Ljubodragh Duci Simonović …njegov tekst…( His text,dossier about Huan Antonio Samaranch

)

DOSIJE „SAMARANČ“ Posvećeno španskom pesniku Federiku Garsiji Lorki koga su streljali Frankovi fašisti.

Početkom 1992.godine u Engleskoj se pojavila knjiga „Gospodari olimpijskih krugova“ („The Masters of the Rings“) koja je izazvala veliko interesovanje u Evropi i uskoro bila prevedena na više jezika. Njeni autori su Viv Simson (Vyv Simson) i Endrju Dženings (Andrew Jennings), britanski novinari zaposleni u TV kući „Granada“ , koji su stekli slavu (i bili odlikovani) svojim istraživanjem o saradnji između britanskog Skotland Jarda i londonskih preporodavaca droge; o povezanosti „Bele kuće“, CIA-e i britanskih plaćenika sa nikaragvanskim „kontrašima“; o mafiji, terorizmu i drugim „vrućim“ temama. Za razliku od sportskih novinara, koji po pravilu prikazuju samo onu stranu sporta koja privlači gledaoce, donosi novac i političke poene, Simson i Dženings su, tokom četvorogodišnjeg rada, istražili tamnu, od javnosti brižljivo skrivanu, stranu sporta. Autori su posebnu pažnju poklonili Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) i njegovom predsedniku Huanu Antoniu Samaranču (Juan Antonio Samaranch). U radu na njegovoj pre svega političkoj biografiji, oslonili su se na istraživanja Hajme Boiksa (Jaume Boix) i Arkadia Espade (Arcadio Espada) koja su objavljena u njihovoj knjizi „El Deporte del Poder“ („Sport moći“), koja je 1991.godine izdata u Madridu (Ediciones Temas De Hoy). Istovremeno, autori su u svom istraživanju koristili autentična dokumenta, a od posebnog značaja bili su razgovori sa onim ljudima koji su, posredno ili neposredno, bili uključeni u zakulisne igre čiji su protagonisti čelnici međunarodnog sporta. Samaranč je žučno reagovao. Optužio je Simsona i Dženingsa da rade za one koji žele da potkopaju

njegov autoritet da bi došli na mesto predsednika MOK-a. Umesto da se argumentima o svojoj političkoj i „olimpijskoj“ biografiji suprotstavi navodima britanskih novinara, Samaranč je podigao tužbu protiv njih i to baš onda kada je trebalo da predoče javnosti dokumentaciju na osnovu koje su napisali knjigu. Interesantno je da je tužba podignuta u Lozani, gde se nalazi sedište MOK-a, a ne u nekoj od zemalja u kojima je knjiga objavljena. Tekst koji sledi rađen je na osnovu podataka koji su izneti u Simsonovoj i Dženingsovoj knjizi (radi se, inače, o nemačkom izdanju sa naslovom „Geld, Macht und Doping“ / „Novac, moć i doping“ / Knaus Verlag, München, 1992.), kao i na osnovu određenog broja studija koje su navedene u mojoj knjizi „Olimpijska podvala“ (Dečja knjiga, 1992.). Od posebne pomoći bila je izvanredna studija Trive Inđića „Savremena Španija“ (Nolit, 1982.), kao i prevodi, neobjavljeni rukopisi, pisma, slike, informacije i objašnjenja koje sam dobio od sociologa Radivoja Nikolića, koji se u građanskom ratu u Španiji borio protiv fašizma da bi, nakon poraza Republike, proveo više godina u fašističkim kazamatima. Zahvalnost dugujem i njegovim katalonskim i španskim saborcima koji su mi pomogli da bolje shvatim prirodu Frankovog fašističkog režima, kao i ulogu koju je Samaranč imao u tom režimu. Simson i Dženings već na početku svoje knjige iznose tvrdnje koje neupućene mogu da zapanje: „Na naše iznenađenje, pokazalo se da su ova istraživanja teža od svih dosadašnjih. Proteklih godina pisali smo i sastavljali televizijske izveštaje o različitim temama: o mafiji, Iran-Kontra aferi, terorizmu, korupciji u Skotland Jardu i o drugim tamnim stranama javnog života. Najteže nam je, ipak, bilo da prodremo u svet olimpijskih igara i amaterskog sporta. Nikada ranije nismo se suočili sa tolikim preprekama kada smo hteli da dođemo do intervjua koji su bili za javnost, dokumenata i drugih originalnih izvora.“ (7.s.) Govoreći o vodećim strukturama međunarodnog sporta, autori konstatuju da se radi o svetu koji je sakriven od očiju javnosti i koji se nalazi u „elitnom domenu“ u kome se sve odluke o sportu donose „iza zatvorenih vrata“. U svetu Međunarodnog olimpijskog komiteta, po Simsonu i Dženingsu, novac ne služi da se sportistima stvore uslovi za trening, već pre svega da omogući jednom uskom krugu funkcionera ekskluzivni način života. Novac, koji je upućen sportu, biva prebačen na račune u inostranstvu. To je društvo u kome funkcioneri ne podležu izboru i mogu trajno da ostanu na vodećim položajima. „U ovoj knjizi ne radi se o sportistima, koji se bore za zlatne medalje“, konstatuju na kraju autori, „već se radi o skrivenom svetu tamnih elegantnih odela, o ljudima koji manipulišu sportom radi ostvarivanja sopstvenih interesa.“ (8.s.) Put ka Olimpu Huan Antonio Samaranč je potekao iz bogate katalonske kuće koja je kapital sticala u tekstilnoj branši. Još sa šesnaest godina, odmah nakon izbijanja Frankove pobune, pristupa pokretu mladih fašista „Frente de Juventudes“. Zbog njegovih aktivnosti u fašističkom pokretu bio je, od republikanske vlasti u Barseloni, priveden na saslušanje i odmah zatim, zbog godina, pušten. Neposredno pred njegov osamnaesti rođendan regrutovan je u republikansku armiju. Po svedočenju Huana Larča (Juan Llarch), poznatog katalonskog pisca, koji je regrutovan istoga dana kad i Samaranč, Samaranč je „od početka bio drugačiji od ostalih vojnika. Njegova taktika bila je da se čvrsto drži kapetana i drugih oficira. On je na neki neobjašnjiv način kod sebe uvek imao duvan i čokoladu, u kojima se u to vreme oskudevalo. Kada bi kapetanu zatrebala cigara, Samaranč je bio tu da mu je ponudi“. Larč je još tada razotkrio Samarančev način ophođenja sa ljudima: „Čitavog svog života Samaranč se ponašao na isti način: nekom ponuditi nešto, da bi se dobilo mnogo više.“ (67.s.) Samaranč nije imao nameru da ostane u republikanskoj armiji ni dan više nego što je morao. O tome Larč: „Želeo je da po svaku cenu ode na odsustvo. Kada mu je to odobreno, rekao je da se neće vratiti i da će se priključiti Crvenom krstu. Kasnije sam doznao da je dezertirao čim je stigao u Barselonu i da se od tada skrivao.“ (88.s.) „Samaranč danas uzvikuje ’Živela Katalonija!’“, dodaje

