You are on page 1of 26

Dijalektika nije logički proces zasnovan na određenom konceptu ved istorijski, revolucionarni pokret stvarnih ljudi koji, u određenoj

situaciji, dolaze do spoznaje o toj istorijskoj situaciji i koji zatim preduzimaju određene mere. Time, kako kaže Marx, mi ne „objašnjavamo“ svet i njegove protivrečnosti, mi ga menjamo a protivrečnosti prevazilazimo – prevazilazimo sam sistem koji te protivrečnosti stvara. U tome je istorijska uloga radničke klase i osnova klasne borbe. Pošto je ovo pozicija koju ja zastupam, čini mi se malo čudno što Althusser svoj Odgovor počinje primedbom da sam ja nezainteresovan za politiku i klasnu borbu. Ova povezanost dijalektičkog sa svakodnevnom borbom, ova neodvojivost od konkretnog nije prisutna samo kod zrelog Marxa. Naprotiv, Marx nikad nije dijalektiku shvatio kao logički proces odvijanja Ideje, kao što je to činio Hegel. Još 1844. Godine, čak pre nego što je napisao Ekonomske i filozofske rukopise, on dijalektiku vidi kao proces u kome radnička klasa postaje svesna protivrečnosti i neminovnog propadanja kapitalističkog sistema, svesna svoje uloge u procesu prevazilaženja tog sistema i političke borbe koju ta uloga namede. Marx govori o radničkoj klasi koja: „koja se ne može emancipirati a da se ne emancipira od svih ostalih sfera društva i da time ne emancipira sve ostale sfere društva... koje , dakle, može sebe zadobiti samo potpunim ponovnim zadobijanjem čovjeka“.1 Ovo mi ne izgledaju reči nekog mladog hegelijanskog idealiste koji živi u maglovitom svetu logičkih apstrakcija od kojih bi se morao otrgnuti da bi otkrio stvarni svet klasne borbe i politike. Od samog početka Marx počinje svoju analizu ne od „čiste Ideje“ ved od „stvarnih radnih ljudi i na bazi njihovih stvarnih životnih aktivnosti“. On sam kaže da njegove premise „ne čine apstrakcije, ved stvarne individue, njihov rad i materijalni uslovi pod kojima oni žive“. Ovo je duh koji posebno prožima njegovu analizu ekonomske eksploatacije u Rukopisima iz 1844 godine. Otvoreno odbacivanje hegelijanskih apstrakcija zauzima centralno mesto u Marxovim kritikama Hegelove teorije države i njegove Fenomenologije2 (1844. Godine). Kako reče Engels, „On nam je ukazao na put kojim se mpže izadi iz lavirinta sistema i stupiti u oblast stvarnog, pozitivnog saznanja sveta.“3 Istorijski gledano, marksizam nam pokazuje odvijanje sekvenci klasnih društava čija kulminacija dolazi u vidu besklasnog socijalizma, društva čija se ekonomska osnova „zasniva na slobodnom udruživanju rada proizvodjača, pod njihovom kontrolom i u interesu ostvarivanja njihovih svesnih ciljeva“. Althusser odbacuje i humanizam i istoricizam ovakvog prilaza gledajudi na obe ove karakteristike kao na hegelijanski idealizam koji je Marx vremenom odbacio. „Teorijskim antihumanizmom“ smo se ved pozabavili; pod „istoricizmom“ on podrazumeva određeni imanentni dijalektički princip koji se odvija u procesu društvenog razvoja. Ovakvo mišljenje su do sada zastupali neki marksisti, pre svega Kautsky (Kaucki), a neki ga i danas zastupaju. Marx je odbacio bilo kakvu opštu filozofiju istorije kao neuspeo pokušaj:
1

Marks, Uvod u kritiku Hegelove filozofije prava(1844) Marksova kritika Hegelove dijalektike i filozofije u celini (1844) Engels, Fojerbah, str. 25.

2 3

„da se (njegova) istorijska skica geneze kapitalizma u Zapadnoj Evropi pretvori u istorijsko-filozofsku teoriju neke opšte putanje razvoja koju sudbina namede svim ljudima.“4 Althusser odbacuje Marxovu teoriju istorijskog istorijskog razvoja društva onako kako ju je on izneo u Predgovoru Kritici..., Nemačkoj ideologiji i Kapitalu; on odbacuje i Marxovo verovanje da su ljudi ti koji stvaraju istoriju. Njegova sopstvena teorija je neistorijska. Ona je nezavisna od bilo kakvog zakona kretanja i razvoja kapitalizma. Ona je nezavisna od čovekove aktivnosti i čovekovog subjekta. Ona je vrednosno neutralna, kao što se tvrdi i za prirodne nauke da su oslobođene problema vrednovanja jer se ne bave rastudom sposobnošdu čoveka da upravlja prirodom i da zadovoljava ljudske potrebe. Ona izbegava ideološke distorzije negacije, bilo da se radi o negaciji ljudske individualnosti i ličnosti u kapitalizmu, bilo da se radi o negaciji te negacije u vremenskom procesu u kojem kapitalizam ustupa mesto socijalizmu. Konačno, ona odbacuje dijalektiku društva kao jedinstva koje se unutar sebe razvija. U toj teoriji nema jedinstva elemenata ved se ona predstavlja kao kolekcija nezavisnih, autonomnih faktora – ekonomskih institucionalnih i ideoloških. Ovi faktori neočekivano i nepredvidivo dovode do momenta kada „prekomerna determiniranost“ izaziva transformaciju u strukturi društva. Althusser, dakle, odbacuje sve ono za šta misli da su hegelijanski koncepti: „negacije, sjedinjavanja, alijenacije, suprotnosti... negacija negacije, potiskivanje (aufhebung), itd. Ovde se nalazi celina hegelijanske dijalektike.“5 Kad Marx kaže da „postavlja Hegela na noge“, navodi Althusser, sve što on zapravo čini jeste da pretvara ove koncepte u mitologiju koja nesvesno deluje kroz istoriju. Ovaj sistem grešaka – objašnjava dalje Althusser – Marx konačno otkriva kao lažan i odbacuje ga zajedno sa lažnom filozofijom (ideologijom) koja ga je podržavala; time je Marx prešao na čisto naučno shvatanje društva kakvo možemo nadi u Kapitalu. „On je konačno otkrio suštinu i stvarnost ideološke izmaglice koja ga je zaslepljivala; shvatio je da se više ne mogu nemački mitovi prenositi na stvarnosti drugih zemalja.“6 Ovo predstavlja iskrivljavanje Marxove misli, bilo da se radi o ranijoj ili kasnijoj fazi njegovog rada. Od samog početka se ovi koncepti pojavljuju u materijalnom a ne ideološkom ili konceptualnom obliku, niti su oni kasnije odbačeni – oni ostaju prisutni kroz celokupan proces razvoja Marxove misli. Kad kažemo
4 5

Marks i Engels, Prepiska, br. 167 (1877) Althusser, Za Marksa, str. 197. 6 Althusser, Za Marksa, str. 82.

2

čine i osnovu marksizma danas. mogude je izbedi apstrakcije i fiksiranje teološkim ili čisto logičkim konceptualizmom. njegove nužne propasti.. dakle i po njegovoj prolaznoj strani. on nalazi da su od ogromnog i trajnog značaja. Istorija: Marx eksplicitno odbacuje onakav koncept istorije kakav mu pripisuje Althusser i na nju gleda kao na ljudsku tvorevinu u nizu tehnoloških sistema od kojih svaki ponaosob zahteva svoj sopstveni ekonomski. prema njemu.... Hegelovo otuđenje čovekove egzistencije Marx vidi kao sudbinu čoveka u kapitalizmu. Kao što reče Lucien Seve (Lisjen Sev): „onog momenta kad ljudskoj prirodi damo istorijski određene karakteristike i kvalitet. ali je ono ekonomsko a ne konceptualno.“ Ovo je teorija istorije. prema tome. pošto on negira ličnost i slobodu svodedi ličnosti na robu kojom se mogu igrati ekonomski zakoni tržišne privrede.da su ovi koncepti prisutni u procesu razvoja. prevazilaženje. ved jednostavno kroz njegove odnose sa drugim ljudima – „priroda“ čoveka se. 1872.. za koju Althusser tvrdi da je „izazvala haos u radničkom pokretu“9 . Tada nastupa epoha socijalne revolucije. Predgovor drugom izdanju „Kapitala“. Tako na primer. Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog. Prelazimo sad na razjašnjavanje Marxove stvarne inverzije hegelijanskih koncepata za koje. do oktobarske revolucije nikada ne bi ni došlo.. Na izvesnom stupnju svog razvoja dolaze materijalne proizvodnje snage društva u protivrečnost s postojedim odnosima proizvodnje. Ovo kondenzovano izlaganje Marxovog stava u Predgovoru Kritici. u svom materijalnom obliku. U svom Odgovoru Althusser nije odbranio ili opravdao svoju tvrdnju. Marx Hegela vidi kao : „prvog koji je izložio opšte oblike (dijalektičkog) kretanja na potpun i potpuno svestan način. svaki postali oblik shvata u toku kretanja.C. S promenom ekonomske osnove vrši se. Da je on to učinio. itd. želimo da istaknemo da su oni obogadeni i prošireni. Lenjin je ovu Marxovu teoriju prihvatio. To je otuđenje ..“8 2. potpunije objašnjeni i da kao takvi.. godine Lucien Seve. sadrži sve one osnovne principe koje Althusser odbacuje: otuđenje. koje je kasnije šire obrazloženo i objašnjeno u Nemačkoj ideologiji i Grundrisse. političkog i duhovnog života. prevrat čitave ogromne nadgradnje. kaže Althusser.) u pozitivno razumevanje postojedeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije. sporije ili brže. Negacija čini opstrukcija i osujedenje procesa proizvodnje i zadovoljenja ljudskih 7 8 Marks. jednom prevedene na materijalistički jezik. Čitajudi Kapital 3 . i koju.. negacija negacije. Marksizam i teorija ličnosti 9 Althusser. Lenjin nije nikad prihvatio. kao što je to kod Hegela. To je na slededi način iznešeno u Pedgovoru Kritici: „U društvenoj proizvodnji svog života ljudi stupaju u određene nužne odnose. Čovek: Marx ne definiše „suštinu“ čoveka na idealistički način. institucionalni i kulturni oblik.“7 1.. mada je ona u jasnoj suprotnosti sa činjenicama koje su svima dobro poznate. ona (dijalektika – M. On ju je u potpunosti citirao u mnogim od svojih fundamentalnih radova. Ona je u svojoj suštini kritička i revolucionarna. Kao što sam ved ukazao u svojim člancima. menja i razvija u onoj meri u kojoj čovek uspeva da na nove načine obuzdava i kontroliše prirodu i da stvara nove oblike društvene kooperacije.

tada i klasna borba i marksizam u celini postaju potpuno razumljivi. 3.“10 Ovo predstavlja istovremeno i osnovnu temu Kapitala i „ponavlja. Marx je i u ovim člancima bio potpuno zaokupljen problemima ekonomskih i materijalnih uslova čovekove eksploatacije i opisima načina kojima najamni rad eksploatiše i degradira čoveka-radnika. godine čoveka tretiraju kao čist koncept smešten u druge filozofske apstrakcije i da se ova greška mora prevazidi i odbaciti naučnim realizmom. 12 Seve. „U stvarnosti otuđenje se konkretizuje u obliku čovekovog bezličnog podređivanja zakonima tržišta. nepromenjena je ostala i stvarnost – eksploatacija i emancipacija. Konkurencija. upravo 1857. Itd. sama po sebi. samo konceptualni ili ideološki. Profit od kapitala. ono prodire dublje u stvarnost koja je ranije na tako ubedljiv način opisana.“11 Više se ne može tvrditi da Rukopisi iz 1844. Kao što je Seve lepo uočio. koji nikada nisu idealistički ili apstraktni.cit. Marksizam i teorija ličnosti. negira prelaskom u socijalizam. tako i u Nemačkoj ideologiji i Kapitalu. zarobljeno. godine nadalje kod Marxa nema ni traga od hegelijanskog koncepta „otuđenja“. Ova tema se razvija u slededim odeljcima tog rada: 1. 4. kod Marxa je on značio samo jednu stvar – materijalnu i istorijsku emancipaciju čoveka kroz revolucionarnu aktivnost. Ova negacija se. reč po reč. predstavlja osnovnu temu ne samo Rukopisa iz 1844. naravno.C. godine ved i Marxovih kasnijih dela. kroz istoriju). Otuđenje i konačno oslobođenje čoveka predstavlja osnov Marxovog životnog dela: „Ako se marksizmu oduzme briga za čoveka u društvu. Realnost čovekove emancipacije od gvozdenih zakona tržišta i njihovog svođenja ljudskog na proste dimenzije robe koja se prodaje i kupuje. Pri tome nisu samo reči te koje su ostale nepromenjene. u Kapitalu.potreba do kojih dolazi usled razvoja protivrečnosti kapitalizma.) sada sadrži potpuno objašnjenje u odnosu na ekstrakciju viška vrednosti i fetišizam robe. Tako i 1873. Vlast novca. itd. kako u Kritici Hegelove filozofije prava. 4 . To čini proces „prevazilaženja“ sadašnjeg stanja. Nadnice. Marx uvek ima konkretan primer i određenje za svaki od ovih koncepata. njegovih ekonomskih zakona i isključenja pojma čoveka (pa. i bilo kakvog teorijskog posmatranja odnosa između načina proizvodnje i stvarnih ljudi). uključujudi i Kapital. napušteno i prezreno stvorenje“. Op. Ibid. dalji razvoj koncepta (izraženog. 2. „svih onih uslova u kojima je čovek poniženo. Ovo čini osnov Marxovog učenja kako 1843. 5. medjutim. opis otudjenja koji je dat u Rukopisima iz 1844. osramodeno. godine u Grundrisse(izgleda da je Althusser 10 11 Lucien Seve. Na žalost po njega. čoveka oslobođenog od „bezličnosti kapitalizma“. međutim. i 1883. dok je kod Hegela ovaj prelazak u osnovi predstavljao jedan viši stepen svesti. godine. dolazi do zamene termina – umesto o otuđenju govori se o fetišizmu robe – ali idejni koncept ostaje neizmenjen. Akumulacija kapitala. prema tome. godine.“12 Althusser stalno ističe kako od 1857. Ono (otudjenje – primedba M.

