You are on page 1of 35

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡

)*
PAVLE IVIÃ

UDC 808.61-087

PRIZRENSKO-TIMOÅKA DIJALEKATSKA OBLAST

4.1. Granica prizrensko-timoåke oblasti prema jedinom srpskom dijalektu s kojim se weno podruåje dodiruje, kosovsko-resavskom, skoro svuda je vrlo oštra. Prelazni govori su redak izuzetak. To, uostalom, vaÿi i za granice srodnih bugarskih, odnosno makedonskih govornih tipova prema ostalim govorima tih jezika. Osim toga, sve se te granice najåešãe ne poklapaju sa geografskim preprekama. One presecaju planine, kotline i reke, što pokazuje da nisu nastale organskim razvojem na licu mesta, veã migracijama koje su stavile u neposredno susedstvo populacije åiji su se govori razvili pre toga na razliåitim mestima. Analogna konstatacija moÿe se uåiniti i u pogledu granica meðu dijalektima unutar prizrensko-timoåke oblasti. Jedino su govorni tipovi u Makedoniji, severozapadnoj pa donekle i severoistoånoj, odvojeni planinskim masivima od prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta. Na prizrensko-timoåkom podruåju moramo raåunati sa dva sukcesivna talasa migracija. Po svemu sudeãi, u sredwem veku, u periodu koji nije precizno poznat (ali koji oåito nije bio pred sam kraj sredweg veka), kretawe je išlo od severozapada ka jugoistoku: sama prizrensko-timoåka oblast u celini predstavqa veliku izboåinu zapadnojuÿnoslovenskog podruåja, dok je istoånojuÿnoslovenska teritorija konkavna. Istorijski uzroci tih davnih pokreta qudstva izmiåu našem znawu. Te uzroke ne objašwava ni poznata pretpostavka da se na tom prostoru u ranijem sredwem veku nalazio romanski ÿivaq, koji su zapadnojuÿnoslovenski došqaci potisnuli, odnosno asimilirali. Treba dodati da je u delovima tog prostora bilo i naseqa s istoånojuÿnoslovenskim govorom, åiji su tragovi, doduše malobrojniji nego romanski, saåuvani u toponimiji.65 Ostaje zagonetno šta je uslovilo toliku eks* Ovo je treãi deo studije akademika P. Iviãa Srpski dijalekti i wihova klasifikacija. Prvi je objavqen u XLI/2 (str. 113—132), a drugi u XLII (str. 303—354) kwizi Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku. Rukopis treãeg, kao i drugog dela rasprave, pronaðen je u zaostavštini prof. Iviãa, a za štampu su ga priredili prof. dr Slobodan Remetiã, jedan od redaktora rasprava, studija i ålanaka u okviru edicije Celokupna dela Pavla Iviãa, od koje je veã osam kwiga izašlo iz štampe, i prof. dr Nedeqko Bogdanoviã, redovni profesor na Univerzitetu u Nišu. Postupak redaktora objašwavamo u tekstu Rezime na kraju ove studije. 65 Aleksandar Loma, Jeziåka prošlost jugoistoåne Srbije u svetlu toponomastike. — Govori prizrensko-timoåke oblasti i susednih dijalekata. Zbornik radova sa nauånog

176

PAVLE IVIÃ

panzivnost zapadnojuÿnoslovenskog ÿivqa i istovremenu pasivnost istoånojuÿnoslovenskog. Glavni uzrok onoga što se dogodilo svakako nije bilo silovito širewe nemawiãke Srbije. Doline Timoka i sredweg i gorweg toka Nišave, a pogotovu severoistoåni obronci Stare planine nikad nisu bili u sastavu te drÿave. Smemo li zakquåiti da su se, sticajem nekih nama nepoznatih okolnosti, delovi zapadnojuÿnoslovenskog etnikuma ranije od istoånih Juÿnih Slovena prilagodili stoåarewu u balkanskim gorskim pejzaÿima? Time bi se objasnilo pored ostalog stawe u predelima oko današwe srpsko-bugarske granice. Planinski masivi, ukquåujuãi i wihove istoåne padine, imaju stanovništvo sa zapadnojuÿnoslovenskim govorima, dok u ravnicama daqe ka istoku gospodare istoånojuÿnoslovenski dijalekti. Noviji talasi migracija, vezani prvenstveno za doba turske invazije i vladavine, ali i za noviji period povlaåewa turske carevine iz naših zemaqa, nosili su qudstvo iz visinskih predela na jugozapadu i jugu, pa i onih na istoku, ka juÿnomoravskoj dolini i daqe ka Pomoravqu Velike Morave, Šumadiji i beogradskoj okolini. Tok Juÿne Morave obuhvaãen je u celini tim novim naseqavawem; u severnijim predelima migranti iz te faze saåuvali su se u etniåkim/govornim oazama ili su podlegli asimilaciji prema okolini. Graniåna linija prizrensko-timoåkog i kosovsko-resavskog podruåja prelomqena je na dva mesta. Na zemqištu kosovsko-metohijske pokrajine ona ima pravac jugozapad — severoistok, da bi ušavši u tzv. centralnu Srbiju skrenula na sever. Kod Stalaãa ta linija åini nov zaokret, ovoga puta ka istoku. Na taj naåin opšti pravac dijalekatske meðe ostaje jugozapad — severoistok, ali je linija snaÿno ugnuta ka severozapadu u predelu doweg toka Juÿne Morave. Ta je izboåina oåito rezultat migracija nosilaca prizrensko-timoåkih govora dolinom te reke ka severu. 4.2. O nesvakidašwoj prirodi prizrensko-juÿnomoravske dijalekatske formacije pisano je mnogo. Meðu autorima koji su se o tome više puta izjašwavali nalazim se i ja. Stoga ãu se ovde pozabaviti samo nekim specifiånim pitawima. Poznato je da su prizrensko-timoåki dijalekti doÿiveli dve vrste inovacija koje su u osnovnim crtama odredile wihovu fizionomiju, a za koje se smatra da su uglavnom vezane za sukcesivne vremenske slojeve. Prva epoha obeleÿena je zapadnojuÿnoslovenskim razvojem, oliåenim u dugom nizu osobina koje ih razgraniåavaju s istoånojuÿnoslovenskom jeziåkom stvarnošãu.66 Noviji sloj saåiwavaju balkanizmi, koji uprkos svom najåešãe neslovenskom poreklu ipak povezuju ove govore i sa bugarskim i makedonskim jezikom. Vaÿno je, meðutim, naglasiti da su u oba sluåaja prizrensko-timoåki govori saåuvali odreðenu posebnost:
skupa (Niška Bawa, juna 1992), Niš (Filozofski fakultet u Nišu, Institut za srpski jezik SANU Beograd, Centar za nauåna istraÿivawa SANU i Univerziteta u Nišu), 1994, 107—136, naroåito str. 114—118 i 125—134. 66 Pavle Iviã, Dijalektologija srpskohrvatskog jezika. Uvod i štokavsko nareåje. Drugo izdawe. — Novi Sad (Matica srpska), 1985, 14—21.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

177

nisu usvojili ni sve bitne štokavske inovacije ni sve karakteristiåne balkanizme.*2 U prizrensko-timoåkim govorima poluglas, slogovno l i l na kraju sloga nisu prošli kroz normalan štokavski razvoj. Ipak treba naglasiti da ta konstatacija vaÿi u potpunosti jedino za tim. poddij. t-l. dij. odnosno jedino za sudbinu poluglasa. Slogovno l svuda sem u timoåkom poddijalektu dalo je u u odreðenim poloÿajima. U preteÿnom delu govora to se odnosi åak na veãinu primera. Glas l na kraju sloga u prizrensko-juÿnomoravskom dijalektu dao je a, kao u primorskom pojasu štokavske ikavštine. Taj se refleks, doduše, razlikuje od tipiånog štokavskog o, ali je razvoj u naåelu išao istim pravcem: neslogovno l na kraju sloga pretvorilo se u vokal. Naravno, što se tiåe u kao refleksa ß, tu je poklapawe sa tipiånom štokavskom glasovnom vrednošãu potpuno. Procesu balkanizacije prizrensko-timoåkih govora izmiåe opozicija izmeðu nom. jd. na -a i akuzativa jd. (opšteg padeÿa) na -u kod imenica druge deklinacije. U tim govorima, dakle, opoziciji izmeðu nominativa i opšteg padeÿa pripada veoma krupno mesto u deklinacijskom sistemu, za razliku od stawa u dosledno balkaniziranim slovenskim govorima, gde ta opozicija, ukoliko postoji, ima samo marginalno mesto. Drugu dalekoseÿnu nepodudarnost na istoj relaciji åini odsustvo ålana u velikom delu prizrensko-timoåke oblasti. Åak i tamo gde se upotrebqavaju postpozicije, one najåešãe nisu pravi ålanovi. Samim tim što ih ima tri, one zadrÿavaju i deiktiåna znaåewa. Izgleda da od govora na teritoriji Srbije jedino oni od Pirota na istok i sever i oni u gorwem toku Påiwe imaju samo jednu postpoziciju, dakle autentiåan ålan. Uostalom, takvog ålana nema ni u trnskom govoru na bugarskoj strani granice, kao ni u govorima prizrensko-timoåkog tipa na severozapadu Makedonije.*3 I najzad, saåuvani tragovi u vokalizmu mnogih govora prizrensko-timoåkog dijalekta, kao i stawe u govoru Malog Izvora u Crnoj Reci, pokazuju da je prozodijski kvantitet u tim predelima izgubqen srazmerno nedavno. U drugim balkanizovanim slovenskim dijalektima, ukquåujuãi i srpske, takvih tragova kvantiteta nema. 4.3. Veze prizrensko-timoåke dijalekatske oblasti sa bugarskim, odnosno makedonskim jezikom ne ograniåavaju se na pomiwane osobine pomenute u t. 4.2. Nekoliko pojava iz ovog ciklusa obuhvata sve ili bar skoro sve prizrensko-timoåke govore, povezujuãi ih sa bugarskim i makedonskim dijalektima:
*2 U visini åetiri posledwa reda pasusa prof. Iviã je grafitnom olovkom ispisao tekst koji su redaktori išåitali kao: Tri momenta: prodor u štokavicu, prodor u Rumuniju, susedovawe (ista drÿava). *3 U visini prvog dela pasusa prof. Iviã je na margini ispisao tekst koji smo mi proåitali kao: Ostaci dativa i akuzativa mestimiåno u mnoÿini. Tragovi kvantiteta više u prizrensko-juÿnomoravskom nego u svrqiško-zaplawskom, više u svrqiško-zaplawskom nego u timoåko-luÿniåkom.

178

PAVLE IVIÃ

1) e na mestu ü u reåi Veligden „Uskrs" i sliånim nazivima praznika; 2) metateza u cÍvti „cveta";*4 3) izostanak konsonanta v u fitonimu buka; 4) disimilacija r — r u ø — r (a ne r — ø) u fitonimu gabÍr; 5) brojne konstrukcije u kojima imenica ima istu formu uz sve brojeve (što znaåi da nema razlike izmeðu oblika upotrebqenih uz brojeve od 2 do 4 i uz one veãe od 4);67 6) imenica prolet, a ne proleã(e); 7) nastavak -e u vok. jd. ÿenskih imena, eventualno i nekih drugih, mahom hipokoristiånih imenica ÿenskog roda na -ka (Stojanke); 8) enklitika gi u ak. mn. liåne zamenice 3. lica; 9) završeci oblika priloga vremena sadašweg koji se svode na -ejeãi, -ajeãi; 10) uopštavawe nastavka -ete u 2. licu mnoÿine imperativa svih glagola osim onih VI vrste; 11) izostanak alternacije po starom jotovawu u trpnom pridevu glagola VII vrste (slomen); 12) izostanak jotovawa u prezentu glagola kao sipem, koji na taj naåin prelaze iz pete vrste u drugu; 13) prezenti kao iskam i vikam; 14) vokal u u infinitivnoj osnovi glagola s prezentom na uje (kupuvali); 15) proširewe infinitivne osnove u oblicima kao stanula ili stanala; 16) konsonant g u sÍg, tÍg, „sad, tad" (ali d u kÍd);*5 17) dodavawe partikula s elementom j oblicima pokaznih zamenica; 18)*6 brojni deminutivi sa sufiksom -ka (åaška).68 Skoro sve te osobine su inovacije. Wihov znaåaj nije jednak, ali u svojoj ukupnosti one svedoåe o intenzivnom razvojnom kontaktu. Zadatak da se odredi epoha u kojoj su se te veze stvarale ostaje za buduãa istraÿivawa. Nije verovatno da iznesenom spisku treba dodati izgovor ã i ð s oslabqenom frikacijom. S jedne strane nedostaju podaci o tome koliko je taj izgovor uopšten u prizrensko-timoåkim govorima, a s druge strane nije jasno u kolikoj se meri on podudara s konsonantima þ i õ makedonskih i bugarskih govora. I najzad, timoåko-luÿniåko å i x moglo se razviti samo iz ã, ð sa punom frikacijom.
*4 U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini ispisao a u kvaåka i tekst strelicom uputio u prostor ispod drugog reda pod t. 1. Ispod reåi a u kvaåka prof. Iviã je grafitnom olovkom ispisao reå sliva. *5 Grafitnom olovkom prof. Iviã je na margini ispisao reå istrisam i strelicom je uputio na prostor izmeðu t. 15 i 16. *6 U visini broja 18 prof. Iviã je na margini ispisao reå lÍÿqa. 68 67

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

179

Areali niza osobina ograniåeni su na istoånije predele prizrensko-timoåke oblasti. Po veliåini ti su areali vrlo nejednaki. Meðu prostranija spadaju podruåja koja obuhvataju ceo ili skoro ceo timoåko-luÿniåki dijalekat, a najåešãe i poneke druge predele: 1) åuvawe vokala i u jedinaes; 2) ore(h), a ne ora(h); 3) konsonantska grupa št u imenici baštá „otac"; 4) nastavak -ove, a ne -ovi u mnoÿini znatnog dela imenica muškog roda; 5) enklitike ni i vi i u akuzativu mnoÿine liånih zamenica 1. i 2. lica; 6) zameniåki oblik kakvo (kvo ili sl.) u znaåewu „šta"; 7) partikula -va dodata oblicima nom. -ak. jd. sredweg roda pokaznih zamenica (tova); 8) promena korenskog e u i kao obeleÿje imperfektivizacije*7 niza glagola (ogribam); 9) ÿivejem (a ne ÿivim) i niz sliånih glagola sa -eje- u prezentu i -eja- u infinitivnoj osnovi; 10) vleåem, a ne vuåem ili sl.; 11) prilog taka ili teka „tako"; 12) prošireni oblik predloga kÍm „k, ka"; 13) sufiks -iåka (vodiåka); 14) deminutivne formacije tipa petle; 15) sufiks -otija kojim se izvode apstraktne imenice od prideva. Mnogo uÿa podruåja zahvaãena su odreðenim drugim osobinama: 1) vokal Í kao refleks Ù u pridevu nedÍgav „koji ima telesni ili psihiåki nedostatak"; 2) imenica dÍšti ili sl. „kãi" sa konsonantskom grupom št; 3) nom. mn. liånih zamenica nie (mie), vie i sl. 4) ÿivejem, a ne ÿivim; 5) glagol fane (vane) < hvat-.*8 Ovih pet odlika, kao i prethodno nabrojanih petnaest, nalaze se i u bugarskom jeziku, ali samo neke od wih i u makedonskom. Geografski, wihovi se areali oslawaju na bugarsko jeziåko podruåje. Za neke od wih, pre svega za oblike pod 1 i 2, sa tipiånim bugarskim refleksima praslovenskih fonema, sigurno je da su unete iz susednih bugarskih govora. Naravno, u govorima stanovništva bugarske nacionalnosti koji imaju prizrensko-timoåku osnovicu ima i nešto više osobina ove vrste. Oåigledno je da snop izoglosa koji odvaja istoånojuÿnoslovensko od zapadnojuÿnoslovenskog podruåja nije bio prepreka za širewe inovacija. O uzajamnosti izmeðu govora s obe strane tog snopa svedoåe i osobine „zapadne boje" zastupqene u predelima istoåno od snopa.
*7 *8

U visini drugog reda pod 8 prof. Iviã je na margini napisao -est? U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao: sufiks -est.

