Dino Bucati

Prodavnica tajni

SEDAM GLASNIKA

ošto sam krenuo da istraţujem kraljevstvo svoga oca, iz dana u dan sve više se udaljavam od grada, a vesti koje mi stiţu postaju sve rede. Počeo sam putovanje kada sam imao nešto više od trideset godina i prošlo je više od osam godina, tačno osam godina, šest meseci i petnaest dana, neprekidnog puta. Verovao sam, kada sam polazio, da ću za nekoliko sedmica lako stići do granica kraljevstva, ali neprestano sam susretao nove ljude i nova mesta; i svuda ljude koji su govorili isti moj jezik, koji su govorili da su moji podanici. Ponekad pomislim da je busola mog geografa poludela i da smo, verujući da stalno idemo prema jugu, mi zapravo stalno išli u krug, stalno se vrteli oko sebe, ne povećavajući nikada razdaljinu koja nas deli od prestonice; to je moglo objasniti razloge zbog kojih još nismo došii do krajnje granice. Ali češće me muči sumnja da ta granica i ne postoji, da se kraljevstvo pruţa bez ikakve granice i da, ma koliko išao napred, nikada neću moći da dođem do kraja. Krenuo sam na put kad sam imao više od trideset godina. Moţda suviše kasno. Prijatelji, samo članovi moje porodice, smejali su se mom planu kao beskorisnom trošenju najboljih godina ţivota. Zapravo, malo je mojih vernih podanika pristalo da krene. Mada bezbriţan - mnogo bezbriţniji nego što sam sada! - brinuo sam se oko toga kako ću, za vreme puta, biti u kontaktu sa svojim dragima, pa sam među konjanicima iz pratnje izabrao sedam najboljih, koji će mi sluţiti kao glasnici. Verovao sam, ne znajući, da je i sedam mnogo. Kako je vreme prolazilo, primetio sam, naprotiv, da ih je smešno malo; i mada se ni jedan od njih nikada nije razboleo, niti je naišao na razbojnike, niti je premorio konje. Sva sedmorica sluţili su mi s upornošću i odanošću koje ću teško uspeti da nadoknadim. Da bih ih lako razlikovao dao sam im imena sa inicijalima po abecednom redu: Aleksandar, Bartolomeo, Caj, Domeniko, Etore, Federiko, Gregorio. Nenaviknut da budem daleko od kuće, poslao sam tako prvog, Aleksandra, uveče drugog dana puta, kada smo prešli već osamdesetak milja. Sutradan uveče, da bih bio siguran u kontinuitet komunikacija, poslao sam drugog, zatim trećeg , zatim četvrtog, jednog za drugim sve do osme večeri puta kada je krenuo Gregorio. Prvi se još ne beše vratio. Pridruţio nam se desete večeri, dok smo podizali logor za noć, u jednoj nenastanjenoj dolini. Saznao sam od Aleksandra da je njegova brzina bila manja
2

P

nego što je bilo predviđeno. Mislio sam da će, kad bude išao sam, na sedlu jednog odličnog konja, on moći da pređe, za isto vreme, dvaput veću daljinu od naše; međutim, uspeo je da pređe samo jedan i po put; za jedan dan, dok smo mi prelazili po četrdesetak milja, on ih je prelazio šezdeset, ali ne više. Tako je bilo i sa drugima. Bartolomeo, koji je krenuo prema gradu treće večeri puta, pridruţio nam se petnaeste; Caj, koji je krenuo četvrte večeri, tek se dvadesete večeri vratio. Veoma brzo sam konstatovao da je dovoljno pomnoţiti sa pet dane koji su do tada prošli, da bismo saznali kada će nas glasnik stići. Što smo se više udaljavali od prestonice, putovanja glasnika postajala su sve duţa. Posle pedeset dana puta, interval između jednog i drugog dolaska glasnika počeo je znatno da se povećava; dok su mi ranije dolazili u logor jedan svakog petog dana, taj interval je sada postao dvadeset pet; glas moga grada bio je na taj način sve prigušeniji; cele nedelje su porlazile bez ikakvih vesti. Kada je prošlo šest meseci - već smo bili prešli planine Fazani - interval između jednog i drugog dolaska glasnika povećao se na četiri meseca. Oni su mi sada donosili daleke vesti; koverti su stizali izguţvani, ponekad sa mrljama od vlage, zbog noći koje je njihov donosilac provodio po torovima. Išli smo dalje. Uzalud sam se trudio da ubedim sebe da su oblaci koji prolaze iznad mene isti kao i oni iz mog detinjstva, da nebo da lekog grada nije drukčije od plave kupole iznad mene, da je isti vetar, potpuno isti glasovi ptica. Oblaci, nebo, vazduh, vetrovi, ptice, izgledali su mi zapravo kao sasvim novi i različiti. I ja sam se osećao kao stranac. Napred! Napred! Skitnice koje smo sretali po dolinama govorile su mi da granica nije daleko. Ja sam podsticao svoje ljude da se ne odmaraju, ućutkivao sam obeshrabrujuće reči koje su se stvarale na njihovim usnama. Bile su već prošle četiri godine od mog polaska; kakav dug zamor. Glavni grad, moja kuća, moj otac postali su čudno udaljeni, gotovo više u njih nisam verovao. Ĉitavih dvadeset meseci tišine i samoće prolazilo je sada između pojedinih dolazaka glasnika. Donosili su mi čudna pisma poţutela od vremena i u njima sam nalazio zaboravljena imena, koja nisam umeo da razumem. Sledećeg jutra, posle samo jedne noći odmora, dok smo mi ponovo polazili na put, glasnik je polazio u suprotnom pravcu, noseći u grad pisma koja sam ja mnogo ranije pripremio. Ali prošlo je osam i po godina. Večeras sam večerao sam u svom šatoru, kada je ušao Domeniko, koji je još nekako uspevao da se smeje, mada je bio shrvan od umora. Blizu sedam godina ga nisam video. Za sve to dugo vreme on je samo jurio kroz livade, šume i pustinje, menjajući konje ko zna koliko puta, da bi mi doneo ovaj paket koverata koje do sada nisam imao ţelje da otvorim. On je već otišao da spava i sutra u zoru će ponovo krenuti. Kre-nuće poslednji put. U beleţnici sam izračunao da ću, ako sve bude u redu, ako ja nastavim put kao dosad, i on svoj, Domenika moći ponovo da vidim tek za trideset četiri godine, ja ću t ada imati
3

sedamdeset dve godine. Ali počinjem da se osećam umornim i verovatno će me smrt zateći ranije. Tako ga više nikad neću videti. Za trideset četiri godine (štaviše, pre, mnogo pre) Domeniko će neočekivano ugledati vatre moga logora i pitaće se kako to da sam ja u međuvremenu prevalio tako malo puta. Kao večeras, dobri glasnik ući će u moj šator sa pismima poţutelim od godina, ali zastaće na pragu, videvši me kako nepokretan leţim na leţaju, a dva vojnika pored mene s bakljama, mrtav. Pa ipak idi, Domeniko, i nemoj mi govoriti da sam okrutan. Odnesi moj poslednji pozdrav gradu u kojem sam rođen. Ti si poslednja veza sa svetom koji je nekada bio i moj. Najnovije poruke obavestile su me da su se mnoge stvari izmenile, da je moj otac umro, da je kruna prešla na mog starijeg brata, da me smatraju izgubljenim, da su sagradili visoke palate od kamena tamo gde su stajali hrastovi pod koje sam obično išao da se igram. Ali, to je ipak moja domovina. Ti si moja poslednja veza s njima, Domeniko. Peti glasnik, Etore, koji će mi se pridruţiti, ako bog bude hteo, za godinu i osam meseci, neće moći ponovo da krene, jer ne bi stigao da se vrati. Posle tebe tišina. O, Domeniko, osim ako najzad ja ne nađem granice za kojima čeznem. Ali što više idem napred, sve više se uveravam da granica ne postoji. Ne postoji, slutim, granica, bar ne u smislu u kojem smo mi navikli da mislimo. Ne postoje zidine koje dele, ni doline koje dele, ni planine koje zatvaraju prolaz. Po svoj prilici ću preći granicu i ne primetivši je i nastaviću da idem dalje, ne znajući. Zato ja nameravam da Etore i drugi glasnici posle njega, kada mi se budu ponovo pridruţili, ne krenu više prema prestonici, nego da krenu ispred mene kako bih ja mogao unapred znati šta me čeka. Neki neobičan strah se od pre izvesnog vremena javlja u meni uveče, to više nije ţaljenje za ostavljenim radostima, kao što se dešavalo u prvo vreme puta. Ovo je pre nestrpljenje da upoznam nepoznate zemlje prema kojima idem. Primećujem - i to do sada nisam nikome poverio - primećujem kako iz dana u dan, što više napredujem prema neverovatnom cilju, na nebu sija neko neuobičajeno svetio, kakvo nikada nisam video, čak ni u snovima; i kako mi biljke, brda, reke koje prelazimo, izgledaju sačinjeni od neke drukčije sušutine, nego što je ona naša, i kako vazduh nosi neke slutnje koje ne umem da iskaţem. Jedna nova nada vući će me sutra ujutru još dalje napred prema onim neistraţenim planinama, koje mi senke noći sada zamračuju. Još jednom ću podići logor, dok Domeniko bude nestajao na horizontu sa suprotne strane, da onom predalekom gradu odnese moju beskorisnu poruku.

4

NAPAD NA VELIKU POVORKU

U

hapšen u jednoj ulici u selu i osuđen za krijumčarenje - pošto ga nisu prepoznali - Gaspare Planeta, šef razbojnika, ostao je tri godine u zatvoru. Izašao je izmenjen. Bolest ga je iscrpla, izrasla mu je brada, više je ličio na
5

nekog starca nego na slavnog vođu razbojnika, najboljeg pozantog strelca koji nikada nije umeo da promaši. Tada, sa svojom odećom u jednom dţaku, krenuo je na put prema planini Fumo, koja je bila njegovo carstvo, gde su ostali njegovi drugari. Bila je jedna nedelja u junu, kada je upao u dolinu u čijem se dnu nalazila njihova kuća. Šumske staze nisu se izmenile; ovde neki koren koji cveta, tamo neki karakterističan kamen, kojeg se on dobro sećao. Sve kao pre. Pošto je bio praznik, razbojnici su se okupili u kući. Pribliţavajući se, Planeta je čuo glasove i smeh. Suprotno običajima njegova vremena, vrata su bila zatvorena. Zakucao je dva-tri puta. Unutra je nastala tišina. Zatim su upitali: „Ko je?" „Dolazim iz grada", odgovorio je on. „Šalje me Planeta". Hteo je da im priredi iznenađenje, ali, kada su mu otvorili i okupili se oko njega, Gaspare Planeta je odmah pri meto da ga nisu prepoznali. Samo je stari pas druţine, koštunjavi Tromba, skočio na njega, skičeći od radosti. U početku njegovi stari drugari, Koţimo, Marko, Felta i još tri -četiri nova lica, okupili su se oko njega pitajući za vesti o Planeti. On je ispričao da je vođu razbojnika upoznao u zatvoru; rekao je da će Planeta biti oslobođen za mesec dana, a u međuvremenu je poslao njega ovamo da sazna kako stoje stvari. Međutim, posle kratkog vremena, razbojnici se više nisu interesovali za pridošlicu i našli su izgovore da ga napuste. Jedino je Kozimo ostao da razgovara sa njim, mada ga nije prepoznao. ,,A kada se vrati, šta namerava da radi", upitao je misleći na starog vodu u zatvoru. „Šta namerava da radi?" rekao je Planeta. „Zar ne moţe da se vrati ovamo?" „Ah, da, da, ne kaţem ja ništa. Misio sam zbog njega. To sam mislio. Ovde su se stvari izmenile, a on će i dalje hteti da komanduje, razume se, ali ne znam..." „Šta ne znaš?" „Ne znam hoće li Andrea biti spreman... Sigurno će praviti pitanje... Što se mene tiče, neka se vrati. Pa nas dvojica smo se oduvek slagali..." Tako je Gaspare Planeta saznao da je Andrea novi vođa. Jedan od njegovih nekadašnjih drugara, zapravo onaj koji je tada izgledao najzverskije. U tom trenutku vrata su se širom otvorila i ušao je upravo Andrea, koji se zaustavio nasred sobe. Planeta ga se sećao kao apatičnog dugajlije. Sada je pred njim stajao golem, zastrašujući razbojnik, s grubim licem i divnim brkovima. Kada je saznao za pridošlicu, koga ni on nije prepoznao: „Ah, tako?" rekao je u vezi sa Planetom, „ali kako to da nije uspeo da pobegne? To ne bi smelo biti tako teško. I Marka su strpali unutra, ali ostao je svega šest dana. I Steli nije bilo mnogo potrebno da pobegne. Baš on, koji je bio naš voda, baš on sada se obrukao".

6

dajući znak jednom od novih razbojnika. rekao je posle dugačke pauze. idi tamo i uzmi je. priznao je Andrea pomalo izazovno. ovoga puta se više nije osmehivao. „rekao mi je daje ovde ostavio svoju pušku." „Njegova puška je ovde"." „Rekao mi je". „mora da su tamo u nekoj fijoci. „Sada ima mnogo straţara." Gaspare Planeta je seo na jednu klupu." „Rekao mi je". ali već mu je bilo jasno da je odsečen. ništa naročito. A zatim. nećemo valjda mi biti krivi. on koji je uvek bio tako veseo i vedar. „hajde. svi su ga dobro videli. da za njega više nema mesta. O odeći ne znam ništa. „ali ne verujem da sam je zbog toga pojeo. od čuvenog Gaspara Planete. koji nikada nije umeo da promaši." Tako je reko. nastavio je mirno Planeta. onu kojom je tako precizno gađao. i koji ima otok ispod jednog kolena". rekao je Planeta uz lukav osmeh. najboljeg poznatog strelca. nastavio je umornim glasom. „Rekao mi je". „da je ovde ostavio odeću. Toliko mu je bilo stalo do te puške.„Nije to više kao nekad. šest merica i osamdeset pet metaka. promenili su rešetke. odgovorio je Adrea. I osmehivao se značajno.. shvatio je da vođa razbojnika ne srne dozvoliti da bude zatvoren. Sv i su se pretvarali da ga nisu prepoznali." „Hajde". Ima li još nešto?" 7 . belog konja. „Reci mi". „Njegove stvari niko nije pipnuo".. Osećao je kako ga obuzima njegova uobičajena groznica. nastavo je potpuno mirno Planeta. lanternu. „govorio mi je uvek: ko zna kako koriste moju pušku. hteo si da kaţeš nekada je ostavio". prilazeći prozoru da bi ga svi mogli dobro videti. rekao je Andrea arogantno.. Pa ipak. Po svoj prilici ju je upo-trebio neko drugi. A Andrea se pretvarao da nije primetio ništa. idite i donesite mu to. „Ako je konj uginio. „Govorio mi je". nikada nas nisu ostavljali same. „da li bi mi je mogao pokazati?" „Samo izvoli". Ĉak se tačno sećam: barut. prepoznali u tom mršavom starčiću ono što je ostalo od njihovog vođe. rekao je Andrea. svi su ćutali. da je njegovo vreme prošlo. . ko zna kakvu ću gvoţđuriju naći kad se vratim." „Ja sam je upotrebio nekoliko puta".i rekao mi je još da je ovde ostavio municiju. on se razboleo. rekao je. novi vođa kojega su se plašili. „Nekada. rekao je Andrea. koji se zove Polak. Ĉak i Kozimo se nije usudio da bilo šta kaţe. sat". koje Planeta nije poznavao. jer bio je tu Andrea. čini mi se. da tako kaţem". počinjući da sumnja da je ovo sam Planeta. shvatio je daje star. . „hajde. rekao je Andrea iznervirano. nastavljao je Planeta.i on moţe da dođe po nju". ali dovoljno da mu glava malo oteţa. rekao je obraćajući se Andrei. I zaista. a još manje da ostane u zatvoru tri godine kao poslednji bed-nik." „Dobro".. „Planeta mi je rekao da je ovde ostavio svoga konja.

rekao je. odmeravajući snaţno Andreino telo. gospodo". „Voda Planeta. kako bi dao do znanja Planeti da već moţe da ide. „ja sam Planeta". „Zbogom. Planeta je došao do svoje male barake.„Ima još ovo". napola od kamenja. bez stalnog boravišta. rekao je. dodao je. prilazeći Andrei i izvlačeći mu iz pojasa jedan dugi noţ „Ima još i ovo". Ali jedne večeri. „njegov lovački noţ" i ponovo je seo. ostavljajući po strani svako pretvaranje. baš taj". „Dobro si potrefio". pa je morao dugo čekati. „Da li su ovde oni iz planine Fumo? Već tri dana ih traţim". imao je neku svoju baraku u planini Fumo. Usledila je duga. bacio pušku preko ramena. čak ni ne ustavši. Mogao je imati sedamnaest godina. i počeo je da ţivi sam. upalio vatru. dok je sedeo pored vatre. neka ti je sa srećom!" Planeta se udalji kroz šumu. Dečak se zvao Pjetro. Samo je Kozimo uspeo da dođe do malo glasa i bio je to čudno promukao glas. ispričao je bez oklevanja da ţeli da pođe s razbojnicima. četrdeset osam godina. Gaspare Planeta je podigao pogled. hoćeš da kaţeš?" „Da. „Šta se dešava?" upitao je Planeta. čuveni razbojnik mogao tek tako da ode. jer nikad ne bi mogli zamisliti da bi Gaspare Planeta. rekao je Planeta veselo. Razbojnici su ostali nemi. da dozvoli da ga na taj način poniţavaju. Uvek je ţiveo kao skitnica i već godinama je mislio na ovo. izbrojao novac koji je imao (mogao mu je biti dovoljan za nekoliko meseci). usred šume. pokojnog Severina. laku noć". „Ali zar nisi bio u zatvoru?" 8 . Ali on je boravište imao. ovako izmučen i umoran? Zato je sporo ustao. „Dakle. koji sada više nije bio vođa razbojnika. zviţdućući neku veselu pesmicu. ali da bi postao razbojnik. nego samo Gaspare Planeta. ličio je na njega. nepokretni od zapanjenosti. naglo su se otvorila vrata i pojavio se jedan mladić s puškom. od pre tridesetak godina. tamo gde se nekada sklanjao k ada je naokolo bilo suviše straţara. * * * Tako je bilo sa Planetom. sačekao da mu daju i ostale njegove stvari. napola od drveta. bilo je potrebno barem imati pušku. naravno. Da li će ikada moći da ga izazove. teška tišina. laku noć. ali sada je ukrao jednu i to prilično dobru. rekao je Planeta krajnje mirno ustajući s klupe. rekao je polazeći prema vratima. Najzad je Andrea rekao: „Pa. Mladić je imao smeo izraz. Planetu. kroz senke večeri. strpao sve u dţak. „Zbogom Planeta!".

" „Šefe". svuda se muvaju ţandari. sve raznorazne hrane. Sve ostalo vreme provodio je blizu vatre. Dakle. Dovešću sve drugare. i juče si sigurno imao groznicu. odgovarao je Planta. govorio je dečak. „Bio sam samo tri dana. s tobom nešto nije u redu. „kada ćeš me povesti sobom da nešto učinimo?" „Ah. baš njega već odavno dobro poznajem. mnogi će se vraćati i noću. Drugove svoje ne ţeliš da vidiš. izvesnog gospodina Frančeska. ali već sto godina niko nije uspeo daje 9 . Planeta se nije micao. Ako krenem. ne pokazujući nikakvo interesovanje. uz topot konja oruţanih straţara. posle ćeš me barem ostaviti na miru. stalno sediš uz tu vatru." Dečak ga je pogledao sa oduševljenjem. Ako zaista ţeliš da ti kaţem. za noćas moţeš spavati ovde. Ali dani su i dalje prolazili. „bolje je ne mešati se. „Pa hoćeš li onda da me uzmeš sa sobom?" „Da te uzmem sa sobom?" rekao je Planeta. Kada je praznik. odlazio je malo okolo da lovi. prepunim novca. Velika carska povorka. Ti mora da si bolestan. rekao bi posle nekoliko dana dečak. kaţem ti. Nisu uspeli duţe da me zadrţe. odgovorio je lukavo Planeta. Razbojnici su je sanjali u dobrim noćima. „pa. Opasna lisica. glupo je mučiti se da bi se skupio samo poneki zlatnik. sve poreze iz juţnih provincija. Zar tu ne bi imalo šta da se uradi?" „Kad ima ljudi". a sutra ćemo videti". „ali ne onako kako ti misliš. Njih dvojica su počeli da ţive zajedno. Ne vredi ulaziti u to. vođo?" „Zaista?" odgovarao je Planeta. da tako kaţem". jedino nosi odela zbog prevelikog straha od lopova". koji sigurno ima prepune dţepove". tačnije 12. „Vođo". „jednog od ovih dana smislićemo nešto dobro. rešio sam. „Vođo". nosila u Pre-stonicu tovar zlata. U najboljem slučaju.„Pa bio sam. Više ne ţeliš da se mičeš. hoću da se to isplati. bićeš zadovoljan". govorio je dečak. „saznao sam da dole drumom kroz dolinu sutra prolaze kočije jednog trgovca. da čekam Veliku povorku. govorio je Pjetro. septembra. čak ni u lov više ne odlaziš. doći će mnoge kočije. kada krene na put on ne nosi sa sobom ni prebijene pare. „Vođo". „Šteta." Mislio je na Veliku povorku koja je jednom godišnje. „Izvesni Frančesko?" govorio je Planeta. govorio je dečak." odgovarao je Planeta. „hrane?" 1 više ništa ne bi rekao kao da je to ispod njegovog dostojanstva. „saznao sam da će sutra proći dvoja kola finih stvari. „kaţi mi istinu. sa velikim gvozdenim kolima. Gomila ljudi će biti naokolo. „sutra je praznik u selu. „Šefe". odgovarao je Planeta osmehujud se. Zašto mi ne govoriš otvoreno?" „Moguće je da ja nisam dobro". glavnim drumom. zatvorenog u mnogo dţakčića. Baš tako su me jednog dana i uhvatili. šta kaţeš na to. da tako kaţem. Kretala se uz zvuke roga.

sa reljefnim carskim grbom." 10 . prolazili brzo i šume su polako postajale crvene. dobro". Na izvesnoj razdaljini sledila su 24 konjanika s puškama. za-uvek ću se srediti". „Šta je bilo?" upitao je Planeta. A kamoli sam. Grof i Vođa trideset osmorice. To je rekao onako u šali. Posle nekoliko godina i drugi razbojnici su pokušali: Đovani Borso. odgovorio je dečak. rekao je najzad Planeta glasom koji je ţeleo da izgleda šaljiv. pre sto godina. s trubom i zastavom. Napred je išla neka vrsta prethodnice. ali u sebi na to nije ni pomišljao. uspelo mu je. da nabrojimo samo neke. patrole na konjima sa strane. leţali pored druma razmrskane glave. usudiću se. Gore i dole po dolinama čuvena povorka prolazila je u galopu. pratnja se preplašila. „Najzad sam sreo tvoje drugove. „Veliku povorku? Zar ćeš se zaista usuditi?" upitao je dečak zadivljeno.nekaţnjeno napadne. začudo. „Pa. „Baš sve su mi rekli. raspravljao s njim o velikom planu i sam se zabavljao. sutradan ujutru. To je bilo prvi put. naravno. a vuklo ih je šesnaest konja. a i sluge. koje su provodili pored vatre. Svi su. konjanici. rekao je dečak. Zatim su dolazila gvozdena kola." Nastalo je dugo ćutanje i čulo se kako vatra pucketa. Sto hiljada zlatnih dukata. Jedanaestog septembra. Ako uspe. „Da. kao što se to već dešava. Niko se više nije usuđivao da misli na to. iz godine u godinu. Kada se vratio. Nije to šala. koji je kao i obično sedeo ispred vatre. ali dečak je shvatio ozbiljno L pogledao Planetu s divljenjem. dvadeset ih je strpano u zatvor. čak i kad bi ih bilo dvadesetak. Planeta mu je dopuštao da veruje i dalje i u dugim večerima. imao je hrabrosti da je napadne i. U ponekom trenutku čak je mislio da bi sve to moglo biti i istinito." Ali dani su. hiljadu unci srebra. dečak se muvao okolo do kasno u noć.. Serđo od Miševa. pištoljima i sabljama. da tako kaţem?" „Sigurno". sve to je išlo u carsku kasu. Luka Toro. „Rekli su ti sve. Dvadeset četiri konjanika iza kola. „moram da pitam drugove. lice mu je bilo smrknuto. odgovorioje Planeta. Ĉuo se i glas vetra koji je napolju duvao kroz šumu.A kada?" „Ima vremena"." . Dečak je čekao nestrpljivo. To bi bila potpuna ludost. Konjica napred i nazad. Nemac. dobitak od poreza je rastao i povećavala se oruţana pratnja. još njih dvanaest sa svake strane. „koliko će vas biti?" „Bar petnaestak. Tako je rekao Gaspare Planeta. „Kaţi mi". dan uoči dvanaestog. Luka Toro je zatim pobegao na Istok i postao je pravi gospodin. napasti Veliku povorku. Trinaest razbojnika je poginulo. zatim. kočijaši su bili naoruţani.

" „Šta sutra?" upitao je Planeta. Ali to nisu bile priče. Niko ga neće videti. to je činio za sebe. Planeta. dakle. moţe li se znati?" „Moţe se znati. „Uostalom. odgovorio je Planeta osmehujući se. a onda je zaključio tihim glasom: „Sutra ja. pa ipak. „kuda ćeš u ovo doba.. moglo mi je biti jasno. mada ga je dao u šali. nego šta". To je sve." „Razume se". Nisam ţeleo da ti razbijam iluzije. ne odgovorivši. da bi odrţao obećanje. Više puta mu je Planeta pokazao mesto na kojem je najbolje čekati povorku. okrenuo na drugu stranu kreveta kao da hoće da kaţe da mu je dosta tih glupih priča." Ćutao je nekoliko trenutaka. potvrdio je Planeta. ne znam kako bi i mogao. „Rekli su mi da ima mnogo posla. upitao je tada Pjetro gotovo plačljivim glasom. ovakav bolestan. ni do tog dečaka mu nije bilo stalo. Sutra. da tako kaţem.. a ja budala sam ti verovao". ako ga odmah ubiju. „Ti si me ovde drţao obećanjima. „Rekli su mi da pođem s njima". U pauzama čula se tišina. S vremena na vreme zapevala bi neka ptica. u kojoj se samo videla svetlost vatre. sada kada je ostao sam. Ali sutradan Planeta je ustao prvi. Tek kada je on bio na pragu." „Nije istina". „zašto mi nisi rekao istinu. da bi se osetio kao pre. svetlo je bilo jasno i sivo. 11 . jedan očajnički poduhvat. upitao ga je. Otići će tamo da vidi. Neka vrsta opklade. gunđao je razdraţeno dečak. „Vođo"." Dečak se. koji je ponovo postao miran. makar i poslednji put. moţda to niko nikada neće ni saznati. ali kasnije se u njemu rodila sumnja: a šta ako Planeta zaista ode u napad? Bila je to slaba i apsurdna sumnja. „Hoćeš da kaţeš Velika povorka?" „Da. rekao je dečak. „Kakve sam ti ja priče pričao? Pustio sam te da veruješ. dodao je Planeta. Pjetro je pustio Planetu da ode. Ustao je ne budeći dečaka. Ali ne. „idem da čekam Veliku povorku. čemu sve te priče?" „Kakve priče?" odvratio je Planeta koji se trudio da zdrţi svoj uobičajeni veseli ton.. Pjetro je ustao i krenuo da ga traţi. U suštini. ali su se dugi olujni oblaci pruţali preko neba. usudio se najzad da kaţe dečak. Drugovi su ga dovoljno vukli za nos. Pjetro se probudio. „Bio bi glup da ne odeš". To je bilo lično pitanje za nekada moćnog Planetu. ti dobro znaš. a činio si to samo da mi se narugaš. nazivajući ga tako iz navike.„Dobro". Planeta. to je sve. odlazim". krenuo je da napadne Veliku povorku. „Vođo".. Neka barem taj dečaka zna ko je bio Gaspare Planeta. ali to nije bilo vaţno. Dan je bio rođen. i ponovo je nastala tišina u sobi punoj dima. obukao se na brzinu i uzeo pušku.

kada je čuo kako se nešto pomera blizu njega. Nalazio se na nekoj izbočini koja je gledala na jednu oštru okuku na drumu: bila je to deonica jakog uspona na kojoj su konji bili prisiljeni da uspore. poslednji put ti kaţem"." „Doći će. odlazi. a onda je primetio da se dečak vratio puzajući i ponovo se namestio iza drveta. koji je najzad pobesneo. ponovio je besno Planeta. u dnu glavnog druma. To je po malo njihova navika da uvek dolaze sa zakašnjenjem. rekli su mi. Planeta je zaista tamo bio. shvatio sam to". koji se kretao drumom. „Vođo". Vrati se odmah nazad. „učini mi uslugu. „Zar ne vidiš da je to ludost? Zar ne vidiš koliko ih ima? Šta moţeš učiniti sam?" „Zaboga. I dečak je najzad krenuo. „Odlazi. Planeta je nameštao svoju pušku krajnje ravnodušno. Išao je oprezno između ţbunja u pravcu jedne grupe kestenova. i te kako će doći. Ja sam se sinoć šalio." „Znam. kaţem ti. šćućuren iza jednog debla. ne pada im ni na kraj pameti." „Planeta"." „Planeta". Oblak prašine. „Ali sada je dosta. bacio je pogled na velike olovne oblake koji tek što nisu pukli. Planetin je prst bio na obaraču. insistirao je dečak. Sasvim u dnu video je oblak prašine koji se kretao. Planeta je tada začuo topot konja. Zar si poludeo?" „Ćuti". konjanici Velike povorke. Planeta. odgovorio je smeškajući se Planeta. „za sada nisam lud. vikao je prigušenim glasom Planeta.Pjetro je odjurio kroz šumu prema dnu doline. i napravio je sebi mali zaklon od trava i granja. počinjao je uspon. i pored obliţnjeg stabla. poţuri. zastava. „Zar ne vidiš da ćeš me tako uništiti?" U tom trenutku mogli su se već razaznati. treba samo malo sačekati. „Planeta. bila je prašina koju je dizala Velika povorka. kola. smejao se dobrodušno Planeta. odlazi". da bi bio siguran da ga ne mogu videti." „Ti si lud. dok nije nestao. rekaoje dašćući dečak. povukao se puzeći među ţbunjem. video je tri ili četiri gavrana na nebu. video u zasedi dečaka sa puškom. Ja ne ţelim da te napustim. jer ovo nije mesto za tebe. zato će moći dobro da se puca. kaţem ti. Velika povorka je već usporavala. „Jesi li video da nisu došli?" 12 . a drum ju je napola presecao. ali oni neće doći. idi odavde. Dečak je pogledao dole juţnu dolinu. gde bi trebalo da se nalazi Planeta. koja se gubila u beskraj. ti čekaš da dođu tvoji drugovi. odlazi. Okrenuo se. gde je prolazio glavni drum. preklinjao je dečak. „Jesi li video?" šapnuo je Pjetro.

Okrenuo se i video je kako je dečak ispustio pušku i počeo da pada na zemlju. pazi jer sada počinje ono najlepše. nemoj pucati. Nastala je velika tišina. uz prigušen osmeh i ne pomerivši glavu. kroz malu dolinu. Naprotiv. „Došli su naši drugovi. Gaspare Planeta je pored sebe čuo jecaj.Oh. kako je legao na zemlju." Ali to nisu bili lovci. mama!" To nisu pucali lovci. Bio je upravljen prema glavi. Svi su čekali. „Nitkove. kao da ništa nije čuo. blizu srca. Već se mogao razaznati veliki reljefni grb na bokovima skupocenih kola. „Pazi" mrmljao je veselo. sad budi miran. ali je uz strašan napor okrenuo pogled prema mestu koje je dečak pokazivao. Dok je posmatrao šumu. jedan od konjanika je video dečaka kao se kreće među biljkama. nego konjanici. . a zatim je leteo naniţe. to je bolje. čuli su se glasovi konjanika koji su međusobno razgovarali. Imali su precizne puške. Metak je krenuo pravo. Ali tada se dečak najzad preplašio." Ali Planeta se nije uzbuđivao. ispod olujnih oblaka. svoj strašni nišan. koji su pratili povorku. „Jesi li video da nisu došli?" šapnuo je očajničkim glasom. 13 . Izgledali su providni kao oblak. Velika povorka se pribliţavala. zatim. Iza njih. da se rasprše po dolini kako bi sprečili zasede. dok se okolo širila uţasna jeka. u tom trenutku sa suprotne strane doline. Shvatio je da je to lud poduhvat. „Ukebali su me!" poţalio se. Vođo?" Planeta nije uspeo da odgovori. zaduţeni da idu ispred kola. prekasno je za micanje. Paţljivo izabrani u stanicama. sada počinjemo". Reklo bi se da su razbojnici. i da je nemoguće iz njega se izvući. kakvu on nikada ranije nije čuo. Video ga je. pojavilo se tridesetak konjanika. ali ušao je grudi." Trista. Paţljivo je ustao na kolena da pomogne drugu. prema apsurdnoj odeći i prema mangupskim licima. na jednoj zaravni u šumi. Ali. promrmljao je Planta. koji nije mogao pogrešiti. najzad je primetio i starog razbojnika.. Dečak je okrenuo glavu i osmehnuo se: „Bio si u pravu". mucao je. „Lovci!" komentarisao je Planeta Šaljivo. Planeta je naglo pao. svaki s puškom o ramenu. „Gospodo. „Zaboga. odjeknuo je pucanj. Oluja nikako da počne. Gavrani su bili gore na nebu. Planeta je namestio nišan. „Lovci! Ne plaši se. Planeti je izletela psovka. Jesi li video. po zakonima fizike. stvoriće se zbrika. Odjeknuo je drugi pucanj. Velika povorka se zaustavila. Sve su to bili birani strelci.„Nitkove". a ipak su se jasno ocrtavali na tamnoj pozadini šume. dvesta metara.

prolećnog vazduha. u boljoj formi nego ikad?" To je zaista bio Polak." Tu je zastao pošto se setio dečaka. zanjištao je. ali bez konjanika. velika zlatna dugmad. uţasni generalski brkovi. prašnjava od mnogih bitaka. ali puni neke zajedničke radosti. lica poštena i simpatična. čije lice sija od srdačno sti i izuzetnog zadovoljstva. Evo tamo dobrog Paola koji sporo shvata. moramo tako reći. Planeta ga je dva-tri puta srdačno potapšao i već je uţivao u lepoti budućeg jahanja. kada je prepoznao gazdu. poslednjem nesrećnom i hrabom vođi. na onom mršavom belom konju. I da li se Planeta vara ili je onaj poslednji levo. nije li to Grof. jednog po jednog. „Te tako kaţem. rekao je s mukom se trudeći da ga ne ophrva uzbuđenje. čekajući. Eno Pjetra Gvozdenog. iako je glas mrtvih konja mnogo neţniji od onoga koji mi poznajemo. zajedno s vernim prijateljima. ruke na kukovima. to je bio upravo on. Hteo je da počne da ih pozdravlja. to je upravo on. koji je. koje je leţalo šćućureno na tlu. Planeta ih je prepoznao. najslavniji od starih vođa? Veliki Marko koji je obešen u Prestonici. „Kunem vam se. kroz kraljevstvo mrtvih razbojnika koje on nije poznavao. ali koje je s punim pravom zamišljao kao prepuno sunca. Ĉekali su da se Planeta pokrene. nije li ovo moj Polak.Zaista. ne više od mesa i kostiju kao pre. sve su to dobri stari drugovi koje je on jednog po jednog video kako ginu. stajao sa strane. duge poprečne brazgotine. momci". stari drugovi. i koji je poginuo u napadu na Mlin. ustao brzo sa zemlje. To su bili baš oni. kao i dečak. ozloglašeni vođa. zbunjen onako kao što ste zbunjeni u deuštvu ljudi koje ste tek sreli. koji je crkao od zime. „Da tako kaţem!" uzviknuo je čudeći se čudnom zvuku svog novog glasa.. Nagonski je krenuo osmehujući se. koji je takođe pao u napadu na Veliku povorku? Da. očigledno dirnuti. eno Đorđa Pertike. Lica ispucala od sunca. Mrtvi razbojnici stajali su ćutke. Zaista. Krenuo je prema starim drugovima i osetio je kako ga obuzima zadovoljstvo. savršeno osedlan. koji su dolazili po njega. koji nikada nije umeo da jaše. njegov dragi konj. kao da hoće sam sebi da kaţe kao da ga nije briga i izašao je na zaravan sad već ravnodušan prema mogućoj pucnjavi. Gaspare Planeta je slegnuo ramenima. u prisustvu cara i četiri oruţane regimente? Veliki Marko kojega su i posle pedeset godina još uvek pominjali samo šapatom? Da. takođe u obliku senke. Eno Fredijana. vara li se Planeta ili je ono veliki Marko lično. Pošto je naslonio levu ruku na vrh sedla. sa dugim belim drumovima bez prašine koji vode u čudesne avanture. nego providan kao i ovi ostali. a opet je to bio baš on. 14 . bili su to mrtvi razbojnici. kada je primetio da upravo u prvom redu stoji jedan konj. koji stoji uspravno i oholo. neverovatne mamuze. oči grube i v eoma svetle. brade raščupane od vetra. Gaspare Planeta je rekao: „Hvala vam. i. i on je bio tu da ukaţe počast Planeti. A ona ljudeskara s velikim brkovima i puškom koja je dugačka kao on. kao da se sprema da skoči na konja. Grof. Bacivši pogled na svoje jadno telo.. Planeta je.