Larč, „ali mi znamo da je on čitavog života bio Frankov sledbenik.“ (89.s.) Nakon okončanja građanskog rata, Samaranč se uključio u posao sa tekstilom. Postao je menadžer i, zapošljavajući jeftinu radnu snagu, koja nije bila sindikalno organizovana, uspeo je da ostvari značajnu dobit. Onda je, koristeći veliko porodično bogatstvo, počeo da kupuje naklonost važnih ljudi i da vodi život mladog skorojevića. Često je posećivao noćne barove u kojima se skupljala bogataška „elita“. U njima su radile mlade devojke koje su se, da bi pobegle iz siromaštva, bavile prostitucijom. Zvali su ih „cortesanos“. Samaranč je bio poznat po tome što je u raznim klubovima unajmljivao čitave grupe devojaka da bi ih „poklanjao“ svojim prijateljima. Uz pomoć svoje „bezgranične velikodušnosti“ Samaranč će uskoro postati vođa mladih bogataša Barselone. O njemu su kružile razne priče. Njegovi prijatelji su tvrdili da ima običaj da svaku devojku upiše u svoj potsetnik i da je u toku godine ispunio preko četrdeset takvih sveščica. Pored toga, on je pedantno beležio njihove rođendane i poklone koje im je kupovao. Još od mladih dana Samaranč je stekao naviku, o kojoj govori Larč, koju će tokom čitavog života praktikovati: da deli poklone i da čeka pogodan trenutak da traži protivuslugu. U ranim četrdesetim Samaranč je počeo da trenira boks. Učestvovao je na prvenstvu Katalonije i to u perolakoj kategoriji. Na ringu se pojavio u svilenom ogrtaču na kome je pisalo „Kid Samaranch“. Pobedio je u drugoj rundi. Nakon meča proneli su se glasovi da su njegovi prijatelji, bez njegovog znanja, podmitili njegovog protivnika „da padne“. Samaranč ubrzo napušta boks i opredeljuje se za političku karijeru. Shvatio je da je sport najbolja startna pozicija za uspon u fašističkoj hijerarhiji moći. U to vreme, u Španiji je bio popularan hokej na koturaljkama. Samaranč je iskoristio finansijske teškoće u kojima se taj sport našao. Uložio je novac i osnovao organizaciju koja će objediniti hokejaški sport, da bi, 1945.godine, od generala Moskarada (Moscarado), tadašnjeg ministra za sport, dobio odobrenje da pristupi Međunarodnom udruženju za hokej na koturaljkama i da učestvuje u Montreu (Montreux) na generalnoj skupštini udruženja. Bio je to njegov prvi korak u međunarodnom svetu sporta. Sledeći korak bio je osnivanje španskog nacionalnog tima koji je, naravno, finansiran iz njegovog džepa. Bio je to metod koji su primenili i neki drugi članovi MOK-a da bi se dočepali željenih položaja i stekli svetsku afirmaciju: relativno mala finansijska ulaganja u sport koja donose politički prestiž koji će, opet, omogućiti ne samo da se vrate uložena sredstva, već i da se ostvari ogromna dobit. Vodeći se tom logikom, Samaranč finansira Svetsko prvenstvo u hokeju na koturaljkama koje će se 1951.godine održati u Barseloni i koje je trebalo da doprinese međunarodnom priznanju Frankovog fašističkog režima. Španski tim osvojio je prvo mesto. Na jarbolu se, uz zvuke nacionalne himne, digla zastava koja je predstavljala fašističku Španiju. Samarančev ugled u španskoj fašističkoj organizaciji „Movimiento“, koja je bila naslednik zloglasne „Falange“, je porastao. Samaranč upućuje 22. oktobra 1951.godine pismo regionalnom predsedniku u kome ga moli da podrži njegovu kandidaturu na „izborima“ za gradske odbornike Barselone. U stvari, bila je to molba upućena fašističkim glavešinama da ga naimenuju za gradskog odbornika. Ali, za to je bilo potrebno dobiti potvrdu o podobnosti i to od tajne fašističke policije. O tome Simson i Dženings: „U arhivi bivšeg civilnog guvernera Barselone, koja je pripadala „Falangi“, nalaze se dva interesantna dokumenta iz 1951.godine. Prvi dokument nosi oznaku 994 i pun je hvale za Samaranča. Izgleda da je za vreme generalnog štrajka bio nedopustivo mali broj partijskih aktivista. U dokumentu se konstatuje: „Samaranč je bio jedan od retkih falangista koji je za vreme štrajka bio prisutan.“ (92.s.) Bio je to važan poen za Samaranča, ali je njegov privatni život i dalje ostao prepreka za napredovanje u fašističkoj hijerarhiji moći. „Samarančeva reputacija playboy-a“, navode dalje Simson i Dženings, „onespokojavala je tajnu policiju ’Falange’, koja je svakog špijunirala. Po njihovoj proceni, njegovo ponašanje nije odgovaralo jednom partijskom političaru. U drugom izveštaju – dokument broj 884 – on će biti kritikovan jer poklanja automobile ’svojim mnogobrojnim prijateljicama koje stalno menja’. Na kraju se zaključuje: ’Ne smatramo da poseduje zrelost za vršenje javne službe.’“ (92.s.) Samaranč nije gubio nadu da će uspeti da umilostivi fašističke moćnike. Uostalom, tu je bio sport. Koristeći se parama i vezama, Samaranč je uspeo da postane zamenik predsednika komiteta koji je