180

PAVLE IVIÃ

Prostrane areale na istoånojuÿnoslovenskom tlu, ponekad sve do sredweg ili åak doweg toka Iskra, ima znatan broj pojava:69 1) protetiåko j- u jagwe (jagne);*9 2) prelaz grupe v + slabi poluglas u u- (s tim da sam predlog u ima još širi areal); 3) trag starog jotovawa u obliku zemqa (ili zemwa); 4) åuvawe fonema q i w; 5) novo jotovawe konsonanata l, n, t i d; 6) konsonantska grupa cr-, a ne år- (crn, crevo); 7) ujko, ujna bez protetiåkog v-; 8) od-, a ne ot-; 9) refleks å mesto št u nekim leksiåkim sluåajevima (veåe „veã", pomoãni glagol åe ili åu); 10) mnoÿina kowi sa -i (a ne -e); 11) liåna zamenica ja (a ne az ili sl.); 12) liåna zamenica on, ona, ono (a ne toj itd.); 13) dativ jednine wemu; 14) dativ jednine woj (noj); 15) zameniåki oblik opšteg padeÿa mnoÿine wih (odn. nih, wi i sl.); 16) dativ mnoÿine wim (nim); 17) prisvojna zamenica win (nihÍn i sl.); 18) nastavak -m u širokoj upotrebi u 1. licu jednine prezenta; 19) 3. lice mnoÿine prezenta bez -t; 20) imperfektizovani glagoli oblaåam, izlazam sa korenskim vokalom a. Areali ovih osobina na istoånojuÿnoslovenskom zemqištu nisu jednaki. Neki su åak dvostruko ili trostruko mawi od najveãih, ali se za wih još uvek ne bi moglo reãi da su mali. Takva se kvalifikacija, meðutim, moÿe primeniti na neke druge pojave, åiji areali samo u nevelikoj meri zalaze na istoånu stranu linije koja deli dve velike skupine juÿnoslovenskih govora: 1) poluglas (a ne e, odnosno o) u sÍga (sÍg) „sad", tÍg „tad";70 2) pojedini primeri s refleksom u < Ù (oåu/oþu, neåu/neþu, muka, muško, osudat);71 3) vokal a, a ne e, u saki „svaki";*10 4) pojedini primeri sa þ, õ ili å, x mesto št, ÿd (oþu/oåu, neþu/ neåu, meõu/mexu, åerka, gospoxa); 5) w u crešwa; 6) metateza vs- u sv- (sve);
69 *9 Grafitnom olovkom prof. Iviã je ovlašno precrtao ovaj red a na margini ispisao znak za izbacivawe teksta. 70 71 *10

U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao reå donos.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

181

7) u mnoÿini imenice ruka mnoÿinski oblik ruke ili sl., a ne dvojinski *rÙcý; 8) akuzativi mater i majku u psovkama; 9) pokazna zamenica ov- pored t- i on-; 10) finalni akcenat saåuvan u paradigmi prideva tipa zelén, zelená; 11) brojne imenice kao dvojica (a ne dvama ili dvamina); 12) prezenti na uje, a ne uva (kupuje); 13) nastavak -u u 1. licu prezenta odreðenih glagola (oþu/oåu, neþu/ neåu, eventualno i mogu); 14) oblici glagola tkajem bez kontinuanta poluglasa izmeðu t i k;*11 15) akcenatska alternacija u 2. i 3. licu jednine aorista (propuštíh, ali própušti); 16) meðu mesnim prilozima nalazi se i ovam; 17) meðu sufiksima za izvoðewe apstraktnih imenica nalazi se i -oåa; 18) javqa se i sufiks -ojka, doduše samo u imenici devojþa.*12 O razvojnoj povezanosti dveju velikih grupa juÿnoslovenskih govora naroåito reåito svedoåe dijalektizmi åiji se areali proteÿu preko meðe koja deli te grupe: 1) zamena ß iza labijala vokalom u uz drukåije reflekse u ostalim poloÿajima; 2) vokal a u prvom slogu imenice matika; 3) ð (õ) i ã (þ) na mestu k i g ispred e i i i iza j, q, w; 4) afrikata s mesto inicijalnog z ispred v (svezda); 5) konsonant k u reåi pazuka i ÿenski rod te imenice; 6) mnoÿinski oblici s nastavkom -je tipa muÿje, crvje, gosje; 7) mnoÿinski oblici kao ovåare; 8) mnoÿinski oblici kao devojåetija; 9) jedninski oblici kao kamik, kremik;71 10) dativska enklitika ju (u, vu, õu) „joj"; 11) prisvojna zamenica wojÍn (noen i sl.); 12) aorist vido(h);*13 13) trpni pridev ÿewet; 14) reåce eve, ete, ene. 15) -iwa (ubaviwa); 16) -inka (pravdinka). * 4.4. Na srpsko-makedonskom pograniåju javqaju se iste vrste odstupawa pojedinih izoglosa od osnovne linije velike deobe juÿnoslovenskih dijalekata kao na srpsko-bugarskom pograniåju.
Prof. Iviã je na margini ispisao znak za izbacivawe teksta pod t. 14. U visini ovoga i sledeãeg reda prof. Iviã je na margini napisao tekst koji su redaktori išåitali kao: ne uvek neakcentovano ispred glagolskog oblika. *13 U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao reå proveri.
*12 *11

182

PAVLE IVIÃ

Od osobina nastalih pod makedonskim uticajem ili åak direktno unesenih migracijama s makedonskog tla neke zauzimaju srazmerno prostrana podruåja, od bugarske do albanske granice, a na sever do vrawskog kraja i daqe: 1) Akcenatsko prenošewe, koje u svom umerenijem vidu udaqava akcenatski vrhunac od kraja reåi, a u svojim dalekoseÿnijim varijantama teÿi ka fiksirawu akcenta na drugom slogu od kraja reåi ili åak u potpunosti fiksira akcenat na treãem slogu od kraja. 2) Nastavak -iki u mnoÿini znatnog dela imenica sredweg roda (piliki). 3) Završetak -le mesto -li u mnoÿini radnog prideva (sinovi došle). 4) Formant na mesto nu u infinitivnoj osnovi glagola III vrste (vrnale). Mawe delove zemqišta zauzele su neke druge pojave: 1) refleks o < æ i e < ü u pojedinim sufiksima (pesok, svetec); 2) vokal u na mestu sekundarnog poluglasa u sedum, osum; 3) prodor a kao refleksa Ù u pojedinim morfološkim kategorijama (na jedna noga, sa „su" itd.); 4) obezvuåewe opstruenata na kraju reåi; 5) izgovor tvrdog l ispred zadwih vokala; 6) liåna zamenica vie; 7) obliåko nerazlikovawe rodova u mnoÿini zameniåko-pridevske promene (naše qudi, naše ÿene, naše sela); 8) -te < -hte kao nastavak 2. lica mnoÿine aorista i imperfekta (dojdote); 9) nastavak imperfekta u 3. licu mnoÿine aorista (vidou ili åak vidoa); 10) glagolska enklitika se „su"; 11) proklitizacija enklitika (su bile pet braãa, ne gu vidi). Dobro je poznato da se nekoliko znaåajnih izoglosa u Makedoniji uveliko odvaja od meðe izmeðu zapadnojuÿnoslovenskih i istoånojuÿnoslovenskih dijalekata, zahvatajuãi pored ostalog i makedonski kwiÿevni jezik (odnosno dijalekte koji su u wegovoj osnovici): 1) refleks u < Ù u nizu leksiåkih primera (kuþa, sud); 2) refleks ü, a ne vokal i, u obliku broja eden „jedan";*14 3) refleksi þ i õ (a ne št i ÿd ili sl.) u veãini leksiåkih primera; 4) cr-, a ne år- (crn, creša); 5) d (a ne t) u od; 6) oblik tuõ (a ne åuÿd ili sl.); 7) ovoj meðu pokaznim zamenicama, dakle trojni sistem takvih zamenica; 8) trojni sistem postpozicija, što znaåi da nema „åistog" ålana, slobodnog od primese deiktiåkih kontrasta;
*14

U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao reå denes.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

183

9) nema imperfektizovanih glagola tipa ogribam. Prostrani su makedonski areali i nekih drugih pojava, koje se ipak ne javqaju i u makedonskom kwiÿevnom jeziku: 1) grupa v- + slabi poluglas dala je u (unuk; ovaj je refleks najviše zemqišta zahvatio u predlogu u); 2) metateza vs- > sv-; 3) åuvawe posebnih oblika dat. jd. kod imenica koje znaåe lica; 4) liåna zamenica ja; 5) liåna zamenica on, ona, ono. Srazmerno su mawa podruåja nekih drugih osobina, preteÿnim delom zastupqenih na zapadnoj periferiji makedonske jeziåke teritorije: 1) a, a ne e, u trava; 2) a, a ne e, u oref ili sl.;*15 3) -ite, a ne -ete u mnoÿini imperativa; 4) saåuvane prezentske osnove tipa kupuje-; 5) sufiks -oþa u apstraktnim imenicama. Treba zabeleÿiti i nekoliko osobina koje nisu zastupqene ni u srpskom ni u makedonskom kwiÿevnom jeziku, a åiji se areali prostiru s obe strane linije koja odvaja istoånojuÿnoslovensku oblast od zapadnojuÿnoslovenske: 1) metateza zj > jz (lojze); 2) palatalni konsonanti na kraju imenica kao kamew, soq, smrã; 3) liåna zamenica mie (a ne mi ili nie); 4) dativi liånih imena tipa Marko(v)e. Postoji, najzad, na srpsko-makedonskom pograniåju i jedna vrsta odnosa kojoj nema pandana duÿ srpsko-bugarske jeziåke meðe. Niz izoglosa preseca snop koji predvaja juÿnoslovensko podruåje, tako da zapadniji makedonski govori idu sa zapadnijim prizrensko-timoåkim, a istoåniji s onima daqe na istoku te dijalekatske oblasti: 1) na zapadu ÿivo åuvawe dativa kod liånih imena, imenica sa znaåewem rodbinskih odnosa itd. — na istoku analitiåke konstrukcije s predlogom na; 2) na zapadu nastavak -ovi (na istoku -ove) u mnoÿini imenica muškog roda; 3) na zapadu zameniåke enklitike ne, ve u ak. mn. — na istoku ni i vi; 4) na zapadu nastavak -ite u mnoÿini imperativa — na istoku -ete. Dok osobine oznaåene pod 1 i 4 kao zapadne na makedonskom zemqištu (pa i na prizrensko-juÿnomoravskom) zahvataju uglavnom rubne govore na zapadu, odgovarajuãe pojave pod 2 i 3 imaju i u Makedoniji široke areale. Moÿda nije sluåaj što se svaki put radi o morfološkim osobinama. To vaÿi i za izoglosu trojne postpozicije koja suprotstavqa zapadnije timoåko-luÿniåke govore i zapadnomakedonske
*15 U drugoj verziji rukopisa prof. Iviã je dodatno podvukao reå oref, a na margini napisao: v. ovo.

184

PAVLE IVIÃ

govore istoånijim govorima na obema stranama. Objašwewe ovog paralelizma nije teško naãi. U pitawu su, u zapadnoj Makedoniji kao i u istoånoj Srbiji, iviåni areali u kojima se zadrÿalo stawe kad je svaka pokazna zamenica imala i postpozitivnu varijantu. Drugim reåima, nije potrebno pretpostaviti neki specifiåan razvojni kontakt izmeðu zapadnomakedonskih i timoåko-luÿniåkih govora (geografskog dodira ionako nema). Zajedništvo evolucije nije neophodno ni za tumaåewe osobine navedene kao zapadne pod t. 1; reå je o periferijskom arhaizmu oslowenom na susedstvo s albanskim jezikom, koji åuva istu osobinu. Što se tiåe pojava pod 2—4, one zahtevaju sasvim drukåija objašwewa, koja se mogu traÿiti samo u opštijem okviru interpretacije nastanka raznovrsnih veza izmeðu istoånojuÿnoslovenskih i zapadnojuÿnoslovenskih govora opisanih u t. 4.3 i 4.4. Taj problem zasad nije zreo za rešewe. 4.5. Spone prizrensko-timoåke oblasti sa kosovsko-resavskim dijalektom još su mnogo snaÿnije od veza sa bugarskim i makedonskim govorima. Zajedništvu u pogledu osnovnih zapadnojuÿnoslovenskih i štokavskih karakteristika pridruÿuje se veoma visok broj zajedniåkih odlika koje imaju rang dijalektizama: 1) ekavska zamena jata, koja je u prizrensko-timoåkim govorima još mnogo doslednija nego u kosovsko-resavskim, a wome su obuhvaãene i sledeãe kategorije: a) komparativ stareji (koji nije istisnut usvajawem analitiåke komparacije zato što nema komparativno znaåewe, nego oznaåava osobe u odreðenim godinama s odgovarajuãim statusom u porodici), b) dat. jd. tipa babe, ukoliko je izmakao nastupawu analitizma u deklinaciji; v) dat. jd. mene, tebe, sebe; g) infinitivna osnova u glagolskim oblicima kao sedela; d) prilog [g]de; ð) odriåni prezent pomoãnog glagola nesam, nesi itd., s tim što na ovom podruåju ekavski refleks gospodari i u obliku 3. lica jednine neje; 2) prefiks o- u omijem, omivam; 3) elizija vokala u vezama kao d-idem i n-umem; 4) vokal a u prvom slogu reåi matika; 5) vokal e i u drugom slogu reåcâ eve, ete, ene;*16 6) vokal o u prilogu doleko;*17 7) vokal o u imenici loÿica; 8) afrikata s u grupi sv- (svezda, svono) i u nekim drugim primerima; 9) svoðewe finalnih grupa -st i -zd na -s i -z; 10) ispadawe t i d iz grupa stj i zdj (lisje, grozje); 11) analoško -z u predlogu vrz < vr[h];
*16 *17

U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao reå kiceqi. U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao reå tornik.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

185

12) ispadawe v u glagolima tipa ostaqam; 13) nešto slabiji izgovor i åešãe ispadawe glasa j nego u drugim srpskim dijalektima; 14) åuvawe grupe cr- u crešwa; 15) åuvawe grupe str u ostro; 16) metateza u reåi savne (sÍvne, samne ili sl.);*18 17) nepoznavawe sufiksa -ad kao formanta supletivne mnoÿine imenica sredweg roda; 18) imenica dobo sa -o; 19) zameniåke enklitike dativa mnoÿine ni i vi; 20) oblici prisvojne zamenice 3. lica ÿenskog roda zasnovani na dativu woj (wojan, wojzin itd.); 21) oblik koj ili kuj u znaåewu „ko" i „koji";*19 22) ÿiv imperfekat; 23) nastavak -[h]mo u prvom licu mnoÿine aorista i imperfekta; 24) saåuvan imperativ jeði ili sl.; 25) prezent uznem, otnem, imperativ uzni, otni; 26) prezent kovem;*20 27) aorist otomo, otoste itd., åesto u fakultativnoj upotrebi; 28) „podnovqeno jotovawe" u imperfektizovanim glagolima kao pušãam;*21 29) prezentski akcenti tipa pop®jem; 30) izostanak recesivnog akcenta u radnim pridevima tipa pop®la;*22 31) izostanak recesivnog akcenta u radnim pridevima kao oræli, drÿæli; 32) partikula -ke u dÍnÍske (danaske), åesto u fakultativnoj upotrebi;*23 33) oblik brgo „brzo"; 34) sufiks -iåe (kotliåe).*24 U nekoliko sluåajeva sa kosovsko-resavskim stawem se slaÿe*25 samo ono na zapadu prizrensko-timoåke oblasti, što znaåi u prizrensko-juÿnomoravskom dijalektu, eventualno i svrqiško-zaplawskom, u jednom sluåaju i u zapadnom pojasu timoåko-luÿniåkog. Ovo se odnosi na sledeãe promene: 1) metateza u primerima kao grojze, lojze;*26
Ispod cifre 16 prof. Iviã je ispisao reå garvan. U visni ovoga reda prof. Iviã je napisao reå neki. *20 U visini ovoga reda prof. Iviã je napisao reå snovem. *21 Iza reåi pušãam prof. Iviã je naknadno ispisao znak pitawa, a u visini reåi pušãam — glagolske oblike misleli i sviri. *22 U visini cifre 30 prof. Iviã je napisao reå vidoh. *23 U visini ovoga reda prof. Iviã je ispisao reå jutre. *24 U visini reda prof. Iviã je na margini napisao: poneki govori. *25 U visini ovoga pasusa prof. Iviã je na margini ispisao tekst koji su redaktori išåitali kao: prvi nema uvek ni deklinaciju ni infinitiv. Iza ove reåenice prof. Iviã je verzalnim štampanim slovima ispisao reåi: IPAK DUBOKE RAZLIKE. *26 U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini ispisao (dibok).
*18 *19

