You are on page 1of 15

SADRAJ

-UVOD
-1.NASTANAK ZEMLJITA
-2.ZAGADJENJE ZEMLJITA
-2.1 IZVORI ZAGAENJA ZEMLJITA
-2.2 NAINI I VRSTE UGROAVANJA I ZAGAIVANJA
ZEMLJITA
-2.3 ZAGAENJE ZEMLJISTA OTPADNIM MATERIJAMA
-2.4 ZAGAENJE ZEMLJISTA TEKIM METALIMA
-2.5 ZAGAIVANJE ZEMLJITA TALOENJEM
ZAGAUJUIH MATERIJA IZ VODE
-2.6 ZAGAIVANJE ZEMLJITA POSREDSTVOM
ZAGAENE VODE
- 2.7 ZAGAIVANJE ZEMLJITA PRI POLJOPRIVREDNOJ
PROIZVODNJI
-3. OTPAD
- 3.1OBRADA INDUSTRIJSKIH OTPADA
-3.2 OBRADA I DEPONOVANJE VRSTIH OTPADA IZ
NASELJA
-4.NAJOPASNIJI ZAGAIVAI
-5.ZAKLJUAK

Zabrinutost zbog zagaenja zemljita potie prvenstveno iz zdravstvenih razloga, zbog


direktnog kontakta sa kontaminiranim zemljitem, isparenja tih kontaminenata, kao i
zbog zagaenja povrinskih i podzemnih voda. Mapiranje lokacija zagaenog zemljita je
veoma vremenski i novano zahtevan zadatak, koji ukljuuje hidrologiju, geologiju,
hemiju kao i odreeno kompjutersko znanje.

UVOD
Zemljite je osnovni deo svakog ekosistema. Plodnost zemljita je sposobnost zemljita
da biljke snabdeva vodom, mineralnim supstancama i naravno kiseonikom. Pored toga
to od osobina zemljita zavisi koliko e biljke u procesu fotosinteze proizvesti organskih
materija i to se u njemu odvija razlaganje istih, ono slui i kao stanite mnogim ivim
organizmima. Promene fizikih, hemijskih i biolokih osobina dovode do smanjenja
plodnosti zemljita i mogu uticati na funkcionisanje celog ekosistema.
To se moe pokazati na primeru lanca ishrane, kada neka jestiva biljka raste u zemljitu
koje je zagaeno npr. tekim metalima. Te biljke ovek i ivotinje unose kao hranu u
organizam, ne razmiljajui gde je ta biljka rasla i pod kojim uslovima. Sve to moe
ostaviti posledice u organizmu na krae ili due vreme, zavisno od vrste zagaenja.
Teki metali najee dospevaju u zemljite preko atmosfere. Kada metali dospeju u
zemljite poinje proces zakiseljavanja pri emu dolazi do vee pokretljivosti jona
metala, a samim tim i do njihovog akumuliranja u biljkama. Ako je , recimo, pH <6,5 u
zemljitu se poveava pokretljivost kadmijuma, za pH < 5,5 poveava se pokretljivost
kod nikla, mangana, kobalta i aluminijuma, a za pH < 4 i kod olova i bakra.
Bakar je neophodan za rast biljaka, ali je veoma tetan u poveanim koncentracijama.
Olovo se taloi u ljudskim kostima, kadmijum moe biti kancerogen.
Jedan od izvora zagaivanja zemljita je i poljoprivreda. Zemljite se zagauje direktim
unoenjem hemijskih sredstava. Pesticidi se ukljuuju u lanac ishrane i dolazi do
njihovog nakupljanja u pojedinim tkivima. Prvo dolazi do nagomilavanja pesticida u
biljkama i zastupljenost im je razliita u razliitim delovima biljaka, a to zavisi od vrste
biljaka i pesticida. Kasnije, preko biljaka, ti pesticidi dospevaju do oveka.
U industrijskim gradovima dolazi do pojave kiselih kia to dovodi do unitavanja
zelenog pokrivaa,a i materijalnih dobara. Teko je obnoviti zemljita koja su zagadjena
kiselim
kisama.
Cesto se preko zagadjenog zemljista zagadjuju povrsinske i podzemne vode, sto je bio
razlog za zatvaranje mnogih korisnih bunara. Narocito u poljoprivrednim regionima zbog
povecanog koriscenja hemijskih sredstava. Kada se zagade povrsinske vode lako dolazi
do pomora akvaticnog sveta na tom mestu, a kod tekucih voda i nizvodno.
A tu su i deponije. Kod nas u Srbiji je mnogo divljih deponija, a mogu se sresti i pored
puta, reka ili slicno. Dobro organizovana deponija zahteva ukljucivanje opstine i
odvajanje vece kolicine novcanih sredstava. Preko deponije se pored zemljista zagadjuju i
podzemne vode raznim organsikim i neorganskim jedinjenjima, procednim vodama itd.
Dolazi i do zagadjivanja atmosfere raznim gasovitim jedinjenjima, kada dolazi i do
sirenja neprijatnih mirisa. Kod divljih deponija je cesta pojava glodara koji su prenosioci
raznih
zaraza.
Mere zastite, ukratko, podrazumevaju smanjenje upotrebe zagadjujucih materija u
poljoprivredi, dobro organizovanje deponija, zasadjivanje biljaka koje su u stanju da
upijaju zagadjujuce materije, pa i otrovne. Na primer, ljubicica moze da zivi u zemljistu

bogatim arsenom. I slicne druge akcije koje imaju za cilj ocuvanje zemljista. Za sve ovo
je potrebna dobra volja drzave, koja u nasem slucaju jos uvek nije spremna na takve
poduhvate, a nema ni osnovne zakone vezane za zastitu zivotne sredine. Da nije zalosno
bilo bi smesno, ali tako je.

