Den Berstin, Tajne hrišćanskog učenja

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA
Neautorizovani vodič za misterije koje se kriju iza Da Vinčijevog koda

priređivač Den Berstin

s engleskog prevele: Bojana Šobot i Gorana Čabrilo

STYLOS, 2008.

Naslov originala: SECRETS OF THE CODE The Unauthorized Guide to the Mysteries Behind The Da Vinci Code Copyright: Secrets of the Code © 2004 by Squibnocket Partners LLC Serbian language copyright © 2007 by Stylos
Sva prava prevoda na srpski jezik i objavljivanja na srpskom jeziku zadržava izdavač. Izdavač: STYLOS DOO, STYLOS IZDAVAŠTVO Matice srpske 1, 21000 Novi Sad tel/fax: 021/451-475, 451-367 e-mail: izdavastvo@stylos.co.yu Glavni i odgovorni urednik: Srđan Krstić Urednik: Franja Petrinović Slog i prelom: ing. Vladimir Vatić Štampa: ”Budućnost” – Zrenjanin Prvo izdanje Novi Sad, 2008. Tiraž 1000

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 821.111(73).09-31 Браун Д. 821-4(082.2) 27-055.2 27 : 159.922.1 Tajne hrišćanskog učenja : neautorizovani vodič za misterije koje se kriju iza Da Vinčijevog koda / priređivač Den Berstin ; sa engleskog prevele Bojana Šobot i Gorana Čabrilo. – 1. izd. – Novi Sad : Stylos, 2008 (Zrenjanin : Budućnost). – 469 str. ; 24 cm
Prevod dela: Secrets of the Code. – Tiraž 1000. – Pojmovnik: 431-469. ISBN 978-86-7473-324-0 a) Браун, Ден (1964- ) – ”Да Винчијев код” b) Леонардо да Винчи (1452-1519) c) Хришћанство – Жене d) Хришћанство – Женски принцип COBISS.SR-ID 222418695

Sadržaj

Karta ključnih gradova u Da Vinčijevom kodu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Karta Pariza i Londona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 Reč priređivača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 UVOD: U potrazi za Sofijom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 Knjiga prva Drama o jeresi i istoriji ili drama o njoj i njemu Deo prvi Marija Magdalena i sveti ženski princip MARIJA MAGDALENA: Kako je istorija ženu visokog porekla načinila bludnicom . . . . 29 Marija Magdalena: Svetica ili grešnica? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 Sveti seks i božanska ljubav: Radikalno novo poimanje Marije Magdalene . . . . . . . . . . . . 36 Žena sa posudom od alabastera: Marija Magdalena i Sveti gral . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 Marija Magdalena: Uzor za žene u crkvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44 Marija Magdalena: Mit i metafora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 Više od mita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 „Da Vinčijev kod se služi fikcijom kao sredstvom tumačenja istorijskih nejasnoća...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 Kritikovanje teorije zavere . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 Debata sa vebsajta Beliefnet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 Potpuno suprotna Marija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Dozvolimo Mariji Magdaleni da govori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 Da li je greh upražnjavati seks u braku? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 SVETI ŽENSKI PRINCIP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Bog nema obličje muškarca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 Marija i Isus: Oživljavanje drevnih kultova plodnosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 Kraljevska krv i Marijina loza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Dve godine kasnije: Margaret Starberd ocenjuje fenomen Da Vinčijevog koda . . . . . . . . 85 Gnostička tradicija i božanska majka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88

6

Bog-muškarac i boginja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 Sofijino putovanje: Vekovima stara paganska boginja izgubljena u savremenom hrišćanskom svetu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Putir i oštrica: Arheologija, antropologija i sveti ženski princip . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Deo drugi Odjeci skrivene prošlosti IZGUBLJENA JEVANĐELJA: „Oslobođeno“ hrišćanstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Zapanjujuće otkriće: Ono što otvara vrata drugačijem verovanju i značenje toga danas . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 Šta nam tekstovi iz Nag Hamadija govore o „oslobođenom“ hrišćanstvu? . . . . . . . . . . . . . 111 Jevanđelje po Tomi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 Jevanđelje po Filipu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 Jevanđelje po Mariji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 Sofija Isusa Hrista . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Ono što je bilo izgubljeno pronađeno je: Opsežniji pogled na hrišćanstvo i njegove korene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 RANI DANI HRIŠĆANSKIH VERA: Od mnogih, jedna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Sređivanje, ili zataškavanje? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Bitka za svete spise i verovanja koja nismo imali priliku da upoznamo . . . . . . . . . . . . . . . 131 Deset grešaka u pogledu onoga što je izostavljeno i onoga što religija nalaže, a izneto je u Da Vinčijevom kodu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 Božja reč ili reči ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 Isusove misterije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 Da li je Isus bio stvaran? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 Da Vinčijev kod i jevrejska kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 Zašto su gnostici smatrani takvom pretnjom? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 Razmimoilaženja u gledištima vezanim za mitske početke: Da li je istorija Postanja imala moralno ili mitsko značenje? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 Raskrinkavanje Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 TAJNA DRUŠTVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 Sećanje na gnostičku misu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Otkrovenje Templara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 Istraživanje najmračnijih tajni zapadne civilizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 Sveta krv, Sveti gral . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 Rasprava o društvu Opus Dei . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185 Opus Dei u Sjedinjenim Američkim Državama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187

7

Hvala Ti, Gospode, mogu li da dobijem još? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194 Reakcija društva Opus Dei na Da Vinčijev kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200 Deo treći Neka tajne ostanu tajne MISTERIJA ŠIFRI, SIMBOLA I DRUGIH NAGOVEŠTAJA O SKRIVENOJ PROŠLOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 Den Braunovi kodovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 Da li je bog matematičar? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 Više od onoga o čemu nas uči profesor Langdon: Ispravno objašnjena božanska proporcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 „Simbologija“ Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 Tajne peska i kamena: Da Vinčijev kod i nova arheološka otkrića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223 U potrazi za Svetim gralom u Roslinskoj kapeli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233 Roslinska kapela: Katedrala kodova i simbola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 Zabava sa anagramima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 SFUMATO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238 Tajni kod Leonarda da Vinčija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239 Razmišljanja koja u mnogome prekoračuju date okvire . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247 Pokušaji da se pronađe smisao Leonardove „izbledele brljotine“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250 „Ne, ne verujem da se na Tajnoj večeri nalazi žena...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252 Razmišljanja o rukopisima Leonarda da Vinčija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256 Nova otkrića o samom „velikom majstoru“: Leonardo nakon Da Vinčijevog koda . . . . . . 261 Knjiga druga Da Vinčijev kod Deo prvi Komentari OTKRIĆA O DENU BRAUNU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271 Sudar Indijane Džonsa i Džozefa Kembela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271 U potrazi za Denom Braunom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 276 Latinska etimologija Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 309 Šta je sledeće na redu za Roberta Landona? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 312 Paganski običaji Džordža Vašingtona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 „KOD VATREN, KRITIČARI VATRENIJI“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 323

8

Da Vinčijeva obmana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324 U potrazi za gralom istine u verziji ranog hrišćanstva iz Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . 326 Vatikanski kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332 Religiozna fikcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 334 Prekršena obećanja: Dešifrovanje uspeha Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 335 Kardinal i kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 338 Fateful reader vrši odabir među sve brojnijim knjgama o Da Vinčijevom kodu . . . . . . . . 342 PREOKRETI U RADNJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 347 Pravi Da Vinčijev kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348 Slučaj ukradenog zapleta? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351 Francuska veza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 357 Pariz: Stopama Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 361 Razbijanje Da Vinčijevog koda u Luvru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363 DRUGI DEO ISPOD PIRAMIDE SOFINA BIBLIOTEKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 373 Sakriveno na otvorenom: Efekat Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374 Tragovi za rešenje kodeksa: baratanje ciframa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374 Zašto je Da Vinčijev kod postigao takav nezapamćen uspeh?: I šta nije u redu sa društvom koje je to dozvolilo? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 376 Da Vinčijev kod: praznine u priči i intrigantni detalji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385 Prateći ružinu liniju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412 Vodič kroz likove iz Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 413 Polica s knjigama Lija Tibinga: Trideset najboljih knjiga koje su u vezi s Da Vinčijevim kodom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 417 POJMOVNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 431

Ključni gradovi u Da Vinčijevom kodu

9

10

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Pariz

London

REČ PRIREĐIVAČA
Tajne hrišćanskog učenja: neautorizovani vodič kroz tajne koje se kriju iza Da Vinčije­ vog koda predstavlja kratak pregled originalnih mišljenja, zapisa, odlomaka iz mnogih knjiga, veb-sajtova, časopisa i razgovora sa ključnim piscima i naučnicima aktivnim u svojim oblastima. Ovo izdanje u mekom povezu predstavlja mnogo više od običnog preštampavanja prvog izdanja u tvrdom povezu. Tri godine su prošle od prvog objavljivanja Da Vinčije­ vog koda; dve su godine od kada su naše Tajne hrišćanskog koda stupile na scenu – i na listu bestselera koju objavljuje list New York Times. Ipak, čini se da fenomen oko Da Vin­ čijevog koda ne pokazuje znake jenjavanja. Sa filmskom verzijom u kojoj glavnu ulogu igra Tom Henks i koja se u bioskopima može videti od marta 2006. godine, više ljudi nego ikada postavljaće pitanja i uključiti se u potragu za odgovorima. Zapravo, čini se da uticaj romana postaje sve veći i da dublje zalazi u kolektivnu kulturnu psihu – a mi smo pokušali da svoje čitaoce povedemo sa sobom kroz ovo prerađeno, dopunjeno izdanje Tajni hrišćanskog učenja. Šta je u ovom izdanju novo? Između ostalog se ističe: • Mini-biografija Dena Brauna, autora Da Vinčijevog koda, koja prati njegov intelektualni razvoj i odgovara na često postavljana pitanja o tome gde dobija ideje, u šta zaista veruje i šta pokušava da postigne zahvaljujući svojim romanima. • Moderan pristup koji nam nudi nova saznanja o idejama, pitanjima, temama i simbolima koji bi trebalo da se nađu u Solomonovom ključu, Braunovom još uvek neobjavjenom nastavku Da Vinčijevog koda. Dešifrujemo kodove koje nalazimo sakrivene u Braunovim prethodnim romanima i „razgrađujemo“ njegove argumente, kako bismo vam pokazali način na koji će on iskopati misterije rane američke istorije za svoj sledeći roman, baš kao što je iskopao misterije ranog hrišćanstva za Da Vinčijev kod. • Lovci na Gral modernog doba: osvrćemo se na stvarnu nauku i proučavanje novih arheoloških otkrića i novih tumačenja drevnih dokumenata. Od Isusove genealogije koja je nedavno otkrivena u Velsu, do najnovijih otkrića koja uključuju drevne relikvije, prikazujemo vam mnoštvo novih teorija, ideja i nagađanja vezanih za Isusov život i život u Svetoj zemlji pre dve hiljade godina. • Da Vinčijev kod i jevrejska kultura: istaknuti rabin sa interesovanjem za mistično daje svoje viđenje jevrejskih simbola i obreda o kojima se govori u Da Vinčijevom kodu. Među njih spadaju oni od Kabale do svete ženske sile u vidu Šekine, od nagađanja da je Isus bio jevrejski rabin i pitanja da li bi u tom slučaju bio oženjen ili ne, do tumačenja po kome je Davidova zvezda spoj putira i oštrice.

12

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

• Vodimo vas u obilazak muzeja umetnosti Luvr kako je prikazan u Da Vinčijevom kodu, a vaš pratilac na ovom putovanju kroz Pariz biće američki istoričar umetnosti koji će vam blaga Luvra prikazati u potpuno novom svetlu, od Mitre, preko Marije Magdalene do Mona Lize. • Najnovije u izučavanju Loenarda: nekoliko novih Leonardovih slika nedavno je otkriveno ili bar pripisano ovom velikom renesansnom majstoru, uključujući i sliku Marije Magdalene obnaženih grudi koja je nedavno prvi put izložena u Italiji nakon mnogo godina. Informisaćemo svoje čitaoce o svemu što se dešavalo u domenu izučavanja Leonarda nakon objavljivanja Da Vinčijevog koda. • Od časopisa Village voice do lista Times of London, od pisca rubrike u listu NewYork Times, Morin Daud, do reportera koji radi za časopis GQ i koji proučava sektu Opus Dei: najbolje stvari ikada izgovorene u vezi sa Da Vinčijevim kodom. • Analiziramo optužbe koje se kovitlaju oko Dena Brauna da njegov rad predstavlja plagijat. Znamo da je iz radova koji su prethodili njegovom pozajmio mnogo toga, ali da li je pozajmio previše iz ranije objavljenih knjiga koje se bave sličnim temama? • Zašto je moćni kardinal u Vatikanu pozvao na zabranu Da Vinčijevog koda – i kako svet na to reaguje. • Materijal koji otkriva više o tome šta Opus Dei zaista jeste a šta nije... opširni intervjui sa ljudima koji su bili ključni izvor za stvaranje Da Vinčijevog koda, kao što je Margaret Starberd...temeljniji komentari Barta Er mana, vodećeg univerzitetskog stručnjaka za izgubljene i alternativne svete spise... Detaljniji uvid koji pruža velečasni Makbrajen, sveštenik Bogorodičine crkve, konsultant producentima filma Da Vinčijev kod... Više o obmani vezanoj za Sionski priorat koju je pedesetih godina prošlog veka plasirao Pjer Plantar... I mnoštvo načina na koje Da Vinčijev kod ima uticaj na našu kulturu i živote... Nekoliko neizostavnih napomena koje bi trebalo da imate na umu dok tumarate ovom bogatom bibliotekom istorije i misterije: Kao i u slučaju prvog izdanja, ovaj nastavak sadrži širok spektar materijala koji su poslužili kao izvor, uključujući prepise drevnih tekstova. Nastojali smo da ustanovimo pravila pisanja i davanja imena u našem radu, ostavljajući neizmenjene izvorne oblike pisanja i konvencije koje se javljaju u mnogim radovima koji su ovde prisutni u vidu odlomaka iz drugih knjiga ili materijala. U pojedinim slučajevima, iznova smo numerisali fusnote, kako bismo olakšali čitanje. Pažljivi čitalac će uživati u pojedinim varijacijama u okviru knjige. Na primer, prilikom navođenja imena Leonarda da Vinčija u samom tekstu, poštuju se konvencije koje je istorija umetnosti odredila kada se radi o Leonardovom imenu, ali kada se javlja u okviru naslova Da Vinčijev kod ili bez imena, slovo D je veliko, kao što je slučaj i u Braunovoj knjizi. Osim toga, neki izvori u engleskom jeziku ime Magdalena pišu sa e na kraju, a neki bez njega (engleski „Magdalen“ ili „Magdalene“). Gde god je to bilo moguće, nastojali smo da originalni materijal iz drugih izvora ostavimo netak nutim, čak i po cenu nedoslednosti. Uložili smo poseban napor kako bismo razgraničili različite vrste materijala tako da se jasno vidi gde koristimo delove ranije objavljenih radova, a gde smo kao urednici uveli sopstvene delove teksta. Izuzev eseja kojima svako poglavlje počinje i koji su napisa-

Reč priređivača

13

ni istom vrstom slova kao i knjiga u celini, uvodi i napomene koje daje priređivač i koji prethode odlomcima, esejima ili intervjuima, istaknuti su primet no različitom vrstom slova. Isti je slučaj i sa umetnutim delovima unutar odlomaka iz drugih knjiga. Sa druge strane, uz goste saradnike, intervjue i delove prethodno objavljenih radova jasno su naznačena imena autora ili napomene o autorskim pravima i dozvole za korišćenje istih. Ukoliko smo nenamerno izostavili bilo koje objašnjenje o poreklu materijala, ili na neki drugi način pogrešno odredili bilo koji deo u tekstu, unapred se izvinjavamo. Kroz čitavu knjigu nastojali smo da napravimo kratak odabir i odlomke mnogo obimnijih radova kako bismo svojim čitaocima omogućili da na kratko iskuse ono što je sadržano u određenoj knjizi, ili steknu uvid o idejama pojedinih stručnjaka. Bilo je neverovatno teško donositi ove uređivačke odluke i izostaviti tako mnogo izvrsne građe. Želimo da se zahvalimo svim autorima, izdavačima, časopisima, veb-sajtovima, i stručnjacima koji su nam za pisanje ove knjige nesebično stavili na raspolaganje svoj materijal. Želimo da čitaoce podstaknemo da kupe knjige čiji se odlomci nalaze ovde, posete pomenute veb-sajtove i da mnoštvo ideja na koje se ovde osvrćemo potraže u originalnim izvorima. Takođe bismo želeli da pažnju čitialaca usmerimo na još nekoliko knjiga koje je tim „Tajni“ izdao nakon objavljivanja prvog izdanja Tajni hrišćanskog učenja. Prva je Tajne Anđela i demona, koja rasvetljava istorijski lavirint zavera, zataškavanja i postojećeg sukoba između nauke i religije kojih se dotiče roman Dena Brauna, Anđeli i demoni, objavljen pre Da Vinčijevog koda. Takođe smo objavili Tajne udovičinog sina, Dejvida A. Šugartsa, delo koje predstavlja fascinantnog „prethodnika“ narednoj Braunovoj knjizi, Solomonovom ključu. A uskoro ćemo objaviti i Tajne Marije Magdalene. Svaka od naših knjiga takođe ima i svoj veb-sajt. Posetite nas na bilo kojoj od sledećih adresa i podelite sa nama sopstvena razmišljanja, pitanja, traganja i istraživanja: www.SecretsOfTheCode.com www.SecretsOfAngelsAndDemons.com www.SecretsOfTheWidowsSon.com

Marija Magdalena

63

„Da Vinčijev kod se služi fikcijom kao sredstvom tumačenja istorijskih nejasnoća...“
Intervju sa Dirdri Gud
Dirdri Gud predaje Novi zavet na Opštoj teološkoj bogosloviji Episkopske crkve u Njujork Sitiju. Govori o tome šta znamo – i ne znamo – o Mariji Magdaleni, otkud toliko ponovno rađanje interesovanja za nju, kao i o pitanju celibata kome se suprotstavlja bračni život. Doktorirala je na Harvardskoj bogosloviji, često drži predavanja o Mariji Magdaleni i Da Vinčijevom kodu. Takođe je i urednik konsultant za knjigu Tajne Marije Magdalene koja uskoro izlazi. Ko je bila prava Marija Magdalena i kakvim životom je živela? Prema Jevanđelju po Luki, bila je to Hristova imućna sledbenica i njegov učenik, iz koje je on isterao sedam demona. Njeno ime otkriva odakle je poticala: iz Magdale, grada na obali Galilejskog jezera, u rimsko doba poznatog po proizvodnji usoljene ribe. Migdal se nalazi nešto severnije od Tiverijade. Bila je jedna od nekoliko Hristovih ženskih učenika, koje su došle na njegov grob rano ujutru trećeg dana nakon njegove smrti, verovatno da bi donele mirise. Prema nekoliko kazivanja iz jevanđelja, žene su srele anđela koji je objavio „On uskrsnu!“. Prema Jevanđelju po Jovanu, doživela je viziju vaskrslog Isusa. Ovo je istovremeno čini i prorokom i apostolom. Ne znamo kako je izgledala, ali svakako da postoje njeni prikazi u hrišćanskoj umetnosti istoka i zapada, kao i u srednjevekovnim crkvenim dramama. Kao naučnik koji proučava poreklo hrišćanstva, prepoznajem Mariju Magdalenu u jevanđeljima po Luki, Jovanu, najprisutnija je u jevanđelju po Marku, kao i u nekanonskom Jevanđelju po Tomi, Mariji, Filipu, Petru, u kasniji delima Pistis Sofija i Manikej­ ski psalmi. Prema ranim tekstovima, zbog svoje odanosti Isusu, zajedno sa još dve žene, vraća se na njegov grob. Zatim, u nekoliko tekstova, ona je apostol i prorok kome se Isus ukazuje nakon uskrsnuća. Njeno saznanje prenosi se u pričama o viziji Isusa (Jovan 20, Jevanđelje po Mariji). U dvadesetom poglavlju Jevanđelja po Jovanu, Isus je oslovljava njenim semitskim imenom: Marjam! Ona ga je prepoznala, uzviknuvši: Ravuni! U nekoliko tekstova (dužoj verziji kod Marka; Jevanđelje po Mariji, Jevanđelje po Tomi, Pistis Sofija), ostali apostoli (naročito Petar) prema njoj se ponašaju neprijateljski, a u njeno svedočenje ne veruju. Ali drugi apostoli (Lev) staju na njenu stranu. Tako je u hrišćanskoj tradiciji ona apostol nad apostolima. U Manikejskim psalmima, Isus je podseća na njihov susret nakon vaskrsnuća i potvrđuje da bi trebalo da ode kod ostalih apostola, a naročito kod Petra. Kakvo je vaše mišljenje o slici Marije Magdalene koju slika Da Vinčijev kod? Da Vinčijev kod se zapravo služi fikcijom kao sredstvom za tumačenje istorijskih nejasnoća i popunjavanje praznina. Ovakav pristup uspešno su primenjivali i neki drugi – i bolji – romanopisci. Čarls Dikens, na primer. Ali ovakvog pristupa se vredi držati, kada se oslobodimo Braunove tvrdnje da je ono o čemu piše istina. U skladu sa tim, tvrdnja da su Isus i Marija Magdalena bili venčani jeste fikcija upotrebljena kako bi se istakla osobitost njihovog odnosa. Međutim, Isus je takođe imao poseban odnos i sa