186

PAVLE IVIÃ

2) afrikatizacija strujnog suglasnika u grupi ps- (pcuje);*27 3) uprošãavawe grupa sc i šå u c i å;*28 4) maskulinizacija imenica treãe deklinacije; 5) enklitike ak. mn. ne, ve (a ne ni, vi). Podruåje istoåno od areala ovih inovacija zadrÿava starije stawe. Posebnu paÿwu privlaåe arhaiåni oblici 3. lica mnoÿine prezenta ote, nete od glagola h t ý t i , koji su zajedniåki kosovsko-resavskom dijalektu i istoånijem delu prizrensko-timoåke oblasti. Taj prividni paradoks lako se objašwava time što se u meðuprostoru raširio prizrensko-juÿnomoravski dijalekat, koji se odlikuje temeqitim prekrajawem sistema oblika 3. lica mnoÿine prezenta. Prirodno je pretpostaviti da su zajedniåke osobine govorâ srpskog (jugo)istoka nastajale i pre i posle izdvajawa prizrensko-timoåkih govora iz štokavske razvojne sfere. S druge strane, ta naåelna konstatacija ne rešava pitawe koje su se zajedniåke odlike razvile u prvoj, a koje u drugoj fazi evolutivne povezanosti. Migracije relativno novijeg datuma, åiji su se završni åinovi odigrali u XIX veku, podstakle su širewe nekih prizrensko-timoåkih osobina u severne i severoistoåne delove sadašweg podruåja kosovsko-resavskog dijalekta. Reå je pre svega o ukidawu pojedinih distinkcija u deklinacionom sistemu pod uticajem doseqenika sa analitiåkim strojem deklinacije. Meðutim, u predelima oko severne meðe prizrensko-timoåke oblasti, dakle oko linije Stalaã—Zajeåar, pa i severno odatle, sreãemo i dve pojave zajedniåke nizu govora obaju dijalekatskih tipova, a koje se ne mogu objasniti seobama i unošewem sa strane. Diftongizacija õ > ie i † > uo registrovana je u toj zoni u govorima mnogih naseqa u Aleksinaåkom Pomoravqu i Sokobawskoj kotlini,72 koji pripadaju juÿnomoravskom dijalektu. Ta diftongizacija spada i u osobine prelaznog idioma Malog Izvora kod Boqevca,73 a takoðe i kosovsko-resavskih govora u Krivovirskom Timoku,74 u Dowoj Beloj Reci kod Bora75 i u Negotinskoj Krajini.76 Prilog ge (reðe gi) „gde" dolazi u Sokobawskoj kotlini,77 u Krivovirskom Timoku,78 u Malom Izvoru,79 u Sikirici kod Paraãina,80 u Dowoj Mutnici istoåno odatle,81 u ReU visini ovoga reda prof. Iviã je na margini ispisao (zemwa). U visini ovoga reda prof. Iviã je na margini napisao -sto. 72 Nedeqko Bogdanoviã, Govor Aleksinaåkog Pomoravqa. — SDZb, 1987, XXXIII, 75—77. 73 Miodrag Markoviã, Reånik narodnog govora u Crnoj Reci. — SDZb, 1986, XXXII, 247. 74 Sofija Rakiã-Milojkoviã, Pastirska terminologija Krivoreåkog Timoka. — SDZb 1993, XXXIX, 13, napomena 2. 75 A. Saviãeviã, Govor Dowe Bele Reke. — Razvitak (Zajeåar), 1981, br. 1, 84. 76 Radoje Simiã, Skica za dijalektološku kartu severne Srbije. — Jugoslovenski seminar za strane slaviste (Beograd), 1980, kw. 31, 110—111. 77 Nedeqko Bogdanoviã, Govor Aleksinaåkog Pomoravqa. — SDZb, 1987, XXXIII, 55—57. 78 Prema usmenom obaveštewu dr Sofije Miloradoviã. 79 Miodrag Markoviã, Reånik narodnog govora u Crnoj Reci. — SDZb, 1986, XXXII, 285. 80 Dr Pavle Iviã, Izveštaj o dijalektološkoj ekskurziji po uÿoj Srbiji oktobra 1959. — Godišwak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Novi Sad), 1959, kw. IV, 398. 81 Sofija Rakiã-Milojkoviã, Osnovne fonetske osobine govora Dowe Mutnice (kod Paraãina). — PPJ, 1987, kw. 23, 47.
*27 *28

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

187

savi,82 u srpskim selima na juÿnoj obali Ðerdapa83 i u iseqeniåkom govoru u Svinici84 na rumunskoj strani te klisure. U oba sluåaja ovakav geografski raspored ukazuje na znatnu starinu pojave. Pomenuti govori su meðusobno odvojeni vlaškim stanovništvom, što nas obavezuje da nastanak obeju osobina stavimo u period pre naseqavawa Vlaha. U takvom zakquåku još više nas utvrðuje prisustvo priloga ge u govoru Sviniåana, iseqenih svakako pre nekoliko stoleãa. Taj je prilog oåito imao taj oblik u wihovoj ranijoj postojbini u doba wihove migracije. Uostalom, i kosovsko-resavski i prizrensko-juÿnomoravski dijalekat na ovom zemqištu takoðe su uneseni seobama. Najlogiånije je pretpostaviti da su se pomenute osobine razvile u govoru starog srpskog stanovništva severoistoåne Srbije, dakle da one potiåu iz dijalekatskog supstrata. * 4.6. Prizrensko-timoåka oblast, iako iz perspektive srpskog kwiÿevnog jezika i veãine srpskih dijalekata izgleda neobiåna po mnogim odlikama, u stvari ne spada u osobene dijalekatske formacije. Pojave koje objediwuju sve govore te oblasti po pravilu se mogu naãi i kod suseda, bilo na jednoj ili na drugoj strani. To daje prizrensko-timoåkoj dijalekatskoj oblasti izrazito prelazni karakter. Privid osobenosti te formacije poåiva na specifiånoj kombinaciji pojava rasprostrawenih šire. Jedina krupnija osobina zajedniåka svim prizrensko-timoåkim govorima a nepoznata susedima jeste vokal Í kao kontinuant poluglasa u svim poloÿajima. Ali i ta je osobina nastala u stvari u preseku dveju promena sa širim zahvatom. To su izjednaåewe dvaju poluglasa, koje je obuhvatilo sve zapadnojuÿnoslovenske govore, i vokalizacija wihovog kontinuanta u a, koja je zastala na severozapadnoj meði prizrensko-timoåke oblasti.*29 U zajedniåke osobine prizrensko-timoåkih govora — od Ðakovice do Timoka — spada i srazmerno široka upotreba sufiksa -otiwa, kojim se izvode apstraktne imenice od prideva (lošotiwa, lepotiwa). Tu je na sufiks -ota dodato -iwa, takoðe åesto upotrebqavan u prizrensko-timoåkoj oblasti, ali poznat i delu zapadnobugarskih dijalekata. Inaåe, u bugarskim govorima mesto -otiwa sreãemo srodnu formu -otija. Treba, uostalom, pomenuti da se pojedini primeri sa sufiksom -otiwa mogu naãi i u srpskom kwiÿevnom jeziku: bosotiwa, golotiwa, ali i u nekim prizrensko-timoåkim govorima.*30
Asim Peco — Branislav Milanoviã, Resavski govor. — SDZb, 1968, XVII, 279. Asim Peco, Govor ðerdapske zone (fonetsko-morfološke osobine). — ZFL, 1972, XV/1, 202. 84 Mile Tomiã, Govor Sviniåana. — SDZb, 1984, XXX, 49. *29 U visini ovoga pasusa prof. Iviã je na margini ispisao (jednu ispod druge) sledeãe reåi: (tovan), (kladanac), sirutka, savní, tegqi, so-, prvwi. Dodatno su ispod ponovqeni likovi savni i so- i iza wih — znak ?. *30 Na posebnoj fiši, prikquåenoj ovoj stranici, prof. Iviã je ispisao tekst koji su redaktori rašåitali kao: dok je sufiks -iwa nasleðen iz praslovenskog, up. pustini, svetini odn. glasovni ekvivalent u veãini slovenskih jezika (A. Vaillant, Grammaire comparée des langues slaves, IV, Paris, 1973, 385—387).
82 83

188

PAVLE IVIÃ

Nije iskquåeno da bi upornije traÿewe iznelo na površinu još poneku zajedniåku specifiånu odliku svih prizrensko-timoåkih govora, ali je malo verovatno da bi se takvih osobina našlo mnogo. 4.7. Beliãeva trojna podela govora prizrensko-timoåke oblasti na zemqištu Srbije (prizrensko-juÿnomoravski, svrqiško-zaplawski i timoåko-luÿniåki dijalekat) ostaje neosporena i neosporna. U tu se podelu bez problema uklapa glavnina bugarskih govora koji su po svojim osobinama bliski srpskim prizrensko-timoåkim govorima. Ti bugarski govori su tesno povezani sa timoåko-luÿniåkim dijalektom.86 Meðutim, što se tiåe srodnih govora u Makedoniji, samo jedan mali deo wihov odgovara definiciji jednog od pomenutih triju dijalekata, u ovom sluåaju prizrensko-juÿnomoravskog. To su govori u Skopskoj Crnoj Gori i u okolini Kumanova.87 Ostali idiomi severnomakedonskog pojasa razvrstavaju se u dve skupine nejednake po rasprostrawenosti: mawu severozapadnu dowopološku i veãu severoistoånu, koju bismo mogli uslovno nazvati kratovskom. Geografskog dodira meðu tim skupinama nema, a i po osobinama one se znaåajno razlikuju. To bi znaåilo da se prizrensko-timoåka dijalekatska formacija u svojoj ukupnosti, dakle bez obzira na nacionalnu pripadnost nosilaca govora, moÿe podeliti na pet jedinica, od kojih dve, prizrensko-juÿnomoravska i timoåko-luÿniåka, zauzimaju relativno prostrana podruåja, a ostale tri, svrqiško-zaplawska, dowopološka i kratovska, znatno mawa. Izvan ovde predloÿene podele ostaju samo govori Karaševaca i Svinice, kao i Malog Izvora u Crnoj Reci, koji zbog svoje male rasprostrawenosti, imaju karakter dijalekatske oaze, sliåno govorima Galipoqskih Srba, Banatske Crne Gore i Rekaša.
PRIZRENSKO-JUŸNOMORAVSKI DIJALEKAT

4.8. Za razliku od prizrensko-timoåke oblasti kao celine,*31 ovaj se dijalekat odlikuje i ponekom osobinom koje nema ni u bliÿem ni u daqem susedstvu. Takvi su na primer refleksi lu i qu na mestu slogov86 Pavle Iviã, Dijalektologija srpskohrvatskog jezika. Uvod i štokavsko nareåje. Drugo izdawe. — Novi Sad (Matica srpska), 1985, 119—120. O tome u posledwe vreme u više radova piše A. N. Soboqev. Up.: Issledovaniä po slavänskoö dialektologii. — Moskva, 1988, 100—167; Timoåko-luÿniåki govori u juÿnoslovenskoj Å, X-zoni, — Govori prizrensko-timoåke oblasti i susednih dijalekata. Zbornik radova sa nauånog skupa (Niška Bawa, juna 1992), Niš (Filozofski fakultet u Nišu, Institut za srpski jezik SANU Beograd, Centar za nauåna istraÿivawa SANU i Univerziteta u Nišu), 1994, 85—106; Sprachatlas Ostserbiens und Westbulgariens I—III. — Scripta Slavica, Biblion Verlag (Marburg/Lahn), 1998. 87 Boÿo Vidoeski, Kumanovskiot govor. — Institut za makedonski jazik, Skopje, 1962, str. 1—349 + karta; B. Vidoeski, Severnite makedonski govori. — Makedonski jazik (Skopje), 1905, God. V, Kn. 2 (II Govorot na Skopska Crnogorija), str. 109—198 (sa kartom); Pavle Iviã, Dijalektologija srpskohrvatskog jezika. Uvod i štokavsko nareåje. Drugo izdawe. — Novi Sad (Matica srpska) 1985, 118—120. *31 U visini poåetka ovoga pasusa prof. Iviã je na margini ispisao tekst: odnos prema svrqiško-zaplawskom. 85

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

189

nog l iza odreðenih konsonanata, -(j)a od neslogovnog l na kraju sloga, zameniåki dativ wum(a) „woj", oblici 3. lica mnoÿine prezenta na -eju, -iju ili -ev, -iv i oblici imperfekta sa prezentskim nastavcima dodatim na formant še (idešemo). Gustina diferencijacije u govorima prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta veoma je nejednaka. Na potezu od severnih prilaza Vrawu do juÿnih prilaza Aleksincu govor je relativno ujednaåen, što predstavqa dokaz više za shvatawe da je ceo taj pojas naseqen iz nevelike matiåne oblasti migracije. Nasuprot ovome, krupne su razlike meðu govorima na jugu, u predelima od izvorišta Påiwe do albanske jeziåke granice. Predeo oko Šar-planine spada, zajedno sa jugozapadnim delom zetsko-sjeniåkog dijalekta, u podruåja najjaåe diferencijacije na karti srpskih dijalekata. Na krajwem jugozapadu, u govoru Prizrena (s kojim se obiåno slaÿe govor Ðakovice) S. Remetiã je našao tri vrste odstupawa od tradicionalne slike prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta, sazdane na Beliãevim nalazima iz doline Juÿne Morave. Najbrojnije su osobine iz tog domena nastale autohtonim razvojem (t. 414 kod Remetiãa), što svedoåi o znatnoj izvornoj diferenciranosti govora ovog dijalekta. Druge pojave (t. 416) unesene su iz makedonskog jezika, a znatan je i broj strukturalnih osobina turskog, odnosno albanskog porekla (t. 420). Buduãi da se ponekad iste osobine javqaju u raznim jezicima, ponekad je teško odrediti iz kojeg od ovih jezika potiåe neka osobina — ili je za weno usvajawe zasluÿno sadejstvo paralelnih uticaja iz najmawe dva izvora. Istoåno od linije Prizren—Ðakovica nailazimo na oblast postupnog prelaza prema stawu u juÿnomoravskoj zoni, opisanom u kapitalnoj Beliãevoj kwizi. O toj postepenosti lako se uveravamo poreðewem podataka koje donose Remetiãeva monografija o prizrenskom govoru (i Stevanoviãeva o ðakoviåkom) sa Pavloviãevom studijom o jawevskom govoru, Barjaktareviãevim opisom govora Gwilana88 i Beliãevim materijalom iz Vrawa i okoline. Pri tom se iduãi od zapada ka istoku postepeno gube autohtone osobenosti zone Prizren—Ðakovica kao i crte unesene iz albanskog i turskog jezika, ali ne i makedonizmi, bar ne svi. Naime, makedonska granica nije daleko ni od jednog od pomenutih mesta. Prateãi osobine prizrenskog govora sa Remetiãevog spiska, uoåavamo da izoglose desilabizacije slogovnog r (tj. izgovora Ír) i na (a ne nu) kao formanta infinitivne osnove glagola treãe vrste odvajaju prizrenski govor od susednog ðakoviåkog i od onih daqe ka istoku. Fonema ü u pozajmqenicama, izjednaåewe å sa ã (i x sa ð), neutralizacija opozicije l  q pred predwim vokalima i sinkretizam oblika triju rodova u mnoÿini radnog prideva javqaju se i u Ðakovici suprotstavqajuãi krajwi jugozapad ostalom podruåju, pa i jawevskom govoru. Jawevski govor, opet, za razliku od gwilanskog, poznaje nastavak -ite (a ne -ete) u mnoÿini imperativa, ali nema oblik wuma u ak. jd. ÿenskog roda liå88 Danilo Barjaktareviã, Govorne osobine Gwilana. — Gjurmime Albanologjike — Albanološka istraÿivawa, Priština, 1965, IX, 417—435. Preštampano u: Danilo Barjaktareviã, Dijalektološka istraÿivawa. — Priština (Jedinstvo), 1977, 226—299.

