih formi. Pinterove rane drame Pinter se, za razliku od Ozborna (Osborne) ili Veskera, ne bavi mnogo pitawima otkrivawa razliitih mogunosti scenskog prostora. On u tom pogledu ostaje prilino klasian. On se, u stvari, usredsre8 9 10

Arthur Ganz, op. cit., p. 24. Ibid., p. 22. Harold Pinter, Plays Tw o , Faber and Faber, London 1977, p. X.

582 uje na same odnose meu svojim likovima, koje puta da do kraja izdre usud svog poloaja. Sva wegova inventivnost dramskog pisca ogleda se, zato, u mogunosti odrawa odreenog pozorinog mikrosveta, u kojem se dramaturke funkcije mogu kombinovati na razliite naine. U veini pomenutih drama Pinterovi likovi se nalaze u jednoj obinoj sobi, u kojoj se sve deava od poetka do kraja drame. Nema praznih prostora nego su sve sobe opremqene prema imovinskom statusu i navikama onih koji u wima stanuju. U prvim svojim dramama Pinter prikazuje siromanije slojeve drutva pa su i wihove sobe jeftinije opremqene. U dramama Blagi bol, Kolekcija i Qubavnik prikazane su prijatne sobe qudi iz sredwe klase. Meutim, atmosfera kojom sve Pinterove sobe odiu jeste atmosfera usamqenosti, bez obzira na to da li su u pitawu bogati ili siromani qudi. To dolazi otuda to je u svakoj Pinterovoj drami i broj likova sasvim mali, pa jedan jedini prostor u kojem se oni kreu doprinosi oseawu wihove samoe, a moda ak i otuenosti. U nekim dramama Pinter ima i podeqen scenski prostor na dve ili tri oblasti, a u drami Kolekcija ta podela je interesantno izvrena tako da se u sredini nalazi rt sa telefonskom govornicom, a sa obe strane scene nalazi se po jedno poluostrvo sa kuama, iju unutrawost zapravo gledamo istovremeno. Vreme radwe u Pinterovim dramama uvek je vreme sadawe, mada on to nigde ne naglaava posebno. Ali, tema i likovi-subjekti u wegovim dramama su, bez dileme, prepoznatqivi po svojoj savremenosti. Pinterove drame su, u pogledu vremenskog raspona koji zahvataju, veoma kompaktne zato to je predstavqeni vremenski period veoma kratak i kree se uglavnom oko nekoliko dana ili mawe. Samo u drami Nastojnik vremenski raspon je dui (oko dve nedeqe), a u drami Patuqci zahvaeno vreme je neki neodreeni period od zime do prolea. Broj likova je, samo sa izuzetkom drame Noni izlazak (petnaest), izuzetno mali i kree se od dva (Lift za kuhiwu), tri (Nastojnik, Blagi bol, Patuqci, Qubavnik), etiri (Kolekcija), do est (Roendan, Soba, Povratak). To uglavnom znai da e iz pozorinog mikrosveta biti uklowene neke dramaturke funkcije i da e neke funkcije biti spojene u istom liku. Tako e dramski mikrosvet biti ili redukovan ili e ga karakterisati odreena unutrawa sloenost likova. Osim drame Lift za kuhiwu, sve drame su drame u okviru porodice i doma. Neto ili neko ugroava wihovu sigurnost. Ta ugroenost je vitalna, a nepostojawe funkcije Arbitra u pozorinom mikrosvetu dramskih situacija ini da ni sami Protivnici nisu definisani. Naime, nesigurnost koju napadnuti" oseaju ne dolazi od jasnog Protivnika. Protivnik se samo neodreeno nasluuje, a u Pinterovom mikrosvetu pozornice uglavnom nema Arbitra, koji bi odredio ko je Protivnik protiv kojeg se treba boriti.11 Nema Arbitra koji bi mogao da donese sigurnost, i ugroeni" oseaju pretwu, ali ne znaju otkuda ona
11

Terminologija prema: Etjen Surio, Dvesta hiljada dramskih situacija, Nolit, Beograd,

1982.

583 dolazi. Ta ugroenost je egzistencijalna, a atmosfera u Pinterovim dramama esto podsea na teskobu iz Kafkinih romana. Drama Povratak je izuzetak u tom pogledu Maks, otac porodice, ima funkciju Arbitra i on otklawa nesigurnost koja raa nezdravu atmosferu u kui. Zato, ova drama ubrzo posle toga dobija svoje razreewe. U ostalim dramama funkcija Arbitra se iskomplikovala, pa ga ili uopte nema, ili ih ima dvoje (Kolekcija), ime stvari postaju jo komplikovanije. Kada se, naime, ini da je Xejms konano reio pitawe svoje qubomore zahvaqujui Hariju, koji je odigrao ulogu Arbitra, Bil se javqa u ulozi novog Arbitra i tako za Harija ponovo poiwe isto muewe. U dramama Roendan i Lift za kuhiwu Stenli i Gas stradaju od nekoga koga ne vidimo i ostaje nerazjaweno, i za wih same, pitawe wihove krivice. Umesto tog tajanstvenog nekog", ovde je prisutna samo stvar, koja kao indeksni znak ukazuje na oveka koji je pokree. Skitnici Dejvisu (Nastojnik) potrebna je soba, ali on ne zna koji bi mu od brae mogao biti korisniji u tom ciqu. Funkcije Pomonika i Protivnika za wega nisu dovoqno diferencirane. U drami Soba takoe se ne zna kakva je kua u kojoj Hadovi ive, ni ko je vlasnik sobe, ni da li e Hadove neko iz we isterati. Len, u drami Patuqci, u trouglu sa Pitom i Markom, takoe ne moe da uspostavi red u svojoj glavi. A brani trougao, kao mora ili kao namerna izmiqotina, takoe ostaje nedefinisan u dramama Blagi bol i Qubavnik. U svakom sluaju, Protivnici ovde realno ne postoje, pa se u glavi protagonista stvara fikcija Protivnika iz nekog opsesivno-kompulsivnog razloga. Takoe se, i u drami Blagi bol, nalazimo jo uvek u sferi psiholokog pa se, pored razlika koje postoje izmeu branih partnera, javqaju i unutrawi konflikti.
LITERATURA Elsom John (ed.), Post-War Drama, Faber and Faber, London 1966. Esslin, M., Pinter The Playw right , Methuen Drama, London 1992. Ganz Arthur (ed), Pinter. A Collection of Critical Essays, Prentice-Hall Inc., N. J. 1972. Pinter Harold, Plays: Four, Eyre Methuen, London 1981. Pinter Harold, Plays Tw o , Faber and Faber, London 1977.

Jelica Toi THE BEGINNING OF HAROLD PINTER'S CAREER Summary Harold Pinter got the Nobel Prize for literature in 2005. By this act, the world symbolically recognized his greatness. The beginning of his career, however, had not been easy. His first play The Birthday Party, staged first on 28th April 1958 in the Arts Theatre in Cambridge, was a failure. In London, it ran for a week only. The reason for that was the popularity of the so-called well-made play", the play with a good plot and

584
middle-class characters which suited the taste and habits of the prevalent middle-class audience. Unlike the comfortable atmosphere that this kind of play provided, Pinter's The Birthday Party was full of the Kafkaesque atmosphere of anxiety and threat, which could not appeal either to the same audience or the same critics. This paper shows the critics' reactions to Pinter's first play and their changed attitude some years later. From the unanimous rejection in the beginning, his plays came to be widely praised. The paper also shows Pinter's attitudes to drama and theatre. They are important because plays are written to be performed and this is what makes playwriting different from other forms of creative writing.

UDC 821.163.41-2.09 Hristi J. 821.163.41-2.09 Luki V.

MITSKE PRIE NA RADIO TALASIMA: HRISTIEV OREST I LUKIEVA MEDEJA Gordan Marii

APSTRAKT: Hristiev Orest i Lukieva Medeja se, preko mitske prie, bave temom izvrene i neizvrene osvete. Ova tema preplie se sa temom odnosa izmeu qubavi i mrwe. Qubav pamti itav ivot, mrwa samo jedan in", kae Hristi i otvara vrata svevremenosti ovih dveju radio-drama. KQUNE REI: Orest Jovana Hristia, Medeja Velimira Lukia, obrada mita, izigrana katastrofa, izvrena i neizvrena osveta, qubav i mrwa, aktuelnost

Poreklom iz graanskih porodica, i Jovan i Velimir ili su u Drugu muku gimnaziju, obojica studirali filozofiju (jednom ak bili i venani kumovi). Hristi je (istu) filozofiju i diplomirao, a Luki zavrio dramaturgiju. Hristi je uvek bio graanski orijentisan, dok je Luki bio na levici, levicu kritikovao, sa levicom se, rezigniran, rastao.1 Vava je bio pesnik, dramatik, esejist, kwievni i pozorini kritiar, prevodilac, univerzitetski profesor (na FDU), urednik (u Nolitu), (prvi posleratni roeni Beograanin) predsednik UKS, predsednik Srpskog PEN-centra, sekretar SKZ. Veca je pisao pesme i drame, (osamnaest godina) bio upravnik Narodnog pozorita u Beogradu i umetniki direktor Ateqea 212. I kao pesnici, poeli su zajedno sa Borislavom Radoviem u literarnoj sekciji Druge muke. Druili su se, itali kwievne asopise i voleli iste poete: Eliota, Spendera, Hjua Odna, Malarmea i Bodlera.2 Poezija je Hristia i Lukia uputila na dramu. Ve svojim prvim komadima oni su se nametnuli kao zreli autori u neoklasinom anru. U roku od dve godine obojica su napisali radio-drame koje se, kroz obradu antikog mita, bave temom izvrene i neizvrene osvete. Ova tema je u obe drame obeleena snanim motivom odnosa izmeu qubavi i mrwe.
Vidi: Jovan irilov, Sudbina pesnika upravnika, Politika, Beograd, 8. H 1997. Magino vreme sna i nestajawa Portret Velimira Lukia, autor emisije Anita Pani, rediteq Awa Drulovi, RTS TV Beograd 1995, emitovano na drugom, i reprizno na prvom programu RTS-a.
1 2

586 Liena slike, vizuelnog doivqaja sukoba i pokreta na sceni, radio-drama je, znamo, sva u rei, ponekom utawu i muzici koja diskretno potcrtava wen ton. Verbalni teatar Hristia i Lukia uselio se, dakle, u ovaj medij lako, ogrnuvi se poznatom mitskom priom koju ili razara ili vaspostavqa. Napisan namenski,3 Hristiev Orest je zasluio Sterijinu nagradu (1961), a i scensko izvoewe (Hrvatsko narodno kazalite, Zagreb 1964). Jan Kot veli: Tragedije o Orestu poiwu od wegova stizawa u Mikenu. On je pred svojim postupkom, pred zloinom drugih, koji e postati wegov sopstveni zloin. Situacija u tragediji je u praesensu, ali ima za sobom prolost koja je odreuje, i budunost koja je objavqena. Situacija je nezavisna od junakova karaktera, data je nekako kao izvana. Tragediju odreuje situacija, a ne karakter Antigone, Edipa ili Oresta. Situacija je takoe nezavisna od dijaloga, dijalog nas o woj samo obavetava."4 Meutim, Hristiev je Orest, ba uz pomo dijaloga, prevaziao traginu situaciju. Na Klitemnestrinom i Egistovom dvoru Elektra argatuje kao robiwa, sva predata seawima i zaboravu. Majku svoju niti mrzi, niti je pogaa to je ova kiwi. A Klitemnestra to ini sve ekajui da bude sigurna da nosi dete koje nije Egistovo. To dete bi trebalo da da smisao wenom ivotu. Egistu je vruina i stalno se kupa. U Arg stiu Pilad i Orest, dobrovoqni izgnanici. Ve Pilad dovodi u pitawe opravdanost Orestove osvete. Devojka, Elektrina sapatnica, prepozna Oresta (ija joj pojava po drugi put u ivotu oduzme dah) i neopazice ga uvede u dvor. Svojim seawem na Agamemnona, Elektra sasvim pokoleba Oresta (Pamti li ih, Oreste? Da li ih pamti onako kako ja pamtim wega? Ja sam ga volela, ti si ih mrzeo. Qubav pamti itav ivot, mrwa samo jedan in.").5 Orest ne ubija Klitemnestru i Egista jer to nisu oni qudi od pre sedam godina. Vreme se osvetilo umesto wega. Posle zajednikog doruka, Orest i Pilad opet kreu na put po Grkoj, a Egist na kupawe. (Orest: Ima toliko gradova koje ne prepoznajemo. Pamewe nam je as verno, as nas izdaje. Mi idemo i zaboravqamo, onda se vraamo. Ali mesta su uvek drukija, i uvek lie jedno na drugo.")6
3 Ja sam se vratio iz vojske i nisam imao ni dinara u xepu. U vreme vojske sam imao neke male honorare koje sam dobijao od Letopisa, jer sam Mihizu, koji je tamo bio urednik, poslao neki svoj esej i, ne znam, jo neke tekstove i on je to objavqivao. Ja sam dobio neke male honorare od toga, ali to je trebalo za vojniki ivot. I doao sam u Beograd stvarno bez dinara u xepu. I onda sam sreo Stevu Majstorovia, koji je posle bio urednik petnaestodnevnog lista Danas, u kome u i ja biti u redakciji. Steva je bio urednik u Radio Beogradu; da li glavni urednik ili urednik za kwievni program to vie ne znam da vam kaem, nije ni vano. On mi je predloio da napiem radio dramu. Jer se to dobro plaa. Ja sam seo, napisao Oresta i dobio, bogami supstancijalnu sumu novca za ono vreme" (Skica za fotobiografiju u: Poezija Jovana Hristia, Zbornik radova, Novi Sad 1997, 119). 4 Jan Kot, Orest, Elektra, Hamlet u: Jedewe bogova, Studije o grkim tragedijama, preveo s poqskog Petar Vujii, Beograd 1974, 249250. 5 Jovan Hristi, etiri apokrifa, Novi Sad 1970, 112. 6 Isto, 113.

587 Kad je re o likovima, sasvim je osobena Hristieva Elektra, ni nalik onoj iz Eshila i Euripida. Wu, kako pie Marta Frajnd, ne podstie i ne pokree nada na osvetu. Ona se kod Hristia pretvorila u rezigniranu senku koja ivi u pamewu, uspomenama, zainteresovana samo za rutinu dnevnih poslova".7 Elektra vie ne mrzi, ona samo pamti svoju qubav prema ocu i ne eli da Orest uniti sebe time to e se povinovati imperativu mita. Gledajui kako se Egist i Klitemnestra postepeno iz traginih zloinaca pretvaraju u sredoveni par dezintegrisanih i u biti oajnih qudi, iz onih koji su delali u one na koje polako deluje vreme unitavajui ih i samim svojim proticawem i seawem na zloin koji su izvrili, Elektra e prva shvatiti da ni ona ni Orest ne bi dobili nita izvravawem osvete.8 U onih nekoliko scena koje je posvetio Klitemnestri i Egistu, Hristi je psihologiju onih koji su sedam godina mislili na osvetu dopunio psihologijom onih koji su sedam godina iveli sa zloinom na savesti i tu osvetu oekivali."9 Hristiev Orest na poetku drame jo i pokuava da bude pravi osvetnik, poput Oresta iz antikih tragedija. Ipak, slino Hamletu, on nije ovek koji se olako odluuje da ubije. Razgovarajui sa Piladom i Elektrom i razmiqajui o krvavom inu, shvata da bi, ubivi, i sam postao kao Egist. Sazrevi, na kraju, Orest je kadar da izigra mit. Za razliku od antikih tragika kod kojih je Klitemnestra sauesnik u ubistvu, Hristi je kategorian ona je jedini ubica. Nakon sedam godina vidimo je umornu od prolosti, ravnodunu prema ivotu, kako oajniki trai neto to e joj pomoi da nastavi ivot. Egist se ugojio i smawio, kosa mu vie nije crna, a bradu brije. Neprestano se kupa, gustira doruak i vino. Klitemnestra i Egist, vladarski par ukaqan zloinom, samo su olupine negdawih qudi. Marta Frajnd primeuje da se u Orestu Hristi wima bavi priblino onoliko koliko i Orestom i Elektrom. Tragedije Eshila i Sofokla bile su usredsreene na brata i sestru osvetnike. Egista i Klitemnestru slikale su povrno, istiui im one osobine zbog kojih e gledaocima biti mrski, i tim osobinama onda pravdale wihovo ubijawe. Hristi, meutim, postupa obratno, ne samo zato to bi morao da pravda izvrewe osvete na kraju drame, ve i zato to kroz analizu Klitemnestre i Egista moe da potvrdi svoju osnovnu misao da je osveta nepotrebna jer je sam in zloi7 Marta Frajnd, Apokrifi Jovana Hristia, Kwievna istorija, , 14, Beograd 1971, 350. 8 U Elektri Danila Kia Klitemnestra kae svojoj keri: Znam da si oduvek volela svog oca / vie nego ja. Kao to sam i ja / bila vie sklona vaoj mlaoj sestri. / Al i to nije razlog dovoqan za mrwu. / Opratam ti uvrede. / Pa oprosti i ti meni. / Majka sam ti. / Jer uprkos varqivom prividu, / kajawe i sumwe rue moju duu: / pred velikom iwenicom smrti / sva su qudska dela varqiva i tata, / u reci vremena sve izgleda sitno; sve / osim ivota. / Zato mi oprosti. / Kada doe u moje godine, / kad te dirne starost svojim dahom, / kad otkrije prve sede vlasi, shvatie to, / ko to i ja shvatih" Ali ovde e se surova osveta izvriti. 9 Marta Frajnd, Isto, 350351.

588 na nad Agamemnonom, tokom dugih sedam godina izvrio tu osvetu i pre nego to se pojavio Orest."10 Frajndova veli da Hristievi likovi odbijaju herojsko i mitsko svojim obinim qudskim postupcima: prawem sudova, nametawem posteqine, dorukom, kupawem. Ti postupci zamewuju ubistva, osvete, junaka dela. I razgovori o osveti svode se nekako na stvarni, svakodnevni, skoro domai" ivot. Tako se uporno i dosledno, mada nenametqivo, izvru mitske vrednosti. utawa,11 odnosno pauze u razgovoru, nisu prisutna samo nakon razmene replika. Likovi ute i izmeu vlastitih reenica i sve te stanke su vrlo vaan deo teksta. One se javqaju kad dramska napetost raste, kad reenica koja im prethodi nosi u sebi neki prizvuk patosa i tragike. utawa ine da se ovi elementi izgube i rasplinu bez odjeka. I time Hristi umawuje tragino i herojsko u drami, pa opet gospodare elementi svakodnevnog, realnog, lieni patetike. Shodno tome, katastrofa koja dolazi na kraju, iako potpuno suprotna mitu i Orestovim namerama, deluje prirodno, kao logiko i jedino mogue razreewe drame. Hristi od poetka podsea da je mit bajka, a da su qudski odnosi, posmatrani iz perspektive svakodnevnog ivota, sasvim razliiti od te bajke. Jo na samom poetku Devojka govori o zloj kobi kraqevne Elektre, a ova joj odgovara: Tako se govori samo u bajkama." Da li bi Elektra i Orest, po izvrenoj osveti, a kroz sedam godina, postali isti kao Klitemnestra i Egist? Vrlo verovatno. Osveta je lepa ideja, ali ubistvo je strana stvar", kae Pilad.12 A Frajndova e: Osvetu u stvari moe najboqe i najbezbolnije da izvri vreme, i ono nastavqa da to ini i posle drugog Orestovog odlaska iz Arga kojim se zavrava Hristieva drama."13 Hristiev bi Orest u antici, verovatno, pripadao nekom meuanru. Zbog svoje obrnute katastrofe mogao bi se prikazivati kao etvrti komad tetralogije umesto satirske igre, ali s obzirom na to koliko je misaon i tanan, ne bi joj bio blizak. Neke slinosti imao bi i sa Euripidovim komadima sa srenim zavretkom, poput Ifigenije na Tauridi, Helene i Alkestide, koje kritiari nazivaju prosatirskim" ili paratragedijama".14 U wima je naruena osnovna tragina" nota. U takvim delima prepoznatqivi su i postupci, vie ili mawe paralelni onima u satirskoj drami. Za razliku od druge dve Hristieve drame iste ruke i Sedmorica: kako bismo ih danas itali takoe inspirisane antikim mitom i tragedijom, u Orestu se hor ne pojavquje. To je radwu zgusnulo, ubrzaIsto, 350. Vidi: Boko Milin, O Hristievoj raskoi tiine, program za predstavu Terasa Jugoslovenskog dramskog pozorita, Beograd 2004. 12 Jovan Hristi, Isto, 92. 13 Marta Frajnd, Isto, 351. 14 Vidi: Gordan Marii, Tipologija satirske drame antiki razvoj i novovekovna recepcija, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, kwiga HH, sveska 12, Novi Sad 2001, 1115.
10 11

589 lo, a komad uinilo i savremenim i modernim. Aktuelnim, pak, onoliko koliko je svaka dobro napisana drama vazda aktuelna. Ali i po tome to Orest istrajava u ideji da se mora pratati. Oprotaj je, rekla je Ksenija Radulovi,15 neto to spreava da se nastavi spiralni, ciklini krug zla. Nasiqe uvek raa nasiqe. I jedini nain da se sa tim prestane jeste oprotaj. Ma koliko teko i strano delovalo pratawe. Reenica u Hristievom Orestu ista je, jasna, misao ne vrluda, interpunkcija joj ne teti; dijalog odmeren, esto tur, ali uvek funkcionalan. Pisac je ovde, kao i u istim rukama, superiorni majstor ironije, cerebralne i nezlobive, kako je naglasila Radulovieva: Devojka: Znam, vi ste kraqeva ki. Ali zar se kraqevi ne zabavqaju? Elektra: Sigurno. Ubijaju jedni druge."16 Prva u Hristievom Orestu progovori Elektra: U stvari to nema datuma. itavo vreme je prazno od tvoga nestanka. Mrtvo vreme, koje stoji u mestu, uvek isto. Ni prolost, ni budunost, ni sadawost, samo pamewe. Danas je tano sedam godina. Ne kae mi nita taj broj. Trebalo bi, moda, otii na grob, ali ja ne znam gde je on. Tamo, pod tim kamenom nema niega."17 Ove rei mogle bi se kao refren vratiti i komad zavriti. Jer u wima su pamewe i zaborav,18 koji pokreu i zaustavqaju junake u wemu. A i zaborav je deo seawa, kako je rekao Boo Koprivica. Radio-drama Orest je za pamewe. Odlino je napisana i sadri univerzalnu priu. Do te mere univerzalnu da se ita kao jedna verzija mita o Orestu i Elektri. Mogao bi je pojmiti i Eskim i Buman. Mrwa, najee mnogo konkretnija i opipqivija od qubavi, pobeuje u Medeji Velimira Lukia, izvedenoj 1962. godine. Ova radio-drama napisana je sa izuzetnom poetskom snagom i dramaturkim darom, pa bi se, verujem, poput Oresta, mogla izvoditi i na nekoj maloj pozorinoj sceni. Zanimqivo je i neobino da je, po svemu sudei, tonski zapis ovde nadiveo pisanu re. Kada sam, naime, radio svoju disertaciju zamolio sam Lukia da mi pozajmi tekst i traku. On mi je qubazno ustupio audio-zapis, ali i rekao da tekst ne poseduje. (Samo prvi in izaao je u asopisu.) Ni kasnija pretraga po arhivi Radio-Beograda nije urodila plodom, tako da su svi citati koji e uslediti skinuti sa audio-trake. Verujem da e na ovaj nain izlagawe biti dinaminije, a i likovi e se predstaviti svojim reima.
15 Razgovor na temu Drama Jovana Hristia kako bismo je danas itali organizovao i vodio Saa Ili, uestvovali Ksenija Radulovi, Boo Koprivica i Gordan Marii. Posle emitovawa radio-drame Orest, diskusija je voena u Narodnoj biblioteci Srbije, 18. 2003. godine. 16 Jovan Hristi, Isto, 97. 17 Isto, 81. 18 Zoran Gluevi pie: ta je u stvari ta proba pamewa? Postupak zaboravqawa i upamivawa, ono udno reetawe prolosti javqa se konano kao sankcionisawe subjektove adaptacije novim ivotnim uslovima" (Jovan Hristi: Orest u: Srpska kwievnost u kwievnoj kritici Drama, Beograd 1973, 455).

590 Lukieva drama, uveliko na tragu Euripidove tragedije, kao da ishodi iz replike koju Jason grkog tragika upuuje Medeji: Tvoj glas i um ti svi Heleni poznaju, / a da si onde gde te ni bog ne vidi, / tu ne bi bilo za tvoj um ni spomena. / Pa na ast mi u dvoru zlato eeno / i lepe grlo im'o nego Orfej sam, / kad srea ne da slavi da me ozari".19 Tako Lukieva Medeja na poetku drame kae: ta misli, Dado, kako da osvetim se / Nevernom Jasonu? Tom prokletom muu / oveku oholom, kome je slava pomraila mozak. / On vie nita ne vidi zbog ambicije / udovine, i zaboravqa qubav, decu, brak / Sve sveto i neprocewivo, radi sticawa nekih / Smenih asti k'o to je kraqevim zetom se zvati".20 A malo docnije, Jason potvruje: Mukarcu Helenu ena nije ciq, ve slava i ime to u spomeniku isklesano ostaje". Nepremostiv je jaz izmeu Helena i varvara. Jason i Medeja ga qubavqu savladaju, ali kad Jason krene verom, razbukti se mrwa Medejina, tim vea jer je u woj i sav prezir i gnuawe koje jedna divqa varvarka" i tuinka osea prema Helenima i wihovom nainu ivota. Prema Helenima koji, kae Medeja, zloine pravdaju i ublaavaju svojom kulturom, vazama, kipovima i dramama. Prema Grcima iju nestalnost prezire. (O promeni govore i prolaznost pravdaju Jason, Egej, Dadiqa, Hor korintskih devojaka i Hor atinskih graana. Ali, bogohulna Medeja posle zloina kae: Samo smrt donosi promenu i muk".) Medejina apsolutna qubav" gubi bitku sa nestalnou helenske prirode. Ona, varvarka, za jednu qubav vaspitavana, samo za jednu qubav uena", nee da se pomiri s onim sa ime se mire Grkiwe (Dadiqa: Svuda su pomirene ene helenske sa likom bahatim svojih mueva"). Kada joj Jason i Dadiqa kau da e weni sinovi verovati samo svom ocu i biti mu nalik, Medeja odluuje da ih ubije: Sinove bih pre meu zmajeve bacila nego kao Helene vaspitavala!" (Bilo bi zanimqivo itati i sluati dramu u kojoj se Medeja, poput Hristievog Oresta, nije osvetila, nego naprosto otila iz Korinta sa svojim sinovima. Kako bi se vreme osvetilo verolomnom Jasonu?) Motivi za deceubistvo razlikuju Euripidovu od Lukieve Medeje. Isto tako, Lukieva se Medeja bre odluuje za zloin. ini se da su tu brzinu uslovili tempo i trajawe radio-drame, ali odluka ipak nije nemotivisana i mawe bolna (Ta krv bolee me vie nego to iko zamisli. Ne bojim se gneva niijeg, ve samo svoje samoe kad u se krikova wihovih seati i vratia iz kojih iknue mlaz"). Jan Kot, ovek koji je duboko pronikao u svet grke tragedije i uspostavio sutinske veze izmeu antikog i modernog teatra, pie: Medeja se ne obraa bogovima. Oni za wu ne postoje, kao to za wu ne postoji svet. ak ni deca. Za wu su ona samo Jasonova deca. ak i vie: ona utelovquju samog Jasona. Ona ih ubija ne samo da bi se wemu osvetila; ubija ih zato to ne moe da ubije Jasona. U wima
19 Euripid, Medeja, Hipolit, Ifigenija na Tauridi, preveo Milo N. uri, Beograd 1960, 25. 20 Velimir Luki, Medeja, ( in), Kwievne novine, br. 150, Beograd 2. 1961.

591 ubija Jasona. Ali, u stvari za Medeju ne postoji ak ni Jason. Postoji iskquivo ona sama; Medeja i wen poraz. Ni za trenutak nije kadra da govori o neemu drugom, ni za asak ni o emu drugom ne moe da misli. Zajedno sa svojim porazom zatvorena je u sebi kao u jajetu. Ta luda Medejina monomanija nesumwivo je Euripidovo otkrie. Ona je kao neka psiholoka dopuna tragedije, weno omoguewe. Oliava Medeju, izdvaja je, odseca od stvarnog sveta. Kroz tu monomaniju Medeja postaje sama. Junaci tragedije moraju da budu sami".21 Lukieva Medeja jo jednom pokua da ne bude sama: atinski kraq Egej nudi joj pribeite i postequ. (Mitska pria kae da je Medeja zatraila utoite od Egeja, zauzvrat mu obeavi naslednika. Egej se oenio Medejom, a ona mu je rodila sina Meda. Meutim, kad je pokuala da otruje Tezeja, Egej ju je proterao iz Atine.) Kad je se zasiti, on je odbaci. Novu nestalnost Medeja naplauje novim ubistvom. Potom odlazi Jasonu. Oboje su se promenili. Jasona je smrt dece, neveste i tasta slomila i ukazala mu na nitavnost wegove slave. (Da li je ta promena nehat to oci mi usadie helenski, sutina u svetu i zbivawu? Ako nieg za venost vrednog nema, nije li sve to smeno, smueno nitavilo?") On se, rezigniran, dawu opija, a nou razgovara sa mrtvim sinovima i Medejom. Kae da je ubijao slave i dokolice radi", a Medeja, naprotiv, da bi odbranila svoj svet jer impulsi joj wene poude, qubavi, osvete govore da wen smisao je pravi". Ali, tako je bilo nekada. Sada je Medeja svoju varvarsku prirodu spojila sa helenskim slavoqubqem. Ona zna da moe mirijadu puta usahnuti od patwe plemenitog voqewa" i da to nita nee vredeti. Ali otrov pet leeva" dovoqan je da te ne zaborave. Pesnici e opevati wenu osvetu, a ivi Jason e o woj svedoiti. Medeja kae: Volela bih da me i ti mrzi, da me i ti svakog dana spomiwe". Nema u woj ni traga qubavi kojoj se Jason nada. I on i Egej nazvali su Medeju vokom, narom koji isisa, pa baci. Voka bezumna i upotrebqiva, a zatim odbacivana i zaboravqena, ali voka koja je krvav trag ostavila", kae sad Medeja za sebe. Jason se ne prihvata kopqa, nego Medeju ispraa reima: Ne postoji jer ista si kao ja postala". A Luki dramu zavrava ovim dijalogom: Dadiqa: Gde je varvarka? Narod sam pokrenula korintski: doi e ovamo da je rastrgne. Jason: Nije nikakva varvarka ovde bila, Dado, ve Helenkiwa lukava i sjajna, to nau je igru napamet nauila i poto sazdala je svoju slavu, sada u smrt e spokojno otii.' Dadiqa: Ne razumem. Jason: Niko vie i ne ume da razume, Dado". Pesimistino oseawe i viewe sveta preovlauje i u dramama i u poeziji Velimira Lukia. U sukobu sa svetom, sa vlau, sa vlastitom prirodom, wegovi junaci obavezno gube. Jedino se smru moe sauvati vlastito dostojanstvo (Ifigenija u Okamewenom moru) ili iskupiti ne21

Jan Kot, Medeja u Peskari, u: Jedewe bogova.

592 astan ivot (Scevin u Zaveri ili dugom praskozorju, Publije u Zloj noi). A Edip, u Tebanskoj kugi, kao rtva spletke bogova, odbija ak i da umre, ostajui bezrazloni Bog". Kada je re o likovima, Euripidovog Uiteqa kod Lukia nema, a wegov Hor korintskih devojaka i Hor atinskih graana ispituju, tumae, zakquuju i prenose radwu daqe. Kreont je kod Euripida silniji, samosvesniji, odseniji, dok je kod Lukia bojaqiviji. Ipak, on jednom reenicom izvanredno okarakterie Medeju: Mozak ti i suvie hitar, qubav iskrena, a sujeta besmrtna".22 Lik Dadiqe izrazitiji je kod Lukia. U odnosu na dobru i pobonu Euripidovu Dadiqu, Lukieva starica, puna saaqewa, razvija se u pravog helenskog lokal-patriotu, koji, na kraju, huka Korinane na Medeju. Jason je ohol i kod grkog i kod srpskog pesnika. Euripidov svoju ambiciju i koristoqubqe pokuava da sakrije pod veo brige za decu, dok je Lukiev Jason, lihvar qubavi", na poetku skoro beskrupulozan. (Podstaknut Kreontovim vinom, on ne doe Medeji da se pravda nego da je ismeje.) Obojicu tragedija podjednako slomi. Ovoj dvojici Jasona pridruujem sada i treeg, onog iz Medeje ana Anuja. Kod Anuja Medeja nije samo prevarena, nego i stvarno zla ena. U vreme kad Jason treba da se oeni drugom, Kolhidska arobnica ga vie ne eli, ali i nee da ga prepusti Kreuzi. A Jason hoe da se oslobodi svega to ga vezuje za Medeju wemu vlast i slava nisu na pameti i da pokua iznova: skromno, jednostavno, s verom u sreu.23 Dugi lirski dijalog u kojem Medeja i Jason preispituju svoju qubav dubok je i snaan, kao uostalom i ceo Anujev komad. Ona govori o velikoj qubavi dvoje qudi koja se vremenom ugasila, ali i o bolesnoj sujeti Medejinoj, to je na ostacima qubavi priredila krvavi pir. Lukieva drama, pak, proeta je Heraklitovom fi22 U svojoj gorkoj (ispostavilo se posledwoj) zbirci Budne senke tame (Beograd 1994, 72) Luki se pesmom Predskazawa ponovo vratio Medeji: Kada je uspavala zmaja kolhidskog / Medeja, iako vidovita, / Ne dokui da tako otvara dveri / Strane svoje nesmrti / Stranije od samog umirawa. // Zato je vetar u kolhidskim vrtovima / Jecao glasom detiwim / Ne zapita se nesmotrena, / Obqubqena i prokleta, Medeja". I drugi Lukievi dramski likovi pojavquju se u wegovim pesmama, Filoktet iz zbirke Madrigali i druge pesme (Beograd, 1967, 16) kao da najavquje dramu o mitskom strelcu I smrt dolazi na Lemno (1970). U Kwievnim novinama od 28. 1961. Luki objavquje Ifigeniju, koja e docnije, neto izmewena, postati zavrni monolog proroka Kalhasa u drami Okameweno more. Zbirka Budne senke tame (78, 79) sadri i pesmu Neposlato pismo Lucija Aneja Seneke, koja bi mogla biti i neizgovoreni, predsmrtni monolog stoika i tragika, junaka drame Zavera ili dugo praskozorje. U pogovoru (U tragawu za Itakom) Lukievoj zbirci Rub (Beograd 1982, 73) Slobodan Rakiti pie: Uspele lirske pesme uvek po mnogo emu podseaju na dramske monologe. I mnoge Lukieve pesme imaju odlike dramskih monologa, kao da su uzete iz neke wegove drame". 23 Jason: Hou da se pokorim. Hou da ovaj svet, ovaj haos kroz koji si me vodila za ruku, konano uzme neki oblik. Ti si, bez sumwe, u pravu kad kae da smisao ne postoji, da nema svetlosti, nema odmora, da vazda treba rovati krvavim rukama, daviti i odbacivati sve to otme. Ali ja sad hou da stanem, hou da budem ovek. Da stvaram, bez obmane moda, kao qudi koje smo prezirali; tako je inio moj otac i otac mog oca i svi pre nas to su, prostoduniji nego mi, prihvatili da raskre jedno malo mesto koje pripada oveku u ovom haosu i noi" (Jean Anouilh, Med e , Paris 1953, 70, preveo Gordan Marii).

593 lozofijom da samo promena postoji kao neto veito. Wome se rukovode i pravdaju svi Grci, wome se suprotstavqaju Medeji u tragawu za apsolutnom qubavqu. Orue te filozofije promene" su pesnici. Medeja ih se prvo gnua (bezduni pesnici"), a zatim, postavi Helenkiwa", prihvata da oni pronose wenu krvavu slavu": Zatim e vai pesnici heksametre da pokrenu i o Medejinoj gnusobi e pevati, ali zauvek i weno ime spomiwati". Pria o Medejinoj krvavoj slavi bolno-aktuelno odjekuje u naoj stvarnosti i naem vremenu koje stvara i iri legende o zloincima, nepokolebqivo se trudei da nam preinai seawa. Zbog toga treba, shodno svetskom trendu? ali i latinskoj izreci da je ponavqawe majka mudrosti, iznova snimiti i emitovati Hristievu i Lukievu radio-dramu. Ili ih postaviti na scenu. Orest e nas nauiti da volimo i pratamo, Medeja opomenuti da ne krvavimo ruke i ne zaboravqamo. Da li je to malo? Od umetnosti dovoqno, a za nas
Gordan Marii MYTHICAL STORIES ON THE AIR: HRISTI'S ORESTES AND LUKI'S MEDEA Summary Through the remake of famous mythical stories, Hristi's Orestes (in which tragic catastrophy is avoided) and Luki's Medea both deal with the same topic: revenge done and undone. The topic is deeply entwined with antagonistic motives of Love and Hate. Love remembers for live, Hate remembers only a single act", Hristi says, thus opening the way to literary eternity for these two dramas.

UDC 821.163.41-31.09 Pavi M. 821.163.41-95

INVERZIJA I PARADOKS KAO STILSKI POSTUPCI U UNUTRAWOJ STRANI VETRA MILORADA PAVIA Dragana Cuki

SAETAK: U radu se pokazuje znaaj paradoksa i inverzije za pripovedaki postupak, stil i kompoziciju romana Unutrawa strana vetra. KQUNE REI: inverzija, paradoks, znak, stil, figure, postupak, kompozicija

Da bismo se sporazumeli, koristimo neke stalne znakove koje svi moemo da proizvedemo i koje znamo da prepoznamo. Znak je, prema tome, posrednik preko koga se moe dobiti obavetewe o onome na ta on upuuje. ovek je jedini u stawu ne samo da se koristi razliitim vrstama znakova nego i da proizvodi u naelu neogranien broj novih znakova i novih znakovnih sistema. Na ovoj se moi ovekovoj zasniva i wegova kultura, koja pomou znakovnih sistema obezbeuje troje: meuqudsko komunicirawe, zapamivawe informacija koje qudska zajednica prikupqa u svome ivotnom iskustvu, a isto tako i proizvodwu novih informacija. Izmeu svih znakova kojima se ovek u svojoj kulturi slui, najznaajniji su oni koji su presudni i za kwievnu umetnost znakovi prirodnoga qudskog jezika."1 Svaka ulno dostupna jedinica koja upuuje na neto izvan sebe ima znakovnu funkciju. Tako da je svaka re znak. Najstarije odreewe znaka prirodno qudskog jezika, odnosno rei, ogledalo se u postojawu: 1. oznake, ako se ima u vidu glasovna strana rei; 2. oznaenog ili onoga na ta oznaka upuuje, neto nematerijalno, to e se kasnije podudariti sa Sosirovom tvrdwom da je oznaeno pojam; 3. objekta ili neposredno svakog predmeta na koji se re odnosi, to jest svaki predmet obuhvaen pojmom. Znakovi od kojih se sastoji jezik tvorevina su oveka i slue mu da pomou wih opti sa drugim qudima i prenosi informacije. Jezik je
1

Renik kwievnih termina, Nolit, Beograd 1985, str. 891.

596 komunikativno sredstvo koje se sastoji od znakova koji su ukqueni u sistem. To omoguava da se znak posmatra i spoqa i iznutra. Zato postoje neki stalni odnosi, neka ograniewa koja postaju uoqiva i uspostavqaju se kao pravila i zakonitosti u koriewu. Znakove je mogue kombinovati sa drugim znakovima u govornom nizu ili tekstu. Ali znakovni sistem na kombinovawe znakova postavqa razliita ograniewa. Znakovi ne zavise samo od odnosa sa vanjezikim objektima nego zavise i od unutrawe organizacije samog jezikog sistema. Osnovno znaewe znakova u lingvistici odreuje se kao denotativno. Qudski jezik, kao sistem znakova i vrsta drutvenog ponaawa, omoguava velik broj kombinacija rei pomou kojih opisujemo svet oko nas. Kwievnost se ne moe prouavati bez poznavawa ovog sistema. Meutim, postoji odnos izmeu upotrebe znaka i wegovog znaewa. Osim osnovnog znaewa re moe imati i dodatno znaewe, odnosno konotativno. Jezik kwievnog dela mnoge svoje vrednosti duguje upravo bogatstvu svog konotativnog sloja. Ovaj sloj predstavqa prelaewe preko granice svog poqa upotrebe, to se u itaoevoj svesti odvija kao preneseno znaewe. U kwievnom delu se prirodnojeziki znakovi itaju uz stalnu verovatnou da mogu imati i preneseno znaewe. Stoga nisu svi kwievni tekstovi na isti nain organizovani. Pa mi moramo da itamo tekst na dva naina: kao tekst sa doslovnim i kao tekst sa prenesenim smislom. Prirodnojeziki znak nije isti u govoru i u kwievnoj umetnosti, jer je on dinamina veliina, koja nije data nego postoji izmeu strukture obinog jezikog znaka i prenesenog znaewa. Da li je neki znak upotrebqen u prenesenom znaewu ili ne odreujemo na osnovu konteksta, jer se podrazumeva da je znak upotrebqen prema pravilima jednog podsistema u okviru jezikog sistema to je podsistem jezikih tropa. Kad je re o tekstu, takoe odluujemo na osnovu konteksta u koju klasu kwievnih tekstova ga ukquujemo. Poto ga ukquimo u odreenu klasu, itamo ga prema pravilima koja odreuje posebni znakovni sistem kwievnoumetniki. Ovaj sistem sadri odreen broj pravila, zasebnih u svakom vremenskom periodu, o tome kakav treba da bude organizovan kwievni tekst ili kakva obeleja treba da ima, odnosno kakve signale treba da sadri da bi obavqao kwievnu funkciju. Tada prirodnojeziki znak dobija drugostepenu funkciju jer ima ulogu u kwievnom tekstu. Svako kwievno delo sadri u sebi razliite sastavne delove, razlikuju se postupci u graewu dela, odnosno naini spajawa jezike grae u umetniku celinu. Stilski postupci imaju dvojaku funkciju. Prvo, umetniku je ciq da izrazom najtanije prenese misao i weno emocionalno doivqavawe. To je izraajna funkcija rei. Ali na drugoj strani, sam raspored, sami obrti i izbor rei mogu da imaju estetsku vrednost. Sam nain graewa moe da nas privue svojom lepotom. U tome je ornamentalna funkcija rei."2 Da bi se neko delo u potpuno2

Milo Kovaevi, Stilistika i gramatika stilskih figura, Unireks, Niki

1995.

597 sti razumelo, potrebno je analizirati zato je upotrebqen odreeni postupak i kakvo je umetniko dejstvo wime postignuto. Razlikuje se analiza postupaka na nivou mikrostrukture dela, kao i na nivou makrostrukture. Potrebno je analizirati sve slojeve dela poev od rei, wihovih grupa, reda u reenici i reeninih konstrukcija, nadreeninih celina, sadrine, kompozicije, da bi se otkrili svi postupci koji su upotrebqeni u izgradwi dela. Ovi postupci razliito uestvuju u izgradwi stila nekog jezika i utiu na wegovu vrednost. Znai, polazite u analizi je sam tekst koji se moe rastaviti na mawe delove ili ukquiti u vee celine. U tom sluaju stvaraju se razliiti uzajamni odnosi koji utiu na strukturu teksta, postojawe pripovednih jedinica, kao i wihovih elemenata. Ti odnosi omoguavaju razliite transformacije koje se odvijaju po odreenim pravilima i koje zavise od vremenskih prilika u kojima su nastale. Inverzija Jo u antikoj retorici postojalo je odstupawe od svakodnevne upotrebe jezika i takvo odstupawe predstavqalo je figurativnost. Retorika pored ostalog utvruje i osnovne oblike izraavawa i daje pravila za graewe jezikih ukrasa. Kwievno delo je smatrano za primjer ukraena govora. Vjerovalo se da ga je mogue stvoriti uewem, odnosno pridravawem savjeta, pravila i postupaka, a i da je u velikoj mjeri svrha wegova nastanka demonstracija lijepog izraavawa."3 Antika retorika definie figure kao naine govora koji odstupaju od prirodnih i uobiajenih naina i slue stilskom intenzivirawu. Meutim, status figure nije bio dovoqno jasan u retorikoj tradiciji. Retorika je stilistike probleme smestila u elocutio,4 koji je obuhvatio formalnu stranu besede. Dispositio i inventio u mawoj meri dodiruju stilistike probleme i ine sa elocutio glavne delove retorike. Neki kritiari figure smetaju u mawi segment koji se naziva electio (obuhvata trope i figure). Grki i rimski teoretiari su figure svrstavali u grupe. Najpoznatija podela razlikuje figure i trope. Tropi predstavqaju zamenu imena rei u obinoj upotrebi drugim imenom. Antiki retoriari odreivali su razliito broj tropa i wihovu granicu prema figurama. Najee se odreuju kao tropi: metafora, metonimija, sinegdoha, emfaza, hiperbola, antonomazija, ironija, litota i perifraza. Pored zamene rei drugom reju, antika retorika pokazuje da postoje jo tri naina kojima se jeziki izraz moe promeniti kako bi delovao jae:

3 4

Novo Vukovi, Putevi stilistike ideje, Jasen, Niki 2000, str. 155. Tri tradicionalna dela retorike: 1. inventio (tragawe za idejama i sadrajima) 2. dispositio (kompozicija) 3. elocutio (izbor i rasporeivawe rei)

598 1. umnoavawe, dodavawe adiectio 2. oduzimawe detractio 3. premetawe transmutatio Poremeaji u govoru i kwievnosti, koji su se zasnivali na ovim jezikim promenama, zvali su se figure. Figure su se delile na gramatike i retorike, ali je od te podele vanija bila podela na jezike i misaone. U jezike figure ubrajale su se figure vezane za oblik i zvuk pojedine rei, a u misaone figure vezane za znaewe rei. Retoriari su najveu pawu posveivali problemima vezanim za red rei. Kvintilijan5 npr. tvrdi da snaga stila raste ako iza slabije rei dolazi jaa, a iza ove jo jaa, a smawuje se ako se primeni obrnut red. To pravilo vai i za red izraza, koji se mogu sastojati od vie rei. U tom smislu on navodi primer iz Cicerona: Ti sa tvojim grlom, tim svojim prsima, tom tvojom gladijatorskom snagom itavog tela!", komentariui da bi efekat bio mnogo slabiji da se krenulo obrnutim redom. Poremeaji u reenici mogu biti razliitog obima i vrste. Najee su vezani za poremeaje reda glavne i sporedne reenice i nadreeninih celina u tekstu. U ovim sluajevima se radi o razliitim tipovima inverzije. Kroz istoriju, inverzija je doivela izvesne modifikacije u znaewu i upotrebi. Inverzija kao stilska figura u baroku predstavqa isto ukrasnu figuru. Najee se javqa u pesnikim oblicima. Moemo je uoiti i prilikom preokretawa odnosa imenica-epitet, u kojem je naglasak prebaen sa glavnog na sporedno, sa osnove na ukras:
Pr. Buketu raspevani Zvidue krilati" (Kevedo, Lirska letriqa )

Dok je u baroku esto koriena kao ukras, u klasicizmu je mnogo vea relativna frekventnost inverzije. Prevaga klasicista u inverziji prema baroku ne predstavqa nikakvo iznenaewe jer se prihvata iwenica da u inverziju ulaze i epiteti procewivawa" (velika kua, lepa devojka). Meutim, kada se oni izbace jer je wima normalna antepozicija, dolazi se do suprotnog saznawa da u epohi klasicizma ima mawe inverzije nego u epohi baroka. Ali ne moe se prikriti iwenica da je u klasicistikoj poeziji prisutna inverzija koja se ne moe svesti samo na antepoziciju epiteta. Inverzija je i pored toga zadrala svoje osnovno znaewe: obrtawe, preokret, preokretawe. Inverzija je esto, kao to kae La Arp, jedino obeleje po kojem se stihovi razlikuju od proze." (Flammarion, Les Figures du discourse, 1968, str. 288).
5 Kvintilijan, Marko Fabije, Obrazovawe govornika, prev. i predg. P. Pejinovi, Veselin Maslea, Sarajevo 1985, str. 341.

599 U racionalizmu koji se bazira na jasnom i saetom stilu, razumu i zakonima logike inverzija je odbaena kao figura koja ne odgovara prirodnom toku misli. Ostvarewa u epohi racionalizma su racionalno i pravilno konstruisana s logikim planom i rasporedom grae. Ovakvo uoptavawe inverzije ubrzo je nailo na reakciju senzualista, na elu sa francuskim filozofom Kondijakom. Tako je inverzija ponovo prihvaena, a do wene potpune obnove dolo je u doba romantizma. U romantizmu je doivela svoj procvat. Romantizam je znaio razbijawe kanona koje je odreivala normativna poetika i suprotnost pravilnosti izgradwe kwievnog dela. Romantizam razbija norme i oblike. Emocionalna stawa pesnika je vrlo lako odrediti inverzijom ako se eli staviti naglasak na odreeno stawe, a ne na subjekt. Inverzija je tipina za jezik lirske poezije. Meutim, u proznim delima inverzija se koristi kao postupak pri graewu. Qermontovqev Junak naeg doba je izgraen na principu inverzije. Poglavqa nisu postavqena po redu. Potrebno je da se poglavqa izokrenu da bi se saznao smisao dela. Realistika orijentacija nije bila podobna za koriewe inverzije, jer su dela u epohi realizma izgraena kao konstrukcije s pravilnim sastavom i rasporedom karaktera. Weni zaeci kao postupka se vezuju za modernu. Moderna predstavqa isticawe oseajnosti; iracionalnosti; unutraweg; otkrie svega novog, to se stvaralaki realizuje novim umetnikim sredstvima i oblicima; oslobaawe pesnikog izraza; bogatstvo izraajnih formi; raznovrsnost motivsko-stilskih obeleja i najava novih stilskih puteva. Kod nas je Veqko Petrovi koristio inverziju kao tehniku pripovedaa u svojim pripovetkama. Jedna karakteristika izvesnog broja wegovih pripovedaka je tehnika preuzimawa prie od nekog drugog pisca i weno preokretawe. Original se upotrebqava da bi se proirilo wegovo znaewe i stvorio novi doivqaj i potpuno nova pria, ali sa istom vrstom situacije. U razdobqu wegove najvee kreativnosti, dvadesetih godina, svaka pria nagovetava inverziju neke druge pripovetke: Prvi put s ocem na jutrewe Laze Lazarevia u prii Perica je nesrean, zatim Sve e to narod pozlatiti u prii Zemqa, vabice u prii Iskuewe. Izvrio je inverziju ehovqevih pripovedaka Duenka u prii Sarina Lenka, Debeli i mravi u prii ubura-Kalemegdan. Inverzija se kao postupak formirala tek u avangardi. Ona predstavqa metodu obrta i funkcionie kroz zamenu sa odreenom namerom. Najvie je koristi Kafka. Posebnost wegovog postupka je u inverziji. Kafka tako moe rei da je tota u naem svetu postalo samo po sebi razumqivo, pa nas vie ne uzbuuje ono to je uasno. Metodom inverzije dolazi do toga da nas uasno vie ne zapawuje. Sama poetna situacija Procesa je obrnuta od poetne situacije realistikih romana. (Lako je uoiti da Dostojevski potuje tzv. realistiku motivaciju, dok Proces takvu motivaciju ne potuje, jer je u wemu i sam motiv istrage i procesa neobjawiv sa stanovita opisivawa stvarnosti.) Situacije kod Kafke su apsurdne, a to se postie postupkom zamene mesta uzroka i posledice: optuba izaziva krivicu, sudske albe

600 idu pre nego to se zna presuda, kazna je odreena pre nego to je doneta osuda. Inverzija je fantastina jer se uzroci raaju iz posledica. Iz ovoga se vidi kako se upotreba postupka inverzije modifikuje. Sledei korak u upotrebi inverzije je promena perspektive. Kod Kamijevog Stranca moe se najboqe uoiti ova pojava. Perspektiva iz prvog dela romana u drugom je preokrenuta: tamo je bilo jasno da je Merso prema majci ravnoduan, ovde Merso po prvi put kae da je majku mnogo voleo. Inverzija kao stilski postupak kod Prusta ima izuzetnu vanost u delu U tragawu za izgubqenim vremenom. Sam od sebe namee se zakquak da je autor u svoje likove projektovao vlastite strasti, ali je to reewe isuvie trivijalno, i on ne objawava veliko insistirawe na inverziji. Poto je re o Prustu, potrebno je traiti metaforiko znaewe tih odnosa i mogunosti wihove primene u estetske svrhe. Odgovor vaqa traiti u sceni kada je gospoica Vinteuil razapeta izmeu oseawa da ini zlo i eqe za uitkom. Wen sadizam" je zapravo mazohizam. Ona neprestano vidi oima drugih, to je koi u prirodnom delovawu i reagovawu, protivreje wenog ponaawa ogleda se u svim nivoima graewa tog lika. Svi Prustovi invertirani likovi omoguavaju prvenstveno slikawe neautentinosti. Motivi lai, uloge, maske uslovqeni su upravo inverzijom koja motivie priroenu nevlastitost Prustovih junaka. Maskom se omoguava ne samo obrnuta neusklaenost oseawa i reagovawa, nego i raskorak izmeu privatne i drutvene linosti. Inverzijom je uslovqeno i pitawe apsolutnosti polova, to nalazimo i kod Pavia. to se tie upotrebe inverzije kao postupka u kwievnim delima srpske literature, dovoqno je napomenuti postojawe nadrealizma kao pravca. Sama nadrealistika poetika, zasnovana na automatskom pisawu, omoguava postojawe inverzije kao naela u izgradwi dela. Znai, moemo zakquiti da se inverzija kao postupak moe uslovno ograniiti na preokretawe: 1. 2. 3. 4. 5. konstrukcije teksta; tehnike pripovedawa; uzroka i posledica, to stvara fantastinu inverziju; perspektive pripovedawa; ponaawa likova i wihovih oseawa.

Ova evolucija znaewa i upotrebe samog termina ne obuhvata sve vrste inverzije u kwievnosti. Kada se govori o prozi Milorada Pavia, moe se rei da je ona oznaila poetak novog perioda u srpskoj literaturi, jer direktno ukazuje na ono to obeleavamo kao postmodernizam. To se posebno odnosi na wegove romane Hazarski renik, Predeo slikan ajem, Unutrawa strana vetra6 i Posledwa qubav u Carigradu, u kojima se opredelio za
6 Kompoziciona struktura ovog romana je podeqena u dva skoro ravnomerna dela koja su tampana u obrnutom smeru. Zaetak ovakvog postupka imamo u Izvrnutoj rukavici.

601 nov nain pisawa. Ja pokuavam da promenim nain itawa romana u tom smislu to sam poveao ulogu i odgovornost itaoca u stvarawu dela. Pokuavam da na wih prebacim odluku o izboru zapleta i raspleta romana, gde e poeti a gde zavriti itawe, ak i odluku o sudbini glavne linosti. Ali da bih promenio nain itawa morao sam da promenim i nain pisawa."7 Od mnogobrojnih odlika postmodernizma uslovno se mogu odrediti najznaajnije: 1. razgraivawe forme; 2. odsustvo kauzalne logike fabule; 3. razlagawe prostornih i vremenskih odnosa. Prilikom razgraivawa forme Pavi, izmeu ostalog, koristi postupak inverzije. Wegova inverzija se ogleda u: 1. grafikoj konstrukciji teksta; 2. poremeaju vremenskog sleda, gde dolazi do temporalnog obrtawa likova, situacija i motiva; 3. poremeaju logiko-kauzalnog redosleda, gde dolazi do obrtawa uzroka i posledice. Uticaj inverzije na kompoziciju romana Inverzija kao stilski postupak najee se svodi na izokretawe logikog rasporeda teksta unutar vee celine, odnosno u ovom sluaju romana. Tekst se posmatra kao sistem i tumai se wegova struktura. Moe se ralaniti na mawe delove: glave, pasuse i tako ralawen tumaiti. Izokretawe logikog rasporeda teksta nije jednolian stilski postupak nego se ostvaruje u razliitim vidovima. Za iscrpniju analizu nuno je ukquiti poloaj svih elemenata u tekstu. Ovde u se zadrati na analizi nekih, po meni najtipinijih, postupaka inverzije, koji utiu na razvoj radwe romana. Moe se kroz razliitu distribuciju inverznog oblika pogledati uticaj na wegov sie. Ona omoguava da fabula bude ostvarena na nain koji je suprotan onom klasinom i samim tim ukazuje na specifinost Pavieve poetike. U Unutrawoj strani vetra Pavi se posluio ogledalskim trikom i od postojeeg grkog originala stvorio dva narativna toka.8 Sama grafika konstrukcija teksta tampanog u suprotnom smeru, nalik ogledalu, izraz je one recepcije dela koje italac prihvata iz
Na prvi pogled izmeu ta dva dela ne postoji nikakva srodnost. Jedan deo pod naslovom Hera deava se u dvadesetom veku dok se drugi deo Leander dogaa oko dva veka ranije, krajem sedamnaestog i u prvoj polovini osamnaestog veka. Podloga ovoj prii je Qubav i smrt Here i Leandra, koju je sastavio Musej Gramatik (str. 7). 7 Milorad Pavi, Predeo slikan ajem, Prosveta, Beograd 1983, str. 283. 8 Podloga ovom tekstu je grka pria u stihovima o qubavi i smrti Here i Leandra, koju je sastavio Musej Gramatik. Glavni likovi nose ista imena. U grkoj prii Leander

602 nalija. Poto itaoci sagledavaju celinu iz nalija, re je o inverziji. Inverzija kao stilski postupak utie na kompoziciju romana, jer upuuje na izokrenutost i nesvakidawu pomerenost prikazane slike sveta. Ovom inverzijom uvid u literarni svet je drugaiji. Da bi se saznali i jedan i drugi narativni tok, mora se okrenuti kwiga. Ova inverzija uestvuje u konstrukciji teksta i moemo je nazvati glavnim konstruktivnim postupkom. Ako bismo zavirili unutar same prie, videli bismo karakteristiku Pavieve poetike koja se ogleda u preuzimawu ve postojeih pria i wihovom preoblikovawu. Vee forme jedu" mawe preobraavajui ih u nove. Obino zadri narativnu konstrukciju ali promeni kompoziciju. Kada roman podelimo na poglavqa, vidimo da se inverzija moe zapaziti i u wima. Tako u prvom poglavqu koristi preureenu povest Zapis u znaku Device iz zbirke Gvozdena zavesa. Neobina kruna pria iz graditeqskog ivota Radae u romanu je preureena ubacivawem lajtmotiva da e Radaa poginuti od sabqe. Prvi nagovetaj se vidi u oevim reima da Leander ima dug, lep vrat, kao labud", to upuuje na zabrinutost oca. Mogue je da mu sin pogine od sabqe. Sledei nagovetaj smrti su rei proroka: Ima lep vrat. Tvoj vrat privlai enske ruke i vojniku sabqu." Rei se urezuju u svest Leandra. Na kraju, kada Leander bude zamonaen, u wemu se budi neimar i predlae Diomidiju da grade. Diomidije pokuava da ga odvrati jer po svetu luta sabqa i trai wegov vrat. Lajtmotiv o sabqau prati prvo poglavqe i ukazuje na promenu kompozicije Zapisa u znaku Device. Osim lajtmotiva o sabqau javqa se i lajtmotiv o qubavi i smrti Here i Leandra. Prvi nagovetaj je kada kirixije kreu na put do Carigrada videli su Helespont, proli kroz Sest i Abidos". Drugi je kada je Leander gradio i zaspao u hodu sawajui more, talase i bakqu daleko na puini do koje vaqa doplivati". Jezgro prie je sjediwavawe Here sa Leandrom, a ne zidawe kao u Zapisu o znaku Device. Fragmenti o sabqau, mitska podloga i narativna osnova Zapisa u znaku Device su ukrteni. Ukrtawe se svodi na inverziju. Poremeen je narativni tok. Pria ide u smeru sjediwavawa Here i Leandra. Drugo poglavqe je u znaku prie Borba petlova iz zbirke Kowi svetog Marka. To je parabola o dui, ima formu prie u prii. Kuzma Leva je preimenovan u Leandra. Zadrana je narativna konstrukcija prie ali je iz we izostavqeno dervievo gatawe prema ari na spoqwoj strani tepsije. U drugom poglavqu se narativni tok prie ne prati doslovno jer je ubaen i fragment o qubavi izmeu Here i Leandra o kojoj je Radaa uio na asovima M. Suvorova. Fragment o Heri i Leandru je u ovom poglavqu variran jo nekoliko puta. U sluaju kada mu na putu santuraa u instrument umesto novia ubace malu kameju sa Herinim likom. I kada je gradio kulu i izgovarao stihove pesnike prie o Heri i Leandru. Na kraju drugog poglavqa javqa se i lajtmotiv o sabqau. Lajtmotiv o sabqau donosi
je, zaqubivi se u Afroditinu svetenicu, svake noi, pratei svetlost upaqene buktiwe, plivao do Herine kule kroz morske talase; ali desilo se da mu se jedne olujne noi buktiwa ugasila i on se utopio u tami. A kada je Hera ujutru opazila mrtvog Leandra i sama se bacila u provaliju. Nali su ih u podnoju kule sjediwene u smrti.