organizovao II Mediteranske igre koje će se, na njegovu veliku sreću, održati u Barseloni. Bio je to događaj od izvanrednog značaja za afirmaciju fašističkog režima u međunarodnoj javnosti. Samaranč je u toj meri poboljšao svoj politički položaj da je konačno uspeo da napravi politički proboj. Tome će doprineti i javni mediji – tada, kao i kasnije u toku njegove olimpijske karijere. I ovde se Samaranč poslužio oprobanim metodima sa kojima se tako uspešno koristio tokom čitavog života: novinari su bili potkupljeni. O tome Simson i Dženings: „Samaranč je uživao veću naklonost štampe nego mnogi njegovi drugovi iz fašističke partije. U Barseloni je postojala grupa novinara koja je o njemu pisala gotovo beskrajne slavopojke. On je bio poznat po tome da je novinare, kao što je to radio sa prostitutkama u noćnim klubovima, kupovao poklonima. Čak se priča da su novinari, koje Samaranč nije ni poznavao, dobijali od njega srebrne poslužavnike kao poklon za ženidbu.“ (93.s.) Osokoljen svojim „uspesima“, Samaranč će nanovo podneti molbu fašističkim glavešinama da ga imenuju za gradskog većnika. Tajna policija je opet uključena da bi se proverila njegova podobnost za obavljanje javnih službi. Fašistički zlikovci, podržani od strane katoličke crkve, strogo su vodili računa o „moralnom“ liku režima. Završni policijski izveštaj od 6. novembra 1954.godine glasi: „Ovaj čovek uživa visok ugled u sportu. On je savršeni džentlmen. Politički se poistovećuje sa režimom. U njegovom moralnom ponašanju – pri čemu se mora imati u vidu njegovo bogatstvo, njegove godine i krug njegovih prijatelja – ne teži hvalisanju niti skandalima, kada se ima u vidu njegovo poznanstvo sa ženama i ljubavne afere. On istina ima puno (ljubavnih) afera i po jednom obaveštenju za zadovoljavanje takvih potreba je iznajmio momački stan. Neoženjen je.“ (84.s.) Samaranč je dobio mesto koje je tražio. Postao je isuviše moćan da bi mogao da bude politički ignorisan. Sada je bio u vladi drugog po veličini grada u Španiji čime je konačno stekao mogćnost da se uključi u „veliku (fašističku) politiku“. Sve do sada Samaranč je bio simpatizer partije. Za dalji uspon, morao je da i formalno pripada „Movimientu“. Samaranč se učlanio u fašističku partiju. Međutim, to nije bio jedini uslov za dalje napredovanje. Guverner je lično od Samaranča zatražio da se oženi. O tome Simson i Dženings: „Bio je to jasan signal. Ako je Samaranč hteo da u partiji politički ide dalje, morao je sebi da pronađe ženu. Ubrzo nakon upozorenja, Samaranč je najavio veridbu sa Marijom Terezom Salisaks (Maria Teresa Salisachs). Njegova verenica, poreklom iz bogate porodice, dobiće nadimak „Bibis“. Nije prošla ni godina, a oni će se venčati. Nacrt pozivnice za venčanje napravio je Salvador Dali.“ (95.s.) Samaranč je hteo da se popne još više – i to što pre. Na redu je bilo mesto odbornika u Katalonskom regionalnom veću. Za to je bila potrebna podrška sa najvišeg mesta u fašističkoj hijerarhiji Španije. Simon i Dženings: „Samaranč se obratio izvesnom lekaru u Barseloni, koji je imao veliki uticaj u fašističkoj partiji i koji je, svojevremeno, primio finansijsku pomoć od Samarančevog oca. Lekar je obavio telefonski razgovor. Sledećeg dana će biti objavljeno da je Samaranč postao odbornik u regionalnom veću i da je preuzeo odgovornost za sport u Kataloniji.“ (95.s.) Još nekoliko telefonskih poziva i Samaranč će, od strane regionalnog veća, biti (1956.) naimenovan za člana Nacionalnog olimpijskog komiteta, koji je imao sedište u Madridu. To je, naravno, zahtevalo još jače izraze lojalnosti fašističkom režimu. Zbog toga Samaranč završava pismo, koje je uputio nadređenim sportskim forumima, sa zvonkim uzvikom: „Uvek na usluzi, pozdravljam vas sa dignutom rukom.“ (95.s.) Nema šta, pravi olimpijski pozdrav! U fašističkoj Španiji sport je bio deo politike. Služio je kao produžena ruka vlasti koja je imala totalitarni karakter. Samaranč je to umeo vešto da iskoristi. Njemu je išlo na ruku i to što stara fašistička garda nije imala mnogo razumevanja za moderna sredstva manipulisanja i vladanja. Njihovi pogledi bili su okrenuti ka prošlosti. Samaranč je uspeo da stekne važne poene lukavo koristeći međunarodna takmičenja da u svetu poboljša sliku o fašističkoj Španiji, istovremeno učvršćujući vlast fašista nad sportom. Oni će mu, konačno, otvoriti vrata Madrida: Samaranč je primljen u ekskluzivni klub najviših fašističkih glavešina. Istina, ne sa posebnim oduševljenjem. Zbog njegovog bogatstva i neskrivenih ambicija Samaranč je u Madridu dobio posprdni nadimak „senorito“ („kicoš“). Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja, može se zaključiti da je odlučujuću ulogu u daljem Samarančevom usponu imao finansijski špekulant Hajme Kastel (Jaime Castell), koji je

postao njegov poslovni partner i bliski prijatelj. Zajedno su se upustili u špekulantske poslove sa zemljištem na katalonskoj obali koja se otvarala za turizam. Samaranč je postao član nadzornih odbora u raznim preduzećima i bankama. Uz pomoć Kastela, Samaranč je došao u kontakt sa najmoćnijim ljudima u Madridu. Preko njega upoznao se i sa Frankovom porodicom. Samaranč i njegova žena „Bibis“ posebno su se zbližili sa Frankovom ćerkom Karmen (Carmen). Samarančev ugled je rastao. U decembru 1966.godine ministar za sport podnosi ostavku. Na njegovo mesto fašistički diktator postavlja Samaranča. Nakon stupanja u Nacionalni olimpijski komitet Španije, ovo je bio najvažniji trenutak u njegovoj „sportskoj“ karijeri. Sledeće godine, Samaranč će, kao fašistički predstavnik, biti „izabran“ u španski parlament (Cortes). Samaranč je postao moćan čovek. Bio je multimilioner, visoko se kotirao u fašističkoj partiji, bio je blizak prijatelj diktatorove porodice, a postao je, zahvaljujući svojim oprobanim metodima, miljenik javnih medija. Ipak, „lukavi kameleon“ je precenio svoje moći. Radeći na svoju ruku, Samaranč je došao u sukob s fašističkim veteranima koji su još uvek bili isuviše moćni da bi dozvolili da im jedan katalonski „kicoš“ soli pamet. Samaranč je, 1970.godine, smenjen sa mesta ministra za sport. Međutim, to nije ugrozilo njegove pozicije. On je i dalje bio viđen član fašističke partije, a zadržao je i sve funkcije u politici i sportu. Bila je to, u stvari, „opomena“ Samaranču da vodi više računa o fašističkoj hijerarhiji. Na „izborima“ za parlament iz 1971.godine, na kojima je opet nastupao kao fašistički kandidat, Samaranč je doživeo pravu katastrofu. Interesantno je da je jedna od Samarančevih izbornih parola glasila: „Niko nije toliko uradio za sport.“ Na „izbore“ je izašlo jedva 35% upisanih birača. Fašisti su, na jedvite jade, ponovo ugurali Samaranča u parlament. To, naravno, nije omelo časopis „Revue Olympique“, koji izdaje MOK, da povodom izbora Samaranča za podpredsednika MOK-a, 1974. godine, objavi da je Samaranč postigao „rekord u broju glasova za španski parlament“. Navedeni su rezultati iz 1967.godine, a novinari „Revue“-a su vrlo dobro znali o kakvim „izborima“ se radilo. Novinarima „Revue“, kao ni gospodi iz MOK-a, nije palo na pamet da postave pitanje kako je jedan od vodećih fašista Španije, nakon svega što je fašizam „doneo“ čovečanstvu, uopšte mogao da bude primljen MOK, a tek da bude naimenovan za podpredsednika MOK-a! Što se tiče MOK-a, i tu je Samaranč brzo napredovao. Dve godine nakon što je primljen u MOK, Samaranč će na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, 1968.godine, biti odgovoran za olimpijski protokol. Nekoliko godina kasnije, postaće član komisije za štampu, a zatim dobija mesto u najvišem telu MOK-a, Izvršnom komitetu da bi, kao što smo videli, 1974.godine naimenovan za podpredsednika MOK-a. Pokazaće se da je najvažniji događaj u Samarančevoj olimpijskoj karijeri bio njegov susret sa Horstom Daslerom (Horst Dassler), vlasnikom firme „Adidas“. O tome Kristian Žanet (Christian Jannette), tadašnji član „političkog tima“ „Adidasa“ i bliski Samarančev saradnik na Olimpijskim igrama u Minhenu: „Samaranč je u Minhenu bio šef protokola. Morala sam da sa njim blisko sarađujem i mi smo postali prijatelji. Samaranč je 1974.godine saznao da radim za Horsta i izrazio želju da ga upozna. Pozvao nas je da ga posetimo u njegovoj kući u Barseloni. Ostali smo tri dana. Horst je hteo da se upozna sa svima onima koji su se bavili organizacijom sporta. Naravno da je Samaranč još tada bio izuzetno važna ličnost. Bio je šef protokola MOK-a. Obično se smatra da je šef protokola budući predsednik. Znala sam da Samaranč želi da bude predsednik. Rekla sam Horstu da je Samaranč dobar i veoma ambiciozan čovek, i da je veliki radnik. Dopao se Horstu. Kasnije su postali jako dobri prijatelji.“ (104.s.) Simon i Dženings pozivaju se na još jednog važnog svedoka. To je Patrik Nejli (Patrick Nally), dugogodišnji Daslerov saradnik i čovek koji je bio svedok i učesnik u mnogim važnim poslovima: „Horst je razgovarao sa Samarančem na način koji je jasno pokazivao da se radi o tome da se osvoji MOK. Horst je još od ranije znao da Samaranč hoće da bude predsednik. Avelanž (Joao Avelange, predsednik FIFA, prim.aut.) se domogao vrha sa svojim sopstvenim snagama i tek onda je računao sa Horstovom pomoći. Mislim da je Samaranč bio prvi značajni igrač koji nije ništa drugo radio osim što je vodio borbu da bude izabran na mesto predsednika, i pri tome je imao stalnu Horstovu podršku. Samaranč je bio prvi funkcioner nove generacije koji je shvatio kakve se mogućnosti ovde