190

PAVLE IVIÃ

ne zamenice treãeg lica, kao ni imperfekte tipa berešemo. Sudeãi po podacima u literaturi, u jawevskom govoru u 1. licu mnoÿine aorista i imperfekta naporedo s nastavkom -smo dolazi -mo < (h)mo, dok se u gwilanskom takva naporednost javqa u vezi s novim jotovawem labijala. Iduãi daqe ka istoku, zapaziãemo da razlika izmeðu gwilanskog i vrawskog govora nije velika: u Vrawu dosledno izostaje novo jotovawe labijala, a infinitivna osnova glagola treãe vrste izvodi se pomoãu na, a ne nu. To bi vodilo zakquåku da su govori doline Juÿne Morave relativno jedinstveni, a da se daqe ka zapadu ulazi u podruåje ÿivqe diferencijacije i postepene prelaznosti, koja, bar pri sadašwem stawu našeg poznavawa toga jeziåkog pejzaÿa, onemoguãuje da se odredi jedan snop izoglosa kao meða jugozapadnog poddijalekta. Treba ipak dodati da kod Priboja i Stubla, petnaestak kilometara severoistoåno od Vrawa, Juÿnu Moravu preseca snop izoglosa kojem A. Beliã (DIJS 286) s pravom pripisuje ozbiqan znaåaj. Tu se udruÿuju prenošewe nekadašweg kratkog akcenta s ultime na penultimu (vóda), morfologizacija korenskog akcenta u prezentu (séåemo), na u infinitivnoj osnovi glagola treãe vrste, izgovor tvrdog l osim ispred palatalnih vokala i završetak -le u mnoÿini radnog prideva svih rodova. U svakom od ovih sluåajeva radi se o uticaju iz Makedonije, mawe ili više oåiglednom.*32 Ima, dakle, osnova da se prizrensko-juÿnomoravsko podruåje — sa dosta rezervi — podeli na jedan juÿni poddijalekat i jedan severni, sa granicom kod Priboja i Stubla. Juÿni poddijalekat bi se, takoðe sa dosta ograda, mogao daqe podeliti na jedan severoistoåni pojas u delovima Kosova i zoni gorweg toka Juÿne Morave i jedan jugozapadni u slivu Belog Drima, ali i u Siriniãkoj ÿupi, åiju bi osnovnu odliku åinile izrazite strukturalne inovacije — doduše ne svuda jednake. Treba zabeleÿiti da su govori u tom jugozapadnom pojasu geografski odeqeni od drugih srpskih govora naseqima s albanskim stanovništvom. Ta åiwenica umnogom objašwava osobenost tih govora. Snaÿnoj diferencijaciji u juÿnim delovima prizrensko-juÿnomoravskog podruåja doprinosi još nekoliko znaåajnih pojava. U Sreteåkoj ÿupi istoåno od Prizrena akcenat je vezan za treãi slog od kraja reåi, a u polukruÿnom prstenu oko tog podruåja — u Prizrenu, u selima severno od Sreteåke ÿupe, u Siriniãu — akcenat teÿi da se veÿe za drugi slog od kraja reåi, doduše bez doslednosti u ostvarewu te tendencije.*33
*32 Iza ove reåenice prof. Iviã je dao znak da tu treba uneti tekst ispisan na margini, a koji su prireðivaåi uglavnom rašåitali i on, po wihovim nalazima, glasi: Oåigledno su za uopštavawe oblika na -le u mnoÿini radnog prideva uslovi bili najpovoqniji u makedonskim govorima gde mnoÿina liånih zamenica glasi nie, vie, onie, a pomoãni glagol u odgovarajuãim licima sme, ste, se — sve sa završ. -e. U infinitivnoj osnovi glagola kao padnal a kao refleks Ù nesumwio je rezultat prirodnog razvoja, a širewe oblika s a podstaknuto je postojawem gotovog odnosa orem : orala kao padnem : padnala, a takoðe i åiwenicom da je u relativno retko na osnovi sem kod malog broja glagola treãe vrste. *33 U visini ovoga pasusa prof. Iviã je na margini napisao: nema prvwi, nema s.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

191

U Sreteåkoj i Siriniãkoj ÿupi na mestu l na kraju sloga izgovara se v (pepev, Sevce). Na drugoj strani Šare, u dowopološkom govoru, u tom poloÿaju zadrÿalo se neslogovno ô (kao u kratovskom i gorwoprespanskom govoru, u slovenaåkom jeziku itd.). Svakako se i u Sreckoj i Siriniãu do vrednosti v došlo kroz fazu ô, tj. -v predstavqa adaptaciju ô fonološkom sistemu srpskih govora (na sliåan naåin u prizrensko-juÿnomoravskom -ô u oblicima kao treseô < treseu po pravilu prelazi u -v). U veãini govora prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta na zemqištu kosovsko-metohijske pokrajine dugo o i dugo e dali su zatvoreno o i zatvoreno e, dok su odgovarajuãi kratki vokali dali otvoreno o i otvoreno e, åime je fonološka opozicija po kvantitetu zamewena opozicijom po vokalskom kvalitetu (bÎg : p©p). Areal te pojave ne obuhvata krajwi zapad (Prizren, Ðakovica), a takoðe ni Sreteåku ÿupu, pa izgleda ni Siriniã. S druge strane, ima indicija da areal u blizini Bujanovca zahvata i deo terena koji ne pripada Pokrajini. Meðutim, taåna izoglosa zasad nije utvrðena ni na jednom sektoru. Duÿ istoånog odseka makedonske granice i na sever do vrawskog kraja åuva se stari nastavak -u u 1. licu jednine prezenta (vídu, dónesu). Pri tom ne dolazi do sinkretizma s oblicimna 3. l. mn., koji se tamo završavaju na -eju (-ev), odn. -iju (-iv) i sl. Podruåje ove pojave nastavqa se u srodnim govorima u susednom delu Makedonije. Uostalom, i nastavak -a u istoånomakedonskim govorima i veãini bugarskih svodi se na staro -Ù, samo sa drukåijim refleksom tog praslovenskog vokala. U govorima na zemqištu Metohije raširen je izgovor a mesto neakcentovanog (po pravilu predakcenatskog) o: mal'ítva. Ta je pojava široko zastupqena i u kosovsko-resavskim govorima u severnom delu Metohije. 4.9. Govori Vrawske Påiwe, predela severno od istoånog sektora srpsko-makedonske granice, dosad nisu opisani u literaturi. Postoje, doduše, korisni osvrti na pojedine osobine tih govora,89 ali oni ne pruÿaju dovoqnu podlogu za prosuðivawe o mestu govora Vrawske Påiwe meðu srpskim dijalektima. Izneãu stoga ovde nešto podataka iz mojih beleÿaka o govoru sela Stajevac istoåno od Trgovišta, naåiwenih 7. septembra 1973. godine.90 Informatori su mi bili Qubica Zdravkoviã (r. 1904) i Aleksandar Zdravkoviã (r. 1923).*34 Opšta fizionomija govora Stajevca nedvosmisleno ga uvršãuje u prizrensko-juÿnomoravski dijalekat. Slogovno l tamo obiåno daje u (jábuka, múzev, vúna, kúkovi, gúne), ali iza s dolazi lu (slúnce, slúza, slúbica „lestve"), dok u pridevu dlÜg imamo lÍ. Sonant l na kraju sloga prešao je u -(j)a (bíja, padnája, tråája). U treãem licu mnoÿine prezen89 Ronelle Alexander, Torlak Accentuacion. — Slavistische Beiträge, München (Verlag Otto Sagner) 1975, Band 94, 307—310; Marina Kostiã, Prvo lice jednine prezenta u govoru Gorwe Påiwe. — PPJ 1997—1998, kw. 28/29, 191—203. 90

OVO.

*34

U novijoj verziji teksta prof. Iviã je na margini poåetka pasusa napisao reå

192

PAVLE IVIÃ

ta gospodare oblici kao stánev, tráÿev, prósev. U supletivnoj mnoÿini imenica sredweg roda koje znaåe mlade ÿivotiwe javqa se nastavak -iki (píliki, jagánåiki). Naravno, suglasnici ã i ð, koji se tamo izgovaraju sa veoma slabom frikacijom, razlikuju se od å i x. Niz drugih osobina stavqa ovaj govor u opšti okvir prizrensko-timoåke dijalekatske oblasti. Kontinuant poluglasa pod akcentom je Í (sÜg, uzÜvri, jarÜm, opÜnci, kotÜl, jedÜn, nÜãve), ali se neakcentovani poluglas izjednaåuje sa a (jáganci, plótat, vólat), dok u reåi loÿíca dolazi o. Reåi kváåka, créšwa, gáber, búka, ostáqamo, prólet i rámo imaju takve likove; u prilogu sÜg nalazimo g, a u kÍd imamo d. U upotrebi su zameniåke enklitike gi (dat. i ak.), gu (ak.) i vu (dat.). U pridevima désan i sréðan javqa se nepostojani vokal. Prvo lice mnoÿine aorista završava se na -mo (dojdómo). Karakteristiåni su glagolski oblici úznu, sípemo, díza i íska, tkájemo, kao i akcenatski odnos fáta : fatáli, kao i deminutivno obrazovawe oliåeno u primerima kao kotlé. U svetlosti tih åiwenica, oåito je da i sledeãe osobine, inaåe šire rasprostrawene, potvrðuju prizrensko-juÿnomoravsku pripadnost govora Stajevca: uprošãavawe konsonantskih grupa sc i šå (prácite, báåa), mnoÿinski oblici kao gósti, múÿi, ovåári, zatim volóvi, košévi, vokal a u orá, orási, grupa mw u zémwa, oblici muškog roda jednine pokaznih zamenica tÜj, ovÜj, onÜj, sredwi rod pokazne zamenice tój (a ne tová), prilog takój (a ne taka ili sl.), imenica tátko (a ne baštá). Za jug prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta vezuju se nastavak -u u prvom licu jednine prezenta (úznu, stánu, sípu, ãe se sétu, sédu, stóju, up. i karakteristiåan inicijalni akcenat u oblicima s prefiksom: dónesu, ódvedu, úkaåu, zákrpu, úrabotu). Tu su i oblici kao padnája, on mu šÜpna sa formantom na, zatim sa, nesá „jesu, nisu" i završetak -e u mnoÿini radnog prideva (Túrci bilé). Meðutim, povlaåewe nekadašweg kratkog akcenta s otvorene ultime ovde je nedosledno ostvareno. S jedne strane imamo primere kao víno, mléko, vóda, zémwa, kósa, a s druge deté, kotlé, åeló, decá, bilá. R. Aleksander (n. d. 140) istiåe da prenesenog akcenta u Trgovištu ima znatno više nego u Stajevcu i Radovnici. S druge strane, prema mojim obaveštewima dobivenim od Stajevåana, u Radovnici, nekoliko kilometara daqe ka istoku, neprenesenih akcenata ima još više nego u Stajevcu. Tuda, dakle, prolazi izoglosa koja dolazi od Stubla i Priboja u dolini Juÿne Morave. Nasuprot navedenim osobinama koje govor Stajevca uvršãuju u prizrensko-juÿnomoravski dijalekat stoji mnogo mawi broj pojava koje povezuju taj govor s istoånijim dijalektima prizrensko-timoåke oblasti. Tako su grupa jd u najdemo, dojdev i grupa zj u grozje ostale nepromewene. Ima primera za prelaz k ispred e i i u (uglavnom praskavo) ã: ruãe, ãitãe. Ÿivo se upotrebqava postpozitivni ålan (samo oblici s elementom t: volat, kowat, petÍlat, orasite, vrbata, ovcata, sviwata, deteto). Sudeãi po jednom primeru (sedamdese godini) imenice ÿenskog roda mogu imati oblik na -i u brojnim konstrukcijama. Sve je ovo u

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

193

skladu sa geografskim poloÿajem govora, smeštenog na krajwem istoku juÿnog pojasa prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta. Blisko susedstvo sa makedonskim jezikom ogleda se u dvema osobinama kojih inaåe nema u prizrensko-timoåkoj oblasti: u prvom slogu reåi jazik dolazi a, a u drugom licu mnoÿine aorista (svakako i imperfekta) nastavak je -te < hte: dojdóte, icepíte. Nameãe se zakquåak da govor Stajevca pripada juÿnom krilu prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta, ali, u skladu sa geografskom situacijom, s elementima prelaznosti prema istoånijim govorima i sa tragovima snaÿnog makedonskog uticaja. Dodaãu da u delovima Vrawske Påiwe zapadno od Stajevca oåigledno ima mawe elemenata prelaznosti ka timoåko-luÿniåkom dijalektu nego u Stajevcu. S druge strane, istoåno od Stajevca takvih elemenata ima više. 4.10. Prema postojeãoj literaturi izgleda da je glavnina govora severnog poddijalekta prizrensko-juÿnomoravskog veoma ujednaåena. Najvaÿnije nepodudarnosti tiåu se odnosa izmeðu starije i novije varijante nastavaka 3. lica mnoÿine prezenta (-eju, -iju prema -ev, -iv) i izmeðu tih nastavaka i starijih završetaka -u, odnosno -e. Osim toga kod glagola s prezentskom osnovom na -i tipiåni juÿnomoravski nastavak javqa se u dva alternativna lika, -iju/-iv i -eju/-ev (ovaj drugi lik nastao je dodavavawem -ju (-v) na nasleðeni oblik 3. lica mnoÿine s nastavkom -e). Objavqene studije ostavqaju u senci geografski raspored tih nastavaka. Nije poznato ni gde se još uvek govore oblici sa jð tipa dojðem, koje je Beliã našao u juÿnomoravskoj dolini pre skoro jednog stoleãa, a koje noviji istraÿivaåi ne potvrðuju. Poznato nam je, daqe, da se obliku dlibok, koji dominira na jugu juÿnomoravske doline, u severnijim krajevima suprotstavqa oblik dibok. Sve ovo, naravno, nije niukoliko dovoqno kao osnova za neku podelu govora u dolini Juÿne Morave. Meðutim, najseverniji govori, oni u Aleksinaåkom Pomoravqu, izdvajaju se nizom osobina. Nedeqko Bogdanoviã, u zakquåku monografije Govor Aleksinaåkog Pomoravqa, SDZb XXXIII, 1987, 268—269, iznosi „neke znatnije razlike" „u odnosu na ostale juÿnomoravske govore". Pored ostalog on beleÿi prenošewe akcenta s otvorene ultime (ÿéna, kao u vrawskom govoru), gotovo redovnu zamenu poluglasa sa a, nepoznavawe lu kao refleksa ß (åime aleksinaåki govor odudara od svih ostalih juÿnomoravskih govora), nepoznavawe imperfekatskih tvorbi tipa doðešem (i „uoššte skromnu upotrebu tog glagolskog vremena") i nastavak mnoÿine imperativa -ite (kao na jugozapadu prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta), a ne -ete. Buduãi da je prizrensko-juÿnomoravski dijalekat u taj najseverniji deo svoje današwe teritorije dospeo migracijama, logiåan je zakquåak da su reåene osobine primqene u ukrštawu sa zateåenim govorima, ili bar unesene iz susedstva. U tom smislu pogotovu govore dve pojave koje se javqaju u delovima Aleksinaåkog Pomoravqa: diftongizacija õ i † i prilog ge „gde" (up. t. 4.5). Govori tog sektora doline Juÿne Morave i inaåe su intenzivno razuðeni. Tako se u nekim predelima radni pridev završava na -o, a ne na -(j)a, dok na priliåno prostranom zemqištu izostaju