603 pogreno shvatawe kodirane poruke. Time se remeti tok naracije pripovetke ulanane u roman, pa se zato odnosi na inverziju. Lajtmotiv o sabqau nas uvodi u tree poglavqe, koje je preuzeto iz drugog dela prie Vrt uasa iz zbirke Izvrnuta rukavica. U romanu Leander i Diomidije idu Benxaminu Koenu da im gata. Leandru je pisano da e umreti od vatre. Diomidiju je kraj bio blizu. Zla slutwa pokazala se tanom u sluaju Diomidija. Posle toga pria se vraa na poetak prie Borba petlova. Ali Ded-aga Ouz je sabqa. Izvrenom inverzijom promewene su uloge. Kraj treeg poglavqa je poetak prie Borba petlova. Pria je prema tome podeqena i invertirana u roman. Prvo poglavqe odlomka o Heri sadri prie Jaje, Varavski ugao i Smrt Eugena Fosa iz zbirke Ruski hrt. Iz prie Jaje preuzeta je skoro celokupna kompozicija, osim poente. Studentkiwa romanistike Staa Zori ivi od poduavawa uenika, identina je Heroneji Bukur. Iz prie Smrt Eugena Fosa preuzet je deo o smrti u 12 i 5 celokupne porodice Fos, koji su bili mineri. Prie Jaje i Smrt Eugena Fosa su u romanu ukrtene i preoblikovane pa se moe videti inverzija. Pria Varavski ugao prati liniju narativnog toka u kojem glavna junakiwa, Staa Zori, priznaje da do we dopire samo juerawica". U romanu Hera prepoznaje samo budue vreme. Roman je preuzeo narativni tok, a pria je razliita. Inverzijom je stvorena nova pria sa istom vrstom situacije. Drugo poglavqe preuzeto je iz prie Obed na poqski nain i Atlas vetrova iz zbirke Ruski hrt. Iz prie Obed na poqski nain preuzet je prvi deo o bratu i sestri, a iz prie Atlas vetrova preuzet je deo o priama-uqezima. Tree poglavqe se vraa na priu Obed na poqski nain i lanog razreewa zagonetke. U treem poglavqu pripoveda je personalizovan i jedino on zna da Hera gine od sabqe. Poruka koju je dobio Manasija pogreno je kodirana i preusmeren je tok prie. Inverzija utie na tok prie u romanu. Unutar same radwe vidi se postojawe inverzije. Pavi je razbio vremensku distancu. Uobiajena vremenska logika je okrenuta. Mit o Heri i Leandru ini osnovu same radwe, ali se to u romanu ne vidi na prvi pogled. Mit je podeqen u dva vremenska razdobqa i jedina je kopa" izmeu ta dva vremenski distancirana perioda. Postupkom inverzije izvorna antika pria preimenovana je u dve potpuno razliite povesti, koje stoje jedna naspram druge i sustiu se u sredini. Tako se uspostavqaju tajanstvene i udesne relacije izmeu likova i zbivawa u tekstu i samog mitolokog originala. Mitska pria je obnovqena u iskoenoj percepciji pripovedaa. Inverzija omoguava obnavqawe prolosti i wenu realizaciju u sadawosti ili budunosti. Uobiajeni vremenski sled se okree i javqaju se poremeaji u odnosu prolo-sadawe-budue. Inverzija nije samo konstruktivni postupak nego, kao to primeujemo, utie i na razvoj radwe. Poto je vremenski tok okrenut, postoji mogunost sjediwavawa Here i Leandra. Pisac nije izneverio italako oekivawe qubavne prie. Inverzija povezuje dva vremenska toka i predstavqa temporalni postupak. Osim toga inverzija utie i na poremeaj logiko-kauzalnog redosleda. Herina slika sveta bila je ista, ali u toj slici snovima nije

604 bilo mesta. Snovi predstavqaju invertiranu sliku sveta. U wima nema logikog kauzaliteta. Inverzija logikog kauzaliteta jedino je mogua u snovima. Ova inverzija utie na obrnut smer toka naracije, pa, samim tim, i na mikrostilskom planu omoguava postojawe inverzije kao stilske figure. Ovo upuuje na povezanost distribucije inverzije na kompozicionom planu, kao i na sintaksiko-semantikom redosledu reeninih lanova (o emu e kasnije biti rei). Snovi su osnovni princip Pavieve poetike, a u sebi sadre dozu iracionalnog, izokrenutog naglavake. Hera smatra da se snovi reinkarniraju i to esto enski snovi u mukom telu i obratno". Ta mogunost reinkarnacije snova u telu suprotnog pola postaje spojni elemenat koji moe povezati udaqene svetove Here i Leandra. Najvanija inverzija u delu je inverzija smrti. Hera i Leander su razdvojeni talasima vremena. Mitski Leander se utopio u talasima mora, a Hera je skoila sa kule i sjedinili su se u smrti. U odlomku Leander postoje nagovetaji wegove smrti (str. 8). Meutim, Leander gine u trenutku osvajawa Beograda u miniranoj kuli od eksplozije, u 12 i 5. U ovoj taki pria je privremeno prekinuta. Poto prekid narativnog toka nije konaan, povest o Leandru se nastavqa u enskom delu prie. Hera potie iz porodice minera, koji su umirali u 12 i 5. Jer svi Bukuri su navijali da mine eksplodiraju u podne, a ako mina ne bi eksplodirala, onda bi neko od Bukura u dvanaest i pet morao ii da vidi ta nije u redu. I tako su obino zavravali. A Hera obino opasne eksperimente izvodi posle dvanaest i pet jer se tada zatvara hemijski institut gde ona studira. Vidimo da je Leander umro kako su obino zavravali svi Bukuri. ta je sa Herom? Hera posle nemogunosti razlikovawa sadawice i budunosti odlazi bratu u Prag. Postojawe paralelne stvarnosti proistekle iz snova onemoguava weno postojawe u stvarnosti. Dvostruka stvarnost prikazana je inverzijom. Hera u bratovqevom komiluku upoznaje mladog porunika Jana Kobalu, koji se brije sabqom sapuwajui se kiankom. To nas navodi na pomisao o sabqau sa Leandrove strane i mogunosti wihovog povezivawa. Povezivawe je mogue samo ako se izvri inverzija. Prilikom izvravawa inverzije doi e i do razmene smrti van vremenskog plana. U qubavnom trouglu izmeu brata, sestre i Jana Kobale, Jan Kobala je samo posrednik u spoju Here i Leandra. Personalizovani pripoveda otkriva pravo reewe zagonetke: Hera nije izvrila samoubistvo nego je ubijena. U nastupu qubomore ili nekom drugom nastupu ubio ju je porunik Jan Kobala. Odrubqenu Herinu glavu Jan je uvao tri dana tek treeg dana uvee Herina glava je kriknula stranim, dubokim i kao mukim glasom". Dolo je do razmene smrti, odnosno inverzije smrti. Leander je doplivao do Here talasima vremena i sjedinili su se u smrti. Inverzija kao sintaksika figura Inverzija je termin iz antike kwievnosti za obrtawe uobiajenog reda reenica ili rei da bi se istakla ona reenica ili re koju

605 pisac eli posebno da podvue. Inverzija je bila naroito omiqena u doba baroka kada se esto pretvarala u isto ukrasnu figuru Inverzija je tipina za jezik lirske poezije koji je obino izraz uzbuenog duhovnog stawa i snane emocionalnosti."9 Inverzija predstavqa postupak premetawa jezike jedinice iz poloaja koji joj je predodredila gramatiko-semantika struktura u novi poloaj koji je gramatiki ispravan. Ona se najee svodi na poremeaj obinog rasporeda sintaksikih jedinica unutar sintagme ili reenice. Inverzija se ostvaruje u razliitim varijantama: 1. promena mesta dveju susednih rei: a) Npr. objekatske sintagme u kojima objekat prethodi glagolu. Tada se posebno istie sadraj obeleen objektom: nije ak ni potrebu oseao da slua svirku (16. str.) nije ak ni oseao potrebu da slua svirku b) Zatim promena mesta priloga i glagola: Kao u snu dovravao je zidawe (92. str.) Dovravao je zidawe kao u snu v) Promena mesta prideva i imenica: Sada ustaje jezik na jezik i u takvo posledwe vreme ratno mi hoemo da gradimo. (41. str.) Sada ustaje jezik na jezik i u takvo posledwe ratno vreme mi hoemo da gradimo. Premetawem prideva u poziciju iza imenice dolazi do izraaja osobina izreena pridevom. g) Zamena predlokog izraza ili konstrukcije s predlogom i imenice uvek je stilistiki obeleena u odnosu na onu sa gramatiki uobiajenim poloajem predloga. Nisam ja glavosea uzalud, zabave ili koristi radi (43. str.) Nisam ja glavosea uzalud, radi zabave ili koristi 2. gramatiko preokretawe reda glavne i zavisne reenice, koje pored stilskog efekta ima i semantiko obeleje: Ko kakvu kapu ima, onom i pozdravqa. (56. str.) Ako je piscima pesma data kao kazna, proza je pomilovawe. (35. str.) Kao da nita nije uo, Leander je postavio pitawe. (81. str.) Paradoks U antikoj Grkoj u veini sluajeva odreewe paradoksa ogleda se u pojavi neoekivanih i dvosmislenih izraza. Teodor10 ih naziva neuRenik kwievnih termina, Nolit, Beograd 1985. Teodor iz Bizanta, autor s kraja 5. veka kojeg navodi Platon u Fedru. Wegovo delo Besednika vetina imalo je velik uticaj na razvoj i tumaewe besednitva. (Aristotel, Retorika, Nezavisna izdawa, Beograd 1987, str. 245).
9 10

606 venim izrazima. On kae da se takvi izrazi ne podudaraju sa onim to se oekuje i slini su izmeni smisla u alama. Isti efekat postie se i alama zasnovanim na premetawu slova u reima, jer nas i to dovodi u zabunu. Slino se moe postupiti i u stihovima, jer pesnik ne kae ono to slualac oekuje. Teodor daje i primer:
Iae na nogama ozebline imaju.

Slualac je oekivao da e pesnik rei sandale". Retoriari su paradoks odreivali kao figuru i to figuru misli, definiui ga kao neoekivan obrt, prividno protivureje, proirewe pojma dodavawem drugog wemu suprotnog pojma."11 Paradoks se odreuje kao tvrdwa koja se opire uobiajenom nainu miqewa ili povrinskoj logici, ali u skrivenoj biti on je logian, to se shvaa nakon objawewa."12 Dok su retoriari paradoks svrstavali u stilske figure, barok je u paradoksu pronaao i postupak za graewe dela. Osim na semantiko-sintaksikom planu paradoks se ogleda i u znaewskom sklopu dela. Barok razbija suvie uoqivu pravilnost, harmoniju i loginost antike i renesansne kwievnosti i uvodi kombinacije poremeenih odnosa. itaoca treba zauditi." Postupak je iskorien pri karakterisawu likova, izgradwi fabule. I sam barok mogao bi se okarakterisati kao paradoks. U samoj osnovi baroka stoji opirawe dovrenosti dela. Poto je neprijateq svakog postojanog oblika, wegov duh nagoni da sebe uvek prevazilazi i da rastae svoj oblik kada ga je izmislio da bi se okrenuo nekom drugom obliku. Svaki oblik iziskuje vrstinu i zavrenost, a barok se definie na osnovu pokreta i nepostojanosti. ini se da se samim tim nalazi pred sledeom dilemom: ili da se porekne kao barok da bi se ostvario u delu, ili da odoli delu da bi ostao veran samom sebi."13 Ovaj paradoks objawava kakva je i sama barokna umetnost. Zaetak paradoksa kao postupka imamo u kasnom realizmu kod ehova. ehov je u poznoj etapi svog rada pribegavao novelistici. U veini novela nailazimo na skrivenu anegdotinost. Anegdotske paradokse nalazimo u priama Debeli i mravi, inovnikova smrt i Tuga, gde se paradoksi ispoqavaju u naglim i krajwe neoekivanim obrtima, kao i u promenqivim impulsima junaka. Meutim, avangardna kwievnost obezbedila je paradoksalnom postupku velik znaaj u izgradwi dela. Paradoks kao postupak koristio je Kafka u svojim delima. Kafkina dela mogu se tumaiti kao proizvod linih i drutvenih suprotnosti. Zato je za wega u prvom redu karakteristina figura paradoksa. Wegova dela zbuwuju, pri emu se teko moe rei ta je to to zbuwuje. Wegov svet neprestano iznenauje, jer tota odgovara naem iskustvu, a ipak je sve u isti mah drugaije. U
11 Milo Kovaevi, Stilistika i gramatika stilskih figura, Unireks, Niki 1995, str. 28. 12 Isto. 13 an Ruse, Kwievnost baroknog doba u Francuskoj, Budunost, Novi Sad 1998.

607 Procesu prvi paradoks je paradoks izneverenog oekivawa, koji prati Kafkine likove. U epizodi razgovora Jozefa K. sa svetenikom, on ne uvia ta je istina o wegovom procesu i zato izlagawe svetenika nije ispunilo svoju svrhu da tumaewe morala bude konano i apsolutno razumevawe, jer bi takvo razumevawe omoguilo da se pria o seqaku prevede na jezik svakodnevice Jozefa K. Kod Kafke paradoks je ugraen u parabolinu strukturu dela. Parabole su bez kqua. Svaka reenica je za tumaewe, a kao da se opire tom tumaewu. To znai da se zagonetna parabola ne zavrava u pouci nego u woj dolazi do izraaja odreen paradoks. Tip ovakve parabole ne razreava se u jednoj misli, nego ostaje vieznaan. Osim Kafke, paradoks kao stilski postupak koristili su Breht, Kami i Man. Brehtova Majka Hrabrost, drama-istorija, govori o bitnim pitawima egzistencije i eli da publiku uveri u besmisao rata. Majka Hrabrost rtvuje decu u ratu, razara ivot koji je sama stvorila, unitava sopstvenu porodicu kako bi odrala ivot, to predstavqa paradoks. Kamijev Stranac poiwe paradoksalnom reenicom:
Danas mi je umrla majka, a moda i jue.

Kamijeva tehnika se zasniva na nepostojawu raspleta romana. Zatim, izborom rei i sintaksom Mersoovog pripovedaa namee se utisak fragmentarnosti. Pa se ini kao da se iz fragmenata saznaje celina, to predstavqa paradoks. Takav postupak je koristio i Pavi u svojim delima. Delo Tomasa Mana bazira se na paradoksu, arobni breg prikazuje zbivawe obeleeno time to se nita ne deava. Radwa dela zapravo ne postoji, zbivawe se kree u krugu. Dati opti pregled paradoksa kao postupka i u nekim sluajevima kao stilske figure omoguava da se uspostavi veza sa postupkom Milorada Pavia u romanu Unutrawa strana vetra, i da se to boqe uvidi veza sa svetskom kwievnou, kao odnos prema epohi postmodernizma. Paradoks je i inae stilistiko sredstvo Pavieve proze. Ne iskazuje se samo kao dosetka ili narativno razvijena forma umovawa wegovih junaka, nego se na tehnici paradoksa gradi celokupan romaneskni svet. Uticaj paradoksa na kompoziciju romana Radwa romana je podeqena na dva dela. Povezana je paradoksalnim postupkom u celinu. Paradoks se ovde ne odnosi na sintaksiko-semantiki plan nego na znaewe celokupnog teksta. Dva dela romana stoje u paradoksalnoj opreci jer se jedan deo deava u sedamnaestom veku i u prvoj polovini osamnaestog, a drugi deo u dvadesetom veku. Wihova sutina je u smrti. Paradoks je u tome to se na kraju saznaje koja je wegova sutina. Oba narativna toka su vremenski udaqena ali se u jednoj taki izvan vremenskog okvira spajaju. Taka u kojoj se odigrava spajawe

608 je smrt qubavnog para. Ova taka je paradoksalna. Paradoks utie na tok radwe jer uslovqava spajawe Here sa Leandrom. Wih dvoje se sjediwuju van iskustvenog vremena i to u smrti. Izvrena inverzija smrti obezbeuje realizaciju proroanstava. U romanu postoje dva proroanstva, koja se nalaze u paradoksalnoj opreci, jer se oba ispuwavaju. Funkcija proroanstva u delu oslawa se na fantastinu dimenziju, koja predstavqa prastari postupak u kojem je gatawe mitsko-folklorna forma, to je Pavi iskoristio u svom romanu Posledwa qubav u Carigradu. Leander ide gataru spoqawe strane vetra, koji mu prorie dogaaje u dalekoj budunosti, a koji je nesposoban da vidi blisku budunost da e umreti od sabqaa. Upozorava ga da oveka moe stii smrt koja inae pripada nekom iz duboke prolosti ili iz daleke budunosti". Ovo je osnov za inverziju smrti qubavnog para, koje deli vremenska razdaqina. Pri kraju prie o Leandru, on odlazi drugom gataru unutrawe strane vetra" Bewaminu Koenu, koji mu prorie blisku budunost. Koen mu govori da e umreti od vatre" i odreuje mu taan datum smrti, 22. 4. 1739, pritom govorei da kao to se neiji ivot ponovo ovaplouje u tebe, tako e se u tebi reinkarnirati i ovaplotiti neija smrt". Ove rei poklapaju se sa iskazom prethodnog gatara. Pavi eli da obezbedi razmenu smrti qubavnika i samim tim ispuwewe oba proroanstva. Hera umire od sabqe, to prorie ita spoqawe strane vetra", a Leander od vatre", to prorie ita unutrawe strane vetra". Leandrova smrt korespondira sa Herinom pomou paradoksalnih proroanstava. Ona su u funkciji narativne kope, povezivawa dviju sudbina, dva dijela romana."14 Poto postoje dva legitimna prorotva, kako primeuje Jovan Deli,15 Pavi deformie i na svoj nain umetniki osporava, gotovo parodirajui izvornu prirodu gatawa. Moglo bi se rei da ovaj paradoks u sebi sadri parodijsku prirodu. Pri kraju romana paradoks uslovqava gradwu kula. Raulo se po ariji da je na savskoj kapiji predvieno podizawe dve nove kule na mestu i starih, sruenih 1690. g. Izrada severne je poverena davno oprobanom graditequ Sandaqu Krasimiriu." Junu kulu vaqalo je podii na movarnom tlu, pa je to nemogue ostvariti, kako je smatrao Sandaq, jer takva gradwa nije racionalna. Pavi, i sam, ne podrava racionalistiki princip; pa se Leandrov princip moe metaforiki uzeti za kquni princip Pavieve poetike."16 Leander gradi svoju kulu iznutra, to predstavqa paradoksalnu opreku prema normalnom, racionalistikom principu gradwe. Leandrova kula prodire iza oblaka. Sve zasluge su pripale Sandaqevoj kuli i wegovom vajcarskom principu", a ne darovitijem Leandru i vizantijskom principu". Kquni princip Pavieve poetike je vizantijski". Ovo je Paviev nain kojim on eli da itaoce i tumae prili14

Jovan Deli, Qubavnici razmewuju smrt, Kwievnost, Beograd 1992, kw. 12, str. Isto, str. 153. Isto, str. 155.

153.
15 16

609 no eksplicitno uputi na kqune elemente svoje poetike. Paradoksalna je i iwenica da je iman Gak, najkompetentniji kritiar graevinarstva, hvalio Leandrovu kulu potajno, a javno upuivao hvale Sandaqu. iman Gak savetuje Leandru da posle dostignua savrenstva prestane s gradwom. Leander je dostigao savrenstvo, a paradoks je u tome to su sve pohvale pripale Sandaqu. U enskoj prii Hera se sa Leandrom prvi put susree u prevodu grke poeme na asovima francuskog u kui Simonovi. Ti asovi su jako neobini i paradoksalni jer joj porodica plaa za poduavawe dvoje dece, a na asu je samo jedno. Hera je upala u opasnu igru s porodicom Simonovi i ne moe da razlikuje san od jave. Wen ivot sve vie lii na san. U wenom svakodnevnom ivotu preovladava samo budue vreme. Bolest jezika dovodi se u vezu sa mogunou da ona sve vreme spava i ne moe nikako iz sna da se probije na javu". Snovi su stawe u kojima se budue vreme ostvaruje. Jedini lek protiv ove bolesti je da se probudi u svojoj smrti ako je budna ili u svom ivotu, u svojoj javi ako spava". Paradoksalne mogunosti predstavqaju igru s vremenom i omoguavaju Heri da prihvati stawe kakvo jeste i mogunost da porodici saopti da joj je Leander konano doplivao. Ona kao da se nalazi u zaaranom krugu i ne moe iz wega izai. Nevina deija pitawa o Leandru postaju najozbiqnija putem paradoksa i odreuju Herinu sudbinu i weno spajawe s Leandrom (meusobno su udaqeni skoro dva veka). U poseti Italiji, gde je bila sa bratom, Hera je videla plakat za predstavu Qubav i smrt Here i Leandra. Nikako ne moe da sazna gde se ta predstava odigrava i da li se odigrava. Paradoks je u tome to ona, u stvari, uestvuje u toj predstavi, a nije ni svesna toga i zato je ne moe gledati. U bratovqevom komiluku upoznaje Jana Kobalu sa kojim ima avanturu. Meutim, u qubavnoj avanturi brat zamewuje Heru. Poto je bila prevarena, brat je uveren da je Hera zbog toga izazvala eksploziju i ubila se. Wega mui druga stvar: zbog koga se ona ubila? Da li zbog wega ili zbog mladog porunika?!? Nije ni svestan ta se wegovoj sestri desilo. Zagonetka je reena paradoksom. Reewe zagonetke sastoji se u sledeem: Manasiji odgovor moe pruiti jedino Alfred Vjebicki, koji je imao istu dubinu oiju kao i Hera. U paradoksalnoj situaciji gde suprunici Vjebicki razmewuju iskaze za rukom, Manasija prepoznaje odgonetku: Mislim, qubavi, da je to bio podmukao i lo postupak." Lano reewe zagonetke da se Hera ubila zbog wega, a ne zbog Jana Kobale odvodi ga u smrt. Zagonetka je pogreno odgonetnuta jer je Heru ubio mladi porunik sabqom joj odrubivi glavu. Situacija je paradoksalna i utie da se radwa preusmeri, a ovaj nesporazum ima za posledicu Manasijinu smrt. Obrt je na kraju kada se saznaje da je porodica Vjebicki itala citate Jana Potockog sa pribora za jelo. Domaini su prasnuli u smeh kada je Manasija obinu alu razumeo kao sudbinski znak. Smeh je unizio i uinio grotesknim Manasijin postupak. Prividna zagonetnost sluaja je reena, vidimo da Hera razmewuje

610 smrt sa Leandrom i na taj nain se sjediwuje s wim. Sada itaoci mogu da sklope sve kockice" i prepoznaju qubavnu priu u podnaslovu. Paradoks kao sintaksika figura Paradoks je povezivawe takvih pojmova koji u biti protivree jedni drugima u suvisloj reenici."17 Paradoks pripada figurama suprotnosti to je uslovno odreeno. Zato ga je vrlo teko razlikovati od oksimorona, gde je suprotnost najizraenija. Ali oni se razlikuju prvenstveno po jezikoj strukturi, kojom se izraava suprotnost. Za oksimoron je to, po pravilu, sintagmatska struktura, za paradoks reenina struktura. Paradoks je figura koja je ostvariva jedino na reeninom nivou. Nemogue je paradoks ostvariti na nivou jedinica nieg ranga. Paradoks moe biti izraen u formi proste i u formi sloene reenice. Bez obzira kako je izraen, paradoks, odnosno pozicija koja omoguava paradoksalnu vrednost jezike jedinice, uvek se nalazi na kraju reenice. Ako je u pitawu forma proste (ili proirene) reenice, paradoks moe biti i neka sintagma koja je neoekivana i naoko besmislena u odnosu na smisao prethodnog dela reenice. Ako je u pitawu sloena reenica, onda se drugom reenicom iznosi ono to je u suprotnosti sa sadrajem prethodne reenice. Paradoksalnost je u tome to se u prvom delu reenice najmawe moe oekivati ono to iza we sledi, ono to predstavqa kraj reenice. Ovaj paradoks reenicu ini naoko besmislenom, ali je on, u stvari, uvek logian, to se shvata posle objawewa. Npr.
Mir se dobija, a rat jo nijedan niko nije dobio. (41. str.) Eto, vreme nije roeno ali e umreti. (104. str.) Hera kao da se sluila nekim drugim jezikom, drugaijim od jezika wenih savremenika, mada je to bio isti jezik. (28. str.) A ba o jednoj takvoj qubavi govori ova pria, ili, boqe rei wen kraj. (59. str.) Straara je zaprepastilo ono to je video ili tanije ono to nije video (46. str.)

Vrlo je lako odrediti paradoks na nivou sloene reenice; meutim, kada je u pitawu prosta, teko je napraviti razliku izmeu oksimorona i paradoksa. Temeqna razlika je u tipu sintaksike veze izmeu oksimoronskog i paradoksinog dijela sa prethodnim dijelom reenice. Oksimoronski dio uvijek stupa u sintagmatsku vezu sa nekom drugom leksemom u sastavu proste reenice, a paradoksiki dio iskquuje sintagmatsku vezu: on uvijek stupa u reeninu vezu sa preostalim dijelom reenice, poput reeninog determinatora odnosi se na cio preostatak reenice. Paradoksiki se dio na sintaksikom planu ponaa
17

Renik kwievnih termina, Nolit, Beograd 1985.

611 kao reenini prilog, kao reenini determinator. Zato je na strukturnom planu i najjasnija diferencijacija paradoksa i oksimorona, dok je ona na semantikom planu gotovo zanemarqiva (ako je uopte u pojedinim primerima i ima) jer i jedna i druga figura poivaju na kompatibilnosti prividno inkompatibilnih jedinica, na harmoniji protivureja. Stoga se paradoks i moe definisati kao reenini oksimoron."18 Npr.
Brzina odenuta u lewost, to je bio wegov ciq. (17. str.) koliko smo u ivotu odleali! itavu venost! (72. str.)

I paradoks i oksimoron poivaju na vezi prividno iskquujuih pojmova. U osnovi ovih figura je neka vrsta suprotnosti ili protivrenosti. Zakquak Unutrawa strana vetra" je vieznano i kompleksno delo. Teko je otkriti do kraja sve vidove, znaewa i nagovetaje koji se u wemu nalaze. Kao i svako Pavievo delo, teko ga je komentarisati jer ono komentarie samo sebe. Odluivi se za nekonvencionalni narativni postupak Pavi je izazvao i nepovoqne kritike. Lako se moe pogreiti pri ocewivawu Pavievog stilskog postupka. Obiqe bizarnosti, mnotvo neobinih susreta i matovitih slika samo su u funkciji to boqe ilustracije Pavievih sposobnosti ukrtawa razliitih principa, tradicije i iroko razumevawe bogate kulturne batine. Predrag Palavestra19 je govorio da te bizarnosti, paradoksi i haotine besmislice imaju zadatak da opsene um, zavaraju svest i olabave pawu. Paradoksi su umorili Paviev stil, izmorili sintaksu i do kraja iscrpeli fantastini diskurs, koji je preseqavawem doveden do ivice zasiewa. Meutim, dovoqno je rei: Lepoj prii nije potreban lep jezik. Lep jezik i lepe rei potrebne su samo loim priama. Dobre prie same nalaze svoje rei i svoj jezik i dobro se snalaze u svim jezicima.20

18 Milo Kovaevi, Stilistika i gramatika stilskih figura, Unireks, Niki 1995, str. 30. 19 Predrag Palavestra, Pavievi romani opsene i preruavawa, Kwievnost, Beograd 1988, kw. 11, str. 1748. 20 Milorad Pavi, Predeo slikan ajem, Prosveta, Beograd 1983, str. 2833.

612
Dragana Cuki INVERSION AND PARADOX AS STYLISTIC PROCEDURES IN MILORAD PAVI'S UNUTRANJA STRANA VETRA Summary Unutranja Strana Vetra (The Inner Side of Wind) is a polysemous and complex work. It is difficult to discover completely all the aspects, meanings and hints present in it. Like any Pavi's work, it is difficult to comment, because it comments itself. Opting for the unconventional narrative procedure, Pavi provoked some unfavourable criticisms, too. It is easy to make a mistake when evaluating Pavi's stylistic procedure. Abundance of bizarreness, numerous unusual encounters and imaginative pictures only have the function to illustrate better Pavi's capabilities to merge different principles, tradition and a broad understanding of the rich cultural heritage. Predrag Palavestra said that the bizarreness, paradoxes and chaotic nonsense had the task to beguile the mind, cheat consciousness and distract attention. Paradoxes tired Pavi's style, tired the syntax and completely drew up the fantastic discourse which was brought to the brink of saturation by over-salting. However, it is enough to say: A nice story does not need a nice language. A nice language and nice words are necessary only for the bad stories. Good stories find their words and their language themselves and do well in all languages".

UDC 821.163.41-31.09 Albahari D. 821.163.41-95

ISTORIJA I TRAUMA U ROMANIMA DAVIDA ALBAHARIJA Vladislava Ribnikar

SAETAK: U sreditu pawe u ovom tekstu su tri Albaharijeva romana: Sneni ovek (1995), Mamac (1996) i Gec i Majer (1998). Napisani tokom decenije obeleene ratom i raspadom Jugoslavije, ti romani pokazuju karakteristine promene u Albaharijevoj poetici, tematici i narativnim strategijama. Oni se u ovom radu razmatraju u kontekstu teorije traume kakvu nalazimo u savremenim kulturnim studijama (Kati Kerut, Xefri Hartman itd.) i osvetqavaju kao tri faze jedinstvenog stvaralakog istraivawa. Istorijska trauma je u Snenom oveku u potpunosti internalizovana i dramatizovana kroz unutrawi monolog pripovedaa. Iskustvo koje izmie jeziku iskazuje se posredno, zahvaqujui semantikoj gustini teksta i meudejstvu bukvalnih i figurativnih znaewa. Pripoveda Mamca ima privilegiju vee vremenske distance, wegov svet poseduje realistike koordinate, a on sam uspeva da imenuje izvore traumatskog iskustva i postavi ih u iri istorijski kontekst. Istorija je u wegovoj pripovesti predstavqena kao klopka i trauma. Gec i Majer je istovremeno i bolna pria o stvarnim uasima Holokausta i zanimqiv metatekstualni eksperiment u kojem se ispituju mogunosti i granice umetnikog oivqavawa istorijske traume i moralna dvosmislenost takvog kreativnog procesa. KQUNE REI: romani Davida Albaharija, poetika, postmodernizam, pripoveda, narativne strategije, metatekstualnost, teorija traume u kulturnim studijama, traumatsko iskustvo, zaudno (uncanny), istorija, pamewe, izgnanstvo, Drugi svetski rat, Holokaust i wegova reprezentacija

1. U kwievnom stvaralatvu Davida Albaharija postoje dva jasno razdvojena perioda. Prvi obuhvata romane i pripovedake zbirke napisane pre wegovog odlaska u Kanadu, izmeu 1973. i 1993. godine. Roman Cink (1988) smatra se vrhuncem i najkarakteristinijim primerom te prve faze u wegovom pisawu. Druga faza poiwe kratkim romanom Sne-

614 ni ovek (1995) i ukquuje sve otada objavqene kwige, meu kojima je pet romana: Mamac (1996), Mrak (1997), Gec i Majer (1998), Svetski putnik (2001) i Pijavice (2005). Ova podela, koja se redovno sree u napisima o Albaharijevom radu, nije motivisana jedino promenama u pievom ivotu koje je donelo dobrovoqno izgnanstvo na koje se odluio tokom devedesetih godina. Sa druge strane, razlozi za takvu periodizaciju nisu ni isto kwievni. Albaharijeva poetika i kwievni senzibilitet se u meuvremenu nisu promenili onoliko koliko bi se na prvi pogled moglo uiniti. Rez koji zapaamo u wegovom stvaralatvu ne iskquuje prisustvo kontinuiteta i mogao bi se objasniti prvenstveno radikalnim promenama istorijskog i kulturnog konteksta koji je uticao i na wega kao pisca i na nas kao wegove itaoce. Promene u Albaharijevom pisawu reflektuju nova istorijska iskustva, ista ona iskustva koja su dovela i do wegove odluke o odlasku iz zemqe. U komentaru novog izdawa Cinka iz 1996. godine Albahari uspostavqa upravo takvu vrstu psiholoke distance prema prolosti. Posmatran iz sadawe perspektive, Cink pripada vremenu koje je nepovratno okonano" budui da stoji na izmaku razdobqa u kojem se verovalo da je mogue iveti bez istorije".1 Albaharijev pogled unatrag otkriva oseawe nostalgije za jednim svetom koji je zauvek izgubqen i netrpeqivost prema sili koja ga je ostavila u ruevinama. Istorija o kojoj on govori ima iskquivo negativne konotacije, a otkrie o neizbenosti wenog prisustva predstavqeno je kao gubitak iluzija i tie se podjednako ivota i pisawa. Znaewe Albaharijevog iskaza moe se rekonstruisati tek s obzirom na wegove intelektualne stavove i poetiku koju je zastupao do poetka devedesetih godina. Roen 1948. i odrastao u jevrejskoj porodici, u kosmopolitskoj urbanoj sredini, Albahari pripada onoj drutvenoj grupi koja je rat i raspad Jugoslavije doivela kao ok koji je unitio ceo sistem ustanovqenih vrednosti i sruio svet kojem su pripadali. Do tog vremena on je i kao intelektualac i kao pisac bio nezainteresovan za drutvena i politika zbivawa i protivnik ne samo tradicionalne realistike poetike nego i svake vrste mimeze i ideolokog angamana u kwievnosti. Istorijski kontekst u kojem se odvija individualni qudski ivot bio je izvan okvira wegovog kwievnog interesovawa. Svoju umetniku grau nalazio je u linom i porodinim okruewu, u sferi privatnih doivqaja, oseawa i razmiqawa. Postmoderna literarna samosvest dodala je tome komponentu ironije i igre, metatekstualnog eksperimenta i sveobuhvatnog intelektualnog skepticizma. U Cinku pripovedaki subjekat predstavqa samog sebe kao jedino sredite prie: Pria sam ja. Ukoliko ne govori o meni, pria ne govori ni o kome."2 Konstruisan kao piev alter ego, pripovedaki subjekat se izjednaava sa priom, koja svojom fragmentarnou, meavinom stvarnog i fiktivnog i tekoama sa kojima se bori na svom putu
1 2

David Albahari, Cink, Narodna kwiga, Beograd 1996, str. 128. Isto, str. 70.

615 dramatizuje ogranienost jezika i sloenost stvarnosti. Komentariui Cink 1996, Albahari itaoca upuuje na jedno mesto u tekstu gde pripoveda izraava zavist prema svome ocu: dok je wegov ivot bezbedan i bez uzbuewa, otac je iskusio etiri rata, zarobqenitvo, gubitak ene i dece i zna ta je tragedija".3 Poigravajui se dvosmislenim odnosom koji je uspostavio prema svom pripovedakom subjektu, Albahari kae: Danas bi pripoveda, kada bi samo mogao da postoji izvan teksta, osetio da je zavist u meuvremenu iezla, jer sada se i wegov ivot nalazi u jednom od istorijskih vrtloga. Wegov ivot je zapravo ritualno odigravawe oeve istorije."4 Albaharijev iskaz sadri, istovremeno, priznawe o vanosti istorijskih faktora i komentar o mehanizmu wihovog delovawa. Wegova perspektiva istie qudsku nemo pred neoekivanim upadom istorije u wihov ivot, wenu elementarnu silu i ritualno obnavqawe wenog razornog delovawa. Pisac koji se naao u istorijskom vrtlogu" gubi mogunost da odrava distancu izmeu kwievnosti i istorijske stvarnosti koja daje slobodu za samodovoqna tekstualna i metatekstualna istraivawa. Poetak novog razdobqa karakterie ulazak istorije u Albaharijev fikcionalni svet, a ta promena manifestovae se i u oblasti tematike i na planu narativnih strategija. Roman Kratka kwiga, objavqen 1993. godine, obeleava razmee izmeu dvaju perioda. Proces pisawa tog teksta, kako saznajemo iz autorske beleke za izdawe iz 1997, premouje jaz koji deli predratnu od ratne stvarnosti. Roman je zapoet krajem 1991. i zamiqen, na nain karakteristian za Albaharijev postmodernizam, kao kwiga o pisawu kwige",5 kao jo jedna verzija teme o ogranienosti jezika i uzaludnosti pokuaja da se wime dosegne i iskae stvarno qudsko iskustvo. Tema je u ovom sluaju radikalizovana time to se kao pripoveda pojavquje pisac u stawu stvaralake blokade, koji, umesto rada na svom rukopisu (od kojeg na poetku postoji samo naslov Kratka kwiga), artikulizuje svoje neuspehe i svoju taktiku izbegavawa pisawa, zamewujui ga metatekstualnom refleksijom i zapisima o svakodnevnim rutinskim aktivnostima. Rat koji je izbio u Bosni 1992. prekinuo je Albaharijev rad na ovom rukopisu i on mu se vratio tek godinu dana kasnije, kada je, pod pritiskom novih istorijskih okolnosti, iz fikcije uklonio sve geografske odrednice koje su upuivale na zemqu koja je nestajala u ratu. Wegov anonimni pripoveda pokuava da pie svoju kwigu u bezimenom selu koje je smeteno u jedan zatvoren svet izvan stvarnog vremena i prostora, u izolaciji od istorijskog konteksta koji je prisutan samo negativno, svojim odsustvom. Na taj nain, kae Albahari, Kratka kwiga je odraavala prazninu u kojoj sam se zatekao, kao i oseawa nevidqivosti i izgubqenosti koji su me u toj praznini pratili."6 Ukoliko prihvatimo ovo objawewe, morali bismo da zakquimo da u osnovi
3 4 5 6

Isto, Isto, David Isto,

str. 98. str. 128. Albahari, Kratka kwiga, Narodna kwiga, Beograd 1997, str. 117. str. 117118.

616 Kratke kwige lei paradoks koji odreuje i pievu poetiku poziciju i semantiku strukturu romana. Sa jedne strane, Albahari je u Kratkoj kwizi hotimino odsekao svoj fikcionalni svet od spoqawih zbivawa, potraivi pribeite u sferi iste introspekcije. Istovremeno, mogli bismo tvrditi da u kriznoj istorijskoj situaciji, u trenucima gubitka, pisac upravo u takvoj introspekciji iji sadraji se mogu naznaiti samo uz pomo negativnih termina (praznina", nevidqivost", izgubqenost") trai jezik kojim, posrednim putem, pokuava da iskae svoj doivqaj preutane stvarnosti. Kratkoj kwizi posveujem posebnu pawu upravo zbog unutrawe tenzije koja karakterie wenu strukturu i paradoksa na kojem poiva, budui da oni najboqe pokazuju u emu su se sastojale dileme sa kojima se Albahari suoio na poetku '90-ih godina. U svojim ranijim varijacijama teme o nesavrenstvu jezika on je ve formulisao ideju da postoje prie koje se mogu ispriati samo ako se o wima ne pria", koje govore svojim odsustvom, onim to nikada nee biti".7 Kratka kwiga bila je ekstremni pokuaj realizacije takve poetike, u kojoj je ideal dat kao unutrawe prevladavawe ograniewa narativnog izraza, wegovo pretvarawe u instrument za predstavqawe onoga to izmie jeziku. Jedan od naina da se takvom ciqu priblii bio je izbor pripovedake forme koja je za Albaharija bila nova i koju emo sresti i u svim kasnijim romanima osim Mraka. Ceo roman dat je kao jedan dugi pasus i trai itawe u jednom dahu. Pripoveda komentarie da su kwige takve vrste najboqe: posle prve reenice nema povratka, nita nikoga ne moe zadrati, kao na toboganu".8 Zahvaqujui takvom metodu, italac je podstaknut da se bez ikakvog opirawa prepusti pripovedaevom vostvu i ritmu naracije, sraunate da na wega prenese emotivno i duhovno stawe koje u Kratkoj kwizi nije logino povezano sa samom priom, utoliko to ne predstavqa refleks predstavqenih dogaaja. Ono to karakterie anonimnog pripovedaa i suen, klaustrofobian svet wegove fikcionalne introspekcije i jeste jedan splet emocija oseawe nesigurnosti, uznemirenosti i anksioznosti, izmicawa tla i pribliavawa haosa. To emotivno stawe ne da se objasniti nikakvim konkretnim uzrokom unutar teksta kwige. Ono ostaje nemotivisano, ali i nerazluivo povezano sa wegovom stvaralakom krizom, sa wegovom sveu o nedovoqnosti rei i uzaludnosti pisawa. U zavrnici romana, pripoveda ritualno zakopava svoj nezavreni rukopis u zemqu i priprema se za odlazak iz seoske kue u stvarnost svog svakodnevnog ivota. Bacivi pogled unaokolo, on konstatuje, kao da priznaje da poraz ima veze sa neim mnogo obuhvatnijim i optijim od wegovog linog iskustva: Kratku kwigu, zatienu od sveta, obuzimao je spokoj. Nikome vie nisu bile potrebne rei."9 Taj iskaz, ije su semantike konotacije dostupne samo onome ko poznaje iri istorijski
7 8 9

Cink, str. 24. Kratka kwiga, str. 46. Isto, str. 115.

617 kontekst, deluje kao razrenica jedne unutrawe drame projektovane u tekst, ali ne i objektivizovane dogaajima i situacijama u prii. Ukoliko bismo upotrebili poznati termin T. S. Eliota, mogli bismo rei da je problem reprezentacije sa kojim se Albahari suoio u Kratkoj kwizi, u stvari, problem objektivnog korelativa. Eliot je taj pojam definisao u vezi sa ekspirovim Hamletom, kojeg je okarakterisao kao zagonetnu i uznemirujuu dramu, punu neke materije koju pisac nije bio u stawu da izvue na svetlost dana, da je misaono povee i umetniki uoblii."10 Hamlet je u drami predstavqen kao ovek kojim dominira emocija koja se ne moe izraziti zato to je preterana u odnosu na iwenice kako se one pojavquju".11 Mada poznata iz ivota, takva ekstremna oseawa, po Eliotovom miqewu, nisu prava graa za umetnost jer se ne mogu objektivizovati reima. Hamlet je za wega umetniki neuspeh zato to je ekspir u toj drami, verovatno u periodu krize, pokuao nemogue: da izrazi ono neizrecivo uasno".12 Teorijski okvir savremene kritike misli podrazumeva znatno skeptiniji pristup kwievnom diskursu od onoga za koji se zalae Eliot, ali wegova argumentacija, u ovom sluaju, pogaa samu sr problema, za koji bismo, iz danawe perspektive, mogli upotrebiti drugaije termine i drugaiji teorijski model. Kada se prisetimo da je Hamlet mladi koji je iveo sasvim bezbrino dok, iznenada, nije doiveo ok oeve smrti i majine preudaje za ubicu, lako bismo primenivi model uveden prvobitno u oblasti psihoanalize, koji je odatle preuzela savremena kulturna i kwievna teorija Eliotovo neizrecivo uasno" mogli zameniti izrazom traumatsko iskustvo". Imajui u vidu da Hamlet nije bilo koji mladi nego prestolonaslednik, da je ubica preuzeo presto drave i da pojava duha izaziva poznati komentar Neto je trulo u dravi Danskoj" (Hamlet, , 4), mogli bismo dodati da je re o traumi koja je i individualna i kolektivna, i psiholoka i istorijska. Zaista, fraze koje Eliot koristi u svom itawu Hamleta veoma podseaju na terminologiju savremene teorije traume i kritike diskusije o mogunostima i granicama verbalne reprezentacije traumatinih dogaaja. To je upravo okvir u kojem ovom prilikom elim da razmotrim Albaharijeva dela napisana tokom i nakon posledwih balkanskih ratova. Kratka kwiga daje nam samo uvod u tu problematiku. Traumatsko iskustvo prisutno je u tom romanu u negativnom vidu, kroz nagovetaje kojima se upuuje na preutano, na odsustvo. Tragovi traume bie mnogo vidqiviji u kasnijim pripovestima, i na formalnom i na semantikom planu. Moja namera je da se ovom prilikom ograniim na tri dela za koja mi se ini da u tom pogledu imaju najvei znaaj, utoliko to se mogu posmatrati kao tri faze stvaralakog istraivawa poniklog iz istih srediwih dilema i intelektualnih preokupacija na romane Sneni ovek, Mamac i Gec i Majer.
10 T. S. Eliot, Izabrani tekstovi, prev. Milica Mihailovi, Prosveta, Beograd 1963, str. 58. 11 Isto. 12 Isto, str. 59.

618 2. U kwizi Neusvojeno iskustvo, jednom od najuticajnijih radova iz oblasti savremenih studija traume, Kati Kerut, sledei Frojda, definie psiholoku traumu kao ranu duha", prelom u nainu na koji duh doivqava vreme, sebe samog i svet".13 Za razliku od klinike upotrebe termina, u kojoj se on tie ekstremnih situacija nasiqa, poniewa i pretwe smru, kulturne i kwievne studije preuzimaju psihijatrijski opis povrede i wenih simptoma, ali ire podruje mogunih izvora i znaewa traumatskog i posttraumatskog iskustva, a ponekad termin koriste i znatno fleksibilnije, kao kulturni trop koji sloeno, napeto drutvo koristi da bi objasnilo jedan svet koji izgleda da je zastraujue izmakao kontroli".14 Teoretiari traume obino istiu wenu paradoksalnu prirodu, koja se otkriva i u raznovrsnosti i kontradiktornosti wenih simptoma i u paradoksima wenog jezika, u tome kako ona istovremeno namee potrebu za verbalnim izrazom i izmie verbalnoj komunikaciji. Za Kati Kerut, trauma je pria o rani koja se oglaava krikom, koja nam se obraa u pokuaju da nam neto kae o jednoj stvarnosti ili istini koja drugaije nije dostina".15 Sa slinog stanovita, Xefri Hartman istie da je jezik traume uvek figurativan:
traumatsko saznawe, ili saznawe koje dolazi iz tog izvora, sastoji se iz dva protivrena elementa. Jedan je traumatian dogaaj, koji je registrovan pre nego doivqen. On je, izgleda, zaobiao opaawe i svest, i pada direktno u psihu. Drugi je neka vrsta seawa na dogaaj, u obliku wegovog neprekidnog figurativnog predstavqawa16

U toj taki studij traume dodiruje se sa kwievnom teorijom. Ako je pamewe traume uvek izmeteno, posredovano i figurativno, reprezentacija traume moguna je samo u oblasti gde imaginativan, figurativan jezik stupa u dvosmislen odnos sa bukvalnim i faktualnim, a celovita i hronoloki sreena pripovest ustupa mesto fragmentarnosti, nedoreenosti, pukotinama i preutkivawima. Traumatsko iskustvo ne moe se iskazati referencijalnim jezikom i ustanovqenim narativnim formama. Meutim, kako za Holokaust kae Ernst van Alfen, ono se moe spoznati na negativan nain, preko pukotina i rezova u priama koje priamo".17 Teorija traume daje kwievnim studijima jedan model u kojem prepoznajemo i neto veoma blisko Albaharijevom pogledu na kwievnost:
13 Cathy Caruth, Unclaimed Experience. Trauma, Narrative, and History, The John Hopkins University Press, Baltimore and London 1996, str. 34. 14 Kirby Farrell, Post-traumatic Culture. Injury and Interpretation in the Nineties, The John Hopkins University Press, Baltimore and London 1998, str. 2. 15 Cathy Caruth, p. 4. 16 Geoffrey H. Hartman, On Traumatic Knoledge and Literary Studies", New Literary History, Vol. 26, 1995, str. 537. 17 Ernst van Alphen, Caught by History. Holocaust Effects in Contemporary Art, Literature and Theory, Stanford University Press, Stanford, California 1997, str. 35.

619 wegovim varijacijama teme o moi i nemoi jezika i priama koje se mogu ispriati samo ako se o wima ne pria", o vanosti onoga to pisac pokuava da iskae na negativan nain, kao preutano i odsutno. Meutim, dok je u vreme pisawa Cinka takva vrsta razmiqawa bila znak postmodernog skepticizma i apstraktne metafikcionalnosti, rat i raspad zemqe u kojoj je odrastao uzdrmali su temeqe Albaharijeve poetike i promenili kontekst u kojem je on pristupao ovim pitawima. U novoj situaciji ona su dobila krajwe zaotrenu formu i dotad nepostojeu napetost i hitnost. Prvi roman koji je Albahari napisao posle dolaska u Kanadu, Sneni ovek, predstavqa wegov direktni stvaralaki odziv na izazov traume, i u tom pogledu wegov najradikalniji i najzanimqiviji narativni eksperiment. Kao i Kratka kwiga, Sneni ovek ima autobiografsku formu, anonimnog pripovedaa koji je piev dvojnik i pripovest koja se razvija bez zaustavqawa i predaha kao jedan dugi pasus. Pripovedaa na poetku zatiemo u asu kada stie na tle daleke severne zemqe, koja e u tekstu ostati neimenovana, ali u kojoj jasno prepoznajemo Kanadu. Uskoro emo saznati da on dolazi iz zemqe u kojoj je rat i da je pozvan da nekoliko meseci bude gost univerziteta da bi se na miru posvetio pisawu. Pria koja sledi tee kontinuirano, iz dana u dan, i obuhvata mnotvo malih, svakidawih dogaaja u kojima se ne da prepoznati nikakav smislen zaplet. Pripovest je retrospektivna, ali pripovedaeva vremenska pozicija ostaje neodreena. Mada pripoveda sa izvesne vremenske distance, on se odrie saznajne privilegije, identifikuje sa svojim nekadawim ja" i belei wegova zapaawa, oseawa, misli, ak i fizike senzacije i kretwe minuciozno, iz trenutka u trenutak, kako su se pojavqivali. Vremenska perspektiva obuhvaena priom sasvim je suena. Pripovedaeva ivotna istorija ostaje nam do kraja nepoznata. Prolost pripada svetu koji je napustio i izgleda izgubqena i zaboravqena: Nisam mogao da se setim nijedne uspomene."18 Pripovest se ograniava na sled sadawih trenutaka, odseenih od prolosti i lienih svesti o budunosti. Takva narativna perspektiva podrazumeva i radikalno suavawe vidokruga na svet junakove svakodnevice, koji je striktno omeen wegovom usamqenikom pozicijom i redukovanim radijusom kretawa. Fikcionalni prostor je gotovo potpuno sveden na prostorije kue koja mu je ustupqena za ivot i u kojoj provodi najvei deo vremena, na obliwe ulice i zgradu univerziteta u kojoj se sree sa svojim domainima. Centar bezimenog grada, zajedno sa svojom qudskom dinamikom, ostaje u daqini, kao apstraktno prisustvo kojem pripoveda, prema vlastitom priznawu, koliko god da hoda, ne uspeva da se priblii. itaocu su dati samo podaci o najbliim objektima, o predmetima u pojedinim kunim prostorijama, pogledu na dvorite ili ulicu i detaqima koje pripoveda zapaa na putu do univerzitetskog kompleksa. Wegovi socijalni kontakti sasvim su sporadini, a qudi koje sree ostaju, kao i u Kratkoj kwizi, bezimeni i apstraktni,
18

David Albahari, Sneni ovek, Narodna kwiga, Beograd 1996, str. 1819.

620 sa identitetom oznaenim jedino svojom profesijom ili polom, vie glasovi koji prodiru u junakovu svest i na koje uglavnom reaguje utawem nego qudska bia koja imaju nezavisno postojawe. Tokom razvijawa pripovesti, italac dobija sve vie indikacija da je narativna perspektiva Albaharijevog junaka znak jedne duboke krize identiteta i da se u zatvorenosti i fragmentaciji wegovog sveta, kao i u wegovoj morbidnoj sklonosti ka samoposmatrawu odslikava jedan traumatian doivqaj stvarnosti. Budui da pripoveda odbija ili nije u stawu da otvoreno i do kraja imenuje ono to ga mui, izvor wegovog psiholokog stawa otkriva se indirektno, kroz komentare i diskusije koje je prinuen da slua o zbivawima u wegovoj bivoj zemqi" (kako naziva Jugoslaviju), koje ga odbijaju i vreaju svojim lagodnim akademskim tonom i odsustvom razumevawa, navodei ga na jo vee povlaewe u usamqenost i introspekciju. Kqunu ulogu u takvim situacijama ima profesor politikih nauka, koji se u komunikaciji sa pripovedaem netaktino i uporno vraa temi rata, poklawa mu Istorijski atlas Sredwe i Istone Evrope kao dokaz svoje teze o istorijskoj nestabilnosti regiona i neminovnosti sadawe tragedije i izvetava ga telefonom o razvoju dogaaja na ratitu. Posle jednog takvog razgovora, u kojem profesor svoj izvetaj zavrava upozorewem da niko ne moe da bude izvan sveta" i da bekstvo i izolacija ne oslobaaju od krivice i rawivosti nego, naprotiv, pretvaraju nae slabosti u otvorene rane" (malaksalo Da" je jedina pripovedaeva reakcija),19 unutrawa kriza, koja se vremenom zaotravala, dolazi do svoje posledwe faze, do rezignacije i oseawa potpunog poraza. Na kraju romana, pripoveda se upuuje u snenu vejavicu i zavrava na brdu izvan grada, gde se preputa belini snega koji sve pokriva i izjednaava".20 Posledwa reenica romana zvui kao da dolazi iz sveta koji je pripoveda ve napustio: Posle je sneg prestao da pada, i na nebu se, kao to je red, pojavio mesec."21 Takvim zavretkom naknadno se problematizuje sam narativni in budui da se izmeta iz empirijskog fikcionalnog sveta u jednu drugaiju dimenziju stvarnosti. Unutrawi monolog u Snenom oveku slian je, spoqa gledano, pripovedakoj formi romana toka svesti poznatog iz doba modernizma, ali je pripovedaki stil drugaiji i sraunat na efekte koji nemaju niega zajednikog sa psiholokim interesovawem ili onom vrstom epistemolokog skepticizma koji Brajan Makhejl prepoznaje u tehnici nepouzdanog monolokog pripovedawa koju nalazimo, na primer, u Foknerovim romanima.22 Preduslov za takvu vrstu italakog pristupa ini distanca prema pripovedau kakvu Albaharijev tekst ne podstie, nego, naprotiv, pokuava da predupredi. Kao i u Kratkoj kwizi, bujica pripovedawa tee bez zastoja i ima gotovo hipnotiko dejstvo, a eks19 20 21 22

Isto, str. 116. Autorova beleka", isto, str. 139. Isto, str. 136. Up. Brian McHale, Postmodernist Fiction, Routledge, London and New York 1987, str.

910.

621 presivna funkcija jezika izuzetno je naglaena. Semantika gustina teksta ostvaruje se i na jezikom mikro-planu i u konstruisawu fikcionalnog sveta kroz suptilnu igru razliitim nivoima realnosti i dvosmislenim odnosom bukvalnih i metaforikih znaewa. Uslov za uspeh takve narativne strategije je itaoevo uvlaewe u ontoloku i semantiku igru od samog poetka, pa u se, da bih je ilustrovala, malo zadrati na prvim stranicama. Na poetku romana pripovedaa nalazimo na aerodromu, na carini, u trenutku kada je kroz izlazna vrata primetio ofera koji je, prema dogovoru, doao da ga doeka i koji u ruci dri tablu sa wegovim imenom. Tu tablu je pripoveda blie osmotrio tek kada je iziao iz carinske zone i proao kroz mali, ograeni prostor, slian levku, koji je vodio u svet".
'U svet' su, zapravo, bile moje rei, one koje sam ponavqao sve vreme, tokom celog leta, i kojih sam se najpre setio kada sam se probudio usred oluje, dok je avion kripao i podrhtavao a stjuardese obilazile uznemirene putnike. Otvorio sam oi i ugledao tamne, kovitlave oblake Avion je naas propao, poverovao sam da e mi utroba izai kroz usta. 'U svet', ponovio sam i osetio kako mi se vraa mir"23

Podroban opis jedne realistiki zamiqene situacije modifikuje se neoekivanim upadom fraze koja svojim metaforikim potencijalom i mnogostrukim konotacijama upuuje na pravila jednog drugaijeg diskursa, ime se postie ambivalentnost koja se iri na ceo narativni kontekst. Prolazak aviona kroz oluju, predstavqen kao sasvim konkretno i vrlo intenzivno fiziko iskustvo munine koje se sa pripovedaa prenosi na itaoca, postaje istovremeno i svojevrsna parabola u kojoj se kvalifikuju stvarnost koju pripoveda ostavqa za sobom, wegovo unutrawe stawe i motivi wegovog bekstva. Iz perspektive koja se otvara takvim opisom izlaska u svet", i tabla u oferovoj ruci i sam ofer prestaju da budu neutralne komponente realistiki motivisane situacije i potencijalno stiu neoekivanu aktivnu ulogu u semantici teksta. ofer, koji e pripovedaa provesti kroz lavirint nepoznatog grada, dovesti ga do kue koja treba da postane wegov novi dom, otkquati vrata i upaliti svetlost, pretvara se, na simbolikom nivou, u wegovog vou kroz novi svet, a tabla u wegovoj ruci, na kojoj je ispisano ime koje nikad neemo saznati i na koje ofer, kada ugleda pripovedaa, ukazuje prstom otvarajui usta kao da ga izgovara" (Nita nisam uo, ali sam znao ta bih uo", komentarie pripoveda),24 nagovetava, takoe ironino, krizu identiteta dramatizovanu razvojem pripovesti. Sloenost narativne teksture potie otuda to ova potencijalna znaewa realistikih detaqa i isto fizikih senzacija nisu do kraja aktivirana ve samo nagovetena, tako da se u sledeem trenutku mogu izbrisati i zatim opet aktivirati; semantiki efekat ostva23 24

Sneni ovek, str. 56. Isto, str. 9.

622 ren tom smenom doslovnog i figurativnog mogao bi se najpriblinije okarakterisati kao hod po ivici, kao dvostrukost koja je, istovremeno, krhka ravnotea i stalno kolebawe. Takvu zamenqivost bukvalnog i simbolikog" Xefri Hartman smatra rezultatom traumatizacije koja stalno razbija osnovnu veru ali je, na simbolikom planu, uvek i obnavqa":
u kwievnosti, kao i u ivotu, najjednostavniji dogaaj moe da dobije tajanstvenu rezonancu, moe da stekne auru i tei ka simbolikom. Simboliko, u ovom smislu, nije poricawe bukvalnog ili referencijalnog ve wegovo zaudno pojaavawe."25

U Snenom oveku traumatsko iskustvo nije prosto prisutno kao kwievna tema ili psiholoka motivacija radwe nego je dramatizovano samim procesom naracije, prepoznatqivo u strategijama kojima se pripoveda slui, koje su i svedoanstvo o funkcionisawu povreene svesti i imaginativna reprezentacija koja sledi logiku kwievnosti. Tragovi traume prepoznaju se na svim planovima pripovesti: u pripovedaevim preosetqivim reakcijama na spoqawi svet, u oscilacijama raspoloewa i ponaawa od prenadraenosti do tupe ravnodunosti, od hiperaktivnosti do depresije u fragmentaciji sveta wegove percepcije i oseawu gubitka ili umnoavawa identiteta i razarawa kontinuiteta postojawa u vremenu i prostoru. Slike i metafore koje koristi, lajtmotivi, cele reenice koje se gotovo ritualno ponavqaju, ritam pripovedawa, sugeriu opte stawe iscrpqenosti, praznine, otuenosti i beznadenosti. To je takoe nain na koji se ostvaruje ono to je Hartman okarakterisao kao zaudno pojaavawe" (uncanny intensification") referencijalnog jezika, kojim se u poznatom i domaem otkriva strano, tajanstveno i uznemirujue, neto to se opire razumevawu. Termin uncanny", preveden ovde, u nedostatku boqih izraza, kao zaudno", preuzet je iz psihoanalize, kao prevod Frojdovog teko prevodivog termina unheimlich", a wegovo uvoewe u razmatrawe fenomena traume nije neoekivano i pokazuje se korisnim i u itawu Snenog oveka. Antoni Vidler je ukazao na to da je Frojdova poznata rasprava o fenomenu koji je okarakterisao pridevom unheimlich" nastala nakon wegovih razmatrawa ratnih trauma i da u preutnoj formi ukquuje mnoga od zapaawa iz tih studija. Za Frojda, kae Vidler, unheimlich" je znailo sklonost onoga to je domae da se okrene protiv svojih vlasnika, da iznenada postane oneobieno i lieno realnosti".26 Teme uznemirenosti i straha, vezane za takav neoekivan preobraaj stvarnosti, odgovaraju, na istorijskom planu, vremenima rata, sloma drava i opte nesigurnosti, pa se ovaj pojam vraa u teorijska razmatrawa posle 1945, da bi se wegova interpretativna mo ponovo potvrdila i
Geoffrey H. Hartman, str. 547. Anthony Vidler, The Architectural Uncanny. Essays in the Modern Unhomely, MIT Press, Cambridge, Massachusetts 1996, str. 7.
25 26

623 znatno kasnije, u teoriji postmodernizma. Rat, izgnanstvo, beskunitvo, ok gubitka i razarawa to su upravo teme kojima se bavi Sneni ovek, pa nije sluajno to i doivqaj zaudnog" u semantici pripovesti ima istaknutu ulogu, i da, uveden ve na poetku, potvruje svoje puno prisustvo u najvanijim, kriznim trenucima romana. Vidler tvrdi da je zaudno" kao koncept nalo svoj metaforiki dom u arhitekturi: prvo u kui, opsednutoj duhovima ili ne, koja kao da prua krajwu sigurnost dok se istovremeno otvara doputajui tajni prodor uasa".27 U topografiji Snenog oveka kua dobija srediwe mesto i u bukvalnom i u figurativnom smislu, i u tom pogledu stie dvosmislen ontoloki status na kojem i poiva efekat zaudnog". Pripovedaev gubitak identiteta ogleda se u tome to trai pribeite u kui stranca, u kojoj sve pripada drugome i koju pokuava da doivi kao vlastiti dom. Albaharijevo poigravawe dinamikom odnosa razliitih znakovnih nivoa proizvodi efekat zaudnog" od prvog susreta sa kuom, koja izgleda mala i mrana, i u koju pripoveda stupa kolebqivo i oprezno:
kada sam pogledao svoja stopala, video sam da stojim iznad praga, s jednom nogom unutra a s drugom napoqu. Moda sam jo uvek mogao da se vratim"28

Prvu no karakterie iscrpqenost i strah od snova, nepoznatih umova" i tueg kreveta". Pripoveda tu pravi jasnu aluziju na temu kue opsednute duhovima i otvoreno odrie da strepi od nadnaravnog".29 Mada se postepeno navikava da u kui vidi jedino bezbedno mesto u koje se moe povui od spoqnog sveta, pokazae se da se autonomnost toga prostora ne moe sauvati, da je wegova prisnost varqiva i krije neto neoekivano i duboko uznemirujue. Drugog dana pripoveda otkriva da kua ima podrum ije postojawe dotad nije primetio. Arhitekt ga je ugradio u usek, iskoristivi priliku da zagradi prazninu i uoblii je u prisustvo odsustva".30 Podrum pripovedaa i neodoqivo privlai i ispuwava nerazumqivim uznemirewem i zebwom. Kada ga profesor politikih nauka telefonskim izvetajem podseti na tragediju wegove zemqe, on konstatuje, sasvim zagonetno: Ako sada odem u podrum () nikada vie neu iz wega izai."31 Pripoveda vie puta pomiqa na podrum, zagleda tajna vrata"32 i odvaava se na silazak tek nekoliko dana kasnije, u krajwem uzbuewu, kao da ini neto sudbonosno: Doao sam u svet, pomislio sam, a evo me gde uim u podrumu poput odbaene lutke."33 Podrum je dotad asociran sa skrive27 28 29 30 31 32 33

Isto, str. 11. Sneni ovek, str. 11. Isto, str. 1314. Isto, str. 46. Isto, str. 48. Isto, str. 49. Isto, str. 63.

624 nim prisustvom, ratom u pripovedaevoj domovini i pokuajem bekstva do te mere konstituisan kao simbolian prostor, da pripovedaev iskaz, mnotvom svojih mogunih konotacija, deluje kao definitivan opis wegove situacije. Ostaje jo kquni dogaaj, otkrie kunih duhova kolekcije geografskih mapa, koje e pripoveda, u frenetinoj nonoj aktivnosti, izneti iz podruma i poveati po zidovima. Tek u takvom, posredovanom obliku, preko grafikih znakova na papiru, pripovedaev fikcionalni svet biva realistiki konkretizovan i imenovan. U kombinaciji sa Istorijskim atlasom, mape potvruju prisustvo geografske i istorijske stvarnosti od koje je pripoveda pokuao da pobegne, one ga vraaju tamo gde se, u stvari, sve vreme i nalazio. Svest o tome da je uhvaen u klopku iz koje nema izlaza podudara se sa ulaskom istorije u wegov svet, ne kao osmiqene, kontinuirane pripovesti nego u obliku nepovezanih i fragmentarnih znakovnih predstava koje se ne uklapaju ni u kakav smisleni narativni okvir. Poto je sasluao teoriju profesora politikih nauka o neminovnosti ratova koji, poput zemqotresa, izbijaju na granicama naroda i kultura, pripoveda, u nekoj vrsti grozniave, manine aktivnosti, u mape ucrtava linije podela, pokuavajui da nae logiku i smisao u tragovima nepostojanosti i preklapawa istorijskih stvarnosti. Ceo taj napor nikuda ne vodi: iva je samo ona pria koja se ne predaje jeziku, pomislio sam, kao to je iva samo ona istorija koja se ne predaje mapama. Uzaludno je zapisivati"34 Kao to mape ostaju samo slike koje ne mogu da zamene proivqenu istoriju, i pripovedaev napor da ih savlada predstavqa vid izmetawa i figurativnog iskazivawa traumatskog iskustva i ne donosi nikakvo olakawe. U pripovedaevom doivqaju istorijska trauma se internalizuje, uvek iznova obnavqa, i u samim pokuajima da se iskae izmie znakovnim sistemima i simbolikom poretku. U ovoj taki moemo se setiti dvojnikog odnosa pripovedaa i pisca, kao i zagonetnog zavretka romana i ponovo postaviti pitawe: ko pria ovu turobnu, bolnu priu, iz koje stvarnosti ona dolazi? Kao pisac, pripoveda Snenog oveka se razlikuje od glavnog junaka Kratke kwige utoliko to je wegova kriza toliko duboka da i ne pomiqa na pisawe. Treba li pripovest, ipak, shvatiti kao wegovu ispovest, a u zavrnici romana videti samo figurativnu transformaciju? Ili se treba setiti da, kao kwievni lik, pripoveda od poetka deluje kao osoba koja nema izbora, ije je vreme zatvoreno, tako da su poraz i kraj unapred upisani u tekst i otuda neizbeni? U tom sluaju, princip figurativnog govora obuhvatie i wega i wegovu fikcionalnu sudbinu, kao i projektovanu autorsku figuru koja se iza wega nazire. U tom sluaju, zavrna melanholina slika u kojoj se, posle pripovedaevog nestanka, na nebu pojavquje mesec, nagovestie jedan drugaiji, novi glas, koji dopire iz neke druge ontoloke ravni i vie ne pripada svetu traume.
34

Isto, str. 119.

