You are on page 1of 4

Linda Haion, POETIKA POSTMODERNIZMA Postmodernizam je protivrean fenomen koji gradi i rui, upotrebljava i zloupotrebljava same pojave koje

izaziva. Obino je povezan sa cvetanjem negativistike retorike: sluamo o diskontinuitetu, disrupciji, dislokaciji, decentriranju, indeterminaciji, antitotalizaciji itd. Postmoderna kultura je u provrenom odnosu prema onome to obino nazivamo dominantnom, liberalno humanistikom kulturom. Ne porie je, nego je osporava unutar njenih sopstvenih pretpostavki. Modernisti poput Eliota i Dojsa esto su shvatani kao duboko humanistiki zbog njihove paradoksalne udnje za postojanom estetikom i moralnim vrednostima, uprkos linoj neverici u postojanje takvih univerzalnosti. Postmodernizam se razlikuje od ovoga, ne zbog svojih humanistikih protivrenosti, ved zbog provizornosti svojih odgovora na njih: on odbija da uspostavi bilo kakvu strukturu kao to su umetnost ili mit ili, kako kae Liotar, veliku naraciju, koja bi takvim modernistima mogla da poslui kao uteha. Postmodernizam dokazuje da su takvi sistemi zaista privlani, moda ak I neophodni, ali da ih to ne ini manje iluzornim. Po Liotaru, postmodernizam je okarakterisan upravo tim vidom nepoverenja u velike ili metanaracije: oni koji ale zbog ''gubitka smisla'' u svetu ili umetnosti u stvari oplakuju injenicu da znanje vie nije na prvom mestu narativno znanje te vrste. To ne znai da je znanje na neki nain iezlo. Potpuno nova paradigma ne postoji, bez obzira na to to postoji promena. Poznata humanistika razdvojenost ivota i umetnosti (ljudska imaginacija i red Vs haos i nered) nie ne stoji. Protivrena postmodernistika umetnost uspostavlja stvarno takav red, a zatim ga koristi za demistifikaciju naeg svakodnevnog procesa strukturisanja haosa, saoptavanja ili odreivanja znaenja. Tipino za postmodernizam je prekoraenje prethodno utvrenih granica pojedinih umetnosti, anrova, same umetnosti. Granice izmeu literarnih anrova postale su fluidne. Meutim, najradikalnije su prekoraene granice izmeu fikcije i nefikcije i, samim tim, izmeu fikcije i ivota. Autofikcija, tipian postmoderni tekst, odbacuje sveznanje i sveprisutnost tredeg lica i, umesto toga, ulazi u dijalog izmeu narativnog glasa (koji i pripada i ne pripada piscu) i zamiljenog itaoca. Njegova taka gledita je provizorna, lina. Meutim, on uz to operie (i igra se) sa konvencijama knjievnog realizma i novinarske zbiljnosti. Parodija je savren postmodernistiki oblik u izvesnom smislu, poto ona na paradoksalan nain i ukljuuje u sebe i izaziva ono to parodira. Uz to, ona prisiljava na preispitivanje ideje porekla ili originalnosti, to je povezano sa ostalim postmodernim preispitivanjima pretpostavki liberalnog humanizma. Odnos izmeu fikcije i istoriografije je kompleksan, imaju mnogo slinosti. Postmoderna teorija dovodi u pitanje razdvojenost knjievnog i istorijskog, jer oba naina pisanja svoju snagu u vedoj meri izvode iz verovatnode nego iz neke objektivne istine u pitanju su lingvistike konstrukcije sa konvencionalnim narativnim formama, u jednakoj meri su intertekstualni, razvijajudi tekstove o prolosti unutar svoje sloene tekstualnosti.