Kontaminacija zemljita (zagaivanje zemljita) je izazvano prisustvom ksenobiotika


(delo ljudskih ruku), hemikalija kao i svih promena u prirodnom okruenju tla. Ova vrsta
zagaenja obino potie od kidanja podzemnih rezervoara, primene pesticida , filtracije
zagaene vode u slojeve zemljita, eksploatacije ulja i nafte, dopiranjem otpada sa
drugih povrina ili direktnim uticajem industrijskog otpada. Zagaujue hemikalije su
najee nafta, ugljovodonici, rastvarai, pesticidi, olovo, kao i drugi teki metali. Pojava
ovog fenomena je povezana sa stepenom industrijalizacije kao i sa intenzitetom upotrebe
hemikalija.
Nastanak zemljista
Zemljita predstavljaju smesu organskog I neorganskog materijala.estice koje je ine
kreu se od koloidnih,koje su jako vane za kavalitet i osobine zemljita.do razmera
grubih disperzija.U sastav zemljista ulaze organske I neorganske materije ,voda I
gasovi.Sve ove komponente su u stanju dinamike ravnotee.
Zemljite je sredina koja neposredno uestvuje u razvoju ivog sveta na Zemlji jer prua
niz hranljivih materija biljkama,a one kroz lanac ishrane,I ivotinjama.
Zemljite je osnova poljoprivredne proizvodnje, a time i opstanka ljudskog
roda.Predstavlja inzvaredno znaajno prirodno dobro ali koje se stvara i obnavlja veoma
sporo.Da bi se formirao sloj zemljita debeo 2 do 3 cm, potrebno je 200 do 1000 godina.
Zemljite je jedan od osnovnih preduslova ivota na zemlji.Ono utie I na razvoj
celokupne civilizacije jer je izvor mnogih minerala,mikroelemenata,,energije,kompletne
biocenoze na zemlji..Medjutim zemljite se sve vise smanjuje I degradira emu doprinosi
njegovo zauzimanje I pretvaranje u neprirodno zemljiete.
Istraivanjem se konstatovalo da u izvore zagadjenja zemljita spadaju zagadjivanja iz
vazduha(emisije iz tehnoloskih procesa emisije usled sagorevanja fosilnih goriva,kao I
emisije iz saobracaja) ,zagadjivanje otpadnim vodama(otpadne vode iz tehnoloskih
procesa,otpadne vode iz domainstva,vode zagadjene usled poljoprivredne
delatnosti,komunalne vode),zagadjivai prisutni u tekuoj I podzemnoj vodi zagadjuju
zemljita sa kojima je ta voda u dodiru.Zagadjivanje vrstim otpadom(otpad iz procesa
industrijske proizvodnje,komunalni otpad,kao I otpad koji nastaje u procesu
poljoprivredne proizvodnje).
Kada uzronici dospeju u zemljite na bilo koji nain njihova dalja sudbina zavisi od niza
fizikih,hemijskih I biolokih faktora ciji se uticaji prepliu.Vrlo je vaan oblik jedinjenja
u kojim se ovi zagadjivai nalaze,kao I osobine samog
zemljita(vegetacija,obrada,klimatski uslovi)
U faktore zagadjenja spadaju jos I moderna obrada,osiromaenje biljnog
fonda,povrinska I dubinska eksplatacija mineralnih I energetskih resursa,prekomerno

navodnjavanje I drugi brojni faktori. Priroda I tehnologija radnih procesa I operacija na


dosadanjem nivou tehnike neadekvatna je u odnosu na potrebe zatite ivotne
sredine.Posle ovako rizicnih vrsta zagadjenja ostaju samo neravne ,bioloki sterilne
povrine.Dolazi do degradacije velike povrsine zemljita.
Zemljite ili tlo predstavlja posebnu prirodnu tvorevinu koja obuhvata vrst povrinski
sloj Zemlje, karakteristian za biosferu. Nastaje kao rezultat dejstva klimatskih (naroito
temperature, vode, vazdunih strujanja i Zemljine tee) i drugih fizikih faktora i ivih
organizama na geoloku podlogu Zemlje (stene). Od ivih organizama, u procesu
stvaranja zemljita naroito su znaajni biljni organizmi, kao i ivotinje. Ostaci uginulih
organizama u razliitim fazama razgradnje i mineralizacije ulaze u sastav zemljita. Na
taj nain ono istovremeno predstavlja i product aktivnosti ivih bia i ivotnu sredinu,
odnosno specifian kompleks ekolokih faktora (edafski faktori). Ovaj sloeni system
obuhvata sve tri faze- vrstu, tenu i gasovitu. Zemljite je veoma znaajno za ive
organizme i oveka. Kao i vazduh i voda, i zemljite u osnovi spada u obnovljiva
prirodna bogatstva. Ali, s obzirom na ogranienu ukupnu koliinu I izuzetno spor proces
nastajanja, kao i neprekidno zagaivanje i neracionalno korienje od strane oveka,
zemljite ipak treba smatrati ogranienim, odnosno neobnovljivim prirodnim bogatstvom.

2.ZAGADJENJE ZEMLJITA
2.1 IZVORI ZAGAIVANJA ZEMLJITA
Kada govorimo o potencijalnim izvorima i o nainu zagaenja zemljita onda to
zagaenje moe dospjeti putem :
1. Zagaenja iz vazduha, atmosfere emisije iz tehnolokih procesa, emisije usled
sagorijevanja fosilnih goriva, stambenih zgrada, emisije uslijed izduvnih gasova
automobila, emisije uslijed sagorijevanja biomase, uma i td. Zagaivai u obliku gasova,
para, aerosola, praine dospijevaju na povrinu zemlje spiranjem sa padavinama, a
aerosoli i estice direktno sedimentacijom.
2. Zagaenja iz otpadnih voda - otpadne vode iz tehnolokih procesa, otpadne vode iz
domainstva, vode zagaene uslijed poljoprivredne djelatnosti i td. Zagaivai prisutni u
tekuoj i podzemnoj vodi zagauju zemljita sa kojima je ta voda u dodiru.
3. Zagaenja vrstim otpadom iz privrede, domainstva i poljoprivrede to predstavlja
jedan od najznaajnijih naina zagaenja.
Kada zagaivai dospiju u zemljite na bilo koji od navedenih naina, njihova dalja
sudbina zavisi od niza fizikih, hemijskih i biolokih faktora iji se uticaji isprepliu.Vrlo
je znaajan oblik jedinjenja u kome se ovi
zagaivai nalaze, zatim je tu i vrlo vaan faktor osobine samog zemljita (vegetacija,
obrada zemljita, klimatski uslovi i td).
Glavnu stetu zemljistu nanose zagadjenje tla i vazduha, erozija, salinizacija, prekomerna
urbanizacija i poplave, a za njegovu zastitu ne postoji zajednicka strategija Sveta, iako ti