„Ako baš hoćeš.. pod olujnim oblacima. Razbojnici su mahnuli šeširima. lukavo se zakašljao. neke stvari ne mogu da se dese. napred. Mada to moţe izgledati neverovatno. pozdrave. dodao je zatim s laţnom strogošću. Imao je lak i brz korak. Pogledao je. Svi su mamuzama udarali konje i krenuli u galopu. gospodo. Zatim je još jednom slegnuo ramenima. ostavši sam. neko je dobrodušno namignuo. dodao je obraćajući se mrtvim razbojnicima.„Ah. lagano su sagnuli glave. bacio je pogled unaokolo po dolini. Hajde. dečak je u jednom skoku bio u sedlu. Razbojnici. strpao ruke u dţepove i otišao zviţdućući. hajde. Kada se Planeta. Jurnuli su kao meci. Bilo je divno kako se oni bacaju u šumu i prolaze kroz najgušće delove bez usporavanja. pozdravljajući Gaspara Planetu. nabrao je usne u osmeh. nemoj da se prenemaţeš". ko manje ko više osmehivali. Zatim je počeo da gleda prema drumu. Planeta. ali punim dobrodušnosti.". poneki razbojnik i dečak još su mahali šeširima. neki vojni marš. 15 . ostavši sam. a onda rekao dečaku: „Hajde. kavalkadu. Stajali su i gledali prema Planeti. okrenuo. uzviknuo je najzad dečak. koji su se svi. Sta je sada trebalo da uradi? Da odjaše sa drugarima ostavivši dečaka samog? Planeta je još dva-tri puta potapšao konja. Konjanici su ga videli kako postaje sve manji i sve providniji. vođa one grupe primetio je da ga gleda. kao da hoće da kaţe doviđenja. I s lakoćom koju ni sam nikada nije mogao predvideti. čak i izdaleka. sad već nepotrebno Planetino telo koje je leţalo ispod drveta. bio je sjajan čovek". Na drumu je bilo svega šest ili sedam konjanika iz pratnje. Otišao je u pravcu u kojem su nestali njegovi drugovi. Pravedno je da se ti zabavljaš. kao da hoće da mu zaţele dobrodošlicu. imao je svečani korak koji imaju samo dvadesetogodišnjaci kada su srećni. izgubivši se među drvećem. „Ovo je moj dobar drug". okrenuo leda konjanicima. Planeta je dotakao obod šešira. rekao je Planeta. prema kraljevstvu mrtvih razbojnika. „Imao je svega sedamnaest godina. očigledno polaskan. kako do tada nije bio naviknut na jahanje.. koji je bio u suprotnosti sa njegovom figurom staraca. ali samo krajičkom oka. izvini". Planetajje ućutao i neodlučno pogledao oko sebe. Ti skoči na konja. veoma poverljivim pokretom. Povorka je još stjala sa druge strane okuke i zato se nije videla. ali koje je s pravom zamišljao boljim od ovoga. koji je bilo divno gledati. da. Konji su išli u mekom galopu. Ispravio se i pozdravio vojničkim pozdravom kao što se pozdravlja među vojnicima. Nije rečeno da u nekim danima septembra. oni su mogli videti scenu: senke mrtvih razbojnika. drugi put toga dana. koje on nije poznavao. videvši da se dečak ne usuđuje da priđe. Okrenuo se na levoj nozi.

SEDAM SPRATOVA 16 .

Đuzepeu Korteu su savetovali da se obrati ovom slavnom sanatorijumu. Naročito je Đuzepe Korte usredsredio svoju paţnju na prozore na prvom spratu. dozvoljavala je takvu vrstu posmatranja. jastuci presvučeni šarenim tkaninama. Sve je bilo mirno. stvorile su se. Prozor je gledao na jednu od najlepših četvrti grada. ali se ipak nije smela zanemariti. počeo je da čita knjigu koju je poneo sa sobom. Kada je bolničarka izašla. sem što je uveliko ubrzavao poslugu. i garantovao je na svakom spratu homogenu atmosferu. lečenje je tako moglo biti savršeno stepenovano. Svuda naokolo bila je ograda od visokog drveća. Bolesnici su bili podeljeni po spratovima. zavisno od teţine bolesti. u očekivanju briţljivijeg ispitivanja. ipak precizne razlike u metodama lečenja. ali je ipak hteo da pešice prevali put između stanice i bolnice. sprečavao je da neki lakši bolesnik bude uznemiren blizinom nekog kolege u agoniji. Šesti je bio namenjen bolesnicima čija bolest nije teška. Ali nije mogao da 17 P . Ovaj jedinstveni sistem. jednog martovskog jutra. Na prvom oni za koje više nije bilo nade. prišao je prozoru i pogledao napolje ne da bi video panoramu grada.osle jednog dana putovanja vozom. Đuzepe Korte stekao je povoljan utisak.prepoznao ga je zato što je već video njegovu fotografiju na reklamnim prospektima. Nameštaj je bio svetao i čist. i koji su se videli samo iskosa. gostoljubivo i umirujuće. nego u nadi da će primetiti kroz prozore druge bolesnike sa niţih sp ratova. Posle kratkog vremena ušla je bolničarka i upitala da li nešto ţeli. Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe. koji su se činili veoma udaljeni. Sedmi. od sprata do sprata. kao i tapete. Đuzepe Korte. Bela građevina sa sedam spratova bila je izbrazdana pravilnim otvorima koji su joj davali izgled hotela. Kada ga je ugledao iz daljine . u grad u kojem se nalazilo čuveno lečilište. iako je generalni direktor dao ćelom institutu jedinstveni osnovni smer. Mada je imao samo lagani početni oblik. fotelje su bile od drveta. Struktura građevine sa velikim krilima. Posle kratkog lekarskog pregleda. iako je i to bilo novo za njega. mada minimalne. sa svojim posebnim pravilima. gde se lečila samo ta jedna bolest. Imao je malu temperaturu. traţeći informacije o lečilištu. pošto je upalio lampu iznad uzglavlja. Đuzepe Korte nije ţeleo ništa. Na drugom spratu bili su veoma teški bolesnici. sa svojim specijalnim tradicijama. Tako je saznao za čudnu karakteristiku te bolnice. pošto mu se učinilo da je njegova temperatura pala. Đuzepe Korte stigao je. Đuzepe Korte smešten je u jednu veselu sobu na sedmom i poslednjem spratu. to jest poslednji sprat. Đuzepe Korte je odmah legao i. To je garantovalo izuzetnu stručnost lekara i racionalniji i efikasniji raspored postrojenja. ali mu je bilo drago da počne da ćaska sa mladom devojkom. bio je za najlakše oblike. Iz toga je proizilazilo da su bolesnici bili podejjeni u sedam progresivnih kasta. Na petom spratu lečili su se već ozbiljni slučajevi i tako dalje. noseći svoj koferčić. S druge strane. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru.

zatim se videlo kako se unutra upalilo svetio. izdaleka bi se moglo pomisliti da je to neka palata puna veselja. pitao je dalje Korte." „Ima ih malo. Najzad se Đuzepe Korte ohrabrio i rekao: .. gledajući netrimice u spuštene roletne na prvom spratu. „nisu još u tako očajnom stanju. Samo na prvom spratu. lagano se povlačeći. sada. Gledao je u njih s nekom bolesnom upornošću. sad je već na četvrtom". trudeći se da zamisli mračne tajne tog uţasnog prvog sprata. rekinuo je Đuzepe Korte. hiljadu prozora sanatorijuma se osveti javalo. sa šaljivom lakoćom. ali nisu znali kako da prekinu tišinu." Ĉovek je nestao i prozor se zatvorio energično. a zatim ne znajući kako da nastavi razgovor. a te dve reči je izgovorio sa takvim izrazom saţaljenja i uţasa da se Đuzepe Korte gotovo uplašio. Rezultat opšteg lekarskog pregleda razvedrio je Đuzepea Kortea. „ovde sam već dva meseca. Jedan po jedan. rekao je drugi. Većinom su bili hermetički zatvoreni sivim pomičnim ţaluzinama. Tamo lekari više nemaju pos la. Đuzepe Korte je još ostao nepokretan na prozoru. kao neko ko govori o tragičnim stvarima koje se ne odnose na njega.Oh. gde bolesnike smeštaju da umru. ali njegova se bolest pogoršala. Za to vreme.. dole u dnu provalije. Sa srećom." „Ali onda". nad grad su se spustile prve senke večeri. sa srećom.I vi ste ovde odnedavno?" „O. neko je nedavno umro. „Šta na četvrtom?" „Na četvrtom spratu". I naravno. „Ušli smo ovamo zajedno. on se već u svom srcu pripremio na strašnu dijagnozu i ne bi se iznenadio da mu je lekar rekao da treba da ga preseli na niţi 18 . Korte je primeto da je na jedan prozor pored njegovog naslonjen neki čovek. „čini mi se da postaje pomalo hladno.. ko ide na prvi?" „Oh. desetine i desetine prozora ostalo je slepo i mračno.. dodao: „Gledam dole svoga brata." „Svog brata?" „Da". Tamo radi samo sveštenik. Njih dvojica su se dugo gledali sa sve većom simpatijom. boţe. zaista čudan slučaj. objasnio je nepoznati. da su na drugim spratovima sve roletne otvorene? Ali.vidi ništa zanimljivo. izvinite"." rekao je ovaj drugi lagano odmahujući glavom. ." „Ali. kao da mu je stalo da dobije potvrdu. Zar ne vidite.. ne". na prvom su oni koji baš umiru. zamislite. ako su već na četvrtom tako ozbiljni slučajevi. malo ih je na prvom spratu". odgovorio je nepoznati uz lagani osmeh. i osetio je olakšanje što je tako daleko od toga. „gotovo sve sobe dole su zatvorene. Kako je obično bio sklon da predivđa najgore. „Tamo gde su roletne spuštene.. „onda. „Zar su tako ozbiljni na četvrtom spratu?" upitao je oprezno.. Vraćam se u krevet. ali u svakom slučaju nema razloga radovanju. ali jutros ih je bilo prilično". dodao je.. uostalom." Ćutao je nekoliko trenutaka. objasnio je čovek.

rekao je šef bolničara uz lagan naklon. moţda na četrvti?" upitao je smejući se. kao da pominje najapsurdniju moguću pretpostavku. rekao je Korte. „Bolje ovako. kada je Đuzepe Korteu došao šef bolničara sa sedmog sprata. dodato je iskreno se smejući. ali nedostaje treća. priznajem. na ovom spratu nema više slobodnih soba. ne iznenađuje me jedan tako ljubazan. vi ćete moći da se vratite gore. osećao se neprijatno pri pomisli da između njega i normalnog sveta. „Pa naravno!" odgovorio je lekar. a verujem da će to biti za dva-tri dana. Jedna ili druga soba. rekao je Đuzepe Korte. sveta zdravih ljudi.ali veoma lagani oblik. ali. „A gde ste mislili da ćete ići. iako je njegovo opšte stanje ostajalo dobro. za dve ili tri sedmice po svoj prilici sve će proći. „ali ovo mi deluje zloslutno. lekar mu je uputio srdačne reči pune ohrabrenja. „Znači. ali reč je isključivo o ljubaznom gestu prema gospodi koja bi volela da bude što bliţe svojoj deci. Briţljivo se drţao uputstava. kao da je reč o jednom potpuno zanemarljivom detalju. još ste na izvestan način bili u kontaktu sa ljudskom zajedni19 . štaviše. „Apsolutno privremen smeštaj." „Priznajem vam"." Zaista. Postojao je tu početak bolesti . bolje ovako". Da li bi gospodin Korte pristao da se preseli u drugu sobu. Đuzepe Korte je ostao u sobi koja mu je prvobitno docleljena. sutradan u bolnicu treba da dođe jedna gospođa sa dvoje dece. „Od srca van zahvaljujem". činilo mu se da njegovo stanje stagnira. rekao je Đuzepe Korte. Inače. Na sedmom spratu. Ali. „nemojte ni da vam na pamet padne da postoje drugi razlozi!" „Moţda". Temperatura nije prestajala. osmehujući se da bi pokazao da on nije dete. videvši kako se Korte. Hteo je da ga zamoli za čisto prijateljsku uslugu. dodao je tišim glasom. izvršićemo selidbu. Prošlo je oko deset dana. Upoznao je neke od svojih bolničkih kolega. isto tako udobnu? Đuzepe Korte. „Na ţalost. i mada je bio ubeđen da ova selidba ne znači da se njegova bolest pogoršala..sprat. baš pored njegove." Tako je Korte prešao na šesti sprat. nije pravio nikave probleme. ja dobro shvatam šta hoćete da kaţete. spremao da otvori usta i da se pobuni. naravno. „Od čoveka kao što ste vi. koji je naglo ustao. ako nemate ništa protiv. moţda će imati novu i još lepšu bolničarku. sav se zaloţio da brzo ozdravi. Međutim. dolaznoj luci. Ĉim ostane slobodna jedna soba.rekao je . uvek zamišlja najgore. Za jedan sat. ostajem na sedmom spratu?" upitao je Đuzepe Korte strepeći u tom trenutku. kavaljerski gest. to je savim privremen smeštaj". prijateljski ga tapšući po ramenu. poţurio je da kaţe. „Ali. uprkos tome. Zaboga".. „Znate šta? Kada je čovek bolestan. već postoji jasna prepreka. dve sobe su slobodne. ta selidba nema nikakav medicinski razlog. u retkim poslepodnevima kada su mu dozvoljavali da ustane. „priznajem vam da mi se ovakva selidba uopše ne sviđa". treba sići sprat niţe". za njega je to bilo isto.

sa personalom i sa lekarima. trebalo je pokrenuti sloţeni aparat. Pod pretpostavkom da su na svakom spratu bo lesnici bili podeljeni. ali je njena obimnost znatna. pošto se dugo savetovao sa svojim saradnicima.da se tako kaţe . čim jedna soba bude slobodna. teţa od ove dve polovine bila je zvanično preseljena na niţi spat. „Nemojmo sada počinjati s tim pričama" rekao bi u tom trenutku odlučno bolesnik. ali isključivo za internu upotrebu). taj sprat se čak mogao smatrati gotovo produţenjem običnog sveta. kaţem samo mogao. on vratiti gore. Ali na šestom. uglavnom. kako je on rezervisan za bolesnike-amatere. moţda nije ni počeo." „Niko ništa nema protiv". ovu podelu su vršili njihovi lekari. Ali. zavisno od teţine bolesti. Kolegama iz odelenja stalno je naglašavao da je on sam ţeleo da se spusti za jedan sprat da bi učinio uslugu jednoj gospođi i da će se. istinski počinjalo. ponavljam. ali se taj oblik po mom mišljenju razlikuje od analognih oblika po tome što je na izvestan način više proširen. ja hoću tamo da se vratim. na mesto koje mu je pripadalo po karakteristikama njegove bolesti. destruktivni proces ćelija". Na 20 . Ubeđenje Đuzepea Kortea naišlo je na punu potvrdu u sudu novog lekara. I on je priznavao da bi Đuzepe Korte mogao slobodno da bude na sedmom spratu. tek se od šestog. svoju bolest izmislili. već mentalitet lekara. njegov oblik bolesti bio je apsolutno lak a tu definiciju je izricao slog po slog." Jednog dana mu je rečeno da je generalni direktor lečelišta. ovo je bilo prvi put da je Đuzepe Korte u bolnici čuo taj čudan izraz. vi biste ovde mogli efikasnije biti izlečeni. Đuzepe Korte je shvatio da će. odvraćao je doktor.ali u osnovi je smatrao da na šestom spratu Đuzepea Kortea mogu bolje da lece. doneo odluku o promeni u podeli bolesnika. po mom mišljenju. Međutim. gde su terapeutske metode tipičnije i intenzivnije.spuštao se za pola poena. da bi je naglasio . ne lekarski nego prijateljski savet! Oblik vaše bolesti. na šestom. u dve kategorije. Nije bilo sumnje da niko ne bi ni pomislio da ga ponovo preseli na gornji sprat. Ostali su ga slušali nezainteresovano i neubedljivo klimali glavom. Samo zbog toga. koji su. da istovremeno pogodi velike delove organizma. mogao bi. Đuzepe Korte je primetio kako se u tom odelenju sedmi sprat smatra šalom. Objasniću vam: intenzitet bolesti je minimalan. da bi se vratio gore. najobičniji. bolničarki i samih bolesnika bio je malo drukčiji. sasvim je lak. „destruktivni proces ćelija apsolutno je na početku. Đuzepe Korteje zato odlučio da ne popušta u svojim pravima i da nikako ne poklekne pred iskušenjem navike. Već se priznavalo da se na taj sprat primaju pr avi pravcati bolesnici. mada ne u teškom stanju. Stepen svakog od njih . već se ulazilo u pravu bolnicu. Iz prvih razgovora sa susedima. „rekli ste mi da je sedmi sprat moje mesto. ne bih preterao da kaţem da vi uopšte i niste bolesni. da tako kaţemo. iako je u pitanju bio sasvim mali ustupak. svakako naići na poneku teškoću. „ja sam samo dao običan. tamo gde su „gotovo zdravi" ako on ništa ne kaţe.com. Za povratak na sedmi sprat.

bez daljih protesta. Saznao je da će on biti preseljen. da će se vratiti kući. njega su svrstali u „teţu" polovinu gostiju šestog sprata. Soba je isto tako udobna i elegantna. da bez pobune prihvati selidbu. pogre-šio u prepisivanju. bolničara i bolesnika. pa je prema tome morao da siđe na peti. što se silazi niţe.Đuzepe Korte nikako ne treba da se ţali. u izvesnom smislu. ako ne ţeli da mu skoči temperatura. Đuzepe Korte. pošto njega smatraju dobrim stručnjakom. a ne mesto na koje bi smestili bolesnika. s druge strane. mada potpuno ličnu. nego na sprat niţe. u tom odeljenju najlakši bolesnik. tek od trećeg sprata naniţe panorama je presečena visokim drvećem ograde. lekar na spratu niţe sigurno ima više iskustva. uteha Đuzepea Kortea. imajući na umu obimnost manifestacije bolesti. koji je upravo tog jutra telefonirao. kada je bolničarki pomenuo tu svoju nadu. Pogled isto tako prostran. U suštini. nikako nije mogao ni sebi da objasni kako to da je Korte svrstan u niţu polovinu šestog sprata. On sam. Vikao je da ga varaju. objasnio mu je da je došlo do nesporazuma. U okviru tog sprata. ali suvše popustljivim lekarom. razume se. Ali. slušao je sitničava opravdanja sa sve većim zamorom. stigao je lekar da ga umiri. trebalo je da pređe na peti. kada se našao na petom spratu.primer. bar delimičnog.prava i da administracija bolnice ne moţe tako bezbrazno da zanemarauje dijagnoze lekara. najvaţnija je bila bolest. A što se tiče lečenja . bila je kad je saznao da je on. Lekar je na kraju savetovao Korteu da se ne uznemirava. polovina bolesnika sa šestog sprata. Đuzepe Korte je pobesneo. Savetovao je Korteu da se smiri. Pošto je prošlo prvo iznenađenje. pitajući ga za tačan klinički poloţaj Đuzepea Kortea. ali je dodao da on o njegovom slučaju ima nešto drukčiju koncepciju. da su prava . on je gotovo dogmatično tvrdio da se veština lekara povećava. bar po verovanju direkcije. Iz razloga koje bolničarka nije umela da mu objasni. ali ne na sedmi sprat. 21 . mada bedna. doţiveo je gorko iznenađenje. ukratko. Po svoj prilici je sekretar direkcije. a naročito ţelja da dalje reaguje na ovu nepravednu selidbu. mučila ga je misao da sada čitave dve barijere stoje između njega i sveta normalnih ljudi. Dok je on još vikao. zahvaćen večernjom temperaturom. njegov povratak na sedmi sprat uspeće mnogo lakše. Najzad je primeto da mu nedostaje snaga. međutim. jer u jednom tako sloţenom seljenju. a manje laki bolesnici sa sedmog da pređu na šesti. Ova vest je pričinila zadovoljstvo Đuzepeu Korteu. po sloţnoj oceni lekara. da se smatra i bolešću šestog stepena. još jednom je priznao da bi Đuzepe Korte bio na pravom mestu da su ga stavili na sedmi sprat. da neće ni da čuje za dalje seljenje naniţe. Međutim. njegova je bolest mogla. on je svakako mogao da se smatra najsrećnijim. oni sa nešto teţim oblicima bolesti. dozvolio je da ga spuste sprat niţe. Jedina. I. Ili je moţda direkcija namerno malo „pogoršala" njegov sud.dodao je dalje lekar .

ode u salu za zračenje. umesto da nestane.. Đuzepe Korte nije imao mira i stalno se prevrtao po krevetu. „Nezgoda.A ovde ne mogu dobiti gama zrake?" upitao je Đuzepe Korte. Postoji samo jedna nezgoda. „Na sedmom. Ali govoriti o sedmom spratu. koji je upravo tada završio svoj pregled." Njagore je bilo što se ekcem širio. On apsolutno neće prihvatiti nikakav novi izgovor. vazduh je bivao sve topliji. „Naša bolnica ima sve. „Već mi je dosta silaţenja! Makar crkao.potpuno nezavisna od glavne bolesti. „ali kao lekar koji vas leci. odgovorio je zadovoljno lekar. sa skrivenim zadovoljstvom... dok nije morao da popusti. koji su sada bili mnogo bliţi. Novom lekaru on je uporno objašnjavao svoj specijalni poloţaj. našao se na četvrtom. a ja vam ne bih savetovao da tri puta dnevno idete gore i dole. Dole je Korte primetio. pa su mu se i same bolničarke divile i čudile. na desnoj nozi pojavila se neka vrsta ekcema koji se nije popravio sledećih dana. kao prvih dana. uvek u većini zatvorene. Sam je zamolio lekara da ga pošalje na lečenje zracima i da ga preseli na niţi sprat.Proleće je odmicalo. ništa?" „Onda bi bilo bolje da dok ekcem ne prođe vi budete tako ljubazni da se spustite na četvrti sprat". na četvrti ne idem!" „Kako hoćete". da gleda kroz prozor. Jedan bolesnik koji u osnovi ima pravo na sedmi sprat. „Naravno da moţete". Ĉim ekcem prođe. potrebne je intenzivna kura gama-zracima. on namerava da se vrati gore. ispravio se lekar. Bila je to neka infekcija . koji je mogao potpuno zakonito još da bude na sedmom spratu. ja vam zabranjujem da tri puta dnevno idete dole.rekao mu je lekar . On. Posle tri dana boravka na petom spratu. na sedmom!" uzviknuo je osme-hujući se lekar. nije bilo većih pogoršanja. mogao sebi da dozvoli luksuz da pešice.to nije sasvim 22 ." „Šta?" rekao je Korte sa nejasnom slutnjom." „Znači. ali Đuzepe Korte nije više voleo. Zato. . Ĉinilo se da njegova bolest stagnira. mada je takav strah bio čista glupost. da bi se ekcem za nekoliko dana uklonio. „hteo sam reći da se instalacija za ga-ma-zrake nalazi samo na četvrtom spratu. sav besan izdrţao tri dana. „Vi bolesnici večito preterujete! Ja prvi kaţem da vi moţete biti zadovoljni svojim stanjem. da predstavlja izuzetak. On je. međutim. Ostali bolesnici u tom odeljenju bili su izrazito u veoma ozbiljnom stanju i nisu ni na trenutak mogli da ustanu iz kreveta. Tako je. „Dosta!" zaurlaoje očajnički Đuzepe Korte. izvinite za moju brutalnu iskrenost . to je uslovno rečeno". rekao je pomirljivo lekar da ga ne bi uzbuđivao. osećao je kako ga celog proţima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu. iz svoje sobe. koliko ja vidim sa vaše tabele. smetnja koja je mogla zadesiti i najzdravijeg čoveka na svetu.

iako su uspeli da zaustave širenje ekcema na koţi. On se trudio da ubedi sebe da i dalje pripada zajednici zdravih ljudi.. apsolutno minimalan.U redu". pojavi se zapanjen izraz: bolesnik je shvatio da su ga lekari sa gornjih spratova prevarili. Pokušavao je." .. u osnovi mogli biste biti na šestom! Da.dodeljuje ne na sedmi." insistirao je Korte. klimajući glavom sam za sebe. ovo Je bio samo kratak pregled. Svakog dana Đuzepe Korte je o tome nadugačko razgovarao s lekarom i trudio se da se u tim razgovorima pokaţe jakim.Oh. Ţelja za bilo kakvim poboljšanjem postala je kod Đuzepea Kortea prava opsesija. „Na koji biste me vi sprat smestili?" . „kako teče destruktivni proces mojih ćelija?" ." .U redu. da li to znači hroničan?" 23 . da se istinski interesuje za javne stvari. prekorio ga je šaljivo lekar. „Gde li ste to naučili? To nije dobro. Bez razlike. nego na peti sprat. „Kaţite mi. „ali ipak mi niste odgovorili. da" dodao je kao da hoće sebe da ubedi. „ali znate valjda otprilike. da ponovim vaš uţasni izraz. Međutim. Ali ipak ste bolesni!" „Pa šta onda". ali nikada nije uspevao. kakve ruţne reči". i to moţda čak na donju polovinu petog sprata! Neočekivano razočaranje oborilo je Kortea.isto! Vi stejedan od slučajeva koji najmanje zabrinjavaju. slaţem se. a da bih mogao da se izjasnim. tb nije lako reći. Boravak na četvrtom spratu značio je najmirniji period koji je Đuzepe Korte proveo posle ulaska u bolnicu.." Lekar je verovao da će time obradovati bolesnika.Oh. da je još vezan za svet poslova. čak ironičnim.. odmah ću vam odgovoriti".." „Uporan.Oh. rekao je jednog dana." Da bi ga smirio. evo ovaj novi lekar. rekao je tiho: . nije dobro naročito za bolesnika! Nikada više ne ţelim tako nešto da čujem. a zatim. Te večeri temperatura je znatno skočila." . Na ţalost. „Šesti bi mogao odgovarati. lekar se pretvarao da na trenutak razmišlja. gama zraci. ali nije uspevao. u vašem slučaju je minimalan. Đuzepe Korte je takođe veoma rado razgovarao traţeći teme koje bi se odnosile na njegov svakodnevni ţivot advokata i svetskog čoveka. na licu Đuzepea Kortea. u svom srcu ga to je bilo jasno . boţe. „Destruktivni proces ćelija. ali dolazim u iskušenje da ga nazovem upornim. trebalo bi da vas pratim bar nedelju dana. eto. razgovor se uvek završavao pričom o njegovoj bolesti. očigledno veštiji i pošteniji. boţe! Baš da bih vas zadovoljio. doktore".. rekao je doktor učtivo.Oh. Lekar je čitave sate provodio ćaskajući o najrazličitijim stvarima. rekao je Korte. rekao je Đuzepe Korte sav se zarumenivši u licu. nisu ga uklonili.

Ali na treći. a vi znate koliko je za ozdravljenje vaţna vedrina duha. Ja sam rekao samo uporan. Zatim. znate li šta bih vam savetovao?" „Samo kaţite. to vam garantujem. doktore.. ne! Ne prvi. slaţem se. da li vi verujete da bi to moglo ubrzati izlečenje?" „Ali. majstor. ali prilično dosadna. objasniću vam veoma jasno.." „Na prvi?" rekao je Korte uz usiljen osmeh. stoji. on je projektovao ćelu zgradu. Odatle zrači svojom upravljačkom snagom. Iznad toga... to sigurno. najteţi korak je učinjen. Mogućnosti da se vaš ekcem izleči bile bi mnogo veće. Dakle. Uostalom. profesor Dati. doktore. moţda još više." Ovakve priče je lekar svakog dana ponavljao Đuzepeu Korteu. U najlakšim slučajevima često je potrebno energično i dugo lečenje. razumete li. pa čak i na drugi." „Ali.„Nemojte me terati da kaţem nešto što nisam rekao. rekao je Đuzepe Korte drhtavim glasom. koji je moţda najbolji na svetu." „Pa evo.. na šesti. Ĉak bih traţio da me pošalju na. kada ću moći da se nadam poboljšanju?" „Kada? Prognoze u ovim slučajevima prilično su teške. 24 . gube snagu. dospeo u ovaj sanatorijum. kaţite... njegov uticaj ne ide dalje od trećeg sprata. čak i na sedmi. Na niţim spratovima le-čenje se obavlja bolje. zavisno od vaših zasluga' čak i na peti. a ja vam to garantujem. ne!" dogovorio je ironično lekar. između prvog i drugog sprata. Već sam vam rekao šta bih ja uradio na vašem mestu. od prvog dana. Ali slušajte". personalje veštiji. on. na jedan od najniţih sprato-va. . reklo bi se da se sama njegova naređenja nekako smanjuju. u to ne moţe biti sumnje. ništa vas neće sprečiti da se vratite ovamo k nama.. makar i u najblaţoj formi. Kada se vi zaista budete bolje osećali. dodao je posle kraćeg razmišljanja. Kad počnete da se penjete gore. Da me nije strah da ću vas razljutiti." „Dodajmo još nešto". A zašto? Moguće je da je (o slučajno. koja bi vremenom mogla da vas deprimira. inašine sa zracima mnogo su snaţnije. On je pronašao lečenje koje se ovde primenjuje. „znači vi mi savetujete. sam bih traţio da me pošalju i to od prvog dana. resio da posluša sa-vet lekara i da se preseli na niţi sprat. „To ipak ne. „vidim da vi imate pravu pravcatu maniju da ozdravite.. uređaji su kompletniji i snaţniji. skreću. „dodajmo da bi u vašem posebnom slučaju trebalo obraćati paţnju i na ekcem. Najzad je došao trenutak kada je bolesnik umoran od ekcema i pored nagonskog odbijanja da siđe. usudio bih se reći. nastavio je mirno lekar. Kad bih ja razbolevši se od ove bolesti.. na trećem spratu. Primena zraka koju sam ja vršio uspela je samo napola. teško je da se ponovo vratite. da tako kaţemo." „Ali to znači". takva je većina slučajeva. Ali.. srce bolnice je dole i dole treba biti da bi se dobio najbolji tretman.Oh." „Ali.. To je potpuno nevaţna stvar. ali moguće je takođe da ovde zraci nisu dovoljno intenzivni. A vi svakako znate ko je duša ove bolnice?" „Nije li to profesor Dati?" „Da. E pa. kaţite mi. kad izlečenje krene svojim putem..

sa sprata umirućih. sa trećeg sprata. ne". Nešto slično se nije nikada desilo u istoriji sanatorijuma. Na godišnji odmor idemo na smenu. Ne vidim čega ima da se plašite. U osnovi. svečanije i stroţe linije. smatrajući da kod nervoznog temepramenta. sprat po sprat." Međutim. „za tri dana idemo na godišnji odmor. nije se usudio da se formalno usprotivi novom premeštanju. šta tu ima čudnog? Kada se vratimo za petnaest dana." „Tako. S vremena na vreme ćulio bi uši. nego je nekako dobijao veće dimenzije." „A sa bolesnicima? Šta s njima radite?" „Pošto ih je relativno malo. od dva sprata napravi se jedan. gledajući name-štaj koji na drugom spratu više nije bio onako moderan i veseo kao na gornjim odelenjima. nego samo zeleni zid stabala koja su okruţivala bol nicu. bled kao mrtvac. sa odeljenja „osuđenih".ekcem je bio gotovo nestao.bilo je već puno leto i okna su gotovo stalno bila otvorena -nisu se više videli krovovi kuća u gradu. Primetio je čak da se iz dana u dan ta veselost povećava. Oni koji su ovde. sve više obeshrabrivalo. nejasno čuje jecanje i ropac. leţeći sate i sate nepokretan u krevetu. trebalo je samo čekati petnaest dana." „Sići na drugi?" rekao je Đuzepe Korte. da na vrata njegove nove sobe bude zalepljen natpis na kojem piše: „Đuzepe Korte. 25 . moraće da siđu dole.Na trećem spratu je odmah primetio kako u odelenju vlada neko posebno veselje. tako i kod bolničarki. opšta slabost postala je izraţenija. petnaest dana. Sve ga je to. Temperatura je rasla. naravno. kakav je bio Korte i najmanje protivljenje moţe izazvati ozbiljne poremećaje. kako kod lekara. „sa trećeg i sa drugog. mada su se ovde lečili veoma zabrinjavajući bolesnici. Traţio je. radoznao. trebalo bi da siđem na drugi?" „Pa naravno. „Znači. Đuzepe Korte počeo je da ih broji uporno i ţeljno. upitao je kako to da su svi tako veseli. idete na godišnji odmor?" „Pa da. u prolazu". ali lekari se nisu usprotivili." „Kako to.neki tajanstveni nagon ga je upozoravao . ispravila ga je bolničarka. pošto je stekao izvesno poverenje bolničarke. Sa prozora . A manja vedrina kao daje potpomagala bolest.spopao ga je okrutan strah. „Ah. treći sprat će biti zatvoren i ceo personal ići će na odmor. ni dan više. ubeđen da mu novo lečenje intenzivnijim zracima pomaţe . pošto mu se činilo da sa donjeg sprata. ne obazirući se na zadirkivanje bolničarki. vi ćete se vratiti u ovu sobu. Đuzepea Kortea . zar ne znate?" odgovorila je bolničarka. međutim. ni dan manje. Ali. spajate bolesnike sa trećeg i sa četvrtog?" „Ne. pošto nije mogao sprečiti personal da ide na odmor.

nije pravo. „Kakav premeštaj?" upitao je Đuzepe Korte s naporom izgovarajući reči. imao pravo da bude na šestom. „na ţalost. koji je. iznenada je ušao glavni sa još tri bolničara. spori i očajni. Njemu će prvome biti ţao. Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem. Ta misao ga je toliko uznemirila. Najzad. Kad je bolničarka izašla. veoma učtivo. on je kroz prozor gledao zelenilo drveća i imao je utisak da je stigao u neki nestvaran svet. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru. od belih ljudskih figura bez duše. i pokazao je neki štampani formular za prelaz na donji sprat. U odeljenje umirućih. molim vas" preklinjali su bolničari. to vam garantujem. profesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor. izjavivši da je to greška. Obavestio se o čemu je reč. koje mu se činilo da vidi kroz prozor. mada la gano. stvoren od apsurdnih zidova sa sterilizovanim pločicama. ako ne i na sedmom spratu! Situacija je bila toliko smešna da je u nekim trenucima Đuzepe Korte gotovo osećao ţelju da se neobuzdano smeje. takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!" Sada je već neka ţalosna drhtavica obuzela Đuzepea Kortea. po teţini svoje bolesti. gurajući nosila na točkovima. zapravo. iskreno se izvinjavajući. u to se. eksplodiraii su tada u dugačke. veoma mi je ţao. ćelom sobom. da je Korte zvoncem pozvao bolničarku i zamolio je da mu doda naočari za kratkovidost. sada je stajalo iznad Đuzepea Kortea sa 26 . odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka. štaviše. Preko njegovih naređenja ne smemo preći. saslušao Korteovo objašnjenje. „ja sam dobio naređenje da vas povedem na prvi. prošlo je četvrt časa u potpunoj tišini. ni manje ni više. obratio se. pogladao formular. Kao dete. Njegovi jecaji odjekivali su. veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. polako. koje inače u krevetu nije koristio. besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. Stigao je tako. samog profesora Datija. Njegova sposobnost da se kontroliše potpuno je nestala.. on. na kraju i uveri. „Polako. iako zbog formalne greške. „ima bolesnika kojima nije dobro. na poslednju stanicu. „Međutim. „Jesmo li spremni za premeštaj?" upitao je tonom dobrodušnog šaljivdţije glavni bolničar. „kakve su sad ovo opet šale? Zar se oni sa trećeg sprata ne vraćaju tek za sedam dana?" „Kakav treći sprat?" rekao je glavni bolničar kao da ne razume. tom strašnom greškom. bolesniku. uz pomoć sočiva mogao se uveriti da je drveće ipak pravo i da se lišće. od ledenih predvorja smrti. šest strašnih zidova. potpuno se prepustio uţasu." Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri. vratiće se tek za dva dana. tek tada je uspeo da se primiri. s vremena na vreme ljulja na vetru. pakleni bes Đuzepea Kortea.Posle sedam dana. Strah. Šest spratova. dodao je lekar. Ĉak mu je pa lo na pamet da i drveće. a to su govor ili i najstroţi lekari. sa potpisom. jednog popodneva oko dva. pošto je to sve rekao svom potčinjenom. na ţalost".. Ispruţen na krevetu. primećujući da se lišće uopšte ne pokreće. pogledajte". sve se krije od njega. on nije dao nikakvo naređenje takve vrste. dok je toplo letnje poslepodne lagano prolazilo nad velikim gradom.

slušajući neku tajanstvenu komandu. Bilo je tri i trideset. koji je osetio kako ga parališe neka čudna obamrlost. IPAK KUCAJU NA VRATA 27 . Uz poslednji napor Đuzepe Korte. lagano spuštaju i preprečuju put svetlosti. Za koliko godina.neumoljivom teţinom. pogledao je na sat na noćnom stočiću. pored kreveta. da. Okrenuo je glavu na drugu stranu i ugledao kako se pokretne roletne. sada je zaista trebalo misliti na godine. za koliko će godina on uspeti da se ponovo popne do ivice ove provalije? Ali. kako to da je soba iznenada postala tako mračna? Iako je bilo sred poslepodneva.