Lenjin.“13 Althusserov „strukturalni marksizam“ gleda na promene kao na „transformacije“ u osnovnoj strukturi društva do kojih dolazi zbog onog što on naziva „prekomerna determiniranost“. do kraja iskorišdene. Althusser odbacuje Engelsovo mišljenje da je. proizvedenih snaga. prva knjiga. bez ikakvih pretpostavki osim prethodne istorijske evolucije ukupnih ljudskih mogudnosti kao takvih. o skupu paralelnih pojava i kretanja. u krajnjoj instanci. uživanja. Ono što je u ovom primeru esencijalno je akademska kvalifikovanost. XXI. Neophodno je imati najmanje 18 godina pre nego što se neko može upisati na fakultet ali. neizmerenih bilo kojim prethodno utvrdjenim merilom? Šta je to ako nije trenutak u kojem čovek ne reprodukuje sebe u bilo kom određenom obliku ved stvara svoj totalitet? Čovek se ne miri s tim da ostane kao nešto oformljeno i određeno prošlošdu ved se nalazi u apsolutnom kretanju nastajanja. to nije i dovoljan uslov za upis. Grundrisse – Pretkapitalističke formacije. str. šta čini bogatstvo ako ne opštost potreba. Istorijska realnost prevazilazi kapitalističku strukturnu realnost i time se otvara kako mogudnost tako i potreba revolucionarnog preobražaja. itd. koji istovremeno i slučajno dostiže upravo onaj stepen svoje razvijenosti koji prethodi „transformaciji“ ili 13 14 Marks. Osnovna protivrečnost izmedju proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa u ovom sistemu nema nikakav određujudi značaj. Sabrana dela.pročitao samo uvod u ovo veliko delo) tema otuđenja dobija svoje najpotpunije tumačenje. ali ako granice ekonomske ekspanzije i potpunog korišdenja raspoloživih resursa još nisu dostignute – od revolucije nede biti ništa. Ne radi se. Ali za njega su neophodni uslovi uvek bili sekundarni u odnosu na dovoljan razlog. 224. Ova pojava zauzime mesto one vrste dijalektičkog procesa koji je opisan u Predgovoru (koji smo nešto ranije citirali) a šire obrazložen i objasnjen u Nemačkoj ideologiji. str. međusobno nezavisnih. 5 . druga knjiga. Do protivrečnosti u okviru strukture dolazi zbog nezavisnosti autonomnih procesa i njihove interakcije. I ovde je osnovna tema humanizam: „Kada se jednom skine uska ljuštura buržoaskih oblika. Kada se s ovakvog primera prebacimo na područje revolucionarnog preobražaja društva možemo do besvesti navoditi neophodne uslove. slučajni faktori.86. mogudnosti.“ Društvo je shvatilo da je kapitalistički model ved prešao onu tačku na. a s druge. Skup međusobno delujudih faktora se ne može uopštavati i rezultat se ne može prevideti. Ova razlika je veoma značajna. a sama reč se pojavljuje oko 300 puta. važniji pomodni uslovi koji stvaraju ili sprečavaju revoluciju14. str. ljudi . vol.. na žalost. kojoj ova struktura može da posluži kao odovarajudi i zadovoljavajudi model za način proizvodnje. prema tome. Ovo nas podseda na Lenjinovo upozorenje da se u obzir moraju uzeti. „ Nijedan društveni poredak ne nestaje pre nego što su sve proizvodne snage. 53. On smatra da postoji širok spektar delujudih faktora koji se ne mogu predstaviti kao deo ove osnovne protivrečnosti. za koje u tom poretku ima mesta. pomodne okolnosti itd.proizvedenog u univerzalnoj razmeni? Šta je bogatstvo ako nije potpun razvoj ljudskog ovladavanja prirodom – ovladavanja svojom prirodom i snagama takozvane prirode? Šta je ako nije apsolutno iskazivanje čovekovih kreativnih mogudnosti. ekonomski faktor taj koji određuje dijalektiku društvenog razvoja. s jedne strane.

je izaziva. Uvek je prisutna opasnost da teorija na neki način natkrili praksu. nijedna teorija se ne može smatrati ispravnom van granica datih takvih proveravanjem. subjekta i objekta. kao i u matematici“16. Ne postoji praktična provera koja bi istovremeno bila naučna. Opšte je prihvaden princip da nijedna pretpostavka (hipoteza) ne može biti prihvadena dok nije izdržala probu eksperimenata ili dodatnih.cit. prema tome. Marx ide i dalje. Skup praktičnih posledica do kojih u praksi primenjena teorija dovodi predstavlja celovito i celokupno značenje svake teorije. Za njega teorija postaje proces spoznaje koji se odvija isključivo u misaonom“15. Njegovo značenje ne može ležati unutar nekog samoobjašnjavajudeg i samoopravdavajudeg sistema. te se takvim logiciranjem ne možemo zadovoljiti. ne vežbanje u teoriji kao što se neko bavi vežbanjem u logici. Praksa tada postaje konkretno jedinstvo mišljenja i realnosti. „Teorijska praksa je sama sebi kriterij. Ovo znači da je teorija shvadena kao program za akciju. nema teorije koja nije istovremeno „u žiži prakse“ i koja. „transformacija“. tipično opravdanje za mitologiju. oduvek bila izvan i iznad sumnje. 59. jednostavno rečeno. 56. str. ved je program delovanja i akcije te je. stalno na probi i proveri. mentalnog i fizičkog rada. Čitajudi Kapital. činjenica koju ta teorija nastoji da objasni. zbog toga. Marx ovaj dualizam prevazilazi konceptom misaonog bida u kome su sjedinjeni materija i misao kroz jedinstvo mentalnog i fizičkog rada i kombinovanjem teorije i prakse koje on naziva praxis. uočavamo. akcija ima izgleda na uspeh samo ako je zasnovana na marksističkom shvatanju konkretne situacije. Ako je marksizam naučan onda to znači da on nije neka spekulativna teorija koja se zasniva na sopstvenim dokazima o uverljivosti i mogudnosti. Izgleda da Althusser nije shvatio da je za marksizam provera prakse.Althusser izgleda nije svestan činjenice da ni matematičari više ne veruju u neospornost fundamentalnih matematičkih teorija. Ovo nije metod kojim se služi i Althusser. Tradicionalna marksistička distinkcija (i suprotstavljanje) „teorije“ i „prakse“ postaje očigledno bespredmetna ako „praksa“ znači jednostavno produžavanje teoretisanja u vakuumu. Marksizam je uvek poštovao ovo pravilo. ona ne pruža direktno razumevanje tekude situacije. ved se značenje i značaj otkrivaju samo u primeni teorije za razjašnjavanje i osvetljavanje konkretnih situacija. 15 16 Althusser. provera putem primene teorije u akciji. daljih posmatranja. zbog toga što se struktura održava ili obogaduje medjusobnim odnosima njenih elemenata a koji nikada ne dovode do rezultata koji bi bio eksteran tom sistemu. str. ne daje naučnu strategiju i „prestaje da bude razvojna i određujuda vodilja političkoj praksi“. Kriterij „u celosti leži u okvirima konzistencije i samozadovoljnosti teorije kao takve. Ova opasnost proističe iz prastarog dualizma između misli i materije. Ovo je. 6 . Op. pa čak i onda kada postoji svesna namera da se ta teorija primeni.“ Na sličan način – mogli bismo polemisati – i vrednost teološke teorije leži isključivo na kriteriju koji stvara teološka praksa. nije podložna stalnim dopunama i revizijama koje sama njena upotreba čini neophodnim. Kad Althusser govori o „teorijskoj praksi“ on ne misli na primenu teorije u praksi ved na dalje teoretisanje..

nije istorija ta koja se služi čovekom kao sredstvom da bi ostvarila svoje svrhe – kao da je ona neka apartna osoba – ved ona nije ništa do delatnost čoveka koji ide za svojim svrhama. u odlučnosti da se učini kraj otuđenju. da se razvijene proizvodne snage istrgnu iz okova u koje ih stavlja klasa vlasnika zainteresovana isključivo za finansijski profit . vlasništvo koje joj omogudava izvršenje vlasti u ime radničke klase. Marx je upravo na ovo mislio kad je govorio o prosvedivanju radničke klase pomodu revolucionarne dijalektike i pretvaranju ove u realnu. zarobljeno. Sveta porodica. Naprotiv.. nije izraz fundamentalne klasne strukture i klasne dominacije ved predstavlja autonomnu. uočidemo na prvom mestu da to nije „neka komplikovana filozofija“. Radnička klasa mora shvatiti svoju sopstvenu filozofiju. Njega treba tražiti u podizanju instinktivne klasne svesti na nivo svesti o konkretnim istorijskim uslovima i položaju radničke klase i njenih stvarnih interesa. paralelnu. „stvarno kretanje koje uništava i prevazilazi sadašnje stanje stvari. zbog toga. „svesno i sistematsko komplementiranje iskustva“. stvarni čovek. Bega filozofije Marks.Osvrnemo li se sada na marksizam. „da se ukinu svi oni uslovi u kojima je čovek poniženo. drugim rečima.“17 Althusserov marksizam je u velikoj meri „nauka u njegovim sopstvenim mislima“. ima i bori se. kaže Althusser. „otkrivanje samokritike koja je sadržana u samim stvarima“. materijalnu snagu. Uloga partije u tom kontekstu je da pomaže stvaranje te nove svesti za koju u radničkoj klasi uvek postoji potencijalna podloga.“19 17 18 Marks. (Moskva. Radnici de. oni više nemaju potrebe da nauku traže u svojoj glavi. ona ne bije bitke. oni treba samo da polože sebi računa o tome što se zbiva pred njihovim očima i da postanu organ tog zbivanja. radikalne promene vidi u njihovoj zavisnosti od izmenjene političke svesti sve širih krugova radničke klase..god). osramodeno. radnici de čak i tada biti pod uticajem kapitalističke ideologije pošto ideologija. živi čovek je taj koji sve to radi. buržoaziji kao klasi ova potencijalna svest je ograničena na buržoasku ideologiju i permanentnost i konačnost vladajudih klasnih odnosa i postojedih ekonomskih zakona. To je. neminovno de prihvatiti filozofiju kapitalističke klase... kao što kaže Marx. sama po sebi. da se prevaziđe kapitalistička faza istorije čovečanstva. str.156 7 . Nama se čini da je od odlučujudeg značaja razlog za borbu. S druge strane. „Istorija ne radi ništa. naprotiv. Marksizam.“18 Šta onda čini osnovnu snagu društvenih promena? Althusser kaže „borba“. pa prema tome i kontinuiranu pojavu. pa čak i u socijalizmu postoji potreba njihove kontrole kroz prosvedeno upravljanje Partije. 1956. U stvari. u sjedinjavanju teorije i klasne svesti.“ „Ali kako se s kretanjem istorije naprijed i borba proletarijata jasnije ocrtava. sa njegovog stanovišta. Ako u tome ne uspe. Althusser na marksizam gleda kao na vlasništvo partije kao elite. nastaviti da se drže religije i individualizma. napušteno i prezreno stvorenje. što de fatalno uticati na njenu spoznaju a klasnu svest de potpuno imobilisati.