Rolan Bart Rolan Bart istie da je XIX vek stvorio realistiki roman i pripovedaku istoriju, dva anra kojima je zajednika tenja da odaberu, konstruiu i iskau samozadovoljan i zatvoren narativni svet, koji bi trebalo da bude predstavljaki, ali ipak razdvojen od promenljivog iskustva i istorijskog razvojnog toka. Istorija i fikcija danas imaju zajedniku potrebu da osporavaju ovakve pretpostavke. Istoriografska metafikcija sugerie da istina i la ne mogu biti pravi termini prilikom razmatranja fikcije. Postmoderni romani otvoreno tvrde da istine postoje samo u mnoini, nikada jedna istina; i retko postoji la per se, ved samo istine drugih. Postmoderna fikcija sugerie da pre-ispitati i predstaviti prolost u fikciji ili u istoriji znai u oba sluaja otvoriti je prema sadanjosti, zatititi je od toga da bude konana i teleoloka. er Luka er Luka navodi razlike izmeu postmoderne fikcije (tj. Istoriografske metafikcije) i istorijske proze XIX veka: 1. Istorijski roman prikazuje mikrokosmos koji uoptava i koncentrie i, na taj nain, predstavlja istorijski proces; junak takvog romana jeste tip, sinteza opteg i pojedinanog. Istoriografska metafikcija se zalae za postmodernu ideologiju pluraliteta i priznavanja razlike; tip vie nema funkciju, sem kao neto to treba ironijski podriti, glavni junak postmodernog romana je otvoreno specifian i individualan, nije tip. 2. Detalji su u istorijskom romanu samo sredstvo za postizanje utiska istorijske vernosti; preciznost ili istinitost detalja je nebitna. Istoriografska metafikcija se poigrava sa istinom i neistinom istorijskog zapisa, poznati istorijski detalji su esto namerno falsifikovani sa ciljem da se istaknu mogude mnomonike greke zapisane istorije, kao i stalna mogudnost namerne i nenamerne greke. 3. Kad je u pitanju nain na koji se koristi detalj i istorijski podatak, istorijska fikcija obino inkorporie i asimiluje podatke sa namerom da stvori osedaj poverenja u fikcionalnom svetu. Istoriografska metafikcija inkorporie, ali retko asimiluje takve podatke, ede se u prvom planu nalazi proces pokuavanja asimilacije. 4. Istorijske linosti se u istorijskom romanu esto stavljaju u sporedne uloge, razvijaju se da bi svojim prisustvom potvrdile autentinost fikcionalnog sveta, kako bi formalnim I onrolokim opsenama prikrile spoj fikcije I istorije. Metafikcionalna samorefleksivnost postmodernih romana spreava takva izvrdavanja, a takav ontoloki spoj predstavlja kao problem: kako moemo znati prolost? Postmoderna umetnost je samosvesna umetnost unutar arhive. (M. Fuko) Postmoderni romani povedavaju broj osobenih problema koji se odnose na interakciju istoriografije i fikcije i koji zasluuju detaljnije prouavanje: problema koji okruuju prirodu identiteta i subjektiviteta, pitanja reference i predstavljanja intertekstualnu prirodu prolosti, ideoloke implikacije pisanja o prolosti.

