You are on page 1of 6

Filozofski fakultet Univerzitet Novi Sad

Domanoviev (pod) smeh Seminarski Rad

Prof. dr Radoslav Erakovi

student: Mirjana Puhaa

Domanoviev (pod) smeh

Radoje Domanovi je pisac koji je obeleio svojim delima vreme u kome je iveo i stvarao, i dao jasnu viziju Srbije i srpskog drutva kakvog ga vidimo i ivimo danas. Ostao je svevremen, aktuelan pisac humoristiko satirikih portreta, alagoriskoh parabola, parodinih pseudoeseja, ironina alegorija, satirikih gorteski, proniciljiv kritiar... Domanovi svojim satirinim priama i danas snano ivi u srpskom drutvu, koje je od njegovog vremena uspelo da malo toga promeni i pritom sauva sve one mane sopstvenog mentaliteta. Kako je ranije zapazio Jovan Skerli on je svojim delima igrao Juvenalsku ulogu i s pravom je tada uporeivan sa Donatanom Sviftom, jer je upravo Svift uveo u knjievnost tu vrstu eseja naroite miseone burleske komponovan iz slobodno povezanih britkih ironinih satirikih zapaanja ljudskoj gluposti, lai i bezobzirnosti sve to nalazimo u tekstu Ozbiljne, naune stvari. Postao je sinonim za satiru, te je Jovan Dereti napisao: Domanovi je stvorio situacije i simbole univerzalnog znaaja, a njegove slike izopaenosti pojedinca i drutva pod presijom despotskih, totalitarnih reima jedna da mogu ikada izgubiti aktuelnost. Domanovi je jasno oseao epohu u kojoj je stvarao kao i ljude toga doba, ali pre svega njegov akcenat i aoka su usmereni na specifine odlike srpskog mentaliteta (kako pojedinca tako i celopuknog drutva). U srpsku knjievnost uao je priama iz palanakog i seoskog ivota; 1893 pripovetkom iz malovarokog ivota Roendan i pripovetkom Objava i 1895pripovetkom iz seoskog ivota Na meseini to je bilo u saglasnosti sa optim knjievnim tokovima toga vremena, ali svoj puni izraz io je u humoristiko satirikim priama koje intezivno objavljuje od 1898 do 1903 godine: Ukidanje strasti, Ne razumem, Pozorite u palanci (1898); Danga, Ozbiljne, naune stvari (1899); Voa, Kraljevi Marko po drugi put meu Srbima (1901); Stradija, Razmiljanje jednog obinog srpskog vola, Mrtvo more (1902). Oblici parodino satirine prie prepoznatljivi su u ranim proznim pokuajima Milovana Gliia, da bi svoj puni izraz dostigle u satirama Domanovia, jer ono to je Glii samo najavio u svojim kratkim tekstovima Domanovi e razviti u zaokruen oblik satirike parodije pseudoeseja koji je dao u dva pripovedaka ogleda Ozbiljne naune stvari i Hajduk Stanko po kritiarskom receptu g. Momila Ivania.