ali on de u velikoj meri zavisiti od svesti i prosvedenosti radničke klase. kad doktor objasni kako se može izbedi infekcija vakcinacijom ili nekim drugim sredstvom). Njemu su potrebni i on zavisi od razumevanja. str. sa kojim se mi neodoljivo identifikujemo. ni suprotnosti. optuženi smo za napuštanje nauke i za voluntaristički egzistencijalizam. ved nju čini teoretski raščišdena klasna svest i. Mi se tom zakonu pokoroavamo ali otkrivanjem onog što se mora desiti u stanju smo da „malo poguramo istoriju“. Kada tvrdimo da na bazi spoznaje i znanja možemo delovati a u neznanju smo prepušteni slepoj kontroli događaja i da upravo ovo čini slobodu. Marx je upravo stavljao snažan naglasak na buđenje spoznaje o istorijskom procesu u kojem je zahvadena radnička klasa i koji joj danas predočava njenu sudbinu. Marx je ovo slikovito opisao na slededi način: filozofija svoje materijalno oružje nalazi u proletarijatu a proletarijat nalazi svoje intelektualno. zbog toga. Istoriju ne čini ni dijalektika. i žestoku klasnu i političku borbu. na primer. Ako mi te zakonitosti spoznamo pretajemo biti pod spoljašnjom prinudom. I Marx i Lenjin su jasno videli da pokretačka snaga nije nesvestan prirodni zakon.176 8 . zadovoljavaju time da svest radničke klase instinktivno raste ka revolucionarnoj tački i onih koji radničku klasu vide kao naslednika i otelotvorenog realizatora revolucionarne Hegelove dijalektike što u osnovi pretpostavlja pretvaranje instinktivnog u spoznato. jednostavno. Sveta porodica. Bilo kakav govor o „slobodi“ je istovremeno tretiran kao pokušaj delovanja nezavisno od objektivnih zakona ili čistom snagom volje (voluntarizmom). duhovno oružje u filozofiji. dakle klasnu svest prosvedenu i obogadenu teorijom. prema tome. Sloboda nije apsolutna i ne radi se o tome da tvrdimo da čistom voljom. On zahteva svrgavanje klasnog vlasništva te. Pretpostavlja se da nema druge alternative onoj po kojoj su sva pitanja određena prirodnim zakonom. Niko od nas ne zapostavlja ni klasnu borbu ni politički ishod. Možemo se tim zakonitostima koristiti ili otkriti načine kako da ih izbegnemo (kao. nezavisno od uslova.“20 Althusserov „Odgovor“ i pitanja koja su pokrenuli Goldstick i drugi odnose se i na problem determinizma i slobode. ved da tu snagu čini spoznaja prolazne prirode postojedeg društva i njegovih zakonitosti (što je u suštini.godine). hegelijanski koncept) i uloge koja pripada radničkoj klasi u njegovom 19 Marksa. iznuđivanje onog što želimo. svesti i ciljeva ljudi“ (Marx). da neodoljivo povedu društvo napred ka neminovnom prelasku u socijalizam te se. niti borba. rezultirajude revolucionarno delovanje. To je ta „egzistencijalistička“ sloboda koju Althusser i Goldstick pripisuju svima nama koji insistiramo na tome da dolazak socijalizma zavisi od „volje.„da se stvore uslovi u kojima de biti mogude da čovek bude istinski čovečan. primorava naše uzlazno kretanje. Marksizam ističe da ni jedan zakon istorije ne deluje sam po sebi ili. Upravo na ovom području javlja se među marksistima jedna duboka podela između onih koji se oslanjaju na zakone istorije. Prosta je istina da antiteza ne postoji između naučnih činjenica i slobode ved između nužde i slobode. odlučivanja i volje organizovane radničke klase. Uvod u kritiku Hegelove filozofije prava. kada za to sazru uslovi. str. pa ni ekonomske snage ili imanentni zakoni razvoja. nezavisne od naše spoznaje i volje.152 20 Marks. možemo postidi da se sve što zaželimo ostvari. videti u: Bottomore. Ako neka naučna zakonitost deluje bez naše spoznaje mi smo bespomodni. Karls Marks – Rani Radovi (1963.

kroz proces narastanja spoznaje i kontrole prirode i uz razvoj proizvodnih snaga. predstavlja takvu odluku koja je oslobođena bilo kakve objektivne osnovanosti. za egzistencijalizam nije ništa drugo nego veličanstvena glupost. ne kao zamene za radničku klasu ved kao faktora koji de simultanim delovanjem i prosvedivanjem podidi na viši nivo klasnu svest. pod okolnostima koje su sami izabrali nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli. ekonomskog i društvenog sistema). dalje. Ova misao. Nema tu nikakve neminovnosti dijalektičkog zakona koji de našu stvar izboriti mimo nas i uprkos našem oklevanju. da se pred nama nalazi mogudnost emancipacije i progresa. Nema nikakve prinude da se ovaj korak učini. što Sartre vidi kao determinizam a ne slobodu. A ova dva stava su i te kako različita. Ne znati i ne birati. 18. Pa ipak. znači osuditi čovečanstvo na podnošenje nužde nekontrolisanih istorijskih procesa i snaga. a menja i poredak koji joj je suprotstavljen. on mora biti zasnovan na objektivnim potrebama date situacije. Ne postoji sloboda dokle god životni tokovi društva zadržavaju „veo misterije“. Mogudnosti su. brimer Luja Bonaparte Komunistički manifest 9 .“ 21 To čini srž slobode. Za Althussera i Goldsticka sloboda. Marx kaže: „Ljudi prave svoju sopstvenu istoriju ali oni je ne prave po svojoj volji. Upravo spoznaja poziva na revolucionarnu 21 22 Marks. ne preostaje nam nikakva druga sloboda osim prepuštanja neodoljivoj plimi istorije. ved slepo delovati. Učiniti ovaj korak je. Imati razloga. da tu mogudnost moramo iskoristiti.svrgavanju. Ali istorija nede učiniti korak napred ukoliko ne udemo imali razuma da shvatimo i hrabrosti da delujemo. Optužiti one koji čoveka vide kao stvaraoca svoje istorije.. Ya Marxa . kako reče Marx: „ili revolucionarni preobražaj društva ili zajedničke ruševine suprotstavljenih klasa. izgleda. Lenjin je verovao da se ovaj nivo svesnosti ne bi mogao postidi isključivim oslanjanjem na instinktivnu klasnu svest i odatle proističe jasna i nezamenljiva uloga avangarde. kazuje da se nalazimo na raskršdu istorije. odgovornost svakog pojedinca i radnika kao klase. u potpunosti. Stvarna poruka ove rečenice je u tome da je neko samo onda slobodan ako je svojom sopstvenom spoznajom otkrio ono što se stvarno dešava. stvaranje i menjanje tokova društvenih odnosa (tj. Osnovna greška determinista se sastoji u tome što ne vide razliku između „biti primoran od strane spoljašnje sile“ i „biti ubeđen prirodnim istraživanjem razumnosti postupka“. Ali za Sartra je stvaralački akt stvar slepog izbora. Determinizam ostaje dokle god je čovek slep na istorijske promene koje se oko njega dešavaju. Althusser je ubeđen da onaj ko kaže „čovek stvara istoriju“ može jedino biti egzistencijalista i učenik Sartra. U ovom ne treba tražiti smisao maksime: „Sloboda je spoznaja nužnosti!“.“22 Svest nije jednostavan prijemnik realnog sveta i pouka njenih učitelja. Ona obrazuje i podučava i učitelje.. za njih znači biti određen uslovima koje smo shvatili. Ako zakoni ekonomije i istorije deluju nezavisno od nas.

Naša parola mora biti: reforma svesti. Za nas. Za moderni proletarijat tu spoznaju čini dijalektika razvoja kapitalizma kroz protivrečnosti. delovanje. a upravo u ovom smislu je i Althusser tradicionalan. ona je drugačija i čistija od spoznaje postojede vladajude klase. „sistema“ marksističke misli. 158. itd. radi se o spoznaji koja je neodvojiva od akcije. zahteva novo shvatanje i spoznaju novonastale situacije. buđenje iz sna koji o sebi sanja i objašnjavanja svetu prirode njegovih sopstvenih postupaka. kritička. ved u potpunosti zavisi od spoznaje. Upravo akcija. odluka i udruženog delovanja kao nenadoknadive pokretačke snage. koja istovremeno shvata i razume svet i menja ono što je shvadeno. tj. Ovo. Sabrana dela. 23 Lenjin. ona je revolucionarna. Tradicionalna filozofija. Filozofski rukopisi. što čini suštinu dijalektičke spoznaje. to je dijalektička sprega spoznaje i delovanja koju Marx naziva praxis. Do ovog ne može dodi dok se radnička klasa ne razvije do te mere da na potpuno odgovarajudi način može da shvati svoj položaj: „Reforma svesti ne znači ništa drugo do upoznavanje sveta sa njegovom svešdu koja mu nije potpuno jasna. spoznaja kao razumevanje stvarne situacije. zakona tržišta. prevazilaženje njegovog otuđujudeg i parališudeg „fetišizma robe“. bila ona politička ili religiozna. zatim slede nove akcije. Ona je istovremeno dijagnostička. to je u prvom redu društvena spoznaja. Iznad svega. ved kroz analizu mistične svesti koja je sama sebi nejasna. Ako je.borbu. nede tedi automatski i neminovno. konačno. Spoznaja koja vidi zašto se svet mora menjati i kako se on mora menjati ukazuje ne na prihvatanje statusa quoa ved na njegovo prevazilaženje. ali ne kroz dogme. dakle. pošto je to spoznaja radničke klase i pošto uslovi pod kojima živi radnička klasa na odlučujudi način deluje na spoznaju. međutim. međutim. vol. kreativna i stvaralačka – jednom rečju. pitanja života ili smrti. Marksizam. str. XXXVIII. govori o prevazilaženju tog rastojanja kroz: „odvijanje elemenata stvarnosti. revolucionarnim delovanjem radničke klase. itd.“23 Teorija prestaje da se bavi razmišljanjem o stvarnosti ved se pretvara u snagu koja na tu stvarnost deluje. Ovu spoznaju možemo uporediti sa znanjem nekog lekara koji zna defektno stanje svog pacijenta a i terapiju koja de ga izbaviti iz sadašnjeg stanja. zbog toga. Tek tada de se otkriti da je svetu odavno dostupan ovaj san o nečemu što se može ostvariti ako svet toga postane svestan. ona je prevazišla stanje čiste teorije i reflektuje onu stvarnost koja počinje da određuje stvaranje i oblikovanje nove stvarnosti. međutim. dovodi do promena na objektu na kojem se deluje i. 10 . Teorija mora stvoriti odgovarajudu interpretaciju sveta pre nego što može da pristupi njegovom menjanju. Radi se o spoznaji kritične pozicije radničke klase. direktivna. Tada de. pretpostavlja određeno rastojanje između stvarnosti i njene teorijske interpretacije. kao teorija efikasna.

Avineri u :Društvena i politička misao Karla Marxa. Sve se može rezimirati u nekoliko reči. godine. 168-174) Preveo Mihailo Crnobrnja Louis Althusser ELEMENTI SAMOKRITIKE John Lewis i mnogi drugi kritičari imaju svoje stavove o mojim esejima. str. O teoricističkoj devijaciji. Društveni sadržaj ovog načina spoznaje postaje savršeno jasan ako se dosledno sledi. ruka kritike ne može zameniti kritiku ruku. 52. br.“25 (Marxism Today. S.biti otkriveno i to da čovečanstvo ne postavlja sebi neki novi cilj. međutim . onih koje su dolazile o strane buržoaske ideologije. Dodajem ovome sledede: pre nego li o zabludi. Naravno. objavljivanim od 1960. takođe. verovatno namenjenog Rugeu. kada se pojavio prvi od članaka koje sam kasnije objavio u zborniku Za Marxa. godine. vol. ved sam joj dao i naziv – teoricizam. postaje materijalna snaga onog momenta kad zahvati mase. Kasnije du šire objasniti zašto predlažem ovu terminološku promenu i kakav je filozofski i politički značaj ovoga. Trebalo je pokazati revolucionarnu novost marksizma. Ja sam hteo odbraniti marksizam od realnih pretnji. treba govoriti o devijaciji. zablude. objavljenog u Nemačko-francuskom godišnjaku 1844. a nema ni potrebe da to činim.6. godine priznao sam da je u mojim esejima prisutna jedna pogrešna tendencija. teorija. 203-15. str. ved da na svestan način pristupa ostvarenju starog“24 Praxis za Marxa znači i oruđe za menjanje toka istorije i plan istorijske evaluacije za menjanje uslova. njene osnovne oblike i efekte. jun 1974. da se on mogao razvijati u Marxu i u radničkom pokretu pod uslovom 24 Deo pisma. Preveli Easton i Guddat u : Pisanje mladog Marxa . Kritika Hegelove filozofije prava. Nikada se nisam odrekao svojih eseja. „Materijalnu snagu može svrgnuti samo druga materijalna snaga. 18. 138. „dokazati“ da je marksizam suprotan ideologiji buržoazije. da mogu precizirati „predmet“ izbora te greške. 1967. To sam učinio prilikom italijanskog i još nekih inostranih izdanja knjige Čitati Kapital. Mislim da danas mogu da idem i dalje od toga. Međutim. 11 . str. Mislim da je sada potrebno da iznesem svoj stav o tim esejima. 25 Marks. Praxis revolucioniše postojedu stvarnost kroz ljudsku delatnost. Ne samo da sam tada ukazao na postojanje te pogreške.