625 3. Mamac je najpopularnija Albaharijeva kwiga, koja je dobila najvie kwievnih priznawa i o kojoj je pisano najvie. Ja u se, ovom prilikom, ograniiti na to da ukaem samo na ono to je neposredno relevantno za moju problematiku: na doivqaj istorije koji karakterie narativnu reprezentaciju stvarnosti i poetiku ovog romana. Kao to se Sneni ovek moe itati kao nastavak Kratke kwige, za Mamac se moe rei da se nadovezuje na Snenog oveka. Pripoveda Mamca je takoe anonimni autorski alter ego (u kasnijim romanima situacija e se u tom pogledu promeniti), takoe se nalazi u dobrovoqnom izgnanstvu u Kanadi i ivi usamqeniki u iznajmqenoj kui koja nije dom",35 sa traumatinom prolou koja ga vezuje za zemqu iezlu u ratu. Razlika je u tome to on ima privilegiju vee vremenske distance od trenutaka povrede, ime se mewa kvalitet naracije i otvaraju nove narativne mogunosti. U Mamcu izlazimo iz okvira klaustrofobine i komarne stvarnosti traumatske introspekcije u fikcionalni svet koji ima precizne realistike koordinate u geografskom prostoru i istorijskom vremenu. Iz te perspektive izgleda kao da je pripoveda Snenog oveka, u svojoj novoj, kasnijoj inkarnaciji, naao snagu i sposobnost da stvari imenuje, a time i ansu za obradu traumatskog koja je neophodan preduslov procesa zaleewa. Druga bitna promena je u tome to on sam vie nije iskquivi centar interesovawa. Najvei deo pripovesti ini pria o wegovoj majci. Pripoveda Mamca, sem toga, ima sluaoca, kanadskog prijateqa Donalda, uspenog pisca, sa kojim moe da razgovara o majinom ivotu, istoriji i pisawu. U Mamcu postoje dva narativna nivoa, okvirna i umetnuta pripovest. Pripovedaku sadawost ini jedan dan u kojem pripoveda slua magnetofonske trake sa zapisima ispovesti svoje majke, naiwenim esnaest godina ranije, neposredno posle oeve smrti. Majka je u meuvremenu takoe umrla i wena smrt, koja se podudarila sa razbuktavawem rata u Hrvatskoj i Bosni, doprinela je pripovedaevoj odluci da napusti zemqu. Roman poiwe dve godine posle odlaska, u gradu daleko na zapadu Kanade, u trenutku kada je pripoveda ukquio magnetofon i zauo prvu reenicu izgovorenu majinim glasom, na jeziku sa kojim nije bio u dodiru otkad je napustio domovinu. Pripoveda magnetofon naizmenino ukquuje i iskquuje fragmente majinog svedoanstva prekidaju wegova vlastita seawa, komentari i digresije a time se ostvaruju stalni prelazi iz jedne narativne ravni u drugu, tako da se razliite istorijske stvarnosti dodiruju, otkrivajui, na tematskom planu, uzajamne srodnosti i analogije. Sluawe majine ispovesti imae u romanu ulogu uporedivu sa funkcijom datom u Snenom oveku otkriu skrivenih mapa. Tonski zapis wenih rei e posredovati izmeu pripovedaa i stvarnosti od koje je pokuao da pobegne, a koja je sve vreme bila i bukvalno sa wim, u wegovoj iznajmqenoj kanadskoj kui.
35

David Albahari, Mamac, Narodna kwiga, Beograd, str. 139.

626 iwenica da je u pitawu glas koji vie ne pripada svetu ivih govori neto i o pripovedau i o wegovoj stvarnosti. Kati Kerut primetila je da je za pripovesti o traumi karakteristian dvostruk odnos prema istoriji, oscilacija izmeu onoga to ona naziva krizom smrti i krizom ivota:
Kriza koja je u sri mnogih traumatskih pripovesti () esto se, zaista, javqa kao urgentno pitawe: da li je trauma susret sa smru ili produetak iskustva wenog preivqavawa? () wihovo istorijsko svedoewe saiwava neraspletivost prie o ivotu od prie o smrti, jedno nemogue i nuno dvostruko priawe."36

Slina strategija prisutna je u Mamcu i na mikro- i na makro-nivou pripovesti. U pripovedakom jeziku, kao i u logici prie, ivot i smrt uvek su tesno povezani, tako da se uzajamno reflektuju i izjednauju. Pripovedaev odlazak iz zemqe zahvaene ratom predstavqen je kao pokuaj bekstva od smrti:
Obiqe mrtvih je ve punilo novine i televizijske ekrane, i hteo sam to pre da pobegnem od svake pomisli na smrt smrt me je usisavala kao zmija mia, kao ivo blato".37

Opisujui svoje pripreme za put, pripoveda konstatuje: svaki odlazak je lagano umirawe", a odmah potom prisea se kako je na put poneo samo novu odeu, koja ga ni na ta nije podseala (svaka stvar koju sam uzeo u ruke govorila mi je o ivotu") i kako je tek na kraju stavio u kofer i magnetofonske trake:
Donald je, kada sam mu sve to ispriao, mogao bar da kae da sam u tim trakama doneo otisak preaweg ivota, ali on je odmah pomenuo smrt"38

Na taj nain, oprena, nepomirqiva stawa preklapaju se, stalno mewajui mesta, kao odrednice pripovedaeve situacije i wegovog postojawa u vremenu. Kao i na trakama koje u wegovu stvarnost donose glas mrtve majke i preko wega proivqenu porodinu istoriju, otisci ivota se u dvostrukosti wegovog svedoewa izjednaavaju sa otiscima smrti. Na planu prie, u ivotnoj sudbini junaka, otkriva se slina dvosmislenost. Smrt potvruje svoje prisustvo i mo u ivotima oba roditeqa. Majina ispovest govori o tragediji koju je woj i wenoj porodici doneo Drugi svetski rat prvi mu joj je streqan zbog svog jevrejskog porekla, a sinovi nastradali u saobraajnoj nesrei. Posle rata morala je da pone ivot iz poetka ali je kao i wen drugi mu, pripovedaev otac, koji se tokom rata u logoru zarazio smru"39 i ta36 37 38 39

Cathy Caruth, str. 78. Mamac, str. 128129. Isto, str. 117. Isto, str. 7.

627 koe izgubio celu porodicu ostala trajno izmewena pretrpqenim gubitkom. Pripoveda od poetka otkriva slinosti izmeu wene ivotne prie i vlastite sudbine. Majin svet je poeo da se rui kada su Nemci 1941. uli u Zagreb i gazili preko cvea i okolada" to je znailo da je za wu i wenu jevrejsku porodicu bilo vreme za bekstvo a wegov je nestajao pedeset godina kasnije, dok je Beogradom prolazila neka druga, zbuwena vojska".40 Ono to sledi je takoe uporedivo: iskustvo rata, bol gubitka, rez kojim je zavren jedan ivot i otvorena praznina u kojoj treba uspostaviti nov poetak. Otkako sam ovde, hodam kao prazna koqka",41 kae pripoveda i u tim reima prepoznajemo doivqaj poznat iz Snenog oveka. U poreewu sa Snenim ovekom, strukturu Mamca karakterie neobian spoj opozicija: statike i dinamike, mirovawa i kretawa. Postoje dve pripovedake sadawosti (ovde", u kanadskoj kuici, i tamo", u porodinom stanu u Zemunu) i u obe je pozicija pripovedaa sasvim statina. On sedi pored magnetofona, u ulozi sluaoca. U razgovorima sa Donaldom kojih se prisea primeujemo slinu statinost. Ti se razgovori uvek vode za stolom, u istom restoranu na renom ostrvu. Na stolu je u tim prilikama esto rairena mapa Evrope jo jedan primer intertekstualnosti koja bi trebalo da pomogne u pokuajima da se kanadskom prijatequ opie i objasni majina ivotna pria i, kroz wu, balkanska istorija. Kretawe i promena pripadaju upravo tom svetu ispripovedane istorije, istorijskom vrtlogu" koji qude okree jedne protiv drugih, razara gradove i ivote, mewa granice i stvara kolone izbeglica. Istorijska zbivawa su u Mamcu predstavqena samo u takvoj, posredovanoj formi, kao pripovest koja se slua i prenosi drugom, u naporu da se jezikom iskae ono to je doivqeno i ostvari razumevawe. Prvi put prisutna u Albaharijevoj fikciji, istorija u Mamcu funkcionie kao citirana pripovest i kao predmet kontemplacije, dijaloga i pisawa. Za pripovedaa Snenog oveka iskustvo istorijske traume ostalo je preutano jer se za wega nisu mogle nai rei. Ono se nije moglo predstaviti kao deo smislene i kontinuirane pripovesti. Pripoveda Mamca jednako je nesposoban da izie na kraj sa svojim doivqajem istorije, ali ima na raspolagawu majino intimno svedoanstvo, dato sa vremenske distance, u trenucima navikavawa na nov gubitak, i nameweno wemu kao sluaocu. U tom svedoanstvu on trai odgovore na svoja pitawa, dovodei ga u vezu sa vlastitom prolou i sadawou. Rezultat toga nije uspostavqawe kontinuiteta i reda nego naprotiv, haos, to je razlog za stalne Donaldove kritike zamerke:
Neko ko ume da pie, poput Donalda, lepo bi seo i napisao priu, preavi pritom najkrai mogui put od poetka do kraja. Nita u toj prii ne bi ukazivalo da postoji bilo ta drugo osim prie, a ne kao kod
40 41

Isto, str. 16. i 18. Isto, str. 23.

628
mene, u mojoj prii koja se neprekidno raspada pod potresima izazvanim upadima paralelnih stvarnosti."42

Haos, meutim, ima svoju logiku. Ona se otkriva u preklapawima paralelnih stvarnosti, kojima se, na istorijskom planu, podriva hronoloki princip i dovodi u pitawe ideja promene. Istovremeno, na kwievnom planu, ispripovedana istorija se takvom strategijom internalizuje i osmiqava kao deo svesti i iskustva pripovedakog subjekta. U tom pogledu poetika Mamca se ne razlikuje od poetike Snenog oveka: pripovedaki subjekt, sa svim svojim optereewima i dilemama, predstavqa i ovde stalni centar pawe. Majino svedoanstvo sadri upozorewa na opasnosti budunosti koja se kreu od opteg fatalistikog oseawa ponavqawa istorije do svesti o tome da balkanska ratna pria, zapoeta Drugim svetskim ratom, nije zavrena, da zlo, kada jednom obuzme oveka, ne moe vie nikada da se povue".43 Dok slua majinu priu u svojoj kanadskoj kuici, pripoveda moe samo da konstatuje da je bila u pravu. Novi graanski rat koji je na kraju ivota doekala on shvata kao zakasneli nastavak davno zapoete prie: kao da je neko izvukao prolost iz filmskog arhiva i podstakao glumce da nastave zapoetu scenu".44 Poreewe sa filmskom predstavom stvara distancu i sugerie oseawe otuewa i nestvarnosti. Rat je predstavqen kao simulacija u kojoj slobodnu voqu i racionalne motive zamewuju unapred zadate uloge i davno ustanovqeni zakoni anra. Prolost koja preplavquje i zamewuje sadawost konstituie se kao traumatina pripovest, kao jezik znakova u kojem stvarnost dobija kvalitete sna ili fikcije. Taj svet je nerealan upravo zbog toga to se u wemu sve svodi na jednu vremensku ravan. Ponovno preivqavawe prolih trauma ne slui ublaavawu nego obnavqawu povrede. Od ivota se trai da bude stalno tapkawe u mestu, neprekidno odigravawe prolosti koje postaje samo sebi ciq."45 Majka, kojoj je u ivotu od svega ostalo samo seawe, shvata koliko je takva opsednutost prolou opasna: onaj ko ivi sa istorijom, ne ivi sa ivotom".46 Ta reenica ponovo nas vraa ideji smrti, od koje nikad nismo daleko u ovom romanu. Pripoveda Snenog oveka u jednom trenutku objawava svoju odluku da utoite potrai daleko od svoje zemqe sa nadom da e mu prostorna udaqenost dati drugaiju, boqu perspektivu i omoguiti mu da uvidi da je sve moglo da se odigra na drugi nain, da je stvarnost, zapravo, sadrana u inu izbora, u suprotstavqawu bilo kakvoj nunosti."47 Ono to on prieqkuje je afirmacija qudske slobode i otvorenog vremena, jedan temporalni model koji je u narativnoj teoriji po42 43 44 45 46 47

Isto, str. 64. Isto, str. 72. Isto, str. 1617. Isto, str. 121. Isto, str. 84. Sneni ovek, str. 138.

629 znat pod nazivom bono senewe". Suprotstavqajui takav model determinizmu, Gari Sol Morson ga definie na sledei nain:
bono senewe dozvoqava, uz aktualnosti i nemogunosti, sredwe podruje stvarnih mogunosti koje su se mogle dogoditi ak i ukoliko se nisu dogodile. Stvari su mogle biti drugaije nego to su bile, postojale su stvarne alternative sadawosti koju poznajemo, a budunost doputa razliite puteve."48

Bono senewe" podrazumeva niz postupaka kojima se svet aktualnog vidi simultano sa svojim mogunim alternativama. Wegov je jeziki pandan ili trop kondicional. Uvek mislim u pogodbenim reenicama", kae pripoveda Snenog oveka.49 Meutim, bilo da govori o prolosti ili o sadawem i buduem vremenu, wegovi kondicionali nikada ne afirmiu nita pozitivno, ne otvaraju nikakve mogunosti. Ponekad, wime se izraava puka eqa za nepostojeom alternativom, kao u sluaju kada izlazi na trem u nadi da posle povratka u kuhiwu vie nee na stolu zatei Istorijski atlas:
Ako bih dovoqno puta izaao i ponovo uao moda bih uspeo da iskoraim iz jedne stvarnosti i vratim se u drugu, paralelnu, u kojoj se sve ovo ne dogaa, u kojoj je prostor na stolu slobodan"50

Znatno ee, kondicional nije ak ni projekcija nade, nego samo podvlai nemogunost, nudi lane alternative ili prosto sugerie stawa napetosti, uznemirenosti i odsustva uporita. Svet Snenog oveka je svet klopke, a ne otvorenih mogunosti. Mamac sa Snenim ovekom povezuje slina sklonost ka upotrebi kondicionala, ali je ona ovog puta tematizovana i dovedena u direktnu vezu sa interpretacijom istorije. Donald, ija se stvarnost i nain miqewa veoma razlikuju od pripovedaevog, shvata pisawe istorijskog romana kao borbu protiv komplikacija koje donosi bono senewe". O istoriji je teko pisati, kae on, ba zato to nas uasava svojom sveobuhvatnou i mami svim onim mogunostima koje su mogle da se odigraju."51
Za pisca, rekao je, kao i za prirodu, ne postoji pogodbeni nain. Neto se, rekao je, ili dogaa ili ne dogaa, ne postoji nita tree. ivot, rekao je, nije gramatika"52

Pripoveda priznaje da je u trenucima kada je prvi put sluao majinu priu verovao u slobodu pojedinca da izgrauje svoj svet".53
48 Gary Saul Morson, Narrative and Freedom. The Shadows of Time, Yale University Press, New Haven and London 1994, str. 6. 49 Sneni ovek, str. 74. 50 Isto, str. 856. 51 Mamac, str. 19. 52 Isto, str. 131. 53 Isto, str. 115.

630 Wena pripovest razorila je tu wegovu iluziju. Majka je doivqavala istoriju sasvim suprotno Donaldu ne kao izbor iz lepeze moguih alternativa, nego kao unapred zacrtanu stazu: ovek se kree putem koji vodi do mesta gde poiwe novi put. Nema raskra i nema povratka."54 Polazei sa sasvim suprotnih gledita, majka i Donald dolaze do istog zakquka da je besmisleno zamiqati ono to je moglo da se dogodi i suprotstavqati aktuelnoj situaciji alternativne oblike stvarnosti. Pripoveda i sam shvata da je wegova pozicija beznadena: Ne postoji nita gore nego kad se ivot zamiqa kao niz mogunosti, umesto da se prihvata onako kako dolazi."55 Ipak, on uvek iznova posee za gramatikim oblikom kondicionala, koji otkriva wegovo opte oseawe kolebawa i otpora. Statinost koja karakterie Mamac na planu pripovedake sadawosti ogleda se u iwenici da u romanu nema jasne linije razvijawa centralnih tema, da pripoveda ne prelazi nikakav put u kontemplaciji koji bi govorio o saznajnom procesu. Postavqen izmeu dva sveta, onog koji je iezao i onog koji pokuava da zadobije, pripoveda stupa u dijalog sa oba, ali mu ni jedan ne nudi prihvatqiva objawewa koja bi ga umirila. Varirawe istih opsesivnih motiva stvara utisak kretawa u zaaranom krugu ili tapkawa u mestu, ime se uspostavqa analogija sa onim to sam pripoveda smatra prokletstvom sveta koji je napustio. Zaista, ukoliko posmatramo wegov odnos prema prolosti, primeujemo da on sam osea da se naao u istoj istorijskoj klopci, da je i wegov ivot nerealan jer pripada stvarnosti koja vie ne postoji. U svom komentaru romana Albahari kae da vreme u wemu ima samo jednu dimenziju: Prolost je u tom svetu jedino merilo: ivi se kao da je ivot ve proivqen, umire se kao da se jednom ve umrlo."56 Koliko god pokuavao da nae izlaz i novi poetak, pripoveda ostaje definisan teretom prolih dogaaja o kojima govori wegova pripovest. Majin glas i bukvalno dopire preko vremena i izvan ivota" u wegovu sadawost.57 Preklapawe vremenskih planova u jednom trenutku vodi uspostavqawu iluzije potpune identifikacije, koja otvara mogunost direktnog dijaloga. Pripoveda konstatuje: Umoran sam", a majka, sa magnetofonske trake, odmah reaguje na tu neizreenu misao: Nemoj meni da pria o umoru."58 Pripovest o qudskoj istoriji prenosi se na taj nain u jednu novu dimenziju, u kojoj vie nema smisla govoriti o poetku i kraju, gde ponavqawe u potpunosti zamewuje kretawe i proticawe vremena. Slian traumatian doivqaj istorije reflektuje se i u kasnijim Albaharijevim romanima. Najradikalniji izraz on dobija u tretmanu teme koja je prisutna i u Mamcu, a koja je za Albaharija morala imati posebno bolnu rezonancu u Gecu i Majeru, koji je u potpunosti posveen tragediji Holokausta.
54 55 56 57 58

Isto, Isto, Isto, Isto, Isto,

str. str. str. str. str.

27. 70. 169. 93. 57.

631 4. Pitawe reprezentacije istorijske traume dobija poseban znaaj u teorijskoj diskusiji o Holokaustu, koji se obino kvalifikuje kao iskustvo suvie ekstremno, suvie neshvatqivo da bi se dalo opisati uz pomo tradicionalnih konceptualnih i reprezentativnih kategorija. Holokaust u sebi sadri neto preterano i otuda neizrecivo: prekoraewe qudski mogueg i zamislivog, viak uasa kojem nedostaje smisao i koji se ne moe adekvatno imenovati i fiksirati u granicama postojeih izraajnih formi. Sa druge strane, postoji moralni imperativ da to iskustvo ostane zapameno i zabeleeno kako se ne bi ponovilo, ime se problem reprezentacije dodatno komplikuje. Moralna dunost, u tako drastinom sluaju, implikuje vie nego ikad da reprezentacija treba da bude istinita, verna iwenicama. Takvo gledawe vodi favorizovawu linog svedoewa i dokumentarnog metoda, kao i nepoverewu prema fikcionalizaciji, kwievnim ambicijama i estetskim efektima. Nasuprot tome, u studijama Holokausta postoji i tendencija da se istiu upravo prednosti umetnikog diskursa i da se on suprotstavqa nefigurativnom jeziku istoriografije, za koji e se onda tvrditi da isputa iz vida celu oblast subjektivnosti i linih emocija. Sa svim tim dilemama sreo se i Albahari u pisawu Geca i Majera, u okviru poetike koja je i inae ukquivala sumwu u jezik i konvencije kwievnog realizma. Dodatni problem je predstavqala iwenica da se tema ovog puta nalazila izvan okvira wegovog iskustva i da o woj nije bilo nikakvih sauvanih linih svedoanstava. Posmatran u takvom teorijskom i kulturnom kontekstu, Gec i Majer se prima istovremeno i kao bolna pria o stvarnim uasima istorije i kao zanimqiv metatekstualni eksperiment, koji govori o mogunostima i granicama umetnikog oivqavawa istorijske traume i o moralnoj svrsi i dvosmislenostima takvog kreativnog procesa. U Gecu i Majeru postoje dva vremenska plana. Dogaaji o kojima se pripoveda zbili su se u Beogradu u prvim godinama nemake okupacije od jeseni 1941, kada je otvoren jevrejski logor na Sajmitu, do prolea 1942, kada su svi iteqi tog logora, ene, deca i starci (mukarci su streqani prethodne jeseni) zavrili ivot u nemakom gasnom kamionu, tokom wegovog puta od logora kroz centar Beograda do stratita u Jajincima. O vozaima kamiona, SS-podoficirima Gecu i Majeru, protiv kojih nikad nije voena istraga, ne zna se nita osim wihovih imena i vojnikog ranga. U svom kamionu, koji su svakodnevno vozili na istoj relaciji, oni su za mawe od dva meseca ugqenmonoksidom uguili oko pet hiqada qudi. Grobnice su kasnije otkopane i leevi spaqeni, tako da na kraju nije ostalo nikakvih istorijskih tragova. To su osnovne iwenice sa kojima se itaoci upoznaju ve na prvim stranicama romana. U tom pogledu, razvoj prie je poznat od poetka i ne donosi nikakve napetosti ni iznenaewa. Albahari pie o istoriji koja je zavrena i u kojoj nema preivelih rtava. Kao to je bio sluaj i sa prethodnim romanima, pria je data kao pripovest fiktivnog

632 pripovedaa, koji se, ovog puta, nalazi u poziciji sekundarnog svedoka koji na osnovu izvrenih istraivawa naknadno rekonstruie tok dogaaja. Pripovedaka sadawost smetena je podaci o tome nisu nam dati eksplicitno, ali se lako mogu izvui iz teksta u 1990. godinu, u predveerje jednog novog rata na Balkanu. Gec i Majer odgovara Albaharijevom obrascu kratke monoloke pripovesti, ali podaci koje dobijamo o pripovedau upuuju na razlike koje postoje izmeu wega i autora. On je od Albaharija stariji (u vreme pripovedawa ima pedeset godina, koliko i autor u vreme objavqivawa kwige) i radi u sredwoj koli kao nastavnik srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske kwievnosti",59 to e se ve godinu dana kasnije to je naknadno znawe koje itaoci dele sa piscem pokazati kao nepostojea profesija. Meutim, o wegovoj politikoj savremenosti iz kwige ne saznajemo nita direktno. Pripoveda kao da ivi u izolaciji od svog vremena, negde na niijoj zemqi izmeu prolosti koju pokuava da rekonstruie i budunosti o kojoj ne govori, ali koja, kako se ini, od tog wegovog poduhvata presudno zavisi. Wegovo istorijsko istraivawe lino je motivisano. Ostavi potpuno sam posle gubitka oboje roditeqa, on ima potrebu da sazna neto vie o svom poreklu, da popuni porodino stablo i uspostavi kontinuitet sa prolou. Holokaust je doneo gotovo potpun prekid prirodnog razvojnog ciklusa i istorijskog kontinuiteta u wegovoj porodici. U trenucima pripovedawa, na wegovom porodinom stablu ima samo nekoliko posledwih grana: od svih wegovih roaka, i sa majine i sa oeve strane, ostalo ih je samo pet koji su preiveli Holokaust i niko od wih nema potomaka. I sam pripoveda, koji je 1942. bio dvogodiwe dete, za dlaku je izbegao odlazak u logor na Sajmitu i gasni kamion u kojem se zavrio ivot wegovih mnogobrojnih roaka. Za razliku od pripovedaa Mamca, koji poseduje zabeleeno majino svedoanstvo, junak Geca i Majera mora da se osloni samo na pisane tragove koje nalazi po arhivima, muzejima i bibliotekama. Grau za istorijsku rekonstrukciju on nalazi u autentinim dokumentima i istoriografskim studijama, to se ogleda i u stilu i jeziku wegovog pripovedawa. Iz tih dokumenata u wegovu pripovest ulazi birokratski i vojniki jezik, impersonalan ton i eufemistika terminologija koja je bila u upotrebi u nemakoj industriji smrti i koja, u wegovoj ironinoj upotrebi, deluje zaudno jer evocira stvarnost koja se odigravala u koordinatama nestvarnog".60 Saznawa koja pruaju ti istorijski izvori su fragmentarna i ne zadovoqavaju pripovedaa. Ona se svode na mnotvo iwenica, datuma i brojki, koji ne govore nita o prolosti kako je ona bila doivqena u realnosti, o individualnim qudskim sudbinama i traumi jednog graninog iskustva. Da bi uspostavio odnos sa porodinom prolou, pripoveda mora da pone od poetka: da utvrdi imena, adrese, zanimawa, razliite detaqe iz line biografije.
59 60

David Albahari, Gec i Majer, Stubovi kulture, 1998, str. 65. Isto, str. 149.

633 to je najvanije, on mora da se uivi u likove i sudbine o kojima govori i naini jednu imaginativnu rekonstrukciju dogaaja. Wegovo tragawe za prolou pokuaj da tano ustanovi ta se dogodilo i da u tom nerazumqivom komaru pronae neki smisao odvodi ga sve vie iz savremenosti u jednu drugaiju realnost. Identifikacija postupno vodi krizi identiteta i ivotu u naporednim istorijskim stvarnostima. Na taj nain, pria o Holokaustu se sve vie pretvara u pripovedaevu vlastitu unutrawu dramu, koja se progresivno razvija kroz nekoliko stadijuma i daje napetost i neoekivane obrte samoj pripovesti. Kao i obino kod Albaharija, ta drama se odigrava istovremeno na vie semantikih nivoa i moe se interpretirati u razliitim referencijalnim okvirima. Ona ima i bukvalno i figurativno znaewe i tie se koliko psihologije toliko i poetike. Istorijska rekonstrukcija poiwe od identifikacije: Urawao sam u tue ivote kao da je moj, to su zapravo i bili"61 Posledice odlaska u prolost vidqive su u topografiji romana. Prostor pripovedaevog kretawa svodi se na podruje obuhvaeno wegovom priom: Dorol (gradsku etvrt gde je nekad ivela jevrejska zajednica), logor na Sajmitu, Savski most, ulice kojima je gasni kamion prolazio na svom smrtonosnom putu. Dok je u Snenom oveku i Mamcu srediwu ulogu imao, i bukvalno i figurativno, prostor kue, u Gecu i Majeru odgovarajui znaaj dobie grad, koji takoe stie karakteristike zaudnog", pretvara se iz poznatog i domaeg ambijenta u neto novo i uznemirujue, u opsednut prostor. Pripoveda kae: lutao sam beogradskim ulicama u potrazi za duhovima".62 Na Sajmitu on slua glasove mrtvih, koji u wegovom opisu postaju deo savremenog gradskog prizora:
Iza mene su svetlucali prozori novobeogradskih solitera, preda mnom se, naspram turobnog neba, ocrtavao Beograd, u meni se irila praznina, ispod mene su amorili mrtvi."63

Odnos izmeu prolosti i savremenosti je paradoksalan i dvosmislen. Sa jedne strane, pripoveda tone u zamiqenu prolost, povlaei sa sobom i itaoca; sa druge, prolost prodire u svet pripovedake sadawosti i tu kroz pripovedaeve snove, fantazije i halucinacije afirmie svoje avetiwsko prisustvo. Jednog dana, hodajui dorolskim ulicama, pripoveda osea dodir kao otisak vlanog dlana na obrazu"64 i pomiqa da prolazi pored kue nekog od svojih nestalih roaka. U sledeem trenutku pae mu na um i drugaija mogunost da je tom ulicom proao kamion sa rtvama. U wegovoj fantaziji kamion i bukvalno prelazi iz jedne stvarnosti u drugu, tako da oferi mogu da ga vide kako stoji na ploniku:
61 62 63 64

Isto, Isto, Isto, Isto,

str. str. str. str.

33. 38. 49. 123.

634
zamislio sam kako jedan od wih skree pawu drugome na proelavog oveka koji stoji na uglu ulice, mlatara rukama i pria sam sa sobom."65

Meawe istorijskih realnosti je takvo da vie ne znamo gde se, zajedno sa pripovedaem, u tom asu nalazimo, u prolosti ili u sadawosti. Otuewe implikovano neobinom spoqawom perspektivom iz koje pripoveda u gorwoj slici predstavqa samog sebe iz haube kamiona karakteristino je za krizu koja u tim trenucima karakterie wegovu psiholoku situaciju. U vreme kada doivqava ovu fantaziju on je ve pokazao mnogo simptoma psiholokog fenomena poznatog u teoriji kao transfer traume do kojeg dolazi putem identifikacije.66 Trauma je zarazna, ustanovili su psiholozi, i prenosi se sa rtve na sve koji dou u kontakt sa traumatskim zbivawem na posmatrae i na sekundarne svedoke koji priu o traumi rekonstruiu u nekom kasnijem vremenu. U pripovesti junaka Geca i Majera prepoznaju se mnogi znaci takve traumatizacije. Identifikacija vodi i wega ispoqavawu razliitih, esto kontradiktornih simptoma traume: oseawa besa, panike i rezignacije, uznemirenosti, straha i nemoi, besmisla i uzaludnosti. Iznad svega, trauma se iskazuje kroz meawe prolosti i sadawosti, koje pripovedaevoj stvarnosti daje karakter nestvarnog i proizvodi krizu linosti, ponitavawe ili umnoavawe identiteta. Ko sam ja?" pita se u jednom trenutku pripoveda.67 U Kratkoj kwizi Albahari kae: pisac, kada pie, ne misli ni na koga, odnosno, misli na sebe, jer jedino sebe doista poznaje pisawe je, u stvari, jedan neprekidni maskenbal, neprekidno cepawe i ponovno sastavqawe jednog istog lika".68 Pripoveda Geca i Majera prinuen je zbog svoje teme da odstupi od tog osnovnog principa Albaharijeve poetike i da pokua da ide obrnutim putem. Identifikujui se sa rtvama Holokausta, on postaje odraz tuih odraza",69 umnoeni subjekat. Meutim, glavne figure u wegovoj prii nisu wegovi nestali roaci, koji ostaju anonimni, kao to su i bili u trenucima smrti u gasnom kamionu. Da bi razumeo wihovu sudbinu, pripoveda mora da zaroni u smrt"70 i dozove iz prolosti wihove ubice mora da pokua da zamisli, dakle i ponovo stvori Geca i Majera. Problem je, meutim, u tome to takav zadatak prevazilazi mo wegove imaginacije. Da bi ih opisao, on pribegava, uvek sa ironikom distancom, razliitim stereotipima i konvencijama i isprobava razna postojea objawewa nacistikih zloina. Gec i Majer su, naizmenino, disciplinovani i bezoseajni vojnici, indoktrinirani sledbenici faistike ideologije,
65 66 67 68 69 70

Isto. Up. Judit Lewis Herman, Trauma and Recovery, Pandora, London 2001, str. 140. Isto, str. 98. Kratka kwiga, str. 47. Gec i Majer, str. 52. Isto, str. 50.

635 obini mali qudi skloni sentimentalnosti i kiu ni jedna odrednica ne pomae da se oni zaista razumeju i okarakteriu. Jedino reewe je opet identifikacija:
Da bih doista shvatio stvarne qude, kakvi su bili moji roaci, prvo sam morao da shvatim nestvarne qude, kakvi su bili Gec i Majer. Ne da ih shvatim: da ih stvorim. Stoga sam ponekad jednostavno morao da budem Gec ili Majer Nita lake nego zalutati u bespuu tue svesti."71

Uz sav taj imaginativni napor, pripovedau je nemogue da zamisli bia toliko udaqena od wegovog koncepta qudskosti, pa likovi koje ocrtava bivaju praznih lica i zamenqivi (bezlina stvorewa",72 kao to su, ironino, za wih bile wihove anonimne rtve), a wihov udovini zadatak ostaje za pripovedaa neto s one strane qudskog razumevawa. Suoavawe sa Gecom i Majerom je suoavawe sa prazninom neshvatqivog, sa pretwom istog zla, mrakom i besmislom. Pripoveda je svestan da je wihovo prizivawe u stvarnost krajwe opasan poduhvat i pita se ta bi radio kada bi se opijeni svojim novim ivotom, naprosto pomamili i ponovo latili starog posla" u sadawosti.73 Ontoloki status Geca i Majera paradoksalan je i dvosmislen. U stvarnom ivotu, oni pripadaju istorijskoj prolosti, dok kao proizvod pripovedaeve imaginacije postaju, zajedno sa svojom stvarnom istorijskom ulogom, deo jednog fikcionalnog sveta. Albahari se igra tim dvostrukim statusom likova i daqe ga komplikuje sluei se strategijom koju je erar enet opisao kao naruavawe hijerarhije narativnih nivoa i nazvao narativnom metalepsom.74 U razvoju pripovesti dogaa se preokret koji se na psiholokom planu moe dovesti u vezu sa procesom progresivne traumatizacije, ali koji u fikcionalnoj ontologiji znai prelaewe granice koja razdvaja razliite svetove. Likovi Geca i Majera osamostaquju se od svog tvorca i iskorauju iz vlastite stvarnosti u wegov svet. Taj proces je postepen. Na poetku oni u potpunosti pripadaju istorijskom, odnosno fikcionalnom okviru, a kada pripoveda prvi put pomene da mu se jedan od wih obratio reima, odmah dodaje i realistiko objawewe:
Eto ta se dogaa sa mnom: zamiqam da razgovaram sa osobama kojima ak i ne znam lica."75

Meutim, uskoro e se takva motivacija izgubiti i Gec i Majer e se i bukvalno nai u pripovedaevoj stvarnosti. On e ih zaticati u svom stanu, meu acima u koli u kojoj radi, razgovarati s wima uz cigaretu ili toplo pivo. Igra ontolokim nivoima ima ponekad ak i koIsto, str. Isto, str. 73 Isto, str. 74 Up. Gerard ford 1980, str. 235. 75 Isto, str.
71 72

7273. 111. 8081. Genette, Narrative Discourse, transl. by Janet Lewin, Basil Blackwell, Ox72.

636 mine efekte. U jednoj prilici pripoveda govori kako u svom stanu razgovara sa jednim od wih dvojice uz zvuke Mocartove muzike dok se drugi kupa u kadi, a zatim nag eta stanom u potrazi za odeom. Kada mu izmakne iz vida, pripoveda se pita da nije sluajno onako go izaao napoqe" i dodaje, zabrinuto: Ako ga potar sretne nee se dobro provesti."76 Takvo poigravawe odnosom stvarnog i fiktivnog, kojim se problematizuje ontologija fikcionalnog sveta, Brajan Makhejl smatra strategijom tipinom za postmodernizam. Meutim, u Gecu i Majeru nije re o pukoj relativizaciji stvarnosti. Razgovor u stanu ima za temu funkcionisawe logora na Sajmitu, tako da su komini efekti neprimereni kontekstu koliko i Mocartova muzika. Ontoloki paradoksi su uznemirujui i muni, a tenzija izmeu bukvalnog i metaforikog koja se u wima ostvaruje omoguava da se nagovesti ono to je preutano: pretwe zla i destrukcije koje uzimaju maha u pripovedakoj sadawosti. Na implicitan nain uspostavqa se paralela koja nam je poznata iz Mamca i povezuju se dve traumatine istorijske stvarnosti. Na neto drugaiji nain, ali jednako zlokobno i zaudno, deluju ukrtawa razliitih stvarnosti do kojih dolazi zahvaqujui empatiji i identifikaciji sa rtvama. Domenik La Kapra, koji se bavio problemom identifikacije do koje dolazi u istorijskim studijama Holokausta, definisao je transfer traume na sekundarnog svedoka kao obuhvaenost problemima koji se obrauju, obuhvaenost koja podrazumeva ponavqawe, u vlastitom pristupu ili diskursu, sila ili kretawa aktivnih u tim problemima".77 U Gecu i Majeru traumatizacija takoe nije prosto opisana nego je dramatizovana kroz samu diskurzivnu praksu, projektovana u kwievni jezik i fikcionalnu stvarnost romana. Poevi pripovest sa namerom da objektivno rekonstruie prolost, pripoveda se postepeno toliko uivqava u iskustvo rtve da u vie mahova ak i progovara tuim glasom, prenosei se telepatski u situaciju anonimnog deaka koji od Geca ili Majera uzima ponuenu bombonu ili se vozi nemakim kamionom na putu prema logoru.78 La Kapra takvu vrstu spajawa sa drugim objawava kao tipian sluaj transfera:
Nekontrolisana identifikacija podrazumeva meawe sebe i drugog koje moe doneti pripajawe iskustva i glasa rtve i wegovo ponovno odigravawe ili ispoqavawe.79

Iznenadna promena perspektive do koje dolazi u tim situacijama u potpunosti ukida distancu koja je itaoca odvajala od sveta fikcije. Umesto posredovawa, pripoveda ponovo proivqava traumu, a time se traumatsko iskustvo sa wega direktno prenosi i na itaoca. Na taj nain, Albahari uspeva da ostvari dejstvo koje se ne moe postii deskriptivnim govorom i iskae ekstremno iskustvo koje izmie repreIsto, str. 104. Dominick La Capra, Writing History, Writing Trauma, John Hopkins University Press, Baltimore and London 2001, str. 142. 78 Gec i Majer, str. 109. i 128. 79 Domenick La Capra, str. 28.
76 77

637 zentaciji. Ono to se na umetnikom planu ostvaruje zahvaqujui takvoj zamisli pripovedaa Ernst van Alfen je nazvao Holokaust efektom":
Kada neto nazivam Holokaust efektom, mislim da kaem da se ne suoavamo sa reprezentacijom Holokausta nego da mi, kao posmatrai ili itaoci, neposredno doivqavamo izvestan aspekt Holokausta () U takvim trenucima Holokaust se ne re-prezentuje ve pre prezentuje ili ponovno odigrava.80

U Gecu i Majeru taj Holokaust efekat" je i tematizovan i prikazan na delu i to u najvanijem, zavrnom delu romana, gde se konano uspostavqa jasna analogija izmeu pripovedaevog imaginativnog uivqavawa i umetnikog stvarawa. eqa da neto uini protiv zaborava prolosti i istorijskog obnavqawa zla navodi pripovedaa na poduhvat koji e pokazati mo i moralnu svrhu pripovedakog govora, ali i potencijalnu moralnu dubioznost koja izvire iz same te moi pretwu koju krije obnavqawe traumatskih iskustava i wihovo prizivawe u stvarnost putem fikcije. Pripoveda vodi svoje ake na izlet autobusom putem kojim je nemaki gasni kamion vozio jevrejske ene i decu u smrt, opisuje im ta se deavalo na tome putu i trai wihovu potpunu identifikaciju sa pojedinanim rtvama. U tim trenucima on deluje kao hipnotizer. Sluajui wegov glas, deca se poistoveuju, vrite, gue se kao da su u gasnom kamionu. Provodei ih kroz takvo okantno iskustvo, pripoveda eli da meu wima prospe seme pamewa":
Jer sve dok postoji pamewe, to je ono to sam doista hteo da im kaem, postoji mogunost, ma koliko mala, da neko, jednom, negde, sagleda prava lica Geca i Majera, to meni nije polo za rukom. A sve dok su ona samo odraz praznine, te mogu da predstavqaju zamenu za svako lice, Gec i Majer e se vraati i obnavqati besmisao istorije81

Meutim, kolika god da je vanost takve komunikacije, ponovno odigravawe traume sadri opasnosti o kojima svedoi pripovedaev vlastiti razvojni put:
Ali, ta se dogaa, i sada se pitam, ako hipnotizer negde pogrei, ta svetovi se tako lako stvaraju ali teko odravaju, i lako moe izmeu wih da doe do sudarawa, preplitawa, izjednaavawa koordinata, i ta, dakle, ako se na pola puta, da tako kaem, zaluta i iz jednog pree u drugi?82

Na kraju romana, pripovedaa i ostavqamo u takvoj situaciji: svojim diskursom obnovivi prolost, vrativi u ivot zlokobne figure Geca i Majera, on ostaje da sa wima deli svoju stvarnost. Naputamo ga u trenucima kada se, uznemiren umovima u svom stanu, sa kiobranom u ruci, uputa u neizvesnu borbu sa nevidqivim protivnikom.
80 81 82

Ernst van Alphen, str. 10. Gec i Majer, str. 180. Isto, str. 165.

638 Pria o izletu sa uenicima donosi jo jedno pitawe koje se tie moi i granica umetnikog stvarawa. U Snenom oveku pripoveda je tvrdio da je kwievnost sloboda izbora, sloboda odustajawa i sloboda razlike"83 Pripoveda Geca i Majera vraa se toj ideji kada svojim uenicima objawava razliku izmeu umetnosti i stvarnosti. U umetnikom delu, kae on, imate mogunost izbora, dok u pravoj stvarnosti izbora nema, u woj se mora uestvovati, ne moe se iz we iskoraiti i stupiti u neto drugo, nita drugo ne postoji osim onoga to je dato."84 Sam pripoveda manifestuje i proverava tu slobodu stvaralakog izbora dopuwujui svoju priu acima jednim sasvim fiktivnim dodatkom. Deak Adam, sa kojim se najpre poistovetio u svojim fantazijama, a potom mu dao i ime i fiktivno poreklo, jedini je lik koji u svet romana ne ulazi iz istorije. On je ista pripovedaeva kreacija. U wegovoj prii Adam funkcionie kao svedok koji pamti i koji se, za razliku od ostalih rtava, sudbini ne preputa pasivno. On pokuava da joj se suprotstavi i izbegne pogibiju, ime bi uneo promenu u istorijsku stvarnost. Pripoveda se slui umetnikim konvencijama i slobodama da bi u svojoj prii uinio uverqivim neto sasvim neverovatno: Adam u snu otkriva tajnu gasnog kamiona, nalazi, krije i u kamion kriom unosi gas-masku i stavqa je na lice u pravom trenutku. Meutim, dok zajedno sa sluaocima, pa i samim pripovedaem, koji se sada prepustio logici vlastite prie, iekujemo da e nas ona dovesti povoqnom makar i fiktivnom zavretku, wena logika se naglo, nepredvidqivo i surovo mewa. Deak u prii biva ubijen u trenutku dok pokuava da se izvue iz kamiona. Adam je mrtav. Mislio sam, nadao sam se da e ostati iv", kae pripoveda,85 kao da priznaje da se wegova stvaralaka voqa povukla pred jaom silom, koja ne doputa nadmetawe ni slobodu izbora. Nemogunost pomirewa sa onim to jeste ispoqavala se kod junaka Snenog oveka i Mamca u wihovoj sklonosti da misle u kondicionalu da, nasuprot iweninom, projektuju zamiqene mogune situacije. Pripoveda Geca i Majera otiao je korak daqe: svojim stvaralakim inom on je pokuao da se suprotstavi istoriji i koriguje wen tok. Wegova pria kao da potvruje tezu da upravo kwievnost predstavqa onu sferu iskustva u kojoj postoji mogunost za bono senewe", za hipotetina stawa i alternativne stvarnosti. Meutim, zavretak prie o Adamu oduzee itaocima i tu nadu. Po tom zavretku, alternativa ne postoji, nema imaginativnog iskoraewa u paralelnu stvarnost. Istorija se umeala u priu i odluila o wenom ishodu. Ona se i ovog puta pokazala kao klopka i kao trauma. ivot je istorija", napisao je pripoveda na tabli za svoje ake, a u istoriji niko nikome ne moe da pomogne."86
83 84 85 86

Sneni ovek, str. 31. Gec i Majer, str. 142. Isto, str. 172. Isto, str. 129.

639
Vladislava Ribnikar HISTORY AND TRAUMA IN DAVID ALBAHARI'S NOVELS Summary The three novels Sneni ovek (1995), Mamac (1996) and Gec i Majer (1998) by David Albahari are the central concerns of this article. Written during the decade marked by war and the destruction of Yugoslavia, these novels reveal characteristic changes in Albahari's poetics, thematic interests and narrative strategies. They are analysed here in the context of the theory of trauma as discussed in contemporary cultural studies (Cathy Caruth, Geoffrey Hartman, etc) and illustrate three phases of the author's creative enterprise. The historical trauma in Sneni ovek is utterly internalised and dramatised through the narrator's monologue. The experience which is beyond language is expressed indirectly, thanks to the semantic density of the text and the interaction of literal and figurative meanings. The narrator of Mamac has the advantage of a greater temporal distance, his world is based on realistic co-ordinates, and he himself manages to name the sources of traumatic experience and place them in a wider historical context. History in his narrative is represented as a trap, as trauma. Gec i Majer is at the same time a painful story about the real horrors of the Holocaust and an interesting metatextual experiment in which the possibilities and borders of an artistic enactment of a historical trauma and the moral ambiguity of such a creative process are examined.

ISTRAIVAWA
UDC 821.163.41-32.09 Isakovi A. 821.163.41-95

POETIKA PRIPOVEDAWA ANTONIJA ISAKOVIA Violeta Jovanovi

Pripovedawe Antonija Isakovia, kao novi poetak, ili boqe rei kao nastavak dubinskog kontinuiteta"1 srpskog modernistikog pripovedawa, obeleeno je stvaralakim sinkretizmom samih vrhova svetske i domae kwievne tradicije. I realista i modernista, u Velikoj deci znaajno i folklorista", Isakovi na podlozi konkretnog vremena i konkretnih dogaaja stvara svevremenu priu o oveku i qudskom bolu u svetovima i vremenima koji nisu wihov izbor. Pojavivi se 1953. godine zbirkom pripovedaka Velika deca, u periodu raskida sa socrealistikim doktrinarnim realizmom, ali i prvih prevoda zapadnih modernista, Isakovievo delo je prenaglaeno i najee nedovoqno argumentovano tumaeno kao plod direktnih uticaja u naoj zemqi upravo otkrivenih Hemingveja, Vitorinija, Koldvela, Foknera, Babeqa, Leonova, Ivanova i drugih. S druge strane, malo je ispitivan odnos ovog autora prema ehovu i Mopasanu, ali i Dostojevskom, a naroito prema domaoj tradiciji Lazi Lazareviu i Borisavu Stankoviu kao i prema epskoj narodnoj kwievnosti i Vuku Karaxiu na kojima je kao svojim podsticajima insistirao sam autor. Tako je itav jedan svet sazdan na elementima mitologije, srpske narodne religije i tradicionalne simbolike, ponajvie crpqen iz epske narodne tradicije, utao generacijama, poput tajne nuklearke"2 da bi kao jedna nova i ini nam se dragocena dimenzija ovog teksta konano vaskrsao i na celu priu o mestu ovog dela u srpskoj kwievnoj tradiciji bacio novo svetlo.3
1 Mihajlo Panti, Pripovetke Antonija Isakovia, predgovor zbirci pripovedaka Podne Antonija Isakovia, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd 1997, str. 8. 2 Isakovi u jednom intervjuu kae: U delu, u wegovom tkivu je negde smetena nuklearka. Kada e poeti punom snagom da emituje ne zna se. Kritika kopa te nuklearke, ali nee uvek do we prokopati. Nuklearke dugo ute, pa su itavim generacijama nevidqive", Antonije Isakovi, Govori i razgovori, Deije novine, Gorwi Milanovac, Jedinstvo, Pritina 1990, intervju iz 1987. god., str. 286. 3 Kao 'najsavremenija metoda' se u ovom trenutku svakako moe oznaiti intertekstualni pristup, koji polazi od postavke da je svaki tekst povezan sa drugim tekstovima () Kao termin, intertekstualnost je u svom nastanku prevashodno vezana za Juliju Krstevu, za weno tumaewe da su literarni tekstovi pre svega sistemi znakova kulture, na-

642 U okviru ratne tematike, koja apsolutno dominira, Antonije Isakovi pokree i donekle osvetqava krupna i trajna pitawa ovekove prirode i sudbine, tako da univerzalni problemi ovekovog postojawa, prelomqeni kroz iskustvo graninih situacija koje rat sobom nosi, postaju sama sr wegovih interesovawa. On oveka postavqa u dramatine okolnosti, najee pred alternativu ivota ili smrti, i u tim okvirima nastoji da otkrije wegova autentina svojstva, nagonsko-bioloka i svesna, destruktivna i humana".4 Tako su u ovom delu rat i revolucija kao jedna intenzifikacija ivota, momenat kada ivot otvorenije i jasnije otvara svoje gorko, mrano, pravo lice"5 uglavnom samo tematski okviri u kojima Isakovi ostvaruje jedno sloeno i viesmisleno kwievno viewe qudskog ivota. Pojam oveka u ratu tako dobija izvesne dubqe, izrazitije crte: polivalentno i protivureno bie, taj i takav ovek negira predstave jednoznanosti, traewa u okviru pronaenog",6 svedoei o tome da je svet stalna, ali nepredvidqiva reka mogunosti koje bivaju as karakter, as sudbina".7 Teei ka celovitom iskazivawu stvarnosti kroz wenu fragmentarnost, ve prva Isakovieva kwiga, Velika deca, izmie preciznom anrovskom odreewu, kreui se izmeu zbirke pripovedaka i neega to je u neku ruku jedan roman razluen u niz mawih tema".8 Pripovetke Velike dece zadravaju svoju celovitost, ali jednim svojim tokom nastavqaju da ive i u narednim, u kojima dobijaju svoju pravu, ili jo jednu, odloenu poentu, bacajui novo svetlo na pripovedna deavawa i epilog prethodne prie. Upravo je relativnost granica meu pripovetkama ono to prua argumente da Veliku decu odredimo kao venac pripovedaka, koji zbog svoje dvoaspekatske strukture" predstavqa posebni, granini anr. Ako vencem pripovedaka oznaavamo zbirku izdvojenih i razgranienih pripovjedaka u kojoj postoje signali objediwavawa, i zbog tih signala ona se moe itati kao jedinstven tekst celina vieg reda",9 signale povezivawa u Velikoj deci moemo da pronaemo meu svim glavnim konstituensima epskog sveta kao to su tema, likovi, prostor, vreme, fabula i vrsta pripovedaa, odnosno pripovedaka perspektiva. Druga kwiga Antonija Isakovia, Paprat i vatra, jasno je anrovski koncipirana kao zbirka pripovedaka. Iako nije ni tematski ni
stali iz neprekidnog komunicirawa i zato uzajamno povezani kako u sinhroniji, tako i u dijahroniji. Otuda i nema teksta koji nije apsorbovao ili preinaio neki drugi tekst, svaki je na neki nain u vezi sa drugim tekstovima i u svakom je, vidnije ili mawe vidqivo, sauvan dijalog sa drugim tekstovima", Zoran Konstantinovi, Intertekstualna komparatistika, Narodna kwiga, Alfa, Beograd 2002, str. 7, 8. 4 Petar Xaxi, Proza Antonija Isakovia, Savremena proza, Srpska kwievnost u kwievnoj kritici, Nolit, Beograd str. 390. 5 Qubia Jeremi, Proza novog stila, Prosveta, Beograd 1978, str. 290. 6 Miroslav Egeri, Karakter i sudbina u Trenu Antonija Isakovia, Savremena srpska proza, Zbornik, 23, Trstenik 1989, str. 34. 7 Isto, str. 34. 8 Dragan Jeremi, Prsti nevernog Tome, Nolit, Beograd str. 281. 9 Goran Radowi, Vijenac pripovjedaka, Prosveta, 2003, str. 21.

643 oblikovno harmonizovana i ne tei jedinstvenom efektu poput Velike dece, na kompozicionom planu zbirku Paprat i vatra odlikuje izvesna hronoloka doslednost koja ne ostaje bez simbolikih implikacija. U wen svet se ulazi priom o prvim danima rata (U znaku aprila), a iz wega izlazi priom Vojnik na krovu koja govori o prvim danima mira. Tragedija na samom poetku kwige, kao i na wenom kraju, daje osnovni ton delu u celini (jedino se pripovetka Podne, smetena u samo srce zbirke, ne zavrava tragino). Na vremenskom planu protegnuta na ceo ratni period, zbirka, za razliku od prethodne, donosi fragmente nepovezanih zbivawa svedoei o tome koliko je pripovedawe pre svega izbor".10 Sa stanovita celine, unutarwe kompleksnosti, Prazni bregovi su najmozainija, ali samo prividno i najnekoherentnija Isakovieva kwiga. Osnovno ciklizirajue jezgro Praznih bregova lei u ideji pisca da jednoj kwievnoj i ideolokoj genezi pronae izvesno univerzalno, gotovo filozofsko ishodite zasnovano kako na vlastitom literarnom, tako i na novosteenom ivotnom iskustvu. To iskustvo je u dobroj meri relativizovalo i problematizovalo sve ideale jednog vremena i wegovih aktera, posebno one proklamovane u Velikoj deci. Prazni bregovi predstavqaju neku vrstu literarne polemike sa vlastitim mladalakim zabludama, sa verom u postojawe sveta stabilnih vrednosti gde su, reeno jezikom Isakovievih simbola, reka, sunce i dan vrednosne konstante koje garantuju ivot, istotu i lepotu. Obogaen novosteenim, posebno mirnodopskim iskustvom, u Praznim bregovima ve zreli Isakovi kroz usta sede starine u prii Gore dole konstatuje da sve vara. I sunce, dan i voda. ivot je laqivica".11 Upravo ova konstatacija, kao i sintagma u naslovu prie Gore i dole prerastaju u neku vrstu ciklizirajue ideje koja okupqa sve prie ove zbirke i na simbolian nain poentira osnovno ishodite Isakovievog literarnog preispitivawa jednog istorijskog vremena koje je posluilo kao graa za wegovo delo, ali i kao put spoznaje izvesnih univerzalnih principa na kojima funkcionie vaseqena i ovek u woj. Isakoviev istanan smisao za formu, za kompozicioni sklad i simetriju u znatnoj meri se izrazio kroz strukturu wegovih pripovedakih zbirki, u redosledu i rasporedu tekstova koji su, oblikujui celinu, uobliavali odjeke autorovih moralnih, humanistikih i umetnikih shvatawa, svojstvenih kako svakoj zbirci ponaosob tako i wegovom pripovedakom radu u celini. Pored strukturirawa zbirki kao celina posebne vrste, Isakovi nastoji da i same zbirke ulana, stvarajui tako neprekidan niz meusobno povezanih dela koja, ma koliko meusobno razliita, u sutini i u tematsko-motivskom i u oblikovnom i u idejnom smislu izrastaju jedna iz drugih. Tako on od svoje prve tri kwige ini svojevrsnu trilogiju u kojoj zbirka Prazni bregovi ima viestruko znaajno mesto ona na neki nain poentira prethodni niz
10 11

Dragan Jeremi, nav. delo, str. 282. Antonije Isakovi, Prazni bregovi, Nolit, Beograd 1969, str. 66.

644 dela, ali i otvara i najavquje novu pripovedaku fazu Antonija Isakovia. Dozrevawe i inovacijske oznake"12 dva su momenta koji su u ovoj zbirci posebno privukli pawu jer su omoguili takve promene u tekstu nakon kojih se autor odluio za roman. Dve posledwe prie u ovoj kwizi, Tren i Molba iz 1950, nedvosmisleno ukazuju na temeqne strukturne izmene, otkrivajui ono to e u romanima koji slede biti presudno. Kwigom Tren 1, ne naputajui osnovne poetike postulate na kojima je temeqio svoje prethodno stvaralatvo, Isakovi u anrovskom smislu kao da stvara novo delo" koje svojim karakteristikama prevazilazi i venac pripovedaka shvaen kao prelazni prozni anr, ali i poznate oblike romana. Ostajui u pojedinanim Kazivawima, veran pripovedakom postupku i obelejima male prozne forme, Isakovi ih istovremeno povezuje jedinstvenim pripovedakim likom, wegovim individualnim iskustvom i linim pogledom na svet, to je vodilo otkriu obimne prozne forme, ambicioznije zamiqene i znatno sloenije od onih koje su nam poznate iz ranijeg Isakovievog stvaralatva. tavie, forma je ostala otvorena; pronaeno kompoziciono naelo moglo je i daqe da se koristi u budunosti",13 to se, danas znamo, u kasnijim delima i obistinilo. Kao najistaknutija obeleja umetnikog metoda ovog autora istraivai su uglavnom isticali lirski pripovedaki stil i osobeni kwievni jezik. Planska gradwa i konstruisanost teksta karakteristina za poeziju, za stih, kao i visok stepen simbolizacije takoe svojstvene stihu, odlikuju kako pripovetke u celini, tako i wihove najsitnije detaqe, poevi od naslova i prvih uvodnih reenica i pasusa, pa do uvek prisutne poente. Realistika faktura teksta, koja u svojoj osnovi sadri precizno voenu fabulu i jasno koncipirane likove, zahvaqujui pesnikoj upotrebi jezika i paqivo ureenoj kwievnoj strukturi uinila je da prie poprime simbolini karakter, otkrivajui nam se u sutini kao lirske pesme. Najtananiji wihovi sadraji postaju oni koji nam nisu neposredno saopteni, nego su samo nagoveteni pesnikim slikamama ili paqivo odabranim detaqima, koji podstiu irok krug asocijacija, sublimirajui i obogaujui tematiku pripovetke. Tako jedno od kqunih naela simbolistike poetike, koje je bilo mnogo vie predmet pesnikih nego prozaistikih interesovawa, postaje bitno obeleje Isakovievog stila: ne imenovati predmet ne da se kae, nego da se nasluti, ime svest itaa koja popuwava beline teksta postaje jedna naknadna, ali predviena dimenzija prie. Pored navedenih oblikovnih osobenosti, autorova gotovo matematika preciznost i doslednost u koriewu elemenata mita i mitologije, pridavawe znaaja kompoziciji, motivaciji i semantizaciji fragmenta koliko i celine, sinhrona konstrukcija narativnih planova, dosledno urau12 Hristo Georgijevski, Skriveni smisao, Pripovedako i romansijersko delo Antonija Isakovia, 1985, Gradina, Ni, str. 60. 13 Vladislava Ribnikar, Mogunosti pripovedawa, Antonije Isakovi kao pripoveda, BIGZ, Beograd 1987, str. 66.

645 navawe simbolike prostora, biqa, imena, boja i brojeva u znaewski nivo prie, samo su neki od argumenata koji opravdavaju potrebu za izrazito paqivim itawem svih, pa i najsitnijih elemenata jezike fakture, koje je svojstveno lirskoj poeziji. Upotrebom detaqa simbolinog ili metaforinog karaktera autor karakterie likove, motivie wihove postupke, pokree i usmerava radwu, ime izbegava eksplicitno vrednovawe ivota, borbe, qudskih postupaka. Mali kondenzovani simboli, poput svojevrsnih mikrofilmova, pruaju mogunost itaocu da ih sam razvije i da od jednog detaqa stvori, uslovno reeno, opsenu tvorevinu.14 Tako u pripovetkama Antonija Isakovia itav niz prostornih odrednica uvek nagovetava mogunost da se neto desi, a verovatnoa da e se zaista i desiti ono to se oekuje gotovo je ravna izvesnosti, tako da te elemente prostora odreujemo kao topose. U ovom delu kao toposi su korieni elementi otvorenog prostora kao to su planina, uma, reka, raskrsnica, put, ali i kua, grad, zid, ograda koji pripadaju zatvorenom prostoru. Istovremeno, ishode odreenih dogaaja moemo da predvidimo sa visokom verovatnoom ukoliko su vezani za levu i desnu stranu, tako da i ove prostorne odrednice odreujemo na nivou toposa. Desna i leva strana su u svim pripovetkama Velike dece, ali i pripovedakom opusu Antonija Isakovia u celini dosledno koriene sa mitoepskim, ali i hrianskim znaewem binarnih opozita desno dobro, ivot, pravda, spas, levo zlo, opasnost, smrt, t. j. desna strana Boija i ista, leva strana demonska i neista. Leva i desna strana javqaju se kao signali, koji posredno kvalifikuju ili najavquju predstojee dogaaje i wihove ishode (najfrekventnije i najkompleksnije su korieni u pripoveci Po trei put). Elementi zatvorenog prostora u ovim pripovetkama nemaju tradicionalno znaewe povlaenog, zatienog prostora junakove sigurnosti. U komaru ratnih stradawa zatvoreni prostor (grad, kua) je privilegovani prostor koji u ovoj prozi pripada vlasti (Po trei put) ili neprijatequ (Dve noi u jednom danu, Crveni al). Zatvoreni prostor u Velikoj deci je prostor privilegija i ideologiziranog sistema vrednosti, koji je predstavqao preuske okvire za junake. Oni prema ovakvom prostoru oseaju prezir i sa gnuawem ga izbegavaju ili naputaju. Tako u prii Po trei put junaci naputaju grad jer u toj prqavoj varoi nemaju vie ta da trae". Gotovo identinu sliku i doivqaj grada koji glavni junak takoe naputa imamo u Trenu 1: A grad smrdi, od stanice smrdi". Major naputa htonini prostor rodnog sela, ali i animalizovani prostor grada trajno se naseqavajui na samoj reci, na splavu. U mitoepskoj simbolici voda je uvek spoj disparatnih mogunosti. Koje e se od wih aktivirati zavisi od pesnikog kontek14 Petar Xaxi, Drama savesti junaka u prozi Antonija Isakovia, Savremena srpska proza, Zbornik, 23, 1989, Trstenik str. 21.

646 sta.15 U pripovetkama Antonija Isakovia reka je uglavnom vezana za stranu ivota. Pripovetke Praznih bregova nastavqaju poetiku liniju onih Isakovievih pria iji ambijent ima vei efekat u pripoveci nego akcija ili karakteri. Tako ambijent pripovetke Prazni bregovi, po kojoj je cela kwiga dobila naziv, ispuwava sveopta pusto od neba do zemqe. Utisak o sveoptoj utamnienosti i neslobodi u ovim priama je paradoksalan i apsolutno tragian krajwi ishod hoda po mukama" nepreglednih kolona junaka ratnih pria Velike dece i Paprati i vatre iji je sveti ciq bila borba za slobodu. irok vremenski kontekst koji se javqa kao karakteristika Isakovievih kwiga kao to su Obraz i Tren 1, u zbirci Nestajawe prati irewe i uslowavawe prostornih koordinata na kojima se realizuju pripovedna deavawa. Raa Kragujevaka, kao prostor pria iz pripovedaevog detiwstva, prisutna je kao hronotop sree, ali i zauvek izgubqenog linog spokoja i sigurnosti; u poznijim priama biva smewena novim pripovedaevim zaviajima vezanim za ratnika vojevawa, da bi u pripovetkama iz posleratnog perioda Isakovi prvi put izaao i van granica zemqe (Nadnica za strah u kojoj daje epizodu o boravku u Parizu i priu o jednom od junaka sa pariskih ulica). Prostor u pripovetkama zbirke Nestajawe uglavnom ima realistiki karakter, dok je samo u pojedinima zadrao i elemente mitolokog znaewa. Tako u pripoveci Riba, reka kao jedan od najomiqenijih motiva Isakovieve proze biva obogaen jo jednom manifestacijom u prilog ivotu. U kontekstu paqivo i dosledno graene simbolike reke Isakoviev junak ba na reci doivqava prvo erotsko iskustvo bogatei korpus pojedinosti vezanih za ovaj topos jo jednim dragocenim detaqem. U posledwoj pripovedakoj zbirci Nestajawe Isakovi skup vitalistikih ali i hedonistikih poriva svojih junaka bogati jo jednim: hrana i partizansko dovijawe oko we esto je bio motiv ranijih pria; meutim, nain pripremawa hrane i zadovoqstvo koje ona izaziva postaje sasvim nov i esto prisutan motiv ovih pripovedaka. Posebno su detaqno opisani trenuci uzimawa hrane i laganog, potpuno predanog uivawa u svakom zalogaju, u svim nijansama ukusa, mirisa i oblika koji se oseaju u ustima u toku jela: suva qiva, kuvani golubovi, pekmez Jedan od najuspelijih narativnih rukavaca prie Anegdota br. 2 predstavqa opis ruka u kui rogatikih Jevreja, koji opet, kao afek15 M. Deteli, Mitski prostor i epika, SANU, Autorska izdavaka zadruga Dosije", Beograd 1992, str. 92. U pripovetkama Antonija Isakovia reka je jedan od dominirajuih simbola ivota. Zekavica u pripoveci Po trei put smeta rawenike, umesto na kamene padine planine, pored reke Vrbas i tako ih spasava (u slovenskoj mitologiji tanina je stanite velikog broja demonskih bia, kao i uma i gora, pa se vezuje za negativno naelo. U identinu mitsku paradigmu ukquuju se jo i stena i kamen) major u Trenu 1 nalazi trajni mir naselivi se na splavu na reci Savi itd. Meutim u prii Nema kraja iz zbirke Prazni bregovi reka i sunce dva najmonija simbola ivota (posebno aktuelizovana u Velikoj deci) svojom nesavladivom stihijom prerastaju u zlu kob glavnog junaka Mitra.