problemi svakog dana poprimaju sve vece razmere, i neposredno prete unistenju zivota
na Zemlji.
U Italiji je, na primer, 45 procenata obale izbetonirano, za Spaniju narocit problem
predstavlja isusivanje tla, a kada su u pitanju zemlje istocne Evrope na njihovim
teritorijama izrazena je erozija tla, 35 procenata zemljista Poljske je preterano kiselo, a u
40 procenata litvanskog zemljista zabelezena je visoka koncentracija teskih metala.
Opasnost za svet danas predstavlja gubitak agro-biodiverziteta i to, pored ostalih faktora,
zbog upotrebe pesticida, pa cak i djubriva. Upotreba pesticida i djubriva u
poljoprivredom, zagadjivanje tla otpadom i iz atmosfere samo su neki od akutnih
problema s kojim se suocava Svet.
Poslednjih godina kao veoma opasan neprijatelj zemljista pojavile su se takozvane kisele
kise.Smatra se da je poslednjih godina natopljeno preko 10 miliona hektara u Evropi i
Severnoj Americi.Na ovim povrsinama znacajno su umanjeni poljoprivredni prinosi,
doslo je do katastrofalnog susenja suma i ozbiljne ugrozenosti zivota sveta u jezerima.
Erozija zemljista predstavlja ispiranje i odnosenje najsitnijih i najplodnijih cestica iz
rastresite podloge.Erozija zemljista je prirodan proces koji se moze ubrzati
nekontrolisanom secom suma i pogresnim koriscenjem zemljista.Usled ovakvih postupka
cesto dolazi do ubrzane erozije, koja je veoma ozbiljan i ponekada nepovratan process.
Osnovni razlog zbog koga se gubi i smanjuje prostranstvo obradivih povrsina je, pre
svega erozija, zbog koje se godisnje prakticno gubi 25.000 hektara samo na tlu Srbije,
dok u svetu se smatra da erozija godisnje pojede vise od 50 miliona hektara, a ponekada i
mnogostruko vise.
Borbu sa erozijom i bujicnim poplavama treba shvatiti ozbiljno, jer su u pitanju stete
ogromnih razmera.Srbija spadaju u red zemalja koje su veoma ugrozene erozijom.Ovo
najbolje potvrdjuju cinjenice da su mnogi nasi krajevi potpuno stali bez rastresitog
pokrivaca.Kao faktor koji bi trebalo ovo da spreci, jedan deo odgovorosti snose i mnogi
objekti za odbranu od bujicnih poplava i erozije, koji su izgradjeni, pre vise od cetrdeset
godina, i sa danasnjeg aspekta imaju neadekvatne konstrukcione elemente za zastitu, i
sprecavanje erozije.

2.2 Naini i vrste ugroavanja i zagaivanja zemljita


ovek svojim aktivnostima neprekidno smanjuje ukupnu povrinu zemljita. Ovo se
naroito odnosi na poljoprivredno zemljite koje postaje sve ugroenije. Osnovne
ovekove aktivnosti koje najvie degradiraju tlo u prvom redu se odnose na irenje
gradova, izgradnju industrijskih kompleksa i saobraajnica i deponovanje otpadnog
materijala.
Velike povrine zemljita izloene su intenzivnom procesu erozije. Erozija nastaje
kao posledica see uma, raznih graevinskih i hidrotehnikih zahteva itd. Sve vee
korienje hemijskih sredstava u poljoprivredi (mineralnih ubriva, raznih sredtava za
zatitu bilja, odnosno pesticide, deponovanja vrstih otpadaka itd.) dovodi do znatnog
zagaivanja poljoprivrednog zemljita.
Jedan od znaajnih faktora ugroavanja zemljita predstavljaju i otpadne vode,
kojima razne tetne materije dospevaju u zemljite. Sve vee zagaivanje vazduha takoe

deluje na pogoravanje kvaliteta zemljita. Kao posledica intenzivnog procesa


aerozagaivanja obino najpre strada vegetacija, a potom i samo zemljite. Ovim putem u
zemljite dospevaju i znatne koliine radionuklida. Korienje ruda, naroito iz
povrinskih kopova, predstavlja ozbiljnu opasnost za plodna poljoprivredna zemljita.
Velike deponije rudne I industrijske jalovine, kao i intenzivan process industrijalizacije,
ugroavaju i neprekidno smanjuju postojee obradive povrine.
Prema vrstama oteenja, ugroena zemljita se dele na etiri osnovne kategorije:
- jalovine, odnosno zemljini materijal nastao nasipanjem ili deponovanjem materijala iz
rudnikih ili industrijskih pogona;
- flotacioni materijal, koji obuhvata rastvorene i nerastvorene materijale nataloene
radom reka, zajedno sa otpadnim industrijskim vodama;
- urbano i industrijsko zemljite, koje vie ne slui poljoprivrednoj proizvodnji;
- aerosedimenti, odnosno estice organskog i neorganskog porekla, dospele vazdunim
strujanjem i atmosferskim talozima.
Meu najznaajnije zagaujue materije zemljita ubrajaju se sumporni gasovi,
oksidi azota, olovo, cink, bakar, aldehidi i dr. Pojava kiselih kia i suenja uma
predstavlja ozbiljnu opasnost za umske i poljoprivredne ekosisteme i samo zemljite.
Posebnu opasnost za zemljite, naroito u zoni veih saobraajnica, predstavljaju i
izduvni gasovi motornih vozila.