ne da bih govorio o drugim stvarima. Reč je o jednom istorijskom događaju. znači prilagođavati postojede pozajmljene kategorije I stvarati nove u dispozitivu. Međutim. Treba li dakle. kao što sam to ved rekao racionalističko-spekulativne. govoridemo 1 Treba ih zatim odrediti “tačnije. Sve posledice mog teoricizma rezultiraju iz navedene redukcije i interpretacije. na epistemološki „rez“. godine. tako da je suprotnost marksizma i buržoaske ideologije postojala poseban slučaj. precrtan. ved struktura i način funkcionisanja tekstova). ali kod tog pitanja ne ustupam. koje se ne može poricati i koje je od značaja za čitavu istoriju radničkog pokreta. Žalim. Pošto sam to učinio ja sam povučen u jednu racionalističku interpretaciju „reza“. do one izvanredne političko-teorijske eksperimentacije koja se zbiva i odslikava od 1845. vedina onih koji me kritikuju „rez“ svode na ništa! „Rez“ je brisan. englesku političku ekonomiju i francuski socijalizam (utopijski ili proleterski). ved da bih ponovo došao do one polazne tačke. Objasnimo to pobliže. na kraju krajeva. na: nemačku filozofiju (filozofiju prava i istorije). Teorijski radovi koji su prethodili Marxovim mogu se svrstati. kako to kaže John Lewis. da se počev od Nemačke ideologije pojavljuje nešto kao događaj bez presedana i što se nede ponovo pojaviti. koji se može uočiti u Marxovim delima počev od 1845. da bih pokazao kako sam taj „rez“ interpretirao svodedi ga na određene granice. jer se to može i empirijski i komparativno proveriti (pod uslovom da se ne analizira ova ili ona izolovana formula. drugačije nego li u metaforama.radikalnog i kontinuelnog raskida s buržoaskom ideologijom i pod uslovom neprestane borbe protiv napada od strane te ideologije. umesto da tu istorijsku činjenicu sagledam u svim njenim dimenzijama – društvenoj. do onog privilegovanog „predmeta“ u kojem je moja teoricistička sklonost našla priliku za svoje vezivanje. Međutim. „otvaranjem kontinenta-istorije“. ali koji je od značaja za teoriju. ona je to i sada. kako je to i Lenjin. to sam ved kazao. A između onih koji priznaju postojanje činjenice „reza“ i onih koji ga poriču. I sa koliko je strasti to urađeno! Budimo jasni: sigurno je da u istoriji Marxove teorijske misli postoji nešto slično „rezu“. „Rez“ „Rez“ nije nikakva iluzija. I. Po metaforama koje demo zadržati (a treba zadržati obe i baviti se njihovom različitošdu26. da obuhvatim svu kritiku. rešenju zahtevanom od strane zauzetog položaja u teoriji. 12 . Ja sam „rez“ sveo na jednostavnu racionalističko-spekulativnu suprotnost. Ali pogledajte kako se stvari odvijaju. Ovo zbog toga što se u filozofiji ne može misliti. postoji suprotnost za koju treba. Za sve čitaoce koji poznaju ove radove jasno je i neosporno. da bih ponovo došao do „reza“. porican. što bi značilo odstupanje. Ukratko rečeno. ideološkoj i teorijskoj – ja sam nju sveo samo na meru jedne limitirane teorijske činjenice. da bih samog sebe objasnio. ne prestajudi se baviti njihovom različitošdu. priznati da je jedna politička suprotnost. Da je „rez“ potrebno interpretirati bez redukcije. političkoj. Ta teza bila je tačna. Redukcija plus interpretacija : iz te racionalističko-spekulativne pozornice borba klasa je praktično bila odsutna. i što sam ja u teoriji nazvao jednom metaforom. godine u Marxovom delu. niti „čista i prosta invencija“. činio. koje su. suprotstavljajudi istinu greški kroz spekulativna suprotstavljanja nauke i ideologije uopšte.

Manuscits de 44. znači spolja I u ime filozofa čije ime ne skriva: “Pozitivna kritika političke ekonomije svoju stvarn u osnovu duguje Feuerbachovim pronalascima”. sam se taj teorijski centar „okrede“ oko jednog još odsutnog koncepta koji nije stvoren u svojoj definitivnoj formi. kao koncepti kapitala. njegovo stavljanje u 13 . pojavljivanju kontinenta-istorije u naučnoj teoriji. uzdrmati. To je trijada: način proizvodnje – proizvodne snage – odnosi proizvodnje.prev. što možemo da kažemo imajudi u vidu i vremensku udaljenost. u njenom principu. izazvati novu distribuciju koncepata klasične političke ekonomije. Tačno je da Marx koncepte klasične političke ekonomije prenosi u političku ekonomiju ne menjajudi u njima ništa. 2 -3). akumulacije. koju Marx smatra konačnom (citati su iz: K. Jer ova teza je. Ona s pravom zahteva duga istraživanja i analize. koje bismo uzalud tražili u prethodnim Marxovim tekstovima i koji poseduju osobenost mogudnosti funkcionisanja po načinu koji je sasvim drugačiji od načina iz njihove predistorije. profita. odnosa proizvodnje. Međutim izgleda mi da je nijedna od kritika koje su joj upudene nije uspela. borbe klasa i dr. veoma šematska. Mesto. 3 „Podela rada“ u Nemačkoj ideologiji suštinski funkcioniše kao supstitut koncepta otuđenja. nevešto u traženju svog novog objekta i svoje terminologije 2. Marx ne dira u njihove koncepte a ako ih kritikuje. u svojoj nagoti. „ličnosti“ i komunizma. čak i u dvosmislenostima i oklevanjima nemačke ideologije. Međutim. Ukratko rečeno. Ovde nedu ulaziti u istraživanje tih novih koncepata. koja konstituiše osnovu novog teorijskog dispozitiva. počev od Nemačke ideologije. a pri svemu tome imajudi izgleda da drhtedi dolazi na svet. razliku. ili (i) o upadu. recimo. dovoljno je da mislimo na raskid s Feuerbachom. “Ed. i bez ponovnog pojavljivanja. najamnine. u jednom često nerazgovetnom obliku. klase koja dominira i klase nad kojom se vrši dominacija. nešto radikalno novo se pojavljuje u teoriji. čiji im originalni dispozitiv dodeljuje dotad nepoznati smisao i funkciju. Reč je o konceptu odnosa proizvodnje. zameriti da se u Rukopisima iz 44 može nadi vedina koncepata klasične političke ekonomije. otuđenje. Otuda proizlaze teorija individue.o tom događaju kao o „otvaranju kontinenta – istorije naučnom saznanju“. konkurencije. ili čak duboko obuhvadeno starim filozofskim kategorijama3. Pojava ovog novog dispozitiva de. Paris. proizvodnih snaga. samo registrovala jednu činjenicu. viška vrednosti. onako kako sam ja morao prezentirati i kako je se sada ponovo prihvatam. ne dodajudi im nikakav novi concept. smisao I uloga ovih koncepata de se promeniti. Uzedu samo jedan primer. do kojega je došlo nekolike meseci kasnije . postojanje jednog raspoređivanja osnovnih teorijskih koncepata. podele rada. što znači da je reč samo o jednoj hipotezi. itd. rešenju. U Rukopisima iz 44. ja zadržavam. Marx u suštini citira ekonomiste (klasične engleske političke ekonomija – prim. koji omogudava neosporno upoređivanje: teorijski sistem Rukopisa iz 44 oslanjao se na tri osnovna koncepta – društveno bide. kao I mnogi drugi kritičari. Marx. on to čini “filozofski”. u Tezama. Feuerbach je tvorac “stvarne teorijske revolucije”. 4 John Lewis mi može. koja nije bila pošteđena kritika. Ovu tezu. onoga koji se pojavljuje sa Nemačkom ideologijom. otuđeni rad4. I to prvi put. “pronalazak” (tu reč je Engels upotrebio). Da bismo odredili . To su koncepti načina proizvodnje. koje nalazimo u tom delu. društvenih klasa ukorenjenih u jedinstvu proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje. Sociales”. str. ne menjajudi ništa u njihovom teorijskom dispozitivu. Kazao sam da se može konstatovati. U suštini. U Rukopisima nema reči o onoj potpuno novoj konceptualnoj trijadi. bez presedana. Svakako da je ova teza.) tako kao da su oni kazali poslednju reč o ekonomiji. koncepti njihovih ideologija. 2 Termin Verkehhrsverhaltnisse je u Nemačkoj ideologiji teorijski centar oko kojega gravitiraju svi novi koncepti.

Istorijska pojava6 tog novog naučnog kontinenta. ved na realnosti protivrečnog procesa kapitalističkog načina proizvodnje I borbe antagonističkih klasa. 5 Ovo malo „i“ (naučna i politička praksa) prirono postavlja značajne probleme. Kritika političke ekonomije (što je podnaslov Kapitala) postaje onda žigosanje ekonomizma klasične političke ekonomije. godine u Bedi filozofije. iako je proces pojavno kontradiktoran. kao što to Marx čini u Kapitalu. A ipak smo daleko od toga da odredimo značaj navedenog teorijskog događaja kao i njegovih političkih posledica. Međutim. (ovu značajnu metaforu sam tek nedavno predložio). uporedo sa teorijskim odbacivanjem starih baznih pojmova i (ili) njihovih rešenja. „otvoriti vrata“ razvoju onoga što de neodoljivo postati naukom. takođe. koji ničim nije povezan sa onom “filozofskom kritikom”(fojerbahovskom) iz Rukopisa. saznatih i odbačenih kao pogrešnih. Sve se ovo može dokazati sa tekstovima u rukama. odnosno jednom „novom terenu“ na kojem de novi koncepti. postaviti osnove naučne teorije. U suštini mogude je na tom novom terenu i to postepeno i po prvi put. Od 1845. Ta nova teorija de se držati onoga što se priznaje u naukama. i koji su ostvareni za sopstveno određeno ispravljanje. posmatrana sama za sebe „teorijska činjenica“ reza je. dodi do dokazanih teorijskih rezultata. kao što se to empirijski može videti u Marxu. Istorijska zbog toga što imamo pravo govoriti o teorijskim istorijskim događajima. revolucionarnom naukom. kao ideologija par excellence. tačnije. Pažnja: ovde govorimo o nečemu što je teorijski i politički veoma osetljivo. „pojave“ vezane za ime Talesa. pod pretpostavkom da takav vid poređenja ima izvesnog smisla. počev od „pojave“ matematike. Novi oblik kritike političke ekonomije nije vise zasnovan na “velikim Feuerbachovim pronalascima”. zato što de i sama nuditi objektivna saznanja. političke ekonomije kao takve (shvadene mimo odnosa eksploatacije I borbe klasa). da se i ovde izrazimo jednom metaforom. Mogude je. o kojima nije potrebno ovde govoriti. direktno se na novom naučnom „terenu“ „svode računi“. takođe. ali pod pokrivačem veoma uopštene i apstraktne forme. negde u Grčkoj.Preciziram da se „način funkcionisanja“ ovog novog sistema ili konceptualnog dispozitiva pokazao jednostavno drugačijim (bez odnosa „prirode“. To sam činio da bih bolje pokazao „redukciju“ koju sam ostvario. i jedna istorijska činjenica. i to naukom drugačijom od drugih. koja suprotstavlja „pozitivnu nauku“ nepoznavanjima. po cenu jedne druge elaboracije. Pozicija i solucija tih problema proizlazi iz onoga što se naziva „savezom“ ili „fuzijom“ radničkog pokreta i marksističke teorije. povodom kojeg bismo mogli . Predmet tog „svođenja“ su pseudonaučni centar teorije kapitalističkog načina proizvodnje (višak vrednosti – kapitalistička eksploatacija – borba klasa). 14 . govoriti o Marxovom pro nalasku kao o najvedem događaju u istoriji saznanja. postaviti u novim konceptima realne probleme konkretne istorije u formi naučnih problema. znači do rezultata koji se mogu proveriti naučnom i političkom5 praksom. ostvarena je. političke ekonomije. a istovremeno ta kritika postaje interno rasvetljavanje protivrečnosti kapitalističkog načina proizvodnje. Gramši i mao su o tim pitanjima napisali tekstove od odlučujudeg značaja. godine navedeni proces eksplicitnog odbacivanja starih koncepata započinje u Nemačkoj ideologiji. 6 Ja sam jedno vreme suprotstavljao jednostavnu „teorijsku činjenicu“ jaza između marksizma i buržoaske ideologije. Istorijska i zbog toga što je reč o događaju od istorijskog značaja. koji proglašavaju nestajanje tog načina proizvodnje pod udarima borbe radničkih klasa. Ovo zbog toga što prisustvujemo jednoj „promeni terena“. to je ono što de ubrzati “prevrat”. iluzijama i delirijima ideologije i izričito filozofije. tog novog rešenja osnovnih teorijskih koncepata . koja je onda shvadena kao jednostavna ideologija. Pojavljuje se sasvim novi oblik kritike političke ekonomije. odnosno. Lenjin . kontinuiteta ili čak „preokreta“) od „načina funkcionisanja“ prethodnih sistema. Ali 1847. svojim sopstvenim tendencijskim zakonima. kritika kapitalističkog načina proizvodnje samim sobom.

nauke (tačnije drugih nauka). 15 . Izlaz nauke iz njene preistorije u običnom smislu je sledede: nauka se ne rađa ni iz čega. Treba prihvatiti da filozofija nije nauka i da odnos filozofskih pozicija u „istoriji filozofije“ ne reprodukuje odnos između skupa naučnih postavki i njihove preistorije(prenauke). Ono se nikada nede zaustaviti. i dalje. za koje može govoriti da su greške pošto iznosi „istine“. ili može po prilici da proizlazi iz „rušenja“7 : to je naučno žigosanje grešaka kao takvih. Međutim. To je ono što neki naučnici posle Pascala nazivaju svojim „nodi“. Nauka se rađa iz nepredvidljivog takmičenja. Pa ipak Marx govori o „proizvodnji uopšte“. da bi mogao da analizira konkretne načine proizvodnje. sa Rosom Luxemburg o Kapitalu. ali mračnog i slepog. filozofije. ako se ikada završi. 8 Ovo što sledi ne treba primiti kao povratak „teoriji nauke“. ali neophodnog u svom udelu. Nauka ne postoji. Ovo zbog toga što postoji dosta drugih izraza istog odnosa ali pod drugačijim uslovima. i kod Mao Ce Tunga. višestrukog rada. koja bi bila spekulativna. iako u određenim granicama i u izvanrednim sticajima okolnosti on to može biti. jer ne zna kuda ide niti gde de. sa Kautykim o državi i imperijalizmu. svaka nauka ima svoj početak. a „danom“ nazivaju vreme kada „vide“. naučne koncepte. ni „proizvodnja shvadena uopšte ne postoji“. Način ovog „svođenja računa“ je od odlučujudeg značaja. ona ima i svoju preistoriju i iz nje izlazi. izadi. ved iz čitavog jednog kompleksnog. ozbiljno shvata pluralitet izražavanja odnosa. periodima. slavljenog tri godine ranije u Svetoj porodici. ali samo u određenim tačno definisanim uslovima. njihovo čisto i jednostavno napuštanje: Marx prekida vladavinu konceptualnih grešaka. u kritikama shvatanja socijaldemokratskih vođa sadržanih u Gotskom programu i Wagnerovih hegelijanskih budalaština o konceptu „vrednosti“ i njegovoj razlici prometne i upotrebne vrednosti. u Kapitalu. ali posle njihovog međusobnog sukobljavanja i traženja. itd. Lenjin na to stalno ukazuje. Navedeni „momenat“ nije skoro ništa manje odredljiv u istorijskom vremenu i njegovim rokovima.koncepti Proudhona. iz trudnode. i to svesno. njihova eliminacija. kao naučnog teoretičara francuskog proletarijata. ali i od drugih realnosti. To je prvi smisao u 7 Samokritika po pitanju „rušenja“: u mojim prvim esejima odbacio sam shvatanje da izraz „rušenje“ ima svoje mesto u istoriji filozofskih odnosa. neverovatno složenog i paradoksalnog. itd. koja joj „čini društvo“ u teoriji. zatim iz „elemenata“ ideologije. u jednom momentu 9 nauka „otkriva“ ove elemente. Materijalizam. 9 Ovaj „momenat“ nije neki tačno određeni dan. To osobeno „svođenje računa“ se nede prekinuti. Tu nije više reč o filozofskoj „kritici“ koja proizlazi.8 Naravno. Ali taj se izlaz odvija dvojako: u običnom smislu i u jednom drugom koji pripada samo toj nauci i razlikuje je. Ono se nastavlja u čitavom Marxovom delu. iz februara 1968. Ono se nastavlja u Lenjinu. itd. pre svega. od filozofije. Ovu sam svoju poziciju počeo da ispravljam u izlaganju „O odnosu Marxa i Hegela“. pošto se susredu a da se ne poznaju u teorijskom izrazu nauke koja se rađa. politike. u njegovoj polemici sa Buharinom o istorijskom materijalizmu. Međutim. pak. pod njihovim determinisanim uslovima. povodom samog istorijskog materijalizma. zatim kod Gramscija. iz rada ponekad poderanog munjama. bar delimično. u njegovoj polemici s narodnjacima „romantičarima“. Nauka se nikada ne zaustavlja. ved kao minimum uopštenosti koji je neophodan da bi se moglo razmišljati o jednom konkretnom predmetu. „Rušenje“ je jedna od neophodnih slika interne dijalektike među filozofskim pozicijama. Priznati samo jedan izraz („rušenje“) vodi u spekulativni idealizam. kao što su praktične i teorijske ideologije.

zajedno sa Lenjinom. kao buržuji. zalupivši vrata. sa završenom revolucijom. koje de dokazivati da sam pogrešio. ne mnogo umešan. ja sam je nazvao „epistemološkim rezom“. podrazumevajudi tu i zakon njihove genetičke reprodukcije. Zatim. koji su zaslepljujudi i zbog teorijskih razloga koji su primoravajudi. kao njeno drugo ja) i neprekidno iz nje izlazi u takvom obliku u kojem nauka odbacuje svoju preistoriju kao grešku. komunisti koji. E pa dobro. ne ulazedi u te detalje. zločin da sam u marksizam uneo „buržoaske“ koncepte. pojavljuju ideolozi. jer ovde nije reč o moralu. U tom drugom smislu. kao i marksisti Gotskog programa. očigledno je da se detetu želi dobro: ono se želi zauzdati. bar u prvom momentu. i na kraju anarhisti koji su. Ponavljam: ja du se držati svojih teza. na način koji. ne manje! To je bio način. Izlazi odbacujudi svu svoju preistoriju ili jedan njen deo. mnogo vremena kasnije obnavljaju postojanje tako složenih veza. potrebnu da bi verovali u svoje carstvo i neprekidnu bududnost. Ona je bila razlog što se protiv mene digao čitav pakt jednog pravog Svetog saveza. Njemu dugujem ovu ideju. i to istovremeno zbog političkih razloga. Pri tome je od malog značaja to što su njeni sudovi na granici „nepravednog“. koje namedu zaključak o rođenju deteta bez oca. Od nje sam načinio centralnu kategoriju mojih prvih eseja. ja du se svojih eza držati. ali se plaše. pak. dosta dugo vremena zatim. nauka se ne izlaže u detaljima. deo koji smatra pogrešnim. pak.( njena preistorija joj uvek ostaje savremena. Od malog značaja je i to što se.kojem nauka izlazi iz svoje preistorije. onoga koji bi trebalo da ima to dete (da bi samo dete bilo malo mirnije). jer sam govoredi o marksizmu govorio o „nauci“ i o „rezu“ povodom njegovog početka. i to uzgred. pripada samo njoj. Ti ideolozi hode da zabašure dete10. kao i sve što dolazi na svet. da je marksizam imao tri izvora. možemo skoro redi da neka nauka izlazi iz svoje preistorije onako kako je Marx izašao iz sobe komuniste Weitlinga. u odnosu na mene. bar u teoriji. a da bih joj igrom reči dao svu njenu oštrinu. Međutim. nauka izlazi iz svoje preistorije i na određeni samo sebi svojstven način. Lenjin je. jer je taj način razlikuje od drugih na način na koji filozofija „izlazi“ iz svoje preistorije. da Kapital nije ništa drugo do poglavlje Hegelove Filozofije prava o Sittlichkeitu. ali ne jednostavno druge. počinili zločin. Pakt su sačinjavali: oni koji. ved takve koje de biti ispravnije. na svet atoma u živim organizmima i u ljudima. Od značaja je. ideolozi koji hode tom detetu da nametnu određenu oficijelnu genalogiju. doduše ne sa istim političkim ali sa često istim filozofskim argumentima. izgradio socijalizam. sve do onog momenta dok ne budu predložene druge. da izgube svoje političke saveznike. znaju da su potrebni izvori ljudskih saznanja da bi se. onda kada više ne mogu zaustaviti to dete bez oca. U svakom slučaju. u onom obliku koji je Bachelard nazvao „epistemološkim raskidom“. o ovome se mora voditi računa. Priznata nauka je uvek izašla iz svoje preistorije. govorio. 16 . oni mu u njegovoj preistoriji određuju oca. drže do kontinuiteta istorije kojom dominiraju i do „kulture“ koja im daje onu sopstvenu sliku. 10 Tako su neki buržoaski ideolozi pronašli da Marx nije ništa drugo nego li Ricardo. i to zbog nekoliko „deplasiranih“ naučnih koncepata u savezničkoj platformi. da se pitanje oca pošalje dođavola. Kada se detetu traži otac. to što autentični istraživači. i to po prirodi prilično heretici. sa poznatim rečima da „nikada nepoznavanje nede biti argument“.

a to je. u horizontu postojedih praksi. Ko bi inače bio toliko naivan pa da promisli da izrazi kao što su marksistička teorija i marksistička nuaka. Uviđam da svi oni koji se deklarišu za određenu partiju ne zauzimaju uvek realno pozicije ili mogu da dođu do određenog cilja ciljajudi na drugi. Znam da nije uvek lako biti pravedan. pošto je nauka pokazatelj objektivnosti teorije. jer. shvadeni ozbiljno. znači nespekulativnih i nepozitivističkih i to nastojedi da se marksistička teorija misli kao revolucionarna teorija a marksistička nauka kao revolucionarna nauka. bez povratka na „antiteorijske“ reakcije Stirnera. ni o omašci pisanja. Ono što je čudno u tim izrazima jeste vezivanje teorije i revolucionarnog ( po Lenjinu „bez (objektivno) revolucionarne teorije nema (objektivno) revolucionarnog pokreta“). ved i sa drugima. A ako su Marx i Engels i Lenjin bez prestanka. još figuriraju termini teorije i nauke. o jednoj nauci i jednoj filozofiji. tabori koji u njoj učestvuju pomešani. isto tako. a zatim. Uviđam da napadi na ideju o marksističkoj nauci mogu određenim svojim argumentima ukazati na izvesne nepobitne greške. I da bismo bez oklevanja došli do najosetljivije tačke mi kažemo: 11 Treba li podsedati da oni ne datiraju od juče. preokredu postojedu ideju o teoriji i nauci. Sve ovo znači da se marksistička teorija i nauka mogu braniti samo sa materijalističko-dijalektičkih pozicija. Engelsovim. Naše je pravo i obaveza. možemo se deklarisati za marksističku teoriju. a da pri tome nije bio prvi koji je to činio? Treba li takođe. možemo se deklarisati za marksističku nauku. da se kod tih izraza radi samo o terminološkim pitanjima. Politički i teorijski mi ne možemo predi preko tih reči. Lenjinovim i Maovim formulacijama. Nije ovde reč ni o „fetišizmu“. ali je braniti sa pozitivističkih pozicija. sa rezervom da u teoricizmu. ni o buržoaskoj „reifikaciji“. njihova odbrana ili uništenje predstavljaju ulog u pravim borbama. kao i koncepcije materijalizma i dijalektike. na kraju krajeva. mogu da izazovu takve oluje. da ne bismo ostali samo na jednoj strani. znači opet nemarksističkih. Ja želim da ideološka borba bude često konfuzna. Nije preterano redi da se danas iza ovog ratovanja reči nalazi pravi razlog.. Zadržavanje ili eliminisanje tih reči. ved konkretnih formi fuzije radničkog pokreta i marksističke teorije. sa svim njihovim efektima. reč samo o priznavanju postrojenja i uloge marksističke teorije i nauke. a da se argumenti sučeljavaju iznad glava onih koji se bore. mnogo pre Arona. kratko rečeno. Nije . ali je braniti sa spekulativnih pozicija. sve dok se ne dokaže suprotno. znači. povezivanje nauke i revolucionarnog. mi nemamo drugih i nemamo boljih reči. Međutim u tim parovima. za sve vreme svoje političke borbe i svog teorijskog rada. kao što su to činili i svi klasici.? 17 . da kritika „s leva“ ideje o marksističkoj nauci potiče i od mladoga Lukacsa. čiji se ideološki i politički karakter manifestuje. spekulaciji ili pozitivizmu ne dođemo ni do čega. da govorimo o marksističkoj teoriji. za revolucionarno oslobođenje proletarijata. i u okviru marksističke teorije. poricao svaku naučnu vrednost Kapitala. koji. podsedati. da je B. Reč je. znači nemarksističkih. Na primer. Groce. Saglasimo se s tim da uvek treba suditi o deklarisanim pozicijama sistemom stvarnih pozicija i prouzrokovanih efekata. oni su to činili zato što su ih ocenjivali nezamenljivim za svoju političku i teorijsku borbu.. Pannekoe ka i dr. osude i uzbuđenja11. Nije reč o filološkoj debati. upotrebljavali te reči kao oružja i kao sredstva. lenjnizam.Mi ne bolujemo od iluzija. a koji su hiljadama puta posvedeni istorijom radničkog pokreta i Marxovim. Korscha. o političkoj debati i političkom sukobljavanju. Ne samo u vezi sa onim mojim kritičarima koji potiču iz buržoazije.

tako da je pravna ideologija. Ono što smo napred rekli jeste i naša obaveza protiv svih sitnoburžoaskih ideologa. Ponovo govoriti. podrazumevajudi tu i „marksističku filozofiju“. razumljivo. ona ima svoje objekte) su pravne kategorije ili entiteti: subjekat. kao i repliku koju mu je Marx uputio u Nemačkoj ideologiji. u poslednjoj instanci i najčešde u oblicima neverovatne providnosti. baza celokupne buržoaske ideologije. To je glavno oruđe klasične buržoaske filozofije. svojina i svojine. jer je u pravu potrebna ideologija da bi samo moglo „funkcionisati“. dominirajuda klasična buržoaska filozofija (i njeni poluproizvodi. (čak ako je potrebno – a potrebno je – neprekidno „raditi“ na toj svojoj „pruzi“ . a njeni „filozofski objekti“ (filozofija nema objekata. koji imaju potrebu za objektivnim saznanjima. da bi se izbegao pad u pozitivizam i spekulaciju).13 12 Dovoljno je otvoriti jednostavne udzbenike prava ili zakonodavstva da bi se jasno videlo da pravo i njegova ideologija čine jedno. itd. tu ideju prihvatamo kao ustanovljavajudu za filozofiju. svog klasnog protivnika i s druge strane. koji viču na „reifikaciju“ i „alijenaciju“ objektivnosti. umesto da upotrebljavamo taj izraz u kontekstu koji ukazuje na to gde je izlaz. čak i oni savremeni) izgrađena je na pravnoj ideologiji. postavljenog izrazima valjanosti saznanja. kao i da govorimo o Marxovom stvaranju revolucionarne nauke. ili da bude filozof pa da to razume. uzmu da čitaju Stirnera. oni još nisu probili maglu kojom su okruženi. mi smo u pravu kada govorimo o neodbojnom i neprobojnom naučnom jezgru u marksizmu. Dovoljno je da neki pravnik bude marksista pa da to pokaže. s jedne strane. razlog i smisao toga što „pomera“ nešto odlučujude u našoj ideji nauke. sigurno zbog toga što se bez i najmanje ustručavanja vezuju za opoziciju koja konstituiše suštinu buržoaske pravne i filozofske ideologije. ali za one koji su marksisti i koji su osetili buržoaski pravni karakter ov ih kategorija i koji te kategorije kritikuju. ili čak svaka teorija. 13 Jednog de se dana razjasniti pitanje teorije koja služi kao filozofski alibi sve one literature o „reifikaciji“ odnosno pitanje teorije fetišizma robe. buržoaska. čine napod da se deklarišu ma rksistima. sigurno zbog toga što jedinu predstavu koju mogu i koju žele da imaju od prakse i istorije nauke i a fortiori od marksističke nauke. u tom kontekstu i u tom programu. odbijaju ideju o marksističkoj nauci ili čak marksističkoj teoriji. koja je još uvek dominirajuda. iz prvog toma Kapitala. Međutim. čoveka jedinstvene aktuelnosti (pariske). to je naša obaveza protiv svih subjektivnih buržoaskih idealista i protiv sitnoburžoaskih marksista. da bismo trasirali vitalnu. bez dvosmislenosti. oni još treba da se oslobode zamke zamki – ideje i programa „teorije saznanja“. ličnost. ved u činjenicama. marksista ili ne. Čekajudi to razjašnjenje možemo zaželeti da svi oni koji. odnosno buržoaska. stvar. I jedni i drugi viču u svom jednostavnom izražavanju na „pozitivizam“. o reči „nauka“ i braniti je. ved i onih koji se zadovoljavaju jednom ličnom ili sujetnom „teorijom“ stvorenom njihovom imaginacijom ili sitnoburžoaskom „željom“. pa čak i reč nauka. umesto da se zadovoljavaju rđavim odeljcima radova Reicha (koji je imao i dobrih odeljaka).da teorijski je naše pravo i politički naša obaveza da ponovo govorimo i da branimo. volja. je klasična pozitivistička predstava ili ona vulgarna. Ovo zbog toga što je jednostavno pitanje na koje odgovara „teorija saznanja“ još uvek jedno pitanje prava. ne samo buržuja koji. saznanjima koja su potvrđena i koja se mogu potvrditi. To su oni koji odbacuju svaku ideju o naučnoj teoriji. predstavništvo. objekat. u suštini otuđena. A kada je reč o filozofima. da bi mogli pobediti. kratko rečeno za naučnim saznanjima.12 Da. 18 . čistu demarkacionu liniju. demarkacionu liniju između. opoziciju ličnosti (sloboda – volja – pravo) i stvari. onda smo obuhvadeni zamkom filozofskih zamki buržoaske ideologije. obrazlažudi to time da je svaka nauka. povodom marksizma-lenjinizma. uz apsolutnu dužnost da objasnimo uslove. Pravo i pravna ideologija nisu prisutni u njihovim razmišljanjima. Marcusea (koji nema dobrih odeljaka) i drugih. To su. sloboda. tekstovi kojima po pitanju „teorije“ ne nedostaje određena pikantnost. filozofsku kategoriju „nauke“. proletera. o jezgru istorijskog materijalizma. u samoj filozofiji čak. Ako. ne u frazama. na filozofski a ne na naučni način „izlaza“ (kao što to čine Lenjin i Mao). ili reč teorija. poriču bilo kakvu naučnu sadržinu marksizma.

dve uspomene na jedan određen period. Zašto? Zato što je trebalo. ja to nisam izvršio ni u terminima suprotstavljanja poznavanja i nepoznavanja. nisam naišao na pravu. 15 Efektivno je ovo prikrivanje. mimo sve njene osobitosti. To su. često zabeležio definitivne osude mojih shvatanja. bar u tom trenutku. a taj je izlaz u stvari odbacivanje grešaka te preistorije. da „oglasim“ svoju teoricističku grešku . marksizam. podrazumevajudi tu. ali ne „klasičnim“ terminima suprotstavljanja ispravnosti i pogrešnosti. Pri tome nije od nekog naročito velikog značaja to što Nemačka ideologija potvrđuje ovu konfuziju i to zato što ju je Marx prevazišao i što nam je omogudio da izbegnemo tu zamku. obmanu „buržoaska nauka – proleterska nauka“. NAUKA I IDEOLOGIJA Dolazimo do one tačke kada moram. koherentnu kritiku. o „epistemološkom rezu“. Međutim. naspram nauke. u kojem delu ovaj pojam igra. Taj „rez“ sam i pored sve svoje obazrivosti. Sve ovo. pod uslovom da se jednostavni efekti ne smatraju uzrokom. Pri tome se zaboravlja da se „konjunktura“ za poslednjih desetak godina izmenila. Takve molim za izvinjenje. Međutim. naravno. koje nije prikrivalo ništa. ulogu jednog naučnog koncepta (formiranje superstrukture). suštinsku. on se ne 14 Možda je to neko i učinio.. a povodom „reza“. da je tu reč i o politici. koje ved od početka. ved da se obeležja i efekti „reza“ smatraju teorijskim fenomenom pojave nauke u istoriji teorije. Nema potrebe da govorim čemu nam je to ideološki i praktično služilo. U suštini ovo je značilo postaviti na svoje mesto dvosmisleni pojam ideologije. poslužilo. to je pojam ideologije. takođe. da o tome ne govorimo ništa više. na racionalističkoj sceni suprotstavljanja pogrešnosti i ponovo ukazujudi na pogrešnost ideologije. (onoga kartezijanskog. kako oni koji su komunisti tako i oni koji to nisu. revolucionarnu marksističku nauku. Neki se kod ovoga nisu zbunili. dvostruku ulogu – ulogu. tada su (1960-1965) veoma dobro razumeli i pored veoma osrednjeg intervencionog nivoa mojih „eseja“ .Ovome dodajem sledde: naše je pravo da govorimo. I takođe. Ja sam u odnosu na ono što sam mogao pročitati. kao i veoma oštre ali tačne zamerke. znači na takvu koja bi stvarno rasvetljavala razmatrana pitanja i koja bi bila ubedljiva. Ja sam to izvršio u terminima suprotstavljanja nauke i ideologije. 15 Spomenudu kao primer samo jedno ime: Lisenka. izvršio racionalističkim terminima nauke i nenauke. ukratko. ideološke i filozofske uslove svog pojavljivanja. iako sa samo jednim indiferentnim nazivom. Jednom reči. Neki od mojih kritičara. od platonizma. s jedne strane. političke. jedne filozofske kategorije (iluzij. Mogude je . a ta nas pojava vrada na istorijske. polazi od „fiksiranog“ suprotstavljanja). govoriti o jednom veoma značajnom marksističkom pojmu. veoma živa predutkivanja.. ako je racionalan. pošto to stvarno niko drugi nije učinio14. mi smo ovom racionalističkom teatru vratili uzurpirane marksističke tokove. međutim da sam bio slep i gluv. i da tu filozofsku kategoriju upotrebljavamo za prikazivanje istorijsko-teorijske činjenice rađanja jedne nauke. ali da ja to ne znam. bar u nekim svojim 19 . značajnom ali dvosmislenom. greška) i s druge strane. vidljivim simptomom njenog izlaza iz svoje preistorije. Trebalo je govoriti o pogrešnoj dvosmislenosti ovoga pojma u Nemačkoj ideologiji.

ved raskid sa buržoaskom ideologijom. nije iluzija. Da bi se razumela Marxova pozicija treba kao odlučujudu činjenicu imati u vidu i to da je vladavina buržoaske ideologije bila rezultat borbe protiv nadživljenja koncepcije feudalnog sveta. značaj koji sam očekivao od njegove prve primene. prerušenost greške u ideologiju imala je i ima i jedno drugačije značenje. (u smislu oglašavanja iluzija. a ta je obznana objektivno jedna od simptoma rađanja . pa čak i u delima političke ekonomije i utopijskog socijalizma. držao 2nedijalektičkog“ suprotstavljanja nauke i ideologije. Zatim. To raskidanje je bilo ne samo Marxovo raskidanje sa ideologijom uopšte. itd. Ja sam dobro „osetio“ da je ulog u toj debati bio raskid sa buržoaskom ideologijom pošto sam radio na tome da identifikujem i okarakterišem tu ideologiju (u humanizmu. To je onaj „događaj“ koji je. Ja sam ukazivao na to da je ovo suprotstavljanje povratno. filozofske i neopsorno racionalističke. „epistemološkog reza“. ipak. ja nisam učinio dovoljno razumljivim vezu između . evolucionizmu. s jedne strane. u filozofiji. kao što se pomera i front političke borbe. Međutim. koja je sama predstavljala navedenu redukciju. idealizmu. čak i onda kada u toj preistoriji pronalazi delimične ispravnosti koje isključuje ili anticipacije koje prihvata (primer: klasična politička ekonomija. kao i borbe protiv slabašnih premisa jedne nove koncepcije sveta. Ovo zbog toga što Marx nije mogao raskinuti sa buržoaskom ideologijom u njenoj celini sem pod uslovom da se inspiriše premisama proleterske ideologije i prvim klasnim borbama proletarijata u kojem je ta ideologija nalazila svoju čvrstinu i konzistentnost. njene oblike i funkcije. grešaka). bez obzira na određene tvrdnje. o njenom „spletu grešaka“ (Bachelard). niti samo sa ideološkim koncepcijama postojede istorije. moglo se lako osetiti da se iza suprotstavljanja „pozitivne istine“ i ideološke iluzije pojavljivalo i širilo ne samo teorijsko. ekonomizmu. ostala u velikoj meri ista. Iza prikrivanja pogrešnosti u ideologiji ostaje jedna činjenica: obznana suprotnosti između ispravnosti i pogrešnosti . ved i političko i ideološko raskidanje. sa te osvojene pozicije. Ideologija je bila samo marksistički „naziv“ za grešku. Ali ved od Nemačke ideologije. pošto sam se služio (u povodu Nemačke ideologije) samo jednim istim terminom. proleterske. filozofije i nauka. pošto tada nisam razumeo mehanizme ideologije. sa koncepcijom koja je vladala ne samo u društvenoj praksi ved i u praktičnim i teorijskim ideologijama. jer se samo pod uslovom „pronalaska“ i „prihvatanja“ „istine“ naučnik može.). istoricizmu. tom suprotstavljanju davao njegovu stvarnu istorijsku dimenziju. njene klasne tendencije. utopijski socijalizam). znači istorijsko i dijalektičko. Svakako da se ja nisam. društvenoj i političkoj funkciji ideologije. „Epistemološki rez“.može izjednačiti sa racionalizmom. čak ni sa onim „savremenim“ (o čemu su snevali neki od naših prethodnika pre drugog svetskog rata. iza racionalističke scene suprotstavljanja „pozivine istine“ i ideološke iluzije. u suštini. međutim. 20 . mimo svega onoga što sam govorio o praktičnoj. nepromenjena. kao i neminovne odnose između ideologije. u plamenu borbe protiv nacističkog iracionalizma). objektivno je poljuljao moju teoricističku interpretaciju. Međutim. vratiti na preistoriju svoje nauke i dati kvalifikaciju u celini ili delimično o njenim greškama. tako da se i front teorijske borbe pomera. pojavljivanja nauke. Suština je. sa dominirajudom buržoaskom koncepcijom sveta. navedeno isključivanje delimičnih ispravnosti i aspektima. čak i u dvosmislenostima Nemačke ideologije.

ne „primenjuje“. Ja sam nekritički prihvatio pogled „nauke“ na samu sebe (ali ne samo na samu sebe.. povodom ovoga. koje ne isključuje druga. U filozofiji se „demarkacione linije“ dele i seku u tačke. Ne može se govoriti o ubrizgavanju niti o primenjivanju dijalektike. ako sam to u suštini i osedao. kada želimo da se bavimo ozbiljnim istraživanjima . Ovo je susretanje u račvanju. koja ocenjuje Filozofiju bede. sasvim jednostavno. „Gradovi naučnika“ postoje samo u buržoaskoj podeli rada na manuelni i intelektualni. „ Habemus enim ideam veram. Na ovo je ved Hegel snažno ukazivao. Ostaje još da se „rez“ svede i izdigne na suprotnost ideologije i nauke . a mimo sve istorije i dijalektike koje sam nastojao da mu „ubrizgam“. Ovim dolazimo do jednog stanovišta koje je filozofski veoma osetljivo. Ako bi se verovalo Bedi filozofije. povodom navedenog pokušaja „ubrizgavanja“ dijalektike. Iz tog iskustva potiču Marxove reči: „Ja sam nastojao da mu (Proudhonu) ubrizgam nešto hegelijanske dijalektike. Ovo zbog toga što je ona. između otkrivene istine (otkrivenih istina) i odbačenih pogrešnosti. koji u pojavi jedne nauke ne vide ništa drugo do li presečeni kontrast između ranijeg i potonjeg. onda se ne možemo zadovoljiti opštim formulama. takvi mnogo čemu ne služe radničkom pokretu. 17 Povodom rezultata koji se nemogu izbedi i koji su nizbežno negativni kada je reč o bilo kakvom dijalektičkom „ubrizgavanju“. ja sam bio nesposoban da to zamislim18 i izrazim. a suštinski ih nisu čak ni postavili onako kako treba. Zbog toga mi možemo. Ne treba se zavaravat: oni koje olako pristupaju problemima i koji. Ili.anticipacije iz preistorije prepoznate i identifikovane kao takve. koje je od odlučujudeg značaja. Ja sam. pogled „spontane filozofije naučnika“ (Lenjin). Ona se takođe . počev od najzad pronađene i zadržane istine. Marx i Lenjin su hegelijanci. kazati: „Verum index sui et falsi“. kao i u buržoaskoj ideologiji „nauke i tehnike“... Ja sam znači dobro ukazao na postojanje „reza“. imati u vidu sve dvosmislenosti koje proizlaze iz Bachelardove formule „radnika dokazivanja“. Ili. ne proizlazi iz filozofske imaginacije naučnika kao takve. Jer. onda se. pogled „zastupnika“ naučne prakse na svoju sopstvenu praksu i na istoriju rezultata te prakse. produžetak od strane naučnika teza protivrečnih tendencija razvijenih od same filozofije. možda još bolje rečeno. „bez kraja“. posle samo jedne rasprave o njima. Dijalektika se ne „ubrizgava“. Po tom pitanju. racionalističke. nešto što je sasvim nečuveno i nezamislivo sa buržoaskog stanovišta podele rada. pokušao da pokažem da ta „spontana filozofija naučnika“ nije bila spontana i da.“(Spinoza). u poslednjem stepenu. 18 Kažem: nesposoban da to zamislim. 17 u kategorijama koje su. takođe. Prepoznavanje pogrešnosti (kao i delimičnih istina) je povratak istini. istinito samo ukazuje na sebe i na pogrešno. Dodi de dan kada demo modi da mislimo o problemima koje smo samo 21 . pak. koje postaju veoma osetljive. njihovo „povezivanje“ sa radnicima i borcima za nove društvene odnose. 16 Trebalo bi. što je očigledno). što znači od „filozofije filozofa“. čak ni onda kada mu pripadaju. misle da su te proleme razrešili. Proletersko stanovište po ovom pitanju je sasvim drugačije: ukidanje „gradova naučnika“. sve usmereno ka novim komunističkim oblicima. takođe.“ Marx u tome nije imao uspeha. koja omogudava funkcionisanje navedene podele rada na taj način što je ozakonjuje i potvrđuje sa samo buržoaskog stanovišta. pošto je i ovo zadnje što smo naveli još uvek idealističko16 . možda bolje rečeno. iako ta suprotnost predstavlja vradanje i to čak „kontinuirano“. Ovo je suštinski zbog toga što (enim) mi zadržavamo (habemus) jednu stvarnu ideju. pošto je prethodno navedeno shvatanje još uvek idealističko. naročito kada su oni sjedinjeni u „gradu naučnika“. treba imati u vidu Marxovo iskustvo sa Proudhonom. Po tom pitanju. može čak govoriti i o katastrofi. ali kako sam ga posmatrao pod marksističkom prerušenosti u ideologiji.. potrebno je da bar budemo hegelijanci. ja nisam mogao da objasnim šta je komandovalo tim rezom. za koje nam se čini da su „na liniji“ i da predstavljaju poslednju reč u datom pitanju.

ovaj termin iskoristili i zloupotrebili i pri tome nismo znali da ga kontrolišemo. Misliti u suprotnosti istinitost-odbačena pogrešnost. težnju za saznanjem koje prelazi granice iskustva -pri–. Ova pogrešna pozicija imala je svojih posledica. međutim. a koja je teza predstavljala kulminantnu tačku teoricističke tendencije.prev. društvenih. u egzistirajudem kontekstu. da sam se zadovoljio time da ovu poziciju svedem na frazu ili fraze. te sam od te pozicije stvorio jedan teorijski argument. Taj nas termin vrada Bachelardu. Kakva je.). spekulativnom. a naročito ja. Međutim ovo je kretanje neosporno. To je bilo ukrštanje puteva. to je spekulacija. Tada bi se domen epistemologije uzdizao iz istorijskog materijalzima. naravno u njegovom filozofskom smislu reči. Mi smo. priznati iluziju i obmanu njene zamisli. Ovu „grešku“ racionalističkog suprotstavljanja nauke (istina) i ideologije (grešaka) ja sam teoricizirao kroz tri oblika. takođe termin epistemologija. Potrebno je (kao što smo na to ukazivali). Kategorija „teorijske prakse“(u onoj meri u kojoj je ona. Naravno ja pojednostavljujem i forsiram stvari do ekstrema. a koji su bili inspirisani našim esejima. unilateralno insistiranje na teoriji ili još preciznije. Ako se pak epistemologija uzdiže i istorijskog materijalizma (sa rezervom minimuma sopstvenih koncepata koji specificiraju njen predmet). ova je definicija mogla da bude dvojako shvadena. Ali ja sam bio naivan (ili logičan). U drugom smislu. Ako je epistemologija isto što i filozofija. pojačavajudi svojim sopstvenim filozofskim naginjanjima teoricističku tendenciju naših eseja. uz saradnju intuicije i fantazije. a naročito ga nisu sledile do kraja. težnju za saznanjem putem čistog mišljenja. buržoaskih. Skica(spekulativna) teorije razlike između nauke i ideologije uopšte. Šta podrazumevamo pod epistemologijom? Doslovno: teoriju uslova i oblika naučne prakse i njene istorije u različitim konkretnim naukama. političkih . 22 . odbaciti i kritikovati idealizam i sve idealističke zadahe svake epistemologije. Ona je .19 Ova poslednja teza o filozofiji je. Ta tri oblika su: 1. koji ga stalno upotrebljava. Ustalio se. i to u opštoj teoriji nauke i ideologije i njihove međusobne razlike. doduše. podizala filozofsku praksu nad naučnom praksom). njihovo spekulativno jedinstvo samo može pojačati teoricizam. termin teoricizam. Malo je izgleda da to budu u stanju i autori velikih indignacija. kao istraživanje čistim mišljenjem. Možemo jednostavno objasniti njegov čisti oblik. Teoricizam u stvari znači primat teorije nad praksom. mogla ostati bez posledica. ova nas je definicija mogla usmeriti ka proučavanju materijalnih. 19 Dovoljno je da pobliže razmotrimo te tri teze da bismo razumeli termin kojim sam okarakterisao svoju devijaciju. Prvo u jednom materijalističkom smislu. 3. rezonujudi „na granici“ i to zbog toga što naše analize nisu uvek sledile taj smer. Međutim. jer se veliki broj onih koji su čitali naše eseje upravo vezivao za taj termin. 2. onda razlika u odnosu na filozofiju. ideoloških i filozofskih uslova „načina proizvodnje“ i „procesa proizvodnje“. socijaldemokratskih ili drugih. a takođe sam je uključeio u jedno dosta reigorozno rezonovanje. koja je i sama definisana kao „teorija teroijske prakse“? tada smo se našli na terenu „dijalektičkog materijalizma“. koji su ovaplotili i rezimirali moju teoricističku tendenciju (što znači racionalističkospekulativnu). prirodno. imala izvedenih posledica na koncepciju marksističke nauke i istorijskog materijalizma i to ne toliko zbog uloge koju sam pridavao distinkciji (tačnoj u nastojali da postavimo. onda to treba zapisati i istovremeno. a antagonizam marksizma i buržoaske ideologije na antagonizam nauke i ideologije. (spekulacija je termin koji Althusser često koristi. podrazumevajudi tu pod proizvodnjom teorijsku proizvodnju postojedih saznanja.Na taj način ja sam raskid marksizma s buržoaskom ideologijom svodio na „rez“. spekulativni racionalizam. epistemologija bi nas mogla usmeriti ka zasnivanju i razvijanju teorije naučne prakse u njenim razlikama sa drugim praksama. Ja na ovome insistiram. Teza (spekulativna) o filozofiji kao „teoriji teorijske praske“. pošto je filozofija bila isto što i epistemologija i ništa drugo nego li ona.

teškoda u „pronalaženju“ „uzroka“ onoga što je od strane nekih nazvano „staljinizmom“ a od strane drugih „kultom ličnosti“. pošto mi je teorija fetišizma oduvek izgledala ideološka). (pošto je filozofija. u kategoriji „odsutnog uzroka“20. da „protivrečnost u zadnjoj instanci“ nije nikada sama prisutna na sceni istorije („zvona nikada ne zvone čas determinisanosti u zadnjoj instanci“) i da se ne može „uhvatiti“ (direktno) kao što se može direktno „uhvatiti“ nešto što je samo. itd. na sceni borbe klasa „odlučujuda karika“. koliko zbog načina na koji sam posmatrao taj odnos. pošto oni koji nas kritikuju. određujudi da je. u našim esejima izvesnih ukazivanja koja su omogudavala da se o njima razmisli. detemrinisano „protivrečnošdu“ odnosa proizvodnje i proizvodnih snaga. i čak. a ta izgradnja je samo jedan momenat u istoriji međunarodnog radničkog pokreta u svetskim borbama klasa u imperijalističkom stadiju kapitalizma. prezentujudi tezu o jednoj sasvim drugačijoj „kauzalnosti“. Šta mari: proglasitli su 20 ovo u trojakom smislu:1) političkom.principu) između marksističke „filozofije“ i nauke. prisutno. „dominacija – subordinacija“. ali to treba razumeti sasvim drugačije od strukturalističkog smisla. Sa pretpostavkom da se naučnom analizom dopre do „uzroka“ pa čak i da se on okarakteriše kao „staljinistička devijacija“ (oslobođene kvalifikacija). STRUKTURALIZAM? Treba redi da je tada bilo primamljivo igrati se (kokettieren) ne strukturom i elemtnima. 2) naučnom. „u zadnjoj instanci“. Iz toga su rezultirale kobne posledice po prezentiranje modaliteta marksističke nauke. ali u dijalektičkom smislu reči. provuklo između nogu. u pravom smislu reči. koja je njeno istorijsko postojanje. isto tako. nije li taj „uzrok“ samo jedna karika u dijalektici borbe klasa radničkog pokreta. može. na primer. „naddeterminisanost“. naročito u delu Čitati Kapital. „dejstvom odsutnog uzroka“ („l efficace de la cause absente“). mi nismo uvek znali da se zadržimo. subjektom. ne može se. a koju možemo zgrabiti onda kada je uzrok identifikovan sa suštinom. dok je uzrok bio odsutan. prehegelijansku kategoriju uzroka. da samo njih uzmemo za primer. Bilo je međutim. nazvati materijalističkim dijalektičkim kauzalitetom. recimo na izvesnim stranicama dela Čitati Kapital proleda 1965. „pronadi“ ta protivrečnost. ali koje se . na isti način odevena). na kraju krajeva. ved . tako da je naš „flert“ sa strukturalističkom terminologijom svakako prevazišao dozvoljenu granicu. takođe. Može se o njoj govoriti samo u okvirima borbe klasa. lično. Tačno je da je dijalektika teza „odsutnog“ uzroka. Uvek sam se pitao kako je. zato što ona briše. kojom dominira izgradnja socijalizma u samo jednoj zemlji. Uskoro demo videti o kome je reč. Na primer. (to nije bilo moje delo. Dijalektika čini odsutnim vladajudi uzrok. „u krajnjoj instanci“. 3) filozofskom. nešto što je. 23 . Ta protivrečnost je uzrok. u marksističkoj tradiciji. istorijskog materijalizma. kao u zrok. (pošto su svi ti koncepti pristuni kod Marxa). sem nekoliko izuzetaa nisu osetili ironiju niti parodiju. za fetišizam. koje inače više spinozističko nego li strukturalističko. na primer. pod izrazom strukturalnog kauzaliteta. Međutim. „ogroman Marxov teorijski pronalazak“. za odnose proizvodnje. nije sve prazno u ovim pojmovima. Jer mi smo u glavi imali sasvim drugačiju ličnost od one koju je u svojoj glavi imao anonimni autor strukturalističkih tema i njihovog načina. Posledice su u potpunosti bile prisutne. baca u zasenak i „prevazilazi“ mehanicističku. strukturalizam tako dobro mogao progutati i svariti kategorije kao što su: „determinianost u poslednjoj instanci“. Sigurno je povodm toga da nam se potproiyvod moje teoricističke tendencije. dok je sve ovo. štene strukturalizma. Kazati da je „uzrok odsutan“ znači u istorijskom materijalizmu. teorija kao nauka. na primer. dijalektika čini odsutnom mehanicističku kauzalnost. Međutim. Pod uslovom da se zadrže kritički efekti. Ovo zato da bi se položili računi istovremeno za „omaške“ klasične ekonomije. i da bi se proglasilo.

mehanicistička. ali pod jednom sekundarnom (i problematičnom) devijacijom. to nas ne sprečava da karakterišemo osnovnu tendenciju strukturalizma. Može se razumeti zašto je to bilo tako: zato što je marksistička teza teorijskog antihumanizma. kada je priznavao da je „flertovao“ sa Hegelom i njegovom terminologijom. strukturalizmom. S vremenom koje je prošlo i sa iskustvima primljenih kritika. „čoveka“ i „humanizma“. koje su nam tada upudivane. neke od tih kritika bile su veoma umesne). direktno udarala po njihovoj humanističkoj ideologiji. „prakse“. teoricizam. koje nisu neinteresantne. zatim u psihoanalizi. Naši kritičari. iako je njihova granica veoma rđavo određena. itd. (ja ih nisam zapostavljao. i to u ime marksizma. nisu ni videli ni priznali: da se određene demarkacione linije mogu tako ukrštati i presecati se u nekim osetljivim tačkama. odnosno identifikovati u mojim prvim esejima (Za Marksa. u njima smo mi tretirani strukturalistom. a u Čitati Kapital njen povezani podproizvod. i prirodno. kao i sa refleksijama koje su sledile tim kritikama. Strukturalizam. pošto je u pitanju strukturalizam. antiistoricističke) nekih značajnih istraživača. jedinstvenom okolnošdu. ali iznad svega formalistička. „strukturalistom“. mislim da mogu sa protekom vremena od šest godina. čak i one na koje je Marks ukazivao u prvom odeljku Kapitala. zadržati izraze svoje kratke ali precizne samokritike iz 1967. (bolje bi bilo redi određeni 24 . Iako su njegove teme difuzne i fluktuirajude.). rođen iz teorijskih problema na koje su naučnici nailazili u svojoj praksi (počev od Saussurea u lingvistici. (iako tek treba videti šta je sve u njima interesantno). da to ulaganje niko ne može unapred garantovati i da ono sadrži određene rizike. čija je formulacija mogla da „precrta“ određene dobre „strukturalističke“ refleksije (antipsihologističke. „života“. remetile poredak stvari. Naime. inače strane marksizmu. (kao što su saussure i njegova škola). odnosno njihovog marksizma. Reč je o tome da su kritike. To nije slučajno. Upravo zbog zbog svega ovoga potrebno je ponovo uspostaviti poredak stvari. pa nas je velika porodica socijaldemokrata iz svih partija i zemalja svečano sahranila u kovčeg „strukturalizma“. „dijalektike“. Ta tendencija je racionalistička. hteo bih još nešto da kažem. a u senci je ostajao teoricizam. i to iz jednog jednostavnog razloga. skrenuti od onoga što je bitno. pošto se to sada pojavljuje u sasvim drugačijem rešenju). U tom sahranjivanju nisu izostale ni pune lopate „istorije“. Međutim. „konkretnog“. fascinirani pseudoantagonizmom strukturalizma i humanizma i stešnjeni protivrečnošdu koja ih je izravnala. Ova veoma francuska specijalnost nije nikakva „filozofija filozofa“: nijedan filozof joj nije nadenuo svoje ime niti svoji žig. Bila je to lepa sahrana. ali koje nas mogu odvratiti. te kritike su uspešno sahranjivale osnovnu devijaciju. ipak. U granicama (to se može pročitati u određenim tekstovima Levi-Straussa kao i kod lingvista i drugih filozofirajudih logičara) strukturalizam. Boasa i Levi-Straussa u etnologiji. Na izvestan način. da bi se ono što zastupaju drugi integrisalo sa onim što zastupamo mi sami (to integrisanje može onda sasvim izmeniti smisao onoga što drugi zastupaju. nijedan filozof nije preuzeo te difuzne i fluktuirajude teme da bi im dao jedinstvenost jedne sistematične misli. Ostavljam po strani te epizode. jedan veoma dvosmislen „flert“ sa strukturalističkom terminologijom. nije „filozofija filozofa“. da se u filozofskoj borbi treba često oslanjati na nešto na šta se oslanjaju i drugi (koji mogu biti i protivnici). ved jedna „filozofija“ ili jedna „filozofksa ideologija naučnika“. Sa jednom .nas iz razloga flagrantnog komoditeta. Čitati Kapital) jednu osnovnu teoricističku devijaciju (racionalističko-spekulativnu). Tom da su godine prošle a da ceremonija sahranjivanja još uvek traje.

stvarno strukturalisti. procesa. Ovo zbog toga što se može. itd. U konceptu tendencije izbija na površinu. ved 25 . da se marksizam razlikuje od strukturalizma primatom procesa nad strukturom. onda više nismo strukturalisti. iako koristi koncepte strukture. da bi se učinile razumljivim. konceptima. Marx lepo govori o „kombinovanju“ elemenata u strukturi načina proizvodnje. elemenata. granica. nije pitanje u tome da se izlože (znači i predvide) različiti „mogudi“ načini proizvodnje. Neki su mogli da kažu. determinisanosti odnosima. subordinacije. Međutim. U suštini. onda treba idi mnogo dalje. itd. koje se mogu obuhvatiti samo takvim povratkom iz apstrakcije. zasnovati formalizam procesa. deominacije. ved celina difuznih tema. obuhvatajudi ih u njihovom konceptu. Formalno to nije pogrešno. U odnosu na ono što se razume pod strukturalizmom (antipsihologizmom. odnosa. ili de jednoga dana kazati.. ved i nešto drugo. treba dodi do toga da se postavi pitanje stranog pravila ovog odlučujudeg koncepta u marksističkoj teoriji.. naginje ka idealu proizvodnje realnoga pod dejstvom kombinatorike bilo kakvih elemenata. pošto strukturalizam manipuliše udelom koncepata pozajmljenih postojedim disciplinama. Ali to nije zbog toga da bi se napustile kontretne realnosti. da bi se učinile razumljivim konkretne realnosti.. formi i transformisanih formi. koje ne realizuju svoju tendenciju-granicu sem pod određenim definisanim uslovima. Niko nemože tvrditi da smo ikada pokleknuli pred formalističkim idealizmom koji bunca o proizvodnji realnoga kombinovanjem bilo kakvih elemenata. To je zato da bi se mehanizmi učinili razumljivim. znači. U suštini.. (marksizam nije strukturalizam ne zato što afirmiše primat procesa nad strukturom. formalnom igrom različitih mogudih kombinacija elemenata. ne samo protivrečnost koja je interna za proces. Međutim. prirodno. a posebno nije mogude da se tako konstruiše. komunistički način proizvodnje.. ved zato što afirmiše primat protivrečnosti nad procesom: ali . zakon tendencijskog procesa. Međutim. Na primer. i polazedi od njih (pošto je to jedini mogudi put).).strukturalisti). Marx. mesta . to nije dovoljno). marksističku nauku čini revolucionarnom. Mi to samo beležimo. ili smo manje ili više strukturalisti ili smo. koncepta tendencije (tendencijski zakon. obuhvatajudi ih u njihovom konceptu i polazedi od njih (pošto je to jedini mogudi put). ali je to istinito ved i za Hegela. strukturalizam. premeštaja. (o čemu nam buržoaski ekonomisti svakodnevno nude karikaturu). U stvari najznačajnija demarkaciona linija prolazi upravo tuda. Marxovi koncepti su upotrebljeni i ograničeni preciznim granicama. a to je ona jedinična odredba koja. kao i koncept Tragera („nosioca“) kao podlogu odnosa. u odnosu na ono šta nailazimo kada prodremo u ekstremnu logiku njegove inspiracije. podređeni drugim konceptima. itd. To je ne samo nauka kojom se revolucionari mogu služiti za revoluciju. bez primera.. ne bi bilo pošteno optuživati strukturalizam da je prvi koji se služi konceptom strukture. na primer). takođe. pak. koji definišu granice valjanosti prvih. Ovde treba napomenuti da strukturalizam nije dovršena filozofija. nije strukturalista. Tuda prolazi treda demarkaciona linija. funkcije Tragera. u stvari. takođe. da bi se realni ljudu sveli na čiste funkcije podloge. protivrečnosti. pošto nije formalista. a priori. Ako se hode dodi do suštine pitanja. tendencija. Oni su. Marx istrajno upotrebljava koncepte mesta i funkcije. nešto što je politički i filozofski mnogo značajnije. kao što su koncepti procesa. to kombinovanje (Verbindung) nije formalno „kombinovanje“. Tuda prolazi druga demarkaciona linija.

Paris. padajudi time u opasnost teoricizma. a ne mogavši da kažemo u čemu onda to nije. Ali mi nismo bili strukturalisti.nauka kojom se oni mogu služiti zazo što je ona u teorijskom rešenju svojih koncepata. godine jasno da sagledamo ovo pitanje. nasludujudi da marksistička nauka nnije „nauka kao što su druge“. „Hachette“. 1974.) Preveli Teodora i Ivan Stojanovid 26 . Elements d’autocritique. Evidentno je da mi nismo umeli 1965. mi smo je na kraju krajeva ipak tretirali kao „nauku kao što su to i druge“. To znači da tada nismo sagledali izvanredan značaj uloge borbe klasa u Marksovoj filozofiji i u samom konceptualnom rešenju kapitala. (Lous Althusser. Tačno je to da. na teroijskim pozicijama revolucionarne klase.