194

PAVLE IVIÃ

tipiåni juÿnomoravski nastavci -av, -ev, -iv u 3. licu mnoÿine prezenta. Sve su to rezultati snaÿnog kontakta sa supstratom ili adstratom koji se svojim osobinama ne uklapa u prizrensko-timoåku dijalekatsku oblast. Idiomi na severu od aleksinaåkog kraja, dakle oko Raÿwa sve do Stalaãa, predstavqaju, kako izgleda, mešavinu prizrensko-juÿnomoravskog i kosovsko-resavskog dijalekta. O tim se govorima, uostalom, priliåno malo zna. Nedeqko Bogdanoviã, n. d. 269—271, navodi mnogobrojne razlike*35 izmeðu govora Aleksinaåkog Pomoravqa i dvaju dijalekata daqe ka istoku, svrqiško-zaplawskog i timoåko-luÿniåkog. Deo tih razlika tiåe se specifiånih osobina govora Aleksinaåkog Pomoravqa, dok su druge reprezentativne za odnos celine*36 prizrensko-juÿnomoravskog dijalekta i u tom smislu dopuwavaju pregled iznesen u mojoj Dijalektologiji 1956. U ovu drugu skupinu spadaju: 1) vokal i u diÿdevnik ili sl.; 2) vokal u u surutka (a ne sirutka ili sl.);*37 3) analogijom uneseno š u nom. jd. muškog roda prideva tešak; 4) w u kamew; 5) w u brašwo; 6) zameniåki dativ jednine ÿenskog roda wojze ili wojzi; 7) enklitiåki dat. -ak. jd. gu, åesto uz alternativne forme; 8) enklitiåki dat. -ak. mn. gi, åesto uz alternativne forme; 9) prezent spijem, a ne spim; 10) prezent ÿmijem, a ne ÿmim; 11) åesta „jotovawa u glagolskim osnovama" (N. Bogdanoviã), pri åemu je naroåito izrazit kontrast izmeðu juÿnomoravskih iteratizovanih glagola sa i u korenu i istovremenim jotovawem na kraju osnove i sliånih glagola bez jotovawa u drugim dijalektima prizrensko-timoåke oblasti (zaliãam, zamiãam prema zalitam, zamitam); 12) baritoneza u mnoÿini imperativa (nósete, a ne noséte). Areali ovih pojava nisu jednaki. U nekim sluåajevima oni obuhvataju samo severniji (eventualno i sredwi) deo juÿnomoravske doline, ali tada se åesto (npr. u vezi s t. 2, 4 i 5) ista osobina javqa na krajwem jugozapadu (Prizren, Sreteåka ÿupa). Ovom spisku bi se moglo dodati još nešto, naravno uz ogradu koja vaÿi i za druge sluåajeve, da se u periferijskim govorima mogu oåekivati odstupawa od onoga što je tipiåno za dijalekat u celini: 1) izostanak kolektivne tvorbe (supletivne mnoÿine) tipa devojåetija; 2) zamenica što, a ne kakvo, kvo ili sl.; 3) zameniåke enklitike ne, ve u ak. mn. (a ne ni, vi); 4) vokal u (dakle refleks ß) u korenu glagola svuåem i sl. (a ne svleåem).
*35 *36 *37

U visini poåetka ovoga pasusa napisana je reå Sokobawa. Reå celine u rukopisu je naknadno ovlašno podvuåena grafitnom olovkom. U visini cifre 2 na margini je ispisana reå jedanaes.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

195

SVRQIŠKO-ZAPLAWSKI DIJALEKAT

4.11. Podruåje ovog dijalekta odlikuje se neobiånim oblikom. To je traka, duga oko 120 km, a široka petnaestak kilometara, koja se proteÿe, pomalo krivudajuãi, preko mnogih dolina i planinskih masiva, najåešãe bez prirodnih granica. Jedinu konstantu åini odnos prema dolini Juÿne Morave: podruåje svrqiško-zaplawskog dijalekta postavqeno je paralelno s wenim tokom, i to tako da nigde ne silazi u dolinu, ali se nigde ni ne udaqava mnogo od we. Granice ove dijalekatske jedinice jasno su ocrtane, praktiåno bez prelaznih govora. Razlika prema juÿnomoravskom dijalektu poåiva na sledeãim osobinama: 1) lÍ, a ne lu, kao refleks ß iza s i d; 2) saåuvano i u jedinaes ili sl.; 3) vokal i u sirutka;*38 4) grupa le, bar fakultativno, mesto refleksa slogovnog l u svleåem i sl. 5) åuvawe l na kraju sloga (bil, a ne bija); 6) grupa jd ostaje bez promene (dojde); 7) kolektivna mnoÿina tipa devojåetija; 8) sufiks -iãi, a ne -iki, u supletivnoj mnoÿini mnogih imenica sredweg roda; 9) åuvawe zameniåkih enklitika ni i vi u akuzativu mnoÿine; 10) dativska enklitika ÿenskog roda voj ili sl. (a ne gu); 11) akuzativska enklitika ÿenskog roda ju ili sl. (a ne gu); 12) enklitika dat. mn. liåne zamenice treãeg lica im (a ne gi); 13) enklitika ak. mn. liåne zamenice treãeg lica i (a ne gi); 14) zameniåki dativ ÿenskog roda woj (a ne wojze ili sl.); 15) zameniåki akuzativ ÿenskog roda wu (a ne wuma); 16) zamenica kakvo ili kvo mesto što; 17) nastavak -u, obiåno i -e, u treãem licu mnoÿine prezenta (a ne -eju/-ev, -iju/-iv); 18) ponovo uveden dentalni ploziv u radne prideve kao padla, sretÍl; 19) akcenat na prvom slogu nastavka u mnoÿini imperativa (tip noséte). Meðu ovde nabrojanim odlikama svrqiško-zaplawskog dijalekta uveliko preteÿu arhaizmi. Nesumwive inovacije nalaze se samo pod br. 7, 16 i 18. Drugi niz pojava odvaja svrqiško-zaplawski dijalekat od timoåko-luÿniåkog: 1) vokal u, a ne ß ili lÍ, kao kontinuant slogovnog l iza velara (kuk, kunem); 2) vokal u, a ne ß ili lÍ, kao kontinuant slogovnog l iza alveopalatala (ÿut);
*38

Ispred cifre 3 ovlašno je ispisan znak pitawa.

196

PAVLE IVIÃ

3) vokal a, a ne e, u ora ili sl.; 4) ã i ð nisu izjednaåeni sa å i x;*39 5) velari k i g ispred e ili i i iza j, q i w nisu zahvaãeni palatalizacijom; 6) postpozicija nema ili ih ima malo; 7) prilog takój, a ne taká, teká. Ovoga puta izostaje izrazita premoã arhaizama: u taåkama 1—3 inovacija je na strani svrqiško-zaplawskog dijalekta. Ipak, kao opšti zakquåak bez sumwe se moÿe istaãi da osnovnu odliku ovog dijalekta åini nepoznavawe najveãeg dela velikih inovacija jednog i drugog suseda. Iako srazmerno malobrojne, navedene diferencijalne crte imaju krupan znaåaj sa gledišta dijahronije, odnosno strukture. Treba, uostalom, imati u vidu da se, prema rezultatima novijih istraÿivawa, izoglose pojedinih drugih osobina koje se obiåno vezuju za granicu izmeðu svrqiško-zaplawskog i timoåko-luÿniåkog dijalekta kreãu u stvari istoåno od te meðe (v. t. 4.12). Oba spiska razlika iznesena u ovoj taåki sadrÿe pojave åija starina seÿe duboko u sredwi vek, u åemu se ogleda åiwenica da su govori prizrensko-timoåke oblasti od samog poåetka heterogeni. To je, uostalom, u skladu s veliåinom zemqišta od albanske granice do Stare planine. Podruåja osobina kojima se svrqiško-zaplawski dijalekat razlikuje od prizrensko-juÿnomoravskog produÿuju se u timoåko-luÿniåkom (ili bar u wegovim delovima), dok se areali pojava koje odvajaju svrqiško-zaplawski od timoåko-luÿniåkog nastavqaju u prizrensko-juÿnomoravskom. Drugim reåima, svrqiško-zaplawski dijalekat praktiåno nema obeleÿja koja bi bila samo wegova. Taj dijalekat moÿe sluÿiti kao školski primer idioma koji se ne odlikuje osobenošãu („originalnošãu") i koji se kao entitet odreðuje kombinacijom osobina susednih jedinica. Tu, meðutim, treba dodati: specifiånom, odreðenom kombinacijom. Diferencijacija meðu govorima svrqiško-zaplawskog dijalekta tiåe se npr. odnosa izmeðu oblika deÿdevnik, diÿdevnik i duÿdevnik, varijacije u parovima ÿlÍna — ÿquna, grozje — grojze, psuje — pcuje, postojawa ponekog reliktnog oblika dat. mn. imenica i pokaznih zamenica, lika muških imena kao Dragiš ili Dragiša, sporadiånog preuzimawa zameniåkih enklitika gu i gi iz juÿnomoravskih govora, åuvawa ili gubitka arhaiånih oblika 3. lica mnoÿine prezenta ote, nete, imperfekata kao tresešemo ili treseomo, glagola kretawa tipa ulezne ili ulegne i mestimiåne pojave postpozicija, s ograniåenim frekvencijom javqawa. Tu se po pravilu ne radi o nekom kontrastu izmeðu relativno velikih areala, jednog severnog i jednog juÿnog, veã o sitnoj lokalnoj varijaciji ili o unošewu poneke pojedinosti iz jednog od susednih dijalekata, opet na nevelikim podruåjima. Ne treba zaboraviti da je svaka
*39

Ispred ovoga reda na margini je ispisano: SC, ŠÅ?.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

197

taåka na teritoriji ovog dijalekta udaqena najviše deset kilometara od granice jednog ili drugog suseda, što otvara vrata uticajima. Ako se uz to ima u vidu duÿina te teritorije i nemoguãnost neposredne komunikacije izmeðu raznih wenih delova, shvatiãe se da je ona ipak srazmerno jeziåki ujednaåena. Utisku o homogenosti svrqiško-zaplawskog dijalekta doprinosi i slagawe svih wegovih govora u pogledu niza sitnijih pojava koje inaåe pokazuju dosta varijacije u prizrensko-timoåkoj dijalekatskoj sferi. Tako tu svuda nalazimo Í (odnosno refleks neakcentovanog poluglasa) i u prvom slogu priloga nÍãÍs, vokal o u sedom, osom i u poprika, grupu li u dlibok i svoðewe sekundarne skupine ãs na c u enklitiåkim vezama ãu se, ãe si i sl. (kude ce denem). Razume se, opisano stawe ne stvara moguãnost za neku nauåno opravdanu podelu podruåja svrqiško-zaplawskog dijalekta na mawe jedinice. Jedini naåin da se objasni neobiåni geografski poloÿaj i oblik teritorije ovog dijalekta jeste da se pretpostavi da se on isprva razvio u jednom delu juÿnomoravske doline, moÿda od Grdeliåke klisure ili okoline Vladiåinog Hana na sever. Da wegovo prvobitno podruåje nije moglo biti veoma prostrano, vidimo po relativnoj ujednaåenosti osobina wegovih govora. Takvo je stawe odlika idioma raširenih migracijama. Krajwa severna taåka mogla je ispoåetka biti negde oko Niša, ali su seobe naknadno pomerile granicu u nizvodnom smeru. Moravska dolina, naroåito na odseku od Niša ka severu, morala je biti privlaåna za naseqavawe, ali i nepogodna za opstanak. S jedne strane tu je bilo dosta plodne zemqe, ali su s druge strane tuda prolazile vojske izlaÿuãi stanovništvo najrazliåitijim nedaãama. Tako su ratovi praznili Pomoravqe, a periodi mira ponovo ga punili, svakako najåešãe novim stanovništvom. Bilo je prirodno i da se ÿiteqi predela oko gorweg toka reke spuštaju u plodnije krajeve u dowem toku. Tako se sadašwi svrqiško-zaplawski dijalekat proširio daleko na sever, moÿda sve do sastavka dveju Morava, da bi se zatim wegovi nosioci, spasavajuãi se nevoqa koje je donosio ÿivot kraj carskog druma, povukli u brda istoåno od juÿnomoravske doline. Novi stanovnici, dolazeãi s juga i jugozapada, prošli su tom dolinom sve do Stalaãa.91
TIMOÅKO-LUŸNIÅKI DIJALEKAT

4.12. Izoglose koje odvajaju ovaj dijalekat od svrqiško-zaplawskog nabrojane su u t. 4.11. Mawe-više su paralelne s tim izoglosama mnoge druge, koje povezuju zapadnije predele timoåko-luÿniåkog sa svrqiško-zaplawskim dijalektom:*40 1) na zapadu nastavak -ovi u mnoÿini imenica — na istoku -ove; 2) na zapadu mnoÿinski nastavak -i kod niza imenica koje znaåe stvari ili ÿivotiwe (rukavi) — na istoku -e (rukave);
Nedeqko Bogdanoviã, Govor Aleksinaåkog Pomoravqa. — SDZb, 1987, XXXIII, 36. U visini poåetka ovoga pasusa prof. Iviã je na margini ispisao sintagmu: pitawe originalnosti.
91 *40