Postali su još i kolekcionari umetničkih predmeta!" .. obojica su sedela pored kamina. rekla sam da ih sklone. moţda zbog starosti. rekla je gospođa naglašavajući svoju ljubaznost („kako sam glupa". „Mama!" rekla je Đorđina. objasnila je lepa devojka. njen sin Federiko zvani Fedri. neţno mirišući. draga?" odgovorila je mama s učtivom ravnodušnošću." „Nisam se dobro izrazila". zbog slabe svetlosti koja je do nje dopirala. izvila je usne u osmeh predostroţnosti i letimice pogledala muţa. u praku?" . lekar. „kad sam se vraćala auto m. U dnu sale. nešto neprijatno što je. dakle. Nekoliko latica se odvojilo i palo. prešla preko cvetova. koji je upravo pušio cigaru. promrmljala je za sebe i rukom je. kao da se nada da on nije čuo. milujući. lz pravca kamina dopro je očev glas. Ipak je spolja dopirao neprekidan zvuk kiše koja pada. odloţila je korpu na jedan sto. dubok i nesiguran glas. prema ulaznom tremu.. pa da. u to vreme. „Pa da. „Znaš ona dva kamena psa u dnu drvoreda hrastova. pokušala je ona tako da reši pitanje." G 28 .A otkud ti sad padaju na pamet ti kameni psi. „tako su mi antipatični".I onda?" upitao je otac.. „Jutros". uvek je to činila kada bi neko načeo neku nezahvalnu temu i kada je trebalo popraviti stvar. koja je čit ala.. blizu jedne svetiljke. pozivajući ćerku da nastavi. stari kućni prijatelj Euđenio Martora. svečana crvena zavesa pretvarala je veliki otvor u obliku luka. „Ovo je dobro!" uzviknuo je doktor Martora. koja je upravo prelistavala novine.. Gospođa Gron je lako nabrala nos. Bacila je pogled oko sebe da bi konstatovala kako se sve odvija prema porodičnim pravilima. dve iskopine. uzimajući koropu s ručnim radom i sedajući na uobičajeno mesto. „zar nisam mogla izmisliti ništa bolje?") „Da.. Ta priča o dvema statuama krila je u sebi nešto i ona je to shvatila. ja sam rekla da ih odnesu". „Samo nam još fali da seljaci naokolo kradu statue. moţda zbog uznemirenosti: „Ali kako? Kako? Zašto si rekla da ih odnesu." U tišini sale. ali nejasnim recima. Gospođa Gron. Sa fotelje u kojoj je sedela i čitala. mislila je u sebi. sve su uvele".ospođa Marija Gron ušla je u salu u prizemlju vile s korpom za ručni rad. draga? Bile su to dve stare statue. „Sve su fanees. Đoriđinin tanak glas odjeknuo je veoma snaţno. zatim ćerka Đorđina. U sali su bili njen muţ Stefano. ona je izgledala crna. trebalo prećutati. pored samog mosta. Đorđina je pozvala: „Mama!" Bila je već noć i kao obično kapci na velikim prozorima bili su zamandaljeni. rekla sam to više u šali. videla sam ih na kolima jednog seljaka. naravno. pribliţila se vazi punoj ruţa.

insistirala je devojka. „Bio je jedan od Dal'Oka.reklo bi se gotovo odmah iza zavese . 29 . zar ne? Običan grom. Frida mi je danas obećala. mama". dodao je misleći na to što ju je prekinuo. tako čudan. vraćajući se na pitanje pasa. „Reci mi. ušla i lebdela u polumračnoj sali. kako je nastala tišina." Međutim." Zaćutala je. jer joj se činilo da je kiša prestala. ali meni se i ne čini da oko toga treba praviti toliku galamu. rekla je Đorđina. nadam se". a ovaj je rekao da je psa našao dole na obali reke. Ako ti to čovek odmah ne kaţe." Federiko je rekao: „Ne vidim.. ... pas?" upitao je mladi Federiko.doprla je. Ĉinilo se da je neka strana misao... „Jeste li čuli?!" „Grom. smejući se. opet se začuo nepokretan. Stefano. slušaj. upitala je tada gospođa Gron odmah koristeći pauzu koja je nastala. upitala je čak preterano uglađeno.. ti prosto moraš uvek da budeš nervozan u kišnim danima". poţurila je da objasni njegova ţena. Marija". Međutim.. pomešana sa zvukom kiše neka potmula i produţena tutnjava." Spolja . Zar se ne sećaš kako smo mu Fedri i ja obojili uši u zeleno?" „I taj kojeg si videla imao je zelene uši?" rekao je otac. „Nisi li rekla da su oba bila u kolima?" .I jesi li baš sigurna da je to bio jedan od naših pasa?" „Nego šta nego sigurna. ti odmah knjigu pozajmiš prijateljicama. Rekao je da on ništa ne zna. odvratila je Đorđina. „Jeste li čuli?!" odmah je uzviknuo gospodin Gron.. Posle se više ništa ne moţe naći. ne vidim zašto". da je statuu našao dole u red".A zašto ne" rekao je doktor Martora veselo. tako je ličan. „Naravno.. Ali ništa ne vredi. „Ne bi valjda hteo da počnem da se svađam na ulid.„Ali. odgovorila je devojka. sad su već malo izbledele. boţe. dalek pljusak koji je pritiskao dušu (mada to niko nije primećivao).. Đorđina". onaj o kojem si mi pričala? Ţelela bih i ja da ga pročitam kad ti završiš. „šta si ti tada uradila? Bar se nadam da si traţila da saznaš njegovo ime! Izvini. ali to nije moglo dugo trajati. I doktor Martora se nasmejao. Ne znam. izvini što ti to kaţem. baš zelene uši". upitao je ćerku. „zar su vama baš tako zanimljivi ti kameni psi. „Koju knjigu čitaš? Je li to poslednji Mase-nov roman. ja volim Masena. muţ ju je prekinuo: „Đorđina". „Kako je mogao dospeti dole u reku? Nije valjda mogao odleteti. čak i ne okrećući glavu.. „Berto je pitao seljaka.Oh. Stefano. ali pretpostavljam da je tamo bio i drugi. „Ja sam videla jednog. „Zašto. Svi su ućutali. „Da. neprikladna toj gospodskoj palati." . „Našao ga dole u reci!" opet je komentarisao otac. koji je često razmišljao prilično sporo." Opet se umešala mama: „Slušajte". kako si ti sitničav". Oh.

Đorđina. „Kakav svet.. dušo." dodala je tiho. koji nije razumeo. jer se njoj obično nisu dopadale šale kućnog prijatelja. skidajući zlatne naočari. šta kaţeš?" upitao je otac. neko je premostio barijere kiše. kao da se iza nje kriju nedostojne stvari.. dragi Martora".. dobro veče. Doktor Martora je bio zadovoljan: . znaš i sama. ja ne volim diskusije. najavio je sobar. „Ali kako. on je zaista dobar momak. A onda se začuo zvuk zvonca. „ali to je upravo vrlina koja me je najmanje uzbuđuje... zar vi niste znali?" A onda je prišao bliţe.„Šta zašto ne. s one strane velike zavese. rekla je gospođa. koja je potapala svet. „bićeš ljubazna. „Kako. Neko je. ovde piše: Vreme je novac! U bilansu poslovnog čoveka trebalo bi da bude ubeleţeno u aktivi ili u pasivi. ne govori gluposti. obično dolazite ranije. 30 ....." Mladić pomalo razbarušene kose. a znate li šta piše ovde u novinama? 'U vodama Jave otkrivene ribe koje govore. pored ovolike kiše!" predloţio je Martora zagolican. pošto se pozdraviš. uz bučan pljusak. a zašto bi bilo isključeno da je statua odletela? Reka protiče baš tamo ispod nje." „Dosta. ali ja nisam video ni jednu od tih ţrtava! Kao da. Ti." „Kaţe još: Vreme je novac!" dodao je glupo Federiko. rekao bih.. „da ti je simpatičniji. kladim se. dolazio iz nepouzdane noći... s gvozdenom balustradom iz osamnaestog veka. „Gospodin Masiger". prema slučaju i vreme.by voki „Ko bi mogao biti?" rekao je stri Gron. a onda bi ga usisali vrtlozi.. udarala po krovovima. Đorđina. a malo kasnije na trenutak bi izronilo sto metara dalje. Već smo izgubili svaku nadu da ćete doći. to je skok od svega dvadeset metara". u pasivi. da odeš na spavanje. Ti ljudi koji ve-čito diskutuju. klupicama. koje su otpadale u kriškama.. „Zar i u ovo doba dolaze? Moţda onaj za dobrovoljne priloge. Ţrtve poplave! Gde li su samo te ţrtve! Stalno nam traţe pare.. Oh. dakle.. s nejasnim strahom u glasu. odgovorila je ćerka smelo. kladim se da sad ne bi bilo kasno." . reka je progutala kraj prastarog parka. Na kraju krajeva. sluţbenik parohije. Masigeru. Ko je? Ko je?" upitao je tiho sobara koji se pojavio pored zavese. proţdirala obale jezera. već nekoliko dana se vrti ovuda. Ne kaţem ništa za Masigera. koji je takođe u ruci imao novine.U pasivi. Kasno je. i plemenito drveće zajedno sa svojim zemljanim postoljem propadalo je niz strmine. doktore?" upitala je gospođa Marija nepoverljivo. kakav svet!" još jednom je Marija Gron pokušala da odbaci priču o psima. kladim se da je on. taj simpatični prijatelj! Neki dan smo imali jedan razgovor. dva kamena psa." „Moţda je on inteligentan.. zastao je na pragu zaprepašćeno gledajući Gronove. nejasno zbunjen. ti znaš. taj momak zna šta hoće. „Da. oh.. „Statue kod nas počinju da lete. „Kaţem. Priznajem. došao je. pokušavajući da govori šaljivo.Oh." „Da ti je Masiger simpatičniji".

jesi li čula?. traţeći način da se izvuče. „nema nikakvih novosti. zatvarajući oči. nije pametno ostajati.. mislila je u sebi. „Dakle. „kaţu da se to poneki put i dogodilo. „Kaţite mi.. ali gospođo". odgovorila je devojka pobledela. oči su mu se iskrile. „Da".. malo mršteći čelo. „Zaista te ne razumem. jeste li čuli?" odlučio je najzad.. odgovorio je muţ.. Nisu uopšte hteli da priđu. „Najobičniji grom. Đorđina. osećanje za oportuno zaiste nije njegova jaka strana!). Stefano? Koliko je godina prošlo od onda." „Oh. „Jeste li čuli da je brana. izvinite doktore. ah." „Ĉula sam. „Dobro veče. pošto ga ostali nisu ništa pitali. nisam vas video zbog senke. pomaţući mu da se izvuče iz neprilike... sećaš li se Nijagare.. da.. reka u punoj snazi!" rekla je gospođa Gron.... večeras si tako nervozan. „Jeste li čuli?" uzviknuo je otac. gospodine Gron. zdravo Đorđina. koliko je meni poznato. rekao je. Stefano?" nastavila je ona kao da nije ni čula. kao da jedva čeka da saopšti neku vaţnu vest. šta biste vi hteli?. „Kao da dopire odozdo". Masiger je prišao domaćici i tiho promrmljao. Natakao je naočari. šta ste to čuli? Moţda neku novost?" „Ma kakvu novost" ţivahno je dobacila njegova ţena. „sećaš li se kako su se preplašila ona dva Holanđanina. gospođo. zar ne?" I osmehnula se.. Masiger. Sada se zaista činilo da dopire iz središta zemlje. pruţajući ruke prema vatri da ih ugreje.. kako bi mogli biti zahvaćeni. dragi." „Mogu misliti šta se vidi. primetio je muţ odmahujući glavom. Ljudi bi se suviše nagnuli. iz dalekih podrumskih hodnika." U tom trenutku. odozdo. „Impozantan prizor. „ali reka je već ispod kuće." Masiger je bio zapanjen. pozdravljajući se skakutao od jednog do drugog.„Dobro veče. Marija". govorili su kako je to nepoteban rizik. pretpostavljam. rekao je ne odgovarajući na zamerku..." „Doduše". umešala se Marija Gron s nepogrešivom neusiljenošću. koristeći trenutak kad su Đorđina i Federiko počeli međusobno da razgovaraju: „Ali. I gospođa Gron je protiv svoje volje osluškivala. ne razumem". „Baš je loše vreme. 31 . zdravo Fedri... Nisu valjda duhovi!" „Ovo nije zvuk groma.. „Ali to je grom!" odvratila je majka samo-uvereno. zar ne čujete?" „Sećaš li se.. pozivajući gosta da shvati (nemoguće. da"." Izgledao je uzbuđen. A onda se po drugi put začula ona potmula i uzmenirujuća tutnjava.. vrtoglavica. ponovo je seo pored kamina." Ĉinilo se da ponovo vlada sobom. „Kaţi. Samo što se sa mosta vidi. Ali otac Gron je već ustao iz fotelje. gospođo Marija"..

Masigeru. „Kad je oluja. govorila je ona za to vreme poletno. samo korake. takođe tihim glasom. gospođo. i on to govori ozbiljno." „Gosopodine Gron. „nekada dolazi do tako čudnih odjeka. primetio je njegov prijatelj Fedri." „Gospođo. baš večeras. dragi moj. imao sam neki čudan utisak. Ili moţda miševi. odgovorila je ona odlučno.. Stefano". I vi ste čuli običan grom. raste neki drugi glas.. Zatim glasnije: „Ali niste nimalo zabavni s tim vašim pričama. čuo sam korake. poluotvorenih usta. crveneći.. nema šta. ovi mladi danas. slušaj. insistirala je gospođa. je li? Baš ćemo videti šta će biti s tom vašom prezrivom imunošću!" „Slušaj...„Znaš i sam." ponovo je. gospođina upornost činila mu se tako glupa. Ali. dakle?" pomislio je zajedljivo.. ubeđena da se gost neće usuditi da joj protivureči. lep primer. nagonski. ali nekako obuzet i uzdrhtan. Ne treba da čovek bude romantičan kao vi. osvetljen jednom plavičastom lampom. ne čujem ništa"." „Tačno: bravo. je li? Smatrate da je prostački govoriti o njima? Vaš dragocen i svet uvek ih je odbijao. iznad pljuskanja kiše. zar ne. valjda su bili moji". ljudi i predmeta. zar nisi mogao da se očešljaš večeras? Molim te. nećete valjda verovati". koja je nastala. on joj je govorio vi.I. „Ali zar ne čujete. „Ne ţelite da verujete." Zaćutao je osluškujući. da su bili miševi. vičući preko cele sale. ova neosetljiva lica? Kako se usuđuješ da vređaš toliko dostojanstvo svojim glupim mladalačkim strahovima? „Izgledaš mi kao opsednut". znate?" Mladić nije znao šta da odgovori.. naravno. preteći i potmuo. čini se kao da se kuća ruši". tihim glasom. znaš da mama drţi do toga"." ... zveckanje kostiju i hropac. ne baš preplašen. dragi: svaki put kad je oluja. 32 .. „Neprijatne stvari vas se ne tiču. dodao je. činilo mi se da me neko prati.. Masiger?" rekla je na kraju. i u mislima. ne čujem. jer onda moţe svašta da čuje. čudno različit od svega oko sebe. Đorđina ga je ćeţnjivo gledala. zar ne čujete?" „Ne... ja sam. pokušao mladić. u vrtu. i prasnuo je u smeh.... sledeći put.. sasvim jasne korake na šljunku u drvoredu. On se učtivo i rezignirano osmehnuo i odgovorio neisgurno: „Vi rekoste duhovi. „Masiger tvrdi da je sreo duhove.. gospođo.. prolazeći kroz vrt. tu napolju. „Nikakve kosti.. Pokušao je samo da se nasmeje.. zar ne shvataš. naginjići se prema njoj. mladi Masigeru? Zar se ne osećaš dovoljno bezbednim u starom domu Gronovih? Kako moţeš da sumnjaš? Zar ti nisu dovoljni ovi stari masivni zidovi.. u ovoj kući se čuju svakakvi šumovi. I učinilo mu se kako u tišini. „Izgledaš kao slikar. gospođo? Reka je odmah tu. i usiljeno se smejao.. On je bio na nogama. zar ne?" dodala je gospođa Gron. videćete. kao.. ovaj tako strogo kontrolisan mir. „ali ja nisam to rekao.

. Đorđina. hoćemo li početi s tim mostom? Znate. ne. mole se. rekao je mladić polazeći prema zavesi.. „Toplota iz kamina. majka je sela u ugao i uzela svoj vez. ništa!" odgovorio je sin veselo. „Je li još neko stigao?!" „Tamo je Antonio.. Otac je umorno upitao: „Šta je hteo Antonio?" „Ma. po ovom vremenu! Sad su svi tamo. Hoćeš li?" .. ja ću". zatim idi da spavaš." „Ja ću. malopređašnji udarci postali su češći. kaţu čak da je kuća ugroţena.Otac se tada umešao svojim plačljivim glasom: „Dobro. kao da se plaši da neće stići na vreme. da. opak udarac u utrobi zemlje. Tako je vlaţno napolju." „Otvori oči. draga. kaţe da je vaţno.. malo".. ti ostani ovde. Zvučalo je kao da nešto golemo upada u duboku rupu punu blata. Ali. dragi. zbunjen: „Da li spavam? Eh. već je kasno." „Mama!" pozvala je iz jednogo ugla devojka.. Plaše se. donesi kutiju s kartama. Fedri će otići da vidi. Đorđina je otiišla na spavanje. molim te. a onda. ne. „Sta je sada?" upitala je domaćica. šta to radite. Masigeru?" rekla je gospođa. „Hajdemo zajedno da vidimo." Masiger je poredao četiri stolice. još imamo vremena. molim te. Samo pet minuta. predloţio je tada Masiger. znaš." I tako su njih četvorica počeli da igraju. rekao je odmah Stefano i uţurbano ustao. ţeli da govori s nekim od gospode. nasmejao se. Kaţu da postoji opasnost za reku. slabo prikrivajući razdraţenost. zar ih ne vidiš tamo na stolu? Vi nikada ništa ne nalazite. ţena ga je zadrţala: „Ne. zamisli. ne mogu da nađem kutiju s kartama.. tvoja reuma. spavate?" Prijatelj se trgnuo. I zaista.. „Zar ţelite da izneverite doktora Martom? Samo ćete pokisnuti kao miševi. a juče su bile ovde u floci. „skloni tu vazu.. a onda idemo na spavanje: Đorđina." „Sigurno jedna od uobičajenih priča"... Za to vreme Federiko se vratio. i zvona zvone. a zatim je počeo da meša karte. godine. upravnik imanja. A vi. Jednu partiju." U tom trenutku pojavio se sobar unezverenog lica. draga. doktore Martora. Zatim su izdaleka doprli nejasni glasovi. Hteli su da ja pođem i vidim. „Seljačka posla. 33 . * * * Dok su njih četvorica igrali. „Mama.. Ti ostani ovde..A partija karata. zamisli. „Hoćete li ovde da igrate?" pitala je u međuvremenu gospođa.. čujete li?" „Fedri".

ni kapanja mlitavih kapi s tavanice susednog salona (koje udaraju u veliki srebrni tanjir. i dopiru čak do dna sale. ponovo se širio po ivicama. a onda se pojavila u sali. tajanstveni udarci počeli su da odjekuju jedan za drugim. ni Masigeru. kao zmija puzala tamo-amo hodnicima. Kroz neku pukotinu ili prolaz ona je najzad pro drla u vilu. Samo je u jednom trenutku doktor Martora primetio: „Mora da je to u kloaki. ruke bi oklevale nad kartom koju će da bace. ili. Prinčev svadbeni poklon. dah bi zastao. pa još jedan korak napred i tako dalje. Masiger je mešao karte da bi prikrio svoje uzbuđenje. gledao je vodeni jezičak na podu. Postoji tamo neki prastari odvod koji izlazi u reku. nipošto. koji sedi preko puta. „Stefano. mnogo godina)? Mladi Federiko je uzviknuo: „Ti kreteni su zaboravili da zatvore neki prozor!" A njegov otac: „Trči. ispunjen neizrecivim očajem. prema podnoţju zavese. Sve dok iz usta starog gospodina nije izašao promukao glas. predosećajući stvari drukčije od uobičajenih. za ime sveta. gde je izgledala crna zbog polumraka. koja je ustala i već išla prema zavesi. Gron je to rekao. čak i supruga koja je veoma dostojan stveno sedela u uglu i vezla. prekasno ste primetili. idi zatvori. on se lagano širio po krajevima. zaustavljao se. isto tako: sad se više ništa ne moţe učiniti. Stari Gron. Oni su upućeni uglavnom prema maloj lepezi od karata koju drţi u levoj ruci.Svaki put on je za sobom ostavljao osećanje bola. zašto taj glas?" uzviknula je gospođa Gron." Nije se obraćao sinu. iz lavaboa. potresajući uglove palate. plemenitog čoveka. I bila je voda. namršten. To je bilo naprosto smešno. tu ispod. u nekoj zloslutnoj ţurbi. ne moţeš se više osloniti na poslugu. nešto crno. nego su uporno gledale tamo prema dnu. i širile su se. smirite se. Sada treba posmatrati poglede gospodina Grona. Niko se . ni močvara među policama u biblioteci. zar iza tog bednog vodenog jezička. ni doktoru. Gronove oči više nisu zadrţavale na kartama. Ali. ali odmah bi sve to nestalo. i taj pokret je moţda trebalo da znači: kakva vremena. i on je jednostavno izgovorio: „Vidi. Stefano." Ostali nisu rekli ni reč. 34 . kakva vremena. nije bilo ničeg drugog? Da li je baš sigurno da je cela nezgoda samo u tome? Nema li šapata potočića niza zidove. prelivao se za neki santimetar. nikome posebno. I ispod donjeg ruba tamne zavese videli su kako lagano prilazi. A doktor Martora je lagano tresao glavom. valjda će neko od njih doći!" Nervozno je povukla kanap zvonceta i začuo se njegov daleki zvon. Samo je rekao: „Vidi". puzeći po podu. tamo gde blistavi pod nestaje pod resi cama zavese. ali na način koji je budio strah. pre mnogo. obuhvataju glavu i ramena doktora Martore. međutim. Moţda je nabujalo. ni na poštenom prijateljevom licu. a ostali su pogledali. gospođa se usprotivila: „Ali..nije usuđivao da o tome govori. hajde!" Ali. „Zar ne vidiš da je to voda?" Od četvorice igrača niko još ne beše ustao. a ipak prelaze i preko ivice karata.reklo bi se . Istovremeno.. a u njima se palilo neko čudno svetio. ako izuzmemo otvorenu uvredljivost. Sada se.

. Dok su se neobjašnjivi udarci preobraţavali u gotovo neprekidno tutnjanje slično kotrljanju buradi u temeljima kuće. već se više nije čulo.. Boţe. molim vas. e pa. hartije i novine." „Da spava!" odvratio je mladić prilično podrugljivo. Ne vidim ništa. inače. Njen otac je počeo da pretura po jednoj fioci. trebalo bi popraviti brave!" Ali. Ĉinilo se da je sada cela vila. gotovo nečujno.. „Zbog malo vode na podu! Sada će doći Etore da to obriše. njegovi zadihani pozivi (on je.. brzo. kao iz ledeme špilje. rušeći cveće.. u salu je prodro ţestok nalet vetra. tako da su svetlosti sale mogle da prodru tamo i da se odraze u vodi prolivenoj po zemlji. kao objašnjenje za sve. od svih još najmirniji. prigušeno novjm zvukom. rekao je. krajnje odlučno. „rekao sam vam ja da.". ali njegovi krici su se bez odjeka gubili u mračnim hodnicima. „Gospođo. začuo se ponovo Federikov glas. prolazio kroz nju gore-dole. gde je Đorđina? Dozvolite da odem da je pozovem. mladićakao da je zabavljao ovaj nepredviđeni događaj. u pratnji Masigera.Ĉekali su nekoliko trenutaka." „Šta je sad opet. probivši obalu svojim gluvim i neljudskim besom. Noć je postala neprijateljska i teška. Zavesa se nadula kao jedro. Federiko se vratio. bezobzirno. šta se desilo!" Da li je trebalo još da objasni kako je. uzimajući stvari od vrednosti. Zatim se. hajdemo. „Zaboga. prepuna vode. apsolutno pristojno. uvijena u teţak ogrtač. 35 . kao da zidova i nema. pozovi poslugu. po svoj prilici.. „Svi ste tako nervozni večeras. neobjašnjivo. pustite je da spava. eto pojavila i Đorđina. niti iko drugi od mnogobrojne posluge. to belo Federikovo lice. zapanjeni zbog naglog krika. bilo bi ludo... bio tako elegantan i siguran u sebe). „Da spava! E pa. uskoro nestati svetla? Nije li bilo dovoljno. savila se na krajevima. Masigeru!" odgovorila je Marija Gron ne dozvoljavajući mu ni da završi. uvek propuste vodu. Pljuštanje kiše napolju." „Zaboga! Opet vi. Otračao je prema mračnom prolazu i vikao: „Etore! Etore! Berto! Berto! Sofija!" On je dozivao članove posluge. A vetar je. ljuljajući lampe. nikakav znak ţivota nije dopirao iz ostalih prostorija. „Tata". sobar po imenu Etore nije dolazio. „Fedri. šta se desilo!" Svi u sali bili su na nogama. i moja kola su napolju. rekao je doktor Martora." Iz prolaza koji je bio prikriven zavesom. rastući iz dubokih ponora zemlje? „Hajdemo. „Gospođo!" uzviknuo je odjednom Masiger. uţasna tutnjava koja je postajala sve jača i jača. „zaboga. trči da zatvoriš!" psovao je otac. Masigeru?" i Marij Gron je opet na licu imala izraz mondenskog čuđenja. skačući na noge. Stalno ti prokleti prozori. „Nema svetla ovde. ona je lagano jecala. pozovi ih!" Ali. reka stigla sve do njih? Da zidovi s te strane samo što se nisu srušili? Da se sva posluga izgubila u noći i da će. Bio je bled kao sneg i pomalo je drhtao: „Zaboga!" ponavljao je mahinalno. Masiger se ohrabrio: „Gospodo". zaboga. Šta će vam Đorđina? Učinite mi uslugu.