647 tivni podsticaj, izaziva junakova seawa na trpezu deda Antonija, kasnije i posnu slavu sa svim slavskim akonijama kod oca Nikole i majke Rade.16 Diskurs jela i pia u pripovetkama zbirke Nestajawe postaje viestruko funkcionalan: on osvedoava vitalizam Isakovievog oveka koji veno budnim ulima prima svet oko sebe, povezuje prie koje govore o razliitim vremenima i dogaajima odravajui nostalginu i melanholinu liniju kazivawa. Motiv jela i pia tako dobija naglaenu kompozicionu i hronotopsku funkciju i postaje vaan inilac u karakterizaciji i tipizaciji likova. S obzirom na to da ovaj tematski korpus, kao i bilo koji drugi, u procesu literarizacije podlee skupu odreenih konvencija, kako onih aktuelnih u vreme kada delo nastaje, tako i onih koji su deo poetike tradicije",17 istraivawu ovog motiva u pripovetkama Antonija Isakovia moe da bude posveeno jedno novo i sveobuhvatnije istraivawe.18 Pripovetke Antonija Isakovia su najee strukturirane u vie vremenskih ravni. Prospektivni tok pripovedawa obino preseca retrospektivni koji se izvlai iz seawa glavnog junaka na dogaaje iz neposredne ratne prolosti, dogaaje koji po svom znaaju sene i bitno odreuju aktuelna deavawa i situaciju u kojoj zatiemo glavnog junaka. Gotovo u svim pripovetkama Velike dece postoji i trei vremenski plan koji funkcionie u vidu seawa junaka na dogaaje i doivqaje iz mirnodopske prolosti. Asocijativna, podstaknuta nekim nadraajem iz aktuelne stvarnosti, ta su seawa uvek u crno-belom opozitu u odnosu na wu. Tako, vreme u Velikoj deci dosledno gradi svoju fizionomiju i dobija svoj kvalitet: sve qudske nevoqe, stradawa i muke zaiwu se, odvijaju i najee tragino okonavaju u vremenu rata" u ne-qudskom vremenu". Vreme mira" iz ratne vizure postaje arkadsko vreme. Radost, zadovoqstvo, bezbrinost, igra, druewe, qubav, srea, ive samo u tom qudskom vremenu", ooveenom vremenu", jedinom koje oveku prua mogunosti da se realizuje u svim humanim dimenzijama. Poput Velike dece i prie Trena 1 se odlikuju slojevitou vremenskih planova, strukturiranih bar u tri nivoa. Fiktivnu sadawost u kojoj se odvija okvirna pria ispuwavaju dnevnoaktuelna deavawa
16 I u kwievnosti motivi jela i pia prisutni su kao i u drugim oblicima kulture, i wihov smisao kree se od anakreontskog i hedonistikog, do arhetipskog. Tanije smisao hrane i pia u kwievnosti ostvaruje se upravo preko te napregnutosti izmeu fiziolokog i mitolokog znaewa. Ovakva pozicija hrane i pia nije se promenila ni u savremenoj kwievnosti. Iako u mnogim tekstovima naizgled dolazi do isticawa hedonistikog i fiziolokog aspekta, ipak se wihov arhetipski smisao ne gubi", Dejan Milutinovi, Trpeza u kulturi Bugara i Srba, Universitetsko izdatelstvo Sv. sv. Kiril i Metodii", V. Trnovo 2004. str. 125. 17 Sneana Milosavqevi, Slatki ukus konvencija, Trpeza u kulturi Bugara i Srba, Universitetsko izdatelstvo Sv. sv. Kiril i Metodii", V. Trnovo 2004, str. 52. 18 Tumaewe motiva jela i pia u kwievnosti mora, uvek biti kontekstualizovano na vie nivoa anrom, stilskim pravcem, poetikim trenutkom, ali i istorijskim, kulturolokim, sociolokim iwenicama", isto, str. 52.

648 koja, ma koliko bila usputna i naizgled beznaajna, daju pouzdanu sliku o odlikama jednog konkretnog, istorijskog vremena. U svojim seawima pripoveda se uvek vraa u dve ravni prolosti daqu, ratnu, najprisutniju u wegovim ranijim kwigama, i bliu, neposredno poratnu, mirnodopsku, ijoj vrevi kolektivnih pregnua suprotstavqa dramatiku linog ivota. Organizovawem zbivawa u vie vremenskih ravni Isakovi u Trenu 1 daje mozainu sliku cele druge polovine dvadesetog veka, na izvestan nain nagovetavajui i budunost kao etvrti vremenski plan, i to u vidu predskazawa, ili matematiki izvodive jednaine na osnovu podloge koja joj prethodi: Teku vode, dolazi oskudno vreme", prorie narator u Sedmom kazivawu eperku, ali i na drugim mestima, uzgredno. Oskudno vreme evidentno dolazi sa starou glavnog junaka i wegovom traginom sudbinom, ali i sa starewem i svoewem rauna jednog istorijskog vremena. Po svim elementima oskudno vreme je vreme oskudno ivotnim manifestacijama i dogaajima kojima su u Isakovievom delu obilovala neka druga vremena, ona u koja se narator u priama Trena 1 vraa. Oskudno vreme je vreme bez boja, svedeno na dve osnovne: crnu i belu; to je vreme noi i vladavine meseca, vreme ogranienog prostora, bez stvarnih pokreta jer sve to se deava, ve se dogodilo, odsustvo aktuelnog ivota zamewuje pria. Konano, autor stie do zakquka da ovek i nema svoje vreme; ovek svoje vreme otima od stihije istorijskog ili nekog bezlinog vremena i daje mu smisao, boju, znaewe: Vremena ima, nije to. ovek nema svoje vreme. Nae se ipak, za sve se nae", tako je govorila stara bula dok me je pratila do vrata".19 ovekovo vreme je pronaeni tren, to je tren u kojem on pronalazi i prepoznaje sebe, to je tren koji sam otkriva i otima, tako da tren postaje i drugo ime za ovekovo vreme". ovekovog vremena" nikada kao takvog nije bilo, niti e ga biti, svaki ovek ima onoliko svoga vremena" koliko je samo svojih trenova uspeo da prepozna, otme i ostvari. Problemom trena u Isakovievom delu najsistematinije su se bavili Milorad Pavi i Vladislava Ribnikar konstatujui da, uopte uzev, tren" moe biti shvaen kao asak lucidnosti",20 kao trenutak spoznaje ili presudne odluke, od koje zavisi vlastiti ili tui opstanak".21 U vie navrata je i sam pisac objawavao smisao trena" u svom stvaralatvu: Polazim od osnovnog znaewa: tren je reca u naem jeziku koja oznaava najkrae proticawe vremena. Pokuavam da raistim ta znai uopte tren vremena u qudskom ivotu i istoriji Da kaem kwievno filozofski: ovek moda nema ni jedno drugo vreme nego samo taj tren i zbir tih trenova ini ivot koji ivimo.22 Pritom Isakovi ne pokazuje heroje nego qude. On zastupa jedno stanovite koje je humanistiko, ali nije moralistiko, jer je ovek u wego19 20 21 22

Antonije Isakovi, Tren 1, Prosveta, Beograd, Globus, Zagreb 1983, str. 96. Milorad Pavi, nav. delo, str. 40. Ribnikar, nav. delo, str. 53. Podvukla V. J.

649 vim priama jedino merilo svih vrednosti u ivotu. On je pobednik uvek kada dostigne svoju sopstvenu visinu i kada, makar i vlastitom smru, potvrdi svoju ovenost. Neto sasvim novo to donose pripovetke zbirke Obraz, a to e se kao kwievna tendencija znaajno ispoqiti u posledwoj Isakovievoj zbirci Nestajawe, je buewe pripovedake samosvesti" aktuelno za srpsku kwievnost posledwih decenija dvadesetog veka. Isakoviev pripoveda poiwe da se uputa u istraivawe sopstvenih kwievnih postupaka tako da poetiki relevantnih iskaza u ovim priama ima sve vie i oni e initi zaseban, posebno vaan nivo pripovedawa i wihovog kwievnog oblikovawa.

PRILOZI I GRAA
UDC 821.163.41:929 Isakovi A. 821.163.41-83

RAZGOVOR SA ANTONIJEM ISAKOVIEM (voen 10. i 11. oktobra 2001. godine u Beogradu) Antonije Isakovi je bio jedan od onih pisaca koji su izbegavali svako tumaewe i objawavawe sopstvenog pisawa, svako teoretisawe i zakquivawe izvan samog dela".1 Kwiga Govori i razgovori2 u kojoj je pisac prikupio i hronoloki prikazao svoje intervjue (kao i govore u razliitim zvaninim prilikama) posvedoila je da je Isakovi retko tumaio vlastita dela i uputao se u polemiku sa kwievnom kritikom. U intervjuima on uglavnom daje informacije o grai za svoju kwievno-stvaralaku biografiju, prisea se kwievnih poetaka, trenutaka iz ivota i partizanskog vojevawa koji su posluili kao podsticaji za pisawe, naznaava svoje poetike orijentacije i poglede na prirodu i funkciju kwievnosti, ali se vrlo retko bavi pojedinanim ostvarewima u nastojawu da ih sam interpretira ili na koji drugi nain priblii naunoj ili italakoj javnosti. Isakovi je uglavnom ostao dosledan sebi i u posledwem kwievnom razgovoru voenom samo nekoliko meseci pre smrti. Pripremajui doktorski rad na temu Pripovetke Antonija Isakovia, poetika i kwievnoistorijski znaaj, provela sam u jesen 2001. godine nekoliko dana u prijatnim razgovorima sa gospodinom Antonijem Isakoviem. Rana faza istraivawa, u kojoj se nalazio rad na tezi, donekle je nametnula i teme razgovora: seawa na rane pedesete i prve kwievne podsticaje, put do vlastitog stvaralakog rukopisa, odnos prema kwievnoj kritici i nauci, aktuelni istorijski trenutak, sudbina Srbije i Srba. Dijalog sa piscem bila je izuzetna i retka prilika da se iz dvostruke pozicije stvaralake i istraivake ukrste i provere izvesne autorske intencije i neki od tada ostvarenih analitikih uvida. Osim visoke autopoetike samosvesti, koju smo imali prilike u toku rada na tezi da proverimo i dokaemo, poznati pisac je u ovom razgovoru osvedoio talenat vrsnog usmenog pripovedaa. Otuda smo prilikom prenoewa snimqenog materijala sa trake uloili napor da sauvamo autentinu govornu frazu Antonija Isakovia, arm i vitalnost wegovog usmenog pripovedawa.
1 Vidosav Stevanovi, Antonije Isakovi, pisac oskudnih vremena, pogovor kwizi Tren 2, Prosveta, Beograd 1983, str. 310. 2 Antonije Isakovi, Govori i razgovori, Deije novine, Gorwi Milanovac, Jedinstvo, Pritina 1990, intervju iz 1987. god., str. 286.

652 U razgovoru se brzo umarao. U estim pauzama je puio pozajmqene cigarete (kae to radi samo u kafeu, kradom od ene, Lepe, jer mu lekari odavno to brane). alio se na bolove u nozi, na privatnog lekara koji mu je prepisao izuzetno skupe lekove. Delovao je zabrinuto. Pitala sam ga, malo u ali: Zar qudi poput Vas nisu pod zatitom drave? Zar o Vaem zdravqu ne brine i neka institucija? Vi jo uvek piete i dobijate nagrade. To je od nacionalnog znaaja. Blago jednog naroda ne predstavqaju samo ume i rudnici". Smejao se sluajui me sa nevericom. Pa, on je samo stari ovek koji osea bolest. Kao i drugi. Priznao mi je da se svojoj lekarki posledwi put javio pre tri godine. Nekoliko dana nakon naeg susreta otiao je u bolnicu iz koje se vie nikada nije vratio. Preminuo je 14. januara 2002. godine, samo tri meseca nakon ovog razgovora. Violeta Jovanovi: Vi ste jednom prilikom govorei o svojoj qubavi prema kwizi rekli da ste kao ak za vreme velikog ferija" umeli da proitate i po osamdeset kwiga. Da li danas umete da objasnite ime je bila motivisana ta glad za kwigom"? Antonije Isakovi: itawe za vreme velikog ferija bilo je takmiewe izmeu mene i jednog gimnazijalca. Bio je interesantan ovek, ali je bio tako, prosto zablesavqen tim itawem i razmiqawem. Mi smo se takmiili tako to se za vreme ferija ne vidimo po mesec dana, ali kada se sretnemo izmewamo ta iskustva. On je znao da proita celog Balzaka, proitao je Dostojevskog, Tolstoja. Mi smo to prosto halapqivo itali. Nismo stizali ni da svarimo sve to smo proitali. Ali ja sam imao to oseawe, prosto sam trao kroz umu te kwievnosti, trao da nita ne pobegne, da sve zgrabim, da sve imam, to je bila prosto neka vrsta ludila. On je bio malo pomeren ovek. U kom smislu? On je neke stvari u ivotu inio inspirisan motivom iz neke kwige. Na wega je mnogo uticao Dostojevski, Raskoqnikov i ono ubistvo babe. Identifikovao se. I ta je on uradio? Wegov otac je bio policijski pisar u Kruevcu, istraiteq, islednik. I desilo se jedno ubistvo. Ubijen je jedan radnik koji se vraao sa posla kui. Naen je na kruevakom vaaritu. Nikako nisu mogli da nau motiv tog ubistva. To ubistvo je istraivao otac ovog mog druga. Za veme ruka sin ga pita kako napreduje istraga, da li je neto naao. Kae: Nisam nita, ali u vaqda nai." udno je", kae, nije iz koristoqubqa, nita mu nije uzeto. Bio je vrlo edan ovek, nije imao qubavnicu tako da je", kae otac, zamumuqeno neto, neto tako". A taj moj drug, koji je ubio tog radnika, doao do wega, pucao i otiao. I sad jo to nije utvreno. Mi se naemo u Stalau. Stala raskrsnica, velika pruga. Mi se iz Kruevca tu naemo. Kae on meni:

653 Lule, hajde malo da proetamo." Pristanem. Mi etamo. Mrak. Meseina ona, sjakti pruga. On stalno neto pria. Ima neku opsesiju da li ima savreni zloin. A ja wemu kaem: Postoji. Ne moe da se otkrije ovek koji puca, ubije nekoga bez nekog koristoqubqa, bez ikakvog motiva. Pronae se, ali kasnije, sluajno". I on tako, sav je u nekakvoj vatri. Puta me da ja idem napred. I ja u jednom trenutku kaem: Hajdemo da se vratimo." Pa nemoj, 'ajde, jo malo", kae on. Ne, hou da se vratim", kaem. Ko zna, moda se spremao mene da ubije. I ja se vratim sa wim zajedno. Tadi mu je bilo prezime. Mia Tadi. Bio je odlian ak, itao, bio jako vredan. To je bila potreba Vaeg druga da iskustvo kwievnog junaka proivi lino. Potreba da literarno iskustvo postane ivotno. Znai postoji i patologija itawa? Jeste, patologija itawa. Znai itawe moe da bude i patoloko? Apsolutno! I tako, boini ruak u kui gde su mu iveli otac, majka i brat. On u jednom trenutku kae: Oe, jel' je tvoja istraga za onog oveka krenula neto". I kae: Da se vie ne mui da ti ja pomognem i otkrijem ubicu"! Otac se zaudi: ta pria!?" Ja sam ga ubio!" Prizna pred bratom, majkom na tom sveanom ruku. Sve opie i pokae revolver. Otac kae: Hajde, vodim te u zatvor". Spreme se i krenu. Na putu sretnu sreskog naelnika: Gosn. Tadiu, gde ste krenuli, praznik je, Boi." Otac kae: Da vas obavestim g. sreski naelnie, da sam otkrio ubicu onog radnika". Alal Vam vera, g. Tadiu. I gde je on?" To je moj sin, evo ga, vodim ga u zatvor!" I tako, to je bila senzacija za gimnaziju u Kruevcu. I jasno, on je bio kao maloletnik suen. Naie rat. On biva puten. E, sad on koji je hrabar ovek, koji je neka vrsta komuniste, on u Uicu usred dana izvri atentat na Nemce i ubije neke oficire. Tu ga uhapse i on tu zavri.

654 Interesantno da tu priu niste iskoristi u literaturi? Ona prevazilazi ak i literarne fantazije. To je udan motiv o moi kwievnosti! Ova pria ima sve elemente pria iz umetnike kwievnosti. Ali ja sam uvek beao od te prie. Poto je stvarna, i poto sam kasnije utvrdio da se on spremao i mene da ubije, onde, na onoj stanici u Stalau, gde sam ja to i osetio. Kaem, kasnije sam se interesovao za wega i uo da je u Uicu i da je izvrio atentat. itawe obino stavqamo u pozitivan kontekst. Ovo je jedna nova dimenzija odnosa deloitalac. Moda treba promisliti i o tome, toj dimenziji koja kao motiv nije toliko obraena u literaturi. Dobra si ti glavica. Tano. Dobro si to zapazila. Eto ideje. Aska i vuk, 1001 no, prie koje govore o lepoti pripovedawa, snazi umetnosti da produi, spase ivot, a vidite ovde, literatura ume I da bude opasna!!! Ta sugestivnost dela. Jeste. Jedan na savremeni pisac kae da je osetio da moe i sam da pie onda kada je proitao Markesa i 100 godina samoe. Da li postoji neki pisac koji vas je ohrabrio na slian nain? Pisci koji su mene oduevili i oarali i koje sam beskrajno mnogo itao bili su nai pisci, pripovedai Laza Lazarevi i Bora Stankovi. Laza Lazarevi mi je bio nekako patrijarhalno dobar, tako sam ga nekako doivqavao. I doivqavao sam ga kao jednog oveka urednog, nije se razbacivao nego da sve to nekako sredi i uredi tu svoju grau koju napipa, da li je to kolska ikona, ili Prvi put s ocem na jutrewe. Naroito su mi se dopale wegove nedovrene pripovetke, one su me gotovo izluivale npr. Verter i jo neke.3
3 Kwievna kritika je primetila izvesne srodne elemente Isakovievog i Lazarevievog pripovedawa. Tako Milo I. Bandi pie: Budui jedan od onih usredsreenih, disciplinovanih pisaca koji kao da su se zaverili da tede rei i da (koliko je to mogue) kazuju samo ono to im se ini bitno i najvanije po tome moda donekle podsea na Lazu Lazarevia Isakovi je tu svoju sposobnost samokontrole, koncentracije i pribirawa razvijao i prenosio iz kwige u kwigu", Milo I. Bandi, Pripovetka danas: Antonije Isakovi ili portret pripovedaa u dekoru Praznih bregova", Letopis Matice srpske, kw. 408, sveska 12, 1971. godina, str. 170.

655 Vi smatrate da je naa moderna pripovetka poela sa Vukom Karaxiem? Dabome, tako ja smatram. itije Hajduk Veqka, to je prva naa moderna, ali najboqa pria. Ja sam se borio da ova pria ue u itanke za osnovne kole. ta je sa stranim piscima koje Vam kritika esto pripisuje za uzore kao to su Isak Babeq, Hemingvej, Selinxer? Ja Isaka Babeqa neobino cenim i volim, ali ja sam do Babeqa doao mnogo kasnije, zapravo ja sam ve napisao Veliku decu kada sam ga otkrio. Onda sam uoio da naa kwievnost ima neki daleki spoj. Kritika govori i o Hemingveju; meutim, onda kada sam pisao Kaiku jo uvek nisam proitao Hemingveja (nisam znao engleski). Kasnije sam primetio da u mojim priama ima i Hemingveja i Vitorinija; ja sam inae voleo amerike pisce, ali sve je to bilo kasnije. Kada kasnije? Kada sam ve napisao Veliku decu i Paprat i vatru, a onda sam doao do tih pisaca. Onda su vaqda poeli i prvi prevodi. Ta potreba za saimawem, za svoewem na elementarno, na sliku, na detaq Kako ste doli do tog svog rukopisa, do te svoje prepoznatqive reenice? Javqate se iznenada i ceo". Ja sam dosta davno razmiqao o tome i utvrdio u sebi da u postati pisac. Sa svojih 14, 15 godina. A jednako sam razmiqao o tome kako treba da piem. Kako? I da naem to kako? I kako sam dolazio? Ja sam npr. voleo tog Isaka Babeqa, voleo ehova; Vuk je isto tako sveden, raspevan, rasprian, on je obrnuto od nae epike. Ja sam obrnuto od epike. A neto ima tu i od nekog temperamenta, od nekog ne znam, teko je to da se objasni. Da, ali Vaa reenica je tokom vremena poputala", vie nije bivala onako pregnantna Razmiqala sam da li ste se i Vi u pisawu oputali kako ste se udaqavali od rata i te evidentno velike Vae mladalake traume. Moda, moda, ali kako da kaem, ja sam tako neke stvari radio i krio prosto i od sebe. Na primer Paprat i vatra; i ona nosi naslov po jednoj prii. Ali kritika se nije mnogo bavila time da ga objasni zato se zove ba Paprat i vatra? 4 Evo, sada u ja vama da kaem za4 Kritika se ovim pitawem ipak bavila, ali bezuspeno. Tako Milo I. Bandi kae da naslov zbirke Paprat i vatra nema drugu funkciju sem to kao naslov zbirke upozorava na srediwi, dominantni i najboqi tekst u woj", navedeni tekst, str. 172.

656 to sam je tako nazvao. To su za mene dva simbola koja postoje na ovoj planeti Zemqi pre nego to je homosapijens krenuo po woj. Znai paprat, papratita, papratne ume i ogaw, vatra. Vatra koju nije palio ovek, vatra koju je palila priroda, palilo sunce. Ja sam polazio od toga da je na rat bio tako surov i straan, da ako on pobedi, mi emo se vratiti na paprat i vatru, doi emo do svog nekog kraja I ta sam ja mogao da uradim? Ja sam napravo priu Paprat i vatra. Ona je zanimqiva, interesantna, pa sam onda celoj kwizi dao to ime, ali kritika, nije joj palo na pamet da objawava tu sintagmu. Paprat i vatra je simbol praegzistencije, vraawa na poetak, na neto bez iega, jer taj rat je bio tako surov i tako nas je doveo do zida, do kraja, tako da onaj ovek koji se borio da ostane to okree se stalno, da gleda u te cevi, a oni ga okreu. Eto, to je to! On nee, hoe da gleda u wih. Tu se pojavquje i problem svedoka i svedoewa Tano, jer onaj ovek koji je jeo travu i gliste, on se popeo gore i gleda to. I Velika deca imaju svoj simbol. Jer ne bi moglo to da se desi da mi nismo bili velika deca. Jednom prilikom sam bio sa svojim prijateqima, svi su bili poznati pisci, sedeli smo u Maestiku i razgovarali smo o tome kako da krstim moju prvu zbirku Vi ste onda rekli Velika deca, a neko je odgovorio: ne! Svi su bili protiv. Ja kaem ne, u tome je sutina. Nisu osetili odmah. A Prazni bregovi? Prazni bregovi, vidite, ta sintagma, prazan breg ne postoji. Ali ovde je prazan breg, to je ono, opet neko unitewe, opet neto Zato se zovu Prazni bregovi, a nisu prazni? To uopte kritika nije objawavala. Ja kaem u jednom trenutku, oni samo pesnike hoe da objawavaju, a ja nisam pesnik. Vi niste pesnik, ali u Vaim pripovetkama ima mnogo pesnikog, lirskog To nije lako postii, to je najtee. ovek prosto siluje sam sebe za pisaim stolom, mui se. Kako biste Vi sami odredili svoj pripovedaki postupak? Prvo neko pravilo: da sa to mawe rei to vie kaem, znai neka poslovica je u meni uala, neka zagonetka. Ja sam to voleo da i-

657 tam kod Vuka. Ja sam to imao u vidu u nekom svom temeqcu, tako da kaem. Moram da priznam da sam prie pisao razliito. Nekada sam, kada sednem da piem, imao ve celu priu u glavi. Kako treba da izgleda, ta i kako, cela je ve bila smiqena. Nekada nisam imao. Mislim da sam pravio dobre prie i ove koje sam ve imao u glavi i ove koje su se raale u postupku. Najpre bih napisao prvi tekst, zatim drugi, itd. Mogu da kaem da su prie bile dobre i one A i one B, tako da kaem Nema pravila Kod Vas je jako vana slika, ona u mnogim priama dominira. Kako se do we dolazi? Do te slike se dolazi razmiqawem, ali i sluajno, ali to ste vi, taj postupak, jer sluaj je u vama i vi ne znate kada to nekako izae i sklopi se u vama i vi kaete eto je, eto slike. Moram da kaem da sam bio ambiciozan i trudio sam se da tu sliku koju rodim, da je nekako uradim tako da se primeti da se nije dotada pojavila nigde. Sada je tu prvi put. Ne znam, moda se deavalo da se neka slika pojavqivala i kod drugih pisaca, ali ja sam se trudio da i u odnosu na moje delo to prvi put bude. Mada, vidim, ponovi se Osnova je ipak ta sintagma, da ona bude naena. I tada nastaje proces pisawa. Kada sklopim tu sintagmu, kada je izgovorim, uvek doivim prijatno uzbuewe, obuzme me neka toplina i ona poiwe da drai. Ta sintagma nije mrtva, ona se nekako raspucava, istee, skupqa, bere neko nepostojee cvee, ali ga bere, sugerira Vidite, tako sam ja pisao i razmiqao. Polazio sam i od razliitih stvari. Neki put poem od reportae, neke reportae koju sam ja izmislio ili sam je proitao negde. Pa je kasnije rarafim, pa je dubim, pronalazim neke rukavce, i neka uda u woj, ne znam gde u sve da naiem, priem. To izgleda ovako kao neke klade potopqene u vodu i vi nasluujete te klade, ali ne vidite im formu, ali je tu ta masa, ta klada, i vi je uhvatite i onda ponete da je deqete, da je okreete, da dobije neke guke, neke prave linije, neke znake, da dobije neki smisao, zato e, zbog ega e Nikada se nisam urio, da ispiem, izbqujem iz sebe. Oslawao sam se malo i na svoje pamewe, da neu zaboraviti, ali sam pravio i podsetnike, ostavqao neke pisane znake. E, sada, kako sam stariji, ti podsetnici su potrebniji, jer zaboravim, pa se muim i priseam ta sam tu hteo, ali se i prisetim, postoji neko asocijativno pamewe i miqewe. Naem neku petqu, i onda polako, kao neka ica, to se opara, odmota. I ona poslovica sa poetka postane poenta? Znate, ja mislim da je poenta vrlo vana. Ona je prisutna u svim Vaim priama?

658 U svim. Jeste. Ja to namerno radim, a da ispadne spontano. Ne znam da li ste svesno uinili da i Tren 1 ima svoju poentu. Mene je izuzetno potresla posledwa pria koja na sve prethodne baca neko novo svetlo. Npr. ona pria u kojoj narator govori kako je oslobodio Nemca na streqawu, posle mnogo godina susreu se u Beu, Hari Klajst ima porodicu, posao, major je ostao bez iega usamqen, na obali reke provodi svoje penzionerske dane. Kada se pria ita u hronolokom sledu, ona ima jednu dimenziju; meutim, nakon itawa Devetog kazivawa eperku, u kojem se razreava majorova ivotna drama, ova pria, kao i sve potowe, dobija na traginosti koju nisu imale u trenutku hronolokog itawa. Tako Tren 1 ima svoju priu-poentu koja baca sasvim novo svetlo na pripovedni svet kwige u celini. Jeste, dobro si to zapazila, odlino, odlina si! Ja pomislim ponekad da kritiar i italac te stvari nee moi da zapaze. I ne zapaze, mnogi ne zapaze, ali kasnije i zapaze Kaete da kritiari mnogo toga ne zapaze. Da li se, meutim, deavalo da Vas ponekad iznenade nekim zapaawem koje Vi piui niste predvideli"? Bilo je, moram da kaem da neke stvari koje sam napisao, nisam bio svestan da sam napisao. Ne mogu sada da se setim i kaem konkretno, ali se desi da me kritiar iznenadi. Kaem sebi: Boe, vidi ta je on zapazio, zatim i sam itam svoj tekst i zakquim da je u pravu, to stoji, tako da to i ja usvojim. Da, ima i toga. I onda, moram da priznam da sam vrlo, vrlo srean! Vidite, to je onaj zakon da se umetnost teko pravi, ali onda kada se napravi, ona ostane, ne propada. Kad-tad otkrie je oveanstvo koje se muva poput mrava i ni jedan sok, ni jedno zrnce neke istine, nekog ubadawa u duu od kojeg vam se raspukne ceo svet, nee propasti. Ko je po Vaem miqewu o Vaem delu pisao najboqe? Mihiz je vrlo lepo pisao o meni, mada se alio da je jednu stranu izgubio, nikada je nije ponovo napisao. Objavio je prikaz bez te stranice. On je tako bio jedan ovek i te vrste. Ja mu kaem: ne primeuje se, Mihize. Petar Xaxi je lepo pisao. Ja mislim najboqe. Najboqe, najboqe. Ja sam sa wim razgovarao, on je voleo da razgovara sa mnom. On je ono, to se kae, Greko-Cincarin, umeo je da se skoncentrie. Govorio mi je i za romane: Luo, ja u da napiem

659 kwigu o tome, kao onu to sam napisao o Andriu". Na alost, nije stigao, umro je. Tako, to mi je ao. Na primer od ovih istoriara kwievnosti, ne kritiara, kritiari su malo blii piscima, neka vrsta pisaca, od istoriara je vrlo lepo pisala Vladislava Ribnikar. Pametna ena, alal joj vera! Ona je dosada najobuhvatnije prikazala Vae delo. Povodom nagrade Bora Stankovi" koju sam dobio, napisao sam jednu besedu o Bori. Da bih je napisao, morao sam ponovo da itam Boru i da razmiqam o wemu. Bora je udo od pisca. Soan, sav je u nekoj vatri, miran, a ispod toga je neka groznica, neka putenost, koja je tajna, koja Ima ona pria wegova, da li bee U pono. Pria je u ovome: jedna mlada devojka, sama na tim wivama duvanskim, kada se i nou radi, poiwe da peva, peva za sebe, za neku svoju mladost, za neku svoju qubav koju jo ne osea, ali e biti. Tu pesmu slua wen mladi, wen ovek. I on se zaqubquje u tu pesmu, zapravo u wu. To je tako divno napravqeno. Ja sam bio oduevqen, i ta sam ja npr. video i rekao u toj svojoj besedi izmeu ostalog. Ja sam kazao da, itajui Boru Stankovia i razmiqajui o wemu, shvatio sam da Bora ima svoj srpski i srbijanski Mediteran, jer se na Mediteranu radi nou, na Mediteranu se oboava mesec. Qudi se kriju od sunca. I ovde Bora krije qude od sunca. Meseina, stalno je meseina. Neka toplina Mediterana postoji kod wega, u onoj ogromnoj jaruzi, kotlini gde je Vrawe. Tu se sve nekako izmealo, on je gledao te prozore, te epenke, kaldrme, imire, ututkano cvee, toliko je to sve lepo i mirno, pomalo bolesno, a nije bolesno, nego je tuno. Granica je velika stvar kod Bore, preli qudi granicu, nisu preli, junaci odlaze, dolaze, jer je Vrawe bilo dole na granici. Ta granica je neki drugi svet, ponor, Turska. Neto poput ivota i smrti, svetla i tame. Jeste, jeste, Bora je to nekako umeo da deli i da spaja. U svojim priama esto upotrebqavate deminutive. I u naem razgovoru ih je bilo; kako ih objawavate? Ja mislim da taj deminutiv, da on postoji u umadiji, u umadijskom govoru. Kada umawe, nekako priblie, sve pretvore u nekakvu deicu. Ne decu, nego deicu. Ja mislim da sam to poneo sa jezikom, jer sam kolu uio u Rai Kragujevakoj, u Aranelovcu. Govor se lepi za oveka i ne zna kako se sve lepi. Ja sam deminutive doivela kao Va pokuaj da jezikom umekate, ublaite

660 Drastiku! Da, da je malo primirite. Jeste. Strahote o kojima Vi piete junake su zadesile", oni imaju potrebu sve da umawe kako bi nekako preiveli. Tako je junacima na primer mio ne ivot, nego ivoti. Tano, ivoti, provue se ivoti. To sam negde upotrebio. Primetio sam i to da se na narod, seqak, sporazumeva moda vie utawem, nekim glasom: ah, oh, oima, nego to izgovara cele reenice. Ja sam razmiqao ta je to i odakle je to. I jedan od tih odgovora je okupacija, jer u okupaciji ne sme da se pria. To je nekako ostalo i danas. Npr. selo, dolaze gosti. Majka pogleda erku. Kako je pogledala ona zna da treba doneti slatko i vodu, ali zna i koje ae, da li one najboqe ili one sredwe, majka to odredi i nema greke, nemo, a opet se sve zna. Ja sam u ratu to doivqavao, da mi domain kae, a ne kae idu Nemci, ali ja poruku primam i sklawam se. To, to su trenovi, sekunde, ne moe da mu objawava jer, ode glava. Sada ste rekli neto jako vano, tren, trenovi? Ja sam razmiqao o trenu, tren to je reca koja govori o naem trenutku vremena. Mi tom recom tren" obeleavamo to vreme, to nije treptaj, nego ba tren. Vano je tren razumeti, jer sve moe da se desi u trenu. I qubav te zakai u jednom trenu, taj tren treba prepoznati. U trenu se izbegava smrt, u trenu te smrt sustigne, u trenu shvatite dubinu neega, tako da to nije malo vreme, to je neko udno, malo, ali dubinsko vreme". Pomou tih trenova moemo da razumemo svoju egzistenciju, pa i svoju istoriju. Tako sam ja shvatao taj tren; kasnije mi je bila potrebna kwiga da objasnim i da opiem svoje shvatawe trena. Motiv trena je na izvestan nain prisutan i u Vaim prvim kwigama, da bi mu u Trenu 1 bile posveene itave prie. Posebno su dramatini trenovi odluka, hoe ga ubiti, nee, ili junak uje poznati glas preko telefona i umire u trenu oduevqewa. Eto, tako je to. Moda nisam u pravu, ali ja sam eleo da pomou tih trenova uem u razliite qudske slojeve, u neke slojeve prole, zaboravqene. Znate, tren vas vraa iz zaborava, iz tekog zaborava. Tu je ve i Prust pomalo prisutan. Verovatno, Prusta sam itao, mada ga i nisam mnogo itao.

661 Recite mi neto o eperku. eperko, to je onaj Zoa iz Kaike. Slabaan, a neunitiv. On svojom pawom regulie priu. im ona postaje surutka" on zadrema, nee vie da slua. On je jedan udan motor i na jedan udan nain razvija energiju kod vas. Taj utqivi eperko, to zrnce od oveka. Jer eper, eperko, to je ona mala mera, eper. Aha, eto ni to niko nije objawavao. Ima eper, ja sam izvukao. Mada kod nas postoji prezime eperkovi. Da, to mi je bio drug i prijateq, taj eperkovi. Eto, ti eperi izlaze iz okupacije, to nam je ona dala. U jednoj prii Va junak kae da ima sve, ima eperka. Smatrate da je dovoqno da postoji neko ko e sasluati nau ivotnu priu Na ivot je pria. Ako nema ko da je saslua? Gotovo i jedino tako ostajemo, jedino se tako otimamo iz te tamnine, iz tog nitavila. Vi pomou eperka ubijate nitavilo, znai smrt. eperko u sebi saima i priu o 1001 noi. Zapazila sam da ste nekako u mnogim stvarima bili prvi u naoj kwievnosti. Modernizovana posleratna pria poela je sa vama, Petar Xaxi Vas naziva prvim pravim piscem kratke prie kod nas", u temeqima ste onoga to su nazivali prozom novog stila", stvarnosnom prozom", prvi ste otvorili opasnu" temu o Golom otoku. Kako ste npr. doli na ideju da napiete priu Molba iz 1950 kojom otvarate vrata jednom od dominirajuih stilova druge polovine dvadesetog veka, koji, dodue, nikada nije zagospodario Vaim delom? Da se setim kako sam doao do te prie. Ja sam doao do jednog dokumenta, gde jedan ovek pie pismo ministru unutrawih poslova. To je ta molba. Mene je to zaintrigiralo i osetio sam da tu moe da bude pria. Rodila mi se i ta ideja da od nekih pria pravim niz, npr. Anegdota br. 1, Anegdota br. 2. Mislio sam da ih napravim deset, ali ovek misli, pa ne uradi, ne moe da uradi. U Anegdoti br. 2 eleo sam da napravim priu u prii, npr. ona jevrejska porodica kod koje su bili na ruku, odlazi u neku nigdinu, ne zna se da li e ostati ivi, da li e stii dole do mora i prebaciti se u Italiju, pitawe je, ja sam to ostavio, ne zna se. E, to je pria u prii, mislim da je to jedna vrednost u umetnosti, u prozi

662 Molba iz 1950 je, znai, nastala tako to ste naili na dokument, on je bio intrigantan i eleli ste da ga literarno obradite Razmiqao sam: od dokumenta napraviti priu. Tako je ja zaponem, uradim i mislim da je tu trebalo jo neto uraditi, da se to shvati, da se ne pogubi. Ali eto, nisam stigao. Dovoqno ste stigli. Svuda gde ste stigli, stigli ste meu prvima, ili prvi. Ja sam voleo da sluam Mihiza, ja sam ga draio tim sluawem, kao ja sam sada tu neki eperko. I mi, seam se onako umorni, nema gde da se sedne, celu no smo proveli u haustoru, tamo priajui. Ujutru smo iscrpqeni otili na burek i jogurt. To je meni bio prijatan i lep doivqaj. Mihiz je taj doivqaj opisao u svom prikazu, pokazao je koliko je bio detiwasto oaran Vaom prvom priom. Koliko ste Vi bili svesni da ste napravili neto prilino drugaije i novo u naoj kwievnosti tog vremena? Nisam bio svestan. Ja sam mislio da on preteruje. Ali to preterivawe meni je bilo potrebno. To preterivawe meni je bilo prijatno, podsticajno, jer Mihiz je imao obiaj da kae: Sluaj, Antonije, hajde da sednemo da se hvalimo". A ja kaem: Zna ta, Mihize, ti zna lepo da hvali, a ja ne umem, ali evo ti kreni". I on krene. Ali hvali te ubedqivo, tano, ne nekom frazom, nego sve izvlai neke sutine, i ume sa tim sutinama da barata. Kao utipak neki Kuva se, a on izvue utipak, lep je, ukusan, rumen, pa onda drugi utipak Pa Vas nahrani time Pa me nahrani. Tako je on to Vi ste drugovali sa mnogim piscima. Ja sam drugovao sa Dobricom i sa Oskarom Daviom, ali sam se sa wim i raziao. Nisam mogao da podnesem ta wegova shvatawa i te wegove ambicije. On je bio dogmata. Zaletao se nepotrebno. A ja, ja sam ga kasnije i uvredio u ivotu. Ja sam mu sve kwige, a mislim da sam kod sebe imao jedno 7, 8, 10 wegovih kwiga sa posvetom, zapakovao i poslao mu na kunu adresu. To ga je uvredilo, besneo je, ali ta je uradio sa tim kwigama, ne znam ini mi se da je bio ekscentrik.

663 Jeste, jeste, mada je bio drugar. Mislim da moram da kaem i lepe stvari o wemu Ja piem, jo nisam pisac, ali on veruje da sam pisac. Napiem priu, radio sam je ve 23 meseca, prepisivao je, sada je gotova i ja je donesem wemu. Nije otkucana, u rukopisu je i ja je itam wemu. On prekine svoje pisawe: Hajde, Luo!", i ja itam, itam dva sata, velika pria i on trpi to sve i slua, seam se, bila je to pria Po trei put, duga trideset strana. Ja proitam i stanem, a on suzi, plae. Kae: Luo, otkud ti to! Hou da nosim u Novu misao da objavim". A ja nikako nisam hteo, ja sam bio nekako strog prema sebi. Hou ja da objavqujem, ali hou prvo da napiem kwigu, ja sam celu kwigu Velika deca napisao i tek onda poeo da objavqujem. Oskar, Dobrica i Lali vezuju se za novi posleratni roman, Vi i Miodrag Bulatovi za pripovetku. Bulatovi je bio potpuno drugaiji od Vas Ima ona pria moja o drebetu. Ja sam napisao kako je to meni ispriao Vib: Ja traim, ti, nema ko drugi, nego ti! Znae ti sve!" I ja sam se muio, mislio, mislio, i kada sam bio u Italiji u Rimu, ja sam je napisao. I na veeri jednoj gde su bili Momo Kapor i ne znam ko jo od pisaca, ja proitam. Oni su se oduevili, odlino, kau, pria strana. Plavo nebo, ispod wega crni ator, vranac koji bei ispred noa, vojvoda koji Vojvoda Kesar, Keserovi iz Kruevca On je smrt, smrt sama Ostalo je zabeleeno da ste nekoliko posleratnih godina proveli u Jagodini. Koliko je Jagodina bila podsticajna za Vae stvaralatvo. Tada jo uvek niste pisali? Jagodina je jedna prijatna varo. Ja sam u Jagodini bio dve godine. Bio sam mlad ovek, imao sam tamo i qubavi koje sam krio. Ali voleo sam i okolinu, manastire. Kaleni, to je divan manastir, Ravanica, Manasija, vrlo znaajni manastiri. Tih godina sam jo uvek samo pravio beleke. Ona pria Berlin kaput, ta pria! Ja sam nekako zamiqao da je taj komandant u Jagodini i ide u Kragujevac gde se deava to streqawe. I onaj trg gde se nalazi onaj kameni vojnik, ima ga meu mojim motivima. Ne mogu da se setim svega, ali upetqao sam tu i jagodinsku crkvu, ona je lepa. A svetenik je bio Mladen. Poznavao sam mnoge ondawe omladince, danas mnogih vie nema. Seam se Vite uiteqa, kasnije je bio ministar za vere. Mnogo se ugojio. Kaem mu: Vito, bre, mnogo jede, razbolee se!" Kae on meni: Idem kod vladike, zna dobro se jede". I stvarno je brzo umro.

664 Kako danas razmiqate o svojim kwievnim junacima, o wihovom zanosu, podvinitvu, rtvama i svemu onome to nas je snalo ka kraju prie vezane za 20. vek? Vrednosti e ostati! Ako to vredi koliko vredi to e ostati. Ta tzv. propaganda koja govori o komuwarama Ja jesam bio komunista, ali nikada nisam bio komuwara. Komuware su oni koji su se okoristili od tog sistema. A sudbina Srba i Srbije? Strana, to me pogaa i ne znam kako emo se izvui jer nad nama je izvren miran zloin", koji jo uvek traje u novim formama. Da li imate neko objawewe, zato nas kawavaju, da li je to pravoslavqe, svetosavqe? Pa sve je to. I pravoslavqe, svetosavqe, ali i mi imamo neto kao narod, neku przwiavost koja je nepodnoqiva za velike, obrazovane, bogate. ak su i teorije neke, ja mislim, zbog nas napravqene. Npr. tvrde da istorija nije vana, to su Amerikanci poeli. To verovatno ide otuda to oni nemaju istoriju, plitki su, ali ide ovo: ta je istorija? Wima smeta to Kosovo, teko im je i da shvate. Ipak, i mi smo greili? Greili smo negde gde smo mislili da smo isuvie moni, da moemo, a ne moemo! Moraemo izgleda i mi da se mewamo? To ova vlast radi, pokuava da uradi. I tu se neto otvara, dobijamo neke pare, mada nas i zavitlavaju, hoenee! Vratimo se kwievnosti, na emu sada radite, ta pripremate? Imam jedan rukopis, napisao sam, ali treba jo da radim, a naslov je Od sebe, sebi. To su prie? Celina jedna, eto. Moda neka memoaristika, memoari neki

OCENE I PRIKAZI
UDC 821.124'02.091 27:1(37+38) 821.163.41-95

STUDIJA O STAROHRIANSKOM KLASICIZMU


Dr Nenad Ristovi, Starohrianski klasicizam (pozitivni stavovi starohrianskih pisaca prema antikoj kwizi) Beograd, igoja tampa, 2005, 1279.

Kwiga pod gorwim naslovom, kako i sam autor kazuje u predgovoru, u osnovi je utemeqena na tekstu wegovog magistarskog rada koji je uspeno odbranio na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ristovieve temeqne prerade i dopune u velikoj meri daju nam za pravo da govorimo o novoj monografiji koja na magistarski rad najvie podsea svojim podnaslovom. A naslov wegovog magistarskog rada bio je: Pozitivni teoretski stavovi starih hrianskih pisaca prema antikom kwievnom nasleu. Ako izuzmemo uvodna poglavqa koja govore o metodolokom principu i hronolokom okviru i zakquka na kraju, iza kojeg neposredno sledi Prosopografski vodi, namewen kako struwacima tako i iroj italakoj publici, mogli bismo rei da kwiga sadri dva tematska bloka pod naslovima: Kontekst starohrianskih afirmacija antike kwige i Deklarisani starohrianski klasicisti. U prvoj skupini tekstovi su naslovqeni ovako: Pitawa prioriteta i originalnosti, Biblijski argumenti, Uloga filosofije, Pristup poeziji, Odnos prema retorici, Nezamenqivost antikog obrazovawa, Posledwi izazov. Druga tematska celina posveena je autorima helenskim i rimskim hrianskim piscima: Justin Filosof, Minucije Feliks, Tertulijan, Kliment Aleksandrijski, Origen, Arnobije, Laktancije, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski, Jovan Zlatousti, Jeronim, Avgustin, Isidor Pelusijski, Sokrat Sholastik. Na kraju autor je dodao spisak skraenica i izvora, izabranu bibliografiju i registar imena i pojmova. Nenad Ristovi je iz izuzetno opsene, sloene i disparatne materije pozitivnog tretmana antikog kwievnog naslea od strane starohrianskih autora izdvojio kqune idejne koncepcije, kulturne programe i istorijske izazove oko kojih se taj pozitivni tretman kretao. Na prvom mestu Nenad Ristovi se dotie onih hrianskih stavova prema antikoj kwizi koji su nasleeni od jevrejskih helenistikih mislilaca i pisaca: da je antika kwiga poreklom iz Biblije i da je weno itawe direktno ili indirektno odobreno u Bibliji. Ristovi se zatim bavi ulogom antike filosofije u razvoju pozitivnog gledawa starog hrianstva prema tekovinama antikog duha. On nalazi da je ona prva od tih tekovina prihvaena i neprekidno i vie od drugih koriena u hrianskoj misiji. On to pokazuje analizom bogatog materijala od navodne propovedi apostola Pavla u Atini zabeleene u Delima apostolskim do Avgustinovih neoplatonistikih spekulacija, ukazujui naroito na afirmaciju antike filosofije kod Justina Filosofa i Klimenta Aleksandrijskog. Kao drugi vaan aspekt u pozitivnom odnosu starohrianskih pisaca prema antikoj kwievnosti Nenad Ristovi navodi retorsku kulturu. Ukazujui na wihove pozitivne i mnogobrojne negativne izjave o retorici, pre svega

666
aktuelnoj sofistikoj, te paganske napade na stilsku jednostavnost hrianskih Svetih spisa i wihov kwievni stil kojim su to opovrgavali, kandidat je nastojao da objasni razloge za tu ambivalentnost. U veini sluajeva ona je proisticala iz praktine namene i okrenutosti irokoj publici hrianske kwievne produkcije, kao i optehrianske obazrivosti prema svakoj mogunosti relativizovawa i izvrtawa bogomdane istine. Ali sa otvarawem Crkve prema obrazovanom auditorijumu propagandistiki momenat je uslovio upravo obrnuto koriewe oprobanih retorskih recepata za pridobijawe masa i to je u etvrtom veku dovelo do stvarawa hrianske retorike na osnovama paganske ne samo u praksi nego i na teoretskom planu u delima retorski veoma obrazovanih hrianskih pisaca: Grigorija Bogoslova, Jeronima i Avgustina. U drugom delu rada Nenad Ristovi daje izbor petnaest najistaknutijih starohrianskih pisaca po pozitivnoj opredeqenosti prema antikom kwievnom nasleu. Izvorni materijal je prezentovan i u originalu i u prevodu koji je kandidat radio sa uzornom filolokom pedantnou i prevodilakim ukusom. Paqivo odabran i osmiqeno rasporeen ovaj materijal prate znalaka analiza i pouzdani zakquci. Naroito se istie Ristovievo sagledavawe razlika izmeu Avgustinovih zrelih opservacija o odnosu hrianstva i antike kulture i onih kod wegovih savremenika na hrianskom Istoku, te dalekosenih posledica koje su te razlike imale u zavrnom stadijumu razvoja starohrianske misli za potowu istoriju dvaju svetova, grkog i latinskog. Najvei prostor kandidat je posvetio tekstu koji se najdirektnije i najeksplicitnije odnosi na temu, spisu Mladiima kako da se koriste helenskom kwievnou Vasilija Velikog, iznosei pritom svoje izdvojeno miqewe u vezi sa polemikom u strunoj literaturi o navodnoj precewenosti znaaja ovoga dela. No najoriginalnija zapaawa u ovom delu svoga rada Ristovi daje osvrui se na jednu digresiju crkvenog istoriara Sokrata na temu pravilnog odnosa hriana prema kulturnom nasleu antikog paganstva. U tom tekstu, skoro nezapaenom od ispitivaa, on vidi rekapitulaciju i sr svekolikog starohrianskog teorijskog tragawa za reewem ove teke dileme i gorueg problema antikog hrianstva, u formulaciji koja anticipira vizantijsku ikonomijsku politiku prema uvawu antikih kulturnih tradicija. U zakquku rada kandidat je materijal, ve klasifikovan prema kqunim temama i prezentovan po glavnim predstavnicima, jo jednom sredio izdvajajui u wemu tri najoptija razloga za pozitivno odreewe starohrianskih pisaca prema nasleu antike kwievnosti. To su po wemu: istina i mudrost koje se nalaze u delima profanih pisaca kada se slau sa onim to pie u Svetom pismu; zatim, poznavawe paganske literature i posedovawe svetovnog obrazovawa kao nenadmano sredstvo podrke argumentovawu i unapreewu hrianske propovedi i boqeg interpretirawa i razumevawa Svetog pisma; najzad, opte obrazovawe u kwievnosti, filosofiji i naukama kao praktina nunost za svakog hrianina da bi zauzeo ravnopravno mesto u drutvu, tavie da bi uopte u wemu mogao da opstane. Za ovako temeqno i iscrpno voewe svojih zamisli Nenad Ristovi je prikupio i konsultovao veoma bogatu i raznovrsnu literaturu na vie stranih jezika. Pored toga pokazao je veliku brigu za preglednost i jasnost u pisawu i doslednost u terminologiji. I sa tehnike strane kwiga je uraena sa najveom pawom, naroito u grafikoj prezentaciji izdvojenih pozitivnih izjava starohrianskih pisaca prema nasleu antike kwievnosti koje su kandidatu bile polazni i glavni materijal u ispitivawu. Ristovi se ovom kwigom svrstava u red istraivaa koji na dokumentovan nain, stilski dopadqivo, terminoloki precizno i jeziki iznijansirano

667
otkrivaju sloene veze i puteve na kojima se ukrtaju razliita razdobqa: pozna antika i ranovizantijsko doba, paganska i hrianska kwievnost, antika retorika i hrianska omilitika; jednom reju antika i hrianska kultura.
Vojislav Jeli

UDC 811.16+821.16(470)

O SLAVISTICI I SRBISTICI
Vladimir Pavlovi Gudkov, Slavistika srbistika, Beograd, 2006.

Vladimir Pavlovi je u ovoj kwizi s pravom zabeleio da jedan od obaveznih principa istraivawa istorije nauke treba da bude iscrpno prouavawe i osmiqavawe svih aspekata stvaralatva pojedinih naunika". Ova kwiga, objavqena u ediciji Studije o Srbima", naoj iroj naunoj javnosti pribliava dostignua ovog vrsnog ruskog filologa koji je svoj ivot posvetio prouavawu naeg jezika i u tome ostvario znaajne rezultate. Wen sadraj itaoca upoznaje s Vladimirom Pavloviem kao istoriarem nauke o jeziku kroz wegovu analizu radova ruskih filologa u prouavawu naeg kwievnog jezika. Na pitawe otkud potreba ruske filoloke nauke da izuava istoriju i kwievnost slovenskih nareja" italac e u ovoj kwizi nai odgovor: ve u prve dve decenije HH veka u ruskoj slavistici se shvatilo da nije mogue svestrano i temeqno prouavawe ruske istorije, kwievnosti i ruskog jezika izvan opteslovenskog duhovnog kompleksa. To je najpreciznije izrazio Aleksandar Vostokov. Kako se prouavawe ruskog duhovnog ivota razvijalo, potreba za prouavawem duhovnog ivota drugih slovenskih naroda bivala je sve izrazitija. Shvatilo se da bez osposobqenih kadrova nije mogue obavqati taj posao, pa su 1835. godine osnovane katedre za slavistiku na univerzitetima u Moskvi, Peterburgu, Kazanu i Harkovu. Za to su izabrani talentovani mladi svreni studenti ruske filologije i poslati u slovenske zemqe da na terenu prouavaju istoriju, kwievnost, jezik, obiaje slovenskih naroda. Za Moskovski univerzitet izabran je Osip Maksimovi Boanski, za Petrogradski Petar Ivanovi Prejs, za Kazanski Vladimir Ivanovi Grigorovi, za Harkovski Izmail Ivanovi Srezwevski. Iz ove kwige italac e saznati da je samo iz kole O. Boanskog izalo pet znaajnih slavista J. P. Novikov, A. A. Majkov, A. F. Giqferding, A. A. Kotqarevski i A. A. Koubinski. Vladimir Pavlovi posebno istie da se Boanski bavio istorijom slovenske pismenosti i prouavawem kwievno-jezikih izvora i zakquuje da u ruskoj slavistici wegov nauno-izdavaki rad nema premca". J. Novikov je posebno prouavao odlike luikih nareja, Kotqarevski je napisao znaajne kwige Biblioloki ogled o staroj ruskoj pismenosti i Uporedna lingvistika, Koubinski je prouavao eki katolicizam poetka H veka, odnos meu slovenskim jezicima i prvim godinama ruske slavistike. Posebno srpskim i junoslovenskim duhovnim ivotom bavili su se Apolon A. Majkov i Aleksandar Giqferding. Kapitalno delo Apolona Majkova Istorija srpskog jezika po spomenicima pisanim irilicom, u vezi sa istorijom nareja (1857), po miqewu Gudkova, predstavqa svestrano istraivawe srpskih poveqa, pisama, testamenata i drugih dokumenata iz perioda HH veka". Prvi deo kwige je istorija Srbije, Bosne i Dubrovnika. Gudkov naglaava da je Majkov dobro shvatio granicu iz-

668
meu crkvenoslovenskog i srpskog jezika". Analizirajui tekstove starih spomenika, Majkov je rekonstruisao istorijske procese i wihove rezultate u fonetici i morfologiji" i opisivao odraz realnog (ivog) jezika Srba". On misli da je Majkov po vokaciji pre istoriar, nego filolog", da nije bio vet u primeni lingvistikog uporednoistorijskog metoda", ali mu ipak odaje priznawe da je proirio i produbio predstave o upotrebi 'narodnog jezika' u opsenom korpusu sredwevekovne srpske pismenosti". Majkov je i relativizovao ovo gledite i ukazao da u jeziku spomenika od H do H veka preovlauje narodnost", a ne dominira. On misli da se u razvoju jezika ve desio preokret, jezik je postao ujednaeniji, teniji, blii lokalnom govoru, on se, takorei, ponarodio". Majkov je zapazio da je krajem H veka, uporedo s buewem narodnosti", dolo do tewe za jezikom sposobnim da udovoqi razliitim potrebama itavog naroda koji se nalazi u fazi preporoda". Po wemu, prvi koji je shvatio tu potrebu bio je Dositej Obradovi. Kad govori o Giqferdingu, Gudkov posebno naglaava irok tematski dijapazon" wegovih interesovawa. Jo kao student, ovaj slavist se pod uticajem jednog od vodeih slavjanofila A. Komjakova zainteresovao za genetski odnos sanskrita i slovenskih, kao i drugih indoevropskih jezika". Poto je bio pod snanim uticajem slavjanofilskog pokreta i wegove ideologije, u wegovim radovima se zapaa tewa da se slavenofilska koncepcija potkrepi jezikim genealokim postavkama". Giqferding je kao diplomatski slubenik proveo nekoliko godina meu Junim i Zapadnim Slovenima, intenzivno se bavio wihovim jezicima, istorijom i etnografijom. O Srbima je objavio kwige Bosna, Hercegovina i Stara Srbija (1859) i Stari zbornik srpskih poslovica (1868). U drugom delu kwige posebnu pawu zasluuje poglavqe Istorija kwievnog jezika kod Srba u tumaewu N. A. Popova". Profesor Gudkov posebno istie nauno-istraivaki univerzalizam u irokoj oblasti filolokih i istorijskih nauka, vieaspektna istraivawa i prouavawa, kad je isti autor". Uz Koubinskog, Majkova, Roviwskog, on u ovom smislu posebno istie Nila Aleksandrovia Popova. On punu pawu posveuje radu ovog slaviste Prilog pitawu o reformi Vuka Karaxia", koji je recenzija kwige Platona Kulakovskog Vuk Karaxi, wegov rad i znaaj u srpskoj kwievnosti. Objektivno, ovo je opirna samostalna studija" sa tumaewem socijalno-istorijskih okolnosti" u kojima su se razvijali kwievni jezik i kultura Srba tokom H i prvih decenija HH veka i u kojima su sazrevali preduslovi za reformu Vuka Karaxia". Popov naglaava veoma ivu misao Kulakovskog o orijentisanosti materije i strukture jezika pismenosti i kwievnosti na odreenu socijalnu sredinu", to znai da drutveni faktori odreuju diferencijaciju i funkcionisawe varijanti kwievnog jezika". Gudkov smatra da je Popov kao istoriar, iako sebe nije smatrao posebno strunim u oblasti filologije, ipak bio dosta kompetentan" u ovoj oblasti. Popov misli da Kulakovski nije izneo dovoqno podataka o ulozi ruskih uiteqa i ruske kwige u srpskoj kulturi H veka". Zato je obratio posebnu pawu na grau iz Sinodalnog arhiva i na ostale izvore koji se odnose na prosvetiteqsku misiju Maksima Suvorova" i drugih ruskih uiteqa. Gudkov misli da je oslawawe Srba u Austriji i Ugarskoj na rusku kwigu i kulturu bilo izazvano potrebom zatite od unijaewa i pokatoliavawa, to jest od odnaroavawa. Popov je pisao da je koriewe slavenoruskih kwiga i slavenoruskog obrazovawa meu maarskim Srbima podravano od srpske crkvene hijerarhije, vojne uprave i manastirskog posednitva". Za nastanak rusko-srpskog zajednitva u H veku postojali su trostruki objektivni razlozi politiki, crkveni i socijalni". Profesor Gudkov naglaava da je i danas aktuelna nepristrasna savesna analiza istorijskih svedoewa", da su i danas ivi argumentovani zakquci

669
Nila Popova o prirodi ruskog uticaja u srpskoj kulturi H veka" i pored toga to su objavqeni pre vie od sto godina. Ova misao mu je bila uvod u kritiku nekih gledita koja se pojavquju u nae vreme da su austrijski" i ugarski" Srbi u H veku bili pasivni objekat spoqnih uticaja razliitih drava kao poqe konkurentske borbe za dominaciju u oblasti kulture sa dalekosenim politikim ciqevima, gde je pobedila dovitqiva ruska diplomatija". On navodi opirniji odlomak iz rada Lazara uria Tobowa unijatska tamparija u Trnavi iz 1971. godine, u kojem ovaj na istoriar kulture tvrdi da je zamenom jezika u crkvi" ruska propaganda vezala svetenike za ruske duhovne kole i potom uspela da uvede i ruski jezik u kole, literaturu i administraciju Srba". uri misli da su spretnost" i vetina" ruske propagande", koja je uvoewem novog kwievnog jezika kod Srba" odloila stvarawe novije srpske kwievnosti, jer bilo je potrebno da kwievnici prvo naue nov nepoznat jezik da bi mogli pisati na wemu". Gudkov je duboko u pravu to odbacuje ovakvo istorijsko gledite i to ukazuje na istorijski zasnovano stanovite Platona Kulakovskog, Nila Popova i velike veine srpskih istraivaa. Uloga Rusije i ruske kulture u nacionalnom i kulturnom razvoju Srba u toku H i HH veka uslovqena je pre svega srpskim, a zatim i ruskim razlozima. Jedan od najbitnijih je snaewe Rusije od kraja H veka i pojaavawe wene uloge u evropskim poslovima u toku naredna dva veka. Na drugoj strani, Srbi se nalaze u traginom poloaju razdeqenosti i ropstva. Rusija im je bila jedini oslonac. Od samog poetka H veka Srbi su nastojali da osnuju svoje kole za uiteqe i svetenike, ali ne po austrijskim uslovima. Srpski mitropoliti traili su i dobijali pomo od Rusije. Tako 1718. godine mitropolit Mojsej Petrovi moli ruskog cara Petra Velikog da mu poaqe uiteqe i kolske kwige. Na ovu molbu nije dobio nikakav odgovor. Uporni mitropoliti se 1721. godine ponovo obraa Bogom danomu, Bogom vjenanomu i Bogom hranimomu gosudarju naemu carju i velikomu kwazu Petru Aleksejeviu". Ovoga puta car je usliio molbu. Pojaavawe pritiska katolike crkve i austrijske drave od poetka etrdesetih godina H veka jo vie je podsticalo Srbe da se okrenu Rusima i uinilo ruski uticaj dubqim i sadrajnijim. Ruske-srpske veze i ruski uticaj dobijaju u ovo vreme i jedan poseban vid: mladi Srbi odlaze u Rusiju na kolovawe. Kijevska duhovna akademija bila je u H veku najpoznatija pravoslavna duhovna kola. U woj je od 1721. godine uilo dvadeset osam mladih Srba. Meu wima su najistaknutiji bili pisac i istoriar Jovan Raji, kasniji vladika budimski i pisac Dionisije Novakovi, mitropolit Mojsej Putnik, zatim Jovan Vitkovi i Evstatije Skerletov. Oni su iz ruskih kola donosili u srpsku sredinu visoko razvijenu svest o pripadnosti velikoj i snanoj slovenskoj zajednici i uverewe da treba nastaviti borbu za nacionalno samoodrawe. I pored toga to je Popov svoju studiju pisao sto godina pre uria, umeo je mnogo dubqe i istorinije da vidi dinamiku uzajamnog dejstva davaoca i primaoca uticaja. Gudkov navodi etiri bitna stava Nila Popova o prirodi rusko-srpskih odnosa u H veku. Prvo, ruske kwige i u originalu i u srpskim reprodukcijama i preradama potpuno su zadovoqavale tadawe potrebe srpskih kola i crkava". Drugo, srpski pisci tek zavrivi slavenoruske kole mogli su se odupreti pritiscima katolike propagande i kolskim reformama austrijske vlade". Tree, ruske kwige svojom cenom nisu mogle potiskivati srpske. etvrto, ruske kwige nisu potpuno potisnule iz upotrebe onaj jezik i pravopis koji se postepeno razvijao u ranijim spomenicima". Nil Popov je pisao: im je stvar dola do sastavqawa kwiga iji je sadraj uzet iz svakodnevnog ivota, odmah je nastajala potreba obraawa materwem jeziku". Usvajawem ruskoslovenskog jezika nije se prekinula tradicija pisawa na narodnom

670
jeziku onda kada to odgovara predmetu". Ruskoslovenska pismenost kod Srba mogla je da se odri, pisao je Popov, sve dok su politike okolnosti i drutveni odnosi spreavali narodnu masu, preteno gradsko i seosko stanovnitvo, da uestvuje u duhovnom i intelektualnom radu". Nisu u svim istorijskim epohama isti nosioci kwievnog jezika. Popov je bio svestan da su Vukove reforme plod demokratizacije kulture. Vukova borba nije bila samo teorijski spor u oblasti filologije: to je borba dveju epoha u srpskoj istoriji". Gudkov je obratio posebnu pawu i na odnos Nila Popova prema Jerneju Kopitaru. I pored toga to je izvesnim svojim pogledima bio blizak slavjanofilima, Popov se u svojim pogledima na Vukovu reformu u bitnome razlikovao od slavjanofila. Ruski slavjanofili bili su negativno raspoloeni prema Vukovom radu, posebno prema Vukovoj reformi grafije; Popov je te promene smatrao neophodnima i znaajnima. Za slavjanofile Kopitar je bio pristalica austrijske monarhije i austroslavist, koji je Vukov rad usmeravao protiv Rusije. Popov Kopitara smatra uiteqem i tvrdi da Vuk bez wega ne bi mogao da zauzme tako visoko mesto u istoriji srpske kwievnosti kakvo zauzima sada". U pravu je Gudkov kad se zalae za ponovno razmatrawe odnosa Nila Popova prema slavjanofilima. U poglavqu posveenom Vuku profesor Gudkov istie da on pripada plejadi svetski priznatih pionira, stvaralaca nacionalnih kultura" i da svojim radom predstavqa istorijski podvig bez presedana". U oblasti grafije, pored ostalog, on je postigao jednoznanu korelaciju glasovnih jedinica i slovnih znakova". Upravo je reforma grafije najvie smetala slavjanofilima. Srpska crkvena jerarhija i pisci slavenosrpske kole bili su protiv Vuka zbog jezikih principa koje je zastupao, kojima je ispoqavao nedopustivu nameru da poseje razdor i raskol izmeu pravoslavnih Srba i istovernih Rusa". Gudkov misli da je Vuk svojim zbirkama narodnih pesama doprineo pojavi romantizma u kwievnosti, a svojim jednostavnim realistikim portretima nagovetavao dolazak kwievnog realizma". Za odnos zvanine Rusije prema Vuku i wegovoj reformi kwievnog jezika, grafije i ortografije velik znaaj ima lanak Jakova Grima objavqen u asopisu Ministarstva za narodnu prosvetu, ranije objavqen kao predgovor Vukovoj Srpskoj gramatici 1824. godine. Znaajni filolog Boduen de Kurtene je rekao da se moe rei da je Karaxieva grafija, bar po svom principu, primer savrenstva", da je srpski grafijski sistem strogo slovni, a ne slogovni". Vladimir Pavlovi je u ovoj kwizi prikazan i kao vrstan univerzitetski nastavnik kroz koncepciju nastave etiri lingvistike discipline uvod u slovensku filologiju, konceptualna osnova nastave i prouavawa srpskohrvatskog jezika na Slovenskom odseku Filolokog fakulteta Moskovskog univerziteta, o prouavawu srpsko-hrvatskih divergencija i kroz kurs istorije srpskohrvatskog jezika kao spoju jezike, etnike i socijalne istorije. U nastavi discipline Uvod u slovensku filologiju" profesor Gudkov najpre razmatra termine i pojmove filologija, slovenski, slovenska filologija, slavistika. Poto je razmotrio termin i pojam filologija, on utvruje da je pojam slovenska filologija sastavni deo slavistike, kompleksa nauka i disciplina koje prouavaju sve aspekte istorije i savremenog ivota slovenskih naroda, wihove jezike, kwievnost, etnografiju, folklor, umetnost, religiju, uzajamne veze sa drugim etnosima i kulturama. Drugi deo kursa sadri etnodemografski pregled savremenog slovenstva. Trei deo kursa posveen je istoriji slovenstva od vremena pre pojave pismenosti do naih dana. Sadraj etvrtog dela kursa sadri istoriju pismenosti i tamparstva. Peti odeqak sadri pregled podataka o praslovenskom jeziku prvih vekova nove ere, najvanije osobine wegove fonetike i morfoloke strukture, daju se karakteristike zapadnoslovenskog, istonoslo-

671
venskog i junoslovenskog jezikog masiva", daje se opti pogled na slovenske jezike u wihovoj prolosti i sadawosti". Raspadom Jugoslavije strani slavisti su se nali u nedoumici oko imena jezika, etiri etnosa daju svoje ime jednom jeziku. To je uzrokovalo da se na nekim stranim univerzitetima govori o tri, ponekad ak o etiri, jezika. Kolega Gudkov zastupa jedino ispravno gledite da je to jedan jezik kojim govore pripadnici etiri naroda. U nastalim okolnostima dolo je do potrebe revidirawa lingvodidatktike prakse". Vladimir Pavlovi je naao odgovarajui termin koji polazi od jedinstva jezika, a uzima u obzir i okolnost da se wime slue etiri naroda, pa se na Filolokom fakultetu Moskovskog univerziteta izvodi nastava jezika Srba, Crnogoraca, Hrvata i Muslimana (Bowaka). Savremeni kwievni jezik, koji je u upotrebi kod ova etiri naroda, nastao je u prvoj polovini HH veka na bazi tokavskih govora. Ovaj jezik ima zajedniku narodno-govornu osnovu". Gudkov utvruje da razlike u uslovima funkcionisawa kwievnog jezika i uzajamno otuivawe wegovih nacionalno-teritorijalnih varijanata ne uklawaju, ali i ne potkopavaju istovetnost wihove osnove zajednike fonetske i gramatike strukture i osnovnog leksikog fonda". Za osnovu orijentacije u nastavi jezika Srba, Crnogoraca, Hrvata i Bowaka na Moskovskom univerzitetu uzimaju se upravo lingvistiki pokazateqi i kriterijumi, a ne faktor nacionalno-jezikog separatizma i nacionalne angaovanosti". Ovakav prilaz jeziku zasniva se na materijalno-supstancionalnom" i sluaoci se upoznaju sa optim (zajednikim) kwievno-jezikim korpusom". Praktini kurs je po ustaqenoj tradiciji orijentisan tako da studenti usvoje onaj tip kwievnog jezika koji funkcionie u Srbiji i kojom vladaju nai nastavnici". Univerzitetski kurs istorije srpskohrvatskog jezika je kompleksna disciplina". Profesor Gudkov je izdvojio pet elemenata tog kompleksa: 1) uvodni osnovni podaci o principima prouavawa i tumaewa istorije jezika, podaci o genetskim vezama i istorijskim uslovima funkcionisawa srpskohrvatskog jezika, o nosiocima jezika, wihovoj etnogenezi, kao i o vanim dogaajima iz wihove prolosti koji su ostavili traga u promenama jezike grae i strukture jezika; 2) opis dijalekatske razuenosti srpskohrvatskog jezika u wegovom danawem stawu i istorijskoj retrospektivi; 3) prezentirawe i lingvistika interpretacija procesa i transformacija fonetske, gramatike i leksike strukture; 4) istorija kwievnog jezika i pismenosti; 5) pregled razvitka nauke o istoriji srpskohrvatskog jezika, wenih zadataka i perspektiva." Oigledno, sve je temeqno promiqeno. Vidi se da je prouavawe naeg jezika na Moskovskom univerzitetu zasnovano na velikim tradicijama ruske nauke. Profesor Gudkov je dostojan naslednik i interpretator tih tradicija.
Vitomir Vuleti

UDC 821.112.2-14.09 Hlderlin F. 821.163.41-95

O HELDERLINOVOJ HRISTOLOKOJ IKONOGRAFIJI


Miodrag Loma, Slika Hrista u Helderlinovom pesnitvu, Centreks, Vaqevo, 2003.