198

PAVLE IVIÃ

3) na zapadu mnoÿina quði — na istoku quðe; 4) na zapadu mnoÿina tipa polozi sa z — na istoku oblici sa s kao polosi; 5) na zapadu kamen, na istoku kamik; 6) na zapadu maskulinizacija imenica ÿenskog roda na konsonant — na istoku te imenice zadrÿavaju ÿenski rod; 7) na zapadu nom. mn. liåne zamenice mi — na istoku ni, nije; 8) na zapadu nom. mn. liåne zamenice vi — na istoku vije; 9) na zapadu enklitiåki dativ jd. liåne zamenice treãeg lica ÿenskog roda voj ili sl. — na istoku vu; 10) na zapadu enklitiåki ak. jd. liåne zamenice treãeg lica ÿenskog roda ju — na istoku ðu; 11) na zapadu zameniåka enklitika ak. mn. ji — na istoku ði; 12) na zapadu nom. jd. ÿenskog roda pokazne zamenice taj — na istoku taja; 13) na zapadu nom. jd. sredweg roda pokazne zamenice toj — na istoku tova; 14) na zapadu futurska enklitika prvog lica jednine åu — na istoku åe; 15) na zapadu prilog de — na istoku deka; 16) na zapadu prilog tuj — na istoku tuva ili sl. Navedene izoglose, sve više-mawe morfološke, ne saåiwavaju snop. One se široko razilaze preko zemqišta timoåko-luÿniåkog dijalekta, a objediwava ih zajedniåki opšti pravac sever — jug, naravno i tu sa varijacijom u detaqima, i povezanost zapadnog areala sa svrqiško-zaplawskim dijalektom. Mawem broju drugih izoglosa, koje imaju isti opšti pravac, nedostaje ova posledwa osobina. Te se izoglose tiåu postpozitivnog ålana, koji ne spada u odlike svrqiško-zaplawskog dijalekta: 1) na zapadu tri postpozicije — na istoku samo jedna (dakle pravi ålan); 2) na zapadu mnoÿinski oblici na -ti kao voloveti, muÿjeti — na istoku volovete, muÿjete; 3) na zapadu nom. jd. prideva sa dodatim ålanom tipa beliti — na istoku belijat (u sva tri sluåaja istoåna situacija odgovara tipiånom stawu u balkanskoslovenskim govorima sa ålanom, dok se zapadna moÿe shvatiti kao specifiånost periferijske zone). S ovim sistemom izoglosa ukrštaju se one koje odvajaju*41 severnije govore od juÿnijih, opet sa mnogo varijacije u pojedinostima. Ponekad je npr. „severna" osobina zastupqena samo u timoåkom slivu, a ponekad je „juÿna" ograniåena na Luÿnicu. U svakom sluåaju opšti pravac ovih izoglosa je (aproksimativno) zapad — istok: 1) na severu se u naåelu dosledno åuva ß — na jugu je uglavnom lÍ iza svih konsonanata osim labijala (slÍnce, ÿlÍt, glÍtam); 2) na severu ß i iza labijala — na jugu u (vuna, muzem);
*41

U visini poåetka ovoga pasusa prof. Iviã je napisao reå Svrqig.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

199

3) na severu zemqa, na jugu zemwa; 4) na severu tÍmno, na jugu tÍvno; 5) na severu mnoÿinski oblici tipa ribare — na jugu ribari; 6) na severu mnoÿinski oblici tipa gosti — na jugu gosje ili sl.; 7) na severu mnoÿinski oblici tipa piliåi — na jugu pilišta ili sl.; 8) na severu mnoÿinski oblici tipa telci — na jugu telåina ili sl.; 9) na severu enklitika dat. jd. liåne zamenice treãeg lica ÿenskog roda je — na jugu voj ili sl.; 10) na severu saåuvano -e u nom. jd. mekih osnova sredweg roda zameniåko-pridevske deklinacije (ovåe) — na jugu tip ovåo. Razume se, sve ovo razbija nekadašwu predstavu (koje sam se i sƒm drÿao) o slaboj unutrašwoj diferencijaciji timoåko-luÿniåkog dijalekta. Sada se moÿe reãi da je ta diferencijacija, u srpskim relacijama, iznatproseåna, što je i prirodno kod dijalekta koji veã tokom mnogih vekova stoji na istom mestu. 4.13. Andrej Soboqev, koji je veoma zasluÿan za sagledavawe diferencijacije meðu govorima timoåko-luÿniåkog dijalekta u najnovije vreme,92 predloÿio je podelu tog dijalekta na åetiri jedinice: timoåku, belopalanaåku, pirotsku i luÿniåku.93 Ta se podela uklapa u sistem ukrštenih izoglosa opisan u t. 4.12. Timoåki, belopalanaåki i luÿniåki govor pripadaju zapadnoj zoni timoåko-luÿniåkog dijalekta, a pirotski istoånoj, što se u oba sluåaja ogleda u osobinama tih govora. Pri tom je timoåki govor smešten najsevernije, belopalanaåki i pirotski saåiwavaju središwi pojas, dok luÿniåki zauzima juÿnu poziciju. Takva podela je potpuno prihvatqiva uz napomenu da se radi o åetiri jezgra izmeðu kojih po pravilu postoje skale prelaza, a ne o åetiri teritorije oštro omeðene nekakvim snopovima izoglosa. Tako Soboqev naglašava da su osobine pirotskog govora mnogo potpunije ostvarene u istoånoj i juÿnoj okolini toga grada nego u severnoj i zapadnoj. Areali niza timoåkih, odnosno belopalanaåkih osobina dopiru do gradskog hatara Pirota, a Soboqev primeãuje (O pirotskom govoru… 210) da se åak „govori u Visoku", planinskom predelu severoistoåno od Pirota, „izdvajaju nekolikim sitnijim osobinama… koje povezuju Visok sa timoå92 Pored radova navedenih u napomeni 86 up. i: Andrej N. Soboqev, O pirotskom govoru u svetlosti najnovijih istraÿivawa, Pirotski zbornik (Pirot), 1995, kw. 21, 195—211 + dve karte; A. N. Sobolev, O dialektologiåeskom atlase Vostoånoö Serbii i Zapadnoö Bolgarii. — Issledovaniä po slavänskoö dialektologii, Institut slavänovedeniä RAN, 1998, kn. 5 (Aktualünœe problemœ slavänskoö lingvogeografii), 100—143 + 23 karte; Andreö N. Sobolev, Kategoriä padeÿa na periferii balkanoslavänskogo areala. — ZFL, 1991, kw. XXXIV/1, 93—139; Andrej N. Soboqev, O nekim juÿnoslovenskim govornim oazama u istoånoj Srbiji, zapadnoj Bugarskoj i Rumuniji. — ZFL, 1995. kw XXXVIII/2, 183—207; Andrej N. Soboqev, Dijalekatski tekstovi iz sela Vratarnice. — ZFL, 1992, kw. XXXV/1, 237— 251; Andreö N. Sobolev, Govor sela Vratarnica v vostoånoö Serbii v istoriåeskom i arealünom osveøenii (K postanovke problemœ yÿnoslavänskoö å-, x- zonœ). — München (Verlag Otto Sagner), 1994, str. 230 (sa trima kartama). 93 Andrej N. Soboqev, O pirotskom govoru u svetlosti najnovijih istraÿivawa. — Pirotski zbornik (Pirot), 1995, kw. 21, 195—211 + dve karte.

200

PAVLE IVIÃ

kim govorom". Što se tiåe samog timoåkog govora, on u osam sela zapadno od toka Timoka ima varijetet u kojem izostaje jedna od bitnih osobina timoåko-luÿniåkog dijalekta, umekšavawe k i g ispred predwih vokala i iza mekih konsonanata.94 Soboqev istiåe da severna zona (Timok) i juÿna (Luÿnica) predstavqaju svojevrsne dijalekatske polove, dok je sredwi pojas (Ponišavqe, belopalanaåko i pirotsko) „bez izrazitije lingvistiåke fizionomije" i odlikuje se „samo svojom specifiånom kombinacijom osobina prisutnih u okolnim govorima" (n. d. 209). Ta je opservacija taåna, ali vaÿi iskquåivo ako ostanemo u okvirima teritorije o kojoj govori Soboqev (tj. timoåko-luÿniåkog podruåja bez vlasinskog kraja na krajwem jugu). Meðutim, ako izaðemo iz granica te oblasti, uoåiãemo da se skoro sve specifiånosti timoåkog govora s jedne strane i luÿniåkog sa druge mogu naãi u srpskim dijalektima izvan opisanog prostora. Soboqev s pravom istiåe da od svih obuhvaãenih govora timoåki ima najviše arhaiånih oblika. „Ovamo najverovatnije spadaju oblici kao ribare, juÿeta, piliåi, telci, 3 ålana, ålan -ti u pluralu m. r., ålan -jat kod prideva m. r., enkl. ak. ju, zamenice mi, vi, taj, toj, futurska partikula 1. l. jd. åu." Ovde bi se moglo dodati dosledno åuvawe slogovnog l, a polazeãi od Soboqevqeve tvrdwe da je timoåki govor najarhaiåniji u krugu timoåko-luÿniåkog dijalekta, moÿemo reãi da je taj govor nesumwivo najarhaiåniji meðu svim govorima prizrensko-timoåke oblasti (ako ne uzmemo u obzir umnogome osobene iseqeniåke govore u Rumuniji). 4.14. Podela koju je uveo Soboqev ne protivreåi staroj podeli na „timoåki" i „luÿniåki" poddijalekat, pri åemu prvi obuhvata i belopalanaåki i pirotski govor. Granica izmeðu dvaju poddijalekata nalazi se juÿno od Nišave, na pirotskom sektoru desetak km od te reke, a na belopalanaåkom još znatno bliÿe Nišavi. U luÿniåki poddijalekat spada i vlasinski govor na krajwem jugu, koji Soboqevqevo izlagawe nije obuhvatilo, a kojem bi verovatno trebalo pripisati, u okviru juÿnog poddijalekta, isti status kao timoåkom, belopalanaåkom i pirotskom u okviru severnog. Razlozi za takvo tretirawe vlasinskog govora leÿe u wegovim znatnim odstupawima od govora Luÿnice. Poreðewe materijala u studiji Vilotija Vukadinoviãa Govor Crne Trave i Vlasine95 sa spiskom osobina kod Soboqeva, n. d. 205—206, iznosi na videlo sledeãe razlike: 1) Luÿnica znau pored znaju — Vlasina znaju; 2) L zemwa — V zevwa; 3) L mnoÿinski oblici tipa ribari — V ribare; 4) L supletivna mnoÿina telåina — V telci; 5) L enklitika ak. jd. ÿ. roda ju — V gu pored ju; 6) L enklitika dat. jd. ÿ. r. voj — V ðu pored voj;
94 95

Jakša Diniã, Reånik timoåkog govora. — SDZb, 1988, kw. XXXIV, 12. Vilotije Vukadinoviã, Govor Crne Trave i Vlasine. — SDZb, 1996, XLII, 1—317.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

201

7) L liåna zamenica prvog lica mnoÿine mi — V mie i nie pored mi; 8) L liåna zamenica 2. lica mnoÿine vi — V vie pored vi; 9) L pokazna zamenica ÿ. r. jednine taj — V taja i tÍj pored taj; 10) L pokazna zamenica sr. roda toj — V tova; 11) L futurska enklitika 1. lica jd. åu — V åe; 12) L treãe lice mnoÿine imperfekta beoše — V beše; 13) L trpni pridev ÿewen — V ÿewet. Buduãi da ukupan broj pojava razmotrenih u Soboqevqevoj tabeli iznosi 29, izlazi da je procenat neslagawa na ovoj relaciji 44,8%, što je npr. daleko više od 17,2%, koliko je Soboqev našao razlika izmeðu timoåkog i belopalanaåkog govora. Lako se zapaÿa da u nizu sluåajeva vlasinski govor odstupa od luÿniåkog osobinama „istoåne boje", a da je teško naãi primera obrnutog odnosa. Ovo daje povoda da se postavi pitawe da li, ako je reå o osovini istok—zapad, vlasinski govor spada u zapadnu grupu, zajedno sa luÿniåkim, belopalanaåkim i timoåkim, ili u istoånu, zajedno sa pirotskim. Ovom drugom rešewu protive se geografski razlozi — Vlasina leÿi gotovo na istom meridijanu kao Bela Palanka ili Kwaÿevac — a i jeziåki: poreðewe vlasinskog i pirotskog po istom metodu daje åak 19 nepodudarnosti. Vlasinski se govor, dakle, jednostavno ne uklapa u koordinatni sistem koji odgovara ostalim govorima istog dijalekta.

Slobodan Remetiã Nedeqko Bogdanoviã SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA — umesto rezimea — I treãi deo studije Srpski dijalekti i wihova klasifikacija pronaðen je u zaostavštini akademika P. Iviãa, a za štampu su ga pripremili prof. dr Slobodan Remetiã i prof. dr Nedeqko Bogdanoviã. Samo prvi deo Iviãeve sintetske rasprave imao je sreãu da bude objavqen za autorova ÿivota (ZFL, kw. XLI, 113—132), dok su drugi i treãi naðeni u verzijama nejednakog stepena doraðenosti. Drugi deo studije Srpski dijalekti i wihova klasifikacija (objavqen u ZFL, kw. XLII, 303—354), koji je za štampu priredio S. Remetiã, imao je u zateåenoj radnoj verziji i apstrakt i tekst fusnota, što, naÿalost, nije sluåaj i sa treãim, završnim delom rasprave, uz koji se mogao oåekivati opšti zakquåak, odgovarajuãi rezime, kao i spisak izvora korišãenih u radu. Umesto svega toga prireðivaåima je preostala obaveza da åitaoce obaveste o prirodi svoga posla. Drugi i treãi deo u zaostavštini naðene studije zahtevali su od prireðivaåa u suštini isti postupak. U oba sluåaja, naime, naðene su po dve verzije tekstova. I na onoj starijoj autor je grafitnom olovkom unosio mawe ili veãe izmene. Original je zatim autor fotokopirao i na fotokopiji, takoðe grafitnom olovkom, unosio obiåno sitnije, a na nekoliko mesta i obimnije izmene i dopune. Prireðivaåi su stavqeni pred zadatak išåitavawa teško åitqivog Iviãevog rukopisa. Svesni obaveze da saåuvaju potpunu autentiånost naðenih rukopisa, prireðivaåi su uradili sledeãe. a) Sve nesporno rašåitane dopune i izmene, åije je mesto, autorovom rukom, precizno naznaåeno u pripremanom rukopisu, integrisane su u tekst studije. Oni sluåajevi kod

202

PAVLE IVIÃ

kojih nisu uklowene sve sumwe da je rašåitavawe uspešno izvedeno do kraja, oznaåili smo zvezdicom i ispisali ispod osnovnog teksta rasprave (v. npr.: *30 i *32). b) Sve sitnije, obiåno pojedinaåne, napomene, znaci pitawa, verovatno Iviãeva podseãawa na liåne obaveze (dorade, dopune, provere) koje je autor ÿeleo (planirao) da izvrši, takoðe su oznaåeni zvezdicom i kurzivom štampani ispod osnovnog teksta studije. Prireðivaåi su odustali od „rašåitavawa" autorovih ideja i u sluåajevima gde bi to bilo i moguãe, dakle i tamo gde je bilo lako proniknuti u autorovu nameru, poruku. Na taj naåin prireðivaåi nauånoj javnosti predaju neku vrstu kritiåkog izdawa Iviãevih tekstova. Prireðivaåi su smatrali, a za svoje opredeqewe dobili i punu saglasnost Uredništva Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku, da je to korektnije nego bilo kakvo naše ulaÿewe u tekst profesora Iviãa. Zato su odustali i od pisawa bilo kakvog opšteg zakquåka na kraju rada, kao i od rezimea i apstrakta na poåetku treãeg dela studije. Od opredeqewa za åuvawe pune autentiånosti Iviãevog teksta prireðivaåi su odustali pred prazninom zbog nedostajawa fusnota uz treãi deo, ovde štampane, studije. Otklawawu tog nedostatka prireðivaåi su prišli na jedini moguãi naåin, dakle — krajwe selektivno. Rekonstruisawe fusnota dolazilo je u obzir jedino tamo gde su se uglavnom podrazumevali naslovi radova na koje je autor mislio. Gde god su se prireðivaåi suoåavali sa iole ozbiqnijim dilemama toga tipa, brojevi fusnota iz osnovnog teksta ostajali su i ovde bez teksta. Razume se da se iskquåivo tako moralo postupati posebno tamo gde se pretpostavqaju autorova razmišqawa o pojedinim problemima i(li) wegova diskusija sa prethodnicima ili savremenicima o spornim pitawima. Prireðivaåi su primetili da u zateåenim verzijama studije nedostaje broj fusnote 85, kao i to da je dva puta ispisana napomena 71, ali su odustali od bilo kakvih „ispravki" u tom pravcu. Deleãi radost sa ostalim poslenicima iz struke što je profesor Iviã za ÿivota uspeo da posao na toliko znaåajnoj studiji dovede i do ove faze, nadamo se da ãe se u wegovoj zaostavštini pronaãi i svi zasad nedostajuãi tekstovi i da ãe ih åitaoci imati pred sobom u narednim izdawima rada Srpski dijalekti i wihova klasifikacija. Beograd — Niš, na Boÿiã 2002. g.