Bio je potpuno bezbojan i u ruci stezao koţnu faksciklu s vrednostima. „Neću zaboraviti. insistirao je Martora obrađujući se domaćici. dugi tutanj katastrofe. činilo se da je nastala tišina. „Sada. Federiko je kruţio salom gacajući po vodi.Oh. Da li je svojim aristokratskim prezirom sada htela da se suprotstavi propasti. da preplaši ponor? Nestala je iza zavese i. Idemo pre nego što nestane svetla. gospođo". „Oh. gotovo je". . „Go tovo je.. „Neću. „Ko bi to mogao biti?" Niko" odgovorio je Masiger. Zatim se... Videli su je kako pomera krajeve zavese. to se zaista moglo reći. Svetio je počelo da slabi. besnim pokretom. Ovo je gospodska kuća. kako nestaje tamo u mraku. neću. neki duh. ne! Ne!" najzad je viknula gospođa Marija. koji su se vijorili. s ruţnom borom na licu. kucaju na vrata. OGRTAĈ 36 . mračniji od prethodnih i još bliţi. razume se više nema nikoga. okrutno je rekao Masiger." „Neko kuca na vrata?!" upitao je Martora. Moţda neki glasnik. ogrtač. mada je zlokobna tutnjava rasla.Oh. uzmi nešto da se ogrneš. moje lepe stvari. to je sigurno. njena rafinirana lepota bila je spašena. Ledena klešta stegnula su srce Gronovih. ponavljao je. baš kao da ide da otera gomilu dosadnih skitnica. ne! Ne!" ponovo je počela da viče gospođa. Ali. nečija duša koja je došla da nas upozori. krenula je preplašenim koracima prema zvesi koja je drhtala. Ponekad oni s drugog sveta imaju izvesne obzire prema nama. „Nikada neću zaboraviti ovu vašu vilu. Kako je bila lepa u noćima s mesečinom!" „Brzo. neću!" Bleda i ona kao smrt. ona samo što nije posustala. koje posluga nije u stanju da udalji. očajnički. Dok Masiger nije rekao: „Neko kuca na vrata. uz neverovatan napor. Njena mondenska maska bila je netaknuta. da će sada ona lično doći i voda se neće usuditi da prolazi. Stefano. i više nije mogao da vlada sobom. I odmahivala je glavom: htela je da kaţe da ona to zabranjuje. iskreno je mrzeći. A onda je odjeknuo." Gospodin Stefano Gron nije se čak ni plašio. neću! Moje cveće. gospođo". osmehnula. neću!" usta su joj zadrhtala.. .I ti. lice se zgrčilo i gotovo izobličilo.

primetila je na ulici figuru koja je lagano hodala gore-dole. mama. posle tolike radosti. govorila je kroz suze majka. bio je sivi martovski dan i nebom su letele vrane. mnogo mlađi brat i sestra. nekoliko kilometara odavde.. čak mu je bilo naporno i da se osmehne. „Pusti da te vidim". zar ne osećaš kako je toplo?" On je učinio nagli odbrambeni pokret. „Bolje ne". ti nisi došao sam? A ko je bio s tobom? Neki tvoj drug iz čete? Moţda Menin sin?" „Ne. To je bio trenutak. tajanstven i oštar bol. Skinuo je kapu." „Ah. mama". Ali. ne. večni bol majki.. jedan koga sam sreo na putu. Đovani se vratio svojoj kući. On gotovo ni reč nije rekao. Napolju je i sad me čeka." P 37 . prišao sredini sobe i seo. trenutak koji je trebalo da vrati sreću. rekla je mama i gledala je u njega kao u ( udo. bled si. s one strane drvene kapije.. Tada se u njenoj duši rodio neki neshvatljiv. odgovorio je kao da nešto izbegava. zar ne? Ĉašu vina?" „Bolje ne. moţda od straha da će mu ga oteti. njegova mama je pospremala.osle beskrajnog iščekivanja. On se iznenada pojavio na pragu i mama je uzviknula: . „Zaustavili smo se u jednoj gostionici. Ostavio si ga nasred ulice?" Prišla je prozoru i kroz baštu. lep I ponosan (mada malo suviše bled). Odmah je odloţio tešku sablju na jednu stolicu. „Ne. za kojim su tako često čeznuli u slatkim snovima u zoru." „Tamo te čeka? Zašto ga nisi pustio da uđe. „Bolje ne. I Ana i Pjetro. Mogao bi se razbesneti. daj ga ovamo. povlačeći se malo unazad." „Rreba da izađeš? Vraćaš se posle dve godine i odmah hoćeš da izađeš?" rekla je ona razočarano. „ali skini ogrtač. Kako je bio umoran. počeli su da viču od radosti. ne. to je čudan tip. odgovorio je sin uz dobroćudan osmeh i gledao je oko sebe uţivajući u voljenim senkama. je veoma bled i izgledao je iscrpljen. „Njemu bi to bilo neprijatno. znaš. dete". Bila je sva zaogrnuta i odavala je utisak crnine. kako umoran. iščekivan mesecima i mesecima. pusti me". suviše ga je napora koštalo da zadrţi plač." Zaista... kada je nada već počinjala da umire. privijajući ogrtač oko sebe.Oh." „Ali bar čašu vina? To mu moţemo odneti. gotovo ga se plašila. blaţeni!" trčeći da ga zagrli. usred vrtloga ogromne sreće. „Skini ogrtač. videvši kako odmah počinje. „pusti da vidim kako si lep. „Moraš odmah da izađeš? Zar nećeš nešto da pojedeš?" „Već sam jeo. Još nisu odzvonila dva sata. na glavi je još imao beretku. ionako uskoro treba da izađem. kako je bio visok. nagonski. takav je on. odgovorio je on odlučno.

odmah je promenila razgovor. „Đovani". evo odmah novog nemira. ali ne moţe zbog nekog tajnog tereta. „Sreo sam ga putem. A onda se vratila mama. gledala ga je sa strepnjom. da odmah shvati svaku njegovu ţelju. kad je u kući tako toplo? Moţda zato što je ispod njega uniforma iscepana i blatnjava? Ali pred mamom. tako mnogo mlađim od njega. i kakva će to radost biti za Marijetu. To je sve. bezbriţnih. sedi uveo i rasejan. rekla je. najzad si ovde! Ĉekaj da ti skuvam kafu" Poţurila je u kuhinju. Neće više biti noći punih strepnje kada su se na horizontu pojavljivale zasleplju-juće vatre. ne nalazeći red. sa radoznalom zbunje-nošću. kakve su se promene odigrale za dve godine. promrmljala je ona. lepši.by voki „Slušaj". da mu ne bi protivrečila. rekao je on lagano i prilično ozbiljno. kao da se nečeg plaši. zaboga? Zašto si onda uopšte s njim? Sta hoće od tebe?" „Ne poznajem ga dobro". najzad. ne smeje se više. poţelela je da ga upita mama. izgledalo je da se stidi. noseći kafu koja se pušila i jedan lep komad torte. međutim. venčaće se u crkvi. Došao je samnom. toliko lepih večeri zajedno. ne mogavši više da se suzdrţi. kako moţe da se stidi pred mamom? Izgledalo je da su muke prestale. zašto ne priča o bit kama? A ogrtač? Zašto ga drţi čvrsto uza se." Ĉinilo se da više voli da govori o nečem drugom. među krvavim ruševinama. S neţnim licem okrenutim pomalo na jednu stranu. bezbroj dana na raspolaganju. ali je ćutala da ga ne bi zbunjivala. i dalje s onim izrazom čoveka koji bi ţeleo da bude radostan. probijenih grudi. Ne bi se čak ni prepoznali. kao onog dalekog dana kad je odlazio? Sad se vratio . Izgledalo je čak da izbegava da sretne njen pogled. Ili je moţda bolestan? Ili je jednostavno iscrpljen od toliko muka? Zašto ne govori? Zašto je i ne gleda? Zaista. sve troje. On je odjednom ispraznio solju. „Zašto? Zar ti se više ne sviđa? Nekada si torte toliko voleo". viši. dakle. sin je nije gledao. 38 . U međuvremenu dvoje malih po-smatralo ga je nemo. Uskoro počinje proleće. da su se sreli na ulici. u nepreglednosti budućih godina. Vratio se. jesi li zbog nje ţeleo da izađeš?" On se samo osmehnuo. jedne nedelje ujutru. pred njim je nov ţivot. Zašto. pazeći da mu ne protivreči. i kada se moglo misliti da je i on tamo. I mama. ali povremeno su se svi osmehivali. gotovo kao po nekom starom sporazumu koji nisu zaboravili. s mukom je ţvakao tortu. neiscrpan red koji se gubio s one strane planina. uz zvonjavu zvona i s mnogo cveća. Mama nije uspevala da shvati: zašto sedi. I Đovani je ostao sa bratom i sestrom.„Ali ko je to. „Najzad si ovde. „zamisli kako će se obradovati Marijeta kad sazna da si se vratio? Zamisli kako će ona skakati od radosti. gotovo tuţan. da leţi nepokretan na zemlji. Sada su se međusobno gledali u prašini. ali već se na njenom licu gasila ona prijatna malopređašnja svetlost.

mama". „Đovani". međutim." „Ali vratićeš se kasnije? Vratićeš se? Za dva sata si ovde. „Ne znam.. odgovorio je posle kratkog vremena promuklim glasom. već je bio uzeo svoju kapu. onaj tamo me čeka. Đovani? Ti nešto kriješ od mene? Zašto nećeš da kaţeš?" On se ujeo za usnu. kao da je preklinje da više ništa ne kaţe. sve tako sveţe i čisto. Pjetro! zaboga. Ali ogrtač. „Mama"." Zatim je pogledao pogledom koji je cepao dušu. mama". Pošao je prema vratima. kada se mama sagnula da namesti pokrivač na krevetu. „Ne. takođe nov novcat. da ne povećava bol. onaj tamo me čeka. ali sad moram da idem.. nastoj da stigneš malo pre večere. šta radiš? Ostavi!" viknula je mama plašeći se da će se Đovani razbesneti. koji niko nije mogao videti.„Đovani". preklinjala je ona. ništa. zar ga zaista nećeš skinuti? Zar ne osećaš kako je toplo?" Vojnik nije odgovorio. „Jesi li zadovoljan. rekla mu je. on je pogledao njena krhka ramena. Jer. zar ne? Ideš do Marijete. zaista je lepo". Njegovi pokreti su imali u sebi neku tešku sporost kao da nema dvadeset godina.. dođi da vidiš. i za njih će to biti slavlje. „Šta ti je? Šta ti je. 39 . „Pjetro. „Mama. „zar ne ţeliš da ponovo vidiš svoju sobu? Tamo je nov krevet. čiste zavesice. odgovorio je on i dalje onim suzdrţanim i gorkim glaso m. zar ne? Kaţi mi istinu? Ideš do Marijete?" Ona je nastojala da se šali. iako je osećala bol. . znaš? Okrečili smo zidove. Međutim. bele zidove. lišena svake veselosti). pogledom punim neizrecive tuge. Prišao je vratima. primetivši dečakov pokret. Mama je otrčala napred da otvori salone (ali ušla je samo siva svetlost. da ćuti. još uvek radosni." „Mama. priljubili su se uz njega i Pjetro je podigao jedan kraj ogrtača da bi saznao kako je njegov brat obučen ispod njega. ponovio je on i to je bilo sve. zar ne? Pozvaću i strica Đulija i strinu. Dva kraja plavog platna na trenutak su se otvorila. Ali iznad svega. Ali već je bilo prekasno. Ali. činilo se da ga nešto steţu u grlu. brat i sestra. nego je ustao sa stolice. odgovorio je sin (ali zašto uporno nije ţeleo da skine ogrtač?) i dalje se osmehivao uz ogroman napor. zaboga. očekujući veliku scenu ra dosti i iznenađenja. polazeći prema susednoj sobi. „Kako je lepo!" rekao je on s bledom veselošću kada je došao na prag i ugledao nov nameštaj.Oh. Đovani? Jesi li zadovoljan?" upitala je ona nestrpljiva da ga vidi sre-ćnog. Oči su mu se nemirno kretale kao nekome ko ţeli da što pre završi neki bolan razgovor." „Moraš da ideš? Ali odmah ćeš se vratiti.. „Moram da idem sada." ponovio je sin. ne!" uzviknuo je i vojnik.. „Ne znam. nova lampa. ja sada moram da idem. „Kako je lepo! Hvala ti. da. s vremena na vreme. bio je isuviše strpljiv. on je sa očiglednom zabrinutošću gledao kroz prozor prema zelenoj drvenoj kapiji iza koje je neka figura lagano išla gore-dole. Ana i Pjetro su stajali iza njega ozarenih lica.

mama. Tako samilosna i strpljiva da doprati Đovanija do stare kuće (pre nego što će ga zauvek odvesti)." Već je bio na vratima. galoprirali. ko je ta čudna ličnost koja je bila isuviše strpljiva. nego kroz polja.. Zdravo. mama". „Već me je dosta čekao. šta su ti učinili?" promucala je majka sakrivajući lice u šake. dva konja su krenula u galopu. otovrio kapiju. dete moje. pa to je krv!" „Moram da idem. kako bi mogao pozdraviti majku. otvorila se u njenom srcu. ona gospodar sveta. gore prema severu. ogromna praznina. „Đovani. Prošao je vrt gotovo trčeći. prema planinama. kao izgladneli prosjak. pod divnim nebom.Oh. Đovani. Izišao je kao da ga je odneo vetar. zdravo. Zbogom. ne prema selu. Galopirali su. Pjetro. ponovio je on još jednom sa očajnom odlučnošću. a pogotovo ko je onaj tajanstveni tip koji je čekajući šetao gore-dole ulicom. da čeka nekoliko minuta ispred kapije. NEŠTO ŠTO POĈINJE NA L 40 . u prašini. I tada je mama najzad shvatila. na nogama. Ana.. sinovu tugu. ne. Shvatila je priču sa ogrtačem. koju nikada i nikada vekovi neće moći da ispune.

ali sad moţete i da odete. koga je poznavao godinama. nema više potrebe da vas pregledam. U košulji. P 41 . Kristoforo Šroder. sedite. toliko da je hteo da ustane ne čekajući lekara. Zatim je po slao po lekara. Šroder mu je rekao da uđe. izvukao je ispod ogrtača malu staklenu teglu u kojoj su bile tri pijavice. rekao je trgovac ne okrećući se. doktora Lugozija." „Polako. kako izgleda. Samo bih ţeleo da vam malo pustim krv. Dovoljno je da ih čvrsto drţite na trenutak i one se odmah prilepe. Šta da vam kaţem? Već dvadeset godina sam lekar. nastavljajući da se brije pred ogledalom. odmah je legao u krevet. „danas. sve je dobro sa urinom. rumenog u licu. to traje svega dva minuta. Stavio je teglu na sto i dodao: „Stavite po jednu na svaki članak ruke. a nikada nisam mogao da uzmem u ruku pijavicu. nekog gospodina četrdesetih godina." Proder se okrenuo i ugledao na pragu. iznervirano je pogledao lekara upitnim pogledom. molim vas. „Don Valerio Melito. U međuvremenu je nepoznati posetilac ne sidajući široki ogrtač. rekao je Šroder hladno. da bi se dalje opravdao. brijao se kada je neko zakucao na vrata. Trgovac. pored doktora." „Dajte ovamo". Bio je to lekar. polako!" rekao je lekar. „Moj prijatelj". „Osećaćete se posle toga kao drugi čovek. Sutradan ujutru Šroder se osećao mnogo bolje. Isključio je mogućnost da je reč o nekoj teškoj bolesti. „Ovde sam s jednim prijateljem. zatraţio je bočicu urina da je pogleda i obećao da će se vratiti istog dana. Lekar je došao i izgledalo je da se začudio.Sedite.ošto je stigao u mesto Sisto i odseo u uobičajenoj gostionici. nastavio je lekar. trgovac drvenarijom. ponovio je Lugozi. kao da je celog ţivota samo to radio. Kasnije moramo zajedno posetiti jednog bolesnika pa sam mu rekao da pođe sa mnom. u koju je navraćao dva-tri puta godišnje. A zatim. „Hvala što ste došli. To je uvek dobro za singvinične temperamente. Uzeo je teglu. čovek uvek zadovoljan sobom i naviknut da bude gazda. ostavio na sto šešir i neki duguljasti paket koji je odjeknuo metalnim zvukom. prilično vulgarnog. seo na krevet i stavio na zglobove ruku dve pijavice." „Ionako". Šroder je primetio. čvrstog. a zatim se zakašljao da bi izrazio izvesnu zbunjenost. učinite to sami." „Klanjam se". kako se nekako podmuklo smeje. I. jer se nije dobro osećao. objasnio je lekar. „Dobro mi je od jutros"." Rekavši to." „Puštanje krvi? A zašto puštanje krvi?" „To će vam dobro činiti".. . rekao je Šroder sa onim svojim neprijatnim superiornim izgledom.

„Malo strpljenja. klimnuo je trgovac ledeno gledajući novog i neţeljenog poznanika." „Reći ću vam". Nikada nisam imao čast da se lično upoznam s vama. tog dana sam bio daleko. to ću vam reći kasnije". istina je". sav crn u licu. odogvorio je trgovac. imate vremena koliko hoćete. ali on vas već poznaje". rekao je Šroder. da ste izleteli s druma?" „Da. odogovrio je vrlo neučtivo Šroder. Zatim. Lugozi. ne pada kiša". „Pre tri meseca?" upitao je Melito. Zar nije bilo tako. s druge 42 . I padala je strašna kiša?" „I te kako je padala kiša". Dodato je: „ali kaţite mi. nije li vam prišao neki čudan tip. dragi Šroderu! Posle ćete se osećati kao drugi čovek. „Reći ću vam. „Ne sećam se da sam imao čast". izvinite." „Još nekoliko minuta!" rekao je lekar. „Don Valerio. drţao ruke opuštene na dušek. Dugačak čovek. I ne sećate se da ste se okliznuli na jednoj okuci. ali ne sećam se tačno. šta time hoćete da kaţete?" „Ama ništa!" rekao je Melito.uz osećanje neke neprijatnosti. odgovorio je Melito. Nije ni deset sati. „Ali Don Valerio vas zaista poznaje.. . Baš bi bilo neprijatno da pada kiša. sav crn u licu?" „Pa. Na ţalost. doktore. sa čudnim šeširom na glavi?" insistirao je Don Valerio. sedeći na krevetu. zaboga.I nije li imao nešto kao zvonce? zar se ne sećate da je neprestano zvonilo?" „Dobro. moţe biti". nastavio je Don Valerio. dok su mu pijavice sisale krv. ceo dan moram da idem naokolo. ali ni vi niste mogli da izvučete kočiju. blizu vrata. vi o tome pojma nemate. apsolutno ravnodušno. rekao je lekar ne pridajući tome nikakve vaţnosti." „Zaista ne bih znao". odgovorio je Šroder koji je. „Sasvim je moguće.I dok ste se vi mučili. da sećam se". „Pokušajte da se setite: zar pre tri meseca svojim kočijama niste prošli drumom Stare granice?" „Pa. ali znam o vama nešto što sigurno ne moţete zamisliti." „Ne. sad se već više i ne sećam!" prekinuo ga je Šroder." „Dobro.. bio je nestrpljiv da vas ponovo vidi. prasnuvši u smeh i namigujući lekaru. da je čovek seo na prag kao da mu je stalo da bude što dalje od njega. da li jutros pada kiša? Još nisam gledao napolje. „Onda ste sišli. „Izvinite. veoma zadovoljan. da li još dugo treba da drţim ove pijavice? Već su se nadule kao ţabe. rekao je Melito neprijatno dubokim glasom. recite?" „Baš tako..l jedan točak je odleteo van druma i konj više nije mogao da vrati kola na drum?" „Baš tako. „Samo sam hteo da vam kaţem kako vas već poznajem i kako imam dobro pamćenje. . gde ste vi bili?" „Ah. ko zna zašto. Meni je dosta." „Nije li to bio jedan visok čovek. dlanove okrenute nagore. Ali. rekao sam da imam mnogo posla. rekao je lekar Šroderu. sedajući i sam. videćete. .

ogrtač mu se malo otvorio i Šroder. I u ovim krajevima postoji taj običaj. „Kakav je utisak na vas ostavio onaj jadnik?" „Kakav je utisak trebalo da ostavi? Jadnik." „Onda ste mu vi prišli. „Ah. i zato sam zaboravio. rekao je trgovac. udarivši se rukom po čeli. pobledeo je. ako se ne varam. „Dični Don Valerio. Don Valerio". veliki je šaljivdţija. Zar nije tako? Recite istinu?" „Kakve to ima veze?" odvratio je Šroder počevši da sumnja.I recite". zar se niste pitali šta je to?" „Pa".. ono što je neprestano zvonilo. Nikad ga ne nosim. A danas treba da jašem napolje. . često sam ih video kako zvone zvonima kako bi privukli ljude." Izgledao je iskreno." Melito se okrenuo prema lekaru. Naprotiv. šta vi mislite ko je on bio?" „Morao je biti neki jadnik. čini mi se. bio sam udaljen bar pet stotina metara. zadrţao je pištolj za pojasom. dodato je i dalje se obraćajući Šroderu.. osećao je neku zamku.. Video sam ga izdaleka! Ali. ako ima šta da kaţe bolje da to kaţe odmah." „Zaboga. ali u stvari." „Ciganin!" uzviknuo je Melito počevši da se smeje kao da ga ta ideja neizmerno zabavlja. odgovorio je Šroder kontrolišući svoje reči. nisam razumeo ni jednu reč. ne znam tačno ko je bio." „Nemate zbog čega da se uznemiravate. zatim ste ga vi uhvataili za ruku. . dragi Šrederu". koji je ovde prisutan. kako bi izrazio ljutnju. „Izvinite. inače. gde sam se skonio od kiše. pa sam mogao da vidim. rekao je lekar u ov om trenutku. Kada sam ga zamolio da dođe da mi pomogne. Bio sam ispod jednog drveta. posle sam mu dao dve lire. nesrećnik.strane jedne jame. 43 . počeo je da mumla. vi ste mislili da je Ciganin?" Šroder se razdraţeno okrenuo prema lekaru.. „Nisam učinio ništa zlo. obraćajući se trgovcu: „Ništa loše. i on se povukao unazad. prisilili ste ga da gurne kočije zajedno s vama. „Izgledao je gluvonem." . dakle?" upitao je Šroder oštro. „Vi nosite pištolj. van sela." „Jeste li čuli?" šapnuo je Melito lekaru. nesrećnik". klimajući glavom. U tom pokretu.A ono zvono. kao da hoće da pokaţe kako Melito. videvši da se trgovcu smračilo lice. izvinite molim vas!" uzviknuo je Melito. rekao je glasom koji je bio mnogo manje neusiljen nego obično. Samo je hteo da vas zaprepasti. koji ga je gledao netremice.A ko je bio taj čovek. „Ne znam zaista kako da vam se izvinim! Zaista sam zaboravio. i dalje odmahujući glavom. Trebalo je da ga ostavite dole. Zatim glasnije. „Mogao je biti Ciganin." . ko to govori? Ali priznaćete da sam ja video sve.Oh.

Don Valerio je prasnuo u smeh." „Ne znam. molim vas. „Ako hoćete da kaţete da se toj skitnici desila neka nesreća. ako imate nešto da mi kaţete. ja moram da idem.„Šta je?" upitao je grubo. dok je nastojao da ponovo pričvrsti za zglobove pijavice. draga moja gospodo. Ah. biće mu drago da vas vidi. „Pozdravljam vas". „Ne znam. kunem se." „Neka prijava?" upitao je Šroder sve sigurniji u sebe. umešao se lekar veoma oprezno. „Pitam vas samo da li pretpostavljate ko je bio. gospodin Šroder je veoma duhovit čovek!" I u tom trenutku se kroz prozor čuo zvuk kiše. Hoćete li da kaţete da ga je neko ubio?" „Ma kakvi ubio!" rekao je Melito. „Znato li ko je bio onaj jadnik koji vam je pomogao da izvučete kočije?" „Ama ne znam." „Dobro". „pa dobro. „Pa. „moţda će biti bolje da vi govorite. taj čovek je nešto što počinje na L.. dođite i vi gore.. Odlučite. insistirao je Melito. dođite i vi gore. Dobro. osmehujući se. doktore. ustajući i sam i prebirajući ispod širokog ogrtača. ta mi se priča nimalo ne sviđa. budite jasni"." „Nije bio Ciganin. „Sada pada kiša. Ali zaista mi je ovo ličilo na pravo pravcato saslušanje. kaţite bez okolišenja". „Budite jasni. odgovorio je lekar zbunjeno. nešto što počinje na L? Moţda lovac..". sklanjajući dve pijavice i vraćajući ih u teglu. izgubio sam strpljenje. gore je vitez Šroder. potvrdio je Melito uz zloban osmeh." „Nešto što počinje na L". „Izvinite vi.. govoreći sve glasnije.. nastavio je trgovac. Ne volim zagonetke. „Ima li nešto sumnjivo protiv mene?" „Don Valerio". ja ga poznajem. Taj čovek. inače ću zakasniti.. „Ah. lopov! Ovo je zaista dobro! Bili ste u pravu . Ako ima nečega. lekar mi je rekao: Don Valerio." Trgovac je shvatio da je preterao. koje su pale za vreme njegovog malopređašnjeg ispada. odgoovrio sam ja. koliko puta treba da vam ponovim?" „Verujem vam". „Lopov? To ste hteli da kaţete?" rekao je trgovac ozarivši se. 44 . rekao mi je on. zaista ima nečega.. „Šta vam pada na pamet? Zaista mi je ţao ako vam smetam. kaţem vam. ako je nekad i bio sada više nije." dodao je podrugljivo. da budem jasan. i da sam ja kriv. „Šta znači ovo saslušavanje? Dragi moj Lugozi. rekao je trgovac odlučno. dobro"." „Nešto što počinje na L".. potpuno vladajući situacijom. Ciganin. rekao je Melito. Zaista mi je ţao što vam smetam. izjasnite se ako ţelite nešto od mene!" „Ne uznemirujte se. siguran da je pogodio. pomislio sam. Ili. rekao je lekar. počeo je Melito.

bio osuđen. drhteći do besa. naredio je Melito. uţas zbog otkrića sledio mu je srce. „Kočije i konj su spaljeni. kao što propisuje zakon"." „Dosta!" zaurlao je trgovac. dragi gospodine. Sve ostalo mora biti spaljeno. moje pare. odgovorio je alkad uţivajući u njegovom očaju. ogrtač i dosta. Ni jedan od njih se više nije osmehivao. Za kočije i konja već smo se pobrinuli. budite u to sigurni. uzviknuo je Šroder. Šroder. Zaitm je brutalno rekao: „Napolje! Napolje odavde!" vikao je Šroderu." „Kaput. Lekar. stojeći. „Uzećete zvono i to je sve. bili su prišli jedan drugom i leđima se oslonili na vrata." „Pokazaću ja vama ko sam!" urlao je Šroder.. Umirite se. „Bio je leprozni bolesnik. Odmah napolje." Trgovac je. posumnjao je pa je otišao da obavesti alkada. to ćete mi barem ostaviti." „Obucite kaput". . sve dok ne izađete iz kraljevstva. I preklinjao je sudiju kao dete. zar ne?" I počeo je grubo da se smeje. Alkad ga je slučajno video kako hvata za ruku.U tom paketu je vaše zvonce". tri meseca ranije. odlazim. nekog gubavca u prolazu.. „Ĉim se spakujem. „Ne zamišljate valjda da gubavci šetaju okolo u kočijama. „Pa šta? Šta ako je bio leprozan?" „Na ţalost. on je to sigurno bio"." „Pokazaću ja vama zvonce!" odgovorio je Šroder i dalje je pokušavao da viče. „Ja sam alkad. „Moje odelo." „Bar moje stvari". pregledajući ga prethodnog dana.. „Šta biste sada hteli sa mnom?" Melito je posmatrao Šrodera spreman da spreči eventualni napad. „Napolje odavde! Ne volim ovakve šale! Napolje odavde obojica!" Tada je Melito izvukao ispod ogrtača cev pištolja. a lice mu se osvetlilo nekim Đavolskim zadovljstvom. pseto!" 45 . „Ni lopov. „Odmah ćete izaći odavde i neprestano ćete zvoniti sve dok ne izađete iz sela i zatim još. . oh. pogledao onu dvojicu.." „Kako? Šta hoćete da kaţete?" promucao je trgovac. „Nisi valjda mislio da ću ovde satima s tobom razgovarati. „Kaput. ni lovac". i sada je on. rekao je Šroder. pokazaću ja vama. upozorio ga je smejući se alkad.A sada ste to i vi. rekao je lagano Melito. odgovorio je. Najzad je shvatio. gled kao smrt. pokazaću ja vama. Priča sa pijavicama posluţila im je samo da dobiju u vremenu. bolje je za vas. rekao je lekar trudeći se da se sakrije iza leđa Don Va-lerija. koji je do tog trenutka bio tako zaodovljan i neustrašiv." „Sačekaćete da uzemm svoje stvari". a zatim odmah napolje. ali glas mu se ugasio u grlu." „Vaše stvari moraju biti spaljene". Rekao je: „Idem i nisu mi potrebna vaša naređenja.Melito i lekar. nitkovi. koliko manje ponosan nego ranije.

Krutim pokretom on je sada tresao zvonce koje je ispuštalo bistar i veseo zvuk: den. Bacio je pred njega. sa drškom od drveta. „Ako ne poţuriš. Desetine i desetine ljudi. dok se lekar povlačio u jedan ugao zaprepašćen odvratnom scenom. 46 . zar ne? Kršan momak kao ti. zvoneći pri svakom pokretu. novo novcato. kada je izašao iz sobe. „Oko vrata!" urlao je Melito. baš si lep gubavac!" rekao je Don Valerio. Glava mu se ljuljala na jednu i na drugu stranu kao kod nekih kretena koji se mogu susresti na drumovima. zaboga. izvukao bakreno zvonce. zveckalo je. „Izvuci ga i veţi oko vrata. Hajde. podigao paket. „Nisam ja kriv!" promucao je doktor Lugozi. kao oronuli starac. uzmicale kada je on prilazio. Posle kratkog vremena pojavio se na vratima gostionice i lagano krenuo preko trga. dok su mu se vilice opuštale. uklanjale su se pn njegovom prolazu. velika nesreća!" „Hajde! Hajde!" podsticao ga je u međuvremenu alkad kao zver. pred uperenom cevi pištolja. kaţem ti. pogled otupeo.. „To je nesreća. dugo je trebalo da ga pređe. Trg je bio velik. „Tresi zvono. onako velik i krupan. tajanstveni paket. „Uzmi ga u ruke. trgovac je uspeo da stavi oko vrata kaiš koji je bio privezan za zvonce i ono mu je tada visilo na trbuhu. na zemlju. koji je metalno odjeknuo. zvoni. lagano ga odvio. den. Šroder je nesigurnim koracima počeo da se spušta niza stpepenice. Posle dva stepenika se okrenuo traţeći lekara i dugo ga je gledao u oči.Šroder je sav drhtao. „Zvonce!" doviknuo je još Melito i on je poskočio. zaboga! Bićeš dobar. ubiću te!" Sroderove ruke su drhtale i nije bilo lako izvršiti naređenje. Ipak." Šroder se sagnuo s naporom. ljudi moraju znati da ti stiţeš!" Šroder je nastavio da silazi niza stepenice.

tuţna. sloţio se savetnik uz osmeh pun laskavih aluzija. A šta bi više mogli poţeleti? Reklo bi se da su nezadovoljni. ne pobednička i ratnička. da su tuţni. „Ali raspitaću se. pevaju moji vojnici?" upitao je. 1 ja sam ih čuo. i sam sav u oklopima i gvozdu. oni iz glavnog štaba. do đavola. Lak je njima bio ţivot jer je neprijatelj već bio u bekstvu i dole u dalekim poljima imali su da poţnju samo slavu kojom će se krunisati za povratak. pravo da vam kaţem". pomalo kao deca. odgovorio je prvi savetnik. Napolju. ali imaju svoje fiks-ideje. „Zaboga. pregazili neprijatelja na zastrašujući način. „Ali. stojeći u stavu mirno. „Ĉak bi se reklo. Ali. jer takva je bila ratna disciplina. topot se gubio u dolinama sve dalje od srebrnih kupola kraljevog dvora. govorili su generali neraspoloţeno. Veličanstvo"." „Ali ovo nije ratna pesma". kad je pevaju. a konji su galopirali iz bitke u bitku sve dalje. prolazili su bataljoni i bataljoni u maršu prema granici. A ne bih rekao da za tugu ima razloga. kao odraz toga." Bataljoni su stigli na zaraćenu granicu. još pogrbljeniji pod teţinom oruţja." „Nimalo brilijantna fiks-ideja".RATNA PESMA ralj je podigao glavu sa velikog radnog stola od čelika i dijamanata." „Zaista. I kralj se. Veličanstvo?" reče stari savetnik. generali su pitali: „Šta to. i marširajući pevali su. i teret je bio teţak samo onome ko je prenosio neprijateljske zastave. moţda je to samo ljubavna pesma." . nego što je inače bio. odgovorio je stari grof Gustav.. „Dobri su momci." „Šta ćete. oni će uvek više voleti svoje pesme. zar nemaju ništa veselije? Pa Šreder je za moju vojsku napisao divne pesme. „Šta to. A iz njihovih bivaka nadsvođenih nepoznatim sazveţđima stalno se širila ista pesma. pre-plavivši njegove teritorije. A kralj je rekao: „Ali. „Vojnici imaju svoje mušice. verovatno nije ništa drugo. „Nisu mi poznate. na Trgu krunisanja. topla krzna.A kako idu reči?" insistirao je kralj. čizme od jermenske koţe. nosili su meka odela." K 47 . zvuči kao da plaču. To su prave pesme za vojnike. odgovoarali su. rekao je kralj. Vojnici su bili dobro hranjeni. Svet samo što nije bio podjarmljen. nevesela. ni ja ne bih rekao". osećao savršeno zdravim i sigurnim u sebe. do đavola pevaju vojnici? Zar nemaju baš ništa veselije?" „Takvi su oni. by voki „To je njihova pesma. nego puna gorčine. ekselencijo". Moţemo im dati najlepše pesme na svetu. odjek njihovih pobeda širio se svetom.

odgovarali su oni iz glavnog štaba. rekao je general i narednik je salutirao." .. ide ovako: Po poljima i selima.Međutim. mogli bismo pitati narednika Petersa. svi do jednog. ovde je kapetan Maren.A kako idu reči?" pitao je generalni radoznalo. odgovarao je Maren. Pomalo uzbuđen... Zaista. „Ali. on sigurno. kako idu?" „Ne znam ih baš tačno. koliko nepotrebnih priča. gospodine pukovniče". ali general je ipak odlučio da ne dovrši rečenicu. dosta je i ovo".. bili su zadovoljni." „Nije to moja jača strana.. baš tako. šta kaţe?" Po dindama i dondama naše noge gaze godine prolaze gde te ostavih gde te ostavih ja krst postaviti. „Po dindama i dondama. narednik Peters je odgovarao na pitanja: „Prva strofa. vojnici iz pobedničkih regimenti.. i dalje.. „Ah. Ali. . ali ona se gotovo nikad ne peva.A šta znači do dindama i dondama?" „Ne znam." „Kako?" reče general. „Zatim dođe treća strofa. poštovana ekselencijo. bubanj je odzvanjao i godine prošle put povratka put povratka niko nije pronašao. bogat plen. šta su više mogli poţeleti? Osvajanje za osvjanjem. kladio bih se. A onda dolazi druga strofa koja kaţe: Po dindama i dondama. Konačno brisanje neprijatelja sa lica zemlje već se čitalo na tim mladim čelima. 48 . Dileme?" „Reči ove pesme? Zaista ne bih znao." „Dobro." „Dosta.. krut kao štap. lepim od snage i zdravlja. sveţe ţene u kojima će uţivati. blizak trijumflani povratak. „Sve jedno da li su glupe. zaboga.".. reči! To su veoma glupe reči". uvek oprezni i rezervisani po prastarom običaju.. ako dozvoljavate." „Hajde. poštovana ekselencijo. odgovarao je jedan.. poštovana ekselencijo. Ona ide. ekselencijo". „Znaš li ih ti. ali peva se baš tako..

ma koliko se vekova unazad vraćali. ukrašeni zastavama. pevali su. s teškim imenima koja je bilo nemoguće izgovoriti. Ali. toliko je bilo plena za deobu. Jer. Mlade plavuše. Sada se svake večeri po gradovima lumpovalo. 49 . slušajući i nije umeo sebi da objasni zašto ga to pevanje oneraspoloţava. Godinama je. tako brzih prodora. i nikako da se reše da najuzad krenu obrnutim pravcem. dok se zemljište još pušilo. pevajući. muškarci. uporno. u vatri. Srušene su sve granice nadama. čuli bi kako neko. a ipak oni koji su noću polazili kroz siromašne četvrti prestonice. I poslednji pešak morao je na kraju postati bogat čovek. Gradovi su bili.". Ali kralj. naslonjene na prozore. prokomen-tarisao je general. jednolične šume krstova koji su se gu bili na horizontu i ništa duro. prosjaci su igrali. nastale su šume kojih pre nije bilo. i to sa trećom strofom. . toliko osvojenih zemalja. kada su umorni marširali drumovima. nikada nije bilo tako srećne vojske. prozori kraljevog dvora bili zamandaljeni. tako dobrih generala. prelazili preko Trga krunisanja. mudi ministri. crkvena zvona su zvonila. pobede. mali prijateljski hor „Po poljima i selima. Sve dok (iz pobede u pobedu!) nije došao dan kad je Trg krunisanja opusteo. najavljujući ljudima ono što je već bilo rečeno. nije u sabljama. Nikada u istoriji sveta. A između dva bokala lepo je bilo zapevati neku pesmicu. kao da je u njoj bilo rezignacije. koja se pojavila ko zna kada. Svake večeri. A kad su novi bataljoni.U svakom slučaju. kada je podoficir otišao. pevale su je izbezumljeno. polazeći u rat. i gubili su oni koji su se kladili da je blizu poslednja i najsrećnija vest. peva uvek onu istu pesmu. Sada su armije već marširale neverovatno dalekim zemljama. brzi glasnici su podsticani da odjure i prenesu dobru vest. Niko nije shvatio. u pomami konjice bila skrivena suština. a na prilazima gradu čula se tutnjava čudnih stranih kola koja su se pribliţavala. po dalekim dolinama. a od nepobedive vojske. po poljima i selima regimente su iz godine u godinu napredovale sve dalje. kralj je malo podizao glavu sa pergamenta i spisa. bejahu gluvi kao kamen. Bitke. nije baš zgodna za rat" „Zaista nije zgodna" potvrdili su uz duţno poštovanje pukovnici iz glavnog štaba.. nisu zapamćene slične pobede. Bila je prilično tuţna. vino je teklo potocima. govorio usud lično. po završetku borbi. pobede. u smrt. nego u napred pomenutoj pesmi koja se kralju i generalima logično činila nezgodna za rat. ljudi su se grlili po ulicama.„Ne zvuči mi naročito veselo". bitke.. vojskovođe. clevojke. ţene.. zaista. kroz te jadne note. samo nesvesni vojnici krunisani stotinama pobeda.