Kwiga Miodraga Lome Slika Hrista u Helderlinovom pesnitvu jedinstvena je u naoj nauci o kwievnosti u tom smislu to, premda posveena jednom pesniku, i, pritom, samo jednom, iako veoma vanom delu wegovog opusa, isto-

672
vremeno predstavqa svojevrsnu istoriju istraivawa pitawa kojima je posveena, koja prerasta u duhovno-istorijsku panoramu moguih pristupa i procedura u analizi i vrednovawu dela pesnike umetnosti. U uvodnoj raspravi Loma objawava svoj postupak i razloge, vezane za predmet istraivawa i tumaewa, iz tog predmeta proistekle, sa kojih mu izgleda neophodno da iscrpno i kritiki prikae istorijat prethodnog istraivawa. Sa svojevrsnom skromnou, Loma, na kraju, kae da je na taj nain, pri takvom opisivawu i odmeravawu vrednosti razliitih kritikih stavova koji se odnose na Helderlinovu hristoloku ikonografiju, uzgredni proizvod () kratka nemaka, ali i evropska duhovna povest od kraja devetnaestog, pa do u drugu polovinu dvadesetog veka, sagledana i proverena sa svog religioznog aspekta". Taj uzgredni proizvod", meutim, zapravo je izvanredno irok pregled autor, mogunosti tumaewa, egzegetskih stramputica i vrludawa, ali i nezaobilazno vrednih uvida, ve prema tome u kojem istorijskom trenutku, pod pritiskom kojih i kakvih ideologija, socijalnih naruxbi i filozofskih i literarnih uticaja, kao i aktuelnih istorij kwievnosti se do wih stizalo. Loma se osvre na studije (od kojih su neke itave kwige) pedeset sedmorice autora, uvek imajui pritom u vidu krajwi ciq sopstvenog osvetqavawa Helderlinovih hristolokih himni. Konture vlastitog razumevawa Helderlinovog opusa ocrtavaju se ve u kritikom sagledavawu i korigovawu svega to ini ovako otvorenu panoramu kroz analizu istorije istraivawa. Autori kojima se Loma bavi esto su najeminentnija imena filozofije, germanistike, odnosno nauke o kwievnosti uopte. To su: Emil Pecold, Vilhelm Diltaj, Norbert fon Helingrat, Ernst Kasirer, Karl Fijetor, Oto Fromel, Kurt Piper, Emil Lemen, Konrad Vandraj, Heribert Kinapfel, Gotfrid Hazenkamp, Fridrih Zebas, Karl Kint, Martin Hajdeger, Valter Rem, Erih Franc, Ervin Hegel, Romano Gvardini, Kurt Hildebrant, Vilhelm Mihel, Herman August Korf, Kurt Lidler, Hans Gotalk, Hans Georg Gadamer, Ojgen Gotlob Vinkler, Maks Komerl, Ernst Miler, Vilhelm Kitmajer, Alojz Vinkelhofer, Gustav Konrad, Erih Rupreht, Ernst Emert, Eduard Lahman, Helmut Voke, Erih Pivara, Marijane ultes, Ernest Tonela, Kete Breker-Oltmans, Robert Tomas tol, Robert Ber, Fridrih Bajsner, Karl Kerewi, Ludvig fon Pigenot, Emil Bok, Valter Hof, Valter Breker, Hajnrih Bur, Volfgang Binder, Paul Bekman, Meta Korsen, Elze Budenberg i Lotar Kempter. Suoivi se sa svime to donose radovi navedenih istraivaa, Miodrag Loma dolazi do uverewa da stvarna hrianska sutina Helderlinove vizije Hrista ipak nije interpretativno dosegnuta u svojoj celini i punoi ni u jednom od wih; da je za to potrebno usredsrediti se na mistinu sutinu onoga to je Helderlin video" u svom zrelom stvaralakom dobu, kako bi se dospelo do onoga to se od wegovog pesnitva, koje je poprimilo liturgiki smisao i formu", moglo izraziti u svojoj duhovno-ulnoj lepoti, i to jezikom koji je qudima pristupaan". To to je Helderlin video", kae Loma, bilo je sveto i ulno delotvorno na sebi jedino primeren nain u drami lepote, u jednom potpunom doivqaju, u kojem ovek uestvuje svim svojim biem, svim svojim duhovno-duevnim spoznajnim moima". Utoliko je Lomina analiza Helderlinove poezije analiza umetnikih dela, budui da se iako ne uvek u podjednakoj meri vodi rauna o ulnoj delotvornosti"; pretean naglasak je, ipak, na tome da se Helderlinove pesme proitaju tako to e se bezmalo svaka re u wima, kao i u samoj analizi, osloniti na biblijski tekst, sameriti sa wim i dovesti u vezu sa svime to se u samoj Bibliji meusobno povezuje. Poto je objasnio u emu je wegov metod itawa palimpsesta", nastalih otuda to dela koja su u pitawu imaju verzije, a neka konanu verziju uopte i

673
nemaju (pa se tek kroz svu tu mnogostrukost, koja zahteva svojevrsnu varijacionu i 'sinoptiku' analizu, dolazi do slike-ikone-vizije Helderlinovog Hrista), Loma odbacuje Ingardenov fenomenoloki metod i wegovo shvatawe metafizikih kvaliteta", kao to odbacuje i Hajdegerov pristup, jer su, kako mu izgleda, wegovi egzistencijalni pojmovi () metafiziki ispraweni, pa stoga neprikladni za ispitivawe sveta poezije u wegovom izvoritu i jezgru". Da bi se Helderlinovo pesnitvo koje se tie Hrista razumelo kao univerzalna i progresivna poezija, u smislu Fridriha legela, ono se, po Lominom miqewu, mora itati u biblijskom kontekstu, sve u tom pesnitvu mora biti provereno, osvedoeno, produbqeno i smisaono obogaeno logosom, dakle reju i duhom, svetog spisa, i tek tada i hristoloke vizije, u svome poetskom uobliewu kao umetnikom, dovode itaoca do Hrista samog, kakav kod Helderlina postoji. Rezultat ovakvog itawa i dokumentovawa, potkrepqenih takorei bezbrojnim biblijskim konkordancama uz svaki stav, spoj i zakquak ka kojem argumentacija vodi, jeste u tome da je Helderlinova hristoloka ikonografija takva da se, nezavisno od modernih hrianskih konfesionalnih opredeqewa, kao hristoloka i poetska u isti mah, ima sagledati u svom odnosu prema izvornom, antikom, biblijskom hrianstvu, kao vrhunac helenske antike" to je od prvog retka, kao to se naposletku vidi, i bio prevashodni Lomin ciq. Izvorni hristoloki odgovori imaju se potraiti u izvornom i nereformisanom, jedinstvenom biblijskom hrianstvu prvih vekova, u onom antikom, helenistikom hrianstvu, kojem su ti odgovori i otkriveni, a to hrianstvo je Helderlin imao u vidu kao neposredni zavretak i ispuwewe jevrejske i helenske starine." Ovaj stav je kquan za razumevawe Lomine studije u celini. Ono to je u woj novo jeste napor koji obeava da e se ishod tumaewa podudariti sa Helderlinovom vizijom Hrista u meri u kojoj je to mogue i koliko se, samim biblijskim slovom, za tako ta moe jemiti. U tom smislu treba razumeti i simultanost fantazijskih slika" u svesti i duhu itaoca, koje potiu iz raznih verzija kompozicijski hristocentrinih Helderlinovih himni. Takve su, shodno Lominom uvidu, samo Praznik mira, Jedini i Patmos, no, svakako, sa svim svojim verzijama i preradama. Osvrti na Hleb i vino, Menonove tuaqke za Diotimom itd. igraju veu ulogu u pretresawu dostignu tuih analiza nego u formirawu slike Hrista u spostvenim Lominim analizama. Iako neprestano ima u vidu sve to je Helderlin spevao i, ve prema potrebi, osvre se na pojedine wegove due i krae pesme, Loma polazi od toga da hristocentrini triptisi, Praznik mira, Jedini i Patmos omoguavaju uspostavqawe multiperspektivne Hristove slike, bez koje, u kwievnosti, ne moe biti ovakve ikonografije. Jednom u inteterpretaciji uspostavqena, meutim, ona omoguava da se, upravo sa nepostojawa klasino zatvorene kompozicije, izbegne iluzija konanosti poetsko-religiozne vizije. U tome je, po Lominom nalazu, Helderlinovo savrenstvo, jer postaje mogue progresivno (legelovsko) usavravawe, ukoliko je mogua progresija same vizije". Time se, sa osloncem na misao nemake romantike, progovara i o odnosu teksta (i varijanata teksta) i specifinog smisaonog i estetskog, a u Helderlinovom sluaju i liturgijskog wegovog uinka. Izvanredno detaqne i razuene analize hristocentrinih Helderlinovih himni ilustruju, u detaqu i u celini, ovako shvaene mogunosti itawa, razumevawa, tumaewa i vrednovawa Helderlinovih tekstova, kao i onoga ime dodir sa wima kod itaoca uraa. S velikom preciznou i podrobnou rekonstruisani biblijski kontekst svega to se, stih po stih, javqa u ovim himnama pokazuje kako ono poetsko rezonira sa svetim sadrajima po sebi, iako nije ni-

674
malo lako pratiti sve te konkordance koje je Loma s velikim marom uspostavio i predoio. Wegova teza je, meutim, u tome da se jedino tako moe stii do Helderlinovog Hrista, i kad je re o qubavi oveka prema Bogu, i kad je re o qubavi Boga prema oveku, o savrenosti Boije tvorevine, pribliavawu eshatolokom ishodu istorije; najzad, iako ne najmawe vano: kad je re o tajanstvenoj misli da je sve dobro".
Dragan Stojanovi

UDC 050.488(497.11)18/19" (082)

ZBORNIK U AST DRAGIE VITOEVIA


Zbornik u ast Dragie Vitoevia, Institut za kwievnost i umetnost, Beograd, 2006.

Projekat Instituta za kwievnost i umetnost Istorija srpske kwievne periodike objavio je 1990. godine u obliku zbornika radova Spomenicu Dragii Vitoeviu. Aleksandar Petrov, na dunosti urednika, uloio je napor da u najoptijim crtama naznai obrise obimnog, raznovrsnog i nadasve znaajnog i jedinstvenog dela kolege Dragie Vitoevia, kwievnog istoriara i kritiara, komparatiste, antologiara, urednika asopisa, pripovedaa, polemiara i drutvenog kritiara. U toj prilici ispisao je obeawe koje se u naoj kulturi retko ispuwava: Izdavawem ovog zbornika projekat tek poiwe da oduuje svoj dug Vitoeviu, a nastavie objavqivawem spisa koji su za wim ostali kao rezultat institutskog rada". Posle zbornika spomenice Prilozi za istoriju srpske kwievne periodike, Institut za kwievnost i umetnost objavio je drugu kwigu Vitoevievih ogleda iz domae kwievnosti 20. veka: Do Evrope i natrag (1989) i monografiju Srpski kwievni glasnik 19011914 (1990). Zbornik u ast Dragie Vitoevia, objavqen uoi Nove 2006. godine, povodom sedamdesetogodiwice wegovog roewa, kao poseban broj asopisa Kwievna istorija, etvrta je kwiga kojom Institut za kwievnost i umetnost potvruje privrenost seawu na linost i delo svog rano i tragino preminulog saradnika. Marko Nedi, urednik ovog drugog Zbornika u ast Dragie Vitoevia, sabrao je 26 radova razvrstavi ih u nekoliko tematskih celina. U prvom delu istaknut je znaaj studija i lanaka u kojima su analitiki predstavqene kwige samog Dragie Vitoevia i kwievne pojave kojima se on najneposrednije bavio, a u drugom, sadrajno heterogenom delu, zastupqeni su radovi autora kojima su oblasti i pojave koje je Dragia Vitoevi kao kwievni istoriar i istraiva kwievnosti tumaio, posluile kao podsticaj i smernica i za wihove radove. U uvodnom prilogu Dragia Vitoevi i institutska kritika" Predrag Palavestra je osvetlio znaaj onih naunih rezultata Dragie Vitoevia koji su bili vezani za wegov rad na projektima Instituta za kwievnost i umetnost. Posle doktorske disertacije Srpsko pesnitvo 19011914, Vitoevi je u Institutu priredio kwigu Kritika u Skerlievo doba (1977) i u uvodnoj studiji dao sintetiki pregled o kritiarima Skerlievim savremenicima. Od izuzetnog je znaaja, smatra Predrag Palavestra, i Vitoevieva stilska periodizacija moderne srpske kwievnosti (O jedinstvu srpske kwievnosti", Razvojne etape u srpskoj kwievnosti 20. veka i wihove osnovne odlike. Nauni skupovi SANU, kw. 9, Beograd 1981, str. 163). Sa razlogom se zadravajui na wegovom

675
kapitalnom delu o Srpskom kwievnom glasniku 19011914, Palavestra ocewuje da je u toj jedinstvenoj istoriji kwievnog asopisa osvetqena kwievna epoha i ukazano na kwievne i civilizacijske standarde koje ni kasniji prouavaoci nisu porekli. Vitoevieva kwiga o prvoj seriji Srpskog kwievnog glasnika, po mnogo emu jeste spomenik Jovanu Skerliu i Predrag Palavestra sa aqewem konstatuje da ga je prerana smrt spreila da napie oekivanu studiju i o samom Skerliu za koju je i po sakupqenoj grai i po znawu bio najpozvaniji u svom narataju. Razmatrawa Vitoevievog delawa na projektima Instituta za kwievnost i umetnost bila su Predragu Palavestri povod i za prikaz delatnosti samog Instituta za kwievnost i umetnost u celini, kroz wegovu istoriju i rezultate. Palavestra je istakao da je u toj ustanovi osnovanoj 1962. godine do danas objavqeno 25 kwiga grae za istoriju srpske kwievne kritike, izraen enciklopedijski Renik kwievnih termina, tampano vie desetina rasprava i monografija i stvoren nov tip akademske naune kritike sa nedogmatskim kritikim pluralizmom i sa novim istorizmom" danaweg vremena. Konstatujui da je Dragia Vitoevi bio stvaralac razliitih interesovawa i majstor od mnogih zanata", Predrag Proti je u lanku Kwievni istoriar Dragia Vitoevi" izneo sud da je Dragia Vitoevi po daru koji je posedovao i rezultatima koje je iza sebe ostavio u prvom redu bio istoriar kwievnosti. On je svojim primerom dokazao da su metodi u nauci u kwievnosti onoliko vaqani, koliko vredi onaj koji se tim metodom slui i ono to posredstvom toga metoda ima da nam saopti". Analizom kompozicije i sadraja mnogobrojnih poglavqa studije Srpsko pesnitvo 19001914 (koju smatra wegovim najznaajnijim naunim ostvarewem) Proti dolazi do zakquka da se Dragia Vitoevi rukovodio pluralistikim kritikim metodom koji je bio adekvatan postavqenom ciqu izraavawa sinteze kwievne epohe i istorijskog razdobqa. Razmatrawa Dragie Vitoevia precizno su tematizovana i prividno usitwena; ona su mozaiki strukturirana slika pesnike epohe ija simultanost zbivawa doarava imanentnu vrednosnu hijerarhiju. Proti otkriva da je Vitoevi imao ne samo interesovawe za pisce drugoga i treega reda, nego da je gajio i izrazite naklonosti prema wima, u emu se ogledao stav da je svrha kwievne istorije i moralna obaveza kwievnog istoriara, izmeu ostalog, da ispravqaju nepravde prema piscima ranijih vremena. Takav stav Vitoevi je, kae Proti, temeqio na saznawu da su osredwi pisci pravilo, a ne izuzetak, da su veliki pisci retki i da wihov uticaj na savremenike nije uvek najznaajniji. Zbog toga je on u prikazivawu kwievnog razdobqa jednaku pawu posveivao i velikim i malim piscima, kao i sporednim kwievnim pojavama, ime je i ostvario najiri raspon u prikazu pesnikog razvoja i poetskih ostvarewa u studiji koja spada u red kwievnoistorijskih monografija iji se osnovni kritiki stavovi ne mogu osporiti. ore J. Jani u radu Kwievnost i ketman" sagledava Srpsko pesnitvo 19011914 (1974) sa znaajnog i ubedqivo argumentovanog uviawa da je Vitoevievo prikazivawe zlatnog perioda srpske kwievnosti i istovremeno nacionalnog, demokratskog i duhovnog uspona srpskog naroda, krilo upozorewe na pesimistiku stvarnost savremenog doba. Jani podsea da je skretawe pawe na neto to je srpsko, a pogotovu u periodu koji se u kolektivnoj svesti smatrao zlatnim periodom, u to vreme neminovno dovodilo autora u tekoe koje nisu bile samo ideoloke, nego i estetike i etike. Te tekoe Vitoevi je, prema Janiu, veto savladavao pribegavajui ezopovskom jeziku i postupcima mimikrije i ketmana. U svom delu on je uspeo da iskae, izmeu ostalog, snanu svest o srpskom duhovnom identitetu, i nije izbegao razmatrawe ideoloki anatemisanih pisaca Jovana Duia i Svetislava Stefanovia.

676
Slobodanka Pekovi u tekstu Senka/e Dragie Vitoevia" razmiqa o iwenici da je Vitoevi u studiji o Srpskom kwievnom glasniku u nekoliko navrata upotrebio formulaciju kwievnost u senci". Ona zapaa da je Glasnik samo prividno bio asopis ekskluzivno i radikalno biranih saradnika i priloga kojima su diktirani stil, jeziki model i estetiki i etiki ukus. U iwenici da je na wegovim stranicama uz Simu Matavuqa i Svetozara orovia objavqivana proza Veqka Milievia i Isidore Sekuli, Pekovika nalazi potvrdu za Vitoevievo uviawe da je Glasnik, pored oiglednog javnog" delovawa, imao i drugo lice, mawe vidqivo, ali podjednako uticajno. To znai da je svojom ureivakom politikom i lancima programskog karaktera, s jedne strane, autoritarno ukazivao na put kojim srpska kwievnost treba da ide, a s druge, objavqujui tekstove drugaijeg kwievnog modela, iz senke" sprovodio naruavawe proklamovanih kwievnih ideala svojih urednika. Zastupqenost priloga pisaca iz senke" uinili su Glasnik asopisom pluralizma stilova koji odslikava, izmeu ostalog, prekretniki karakter doba u kojem su se afirmisali novi, ali i naputali stari modeli pripovedawa i pevawa. U radu Vukovska staza Dragie Vitoevia" Mileta Aimovi Ivkov usredsreuje pawu na Vitoevievo istraivako bavqewe fenomenom i temama stvaralatva samoukih pisaca u savremenoj srpskoj kulturi. Sistematizovawem iwenica o samoukim stvaraocima u kwizi Darodavci iz prikrajka, analizom i popularizacijom wihovih individualnih ostvarewa u asopisu Raskovnik, Dragia Vitoevi je svojim pregalatvom od zaborava otrgao jedan bitan deo nacionalne kulturne tradicije i istovremeno podstakao jaawe tog talasa/pokreta na selu. Oslowen na vukovsku tradiciju u izuavawu narodnog ivota, ulaui velik trud, Vitoevi je, po oceni Milete Aimovia Ivkova, uspeo da pokae i dokae da je stvaralatvo srpskih seqaka u estetskom smislu ravnopravno sa ostalim stvaralatvom u savremenoj srpskoj kulturi i da to pesnitvo predstavqa organski deo posleratnog modernizma u srpskoj kwievnosti. Urednik zbornika Marko Nedi analizirao je pripovedake zbirke Dragie Vitoevia Ozbiqne igre (1966) i Volovi na plafonu (1996) i ukazao na ukorewenost narativne vizije u wegovoj stvaralakoj linosti kao i na nunost wenog ispoqavawa bez obzira na anrovski oblik". U bloku priloga o narodnoj kwievnosti nalaze se radovi Miodraga Matickog, Branka Zlatkovia, Smiqane orevi i Nenada Qubinkovia. Miodrag Maticki razmatra Prozu o ustanku Sime Milutinovia Sarajlije". Po wegovoj oceni itija ustanika kneza Radosava Kalabia, Uzun-Mirka, Tome Milovanovia Moriwanina i posebno nedovreno itije Opisanije g. Luke Lazarevia i wegove kue i porodice" pokazuju da je Sima Milutinovi pisac istorijske proze koja po svojim kvalitetima ne zaostaje za prozom Vuka Karaxia i Prote Mateje Nenadovia. Polazei od aktuelne tendencije u istorijskoj nauci da se izuava svakodnevni i privatni ivot, Branko Zlatkovi u svom radu Anegdota karakteristino svedoanstvo o privatnom ivotu epohe Prvog srpskog ustanka", utvruje da anegdota, zbog svoje karakteroloke i istorijske sadrajnosti, vie od drugih anrova usmene kwievnosti sadri verodostojnost istorijskog svedoanstva. Smiqana orevi je analizirala dosada nepoznato pismo Nikole Lapevia, trgovca iz Uica, u kojem su zabeleeni podaci o ivotu poznatog junaka Prvog srpskog ustanka Konde bimbae (Svedoanstvo Nikole Lapevia o Kondi bimai"). U radu Nepoznati folklorni zapisi i tamnike beleke Petra Koia" Nenad Qubinkovi objavquje i komentarie tri Koieva pisma supruzi Milki za vreme tamnovawa 1908, zapise iz oteene zatvorske belenice, jedno nedatirano pismo upueno naj-

677
verovatnije Jovanu Skerliu 1910, dve folkloristike beleke sa wegovih antropolokih i etnografskih istraivawa u selu Ratkovo 1909, otkrivene u rukopisnoj zaostavtini Svetozara orovia. Duan Ivani je priloio teorijsku studiju Geneza realistikog stila u srpskoj kwievnosti (opte naznake)" u kojoj je razmatrao opte okvire nastajawa realistikog stila u srpskoj kwievnosti i wegovih sinhronih i dijahronih transformacija. Utvrdio je osobene stilske inioce koji se izraavaju diferencirawem od romantiarske stilske tradicije i takoe ukazao na aksioloke aspekte i kwievnoteorijsku dinamiku realistikog stila. Bojana Pantovi Stojanovi je razmatrala problem metodolokog pristupa izuavawu ekspresionizma u srpskoj kwievnosti. S obzirom na wegov karakter pokreta, a ne samo poetikog pravca, uviajui sloenost ukrtaja s jedne strane modernizma, a s druge avangarde, ona se zaloila za uvoewe pojma modela ekspresionistikog teksta kao otvorenog teksta. U radu Na tragu jedne modernistike paradigme" Stania Tutwevi je uporednim analizama prie Septima Lazara Popovia, modernistikog autsajdera", sa priama Mi Antona Gustava Matoa i Mrtvi ivot Veqka Milievia, utvrdio da su kriterijumi po kojima se prepoznaju karakteristike modernistike proze potpunije i radikalnije izraeni u Popovievoj prozi. Takoe je pokazao da je Popovieva pria Septima izrazito modernistiko-avangardan tekst koji svojom radikalnou sa stanovita hronologije zasluuje znaajnije mesto u istoriji razvoja modernizma u srpskoj kwievnosti. Komparativnim pristupom Neistoj krvi Radovan Vukovi je pokazao da je to roman koji sadri bitne osobine modernog evropskog romana kakvi su u to doba bili Manovi Budenbrokovi i Prustovo Tragawe za izgubqenim vremenom. Po Vukovievom sudu Borisav Stankovi je jedan od retkih srpskih romansijera na poetku 20. veka koji je uspeo da neonaturalistike stilske osobine i vrednosti sintetizuje sa simbolikima i stvori delo klasine modernosti. Jovan Deli analizira postupke lirizacije prozne zbirke Saputnici Isidore Sekuli i otkriva wene neobinosti u vremenu kada je objavqena (1913 u predveerje Balkanskih ratova). Zagledanost pripovedaa, wegovog lirskog ja" u sebe, analitinost, subjektivnost, fragmentarnost kompozicije i asocijativno komponovawe, pokazuju da je proza Saputnika bila savremena literarnim stremqewima koje je u evroamerikoj kwievnosti oliavala Virxinija Vulf. Deli lucidno pie o kontaminiranosti proze pripovetke Isidore Sekuli lirikom, esejistikom i putopisom i tumai duboku srodnost izmeu we i Danila Kia, konstatujui da je spoj pripovetke (novele) i eseja u naoj kwievnosti zapoet sa Isidorom Sekuli dobio svoje zlatne trenutke s Kiom i Pekiem. Goran Maksimovi je analizirao pripovedaki postupak Petra Koia u pripovetkama Tuba, Mrguda, Mrajevski proto i Kroz meavu i uspeo da pokae punu usaglaenost wegovog naturalistiko-psiholokog karaktera sa modernim kwievnim postupcima na poetku 20. veka. orije Vukovi je pisao o najizrazitijoj pesnikoj temi Danice Markovi odnosu mukarca i ene, istakavi renik ula" kao karakteristian i adekvatan stilski postupak. U svom radu sintetikog i preglednog karaktera, Dobrivoje Mladenovi je prikazao razvojnu etapu srpske kwievnosti na razmei izmeu 19. i 20. veka u svetlu hegemonije kritike i snanog razvoja tog kwievnog anra, a Ana osi Vuki je, polazei od stanovita da su Bogdan Popovi i Jovan Skerli u istoriji srpske kwievnosti dve suprotstavqene kritike paradigme, nastojala da pronikne u wihova saglasja", pre svega izmeu Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovia i Istorije nove srpske kwievnosti Jovana Skerlia.

678
Milan Radulovi je u opirnoj studiji dao sintetini pregled Kulturnih modela u Srba u prvoj polovini 20. veka". U prve dve decenije prolog veka razvilo se nekoliko tipova kulture: srpska klasina patrijarhalna kultura, nova patrijarhalno-graanska kultura i moderna evropska graanska kultura, koja je podsticala evropeizaciju i modernizaciju srpskog drutva. Dinamika, snaga i duh srpske renesanse" kako je period od 1904. do 1914. nazvao Branko Lazarevi, a sa wim se sloili i potowi istoriari toga doba nisu sadrani samo u kulturnim ostvarewima najvieg ranga, niti jedino u bogatstvu i raznolikosti kulturnih modela koji su se preplitali i ukrtali, nego, kako tano vidi Radulovi, i u demokratinim, tolerantnim meusobnim odnosima. On smatra da se duh epohe najpotpunije ispoqio u izgraenoj svesti o jedinstvu nacionalne kulture i odgovornom odnosu prema istorijskoj budunosti srpskog naroda. Posle Prvog svetskog rata najdelotvorniji i najinspirativniji pokret po Radulovievom miqewu bio je novi misticizam. Kao alternativa klasinoj evropskoj graanskoj kulturi novi misticizam" je svoj najpotpuniji umetniki izraz potvrdio u treoj deceniji 20. veka u poetikama simbolizma i ekspresionizma, a zatim i u zenitizmu i nadrealizmu. Pored umetnosti, nadahwivao je i srpsku naunu i filozofsku misao koja je ostala preteno u sferama duhovnog idealizma i intelektualnog zanosa i nije se realizovala kao optekulturni i kao optedrutveni istorijski proces. Najefikasnija i najpotpunije realizovana alternativa evropskoj graanskoj civilizaciji, ma koliko to bilo paradoksalno", kae Radulovi, bio je istorijski utopizam i kulturni voluntarizam formulisan na osnovama marksistike filozofije". Negativno ocewujui model socijalistike kulture i socijalistikog drutva kao civilizacijski utopizam koji su posle Drugog svetskog rata prihvaeni kao realan drutveni poredak i istorijski program, Radulovi zavrava svoju studiju zakqukom da komunistiki civilizacijski eksces" nije uspeo da u svim sferama i vidovima izoluje srpsku kulturu od modernih tokova evropske civilizacije, ali da je uspeo da uspori wen razvoj. U tekstu Izmeu apoteoze i paskvile" Gojko Tei prikazuje sluaj" Otkrovewa Rastka Petrovia, po wegovom miqewu najznaajnije i u poetikom smislu najradikalnije pesnike kwige srpske avangarde, ija je provokativnost polarizovala kritiku javnost u svom dobu. Tei dokumentuje kritiku recepciju Petrovieve kwige u rasponu od neoekivanog i neobjawivog" preutkivawa od strane modernistikih/avangardnih stvaralaca (M. Risti, M. Dedinac, D. Mati), preko estokih napada i osporavawa (S. Pandurovi, M. Miloevi, . Milievi, M. Stankovi, V. ivojinovi Massuka, Q. Mici), do prave kritike apoteoze (S. Vinaver, I. Sekuli, B. Tokin, A. Ili, H. Humo). Posebnu pawu Tei je posvetio razjawavawu eseja Miloa Crwanskog koji je imao programsko-manifestnu intonaciju polemikog karaktera, ali je u oceni negativno vrednovao sve one sadraje koji su se mogli itati i kao poetika paradigma wegove poezije. Slaana Miloevi je razmatrala poetike dva srpska pesnika simboliste Jovana Duia i neosimboliste Branka Miqkovia i utvrdila da je upravo svest o nunosti strogog pesnikog oblika (koja im je bila zajednika) imala odluujui uticaj na razvoj srpskog pesnitva (Svest o obliku kao bitan elemenat pesnikog razvoja"). Stojan ori je komparativistiki tumaio Slinosti i razlike Mrea E. Koa i Kamijevog Stranca" i na taj nain interesovawa autora zbornika dobacio i u drugu polovinu 20. veka. Takvoj hronolokoj tendenciji pridruuje se i studija Milosava utia Realno i nadrealno u romanu Lavqa peina" u kojoj je na primeru analize romana Aleksandra Petrova potvrdio tezu da kwi-

679
evna genealogija vie od drugih teorijskih disciplina zavisi od same kwievne prakse. Poseban blok radova u zborniku posveenom Dragii Vitoeviu predstavqaju prilozi iz istorije srpske kwievne periodike. arko Rouq je opisao prvi srpski aqivi asopis aqivac koji je izlazio u Beogradu 1850 1851, svega pet meseci, i iji je urednik bio Sergije Nikoli. Posebno je istakao zanimqivost ilustrovanih priloga tampanih litografski uz svaki broj. Autor karikatura i kaligrafski ispisanih slova u aqivcu bio je Dimitrije Avramovi, jedan od tvoraca romantizma u srpskom slikarstvu. Meu najpoznatijim karikaturama iz aqivca je Pomodna kwievna prepirka" koju je Vasko Popa uvrstio u svoj zbornik pesnikog humora Urnebesnik. Zahvaqujui saradwi sa najpoznatijim srpskim slikarom toga doba aqivac je bio prvi na list koji je donosio karikature i time drao korak sa najpoznatijim evropskim aqivim listovima. Sadraji humoristikih priloga su odisali slavjanstvom", rusoqubijem" i otporom prema reformi Vuka Karaxia. Pokretawem aqivca wegov urednik Sergije Nikoli je dao doprinos anrovskom obogaewu srpske kwievne periodike i arko Rouq svoj zanimqivi prilog zakquuje konstatacijom da je ovim listom zapravo zapoela srpska satirina tampa. Marija Cindori inkovi dala je prilog osvetqavawu prisustva maarskog pesnika Endrea Adija u srpskoj periodici, posebno u Srpskom kwievnom glasniku, Pravdi, Brankovom kolu. Analizirala je prevod Adijeve novele Doi e Isus i kao prvog proznog Adijevog prevodioca oznaila Slavka M. Kosia. U radu se takoe ukazuje na ulogu koju su provincijalni" i mawi asopisi imali u recepciji maarskog i evropskog modernizma u periodu 19061908. godine. Monografska studija Vesne Matovi o kwievnom asopisu Zvezda, iji je urednik bio Branislav Nui, uliva se u tradiciju najboqih istraivakih rezultata na projektu Istorija srpske kwievne periodike, iji je osniva i najugledniji predstavnik bio i Dragia Vitoevi. Ona asopis posmatra u kontekstu aktuelnih politikih i kulturnih zbivawa i ukazuje na slinosti i razlike u odnosu na druga savremena kwievna glasila. Otvorenija za inovacije od najuticajnijeg, ali ve akademizovanog Srpskog kwievnog glasnika, Nuieva Zvezda bila je ipak mawe radikalna u wihovom promovisawu od redakcijski podmlaene Bosanske vile. Zvezda je, ocewuje Vesna Matovi, predstavqala svojevrsnu sredinu izmeu ova dva vodea asopisa u srpskoj kwievnosti i izraavala prelazni duh vremena u kojem su uporedo strujale razliite ideje i razliite poetike orijetacije. Matovika zakquuje: Kwievno i umetniko vieglasje, a ne idejna i estetika usklaenost i konzistentnost, bili su odlika epohe i evropske i srpske moderne, i Zvezda je svojim programskim usmerewem i sadrajem to i potvrivala." Avangardni program asopisa Venost" naslov je i predmet studije Aleksandra Petrova o asopisu koji je izaao samo u pet brojeva (januarjun 1926) i iji je urednik bio Risto Ratkovi, a suosniva Moni de Buli. Pored wih dvojice u asopisu su saraivali i Dragan Aleksi, Desimir Blagojevi, Duan Jerkovi i Pavle Starevi. estorica pesnika ni pre pokretawa asopisa, niti za vreme wegovog izlaewa, nisu bili lanovi jedne formalne kwievne grupe. U etvrtom broju su objavili svi (bez Starevia) kratke autobiografije po kojima je asopis najvie i zapamen. asopisni program najizrazitije je iskazan upravo u autobiografskim i biografskim tekstovima i radikalnom odbacivawu parnasovsko-simbolistike kwievnosti pre Prvog svetskog rata. Po izvesnim gleditima svojih autora Venost je bila bliska nadrealizmu, zbog ega je Radomir Konstantinovi ovaj asopis imenovao prvim srpskim nadrealistikim asopisom. U sadrajima asopisnih priloga Aleksandar Pe-

680
trov otkriva tragove i dadaistikog i zenitistikog programa, te utvruje da je asopis nekim svojim ostvarewima uspeo da prevazie svoje doba i u izvesnom smislu anticipirao pesnika dela i autore (Vasko Popa) koji su se u srpskoj kwievnosti pojavili tek u drugoj polovini 20. veka. Zbornik u ast Dragie Vitoevia okonava se prilogom Dragia Vitoevi i Politika" iz pera Radovana Popovia koji po svom sadraju i znaaju pripada grupi radova koji se bave stvaralatvom Dragie Vitoevia u uem smislu. Wegovo izdvajawe iz uvodnog dela zbornika, koji u hijerarhiji vrednosti priloga i u strukturi ovog zbornika ima poseban znaaj, opravdava jedino iwenica da je u wemu zastupqena graa koja ima dokumentarni karakter. U Vitoevievim pismima urednicima Politike, kao i otvorenim pismima redakciji, prilozima za rubriku Meu nama", ispisane su veoma vane iwenice za biografiju Dragie Vitoevia ne samo kao naunog nego i kao javnog radnika. Ponovo objavqena pisma Politici, spasena brigom Radovana Popovia, ilustracija su ne samo neumornog delovawa wihovog pisca nego i intelektualnog potewa jedinstvenog u javnom ivotu srpske kulture u wegovom dobu. Autori radova u Zborniku u ast Dragie Vitoevia odabirom svojih tema i wihovom obradom nesumwivo su pruili doprinos podrujima i pojavama u srpskoj kwievnosti koje su bile predmet interesovawa i samog Dragie Vitoevia. Na taj nain najdostojnije su obeleili sedamdesetogodiwicu wegovog roewa.
Ana osi Vuki

UDC 821.163.41-4.09 Crnjanski M. 821.163.41-95

ESEJ ILI MANIFESTACIJA USAMQENOSTI NA PUTU BEZ KRAJA


Gorana Raievi, Eseji Miloa Crwanskog, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad 2005.

Prvo poglavqe studije Gorane Raievi pod naslovom Esej kao anr i kao pogled na svet bavi se odreewem eseja kroz istoriju kwievnosti, gde se ukazuje na probleme definisawa eseja kao anra neodreenost i neuhvatqivost eseja uglavnom se opaala kao posledica wegovih dveju karakteristika: subjektivnosti i hibridnosti. Koherentnost autorske linosti jedini je kohezivni element eseja, a ako je subjektivnost jemac esejistike forme, onda predmet o kojem se raspravqa odreuje esej na sadrinskom nivou. Predmetna neiscrpivost u izboru tema o kojima je mogue u eseju pisati, razliiti naini wihovog predstavqawa, poetski poduprti ili racionalno osvedoeni kroz nauni ili filozofski diskurs, naveli su mnoge autore, kako nam G. Raievi saoptava, da esej vide kao multianr ili ak neku vrstu nadanrovskog oblika. Po Eptajnu esej je jedan od teorijski najmawe istraenih oblika pismenosti, a ukquivawem razliitih naina poimawa sveta esej prekorauje wihove granice i stie svoju anrovsku, odnosno nadanrovsku prirodu. Veina polazita izuavawa eseja dotie se imena Miela de Montewa, koji se smatra wegovim tvorcem, zahvaqujui naslovu koji je dao svojoj kwizi zapisa (Essais, 1580). Odlike renesanse kao epohe koja stoji u otroj suprotno-

681
sti sa sredwevekovnim sholastikim sistemima, navodi se kao izvor individualizma, tog pretpostavqenog polazita subjektivnosti u esejima Miela de Montewa. Na ovom mestu autorka na izuzetno pregnantan nain karakterie ovaj period zasluan za novu poziciju oveka u istoriji. Montew stoji na poziciji, kako autorka kae, hotimine skromnosti oveka koji sumwa u sve", a oseawe neizvesnosti je motiv koji Montewa navodi da se lati eseja. Od Montewa i Bejkona, koji je u Engleskoj 1597. zapoeo tradiciju pisawa eseja, pratimo istoriju anra koji biva drugaiji u razliitim kulturama, pri emu se wegovi rodonaelnici vide kao osnivai dve osnovne struje: sa jedne strane je montewovski diskurzivan, neformalan i intiman, a sa druge strane distanciran, saet, didaktian bejkonovski esej. Istorijska rekapitulacija dovodi do definicije eseja kao ee kraeg nego dueg sastava u prozi, u kojem se na formalan ili neformalan nain razmatra jedna ili vie tema, pri emu se kae da esej nije umetnost jer sadri pojmovni jezik filozofije, ili nije filozofija zato to se slui metaforikim sredstvima poezije".1 Kada je o prirodi eseja re, autorka navodi, kao nezaobilazan, spor era Lukaa i Teodora Adorna: ovde je razmatrawe prirode eseja prema karakteristikama subjektivnosti i fragmentarnosti preraslo u dva razliita pogleda na svet, odnosno dve razliite paradigme miqewa. Za Lukaa esej, uprkos svom umetnikom obliku, predstavqa istinsku i duboku kritiku jer tei istini koja je isto metafiziki pojam. Uz wu je i estetika koja nadahwuje tvorca eseja, wegove intencije vrednuje i opravdava na putu ka velikom filozofskom sistemu. Esej se od analitiko-sintetike filozofije razlikuje po jo jednoj stvari: govor eseja, po Lukau, je govor o neemu ve uoblienom, neemu to je bilo, a ne o neemu apsolutno novom. Dok filozofija tei da dosegne do same sutine Bitka, esej je ogranien na kombinatoriku kontingentnih stvari, a wegov predmet je posredovana stvarnost, te je za Lukaa esej pre svega vrsta umetnike t. j. literarne kritike. Adorno e pola veka kasnije ovu posredovanost uoptiti i razmatrati mogunost filozofije da se bavi izvornim stvarima, stvarima po sebi, kantovski reeno. Wegova rasprava pretvorila se u apologiju eseja ne samo kao oblika nego i kao jednog novog pogleda na svet. Branei pravo na subjektivnost i fragmentarnost miqewa, koje se najdoslednije iskazuje u esejistikom diskursu, Adorno zapravo govori u korist novoga naina miqewa, sutinski antifilozofskog (), koji je u drugoj polovini 20. veka postao dominantan u svim oblastima zapadnoevropske kulture."2 Jedan od krucijalnih Adornovih argumenata u ovoj polemici je da ne postoji neposredovana stvarnost, jer ako je naa svest jezika, ni filozofija ni nauka ne mogu dospeti do istine koja nije jezikom izraena, odnosno do istine koja nije posredovana kulturom, poto je jezik deo naeg kulturnog bia. Adornova odbrana eseja zasniva se, dakle, na ukidawu kvalitativnog predznaka, to stoji ispred fragmentarnog, koje je suprotstavqeno i podreeno celini, i subjektivnog kao remetilakog faktora u potrazi za objektivnim. Esej ne tei otkrivawu Bitka, ne zato to nije sposoban za to, nego zato to Bitak ne postoji."3 Adorno se pak priklawa novoj, antiteorijskoj paradigmi, esej se po wemu bavi istinom kao svojstvom stvari, a ne kao neprikosnovene oblasti Apsolutnog, te mu ostaje na raspolagawu podruje pojavne, kontingentne, nepostojane i promenqive stvarnosti. Meutim, esejista bi trebalo da u odsudnom momentu
1 Gorana Raievi, Eseji Miloa Crwanskog, Izdavaka kwiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad 2005, 11. 2 Isto, 14. 3 Isto, 15.

682
propusti totalnost, on veruje da esejist ima predstavu o beskrajnom sistemu i da esej crpi snagu iz permanentne sklonosti esejiste ka apsolutnom".4 Paradoksalno, Adorno se vraa Lukaevoj ewi za sistemom" na kraju, u esej ponovo uvodi apsolut, totalitet i sistem, ako ne kao ostvarqive mogunosti, onda kao ewu. Esej je i umetniko delo zahvaqujui jeziku koji nadmono vlada pojmom, apstraktan je i ulan pritom uvek obasjan inteligencijom" (Adorno)5 i ako izbegne zamke proistekle iz date mu slobode i ode u igru, pretvori se u feqton ili ideoloki govor, ostae ono to treba da bude: virtuozna igra kritikog duha, krhke qudske subjektivnosti. Pravi kvalitet koji ga uzdie iznad puke igre, koju najee nadilazi i umetnost sama, jeste nostalgija za apsolutom, umesto samouverene izvesnosti wegovog postojawa, koja je za Adorna bila tako problematina u Lukaevoj viziji."6 Nostalgina usamqenost autora moda je prava odrednica modernistikog eseja 20. veka koji se, pored filozofije, sve vie uvlai u umetniku fikciju. Melanholija se sve ee otkriva kao svojstvo esejistikog diskursa, verovatna manifestacija usamqenosti na tom putu bez kraja", kako nas autorka studije uverava, onoga ko se na putu iz sebe uvek samom sebi vraa", te stoga esej kao forma odgovara, po Maksu Benzeu, utopijskom bitku oveka, donkihotovskoj potrazi za neim u ije postojawe sumwa".7 Da li je skepsa jedina nit koja povezuje moderni esej sa Montewom ili su slinosti modernog i renesansnog esejiste dubqe nego to se daju naslutiti, jesu pitawa koja Gorana Raievi sugestivno namee. U promiqawu korena nastanka eseja dubqih nego to je nastanak Montewevog dela G. Raievi izvodi tezu o dijaloginosti kao kqunoj osobini esejistikog miqewa, ali i nosiocu melanholine oseajnosti ne samo modernog eseja, prikazujui dijalog u eseju kao formi i nainu miqewa specifino drugaijim. U pokuaju odreewa kwievnog eseja polo se od iwenice da ga je, isto kao esej uopte, teko definisati i normirati, postaviti mu egzaktne koordinate. Sama iwenica da se esej oslobodio svoje podreenosti nauci i filozofiji nije dovoqna da ovaj oblik nazovemo kwievnim anrom. Pravi esej to zaista i jeste ukoliko u wemu, kao i u svakoj umetnosti, nalazimo tragawe za smislom. Ono to esej ini drugaijim od strune ili kritike rasprave ili komentara jeste autorefleksivnost koje je bio svestan i Miel de Montew. Kao i on, koji je pisao o raznim fenomenima kao to su dokolica, samoa, iskustvo i slino, tako i pisac eseja o kwigama, osim to ove tumai i vrednuje, uvek ide ka samorazumevawu. Progovara svesna ili nesvesna namera autora da u procesu svog misaonog ili emocionalnog doivqaja odgonetne ne samo spoqawi svet, svet Drugoga, nego da kroz drugoga oseti i spozna samog sebe."8 Prisutna je dvojnost koja odreuje wegovu pravu sutinu: esej kao kwievni anr i kao specifian diskurs koji odraava jedan osoben i originalan pogled na svet. Autorefleksivnost kao osobina eseja jo od Montewa otkriva se kao putokaz u prouavawima poetike pisaca koji su promiqali svet oko sebe i u esejistikoj formi, gde su se bavili i tuim kwievnim delima ili ostvarewima drugih umetnosti. Ova karakteristika eseja dovodi i do jedne od kqunih taaka metodologije koja je Goranu Raievi navela na istraivawe esejistike Milo4 5 6 7 8

Isto, Isto, Isto. Isto, Isto,

17. 18. 19. 27.

683
a Crwanskog, a ta je da kwievnici u svojim esejima esto razmatraju pitawa estetike na osnovu sopstvene poetike, tako da wihovi eseji neretko predstavqaju riznicu eksplicitnih poetikih iskaza koji istraivaima mogu posluiti kao kontrolna uporita u izvoewu teza do kojih su doli iitavajui dela lepe literature."9 Esejistika Miloa Crwanskog ostala je do danas neistraena, izostao je, kako autorka kae, sintetiki uvid u esejistiki opus jednog od najveih pisaca srpskog jezika, bez kojeg je nemogue uspostaviti koordinate za jednu celovitu interpretaciju wegovog dela i wegovih poetikih, saznajnih i etikih ishodita i ishoda". Pitawe koje je postavqeno je koje tekstove treba smatrati esejima? Izbor je u studiji Gorane Raievi diktiran istraivakom namerom koja se sastojala u tome da se izradi jedan autorski portret, rekonstrukcija jednog pogleda na svet. U pokuaju da odredi esejistiki portret Miloa Crwanskog autorka je odbacila bavqewe dnevnim dogaajima, odnosno publicistike tekstove i lanke. Pored estetskih kriterijuma rukovodila se i samorazumevawem, jednom drugom osobinom eseja: iz tog razloga bili su zanimqivi oni tekstovi ija je refleksivnost prevazilazila nivo konkretne situacije, dajui neku vrstu povratne informacije samom autoru ali i itaocu. Ovde se pod autorefleksivnou podrazumevao svaki oblik miqewa, od poetikih, t. j. autopoetikih pitawa do razumevawa istorijskih tokova i ovekovog mesta u wima. Zanimqivi su bili pre svega oni eseji koji nadilaze nivo istoriografije, a tzv. istorijski eseji uzimali su se u razmatrawe samo ukoliko su doticali aspekte relevantne za uoene konstante ukupnog esejistikog opusa. Takoe je bila prisutna i namera da se ukae na to koliko je pisawe eseja kod Crwanskog bilo saobraeno ili protivureno, svojom misaonou i oseajnou, wegovim umetnikim delima u razliitim periodima wegovog stvaralatva. Stoga pojedini eseji imaju nesrazmeran tretman, jedni su samo spomenuti, dok su drugi razmatrani mnogo detaqnije u proirenom analitikom postupku. Konkretizacija ovako postavqenog ciqa prouavawa definisana je i strukturom studije, koja zavisi, kako nas autorka uverava, od pitawa sa kojima joj se pristupa, a ona glase: u kojoj meri su se pieve ideje iz ovog ranog, avangardnog itakog perioda zadrale i u poznijim wegovim delima, odnosno, da li se moe govoriti o koherentnosti poetikih i idejnih koncepcija". Stoga je kompozicija poglavqa upravqana tematsko-hronolokim principom. Prvi krug istraivanih eseja, u poglavqu pod nazivom Programski eseji, ine tekstovi o kwievnosti i umetnosti, nastali u poratnom vremenu do 1921. i odlaska u Pariz, a gotovo u svima je naglaena autorova potreba da objavi dolazak nove umetnosti, da govori sa stanovita novih i mladih koji imaju misionarsku ulogu, a ta je da iz korena promene staru estetiku i istisnu preivele tradicije. Analizom ovih tekstova dolazi se zapravo do pozicije Crwanskog u kontekstu srpske i evropske kwievnosti posle Prvog svetskog rata i do preciznijeg odreewa ekspresionistikih i avangardnih elemenata u wegovom stvaralatvu, kao i do dubqeg uvida u Crwanskov odnos prema kwievnoj tradiciji. Prve eseje Crwanski je objavqivao u asopisima Savremenik (19171919) i Kwievni jug (1919) u kojima je prvi put tampan najvei broj pesama koje e saiwavati zbirku Lirika Itake. Objavqivao je tekstove i u asopisu Dan, zatim Demokratija i Jedinstvo, dok se uvena Sumatra sa Objawewem pojavila u asopisu Misao 1920. Iako je jedan od kqunih tekstova Za slobodni stih obja9

Isto, 28.

684
vqen tek 1922, on im pripada ne samo po tematskoj srodnosti, nego i stoga to je, verovatno, nastao dve godine ranije. Na kquna pitawa koja su postavqena, a ta su da li je Crwanski radikalno odbacio prolost i ne stoje li iza wegove nihilistike pobune kompleksniji odgovori, moe se odgovoriti jedino uz sintetiki uvid u celokupni piev posleratni opus. Jedan od kqunih estetikih principa moe se smatrati i etikim merilom, a to je princip iskreno proivqenog oseawa nasuprot klasiarskom naelu imitatorstva i mimetikog pevawa prema zadatim uzorima, koji se, kod Crwanskog, iskazuje u stavu prema patriotskom pesnitvu sa kojim treba, u skladu sa antiepigonstvom ekspresionista i avangardista, raskinuti i zbog toga to je takvo pesnitvo deklarisano kao nemoralni in onih koji su sa bezbedne distance posmatrali uas", pevajui nacionalne slavopojke. Meutim, autorka otkriva da se kod wega ne moe govoriti o totalnom avangardistikom poricawu prolosti i tradicije, nego se priroda wegove itake pobune ukazuje kao sloen protest i kao vid duboko linog obrauna. Prisutna je konstantna napetost izmeu opsesivne preanske ewe za Srbijom, kojom je bio zadojen od najranijeg detiwstva i koja je obeleila wegovo delo i ivot, i kritikog podsmevakog odnosa prema sebi i precima, prisutan u Lirici Itake, ali eksplicitnije iznet pola veka kasnije u Komentarima. Iza toga se zapravo krije oseawe besmislenosti isprawenih mitova i istorijske ikonografije, koje naroito blede u odnosu pred inom Gavrila Principa, ijom je linou bio nadahnut i ponet, i u kojoj je video osnovna naela vidovdanske etike, kao to su spremnost na rtvu zarad viih ciqeva i asna smrt umesto ropskog ivota. Sa ambivalentnim svojstvom nastaje i tekst Vojvodini. Stavovi izneti u ovom tekstu, oseajnost puna oprenosti, nagoveteni su i u tekstovima Mrtva Sent-Andreja, Tri krsta, esejima o Jakovu Igwatoviu, petanskom Tekelijanumu, Politu-Desaniu, a protegnuti su i na monumentalne vizije prolosti u Seobama i Drugoj kwizi Seoba, u emu se uoava i saglasnost Crwanskovog bunta i ekspresionistikih protesta usmerenih protiv materijalistike civilizacije. Wegov socijalni nihilizam pre se moe tumaiti kao vitalistiki nego nihilistiki protest. Milo Crwanski isti dvostruki odnos privlaewa i odbijawa pokazuje prema jo jednom autoritetu, tada ve poivem Jovanu Skerliu, ije ime u Objawewu 'Sumatre' vezuje za poetiku kanona i pravila, a razmatrawe razvoja tog ambivalentnog odnosa dovee autorku do zakquka da je Skerliu i Crwanskom zajedniki bio jedan romantiarski, antiklasini poetiki kriterijum: iskreno proivqeno oseawe kao jemac pesnike originalnosti, bez koje opet nema velike umetnosti".10 Razmatrajui u prikazima i esejima posleratnu liriku ili neka druga dela, naroito nasuprot tradiciji predratnog pesnitva, Crwanski pomiwe dva afirmativna pojma, ekstazu i duu, sameravajui prema wima kwievno delo o kojem pie. Pojam due je verovatno preuzeo iz ruske literature i prema woj je traio slovenske, mistine impulse, dok se mesijanska uloga Slovenstva po mnogo emu uklapa u savremene avangardne pesnike tendencije mladih. Ekspresionistika estetika traila je i od poezije da dopre do sutine, do same due koja se shvatala kao neto individualno, nezavisno od qudskog tela, razuma i psihe. Pojam ekstaze, pak, vezuje za poreklo i prirodu umetnikog dela, a tom pojmu pridaje svojstva platonistike, neoplatonistike ili romantiarske provenijencije. U okviru ovih pojmova razmatra se fenomen sumatraizma kao autorska verzija negativne metafizike inspirisane budistikim uewem. Ideja o ve10

Isto, 75.

685
zama, koja proima celokupno stvaralatvo Miloa Crwanskog, u ovoj fazi wegovog dela predstavqa izraz nihilistikog odnosa pesnika prema vlastitoj egzistenciji. U ovom kontekstu Gorana Raievi je preispitala i uticaj Svetislava Stefanovia, a posebno mesto i uticaj, ne samo na Crwanskog nego i na posleratnu pesniku generaciju, autorka vidi u figuri Volta Vitmena, koji je na naeg pesnika mogao ostaviti traga i svojim shvatawem due. Jedno od kqunih odnosa koji se u studiji u ovom poglavqu razmatraju jeste i odnos umetnosti i ivota, odnosno drutva. Po wemu umetnost i ivot nisu jedno, u samoj prirodi umetnosti je da ide ispred ivota. Nova umetnost nije socijalno angaovana, ona je angaovana po tome to vodi revoluciji dua, jednoj duhovnoj obnovi oveanstva koje e jednog dana moi da bude ono to je Nie nazvao afirmacijom bia". Poglavqe Strailovski kompleks vezuje se za Crwanskovo anrovski razliito stvaralatvo iz 1920. i 1921. godine. Esej koji predstavqa skup novih ideja kojima su duboko proete poema Strailovo i putopis Qubav u Toskani (objavqen tek 1930) jeste govor pisan u Panevu 1921. povodom stogodiwice roewa pesnika i prote Vase ivkovia. Tekst koji u Crwanskovom seawu ima privilegovano mesto, govor u Panevu, sa jedne strane otvara seriju napisa koje je Crwanski posvetio pesnicima srpskog romantizma, a sa druge strane moe posluiti u istraivawima i tumaewu drugih pesnikih i proznih tekstova srodnih po nekim motivsko-tematskim karakteristikama. Tekst o panevakom proti slui i za tumaewe anrovski drugaijih tekstova pomenute poeme i putopisa. Ono to je u wima novo jeste jedan skup filozofsko-lirskih varijacija, koje bi se mogle nazvati strailovskim kompleksom. Crwanski tvrdi da je bol od ivkovia u srpskoj kwievnosti drugaiji, jer je qubavna ewa svetenika prema mladoj devojci pretoena u jedno oseawe koje se pretvara u muziku, razgaqujui duu i srce. Po Crwanskom, ivkovi svojim stihovima unosi ivot celom narodu i donosi radost, on je vesnik novog prolea, i ima metafiziku snagu sile koja nastavqa da ivi i u budunosti, utiui na naredna pokoqewa. Radost o kojoj govori je antika, bakhina ali i renesansna, jer se javqa kao duh raawa i obnove u trenutku kada je hrianstvo pretilo da se pretvori u negaciju ivota i qudskosti. Autorka spontano sugerie pitawe: ta je Crwanskog dovelo do antikog dionizijskog mita koji se u pesniku ponovo vezao za duh Strailova i srpske romantiarske lirike, budei u wemu novu equ za ivotom kojom je zamenio sumatraistiku ataraksiju?"11 Da bi nam predoila zato Crwanski odabira Italiju kao mesto na kojem se napaja dionizijskim, a ne odabira svet slovenske paganske svetkovine, Gorana Raievi upuuje na Niea i wegovo delo Roewe tragedije u kojem nemaki filozof kae da postoji bezdani ponor koji deli dioniske Helene od dioniskih varvara",12 jer helenski kult odlikuje upravo pomirewe dionizijskog i apolonijskog principa, udaqenih ivotnih manifestacija, pri emu se dionizijski princip ne ispostavqa kao puka telesnost i materijalnost, slepi ivotni nagon, nego oduhovqena radost postojawa premreena nevidqivim, eterinim, nematerijalnim vezama. Spajawe razliitih ivotnih fenomena, manifestacija, preduslov je raawu novog, vieg ivota", a ovaj stav prevazilazi katarzini smisao sumatraistike povezanosti svega postojeeg, definiui novi kvalitet veza koje se kao motiv susreu u putopisu Qubav u Toskani, poemi Strailovo i govoru o Vasi ivkoviu. Iz ovoga proizilazi ideal raawa i
11 12

Isto, 125. Isto, 127.