Slobodan Remetiã Nedeqko Bogdanoviã SERBSKIE DIALEKTŒ I IH KLASSIFIKACIÄ — V kaåestve rezyme — I tretüä åastü issledovaniä Serbskie dialektœ i ih klassifikaciä obnaruÿena v nasledstve akademika P. Iviåa; dlä peåati ee podgotovili prof. d-r Slobodan Remetiå i prof. d-r Nedelüko Bogdanoviå. Lišü pervoö åasti sintetiåeskogo nauånogo truda P. Iviåa udalosü vœöti iz peåati pri ÿizni avtora (ZFL, kn. XLI, 113—132), v to vremä kak vtoraä i tretüä obnaruÿenœ v variantah s raznoö stepenüy nezaveršennosti. Vtoraä åastü issledovaniä Serbskie dialektœ i ih klassifikaciä (opublikovannaä v ZFL, kn. XLII, 303—354), podgotovlennaä k peåati S. Remetiåem, v tom raboåem variante, v kotorom ee zastali, soprovoÿdalasü i abstraktom i tekstom primeåaniö, kotorœh, k soÿaleniy, ne bœlo v tretüeö, okonåatelünoö, åasti soåineniä, gde moÿno bœlo oÿidatü obøiö vœvod, sootvetstvuyøee rezyme, a takÿe spisok istoånikov, ispolüzovanœh v rabote. Vmesto vsego çtogo redaktorœ vzäli na sebä obäzannostü soobøitü åitateläm o haraktere svoeö rabotœ. Vtoraä i tretüä åasti obnaruÿennogo v nasledstve soåineniä trebovali ot redaktorov, po suti dela, odnogo i togo ÿe podhoda. Drugimi slovami, v oboih sluåaäh obnaruÿeno po dva varianta tekstov. I v tom bolee starom variante avtor karandašom vnosil menüšie ili bolüšie izmeneniä. Potom avtor sdelal kserokopiy podlinnika i na kserokopii, takÿe karandašom, vnosil obœåno melkie, a v neskolükih mestah i bolee krupnœe izmeneniä i dopolneniä. Zadanie redaktorov sostoälo v tom, åtobœ vœåitatü ne

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

203

oåenü razboråivuy rukopisü P. Iviåa. Osoznavaä svoy obäzannostü sohranitü polnuy autentiånostü obnaruÿennœh rukopiseö, redaktorœ sdelali sleduyøee. a) Vse bessporno vœåitannœe dopolneniä i izmeneniä, mesto kotorœh rukoö avtora toåno otmeåeno v podgotavlivaemoö rukopisi, vnesenœ v tekst issledovaniä. Te sluåai, u kotorœh ne ustranenœ vse somneniä v tom, åto vœåitka uspešno sdelana do konca, mœ oboznaåili zvezdoåkoö i priveli pod osnovnœm tekstom soåineniä (sm., napr.: *30 i *32). b) Vse bolee melkie, obœåno otdelünœe primeåaniä, voprositelünœe znaki, predstavläyøie soboö, veroätno, napominaniä P. Iviåa o ego liånœh obäzannostäh (dorabotki, dopolneniä, proverki), kotorœe avtor hotel (planiroval) provesti, takÿe oboznaåenœ zvezdoåkoö i napeåatanœ kursivom pod osnovnœm tekstom issledovaniä. Redaktorœ otkazalisü ot „vœåitki" avtorskih ideö takÿe i v sluåaäh, v kotorœh çto bœlo bœ vozmoÿno sdelatü, sootvetstvenno, i v teh sluåaäh, v kotorœh bœlo legko proniknutü v avtorskoe namerenie, v ego mœslü. Takim obrazom, redaktorœ predayt nauånoö glasnosti opredelennœö vid kritiåeskogo izdaniä tekstov P. Iviåa. Redaktorœ såitali, åto çto bolee korrektno, åem lyboe ih vmešatelüstvo v tekst professora Iviåa, i dlä takogo svoego rešeniä poluåili polnoe soglasie Redakcii Sbornika Maticœ serbskoö po voprosam filologii i lingvistiki. Poçtomu oni otkazalisü sdelatü kakoö bœ to ni bœlo obøiö vœvod v konce rabotœ, a takÿe i rezyme i abstrakt v naåale treteö åasti issledovaniä. Ot svoego rešeniä sohranitü polnuy autentiånostü teksta P. Iviåa redaktorœ otkazalisü po priåine pustotœ, kotoraä suøestvovala iz-za nedostatka snosok v tretüeö åasti zdesü publikuemogo nauånogo truda. K ustraneniy çtogo nedostatka redaktorœ podošli edinstvennœm vozmoÿnœm obrazom, to estü kraöne vœboroåno. Rekonstrukciä snosok bœla vozmoÿna lišü tam, gde, glavnœm obrazom, podrazumevalisü zaglaviä rabot, na kotorœe avtor ukazœval. Vezde, gde redaktorœ stalkivalisü s åutü bolee serüeznœmi dilemmami dannogo tipa, nomera snosok iz osnovnogo teksta ne soprovoÿdalisü otdelünœm tekstom primeåaniö. Razumeetsä, sledovalo postupatü isklyåitelüno tak, osobenno tam, gde predpolagalisü avtorskie razmœšleniä ob otdelünœh problemah i(li) ego diskussiä s predšestvennikami ili sovremennikami o spornœh voprosah. Redaktorœ zametili, åto v obnaruÿennœh variantah soåineniä otsutstvuet nomer snoski 85, a takÿe i to, åto dvaÿdœ napisano primeåanie 71, no oni otkazalisü ot kakih bœ to ni bœlo „ispravleniö„ v çtom napravlenii. Razdelää radostü s ostalünœmi kollegami po specialünosti, åto professor Pavle Iviå eøe pri ÿizni sumel rabotu nad stolüko znaåitelünœm issledovaniem privesti k çtoö faze, nadeemsä, åto v ego nasledstve budut obnaruÿenœ i vse tekstœ, kotorœh poka ne hvataet, i åto oni poävätsä pered åitatelem v sleduyøih izdaniäh nauånogo truda Serbskie dialektœ i ih klassifikaciä. Belgrad—Niš, v denü Roÿdestva Hristova 2002 g.

SPISAK LITERATURE I SKRAÃENICA U zaostavštini profesora P. Iviãa dosad nije pronaðen ni spisak radova kojima se autor koristio u izradi ove sintetske studije. Åitaoci mogu samo pretpostavqati u kakvom obliku je bio zamišqen (ili eventualno na papiru iskazan) Iviãev odnos prema korišãenim izvorima. Jasno je samo to da je rasprava nastala u kontekstu autorovog detaqnog uvida u dijalektološku literaturu objavqenu od vremena štampawa wegovih dveju dijalektologija, dvaju sistematskih pregleda srpsk(ohrvatsk)ih dijalekata 1956 (1985) i 1958 (1994) godine. Dovedeni u situaciju da biraju izmeðu dveju, sticajem nemilih okolnosti iznuðenih solucija: da li da saåine spisak korišãenih, a navedenih (ili nagoveštenih) naslova studija ili da raspravu ostave bez bibliografije, prireðivaåi su se, iako svesni rizika koji neminovno podrazumevaju poduhvati ovoga tipa, ipak odluåili za onu prvu. Spisak radova i skraãenica saåinio je S. Remetiã. U bibliografiju su uneti: a) naslovi priloga koje je prof. Iviã u odgovarajuãem bibliografskom obliku sƒm navodio; b) pojedini znaåajni radovi åija je

204

PAVLE IVIÃ

prepoznatqivost u tekstu studije oåigledna, a vaÿnost nesporna (prilozi M. Popoviãa, P. Skoka, R. Simiãa i sl.); v) radovi koje su prireðivaåi uneli rekonstruišuãi fusnote (naslovi koji su u tekst ušli iskquåivo tim putem štampani su sa zvezdicom u poåetku). *Ronelle Alexander. Torlak Accentuacion. — Slavistische Beiträge, München (Verlag Otto Sagner), 1975, Band 94. Radomir Aleksiã i Slavko Vukomanoviã, Osnovne osobine aleksandrovaåkog i bruskog govora. — Anali Filološkog fakulteta, Beograd (Filološki fakultet), 1966, kw. 6, 291—319. Jugoslava Arsoviã, Glavne fonetske osobine govora Blaca i okoline. — PPJ, 1973, kw. 9, 55—77 + karta. Danilo Barjaktareviã, Govorne osobine Gwilana. — Gjurmime Albanologjike. Albanološka istraÿivawa, Priština, 1965, kw. IX, 417—435. Preštampano u: Danilo Barjaktareviã, Dijalektološka istraÿivawa. — Priština (Jedinstvo), 1977, 226—299. Danilo Barjaktareviã, Akcenat novopazarsko-sjeniåkih govora. — ZFFP, 1963, kw. I, 1—148. Danilo Barjaktareviã, Glasovne i morfološke osobine u govoru sela Åumiãa. — ZFL, 1961—62, kw. IV—V, 12—21. D. Barjaktareviã, Jeziåke osobine leposaviãke komune. — Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, Priština, 1964, kw. VII—VIII, 417—434. Dr Danilo Barjaktareviã, Sredwoibarska govorna zona. — ZFFP, 1964—65, kw. II, 57—113. Dr Danilo Barjaktareviã, Bihorski govor. Fonetske osobine i akcenat. — ZFFP, 1966, kw. III, 9—79. Danilo Barjaktareviã, Bihorski govor. Morfološke i sintaksiåke osobine. — ZFFP, 1967, kw. IV, 1—39. Danilo Barjaktareviã, Novopazarsko-sjeniåki govori. — SDZb, 1966, kw. XVI, I—XIV + 1—177. Danilo Barjaktareviã, Klasifikacije štokavskih ijekavskih govora. ZFFP, 1969, kw. VI, 16—27. D. Barjaktareviã, Presek razvoja govornih osobina Ibarskog Kolašina. — Vrawski glasnik, Vrawe, 1973, kw. IX, 249—262. Dr Danilo P. Barjaktareviã, Govor Srba u Metohiji. — Priština (Jedinstvo), 1979, str. 1—335. A. Beliã, Dijalekti istoåne i juÿne Srbije. — SDZb, 1905. kw. I, str. I—CXII + 1—715 (sa dvema kartama). A. I. Beliåæ, Zamýtki po åakavskimæ govoramæ. — Izvýstßä Otdýlenßä russkago äzœka i slovesnosti Imperatorskoö Akademßi Naukæ, St. Peterburgæ, 1909, XIV/2, 181—266. Nedeqko Bogdanoviã, Govor Aleksinaåkog Pomoravqa. — SDZb, 1987, kw. XXXIII, str. 7—302. Marinko Boÿoviã, Govori Sredwega Ibra. — Priština (Univerzitet u Prištini), 1983, str. 1—340. Marinko Boÿoviã, Govor Ibarskog Kolašina. — Priština (Institut za srpsku kulturu), 1998, str. 1—204 + dve karte. Dušanka Bojaniã-Lukaå, O prošlosti Galipoqskih Srba. — Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, 1967, kw. 48, 91—94. Dragan Borisavqeviã, Govor Prokupqa i okoline. — Tok, Prokupqe, 1988, kw. 20—21, 83—122.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

205

Dalibor Brozoviã, O problemu ijekavskošãakavskog (istoånobosanskog) dijalekta. — Hrvatski dijalektološki zbornik, Zagreb, 1966, knj. II, 119—208. Mileta Bukumiriã, Iz ratarske leksike Goraÿdevca (kod Peãi). — PPJ, 1983, kw. 19, 71—105. BHDZb — Bosanskohercegovaåki dijalektološki zbornik, Sarajevo (Institut za jezik). André Vaillant, La langue de Dominko Zlatariã — Travaux publiés par l'Institut d'études slaves, Paris, 1931, knj. VI: Morphologie (II), str. 1—395. A. V. Vaillant, Grammaire comparée des langues slaves. — Paris, 1973, IV. Viktor Vesku, O poreklu govora „Banatskih Crnogoraca". — ZFL, 1971, kw. XIV/2, 199—208. Victor Vescu, Govor Banatske Crne Gore. — ZFL, 1976. kw. XIX/1, 115—172. *Boÿo Vidoeski, Kumanovskiot govor. — Institut za makedonski jazik, Skopje, 1962, str. 1—349 + karta. Boÿidar Vidoeski, Dijalektite na makedonskiot jazik. Tom 1. — Skopje (Makedonska akademija na naukite i umetnostite), 1998, str. 365 (sa 45 karata). Dragomir Vujiåiã, Govori sjeverozapadne Bosne. — BHDZb, 1979, kw. II, 9—24. Dragomir Vujiåiã, Govori sjeverne i sjeveroistoåne Bosne. Fonetske osobine. — BHDZb, 1985, kw. 5, 11—170. Dragomir Vujiåiã i Asim Peco, Govori centralne, jugoistoåne i jugozapadne Bosne. — BHDZb, 1990, kw. VI, 13—247. Vilotije Vukadinoviã, Govor Crne Trave i Vlasine. — SDZb, 1996, kw. XLII, str. 1—317. Milosav Vukiãeviã, O akcentu u vuåitrnskom govoru danas. — Ogledi iz dijalektoloških istraÿivawa, Priština, 1993, 67—76. Preštampano iz: Baština, Priština (Institut za prouåavawe kulture Srba, Crnogoraca, Hrvata i Muslimana), 1991, sv. 1, 92—101. Milosav Vukiãeviã, Govori Kragujevaåke Lepenice. — Priština (Univerzitet u Prištini), 1995, str. 1—248. Jasmina Grkoviã, Prilog poznavawu dijalekatske leksike Šumadije. — PPJ, 1982, kw. 18, 125—153. Milica Grkoviã, Akcenat imenica u govoru sela Åumiãa. — PPJ, 1967, kw. 3, 111—140. Milica Grkoviã, Akcenat prideva u åumiãkom govoru. — PPJ, 1968, kw. 4, 161—167. Milica Grkoviã, Dijalekatski tekstovi sa Kopaonika. — PPJ, 1971, kw. 7, 157—166. Milorad Dešiã, Zapadnobosanski ijekavski govori. — SDZb, 1976, kw. XXI, str. 1—316 (sa 1 + 4 karte). Jakša Diniã, Reånik timoåkog govora. — SDZb, 1988, kw. XXXIV, 7—335; Dodatak Reåniku timoåkog govora. — SDZb, 1990, kw. XXXVI, 381—422; Reånik timoåkog govora (drugi dodatak). — SDZb XXXVIII, 379—586. Gordana Dragin, Studeniåki govor na zapadnoj ivici kosovsko-resavskog podruåja. — O srpskim narodnim govorima. Nauåni skup, Despotovac, 21—22. 8. 1996. Dani srpskog duhovnog preobraÿewa, IV, Despotovac (Narodna biblioteka „Resavska škola"), 1997, 99—104. Milan Dragiåeviã, Govor liåkih jekavaca. — SDZb, 1986, kw. XXXII, 7— 238 + 3 karte. Milan Dragiåeviã, O sudbini sekvenci cý i cvý u našim ijekavskim govorima. — SJ, 1997, kw. II, 97—102. Petar Ðukanoviã, Govor Dragaåeva. — SDZb, 1995, kw. XLI, 1—240 (sa kartom).