Ona se očigledno naslonila na rampu da bi mogla dobro da vidi naš superekspresni voz za sever.sigurno je bila reč o običnoj koincidenciji . čemu to muvanje po dvorištima. kao da je jurio da upozori ţenu na neku opasnost. Ali bio je to trenutak. Bilo je to slučajno. Moţda je to bilo zbog tog posebnog raspoloţenja. ona nije gledala prema nama (pa ipak moţda je tu već čekala ceo sat). pa ipak sam stigao da vidim šest ili sedam ljudi koji su trčali kroz polja. mogao sam gledati toliko drugih stvari. moglo zahvatiti devojku koja je došla da nas posmatra. I tog puta bio je to samo trenutak. Zbog brzine kojom se voz kretao. moralo je biti nešto veoma vaţno. Kako je to čudno. jer je superekspresni voz jurio. ali što sam više gledao ljude. fabrike. divnih koţnih kofera. filmskih zvezda. trčeći. u nekoliko kilometara već dva slučaja da ljudi primaju neku iznenadnu vest. ponavljam. naravno. Sada sa nekom nejasnom slutnjom. kada sam slučajno . nismo mogli čuti. neko iz neke kuće. slave. Pa da. Ali. trebalo je da se zaustavimo tek na veoma dalekoj dolaznoj stanici. ko zna zašto se desilo da je pogledam. nije imala baš ničeg izuzetnog. I baš sam hteo da zaspim. neko iz vinograda. i svi su trčali prema zidiću na kojem je stajao mladić koji je dozivao. sa predosećanjima i nemirima. uljuljan ritmičnim poskakivanjem vagona. bljesak. seljake. kako su samo trčali. nego joj je glava bila okrenuta unazad i ona je gledala jednog čoveka koji je. Dolazili su iz raznih pravaca. što mi. posmatrao sam polja. ili šta ja znam. posredstvom tog čoveka.NEŠTO SE DESILO oz beše prešao svega nekoliko kilometara (a put je bio dug. nije bilo vremena da se primeti još nešto. te uzbuđene ţene. neko od neke ograde. ta stoka? Svuda je bilo isto. kroz njive. nije bilo vaţno što ih gaze. za to primitivno stanovništvo simbol milijardi. sela. to je bio samo trenutak: prizor je odleteo i ja sam se pitao kakvo je to uzbuđenje. Ali. Trčali su. puteve. ta kola. kada je voz prolazi ispred nje. kolare i tako dalje. boţe. avanturista. doziva prema poljima uokvirivši rukama usta. pomislio sam. ali moj pogled je pao na nju. bilo je nemoguće dobro 50 V . kroz lekovite trave.primetio jednog seljaka kako stoji na nekom zidiću i do ziva. dolazio sa dna ulice i urlao nešto. jureći ovako deset sati bez prestanka). koja nije bil ni lepa niti dopaljivo građena. jednom dnevno taj boţanstveni spektakl i to još apsolutno besplatan. sve više mi se činilo da svuda vlada neka neuobičajena ţivost. tako sam bar pretpostavljao. kada sam kod jedne rampe kroz prozor ugledao mladu ţenu. lakog ţivota. reko bi se da su preplašeni nekim iznenadnim upozorenjem koje je naglo budilo njihovu radoznalost i oduzimalo im ţivotni mir.

uspavljivala se. Pogledao sam svoje saputnike. Moţa se u tom kraju nešto slavilo? Moţda su se ljudi ţurili da stignu na pijacu? Ali. prema ručki za alarmni signal. sve je išlo savršeno. sa istom mišlju. Ovde se voz obično zaustavljao. stalno signale za slobodan put. Kroz poluotvorene kapke je virila. bio je to samo trenutak. a mi u vozu pojma o tome nismo imali. podiţe pogled mehanički. šezdesetih godina. pretvarajući se da se upravo probudila. zatim je odmah kon-trolisala da vidi da li sam je prozreo. beţali su od opasnosti. baš nju. one koji su stajali u hodniku. sunce. Oni nisu primetili. kamioni. muškarce i ţene nagnute nad pakovanje i zatvaranje kofera. grupe ljudi koji su stajali. tako je ona podigla oči i usmerila ih. zausta vili voz. a u tim sobama. a voz je. da. upozorenje na nesreću. Ali. pretvarajući se da se proteţe. voz je prolazio. Jedan mladić pored mene je ustao. dok smo joj mi išli pravo u susret. kad budemo stigli. jedna od onih apsurdnih misli koje se obično i rađaju u vozu kada je čovek pomalo umoran. I svi su išli u istom pravcu. Više puta sam ih iznenadio. Ali. opasnost. naglo okrećući poged. Zapravo. svi do jednoga i nisu se usuđivali da govore. sudeći po zbrci. niko nije progovorio i niko nije imao hrabrosti da prekine tišinu ili da se jedn ostavno usudi da pita druge da li su primetili. i kao neko ko. Ili sam se ja.razabrati. Ĉega su se plašili? Napulj. i moţda će biti suviše kasno. bar se tako činilo. međutim. I svi smo mi pogledali taj uređaj. Bila je to pretnja. kako gledaju napolje. dugi karavani kao kada se na praznik ide u svetilište. ipak bi. a na drumovina kola. nije neka povoljna vest naelektrisala gradove i sela. Kuda? Dakle. 51 . kugi. moţda. halucinacija. i oni su bili nemirni. hteo je bolje da vidi i sagnuo se iznad mene da bi bio bliţe prozoru. valjda. nešto se desilo. nalazio sve u redu. varao i sve su to bile fantazije? Spremali su se za odlazak. gotovo slučajno. Posebno dremljivu gospodu. Niko nije govorio ništa. kada se probudi. napolju. Izgledali su mirno i jedna gospođa preko puta mene. niko nije hteo prvi da popusti. uţurbano kretanje seljaka. revoluciji. a u mračnim dvorištima videli smo osvetljene prozore. u nesigurnosti da li je cela ta uzbuna realna ili jednostavno neka luda ideja. a svuda je bilo sve uzavrelo. Ali bilo ih je mnogo. sve više što je voz bio bliţe severu. kao da je ovo prvo svečano putovanje. vatri ili šta je to već moglo biti? To ćemo saznati tek za pet sati. kao ja. Projurile su pored nas stare kuće. nešto uznemirujuće. naš superekspres se danas nije zaustavio. one u mom kupeu. beli drumovi. Ili su moţda sumnjali? Da. Gospođa preko puta mene je uzdahnula. Svako je moţda sumnjao u sebe. Zatim sam rekao sebi: ali da se desila neka velika nesreća. mladića na zidiću. Napolju polja. ludom brzinom jurili smo prema ratu. I tada sam povezao ţenu sa rampe. pa ipak bio bih se zakleo da je svuda za to bio isti razlog.

malo u senci. drugi su dovikivali rečenice od kojih smo mi čuli samo vokale kao odjeke u planini. ako se na tu vest celo stanovništvo podiglo da odmah beţi. koja je bacala ţuti odsjaj u nebo. što se završavalo na CIJA. Na poleđini. a od velikog naslova samo četiri slova. Među prstima je ostao komadić. da su klupe prazne i gole. da ih oslobodim te tišine. saznaćemo zajedničku sudbinu. jedan i po. lampe. ne. Kada je voz. Prokleti voz je jurio pravilno kao sat. Međutim. pored klupa na kojima se nemirna gomila guţvala. Mogao se pročitati zaglavlje. rad. gospođa je malo podigla isečak kako bi svi mogli da vide. 1 iz pristojnosti. o uţasa! Superekspresni voz i dalje je jurio i video sam da je stanica prazna. CIJA. ni jednog ljudskog lika. a niko se ne usuđuje da ga postavi prvi. jedan sat. Evo još jednog grada. I pretvarali smo se da ne primećujemo. Istrčali smo na perone. gospođa preko puta mene nagnula napolje. kao pošteni vojnik koji se probija kroz navalu vojske u raspadanju da bi stigao u svoj rov. a njen pogled je preklinjao: da progovorim. iz nekog bednog ljudskog poštovanja. napuštajući kuće. sve je bilo na svom mestu kao i obično. leteći s toliko brzine prema severu. ali naš voz. Rukama punim nakita nervozno je guţvala maramicu. pročitali smo. Stanice prepune. Za dva sata.Sada su drumovi vrveli od kola i ljudi. niko od nas nije ima hrabrosti da reaguje. Vozovi koji su nam išli u susret bili su dupke puni. Ništa drugo. vratila nam je tračak hrabrosti. da izgovorim pitanje koje svi očekuju kao milost. plakati. Dva sata. mašući novinama na kojima smo videli veliki crni naslov na prvoj strani. by voki Bez reči. ma koliko da traţiš. malo usporio. i njihova nepomična sve-tlost. kad stignemo. Učinilo mi se da sam video. kao bučna oluja. pošto nisu mogli da odole nadi da će mašinista zaustaviti. već se spuštao mrak. bili su puni čuđenja. Lokomitiva je zazviţda-la. u kojem se neprijatelj već ulogorio. Poneko nam je davao znake. Ali. Ali. Voz se najzad zaustavljao. Strah je rastao i mi smo postajali sve suzdrţljiviji. a to je moralo biti grozno. poslove. nekog ţelezničara 52 . kako vozovi liče na ţivot! Još dva sata puta. Neki dečačić pokušao je da nas dostigne. prema izlazu. dvoje ili troje je ustalo. muškarci i ţene mislili su samo na to kako da se spasu. Oh. traţeći nekog nama sličnog. ulazeći u stanicu. među haotičnim gomilama prtljaga. Primetio sam da su joj ruke drhtale kada ga je otvarala. uspela je da dograbi novine. Tada se naglim pokretom. ali joj ih je vetar koji je nastajao zbog jurnjave otrgnuo. prošli smo. najobičnije svakodnevne vesti. svi su se kretali prema jugu. točkovi su zaškripali na lavirintu šina. sve. Bio je to trouglast komadić hartije. svi smo već pogledali. crni zavoj krovova. iščekujući neki voz koji će krenuti. Stanica. Pogledi onih koji su sa zemlje videli nas kako prolazimo. Ugledali smo izdaleka svetlost i tako priţeljkivanog našeg grada. najzad. Neki novi i veoma moćan događaj razbio je ţivot zemlje. Gospođa preko puta počela je netrimice da me gleda. u desnom uglu u dnu. Jurili smo kao ludi prema nečemu.

sa kapicom. . Šta se desilo? Hoćemo li naći ikog ţivog u gradu? Dok nismo svi zadrhtali.. kako beţi kroz neka vrata.U pomoć! U pomoć!" urlala je i njen krik je odjekivao pod staklenim svodovima uz prazno zvečanje mesta koja su zauvek napuštena. 53 . čuvši glas jedne ţene. kao da je prestravljen. visok i ţestok kao pucanj.

nemoj da obraćaš paţnju. mnogo pre rata . neko grebanje u dnu vrata. Elena. Sićušan miš promigoljio se ispod moje noge. pitam ja „da li ste postavili mišolovke?" „Koliko ja znam. pomenuo sam to Đovaniju. malo pocrvenevši.MIŠEVI ta je sa mojim prijateljima Korijevima? Šta se dešava u njihovoj staroj vili na selu zvanoj Doganela? Otkad pamtim. ko sad deli?" Nije prošlo ni dest minuta. Je li.s vremena na vreme poneki miš kruţi kućom". Ĉudno pismo. iz jednog veoma dalekog leta. odgovara njegova ţena. rekao je on rasejano. iz susedne sobe ... . ovog puta iz hodnika. „Dobro. Ove godine. činilo se da mu se moje reči ne dopadaju. vraća mi se pred oči sledeći prizor: Već sam se povukao u sobu u uglu na drugom spratu. Ali. izgledao je tako draţesno i krhko.. svakog leta pozivali su me na nekoliko nedelja. „Šta je to?" pitam ja. prešao peko sobe i sakrio se pod škrinju. kao krik ţivotinje. Ali.. ništa. nismo.i spremao sam se da legnem. sutradan ujutru. Pošao sam da otvorim. jedne večeri smo igrali karte..po drugi put sam bio gost kod Korijevih. koje nejasno govori o nekim teškoćama ili porodičnim neprilikama. mogu da zamislim. moglo je biti nešto više od ponoći. „Kaţi mi. a zatim neki tanan zvuk. i koje ništa ne objašnjava. nešto čula?" „ja nisam". Sada se iznenada otkrivaju. Nisam čak imao hrabrosti ni da. da li su postavljene mišolovke?" A ona: „Šta vam pada na pamet? Zar za to malo miševa?" 54 . Koliko sam srećnih dana proţiveo u njihovoj kući u usamljenosti šume. Uzgred. opet „klik". „Nisam ništa čuo". Š * * * Godinu dana kasnije. mogao sam sasvim lepo stići da ga zgazim.i svih sledećih godina spavao sam tamo .. „Da li si ti. Iz starih uspomena danas prvi put ha površinu izlaze mali događaji koji su mi se tada činili banalni ili nevaţni. prvi put.. Odjednom sam začuo neki šum. začulo se „klik" kao metalni zvuk opruge." promenio je temu. neki metalni zvuk. da". Na primer.. gde je u tom času bilo ugašeno svetio. koja gleda prema vrtu . Đovani mi je napisao nekoliko redaka da se izvini. Elena. Trčao je nezgrapno.. odgovara Đovani kao da me izbe-gava.salona.. „Bio je to sićušan miš." „Da. „Ah. Đovani". „Zašto pitaš?" Ja kaţem: „Učinilo mi se.." osetio sam neki veo zbunjenosti. tamo u salonu.

odgovara Đovani Korio ţivahno. „samo s vremena na vreme. poziva na stranu sa zavereničkim izrazom na licu: „Znaš u čemu je stvar? Plaše se!" „Ko se plaši?" A on: „Mačke se plaše. kad bi morale da ţive samo od miševa. neverovat-no ţive: rasne. to je nešto što mu smeta. atletski građene. Kaţem Đovaniju: „Ah. kaţe on. dlaka im je čekinjasta i crne boje. ali sasvim je sigurno da se mačke plaše. Sutradan za stolom pitam: „Ali. dobro im je. tram-tram tam.. te mace meni baš izgledaju lepe i debele". Mogu zamisliti kako se samo prejedaju. tram. Ali.. Tata ne ţeli da se o tome govori. ali to je tema koju je bolje ne doticati.. „To su najgluplje mačke koje sam ikada video. strašna tutnjava iznad moje sobe. dakle. kakva konjica". ja pitam: „Jesu li bolesne? Zašto su tako sparušene? Moţda više nema miševa za njihovu hranu?" „Tačno si rekao". A ipak ja veoma dobro znam da gore ne moţe biti nikoga. mačke se ne usuđuju da ih napadaju. „ti miševi mora da su zaista krupni". Tram. Znaš.. ponovo su se pojavile one dve mačke." * * * I godinu dana kasnije. uvele. pucaju od zdravlja.. tam. Nije im ostalo ni traga!" Zadovoljan je i glasno se smeje. Buka je takva da jedva uspevam da zaspim. Ovde svakako ima dovoljno miševa". kaţem sebi. zar ne preduzimate ništa protiv miševa? Noćas su na tavanu pravili igranku". u kuhinji nalaze svako blago boţje. vuku se uz noge gazdama. kao da to više nisu bile iste: nisu snaţne i okretne. sanduka i slično. „Tačno. „Boţe. najzad ste se resili. I nisu to više oni mišići od nekad! Liče na ti grove. lišene svake inicijative. „Naprotiv". 55 .on odmah postaje nervozan. mršave. ali tata nikako da se reši. nešto bi trebalo učiniti. Opustile su njiške od kada u kući nema miševa. nego propale." „Koga se plaše?" „Svašta! Miševa! Za godinu dana te ţivotinje su se namnoţile i sada ih od deset ima sto. Ne razumem zašto. primetio sam dve divne mačke. Naprotiv. sanjive." . Ne jure više iz sobe u sobu neverovatnom brzinom. Vidim kako se Đo-vanijevo lice smračuje: „Miševi? O kakvim ti miševima govoriš? U kući ih. najstariji sin. kao da neko trči." „Međutim. Veći su od krtica. sa svilenkastom dlakom kakvu imaju mačke kada se hrane miševima. Kasnije me Đorđo.A vi ne činite nitša?" „Pa. tamo je samo neupotrebljiv tavan pun sta rog nameštaja. Ah.Prošla je godina dana. još od prve noći." * * * Prošla je još godina dana i kada sam stigao u vilu na svoj uobičajeni odmor. Jednom rečju... čim sam ušao u vilu.

Đovani se zamislio: „Znaš li šta bi to moglo biti? Nisam ti nikad o tome govorio. crni su kao ugalj. više nema. „Ĉestitam"... ako baš hoćeš da znaš.. daje sliku situacije. kaţe da bi jedino što bi se moglo učiniti bilo zapaliti kuću.. dođi". ovo je seoksa kuća. A zatim.... To se desilo noću. Spavali smo već jedno sat-dva kad smo začuli uţasno maukanje koje nas je probudilo. mogli osvetiti. Ali i on se sada plaši." „Protiv koga?" „Protiv njih. divan veliki mir. Sutradan.„ Ja ga gledam zapanjeno: ali zašto se toliko ljuti? On. kaţem mu.. „Kakvi crni miševi.. A ponekad potpuno podivljaju. „garantujem vam da je noćas bio urnebes i ne preterujem.hvala bogu." „Kako da ne? To je postala njegova mora.. uvek tako ljubazan i blag. Kaţe da bi se oni jednog dana. Kaţe da ne treba biti izrazito protiv. I ţeli da ih odobrovolji. zatim kaţe: „Dođi. štakori!. Ti si to sigurno sanjao. Najzad tišina.. „ali moţeš li mi reći kako ste uspeli da raščistite situaciju? Noćas nije bilo ni jednog mišića na ćelom tavanu.. „Nemoj da veruješ tati". kaţe da je bolje ne izazivati ih. kada ih bude još više. Ponekad se ptiam da tata ne postaje pomalo ćaknut." „Nemoj mi pričati dečje bajke! Kakvi duhovi... Ali. sve dok prošlog leta nisam uzalud čekao da iznad moje sobe počne uobičajena tutnjava. oni su ih smakli." Kasnije mi ponovo Đorđo. U salonu je bio urnebes.. I kad smo već kod toga. jer na neke ljude to ostavlja utisak. dragi moj. da bi onda bilo još gore. ali mačkama nije bilo ni traga." Đorđo me gleda. zar ne preduzimate ništa? Mišolovke? Otrov? Ne razumem kako se tvoj tata ne brine. „dođi da vidiš... sa čekinjama kao čačkalice. gde su one dve famozne mačke?" „Poklonili smo ih. To su bili miševi. to su čudovišta. Znaš da sam ga jedne večeri uhvatio kako baca kobasicu dole u podrum? Zalogajčić za drage ţivotinjice! Mrzi ih.. ali u ovoj kući ima duhova. „To što si čuo zaista su bili miševi. A one dve mačke.. ako baš hoćeš da znaš. pacovi. odgovara.. ali ih se plaši.. znaš li šta još kaţe? Smešno mi je kad pomislim.. ne moţeš zahtevati da." „Ali. kaţem ja.." 56 . najstariji sin." * * * I tako godinama. Kad bi ih video. nesigurno se osmehujući. kaţe mi. na stepeništu susrećem Đorđa. miševa. Poiskakali smo iz kreveta." „Pa ipak". Na kraju krajeva.. ti si baš opsednut miševima! Zar je moguće da ti ni o čemu drugom ne govoriš". Kaţe da to ionako ne bi ničemu posluţilo... U nekim trnenucima tavanica se tresla". mišo-nje. to ti garantujem." Bune se i njegovi stari roditelji.. ponekad ni mi ne uspevamo da zaspimo. I ja ih često čujem. da ih sadsa ima suviše. Samo ostaci dlake. Samo se čuo glas cvrčka iz dovrišta.. I tu i tamo krvave mrlje.

„Od pre nekoliko meseci svi su se sakupili dole u kanalizaciji. ali ne suviše. Kaţu. koju više niko nije mogao zaustaviti. ono neţno i ljubazno biće. „Ko zna. šapuće. A sada pogledaj. i da su Korijevi sada njihovi robovi. suviše je kasno. tupo drhtanje. Iz raznih izvora do mene dopiru čudni glasovi. do jame pokrivene drvenim kapkom: „Sada su dole". Izgledala je veoma umorna i napaćena. Za trenutak sam video.. koja se preplitala u ludim vrtlozima. A u toj groznoj trci bilo je neke moći. priznajem da nemam hrabrosti. pošto je na pragu vile bilo desetak ţivotinja u pretećem stavu . A sada? Zašto je Đovani pisao da ne moţe da me pozove? Šta se desilo? Dolazim u iskušenje da ga posetim. gluvo zujanje kao neka nemirna materija.. Kaţu da u vilu niko ne moţe ući.. Slušaj. Po kući ih je još veoma malo. na primer. mali oštri krici. i mešala je nešto u ogromnom kazanu. kako me zlobno gledaju. odevena kao prosjakinja. samo na nekoliko minuta.. Toliko čudni. Kaţu da više niko ne izlazi iz vile i da im hranu donosi jedan čovek iz sela ostvaljajući paket na početku šume. „Ali koliko ih ima?" upitao sam dršćući.. nemirna i ţiva materija koja vri. zviţduci. ali poţuri. samo da saznam. bacio je šibicu dole u rupu. Ali. a uza sve to čak i glasovi. ţeljne hrane. Tu su. Za nas više nema nade.. podsticale je. učinila je neki ojađen pokret rukom. Đovanijevi roditelji.Vodi me do podruma. pored vatre. mrtvi. neke paklene ţivotnosti. moţda milioni. da su je okupirali ogromni miševi." Ućutao je i kroz pod je do nas dopro šum koji je bilo teško opisati: brujanje. Ali. grozničavu vrevu crnih oblika. da ih ljudi ponavljaju kao bajke i smeju se." 57 . Đorđo je naglo zatvorio kapak. ali ja se ne smejem. da su stari gospodin i gospođa Korio. kao da hoće da kaţe: „Ne brinite. šapat. na hiljade i hiljade. okrenutih nagore. u nekoj vrsti pećine. Bila je u kuhinji. Videvši čoveka koji ju je gledao. Jedan seljak koji se pribliţio. ţenu moga prijatelja." Upalio je šibicu.. i dok su oko nje odvratne grupe miševa skakale.kaţe da je video gospođu Elenu Korio. pošto je podigao drveni kapak. Miševi! Video sam i svetlucanje beonjača.. ispod.

koji je popravljao pokvarenu cev. Ali grad ništa ne mrzi toliko kao zelenilo. „Dolijao si. a uveče. travom. ili moţda čak spavaća soba u nekoj siromašnoj kući (gde su nekoć noću drhtale nade i snovi i moţda se rodilo jedno dete. odmah je primetio da to nije onaj nekadašnji Tronk. a u aprilskim jutrima.BOLESNI TIRANIN običajeno vreme. čak ni onaj od pre mesec dana. pod crvenkastom sijalicom. ili kuhinja u prizemlju. barakama. među građevinama. ili neka zamagljenost pogleda. ţbunjem.siva senka koja je uţasni znak! . na uglu). sedamdeset-osamdeset metara iznad nivoa radnika na gasovodu.pivnice Esperija. zbog one dirljive dobrote prirode. prostor je ostao pust i odmah. i umornog violoniste koji je dejstvovao među stolićima kafane . depozitima. Inače. biljke. „Jesi li?" Ovčar mu više nije ulivao strah. da bismo mi umorni mogli da se opruţimo. lisičar Leo video je kako mu se pribliţava ovčar Gronk kojega je na lancu drţao profesor. koji je već svašta video na ovom svetu. baš kao u blaţenim. na kuće koje su nekada postojale podsećali su još samo delovi zemljišta. nije primetio ove sićušne znake. Sigurno niko. Pa ipak. ljudi su se mrzeli ili su se voleli). najzad". On je bio car tog mesta. magacinima. Bila je to neka sitnica. Ţivotinja je imala uši uspravne kao uvek i osmatrala je veoma uski horizont tog prljavog polja među kućama. Pošto su bili srušeni preostali patrljci zidova. stari lisičar. Ĉak su pokušali da se stvore delovi prave livade. tako slobodni i beli. uprkos mračnoj senci dvorišta. njegov gazda. iznad ljudskih prljavština. dalekim dolinama o kojima govore bajke. znak da je tu moţda bio hol.koja mu se spuštala iz očiju sve do opuštene ivice usana. ili neka povijenost leđa. Sićušne? Stari lisičar. pomislio je. tiranin. shvatio je i za drhtao od perfidne radosti. pa čak ni veličanstveni pas kojega je video pre tri ili četiri dana. đubreta. Nalazili su se na jednom od onih brisanih prostora koje su bombardovanja iz prošlog rata otovrila prema periferiji. čak ni profesor. nepristojnih 58 U . s rukama ukrštenim iza glave. i gledamo oblake koji prolaze. ili još verovatnije neka senka . tamo ispod portala. ili to što je dlaka izgubila sjaj. (Ali. nedaleko su se podizale veličanstvene palate velikih društava za nekretnine. divljim biijčicama. otuda se razlegala nevina i strastvena devojačka pesma. dakle u petnaest minuta do sedam časova uveče u takozvanom području za gradnju između Ulice Maroko i Ulice Kasedroni. koja je tako spremna da se osmehne samo ako joj ostavimo malo prostora. disanje drveća i cveća. moţda način na koji je podizao noge. Zato su tamo sa ţivotinjskom upornošću istovarane gomile kamenja. postao je pokriven zelenilom. zlopamtilo. tu i tamo pokriveni pločicama. sa cvetićima.

pobeđen fizičkom iscrpijenošću. biljčice i trave i da lje borile među prljavštinom. I on je na izvestan način dolazi da se osveti. Bio je preplašen ţestinom borbe. ipak. Štaviše. okrvavljenog vrata. kojega je Tronk do te večeri drţao na odstojanju samim svojim izgledom. Neka magla je još leţala nad gradom među kulama od krečnjaka kristala. čak i izlozi prodavnica aparata za domaćinstvo. čak i nasmejana plavuša na reklamnom plakatu za zubnu pastu Klam (koja. čak i bezočni američki automobil boje guštera. lisičar je ćutke krenuo u osvetu i brzo ujeo ovčara za zadnju desnu nogu. a da ni na koji način nije bio izazvan. i pokušavao je da zgrabi lanac svog psa. samo njegovo prisustvo bilo 59 . Lanac je ispao profesoru iz ruke. Ovčar je odmah ugledao drugog psa i zastao je da ga pogleda. I za delić sekunde moglo se videti kako zabada zube u bok tiranina. Razdvojili su se sami. Lisičar ga je danas gledao na jedan nov način. bez poštovanja. u kojima je ţiveo čovek. ustuknuvši. Tronk je ustuknuo zbog bola i delić sekunde stajao kao nesiguran. odskočio a i njegov drugar se odvojio od Tronka. kada ga niko nije video. Tronk!" preklinjao je profesor. bez bojaţljivosti. i snaţna. bilo je nekog lukavog sjaja u njegovim zenicama. skočio je da ujede ovčara. Mac Intosh. kevćući. Tronk!" zvao je izgubljeno profesor. inače bojaţljiv i preplašen. 1 nastojao da ga uhvati za ogrlicu. potoci taloga. mlatarajući desnom rukom iznad te grčevite gomile. Ovčar je seo i dahtao je zadivljujućim ritmom. Toplo letnje veče. tu su se. Zatim mu se iznenada vratila stra divlja ţestina. pa ipak. obično tako optimistički. zar ne Mr. Bila je kratka. njegov drugar. znak da se ţivotinja ljuti i nakostrešuje dlaku. „Tronk. I taj komadić livade brzo je poţuteo i pretvorio se u bezoblično đubrište. * * * Profesor je odmah video kako se na leđima njegovog psa stvorila izduţena i tamna mrlja.otpadaka. slobodan i sam. Jer. navodno pretvara našu egzistenciju u raj. s leđa se. I odmah je primetio da se nešto promenilo. U istom trenutku. mašući nogom. Sve je izgledalo umorno i bezvoljno. generalni direktore odeljenja za reklamu i public relations?). smrdljive organske truleţi. Ali nije tu bilo potrebne odlučnosti. „Tronk. njega Tronk nikada nije izazvao i nikada mu nije naneo zlo. ovamo. Iza psa Lea jedan drugi mali mešanac. dok mu je jezik visio. koje je osvetljavalo zalazeće sunce. pribliţavao Pancer. vučjak iz obliţnje garaţe. Samo je nastojao da odbaci neprijatelja. koji je izdaleka podsećao na lovačkog psa. nije bio uplašen kao obično. uspravno podiţući peteljke u pravcu sunca i ţivota. razbojnik. Onda se stvorilo bučno klupče koje se kotrljalo po prašini. Leo je. ako je svakodnevno upotrebljavamo. Ali.

Tronk je jedva uspeo da ga ugleda krajičkom oka. Ali. bezvoljan. ovčar se valjao među kamenjem i otpacima dok mu je ovaj drugi bio divljači zakačen za potiljak. vučjak. ovčar koji se s mukom podizao. Šta ih je to rasteralo kada su već osetili ukus krvi i pobede? Zašto su se povlačili? Da li ih je ovčar ponovo plašio? Ne ovčar Tronk. više nije pripadao ţivotu. uzviknuo je. U međuvremenu. Sada je sam. i krv koja je imala odbojan ukus. u poređenju s njim izgledao nekako zgrčen. Zatim. rasterali su ih. počeo je da trči da bi upozorio i zatraţio pomoć. ispred ulaza u njegovu garaţu i kako gleda unutra sa bezočnom grimasom. ili zadah. ovoga puta je ovčar. Njih trojica su nasllutili da se Tronku moralo desiti nešto i nije više bilo razloga da ga se plaše. uspeo je da zagrize njušku vučjaka. I nemajući vere u sopstvene snage. i odjednom. Besno se izvijajući. koja prodire sa suprotne strane. Vučjak. Ali. Jer ţivot inje mnogo bolje nego svetli umovi sa klinika primećuju na najmanji znak bliţenje prokletog prisustva.je svakodnevna uvreda koju je teško progutati. S jedne strane. Nego nešto bezoblično i novo što se u njemu stvorilo i lagano se širilo iz njega kao zaraţeni krug. oslobodio se i počeo da ga vuče unazad i dalje ga drţeći za potiljak. Iz garaţe su se čuli krici profesora koji je bio potpuno pobeđen događajima. Međutim. vi u garaţi!" Crne i nakostrešene dlake. neuobičajeni miris dlake. odmah je popustio. Vučjak je izveo pravolinijski skok. Jasni i čisti. Tronk je imao posiednji trzaj. hteo da zametne kavgu?" Profesor je kasno primetio: „Ej". Suviše puta video ga je kako prolazi. tišina. zaraze kojoj nema leka. iznenada. S druge strane. stakleni zidovi novih palata i sunce koje zalazi obasjava ih i čini da vibriraju kao izazov na ljubičastoj podlozi noći. a u očima mu se videlo zapre-pašćeno poniţenje cara koji je naglo skinut sa prestola i izgaţen u blatu. iz neke skrivene dubine tela već se širilo raspadanje ćelija. povlačeći se u trzajima. slični fanfarama. vučjak je izgledao uţasno. lisičar i laţni lovački pas koji su se povlačili sa znacima zaprepašćenosti u očima. I ko zna kako. potpuno ispruţenog jezika. I borac je bio obeleţen. Neprijatelji su se raspršili. „pozovite tog vučjaka! Ej. kao da hoće da kaţe: „Ima li ikoga ovde ko bi. Na to zastrašujuće cviljenje i kevtanje ljudi su se u međuvremenu pojavili na prozorima. moţda. mada uništeni 60 . i lisičar i lovački pas povratili su hrabrost i bacili se u klanje tiranina koji samo što nije bio poraţen. Profesor je znao da je gotovo nemoguće razdvojiti dva takva psa koji se bore na ţivot i smrt. kezeći zube. oni su verovali da ujedaju ţivog psa. Oni proglašavaju uporne nade onih koji. ponekad. u veličanstvenom predvečerju dizali su se sa zemlje.

gledajte ga. sutra". Videti. kiklopa. pukovnika oklopnih jedinica. Osvojio ga je. odakle napreduju protiv njega mračni nosorozi smrti. ko moţe s njim!" Zatim ga vidi tako kako sedi. ogromne šume. u pravcu dţungle. tog psa. pored toga. On je uporno zagledan u tu bednu oazu i proţdire je pogledima. Ali hladno je. trske. sa grudima bika. onih koji predstavljaju galop ovog rastuţenog sveta. Samsona. za viteza. kralja. Videti bar delić te stvari koju ljudi nazivaju zelenilo. Prvi put pas ne odgovara. došla je magla. koje tuče. sve je tek trebalo da počne. Krv koja je počela da kaplje iz jedne rane na vratu zaustavila se. „Eh. zelenilo njegovog kraljevstva. Gledajte ga sada. pre samo četiri godine. za gospodara. zgrušavajući se. „Ej. 61 . travke. okrutno hladno. magla usred leta. Ĉudno.umorom i prašinom. obloţenim amonijakom. on gleda dole. (šume. njegove zastave! Ali za satrapa. sigurno će osvojiti svet. koje je ljupko gledalo oko sebe. kaţu „Da. hrastovi i prastare jele). ne postoje više kule od aluminijuma i malahita. Profesor se vrato i teši se videvši kako vučjak i druge dve barabe uplašeno odlaze. po za gušljivim nuţnicima. velikog i krupnog. na izgled miran i dobar. moj Tronk!" misli ponosno. U drhtajima srca. on više ne moţe dobro da vidi. sa njuškom varvarskog acteškog boga. za titana. bedno ţbunje. njegovo veličanstvo! Hladno mu je i drhti. bled od onog uţasnog bledila koje zahvata pse za koje se greškom misli da ne mogu nikada pobledeti. po sramnim jamama zatvora. Bio je kuče. „Tronk! Tronk!" doziva ga profesor. generalnog inspektora. sutra. niti postoji trijumfalna muzika sumraka koji se širi i po mračnim dvorištima. mastodonta. ni četvoromotorac koji polazi za Hajderabad i bučno nadleće gradski centar.

i tek posle njegove smrti. shvatio kolika je draţ ispunjavala tog čoveka. I Sveti Gančilo. sve više i više. oni se kupaju u sveţim vodama. za koji se verovalo da je isceliteljski. One tako čine jedan veoma dugačak red uz obalu mora. a te vode su bog. Leti. Sve dok je dnog jutra slika seljaka sa okvirom od zlatnih kraka nije podignuta u Svetom Petru. mada ne dosadnih. ponekom dobrom knjigom i svim ostalim. istinu govoreći. Markolina. kada je toplo. jedna draţesna muholovka. listajući ih ne bi primetio. Sveti otac lično. pretrpane zavetnim poklonima i svećicama. Ali. Tu je bila. Gančilo nije bio neki senzacionalan svetac. ţiveo je skromno. korak po korak. To objašnjava zašto cela stvar nije zaboravljena. proces se odvijao. posteljinom. popularnost novog sveca trajala je svega nekoliko dana. ispod toga. ko je obraćao paţnju na njega. zapevao je psalam slave. Baš pored raskošne kapele svetog Markolina.SVECI veci imaju svaki svoju kućicu uz obalu. kako se više niko nije njega sećao. Biskupi i pape umirali su jedan za drugim i stvarali su se novi. dolazili su hodočasnici i iz dalekih mesta. duboko u okrilju crkve. a svi rođaci su bili nestali. I prepozit je. Ali. razmišljajući o tome. odmah se preduzima izgradnja nove kućice pored ostalih. neko je. Od pradavnih vremena u tom selu su kao zaštitnika oboţavali jednog drugog sveca. Otada je prošlo gotovo dve stotine godina. obešena o zid. učinio prve korake za proces beatifikacije. Prostora svakako ima dovoljno. izgrađen je novi Gančilov oltar. na veliku visinu i.. Ali. zračeći uokolo najmanje tri-četiri metra. sa balkonom koji gleda na okean. pa ipak. bez ţurbe. kuću koja je pretvorena u neku vrstu rustičnog muzeja. i da bi poljubili njegov kip. bez naročite vere. posuđem. Gančilov dosije je gotovo sam prelazio iz kancelarije u kancelariju. u kojoj je ţiveo i umro. uzdigavši Gančila do uzvišenosti oltara. kada je stigao tamo posle imenovanja. da se rashla de. * * * U njegovom selu priredili su velika slavlja i jedan proučavalac lokalne istorije poverovao je da je pronašao kuču u kojoj je Gančilo rođen. a taj okean je bog. sa nameštajem. Neki dah draţi ostao je tajanstveno pripojen za te već poţutele hartije i nije bilo prelata koji to. jer je u ovom kraju bilo prilično muva. ko bi kleknuo da se pomoli? Bila 62 S . kao seljak. Na vest da treba da stigne novi svetac. našao je spremnu svoju kućicu istu kao i druge.