Njegov rad, njegova dela postali su primer kako zemlja koja je prolazila kroz snane politike promene, nacionalne uzlete i padove, zanose i iluzije moe biti dobar oslonac za snaan umetniki podsticaj, kao to je knjievnost svojim provokativnim alegorijama, razornom ironijom moe voditi razgovor sa stvarnou i uticati na ono to ona sama eli da porui, da upravo ona knjievna dela koja jasno ucrtavaju period i ljude u kojima su nastajala mogu nastaviti da ive i potvruju se kao univerzalna istina, kao odlika ljudske prirode uope u ma kakvim uslovima, da se ti isti junaci nalaze. Okolnosti su moda razliite, ali njihove mane i nedostaci, odlike njihovog karaktera ostaju kao ig koji niko ne eli da izbrie. Njegova dela su dokumenti jednog ivota koji pripada prolosti, ali samo mu pripada jer njegovi tekstovi i danas pogaaju u sam centar bolesnog srpskog drutva. Nasuprot Gliieve naglaene ironizacije, osnovna karakteristika Domanovievog pseudoeseja je upravo taj sarkastian i polemiki ton, kao i provokativno, direktvo ili aluzivno razobliavanje formalizma i mistifikacije domae nauke, ali naroito imenovanje njenih glavnih vinovnika. Dok je u satirikim pripovetkama azobliavao malograanski mentalitet i filosofiju ivljenja, i kao to je igosao politike anomalije i strasti i duhovito ismejavao paradokse obrazovnog sistema, tako se u satirkom pseudoeseju obraunava sa megalomanskom malograantinom u nauci, knjievnoj kritici i javnom ivotu uopte sa malograanskim merilima i okvirima. Kompozicija njegovih Ozbiljnih, naunih stvari modelovana je kao nauna rasprava pa iako se Domanovi osvre na sve naune discipline kod Srba, njegov umetniki cilj jeste polemika odbrana Janka Veselinovia. On se otro razraunavao sa diletantizmom u savremenoj kritici u kojoj se nalaze oni koji su propali na svim ostalim poljima, pa su se okrenuli kritici (da bi bar na tom neto zaradili) i to kritici domaih dela. Na to se Domanovi osvrnuo u svom tekstu Hajduk Stanko po kritiarskom receptu g. Momila Ivania te parodirajui odreeni kritiarsko metod preporuio kako bi roman trebao da se pie i kakvog junaka bi Janko Veselinovi trebao da stvori. Parodini smeh ovde proizilazi iz kominog preuveliavanja nedostataka i unutranjih slabosti i onoga to se parodira. U srpskoj knjievnosti parodino je rodovno uslonjeno i satirikim razobliavanjem stvarnosnih anomalija. Smeh je zapravo esteski i psiholoki fenomen, ako je komino estetski i etiki fenomen koji se nalazi u samoj predmetnoj stvarnosti, dok je doivljaj kominog potpuno individualni psiholoki i umetniki fenomen karakterisrian samo za oveka i manifestuje se samo kroz etos smeha kojim se i odreuje unutranji stav prema kominom. Domanoviev smeh se iskazuje na dva preovlaujua naina: kroz postupak kominog preuveliavanja (karikaturalno, hiperboliko, groteskno) i kroz postupak komine inverzije (izokretanja