Istoriografske metafikcije privileguju dva naina naracije, koji problematizuju celokupnu predstavu o subjektivnosti: viestruke take gledanja ili otvoreno kontrolisanog naratora. Ni u jednom od ovih naina ne nailazimo na uverenost subjekta u njegovu mogudnost da sa sigurnodu poznaje prolost. To nije transcendiranje istorije, ved problematizovano upisivanje subjektivnosti u istoriju. Jedan od postmodernih naina za doslovno inkorporisanje tekstualizovane prolosti u tekst sadanjosti pripada parodiji. Postmoderna intertekstualnost je formalni izraz elje da se popuni praznina izmeu prolosti i sadanjosti itaoca i elje da se prolost ponovo napie u novom kontekstu. To nije modernistika elja da se sadanjost nametne prolosti ili da se uini da sadanjost izgleda oskudno u poreenju sa bogatstvom prolosti. To nije pokuaj da se poniti ili izbegne istorija. Umesto toga, u pitanju je direktno suoavanje prolosti knjievnosti i prolosti istoriografije, poto je i ona izvedena iz drugih tekstova (dokumenata). Postmoderna intertekstualnost upotrebljava i zloupotrebljava intertekstualne odjeke, tako to upisuje njihove modne aluzije i potom tu mod rui putem ironije. Sve u svemu, gotovo da vie i nema modernistikog osedaja za jedinstveno, simboliko, vizionarsko umetniko delo. Postoje samo tekstovi, ved jednom napisani. Na ta upuduje jezik istoriografske metafikcije? Na svet istorije ili na svet fikcije? Pretpostavlja se da su istorijske reference stvarne, a da fikcionalne nisu. Ali postmoderni romani u oba sluaja u stvari upuduju na prvi nivo ostalih tekstova: mi poznajemo prolost (koja je zaista postojala) samo putem njenih tekstualizovanih ostataka. Postmoderna fikcija postavlja nova pitanja o referenci. Pitanje vie nije ''na koji empirijski stvaran objekat u prolosti upuduje jezik istorije?'' ved ''kojem diskurzivnom kontekstu bi mogao da pripada taj jezik? Na koje ranije tekstualizacije moramo biti upudeni?'' Pojmovi subjektivnosti, intertekstualnosti, reference i ideologije ine osnovu problematizovanih odnosa izmeu istorije i fikcije u postmodernizmu. Ipak, mnogi savremeni teoretieri ukazali su na naraciju kao neto to obuhvata sve njih, poto se uvia da se proces narativizacije nalazi u sreditu ljudskog razumevanja, nametanja znaenja i formalnog povezivanja haosa dogaaja. Naracija prevodi znano u ispriano, a upravo to prevoenje opseda postmodernu fikciju. Konvencije naracije i u istoriografiji i u romanima nisu, dakle, prinudne, ved omogudavaju uslove za mogudnost proizvodnje smisla. Remedenje ili izazivanje koje one vre sigurno je na putu da izmeni strukturiude osnove kao to su kauzalnost i logika. Odbijanje da se integriu fragmenti je odbijanje zakljuka i telosa koje naracija obino iziskuje. Modernizam podrazumeva predstavu o umetnikom delu kao zatvorenom, samodovoljnom, autonomnom objektu koji svoje jedinstvo izvodi iz formalnih povezanosti sopstvenih delova; ova predstava je uspostavljena i potom sruena. Postmodernizam i utvruje, i zatim podriva takav pogled u svom osobenom pokuaju da zadri estetsku autonomiju, vradajudi u isti mah tekst ''svetu''. Ali to nije povratak svetu ''obine stvarnosti'', kao to su neki dokazivali; ''svet'' u koji se ti tekstovi postavljaju u stvari je svet diskursa, svet tekstova i intertekstova. Taj svet je direktno povezan sa svetom empirijske stvarnosti, ali sam po sebi nije ta empirijska stvarnost. Savremena optepoznata kritika istina je da realizam predstavlja skup konvencija, da predstavljanje stvarnosti nije isto to i sama stvarnost. Istoriografska metafikcija izaziva svaki naivan realistiki pojam predstavljanja, ali i u jednakoj meri sve naivne tekstualistike ili formalistike tvrdnje vezane za potpunu razdvojenost

umetnosti od sveta. Postmoderna je samosvesna umetnost ''unutar arhive'' (Fuko), a ta arhiva je i istorijska i knjievna. Iako vie nismo u mogudnosti da lagodno govorimo o autorima (i izvorima i uticajima), ini se da jo uvek traimo kritiki jezik kojim bismo raspravljali o ironijskim aluzijama, rekontekstualizovanim citiranjima, dvostrukim parodijama anra i posebnih dela koja su brojna i u modernistikim i u postmodernistikim tekstovima. Naravno, ovde se kao koristan pokazuje pojam intertekstualnosti. Kako su kasnije R. Bart i M. Rifater definisali, intertekstualnost zamenjuje odnos autor-tekst odnosom izmeu itaoca i teksta, odnosom koji tekstualno znaenje postavlja unutar istorije samog diskursa. Knjievno selo se zaista vie ne moe smatrati originalnim; ako ono to jeste, ne moe imati znaaja za svog itaoca. Svaki tekst izvodi znaenje i signifikantnost samo kao deo ranijih diskursa. Rolan Bart jednom je definisao intertekst kao nemogudnost ivljenja izvan beskonanog teksta, uinivi tako intertekstualnost uslovom same tekstualnosti. Umberto Eko tvrdi da knjige uvek govore o drugim knjigama i svaka pria kazuje priu koja je ved kazivana.