ni jedna ceduljica. Izvini." I onda je našao neki izgovor da šmugne. A on." „Kakva pošta? Ko je šalje?" Na to se poštar osmehnuo i napravio neki pokret kao da hoće da pokaţe na one s one strane. odgovorio je poštar. dragi moj. koji je počinja da shvata. sedeći na suncu na balkonu. kako ulazi u obliţnju kućicu donoseći veliki paket. iz koje je dopiralo čudno kuckanje. koji je smireno i moćno disao. gde je sa zaprepašćujućom brzinom izdiktirao stenografu desetak pisama i raznih naređenja. ova fotelja je prilično udobna. posle dvesta godina. s poštovanjem skidajući kačket. dragi. sekretar je poţurio da to otkuca na mašini. * * * Ĉinjenica je da se svetom Gančiiu nikad niko nije obraćao. izvoli. video je poštara u uniformi. izvukao se rekavši: „Pa. blaţeno je posmatrao okean. Po sle se vratio Gančiiu: „Eh. Ta briga navela ga je jednog dana da šeta u blizini jedne od najbliţih kućica. ali svakako je bio malo povređen. Ni jedno pismo. molitve svih vrsta". dvadeset puta toliko. „Ali. Gančilo.je to tako izbledela figura. uđi. U njemu nije bilo ničega što bi raspaljivalo maštu. Baš kao da ne postoji. molbe. ali njemu ništa. ukratko. „Svakog dana ih stiţe toliko?" Poštar je hteo da kaţe da je to čak bila mrtva sezona i da u špicevima dolazi i po deset. . zbog kajanja što sedi tu i ne radi ništa. Ali. šta nosiš sva kog jutra svim mojim drugovima. i tako u svim kućicama. samo da završim jedan poslić i odmah ću biti pored tebe". ali meni nikad ne donosiš?" „To je pošta". gotovo da je imao osećaj da svecima krade hleb (bio je to specijalan hleb. one tamo ljude. „Peticije da. Zatim je prešao u susednu sobu. „Peticije?" upitao je sveti Gančilo. videvši svakog jutra sve one gomile upućene kolegama. ali pomislivši kako bi Gančilo moţda bio povređen. dao je znak poštaru da se pribliţi i upitao ga je: „Izvini. zatim kako prelazi u susednu kućicu i tamo takode ostavljao paket. Ipak. čak ni dopisnica. nešto bolji od onog koji su jeli obični blaţeni). Gančilo koji nikada ne bi mogao zamisliti toliku počast. koji je stiga o na biciklu. kao da su to gluposti. Pošto se taj događaj ponovi i sledećih dana. sve dok ga Gančilo nije izgubio iz vida. dok drugi imaju tolike poslove. dole u starom svetu. sutradan ujutru. bez minimuma organizacije to bi bila ozbiljna 63 . radoznao. zavisi. jer on je bio nesposoban za ruţna osećanja. nije baš bio zavidan. kako kad. pošto je rano ustao. odgovorio je poštar ravnodušnim glasom. rekao mu je srdačno kolega. da ne bi gnjavio novog sveca.A ja sam poštar. zatim kako prelazi u susednu kućicu i tamo takode ostavlja paket.. smestio se u svoju kućicu i.

sa perforiranim karticama. Šta bi bilo da. videvši. Otišao je da otvori. pouţurio je kod grobara i uhvati ga za okovratnik. dugo su gledali portret ne videvši na njemu ništa nenormalno. Gančilo je u tom trenutku sebi rekao: bolje da se pomirim sa sudibnom. „Bar bi na grob svetog Gančila mogao da paziš. koji je iz čista mira." Ukratko. ali sa da je bio ponovo potpuno zapušten. bio je veoma ljubazan. koja je bila teška oko dva kvintala. koji je prošao ispred njegovog oltara. prestao i dole u selu ljudi koji su dotrčali na krike seoske budale. Sedeo je tako i posmatao talase kada je čuo kucanje na vratima. dva-tri sveca su posetila Gančila i veoma učtivo mu objasnila da bi bilo bolje da prestane. ali na čuda te vrste. da su podigli na ramena Markolinovu statuu. Kuc. Zato je učinio da jedna veoma lepa ruţa izraste iz kamena na njegov om starom grobu. seoska budala. Ali. Ali. i on je ugledao kako portret koluta očima i počeo da više da se desilo čudo. prvom slepcu. zar ne? Pa to je sramota. Svi su ga pripisali Svetom Markolinu. nisu bile potrebne perforirane kartice. nema u tome ničeg lošeg. I seo na balkon da posmatra okean. na primer. I ovoga puta mu nije uspelo. što je u osnovi bilo veliko olakšanje. činio čuda za koja je njima bio potreban i te kakav napor. by voki Da bi bio siguran. zbog izvesne njihove frivolnosti ne gleda se naročito dobro tamo gore. ali slučajno je prošao Memo Panča. Ako sada dođeš ovamo. Gančiiu. Kapelan groblja. koji je došao da se opravda. 64 . i on se vratio svojoj kućici prilično snuţden." I grobar je poţurio da iščupa ruţu. Sveti Gančilo je. onom munjevitom brzinom koju im omogućava njihov društveni poloţaj. i nosili je u procesiji ulicama sela dok su zvona zvonila. zato su otišli razočarani i malo je falilo pa da Memo Panča dobije dobre batine. potpuno neusiljeno. Istovremeno. a oltar svestog Gančila ostao je više nego ikad zaboravljen i pust. koji je bio uređen za beatifikaciju. odmah je povratio vid. Tada je Gančilo pomislio da skrene na sebe paţnju nekim manjima i poetičnijim čudom. čiji je oltar bio odmah pored Gančilovog. sa svom ovom poštom koja dolazi. u crkvi svoga sela. Gančilo je zatim pribegao najtradicionalnijem čudu. Sada sam prošao onuda i video sam da je grob pun korova. svakako. bilo je suđeno da ga niko ne razume. I. jasno je da baš niko ne ţeli da me se seti. pokazaću ti svoju novu elektronsku kartoteku. napravim neko malo čudo da privučem paţnju?" Rečeno učinjeno. Bio je to niko drugi nego Markolino lično.stvar. naravno. palo mu je pamet da pokrene oči na svom portretu.Jer niko nije ni pomislio da je ovo čudo Gančilovo delo. I misli je: „Zar je moguće da nikome nisam potreban? A svakako bih mogao biti od koristi. Ispred oltara svetog Gančila nikad nikoga nije bilo. Oduševljenje je čak bilo toliko. moguće je da im je i smetao taj novi došljak. kuc. lenštino jedna najobičnija. Rekli su mu to bez trunke zlobe.

bujan i pun veselosti: „Šta ćeš. duvali. Ušli su. iscepali malo drva i upalili vatru. ali duvali su. „ja sam običan probisvet. Iz kamina je počeo da izlazi tanak trag dima. smejući se i sam. „Ali. Tada je Gančilo stavio na vatru lonac pun vode za čorbu i dok su čekali da provri. Mogli bismo upaliti vatru i ti moţeš ostati do večeri." „Ma. Došao sam. sa ovim prokletim svetom!. Treba imati strpljenja. s najvećim zadovoljstvom".." „Sa zadovoljstvom. a i taj dim je bio bog. rekao je još Markolino. odgovorio je Markolino. brate moj. znaš. dragi moj Bančilo! ja zaista nisam kriv. a svi te zanemaruju.. a ipak me spopadaju od jutra do sutra. zaista sa izvesnim naporom jer su drva bila još vlaţna. obojica su sedeli na klupici grejući kolena i učtivo ćaskajući. jer ne bi hteo da ti pomisliš. rekao je Gančilo. nije to ništa". 65 . i najzad se podigao lep plamen. veoma utešen tom posetom. „Vidiš". Ti si mnogo više svetac nego ja. zašto ne uđeš? Uskoro će mrak i postaje sveţe." I srdačno je tapšao Gančila po ramenima.Makrolino je bio krupna Ijudeskara.

postideo se. On je učinio isto. izronivši iz senke. nije bilo sigurno da će on ući u neku sobu i tako ostaviti prostor slobodan. baš kao i ja. umalo da se sudarimo. u jednom od tih uskih prostora (bila su to vrata sobe 90). ko zna zašto. i sada se nalazio u isto tako zbunjujućoj situaciji kao i ja. bio sam se već napola svukao kada sam osetio potrebu da odem u toalet. Ali. moţda je i on hteo da ide u toalet. vrativši se nazad. Tačno na polovini. Obukao sam kućnu haljinu i izašao u hodnik koji je bio pust. sve dok ne budem siguran da je hodnik apsolutno ispraţnjen. slabe ljubičaste lampe ispuštale su snopove svetlosti na crveni tepih. kada me je sreo.HODNIK VELIKOG HOTELA rativši se u svoju hotelsku sobu. S jedne na drugu stranu bio je pasolutno prazan. ako je ta soba zauzeta i ako je gost ili izašao ili ušao. postideo da uđem u klozet pred njegovim pogledima i nastavio sam put kao da sam krenuo nekud drugde. kuda sam mogao da idem? Postojale su dve mogućnosti: ili da nastvim do kraja hodnika. počeo sam da razmišljam. ja sam se. dosta kasno. pre nego što sam do kraja analizirao situaciju. i da otuda nadgledam prosotr. Da li je imao isti cilj? Kao što se to već dešava. šta reći kada me nađe skrivenog ispred svojih vrata? Još gore. nalazilo se s jedne strane stepenište. i. Skoro sam stigao do toaleta. Posle. ispred jednih od mnogobrojnih vrata. ostati tu bila je prava neopreznost. Moja soba je bila gotovo u dnu jednog beskrajnog i slabo osvetljenog hodnika. Pre svega. To sam i učinio. a zatim da se vratim u nadi da je gospodin s bradom u međuvremenu otišao. U svakom slučaju. dolazio iz suprotnog pravca. otprilike na svakih dvadeset metara. obojica smo na trenutak bili zbunjeni. kada sam se našao šćućuren kao lopov. Ne bi čak bilo potrebno neko njegovo specijalno nepoverenje pa da moje manevre smatra veoma čudnim. polako sam isturio glavu da ispitam hodnik.druga mogućnost . baš pored jedne od tih lampica. vrativši se. a s druge dvostruka staklena vrata dotične prostorije. Polako. bezizlazno blokirao. Zbog toga. shvatio sam kakvu sam glupost učinio. koji je. Ukratko. Ni jednog šuma. izabravši neku koja je manje osvetljena.da se sakrijem u nišu. Ili pak . rizikovao sam da ga ponovo sretnem i da ispadnem još veći kreten nego prvi puta. Ali. prilično duboku. Kako mogu isključiti da je to upravo soba gospodina s bradom? Koji bi me. škripanja vrata koja se otvaraju. odjeka ljudskog glasa. šuma koraka. Bio je pravi trenutak: izleteo sam iz skrovišta i neusiljenim 66 V . opet posle nekoliko koraka. Jer. Bio je to visok i krupan čovek s orkuglom bradom a la Edvard VII. kada sam ispred sebe ugledao čoveka ta-kođe u kućnoj haljini.

video sam onog s bradom kako takode ulazi u sobu. a to sam primetio suviše kasno da bih se mogao vratiti u sklonište. moţda mojih. Najzad! Gotovo sam otrčao. Zatim sam oprezno otovrio vrata. on pre no što me sretne. Po drugi put. I po drugi put ni jedan od nas dvojice nije se usudio da uđe. skriven isto kao i ja. Situacija je bila toliko komična da bi bila dovoljna neka sitnica. i gospodin s bradom je izleteo iz svoje sobe i sa neverovatnom okretnošću krenuo prema toaletu. A ipak. po treći put smo obojica nastavili put ne ušavši. krenuo sam poraţen prema svojoj sobi. tim bolje. pustio bih ga da pređe dobar deo puta. prvi izađe iz rova. neki osmeh da razbije led i sve pretvori u smeh. Ali. hodnik je bio pust više nego ikad. Po treći put obojica smo se pretvarali. koji je očigledno razmišljao isto kao i ja. Tako smo se po treći put našli jedan ispred drugog pred vrtima sa zamagljenim staklima. on bi se zatim povukao u sobu i cele noći se više ne bi pojavljivao. čovek se nikako nije rešavao da izađe. 67 . u jednom trenutku sam čučnio ne prekidajući svoje bdenje. sada je zaista postoajo rizik da ispadnemo smešni. Ali. zar nisam ja bio kriv? Trudeći se uzalud da čitam novine. tako da. Sada je trebalo. stideći se da će ga drugi videti. ostao sam dugo u zasedi.koracima krenuo prema svojoj sobi. proklinjući u sebi ljudsko poštovanje. pošto bi obavio šta treba. i okrenuo se da pogleda u mom pravcu. sreli smo se ispred toaleta. U hotelu je vladala velika tišina. u istom trenutku. Naprotiv. nego mnogo više naovamo. posle tog susreta. a po svoj prilici. gotovo kao da je sve to neka mahinacija tajanstveno smišljena zb og mrţnje prema nama. dole. s druge strane hodnika. Ali ni ja. I tako. kao i ja. reši da uše u onu prostoriju. kao u napuštenoj kasarni. neki mig. još više zbunjeni. okrenuo sam se da pogledam. koji je sigurno bio u zasedi. Vireći jednim okom (zbog daljine nisam mogao videti da li i onaj drugi čini isto). Bio sam besan. s druge s trane. pre nego što ću otvoriti vrata. sa ciljem da se s njim susretnem ne više ispred vrata toaleta. ja ostanem slobodan da delujem bez dosadnih svedoka. ni on. i tek na kraju bih izašao i ja. Ako. da bar umanjim bruku da sačekam da bradonja. nismo imali volju da se šalimo. Ali. i odlučno išao prema meni. najzad sam kliznuo u nišu ispred jednih nepoznatih vrata i tu se sakrio očekujući razvoj događaja. ţureći da stignem do one prostorije. mislio sam. čekao sam duţe od pola sata. umoran od stajanja. neko osećanje more. sa neverovatnim sinhronizmom. izišao je iz niše jednih od vrata u dnu. Kao kod prvog izlaska. on je i dalje bio dole. Ali. u senci. gospodin s bradom. na trenutak svratiti u toalet. Uz put ću. pritiskao nas je neki bedni očaj. Kada sam stigao. međutim. gotovo kao da je telepatija umešala svoje prste.

Ĉuo sam kako na spratu otkucava dva i po sata. Najzad sam zaspao. U prvom trenutku ničeg se nisam setio. tri i po. kako spavaju: ko na kolenima. bledi. Nisam više moga da izdrţim. 68 . kao posle bitke koja je trajala celu noć. izmučeni. ko sedeći na podu. tri i četvrt. Probudio sam se izlomljenih kostiju. tri. ko na nogama kao mula. šćućurene u niša ma stotine i stotine vrata. u kućnim haljinama. na podu? Zatim sam video druge kao ja. kada je bilo već šest ujutru. Šta se to desilo? Kako to da se nalazim tu.

i mislio na stvari na koje nikad ranije nisam mislio. u tom oticanju koje je išlo. carskim dvorima. kada se mrmljanje prirode podiţe iz tišine (sve manje glasova ptica. oblaci se sleđuju. na drvenom konju s kopljem. dakle. ja sam kroz pritvoren prozor krišom gledao devojke. Ali. koja je dolazila po mene. na obali reke. nepobedivi indijanski princ. u jesen sam se naoruţan floberkom pentrao uz duge ţivice. okeanima. Ulica Karso 43. sve se to taloţilo u dubinama duše i stvaralo svet koji nikad ranije nije postojao i dok mi je srce drhtalo. a iza krune planina. danju sam polazio u velike avanture. on još nije bio rođen. uprkos svojoj mladosti. smreka. nepreglednim sudbinama. uz zalazak sunca. i to još ruţno. Ukratko. sve manje dozivanja čobana preko polja. tajanstvene kanale koji su vodili u tajnu prostoriju s blagom. kao što rekoh. moţda konfuzno. koje je dugo vrištalo zbog jednog sladoleda. uţivajući u čudnom načinu na koji su pokretale udove. loţnicama. on je još bio šašavo detence. već sam znao da po diktatu pravilno pišem reči kao što je interpretacija. toliko prelepih i besmislenih stvari. s druge strane. i u tom neu mornom pokretu. Zatim. na primer. galopirajući. ukratko. jedan nestrpljivi šišmiš. koja je blistala zlatnim šljokicama među kamenjem na poslednjem suncu. Ali. puzeći za nekim jadnim bezbriţnim crvendaćem i uz obalu reke. ja sam shvatao vreme koje je već ovladalo mnome i počelo da me proţdire. i u kasnim poslepodnevima knjige su otvarale vrata prema beskrajnim gradovima. Išao sam u školu. sam okusio sam prve duhovne veličine. pustim dolinama. Grad". on još nije bio rođen. nešto novo i razarajuće zadrţavalo me da nepokretan gledam vodu. ispod krova. sabljom. već sam bio dete neobuzdano i puno mašte. stalaktiti. štitom prema pustinji. ispisivao sam na koverti: „Ljubaznoj gospođici Marijuči Ĉiropelini (bar se tako zvala). pošto je prošao izvestan broj godina. dţunglama. na sneţnom vrhu Rezegona. ono tamno svetio koje se širi). ili kopajući po seniku. noću sam već sanjao komplikovane i strašne snove.SEĆANJE NA PESNIKA io sam dete već potpuno formirano spolja i iznutra. mami. B * * * 69 . ruševinama hramova. učiteljica je govorila da sam prilično dobar. Ali. jednog aprilskog jutra.

Ono što je on učinio blistaće. puzavice će gotovo sigurno prekriti ime urezano u kamenu. zaboga. naručio jedan plavi večernji sako i na probama sam se vrteo ispred dvostrukog ogledala. poreski obveznik. pardon. iznenada. ako smo dobro obavešteni. ulazio je i izlazio iz velikih belih oblaka na nebu. bez znanja celog čovečanstva. by voki Pored toga. te mračne. nadajmo se da je samo 70 . umrevši. neočekivano mi je ostavio u nasledstvo svoju prodavnicu tkanina u Ulici Baldisera. gore se osećao kao kod kuće. međutim. pojavljuju se u nagrađenim kritičnim iz danjima sa beleškama. kao da strmoglavce pada sa vrha Goazantana i koncentrični krugovi su se odvajali uokolo. gospodo uobičajenim ritmom. komadić mastiljave olovke među prstima bio mu je dovoljan. kakva krila. Međutim. I svaka njegova napisana reč padala je kao olovna kap u more tišine i apatije. dok je krojač. Ja sam. samo istrulele pećine mračnih očnih duplji. naravno. sve je po propisima. tako da više neće moći da se pročita. To ne znači da nemam misli. bio sam doţivotni član Turing-kluba. gore navedene fantazije iz dalekih vremena osušene su i mrtve. sve u svemu. a sledećeg proleća. Istovremeno on je ţiveo. šireći se sve više po nastanjenim prostorima i dalje. nego šta. lebdeći kao mladi soko između kuća i stabala. učeni profesori bele kose pišu o njemu čitave knjige. učiniti nešto u ţivotu. pošto je mladić već punih sedam godina mrtav i od njegovog lica romantičnog i namrštenog deteta ostale su. uzaludno pokušavajući da svoj profil proglasim pristojnim. Na njegovom grobu. koje je on izbacio u jednom dahu. sakrivši ga. moj stric Enriko. u samoći. daleko preko mora. poštenog čoveka. korov na onom dalekom groblju noću raste. s olovkom u ruci. Leteo je malo ukrivo. štaviše da je to bio. ja sam prelazio put od kancelarije do kuće. dok ne bi divljim udarcem zapljusnule srca. mladić kojega su posetili bogovi. on je ispisao nekoliko redova i odmah je počeo da se odvaja od zemlje. koje okruţava čoveka. čini se da je utvrđeno da je on genije. na uglu Ulice Slobode: bio sam srećan. čisto i netaknuto kroz vekove. danas sam ozbiljan čovek. avaj. tu je i onaj uporni bol u leđima. drţeći igle među usnama skakutao oko mene i kredom beleţio neke znake. dakle. * * * Ovde se u međuvremenu ţivot nastavlja. u klubu šahista uţivao sam izvesno poštovanje i ljudi su govorili da ću. ja gotov čovek. ali lično se nisam bavio radnjom nego sam za to postavio izvesnog Invernicija. jedne večeri. on jedva dečak.Još jedan mali skok. njegovi draţesni stihovi. sećam se. krvave obale! A sada svi kaţu da su njegove pesme pre-lepe i da će ostati besmrtne. Ali. U međuvremenu.

Zarada. Zatim zatvaram vrata prema dvorištu i kao uvek. leteći svojim neumoljivim lepetom.. itd. ista zagonetna šrkipa. praktično je udvostručena. 71 . još jedan skok. do bilo kojeg sumraka mnogo godina kasnije. Sada. sve se to deša valo i kada sam odlazio na spavanje pre godinu dana. posle tolikog posla. ovde se oseća miris naftalina i pomalo vlaţnih knjiga s računima. stara priča. napisahu toliko je duhova bilo koncentrisano u njemu . Dobro veče. ili čak pre devet godina. zadaje mi beskrajne brige. moja ţena me čudno gleda i govori kako se gojim. a koncen trični talasi širiće se i dalje po svetu uzdrmavajući mračne obale. hvala bogu. valjda zbog konjukture na trţištu." Mi ćemo ţiveti još dugo. Radnja od pre izvesnog vremena cveta. zatim radnja sa tkaninama.napisahu onu divnu pesmu koja počinje . ja gasim svetio. dobri ln-vernici već se bliţi sedamdesetoj i sam više ne moţe da sve posvršava..da otvorim odeljenje na kojem se prodaju puloveri. šta će biti od nas? Ko će se sećati? Za sto godina njegovi veličanstveni stihovi ţiveće i dalje. naravno. Uostalom. pa i one večeri 22. bila je sjajna. istovremeno ramenom gurajući bravu. Ali čemu. I pored toga pravim dugoročne planove. i praktično ostajem tamo po ceo dan. jedva je stigao da se okrene oko sebe.A tamo gde divlji magarci. zaboga? On je došao. recimo za sto godina. računam da ću ţiveti još dobar broj godina. majice. iste stvari. ili pre dve godine. već je bio učinio sve.lično moja . uvek je tako. avgusta 1946. Da. Naravno. gospodo. Ideja . danas. ali za pedeset godina. mogu da kaţem. dţemperi. i ja starim. isti mirisi. Dan je bio dobar. kada je on. Kada je odlazio. da bi se namestio.reuma. vrata su zatvorena. reči će padati strmoglavce na pravo mesto kao blokovi kristala. molim. Pospan sam. čemu kriti.. katanac se zaglavljuje. treba ga tričetiri puta snaţno udariti. prolazim kroz hodnik skladišta. vetar ga je odneo. Dakle. uveče sam prilično umoran. gasim cigaretu.

da ga povede sa sobom na brod. Bio je divan sunačni dan. Ali ne vidim baš ništa. rekao je. ono je stalno drţalo istu udaljenost.. „Tata." Pošto je sin insistiao. more je bilo mirno. i pošto ga je uzalud glasno dozivao. što si se tu ukipio?" upitao ga je našavši ga najzad na krmi. I postavljao je sva moguća pitanja mornarima koji su mu. na udaljenosti od dvesta-trista metara iza broda. dečak je zastao i počeo radoznalo da posmatra nešto što se povremeno pojavljivalo na površini. „Sada se plašim za tebe. „ţelim da plovim morem kao ti." „Mada mi je već četrdeset godina". To je uţasna i tajanstvena ajkula. poveo je dečaka sa sobom. diveći se komplikovanim manevrima jedara. u svim morima sveta.Oh." „Bog te blagoslovio. ne videći više Stefana na palubi. „verujem da još imam dobre oči." Otac je došao i pogledao u pravcu koji je dečak pokazivao. srećan. odgovorio je otac. mada on nije shvatao šta je to. To je riba koje se mornari plaše više od svih. Kada je stigao na krmu. Stefano. „Kada budem veliki". . „Stefano.KOLUMBAR ada je Stefano Roi napunio dvanaest godina.. on bira 72 K . Mada je brod već leteo. nošem veličanstvenim vetrom. zatraţio je kao poklon od svoga oca. rekao je otac. „Tamo je nešto tamno što se povremeno pojavljuje iz talasa".i ide za nama. pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka. uizviknuo je kapetan. kako stoji i netremice gleda u talase. I kako je baš toga dana njegov grod trebalo da isplovi. Otac. Stefano ga je video kako bledi „Šta je to? Zašto to lice?" . rekao je. dođi ovamo da vidiš. davali sva objašnjenja. imalo je u sebi nečeg neobjašnjivog što ga je bezmerno privlačilo. pošao je da uzme dogled i njime počeo da gleda površinu mora. I. sišao je sa kapetanskog mosta i pošao da ga potraţi. Iz razloga koje moţda niko nikada neće saznati. I upravljaču još lepšim i većim brodovima nego što je tvoj. sine". ali nije uspeo ništa da vidi. nije trebalo da te slušam". To što ti vidiš kako izranja iz vode i prati nas nije stvar To je kolumbar. lukavija od čoveka. koji nikada nije bio na brodu. osmehujući se. muvao se po palubi.

opet bi se kolumbar namestio na najbliţu površinu mora. Ipak. Posle toliko vremena kolumbar je. ja ga do sada nikad nisam video. iskrcao sina. koje ga čeka danju i noću. ceo ţivot. na pucini. sve dok ne uspe da je proţdere. odmah ne naredio da se promeni pravac. Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjali izvode. radi neke vrste kontrole. Slušaj me: sada ćemo se odmah vratiti na kopno i ti ćeš se iskrcati i nikada se više nećeš odvajati od obale. mada je u osnovi to smatrao izlišnim. i na kopnu ćeš moći da se obogatiš. ni za šta na svetu. koje sam toliko puta slušao. nema sumnje. Zanat moranara nije za tebe. Moraš se pomiriti s tim. sigurno odustao od opsade. Duboko uznemiren. naţalost. vratio ga je u luku i. čudna riba plivala je gore-dole. I izvesno vreme. more je ostalo potpuno pusto. stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. s onom neumoljivom upornošću koju imaju oruđa sudbine. izoštrivši pogled. Stefano nije više mislio na morsko čudovište. srce mu je ludo tuko. čak i da se preseli na najdalji kontinent. I. preko planina. čak i da je priča koju mu je otac ispričao istinita.svoju ţrtvu i kada ju je izabrao. čim je imao slobodan trenutak. Uostalom. dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta. koji je lagano krstario gore-dole. on je znao da ga. Ali. s keja koji je zatvarao luku. Odatle. Ali. ajkula čeka." Rekavši to. kao da gotovo sa strepnjom gleda hiće li Stefano Roi već jednom stići. Zatim je isplovio bez njega. za letnji raspust se vratio kući i odmah. Stefano je stao zapanjen. da. lagano. Međutim." „Nije li to bajka?" „Nije. postalo Stefa-nova tajna opsesija. uz izgovor da mu je iznenada pozlilo. Ta njuška bizona. odmah sam ga prepoznao. Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje. On je bio na sigurnom. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja. ti uţasni zubi. Moraš mi to obećati. po opisima. na stotine kilometara daleko. poţurio je na obalu. Ali. kolumbar je izabrao tebe i dokle god budeš plovio morima neće ti dati mira. prati je godinama i godinama. tvrdoglavo rešen da ga čeka. 73 . sine. preko šuma i dolina. A čudno je ovo: niko ne uspeva da ga vidi. Stefano. osim same ţrtve i osoba njene krvi. ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju. s vremena na vreme podiţući njušku iz vode i gledajući prema kopnu. * * * Od toga dana dačaka su na sve načine odvraćali od ţelje za morem. „svog" kolumbara. I u dalekom gradu mu se dešavalo da se noću probudi uznemiren. zabavljen novom sredinom. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrašnjosti.

ploviti. I. ali još veća je privlačnost ponora. vratio u rodni grad i saopštio majci svoju čvrstu nameru da se prihvati očevog zanata. umesto na nestane. Neprekidna pretnja. zabave. Stefano je imao svega dvadeset dve godine kada se. danju i noću. nije nalazio snage da se otrgne. pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna. U međuvremenu. I Stefano je počeo da plovi. njegovu strast prema moru. ali. kojoj Stefano nikada nije ni reč rekao o tajanstvenoj ajkuli. kročio na kopno u nekoj luci.Stefano. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda. Ništa. kao da je čak umno-gostručila njegovu volju. po mirnom moru i po oluji." Ali. I ako bi počeo da prati ovaj brod. niti je ikad. Učinilo mi se. pokazujući velike mornarske kvalitete. Stefano nije popuštao. Ţena. Ploviti. uprkos tome. posle dugih putovanja. otac mu se razboleo i umro. ali baš zbog toga. plovio. udobnog i mirnog. koji je bio ozbiljan dečak ţeljan znanja. smejući se i kucajući u drvo. Plovio je. a iza njegovog broda. prve ljubavi. zašto?" „Ne znam.. koja ga je progonila. mogao je kasnije kupiti pravi trgovački brod. kupio je s jednim ortakom mali teretni parobrod. osim njega. Stefano je već imao svoj ţivot. priliţavajući se sve ambicioznijim ciljevima. S novcem koji mu je otac ostavio. govorili su oni." „Da nisi moţda video kolumbara". uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duše uklone stalnu opsednustost. Ali. „Zašto se smejete? I zašto kucate u drvo?" „Zato što je kolumbar zverka koja ne oprašta. 74 . Ĉim bi. neustrašiv duh. odmah bi ga spopadalo ne ko nestrpljenje da ponovo isplovi. a ipak privlačna opsena. Velika su zadovoljstva jednog ţivota ispunjenog radom. iz okeana u okean. značilo bi da je jedan od nas izgubljen. njegovu smelost u časovima borbe i opasnosti. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha. I niko na brodu nije primećivao čudovište. „Ne. našao je dostojanstveno i dobro plaćeno nameštenje u jednom preduzeću u tom gradu. moţda. udovica je prodala njegov veličanstveni jedrenjak i sin je postao naslednik priličnog bogatstva. došao u iskušenje da proda svoj brod i povuče se na kopno da bi preuzeo drukčije poduhvate. ne vidimo baš ništa. bila je to njegova jedina misao. činilo se da postaje sve upornija. kada je osetio da je ovladao zanatom. plivao je kolumbar. radosno je prihvatila njegovu odluku. pokazujući trag broda. otpornost pema naporima.. uspešno je nastavio da uči i čim je postao čovek. Posao. prijateljstva. Znao je da je napolju kolumbar koji ga čeka i da je kolumbar sinonim za propast. pozdravivši se sa prijateljima iz grada i napustivši nameštenje. s druge strane. duboko u srcu. kako su dani prolazili. a zatim je postao njegov jedini vlasnik i posle serije srećnih ekspedicija. To što je njen sin napustio more i pošao u grad uvek joj se. „Zar ne vidite ništa tamo?" pitao bi s vremena na vreme svoje drugove. činilo kao izdaja porodične tradicije.

Ne mogu ga izdati. koji ga je zaprepašćeno slušao. by voki Pošto se tako osigurao. Ali. spustio u more čamac i seo u njega. kao uboden. Na nebu je blistao mesečev srp. pošto je zatraţio da mu daju jedan harpun. uvijen u senke noći. najzad ne napusti prokleti ţivot na moru. rekao je. Pozvao je tada drugog oficira. I ja sam mrtav umoran. „Evo me tebi. oprostio se. veća od radosti udobnog i mirnog ţivota za njega je uvek bila privlačnost ponora. „koliko je bio dug put da te nađem. zaječao je preklinjućim glasom kolumbar. „Jer ja te nisam pratio po svetu da te proţderem kako si ti mislio." „Zašto?" rekao je Stefano. I on je sada sigurno uţasno star i umoran. veoma star. „Sada je red na nas dvojicu!" I. uţasna njuška kolumbara izronila je pored čamca. otkrio priču o kolumbaru. I on je prepoznao famozni Morski biser. Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. najzad"." I ajkula je isplazila jezik pruţajući starom kapetanu neku malu fosforescentnu kuglu. ljubav i duševni mir. Ali.. Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo. 75 . koji. Star i gorko nesrećan. „Ne bi bilo lepo da ga razočaram. koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina. Bio je to biser ogromnih dimenzija. ja sam uspeo da osudim svoj ţivot i uništio sam tvoj". Ali. Stefano je drugom oficiru. Koliko si me terao da plivam. „Pratio me s kraja na kraj sveta". Iznenada. moć. „Kako je sve pogrešno. „Avaj!" rekao je tuţno odmahujući glavom. „Uh". da bi pobegao od neprijatelja.s vernošću koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaţe. onome ko ga poseduje. objavio je." Umornim zamasima vesala udalji se od broda. dok je njegov veličanstveni brod bio usidren na pučini ispred luke u kojoj je rođen. . podigao je harpun da udari. rekao je Stefano. Drugi oficir se zakleo u svoju čast. sada je već bilo kasno. „Sada mu idem u susret". i molio ga da se ne protivi onome što se on sprema da uradi. Nije morao mnogo da se trudi. u koga je imao veliko po-verenje. Sada sam ja na samrti. sakupivši preostalu energiju. A ti si beţao." Rekavši to. beţao. i niko oko njega nije umeo da objasni zašto on. kad je već tako bogat. na mirnom moru. osetio je da je blizu smrt. jer je ceo njegov ţivot bio utrošen na to luđačko beţanje morima. Kralj mora mi je samo dao zadatak da ti ovo predam.* * * Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac. daje sreću. boriću se svojim poslednjim snagama. I jedne večeri. 1 nikada nisi ništa shvatio.

Začudo. uţasno je videti i veoma je retka. a košticama prstiju stezao je mali okrugli kamen. Zavisno od mora i ljudi koji ţive na njihovim obalama. naturalisti ga uopšte ne pominju. 76 . kahlumbra.„Zbogom. zovu ga još kolomber. Kolumbar je riba velikih dimenzija. Neki čak tvrde da ne postoji. kalubalu. Dva meseca kasnije voda je izbacija jedan mali čamac na neki strmi greben. I zauvek uronio u crne vode. Na čamcu je još u sedećem poloćaju. kalonga. kolombre. jadni čoveče". Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prišli. bio beli kostur. kalungra. odgovorio je kolumbar.