64

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

drugima – kao na primer sa „voljenim učenikom“ iz Jevanđelja po Jovanu, sa Petrom, i tako dalje. Zbog ovoga se moramo zapitati da li je Braunova tvrdnja da su Isus i Marija Magdalena bili venčani isključiv način da se opiše poseban odnos između Isusa kao muškarca i Marije Magdalene kao žene. Ukoliko se pretpostavi postojanje ovakve strogo određene prirode njihove veze, za njom se traga svuda i u svemu. Ali zapravo, ona ne postoji u Da Vinčijevoj Tajnoj večeri, jer istoričari umetnosti, proučavajući skice figura koje je umetnik nacrtao pripremajući se da naslika sliku, u osobi sa Isusove desne strane vide Jovana. U svim prikazima Jovan je predstavljen kao mlad, pa stoga i golobrad. Otkuda po vašem mišljenju toliko interesovanje za Mariju Magdalenu danas? Novo interesovanje za Mariju Magdalenu podudara se se pojavom feminističkih istraživanja – sada već ustanovljenim kao zvanična disciplina – o ulozi žene i kategoriji roda kao kulturološke tvorevine u okviru hrišćanskih korena. U tom pogledu, otkriće i objavljivanje originalnih koptskih tekstova iz Nag Hamadija, na engleskom jeziku, pokrenuli su interesovanje za rani nekanonski materijal kod onih koji su se interesovali za kategorije roda i žene. Uspeh knjige Gnostička jevanđelja Elejn Pejgels kao i objavljivanje ovih tekstova iz Nag Hamadija na internetu učinila su ovaj novi korpus materijala dostupnim. Istraživanje celokupnog istorijskog materijala o Mariji Magdaleni pokrenulo je pitanje o ulozi žena u ranim hrišćanskim pokretima. Marija Magdalena očito je predstavljena kao istaknuti apostol i prorok. Bavite se komparativnim izučavanjem imena i značenja Marije Magdalene iz Novog zaveta i Mirjam iz Starog zaveta. Koje je vaše viđenje toga? Verujem da postoji povezanost kada je u pitanju ime i uloga između Mirjam iz hebrejske Biblije, Marije Magdalene i Marije majke Isusove. O tome raspravljam u svojoj novoj knjizi Mirjam, Magdalena i Majka, koju je 2005. godine objavila kuća Indiana University Press. Ime Mirjam u grčkom prevodu hebrejskog Svetog pisma glasi Marjam. Ovaj oblik imena upotrebljen je da se opiše žena kojoj se Gabrijel obratio u drugom poglavlju Jevanđelja po Luki i žena kojoj se Isus ukazao u vrtu u dvadesetom poglavlju Jevanđelja po Jovanu. Osim toga, kao i proročica Mirjam, Isusova majka slavi Boga (u pesmi nazvanoj Slavopoj) zbog sudbinskih preokreta koje je Bog u prošlosti izazvao. Ona takođe naslućuje šta će Bog učiniti kroz službu njenoga sina, Isusa, što je opisano u Jevanđelju po Luki. O proročkoj ulozi Isusove majke dalje se govori u Prajevanđelju po Jakovu, jednoj od nekanonskih priča o rođenju. Kao i u slučaju sa Mirjam, ni Mariji Magdaleni ne veruju kada saopšti da je doživela viziju vaskrslog Gospoda, i to neosporno zbog njenog pola. Na kraju, ispostavlja se da je bila u pravu. Ovo se podudara sa iskustvima većine žena koje su osetile poriv za bavljenjem svešteničkim pozivom. Možete li da date svoj komentar na činioce koji su uticali na to šta će u suprotstav­ ljanju celibata i bračnog života odneti prevagu u vreme nastanka Biblije? U jevanđelju po Mateju (19:12), u raspravi na temu braka i razvoda, Isus svojim učenicima govori: Jer ima evnuha koji su takvi još od utrobe materine, i ima ih koje su ljudi napravili takvim, a ima ih koji su se sami takvim radi kraljevstva nebeskoga učinili. Ko može razumeti neka razume!

Marija Magdalena

65

Neki biblijski tumači ovo ocenjuju kao pohvalu celibatu. I kada je na celibat gledano kao na uzvišenije stanje u odnosu na bračni život u kasnijoj hišćanskoj tradiciji, Eusebije Hijeronimo je sthove iz Jevanđelja po Mateju 19:10-12 mogao da shvati kao naznaku da „Hrist voli device više nego druge“. Moderni tumači biblijskih tekstova skloni su da prihvate ovakvo stanovište, tumačeći ovaj odlomak kao poziv na celibat za neke, ili da ga direktno povežu sa odlomkom iz sedmog poglavlja Prve Pavlove poslanice Korinćanima, koja celibat izdiže iznad braka. Ali u Jevanđelju po Mateju, evnusi, kao osobe koje su se same pokorile, suzdržavaju su se od toga da postanu „veliki“ ili da imaju autoritet nad drugima. I dok Matej u svom jevanđelju u poglavlju 20: 26-7 poistovećuje njihov status u okviru matejanske zajednice sa statusom sluga ili robova, mogli bismo razmišljati o tezi da je evnuh u matejanskoj zajednici bio savršen sluga. Evnusi u matejanskoj zajednici, svojevoljno se odrekavši sve časti koja je dolazila od njihovih porodica, imovine i bogatstva, isključivo su lojalni kraljevstvu. Na Petrovo pitanje „Eto smo mi sve ostavili i za tobom idemo: šta će dakle biti s nama?“ Isus nudi položaj i moć ne u ovom svetu, već u narednom: „Uistinu vam kažem da ćete vi koji za mnom idete, kada bude sin čovečiji u obnovljenju svih stvari sedeo na prestolu slave svoje, sesti i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih. I svaki koji radi imena moga ostavi kuću svoju, ili braću svoju, ili sestre svoje, ili oca svoga, ili mater svoju, ili decu svoju, ili njive svoje, primiće sto puta toliko, i naslediće žvot večni“ (19:27-30). Mnogi veruju da nepotpuno Jevanđelje po Filipu govori kako je Isus Mariju Magdalenu često ljubio u usta. Verujete li da je to istina? I, ukoliko je tako, kakvo je značenje toga? Jevanđelje po Filipu zapravo je u mnogo boljem stanju od Jevanđelja po Mariji. Iako su oba teksta objavljena u okviru iste zbirke tekstova, Biblioteke Nag Hamadi na engleskom jeziku, oni pretpostavljaju postojanje različitih simboličkih svetova. Primera radi, ne treba da pretpostavimo, samo zato što Jevanđelje po Filipu govori o muškarcima i ženama, da se radi o stvarnim muškarcima i ženama. Drugo otkrovenje po Jakovu prenosi da je Isus Jakova nazivao „voljenim“ i obećao mu dublje razumevanje stvari, koje ostali nisu posedovali. I u Prvom i u Drugom otkrovenju po Jakovu Isus i Jakov se ljube i grle, što je pokazatelj njihovog posebnog odnosa. U takozvanom Tajnom jevanđelju po Marku, Isus otkriva misteriju božjeg carstva mladiću koji mu je drag. U koptskom tekstu iz četrnaestog veka, Pistis Sofija, Filip, Jovan, Jakov i Matej, zajedno sa Marjam (Marijom), pominju se kao oni koji su bili Isusovi voljeni. Ovo najverovatnije ukazuje na njihovu posebnu sposobnost duhovne spoznaje. Lako je zamisliti da bi ostali bili ljubomorni na ovakve ljude.

Kritikovanje teorije zavere
Intervju sa Katrin Ludvig Jansen
Katrin Ludvig Jansen je vanredni profesor istorije na Katoličkom univerzitetu. Autor je dela Stvaranje Magdalene: propovedi i najzastupljenije molitve u kasnom srednjem veku. Kao i Ester de Bor, Jansenova naglašava činjenice koje potiču od tekstova prihvaćenih

66

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

biblijskih dokumenata i zvanične istorije Crkve. Protivi se teoriji o zataškavanju i staje u odbranu pape Grgura i crkvenog poglavarstva kada se govori o Mariji Magdaleni, grehu i pokajanju. Sa druge strane, zaključuje da je mračno doba Srednjeg veka možda bilo prosvetljenije nego vreme u kome sada živimo u jednom pogledu: Marija Magdalena, žena, doživljavana je kao da je i sama bila apostol, dok se danas u okviru mnogih verskih grupa vodi borba oko toga da li bi žene trebalo da imaju uloge vođa u propovedanju svoje vere. Po vašem mišljenju, ko je bila prava Marija Magdalena? Kao istoričar, naučena sam da svoje mišljenje i analize zasnivam na istorijskim dokazima. U slučaju Marije Magdalene, jedini dokaz kojim bismo mogli da dokažemo njeno postojanje je onaj sadržan u Novom zavetu. Sve skupa, u četiri jevanđelja ova žena pominje se svega dvanaest puta, od čega je jedanaest direktno vezano za priču o Isusovom stradanju i vaskrsnuću. Jedino se u Jevanđelju po Luki (8:2-3) dodaje detalj da je „Marija koju zovu Magdalena“ žena iz koje je Isus isterao sedam demona. Pošto je to učinio, Marija iz Magdale postala je jedna od njegovih najnepokolebljivih učenika, potpomažući ga sopstvenim finansijskim sredstvima (Luka 8:3). Na osnovu ovog dokaza u vidu teksta, čini se jasnim da je Marija Magdalena bila finansijski nezavisna žena koja je koristila svoja sredstva kako bi potpomagala Isusa i njegovu grupu učenika. Zašto je Crkva Mariju Magdalenu prikazivala kao bludnicu tolike godine? Smatrate li da su iz ovog „zataškavanja“ izvukli bilo kakvu korist? Po mom mišljenu, nije baš prikladno krenuti od „zataškavanje“ i „zavere“ kako bi se razumela istorijska zabuna kada je u pitanju identitet Marije Magdalene. Moramo početi primedbom da, pored Device Marije i Marije Magdalene, postoji još pet žena pomenutih u jevanđeljima koje se takođe zovu Marija – upravo ova činjenica ostavila je ogroman prostor za zabunu. Kako bilo, rani crkveni pisci nastoje da razgraniče ove žene u raspravama o Mariji Magdaleni, kao što je to slučaj i sa istočnom pravoslavnom crkvom, koja nikada nije pomešala ličnost Marije iz Magdale sa Marijom iz Vitanije, a kamoli sa neimenovanom grešnicom iz Jevanđelja po Luki (7:37-50). Zapravo, pravoslavna crkva oduvek je u različite dane održavala proslave u čast različitih žena. Tek je pred kraj šestog veka lik Marije Magdalene pomešan sa likovima Marije iz Vitanije i neimenovane grešnice iz Jevanđelja po Luki. Papa Grgur Veliki stopio je u jedan identitete tri različite figure iz jevanđelja. Od trenutka kada je papa Grgur identitet Lukine grešnice nakalemio na ličnost Marije Magdalene, ona je preobražena u bludnicu, u velikoj meri i zbog toga što su se gresi žena neizbežno tumačili kao gresi seksualne prirode. Ukoliko je Marija Magdalena bila udata, ovakav greh mogao je biti protumačen i kao preljuba. Ukoliko je bila neudata žena, njen greh je mogao biti shvaćen kao razvrat, što je nosilo istu težinu kao i bludništvo. Kakav je motiv Grgur imao da likove grešnica stopi sa likom Marije Magdalene? Bilo bi to strašno pogrešno tumačenje istorije kada bi se na ovo gledalo kao na zaveru ili zlonameran čin od strane pape. Grgura je neophodno sagledati u kontekstu njegovog vremena – periodu ispunjenom snažnim potresima: invazije Germana, kuga i glad bile su samo neke od najvećih nedaća sa kojima je morao da se suoči za vreme svog

Marija Magdalena

67

pontifikata, koje su od njega zahtevale da bude ne samo duhovni poglavar, već takođe i politički vođa. U ovom periodu prelaza i nesigur nosti, Grgur je nastojao da stvori neki vid stabilnosti i sigurnosti za svoju zajednicu. Tekst u kome Grgur stvara novi identitet Marije Magdalene je propoved u kojoj je očigledno odgovarao na pitanja o identitetu Marije Magdalene koja su postavljali pripadnici njegove zajed nice, koji su, čini se, tražili jasnoću u svojoj veri koja bi poslužila kao odbrana od odumirućeg sveta starog Rima koji se rušio pod njihovim nogama. Činilo se da je Grgureva sklopljena figura Magdalene mogla da ponudi odgovor na baš sva pitanja koja je hrišćanska zajednica postavljala, a koja su se ticala povezanosti jedne Marije sa drugom. Ovakvo određenje Marije Magdalene postalo je prihvaćeno jer je zadovoljavalo duboko ukorenjenu potrebu, teološki govoreći. Marija Magdalena, sada preobličena u veliku grešnicu, zauzela je ulogu velike svetice. Grgur je tvrdio da je ovo dostigla kroz pokajanje, koje je u njenom slučaju bio pokajnički čin u kome je prala Hristova stopala svojim suzama i sušila ih svojom kosom. Kako je sveta tajna pokajanja nastavila da biva preformulisana i da joj se daje primat u srednjem veku i ranom modernom dobu, u skladu sa tim je rastao i lik Marije Magdalene kao svetice-grešnice. Imidž svetice-grešnice postao je naročito važan u onim istorijskim trenucima kada je sveta tajna pokajanja dolazila u prvi plan. Po mom mišljenju, imidž svetice-grešnice bio je zasigurno jedan od razloga zbog koga je Marija Magdalena privlačila pažnju tolikog broja ljudi vekovima: a običnim grešnicima ona je pružala nadu – kako muškarcima tako i ženama – da i za njih možda postoji iskupljenje. Zašto je Marija Magdalena bila jedna od malobrojnih koji su prisustvovali raspe­ ću? Zašto je baš ona bila prisutna, kada ostali učenici nisu? Kakav je značaj toga što je Marija Magdalena prva videla Isusa nakon vaskrsnuća? Pošto je Isus uhapšen, većina njegovih učenika skrila se iz straha da i sami ne budu uhvaćeni. Marija Magdalena i ostale žene to nisu učinile. Da li je to bilo zbog toga što Rimljani u ženama učenicima nisu videli opasnost ili zato što su žene bile nepokolebljivije u svojoj odanosti Isusu, ostaje otvoreno pitanje. Kako bilo, one se nisu odrekle svoje vere. Pojavile su se i bile svedoci njegovog raspeća. Po mom mišljenju, najvažnija uloga Marije Magdalene jeste njena uloga prvog svedoka Isusovog vaskrsnuća. Isus je zadužuje da vesti o njegovom vaskrsnuću prenese ostalim učenicima. U tom trenutku, ponela je titulu koju su joj dodelili srednjevekovni tumači biblijskih tekstova – aposto­ lorum apostola – apostola nad apostolima, titulu koja se održala tokom čitavog srednjeg veka. Prema tome, jedan od najvažnijih događaja na kojima se hrišćanstvo temelji – vaskrsnuće – videla je i o tome prenela vest jedna žena. Titula „apostol nad apostolima“ prikladna je danas da bi se slavila njena uloga u istoriji hrišćanstva, jednako kao što je to bila i u srednjem veku.

Debata sa vebsajta Beliefnet
Beliefnet.com sebe opisuje kao multi-versku elektronsku zajednicu, stvorenu sa ciljem da pojedincima pomogne u zadovoljavanju svojih verskih i spiritualnih potreba. Od objavljivanja Da Vinčijevog koda, veliki broj članaka i iznetog materijala bavi se raspra-

68

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

vama o Mariji Magdaleni i ostalim pitanjima koje pokreće knjiga. Ovde izdvajamo ključne argumente iz unakrsne rasprave između Keneta L. Vudvarda i Karen King. Vudvard je pomoćni urednik časopisa Newsweek. Kingova je profesor crkvene istorije na Bogosloviji Harvardskog univerziteta.

Potpuno suprotna Marija
Kenet Vudvard
Poput Isusa, Marija Magdalena je danas predmet kulturnog preobražaja. Kakav plan naučnici feministi imaju na umu?

Otkuda to iznenadno interesovanje za Mariju Magdalenu? Da, poznate su mi dve – tri knjige na tu temu, takođe i bestseler Da Vinčijev kod, kao i novi film Magdalenine se­ stre. Ali da li je išta novo rečeno o ovoj dobro znanoj biblijskoj ličnosti? Ne baš. Naučnici već decenijama, ako ne čak i duže, znaju da Marija Magdalena nije bila bludnica, već da je greškom u hrišćanskoj tradiciji zamenjena sa pokajnicom iz Jevanđelja po Luki, koja pomazuje i svojom kosom suši stopala Isusa Hrista, koji će ubrzo nakon toga biti razapet na krst. Zasigurno nije nikakva novost to da ju je najviše proslavilo zaduženje koje je dobila od Isusa da apostolima prenese vest o njegovom vaskrsenju. Ovakva „nova viđenja“ bila su lako dostupna u odrednici pod njenim imenom u Novoj katoličkoj enciklopediji, objavljenoj 1967. godine – koja teško da predstavlja izvor nedostupan za bilo koga novinara koji bi bio voljan da proveri tvrdnje kako ono o čemu se piše predstavlja novinu. Da je Isus bio oženjen – verovatno Marijom Magdalenom – zastarela je ideja koja je prethodila čak i E. Fipsovom teološkom šund delu iz 1970. Da li je Isus bio oženjen? Fipsov odgovor – da najverovatnije jeste, jer je većina jevrejskih muškaraca toga vremena bila – teško da je bio uverljiv. Niti je suprotno gledište, da je Isus bio homoseksualac i da ga je privlačio Jovan, njegov „voljeni apostol“, nova ideja; na nju sam naišao šezdesetih godina prošlog veka, kada je ideja o Isusu kao krajnje „društveno marginalnoj ličnosti“ bila popularna u egzistencijalističkim krugovima. Verovalo se da je zbog toga što je bio „vanbračno dete“ i zbog svog seoskog porekla, Isus bio marginalna ličnost u okviru uticajnih grupa svoga vremena. Anglikanski biskup Hju Montefiore dodao je i homoseksualnost ovoj mešavini kako bi upotpunio imidž marginalne ličnosti. Poput Isusa, Marija Magdalena je danas predmet kulturnog preobražaja. Kada se radi o biblijskim ličnostima, nije dovoljno reći da svaka generacija zastupa viđenja koja su već osmislile ili odbacile prethodne generacije. U slučaju Marije Magdalene, novina nije ono što se o njoj govori, već novi kontekst u oviru koga se ona posmatra – kao i pitanje ko je i zašto stavlja u takav kontekst. Drugim rečima, Marija Magdalena postala je projekat određene vrste ideološki posvećenih naučnika feminista. To je prava novost... U 13. veku, ni manje ni više nego Piter Abelar održao je propoved u kojoj naglašava simetriju između Mirjam i Marije Magdalene, kao nosilaca dobrih vesti. (Čak i tada,

Marija Magdalena

69

Marija Magdalena bila je poznata kao „apostol nad apostolima“). Uspostavljanje simetrije između ličnosti iz Novog i Starog zaveta, predstavljalo je važan aspekat srednjevekovne biblijske egzegeze. U postojećem kontekstu, neki egzegeti usredsređuju se na Knjigu izlaska 15:20-21, gde se Mirjam naziva „proročicom“ koja izraelske žene predvodi u pesmi i igri. Onim feministima koji tragaju za bilo kakvim znakom ženskog vođstva u hebrejskoj Bibliji (da ne pominjemo razlog za sopstvenu pesmu i igru), ovaj odlomak je doveo do stvaranja njihove sopstvene priče. Kako se tamo pripoveda, Mirjam je smatrana proročicom, baš kao što je njen brat Mojsije smatran prorokom, što je dovelo do rivalstva između Izraelaca okupljenih oko Mojsija i onih okupjenih oko Mirjam. Ali – kako to već biva – muškarci priređivači Biblije izbrisali su priče o Mirjam kao o vođi, za koje se veruje da su postojale u drevnoj usmenoj tradiciji. Šta više, nekolicina naučnika feminista uporni su u tvrdnjama da su Izraelci zapravo stvorili društvo zasnovano na ravnopravnosti pre uspona kraljevstva sa muškarcima na čelu. Prema tome, imamo klasičan slučaj patrijarhata – feminističkog ekvivalenta prvobitnom grehu – sa uklonjenim dokazima o ženama u ulozi vođa, zapravo, o ženama u ulozi proroka. Na sličan način, biblijski mit o prvobitnom Rajskom vrtu zamenjen je feminističkom idejom o prvobitnom društvu zasnovanom na ravnopravnosti, koje su na kraju zataškali muškarci, priređivači Knjige izlaska, ključnog događaja koji leži u osnovi judaizma. Da li je išta od ovoga istina – ili čak verovatno – nije nešto o čemu bi obični novinar trebalo da prosuđuje. Ipak, novinar bi mogao da napomene kako ne mnogo naučnika koji izučavaju Bibliju, ni muškaraca ni žena, ne veruju mnogo u ova nagađanja. Dokaza jednostavno nema, pa se zbog toga oni koji zagovaraju takva nagađanja oslanjaju na ono što se naziva „retoričkom analizom“ biblijskih tekstova, pre nego na istorijske ili arheološke dokaze. Novinar bi takođe mogao da napomene da u okviru religijskog feminizma, istinitost ili neistinitost ovakvih nagađanja nije bitna. Prema tome, bar od sedamdesetih godina prošlog veka, neke Jevrejke priređivale su feminističke svečane obrede, na kojima je posebna čaša postavljana za Mirjam, pored one koja se tradicionalno postavlja za Iliju. Ne čine one to zato što veruju da je Mirjam, poput Ilije, u celosti preneta na nebo odakle će se vratiti kada za to dođe vreme, već da bi čitavu stvar učinile, ako baš hoćete, ravnopravnom. Isti model pronalazimo i u novom feminističkom poimanju Marije Magdalene. Evo kako ovde funkcioniše pripovedački okvir: rani pokret na čijem se čelu nalazo Isus bio je egalitaristički i uključivao je oba pola (iako neki od pripadnika druge generacije jevrejskih pobor nika feminizma sada ovo odbacuju, čemu u prilog navode činjenicu da ovo Isusa čini izuzetkom među jevrejskim muškarcima toga doba, pa prema tome i anti – Semitom). Među ženama koje prate Isusa, Marija iz Magdale je najistaknutija: ona se pominje češće (dvanaest puta) od bilo koje žene, osim Isusove majke. Najznačajnije pominjanje je ono u Jevanđelju po Jovanu 20:11-18, kada se vaskrsli Isus ukazuje samo Mariji i nalaže joj da prenese vest njegovim (muškim) apostolima. Otuda njena tradicionalna titula „apostol nad apostolima“. Opet, svakom čitaocu Novog zaveta trebalo bi da bude jasno da su se žene koje su sledile Isusa često ponašale više na način kako to dolikuje pravim učenicima, nego Isusova izabrana dvanaestorica. Na primer, sažeta jevanđelja (po Marku, Mateju i Luki) pominju da su jedino žene bile ispod krsta. (Jevanđelje po Jovanu pridodaje još i Jovana, Hristovog voljenog učenika.) Ali mala grupa naučnika feminista – naravno onih koji su učili i stekli kvalifikacije na Harvardskoj bogosloviji – idu mnogo dalje. Njihova tvrdnja

70

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

koja izaziva najveću pozor nost glasi da je u okviru rane crkve postojala grupa Marijinih sledbenika i grupa Petrovih sledbenika – ponovo, muškarci nasuprot žena, kao i u slučaju Mirjam – i da su Petrove pristalice ne samo odnele pobedu, već i uklonile dokaze i sećanje na Magdalenine pristalice iz Novog zaveta, kao i da su ukaljale Magdaleninu reputaciju. Propoved koju je održao papa Grgur, 591. godine, često se navodi u prilog potonje tvrdnje, kao da je on začeo anti-žensku tradiciju, označivši je retroaktivno kao nešto u šta se ne sme sumnjati. Svaljivanje krivice na papu uklapa se tu u feministički plan, dodajući i prizvuk osude crkvenih vlasti, i zapravo, prizvuk osude samog pape. Ukratko, muško poglavarstvo ponovo je krivac. Ali postoji razlika između dve Marije – Mirjam i Magdalene. Kako bi potvrdili svoje viđenje, feministi koji staju u odbranu Marije Magdalene posežu za novim sredstvima. Kao što feministička hermeneutika sumnje – proučavanje Biblije zasnovano na nepoverenju prema onome što su pisali muški autori – nalaže da tekstu Novog zaveta, budući da su ga pisali muškarci, nije verovati baš iz tog razloga, tako da se feministička hermeneutika ponovnog pronalaženja – u ovom slučaju, ponovnog pronalaženja potisnutih dokaza o postojanju pristalica Marije Magdalene – mora okrenuti drugim izvorima. Ovi izvori predstavljaju raznovrsne tekstove koji se nisu našli u Novom zavetu, kakav je ustanovljen u 4. veku. A sama činjenica da su ih iz njega isključili muškarci na crkvenim položajima, čini ove dodatne tekstove još merodavnijim za naučnike čiji je cilj da pokažu da je muško poglavarstvo potisnulo žensko vođstvo u okviru crkve. Među ovim tekstovima, Jevanđelje po Mariji je najvažnije; ono što u njemu nalazimo kao da je delo autora koji je doktorirao na Harvardskoj bogosloviji. Dokumenti iz 2. veka, Jevanđelje po Mariji, Jevanđelje po Filipu (u kome se Isus i Marija ljube), kao i ostali apokrifski tekstovi pojavili su se prekasno da bi pružili pouzdane istorijske podatke o Isusu, Petru ili Mariji Magdaleni. Ali oni zagovaraju ono što su neke skupine – tradicionalno smatrane gnosticima – doživljavale kao priču o Isusu i njegovim sledbenicima... Karen King, profesor na Harvardskoj bogosloviji, tvrdi da postoji povezanost između Jevanđelja po Mariji, koje veliča Mariju Magdalenu, i Pavlove poslanice Timoteju, koja savetuje ženama da se ne oglašavaju u crkvi. Njen argument glasi da su oba nastala otprilike u isto vreme, 125. godine n.e., i da skupa oslikavaju rat između polova koji je besneo u okviru Crkve. Međutim, ona donekle na svoju ruku navodi vreme nastanka dvaju tekstova. Niko ne zna kada su oni napisani, ali neki naučnici Timoteja svrstavaju u devedesete godine novog veka, dok drugi tvrde da je Jevanđelje po Mariji nastalo u kasnom – a ne ranom – drugom veku. Kingova do krajnosti razvlači ove datume, kao dva kraja police za knjige između kojih se ne nalazi ništa – kako bi išli u prilog njenim tvrdnjama. Ukratko, nova Marija Magdalena je stari gnostik. Čak i tada, koliko je verodostojna pretpostavka da je odbacivanje gnosticizma od strane Crkve, u svim njegovim oblicima, zapravo bio rat polova? U svom čvrsto uravnoteženom „Uvodu u Novi zavet“, pokojni naučnik Rejmond E. Braun pravi sažetak toga kako su sveti spisi koje su pisali hrišćani čuvani i prihvaćeni – i koji su kriterijumi korišćeni? Neki od njih bili su to da su poticali od apostola, stvarno ili navodno, kao i to da su bili u skladu sa pravilima vere. Nijedan od njih nije se ticao pola. Osim toga, ne postoji razlog zbog koga bi se verovalo da su čitave hrišćanske zajednice koristile Je­ vanđelje po Mariji ili Jevanđelje po Filipu kao merodavne tekstove. Da, bili su oni u

Marija Magdalena

71

upotrebi, ali isti je slučaj sa mnoštvom knjiga iz moje lične biblioteke, od kojih nekoliko uključuje gnostička jevanđelja, ali to me ne čini gnostikom... Nekoliko godina čuvao sam antologiju odabrabih dela iz različitih svetskih religija koja na svojim koricama poziva čitaoce da među njima pronađu one koje koje im se najviše dopadaju i tako „stvore sopstveno Sveto pismo“. To što je neko upakovao ovaj materijal, pomislio sam, ukazivao je na jedan vetar koji duva u izmešanim vremenskim prilikama savremene američke religije. Pretpostavka na kojoj se ovo zasniva je da su svi sveti spisi jednake vrednosti i da čitalac ima slobodu da svetima smatra one koje mu lično najviše gode... Ovo je krajnost u potrošački orjentisanoj religiji, naravno, i ima dodatnu prednost u tome što ne mora da počiva na autoritetu bilo koje verske zajednice, po pitanju toga koji tekstovi se smatraju svetima, a koji ne. Nešto slično se, mislim, događa i sa gnostičkim tekstovima koji sirotu Mariju Magdalenu podržavaju u ulozi koja joj je poverena kao vođi crkve – i, ako je verovati autorki Lin Piknet, kao „skrivenoj boginji hrišćanstva“. Bar jedan broj naučnika feminista koji gnostičke tekstove stavljaju u istu ravan sa onima iz Novog zaveta, može da tvrdi da su u ranom periodu hrišćanske istorije oni bili dostupni pripadnicima hrišćanske vere, koji su ih povremeno čitali. Iz ovoga očito sledi to, da ukoliko vam se ne dopada ozvaničeni kanon, vi onda stvorite sopstveni. Ukoliko je Jevanđelje po Mariji jednako merodavno kao i, recimo, Jevanđelje po Marku, onda Marija Magdalena, naravno, može biti šta god današnji feministi požele da ona bude. Ukoliko bih sam pisao priču o Mariji Magdaleni, mislim da bi bila usresređena na sledeće: da je mala skupina visokoobrazovanih žena odlučila da svoju karijeru posveti delima gnostičke književnosti otkrivenim u prošlom veku, otkriću koje je obećavalo nastanak novog akademskog polja specijalnosti, u okviru više nego dovoljno iscrpljene oblasti izučavanja Biblije, na kome bi mogle da izgrade sopstvenu karijeru. Postale su stručnjaci za ovu književnost, kao što su neki postali stručnjaci za biologiju raka samca. Ali za razliku od onih koji proučavaju morske desetonožne ljuskare, neke od njih su se poistovetile sa predmetom svoga izučavanja – u pojedinim slučajevima, možda, zbog toga što nisu imale drugu religijsku zajednicu osim one sa kojom su delile ista akademska interesovanja; neke druge zbog toga što su se pobunile protiv bilo koje autoritativne verske zajednice u okviru koje se u početku izrodilo njihovo interesovanje za religiju. A naredni korak? On samo što nije tu, u obličju nove knjige har vardskog profesora Karen King, Šta je gnosticizam?, koja za cilj ima da ukaže na ogromnu raznovrsnost u okviru gnosticizma – istinskog i pluralističkog gnosticizma – što je u redu – ali takođe i na oslobađanje gnostika od njihovog suprotstavljanja pravovernom hrišćanstvu, razlažući na taj našin kategoriju jeresi. Ukratko, ukoliko nema greške, onda bilo šta može biti istina. Kako tipično američki. Kako sadržajno i neosuđujuće. I u ovom dobu postmodernizma, tako svojstveno sadašnjici. U ovakvoj vrsti okruženja, čak se i ličnost Marije Magdalene može pretvoriti u bludnicu, kako bi se o tome polemisalo.

72

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Dozvolimo Mariji Magdaleni da govori
Karen L. King
Tradicija nije konačno određena. Zahvaljujući novootkrivenim tekstovima kao što je Jevanđelje po Mariji možemo čuti neke druge strane davnih hrišćanskih rasprava.

U članku koji govori o interesovanju nastalom u poslednje vreme za Mariju Magdalenu, Kenet Vudverd piše: „Ono što je novo nisu stvari koje se o njoj govore, već novi kontekst u koji je smeštena – i ko to čini i zašto“. Kako on ističe, stručnajci su saglasni, ako ne pre, onda od šezdesetih godina prošlog veka, da ona nije bila prostitutka. Isto tako, pretpostavka da su Marija i Isus bili venčani teško da se može nazvati novom. „Ono što je zaista novo“, kaže, nalazi se u delima „ideološki predanog feminističkog učenja“ – što je tvrdnja sa kojom se ja svesrdno slažem. Ostatak članka, međutim, predstavlja više ispoljavanje Vudverdove nenaklonosti ka feminizmu nego prikaz ili čak kritiku tog učenja. Čitaoci bi možda želeli sami proceniti primerke najboljih dela retoričkih kritika i feminističkih učenja o Mariji Magdaleni, kao što je klasik koji je napisala Elizabet Šisler Fjorenca, delo U sećanju na nju, ili knjiga koju je nedavno objavila Džejn Šaberg, Vaskrsnuće Marije Magdalene. Deo novonastalog ushićenja vezanog za Mariju Magdalenu odnosi se na otkrića do tada nepoznatih ranih hrišćanskih svedočanstava iz Egipta, kao što je Jevanđelje po Mariji, Razgovor sa spasiteljem i Jevanđelje po Tomi. Jevanđelje po Mariji nađeno je u knjizi od papirusa iz 5. veka n.e. koja se našla na tržištu antikviteta u Kairu 1896. godine. Kupio ju je jedan nemački naučnik, a potom odneo u Berlin, gde je prvi put objavljena 1955. godine. Godine 1945. dva egipatska seljaka otkrili su nešto neverovatno iskopavajući đubrivo u podnožju brda Džabal-al-Tarif, nedaleko od grada Nag Hamadi u srednjem Egiptu. Otkrili su zapečaćenu glinenu posudu sa hrpom rukopisa na papirusu. Poznati kao Rukopisi iz Nag Hamadija, ove knjige na papirusu iz 4. veka n.e. sadržale su bogatstvo drevne hrišćanske književnosti, ukupno četrdeset šest različitih dela sve zajedno, od kojih se za gotovo nijedno nije znalo od pre. Ovi i neki drugi originalni rukopisi nude nam nove poglede na hrišćanske početke. Ukazuju nam na to da je rano hrišćanstvo bilo daleko raznovrsnije nego što smo ikada mogli zamisliti. Rano hrišćanstvo neumorno je raspravljalo o osnovnim nerazrešenim pitanjima kao što su sadržaj i značenje Isusovog učenja, priroda spasenja, verodostojnost prorokovanja, uloge žene i robova, i različita tada prisutna viđenja idealne zajednice. Ipak, ovi prvi hrišćani nisu imali Novi zavet, Nikejski kanon niti Apostolski kanon, nisu imali utvrđena crkvena pravila, niti hijerarhiju položaja, izgrađenu crkvu, a zapravo ni jedinstveno poimanje Isusa. Svi oni elementi koje smatramo suštinskim za određivanje hrišćanstva tada nisu još postojali. Nikejski kanon i Novi zavet, ne samo da nisu bili polazna tačka, već su bili krajnji rezultati ovih rasprava i sporova. Oni predstavljaju onu suštinu proisteklu iz iskustava i pokušaja – i u nemaloj meri, i borbi i sukoba. Jedna od posledica ovih sukoba bila je ta što su pobednici mogli da pišu svoje viđenje istorije ovog perioda. Gledišta onih koji su izgubili u najvećoj meri su izgubljena jer su se njihove ideje sačuvale samo u dokumentima u kojima su one pobijane. Sve do sad.

Marija Magdalena

73

Nedavna otkrića nude bogatstvo primarnih dela koji pružaju sliku o višestranoj prirodi ranog hrišćanstva i nude alternativna viđenja. Oni nam takođe pomažu da shvatimo one koji su odneli pobedu jer su njihove ideje i rituali dobili svoje obličje kao proizvod ovih ranohrišćanskih rasprava. Kada sagledamo lik Marije Magdalene u ovom novom kontekstu lakše nam je da shvatimo kako je pogrešan prikaz nje kao bludnice mogao biti izmišljen i kako je mogao biti toliko rasprostranjen na zapadu više od milenijuma bez postojanja bilo kakvih dokaza koji bi to podržali. Nekoliko novootkrivenih dela prikazuju je kao učenika prema kom je Isus imao najviše naklonosti kao i omiljenog apostola posle vaskrsnuća. U Je­ vanđelju po Mariji, recimo, ona smiruje ostale kada su uplašeni i govori im o posebnom učenju koje je Isus preneo samo njoj. Ovaj tekst tvrdi da ju je Isus potpuno poznavao i da ju je voleo više nego druge apostole. On se takođe oslanja na verovanje da je Petar bio u sukobu sa Marijom, što je tema o kojoj An Brok, na vrlo istančan način, piše u svojoj novoj knjizi, Marija Magdalena, prvi apostol: borba za prevlast. Ali u ovim novootkrivenim knjigama, Marija, kao apostol, jamči istinitost teološkog stanovišta koje je poraženo u borbi da postane pravoverno. Jevanđelje po Mariji, recimo, predstavlja radikalno tumačenje Isusovog učenja kao puta ka unutrašnjoj duhovnoj spoznaji, ne kao apokaliptičnog otkrovenja; ono prihvata Isusovu smrt i vaskrsnuće, ali opovrgava stav da su patnja i smrt put ka večnom životu; ono takođe odbacuje besmrtnost fizičog tela, tvrdeći da će samo duša biti spasena; ono daje najjasniji i najubedljiviji argument napisan tokom ranog hrišćanstva u korist priznavanja žena kao vođa; ono oštro kritikuje nelegitimnu moć i utopijsku viziju duhovnog savršenstva; ono osporava naše idealističko viđenje postojanja saglasja među prvim hrišćanima; i ono od nas zahteva da ponovo donesemo sud o onome na čemu počiva autoritet crkve. Sve napisano u ime žene. Zahvaljujući Jevanđelju po Mariji vidimo da su vođe crkve, načinivši od Marije Magdalene bludnicu pokajnicu, mogle ostvariti dva cilja odjednom. Uspeli su da umanje značaj Marije Magdalene kao nekog ko može podržavati ulogu žene kao vođe, a istovremeno su mogli da podriju vid teologije koji je uzdizao njeno ime – teologije koju su crkveni oci osudili kao jeres. Vudverd je sasvim u pravu da otkriće ovakvih izvora dovodi u pitanje tradicionalnu sliku hrišćanske istorije, istorije po kojoj je Isus pravo učenje preneo muškim apostolima koji su ga u neizmenjenom obliku dalje preneli biskupima koji su nastavili njihovu misiju. Čistota ovog jevanđelja osigurana je posebno kroz Nikejski kanon i prihvaćeno tumačenje biblijskog kanona. Iako novi tekstovi ne ukazju na „rat među polovima koji je besneo“ u ranoj crkvi, oni pružaju dokaz da se jedno od pitanja, o kojima se raspravljalo, ticalo uloge žene kao vođe. U Jevanđelju po Mariji, Petar je oslikan kao prek – kao što je prikazano i u mnogim događajima iz jevanđelja koje su ušle u Novi zavet. Ovde je on ljubomoran na Mariju i odbija da poveruje da bi Isus njoj preneo posebno učenje. Ovaj prikaz izgleda nagoveštava da hrišćani koji, poput Petra, odbacuju pravo žene da propoveda čine to iz ljubomore i nedostatka razumevanja. Zahvaljujući Jevanđelju po Mariji saznajemo za još jedno gledište, zastupano u drevnim raspravama, koje je bilo izgubljeno gotovo dve hiljade godina. Pomoću njega možemo bolje da shvatimo previranja u ranom hrišćanstvu, ali ni ovo viđenje nije takvo da ne podleže kritici. Na primer, viđenje koje nalazimo u Jevanđelju po Mariji, u kom

74

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Marija Magdalena, svetica kao patron elitnog obrazovanja I Oksford i Kembridž, vodeći engleski univerziteti sa bogatim tradicijama, imaju koledže koji su dobili imena po Mariji Magdaleni. Oksfordski Magdalenin koledž osnovan je 1448. godine i bio je jedan od prvih koledža na svetu koji se bavio izučavanjem prirodnih nauka. Magdalenin hor – sa istorijom koja traje još od nastanka koledža – čuven je po tome što otvara prolećne svečanosti koje se održavaju u maju na njegovoj čuvenoj kuli. Film Zemlja senki (Shadowland) o životu K. S. Luisa, opisuje ove svečanosti koje se održavaju na kuli. Neki od stručnjaka čiji rad prikazujemo u ovom izdanju, bez sumnje, uočili bi intrigantne povezanosti mita i metafore između prolećnih obreda nastalih pod uticajem paganskih kultura prehrišćanskog vremena, kule Magdaleninog koledža (prisetite se da je etimologija naziva Magdala izvedena iz stare reči za kulu), i interesovanja K. S. Luisa za veru, teologiju, simbolizam i mit. Među svojim studentima i profesorima Magdalenin koledž broji devet onih koji su bili ovenčani Nobelovom nagradom. Na Kembridžu, Magdalenin koledž, osnovan 1542. godine, na engleskom se piše sa e na kraju reči da bi se razlikovao od oksfordskog. Istorijski gledano, međutim, ime ovog koledža bilo je izgovarano kao Modlin, čime je u reč utkano dvostru ko značenje (ljubitelji Dena Brauna, obratite pažnju) povezujući je sa osnivačem koledža, koji se zvao lord Odli. Istovremeno, engleska reč maudlin (što znači preterano osetljiv, često suznih očiju) nastala je u engleskom od načina na koji se u doba renesanse izgovaralo ime Marija Magdalena, čije su suze među najčuvenijim u istoriji. se telo odbacuje kao nesuštinski deo bića, veoma je problematično za današnji feminizam, koji u velikoj meri uzdiže ljudsko telo. Naravno da sporno pitanje o ulozi žene kao vođe nije isčezlo. To nije samo sporno pitanje iz davne prošlosti. U današnje vreme, pobor nici feminizma rade na tome da istinitu priču o Mariji Magdaleni, kao i ostala alternativna gledišta iz prošlosti, čuju – ne samo oni koji su pročitali delo Nova katolička enciklopedija iz 1967. godine, već takođe i širok krug javnosti. S druge strane, obrazovani ljudi koji se ovim bave kao i ostali koji smatraju ova nova dela izazovnim nastoje da ih odbace kao jeres i da marginalizuju njihov uticaj u današnjim sporovima. U tom slučaju, činilo bi se da je čitava ova pometnja oko Marije Magdalene samo još jedna faza u dugoj istoriji razmirica među hrišćanima. Zašto bi iko na to obraćao pažnju? Evo razloga: budući da toliko toga u hrišćanskom verovanju i verskim obredima počiva na tvrdnjama koje se temelje na istoriji, tačno viđenje istorije od suštinskog je značaja. Jedan od kriterijuma za valjanu istoriju je da se u obzir uzmu svi dokazi, a da se pri tom ne obezvređuju delovi koji nam se ne sviđaju ili se neosnovano u prvi plan ističu oni delovi koji nam se sviđaju. Bez obzira na to da li verske zajednice prihvataju ili odbacuju učenja za koje se saznalo u ovim novootkrivenim tekstovima, hrišćani će bolje razumeti sopstvenu tradiciju i predanije joj se obavezati ukoliko imaju uvid u tačan istorijski prikaz početaka hrišćanstva. Šta više, uzimajući u obzir značaj religije u današnjem svetu – posebno istaknutom u povezanosti religije sa nasiljem – verujem da je važno za nehrišćane kao i za hrišćane da prihvate da sve verske tradicije imaju više viđenja i da nude različite mogućnosti kako

Marija Magdalena

75

pristupiti složenim problemima današnjice. U tom smislu, tradicija nije konačna, već se neprestano nadograđuje jer se vernici oslanjaju na prošlost da bi se nosili sa sadašnjošću... Zbog toga religija nije jednostavno data – neke stvari se mogu jednostavno prihvatiti ili odbaciti. Religije stalno nalaze nova tumačenja... Tačan istrojski prikaz neće osigurati liku Marije Magdalene da ne bude i dalje obeležavana žigom blud ništva zarad dokazivanja nečega u debatama, kao što je to bio slučaj dugi niz vekova – ali on vraća bar jedan deo dostaojanstva ovoj značajnoj Isusovoj učenici.

Da li je greh upražnjavati seks u braku?
Intervju sa velečasnim Ričardom P. Makbrajenom
Daleko najkontroverzniji aspekt Da Vinčijevog koda, naravno, jeste Braunova hipoteza da su Isus i Marija Magdalena bili venčani, i da Sveti gral nije jednostavno bio putir, već simbolička posuda u kojoj se nalazilo Marijino dete i sveta loza koju je nastavljalo. Mnoštvo knjiga, članaka, specijalnih izdanja televizijskih emisija od tada istražuju, raspravljaju i napadaju Braunovo tumačenje svete istorije religije. Velečasni Ričard P. Makbrajen prisutna je figura o uvoj raspravi. Makbrajenovo interesovanje za ekleziologiju – odnos između politike i religije – kao i doktrinalne dimenzije katoličke tradicije čine ga dobro obaveštenim izvorom kako za važnije kulturološke teme koje čine deo rasprave, tako i za teološke detalje. Njegovo uveravanje da Isusov status božanstva ne bi bio ugrožen i da je bio oženjen, proizveli su mnoštvo osporavanja i komentara. Istovremeno, Makbrajen ne prihvata slepo teoriju da je Isus bio oženjen, ukazujući da za to ne postoji dokaz ni u jednom jevanđelju, niti kanonskom ni nekanonskom. U intervju koji sledi – dopunjenom i značajno proširenom za ovo izdanje Tajni hri­ šćanskog učenja – Makbrajen izražava svoje jezgrovito i stručno mišljenje kada se radi, između ostalog, o pitanju zašto je Crkva preinačila Mariju Magdalenu u bludnicu, koliko je verovatno da je Isus bio oženjen, i kako je život u celibatu ukorenjen u ranoj crkvi. Takođe se osvrće i na različita reagovanja na roman Dena Brauna, kako u okviru Katoličke crkve, tako i izvan nje. Velečasni Makbrajen je profesor teologije na Bogorodičinom univerzitetu, a takođe i saradnik na izradi filma Da Vinčijev kod. Kažete da je moguće da je Crkva tolike godine Mariju Magdalenu prikazivala kao bludnicu „jer neke crkvene vođe nisu mogle da se suoče sa činjenicom da je Marija Mag­ dalena bila jedan od Isusovih najvažnijih učenika, njegova bliska prijateljica i prvi sve­ dok njegovog vaskrsnuća“. Ako nisu, zbog čega je to tako? Ne bih rekao da niko od njih nije mogao da se „suoči sa činjenicom“, ali oni kod kojih je to bio slučaj, nisu se dovoljno udubili u Novi zavet. Isus je među svojim učenicima i pristalicama imao nekoliko žena i očito je da je imao poseban odnos (ne mora se raditi o seksualnom) sa Marijom Magdalenom. Prema tri od ukupno pet pripovedanja o vaskrsnuću, Isus se prvo njoj ukazao nakon vaskrsnuća iz mrtvih. Kako bilo, u takvom društvu žene se nisu smatrale dostojnim muškaraca, pa ne iznenađuje to što je nisu

76

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

smatrali Judinom naslednicom u grupi od Dvanaestorice, iako ona ne samo da je bila običan svedok vaskrsnuća, već je bila prvi i najvažniji. Kada je, i zašto, Crkva počela da preispituje svoj prikaz Marije Magdalene kao bludnice i pokajnice? Ne znam kada je, precizno, Crkva počela da uvažava Mariju Magdalenu kao važnog Isusovog učenika, a ne kao „posrnulu ženu“ . Ipak, sumnjam da je do ove promene došlo sazrevanjem katoličkog naučnog tumačenja Biblije, do koga je došlo nakon što je papa Pije XII poslao svoju encikliku Divino Afflante Spiritu, 1943. godine. To je podstaklo katoličke stručnjake za proučavanje Biblije da se posluže istim kritičkim naučnim sredstvom kojim su se koristili protestantski stručnjaci za Bibliju još od kraja 19. veka. Zašto toliko mnogo ljudi danas u Mariji Magdaleni vidi tako privlačan lik? Verovatno zbog toga što su bili otuđeni od Crkve zbog njenog negativnog, krutog i kritički raspoloženog pogleda na ljudsku seksualnost. Razmišljanje o Mariji Magdaleni pokreće pitanje o Isusovoj seksualnosti i takođe navodi ljude da iznova razmisle o položaju žena u okviru crkve. Da je Isus bio oženjen, to bi potkopalo vekovne predrasude o seksualnoj intimnosti. Izjavili ste na ABC televiziji, u specijalnoj emisiji pod nazivom Isus, Marija i Da Vinči, kao i u našem prethodnom intervjuu, da Isusov status božanstva ne bi bio ugro­ žen u slučaju da je bio oženjen. Možete li da objasnite zašto? Ne želim da budem neozbiljan, ali zašto da ne? Poslanica Jevrejima (4:15) govori da je Isus u svemu bio poput nas, osim po pitanju greha. Da li je greh stupiti u seksualni odnos u braku? Takođe ste izjavili da, ako je Isus ikada i bio oženjen „najjednostavnije rešenje“ bilo je da se baš Marija Magdalena navede kao njegova nevesta. Zašto baš Marija Magdalena? Zato što je ona bila njegov učenik, žena sa kojom je tokom svog života bio najviše blizak. Za razliku od muškaraca koji su se poneli kao kukavice, ona i još nekoliko žena ostale su uz njega do samog kraja. Ona je ta koja ga je, prema bar tri verovanja iz Novog zaveta, prva videla nakon vaskrsnuća. Takođe je morao da je upozori da ga „ne dodiruje“, jer se još uvek nije uzdigao do svoga Oca na nebu. Kao učitelja i teologa, nesumnjivo je da su vas oštro kritikovali konzervativni kato­ lici zato što niste prezali da izrazite svoje poglede na Isusovu seksualnos, kao i zbog vaše spremnosti da raspravljate o tome da li je bio oženjen ili ne. Da, ali samo je malo onoga što sam napisao ili rekao, a zbog čega me nije kritikovao najkonzervativniji ogranak katoličke crkve. Najveći deo kritika koje dobijam stižu putem elektronske pošte od strane najkonzervativinijih hrišćana – od kojih su svi svetovni ljudi – koji su pret postavljam većinom katolici, mada ne mogu uvek da budem sigu ran. Sa druge strane, dobio sam mnogo više pozitivnih komentara povodom moga pojavljivanja u dokumentarcu Isus, Marija i Da Vinči na ABC televiziji, koji je repriziran u nekoliko navrata. Nisam dobio nikakve kritike od pripadnika nehrišćanskih vera, niti se mogu setiti bilo kakve kritike koju su mi uputili kolege sveštenici.

Marija Magdalena

77

Ako bismo ovu raspravu stavili u odgovarajući kontekst, da li bi u tom slučaju sve vodeće religijske ličnosti toga vremena bile oženjene? Verovatno ne baš svi, ali svakako većina. Jasno je da su neki od apostola bili oženjeni, ukjučujući i Petra. Pošto ste to spomenuli, kakve su šanse, po vašem mišljenju, da je i sam Isus bio ože­ njen? Ne postoji dokaz da je Isus bio oženjen, i postoje bar tri razloga koji ne idu u prilog ovoj hipotezi. Pre svega, jevanđelja ne pominju brak. Kao drugo, antierotske predrasude u crkvama Novog zaveta javile su se u hrišćanstvu veoma rano, tako da bi se moglo pretpostaviti da ukoliko je Isus i bio oženjen, širenje ovakvih tvrdnji bilo bi odlučno zaustavljeno. Kao treće, kada je Sveti Pavle zatražio lično pravo da se oženi (Prva poslanica Korinćanima 9:5), zašto se nije pozvao na Isusov brak kako bi potkrepio svoje argumente? Čini se da je od svojih najranijih dana Crkva poistovećivala svetost sa celibatom. Da li se u Bibliji zagovara život u celibatu za sveštenike? Da li je sprovođen od samog na­ stanka hrišćanstva? Postoji tradicija devičanstva u ranoj crkvi, koju su sprovodili jednako muškarci i žene. Ali oni su činili samo manjinu. Novi zavet ne pominje ništa što se odnosi na celibat sveštenika. Zapravo, ni jedna ličnost osim samog Isusa u Novom zavetu ne oslovljava se titulom sveštenika. Šta više, nekolicina apostola bili su oženjeni, uključujući i samog Petra. I dok je preporuka o životu u celibatu došla nešto malo kasnije u ranoj Crkvi, naročito onda kada su monasi postali biskupi, ova praksa nikada nije ozvaničena u zapadnoj Crkvi, a svakako ne i u istočnoj, bar sve do 11. veka. Čak ni tada na nju nije gledano jedinstveno na zapadu. Tridentski sabor iz 16. veka morao je da reafirmiše ovu praksu. Ona je postala opšte pravilo Rimokatoličke crkve (za razliku od različitih istočnih katoličkih crkvi) nakon Tridentskog sabora. Den Braun tvrdi da je, pre Nikejskog sabora, Isus smatran smrtnikom, a ne božan­ stvom. Prema tumačenju ovog romanopisca, drugim rečima, Isus je proglašen božan­ stvom. Kada je Sabor izglasao njegov status Sina Božijeg, 325. godine n.e. Da li je Den Braun u pravu? Ako jeste, kakvo je bilo alternativno verovanje koje nije prihvaćeno? Ne, Den Braun nije u pravu. Sabor je glasao protiv rane hrišćanske sekte zvane arijanizam, koja je zagovarala da Isus nije bio „ništa više“ do najuzvišenijeg među ostalim bićima. Nikejski sabor proglasio je da Isus nije bio poput ostalih ljudskih bića, već je „stvoren“ iz večnosti kao Božiji sin. Drugim rečima, da je bio načinjen od „iste materije“ kao i Bog Stvoritelj. Crkva nije definisala božanski status Hrista sve dok ovo rasprostranjeno crkveno verovanje nije otvoreno dovedeno u pitanje, kao što je to učinio arijanizam. A ovde primenjeni princip takođe važi i za ostala načela vere. U Da Vinčijevom kodu, Braun se iznova i iznova vraća temi svetog ženskog principa – činjenici da su, pre uspona monoteizma, drevni narodi obožavali boginje jednako kao i bogove. On tvrdi kako je katolička crkva potiskivala ideju da su ženski duhovi poput

78

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Sofije, duha mudrosti, ikada bili prisutni u jevanđeljima. Da li je Isusovo propovedanje ikada ukazivalo na to da je priznavao ili podržavao temu boginje u religiji? Ne. Ako se osvrnemo na reagovanja povodom Braunovog romana, postoje veoma razno­ lika mišljenja čak i u okviru katoličke crkve. Nešto ranije ove godine, đenovski Kardinal Tarčizio Bertone rekao je ljudima da ne kupuju niti da čitaju Da Vinčijev kod – „tvrđavu laži“, kako ga je nazvao. U međuvremenu, Alek Najt, dekan kanonik katedrale Linkoln u Engleskoj – anglikanske katedrale gde je sniman film po ovoj knjizi – nedavno je zauzeo stav po kome se protivi Bertoneu. Rekao je da i pored toga što su pojedini delovi knjige „jeretički“, on pozdravlja to što ona podstiče ljude da razmišljaju o hrišćanstvu. Mislite li da je Kardinal Bertone govorio u ime čitave Crkve, ili u svoje lično ime? Da li vi lično na­ ginjete jednoj ili drugoj strani onoga što se izrodilo u prilično žestoku raspravu? I, na osnovu vaših ličnih zapažanja, kakva su uopšte bila reagovanja katolika na ovaj roman? Primedbe Kardinala Bertonea, koje je uputio u martu 2005. godine, stigle su suviše kasno. Knjiga je već otprilike dve godine bila bestseler. Njegova reakcija mogla bi se ilustrovati poslovicom „koji zakasne, njima kosti!“ Osim toga, ovo delo predstavlja književnu fikciju. I ne bi ga trebalo posmatrati na drugačiji način. U svakom slučaju, niko ne mora na silu da je kupi i čita. A što se tiče pitanja da li je to bilo njegovo lično mišljenje, pretpostavljam da je govorio u svoje ime. Bio je drugi po važosti član Kongregacije za Doktrinu vere, iza Jozefa Racingera koji je u to vreme bio kardinal. Verovatno je osetio posebnu obavezu da se oglasi, iako, što je takođe značajno, sam kardinal Racinger nije. Takođe se moramo prisetiti da je izjava kardinala Bertonea stigla manje od mesec dana pre smrti pape Jovana Pavla II. Papa je već tada bio veoma bolestan i sve više se nagađalo ko bi mogao da ga nasledi. Ime kardinala Bertonea nalazilo se na širem spisku. Da li je to bio način da skrene pažnju na sebe, kao neko ko bi mogao da se oglasi u ime pravovernog katoličanstva, kao sledeći papa? Sama Crkva nije se zvanično oglasila. Činilo se da su reagovanja običnih katolika bila istovetna sa reagovanjima najvećeg dela društva. Hiljade katolika pročitalo je roman i uživalo u njemu. Ostali su ga osudili, verovatno ga i ne pročitavši. A što se tiče komentara dekana katedrale Linkoln, pokrenuo bih pitanje njegove upotrebe reči „jeretički“. Jeres je tehnički teološki termin. Odnosi se na formalno poricanje crk vene dogme. Nisam svestan ni jednog formalnog poricanja bilo kakve crkvene dogme u ovoj knjizi. Tehnički gledano, ovaj roman svakako ne bi bio jeretički, jer je u pitanju književna fikcija. Na kraju, mislite li da će film izazvati toliko reagovanja – i u pojedinim krugovima kritike – kao što je bio slučaj sa romanom? Ili će, uzmemo li u obzir Stradanje Isusovo, izazvati još veću buru? Većina onih koji kritikuju roman, na osnovu onoga što sam čuo i na osnovu sopstvenog iskustva koje sam i sam imao kao pisac, nisu ni pročitali knjigu. Osećam da će oni koji budu kritikovali film, naročito oni koji će biti spremni da protestuju ispred bioskopa u kojima se prikazuje, neće prethodno ni pogledati film, niti će ga ikada odgledati. Ali očekujem da će film biti veliki komercijalni uspeh.

Sveti ženski princip
Sveti ženski princip je ono drugo lice Boga koje se tokom više od dva milenijuma, koliko traje hrišćanstvo, nije poštovalo – u svakom slučaju, ne kao ravnopravno. Margaret Starberd

U ovom poglavlju istražujemo pozadinu postavke o „svetom ženskom principu“ koja leži u srži zapleta Da Vinčijevog koda. Kao što će se oni koji su čitali roman prisetiti, gotovo odmah pošto su stigli u sred noći kod Lija Tibinga u zamak Vilet, Tibing i Langdon počinju da obasipaju Sofi objašnjenjima i impresivnim teorijama o Svetom gralu, Mariji Magdaleni, i svetom ženskom principu. Langdon govori Sofi: „Sveti gral predstavlja sveti ženski princip i boginju... Moć žene i njena sposobnost da stvori život nekada su smatrani svetinjama – međutim, predstavljale su pretnju usponu prevashodno muške crkve, tako da je sveti ženski princip satanizovan i proglašen nečistim... Kada se pojavilo hrišćanstvo, stare paganske religije se nisu lako predavale. Legende o viteškom traganju za izgubljenim Gralom bile su zapravo priče o zabranjenim potragama za ženom. Vitezovi koji su tvrdili da ’tragaju za putirom’ govorili su šifrovano kako bi se zaštitili od Crkve koja je potčinila žene, prognala Boginju, spaljivala nevernike i zabranila pagansko poštovanje ženskog božanstva“. Tvrdnje o svetom ženskom principu – potiskivanoj boginji – to jest, analiza o Mariji Magdaleni koju Langdon i Tibing izlažu Sofi, pokreću neka od najfascinantnijih pitanja u romanu koja nas nagone na razmišljanje. Ipak treba napomenuti da je radnja romana po mnogo čemu neprihvatljiva, pogotovo po načinu na koji je ovaj niz misterija obavijen zagonetkama koje nosi zaplet. Ali je roman istinski interesantan. Iznoseći svoju priču kasno tokom noći, fiktivni lik Langdon oslanja se u velikoj meri na nekoliko stručnjaka čiji rad je predstavljen u ovom poglavlju – Margaret Starbert, Elejn Pejgels, Timoti Frik i Piter Gandi, Rajen Ajzler i drugi. Na stranicama koje slede, ovi stručnjaci izlažu sopstvene argu mente o ulozi svetog ženskog principa u razvoju zapadne civilizacije, kroz politiku, filozofiju i religiju. Pozivaju se na kultove obožavanja boginja u Egiptu, Grčkoj, na Kritu, u Rimu i na uloge polova u kontekstu judeo-hrišćanskog perioda o kojem govori Biblija. Detaljno razmatraju razvoj hrišćanstva rane i srednjovekovne crkve. I ispituju duhovnost, mitove, legende, i tradicije koji pripisuju poseban značaj svetinje – ženama uopšte, a posebno Mariji Magdaleni. Čitaoci treba da imaju na umu sledeće: većina ovog materijala je, sama po sebi, mistične, mitske i poetične prirode; većina originalnog izvornog materijala javlja se u fragmentima i prenošena je kroz razne jezike i prevode. U većini slučajeva, kratki odlomci iz biblijskih ili gnostičkih prevoda već su bili podvrgavani iscrpnim analizama i kritikama na nekim drugim mestima. U mogućnosti smo da ih se ovde samo doktaknemo.

80

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Bog nema obličje muškarca
Intervju sa Margaret Starberd
Dve knjige koje je napisala Margaret Starberd posebno su pomenute u Da Vinčijevom kodu kada privuku pažnju Sofi Nevo sa polica biblioteke Lija Tibinga u zamku Vilet: Žena sa posudom od alabastera: Marija Magdalena i Sveti gral i Boginja u jevanđeljima: ponovno uspostavljanje svetog ženskog principa. U intervjuu koji sledi, datom za ovu knjigu, Starberdova sažeto objašnjava svoje viđenje svetog ženskog principa. Ona takođe izjavljuje da „to što je Mariji Magdaleni dodeljena uloga apsotola, jednaka kao Petru, ili čak možda značajnija nego Petrova, nije ni izbliza dovoljno“. Naš intervju je uvod za gledišta koja zastupa Starberdova. Posle intervjua, izlažemo kratke odlomke iz navedenih knjiga. Kako se ideja svetog ženskog principa razlikuje od načina na koji vidimo da većina religija pretpostavlja primat muških božanstava? Sve više i više postajemo svesni da božanstvo koje zovemo „Bogom“ zapravo ne izgleda kao muška figura duhovnog vođe na svodu Sikstinske kapele u Vatikanu. Gotovo dva milenijuma hrišćani su predstavljali Boga isključivo muškim obličjem, koristeći muške zamenice kada govore u Tvorcu. Ali ako o tome porazmislimo, shvatamo da Bog nije muško. Boga ne možemo okarakterisati po polu, Bog je tvorac čiji pol ne možemo sagledati, i to premašuje našu sposobnost da spoznamo Boga. Zbog toga mi Boga ograničavamo obraćajući mu se kao muškarcu. Bog nije ni muško ni žensko, i to je razlog zašto je Jevrejima uvek nalagano da Boga nikad ne predstavljaju na slikama. Ali hrišćani su odbacili ovu ideju i dodelili Bogu i Isusu imena „Otac“ i „Sin“. Kada su grčke reči za „Sveti duh“ prevedene na latinski, postale su muškog roda: Spiritus Sanctus. Čitavom trojstvu je počev od 5. veka širom zapadne Evrope pripisivan je muški rod. Sveti ženski princip je ono drugo lice Boga koje se tokom više od dva milenijuma koliko traje hrišćanstvo nije poštovalo – u svakom slučaju, ne kao ravnopravno. Devica Marija svakako je otelotvorenje jednog aspekta „Boga“ kao ženskog principa: blagoslovena Marija, koja nas zastupa na prestolu svog sina. Ali u hrišćanstvu, obrazac sjedinjavanja muškarca i žene, princip iz kog se rađa život na zemlji, ne slavi se, čak ni ne priznaje. Verujem da treba da povratimo značaj izgubljenog ženskog principa na svakom nivou: fizičkom, psihološkom, emotivnom i duhov nom. U velikoj meri smo osiromašeni gubitkom neveste i ikone svetog zajedništva na šta je svaki hrišćan trebalo da ima pravo po rođenju. Pretrpeli smo gubitak Erosa/međuodnosa i povezanosti sa ženskim principom – telom, emocijama, intuitivnošću, srodnošću svega živog, blagoslova lepote i obilja planete. Ko je „izgubljena nevesta“ hrišćanske tradicije? Kako se ona uklapa u ideju svetog ženskog principa? Postoji samo jedan obrazac života na planeti – i taj model je „sveta zajednica“. U drevnim kulturama, ova suštinska istina poštovala se pri kultovima koji su slavili uzajamnost i „simbiozu“ muškog i ženskog kao intimnih partnera. Primeri toga su Tamuz/ Ištar, Bal/Astarta, Adonis/Venera, Oziris/Izida. U ovim kulturama, sreća njihovih

Sveti ženski princip

81

bračnih odaja širila se na useve i stada, i na ljude u njihovom okruženju. Slični običaji poznati su bili u različitim liturgijama širom Bliskog istoka. Pesma nad pesmama je skraćena verzija stare liturgijske poezije iz obreda hieros gamos Izide i Ozirisa. Kralj uvek biva pogubljen i njegova nevesta ga traži, oplakujući njegovu smrt, i na kraju se sjedinjuje sa njim. U Pesmi nad pesmama, miris koji nevesta koristi je nard [espik, istočnjački parfem ili milo] koji se povija oko mladoženje za svečanom trpezom. I u jevanđelju, opet se pominje nard kojim Marija pomazuje Isusa, i miris koji „ispunjava kuću“ (Jovan 12:3). U sedam od ukupno osam tesktova gde su nabrojane žene koje su pratile Isusa, Marija Magdalena se spominje na prvom mestu, pa ipak, njen položaj „prve dame“ kasnije je opovrgnut. Crkvenim ocima iz 4. veka odgovaralo je da zvanično uzdignu Isusovu majku kao „Theotokos“ (onu koja je rodila boga, Majku božiju) ali da zanemare njegovu nevestu/voljenu. Posledica toga je iskrivljena slika osnovnog uzora života na našoj planeti – „svete zajednice“ odanih partnera. Spomenuli ste malopre hieros gamos, koji se spominje u Da Vinčijevom kodu i za koji se smatra da je prevod grčkog izraza za „sveti brak“. Ali šta to zapravo znači? I kako je to povezano sa Isusom? Verujem da je Isus bio otelotvorenje arhetipa svetog mladoženje i da se kroz njega i njegovu nevestu manifestovalo mitološko nasleđe rituala hieros gamos. Njihova zajednica je, po mom mišljenju, bila temelj na kom se zasnivala rana hrišćanska zajednica, radikalan novi način života u zajednici. U Prvoj poslanici Korinćanima 9:5, Pavle napominje da su Isusova braća i ostali apostoli putovali naokolo u društvu svojih „sestara-žena“, izraz koji se često prevodi kao „hrišćanske sestre“. Ali u stvari se govori o „sestrama-ženama“. Šta je to? Postoji još jedno mesto u Svetom pismu gde se sestra i žena javljaju zajedno, a to je Pesma nad pesmama. Ovde mladoženja svoju voljenu naziva „moja sestra, moja nevesta“. Ovaj izraz ukazuje na blizak odnos koji prevazilazi ugovoreni brak. To je odnos u kom postoji zainteresovanost jedne osobe za drugu, privrženost, i posebno srodstvo. Po Pavlu, ovi apostoli putovali su kao muško-ženski parovi misionara, a ne, kao što smo skloni da verujemo, kao dva muškaraca. Čvrsto verujem da je uzor za ovakvu vezu bio Isus koji je i sam putovao sa svojom voljenom. Na ovakvu vrstu bliskosti aludira Jevanđelje po Filipu kada govori: „Sa Gospodom su uvek išle tri Marije. Marija je bila njegova majka i njegova sestra i njegova družbenica“, i u nastavku govori kako je Isus ljubio Mariju Magdalenu na šta su ostali učenici bili ljubomorni. Koji je značaj simbolike putira – ili grala? Putir ili posuda je sveprisutan simbol žene „koja nosi“. Imam sliku na kojoj je pehar sa grudima koji potiče približno iz 6000. godine pre n.e. Predstavlja ženski princip kroz hranjenje. Marija Gimbutas [jedan od prvih arheologa i tumača simbola boginje i kultura Evrope i Bliskog istoka iz preistorijskog perioda koje su obožavale boginju] istakla je primere slova V na zidovima pećina koji datiraju iz praistorijskog doba. Trougao vrhom okrenut nadole opšte je prihvaćen kao stidni trougao žene, a šestougao je prastari simbol kosmičke igre putira i oštrice, gde muški i ženski trougao predstavljaju indijska božanstva Šivu i Šakti.

82

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Koju ulogu su imale žene u začecima hrišćanske crkve? Pre nego što su jevanđelja i napisana, žene su očigledno imale velikog udela u vođenju ranih hrišćanskih zajednica. U svojim poslanicama, napisanim pedesetih godina n.e., Pavle pominje različite žene, među kojima su Feba, đakonica, Priska i Junija koje su imale ulogu vođa u okviru ranih hrišćanskih zajednica. U poslanici Rimljanima (16:6,12), Pavle pohvaljuje nekoliko žena – Mariju, Eprsidu, Trifosu i Trifenu – za njihovo zalaganje. Imućne žene potpomagale su Isusovu službu od samog početka, ostale su mu verne do kraja, stojeći u podnožju krsta dok su se muški apostoli kukavički razbežali. Žene su od svojih domova napravile mesta za okupljanja i mesta za zajednički život u okviru rane zajednice, neke su služile kao đakonice, pa čak i kao sveštenice u ranim danima hrišćanstva. Doktor Doroti Irvin otkrila je i objavila brojne murale i mozaike iz ranih hrišćanskih zajednica koje prikazuju žene u svešteničkim mantijama i svečanoj odeći. Prema naznakama koje nalazimo u Prvoj poslanici Timoteju, crkvena vlast je kasnije ženama osporila pravo da na skupovima podučavaju i iskazuju volju Božju. Šta mislite o pokušajima današnjih feministički orjentisanih naučnika da daju novu sliku Marije Magdalene kao najvažnijeg apostola? Iako podržavam istraživanja koja Mariji Magdaleni daju ulogu najvernije od svih koji su sledili Isusa tokom njegove službe, mislim da prikazivanje nje kao apostola, jednake Petru, ili čak i važnije od Petra, nije ni izbliza dovoljno. Nema sumnje da Marija Magdalena iskazuje potpunu posvećenost i vernost Hristu. Ali u jevanđelju nalazimo i drugu priču. U najranijim hrišćanskim tekstovima, Marija Magdalena nije samo neko ko je po svom položaju jednak Petru. Ona se poistovećuje sa arhetipskom nevestom večnog mladoženje i čini model za traganje i želju ljudske duše (i čitave ljudske zajednice) za sjedinjavanjem sa božanstvom. Ona predstavlja način na koji smo povezani sa „erosom“, put našeg srca, i zajedno sa svojim mladoženjom, predstavlja model po kom božanstvo zamišljamo kao zajednicu dvoje ljudi. Njena uloga apostola ili „emisara“ bledi u poređenju sa ovim. Izgleda da neki ljudi, uzimajući ovaj argument suviše bukvalno, misle da prikazivanje Marije Magdalene kao Isusove žene na neki način nju stavlja u podređeni položaj. Ovako gledano, reklo bi se da je njeno poimanje uslovljeno njenom vezom sa muškarcem što na neki način umanjuje njenu važnost. Verujem da je ovakvo viđenje suviše ograničeno. Treba imati na umu da „sveti brak“ o kom ovde razgovaramo nije samo jedan običan brak jevrejskog rabina iz prvog veka i njegove žene. Zapravo, u pitanju je arhetipski model potpunosti, harmonija polariteta i „sizigijum“ onog što zovemo logos/ sophia (razum/ mudrost) koji predstavljaju božansko kao jedinstvo suprotnosti. U jevanđeljima je Isus predstavljen kao čovek koji stupa u brak, ali danas se naveliko tvrdi da nije imao nevestu. U drevnim obredima rituala hieros gamos nevesta kraljica, pomazujući svog mladoženju, proglašava ga za kralja, čak dodeljujući mu kraljevsku moć. Očigledno da žena sa posudom od alabastera koja je pomazala Isusa predstavlja otelotvorenje ovog drevnog arhetipa, koji je bio prepoznatljiv u svakom delu Rimskog carstva. Nema ničeg poniznog u mitskom činu priznavanja i ukazivanja poštovanja koji je Marija izvela pomazujući Isusa u obredu hieros gamos.

Sveti ženski princip

83

Marija i Isus
Oživljavanje drevnih kultova plodnosti?
Margaret Starberd
Rani hrišćanski prikazi Device i njenog deteta rađeni su po uzoru na daleko starije prikaze egipatske boginje Izide, Sestre-Neveste boga Ozirisa, koja na krilu dži sveto dete Horusa, boga svetlosti. Ritualna poezija iz kulta Izide i Ozirisa paralelna je sa Pesmom nad pesmama, u pojedinim delovima i doslovno. I lunarne boginje i boginje Zemlje starog sveta često su prikazivane kao tamnopute, kako bi se ženski princip predstavio naporedo sa solarnim/muškim, dualitetom specifičnim za rane civilizacije Sredozemlja. Mnoge boginje prikazivane su kao crne, a navodimo imena samo nekolicine: Inana, Izida, Sibel, Artemida. Za najranije hrišćane, boginja u jevanđeljima bila je Marija Magdalena, čije je ime „Magdalena“ značilo „uzdignuta“ ili „osmatračnica, uporište“... Nakon vrhunca koji je doživela u 12. veku, jedinstveni značaj Marije Magdalene u zapadnoj Evropi postepeno je degradiran, počev od sredine 13. veka – datuma koji se prilično upečatljivo podudara sa Albigenskim krstaškim pohodom na Katare i pristalice „Crkve ljubavi“. Uspon inkvizicije u 13. veku zlokobno je uzimao maha u južnim delovima Francuske, kao odgovor na nekoliko varijanti hrišćanstva okrenutih jevanđelju, popularnih jeretičkih sekti koje su ozbiljno ugrožavale hegemoniju Rimske crkve. U saradnji sa francuskim kraljem, papa je pokrenuo pohod na jeretike iz grada Albi, krvavi rat razaranja koji je trajao generacijama, brišući čitave gradove i uništavajući kulturni procvat oblasti poznate pod imenom Langdok. U istom periodu, prelepi i značajni epiteti koji su nekada pripisivani ženi iz Magdale, prebačeni su na Blagoslovenu Devicu Mariju, a crkve su podignute u čast „Naše Gospe“, koja je tobožnje uvažavana kao majka Isusova, kao istaknuti nosilac arhetipskog ženskog principa – „jedina od svog pola“. Kipovi i slike Device su se namnožili, najčešće sa detetom u krilu, podsećajući na egipatske kipove Izide i Horusa. Od sredine 13. veka „,glas Neveste“ postepeno je ugušen, iako se šuška o tome da su masoni u Evropi očuvali istinsku veru i njene simbole ugradili u samo kamenje svojih gotskih katedrala... Pomazanje Isusa u jevanđeljima jedna je imitacija obreda kulta plodnosti koji je bio rasprostranjen na drevnom Bliskom istoku. Sipajući svoj dragoceni melem od narda po Isusovoj glavi, žena koju je tradicija odredila kao „Magdalenu“ („veliku“!) izvodila je čin istovetan bračnom ritualu hieros gamos – obredu pomazanja odabranog Mladoženje/Kralja koji je izvodila žena kraljevske krvi koja je predstavljala Veliku Boginju! Sam Isus je znao za ovaj obred i priznavao ga, u kontekstu njegove uloge žrtvovanog kralja: „Ona pomaza unapred telo moje za ukop“ (Marko, 14:8b). Oni koji su iz jevanđelja čuli priču o pomazanju za vreme gozbe u Vitaniji, sigurno su obred prepoznali kao ceremonijalno pomazanje Svetog Kralja, baš kao što bi prepoznali „ženu sa posudom od alabastera“, koja je do grobnice u vrtu došla trećeg dana kako bi dovršila pomazanje pre pokopa i oplakivala svog namučenog Mladoženju. Zatekla je prazan grob... U paganskim obredima koji se pominju u drevnim mitovima, Boginja (Sestra-Nevesta) odlazi do grobnice u vrtu kako bi oplakivala smrt svoga Mladoženje, ali na sopstvenu radost saznaje da je vaskrsnuo. „Ljubav je jača od smrti“ dirljivo je obećanje koje nalazi-

84

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

mo u Pesmi nad pesmama i sličnoj ljubavnoj poeziji Bliskog istoka koja slavi ove drevne obrede Svetog braka...

Kraljevska krv i Marijina loza
Margaret Starberd

Sangraal
Srednjevekovni pesnici koji su pisali u 12. veku, kada su legende o gralu izbile na površinu evropske književnosti, pominju „Porodicu grala“, navodne čuvare putira, koji su kasnije proglašeni nedostojnima ove časti. Naučnici koji izučavaju gral ponekad dovode u vezu reči sangraal i gradales, koja je kako se čini označavla „pehar“ „,plitak tanjir“ ili „lavor“ na provansalskom jeziku. Ali takođe se tvrdi da ako se reč sangraal rastavi posle slova g, dobija se sang raal, što na starofrancuskom znači „kraljevska krv“. Ovo drugo izvođenje iz francuske reči sangraal izuzetno je provokativno, a možda i prosvetljujuće. Iznenada smo suočeni sa potpuno novim značenjem znane nam legende: umesto pehara ili putira, priča nam sada govori da je Marija Magdalena donela „kraljevsku lozu“ na južnu obalu Francuske. Druge legende pripisuju Josifu iz Arimateje zasluge da je Isusovu krv doneo u Francusku u nekoj vrsti plovila. Možda je to zaista bila Marija Magdalena, pod zaštitom Josifa iz Arimateje, koja je donela kraljevsku lozu kralja Davida do južne obale Francuske.

Merovinška veza
Postoje dokazi koji tvrde da je kraljevska krv Isusa i Marije Magdalene na kraju potekla venama merovinških monarha u Francuskoj. Ime Merovinga sami po sebi moglo bi da bude lingvistički fosil. U tradiciji koja okružuje porodicu Franaka pominje se predak Merovi. Ali reč Meroving može se rastaviti na slogove među kojima se lako razaznaju mer i vin, Marija i loza. Ovako rastavljena, može se posmatrati i kao aluzija na „Marijinu lozu“ ili možda „lozu Majke“. Kraljevski amblem merovinškog kralja Klodovika bio je fleur-de-lis (iris). Latinski naziv za irisov cvet, koji samoniklo raste u zemljama Bliskog istoka, glasi gladiolus, ili „mala sablja“. Fleur-de-lis sa tri latice francuske kraljevske kuće jeste simbol svega muškog. Zapravo, to je grafički prikaz svečanosti obrezivanja u kome su sadržana sva obećanja koja je Bog dao Izraelu i kući Davidovoj. Tomas Inman naširoko raspravlja o muškoj pirodi „cveta svetlosti“ u svom radu iz 19. veka, Drevni paganski i moderni hrišćanski simbolizam. Gotovo je zabavno to što je ovaj isti muški simbol „,male sablje“, međunarodni amblem mladih izviđača!

Sveti ženski princip

85

Dve godine kasnije
Margaret Starberd ocenjuje fenomen Da Vinčijevog koda
Nastavak intervjua sa Margaret Starberd
Protekle dve godine bile su prepune dešavanja, ne samo za Dena Brauna, već i za Margaret Starberd, čija je duboka vera u sveti ženski princip pokrenula značajnu prodaju njenih knjiga, zbog koje neprekidno daje mnoštvo intervjua, drži predavanja ali se i povlači. Želeli smo da saznamo kakav je uticaj efekat „Koda“ imao na njen život. Ali takođe i na njena verovanja – da li je naučila ili čula nešto zbog čega je promenila svoja gledišta? Sve to vreme, ona nudi razmišljanja koja sežu od gnosticizma do Karla Junga, i od stanja u okviru Katoličke crkve i simbolizma u Leonardovim slikama, do loze Grala. Da Vinčijev kod ne samo da se nalazi na vrhu listi bestselera širom sveta od kada se pojavio u proleće 2003. godine – već je zaista postao kulturološki fenomen. Čemu pri­ pisujete uspeh romana Dena Brauna, a osobito neprekidnu opčinjenost religijskim te­ mama koje je Den Braun pokrenuo? Ideja o „Svetom jedinstvu“ Hrista i Marije Magdalene u srcu hrišćanstva očigledno ima veoma dubok odjek. U ovom trenutku krize Rimokatoličke crkve, mnogima je jasno da ova institucija ima jednu fundamentalnu grešku – otuđivanje svoje doktrine i hijerarhije od Ženskog principa. Zajednica zasnovana na principu jednakosti u kojoj su otelotvorena prosvetljena učenja njenog „Rabina Ješue“ postala je ozbiljno izobličena tokom dva milenijuma svoje istorije. Iznenada počinjemo da se pitamo postoji li još nešto što su zaboravili da nam saopšte. Den Braun uvažava uticaj vašeg rada – naročito dela Žena sa posudom od alabastera – na razmišljanja koja su izneta u romanu. Koliko im je bio veran – naročito kada su u pitanju sveti brak i Marijino bekstvo u Francusku da bi osnovala kraljevsku lozu? Oni koji čitaju moje knjige svesni su da se u svojim radovima ne bavim obnovom jedne elitne loze, već se fokusiram na uspostavljanje ravnoteže između muškog i ženskog principa / Logosa i Sofije. Verujem da priče i legende o detetu Isusa i Marije Magdalene – princezi zaključanoj u kuli ili izgubljenoj usled nepažnje – oslikavaju narodno sećanje na „zajednicu“ arhetipske Neveste i Mladoženje. „Dete“ je dokaz da je zajednica postojala na svim nivoima: fizičkom, psihološkom, metaforičnom. Bilo je to najviše partnerstvo „božanskih upot punjenja“, koje nam omogućava da Boga zamislimo kao Jedinstvo koje voli. Da li je „Kod“ imao uticaja na vas lično? Da li ste osetili bilo kakav zazor od bučnih kritika na račun teologije iznete u Da Vinčijevom kodu? Šta mislite o pozivu biskupa bliskog Vatikanu da ljudi sve u svemu ne bi trebalo da ga čitaju? Kada sam napisala Ženu sa posudom od alabastera, dala sam je svom rimokatoličkom pastoru na čitanje pre nego što sam je poslala izdavaču. Njegov odgovor je glasio: „Ovo bi moglo izlečiti Crkvu“. Mora da je osetio da bi ponovni povratak Neveste obnovio „pustu zemlju“, baš kao što tvrde legende o gralu. Ostali sveštenici i prelati odobrili su i prihvatili moju viziju „Svetog jedinstva“, pa mi upućuju pozive da govorim u izneneđujućem i sve većem broju vodećih hrišćanskih crkvi današnjice. Takođe, dobijam

86

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

stotine pisama putem elektronske pošte svake nedelje od ljudi, među kojima su mnogi katolici i drugi hrišćani, koji mi se zahvaljuju na mom radu. Usudila bih se da pretpostavim da kardinal kome se pripisuje da je oklevetao Da Vinčijev kod još uvek nije pročitao moje knjige. A kada je u pitanju naučno izučavanje? Da Vinčijev kod je pokrenuo obilje izučava­ nja i komentara. Da li je bilo koje od njih dovelo do toga da promenite sopstvene stavo­ ve? Ako jeste, šta i na koji način? Neko me je nedavno upitao da li sam u svojoj novoj knjizi Marija Magdalena, neve­ sta u izgnanstvu, promenila svoje stavove. Odgovor glasi ne. Govorim istu stvar samo glasnije, sa više dokaza, više srednjevekovne umetnosti, više primedbi i dokumentacije. Kao odgovor kritičarima koji tvrde da ne postoji dokaz da je između Isusa i Marije Magdalene postojao intiman odnos, obezbedila sam dodatnu gomilu posrednih dokaza u korist „Svetog braka“. Moj rad se ne bavi ovom ili onom činjenicom, već čitavim skupom činjenica koje čine mozaik koji potvrđuje Jedinstvo u srcu hrišćanske mitologije. Postoji li još neki dokaz – ili nešto što bi razotkrilo priču – o Magdaleninom putova­ nju u Egipat, a potom i u Francusku, ili o nastavljanju loze? Obzirom da ne postoje dostupne istorijske činjenice, svi pobornici različitih teorija oslanjaju se na grupu legendi, predanja i glasina. Kada sam napisala uvodni deo Posude od alabastera, koji predstavlja fikciju, rekla sam da je Josif iz Arimateje Mariju Magdalenu odveo na sigurno u Egipat. Moja teorija zasnivala se na tri elementa: „bekstvu Svete porodice u Egipat“ iz Jevanđelja po Mateju; Knjizi proroka Osije 11:1 „,I ja iz Egipta zazvah sina svog“; i činjenici da se u francuskoj tradiciji Sara, čije ime na hebrejskom znači „princeza“, zove „Sara Egipćanka“. U knjizi Marija Magdalena, nevesta u izgnanstvu, objavila sam fotografiju molitvene prostirke, verovatno iz 2. veka, na kojoj su prikazani izgnani hrišćani, među kojima su majka i dete sa oreolima, kako putuju u čamcima, a uz nju i priču o tome kako su na neverovatan način ovi predmeti preživeli. Zar se ne bi zemlje istočno od Palestine smatrale gostoljubivijim nego, na primer Francuska? U Evropi su živeli jedino „varvari“, dok se veruje da su ostali učenici luta­ li severno i istočno; u zapadnoj Indiji postoji čak i spomenik u čast Petra. Usmena predanja o prognanoj porodici iz Palestine – Mariji Magdaleni, Lazaru, Marti i ostalim Marijama – i njihovim prijateljima u Galiji veoma je stara, a u prilog joj idu lokalni nazivi mesta i molitve u veoma starim brevijarima ove regije. Još jednom, ne posedujemo nikakav zapis o putovanju niti račune od kupljenih karata za ove emigrante iz Palestine koji su potražili azil u Galiji, ali postoje dokazi o prisustvu mnogobrojnih Jevreja u Provansi, tako da se o Francuskoj s pravom nagađa. Postoje legende i u Efesu, a takođe i istočnije. U svojoj knjizi Magdalenino izgubljeno nasleđe istražujete arhaične simbole, skrive­ na značenje u biblijskim tekstovima, svete brojeve u drevnom svetu, simboličku arhitek­ turu, pa čak i numeričke „dokaze“ da su Isus i Marija simbolisali harmonično jedinstvo suprotstavljenih principa. Zar se ne bi moglo tvrditi da sve ovo predstavlja modernu, neosnovanu pretpostavku, zasnovanu na selektivnim slučajnostima?

Sveti ženski princip

87

Gematrija je jedno drevno književno sredstvo koje se javlja u Platonovim i spisima drugih grčkih filozofa, čija je upotreba takođe potvrđena u hebrejskoj Bibliji, a takođe je upotrebljeno i u grčkom Novom zavetu. Ne postoji ništa „moderno“ ili što se odnosi na „novo doba“ a u vezi je sa gematrijom. A to što ona preovladava u pomenutim tekstovima čini se da potvrđuje da svakako NIJE slučajna. Dobijam putem elektronske pošte brojna pisma koja podržavaju moj rad i zaključke, a dolaze od ljudi koji zapravo izučavaju svetu geometriju i odgovarajuću gematriju u svetim tekstovima koji odslikavaju kosmičke principe. Kada se, kako u vašem radu tako i u romanima, javi tema arhetipa i simbolizma, osećamo li to uticaj Karla Gustava Junga? Pominjem Karla Junga u svojim knjigama kada raspravljam o integraciji muškog „Logos“ i ženskog „Eros“ principa koje implicira „Sveto jedinstvo“. Mislim da bi Karl Jung bio potpuno ushićen kada bi saznao da je Velika tajna skrivana u zapadnoj civilizaciji bila „Sveto jedinstvo“ Isusa i Magdalene. Zapravo, u Aionu, Jung tvrdi da se „Biće“ često poima kao kraljevsko, izvrsno ili kao Božanski par. Svako od nas u sebi objedinjuje sposobnosti za koje su zadužene i „leva“ i „desna“ strana mozga. „Sveto jedinstvo“ predstavlja pomirenje ovih zamišljenih „suprotnosti“, integrisanih u celinu. Den Braun veliki naglasak stavlja na gnostička jevanđelja. Osim što ste ih navodili kao dalji dokaz o ulozi svete zajednice, malo ste pisali o gnosticizmu. Kakvi su vaši sta­ vovi o gnostičkoj tradiciji? Mislim da su se gnostički tekstovi (125-300 god n.e.), uz mogući izuzetak Jevanđelja po Tomi, javili suviše kasno. Većina kasni bar tri ili četiri generacije. Javili su se suviše kasno da bi bili originalno svedočanstvo o vezi između Isusa i Marije Magdalene. Iznoseći dokaze za „Sveti brak“, isključivo se oslanjam na hrišćanski kanon. Gnostička jevanđelja rečito potvrđuju svedočanstvo kanonskih tekstova da je Marija Magdalena bila istaknuti i najomiljeniji od svih Isusovih sledbenika, ali za ovim podatkom nema potrebe da tragamo dalje od hrišćanskih jevanđelja. Rasprava o tome da li je Marija Magdalena naslikana na Tajnoj večeri takođe se proteže tokom poslednjih nekoliko godina. Kao neko ko veruje u „izgubljene simbole“, slažete li se da je Leonardo ovom slikom možda zaista prizvao simbole? Očigledno je da Leonardo jeste koristio simbole, iako moj rad nije usresređen na njegove slike. Braunova tvrdnja da se na Tajnoj večeri ne nalazi putir očigledno je tačna, ali ako pogledate iznad glave apostola u udaljenom levom uglu slike (ženska strana!), naći ćete putir koji lebdi kao ukras na zidu. Čini se da Leonardo poručuje: „Gral nije pehar, već ga tražite u nekoj drugoj ravni“. Imate li vi svoje mišljenje o tome da li je figura na Tajnoj večeri Marija Magdalena, ili ne? Zaista se čini kao da je osoba sa Hristove desne strane žena. Raspored na slici bio je sredstvo koje je umetnik koristio kako bi povezao elemente. S obzirom na to da linija koja bi se povukla iz središta lebdećeg putira prolazi tačno kroz lice figure za koju se tvrdi da je žena, a zatim dodiruje Isusovu levu ruku, mislim da je prilično sigurna pret-

88

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

postavka da je Leonardo namerno povezao „gral“ sa Isusom i njegovom voljenom osobom na ovoj slici. Rastojanje između lebdećeg putira i žene jednako je rastojanju između nje i Isusve leve ruke, što dalje uspostavlja njihovu očglednu povezanost. Kakav će dugoročni uticaj, ako će ga uopšte biti, po vašem mišljenju imati roman – i vaši današnji stavovi? Kada sam objavila Ženu sa posudom od alabastera, pretočivši skrivene tradicije u tokove današnjice, nisam imala predstavu kakav će biti njen odjek. Uz ohrabrivanje koje mi je pružio moj pastor, osećala sam da bi moj rad mogao biti sagledan kao blagoslov za hrišćanstvo, dozvoljavajući crkvenom poglavarstvu da Nevesti poželi dobrodošlicu i primi je u naručje nakon njenog vekovnog izgnanstva. Još uvek se u srcu molim za to. Cilj mojih knjiga koje su usledile jeste da se postaram da hrpa dokaza u korist Svetog partnerstva arhetipske Neveste i Mladoženje opstane, uprkos „tamnici, vatri i sablji“.

Gnostička tradicija i božanska majka
Elejn Pejgels
Elejn Pejgels je istaknuta ličnost u teološkim krugovima i autor bestselera. Profesor je religije na Univerzitetu Prinston, a takođe su joj pripale i Rokfeler, Gugenhajm i Makartur stipendije u tri uzastopne godine. Kao mladi istraživač na Barnard koledžu, zauvek je izmenila istorijsko lice hrišćanske religije, raspršivši mit o ranoj hrišćanskoj crkvi kao jedinstvenom pokretu. Otkrića do kojih je došla objavljena su u bestseleru Gnostička jevanđelja, analizi pedeset i dva rana hrišćanska rukopisa poznata pod zajedničkim nazivom kao Biblioteka Nag Hamadi, koja prikazuju pluralističku prirodu rane Crkve i ulogu žena u hrišćanskom pokretu koji se razvijao (pogledati poglavlje 3). Gnostička jevanđelja, iz kojih je preuzet odlomak koji sledi, dobitnik su Nacionalne nagrade udruženja književnih kritičara i Nacionalne nagrade za književnost, a takođe su izabrana od strane Moderne biblioteke za jedno od sto najboljih dela 20. veka. Pejgelsova je takođe i autor bestselera S one strane vere: tajno Jevanđelje po Tomi. Jedna grupa gnostičkih izvora tvrdi da je primila tajno učenje od Isusa, kroz Jakova i kroz Mariju Magdalenu. Pripadnici ove grupe molili su se i božanskom Ocu i božanskoj Majci: „Od Tebe, Oče, i kroz Tebe, Majko, dva besmrtna imena, Roditelji božanskog bića, i ti koji na nebu živiš, i predstavljaš ljudski rod, a moćnog si imena...“ Pošto se u Knjizi postanja dalje kazuje kako je čovečanstvo stvoreno u obličju „muškarca i žene“ (1:27), neki su zaključili da Bog, po čijem smo liku i mi sačinjeni, mora takođe biti i muško i žensko – i Otac i Majka. Na koji način ovi tekstovi daju sliku božanske Majke? Ne nailazim na jednostavan odgovor, jer se tekstovi sami po sebi izuzetno razilaze. Ipak, mogli bismo dati prikaz tri najvažnije karakterizacije. Na prvom mestu, nekoliko grupa gnostika opisuju božansku Majku kao deo prvobitnog para. Valentin, učitelj i pesnik, polazi od premise da je Bog u biti neopisiv. Ali smatra da se božansko može zamisliti kao dvojnost; ono se, u jednom svome delu, sastoji od Neopisivog, Dubine, Prvobitnog Oca; dok drugi čine Milost, Ti-

Sveti ženski princip

89

šina, Utroba, i „Majka svih postojećih“. Valentin smatra da je Tišina prikladan sastavni deo Oca, određujući prvi deo kao ženski, a drugi kao muški, usled gramatičkog roda grčkih reči. On dalje govori o tome kako Tišina, poput utrobe, prima seme Neopisivog izvora; iz ovoga ona rađa sve emanacije božanskog bića, raspoređenih u skladne parove muških i ženskih energija. Sledbenici Valentinovi molili su joj se za zaštitu kao Majci, i kao „mističnoj, večnoj Tišini“. Primera radi, čarobnjak Markus obraća joj se kao Milosti (u grčkom, ženski rod glasi charis): „Neka te Ona koja je ispred svega postojećeg, nepojmljiva i neopisiva Milost, ispuni i u tebi uveća njeno lično znanje“. U svom tajnom slavljenju mise, Markus uči da vino simbilozira njenu krv. I dok se prinosi pehar sa vinom, on se moli da „Milost poteče“ kroz sve one koji ga okuse. Prorok i vizionar, Markus se nazivao „utrobom i primaocem Tišine“ (kao što je ona primila Oca). U proviđenjima koje je doživeo, kako kaže, božansko biće javljalo se u ženskom obličju. Još jedan gnostički zapis, poznat pod nazivom Velika objava, koji Ipolit citira u svome delu Pobijanje sve jeresi, objašnjava poreklo univerzuma na sledeći način: Iz moći Tišine pojavi se „velika sila, Um univerzuma, koji upravlja svim stvarima, i muško je... drugo...velika Inteligencija... je žensko koje stvara sve“. Na osnovu roda grčkih reči za „um“ (nous – muški rod), i „inteligencija“ (epinoia­ ženski rod), autor objašnjava da je otkriveno da ove sile, udružene u jednu celinu „čine dvojnost... ovo su Um i Inteligencija, i oni se mogu jedno od drugog razdvojiti, pa ipak su jedno, koje nalazimo u stanju dvojnosti“. To znači, kako gnostički učitelj objašnjava, da
U svakome postoji [božanska snaga] u prikrivenom stanju...Ovo je snaga podeljena na gornji i donji deo; ona se sama stvara, samu sebe pokreće na rast, samu sebe traži, samu sebe pronalazi, sama je sebi majka, sama je sebi otac, sama je sebi sestra, sama je sebi supružnik, sama je sebi kći, sama je sebi sin – majka, otac, zajednica, izvor svega što postoji.

Kako su gnostici nameravali da njihovo značenje bude protumačeno? Različiti učitelji nisu se složili po tom pitanju. Neki su insistirali na tome da božansko treba smatrati muško-ženskim – „velikom muško – ženskom silom“. Drugi su tvrdili da na ove termine treba gledati kao na metafore, jer, u stvarnosti, božansko nije „niti muško niti žensko“. Treća grupa tvrdila je da se o prvobitnom Izvoru može govoriti i kao o muškom i kao o ženskom, u zavisnosti od toga koji aspekt želi da se naglasi. Zagovarači ovih različitih viđenja složili su se u tome da božansko treba shvatiti kao harmoničan, dinamičan odnos suprotnosti – koncept koji bi mogao biti srodan istočnjačkom shvatanju jina i janga, ali koji ostaje nepoznanica za pravoverni judaizam i hrišćanstvo... Ako neki gnostički izvori smatraju da Duh čini materinski elemenat Trojstva, Je­ vanđelje po Filipu iznosi jednako radikalnu tvrdnju o doktrini koja će se kasnije razviti kao rođenje od device. Ovde, iznova, Duh jeste i Majka i Devica – pandan i supruga Nebeskog Oca: „Valja reći tajnu. Otac Svih sjedinio se sa devicom koja je došla odozgo“ – to jest, sa Svetim duhom koji se spustio na zemlju. Ali zbog toga što ovaj proces treba shvatiti simbolično, a ne bukvalno, Duh je ostao devica. Autor dalje objašnjava da je „Adam potekao od dve device, od Duha i od devičanske zemlje“, tako da je „Hrista rodila devica“ (odnosno Duh). Ali autor ismeva one hrišćane koji sve shvataju doslovno, i

90

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

koji pogrešno rođenje od device pripisuju Mariji, Isusovoj majci, koja kao da je začela bez Josifa: „Oni ne znaju šta govore. Kada je još žena začela sa ženom?“ Umesto toga, tvrdi on, rođenje od device odnosi se na to misteriozno jedinstvo dvaju božanskih sila, Oca Svih i Svetog Duha. Pored večne, mistične Tišine i Svetog duha, određeni gnostici daju treće viđenje božanske Majke: kao Mudrosti. Ovde grčki oblik za „mud rost“ u ženskom rodu, sophia, jeste prevod hebrejskog oblika ženskog roda, hokhmak. Rani tumači razmatrali su značenje pojedinih delova iz Biblije – na primer, izreku iz Poslovica da „Mudrošću je Gospod zemlju osnovao“. Može li Mudrost biti ženska sila u kojoj je božansko stvaranje „začeto“? Prema jednom učitelju, činjenica da u engleskom jeziku isti oblik reči označava i začeće i razumevanje9 – fizičko i intelektualno – nagoveštava ovu mogućnost: „Misao [ennoia] je ženskog roda, jer... [to] je moć začeća/razumevanja“.

Bog-muškarac i boginja
Intervju sa Timotijem Frikom
U ovom intervjuu, Timoti Frik uvodi jedan deo argumenata iznetih u delu Isus i izgublje­ na boginja, čiji odlomci upravo slede. Frik, zajedno sa svojim saradnikom i stalnim koaut orom Piterom Gandijem, predstavlja ključnog tvorca tvrdnje koja glasi da je sistem verovanja izvornih hrišćana bio potpuno srušen, kada je Rimsko carstvo ustanovilo hrišćanstvo kao zvaničnu veru. Verovanja ranohrišćanskog pokreta u gnostičko iskustvo mističnog prosvetljenja i mističnu zajednicu boga muškarca (Isusa) i boginje (Marije Magdalene) predstavljala su takvu pretnju učenju Rimske crkve, da su morala biti brutalno ugušena. Boginja, kao i gnostička tradicija, izbrisana je tada iz hrišćanskih dokumenata, verovanja i verskih obreda. Za prvobitne hrišćane, kako to Tibing objašnjava Sofi u Da Vinčijevom kodu, vezano za napore Sionskog priorata da održi u životu tradiciju Boginje, Marija Magdalena predstavlja „Boginju, Sveti gral, Ružu i Božansku majku“. Timoti Frik je diplomirao filozofiju. Piter Gandi je magistrirao na temu klasičnih civilizacija, pri čemu njegovu usku stručnost čine drevne religije paganskih misterija. Koautori su dela Isus i izgubljena boginja: tajna učenja prvobitnih hrišćana, kao i knjige Isu­ sove misterije: da li je „pravi Isus“ paganski bog? kao i više od dvadeset drugih knjiga. Kakav je bio značaj obožavanja boginje u paganskim kulturama? Naporedo sa mitom o bogu – muškacu, paganske misterije prenose i alegorijski mit o izgubljenoj i ponovo pronađenoj boginji, koji predstavlja alegoriju za pad i iskupljenje duše. Najpoznatija paganska verzija ovog mita jeste priča o Demetri i Persefoni. Prvi hrišćani preradili su je u svoj mit o Sofiji – hrišćanskoj boginji čije ime znači „mudrost“. Šta je izrazito „žensko“ u vezi sa Sofijom? Boginja predstavlja Sve, univerzum, sve što osećamo, sve što zamišljamo – tok prikaza, oblika, iskustava. Bog – muški arhetip – predstavlja Jedno, misteriozni izvor sve
9

Eng. conceive – začeti, razumeti (prim. prev.).

Sveti ženski princip

91

svesti koja poima i biva svedok toka prikaza koje nazivamo životom. (Život, ili Zoe, još jedno je od imena hrišćanske boginje). Sofiju su već poštovali jevrejski i paganski mistici još i pre nastanka hrišćanstva. Ali boginja nije uvek prikazivana u samo jednom svetlu. Hrišćanska mitologija duboka je i višeslojna. Ova povezanost ispoljava se na mnoštvo načina i mnoštvu nivoa. Od stvaranja nečega ni iz čega, na kraju prerasta u vezu između Isusa i dve Marije, koje predstavljaju dva aspekta boginje – devičansku Majku i posrnulu i izbavljenu bludnicu. Opet ponavljam, ovo su prikazi preuzeti iz drevne paganske mitologije. Kako se Eva uklapa u tradiciju „izgubljene boginje“ Ona predstavlja polovinu (a ne rebro, što je česta greška u prevodu) Adama (čije ime znači „ljudski“). U mitu o njoj ogledaju se paganski mitovi o padu duše u ovaploćenje, koje mit o Isusu pokušava da ispravi. Da li se iza svetog ženskog principa krije filozofski koncept? Za narode starog veka muški princip predstavljao je nedeljivu svest. Ženski princip se ogledao u mnoštvu prikaza, iskustava, onoga čemu smo bili svedoci. Dvojnost je činila osnovu života. Bez nje, ništa nije postojalo. Mudrost je stanje duše (ženski princip), kada je dovoljno čista da prepozna svoju pravu prirodu, da bude Jedna Svest u svemu, koju je za Pavla i njegovu družinu simbolizovao Hrist ili „Kralj“.

Sofijino putovanje
Vekovima stara paganska boginja izgubljena u savremenom hrišćanskom svetu
Timoti Frik i Piter Gandi
U ovom odlomku iz Frikovog i Gandijevog dela Isus i izgubljena boginja, autori prate tradiciju boginje sve do grčkih mitova i jevrejskih izvora. Prikaz svoje boginje oni grade na citatima iz Starog zaveta, grčkim mitovima i paganskim predanjima koji obuhvataju sve od Helene Trojanske preko Platonovog viđenja Psihe kao žene, do Eleuzinskih misterija koje su redovno oživljavale mit o Demetri i Persefoni. Na samom kraju, oni nalaze ime boginje čak i u legendi o uspavanoj lepotici.

Hrišćanska boginja
Mit o bogu-muškarcu Isusu pravilno se može razumeti jedino naporedo sa mitom o boginji Sofiji. Nakon toliko vekova hrišćanstva kojim su dominirali muškarci, istovremeno je i šokantno i ohrabrujuće saznanje da se boginja nalazi u samom njegovom srcu. Ona je,

92

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

poput njenog sina/brata/ljubavnika Isusa, složena figura sačinjena kako iz paganskih, tako iz jevrejskih izvora. Sofija, čije ime znači „mudrost“, vekovima je bila boginja paganskih filozofa. Zapravo, reč „filozof“, koju je prvi upotrebio Pitagora, znači „onaj koji voli mudrost“. Iako su danas često prikazani kao suvi učenjaci, ovi izvanredni intelektualci zapravo su bili mistici posvećeni boginji. Parmenida se, primera radi, često sećamo kao utemeljivača zapadne logike, iako je njegovo remek delo vizionarska pesma u kojoj on silazi u podzemni svet kako bi dobio uputstva od boginje. Sofija je takođe bila značajna mitska figura i kada su u pitanju jevrejski gnostici, kao što je Filo [jevrejsko-helenski filozof, koji je živeo u Aleksadriji, 25. god. pre n.e.-50. god. n.e.]. Iako su je kasnije jevrejski književnici odbacili, tradicija jevrejske boginje oduvek je postojala. U jednom periodu Izraelci su obožavali boginju Ašeru, kao pratilju boga Jehove. U 5. veku pre n. e. bila je poznata kao Anat Jahu. U tekstovima napisanim u periodu između 5. i 4. veka pre n.e., kao što su Poslovice, Solomonova Sofija i Sofija Isusa sina Siraha, ona postaje božija družbenica i kostvoritelj Sofija.

Poreklo hrišćanske boginje
Kao što je slučaj sa ukupnom hrišćanskom mitologijom, mit o izgubljenoj boginji jeste sinteza već postojećih jevrejskih i paganskih mitova. Hajde da pregledamo neke od ovih izvora.

Jevrejski izvori
Egzegeza o duši [jedno od najintrigantnijih izgubljenih jevanđelja pronađenih među knjigama Biblioteke Nag Hamadi] skreće pažnju na neke od jevrejskih mitoloških motiva, koje razvija u mitu o Sofiji. Citira Jeremiju, u kome bog pominje Izrael, kao izgubljenu boginju:
Ali ti si sa mnogim milosnicima blud provodila; i ti da se vratiš! Oči svoje k visinama podigni i gledaj! Gde li nisi blud ti provodila!U tebe je čelo bludne žene, te ne dođe stid na tebe. A sad meni ti da vičeš: Oče moj, ti si bio vođ mladosti moje!

Takođe, u Jezekilju, bog proglašava:
Sagradila si sebi kuće bludničke na svakom trgu, obeščastila si svoju lepotu, i prodavala se svakom prolazniku, i umožila si blud svoj. Provodila si blud s Egipćanima, susedima svojim snažna tela.

Egzegeza o duši dešifruje alegorijska značenja ovog teksta:
Šta izraz „Egipćani, snažna tela“ označava, ako ne svet tela i carstvo čula i ovozemaljskih dela, kojima je psiha zagađena?

Sveti ženski princip

93

Egzegeza o duši takođe ukazuje na povezanost po pitanju dubljeg značenja između mita o Sofiji i mita o Postanju. U Knjizi postanja, Adam predstavlja Svest, a Eva predstavlja psihu. U početku bejaše samo prvobitno ljudsko biće, Adam, od koga bog odvoji „jednu polovinu“ i stvori Evu (ne „rebro“, kako se govori u tradicionalnim prevodima!“). Ovo predstavlja projekciju psihe proizišlu iz Svesti. One su u biti jedno, ali se javljaju kao suprotnosti. Psiha (Eva) upoznaje Svest (Adama) sa telom. Ovo je simbolično predstavljeno u vidu Pada iz raja. Mistični brak ispravlja prvobitno razdvajanje Adama i Eve, Svesti i Psihe. Egzegeza o duši navodi Pavlovo učenje „Postaće jedno telo“, i komentariše:
Prvobitno su bili spojeni jedno s drugim dok su bili sa Ocem, pre nego je žena na stranputicu navela muškarca, koji joj je brat. Ovaj brak ponovo ih je spoio, i psiha je spojena sa svojim pravim ljubav nikom.

U drugom jevreskom tekstu, Poslovicama, dva osnovna stanja Psihe predstavljena su kroz gospođu Mudrost i gospođu Ludost. Prema Filu, gospođa Ludost je poput bludnice koja one što je slušaju vodi do pakla. Gospođa Mudrost je, sa druge strane, upoređena sa pozivom na venčanje i vernom ženom – slikama koje aludiraju na motiv mističnog braka.

Mit o Heleni
Kao i u slučaju priče o Isusu, najznačajniji izvor za mit o hrišćanskoj boginji je paganska mitologija. Egzegeza o duši poredi hrišćanski mit o Sofiji sa Homerovim prvim pričama, Ilijadom i Odisejom, u kojima je Helena oteta i mora biti spašena. Prema Pitagorejcima, Helena je simbol psihe i njena otmica predstavlja pad psihe u otelovljenje... Mit o Heleni bio je od važnosti za prve hrišćane...Namerno oponašajući mit o Isusu i boginji, veliki majstori među gnosticima poistovećivali su se sa ulogom spasitelja koji je došao da otkrije gnozis svojim izgubljenim sledbenicima, čiji je simbol Helena/Sofija.

Platonov Fedon
U svome delu Fedon Platon nam daje prikaz pada i iskupljenja Psihe, kojim su se nesumnjivo poslužili prvi hrišćani kada su stvarali sopstvenu verziju mita o izgubljenoj boginji:
Psihu telo odvlači u sferu promenljivog, gde ona zbunjeno luta. Svet se okreće oko nje, a ona je poput pijanca pod njegovim uticajem. Ali pošto se povratila, ona razmišlja. A zatim prelazi u carstvo čistoće, večnosti, besmrtnosti i nepromenjivosti, koje su joj bliske. Kada je svoja i ništa joj ne smeta ili je sprečava, ona je uvek sa njima. Kada odstupi od svog pogrešnog puta i poveže se sa nepromenjivim, i sama je nepromenjiva. Ovakvo stanje Psihe naziva se Sofija.

Mit o Afroditi
Paganski mit o boginji Afroditi priča u osnovi istu priču kao i kasniji hrišćanski mit o izgubljenoj boginji. Kao i Sofija, Afrodita ima bezgrešnu i posrnulu prirodu. Plotin [egipatsko-rimski filozof iz 3. veka n.e.] objašnjava da je u suštini ona „Afrodita sa neba“,

94

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

ali „ovde se pretvorila u bludnicu“. On piše da „Zevs predstavlja svest, a njegova ćerka Afrodita koja je iz njega proizašla, jeste Psiha“, komentarišući kako je
u prirodi Psihe da voli Boga i čezne da sa njim bude jedno u plemenitoj ljubavi kćeri prema plemenitom Ocu. Ali rođena kao ljudsko biće, i primamljena čarima ove sfere, nalazi drugog ljubavnika, smrtnika, napušta svog oca i doživljava pad. Ali jednog dana, zamrzevši svoju sramotu, ostavlja zemaljska zla, još jednom se obraća svome Ocu i nalazi mir. Istinsko dobro Psihe leži u njenoj odanosti Svesti, sa kojom je u rodu. Za nju zlo počiva u strancima koji je često posećuju. Ali pretpostavimo da je Psiha dosegla najviše, ili još pre da joj je ono otkrilo svoje prisustvo. I dok je tog prisustva, sve različitosti blede. To je poput stapanja ljubavnika i njegove voljene. Kada jednom dosegne ovo, ne bi se menjala ni za šta u čitavom univerzumu.

Mit o Demetri i Persefoni
Najuticajniji od svih mitova o boginji u njena dva vida je mit o Demetri i Persefoni, o kome se govori u Eleuzinskim misterijama. Paganski gnostik Salustije [živeo je oko 360. godine n.e., bio savetnik rimskom caru Julijanu i težio ka oživljavanju paganskog] govori nam da je ovaj mit alegorija poniranja psihe u otelovljenje. Olimpiodorus objašnjava da „Psiha silazi kako je to učinila i Persefona“. Lucije Apulej govori o „mračnim obredima poniranja“, i „svetlim obredima uzdizanja“ Persefone, pišući o sopstvenoj inicijaciji:
Približio sam rubu smrti, i stupio na prag Persefonin, i ponesen kroz sve elemente, vratio sam se iznova u svoje stanje bezgrešnosti.

Hrišćanski pisac Ipolit opisuje učenja o poniranju i uzdizanju Psihe kao misteriju otkrivenu onima koji su „posvećeni najvišem stepenu Eleuzinskog obreda“ i iznosi da su pripadnici Nasenske škole [gnostičke sekte iz perioda vladavine Hadriana (110-140. godine n.e.) koja je verovala u božansku prirodu zmije i upražnjavala misteriozne obrede posvećene Velikoj Majci] hrišćanskog gnosticizma razvili svoja učenja upravo iz ovog izvora. Platon nam govori da ime „Persefona“ potiče od oblika sophe i znači „mudra“, tako da je izvedena od istog korena kao i reč „Sofija“. Persefona, poznata kao Kore, u značenju „kći“ ili „devojčica“, predstavlja posrnulu psihu. U hišćanskim Delima Tominim, psiha nosi ime Kore. Demetra znači „Majka“. Ona je Nebeska kraljica koja predstavlja čistu psihu. U mitu, Demetrinu kći Persefonu oteo je Had, bog podzemnog sveta. Ovo predstavlja pad u otelovljenje. Pre nego bi prošli inicijaciju, svi koji bi pristupali Eleuzinskim misterijama morali su da oponašaju tugu koju su Demetra i Persefona osetile nakon što su ih razdvojili. Ovo predstavlja iskustvo poznato kao metanoia koje proizilazi iz tuge zbog razdvajanja od svoje najdublje prirode i iz stanja izgubljenosti u svetu. Hermes odlazi u podzemni svet kako bi oslobodio Persefonu i vratio je njenoj majci Demetri. Ovo predstavlja izbavljanje psihe od poistovećivanja sa obodom kruga sopstvenog bića i ponovno spajanje sa njenom istinskom prirodom smeštenom u centru.

Sveti ženski princip

95

Ipak, Had je u tajnosti Persefoni dao da pojede seme nara, tako da je zbog toga što je pojela ovo seme, morala da se vraća u podzemni svet i tu provodi trećinu svake godine. Seme nara predstavlja seme budućih života koje stvaramo u ovom životu, koji nas vraćaju u ljudsko otelovljenje kako bismo nastavili putovanje buđenja. Ovo predstavlja ono što su drevni narodi nazivali „sudbinom“, koja se u modernom žargonu spiritualnih krugova naziva „karmom“. Motiv vraćanja u podzemni svet na „trećinu svake godine“ aluzija je na trostruku prirodu Bića: Svest, psiha, telo. Trećina našeg identiteta – telo – nalazi se u podzemnom svetu. Figure Demetre i Persefone Grci su razvili iz drevne egipatske mitologije. Porfirije [paganski mislilac, 232-303. god. n.e.] nam govori da je egipatska boginja Izida ekvivalent i Demetre i Persefone. U egipatskoj mitologiji, viši i niži vidovi boginje predstavljeni su u liku Izide i njene sestre Neftis, supruge zlog boga Seta, koji je, kao i Had, bio oličenje materijalnog sveta. Ovi egipatski mitovi bili su glavni izvor onoga što će postati hrišćanski mit o izgubljenoj i ponovo pronađenoj boginji. Iako je ova dugoprisutna priča potpuno izbačena iz hrišćanstva, odžala se u bajkama kakva je Uspavana lepotica. Kao što joj ime govori, Uspavana lepotica jeste prikaz psihe koja je usnula u svetu. Priča je prikazuje kao princezu koja je zbog kletve zauvek usnula, zarobljena u mračnom zamku okruženom dubokom neprohodnom šumom, ali koju na kraju spašava njen ljubavnik, junak princ.

Boginja u jevanđeljima
U hrišćanskom mitu o Sofiji, boginja, koja predstavlja psihu, jeste centralna figura, dok je njen brat-ljubavnik, koji predstavlja Svest, samo sporedna ličnost. U mitu o Isusu, ovo je upravo obrnuto. Bog-muškarac je centralna ličnost. Ipak, mit o izgubljenoj boginji daje važno podznačenje priči o Isusu, koje bi bilo očigledno pripadnicima hrišćanstva koji su poznavali obe alegorije. Mit o Sofiji razjašnjava Isusov mitski zadatak – on dolazi kako bi izbavio svoju sestru-ljubavnicu Sofiju, psihu izgubljenu prilikom poistovećivanja sa telom. „Hrist je došao radi nje“, iznosi se u Trodelnom traktatu [još jednom od Gnostičkih jevanđelja iz Nag Hamadija].

Devica i bludnica
U jevanđeljima Devica Marija i Marija Magdalena predstavljaju uzvišeniju Sofiju i posrnulu Sofiju. Nazivaju ih istim imenom kako bi naglasili činjenicu da u mitološkom pogledu one predstavljaju dva vida iste ličnosti. Kao i u mitu o Sofiji, prva Marija je devica, kao i Sofija kada je živela uz svoga Oca, a druga je bludnica koju iskupljuje njen ljubavnik Isus, kao Sofija kada je bila izgubljena u svetu. Na boginju kao na majku i bludnicu aludira se u genealogiji koja je za Isusa stvorena u Jevanđelju po Mateju. Kako bismo očekivali, ova genealogija prati mušku liniju, ali odstupa od ovog modela kako bi posebno pomenula četiri poznate jevrejske „posrnule žene“. Tamara je bila prostitutka iz hrama. Rut je učestvovala u bestidnom seksualnom iskorišćavanju. Bitsava je počinila preljubu sa kraljem Davidom. Rava je bila gospodarica javne kuće. U Knjizi izlaska koja predstavlja alegoriju, kada Isus / Jošua stiže u

96

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Da li su rani gnostički hrišćani upražnjavali obrede svetog seksa? Većina naših stručnjaka nalazi veoma malo dokaza kada se radi o ovome. Kako bilo, Frik i Gandi se kratko osvrću na to, napominjući da su „gnostici namerno kršili društvene norme kako bi se oslobodili svoje društvene persone i postali svesni svog istinskog spiritualnog identiteta. Neki su, kao na primer pripadnici Kainita, ovo činili kroz asketsku apstinenciju. Drugi, pripadnici Karpokratove škole, činili su to kroz sladostrasna zadovoljenja...“ Čini se da je Karpokrat, aleksandrijski platonski gnostik, osnivač sekte gnostičkih hrišćana u ranom 2. veku n.e. – grupe koju Frik i Gandi opisuju kao radikalne komuniste koji su prezirali materijalnu imovinu – učio svoje sledbenike da „uživaju u životu, uključujući i zadovoljstva seksa, koja toliko često osuđuju oni koji su se držali doslovnog tumačenja verskih tekstova... Ovi gnostici u seksualnosti su videli slavljenje zajednice boga i boginje, iz koje potiče čitav život. Govori se da su povremeno praktikovali sakramentalno obnaživanje u crkvi, pa čak i ritualno seksualno opštenje“. Obećanu zemlju on izbavlja bludnicu Ravu, koja simbolizuje psihu, iz opasanog grada Jerihona, koji simboliše telo. Određeno imenujući Ravu kao pretkinju Isusa Hrista Jevanđelje po Mateju ukazuje na mitološko podudaranje između ove priče i priče iz jevanđelja po kojoj Isus izbavlja bludnicu Mariju Magdalenu. Marija Magdalena, kao žena koja predstavlja Isusovu sestru-ljubavnicu Sofiju, jeste „voljeni učenik“ koga dosledno prikazuju hrišćanski tekstovi kao nekoga ko je sa Hristom imao veoma blizak odnos. Jevanđelje po voljenom učeniku (takođe poznato i kao Jevanđelje po Jovanu) [još jedno gnostičko delo] prikazuje Isusa i Mariju kao toliko bliske, da mu za vreme Tajne večere, ona leži u krilu. Jevanđelje po Filipu govori kako ju je Isus „voleo više od ostalih učenika i često ju je ljubio u usta“. U Jevanđelju po Luki Marija svojom kosom briše Isusova stopala. Prema jevrejskom zakonu, samo je muž mogao videti ženinu kosu raspuštenu, a ako bi žena raspustila kosu pred drugim muškarcem, ovo se smatralo neprikladnim i moglo je postati osnov za zakonski razvod. Ovaj događaj bi, u tom slučaju, mogao biti sagledan kao prikaz Isusa i Marije ili kao muža i žene, ili kao sladostrasnih ljubavnika koji su slabo marili za moralnu uglađenost.

Slike probuđene psihe
Žene igraju istaknutu ulogu u svim delovima priče o Isusu, naročito u Jevanđelju po voljenom učeniku, a sve one predstavljaju Sofiju u različitim stanjima njenog buđenja. Egzegeza o duši prikazuje Sofiju u stanju najvećeg očaja, kao jalovu staricu. U ovakvom stanju ona doživljava ono što se naziva metanoia i obraća se Ocu da je izbavi. U priči o Isusu, ovaj Sofijin aspekt predstavljen je u vidu Elizabete, majke Jovana Krstitelja. Ona se javlja zajedno sa ličnošću Device Marije. Marija je mlada i još uvek neoplođena. Elizabeta je stara i jalova. U ovakvom stanju, poput Sofije, ona se obraća Ocu za pomoć, predstavljajući jalovu psihu u kojoj se rađa potreba da zatraži pomoć. Odgovor je u Jovanu Krstitelju, koji predstavlja psihičku inicijaciju pročišćenja kroz krštenje vodom, što predstavlja početak gnostičkog puta samospoznavanja.

Sveti ženski princip

97

Kroz izvršavanje svog zadatka, Isus se sreće sa različitim ženama koje predstavljaju Sofiju i simbolišu stupnjeve napredovanja u buđenju psihe. Jednom prilikom Isus spašava neku preljubnicu od kamenovanja do smrti, ističući da niko od onih koji su je optužili ni sam nije bezgrešan. Ovo je aluzija na posrnulu Sofiju koju zloupotrebljavaju oni koji se upuštaju u preljubu sa njom. Žena u ovoj priči jeste bespomoćna žrtva, koja na sopstveno iznenađenje biva spašena. Ovo predstavlja ranu fazu buđenja, u kojoj otelotvorena psiha dobija pomoć koju nije tražila od samog Bića, koju ona doživljava kao „milost“. Jednom kasnijom prilikom, Isus sreće Samarjanku preljubnicu, koja predstavlja posrnulu Sofiju. Isus joj otkriva da je on Hrist i nudi joj „vodu života“. Ova priča vodi odnos između Sofije, koja predstavlja psihu, i Isusa, koji predstavlja Svest, korak dalje. Ovde Isus otvoreno nudi učenje koje vodi gnozisu, predstavljenom u vidu vode večnog života, i otkriva da je on Hrist. To predstavlja stanje u kome sledbenici naziru svoju istinsku prirodu po prvi put, i shvataju mogućnost saznanja. Ovaj prizor odigrava se kraj Jakovljevog studenca, stvorenog tako da bi podstakao aluziju na mit o Sofiji. U jevrejskoj mitologiji, Rebeka, majka Jakovljeva, izvlači vodu iz ovog studenca, što, kako nam Filo govori, simboliše primanje Sofijine mudrosti. U narednoj epizodi, srećemo se sa dve važne figure Sofije, Martom i njenom sestrom Marijom. Njihov brat Lazar je preminuo, ali njih dve veruju da bi ga Isus spasio, samo da je bio prisutan. Dirnut njihovom verom, Isus odlazi u pećinu u kojoj je Lazar pokopan i čudom ga diže iz mrtvih. U ovoj izuzetnoj pričici Lazar predstavlja fizičko [tj. materijalno, telesno] stanje spiritualne smrti u podzemnom svetu. U život ga vraća moć Hristova, koji predstavlja Svest, kroz veru Martinu i Marijinu, koje predstavljaju psihič­ ku i duševnu fazu buđenja... Još jedna značajna epizoda odigrava se prilikom Isusove posete Lazarevoj, Martinoj i Marijinoj kući. Marta i dalje poslužuje, dok Lazar, probuđen iz mrtvih, sedi za stolom. U međuvremenu, Marija uzima veoma skupoceno milo i pomazuje Isusa, tako ga zvanično čineći „Pomazanim“ ili Hristom/Kraljem. Ovi događaji prikazuju stadijum u kome sledbenici nisu više duhovno mrtvi u telesnom stanju, što je predstavljeno kroz vaskrslog Lazara koji jede za stolom. Oni su uključeni u psihički proces buđenja, prikazan kroz Martu koja poslužuje, i dovoljno su uznapredovali do duševnog nivoa buđenja, da bi jasno prepoznali svoj pravi identitet kao Svest, predstavljenu kroz Marijino pomazanje Isusa kao Hrista/Kralja. Isus je prikazan kao onaj koji je iz „Marije koja se zove Magdalena“ isterao „sedam demona“. Broj sedam je značajan. U gnostičkom mitskom prikazu, kosmos ima sedam nivoa, koje čine sunce, mesec i pet vidljivih planeta. Oni su nekada zamišljani kao sedam demonskih sila koje mogu da nas zarobe u materijalnom. Iznad njih nalazi se og­ doad ili „osmi“, predstavljen u vidu zvezdanog neba, koje je mitološki dom boginje. Gnostičko putovanje u vidu buđenja iz otelovljenja ponekad se shvata kao savlađivanje merdevina sa sedam nivoa kako bi se dosegnuo ogdoad. To što je Marija oslobođena sedam demona, predstavlja pomoć koju joj je Isus pružio u savlađivanju ovih sedam stepenika koji vode do neba. Vrhunac priče o Isusu čini Marija Magdalena, koja pronalazi praznu Isusovu grobnicu i kojoj se vaskrsli Hrist prvoj ukazuje. Ovo predstavlja završetak procesa inicijacije. Za gnostike telo je „grobnica“ u kojoj postojimo kao duhovno mrtvi. Marijino pronala-

98

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

ženje prazne grobnice predstavlja razumevanje da ono što nas čini nije fizičko telo. Njen susret sa vaskrslim Hristom predstavlja shvatanje da naša suštinska priroda jeste Svest o Bogu. Nakon ovoga Marija predstavlja mudru psihu, koja istinski zavređuje da nosi ime „Sofija“. Kako se iznosi u Razgovoru sa spasiteljem, Marija je sada „žena koja u potpunosti razume“. U Jevanđelju po Mariji vaskrsli Isus Mariji otkriva Unutrašnje misterije hrišćanstva, koja ostalim učenicima otkriva ova tajna učenja. Oni zatim odlaze da propovedaju „jevanđelje po Mariji“. Uprkos mizoginiji onih koji su doslovno tumačili hrišćanske svete spise, tradicija Marije Magdalene kao apostola apostolarum, „apostola nad apostolima“, održala se kao katolička doktrina sve do danas.

Motivi mističnog braka
Prema hrišćanskim gnosticima, postoji mnoštvo aluzija na mistični brak u priči o Isusu. Najznačajnija je obred Euharistije (pričesti), koji se zasniva na drevnim ritualima mističnog braka u Paganskim misterijama. U Eleuzinskim misterijama, boginju Demetru predstavljao je hleb, a boga-muškarca Dionisa vino. Prvi hrišćani su, na sličan način, hleb dovodili u vezu sa Marijom, a vino sa Isusom, koji se u Jevanđelju po Jovanu naziva „pravim vinom“. Epifan, jedan od doslovnih tumača, sa užasom beleži da su članovi Koliridijske škole hrišćanstva slavili Euharistiju u ime „Marije kraljice nebeske“, zabeleživši:
Oni ukrašavaju stolicu ili četvrtasti tron, preko njega prebacuju plašt, i u određenom svečanom trenutku, na njega spuštaju hleb i nude ga u Marijino ime; i svi uzimaju komad ovog hleba.

Činom u kome se svečano jede hleb i pije vino, bog-muškarac i boginja, koji predstavljaju Svest i psihu, sjedinjuju se u mističnom braku. Od očiglednog je značaja to što Isus na Tajnoj večeri održava proslavu u čast svete pričesti, dok mu „voljeni učenik“ Marija Magdalena prisno leži u krilu. Nešto ranije, Isus čudesno pretvara vodu u vino, za vreme ceremonije venčanja u Kani, što prema hrišćanskim gnosticima predstavlja mistični brak. Voda koja se pretvara u vino jeste drevni simbol koji predstavlja ekstatičko opijanje duhovnog preobraženja. Tvorci priče o Isusu pozajmili su ovaj motiv iz paganske mitologije, po kojoj bogmučkarac Dionis pretvara vodu u vino na svom venčanju sa Arijad nom. U hrišćanskoj verziji ove priče, Isus nije prikazan kao mladoženja. Ipak, u Novom zavetu Isus sam sebe naziva „mladoženjom“, a tako ga često oslovljavaju i drugi... U jednoj intrigantnoj nekanonskoj hrišćanskoj priči, Isus Mariju Magdalenu odvodi na planinu, gde se jedna njegova polovina pretvara u ženu, sa kojom on vodi ljubav. Penjanje uz planinu drevna je slika penjanja duhovnim putem ka Nebu. Slika Isusa koji od svoje polovine stvara ženu aluzija je na mit iz Knjige postanja, u kome je Eva stvorena od Adamove polovine, što predstavlja Svest koja se materijalizuje u vidu psihe. U hrišćanskoj paraboli, Isus (Svest) pokazuje Mariji (posrnuloj psihi) magičnu ženu (višu psihu), koja jeste Marijina prvobitna priroda. Isus zatim sa tom ženom vodi ljubav, pred-

Sveti ženski princip

99

stavljajući doživljavanje snošaja u mističnom braku, u kome se Svest i psiha spajaju kako bi ostvarili suštinsko Jedinstvo.

Kratak pregled
„ Hrišćanski mit o izgubljenoj boginji može se pridružiti mitu o Isusu. Isus i boginja predstavljaju Svest i psihu, ili duh i dušu. Boginja je prikazana kao neko ko ima dve strane, koje označavaju čistu i otelotvorenu psihu. Na ove dve strane može se gledati kao na dva kraja poluprečnika kruga koji čini biće, pri čemu je jedan povezan sa Svešću u centru, a drugi sa telom na samom obodu kruga. „ o Sofiji pripoveda o padu psihe u otelovljenje i izbavljenju koje donosi njen ljuMit bavnik-brat, koji predstavlja Svest. Sofijin pad, pokajanje, izbavljenje i brak znače telesno, psihičko i duševno stanje svesnosti kroz koju učenik prolazi na svom putu spoznaje gnozisa. „ o Sofiji daje podznačenje priči o Isusu. Dve najznačajnije figure Sofije u jevanMit đeljima su dve Marije, Isusova majka-devica i njegova bludna ljubavnica, uzvišenija Sofija i posrnula Sofija...

Putir i oštrica
Arheologija, antropologija i sveti ženski princip
Den Berstin
U svom poznatom delu, Putir i oštrica: naša istorija, naša budućnost, Rajen Ajzler postavlja arheološke i istorijske temelje centralnoj ulozi boginje i ženskog principa u ranoj kulturi – ulozi koju su, kako ona tvrdi, kasnije crkvene vlasti marginalizovale, implicitno uspostavivši dominaciju, sistem u kome dominiraju muškarci i krutost. Ajzlerova je jedan od osnivača Centra za izučavanje partnerskih odnosa, koja zagovara način života zasnovan na „skladu sa prirodom, nenasilju, kao i polnoj, rasnoj i ekonomskoj jednakosti“. Njena knjiga pominje se na spisku literature koju je Den Braun koristio za Da Vinčijev kod i predstavlja izvor podataka za neke od rasprava u Da Vinčijevom kodu po pitanju simbola i prikaza kulture boginje kroz istoriju. „Postoji obilje dokaza da je spiritualnost, a naročito spiritualna vizija, karakteristična za mudre proroke, nekada dovođena u vezu sa ženom“, piše Ajzlerova. „Iz mesopotamijskih arheoloških zapisa saznajemo da je Ištar iz Vavilona... i dalje bila poznata kao Gospa vizije, Ona što upravlja proročištima, i Proročica. U Egiptu, gde postoji mnoštvo dokaza o snažnim kraljicama i ženama faraonima, zapisi pokazuju da je „slika kobre bila hijeroglifski znak za reč boginja i da je kobra bila poznata kao Oko, uzait, simbol mistične spoznaje i mudrosti...“ Okrećući se Grčkoj, Ajzlerova ističe da je „slavno proročko svetilište u Delfima podignuto na mestu na kome se prvobitno nalazilo svetilište posvećeno boginji. Pa i u doba stare Grčke, pošto je postalo svetilište boga Apolona, još uvek je progovaralo ustima žene“.

100

TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Arheološka svedočanstva iz mnogih zemalja istočnog Sredozemlja i Bliskog istoka, pominju sklonost da se pravda (zakon) i medicina (moći izlečenja) dovode u vezu sa ženom. Očigledno, egipatska boginja Izida dovođena je u vezu sa pomenutim osobinama. „Čak se i pisanje, za koje se dugo pretpostavljalo da datira iz perioda oko 3200. godine pre n.e. od Sumera, izgleda javilo mnogo ranije, i postoji mogućnost da je poteklo od žene. Na sumerskim pločama boginja Nidaba opisana je kao pisar sumerskog neba, kao i izumitelj glinenih ploča i veštine pisanja. U indijskoj mitologiji, boginji Sarasvati pripisuje se stvaranje prvobitnog alfabeta.“ Minojsko društvo ostavilo je umetničko i arheološko svedočanstvo koje pokazuje da se u središtu njegovog svakodnevnog života nalazilo obožavanje boginje. „Dokazi pokazuju da se na Kritu moć prvenstveno poistovećivala sa odgovornošću koju je nosilo materinstvo“, kaže Ajzlerova, tvrdeći da je minejski Krit nudio muško-ženski „partnerski model društva, u kome žene i osobine koje su sa njima dovođene u vezu nisu sistemaski obezvređivane“. Demokratija je sprovođena u praksu pre njenog uspona u Atini, umetnost je cvetala, preovladavao je mir, a kultura je ispoljavala ljubav za životom, koja je obuhvatala ono što Ajzlerova naziva „vezom zadovoljstva“ između muškaraca i žena. Prema Ajzlerovoj i još nekolicini istraživača, način odevanja i umetnost naglašavali su opuštenu i nesputanu seksualnost. Neki naučnici tvrde da je minojsko društvo bilo u tolikoj meri uspešno, umetnički bogato, imućno, i mirno jer su sklonosti ka agresiji muških članova društva uspešno kanalisane kroz sportove, ekstatični ples, muziku i seks, a ne kroz ratovanje. Dok su druga društva, koja su obožavala boginje, napuštala svoja ženska božanstva u korist muških bogova rata, Krit iz perioda od pre četiri hiljade godina i dalje se držao svoje tradicije obožavanje boginje. Možda baš zbog toga, kako to Ajzlerova govori „,na ostrvu Kritu gde je boginja i dalje bila vrhovno biće, nije bilo ni naznake ratovima. Ovde se privreda razvijala a umetnost cvetala“. Boginja se zadržala u središtu verskih i ritualnih obreda u okviru minojskog društva još stotinama godina, pre nego je boginja i ovde izgubljena, a figure muških bogova ostvarile prevlast. Proces pada boginje možda ima odjeka u priči o hrišćanskom iskustvu i načinu na koji se prema Mariji Magdaleni odnosila rana Crkva, pa čak i to kako se odnosi i danas. Langdon, Tibing i Sonijer su bez sumnje za petama jednom od najvećih zataškavanja u istoriji, napisanih muškom rukom. Odete li u Knosos, minojsku palatu na Kritu, čak i danas, freske u krečnjaku i dalje pričaju priču o boginji, njenim sveštenicama, i svetim, mističnim obredima – među kojima su i sveti obredi seksa. Ova, kao i mnoga druga arheološka otkrića pružaju nam mnoge smernice u razumevanju činjenice da je potraga za „svetim ženskim principom“ u kolektivnoj podsvesti zapadne misli ili judeo-hrišćanskog iskustva jedan intrigantan, produktivan i istorijski značajan napor.