686
obnove, preko potreban slovenskoj animalnoj ulnosti i strasti. U Strailovu, pak, nema proiewa i utehe, jer, iako satkana od dionizijskih motiva, poema je elegija nad qudskom prolaznou, lirski drhtaj bia koje je poverovalo da je u smrti videlo smisao, ona je jauk pesnika nad slutwom o sopstvenoj preranoj smrti, lirska tugovanka nad sopstvenom mladou. Poenta zakquaka analitiki izvedenih iz predoena tri Crwanskova teksta nalazi se u tumaewu kqunih stihova poeme Strailovo Lutam, jo, vitak, sa apatom strasnim / i otresam lanke smehom prelivene" nastalih u Italiji na mestu gde je pokopana isto tako vesela i zaqubqena mladost kakva je bila wegova, jer kako Crwanski sam kae: Stoletna razdraganost qudskog duha i ivota, oko Bolowe i Padove, moda je samo izmaglica i emanacija mlaanih telesa koja su se sa svih strana sveta sakupila, u lakoj akoj odei, da proigraju i propevaju mladost, a sad lee, sahrawena, u grobqima tih prastarih univerziteta".13 Bez eseja o Vasi ivkoviu lepota i muzikalnost citiranih stihova ne bi se mogla povezati sa kobnom slutwom. Strailovski kompleks zaokruen je jednom, takoe romantiarskom qubavqu i posveenou, a to je odanost rodnom tlu. Sudbina je pesnikova u rodnoj zemqi i on joj se priklawa, te od poeme Strailovo vodi samo jedan put ka Serbii, poemi kojom e, etiri godine kasnije, oznaiti kraj Crwanskove vere u mo poezije koja nosi duhovnu obnovu. Nacionalnoj tematici na pisac e se vraati u tri esejistika zapisa: tekstu o stogodiwici Jakova Igwatovia, dnevnikoj beleci Tri krsta iz 1919, objavqenoj 1922. i u putopisnoj reportai Mrtva Sent-Andreja (1923). Poetika razmatrawa o jednom navodnom vraawu Miloa Crwanskog na ovetale strofike odlike, uprkos slobodnom stihu, mogla bi se iitati iz wegovog prikaza pesnike kwige Rastka Petrovia Otkrovewa. Iako wena apologija, Crwanskov esej ne bei od zamerki upuenih na raun ovoj okantnoj i provokativnoj kwizi. Od Rastka Petrovia je traio da unese malo apolonijskog, duhovnog u ono u emu prepoznaje samo krik erosa jedne mladosti. Duh je ono to stvara pravu poeziju i to je jedino trajno u svetu materijalnih konanosti."14 Bez unutrawe koherentnosti pravog lirizma, odnosno bez duha, koji dolazi sa dna samog bia, sve zavrava u maniru i frazi. Ti zakoni koincidiraju u skladu sa metrikim obrascima i sa slobodnim stihom kod Crwanskog. Stoga ba to misli da ne ini stih pesmu pesmom, ne trai povratak vezanom stihu, nego samo kap duhovnosti, koje on i nalazi u Otkrovewu R. Petrovia. Pesniko potewe samerqivo je iskreno proivqenoj emociji romantiarskom poetskom principu kojeg se Crwanski jo uvek ne odrie."15 U treu grupu tekstova uvrteni su Eseji o srpskim romantiarima koje je Crwanski pisao izmeu dva svetska rata. Avangardistiko poricawe tradicije bilo je zapravo weno prevrednovawe, iz kojeg je nastao izbor vrednosti koje odgovaraju novom pesnikom senzibilitetu. Vraawe romantizmu znailo je vraawe izvornoj tradiciji koja je vrednovala originalnost i traila mo da iskae duu, pa se iz ovog okvira eseji Crwanskog ne mogu itati samo kao prigodni lanci, iako su povodom prigodnih trenutaka nastajali, u periodu 1922 1940. Crwanski je posebnim momentom u istoriji jednog naroda smatrao trenutak prelaza iz epike na liriku, to se u srpskoj kwievnosti dogodilo tek u romantizmu, a u ovome se, po wemu, krije kqu koji jednom narodu otvara put u
13 14 15

Isto, 134. Isto, 147. Isto, 150.

687
kwievnu i umetniku zrelost. Srpska kwievnost je svoju duhovnu i umetniku zrelost stekla tek u periodu romantizma, a tek je tada postala ravnopravna sa ostalim evropskim narodima. Avangardistika vera Crwanskog u mo umetnosti da obnavqa i mewa svet splasnula je nakon Strailova i posete srpskim grobqima na Krfu 1925, a vera u vezu proivqenih ivota sa sadawou ustupila je mesto okupiranostima qudskim ivotima i sudbinama. Romantizam za koji se Crwanski svojevoqno opredelio, kao vraawe nacionalnim korenima, uvek je za wega bio pesniko stvarawe koje je istovremeno i vrsta nacionalne dunosti. U ovom periodu on vidi ona obeleja koja karakteriu veliku poeziju: lirizam kao vrhunski glas individualiteta, veza sa nacionalnim kao sublimirani izraz kolektivnog i nuni preduslov pesnike originalnosti, te udwa za metafizikim. Ova tri momenta personifikovana su u tri pesnika Branku Radieviu, J. J. Zmaju i Wegou. O Branku i Lazi Kostiu, svojim ivotnim preokupacijama, najmawe je rekao u esejistikoj formi, na sebi autentian nain. Eseji o Zmaju, Wegou i uri Jakiu ukazuju se kao vani sa stanovita wegove poetike: o Zmaju je pisao kao o pesniku kolektiviteta, glasnogovorniku nacije, o Wegou kao duhovnosti usredsreenoj ka istoj ideji, a o uri Jakiu kao oliewu entuzijastikog pesnika, koji iako siromatvom prikovan za duhovnu provinciju zemaqskih toposa, bogatstvo vizija dobija sa drugaijih, duhovnih putovawa. Crwanski ipak ne moe da izbegne vezivawe dela i umetnika, a taj postupak sprovodie kada bude pisao o drugim umetnicima. Autorka nas podsea da se on u svojim esejima skoro nikako nije doticao pojedinanih kwievnih dela; izuzetak je esej o ekspirovim sonetima. ekspir, Flober, Taso, Direr, Mikelanelo neki su od umetnika na koje je Crwanski primewivao biografski metod, a Komentari uz Liriku Itake su jo jedna potvrda koja ide u prilog tezi da je ivot umetnika presudan za wegovu umetnost. O pesniku, umetniku koji je instrument boanskog, Crwanski e govoriti najvie u Kwizi o Mikelanelu. Iskorak koji ovakvim ponirawem pravi odvee ga do wemu svojstvenih nematerijalnih i nevidqivih veza, neuhvatqivih qudskom oku, to e ga spasti svakog pojednostavqivawa. Determinizam biografije koja uslovqava umetnost zapravo kod Crwanskog nikad nije imala pozitivistike konotacije. U poglavqu Milo Crwanski o stranoj kwievnosti Gorana Raievi obrauje eseje koje je Crwanski pisao o piscima iz drugih kultura, evropskim i vanevropskim, pre i posle svetskog rata, pri emu je ukazano na mogue paralele preko kojih se otkrivaju ako ne uticaji, onda srodnosti koje delo Miloa Crwanskog vezuju za svetsku kwievnu tradiciju. Prvi esej koji je Crwanski napisao o nekom stranom piscu bio je nekrolog Endreu Adiju, koji se pojavio u Kwievnom jugu 1919. Za Crwanskog su Adijevi stihovi posledica rastrzanosti izmeu domovine i Pariza ija dekadencija truje pesnikovu duu, dok mu se u domovini rugaju. Crwanski tragizam vidi u wegovom predwaewu u odnosu na onovremenu maarsku liriku. Zajedniki im je poriv za Zapadom, za duhovnom obnovom koju ovde obojica trae, na ta ukazuje Danilo Ki kada tumai Adijev uticaj na Liriku Itake i na poemu Strailovo. Adi je kquna figura jo jednog teksta koji iz pera naeg pisca izlazi 1919. godine, u kojem se osvre na savremenu maarsku kwievnost. Posle osvrta na prozne pisce Hercega Ferenca, Morica igmonda i andora Brodija, od liriara najvie pomiwe one okupqene oko asopisa Zapad (19081941), ije se tendencije poklapaju sa nastojawima pesnika prvog kruga modernista iz perioda do Prvog svetskog rata u srpskoj kwievnosti. Crwanski je napisao predgovor za dva dela Gistava Flobera: roman Novembar, koji je u Beogradu izaao 1920, i za roman Salamba, koji se pojavio

688
1926. Prvi roman, objavqen posthumno, je neka vrsta Floberove autobiografije, a drugi je za Crwanskog bio kwiga jednog romantika koji je 'Salambom bio zanesen kao Mesecom' ".16 Kod Flobera i Crwanskog vie se radi o poklapawu dva kwievna senzibiliteta, nego o nekom direktnijem uticaju. Autorka smatra da je Floberov pokuaj na izmirewu lirskog i istorijskog u romanu Salamba na Crwanskog ostavilo mnogo vie traga nego oseajnost Novembra. Crwanski je od francuskih autora pisao jo o Edmonu Rostanu i Pjeru Lotiju. Crwanski je iz evropskih prevoda prevodio kinesku i japansku liriku, sa kojom se prvi put upoznao verovatno pred rat, za vreme boravka u Beu. U predgovoru Antologiji kineske lirike (1923), sa naslovom Moja antologija kineske lirike, Crwanski je formulisao najvanije stavove o tehnici poezije i pesnike ekspresije. On je u ovom tekstu, kako smatra G. Raievi, dao mnogo vei uvid u uticaje i prethodnike. Crwanski je tragao za poezijom koja ne opisuje nego doivqava svet, dovodei itaoca u stawe saivqenosti, poistoveivawa. Ova poezija je mogla da se uklopi savreno u avangardistiki angaman Crwanskog, wegovu veru u misiju poezije, koja ne prenosi ideologije i ne propoveda poetike, ali koja tei 'revoluciji dua' ".17 Komentari Crwanskog uz zbirku prevoda Pesme starog Japana mnogo su iscrpniji, pri emu su evidentniji i uticaji. Posebno je upeatqivo wegovo divqewe budistikom oboavawu prirode. O engleskoj kwievnosti M. Crwanski je poeo da pie povodom ekspira, prvo prikazujui izvoewa wegovih komada u pozoritu, a zatim posveujui jedan tekst wegovim sonetima. ekspir je za wega uvek i pre svega glumac, i wegova tajna je upravo u tome kreacije mu predstavqaju savren spoj line inspiracije i elizabetanskog drutvenog miqea. U najobimnijem od svojih eseja, ekspirovi soneti, Crwanski pokuava da pokae da su wegovi stihovi lirska autobiografija ekspirova. Tei da iskae da istinska poezija proizilazi iz dubina prolih dogaaja, iz duboko proivqenih emocija. Za pesmu Redinke balade Oskara Vajlda Crwanski je 1920, u predgovoru romana Slika Dorijana Greja, napisao da je ona wegovo najjae delo. Sa Vajldom e, trideset godina kasnije, Crwanski voditi prikriveni dijalog u Hiperborejcima. Esej Moji engleski pesnici izlazio je u nastavcima u Kwievnim novinama tokom 1973. godine, a re je o sistematizovanom izlagawu razmiqawa tokom dugogodiweg bavqewa engleskim pesnitvom. Napisao ga je iz pozicije kada je svoje delo posmatrao kao zaokrueno. Kod osera, tvorca bokaovskih Kenterberijskih pria, Crwanski najvie uvaava lirska melanholina razmiqawa. Kristofer Marlo, pisac qubavnih pesama, ali i drama o Tamerlanu, Faustu, Edvardu , popularniji na pozornici od ekspira, Crwanskog je fascinirao ne toliko raskonim stihovima, nego svojom moi inkarnacije koja se ogleda kroz aktere wegovih drama, govorei kroz usta Tamerlana, Edvarda, Fausta, najlepe ne o qubavi, nego o nasiqu i osvajawu, o udwi za moi. Volter Rali pisao je poeziju koja reflektuje oveka od akcije, doivqaja, oveka koji je bio krupna istorijska i intelektualna pojava, poznavaoca sveta i qudi. Crwanskog oduevqava wegova neobina biografija, kao i Posledwa kwiga Okeana Sintiji, koja ga je opinila svojom tajnovitou, ali i iskrenom proivqenou qubavi. Xona Dona je Crwanski spomenuo jo 1920. u Srpskom kwievnom glasniku, kada ga nisu poznavali ni tadawi beogradski profesori anglistike. Smatrao ga je prvim velikim dijalektiarem engleske metafizike poezije u kojoj
16 17

Isto, 206. Isto, 223.

689
nalazi zvuk duboke melanholije, naroito u qubavnoj poeziji. Cenio je veoma poeziju Persija Bia elija, za kojeg je rekao da u sebi ima aneoskog i demonskog. U ovom eseju uzee jedan termin kako bi oznaio veliku poeziju: ona je translunarna, ali je na kraju eseja poeziju engleskih savremenika oznaio bez meseine". Translunarna poezija bila bi meseeva poezija", iz koje isijava neka meseeva" svetlost, kojom su bili opiweni i poneti i Flober, i japanski haiku pesnici ili pesnici haikaija, kako Crwanski transkribuje ovaj pojam, te sam Crwanski, koji je mesecom opsednut jo iz jedne poeme ser Xona Dejvisa. U ovom eseju dotie se Filipa Sidnija, zatim Larkinove pesme Vetar venawa, te Xona Fulera, a kod svih pesnika uoava melanholiju, kojoj e se najvie posvetiti piui o Mikelanelu. Kada nas ukratko upoznaje sa Crwanskovim napisima o rumunskom pesniku Panaitu Istratiju, sovjetskom pesniku Valentinu Katajevu, panskom piscu Migelu de Unamunu, autorka uvek ima na umu da je Crwanskov odabir umetnika o kojima je eleo da pie diktiran wihovim sudbinama u kojima vidi neto paradigmatino i u kojima je prepoznavao slinosti sa sopstvenim ivotnim putem. Isti je stav i u vezi sa Mikelanelom, sa Torkvatom Tasom, o kojem e govoriti u Hiperborejcima, sa portugalskim pesnikom Kamoewem, sa kojim e se identifikovati na nivou progonstva i stranstvovawa, dok e uvidi u poetika i estetika naela izostati. Zavrno i najobimnije poglavqe posveeno je nezavrenoj Kwizi o Mikelanelu, gde iznosi jednu sloenu ideju o umetniku i umetnikom stvarawu. Genijalni renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik nije za Crwanskog samo konkretna linost nego i simbol umetnika i alter-ego samog pisca. U ovoj zbuwujuoj prozi punoj ponavqawa i bez pravog poetka i kraja Crwanski se otkriva kao esejista u punom smislu te rei. Tekst koji sadri najvie poetikih i saznajnih uvida o ovekovoj poziciji u svetu i smislu wegovog postojawa Kod Hiperborejaca, pored Kwige o Mikelanelu, pokazuje, verovatno na najboqi nain, koliko je esejistiki diskurs duboko i neraskidivo povezan sa najintimnijim preokupacijama esejiste i koliko esej predstavqa sutinski izraz stvaralakog nagona za samorazumevawem. Ovde su se ukrstile dve osnovne linije razmiqawa Miloa Crwanskog platonistiko shvatawe umetnika i umetnosti i melanholina esejistika sumwa. Kada je Mikelanelo Buonaroti u pitawu, sudbina umetnika prerasta svoj individualni okvir i pretvara se u odreeni simbol, za Crwanskog tako znaajan i pre svega opsesivan. Svoju Kwigu o Mikelanelu Crwanski za ivota nije stigao da zavri, t. j. da je sredi, sistematizuje i oblikuje, predavi ovakav rukopis u tampu nekoliko nedeqa pred smrt. Pored ovog rukopisa Crwanski je o Mikelanelu objavio 18 eseja u srpskoj periodici od 1964. do 1975. godine, kao i u delovima romana-eseja Kod Hiperborejaca. Crwanskov stav da u likovima iz prolosti vidimo i pronalazimo samo sebe moe se tumaiti kao vid istoristikog stava da je o istoriji nemogue govoriti na objektivan nain, eliminiui predrasude i viewa doba u kojem ivimo, a sa druge da je ono to danas ivimo ve proivqeno i da nisu isto mislili i oseali nai preci. Samo je tako mogue razumeti Crwanskog kada kae ja ne govorim kao profesor ve kao medijum Mikelanxela". Sa wim se poistoveuje u kqunim pitawima kao to su melanholija, doivqaj smrti, shvatawa umetnosti obeleene renesansnim idejama neoplatonizma, a Kwiga o Mikelanelu sutinska je za otkrivawe pieve filozofije, odnosno wegovog shvatawa prirode umetnosti i umetnikog stvarawa. Kquna taka identifikacije Crwanskog sa renesansnim umetnikom jeste melanholija: ovo je taka od koje autorka studije polazi, jer teite ogleda pomera ka kontekstualizaciji Crwanskovih razmatrawa, poredei ih sa teorij-

690
skim i istorijskim viewima drugih istraivaa (Vazari, Velflin, Delino, Panofski, Jejts, itd.). Teoretiari i mislioci koji su renesansu posmatrali kao epohu ija je kquna duhovna odlika bila melanholija, pomogli su u rasvetqavawu veze ovog oseawa ili duhovnog stava sa stvaralatvom. Sredwevekovno shvatawe po kojem su oni koji se svojevoqno predaju tuzi grenici, smenio je stav o nadahnutoj melanholiji, koja se ispostavila kao preduslov umetnikog stvaralatva, a posrednik ove smene bila je platonska ideja melanholinog heroja iji je genij nalik ludilu. Melanholija umetnika uspostavqa se tako kao kqu ne samo metafizikih stavova, nego i poetikih shvatawa, a u Crwanskovoj opservaciji o renesansnom geniju i interpretaciji te opsesije kao jedan krucijalni element analize i promiqawa. Crwanski Mikelanela shvata kao platonistiki definisanog umetnika, iako e se truditi da ospori wegovo uee kao petnaestogodiwaka u filozofskim razgovorima uenih mislilaca u Firenci i na dvoru svog mecene Lorenca de Mediija, vie iz tewe da ospori uticaj mecene, za koji dri da je u istorijama umetnosti preuvelian kada su u pitawu Mikelanelo i ostali renesansni umetnici, nego da diskvalifikuje obrazovawe mladog umetnika. A da je Mikelanela shvatao kao umetnika platonistike inspiracije sa kompleksom ideja koje su toj vrsti inspiracije saobrazne, vidno je jo u komentarima wegove poezije u kwizi Kod Hiperborejaca. U jednom momentu kod Crwanskog e doi do protivurenosti jer e sam osporiti ono za ta se u veini eseja zalagao, a to je da poezija ne moe biti tumaena podacima iz pesnikovog ivota. Ovu kontradiktornost kod naeg pisca autorka objawava jednom dvojnou koju kod wega zapaa jo od sumatraistikih programskih tekstova: kada je govorio o vrednosti poezije kao iskreno proivqene oseajnosti inilo se da tada insistira na isprepletenosti umetnikovog ivota i dela, dok su ga stavovi o platonistikim uewima o stvaralatvu naveli da akcenat stavi na ulogu nesvesnog, te odbaci biografski metod, to je vidno u Kwizi o Mikelanelu i Kod Hiperborejaca. Iako zatvoren u svoje doba i stolee, pesnik se u procesu stvarawa izdie iznad racionalnih okova svesti i materijalnog, kontemplacija se pretvara u jedan vid ekstaze, a duh se pretvara u instrument boanskog". To je zanos koji Platon opisuje kao thea mania ili furor divinus ludilo pesnika koji ga pribliava prorocima i misticima. Sa ovim na umu Crwanski se protivi tumaewu dela putem umetnikove biografije, ali kada skulptora bude branio od nekih, po wemu neprimerenih, psihoanalitikih interpretacija ponovo e posegnuti za biografskom argumentacijom. U Mikelanelu je na pesnik video prvenstveno oseawa teke melanholije, to u izvesnim stilskim osobenostima wegovog stvaralatva prepoznaje kao barok. Autorka smatra da je bitno razluiti ta Crwanski podrazumeva pod renesansom, a ta doivqava kao barok, naroito u umetnosti Mikelanelovoj i iz tog razloga daje pregled mnogobrojnih postavki vie naunika i teoretiara o osobenostima ovog perioda i vremenu wegovog prostirawa, a ujedno i pregled shvatawa Crwanskog o ovom periodu, o kojem je, pored romantizma, najvie pisao u svojim esejima, vezujui ga za imena kao to su Mikelanelo, Direr, ekspir, Marlo, Rali, Don, Kamoew, Dante (o kojem je pisao u putopisu Qubav u Toskani) i Taso. Crwanski je Mikelanelovu poeziju smatrao nedovoqno tumaenom, iako izvornom, originalnom poezijom koju umetnik stvara iz sopstvene duboke unutrawe potrebe, previdevi u wegovoj poeziji sve ono to je bilo formula ili konvencija vremena. Mikelanelu je bio blii izvorni platonizam koji je u modu uao nakon prevoewa originalnih tekstova, a ne elementi ovog uewa koji su se zadrali kroz sredwi vek, stopqeni sa hrianskom tradicijom i

691
trubadurskim konceptom qubavi ovaploenim u liku idealne ene, koji je blii metafizikom nego zemaqskom svetu. Crwanski u svom viewu velikog renesansnog umetnika posebno mesto daje figuri majke koja je, po wemu, imala centralno mesto u ivotu renesansnog umetnika, i wome objawava nastanak prve velike znaajne skulpture, Pijete u crkvi sv. Petra u Rimu. Kwiga o Mikelanelu je Crwanskovo najesejistinije delo, smatra autorka, gde se na pisac smelo suoava sa uvreenim naunim istinama o velikom umetniku, odriui se naunosti u ime sopstvene istine, i u kojem se nalazi poetiki kredo naeg pisca koji je pokazao da se do istine moe doi prepoznavawem, kao i samorefleksijom. Samorazumevawe se tako ini kao karakteristika koja umnogome preciznije odreuje esejistiku formu od subjektivnosti."18 Treba istai da je studija Gorane Raievi Eseji Miloa Crwanskog napisana jednim iscrpnim, teoretskim i kritikim ponirawem, kako u sutinu stvaralatva naeg pisca, a time i u wegovu sveobuhvatnost, tako i u obrise i horizonte pojedinih perioda i epoha u kojima je wegovo delo nastajalo, kreui se, prividno lako, kroz mesta obrauna pojedinih naunikih nesaglasnosti, traei i drei se osnovnih premisa wegove poetike, ingeniozno nasluene jo u sumatraistikom razdobqu, kruniui zakquke i uvide steene na tom putu jednim raskonim profilom stvaraoca koji sa pravom moe da ponese ime velikog umetnika i da, saglasno temama i uticajima kojima se bavio, gotovo opsesijama, stoji uz velik broj figura svetskog umetnikog stvaralatva, uz koje je nalazio svoju meru, kob i nadahnue.
Lidija Mustedanagi

UDC 111.852

LEPOTA I WENA LICA


Povodom objavqivawa kwige Mirka Zurovca Tri lica lepote Izdava: Slubeni glasnik", 2005, Filozofska biblioteka, 618 str. (Kwiga je raena u okviru projekta Savremena filozofija, Odeqewa drutvenih nauka SANU)

Bezbrojna su dela koja se nazivaju umetnikima i bezbrojne su rasprave koje opisuju ili ak pokuavaju da objasne" ta dela, da ih vrednuju ili razvrstaju po nekom principu, ili odgonetnu sam in umetnikog stvarawa. Naporedo stoje umetniki pravci i epohalni stilovi sa teorijama o wima; naporedo stoje bezbrojni umetnici i rasprave o wima. Supstancijama veza svih ovakvih nastojawa qudskog duha nazvana je ono lepo", ali im se pomisli da je ono lepo upravo jedinstvo u tom nepreglednom mnotvu lepih dela umetnosti i govora o wima, susreemo se s najveim moguim potekoama. Dok je, na primer, pozitivna nauka osigurala svoj temeq u nametnutom slagawu prirode i razuma i time sebi omoguila rekonstrukciju, opis i najavu svakog svog preduzea, umetnost i govor o woj ne mogu da se pohvale slinom pretenzijom, a kamoli slinim rezultatima. Lepo" se pokazalo kao nezahvatqivo i za stvaraoca i za primaoca, ali i za mislioca o wemu. Ipak, umetnici ne prestaju da proizvode trudei se da, zapravo, predstave lepo", a mislioci ne zastaju pred wegovim zago18

Isto, 381.

692
netnim izvorom. O odlunosti nezastajawa pred tom zagonetkom, spretnoj radikalnoj redukciji tog nepreglednog problemskog prostora, stringentnoj pojmovnosti iznetoj u formi visoke literature, govori kwiga Tri lica lepote Mirka Zurovca. To je jedna, pokuaemo da pokaemo, hermeneutika ontologija umetnosti. Treba poeti s onim to e i itaocu odmah pasti u oi, a to je konstitutivno za samu stvar: to je stil kojim je kwiga pisana. Kada itamo, na primer, Hegelovu Logiku u kojoj on pokazuje kretawe istog miqewa, tada, zahvaqujui upravo formi pisawa, i mi itaoci odista oseamo da se kreemo u elementu istog miqewa i da smo otuda gotovo prisiqeni da tako mislimo: bez metafora, redundanci, bilo iega aposteriornog, mi klizimo kroz to tivo s nultom viskoznou jer nema niega to nije isto". A kada itamo wegovu Estetiku naprosto oseamo kao neminovno da se ulno sijawe ideje mora pojaviti kao lepota poto smo ve saobraeni s kretawem apsolutnog duha i, putem stila, noeni wime kroz povest. Upravo na isti nain, kada sklopimo Zurovevu kwigu, mi ustanovqavamo da lepota moe imati samo tri lica poto nam se stil kojim je zahvaeno filozofsko-estetiko pojmovqe javqa kao medijum koji je konformno sjedinio misaoni autorov tok od polazita u idealnom, preko fenomenalnog u prirodnom do sijawa ideje u ulnom, sa pripadajuim epohalnim pojmovqem. Unutrawa stilska gvozdena nunost velikih filozofskih dela uvek nas tera da se sloimo s autorom, pa tako i Tri lica lepote svojim unutrawim saglasjem autorove ideje i medijuma-stila u kojem se ona kree, prisiqava" na saglasnost. Drugim reima, pojmovni svet umetnosti iznet u ovoj kwizi rastvara se u umetnikom jeziku stvarajui od wega jezik umetnosti, jezik saobraen sutini umetnosti, dakle metajezik za samu stvar" umetnosti. Ovakvo autorsko postignue za nas postaje merodavno, a posebno je zanimqivo to je Zurovac ba u ovoj najnovijoj, po teorijskim uvidima najdubqoj kwizi, uspeo i da najprimerenije sjedini samu stvar i weno stilsko zahvatawe. Zurovac je za samu-svoju stvar naao svoj jezik. Uostalom, u filozofiji je uvek za novu stvar" nalaen i novi jezik", a Tri lica lepote su nova-sama stvar. U ovako predstavqenom jeziku kree se filozofsko pojmovqe kojim Zurovac zahvata umetnost i lepo. ee nego to bi se oekivalo, u filozofskoj, a u estetikoj literaturi posebno, ne vodi se previe rauna o izvornoj strogosti temeqnih ontolokih pojmova, pa se oni zarad lakeg razumevawa" oslabquju, ili se previa wihova istorija pa se oni dovode do upotrebe ad hoc. Autor Tri lica lepote, opet na merodavan nain, nalazi jezik lepog, ili lep jezik, da u wemu rastvara najtee pojmove istorije filozofije, u emu se ogleda wegova akribinost, nauna skrupuloznost te otuda i briga oko pojmova. Grki i latinizirani pojmovi, pa Kantovi i Hegelovi, stalno su prisutni pred nama uvek u razliitim registrima primereni svojim mesnim vrednostima, bez cirkularnosti, izvueni iz starine kada treba da budu osadaweni, a oni savremeni s ukazivawem na izvornu starinu. Uzajamna veza autorovog jezika-stila s pojmovnou egzemplarno je predstavqena, na primer, u odeqku u kojem se razmatra Kantova Kritika moi suewa, gde je predstavqawe pojma svrhovitosti tako uspelo kao da je neposredno povezano s oseawem zadovoqstva, a sama ta predstava je estetska predstava svrhovitosti. Uopte ovo ulanavawe, ovo naizmenino uzajamno obuhvatawe pojma jezikom i jezika pojmom, predstavqa analitiki standard ove kwige. I upravo kada italac pone da se kree kroz kwigu, kada pone da klizi kroz medijum jezika-pojma lepog, kada pone da se kao Narcis ogleda u lepoti autorovog stila i uveri sebe da zahvaqujui lepoti strogosti stie do osiguranih uvida, on dospeva u paradoksalnu situaciju: on uvia da je ova kwiga te-

693
ka", iako su obezbeeni svi mehanizmi tumaewa i razumevawa, pa se moramo zapitati zato italac zapiwe u tako tenom medijumu? Ovde, naime, autor sledi vrhunski zahtev filozofskog drawa, pa tako tek to se ispeo na gotovo osiguran vrh nekog razvijenog uvida, on poiwe da podriva te iste uvide, da osporava druge autore, ali i sebe, i to ne bilo gde nego na najjaim mestima, da deluje autosubverzivno vraajui i sebe i itaoca na poetak koji je izgledao nesporan, demonstrirajui bespotedno stalnu neophodnost obnavqawa uzaludnosti" filozofskog truda. Tako italac gubi dobar san" poto je svedok da se autor stalno izlae riziku da smiri nesmirive napetosti, a da pri tome svaku ekvivokaciju uini produktivnom. Ako je reeno da je ova kwiga prvorazredno filozofsko, ali i literarno tivo, onda se to u prethodnom gestu najboqe ocrtava: filozofija je po svojoj sutini autosubverzivna, a prava literatura nam ne da da se smirimo i tera nas da je itamo u jednom dahu. Otuda ova kwiga trai itaoca sa idealnom nesanicom". Ne smatramo da smo zauzeli suvie mnogo prostora predstavqajui itaocu formalnu strukturu ove kwige, jer to ovde nipoto nije spoqawi nego konstitutivni moment. Samo se eli da se kod budueg itaoca razvije oekivawe, poto ova kwiga pripada onima koje se itaju sa oekivawem". Paradoksalno, ova kwiga-stil, pojmovno barokno teka, sa rokoko-reenicama, koja stoji pred nama u mirnoj veliini i plemenitoj jednostavnosti", kao da je sadrajno siromana": samo" tri lica lepote, samo" tri filozofa! Ali, filozofija upravo obdelava paradokse, pa na autor i kae: obiqe lepote u beskrajnoj raznovrsnosti wenih pojedinanih pojava, koje se moe smisaono zahvatiti samo ako se posmatra kroz tri wena osnovna vida: sutinsku lepotu, prirodnu lepotu i lepotu umetnosti Samo u trouglu koji se ocrtava izmeu ove tri vrste lepote estetika moe da detektuje novu zemqu po kojoj se stvar koju ona misli kree u celini svojih vidova i aspekata". Poto se u ovom trouglu nalaze sve umetnike tvorevine, svi pravci i pokreti, kao i estetika uewa, ovaj trougao e i predstavqati polazite Zurovevih istraivawa koje e se razviti u pravo sadrajno obiqe. A na poetku, kao i u svakoj estetici od ranga, kao ontiki ali i ontoloki prius, stoji Grka, t. j. Platon i Aristotel. Zurovac zna da mora tako da pone jer je grka filozofija isto to i metafizika, da je to prvi zaetak miqewa, pa jedino u woj i mogu biti utemeqene sve naknadne razliite metafizike lepog u ijem centru nije ni prirodno ni umetniki lepo, nego lepo po sebi, lepo po svojoj nepromewivoj sutini, apsolutno, idealno lepo. Grci takvu lepotu postavqaju pre svake druge, jer sve druge mogu samo u esencijalnoj lepoti imati svoj uzor i izvor. Ve na poecima svoje kwige autor demonstrira ono to e i kroz celu kwigu biti na delu: drawe celokupne epohalne paradigme pred istraivakim pogledom, a ovde drawe ideje lepog i dobrog naporedo. Ideja lepog stoji u napetosti sa idejom dobrog i ukazuje zajedno s wom da ima neeg neprolaznog u tom uewu koje je zauvek pokazalo vanost onog idealnog za nain ovekovog bivstvovawa i delawa. Bez pogleda uprtog u idealno i wegove mogunosti, nego samo u idealno sputeno na zemqu", ovek bi ostao zarobqen u konanosti bez uzora za usavravawe oblika u stvaralatvu i delawu. Na autor uoava da je Platon objavio pobedu miqewa nad bivstvovawem, da je time tradicionalna ontologija dala prednost esenciji nad egzistencijom, idealnoj mogunosti pred nepodnoqivom stvarnou. Zurovac nije ostao samo kod naelnog ukazivawa na znaaj otvarawa sfere idealnih mogunosti koje reguliu stvarnost, pa upozorava da ovo osvajawe mogueg ne bi trebalo shvatiti kao nasumino istravawe u prazno i nepoznato, poto ono treba da bude voeno umnim uvidima u to ta je i pod kojim uslovi-

694
ma mogue. Platon je umetnicima zauvek podario mogunost da wihova dela mogu da imaju svoj prototip u ideji u kojoj su unapred date sve mogunosti koje mogu da postanu umetnika stvarnost. Otuda e i za naeg autora, u Platonovom smislu, umetnik biti pali bog koji se sea neba", dakle ovek oka uprtog u nepromewivo idealno bivstvovawe, pa on nikada nee promaiti da stvori delo savrene lepote, a onaj oka uprtog u prolazno i propadqivo nee napraviti nita lepo. Ako je to tako, ako se stvaralakim inom idealne mogunosti pretvaraju u stvarnost, tada Zurovac dospeva do vanog zakquka: To znai da se umetnika stvarnost razlikuje od objektivne realnosti na osnovu jednog u sebi sadranog idealnog odnosa. Prema tome, wena priroda je idealna". Platonistika metafizika lepog i klasini esencijalizam dugo e biti vladajua paradigma u evropskoj kulturi. S wom u vezi stoji isto tako dugo vladajua teorija podraavawa na koju su se pozivali, vie od dva milenijuma, svi umetnici i mislioci. Veo samorazumqivosti sa ove teorije Zurovac je strgnuo beskompromisno. Naime, estetika istrauje lepo da bi utvrdila zato neku stvar nazivamo tako. Moda sutinska lepota ostaje za stvaraoca i mislioca veito izazovna upravo po tome to ona ukazuje na postojawe dve lepote, one prirodne i one umetnike, dela prirode i dela oveka-umetnika, jer jedino te dve lepote ovek zatie kao sputene" s neba na zemqu da slede idealni uzor lepote. Pa ko, onda, koga treba da podraava: da li umetnost treba da podraava prirodu, ili priroda treba da podraava umetnost, ili i jedna i druga treba da podraavaju svoj idealni uzor koji u odnosu na obe ima ontoloku prednost? S jedne strane autor demonstrira istraivako istrajavawe u ovom trouglu, a s druge zadobija potvrdu na jednom od kqunih teorijskih problema za redukciju beskrajnog prostora lepote i umetnosti: lepota koja je rasula svoje darove u beskrajnoj raznovrsnosti neponovqivih pojava stvarnog i idealnog sveta moe se misaono zahvatiti samo ako se posmatra u sva tri wena osnovna vida, sutinski lepom, prirodno lepom i umetniki lepom. Autor se kroz celu kwigu bori da doe do istog znaewa ove tri vrste lepote kao i do wihovog uzajamnog proimajueg odnosa, pri emu na retko uporediv nain izlae odnos ove tri lepote koji se, kada se pusti da se slobodno kree u medijumu iste estetske refleksije, preokree u mnotvo neraspletivih zapleta koji se razmrsuju nit po nit, a da ni jedna nit nije nasilno prekinuta. Drugi deo kwige govori o prirodnoj lepoti koju autor uvodi imajui opet celu epohu pred sobom: prosvetiteqstvo, Kantov kriticizam i romantizam. Svi tada slute da se u lepom ulnom poretku skriva najava vrhunske inteligencije. Da bi izloio kako se ta i pretfilozofska slutwa prevela u filozofsko razmatrawe, autor majstorski spaja sve epohalne niti, a meusobnu upuenost Kantovih Kritika posebno. Kritika istog uma odnosi se na prirodu i mogunost wenog saznawa, Kritika praktikog uma na slobodu oveka u podruju praktikog delovawa, ali se pokazalo da veza izmeu prirodne nunosti i carstva slobode postaje temeqno ugroena poto princip kauzalnosti u carstvu prirodne nunosti iskquuje svaki slobodni in. Branei prirodno ovekovo nagnue ka celini, Kant smatra da, u ciqu izgradwe jedne metafizike, prirodu treba posmatrati tako kao da je ona izgraena po principu slobode, to on postie uvoewem pojma svrhovitosti koja je teleoloka za nau delatnost i razumevawe. Stav po stav autor prati Kanta koji nastoji da pomou pojma svrhovitosti dospe do kategorija razuma koje mogu dati formu empirijskom saznawu tako da bi se mogla zhvatiti celina. Tako e se doi do toga da prirodno i umetniki lepo postaju najvii principi jedinstva kritike filozofije ime se povezuje ulna predstava koja je dostupna samo razumu i natulna sloboda dostupna samo umu. Odavde autor minuciozno prati put Kantovog transcendentalnog subjekta

695
kojem e biti dodeqena mo suewa koja treba da posreduje izmeu teorijske i praktike sfere, izmeu saznawa i udwe. Postavqawem kritikog problema da se u subjektu koji posmatra odredi ono to omoguuje da se opazi lepota stvari, Kant je dao, smatra Zurovac, odluan podsticaj refleksiji o prirodno lepom i o odnosu prirodne i umetnike lepote. Moglo bi se rei: deo o Kantovoj estetici najsjajniji je deo ove sjajne kwige. Poznato je, naime, i mnoge ispisane istorijsko-problemske estetike nam o tome govore, da se Kant, moda, od svih filozofa najtee izborio za mesto umetnosti u vlastitoj filozofiji. Otuda su predstavqawa Kritike u ovakvim spisima esto i najmawe uspela jer je izuzetno naporno pratiti Kantova nastojawa da povee carstvo nunosti i carstvo slobode. U Tri lica lepote, naprotiv, vidqiv je napor saobrazan Kantovom da se lepota strogosti izvoewa dovede do sijawa, pa su zato stranice tome posveene ujedno najtee i upravo zato najsjajnije. Poto je predstavio Platonovu ideju sutinske lepote, Aristotelovo shvatawe podraavawa i Kantovo uzdizawe prirodno lepog, Zurovac se okree Hegelu i wegovom uzdizawu umetniki lepog. Po Kantu je umetnost vratila nadu u mogunost izmirewa duha i prirode, pri emu je to izmirewe ostalo zagonetno delo duevnih moi subjekta, dok je za Hegela ovo izmirewe ve ostvareno. Umetniki lepo mora za Hegela biti jedino lepo, poto je umetnost ulna manifestacija onoga to su qudi i narodi pojmili zahvaqujui svom duhu i izrazili stvarawem konkretnih dela umetnosti. Na autor smatra da je za Hegela samo umetnost sposobna da izrazi unutrawe kroz spoqawe, ideju u woj primerenom obliku. Iz stranice u stranicu italac prisustvuje naporu koji je konforman Hegelovom, da iupa" umetnost u stvarno, poto ideja kao apstraktna trai materijalnost da se izrazi. Apsolutni duh se mora ostvariti i ta potreba i jeste izvor umetnosti koja duhu daje wegovu stvarnu egzistenciju. U istorijsko-filozofskom, ali i didaktikom smislu, u odeqku o Hegelovoj estetici u Tri lica lepote Zurovac svedoi u prilog miqewu-preporuci mnogih koji smatraju da studij Hegelove filozofije vaqa zapoeti wegovom Estetikom. Kao i uvek kada razmatra estetiku nekog filozofa, autor ima pred sobom celokupno delo, a u sluaju Hegela to je i najeksplicitnije i najrazvijenije demonstrirano jer Hegelov metafiziki sistem i jeste najkonzistentniji u istoriji filozofije, pa naprosto ne doputa parcijalno razmatrawe nekog dela. U skladu s tim pred nama stoji razvijena interna mapa meusobnih upuenosti Estetike, Fenomenologije duha, Nauke logike i Filozofije istorije, na osnovu koje se prati istina koja se zasniva na apsolutnoj ideji, koja, u svojoj istinskoj stvarnosti nije nita drugo do duh, ali ne duh u wegovoj konanoj povezanosti i ogranienosti, nego opti, beskonani i apsolutni duh koji sam sobom odreuje ta u istini jeste istina, a ije se pojavqivawe u umetnosti najboqe vidi". Moglo bi se rei da istraivaima tek predstoji da ispitaju ovaj Zurovev problemsko-istorijski zahvat na Hegelovoj estetici, koji e pokazati da se estetika javqa kod Hegela kao prava enciklopedija wegove filozofije, kao krug u kojem se ta filozofija i zatvara i rastvara. Rekosmo ranije da Tri lica lepote govore samo" o tri lepote kroz samo" tri filozofa, Platona, Kanta i Hegela. To nipoto nije nedostatak, nego se radi o lozinki" Zuroveve estetike, o tome da je wena sr dostigla lakonski izraz. Da lepota ima tri lica" govori da autorova misao podnosi najveu saetost, tavie da je za wu sposobna. Ona e o svemu rei mnogo tek kada italac uspe da se pomno raspita. Sa druge strane, to da je svakom od tri filozofa dodeqeno po jedno lice lepote govori da je autor uspeo da redukuje nepregledni prostor estetikih uewa, kao i da se neto" samostalno jedino i moe zapoeti samo s velikom filozofijom. U tom smislu to se moe smatrati diskret-

696
nim uputstvom istraivaima da se prvo raspitaju na izvorima, pre nego to se povedu za neim to je proglaeno modernim". U anrovskom smislu to je jedna istorijsko-filozofsko-problemska estetika, pa otuda weno bogato unutrawe meuukazivawe na izvedene estetike teorije, problemska podruja i otvorena pitawa. Ona poiwe Platonovim esencijalizmom, ali se odmah dolazi do sueqavawa sa Aristotelom i razmatrawa odnosa sa sofistima preko Hipije veeg, pri emu se vitalnost ideje sutinski lepog prati sve do Vinkelmana, Lesinga i Getea. Problemski je zahvaena ideja lepog uopte, teorija podraavawa, te klasine kategorizacije lepog. Kantovo uzdizawe prirodno lepog dovedeno je u bogat istorijsko-filozofski kontekst uewa Baumgartena, Haesona, Rusoa, ilera, Berka, dok je problemski razmatran svaki pojam Kantove estetike, umetnost genija posebno, kao i razlozi Kantovog prekida sa aristotelizmom. I Hegelovo osvajawe umetnike lepote predstavqeno je u kontekstu epohalnog sueqavawa s Kantom i elingom, sa egzemplarnim prikazom Kroeovih i Laloovih koncepcija lepog. Poto je Tri lica lepote filozofska kwiga s potpuno razvijenim estetikim pojmovqem, ona je, upravo zahvaqujui tome, sama u sebi preporuujua i za svaku istoriju umetnosti: ova, naime, analizira i rubricira bez pojma, a ovde e za svoje potrebe, naavi opise stilova, pravaca i pojedinanih dela umetnosti zasnovanih na ontologiji umetnosti, nai toliko neophodan aparat da pokua da ne opstaje samo na kitwastim atributima. Od prve do posledwe stranice autor e odravati produktivnu napetost izmeu tri vrste lepote, a zakquci koje je iz we izveo imae u sebi neto gotovo normativno" u smislu ukazivawa na pouzdano orijentisawe u vreme velike pometwe umetnike i teorijske svesti. Sutinskoj lepoti dato je prvenstvo u odnosu na beskrajne manifestacije u prirodi i umetnosti, ali autor primeuje wen sutinski nedostatak: ona moe da postane estetska samo ako se pojavi ulno, to moe postii samo uz pomo prirode i umetnosti. Otuda: Bez prirode i umetnosti, wene mogunosti bi i daqe vodile sablasan ivot. Lepa priroda i umetnost prevode u stvarnost idealne mogunosti i tako ih ine estetskim", kae autor. Wihova nerazmrsiva zapletenost bila je razlog za mnoge nesporazume i pogrene zakquke. Sve se svodilo na vulgarnu teoriju podraavawa, pa se umetnost suvie lako odvajala od prirode, kao da jedna sa drugom nemaju nikakve izvornije veze. Pri tome se zaboravqalo da je umetnost roena iz prirodne potrebe oveka za usavravawem i ispoqavawem wegovih prirodnih snaga, pa na estetiar zakquuje da ovo qudsko usavravawe ne moe ii protiv prirode ako umetnost ne eli da se pretvori u neto drugo, ak i u svoju suprotnost, nego da mora ostati u saglasju s wenim sutinskim snagama tako to e ih preuzeti da bi im omoguila da se ispoqe i daqe razviju. Na osnovu toga moglo bi se rei da je priroda bila lepa tano u tolikoj meri u kojoj sadri jednu umetnost. To je ono to e Zurovac nazvati poiesis-om prirode i to treba slediti naim umnim oima da bismo izbegli stramputice i lutawa. U skladu s ovim autor smatra da u umetnosti progovara raajua priroda jo pre nego to ponemo da na wu delujemo preko nauke i tehnike, pa upravo u wihovom odnosu prema prirodi vidi poetak razlikovawa i razilaewa tehnike i umetnosti koje potiu iz istog korena: tehnika razbija izvorni odnos oveka i prirode, dok se umetnost duboko slae sa prirodom. Upravo zato umetnost dozvoqava ulnosti da se razvija i osea slobodnom. Autor veruje da ova srea dolazi od oseawa saglasnosti slobodne igre ula i izvorne snage priro-

697
de koja ih podstie na igru, pa na osnovu toga zakquuje da svako ispadawe iz ovog saglasja igru pretvara u neto drugo i oduzima joj weno estetsko svojstvo. Jedino slagawe s prirodom omoguuje qudskoj prirodi da se razvija i da napreduje u svom biu, bez ispadawa iz svoje izvorne istine i zapadawa u otuewe". I, pri kraju, moramo da se vratimo na poetak i poloimo raun o najavqenom karakteru kwige, pri emu za ovo moramo imati na umu i ostale Zuroveve spise. Zakquno sa ovom kwigom autor je predstavio gotovo sve znaajne estetiare, wihove filozofije umetnosti ili, to je isto, wihove ontologije umetnosti, isto kao to je i problemska pitawa iznosio u wihovoj ontolokoj formi. Otuda wegova estetika razmatrawa mogu pripadati samo ontologiji umetnosti. Pored toga, Zurovac je razmatrao i strukturu umetnike egzistencije (rasprave o Kjerkegoru, Sartru itd.), kao i samu strukturu stvaralakog i receptivnog akta (studije o Frojdu, Jaspersu itd.), to znai da je u hermeneutikom smislu iscrpeo prostor stvaralac-primalac-mislilac umetnosti. Pokazano je da i stvaralac i primalac umetnosti, kao i mislilac o woj, ive" na nain bivstvovawa umetnosti, to znai u jednoj dimenziji koja nije ni saznajnoteorijska, kao ni metodska u pogledu duhovnih nauka, u smislu klasinih hermeneutiara lajermahera i Diltaja. Upravo u skladu sa danawim stawem hermeneutike koju su fundirali Hajdeger i Gadamer, Zurovac pokazuje da umetnikom nainu bivstvovawa pridolazi jedna ve izvorna i prednauna otvorenost sveta voena predontolokim razumevawem. Otuda on razdvaja razumevawe umetnosti od pojma fiksiranog u nekom metodskom pravilu i izrauje hermeneutiku umetnosti ijem razumevawu pripada bivstvovawe umetnosti, za razliku prema prirodnonaunom saznawu odnosa subjekta i naspram wega postavqenog nezavisnog subjekta. Dakle, ponavqamo, Zuroveva estetika jeste jedna hermeneutika ontologija umetnosti. Iskquivo imajui u vidu samu stvar", ovde stvar miqewa o lepom i umetnosti, mi moramo iskazati oduevqewe pojavom jedne ovakve kwige u naoj kulturi u kojoj su, u prostoru estetike, delovali Damwanovi, Jeremi, Grli, Foht i mnogi drugi i u kojoj su prevedena gotovo sva najznaajnija dela svetske literature. Ne rei da Tri lica lepote jeste jedan od treih vrhova u ovoj imaginarnoj biblioteci" znai prisilno sniziti sud zarad toboweg uravnoteenijeg" smirivawa u indiferentnoj objektivnoj" proceni koja, zapravo, oteuje samu stvar. Svaka kultura dugo eka na pojavqivawe jedne ovakve kwige zato to je za weno pojavqivawe potrebna sluenost za koju su Grci koristili re xairoj. Potrebno je da, pored niza drugih okolnosti, na delu bude mo uobraziqe jednog inspirisanog oveka, dakle sposobnost da se predstavi predmet koji nije prisutan, a ovde, da se u najteim okolnostima u kojima se nalazi vlastiti narod, predstavi misao o lepoti. U predanosti nastavnikom pozivu profesora estetike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, neosetqiv na spoqawi mete, Zurovac je samo eleo saznawe za kojim traga, jer je znao da misao koja nije traena zbog sebe same ne moe ni biti istinski prisvojena. Tako, s punom sveu jednog naroda i wegovog pojedinca o xairoj-u, pojavila se kwiga Tri lica lepote. Na samom kraju, umesto uobiajenog pitawa kome se ova kwiga moe preporuiti?", smatramo primerenijim da iznesemo neto izmewenu Hartmanovu preporuku": ova kwiga napisana je i za stvaraoca i za primaoca, ali i za mislioca kojem drawe ove dvojice predstavqa zagonetku.
Slobodan Jaukovi

698
UDC 821.163.41.09 Palavestra P. 821.163.41-95

KRITIKE SINTEZE PREDRAGA PALAVESTRE


Predrag Palavestra: Krlea u Beogradu i drugi ogledi, Beogradska kwiga, 2005.

Kwievni kritiar, esejista, istoriar kwievnosti, antologiar, prireiva sabranih i izabranih dela veeg broja srpskih pisaca HH veka, urednik kwievnih listova i asopisa, nekadawi direktor Instituta za kwievnost i umetnost u Beogradu i rukovodilac wegovog projekta Srpska kwievna kritika", akademik Predrag Palavestra i danas je jedan od najaktivnijih i najpouzdanijih tumaa novije srpske kwievnosti, kako one koja se raala na poetku i tokom prve polovine HH stolea tako i one nastajale u drugoj polovini veka i na samom prelazu u novo stolee. Malo je kritiara i istoriara kwievnosti iz wegove i woj blie generacije koji sa tako aktivnim interpretativnim odnosom prema istoriji srpske kwievnosti minulog i neto ranijeg perioda pristupaju wenoj analizi i tumaewu. Wegova kritika i nauna radoznalost i irina i metodoloka sigurnost potvruju se u petnaest kwiga kritiko-esejistike proze sa zajednikim podnaslovom Kwievne teme", u veem broju kwievnoistorijskih monografija, u mnogobrojnim studijama i raspravama o srpskim piscima i znaajnim temama srpske kwievnosti HH veka, u dvema kwigama posveenim standardnom kwievnoistorijskom prouavawu i sistematizaciji novije srpske kwievnosti to su kwige Posleratna srpska kwievnost 19451970. i Istorija moderne srpske kwievnosti. Zlatno doba 18921918. kao i u dugogodiwem ureivawu kolekcije Srpska kwievna kritika" u 25 kwiga, svojevrsne panorame i istorije srpske kwievne kritike od wenih poetaka do sredine HH veka, kao i u razliitim istraivakim i organizacionim aktivnostima u Odeqewu za jezik i kwievnost i Odboru za prouavawe istorije kwievnosti Srpske akademije nauka i umetnosti. Nova kwiga Predraga Palavestre, pod pomalo intrigantnim i veoma receptivnim naslovom Krlea u Beogradu i drugi ogledi (taj naslov bi moda vie odgovarao nekoj drugoj vrsti istraivakog pristupa srpskoj kwievnosti minulog veka, ali i autor i izdava imali su svoje razloge kad su se opredelili upravo za wega) pripada krugu wegovih kwievnoistorijskih razmatrawa nekih znaajnih tema, pojava i linosti srpske kwievnosti od kraja HH pa do samog kraja HH veka prvi ogled odnosi se na pojavu i znaewe fantastike u prozi Pere Todorovia, pretposledwi na srpsku kwievnost u dijaspori i na wenog najznaajnijeg predstavnika u poeziji i u tom kontekstu predstavqa dopunu i nastavak wegovih dosadawih istoriografskih i kritikih tumaewa nae kwievne prolosti i sadawosti. Sve wegove kwige kritike i monografske prirode, na jednom irokom i sistematino predstavqenom kwievnoistorijskom materijalu, na poseban, najee sintetian istraivaki nain tumae pojave i ostvarewa srpske kwievnosti novijeg vremena i u isti mah proiruju metodoloke i istraivake mogunosti i principe wegovog autorskog pristupa kwievnom fenomenu, a time takoe i mogunosti i principe savremene srpske nauke o kwievnosti uopte. Kao istoriar kwievnosti to se veoma dobro vidi i u ovoj kwizi Palavestra je imao veliku prednost nad drugim istraivaima nae kwievne tradicije time to je ovoj oblasti tumaewa neposredno prilazio iz kwievne kritike i to je sa iskustvom i jasnom predstavom o svom kwievnom vremenu i wegovim realnim duhovnim potrebama i mogunostima tumaio i vrednovao izabrane kwievne pojave i kwievna ostvarewa nae kwievne i kulturne prolosti. Neposredna kwievna kriti-

699
ka, kojom je zapoeo svoj kwievni rad, izotrila je wegove kriterijume, ustalila wegov stil i omoguila mu veu slobodu u izrazu, pripremila ga za formirawe vlastitog metoda i sistema u predstavqawu kwievnoistorijskih pojava i tema. Stoga su wegovi ogledi i studije iz istorije kwievnosti primer funkcionalne primene i plodnog proimawa i sinteze neposrednog kritikog i standardnog kwievnoistorijskog pristupa u tumaewu pojava i vanih imena i ostvarewa nae kwievne prolosti. Wegov pristup je osoben i po tome to on nacionalnu kwievnost posmatra kao duhovni proizvod i posledicu razliitih kulturnih, egzistencijalnih, drutvenih i specifino kwievnih inilaca i uzroka i to taj kontekst uvek ima u vidu kada govori o optijim problemima i kqunim ostvarewima srpske kwievne batine. Izbegavajui iskquivosti naglaenijeg spoqaweg i unutraweg pristupa tumaewu kwievnosti, koje ga neminovno vode u dve nepomirqive krajnosti u istorizam i aistorinost", kako kae u svom kapitalnom naunom delu Istorija moderne srpske kwievnosti od 18921918,1 a u isti mah se ne odriui wihovih pozitivnih metodolokih i interpretativnih prednosti, Palavestra je za svoj pristup prouavawu i analizi pojedinih pojava i kwievnih dela iz nae kwievne istorije i pojedinih linosti u vezi sa wima, pa makar one dolazile, kao na primer Krlea, ne samo iz srpske nego i iz drugih nacionalnih a jeziki slinih susednih kwievnosti, pronaao trei, samostalniji put. U wegovom pluralistikom, istovremeno sintetikom i analitikom istraivakom metodu pojedine linosti i pojave u istoriji srpske kwievnosti viene su ne samo kao mawe ili vie specifine kwievne pojave nego i kao pojave u kontekstu optih kulturnih, istorijskih, ak i politikih i drugih tokova neposrednog kwievnog i drutvenog ivota i wihovih kqunih ideja u jednom vremenu. Stoga je u Palavestrinoj verziji prouavawa kwievnoistorijskih tema, pored toga to je u woj prolost sagledana i iz perspektive sadawosti koja sa wom vodi dijalog razliitih smislova", kako sam kae u ve pomenutoj Istoriji moderne srpske kwievnosti,2 kwievna istorija, odnosno sama kwievnost uvek sagledavana kao sloena kultoroloka pojava, u kojoj se stiu razliite duhovne potrebe drutva, kulture, umetnosti i stvaralakih linosti. Drugaije reeno, kwievna istorija neprestano zahteva prouavawe i tumaewe pojava u kontekstu, ne dakle izdvojeno, parcijalno, bez ukazivawa na iri okvir iz kojeg one proizilaze ili sa kojima su u neposrednoj ili posrednoj vezi, nego kao deo jedne optije kulturnocivilizacijske i duhovne celine koja umnogome utie na oblik, sadrinu i jezik kwievnih ostvarewa ma koliko ona bila poseban stilski proizvod, izraz i oblik autorske i umetnike individualnosti jednog stvaraoca. Moderna teorija kontekstualnosti, koja se proirila na veinu humanistikih disciplina i duhovnih napora danawe kulture i nauke, posebno na istoriografsko, odnosno kulturoloko sagledavawe prolosti, umnogome je primewena i na produktivna istraivawa srpske kwievne batine koja obavqa Predrag Palavestra ve vie od etiri decenije. Ugao sagledavawa u wegovim studijama i ogledima stoga se s razlogom i sa vidnim istraivakim rezultatima proiruje ne samo na kwievni opus i jeziki izraz srpskih pisaca o kojima govori nego i na sve one ire kulturne, pa i drutvene, ideoloke i druge egzistencijalne okolnosti i pojave koje utiu ne samo na formirawe jedne umetnike linosti nego i na neke neposredne i posredne posledice wenog osnovnog stvaralakog opredeqewa i delovawa. Ukqu1 Predrag Palavestra: Istorija moderne srpske kwievnosti. Zlatno doba 1892 1918. Drugo izdawe. Srpska kwievna zadruga, Beograd 1995, str. 18. 2 Isto, str. 21.

700
ivawem u mapu svojih istraivakih interesovawa i analiza, takozvani balkanski model sveta"3 i kulturnu i duhovnu batinu balkanskog prostora i wegove znaajne, najee mawe vidqive posledice na srpsku duhovnu i umetniku tradiciju, Predrag Palavestra je znatno uvrstio osnove svojih metodolokih polazita u prouavawu novije srpske kwievnosti i kulture. Po toj osobini Palavestra je slian onim predstavnicima francuske moderne istoriografije okupqenim oko asopisa Anali koji su istorijske pojave sagledavali u mnogo irem i optijem kulturolokom kontekstu nego to je to inila standardna istoriografija. U kwizi studija Krlea u Beogradu i drugi ogledi, i u pojednim duim celinama i u gotovo svakom tekstu pojedinano, stoga se sasvim prirodno govori o irem duhovnom, kulturnom i kwievnom kontekstu epohe u kojem se razvijala izabrana i tumaena kwievna pojava, ili se takav kontekst u wegovim najoptijim crtama obavezno podrazumeva, da bi se iz wegovog toka i intelektualnog intenziteta i delovawa proizveli odreeni kritiki zakquci. Predrag Palavestra je u veini tekstova svoje najnovije kwige imao u vidu upravo taj opti kwievnoevolutivni i kulturoloki kontekst i na wegovim temeqima formirao stavove o prirodi pojedinih kwievnih pojava koje tumai i o wihovom znaewu u danawem kritikom doivqaju i kontekstu. On dakle ne tumai samo kwievna dela i kwievne anrove o kojima govori, ne izdvaja posebno kwievni tekst kao takav, da bi iskquivo govorio o wegovim unutrawim kwievnim osobenostima, ne analizira samo wegov stil i jezik i wegovu kompoziciju, da bi na osnovu wihove estetske punoe i ostvarenosti donosio zakquke o optoj kwievnoj vrednosti izabranog dela i wegovog autora, nego zakquke donosi, uz podrazumevanu kritiku analizu samog teksta, teme, kompozicije i stila, i na osnovu sagledavawa vidqivih i mawe vidqivih veza izabranog pisca ili pojave sa optim kwievnim i kulturnim kontekstom i osnovnim duhovnim kretawima epohe i prostora u kojima se javqaju. U najveem broju tekstova svoje kwige Predrag Palavestra nudi nov, izotreniji ugao kritikog posmatrawa izabranog kwievnog predmeta i iznosi do danaweg trenutka mawe poznatu ili sasvim nepoznatu kwievnu grau o wemu. On takoe na proveren kritiki nain analizira osnovne odlike analiziranih kwievnih dela i donosi prihvatqive kritike zakquke o wihovom mestu i znaewu u sistemu dosadawih kulturnih i umetnikih vrednosti i relacija. Tako se, na primer, u tekstu o Peri Todoroviu kae da je on uvodei fantastine i onirike motive i situacije u kwievni tekst povremeno dolazio do takvih kwievnih reewa do kojih nisu docnije doli ni srpski nadrealisti,4 koji su oneobiavawe kwievnog teksta na razliitim nivoima wegove strukture videli kao jedan od najvanijih rezultata svoje imaginacije i poetike. U tekstu o srpskom ekspresionizmu, uz naglaavawe osnovnih odlika wegove poetike, posebno se izdvajaju stavovi o simbolizmu srpske poezije kao jednom od vanih prethodnika i pokretaa wenih docnijih avangardnih usmerewa, i o specifinim nacionalnim odlikama ukquenim u ekspresionistiku akciju srpskih pisaca, naroito onih koji su meu wima do Prvog svetskog rata delovali na prostoru Bosne i Hercegovine. U razmatrawu Krleinog doprinosa razvoju kwievne misli u srpskoj literaturi izmeu dva svetska rata i we3 Posebno ga razmatra u tekstu Tuina i samoa u balkanskom svetu kulture", motivisanom stavovima ruske naunice Tatjane Civjan (vid. Predrag Palavestra: Krlea u Beogradu i drugi ogledi. Beogradska kwiga, Beograd 2005, str. 252), ali ga ima u vidu i u mnogim drugim tekstovima kwige. 4 Predrag Palavestra: Krlea u Beogradu i drugi ogledi, str. 8.

701
nom oslobaawu od standardnih ili dogmatskih teorijskih i poetikih principa, veoma vanim se ini zakquak da je Krleino delovawe na srpsku kwievnost dolazilo ne spoqa nego iznutra, iz okvira same srpske kwievnosti, poto se i sam Kelea postavqao na toj osnovi, a takvim ga je videla i naa kwievna javnost.5 (Potvrda za to moe se dobiti u razgovorima za arhiv Instituta za kwievnost i umetnost sa mnogim srpskim meuratnim piscima o velikom uticaju koji je Krlea u tom vremenu imao na wih.) Na slian nain se Palavestra odnosio i prema drugim temama svojih istraivawa i tumaewa. Posebno je to inio u tekstovima posveenim onim linostima srpske kwievnosti koje su iz razliitih uzroka bile izoptene iz istorije srpske kwievnosti novijeg vremena i ije bi delovawe na pojedine kwievne stavove i kritiku praksu u vremenu posle Drugog svetskog rata, da im je bilo doputeno da uopte postoji, moglo biti izuzetno znaajno. Od wihovog odsustva iz srpske kwievnosti trajne koristi nije imao niko, a tete su imali svi oni kojima su kultura i wen razvoj predstavqali jedan od kqunih uslova za objektivnije definisawe pojedinanog i zajednikog odnosa prema osnovnim egzistencijalnim i duhovnim vrednostima vremena u kojem su iveli. U tom smislu izuzetno su znaajni oni tekstovi, kao to su studije o Branku Lazareviu i Nikoli Mirkoviu, u kojima Palavestra na dosad najpotpuniji i kritiki najprodubqeniji nain, u stilski proienom i povremeno emotivno obojenom esejistiko-narativnom iskazu, pristupa tumaewu wihovog kwievnog, kritikog, esejistikog, prevodilakog dela u sluaju Nikole Mirkovia ili estetikih i filozofskih stavova i wihovih realnih vrednosti u sistemu Duhovnih disciplina i razvoja kwievne misli u srpskoj kulturi kao to je to bilo u sluaju Branka Lazarevia stavova koji su na alost dugo ostajali nedostupni naoj kwievnoj i kulturnoj javnosti. Studija o Branku Lazareviu, koja je kao najdui i najambiciozniji rad u novoj Palavestrinoj kwizi mogla biti objavqena i kao posebna publikacija, s velikim razlogom predstavqa veoma vaan doprinos naoj nauci o kwievnosti i naoj kwievnoj misli. Slian doprinos novom tumaewu istorije srpske kwievnosti i posebno wene poetike moe se nai i u tekstu o razvoju kwievne misli na tlu Bosne i Hercegovine, u kojem se dolazi do vanog zakquka da je kwievna kritika na tlu na kojem je najkasnije oformqena dala veoma velik doprinos poetku i razvoju moderne i avangardne kwievne misli u srpskoj kwievnosti.6 Na poseban kritiki i istraivaki nain u ovoj kwizi su obraene upravo one teme koje se tiu doprinosa koji su srpskoj kwievnosti i wenom kritikom tumaewu i vrednovawu dali pojedini autori iz Bosne i Hercegovine, koji su kao to su to uinili Stania Tutwevi i Slavko Leovac, iji stavovi se posebno razmatraju u ovoj kwizi, a pored wih i Radovan Vukovi, Dejan urikovi, Branko Milanovi, Novica Petkovi i drugi kwievni istoriari i kritiari veoma mnogo doprineli da se sagledaju sve specifinosti srpske kwievnosti stvarane na tlu Bosne i Hercegovine (a slino je i sa srpskom kwievnou u Hrvatskoj) i da se wihova uslovqenost optim istorijskim, kulturnim, religijskim, drutvenim pa i politikim kontekstom i wegovim protivurenostima sagleda ne kao wena osobina mawe kwievne relevantnosti i regionalnosti nego kao wena veoma vana i veoma specifina unutrawa odlika u okvirima srpske kulture i kwievnosti novijeg vremena. Pritom su neke od tema analiziranih u ovoj kwizi, kao to je na primer pro5 6

Isto, str. 25. Isto, str. 189.