ţivot je ispadao prilično vedar. da je stric jednog mog starog školskog druga. ceremonijama. brisanja. one su kratko trajale. Pročitao bih i shvatio da to tako ne moţe. kao neka otrovna klešta. U to vreme bio sam običan reporter u listu kojim Vi sada upravljate. pretvoriti u moj spas ili u moj totalni sram. uspavanog i bezizraţajnog lica. bilo je ispravki. ni moji prijatelji. ni sam ne znam kako. pero bi mi ispalo iz ruke. gotovo uvek sam s bolom gledao kako ih on masakrira. više 77 G ospodine direktore. postajući sasvim sićušan. kada sam uredniku predavao svoje kratke izveštaje o krađama. ljubazan. Knjiţevne teţnje bi se uspavale. uspeo da odrţim u tajnosti. na koju sam bolno prisiljen. koji je bio samo malo stariji od mene. Mogao je imati četrdeset godina. Dok me jednoga dana u redakciji nije potraţio čovek koga nikad ranije nisam sreo. „Šta ja tu mogu učiniti?" upitao sam. Bio sam marljiv. u dnu moga srca gorela je očajnička knjiţevna ambicija. „Vidite?" odgovorio je. sve u svemu. S vremena na vreme pokušavao sam da imitiram te povlašćene ljude pišući crtice. mislio sam na druge stvari i. da je zbog bolesti izgubio mesto magacionera. nizak. Krajnja poniznost ostavljala je najjači utisak. da ne zna gde da se okrene da bi sastavio malo para. obeščašćenje i propast. Srećom.STROGO POVERLJIVO GOSPODINU DIREKTORU Samo od Vas zavisi da li će se ova ispovest. priče. Treba se vratiti unazad gotovo trideset godina. posle prvih redova. zavist bi mi. To je duga priča koju sam. „Ja imam slabost prema pisanju. A to što me nisu otpustili bilo je samo zbog moje marljivosti u prikupljanju vesti po gradu. . celi pasusi bivali su potpuno izbačeni i iznova napisani. Naprotiv. Napisao sam neku vrstu romana. znao sam da to urednik ne čini iz zlobe. I pored toga. zahvatila utrobu. izmena svih vrsta. Izgledao je odvratno da nije bio onako dobrodušan. saobraćajnim nesrećama. da je iz Trenta. i sada sam. vredan. Tada sam zapadao u krize obeshrabrenosti i zlobe. Kada bi se pojavio članak nekog kolege. Rekao je da se zove lleano Bisat. kada bi bila objavljena knjiga nekog mog vršnjaka. ţeljan znanja. debeljuškast. nalazio sam razonodu u poslu. Ni moji najmiliji. antitalenat za pisanje. Mada sam patio. ni moje kolege. Ĉinjenica je da sam ja bio. i ja bih primetio da taj članak ili knjiga imaju uspeha. Uveče. ali nisam se isticao ni na koji način. stihove. ponizan. Ali svaki put. nikada nisu ni izdaleka posumnjali. da ima ţenu i dvoje dece.

Ĉovek se dodvornički osmehnuo: „Ali. nemojte tako odbacivati sebe! Vi se mladi. na jednoj polici. moje mrţnje." Ostavio je na stolu sveţanj rukopisa. koja se ni sada." „Ali ja. duboko se klanjao opraštajući se. Evo. na polici. jedno se rađa iz drugog. Ali. Taţeći je. Ako nemate vremena. Zatim dalje. dok jedne noći. vreme je pred vama. A zatim. Slučaj. preseći put.. posle trideset godina. „Ponekad. novo. pogled mi je pao na jedan mašinom ispisan list. davalo mi osećanje da sam to ja. moţda čak ni lepo. idem ja. podrške. vi biste mogli. I sada će mi taj bednik. ponavljam vam. imao sam malo ideja. Na pamet mi nije padalo da ih čitam. Divljenje? Ne. Ako slučajno budete imali pola sata vremena. nastavio do kraja. pomešani s hrpama drugih hartija i knjiga." „Ali vi.novela. objavljujući svoje radove. kaţe da nije loše. Bile su to. kakva stvar. hartije za pisanje više nije bilo u fioci. dosta sam vas uzne-miravao. neverovatna koincidencija. ali ogroman. Bacite pogled. divno. Nećete se pokajati. Dok sam ih skupljao. Enriko (tj. Uopšte više nisam na to mislio. Samo bi još to trebalo. već je bio na vratima." „Ja? Ali." „Ja ne potpisujem. ne mogu da vam pomognem. bacite pogled. imate veze. Moj svet. tek načeta sveska. zastao probuđen radoznalošću. imate vlast. najmanje dva meseca. to treba moći!" „Ah. ostaviću vam ovde svoje grehe. voleli biste da potpisujete?" „Razume se. Ali. kad nisam nikako mogao da zaspim. Pročitao sam jedan red. Videćete. ja sam poslednja rupa na svirali. negde treba da bude jedna stara. Do sto đavola. Ja sam sitan reporter. Odneo sam ih kući. ništa zato. Istina. ko zna". 1 setio sam se kako medu knjigama. njegov rođak) ih je pročitao. jedna za drugom. nekako je đavolski odgovaralo meni. ali po sredi je bila ona moja prokleta ambicija. ali nisam bio u stanju. Vi radite u velikim novinama. s nekom preostalom nadom.. pročitao i njega. Moţda i nije bilo divno.. ovaj list ne objavljuje knjiţevne napise ukoliko autori nisu velika imena." „Ko zna. još 78 . Bio je to roman Ileana Bisata. nije šteta. stvari koje sam ja ţeleo da napišem. Samo bes. a nisam uspeo. nije reč o dobroj volji. videćete. moj školski drug." (I moj razočarani literarni demon ubode me iglom u četvrtu međurebarnu šupljinu). dva reda. Strašno mi se dopadalo. Obuzela me je divlja ljubomora. ličilo na mene. dalje. Ali. gospodine Bucati. savetovao mi je da dođem do vas. Svakako. On će prvi ući u tajanstveno kraljevstvo gde sam se ja. potraţio sledeći list. nije smirila. i tamo su ostali. da postoji neko ko je uradio tačno ono što sam još od detinjstva ja sanjao da uradim. Ali. Bilo je to čudno. nisam došao u iskušenje da napišem priču. oborio sam jednu gomilu hartije i listovi su se rasuli po podu. moj ukus. moţda je čak bilo ruţno. koji je ispao iz jedne fascikle..

. jadan ja." „Boţe moj. Lansirati starca nije nikakvo zadovoljstvo.. kad jednom iscrpemo ovu municiju. kad jednom objavimo ove stvari.A šta ako se vi slučajno razbolite?" „Za to vreme." „A šta ako me list pošalje na neki put?" „Pratiću vas. vi se potpišite. Trebalo je da se pojavi. a ne ja . nije loše. direktor je čovek širokih pogleda. Nemam ambicija." . Ja ću se posluţiti vama kao sredstvom za plasiranje svoje robe. šta da mu kaţem? Prošlo je još dobrih mesec dana pe nego što se on pojavio. razume se. ako mi nadahnuće najzad i priđe u pomoć? Ispašću prepisivač.zanosio da ću uspeti da prokrčim put. Zar vam izgledam kao neko ko bi mogao da vas izneveri? Zar se toga plašite. Pogledajte me u oči. Zar vam nije jasno kakvom se riziku izlaţem? Sta ako se stvar sazna? A zatim. Vi ste mladi. Zar se neću obrukati. to bi bila prevara. Nemam loše navike. Ileano Bisati nije ostavio svoju adresu. Ali. I oklevao sam da li da mu kaţem istinu. Piše samo da mi prođe vreme. ja ne traţim mnogo. Ali.. ne znam. šta ja da radim?" „Biću pored vas." „Zato što sam ja nepoznat?" „Tačno.. Oh. Videćete da ćemo doţiveti veliki uspeh. gospodine. „Kakav je vaš utisak?" „Pa. Sve je vaše. prilično hrabar. Međutim. Ali. Šta me se tiče što će ime firme biti durgo? Račun je isti. ustupiću vam sve zajedno." „Na moj račun?" „Pa to je logično." „Kako to mislite?" „Ustupam vam sve. gospodine. ako ste vi spremni da mi pomognete. Učinite s tim šta god hoćete. apsurdno. Svakako. rekoh." 79 . Ukratko. Verujte mi.. da li bi postojale mogućnosti za objavljivanje? Vi ste urednik. Meni je jedino potreban novac." Nekoliko trenutaka je razmišljao.. ja sam star. Iskreno. vi ste u kući. lopov.stranac.." Njegovo smrtno bledo lice zablistalo je od radosti: „Pa onda. bolovaćete i vi. što da ne pokušamo?" „Šta da pokušamo?" „Slušajte. isključeno je da bi ovaj list. Bio je još udvorniji i ponizniji: „jeste li nešto pročitali?" „Pročitao sam". Da ste vi napisali te stvari." „Ali. Stalno ću vas snabdevati. Zatim: „Kaţite mi. kritičari rado igraju na mladiće koji počinju. Nisam ga mogao potraţiti." „Zašto? Vi ćete mi platiti." „To je apsurdno. nedostojno iskorišćavanje. Vaţno je samo da vama moji spisi deluju ubedljivo. ja sam napisao. ja imam dvadeset godina više od vas.

I gotovo da sam ubedio sebe da sam priču zaista napisao ja. Ali. Ileano Bisat se obavezivao da će pisati za mene ono što budem hteo. Nepoverljivost oko mene bila je sve manja. I tako se proširila priča o mojoj uţasnoj škrtosti. koji me stavljao na milsot i nemilost stranom čoveku. Bilo bi glupo očekivati više. namignuo mi. koji je u međuvremenu dobio još troje dece.* * * Dugo smo raspravljali. strpao moj rukopis u fijoku. Bisat. Svi manje ili više znaju kakvu gomilu novčanica ja očekujem svakog prvog u mesecu. koji je mogao da me odvuče u skandale. na zaprepašćenje moje i mojih kolega. I nikako im nije jasno kako to da ja još ne vozim „maserati". A najgore je sledeće: umesto da me muče stid i griza savesti. On me je čudno pogledao. ali uvek se nešto pročuje u velikim preduzećima. Imao sam mnogo poverenja. mogućnost da se proslavim toliko me je opčinjavala. Uslovi ugovora bili su jednostavni. zauzvrat. da će me pratiti i pomagati mi u slučaju putovanja i novinarskih poslova. nije bilo ni prikrivenih aluzija kojima mi je prebacivao zbog slave u kojoj uţivam. prvi intervjui. ostavljajući mi pravo da ja potpisujem. I uţivao sam u pohvalama kao da one zaista pripadaju meni. Neko objašnjenje su morali naći. Posle četiri dana. Ali. novela (Ileana Bisata) bila je prvorazredna. novca mu nikad nije bilo dovoljno. Uljudno sam se povukao. priča se pojavila na trećoj strani. isključivo njegovom zaslugom. Pošao sam kod direktora i zamolio ga da pročita jednu moju priču. postao sam „pisac sa treće strane". da ništa neće pisati za svoj račun ili za račun trećih lica. Usledili su novi „elzeviri". koji je stvarao mogućnosti za zverske učene. Pojavile su se moje fotografije. Plate su obično tajna. spisi tog Bisata činili su mi se tako lepi. Bio je to strahovit udarac. Postao sam „slučaj". Ali. zatim roman koji je bio prava senzacija. krajnje ponizan. jahte. Otkrivao sam u sebi sposobnost da laţem i bezobrazluk koje nikada ne bih očekivao. snabdeo me je novim. I tako je bilo. Bisat je bio besprekoran. Šta radim s tolikim milionima? Misterija. Nedostojan ugovor. Sa svoje strane. meni se sve to dopalo. ja sam mu. iskušenje je bilo veliko. nemam prijateljice okićene dijamantima i vizonskim bundama. sagradio je vilu na moru i kupio automobil. Krv mi je pio. 80 . Bio je i dalje dodvoran. ustupao 80 odsto zarade. I savesno je ostao po strani. Pošto je iscrpena prvobitna zaliha pripoveda -ka. počeo sam izvrsno da zarađujem. ergele trkačkih konja. koje su se meni činile jedna lepša od druge. To je bio predviđen prijem. da će strogo čuvati tajnu. Bio sam na vrhuncu slave. Napustio sam mesto reportera.

Ĉak i pod apsurdnom pretpostavkom da ste Vi zao čovek i da ţelite da me uništite. Ne. A ja više nemam ništa. Postao je bunar bez dna. odvratno skromni način.Eto. Bila bi dovoljna mala povišica. A zatim. van ugovora. Ni reč više da napiše. i verujem da je to istina. I to sve na onaj svoj ljubazni. Zato sam. mislim da bi dvesta bilo dovoljno. u najgorem slučaju. učinio sve što je mogao za dobro kuće? Sećate li se nekih mojih napisa koji su kao gorući meteori padali u močvarnu ravnodušnost čovečanstva koje nas okruţava? Zar nisu bili divni? Izađite mi u susret. On nije ništa rekao. Vi ste do sada uvek bili čovek od srca. dobro ili loše. Osim ako Vi ne pozdravite kao znak proviđenja ovu tako laku priliku da me se otarasite. Osim ako Vi. Jednostavo je prestao da me snabdeva robom. Shvatate li da biste danas vi mogli da me izbacite na ulicu bez ijedne lire otpremnine? Bilo bi dovoljno da uzmete ovo pismo i objavite ga. Vaš list nikada kao elzevir ne bi objavio jednu ovakvu gadost. makar on to i zasluţio. gospodine direktore. dragi direktore. Ja sam odgovorio da ne dam. On je traţio lude dodatne sume. Nije to moj posao. gospodine direktore. To bi bio teţak udarac za list. 81 . I da Vas molim da mi oprostite i da budete milostivi. šta ja znam. od dvesta-trista hiljada lira mesečno. Šta je to za list? A ja bih bio spašen. Pre dve nedelje. Nemam iskustva. došlo je do svađe. Ili moţda. kao elzevir. dobrodušni. neka pozajmica. da pređem na stvar. nesposobni da najmanje gurnete grešnika da biste ga što brţe oterali u ambis. bar za sada. ne znam. Stupio je u štrajk. prevarom ili ne. posle gotovo trideset godina varljive simbioze. ne izbacivši ni jedan zarez. Ne. niste drukčiji od onoga šta sam ja oduvek verovao. Uostalom. za porodice svoje dece. Nevolja je u njegovoj sve većoj gramzivosti za novcem. Već petnaestak dana publici je uskraćeno zadovoljstvo da me čita. Da li biste me napustili? Gledali kako zauvek propada karijera čoveka koji je. Šta ćete? ja lično pišem kao pas. A sada. za sebe. Prisilio me je da se do grla zaduţim. nije pretio. a koje su nosile moj potpis. nikada i nikada vi ne biste pustili u štampu ovo sramno pismo (koje me staje suza i krvi!). Nema to nikakve veze s onim divnim stvarima kojima me je snabdevao Bisat. od nekoliko miliončića. Da. Osamdeset odsto od honorara na objavljene rukopise više mu nije dovoljno. nije pomenuo moguću učenu. na trećoj strani. takva je situacija. prisiljen da Vam najzad otkrijem ovu pokvarenu zaveru. Pretnja ne dolazi otuda. Ileano Bisat se svojevremeno zakleo da nema ambicija. Vi te nećete učiniti.

GRBE U VRTU

ada se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto. U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetio dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, cipele pomalo uranjaju u travu i za to vreme razmišljam, i razmišljajući podiţem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Međutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa. Bio sam dečak kada sam u svojoj redovnoj noćnoj šetnji naišao na prepreku. Pošto nisam video, upalio sam šibicu. Na glatkoj površini livade, bila je neka izbočina i to je bilo čudno. Moţda je baštovan nešto radio, pomislio sam, pitaću ga sutra ujutru šta je to. Sutradan sam pozvao baštovana, njegovo ime je bilo Đakomo. Rekao sam mu: „Šta si to uradio u vrtu, na polju ima nešto kao grba, sinoć sam se spotakao i jutros, čim je svanulo, video sam je. To je uska i izduţena grba, liči na nadgrobnu humku. Hoćeš li mi reći šta se to dešava?" „Nije da liči, gospodine", rekao je baštovan Đakomo, „To i jeste nadgrobna humka. Jer, juče je, gospodine, umro jedan vaš prijatelj". To je bilo tačno. Moj dragi prijatelj Sadnro Bar-toli koji je imao 21 godinu, umro je u planini sa smrvljenom lobanjom. ,, I ti hoćeš da kaţeš", rekao sam Đakom u, „da je moj prijatelj sahranjen ovde." „Ne", odgovorio je on, „vaš prijatelj gospodin Bartoli", rekao je tako, jer je pripadao starim generacijama i, prema tome, još imao poštovanja, „sahranjen je u podnoţju planina, kao što znate. Ali, ovde u vrtu zemlja se podigla sama, jer je ovo vaš vrt, gospodine, i sve što se dešava u vašem ţivotu, gospodine, odra -ţavaće se baš ovde." „Hajde, hajde, molim te, to su apsurdna sujeverja", rekao sam mu, „molim te da poravnaš tu grbu." * * * Posle toga ništa nije učinjeno, i grba je ostala, a ja sam nastavio da uveče, pošto bi pala noć, šetamo po vrtu, i s vremena na vreme dešavalo mi se da se o nju spotaknem, ali ne toliko često, pošto je vrt prilično velik, bila je to grba široka sedamdeset santimetara i duga metar i devedeset, a na njoj je rasla trava, i visina u odnosu na nivo livade, mogla je biti dvadeset pet santimetara. Naravno, svaki put
82

K

kad bih se spotakao o grbu, mislio sam na njega, na dragog izgubljenog prijatelja. Ali, moglo je biti i obrnuto. Hoću da kaţem da sam udarao u tu grbu zato što sam u tom trenutku mislio na prijatelja. Ali sve to je prilično teško shvatiti. Prošla bi, na primer, dva ili tri meseca, a da ja u mraku, za vreme noćne šetnje ne bi nale-teo na malu izbočinu. U tom slučaju uspomena na njega bi se vraćala, pa bih zastao i u tišini noći glasno pitao: „Spavaš li?" Ali, on nije odgovarao. On je zaista spavao, ali daleko, pod liticama, na nekom planinskom groblju, i s godinama niko ga se više nije sećao, niko mu nije nosio cveće. Međutim, prošlo je mnogo godina kad jedne večeri, za vreme šetnje baš na suprotnom kraju vrta, spotakoh se o dugu grbu. Umalo da se opruţim po zemlji. Bila je prošla ponoć, svi su već otišli na spavanje, ali ja sam se toliko iznervirao da sam počeo da vičem.- Đakomo, Đakomo, i hteo sam namerno da ga probudim. Zaista, jedan prozor se osvetlio, Đakomo se pojavio na njemu. „Kakva je, do davalo ova grba?" vikao sam. „Jesi li nešto iskopavao?" „Nisam, gospodine. Samo što je u međuvremenu otišao jedan vaš dragi kolega s posla", rekao je on. „Ime mu je Kornali." A onda, posle izvesnog vremena naišao sam na treću grbu, i mada je bila noć, i ovog puta sam pozvao Dakoma koji je spavao. Veoma sam dobro znao kakvo značenje ima ta grba, ali loše vesti mi tog dana nisu stigle, pa sam ţeleo da saznam. On, Đakomo, strpljiv, pojavio se na prozoru. „Ko je?" upitao sam. „Je li neko umro?" „Da, gospodine", odgovorio je on. „Zvao se Đuzepe Patane." Prošlo je zatim nekoliko prilično mirnih godina, ali posle izvesnog vremena grbe u mom vrtu su počele da se umnoţavaju. Bilo je malih, ali bilo i dţinovskih koje se nisu mogle preskočiti jednim skokom, nego je zaista trebalo popeti se na njih i zatim, sići s druge strane, kao da su breţuljci. Dve tako velik e narasle su u kratkom vremenskom razmaku i nije trebalo da pitam Đakoma šta se desilo. Tamo ispod, u te dve humke, visoke kao bivoli, bili su zatvoreni dragi delovi mog ţivota, okrutno otrgnuti. I zato svaki put kad bih u mraku naleteo na ta dva grozna breţuljka, mnoga bolna sećanja pomešala bi se u meni, i ja bih ostao tamo kao preplašeno dete, dozivajući prijatelje po imenu. Kornali, zvao sam, Patane, Rebici, Longanezi, Mauri, zvao sam ljude koji su odrasli samnom, koji su godinama radili samnom. A zatim, još glasnije: Negro! Vergani! Bila je to kao prozivka. Ali, niko se nije odazivao. Malo-pomalo moj vrt se, dakle, vrt koji je nekada bio gladak i prijatan za hodanje, pretvorio u bojno polje, trava je još tu, ali polje se penje i spušta u lavirintu breţuljaka, brda, izbočina, reljefa i svaka od tih izraslina odgovara jednom imenu, svako ime odgovara jednom prijatelju, svaki prijatelj odgovara jednom dalekom grobu i jednoj praznini u meni.
83

A ovog leta pojavila se jedna tako visoka da je njen profil, kada sam došao blizu, izbrisao pogled na zvezde, bila je velika kao slon, kao kućica, bilo je prosto uţasno popeti se, pravo planinarenje, apsolutno je trebalo izbegavati je i zaobilaziti je. Tog dana nisam dobio nikakvu ruţnu vest, zato me je ta novost u vrtu veoma začudila. Ali i ovog puta sam odmah saznao; otišao je moj najdraţi prijtelj iz mladosti, između njega i mene bilo je toliko istina, zajedno smo otkrili svet, ţivot i najlepše stvari, zajedno smo istraţivali poeziju, slike, muziku, planine i bilo je logično da je za sav taj beskrajni materijal, makar i rezimiran i sintetizovan u najkraćim terminima, bila potrebna prava pravcata planina. U tom trenutku došlo mi je da se pobunim. Ne, to je nemoguće, rekao sam sebi prestravljen. I, još jednom, pozvao sam prijatelje po imenu Kornali, Patane, Rebici, Longanezi, zvao sam Mauri, Negro, Vergani, Segala, Orlandi, Kjareli, Brambila. U tom trenutku začulo se nešto kao dah noći što mi je odgovaralo da, zakleo bih se da mi je neki glas rekao da, a dolazio je iz drugih svetova, ali moţda je to bio samo glas neke noćne ptice, pošto se noćnim pticama dopada moj vrt. by voki Sada mi nemojte reći, molim vas, zašto pričaš o tim uţasnim tugama, ţivot je ionako tako kratak i teţak sam po sebi, glupo je što nas namerno rastuţuješ; na kraju krajeva, te tuge se nas ne tiču, tiču se samo tebe. Ne, odgovaram ja, na ţalost, tiču se i vas. Bilo bi lepo, znam, da vas se ne tiču. Jer ova stvar sa grbama u polju događa se svima, i svako od nas, objasnio sam najzad sebi, vlasnik je jednog vrta u kojem se odvijaju te bolne pojave. To je stara priča koja se ponavlja otkako je sveta i za vas će se ponoviti. I nije to nikakva literalna šala, stvari zaista tako stoje. Naravno, pitam se, takođe, da li će u nekom vrtu jednog dana da se pojavi jedna grba koja se odnosi na mene, moţda neka grbica, drugog ili trećeg reda, moţda samo nabor na polju, koji se danju, kada sunce bije odozgo, neće ni videti. Ipak, jedna osoba na svetu, bar jedna, spotaći će se. Moţe se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaći će se i sledeće noći i svaki put će po misliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom ţaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.

84

Ukratko. Objasnio sam mu kako sam dobio adresu. On mi je sam otvorio vrata. zamolio da mi sašije odelo. sreo sam ga prvi put. Bio je to st arac crne kose. Naprotiv." „Tako da ja.Oh. pohvalio njegovo krojenje. probao sam ga i nekoliko sekundi se gledao u ogledalu. Ali. mada nekako okruţen tugom. činilo se da jedva čeka da ja postanem njegova mušterija. Kakav simpatičan čovek. To je bilo remekdelo. „Gotovo ga niko ne poznaje". kad sam se vraćao kući. Izgledao je kao uljudan i fin čovek. u jednom trenutku te večeri našao sam se pored njega i počeli smo razgovor. M 85 . ali sigurno ofarbane. Ali. Alfonso Kortičela. rekao je. Moţda preterano poverljivo . na jednom prijemu u jednoj kući u Milanu. odgovorio je. „Pretpostavljam daje skup". Međutim. I radi samo kad mu se radi. I posle dvadesetak dana bilo je gotovo. nije se prenemagao. a onda je on uzeo mere i ponudio da za probu dođe u moju kuću.. Ne znam ko je to bio. nisam osećao nikavu ţelju da ga ponovo vidim. međutim. „uvek se o tome moţemo dogovoriti". U Ulici Ferara 17 našao sam kuću sličnu mnogim drugim i pored mnogih drugih krojača ovde je ţiveo Alfonso Kortičela.da me je bar bog sačuvao od toga . Ĉovek se nekako čudno nasmešio. pokušajte. a još mi nije poslao račun". ali kunem vam se da ne znam. laskavih osmeha). kao što se to uvek dešava. Upitao sam ga za cenu. Kad su mi ga doneli. Na moje iznenađenje. pomislio sam u početku. Izabrali smo sivi štof. „Nije to hitno". koji je mogao imai četrdeset godina.čestitao sam mu na njegovoj eleganciji. moţda zbog uspomene na neprijatnog starčića. koji je doslovno blistao zbog apsolutne i čiste lepote svog odela. kasnije. gotovo kao da je očekivao to pitanje. „ali odličan je mastor.ZAĈARANI SAKO ada ja cenim eleganciju u odevanju. „Kortičela? Ulica Ferara 17.. Ulica Ferara 17". a kad su nas predstavili. odelo je već bilo naručeno. I napustio me je pridruţivši se drugoj grupi. upoznao sam čoveka. usudio sam se čak da ga pitam ko je njegov krojač. I prošle su nedelje dok se nisam odlučio. Zove se Kortičela. Za malobrojne izabrane. „Verovatno. Ali. primetio sam da je starac izazvao u meni neko nelagodno ose-ćanje (moţda zbog mnogih upornih. pokušajte. Jedne večeri. ne znam tačno zbog čega. Ovo odelo mi je sašio pre tri godine. bilo je nemoguće razumeti njegovo ime." . nisam imao ni najmanju ţelju da ga nosim. obično ne obraćam paţnju na to ko liko su savršeno skrojena odela mojih bliţnjih.. rekoste?" „Tačno" odgovorio je nepoznati.

Pritisnuo sam zvonce i pozvao sekretaricu. iz dţepa koji kao da je bio neiscrpan. Ispraznio sam jednu staru škrinju punu tepiha i na dno. slučajno uvukavši ruku u desni dţep. posle krojača. u kancelariji. hteo sam da izdiktiram jedno pismo. Počeo sam da izvlačim novčanice jednu za drugom. stavio novac u moj sako. uporedio s drugima. Odnedavno mi se to dešava. Moţda je došla neka mušterija da mu plati račun. Ţeleo sam da nastavim cele večeri i noći. Srce je počelo da udara kao ludo. pa je. kao što se to inače gotovo uvek dešava s novim odelima. a ni sam ne znam zašto. koji je visio na drvenoj lutki. Takve svtavi se mogu dogoditi. gosopođice. To objašnjava zbog čega sam tek posle dva-tri sata. Srećom. Sada je bilo vaţno sakriti ih. ja u desni dţep sakoa ne stavljam ništa. ali moţemo to i kasnije. Zatvorio sam vrata. imala prilike da se pribliţi odelu. otišao sam iz kancelarije i vratio se kući. Bila je to još jedna novčanica od deset hiljada. Moţda krojačev račun? Ne. u jednom trenutku više nisam imao snage. „Šta vam je. Napisaću pismo Kortičeli i vratati mu novac koji nije moj. Ili je to moţda laţna novčanica? Pogledao sam je prema svetlosti. U dţepu. „Laka vrtoglavica. da ne bi ostavljao novčanicu po stolovima. april. primetio da je unutra neka hartija. krojač u tom trenutku nije imao uza se novčanik. koje nekoliko trenutaka ranije tu nije bilo. koja je ušla u tom trenutku. jedine osobe koja je. Bio sam zaprepašćen. spustio kapke na prozorima.Tog dana ću se uvek sećati. bilo je apsurdno pomisliti da je to poklon od moje kućne po-moćnice. Bolja nije mogla biti. Ali. doktore? Je li vam loše?" upitala me sekretarica. Pod izgovorom da se ne osećam dobro. Jedino moguće objašnjenje: Kortičelina rasejanost. Bilo mi je potrebno da budem sam. kućna pomoćnica je već bila otišla. velikom brzinom. Moţda sam umoran. Predamnom je stajala impresivna gomila novčanica. rekao sam. Radio sam u grčevitoj napetosti ţivaca. iz tajanstvenih razloga. Ja je tu sigurno nisam stavio. pantalone i prsluk . u strahu da će čudo svakog trenutka prestati. ništa". padala je kiša. u 86 . usudio sam se da izvučem hartiju iz dţepa. Imao sam utisak da sam. Bila je to novčanica od deset hiljada lira. A pristajalo mi je savršeno. Mora da sam pobledeo kao smrt. hartije drţim u ievom dţepu. Samo idite. Po pravilu. da niko ništa ne nasluti. umešan u neku bajku kao što su one koje pričaju deci i u koje niko ne veruje. Bio je utorak. Probao sam i treći put. Ali. tada sam ponovo stavio ruku u dţep. „Ne. Kad sam obukao odelo -sako. Našao treću novčanicu.sa zadovoljstvom sam konstatovao da me nigde ne steţe. ne. dok ne nagomilam milijarde. prsti su našli još jednu hartiju. S druge strane." Tek pošto je sekretaraica izišla.

Da li je mogao postojati neki odnos između mog iznenadnog bogatstva i razbojničkog napada do kojeg je došlo gotovo istovremeno? Ĉinilo se besmisleno misliti tako nešto. jesam li srećan ili se gušim pod teţinom prejake sudbine. Što više dobiješ. Probudila me je sutradan ujutru kućna pomoćnica. objašnjavajući kako sam prethodne večeri suviše pio i kako me je san iznenadio. Te noći nisam uspeo oka da skopim. Pokušao sam da sve izvrnem u šalu. da bi sebi prokrčio put. nosio u centralu dnevne uplate. trebalo da me učini jednim od najmoćnijih ljudi na svetu. od sličnog štofa. Pod štofom sam osećao utešno šuštanje novačnice. jed an od gangstera. odelo koje je. Ipak. ćela stvar me je veoma zbunila. kopkala me je teţnja za ţivotom punim neobuzdane raskoši. Novih sto trideset pet miliona pridodato je prethodnom blagu. Uţasan poţar. A ja nisam sujeveran. ako se imaju na umu moje skromne navike. napala su i opljačaka u Aleji Palmanova četiri bandita. poredao novac. U novinama tog jutra velikim slovima je objavljena vest o jednoj pljački prethodnog dana. jedna neobična koincidencija ohladila je moje radosno ludilo. to ću ostaviti sobarici da ga uredi: „svoje" odelo. I jedan prolaznik je pao mrtav. * * * Ali. Zatim sam poţurio u radnju s gotovim odelima i kupio drugo odelo. Idući ulicom. Kada su ljudi dotrčali. Nije mi bilo jasno ţivim li ja to u nekom snu. plamen je progutao kase jednog velikog preduzeća za trgovinu 87 . Saki put bih odahnuo od olakšanja. koji sam pri tom brojao. Između ostalog. počeo je da puca. više ţeliš. obukao se i istrčao napolje na potraţim novine. za svega nekoliko dana. začuđena što me nalazi kako potpuno odeven leţim na krevetu.kroz kišni mantil stalno sam dirao mesto pod kojim se nalazio čarobni dţep. Bilo je tu dobrih pedeset osam miliona. pošto je obišao filijale. Ĉim sam pročitao. Ali. iznad svega me je zapanjio iznos plena: tačno pedeset osam miliona (koliko sam i ja imao). Blindirani kamionet jedne banke koji je. u strogom centru. sakriću na neko sigurno mesto. Sada sam radio mirnije i manje sam kidao ţivce. Ali. Odgovorio sam da moram odmah da izađem i da nemam vremena da se presvlačim. zastao mi je dah. koji je buknuo u jednom skladištu nafte. Bio sam već bogat. Da li je to bilo predosećanje opasnosti? Ili nečista savest čoveka koji bez ikakvih zasluga dolazi do basnoslovnog bogatstva? Ili neka vrsta nejasnog kajanja? Ĉim je svanulo. I iste večeri ja sam se ponovo latio posla.gomilice. skočio sam s kreveta. Nova zebnja: ţena je traţila da skinem odelo kako bi ga bar iščetkala. napola je uništio jednu zgradu u Ulici San Kloro.

putovao sam tamo-amo po svetu u pratnji prelepih ţena. došao sam do kamenja koje se odronjavalo. Ali to je uvek bila neka nejasna svest. od očajanja. posedovao sam dragocenu kolekciju slika. Tu sam.činilo mi se na dva ili tri metra daljine -odjeknuo je ljudski glas: „Prekasno. skačući s kamena na kamen. A krojač? Telefonirao sam mu da traţim račun. nije bila po drţana logičkim dokazima. Sve se. Ali. da dolazi iz pakla. ni su znali gde. okrenuo sam se brzinom zmije. U poţaru.to je bilo tako lako! . u meni je još uvek podmuklo čučao razum. Novac. * * * Treba li sada moţda jedan po jedan da nabrajam svoje zločine? Da. od smrti. prekasno!" prestravljen. by voki Znao sam da se. Istraţio sam naokolo. iza mene . gde sam ga potraţio. kad god bih ja izvukao novac iz sakoa. Kad sam prošao šumu. Ne ustupajući ga drugima. tada bi se ruka . od njega je ostao samo pepeo. Pri tom. posuo ga petrolejom i zapalio. dosta! Da ne bih pao do dna ponora. da bih pronašao prokletnika. a u njima je bilo više od sto trideset miliona u gotovom. pri svakom uzimanju. pošto sam napustio svoje preduzeće „iz zdravstvenih razloga". dva vatrogasca su našla smrt. za kratko vreme ja sam sebi kupio veliku vilu. između dva dţinovska kamena. Ništa. iz ranca izvukao bestidni sako.nekretninama. I tada se iskušenje vraćalo. Samo kamenje. jednog jutra nisu našli jednu šezdesetogodišnju penzionerku ugušenu gasom. morao sam se otarasiti sakoa. Posle nekoliko minuta. Ostavio sam kola na travnatoj čistini i krenuo u šumarak. jer bi se sramota nastavila (ko bi mogao odoleti tolikom iskušenju?) Bilo je neophodno da ga uništim. ubila se zato što je izgubila trideset hiljada koje je dobila prethodnog dana (a dospele su u moje ruke). ja sklopio ugovor s đavolom. od krvi. rekli su mi da je otišao u inostranstvo. sladostrasno i brzo dograbili krajeve uvek nove novčanice. i ne znajući. ali niko se nije javljao. moja savest se kvarila i postajala sve bednija. U Ulici Ferara. zaverilo da mi dokaţe kako sam. Ali. dakle. koji je podrugljivo odbijao da prizna bilo kakvu moju odgovornost. Sve dok. boţanstveni novac! Ne napuštajući svoj stari stan (da ne bih padao u oči). Ali nikoga nisam video. u zgradi u kojoj sam godinama ţiveo. vozio sam se luksuznim automobilom i. * * * Kolima sam se odvezao u jednu udaljenu dolinu u Alpima. jer sad sam već znao da novac koji mi nabavlja moj sako dolazi od zločina. u svetu dešava nešto sramno i bolno. 88 . Nije bilo ţive duše. Dosta. kad je sevnuo poslednji plamičak.uvukla u dţep i prsti bi.

prokletog krojača. spustio sam se u dolinu s osećanjem olakša nja. nije mi jasno kako. u staroj škrinji. Znam da će jednoga dana zazvoniti zvono na vratima. srećom. kako traţi poslednje sređivanje računa. A u mnogobrojnim sigurnosnim sefovima nije više bilo ni jednog od velikih paketa akcija. Najzad slobodan. jedva sastavljam kraj s krajem i. Ali. na čistini. A kada sam se vratio u grad. što je najčudnije. potpuno potrošeni. s onim njegovim podmuklim osmehom. samo prašina. I prašina. Sada s teškom mukom opet radim. ja ću otvoriti i ugledaću pred sobom.Uprkos iskušenom strahu. moja raskošna vila bila je nestala. na njenom mestu bilo je neobrađeno polje s natpisom: „Opštinski teren na na prodaju." A ulozi u banci. A znam da još nije gotovo. mojih kola više nije bilo. I bogat. kao da se niko ne čudi mojoj iznenadnoj propasti. 89 .