2.3 Zagaivanje zemljita otpadnim materijama


Razliite vrste otpadnih materija, kojih u poslednje vreme ima sve vie, ozbiljno
ugroavaju zemljite. Efekti dejstva raznih zagaujuih materija umnogome se razlikuju,
to zavisi od njihove koliine, porekla i hemijskog sastava. S obzirom na posledice,
otpadne materije se mogu grupisati na razliite naine. Prema poreklu i sastavu mogu se
podeliti na sledee kategorije:
- razgradivi otpaci organskog porekla, preteno iz poljoprivredne proizvodnje,
- sagorivi organski otpaci koji nisu podloni brzom raspadanju (hartija, koa, guma,
drvo, tekstil),
- neorganski nesagorivi otpaci (staklo, metal, keramika),
- ostaci spaljivanja raznih vrsta sagorivih materija (ljaka, pepeo, zgura),
- kabasti predmeti (stari automobile, ambalaa, odbaeni graevinski materijali),
- ostaci procesa preiavanja voda i gasova (talog, mulj, vrsti otpaci),
- vrsti otpaci iz hemijske industrije (razna hemijska sredstva, boje, deterdenti),
- otpaci od preraevine ruda (jalovina, ljaka, ugljena praina).
Poseban znaaj u zagaivanju zemljita i ivotne sredine imaju razne vrste industrijskog
otpada, kao i radioaktivni otpaci, ije se koliine neprekidno poveavaju. Ogroman broj
hemijskih supstanci sve vie optereuje zemljini prostor. tetno dejstvo na kvalitet
zemljita imaju i deponije pepela, jalovine, ljake, zatim raznovrsni toksini materijali
koji se koriste u industriji i poljoprivredi: lakovi, boje, pesticide, herbicidi, mineralna
ubriva. Posle korienja ugja, nafte, zemnog gasa, gvoa i drugih mineralnih sirovina
peostaju znatne koliine otpadnih materijala. Razni sintetiki materijali, koji se ne
razgrauju, predstavljaju veliku opasnost za ivotnu sredinu i zemljite.

Danas ovih elemenata ima daleko vie u poljoprivrednom zemljitu, iako ih u matinom
supstratu na kome je zemljite formirano nije bilo u takvom sadraju. Uzrok tome je sve
vei broj industrijskih postrojenja. Sve je vie topionica metala i termoelektrana iz ijih
dimnjaka izlaze velike koliine pojedinih metala u vidu gasova, gari, dima.
Svi oni, najee padavinama, dospevaju u zemljite zagaujui ivotnu sredinu i
unitavajui vegetaciju.
Pored dospevanja tekih metala u zemljite matinog supstrata, od koga se ono i obrazuje
tokom pedogeneze, i drugi izvori njihovog unoenja moraju se imati u vidu. Industrijska
postrojenja zagauju vazduh tekim metalima, a samim tim zagaenje se prenosi na
zemljite i vodu. U blizini topionica za preradu metala i termoelektrana neretko se
primeuju oteenja biljaka i zemljita.
Znatan deo tekih metala dospeva u zemljite primenom hemijskih sredstava u
industrijskim i poljoprivrednim procesima. To su na primer olovo (Pb), iva (Hg), nikl
(Ni) i arsen (As). Izvori unoenja tekih metala u zemljite mogu da budu i neka
mineralna ubriva i pesticidi. Mnogi teki metali unose se sredstvima za zatitu biljaka, a
gradsko smee (komunalni otpad) se sve vie pominje kao potencijalni izvor ovih
elemenata.
Do danas je u biljnim tkivima utvreno prisustvo oko 70 elemenata. Opravdano je
pretpostaviti da se u njima nalazi svih 88 elemenata koji prema dosadanjim saznanjima
uestvuju u izgradnji Zemlje. Njihova zastupljenost u biljkama je razliita i zavisi od
unutranjih i spoljanjih inilaca.
Elementi koji ulaze u sastav biljaka nemaju isti znaaj. Neki su neophodni jer bez njih
biljke ne mogu normalno da zavre svoj ivotni ciklus, drugi mogu da deluju
stimulativno, dok jedna grupa elemenata, posebno teki metali, pri veim
koncentracijama deluju toksino na biljke.

2.4 Zagaivanje zemljita taloenjem zagaujuih materija iz vazduha


Velike koliine zagaujuih materija dospevaju iz vazduha i tokom vremena taloe se na
povrini zemljita. Ovaj proces je naroito izraen u blizini velikih industrijskih centara,
ali se zagaujue materije vazdunim strujanjima esto prenose i na znatnija odstojanja.
Industrijska postrojenja, pre svega termoelektrane i hemijska industrija, proizvode
ogromne koliine otpadnih materija, od kojih su mnoge toksine za iva bia. Meu ovim
materijama nalaze se velike koliine ai i pepela. Posredstvom vazduha te materije
dospevaju u okolno zemljite i u vode. Posebnu opasnost po ivi svet predstavljaju
otpadne materije iz hemijske industrije. Lancima ishrane, odnosno mreom lanaca
ishrane, one dospevaju u okolne ekosisteme i zemljite i izazivaju razne kumulativne i
toksine efekte (teki metali, pesticide..)

2.5 Zagaivanje zemljita posredstvom zagaene vode

Mnoge zagaujue materije putem atmosferskih padavina, ispiranjem zemljita ili renim
tokovima dospevaju i do udaljenijih podruja od mesta nastanka. Zagaujue materije,
meu kojima ima i toksinih, esto se nagomilavaju delujui toksino na sav ivi svet.
Mnoge od njih putem navodnjavanja dospevaju u poljoprivredna zemljita. Prilikom
isparavanja vode dolazi i do znatnog nagomilavanja ovih materija, to poveava njihovu
koncentraciju. Plavljenjem zemljita zagaujue materije dospevaju u mnoge nezagaene
ekosisteme.

2.6 Zagaivanje zemljita pri poljoprivrednoj proizvodnji


Korienjem mineralnih ubriva, u zemljite se unose najznaajniji mikroelementi: azot,
fosfor i kalijum u obliku soli, ime se znaajno utie na poveanje prinosa kultura. Iako
biljke koriste velike koliine tih ubriva znatan deo ostane neutroen.ukoliko se ove
koliine ne iskoriste ni tokom narednih sezona, one esto ostaju trajno vezane u
zemljitu. Katkada putem vode dospevaju u dublje slojeve Zemlje, gde u obliku nitrata
mogu opasno da zagade i podzemne vode. Stoga prekomerna upotreba mineralnih
ubriva, a takoe i pesticide, predstavlja ozbiljnu opasnost za zemljite i ivi svet.
Nestruna primena moe usloviti i zakiseljavanje zemljita (sva ubriva su fizioloki
kisela), kao i zagaivanje povrinskih voda. Posebnu opasnost po zemljite i ivi svet
predstavlja prekomerna primena pesticide, jer su oni toksine materije.

3. Otpad
Sa razvojem civilizacije otpad postaje sve vaniji problem. Samo u Velikoj Britaniji se
godinje baci oko 70 miliona tona otpada godinje, to iznosi vie od tone po glavi
stanovnika. Otpad je zagaiva vazduha, vode i zemljita. Za ljude, otpad koji se gomila
predstavlja opasnost po zdravlje, ne samo time to pojedine vrste otpada trule, ve i zato
to predstavlja izvor hrane za pacove, buve i druge prenosioce zaraznih bolesti. Otpad
uzrokuje tzv. ambijentalno zagaivanje jer rui okolinu i neprijatno mirie.
Zagaenost zemljita tekim metalima nije lako utvrditi i razlikuje se kod razliitih tipova
zemljita. Prisustvo nekog jedinjenja, u odreenoj koliini, ne mora izazvati poremeaj u
biljnoj proizvodnji kod jednog tipa zemljita, ali njegovo prisustvo u drugom tipu
zemljita, moe smanjiti kvalitet i koliinu prinosa.

3.1 Obrada industrijskih otpadaka


U procesu industrijske proizvodnje nastaju znatne koliine otpadnih materija. Koliine i
vrsta tih materija zavise od industrijske grane, vrste sirovina i primenjene tehnologije.
Znatne koliine otpada nastaju i pri korienju energetskih sirovina, posebno fosilnih
goriva (uglja, nafte, zemnog gasa).
Nain deponovanja industrijskog otpada zavisi od vrste i prirode otpada,
hemijskog sastava, agregatnog stanja, mogunosti razgradnje, koliine itd. U izvesnim
sluajevima otpaci iz industrije se jednostavno deponuju, u drugim se ponovo koriste
prilikom reciklae, a nekada se unitavaju (spaljivanjem i sl.). Industrijski otpaci se dele
na vrste i tene.

Teni otpaci sadre visoke koncentracije otpadnih materija, mulj, kao i znatne
koliine vode. vrsti industrijski otpaci sadre velike koliine nemetala, mineralne soli,
ljaku itd., te se drugaije deponuju nego teni otpad.
Teni industrijski otpad se deponuje na razliite naine. Jedan od naina
predstavlja njegovo izlivanje u duboke buotine u zemlji, zatim pakovanje u burad i
odlaganje u more. Prema hemijskoj prirodi, industrijski otpad se moe podeliti na
organski i neorganski. Shodno hemijskoj prirodi primenjuju se i odgovarajui postupci,
posebno kada je re o tenom industrijskom otpadu. Mineralni talog iz otpadnih voda se
izdvaja postupcima zgunjavanja, reagensima, obradom, postupkom mehanikog
uklanjanja vode, termikim suenjem ili deponovanjem. Za obradu organskih taloga iz
otpadnih voda postoji itav niz postupaka: zgunjavanje, anaerobno ili aerobno
razlaganje, tehnika obrada i suenje, obrada reagensima, spaljivanje, mehaniko
uklanjanje vode, deponovanje ili njihovo korienje. vrste materije dobijene prilikom
obrade industrijskog taloga i tenih otpadaka obino se deponuju na odreenim mestima
na povrini zemlje.

3.2 Obrada i deponovanje vrstih otpadaka iz naselja


Intenzivnom urbanizacijom neprekidno se poveavaju koliine otpadnih materija (ovek
dnevno produkuje od 0,5 do 1,8 kg otpadaka). Pri tom poseban problem predstavlja
bezbedno deponovanje i obrada vrstih otpadaka iz gradova. Iako postoje razliiti
postupci deponovanja i unitavanja urbanog smea, nijedan od postojeih postupaka nije
u celosti dovoljno efikasan.
Osnovni postupci koji se danas primenjuju za uklanjanje i preradu urbanog otpada
su: kontrolisano sanitarno deponovanje, kompostiranje (postupsk recikliranja i obrade
organskih otpadaka radi dobijanja vetakog ubriva), spaljivanje, fermentacija (postupak
razgradnje organske materije na mineralne i neagresivne sastojke), recikliranje (postupak
izdvajanja odreenih sirovina i njihovog ponovnog vraanja u proizvodnju) i kominucija
(mlevenje smea i isputanje u kanalizaciju zajedno sa vodom). Naalost, deponije u
veini gradova su otvoreni prostori, koji praktino predstavljaju izvore zaraze, poara,
praine i drugih vrsta zagaivanja. Da bi se smanjile ili izbegle ove opasnosti, koriste se
sanitarne deponije u kojima se deponovano smee prekriva slojem zemlje. Jedan
obezbeivanja prostora i potrebe smanjivanja koliine otpada za deponovanje, zahteva
iznaleenje odgovarajuih tehnologija. U tom cilju usavravanje tehnologije prerade
otpadaka ide u pravcima:
- proizvodnje sa to manjom koliinom otpadnih produkata,
- razvoja proizvodnih sistema bez otpadnih produkata i
- korienje otpadaka kao sekundarnih sirovina.
Navedeni postupci ne mogu se primeniti u svim sluajevima deponovanja otpadaka jer u
pojedinim sluajevima, kao kod radioaktivnih izotopa, jo uvek nisu razvijene tehnologije
njihovog bezbednog deponovanja ili prerade za ponovno korienje. S obzirom na
ekoloke ili ekonomske aspekte bezbedno deponovanja, najracionalnije je usavravanje
postojeih postupaka proizvodnje sa to manje otpadnih produkata. U novije vreme tei
se razvijanju proizvodnih sistema koji praktino ne bi davali otpatke ili bi minimalno
zagaivali ivotnu sredinu. Takvi proizvodni sistemi se nazivaju zatvorenim ciklusima
proizvodnje. Pored smanjivanja zagaenja, ovakvim postupcima se postie i znatna

uteda sirovina i energije. Sa ekoloke i ekonomske take gledita od posebnog je znaaja


primena postupaka koji kao sekundarne sirovine koriste razne otpadne produkte
industrije. Na ovaj nain se mnoge materije ponovo vraaju u proizvodni ciklus.

4. NAJOPASNIJI ZAGAIVAI
Kadmijum (Cd)
Kod brojnih biljnih vrsta intenzitet transporta kadmijuma u nadzemnim organima je u
korelaciji sa njegovom koncentracijom u hranljivoj podlozi. Kadmijum usvojen iz
hranljive podloge uglavnom se zadrava u korenu. Udeo ovog elementa u stablu i
listovima biljaka je priblino isti ali manji od njegove koncentracije u podzemnom delu
biljke.
Neke biljke (detelina) imaju sposobnost da akumuliraju kadmijum usvojen iz zemlje. U
semenu itarica, gajenih na jako kontaminiranim zemljitima, najee ne prelazi 1mg/kg
suve materije. Ovaj element najvie se apsorbuje u paradajzu, salati i spanau. Kod
pomenutih vrsta, koncentracija kadmijuma u vegetativnim nadzemnim organima moe
iznositi i do 160mg/kg.
Vee koncentracije u biljkama inhibiraju metabolizama gvoa, izazivaju hlorozu i time
smanjuju intenzitet fotosinteze. Isto tako, visoke koncentracije kadmijuma inhibiraju
disanje i transport elektrona u procesu oksidativne fosforilacije. Kadmijum inhibira
transpiraciju kao i pokrete elija zatvaraica stominog aparata.
Olovo (Pb)
Najvei zagaivai prirode olovom su motorna vozila. Nakupljanje olova u biljkama, u
blizini autoputeva zavisi od udaljenosti biljaka od saobraajnice, pokrovnosti zemljita
biljkama, duine trajanja vegetacije, pravca i intenziteta vetra. Intenzitet kontaminacije
biljaka olovom smanjuje se njihovom udaljenou od velikih saobraajnica.
Biljke olovo u neorganskom obliku slabo usvajaju i premetaju u nadzemne organe,
izuzev na kiselim zemljitima. Organska jedinjenja olova, veoma se brzo usvajaju i
transportuju u nadzemne delove biljaka. Taloenje olova kod veine biljaka intenzivnije
je u korenu u odnosu na nadzemne delove.
Velika mo korena u akumulaciji olova mogla bi da bude i jedan vid zatite nadzemnog
dela. Olovo u veim koncentracijama inhibira izduavanje korena i rast listova, inhibira
proces fotosinteze, utie na morfoloko-anatomsku grau biljaka... Smatra se da penica i
soja imaju relativno visoku tolerantnost prema olovu. Spana se ubraja u osetljive biljke.
Kod ove biljne vrste ve pri koncentraciji od 10mg/kg suve materije, prinos se znaajno
smanjuje.
iva (Hg)
Sva jedinjenja ive su izuzetno toksina za biljke i ivotinje. Fitotoksinost ive ne
predstavlja vei ekoloki problem. Koncentracija pri kojoj se uoavaju simptomi vika
ive na biljkama znatno je iznad onih koji se u normalnim uslovima nalaze u zemljitu.
Sem toga, pristupanost ive u zemljitu za biljke je obino niska. Smatra se da koren
predstavlja prepreku veem nakupljanju ive u izdanku.
Prema ispitivanjima, Beauforda (1970) akumulacija ive u korenu je dvadeset puta vea
nego u izdanku. Koncentracija ive u biljkama kree se u proseku od 10 do 200ng/g suve
materije, a u blizini nalazita ive od 500 do 3.500ng/g. Kod ita, koncentracija ive je od
3 do 10 puta nia u zrnu nego u slami. U zrnu jema i penice, koncentracija ive se kree

oko 1 do 2ng/g suve materije. iva naruava grau biomembrana i menja aktivnost
enzima ime naruava razmenu materija i inhibira rast i razvie biljaka.
Hrom (Cr)
Koncentracija za biljke pristupanog hroma u veini zemljita je niska, ime se moe
objasniti njegov mali udeo u biljkama. Koncentracija hroma u suvoj materiji biljaka u
proseku kree se od 0,2 do 4mg/kg. Biljke koje uspevaju na serpentinskim zemljitima
mogu da sadre i do 100mg/kg (Brooks, 1987).
Koncentracija hroma u korenastom povru i u veini krmnih biljaka kree se od 0,01 do
1mg/kg. U zrnu ita, utvrena je koncentracija od 1,7mg/kg, a u branu i hlebu koji su
dobijeni od njega, 0,23, odnosno 0,17mg/kg (Pais 1980). Vee koncentracije hroma
deluju toksino na biljke. Najei simptomi vika hroma su hloroza i zaostajanje u rastu.
Vee koncentracije mogu da utiu i na klijanje semena, vodni reim, sadraj elemenata i
pigmenata hloroplasta (Stankovi 1992).
Nikal (Ni)
Prosean sadraj nikla u biljkama iznosi od 0,1 do 5mg/kg suve materije. Lie obino
ima najvei sadraj nikla, mlai delovi imaju vei sadraj od starijih, a seme vei sadraj
od slame. Karvanek i Bohmova (1966), prouavali su sadraj nikla u liu 44 sorte
spanaa i ustanovili da se kree od 1,5 do 3mg/kg suve materije.
Nikal, za razliku od olova i kadmijuma, ima dobru pokretljivost kako u ksilemu tako i u
floemu i u znaajnoj koliini se nakuplja u plodovima i semenu. Uoeno je da viak nikla
izaziva hlorozu koja podsea na hlorozu izazvanu nedostatkom gvoa. Nikal nepovoljno
utie ne samo na pokretljivost, odnosno translokaciju gvoa, ve i na samo njegovo
usvajanje.
Nichoelas i Thomas (1954) ispitali su uticaj nikla na porast paradajza i ustanovili da
koncentracija od 15 do 30 milivala izaziva hlorozu, naroito kod mladih listova. Kod
ovsa dolazi do nekroze a kod penice, suncokreta i kukuruza do smanjenja rasta. Postoje,
meutim, neke biljke, kao to je Alyssum, koje za nomalan rast i razvie zahtevaju nikal.
Bakar (Cu)
Pokretljivost bakra u biljkama je osrednja. Ascedentni transport i reutilizacija u velikoj
meri zavise od stepena obezbeenosti biljaka ovim elementom. Ako ga nema dovoljno,
premetanje iz korena u nadzemne organe, kao i iz starijih listova u mlade, neznatno je. Iz
listova penice koja je obilno obezbeena bakrom u toku nalivanja zrna, premeta se 70%
bakra u zrnu. Nasuprot tome, iz listova kojima nedostaje bakra, premetanje je svega
20%.
Koncentracija bakra u biljkama kree se od 5 do 30mg/kg u suvoj materiji. Ukoliko je
njegov udeo u suvoj materiji lista manji od 4mg/kg, smatra se da biljke nisu u dovoljnoj
meri obezbeene, sadraj preko 20 do 100mg/kg ukazuje na veliku koncentraciju ovog
elementa. Osetljivost biljnih vrsta na njegov nedostatak je razliita. U izrazito osetljive
biljke ubrajaju se ovas, penica, ozimi i jari jeam, lucerka, duvan, spana. Tipini znaci
nedostatka bakra su venjenje, uvijanje listova, odumiranje mladih listova, nekroza,
hloroza, smanjenje porasta i prinosa.
Do toksinog dejstva ovog elementa dolazi ako je njegov ukupan sadraj u zemljitu od
25 do 40mg/kg i ako je pri tome pH vrednost zemljita ispod 5,5. Moe se rei da se
velika koliina bakra javlja u kiselim zemljitima. Bakru, kao ekolokom iniocu, treba

pokloniti odgovarajuu panju imajui u vidu ne samo potrebe biljaka i ivotinja za ovim
elementom, ve i injenicu da je u veim koncentracijama veoma toksian.
Cink spada u grupu elemenata ija je pokretljivost u biljkama osrednja. Njegovo
premetanje iz starijih u mlae organe naroito je sporo kod nedovoljne obezbeenosti
cinkom.
U sluaju kada je njegova koncentracija u spoljanjoj sredini visoka, taloi se u korenu.
Koncentracija cinka u suvoj materiji biljaka kree se od 1 do 10.000mg/kg suve materije,
u proseku 30 do 150mg/kg, najee 20 do 50mg/kg. Pri koncentraciji od 10 do 20mg/kg
moe se raunati sa latentnim, pa ak i akutnim nedostatkom cinka.
Zbog viestruke uloge u razvoju biljaka, nedostatak cinka izaziva velike promene, kako u
razmeni materija, tako i u morfolokoj i anatomskoj grai biljaka. Od biljaka, na
nedostatak cinka naroito su osetljivi kukuruz i jabuka.
Cink se ubraja u umereno toksine metale. Njegova toksinost za biljke manja je od
bakra. Znaci velike koncentracije cinka kod biljaka najee se javljaju na kiselim
tresetnim zemljitima, na zemljitma koja su nastala iz matinog supstrata bogatog
cinkom, kao i u okolini rudnika i topionica cinka.
Vidljivi simptomi vika ovog elementa javljaju se kada njegova koncentracija u suvoj
materiji prelazi 300 do 5.000mg/kg. U ovim sluajevima, kod biljaka dolazi do nieg
rasta, smanjenja korenovog sistema, obrazovanja sitnih listova i nekroze listova.
Arsen (As)
U biljkama koje se koriste u ishrani sadraj arsena nalazi se u granicama normale, osim
ako nisu gajene na kontaminiranom zemljitu. Sadraj arsena u biljkama je obino znatno
nii nego u zemljitu. Njegova koncentracija u suvoj materiji biljaka u proseku se kree
od 1 do 7mg/kg suve materije. U ekstremnim uslovima zabeleena je koncentracija od
3.460mg/kg suve materije.
Nakupljanje, a samim tim i toksinost ovog elementa, vea je na kiselim zemljitima,
posebno ako je pH vrednost zemljita manja od 5. Na teim zemljitima ree dolazi do
njegovog toksinog dejstva nego na peskovitim, jer se kod prvih arsen bolje vezuje.
Osetljivost biljaka na visoke koncentracije arsena je razliita. U najosetljivije vrste
spadaju pasulj, lucerka i uopte leguminoze, dok su tolerantne vrste krompir, paradajz i
argarepa. U prirodi se veoma retko moe uoiti fitotoksino dejstvo visokih
koncentracija arsena ili njegovo nepovoljno dejstvo na prinos biljaka.
Poto je koncentracija arsena u biljkama niska, njegovo ulaenje u lanac ishrane preko
biljaka je neznatno.
Selen (Se)
Kapacitet nakupljanja selena kod pojedinih biljaka znaajno se razlikuje. Velikom
sposobnou nakupljanja selena odlikuju se razliite vrste roda Astralagus
(Leguminosae), Conopsis (Compositae), Stanleya (Cruciferae) i Xylorhiza (Compositae).
Koncentracija selena u njima kree se od 10mg/kg suve materije (Adriano 1986). U
drugu grupu biljaka mogu se ubrajati vrste rodova Aster, Atriplex, Mentizelia i
Sideranthus. Koncentracija selena u njima iznosi nekoliko stotina mg/kg.
Selen nije neophodan element za vie biljke. Stimulativno dejstvo niskih koncenracija na
rast biljaka se ne iskljuuje. Njegovo toksino dejstvo je predmet detaljnijeg prouavanja.

Ogromne koliine selena inhibiraju rast i izazivaju hlorozu. Ovaj element se najvie
akumulira u takama rasta i semenu. Kod mnogih biljaka pojava mirisa belog luka
ukazuje na prekomerno nakupljanje selena.
Bor (B)
Koncentracija bora u biljkama vea je nego u zemljitu. U suvoj materiji biljaka njegovo
uee u proseku se kree od 2 do 70mg/kg. Monokotiledone biljke obino sadre 2 do
5mg/kg, a dikotiledone 20 do 80mg/kg.
Koncentracija ovog elementa naroito je visoka u generativnim organima, praniku,
plodu i igu, u listovima i to posebno u rubnom delu lista. Bor se ubraja u elemente koji
su neophodni biljkama. Njegov nedostatak, naroito kod dikotiledonih biljaka izaziva
velike fizioloke i morfoloke promene. Prevelika koliina bora takoe izaziva fizioloke
i morfoloke promene kod biljaka.
Otpornost biljaka prema visokim koncentracijama bora je razliita. Najosetljivije su
smokva, breskva, pasulj i vinova loza. Srednje tolerantne su kukuruz, luk, argarepa,
paradajz, duvan i krompir, a najtolerantnije su eerna repa i pamuk. Od biljaka, avokado
ima najveu koncentraciju bora 7 10mg/kg u sveem obliku, zatim stono voe 1,43,5mg/kg, kotiavo i bobiasto voe 0,3-2,4mg/kg.
itarice sadre od 1-5ppm bora. Toksino dejstvo bora ispoljava se ako je njegovo uee
u suvoj materiji biljaka vei od 100 do 1.000mg/kg.
Fluor (F)
Usvajanje fluora korenom je pasivan, difuzan proces. Biljke mogu da ga usvajaju i preko
nadzemnih organa. Usvajanje fluora preko lista proporcionalno je njegovoj koncentraciji
u atmosferi duini ekspozicije, a u velikoj meri zavisi i od vlanosti vazduha. Sadraj
fluora u suvoj materiji biljaka kree se u proseku od 2 do 10mg/kg.
Neke biljne vrste sposobne su da akumuliraju mnogo vee koliine. Kamilica u proseku
sadri oko 100, pa i do 180mg/kg suve materije. Kod biljaka koje su rasle na jalovini
rudnika, ili su gajene na visokim koncentracijama fluora u hranljivoj podlozi, najvei
sadraj ovog elementa utvren je u korenu. Njegova koncentracija u semenu kod biljaka
Festuca rubra i Minuartia verna bio je ak 4 puta vei nego u listovima.
Raspodela fluora u listovima monokotiledonih biljaka takoe je specifina. U listovima
trava njegov sadraj je vei u vrnom delu nego u osnovi lista. Kamelije su izuzetak jer
mogu akumulirati jedinjenja fluora od 100mg/kg i vie. Vee doze izazivaju smanjenje
produkcije organske materije i morfoloko-anatomske promene.
Fluor deluje i na disanje biljaka, stimulativno ili inhibitorno. Simptomi toksinog dejstva
fluora uoavaju se na najmlaim listovima, na vrhu ili po ivicama lista. Oteeni delovi
lista mogu poprimiti razliite boje, utu, mrku ili ljubiastu.

6. ZAKLJUAK
Prilikom razmatranja naina zagaivanja zemljita treba imati u vidu da se mnoge
zagaujue materije nalaze u procesu neprekidnog kruenja kroz razne komponente
ivotne sredine- vazduh, vodu, zemljite i iva bia. One se na pojedinim mestima obino
zadravaju i nagomilavaju. Neophodno je dobro poznavanje ovih procesa i blagovremeno
uklanjanje tih materija iz daljeg procesa kruenja. Pored preventivnih mera, odnosno
postupaka spreavanja prodora zagaujuih materija u okolnu ivotnu sredinu i zemljite,
niz mera mora da bude usmeren na uklanjanje deponovanih materija u zemljitu, posebno

onih toksinih. Da bi se zemljite moglo na pravi nain zatititi, moraju se dobro


poznavati izvori, vrste i koliine zagaujuih materija, kao i njihovo tetno dejstvo.

LITERATURA
-1. Ivo Savi, Veljko Terzija ekologija i zastita zivotne sredine za I razred srednjih
strucnih skola
-2.omon A. ermati,Dragan S. Veselinovi,Ivan .Gretic,Dragan A. Markovic, ivotna
sredina
-3. http://af.unmo.ba/Zagadivanjeizatitazemljista.pdf
-4. http://www.geografija.net/zastita_zemljista.pdf
-5. http://sr.wikipedia.org/sr