702
blem konstituisawa muslimanske kwievnosti i wenog odvajawa iz korpusa srpske, odnosno hrvatske kwievnosti, o emu je u svojim kwigama pisao Stania Tutwevi, najpouzdaniji poznavalac, kritiar i istoriar muslimanske kwievne tradicije" kod nas, kako kae Palavestra,7 vremenom dobijale potpuno novo i, posle burnih istorijskih promena na tlu nekadawe Jugoslavije i Bosne i Hercegovine, vie nego aktuelno znaewe. Na slian nain Predrag Palavestra je pristupao i drugim temama svoje kwige, izmeu ostalog i problemu istorijske svesti i ideja u srpskoj istoriji na primeru takozvane osmanske trilogije i idejama o srpskoj istoriji istoriara Radovana Samarxia i wihovim refleksijama o sudbini srpskog naroda u prolosti, a posebno u posledwim traginim decenijama HH veka.8 U takvim momentima Palavestrina istraivawa i zakquci daleko prevazilaze kritiku u uem smislu i kwievnu istoriografiju u wenom standardnom znaewu i postaju specifine i linom autorskom bojom i stilom naglaene kwievnoistorijske sinteze u kojima se daju naznake osnovnih procesa razvoja kwievnosti i kulture srpskog naroda i izdvajaju neki od vanijih uzroka wegove optije istorijske sudbine. U tom kontekstu, izmeu mnogih drugih odlika Palavestrinih ogleda, najmawe dve se ine izuzetno znaajnima za wegovo sagledavawe specifinosti evolutivnih i poetikih tokova u razvoju novije srpske kwievnosti i kulture. To su, izmeu ostalog, neprestano ukazivawe na puteve, uzroke i neophodnost modernizacije srpske kwievnosti i umetnosti ve od kraja HH veka pa do naih dana i produktivan uticaj kwievnosti i stvaralatva na daqe tokove kulturnog razvoja naroda i drutva. Predrag Palavestra gotovo u svakom tekstu svoje kwige afirmie pojam modernizma i modernog pristupa fenomenu kwievnosti kao jednu od veoma vanih odlika srpske kwievnosti novijeg vremena, kao odliku bez koje bi bio znatno usporen, pa donekle i onemoguen wen prirodni razvoj i tok. On to ini imajui u vidu i eksplicitnu modernizaciju kwievne misli u srpskoj kwievnosti u kwievnoj kritici, u kwievnoj teoriji i nauci o kwievnosti od poetka HH veka pa do naih dana, i implicitnu primenu modernih postupaka u kwievnoj praksi, u prozi, poeziji, esejistici, drami. S druge strane, nove ideje u kwievnosti i umetnosti, na koje Palavestra ukazuje u svojim ogledima, povratno su, mawe ili vie indirektno delovale i na razvoj drutvenih ideja u naoj sredini, a u nekim sluajevima su u tom smislu bile izuzetno znaajne na poetku HH veka, na primer, zatim u prvim godinama posle Prvog svetskog rata, u vreme nadrealizma i socijalne kwievnosti, iako sa razliitim teorijskim i poetikim premisama, ak i posle Drugog svetskog rata, u vreme naglog otvarawa naeg drutva poetkom pedesetih godina prema modernoj evropskoj i amerikoj kwievnosti i kulturi. U takvim i slinim stavovima nalaze se oigledne i znaajne vrednosti kritikih i kwievnoistorijskih tumaewa nae kwievne prolosti i sadawosti iz pera Predraga Palavestre.
Marko Nedi

7 8

Isto, str. 206. Isto, str. 226, 229239.

703
UDC 811.163.41'276.2

O DRUTVENOJ FUNKCIJI JEZIKA


Ranko Bugarski, Jezik i kultura, Biblioteka HH vek, Beograd 2005, 1285.

Na drutvenu funkciju jezika skrenuli su pawu strukturalisti i antropolingvisti u prvoj polovini HH veka, i otada bivaju osvetqeni razliiti aspekti vieslojnog odnosa jezika, kulture i drutva. Najnovija kwiga Ranka Bugarskog Jezik i kultura predstavqa jo jedan doprinos autora ovoj problematici. U tri dela ove kwige nala su se dvadeset i dva poglavqa nastala u protekle dve godine: Prvi deo: O jeziku u kulturi i drutvu: Jezik i kultura, Jezika i kulturna raznolikost oveanstva, Popularna verovawa o jezicima i narodima, Pol i rod u jeziku, Jezik i identitet, Jezik i mawine, Evropa i jezici, Nacionalnost i jezik u popisima stanovnitva, H Kako smo organizovali primewenu lingvistiku u Jugoslaviji, H Engleski kao dodatni jezik; Drugi deo: O naem jeziku: H Jezik i etnicitet u Sarajevu, H Srpskohrvatski i engleski neke sociolingvistike paralele, H Srpskohrvatski jezik rezime zbivawa, H Slikovne metafore u razgovornom jeziku: kognitivna semantika, H Srpski argon izmeu leksikona, gramatike i stila, H argonske novosti, H Jezik, argon i verbalne magle, H Ogledalo politikih namera, HH Za glasove tolerancije, HH Jezik se ne uva zabranama, HH Smijeano najlake se bije; Trei deo: Bibliografski prilozi: HH Selektivna bibliografija jugoslovenske sociolingvistike, 20022004. U naslovu kwige nalazi se sintagma koja se, kako sam autor navodi, esto pojavquje i u domaoj i u stranoj literaturi, ali koja zbog komleksnosti onoga na ta se odnosi veoma esto ostaje nedovoqno odreena. Ranko Bugarski, tokom svih ovih godina bavqewa jezikom, pokazuje izuzetnu doslednost i preciznost u upotrebi termina. tavie, u svojim radovima pokuava da teorijski razlae vieznane termine, frekventne u odreenom periodu ili oblasti, te time jasno odredi wihovu upotrebu u pojedinim domenima. U tom smislu, autor ve u svom prvom poglavqu, koje, ne sluajno, nosi naslov kao i cela kwiga, defininie pojmove jezika i kulture, da bi potom pokuao da objasni wihovu vezu na razliitim nivoima apstrakcije: najpre u optem smislu, potom na nivou pojedinanih kultura i jezika i naposletku posmatra odnose koji postoje izmeu onoga to on odreuje kao potkulture i podjezike (pod pojmom podjezik podrazumeva se jeziki varijetet odreen socijalnim, funkcionalnim, teritorijalnim ili kojim drugim kriterijumom). Ono to ovu kwigu ini dragocenom je upravo iwenica da su na jednom mestu sabrane mnogobrojne definicije pojma kulture izvedene prema razliitim kriterijumima, a za kojima bi italac morao tragati u okvirima razliitih naunih disciplina kojima je ovek centralni predmet istraivawa. I ne samo to: pokazano je koje mesto i koje uloge jezik ima u tako odreenoj kulturi. U prvom delu kwige autor uoava meusobnu uslovqenost jezika kao optequdske sposobnosti optewa pomou ureenog sistema verbalnih znakova i pojedinanih prirodnih qudskih jezika, s jedne strane, i kulture shvaene u antropolokom (tie se naina ivota), civilizacijskom (tie se fizikog i umnog rada i stvaralatva kao wegovog proizvoda) i u bihejvioralnom smislu (odnosi se na obrasce ponaawa), s druge strane. Autor prati probleme o kojima je u ranijim svojim tekstovima govorio, ali sad sagledane iz novih uglova i prikazane kroz velik broj novih primera iz naeg ueg ili ireg okruewa,

704
pritom donosi i niz tema aktuelnih u svetskim lingvistikim tokovima, a kod nas jo nedovoqno razmatranih. Tako autor govori o prirodi jezikih i kulturnih kontakata, a s tim u vezi i o viejezinosti i viekulturnosti, kao i o procesima jezikog pozajmqivawa i prevoewa ( poglavqe). Vano mesto zauzimaju i popularna verovawa o jezicima i narodima stavovi, sudovi i stereotipi razliitog dejstva, koji su imali znaajnog udela u podsticawu i irewu nacionalnih sukoba u naim krajevima u proteklim decenijama ( poglavqe). Autor pokazuje kako se u jeziku ogledaju odnosi meu polovima, odnosno (ne)ravnopravnost polova i seksizam, ilustrujui to mnogobrojnim primerima na raznim jezikim nivoima, pre svega na morfolokom i leksikom nivou, posebno kada se radi o tvorbi termina za zanimawa, zvawa, titula i sl. kod osoba enskog pola, pomou mocionih sufiksa, a zanimqivo je i ono to se u tom pogledu ogleda na sintaksiko-semantikom nivou ( poglavqe). Potom Bugarski, u poglavqu, odreuje pojmam identiteta i ukazuje na relacije koje postoje izmeu razliitih vrsta identiteta: etnikog, kulturnog, etnonacionalnog i jezikog, da bi u poglavqu odredio pojmove mawine i mawinski jezci, pokazujui poloaj mawinskih jezika i wihov status u odnosu na slubene jezike, ilustrujui to primerima iz nae drutvene sredine. Svakako je zanimqiv prikaz aktuelne jezike slike Evrope ( poglavqe). Autor primeuje tendenciju u raznim evropskim institucijama u pravcu negovawa viejezinosti i viekulturnosti, nasuprot evropocentrinom principu jezik-nacija-drava, koji obeleava prolost veine evropskih drava. S druge strane, posmatra se Vojvodina, kao izrazito multijezina regija, koja se suoava sa ozbiqnim problemima u tom smislu, a koji su rezultat ratnih deavawa devedesetih godina na teritoriji bive SFRJ, ali i danawe Srbije i Crne Gore. Kao jedan od naina praewa nacionalne ili etnike, jezike, pa i verske situacije u dravi, Bugarski pokazuje razliite evropske modele popisa stanovnitva, navodei pritom statistike podatke popisa iz 1981, 1991, 2002. (u Srbiji) i 2003. godine (u Crnoj Gori), zatim govori o tome kako su se graani bivih Jugoslavija" i Srbije i Crne Gore izjawavali o svojoj nacionalnoj ili etnikoj pripadnosti i jeziku kojim se slue kao materwim ( poglavqe). U H poglavqu prati se razvoj primewene lingvistike u periodu od 1971. do 1989. godine. Poglavqe H posveeno je jednom od svakako globalnih fenomena engleskom jeziku. Za oko 350 miliona govornika na svim kontinentima engleski je materwi jezik, kao drugi jezik koristi ga oko 400 miliona qudi, a u periodu posle svetskog rata on zauzima mesto najrairenijeg jezika koji se ui kao strani. Engleski jezik ima primat u internacionalnoj komunikaciji, predstavqa simbol modernog ivota, a sve to povezano je sa iwenicom da je postao denacionalizovan i emotivno neutralan, te time ne ugroava niiju nacionalnu posebnost. Engleski je potisnuo ostale svetske jezike u toj ulozi, pa autor smatra da bi mu stoga trebalo dati naziv kojim bi se istakla wegova posebnost u tom smislu engleski kao dodatni jezik. Posebno je to vano kada je u pitawu nastava stranih jezika. Pravei poreewe politike nastave stranih jezika u Evropskoj uniji i kod nas, autor ukazuje na mogunosti organizovawa i izvoewa nastave engleskog jezika, sa ciqem razvoja i bogaewa identiteta uenika, a da se pritom izbegne wihovo mewawe u pravcu identiteta izvornih govornika, zatim postojawe negativnih politikih konotacija (tipa jezikog imperijalizma, kolonijalizma i lingvicida, danas jo i globalizacije), kao i raznih ukorewenih puristikih predrasuda i stereotipa o dobrom i loem engleskom" (129). Drugi deo kwige mogao bi se podeliti u tri tematske celine. Prvi, sociolingvistiki, krug tema bavi se sudbinom srpskohrvatskog jezika i pitawima

705
kako su od jednog jezika nastala tri nova idioma, sa ukazivawem na neke dosada slabije zapaene aspekte odnosa srpskohrvatskog jezika i wegovih naslednika. Autor pokazuje koliko je jeziki inewering zaista imao dejstva na govor Sarajlija nakon uvoewa bosanskog jezika kao slubenog jezika novonastale drave (H poglavqe). Paralelno prati razvoj dva policentrino standardizovana jezika, engleski i srpskohrvatski, pokazujui koliko razliiti izvanjeziki uticaji, pre svega istorijski, drutveni, politiki, kulturni, bitno odreuju sudbinu svakoga od wih (H poglavqe), da bi naposletku, u H poglavqu, dao rezime onoga to se sa srpskohrvatskim jezikom dogodilo. Drugu tematsku celinu ovog dela kwige saiwavaju tekstovi koji se bave slikovnim metaforama u razgovornom jeziku i argonom. Dosada su u sreditu pawe kognitivne semantike bile konceptualne metafore. No, pawu Ranka Bugarskog privukao je ovog puta drugi tip metafora takozvane slikovne metafore (H poglavqe). Autor ukazuje na wihovu prirodu, te na mehanizme i razloge wihovog nastanka. Mogue je, kae autor, da se prilikom wihovog nastanka aktivira odreeni mentalni mehanizam koji predstavqa mali niz tansformacija: a je slino b a je kao b a je b. Uoeno je, pritom, dvanaest izvornih domena:1 ivotiwe zebra (peaki prelaz); insekti skakavac (no sa oprugom); ptice i ribe guska (vrsta none posude), delfin (stil u plivawu); biqke qiva (modrica na oku ili od poqupca); delovi tela bataci (enske noge); jelo i pie orba (benzin); odea i obua ubara (vrsta frizure), cokula (reno 4); saobraaj farovi (oi); oruje fitiq (tanka kravata); instrumenti harmonika (zglobni autobus); kune potreptine kese (nabori ispod oiju); razno roletne (oni kapci), i dvanaest ciqnih domena:2 kategorije i osobine qudi specijalac (marsovac), nosowa (pelikan); delovi tela debeo, mastan nos (babura); odea i obua odea (perje), cipele (papci); sport blok u koarci (rampa); oruje nagazna mina (pateta); jelo i pie jako mali evapii (brabowci), flaica alkohola (bombica); vozila audi 80 (jaje); saobraaj steweni putnici (sardine); kola bandera i kolac (ocena jedan); instalacije obina sijalica (kruka); frizure razni modeli (etka, erpa, i sl.); razno kompjuterska spravica (mi). Problemom argona u srpskom jeziku sa lingvistikog i sociolingvistikog aspekta Ranko Bugarski se u novije vreme mnogo bavio. Nakon objavqivawa kwige argon,3 koja sadri sistematizovane rezultate prethodnih istraivawa, autor u H poglavqu kwige Jezik i kultura naslovqenog kao Srpski argon izmeu leksikona, gramatike i stila dodatno problematizuje pojam argona, ija neodreenost, dvosmislenost, pa i protivrenost izazivaju brojne nedoumice" (209), te ukazuje na ulogu koju argon moe imati u procesima jezikih promena. Novi primeri argona, tanije trinaest novih argonizovanih sufiksa, preko petsto novih argonizovanih izraza izvedenih sufiksima obraenim u prethodnoj kwizi, te ezdesetak slivenica, ine dopunu grae koja je analizirana u kwizi argon (H poglavqe). Treu celinu drugog dela kwige saiwavaju etiri intervjua u kojima je Ranko Bugarski odgovarao na pitawa novinara u vezi sa onim to se deava u srpskom jeziku i sa srpskim jezikom u savremenom trenutku (H, H, HH, HH poglavqe). Posledwe poglavqe ovog dela kwige, pod naslovom HH Smijeano najlake se bije, predstavqa tekst objavqen u asopisu NIN, u kojem autor sa izvesnom gorinom i u satirinom tonu komentarie politiki jezik i jezi1 2 3

U formuli oznaeno slovom a. U formuli oznaeno slovom b. Ranko Bugarski, argon, Biblioteka HH vek, Beograd 2003.

706
ko ponaawe onih koji bi trebalo da sprovode zakon u vreme dogaaja, dramatinih za nas, 2002, 2003. i 2004. godine. Trei deo kwige sadri selektivnu bibliografiju jugoslovenske sociolingvistike za period od 2002. do 2004. godine. Ova bibliografija se direktno nadovezuje na one objavqene u prethodnim kwigama Lica jezika4 i Nova lica jezika5 koje prate produkciju u ovoj lingvistikoj disciplini kod nas od 1967. do 2001. godine. Naposletku, nakon ovog kratkog prikaza, moe se zakquiti da raznovrsne teme kojima se autor bavi u kwizi, i meu kojima moda na prvi pogled ne postoji uvek jasna povezanost, ine jedinstvenu celinu objediwenu upravo sloenim odnosom jezika i kulture. Ranko Bugarski je pokazao da je jezik jedan od temeqnih elemenata kulture (pored obreda, mitova, obiaja, muzike, arhitekture itd.), ali pritom elemenat koji zauzima sasvim posebno mesto. Upravo je velik broj veza koje se izmeu jezika i kulture uspostavqaju uslovio da se wima ne moe baviti samo jedna disciplina, nego itav niz meusobno povezanih naunih disciplina u ijem je sreditu etnolingvistika.
Nataa Bugarski

UDC 783.4(082.2).089.6

OTKRIE MUZIKE ANTOLOGIJE MANASTIRA LAVRA


Andrija Jakovqevi, Antologija sa neumama iz doba kneza i despota Stefana Lazarevia, Kruevac 2004, str. 376.

Otkrie muzike antologije manastira Lavra br. E-108, na koju je Andrija Jakovqevi skrenuo pawu naune javnosti jo osamdesetih godina prolog veka, predstavqa posebno vredan doprinos srpskoj arheografiji pa i madievistici uopte. Nedavno je antologija dobila fototipsko izdawe propraeno raznovrsnim prilozima koji osvetqavaju razliite aspekte ovog vrednog spomenika. Izdawe u celini sadri sledee delove: ore Trifunovi, Uz otkrie antologije manastira Lavre (7); Antologija manastira Lavre br. E-108 (13); Tomislav Jovanovi, Jezik srpske crkvene poezije u rukopisu manastira Lavre br. E-108 (19); Zapisi (25); Modalne oznake (26); Katalog himni (27); Melodi-himnografi iz antologije manastira Lavre br. E-108 (51); Transkripcija himni u savremenom notnom sistemu po metodi Monumenta Musicae Byzantinae (97); Radoman Stankovi, Vodeni znaci i datirawe antologije (135); Indeks 1: Citirani rukopisi sa vizantijskom notacijom (145); Indeks 2: Citirani rukopisi bez notacije (148); Indeks 3: Initia Hymnorum (149); Opti registar (159); Perlhfh (167); Lavrin rukopis (171). Antologija manastira Lavra sastavqena je iz vie delova razliitih rukopisa sa tekstom na grkom i srpskoslovenskom jeziku. Prema vodenim znacima napisana je u posledwoj deceniji H veka, na poetku vladavine kneza (posle 13901402), kasnije despota (14021427) Stefana Lazarevia. Pisalo ju je vie pisara, a jedna od upadqivih odlika wihovog pisma je meavina irilske
4 Ranko Bugarski, Lica jezika sociolingvistike teme, Biblioteka HH vek, Beograd 2001. 5 Ranko Bugarski, Nova lica jezika sociolingvistike teme, Biblioteka HH vek, Beograd 2002.

707
azbuke i grkog alfabeta kako u grkom tako i u slovenskom sloju teksta. Na marginama pojedinih listova sreu se zapisi od kojih poseban znaaj ima onaj na tridesetom recto listu: bl(a)gw()sti(vo)mu i hr(i)stwlybivomu g(ospodi)nu mi despotu Stefanu sl(u)bnik() g(o)spod()stva ti igumen() Ldia smrnome. Na osnovu wega, dakle, kwigu je mogue dovesti u vezu ne samo sa epohom Stefana Lazarevia nego i sa despotom lino. Ona je ovom prilikom, kako pretpostavqa . Trifunovi, najverovatnije posluila kao garancija pouzdanosti poruke, koja mu je bila preneta usmeno ili u vidu posebnog pisma. Dobro je poznato da je ovaj srpski vladar odravao bliske veze sa Svetom gorom i bio darodavac vie ondawih manastira. Analiza antologije, inae, donela je nova saznawa iz razliitih naunih disciplina i tako osvetlila jedan nedovoqno poznat segment kulturne prolosti Srba u sredwem veku. Re je o najstarijoj dvojezinoj, srpsko-grkoj muzikoj antologiji sa neumskom notacijom. Wenim datirawem delatnost srpskih pojaca i skladateqa protopsalata Stefana i Nikole pomera se u dubqu prolost, budui da se dosada verovalo da su iveli sredinom H veka. Odrednica Srbin uz wihova imena pokazuje da su najverovatnije radili na Svetoj gori (moda u Hilandaru), dakle u internacionalnoj sredini, gde se oseala potreba za isticawem porekla umetnika. Po miqewu . Trifunovia, meutim, ova nepomena se ne mora odnositi samo na muziare nego moe upuivati i na osobeno poreklo ('srpsko') zapisane melodije. To je ono to e se kasnije, ali u drugoj vrsti kwievnosti, zvati 'srpski nain' (Petar Hektorovi i drugi zapisivai H veka)" (str. 89). Posebnu vrednost rukopisu daje izvorna stihira Teodosija Hilandarca sa kraja wegove Slube svetom Savi (m vperiv koe duhovnima vzlete kriloma). U pitawu je najstariji neumski zapis izvorne srpske poezije, koja je dosada bila poznata samo u muzikim zapisima iz H veka. Sa drugim delima iz ove antologije ona, dakle, stoji na poecima muzike pismenosti kod Srba. Pored znaaja koji ima za muziku i kwievnu istoriju, rukopis je zanimqiv i sa filolokog stanovita, budui da su retki srpskoslovenski tekstovi za koje sa sigurnou moemo rei da im je osnovna namena bila pojawe ili glasno itawe. U specifinim okolnostima koje odlikuje komplementarnost teksta sa notnim zapisom otvaraju se zanimqiva pitawa odnosa pisara prema pravopisnoj i jezikoj normi. Na jezikom planu nanosa iz narodnog govora nema, budui da je re o crkvenoj poeziji u kojoj se kwievni jezik po pravilu realizovao u svom najistijem vidu. Odnos prema pravopisnoj normi, meutim, pokazuje visok stepen fleksibilnosti koji je u prvom redu bio uslovqen namenom teksta. Rei svetog znaewa, koje se inae u bogoslubenim kwigama dosledno skrauju, ovde su napisane u punom fonetskom sastavu. Budui da je bez glasovne vrednosti, jer na kraju rei najee se isputa, a visok stepen nedoslednosti u potovawu etimolokog pravopisa vidqiv je i kod drugih kategorija. Slovo javqa se samo tri puta, inae se zamewuje grafemom i. U velikom broju sluajeva na mestu stoji e, to jasno potvruje ekavski karakter srpskoslovenskog jezika. I pored toga to je naputawe etimolokog i priklawawe fonetskom pravopisnom principu jedna od upadqivijih odlika teksta, u wemu nijednom ne dolazi do zamene grafemom a. Upravo iz tog razloga treba biti naroito oprezan u donoewu zakquka o glasovnoj vrednosti jera, ije udvajawe u pisawu ne mora neizostavno biti znak izvrene vokalizacije" (str. 10) nego oznaka prisustva glasovne vrednosti (prvo poluglasnike, a kasnije vokala a) u jednoslonim reima (npr. t, s) ili u tzv. kwikim kategorijama (npr. predlozi v, s, k). U ovom rukopisu, uostalom, da bi se oznailo eqeno melodijsko trajawe, u pojedinim slogovima dolazi do ponavqawa i drugih vokalskih

708
grafema. U svakom sluaju, ovakvo stawe takoe ide u prilog datirawu rukopisa u H vek, budui da prva pouzdana svedoanstva o prelasku poluglasnika u a u jednom delu tokavskih govora nalazimo tek krajem pomenutog stolea. O prelaznom razdobqu u kojem je rukopis nastao svedoi i nedoslednost u primeni resavskih pravopisnih inovacija, odnosno jo uvek snano prisustvo rake tradicije (npr. upotreba deseterakog sporadina i nedosledna, dominantna upotreba ligature u beleewu grupe je, kao i grupa qe, we). U irilskom duktusu pisara, pored prisustva grkih slova, uoava se prodor brzopisnih elemenata, to takoe upuuje na neto slobodniji odnos prema pisanom tekstu sakralne sadrine. Navedene pravopisne i paleografske karakteristike pokazuju da se u ovom sluaju tekst prvenstveno mora posmatrati kao podrka pisanoj melodiji, to je jo jedan od elemenata koji ovu muziku antologiju ini posebno zanimqivim svedoanstvom srpske sredwevekovne pismenosti. Pored toga to upotpuwuje nau predstavu o H veku, ona prua, dakle, ivu i neposrednu sliku meusobne proetosti stare crkvene poezije i muzike, koje e utemeqene na vizantijskim uzorima vremenom i kod Srba iznedriti izvorne stvaraoce i mecene.
Nataa Dragin

NEKROLOG
UDC 821.163.41:929 Puhalo D.

DUAN PUHALO (19192006)

Profesora dr Duana Puhala znao sam iz sada ve davnih dana pre Drugog svetskog rata, s obzirom na to da smo rodom iz istog sela, iz iste osnovne kole. Okupili smo se da bismo odali pijetet crofesoru Puhalu, a ja bih u ovoj crilici govorio o mawe poznatom liku i ivotu crofesora Puhala. Duan je roen u selu Brlog u Lici, 1919. godine. To selo nalazi se (ili tanije reeno nalazilo se, s obzirom na to da je septembra 1991. godine spaqeno i raseqeno) na sredokrai puta izmeu uskokog Sewa i Plitvikih jezera, u pitomom krakom poqu uz reku Gacku, okrueno ograncima planina Velebit i Kapela. Ve u ranom detiwstvu Duan odlazi u Zagreb, gde mu je otac kao nii inovnik dobio slubu, tako da je u Zagrebu zavrio i osnovnu kolu, a zatim i klasinu gimnaziju. Tu je i zapoeo studije na Filozofskom fakultetu na Grupi za engleski jezik i kvievnost 1837. godine; studije prekida poetkom rata 1941. i vraa se u rodno selo. Kako je Duan i ranije redovno preko leta dolazio u Liku, imao sam priliku da ga viam i pre rata, obino na kupawu u bistroj Gacki, gde su se uglavnom okupqali kolarci. Razume se da je nama aiima tek upisanim u gimnaziju (posle 4-ogodiwe o. .) imponovao Duan kao jedan od retkih studenata iz naeg zaviaja u to vreme. Inae, dobro sam poznavao wegovog mlaeg brata gimnazijalca, meni blieg po godinama, koji je poginuo ve krajem 1941. godine u jednom ustakom crepadu. Ubrzo je stradao i Duanov otac, u masovnoj pogibiji kada su pobijeni svi odrasli mukarci iz zaseoka Puhalo, wih dvadeset. Duan je ve na studijama bio aktivan u radu naprednih studentskih udruewa, a bio je i primqen u lanstvo SKOJ-a, i stoga je razumqivo to se ve prvih ustanikih dana jula 1941. godine ukquio u NOP. Zarobqen je i zatvoren najpre u ustaki, a zatim u italijanski zatvor februara 1942, godine, da bi uskoro bio prebaen u Italiju u logor za rebele, znatno suroviji od logora za zarobqenike. Iz priawa jednog moga roaka, koji je bio u logoru zajedno sa Duanom, poznato mi je da su uslovi ivota bili jedva podnoqivi. Naroito ih je morila glad, tako da je jedno vreme i stasiti Duan teio jedva 45 kg. I u takvim uslovima on je zatoenike hrabrio da sauvaju qudsko dostojanstvo

710 i da ne klonu duhom. Uspeo je 10. juna 1944. godine da pobegne iz logora i ukqui se u NOV Jugoslavije, iz koje je demobilisan krajem 1945. Odmah je dobio razliite dunosti. Najpre je radio kao saradnik i urednik u listu Omladina, organu Omladine Jugoslavije, a zatim je bio urednik i direktor izdavakog creduzea Novo pokoqewe" (1951/2); radio je i kao profesor u Savetu za prosvetu, jer je, studirajui uz rad istu grupu za engleski jezik i kwievnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, diplomirao s visokim ocenama juna 1949. godine. U meuvremenu je boravio na studijama u Engleskoj, a 1953. godine izabran je za asistenta na naem fakultetu, da bi 1958. odbranio doktorsku disertaciju: Milton i wegovi tragovi u jugoslovenskim kwievnostima. Time je stekao uslov za birawe u docentsko zvawe, a kasnije, novim kwigama, za sva druga nastavnika zvawa. Obavqao je razne dunosti na fakultetu i Univerzitetu, meu wima i dekansku. Naglasio bih ovom prilikom ono to se uopte ne zna ili se zna delimino: Duan Puhalo je pre izbora za asistenta na fakultetu bio plodan pisac i crevodilac. Saraujui naroito u kievnom listu mladih Mladost, iji je bio i lan redakcije, crofesor Puhalo je upoznavao nau mladu italaku publiku sa nizom svetskih autora, novih i klasika, mahom iz angloamerikog podruja, a takoe je pisao kritike i crikaze o srpskim i jugoslovenskim delima tada objavqivanim, to se vidi i iz wegove bibliografije radova, koja upozorava i na wegov plodan prevodilaki rad u to vreme. Osim sa engleskog (kao osnovne struke) prevodio je i sa francuskog i italijanskog jezika (u strunim asopisima Meunarodna politika i Univerzitet danas i dr.), a dok je bio u vojsci prevodio je vojnu literaturu sa engleskog i ruskog jezika. U to vreme, kao to je znano, vladajui pravac u kwievnosti i nauci o kwievnosti bio je dogmatski socijalistiki realizam. Profesor Puhalo bio je meu onim saradnicima Mladosti koji su se opirali dogmatskoj uskosti i lakirovkama, zahvaqujui i svojoj iroj kulturi i optoj orijentaciji. I wegova je zasluga to je upravo u ovom asopisu nastao prvi organizovaniji otpor dogmatizmu u kwievnosti i umetnosti, i u autorskim tekstovima i u redakcijskoj delatnosti. Dodao bih da je wemu bio stran dogmatizam i u politikoj i drutvenoj delatnosti. I na tom poqu je ispoqavao vie duhovne irine i tolerantnosti. Nije mu nedostajalo politike hrabrosti da kae otru kritiku opasku na deformacije sistema (za koja se inae borio i zbog kojeg je stradao), kritikujui odreene privilegije, lou kadrovsku politiku, nedouenost i primitivizam, u vreme kada je to bila retka pojava. Inae, Duan Puhalo nije isticao i pomiwao svoju boraku biografiju, logorska stradawa i drugo, i nikada nije ni traio niti je koristio privilegije zbog toga, sem to je neto ranije otiao u penziju raunajui i ratne godine u sta. Drugi su se, naprotiv, trudili da to due izbegnu penziju i to kasnije ustupe mesto mladima. Sve to je postigao u svojoj bogatoj karijeri Duan Puhalo postigao je samopregornim i nesebinim radom i zalagawem za humane vrednosti. Kao to sam ranije rekao, on je i svojim naunim i strunim radom za-

711 duio i jugoslavistiku i komparativistiku (tome je doprineo i wegov rad u Institutu za kwevnost, meu ijim je osnivaima bio, a neko vreme obavqao je i direktorsku dunost). Wegov komparativistiki rad dosegao je do lepog rezultata i u wegovoj doktorskoj disertaciji. On je nauno razreio odnos Wegoevog dela prema Miltonu i ukazao i na druge dotada nepoznate veze i uticaje ovog engleskog klasika na nae pisce, a negde je izveo i suprotan zakquak. Zapaeni su bili Puhalovi tekstovi o S. S. Kraweviu i nekim drugim starijim srpskim piscima, kao o Lazi Kostiu i wegovim prevodima ekspira. Dr Puhalo je uverqivo dokazao da je Kosti bio vie u pravu od Bogdana Popovia, koji je, naime, iz nekwievnih razloga kritikovao Kostieva prevodilaka reewa. O glavnom delu profesora Puhala govorie pozvaniji od mene, ali i ja mogu, na osnovu wegove bibliografije i naroito mnogobrojnih uxbenika iz engleske kwievnosti raznih perioda koji su doiveli vie izdawa i daqe se izdaju, da zakquim da e se plodovima rada profesora Puhala koristiti i naredne generacije i da on nastavqa ivot u svojim kwigama. Znajui vie od pola veka profesora Duana Puhala, uverio sam se da je bio plemenit ovek, duhovit, sa smislom za engleski humor. Rado bi sasluao ili i sam ispriao duhovit vic, a voleo je i pesmu i ah. Proiveo je astan ivot, ispuwen radom i zalagawem za vie vrednosti. I wegovo delo i wegov lik ine ast i wegovoj porodici i Filolokom fakultetu, na kojem je ostavio neizbrisiv trag, i iroj drutvenoj zajednici.
Vaso Milinevi

REGISTAR1
Indeks kqunih rei
A avangarda 51, 303 (63), 511 aktuelnost 585 amerika poezija 93 antirealizam 329 (89) antologija 93 Apdajk 412 (172) apstraktno 549 auditivna imaginacija 93 autopoetika 303 (63) B Balkan 69 Beogradsko pevako drutvo 273 (33) bestrae 259 (19) boja 549 Branislav Nui 273 (33) V Vardar 273 (33) verbalna komika 13 vernost 385 (145) verset 93 Vrawe 273 (33) G Georg Trakl 549 groteska 13 D Davorje 259 (19) depatetizacija 528 deskripcija 273 (33) diskurs 395 (155) djelatnost nedjelatnosti 355 (115) dokumentarni film 355 (115) dramska forma 577 Drugi svetski rat 623 E Edvard Jang 259 (19) ekspresionizam 51, 549 esej 303 (63) estetizam 329 (89) estetika 81 estetsko 291 (51) etiko 291 (51) etnografija 273 (33) anr 303 (63) anrovski sinkretizam 273 (33) enski glasovi 81 ensko pismo 379 (139) rtva 355 (115) Z zapad 69 zaudno (uncanny) 613 Zvezdan Vujadinovi 565 zloin 355 (115) znak 595 I izbor 93 izvrena i neizvrena osveta 585

1 Paginacija 2. sveske grekom nije nastavqena na prethodnu, dok paginacija 3. sveske poiwe stranicom koja nastavqa korektan kontinuitet. Stoga je u registru, uz pojmove iz 2. sveske, pored ispravnog u zagradi naveden i stvarni, dakle pogrean, broj stranice.

714
izgnanstvo 613 izigrana katastrofa 585 imanentni pristup 147 inverzija 595 individualizam 329 (89) intervju 291 (51) intertekst 188 intertekstualnost 69, 93, 188 intuicionizam/iracionalizam 329 (89) ispitivawe svjedoka 355 (115) istorija 167, 273 (33), 613 istorija amerike kwievnosti 81 istorijska i literarna iwenica 39 istorijski komad 167 istoriografija 167 J jezik 291 (51), 303 (63), 395 (195) Jovan Jovanovi Zmaj 39 Jovan Sterija Popovi 259 (19) K karneval zla 355 (115) kinematografski postupak 511 Kwiga o Zmaju 39 komedija 13 komine maske 13 komine situacije 13 komino 13 kompozicija 595 komunikacija 355 (115) konflikt interpretacija 167 kontrapunkt 511 koncentracioni logor 355 (115) kratki roman 303 (63) kriterijumi 93 kritiari 577 kulturni nesporazum 69 L Laza Kosti 39 legenda 273 (33) lirika 188 literatura 135 lino 291 (51) Q qubav i mrwa 585 qudi senke 528 M Makedonija 273 (33) Marko Risti 565 narativne strategije 613 naratologija 147, 412 (172) naracija 273 (33) neoprimitivizam 51 nefikcionalno 528 nova ena 81 O oblik 291 (51) obrada mita 585 odstupawe 385 (145) oksimoron 329 (89) opte 291 (51) Orest Jovana Hristia 585 otvorenost 329 (89) Ohrid 273 (33) Ohridsko jezero 273 (33) Oevi i oci 69 P pamewe 613 paradoks 595 parodija 13 Pelagonija 273 (33) perspektiva 511 pesimizam 329 (89) pikarski roman 379 (139) poezija 188, 549 poetika 303 (63), 511, 613 pol 81 politekstualnost 93 politika poezija 39 postmodernizam 412 (172), 613 matrica 188 Medeja Velimira Lukia 585 memoarska proza 528 metanaracija 303 (63) metatekstualnost 613 metafikacija 412 (172) metafora 7, 135 Milo Crwanski 549 mimeza 188 misterija 135 mit 69, 379 (139) mnogostranina vizija svijeta 329 (89) modernizam 412 (172) modernistike interpretacije 167 moderno 93 monolog 273 (33) montaa 511 moralizam 259 (19) motivska slinost 385 (145) muzika 93 N

715
postmodernistike interpretacije 167 postupak 412 (172), 595 prevodilaka poetika 385 (145) prevodilaki izbor 385 (145) prevoewe 7 prevoewe poezije 385 (145) predawe 273 (33) prepiska 291 (51) privreda 273 (33) primarni medij 147 pripovedawe 412 (172), 511 pripoveda 303 (63), 613 pripovetka 147 proza 355 (115), 395 (195) promjena 355 (115) prosvetiteqska kwievnost 259 (19) putnike beleke 273 (33) putopis 51, 273 (33), 303 (63) R radijska prezentacija 147 radio-drama 147 radio-roman 147 razarawe prie 329 (89) rat 528 realizam 412 (172) realnost 291 (51) relativizam 329 (89) recepcija 167, 577 roman 147, 412 (172), 511 romani Davida Albaharija 623 romansa 412 (172) S satira 13 sekundarni medij 147 semiotika 188 Skopqe 273 (33) Slobodan Seleni 69, 395 (195) slobodni stih 93 Solun 273 (33) Spira Kalik 273 (33) spiritizam 528 spoznaja 135 srpska kwievnost 13 srpski nadrealizam 565 stvaralaki dijalog 385 (145) stvaralaki postupak 549 stil 291 (51), 595 stilistika 188 stoicizam 259 (19) subjektivizam 329 (89) T Taula pria iz prolosti 273 (33) teorija traume u kulturnim studijama 613 teskoba 577 topos erotskog 528 totalitarizam 355 (115) tragina prolost 355 (115) tradicija 93 transformacija 39 traumatsko iskustvo 613 U umetnost 291 (51) umjetniko uobliavawe 355 (115) univerzalnost 39 F feministika kritika 81 figure 595 fikcionalno 528 film 511 filozofija 135 francuska kwievnost 291 (51) H hermeneutika 167, 188 hipogram 188 Holokaust i wegova reprezentacija 613 hrianstvo 259 (19) humor 13 humor ispod veala 528 C Crno jagwe i sivi soko 69 asopis 50 u Evropi 565 ekspir Viqem (William Shakespeare) 7, 167

716
irilica
A Avgustin (Augustin) 666 Avramovi Dimitrije 679 Agamben oro (Giorgio Agamben) 360 (120), 361 (121), 370 (130) Adamovi Boguslav (Boguslaw Adamowicz) 450 (210), 468 (228), 469 (229) Adi Endre (Endre Adi) 386 (146), 393 (153), 679, 687 Adorno Teodor 681, 682 Ajhman Adolf (Adolph Eichmann) 373 (133) Alatini, braa 276 (36), 278 (38) Albahari David 479 (239), 480 (240), 494 (254), 613, 614, 615, 616, 617, 618, 619, 620, 623, 625, 627, 630, 631, 632, 633, 634, 635, 636, 639 Aleksi Dragan 52, 513, 514, 566, 568, 679 Alter Liza 90 Altiser Luj 172, 180, 181 Alfen Ernst van (Ernst van Alphen) 618, 637 Amjel Anri Frederik (Henri Frdric Amiel) 295 (55) Amon 226 Angelou Maja 90 Andri Ivo 147, 149, 159, 162, 233, 291 (51), 292 (52), 293 (53), 294 (54), 295 (55), 296 (56), 297 (57), 298 (58), 299 (59), 300 (60), 301 (61), 475 (235), 659 Anelkovi Sava 26 Antonije (Antonius), konzul 279 (39) Anuj an (Jean Anouilh) 592 Apdajk Xon (John Hayer Updike) 411 (171), 412 (172), 413 (173), 414 (174), 415 (175), 416 (176 ), 417 (177), 418 (178), 419 (179), 420 (180), 421 (181), 422 (182), 423 (183), 424 (184), 425 (185) Apoliner Gijom (Guillaume Apollinaire de Kostrovitzky) 323 (83), 549 Apulej (Apuleus) 227 Aragon Luj (Louis Aragon) 570 Arent Hana (Hanna Arendt) 356 (116), 357 (117), 363 (123), 372 (132), 373 (133), 374 (134) Aristotel (/Aristotelhj) 15, 39, 693, 695 Aristofan (/Aristocnhj) 39 Arnim Ahim fon (Ludwig Achim Arnim) 214, 217, 218 Arnot Antonije 265 (25) Arsenijevi-Krakov Milica 514 Arsi Irena 207209 Aimovi Gordana 369 (129), 370 (130) Aimovi Ivkov Mileta 676 B Babeq Isak Emanuilovi (Isaak Emmanuilovi Babel) 341 (101), 522, 641, 655 Babi Sava 388 (148), 389 (149), 390 (15), 392 (152) Badik Senford (Sanford Budick) 344 (104) Bajsi Zvonimir 162 Bajsner Fridrih (Friedrich Beisner) 672 Balzak Onore de (Honor de Balzac) 226, 292 (52), 652 Bambara Toni 90 Bandi Milo I. 654, 655 Bawai Jano (Jnos Bnyai) 389 (149), 390 (150), 391 (151) Barbis Anri (Henri Barbusse) 291 (51), 297 (57) Barbur Skot (Scott Barbour) 88 Bares Ogist Moris (Auguste Maurice Barres) 295 (55), 298 (58) Barns Xulijan (Julian Barnes) 493 (253) Bart Karl (Karl Barth) 415 (175), 416 (176) Bart Rolan (Rolland Barthes) 90, 147, 148, 153, 188, 226, 437 (197) Bartok Bela (Bla Brtok) 104 Barto Otakar 224 Basara Svetislav 480 (240), 482 (242) Bataj or (George Bataille) 525 Batakovi Duan 52 Bauman Zigmunt (Sigmunt Baumann) 359 (119) Baumgarten Aleksandar Gotlib (Alexander Gottlieb Baumgarten) 696 Bahtin Mihail (Mihail Mihalovi Bahtin) 177, 214, 224, 225, 234, 305 (65), 319 (79), 347 (107), 433 (193), 486 (246) Bavanski Aleksa 213 Bai Petar 208 Beganovi Davor 351 (111), 355 (115) 377 (137), 361 (121), 375 (135), 427 (187) 439 (199) Bedov Dragana 565575 Bejkon Frensis (Francis Bakon) 681 Beket Semjuel (Samuel Becket) 216 Beki Olga 551 Beki Tomislav 213, 214 Bekman Paul (Paul Beckmann) 672 Bekof Samjuel (Samuel Beckoff) 413 (173), 414 (174) Belzi Ketrin (Catherine Belsey) 168, 176 Beli Aleksandar 396 (156), 399 (159) Belovi Miroslav 158, 162 Ben Gotfrid (Gottfried Benn) 549, 560, 561, 562 Benvenist Emil (Emil Benveniste) 437 (197) Benze Maks (Max Bense) 682 Bewamin (Benjamin) 518 Ber Robert 672

717
Bergson Anri (Henri Bergson) 32 Berk 696 Berkovi Sakvan (Sacvan Bercovitch) 83, 90 Betelhajm Bruno (Bruno Bettelheim) 361 (121) Betoven Ludvig van (Ludwig van Beethoven) 104, 298 (58) Beanovi-Nikoli Zorica 167182, 169 Binder Volfgang (Wolfgang Binder) 672 Birger Peter (Peter Brger) 518 Bihner Georg (Georg Bchner) 217 Bier Stouv Herijet (Harriet Elisabeth Beecher-Stowe) 86 Blaga Luijan (Lucian Blaga) 135, 136, 137, 138, 139, 140, 141, 142, 143, 144, 145, 146 Blagojevi Desimir 691 Blejk Vilijem (William Blake) 221 Bloa Leon (Leon Blois) 295 (55) Boalo Nikolas (Nicolas Boileau-Despreaux) 15 Bovoar Simon de (Simone de Beauvoir) 82, 89 Bogdanovi Milan 520 Bogdanovi Nedeqko 116 Bogii Valtazar 471 (231) Bogosavqevi Srdan 552, 553, 554, 555, 556, 562 Bodi Dimitrije 283 (43) Bodler arl (Charles Baudelaire) 96, 99, 103, 107, 192, 202, 219, 233, 585 Boanski Osip Maksimovi 89, 667 Boinovi Slavoqub 162 Boovi Gojko 483 (243) Bojm Svetlana (Svetlana Boym) 340 (100), 352 (112) Bok Emil 672 Bolinger Dvajt (Dwight Bolinger) 396 (156) Bonaventura ovani di Fidanca (Giovanni di Fidanza Bonaventura) 214 Bordo Anri (Henri Bordeaux) 291 (51) Borhes Horhe-Luis (Jorge-Luis Borges) 339 (99), 340 (100), 430 (190), 435 (195), 438 (198) Bo (van Ajken) Hijeronim (Hieronymus van Aeken Bosch) 214, 215, 216, 219, 220, 221 Bokovi Aleksandar 474 (234) Bokovi Dragan 485 (245), 486 (246), 487 (247), 489 (249) Bokovi Dragana 232 Bokovi Jovan 471 (231) Bokovi Ruer 208 Brankovi ura 207 Brankovi, porodica 287 (47) Brankovi Svetlana 231, 233 Brbori Branislav 396 (156) Breazu Jon (Ion Breazu) 139 Bredstrit En (Ann Breadstreet) 83 Brejem Randolf (Randolph L. Braham) 344 (104) Breker Valter 672 Breker-Oltmans Kete 672 Bremon Anri (Henri Bremond) 226 Bresdin (Bresdin) 221 Breton Andre (Andr Breton) 570, 574 Breht Bertolt (Bertolt Brecht) 580, 581, 607 Brjusov Valerij (Valeri kovlevi Brysov) 450 (210), 465 (225), 467 (227) Brodi andor (Sndor Brodi) 687 Brodski Josif (Joseph Brodsky) 342 (102) Broz Josip Tito 367 (127), 371 (131) Brojgel Piter Mlai (Pieter Bruegel) 214 Brojgel Piter Stariji (Seqaki Brojgel) (Pieter Bruegel) 214, 215, 216, 219, 220, 221, 298 (58) Brojgel Piter, unuk (Pieter Bruegel) 214 Bruk Piter (Peter Brook) 171 Bugarski Nataa 703706 Bugarski Ranko 396 (156), 399 (159), 703, 704, 705, 706 Budemberg Elze 672 Budisavqevi Milan 41 Bujas Milica 471 (231), 472 (232) Bukanan Xorx (George Buchanan) 78 Bulatovi Vladimir Vib 663 Bulatovi Miodrag 475 (235), 479 (239), 480 (240), 663 Buli Moni de (Solomon de Monny de Boully) 679 Bur Hajnrih (Heinrich Buhr) 672 But Vejn (Waine Booth) 226, 311 (71) Bu Vilhelm (Wilhelm Busch) 214, 217 Bui Mio 162 V Vagner Rihard (Richard Wagner) 104 Vazari oro (Giorgio Vasari) 690 Vajld Oskar (Oscar Wilde) 45 (210), 688 Vajnrih Herald (Harald Weinrich) 344 (104) Vajse Hristijan Feliks (Christian Felix Weisse) 17 Vajt Hajden (Hayden White) 428 (188), 429 (189), 430 (190), 437 (197) Valanti Xanluka 208 Vald Emerson Ralf 85 Valdes Mario (Mario Valds) 179 Valter Alfred (Alfred Walter) 224 Van der Leuo (Van der Leeuw) 178 Vandraj Konrad 672 Varga Josip (Jozsef Varga) 387 (147) Vargo 419 (179) Varner Suzan (Susanne Warner) 86 Varnica Nevena 205207 Vasilesku Luijan (Lucian Vasilescu) 139 Vasilije Veliki 666 Vasiqevi, srpski konzul u Solunu 276 (36), 278 (38) Vasi Dragia 53, 475 (235), 512, 544, 545

718
Veber Maks (Max Weber) 183 Vegel Laslo (Lszl Vegel) 388 (148) Vedekind Frank (Frank Wedekind) 214, 219 Velek Rene (Rene Wellek) 408 (168) Velimirovi Nikolaj 60, 61 Vels Herbert Xorx (Herbert George Wells) 183, 184, 185, 186 Velti Judora 81, 82, 89 Velflin Hajnrih (Heinrich Welflin) 690 Venecijano Agostino (Agostino Veneziano) 214 Venclovi Gavril Stefanovi 212, 264 (24) Vergilije Publije Maron (Publius Vergilius Maro) 450 (210) Verlen Pol (Paul Verlaine) 298 (58), 323 (83), 450 (210) Vermer 420 (180) Vern il (Jules Verne) 183, 184 Vertov Dziga (Dziga Vertov Denis Arkadevi Kaufman) 513 Verfel Franc (Franz Werfel) 549, 550, 562 Veselinovi 283 (43) Veselinovi Milojko 52, 276 (36), 278 (38) Veselinovi Sowa 549563 Vesker (Wesker) 581 Vest Rebeka (Rebecca West) 69, 70, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79 Vetl, temivarski kwiar 269 (29) Vidakovi K. 522 Vidakovi Milovan 325 (85) Vidler Antoni (Anthony Vidler) 622 Vizer Aram (Aram Veeser) 173, 174 Vijanu Tudor (Tudor Vianu) 138, 139 Vikeri Xon (John B. Vickery) 413 (173), 414 (174) Viland 214 Vilijams Rejmond (Raymond Williams) 172, 176, 180, 181 Vilijemz Vilijem Karlos (William Carlos Williams) 96 Vilkinson Frimen Meri (Mary Wilkinson Freeman) 87 Vilson X. Dover (J. Dover Wilson) 170 Vinaver Stanislav 52, 304 (64), 306 (66), 312 (72), 315 (75), 324 (84), 326 (86), 327 (87), 677 Vindakijevi Vladislav 162 Vinkelman 708 Vinkelhofer Alojz 672 Vinkler Ojgen Gotlob 672 Virilio Pol 316 (76), 511, 512, 513, 523, 524 Vitgentajn Ludvig (Ludwig Wittgenstein) 255 (15), 314 (74) Vitkovi Jovan 669 Vitli Filis 84 Vitmen Volt (Walt Witman) 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 101, 412 (172) Vitorini Elio (Elio Vittorini) 641, 655 Vitoevi Dragia 304 (64), 324 (84), 674, 675, 676, 679, 680 Vjebicki Jan 304 (64) Vladimir, kraq 288 (48) Vladui Slobodan 231, 232 Vlajkovi oka 471 (231) Vlahuca Aleksandar (Alexandar Vlahua) 136 Vo Patria (Patrisha Waugh) 312 (72) Vovnarg 298 (58) Voke Helmut 672 Voker Elis 89, 91 Volter Fransoa-Mari Arue (Voltaire Franois-Marie Arouet) 296 (56) Volf-Grishaber Katarina (Katharina Wolf-Griehaber) 347 (107), 351 (111) Volfri Xulijan (Julian Wolfreys) 168 Vonina Nikola 162 Vorton Edit (Edith Warton) 88, 412 (172) Vostokov Aleksandar Hristoforovi (Aleksandr Hristoforovi Vostokov) 89, 667 Vots Sedrik (Cedric Watts) 175 Vrevi Vuk 20 Vud Piter (Peter Wood) 578 Vudbrix Xon (John Woodbridge) 83 Vujadinovi Zvezdan 565, 566, 567, 568, 569, 570, 571, 572, 573, 574, 575 Vujai P. 313 (73) Vuji Joakim 212, 213 Vujii Petar 171, 586 Vujnovi Stanislava 228234 Vukajlovi Srana 425 (185) Vukanovi Tatomir 117 Vuki Ana 39 Vukovi orije 40, 41, 304 (64), 323 (83), 677 Vukovi Novo 597 Vuksanovi Miro 485 (245) Vuksanovi Slobodan 425 (185) Vukevi Radojka 8191, 484 (244) Vuleti Vitomir 667671 Vulf Virxinija (Virginia Woolf) 677 Vuievi B. 311 (71) Vukovi Radovan 292 (52), 306 (66), 309 (69), 310 (70), 321 (81), 512, 525, 677, 701 Vukovi Tihomir 224 Vuo Aleksandar 567, 574 G Gavrilovi Darko 205, 206, 207 Gadamer Hans-Georg 179, 257 (17), 672, 697 Gans Anabel 511, 512 Ganc Artur (Arthur Ganz) 580, 581, 582 Gvardini Romano (Romano Guardinni) 672 Gvozden Vladimir 168, 228, 228229, 493 (253), 494 (254), 495 (255) George tefan (Stefan George) 549 Georgijevski Hristo 644 Gerbran Alen (Alain Gheerbrant) 541

719
Gete Johan Volfgang (Johann Wolfgang von Goethe) 142, 143, 222, 696 Gec (Gtz), SS-podoficir 631, 634, 635, 636, 637 Gijmen Anri (Guillemin Henri) 291 (51) Giju Luj 293 (53) Gilbert Sandra 89 Giqferding Aleksandar Fjodorovi (Aleksandr Fdorovi Gilferding) 283 (43), 667, 668 Ginzburg Rut (Ruth Ginsburg) 347 (107) Glazgov Elen (Ellen Glasgow) 87, 88 Gligori Velibor 566 Glii Milovan 18 Gluevi Zoran 589 Gogen Pol (Paul Gauguin) 62 Gogoq Nikolaj Vasiqevi (Nikola Vasilevi Gogol) 214, 218 Goja Fransisko (Francisco Jos de Goya y Lucientes) 214, 220, 222 Gojkovi Drinka 424 (184), 517 Goldberg Xonatan (Jonathan Goldberg) 173 Goldman tefan (Stefan Goldmann) 350 (110) Goloviwski Mihail 313 (73) Golubi Grgur 287 (47) Gordi Slavko 230, 485 (245) Gordi-Petrovi Vladislava 712, 379 (139) 384 (144) Gorki Maksim Aleksej Maksimovi Pjekov (Maksim Gorki Alekse Maksimovi Pekov) 299 (59) Gotje Teofil (Thophile Gautier) 192 Gotalk Hans (Hans Gottschalk) 672 Goci Gaspar 17 Grajner Donald (Donald Greiner) 413 (173) Gramatikus Saks 7 Granvil (Grandville) 221 Graan Gita 21 Grdini Nikola 233 Gri Bjelokosi Luka 110 Gremas 226 Grigorije Bogoslov 666 Grigorovi Vladimir Ivanovi (Vladimir Ivanovi Grigorovi) 667 Grim Jakob (Jacob Grimm) 670 Grinblat Stiven (Stephen Greenblatt) 175 Grifit (Griffit) 518 Grickat Irena 396 (156), 444 (204) Grli 697 Gubar Suzan 89 Gudkov Vladimir Pavlovi (Vladimir Pavlovi Gudkov) 667, 688, 669, 670, 671 Gunduli Ivan 208, 212, 274 (34) D Davio Oskar 329 (89), 331 (91), 567, 662 Dali Salvador (Salvador Dali) 221 Damjanov Sava 232 Damwanovi 697 Dant Artur 495 (255) Dante Aligijeri (Durante Alighieri Dante) 98, 104, 105, 360 (120), 690 Darvin arlz (Charles Robert Darwin) 184, 471 (231) Dvorkin Andreja 90 De Belis Xek (Jack De Bellis) 413 (173), 420 (180) De Kiriko oro (Giorgio de Chirico) 221 De Sanktis Franesko (Francesco de Sanctis) 408 (168) Deblin Alfred (Alfred Dblin) 511, 518, 521 Dedinac Milan 678 Dejvis Xon (John Davis) 701 Delino 702 Deli Jovan 93108, 329 (89) 337 (97), 473 (233), 482 (242), 483 (243), 484 (244), 608, 677 Desnica Vladan 329 (89), 330 (90), 331 (91), 332 (92), 333 (93), 334 (94), 335 (95), 336 (96), 337 (97) Despi ore 483 (243) Deteli Mirjana 646 Didon Xoan (Joan Didon) 89, 91 Didro Denis (Denis Diderot) 226 Dikens arls (Charles John Huffam Dickens) 214 Dikinson Emili Elizabet (Emily Elizabeth Dickinson) 91, 96, 412 (172) Dil Miel-arl (Michel-Charles Diehl) 57 Diltaj Vilhelm (Wilhelm Dilthey) 407 (167), 672, 697 Dimzoi Margaret 283 (43) Dimitrijevi Dragutin Apis 531 Dimi Milan V. 221 Dinerstin Doroti (Dorothy Dinnerstein) 418 (178), 423 (183) Dini, kapetan 66 Direr Albreht (Albrecht Drer) 298 (58), 687, 690 Di Tomas M. (Thomas M. Dish) 413 (173), 414 (174) Dobrinovi Pera 213 Dojinovi-Nei Biqana 411 (171) 425 (185) Dolimor Xonatan (Jonathan Dollimore) 175, 176 Domanovi Radoje 13, 18 Domije Onore (Honor Daumier) 214, 222 Don Xon (John Donne) 688, 690 Dos Pasos Xon (John Roderigo Dos Passos) 517 Dostojevski Fjodor Mihajlovi (Fdor Mihalovi Dostoevski) 298 (58), 335 (95), 336 (96), 599, 641, 652 Dragin Nataa 706708 Dragievi Risto 386 (486) Drainac Rade 52, 324 (84), 566

720
Drakakis Xon (John Drakakis) 175, 176 Dri Marin 15, 20, 27, 211 Drimba Ovidiju (Ovidiu Drimba) 140 Drozda Miroslav 224 Drulovi Awa 585 Duka Petar 471 (231) Dui Jovan 233, 474 (234), 675, 677 Duan Silni 207, 280 (40), 287 (47) ovani Niki (Nichi Giovanni) 90 okovi Milan 14 orevi Dragan 483 (243) 484 (244) orevi Jovan 471 (231) orevi Smiqana 676 orevi Tihomir R. 109, 110, 112, 113, 123, 131, 290 (50) orevi aslav 253 (13) ori Stojan 677 oto di Bondone (Giotto di Bondone) 58 urevi I. . 10 urevi Igwat 208 uri eqko 447 (207) 469 (229) uri Milo N. 590 urikovi Dejan 701 E Evdokija, kraqica 206 Evers 214 Egeri Miroslav 642 Edler Pi Renata 90 Edmid Kazimir (Kasimir Edschmid) 552, 553, 562 Ejzentejn Sergej (Serge Mihalovi sensten) 341 (101), 346 (106), 511, 518, 519 Ejken Konrad 96 Eker Keti 90 Eko Umberto (Umberto Eco) 487 (247) Ekhart Majster (Meister Eckhart) 257 (17) Elermajer (Ellermeyer)-ivoti Olga 549, 560, 562 Elijade Mira (Mircea Eliade) 114, 178, 231, 232 Elijar Pol (Paul Eluard) 573 Eliot Tomas Sterns (Thomas Stearns Elliot) 7, 93, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 108, 484 (244), 585, 617 Elsom Xon (John Elsom) 579, 582 Emerson Ralf Valdo (Ralph Waldo Emerson) 416 (176) Emert Ernst 672 Eptajn Jakob (Jacob Epstein) 680 Erakovi Radoslav 230 Erdri Lujza 89 Erikson Erik (Erik H. Erikson) 432 (192) Ernst Maks (Max Ernst) 221 Eslin M. (M. Esslin) 578, 582 Eshil (/Aisxnloj) 39, 587 Euripid (Eripihj) 587, 590, 591, 592 Eer 489 (249) Eti Konel 387 (147) akob Maks (Max Jacobe) 233 alica Miodrag 162 enet erar (Gerard Genette) 188, 226, 227, 517, 635 ivaqevi Dimitrije 524 ivanov M. 269 (29) ivanovi ivan 274 (34) ivanovi Milivoje 213 ivanevi-Sekeru Ivana 229 ivkovi Vasa 558, 559, 685, 686 ivkovi Dragia 40, 46, 269 (29) ivojinovi Branimir 551, 562 ivojinovi Velimir Massuka 11, 677 igmond Moric (Moritz Zsigmond) 687 id Andre (Andr Gide) 294 (54), 295 (55), 313 (73) iak Slavoj 362 (122) ijen Iber (Hubert Juin) 292 (52) irmunski Viktor Maksimovi (Viktor Maksimovi irmunski) 233 iro A. . (A. G. Girault) 283 (43) mega Viktor 521 upani Oton 449 (209), 454 (214), 455 (215) Z Zaratustra 255 (15) Zedlmajer Hans (Hans Sedlmayer) 215 Zivlak Jovan 493 (253) Zlatkovi Branko 676 Zmijanovi Gavra 47 Zontag Suzan 89 Zori Vladimir 490 (250), 491 (251), 492 (252) Zori Pavle 252 (12) Zubac Milo 232 Zurovac Mirko 691, 692, 693, 694, 695, 696, 697 I Ibrovac M. 570 Ivani Vuk 276 (36), 280 (40) Ivani Duan 450 (210), 471 (231), 472 (232), 677 Ivani Krakov Ivanka 53 Ivanov Vjaeslav Ivanovi (Veslav Ivanovi Ivanov) 312 (72), 641 Ivawi Ivan 386 (146)