206

PAVLE IVIÃ

Radosav Ðuroviã, Refleksi jata u okolini Priboja. — SDZb, 1980, kw. XXVI, 235—317 + 2 karte. Radosav J. Ðuroviã, Govor Višegradskog Starog Vlaha u dijalekatskom kompleksu Starog Vlaha i jugoistoåne Bosne. — O srpskim narodnim govorima. Nauåni skup, Despotovac, 21—22. 8. 1996. Dani srpskog duhovnog preobraÿewa, IV, Despotovac (Narodna biblioteka „Resavska škola"), 1997, 209—219. Radosav J. Ðuroviã, O akcentu sela Drenåa (kod Aleksandrovca Ÿupskog) u dve verzije: Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Nišu. Serija: Srpski jezik i kwiÿevnost. — Niš, 1996, 209—232; Šest ogleda o srpskim akcentima. — Uÿice (Kulturno-prosvetna zajednica Uÿice, Uåiteqski fakultet Uÿice), 1996, 9—37. Gl. Elezoviã, Izveštaj sa dijalektološkog putovawa od Vuåitrna do Peãi. — SDZb, 1911, kw. II, 464—473. Gl. Elezoviã, Reånik kosovsko-metohiskog dijalekta. — SDZb, 1932, kw. IV (I), str. I—XXIII + 1—477; SDZb, 1935, kw. VI (II), str. 1—587. Feridun Emecen, Istorija jedne migracije s poåetka XVI stoleãa. Sremski izgnanici na Galipoqu. — Istorijski åasopis (Beograd), 1995—96, XLII—XLIII, 237—253. ZFL — Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska). ZFFP — Zbornik Filozofskog fakulteta u Prištini. Dr Pavle Iviã, Dijalektologija srpskohrvatskog jezika. Uvod i štokavsko nareåje. — Novi Sad (Matica srpska), 1956, str. 216 (sa kartom). Drugo izdawe 1985. *Dr Pavle Iviã, Izveštaj o dijalektološkoj ekskurziji po uÿoj Srbiji oktobra 1959. — Godišwak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Novi Sad), 1959, kw. IV, 397—400. Pavle Iviã, O pitawu smederevsko-vršaåkog dijalekta. — NJ, n. s., 1959, kw. IX, sv. 7—10, 283—290. Dr Pavle Iviã, Jedna doskora nepoznata grupa štokavskih govora: govori sa nezamewenim jatom. — Godišwak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Novi Sad), 1956, kw. I, 146—160. Dr Pavle Iviã, Mesto banatskog herskog govora meðu srpskim dijalektima. — Novi Sad, 1958 (poseban otisak iz zbornika „Banatske Here"), 326—353. Pavle Iviã, O govoru galipoqskih Srba. — SDZb, 1957, kw. XII, str. XXI + 520. Pavle Iviã i Slobodan Remetiã, Trijebine (OLA 78). — FO, 559—565. Pavle Iviã, Razlike meðu govorima kosovsko-resavskog dijalekta. — O srpskim narodnim govorima. Nauåni skup, Despotovac, 21—22. 8. 1996. Dani srpskog duhovnog preobraÿewa, IV, Despotovac (Narodna biblioteka „Resavska škola"), 1997, 41—44. Pavle Iviã, Ÿarko Bošwakoviã, Gordana Dragin, Banatski govori šumadijsko-vojvoðanskog dijalekta. — SDZb, 1994, kw. XL, Prva kwiga: Uvod i fonetizam, str. 1—419; SDZb, 1997, kw. XLIII, Druga kwiga: Morfologija, sintaksa, zakquåci, tekstovi, str. 1—586. Pavle Iviã, Neoakut na padinama Kopaonika. — ZFL, 1994, kw. XXXVII, 239—246. Pavle Iviã, O kosovsko-resavskom govoru Åobanca blizu Sentandreje. — Sentandrejski zbornik, Beograd (Srpska akademija nauka i umetnosti. Sentandrejski odbor), 1997, kw. 3, 225—237.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

207

Pavle Iviã, O jeziku. U kwizi: Republika Srpska Krajina. — Knin — Beograd (Srpsko kulturno društvo „Sava Mrkaq", Topusko. Srpsko kulturno društvo „Zora", Knin), 1996, 143—158. Pavle Iviã, Ÿupski govor kao najtipiåniji predstavnik kosovsko-resavskog dijalekta. — Zbornik radova sa nauånog skupa o Aleksandrovaåkoj ÿupi, odrÿanog u Aleksandrovcu 1997 (u štampi). Pavle Iviã, Die serbokroatischen Dialekte. Ihre Struktur und Entwicklung. Erster Band. Allgemeines und die štokawische Dialektgruppe. — Mouton and co., 'S-Gravenhage, 1958, str. 325. Pavle Iviã, O poreklu ijekavskog govora u benkovaåkom kraju. — Benkovaåki kraj kroz vjekove, Zbornik 1, Benkovac, 1987, 157—170. Pavle Iviã, Der vokal æ als lebendiges Phonem in den serbokroatischen Mundarten. — International Journal of Slavic Linguistics and Poetics ('s-Gravenhage), 1959, I—II. 48—54. Pavle Iviã, Structure and typology of dialectal differentiation. — Preprints of Papers for the Ninth International Congress of Linguists August 27—31, 1962, Cambridge, Mass., Cambridge, Mass., 1962, 174—179 [tekst objavqen u odgovarajuãem zborniku referata 1964. godine]. Stjepan Ivšiã, Iz naše akcentuacije i dijalekatske problematike. — Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Zagrebu (Zagreb), 1951, knj. I. Dušan Joviã, Trsteniåki govor. — SDZb, 1968, kw. XVII, str. XVI + 238 + karta. JF — Juÿnoslovenski filolog, Beograd. *Marina Kostiã, Prvo lice jednine prezenta u govoru Gorwe Påiwe. — PPJ, 1997—98, kw. 28/29, 191—203 (sa kartom). Dr Ilse Lehiste i dr Pavle Iviã, Fonetska analiza jedne slavonske akcentuacije. — NSSVD, 1977, kw. 6, sv. 1, 67—84. *Aleksandar Loma, Jeziåka prošlost jugoistoåne Srbije u svetlu toponomastike. — Govori prizrensko-timoåke oblasti i susednih dijalekata. Zbornik radova sa nauånog skupa (Niška Bawa, juna 1992), Niš (Filozofski fakultet u Nišu, Institut za srpski jezik SANU Beograd, Centar za nauåna istraÿivawa SANU i Univerziteta u Nišu), 1994, 107—136. Miodrag Markoviã, Reånik narodnog govora u Crnoj Reci. — SDZb, 1986, kw. XXXII, 243—500. Fahra Matijaševiã, Akcenat glagola u savremenom mostarskom govoru u odnosu na Vukov i Daniåiãev sistem. — JF, 1963—64, kw. XXVI/1—2, 337—368. Miloš S. Moskovqeviã, O Iviãevu „smederevsko-vršaåkom dijalektu". — NJ, n. s., 1958, kw. IX, sv. 3—4, 102—107. M. S. Moskovqeviã, Seãawe na jednu dijalektološku ekskurziju s profesorom Beliãem. — NJ, n. s., 1960, kw. X, sv. 3—6, 81—84. Miroslav B. Nikoliã, Govor sela Gorobiqa (kod Uÿiåke Poÿege). — SDZb, 1972, kw. XIX, 619—746. Miroslav Nikoliã, Govori srbijanskog Polimqa. — SDZb, 1991, kw. XXXVII, str. 548. NJ — Naš jezik, Beograd. NSSVD — Nauåni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd (Meðunarodni slavistiåki centar Srbije). Dr Milivoj Pavloviã, Govor Jaweva. Meðudijalekatski i miksoglotski procesi. — Novi Sad (Matica srpska), 1970, str. 209. Radoslav M. Pavloviã, Oblici deklinacije i konjugacije u govoru podruåja Raåe Kragujevaåke (s posebnim osvrtom na akenat). — SDZb, 1982, kw. XXVIII, 7—61.

208

PAVLE IVIÃ

Dr Dragoqub Petroviã, O govoru Zmijawa. — Biblioteka ZFL, Novi Sad (Matica srpska. Kwiÿevno odeqewe), 1973, str. 214 (s kartom). Dr Dragoqub Petroviã, Govor Banije i Korduna. — Novi Sad — Zagreb (Matica srpska — Prosvjeta), 1978, str. 205 (sa tri karte). Asim Peco, Govor istoåne Hercegovine. — SDZb, 1964, kw. XIV, str. 1—200 (s kartom). Asim Peco, Mjesto centralnohercegovaåkog govora meðu ostalim govorima današwe Hercegovine. — JF, 1961—62, kw. XXV, 295—328. Asim Peco, Govori sjeverne i sjeveroistoåne Bosne. Morfologija. — BHDZb, 1985, kw. V, 201—336. *Asim Peco—Branislav Milanoviã, Resavski govor. — SDZb, 1968, kw. XVII, 241—366 + karta. *Asim Peco, Govor ðerdapske zone (fonetsko-morfološke osobine). — ZFL, 1972, kw. XV/1, 177—210. Asim Peco, Akcenat sela Ortiješa. — Nauåno društvo NR Bosne i Hercegovine, Graða, X, Sarajevo, 1961, 5—51 (poseban otisak). Asim Peco, Govori sjeverozapadne Bosne. Morfološke osobine. — BHDZb, 1979, knj. II, 119—157. Dr Asim Peco, Pregled srpskohrvatskih akcenata. Peto izdanje. — Nauåna knjiga (Beograd), 1991, str. 311. Mitar Pešikan, Stawe prouåavawa crnogorske govorne zone i daqi zadaci. — ZFL, 1970, kw. XIII/1, 185—194. Mitar Pešikan, Jedan opšti pogled na crnogorske govore. — ZFL, 1979, kw. XXII/1, 149—169. Milko Popoviã, Die Betonung in der Mundart von Ÿumberak. — Archiv für slavische Philologie Berlin, 1929, VI, 345—363. Milko Popoviã, Ÿumberaåki dijalekat. — Zagreb, 1938, XXXII + 64 (s kartom). PPJ — Prilozi prouåavawu jezika, Novi Sad (Izdaje Katedra za juÿnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu). Prvoslav Radiã, Crtice o govoru sela Mråe u kuršumlijskom kraju. — SDZb, 1990, kw. XXVI, 1—75. Prvoslav Radiã, O govoru Gorwe Toplice. Rezultati i perspektive istraÿivawa. — O srpskim narodnim govorima. Nauåni skup, Despotovac, 21—22. 8. 1996. Dani srpskog duhovnog preobraÿewa, IV, Despotovac (Narodna biblioteka „Resavska škola"), 1997, 55—68. Ivana Radoiåiã, Fonološki opis govora leposaviãke okoline. — PPJ, 1996, kw. 27, 32—52. *Sofija Rakiã-Milojkoviã, Osnovne fonetske osobine govora Dowe Mutnice (kod Paraãina). — PPJ, 1987, kw. 23, 29—61. *Sofija Rakiã-Milojkoviã, Pastirska terminologija Krivovirskog Timoka. — SDZb, 1993, kw. XXXIX, 7—148. Sofija Rakiã-Milojkoviã, Osnove morfološkog sistema govora Dowe Mutnice (kod Paraãina). — SDZb, 1990, kw. XXVI, 75—117. Slobodan Remetiã, Kula (OLA 70). — FO, 521. Slobodan Remetiã, Drenåa (OLA 81). — FO, 570. Slobodan Remetiã, Govori centralne Šumadije. — SDZb, 1985, kw. XXXI, str. I—XIX + 1—555. Slobodan Remetiã, Srpski prizrenski govor I (glasovi i oblici). — SDZb, 1996, kw. XLII, 319—614. *A. Saviãeviã, Govor Dowe Bele Reke. — Razvitak (Zajeåar), 1981, br. 1. SDZb — Srpski dijalektološki zbornik, Beograd. Radoje Simiã, Levaåki govor. — SDZb, 1972, kw. XIX, 1—618 + karta.

SRPSKI DIJALEKTI I WIHOVA KLASIFIKACIJA (¡¡¡)

209

*Radoje Simiã, Skica za dijalektološku kartu severne Srbije. — Jugoslovenski seminar za strane slaviste (Beograd), 1980, kw. 31, 93—136. SJ — Srpski jezik, Beograd. P. Skok, Mundartliches aus Ÿumberak (Sichelburg). — Archiv für slavische Philologie, Berlin, 1911, XXXII, 363—383; 1912, XXXIII, 338—375 (s kartom). A. N. Sobolev, Issledovaniä po slavänskoö dialektologii. — Moskva, 1988, 100—167. *Andrej N. Soboqev, Timoåko-luÿniåki govori u juÿnoslovenskoj å, x-zoni. — Govori prizrensko-timoåke oblasti i susednih dijalekata. Zbornik radova sa nauånog skupa (Niška Bawa, juna 1992), Niš (Filozofski fakultet u Nišu, Institut za srpski jezik SANU, Beograd, Centar za nauåna istraÿivawa SANU i Univerziteta u Nišu), 1994, 85—106. Andrej N. Soboqev, O pirotskom govoru u svetlosti najnovijih istraÿivawa. — Pirotski zbornik, Pirot, 1995, kw. 21, 195+211 + dve karte. *A. N. Sobolev, O dialektologiåeskom atlase Vostoånoö Serbii i Zapadnoö Bolgarii. — Issledovaniä po slavänskoö dialektologii, Institut slavänovedeniä RAN, Moskva, 1988, kn. 5 (Aktualünœe problemœ slavänskoö lingvogeografii), 100—143 + 23 karte. *Andreö N. Sobolev, Kategoriä padeÿa na periferii balkanoslavänskogo areala. — ZFL, 1991, kw. XXXIV/1, 93—139. *Andrej N. Soboqev, O nekim juÿnoslovenskim govornim oazama u istoånoj Srbiji, zapadnoj Bugarskoj i Rumuniji. — ZFL, 1995, kw. XXXVIII/2, 183—207. *Andrej N. Sobolev, Dijalekatski tekstovi iz sela Vratarnice. — ZFL, 1992, kw. XXXV/1, 237—251. *Andreö N. Sobolev, Govor sela Vratarnica v vostoånoö Serbii v istoriåeskom i arealünom osveøenii (K postanovke problemœ yÿnoslavänskoö å-, x- zonœ). — München (Verlag Otto Sagner), 1994, str. 230 (sa trima kartama). *Andrej N. Sobolev, Sprachatlas Ostserbiens und Westbulgariens I—III. — Scripta Slavica, Biblion Verlag (Marburg/Lahn), 1998. M. Stevanoviã, Ðakovaåki govor. — SDZb, 1950, kw. XI, IV + 1—152. Igrutin Stevoviã, Šumadijski govor u Gruÿi s osobitim osvrtom na akcente. — SDZb, 1969. kw. XVIII, 401—635 + karta. Milosav Tešiã, Govor Qeštanskog. — SDZb, 1977, kw. XXII, 159—328 (s kartom). Milosav Tešiã, Fonetske osobine govora azbukovaåkog sela Uzovnice. — 1978, kw. XXXIV, 169—191. *Mile Tomiã, Govor Sviniåana. — SDZb, 1984, kw. XXX, 7—265. Mile Tomiã, Govor Radimaca. — SDZb, 1987, kw. XXXIII, 303—474. Mile Tomiã, Reånik radimskog govora. — SDZb, 1989, kw. XXXV, 1—174. Radmila Triåkoviã, Galipoqski Srbi i Jagodina. — Istorijski åasopis (Beograd), kw. XXIX—XXX, 1982—1983, 129—142. Drago Ãupiã, Dragoqub V. Koriãanac, Onomastika Bogutovca. — Onomatološki prilozi, Beograd (Srpska akademija nauka i umetnosti), 1997, kw. XIII, 575—614. FO — Fonološki opisi srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih, slovenaåkih i makedonskih govora obuhvaãenih Opšteslovenskim lingvistiåkim atlasom. — Sarajevo (Posebna izdanja Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, knj. LV. Odjeljenje društvenih nauka, knj. 9), 1981, str. VIII (nepag.) + 828 + karta. Jovan Cvijiã, Metanastaziåka kretawa. Wihovi uzroci i posledice. — Srpski etnografski zbornik, Beograd (Srpska kraqevska akademija), 1922, kw. XXIV [VIII] + 96 + karta.