uspostavljaju. Funkcioner je morao poput političara da se upusti u izbornu borbu da bi bio izabran. A u to vreme je svaki onaj ko je hteo da preduzme tako nešto, prvo putovao u Landershajm (Landersheim) da razgovara sa Horstom i sklopi sa njim sporazum. Tek kada se sa Horstom zaključi posao, onda bi on nekom pomogao da bude izabran.“ (104.s.) Vratimo se Samarančevoj političkoj karijeri. Sledeći Samarančev korak bio je usmeren na dobijanje mesta predsednika regionalnog veća Katalonije. O tome Simson i Dženings: „U Frankovom režimu predsednik regionalnog veća Katalonije bio je važna ličnost. Sa sportom naravno nije imao nikakve veze. U vreme kada se, 1973.godine, Frankov život bližio kraju, širom zemlje narasta raspoloženje za promenama. Teško oboleli general reaguje tako, što imenuje admirala Karera Blanka (Carrero Blanco) za premijera. Blanko je spadao u najreakcionarnije i najvernije Frankove sledbenike iz građanskog rata. Mesec dana kasnije imenuje Karero Blanko za predsednika regionalnog veća Katalonije čoveka, koji je u očima režima bio najpodesniji da izvrši zadatak da se očuva kontrola nad ustaničkom Katalonijom. Bio je to Huan Antonio Samaranč.“ (105.str.) Samaranč nije krio svoju odbojnost prema demokratiji. U svojoj inauguralnoj besedi on izjavljuje: „Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima „Movimienta“, svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku.“ (105.s.) Pet dana pred božić 1973.godine, Karera Blanka će u Madridu razneti bomba. Baskijska teroristička organizacija ETA je izvršila osvetu. „On je bio jedan od najvećih Španaca ovog stoleća. (...) Bio je otelotvorenje pravog Španca“ - izjavljuje Samaranč i posthumno odlikuje Karera Blanka zlatnom medaljom regionalnog veća. (106.s.) Atentat je pokrenuo novi val terora. Samarančev zadatak bio je da rukovodi merama odmazde. „U toku 1974. i 1975. došlo je do represija u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koje nisu zabeležene još od kasnih četrdesetih godina. Tome treba dodati i spremnost policije i nacionalne garde na upotrebu vatrenog oružja.“ (106.s.) – pisao je jedan istoričar. Za ubijanje levičara režim je koristio poseban metod – „garrote vil“ – lagano davljenje uz pomoć metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu, koji se primenjivao sve do Frankove smrti. Fašistički režim se raspadao, ali Samaranč nije želeo da napusti „Movimiento“. Jedan događaj iz 1974. godine ukazuje na njegovu nepokolebljivu odanost fašističkom pokretu u tim danima. Protivnici režima pokušali su u Barseloni da oskrnave spomenik koji je bio posvećen falangistima izginulim u građanskom ratu. Desetine hiljada fašističkih sledbenika dovedeni su autobusima u Barselonu da bi organizovali protesni marš. U tom maršu učestvovao je u plavoj košulji, uniformi španski fašista, i Samaranč pozdravljajući fašističkim pozdravom. Samaranč je ostao veran fašističkom diktatoru sve do njegovoj kraja. U toku 1975.godine, Frankovo zdravstveno stanje se pogoršalo, ali Samaranč nije napustio državni brod koji je tonuo. Januara 26. pojavljuje se Samaranč, koji je u to vreme bio podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, u plavoj košulji na proslavi godišnjice fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Kao i uvek, i ovom prilikom je pozdravljao fašističkim pozdravom. Samaranč će se u fašističkoj uniformi pojaviti i na uskršnjoj misi „Movimienta“, kao i na božićnoj službi posvećenoj fašistima palim u građanskom ratu. Kasno u jesen 1975.godine Franko je bio na samrti. Oko njegovog kreveta bespomoćno je stajala njegova porodica i stari generali iz građanskog rata. U Frankovoj zgrčenoj šaci nalazila se mumificirana ruka „svete“ Terezije, dok je njegovo telo bilo priključeno na sve postojeće aparate koje je moderna medicina mogla da ponudi. U bolnici su se pronosili glasovi da je on već nekoliko dana mrtav, ali da njegovi najbliži prijatelji ne dozvoljavaju da se isključe aparati. 20. novembar. Samaranč u fašističkoj uniformi učestvuje u godišnjoj proslavi posvećenoj osnivaču „Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koju istorija zna. Trideset godina nakon poraza fašizma marširao je podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone i pozdravljao fašističkim pozdravom! Još iste noći Samaranč je primio telefonski poziv kojeg se toliko pribojavao: Franko je bio mrtav. Samaranč je pohitao u sedište Katalonskog regionalnog veća i pozvao vojsku da čuva zgradu. Zatim je poslao telegram saučešća Frankovoj porodici i izjavu lojalnosti Huanu Karlosu (Juan Carlos) i

potvrdio svoju podršku vladi. Sledeći dan, Samaranč je pred regionalnim većem održao govor: „Španija i Katalonija postali su siročići, jedno gorko osećanje... (...) Ali, ne treba da očajavamo. Naša zemlja ima veru u kralja. To je Frankov zavet.“ Govor je završio sledećim rečima: „Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju.“ (107.s.) Interesantno je da je Samaranč ovaj govor održao na katalonskom – istom onom jeziku koji je Franko po svaku cenu nastojao da uništi i kojeg se Katalonac Samaranč odricao punih četrdeset godina! Što se tiče „Frankovog primera“, treba reći da je fašistički diktator još 1934.godine stekao reputaciju krvnika, koju će potvrditi u građanskom ratu i tokom svoje strahovlade. On je rukovodio akcijom uništenja „Asturijske komune“ koju su 1934.godine osnovali asturijski rudari da bi se odbranili od pljačke i ugnjetavanja. „Pobeda“ Frankovih „legionara“ imala je stravičan epilog: za svakog svog poginulog legionara Franko je streljao dvadeset rudara. Od tada je dobio nadimak koji će čitavog života sa ponosom nositi: „dželat iz Asturije“. Inače, Franka su na vlast doveli Hitlerovi i Musolinijevi fašisti. I dok je Hitler, toplo pozdravljen od strane gospode iz MOK-a, sa berlinske olimpijske pozornice slao svetu olimpijske „poruke mira“, dotle je nemačka armija činila najgnusnije zločine u Španiji da bi pomogla fašističkom generalu Franku da se obračuna sa Španskom republikom. Gerniku, to „svetilište baskijske zemlje“, do temelja su sravnili nemački bombarderi iz legije „Kondor“. Više od milion ljudi stradalo je u ratu koji su pokrenuli oni koji su po svaku cenu nastojali da i Španiju stave pod fašistički barjak, i u tome imali prećutnu podršku „demokratskog“ Zapada. I tada se pokazalo da je kapitalističkom Zapadu bliži fašizam, nego demokratski uspostavljena levičarska vlast. Na pravu prirodu Frankovog fašističkog pokreta upućuje monstruozni poklič njegovog generala Astraja (Astray), jednog od vođa „Falange“, u vreme konačnog obračuna s Španskom republikom: „Viva la muerte!“ („Živela smrt!“) Nakon „pobede“ sledila je odmazda: masovna hapšenja, jeziva mučenja inspirisana metodima Inkvizicije, zverska ubistva... „Ako je potrebno, poubijaćemo pola zemlje!“ – uzvikuje Franko u zločinačkoj pomami. Samo u toku prvog talasa odmazde u Španiji je obešeno preko 200.000 ljudi. Milion ih je izbeglo iz zemlje. Milioni drugih, koji su ostali, biće izloženi stalnim hapšenjima, mučenjima, šikaniranju... Španija je postala fašistički koncentracioni logor na čijoj kapiji je visila Astrajeva poruka: „Viva la muerte!“ Barselona je bila jedan od poslednjih gradova koji je pao u ruke fašista. Tri godine su ponosni Katalonci branili svoj grad od Frankovih ubica. Nakon bespoštednih nemačkih i italijanskih bombardovanja, otpor branilaca je slomljen. Odmazda je bila stravična. Svakog dana vešane su na stotine Katalonaca, zatvori su bili puni, preživeli su bili izloženi jezivim mučenjima... Fašisti su zabranili katalonski jezik i počeli da se obračunavaju s katalonskom kulturom u nameri da zatru nacionalni identitet Katalonaca. U tome su, nažalost, imali podršku ljudi kao što je bio Huan Antonio Samaranč, koji je zaslepljen pohlepom i potrebom da gospodari, postao fašistički sluga i dželat sospstvenog naroda. Šest nedelja nakon Frankove smrti, Samaranč će učestovati na proslavi fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Nakon četrdeset godina provedenih u fašističkoj uniformi, Samaranč će se pojaviti u beloj košulji. To nije bilo slučajno. Nakon smrti diktatora, „lukavi kameleon“ je očajnički nastojao da ukloni tragove svoje krvave prošlosti. Katalonski magazin „Arreu“ objavio je dugi i poražavajući izveštaj o Samarančevim zlodelima u vreme fašističkog režima. Prvi put nakon četrdeset godina neko se usudio da javno kritikuje Samaranča. Naslov teksta glasi: „Samaranč, mi ne pripadamo tvome svetu“. „Imamo posla sa lukavim kameleonom“, napisali su autori članka. „On je svoje boje lukavo prilagođavao sredini – ali sa tim ne može da zavara javnost.“ (108.s.) Samaranč je, kao i njegovi fašistički saborci, imao sreće. Plašeći se mogućeg građanskog rata, nova vlast je proglasila opštu amnestiju, tako da nije došlo do suđenja fašističkim zločincima. Samarančevoj političkoj karijeri u Španiji došao je kraj. Njegova fašistička prošlost pokvarila mu je sve izglede za opstanak u političkom vrhu u „novoj“ Španiji. Samarančeva politička karijera u Španiji okončana je 23.aprila 1977.godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade Katalonskog regionalnog veća u Barseloni. Samaranč, koji je još uvek bio predsednik Regionalnog veća, sakrio se iza zatvorenih vrata. Demonstranti su mu upućivali poruge i uzvikivali : „Samaranch, fot e camp!“

(„Samaranč, gubi se!“) Nekoliko godina kasnije, Samaranč će izjaviti: „Do jedne od najvažnijih odluka u mom životu došlo je u trenutku kada sam shvatio da je došao kraj mojoj karijeri u Španiji. Ne samo u politici, već i u društvu.“ (108.s.) Ali, Samaranč još nije bio gotov. Odlučio je da sebi stvori novi lik. Za „lukavog kameleona“ to nije bio nikakav problem. Španija je bila u dilemi kako da se oslobodi Samaranča, a da niko ne izgubi obraz. On je još uvek formalno bio predsednik Katalonskog regionalnog veća, a prelazna vlada Španije želela je da izbegne sukobe za vreme uvođenja „demokratije“. Konačno, pronađeno je rešenje: diplomatska služba. U Ministarstvu spoljnih poslova priča se da je Samaranču ponuđeno mirno, ali sa aspekta mogućnosti za uspostavljanje kontakata sa značajnim ličnostima beznačajno, mesto u Beču – što je on odbio. Na iznenađenje zaposlenih u Ministarstvu, Samaranč je po svaku cenu nastojao da se doseli u sumornu prestonicu Sovjetskog Saveza. Uskoro će se pokazati da je to bio taktički potez „lukavog kameleona“ koji će ga dovesti do olimpijskog trona. Samaranč je 18. jula 1977.godine otputovao za Moskvu, da bi nanovo uspostavio diplomatske odnose koji su četrdeset godina bili u prekidu. Španija se sa velikim olakšanjem oslobodila jednog od svojih vodećih fašista. Međutim, Samaranča više nije zanimala Španija. Ambasadorsko mesto u Moskvi bilo je samo sredstvo za ostvarivanje njegovih privatnih interesa. Samaranč je odavno želeo da postane predsednik MOK-a i to nije bila nikakva tajna. Odlazak u Moskvu, tri godine pred održavanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da mu ojača pozicije među svetskom olimpijskom birokratijom. Sovjetska olimpijska vrhuška imala je velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara. Samaranč je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve što je u njegovoj moći da bi zadovoljio sovjetsku birokratiju – ne bi li je privoleo da izvrši pritisak na svoje saveznike iz „Istočnog bloka“, kao i na zemlje „Trećeg sveta“ koje su spadale u sovjetsku „interesnu zonu“, da prilikom izbora za predsednika MOK-a, koji je trebalo da se 1980.godine obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome Simson i Dženings: „Ubeđeni sledbenik Franka, koji je četrdeset godina podržavao istrebljivanje komunista u Španiji hapšenjem, mučenjem i vešanjem, izveo je za njega tipični salto i svuda naokolo počeo da se ulaguje. Ironija je bila savršena. U toku čitavog života Samaranč se borio protiv ’crvenih’ – a sada je nastojao da im se dodvori da bi se domogao najvišeg položaja u sportu. Na dan nacionalnog praznika Španije Samaranč se pojavio na sovjetskoj Televiziji i održao trominutni govor o prijateljstvu – na ruskom. Namučio se da bi savladao jezik, a govor je naučio napamet. Taj čovek stvarno nije znao za sram. Bilo na katalonskom ili ruskom, on bi ljudima uvek govorio ono što su oni želeli da čuju.“ (110.s.) Svoj put ka vrhu Olimpa Samaranč je popločao i pijankama koje je, u Španskoj ambasadi i Moskvi, organizovao za sovjetsku birokratsku vrhušku. „Španske noći“ i podrumi puni vina zbližili su fašističkog zlikovca, koji je po svaku cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju, koja je po svaku cenu htela da sačuva vlast. Nije nikakvo čudo što se Samaranč tako dobro snašao u tadašnjoj Moskvi: on se našao među svojim istomišljenicima koji su se, kao i on, čitavog života borili protiv demokratije. I dok su sovjetski bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela, Samaranč se, sa svojim domaćinima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, održi olimpijske zdravice u „slavu mira“ i „saradnje među narodima“! Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja može se videti da je pridobijanje sovjetske birokratije bio samo jedan od Samarančevih poteza da bi zadobio što više glasova u MOK-u. On nije ništa hteo da prepusti slučaju. Njegov sledeći potez bio je pridobijanje članova MOK-a iz latinoameričkih zemalja. U tome će mu pomoći njegov stari prijatelj Žoao Avelanž, moćni predsednik Svetske fudbalske federacije (FIFA) i Horst Dasler, vlasnik firme „Adidas“, „siva eminencija“ svetskog sporta i Samarančev patron. Uz pomoć Daslera, Samaranč je pomogao Avelanžu da prebrodi finansijske teškoće oko organizovanja Svetskog prvenstva u fudbalu 1982.godine, a za uzvrat Avelanž će iskoristiti svoj uticaj na latino-američkom prostoru i obezbedi glasove za Samaranča. 16. jula 1980.godine obavljen je u Moskvi izbor za predsednika Međunarodnog olimpijskog

komiteta. Samaranč je izabran u prvom krugu. U zemlji u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od 20 miliona ljudi, među kojima i stotine hiljada dece, za predsednika MOK-a izabran je čovek koji je imao dva puta duži fašistički staž od Hitlera i Musolinija i koji je bio jedan od vodećih fašista Španije! Samarančev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspešnu saradnju sa birokratskim režimima Istočne Evrope. Zadobiti njihovu podršku bio je zadatak od strateškog značaja za Samarančevu „olimpijski politiku“. O tome Simson i Dženings: „Za vreme zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu Samaranču je dobrodošlicu poželeo Manfred Evald (Manfred Ewald), najviši aparatčik u sportu DDR-a i glavni organizator doping-programa. Evald je već postao nosilac „Olimpijskog ordena“. ’DDR se odlučno poistovećuje sa humanističkim sadržajem olimpijske ideje’, izjavljuje Evald i dobija učtivi aplauz. Budući da su istočno-nemački domaćini snosili sve troškove, bilo je neučtivo pitati kakve veze imaju stereoidi sa olimpijskom idejom i koliko je te godine ubijeno građana pri pokušaju da pobegnu preko zida.“ (150.s.) Licemerje se nastavlja. Tadašnji šef države Erih Honeker (Erich Honecker), koga će nemačko pravosuđe pozvati na odgovornost za učinjene zločine, otvorio je zasedanje MOK-a. Njega će Samaranč nagraditi najvišim olimpijskim odlikovanjem – „Zlatnim olimpijskim ordenom“. Dodeljivanje ovog ordena takvom čoveku nije bilo sramotno samo za olimpijsku ideju, već i izrugivanje nebrojenim entuzijastima koji su čitav svoj život posvetili razvoju sporta. Iste (1985.) godine, Samaranč je dodelio „Zlatni olimpijski orden“ još jednom značajnom čoveku: Nikolae Čaušesku (Nicolae Ceausescu), „kasapinu iz Bukurešta“. On je nagrađen zato što nije sledio sovjetski bojkot i što je poslao tim u Los Anđeles. Naravno, Samaranč je odlično znao prilike u Rumuniji, kao što je znao i na koji način rumunski sportisti (posebno gimnastičarke) postižu „vrhunske rezultate“. Samaranč je, kako to primećuju Simson i Dženings, „imao poseban dar da baš najgore tirane izabere za nosioce olimpijskih priznanja“. Dve godine nakon „nezaboravnog“ zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu, Samaranč je otputovao u Bugarsku da bi bugarskom diktatoru Todoru Živkovu lično oko vrata okačio „Zlatni olimpijski orden“. Već sledeće godine, Samaranč se obreo u Južnoj Koreji da bi sa olimpijske govornice u Seulu (1988.) dao sramnu podršku jednoj od najkrvavijih vojnih hunti XX veka! Samaranč – živi spomenik fašizmu Najveći nedostatak Simsonove i Dženingsove knjige je u tome što se isključivo bavi sportom naših dana polazeći od shvatanja da je „međunarodni sport još pre samo jedne decenije važio kao izvor lepote i čistote“. (7.s.) Držeći se ovog apsurdnog predubeđenja, autori nisu poklonili dovoljno pažnje istoriji modernog olimpijskog pokreta bez čije analize se ne može shvatiti kako je bilo moguće da jedan od vodećih fašista Španije, nakon svih fašističkih zločina, bude primljen u MOK i postane njegov predsednik. Da su se, makar i delimično, pozabavili političkom biografijom Everija Brendidža, predsednika MOK-a u vreme kada je Samaranč primljen u MOK i kada je napravio vrtoglavu olimpijsku karijeru, videli bi da Samaranč nije pridobio Brendidža samo sitnim uslugama, već da je stekao njegovu naklonost i poverenje upravo kao ortodoksni fašista. Brendidž, koji je inače neprestano ponavljao da „sport nema ništa sa politikom“, dobro je znao (kao i ostala gospoda iz MOK-a) da je Samaranč viđeni član španskog fašističkog pokreta i da je odgovoran za sporovođenje terora nad građanima Katalonije. Brendidžu nije smetalo ni to, što se Samaranč javno pojavljivao i marširao sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone obučen u fašističku uniformu i pozdravljajući fašističkim pozdravom, istovremeno dok je, kao član MOK-a, govorio o olimpijskim idealima. Stvari postaju jasnije kada se ima u vidu da je upravo Brendidž bio taj koji je, urprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki olimpijski tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti bili posebno zahvalni. Zauzvrat, Brendidž će dobiti mesto u MOK-u, u kome već tada vladao fašistički duh, i to ono mesto koje je morao da napusti Ernest Li Janke, jedan od američkih delegata u MOK-u, jedini član MOK-a koji se suprotstavio pronacističkoj

politici tadašnjeg predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura, zbog čega je, jednoglasnom odlukom, bio izbačen iz MOK-a. U međuvremenu, Brendidž postaje član Lindbergove (Lindbergh) fašističke partije u SAD, a nakon rata organizuje i vodi fašistički lobi u MOK-u. Zahvaljujući njegovom zalaganju u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati zločinci poput nacističke glavešine Karla fon Halta, koga će Brendidž spasiti od zatvora, da bi ga ubacio, kao i druge fašiste iz MOK-a, u Izvršni odbor MOK-a. Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije kako je moglo da dođe do toga, da se 1965.godine u fašističkom Madridu organizuje zasedanje MOK-a – kome je predsedavao fašistički diktator Franko! Samarančev prijem u MOK, kao i navedeno zasedanje MOK-a, bili su izraz podrške fašističkom režimu u Španiji i zabadanje noža u leđa antifašističkoj opoziciji čiji su pripadnici bili izloženi najstravičnijim torturama i mučkim ubistvima u Frankovim kazamatima, kao i stotinama hiljada španskih građana koji su izbegli, ili bili poterani iz svoje zemlje. Naravno, bilo je mnogo važnije to što je Franko ponudio američkim vlastima da uspostave vojne baze na Španskoj teritoriji, što je i urađeno. Međutim, sve to ne spada u olimpijsku istoriju. Kao što su to gospodari olimpijskog pokreta uvek govorili, sport, pogotovu olimpijske igre, „nema ništa sa politikom“. To je, uostalom, potvrdio i fašistički diktator Franko. On na zasedanju MOK-a, kome je predsedavao, nije govorio o politici, već o svojoj „privrženosti olimpijskim idealima“, o „miru“, „međunarodnoj saradnji“... i za to dobio gromki aplauz od olimpijske gospode. Na taj način, Franko je postao, rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Brendidžem, Dimom, Hitlerom, Gebelsom, Musolinijem - deo olimpijske istorije. Dovoljno je samo nadahnuto govoriti o olimpijskim idealima, i gle čuda! – najveći zlikovci postaju olimpijski anđeli! „Lukavi kameleon“ Huan Antonio Samaranč je to na vreme shvatio. Izricanjem svetih olimpijskih molitvi o „miru“ i „međunarodnoj saradnji“ – „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč pred svojim prijateljima voleo sebi da tepa, preobratio se u „poslanika mira“ koga svi oni koji žele da sačuvaju vlast po svaku cenu dočekuju raširenih ruku. Nakon Olimpijskih igara u Barseloni španski kralj dodelio je Samaranču titulu „markiza“. Izgledalo je da se Samaranč nakon Olimpijskih igara u Barseloni iskupio za svoje zločine. Građane Španije, koji su preživeli strahote Frankovog zločinačkog režima, „lukavi kameleon“ nije uspeo da prevari. Za njih, kao i za slobodarsku javnost sveta, Samaranč je ostao ono što je uvek bio – fašista. Uostalom, Samaranč je ostao veran fašističkoj partiji sve dok ona, nakon Frankove smrti (1975.) i u predvečerje demokratskih izbora, nije raspuštena. Samaranč se nikada nije (samo)kritički osvrnuo na svoju fašističku prošlost, niti je ikada uputio kritiku na račun Frankovog režima. „Lukavi kameleon“ je menjao boje, ali mu je ćud ostala ista. Interesantno je da u zvaničnoj biografiji Samaranča, koju je izdao MOK, nema ni reči o dugogodišnjoj Samarančevoj političkoj aktivnosti u Španiji. Njegov angažman u Moskvi je „jedina politička delatnost koju njegova zvanična biografija izdata od strane MOK-a navodi“, primećuje Tomas Kistner (Thomas Kistner) u „Süddeutscher Zeitung“-u od 24.septembra 1993.godine. Evo, uostalom, šta sadži Samarančeva biografija koja je objavljena 1984.godine u zvaničnoj publikaciji MOK-a pod naslovom „Olimpijski pokret“ („The Olympic Movement“): „Rođen 1920. u Barseloni. Industrijalac, bivši ambasador Španije u Moskvi. Podpredsednik i predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije od 1955-1970.godine, bio je jedan od organizatora II Mediteranskih igara u Barseloni 1955.godine. U MOK je ušao 1966.godine i bio član mnogih komisija. Kao član Izvršnog odbora i podpredsednik MOK-a, on je 1980.godine nasledio lorda Kilanina (Killanin) i od tada rukovodi olimpijskim pokretom.“ (Le Comité International Olympique, Lausanne, Suisse, 1984. 25.s.) U nastojanju da obmane svetsku javnost i izgradi novi lik koji će odgovarati položaju na kome se nalazi, Samaranč je „oprao“ svoju biografiju i iz nje izbacio da je bio: (fašistički) predstavnik u (fašističkom) parlamentu (Cortes) Španije; član (fašističkog) gradskog veća Barselone; predsednik (fašističkog) Katalonskog regionalnog veća, pa čak i to da je bio postavljen (od strane Franka) za ministra za sport! Iz njegove zvanične biografije izbačeno je više od trideset godina njegovog najintenzivnijeg političkog angažovanja koje mu je omogućilo da se domogne najviših mesta u

hijerarhiji moći u fašističkoj Španiji – što mu je, zapravo, omogućilo da uđe u Međunarodni olimpijski komitet. Propagandna služba MOK-a koja je, kao i sve drugo u MOK-u, u rukama Samaranča, nastoji da stvori mit o Samaranču: „On je sav svoj život posvetio olimpijskom pokretu i on je jedan kulturan čovek“, glasi jedna od propagandnih poruka koje se fabrikuju u središtvu MOKa u Lozani. (85.s.) Da bi uspešnije prikrio svoje prljave tragove i prikazao se u svetlu proklamovanih olimpijskih ideala, „lukavi kameleon“ nije samo „izmenio“ svoju biografiju, već i izraz lica. O tome Simson i Dženings: „Četrdeset godina stare fotografije pokazuju Samaranča kao mladog poslovnog čoveka u društvu generala koji su u to vreme vladali Španijom. Na tim slikama on ima oštar pogled jednog slavoljubivog oportuniste.“ Danas je Samarančev pogled daleko „mekši“. „On deluje kao prijateljski nastrojeni stari gospodin koji sa ponosom može da se osvrne na svoj uspešni život proveden u blagostanju.“ (85.s.) Samaranč – grobar Kubertenove olimpijske ideje Samaranč je u svojoj beskupuloznosti otišao tako daleko, da je Horsta Daslera, tadašnjeg vlasnika firme „Adidas“, koji je potkupljujući olimpijsku gospodu od olimpijskih igara napravio spektakularni reklamni program za svoju firmu, odlikovao najvišim olimpijskim priznanjem („Zlatni olimpijski orden“) i to zbog njegove „vernosti olimpijskim idealima osnivača modernog olimpizma, Pjera de Kubertena“. (37.s.) Da njegovo licemerje ne zna za granice, pokazuje i njegov predgovor Kubertenovim „Izabranim tekstovima“ („Textes choisis“) koje će 1986.godine objaviti MOK. U njemu Samaranč veliča Kubertenovo delo i misao da bi zaključio: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ To piše čovek koji je i bukvalno prodao olimpijske igre međunarodnom kapitalu da bi ovaj od njih napravio banalni show-business u kome su sportisti svedeni na, kako je Kuberten nazvao profesionalne sportiste, „cirkuske gladijatore“! Kada se ima u vidu Kubertenov odnos prema sportu i amaterizmu, jasno je da Kuberten nije mogao ni da zamisli da bi članovi MOK-a, po njemu najviši i najčasniji „čuvari“ olimpijske ideje, mogli da budu plaćeni za svoj „rad“ u olimpijskom pokretu, pogotovu da od „najvećeg festivala mladosti“, na kome je trebalo da vlada religiozno osećanje (religio athletae, olimpijske igre kao „crkva“ i tsl.), naprave banalnu cirkusku predstavu i sredstvo za bogaćenje. Po grubim procenama, MOK je samo u toku zadnjeg četvorogodišnjeg olimpijskog ciklusa „zaradio“ gotovo dve milijarde dolara. Taj novac je ekskluzivno vlasništvo „časnih čuvara olimpijske ideje“. Kada se ima u vidu autoritarna struktura MOK-a, jasno je da tim novcem raspolaže „lukavi kameleon“ Samaranč. Zvanično, negova plata iznosi milion nemačkih maraka godišnje. Nezvanično, on je najbolje „plaćen“ čovek na planeti. Tom novcu treba pridodati i bezbrojne bogate poklone „darodavaca“ – koji se bore da dobiju pravo da organizuju olimpijske igre. Svake godine ulažu se desetine miliona dolara u potkupljivanje olimpijske gospode. U hladnoratovskom dobu odlučujući značaj za dodeljivanje glasova imala je blokovska politika. Od kada je sport postao reklamni prostor najvećih svetskih kompanija, što se poklapa sa dolaskom Samaranča na mesto predsednika MOK-a, pare su postale odlučujuća moć. „Svako ima svoju cenu!“ – tako glasi olimpijska „potsednica“ koju od gospode iz MOK-a dobijaju svi oni koji žele da se upuste u poduhvat organizovanja olimpijskih igara. Inače, olimpijski zvaničnici svim silama se trude da potroše što više novca koji im donosi „festival mira“, „mladosti“, „međunarodne saradnje“... I dok širom sveta desetine hiljada sportista ulažu svoje zdravlje i život ne bi li se domogli olimpijske medalje i na taj način se izvukli iz sirotinjskih geta, u kojima svake godine milioni dece umre od gladi i bolesti, gospoda iz MOK-a, zajedno sa njihovim porodicama, borave u hotelima sa „pet zvezdica“ u kojima samo prenoćište staje više hiljada dolara, priređuju basnoslovne gozbe i prijeme... Milioni dolara svake godine troše se na „reprezentativne“ skupove na kojima se sastaje svetska elita moći koja se služi olimpijskim igrama kao sredstvom za stvaranje „novog svetskog poretka“.

Po statutu MOK-a, zemlje-članice „olimpijske porodice“ nemaju ni formalno pravo da, preko „svojih predstavnika“, kontrolišu delatnost MOK-a i utiču na njegovu politiku. „Članovi MOK-a su predstavnici MOK-a u svojim zemljama, a ne njihovi delegati u MOK-u“ – glasi „zlatno pravilo“ MOK-a koje je još Kuberten ustanovio da bi sačuvao MOK ne samo od uticaja svakodnevne politike, već pre svega od slobodarske svetske javnosti. I upravo na temelju tog Kubertenovog principa došlo se dotle da je pristup MOK-u onemogućen svakom onom ko se suprotstavlja bezočnoj komercijalizaciji olimpijskih igara – sledeći izvornu Kubertenovu (religioznu, moralnu, pedagošku) olimpijski ideju. Služeći se manirima koje je stekao tokom četrdesetogodišnje fašističke prakse, Samaranč je po svom odabiru uveo u MOK skoro pedeset ljudi, što čini više od polovine članstva MOK-a. Među njima je i gospodin Kim, „najbliži“ Samarančev saradnik koji je bio dugogodišnji telohranitelj južnokorejskih diktatora. Po nekim procenama, njega Samaranč planira za svog naslednika. Bilo bi to, svakako, „u duhu olimpijskih tradicija“. Kada se ima u vidu da su tzv. „nacionalni olimpijski komiteti“ samo produžena ruka MOK-a, preko kojih MOK kontroliše „vrhunski sport“ ( a sa tim čitavu fizičku kulturu koja je i zvanično „najšira baza za reprodukovanje vrhunskog sporta“) u zemljama članicima, jasno je da je fašistički zlikovac Samaranč, kao „gospodar olimpijskih krugova“, zapravo gospodar svetskog, što znači i našeg sporta. Poražavajuća je istina da čitav naš sport pre svega služi zato da bi se dobila šaka „vrhunskih sportista“ koji će Jugoslovenski olimpijski komitet proslediti, kao savremene robove, svome gazdi Samaranču da bi ovaj unovčio njihov znoj, njihovo zdravlje, njihove živote... Koliko će još mladih ljudi biti prineto na žrtvu sve nezajažljivijim olimpijskim bogovima današnjice? Koliko dugo ćemo još sedeti pred televizorom i „uživati“ u sve monstruoznijem uništavanju ljudi na sportskim borilištima? Dokle ćemo se još klanjati fašističkim zločincima i međunarodnim pljačkašima, koji su zaodenuti olimpijskom odorom, i slaviti ih kao „najveće dobrotvore čovečanstva“? Beograd, 10.2.1994.

Related Interests