721
Ivi Milka 396 (156), 397 (157), 399 (159) Ivi Pavle 396 (156), 399 (159) Iglton Teri (Terry Eagletone) 168 Igwatovi Jakov 684, 686 Igo Viktor (Victor Hugo) 39, 40, 214, 216, 291 (51), 295 (55) Izer Volfgang (Wolfgang Iser) 344 (104) Ili A. 677 Ili Vojislav 46 Ili Dragutin 230 Ili Milutin 277 (37) Ili Saa 589 Ili Stjepko 449 (209) Ingarden 673 Irbijeva 283 (43) Irina, vizantijska carica 57 Isakovi Antonije 475 (235), 641, 642, 643, 644, 645, 646, 647, 648, 649, 651, 652, 654 Istrati Panait (Panait Istrati) 689 J Jagi Vatroslav 471 (231) Jakobson Roman (Roman Jakobson) 188, 189, 194 Jakovqevi Andrija 706 Jaka Antonije 278 (36) Jaki ura 687 Jang B. A. (B. A. Young) 579 Jang Edvard (Edward Young) 259 (19), 260 (20), 261 (21), 262 (22), 264 (24), 269 (29), 270 (30) Jandri Qubo 292 (52), 295 (55), 300 (60) Jani ore J. 675 Janii Predrag 387 (147) Jankovi Emanuel 212 Jankovi Milica 229, 230 Jaspers Karl (Karl Jaspers) 697 Jaimovi Slaana 58, 325 (85), 474 (234) Jaukovi Slobodan 703709 Jejts Viqem Batler (William Butler Yeats) 103, 225 Jejts Frensis (Frances Yates) 349 (109), 690 Jelena, kraqica 206 Jeliseji Marko 212 Jeli Vojislav 665667 Jelui Sinia 485 (245) Jenko Davorin 275 (35) Jeremi 697 Jerkes Xejms (James Yerkes) 415 (175) Jeremi Dragan 642, 643 Jeremi Qubia 642 Jerkov Aleksandar 314 (74) Jerkovi Duan 679 Jeronim 666 Jeroti Vladeta 252 (12), 259 (19), 270 (30) Jerualmi Jozef (Yosef Yerushalmi) 344 (104) Jefimija 207 Jovan Vladimir, kraq 57 Jovanovi Aleksandar 94, 102, 316 (76), 512, 515, 525, 537, 543, 546 Jovanovi Arsa 162 Jovanovi V. 570 Jovanovi Violeta 641649, 651664 Jovanovi Duan 373 (133) Jovanovi ore 567, 574 Jovanovi Jelena 119 Jovanovi Jovan Zmaj 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 231, 232, 450 (210), 462 (222), 463 (223), 471 (231), 472 (232), 687 Jovanovi M. 269 (29) Jovanovi Tomislav 706 Jovi Bojan 61, 483 (243), 562 Jovi Bojana 473 (233) Jovii Ivanka 47 Joef Atila (Atila Jozsef) 386 (146), 387 (147), 389 (149) Joki Jasmina 231 Jong Erika (Erica Yong) 90 Joci Qubia 566, 573, 574 Jursenar Margerit (Marguerite Yourcenar) 292 (52) Justin Filosof 665 Juhas ula (Gyula Juhsz) 387 (147) K Kajzer Volfgang (Wolfgang Kayser) 213, 214, 215, 216, 217, 218, 219, 220, 221, 222, 223, 224, 225, 233, 423 (183) Kalabi Radosav 676 Kaldvel Piter 420 (180) Kaler Xonatan 82 Kalik Spira 273 (33), 274 (34), 275 (35), 276 (36), 277 (37), 278 (38), 279 (39), 280 (40), 281 (41), 282 (42), 290 (50) Kalinesku George (George Calinescu) 136 Kalo 214, 215, 216, 219, 220, 221 Kamermajer 214 Kami Alber (Albert Camus) 339 (99), 431 (191), 599, 607, 677 Kamingz E. E. 96 Kamoew Lui Va de (Luiz Vaz de Camons) 689, 690 Kandinskij Vasilij (Wassily Kandinsky) 551, 552, 562 Kanon Xozef (Joseph Kanon) 412 (172), 420 (180) Kant Imanuel (Immanuel Kant) 140, 255 (15), 257 (17), 692, 694, 695, 696 Kapixi-Osmanagi Hanifa 566, 571, 572 Kapor Vladimir 168 Kapor Momo 663 Karaorevi Aleksandar 57, 73, 74, 75 Karaorevi Petar 231 Karanovi Zoja 228, 231 Karaxi Vuk Stefanovi 30, 121, 123, 124, 125, 476 (236), 477 (237), 438 (238), 439

722
(239), 480 (240), 641, 655, 657, 668, 670, 676, 679 Karter Vila 87 Kasirer Ernst (Ernest Cassirer) 672 Katajev Valentin Petrovi (Valentin Petrovi Kataev) 689 Katalini-Jeretov Rikard 449 (209), 459 (219), 460 (220), 461 (221), 462 (222) Kauard Noel (Noel Coward) 578 Kauli Malkolm (Malcolm Cowley) 101 Kafka Franc (Franz Kafka) 214, 216, 219, 220, 300 (60), 582, 599, 606, 607 Kaanin Milan 41 Kvas Kornelije 187204, 226227 Kvintilijan Marko Fabije (Marcus Fabius Quintilian) 598 Keler Gotfrid (Gottfried Keller) 43, 44, 214, 217 Kemal-efendija 283 (43) Kembel Lili (Lily B. Campbell) 170, 172 Kemperling Ekhart 521 Kempter Lotar 672 Kerewi Karl 672 Kerut Keti (Cathy Caruth) 430 (190), 431 (191), 618, 626 Kestler Artur (Arthur Koestler) 358 (118) Kili Valter (Walter Killy) 551, 562 Kinapfel Heribert 672 Kint Karl 672 Kirkegor Seren (Soeren Kirkegaard) 415 (175), 416 (176), 697 Kitmajer Vilhelm 672 Ki Danilo 231, 329 (89), 336 (96), 339 (99), 340 (100), 341 (101), 342 (102), 343 (103), 344 (104), 345 (105), 346 (106), 347 (107), 348 (108), 349 (109), 350 (110), 351 (111), 352 (112), 353 (113), 355 (115), 363 (123), 364 (124), 365 (125), 366 (126), 368 (128), 369 (129), 372 (132), 374 (134), 375 (135), 385 ()145, 386 (146), 387 (147), 388 (148), 389 (149), 390 (150), 391 (151), 392 (152), 393 (153), 427 (187), 428 (188), 429 (189), 430 (190), 431 (191), 432 (192), 433 (193), 434 (194), 435 (195), 436 (196), 437 (197), 438 (198), 439 (199), 475 (235), 478 (238), 481 (241), 485 (245), 486 (246), 487 (247), 488 (248), 489 (249), 490 (250), 491 (251), 492 (252), 493 (253), 494 (254), 522, 587, 677, 687 Klajn Ivan 396 (156) Klajn Hugo 18 Klark Artur (Arthur Clarck) 183, 184, 185, 186 Klejborou Artur (Arthur Clayborough) 225 Kleut Marija 231, 471 (231) 472 (232) Kliment 287 (47) Kliment Aleksandrijski 665 Klinkovic Xerom (Jerome Klinkowitz) 416 (176) Kloc Valter (Walter Klotz) 518 Kova Mirko 432 (192) Kova N. 315 (75) Kovaevi Vojo 3949 Kovaevi Duan 213, 228, 234 Kovaevi Qubomir 283 (43), 286 (46), 287 (47) Kovaevi Milo 596, 606, 611 Kodron Majkl (Michael Codron) 579 Kozakjevi (Kosakiewicz) 469 (229) Kozainski Emanuel 212 Kozi Milica 168 Koldvel Erskin (Erskine Caldwell) 641 Kolodni Anet (Annette Kolodny) 415 (175) Koqevi Svetozar 396 (156), 399 (159) Komerl Maks 672 Komjakov A. 668 Kompawon Antoan (Antoine Compagnon) 168 Konda bimbaa 676 Kondijak Etjen-Bono de (tienne-Bonnot de Condillac) 598 Konrad Gustav 672 Konrad er (Gyrgy Konrad) 365 (125) Konstan Benamen (Benjamin Constant) 293 (53) Konstantin, car 279 (39) Konstantinesku Pompiliju (Pompiliu Constantinescu) 135, 136 Konstantinovi Zoran 562, 642 Konstantinovi Radomir 679 Kope 298 (58) Kopenfels Martin (Martin Koppenfels) 344 (104) Kopitar Jernej 670 Koplston F. (F. Koplston) 267 (27) Koprivica Boo 589 Koro Kamij (Jean-Baptiste-Camille Corot) 298 (58) Korsen Meta 672 Korf Herman August (Hermann August Korff) 672 Kosanovi Bogdan 28 Kosi Slavko M. 679 Kosti ore 567 Kosti Irena 425 (185) Kosti Laza 7, 8, 9, 10, 11, 12, 39, 40, 41, 42, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 213, 232, 233, 471 (231), 472 (232), 687, 711 Kostolawi Dee (Dezs Kostolnyi) 386 (146), 387 (147) Kot Jan (Jan Kott) 171, 586, 590, 591 Kotqarevski A. A. (A. A. Kotlrevski) 667 Kotromanii, porodica 442 (202) Koul Semjuel ejz (Samuel Chase Coal) 418 (178), 421 (181) Kofi 17 Koh Magdalena 229 Kocebu Alfred (Alfred Kotzebue) 15

723
Kocebu August fon (August von Kotzebue) 19 Koci Zlata 253 (13), 482 (242), 484 (244) Koi Milka 676 Koi Petar 475 (235), 676, 677 Koubinski A. A. 667, 668 Ko Erih 678 Koniar Sofija 147165, 159 Kragujevi Tawa 550, 555, 556, 562 Krakov Stanislav 51. 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 61, 63, 64, 65, 66, 67, 511, 513, 514, 515, 516, 517, 518, 519, 520, 521, 522, 524, 525, 526, 527, 528, 529, 530, 531, 532, 533, 534, 535, 536, 537, 538, 539, 541, 542, 543, 544, 545, 546, 547 Krakov Arsenijevi Milica 57 Kraq Petar 213 Kraqevi Marko 288 (48), 289 (49) Krawevi Silvije Strahimir 449 (209), 456 (216), 457 (217), 711 Krejn Hart (Harold Hart Crane) 96 Kristal D. (D. Kristal) 396 (156) Kristeva Julija 188 Krklec Gustav 52 Krlea Miroslav 147, 149, 159, 162, 544, 698, 700, 701 Kroato Luii (Luigi Crociato) 448 (208), 449 (209), 452 (212) Kroe Benedeto (Benedetto Croce) 137, 138, 330 (90), 336 (96), 405 (165), 408 (168), 696 Krsteva Julija 641 Kruonih Aleksej Jelisejevi (Alekse Eliseevi Krunh) 306 (66) Kubin Alfred 219 Kulakovski Platon Andrejevi (Platon Andreevi Kulakovski) 668, 669 Kulunxi Josip 27 Kuper 85 Kurje Pol-Luj (Paul-Louis Courier) 296 (56) Kurtene Boduen de (Boduin de Courtenay) 670 Kui Slobodan 566 L La Arp 608 La Kapra Dominik (Dominick La Capra) 359 (119), 360 (120), 363 (123), 364 (124), 430 (190), 431 (191), 646 Labok Persi 226 Lazarevi Branko 690, 713 Lazarevi Laza 478 (238), 599, 641 654 Lazarevi Lazar 14 Lazarevi Luka 676 Lazarevi Stefan 207, 706, 707 Lazi Aleksandar 387 (147) Lajbnic Gotfrid Vilhelm (Gotfried Wilhelm Leibnitz) 140 Lajons X. (J. Lyons) 396 (156) Lakan ak 180, 181, 321 (81) Lali Branka 93, 95 Lali Ivan V. 93, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 108, 386 (146) Lali Mihailo 329 (89), 331 (91) Lalo Eduar Viktor Antoan (Edouard Victor Antoine Lalo) 696 Lang Fric (Fritz Lang) 514 Langer Lorens (Lawrence Langer) 438 (198) Lancman Klod (Claude Lanzmann) 361 (121), 362 (122), 363 (123), 364 (124), 365 (125), 372 (132), 438 (198) Lapevi Nikola 676 Lari Elison 89 Larkin 689 Larus Pjer-Atanas (Pierre-Athanase Larousse) 192 Laub Gustav-Gabrijel 540 Laub Dori (Dori Laub) 360 (120), 363 (123), 430 (190), 438 (198) Lahman Edvard (Edward Lachmann) 672 Lahman Renate (Renate Lachmann) 339 (99) 353 (113) 346 (106), 349 (109) Le Bon Gistav (Gustave Le Bon) 316 (76), 524 Lebl Xeni (Jenny Lebl) / Jovanka Lazi 365 (125), 366 (126), 367 (127), 368 (128), 369 (129), 373 (133), 374 (134) Levental Zelman 360 (120) Levi Primo (Primo Levi) 344 (104), 369 (129), 371 (131) Levi Sabatej 279 (39) 280 (40) Levi-Stros Klod (Claude Lvi-Strauss) 192 Leker Tomas 82 Lem Stanislav 183, 184, 185, 186 Lemen Emil 684 Lentrikija Frenk (Frank Lentricchia) 177 Lenc (Lenz) 215 Lewin Vladimir Iqi Uqanov (Vladimir Ili Ulnov Lenin) 78 Leovac Slavko 253 (13), 701 Leonardo da Vini (Leonardo da Vinci) 58 Leonov Leonid Maksimovi (Leonid Maksimovi Leonov) 641 Leopardi akomo (Giacomo Leopardi) 298 (58) Lesing Gothold Efraim (Gotthold Ephraim Lessing) 15, 17, 696 Lesing Doris 82 Leskovac Mladen 44, 47, 471 (231), 472 (232) Lei Zdenko 173 Lei Josip 15, 18, 282 (42) Li Henz Karolina 86 Lidler Kurt 672 Lin Stiven (Steven Lynn) 82 Lindgren Ernst 519

724
Liotar an-Fransoa (Jean-Franois Lyotard) 345 (105) Lok Xon (John Locke) 88 Loma Miodrag 401 (161) 410 (170), 671, 672, 673, 674 Lombardi Velimir 471 (231) Longinovi Tomislav 339 (99) Loti Pjer (Pierre Loti) 688 Lotman Jurij M. 325 (85), 519, 521 Lotreamon Isidor Dikas (Isidore Ducasse Lotramont) 221 Luis Majer Xudit (Judit Lewis Herman) 644 Luka er (Gyrgy Lukcs) 681, 682 Luki Velimir 585, 586, 589, 590, 591, 592, 593 Lukovi M. 396 (156) Lusi Najal 168 Q Qermontov Mihail Jurjevi (Mihail Yrevi Lermontov) 599 Qoti Dimitrije 531 Qubinkovi Nenad 676 Qubia Stjepan Mitrov 315 (75) M Mazao Tomazo (Tommaso di Giovanni Simone Guidi Masaccio) 58 Majakovski Vladimir Vladimirovi (Vladimir Vladimirovi Makovski) 513 Majer (Mayer), SS-podoficir 631, 634, 635, 636, 637 Majkov Apolon Nikolajevi (Apollon Nikolaevi Makov) 667, 668 Majler 90 Majstorovi Steva 586 Makenzijeva 283 (43) Maksimovi Goran 1338, 273 (33) 290 (50), 484 (244), 677 Maksimovi Desanka 232 Maksimovi Nika 471 (231) Makhejl Brajan (Brian McHale) 620, 636 Malarme Stefan (Stphane Mallarm) 585 Man Tomas (Thomas Mann) 214, 220, 232, 336 (96), 417 (177), 432 (192), 607, 677 Mandeqtam Osip 308 (68), 312 (72) Mandi Aleksandar 365 (125), 366 (126), 372 (132), 375 (135), 376 (136) Manojlovi Todor 326 (86), 521, 523 Manslou Alan (Alun Munslow) 169 Mari Xudit 83, 84 Marineti Filipo Tomazo (Filippo Tommaso Marinetti) 447 (207), 448 (208), 451 (211), 521, 523 Marinkovi Josif 275 (35) Marinkovi N. 324 (84) Marino Andrijano (Andriano Marino) 52, 61, 62 Marii Gordan 585593, 588, 589, 592 Marjanovi Petar 206, 209, 210, 211, 212 Mark Franc (Franz Marc) 551, 552 Markes Gabrijel Garsija (Gabriel Garcia Marquez) 654 Markovi Ambrozije 208 Markovi Danica 232, 677 Markovi ore Koder 232 Markovi Radul 116, 119 Markovi Frawo 471 (231) Marks Karl (Karl Marx) 178, 179, 180, 181 Marlo Kristofer (Christopher Marlow) 688, 690 Martekini Antun 208 Marten di Gar Roe 294 (54) Martino Anri (Henri Martineau) 296 (56), 297 (57) Mareti Adrijana 226, 227, 517 Mari Nikola 208 Mari Bogdan 162 Masterz Edgar Li (Edgar Lee Masters) 96 Matavuq Simo 13, 475 (235), 676 Mati Duan 566, 572, 574, 678 Maticki Miodrag 268 (28), 474 (234), 515, 676 Matovi Vesna 679 Mato Antun Gustav 677 Macura Lazar 425 (185) Main Draga 531 Mairevi Samuilo 16 Mebijus Paul Julius (Paul Julius Mbius) 489 (249) Meza Ofelija 135146 Mezer Justus 215 Mej Elkot Lujza 86 Mejrink Gustav 214, 219, 220 Mejson Bobi En 89 Mek Vini Donald (Donald Mc Whinnie) 578 Mek Neli T. M. (T. M. McNally) 418 (178) Mekarti Meri (Mary McCarthy) 89 Melvil ozef (Joseph Mlesville) 412 (172) Mendelson Feliks (Felix Mendelson-Bartholdy) 280 (40) Menendes Pidal Ramon (Pidal Ramn Menndez) 499 (259) Menig Roland (Roland Mnig) 551, 552, 562 Merlo Ponti Moris 511 Mersero A. (A. Mercereau) 450 (210), 466 (226) Merso 599, 600, 607 Metodije 287 (47) Mijatovi Stanoje M. 121, 122, 123 Mijatovi Stojan M. 110 Mija Dejan 213 Mije Gabrijel 57 Mikelanelo Buonaroti (Michelangelo Buonaroti) 687, 689, 690

725
Milanovi Aleksandar 474 (234) Milanovi Branko 701 Miler Ernst 672 Miler Hilis 494 (254) Mileti Milica 471 (231) Mileti Svetozar 471 (231) Mileti Slavica 168 Milin Boko 588 Milinevi Vaso 14, 709711 Milit Kejt 89 Milievi 217 (37) Milievi Veqko 676, 677 Milievi ivko 570, 677 Milievi Mirza O. 162 Milica, knegiwa 207 Milovanovi Branko 574 Milovanovi elica 264 (24) Milovi Jefto 43 Milovuk Milan 281 (41) Milosavqevi Sneana 647 Miloevi M. 678 Miloevi Mata 213 Miloevi Slaana 678 Milton Xon (John Milton) 711 Milutin, kraq 57, 206, 207 Milutinovi Dejan 647 Milutinovi Dobrica 213 Milutinovi Zoran 168, 173, 518 Milutinovi Sima Sarajlija 676 Miqkovi Branislav 14, 473 (233), 678 Miodragovi J. 111, 112 Mioinovi Mirjana 386 (146), 387 (147), 388 (148), 390 (150) Mirkovi Nikola 713 Mitrov Nenad 380 (140) Mitrovi Milorad 232, 233 Mihailovi Dragoslav 475 (235) Mihailovi Milica 617 Mihajlovi Borislav Mihiz 662 Mihel Vilhelm (Wilhelm Michel) 672 Mici Qubomir 678 Mladenovi Branko 287 (47) Mladenovi Dobrivoje 677 Mladenovi R. 570 Mokrawac Stevan Stojanovi 274 (34), 275 (35), 280 (40), 282 (42) Molijer an-Batist Poklen (Jean-Baptiste Poquelin Molire) 15, 18, 27 Mondrijan Piet (Piet Mondrian) 420 (180) Montew Miel de (Michel de Montaigne) 296 (56), 680, 681, 682 Monterlan Anri Mijon (Henry Millon de Montherlant) 292 (52) Montrouz Luis (Louis Montrose) 173 Mopasan Gi de (Guy de Maupassant) 641 Mor Jokai (Jkai Mr) 471 (231) Morali Ana 168 Moran Xo 168 Morgentern Kristijan (Christian Morgenstern) 214, 218, 220 Moriwanin Milovanovi Tomo 676 Morison Toni (Tonny Morrison) 89, 90, 91 Moric igmond (Zsigmond Moricz) 222 Morson Gari Sol (Gary Saul Morson) 639 Morton Sara (Sarah Wentworth Morton) 83 Mocart Volfgang Amadeus (Wolfgang Amadeus Mozart) 636 Mrwavevi Vukain 56, 58 Munen or 386 (146) Munteanu Apud Romul (Apud Romul Munteanu) 139 Mur Meriem (Marianne Craig Moore) 96 Murn-Aleksandrov Josip 448 (208), 449 (209), 453 (213) Musej Gramatik (Musaeus Grammaticus) 600, 601 Mustedanagi Lidija 213225, 485 (245) 489 (249), 680691 N Nabokov Vladimir 412 (172) Naipaul V. S. 431 (191) Najt X. Vilson (G. Wilson Knight) 170 Napoleon (Napoleon Buonaparte) 40, 340 (100) Nastasijevi Momilo 473 (233), 477 (237), 478 (238), 484 (244) Naum 287 (47) Nahir-Pani Eva 365 (125), 366 (126), 367 (127), 368 (128), 369 (129), 370 (130), 373 (133), 374 (134) Negriorac Ivan 233 Nedi Marko 485 (245), 674, 676, 698702 Nedi Milan 528, 531, 539 Nemawi Rastko (Sveti Sava) 206 Nemawii, dinastija 205, 206, 442 (202) Nenadovi Qubomir P. 229, 290 (500) Nenadovi Mateja 530, 676 Nenin Milivoj 232, 474 (234) Nerval erar de (Grard de Nerval) 299 (59) Nikola, srpski pojac i skladateq protopsalata 707 Nikolaus de Kues 255 (15) Nikoli Nenad 475 (235) 482 (242) Nikoli Sergije 679 Nil Herston Zora 88, 89 Nie Fridrih (Friedriech Nietzsche) 178, 179, 180, 181, 255 (15), 429 (189), 573, 685 Novakovi Dionisije 669 Novakovi Jelena 291 (51) 301 (61), 291 (51), 293 (53), 473 (233) Novakovi Stojan 112, 283 (43) Novalis (Novalis Friedrich Leopold Freiherr von Hardenberg) 559 Novikov J. P. 679 Novski B. D. 366 (126)

726
Noris Dejvid A. (David A. Norris) 6980, 396 (156) Nua ore 282 (42) Nui Branislav 13, 14, 212, 213, 274 (34), 282 (42), 283 (43), 284 (44), 285 (45), 286 (46), 287 (47), 288 (48), 289 (49), 290 (50), 531, 679 W Wego Petar Petrovi 212, 300 (60), 476 (236), 477 (237), 478 (238), 687, 711 O Obradovi Dositej 212, 230, 477 (237), 480 (240), 668 Obren arl (Charles Aubrun) 498 (258) Obrenovi Aleksandar 531 Ovadija Mladen 162 Ovidije Nazon Publije (Publius Ovidius Naso) 140 Odn Hju (Wystan Hugh Auden) 585 Ozborn Xon (John Osborne) 581 Ozik Sintija 89 O'Konel Meri (Marry O'Connell) 413 (173), 414 (174), 419 (179), 420 (180) O'Konor Fleneri 89 Oktavijan (Octavius), konzul 279 (39) Olsen Tili 89 Olson arlz 96 Opai Zorana 5167, 527547 Ornet Xuit Sara 87 Ornstajn Robert (Robert Ornstein) 171, 172 Orfelin Zaharije 70, 477 (237) Orxel Stiven (Stephen Orgel) 173 Ostin (Austin) 437 (197) Outs Xojs Kerol (Joice Carol Oates) 89 P Pavi Milorad 264 (244), 475 (235), 485 (245), 487 (247), 595, 600, 601, 602, 603, 607, 608, 611, 612, 648 Pavlovi Jovan 471 (231) Pavlovi Miodrag 93, 230, 247 (7) 257 (17), 482 (242), 483 (243), 484 (244), 485 (245) Pavlovi-Samurovi Qiqana 497 (257), 498 (258), 499 (259) Paitoni uzepe de (Giuseppe de Paitoni) 449 (209) Palavestra Predrag 396 (156), 399 (159), 621, 674, 675, 698, 699, 700, 701, 702 Palmoti 212 Pandurovi Sima 11, 472 (232), 473 (233), 474 (234), 678 Pani, mu Eve Nahir 367 (127) Pani Anita 585 Panofski 690 Panti Mihajlo 475 (235), 476 (236), 477 (237), 478 (238), 479 (239), 480 (240), 481 (241), 482 (242), 544, 641 Pantovi-Stojanovi Bojana 677 Papa-Kati Stevan 307 (67), 320 (80), 328 (88) Paripovi Sowa 474 (234) Paskal Blez (Blaise Pascal) 297 (57) Paund Ezra (Ezra Pound) 96, 97, 98, 102, 103, 430 (190) Paunovi Zoran 173 Pejli Grejs 89 Pejinovi P. 598 Pekarovi Gavrilo 16 Peki Borislav 234, 329 (89), 336 (96), 481 (241), 487 (247), 514, 677 Pekovi Slobodanka 229, 325 (85), 676 Pervan-Plavec Mia 168 Peri Dragoqub 231 Perovi Dragomir 179 Pers Sen Xon 96 Petar Aleksejevi, kwaz 669 Petar Veliki, car 669 Petkovi Vlada 53, 57 Petkovi Vladislav Dis 231, 232, 473 (233), 474 (234), 484 (244) Petkovi Novica 306 (66), 308 (68), 473 (233), 519, 713 Petkovi Radoslav 480 (240), 481 (241), 482 (242) Petrarka Franesko (Francesco Petrarca) 205, 450 (210) Petri er (Gyrgy Petri) 385 (145), 386 (146), 387 (147), 388 (148), 389 (149), 350 (190), 351 (191), 352 (192), 353 (193) Petrov A. 522 Petrov Aleksandar 674, 678, 679, 679680 Petrovi Atanasije 113 Petrovi Veqko 475 (235), 599 Petrovi Goran 480 (240), 482 (242), 485 (245) Petrovi Dragoqub 396 (156) Petrovi Qiqana 168 Petrovi Mojsej 669 Petrovi N. 312 (72) Petrovi Novica 183186 Petrovi Predrag 303 (63) 328 (88), 474 (234), 483 (243), 511526 Petrovi Rastko 52, 53, 56, 58, 61, 63, 101, 303 (63), 304 (64), 305 (65), 306 (66), 307 (67), 308 (68), 309 (69), 310 (70), 311 (71), 312 (72), 313 (73), 314 (74), 315 (75), 317 (77), 318 (78), 319 (79), 320 (80), 321 (81), 322 (82), 323 (83), 324 (84), 325 (85), 326 (86), 327 (87), 328 (88), 473 (233), 478 (238), 523, 524, 525, 544, 678, 686 Petrovi Saa 424 (184), 425 (185)

727
Petrovi Svetislav 570 Petrovi Svetozar 233 Pecold Emil (Emil Petzoldt) 672 Peikan Mitar 396 (156) Peikan-Qutanovi Qiqana 209213 Pigenot Ludvig fon 684 Pikaso Pablo (Pablo Picasso) 58 Pindar (Pindaroj) 409 (169) Pinter Harold / Dejvid Beron (Harold Pinter / David Baron) 577, 578, 579, 580, 581, 582, 583, 584 Pinon Tomas (Thomas Pinchon) 90, 380 (140) Piper Kurt 672 Piper Predrag 443 (203) Piragi Faruk 162 Pirandelo Luii (Luigi Pirandello) 216, 219, 220, 336 (96) Pihon, direktor ohridske Grke gimnazije 283 (43) Picker Karl (Karl Pietzker) 223, 224 Plaovi Raa 213 Plat Silvija (Sylvia Plath) 95 Plat Xejms (James Plath) 419 (179), 420 (180), 421 (181) Platon (Platwn) 39, 140, 257 (17), 312 (72), 417 (177), 605, 693, 695, 696 Plea Branko 213 Plutarh (Ploytarxoj) 296 (56) Po Edgar Alan (Edgar Allan Poe) 93, 95, 138, 214, 219, 450 (210), 487 (247), 541 Pol an (Jean Paul) 214, 216, 220 Polit-Desani Mihailo 684 Polovina V. 396 (156), 399 (159) Pompej Gnej (Pompeus Gnaeus) 296 (56) Popa Vasko 101, 109, 110, 112, 113, 114, 115, 116, 117, 118, 119, 120, 121, 122, 123, 124, 125, 126, 127, 128, 129, 130, 131, 132, 133, 473 (233), 679, 680 Popin Aleksandra 109133 Popov Jovan 229 Popov Nil Aleksandrovi (Nil Aleksandrovi Popov) 668, 669, 670 Popovi Aleksandar 213 Popovi Aca Zub 471 (231) Popovi Bogdan A. 253 (13), 570, 677, 711 Popovi ore Daniar 471 (231) Popovi Jovan Sterija 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 212, 213, 259 (19), 260 (20), 261 (21), 262 (22), 263 (23), 264 (24), 265 (25), 266 (26), 267 (27), 268 (28), 269 (29), 270 (30), 271 (31), 272 (32), 476 (236), 478 (238) Popovi Koa 566, 574 Popovi Lazar 677 Popovi M. 305 (65), 519 Popovi Milenko 424 (184) Popovi Miodrag 14 Popovi Pavle 17, 450 (210) Popovi Pavle Ars. 266 (26) Popovi Radovan 570, 680 Popovi Simo 471 (231) Popovi Stevan V. 471 (231) Popovi Tawa 473 (233) Popovi-Vujii Gordana 424 (184) Por Valerija 425 (185) Porat Zefira (Zephira Porat) 347 (107) Prejs Petar Ivanovi 679 Premovi M. 484 (242) Preern France 448 (208), 451 (211), 452 (212) Pribievi Stjepan 531 Princip Gavrilo 684 Priard Vilijem (William Pritchard) 413 (173), 414 (174) Priet (Pritchett) 420 (180) Prop Vladimir Jakovqevi 28 Proti Predrag 687 Prust Marsel (Marcel Proust) 226, 227, 294 (54), 336 (96), 436 (196), 600, 660 Pudovkin Vsevolod Ilarionovi (Vsevolod Illarionovi Pudovkin) 518 Putnik Mojsej 669 Puhalo Duan 709, 710, 711 Pukin Sergej Aleksandrovi (Aleksandr Sergeevi Pukin) 252 (12) Pivara Erih (Erich Przywara) 672 R Rable Fransoa (Franois Rabelais) 220, 347 (107) Radievi Branko 42, 449 (209), 450 (210), 462 (222), 559, 687 Radnoti Miklo (Miklos Radnoti) 386 (146) Radovanovi M. 396 (156), 399 (159) Radovi B. 311 (71) Radovi Borislav 585 Radovi Miodrag 233 Radoji Saa 259 (19) 272 (32) Radoni Novak 471 (231) Radowi Goran 642 Radulovi Ksenija 589 Radulovi Milan 678 Radulovi Olivera 482 (242), 484 (244) Radulovi Selimir 228 Raievi Gorana 482 (242) 485 (245), 493 (253), 494 (254), 495 (255), 562, 680, 681, 682, 683, 685, 687, 691 Raievi Miodrag 233 Rajan Majkl (Michael Ryan) 168 Raji Jovan 669 Raji Petar 512, 516, 525 Rakiti Slobodan 592 Raki Branko 168 Raki Milan 474 (234) Rali Volter 688, 690 Rasin an (Jean Racine) 294 (54)

728
Raspuin Grigorij Jefimovi (Grigori Efimovi Rasputin) 79 Ratkovi Risto 573, 679 Rafaelo Santi (Raffaello Santi) 214 Rebraa Jovanka 369 (129), 370 (130) Redon Odilon (Odilon Redon) 221 Rem Valter (Walter Rehm) 672 Remark Erih Marija (Erich Maria Remarque) 230 Rembo an-Artir (Jean-Arthur Rimbaud) 221 Renar il (Jules Renard) 299 (59) Ribner Irving (Irving Ribner) 171 Ribnikar Vladislava 613639, 644, 648, 659 Rivkin Xuli (Julie Rivkin) 168 Riker Pol (Paul Ricoeur) 167, 168, 169, 177, 178, 179, 180 Rilke Rajner Marija (Rainer Maria Rilke) 103, 336 (96), 557 Ris M. M. (M. M. Reese) 170 Ris Xin 81 Risti Marko 303 (63), 304 (64), 318 (78), 319 (79), 324 (84), 565, 566, 567, 568, 569, 570, 571, 572, 574, 575, 678 Risti Mihailo G. 283 (43) Ristovi Nenad 665, 666 Rifater Miel (Michael Riffaterre) 187, 188, 189, 190, 191, 192, 193, 194, 195, 196, 197, 198, 199, 200, 201, 202, 203, 204, 396 (156) Ri Adrijen 89 Robev Konstantin 283 (43) Robinson Merilin 90 Roviwski Dmitrij Aleksandrovi (Dmitri Aleksandrovi Rivinski) 668 Roj 221 Rositer A. P. (A. P. Rossiter) 171 Rosnar 312 (72) Rosner Xudit 90 Rostan Edmon (Edmond Rostand) 688 Rot Mihael (Michael Roth) 90, 362 (122), 429 (189) Rouson Suzan (Susanna Rowson) 83 Rouq arko 679 Rupreht Erih (Erich Ruprecht) 672 Rus-Evans Xejms (James Roose Evans) 578 Ruse an (Jean Rousset) 606 Ruso an-ak (Jean-Jacques Rousseau) 696 S Savi M. 541 Savi Olga 162 Sad de, markiz (Donatien Alphonse Franois de Sade) 358 (118), 525 Saderland Xon (John Sutherland) 175 Said Edvard 228 Samarxija S. 127 Samarxi Radovan 714 Samuilo, car 287 (47), 288 (48) Sandrar Blez (Blaise Sandrart) 324 (84), 512 Sanof Alvin P. (Alvin P. Sanoff) 419 (179) Santini V. 325 (85) Sapir Edvard (Edward Sapir) 396 (156) Sartr an-Pol (Jean-Paul Sartre) 292 (52), 431 (191), 697 Sautvest E. D. E. N. 86 Sekuli Isidora 300 (60), 475 (235), 531, 676, 677, 678 Seleni Slobodan 69, 70, 71, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 395 (155), 396 (156), 397 (157), 398 (158), 399 (159), 400 (160) Selimhoxi E. 518 Selinxer Xerom Dejvid (Jerome David Salinger) 655 Seneka Lucije Anej (Lucius Annaeus Seneca) 267 (27), 269 (29) Sent-Bev (Sainte Beuve) 294 (54), 298 (58), 299 (59) Servantes Migel de Saavedra (Miguel de Saavedra Cervantes) 497 (257), 498 (258) Serna Gomes de la (Gomez de la Cerna) 221 Sexvik Ketrin Marija 85 Sidni Filip (Philip Sidney) 17, 689 Siksu Elen (Helene Cixous) 419 (179) Simi arls 94 Simovi Qubomir 213 Simonida, kraqica 57 Simonida sa Keosa 349 (109) Sinfeld Alan (Alan Sinfield) 175, 176 Siworeli Luka (Luca d'Egidio di Ventura de Signorelli) 214 Sirls Xorx (George Searls) 413 (173) Skerletov Evstatije 669 Skerli Jovan 675, 679, 684 Skot Valter (Walter Scott) 217 Slavenski Josip 252 (13) Slamnig Ivan 432 (192) Smit Kristofer (Christopher Smith) 87, 88 Soldati Dalibor 497 (257) 499 (259) Solewicin Aleksandar Isajevi (Aleksandr Isaevi Solenicin) 376 (136) Sorkoevi Pijerko 208 Sofokle (Socokl0j) 587 Spasi Milan 17, 18, 19, 21 Spender Hedlend (Headland Spender) 585 Spinoza Baruh (Baruch Benedictus de Spinoza) 298 (58), 360 (120) Srezwevski Izmail Ivanovi (Izmail Ivanovi Sreznevski) 667 Sremac Stevan 13, 274 (34) Srekovi 283 (43), 288 (78) Stajn Gertruda (Gertrude Stein) 88 Staqin Josif Visarionovi Xugavili (Stalin osif Vissarionovi Dugavili) 371 (131) Stanarevi Rada 517

729
Stanii Konstantin 7, 8. 9, 10, 11 Stankovi Borisav 318 (78), 475 (235), 478 (238), 525, 641, 654, 659, 677 Stankovi Kornelije 282 (42) Stankovi Qubica 168 Stankovi M. 678 Stankovi Pava 471 (231) Stankovi Radoman 706 Stankovi Todor 276 (36), 278 (38) Stanojevi Predrag 207, 208, 209 Stanoji . 396 (156) Stanoji Slavko 395 (155) 400 (160) Starevi Dragana 423 (183) Starevi Pavle 679 Stevanovi Vidosav 651 Stevanovi Mihajlo 396 (156), 399 (159) Stevik Filip (Philip Stevick) 413 (173), 414 (174) Stevi Aleksandar 490 (250) 493 (253) Stendal Mari-Anri Bejl (Stendhal Marie-Henri Beyle) 227, 292 (52), 297 (57), 299 (59) Stepanovi A. 44 Stern Lorens (Laurence Sterne) 216, 220, 221, 226 Stefan, srpski pojac i skladateq protopsalata 707 Stefan Deanski 55, 207 Stefan Nemawa 205, 206 Stefan Prvovenani 206 Stefan Uro 287 (47) Stefanovi Mirjana D. 230 Stefanovi Svetislav 7, 8, 9, 10, 11, 474 (234), 675 Stefanovi Stefan 14 Stefanovi-ianovi Nevena 424 (184) Stover Din (Dean Stover) 418 (178) Stodard Lizabet (Lisabeth Stodhard) 86 Stojadinovi Milan 77 Stojanovi D. 519 Stojanovi Dragan 671674 Stojanovi Zoran 168, 231, 680, 681 Stojanovi Qubomir 259 (19) Stojanovi-Pantovi Bojana 233, 473 (233), 474 (234), 553, 557 Stojkovi Borivoje S. 566, 567 Stoki anka 213 Strajni Nikola 231 Streinu Vladimir (Vladimir Streinu) 137 Stuli Joakim 662 Stuli Petar 208 Stupica Bojan 213 Stupica Mira 213 Suvorov Maksim 668 Suleri Sara (Suleri Sara) 431 (191) Suluciu Oktav (Octav Suluiu) 136 Sut Karolin 89 T Tadi Quba 213 Tadi Mia 653 Tajlor En (Ann Tylor) 90 Tanase Aleksandru (Alexandru Tanase) 142 Tanaskovi Petar K. 275 (35) Tangi 221 Taranovski Kiril 308 (68), 312 (72) Tasi Vladimir 493 (253), 494 (254) Taso Torkvato (Torquato Tasso) 687, 689, 690 Tatarenko Ala 233 Tati Darko 162 Tekeri 227 Tenenhaus Leonard (Leonard Tennenhouse) 173, 176 Teodosije Hilandarac 707 Tei Gojko 513, 514, 521, 528, 529, 568, 678 Tik Ludvig (Ludwig Tieck) 214 Tilijard E. M. V. (E. M. W. Tilliyard) 169, 170, 171, 172, 173, 174 Tilih Paul (Paul Tillich) 415 (175) Tindal Vilijem Jork (William York Tindall) 320 (80), 321 (81) Tiwanov 341 (101) Tima Aleksandar 229, 475 (235), 493 (253) Tjudor (Tudor), dinastija 169 Todorov Cvetan 226, 359 (119), 360 (120), 493 (253), 495 (255) Todorovi Pera 698, 700 Tojnbi Arnold (Arnold Toynbee) 250 (10) Toker Leona (Leona Toker) 342 (102) Tokin Boko 513, 523, 678 Tokin Milan 14, 18 Tolnai Oto 386 (146) Tolstoj Lav Nikolajevi (Lev Nikolaevi Tolsto) 292 (52), 333 (93), 334 (94), 335 (95), 336 (96), 341 (101), 519, 652 Tomin Svetlana 231 Tompson Filip (Philip Thompson) 225 Tomus Mira (Mircea Tomus) 136 Tonela Ernest 672 Topalovi 275 (35), 280 (40) Tore Giqermo de (Guillermo de Torre) 324 (84) Torwanski Svetlana 231 Toro Henri Dejvid 85 Toi Jelica 577584 Traversi Derek (D. A. Traversi) 171 Trakl Georg (Georg Trakl) 549, 550, 551, 552, 553, 554, 555, 556, 557, 558, 559, 560, 561, 562, 563 Trbojevi I. 521 Tretjakov Sergej Mihajlovi (Serge Mihalovi Tretkov) 341 (101) Trivunac Svetozar 283 (43) Trifkovi Kosta 13 Trifunovi ore 706, 707

730
Tutwevi Stania 472 (232) 475 (235), 677, 701, 702 irilo 287 (47) irilov Jovan 585 opi Branko 329 (89), 475 (235), 478 (238) orovi Svetozar 524, 676, 677 osi Dobrica 329 (89), 331 (91), 662 osi-Vuki Ana 674680, 677 upi D. 396 (156) urija Nada 519 U Uzun-Mirko 676 Ujevi Tin 299 (59), 432 (192) Ulman St. (St. Ulmann) 396 (156) Unamuno Migel de (Miguel de Unamuno y Jugo) 330 (90), 332 (92), 336 (96), 497 (257), 689 Uro, kraq 206 Uspenski Boris A. (Boris A. Uspenski) 405 (165) F Falmajer 283 (43) Farel Kirbi (Kirby Farrell) 618 Felman oana (Shoshana Felman) 360 (120), 363 (123), 430 (190), 431 (191), 438 (198) Ferenc Herceg 687 Ferklou N. (N. Fairclough) 396 (156) Fehimovi Mirza 162 Fijetor Karl 672 Filding (Fielding) 227 Filis Xejn En (Jane Ann Fillis) 89 Ficxerald (Fitzgerald) 412 (172) Fier F. T. (Fischer) 214, 217, 218 Flaker A. 330 (90) Flaar Miron 267 (27), 268 (28), 269 (29) Flober Gistav (Gustave Flaubert) 226, 429 (189), 430 (190), 519, 687, 688, 689 Fokner Viqem (William Fockner) 81, 412 (172), 620, 641 Ford Maks 81 Foht Oskar (Oskar Voigt) 697 Fraj Nortrop (Northrop Frye) 21, 41 Frajnd Marta 587, 588 Frans Anatol (Jacques-Anatole Thibault France) 298 (58), 560 Franc Erih (Erich Frantz) 672 Fren Merilin 90 Fridman (Friedmann) 226 Fridmen Beti 89 Fridrih Hugo (Hugo Friedriech) 221 Frimenova 88 Frojd Zigmund (Sigmund Freud) 167, 178, 179, 180, 181, 321 (81), 381 (141), 417 (177), 524, 565, 618, 622, 697 Frojd Maksim 345 (105), 346 (106), 350 (110) Fromel Oto (Otto Frommel) 672 Fuzije (Fousier) 214 Fuko Miel (Michel Foucault) 167, 172, 173, 181, 315 (75), 429 (189), 430 (190) Fuler Margaret (Sarah-Margaret Fuller) 85 Fuler Xon (John Fuller) 689 H Havlas 275 (35) Hadrijan (Hadrianus), car 279 (39) Hazenkamp Gotfrid (Gottfried Hasenkamp) 672 Hajdeger Martin (Martin Heidegger) 672, 697 Hajne Hajnrih (Heinrich Heine) 386 (146), 472 (232) Haksli Oldos (Aldous Huxley) 522 Hamilton Alis (Alice Hamilton) 415 (175) Hamilton Kenet (Kennet Hamilton) 415 (175) Hamilton Pol (Paul Hamilton) 180 Han, putopisac 283 (43) Haris arls (Charles Harris) 413 (173) Hartman Xefri (Geoffrey Hartman) 430 (190), 436 (196), 438 (198), 618, 622, 697 Harfam Xefri (Geoffrey Galt Harpham) 225 Hauard Xejn (Jane Howard) 421 (181) Haeson (Hutcheson) 696 Haion Linda (Linda Hutcheon) 168, 428 (188), 430 (190) Haxi Antonije 47, 471 (231) Haxi Zorica 232 Hegel Georg Vilhelm Fridrih (Georg Wilhelm Friedriech Hegel) 217, 255 (15), 407 (167), 692, 695, 696 Hegel Ervin (Erwin Hegel) 672 Hektorovi Petar 707 Helderlin Fridrih (Friedriech Hlderlin) 401 (161), 402 (162), 403 (163), 404 (164), 405 (165), 406 (166), 407 (167), 408 (168), 409 (169), 410 (170), 559, 671, 672, 673, 674 Helingrat Norbert fon (Norbert von Hellingratt) 672 Hemingvej Ernst (Ernest Miller Hemingway) 230, 641, 655 Hendl Georg Fridrih (Georg-Friedrich Hndel) 298 (58) Hening-Aphaus Suzan (Susan Henning Uphous) 416 (176), 418 (178) Henri Rimond (Richmond Henry) 169, 175, 176 Heraklit (Hrkleitoj) 139 Herenda Bruno 543 Heriot Tomas (Thomas Harriot) 174 Hilberg Raul 359 (119) Hilebrand Bruno (Bruno Hillebrand) 561

731
Hildebrant Kurt (Kurt Hildebrandt) 672 Hir Marijana (Marianne Hirsch) 366 (126) Hitler Adolf (Adolf Hitler) 370 (130) Hlebwikov Velemir Viktor Vladimirovi (Viktor Vladimirovi Hlebnikov Velemir) 52, 306 (66) Ho (Haugh) 416 (176) Hobson Harold (Harold Hobson) 578, 579 Hogart (Hogarth) 214 Hol Edvard (Edward Halle) 170, 171, 172, 174 Hol Piter (Peter Hall) 578 Holdernes Grejem (Graham Holderness) 173, 174, 175, 176 Holined Rafael (Raphael Holinshed) 172 Horacije Flak Kvint (Quintus Horatius Flaccus) 15, 266 (26), 268 (28), 312 (72) Hof Valter (Walter Hoff) 672 Hofman Ernst Teodor Amadeus Vilhelm (Ernst Theodor Amadeus Willhelm Hoffmann) 214, 216, 217, 219 Hrebeqanovi Lazar 207 Hristi Jovan 14, 305 (65), 585, 586, 587, 588, 589, 590, 592, 593 Hristova Ina 230 Humbolt Vilhelm fon (Wilhelm von Humboldt) 319 (79) Humo H. 678 C Cakeqi V. 316 (76), 512 Car Marko 569, 570 Cvetkovi Irena 34 Cvijanovi Svetislav B. 32 Celan Paul (Paul Zelan) 257 (17) Civjan Tatjana 700 Cimerman (Zimmermann) 221 Ciceron Marko Tulije (Marcus Tullius Cicero) 349 (109), 598 Crwanski Milo 52, 147, 149, 159, 162, 230, 232, 233, 308 (68), 325 (85), 326 (86), 327 (87), 475 (235), 478 (238), 482 (242), 484 (244), 511, 512, 514, 515, 523, 544, 545, 549, 550, 551, 552, 553, 554, 555, 557, 558, 559, 560, 561, 562, 563, 678, 680, 681, 683, 684, 685, 686, 687, 688, 689, 690, 691 Cuki Dragana 595612 ajkanovi Veselin 232 ejs Riard (Richard Chase) 421 (181) ermiwska Malgoata 229 erna Panait (Panait Cerna) 136 etmen Sejmur (Seymor Chatman) 149, 153 ehov Anton Pavlovi (Anton Pavlovi ehov) 599, 606, 641, 655 ipli Miloje 574 algo Judita 379 (139), 380 (140), 381 (141), 382 (142), 383 (143), 384 (144) auli Anica 516, 521 veb Borislav 162 eatovi-Dimitrijevi Svetlana 474 (234) evalije an-Luj (Jean-Louis Chevalier) 541 ekspir Viqem (William Shakespeare) 7, 8, 9, 10, 12, 15, 17, 27, 167, 169, 170, 171, 172, 173, 174, 175, 176, 177, 178, 180, 181, 182, 216, 220, 494 (254), 687, 688, 690, 711 eli Persi Bi (Percy Bysshe Shelley) 689 eling 255 (15), 617, 708 iler Fridrih (Friedrich Schiller) 17, 696 if Xejms (James Schiff) 412 (172) klovski Viktor (Viktor klovski) 306 (66), 307 (67), 308 (68), 340 (100), 341 (101), 346 (106), 347 (107), 352 (112) kreb Zdenko 213, 223, 233 lajermaher Fridrih Ernst Danijel (Friedrich Ernst Daniel Schleiermacher) 697 legel Fridrih (Friedrich Schlegel) 216, 407 (167), 673 nicler Artur (Arthur Schnitzler) 216 ovolter Elene (Elaine Showalter) 83, 87 oqan Antun 432 (192) op Ivan 224 op Qiqana 253 (13) open Kejt 81, 87, 88 openhauer Artur (Arthur Schopenhauer) 140 oke Alfred 16 okulesku erban (Serban Cioculescu) 137 olak Bojan 474 (234) olovi I. 525 oser Xefri (Jefry Chauser) 688 udi Marko 385 (145) 393 (153) 391 (151) uak 340 (100) uri Lazar 669 X Xamowa Sreko 32 Xaxi Petar 642, 645, 661 Xevon Tomas (Thomas Javon) 17 Xejms Vilijam (William James) 226, 323 (83) Xejms Henri (Henry James) 412 (172) Xejmson Frederik (Frederick Jameson) 172, 180, 181 Xojs Xejms (James Joyce) 214, 319 (79), 320 (80), 322 (82), 430 (190), 432 (192) Xoni Uro 16 Xonson Barbara (Barbara Johnson) 82 Xonson Bernard (Bernard Johnson) 69 Xouns Edvard (Edward Jones) 420 (180), 421 (181)

732
orer Mark (Mark Schorer) 414 (174) pengler Osvald (Oswald Spngler) 250 (10) picer Leo (Leo Spitzer) 190, 203 poeri Teodor (Theodor Spoerri) 551, 552, 562 tajner Karl (Karl Steiner) 342 (102), 349 (109) tancl Franc K. (Franz Stanzel) 226, 415 (175), 424 (184), 517 tatler Harald 521 tol Robert Tomas 672 trobl K. H. 214, 219 ukalo Mladen 436 (196), 439 (199) ultes Marijane 672 ulc Bruno (Bruno Schulz) 346 (106), 436 (196) uman Robert (Robert Schumann) 298 (58) uti Milosav 678

Latinica
A Adams J. L. 225 Agamben Giorgio 375 (135) Albahari David 639 Alphen Ernst van 618 Andri Ivo 163, 300 (60), 301 (61) Anouilh Jean 592 Arendt Hanna 373 (133), 375 (135), 376 (136) Austin 439 (199) B Bal Mieke 375 (135) Balen-Heidl Vjera 424 (184) Balzac Honore de 300 (60) Barbour Scott 91 Barthes Rolland 147, 148, 153 Barto Otakar 224 Beckoff Samuel 414 (174), 423 (183) Beanovi-Nikoli Zorica 181 Bedov Dragana 575 Beganovi Davor 375 (135), 376 (136) Belsey Catherine 168, 176 Benn Gottfried 561, 562 Bercovitch Sacvan 91 Blaga Lucian 146 Bolinger Dwight 399 (159) Bordeaux Henri 300 (60) Braham Randolph L. 352 (112) Breton Andr 575 Brodsky Joseph 352 (112) Budick Saford 352 (112) C Campbell Jeff 416 (176), 424 (184) Camus Albert 375 (135), 376 (136) Caruth Cathy 439 (199), 618, 626, 639 Chase Richard 423 (183) Chatman Seymour 149, 153 Clayborough Arthur 225 Coal Samuel Chase 423 (183) Connelly Frances S. 225 Dante Alighieri 108 De Bellis Jack 423 (183) Deli Jovan 107, 337 (97) Desnica Vladan 337 (97) Diderot Denis 294 (54) Disch Thomas M. 414 (174) Dblin Alfred 526 Dollimore Jonathan 175, 176 Domanovi Radoje 38 Donne John 108 Dostoevsky F. M. 353 (113) Drakakis John 176 E Eagletone Terry 168 Edschmid Kasimir 562 Edwards Philip 8, 11 Eisenstein Sergej 526 Eliot Thomas Stearns 107, 108 Elsom John 579, 583 Erikson Erik H. 439 (199) Esslin M. 578, 583 F Fairclough N. 399 (159) Farrell Kirby 618 Felman Shoshana 375 (135), 439 (199) Foucolt Michel 439 (199) Freud Sigmund 181 Frye Northrop 41 Constant Benjamin 293 (53) Courier Paul-Louis 296 (56) Crewe Jonathan 375 (135) Crnjanski Milo 163, 526, 563 Cuki Dragana 612 udi Marko 393 (153) D

733
G Ganz Arthur 580, 581, 583 Gaparovi Danko 224 Genette Gerard 635 Gide Andr 294 (54), 295 (55), 299 (59) Goldmann Stefan 352 (112) Gordi-Petkovi Vladislava 12, 384 (144) Greenblatt Stephen 173, 175 Guillemin Henri 291 (51) H Hamilton Alice 423 (183) Hamilton Keneth 423 (183) Hamilton Paul 180 Harpham Geoffrey Galt 225 Hartman Geoffrey 439 (199), 618, 622, 639 Hillebrand Bruno 561 Hirsch Marianne 375 (135) Hlderlin Friedrich 409 (169) Holderness Graham 174, 176 Howard Jane 416 (176), 424 (184) Hugo Victor 291 (51), 299 (59), 300 (60) Hutcheon Linda 439 (199) I Iser Wolfgang 352 (112) J Jakobson Roman 194 Jones Edward T. 123 (183) Jovanovi Jovan Zmaj 49 Joyce James 320 (80) Juin Hubert 292 (52) K Kalik Spira 290 (50) Kanon Joseph 424 (184) Kayser Wolfgang 213, 223 Keskinen Mikko 424 (184) Killy Walter 551, 562 Ki Danilo 353 (113), 376 (136), 377 (137), 393 (153) Koestler Arthur 358 (118), 375 (135) Konrad Gyorgy 375 (135) Koplston F. 267 (27) Koppenfels Martin 352 (112) Kosti Laza 49 Koniar Sofija 163 Kovaevi Vojo 49 Krakov Stanislav 67, 526, 547 Kristal D. 399 (159) Krlea Miroslav 163 Kvas Kornelije 204 Nietzsche Friedrich 181 Norris David A. 80, 399 (159) Novakovi Jelena 300 (60) Nunley Jan 424 (184) Nui Branislav 38, 290 (50) O O'Connell Marry 414 (174) Opai Zorana 67, 547 P Pani Nahir Eva 376 (136) Pavi Milorad 612 Petri Gyrgy 393 (153) Petrovi Predrag 328 (88), 526 Pinter Harold (David Baron) 578, 579, 580, 581, 583, 584 L La Capra Dominick 360 (120), 361 (121), 362 (122), 375 (135), 439 (199), 636 Lachmann Renate 339 (99), 352 (112), 353 (113), 439 (199) Lali Branka 108 Lali Ivan V. 107, 108 Langer Lawrence L. 439 (199) Lanzmann Claude 376 (136) Laub Dori 375 (135) Lebl Jenny 376 (136) Lentricchia Frank 177 Levi Primo 376 (136) Lewin Janet 635 Lewis Herman Judit 634 Longinovi Tomislav 352 (112) Lynn Steven 91 Lyons J. 399 (159) Lyotard Franois 352 (112) M Maksimovi Goran 38, 290 (50) Mandi Aleksandar 376 (136) Martineau Henri 296 (56), 297 (57) Marx Karl 181 Matavulj Simo 38 McHale Brian 620 McNally T. M. 415 (175), 418 (178), 424 (184) Meza Ofelia 146 Mnig Roland 551, 552, 562 Montherlant 300 (60) Montrose Louis 173 Moran Joe 168 Morson Gary Saul 629 Munslow Alun 169 N

734
Plath James 415 (175), 416 (176), 417 (177), 418 (178), 424 (184) Popovi Jovan Sterija 38, 272 (32) Pound Ezra 108 Pourier Richard 424 (184) Prengay Ivonne 532 Pritchard William H. 424 (184) Proust Marcel 294 (54) R U Radoji Saa 272 (32) Renard Jules 299 (59) Reston Sally 415 (175) Ribnikar Vladislava 639 Richter Angela 352 (112), 376 (136) Ricoeur Paul 178, 181, 182 Riffaterre Michael 189, 190, 191, 194, 196, 199, 200, 201, 204, 399 (159) Rister Vinja 224 Rivkin Julie 168 Roth Michael 376 (136), 439 (199) Ryan Michael 168 S Salgas 417 (177) Samuels 416 (176) Sanoff Alvin P. 424 (184) Sapir E. 399 (159) Sartre Jean-Paul 300 (60) Schorer Mark 414 (174), 424 (184) Seleni Slobodan 80, 400 (160) Shakespeare William 12, 181, 182 Showalter Elaine 91 Simi Charles 107 Sinfield Alan 175, 176 Smith Christopher 91 Spitzer Leo 190 Spoerri Theodor 562 Sremac Stevan 38 Stanoji Slavko 400 (160) Stendhal 300 (60) Stevick Philip 414 (174), 424 (184) Still Judith 201 Stover Dean 415 (175), 418 (178), 424 (184) Suleri Sara 439 (199) Supo 575 algo Judita 384 (144) kreb Zdenko 213, 223 Uffhausen Dietrich 409 (169) Ullmann St. 399 (159) Updike John Hayer 412 (172) V Valds Mario 179 Vasi Dragia 526 Veeser Aram 173, 174 Veselinovi Sonja 563 Vickery John B. 414 (174) Vidler Anthoni 622 Vukevi Radojka 91 Vujadinovi Zvezdan 575 W Walter Alfred 224 Weinrich Harald 352 (112) Wellek Rene 408 (168) Werfel Franz 562 West Rebecca 73, 74, 77, 78, 80 White Hayden 439 (199) Whitman Walt 107, 108 Wolf-Griehaber Katharina 352 (112) Wolfreys Julian 168 Worton Michael 201 Y Yates Frances 35 (112) Yates Wilson 225 Yerkes James 415 (175) Yerushalmi Yosef 352 (112) Young Edward 272 (32) Yourcenar Marguerite 300 (60) ivkovi Dragia 272 (32) iek Slavoj 376 (136) Sainila Vera Vasili T Thompson Philip 225 Tindall William York 320 (80), 321 (81) Todorov Tzvetan 376 (136) Toker Leona 352 (112) Toi Jelica 583 Trakl Georg 551, 562, 563 Trifkovi Kosta 38

UPUTSTVO ZA PRIPREMU RUKOPISA ZA TAMPU 1. Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik objavquje originalne radove iz svih oblasti istraivawa kwievnosti (kwievna istorija, teorija kwievnosti, metodologija prouavawa kwievnosti, komparativistika), grau i prikaze, kao i radove o jeziku koji su neposrednije povezani sa istraivawem kwievnosti. Radovi koji su ve objavqeni ili ponueni za objavqivawe u nekoj drugoj publikaciji ne mogu biti prihvaeni. 2. Radovi se publikuju na srpskom jeziku, ekavskim i ijekavskim kwievnim izgovorom, irilicom. Ukoliko autor eli da mu rad bude tampan latinicom, treba to posebno da naglasi. Izuzetno, po dogovoru sa Urednitvom, radovi mogu biti publikovani na nekom stranom jeziku, odnosno mogu se prihvatiti radovi na nekom od stranih jezika, s tim da Urednitvo obezbedi prevod. 3. Rukopis treba da bude ispravan u pogledu gramatike i stila. U Zborniku Matice srpske za kwievnost i jezik u upotrebi je Pravopis srpskoga jezika autora Mitra Peikana, Jovana Jerkovia i Mata Piurice (Matica srpska, Novi Sad 1993). Pored pravopisnih normi, ovde utvrenih, autori treba da se u pripremi rukopisa za tampu pridravaju i sledeeg: Nazivi umetnikih dela bez obzira na to o kojoj se vrsti ili obimu radi tampaju se kurzivom, odnosno u tekstu rukopisa obeleavaju podvlaewem crnom linijom. Nazivi kwievnih dela, ako ona nisu prevedena na srpski, navode se izvornim jezikom i pismom, a u zagradama se moe dati prevod na srpski jezik. Ukoliko je re o delu prevedenom na srpski jezik, navodi se naslov prevoda (sa neophodnim bibliografskim podacima u podnonim napomenama), a u zagradama moe se navesti izvorni naslov dela. U tekstu rada strana imena piu se prilagoeno srpskom jeziku (transkribuju se), a kada se ime prvi put navede, u zagradi se daje izvorno pisawe. Citati iz dela na stranom jeziku, u zavisnosti od funkcije koju imaju, mogu biti na jeziku izvornog teksta ili u prevodu, a moe se predoiti i izvorni tekst i prevod, ali je potrebno dosledno se pridravati jednog od navedenih naina citirawa.

736 4. Rukopis treba da ima sledee elemente: ime i prezime autora, naslov rada, saetak, kqune rei, tekst rada, rezime i nauni aparat, redosledom kojim su ovde navedeni. Ime i prezime autora u studijama i lancima stavqaju se u levi gorwi ugao, a u prikazima na kraju teksta. 5. U saetku (na srpskom jeziku) i rezimeu (na jednom od stranih svetskih jezika, engleskom, ruskom, nemakom ili francuskom) treba da budu informativno i jezgrovito prikazani problemi i rezultati istraivawa. U principu, trebalo bi da saetak bude krai, ali ni jedan ni drugi oblik rezimea ne mogu premaiti 10% duine teksta. Ukoliko autor nije u mogunosti da obezbedi korektan prevod, to e uiniti Urednitvo. 6. Kqunim reima treba ukazati na celokupnu problematiku istraivawa, a ne bi trebalo da ih bude vie od deset. 7. Svi prilozi koji ine nauni aparat ili ilustracije (fusnote, faksimili, slike, tabele i sl.) prilau se na kraju teksta. Fusnote se obeleavaju rimskim brojevima (iza pravopisnog znaka, bez taaka ili zagrada) i prilau na kraju teksta (ne u dnu svake stranice rukopisa). Ostali prilozi obeleavaju se arapskim brojevima (na poleini), prilau se takoe na kraju teksta rukopisa, a wihovo se mesto oznaava na levoj margini rukopisa. 8. Podaci o citiranom delu navode se onim pismom i jezikom kojim je tampano. Ukoliko to nije mogue drukije, ispisuju se itko rukom. Ako je delo tampano na savremenoj latinici, to se moe oznaiti podvlaewem crvenom linijom. Od postojeih, mawe ili vie uobiajenih, a raznolikih naina navoewa bibliografskih podataka o delima koja se u radu citiraju Urednitvo se opredelilo za dva. a) Bibliografski podaci daju se u fusnotama; prvi put kada se neko delo navodi, daju se kompletni podaci o bibliografskoj jedinici, a svaki sledei put upotrebqava se neka od uobiajenih skraenica (Isto, Nav. d. Ibid., Op. cit. itd., dosledno srpskim ili latinskim skraenicama). Bibliografska jedinica ukoliko se citira kwiga treba da se sastoji od sledeih podataka: ime i prezime autora, naslov dela (u kurzivu), izdava, mesto i godina izdawa, broj citirane stranice, a kada se navodi lanak objavqen u asopisu, iza naslova lanka sledi broj (godite, tom) asopisa (zbornika) u kojem je delo objavqeno. Bibliografska fusnota, na primer, treba da izgleda ovako: Zoja Karanovi, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi", Novi Sad 1996, 297 (odnosno, ako je prekucano mainom, Zoja Karanovi, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi", Novi Sad 1996, 297). (Dragia ivkovi, Radoje Domanovi i teorija Sekundenstil"-a, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, H/1, 1995, 716). Ovakav nain navoewa pogodan je za radove maweg obima. b) Bibliografski podaci donose se u posebnom prilogu (Literatura) na kraju rada istim redosledom i nainom kao i u prethodnom sluaju, azbunim redosledom po prezimenima autora i sa skraenicama, koje preuzimaju funkciju naslova i navode se u zagradama u tekstu

737 rukopisa. Na primer, u prilogu Literatura jedna jedinica izgledala bi ovako: ivkovi Dragia ivkovi, Radoje Domanovi i teorija Sekundestil"-a, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, H/1, 1995, 716, a u tekstu rukopisa: (ivkovi, 10) (kada se citira jedna strana rada) ili samo (ivkovi) (kada se poziva na ceo tekst). Ovakav nain citirawa pogodan je za radove veeg obima, u kojima se vie puta navode pojedina dela. Treba obratiti pawu na to da se slovima azbuke oznae skraenice izvedene iz imena autora od kojih u spisku literature postoji vie radova (npr. ivkovi a; ivkovi b). 9. Svi delovi teksta rada za Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik kucaju se na hartiji veliine 21 h 29,5 cm, sa proredom i marginama koje daju 30 redova na jednoj strani i 65 slovnih znakova (ukquujui i prored izmeu rei) u jednom redu. 10. Rukopise za objavqivawe treba slati na adresu: Urednitvo Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik, Matica srpska, Novi Sad, ul. Matice srpske br. 1. 11. Poeqno je da rad bude snimqen i na disketi, s vidnim podacima o autoru, radu i programu u kojem je tekst obraen.
Urednitvo Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik