You are on page 1of 30

КРИТИЧКИ РАЦИОНАЛИЗАМ КАРЛА ПОПЕРА

-СТРУКТУРА И МЕТОД НАУЧНОГ САЗНАЊАПопер је од самог почетка сматрао да су теоријски проблеми структуре и темеља
научног рационалитета од изузетног значаја у нашем времену у коме су
постављене неке научне теорије епохалне важности које су често из основа
измениле наше разумевање битних збивања у односу на прошла времена и
омогућиле нове погледе на нашу властиту улогу у догађању света. Поперова
критика емпиризма и индуктивизма позитивистичког становишта свакако је једна
од најрадикалнијих унутар истог круга мишљења.
Филозофија као мишљење о проблемима мора бити теорија која почива на
рационалним и утемељеним аргументима о којима се увек може смислено и
разумљиво разговарати. Далеко од сваког догматичког и аподиктичког извођења,
филозофија мора развијати рационалну, а то значи критичку способност ума.
Никад не губећи ово основно теоријско усмерење, Попер је приступио анализи
најзначајнијих проблема који су се односили на спознајну теорију и филозофију
науке. Његове примедбе и критичке опаске односиле су се нарочито на два дела
објављена у том времену: Витгенштајнов ''Tractatus logico-philosophicus'' и
Карнапова ''Логичка изградња света''. У првом плану Поперових критичких анализа
нашла су се два проблема: проблем индукције и проблем демаркације
(разграничења). ''Логика научног открића'' представља покушај да се филозофски
утемељи једна нова теорија сазнања и из ње изведе нови концепт научног метода.
Отуда је потпуно природно што се Попер најпре одлучио на критичку анализу
традиционалног појма спознајне теорије и њеног становишта о природи и
структури науке и научног метода. Резултат те критичке анализе било је Поперово
одбацивање самог појма спознаје како се он појављује у традиционалним теоријама
спознаје. Увиђајући тешкоће традиционалне спознајне теорије и њено тако рећи
неминовно западање у субјективизам и релативизам, Попер је сматрао да то
великим делом произлази из самог основног одређења појма спознаје. Зато је он
тврдио да је неопходно теорију сазнања конципирати пре свега као истраживање
научног сазнања. По њему, знање је систем ставова, систем теорија, који је увек
отворен за рационални разговор. У том смислу оно је објективно и подложно свакој
аргументованој критици. У анализи традиционалне спознајне теорије Попер је
установио да је неопходно правити важну разлику између садржаја исказа и
теорија, с једне, и различитих психолошких стања, осећања, с друге стране. Наиме,
традиционална идеја сазнања као оправданог истинитог веровања прикрила је ову
разлику, па је термин веровање означавао уједно и поједини ментални акт као и оно
што се верује, садржај. Разлика је у томе што сваки спознајни акт има своју
објективну и субјективну страну и свака од њих представља потпуно легитиман
предмет истраживања. Традиционална спознајна теорија је наглашавала
субјективну страну спознаје. На почетку свога дела Попер изводи разлику између
психологије сазнања која се бави емпиријским чињеницама и логике сазнања која
се занима само за логичке релације.
Попер констатује да се задатак логике истраживања као логике сазнања састоји у
анализи метода емпиријских наука. А тај метод конципиран је најчешће као

поступак у коме научник конструише хипотезе или системе теорија, а онда
покушава да их провери у односу на искуство посматрања и експеримената.
Индукцијом се именује оно закључивање које иде од сингуларних исказа (као што
су извештаји о резултатима посматрања или експеримента) према универзалним
исказима (као што су хипотезе или теорије). Са логичке тачке гледишта, сматра
Попер, ''ни издалека није очигледно да имамо право да изводимо универзалне
исказе из сингуларних без обзира на то колико ови последњи били многобројни;
наиме, за сваки закључак изведен на такав начин може се испоставити да је
погрешан''. Тако је Попер на радикалан начин поставио питање легитимности
индукције као начина закључивања обнављајући традиционални проблем логичке
утемељености индуктивног метода мишљења. Попер подвлачи да је потребно
конципирати теорију дедуктивне методе проверавања, што је и основни задатак
овог његовог дела. Теорија дедуктивног метода науке је теорија метода критичког
проверавања научних теорија и њихове селекције. Из једне нове идеје која се
поставља и која ни на који начин још није оправдана, изводе се закључци помоћу
логичке дедукције. Они се упоређују један с другим да би се установиле логичке
релације међу њима, а могуће је разликовати четири правца у којима се врши
проверавање постављене теорије: прво – истраживање логичке форме теорије,
друго – логичко упоређивање закључака између себе, треће – упоређивање с
другим теоријама и четврто – проверавање теорије путем емпиријске примене
закључака који се из ње могу извести. Попер је, с једне стране, дефинитивно
одбацио индукцију као метод заснивања емпиријских ставова и сматрао да се на
основу овако дедуктивно конципираног начина оправдавања хипотеза може
решити већина епистемолошких проблема, с друге стране. Даље, Попер под
проблемом разграничења подразумева проблем изналажења критеријума који
омогућавају да се успостави разлика између емпиријских наука и математике или
логике. Он настоји да одреди појмове ''емпиријска наука'' и ''метафизика'' како би се
увек могли разликовати, али притом он не одбацује метафизику. Попер
препоручује да се његов критеријум разграничавања прихвати као предлог за
договор или конвенцију.
Попер сугерише да се као критеријум разграничавања (али не и значења) узме не
могућност верификације него могућност оповргавања. То значи да се од научног
система неће захтевати да једном заувек установи као сигурно проверен, него да
његова логичка форма буде таква да се путем емпиријских провера може издвојити
у негативном смислу, тј. мора бити могућно да се један емпиријски систем
оповргне искуством.
За разлику од традиционалног питања епистемологије: на чему наше сазнање
почива? треба питати: како ми проверавамо наше исказе путем њихових
дедуктивних последица? У оквиру Поперове епистемологије основни искази играју
веома значајну улогу: они су неопходни да би се могло одлучити да ли је нека
теорија емпиријска, а то значи научна и оповргљива. Основне исказе прихватамо на
основу одлуке или договора и у том смислу они представљају конвенције, а одлука
се доноси у складу с процедуром која има своја правила. Нема никакве сумње да у
Поперовом становишту постоје извесни елементи конвенционализма који су јасно

назначени у схватању основних исказа: они се не могу оправдати нашим
непосредним искуствима, него се прихватају слободном одлуком.
Попер је посебно анализирао проблем вероватноће, њеног односа према искуству и
покушао да назначи нове основе једног рачуна вероватноће. По њему, уколико раст
научног сазнања значи располагање теоријама које имају велики емпиријски
садржај, онда се мора у науци тежити што нижој вероватноћи. Ако се теорије
емпиријског система не могу верификовати, оне могу бити поткрепљене.
Поткрепљеност је степен до којег је нека хипотеза издржала оштре провере и тако
показала своју праву вредност. Степен поткрепљености једне теорије повећава се
са бројем њених поткрепљујућих случајева.
Најчешће прихваћени поглед о развоју теорија које чине један теоријски систем
јесте њихово напредовање од теорија нижег нивоа према теоријама вишег нивоа. За
ралику од овог становишта, Попер сматра да се раст знања у науци може објаснити
помоћу система проверљивости и поткрепљивости теорија. При томе треба имати у
виду да теорију која је била добро поткрепљена може да превазиђе само теорија
вишег нивоа универзалности. Овај начин напредовања према теоријама вишег
нивоа универзалности Попер назива ''квази-индукцијом'' која је неопходна у науци.
Смисао научног истраживања треба да буде упорно критичко трагање за истином,
трагање за одговорима које треба достићи да би се разрешила постављена питања и
у томе открити нове и све дубље проблеме на које треба наново одговарати. Јер, у
науци нема коначних решења.
-ТЕОРИЈА ИСТИНЕ И РАСТА ЗНАЊАТрадиционално становиште о смислу и циљу науке које је било широко
прихваћено, састоји се у схватању да наука као истраживање треба да осигура
потпуну и истиниту слику о збивањима универзума. Свако откриће у науци тако
представља део те слике, сваки корак у науци је напредовање према том циљу, па
зато сваки може бити оправдан и имати значење само с обзиром на крајњи смисао
научне игре. Не прихватајући ово схватање, Попер је у ''Логици'' доследно заступао
став да је наука као игра аутономна и да се не може доказати да она напредује
према неком циљу. Он је сматрао да се смисао науке може разумети као њена
способност да поставља све дубља питања. Он тврди да је у логици науке која је
овде скицирана могућно избећи употребу појмова ''истинито'' и ''погрешно''. Попер
је сасвим намерно избегао употребу појмова ''истинито'' и ''погрешно'', сматрајући
да би начин на који би они могли функционисати у његовој теорији научног метода
морао бити филозофски утемељен и систематски изведен, а како то тада није био
случај, он је ове појмове, због њихове многозначности и вишесмислености у
употреби, оставио изван контекста свога становишта. Кад желимо да кажемо да је
теорија погрешна, онда можемо рећи да јој противречи одређени скуп прихваћених
основних исказа. Као и појмови ''таутологија'', ''импликација'', противречност'', итд.
тако су и ''истинит'' и ''погрешан'' у ствари логички предикати које употребљавамо
тако да логичка својства исказа постају ванвременска. Упоређујући појам истине с
појмом поткрепљености, Попер образлаже да је процењивање неког исказа као
поткрепљеног у ствари логичка процена, која је по свом карактеру ванвременска.

теорија може бити лажна. то значи да теорија мора бити изражена у метајезику. тј. да она тврди: истинит је исказ акко кореспондира са чињеницама. У основи теорије Тарског налази се врло једноставна идеја да теорија која има посла са релацијом између исказа и чињенице мора бити способна да говори о две ствари: исказима и чињеницама. иако можемо наћи релативно добре разлоге да је прихватимо. Достизање истиноликости је јаснији и . За разлику од ранијег става да циљ науке треба видети пре свега у томе што поставља све дубља питања. Постало је Поперу јасно да ако желимо да говоримо о коресподенцији исказа са чињеницом. јер ако нека теорија поседује већи истинити садржај. истина није једини циљ науке. а да притом не знамо кад смо је нашли. она мора употребљавати имена исказа или описе исказа. Попер налази у теорији истине Тарског. евиденције. она истовремено има и већу снагу објашњавања и она има већи степен исиноликости. Субјективне теорије истине. За неку теорију можемо рећи да је ближа или сличнија истини од неке друге само онда ако из ње следи више истинитих исказа. С друге стране. није истиносна вредност. За теорију објективне истине карактеристичан је потпуно другачији приступ: она дозвољава да тврдимо да теорија може бити истинита иако у њу нико не верује или нема разлога да сматра да је истинита. а истину схватају као истинито или оправдано веровање.Али. Поткрепљеност. Поново је то мета-језик у коме. То је већ чини потенцијално бољом. по мишљењу Попера. као што. Већ на првом кораку упоређивања јасно нам је да Ајнштајнова теорија има већи садржај. Темељ праве објективне теорије истине. Као илустрацију ових својих ставова Попер наводи примере Њутнове и Ајнштајнове теорије гравитације које представљају конкуретне теорије које се могу упоређивати. ми немамо критеријум истине. уз прецизирање свих услова. а мање лажних него што је то случај са неком другом теоријом. дакле. дакле. међу које Попер убраја теорију кохеренције. потребан нам је мета-језик у коме можемо поставити чињеницу о којој говори исказ који је у питању и можемо говорити о искази који је у питању. у језику који може говорити о језику. ''Ми хоћемо више од једноставне истине: ми тражимо занимљиву истину – истину до које је тешко доћи''. Анализирајући проблеме истине и садржаја Попер долази до одређења појма истиноликости као степена боље коресподенције са истином или веће сличности или истости са истином. можемо говорити о исказима и чињеницама. може се. прагматичку теорију. никад не можемо рећи за неки исказ да је он сам по себи ''поткрепљен''. да би могла говорити о чињеницама. Велика предност теорије објективне или апсолутне истине састоји се у томе што нам она. Да би говорила о исказима. под сазнањем подразумевају поебну врсту веровања. па стога у таквом језику постаје могуће успоставити тврђења о коресподенцији исказа и чињеница. омогућава да тражимо истину. Али. с друге стране. касније Попер у разлагању смисла проблема истине у оквирима своје теорије научног метода не избегава да утврди да се. Независно од свих појединости логичког извођења ове теорије истине. за разлику од појма ''истинит''. теорија мора употребљавати имена чињеница или описе чињеница. од времена Тарског може рећи да је наука у бити тражење истине. уопштено рећи. али смо увек вођени идејом истине као регулативним принципом.

а то постижемо стварањем његових неадекатних решења и њиховом критиком. посебно због тога што сви они стоје у релацији према идеји истине и поступног приближавања истини. напротив. логичка вероватноћа репрезентује идеју приближавања таутолошкој истини путем постепеног смањивања информативног садржаја. која је у том смислу логички строжа и има већу моћ објашњавања и предвиђања. ми природно о њему не можемо много знати. не о епистемичкој. Раст знања тако напредује од старих проблема ка новим проблемима помоћу претпоставки и побијања. То је критеријум потенцијалне прогресивности који представља једноставну интуитивну идеју према којој ће боља теорија бити она која нам више каже. За разлику од истиноликости.реалистичнији циљ за научно истраживање него достизање истине. Унутар система динамичког схватања које ставља нагласак на стицање знања. представља идеју приближавања обухватној или целој истини. Насупрот статичком или механистичком концепту науке који основно питање научне спознаје поставља као питање о њеној логичкој структури. с друге стране. То нам омогућава да увидимо да очигледна решења неће отклонити проблем. У емпиријској науци никад не постоје довољно добри аргументи да би се могло рећи да је заиста достигнута истина. с једне стране. него ''поновљено превладавање научних теорија и њихова замена бољим или оним које више задовољавају''. имамо неку нејасну идеју у чему се проблем састоји. Како онда можемо постићи адекватно решење проблема? Очигледно је да то не можемо остварити. Унутар науке постоји критеријум прогреса. Ради се. него о металогичкој идеји. али се увек могу наћи јаки и рационални разлози да сматрамо да смо успостављањем неких теорија направили корак ка истини. што је у потпуној сагласности са Поперовим фундаменталним менталним спознајнотеоријским ставовима о природи емпиријске спознаје и могућности њеног заснивања. она која садржи већу количину емпиријских информација или већи садржај. а процедура њиховог критиковања нам показује . у најбољем случају. дакле. Како тај процес заиста тече? Попер објашњава да ми увек почињемо са неким проблемом или тешкоћом која може бити теоријска или практична. Једино на тај начин ми почињемо да схватамо проблем. Кад год се први пут сусрећемо с проблемом. развио је Попер своје еволутивно или динамичко поимање научне рационалности и објективности са основном тезом да је непрестани и постепени раст научног знања кључна карактеристика те посебне духовне делатности човека коју именујемо науком. У разјашњавању појма истиноликости Попер упозорава да је потребно тај појам јасно разликовати од вероватноће. док вероватноћа повезује истину и одсуство садржаја. што значи да почињемо разумевати његове тешкоће. она повезује истину и садржај. нема места за издвојену класу ставова који представљају несумњиву основу сваког знања. нема места за апсолутно знање. Зато стално покушавамо пронаћи нова могућа решења. Наглашавајући неодвојивост раста знања од рационалног и емпиријског карактера науке Попер подвлачи да оно што он подразумева под појмом раста знања није никаква акумулација посматрања у науци или умножавање суме чињеница којом наука располаже. Идеја истиноликости има објективни карактер и регулативни смисао као и идеја објективне или апсолутне истине. Морамо се најпре боље упонати с проблемом. Истиноликост. и поткрепљености.

Различитост карактера наведена три захтева најбоље се огледа у томе што су прва два формални. Попер сав значај придаје објективној димензији и наглашава да је све оно што се догађа субјективној свести у њеној спознајној активности пре предмет психолошких разматрања него што би могао бити интерес који претендује да буде филозофска теорија спознаје. него је сада на реду питање легитимности тог самог разликовања: питање је да ли се та разлика уопште може успоставити. Тако Попер издваја објективне садржаје свести или објективно знање и од оног . Постоје три захтева који се постављају пред теорије: први – односи се на неопходност да нова теорија произлази из једноставне. него постоје захтеви који треба да буду задовољени да би теорија значила раст знања и испуњавала задатак приближавања истини. Уз ова два услова Попер наводи и трећи – сматрајући да се мора захтевати да теорија треба да прође неке нове и озбиљне тестове. Поперова објективистичка епистемологија уводи јасна разликовања у разматрање спознајног проблема и полази од радикалне критике традиционалног начина третирања ових питања. нове и снажне уједињавајуће идеје о повезаности између ствари. а с друге стране. Он је у каснијем периоду свога мишљења постављао нова питања и укључивао се у дискусију оних која су други разматрали. Своју анализу Попер закључује подвлачењем двострукости трећег захтева који постављамо пред наше теорије да бисмо их могли сматрати доприносом расту знања: с једне стране. чињеница које су до тада биле неповезане. Инсистирајући на стриктном разликовању између објективне и субјективне димензије проблема спознаје. па се њихово испуњавање може видети тек онда кад се логички анализирају стара и нова теорија. захтевамо да она не буде брзо и лако побијена. па су постављена питања о томе да ли је рационалност уопште атрибут науке и да ли заправо постоје интерсубјективне методе и процедуре које би биле својствене науци. Тако је фокус посматрања померен ка проблемима вишег степена општости.зашто она нису била задовољавајућа. отклањао могуће неспоразуме који су искрсавали око интерпретације неких основних теза. Тако се приближавамо решењу самог проблема. што се може поистоветити са њеном издржљивошћу на круцијалним тестовима. тражимо да теорија буде успешна у новим предвиђањима. -ТЕОРИЈА ОБЈЕКТИВНОСТИ НАУЧНОГ ЗНАЊАКарл Попер је филозоф који је своју позицију стално дограђивао. Расту знања не доприносе све теорије. Али унутар идеје једноставности могуће је логички анализирати њен значајни саставни део. употпуњавао. а то је идеја проверљивости. а да ли је задовољен трећи захтев. што значи да независно од свега онога што теорија објашњава. она мора имати нове и проверљиве консеквенције. тумачио. може се установити само емпиријским тестирањем нове теорије. У овом времену се не ради више о томе да се наука дефинише и осигура повлачењем разлике између оног научног и оног псеудо-научног. која непосредно води другом захтеву за раст знања – овај захтев се састоји у потреби да нова теорија буде независно проверљива.

знање у објективном смислу је знање без носиоца знања: то је знање без спознајног субјекта. . док је веза између првог и трећег света само посредна и узајамни директни утицај је искључен. дотле субјективни мисаони процес има психолошке релације. не само њиховог откривања него и стварања. Три света стоје у међуодносу на тај начин да је могуће узајамно деловање првог и другог света. а други пут је реч о знању у објективном смислу које се састоји из теорија. историја начина на који идеје продукујемо и како оне на нас делују. какве су наше реакције на властите производе. а свет субјективног искуства други свет. То значи да други свет. Насупрот овом схватању. према Поперу. Попер назначава да је најзначајнија одредница трећег света његова аутономност и истовремено чињеница да се јавља као продукт људске свести: може се тврдити да је трећи свет створен од човека и у јасном смислу. Исто тако том свету припадају сви садржаји написани у књигама. те нас тако може увести у акције или оставити изван њих.психолошког и од оног физичког и установљава постојање посебног света објективног знања. Оно је потпуно независно од било каквог захтева за знањем. Иако има карактер вечног. сачињавају теоријски системи. надљудски у исто време. Укратко. од било чије вере или диспозиције или потврде или деловања. у трећем свету. Ту своју поставку аргументира чињеницом да објективни садржаји свести поседују различите особине и налазе се у многобројним односима независно од тога да ли је нека субјективна свест њих докучила као своје властите садржаје. с једне стране. они припадају потпуно различитим световима. тј. Појављивање дескриптивног језика има свој корен у људској снази имагинације. стање критичке дискусије у вези с неком хипотезом. о потпуно различитим односима. представља везу између света материјалних ентитета и света објективног знања или света когнитивних ентитета. Трећи свет. критичких аргумената. што је основа одвијања процеса спознаје. наглашава Попер. Зато Попер мисли да се може говорити о три света: ако је свет физичких предмета први свет. дакле. које заправо представља стање свести или стање разума или способност да се реагује. али и критички аргументи тј. проблема. у инветивности. треба гледати као на произвођача људског језика за који у нама постоје генетичке основе. дакле. свест пре треба посматрати као орган који продукује објекте људског трећег света и с њима је у сталној интеракцији. независно је. проблеми и проблемске ситуације. на људску свест. Док ставови по себи могу стајати у логичким релацијама. онда је свет ставова по себи односно објективног знања трећи свет. С друге стране. такође. часописима и сачувани у библиотекама. па је неопходно диференцирати између мисли у смислу садржаја свести и мисли у смислу мисаоног процеса. и другог и трећег. следити један из другог и бити узајамно логички компатибилни или инкомпатибилни. У својој аутобиографији Попер наводи да је за њега Болцаново разликовање између става по себи и субјективног мисаоног процеса увек имало највећи значај. трећи свет има своју историју: то је увек историја наших идеја. свет субјективног искуства. Разматрајући однос свести према трећем свету Попер одбацује традиционално схватање контемплативног става у спознаји по коме нас свест оспособљава да перципирамо ствари. Ради се. Такође потребно је разликовати два смисла знања: једном се ради о знању у субјективном смислу. подсећа нас на нека наша искуства и сугерише нека очекивања. с друге стране. штавише.

Свест као таква се појављује и постаје организована и пре дескриптивног језика. а све процедуре којима изводимо и доказујемо вредност наших теорија су хипотетичко-дедуктивног карактера. сматрајући да би теза о постојању ма какве сличности између ентитета другог и ентитета трећег света значила. у априоризам. сматра Попер. Поперу је нарочито стало од самог почетка да се проведе јасна разлика између субјективног когнитивног акта и интерсубјективних продуката знања односно. заправо. закључујући да индукција и не постоји. а то значи да захвата објективни мисаони садржај. Тако постаје очигледно да сваки покушај заснивања принципа индукције на искуству води у неуспех. Језик обједињава оба ова аспекта: промене и еволуција фундаменталних појмова којима исказујемо наше знање нужно подразумева промене и еволуцију структура наше свести. па како наше закључивање од сингуларних ка универзалним исказима није логички утемељено. -ПОПЕР. раст језика науке рефлектује раст наше свести. радикално негира вредност оба поступка. У том покушају би се. Са Хјумовом анализом проблема узрочности изашле су на видело све тешкоће које истински доводе у питање могућност заснивања принципа индукције и тиме емпиристички приступ у филозофској теорији воде у скептицизам. С друге стране. с једне стране. нови садржаји науке постају интерсубјективно доступни само ако су формулисани у новим појмовима научног језика: то значи да је раст језика науке непосредно условљен растом знања самог. а с друге. Тако се показује да језик сведочио раст и кристализацију два аспекта истог когнитивног развоја: један се односи на раст садржаја науке. који се опет може засновати само на индуктивном принципу вишег реда. онда бисмо морали покушати да пронађемо нешто што би могао бити принцип индукције. ХЈУМ И ПРОБЛЕМ ИНДУКЦИЈЕУ ''Логици'' Попер је на радикалан начин довео у питање ваљаност индукције као метода закључивања. Истовремено. Попер тврди да је једна од главних функција другог света то да захвата објекте трећег света и онда додаје да је део људског да учи језик. раст њене когнитивне структуре. тако и могућност верификације научних теорија помоћи ''ставова посматрања'' мора бити доведена у питање. Именујући проблем индукције ''Хјумовим проблемом'' са објашњењем да он доминира Хјумовом филозофијом. јер се при томе не може избећи бесконачни регрес. Раст знања који значи раст садржаја научних теорија увек коинцидира са растом језика науке. Попер. у другом смислу. он наглашено подвлачи диференцију између мисаоног процеса самог и његовог интелигибног садржаја. Покушај утемељења принципа индукције води. Попер указује на потребу да ако желимо да оправдамо индуктивни закључак. у бесконачни регрес. а други на наш акт разумевања овог садржаја. наиме. међутим. Тешкоће индуктивне логике су. али пуна свест себе може успоставити само кроз језик. показало да се принцип индукције мора посматрати као универзални синтетички исказ и да се за његово оправдање мора употребити индуктивни закључак. с његовим развојем и обогаћивањем. . уступак психологизму. непремостиве.

Зато се Хјум одлучује на њено подробно разматрање. питање првобитне импресије. релација каузалитета се показује као сасвим специфичан однос који треба посебно анализирати. него је потребно и закључивање. Хјум најпре показује да се импресија која производи идеју узрочности не може тражити ни у једном од посебних квалитета предмета који се налазе у односу узрока и последице. Тиме се приближавамо елементу нужне повезаности. другог разумевања узрока и последице осим разумевања извесних предмета који су били увек здружени и који су се у свим прошлим случајевима показали нераздвојиви. Хјум утврђује да је идентитет и просторно-временски однос свест у стању да уочи већ на степену опажања. онда се показује да знање о њој не може бити достигнуто само на основу опажања. каже Хјум. закључује Хјум. али констатује да се сви предмети који се сматрају узроцима и последицама на одређени начин додирују. Релација нужне повезаности предмета је очигледно кључни елеменат у Хјумовој анализи односа узрочности. без икакве нове делатности разума или уобразиље. Због тога Хјум препоручује прихватање двају принципа: . а понекад се они мењају без промене у идејама. дакле. увек прати одређену импресију. сви наши аргументи о узроцима и последицама могу проистећи из импресија памћења и чула и од идеја које производи предмет импресије. јер један предмет може бити и у односу контигуитета и у односу сукцесије према другом предмету. Треба испитати све аргументе и установити да ли наша идеја каузалитета потиче из сазнања (разум) или вероватноће (уобразиља). а то значи без помоћи мишљења. Према томе. 2. објашњава нам Хјум. Веровање. то оно настаје непосредно. а у другом се ради о оним случајевима кад се наша спознаја непосредно ослања на искуство. деловање разума. Ми немамо. делује пре него што имамо времена за размишљање. него само на основу чистих утисака које у опажању има о односу два објекта. нека нужна повезаност коју треба узети у разматрање. а како оно настаје од великог броја прошлих импресија и здружења. Зато треба водити рачуна о три момента: 1. а што се тиче друге групе односа. онда нам се намеће да увидимо да свако веровање које следи једну одређену импресију управо потиче из навике. Навика. Али ми нисмо у стању да продремо у разлог те здружености. По њему. Мора постојати. Сходно томе. питање прелаза на представу о повезаном узроку и последици. У првом случају реч је о односима које ми захватамо интуитивно и демонстративно. Други однос од значаја који излази из анализе узрока и последице јесте временско првенство узрока у односу на последицу.Утврђујући да предмет спознаје могу бити само релације идеја Хјум нам објашњава да у неким случајевима ти односи потпуно зависе од идеја које доводимо у везу. но због ње нам је јасно да предмети захтевају јединство у уобразиљи. Установљавајући ова два битна односа предмета кад је у питању релација каузалитета Хјум надаље констатује да они сами не би могли бити довољни за објашњење односа узрочности. А пошто навиком називамо све што пролази из вишеструког прошлог понављања без икаквог расуђивања. Полазећи од основне тезе свога становишта да се једна идеја може добро разумети само онда кад откријемо њено порекло и испитамо првобитну импресију из које она настаје. дакле. Кад је реч о релацији каузалитета. 3. питање природе и квалитета те представе. Хјум долази до закључка да постоји стална повезаност између узрока и последице. наше знање о првој групи релација идеја је увек утемељено и извесно. а да се ипак не сматра његовим узроком.

па је имајући у виду и Хјумове и Кантове анализе дефинитивно извео да индукција као начин закључивања не може бити ваљана.1. Психолошки проблем индукције исказује се као питање: зашто сви људи очекују и верују да ће инстанције које немамо у искуству бити сличне онима које смо имали у искуству. Како онда долазимо до идеје нужне повезаности. Тај проблем решава на специфичан начин тврдећи да су сви наши закони и све наше теорије само хипотезе и само претпоставке и да се . која је последица сличности. тј. То је суштина нужности – то је нешто што постоји у уму. јер оно већ и не спада у круг индуктивног проблема. Наиме. могуће је изједначити с оним што зовемо нужност. које је имплицитно у Хјумовом схватању. а друго је проблем индукције у којем се потпуно слагао са Хјумом што се тиче његове логике. У Хјумовом филозофском становишту Попер разликује два аспекта. јесте навика која је наш водич у животу. па и тока свести. што би нам могло дати разлог за извођење закључка који га превазилази. чак и након запажања честог или сталног здруживања предмета немамо никаквог разлога за извођење закључка ни о једном предмету осим оних о којима смо имали искуства. ми осећамо да се ствара једна опредељеност нашег ума да од једног предмета направи прелаз ка његовом уобичајеном пратиоцу. Ту опредељеност. како она настаје и шта значи? При опажању сличности појаве предмета у довољном броју случајева. Попер је закључио да је Кант принцип узрочности употребио као принцип индукције. а не у предметима. Анализирајући даље Кантову проблемску ситуацију око питања каузалитета и индукције. сматра Попер. логички проблем индукције и психолошки проблем индукције. Ово што је у основи нашег живота. при чему се питање о истиности или лажности ових исказа у овом контексту и не поставља. његову позицију чини изнутра противречном. она је опредељеност ума да прелази од узрока ка последицама и од последице ка узроцима. сматра Хјум. Одакле толико наше поверење у очекивање? Хјумов одговор састоји се у његовом схватању да смо ми као свесне јединке условљени понављањима и механизмом асоцијација идеја и да бисмо без тога тешко уопште могли преживети. У Поперовој реформулацији проблема индукције централно место заузима питање ваљаности универзалног закона у односу на исказе посматрања. Највећи дефект Хјумовог разумевања проблема индукције Попер види у тој околности што су код њега логички и психолошки аспект проблема доведени у колизију и узајамно супростављени. а психолошког позитивно што. На ово питање Хјум резолутно негативно одговара и сматра да је ситуација потпуно истоветна ако се задовољавамо тиме да је закључивање само вероватно као и онда кад се ради о великом броју понављања. решење логичког проблема индукције код Хјума је негативно. узетом самом за себе. На који начин Попер приступа проблему индукције? Он пре свега сматра да је разликовање логичког и психолошког аспекта. Логички проблем индукције се формулише као питање: да ли можемо оправдати закључивање од инстанција које смо имали у искуству ка оним инстанцијама које нисмо имали у сикуству. врло значајно. нема ничег ни у једном предмету. У ''Хјумовом проблему'' Попер разликује две димензије: прво је каузални проблем у којем се није слагао ни са Хјумом ни са Кантом. 2. јер нужно води или до бесконачног регреса (Хјум) или до априорности.

То је коначан резултат Хјумове анализе индуктивног закључивања који Попер недвосмислено критикује сматрајући да је Хјум пропустио прилику. па је резултат тога да достигнуто знање и није ништа друго него једна врста вере засноване на навици. с друге стране. Имајући на уму овусудбоносну импликацију Хјум је остао упорно при одбацивању логичке теорије индукције понављањем. за Попера. а он имплицира драматични закључак да је наше знање ирационално јер се не може рационално утемељити. што води прихватању неке од форми рационализма и други је тврђење да наше знање достижемо понављањем и индукцијом. Попер тврди да Хјумов став да је све наше веровање у правилности резултат честог понављања истих догађаја није никаква револуционарна теза. како је то мислио Хјум. Попер нам препоручује да без икаквог чекања на понављања која ће нам наметати правилности ми треба да се активно поставимо према свету намећући му наше правилности. Наиме. То је метода покушаја и погрешака коју нам сугерише Попер уместо индуктивних извођења и принципа индукције.утврђивање њиховог важења може догађати искључиво у оквирима дедуктивне логике. до краја прихватио праву и пуну снагу својих властитих анализа и резултата. Иако је негативним одговором на логички проблем индукције Хјум могао да се приближи решењу тог питања. него. напротив. него почива на крајње популарној психолошкој теорији која је у бити погрешна. склопио нагодбу са здравим разумом и поново дозволио повратак индукцији понављањем међу процедуре мишљења. али је. сматра Попер. живот свести не чине само токови понављања. највећи њен део је отворен за оно ново. ипак он никад није. Своју филозофску позицију. Са становишта одбацивања логичког аспекта проблема индукције пред Хјумом су стајала два пута: при је тврђење да наше знање достижемо не-индуктивном процедуром. као што. Полазећи од становишта да Хјумов негативни одговор на логички проблем индукције треба прихватити Попер настоји да образложи зашто на исти начин није могуће поступити и са Хјумовим позитивним одговором на психолошки проблем индукције. не може се некритички узети да наше навике или обичаји настају у сталном понављању. треба понављање објаснити као резултат наше склоности да очекујемо правилности. не-поновљено. те индуктивно извођење не само да није логички ваљано. с обзиром на добар почетни резултат. сматра Попер. али одевеној у психолошку теорију. у којој средишње место заузимају проблеми спознајне теорије и филозофије науке. У њима онда откривамо сличности и интерпретирамо их у терминима закона које смо ми поставили. Попер на овом месту реагује тако што сматра да целокупни приступ треба потпуно обрнути: уместо да нашу склоност да очекујемо правилности објашњавамо као резултат понављања. да дефинитивно реши проблем индукције. оно и не постоји као начин закључивања унутар теорије научног метода. За овај други пут Хјум се определио. значи процедуром која је логички неутемељена и рационално се не може оправдати. Ту методу је могуће и потребно користити на пољу науке. Попер је формирао на критици традиционалног . -ПОПЕР И ФИЛОЗОФИЈА БЕЧКОГ КРУГАПознато је да Карл Попер никад није припадао Бечком кругу нити је учествовао у разговорима које су ови филозофи стално водили у семинарима на Универзитету.

показао велико интересовање за његову критику основних идеја које су заступали филозофи Круга. спознајни проблем постављен на радикалан начин. Хјум). Док филозофи Бечког круга највећу пажњу посвећују питањима која се тематизирају и начину на који се она покушавају разрешити унутар класичне емпиристичке филозофије (Лок. Крафт је био изненађен и забринут Поперовим образложењем да ће се у последњим консеквенцијама филозофија позитивизма Бечког круга развити у нову форму сколастицизма и вербализма и на тај начин попримити својства непродуктивног и у себи затвореног мишљења. дакле оних филозофа који су пресудно утицали на формирање позиције Бечког круга и чије су идеје ушле у најужи круг темељних ставова филозофског покрета логичког позитивизма као доминантне орјентације европског мишљења тог времена. Попер је упознао Херберта Фајгла. према Поперовим речима. једног од истакнутих чланова Бечког круга. надајући се да ће дефинитивно филозофски засновати емпиристички приступ у филозофији. који је дуго и радо разговарао са Попером о проблемима за које су обојица били истински заинтересовани. као што је то и иначе једно од главних питања филозофије науке у целини. Зато није нимало чудно што су касније и идеје филозофа Бечког круга дошле у сами фокус Поперових критичких разматрања и постале предмет његових критичких анализа. Нема никакве сумње да се филозофска становишта Попера и Бечког круга истински утемељују у филозофској традицији нововековне филозофије која је филозофски елаборирала проблематику субјект-објект односа и показала филозофски значај питања која из ње проистичу. Отуда се у средишту ове филозофије и појављује темељно питање сваке емпиристичке позиције: како је могуће показати да свако наше знање . потцртавајући чињеницу да је то мишљење у својим покушајима око разјашњавања проблематике нововековног емпиризма и рационализма досегло онај филозофски ниво који може бити добра основа за даља разматрања тих питања. како Попер врло добро примећује. члана Бечког круга. које су сасвим јасно изашле на видело већ у току њеног филозофског утемељења унутар нововековне филозофије. Фундаментално питање о томе по чему нека теорија има научни карактер или га нема било је од почетка и заувек остало у самом средишту Поперових филозофских преокупација. за кога се сматра да је први формулисао чувени позитивистички принцип верификације као критеријум значења ставова. дотле Поперова позиција наглашава значај Кантове филозофије и њених консеквенци. У годинама кад су филозофи Бечког круга већ били оформили своје становиште и наступали као група са заједничком програмском усмереношћу. У међувремену Попер је упознао и Фридриха Вајсмана. Бечки круг је подузео да разреши бројне тешкоће емпиристичке филозофске позиције. па тако и оне Бечког круга. али и оних становишта која су била доминантна у његовом времену. који је. Па ипак тај однос према класичној филозофији је у оба становишта различит.мишљења. Као нова филозофија чији фундамент мора бити емпиризам. Директни контакти Попера са члановима Бечког круга започели су његовим познанством са Виктором Крафтом. а онда и на критику филозофије Ернеста Маха и Лудвига Витгенштајна. Беркли. То се пре свега односи на његове анализе Хјумовог и Кантовог мишљења у којима је.

оно је прави израз наших духовних моћи. а његова највиша функција је критичка. Међутим. односно. Критичко мишљење је оно највредније у спознавању и оно осигурава стални раст и напредак спознаје. Полазну тачку у разматрању проблема представља теза о постојању две врсте ставова који се могу сматрати легитимним: с једне стране су ставови логике и математике који су по својој природи аналитички.у искуству има своју незаобилазну основу. Од самог почетка Попер је заузео критички став према овим тезама филозофије Бечког круга сматрајући да је и сам полазни појам спознаје. а с друге стране су емпиријски ставови који представљају ставове сазнања реалитета. Већ из овог разликовања проистиче да се права садржајна спознаја може достићи само помоћу емпиријских ставова. а онда и целокупна теоријска конструкција сазнања нешто што се не може извести ни оправдати. а основ своје ваљаности имају у искуству. увек наглашавао рационалну страну свих наших спознајних резултата и подвлачио њен приоритет у односу на све искуствено. Решења овог фундаменталног проблема која су предложили филозофи Бечког круга чине језгро целокупне орјентације модерног позитивизма и сабиру се у основним тезама и појмовима овог начина мишљења. која се састоји у самом питању сврхе успостављања критерија демаркације: у позитивистичком концепту тај критеријум служи за радикалну критику и одбацивање метафизике и превасходно је упућен на разграничавање науке и метафизике. Тиме је назначена и темељна разлика између његовог становишта и позиције Бечког круга. насупрот томе. То се односи и на концепт самог принципа верификације као критеријума значења према којем сваки емпиријски став мора бити проверен да би се могло говорити о његовој истинитости или лажности. научног од метафизичког. а то значи ваљани независно од искуства. Принцип верификације као принцип смислености ставова у филозофији Бечког круга функционисао је као критеријум разграничавања смисленог од бесмисленог. како се може филозофски оправдати сам принцип емпиризма. сматрао да се елеменат искуственог не може узимати као доминантна компонента спознаје и стојећи под јаким утицајем Кантове филозофије. код Попера тај критеријум функционише у . Попер је. то је инструмент који је конципиран као основна полуга критике целокупне традиционалне филозофије и истовремено као темељ покушаја да се уобличи једна нова филозофија и одреди њено место у новом времену. Пошто је одбацио верификацију као могућност успостављања и доказивања истинитости ставова показујући њену неутемељеност и неупотребљивост. а њихова вредност може бити процењена само тако што ће се они доводити у везу са оним што нам је дато у искуству. искрсле су многобројне тешкоће. Тако је елеменат искуственог добио одлучно место у схватањима ових филозофа. у њему су обједињене све човекове спознајне способности. У формирању нове филозофије искуства филозофи Бечког круга су били под снажним утицајем Витгенштајнових идеја из Tractatusa. око задовољавања услова које поставља принцип верификације пред емпиријске ставове да би се они могли сматрати истинитом спознајом. Попер је помоћу фалсификације извео одвајање или разграничавање научног од псеудо-научног. У мишљењу лежи права снага људског сазнавања.

ставови који формулишу објективну спознају. који се постављају тако да су интерсубјективно ваљани. јер је то била и његова властита орјентација. Карнап и Нојрат су сматрали да протоколски став није тврђење. Друга страна тог захтева је била упорна и безрезервна битка против спекулативности и метафизичности. за тестирање или проверавање теорија и система. Ова два елемента значе садржинску окосницу Карнаповог мишљења: емпиристичка орјентација као темељ и деструкција метафизике као циљ филозофије. у питању природе и структуре тих ставова њихова становишта се потпуно разилазе. Према томе. Међутим. потребно је располагати сазнањем објективних чињеница. За разлику од Шлика. У свом критичком приступу Карнаповој филозофији. и филозофи Бечког круга и Попер сматрају да се ниједан став не може проверити директно искуством. они се укључују у теорију и говоре о објектима и догађајима вањског света. Полазећи од основних емпиристичких теза у филозофији Карнап је увек наглашавао потребу да се све оно што може да важи као истинито мора као такво поуздано доказати. Шлик је сматрао да ставови посматрања исказују нечије садашње субјективно искуство. Као што се становиште филозофије Бечког круга подудара с Поперовим у вези с тезом да се питање ваљаности емпиријских ставова може решити само помоћу процедуре њиховог преиспитивања или тестирања. а не за елиминисање метафизике. него морају бити ставови о чињеницама. . По својој форми то су сингуларни егзистенцијални ставови у којима се саопштава да је субјект у одређеним околностима утврдио и записао оно што је имао у свом скуству. тако се њихове позиције такође у принципу слажу и око проблема начина и могућности проверавања или тестирања тих ставова. али је увек наглашавао да Карнапова антиметафизичка склоност прераста у опсесију. тако да настојања која Карнап предузима око решавања значајних проблема не могу дати праве плодоносне резултате. ставови који се употребљавају за тестирање теоријских система не могу бити ставови посматрања нити саопштења о субјективном искуству. јер опсесивност увек замагљује хоризонте мишљења и никад не доводи до истинског увида у проблемску ситуацију. Попер је показивао разумевање за њен емпиристички карактер. а код Попера основним ставовима. него саопштење о њему. дакле. што је био први задатак филозофа Бечког круга. а онда ни до успостављања правих могућности да се проблеми превладају. него само у односу на неке друге ставове. који су у филозофији Бечког круга названи протоколским ставовима или ставовима посматрања. Наиме.правцу утемељења и осигуравања науке као теоријског система. Ставови о њима увек трансцендирају емпиријски дато и субјективно искуство одређене свести и преко општих појмова који су у њима употребљени. По Поперу. да су они тврђења о ономе што је некоме сада дато у искуству.

Једна од основних претпоставки позитивистичког разумевања структуре знања је став о постојању реалног света независно од свести која га спознаје. Кун проблемима теорије науке прилази из истраживања која се односе на историју науке. директно или индиректно. него логичком реконструкцијом поступака који се појављују у процесима достизања извесног емпиријског знања. његово логичко устројство. За разлику од позитивистичког приступа који научно знање третира са апсолутног становишта. Модерна позитивистичка слика науке формирала се у току друге и треће девеније нашег века и свој завршни облик добила унутар филозофије логичког позитивизма. која полако али темељно и дефинитивно потискује дуго времена доминантно позитивистичко становиште и тако отвара нове могућности у разумевању значаја и проблема научног искуства света. путем посматрања. истинита слика света. дакле на оно што је у њему стално и непроменљиво. Кун је својом позицијом и начином третирања проблематике теорије науке у великој мери подстакао формирање нове слике науке. Свет који знамо је скуп. па и резултате својих увида сматра непроменљивим и за сва времена важећим. Наука има задатак да наше ставове о тим чињеницама уобличи у систем знања и ту њену активност именујемо синтагмом ''истинита наука''. У оквиру позитивистичке слике науке сваки научни сиостем је схваћен као тоталитет истинитих ставова. Постоји само једно истинито знање света. Т. а научно значење ставови могу добити само тако да буду проверени. а која се увек односе на његову структуру. Свет је оно што јесте и биће то што јесте без обзира на то како се одвијају процеси његовог спознавања. јер постоји ''истина природе'' која лежи у самој природи и коју мање или више успешно захватају и описују њени истраживачи у својим теоријама.ЕПИСТЕМОЛОШКИ ТЕМЕЉИ ''НОВЕ СЛИКЕ'' НАУКЕ -ФИЛОЗОФСКА ПОЗИЦИЈА ТОМАСА КУНАОвде ћемо изложити основне тезе теорије науке Томаса Куна и његову радикалну критику позитивистичког становишта. Тако он одбацује принцип аисторичности доминантне слике науке објашњавајући како је и сам био изненађен колико увид у историју науке радикално уздрмава његове властите основне концепције о природи науке и разлозима њене изузетне успешности. колекција појединачних чињеница. филозофи логичког позитивизма сматрају да се сви ставови релевантни за систем научног знања могу у принципу формулисати у језик физике. Без обзира на разлике у разумевању појединих проблема и нијансе у њиховим поентама главни актери и заступници ове слике науке сматрају да је задатак теорије науке да се бави логичком структуром научних система знања како би на тај начин успоставила мерила и норме које владају емпиријским наукама. У складу са ставом да знање ванлогичких чињеница мора увек бити емпиријско. . Филозофија науке се тако представља као нормативна дисциплина која се не бави никаквим посебним научним теоријама.

тј. а Кун објашњава да је њиме хтео да сугерише ''да неки од прихваћених примера актуалне научне праксе – примера који укључују закон. и то никад и не чини. Најпре се ради о класи чињеница за коју је парадигма показала да много говори о природи ствари. за стварање и продужавање посебне истраживачке традиције. Даље се подручја неправилности истражују и то стање се најчешће завршава само онда када се парадигматска теорија на тај начин прилагоди да оно што представља неправилност постаје оно што се очекује. тј. теорију. И теоријски проблеми нормалне науке се могу препознавати на релативно сличан начин као и ови експериментални. Кун напомиње да је могуће научно истраживање и без парадигме или бар без тако недвосмислених и повезујућих. какве су парадигме у модерној науци. подвлачи Кун. сматра Кун. Откриће у науци. Друго средиште творе оне чињенице које се могу непосредно упоређивати са предвиђањима из парадигматичке теорије. Најпре. нова чињеница не добива статус научне чињенице. Да би једна теорија била прихваћена као парадигма. То чини историју експерименталне и посматрачке науке. која. усклађивање чињеница са теоријом и артикулација теорије – покривају и теоријску и практичну делатност нормалне науке. Усвајање нове врсте чињеница захтева више него додатно прилагођавање теорије и док се то не обави. али не мора да објасни. почиње с питањем о неправилности. она мора да изгледа боље од својих конкурената. Та околност. да би се решиле неке од њених заосталих неодређености и да би се омогућило решавање проблема на које је она раније само скренула пажњу. најзначајнији моменат нормалне науке. а друге као сувише сложене да се уклопе у теорију. У уској вези с појмом нормалне науке стоји појам парадигма. примену и инструментацију заједно – пружају моделе из којих потичу посебне кохерентнте традиције научног истраживања''. нису заувек дата.Појмом ''нормална наука'' Кун означава оно истраживање које је чврсто засновано на једном или на више прошлих научних достигнућа за која нека научна заједница признаје да за неко време пружају основу за њену даљу праксу. сматра Кун. Зато прикупљање чињеница у тој ситуацији представља једну случајну. И трећа класа експеримената и посматрања се састоји од емпиријског рада преузетог да би се артикулисала парадигматичка теорија. . увиђањем да природа некако нарушава она очекивања која парадигма у нормалној науци подстиче. у тој ситуацији све чињенице које би могле бити у вези са развојем науке изгледају подједнако важне. могу се издвојити три седишта. Тако три класе проблема – одређивање значајне чињенице. С друге стране. Одсуство парадигме изазива различите тешкоће. него се углавном ради о резултатима који доприносе обиму и прецизности с којом се конкретна парадигма примењује. у исту раван. Циљ нормалне науке нсу крупни суштински новитети. У оквирима нормалне науке. све чињенице са којима се може суочити. насумичну активност која нема своју окосницу и у том смислу је потпуно другачија него у каснијем научном развоју. представљају се као важни претходни услови за нормалну науку. таква наука ставља једне поред других. чињенице од којих ће се једне показати расветљавајућим. наравно. Они чије се истаживање заснива на заједничким парадигмама морају се придржавати истих правила и стандарда за научну праксу. као и једнодушност коју она ствара. Ово је.

Када сви покушаји теорије пропадну. Кун објашњава да постоји јак отпор према новом који свој извор има у уверености да ће стара парадигма ипак . То је оно што Кун назива неправилностима у парадигми. онда се области које су под њеним утицајем могу описати као оне које су у стању нарастајуће кризе. Постоје у начелу. Кун полази од тврдње да свака нова интерпретација природе настаје у духу једног или неколико појединаца. али се детаљи могу разумети само кроз виши степен артикулације теорије. Ако свест о неправилности траје тако дуго и продире тако дубоко да доводи у питање укупни смисао парадигме. Неправилности или контрапримери сами не доводе научнике до тога да одбацују парадигму. То је оно што Кун зове несамерљивост између предреволуционарних и постреволуционарних традиција нове науке. У разматрању процеса замене старе парадигме новом. онда се научници сусрећу са трећом врстом појава. наступању нових теорија претходи период отворене професионалне несигурности. Ради се.У оквирима нормалне науке и њене парадигме почињу да се јављају случајеви који одступају од уобичајених правила и њима се више не могу објаснити. са признатим неправилностима чија је карактеристика тврдоглаво одбијање да буду обухваћене постојећим парадигмама. као и многе од њених парадигматичких метода и примена. Да би је изазвала. Заступници ривалских парадигми не могу никад успоставити контакт између својих гледишта. други случај је да неправилности без властитог темељног значења изазивају кризу јер онемогућавају примену која има посебан значај. Криза у науци истовремено лабави стереотипе и доноси оне увећавајуће податке који су неопходни за фундаменталну промену парадигме. ови људи вероватно лакше увидели да та правила више не дефинишу игру која се може играти и они ће лакше замислити други скуп правила који може заменити стари. То објашњава да су. о реконструкцији дате области на основу нових ставова. Свака неправилност. Ова врста појава даје повода настанку нових теорија. она мора по правилу бити више од обичне неправилности. Прво су оне појаве које су добро објашњене постојећом парадигмом и оне ретко кад пружају основ и мотив за изградњу нове теорије. Прелазак од једне парадигме у кризи на нову. Стога се дешавало да људи напусте бављење науком јер нису у стању да поднесу кризу. три врсте појава о којима се може развити нова теорија. и коначно неправилности које су биле само неприлике наједном почињу да се претварају у извор кризе. Друго су оне појаве чија је природа назначена постојећом парадигмом. чак и кад је упорна и призната не изазива кризу. заправо. реконструкцији која мења нека од најелементарнијих теоријских уопштавања из те области. Неправилности понекад доводе у питање експлицитна и фундаментална уопштавања парадигме. Пошто захтевају уништење парадигме великих размера и крупна померања у проблемима и техникама нормалне науке. Људи који постижу фундаментално откриће нове парадигме били су скоро увек или веома млади или у тој области нови. из које може да настане нова традиција нормалне науке далеко је од кумулативног процеса постигнутог артикулацијом или проширивањем старе парадигме. због своје слабе везаности за традиционална правила нормалне науке. Најосновнији аспект несамерљивости ривалских парадигми Кун види у томе што њихови заступници практикују своје занате у различитим световима.

У својој анализи тачака неподударања са Поперовим становиштем Кун је покушао да протумачи у чему је смисао њиховог разилажења и какав то утицај има на целокупно гледиште. Нарочито је подударност јасна кад се ради о одбацивању највећег броја класичних позитивистичких теза о теорији науке: од оне да је наука кумулативни процес до оне да је циљ научника да ствара научне теорије које треба да објасне проблеме који се јављају у процесима истраживања. читава поколења научника. према Поперу. реагује и на Поперову тезу о томе да се у процесу тестирања теорија показује да стара теорија треба да буде замењена . -ТОМАС КУН И ЊЕГОВИ КРИТИЧАРИКуново дело ''Структура научних револуција'' изазвало је необично много пажње и реакција унутар разговора о проблемима које обухвата савремена филозофија науке. по Куну. Дакле. Зато Кун замера Поперу да није разумео саму суштину појма нормална наука и закључује да се ни наука нити раст знања неће моћи на прави начин разумети све док се на њих буде гледало искључиво кроз револуције.решити све своје проблеме. Кун. Такав је можда проблем индукције. а не његовом логичком структуром. То ипак не значи да не постоје никакви аргументи који могу убедити научнике да промене своје мишљење. Ми смо навикли да науку посматрамо као подухват који непрекидно иде ка неком циљу. такође. отпор је неизбежан и легитиман. док сви не почну да делују унутар једне сада измењене парадигме. У познатом раду ''Логика открића или психологија истраживања'' Кун упоређује властиту позицију с оном Попера констатујући најпре да има доста тачака у којима су њихови погледи ''врло близу идентичним'' показујући да се обојица баве динамичким достизањем научног знања. Могло би се рећи да Поперова критика Куна тече по две главне линије: прва је она која се односи на теоријску страну Кунове концепције научне игре у оквиру које се радикално одбацује позиција историјског релативизма као становиште у филозофији науке. које се. револуционарне епизоде. произлази из Куновог гледишта. објективни. Кун мисли да је Попер целокупну природу научног подухвата одредио на тај начин што је имао у виду њене изузетне. Да ли заиста постоји циљ? Да ли је у питању процес еволуције према нечему? Да ли постоји неки потпуни. а не и оно што Кун назива нормалном науком. што као консеквенција. Нема никакве сумње да је најтемељније приговоре Куновој ''новој слици'' науке ставио К. да природа ипак може бити угурана у ону кутију коју јој је та парадигма приредила. да наглашавају револуционарни процес у науци у коме се старија теорија замењује новом. релативно ретко догађају. Понекад је за преобраћење потребно више генерација. истинити опис природе према коме наука тежи и који служи као мера достигнутог научног напретка? На та питања Кун даје свој одговор: ако бисмо научили да еволуцију према ономе што желимо да знамо заменимо еволуцијом од оног што знамо могло би се догодити да нестане један број спорних проблема. а промена парадигме се не може оправдати никаквим доказом. Попер. а друга има у виду социјално-практичну димензију овог становишта у којој се наглашено критикује могућност да затворена група људи која има моћ намеће (научна заједница) своју вољу читавом друштву.

и да она представља не-револуционарну делатност. ова рутина ни у ком случају не исказује суштину науке. а то значи напредовање и раст знања. На крају својих разматрања Кун поставља кључно питање: како можемо разумети начин на који наука напредује? Констатујући да се о томе изненађујуће мало до сада зна. Супротно томе. наглашавајући да свакако у науци постоје мирнији и мање мирни периоди у истраживању. него. па су тестови схваћени као инструменти који отварају револуцију у науци. Куново схватање о постојању два периода у науци. Кун није успоставио никакав критеријум демаркације помоћу којег би се одредила суштина . нити су револуционарнији они у којима се та рутина одбацује и замењује новом. Попер прихвата нека Кунова полазишта у погледу потребе науке за извесним догматизмом и да нови увид може да прожме као бљесак светлости. разумева у оквиру онога што се очекује у властитој свести. Ако посматрамо Куново одређење појма нормална наука. Суштина те тезе се огледа у томе што се никад не може показати да се једна теорија може успешно применити на све своје могуће случајеве. а да при том не престају бити исте теорије. То је оно што Попер именује термином ''фалсификација'' и објашњава да онда кад теорија не успева да реши одређене проблеме. она бива одбачена. па закључује да се тестирање не може узети као кључни мотив кретања научног истраживања. Кун подвлачи да се само у оквиру традиције решавања загонетки може назначити пут којим ће бити изведена замена једне парадигме другом. што је најзначајнија црта оног што научници свакодневно раде. Поперова теза о асиметричности релације једног општег става и његове негације према емпиријској евиденцији наилази на разумевање код Куна. На Кунове објекције Попер најпре одговара генералном опаском да се свака књига. Кун наводи случајеве из историје науке кад су теорије биле замењене пре него што су стварно биле тестиране. све теорије се могу модификовати мноштвом ad hoc прилагођавања. Кун објашњава да се са протоком времена научне теорије све више артикулирају. ретко могу прибавити аргументе такве природе. а све је то у складу са тезом да се свему приближавамо у складу са претходно познатим теоријама. онда одмах да самим називом Кун сугерише да је то нормално стање науке у којем се одвија решавање загонетки. сагласно са својим основним становиштем. а не никакво тестирање теорија. На овом месту Кун замера Поперу да је то све сувише стриктно и аподиктички замислио и да је испустио из вида да целе теорије. нити припрема револуције у науци. па према томе ни нормална наука није оно најкарактеристичније за науке. да оне у том процесу све више одговарају природи. У своме истраживању. али нити мирније периоде треба схватити као раздобље примене рутине. али је увек могуће видети да је она неуспешна у неким својим апликацијама.новом. Успостављајући оцену да је Кун у заблуди кад сматра да је нормална наука оно што је за науку нормално. Попер сасвим доводи у питање. сматра Кун. Супротно томе. па ни Кун није друкчије поступио. па чак и научни закони. Попер говори о томе да се може прихватити постојање оног што Кун назива појмом нормална наука. па и свака позиција. По Поперу. Попер отворено наглашава да му се такав појам науке не допада и сматра да он представља опасност за науку.

Показује се. У вези с овим питањем Мастерманова говори о три главна смисла овог појма. него много више у томе да може да буде тестирана. поставља се питање да ли ова врста притиска може бити од фундаменталног значаја. Први је филозофске природе. да парадигма као успотављени оквир фундаменталне појмовне мреже унутар које се крећу и раде научници. а стара бива одбачена на начин који се не може сасвим рационално објаснити. Ово Куново становиште Воткинс назива тезом монопола парадигме. Појму парадигме Кун је дао средишње место у разумевању науке као специфичног облика људског искуства. Од самог почетка Кун је запазио да се у основи актуелне научне праксе налази нешто што је одређује и структуира. Нова теорија се прихвата.науке. увек инкомпатибилна са оном старом коју замењује. нешто опште и одређено. јер она успоставља ирационалистичко виђење научне игре. то је метафизичка парадигма. Констатујући да у својим списима Кун употребљава појам парадигме на двадесет и један различит начин. Истовремено ова чињеница замене баца одређено светло на могући садржај појма парадигме у смислу његове филозофске функције. Нова парадигма је. па се чини да научник напушта једну парадигму само зато да би прихватио нову. и то најпре именовао појмом ''догма''. али постоје социолошки разлози: нова генерација научника. него је само одбацио Поперов критеријум фалсификабилности. напротив. него се. његовим наглашавањем. јер се она односи на скуп навика у којима успешно тече процес решавања загонетки који Кун именује конкретним научним достигнућима унутар нормалне науке. Воткинс наводи да Кун не увиђа да је суштина Поперовог става не у томе да је теорија стварно тестирана. Из тога Кун извлачи закључак да тестирање није оно најзначајније за науку. други је социолошке природе. чији смисао није нужно узајамно неконзистентан. наиме. Кун додаје да научници који прихватају нову теорију говоре другим језиком и виде ствари друкчије него онда кад су се служили терминима и истраживали у оквиру раније теорије. што одлучујуће утиче на њено догађање. што би Кун хтео да посебно подвуче и учини јасним. Тврдњи да је у природи парадигме да држи монопол и да потпуно одређује мишљење у оквиру једне научне заједнице прикључује се став о томе да парадигма не подноси никакве ривале. У анализи Мастерманове највећа пажња је посвећена социолошком појму парадигме. То је теза без interregnuma. како чини Попер. то је социолошка парадигма. Тај је појам заменио после много чувенијим појмом ''парадигма''. за Куна. или је то само један од споредних ефеката. Чињеница је да Кун не говори о одређеном протоку времена у смени парадигми. а то је решавање загонетки. штавише она је с њом несамерљива. То је позната теза о несамерљивости парадигми која је наишла на критички отпор у теорији науке. Али. Аргумент против тестирања теорија и тако против Поперове позиције Кун налази у историји науке. прекрива права природа подухвата који научна заједница свакодневно упражњава. Изгледа да се у Куновом виђењу преокрет ка новој парадигми . Мастерманова се пита да ли у свима њима постоји нешто заједничко. онда кад то постане неизбежно. има смисао основне догме научне заједнице која поседује интелектуални ауторитет и само се у ретким приликама мења. Овај однос Воткинс именује као тезу инкомпатибилности и сматра да она на свој начин потврђује и оснажује тезу монопола парадигме. и трећи је конструисана или вештачка парадигма.

а покушаји њиховог одгонетања догађају се као пролиферација теорија. јер напор да се створи знање увек тражи вођење и не може почети ни из чега. Ако се парадигме превазилазе и замењују зато што се стално увећавају аномалије које треба да буду отклоњене. За Фејерабенда наука се најбоље може разумети као делотворна и стална интеракција њене нормалне и филозофске компоненте. У својој анализи Куновог становишта Фејерабенд полази од констатације да се не може сложити са основним поставкама једне овакве теорије науке а још мање са идеологијом коју она успоставља. него се оне увек заједно догађају. Воткинсов . Главни приговор који је Куну на овом плану упућен односи се на његов покушај да се у заснивању принципа научног истраживања ослања пре свега на историју. Кун подвлачи да је збуњен овом темељном примедбом и не зна како би је требало протумачити. У томе Фејерабенд види и главни аргумент против Куна. Ни једна ни друга нису одрживе зато што је свакој научној заједници потребно време да развије нову могућу парадигму до оног степена кад она постаје таква да може да замени стару. Главни Фејерабендови приговори на Кунову концепцију упућени су на појам нормалне науке. Синтеза ова два битна елемента изведена је у Лакатошевој тези да пролиферација и постојаност не припадају посебним. То је теза инстант-парадигме. па је према томе и ово друго исто тако изненадно као и оно прво и настаје у једном комаду. социологију и психологију. Он указује пре свега на непотпуност одређења суштине нормалне науке као решавања загонетки. Он излаже концепцију коју образлаже као синтезу два основна момента или открића: први је Поперова теза да наука напредује кроз критичку дискусију алтернативних теорија. Питање методологије је свакако једно од централних тачака на које је усмерена критика Кунове концепције. Став да парадигма као општа идеја служи научнику као оно што га води није ништа ново. а друга да је увек под влашћу парадигме. онда је јасно да је принципу пролиферације Кун наменио историју људског развитка у складу са хуманистичким вредностима друштва. сукцесивно постављеним периодима историје науке. -КУНОВ ОДГОВОР КРИТИЧАРИМАу свом опширном одговору на бројне критичке примедбе под насловом ''Размишљања о мојим критичарима'' Кун настоји да покаже прави смисао основних појмова своје концепције разјашњавајући при томе она места властитог становишта на која су упућене главне опаске његових критичара. Воткинс одбацује и тезу монопола парадигме и ону без interregnuma и објашњава да су оне узајамно повезане на тај начин што прва теза тврди да је научниково професионално мишљење под доминацијом једне парадигме. а други је Куново подвлачење функције принципа постојаности које је исказано као збивање постојаних периода у историји науке. а за то време тече старом парадигмом линија херетичког мишљења која припрема промену.може посматрати као подударан са проналажењем нове парадигме. дакле она подручја знања која су значајно удаљена од идеала систематичне и егзактне спознаје успостављеног још на почетку модерног доба.

за Куна. Оно што је изазвало највише полемичких приговора у вези са Куновом позицијом јесте његов појам нормалне науке. А то је управо оно што конституише основну активност нормалне науке. Научно знање је. Своју анализу Кун започиње констатацијом да се филозофија и уметност традиционално супростављају науци по томе што се за та подручја сматра да их не карактерише појам напредовања. Куну се чине неоправданим. а не према необичној науци која свакако значи изузетне тренутке догађања у њој. Сматрајући да се методологија увек бави најбољом науком или науком како би она требало да буде вођена. а шта доводи у питање. То је. одређивале парадигму прогреса и зато Кун закључује да ''протонауке'' поседују неке елементе који много очигледније у зрелој науци добијају облике прогреса. Научници проширују кругове и прецизност постојећих експеримената. онда мора постојати и нормална наука. он поставља питање: зашто је сва Кунова пажња усмерена на нормалну науку. На Фејерабендов приговор о двосмислености Кунове позиције и његових теза. не може се говорити о томе да је цела наука револуција. шта се у њеним оквирима толерише. Питање је дакле: да ли постоје стандарди према којима се унутар једне научне заједнице научници служе да би се одлучили за најбоље теорије. Достизање зрелости у науци може се препознати по овладавању теоријом и техником. јер ако теорија говори о томе како се и зашзо научно истраживање одвија. Најфундаменталније примедбе су оне које се односе. приступ који је наглашено социолошки и Кун сматра да другог начина нема. Он наглашава да су у антици и ренесанси уметност и филозофија. А кад се ради о избору између конкурентских концептуалних мрежа појмова. елиминишу конфликт. Ако постоји револуција у науци. али је постепено прихвата научна заједница. дакле. сматра Кун. онда Кун сматра је прелаз од једне парадигме ка другој заправо конверзија искуства која доста дуго наилази на отпор научника. на проблем избора теорија. а не наука. за Куна. а не неким слабијим њеним облицима. каже нам Кун. а они који то не учине . Научне групе се могу посматрати као заједнице које продукују научно знање. производ групе специјалиста унутар научне заједнице.приговор иде у другом правцу. У ''Структури научних револуција'' нормална наука је схваћена као стални напор да се природа утера у концептуалну мрежу појмова која је произашла из истраживања и преноси се професионалним образовањем. Кун одговара да је потребно свакако да се његове тезе узму у оба смисла. онда она мора имати утицај на то како се научници понашају у поступцима који треба да воде до успешних резултата. То су управо периоди нормалне науке који се садржајно потпуно подударају са оним што Попер жели да нагласи кад каже да научник нужно развија своје идеје унутар одређеног теоријског система. мора постојати нешто што се догађа између револуционарних епизода као од њих различито. Образлажући овај кључни појам свог становишта Кун објашљава да. Становишта да подручје уметности и филозофије не настоје да буду наука и да не задовољавају Поперов критеријум демаркације нити продукују резултате. или је та одлука препуштена индивидуалном понашању сваког од научника? Одговор на ово питање. могуће је тражити само ако се установи како она функционише. шта цени. и поред огромног значаја које имају револуционарне епизоде у науци.

Кунова теза о несамерљивости теорија изазвала је највише критичких опаски теоретичара нашег времена. констатујући да је његов појам парадигме доведен у везу са појмом научне заједнице.престају бити научници. Унутар једне научне заједнице осигуран је релативно непроблематичан ток професионалне комуникације. али и обрнуто. и то на основу парадигме. Кун предлаже да се појам парадигме због јасноће замени појмом ''дисциплинарна матрица''. . Кун у каснијим делима развија неке нове линије разматрања појма парадигме. а матрица на то да је састављена од елемената различите врсте. чињеница да поседују заједничку парадигму јесте оно што конституише научну заједницу која је иначе група међусобно различитих људи. а то треба разумети двоструко: парадигма је оно заједничко што деле чланови научне заједнице. Кун закључује да различитост просуђивања може постати врло значајна за напредовање у науци. при чему се оно дисциплинарно односи на оно што је заједничко. Он такође одбацује приговоре везане за арбитрарност.

његов став прераста у целовиту критику рационализма западне филозофије уопште. Он сматра да се у заснивању науке као специфичног потхвата треба пре свега ослободити оних важећих поставки које значе ограничавање њених могућности од самог почетка: уместо позивања на ред. Знање би се пре могло посматрати као нарастајући океан узајамно инкомпатибилних алтернатива. па у случајевима подударања теорије и ''чињеница'' оно фаворизује теорију. а с друге стране. Фејерабенд утврђује да евиденција која може да одбаци теорију често може бити пронађена помоћу инкопатибилне алтернативе. науку треба разумети као битно анархистички подухват и на тај начин показати да управо теоријски анархизам бити алтернатива која ће охрабрити прогрес и свакако значити хуманије и плодоносније схватање. представља као радикални критичар постојећих становишта. мери успех поставље-них теорија. истине. закон и систем. Установљавање контраправила омогућава увођење и елаборацију хипотеза које су неконзистентне са добро-постављеним теоријама. Идеја фиксног метода или одређене теорије рационалитета почива на врло наивном схватању човека и његове социјалне околине. њима ће бити јасно да постоји само један принцип који се може одбранити у свим околностима и у свим степенима човековог развоја.ТЕОРИЈСКИ И МЕТОЛОШКИ ПЛУРАЛИЗАМ -ЕПИСТЕМОЛОШКИ АНАРХИЗАМ ПАУЛА ФЕЈЕРАБЕНДАУ токовима збивања савремене теорије науке Паулу Фејерабенду свакако припада посебно место. који Фејерабенд жели да анализира у свим детаљима. а такав поступак Фејерабенд назива контраиндукативним. ''чињеницом''. Друга ситуација у којој се фаворизује хипотеза која је неконзистентна са . То је принцип: све иде. критику догматизма науке. Овај принцип у примени значи трасирање консеквенци које произилазе из ''контраправила'' за која се сматра да су супростављена уобичајеним правилима научног подухвата. Фејерабенд нам се. а не да се таква алтернатива употребљава тек онда када је одбацивање већ дискредитовало ортодоксну теорију. Неке од најзначајнијих формалних особина теорије нисупронађене анализом. А то су она у којима се ''искуство''. које се не подударају са прихваћеним и широко потврђеним теоријама и контраправило које је неконзистентно са добро-постављеним чињеницама. прецизности. а случају неподударања оно теорију угрожава и присиљава нас да је елиминишемо. оно није постепено приближавање истини. него контрастом. с једне стране. апсолутне владавине ума. објективности. што значи да оно шири поље нашег деловања изван релација ''подударања'' и ''слагања''. Залажући се својом силном енергијом за доста слободно и никаквим предрасудама оптерећено мишљење. Фејерабенд испитује два односа: контраправило на основу којег уводимо хипотезе које не одговарају. Они који имају у виду богати материјал историје и који нису склони томе да упорно тражење замене интелектуалном сигурношћу у фирми јавности. Ако наше становиште овако усмеримо онда можемо лако доћи до увида да сазнање није никаква серија самоконзистентних теорија које конвергирају према идеално замишљеном знању.

Тезу о расту знања као битној карактеристици научног истраживања Фејерабенд схвата на специфичан начин. методолошка правила треба да нас оспособе да бирамо између теорија које су већ фалсификоване. Порекло и ефекте ове операције Фејерабенд именује појмом природна интерпретација. Фејерабенд долази до занимљивих теза у разумевању појма искуства. Нови начин посматрања води до потребе превредновања целог искуства које није само софистикованије. а да уместо уобичајених теоријама и посматрања уведе у употребу мноштво теорија и метафизичких погледа. Методолошки захтев да се теорије морају оправдати искуством потпуно противречи сталним случајевима инконзистенције теорија и зато га треба искључити из методологије. потребна нам је група алтернативних ставова који. јер одвајање историје науке. Искуство се овде више не разумева као непроменљива основа на којој емпиричар гради своју теорију.посматрањима. које противрече традиционалним схватањима. него је и спекулативније од оног што је присутно у филозофској традицији. Фејерабенд успоставља једну од основних поставки своје расправе: коначно смо дошли до становишта да наше знање не иде од посматрања ка теорији него увек укључује оба . не захтева посебно образложење. њене филозофије од науке саме води растварању науке. Фејерабенд нас упућује да за побољшање теорија користимо целокупну историју идеја. него слабљењу. макар она долазила из старих времена или се чак чинила апсурдном. па је одвајање тешко постићи. Потребан нам је спољни стандард критике. дакле. Постоје две врсте неслагања теорија и чињеница: прво су бројчана неслагања. У историји мисли природна интерпретација се посматра или као априори претпоставка науке или као предрасуда која се мора одбацити. јер не постоји ниједна интересантна теорија која се слаже са свим познатим чињеницама из свог домена. Права намера овог схватања састоји се у томе да се дефинитивно покаже да ''свака методологија има своје границе''. супротно томе. Објективно назадовање треба што пре зауставити у интересу науке саме. Треба разликовати сензацију од менталних операција које следе делатност чула и врло су блиско повезане с њиховом реакцијом. Расправљајући о овим могућим верзијама става према природној интерпретацији. могу служити за конструкцију потпуно алтернативног света. Сасвим је јасно да су теорије и чињенице у сталној дисхармонији. Фејерабенд констатује да не постоји ниједна теорија која се увек и у свему слаже са свим познатим чињеницама из домена који она иначе покрива. не њеном учвршћивању. а друго квалитативни недостатак. али оно што стално губимо из вида јесте околност да међу њима не постоји тако велика одвојеност како се то прихвата у модерним становиштима филозофије науке. Прави научни метод не би смео да садржи никаква правила према којима би се избор теорија вршио по принципу фалсификације. Сазнање се повећава пролиферацијом теорија која може да буде потакнута потпуно ненаучним агенсима. Заступајући идеју контраиндукције Фејерабенд нас упозорава да то никако не значи покушај да се успостави једна нова методологија која би имала амбицију да замени индукцију. ако су довољно општи. Не постоји ниједна идеја која није способна да побољша наше знање. чија је снага толика да превазилази и најјаче институције науке. Свет не можемо открити изнутра.

а не пре њих. За Фејерабенда критички рационализам Попера је најлибералнија позитивистичка методологија која мисли да је могуће установити правила и стандарде на основу којих се може засновати критичко понашање које има за циљ да открије ''ирационалне акције'' и да их исправи помоћу конкретних сугестија. и критички рационализам ствара погрешну слику науке као истраживачког подухвата. Фејерабенд критикује логичаре и филозофе науке које не желе да следе неформални разговор. него напротив. теорија не почиње најчешће од постављања проблема. То је уједно и једна од врло значајних тврдњи модерне епистемологије у целини. радикални емпиризам је монистичка доктрина која се заснива на употреби ''групе узајамно конзистентних теорија'' и искључује сваку алтернативу. него увек захтевају да се појмови разјасне. а с друге стране. јер је она у својој бити много немарнија и ирационалнија него што ова методологија мисли и жели да види. Исто као логички позитивизам.елемента. Фејерабенд констатује да је у модерном мишљењу емпиријско становиште често прихваћена и добро елаборирана филозофија која је пружила наду да ће се ослањањем на посматрање и експеримент моћи искључити ''бесплодно претпостављање и празни говор''. тзв. него од неке наизглед споредне активности као што је игра чији се развитак може интерпретирати као решавање несхваћених проблема. а не никакви ригидни следбеници успостављених правила. него његова правила треба кршити. Критички рационализам је проистекао из настојања да се реши Хјумов проблем и да се разуме Ајнштајнова револуција а онда се проширио на све сфере живота и чини једно заокружено филозофско становиште. Искуство увек настаје заједно са теоријским претпоставкама. до краја радикализовао неке идеје Тулминовог. Али та позиција не решава битна питања човека и његове слободе. Науци су потребни прилагодљиви и инветивни људи. Унутар науке не треба разуму допустити да буде једини господар. За сваки корак у поступку теорије критичког рационализма Фејераенд успоставља одговарајућу контратезу и на тај начин утврђује концепт властитог становишта. Стварни развој институција. Куновог и Хансоновог становишта. Фејеабенд сматра да ''неметод'' анархиста увек има већу шансу да постигне успех у решавању проблема од било којег добро-дефинисаног скупа стандарда. треба га потиснути у корист других елемената и делатности. Фејерабенд је најжешћи критичар Поперове позиције за коју сматра да у великој мери омогућава утемељивање свих оних ограничења у разумевању научног подухвата која су била својствена и традиционалном доминантном становишту а којих се треба што пре ослободити да би наука као специфични облик човекове духовне делатности добила свој прави простор и своје аутентично место у остваривању хуманистичких идеала човечанства. Покушавајући да разоткрије прави смисао овог становишта и непожељне ефекте који из њега . Савремена верзија емпиризма. с једне стране. -ТЕОРИЈА ИСКУСТВА ПАУЛА ФЕЈЕРАБЕНДАС правом се сматра да је Фејерабенд. овакав концепт научног истраживања од људи ствара бедне саможиве механизме и монструме. извео врло темељиту критику идеје критичког рационализма у целини. узимајући Поперову позицију као полазну основу.

али захтева теоријски плурализам уместо монизма. јер је шира и реалистичнија. сматра Фејерабенд. Под утицајем филозофије историјског и дијалектичког материјализма Фејеабенд је закључио да је политичка анализа филозофских проблема много примеренија за разматрање тих питања од оне чисто теоријске. Ради се о томе да се теоријски плурализам код Фејерабенда разуме као суштинска особина свег знања која тражи да буде објективна. Суштина је у томе да треба развијати алтернативна становишта која ће већ решене проблеме. који. овај тип емпиризма употребљава и принцип аутономије чињеница. можда детаљнији. Поред ова два услова. док другу етапу карактерише једна врста шизофреније која се јавља зато што се заступа и декларише једно. али и карактеристике индивидуалне људске мисли. она може произаћи само из психолошких.произлазе. Овај поступак. него као став да су чињенице које припадају емпиријском садржају неке теорије важеће независно од посматрања алтернатива тестиране теорије. пошто узима у обзир историјске ставове. Фејерабенд разликује три етапе у историји емпиризма: прва је аристотелијанизам. Штавише. пошто су изгубили моћ писања поезије. па се показује да су услови конзистенције и непроменљивости значења не само несагласни са научном праксом него и са емпиризмом као филозофском позицијом и као методом. потребно је да ту теорију кофронтрирамо са алтернативама чије стварање и детаљан развој свакако претходе коначној потврди практичног успеха теорије и њене фактичке употребљивости. а трећа емпиризам модерне физике. Фејерабенд формулише методологију која је још емпиријска. физиолошких или физичких околности у њиховом настајању. а то је могуће остварити. Пре него што говоримо о томе да нека теорија рефлектије чињенице. . сталном пролиферацијом алтернативних теорија. а реализује и чини сасвим друго. која се углавном употребљава у филозофији науке. Фејерабенд проналази два кључна услова који значе његове темеље: услов конзистенције и услов непроменљивости значења. Оно што човека чини способним да створи једну кохерентну целину он оног појавног хаоса којим је окружен јесу инвенције и трикови који су много више повезани с духом поезије него што смо ми уопште склони да помислимо. Прагматичку теорију посматрања заступа и Попер. Ако постоји нека разлика према другим ставовима. За ставове посматрања Фејерабенд утврђује да семантички нису различити од осталих случајних ставова и да немају никакав посебан садржај. Он негира тезу о томе да ставови посматрања елиминишу теорије. Емпиризам као становиште захтева стални раст емпиријског садржаја нашег знања. друга је класични емпиризам. разлика између песника и научника данас установљава се по томе што ови последњи. При томе он констатује на занимљив начин да се први и трећи период изненађујуће подударају. не треба разумети као тврдњу да су постављање и описи чињеница независни од сваког теоретисања. сматра Фејерабенд. а теорија не доводи у питање ставове посмтрања. То је позиција прагматичке теорије посматрања коју заступа Фејерабенд. поново третирати на нови. да кореспондира с њима. То је базична идеја Фејерабендове филозофије. представља методолошко оправдање теоријског плурализма. али и оне нове. У модерној верзији филозофског емпиризма. али у сваком случају друкчији начин.

пре свега филозофији науке. што чини први корак у наступу нове концепције. помоћне науке које ће играти значајну улогу у постепеном етаблирању нове теорије. -НАУКА И СВЕТ ЖИВОТАНаука и њен неочекивано брзи и свеобухватни развитак представљају средишњу и најзначајнију карактеристику новог доба и модерног света. него има одређену функцију и суштинско је у смислу могућности надмашивања старог стања: оно ослобађа одређено време и даје потребни простор да се развију тзв. Чињеница јесте да наука и техника не унапређују само производни процес у друштву. Такав значајан напредак човечанства био је могућ зато што су се интереси неометаног напредовања научног знања потпуно подударили са интересима слободног развитка модерног индустријског друштва.сад покушавају да себи осигурају значај и конфор тиме што су произвели и наметнули пријатну функцију да у свом раду следе правила сасвим друге врсте која доводе до већих и важнијих резултата. Али. поставља примарни задатак анализе и разумевања односа кључних елемената модерног света. то су методе истраживања. напротив. она је уметност чије одређене црте откривају само мали део њених укупних могућности. На питање: шта је наука као облик искуства? Фејерабенд мисли да је једино исправан историјски одговор: то су теорије које имамо. Али нови период историје научног истраживања почиње тако рећи са кретањем уназад. Он мисли да се истраживање не може научити. до истине. тј. него. Подвлачећи значај космологије у разматрању проблема филозофије науке Фејерабенд упозорава како је њихово смењивање у токовима историје науке процес који је по својој природи врло компликован. јер претпоставља интерполацију различитих момената и поремећаја између основних закона и перцепције посматрача. смислености и хуманости људског опстанка. јер оно је у доста елемената инфериорно у односу на свог претходника. та позитивна и охрабрујућа страна научно-технолошког развоја ипак није никад до краја потиснула из видокруга и ону негативну и непожељну димензију која је увек била присутна и која све више долази до изражаја у наше време. . које никако није случајно. помоћних наука које нису потпуно развијене. Зато се данашњем теоријском мишљењу. онда је потребно радити на стварању и ширењу интереса људи за то ново. Ради се о томе да процеси технолошког развитка данас показују јасну тенденцију да изађу изван контроле људи и на тај начин доведу у питање саме основе опстанка човека и његовог система живота. да наука није део адвокатско умећа. него целокупни свет живота људи. могу бити у великој мери неартикулисане и у конфликту са постојећим посматрањима. Иза промене која се догодила успоставља се нова космолошка теорија која постаје атрактивна током одређеног времена за највећи број истраживача. Међу бројним савременим критичарима науке. па се свакако мора утврдити да је научно-техничко-технолошкој цивилизацији модерног света начин на који се остварује човекова егзистенција омогућио постизање већег степена пуноће. Кад је нова космологија постављена у центар пажње. што је резултирало спектакуларним успесима науке данас. а све њих сваког часа могу да замене нове теорије и нове методе. Следећи корак састоји се у прихватању оних тзв.

Фејерабенд заступа тезу да наука и западни рационализам могу бити у данашњем свету прихваћени само као једна од културних традиција међу многим другим. Своју критику Фејерабенд пре свега упућује према чињеници да је научно мишљење у току двадесетог века заузело апсолутно доминирајућу позицију у свету и животу модерног живота и сматра да заправо не постоји ниједан објективни ралог који би могао да оправда ту ситуацију. она се на специјалне начине финансира. Све је у држави уређено на тај начин да су у други план потиснуте и религија и уметност и филозофија и морал. нема своје оправдање. одустајање од самог практиковања научних поступака и истраживачких захвата. За оне који желе да доиста проникну у неке конкретне истраживачке проблеме. за Фејерабенда. а његов критички став у извесном смислу надилази питање саме науке и прераста у обухватну критику западног рационализма и владавине ума у цивилизацији нашег света уопште. по Фејерабендовом схватању. Успешна научна истраживања. Такав приступ ће ослободити и охрабрити заинтересоване људе и помоћи им да превазиђу смешне ствари. не следе никакве генералне стандарде који би били наметнути у облику општих принципа. Ако не постоје објективни стандарди и правила понашања. а да неговоримо о миту и магији. и све што имамо на располагању јесте сам процес истраживања и све врсте ''правила палца'' које можемо употребити. По Фејерабенду. С обзиром на ове околности. која у свом експанзионистичком ставу преко свих инструмената регулише и усмерава догађања чак и у подручју човекове духовности. теорија науке је заправо немогућа. непотребне препреке као што су логичко-методолошка правила и епистемолошки принципи. Напротив. Фејерабенд стално подвлачи да је наука и све оно што из ње произлази сувише озбиљно да би могло бити препуштено самим научницима. Ову бајку нарочито подржава и доприноси њеном надограђивању модерна западна држава. Фејерабенд врло критички разматра данашњу ситуацију широке распрострањености научног мишљења и снажног утицаја технолошког чуда којем се није могао одупрети ниједан део савременог света. а сав простор је остављен науци: она је посебно третирана. Та импресивна моћ и свеобухватност ових феномена пре свега почива на дуго ствараном миту о науци као суптилној и строго контролисаној комбинацији нових идеја и уиграних метода које се употребљавају према одређеним правилима. Фејерабенд. може се највише учинити ако се они упуте на историјску примере и ако им се сугерише да актуелне случајеве треба да испитују различитим процедурама. него једноставно значи да учесници у тим процесима морају проверавати све ингледијенте у њиховој употреби. без икакве преференције. доминације и с њима повезаног ирационализма. Ако теорија науке као нормативна дисциплина која хоће да успостави критеријуме и правила понашања за онај део људског одношења према свету који означавамо именом науке. осмишљавање и критика науке као облика духа који доминира данашњим светом сме да буде потиснута у страну.својим радикализмом се издваја П. то никако не значи да филозофско разумевање. то не значи. На тај начин је преузимање научних чињеница и принципа потпуно . а то значи све оно што нам је при руци као помоћ у нашем настојању да истрајемо у нашим истраживачким намерама.

касније је постало постојани део нашег знања. мирно и готово незаинтересовано. религијама и обичајима. омогућити стварање нових и можда бољих алтернатива. Теза о томе да друштво треба ослободити од науке најрадикалнија је и најпровокативнија од свих критика које се у различитим формулацијама могу наћи у филозофским расправама о смислу и положају научног истраживања данас. У западној култури релативистичко поимање има своју дугу историју. наравно. Фејерабенд не заступа релативизам појмова. тако да данас светска цивилизација поседује бројне уобличене верзије релативизма. трагати за новим и обухватнијим концепцијама. Слободни грађани западног друштва морају коначно постати свесни могућег погубног дејства шовинизма науке. нити разлика у степену истинитости теорија – ради се о тези коју Попер енергично одбацује. али ипак у основи стоје исте идеје. Фејеабенд мисли да се за сваку теорију или становиште за које се верује да је истинито може пронаћи аргумент који ће показати да је и његова супротност такође истинита. није никаква повластица и искључива карактеристика ове духовности. али и новим. заблудама односимо без реакције. Плуралистичка позиција са својом фалибилистичком компонентом захватила би нужно све области живота и тако их револуционисала и хуманизовала. Сада је постало јасно да се наука ни у ком случају не може третирати као форма људске духовне активности која је вредносно неутрална: искључено је да норме. Дуго времена су наука и њена теорија настојале да изграде нешто што се означавало именом научни стил мишљења унутар кога се са посебним нагласком истицала његова вредносна неутралност с обзиром на чистоћу спознаје и номологијску природу знања којим располаже. Не може се више допустити да се према традираним. најбоље показује њена властита историја: оно што се некада одбацивало као немогуће и чак смешно. а свака од њих је истицала друкчије аспекте и придавала посебни значај њеним специфичним изразима. Анализирајући становиште релативизма у теорији науке и епистемологији Фејерабенд наводи Поперову позицију по којој се релативизам пре свега односи на избор између конкурентних теорија и он овде постаје арбитраран. . али оно. вредности и идеали који владају унутар друштвене заједнице немају никакво значење за спознајни процес. Да наука треба да се сусреће са различитим идејама и да уважава њихово постојање. За разлику од њега. старе и тек настале. они не би на њега смели пристајати без поговора и без реакције. Потребно је критички преиспитати све идеје. али и за отвореним друштвом.одвојено од демократских процедура које су иначе на делу у западним друштвима. Тако теоријски плурализам носи у себи и захтев за једном хуманистичком етиком. већ људских односа. па из тога произлази закључак да не постоји објективна истина. Релативистичке идеје постоје у различитим културним круговима.