oigledih istina) ostvaren uz upotebu figura prenesenog znaenja (aluzija, alegorija, ironija, eufemizam...). Njegov smeh je i dalje vrlo iv, vrlo aktuelan jer dok itamo Dangu, Stradiju, Ukidanje strasti, Nigde spasa mi sa uasom shvatamo da su ta dela naa ogledalo, da je naa sadanjost ustvari naa prolost. Smeh tako postaje gorak, opor te shvatamo da smo to mi i danas, da sve ovo vreme smejemo sami sebi, naoj malograanskoj prirodi, naoj srpskoj nadmenosti, razmetljivoti, poltronstvu, kukaviluku; nai ideali su mrtvi jer mi smo kako kae Domanovi umni invalidi uukani u sopstveno neznanje pritom odriui vrednosti onima koji ih poseduju i dajui na vanosti mediokritetima, ljudima sa ambicijom, ali bez znanja. Domanoviev anegdotski karatker pisanja nije bio samu u funkciji humora, da zabavi itaoca, ve je poprimio znaenja prie kojom karakterie ljudska dela, esto izraen invektivom. Mo njegovih dela je u aktuelnosti, sa utemeljenim vrednostima i trajanjem koje se prostire u hronici svih vremena, te ga po tome u knjievnoj recepciji svi smatraju savremenikom. Pre svega rasprostranjenost i trajnost pojavakoja su bila predmet pieve satire omoguili su mu da napie takva dela; podsticaji su bili domai, a domaaj univerzalni. Danga je alegorija, pria o snovienju, komarnom snu o udnoj zemlji gdje je aluzija na Srbiju stalno prisutna. Ironijom obojonog kazivanje o uzjahanim graanima iji je ponos u toliko vei ukoliko su im jahai na viem poloaju u hijerarhiji vlasti ili o ponosu sa kojim se podmee elo pod usijano gvoe moe se shvatiti kao crna simbolika pristupana i shvatljiva svim ljudima sveta. Njegova humoristino satirika dela kao i njegovi pseudoeseji usmereni su ka kritici i ismejavanju ondanjih drutvenih mana, slabosti ljudi na poloajima i svega onoga to je koilo slobodan razvoj srbije. Kada su mu neki prigovorili da nema vie o emu da pie Domanovi se italakoj publici obratio uvodnikom Zdravo, zdravo! : O publiko srpska, dobriino moja kako si grdno prosta i naivna. Proao je 29 maj (1903), ali smo ostali mi. Mi isti, onakvi kakvi smo i pre bili. Poginuo je (kralj) Aleksandar a to znai mnogo dobra, ali ne znai sve. Sto godina posle ideja o kritici druva, ismejavanja mana i slabosti ljudi na poloaju, nepretano je predmet rasprave i neiscrpna tema savremenih satiriara. Domanoviev pristup pisanju ( satirina i humoristina knjievnost) pripovedanja koje je kao svetlo pokazalo Srbiju i ljude u njoj i dobacilo senku do dananjih dana, a ta senka moe da se protee i ispred ovog vremena u kome ponovo sagledava izuzetnost vienja slika sa sela i iz gradskog ivota , protest i rezignaciju pisca, apsurd, bizarnost i splin. Dananja satira je u duhu Radoja Domanovia koji bi imao ta da kae i danas naroito jer je izgradio prototipove, karaktere knjievnih likova i njihove funkcije u drutvenom ivotu.

*Kada se bavi drutvom i drutvenim pojavama kroz gorak, kiseo


osmeh on se prvenstveno bavi fenomenom vlasti. Graani se samovoljno i samoinicijativno podaju vlasti pri emu se subjekt samovlasno pretvara u sladostrasnog poslunika vlasti. Vlast je postala neprikosnoven autoritet i izvor takve harizmatske blagodati da nije potrebna nikakva prinuda spolja da bi graanan bio pokoran. Ovo se ne odnosi samo na vlast i njenu kontrolu nad graanima, jer je polje ljudske gluposti iroko da bi se trebalo ograniavati samo na politiku, jer je diskurs satirinog ispred svih stereotipa, predrasuda i politikog itanja. Gorak smeh, sarkastian smeh uvek se provlai kroz njegove tekstove, on uvek prstom jasno upire na nae mane, preuveliava ih, ironizira, ceri nam se u lice i kao da vremenom shvata da se i mi smejemo zajedno sa njim; smejemo se sami sebi manama koje su izvorno nae kojih se izgleda lako ne odriemo tek kad zavrimo sa itanjem mali broj itaoca prekine sa smehom i shvata svu trule i grotesknost propalog srpskog drutva. Njegovi tekstovi nose u sebi univerzalnost tema i motiva, vidi se snaga umetnikog teksta i mo realistike prie, samo delo recepcijom pronolazi puteve razumevanja stvaralatva koje je osobeno i to ne samo za nae prilike i nau knjievnost ve i u okvrima evropske knjievnosti. Domanovi nam iznosi svoj stav o naim ljudima i odlikama naeg mentaliteta i jasno poruuje: Ako hoete da se popnete visoko, upotrebite svoje roene noge! Ne dajte da vas nose na vie, ne sedajte na tua lea u tue glave! (Secesija, 1905, broj 27).

Literatura:
Trijumf smijeha (Komino u srpskoj umetnikoj prozi od Dositeja Obradovia do Petra Koia), Ni, 2003 Sabrana dela Radoja Domanovia, knjiga druga, Kragujevac, 2009-.