A ja sam došao da vas potraţim. Kao da se uvukla u sebe. odgovorio sam. dragi Andre. dimenzije. Ali. još pre no što su otpočeli radovi. to su bila vremena.AJFELOVA KULA ada sam radio na izgradnji Ajfelove kule. Ali. Vi to danas ne moţete shvatiti. me izvestili da ste vi dobar radnik. govorile su tako. . „zaradićeš tri puta toliko." Popeo sam se u inţenjerove kočije. a na njoj nacrtana kula. Ali. s cilindrom. Stalo mi je do toga da ti budeš jedan od naših. za velikim crtaćim stolovima. za svet. Jadnici. Ovo su moje kočije. smeju se. u tišini. Koliko zarađujete u 'Rentironu?'" Rekao sam mu kolika mi je plata. Inţenjer me je odveo u dno sale gde se. Ali.A ko ste vi?" „Ja sam inţenjer Gustav Ajfel i ţelim nešto da vam predloţim. Ja sam radio u radionicama „Rentiron". ne mogu da prepoznam svet u kojem sam proţiveo najlepše dane svog ţivota. Jedne večeri kad sam išao kući. inţenjer je tihim glasom rekao: „Zamalo da zaboravim nešto. Biće to najviša kula na svetu. oni ne znaju. verujte mi. To je broj ugovoren s vladom. Pustite da vreme kaţe svoje. za Francusku. Od gvozda. A trista metara je javnosti već izgledalo kao ludost. ja sada ne mogu da govorim. reč je o boţanstvenom poduhvatu. Ali." 90 K . biće ih mnogo više. prvo bih morao nešto da vam pokaţem. Ono što je danas Ajfelova kula ima veoma malo veze sa ondašnjom stvarnošću. jer suJ. Ali. I novine iz onog vremena. i još dvadeset metara radio-antene. „Vi ste gospodin Andre Leţen?" pitao je. nalazila slika visoka oko dva metra. prvo treba nešto da mi obećaš. nikada neće saznati." „Ĉetiri stotine?" „Mladiću. A nisam ni znao da sam srećan. da se ne prepadne. na ulici me je zaustavio jedan gospodin četrdesetih godina. „Ako dođeš kod mene". Turisti ulaze u lift. reče inţenjer naglo prelazeći na ti. podiţem oči i gledam. kakve tri stotine." Prihvatio sam. Ali.. U vodičima čitamo da je Ajfelova kula visoka tri stotine metara. naslonjena na zid. uzvikuju. „Tačno". Niko me nije udostojio pogledom. čast je učestvovati u njemu. Prolazim ispod nje. penju se na drugu terasu. odveo me je do neke velike kolibe sagrađene na jednoj čistini na periferiji. snimaju filmove u boji. Izgradnja Ajfelove kule bila je divna i veoma vaţna stvar. bio sam dobar mehaničar. „Ja ću izgraditi za Priz. blizu Najia. prave fotografije. Tu tridestak mladih ljudi radi. ovu kulu koju ovde vidite." „Koliko visoka?" upitao sam „Zvanični projekat predviđa visinu od tri stotine metara. penju se na prvu terasu. Recimo.

a u dvadeset četiri časa bilo je tri smene. jednoga dana ta tajna bi ti mogla biti teška. kao da je pred nama neki izuzetan događaj. jer se radilo po ekipama. ali nije bilo tako. Ali. Ali. ni mere. Jer. Radnika na gradilištu bilo je na stotine. razgovarali veoma malo. neko čudno oduševljenje obuzimalo je radnike. S one strane ograde. danju i noću je stajala gomila i posmatala nas kako kao mravi radimo gore. moţda na hiljade. koja je bivala sve tanja i tanja. ne pomerajući se ni gore ni dole. oko gradilišta nisu se više zadrţavali ljudi. čak ni sa svojim najmilijima. Pomislili smo da se zavesa niskih oblaka spustila nad Pariz. pomalo pod utiskom te tajanstvene atmosfere. Pošto su četiri dţinovske noge posađene u zemlju. Ja sam potpisao. taj smešni 91 . koji je postao moj prijatelj. „Pogledaj onu cev". mi mehaničari smo počeli da montiramo čelične stubove. usudio sam se da kaţem. U osmom mesecu stigli smo do sto metara i radnicima je priređen banket u jednoj krčmi pored Sene. o našem poslu? Da ţivoj duši nećeš ispričati ono što budeš radio i kako to budeš radio? Da nećeš otkriti ni brojeve. Međusobno smo. našli smo se u oblaku magle. „Kakva tajna?" „Daćeš mi svoju časnu reč da nećeš ni s kim govoriti. nego ih nikad nisam sve ni video. Jednog jutra. stekao sam utisak da su moji drugovi prihvatili posao samo zbog izuzetne plate. po jedna na svakom uglu ku le. Bilo je četiri cevi. Smatrali su da je to ludost koja prevazilazi ljudske snage. otpočetka." Postojao je štampani formular s ugovorom za rad. bilo je to prvih dana oktobra. ni podatke. po nekoj tu i tamo uhvaćenoj rečenici. Nisam više čuo reči neverice. Lukovi podnoţja su uspešno učvršćeni. a zatim se spojile stvarajući jednu jedinu. Naprotiv. moţda pod uticajem zakletve da ćemo čuvatii tajnu. i u njemu je bila upisana obaveza da se čuva tajna. Ali. pre nego što mi stegneš ruku. Iz njih je izlazila gusta para koja je malo-po-malo stvorila oblak koji je lebdeo nepomično. rekao mije Klod Galime. Iz jedne velike gumene cevi pričvršćene za gvozdenu mreţu sukljao je beličasti dim. zašto? Zbog tajne? Konstruktori su nam priredili još jedan banket kada smo došli do dvestotog metra. inţenjere. četiri kičme podigle su se gotovo uspravno. reče on. ni cifre? Razmisli. tehničare. Ne samo da ih nikad nisam sve upoznao.„Nadam se da to nije ništa nečasno". ili gotovo niko nije verovao da će kula ikada biti završena. gvozdena mreţa je ipak naočigled rasla. bez kontinuiteta. viseći na paučini. razmisli dobro. i novine su o tome pisale. Pošto su napravljeni temelji od betona. a unutar tog velikog kišobrana od pamuka mi smo i dalje radili. „Tajna". koja je okruţivala veliko gradilište. Niko. poslovođe. najmanji i najokretniji u mojoj ekipi.

Pored mnogih drugih. Naša obaveza je . Tako. jedna na drugu. prevazilazeći oblake. ostao sam i ja. inţenjer Ajfel. istraţivači. gvoţde iznad gvozda. na koti tri stotine. mi smo se probijali kroz čist i blistav vazduh visina. Negde u tom periodu. Dve stotine pedeset. Tada je odlučeno da se gore. Velika glupost. mi smo bili pioniri. morati odmah da počnemo da silazimo. Sve dok.ispunjena. umesto da počne mo da gradimo vrh. a zatim. Ali on. a to sprečava vrtoglavice. veštinu i hrabrost. preduzeće konstruktora nam čak dodeljuje specijalnu nagradu. u grad. I nismo se više osećali kao radnici mehaničari. Liftova još nije bilo. Novine su hvalile taj pronalazak: ta kondenzovanost pare . Gradnja nikada neće biti završena i dok je sveta i veka. I bila je to neka vrsta lude zavere o kojoj niko neupućen nije ni slutio. pošto je svako od nas bio vezan čvrstim koţnim pojasom. čak ni u slučaju vrtoglavice ne bi došlo do katastrofe. ali. silazili smo na smenu samo za praznike. tri stotine. dokazali smo svoju upornost. zato što smo mi svi već bili izvrsno uveţbani na visinu. ceo oblak je od toga treperio kao harmonika.objašnjavali su . one četiri kiklopske gvozdene šape koje su izgledale apsolutno prete-rane. počeli smo da polako naslućujemo divnu istinu. neprestano se penjući. u pravcu zenita. nismo Izišli iz onog oblaka koji je ceo ostao pod nama. Doći će dan kada ćemo. vreme efektivnog rada se smanjivalo. Šta da nastave? Inţenjer to ne moţe objasniti. jer je bilo sakriveno oblakom od veštačke magle. a ljudi u Parizu i dalje nas nisu videli zbog one dimne zavese. moţe da se vrati kući. da li smo bili pri kraju avanture? Jedne večeri su nas okupili u podnoţju. Ko ţeli.sprečava da radnici na vrhu vazdušastih struktura vide provaliju ispod sebe.reko je . instaliraju male barake za nas. sveci. zapravo. bili smo heroji. Počeli smo polako da naslućujemo da gradnja Ajfelove kule nikada neće biti završena. radnicima. koji je pomoću kanapa bio učvršćen za kostur građevine. greda iznad grede. Jarbol iznad jarbola. oluje. sada smo shvatili zašto je inţenjer traţio ono dţinovsko postolje. I kula će prestati da raste. i udaranje čekića. jeli i uveče smo igrali karte. nada se da ima dobrovoljaca koji su spremni da nastave s njim. dakle razloge naše tajne. kad nismo pevali velike horske pesme o iluzijama i pobedama.šešir od magle potpuno nas je krio od njihovih pogleda. isplati se. A u ponekim vetrovitim jutrima videli smo daleke Alpe pokrivene snegom. Bili smo već toliko visoko da je sada pe-njAnje i spuštanje nama. prvo. behu prošle skoro dve godine. ni metar više neće porasti. Dole. neka radnici imaju poverenja u njega. jer je svako od nas ostao više nego ikad veran tajni. Mi smo leteli. oduzimalo više od polovine radnog vremena. onţenjer Ajfel nam je govorio. medu gvozdenim gredama. kao gnezda. Tu smo spavali. i šrafovi i šrafovi. dve stotine osamdeset. vrhove 92 . podignute su nove čelične grede. a to se iz grada nije videlo. Iz dana u dan. stigavši na vrh. Ajfelova kula će rasti i rasti u pravcu neba.

Ono nedonošče od kule celo je obojeno u sivo. Sunce. Predsednik vrši smotru oklopne čete. sve više i više. puške. bataljoni.Gaurisangara. prošli smo kroz maglu. Okolo se muvaju pro -davci značaka. Kako smo mi mogli da se borimo? Misleći na svoje drage porodice. pogledali dogledom. izgubljeni u masi jadnika. već jednom reše da konstruišu kupolicu na vrhu. danas je dan otvaranja. Sin inţenjera Ajfela. neka ih đavo ubije i proguta. ljudi iz niskog sveta će se pomiriti s činjenicama. Počasne tribine rascvale su se divnim damama. za vas kopilad biće dosta. u veličanstveno izgnanstvo. neka se. pre ili kasnije. nagnuli se preko donje granice našeg oblaka. jer veliki otac bio je već dugo godina mrtav i sahranjen. blagostanje. prema našem gradilištu u koncentričnim krugovima napredovala je ţandarmerija. Dok nam bog bude davao snage. a posle nas. amputirali su toranj na trista metara visine. a mi ćemo ići sve više u nebo. kraljevska garda. Stiţe Predsednik s cilindrom i u redengo-tu predvođen carskim kočijama. bedu jednu. dakle. armije u pretećem stavu. vojske. a posle toga otvramo vatru. Svakako. zataškaćemo stvar. o kučkini sinovi. i niko iz ravnog grada Pariza neće saznati. Poslali su glasnike do nas: predajte se i siđite odmah. začula se pucnjava. Neki prljavi juda nas je. Srušili su pesmu koju smo mi podigli u nebo. s njega vise duge zastave koje se vijore na suncu. Ali. inspekcija. svečanost. zbog tog oblaka će čak biti odrţano suđenje u po-rotnom sudu na Seni. mi ćemo nalaziti izgovore. mi stari. Kao bajoneti na svetlosti dreče krici fanfara. mladosti! 93 . bedni svet nikada neće razumeti. policija. Dole. potoci suza teku niz sede brade. izgubiti strpljenje. osmesi. predali smo se. dakle. nastaviće naši sinovi. uspećemo čak da postavimo nekog našeg čoveka u Parlament ili u ministarstva. S ove strane ograde. umorni radnici sa kule gledamo jedan drugoga. mitraljezi. mi ćemo nastaviti da prišrafljujemo grede od čelika jednu iznad druge. izdao. bio je bled kao krpa. dole će. s one strane belog oblaka. Ah. biće protesta i pisama Parlamentu. ultimatum od šest časova. Sišli smo dobar deo. kako to da nikako ne završavaju tu prokletu kulu? Sad je predviđenih tri stotine metara dostignuto. i gore stavili šeširić koji i danas moţete videti. laki topovi. Oblak koji nas je krio više ne postoji.

u većini su to bile baš devoj-ke . ko zna koliko vremena je trebalo da se stigne. kupljena gotova za malo para. iznad svega. Takvi letovi . Sa visokog vrha devojka je videla kako se ulice i masa palata uvijaju u dugom grču sumraka i tamo gde je belilo kuća pestajalo. irsko svetio zalaska sunca uzdizalo ju je i činilo je elegantnom. uzvišen i srećan u toj prelepoj i čistoj večeri. činilo je sve što je moglo da osvetli Martinu haljinu. Terase i balkoni na poslednjim spratovima bili su u tom trenutku nastanjeni elegantnim i bogatim ljudima. dok je vetar razvlačio tanke konce oblaka. „Gospođice. i videvši ispod kako grad blista u večeri. * * * Sunce. slavlje. blistavi natpisi nad barovima.DEVOJKA KOJA PROPADA a devetnaest godina. jedan drink?. zahvatila ju je vrtoglavica. predvorja ugašenih kraljevstava. Ljubazna leptiriće. na pozadini koja je bila prosto neverovatno plava. ali devojka je propadala. Marta je prošla ispred njih i mnogi su se sagnuli da je pogledaju. ulice i trgovi tamo dole bili su veoma daleko. razarajuća začaranost večeri zbog koje se sanjari o veličini i slavi. Oblakoder je bio od srebra. ţelje. nudeći cveće i čaše. i zbog toga je cena tih stanova bila veoma visoka.. Otuda su dopirali razredeni i zbrkani talasi muzike. Marta se izgubljeno nagnula preko ograde i pustila se. dijamanti. izgledalo kao da se penje. zašto se na trenutak ne zaustavite među nama?" 94 S . Bio je to zapravo onaj trenutak kada gradove zahvata nadahnuće i oni koji nisu slepi bivaju opčinjeni. ali propadala je. bunde i violine.nisu bili retki u ovom oblakoderu i predstavljali su za stanare zanimljivu zabavu. tu i tamo. ljubavi i. prastari ćutljivi vrtovi. koje još nije bilo potpuno zašlo. prolećna haljinica. Ali. lakirani automobili. grad je postao slatka provalija u kojoj su vrvela svetla. gledano odozgo. Unutra su bili moćni muškarci i ţene još više. galantne ruke pruţale su se prema njoj. Sa balkona milijardera. počinjalo je plavetnilo mora koje je. Ĉinilo joj se da lebdi u vazduhu.. Marta se nagnula sa vrha oblakodera. Bila je to skromna. koji su pili koktele i vodili glupe razgovore. Videvši sve to. A kako su sa istoka prilazile zavese noći. i drhtala je. fontane. Zbog velike visine oblakodera. između ostalog.

Pa ipak. u njihovim glasovima naslućivalo se nešto slično zavisti. ali ipak još uvek znatna. Ţurim da stignem. Bogati ljudi bavili su se. bila je ogromna. „Ĉekaju me dole". Naravno. pruţio je ruke da je uhvati. njegovih oţivijujudh zraka da osvet-Ijavaju devojčinu haljinu i da je pretvaraju u zavodljivu kometu. Marta se brzo izmakla: „Kako se usuđujete. ali svi su je smatrali zanimljivom. Neki su je smatrali lepom. Dopao joj se. to jest od nivoa ulica. Neke su bile mlade kao ona i mlađe od nje. manja nego maločas. s vremena na vreme nailazila je i na kancelarije u kojima su sl uţbenice. Tako su je i one vi-dele i neke su pritrčale prozorima: „Kuda ćeš? Zašto toliko ţuriš? Ko si ti?" Dovikivale su. gospodine?" I uspela je da ga prstom udari po nosu. svakako. i već umorne od rada. u crnim ili plavim keceljama." Ona je htela da odgovori. Izvinite. gledajući nadole. do dva. hvala. ili moţda manje. crn. prilično otmen. ali već ju je ubrzanje zemljine teţe dovelo do donjeg sprata. Noć se podmuklo spustila i Marti je počinjalo da biva hladno. „Ah." I još se smejala. U međuvremenu. kojima su se uţurbano kretali kelneri u belom i čule se egzotične pesme. ovo je samo skromno slavlje među prijateljima. videla je na ulazu u jednu zgradu. dakle. jedan mladić visok. jer. da se razumemo. sunce je skočilo u more. lebdeći nad provalijom. modernom. vertikalnim putem). ali ipak će vam biti lepo. ali nije to više bio onaj malopređašnji smeh. razdaljina koja ju je odvajala od dna. tri četiri sprata dole. drugi tako-tako.„Ne. Sreća što su prozorčići i terase oblakodera bili gotovo svi osvetljeni i snaţna svetla su je potpuno osvetljavala kada je prolazila ispred njih. videli su ga kako nestaje pretvoreno u uzdrhtalu crvenkastu pečurku. „Ne mogu se zaustaviti. Na rascvetalim terasama. ne terajte me da govorim". * * * Sada u unutrašnjosti stanova. Marta nije više videla samo druţine bezbriţnih ljudi. „Zašto toliko ţurite? Imate dovoljno vremena. sedele za stolovima u dugim redovima. zašto trčite i dahćete? Ostanite na trenutak s nama. govorili su joj. iz 95 . njome i to ju je ispunjvalo zadovoljstvom. „Ceo je ţivot pred vama"." „Kuda da stignete?" pitali su je. Ne mogu. dakle. ţivi krug svetla. međutim. Nije više bilo. podizale su oči sa hartija i sa pisaćih mašina. govorilo se nekoliko minuta. odgovarale je ona. Za to vreme. Osećala se privlačnom. kako se veselo propada kad čovek ima svega devetnaest godina. To su se zaustavljali dugi crni automobili (zbog razdaljine izgledali su kao mravi). prijatelji. odgovarala je Marta i mahala rukama u poverljivom pozdravu. o toj mladoj devojci koja je prolazila (odozgo nadole.

„Oronula starica. pravi početak ţivota. dok je ţena pospremala sobu. jedan čovek četrdesetih godina pio je jutarnju kafu i čitao novine. spratu. kao da hoće da kaţu: evo nas. moţda je to bilo prosto zbog hladnoće. Nije slučajno da su oni stanovi tako skupi. Ko zna zašto. A ona u toj bednoj haljinici. odgovorila je ţena. upravo ono o kojem je ona. Bacajući pogled nagore. roman." 96 . Zatim je shvatila da ne propadaju samo njih dve.njih su izlazili muškarci i ţene. Hoće li stići na vreme? S nelagodnošću je primetila da tridesetak metara dalje propada jedna druga devojka. Koliko je bilo sati? Na ulazu u onu zgradu dole. Jao njoj ako izostane. a poneka je čak čvrsto stezala oko golih ramena široke stole od vizona. trka. Uz strane oblakodera još mnoge druge veoma mlade ţene padale su naniţe. A iznad vrha lagano se širila prva svetlost zore. lica napetih u uzbuđenju leta. strah da je učinila nepopravljivu grešku. Iznad ulaza vijorile su se zastave. kancelarije su bile prazne. Avaj. Bila je očigledno lepša od nje i na sebi je imala poluvečernju haljinu. viknula je ţena. Ĉasovnik na kredencu označavao je petnaest do devet.i dalje je ostalo svetio. tu smo. Tako sigurna u sebe kada je počela da leti. dok ove druge imaju luksuzne modele. tako da ju je za nekoliko trenutaka prestigla i nestala dole. „Starica". Zatim su se i svetla na ulazu ugasila. ali moţda je to bio i strah. sada je Marta osećala da neka drhtavica raste u njoj. štaviše. padala je mnogo većom brzinom od njene. priredite nam slavlje. „jesi li video? Prošla je jedna ţena. male grupe ljudi izlazile su kroz kapiju udaljavjući se umornim korakom. Lepe devojke vide se od pedesetog sprata naviše. Učinilo joj se da u tom mravinjaku razaznaje blistanje nakita. videla je vrh oblakodera u svoj njegovoj okrutnoj moći." „Uvek je tako". Marta. očigledno. ţureći da uđu. dakle. by voki Priređivali su veliko slavlje. U jednoj trpezariji na 28. ali su odlasci i dolasci automobila bili prestali. Izgledala je preplašena. Sad se već činilo da je duboka noć. odjeci muzike postajali su redi. „Alberto". kucnuo je naš čas. ni jedan mladić se više nije naginjao kroz prozor. nije li svet naš? Bila je to. veselo mašući rukama. Marta je osetila kako joj se steţe srce. Naglo je prošla senka ispred prozora. koja se u međuvremenu povećala i mogli su se već razaznati svi njeni arhitektonski detalji . promrmljao je čovek. moţda je to sve bio plan proračunat da istisnu nju. S vremena na vreme. Ona će bez sumnje stići na slavlje pre nje. sudbina. „Na ovim donjim spratovima prolaze oronule starice. sanjala od detinj-stva. Prozori su se gasili jedan za drugim. Dole ju je čekala prilika. retki su bili još upaljeni prozori na poslednjim spratovima. neće stići na vreme na slavlje. Bio je gotovo potpuno mračan. prilično otmenu. pruţajući ruke." „Kakva je bila?" rekao je on ne podiţući oči sa novina.

97 . dole.„Postoji prednost". I popio je još jedan gutljaj kafe. primetila je ţena. rekao je on. odmahujući glavom. pošto je nekoliko trenutaka osluškivao. „što ovde." „Ovoga puta ni to". bar moţemo čuti udarac kad padnu na zemlju.

apsurdno. našao je svog prvog pravog učitelja. Ne ţelimo. godine bio je novinar u listu Korijere dela sera i do kraja ţivota nije napustio ni novinarstvo ni tu izdavačku kuću. alegorično. niti se zalaţemo za neku Bucatijevu apsolutnu originalnost. prvniku. Od 1928. magijsko. B 98 . Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Hteli bismo samo da kaţemo da svako poređenje moţe da bude samo vidljiv znak kontakta s istom strujom mišljenja. Kad je završio srednju školu.. ali bez imalo sklonosti. ljudi se osećaju obaveznim da nabroje gomilu indikacija koje bi trebalo da nam pomognu da razumemo njegov stil i nadahnuće. metaforično. kao da bez toga ne bismo mogli da se snađemo. gotično. zagonetno. * * * Dino Bucati potiče iz porodice s čvrstim moralnim i društvenim tradicijama (otac mu je bio profesor međunarodnog prava na univerzitetu u Paviji). Kao učenik klasičnog liceja Prini u Milanu. metafizično. bar za one koji vole da u spoljnim događajima nalaze psihološke korene tolikih „ličnosti" savremene literature. barokno.. ţeleo je da upiše studije knjiţevnosti. pominje se veliki broj autora koji su. enigmatično. naravno. moralistično. koja valjda i ne postoji bez korena u univerzalnim strukturama ljudskog duha. ali stalno boravište porodice je Milano. godine u staroj porodičnoj kući u planinskom mestu Beluno.. nezavisno od nekog eksplicitnog međusobnog uticaja. vradţbinsko. Njegov ţivot je tekao linearno. kako je voleo da kaţe. Spisak je toliko dugačak da prelazi u pleonazam: simbolično. od Gogolja do Kiplinga. kojom su se nadahnuli pisci međusobno slični. tako da mu diploma. Hamsuna. iz poštovanja prema ocu. Isto tako. mogli uticati na Bu-catijevo stvaralaštvo: od Kafke do Poa. oktobra 1906. groteskno. izabrao je prava.MAGIJA SVAKIDAŠNJICE ucatija prati čudna sudbina: kad god se govori o njegovim knjigama. Rođen je 16. Mana. da osporavamo opravdanost svake od ovih asocijalcija. elegično. nadrealno. misteriozno. nikada nije posluţila. uznemirujuće. dvosmisleno. Meterlinka. kada ju je najzad dobio. u profesoru knjiţevnosti koji ga je naučio da otkriva u svakom obliku duboka značenja i odnose.. pesimistično. više ili manje direktno.

o bilo mi je jasno da ću tu knjigu morati da pišem celog svog ţviota i da je završim tek pred smrt rekao je u jednom intervjuu 1966. da neka novinarska iskustva mogu predstavljati izraziti doprinos umetničkom izrazu. i to je ovako objašnjavao: Novinarstvo za mene nije drugo zanimanje. međutim. koja je u roku od nekoliko godina prevedena na više jezika i izazvala mnoga odobravanja. Paskal. Dalje. postoji jedan veliki tekst koji je konstantno inspirisao Bucatija. Ovakav stav bio je oblik poštenja prema samom sebi. i pravio šale o ljudima koji tvrdoglavo čitaju nemoguće tekstove kao da hoće. onemogućavao mu je da izneveri sopstveni stil i senzibilitet. Kad sam je pisa. nego jedan aspekt mog zanimanja. moţe da naškodi piscu. bila umerena. Sve to primećujemo kad čitamo njegove priče. Novinarstvo mu je omogućilo da izbliza upo zna stvarnost rata. ako je reč o dobrom novinarstvu. Danas se ovaj roman smatra jednim od klasičnih dela svetske fantastike. Sledeće knjige doprinele su učvršćivanju slave Dina Bucatija kod šire publike (jer ona je u početku bila . godine dobio najugledniju italijansku knjiţevnu nagradu „Strega". Konrad. novinarstvo mu je omogućilo da mnogo putuje. Priznanja su. Mislim. gde tolika ljudska osećanja dostiţu maksimum intenziteta. Šnicler. Knjiga je probudila prilično interesovanje i radoznalost kritike kao delo mladog početnika. dve godine kasnije njegov drugi roman. gotovo da nije ni primećen. Otvoreno je izjavljivao da čita samo ono što ga zabavlja i interesuje. godine. s druge strane je već počinjala igra upoređivanja i povezivanja s drugim autorima. Tajna stare šume (II segreto del Bosco Vecchio). godine objavljivanjem romana Barnabo s planina (Baranbo delle montagne). Man. Uspeh je došao objavljivanjem treće knjige. pričamo o duhovima. Dostojevski. I ne vidim kako bavljanje novinarstvom. Po. Tatarska pustinja (II deserto del Tartari). novinarstvo ga je prisililo da gleda dalje od površnosti jedne vesti u novinama. Kipling.elitna). koje nisu golo 99 . Uvek veoma rezervisan. jer dok je s jedne strane podvlačena pojava značajnog literarnog „slučaja". Dikens. povodeći se za nekim pomodnim trenutnim ukusom. Mnogo je drţao do te aktivnosti. Ipak. naprotiv. Optimum u novinarstvu podudara se s optimumom u knjiţevnosti. zna se da je imao slabost prema „crnoj" literaturi. Da li je. raznovrsni ineiscrpni izvor koji mu je pruţala njegova novinarska profesija. Jedino što je pominjao bila je njegova prva mladalačka lektira (što je moţda i najznačajnije).Bucatijeva knjiţevnička aktivnost počela je 1933. i nikada nije voleo da se razmeće znanjima i citatima. Dino Bucati je ispoljavao izvestan prezir prema učenom ali sterilnom intelektualizmu. a mnogo godina kasnije Bucati ga je proglasio knjigom svoga ţivota. Za zbirku Šezdeset pripovedaka Bucati je 1958. misterijama. govorio je da zapadnu u mentalnu komu u nadi da će to doneti ko zna kakve plodove kad se probude. mogućno reći nešto i o njegovom kulturnom formiranju. pored ovih opštih biografskih podataka. Međutim. Cvajg.

on je neosetljiv prema artističkoj prozi koja bi ga odnela u formalnu apstrakciju. kako je rekao. od vizionarskog do realistično grotesknog. i pomoći mu da stekne predstavu o jednom piscu koji je. Zatim je primećeno kako ta prividne neizbrušenost ima jednu veoma efikasnu funkciju. sa svim njenim mnogostranostima i šarolikostima. 100 . kao malo ko. intimni autorov svet uvek interve-niše preobraţavajući stvarnost kako bi bolje otkrio njena skrivena značenja..zbog preteţno fantastičnog karaktera mojih spisa i odsustva eksplicitne „društvene angaţovanosti". on mora da plati cenu za tu svoju autonomiju. umeo od svojih alegorija da napravi duboku i uznemirujući pesničku istinu. zasnovan na posebnoj tehnici poznavanja stvari . koju je dve godine pred smrt priredio sam pisac. u potpunosti je ispoljena u pripovetkama koje omogućavaju piscu da na ograničenom prostoru. i prhvata to s vedrinom: . otaljavši ih na brzinu da bi odmah prešao na nešto drugo. autor libreta za opere i izuzetan slikar. Ĉinjenica je da me. on je bio pe-snik. pored toga što je bio prozni pisac i novinar. u određene šeme. O Bucatijevom jeziku izrečena su razna mišljenja.dolazi upravo od uţurbanosti te njegove mašte koja je uvek u pokretu i uvek ţeljna da smisli neku novu situaciju. Ipak. jedno moţemo priznati: Bucati nije čisti stilista.za razliku od romana u pravnom smislu . Unutrašnji svet autora pokazuje ovde svoju vitalnost i bogatstvo. Knjiţevni izraz nastaje u njemu iz snaţnog psihološkog aparata . na ivicama tipične italijanske literalne struje.. Glavno Bucatijevo oruđe je bogatstvo imaginacije. u nadi da ću upoznati ljude s najboljim što sam napisao.. priču.koji je. mene su uvek smatrali čove-kom koji je pomalo izvan igre. dobijajući od priče do priče sasvim različite tomove. Koliko je njegov unutrašnji svet sloţen. Naravno. evocira bezbrojne odjeke na koje u njegovoj duši nailazi jedna egziste ncijalna stvarnost koja ga neprestano iznenađuje i oduševljava.. Njegova vizija sveta suviše je bogata i mnogo oblična da bi se uklopila u određenu struju. a ono što on ţeli su jasno uokvireni sadrţaji. egzemplarni katalog Bucatijevih pripovedaka koje će našem čitaocu pokazati do kakvog je savršenstva i dubina dospeo Dino Bucati. prema priči ili dugoj priči . recimo. u Francuskoj i Nemačkoj mnogo više cene. Ovaj izbor napravljen je iz Bucatijeve knjige La boutique del mistero. U početku je autoru prebacivana izvesna nemarnost. dakle. Njegova mašta je neiscrpna. Moţda Bucatijeva sklonost prema fragmentu. pouku.registrovanje događaja.koji i pred najjednostavnijim detaljem izaziva viziju. * * * Bucatijeva sklonost ka fantastici. Ovo je. pokazuje i Bucatijeva mnogostranost. od lirskog do naučnofantastičnog. dramaturg. rekli bismo. kao mana ili bar ograničenje njegove proze.

podudara se s njenim tokom. i obrnuto. dovoljno je da se setimo priče Sedam glasnika. ponekad stoje u kontrapunktu prema ispričanim situacijama. u izboru ambijenata i situacija. Borhesova strast prema nabrojanji-ma i prema matematičkim progrsijama moţe se naći i kod Bucatija. dosadno i opsesivno.Međutim. Ako bismo hteli da sintetizujemo stilističku raznovrsnost Bucatijeve proze. a opet se ne nameće svojom originalnošću. međutim. * * * Ako se vratimo uzorima. obavezan i najznačajniji je svakako Kafka. bogat poređenjima. postoji viiše analogija u atmosferi i stilu. Kao analogije. Bucati je otvoren prema razumevanju bliţnjeg. Pored afiniteta ledene i stavične atmosfere i izmicanja stvarnosti. mogli bismo odrediti dva osnovna pola koji utiču jedan na drugi. moţda je najzanimljivija zajednička tačka čuvena Kafkina priča Metamorfoza u kojoj je naturalistički opisan apsurd. Povezivanje Kafke i Bucatija nije neopravdano. Dok je Kafića pisac totalne zebnje stalno progonjenih i optuţenih pred nekim tajanstvenim sudom. originalan je. To je već opšte mesto. Njegov stil je problem. 101 . on poseduje izuzetnu stilsku okretnost koja mu omogućava da svoj jezik identifikuje s potrebama situacije koju opisuje i zavisno od izabranog ugla. metafora se moţe naglo pojaviti da bi nekoj sasvim običnom slici dala širu i originalniju perspektivu. to. Paralela ipak ostaje. i razlike su velike i očigledne. Dok je Kafka zatvoren u svoju čauru bola. ubeđenje da postoji značajna simetrija u događajima koji su na izgled različiti i daleki. jer na izgled ne predstavlja nikakav problem. u svoj svet neizbeţne patnje. Ponekad se ta dva oblika isprepliću. u stavu prema stvarnosti. jer ne sledi ni jedan manir. Srođen s materijom naracije. Međutim. ali kao sva opšta mesta ima u sebi neke istine. Tu je zatim paţnja prema koincidencijama i prema tajnim odnosima među stvarima. po jednoj šemi koja je česta na Bucatijevim stranicama. moţda je isto tako zanimljivo uporediti Bucatija s jednim drugim piscem. ljubavi i iskrenog učeća u ţivotu i svim njegovim manifestacijama. razgovorno svakodnevni i metaformični. hladan i objektivan opis moţe funkcionalno prethoditi otvaranju neke tajanstvene dimenzije. Bucati je pisac milosrđa i nade. Bucatijev opis mitskog „kolumbara" mogao bi se pojaviti na nekoj stranici Borhesovog Priručnika fantastične zoologije. slikama. koja će se bez odudaranja uklopiti u pripovedačko tkivo. nije dovoljno da odmah jednog od njih proglasimo podloţnim onom drugom. I tu se javljaju mnoge zajedničke tačke. Argentincem Horheom Luisom Borhesom (Jorge Luis Borges).

......5 Napad na veliku povorku......123 Hodnik velikog hotela .. Pred smrt je doţiveo poslednji veliki uspeh knjigom Teške noći (Le notti difficili)..........131 Sećanje na pesnika............... zbirkom razmišljanja i fantazija o ţivotu.....168 Ajfelova kula.....162 Začarani sako.... januara 1972.....................136 Kolumbar ................... poverljivo gospodinu direktoru ...142 S trogo.115 Sveci..... Na srpski jezik prevedeni su njegovi romani Jedna ljubav i Tatarska pustinja.............100 Miševi....74 Nešto što počinje na L................. SADRŢAJ Sedam glasnika.... * * * Dino Bucati je umro u Milanu....82 Ratna pesma......94 Nešto se desilo.....................Svakako..............................33 Ipak kucaju na vrata........107 Bolesni tiranin.... dok kod Bucatija.......................55 Ogrtač................... Borhes je lucidniji i ironičniji u svojim eruditnim igrama............ stilske razlike su izrazite................ ..................... koji je više pripovedač nego istraţivač.............192 102 ................ 16.... i srce i ţivci učestvuju u tkanju priče...........151 Grbe u vrtu .177 Devojka koja propada ......12 Sedam spratova......185 : MAGIJA SVAKIDAŠNJICE ............ godine u šezdeset šestoj godini ţivota....

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful