You are on page 1of 347

M

A
K
R
O
E
K
O
N
O
M
I
J
A
Beograd, 2009.
Uni verzi tet Si ngi dunum
Dragia Velikovi
Slobodan Bara
D
r
a
g
i

a

V
e
l
i

k
o
v
i

S
l
o
b
o
d
a
n

B
a
r
a

MAKROEKONOMIJA
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Prof. dr Dragia Velikovi
Prof. dr Slobodan Bara
MAKROEKONOMIJA
Prvo izdanje
Beograd, 2009.
MAKROEKONOMIJA
Autori
Prof. dr Dragia Velikovi
Prof. dr Slobodan Bara
Recenzenti
Prof. dr Budimir Staki
Prof. dr Milorad Unkovi
Izdava
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Beograd, Danijelova 32
www.singidunum.ac.rs
Za izdavaa
Prof. dr Milovan Stanii
Tehnika obrada
Novak Njegu
Dizafn korica
Milan Nikoli
Godina izdanfa
2009.
Tira
900 primeraka
tampa:
Mladost Grup
Loznica
ISBN: 978-86-7912-208-7
III
PREDGOVOR
PREDGOVOR
Savremena drutva su suoena sa brojnim problemima. Mnogi od njih su egzi-
stencionalnog karaktera. Nezaposlenost naizmenino raste i opada a opti nivo
cena se (uglavnom) uveava razliitim intenzitetom. Ponekad su pororodice veoma
optereene problemima koje sobom nosi stalni i ubrzani rast opteg nivoa cena. Upo-
redo sa ovim problemima menja se i nivo privredne aktivnosti. Takva kretanja pogaaju
svakog pojedinca i drutvo u celini. Zadatak ekonomske teorije, pa i makroekonomije
kao njenog dela je da objasni uzroke i veze izmeu ovih pojava. To, drugim reima
kazano, znai da je makroekonomija usko povezana sa svakidanjim pojavama koje
optereuju ivot graana.
Od velike je vanosti poznavati mehanizme funkcionisanja privrede. Znati kako
privreda radi vano je jer se ta saznanja mogu upotrebiti u procesu reavanja
osno-vnih privrednih problema. ak i onda kada privreda pokazuje da je u vrlo
dobrom stanju, kada nema izraene nezaposlenosti ili inacije, vano je poznavati
pravce njenog kretanja makar se radilo i o optimalnoj putanji njenog rasta. I tada se
ta saznanja mogu upotrebiti kako bi se privreda, odnosno njeno funkcionisanje do-
datno unapredilo, prilagodilo globalnim kretanjima i usmerilo u eljenom pravcu.
Upoznavanje sa osnovnim principima funkcionisanja privrede kao celine podra-
zumeva, pre svega, upoznavanje sa privrednom strukturom i njenim osnovnim kara-
kteristikama. Zbog toga je ovim problemima posveeno drugo i tree poglavlje.
Privreda svakako ne radi sama od sebe i bez ikakvog posebnog cilja. Da bi funkcioni-
sala ona koristi resurse, koji su takoe elementi, sastvani deo privrednog sistema, a
funkcionie zato da bi ostvarila nekakav koristan rezultat. Ona ima krucijalni znaaj
za opstanak drutava jer obezbeuje zadovoljenje potreba. Zbog toga udbenik
sadri objanjenje osnovnih faktora proizvodnje i privrednih ciljeva. Kako se ciljevi
mogu ostvariti u veoj ili manjoj meri, objanjeni su i osnovni pojmovi vezani za
ostvarenje ukupnog drutvenog proizvoda i za merenje njegovog nivoa. U delu koji
je posveen objanjenju naina funkcionisanja privrede objanjeno je kako se uspo-
stavljaju veze, kakva je priroda interakcije, izmeu delova tako sloenog sistema
kakva je privreda.
Kako bi se privredom moglo upravljati potrebno je blie objasniti celinu odnosa
izmeu najvanijih varijabli kojima se privreda moe opisati na razumljiv nain.
Naravno to je mogue samo sagledavanjem uproenog modela, slike privredne
stvarnosti. Zbog toga je deo knjige posveen makroekonomskim modelima. Na
osnovu dobrih saznanja u vezi sa stanjem privrede do kojih se dolazi merenjem
njenih performansi i poreenjem osnovnih pokazatelja sa privredama zemalja
IV
MAKROEKONOMIJA
sline veliine i nivoa razvijenosti, mogue je adekvatno denisati ciljeve. Ostvariti
ciljeve znai prevesti privredu iz jednog u neko novo eljeno stanje. To je mogue
ako se ispuni odreeni niz pretpostavki i ako se raspolae znanjima neophodnim za
optimalno makroekonomsko upravljanje pa je zato poslednji deo posveen upravo
makroekonomskom upravljanju.
U pisanju udbenika oslonili smo se na izuzetno bogat i razuen fond makro-
ekonomskih znanja sublimiranih u nekoliko osnovnih makroekonomskih teorija
bez posebne naklonosti prema bilo kojoj od njih. Takoe smo se fokusirali na razliku
izmeu dugog i kratkog roka i konsekvence koje iz toga proistiu. U centru panje
je realni sektor ali nije zaobien ni nominalni. Udbenik je namenjen studentima
Poslovnog fakulteta Univerziteta Singidunum ali i svima koje ova materija intere-
suje. Sve sugestije su dobrodole.
Autori
V
SADRAJ
SADRAJ
Predgovor III
GLAVA I
UVOD U MAKROEKONOMIJU
1. PREDMET MAKROEKONOMIJE 3
2. PREGLED I OSNOVNE KARAKTERISTIKE SAVREMENIH
PRAVACA U MAKROEKONOMIJI 6
2.1. Kejnsijanska makroekonomija 6
2.2 Savremeni neoklasini pravci u makroekonomiji 7
2.2.1. Neoklasina kontrarevolucija 7
2.2.2. Monetarizam 8
2.2.3. Teorija racionalnih oekivanja 9
2.2.4. Ekonomija ponude 10
2.3. Nove ili endogene teorije rasta 10
2.4. Neoinstitucionalne teorije 11
3. OPTA TEORIJE SISTEMA I MAKROEKONOMIJA 12
Kontrolna pitanja 13
GLAVA II
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
1. STRUKTURA DRUTVENOG SISTEMA 17
2. PRIVREDA NAJVANIJI PODSISTEM DRUTVA 18
3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDE
I DRUTVA POSMATRANIH KAO SISTEM 20
3.1. Privredni i drutveni sistemi su relativno otvoreni 20
3.2. Dinamiki karakter privrede 22
3.3. Stepen sloenosti privrede kao veikog sistema 22
3.4. Stohastiki karakter privrede 23
3.5. Hijerarhijsko ustrojstvo privrede 24
4. ODNOS PRIVREDE I POLITIKOG SISTEMA 26
5. PRIVREDNI SISTEM 28
5.1. Osnove privrednog sistema 31
5.2. Nosioci (subjekti) privrednog sistema 33
5.3. Tipovi privrednog sistema 34
5.4. Privredni sistem i ekonomska politika 35
VI
MAKROEKONOMIJA
5.5. Opti elementi ekonomskog sistema 35
5.5.1. Resursi 36
5.5.2. Privredni subjekti 36
5.5.3. Privredne aktivnosti 38
5.5.4. Institucije 39
Kontrolna pitanja 41
GLAVA III
STRUKTURA PRIVREDE
1. POJAM STRUKTURE 45
2. NAIN PRIKAZA STRUKTURE SISTEMA 46
3. FUNKCIONALNA STRUKTURA 48
4. SEKTORSKA STRUKTURA 49
5. GRANSKA I REGIONALNA STRUKTURA 50
6. INSTITUCIONALNA STRUKTURA PRIVREDE 51
6.1. Odnos domainstva i preduzea 52
6.2. Odnos domainstva, preduzea i drave 52
6.3. Odnos domainstva, preduzea, drave i inostranstva 53
7. DINAMIKA PRIVREDNE STRUKTURE 53
Kontrolna pitanja 55
GLAVA IV
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
1. SISTEM POTREBA 59
2. DRUTVENA REPRODUKCIJA 60
3. OSNOVNE MARGINALISTIKE TEORIJE PROIZVODNJE 62
4. KRIVA PROIZVODNIH MOGUNOSTI DRUTVA 64
5. PROIZVODNA FUNKCIJA 65
6. UKUPAN, PROSEAN I GRANINI PROIZVOD 68
7. ZAKON OPADAJUIH PRINOSA 72
8. IZOKVANTA 74
9. CENA PROIZVODNIH FAKTORA 79
9.1. Tranja faktora 80
9.2. Renta 81
9.3. Najamnina 82
9.4. Kapital i kamata 85
9.5. Prot 90
Kontrolna pitanja 91
VII
SADRAJ
GLAVA V
SISTEM CILJEVA
1. SISTEM CILJEVA KAO JEDAN OD NAJZNAAJNIJIH
PODSISTEMA PRIVREDE I DRUTVA 95
2. OSNOVNI CILJ DRUTVENOG RAZVOJA 96
2.1. Bergsonova funkcija 97
2.2. Maksimizaciija drutvenog blagostanja 98
2.3. Ostala tumaenja osnovnog cilja drutvenog razvoja 99
3. OSNOVNI CILJ FUNKCIONISANJA PRIVREDE 100
4. MAKROEKONOMSKI AGREGATI 103
4.1. Ukupni proizvod privrede 104
4.2. Bruto domai, bruto nacionalniproizvod, nacionalni dohodak 108
4.3. Tekui i potencijalni proizvod 110
4.4. Nominalni i realni proizvod 110
5. RASPODELA PROIZVODA 112
6. STRUKTURA UKUPNOG PROIZVODA 115
6.1. Ukupna trina tranja 116
6.1.1. Zakon opadajue granine korisnosti 118
6.1.2. Ravnotea potroaa 119
6.2. Konkurentna ponuda i trokovi proizvodnje 122
Kontrolna pitanja 125
GLAVA VI
NOVAC I MONETARNI SISTEM
1. NASTANAK NOVCA I TEORIJE O NASTANKU NOVCA 129
2. ZNAAJNA TEORIJSKA SHVATANJA O NASTANKU NOVCA 130
3. ULOGA NOVCA U TRINOJ PRIVREDI 131
4. FUNKCIJE NOVCA 134
4.1. Novac kao mera vrednosti 134
4.2. Novac kao prometno sredstvo 135
4.3. Novac kao blago (tezaurisanje novca) 136
4.4. novac kao plateno sredstvo 137
4.5. Svetski novac 137
4.6. Oblici novca u prometu 139
4.6.1. Metalni novac 139
4.6.2. Papirni novac 139
4.6.3. Kreditni novac 140
4.6.4. Elektronski novac 141
5. KOLIINA NOVCA POTREBNOG U OPTICAJU 142
VIII
MAKROEKONOMIJA
5.1. Kvantitativna jednaina novca 144
6. MONETARNO KREDITNI SISTEM I POLITIKA 146
6.1. Monetarno kreditni sistem 146
6.2. Monetarno-kreditna politika 147
6.3. Osnovni monetarni agregati 147
6.4. Instrumenti monetarno-kreditne politike 149
6.5. Subjekti monetarno-kreditne politike 152
7. KREDIT 152
7.1. Pojam i osobine kredita 152
7.2. Funkcije kredita 154
7.3. Izvori kredita 155
7.4. Vrste kredita 156
Kontrolna pitanja 157
GLAVA IVI
INFLACIJA
1. RAZLIITI PRISTUPI U DEFINISANJU POJMA INFLACIJE 161
2. VRSTE INFLACIJE 163
3. UZROCI INFLACIJE 167
4. EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE 169
Kontrolna pitanja 171
GLAVA VIII
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
1. USPOSTAVLJANJE VEZA IZMEU PODSISTEMA 175
2. POVRATNA SPREGA 176
3. POVRATNE SPREGE U PRIVREDI 179
3.1. Kruni tok ekonomske aktivnosti 179
3.2. Povratna sprega: dohodak - tednja - investiicje - dohodak 182
3.2.1. Odnos potronje, tednje i investicija 183
3.2.1.1. Potronja 183
3.2.1.2. tednja 187
3.2.1.3. Investicije 188
3.2.1.3.1. Nivo investicija i tednje 191
3.2.1.3.2. Vrste investicija 192
3.2.2. Odreivanje dohotka 194
3.2.2.1. Potencijalni nivo dohotka 195
3.2.2.2. tednja, investicije, dohodak 196
3.2.2.3. Investicije i dohodak 197
IX
SADRAJ
3.2.3. Statistiki model multiplikatora 200
3.2.4. Dinamiki model multiplikatora 203
4. CIKLINI KARAKTER DINAMIKE ODNOSA
MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI 206
4.1. Uzroci ciklinog kretanja privrede 207
4.2. Akcelerator 210
5. ELJENI NIVO RAVNOTEE DOHOTKA 214
Kontrolna pitanja 217
GLAVA IX
SPOLJNA TRGOVINA
1. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE 221
2. UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA GDP 223
3. MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE 225
Kontrolna pitanja 229
GLAVA X
MAKROEKONOMSKI MODELI
1. FORMULISANJE MODELA 233
2. ELEMENTI MODELA 235
2.1. Varijable modela 235
2.2. Relacije 235
2.3. Parametri 236
3. VRSTE EKONOMSKIH MODELA 237
4. NAELA IZGRADNJE EKONOMSKIH MODELA 239
5. MODEL MAKROEKONOMSKE RAVNOTEE 241
5.1. AS-AD model 241
5.1.1. Reenje modela 244
5.2. IS-LM model 245
5.3. Filips-Okunov model 249
6. JEDNOSEKTORSKI MODEL PRIVREDNOG RASTA 253
6.1. Rikardo-Marksov model akumulacije kapitala 254
6.2. Harod-Domarov model 255
6.2.1. Pretpostavke modela 255
6.2.2 Kontinuelni sluaj 257
6.2.3. Diskretni sluaj 265
6.3. Neoklasini model 267
6.3.1. Neoklasini model rasta Roberta Soloua 268
Kontrolna pitanja 276
X
MAKROEKONOMIJA
GLAVA XI
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
1. UVODNE NAPOMENE 279
2. STOPA RASTA DOMAEG PROIZVODA 280
3. AKUMULACIJSKI NAPON PRIVREDE I KAPITALNI KOEFICIJENT 284
4. GLOBALNA PRODUKTIVNOST RESURSA 287
4.1. Parametarske proizvodne funkcije kao metod makroekonomske analize 287
4.2. Vrste proizvodnih funkcija 291
4.2.1. Kob-Daglasova proizvodna funkcija 293
4.2.2. Proizvodna funkcija sa konstantnim koecijentom elastinosti (CES) 295
4.2.3. Mogunosti primene proizvodne funkcije
kao metoda merenja ekasnosti 297
5. STEPEN RAZVIJENOSTI ISKAZAN SOCIOEKONOMSKIM
POKAZATELJIMA 298
6. MEUNARODNA POREENJA EFIKASNOSTI
PRIVREDNOG RAZVOJA 300
Kontrolna pitanja 301
GLAVA XII
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
1. ZNAAJ I POJAM UPRAVLJANJA 305
2. SISTEM UPRAVLJANJA 309
3. KOEGZISTENCIJA SPONTANOG I SVESNOG
UPRAVLJAKOG PODSISTEMA 310
4. REGULACIJA NA OSNOVU TRINIH ZAKONITOSTI 311
4.1. Nedostaci trine regulacije 314
5. SVESNI DEO UPRAVLJANJA 317
5.1. Makroekonomska politika 318
5.2. Atributi makroekonomske politike 319
5.2.1. Nosioci 319
5.2.2. Ciljevi 319
5.2.3. Upravljaki parametri 320
5.2.4. Mere makroekonomske politike 322
6. MONETARNA POLITIKA 323
7. FISKALNA POLITIKA 325
7.1. Dravni izdaci 326
7.2. Javni sektor 327
7.3. Porezi 327
7.4. Porezi i/ili dravni izdaci 328
XI
SADRAJ
7.5. Javni dug 330
8. POLITIKA DOHOTKA 333
9. EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE 333
10. OBJEKTIVNA OGRANIENJA MAKROEKONOMSKE POLITIKE 337
11. EKONOMIJA PONUDE I MAKROEKONOMSKA POLITIKA 338
Kontrolna pitanja 341
LITERATURA 343
GLAVA I
UVOD U MAKROEKONOMIJU
3
UVOD U MAKROEKONOMIJU
1.
PREDMET MAKROEKONOMIJE
Za razliku od mikroekonomije koja se bavi prouavanjem ekonomske aktivnosti
mikroekonomskih subjekata u korienju resursa i upotrebi dohotka, makroekonomija
prouava snage i kretanja koje utiu na privredu u celini. Ona je prvenstveno zaoku-
pljena problemima opteg nivoa drutvene reprodukcije, (ne)zaposlenosti i potronje,
uslovima privredne ravnotee, problemima monetarne stabilnosti, ekonomskog ra-
zvoja, itd. U pitanju su, dakle, ekonomske analize koje zahvataju aktivnost celokupne
zajednice ili bar aktivnost osnovnih grupa od kojih je ona sastavljena, i to prvenstve-
no onu aktivnost koja se moe izraziti numeriki. Po tome se ona bitno razlikuje
od mikroekonomije koja istrauje individualne odluke, akcije i veliine u kojima se
ogleda delovanje pojedinanih proizvoaa i potroaa, preduzea, preduzetnika,
domainstava, itd. Prema tome, svaka od tih nauka ima podruje svog istraivanja,
ali se u tim posebnim istraivanjima stalno prepliu i proimaju pojave i procesi koji
su u pitanju. Poznati ameriki ekonomista Pol Samjuelson, ovako objanjava razliku
izmeu makroekonomije i mikroekonomije: Makroekonomija je prouavanje celo-
kupne ekonomije: ona analizira dugoroni rast kao i ciklina kretanja ukupne pro-
izvodnje, nezaposlenosti i inaciju, ponudu novca i decit budeta, i meunarodnu
razmenu i nansije. Ona se razlikuje od mikroekonomije koja prouava ponaanje
pojedinanih trita, cena i proizvoda.
1

Makroekonomija predstavlja deo ekonomske nauke koji istrauje i analizira
pojave, odnose, procese i probleme drutvene privrede kao celine i prati ukupna
privredna kretanja jedne zemlje. Ona izuava kategorije kao to su agregatna po-
nuda, agregatna tranja, bruto nacionalni proizvod, neto domai proizvod, kapital,
ukupna zaposlenost, ukupne investicije, privredni rast, opti nivo cena, novana
masa, inacija, platni bilans itd.
Makroekonomija svodi varijable ekonomskog sistema na mali broj krupnih agre-
gata analizirajui njihova meudejstva na dugi i kratki rok. Na dugi rok je interesuju
tendencije u kretanju osnovnih veliina kao to su uveanje proizvoda, promene
nivoa zaposlenosti i nivoa cena. Kada je u pitanju kratak rok makroekonomija se bavi
istraivanjem privrednih kolebanja.
1 Samuelson, P.A., Nordhaus, W.D., 2000., Ekonomija, 15. izdanje, Mate, Zagreb, str. 399.
4
MAKROEKONOMIJA
Makroekonomija predstavlja osnovu analize globalnih kretanja u privredi. Osnovna
pitanja na koja makroekonomija treba da odgovori lako se mogu identikovati. Ona, u
samom startu, mora da ponudi teorijske i analitike metode makroekonomske analize
stanja privrede i ekasnosti procesa razvoja privrede. U tom smislu potrebno je da
objasni strukturu i nain funkcionisanja privrede u dinamikom smislu i da odgovori
na itav niz znaajnih pitanja. Kada se sagledaju glavni tokovi nacionalne privrede i
utvrde njene makroekonomske performanse denie se makroekonomska politika.
Dakle, osnovni predmet izuavanja makroekonomije, generalno gledano, jeste pri-
vreda kao celina tj. privreda posmatrana kao sistem. Predmet makroekonomije obu-
hvata proces dinamike analize privrede. Analiza ima za cilj utvrdjivanje osnovnih
karakteristika sistema, strukture i naina funkcionisanja privrede kao pretpostavke
utvrivanja i sprovoenja adekvatne makroekonomske politike. Makroekonomija
prouava pojave na nacionalnom a u uslovima globalizacije i na globalnom tritu.
Izmeu makroekonomije i mikroekonomije nije mogue povui strogu liniju ra-
zgranienja. Ove discipline su meusobno zavisne. Mnogi ekonomski fenomeni se ne
mogu nedvosmisleno uvrstiti u podruje analize samo jedne od ove dve naune di-
scipline. Mnogi zakljuci makroekonomije su posledica pojava u oblasti mikroekono-
mije, i obrnuto.
Sutinu makroekonomije vodei teoretiari vezuju za istraivanja:
1. kljunih komponenata agregatne tranje - potronju, investicije i neto izvoz koje
su u obrnutom korelacionom odnosu prema kamatnoj stopi;
2. agregatne tranje koja deluje na ekonomske aktivnosti na kratak rk, dok se u
dugom roku privreda vraa na svoju putanju rasta;
3. dugorone stope privrednog rasta koja je determinisana udelom investici-
ja u bruto domaem proizvodu, kao i stepenom na kome makroekonomski
menadment stimulie irenje slobodnih trita i ekspanziju tehnolokih pro-
mena;
4. centralne banke u ijoj je kompetenciji regulisanje nominalne kamatne stope;
dok nivo kamata u dugom roku odreuje visina oekivane inacije;
5. privrednih subjekata koji imaju oekivanja okrenuta unapred; s obzirom da ova
oekivanja nisu savrena privredni subjekti kontinuirano ue i ispravljaju greke
iz prolosti;
6. monetarne politike kojom je u kratkom roku mogue delovati na cene i veliinu
proizvodnje, dok je suprotno u dugom roku mogue uticati iskljuivo na cene; u
dugom roku ne postoji pogodba izmeu inacije i nezaposlenosti;
7. kratkoronog uticaja monetarne politike koji se ne moe predvideti precizno, to
je razumijivo kada se ima u vidu delovanje novca na proizvodnju, kao i zaosta-
janja tokom delovanja;
8. delovanja nadnica na promene u ekonomiji koje se dogaaju sa zaostajanjem;
u kratkom roku ovo delovanje se dogaa sa prilinim zakanjenjem, dok su u
dugom roku nadnice jednake graninoj produktivnosti rada;
5
UVOD U MAKROEKONOMIJU
9. budetskih decita koji se mogu nansirati zaduivanjem drave kod centra-
lne banke to izaziva inaciju ili emisiju obveznica, a to za posledicu ima rast
realne kamatne stope; rast budetkog decita u dugom roku deluje n uspora-
vanje stope prirednog rasta;
10. trita koja se uravnoteavaju, dok pojedinci maksimiziraju svoju korisnost u
uslovima rigidnosti, ograniene likvidnosti i pogrenih oekivanja.
2
Pojedine aspekte makroekonomije izuavali su i predstavnici klasine buroaske
politike ekonomije. Najznaajniji rezultati u makroekonomskoj teoriji su:
1. Sejov zakon trita. Francuski liberalni ekonomista an B. Sej (1767-1833), u
svom glavnom delu Traktat politike ekonomije izneo je pomenuti zakon ija
se sutina svodi na sledee: proizvodi se razmenjuju za proizvode, pa je svaki
prodavac istovremeno i kupac. Prema tome, potronja sama stvara trite;
2. Maltusov zakon stanovnitva po kome stanovnitvo raste daleko bre od
koliine raspoloivih ivotnih namirnica, to ugroava njegov opstanak.
Kapitalistiki nain proizvodnje ne izaziva nezaposlenost, siromatvo i pre-
naseljenost ve prirodni zakoni koji veito vae. Maltuzijanska liga osnovana
je 1877. godine u Engleskoj sa idejom da iri ideju o porodici sa to manje
dece;
3. Rikardova teorija komparativnih prednosti, prema kojoj svaka drava treba da
se opredeli za proizvodnju onih proizvoda za koje ima (apsolutnu ili relativnu)
prednost u odnosu na druge zemlje;
4. Kvantitativna teorija novca, itd.
Punu armaciju makroekonomija dobija u Marksovom ekonomskom sistemu,
posebno u njegovim emama reprodukcije i prometa celokupnog drutvenog kapi-
tala.
Veu panju makroekonomskoj problematici graanski ekonomisti posveuju
tek posle velike ekonomske krize (1929-1933) kada zapoinje i snanija uloga kapi-
talistike drave u regulisanju i usmeravanju odnosa i tokova drutvene proizvodnje.
To je doba onih promena u poloaju i delovanju buroaske drave koje se obino
svode pod zajedniki naziv - dravni kapitalizam.
Teorijski doprinos engleskog ekonomiste Dona M. Kejnsa ini u tom pogledu isto-
rijsku prekretnicu. U sredite svojih istraivanja on stavlja globalne probleme orga-
nizovanja i funkcionisanja i razvoja drutveno-ekonomskog sistema i prvi snano
insistira na nunosti dravne intervencije u regulisanju i usmeravanju tokova i
razmera drutveno-ekonomske proizvodnje, raspodele i potronje. Problemi nivoa
ukupne privredne aktivnosti, globalnih odnosa raspodele, ukupne zaposlenosti, uku-
pne potronje, mase kredita i novca u opticaju itd. postaju najvanije preokupacije
graanske ekonomske teorije.
2 Jaki, M., 2007., Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd,str. 4.
6
MAKROEKONOMIJA
2.
PREGLED I OSNOVNE KARAKTERISTIKE
SAVREMENIH PRAVACA U
MAKROEKONOMIJI
Makroekonomija ne predstavlja skup jedinstveno prihvaenih stavova, pravila i
miljenja. Sve do danas nije se iskristalisala jedinstvena teorijska makroekonomska
paradigma mada je sve vreme prisutna kontinuirana evolucija teorijskih postulata
makroekonomije. Prema nainu pokuaja odgovora na osnovna pitanja discipline
formiralo se vie teorija. Malo ih je koje nude odgovor na zaokrueni sistem pitanja.
Obino se nudi odgovor na samo neka od njih.
Mogu se uoiti dva osnovna pravca razvoja teorijskih koncepcija koje se odnose na
ulogu drave u makroregulisanju privrednih tokova. Prvi obuhvata teorije koje zastu-
paju stav da je u privrednom ivotu neophodna dravna intervencija, dok drugi pra-
vac obuhvata teorije koje funkcionisanje privrede vezuju za postojanje ekonomskih i
politikih sloboda ekonomskih subjekata (podsistema). U praksi, uloga drave bivala
je i jeste veoma razliita. Najvea je bila u zemljama koje su svoje privrede koncipirale
kao plansko-administrativne sisteme. U svim drugim zemljama stepen uticaja drave
je as manji as vei.
2.1. KEJNSIJANSKA MAKROEKONOMIJA
Dona Majnarda Kejnsa mnogi smatraju za osnivaa makroekonomije. On odbacuje
stavove klasine ekonomske teorije o postojanju slobodne konkurencije inauguriui
novu ulogu drave u ekonomskom ivotu. Prema Kejnsovom ekonomskom uenju
privreda nije uvek, odnosno uglavnom i nije u ravnotei. Uspostavljanje ravnotee
zadatak je drave odnosno makroekonomske politike. Trite se ne vraa u ravnoteu,
kada jednom iz nje izae, na osnovu samoreguliuih mehanizama kako su to isticali
pripadnici klasine kole, ve je za to potrebna intervancija drave.
Don M. Kejns, bazira svoje uenje na makroekonomskoj analizi, odnosno po-
naanju ekonomskih pokazatelja na agregatnom nivou. Tu se, pre svega, misli na uti-
caj ukupnih trokova na stvaranje dohotka ili uticaj investicija na nivo ukupne ekono-
mske aktivnosti u jednoj dravi.
7
UVOD U MAKROEKONOMIJU
Tri su osnovna pitanja koja analiziraju pripadnici kejnsijanskog pristupa izuavanju
ekonomskih zbivanja: stabilnost trinog sistema i postizanje pune zaposlenosti, ulo-
ga novca i dugorona dinamika trine ekonomije.
Najvei doprinos u kreiranju agregatnog modela opte ravnotee i objanjenju
zato kapitalistika privreda ne dostie nivo pune zaposlenosti Kejns je dao u svom
uvenom delu Opta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936. god.). Ono je
oznailo pravu revoluciju kada je u pitanju uloga drave u privredi. Polazna ideja je da
monetarne i politike vlasti treba da utiu na tranju kao agregatnu veliinu. Prema
njegovom shvatanju stepen zaposlenosti zavisi od ukupnog nivoa investicija u privredi
a ne od nivoa realnih najamnina. Na monetarnom planu Kejns odbacuje pretpostavku
o neutralnosti novca, tj. stav da ukupna koliina novca u opticaju, odnosno njena
promena, ne moe da utie na veliinu bruto domaeg proizvoda, potronju i inve-
sticije. Kljuno stanovite kejnsovog uenja poiva na tvrdnji da je nivo proizvodnje i
zaposlenosti na kratak rok odreen faktorima koji determiniu tranju.
Kejns se zalae za aktivnu dravnu makroekonomsku politiku koja treba da poiva
na monetarnoj politici (politici novca, kamata, kredita, formiranja kapitala), poreskoj
politici, politici javnih rashoda, budetskog decita i javnog duga. Drava treba akti-
vno da utie na ponaanje privatnog kapitala kako bi se spreio ulazak privrede u
krizu ili depresiju.
Pod uticajem Kejnsa, posle ekonomske krize tridesetih godina XX veka, u kapi-
talistikim privredama, zahvaljujui merama koje su kapitalistike drave preduzi-
male na polju makroekonomske politike, u dosta dugom periodu, osim ciklinih ne-
stabilnosti, nije dolazilo do znaajnijih poremeaja.
Savremeni neokensijanci se bave prouavanjem unutranjih mehanizama funkci-
onisanja privrede. Neokensijanska makroekonomska politika insistira na dravnom
intervencionizmu kako bi se otklonile slabosti trinog regulisanja privrede, odno-
sno na aktivnoj makroekonomskoj politici koja pored stabilizacije treba da obezbedi
privredni rast i punu zaposlenost uz ouvanje opte stabilnosti cena.
2.2. SAVREMENI NEOKLASINI PRAVCI U MAKROEKONOMIJI
2.2.1. Neoklasina kontrarevolucija
Osamdesetih godina dvadesetog veka dolazi do rearmacije stavova neoklasine
ekonomske analize uz podizanje na pijedestal liberalnih politekonomskih stavova.
Rearmie se vrednost slobodnog trita i insistira na privatizaciji neekasnih dravnih
preduzea. Smatra se da je privredna stagnacija do koje je dolo tokom sedamdesetih
godina u veini visokorazvijenih drava rezultat prevelikog meanja drave u privre-
dni ivot. Slobodno trite, smanjenje dravne regulacije, irenje izvoznih aktivnosti
i eliminisanje distorzija cena faktora proizvodnje stimuliu ekonomsku aktivnost i
privredni rast.
8
MAKROEKONOMIJA
Neoklasina teorija se oslanja na odluujuu ulogu trita i cenovni mehanizam u
konkurentnoj trinoj strukturi. U centru panje je problem ekasne alokacije resursa
a uticaj mnogobrojnih socijalnih i politikih faktora na dinamiku i karakter privrede
uglavnom se minimizira. Primarna vanost se pridaje mehanizmima kontrole faktora
sa najveim graninim proizvodom uz uvaavanje znaaja difuzije inovacija. Pulsiranje
cenovnog mehanizma u konkurentskom trinom ambijentu nepogreivo usmerava
proizvodne faktore ka privrednim aktivnostima sa najveim graninim prinosima i
ka uspostavljanju ravnotenih cena dobara i usluga i svih proizvodnih faktora u dug-
om roku. Trend ka uspostavljanju sukcesivnih optih ravnotea uz ekasnu alokaciju
poizvodnih resursa logian je trini ishod u datom ambijentu privreivanja. Svetske
cene, odnosno kriterijumi meunarodnog trita, se moraju uvaavati, a uloga drave
u ovom domenu je veoma skromna. Ukratko, osnovne pretpostavke neoklasine
teorije su odluujua uloga trita, privatna svojina i lina inicijativa.
2.2.2. Monetarizam
U drugoj polovini XX veka graanska ekonomska misao sve vie se okree ana-
lizi sistema i mera monetarne i skalne politike. Tako se 70-ih godina XX veka javlja
teorijski pravac u ekonomiji poznat pod imenom monetarizam, iji je tvorac Milton
Fridman. Kljuna odlika ove kole ekonomskog miljenja je ponovo vraanje u ivot
doktrine laissez faire i potpuno odbacivanje ideje o potrebi za dravnim interveni-
cionizmom.
Za monetariste promena priliva novca je determinanta ravnotenog nivoa bru-
to domaeg proizvoda i opteg nivoa cena. Nestabilnost privrede samo je posledica
promena nivoa novane mase ili, poremeaji u monetarnom sistemu predstavljaju
osnovne uzroke privredne nestabilnosti. Pri tome, monetaristi polaze od neposredne
veze izmeu inacije i nezaposlenosti kao najznaajnijih problema savremenog
privrednog ivota, traei reenja u monetarnoj sferi: da bi se suzbila inacija, mone-
tarna vlast ne sme da poveava koliinu novca u opticaju preko nivoa njene prirodne
stope rasta. Periode relativno brzog rasta novane mase prati inacija a periode u koji-
ma dolazi do smanjenja ukupne koliine novca u opticaju prate recesije. Zbog toga
promene koliine novca u opticaju treba da prate promene nivoa proizvoda, odnosno
rast monetarne mase treba da se odvija po konstantnoj prirodnoj stopi rasta a ponudu
i tranju na tritu novca i kapitala treba regulisati visinom kamatne stope. Pri tome,
ponuda novca je kljuna varijabla u odreivanju privredne dinamike u kratkom roku.
Ostale promene koje se dogaaju na planu nivoa cena, zaposlenosti i visine proizvo-
da izvedene su iz monetarne komponente. Nepodudaranje ponude novca i novane
tranje osnovni je uzrok ekonomskih kriza i ciklinih privrednih kretanja. Promene
stope rasta novca odreuju nivo privredne dinamike. One su uzrok a nivo proizvo-
dnje posledica. Meutim, efekti promena stopa rasta ponude novca na nivo proizvoda,
ispoljavaju se tek na dugi rok i to u dugim promenljivim kanjenjima
9
UVOD U MAKROEKONOMIJU
Fridman tvrdi da e sprovoenje opisane politike u poetku izazvati nagli rast neza-
poslenosti, ali da e vremenom, kad se sistem prilagodi novim uslovima privreivanja,
nivo nezaposlenosti pasti na svoju prirodnu meru, koja je znatno ispod postojee
stope nezaposlenosti.
Monetaristi veruju da promene ekonomske politike izazivaju samo kratkorone
efekte na nivo privredne aktivnosti.. Na dugi rok, prema njihovom miljenju, nivo
privrednih aktivnosti je odreen veliinom prirodne stope nezaposlenosti, tj. pro-
izvod e se formirati na nivou potencijalno mogueg proizvoda. Oni ne veruju da
je privreda po sebi sklona neravnoteama pa otuda i nema potrebe za delovanjem
drave u suprotnom pravcu. Drava mora da potuje punu slobodu svih privrednih
aktera pa se ona moe ograniiti samo u sluaju kad se njenim korienjem ugroava
pravo drugog. Fridman zastupa stanovite da ulogu drave treba ograniiti na zone u
kojima trite nije delotvorno.
Treba istai da su ovu ekonomsku doktrinu, kao osnovu svoje antiinacione poli-
tike, prihvatile sve moderne razvijene kapitalistike zemlje, a posebno je temeljito
sprovoena u SAD i Velikoj Britaniji.

2.2.3. Teorija racionalnih oekivanja
Iz monetaristike kole izdvojio se jedan ekonomski pravac na elu sa Robertom
Lukasom, Nilom Valasom i Tomasom Sarentom u kolu racionalnih oekivanja.
Sutina uenja ove kole je u shvatanju da su privredni subjekti racionalni, da mogu
uspeno da procenjuju budua ekonomska kretanja i njima da prilagoavaju svoju
delatnost, jer raspolau svim potrebnim informacijama.
Ovo shvatanje ponovo oivljava tezu da je trite stvarno u mogunosti da po-
tpuno ujednai i uravnotei ponudu i tranju. Teza poiva na pretpostavci o eksibi-
lnosti cena to znai da se one prilagoavaju promenama odnosa ponude i tranje.
To opet znai da pripadnici kole u stvari veruju da je trite u potpunosti konkure-
ntno i da se uvek nalazi u stanju ravnotee. Ljudi u procesu donoenja odluka koriste
sve raspoloive informacije koje su idealno dostupne i na osnovu kojih ekonomski
akteri jesu u stanju da donose perfektne prognoze. Kljuna pretpostavka vezana za
donoenje odluka jesu oekivanja. U zavisnosti od toga kakva su oekivanja u vezi
sa raspodelom dohotka, odnosno oekivanja da e porasti tednja, da investitori na-
meravaju da uveaju obim investicija ili da e porasti potronja, oblikuje se odnos
inacije i nezaposlenosti kao centralna makroekonomska tema.
Osporava se mogunost drave da na kratak rok moe da utie na nivo zaposle-
nosti i ukupnog proizvoda. Uvek postoji odreeni nivo nezaposlenosti i svaki pokuaj
drave, u jednom ili drugom smeru, da promeni taj nivo bie predvien od strane
privrednih subjekata i neutralisan njihovim reakcijama. Umesto delovanja ekonom-
ske politike na efektivnu tranju monetarna i skalna politika treba da bude usme-
rena na agregatnu ponudu. Zbog toga se esto ova teorija u ekonomskoj nauci naziva
neoklasinom makroekonomijom.
10
MAKROEKONOMIJA
2.2.4.Ekonomija ponude
Krajem sedamdesetih godina XX veka iz monetarizma se razvio novi ekonomski
pravac poznat kao ekonomija ponude, na elu sa Martinom Feldtajnom, kao i mnogo
radikalnijim Arturom Leferom. Njeni predstavnici pokuavaju da pokau i dokau
svu pogrenost kejnsijanskih mera i intervencionizma u privredi, naglaavajui da
one slabe podsticaje privrednoj aktivnosti, mnogo poveavaju rizik poslovanja, tete
privatnoj inicijativi i privatnim institucijama, koe privredni napredak i jako utiu na
opadanje konkurentske sposobnosti privrednih subjekata. Snano se zalau za de-
regulaciju u privredi, za reformu poreskog sistema u smislu znaajnog smanjenja
poreza kako bi se poveala sklonost ka tednji, za smanjenje socijalnih benecija, za
kvalitetno struno osposobljavanje preduzetnika i sl.
U sutini ovu kolu karakterie povratak liberalizmu u teoriji ponude. Snano se
veruje u klasini postulat da proizvodnja intenzivnije reaguje na motivacije i fakto-
rske prinose nakon odbijanja poreza nego na promene agregatne tranje. Osnovno
analitiko orue ekonomije ponude je Laferova kriva. Njena kljuna poruka je da se
na osnovu niih poreskih stopa mogu prikupiti (ukupno) vei porezi. Osim toga sma-
njenjem poreskih stopa daje se znatan stimulans privrednom razvoju jer one pre-
dstavljaju veliki podsticaj preduzetnicima da pokrenu i uveaju proizvodnju. Drugim
reima, smanjiti poreze kako bi se uveala tednja potencijalnih investitora koji uz to
stimuliu preduzetnike da pokrenu biznis i na taj nain da uveaju proizvodnju i za-
poslenost. Ova kljuna teza je osporena sa stanovita stepena uticaja smanjenja pore-
za na motivaciju, a diskutabilna je i sa stanovita odnosa koristi od uticaja na ponudu
i negativnog uticaja na strani tranje.
Feldtajnove preporuke, uz ve prisutnu ekspanziju vojnih izdataka koji se na-
nsiraju budetskim decitom postale su osnova amerike ekonomije za vreme Rona-
lda Regana.
2.3. NOVE ILI ENDOGENE TEORIJE RASTA
Privreda u kojoj je smanjen znaaj akumulacije kapitala u korist akumulacije zna-
nja nije se mogla objasniti na stari nain. Samo teorija koja u centar interesovanja
stavlja znanje mogla je da objasni rast razvijenih ekonomija s kraja dvadesetog veka.
U okviru endogenih teorija mogu se uoiti vie pravaca u zavisnosti od toga da li
endogenizuju tehnoloke promene, eliminiu opadajue prinose kapitala, insistiraju
na rastuim prinosima kao posledice specijalizacije, insistiraju na posmatranju pote-
ncijala ljudskih resursa kao humanog kapitala ili apostroraju znaaj infrastrukture.
Tu takoe spadaju mnogobrojne varijante neoinstitucionalnih teorija.
11
UVOD U MAKROEKONOMIJU
Sutina endogenih teorija se moe izneti kroz nekoliko kljunih stavova. Prvo,
veruje se u mogunost uticaja na stopu ravnotenog privrednog rasta. Ponaanje
kreatora makroekonomske politike i nosioca ekonomskih politika na niim nivoima
utie na stopu privrednog rasta u dugom roku. Uticaj se moe ostvariti preko poli-
tike tehnolokih promena, stimulisanjem istraivanja i razvoja, uticajem na poveanje
stope tednje i sl. U pojedinim zemljama postoje razlike izmeu stopa rasta, ako se
razlikuju stope tednje i investicija. Neoklasina teorija je insistirala na stavu da ra-
zlike u stopama tednje i investicija deluju na stopu privrednog rasta samo u dovoljno
dugom prelaznom periodu.
Na prvi pogled endogene teorije su veoma sline neoklasinoj teoriji. Ali,
pored slinosti postoje i znaajne razlike u osnovnim predpostavkama i izvedenim
zakljucima. Najznaajnije razlike se sastoje u sledeem. Prvo, endogene teorije odba-
cuju predpostavku o opadajuem graninom proizvodu kapitala stavljajui akcenat na
ekonomiju obima. Stopa prinosa investicija determinisana je eksternim efektima inv-
esticija. Drugo, investicije u humani kapital imaju velike eksterne efekte pre svega na
polju produktivnosti rada ime se anuliraju opadajui granini prinosi kapitala. Tree,
mada endogene teorije pridaju veliki znaaj procesu uveanja stope privrednog ra-
zvoja, tehnoloke promene nisu per se neophodne u eksplikaciji dugoronog rasta
3
.
2.4. NEOINSTITUCIONALNE TEORIJE
Ove teorije insistiraju na znaaju kljunih politikih i institucionalnih faktora za
privredni rast. Njihovo ishodite je tvrdnja da je privredni razvoj samo komponenta
drutvenog razvoja. Kao takva ona je podlona uticaju ostalih podsistema drutva
a ponajpre uticaju politikog sistema. Teza je potkrepljena brojnim pokuajima
kvanticiranja uticaja politikog faktora na privredni razvoj. U jednom istraivanju
na primeru 115 drava trine privrede u periodu 1960-1980. godine koreliran je
tempo privrednog rasta sa pokazateljima koji izraavaju nivo politikih, graanskih
i ekonomskih sloboda. Autor smatra da struktura politikih institucija ima znaajan
uticaj na privredu jer su najviu dinamiku pokazale privrede drava sa razvijenim
sistemom pravne zatite privatne svojine
4
.
Za pristalice ove teorije nije sporno da institucionalno ureeni svojinski odnosi
predstavljaju uslov makroekonomske ekasnosti. U dobrom delu sa njima korenspo-
ndira i dinamika tehnolokih promena. Ureenim svojinskim odnosima pridruuje se
i ekasnost ostalih ekonomskih institucija koje treba da stimuliu ekonomsku inici-
jativu i ekasnost. Nema ekonomskog rasta ukoliko ne postoji ekasna instituciona-
lna (infra) struktura.
3 Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York, p. 92.
4 Scully, G., Te Institutional Framework and Economic Development, Journal of Political Econo-
my, No 86., p. 652-662.
12
MAKROEKONOMIJA
3.
OPTA TEORIJA SISTEMA I
MAKROEKONOMIJA
Poseban stimulans razvoju ekonomske nauke nastao je formulisanjem opte teori-
je sistema. Privreda se, kao i druge celine, moe posmatrati kao sistem. Ekonomski
sistemi se svrstavaju u red sistema usmerenih ka odreenom cilju. Osnovni princip
njihovog funkcionisanja moe se opisati delovanjem povratnih sprega. Meutim,
ekonomski sistemi se, za razliku od prirodnih, ponaaju svrsishodno u smislu inte-
ncionalnog stremljenja ka nekim ciljevima u oblasti pojedinanog i kolektivnog
ljudskog delovanja. Zbog toga u drutvenim, a posebno ekonomskim sistemima, u
funkcionisanju povratnih sprega dolazi do kanjenja, to moe imati uticaj na funkci-
onisanje sistema u smislu neodreenosti. Ako se tome dodaju vrlo visoka sloenost,
hijerarhijska ureenost i stohastinost, zakljuuje se da su mogunosti matematikog
opisivanja ekonomskih sistema prilino ograniene. Za razliku od prirodnih nauka u
ekonomiji nije, za sada, mogue uvesti realni sistem.
Znaaj kibernetike i opte teorije sistema za makroekonomiju je ipak znatan. Sa
manje uspeha i vie tekoa nego u prirodnim naukama, i privreda se moe obja-
sniti na osnovu univerzalnih principa opisa stanja, denisanja parametara i zakona
funkcionisanja formalnih i apstraktnih sistema. To pomae boljem razumevanju
funkcionisanja ekonomskih sistema, bez obzira da li se radi o mikro ili makro nivou,
lakem sagledavanju njihovih razvojnih performansi i utvrivanju makroekomo-
mske politike. Ako se tome doda doprinos u vidu uvoenja informacije kao znaajnog
razvojnog faktora u predmet izuavanja makroekonomije, moe se konstatovati ve-
liki znaaj Opte teorije sistema za makroekomomsku teoriju.
13
UVOD U MAKROEKONOMIJU
KONTROLNA PITANJA
1. Koje probleme prouava makroekonomija?
2. U emu se makroekonomija razlikuje od mikroekonomije?
3. Ima li slinosti izmeu makro i mikroekonomije?
4. Jesu li makroekonomske rasprave novijeg datuma?
5. Da li makroekonomija predstavlja skup jedinstveno prihvaenih stavova, pra-
vila i miljenja?
6. Koji su osnovni pravci koje se odnose na ulogu drave u makroregulisanju
privrednih tokova?
7. Kakav je znaaj Opte teorije sistema za makroekonomiju?
GLAVA II
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
17
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
1.
STRUKTURA DRUTVENOG SISTEMA
Ljudska individua nije u stanju da u duem periodu samostalno preivi u prirodi. Za
njen opstanak vana je saradnja sa drugim ljudima. ovek je drutveno bie. Opstaje
samo kao deo ire ljudske zajednice, kao lan drutva.
Drutvo se, kao i ostali fenomeni, moe posmatrati i analizirati na razliite naine.
Ono se moe posmatrati kao totalitet, kao celina. Moe se posmatrati kao sistem koji
se sastoji iz manjih celina ili delova, podsistema meusobno na najrazliitiji naine
povezanih.
5
To znai da su ti delovi ili podsistemi u stalnoj interakciji, meudejstvu.
Podsistemi utiu jedni na druge u ogranienom ili neogranienom vremenskom pe-
riodu, razmenjujui materiju, energiju ili informacije.
Drutvo se (posmatrano kao sistem) sastoji iz vie podsistema. Privreda je samo
jedan od njih. Obrazovni, nauno-istraivaki, pravni, kulturni, zdravstveni, socija-
lni... sistemi se takoe mogu identikovati kao podsistemi drutva. U znaajne delove
drutva spada i politiki sistem. Drutvenim kretanjima i razvojem drutva moe se
upravljati. Drutvo, kao svrhovit i organizovan sistem, spada u red sistema koji, pored
ostalih podsistema, sadre i podsistem upravljanja.
Naravno, mogua su i drugaija vienja drutva i njegovih elemenata. Ona su
uvek opredeljena osnovnim ciljem analize. U ovom sluaju osnovni predmet razma-
tranja je privreda a ne drutvo. Tenja je da se privreda posmatra kao najznaajniji
deo drutva i zbog toga se ono posmatra na ovaj nain.
U kakvom su odnosu drutvo i njegovi podsistemi? Drutveni sistem u odno-
su na njegove podsisteme predstavlja sistem vieg reda. Zbog toga su podsistemi
proeti osnovnim svojstvima drutva (drutvenim vrednostima), vieg sistema kome
pripadaju. U protivnom ne bi postojala veza koja sistem dri na okupu i podsistem
koji nije proet osnovnim svojstvima sistema vieg reda bio bi odbaen ili osuen
na propast. Na drugoj strani, svaki od navedenih podsistema drutva relativno je
samostalan u odnosu na drutveni sistem jer bi inae izgubio osnovno obeleje dela,
podsistema. Ako nema relativne samostalnosti delova, ne moe se govoriti ni o ce-
lini, sistemu sastavljenom iz delova.
5 ta e biti sistem, ta njegova okolina i iz kojih se delova, podsistema definisani sistem sastoji,
zavisi od analitiara, odnosno svrhe analize, predmeta i ciljeva istraivanja.
18
MAKROEKONOMIJA
Relativna samostalnost delova predstavlja jedan od osnovnih preduslova bre i
ekasne adaptacije velikih sistema na promene (poremeaje) koje se javljaju u okvi-
ru sistema ili u okruenju. Optimalni nivo samostalnosti podsistema odreen je
brojnim determinantama karakteristinim za vreme u kojem se nivo samostalnosti
podsistema odreuje. Blie odreenje samostalnosti delova drutva zavisi od osno-
vnih karakteristika drutva i od razvojne faze kroz koju ono prolazi. Nekada je samo-
stalnost delova vea a nekada manja. Iznalaenje optimalnog odnosa celine i delova
predstavlja u svakom drutvu, u svakoj fazi njegovog razvoja, veoma sloen i uvek
aktuelan zadatak. Bez jasnog denisanja ovog odnosa ne moe se formulisati strategija
razvoja drutva, niti se moe doneti optimalna razvojna strategija privrede.
Priroda uspostavljenog odnosa podsistema i sistema u mnogome opredeljuje
nain funkcionisanja drutva. Velike slobode delova u odnosu na celinu izazivaju
nepotrebne sukobe i nekoordiniranost akcija. I obrnuto, prejaka podreenost dela
celini onemoguava njegovo brzo prilagoavanje promenjenim uslovima Pogrena
odreenja izazivaju niz posledica. Istorijsko iskustvo pokazuje da su se zemlje u koji-
ma je samostalnost delova bila vea uspenije razvijale.
2.
PRIVREDA NAJVANIJI PODSISTEM
DRUTVA
Za ouvanje i razvoj drutva, tj. za zadovoljenje brojnih potreba drutva, u dugom
istorijskom procesu spontano je organizovan proces obezbeenja dobara najrazliitijeg
karaktera. Deo drutva koji se time bavi naziva se privredom. Razvoj drutva u celini
i svih njegovih podsistema uslovljen je ekasnou privrednog podsistema. Ali, vai
i obrnuto. Nema ekasne privrede bez dobrog obrazovnog, zdravstvenog, nauno-
israivakog sistema. Slinih primera je mnogo.
Privreda se kao i ostali fenomeni moe posmatrati kao sistem. Sa manje uspeha
i vie tekoa nego u prirodnim naukama, i privreda se moe objasniti na osnovu
univerzalnih principa opisa stanja, denisanja parametara i zakona funkcionisanja
sistema.
19
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Privreda posmatrana kao sistem ograniena je sa dva sistema vieg reda: priro-
dom koja se takoe moe posmatrati kao sistem i koja u marksistikom smislu pre-
dstavlja najoptiji predmet rada i drutvom iji je privreda deo i iji sistem potreba
zadovoljava. Resursi su limitirani a njihova eventualna promenljivost odreena je
tehnikim progresom. Sistem potreba se karakterie istim odrednicama kao i privre-
da i drutvo iji podsistem i predstavlja. Radi se o veoma dinaminom, vrlo sloenom,
stohastikom i hijerarhijski ureenom sistemu. Funkcionisanje privrede odreeno je
presekom dvaju podsistema sa suprotnom osnovnom karakteristikom: limitiranost
resursa nasuprot stalno rastuim (i skoro) neogranienim potrebama. Omeeno
funkcionisanje privrede za rezultat mora da ima zadovoljenje sistema potreba na
odreenom (to viem) nivou.
Privreda je samo deo, podsistem drutva, i to najznaajniji. Na takav zakljuak
ukazuje vie injenica. Prioritetni poloaj privrede odreuje mrea veza (i njihova
dinaminost) privrede sa drugim podsistemima drutva i njenim okruenjem koga
ine i elementi koji ne pripadaju drutvu kome i sama pripada. Od svih podsi-
stema drutva privreda ima najrazvijeniju mreu veza sa okruenjem. Mreu veza
karakteriu brojne, veoma razvijene povratne sprege. Izmeu privrede, ili nekog
njenog podsistema, i svakog od preostalih drutvenih podsistema funkcionie barem
jedna povratna sprega. Na znaaj privrede za razvoj drutva ukazuju i sloenost struk-
ture privrede, velika brzina razliitih vrsta promena u privredi kao i veoma sloen
skup akcija (i njihov rezultat) koje se ogranienim sredstvima i na ogranienom ni-
vou odvijaju u privrednom sistemu.
Privreda se, kao i drutvo, moe posmatrati kao sistem odreenog ustrojstva,
naina funkcionisanja i osnovnih karakteristika. Postoji veliki broj denicija sistema
od kojih se neke smatraju klasinim. Tako, na primer, Ludvig fon Bertalan sistem
denie kao kompleks elemenata koji se nalaze u uzajamnoj povezanosti. Staford Bir
pod pojmom sistem podrazumeva uzajamnu povezanost najrazliitijih elemenata.
Za Artura D. Hala sistem je skup predmeta sa povezanou meu njima i njihovim
svojstvima
6
.
Od mnogobrojnih denicija sistema razumevanju privrede posmatrane kao
sistem najvie odgovara ona koja pod sistemom podrazumeva skup delova ifi skup
neudefstava poprina karakter sadefstva radi ostvarenfa korisnog rezultata, tf.
sistena cilfeva
7
.
Za privredu se moe rei da predstavlja ukupnost (celinu) svih privrednih resu-
rsa, privrednih subfekata i institucifa fedne zenlfe ifi skup interakcifa ina karakter
privrednih aktivnosti ifi fe cilf ostvarenfe korisnog rezultata (ukupnog proizvoda).
Iz ovakve denicije privrede posmatrane kao sistem lako se mogu sagledati njene
karakteristike.
6 Citirano prema: Vuenovi, V., 1980., Sistem i organizacija, Nauna knjiga, Beograd, str. 7.
7 , . .., 1974., . .
(. .. . , . . ), , str.77.
20
MAKROEKONOMIJA
Razumevanje fenomena privrede ne zahteva analizu svih detalja. Kao to se pri-
likom opisivanja nekog organizma ne tei denisanju svakog njegovog molekula tako
se i prilikom opisa privrede ne tei detaljnom opisu ve odgovorima na neka pitanja
koja otkrivaju njenu globalnu strukturu i osnove njenog naina funkcionisanja.
3.
OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDE I
DRUTVA POSMATRANIH KAO SISTEM
Privreda je denisana kao podsistem drutvenog sistema pa su i osnovne karak-
teristike drutvenog i privrednog sistema iste. Za oba sistema se moe rei da su:
1. relativno otvoreni,
2. dinamiki,
3. vrlo sloeni,
4. stohastiki,
5. hijerarhijski ureeni i
6. svrhoviti.
Sledi objanjenje prvih pet karakteristika dok e poslednja biti objanjena u delu
u kojem se objanjava sistem ekonomskih ciljeva.
3. 1. PRIVREDNI I DRUTVENI SISTEMI SU RELATIVNO OTVORENI
Ljudska bia ne predstavljaju izolovane pojedince. Ljudi ive u prirodnom
okruenju u stalnoj meusobnoj i interakciji sa prirodom. Preko svojih ula ovek
prima informacije iz spoljanjeg sveta i na osnovu njih deluje, ureuje odnos sa
okruenjem. Njemu je potrebno sadejstvo sa drugim ljudima da bi opstao u surovom
okruenju. Ljudima je potrebna hrana kao izvor energije i druga materijalna i nema-
terijalna dobra koja se u krajnjoj instanci otimaju od prirode. Sa obogaenjem oveka
raste i sistem potreba i proizvoda kojima se taj sistem zadovoljava. Izmeu prirode i
sistema potreba nalazi se privreda. Ona predstavlja presek dvaju sistema i zaduena
je za odranje ljudskih bia.
21
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Privreda predstavlja sistem koji je spontani rezultat delovanja kolektivnog ljudskog
uma u duem istorijskom periodu. Ljudi su njen najznaajniji elemenat (podsistem).
Ona, po deniciji, ne moe biti izolovan sistem. Ona je, pre svega, deo drutva kome
pripada. Osim toga, svaka privreda kupuje od drugih privreda sirovine, energiju,
maine, u stalnoj je interakciji sa prirodom to znai da je deo jednog ireg sistema.
Isto tako, ona prima razliite informacije, bolje reeno razmenjuje ih sa okolinom.
Privreda funkcionie na osnovu razmene informacija sa okruenjem. Kao i osta-
li podsistemi, u stalnoj je potrazi za novom ravnoteom sa okruenjem (sistemom
vieg reda) i njegovim buduim sluajnostima. Njena sadanjost nije isto to i njena
prolost, a njena budunost nije isto to i njena sadanjost. Potpuno ponavljanje je
apsolutno nemogue.
Ali, drutvo i privreda kao njegov podsistem nisu u potpunosti ni otvoreni sistemi.
Drutvo i privreda predstavljaju relativno otvorene sisteme. Ne postoje u potpunosti
zatvoreni ili potpuno otvoreni sistemi. Oba ekstrema predstavljaju iste apstrakcije.
U prvom sluaju, zbog nedostatka razmene materije, energije ili informacija, usled
delovanja drugog zakona termodinamike koji vai za zatvoreni sistem kao celinu,
privreda bi bila osuena na propast. U izolovanim sistemima entropija kao mera de-
zorganizacije tei da raste. Drugo navedeno stanje (totalna otvorenost privrede) pro-
tivi se samom poimanju sistema. U tom sluaju, verovatno se radi o sistemu vieg reda
kome posmatrani sistem pripada a ne o samostalnom sistemu. Sistemi, dakle, mogu
postojati samo kao relativno otvoreni.
Drugi zakon termodinamike ne vai za neizolovani deo sistema. Zbog toga je ima-
nentno stanje sistema (privrede) njihova stalna interakcija s okruenjem. Okruenje
sistema blie se moe odrediti kao skup elemenata (sistema) koji nisu delovi sistema,
ali se sistem u celini, ili samo neki od njegovih podsistema, nalazi u interakciji sa
njima. U tom smislu privredno okruenje ine svi ostali podstistemi datog drutva,
kao i privrede sa kojima data privreda razvija neki od moguih oblika saradnje.
Okruenje drutva predstavljaju kolektiviteti drugih nacionalnih zajednica ili nji-
hovih udruenja. to je sistem nieg reda to se njegovo okruenje vie uslonjava.
Okruenje elije jednog organizma je sloenije nego okruenje nekog organa. Isto
vai i za odnos preduzea i privredne grane. Okruenje sistema istraiva denie
odreenjem sistema, predmeta istraivanja, pri emu apstrahuje objekte i relacije koji
su od manjeg znaaja za prouavanje problema.
22
MAKROEKONOMIJA
3. 2. DINAMIKI KARAKTER PRIVREDE
Sistemi mogu biti statiki ili dinamiki. Posmatrana kao sistem privreda, kao i
drutvo, pripada klasi (grupi) dinamikih sistema. Takvim se u optoj teoriji sistema
smatraju sistemi ije se stanje upravljanjem menja u vremenu ili sistemi ije stanje
okolina eli da promeni, a sistem dejstvom upravljakih akcija to spreava, teei da
zadri prvobitno stanje
8
.
Privreda (sistem) se, poput biolokog organizma, suprostavlja haosu, raspada-
nju i smrti. Ona tei da se odri, da raste, razvija se. Proces razvoja podrazumeva
stalnu promenu stanja sistema, podrazumeva njegovu dinaminost. Pri promeni
stanja privrede dolazi do prenosa (i transformacije) energije, materije ili informacije
izmeu pojedinih delova privrede kao i izmeu privrede (ili njenih delova) i njenog
okruenja. Taj proces je kontinuelan. Da bi se izmene stanja usmerile ka ispunjenju
seta razvojnih ili ciljeva ekonomske politike privreda sadri podsistem upravlja-
nja. Upravljaki podsistem privrede sastoji se iz svesnog i dela koji se oslanja na
trinu regulaciju. Upravljanje uvek poiva na donoenju odluka (naredbi) koje se
saoptavaju okolini (ostalim podsistemima privrede). Naredbe su uvek neka vrsta
informacija koje su, kao i sve vrste informacija, podvrgnute dezorganizaciji u toku
prenoenja. Njihova razgovetnost uvek je manja kod prijema nego kod odailjanja
9
.
Kad se kae da je neki sistem dinamiki vrlo esto time eli da se oznai brzina
promene stanja sistema. Stanje privrede i upravljake akcije koje se u okviru privrede
preduzimaju funkcije su vremena. Dinamika privrednih sistema je ograniena, to
znai da privreda ne moe trenutno da menja svoje stanje. Ipak se moe rei da se
stanje privrede karakterie relativno estim promenama. One se odvijaju pod utica-
jem novih znanja, informacija i privoenjem novih delova ve postojeih razvojnih
faktora ekonomskoj upotrebi. Dinaminost privrede u procesu privrednog razvo-
ja moe se prepoznati u estim izmenama elemenata sistema, ispadanjem jednih i
uvoenjem novih i estim izmenama u mrei veza izmeu elemenata sistema. Sve
te promene se dogaaju kao rezultat spontanih privrednih kretanja ali su i posledica
voenja ekonomske i razvojne politike.
3. 3. STEPEN SLOENOSTI PRIVREDE KAO VELIKOG SISTEMA
Sistemi mogu da budu razliitog stepena sloenosti. Oni to jesu po sebi ali to
zavisi i od cilja analize sistema. U sutini sloen sistem moe se posmatrati kao re-
lativno jednostavan ukoliko istraiva eli da sagleda samo periferne manifestacije
odreenog fenomena. I obrnuto, na prvi pogled jednostavni fenomeni mogu da se
deniu kao veoma sloeni objekti istraivanja ukoliko istraiva eli do kraja da sa-
gleda sve mogue implikacije strukture i naina funkcionisanja datog sistema.
8 Guberini, S., Mateji, V., Miki, O., Petrovi, R., 1970., Sistemi, upravljanje sistemima, sistemske
discipline, tehnike i metode, Institut Mihajlo Pupin, Beograd, str. 42.
9 Viner, N., 1964., Kibernetika i drutvo, Nolit, Beograd, str.31.
23
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Privreda i drutvo se navode kao primeri sistema velikog reda sloenosti. Za
privredu se kae da predstavlja veliki ili/i kompleksan sistem. Privreda se smatra
velikim sistemom jer se u okviru privrede odvija veliki broj drutvenih, tehnikih,
ekonomskih, hemijskih, biolokih procesa. Karakteriu je najraznovrsniji oblici
objekata i procesa: vremenski neprekidni, vremenski diskretni, deterministiki,
stohastiki, autonomni i neautonomni, objekti sa promenljivom strukturom, itd
10
.
Privreda se smatra kompleksnim sistemom jer se moe nai u velikom broju
moguih stanja, karakterie se velikim brojem moguih ulaza i izlaza a sastoji se iz
izuzetno velikog broja razliitih elemenata (promenljivih) i velikog broja njihovih
meusobnih i veza sa okolinom. Mrea veza uspostavljena izmeu podsistema
privrede, privrede i ostalih podsistema drutva i izmeu privrede i privednih i
drutvenih sistema u meunarodnom okruenju izuzetno je sloena i podlona
estim promenama koje sobom nosi proces drutveno-ekonomskog razvoja.
Sa rastom nivoa razvijenosti privrede i drutva raste i stepen njihove sloenosti.
Razvijenije privrede su uvek sloenije od manje razvijenih. One, po pravilu, sadre
mnogo vei broj elemenata (podsistema), imaju daleko sloeniju strukturu. Njihov
sadraj je mnogo bogatiji. Osim toga dinamika stanja razvijenih privreda, brzina i
frekventnost promena koje se u njihovim okvirima odigravaju je daleko vea. Isto
vai i za strukturu mree veza izmeu privrednih podsistema i izmeu privrede i/
ili njenih podsistema i njihovog okruenja. Ona je kod razvijenijih privreda uvek
sloenija, dinaminija i podlona frekventnijim promenama stanja nego kod nedo-
voljno razvijenih privreda.
3. 4. STOHASTIKI KARAKTER PRIVREDE
Nasuprot deterministikim sistemima, privreda i drutvo, spadaju u stohastike
sisteme. Ova klasa sistema se u literaturi moe nai i pod nazivima: probabilistiki
sistemi ili verovatni sistemi tipa Monte Karlo.
Ova karakteristika privrede proistie iz prethodno objanjene karakteristike. Opta
teorija sistema sistem denie kao stohastiki ako primena odreene upravljake
akcije transformie poznato stanje sistema u jedno iz skupa moguih stanja, a ne u
unapred poznato jedino mogue stanje. Skup moguih stanja karakterie funkcija
raspodele verovatnoe.
Pre nego to doe do primene upravljake akcije potrebno je adekvatnom meto-
dologijom izabrati odgovarajuu upravljaku akciju iz skupa moguih upravljakih
akcija. Kada je u pitanju upravljanje privredom ovaj se odabir ne moe uvek obaviti
primenom egzaktnih metoda. Ako bi to bilo mogue i ako bi sistem na primenu
upravljake akcije reagovao na unapred poznati nain radilo bi se o deterministikom
sistemu.
10 Guberini, S., Mateji, V., Miki, O., Petrovi, R., 1970., str. 53.
24
MAKROEKONOMIJA
Sprovoenje upravljake akcije, kada su u pitanju stohastiki sistemi, takoe ugla-
vnom nije automatsko ili poluautomatsko. Upravljake akcije se u stohastikim sistemi-
ma sprovode putem organizacije iji su elementi ljudska bia. Zbog toga su bitni
elementi privrede razliiti motivi, interesi i takvi elementi kao to su emocije, instikti,
nesvesno, i zato privreda (osim iz navedenih razloga) spada u sisteme velikog reda
sloenosti.
Nikada unapred nije do kraja poznato kako e privreda reagovati na neku
upravljaku akciju. Razliiti stimuli, podsticaji ili slino mogu da izazovu vrlo razliite
reakcije proizvoaa. Ono to se unapred moe znati, sa manjim ili veim stepenom
egzaktnosti, jeste vie razliitih scenarija reakcije (funkcija raspodele verovatnoe).
Stohastiki karakter privrede ini upravljanje privredom nisko egzaktnim, ime se
poveava potreba za eksibilnou i adaptibilnou sistema upravljanja privredom.
3. 5. HIJERARHIJSKO USTROJSTVO PRIVREDE
Privedni i drutveni sistemi se svrstavaju u klasu sistema sa hijerarhijskim ustro-
jstvom jer imaju vie ciljeva i vie nivoa. Sistemu ekonomskih ciljeva posveena je
posebna jedinica, pa se na ovom mestu objanjava sistem nivoa (system of levels).
Sintagmu je uveo holandski ekonomista Jan Tirbengen. Ona ukazuje na potrebu da
se hijerarhijski sistemi posmatraju kao sistemi sa onoliko nivoa, koliko je za datu
analizu optimalno. Da li e konkretni ekonomski sistem, privreda na primer, biti
posmatrana kao sistem sa dva, tri ili vie nivoa, zavisi od vrste, odnosno potreba
analize. Na drugoj strani, svaka odluka koja treba da bude donesena ili akcija koju
treba sprovesti, treba da bude donesena ili sprovedena na odreenom, najbolje opti-
malnom nivou.
Smisao vie nivoa i hijerarhijskog odnosa meu njima objanjava se principom
prioriteta upravljakih akcija. Upravljake akcije podsistema na viem nivou imaju
prvenstvo nad upravljakim akcijama na niem nivou. Odluke podsistema na viem
nivou direktno utiu i, u odreenoj meri, uslovaljavaju odluke podsistema na niem
nivou. Obrnuto vai samo indirektno, preko sistema povratnih sprega, tj. funkcio-
nisanja sistema vieg reda kojem oba podsistema pripadaju. Vreme donoenja odluka
na pojedinim nivoima je u direktnoj srazmeri sa visinom nivoa. Na najviem nivou
se, po pravilu, donose odluke stratekog karaktera (najkrupnije javne investicije, od-
luke iz domena skalne i kreditno-monetarne politike, spoljno-trgovinske odluke i
sl.) za koje su potrebne due i struno utemeljene pripreme, pa je i vreme potrebno
da se odgovarajue odluke donesu due nego na niim nivoima. I obrnuto, na niim
nivoima, odluke, posebno one operativnog karaktera, donose se i bre i ee.
Elementi sistema, i kada se nalaze na istom nivou, nemaju isti znaaj za sistem
tj. imaju razliit prioritet. Sva preduzea nemaju isti znaaj za granu kojoj pripada-
ju, niti za region ili privredu. Privredne grane su, takoe, od razliitog znaaja za
privredu. Isto vai i za regione.
25
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Kao to se moe govoriti o sistemu nivoa, tako se moe govoriti i o sistemu pri-
oriteta. Sistem prioriteta je dinamian jer je podloan stalnim promenama. Za dui
vremenski period ne moe se ustanoviti sistem prioriteta koji bi bio isti za sve ni-
voe. Prioritet uvek ima podsistem koji se nalazi na viem nivou, ima razgranatiju
mreu veza sa ostalim podsistemima, dugoronijeg je karaktera i/ili podlee jaim,
po intenzitetu i frekvenciji, promenama. Ako se u nekom podsistemu zadovolje svi
navedeni uslovi, onda on uiva visok stepen prioritetnosti u sistemu. Tipian primer je
znaaj poloaja privrede u drutvenom sistemu. Privreda ima daleko najvei broj ne-
posrednih veza sa svim ostalim podsistemima drutva, najdinaminija je i podlona
najveim i najeim promenama koje prenosi sistemom povratnih sprega na osta-
le podsisteme drutva. Ista logika vai i za privredu. Nemaju sve grane, regioni ili
preduzea isti znaaj za razvoj privrede. Po pravilu prioritet uivaju oni privredni
podsistemi od kojih visina razvojne stope privrede najvie zavisi, a to su uglavnom
tehnoloki vodei podsistemi.
Utvrivanje sistema prioriteta predstavlja jedan od najosetljivijih i najznaajnijih
zadataka razvojne politike. Jednom utvren, on utie na dalji razvoj i nain funkcio-
nisanja sistema.
26
MAKROEKONOMIJA
4.
ODNOS PRIVREDE I POLITIKOG
SISTEMA
Drutveni sistemi su hijerarhijski organizovani i zbog toga u njima ne postoji ni jedan
oblik jednakosti u apsolutnom znaenju. Uvek kada je u pitanju razvrstavanje regiona,
grana, preduzea, drutvenih potreba, ciljeva, faktora razvoja, utvruju se prioriteti. U
ostalom, jedan od zadataka razvojne politike ba i jeste utvrivanje skale prioriteta svih
veliina. Dakle, postojanje vie nivoa i utvrivanje prioriteta ne znae nita drugo do
razliito tretiranje delova drutva. To istovremeno znai i razliitu irinu polja slobode
izbora za pojedine delove sistema. Jai sistemi, tj. razvijeniji regioni, vanije grane, vea
preduzea, regioni, ili preduzea sa znaajnijim uticajem na privredni razvoj imaju ire
granice slobode odluivanja. Oni svojom snagom uspevaju da nametnu drutvu sopstve-
ne prioritete, da ih ono uvaava vie nego ostale podsisteme. Jai i vaniji imaju ire polje
slobode odluivanja od slabijih, manje vanih, manje prioritetnih. To je, izmeu ostalog,
odraz potrebe breg razvoja onih delova koji najvie doprinose vioj stopi rasta celine.
Jai podsistemi stalno tee ka veoj slobodi, odnosno ka smanjivanju polja slobode
slabijih. Zbog toga drutvo mora organizovano da ublaava tendencije smanjivanja slo-
bode ekonomski slabijih podsistema. Ali, one se ne mogu potpuno zaustaviti. Pune je-
dnakosti nema. Postizanje pune jednakosti oznailo bi kraj, raspad sistema. Ali, organi-
zovano drutvo mora stalno da usavrava sredstva suprotstavljanja ovakvom prirodnom
toku koji preti uskraivanjem slobode manje razvijenim ili manje prioritetnim delo-
vima, i koji direktno ide na tetu drutvene solidarnosti. Drutvo mora stalno, na jednoj
strani, da uspostavlja prioritete, i na drugoj, da se stara da ne doe do drastinih razlika
u irini polja slobode odluivanja pojedinih delova. Prioriteti su u stalnom sukobu sa slo-
bodom odluivanja. Stoga drutvo mora konstantno da radi na relativiziranju ove vrste
drutvene koniktnosti.
Iza pojedinih delova drutva pa i privrede stoje razliiti interesi, esto suprotstavljeni.
Svako drutvo ima naglaenu potrebu za njihovim usklaivanjem. Razvoj neke grane ili
nekog preduzea, na primer, moe da ometa razvoj druge grane ili preduzea, razvoj
jednog da remeti razvoj drugog regiona. Iza podsistema stoje ljudi i njihovi individualni
interesi. Zbog toga je potrebno poznavati stvarne tenje pojedinaca i interesnih grupa
u smislu prihvatanja odreenih ciljeva i vrste usmerenosti ka njima i ka zadovoljavanju
sistema potreba. Nalaenje optimalnog reenja u ovakvim sluajevima ne moe da bude
plod nekog nezainteresovanog nad-organa, ve plod koordinacije interesa razliitih so-
27
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
cijalnih grupa na institucionalno organizovan nain primenom jasno denisanih pravila
ponaanja na odgovarajuem mestu i u odgovarajuem vremenu. Institucijom se sma-
tra ustaljen odnos izmeu privrednih subjekata ime se garantuju odreena pravila
ponaanja ljudi. Ta pravila mogu da se zasnivaju na pravnim, moralnim ili obiajnim
normama.
Globalni sistem ciljeva denie se u okviru politikog sistema od strane razliitih
politikih opcija. To znai da ima vie predloga osnovnih privrednih ciljeva. Ona politika
grupacija koja dobije poverenje na slobodnim demokratskim izborima u prilici je da
operacionalizuje svoje vienje razvoja privrede. Tada se iz sfere politike prelazi u sferu
(ekonomije) nauke mada su i u prethodnoj fazi visokostruna znanja i te kako potrebna.
Sledee ogranienje, tesno povezano sa politikim sistemom, posledica je potrebe da
se ispune utvreni ksni ciljevi drutvenog i privrednog razvoja. Njihov broj esto nije
mali, i zato oni znaajno ograniavaju polje slobode ispunjenja ostalih varijabilnih ciljeva.
Meu ksnim ciljevima posebno znaajno i za ekonomsku teoriju interesantno mesto
zauzima odbrana zemlje kao ksni cilj. Cilj je znaajan ne samo za stabilnost drutva
ve i za strukturu proizvodnje i stabilnost ekonomskog sistema. Svaka promena pro-
cena u potrebama za sredstvima za odbranu zemlje znaajno menja ne samo tranju za
odreenim dobrima ve i izdatke za nauno-istraivaki sektor vukuih grana. Posledice
promene ksnosti ovog cilja su veoma dalekosene po ukupan obim plateno sposobne
tranje, zaposlenost a time i stabilnost privrede i drutva. Njegova, ipak, relativno niska
promenljivost iziskuje poseban tretman u svakoj varijanti.
Nedvosmisleno se namee zakljuak da u najznaajnije podsisteme drutva svakako
spadaju i pravni i politiki sistem. Karakter politikog sistema odreuje karakter drutva
i namee brojna ogranienja privredi. Politiki sistem odreuje prirodu svojinskih odno-
sa, ulogu pojedinih drutvenih slojeva, interesnih grupa i pojedinaca u odluivanju i
odreivanju prioriteta meu drutvenim potrebama, shvatanje drutvene solidarnosti
itd. Unutar politikog sistema donose se odluke presudne za pravac razvoja privrede,
praktino sva privredno-sistemska reenja uz kontrolu njihovog sprovoenja. Analize
pokazuju da su od svih vanekonomskih faktora koji utiu na razvojne performanse
ekonomskog sistema, najvaniji oni koji dolaze iz politikog sistema. Svi ostali delovi
drutva imaju relativno manji znaaj. Na taj nain, izmeu ekonomskog i politikog
sistema uspostavlja se jedna od najznaajnijih povratnih sprega za funkcionisanje oba
sistema. Kvalitet uspostavljene povratne sprege presudno utie na nivo organizovanosti
i razvojne performanse privrede ali i politikog sistema, razvoja demokratskih odnosa
a time i drutva u celini. Snaga povratne sprege izmeu politikog, pravnog i privre-
dnog podsistema zamagljuje razlike izmeu ovih podsistema. Privreda jednostavno
funkcionie po odreenim pravilima, na osnovu donetih zakona, njome se upravlja tako
da se esto ne vidi razlika izmeu pomenutih podsistema. U tom smislu, kada se privre-
da posmatra u jedinstvu sa pomenutim podsistemima drutava, ili bar se onim njihovim
delovima koji se odnose na privredu, esto se govori ne o privredi nego o privrednom
sistemu.
28
MAKROEKONOMIJA
5.
PRIVREDNI SISTEM
Osnovu svakog drutva ine drutveno-ekonomski odnosi. U sutini, polazni i
odreujui oblik tih odnosa ogleda se u meusobnom poloaju ljudi u procesu proi-
zvodnje i raspodele drutvenog proizvoda. Razume se, drutveno-ekonomski odnosi
nisu nikad potpuno isti. Oni se nikad ne ostvaruju sami od sebe. Uvek su prize-
mljeni u odreenoj istorijskoj realnosti.
Celokupnost drutveno-ekonomskih odnosa izraenih kroz razliite drutveno-
ekonomske kategorije ini drutveno-ekonomski sistem. Drutveno-ekonomske fo-
rmacije se javljuju u razliitim istorijskim varijantama, ak i u posebnim oblicima.
Njihove institucionalne i normativne osnove ine drutveno-politiko i drutveno-
ekonomsko ureenje. A to ureenje, bilo drutveno-politiko ili drutveno-
ekonomsko, je razliito u razliitim drutvima. Ono se, dalje, operacionalizuje u
razliite privredne sisteme. Prema tome, drutveno-ekonomsko ureenje je po-
jam, koji je iri od pojma privrednog sistema. U sutini, pod pojmom drutveno-
ekonomskog ureenja se podrazumeva odreena drutveno-ekonomska osnova,
te odreeni ekonomski oblici i funkcije odreenog drutva. Istovremeno, njime se
izraava i konkretan oblik drutva neke zemlje. Znaajno je primetiti da iako u nizu
zemalja postoji istovetan drutveni sistem, gotovo da ne postoji zemlja koja ima is-
tovetno drutveno-ekonomsko ureenje s nekom drugom zemljom.
Privredni sistem treba shvatiti kao komponentu ili podsistem drutveno-
ekonomskog sistema. Njegov osnovni zadatak je da stvori institucionalne pre-
tpostavke za privredni ambijent u kome se optimalno ispoljavaju, koriste i razvijaju
temeljne vrednosti drutveno-ekonomskog sistema. Ekonomski (privredni) sistem
(pojedini autori ga zovu i privredni model) je institucionalizovan, najveim delom
pravno utvren mehanizam privreivanja u jednoj zemlji. On podrazumeva, pre
svega, vrste i karakter privrednih subjekata, ekonomske i pravne okvire njihove dela-
tnosti, kao i stepen i metode drutvenog (najee dravnog) uticaja na njihovu dela-
tnost i njihove meusobne odnose. Privredni sistem je celokupnost mehanizama,
instrumenata i sredstava kroz koje ili putem kojih privreda ispunjava sistem ciljeva.
U najirem smislu, privredni sistem je organizacioni sistem, nuna konzistentna
celina delova koji se nalaze u interakciji, determinisana ciljevima.
29
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Sutinske promene privrednog sistema diraju u osnove privrednog sistema
menjajui npr. sadraj i oblik vlasnitva, sistem motivacije privrednih subjekata,
njihove osnovne karakteristike, mesto i ulogu drave u sistemu privreivanja i sl.,
ime se u sutini menja i sam karakter i nain funkcionisanja privrednog sistema.
Te promene se najee odvijaju pod snanim uticajem politikog sistema. Naime,
poznato je pravilo da onaj ko upravlja proirenom reprodukcijom drutva vlada i
drutvom u celini. A to samo znai da onaj u ijim je rukama nadlenost u donoenju
odluka za podeavanje i kontrolu privrednog sistema, taj je i posednik politike
moi.
Sa aspekta strukture, privredni sistem se sastoji iz dva dela: prvo, iz dela koji
podrazumeva istorijski spontano razvijeni deo privrednog sistema, a onda i politiki,
normativni i institucionalni deo kroz koji privredni subjekti autonomno deluju i
integriu svoju aktivnost kao nosioci sistema; i drugo, iz dela privrednog sistema
koji se tie regulativnog, korektivnog i usmeravajueg mehanizma kroz koji drutvo
(drava) svesno na temelju nekog plana ili nekih drugih ex ante projekcija i prorauna
koriguje i usmerava funkcionisanje privrede u pravcu drutveno utvrenih i eljenih
ciljeva.
Kao organizaciona celokupnost privrednih aktivnosti u odreenom ambijentu
odvijanja drutvene reprodukcije, privredni sistem je uvek prostorno i vremenski
vezan za taj ambijent, inei njegov institucionalno normativni oblik.
Shvatanja privrednog sistema su, dakle, veoma razliita. Pod privrednim siste-
mom se podrazumevaju razliiti sadraji, od njegovog poimanja kao celokupno-
sti vladajuih odnosa proizvodnje, poistoveivanja privrednog sistema sa istorijski
odreenim nainom proizvodnje, pa zatim, u zavisnosti od stepena apstrakcije,
posmatranja privrednog sistema kao univerzalne kategorije i privrednog sistema
konkretne pojedinane zemlje, do shvatanja privrednog sistema kao instituciona-
lizovanog, pravom regulisanog privrednog miljea u kome makroekonomski subje-
kti reguliu akcije i dejstva mikro privrednih subjekata. Nisu retka ni gledita koja
privredni sistem analiziraju sa dva aspekta: jednog ireg i jednog ueg aspekta. Pri
tome, privredni sistem u irem socioloko-ekonomskom smislu se identikuje sa
odreenim nainom proizvodnje tj. sa ukupnou proizvodnih snaga i proizvodnih
odnosa datog drutva. U uem smislu, privredni sistem se shvata kao celokupno-
st institucija i mehanizama iju sadrinu i ekonomske zakonitosti odreuje sistem
proizvodnih odnosa i nivoa razvitka proizvodnih snaga datog drutva u datom vre-
menskom periodu.
Interesantno je razmiljanje koje upozorava da privredni sistem ukoliko prete-
nduje da bude obuhvaen u okviru jedne naune discipline, onda bi takva disciplina
trebalo da sadri dve bitne komponente i to: a) komponentu organizacije upravlja-
nja privredom i b) komponentu sredstava upravljanja privredom. U okviru prve ko-
mponente, iji je nosilac drava i pored nje razna drutvena tela (privredne komore,
poslovna udruenja, zajednice preduzea, itd.) javlja se tzv. regulativno upravljanje
30
MAKROEKONOMIJA
i ono se sastoji u upravljanju privredom kao celinom, u usmeravanju njenog razvo-
ja reavanju odnosa izmeu pojedinih privrednih oblasti, privrednih organizacija
i politiko-teritorijalnih jedinica. U okviru ove komponente javlja se i tzv. opera-
tivno upravljanje, iji je nosilac privredna organizacija. Druga komponenta, kao
to je pomenuto, obuhvata sredstva upravljanja privredom koja su u savremenim
dravama vrlo raznovrsna i mnogobrojna i ije prouavanje, s obzirom na poveanu
ulogu drave u privrednom ivotu i sloenost odnosa koje ona u okviru ekonomike
jedne zemlje treba da regulie, predstavlja znatne tekoe.
11
ta se u stvari podrazumeva pod pojmom privrednog sistema? Uvaavajui svu
sloenost i sve tekoe oko njegovog denisanja, ini se da se privredni sistem ne
moe poimati pojednostavljeno, samo kao skup drutvenih odnosa koji nastaju u
procesu proizvodnje, razmene i raspodele materijalnih dobara, ve i kao institucio-
nalni okvir za odvijanje ekonomskih procesa, a potom i kao drutvena organizacija
privrede koja ima svoju strukturu sa institucijama, mehanizmima i sredstvima za nje-
no funkcionisanje i ostvarivanje privrednih ciljeva. Samo u tom kontekstu institucije
i mehanizmi privrednog sistema predstavljaju metode, sredstva (zavisne varijable)
kojima se izraavaju i ostvaruju eljeni odnosi proizvodnje (nezavisne konstante). To
ujedno objanjava zato se izvesne ekonomske institucije i mehanizmi mogu menjati
i usavravati, prilagoavajui se zahtevima u osnovi istog tipa odnosa proizvodnje,
i zato mogu imati razliit karakter spontanih ili normativnih tvorevina u vremenu,
zavisno od toga, u kojoj su meri ekonomske institucije i instrumentarij privreivanja
u saglasnosti sa objektivnim zakonima datog naina proizvodnje, odnosno datih
odnosa proizvodnje.
12
Malo konkretnije i jasnije. Kao izraz vladajuih drutveno-ekonomskih odnosa
u nekoj zemlji u nekom vremenu, privredni sistem obuhvata temeljne drutveno-
ekonomske institucije, mehanizme i principe, koji determiniu funkcionisanje i ra-
zvoj privrede. A to su politike, socijalne ili ekonomske institucije, organizacioni obli-
ci privreivanja, zakonski propisi, pravila ponaanja, drutvene vrednosti, obiajne
norme i shvatanja, koji svojim meusobnim delovanjem posredno ili neposredno
utiu na privrednu aktivnost i njene rezultate. Drugim reima, radi se o institucio-
nalnom okviru u nekom datom vremenu i prostoru, koji u harmoninom odnosu
sa osnovnim vrednostima nekog drutva omoguava normalno odvijanje drutvene
reprodukcije. Istovremeno, deniu se metodi, sredstva i mehanizmi koordinacije
u procesu privreivanja. Isto tako, re je o informacijama i odluivanju kao pretpo-
stavkama upravljanja, to sve u interakciji sa prethodno reenim ima presudan uticaj
na oblikovanje i funkcionisanje privrede. Na taj nain se privredni sistem, praktino,
javlja kao odreeni drutveni obrazac (nain i postupak) reavanja temeljnih ekono-
mskih zadataka: ta, kako, gde, kada, po kojoj ceni i koliko i za koga proizvoditi.
11 Vasi, V., 1982., Ekonomska politika Jugoslavije, jedanaesto izdanje, Savremena administracija,
Beograd, str. 7
12 Koncepcija dugoronog razvoja Jugoslavije do 1985., Konzorcij ekonomskih instituta, Beograd,
1985., str. 392.
31
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Prema tome, pod privrednim sistemom se podrazumeva celokupnost ekonomskih
odnosa sa osnovnim mehanizmom, institucijama, organizacionim oblicima, instru-
mentima i merama kojima se regulie privredni ivot odreene ze-mlje u izvesnom
periodu vremena.
13
5.1. OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA
Savremeni privredni sistem se najee shvata kao istorijska kategorija, kao
najdinaminiji sistem, koji obuhvata i povezuje u skladnu celinu temeljne elemente
ekonomsko-drutvenog procesa. Radi toga se posebno istie nunost da osnove
privrednog sistema budu meusobno usklaene i da ne protivuree jedna drugoj.
Samo pod tim uslovom moe se govoriti o modelu privrednog sistema u kome su svi
njegovi elementi, podsistemi tako postavljeni da po karakteru i meusobnim veza-
ma predstavljaju funkcionalnu celinu.
14
Samo na taj nain privredni sistem e biti
konzistentan, to je pretpostavka njegove ekasnosti iskazane u praksi preko reali-
zacije funkcija postojeih institucija. Da li je model privrednog sistema konzistentan
ili ne pokazuje stepen njegove ekasnosti.
15
Privredne aktivnosti se ostvaruju preko razliitih organizacionih oblika u okviru
neke zajednice. Zato je za odreivanje sadraja privrednog sistema, pored osnovnog
proizvodnog odnosa iskazanog u odreenom, dominantnom obliku i sadraju
vlasnitva, bitno u kakvim se oblicima i preko kojih metoda se organizuju privredne
aktivnosti i uspostavlja korelacija njihovih razliitih oblika i procesa. Ovaj aspekt
privrednog sistema dobija sve sloenije i raznovrsnije oblike ukoliko je drutvo ra-
zvijenije. Za savremena drutva karakteristina je formalna samostalnost privrednih
jedinica u oblasti proizvodnje i potronje, a s druge strane njihova velika izdifere-
nciranost i heterogenost. Usklaivanje njihovih privrednih delatnosti u drutvenim
razmerama predstavlja sadraj posebnih metoda njihovog povezivanja, kao i pose-
bnih oblika u kojima se to povezivanje ostvaruje. U pogledu metoda povezivanja
treba istai dva osnovna momenta sa stanovita organizovanja jedinstva proizvodnih
odnosa u okvirima privrednog sistema. Jedan od njih se ispoljava u objektivno
uslovljenim i drutveno spontanim procesima za ije delovanje institucionalni okvir
predstavlja razvijena robna privreda. S druge strane, sve sloeniji odnosi privrednih
procesa u razvijenim drutvima istiu i stvaraju potrebu da se svesno, planski utie
na proces drutvenog i privrednog razvoja. Na toj osnovi nastaju raznovrsni oblici
svesnog, korektivnog i usmeravajueg delovanja na privredna kretanja od strane
drutvenih (dravnih) organa.
13 Marseni, D.V., 1994., Ekonomika Jugoslavije, Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet, Beo-
grad, str. 331.
14 Vukadin, E., 1991., Osnove ekonomske politike, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Beo-
grad, str. 27.
15 Vukadin, E., 1991., str. 27.
32
MAKROEKONOMIJA
Pored toga, drutvena organizacija privreivanja zasniva se na oblicima politike
organizacije drutva. Ovi oblici su danas u svim drutvima aktivan inilac organi-
zovanja privrednog ivota. Na taj nain oblici politike organizacije drutva, drava
i njeni organi, politiki i upravni aparat bitno utiu na funkcionisanje privrednog
sistema.
Isto tako, s obzirom na teritorijalizaciju politike organizacije savremenih drutava,
teritorijalni oblik politikog organizovanja drutva (npr. optina, okrug, republika)
postaju nuni oblici drutvenog povezivanja pojedinanih i osnovnih privrednih
subjekata u kompleksnije oblike kroz koje se ostvaruje integracija privredne orga-
nizacije drutva.
Imajui prethodno na umu, moe se rei da fundamentalne premise (osnove) pri-
vrednog sistema ine:
a) oblik i sadraj vlasnitva, kao kljuna determinanta osnovnog proizvodnog
odnosa u drutvu. Oblik i sadraj vlasnitva predstavlja temeljno obeleje
privrednog sistema, jer se iz njega praktino deriviraju sva ostala obeleja
privrednog sistema, a posebno uslovi raspodele i kriterijumi prisvajanja, a
zatim deniu uslovi privreivanja, odreuje sistem upravljanja, i na kraju,
bitno uslovljava oblik organizovanja privrede i metodi povezivanja osnovnih
privrednih subjekata.
b) robno bie privrede je najrazvijeniji organizacioni oblik privreivanja. U savre-
menim uslovima privreivanja robna privreda nema alternativu. Nju objekti-
vno diktiraju kako nivo privredne razvijenosti koji nuno zahteva razvijene
odnose robne proizvodnje, tako i imperativi savremenog civilizacijskog ra-
zvoja koji pretpostavljaju trini nain privreivanja.
c) integralna trita, kao dominirajui regulativni i koordinativni mehanizam
privreivanja, koji podrazumeva kako trite roba i usluga, tako i trite fa-
ktora proizvodnje. U robnoj privredi trite je automatski regulator drutvene
reprodukcije. Sa svojim osnovnim funkcijama informativnom, selektivnom,
alokativnom, distributivnom, koordinativnom trite se pojavljuje kao strog
i objektivan, pravedan i neophodan, i ekonomski najekasniji reguliui meha-
nizam i oblik povezivanja osnovnih privrednih subjekata.
d) planiranje, kao korektivni i usmeravajui mehanizam privrednog razvoja. Opte
poznato je da trite i njegovi mehanizmi nisu savreni, da se i najsavrenija
konkurencija preplie sa monopolima razliite vrste i intenziteta, pa drava
sa ekonomskom politikom uvek ima veliki uticaj na trine parametre. Pored
toga, trite prua informacije o onome ta se dogaalo, ali ne i o onome ta
e se dogoditi, to je utoliko potrebnije ukoliko su ee i vee tehnoloke i
strukturne promene u privredi. Zato su potrebni i privredni planovi koji daju
informacije o buduim kretanjima. To znai da uvek treba imati na umu plansku i
trinu koordinaciju i radi se samo o meri u kojoj su zastupljene obe komponente.
33
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Naravno, kod planiranja ne treba zaboraviti na uvek upozoravajui princip re-
aliteta, vodei rauna o tome ta se eli u privrednom razvoju s jedne strane, i
ta se ima i moe, s druge strane.
e) preduzee, kao osnovni privredni subjekt u procesu drutvene reprodukcije,
sa potpunom samostalnou i suverenou u pogledu svog organizovanja i
meusobnog povezivanja, kao i u donoenju drugih poslovnih odluka.
f ) dobit, kao osnovni motiv i potvrda uspenosti poslovanja preduzea, koja svo-
ju verikaciju dobija na tritu.
g) vrsti principi pravne drave, kao pretpostavka institucionalne sigurnosti, bez
koje trite nije ni delotvorno, niti zatieno. To pretpostavlja precizno i jasno
denisanje politikog i socijalnog identiteta drave, sa odgovarajuim ustavnim
i pravnim ureenjem dravnog prostora u skladu sa poznatim meunarodnim
principima i standardima.
h) ogranieno strukturno prilagoavanje uloge drave u upravljanju privrednim
sistemom. Savremeni privredni sistemi ne postavljaju pitanje mesta i uloge
drave u privrednom ivotu zemlje. Usmeravajua uloga drave u razvoju
privrede je nezaobilazna i neophodna. Zato je mnogo vanije pitanje kakva
drava i koliko je drave potrebno privredi. Privredni sistem sa integralnim
tritem pretpostavlja modernu dravu, demokratsku i funkcionalnu. A to
znai onoliko drave koliko je nuno i u sektorima u kojima je zaista potrebno,
koliko to zahtevaju meuuslovljenosti drave i trita. Ni manje, ni vie.
Osnove privrednog sistema predstavljaju nune elemente u kompoziciji privre-
dnog sistema, koji pretenduje da postane homogena celina koja se potvruje u
ekonomskoj ekasnosti njenog funkcionisanja. Meutim, uzevi ih pojedinano,
nema sumnje da stepen generalnosti i znaaja pojedinih komponenti nije isti. One
se jednostavno nalaze u nekom meuodnosu, uslovno reeno, nezavisnih konstanti
i zavisno promenljivih veliina, koje se u tom meuodnosu ispoljavaju i kao ekono-
mska neophodnost i kao ograniavajui uslov. Primera radi, svojinski odnosi, sadraj
i oblik vlasnitva, kao temeljna karakteristika bilo kojeg privrednog sistema nalaze
svoje ispunjenje ali i ogranienja u stepenu razvoja materijalnih proizvodnih snaga
drutva, koja praktino i odreuju specinosti oblika prisvajanja u trinim uslo-
vima privreivanja.
5. 2. NOSIOCI SUBJEKTI PRIVREDNOG SISTEMA
U privrednom sistemu postoje mnogobrojni nosioci odluka na razliitim nivoima
odluivanja. Svi oni predstavljaju ekonomske subjekte sa odreenom samostalnou
i mogunou delovanja. U tom kontekstu problematizira se pitanje mesta, uloge,
i funkcija subjekata privredne aktivnosti, njihovi motivi i interesi, sredstva kojima
raspolau, a zatim i oblici koordinacije i usmeravanja njihovih aktivnosti.
34
MAKROEKONOMIJA
Subjekti privrednog sistema su sve organizacione jedinice, svi nosioci odluka, bez
obzira na nivo odluivanja, koji uestvuju u procesu drutvene reprodukcije. Poto je
privredni sistem organizacioni sistem, njegov temeljni subjekt je ovek organizovan
u razliite asocijacije, koje imaju karakter bilo radne, bilo ivotne zajednice.
Nosioci (subjekti) privrednog sistema jesu:
1) domainstvo kao osnovna prirodna i potroaka organizacija;
2) privredno drutvo i njegove razliite asocijacije;
3) drutveno-politike zajednice, poev od mesne zajednice, optine, okruga,
pa do republike i drave uopte, koje deluju u privrednom sistemu najee
posredno;
4) drutveno-politike organizacije, odnosno politike stranke i udruenja koje u
privrednom sistemu deluju iskljuivo posredno.
5.3. TIPOVI PRIVREDNOG SISTEMA
Moe se govoriti o nekoliko tipova privrednih sistema. Svakako, najstariji je
sistem privreivanja naturalna privreda u rodovski organizovanim zajednicama,
koji sa istorijski prevazienim privrednim sistemima robovskog i feudalnog drutva
pripadaju privrednoj istoriji. Donedavno, za savremeno ljudsko drutvo su osnovne
tipove privrednih sistema predstavljali kapitalistiki i socijalistiki privredni siste-
mi. Pored osnovnih tipova, veliki deo oveanstva jo uvek ivi u organizacionim
oblicima koji predstavljaju heterogenu ekonomsku strukturu privredno nedovoljno
razvijenih drutava.
U okviru osnovnih tipova savremenih privrednih sistema mogu se razlikovati
konkretniji oblici koji u izvesnom smislu predstavljaju etape kroz koje su u svom
razvoju prole pojedine drutvene zajednice i koje odgovaraju u stvari razliitim
nivoima privredne razvijenosti tih zemalja. Za kapitalizam su u tom pogledu kara-
kteristini konkretniji tipovi privreivanja kao to su privredni sistem liberalnog
kapitalizma, privredni sistem monopolskog kapitalizma sa vie ili manje izraenim
dravno-kapitalistikim elementima i oblicima.
Druga podela, uobiajena u svetu, je podela na privredne sisteme otvorenog i
privredne sisteme zatvorenog tipa. Podela se temelji na stepenu ukljuenja privrede
neke zemlje u meunarodno okruenje i njeno uee na svetskom tritu. Tipo-
vi privrednog sistema koji su po svojoj prirodi bili zatvoreni i autarhini pripadaju
prolosti. Po svojoj prirodi savremeni privredni sistemi su vrlo dinamini i njihove
meusobne veze sa privrednim sistemima drugih zemalja su danas normalna potre-
ba. Protok roba, kapitala i informacija je nunost savremenog doba. Tim vie to
danas svetsko trite najee propisuje uslove uspenog funkcionisanja privrednih
sistema pojedinih zemalja. Tako npr. danas su privrede i privredni sistemi pojedinih
zemalja direktno zavisni od uslova, pravila ponaanja koje propisuje Svetska trgovi-
nska organizacija (STO), ukoliko ele da aktivno uestvuju na svetskom tritu.
35
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
Savremena ekonomska i politika kretanja u svetu ukazuju na to da samo otvore-
ni privredni sistemi sa aktivnim ukljuivanjem domae privrede u meunarodne
ekonomske procese mogu pretendovati na uspeh.
5.4. PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA
Osnovni zadatak privrednog sistema je da svojim mehanizmima i instituci-
jama formira privredni ambijent koji omoguuje uspean privredni razvoj zemlje.
Uspenim funkcionisanjem privredni sistem stimulie ljude i pokree organizme
drutva, oslobaa njihovo stvaralatvo, podstie ih na oblike organizovanja u ekono-
mskoj sferi drutvenog ivota koji im omoguavaju da dostignu svoje ciljeve. Da bi
odgovorio svojoj funkciji mehanizmi i brojne institucije privrednog sistema, njegovi
podsistemi moraju biti ukomponovani u harmoninu celinu koja e odgovoriti potre-
bama strategije razvoja odreene zemlje. Zato su obeleja privrednog sistema stabi-
lnog i dugoronog karaktera. Ostvarivanje ciljeva privrednog sistema kroz uspeno
funkcionisanje njegovih mehanizama i institucija obezbeuje se merama, akcijama
i normativnom regulativom ekonomske politike. Zato svaki tip privrednog sistema
svoje funkcionisanje temelji na odgovarajuem konceptu ekonomske politike, u kome
subjekti ekonomske politike kroz razliite akcije i uz primenu razliitih mera i instru-
menata vre operacionalizaciju privrednog sistema. U tom smislu privredni sistem
predstavlja institucionalni okvir za preduzimanje mera i instrumenata ekonomske
politike, iji je osnovni zadatak da omogui njegovo ekasno funkcionisanje i obe-
zbedi verikaciju njegovih fundamentalnih premisa u praksi. Radi toga se mere i
upravljaki parametri ekonomske politike, kao i njena normativna regulativa mnogo
varijabilnijeg karaktera. U sutini, privredni sistem i ekonomska politika su funkcije
istog cilja, s tim to privredni sistem predstavlja osnovu privrednog ivota neke ze-
mlje, a ekonomska politika njenu praktinu realizaciju.
Stabilnost privrednog sistema i konzistentnost njegovih delova kao osnova pe-
rspektivnog razvoja privrede neke zemlje je preduslov za uspenu operacionalizaciju
putem mera i instrumenata ekonomske politike. Ne postoji koncept ekonomske poli-
tike koji moe da obezbedi maksimalne efekte privrednog sistema ukoliko je konsti-
tucija njegovih fundamentalnih obeleja meusobno protivurena.
5.5. OPTI ELEMENTI EKONOMSKOG SISTEMA
Pojedini autori u opte elemente privrednog sistema ubrajaju: resurse, privredne
subjekte, privredne aktivnosti i institucije.
36
MAKROEKONOMIJA
5.5.1. Resursi
Raspoloivi materijalni i nematerijalni izvori stvaranja drutvenog blagostanja
nazivaju se resursima jedne zemlje. Kod nabrajanja privrednih resursa jedne zemlje
najee se polazi od: geografski poloaj (kontinentalna ili primorska), tip zemljita
(obradivo, neobradivo, itd), rudno i mineralno bogatstvo (naroito rudnici pleme-
nitih metala, gvozdene rude, boksita, zatim izvorita nafte, mineralne vode, itd),
bogatstvo vodotokovima (i njihova plovnost), prosena nadmorska visina, bogatstvo
umama, panjacima, vazduh i sve druge organske i neorganske stvari.
Posebno treba istai stanovnitvo kao resurs nad resursima, jer od njegove
stvaralake (umne i zike) moi zavisi tempo privrednog razvoja zemlje. Posebno je
vana inventivnost pojedinaca u drutvu, njihova preduzetnika sposobnost. Navede-
ni materijalni i subjektivni faktori proizvodnje zavise od dostignutog nivoa tehniko-
tehnolokih saznanja, stanja nauke i njene primenljivosti, to je opredmeeno u
proizvodnim sredstvima za proizvodnju i primenljivom znanju lanova drutva.
Bitno je istai da stalni razvoj drutva neprekidno trai nove izvore resursa radi
zadovoljavanja stalno rastuih kvantitativnih i kvalitativnih potreba drutva - koje
vodi ka poveanju pojedinanog i ukupnog blagostanja. Posebno je vano imati u
vidu injenicu da su pojedini resursi neobnovljivi (ruda gvoa, na primer) i da se za
njih mora blagovremeno traiti zamena (supstitucijom ili uvozom iz drugih zemalja),
a kod obnovljivih (umsko bogatstvo, na primer) traiti nove metode njihovog breg
obnavljanja (stvaranjem hibrida koji daju vei i bri prirast, itd).
5.5.2. Privredni subjekt
Glavna obeleja privrednih subjekata u okviru svakog privrednog sistema
odreena su drutvenom organizacijom rada. Zato se privredni subjekti razlikuju
od sistema do sistema, ali i unutar pojedinih privrednih sistema u raznim fazama
drutveno-ekonomskog razvoja.
Ipak postoje klasikacije privrednih subjekata koje ne zavise od napred nave-
denih okolnosti, i to: prema broju lica (pojedinani, grupni); prema delatnosti (poljo-
privredna, industrijska, zanatska, itd.); prema ulozi (proizvoai ili potroai); prema
drutvenom statusu (oni koji odluuju i oni koji ne odluuju) a mogue su i druge
podele i klasikacije.
U trinoj privredi osnovni privredni subjekt u oblasti proizvodnje jeste privred-
no drutvo. Postoji i drugi pristup denisanju privrednih subjekata gde se ubraja-
ju pojedinci ili organizovane grupe pojedinaca koje samostalno donose privredne
odluke, uivaju koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze
se u meusobnom nadreenom ili podreenom odnosu. Iz toga proistiu tri vrste
37
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
subjekata, a to su: drava, preduzee, porodica. Drava se denie kao privredno-
politika zajednica koja pored svojih, ustavom utvrenih funkcija, istovremeno
predstavlja i privredni subjekt, jer kupuje i prodaje odreene proizvode (za vojsku,
policiju, dravnu administraciju, itd) i ponaa se kao i svako privatno preduzee ili
graanin, da bi ostvarila sebi svojstvene funkcije.
Privredna drutva se deniu kao organizovane jedinice u kojima se proizvode
materijalna dobra, pruaju usluge ili obavljaju druge privredne ili neprivredne dela-
tnosti, sa ciljem da stvaraju proizvode ili pruaju usluge drugim subjektima u drutvu
u cilju sticanja dobiti.
Domainstva su osnovne elije drutva i osnovne potroake jedinice, a ujedno i
najbrojniji subjekti u jednom drutvu. Domainstva, tanije lanovi domainstva, su
i glavni cilj i smisao svake proizvodnje i pruanja usluga tj. zadovoljavanje njihovih
svakodnevnih potreba (od hrane, odee, obue, stanovanja pa do vonje automobila,
putovanja avionom, poseivanja kola, fakulteta, bioskopa, pozorita, zatim leenja,
itd.). Ali i obrnuto, lanovi domainstva su ujedno i proizvoai i pruaoci usluga u
ukupnoj drutvenoj podeli rada.
U toj drutvenoj podeli rada svaki privredni subjekt eli da postigne odreeni,
zamiljeni maksimum; zadovoljavanje svojih potreba, elja i subjektivnih zahteva
za neprekidnom i raznovrsnom potronjom. Intenzitet linih, potroakih, zahteva
zavisi od drutvenog statusa na listi hijerahije u drutvu, u datom istorijskom trenu-
tku. Vie mesto na drutvenoj lestvici podrazumeva znatno iru listu svakodnevnih
prohteva, i obrnuto, nie mesto podrazumeva uu ili najuu listu elja i potreba (sve
do svoenja na egzistencijalne potrebe - hrana i stanovanje).
Kod privrednih drutava je neto drugaija situacija i prvenstveno zavisi od
vlasnike (preciznije reeno) upravljake strukture, a ne od (zbira elja) pojedinaca.
Kada je vlasnik privrednog drutva privatno lice, ono tei maksimizaciji prota kroz
zadravanje (dominantnog) poloaja na odreenom tritu. Za razliku od priva-
tnih, javna (dravna) preduzea se esto ponaaju sasvim drugaije, jer se, vrlo esto,
ponaaju neekonomski (ne retko i rasipniki) jer raunaju da e im, ako zatreba,
drava pritei u pomo dozvoljavanjem (neopravdanog) poveanja cena (elektrina
energija, telefon, komunalne usluge, itd) ili dotacijama iz budeta.
U akcionarskim privrednim drutvima je potrebno shvatiti razliku izmeu
vlasnikog i upravljakog odnosa. Vlasnici, po pravilu, nisu upravljai ve preko
svojih organa (akcionarska skuptina) biraju struna lica koja e upravljati (upravni
odbor) i rukovoditi (direktor) drutvom. To znai, na primer, da direktor drutva
ne mora imati ni jednu akciju u tom drutvu, ve posluje u ime i za raun drutva
uz odgovarajuu naknadu (zaradu, najee uslovljenu rezultatima poslovanja
drutva).
Proces upravljanja u javnim preduzeima je neto sloeniji, jer se prepliu interesi
najmanje tri strukture; dravna uprava, rukovodstvo preduzea i zaposleni posre-
dstvom sindikata.
38
MAKROEKONOMIJA
Ponaanje pojedinih preduzea opredeljuju, pre svega, vlasniki odnos u njemu
(privatni, dravni, itd.) koji, dalje, diktiraju upravljaku strukturu u tom preduzeu,
a najmanje pojedinci (radnici - individue) koji su na dnu piramide i neposredni su
realizatori donetih odluka.
Privredne odluke koje donosi upravljaka struktura preduzea uglavnom su
adresirane na konkretnog izvrioca, i sve to je drutvo (tanije reeno, preduzee)
razvijenije, organizovanije te odluke su detaljnije, konkretnije i povlae za sobom
veu odgovornost kako za onoga ko ih donosi tako i njihovog krajnjeg izvrioca.
Ovde se misli, prvenstveno na decentralizovani privredni sistem - trite potpune
konkurencije. Na tom tritu se javljaju potroai u ulozi kupaca i individualni vlasni-
ci preduzea u ulozi prodavaca. I jedni i drugi su povezani putem kupovine i prodaje
roba, tako da svako pojedinano lice sasvim nezavisno od svih drugih donosi odluke
o proizvodnji i potronji, o kupovini i prodaji robe i usluga.
Sistem odluivanja u sloenijim privrednim sistemima je znatno sloeniji. U ho-
lding kompaniji, na primer, kompanije potpadaju pod kontrolu holding drutva; u
velikim koncernima niz proizvodnih i poslovnih jedinica povezan je u vertikalni
inte-grisani proizvodni sistem u okviru koga postoje odnosi podreenosti; poslovne
banke su podreene kontroli centralne banke, itd.
U sloenim privrednim sistemima postoje hijerarhijski odnosi koji se realizuju,
najee, na jedan od dva mogua naina: u prvom sluaju nadleni organ izdaje
naredbe koje su obavezne za sve podreene privredne subjekte. Podreeni privre-
dni subjekti su duni da izvravaju te odluke i da podnose izvetaje i odgovaraju
nadreenim organima. Rizik u ovom sluaju snosi subjekt koji je doneo naredbu a ne
izvrilac ukoliko je postupio striktno po naredbi. Drugi je sluaj kada privredni subjekt
donosi okvirna pravila za ponaanje svih ostalih privrednih subjekata. Tim pravilima
se, pre svega, svi subjekti motiviu za postupanje na nain koji obezbeuje postizanje
planiranih ciljeva i zadataka. Ekonomski stimulansi su, poznato je, najbolji motiva-
tori za svakog privrednog subjekta, ukljuujui i zaposlene pojedince. Kao klasian
primer uzimaju se poreske olakice koja drava uvodi bilo za preduzea ili pojedi-
nce kako bi ih navela da svojim aktivnostima istovremeno doprinose ostvarivanju
ireg drutvenog interesa (investicije, neto poveanje izvoza i novo zapoljavanje su
motorna snaga razvoja u svakoj privredi). Ukoliko, pak privrednim subjektima ova
pravila ponaanja ne odgovaraju, ona ih ne moraju prihvatiti i zbog toga nee snositi
nikakve posledice, ali zato nee uivati odgovarajue poreske olakice.
5.5.3. Privredne aktvnost
Ukupna privredna (ekonomska) aktivnost svake zemlje se sastoji iz proizvodnje,
raspodele, razmene i potronje. Proizvodnju ostvaruju proizvodna preduzea, dok
u fazi razmene mogu da uestvuju i trgovinska i druga preduzea, s tim da istovre-
meno uestvuju i u raspodeli i potronji. U sferi proizvodnje, pored proizvodnih
preduzea, na posredan nain uestvuju i drugi subjekti: banke, berzanski posrednici,
39
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
investicioni i drugi fondovi, osiguravajua drutva i druge nansijske institucije, koje
se jednim imenom nazivaju - monetarna privreda. Ova aktivnost se odnosi na poslo-
vanje s novcem i novanim kapitalom. Proizvodna preduzea obavljaju samo deo
nansijskih aktivnosti: odobravaju potroake kredite, izdaju obveznice i/ili akcije u
cilju prikupljanja dodatnog kapitala itd.
Posebna vrsta delatnosti je investiciona aktivnost koja u sebi sadri procese
raspodele i razmene u sadanjosti u cilju poveanja proizvodnje u narednom peri-
odu. Ovim putem se povezuje realna i monetarna privreda posredstvom nansijskih
aktivnosti.
Unutranja i spoljna trgovina slue za razmenu robe i slui za dokazivanje oprav-
danosti, svrsishodnosti proizvodnje.
Na privredne aktivnosti jedne zemlje utie mnogo faktora sa razliitom snagom
uticaja i razliitim vremenskim trajanjem. Izuavanje rezultata delovanja jednog od
mnotva faktora veoma je teko i vrlo uslovno i pored oitih napredaka u oblasti
statistike faktorske analize. Prema dosadanjim istraivanjima, snaga sledeih neko-
liko faktora, ili bolje reeno, faktorskih grupa presudna za stopu privrednog rasta:
obim akumulacije, odnosno akumulaciona sposobnost privrede (tanije, sklonost ka
akumuliranju), struktura novih ulaganja, tempo privrednog progresa, veliina po-
nude radne snage i njen kvalikacioni nivo, metodi upravljanja razvojem, kao i kara-
kter politikog sistema ili, bolje reeno, odnos ekonomije i politike.
U dostignuti nivo privrednih aktivnosti ubraja se i dostignuto stanje raspodele
dohotka, postojei nivo cena, akumulacija zaliha, broj nezaposlenih, visina deviznih
rezervi zemlje, koliina uvezenih proizvoda, itd. Na osnovu svih iznetih elemena-
ta privredni subjekti donose nove odluke i vre izbor najbolje mogue varijante za
povlaenje novih poteza u novim privrednim aktivnostima.
5.5.4. Insttucije
Ne mali broj ekonomskih teoretiara smatra da je centralni problem ekonomije
izuavanje ekonomskih institucija. Pored Marksa najvei zastupnik ove teorije je
Amerika institucionalistika kola. Predstavnici pomenute kole smatraju da su bi-
tna dva pitanja koja treba reiti institucionalno: svojina i ugovori. Privatno vlasnitvo je
kljuna institucija koja opredeljuje sve to se dogaa u ekonomiji i u drutvu uopte.
Druge pristalice ove kole su smatrali da je najbitniji odnos izmeu ekonomskih
i pravnih institucija, jer transakcija treba da bude osnovni predmet analize a ekono-
mska organizacija najee ima svrhu da harmonizuje odnose izmeu strana koje bi
inae bile ili bi mogle da budu u sukobu.
Ima i drugih shvatanja: klasian primer ekonomske institucije je trite jer se na
njemu povezuju kupci i prodavci. Ono moe biti manje ili vie konkurentno, zatim
mogu biti trita robe i trita usluga, trite rada, kapitala, trite novca itd. Kao
sledea institucija pominje se planiranje. Ono ima za cilj alokaciju privrednih resursa
na razliite upotrebe i izmeu ovlaenih korisnika.
40
MAKROEKONOMIJA
Postoje i sasvim drugaiji prilazi shvatanja institucija - sa stanovita transakcionih
trokova, a njihova je glavna svrha i cilj ekonomisanje transakcionim trokovima.
Naime, neinstitucionalna ekonomija insistira na trokovima koje pojedinci ima-
ju ili mogu da prue da bi doli do saznanja koja su im neophodna za donoenje
odreenih odluka. Institucije preko transakcionih trokova presudno utiu na ob-
likovanje privrednih odluka o tome ta e se i koliko proizvoditi, koliko e se i u koje
programe investirati i sl.
Institucijom se, inae, smatra ustaljen odnos izmeu privrednih subjekata ime
se garantuju odreena pravila ponaanja ljudi. Ta pravila mogu da se zasnivaju bilo
na pravnim, moralnim ili obiajnim normama. Savremena drutva poznaju pravne
(uglavnom obligacione) norme sa sankcijama koje sprovodi upravni ili sudski aparat,
a u meunarodnom pravu - trgovinske arbitrae, itd.
Nestabilnost ekonomskih institucija stvara veliki rizik u privrednom ivotu jer
privredni subjekti gube pravnu sigurnost i ne mogu da predvide realizaciju svojih
poslovnih odluka. Osnovni cilj ekonomskih institucija je da unesu red i pravnu
sigurnost u privredni ivot zemlje, uz srazmerno manji iznos trokova poslova-
nja, posebno rizika na odreenom podruju. Time se omoguuje postizanje veih
privrednih efekata.
41
DRUTVO KAO VELIKI SISTEM
KONTROLNA PITANJA
1. Zato se drutvo moe posmatrati kao sistem?
2. Iz kojih se podsistema sastoji drutvo?
3. U kakvom su odnosu drutvo i njegovi podsistemi?
4. Koji je najznaajniji podsistem drutva i zato?
5. Zbog ega je vana samnostalnost delova u odnosu na celinu?
6. Koje su osnovne karakteristike privrede i drutva posmatranih kao sistem?
7. Zbog ega se kae da drutvo i privreda predstavljaju relativno otvorene
sisteme?
8. Da li je mogu, na dugi rok, opstanak i razvoj zatvorenih sistema?
9. Da li privreda, kao i drutvo, pripada klasi dinamikih sistema i zato?
10. U emu se sastoji razlika izmeu statikih i dinamikih sistema?
11. Zato se privreda smatra kompleksnim sistemom?
12. U emu je razlika izmeu deterministikih i stohastikih sistema?
13. U emu je smisao vie nivoa i hijerarhijskog odnosa meu njima?
14. Koja ogranienja namee politiki sistem?
15. ta se podrazumeva pod privrednim sistemom?
16. Kako bi ste objasnili strukturu privrednog sistema?
17. Koje su osnove privrednog sistema?
18. Zato je oblik i sadraj vlasnitva kljuna determinanta osnovnog proizvodnog
odnosa u drutvu?
19. Koji je osnovni subjekt privrednog sistema?
20. U emu je razlika izmeu otvorenih i zatvorenih privrednih sistema?
21. U kakvom su odnosu privredni sistem i ekonomska politika?
22. Koji su najoptiji elementi privrednog sistema?
23. ta su resursi i koji se meu njima smatraju najznaajnijim?
24. ta se u trinoj privredi smatra osnovnim privrednim subjektom u oblasti
proizvodnje?
25. Koja se drutvena elija smatra osnovnom potroakom jedinicom?
26. Kakva je struktura privredne (ekonomske) aktivnosti svake zemlje?
27. ta se smatra institucijom?
28. Koje su osnovne ekonomske institucije u svakom drutvu?
29. Koja institucija opredeljuje sve to se dogaa u ekonomiji i u drutvu?
30. Zato je bitan odnos izmeu ekonomskih i pravnih institucija?
GLAVA III
STRUKTURA PRIVREDE
45
STRUKTURA PRIVREDE
1.
POJAM STRUKTURE
Ako se privreda posmatra kao sistem onda je jasno da se ona sastoji iz vie po-
dsistema iji skup interakcija odreuje nivo i dinamiku autputa. Veoma je vano
sagledati kompleksnost odnosa izmeu privrednih podsistema. Prilaz sagledavanju
moe biti statiki i dinamiki.
Svaka privreda je struktuirana na specian nain jer se sastoji iz odreenog bro-
ja podsistema koji su meusobno i sa irim okruenjem povezani na (toj) privredi
svojstven nain. Zbog dinaminosti uspostavljanja odnosa izmeu preduzea unu-
tar privrede (tu spadaju i interakcije sa okruenjem), mrea veza se moe identi-
kovati sa skupom odnosa izmeu preduzea i sa samom strukturom sistema. Isti
skup podsistema se moe na razliite naine povezati, tj. stvoriti razliite meusobne
odnose, razliitu mreu veza. Sistemi sastavljeni iz identinih podsistema, razliito
povezanih, razlikuju se po svojim strukturama. To znai da e na razliite naine i
funkcionisati. Sistemi vie nalikuju jedni drugima ako su im sline strukture, tj. ako
su odnosi meu podsistemima uspostavljeni na slian nain, nego ako su sainjeni
od slinih ili istih elemenata.
Struktura privrede predstavlja pokazatelj dejstva koji se od nje moe oekivati.
Ona odreuje nain njenog funkcionisanja. Izmena strukture obavezno izaziva
promene u nainu i ekasnosti funkcionisanja privrede. Jedan od osnovnih razloga
razliite ekasnosti privreda nalazi se u razliitosti struktura. Jedna privreda je eka-
snija od druge zato to ima povoljniju strukturu koja se odlikuje veim ueem po-
dsistema sa visokom stopom rasta proizvoda a posebno produktivnosti faktora proi-
zvodnje i visokim koecijentom tehnoloke intenzivnosti i inovativnosti. Dinaminije
i ekasnije privrede svoju strukturu bre menjaju, prilagoavaju je potrebama raz-
voja, pribliavajui je optimalnosti. Optimalnost je ideal koji se teko dostie i brzo
naputa. Treba ga razumeti kao prolazno stanje u dinamici razvoja.
Denisanje delova, odnosno podsistema privrede, odreeno je ciljevima analize
privrede kada se ona posmatra kao relativno izolovani sistem. Nekada e se po-
dsistemima privrede smatrati sektori, nekada grane a nekada grupe ekonomskih
subjekata koje se nalaze u sloenim meusobnim odnosima. Po utvrivanju po-
dsistema, njihove brojnosti i veliine pristupa se utvrivanju njihovih karakteristika
a zatim i odnosa njihovih veliina na osnovu razliitih kriterijuma. Posle toga sledi
analiza mree odnosa izmeu elemenata strukture.
46
MAKROEKONOMIJA
I ostale manifestacije strukture privrede posmatraju se na razliite naine, sa
stanovita razliitih kriterijuma. Tako, na primer, struktura moe biti posmatrana
kao funkcionalna, sektorska, granska ili teritorijalna. Svaka od ovih struktura otkriva
drugaije lice privrede analizirano iz specinog ugla posmatranja koga istraiva
stalno mora da bude svestan kako ne bi izvukao neprimerene zakljuke. Struktura
privrede moe biti analizirana i tako to e se svako preduzee koje funkcionie u
okvirima date privrede posmatrati kao zaseban podsistem
16
. U tom sluaju posebna
panja mora da se posveti veliini preduzea i njegovom specinom poloaju na
tritu, posebno s obzirom na njegovu veliinu.
Privredom, njenim kretanjem i razvojem, se moe upravljati. Zbog toga neki istra-
ivai posebno apostroraju podsistem upravljanja privredom i strukturu privrede
analiziraju posmatrajui je kao kibernetski sistem.
2.
NAIN PRIKAZA STRUKTURE SISTEMA
Elementi privrede su povezani na razliite naine. Uspostavljene veze mogu biti
horizontalne i vertikalne, sa razliitim brojem karika u lancima veza. Horizontalnim
se nazivaju veze koje se uspostavljaju izmeu elemenata sistema (delova privrede)
koji se nalaze na istom (hijerarhijskom) nivou. Pod vertikalnim vezama se podra-
zumevaju veze koje se uspostavljaju izmeu elemenata koji se nalaze na razliitim
nivoima.
Stvaranjem veza, interakcija, najrazliitije prirode, izmeu delova privrede
formiraju se otvoreni i zatvoreni lanci veza a one (veze) se, opet, razlikuju i s obzirom
na vrstinu i trajnost. Neke su stabilne, neke podlone povremenim promenama sve
do onih veza, na drugom kraju skale na kojem su privredni odnosi koji se uspostav-
ljaju ad hoc, od sluaja do sluaja. U izvesnom smislu vrstina veze je odreena
njenom trajnou.
16 Blie o vienju privredne strukture kao funkcionalne, granske i teritorijlne u: , ., 1995.,
, , , str. 15.
47
STRUKTURA PRIVREDE
Sl. 1. Struktura privrede posnatrane kao sisten
Ukupnost svih veza ini mreu veza. Ona moe biti manje ili vie sloena, manje ili
vie razgranata. Mrea veza moe se poistovetiti sa strukturom sistema a njen prikaz
sa prikazom strukture sistema. Slika br. 1. predstavlja vrlo uproenu ilustraciju
strukture sistema. Veze izmeu elemenata prikazane su vektorima. Oni oznaavaju
ukupnost odnosa elemenata. To znai da ti odnosi nisu jednoznani i jednosmerni
niti su jednostavni.
Postoje, u principu, dva naina povezivanja podsistema u sistem. Prvi nain je
poznat kao otvoreni lanac veza i graki se moe predstaviti na sledei nain:
Sl. 2. Otvoreni lanac veza
Drugi oblik povezivanja podsistema u sistem u literaturi je poznat pod nazivom
povratna sprega (feedback, obrfatnafa svfaz). Primer povratne sprege prikazan je na
sl. 1. na kojoj je povratna sprega predstavljena vezom izmeu podsistema 2, 3 i 4.
Struktura velikih sistema najbolje se moe prikazati strukturnom matricom:
48
MAKROEKONOMIJA
Svaki elemenat sistema predstavljen je elementom matrice. Po dijagonali se javljaju
nule jer elemenat ne moe biti vezan sam sa sobom. U sutini strukturna matrica pre-
dstavlja osnovu meusektorske analize Vasila Leontijeva. Njome se na slikovit i egza-
ktan nain moe prikazati opta meuzavisnost delova privrede i logika funkcionisanja
privrede u celini. Analiza poiva na saznanju da je autput svakog dela privrede isto-
vremeno input u drugim (ne obavezno svim) delovima privrede, kao i u samom tom
delu (u tom sluaju elemenat dijagonale nije jednak nuli). Zbog toga veliina autputa
svakog dela privrede zavisi od tranje svih n delova privrede za autputom datog dela
privrede. Istovremeno autput mnogih drugih delova privrede predstavlja input anali-
ziranog dela privrede. Takva zavisnost znai da ukupni autput svih n sektora primalaca
mora biti jednaka zahtevima privrede za inputima. Ako se uvedu odgovarajue pre-
tpostavke (tj. ako se privredna stvarnost u izvesnoj meri simplikuje) mogue je sainiti
odgovarajue matrice iji su elementi odgovarajui koecijenti i kojima se objanjavaju
kompleksne interakcije delova privrede. Smisao koecijenata je u izraavanju propo-
rcije direktnih meufaznih inputa raznih delova privrede na jedinicu autputa datog
dela. Ako se u analizu uvede i faktor vreme onda je u dobroj meri mogue sagledati i
dinamiku interakcija delova privrede odnosno dinamiku izmena privredne strukture.
U tom sluaju koecijenti nisu nepromenljivi u vremenu.
3.
FUNKCIONALNA STRUKTURA
Ako se pod privredom podrazumeva skup elemenata neophodnih za njeno funkci-
onisanje njenu strukturu ine: ovek (ljudi ili stanovnitvo), prava priroda, antropo-
gena priroda i informacije
17
.
Prava priroda obuhvata prirodne resurse, ekoloke, materijalne i duhovne vre-
dnosti. Zadatak antropogene prirode, prema miljenju Rajzberga, je da obezbedi uticaj
oveka na pravu prirodu. Ona u sutini nije nita drugo do transformisana, konve-
rtovana, pomou rada i aktivne delatnosti ljudi, prava izvorna priroda. Sastavni delovi
antropogene prirode su: predmeti rada, sredstva za rad, proizvodna i drutvena infra-
struktura, sredstva za potronju i rezerve u sredstvima za proizvodnju i sredstvima za
potronju. Pod informacijama se podrazumeva intelektualni proizvod neophodan za
upravljanje, proizvodnju, potronju i uvanje svih vidova ekonomskih rezervi.
17 , ., 1995., str. 16
49
STRUKTURA PRIVREDE
4.
SEKTORSKA STRUKTURA
Posebno moe biti interesantna sektorska struktura privrede. U tom smislu pri-
vreda se sagledava kao celina koja je sastavljena iz nekoliko sektora. Neki autori ra-
zlikuju dva sektora: tradicionalni i moderni; dok neki insistiraju na trosektorskoj
18
ili
etvorosektorskoj strukturi privrede. U poslednjem sluaju to bi znailo da se privre-
da, posmatrana kao sistem, sastoji iz etiri sektora, podsistema: primarni, sekunda-
rni, tercijarni i kvartarni. Svaki sektor (podsistem) se, dalje, moe deliti na prostije
delove (podsisteme).
Primarni sektor obuhvata proizvodnju primarnih dobara. To je proizvodnja u ko-
joj ovek ostvaruje direktan kontakt sa prirodom bilo da ekstrahuje mineralna dobra
(rudarstvo), ili se koristi njenim biolokim svojstvima i sadejstvom za proizvodnju
dobara koja su mu neophodna za ivot (poljoprivreda i umarstvo). Tu ulaze i dela-
tnosti kojima se ubiraju plodovi prirode (lov i ribolov i sl.).
Sekundarni sektor (podsistem) obuhvata ekonomske aktivnosti kojima se proi-
zvodi primarnih delatnosti dalje proizvodno upotrebljavaju u svrhu dobijanja na-
lnih proizvoda. U takve ekonomske aktivnosti spadaju one koje se odvijaju u okviri-
ma industrije i graevinarstva, u proizvodnim segmentima zanatstva, komunalnih
delatnosti i sl.
Tercijarni sektor (podsistem), poznat i pod nazivom usluni sektor ili sektor uslu-
ga, sastoji se iz niza uslunih delatnosti kao to su: saobraaj, trgovina, ugostiteljstvo,
deo zanatstva, stambeno-komunalne delatnosti, nansije i bankarstvo, zdravstvo,
usluge iz oblasti socijalnog osiguranja i sl.
Kvartarni ili informatiki sektor kako ga neki nazivaju, obuhvata sve delatnosti u
vezi sa prikupljanjem podataka, njihovom obradom tj. proizvodnjom informacija i
njihovom distribucijom. U kvartarni sektor spadaju podsistemi obrazovanja, nauke,
istraivanja, informisanja (novine, radio, TV), izdavatva i sl.
Svaki od navedenih podsistema se dalje moe podeliti na elementarnije po-
dsisteme. Tako se, na primer, industrija moe podeliti na tridesetak podsistema,
industrijskih grana, itd.
18 Trosektorska struktura privrede je denisana u knjizi Kolina Klarka: Clark, C., 1940., Te Conditi-
ons of Economic Progress, MacMilan, London
50
MAKROEKONOMIJA
5.
GRANSKA I REGIONALNA STRUKTURA
Ako se privreda posmatra kao sistem sastavljen iz velikog broja elementa,
podsistema, pod kojima se podrazumevaju preduzea, onda se mrea njihovih
meuodnosa moe poistovetiti sa strukturom privrede. Veliki broj preduzea koja
funkcioniu u okviru privrede mogu se na osnovu slinosti proizvodnih orijentaci-
ja svrstati u odreene grane (vrste) proizvodnje. Tako se i struktura privrede moe
sagledati na nain da se podsistemima privrede smatraju privredne grane. Privreda
se prema ovom vertikalnom kriterijumu posmatra kao sveukupnost meusobno
povezanih grana. Meu granama i preduzeima prioritet obino imaju one grane i
ona preduzea koja najbre prihvataju nove tehnologije, tehnoloki vodee grane i
tehnoloki vodea preduzea.
Svaka grana, svako pojedinano preduzee, nalaze se na nekoj teritoriji. Ostva-
rena kombinacija proizvodnih faktora, koja je rezultat dueg razvitka u prolosti,
daje nekom regionu prednost ili ga ini inferiornim s obzirom na mogunost razvoja
neke grane. Zbog toga je, osim granske, bitno uporedo sagledati i regionalnu struk-
turu privrede.
Sagledavanje regionalne strukture podrazumeva prethodno denisanje privre-
dnih regiona. Pojam regiona ima iroko znaenje: istorijsko, geografsko, ekonomsko
Osnovne ekonomske karakteristike regiona koje se moraju uzeti u obzir prilikom
sagledavanja regionalne strukture privrede mogu se nabrojati sledeim redosledom:
1. proizvodna struktura regiona,
2. struktura realnog kapitala u regionu prema zikom obliku, stepenu otpi-
sanosti, tehnolokim generacijama i sl.,
3. potrebno je identikovati vrste postojee proizvodnje po odreenim kara-
kteristikama (na osnovu podele na vukue i vuene grane odnosno na grane sa
visokim i niskim koecijentom praenja, tj. na grane koje prednjae u primeni
naunog i tehniko-tehnolokog progresa i na one koje se kasnije pridruuju
ovom progresu-povuene razvojem vodeih grana), velike proizvodne sisteme
51
STRUKTURA PRIVREDE
(ili njihove delove) koje postoje na datoj teritoriji, velike koncentracije kapitala,
obrazovanih ljudi, nauno-istraivake centre i sl.
4. struktura stanovnitva (kompleksno sagledana),
5. prirodni uslovi (podaci o prirodnim bogatstvima, klimi, istorijsko-geogra-
fskom poloaju, nainu povezanosti regiona sa okruenjem, postojanju mo-
rskih luka ili meunarodnih raskrsnica, itd.),
6. razvijenost infrastrukture i mogunost njenog irenja,
7. dostignuti nivo urbanizacije,
8. broj naselja, njihova struktura, razmetaj po teritoriji, kvalitet ivljenja u njima
i sl.
Znaaj regiona za privredu kojoj pripada postepeno se menja. Promene se mogu
uoiti ve na srednji, a pogotovu na dugi rok. Na to najvie utiu novi vidovi pri-
vreivanja koji se javljaju kao rezultat naunog i tehniko-tehnolokog progresa za
koje neki od regiona imaju posebne pogodnosti i stvaranje veih masa akumuliranog
kapitala i veih mogunosti investiranja.
Veze izmeu regiona su raznovrsne i mnogostruke. Njihov intenzitet zavisi od
vie faktora meu koje spadaju oni koji dolaze iz politikog podsistema, faktori ve-
zani za nivo razvijenosti i strukturu samih regiona itd. Upoznavanje sa regionalnom
strukturom privrede podrazumeva i sagledavanje mree veza izmeu regiona.
6.
INSTITUCIONALNA STRUKTURA
PRIVREDE
Ova struktura, odnosno nain analize strukture privrede, poiva na shvatanju da
se privreda sastoji iz nekoliko institucionalizovanih sektora pod kojima se podra-
zumeva grupa ekonomskih subjekata koji na nacionalnom nivou obavlja skup ho-
mogenih transakcija. Pod osnovnim institucionalizovanim sektorima obino se
podrazumevaju sektor domainstava, sektor privrede i drava. Ekonomski subjekti
bilo koje nacionalne privrede u globalizovanom svetu stupaju u brojne odnose sa
partnerima koji funkcioniu u okviru drugih nacionalnih privreda. Zbog toga, uslo-
vno, treba raunati i sa etvrtim, sektorom inostranstva.
52
MAKROEKONOMIJA
Sagledavanjem odnosa izmeu navedenih sektora mogue je analizirati logiku
funkcionisanja nacionalnih privreda. Analizom odnosa uspostavljenih izmeu se-
ktora takoe se moe kvanticirati i nivo privredne aktivnosti.
U makroekonomskoj literaturi eksplikacija transakcija izmeu pomenutih sekto-
ra poznata je kao kruno kretanje dobara i novca.
6.1. ODNOS DOMAINSTVA I PREDUZEA
Domainstva poseduju (vlasnici su) faktore proizvodnje neophodne za proizvo-
dnju roba: zemlju, rad i kapital. Zemlja ukljuuje i sve prirodne resurse, a pod radom
se podrazumevaju ljudski resursi. Kapital (maine, oprema, zalihe) se smatra seku-
ndarnim (nikako ne i po znaaju), tj. proizvedenim faktorom koji se upotrebljava u
proizvodnji svih ostalih roba. Domainstva kao vlasnici faktora proizvodnje stupaju
na tritu u interaktivni odnos sa preduzeima. Preduzea, motivisana protom,
kupuju od domainstava faktore proizvodnje kako bi proizvela robe koje prodaju
domainstvima. Naravno, svaka kupoprodajna aktivnost se odvija uz plaanje
odreene cene. Svako kretanje roba (faktora proizvodnje) od domainstava ka
preduzeima izaziva kretanje novca u drugom smeru. I obrnuto, svako kretanje roba
od preduzea ka domainstvima izaziva kretanje novca u smeru od domainstava ka
preduzeima. Domainstva ostvaruju dohodak naplaujui od preduzea upotrebu
faktora proizvodnje. Taj dohodak domainstva troe kupujui robe koja su proizvela
preduzea. Izdaci domainstava predstavljaju prihod preduzea.
Opisani odnos ilustruje ravnoteu dohotka domainstava i prihoda preduzea.
Novac u sektoru stanovnitva jednak je sumi plaanja preduzea za faktore proi-
zvodnje. Novac koji poseduju preduzea jeste prihod koji ona ostvaruju prodajom
roba koje su proizvele upotrebom faktora proizvodnje. Kada se od ukupnog prihoda
sektora preduzea oduzme suma koju su ona platila na ime upotrebe faktora proi-
zvodnje, dobije se prot ostvaren u okviru ovog sektora.
6.2. ODNOS DOMAINSTAVA, PREDUZEA I DRAVE
Drava je u stalnoj interakciji sa preduzeima i stanovnitvom. Ona, kao i preduzea,
koristi usluge faktora proizvodnje koji su u vlasnitvu sektora domainstva. U tom
delu taj se odnos ne razlikuje od odnosa domainstava i preduzea. Od preduzea
drava kupuje robe za zadovoljenje razliitih potreba koje se zadovoljavaju na nivou
drave. Na ovaj nain sektor domainstva i sektor preduzea u stvari imaju uveanu
tranju za svoju ponudu.
53
STRUKTURA PRIVREDE
Na drugoj strani, domainstva i preduzea plaaju dravi poreze. Na ovaj nain
prikupljena sredstva drava troi za kupovinu (ili iznajmljivanje) razliitih roba koje
potiu iz preostala dva sektora. Drava, dakle, predstavlja trei sektor koji uslonjava
prethodno opisano kretanje robno-novanog kapitala izmeu institucionalizovanih
sektora. Ono je u sutini isto, ali sloenije ,jer se odvija izmeu tri sektora.
6.3. ODNOS DOMAINSTAVA, PREDUZEA, DRAVE I
INOSTRANSTVA
Opisani model krunog kretanja izmeu institucionalizovanih sektora poiva na
pretpostavci o zatvorenoj privredi. Ali, sve savremne privrede su uveoj ili manjoj
meri otvorene pa se i sektor inostranstva treba ukljuiti u kruni tok privredne akti-
vnosti nacionalne ekonomije. Na taj nain on ne menja mnogo na sutini odnosa ali
se stvari prilino uslonjavaju.
7.
DINAMIKA PRIVREDNE STRUKTURE
Struktura privrede je dinamina kategorija. Ona je funkcija vremena. Neka pre-
duzea ispadaju iz sistema, nestaju sa trita, bankrotiraju, dok se nova javljaju kao
plod inovativnog duha preduzetnika. Delovanjem tehnikog progresa javljaju se nove
privredne grane dok druge nestaju ili menjaju znaaj. Menja se i odnos izmeu se-
ktora. Na poetku razvoja industrije primarni sektor je dominirao privredom. Indus-
trijska revolucija oznaila je potiskivanje primarnog sektora u drugi plan. Posle toga
dole su usluge a na kraju i informatiki sektor koji danas dominira najrazvijenijim
privredama sveta.
Privredne veze, odnosi izmeu privrednih aktera, izmeu sektora, grana, pre-
duzea, takoe nisu stalne i nepromenljive. One se uspostavljaju i raskidaju, podlone
su promenama. Zbog toga se i mrea veza, kao i stepen stabilnosti (vrstine) veza
menja.
54
MAKROEKONOMIJA
Promenom elemenata i njihovih meusobnih odnosa (veza) menja se i sistem,
odnosno njegova struktura. Novi elementi (preduzea) zamenjuju stare, njihov uku-
pan broj se menja. Jedne veze se kidaju, druge uspostavljaju, a menja se i njihova
priroda. Privredne strukture se u pojedinim trenucima na vremenskoj skali toliko
mogu razlikovati da se praktino radi o sasvim drugaijim privredama.
Ipak, brzina promene privredne strukture je prilino mala. Na kratak, pa i na
srednji rok, pre bi se moglo rei da je privredna struktura stabilna nego dinamina.
Ona se menja postepeno a promene uslovljavaju isti faktori koji utiu i na dinamiku
privrednog razvoja. Ali, kao to se menja nivo dinaminosti savremenih privreda
menja se i intenzitet strukturnih promena. Savremene privrede doivljavaju stru-
kturne promene mnogo bre i mnogo intenzivnije nego to je to ranije bio sluaj. ak
kada najrazvijenije privrede ne ostvaruju privredni rast one doivljavaju strukturne
promene. Takvi procesi najvie su odreeni razvojem visokih tehnologija i procesom
globalizacije svetske ekonomije. Zato bi moglo da se kae da od stepena otvorenosti
privrede takoe zavisi brzina strukturnih promena. Zemlje koje ostvaruju visoke
stope tehnolokog razvoja i zemlje koje vode politiku otvorenog trita i trude se da
se uklope u opte trendove globalizacije ostvaruju bre strukturne promene.
Dinamika privredne strukture je odreena i drugim brojnim faktorima. Tu treba
istai mere ekonomske i razvojne politike. To znai da se pravcem i tempom stru-
kturnih promena moe upravljati. Primenom adekvatnih mera razvojne politike i
voenjem adekvatne politike naunog i tehniko-tehnolokog razvoja moe se na
dugi rok ostvariti eljena privredna struktura.
55
STRUKTURA PRIVREDE
KONTROLNA PITANJA
1. ta se podrazumeva pod strukturom sistema?
2. ta se podrazumeva pod mreom veza izmeu podsistema?
3. Zato je znaajno poznavati strukturu privrede?
4. Kakav je odnos izmeu dinaminosti i ekasnosti privrede i brzine promene
privredne strukture?
5. Na koje sve naine mogu biti povezani elementi privrede?
6. ta su to otvoreni lanci veza?
7. ta je karakteristino za zatvorene lance veza?
8. Koje i kakve su veze izmeu elemenata privrede najvanije za pravilno funk-
cionisanje privrednih sistema?
9. ta je to mrea veza i zato se ona moe poistovetiti sa strukturom?
10. U emu se sastoji znaaj funkcionalne strukture privrede?
11. ta je karakteristino za sektorsku strukturu privrede?
12. Da li se sektorska struktura moe vezati za razvoj proizvodnih snaga drutva?
13. Kakav je odnos izmeu nivoa razvijenosti pojedinih sektora i nivoa razvijenosti
privrede?
14. Da li su, i ako jesu na koji nain, povezane granska i regionalna struktura?
15. Da li se regionalna struktura privrede poklapa sa geografskom regionalizaci-
jom neke zemlje?
16. Koje su osnovne karakteristike ekonomskih regiona?
17. Ko se smatra vlasnikom faktora proizvodnje?
18. Kakvi se sve odnosi uspostavljaju izmeu domainstava i preduzea?
19. Kako je ureena raspodela proizvoda drutva s obzirom na vlasnitvo?
20. Kako se uspostavlja ravnoteu izmeu dohotka domainstava i prihoda
preduzea?
21. Kakav je odnos izmeu drave na jednoj, i preduzea i domainstava, na drugoj
strani?
22. Zato uvoenje inostranstva u analizu uslonjava odnose izmeu instituciona-
lizovanih sektora?
GLAVA IV
PROIZVODNE MOGUNOSTI
DRUTVA
59
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
1.
SISTEM POTREBA
ovek je deo prirode. Van nje, bez ostvarenja brojnih veza sa prirodom on ne bi
mogao da opstane ni jedan tren. Istovremeno ovek je i drutveno bie. Svoj opstanak
temelji na vezi sa drugim ljudima. Koegzistencija sa prirodom i drugim ljudima uslov
je njegovog opstanka. Sam opstanak vezan je za upotrebu odreenih stvari koje su
retke i koje su prozvod opisane interakcije i zbog toga imaju karakter ekonomskog
dobra. Dobra se upotrebljavaju da bi se zadovoljile potrebe.
Svaki ovek ima niz potreba. Isto se moe rei i za porodice, interesne grupe, svaki
deo (podsistem) drutva pojedinano i drutvo posmatrano u celini, kao totalitet.
Sve te potrebe, ogroman skup zahteva svih nivoa, ine zaokrueni sistem potreba. U
osnovi razvofa svih drutvenih i ekononskih sistena lei sisten potreba. Pod elene-
ntina toga sistena podrazunevafu se zahtevi za dobrina. Sisten potreba nife nita
drugo do skup zaheva za odreenin dobrina.
Sistem potreba je relativno otvoren, sloen, hijerarhijski ureen, i dinamikog
je karaktera. Sistem je otvoren za ulazak, odnosno stvaranje novih potreba. Nove
potrebe su posledica podizanja nivoa drutvenog blagostanja ili, blie, funkcionisa-
nja sistema naunog i tehniko-tehnolokih istraivanja. Sistem naunog i tehniko
tehnolokog istraivanja sistem potreba ini vrlo dinaninim. On je, takoe, prilino
sloen jer se sastoji iz velikog broja potreba sa razgranatom mreom meusobnih
i veza sa okruenjem. este promene, upravljane ili sluajne, ine sistem potreba
dinaminim. On je i hijerarhijski ureen s obzirom na manje-vie poznat redosled
prioriteta potreba.
Struktura sistema potreba se moe sagledati na vie naina. Globalno, sistem je
sainjen od potreba uslovljenih biozikim karakteristikama ljudi i od drutveno-
istorijski uslovljenih potreba koje sistemu daju dinamiki karakter. Polazei od drugih
kriterijuma, potrebe se mogu podeliti i na opte i specine, stalne i povrenene,
neodloive i odloive, itd.
Stalna promena strukture sistema obeleena je neprestanim nestajanjem jednih i
pojavom drugih potreba i istovremenom promenom znaaja osnovnih karakteristika
pojedinih potreba. Neke potrebe, na primer, usled podizanja nivoa drutvenog bla-
gostanja, prelaze iz specinih u opte potrebe i sl.
60
MAKROEKONOMIJA
Vanost poznavanja sistema potreba je ogromna. Ona se ogleda u injenici da se
tranja za dobrima koja ih zadovoljavaju formira na odreenom nivou elastinosti
u skladu sa znaajem, stepenom prioritetnosti potreba. Tranja za dobrima koja za-
dovoljavaju potrebe vieg stepena prioritetnosti je manje elastina, i obrnuto. Bez
poznavanja sistema potreba ne mogu se formulisati ni sistemi ciljeva drutvenog i
ekonomskog sistema. Zbog toga se za sistem potreba kae da, kao i sistem ciljeva,
predstavlja podsistem ekonomskog, odnosno drutvenog sistema.
2.
DRUTVENA REPRODUKCIJA
Da bi se sistem potreba zadovoljio, to je uslov opstanka svakog drutva, nuno
je postojanje organizovanog sistema drutvene reprodukcije. Proces organizacije re-
produkcije moe da bude, a u dugom istorijskom periodu i jeste bio, spontan. Upo-
redo sa razvojem drutva, elementi svesnog upravljanja reprodukcijom bivali su sve
znaajniji.
Proces drutvene reprodukcije se sastoji iz etiri faze: proizvodnje, razmene,
raspodele i potronje. Mada one u krunom kretanju logino slede jedna za drugom,
u stvarnosti dolazi do njihovog vremenskog preklapanja.
Analizirati proces drutvene reprodukcije tj. razvoj i bogatstvo privrednog ivota,
znai ispitati ekonomsku sadrinu proizvodnje i njenu interakciju sa razmenom,
formiranjem cena, raspodelom, formiranjem dohotka, potronjom (linom i inves-
ticionom) i sl.
Istraivanje procesa drutvene reprodukcije podrazumeva analizu uzroka i pore-
kla bogatstva jedne dravne zajednice i odgovor na pitanje kako da se uz, u datom
trenutku, ograniena sredstva postignu najbolji rezultati, tj. kako najbolje iskori-
stiti raspoloive resurse. Politika ekonomija, odnosno Teorija privrednog razvoja
bave se drutvenim bogatstvom, dok se Ekonomika bavi iznalaenjem odgovora na
drugo pitanje. Odgovor na prvi problem trai se u procesu drutvene reprodukcije,
odnosno proizvodnje shvaene kao neprekidni drutveni proces kojim se stvara i
uveava drutveno bogatstvo. Ekonomika istrauje kako akteri privrednog ivota
61
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
ekonomiu raspoloivim resursima. Ispravno uoivi da je za postizanje maksimalnih
efekata potrebna optimalna alokacija ogranienih resursa, tj. realokacija u odnosu
na postojei raspored, osim kad on sluajno koincidira sa optimumom, neoklasina
ekonomska analiza u centar istraivanja stavlja proces razmene. Razmenom se dolazi
do optimalne alokacije (odnosno izbora izmeu razliitih upotreba) resursa. Proi-
zvodnja je samo oblik razmene, proizvodni faktori razmenjuju svoje usluge za do-
hotke sa preduzeima a preduzea svoje robe sa potroaima. Kompleksi pitanja koje
dva pravca razmatraju upuuju na zakljuak da dobra makroekonomska teorija mora
da inkorporira stavove obe kole jer se u sutini odnose na isti predmet istraivanja.
Sistem reprodukcije, pogotovu njeno polazite, proizvodnja, poiva na upotre-
bi materijalnih sredstava, rada i znanja, informacija materijalizovanih u materija-
lnim i ljudskim resursima. Svaki od navedenih proizvodnih faktora je raspoloiv u
ogranienim koliinama, nikada dovoljnim da se zadovolji sistem potreba. Drugim
reima, sistem potreba znatno prevazilazi proizvodne mogunosti svakog drutva.
Ako bi drutvo kojim sluajem uspelo da u potpunosti zadovolji sistem potreba, ne
bi bilo vano ako bi se neko dobro proizvelo u suvie velikim koliinama, ili ako bi se
proizvodni faktori spajali u loim kombinacijama. Tada ni nain raspodele ukupnog
proizvoda ne bi bio od nekog znaaja, jer ne bi bilo relativno nedovoljnih dobara. To
znai da dobra ne bi imala karakter ekonomskih dobara, a potreba za ekonomijom
kao naukom bi nestala.
Meutim, stvarnost je sasvim drugaija. U uslovima sveopte nedovoljnosti kada
ni priblino nije mogue da se sistem potreba u celini zadovolji, svako drutvo mora
da se suoi sa tri osnovna, uzajamno zavisna, problema. Prvi problem se odnosi na
strukturu dobara koja treba proizvesti; drugi na nain na koji ih treba proizvesti,
i trei, na raspodelu dobara na pojedince, odnosno porodice. U robno-novanim,
trinim sistemima, navedeni problemi se uglavnom razreavaju kroz sistem cena.
Razvoj drutva i njegove privrede utie na stalni razvoj sistema potreba.
Dinaminost sistema potreba ini odgovore na osnovne privredne probleme sve
kompleksnijim. Oni se moraju reavati u dinamici, jer se mogu razreiti jedino u
uslovima stalnog razvoja privrede i drutva. Oskudica resursa trajna je karakteristika
ekonomije, pogotovu ako se uzme u obzir i stalni rast stanovnitva.
62
MAKROEKONOMIJA
3.
OSNOVE MARGINALISTIKE TEORIJE
PROIZVODNJE
Neoklasina teorija proizvodnje prenebregava klasnu strukturu drutva. Ona ide-
ntikuje samo dve grupe individualnih ekonomskih aktera: domainstva (pojedince)
i preduzea. Domainstva stiu dohodak i zatim ga troe na kupovinu roba i usluga.
Ona su istovremeno vlasnici faktora proizvodnje ijim iznajmljivanjem, tj. prodajom
njihovih usluga, stiu dohotke. Preduzea proizvode robe i usluge ijom prodajom
stiu prihod koji troe za kupovinu usluga faktora proizvodnje. Razlika izmeu grupa
(porodice i preduzea) sastoji se u tome to prva raspolae ogranienim koliinama
faktora proizvodnje koji u meudejstvo stupaju u okviru druge grupe.
Proces proizvodnje kod marginalista ima pre svega tehnike karakteristike. Fak-
tori proizvodnje javljaju se u preduzeima u zikom obliku kao inputi. Najvanijim
faktorima se smatraju rad (L) i kapital (K). Na izlazu iz preduzea javljaju se proizve-
dene koliine roba i usluga. Koliina autputa obino se oznaava sa Q. Odnos izmeu
autputa i inputa se moe opisati jednainom iji oblik zavisi od primenjene tehnologi-
je. U optem sluaju jednaina je oblika:
Q = F (K, L)
Tumaenje jednaine kae da se koliina autputa moe precizno odrediti jer su
koliine inputa i tehnologija proizvodnje poznati. Autput se raspodeljuje na faktore
proizvodnje u skladu sa njihovim cenama. Ako se cena kapitala obelei sa a cena
rada sa W onda se funkcija raspodele autputa (proizvoda) moe predstaviti na sledei
nain:

Q = K + WL
Ako funkcija ima pozitivne i opadajue prve parcijalne izvode onda se radi o
graninim proizvodima faktora proizvodnje K i L. Ako su granini proizvodi jednaki
63
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
cenama faktora proizvodnje onda se prethodna jednaina moe napisati i na sledei
nain:
Q=(QK)K+(QL)L
Ako su vlasnici kapitala istovremeno i organizatori proizvodnje, angaovae do-
datni rad sve do take izjednaenja granine produktivnosti rada i njegove cene. Ali,
to ne mora da vai i za kapital. Zbog toga se ekvivalentnost dve prethodne jednaine
obezbeuje samo pod uslovom (denisanim Ojlerovom teoremom
19
) da je proizvo-
dna funkcija prvog stepena homogenosti. Ako se tehnoloki organizaciono optimizo-
vani procesi proizvodnje mogu dobro opisati linearno homogenom proizvodnom
funkcijom onda se raspodela celokupnog proizvoda u modelu sa dva proizvodna fak-
tora obavlja u skladu sa cenama proizvodnih faktora koje se podudaraju sa njihovim
graninim proizvodima. Drugim reima, faktori proizvodnje uestvuju u raspodeli ce-
lokupnog proizvoda (koji se sastoji od graninih proizvoda faktora proizvodnje multi-
plikovanih koliinom svakog faktora) u skladu sa njihovim doprinosima proizvodnji.
Ova ema moe da se proiri i na vei broj faktora proizvodnje i uvek obezbeuje
opisanu raspodelu celog autputa na sve angaovane faktore prema njihovim cenama,
tj. njihovom proizvodnom doprinosu bez ikakvog ostatka.
Neoklasina teorija proizvodnje je pedesetih i estesetih godina bila podvrgnuta
snanoj kritici. Primedbe su poznate pod zajednikim nazivom kontraverza kapitala
ili kembridska kontroverza. Kritikuje se apriorna pretpostavka o kapitalu kao me-
rljivoj veliini. Da bi dao granini proizvod jednak protnoj stopi kapital mora da se
javi kao homogena veliina sa svojim proizvodom. Zbog toga se on mora izraziti vre-
dnosno posredstvom vrednosti i/ili cena kapitalnih dobara, a ne u zikim jedinicama
kao rad i zemlja. To je mogue jedino ako su cene sredstava za proizvodnju poznate.
Ali, na veliinu cena utie raspodela, to znai da one unapred nisu poznate, ili jesu
poznate ako je raspodela unapred poznata. Sledi da koliina kapitala nije poznata
nezavisno od raspodele, tj. raspodela se ne moe objasniti pomou graninih proi-
zvoda, odnosno tehnikim odnosima.
Uprkos tome to je pokazano da u nekim svojim pretpostavkama nije konziste-
ntna neoklasina teorija proizvodnje i danas dominira u ekonomkoj teoriji. Bez obzira
to kritike upuuju na obazrivost u prihvatanju rezultata neoklasine analize ona se
ne moe zaobii a jo manje odbaciti. Neoklasina teorija je obezbedila odgovore na
itav niz praktinih pitanja i potpuno je okrenuta trinoj privredi, u ovom trenutku
najpodesnijem obliku organizacije privrednog ivota.
19 Blie videti u: Marseni, D. V., 1999., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd, Beo-
grad, str. 64-66.
64
MAKROEKONOMIJA
4.
KRIVA PROIZVODNIH MOGUNOSTI
DRUTVA
Ogranienost sredstava kojima se proizvode dobra za zadovoljenje potreba namee
izbor relativnih odnosa u proizvodnji pojedinih dobara, kvantitativno i kvalitativno,
kako bi se odgovorilo na pitanje ta e i kako biti proizvedeno. Pri odluivanju ta
e i kako biti proizvedeno, ekonomija mora da odlui kako da ograniena sredstva
rasporedi na hiljade vrsta razliitih dobara.
Denisanje odnosa izmeu skupa moguih kombinacija resursa i skupa moguih
kombinacija dobara veoma je komplikovano. Zbog toga se pristupa opisu sluaja
kada se izbor vri izmeu dva dobra. U anglosaksonskoj literaturi su to, tradiciona-
lno, maslac i topovi. Alternativne koliine ovih dvaju dobara koje mogu biti proizve-
dene zavise od kvantiteta i kvaliteta sredstava kojima neka privreda raspolae, kao
i od tehnoloke ekasnosti kojom se sredstva koriste. Alternativne koliine dveju
roba, unutar proizvodnih mogunosti, koje e se proizvesti, stvar su odluke koju
treba doneti. Mogue su razliite kombinacije izmeu dva ekstrema koji oznaavaju
maksimalnu proizvodnju samo jedne uz potpuni izostanak proizvodnje druge robe.
Nema mogunosti da se proizvodnja jedne robe povea bez odricanja od proizvo-
dnje izvesnog dela druge robe. To se moe ilustrovati dijagramom na kojem su proi-
zvodne mogunosti drutva predstavljene krivom linijom.
Taka A oznaava maksimalnu proizvodnju topova ili dobra Q
2
uz izostanak
proizvodnje maslaca ili dobra Q
1
. U taki B situacija je sasvim obrnuta. Sve ostale
take na krivi predstavljaju razliitu kombinaciju dvaju dobara ija se koliina lako
moe oitati na odgovarajuoj osi.
Kriva proizvodnih mogunosti pretpostavlja da privreda u uslovima pune za-
poslenosti mora da napusti proizvodnju jednog dobra da bi otpoela sa proizvo-
dnjom drugog dobra. Ekonomska nedovoljnost upuuje na injenicu da postoji
samo ograniena koliina sredstava koja se, i uz najbolja tehnoloka znanja, mogu
iskoristiti da bi se proizvela samo ograniena koliina dobara. To opet pretpostavlja
mogunost alternativne upotrebe sredstava. Supstitucija je imanentna privredama
koje posluju u uslovima pune iskorienosti proizvodnih mogunosti. U uslovima
nepotpune iskorienosti proizvodnih mogunosti (a to su sve take ispod granice
proizvodnih mogunosti oznaene raranim poljem), ekonomski zakoni bi mogli
da budu sasvim drugaiji.
65
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Sl. 3. Granica proizvodnih nogunosti drutva
Kriva proizvodnih mogunosti ukazuje na veoma vaan zakljuak: Postofi sano
odreena koliina sredstava i lfudi kofina se, i uz nafvia tehnoloka znanfa, noe
proizvesti sano odreena, ograniena koliina dobara kofina se sisten potreba ne
noe u potpunosti zadovolfiti. Odatle se javlja potreba za ekonomijom kao naukom.
Konkavnost krive proizvodnih mogunosti implicira zakon rastuih (relativnih)
trokova koji vai kada se poveanje koliine jednog dobra moe oekivati samo
poveanim odricanjem od drugog dobra. Nagib u taki C je strmiji neko u taki D,
to jest trokovi svake nove jedinice su sve vei. U sluaju konstantnih (relativnih)
trokova, umesto krivom, granica proizvodnih mogunosti bila bi predstavljena pra-
vom linijom.
5.
PROIZVODNA FUNKCIJA
Opisana situacija moe se sagledati i iz drugog ugla: analizom odnosa upotre-
bljenih resursa i dobijenih dobara. Angaovanjem odreenih sredstava u cilju proi-
zvodnje dobija se odreena koliina proizvoda. Nivo ostvarene proizvodnje zavisi
od stanja primenjene tehnologije. To znai da uvek postoji neki maksimum koliine
proizvoda koji se moe dobiti od nekog datog iznosa ulaganja faktora. Ovaj tehniki
zakon, koji vezuje ulaganja za proizvod, od velikog je znaaja i obino se naziva proi-
zvodnom funkcijom.
66
MAKROEKONOMIJA
Proizvodnom funkcijom opisuju se proizvodne mogunosti, tj. opisuje se odnos
izmeu skupa svih moguih kombinacija gotovih proizvoda i skupa svih moguih
kombinacija proizvodnih utroaka. Ili, proizvodna funkcija predstavlja funkcionalni
odnos dvaju skupova: asortimana gotovih proizvoda i skupa proizvodnih utroaka.
Odnos je odreen nivoom tehnolokih, organizacionih i drugih znanja na kojima
poiva proizvodni proces. Drugim reima kazano, proizvodna funkcija predstavlja
tehniki denisanu vezu inputa (trokova proizvodnje) i autputa (proizvedenih do-
bara).
Ako se asortiman (skup) gotovih proizvoda oznai sa Q a elementi toga skupa sa
n
q q q ,..., ,
2 1
i ako se skup proizvodnih utroaka oznai sa X a elementi toga skupa sa
n
x x x ,..., ,
2 1
onda se njihov odnos moe pokazati kao funkcija oblika:

f q q q
n
= ) ,..., , (
2 1
) ,..., , (
2 1 n
x x x
U najjednostavnijem obliku proizvodna funkcija se moe predstaviti kao odnos:
Q = f(X), tj. autput Q je funkcija transformacije (f ) inputa X.
Tehnika ekasnost se postie kada se ni jedna jedinica faktora proizvodnje ne
ulae ako ne doprinosi poveanju autputa. Tehnika ekasnost podrazumeva da se
za date kombinacije faktora proizvodnje ostvaruje maksimalni ziki autput.
Prilikom denisanja proizvodne funkcije polazi se od dve pretpostavke: 1) pre-
duzea deluju u uslovima potpune konkurencije i 2) njihovo ekonomsko ponaanje
denisano je maksimizacijom funkcije cilja, najee maksimizacijom prota. Zbog
toga to je proizvodna funkcija odreena i krivom ukupnih trokova ona prua os-
novu za izvoenje krive tranje za radnom snagom, kapitalom, zemljom i drugim
brojnim ulaganjima.
20
Da bi se pojednostavilo objanjenje odnosa koji se proizvodnom funkcijom opisuju
pretpostavlja se da je rezultat proizvodnih utroaka ne vie ve samo jedan jedinstve-
ni homogeni proizvod i da se proizvodni utroci meusobno razlikuju sa stanovita
uea u proizvodnom procesu. Neki od njih (sirovine, na primer) u proizvodnom
procesu u celosti bivaju utroeni postajui sastavni deo novog proizvoda, a neki,
sredstva za rad i radna snaga, na primer, doprinose proizvodnji svojim uslugama. To
znai da u bukvalnom smislu i ne predstavljaju utroke. Utroke predstavljaju samo
tokovi njihovih usluga. Na osnovu toga razlikuju se utroci koji imaju karakter tokova
iji je kvantitet odreen njihovim intenzitetom u vremenu, i proizvodni fondovi.
21
20 Na tritima faktora proizvodnje odreuje se cena razliitim proizvodnim ulaganjima zajednice i
tako utvruje raspodela dohotka na najamnine, kamate i rente.
21 Ako se za ekonomsku varijablu kae da ima karakter toka, to znai da je ona denisana za odree-
ni vremenski period i da se meri brojem naturalnih jedinica u vremenu. Ako doe do produenja
perioda, kvantitativni izraz varijable biva uvean. Suprotno od tokova, fondovi predstavljaju ekono-
mske agregate (osnovna sredstva i broj zaposlenih na primer) denisane u odreenom vremenskom
trenutku, na odreeni dan. Varijable sa karakterom toka se mogu u vremenu sabirati a fondovi ne
mogu.
67
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Sutina proizvodne funkcije se najjednostavnije objanjava ako se odnos koji ona
opisuje svede na odnos izmeu dva varijabilna utroka i homogenog proizvoda. Ova-
ko jednostavan model proizvodnog procesa mogu je ako se izostave ksni utroci.
Oni se mogu izostaviti jer u proizvodnoj funkciji guriu kao parametri. I u tom
sluaju oni posredno utiu na konkretni oblik proizvodne funkcije.
Ako se homogeni proizvod obelei sa Q, dobijena koliina gotovih porizvoda sa
q, varijabilni utroci sa X
1
i X
2
, a koliine utroaka apsorbovanih u proizvodnom pro-
cesu sa x
1
i x
2
, proizvodna funkcija ima sledei oblik:
q = f (x
1
, x
2
)
Ovako denisana proizvodna funkcija poiva na pretpostavci da bilo koja ko-
mbinacija utroaka daje ne bilo koju ve maksimalnu proizvodnju, tj. da je izvrena
organizaciono-tehnoloka optimizacija proizvodnje. Proizvodnja je jednoznano
odreena za sve kombinacije proizvodnih utroaka, a sve njene varijacije, koje su
rezultat promena koliina i strukture utroaka, su pravilne i kontinuelne. Proizvo-
dnja tada reaguje i na innitezimalne promene svakog utroka na unapred predvidiv
i izraunljiv nain, jer se pretpostavlja da su svi utroci potpuno deljivi i da se mogu
proizvoljno dozirati.
Navedene karakteristike proizvodne funkcije uslovljavaju njena matematika
svojstva. Radi se o jednoznanoj, svuda neprekidnoj funkciji denisanoj za sve ko-
mbinacije utroaka koje daju nenegativne proizvode i koja ima neprekidne prve i
druge parcijalne izvode. Svi utroci su neophodni u proizvodnji, jer izostankom bilo
kojeg utroka (kada su jednaki nuli) izostaje i proizvodnja. To znai da predstavljaju
neprekidne promenljive koje mogu uzeti bilo koju nenegativnu vrednost na realnoj
osi. Proizvodna funkcija je denisana za vremenski period na koji se odnose promen-
ljive koji u funkciji imaju karakter toka: q, x
1
, x
2
.
Proizvodna funkcija se moe predstaviti i graki u trodimenzionalnom prostoru
pri emu su utroci i proizvod prikazani na jednoj od koordinata.
Sl. 4. Proizvodna funkcifa
68
MAKROEKONOMIJA
Na grakonu je predstavljena proizvodna funkcija sa vertikalnim presekom
22
.
Taka P predstavlja maksimum vertikalnog preseka, ali ne mora da predstavlja i
taku maksimalne ekonomske ekasnosti. Ona zavisi i od cena koje u ovom sluaju
nisu uzete u obzir. Sudei po grakonu moglo bi se pretpostaviti da je povrina
preseka PPP simetrina to u stvarnosti ne mora biti sluaj. Simetrinost bi pre-
tpostavljala proizvodnom funkcijom denisani odnos graninih proizvoda utroaka.
Meutim, takvo ogranienje proizvodnoj funkciji nije nametnuto. Na kraju, presek
PPP ne mora da predstavlja neprekidnu i glatku funkciju. Promena odnosa izmeu
utroaka moe da izazove kvalitativan skok u proizvodnji. Stalna zamena ljudskog
rada mainama moe u jednom trenutku da izazove nagli skog u produktivnosti, a
samim tim i u proizvodnji, to bi na preseku PPP izazvalo prekid.
6.
UKUPAN, PROSEAN I GRANINI
PROIZVOD
Angaovanjem proizvodnih faktora po zavretku proizvodnog procesa dobija se
odreeni kvantum proizvoda koji se moe nazvati ukupnim proizvodom. Ukupni
proizvod je funkcija utroaka proizvodnih faktora. Ako se ukupan proizvod stavi u
odnos sa nekim od varijabilnih utroaka dobija se proseni proizvod po tom utroku.
Uz pretpostavku da se proizvodnja odvija angaovanjem samo dva proizvodna fa-
ktora (
2 1
, x x
) od kojih je samo jedan varijabilan (faktor

1
x
, na primer). U tom sluaju
radi se o parcijalnoj varijaciji faktora i proizvodna funkcija se svodi na sledei izraz:
Q=f(
1
x
)
Sa poveanjem ulaganja faktora
1
x
, poveava se i koliina autputa, ali sa sve ma-
njim rastom. Ako se, na primer, duplira ulaganje faktora
1
x
nee doi do dvostrukog
uveanja autputa Ako se ukupni proizvod obelei sa Q, a utroci proizvodnih faktora
sa

1
x

i
2
x
onda se funkcija ukupnog proizvoda moe napisati na sledei nain:
Q = f (
0
2 1
, x x
)
Faktor

2
x
stepenovan je nulom kao znak da se radi o ksiranom faktoru.
22 Vidi: Madar, Lj., Jovanovi, A., 1990., Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena administra-
cija, Beograd, str. 33.
69
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Sada se mogu denisati i proseni i granini proizvod. Proseni proizvod vari-
jabilnog inputa predstavlja kolinik ukupnog proizvoda i koliine varijabilnog inpu-
ta. Ako se proseni proizvod obelei sa p(
1
x
) funkcija prosenog proizvoda se moe
napisati u sledeem obliku:

p x
Q
x
f x x
x
( )
( , )
1
1
1 2
0
1
= =
Sl. 5. Fanilifa krivih ukupnog proizvoda utroka

1
x
(za ksiranu vrednost utroka
2
x
)
Granini proizvod nekog od proizvodnih faktora jeste dodatni proizvod koji se
dobija dodavanjem jedinice tog faktora uz ksirani nivo ulaganja drugog proizvo-
dnog faktora. Za svaki nivo ksirane vrednosti konstantnog faktora moe se nacrtati
drugaija kriva opadajuih prinosa varijabilnog faktora. Granini proizvod se denie
kao odnos promene obima proizvodnje i promene ulaganja varijabilnog inputa. Za
innitezimalnu promenu varijabilnog inputa, granini proizvod je jednak prvom
izvodu proizvodne funkcije po varijabilnom inputu. to je nivo ksirane vrednosti
drugog utroka vei, to kriva u familiji zauzima vii poloaj.
Ako se granini proizvod obelei sa n(x
1
), funkcija graninog proizvoda moe se
napisati na sledei nain:
23
) ( ) (
1
,
1
1
x f
x
Q
x m = =

23 Prema: Madar, Lj. i Jovanovi, A., 1990., . 33.


70
MAKROEKONOMIJA
Sl. . Granini proizvod po radniku
Pored graninog i prosenog proizvoda za opisivanje veze izmeu autputa i inputa
u opisanom sluaju vana je i elastinost. Ona predstavlja odnos relativne promene
autputa i relativne promene ulaganja varijabilnog inputa. U sluaju diskretnih pro-
mena elastinost proizvodnje se izraava obrascem:
a za innitezimalnu promenu:
Za funkcionalni oblik
Q=f(
1
x
)
elastinost proizvodnje je:
1
,x Q
E
=
) (
1
1
x f
x
f
,
(
1
x
).
Na osnovu funkcije prosenog i graninog proizvoda i na osnovu funkcije
elastinosti proizvodnje moe se dokazati da je elastinost proizvodnje odnos
graninog i prosenog proizvoda:
1
,x Q
E
=
) (
) (
1
1
x p
x m
71
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Krivulja prosenog proizvoda po obliku je slina krivi graninog proizvoda.
Sl. 7. Proseni i granini proizvod
Oba proizvoda najpre rastu, dostiu maksimum, a zatim prelaze u fazu opa-
danja. Dok proseni proizvod raste, granini proizvod je vei od prosenog. Kriva
graninog see krivu prosenog proizvoda odozgo u taki kada ova dostie ma-
ksimum. Iza te take, kad prosean proizvod poinje da opada, granini proizvod
je manji od prosenog. To znai da kriva graninog dostie maksimum pre krive
prosenog proizvoda.
Znaaj graninih trokova se sastoji u tome to su njima odreene krive tranje
proizvodnih faktora. Tako, na primer, kriva tranje za radnom snagom obezbeuje
da svi unajmljeni radnici dobiju najnii granini proizvod poslednjeg zaposlenog.
Preostali viak, koji su proizveli prethodno zaposleni radnici, ide za isplatu ostalim
proizvodnim faktorima. Novi se radnik ne unajmljuje ako je njegova najamnina
vrednija od njegovog graninog proizvoda. Na taj nain, ako se pravilo primeni i na
druge proizvodne faktore, posredno biva ureena i raspodela ukupnog proizvoda na
pojedine proizvodne faktore. Promenom svakog od faktora, ako preostali ostaju ko-
nstantni, dobijaju se njihovi granini proizvodi. Ako je prirast proizvoda pomnoen
cenom autputa (p) vei od cene faktora, na primer kapitala (

), moe se angaovati
dodatni kapital (K) uz ksnu upotrebu rada (L). Ako se doda kapital do take na
kojoj je Q= gde je Q=F(K+1,L)F(K,L), ova taka e predstavljati graninu
taku upotrebe kapitala s obzirom da njegovo dodatno angaovanje ne bi omoguilo
bilo kakav dobitak iznad trokova proizvodnje (tj. iznad poznate cene dodatne je-
dinice kapitala). Na isti nain se odreuje i granina produktivnost rada. Za svaki
faktor proizvodnje vai zakon opadajuih prinosa. Tako se mogu dobiti tri simultane,
72
MAKROEKONOMIJA
meuzavisne krive tranje graninih proizvoda. Ako se znaju i krive ponude faktora,
proizvod e na konkurentnom tritu biti raspodeljen izmeu faktora u skladu sa
jednakou cene svakog faktora i njegovog graninog proizvoda. Ako se granini
prihod proizvoda denie kao granini ziki proizvod pomnoen sa graninim pri-
hodom koji se dobija od dodatne prodate zike jedinice proizvoda, onda se konani
uslov ravnotee moe denisati kao taka izjednaenja graninih prihoda proizvoda
svih faktora sa njihovim cenama.
7.
ZAKON OPADAJUIH PRINOSA
Objanjenje granice proizvodnih mogunosti drutva omoguuje blie upozna-
vanje sa jo jednim fundamentalnim tehniko-ekonomskim zakonom, zakonom
opadajuih prinosa. Zakon objanjava jedan od moguih odnosa izmeu ulaganja u
proizvodnju i rezultata ulaganja. Varijacije ulaganja mogu da dovedu do promena u
nivou proizvodnje u razliitim pravcima. Osim opadajuih, mogui su i konstantni i
rastui prinosi.
U sluaju kada su za proces proizvodnje potrebna dva utroka, ako njihova propo-
rcionalna varijacija izaziva istosmernu varijaciju u istoj proporciji proizvoda, onda se
radi o pojavi konstantnih prinosa. Odnosi izmeu tri varijable su stabilni, menja se
samo njihov obim. Udvostruenje proizvodnje na primer, mogue je ostvariti duplo
veim ulaganjem svih inilaca proizvodnje. Proizvodne funkcije kojima se opisuje
ovaj zakon nazivaju se linearno homogenim ili proizvodnim funkcijama prvog ste-
pena homogenosti.
U sluaju mnogih industrijskih procesa poveanje svih ulaganja u isto vreme i
u istom stepenu esto izaziva nadproporcionalan rast obima proizvodnje. Poja-
va rastuih prinosa je poznata pod nazivom ekononifa obina. Rastui prinosi su
najee omogueni boljom organizacijom rada i/ili eksploatacijom ekasnije tehno-
logije optimalno dimenzionirane.
U uslovima denisane tehnologije, ako se nivo upotrebe proizvodnih faktora ne
menja za sve proizvodne faktore ve samo za jedan od njih (ako su mogue razliite
kombinacije faktora), varijacije samo jednog od njih (ostali, dakle, ostaju ksni) mogu
vremenom da rezultiraju opadajuim prinosima. Zakon opadajuih prinosa nije uni-
verzalan jer esto poinje da deluje tek iza odreene take, poto se doda znatan broj
73
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
jednakih doza promenljivog inioca. Do te take moe se desiti da promenljivi inilac
daje konstantni ili, ak, rastui prinos.
Ako se zakon opadajuih prinosa razmotri tako da se on odnosi iskljuivo na
granini proizvod, onda je njegovo objanjenje sledee: Kontinuirano poveanje samo
jednog inioca, dok su svi ostali ksni (to zapravo znai isto to i stalno smanjenje
ksnih inioca na jedinicu varijabilnog), pre ili kasnije, mora da dovede do situacije u
kojoj novododate jedinice varijabilnog inioca daju sve manje priraste proizvodnje.
Zakon se najee u literaturi objanjava razmatranjem rezultata kontinuiranog
poveanja rada na ksnoj jedinici zemlje. Odmah se uoava da svaka dodatna jedi-
nica rada izaziva sve manji prinos proizvodnje.
U optem sluaju zakon opadajuih prinosa se moe predstaviti dijagramom
na kojem je varijabilni faktor nanesen na apcisu a obim proizvodnje na ordinatu.
24

Krivulja proizvoda je konveksna odozdo, tj. raste sve sporije i sporije. Funkcija ko-
jom se opisuje kriva ima pozitivan, opadajui prvi izvod, dok je drugi izvod negati-
van. Opadajui granini proizvod, tj. prvi izvod funkcije, dobro se poistoveuje sa
ekonomskim zakonom opadajueg graninog proizvoda. Suprotna pretpostavka o
rastuem graninom proizvodu matematiki se ne moe braniti.
Sl. 8. Zakon opadafuih prinosa
Neki proizvodni faktori se u stvarnosti javljaju dimenzionirani na odreenom ni-
vou (tehnoloki denisan kapacitet nekog postrojenja, na primer). To znai da nisu
savreno deljivi, tj. ne mogu no da se doziraju kako bi se nala optimalna kombi-
nacija proizvodnih faktora koja daje nivo proizvodnje koji odgovara trinoj tranji.
Na drugoj strani, nivo tranje za period za koji se dimenzioniraju postrojenja -
ksnog karaktera nije unapred poznat. Zbog toga e obim budue proizvodnje obino
odstupati od tehnoloki mogueg nivoa. To, dalje, znai da e i odnos varijabilnih i
ksnih trokova u budunosti biti razliit od projektovanog. Takvo menjanje pro-
24 Prema: Madar, Lj. i Jovanovi, A., 1990., str. 34-39.
74
MAKROEKONOMIJA
porcija izmeu proizvodnih faktora, s obzirom da deo njih ima ksni karakter i da
se prilagoavanje obima proizvodnje nivou trine tranje moe izvriti jedino pro-
menom nivoa upotrebe faktora varijabilnog karaktera, rezultira efektima zakona
opadajuih prinosa.
Delovanje zakona opadajuih prinosa, tj. poveanje prosenih trokova iznad
minimalnog nivoa predvienog dimenzioniranjem kapaciteta, moe se, u odreenoj
meri, preduprediti dodatnim investicijama u poveanje eksibilnosti ksnih
postrojenja. Isplativost poveanja investicionih trokova izazvanih na ovaj nain za-
visi od oekivanih uktuacija nivoa tranje.
Doprinos informatike revolucije u ovom domenu je ogroman. Savremene visoke
tehnologije omoguuju znaajno eliminisanje negativnih efekata zakona opadajuih
prinosa, jer poivaju na eksibilnim kapacitetima koji omoguuju korienje efekata
ekonomije obima i sa malim serijama. One su, po pravilu, kapitalno nisko intenzivne,
a informatiki visoko intenzivne.
8.
IZOKVANTA
Za razliku od parcijalne i simultane varijacije faktora proizvodnje (konstantni
prinosi) mogua je i takva varijacija faktora proizvodnje koja vodi ekonomskoj opti-
mizaciji na nain da se moe pristupiti izboru razliitih kombinacija faktora proi-
zvodnje sa ciljem da se dobije odreeni autput uz minimalna ulaganja inputa. Takav
pristup je posledica injenice da se isti obim proizvodnje moe dobiti razliitim
proizvodnim procesima koje odlikuje razliita kombinacija proizvodnih faktora. U
ovom sluaju radi se o varijaciji vie faktora proizvodnje sa mogunou njihovog
pomeranja i u pravcu poveanja i u pravcu smanjenja, pri emu promene ne moraju
biti oznaene linearnim odnosima. Poveanje angaovanja jednog faktora proizvo-
dnje izaziva smanjenje angaovanja drugog faktora proizvodnje ako se zahteva isti
nivo proizvodnje, u sluaju sa dva faktora proizvodnje. Ako proizvodna funkcija
sadri vie faktora proizvodnje odnosi su mnogo sloeniji.
Ako se poe od proizvodne funkcije koja sadri tri promenljive veliine a koja
se graki moe predstaviti u trodimenzionalnom prostoru tada se funkcija moe
prikazati na sledei nain:
75
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Sl. 9. Izvoenfe izokvante
Proizvodni faktori se oitavaju na horizontalnim osama a koliina proizvoda na
vertikalnoj. Na povrini S postoji bezbroj taaka sa parovima proizvodnih utroaka,
a svakoj taki odgovara odreena veliina proizvodnje. Osim navedene mogu se do-
biti i druge povrine ako se povrina proizvodne funkcije presee drugim ravnima na
razliitim odstojanjima od nula prema Q. Ravni S, S i S predstavljaju horizontalne
ravni paralelne ravni
2 1
0x x
. Svaka od ravni svojim presekom sa proizvodnom povri
denie krivulju koja u svim svojim takama oznaava isti nivo proizvodnje. Krivulje
dobijene na ovaj nain nazivaju se izokvante.
Dakle, uz pretpostavku da se ukupan autput privrede dobija kombinacijom samo
dva proizvodna faktora, za izokvantu se moe rei da predstavlja geonetrifsko nesto
taaka (linifu) onih konbinacifa proizvodnih utroaka (x
1
i x
2
) kofe dafu istu, pre-
thodno ksiranu, vrednost proizvodnfe (Q).
Razliite vrednosti Q predstavljaju parametre koji deniu jednu od ravni parale-
lnih sa ravni

2 1
0x x
. Prema tome, izokvanta predstavlja razliite naine (tehnologi-
je) proizvodnje odreene koliine proizvoda. Ta koliina se moe dobiti na osnovu
beskonano mnogo kombinacija faktora proizvodnje tj., postoji mogunost supsti-
tucije faktora proizvodnje. Isti autput se moe dobiti smanjivanjem koliina jednog
proizvodnog faktora i poveanjem utroaka drugog faktora proizvodnje.
Ako ose koordinatnog sistema oznaavaju proizvodne utroke, izokvanta se moe
predstaviti konveksnom krivom. U istom koordinatnom sistemu mogue je ucr-
tati vei broj (familiju) izokvanti kao rezultat injenice da je vrednost proizvodnje
mogue ksirati na razliitim nivoima (razliiti preseci proizvodne povri horizonta-
lnim ravnima) odnosno da su, upotrebom razliitih tehnologija mogui razliiti nivoi
proizvodnje. Broj izokvanti u familiji je neogranien jer se predpostavlja neprekidnost
proizvodne funkcije. Vea udaljenost od koordinantnog poetka znai da izokvanta
oznaava vii nivo proizvodnje, odnosno:
76
MAKROEKONOMIJA
Q > Q > Q
Jednaina izokvante je izvedena iz jednaine proizvodne funkcije [Q = f(x
1
, x
2
)].
Fiksiranjem proizvodnje na nivou Q = Q
o
i zamenom jednaine ravni Q = Q
o
u
jednaini proizvodne funkcije dobija se sledei oblik:
f (x
1
, x
2
) = Q
o
Izokvante imaju tri osobine:
1. ne seku se,
2. negativno su nagnute i
3. konveksne su u odnosu na koordinantni poetak.
Izokvante koje ine familiju meusobno se ne seku, jer se pretpostavlja da je
prethodno izvrena tehnoloka optimizacija proizvodnje. U suprotnom, take na
razliitim izokvantama (koje se seku), bez obzira na tehnoloku inferiornost jednih
u odnosu na druge, ukazivale bi na isti nivo proizvodnje. To se deava u sluajevima
kada nije izvrena tehnoloka optimizacija, tj. kada se resursi neracionalno troe, vie
nego to je to za dati nivo proizvodnje potrebno.
Nagib izokvante se izraunava tako to se totalno diferencira jednaina izokvante
koja je jednaka nuli jer je Q
o
u jednaini parametar, tj.:
gde su f
1
i f
2
prvi parcijalni izvodi funkcije po x
1
i x
2
. Odavde se lako dobija nagib
izokvante:
dx
dx
f
f
2
1
1
2
=
Nagib izokvante je negativan jer su parcijalni izvodi utroaka, tj. njihovi granini
proizvodi (granini proizvod utroka je jednak njegovom prvom izvodu) u praksi
obavezno vei od nule. Nagib je negativan jer se radi o smanjenju ulaganja jednog, a
poveanju ulaganja drugog faktora proizvodnje za svaku taku na izokvanti. Nagib bi
bio pozitivan samo ako je granini proizvod nekog od utroka negativan, to, opet,
znai da se neracionalno koristi u proizvodnji i da nije izvrena tehnoloka optimi-
zacija.
77
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Sl. 10. Fanilifa izokvanti
Konveksnost izokvante u odnosu na koordinantni poetak se objanjava delova-
njem zakona opadajuih prinosa. Prema zakonu opadajuih prinosa granini proi-
zvod utroka faktora proizvodnje koji je angaovan u maloj koliini jeste relativno
veliki, i obrnuto. Ako je izokvanta konveksna to se moe jasno sagledati.
U taki A relativno malo smanjenje faktora
2
x
mora se kompenzovati relati-
vno velikim poveanjem utroka x
1
. Idui niz izokvantu ovaj se odnos menja, tako
da je u taki B situacija sasvim obrnuta. To znai da su uslovi supstitucije sve tei,
tj.sa sukcesivnim smanjenjem ulaganja jednog proizvodnog faktora potrebna je sve
vea kompenzaciona koliina drugog faktora proizvodnje da bi se zadrao isti obim
proizvodnje. Ovakva kretanja su posledica zakona opadajuih prinosa koji zahteva
visok granini proizvod faktora koji se malo upotrebljava, i obrnuto. Ili, to je vea
granina produktivnost faktora

2
x prema graninoj produktivnosti faktora
1
x , to je
potrebno manje jedinica faktora

2
x da bi se zamenila jedinica faktora

1
x .
Uslovi pod kojima se utroci u proizvodnom procesu mogu zamenjivati, supstitu-
isati, odraavaju se u stopi granine supstitucije. Granina stopa supstitucije je stopa
koja pokazuje za koliko mora da se povea ulaganje jednog faktora proizvodnje ako
se koliina ulaganja drugog proizvodnog faktora smanji za jedinicu, a da obim proi-
zvodnje ostane nepromenjen. Ona je denisana kao negativan nagib izokvante f
1
f
2
,
odnosno kao odnos graninih proizvoda utroaka - dx
2
dx
1
, tj.:
S
dx
dx
x
x
= =
2
1
1
2
78
MAKROEKONOMIJA
Sl. 11. Konveksnost izokvante kao reprezent zakona opadafuih prinosa
Iz dijagrama se jasno vidi da granina stopa supstitucije idui od take A ka taki
B sistematski opada. Ako granina stopa supstitucije pokazuje koliko je potrebno
poveati jedan utroak kada doe do innitezimalnog smanjenja drugog utroka i
ako zakon opadajuih prinosa zahteva visok granini proizvod utroka koji se upo-
trebljava u maloj koliini i obrnuto, i ako njihova poveana upotreba implicira sma-
njenje njihovog graninog proizvoda, i obrnuto, onda je opadajua granina stopa
supstitucije pravi reprezent zakona opadajuih prinosa. S obzirom da konveksnost
izokvante jasno korenspodira sa graninom stopom supstitucije, to znai da je ko-
nveksnost izokvante neposredan izraz zakona opadajuih prinosa.
U stvarnosti izokvanta moe da poprimi vrlo razliite oblike. Stepen zakri-
vljenosti izokvante ukazuje na lakou kojom se jedan proizvodni utroak zamenjuje
drugim. to je stepen zakrivljenosti vei to je mogunost supstitucije manja. Dva
granina sluaja stepena zakrivljenosti izokvante su kad izokvanta poprimi oblik
latininog slova L, iji su kraci paralelni osama, i kad ona postane prava linija koja,
pod odreenim uglovima, see obe ose. Ako izokvanta ima oblik latininog slova
L, iji su kraci paralelni osama koordinatnog sistema onda ona oznaava ksnu
proporciju proizvodnih utroaka, tj. sluaj kada supstitucija proizvodnih faktora nije
mogua. Tehnologija je takva da ulaganja razliitih faktora tesno sarauju. Promena
cene nekog od faktora ne moe da izazove proporcionalne promene odnosa zastu-
pljenosti faktora. Poveanjem upotrebe samo jednog faktora ne dobija se dodatni
proizvod, ali ako se makar malo smanji upotreba nekog faktora moe u potpunosti da
izostane ceo proizvod. Drugi ekstremni sluaj, kada izokvanta ima oblik prave linije,
oznaava beskonanu mogunost supstitucije, tj. za innitezimalnu promenu cene
jednog faktora mogue je izvriti odgovarajuu nadoknadu drugim faktorom.
79
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
9.
CENA PROIZVODNIH FAKTORA
Cene proizvodnih faktora - renta, najamnina, i kamata odreuju se, prema neo-
klasinoj analizi, na tritu kao ravnoteni odnosi ponude i tranje za odreenim
faktorom. Ako je ponuda faktora proizvodnje ksna, na konkurentnim tritima
(monopoli se tretiraju posebno), njihova cena se formira u taki preseka sa krivom
tranje koja nije ksna i od koje visina cene zavisi.
Marginalistika teorija poiva na pretpostavci da pojedinano preduzee ne moe
da utie na pomeranje krive tranje i da ne moe da menja krivu ponude, barem ne
toliko da moe da promeni cene na tritu. Preduzea su suoena sa parametarski za-
datim cenama. Ono prodaje svoj autput po trinoj ceni i plaa faktore proizvodnje po
njihovim cenama i to kapital po protnoj stopi i rad po zadatoj nadnici obraunatoj
na jedinicu rada, tj. po stopi W. Ako su cene denisane na tritu ostaje da se vidi ko-
liko e preduzee angaovati proizvodne faktore i koliko e roba proizvesti. Odgovor
zavisi od veliine graninog proizvoda svakog od faktora proizvodnje
Sl. 12. Odreivanje cene faktora proizvodnje
80
MAKROEKONOMIJA
Ravnotene cene i koliine poizvodnih faktora izvode se iz funkcija ponude i
tranje, a odreene su presekom krivulja koje odgovaraju tim funkcijama. Samim tim
odreena je i raspodela dohotka. Dohodak faktora proizvodnje je proizvod cene (ili
faktorske usluge) i koliine faktora. Obrazovanje ovih cena se odvija na isti nain kao
i formiranje drugih cena na tritu. Opis mehanizma formiranja cena faktora proi-
zvodnje pomoi e boljem razumevanju funkcionisanja raspodele i odgovorie na pi-
tanje kako drutvo treba da proizvodi.
9. 1. TRANJA FAKTORA
Tranja za nekom robom se formira kao rezultat oekivanja odreenih zado-
voljstava od njene upotrebe, tj. zadovoljenja neke potrebe. Robe koje ine proizvodne
faktore koriste se u proizvodnji radi posrednog uveanja nivoa potronje. One se,
dakle, ne kupuju zbog neposrednog zadovoljstva ve zato to se oekuje poveanje za-
dovoljstava u budunosti. Ta injenica pomae da se odredi cena tih dobara i veliina
njihove ponude. Pomenuta zadovoljstva odreuju posredno i tranju preduzea za
ulaganjima u koja ukljuuju sve ksne i varijabilne trokove, a ne samo investiciona
ulaganja. To znai da je i tranja preduzea za radnom snagom, kao i za ostalim fa-
ktorima proizvodnje, izvedena iz tranje potroaa za njihovim robama. Tranfa za
proizvodnin faktorina fe izvedena tranfa.
Tranja za pojedinim proizvodnim faktorima se ne formira nezavisno od tranje
za drugim proizvodnim faktorima. Njihov odnos je vezan i moe biti razliitog kara-
ktera. Koliina proizvodnje zavisi od upotrebe svih proizvodnih faktora u odreenoj
srazmeri meu njima a ne pojedinano. Proizvodni faktori mogu da se supstituiu u
odreenom odnosu, ali i da jedan drugom poveavaju ekasnost. Njihov odnos moe
biti komplementaran ili konkurentan. Tako, na primer, tranja za radnom snagom ne
zavisi samo od visine najamnine nego i od visine kamatne stope, i obrnuto. Tranfa
za bilo kofin ulaganfen zavisi od cena (i nfihovog odnosa) svih ulaganfa, a ne sano od
nfegove vlastite cene.
Meuzavisnost produktivnosti proizvodnih faktora ini problem raspodele ko-
mpleksnim. Ako svi proizvodni faktori zajedno proizvedu ukupni proizvod, kako
razluiti posebne doprinose pojedinih faktora i prema tome izvriti raspodelu proi-
zvoda? Problem razreavaju procesi ponude i potranje koji deluju na savreno ili
nesavreno konkuretnim tritima i koje modikuju dravni zakoni.
Tamo gde kriva izvedene tranje preseca krivu ponude faktora odredie se nje-
gova konana cena. Uea pojedinih faktora u raspodeli proizvoda se odreuju na
konkuretnim tritima odnosom ponude i tranje. Sile ponude i tranje deluju tako
da odreuju visoke prinose za faktore kojih nema dovoljno, i obrnuto. One, takoe,
odreuju visoke prinose i za faktore koji su korisni za proizvodnju roba iza kojih stoji
plateno sposobna tranja. Poveanje raspoloivosti faktora, pronalazak njegovog
supstituta ili prestanak tranje za robom u ijoj je proizvodnji dati faktor bio posebno
podesan, oborie cenu faktora.
81
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
9. 2. RENTA
Tranja za zemljom je odreena tranjom za proizvodima zemlje. Uz pretpo-
stavku da su cene ostalih proizvodnih faktora ksne, zakupac zemlje e teiti, pri
svakoj visini rente, kombinaciji faktora koja e mu omoguiti maksimalni prot za
proizvode koje iznosi na trite. Zakupac zemlje unajmljuje sve vie i vie zemlje sve
dok se njegov granini prihod proizvoda ne izjednai sa njegovom zakupninom. To
je taka izjednaenja prihoda koji donosi poslednja zakupljena jedinica zemlje i do-
datnih trokova zakupa te jedinice zemlje.
Sl. 13. Odreivanfe rente
Trina tranja zemlje je odreena krivama tranji brojnih zakupaca. Zbirna tranja
zajedno sa krivom ponude odreuje cenu zemlje. Kriva ponude zemlje je gotovo ve-
rtikalna, jer je ponuda zemlje uglavnom neelastina.
25
Renta je odreena presekom
dveju krivih. Savrena neelastinost ponude zemlje, uz pretpostavku da se ona ne
moe upotrebljavati u druge svrhe, predstavlja sluaj tzv. iste ekonomske rente. Pri-
nos na bilo koji drugi proizvodni faktor kad on ima privremeno ksnu ponudu takoe
se naziva kvazi rentom. Uvoenje poreza na rentu ne menja njenu visinu (taka E se
ne pomera), niti ima bilo kakve implikacije na zakupca ili potroaa. Kompletan teret
poreza se prevaljuje na vlasnika zemlje - rentijera. Udeo zemlje u raspodeli dohotka
raste kada raste renta.
25 Ponuda zemlje jeste uglavnom ksnog karaktera ali ni to do kraja nije tano. Deo zemlje se gubi, a
delovi se kultivisanjem javljaju na strani ponude.
82
MAKROEKONOMIJA
9. 3. NAJAMNINA
Stanovnitvo je veoma vaan faktor za funkcionisanje ekonomskog sistema. Znaaj
oveka za proces drutvenog razvoja istiu svi teorijski pravci u ekonomiji i u osta-
lim drutvenim naukama. Na tome je posebno insistirala marksistika ekonomija.
T. ulc
26
proces ulaganja u ljude naziva stvaranjem ljudskog kapitala. ovek aktivno
uestvuje u stvaranju autputa na jednoj, i u njegovoj potronji, na drugoj strani. ovek
je, dakle, osnovni faktor koji organizuje i zbog koga se proces drutvene reprodukcije
organizuje. Zbog toga su kvantitativno-kvalitativno osobine stanovnitva osnovna
poluga ekasnosti funkcionisanja privrede i drutva.
Analiza potencijala radnih resursa mora da obuhvati sve njegove vanije kara-
kteristike: obim i dinamiku stanovnitva, starosnu i polnu strukturu, regionalnu
rasporeenost, migracije, etniki sastav i istorijsko naslee, sposobnost stanovnitva
za rad i stvarnu zaposlenost. Bitne su i takve informacije koje se odnose na zdra-
vstveno stanje stanovnitva, stepen urbanizacije, itd.
Posebno vaan segment analize potencijala radnih resursa jeste analiza kvalika-
cione strukture stanovnitva. Ona mora da odgovori na brojna pitanja. Obrazovanje
ljudi snano deluje na privredni razvoj a prema miljenju mnogih - presudno. Obra-
zovna struktura stanovnitva, mrea obrazovnih institucija i njihova opremljenost,
vrsta obrazovanja, organizovanost permanentnog obrazovanja i sl. neizbene su ko-
mponente svake ozbiljnije analize.
U poslednje vreme sve se vie insistira na analiziranju kulturno-religijskih eleme-
nata stanovnitva. Nije svejedno da li se na odreenom podruju govori jednim ili vie
jezika, imaju li razne etnike zajednice (ako dele isti prostor) teko istorijsko naslee
meusobnih sukoba ili nemaju i sl.
Visina najamnine formira se na tritu rada. Meutim, trite radne snage je
specino robno trite. Na njemu se kupuje i prodaje roba sui generis, radna snaga.
Trite radne snage se moe objasniti sa stanovita razliitih pretpostavki. Obino se
razmatraju dva alternativna modela: neoklasini
27
i model nepotpune konkurencije
28
.
Neoklasini model pretpostavlja savreno konkurentno trite. Cene i nadnice su
u potpunosti odreene kretanjem ponude i tranje uz punu mobilnost faktora proi-
zvodnje. Ako su takvi uslovi obezbeeni na dugi rok trite dospeva u stanje ravnotee.
Ona ne podrazumeva potpunu zaposlenost. Ravnotea se moe ostvariti i uz izvesnu
prirodnu stopu nezaposlenosti. Radi se o voljnoj nezaposlenosti odnosno o tome da
odreeni broj ljudi izvesno vreme nije zaposlen jer eka bolje radno mesto. Prinudna
nezaposlenost se moe javiti samo kratkorono jer je ona obavezno praena padom
najamnina usled pritiska nezaposlenih koji su spremni da rade za nie najamnine to
povratno deluje na poveanje tranje za radnom snagom.
26 Schultz, T.W., 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb
27 Friedman, M.,Te Role of Monetary Policy, American Economic Rewiew 58/1968., p.1-17.
28 Layard, R. and Nickell, S., 1985., Te Causes of British Unemployment, NIESR, London
83
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Model nepotpune konkurencije poiva na pretpostavci da trite uopte a posebno
trite rada nije dovoljno konkurentno. Konkurentnost trita rada naruava posto-
janje sindikata, dravno meanje u proces kolektinog pregovaranja izmeu posloda-
vaca i zaposlenih i nedovoljna mobilnost radne snage. Ovaj model vie korenspo-
ndira sa stvarnou i zato e dalje objanjenje naina formiranja visine nadnica biti
temeljeno na njemu.
Visina nadnice odreena je presekom dveju krivih: ponude i tranje za radnom
snagom. Zbog toga je potrebno razmotriti oblik i nain formiranja ovih krivih. Kriva
ponude radne snage moe da poprimi razliite oblike, jer je odreena brojnim fakto-
rima, uglavnom neekonomske prirode. Odreena je svim onim faktorima koji opre-
deljuju rast i obnavljanje stanovnitva, njegovom starosnom strukturom, duinom
vremena obrazovanja i zakonskom regulativom godinjeg fonda radnih sati zapo-
slenih. Ponuda radne snage zavisi i od ukupnog stanja ekonomije odreene zemlje.
Odnosi i pravci kretanja nisu jednoznani. Ponuda radne snage moe da raste u doba
privredne ekspanzije, ali i u periodu depresije. Kada jedini zaposleni lan porodice
izgubi posao, svi radno sposobni lanovi mogu da se nau na tritu kako bi poveali
ansu da jedan od njih dobije posao. I obrnuto, hronino mala tranja dekuraira
pojavu mnogih na tritu rada. Nagla ekspanzija privrede esto moe da izazove ne-
srazmeran rast ponude radne snage.
Sl. 14. Odreivanfe visine nafannine
Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: Koliko e se ljudi, pri datom nivou naja-
mnine, odluiti da radi? Rast najamnina ne izaziva uvek rast ponude radne snage. Pri
viem nivou blagostanja ljudi mogu smatrati da treba manje da rade. U tom sluaju
kriva ponude radne snage skree ka severozapadu tj., ona ne mora (i nije) da bude
vertikalna i neelastina. Ali, treba znati da se pri viim najamninama i slobodno
vreme plaa skuplje. Od razreenja navedene protivurenosti zavisi konkretan oblik
krive ponude radne snage.
84
MAKROEKONOMIJA
Kriva tranje takoe moe da ima razliit oblik. U konkuretnoj privredi kriva
izvedene tranje za radnom snagom ima nizlazni nagib tj., moe biti predstavljena
no zaobljenom konveksnom linijom.
Presek dveju krivih odreuje nivo najamnine. Pretpostavka je da su najamnine u
uslovima savrene konkurencije, koje se plaaju radnicima jednakih kvalikacija za
sline poslove, uz jednaka naprezanja na poslu, jednake. Razlike izmeu najamni-
na koje u stvarnosti postoje javljaju se da bi kompenzovale razlike izmeu poslova
u smislu nadoknade za poveani rizik, neumerene napore, nezdrave uslove rada,
poveanje odgovornosti, da nadoknade trokove kolovanja i slino.
Savreno konkurentno trite radne snage ne postoji. Ono je izrazito rascepkano
i segmentirano. Nekoliko faktora odreuje takvo trite rada.
Prvo, radna snaga je niskog stepena mobilnosti. Ljudi, uglavnom, tee da se za-
posle u mestu prebivalita, koje relativno teko menjaju. Radije se odluuju da privre-
meno budu nezaposleni nego da se sele, jer selidba iziskuje trokove i velike napore
prilagoavanja na uslove u novoj sredini. Osim toga, ljudi su, po pravilu, nedovoljno
informisani o mogunostima novog zaposlenja u udaljenim mestima.
Drugo, sindikati i kolektivni ugovori koje oni sklapaju utiu na izmetanje
ravnotene take, po pravilu navie. Isti su efekti zakona o minimalnim najamninama
ili monopola radnika u odreenom zanimanju.
Sam nain i uslovi voenja pregovara takoe u prilinoj meri utiu na nivo na-
jamnine a time i na nivo zaposlenosti. Nije isto da li se pregovori vode na nivou
preduzea, grane ili privrede. Primeeno je da se najloije performanse na planu
zaposlenosti ostvaruju ako se kolektivni ugovori sklapaju na srednjem tj. na nivou
grana. Bez obzira na nivo na kojem se odvijaju pregovori drava je uvek trea zainte-
resovana strana. Ona je zainteresovana da sprei nekontrolisani rast nivoa cena i
zbog toga joj nije u interesu opti rast nivoa najamnina. Osim toga, ona vodi i politi-
ku zaposlenosti kao instrument ostvarivanja pune neinatorne zaposlenosti. Glavni
elementi te politike su: pruanje usluga nezaposlenima u traenju posla, razni vidovi
prekvalikacija radnika u skladu sa zahtevima trita rada, subvencije poslodavcima
za novozaposlene radnike i za reavanje problema vika zaposlenih usled uvoenja
novih tehnbologija, pomo nezaposlenima da zaponu sopstveni biznis, i sl. Nave-
dene mere pripadaju tzv. aktivnoj politici zaposlenosti. Ona se obino dopunjuje i
tzv. pasivnim merama zatite nezaposlenih kroz odreena novana davanja i sline
mere socijalne zatite. Iskustvo razvijenih zemalja je pokazalo da due trajanje ovih
mera, pogotovu ako su vremenski neograniene, destimuliu napore nezaposlenih
da nau novo zaposlenje ime se nivo nezaposlenosti poveava.
Tree, ne postoji jedinstveni faktor proizvodnje koji se jednostavno naziva ra-
dnom snagom. Kvalitativne razlike izmeu ljudi su veoma velike. Postoje hiljade po-
tpuno razliitih vrsta radne snage koje se radi jednostavnije analize grupiu prema
odreenim kriterijumima. Svaka od grupa radi za razliitu visinu najamnine. Te
grupe nisu u potpunosti u konkurentnim odnosima. Za isti posao moe se angaovati
vie ili manje kvalikovan radnik. Radnici mogu prelaziti iz jedne grupe u drugu, pri
emu unakrsna elastinost najamnina pojedinih grupa postaje vrlo vana.
85
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
Nesavrenost funkcionisanja savremenog trita rada ogleda se i u tome to na-
jamnine u uslovima rasta nezaposlenosti, po pravilu, ne padaju, a bolji radnici ne
istiskuju loije zbog toga to svoju radnu snagu nude za niu najamninu.
Ali, i tranja za radnom snagom nije u potpunosti elastina. Mnoga se preduzea
ne odluuju da otpuste viak zaposlenih ako se u skorije vreme oekuje rast tranje.
Preduzea se odluuju da nansiraju privremenu nezaposlenost svojih ve obuenih
radnika ako oekuju da e trokovi nansiranja njihove privremene nezaposlenosti
biti nii od trokova obuke novozaposlenih radnika. Ona vode stabilnu politiku na-
jamnina. Ne zapoljavaju se radnici svaki dan. Ako odrede previe niske najamnine,
radnici e ih naputati.
Opta ravnotea na tritu rada postie se uspostavljanjem ravnotee na veini
segmenata trita rada. Totalne ravnotee, na svim segmentima, nema niti to treba
da bude cilj ekonomske politike. Ravnotea izmeu razlika u najamninama (pri kojoj
se poklapaju ukupne ponude i tranje za svaku kategoriju radne snage) postie se
samo kao pretena ravnotea, taka kolebanja oko koje osciliraju razliiti modaliteti
imperfektnog trita rada.
Na kraju, treba podsetiti da najamnine, osim to za preduzea predstavljaju
trokove rada, predstavljaju i dohodak najveeg dela stanovnitva. To znai da se
njihova promena sutinski mora odraziti na tranju i prihod preduzea. Kriva tranje
za radnom snagom je izvedena iz krive tranje roba, to znai da promena nivoa
najamnina pomera i optu krivu tranje za radnom snagom. Time je denisana jo
jedna povratna sprega u privredi.
Jedan od moguih i poeljnih scenarija je onaj u kome rast najamnina poveava
ukupnu tranju koja stimulie rast ponude i ekasnije korienje rada. Stvarne na-
jamnine tako zadravaju isti ili manji udeo u strukturi cene kotanja proizvoda. To
omoguuje nie cene, rast tranje gotovih proizvoda i, kao posledicu, nie cene radne
snage.
9. 4. KAPITAL I KAMATA
Za razliku od prirodnih i ljudskih resursa koji se smatraju primarnim faktorima
proizvodnje jer se njihova ponuda formira relativno nezavisno od ekonomskog
sistema, kapital se smatra sekundarnim (ne po znaaju), proizvedenim resursem, jer
se kapitalna dobra proizvode u okviru privrednog sistema. Ona predstavljaju rezultat
funkcionisanja ekonomskog sistema i koriste se u smislu proizvodnih ulaganja za
dalju proizvodnju potronih i drugih dobara i usluga. Proces akumulacije kapitala i
njegovog usavravanja usmeren je u pravcu zamene i postepenog istiskivanja zikih
a zatim i intelektualnih funkcija oveka iz procesa drutvene reprodukcije. Ovaj pro-
ces se u punoj meri moe poistovetiti sa razvojem ljudskog drutva i njegovih po-
tencijala. Znaaj kapitala za ekonomski i drutveni razvoj je ogroman. Mnogi autori
koji su se bavili razvojem industrijskog sistema, poistoveuju razvoj industrijskih
drutava sa akumulacijom kapitala. Drugim reima kazano, kapital je istorijska kate-
gorija. Nastao je na odreenom stepenu razvoja ljudskog drutva. Njegovo nastajanje
86
MAKROEKONOMIJA
uslovila je krupna kapitalistika robna privreda
29
koja podrazumeva robni karakter
svih faktora proizvodnje i privatno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju. Zbog
toga materijalna dobra, novac i sl. nisu sama po sebi kapital. Oni tek u odreenim
drutveno-ekonomskim uslovima postaju kapital.
Od samog usvajanja pojma kapital pokazalo se da je njegova denicija mnogo
komplikovanija nego to se oekivalo. U poetku je pojam kapitala bio vezan za
trgovinsku delatnost. Tada se pod kapitalom podrazumevala ili neka svota novca
namenjena kupovini robe koja e biti prodata radi sticanja prota ili, prosto, skup
roba namenjen prodaji.
Prve analize kapitala mogu da se nau u okviru klasine politike ekonomije.
Klasiari analiziraju ulogu kapitala u drutvenoj reprodukciji sa posebnim akce-
ntom na akumulaciju kapitala. Tako je, na primer, za Smita kapital akumulirani fond
neophodan za pokretanje proizvodnje. Na drugoj strani, Rikardo denie kapital kao
onaj deo bogatstva jedne zemlje koji se angauje u proizvodnji(da bi) aktivirao
rad.
Druga struja miljenja (Devons, Bem Baverk), nastala delimino kao reakcija na
prethodnu, u prvi plan istie vremensku dimenziju kapitala. Prema miljenju Bem
Baverka kapital nije neki predmet, ve metod proizvodnje koji posreduje izmeu
zemlje (prirodni resursi) i rada. Metod iziskuje vreme i zato se kapitalna dobra mogu
svesti i meriti prosenim periodima proizvodnje. Nasuprot tome, D. B. Klark sma-
tra da vreme izgleda kao produktivno, ali ono to nije, nego alatke. On razlikuje kapi-
talna dobra koja se troe i nestaju u procesu proizvodnje, od kapitala koji se ne menja
zahvaljujui mutiranju u razliite oblike.
Kao reakcija na shvatanje klasine ekonomske teorije o kapitalu kao vrednosti
koja se u procesu materijalne proizvodnje stalno oplouje, neoklasiari naputaju
proizvodnju i prebacuju se na analizu ponaanja potroaa u ekonomskom ivotu,
tj. na analizu procesa razmene. To objanjava poziciju neoklasiara u vezi sa kapi-
talom. Pruajui usluge kapital dobija prihod (prot) i umesto proizvodnog postaje
fenomen razmene.
Izloena shvatanja, nastala krajem devetnaestog veka, svrstavaju se u marginalistiki
pravac ekonomske misli. Ovaj koncept, dopunjen brojnim radovima u dvadesetom
veku, bez obzira na esta, ponekad i opravdana osporavanja, ostao je dominantan
sve do dananjih dana. Za ovu, neoklasinu kolu ekonomske misli, kapital je samo
jedan od agregatnih faktora proizvodnje koji se moe meriti homogenim jedinicama
bez obzira na konkretni ziki sastav. Javlja se kako u zikom obliku (sredstva za
proizvodnju), tako i vrednosnom obliku (suma novca). Usluge kapitala se plaaju kao
i drugim faktorima proizvodnje a njihova cena je (kamatna) protna stopa. Dohodak
od kapitala naziva se protom. Kapital se razmenjuje na tritu jer je redak, odno-
sno ogranien (raspoloivost i dati raspored) i zato ima cenu. U procesu razmene se
postie njegova optimalna alokacija, odnosno upotreba. Iz takvog stanovita sledi
29 Pojam kapitala uao je u relativno estu upotrebu jo u esnaestom i sedamnaestom veku u doba
razvoja slobodne trgovine. Svet se, posebno od osamnaestog veka, suoio sa novim faktorom proi-
zvodnje dominantno sastavljenim od proizvedenih sredstava za proizvodnju.
87
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
objanjenje prota kao nagrade za rtve (vremenske ili u potronji) uinjene u pro-
cesu formiranja kapitala.
Osim navedenih kola interesantno je i Marksovo shvatanje kapitala. U njegovim
delima kapital se posmatra kao specini drutveni odnos odreen privatnom svoji-
nom nad sredstvima za proizvodnju. Za marksiste, s obzirom da je istorijska katego-
rija, kapital je drutveni odnos proizvodnje koji omoguava da se materijalna dobra
u njemu oplouju i uveavaju i da vlasniku donose viak vrednosti. Ovaj interesantni
i koncepcijski dobro fundiran koncept razumevanja kapitala nee se blie razmatrati
ovom prilikom.
Materijalne manifestacije kapitala su izvanredno brojne i raznolike. Kapitalna do-
bra su istovremeno i uslov i rezultat procesa proizvodnje i zato se njihova koliina
stalno menja. Da bi se dobio uvid u ovaj agregat, potrebno je izvriti obimnu i ko-
mpleksnu analizu, koja se moe obaviti na vie naina. Poto se prethodno utvrdi
ukupna vrednost (u novcu), analiziraju se razliite strukture: starosna, po vrstama,
po osnovu podele na opremu, graevinski deo, prema tehnolokim generacijama,
zatim rasporeenost kapitala po granama, regionima, itd.
Posebno je vano ispitati zastarelost kapitala, pripadnost odreenim tehnolokim
generacijama, i to prema pojedinim granama, s obzirom na podelu grana na vukue,
one koje prednjae u tehnolokom razvoju, i na vuene, one koje sa izvesnim zao-
statkom prate razvoj visokih tehnologija. Upliv visoke tehnologije najbolje se prati
preko broja kompjutera, robota, potpuno automatizovanih sistema, opreme za gene-
tski inenjering i slino.
Od posebnog znaaja je kapital lociran u infrastrukturi. Nju ine proizvodne grane
koje imaju najvee eksterne efekte. Njihov znaaj je uvean injenicom da su proi-
zvodi ovih grana, po pravilu, domaeg karaktera. Negativni eksterni efekti izazvani
nedovoljno razvijenom infrastrukturom tek se u neznatnoj meri mogu nadoknaditi
uvozom. Protabilnost kapitala uloenog u infrastrukturu, po pravilu, je niska. Zbog
toga su ulaganja u infrastrukturu uglavnom javnog karaktera. Njihov visok eksterni
efekat podsticajno utie na ulaganje javnih sredstava. Uska grla u infrastrukturnim
domenima su ozbiljan negativan faktor razvoja i u stanju su da veoma uspore razvoj
zemlje. Stoga je neophodno da se unapred predviaju i otklanjaju, utoliko pre to
je period ulaganja u infrastrukturu dug. Stepen infrastrukturne razvijenosti moe
se meriti prema dostignutom optem stepenu razvoja sopstvene ili tue privrede,
uporedive ili one sa najrazvijenijom infrastrukturom. Za razvijenost infrastrukture
vaan je i podatak o nivou upotrebljene tehnologije i stepenu njene uklopljenosti
u svetske sisteme u informatici, telekomunikacijama i saobraaju. Infrastruktura,
naroito njeni pojedini delovi, mora biti ukljuena u odgovarajue velike sisteme
u svetu. Struktura infrastrukture moe se posmatrati granski i regionalno. Za re-
gionalni aspekt bitan je teritorijalni raspored objekata: telekomunikacijske mree,
mree saobraajnica, aerodromi, luke, silosi, skladita elektrinih centrala i prenosne
mree, itd.
Danas se pod kapitalom obino podrazumeva neko bogatstvo u vidu novca, do-
bara ili druge imovine koji se koriste radi poveanja bogatstva. Kapital je, dakle, vre-
88
MAKROEKONOMIJA
dnost koja se oplouje bez obzira na konkretni oblik oploavanja. Ovakvo poimanje
se smatra pojednostavljenim i nedovoljno preciznim jer ne razjanjuje neke vane
probleme. Uoava se dvostrano shvatanje kapitala: kao vrednosti (izraene u novcu) i
kao skupa dobara (u zikom obliku). Istovremeno, kapital se denie i kao imovina to
znai da se radi o drutvenom fenomenu jer ukazuje na odreeni drutveni odnos.
Kapital se pojavljuje i u obliku novca. Ali pogreno je misliti da je novac sam po
sebi kapital. Svaki novac nije kapital. Novac postaje kapital tek kada vlasniku donosi
dobit jer je, na primer, dat na zajam pa svom vlasniku donosi kamatu.
Kapital se javlja u tri oblika: u novanom, proizvodnom i robnom obliku odno-
sno u dva pojavna oblika, kao realni i kao nansijski kapital. U realnom obliku kapi-
tal egzistira kao sredstvo za proizvodnju, a u nansijskom u razliitim nansijskim
instrumentima koji donose dobit svom vlasniku. Isticanje uloge kapitala u uveanju
bogatstva otvara i pitanje njegove produktivnosti tj., razumevanje kapitala kao fa-
ktora proizvodnje.
Kao to renta i nadnice predstavljaju cenu upotrebe primarnih faktora, kamata
je cena upotrebe kapitala. Kamata je prinos kapitala za odreeni vremenski period,
najee godinu dana, a kamatna stopa predstavlja procentualni prinos na novanu
vrednost kapitala za godinu dana
30
. Ako se cena kapitala izjednai sa kapitaliziranom
vrednou, onda se ona moe izraziti prema obrascu:
i
SGP
V =
gde je:
V - sadanja kapitalizirana vrednost ili sadanja eskontovana vrednost,
i - kamatna stopa izraena kao decimalna vrednost (1% = 0,01),
SGP - stalni godinji prihodi.
U uslovima apsolutne sigurnosti svaka imovinska vrednost se kapitalizira trinom
cenom po sadanjoj eskontovanoj vrednosti svih njenih buduih prihoda. Trina
kapitalizacija imovinske vrednosti jednaka je njegovoj sadanjoj eskontovanoj vre-
dnosti. Cena kapitala raste u skladu sa rastom oekivanih godinjih prihoda dok je
visina trine kamatne stope, kao sigurnog prinosa, obara.
Tradicionalna teorija objanjava trino regulisanje visine kamatne stope uzaja-
mnim delovanjem ponude i tranje pri emu se za osnovne odrednice uzimaju ste-
pen tedljivosti ljudi (granina sklonost tednji) i oekivanja da e se u budunosti
30 Prema Kejnsovom miljenju kamata nije cena koja se ljudima plaa da tede, kamata je ono to oni
dobijaju zato to dre svoju imovinu u nelikvidnim oblicima investicija. Kamata je ono to se lju-
dima plaa kako bi u sebi savladali sklonost da prednost daju likvidnosti (gotovini). Pad kamatnih
stopa moe da ne destimulie tednju, moe da stimulie investicije, ili da uini da sva tednja bude
upotrebljena, ali moe i da natera investitore da se uane u likvidnim sredstvima. Prema kejnsovom
uenju ono to ljudi nastoje da utede mora da se izjednai sa onim to ele da investiraju. Mehani-
zam tog poravnanja nije kamatna stopa ve totalna proizvodnja privrede.
89
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
dobiti vie nego sada. Trina kamatna stopa, prema tome, ima dvostruku ulogu: vri
alokaciju nedovoljnog kapitala na upotrebe sa najviim neto prinosima i podstie,
manje ili vie uspeno, ljude da odloe tekuu potronju u korist formiranja dodatnog
kapitala. Formiranje dodatnog kapitala, tj. neto rast kapitala, izraava se u procentima
i predstavlja jednu od kljunih karika ekonomskog razvoja. Rast kapitala je relativno
ogranien jer podrazumeva smanjenje tekue potronje.
U skladu sa formiranjem dodatnog kapitala raste nivo njegove ponude na tritu.
Svaka privreda ima sopstveni istorijat brzine formiranja i stope rasta kapitala. Na
drugoj strani tee paralelan proces formiranja tranje za kapitalom. Rast tranje se
moe smatrati izvedenim iz vrednosti dodatne proizvodnje koju omoguuje dodatni
kapital. Tranja kapitala, drugim reima kazano, zavisi od njegove granine produ-
ktivnosti.
U uslovima nedovoljne raspoloivosti kapitala njegovi prinosi su veliki, formiraju se
visoke kamatne stope koje stimuliu tednju i dodatno formiranje kapitala. Poveanjem
fonda kapitala uz ostale ksne resurse, prelaskom na projekte sa sve niim prinosom,
opada i produktivnost kapitala, a time i tranja kapitala. To utie na silazni oblik krive
tranje, na stalno pomeranje krive ponude kapitala udesno i opadanje kamatne stope.
Pod jednakim uslovima zakon opadajuih prinosa vai i za kapital i otuda konveksni
oblik krive tranje za kapitalom.
Sl. 15. Odreivanje visine kamatne stope
Opisani scenario ima logian nastavak u stalnom smanjenju tednje dok bi
ravnoteni nivo kamatne stope bio bi sve nii. U jednom trenutku kamatna stopa
i tednja bi pale na nulu, ponuda kapitala bi postala ksna i dovoljna. Kompletan
dohodak bi iao u potronju. Meutim, opisani scenario je mogu samo u uslovima
potpune izvesnosti. U stvarnosti kamatna stopa, iz nekoliko razloga, nikada ne moe
da padne na nulu.
90
MAKROEKONOMIJA
Prvo, investitori nikada ne zapoinju aktivnost (ne uveavaju kapital) ako ona
ne omoguuje odreenu protnu stopu (oekivani prot) koja ih, na neki nain,
obezbeuje od rizika.
Drugo, uporeujui sigurnost koju im obezbeuje likvidnost i visinu kamatne sto-
pe, ljudi mogu prestati (to obino i ine) da tede i pri relativno niskoj kamatnoj
stopi, ali ipak veoj od nule.
I, tree, i najznaajnije, usled dejstva naunog i tehniko-tehnolokog progresa, koji
je iskljuen iz prethodne analize radi pojednostavljenja, poveava se produktivnost
kapitala, to indirektno znai i kamatne stope. Istorija razvijenog sveta pokazuje da je
tendencija opadanja kamatnih stopa usled opadanja granine produktivnosti kapitala
bila eliminisana naunim i tehniko-tehnolokim progresom. I pored rasta najamni-
na, kamatni prinos na kapital, dugorono gledano, nije padao. Umesto nizlaznog kre-
tanja po nepromenjenoj krivi u stvarnosti se kriva neto produktivnosti kapitala stalno
pomerala navie (na sl. 15. kriva d d). Takva kretanja upuuju na zakljuak da je
nauni i tehniko-tehnoloki progres jedan od kljunih faktora razvoja ekonomskog
sistema i drutva uopte.
Svaka drava ima na raspolaganju bogat instrumentarijum, olien pre svega u
monetarnoj i skalnoj politici, delovanja na visinu kamatne stope, proces formiranja
dodatnog kapitala i sistem naunih i tehniko-tehnolokih istraivanja.
9. 5. PROFIT
Ukupan proizvod u funkcionalnoj raspodeli odlazi na plaanje usluga faktora proi-
zvodnje. Cene proizvodnih faktora su poistoveene sa njihovim prinosima. Meutim,
jedan deo proizvoda se prisvaja kao prot. Prot predstavlja etvrtu kategoriju koja
uestvuje u raspodeli dohotka. Iza tog dela plaanja ne stoji konkretan faktor proi-
zvodnje. Zbog toga u izvesnom smislu i ima nedoumica u vezi sa odgovorom na pi-
tanje ta zaista prot jeste i ime se takvo prisvajanje dela proizvoda moe pravdati.
Za marksiste prot predstavlja oblik ispoljavanja vika vrednosti kojim se pokriva
sutina kapitalistikih odnosa proizvodnje. Dok najamnina predstavlja cenu radne
snage, dotle se viak vrednosti, koji stvara samo varijabilni kapital, na povrini poka-
zuje kao da plod celog angaovanog kapitala, pa dobija oblik prota. U ceni kotanja
proizvoda gubi se razlika izmeu konstantnog i varijabilnog kapitala (varijabilni
kapital jedino stvara viak vrednosti), pa viak vrednosti izgleda ne kao plod samo
varijabilnog kapitala ve kao plod celog predujmljenog kapitala. Time se, praktino,
maskira eksploatacija radne snage.
Minimalna granica prodajne cene robe data je njenom cenom kotanja, Proda li se
ispod cene kotanja, onda se utroeni sastavni delovi proizvodnog kapitala ne mogu
potpuno naknaditi iz prodajne cene. Potraje li taj proces, ieznue predujmljena ka-
pital-vrednost... Zbog toga se suviak ili viak vrednosti, realizovan pri prodaji robe,
kapitalisti pokazuje kao viak njene prodajne cene iznad njene vrednosti iznad cene
91
PROIZVODNE MOGUNOSTI DRUTVA
kotanja, tako da se u robi sadrani viak vrednosti ne realizuje njenom prodajom,
nego potie iz same prodaje. (Marks).
Prot se u nemarksistikoj ekonomiji obino smatra prinosom inovativne i
preduzetnike delatnosti (Joseph Schumpeter), a mnogi ga vezuju za rizik i neizve-
snost (Frank Knight), probleme monopola i podsticaja
31
. Pod protom statistiari
podrazumevaju zarade korporacija (dividende ili zadrani nerasporeeni proti) i
dohotke nekorporiranih preduzea (farmeri, samostalne profesije, lekari, ortakluci).
Za pojedinano preduzee prot je jednak razlici izmeu ukupnog prihoda i svih
trokova.
Stepen uspenosti poslovanja iskazuje se protnom stopom. Ona, u marksisitikoj
ekonomiji, predstavlja kvantitativni odnos proizvedene mase vika vrednosti i celoku-
pne koliine predujmljenog kapitala
KONTROLNA PITANJA
1. ta se podrazumeva pod potrebama?
2. Zato se govori o sistemu potreba?
3. Koje su osnovne karakteristike sistema potreba?
4. Uemu se sastoji vanost poznavanja sistema potreba?
5. ta je potrebno da bi se sistem potreba zadovoljio?
6. Kakva je vremenska usklaenost faza procesa drutvene reprodukcije?
7. Koje probleme mora da razrei svako drutvo u procesu drutvene reprodukcije?
8. Zato se kriva proizvodnih mogunosti drutva drugaije zove granicom proiz-
vodnih mogunosti?
9. Zato kriva proizvodnih mogunosti drutva ima konkavan oblik?
10. Proizvodna funkcija predstavlja funkcionalni odnos dvaju skupova. Kojih?
11. Od kojih se pretpostavki polazi prilikom denisanja proizvodne funkcije?
12. Koja su matematika svojstva proizvodne funkcije?
13. U emu je razlika izmeu ukupnog i prosenog proizvoda?
14. Zato je vano poznavanje graninog proizvoda?
15. Varijacije ulaganja mogu da dovedu do promena u nivou proizvodnje u razliitim
pravcima. U kojim?
31 Slavin, L.S., 2002., Economics, sixth edition, McGraw-Hill Irwin, p. 789
92
MAKROEKONOMIJA
16. Zato je znaajna ekonomija obima?
17. Gde, u kojim analizima se najee pribegava pretpostavci o konstantnim prino-
sima?
18. ta je osnovna pretpostavka zakona opadajuih prinosa?
19. Da li je zakon o opadajuim prinosima apsolutan?
20. ta je izokvanta?
21. Koje su osnovne osobine izokvante?
22. Zato je konveksni oblik izokvante njena podesna osobina?
23. Kakav je analitiki znaaj izokvante?
24. U kom trenutku zakupac zemlje prestaje da unajmljuje dodatne povrine zemlje?
25. Da li je trite radne snage savreno konkurentno trite?
26. ta se podrazumeva pod prirodnom stopom nezaposlenosti?
27. Zato kriva ponude radne snage skree ka severozapadu?
28. Zato se kapital smatra sekundarnim faktorom proizvodnje?
29. Da li se cena kapitala moe izjednaiti sa kapitaliziranom vrednou?
30. Zato kamatna stopanikada ne moe da padne na nulu?
31. Ako ukupan ukupni proizvod u funkcionalnoj raspodeli odlazi na plaanje usluga
faktora proizvodnje iji, i na osnovu kojeg doprinosa, je prot?
GLAVA V
SISTEM CILJEVA
95
SISTEM CILJEVA
1.
SISTEM CILJEVA KAO JEDAN OD
NAJZNAAJNIJIH PODSISTEMA
PRIVREDE I DRUTVA
Ako se poe od shvatanja sistema kao skupa varifabli ifa neudefstva poprinafu
karakter sadefstva u cilfu dobifanfa korisnog rezultata, mogu da se izvuku najmanje
dva zakljuka: a) varijablom sistema se smatra samo ona varifabla kofa uestvufe
u stvaranfu korisnog rezultata, jer u protivnom biva odbaena kao strano telo, i b)
svrhovitost sistema njegova je bitna odrednica. U okviru razmatranja sistema
ciljeva posebno je bitan drugi zakljuak jer ukazuje na injenicu da je sistem ciljeva
obavezan podsistem ekonomskih sistema tj., proces formulisanja i ispunjenja ciljeva
imanentan je samom poimanju sistema. Postavljanje i ispunjenje ciljeva vezano je za
svrhu postojanja i nain funkcionisanja sistema
32
. Sistem funkcionie ispunjavajui
svoje ciljeve.
Nema pojedinca, drutvenih grupa, drutva ili njegovih podsistema koji sebi ne po-
stavljaju ciljeve. Besciljnost je po svojoj prirodi prolazna
33
. Sistem ekonomskih ciljeva
ine ciljevi sistema kao celine i ciljevi svih podsistema od kojih je ekonomski sistem
sastavljen. S obzirom da je privredni sistem samo podsistem drutvenog sistema, sistem
ekonomskih ciljeva jedan je od podsistema sistema drutvenih ciljeva.
Sistemi ciljeva su hijerarhijski ureeni. To znai da je osnovni cilj drutvenog
razvoja hijerarhijski nadreen osnovnom i svim ostalim ciljevima ekonomskog ra-
zvoja. Ispunjenje osnovnog ekonomskog cilja u funkciji je ispunjenja osnovnog cilja
drutvenog razvoja. Svi ciljevi razvoja drutva, koji su na nivoima niim od onog na
kojem se nalazi osnovni cilj razvoja drutva, moraju biti proeti osnovnim ciljem
drutvenog razvoja. To vai i za osnovni cilj razvoja privrede.
Blie objanjenje i denisanje osnovnog privrednog cilja nije mogue bez pre-
thodnog denisanja osnovnog drutvenog cilja. Zbog toga se ovde prvo tumai osno-
vni cilj drutvenog razvoja.
32 Prema miljenju Eriha Froma (From, E., 1983., Begstvo od slobode, Nolit, Beograd, str.217.) pozna-
vanje stvarnih elja nije, kao to veina ljudi misli, relativno lako, ve je to jedan od najteih proble-
ma koje ljudsko bie mora da rei. Taj zadatak nastojimo da izbegnemo po svaku cenu, prihvatajui
tue ciljeve kao svoje.
33 Viner, N., 1964., str.55.
96
MAKROEKONOMIJA
2.
OSNOVNI CILJ DRUTVENOG RAZVOJA
ivot ljudi u pojedinim zemljama bitno se razlikuje. Razliit je nivo potronje,
stanuje se pod razlliitim uslovima i to nije uvek uslovljeno samo klimatskim ra-
zlikama. Takoe je razliit pristup obrazovanju a razlikuje se i nivo socijalne zatite.
Neke zemlje se smatraju boljim za ivot od drugih. Takvo miljenje je obino potkre-
pljeno tvrdnjom da je nivo blagostanja vii u jednim nego u drugim zemljama. Neke
se zemlje smatraju bogatim, druge siromanim i sl. Naravno, opta je tenja da se ivi
udobnije, da se uiva vii nivo blagostanja. Siromatvo je nepoeljno i svi tee da ga
se otarase. Ali, to nije lako i predstavlja jedan od najznaajnijih problema sa kojim se
suoavaju nedovoljno razvijena drutva.
Svako drutvo, nezavisno od toga da li je bogato ili siromano, ima veliki broj,
sistem ciljeva koji je podsistem (vaan deo) drutva posmatranog kao sistem. Ele-
menti tog sistema nemaju isti znaaj za drutvo, tj. sistem drutvenih ciljeva je hi-
jerarhijski ureen. Neki drutveni ciljevi opredeljuju karakter drutva i svih njego-
vih podsistema dok su drugi manje znaajni. Drutveni ciljevi proistiu iz sistema
drutvenih vrednosti. Razlike u sistemima osnovnih drutvenih ciljeva posledica su
injenice da pojedina drutva poivaju na specinim drutvenim vrednostima. Ne
ulazei dublje u karakteristike sistema drutvenih vrednosti i sistema drutvenih
ciljeva niti u nain njihovog denisanja, jer taj problem ima i ideoloku dimenziju,
potrebno je opisati osnovni cilj razvoja drutva.
Osnovni cilj drutvenog razvoja se moe razliito denisati i njegova sutina zavi-
si od sistema opteprihvaenih drutvenih vrednosti. Svako drutvo sigurno tei, pre
svega, da opstane. Ono to iza toga sledi, razliito se moe tumaiti. Jedno tumaenje
osnovni cilj svakog drutva, u funkciji njegovog opstanka, vidi u to potpunijem za-
dovoljenju sistema drutvenih potreba radi maksimiziranja drutvenog blagostanja.
Sadraj drutvenog blagostanja je veoma sloen i moe se objasniti na vie naina.
97
SISTEM CILJEVA
2. 1. BERGSONOVA FUNKCIJA
Ekonomika blagostnja
34
pod blagostanjem podrazumeva ukupnu sumu zado-
voljstava koje pojedinac jedne zajednice doivljava upotrebom raspoloive koliine
dobara. Nabrajanjem zadovoljstava dobija se suma drutvenog blagostanja, a ono
je jednako ukupnom nacionalnom proizvodu izraenom u novcu. Do blagostanja
drutva dolazi se preko individualnih preferencija tj. subjektivnih blagostanja poje-
dinaca koji ine drutvo. Blagostanje pojedinca i drutva zavise od visine ostvarenog
ukupnog proizvoda i njegove raspodele. Interes drutva je da se nacionalni proi-
zvod stalno poveava i omogui takva raspodela kojom se osigurava to potpunije
blagostanje. Ekonomika blagostanja polazi od izuavanja i uporeivanja raznih sta-
nja ekonomskog sistema prema nivou blagostanja, a zatim na osnovu sprovoenja i
iskustava predlae ekonomici pravila, mere i kriterijume za poveanje drutvenog
blagostanja.
Pristalice ekonomike blagostanja drutveno blagostanje najee predstavljaju
Bergsonovom i Samjuelsonovom funkcijom oblika:
35


W(x) = F [Y
1
(x), ..., Y
n
(x)[
Funkcijom je predstavljen funkcijski odnos F koji odreuje vrednost blagostanja
W(x) za svako drutveno stanje x iz skupa svih moguih drutvenih stanja X. Funkcija
predstavlja ureaj R denisan na celom skupu X. Oznaka Y
i
predstavlja korisnost i-tog
pojedinca, za n=1,.., n, to znai da funkcija drutvenog blagostanja zavisi od indivi-
dualnih korisnosti, subjektivnih oseaja blagostanja zbira pojedinaca koji ine drutvo.
Prikazani oblik funkcije u teoriji je poznat kao individualistiki sluaj jer drutveno
blagostanje vidi kao funkciju pojedinanih nivoa blagostanja W (Y
1
,..., Y
n
).
Meutim, nivo apstrakcije u ovoj funkciji je visok, jer se na ovaj nain ne reava
problem agregiranja individualnih blagostanja. Drutvene preferencije se izvode
samo iz pojedinanih bez poreenja intenziteta preferencija ili nivoa pojedinanih
blagostanja. Zbog toga neki autori predlau manje rigoroznu kolektivnu funkciju
drutvenog blagostanja u kojoj je ono predstavljeno kao rastua funkcija pojedinanih
prihoda, tj.:
W = W(y
1
,..., y
n
).
34 Ekonomika blagostanja predstavlja poseban pravac ekonomske misli nastao kao produetak Mar-
alove teorije. Istrauje uslove, metode i sredstva kojima drava moe da ostvari blagostanje svih
svojih pripadnika i zajednice u celini. Zbog toga se esto denie kao deo ekonomije koji izuava
mogue efekte raznih ekonomskih politika na blagostanje drutva.
35 Amartya, K. S., 1985., O ekonomskoj nejednakosti, Zagreb, str. 15.
98
MAKROEKONOMIJA
Maksimizacija drutvenog blagostanja se postie, matematiki posmatrano, ma-
ksimizacijom gornje funkcije. Stepen maksimizacije zavisi od koliine raspoloivih
resursa, mogunosti njihovog kombinovanja, raspodele blagostanja na pojedince
itd.
2. 2. MAKSIMIZACIJA DRUTVENOG BLAGOSTANJA
Ako se pretpostavi da su proizvodne mogunosti drutva date i da se ukupno
proizvedeno dobro sastoji iz dve komponente, dobro Q
1
i dobro Q
2
, kojima se zado-
voljava sistem potreba, drutveno blagostanje se moe predstaviti izokvantom W.
Sl. 1. Maksinizacifa drutvenog blagostanfa
Maksimum drutvenog blagostanja se postie u taki (A) dodira krive proizvo-
dnih mogunosti i izokvante, tj. u taki izjednaenja graninih stopa supstitucija dvaju
dobara i granine stope tehniki mogue transformacije izmeu promenljivih (u proi-
zvodnji dvaju dobara). Taka izjednaavanja (A) dveju graninih stopa oznaava sta-
nje najvie tehnike ekasnosti i stanje maksimalnog zadovoljenja sistema potreba.
U stvarnosti se, ipak, odvija proizvodnja mnotva dobara i usluga. Postizanje
drutvenog optimuma u smislu optimalne alokacije resursa, odnosno maksimizacije
drutvenog blagostanja u sluaju proizvodnje mnotva dobara denie se kao dodirna
taka (povrina) dveju hiperpovrina smetenih u viedimenzionalnom prostoru, pri
emu je broj dimenzija jednak broju dobara i usluga.
Jedna hiperpovrina je geometrijsko mesto taaka koje predstavljaju u tehnikom
smislu ekasne kombinacije dobara i usluga. Ona odraava jednakost stopa tehnike
supstitucije izmeu proizvodnih faktora. Promena nivoa proizvodnje jednog proi-
zvoda nuno izaziva promene na drugim takama. Stopa tehnike transformacije u
99
SISTEM CILJEVA
proizvodnji dobara je odreena zakrivljenou krive. Stepen zakrivljenosti krive, tj.
stopa tehnike transformacije, govori koliko e se poveati nivo proizvodnje jednog
ako doe do innitezimalnog smanjenja proizvodnje drugog proizvoda. Na taj se
nain ostavlja mogunost transformacije jednog proizvoda u drugi putem realokaci-
je proizvodnih faktora.
Druga hiperpovrina predstavlja geometrijsko mesto taaka ekvivalentnih sa
stanovita nivoa zadovoljenja sistema drutvenih potreba. Ona se koncepcijski izvodi
iz hiperpovrina indiferentnosti pojedinanih potroaa. Taka dodira izmeu ovih
dveju hiperpovrina odreuje optimalnu alokaciju resursa, na jednoj, i optimalnu
strukturu proizvodnje, na drugoj strani, ime je denisan i drutveni optimum.
36
2. 3. OSTALA TUMAENJA OSNOVNOG CILJA DRUTVENOG
RAZVOJA
Prihvatajui zahtev za to potpunijim zadovoljenjem potreba drutvenog sistema
u celini, svih njegovih podsistema i lanova drutva pojedinano, dakle, sistema
potreba radi maksimizacije drutvenog blagostanja za osnovni cilj drutvenog ra-
zvoja, opta teorija sistema posebno insistira, govorei o drutvenom blagostanju, na
njegovoj nematerijalnoj i informacijskoj komponenti.
U tom smislu radi blieg objanjenja strukture drutvenog blagostanja esto se
pribegava nabrajanju njegovih elemenata. Obino se posebno naglaava da je pojam
drutvenog blagostanja iri od materijalne potronje, pa se nabrajaju: zaposlenost,
jednakost u raspodeli dohotka, zdravstvo, obrazovanje, socijalna sigurnost i sl.
U svakom sluaju, fenomen drutvenog blagostanja je veoma sloen, pa bi ocena
drutvenog blagostanja neke zemlje morala da obuhvati najmanje sledee elemente:
1. materijalne uslove, sa posebnim akcentom na zdravstvenu i socijalnu zatitu;
2. nivo razvijenosti sistema obrazovanja;
3. nivo dostignutih sloboda, sa posebnim akcentom na dostignuti nivo optih
prava oveka, politikih sloboda u smislu prava na organizovanje i samoorga-
nizovanje u najrazliitije organizacije i u smislu optih izbornih prava. U ovom
domenu posebnu ulogu ima domet sloboda linosti na bazi dometa sloboda
izbora izmeu vie realnih alternativa za svaku vanu odluku, mogunost bi-
ranja sopstvene optimalne strategije koju omoguuje samo onaj nivo socijalne
sigurnosti u kojoj ljudska individua ima neki manevarski prostor, tj. drutveno
blagostanje se ogleda u irini tog manevarskog prostora;
4. razvijenost informacionog sistema u drutvu od ega, u krajnjoj liniji, zavise
ostale komponente drutvenog blagostanja, a posebno aktivnost svakog lana
drutva i kvalitet odluka koje donosi.
36 Interpretirano prema: Madar, Lj., 1984., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici koordinirane
privredne aktivnosti, Institut drutvenih nauka, Beograd, str. 35.
100
MAKROEKONOMIJA
Kako se pod blagostanjem podrazumevaju elementi i odnosi koji imaju subje-
ktivan karakter, nije na odmet setiti se Piguove opaske kako su elementi blagostanja
stanja svesti.
Jasno je da se drutveno blagostanje sastoji iz materijalnih i nematerijalnih eleme-
nata, pri emu je stepen merljivosti pojedinih elemenata vrlo razliit. Nemerljivi i
samo delimino merljivi elementi znaajno utiu na veliinu drutvenog blagostanja.
Bez obzira to njihovo prisustvo smanjenjuje domet ekonomske analize drutvenog
blagostanja ovi momenti se moraju uzeti u obzir.
Nezavisno od odabranog pristupa, sadraj drutvenog blagostanja je komple-
ksan, tako da cilj ekonomske analize ne moe biti istraivanje drutvenog blagosta-
nja uopte. Na ovom stepenu razvoja ekonomske analize bio bi to vrlo pretenciozno
postavljen cilj. Kako se sve potrebe ne zadovoljavaju u okviru ekonomskog sistema,
ekonomska nauka se ne bavi blagostanjem u celini ve samo onim delom koji je
ekonomske prirode.
3.
OSNOVNI CILJ FUNKCIONISANJA
PRIVREDE
Ciljevi u stvari predstavljaju poeljna stanja ekonomskog sistema, kao to su
puna zaposlenost, stabilne cene, preraspodela dohotka. Uvek ih ima vie i s obzirom
da su meu sobom povezani na razliite naine govori se o sistemu ciljeva. Sistem
ekonomskih ciljeva spada u kategoriju sloenih, dinamikih i hijerarhijski ureenih
sistema. Sistem ciljeva se identikuje kao sloen jer se sastoji iz veoma mnogo cilje-
va. Sainjen je iz ciljeva privrede kao celine, ciljeva njenih podsistema (sve do onih na
najniim nivoima) i iz ekonomskih ciljeva pojedinaca. Ekonomski ciljevi su spregnuti
vrstim vezama u mreu ekonomskih ciljeva. Jakim povratnim spregama vezani su
i sa drugim podsistemima drutva, privrednim sistemima u svetu i sa drutvom kao
totalitetom iji podsistem, preko sistema drutvenih ciljeva, i ine.
Formulisanju sistema ekonomskih ciljeva pristupa se na razliite naine i sa
razliitih stanovita. Podsistemi privrede sa stanovita sopstvenih interesa i stratekih
opredeljenja njihovih ostvarenja formuliu sopstvene sisteme ciljeva. Isto vai i za
pojedince. Ekonomski ciljevi najvieg ranga, nacionalnog karaktera, koji se odnose
na celu privredu, formuliu se na najviem drutvenom nivou. Formulisanje ciljeva u
101
SISTEM CILJEVA
uskoj je vezi sa sistemom drutvenih vrednosti. Ono i sledi iza denisanja osnovnih
drutvenih vrednosti.
U pripremi predloga vrhunskih nacionalnih ekonomskih ciljeva uestvuju eksperti iz
razliitih oblasti, najpre oni sa ekonomskim obrazovanjem. Predlagai seta dugoronih
ekonomskih ciljeva, kao dela razvojne strategije koja se uglavnom donosi na srednji
i dugi rok ili kao deo nekog poznatog dugog roka, koriste se dostignuima vie nau-
ka. Proces priprema predloga ciljeva je veoma sloen i obuhvata obimna i razliita
znanja. Formulisanje predloga ciljeva uslovljeno je i poznavanjem sistema nauno
utvrenih normativa vezanih za sistem potreba, na jednoj, i za ekonomski sistem
(poznavanje ljudskih i materijalnih resursa) u uem proizvodnom smislu, na drugoj
strani. Osim toga, potrebno je poznavati i stvarne tenje i ponaanje pojedinaca i
interesnih grupa u smislu prihvatanja odreenih ciljeva i vrste usmerenosti ka njima
i ka zadovoljavanju sistema potreba.
Ciljevi se donose na razliite vremenske rokove. Za ispunjenje svakog ekono-
mskog cilja potrebno je neko (optimalno) vreme, ija duina zavisi od mnogo fakto-
ra, a ne samo od vrste cilja. Ciljevi se periodino preispituju, a ponekad, u skladu
sa novonastalom situacijom i menjaju, ili im se menja samo ronost ili znaaj.
Obino se razvrstavaju na kratkorone i dugorone ciljeve bez obzira to je ovakva
podela krajnje uslovna. Kratkoroni ili operativni ciljevi su sastavni delovi tekue
makroekonomske politike. U grupu kratkoronih ciljeva makroekonomske poli-
tike spadaju stabilnost cena, poboljanje platnog bilansa zemlje i slino. Najvaniji
dugoroni ciljevi se odnose na privredni rast, poveanje makroekonomske eka-
snosti, smanjenje neravnomernosti u raspodeli dohotka, poveanje medunarodne
konkurentnosti i tako dalje. Na kratak rok, ciljevi su najee protivureni. Supro-
tno, osnovni dugoroni ciljevi su neprotivurenog karaktera. to je zemlja na niem
stepenu privredne razvijenosti koniktnost ciljeva na kratak rok je izraenija. Zbog
toga cilj dinamiziranje stope privrednog rasta najee ne koincidira sa ravnoteom
u platnom bilansu, stabilnou cena itd.
Postojanje ciljeva sa razliitim vremenskim dimenzijama izaziva znaajan pro-
blem, poznat kao sukob ciljeva na kratak, srednji i dugi rok, koji mora biti na pravi
nain drutveno kanalisan. Uobiajena podela na kratak, srednji i dugi rok ima smisla
jedino ako je usklaena sa dubinom i karakterom stvarnih promena u sistemu koje su
se u datom periodu desile. Pogreno je neku pojavu okarakterisati kao kratkoronu
samo zato to je trajala godinu dana. Njene osnovne vremenske karakteristike
odreene su dubinom i brzinom promena koje sobom nosi.
Analizirati promene u sistemu ciljeva podrazumeva dve stvari: odrediti vremenski
okvir u kome se posmatra stepen ispunjenja ekonomskih ciljeva i, drugo, odreivanje
brzine promena koje se deavaju u privredi i drutvu u toku ostvarenja ciljeva. Prva
vrsta analize ukazuje na visok stepen povezanosti cilja i vremena koje je potrebno
za njegovo ispunjenje. Opasnost koja se ovde krije, a koja sa produenjem vreme-
nskog perioda za koji se cilj donosi raste, moe se izneti kroz dilemu: u kojoj je meri
mogue jasno denisati cilj s obzirom na vremenski period za koji je donet?
102
MAKROEKONOMIJA
Mogunost sagledavanja vremenske dimezije ciljeva kao i mogunost formu-
lisanja sve dugoronijih ciljeva raste uporedo sa razvojem nauka. to je drutvo ra-
zvijenije sve su jae njegove potrebe za velikim ciljevima. Realizacija velikih ciljeva
proiruje horizont drutva i transformie njegov sistem potreba u sistem vieg reda.
Krug se zatvara pojavom potrebe za novim, grandioznijim ciljevima koji esto, sa-
mom svojom formulacijom, slue kao odskone daske za dalji razvoj nauka, tehnika
i novih tehnologija.
Osim navedenih karakteristika, ciljevi takoe mogu biti i: nezavisni, kompleme-
ntarni, koniktni,.... ^ezavisni su oni ije ostvarenje ne dovodi u pitanje realizaciju
drugih ciljeva. Kod konplenentarnih ostvarenje jednog doprinosi deliminoj ili po-
tpunoj realizaciji drugog cilja. Ilustracije radi, via stopa privrednog rasta istovre-
meno dovodi do manje nezaposlenosti. Koniktni su oni ciljevi kod kojih ostvarenje
jednog cilja oteava ili onemoguava ostvarenje drugog cilja. Primera radi, poveanje
izvoza uz isti obim proizvodnje uslovljava loiju snabdevenost domaeg trita.
Osnovno svojstvo ekonomskih ciljeva je njihovo hijerarhijsko ustrojstvo. Niti su
ciljevi uvek isti, niti im je uvek isti znaaj za drutvo. Samo je osnovni cilj razvoja
ekonomskog sistema, s obzirom na njegov najvii znaaj, ksnog karaktera. Svi su
ostali, manje ili vie, prema mestu u hijerarhiji, varijabilnog karaktera. Ekonomski
ciljevi na vrhu hijerarhijske lestvice imaju najtrajniji karakter. Tako, na primer,
optimizacija stope rasta ukupnog proizvoda i potronje, smanjenje stope inacije
ili nezaposlenosti, eliminisanje decita platnog bilansa i sl., u svim zemljama zau-
zimaju visoko mesto na listi ciljeva. Jedino se njihov konkretan redosled razlikuje
od zemlje do zemlje.
Drutvo obino prihvata ogranieni broj ekonomskih ciljeva iji je stepen priori-
tetnosti i vreme ostvarivanja razliit. Prevelik broj usvojenih ciljeva negativno deluje
na njihovu prioritetnost, na rasipanje sredstava i napora ljudi i na mogunost nji-
hove koncentracije, ime se mogunost ispunjenja sistema ciljeva smanjuje. to se
neko drutvo bre razvija to je ono spremnije da iri sistem svojih ciljeva. Siromani
mogu da se nadaju da e tek neki od ciljeva biti u stanju da ispune. Dinamian razvoj
omoguuje ne samo potpunije zadovoljenje sistema potreba ve i razliite pravce
razvoja. Sutina privrednog rasta nije u tome to on poveava sreu, ve je u tome
to poveava mogunost ljudskog izbora
37
.
Formulacija osnovnog privrednog cilja od velikog je znaaja za privredu i drutvo
u celini. Zbog toga ona mora da proizilazi iz osnovnog drutvenog cilja. U teoriji
postoji vie formulacija osnovnog privrednog cilja. esto se pominju maksimizacija
ivotnog ili drutvenog standarda, maksimizacija stope rasta materijalne proizvo-
dnje i sl. Sa stanovita opte teorije sistema, sluei se ekstremalnim raunom,
osnovni cilj funkcionisanja privrede moe se denisati kao maksimalno zadovoljenje
drutvenih potreba sa datim (tj. raspoloivim) resursima, odnosno minimiziranje
utroaka resursa za odreeni sistem drutvenih potreba.
37 Lewis, A., 1963., Te Teory of Economic Growth, Allen& Unwin, London, p. 420.
103
SISTEM CILJEVA
Ovako denisan osnovni cilj teko je primenljiv u analizama. Sa tog stanovita
pristup razvijen u okviru ekonomike blagostanja je daleko prihvatljiviji. Teorijskom
razradom obrauna drutvenog blagostanja ona je ponudila u praksi mnogo korien
metod analize realnog ekonomskog blagostanja: koncepciju indeksnih brojeva
drutvenog dohotka (blagostanja).
Ova koncepcija poistoveuje ekonomsko blagostanje drutva sa drutvenim do-
hotkom izraenim u novcu, pri emu se zanemaruje injenica da raspodela dohotka
utie na nivo drutvenog blagostanja. Raspodela se smatra manje vanom, jer se moe
raspodeliti samo ono to je proizvedeno. Koncepcija ima jo neke nedostatke koje se
ovom prilikom zanemaruju, jer se pokazalo da je u praksi nezamenljiva. Nijedna ozbi-
ljna dinamika analiza stvarnih privrednih kretanja je ne zaobilazi.
4.
MAKROEKONOMSKI AGREGATI
Ljudske potrebe se menjaju kvantitativno i kvalitativno, ali menjaju se i obim, stru-
ktura i vrednost materijalnih dobara i usluga. Radi toga se u ekonomskoj nauci razvio
kategorijalni aparat za merenje rezultata drutvene proizvodnje putem odreenih
globalnih i sintetikih veliina u kojima se izraavaju osnovni sadraji, dinamika i
struktura, kao i rezultati ekonomske aktivnosti u nekoj drutvenoj zajednici (dravi).
U ekonomskoj literaturi se esto, da bi se opisali ukupni godinji tokovi dobara i
usluga, koriste razliite sintagme kao to su nacionalni dohodak, nacionalni proizvod
i sl. Kako se radi o analitikim veliinama koje vae za celu privredu, esto se nazivaju
i makroekonomskim veliinama ili makroekonomskim agregatima.
Koliki je znaaj ovih veliina u ekonomskoj analizi privrednih aktivnosti u nekoj
zemlji moda najbolje svedoi Samuelson kad kae za GNP da je to jedno od zaista
velikih otkria 20. veka
38
.
Analitike funkcije makroekonomskih agregata su vrlo znaajne ne samo za eko-
nomiste, ve i za statistiare, demografe, sociologe, politikologe. Svima onima kojima
je potrebna realna slika o stanju privrede neke zemlje, o njenom razvoju, dinamici ra-
zvoja, strukturi i slinim pitanjima koja su vana za ekonomiku i politiku neke zemlje,
slue ovi sintetiki pokazatelji. Otuda je prikupljanje podataka o njima danas postala
sasvim normalna praksa u svetu.
38 Samuelson, P., Nordhaus, W., 1994., Ekonomija, Mate, Zagreb, str., 416.
104
MAKROEKONOMIJA
Iako je masovnije korienje analitikih vrednosti ovih veliina novijeg datuma,
njihova upotreba u ekonomskoj teoriji se pominje mnogo ranije. Jo je u drugoj
polovini XVII veka William Petty koristio pojam narodnog dohotka kao godinju
vrednost rada naroda u funkciji politike oporezivanja, preporuujui dravi da je
oporezivanje istina neophodna, ali da je graane potrebno oporezivati proporciona-
lno njihovom dohotku. Neto kasnije, krajem XVII veka Gregory King je procenjujui
dohodak razliitih drutvenih grupa u Engleskoj objavio vrlo temeljit obraun do-
hotka Engleske za 1688. godinu.
Teorija o istom proizvodu F. Quesnaya nije nita drugo do svestrana teorija o
formiranju narodnog dohotka u Francuskoj. I A. Smith u Engleskoj krajem XVIII
veka razrauje teorijsku koncepciju narodnog dohotka, na osnovu koje se u mnogim
zemljama u XIX veku vrila procena narodnog dohotka.
Meutim, masovna prouavanja i upotreba agregatnih pokazatelja narodne
privrede, posebno nacionalnog dohotka, poinju posle velike ekonomske krize 1929.
godine, da bi taj pojam postao obavezna praksa u svim zemljama sveta tek nakon
Drugog svetskog rata.
4.1. UKUPNI PROIZVOD PRIVREDE
Mada je zahtev za uveanjem bogatstva sporan jo od Aristotela obino se za
neku zemlju (ili pojedinca) kae da je napredna ako u kontinuitetu uveava svoje
bogatstvo. Ali, ta je to bogatstvo, ta se pod tim pojmom podrazumeva?
U svakodnevnom ivotu sreu se dva razliita poimanja bogatstva. Kad se gov-
ori o pojedincima bogatima se smatraju oni koji raspolau odreenim skupom do-
bara, zemlje, novaca ili neke druge imovine. Kada su u pitanju pojedine zemlje stvari
stoje malo drugaije. Bogatim se smatraju zemlje koje raspolau velikim drutvenim
i prirodnim bogatstvom. Pod drutvenim bogatstvom se podrazumeva ukupna
masa najrazliitijih dobara stvorena radom vie generacija. Tu spadaju proizvodni
i neproizvodni fondovi, infrastruktura, razne vrste zaliha, ...Zbog toga je ono uvek
proizvedeno bogatstvo i u tome se razlikuje od prirodnog bogatstva koje je dar
prirode. Meutim, kako proizvodnja podrazumeva interakciju ostalih faktora proi-
zvodnje sa prirodom, sa porastom nivoa razvijenosti prirodno bogatstvo se sve vie
preliva u drutveno bogatstvo. Uostalom prirodno bogatstvo se takoe moe valo-
rizovati na tritu. Mnogi autori, a meu prvima Simon Kuznjec jo pre drugog
svetskog rata, smatraju da i radnu snagu zbog mnogo uloenog kapitala u njenu
obuku i zbog njenog ukupnog znaaja za proces uveanja bogatstva treba uneti u
obraun drutvenog bogatstva.
Bogatstvo je dakle zbir dobara koji su proizvod ljudskog rada ili dar prirode a
mogu se valorizovati na tritu. Iz ovako denisane kategorije bogatstva neki autori
iskljuuju odreene kategorije dobara, umetnike vrednosti, na primer. Veliina i
struktura bogatstva odreuje ekonomsku snagu i nivo drutvenog blagostanja. Zbog
toga je svako drutvo usmereno na uveanje drutvenog bogatstva.
105
SISTEM CILJEVA
Jo je industrijska revolucija pokazala da se bogatstvo i drava i pojedinaca
moe uveati proizvodnjom. Kriterijum bogatstva postaju proizvedena dobra jer
se pomou njih mogu proizvesti nova dobra i tako uveati bogatstvo. Ona proces
drutvene reprodukcije ine kontinuelnim i sektorski meuzavisnim procesom. To
znai da se pod uveanjem bogatstva podrazumeva proces kontinuelnog uveanja
ukupnog proizvoda. Razvoj privrede i drutva uslovio je da se bogatstvo sve manje
izraava nagomilanom koliinom dobara a sve vie veliinom prihoda, odnosno do-
hotka. Zbog toga se danas bogatim dravama smatraju one koje imaju visok domai
proizvod meren u periodu od godinu dana.
Proces uveanja bogatstva uslovljen je, izmeu ostalog, i raspodelom novostvo-
rene vrenosti. Adekvatno ureena raspodela doprinosi uveanju bogatstva.
Pod ukupnin proizvodon podrazuneva se vrednosni izraz svih roba proizvedenih
u privredi fedne zenlfe za godinu dana
39
. Na jednoj strani, ukupni proizvod iska-
zuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi odreenu koliinu roba (agregatna
ponuda) dok, na drugoj strani, on pokazuje spremnost date zemlje da kupi ove robe
(agregatna tranja).
Razlikuje se neto i bruto ukupni proizvod. Neto proizvod se moe meriti kao
tok dobara ili tok primanja. Pristup problemu merenja neto proizvoda preko toka
proizvoda se sastoji u sledeem: pojedinci i porodice zadovoljavaju sistem potreba
konzumirajui najrazliitije robe i usluge, troei pri tome novac. Neto proizvod se, u
tom sluaju, iskazuje kao ukupna suma novca potroena za nalna dobra i usluge koji-
ma je zadovoljen sistem potreba za godinu dana. Sva nalna dobra i usluge se mnoe
trinim cenama koje igraju ulogu pondera, jer odraavaju relativnu poeljnost poje-
dinih roba. Neto proizvod predstavlja, dakle, ukupnu novanu vrednost toka nalnih
proizvoda.
Izraunavanje neto proizvoda sa stanovita primanja ili dohodaka ekvivalentno
je prethodnom nainu izraunavanja. Da bi se nalna dobra proizvela potrebno je
uiniti izvesne trokove koji ujedno predstavljaju prihode pojedinih proizvodnih
faktora (zemlja, rad, kapital). Radnicima se isplauje najamnina, vlasnicima zemlje
renta, a kapitala kamata i prot. Sa stanovita vlasnika proizvodnih faktora ove kate-
gorije predstavljaju prihode, a sa stanovita privrede trokove usluga proizvodnih
inioca. To znai da neto proizvod predstavlja zbir primanja faktora proizvodnje.
Primanja faktora proizvodnje su jednaka trokovima proizvodnje nalnih dobara i
usluga tj., autputa ekonomskog sistema.
^eto proizvod statistika noe da neri na dva naina, kao priliv proizvoda ili kao
zbir prihoda proizvodnih inilaca. Oba nerenfa dafu iste rezultate, ako se prot kao
prihod odnosno troak, u drugon pristupu, adekvatno denie i statistiki obuhvati.
39 Proizvodnja se u sistemu nacionalnih rauna denie po irem konceptu i obuhvata niz usluga (-
nansijske, obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zatitu, delatnost dravne uprave i odbrane, privred-
nih i strunih udruenja, humanitarnih organizacija, udruenja graana itd.) koje nisu obuhvaene
drutvenim proizvodom po materijalnom konceptu proizvodnje.
106
MAKROEKONOMIJA
Neto proizvod moe biti nerealno prikazan ako se neka dobra vie puta sabiraju
kao nalna dobra, kao delovi ukupnog neto proizvoda, a ona to stvarno nisu jer pre-
dstavljaju meufazna dobra. Ako, na primer, u neto proizvod treba uvrstiti maslac,
iz njega, svakako, treba iskljuiti mleko od kojeg je maslac proizveden i sl. Neke robe
na putu do nalnog proizvoda prolaze i kroz nekoliko faza proizvodnje. Mogunost
da se ukupni proizvod prikae veim nego to jeste posebno je izraena u pristupu
obrauna proizvoda kroz trokove proizvodnih inilaca. Zbog toga se statistika pri-
likom obrauna vrednosti proizvoda, po pravilu, slui dodatom vrednou. Konce-
pcija dodate vrednosti omoguuje da se svi izdaci koji se odnose na primanja inilaca
proizvodnje ne ukljuuju u obraun. Iskljuuju se sve kupovine materijala i usluga od
drugih rmi jer e taj deo proizvoda biti uraunat iz izvetaja drugih preduzea.
^eto proizvod predstavlfa vrednosni izraz zbira u fednof privredi proizvedenih -
nalnih proizvoda i usluga u periodu od godinu dana.
U prethodni opis obrauna neto proizvoda nije bila ukljuena mogunost
poveanja kapitala. U stvarnom ivotu, ljudi deo raspoloivog dohotka tede,
poveavajui zalihe roba (ukljuujui i novanu robu), ili se pripremaju da investi-
raju novac koji su utedeli.. U ciljeve ljudi ne spadaju samo razliiti oblici potronje,
ve i neto investiranje ili akumulacija kapitala. O tednji, odnosno investiranju, moe,
u ekonomskom smislu, biti rei jedino ako doe do nekog zikog poveanja kapitala,
ako drutvo troi manje nego to su njegovi prihodi i izdvaja sredstva za formiranje
kapitala. Investiranje uvek znai formiranje realnog kapitala, dodavanje ve postojeem
fondu zgrada, opreme i zaliha.
Denicija neto proizvoda se odnosi na zbir svih nalnih proizvoda za potrebe
potronje uveanog za neto investicije. Ovaj koncept ne uzima u obzir troenje, am-
ortizovanje kapitala u jednogodinjem periodu. S obzirom da amortizacija u prilinoj
meri predstavlja arbitrarnu kategoriju i kategoriju koja se u stabilnim privredama re-
lativno sporo menja, uputno je operisati sa bruto a ne sa neto konceptom investicija.
Mogunost preciznijih izraunavanja bruto investicija uticala je na Ujedinjene nacije
da konceptu bruto izraunavanja daju prvenstvo u odnosu na neto koncept.
Ako se, dakle, obrauna i amortizacija dobija se iznos bruto investicija. Bruto
investicije su jednake neto investicijama uveanim za iznos amortizacije. Do izno-
sa bruto investicija statistika dolazi zbrajanjem stanja zaliha na kraju godine uma-
njenih za vrednost zaliha na poetku godine i stanja graevinskih objekata i opreme
izraunatih na isti nain. Bruto investicije, drugim reima kazano, predstavljaju
uveanje realnog kapitala u periodu od godinu dana i jednake su razlici izmeu sume
realnog kapitala na kraju i sume realnog kapitala na poetku godine.
Bruto proizvod denie se kao suna nalnih proizvoda i bruto investicifa. Neto
proizvod je, dakle, manji od bruto proizvoda za iznos amortizacije.
U anglosaksonskoj literaturi se, po pravilu, pravi razlika izmeu nalnih dobara
za privatnu i nalnih dobara za javnu potronju. UN su prihvatile koncept obrauna
107
SISTEM CILJEVA
proizvoda koji osim privatne potronje (Consunption - C) koja je jednaka izdacima
domainstava i investicija (Investnent - I), odnosno investicione potronje, obu-
hvata i sve dravne izdatke na dobra i usluge koji se odnose na najamnine dravnih
slubenika plus dobra koje drava kupuje od privatne industrije (Governnent - G).
Najvee uee u strukturi upotrebe ukupnog proizvoda ima privatna potronja.
Na drugoj strani, investiciona potronja je najnestabilnija komponenta raspodele i
upotrebe proizvoda Takoe treba napomenuti da sva dravna plaanja ne ulaze u
sastav proizvoda. Sve ono to nije izdatak drave za dobra i usluge u datoj godini
ne ulazi u obraun, ve se tretira kao plaanje po osnovu transfera: kamate na javne
dugove, penzije, razna socijalna davanja i stavke koje po pravilu ulaze u obraun
dravnog budeta. Ti transferi ne predstavljaju plaanja za tekue proizvode usluge.
Sa stanovita tokova proizvoda i usluga, struktura i nain formiranja punjenja
budeta (porezi, carine, izdavanje obveznica, primarna emisija i sl.) nije bitan za
obraun proizvoda. Ali, ako se obraun pravi sa stanovita prihoda inilaca proi-
zvodnje odnosno proizvodnih trokova, zavoenje poreza radi nansiranja dravnog
budeta od velike je vanosti za obraun. Porezi utiu na poveanje ukupnih trokova
poreskih obveznika. To znai da se poveava i cena kotanja gotovih proizvoda. Zbog
toga porezi moraju biti uzeti u obzir prilikom obrauna proizvoda po metodu priho-
da proizvodnih inilaca. Osim neposrednih (porezi na prihode) koji obavezno ulaze
u obraun kao delovi najamnine, kamate, rente, prota, i posredni (porez na promet,
npr.) moraju biti uzeti u obzir kao zasebna stavka.
Na kraju se moe ustanoviti da ukupni proizvod predstavlfa zbir izdataka na do-
bra i usluge za potrebe line, dravne i investicione potronfe. On se noe obraunati
i zbrafanfen svih nafannina, kanata, renti i prota i svih posrednih poreza (kofi se
iskazufu kao rashod u proizvodnfi toka dobara) isplaenih za godinu dana.
Obraun ukupnog proizvoda na dva naina u skladu je sa principom dvostrukog
knjigovodstva, mada u praksi oba metoda retko daju u potpunosti identine rezu-
ltate. Statistike, po pravilu, raspolau nepotpunim podacima na osnovu kojih se
prave procene ukupnog proizvoda.
Ovako iskazan ukupni proizvod, kao agregatni pokazatelj slui za potrebe ana-
lize i planiranja drutvene reprodukcije budui da daje uvid u taj proces, blie
sagledavajui odnose proizvodnje. Isto tako, njegova funkcija u sagledavanju ukupne
potronje, i strukture proizvodnje po fazama, privrednim granama i njihovim gru-
pacijama smatra se neizbenom i nezamenjivom.
U normalnim ekonomskim prilikama normalno je da drutveni proizvod raste iz
godine u godinu. Prirodni prirataj stanovnitva donosi novu radnu snagu, a inve-
sticije u obrazovanje i kvalikaciju radnika podiu kvalitet radne snage i njenu produ-
ktivnost. Istovremeno, investicije u nove maine i potronja poveavaju fond kapitala
u zemlji, to zajedno sa porastom ponude rada i novim tehnologijama prirodno do-
vodi do rasta drutvenog proizvoda.
108
MAKROEKONOMIJA
Zbog nedostataka u sistemu obrauna ukupnog proizvoda, pri poreenju uku-
pnog proizvoda iz dva perioda, treba znati da se uvek radi o nedovoljno savrenom,
nepotpunom i parcijalnom poreenju. Dobijeni pokazatelji su relativnog i priblinog
karaktera i mogu biti samo jedan iz mnotva raznovrsnih pokazatelja promene
drutvenog blagostanja.
Stepen opreza se prilikom meunarodnih poreenja jo vie mora poveati, jer se
vrednost ukupnog proizvoda deformie preraunavanjem u jedinstvenu valutu, po
pravilu - dolar. Pri tome se najee koriste zvanini devizni kursevi koji uglavnom
odraavaju ne realan odnos, ve odnos snaga u meunarodnoj razmeni.
4.2. BRUTO DOMAI, BRUTO NACIONALNI PROIZVOD,
NACIONALNI DOHODAK
Ukupni domai proizvod pretstavlja vrednost koja je rezultat drutvene proi-
zvodnje u okvirima jedne nacionalne privrede. Svojim obimom on bi trebalo da za-
dovolji sve oblike potronje u nekom drutvu. Meutim, praktino to je nemogue.
I ako je to (teorijski) mogue, ekonomski nije isplativo. Savremene privrede su
po svom karakteru otvorene privrede. Vrlo aktivno se ukljuuju u meunarodne
ekonomske odnose, istupajui na svetskom tritu bilo kao izvoznice ili kao uvoznice
razliitih roba. Na taj nain se oslobaaju roba koje prevazilaze domae potrebe ili
se obezbeuju robe koje nedostaju domaem tritu. Istovremeno, tako se odrava i
potreban nivo konkurencije meu proizvoaima. Osim toga, u proizvodnji roba na
teritoriji razliitih otvorenih privreda uestvuju svojim kapitalom dravljani razliitih
zemalja. Dravljanstvo vlasnika faktora proizvodnje ijom je upotrebom proizveden
ukupni proizvod moe da bude razliito.
Sve to ukazuje na potrebu da se ekonomska analiza ukupnog proizvoda ne moe
zadrati samo na toj kategoriji. U nju se nuno moraju ukljuiti i elementi platnog
bilansa. Kada se sagleda struktura ukupnog proizvoda i sa tog stanovita onda se ja-
vljaju dve analitike kategorije ukupnog proizvoda koje su u najiroj upotrebi: bruto
domai proizvod (ili Gross Donestic Product GDP) i bruto nacionalni proizvod (ili
Gross ^ational Product GNP). Oba koncepta postoje i u neto varijanti. Mada obe
kategorije izraavaju trinu vrednost proizvedenih dobara u jednoj godini, bruto
nacionalni i bruto domai proizvod nisu identine kategorije.
Bruto domai proizvod je najee korieni makroekonomski agregat. Predsta-
vlja ukupnu produkciju roba i usluga, ostvarenu u nacionalnoj ekonomiji (domici-
lnoj zemlji), bez obzira na vlasnitvo. To podrazumeva da BDP ukljuuje vrednost
produkcije stranih lica (kompanija) u zemlji, a iskljuuje aktivnosti rmi u vlasnitvu
domaih rezidenata u inostranstvu. BDP predstavlja ukupno stvoren domai proi-
zvod i krajnji je rezultat proizvodne aktivnosti jednog drutva. To je istovremeno
nalna upotreba bruto domaeg proizvoda.
109
SISTEM CILJEVA
n
X G I C BDP + + + =
,
tj. bruto domai proizvod je zbir privatne, investicione i dravne potronje uvean
za vrednost neto izvoza koji se dobija kao razlika izmeu izvoza i uvoza posmatrane
zemlje.
Bruto nacionalni proizvod (BNP, G^P eng.) predstavlja ukupnu proizvodnju roba
i usluga jedne nacionalne ekonomije, u odreenom periodu. On ukljuuje sve do-
hotke domaih lica ostvarenih ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu, tj.
meri ukupan dohodak zaraen od strane nacije. Vrednost bruto nacionalnog proiz-
voda se utvruje tako to se od vrednosti bruto domaeg proizvoda odbiju svi pri-
hodi stanovnika sagledavane zemlje koji pripadaju strancima kao rezultat njihovog
ulaganja u zemlju, a dodaju prihodi stanovnika te zemlje po osnovu njihovog ula-
ganja u inostranstvu. Za razliku od bruto domaeg proizvoda kategorija bruto na-
cionalnog proizvoda se iskljuivo odnosi na vrednost proizvedenih dobara domaih
vlasnika faktora proizvodnje. U sistemu nacionalnih rauna bruto nacionalni proi-
zvod se denie kao zbir bruto domaeg proizvoda i salda ( primljenih plaenih)
primarnih dohodaka od rada i kapitala ( zarade zaposlenih, kamate, dividende i pri-
hodi od svojine ) iz inostranstva, koji se mogu nai u platnom bilansu. On je mera do-
hotka, kao to je bruto domai proizvod mera proizvodnje
40
. Drugim reima, bruto
nacionalni proizvod ukljuuje dohotke (plate, prote i zakupninu rentu) od ostatka
sveta, a iskljuuje plaanja inilaca dohotka ostatku sveta, tj.:
B^P = BDP + vincn:ir ci:iincn iz i:os1vn:s1vn vincn:in ci:iincn i:os1vn:s1vu
Ako se vrednost neto nacionalnog proizvoda koriguje za iznos posrednih por-
eza koji plaaju preduzea dobija se vrednost nacionalnog dohotka (national income
eng.):
Y = ^^P i:oivri1:i vovrzi
Nacionalni dohodak predstavlja zbir dohodaka ekonomskih aktera u okviru na-
cionalne ekonomije. Nacionalni dohodak je sastavljen iz pet komponenata:
1. zarade koje dobijaju zaposleni,
2. dohoci po osnovu vlasnitva: dohoci nekorporativnih preduzea, kao to su
mala porodina preduzea, male trgovinske radnje,
3. rente: prot koji dobijaju vlasnici nepokretnosti,
4. prot korporacija: prot koji ostaje za raspodelu nakon plaanja zarada zapo-
slenima i kamata kreditorima,
5. neto kamata: vrednost kamata koje plaaju preduzea date zemlje umanjena
za sumu dobijene kamate korigovana za vrednost kamatnih plaanja agenata
drugih zemalja.
40 Denicija i zanimljive serije podataka mogu se pogledati na sajtu Republikog zavoda za statistiku:
http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index.php
110
MAKROEKONOMIJA
4.3. TEKUI I POTENCIJALNI PROIZVOD
Pod tekuim proizvodom se podrazumeva proizvedena koliinu roba u toku jedne
godine uz upotrebu postojeih proizvodnih faktora na dostignutom nivou njihove
zaposlenosti. Za razliku od toga, potencijalni proizvod pretstavlja veliinu proizvoda
koji bi se realizovao u stanju pune zaposlenosti proizvodnih faktora.
Meutim, puna zaposlenost u privreivanju neke zemlje je samo zamiljeno ide-
alno stanje. U praktinom smislu, gotovo je neostvarljiva. Zato se u analizama privre-
dnih kretanja i uea pojedinih faktora proizvodnje u ostvarivanju rezultata drutvene
proizvodnje najee koristi pojam normalne zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti,
kao pojam koji je mnogo blii stvarnosti i kao takav mnogo primereniji u ekonomskim
analizama potencijalnog korienja proizvodnih kapaciteta i zaposlenosti.
Razlikovanje tekueg i potencijalnog proizvoda ima posebno znaenje u analitikom
posmatranju kretanja nacionalne privrede kroz pojedine faze, od recesije, stabilizacije
do privrednog rasta. Upotreba materijalnih proizvodnih faktora (proizvodni kapa-
citeti i prirodni resursi) i njihovo ekonomski racionalno i ekasno korienje, te nivo
zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, na najbolji nain izraavaju stvarna privre-
dna kretanja u drutvu. S druge strane, zaposlenost, odnosno nezaposlenost se danas
najee posmatraju kao determinanta i pravi izraz uspeha ili neuspeha privede zemlje.
U tom smislu ne udi to je ambicija svake uspene privrede pribliavanje tekueg proi-
zvoda potencijalnom.
Razlikovanje tekueg i potencijalnog proizvoda najbolje izraava kategorija jaza
drutvenog proizvoda, koji predstavlja razliku izmeu potencijalnog i tekueg proi-
zvoda.
4.4. NOMINALNI I REALNI PROIZVOD
Po svojoj naturalnoj strukturi ukupni proizvod je vrlo heterogena veliina. Sas-
tavljena je od kvalitativno razliitih materijalnih dobara i usluga. Poto svi oni imaju
razliite naturalne jedinice mere (kg, litar, Kw, i sl.), to bi izraunavanje veliine proiz-
voda na taj nain predstavljala vrlo komplikovanu operaciju. Zato se veliina proiz-
voda u savremenim privredama izraava vrednosno, putem cena. Meutim, i cene su
promenljive kategorije. Mnogo je razloga koji mogu uticati na promenu visine cena
robe i usluga u nekoj privredi. Neki su vezani za promenu vrednosti roba i usluga,
drugi opet utiu na promene odnosa ponude i potranje, a trei deluju na promenu
vrednosti novca (inacija, deacija, devalvacija, revalvacija). Otuda se s pravom po-
stavlja pitanje koje je to vrsta cene putem kojih se moe manje vie realno ili priblino
verodostojno iskazati veliina proizvoda. Ni jedan od postojeih sistema cena (vie ili
manje trinih) ne odraava pravo drutveno vrednovanje dobara. Vrednost novca se
menja u vremenu i u stabilnim privredama, dok se u inatornim uslovima javaljaju
111
SISTEM CILJEVA
takvi poremeaji da se novac kao mera kojim se pojedine robe vrednuju mora na neki
nain izbei.
Vrednost proizvoda se moe izraavati i obraunavati pomou dve vrste cena -
tekuih i stalnih cena. Tekue cene predstavljaju trine cene, odnosno cene po koji-
ma se robe kupuju i prodaju u toku te godine. Proizvod ija je vrednost obraunata
po tekuim cenama naziva se nominalnim proizvodom. Jasno je da se analiza i
izraavanje veliine vrednosti proizvoda ne moe oslanjati samo na podatke dobijene
na bazi tekuih cena. To se ne moe zbog toga to bi taj nain obrauna proizvoda
odraavao samo stvarno stanje proizvoda i razvoja privrede dotine godine za koje
se vri obraun proizvoda, ali ne i njegovo kretanje iz godine u godinu, jer se tekue
cene iz raznih razloga menjaju. U stvari, obraun veliine proizvoda po tekuim ce-
nama stvarno bi pogorao sliku kretanja proizvoda u duem vremenskom intervalu,
a samim tim i stepena razvoja neke privrede.
Da bi se dobila jasnija i verodostojnija slika o kretanju veliine proizvoda, njegovog
rasta ili pada iz godine u godinu, to stvarno i odraava stepen uspeha ili neuspeha u
razvoju privrede, nominalni proizvod se mora oistiti od rasta opteg nivoa cena. To
se moe, jednim delom, postii upotrebom indeksnih brojeva cena. Ali, opet se upo-
trebljavaju cene, jer boljih informacija nema. Koncepcija poiva na zameni tekuih
cena stalnim cenama. Elementi nestabilnosti novane vrednosti domaeg proizvoda
po tekuim cenama (izraenim u novcu) se iskljuuju tako to se domai proizvod u
svakoj godini izrazi u novcu nepromenjene vrednosti. Vrednost novca u svakoj go-
dini biva izjednaena (i ksirana) sa njegovom vrednou u nekoj od godina. Poeljno
je da se vrednost novca uzme iz one godine kada je privreda iskazivala umereni i
uravnoteeni rast. Drugim reima kazano, stalne cene poivaju na cenama iz godine u
kojoj su privredna kretanja bila najstabilnija i u kojoj je dolazilo do najmanjih prome-
na u optem nivou cena. Proizvod obraunat stalnim (baznim, ksnim) cenama na-
ziva se realan proizvod. Njegova veliina u odreenoj godini dobija se tako to se
koliina proizvedene robe i izvrenih usluga u toj godini pomnoi sa stalnim cenama.
Ovaj nain obraunavanja proizvoda omoguava mnogo verodostojnije sagledavanje
razvoja nacionalne privede u duem vremenskom periodu.
Ako se ipak upotrebljavaju tekue cene, potrebno je odgovarajuim metodom
eliminisati uticaj promena cena na vrednost domaeg proizvoda. Jedan od najee
korienih metoda moe se objasniti na sledei nain. Ako je, na primer, domai
proizvod Srbije 1998. godine iznosio 750 milijardi dinara, a 2008. godine, raunato u
tekuim cenama, 1500 milijardi dinara, potrebno je proizvod u 2008. godini izraziti
u realnim, a ne novanim ili nominalnim pokazateljima. To se moe izraunati na
sledei nain: Prvo treba izraunati rast cena u periodu 1998-2008. godina. Ako su
cene na primer, u tom periodu porasle za 100%, uzimajui 1998. godinu kao bazu
100, to znai da e indeks cena za 2008. godinu iznositi 200. Primenom indeksa cena
domai proizvod za 2008. godinu nee vie iznositi 1500 ve 750 milijardi dinara, to
znai da je, u stvari, ostao na istom nivou kao i u baznoj godini. Prema tome, realni
112
MAKROEKONOMIJA
domai proizvod se izraunava tako to se vrednost domaeg proizvoda u tekuim
cenama (nominalni proizvod) podeli indeksnim brojem cena za godinu za koju se
realni domai proizvod izraunava i sve pomnoi sa 100.
Razlikovanje nominalnog i realnog proizvoda ima naroiti znaaj za analizu i
praenje stvarnih privrednih kretanja u nacionalnoj privredi, a takoe je znaajno i sa
aspekta planiranja buduih stopa privrednog rasta. Nije redak sluaj da se na nivou
privrede, a posebno na nivou njenih delova, privredna kretanja prate kroz posma-
tranje kategorije nominalnog proizvoda, to u uslovima inatornih kretanja dovodi
do iskrivljene slike o rezultatima drutvene proizvodnje i do pogrenih zakljuaka.
Proizvodnja moe da stagnira ili da raste samo neznatnim tempom, a da najvei deo
poveanja veliine proizvoda bude rezultat poveanja opteg nivoa cena. Iz tih razlo-
ga se u ekonomskim analizama i planiranju privrednih kretanja najee upotrebljava
kategorija realnog proizvoda.
5.
RASPODELA PROIZVODA
Na ekonomskoj areni sveta sredinom osamdestih godina nastaje veliki preokret.
Umesto socijalnog kapitalizma ili drave blagostanja uspostavlja se nova neolibe-
ralna dravna forma. Umesto ublaavanja, unutar i izmeu drutava, nejednakost
raste
41
. Zbog toga je, osim stope rasta nacionalnog dohotka per capita, od neobine
vanosti za objanjenje nivoa drutvenog blagostanja utvrditi i stepen ravnomernosti
njegove raspodele. Proizvodnjom se bogatstvo uveava ali od raspodele zavisi da li e
i kako e taj rast uticati i na uveanje drutvenog blagostanja.
Mere nejednakosti raspodele nacionalnog dohotka grubo se mogu podeliti na obje-
ktivne i normativne. Objektivne mere nejednakosti raspodele insistiraju na kvanti-
kovanju nejednakosti na osnovu statistikog merenja relativne varijacije prihoda.
Normativni pristup poiva na indeksima kojima se meri nejednakost u odnosu na
neki normativni nivo drutvenog blagostanja. Vii stepen nejednakosti koincidira sa
niim nivoom drutvenog blagostanja, i obrnuto. Najvii nivo drutvenog blagostanja
41 Neoliberalna formula, paradoksalno je dvojstvo dveju suprotnosti: superiornih tehnoekonomskih
performansi i inferiorne socijalne stvarnosti.
113
SISTEM CILJEVA
se postie u trenutku optimalne raspodele nacionalnog dohotka. Drugim reima, je-
dna raspodela je bolja od druge, ako je blia optimalnoj
42
. U skladu sa tim normati-
vima mera nejednakosti raspodele moe se denisati kao relativni gubitak drutvenog
blagostanja zbog odstupanja aktuelne od optimalne raspodele.
U literaturi je unutar oba pristupa razvijeno vie metoda merenja nejednakosti.
Nijedan od njih ne zadovoljava sve kriterijume i ne smatra se najboljim. Zbog toga
se preporuuje upotreba vie razliitih mera kako bi mogli da budu donoeni valjani
zakljuci.
Sl. 17. Lorencova kriva raspodele bogatstva
Najee koriena mera nejednakosti je Ginijev koecijenat iz 1912. godine. On
se uglavnom objanjava pomou Lorencove krive iz 1905. godine, kojom se prika-
zuje procenat prihoda koji prisvaja x najsiromanijih tj., nula posto stanovnitva
prisvaja nula posto prihoda, a 100 posto prisvaja sav prihod. Lorencova kriva polazi
iz koordinatnog poetka i ide ka suprotnom uglu jedininog kvadrata koji se nalazi
u prvom kvadrantu koordinatnog sistema. U sluaju potpuno ravnomerne raspodele
Lorencova kriva se pretvara u pravu, dijagonalu kvadrata. Ako postoji i najmanja
nejednakost, tj. ako neki procenat stanovnitva prisvaja manji deo prihoda Lorenco-
va kriva e leati ispod dijagonale uz porast njenog nagiba u smeru bogatijih slojeva
stanovnitva.
42 Koja se raspodela moe smatrati optimalnom? Ona koja je blia potpunoj jednakosti, ili ona koja
poiva na veim razlikama? Odgovor na ova pitanja najee u potpunosti opredeljuje pojedine
ideologije. Ali, pitanje nije u potpunosti ideoloko. Sudei po utvrenim merama nejednakosti vie
zemalja u drugoj polovini dvadesetog veka i prema stopama rasta koje su te zemlje ostvarile, vii ste-
pen jednakosti u raspodeli pre koincidira sa optimalnom raspodelom nego nii stepen jednakosti.
Zemlje kao to su Nemaka ili Japan ostvaruju vie stope rasta i nii stepen nejednakosti raspodele
dohotka od ostalih zemalja. Blie o ovome: Hogendorn, J., 1996., Economic Development, Harper-
Collins College Publishers, p. 46-47.
114
MAKROEKONOMIJA
Ginijev koecijent predstavlja odnos razlike pravca apsolutne jednakosti (di-
jagonale) i Lorencove krive (oseneni deo trougla) i povrine celog trougla (ispod
dijagonale). Ako se sa x
i
izrazi kumulativna procentualna distribucija stanovnitva
koji imaju vrednost indikatora manju ili jednaku speciranoj vrednosti i ako se sa
f(x
i
) izrazi kumulativna procentualna distribucija ukupne vrednosti indikatora (tj.,
vrednost indikatora pomnoena brojem stanovnika) pod pretpostavkom da f(x
i
)
predstavlja tip Lorencove krive za x
i
koja je delimino neprekidna i ograniena u
intervalu: 0 x
i
x, za konano x, onda je:
( )
G
f x dx
x dx
i
x
i
i i
x
=

0
0


G se kree u intervalu 0 G 1. to je nejednakost u raspodeli vea i Gini-
jev koecijenat je vei. On je jednak nuli u situaciji savrene jednakosti. U sluaju
kada je Ginijev koecijenat jednak jedinici u drutvu vlada savrena nejednakost.
U zemljama sa izraenom nejednakou u raspodeli Ginijev koecijenat se kree u
rasponu 0,5 do 0,7, a u zemljama sa izraenijom jednakou raspodele dohotka od
0,2 do 0,35
43
.
Na sajtu: http://www.exxun.com/epwr/wr_distribution_gini_idx.html se moe
videti pregled Ginijevih koecijenata za pojedine zemlje. Podaci nisu u potpunosti
uporedivi jer se ne odnose na poslednju godinu za sve zemlje. Ipak su veoma ilu-
strativni jer se moe videti da najniu vrednost koecijenta imaju zemlje kao to su
vedska, Danska, Slovenija, Norveka, a najviu zemlje koje se inae smatraju manje
razvijenima ili/i zemlje sa nedemokratskim reimima i jasno vidljivim socijalnim ra-
zlikama: Paragvaj, Haiti, Siera Leone, Bocvana, Lesoto, Juna Afrika i Namibija. Srbija
spada u red zemalja sa srednje izraenim nejednakostima, zajedno sa Crnom Gorom,
Australijom, Bugarskom i Holandijom. Prosena vrednost za Evropsku Uniju tek je
neto bolja nego za Srbiju.
43 Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York, p.146
115
SISTEM CILJEVA
6.
STRUKTURA UKUPNOG PROIZVODA
U makroekonomskim analizama ukupni proizvod se posmatra kao homogen
proizvod. U stvarnosti on nije jednolian niti homogen. Brojna preduzea, u okvi-
ru nacionalne privrede, u saradnji sa ostalim podsistema drutva i delovima pod-
sistema drugih privreda, proizvode ogroman broj razliitih vrsta roba koje ine
domai proizvod.
Posmatrana sa materijalnog aspekta struktura ukupnog proizvoda ukazuje na to
da on sadri veliki broj kvalitativno razliitih roba, tj. razliite upotrebne vrednosti
kojima se podmiruju drutvene potrebe. U materijalnoj strukturi ukupnog proi-
zvoda razlikuju se dve osnovne namenske grupe proizvoda: proizvodi koji su na-
menjeni ponovnoj proizvodnji; i proizvodi koji su namenjeni potronji. Prvu grupu
proizvoda ine sredstva za proizvodnju, tj. sredstva, orua za rad i predmeti rada
(sirovine, reprodukcioni materijal, pomoni materijal i sl.) Drugu vrstu proizvoda
ine potrona dobra i proizvodi koji se koriste u konanoj, nalnoj potronji. Svaka
proizvodnja istovremeno je i potronja, tj. u nekom vremenskom periodu ne stva-
raju se samo novi proizvodi i usluge, ve se pri tom istovremeno koristi (troi) i
ve stvoreno drutveno bogatstvo, ija se materijalna sadrina transformie u novi
proizvod.
Struktura ukupnog proizvoda je odreena sistemom potreba i sistemom cena.
Ovi podsistemi nisu statikog karaktera pa to nije ni struktura proizvoda. Sistem
cena poiva na formiranju odnosa cena pojedinih roba. Upoznavanje sa procesima
formiranja relativnih cena pomae boljem razumevanju procesa struktuiranja agre-
gatnog proizvoda i mehanizma uspostavljanja ravnotee izmeu sistema potreba i
ogranienih resursa.
Ravnotea izmeu resursa i potreba na nivou drutva, u trinim privredama,
uspostavlja se kroz ravnoteu na nivou brojnih preduzea. Razumevanje ravnotee
na nivou preduzea polazite je razumevanja strukture agregatnog proizvoda.
116
MAKROEKONOMIJA
6. 1. UKUPNA TRINA TRANJA
Ukupna ili agregatna tranja je, pre svega, odreena veliinom ukupnog proizvo-
da drutva. U drutvima koja stvaraju veliki ukupni proizvod i agragatna tranja je
velika. Ali nije to jedina determinanta agregatne tranje. Ona je odreena brojnim
faktorima kao to su rast stanovnitva, odnos graninih sklonosti tednji i potronji
itd. Svojim znaajnim uticajem na nivo agregatne tranje istie se raspodela uku-
pnog proizvoda. Jedna struktura raspodele ukupnog proizvoda odreuje samo njoj
svojstveni nivo ukupnog proizvoda a time i agregatne tranje.
Makroekonomski posmatrano, agregatnu tranju sainjavaju osim privatne
potronje (Consumption - C) koja je jednaka izdacima domainstava, investicije (In-
vestment - I), odnosno investiciona potronja i svi dravni izdaci (Government - G).
Najvee uee u strukturi upotrebe ukupnog proizvoda ima privatna potronja. Na
drugoj strani, investiciona potronja je najnestabilnija komponenta raspodele i upo-
trebe proizvoda
Agregatna tranja se izvodi iz individualnih tranji i moe se denisati kao suma
svih individualnih tranji. Ali, ona nije jednostavan zbir individualnih obima tranje,
jer tranja kao celina, tj. agregatna tranja nije sastavljena od jednakih delova. Indi-
vidualni potroai imaju razliite potrebe, preferencije, novane dohotke, i dr.
Individualna tranja se moe denisati dvojako - naturalno i novano. Prema pr-
voj od denicija, individualnu tranju predstavlja odreena koliina neke robe koju
bi odreeno lice htelo i moglo kupiti u odreenom vremenu, prostoru, uz datu cenu,
kvalitet, uslove kupoprodaje i sl. Denisanje individualne tranje kao novane katego-
rije odnosi se na sumu novca namenjenu odreenoj koliini neke robe, uz vremenske,
prostorne i druge limite navedene kod denisanja individualne tranje kao naturalne
kategorije. Bez obzira na to da li se radi o naturalnom ili novanom izraavanju indi-
vidualne tranje bitno je da ona predstavlja deo agregatne tranje.
Obim individualne tranje zavisi od visine cene. Obrnuto, obim individualne
tranje ne utie na cenu ili utie sa zanemarljivo malim efektom (pod pretpostavkom
da se radi o tritu na kojem se pojavljuje veliki broj kupaca sa priblino jednakim
individualnim tranjama; na tritima sa malim brojem kupaca, npr. kod oligopsona,
parcijalnog monopsona i slino, i obim individualne tranje moe bitno da utie na
visinu cene). Za razliku od individualne, obim agregatne tranje bitno utie na visinu
cene u smislu da pri konstantnoj ponudi, rast agregatne tranje dovodi i do rasta cene,
i obrnuto, da pad agregatne tranje vodi snienju cena koje se formiraju na tritu.
Kod tranje, dakle, vai pravilo da e kupci kupiti vie robe ako je cena nia, odno-
sno da e se njihova tranja poveati sa smanjenjem cena. To znai da, prema zakonu
tranje, postoji obrnuta proporcija izmeu cena robe i traene koliine. Poveanje
tranje, na primer, znai poveanje broja kupaca odnosno njihovih kupovina.
117
SISTEM CILJEVA
U tabelarnom obliku zakon tranje povezuje u parove cene i traene koliine. Ako
se navedeni podaci prikau graki, kriva tranje se moe dobiti kao geometrijsko
mesto taaka brojnih kombinacija -parova cena i traenih koliina.
Cena
(u 000 din)
Traena koliina
(u 000 kom)
20 7
30 6
40 5
50 4
60 3
Sl. 18 Kriva tranfe
Postoji vei broj inioca koji utiu na (individualnu) tranju jedne robe: 1) inte-
nzitet potrebe koju treba zadovoljiti; 2) cene drugih, konkurentskih proizvoda na
istom tritu ili njihovi surogati (ako se ista ili vrlo slina roba na istom tritu u
datom trenutku moe kupiti kod drugog ponuaa po nioj ceni); 3) dohodak - pri-
hod (odnosno imovina) kupaca koji ele da kupe robu (bilo da se radi o graanima-
domainstvima, preduzeima ili dravi); 4) broj potencijalnih kupaca ije se potrebe
zadovoljavaju (broj stanovnika, broj preduzea, itd.); 5) tendencija tj. oekivanja u
pogledu kretanja cena u narednom periodu (ako je tendencija cena u padu tranja e
biti usporena, a ako je tendencija porasta cena, srazmerno e se poveavati i tranja).
Mogui su i drugi momenti kao to su: uticaj mode, odnosno ukusa potroaa, sezo-
nski karakter proizvoda, navike kupaca, itd.
Kriva ukupne trine tranje za nekom robom se dobija sabiranjem traenih
koliina te robe za svaku njenu moguu cenu. Kupljene koliine ne zavise samo od
cene te robe ve i od cena i njihovih promena drugih roba i od promena dohotka
potroaa. Navedenim promenama menja se i kriva tranje, pomera se ulevo ili ude-
sno. Meuzavisnost obima tranje jedne robe i njene cene razliito se ispoljava kod
individualne tranje i kod agregatne tranje.
118
MAKROEKONOMIJA
Na koji e nain i u kojem pravcu promena cene jedne robe uticati na promenu
krive tranje druge robe zavisi od potreba koje date robe zadovoljavaju. Ako se, na
primer, radi o razliitim potrebama onda su robe kojima se one zadovoljavaju nepo-
vezane tj. radi se o nezavisnim robama. Promena cene jedne robe ostvaruje zanema-
rljiv uticaj na pomeranje krive tranje druge robe. i obrnuto. Postoje konkurentne
robe (kafa i aj, na primer,) i saradnike ili konplenentarne robe. Prve utiu u su-
protnom smeru na rast tranje konkurentne robe, a druge u istom smeru. Porast
cena kafe izaziva porast tranje za ajem, dok rast cena automobila smanjuje tranju
za benzinom.
Do koje e mere plateno sposobni pojedinac poveavati kupovine odreene
robe kojom zadovoljava neku potrebu? Na postavljeno pitanje odgovor nudi zakon
opadajue granine korisnosti. Njime se ujedno objanjava fundamentalni ekono-
mski zakon opadajue tranje.
6. 1. 1. Zakon opadajue granine korisnost
Ljudi zadovoljavaju potrebe potronjom razliitih dobara i usluga. Konkretna
roba se kupuje zato to daje odreeno zadovoljstvo ili korisnost. Svaka naredna je-
dinica (potroene) robe poveava dodatnom korisnou ukupnu korisnost, ali se ko-
risnost svake dodatne jedinice smanjuje, tj. ukupna (psiholoka) korisnost sa svakom
novododatom jedinicom raste po nioj stopi. Poveanjem potroene koliine robe
granina korisnost robe (ili dodatna korisnost dodata njenom poslednjom jedini-
com) ima tendenciju smanjenja. Zakon se moe ilustrovati i brojevima i krivama
Koliina
potroene robe
Ukupna
korisnost
Granina
korisnost
0 0
1 4 4
2 7 3
3 9 2
4 10 1
5 10 0
Ukupna korisnost je funkcija potronje. Funkcija granine korisnosti se moe
denisati kao nagib ili stopa promene funkcije ukupne korisnosti. Ukupna kori-
snost raste po opadajuoj stopi dok je granina korisnost pozitivna i opadajua kriva.
Ideja o opadajuoj graninoj korisnosti se koristi prilikom objanjenja rasta tednje
sa rastom dohotka. Kako bogatstvo raste tako ljudi vie tede. Odgaajui sadanju
potronju kupuju deo budue potronje.
119
SISTEM CILJEVA
Sl. 19. Kriva ukupne korisnosti
Sl. 20. Kriva granine korisnosti
Iz sutine zakona proizilazi oblik krivi. Kriva ukupne korisnosti je konkavna
odozdo dok kriva granine korisnosti ima nizlazni nagib.
Potroa sa ksnim dohotkom, ako su cene date, dostie maksimalnu kori-
snost, taku sopstvene ravnotee, u trenutku izjednaenja granine korisnosti svake
novane jedinice koju troi. To znai da tranja za nekom robom raste sve do tre-
nutka izjednaenja granine korisnosti novane jedince koja se na nju troi i granine
korisnosti novane jedinice potroene na bilo koju drugu robu. Sutina zakona se ne
menja ako se novac zameni vremenom.
6. 1. 2. Ravnotea potroaa
Drutvo se sastoji iz individua koje su svrstane u porodice. Individue, odnosno po-
rodice, predstavljaju osnovne elije potronje. Drutveno blagostanje je funkcija indi-
vidualnih blagostanja. Ona se ostvaruju na specian nain uz ostvarenje specine
120
MAKROEKONOMIJA
strukture individualnih potronji. Struktura potronje se moe objasniti opisom
uspostavljanja individualne ravnotee potroaa. Potroa se nalazi u ravnotei kad
dostigne taku u kojoj postie maksimum balgostanja s obzirom na nivo dohodka
kojim raspolae. Individualno blagostanje se moe predstaviti kao funkcija koliine
potroenih dobara i usluga:
) ,..., , (
2 1 n
q q q f W =
tj. blagostanje pojedinca raste uporedo sa rastom njegove potronje. Ako se pretpo-
stavi da potroa konzumira samo dve vrste roba (q
1
i q
2
) onda se kriva njegove
jednake korisnosti (kriva indiferencije) geometrijski iskazuje kao izokvanta. U tom
sluaju kriva indiferencije predstavlja geometrijski skup taaka koje oznaavaju
razliite kombinacije dveju roba koje na odreenom nivou potronje potroaa osta-
vljaju ravnodunim (ne preferira vie ni jednu ni drugu robu - svejedno mu je). S
obzirom da su mogui razliiti nivoi potronje svi se oni mogu prikazati posebnom
krivom indiferencije. To znai da postoji familija krivih jednake korisnosti. to je
kriva vie udaljena od koordinatnog poetka to ona oznaava vii nivo zadovoljenja
potreba. Pretpostavlja se da potroa tei da dosegne vii nivo potronje (zadovolje-
nja potreba) tj. da se kree du krive indiferencije koja je najvie udaljena od koordi-
natnog poetka.
Oblik krivih indiferencije, odnos supstitucije roba sa stanovita preferencija
potroaa u pojedinim takama i ostale karakteristike krivih, podudaraju se sa optim
karakteristikama izokvante tj. opadaju s leva na desno, konveksne su u odnosu na
koordinatni poetak i nikada se (krive indeferencije) u okviru familije ne seku.
Sl. 21. Ravnotea potroaa
121
SISTEM CILJEVA
elje potroaa i njegove porodice su jedno a mogunosti drugo. Granice
mogunosti zadovoljenja njihovih potreba odreene su optim nivoom cena i
veliinom dohodka kojim potroa raspolae. Ako se pretpostavi da potroa
raspolae ksnom koliinom novca, njena raspodela na dve robe (q
1
i q
2
) moe se
opisati krivom koja je oblikom i karakteristikama identina granici proizvodnih
mogunosti. Svi zakljuci koji vae za krivu proizvodnih mogunosti vae i u ovom
sluaju.
Ako se u prvi kvadrant koordinatnog sistema ucrta familija krivih indiferencije
i kriva ksnog budeta potroaa, moe se geometrijski utvrditi ravnotena taka
maksimalne korisnosti potroaa.
Kriva AB predstavlja ksnu sumu novca koju potroa ima na raspolaganju, a
krive u
1
, u
2
i u
3
familiju krivi jednake korisnosti potroaa. Potroa moe da se
kree samo du krive AB. Desno ne moe, jer to prevazilazi sumu kojom raspolae,
levo se ne kree, jer se pretpostavlja da eli da potroi kompletnu sumu kojom
raspolae. Potroa e se kretati na krivi najvie korisnosti koju moe da dosegne,
u ovom sluaju, to je kriva u
2
. Taka njegove najvie korisnosti je taka (C) dodira
dveju kri-vih. Geometrijski, potroa je u ravnotei u taki u kojoj je nagib krive
mogunosti njegove potronje jednak nagibu krive jednake korisnosti. Ravnotea
se dostie u taki jednakosti supstitucije potroaa i odnosa cena dveju roba. Odnos
supstitucije predstavlja odnos granine korisnosti robe q
2
prema graninoj kori-
snosti robe q
1
. Uslov dodira je prema tome denisan proporcionalnou cene robe i
njene granine korisnosti na nain da potroa u ravnotei dobija istu graninu ko-
risnost od poslednje potroene novane jedinice na robu q
2
, kao i od one potroene
na robu q
1
.
Ako doe do promene dohotka ili cena, menja se i ravnotea. Smanjenje
raspoloivog dohotka izazvae pomeranje krive maksimalne mogunosti potronje
ka koordinatnom poetku, tj. smanjie se nivo blagostanja potroaa, i obrnuto.
Poveanje cene jedne od roba izazvae pomeranje take A ili B ka poetku
odgovarajue ose, i obrnuto. Pomeranje izaziva promenu nagiba krive AB, a taka
dodira krive sa izokvantom e biti na niem nivou blagostanja, tj. sa izokvantom
koja je blia koordinatnom poetku, i obrnuto.
U stvarnosti se odvija proizvodnja i potronja ne dve, ve velikog broja roba.
Umesto ravnotene take pravilnije je ravnoteu denisati hiperpovrinom kojom
se dodiruju dve hiperpovrine denisane skupovima taaka maksimalne potronje
odnosno, korisnosti, na opisani nain. Tako se dolazi do dela odgovora na pitanje
kako se formira struktura agregatnog proizvoda.
122
MAKROEKONOMIJA
6. 2. KONKURENTNA PONUDA I TROKOVI PROIZVODNJE
Ponuda se moe denisati kao koliina robe koju su proizvoai sposobni i
spremni da prodaju u datom trenutku po datoj ceni. Ukoliko se u datom trenutku
moe postii via cena samim tim doi e do poveanja ponude date robe. To znai
postoji upravna proporcija izmeu cena i ponuene koliine: za niu cenu ponuda je
mala, za viu cenu ponuda je vea, odnosno sa rastom cena poveava se ponuda robe,
bilo poveanjem proizvodnje od strane postojeih proizvoaa ili pojavom novih
proizvoaa na tritu.
Da bi se nacrtala kriva ponude potrebni su podaci o spremnosti prodavaca da
prodaju odreene koliine robe po razliitim cenama i to na osnovu plana ponude
svakog prodavca.
Hipotetiki primer kombinacija - parova cena i ponuenih koliina:
Cena (din) Ponuene koliine (000 kom.)
2 1
3 3
4 5
5 7
6 9
Iz navedenih podataka moe se zakljuiti da rast cena utie na proizvoae da
poveaju ponudu. U kojoj meri e se opisana kretanja i realizovati zavisi od cenovne
elastinosti ponude. Cenovna elastinost ponude pokazuje koliko e se procentu-
alno promeniti ponuena koliina ako se cena promeni za 1%, to se moe izraziti i
relacijom:
U navedenoj relaciji skraenice imaju sledea znaenja:
Ep = elastinost ponude;
dP = promena ponuene koliine;
dC = promena cene;
Po = poetna ponuda;
Co = poetna cena.
123
SISTEM CILJEVA
Na ponudu utiu sledei faktori: 1) cena odreenog dobra ili usluge, 2) trokovi
faktora proizvodnje 3) dostignuti nivo tehniko-tehnolokog progresa, 4) broj
preduzea koji se bave proizvodnjom tog proizvoda u datoj privrednoj grani, 5)
dravna poreska politika u proizvodnji odnosnog proizvoda ili uopte (subvencije,
dotacije, izvozne stimulacije i premije, poreske olakice, itd.), 6) cene drugih proiz-
voda koje bi preduzee moglo da proizvodi (mogunost proizvodne preorijentacije
za proizvodnju proizvoda iste, sline ili sasvim druge namene), 7) prirodni faktori
(raspoloivost sirovina od kojih se ti proizvodi proizvode, kao i strune radne snage
osposobljene za proizvodnju odreenih proizvoda, itd).
Sabiranjem ponuda svih individualnih proizvoaa roba za svaku moguu cenu
tih roba dobija se agregatna tranja. Zbog toga se ona moe denisati kao skup svih
pojedinanih ponuda.
Sl. 22 Kriva ponude
Kriva ponude moe da ima razliite oblike. Pretpostavka da na tritu vlada
savrena konkurencija znai da nijedan od proizvoaa ne moe da utie na cenu
svojih proizvoda. Ona je za njih data, egzogena veliina, na tritu odreena. To znai
da je kriva ponude pojedinanog preduzea horizontalna. Ono moe po trinoj ceni
da proda bilo koju koliinu robe. Kriva ponude postaje zakoena tek po sabiranju
svih pojedinanih ponuda za sve mogue cene.
Preduzee formira ponudu prihvatajui cenu i teei maksimiziranju ukupnog
prota. Prot se uveava poveanjem ponude, ako se deava uz manje poveanje
trokova od poveanja prihoda za svaku novu jedinicu proizvoda. Maksimum se
dostie u trenutku izjednaenja trokova novoproizvedene jedinice i trine cene.
Drugim reima, preduzee fe u ravnotei u trenutku izfednaenfa graninih trokova
i trine cene, tf. u trenutku naksinizacife ukupnog prota.
124
MAKROEKONOMIJA
Osim eksplicitnih minimalni konkuretni trokovi ukljuuju i implicitne i trokove
oportuniteta. Inplicitnin trokovina se snatrafu trokovi kofe bi preduzee inalo ako
bi svofu aktivnost odvifalo zakupon tuih sredstava. Oni su fednaki prihodina kofe bi
preduzee ostvarilo ako bi svofa sredstva dalo u zakup unesto da sano proizvodi. To
znai da su inplicitni trokovi fednaki prinosu na faktore proizvodnfe kofi su vlasnitvo
preduzea. Tako, na primer, najamnina za rad vlasnika preduzea spada u implicitni
troak, prinos na vlastitu zemlju jeste implicitna renta, a prinos na sopstveni kapital
kamata.
Pod trokovina oportuniteta podrazunevafu se trokovi proputenih nogunosti
fedna aktivnost se preduzina unesto druge kofa bi sigurno dala odreeni prinos kofi
se gubi. ^eka se nogunost rtvufe da bi se neka druga aktivnost obavila.
Sa stanovita privrede i drutva pitanje uspostavljanja ravnotee otvara se kao
pitanje ekasnosti upotrebe ogranienih resursa. Drutvo je zainteresovano da se
sistem drutvenih potreba zadovolji uz minimalne ukupne trokove brojnih pre-
duzea. Ravnotea se uspostavlja u trenutku kad se cene roba izjednae sa njiho-
vim graninim trokovima. U tom sluaju ekonomski sistem iz ogranienih resursa
izvlai maksimum proizvoda, tj. nalazi se na granici proizvodnih mogunosti a ne
(neekasan) unutar nje.
Ogranieni resursi imaju alternativnu upotrebu. Optimalnost podrazumeva
alokaciju i upotrebu resursa na najekasniji nain u svim podsistemima privrede. Ako
se pod privrednim podsistemima podrazumevaju privredne grane, potreban uslov
optimalnosti je da svaka grana proizvodi uz minimalne ukupne trokove. Uslov je
ispunjen samo u sluaju izjednaenja rastuih graninih trokova svakog od izvora
proizvodnje grane. To se deava ako se granini trokovi faktora izjednae sa njihovim
trinim cenama.
Svako dostizanje ravnotee je kratkorono i uspostavlja se, s vremena na vreme, u
ciklinom toku kretanja privrede. Za stanje privrede karakteristinija je neravnotea
kroz koju se privreda preteno kree. Ekonomski sistem je u stalnim transformaci-
jama, optereen propadanjem jednih i brojnim ulascima novih preduzea. Kako se u
tim sluajevima podsistemi kreu ka novom nivou ravnotee?
U sluaju male proizvodne grane, male s obzirom na udeo u ukupnoj proizvodnji
i u korienju proizvodnih faktora, u kojoj dolazi do poveanja proizvodnje usled
ulaska novih preduzea i pod uslovima denisanim prelomnom takom, rast proi-
zvodnje e izazvati porast tranje za specinim (za ovu granu) faktorima proizvo-
dnje. Krive graninih i ostalih trokova svih preduzea, novih i starih, u ovoj gra-
ni e se pomeriti navie. Kao posledica rasta cena resursa, ogranienih za taj vid
proizvodnje, porasla bi i cena ukupne ponude grane. Kao konaan rezultat narasla
dugorona ponuda grane uslovila bi promenu poloaja krive ponude. Ona vie ne bi
125
SISTEM CILJEVA
bila horizontalna nego bi skrenula navie. Proces se moe smatrati poeljnim, jer se,
sa stanovita ekasnosti privrede, zahteva da se svaka ekspanzija proizvodnje odvija
ekasno, uz najmanju moguu rtvu ostalih moguih vidova proizvodnje. Faktori
koji nedostaju za rast proizvodnje moraju se strogo racionisati i zato je dobro da im
cena poraste.
Interesi kupaca i prodavaca su, po pravilu, meusobno suprotstavljeni - prodavci
ele da svoje proizvode prodaju po to viim cenama, a kupci ele da ih kupe po to
niim cenama. Ponaanje kupaca regulie zakon tranje, a ponaanje prodavaca za-
kon ponude. Interakcijom zakona ponude i zakona tranje dolazi do uspostavljanja
ravnotee na jednom tritu, odnosno na svim tritima, ime se uspostavlja i opta
privredna ravnotea.
Kroz stalnu trinu igru, na stalnom putu ka uspostavljanju ravnotee, formira se,
za svaki vremenski period, konkretna struktura ukupnog proizvoda. Ona moe biti
dobar pokazatelj stanja neke privrede, mada se one vie razlikuju po tome kako, nego
ta proizvode.
KONTROLNA PITANJA
1. U kakvom su odnosu svrhovitost sistema kao njegova bitna odrednica i sistem
ciljeva?
2. Zbog ega se neke zemlje smatraju boljim za ivot ljudi od drugih?
3. ta se podrazumeva pod drutvenim blagostanjem?
4. Da li se, i zato, funkcija drutvenog blagostanja moe predstaviti kao rastua
funkcija pojedinanih prihoda?
5. Da li drutveno blagostanje obuhvata i nematerijalne i informacijske kompo-
nente?
6. Kako treba shvatiti opasku kako su elementi blagostanja stanja svesti?
7. Da li se ciljevi mogu razumeti i kao poeljna stanja ekonomskog sistema?
8. Na koji nain treba pristupiti formulisanju sistema ekonomskih ciljeva?
9. Kako treba razumeti sukob ciljeva s obzirom na njihovu ronost?
10. ta podrazumeva analiza promena u sistemu ciljeva?
11. ta se podrazumeva pod koniktnou ciljeva?
12. Zato se kae da je sistem ciljeva hijerarhijski ureen?
13. Kako se moe denisati osnovni privredni cilj?
126
MAKROEKONOMIJA
14. ta se podrazumeva pod makroekonomskim agregatima?
15. ime se iskazuje sposobnost zemlje da proizvede i ponudi odreenu koliinu
roba?
16. Koja su dva osnovna naina izraunavanja ukupnog proizvoda jedne privrede?
17. U emu je razlika izmeu bruto i neto koncepta?
18. Zato je znaajan neto izvoz zemlje?
19. U emu je razlika izmeu domaeg i nacionalnog proizvoda?
20. Kakva je struktura domaeg proizvoda sa stanovita njegove potronje?
21. Kako se izvodi kategorija nacionalnog dohotka?
22. Nacionalni dohodak predstavlja zbir dohodaka ekonomskih aktera. Kojih?
23. Slinosti i razlike izmeu realnog i nominalnog proizvoda.
24. Kakav je odnos realnog i nacionalnog proizvoda?
25. Zato se tei ostvarenju potencijalnog proizvoda?
26. Kako se mogu podeliti mere nejednakosti raspodele nacionalnog dohotka?
27. Da li su normativne mere nejednakosti objektivne?
28. ta istrauje Lorencova kriva?
29. Da li je poeljno da Ginijev koecijenat bude jednak nuli?
30. ta se podrazumeva pod agregatnom tranjom i koje su njene determinante?
31. Kako se postie ravnotea potroaa?
32. ta se podrazumeva pod agregatnom ponudom i koje su njene determinante?
GLAVA VI
NOVAC I MONETARNI SISTEM
129
NOVAC I MONETARNI SISTEM
1.
NASTANAK NOVCA I TEORIJE O
NASTANKU NOVCA
Novac je nastao na odreenom stepenu razvoja ljudskog drutva, paralelno sa
procesom u kome je nastala i razvijala se robna razmena. Zapravo, u razvoju ljudskog
drutva kada je izvrena drutvena podela rada, pojavila se privatna svojina, nastao
viak proizvoda i kada je poela da se razvija robna razmena, nastao je novac.
U sutini novac je roba, ali naroita vrsta robe, koja je u odreenom vremenu i
na odreenom vremenu stekla funkciju opteg ekvivalenta, tj. postala opte sredstvo
razmene. Zato se esto kae, da je novac specina vrsta robe koja izraava vrednost
svih drugih roba.
Poto je novac roba, on kao i svaka druga roba nuno ima dva konstitutivna
svojstva: upotrebnu vrednost i vrednost. Ali novac je posebna roba, pa u svom
sadraju pored vrednosti ima prirodnu i drutvenu upotrebnu vrednost. Prirodna
upotrebna vrednost novca ogleda se u njegovom svojstvu da moe zadovoljiti neku ili
neke potrebe ljudi. Drutvena upotrebna vrednost novca sastoji se u tome to novac
postaje opti ekvivalent, opte sredstvo razmene u kome se izraavaju vrednosti svih
drugih roba.
Najstariji oblik novca je naturalni novac. Sa razvojem robne razmene razliite
robe u razliitim vremenima i na razliitim prostorima imale su funkciju opteg
ekvivalenta. Sa pojavom metala zlato se eksponiralo kao jedini naturalni oblik novca.
I to nije bilo bez razloga. Zlato je roba, koja kao i svaka druga roba ima svoju upotre-
bnu vrednost i vrednost. Zato zlato svoju vlastitu vrednost moe da izrazi relativno,
vrednou neke druge robe u neposrednoj razmeni na izvoru njegove proizvodnje.
Inae, im zlato ue u promet, vrednost zlata je data veliina. Po svojim zikim,
hemijskim, tehnikim i ekonomskim svojstvima, zlato je kao najpogodnija roba za
razmenu, steklo posebnu upotrebnu vrednost, kao novac, kao sveopti ekvivalent,
kao pretpostavljeni novac u svetskim razmerama.
Kao najpogodniji sveopti novani ekvivalent u razmeni robe, zlato je to moglo da
postane iz nekoliko razloga: prvo, zlato je retka i traena roba; drugo, to srazmerno
svojim malim koliinama, zlato predstavlja srazmerno veu vrednost nego druge
130
MAKROEKONOMIJA
robe; tree, to zlato ima ziku i hemijsku nepromenljivost i trajnost; etvrto, to
zlato moe da ima veu deljivost, a istovremeno i veu homogenost; i peto, to ho-
mogenost zlata u najveoj meri odgovara homogenosti rada. Savremeni novac, pre-
ma tome, vodi svoje poreklo od metala, preko zlatnog novca, do bestelesnog iralnog
novca namenjenog razmeni i plaanju.
2.
ZNAAJNA TEORIJSKA SHVATANJA O
NASTANKU NOVCA
Nastanak novca je vezan za jedan dug i sloen istorijski proces u kome je nastajala
i razvijala se robna privreda. Zato ne ude uporni napori ekonomista da se nauno
objasni poreklo i priroda novca, da se deniu i utvrde njegove funkcije u kontinuira-
nom odvijanju robno-novane privrede. Tako su vremenom nastala razliita teorijska
shvatanja o poreklu, sutini i funkcijama novca. U ekonomskoj literaturi ta shvatanja
su sistematizovana u etiri teorijska pristupa: 1) teorija konvencije; 2) robna teorija
novca; 3) funkcionalna teorija novca; 4) nominalistika teorija novca.
Teorija konvencije smatra se najstarijom i ona je veoma dugo bila dominantna
teorija novca. Gotovo celim srednjim vekom vladalo je ovo miljenje o novcu. Teorije
konvencije novac smatra dogovorom ljudi uspostavljenim kao sredstvo razmene, te
da se njegova vrednost temelji na zapovesti i snazi autoriteta drave.
Robnu teoriju novca zastupaju ekonomski teoretiari klasinog perioda (Smit,
Rikardo). Za njih je novac materijalno dobro, ukljuujui tu i plemenite metale, koje
podleu zakonu vrednosti. Papirni novac, po njihovom miljenju, moe biti novac
samo ukoliko vai kao predstavnik metalnog (zlatnog) novca. Ovo uenje o novcu
prihvatio je i K. Marks, koji je vrednost novca objanjavao kao i vrednost svake druge
robe: drutveno potrebnim radnim vremenom za proizvodnju novca. Znaajno je
napomenuti da su pristalice subjektivne teorije vrednosti (Menger, Valras) prihva-
tili plemenite metale kao novac. Meutim, u skladu sa svojim teorijskim pristupom
vrednosti, oni su i vrednost novca objanjavali njegovom korisnou. Zbog svojih
specinosti ovo shvatanje se oznaava i kao metalistika varijanta robne teorije
novca.
131
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Prepoznatljivo u svom imenu, funkcionalna teorija novca znaaj i sutinu novca
prevashodno vidi u njegovoj funkciji. U tom smislu, ova teorija objanjava i vrednost
novca.
Po nominalistikoj teoriji novac predstavlja simbol ili oznaku koja slui kao sre-
dstvo za obraun. Ovo shvatanje dobilo je posebnu varijantu u tzv. dravnoj teoriji
novca. Prema ovoj varijanti stvarnu vrednost novca odreuje drava snagom svog
autoriteta. Naime, po ovom shvatanju novanica, bez obzira na njen materijalni oblik,
uvek ima odreenu nominalnu vrednost i njenu kupovnu snagu odreuje drava.
Gotovo svi ovi razliiti teorijski pristupi izraavaju poneku od znaajnijih oso-
bina novca, njegove sutine, njegovog porekla i njegovih funkcija, zapostavljajui
tumaenja novca kao robe i drutvenog robnog odnosa razmene. Zato danas robna
shvatanja novca, po pravilu, ustupaju mesto nerobnim shvatanjima. Tako se danas
najee denie kao opteprihvaeno zakonsko sredstvo plaanja u nekoj zemlji,
odnosno kao opteprihvaeno sredstvo prometa i plaanja, te kao jedinstveni kriteri-
jum za merenje ekonomske vrednosti.
3.
ULOGA NOVCA U TRINOJ PRIVREDI
Nema ekonomske pojave koja se ne moe svesti na novani izraz. U drutvenoj re-
produkciji i njenom krunom toku novac se javlja kao novani dohodak koji primaju
graani u svojim preduzeima u kojima je angaovana njihova radna snaga, kao jedan
od faktora proizvodnje. Na drugoj strani, graani su predstavljeni kao jedan ekonom-
ski agregat kada se na tritu pojavljuju kao kupci odreenih proizvoda i usluga (agre-
gatna tranja graana). Time su graani ukljueni u proces drutvene reprodukcije,
sa jedne strane kao uesnici u stvaranju proizvodnje, a sa druge strane kao kupci
odreenih proizvoda na tritu. Meutim, ne smeju se meati kategorije dohodaka
graana i prihoda preduzea na jednoj strani i novca na drugoj strani. Dohoci i pri-
hodi predstavljaju tokove vrednosti, dok je novac fond vrednosti. Tokovi se uvek mere
po jedinici vremena, na primer, prihodi preduzea za nedelju dana, za mesec dana, za
godinu dana. Fondovi predstavljaju stanje koje postoji u jednom trenutku, na primer,
stanje imovine preduzea na dan 31. decembra tekue godine. Tokovi podrazumevaju
kretanje, a fondovi se uvek odnose na presek stanja u datom trenutku.
132
MAKROEKONOMIJA
Novac, dakle, predstavlja fond, dok dohoci i prihodi predstavljaju odreene toko-
ve. Preduzea moraju da imaju pristup ka odgovarajuem delu ukupnog novanog
fonda zemlje i koristei taj novac isplauju naknade domainstvima za korienje
njihovih faktora proizvodnje. lanovi domainstva primaju novac i troe ga na
kupovinu roba i usluga i tako se novac ponovo vraa preduzeima i ulazi u istu onu
masu novca koja je postojala pre nego to je zapoeo ceo ciklus reprodukcije. Ceo taj
kruni tok se naziva obrt novca i on se ciklino obnavlja u odreenom vremenskom
periodu. Broj obrta novca u toku jedne godine dana naziva se brzina obrta novca. Za
ekonomiju svake drave, posebno za njenu makroekonomsku stabilnost je od izuze-
tnog znaaja brzina obrta novca.
Novac se emituje, ne u preduzeima nego u bankarskom i nansijskom sistemu
zemlje (D. K. Galbrajt, u svom uvenom delu Novac, navodi tri slavine kroz koje
curi nvac: centralna banka, banke i ministarstvo nansija) pa je stoga kljuno pi-
tanje kreiranje mase novca kao fonda vrednosti, iji se elementi neprekidno obru
radi omoguavanja trinih transakcija, odnosno drutvene reprodukcije.
Do novca se dolazi tako to preduzea proizvedu robe, prodaju tu robu i za nju
dobijaju novac. Radnici dolaze do novca tako to preduzea u kojima rade prodajui
robu dolaze do novca i tako isplauju zaradu. Meutim, postoje i odreene meu-
faze jer se cela roba ne nalazi u jednom trenutku u proizvodnji u drugom trenutku
u prodaji, kao i kod graana - ne troi se odmah ceo novac, nego se deo novca tedi.
Deo novca koji privrednici dre kod sebe naziva se tranja za novcem (jer je iskljuen
iz opticaja) a deo novca koji se stvara u okviru bankarskog sistema (na primer, tednja
graana) naziva se ponudom novca.
Roba se kupuje i prodaje za novac, a zlatni i srebrni novac su vekovima bili domi-
nantni oblici novca. Nije redak sluaj da i danas mnogi ljudi vie veruju u zlato nego
u bilo koji novac, naroito posle veih potresa na svetskoj sceni (na primer, posle
dogaaja u SAD 11. septembra 2001. i u Londonu 7. jula 2005. godine, cena zlata je
naglo skoila, naroito u Njujorku i Londonu).
Prema (izmenjenim) odredbama Statuta Meunarodnog monetarnog fonda, od
1971. godine zlato je zvanino postalo roba, kao i svaka druga (berzanska) roba.
Danas se kao novac javljaju novani znaci (oliene u banknotama i kovanom
novcu) kao i novane isprave o dugu drave i banaka koje su pravnim propisima
proglaene za zakonsko sredstvo plaanja u jednoj zemlji, tako da svako lice mora da
ih prima, a istovremeno je ovlaeno da sa njima izvrava odreene obaveze.
Banknote i kovani novac nemaju onu vrednost koja je na njima naznaena, tako
da kod modernog novca ne postoji saglasnost izmeu unutranje vrednosti i prinu-
dnog kursa, kao to je to bio sluaj u vreme kada je novac i sam bio roba.
133
NOVAC I MONETARNI SISTEM
U savremenoj dravi trine privrede postoje dva osnovna pojavna oblika novca:
gotov novac (u obliku banknota i kovanog novca) i u formi bankarskih depozita koji
se moe prenositi ekovima ili zameniti za gotov novac. Imaoci novca veruju da se
sve obaveze mogu isplatiti u onom obliku koji se moe jednostavno zameniti za rea-
lno pokrie novca, tj. da se njime mogu platiti roba ili usluge za svakodnevne potrebe
(hrana, odea, obua, trajna potrona dobra, komunalije, elektrina energija, knjige,
pozorita, bioskopi, putovanja). Novac je u modernom drutvu, dakle, drutvena
konvencija ija je funkcija jasno denisana pravnim normama i ne predstavlja pri-
nudno svojstvo neke robe koja ima nepromenjivu vrednost da bi sluila kao mera
vrednosti za sve druge robe koje su u prometu.
Novac kao (u obliku banknota, kovanica ili depozita) opti ekvivalent vrednosti
svih proizvoda i usluga ima prednosti nad kovanim pravim novcem jer je zlato
redak metal i teko je doi do tako velikih koliina, jer se obim robnog prometa i uslu-
ga stalno uveavala. S toga su se ak i u vreme kovanja zlatnog novca koristili i drugi
metal (srebro, bakar, npr.) kako zbog obezbeivanja dovoljne koliine (bimetalnog)
novca, tako i zbog njegove vee postojanosti. Meutim, opasnost od kovanja lanog
novca, odnosno kreiranja isprava o dugu koje slue kao zakonsko sredstvo razmene,
moe da obezvredni novanu jedinicu i da na tritu dovede do veih poremeaja,
to potvruje iskustvo iz nae blie prolosti, ali iz iskustava drugih drava.
Ukoliko se eli uspostaviti prava funkcija novca neophodno je da se u makro-
ekonomiji posebno u kreditno-monetarnoj sferi uravnotei ponuda novca sa
potranjom novca, posredstvom trita novca. Meutim, jo nisu pronaeni meha-
nizmi koji bi robama i uslugama uvek davali istu vrednost da bi se mogla zadrati
novana ravnotea, jer novac kao mera vrednosti nije isto kao, na primer, metar kojim
se meri duina ili kilogram kojim se meri teina i koji predstavljaju stabilne mere.
Otuda je kreiranje novca i njegovo povlaenje, prema potrebama trita, izuzetno
sloeno pitanje i predstavlja jedno od kljunih pitanja za stabilnost privrede i uku-
pnog ekonomskog ivota u jednoj zemlji.
134
MAKROEKONOMIJA
4.
FUNKCIJE NOVCA
Sutina novca proistie iz njegovog robnog i nerobnog sadraja. Meutim, kod
savremenog novca ta sutina izvire uglavnom iz njegovih funkcija. Novac ima pet
osnovnih funkcija, koje su se razvojem robne razmene hronolokim redom poja-
vljivale: 1) novac kao mera vrednosti i merilo cena; 2) novac kao prometno sredstvo;
3) novac kao plateno sredstvo; 4) novac kao blago (tj. sredstvo za zgrtanje blaga); 5)
svetski novac.
4.1. NOVAC KAO MERA VREDNOSTI
Ovo je prva i najznaajnija funkcija novca. U njoj novac vri funkciju opteg ekvi-
valenta. Svojom koliinom novac tada izraava vrednost svih drugih roba. Novac u
funkciji mere vrednosti robnom prometu daje materijal za izraavanje vrednosti svih
drugih roba. Drugim reima, celokupni robni svet novac u funkciji mere vrednosti
svodi na zajedniki imenitelj, tj. sve robe ini istoimenim (uporedivim) veliinama,
koje su kvalitativno jednake i kvantitativno samerljive.
Razliite vrste robe nisu samerljive preko novca i nije novac razliite robe uinio
meusobno samerljivim (uporedivim). Zajedniko je svim robama da su rezultat
manje ili vee koliine ljudskog rada. I upravo po tome, to su rezultat ljudskog rada,
sve robe su istovetne i meusobno uporedive i samerljive. I novac je roba, pa je on
svojim nastankom samo uinio da se ta zajednika osobina svih roba lake prepozna
i meusobno uporedi. Prema tome, sutina funkcije novca kao mere vrednosti sas-
toji se u tome da jedna odreena vrsta robe (npr. zlato), koja je stekla monopol za
funkciju opteg ekvivalenta u odreenom vremenu i na odreenom prostoru, ma-
njom ili veom koliinom svoje upotrebne vrednosti moe da izraava vrednost bilo
koje druge vrste robe.
Novac u funkciji mere vrednosti drugih roba nije potrebno da bude i realno, ziki
prisutan. Drugim reima, da bi se veliina vrednosti neke robe izrazila u manjoj ili
veoj koliini novca, za tu funkciju nije potrebna i zika prisutnost novca. Zato no-
vac u funkciji mere vrednosti najee slui kao zamiljeni ili idealni novac. Vrednost
neke robe izraena u manjoj ili veoj koliini novca predstavlja njenu cenu. Dakle,
135
NOVAC I MONETARNI SISTEM
cena je novani izraz vrednosti robe. Zato je vrednost robe najznaajniji faktor koji
odreuje nivo ili visinu njene cene. Meutim, cena robe moe da se menja iako njena
vrednost ostaje ista. Do toga dolazi u sluaju ako se menja ponuda ili potranja za
tom robom, ili u sluaju ako se menja veliina vrednosti novane robe (npr. zlata) ili
se vri promena merila cena.
Da bi u robnom obliku novac sluio kao mera vrednosti, nuno je utvrditi njego-
vu jedinicu mere. U svakoj zemlji to ini drava putem zakonske regulative. Drava
utvruje monetu, kao jedinicu mere i kao zakonsko sredstvo plaanja i nain nje-
gove uporedivosti u odnosu na strane novane jedinice. Tako imamo dinar, evro,
ameriki dolar, britansku funtu, japanski jen i dr. Koliina zlata koja se moe kupiti
za odreenu novanu jedinicu predstavlja merilo cena. Prema tome, merilo cena nije
funkcija novca, ve zapravo funkcija novca kao mere vrednosti ostvaruje kroz merilo
cena. Radi se samo o tehnikoj meri kojom bi se izraavale i uporeivale razliite
koliine novca koje se mogu dobiti za odreenu vrstu robe jednostavno, to je pitanje
kojom merom izraziti veliinu cene. Problem je, znai, u tome da se odredi (utvrdi)
konkretna mera kojom bi se izraavala manja ili vea koliina novane robe koja se
dobija (ili se moe dobiti) za odreenu vrstu robe. Potrebno je, ustvari, opredelenje
za jednu jedinstvenu tehniku meru, jer, zavisno od prirode upotrebne vrednosti
novanog materijala, jedinica mere za izraavanje koliine novca koji se moe dobiti
za odreenu vrstu robe moe biti razliita.
44
Promena merila cena spada u nadlenost drave i do nje dolazi kada se promeni
teinska jedinica novane robe (npr. zlata) koju (u vidu ekvivalenta) sadri novana
jedinica. Meutim, merilo cene moe da ostane nepromenljivo, a da ipak doe do
promene mere vrednosti. To se deava u sluaju ako se povea produktivnost rada u
proizvodnji novane robe, a produktivnost rada u proizvodnji robe ija se vrednost
meri ostane nepromenjena ili se povea u manjem stepenu. Promenom merila cena
drava smanjuje ili poveava vrednost domaeg novca. Smanjenje merila cena naziva
se devalvacija a njegovo poveanje revalvacija.
Uoljivo je da se ovo shvatanje funkcije novca kao mere vrednosti temelji na ro-
bnoj teoriji novca, prema kojoj novac prvenstveno slui kao mera vrednosti svih
ostalih roba.
4.2. NOVAC KAO PROMETNO SREDSTVO
Hronoloki posmatrano novac u funkciji prometnog sredstva je druga funkcija
novca. Do pojave funkcije novca robna razmena se vrila neposredno roba za robu,
jedna upotrebna vrednost neposredno se razmenjivala za drugu upotrebnu vre-
dnost. Takva razmena nazivala se trampa (R R). Trampa, zapravo, znai da je svaka
prodaja robe istovremeno i kupovina robe i obrnuto.
44 Dragii, D. i drugi autori, 1994., Politika ekonomija, Univerzitet u Beogradu, str. 145.
136
MAKROEKONOMIJA
Meutim, u razvijenoj robnoj privredi razmena se obavlja posredstvom novca.
Novac se pojavljuje kao posrednik u razmeni (R N R), tj. roba se prvo prodaje za
novac, a zatim se za taj novac kupuje neka druga vrsta robe. Ta kupovina ne mora
da bude obavljena u isto vreme i na istom mestu. To znai da se u razmeni posre-
dstvom novca vremenski i prostorno odvajaju inovi prodaje i kupovine robe. Na
taj nain se prekida njihova meusobna vremenska i prostorna zavisnost. Prodaja
robe vie nije uslovljena kupovinom robe, a kupovina robe oslobaa se direktne za-
visnosti od prodaje robe. Tako se zapravo menja i nain funkcionisanja robnog pro-
meta. Ta promena ima svoja pozitivna svojstva, ali stvara i mogunosti za odreene
poremeaje i zastoje u robnom prometu. Pozitivna svojstva ogledaju se u olakavanju
robnog prometa. Naime, razmena robe postaje jednostavnija, bra i ekasnija. Ne
postoji vie dvostruka zavisnost izmeu prodavca robe i kupca robe kao kod trampe.
Prodavcu je vano samo da pronae kupca. Za prodatu robu on dobija novac, a za-
tim kao kupac potpuno je slobodan u izboru kada i gde e za taj novac kupiti njemu
potrebnu robu. Meutim, upravo ovo poslednje stvara mogunost za odreivanje
poremeaja u robnom prometu. Poto prodavac ne mora vie istovremeno da bude
i kupac robe, moe doi do povlaenja odreene koliine novca iz prometa i tako
da se narui kontinuitet robnog prometa. Zbog tog povlaenja ili zadravanja no-
vca van robnog prometa neki proizvoai e morati da odloe prodaju svoje robe.
Tako dolazi do privremenog prekida i tekoa u kontinuiranom odvijanju robnog
prometa, odnosno u prodaji robe. Zapravo, nastaju odreene tekoe kako za robne
proizvoae tako i za robni promet.
4.3. NOVAC KAO BLAGO TEZAURISANJE NOVCA
Pored ostalih funkcija, novac u robnom prometu postaje i sredstvo za zgrtanje
blaga. Dva su bitna razloga zbog kojih novac moe biti u funkciji blaga: prvo, novac
predstavlja olienje bogatstva i drutvene moi; drugo, postoji mogunost njego-
vog izvlaenja i odsustva iz robnog prometa. Meutim, novac se u svako doba i bez
tekoe moe vratiti u robni promet i ponovo pretvoriti u bilo koju drugu vrstu robe.
Drugim reima, u savremenim uslovima blago predstavlja novac koji je povuen iz
opticaja i tezaurisan kao olienje vrednosti, bogatstva i drutvene moi.
45
U savremenim uslovima, poto prodaja robe nije vie istovremeno praena
kupovinom robe, novac esto izlazi iz prometa, zaustavlja svoje kretanje. Uesnici
u robnom prometu tada poinju da zadravaju, akumuliraju (skupljaju) i tezauriu
novac iz razliitih razloga. U toj ulozi novac ima funkciju sredstva za zgrtanje blaga.
Blago, odnosno bogatstvo istorijski je menjalo svoj oblik i karakteristike. Ra-
nije je imalo iskljuivo naturalni oblik (npr. stoka). Sa pojavom novca dobilo se
mnogo pogodnije sredstvo za uvanje i manipulisanje, tim pre to je novac postao
bezgranian i to istovremeno ima veu vrednost.
45 Dragii, D. i drugi autori, 1994., str. 148.
137
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Pristalice robne teorije novca isticali su da blago moe predstavljati samo zlato,
kao novac koji ne moe postati bezvredan i koji zadrava svoju vrednost da li je ili
nije zakonsko sredstvo plaanja. Danas se zlato uva u trezorima kao blago i slui
za regulisanje potrebne koliine novca u opticaju, kao rezerva za obezbeivanje
meunarodnih plaanja ili odravanje stabilnosti nacionalne valute.
I papirni novac danas se tezaurie u blago, poto i on predstavlja izraz ekono-
mskih mogunosti i bogatstva. To obino ini stanovnitvo kada izgubi poverenje u
banke, pa preteno uva strani konvertibilni novac.
Tezaurisanje novca ima svoje dobre, ali i loe strane. Loa strana je u tome to
se jedan deo novca ne koristi kao kapital, ime se smanjuje investiciona aktivnost
privrednih subjekata. Dobra strana ogleda se u znaajnoj ulozi novca kao blaga u
regulisanju stihijnog kretanja novanog opticaja. U ovoj funkciji novac zapravo ini
rezervoar koji se u svako vreme i na svakom mestu moe angaovati u promet i na taj
nain ponovo biva u funkciji privrednog razvoja.
4.4. NOVAC KAO PLATENO SREDSTVO
Ova funkcija novca proistekla je iz funkcije novca kao prometnog sredstva. Nara-
vno, razlikuje se od nje. Nastanak funkcije novca kao platenog sredstva vezuje
se za pojavu odloenog plaanja i koristi se u kreditnim transakcijama. Da bi no-
vac mogao da vri ovu funkciju, njegove ostale funkcije moraju da budu razvijene.
Naime, u injenici prostornog i vremenskog odvajanja ina kupovine robe od ina
prodaje robe dolazi do izraaja novac u funkciji platenog sredstva. Kada kupac u
momentu kupovine robe plati njenu vrednost tada novac slui kao prometno sre-
dstvo, meutim, u praksi vreme isporuke robe i vreme naplate njene vrednosti, po
pravilu, se ne poklapaju. Novac u funkciji platenog sredstva javlja se onda kada se
vri plaanje robe i to bez njegovog istovremenog prisustva, tj. na kredit. U momentu
kada roba prelazi iz ruke prodavca u ruke kupca novac ziki nije prisutan. On samo
slui kao obraunsko sredstvo, koje e se stvarno pojaviti u prometu kada nastupi
vreme za plaanje robe. Takav novac, koji e kupac - dunik isplatiti prodavcu - pove-
reniku nakon odreenog vremenskog perioda za ranije isporuenu robu, pojavljuje
se u funkciji platenog sredstva.
4.5. SVETSKI NOVAC
U savremenim uslovima svaka zemlja manje ili vie ukljuena je u svetsku
privredu. Uee neke zemlje u meunarodnoj podeli rada javlja se kao imperativ i
nuna pretpostavka njenog drutveno-ekonomskoj razvoja. Pomenimo, na primer,
138
MAKROEKONOMIJA
Nemaku koja jednu treinu svog drutvenog proizvoda razmenjuje sa svetom, ili
Holandiju, koja na svetskom tritu uestvuje gotovo sa dve treine svog drutvenog
proizvoda. Zbog nunog prisustva svih zemalja na svetskom tritu, neizostavno se
namee pitanje koji i kakav je to novac koji funkcionie na svetskom tritu. To nije
nacionalni novac neke zemlje, koji u nacionalnoj privredi i prometu obavlja svoje
funkcije. Efektivni nacionalni novac ili novac neke zemlje u obliku kovanog novca ili
u oblasti bankota (papirni novac), koji slui kao zakonsko sredstvo plaanja u svim
unutranjim nansijskim transakcijama na nacionalnom tritu, nazivamo valutom.
Valute se meusobno razlikuju po nazivu (dinar, ameriki dolar, britanska funta) ili
monetarnom imenu, po merilu cene ili paritetu (valutni paritet je sadraj zlata ili neke
konvertibilne valute u nacionalnom novcu), po obliku i sastavnim delovima mon-
ete, po znakovima vrednosti i sl. Kao takve valute (nacionalni novac) funkcioniu,
po pravilu, samo u nacionalnim granicama, a izuzetno u platnim unijama (prim-
er: EMU-evro) Stoga se namee pitanje koji novac funkcionie na meunarodnom
planu, odnosno na svetskom tritu.
Funkciju svetskog novca moe vriti samo novac pune vrednosti i bez naciona-
lnih obeleja koja mu namee nacionalna drava svojim zakonskim propisima. Zato
svetski novac mora da skine nacionalno ruho i da funkcionie u svom izvornom
obliku (npr. zlato). Iako je danas u savremenom meunarodnom robnom prometu
prestalo tzv. zlatno vaenje, tj. ne postoji vie obaveza plaanja u zlatu, ono se u toj
ulozi moe nai jer je zlato jo uvek najreprezentativniji i najmobilniji predstavnik
nacionalnog bogatstva.
Meutim i valute nekih zemalja, a po pravilu su to privredno najrazvijenije ze-
mlje, koje su opte priznati kao vrste valute, mogu da imaju ulogu svetskog novca.
Danas su to, na primer, evro, ameriki dolar, vajcarski franak, japanski jen, tj. valute
koje imaju opteprihvaenu konvertibilnost. Konvertibilnost, zapravo znai sposo-
bnost i mogunost nacionalne valute ili potraivanja u toj valuti (deviza) da u svako
doba bude pretvorena (konvertovana) u valutu bilo koje zemlje po realno odmere-
nom trinom ili od strane drave ksno utvrenom deviznom kursu. Konvertibilna
valuta je priznata i opteprihvatljiva za plaanje ili naplatu u meunarodnoj robnoj
razmeni.
Funkcije svetskog novca na svetskom planu u sutini su iste kao i funkcije novca
u unutranjem robnom prometu. I svetski novac obavlja funkciju mere vrednosti,
prometnog sredstva, platenog sredstva i koristi se kao sredstvo za zgrtanje blaga.
Meutim, u praksi najvie dolazi do izraaja funkcija svetskog novca kao sredstva
plaanja. To je zbog prirode meunarodnog robnog prometa u kome se, po pravilu,
kupoprodajne transakcije obavljaju na kredit.
139
NOVAC I MONETARNI SISTEM
4.6. OBLICI NOVCA U PROMETU
Oblike (vrste) novca u prometu ine metalni novac (moneta), papirni novac i
kreditni novac (banknota, menica, ek). U novije vreme pojavio se i tzv. elektronski
novac.
4.6.1. Metalni novac
Dugo vremena su se plemeniti metali u svom izvornom obliku upotrebljavali kao
metalni novac. Pri tome, u poetku plaanje se vrilo nestandardnim veliinama i
teinskim jedinicima (poluga, ipka, liveni komadi), to je znatno oteavalo funkci-
onisanje robnog prometa. Zapravo, u poetku su ti liveni komadi odreene teine i
kvaliteta sluili kao novac u prometu. Plaanje takvim novcem poznato je pod na-
zivom pensatorno plaanje. Promet je bio znatno otean time to je pored merenja
robe esto bilo potrebno merenje, delenje i utvrivanje kvaliteta novanog materijala
(zlata), koji je sluio kao sredstvo razmene. To je nametnulo potrebu da se takav no-
vac uini kvalitetnijim i podesnijim za robnu razmenu. Prvo, su reagovali trgovci, koji
su na te komade stavljali ig kao znak optevaeeg sredstva razmene na odreenoj
teritoriji. Tako je dolo do kovanja metalnog novca. Kasnije, sa irenjem trita i
poveanjem obima robnog prometa drava na sebe preuzima kompentencije izda-
vanja metalnog novca, potvrujui i garantujui svojim autoritetom njegov kvalitet i
sadraj. Tako je nastala moneta - znak novca, standardna novana jedinica. Moneta
je zapravo oznaka za odreenu vrstu kovanog novca iji oblik, naziv, teinu i kvalitet
odreuje drava (posredstvom centralne banke) svojim autoritetom.
4.6.2. Papirni novac
Papirni novac pojavio se krajem XVIII veka. Za njegovu pojavu bilo je kljuno
saznanje da robni promet moe da funkcionie bez zlatnog metalnog novca, odnosno
saznanje da se umesto zlatnog novca kao sredstvo razmene mogu koristiti i predmeti
manje vrednosti, pa ak i predmeti ija vrednost ne mora uopte biti ekvivalentna
sa vrednou robe za koju se razmenjuje. To je zapravo znailo da za prometnu (ra-
zmensku) funkciju novca uopte nije vana njegova stvarna vrednost. Konsekventno,
zlatni i drugi metalni novac nisu uslov bez koga ne moe da funkcionie robni pro-
met. Naprotiv, kao sredstvo razmene mogu se koristiti predmeti mnogo manje ili
zanemarljivo male stvarne vrednosti, jer se u praksi pokazalo da je funkcija novca
kao sredstva prometa potpuno nezavisna od stvarne vrednosti novca.
140
MAKROEKONOMIJA
Papirni novac pojavio se u prometu kao predstavnik zlata. Sam po sebi on nema
vrednost ili je njegova vrednost zanemarljivo mala veliina. Mogunost da papirni
novac vri funkciju novca kao platenog sredstva objanjava se time to on u pro-
metu predstavlja odreenu koliinu zlata, pa se zbog toga uzima kao da i sam ima
vrednost. Meutim, kada se papirni novac povue iz prometa onda on postaje obino
pare papira, bez ikakve upotrebne vrednosti. Za razliku od toga zlato uvek ostaje
zlato. I ako ispadne iz prometa zlato ne gubi od svoje vrednosti.
Iako su vrlo znaajna, prethodno navedena saznanja sama po sebi nisu bila dovo-
ljna za pojavu papirnog novca. Svi argumenti u korist papirnog novca (metalni novac
se upotrebom troi, odstupanja od stvarne vrednosti monete koja ponekad i sama
drava doputa; postojanje sitnog novca koji nije izraivan od zlata i sl), pa i elementi
tehniko-funkcionalnog i estetskog karaktera, kao komparativne prednosti u korist
papirnog novca, vremenom su stvorili potrebne uslove da se umesto postojeeg me-
talnog (zlatnog) uvede u promet papirni novac. Treba istai da je zapravo odluujui
razlog za pojavu papirnog novca u robnom prometu bio ekonomskog karaktera.
Poto zlato predstavlja metal visoke vrednosti to nije racionalno da se ono koristi
kao sredstvo prometa, a tim pre ako postoji alternativa.
Pretee papirnog novca bile su banknote. Ustvari, povod da u praksi pone izrada
papirnog novca bili su tzv. bankovni depoziti, tj. mogunost da se zlato ili zlatni no-
vac ostavi banci na uvanje. Potvrde koje su banke izdavale vlasnicima kao dokaz za
deponovano zlato, bile su zamenjive za zlato i poele su da funkcioniu kao novac,
kao papirne novanice. Kada banknote izgube svoju konvertibilnost i kada vie nisu
zamenjive za zlato, one vie nemaju karakter novca.
Od 1971. godine, papirni i kovani novac nemaju zlatno pokrie (od te godine zlato
je postalo samo roba kao i svaka druga roba, jer su SAD ukinule zamenu dolara u
zlato) i ine manji deo novane mase.
4.6.3. Kreditni novac
Podsetimo se da je funkcija novca kao platenog sredstva dovela do pojave kredi-
tnog novca. Davanje robe kupcu na kredit, tj. da je on nakon odreenog dogovorenog
vremenskog roka plati, uslovilo je pojavu odreenih garancija da e roba nakon tog
roka biti i stvarno plaena. Tako je nastao kreditni novac, banknota, menica i ek,
kao pravne garancije za sigurnost plaanja robe.
Banknota je vrsta pismene obaveze banke kojom se ona obavezuje da njenom
donosiocu isplati u zlatu onu sumu novca koja je na banknoti naznaena. Kada izgu-
bi svoju sposobnost da bude direktno zamenjena za zlato, banknota poprima kara-
kter papirnog novca i tada moe da slui kao zakonsko sredstvo plaanja. Danas vie
nema banknota.
141
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Menica predstavlja pismenu obavezu kupca (dunika) kojom se on obavezuje da
e prodavcu (poveriocu) u ugovorenom roku isplatiti odreenu sumu novca. Oblik,
sadraj, prenos i nain ostvarivanja prava iz menice zakonom su propisani. Zato je
menica zakonom propisana pismena obaveza po kojoj se naplata moe izvriti po
posebnom skraenom zakonskom postupku i po kome je predviena mogunost
prenosa poseda menice s jednog lica na drugo, odnosno prenos prava iz menice
na drugo lice, to se ini potpisanom izjavom na menici (tzv. indosament). U svim
sluajevima kada lice koje je dobilo menicu ne sauva menicu do roka njene naplate,
ve u tom vremenu menicom podmiruje neki svoj dug, tada menice zamenjuje novac
i poprima obeleja kreditnog novca, jer slui za podmirivanje meusobnih obaveza
izmeu kupaca i prodavaca prenoenjem potranog duga.
ek je pismena isprava izdata u pisanoj formi kojom njegov izdavalac daje nalog
banci kod koje poseduje novac da licu naznaenom na eku ili donosiocu eka isplati
na eku naznaeni iznos novca. Osnovna funkcija eka je da zameni gotov novac i da
slui kao sredstvo plaanja, kako bi se robno-novani promet uinio brim, jednos-
tavnijim i ekasnijim, a njegovi trokovi bili manji.
Uz papirni novac i kovani novac, banknota, menica i ek (kreditni novac) ine
surogate novca. Zapravo, to su vrste nepunovrednog novca, koji u opticaju zame-
njuju pravi novac (zlato). Njihova osobina je da nemaju vrednost i da nisu zame-
njeni za zlato. Oni imaju samo prometnu vrednost, koja iskljuivo zavisi od njihove
kupovne moi, tj. od sume vrednosti koja se za njih moe dobiti u zamenu. Razvili su
se iz funkcije novca kao platenog sredstva i u robno-novanom prometu zamenjuju
punovredni novac obavljajui tu funkciju novca.
4.6.4. Elektronski novac
Neverovatan rast Interneta uslovio je ubrzan ulazak nansijskih institucija u ovu
elektronsku arenu. Skoranja istraivanja ukazuju na to da veina nansijskih insti-
tucija implementira neku vrstu prisutnosti na Internetu tokom prvih godina novog
milenijuma. Ono to usporava bri prelaz na Internet poslovanje u bankarstvu jeste
iroko rasprostranjeni i uvreeni strah od sigurnosti nansijskih transakcija elektro-
nskim putem. U svakom sluaju, migracija bankarstva na Internet je neminovnost
nastupajueg milenijuma.
Trend modernog bankarstva je automatizacija svih funkcija (nansijskih opera-
cija) koje se mogu kompjuterizovati.
Navodimo osnovne oblike elektronskog novca:
1. Elektronski ili digitalni novac predstavlja elektronsku zamenu papirnog no-
vca, i kao takav moe se uvati i troiti;
142
MAKROEKONOMIJA
2. Elektronski ekovi elektronski dokument, digitalno potpisan, analogno po-
tpisanom papirnom dokumentu, kojim se nalae banci potpisnika da isplati
iznos novca sa potpisnikovog rauna u odreenom roku. E-ek moe biti po-
slat i primljen kao bilo koji e-mail;
3. Kreditne kartice podaci sa kartice se razmenjuju putem Interneta, bez
ifriranja, problem su tajnost podataka i identitet pravog vlasnika kartice;
4. ifrovane kreditne kartice podaci o kreditnoj kartici se alju u vidu ifrovane
poruke, primalac (prodavac) proverava identitet kupca kao vlasnika kreditne
kartice, prodavac vri proveru informacija o kartici i digitalnom potpisu, ba-
nka alje potvrdu ispravnosti;
5. Potvrda tree strane brojevi kreditnih kartica ne putuju Internetom, ve pre-
ko nansijskog posrednika.
5.
KOLIINA NOVCA POTREBNOG U
OPTICAJU
U robno-novanom prometu kretanje robe i novca nije paralelno. Za razliku od
robe koja pre ili kasnije izlazi iz prometa i zavrava u potronji, novac se u sferi pro-
meta stalno kree i tu ostaje. Stalno i neprekidno kretanje novca u prometu nazivamo
opticaj novca. Sada se nuno postavlja pitanje koliko je novca potrebno u opticaju da
bi se neometano mogao obavljati robni promet. U sistemu zlatnog vaenja novca
ovakvo pitanje bilo je suvino, jer je zavisno od potreba robne razmene spontano
podeavana i potrebna koliina novca u opticaju. Meutim, pitanje posebno dobija
na znaaju u uslovima robnog prometa od kada se poeo koristiti papirni novac.
Dodue, svako emitovanje papirnog novca bi trebalo da ima pokrie u pretposta-
vljenoj koliini zlata. Ali, zavisnost papirnog novca i zlata gotovo da nije mogue
tano utvrditi. Radi toga postoje odreeni faktori koji se mogu tano odrediti i pre-
poznati na osnovu kojih se utvruje potrebna koliina novca u opticaju. To su sledei
faktori:
1. Suma robnih cena roba koja se u tom periodu moraju razmeniti. to je ta suma
vea, potrebna je vea koliina novca, tj. suma robnih cena je direktno propor-
cionalna koliini novca potrebnog u opticaju.
143
NOVAC I MONETARNI SISTEM
2. Brzina opticaja novca u poslovima kupovine i prodaje. Ona je obrnuto propo-
rcionalna koliini novca u opticaju. to se novac bre okree, to bre prelazi
iz ruke u ruku, to se jedna koliina u istom vremenu moe upotrebiti vie puta,
pa je sasvim logino da je potrebna manja koliina novca u opticaju.
Prethodna dva faktora pretpostavljaju situaciju kada je novac realno prisutan u
prometu i kada vri funkciju prometnog sredstva.
Meutim, kada se novac poinje javljati u funkciji platenog sredstva situacija
se menja. Uslonjava se robni promet, pa pojava kreditnih, duniko-poverilakih
odnosa deniu i druge bitne faktore koji utiu na manju ili veu koliinu novca
potrebnog u opticaju u odreenom vremenu. Pa tako se kao posebni faktori izdvajaju
i:
3. Suma cena onih roba koje su prodate na kredit. to je vea koliina robe koja se
prodaje na kredit, tj. sa odloenim plaanjem, to e u tom vremenu, do dospe-
losti plaanja, biti potrebna manja koliina novca u opticaju. Dakle, ovaj faktor
deluje obrnuto proporcionalnoj koliini novca potrebnog u opticaju.
4. Dospela plaanja. Kada doe rok za plaanje robe koja je prodata na kredit, to
poveava koliinu novca u opticaju. Zato su dospela plaanja upravo propo-
rcionalna koliini novca potrebnog u opticaju, tj. to je vie dospelih plaanja,
to je potrebna i vea koliina novca u opticaju.
5. Uzajamna prebijanja (kompenzacije). to je u robnom prometu vie uzaja-
mnih prebijanja, tj. razmene robe za robu (trampa), ime se uzajamno potiru
potraivanja i dugovanja izmeu prodavaca i kupaca, tada nema potreba za
novcem, pa je potrebna koliina novca u opticaju manja za iznos tih prebi-
janja.
Dejstvo ovih faktora zajedno, kao i njihova meusobna zavisnost, na koliinu
novca u opticaju moe se izraziti relacijom:
Ova relacija izraava onu koliinu novca koja je potrebna za normalno odvijanje
robnog prometa u nekoj zemlji. Meutim, odreena koliina novca koristi se i za tzv.
nerobna plaanja (obaveza prema dravi, porezi, takse, doprinosi i sl.). pa je zapravo
za tu koliinu ukupna koliina novca u opticaju vea od one koja je potrebna samo u
robnom prometu.
Da bi robni promet u nekoj privredi funkcionisao bez zastoja i tekoa nuno je
da postoji ravnotea izmeu raspoloive koliine novca (ponuda novca) i stvarnih
potreba za novcem (potranja za novcem). Takvo stanje u privredi obeleavamo kao
stanje monetarne ravnotee. To stanje zapravo znai da novani fondovi u privredi
144
MAKROEKONOMIJA
po koliini i vrednosti imaju pokrie u zlatu ili robnim fondovima, odnosno da svaki
priliv novca u privredi ima svoje pokrie u zlatu ili odgovara proizvodnji, tj. priliv
roba i usluga. Meutim, stanje monetarne ravnotee je samo poeljno stanje, koje
se u stvarnosti vrlo teko uspostavlja. To zbog toga to se u robnom prometu, po
pravilu, nalazi vea ili manja koliina papirnog novca u odnosu na onu koliinu koja
je potrebna. Kada se u prometu nae vea koliina papirnog novca koja nema svoje
pokrie u zlatu ili robi dolazi do pojave koja se zove inacija. Re je o ekonomskoj
pojavi koja se u monetarnoj teoriji najee denie kao smanjenje kupovne snage
novca na domaem tritu i porastom opteg nivoa cena.
Suprotna pojava inaciji je deacija, tj. kada se u robnom prometu u opticaju
nalazi manja koliina novca od one koja bi bila potrebna za njegovo normalno fu-
nkcionisanje. Za razliku od inacije, stanje deacije se neposredno ispoljava preko
opadanja cena, to takoe oteava robni promet i usporava privredni razvoj.
Za vrednost novca i njegovo merilo cene vezane su jo dve ekonomske pojave:
devalvacija i revalvacija.
Devalvacija podrazumeva smanjenje pariteta odreene valute u odnosu na zlato.
Ako je pak papirni novac u nekoj zemlji vezan za neku od konvertibilnih valuta, onda
devalvacija znai poveanje zvaninog kursa te valute. To je najee situacija kada
je drava zbog odreenih okolnosti prinuena da devalvacijom smanjuje kupovnu
mo domaeg novca, kako bi pre svega uticala na uravnoteenje spoljnotrgovinskih
odnosa.
Revalvacija je suprotna pojava i tada se poveava paritet domae valute, odnosno
kada se paritet domae valute prilagoava rastuem deviznom kursu.
U knjizi Principi ekonomije, autor N.G. Mankju navodi zanimljiv primer stanovni-
ka (10.000) ostrva Jap u Mikroneziji koji ve 2.000 godina koriste velike tokove od
kamena (krenjaka, ima ih 6.600, prenika izmeu 75 i 150 cm) za plaanja velikih
kupovina, a za mala plaanja koriste pivo. Stanovnici Japa istiu s ponosom da im je
valuta vrsta kao kamen i ne znaju vrednost dolara.
46
5.1. KVANTITATIVNA JEDNAINA NOVCA
Novac se koristi za razmenu roba, pa sa porastom robnih fondova raste i potreba
za veom koliinom novca, to opet zavisi od broja obrta novca u toku jedne godine.
Iz ove konstatacije proizilazi da je mogue izvesti priblino tanu raunicu o koliini
potrebnog novca kada su poznati vrednost trinih transakcija i broj obrta.
Kvantitativna jednaina novca izraava upravo tu vezu izmeu koliine novca u
opticaju i trinih transakcija:
46 Mankju, G., 2005., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, tree izdanje, prevod, Centar za iz-
davaku delatnost, Ekonomskog fakulteta Beograd, str. 634-635.
145
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Novnc x Buzt:n ov1tcn;n = Cr:r x Tun:snct;r
M
1
x V = P x T
Pod transakcijama (T) podrazumevamo broj razmena roba i usluga izmeu
privrednih subjekata u odreenom vremenskom periodu, obino u toku jedne ka-
lendarske godine. U svim tim robnim razmenama uestvuje novac kao posrednik u
robnom prometu. Sa P je oznaena prosena trina cena izraena u dinarima tako
da izraz P x T govori o ukupnoj vrednosti razmenjenih roba u odgovarajuoj sumi
dinara. Sa M obeleavamo koliinu novca u opticaju, a sa V brzinu njegovog obrta,
tj. koliko puta je jedna novanica uestvovala u razmeni robe i usluga u toku jedne
godine dana.
Kod trinih transakcija je poznat problem da ih je teko meriti, pa je zato nji-
hov ukupan broj zamenjen drutvenim proizvodom (Y). On predstavalja najbolju
aproksimaciju za ukupan zbir trinih transakcija, pa se kvantitativna jednaina nov-
ca menja i glasi:
Novnc x Buzt:n ov1tcn;n = Cr:r x Duus1vr:t vuotzvoo
M
1
x V = P x Y
Rezultat dobijen na desnoj strani mnoenjem cena i drutvenog proizvoda pred-
stavlja ukupan dohodak jednog drutva, pa se zato V naziva dohodovna brzina op-
ticaja novca. Pravilo je da leva strana treba da bude jednaka desnoj, ali su mogue
i meusobno uzrono-posledine veze: a) da novac odreuje cene i b) da se no-
vac prilagoava cenama. Dakle, izvesno je da je teko teorijski objasniti prirodu
meuzavisnosti izmeu novca, cena i drutvenog proizvoda, ali je nesporno da ona
itekako postoji.
146
MAKROEKONOMIJA
6.
MONETARNO KREDITNI SISTEM I
POLITIKA
Sve transakcije u robnoj privredi ostvaruju se preko novca. U tom smislu, trina
privreda predstavlja funkcionalno jedinstvo robnih (realnih) i novanih (monetarnih)
tokova. Novani (monetarni) tokovi reguliu se dejstvom instrumenata monetarno
kreditnog sistema i merama monetarno kreditne politike.
6.1. MONETARNO KREDITNI SISTEM
Monetarnokreditni sistem predstavlja institucionalni okvir unutar koga privred-
ni subjekti mogu da donose odluke po pitanjima novca i kredita. Od toga kako je mo
odluivanja o novano-kreditnim poslovima rasporeena na pojedine privredne
subjekte, zavisi sutina monetarno-kreditnog sistema.
Kao celokupnost institucionalnih i organizacionih reenja u okvirima privrednog
sistema, monetarno-kreditni sistem pre svega denie:
1. koji se od instrumenata koji se koriste kao prometno i plateno sredstvo sma-
tra novcem;
2. poloaj privrednih subjekata i njihova nadlenost u odluivanju o pitanjima
privreivanja koja su vezana za novac i motive njihovog ponaanja;
3. mehanizam regulisanja emisije, cirkulacije i povlaenja novca;
4. okvire za korienje monetarne politike kao naina usmeravanja privrednih
tokova; i
5. uloga trinog mehanizma u monetarnoj oblasti.
47
Celokupnost institucionalnih i organizacionih reenja, koja ine monetarno-
kreditni sistem, u svom funkcionisanju sagledavaju se kroz sprovoenje monetarno-
kreditne politike. Radi toga, dejstvujui monetarno-kreditni sistem vidljiv je samo u
spoju sistematski instucionalizovane komponente i komponente tekue monetarno-
kreditne politike.
48
47 Vukadin, E., 1991., Ekonomska politika, Pravni fakultet Beograd, Beograd, str. 199.
48 Grupa autora, redakcija Jurin, S. 1977., Privredni sistem SFRJ, Nauna knjiga, Beograd, str. 229
147
NOVAC I MONETARNI SISTEM
6.2. MONETARNOKREDITNA POLITIKA
Monetarno-kreditna politika je instrument ekonomske politike zemlje. Moneta-
rna politika podrazumeva ovladavanje i svesno usmeravanje (odnosno kontrola) svih
oblika i tokova novca u reprodukciji (likvidna, nelikvidna, devizna i druga sredstva).
Pod kreditnom politikom razumevamo aktivno delovanje bankarskog sistema u re-
gulisanju kreditne mase i njene strukture u privredi. Aktivnim delovanjem na jedan
od osnovnih kanala stvaranja i ponitavanja novane mase i kreditnog volumena,
kroz kreditnu politiku, se najveim delom svesno i planski regulie znaajan deo
mase ukupnog novca u privredi. Zbog toga se obino jedan i drugi pojam integriu
pod zajednikim nazivom: monetarno-kreditna politika. Jer, ne radi se ni samo o
istim monetarnim ni isto o kreditnim tokovima, mada postoji opti stav da je
savremeni novac u svojoj osnovi kreditni (depozitni) novac.
Pred monetarno-kreditnu politiku se u makro sistemu obino postavljaju sledei
diferencirani i meusobno povezani ciljevi:
Osiguravanje optimalne novane mase za nesmetano odvijanje tokova reprodukci-
je, uz uoavanje dovoljne interne i eksterne monetarne stabilnosti (generalni zadatak
monetarne politike). Emisija kredita banaka treba da je tako dozirana po strukturi,
da osigurava optimalnu likvidnost (novanu masu) privrednog sektora (strukturna
monetarna politika) u sferi likvidnosti,
Selektivno delovanje na privrednu aktivnost, odnosno odreene poslove, kojim se
deluje na podsticanje ili koenje odreene delatnosti u privredi, odnosno struktura
ekonomskog razvoja (strukturno-razvojna politika), i
Koordinacija na meunarodnom monetarnom planu, danas sve ue poveza-
nih nacionalnih ekonomija i sve veeg znaaja meunarodne ekonomske politike i
saradnje.
49
6.3. OSNOVNI MONETARNI AGREGATI
U monetarno-kreditnoj politici koriste se odreene kategorije, kao monetarni
indikatori koji slue za denisanje kvaliteta i funkcija novca u privredi, kao i za voenje
monetarne politike i politike likvidnosti privrede i drugih sektora. Oni zapravo ine
osnovu uspene monetarne politike, jer se preko njih vri kontrola njenih efekata, a
pre svega njene osnovne orijentacije i njene prilagoenosti realnim privrednim kre-
tanjima. To su monetarni agregati.
U voenju monetarno-kreditne politike koriste se tri monetarna agregata: novana
masa (M
1
), likvidna sredstva (M
2
) i ukupna likvidna sredstva (M
3
).
Pored toga, u naoj ekonomskoj politici upotrebljava se i znatno iri agregat mone-
tarni volumen (M
4
) ukupni depoziti, a u nekim razvijenim trinim privredama i
agregat monetarni potencijal (M
5
).
49 Komazec, S., Risti, ., 1997., Monetarne i javne nansije, igoja, Beograd, str. 262.
148
MAKROEKONOMIJA
Isto tako, valja imati na umu da se u praksi esto susree i agregat monetarna baza
ili primarni novac (Mo) koji se neretko naziva i novac centralne banke.
U primarni novac ulaze sledea sredstva:
1. Dinarski primarni novac (Mo) koga sainjava:
gotov novac u opticaju;
iro-rauni banaka;
blagajna;
depozitivni novac drave (federacije);
obavezna rezerva banaka; i
rezervni fondovi.
2. Devizne obaveze prema bankama;
3. Blagajniki zapisi centralne banke.
Novana masa (M
1
) je agregat koji se najee koristi u monetarnoj analizi i
ekonomskoj politici. To zbog toga to taj monetarni agregat najvie odgovara deni-
ciji novca kao likvidnog sredstva, pa se upotrebljava kao indikator ponude novca.
Novanu masu (M
1
) ine:
1. Gotov novac u opticaju;
2. Depozitivni novac;
3. Sredstva tekuih i iro - rauna;
4. Sredstva namenjena (izdvojena i osigurana) investicijama;
5. Sredstva za zajedniku potronju;
6. Sredstva za stambenu izgradnju; i
7. Ostala novana sredstva.
U monetarni agregat likvidna sredstva (M
2
) ulaze sledea sredstva:
1. Novana masa (M
1
);
2. Kvazi novac (tedni ulozi i drugi depoziti) koga ine:
ulozi na tednju po vienju;
oroeni depoziti za stambenu izgradnju;
oroeni depoziti do jedne godine;
3. Kratkoroni depoziti domaih komitenata u devizama, a njih ine:
depoziti po vienju u devizama;
oroeni, kratkoroni depoziti u devizama;
U odnosu na monetarni agregat likvidna sredstva (M
2
) iri agregat je ukupna
likvidna sredstva (M
3
).
1. Likvidna sredstva (M
2
);
2. Sredstva rezervi;
3. Sredstva za doznake u inostranstvu;
149
NOVAC I MONETARNI SISTEM
4. Sredstva za pokrie akreditiva;
5. Ostali ogranieni depoziti;
6. Sredstva za kupovinu deviza; i
7. Udruena sredstva.
Monetarni volumen ukupni depoziti (M
4
) predstavlja znatno iri monetarni
agregat. Prema metodologiji Narodne banke Srbije, pored ukupnih likvidnih sre-
dstava (M
3
), ovaj monetarni agregat obuhvata jo i:
dugorone dinarske i devizne depozite;
druga sredstva oroena preko godinu dana;
dugorone obaveze banaka prema domaim komitentima u devizama;
dugorona udruena sredstva, oroene depozite;
dugorone obaveze po hartijama od vrednosti;
dugorone obaveze banaka po oroenim sredstvima za stambeno-komuna-
lnu izgradnju.
Mnoge razvijene trine privrede upotrebljavaju i agregat monetarni potencijal
(M
5
), iju strukturu, pored monetarnog volumena (M
4
), ine jo i instrumenti trita
novca u posedu privatnog sektora (bankarske menice, blagajniki zapisi, depoziti
lokalnih organa vlasti), certikati o poreskim depozitima, kao i o nacionalnim in-
strumentima tednje.
Monetarizam tvrdi da je ponuda novca osnovna odrednica kratkoronih kreta-
nja nominalnog GDP-a i dugoronih kretanja cena... Dok kejnsijanske teorije smatraju
da mnotvo razliitih snaga utie na potranju, monetaristi dokazuju da su promene
u ponudi novca primarni faktor koji odreuje kretanja proizvodnje i cena.
50
6.4. INSTRUMENTI MONETARNOKREDITNE POLITIKE
U izvravanju osnovne funkcije regulisanja potrebne koliine novca u privredi,
monetarno-kreditna politika koristi brojne instrumente. Od njihovog broja, vrste
i ekasnosti direktno je zavisna monetarna i ekonomska stabilnost zemlje, kao i
ostvarivanje predviene stope njenog ekonomskog rasta. Karakter i ekasnost de-
lovanja pojedinih instrumenata monetarno-kreditne politike odreeni su uticajem
mnogobrojnih faktora, meu kojima se kao primarni istiu drutveni, materijalni i
institucionalni uslovi razvoja zemlje. Uopteno govorei, pod instrumentima mone-
tarno-kreditne politike podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka
primenjuje da bi odravala masu i strukturu novca i kredita na optimalnom nivou. U
postavljanju i delovanju instrumenata monetarno-kreditne politike presudnu ulogu
imaju institucionalni uslovi delovanja bankarskog i nansijskog sistema u odreenoj
zemlji, kao i postavljanje jednobankarskog ili viebankarskog sistema.
51
Instrumenti
monetarno-kreditne politike mogu se podeliti u dve osnovne grupe:
50 Mankju, G., 2005., str. 605.
51 Komazec, S., Risti, ., 1997.,str. 290
150
MAKROEKONOMIJA
- Kvantitativni instrumenti, koji deluju na nivou celine privrede;
- Kvalitativni instrumenti, koji treba da deluju selektivno, kako u pogledu
vrste, namene i korisnika kredita, tako i u pogledu naina korienja, roko-
va, kamate i sl.
U grupi kvantitativnih instrumenata, u monetarnoj teoriji i politici, obino se
spominju:
- Politika obaveznih rezervi;
- Politika eskontne ili uopte kamatne stope; i
- Politika otvorenog trita.
Politika obaveznih rezervi
52
je takav instrument monetarno-kreditne politike, koji
nalae svakoj banci da mora drati odreeni deo depozita po vienju na posebnom
raunu obavezne rezerve kod centralne banke. Za obavezne rezerve banke vre izd-
vajanja u odreenom postotku i prema tim depozitivima po vienju, stopa obavezne
rezerve se pojavljuje kao funkcija tih depozita. Sutina je u tome da se ova sredstva
ne mogu koristiti za kreditno poslovanje banaka.
Politika eskontne stope je gotovo najznaajniji instrument monetarno-kreditne
politike preko koga centralna banka vri monetarnu kontrolu i monetarno upravlja-
nje, kako bi osigurala realizaciju odreenih kvantikovanih ciljeva koji se pred nju
postavljaju u odreenom periodu. Eskontna politika (ili diskontna politika) sastoji
se u promenama kamatne stope (porast ili pad kamatne stope) po kojoj centralna
banka daje kredite poslovnim bankama radi delovanja na tranju novca i kredita,
trokove kredita i kreditni potencijal banaka. Preko delovanja na kreditni potencijal
banaka, pokuava se delovati na ukupne robno-novane odnose, na zaposlenost i
stopu ekonomskog rasta, odnosno na nacionalni dohodak.
Upravo radi toga, centralne banke razvijenih privreda pridaju veliku vanost
relativnoj stabilnosti eskontne stope i vre njeno paljivo doziranje, uz minimalne
promene, po pravilu samo onda kad do njih mora da doe.
Politika otvorenog trita
53
danas je jedan od najsloenijih, ali i najekasnijih instru-
menata monetarno-kreditne politike. To je osnovni instrument regulisanja kreditnog
potencijala komercijalnih banaka. Za ekasno delovanje ovog instrumenta nuna je
pretpostavka razvijenog trita obveznicama, jer samo na takvom tritu centralna
banka moe uspeno sprovoditi politiku kupovine i prodaje obveznica, a preko toga i
odgovarajuu monetarno-kreditnu politiku.
52 Ovaj instrument moe da se koristi samo u uslovima viebankarskog sistema. Radi se o instru-
mentu monetarno-kreditne politike, koji je prvi put korien u SAD 1927., a danas u gotovo svim
zemljama sveta. Sa prelaskom na viebankarski sistem 1956. koristi se i kod nas.
53 Ovaj instrument monetarno-kreditne politike prvi put je korien u V. Britaniji pre I svetskog rata,
a sistematski tek 20-ih godina prolog veka, posebno u SAD i Nemakoj i drugim zemljama koje su
imale razvijeno nansijsko trite (trite vrednosnih papira).
151
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Osnovni oblici kvalitativnih ili selektivnih instrumenata monetarno-kreditne
politike su:
1. Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama;
2. Regulisanje uslova kredita;
3. Selektivna kreditna politika.
Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama je instrument pomou
koga se vri regulacija i kontrola ne samo kreditnog potencijala poslovnih banaka,
nego i uspeno sprovoenje i kontrola ukupne monetarno- kreditne politike. To tim
pre, to veliki deo sredstava koje poslovne banke koriste za podmirivanje kreditnih
potreba privrede i drugih korisnika, one dobijaju od centralne banke iz primarne
emisije. Regulisanje kredita centralne banke moe se odnositi na reeskontne kredite
(menice i drugi oblici vrednosnih papira, koji se monetizuju kod centralne banke) ili
kredite za likvidnost poslovnih banaka.
Regulisanje uslova kredita je kvalitativni instrument koga koristi centralna ba-
nka kako bi detaljno propisala uslove, namenu i vrste kratkoronih kredita, odnosno
denisala poslove i aktivnosti koji se mogu kreditirati. Na taj nain indirektno se
kontrolie kreditni potencijal poslovnih banaka, posebno preko mogunosti veeg
ili manjeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u odreene pravce
ili namene.
Selektivna kreditna politika centralne banke je najvie u funkciji ostvarivanja ciljeva
opte ekonomske politike zemlje. Njome se direktno deluje na promene u novanom
opticaju i kreditiranju samo u odreenim sektorima privrede, po utvrenim name-
nama, regionalnom razmetaju i sl. Centralna banka na ovaj nain kontrolie name-
nsko korienje i usmeravanje novokreiranog novca u one pravce i poslove kojima
je dat prioritet (uvoz, izvoz, poljoprivredna proizvodnja i sl.) meu ciljevima tekue
ekonomske politike.
54
54 U domaem monetarno-kreditnom sistemu, Narodna banka Srbije se koristi kako kvantitativnim,
tako i kvalitativnim instrumentima monetarno-kreditne politike pri emu se sve vie uvaava samo-
stalnost poslovnih banaka u tome. Mogu se podeliti u pet grupa:
1. Regulisanje kreditnog potencijala poslovnih banaka od strane Narodne banke (regulisanje
stope obavezne rezerve, regulisanje stope rezerve likvidnosti, regulisanje kredita Narodne
banke poslovnim bankama):
2. Regulisanje visine kamatne stope, poveanje ili smanjenje eskontne stope Narodne banke
3. Regulisanje uslova kreditiranja ili selektivna kreditna politika;
4. Meubankarski sporazumi i
5. Politika otvorenog trita.
152
MAKROEKONOMIJA
6.5 SUBJEKTI MONETARNOKREDITNE POLITIKE
Subjekti monetarno-kreditne politike su sve one institucije koje obavljaju poslove
kreiranja novca, davanja kredita, poslove sa depozitima, obezbeivanje kratkoronih
i dugoronih sredstava za potrebe privrede i drugih sektora drutva (ukljuujui i
devizna sredstva), kao i poslove platnog prometa sa inostranstvom. Zapravo, to su
banke. Meu njima najvaniju funkciju ima centralna banka (kod nas Narodna banka
Srbije). Osnovni zadatak centralne banke s jedne strane, i poslovnih banaka s druge
strane, sastoji se u obezbeivanju unutranje i spoljanje likvidnosti privrede.
Pri tome, unutranja likvidnost podrazumeva kako likvidnost platnog prometa,
tako i likvidnost kreditnog aparata. Likvidnost platnog prometa praktino znai da
svaki uesnik u platnom prometu moe naplatiti svoja potraivanja, to je uslov za
izvravanje njegovih nansijskih obaveza. Likvidnost kreditnog aparata, pak, znai
sposobnost poslovnih banaka da odgovore svojim obavezama u ulozi davalaca kre-
dita. Drugim reima, to podrazumeva da banke izdaju kredite u granicama svog
kreditnog potencijala, kako ne bi dolazilo do poremeaja u veliini kreditnog novca.
Spoljanja likvidnost podrazumeva mogunost da se odgovori obavezama prema
inostranstvu, koje nastaju po razliitim osnovama u spoljnotrgovinskom prometu.
Sucit ili decit platnog bilansa odreuju mere koje se preduzimaju u odravanju
spoljanje likvidnosti.
7.
KREDIT
7.1. POJAM I OSOBINE KREDITA
Nastanak i razvoj kredita neposredno je povezan sa nastankom i razvojem robno-
novane privrede. Sa pojavom novca i razvojem novanih funkcija nastaje i kredit.
Zapravo, iz funkcije novca kao platenog sredstva direktno proistie kreditni novac,
kao novac savremene razvijene robne privrede.
153
NOVAC I MONETARNI SISTEM
ta je, u stvari, kredit? Kredit predstavlja realnu ekonomsko-pravnu katego-
riju robno-novane privrede, pod kojom podrazumevamo odreeni duniko-
poverilaki odnos u kome jedan privredni subjekt (poverilac) dobrovoljno ustupa
drugom privrednom subjektu (duniku) pravo raspolaganja odreenom koliinom
novca ili nekim drugim pravom, uz obavezu drugog subjekta (dunika) da taj novac
ili to pravo posle isteka zajedniki utvrenog roka vrati prvom subjektu (poveriocu),
najee uz odreenu nadoknadu, koja se zove kamata.
Iz ovako denisanog pojma kredita, proistiu i njegova osnovna obeleja:
1. Kredit je po svom sadraju privredni odnos u kome uestvuju najmanje dva
subjekta: davalac kredita (poverilac, kreditor) i korisnik kredita (dunik).
2. Kredit je privredni odnos karakteristian za robno-novane odnose, poto
se jedino u okviru njih kupovna mo odnosno, u krajnjoj liniji, odreena
prometna vrednost, moe privremeno odvojiti od materijalnih dobara
koja su njen predmetni nosilac, odnosno za koji se moe zameniti. Opta
mogunost vremenskog razdvajanja ina prodaje i ina plaanja, na taj
nain, predstavlja uslov neophodan da bi kreditni odnosi uopte mogli
postojati.
55
3. Kredit je duniko-poverilaki odnos, koji nastaje iskljuivo na osnovu slo-
bodno izraene volje njegovih subjekata, putem ugovora ili drugog slinog
pravnog akta.
4. Kreditom se privremeno razdvaja pravo vlasnitva od prava raspolaganja.
5. Kredit karakterie i naelo povratnosti, koje je kvalitativno obeleje i bez
koga nema kredita. Tamo gde se ustupljeni novac ili pravo ne vraaju moe
biti govora samo o poklonu, porezu, subvencijama i sl., a ne i o kreditu.
Pojam bespovratni kredit, iako se moe sresti u nekim izvorima, predsta-
vlja contradictio in adiecto. Meutim, odnos realnih veliina ustupljenog i
primljenog, te vraenog novca nema znaaja za postojanje kredita. Kreditni
odnos postoji i kada su te veliine jednake, ali i kada se one meusobno ra-
zlikuju, to predstavlja za jednu stranu gubitak, a za drugu dobit.
6. Takvi sluajevi su tipini za bankarske kredite, ija je veliina odreena u
nominalnom iznosu, bez njene valorizacije prilikom vraanja kredita.
7. U zasnivanju kreditnih odnosa element poverenja je vrlo bitan. Poverenje se
odnosi na pravnu sigurnost vraanja pozajmljenog novca i sl.
8. Postojanje naknade, odnosno kamate, nije konstitutivno svojstvo kredita.
To znai da kredit postoji i kad nema naknade, kamate (tzv. beskamatni
kredit). Meutim, u normalnim okolnostima, u najveem broju sluajeva,
kamata, kao iracionalna cena upotrebne vrednosti kredita (po pravilu je
manja od vrednosti kredita i kredit nije u neposrednoj vezi s njom; kamata
55 Vaci, A.M., 1988., Ekonomska politika Jugoslavije, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Savreme-
na administracija Beograd, str. 258.
154
MAKROEKONOMIJA
je u direktnoj zavisnosti od prota najee njegov deo, koji se ostvaruje
kreditom) je redovni element odnosa izmeu kreditora i korisnika kredita.
9. Oblik i nain na koji se predmet kredita ustupa korisniku kredita nema-
ju znaaja za postojanje kreditnog odnosa. Kredit se moe davati u robi,
a vraati u novcu, davati u novcu i vraati u novcu i sl., i svi ti odnosi
zadravaju karakter kredita.
7.2. FUNKCIJE KREDITA
Zbog mesta i znaaja svojih funkcija u makroekonomskoj politici svake zemlje,
kredit je ugraen u temelje savremene trine privrede. Neretko se ta privreda naziva
kreditnom privredom.
Savremeni kredit ima brojne i raznovrsne funkcije, kako sa aspekta to prosti-
jeg i breg funkcionisanja robno-novanog prometa u uslovima razvijene trine
privrede, tako i sa aspekta njegovog korienja u okvirima ekonomske politike. Zbog
toga, kredit se danas pojavljuje kao jedan od najvanijih instrumenata obezbeivanja
i razvoja ukupnih privrednih aktivnosti svake zemlje.
Najvanije makroekonomske funkcije kredita su: mobilizacija, koncentracija i
centalizacija sredstava i njihova alokacija na mesta gde se najkorisnije mogu upo-
trebiti. Kredit ubrzava proces reprodukcije, dovodei do razvoja proizvodnih snaga
drutva:
1. ima znaajnu ulogu u usmeravanju privrednog razvoja, kroz dopunjavanje
domae akumulacije i razvoj nerazvijenih podruja u zemlji;
2. ubrzava obrt celokupnog drutvenog kapitala, inei ga znatno mobilnijim;
3. dovodi do izjednaavanja protnih stopa, kroz odliv i brzo prenoenje kapi-
tala iz grane u granu u procesu reprodukcije;
4. vri ulogu racionalizacije i smanjenja trokova prometa;
5. osigurava odravanje likvidnosti, stalnosti i kontinuiteta reprodukcije svih
privrednih subjekata i privrede kao celine;
6. omoguava multiplikaciju depozitnog novca i stvaranje dodatnog kapitala u
okviru bankarskog sistema;
7. snano deluje na robne i nansijske odnose;
8. ima vrlo razvijenu kontrolnu funkciju u privredi, posebno preko emisione
politike, selektivne kreditne politike, stabilizacione politike i sl.;
9. omoguava rast potronje, bez obzira na formiranje tednje i akumulacije
subjekta u privredi. Radi se o anticipiranoj potronji (potroaki, investi-
cioni i drugi krediti).
155
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Pored svoje rastue uloge i pozitivnih svojstava, kredit poseduje i negativne oso-
bine. Neke od znaajnih su:
1. Preterana emisija kredita potencira hiperprodukciju i produbljuje cikluse
kroz koje zakonito prolazi savremena privreda;
2. Emisija kredita nezavisno od potreba i zahteva reprodukcije dovodi do di-
sproporcija u privredi, do naruavanja ravnotee kupovnih i robnih fondo-
va, i na kraju do snano izraene inacije;
3. Preterana emisija bankarskih kredita postaje inicijalni faktor nestabilnosti,
naruavajui posebno strukturnu ravnoteu, poto dolazi do prenoenja
kupovne snage iz jednog sektora privrede u drugi;
4. Upotreba kratkoronih sredstava za investicije moe dovesti do nelikvi-
dnosti privrede i banaka;
5. Nekontrolisana emisija bankarskih kredita dovodi do produbljivanja platno-
bilansne neravnotee, do pritiska domae potronje, do visoke tranje i sl.
Zapravo, danas se celokupno ciklino kretanje savremene privrede pokuava
objanjavati nekontrolisanom ekspanzijom kredita. Upravo zato, odreivanje opti-
malne mase kredita u savremenoj privredi danas predstavlja centralni problem mo-
netarne i privredne stabilnosti te privrede.
7.3. IZVORI KREDITA
Kao izvori kredita, efektivno mogu se javiti samo ona sredstva koja pojedini
privredni subjekti mogu privremeno ustupiti na korienje drugim privrednim su-
bjektima. A to su najee:
Investiciona sredstva, koja se formiraju iz amortizacije i akumulacije. Dinamika
njihovog formiranja nikada se ne poklapa sa dinamikom njihovog troenja. U tom
vremenskom intervalu, izmeu vremena njihovog formiranja i vremena njihovog
troenja ta sredstva u celosti se mogu koristiti kao izvor kredita;
Privremeno slobodna sredstva privrednih subjekata, koja potiu iz tekueg pri-
hoda tih subjekata i slue za isplatu materijalnih trokova, poreza, doprinosa, plata
i sl. Poto sve te isplate imaju svoju dinamiku, deo tih sredstava moe se javiti kao
izvor kredita;
Slobodna novana sredstva stanovnitva, koja se formiraju na osnovu razlike
izmeu dinamike prihoda i dinamike rashoda stanovnitva;
Privremeno slobodna sredstva budeta DPZ, koja se formiraju na bazi razlike u
dinamici priliva prihoda i odliva rashoda tih budeta;
Privremeno slobodna sredstva raznih fondova (penzionog, zdravstvenog osigu-
ranja i sl.);
156
MAKROEKONOMIJA
Sredstva banaka, koga ine kreditni potencijal banaka, a to su ukupna depozitna
sredstva i nedepozitna sredstva, kao dopunska sredstva formirana institucionalnim
putem ili dopunskom delatnou banaka (npr. krediti kod centralne i drugih banaka,
nansijska trita i sl.);
Inostrana sredstva, dobijena od meunarodnih organizacija (Meunarodni mo-
netarni fond, Svetska banka i sl.), od drava, odnosno vlada drugih zemalja, kao i od
poslovnih banaka i kompanija drugih zemalja.
7.4. VRSTE KREDITA
Postoje razliite vrste kredita. Njihova klasikacija moe biti izvrena prema
razliitim kriterijumima. Ono to je pri tome znaajno jeste da se u dodeljivanju
kredita bilo koje vrste mora strogo voditi rauna o iznosu kreditnih sredstava, s jedne
strane i vrsti kredita, s druge strane, poto se samo na taj nain moe obezbediti
dinamika uravnoteenost kreditnog bilansa, a samim tim i monetarna i ukupna
privredna stabilnost svake zemlje. Osnovni princip koji se pri tome mora potovati
jeste da se kratkorona kreditna sredstva koriste za kratkorone, a dugorona za
dugorone kredite.
56
Najvaniji kriterijumi podele i vrste kredita su:
Prema optoj nameni, krediti se dele na proizvoake i potroake.
Proizvoaki krediti se koriste za nabavku osnovnih sredstava (investicioni
krediti), obrtnih sredstava, krediti za sanaciju ili za stambeno-komunalnu
izgradnju. Potroaki krediti daju se stanovnitvu radi nabavke potronih
dobara;
Prema ronosti, rokovima vraanja, krediti se dele na kratkorone (do jedne
godine), srednjorone (do pet godina) i dugorone (od pet do dvadeset go-
dina). Kratkoroni krediti obino se daju za obrtna sredstva i kao potroaki
krediti. Dugoroni krediti najee se javljaju kao investicioni krediti;
Prema subjektima, koji daju kredite, krediti se mogu podeliti na privatne i
javne;
Prema nainu davanja ili prema predmetu kreditnog odnosa, krediti se dele
na komercijalne (robne, trgovake) i bankarske (novane) kredite. Komer-
cijalni kredit se daje u robi, a vraa u novcu, dok se bankarski kredit daje u
novcu i vraa se u novcu;
Prema nainu obezbeivanja vraanja kredita, krediti se obino dele na
line, menine, lombardne i hipotekarne kredite.
Lini krediti se formalno niim ne obezbeuju. Manjih su razmera i daju se
na osnovu neposrednog poznanstva poverioca i dunika.
56 Vaci, A.M., 1988., str. 263.
157
NOVAC I MONETARNI SISTEM
Menini kredit obezbeen je menicom, kao hartijom od vrednosti, koja
kreditoru daje pravo da naplati svoje potraivanje iz celokupne imovine
dunika.
Lombardni kredit obezbeen je zalogom realnih vrednosti dunika kod
poverioca, tako da kreditor svoj kredit moe naplatiti prodajom tih vre-
dnosti.
Hipotekarni kredit obezbeen je hipotekom, tj. stvarnim pravom zaloga
na nekretninama dunika, tako da se kreditor moe naplatiti prinudnom
prodajom nekretnina dunika.
Prema poreklu sredstava, krediti se dele na domae i strane. U vezi sa ino-
kreditima, posebno je vano pitanje gornje granice zaduenosti zemlje. U
literaturi se obino, kao mera zaduenosti, pominje odnos izmeu tekuih
obaveza prema inostranstvu (kamata i dospele glavnice) i ukupnog priliva
inostranih sredstava, koji se najee naziva koecijent zaduenosti. Sma-
tra se da je zaduenost zemlje normalna sve dok taj koecijent ne prelazi
granicu od 25%, a da sa svakim procentom preko te granice zemlja postaje
prezaduena.
KONTROLNA PITANJA
1. Da li je novac roba?
2. Koje su pogodnosti zlata u funkciji novca?
3. Ima li slinosti izmeu robne i teorije konvencije novca?
4. ta se podrazumeva pod brzinom obrta novca?
5. Kakav je znaaj poznavanja brzine obrtaja novca u jednoj privredi?
6. Koja je osnovna razlika izmeu banknota i zlatnog novca?
7. Osnovne funkcije novca nekad i sad.
8. Zato je vano da novac bude konvertibilan?
9. Osnovni oblici novca
10. Osnovni oblici elektronskog novca
11. ta se podrazumeva pod opticajem novca?
12. Koji faktori odreuju potrebnu koliinu novca u opticaju?
158
MAKROEKONOMIJA
13. ta se podrazumeva pod monetarnom ravnoteom?
14. Da li su nelikvidnost i deacija povezani?
15. Devalvacija je posledica rasta cena?
16. ta se podrazumeva pod revalvacijom?
17. Zato sa porastom robnih fondova raste i potreba za veom koliinom novca?
18. ta pokazuje kvantitativna jednaina novca?
19. Kako se utvruje dohodovna brzina opticaja novca?
20. Da li se koliina novca u opticaju prilagoava optem nivou cena u privredi?
21. Da li je opti nivo cena u bilo kakvoj vezi sa ukupnom koliinom novca u opti-
caju?
22. ta se denie monetarno-kreditnim sistemom?
23. Koji su ciljevi monetarno-kreditne politike?
24. ta se podrazumeva pod novanom masom?
25. ta se podrazumeva pod likvidnim sredstvima?
26. ta se podrazumeva pod ukupnim likvidnim sredstvima?
27. Politika obaveznih rezervi i kontrola novane mase.
28. Politika eskontne stope kao instrument regulisanja opteg nivoa kamatnih sto-
pa.
29. Politika otvorenog trita i regulisanje novane mase
30. Znaaj nivoa kredita za likvidnost privrede.
31. Da li ronost izvora odreuje vrste kredita?
GLAVA VII
INFLACIJA
161
INFLACIJA
Regulisanje opteg nivoa cena jedan je od najvanijih ciljeva makroekonomske
politike. Napori u njegovoj realizaciji najee se manifestuju kao borba protiv
inacije. To samo govori o stalnom prisustvu inacije u privredama svih zemalja
sveta, ali i o sloenosti te pojave, koju prate jo uvek mnoga nereena pitanja, kao i
mnogo osporavanih i kontraverznih stavova. Najbolja potvrda za to je da jo uvek
ne postoji opte prihvaena denicija pojma inacije, niti jo uvek postoji saglasnost
oko objanjenja njenih uzroka ili posledica.
57
1.
RAZLIITI PRISTUPI U DEFINISANJU
POJMA INFLACIJE
U vezi sa denisanjem pojma inacije, moe se slobodno rei da ima onoliko
denicija inacije koliko i autora koji su se njenim problemima bavili.
58
Meu mnogobrojnim shvatanjima inacije, uglavnom su se oformila dva pristupa:
1. Starije (monetaristiko) shvatanje inacije;
2. Noviji pristup u denisanju inacije
Starija (monetaristika) shvatanja inacije, ovu pojavu deniu kao stanje u
kojem usled poveanja koliine novca u opticaju dolazi do pada vrednosti novca,
to se manifestuje u optem poveanju cena. Inacija je, dakle, poveanje koliine
novca u opticaju, bez odgovarajuih promena na strani ponude (proizvodnje) koje
ima za posledicu porast opteg nivoa cena. Ovo shvatanje inacije nalazi opravdanje
u injenici da su sve velike inacije i enormni pad vrednosti novca bili vezani za pre-
teranu emisiju nekonvertibilnih novanica.
59
57 Inacija potie od latinske rei inatio, to znai naduvavanje ili nadimanje. Prvi put se susree
u knjizi Aleksandra Delmara Velika papirna obmana ili pribliavanje nansijske eksplozije obja-
vljena u Njujorku 1884., tj. u vreme graanskog rata u SAD. Od tada se pojam inacije susree i u
ekonomskoj literaturi u smislu naduvavanja novanog opticaja.
58 Danas postoji ogromna literatura o inaciji, to pokazuje interes ekonomista za ovu heterogenu -
nansijsku pojavu. Prema nekim autorima literatura o inaciji je toliko obimna da je potrebno samo
da bi se proitala da radni vek oveka bude 400 godina.
59 Takvi tipovi inacije obino nastaju u ratnim ili nekim drugim duboko nesreenim prirodnim i na-
nsijskim prilikama, kada drava zbog ogromnih javnih rashoda (veliki budetski decit) pribegava
zaduivanju kod centralne banke, pa zapravo nastaje ista, nepokrivena emisija novca. U takvim pri-
likama inacija najece poprima oblik hiperinacije, kada dolazi do progresivnog obezvreivanja
novca.
162
MAKROEKONOMIJA
Tako je na tritu stvorena ogromna novana tranja u odnosu na ograniene
robne fondove.
60
Novija shvatanja inacije obrazlau njenu sutinu poremeajima robno-novanih
odnosa, kad efektivna novana tranja prevladava nad ponudom roba i usluga, bez
obzira na to da li se takvo stanje odraava ili ne na poveanje opteg nivoa cena. To
znai da ukoliko je efektivna tranja 1000 jedinica, a ponuda 800 jedinica, onda na-
stali inacioni jaz mora da se pokrije ili izravna kroz porast cena.
61
Novija shvatanja inacije razlikuju se od starijih shvatanja po tome:
to u monetarnu nestabilnost privrede unose mnogo novih elemenata, a ne
samo porast cena;
to istiu mogunost postojanja inacije i bez porasta opteg nivoa cena,
kao posledicu postojanja monopola, snanog uea drave u kontroli cena
i sl;
to u istraivanju inacije kao njen indikator uzimaju poremeaje u proi-
zvodnji, disproporcije izmeu investicija i tednje, ponaanja u oblasti za-
poslenosti i potronje, promene u raspodeli nacionalnog dohotka, stanja i
promene trgovinskog i platnog bilansa, odnosno sve segmente gde se ina-
cioni pritisak moe pojaviti;
to u analizu uvode preciznije kategorije, pa umesto globalne kategorije
novani opticaj, koriste pojam efektivna novana tranja, kupovna snaga
novca, ponuda robnih fondova i sl.;
to naputaju deskriptivno, povrinsko posmatranje inacije (porast cena
se tretira kao posledica, a uzroke inacije treba traiti u poremeaju u ra-
zvoju privrede);
62
Noviji, savremeniji pristup u tumaenju inacije proizilazi pre svega iz specinosti
koje obeleavaju savremeni kapitalizam: ciklino kretanje kapitalistike privrede,
izmena njene strukture, meanje drave u privredni ivot, monopolizacija trita i
proizvodnje i sl.
60 Prema teoretiarima zlatne valute inacija je nemogua kod zlatne ili vezane valute. Ona je ve-
zana samo za papirnu nekonvertibilnu valutu. Time se pod inacijom smatralo samo poveanje
novanog opticaja koje je prelazilo visinu propisanog metalnog pokria novca. Meutim, stvarnost
je opovrgla ove sumnje, jer je za vreme Prvog svetskog rata u Americi i vedskoj (neutralne zemlje)
veliki priliv zlata prouzrokovao veliki porast cena, zbog porasta opticaja novca i tranje.
61 Komazec, S., Risti, ., 1997., Monetarne i javne nansije, igoja, Beograd, str. 56.
62 Jo je Kejns uoio da svaki porast novanog opticaja ne izaziva nuno poveanje cena. Isticao je da
porast efektivne tranje podie cene samo u sluaju kada postoji puno korienje kapaciteta i puna
zaposlenost radne snage. Takvo shvatanje je danas opteprihvaeno.
163
INFLACIJA
2.
VRSTE INFLACIJE
Potpuna ravnotea agregatne ponude i agregatne tranje je retka pojava. ak i
pod pretpostavkom da se ti globalni odnosi nalaze u ravnotei, u strukturi ponude i
tranje najee nastaje raskorak, pa se pojavljuje strukturni poremeaj inacije. To
znai da zapravo savremeni razvoj karakterie permanentna destabilizacija, odnosno
postojanje inacije ili deacije.
U ekonomskoj politici postoje, uglavnom, dva generalna stava o osnovnom pi-
tanju: da li kod porasta cena primarnu ulogu ima ekspanzija tranje ili poveanje
trokova proizvodnje. Na toj osnovi formirana su dva koncepta inacije:
inacija tranje (demand pull ination, novana inacija)
inacija trokova (cost push ination).
63
Inacija tranje je pojava kada novana tranja ne moe biti pokrivena ponudom
roba i usluga.
Inacija trokova je pojava kada je porast cena izazvan porastom trokova proiz-
vodnje i to veih od porasta produktivnosti rada, a da pri tome ne postoji viak
tranje.
Inacija se moe razlikovati prema razliitim kriterijumima:
jaini ili intenzitetu,
duini trajanja,
poreklu,
uticaju na cene i
nainu nastanka.
Prema intenzitetu, odnosno prema brzini inatornog procesa i prema stepenu
obezvreivanja novca, inacija se deli na: laku, srednju i hiperinaciju (galopirajuu
inaciju).
Laka ili puzajua inacija obino nastaje usled blae ekspanzije kredita, manjih
budetskih decita ili znaajnijeg priliva deviza. Manifestuje se u godinjem porastu
cena od 2-5%.
63 Komazec, S., Risti, ., 1997., str. 56.
164
MAKROEKONOMIJA
Srednja inacija pokazuje rast cena od 5-15%. Po intenzitetu znaajnije inacije su
od 15-40%.
Hiperinacija vodi u nansijski kolaps i u potpuni haos u privredi. Cene dostiu
astronomske cifre.
64
Robnonovani tokovi su potpuno van kontrole. Ne mogu dugo
trajati, jer se hitno mora pristupiti valutnoj reformi i sreivanju nansija.
Prema duini trajanja inacionog procesa, inacija se deli na sekundarnu, jedno-
kratnu i hroninu.
Sekundarna inacija dugo traje, blaeg je oblika, ima umeren rast cena, retko
prelazi u ubrzanu ili hiperinaciju, obino se vezuje za ciklino kretanje privrede i
esto se smanjuje deacijom.
Jednokratna inacija je po svom trajanju kraa, ima neto vii rast cena i obino
je uslovljena nekim izuzetnim merama u zemlji, kao to je npr. naglo zaduivanje
drave kod centralne banke, decitarno nansiranje razvoja ili mere drave u sluaju
elementarnih nepogoda.
Hronina inacija je dugoronog karaktera sa tendencijom progresivnog razvi-
janja iz godine u godinu.
Prema poreklu, inacija se deli na domau i uvezenu.
Domaa inacija moe nastati kao rezultat velikog broja faktora koji deluju na di-
namiku razvoja i strukturu domae privrede.
Uvezena inacija nastaje kao rezultat decita ili sucita platnog bilansa, porasta
cena na svetskom tritu, ili kroz uvoz roba i kapitala.
Prema uticaju na cene, inacija se deli na aktivnu i neaktivnu (priguenu) inaciju.
Aktivna inacija deluje odmah direktno na porast cena. Po istom osnovu inacija se
moe podeliti na priguenu, otvorenu i hiperinaciju.
Priguena inacija (prikrivena, kontrolisana), bar u poetku ne deluje na rast
cena, ve se javlja u momentu kada se iskoriste svi proizvodni faktori i ostvari puna
zaposlenost. Danas je posebno karakteristina i nastaje kao posledica primenjenih
stabilizacionih mera ekonomske politike: kontrola rasta cena, trokova proizvodnje,
stimulisanje tednje, racionalizacije svih oblika potronje. Priguena inacija moe
samo za izvesno vreme da odloi negativna dejstva otvorene inacije, ali ne moe da
neutralie teke i dugotrajne inacione pritiske. Ona samo odgaa delovanje vika
novane tranje na opti nivo cena i to samo za vreme dok traju mere administrativne
kontrole.
Otvorenu inaciju karakterie:
stalni i slobodni rast cena, bez obzira na primenu mera antinacione poli-
tike, koji zahvata celu privredu;
64 Vrlo ilustrativan primer hiperinacije je bio u Nemakoj 1923. godine. Za vreme velike ekomske rize
u svetu, kada je 1 kg hleba kotao 428 milijardi maraka, 1 kg maslaca 5600 milijardi maraka, ili kada
je jedna potanska marka kotala 100 milijardi maraka.
165
INFLACIJA
ona ne pogaa istovremeno i podjednako sve sektore i grane privrede, ali
po pravilu dovodi do disproporcije u razvoju privrede, kao i disporporcije u
raspodeli nacionalnog dohotka;
drava se obino ne mea u regulisanje otvorene inacije, te se oslanja na
mehanizam cena;
obino je prati monetarna emisija.
Meutim, s obzirom na iroki dijapazon mera antiinacione politike, danas u
svetu gotovo da nema otvorene inacije. Obino se radi o nekom meanom obliku,
sa karakteristikama izmeu kontrolisane i otvorene inacije.
Hiperinacija je u osnovi nekontrolisana inacija koja dovodi do potpune erozije
vrednosti domaeg novca, zbog svakodnevnog visokog rasta cena. Javlja se obino u
ratnim i poratnim uslovima i godinama, ali i u mirno vreme kada se vodi ekspanzivna
razvojna politika dubokim budetskim decitom, koji se pokriva istom emisijom
novca.
65
Hiperinacija obino dovodi do sloma celokupnog monetarnog sistema, s
obzirom na to da novac ne moe da vri ni jednu od svojih funkcija. To dovodi do ha-
osa u privredi i konano do potpunog slamanja ekonomskog sistema sa tekim socija-
lnim, politikim i ekonomskim posledicama. Hiperinacija obino zavrava valutnom
reformom, kada se umesto stare, potpuno obezvreene valute uvodi nova novana
jedinica.
Prema nainu nastanka inacija se moe podeliti na namernu i nenamernu ili
spontanu. Namerna inacija svesno se preduzima da bi se, na primer, izvrila pre-
raspodela dohotka ili budetsko decitarno nansiranje razvoja.
Nenamerna ili spontana inacija nastaje kao posledica dubokih disproporcija u
privredi i velikih ekonomskih tekoa u zemlji.
65 Hiperinacija se u ovom obliku prvi put javlja u Francuskoj 1716. g. U sluaju John Lawa ija je ban-
ka u Parizu izdavala ogromne koliine nekonvertibilnog novca. Kada je emisija ovog novca daleko
premaila raspoloive robne fondove na tritu, dolo je kroz nekoliko godina do bankrotstva veli-
kog broja banaka i velikog udarca na nansije u Francuskoj. Drugi sluaj hiperinacije desio se za
vreme Francuske gradanske revolucije kada je emitovana velika koliina revolucionarnih asignata,
to dovelo do toga da je kupovna snaga ovih novanica opala za 2 godine na minimum. (Komazec,
S., Risti, ., 1997.,str. 134)
166
MAKROEKONOMIJA
3.
UZROCI INFLACIJE
Mnogobrojni su uzroci inacije. U savremenoj privredi svaki relevantan dru-
tveno-ekonomski, pa i politiki faktor moe biti uzrok inacije. Meutim, kada je
re o uzrocima inacije nuno je praviti razliku izmeu pojavnih, spoljnih manife-
stacija inacije i njenih stvarnih uzroka. Tim pre to se inacija, povrinski posma-
trano, ispoljava kao monetarni poremeaj u privredi.
66
Svi uzroci pojave inacije
mogle bi se svrstati u sledee grupe:
1. Inacija efektivne novane tranje (monetarna inacija),
2. Inacija usled smanjenih robnih fondova,
3. Inacija usled autonomnog porasta cena,
4. Inacija usled neravnomerne raspodele nacionalnog dohotka u privredi,
5. Platni bilans kao uzrok inacije,
6. Inacija trokova reprodukcije,
7. Strukturna inacija
67
Inacija efektivne tranje (monetarna inacija, inacija kupovne snage, inacija
efektivne kupovne snage) je, po pravilu, posledica pogrenog delovanja monetarnog
sistema, koji pravi suvinu koliinu novca, papirnog nekonvertibilnog novca, ime se
poveava ponuda novca na tritu iznad potreba proizvodnje i prometa. Inacija je,
dakle, monetarni fenomen i njen uzrok nalazi se u prevelikoj koliini novca u opti-
caju, koji prevazilazi rast realnog drutvenog proizvoda.
68
66 Neki autori razlikuju etiri osnovna uzroka inacije: inaciju efektivne tranje, inaciju izazvanu
nesrazmerom u raspodeli nacionalnog dohotka, inaciju izazvanu smanjenjem robnih fondova, te
inaciju nastalu zbog nepovoljnih kretanja u platnom bilansu. Drugi opet, navode dvanaest uzroka
inacije. Danas se ve u nansijskoj literaturi spominju ak 64 uzroka.
67 Komazec, S., Risti, ., 1997.,str. 61.
68 Postoji i drugi pristup u analizi ovog uzroka inacije koji se oznaava kao dohodni ili kensijanski. Na
koncu, i on polazi od iste premise da nije mogue odvijanje inatornog procesa, ukoliko ga sa svoje
strane ne omoguava preterani novani opticaj. Meutim, prema ovom modelu. inatomi pritisak i
pokretanje talasa cena nastaje uvek kada neki od oblika potronje prelazi raspoloive robne fondove
na tritu. Obino se, pri tome, misli na raskorak u odnosima ponude i potranje za investicijama.
167
INFLACIJA
Inacioni jaz moe nastati i kada ne dolazi do promena u efektivnoj tranji. Tada
se njegov uzrok nalazi u padu ponude robnih fondova, bilo da se radi o apsolutnom
padu proizvodnje, ili se radi o relativnom smanjivanju proizvodnje zbog promena u
njenoj strukturi, bilo da se radi o smanjivanju ponude robnih fondova na domaem
tritu zbog prevelikog (preteranog) izvoza u odnosu na uvoz. U svakom sluaju,
manja robna ponuda u odnosu na istu novanu efektivnu tranju ima za posledicu
inacioni jaz.
Kada je re o autonomnom porastu cena kao uzroku inacije, onda se tu misli
na onaj porast cena koji odreuje drava, kao meru svoje ekonomske politike, ili
onaj porast cena koje su autonomno odreene od strane monopola. Kao sluajevi
autonomnog porasta cena, koji izaziva inaciju, obino se navode: poveanje cena
uvoznih roba usled visokih carina, poveanje cena usluga, javnih slubi, poveanje
cena elektrine energije, goriva i sl., poveanje stanarina, poveanje poreza na pro-
met i drugih indirektnih poreza, autonomno odreivanje cena od strane monopola.
Obino se ovi uzroci pojavljuju istovremeno, kumulirajui svoje dejstvo i na taj nain
inei inaciju mnogo snanijom i irom u pogledu domaeg trita.
Preraspodela nacionalnog dohotka javlja se kao primarni uzrok inacije, na-
kon ega obino sledi porast monetarne mase u privredi. Poveanje uea line
potronje (linih dohodaka, plata), u raspodeli nacionalnog dohotka, koje nije
praeno adekvatnim porastom produktivnog rada aktivnih primalaca linih do-
hodaka, odnosno plata, predstavlja izvor inacije. Investicije po svojoj prirodi deluju
inatorno, jer se troi akumulacija (kupovna snaga raste), a robni fondovi e se po-
javiti na tritu tek nakon aktivizacijskog perioda investicija. Neprivredne investi-
cije neposredno ne daju robne fondove, pa imaju jo vee inatorno dejstvo. Otuda
se uvek mora voditi rauna o strukturi investicija, o periodu aktivizacije ulaganja,
o njihovoj efektivnosti, o domaoj ili uvoznoj opremi radi koje se vri ulaganje, jer
moe doi do uvozne inacije ili do njene kombinacije sa inacijom zbog preteranog
investiranja. Uveavanje opte ili budetske potronje u namenskoj raspodeli nacio-
nalnog dohotka, po pravilu, ima inatorno dejstvo, posebno kada se ta sredstva upo-
trebljavaju za neproizvodnu potronju ili neproizvodne rashode. ak i u sluaju da se
ostali oblici potronje smanjuju u meri za koje se poveava uee opte potronje u
namenskoj raspodeli nacionalnog dohotka, poveanje opte potronje zbog struktu-
rnih poremeaja u privredi, po pravilu, dovodi do irenja inacije.
Savremena ekonomska i nansijska teorija stanovita su da platni je bilans, i pa-
sivan i aktivan, uzrok inacije. Samo uravnoteen platni bilans deluje stabilizirajue
na domau privredu. Meutim, ak i on, preko izmenjene strukture izvoza i uvo-
za, moe da deluje inatorno. Bez obzira na to iz kog osnova nastao decit platnog
bilansa (veim uvozom robe iroke potronje, veim uvozom opreme ili reproma-
terijala, plaanjem kamata i otplata za ranije uzete zajmove ili zbog bega kapitala
168
MAKROEKONOMIJA
iz zemlje), deluje inatorno. Aktivni bilans koji je nastao zbog priliva deviza koji
otkupljuje centralna banka, stvara novu kupovnu snagu i veu monetarnu masu u
domaoj privredi. Kada se tome doda smanjenje robnih fondova zbog veeg izvoza u
odnosu na uvoz, onda aktivni platni bilans deluje dvostruko na inaciju u zemlji.
Inacija trokova reprodukcije uzroke inacije nalazi u porastu trokova re-
produkcije (materijala, nadnica, amortizacije i sl.), koji izazivaju porast cena. Tako
npr. poveanjem cena energenata dolazi do breg rasta trokova proizvodnje, dohod-
ak opada, a poveanjem cena se najee pokuava kompenzirati takav rast trokova,
kako bi se ouvao ili poveao dohodak. Savremeni ekonomski razvoj je tako pokazao
da inacija ne mora uvek nastati usled vika novane tranje iznad robnih fondova,
ili usled smanjenja robnih fondova uz istu novanu tranju, ve njen uzrok moe biti
i u poveanju trokova proizvodnje.
Strukturna inacija nije neki poseban, ist oblik inacije. Pre bi se moglo rei
da se radi o meovitom obliku inacije, sa kombinacijom osobina inacije tranje
i inacije trokova proizvodnje. Kada postoji raskorak i velike promene na parci-
jalnim tritima nije mogue uspostaviti stabilan opti nivo cena, ak ni uz posto-
janje globalne ravnotee robnih i kupovnih fondova. Zato se namee zakljuak, da
pri postojanju stalnih i veih promena u sektorskoj kompoziciji ponude i potranje
neophodno dolazi do porasta cena, ak i u uslovima kada se u privredi uspostavlja
globalna uravnoteenost (uz nepostojanost porasta trokova proizvodnje kao auto-
nomnog faktora inacije).
69
69 Komazec, S., Risti, ., 1997., str. 74
169
INFLACIJA
4.
EFEKTI I POSLEDICE INFLACIJE
Inaciju treba denitivno oceniti kao vrlo tetnu pojavu, koja razara privredni
mehanizam. I pored privremenih pozitivnih efekata (samo na poetku i kratko traju),
inaciju treba shvatiti kao gotovo smrtonosnu bolest privrednog organizma. Njene
negativne posledice po privredu i drutvo u celini daleko prevazilaze poetne i kra-
tkotrajne pozitivne efekte. Tim vie, ako inacija poprima bri razvoj i oblik hiperi-
nacije, kada dolazi do potpunog sloma privrednog i nansijskog sistema.
70
Zato kada je re o posledicama inacije uvek se mora imati na umu o kojoj vrsti
inacije se radi (namernoj ili nenamernoj, domaoj ili uvezenoj i sl), kako u pogledu
intenziteta njenog trajanja, tako i u pogledu duine njenog trajanja.
Posledice delovanja inacije mogu biti direktnog ili indirektnog karaktera. I jedne
i druge (dakle, i direktne i indirektne) posledice mogu imati pozitivne i negativne
efekte.
Direktne pozitivne posledice inacije su:
podsticaj stopi rasta i proizvodnje. Poveanje koliine novca u opticaju
iznad potrebnog nivoa, moe povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih
kapaciteta i na veu uposlenost radne snage. Meutim, kontrolisanje ina-
cije na nivou tzv. blage inacije gotovo je nemogue. Savremeni razvoj
privrede pokazao je da su takvi pozitivni efekti kratkotrajni i prividni, jer je
mnogo ei sluaj da dodatna emisija novca i tzv. blaga inacija dovede
pre do porasta cena, nego do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta i rada.
70 Vrlo je simpatino poredenje inacije i hroninog pijanstva, M. Friedman iznosi u svojoj knjizi
Savremeni monetarni problemi. On naglaava da se radi o bolestima u kojima se pacijent osea
bolje, a organizam propada. Ili kako posebno istie, inacija je kao uivanje alkohola. Najprije se
javljaju ugodna dejstva, a glavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samoim poetku inacije stvara se
period prosperiteta. Proizvodnja i zaposlenost doivljavaju ekspanziju, i kada cene i nadnice ponu
da pokazuju porast i radnici smatraju da su ova poveanja realna. Tek kasnije radnici otkrivaju da
je poveanje nadnica, u stvari, nominalno, da je kupovna mo njihovih viih primanja neutralisana
viim cenama roba i usluga i da njihove realne nadnice opadaju. Tada nastupa glavobolja i mamur-
luk...
170
MAKROEKONOMIJA
stimulisanje investicija, to moe biti posebno znaajno u periodu recesije
i kriza, kada su investicije po pravilu vrlo niske. U uslovima inacije sve
investicije su jeftine i rentabilne, posebno one koje se pokrivaju kreditima
banaka, poto je njihova cena (kamata) po pravilu ispod stope inacije. Sva-
ki dug u uslovima inacije je isplativ, posebno ako su rokovi vraanja dugi.
Svojom snagom i duinom trajanja, inacija titi dunike.
stimulisanje potronje, ak i onih neracionalnih oblika, jer novac, zbog svog
stalnog obezvreivanja, bei u realna dobra. Meutim, pri tome se gubi na
kvalitetu proizvodnje, jer prevelika efektivna novana tranja omoguava
bru realizaciju svih proizvoda.
Direktne negativne posledice inacije su:
obezvreivanje domaeg novca, pad njegove kupovne snage;
obaranje deviznog kursa i intervalutarne vrednosti domaeg novca;
smanjivanje izvoza i porast uvoza, kao posledica velike domae efektivne
tranje;
veliki porast cena, koji se razliito manifestuje na razne vrste proizvoda,
grana i oblasti;
veliki porast trokova proizvodnje i stvaranje poslovne nesigurnosti;
neekonomino poslovanje, koje se po pravilu pokuava reiti dugom, kredi-
tima, a ne racionalnijim i produktivnijim radom;
gubitak poverenja u nacionalnu valutu;
aktiviranje psiholokih faktora koji jo vie produbljuju inaciju;
teke socijalne posledice jer inacija najvie pogaa one koje bi, inae,
trebalo socijalno zbrinjavati i tititi, a po pravilu titi one kojima zatita nije
ni potrebna.
Indirektne (pozitivne i negativne) posledice inacije se javljaju kroz brojne efekte
u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka, u kojoj jedni bez krivice gube, a drugi
bez svojih zasluga dobijaju. U inaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka: slubenici,
penzioneri, uivaoci renti, ulagai na tednju, stipendisti i drugi, ija nominalna pri-
manja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija stanovnitva
opadaju. U inaciji dobijaju dunici, jer vraajui dug obezvreenim novcem, re-
alno vraaju manje od stvarnog duga. I drava po dva osnova poveava svoje uee
u raspodeli nacionalnog dohotka u uslovima inacije: formiranjem javnih prihoda
(porez, taksa, carine) na bazi nacionalnog dohotka, pri emu drava zahvata vie i
bre od porasta nacionalnog dohotka, i decitranim nansiranjem (emisija novca)
radi pokria budetskog decita. Takoe, drava sebi omoguava da smanji teret
javnih dugova koje korisnicima zajam vraa obezvreenim novcem.
171
INFLACIJA
KONTROLNA PITANJA
1. Razlike izmeu starijih i novijih shvatanja inacije.
2. Vrste inacije.
3. Hiperinacija i valutna reforma.
4. Otvorena versus priguena inacija; prednosti i nedostaci
5. ta karakterie otvorenu inaciju?
6. ta je hiperinacija?
7. Da li je hiperinacija nekontrolisana ili samo vid otvorene inacije?
8. Koji su uzroci inacije?
9. Da li su uzroci inacije u nekakvoj vezi sa pojedinim manifestacijama inacije?
10. Inacioni jaz i promene u efektivnoj tranji.
11. ta se podrazumeva pod autonomnim rastom cena?
12. Ima li preraspodela dohotka nekakve veze sa rastom cena?
13. Da li se inacija moe uvesti?
14. Da li stanje platnog bilansa na bilo koji nain utie na promenu nivoa cena?
15. Ako neuravnotean platni bilans ima veze sa kretanjem opteg nivoa cena kakav
uticaj moe imati uravnoteen bilans?
16. Da li se poveanim uvozom moe smiriti rast cena i kakav uticaj taj uvoz ima na
stabilnost nacionalne valute?
17. Da li je inacija pozitivna pojava?
18. Koji su pozitivni efekti inacije na privredna kretanja i koliko oni traju?
19. Koje su direktne negativne posledice inacije?
20. Kako, kom smeru, inacija utie na raspodelu?
GLAVA VIII
NAIN FUNKCIONISANJA
PRIVREDE
175
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
1.
USPOSTAVLJANJE VEZA IZMEU
PODSISTEMA
Privreda, kao i svi dinamiki sistemi, jeste spoj strukture i naina funkcionisanja.
Na odreeni nain struktuirana privreda funkcionie na toj strukturi primeren nain.
Strukturne promene u privredi izazivaju promene u nainu funkcionisanja privrede,
i obrnuto. Spoljanjim ili unutranjim faktorima izazvane promene reima funkcio-
nisanja privrede ubrzo e se odraziti i na privrednu strukturu. Izmeu struktrure i
naina funkcionisanja privrede postoji povratna sprega.
Privrede funkcioniu uspostavljanjem najrazliitijih veza, odnosa, izmeu delova,
podsistema privrede. Isto tako, izmeu privrede i drugih podsistema drutva kojem
privreda pripada, kao i izmeu jedne i drugih nacionalnih privreda, uspostavljaju
se brojne i veoma sloene veze i odnosi. Priroda uspostavljenih privrednih veza je
veoma razliita. One se mogu uspostaviti po osnovu hijerarhijskih, partnerskih ili
kompetativnih odnosa. Veze mogu biti posredne i neposredne i sl. Privredni subjekti
najee uspostavljaju vie razliitih vrsta odnosa sa veim brojem privrednih pod-
sistema. Tako se stvara veoma sloena mrea uzajamne povezanosti i uslovljenosti. U
svakoj privredi se moe identikovati ui i iri krug privrednih podsistema poveza-
nih u otvorene i zatvorene lance (povratne sprege) veza. Znaaj obeju vrsta veza za
objanjenje naina funkcionisanja privrednih sistema je veliki.
Izmeu ekonomskih agregata, bez ijeg postojanja i meusobnog kombinovanja
i nema privrednog ivota, meusobno su spregnuti na razvoju privrednih sistema
karakteristian nain. Mada je priroda ovih veza u odreenoj meri specina, s
obzirom na relativnu posebnost odreene privrede, njihove osnovne karakteristike
su opte, jednake za sve privrede koje funkcioniu u istoj istorijskoj etapi razvoja.
Broj uspostavljenih povratnih sprega izmeu privrednih podsistema u privre-
dama je veoma velik, tako da se moe govoriti o sistemu povratnih sprega. Za anali-
zu naina funkcionisanja privrednih sistema dovoljno je ustanoviti kljune povratne
sprege. U svim privredama na priblino istom nivou razvijenosti one funkcioniu na
isti nain. Na drugoj strani, specinosti svake privrede odreuju u nekoliko razliit
sistem kljunih povratnih sprega uspostavljenih u njoj.
176
MAKROEKONOMIJA
Pod sistemima sa povratnom spregom u optoj teoriji sistema obino se podra-
zumevaju sistemi koji nastofe da odre odreenu vezu izneu podsistena, uporeufui
funkcife tih podsistena i koristei razliku izneu cilfne i ostvarene veliine kao sre-
dstvo kontrole. Ovako rigidna denicija ne odgovara stohastikoj prirodi privrednih
sistema. Unutar njih se u izvesnoj meri uspostavljaju mehanizmi samoregulacije
(povratne sprege), ali je jasno da oni nisu dovoljni. Povratne sprege u privredi ne
deluju kao automati u tehnikim i drugim deterministikim sistemima. Automatski
kontrolni mehanizmi i automatsko upravljanje privredom na bazi samoregulacije
nisu mogui. Upravljanje privrednim sistemima je daleko komplikovanije.
Osnovni princip funkcionisanja privrednih povratnih sprega, bez obzira to se
one ostvaruju na priblian a ne na matematiki odreen nain i sa relativno velikom
docnjom, moe biti ilustrativan i analitiki znaajan. Tako se, na primer, svi makro
ekonomski modeli osnovnih ekonomskih zakonitosti kretanja i razvoja privrede i
njenih komponenata mogu shvatiti i kao razvijeni oblik povratne sprege izmeu
nekoliko modelom denisanih makroekonomskih agregata. Makro ekonomskim
modelima je posveena posebna glava, a u ovom delu e biti objanjeni osnovni vido-
vi meusobne uslovljenosti (povezanosti) makroekonomskih agregata koji odreuju
visinu i kretanje dohotka, osnovnog cilja funkcionisanja privrede.
2.
POVRATNA SPREGA
Princip povratne sprege kao sredstva samoregulacije sistema odavno je poznat.
Najstariji primer ureaja sa povratnom spregom je vodeni sat iz treeg veka pre nae
ere. Heron Aleksandrijski je svoje savremenike zadivljavao automatskim gaenjem
vatre u rtveniku i automatskim otvaranjem vrata na svetilitu, ureajima koji su
radili na principu povratne sprege. Sledea karika u razvoju povratne sprege jeste
izum termostata s poetka sedamnaestog veka. Posle toga dolazi itav niz pronala-
zaka zasnovanih na ovom principu.
Povratna sprega moe biti sasvim jednostavna kao to je u sluaju obinog re-
eksa, ili znatno sloenija i da se prethodnim iskustvom koristi ne samo za regulisa-
nje specinih pokreta ve i za celokupnu politiku ponaanja. Drugi sluaj se moe
poistovetiti sa uenjem. Da bi se moglo obavljati i podeavanje buduih postupaka
177
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
na osnovu prethodno izvrenih, osim receptornih jedinica, potrebno je postojanje
centralnih jedinica za donoenje odluka. Ako se rezultati ranijeg delovanja sistema
koriste samo kao podaci za kritikovanje sistema i njegovu regulaciju radi se o prostoj
povratnoj spregi. Ako se oni koriste za izmenu obrasca (politike) delovanja, onda
se radi o procesu koji se moe nazvati uenjem. Najprostije povratne sprege bave
se grubim uspesima ili neuspesima neke radnje. Priroda sloenijih oblika povra-
tne sprege je suptilnija. One omoguuju saznanja o uspenosti politika ponaanja i
itavih strategija.
Povratna sprega je princip imanentan funkcionisanju svih, pa i privrednih sistema.
Ona se moe denisati kao metod upravljanja nekim sistemom korienjem rezultata
njegovog ranijeg delovanja. Najjednostavnije se moe predstaviti blok dijagramom
sistema od sedam elemenata (vidi Sl. br. 1), kako je to uraeno prilikom objanjenja
strukture sistema. Dijagram sadri povratnu spregu izmeu podsistema 3, 4 i 2 i
primer je jednostavne povratne sprege.
Dobar uvid u logiku samoregulacije ekonomskih sistema na osnovu povratne
sprege moe se postii na osnovu pojednostavljenog primera.
71
Polazi se od sistema
u kome su denisane sledee varijable:
P
p
- planirani nivo potronje
P
s
- stvarni nivo potronje
i - kamatna stopa
i
0
- osnovna kamatna stopa
Pretpostavlja se da je nivo potronje odreen kamatnom stopom koja stimulie
tednju. Stvarna kamatna stopa se sastoji iz osnovne kamatne stope i varijabilnog
dela koji, u stvari, predstavlja sredstvo kontrole, tj.:
i = i
0
+ i
p
Ovako opisan privredni sistem graki se moe predstaviti na sledei nain:
Sl. 23. Sisten kontrole potronfe povratnon spregon
71 Porter, A., 1970., Cybernetics Simplied, Barnes and Noble, New York, p. 14-15.
178
MAKROEKONOMIJA
Takoe se moe opisati i sistemom jednaina:
g = P
p
P
s
i
p
= - K
g
i = i
o
+ i
p
Kontrola se vri preko razlike izmeu planirane i stvarne potronje. Kad je stvarna
potronja vea od planirane, razlika je negativna a izraz i
p
pozitivan, to stimulie
rast kamatne stope i tednje. U obrnutom sluaju stvarna kamatna stopa pada ispod
nivoa i
o
, ime se stimulie potronja. Prenosna funkcija denisana je kao K. Opisani
mehanizam funkcionie jedino uz postojanje detektora greke, odnosno institucije
koja, po dobijanju informacije o stvarnoj potronji, vri poreenje sa planiranom
potronjom i utvruje veliinu faktora kontrole, odstupanje g.
Primer pokazuje nain funkcionisanja tzv. negativne povratne sprege jer se stva-
rna vrednost kontrolisane veliine ponovo pojavljuje na ulazu sa negativnim pre-
dznakom. Suprotna pojava, kad se izlazna veliina sistema ponovo javlja na ulazu
sa pozitivnim predznakom, naziva se pozitivnom povratnom spregom. Njome se ne
otklanjaju odstupanja od poetne, ciljne veliine, nego se izaziva jae odstupanje.
Dok se mehanizam negativne povratne sprege uspostavlja da bi se neka vrednost
(planirana, ciljna) drala na odreenom nivou, mehanizam pozitivne povratne sprege
proizvodi eksponencijalan rast izlazne vrednosti sistema. Zbog toga to neznatan
inicijalni podraaj okoline (iznenadni rast tranje za nekom robom iroke potronje,
na primer) moe da izazove burnu reakciju i interaktivno struktuiranje sistema, neki
autori smatraju da pozitivna povratna sprega ima presudan znaaj za razvoj sistema.
Takav pristup omoguuje objanjenje i nekih pojava vezanih za rast i razvoj koje
bi inae ostale neobjanjene, jer priroda neznatnih poetnih impulsa obino ostaje
skrivena i ne moe se lako povezati sa intenzitetom promena.
Znaaj povratnih sprega za odranje i razvoj privrede i njenih podsistema je velik.
Za ekonomske sisteme je karakteristino da funkcioniu tako to se unutar njih uspo-
stavlja mnotvo negativnih i pozitivnih povratnih sprega. To je, u stvari, nain njiho-
vog opstajanja i razvoja, nain njihovog ivota. To vai i za privredu kao vrlo veliki
ekonomski sistem. Pravilnost i stalnost uspostavljanja povratnih sprega omoguuje
njeno normalno funkcionisanje. to je sistem, u ovom sluaju privreda, sloeniji i
to se on bre razvija to je broj povratnih sprega vei. to je proces unoenja novih
elementa i promena veza meu elementima intenzivniji to sistem vie tei ka de-
zorganizovanosti, haosu. Istovremeno se, kao to se u biolokim sistemima stvaraju
antitela, u stabilnim dinamikim sistemima stvara tenja ka uspostavljanju novih
veza i novog naina funkcionisanja kako bi se suprotstavili tenjama usmerenim ka
stvaranju haosa.
179
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Da bi privreda ouvala stabilnost, potrebno je funkcionisanje bar jedne od za datu
privredu kljunih povratnih sprega. S obzirom na poznate karakteristike privrede
kao sistema, poeljno je da funkcionie to vie povratnih sprega. to vie povratnih
sprega funkcionie sistem se nalazi na viem nivou organizovanosti a njegovo fu-
nkcionisanje, sa stanovita ciljne funkcije, postaje uspenije. Od posebnog su znaaja
pozitivne povratne sprege. Zbog toga se njima posveuje posebna panja.
3.
POVRATNE SPREGE U PRIVREDI
U privredi se uspostavlja veliki broj povratnih sprega. One se mogu analizirati
sa razliitih stanovita. Za razumevanje funkcionisanja privrede nije potrebno poz-
navanje sutine svih povratnih sprega. Dovoljno je poznavanje nekoliko kljunih.
Postoje razliite liste kljunih povratnih sprega, u zavisnosti od cilja analize koji au-
tori sebi postavljaju
72
. Jedna od povratnih sprega koja funkcionie u svakoj privredi
objanjena je prilikom objanjenja strukture privrede sa stanovita institucionalizo-
vanih sektora. Naveemo jo neke od vanijih povratnih sprega.
3.1. KRUNI TOK EKONOMSKE AKTIVNOSTI
uveno Marksovo objanjenje krunog kretanja kapitala nije nita drugo do opis
jedne povratne sprege. Prema njegovom miljenju, kruni tok ekonomske aktivnosti
jedne zemlje predstavlja sloen proces neprekidnog kretanja ukupnog drutvenog kapi-
tala ili njegovih delova u oblasti procesa proizvodnje i procesa prometa. Predujmljena
kapital-vrednost, u svom krunom kretanju stalno prolazi kroz niz meusobno po-
vezanih i uzajamno uslovljenih faza. Jedna od njih ini oblast proizvodnje, a druge
dve predstavljaju sferu prometa drutvenog kapitala. U svakoj od ovih, pri odreenoj
dinamici, ukupni kapital uzima, naputa i ponovo dobija posebne, razliite oblike
i njima odgovarajue specijalne funkcije. Tako unutar prometa u kojem se, inae,
ostvaruje niz metamorfoza, kapital uzima oblik novanog i oblik robnog kapitala,
dok u oblasti proizvodnje ona postoji u obliku proizvodnog kapitala.
72 Blie o tome u: Stojanovi, R., 1979., Veliki ekonomski sistemi, Savremena administracija i Institut
za ekonomska istraivanja, Beograd
180
MAKROEKONOMIJA
Dakle, u svakoj svojoj fazi, kapital je vezan za neki odreeni oblik (novani, proi-
zvodni, robni). Kapital koji u toku svog celokupnog krunog kretanja uzima ove obli-
ke i opet ih naputa, a u svakome izvrava funkciju koja mu odgovara, jeste industri-
jski kapital - industrijski u tom smislu da obuhvata svaku granu proizvodnje koja se
vodi kapitalistiki. (Marks).
Unutar ovog celokupnog procesa kretanja kapitala predujmljena vrednost se
poveava kvantitativno za veliinu ostvarenog vika vrednosti. Ta mogunost oplo-
dnje kapitala i stvaranja vika vrednosti pomou predujmljene kapital-vrednosti
predstavlja unutranju svrhu i osnovnu pobudu kapitalistikih odnosa proizvodnje.
Na tome se zasnivaju ciljevi plasmana kapitala, neprekidnost obnavljanja njegovih
tokova, razliitost oblika koje dobija u kretanju, uzajamna povezanost faza kroz koje
prolazi i ponovno vraanje na oblik u kome se na poetku celokupnog procesa pojavio
(tj. u novani oblik).
Proces krunog kretanja ukupnog drutvenog kapitala zapoinje sa kretanjem
novanog kapitala. Na tritu kapitala i rada, za raspoloivu koliinu novca (N) ku-
puju kapitalisti robe (R) posebne vrste i kvaliteta, ija je ekonomska funkcija da slui i
da se koriste kao sredstva za proizvodnju (Sp) i radna snaga (Rs). Njihovo proizvodno
kombinovanje i povezivanje u oblasti prometa u kome se novac pretvara u robu, ra-
dnu snagu i sredstva za proizvodnju izgleda po formuli:
Sp
R N
Rs
i ima za cilj oplodnju vrednosti i stvaranje vika vrednosti, a do toga moe doi jedino
u oblasti proizvodnje (P). U ovoj fazi kapital dobija oblik proizvodnog kapitala. Nje-
govo kruno kretanje se ovde ostvaruje kroz neprekidno obnavljanje procesa proiz-
vodnje kao procesa stvaranja robne vrednosti uveane za vrednost vika vrednosti (R*
ili R + r). Ova funkcija proizvodnog kapitala time se ne zavrava nego, naprotiv, time
poinje ponovo da se ostvaruje. Proces uveanja kapitala, za veliinu vika vrednosti,
stvara nove pobude za periodino obnavljanje uloge proizvodnog kapitala. On svoje
kruno kretanje zapoinje i zavrava ne samo procesom proizvodnje vrednosti i vika
vrednosti nego i njihovom reprodukcijom, stalnim obnavljanjem istog procesa, ali uz
kvantitativno uveanje njegovog konanog rezultata (vika vrednosti).
Iz proizvodne sfere kapital ponovo prelazi u oblast prometa i tamo dobija oblik
robnog kapitala. Njegovu prolaznu taku, u ovoj fazi krunog kretanja, predsta-
vlja robna vrednost oploena vikom vrednosti (R* ili R+r). Ali da ne bi dolo do
prekida krunog kretanja robnog kapitala, pa otuda i do zastoja reprodukcije uku-
pnog drutvenog kapitala, neophodno je da se proizvedene robe ukljue u promet
i na tritu pretvore u novac (R* - N*). Ovde je predujmljena kapital-vrednost (N)
poveana za deo ostvarenog vika vrednosti realizovanog u fazu prometa kao viak
novca iznad njegove poetne sume (N* ili N+n).
181
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Ako se celokupno kruno kretanje industrijskog kapitala prikae ematski, onda
ono ima sledei oblik:
Sp Sp
R N . . . P . . . R* (R + r) N* (N + n) R < . . . P . . . R* (R + r) Rs
Rs Rs
U ovom sluaju predujmljena kapital-vrednost prolazi kroz fazu kupovine inilaca
proizvodnje:
Sp

R N
Rs
i tom prilikom uzima oblik novanog kapitala. Sledea faza je proces proizvodnje
vrednosti i stvaranje vika vrednosti:
. . . P . . . R*
u kome kapital dobija oblik proizvodnog kapitala. Najzad, predujmljena kapital-
vrednost dolazi u oblast prometa gde se, u novanom obliku, vri realizacija proizve-
dene vrednosti i ostvarenog vika vrednosti:
R* R*
a kapital stie oblik robnog kapitala.
Iz toga sledi zakljuak da se celokupno kruno kretanje drutvenog kapitala sastoji
iz procesa krunog kretanja novanog kapitala, krunog kretanja proizvodnog kapi-
tala i krunog kretanja robnog kapitala. Svaki od ovih oblika kretanja pretpostavlja
druge oblike kretanja tako da meu njima postoji stvarno jedinstvo, meusobna uslo-
vljenost i uzajamna povezanost. Svi ti procesi se ostvaruju kontinuirano i do njihovog
prekida dolazi samo u izuzetnim prilikama, kad nastanu ekonomske krize i sl. Tako
se odrava kontinuitet krunog kretanja kapitala sve dok on, bez zastoja, prolazi iz
jedne u drugu fazu reprodukcije kapitala i kroz to uzima nove oblike egzistencije. A
to znai da se predujmljeni kapital u procesu kontinuiranog kretanja, istovremeno
nalazi jednim delom u fazi proizvodnje vrednosti i stvaranja vika vrednosti, drugim
delom vri funkciju novanog kapitala, a trei njegov deo uzima oblik robnog kapi-
tala u kome se, na tritu, robe pretvaraju u novac.
Stoga, stvarno kruno kretanje industrijskog kapitala u svome kontinuitetu nije
samo jedinstvo prometnog procesa i procesa proizvodnje, ve i jedinstvo sva tri nje-
gova kruna kretanja. Ali, ovakvo jedinstvo moe biti samo ukoliko je svaki razliiti
deo kapitala kadar da proe uzastopne faze krunog kretanja jednu za drugom, da
proe iz jedne faze, iz jednog funkcijskog oblika u drugi, ukoliko se industrijski kapi-
tal, kao celina tih delova, dakle, istovremeno nalazi u razliitim fazama i funkcijama
i tako jedinstveno opisuje sva tri kruga. (Marks).
182
MAKROEKONOMIJA
3.2. POVRATNA SPREGA: DOHODAK POTRONJA TEDNJA
INVESTICIJE DOHODAK
Ako se odnosi makroekonomskih agregata posmatraju kao povratne sprege onda
se jednom od najsloenijih moe smatrati povratna sprega: dohodak - potronja -
tednja - investicije - dohodak. Svaka karika ove povratne sprege je i u direktnoj vezi
sa drugim karikama. Povratna sprega se moe i graki predstaviti u neto reduko-
vanom obliku jer se investicije smatraju delom ukupne potronje.
Sl. 24. Povratna sprega dohodak, tednfa, potronfa
gde su:
Y - income (dohodak),
C - consumption (potronja),
S - saving (tednja),
i - interest (kamata).
Osnovni cilj privrede moe se poistovetiti sa ostvarenjem optimalne stope rasta
dohotka. Nivo dohotka odreen je brojnim faktorima. Neki od njih su vie a neki
manje znaajni. Ovde e biti razmotreno samo nekoliko najznaajnijih faktora. Na-
jpre e biti objanjeni osnovni makroekonomski agregati koji utiu na nivo dohotka,
zatim sutina veza koje se meu njima uspostavljaju i, na kraju, kako splet njihovih
interakcija odreuje nivo dohotka. Sagledavanje prirode veza izmeu osnovnih fa-
ktora koji opredeljuju nivo dohotka omoguuje i razumevanje naina na koji privreda
funkcionie. Analiza koja sledi pretpostavlja privredu meovitog tipa.
183
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
3. 2. 1. Odnos potronje, tednje i investcija
U privredama robno-novanog tipa razni primaoci dohotka potpuno samostalno
odluuju o alternativnoj upotrebi dohotka kojim raspolau. Njihova se dilema sastoji
u donoenju jedne od dveju odluka: troiti ili tedeti. To znai da se aproksimativno
moe smatrati da je dohodak jednak zbiru potronje i tednje tj.:
Y = C + S
3. 2. 1. 1. Potronja
Ako je agregatna ponuda na nivou pune zaposlenosti a funkcija proizvodnje data,
visinu dohotka i opti nivo cena odreuje agregatna tranja. Aregatna tranja se sa-
stoji iz tranje roba stanovnitva za linu potronju, investicione tranje i tranje
za robama za potrebe javne potronje. Na svaku od komponenti deluje mnotvo fa-
ktora.
Ako se pretpostavi da se celokupni dohodak troi, tj. da nema tednje, i ako se za-
nemari uticaj monetarne politike, raspodele dohotka, demografskih karakteristika
drutva i sl., potronja je jednaka dohotku. Agregatna ponuda, tj. dohodak, jednaka
je potronji Y=C.
Svaka taka na krivi Y = C pokazuje jednakost (ravnoteu) agregatne ponude i
agregatne tranje. Sve to se proizvede to se i potroi. Ako kojim sluajem i doe do
poveanja proizvodnje i to e biti potroeno. Zakljuak je dobar jedino ako se imaju
u vidu drutva sa niskim nivoom dohotka. Sa rastom dohotka potronja raste ali se
jedan deo dohotka tedi. Moe se zakljuiti da je potronja funkcija dohotka C = f (Y).
Funkcija potronje kljuna je relacija u svim agregatnim makroekonomskim mode-
lima
73
.
73 Denisano je nekoliko teorija funkcija potronje. Svima je zajedniko da potronju posmatraju kao
funkciju raspoloivog dohotka, a razlikuju se u denisanju egzogene varijable. Za Kejnsa i njego-
ve sledbenike potronja je funkcija apsolutne veliine dohotka. Dosenberi potronju posmatra kao
funkciju relativnog dohotka. Na drugoj strani Fridman, Ando i Modiljani svoju funkciju potronje
temelje na mikroekonomskoj teoriji ponaanja potroaa. Razlika meu njima je u denisanju ras-
poloivog dohotka. Za Fridmana potronja je funkcija permanentnog dohotka a Ando i Modiljani
formuliu hipotezu ivotnog ciklusa. Opirnije o ovome u: Babi, M., 1988., Makroekononski no-
deli, Narodne novine, Zagreb, str. 194-203.
184
MAKROEKONOMIJA
Sl. 25. Kriva sklonosti ka potronfi
U postradicionalnim drutvima koja poivaju na privredi meovitog tipa svaki
pojedinac (porodica), troi svoj deo raspoloivog dohotka
74
na sebi svojstven nain,
slobodno o tome odluujui. Isto vai i za dravu. Pojedinci i javni sektor raspolau
razliitim delovima ukupnog drutvenog dohotka, pa je i njihova sklonost ka potronji
razliita. Zbog toga se i njihove individualne funkcije potronje, odnosno tednje, ra-
zlikuju.
Sklonost ka potronji (kriva CC) predstavlja odnos izmeu potronje i dohotka.
Rastojanje izmeu linije povuene pod uglom od 45
o
u odnosu na koordinantne
pravce i ordinate (horizontala FF) oznaava ukupno raspoloivi dohodak. Deo krive
CC iznad linije 45
o
oznaava potronju manju od raspoloivog dohotka, dok deo krive
CC ispod linije 45
o
oznaava potronju veu od raspoloivog dohotka. Potronju
veu od dohotka mogue je ostvariti na raun ranije uteenog dela dohotka ili po-
zajmljivanjem tueg dohotka. Razlika izmeu ukupno mogue i stvarne potronje
predstavlja utedu. Zakljuuje se da tednja moe biti pozitivna i negativna.
Svaka dodatna (granina, marginalna) raspoloiva jedinica dohotka moe biti
potroena ili sauvana za budunost. Od velike je vanosti saznanje o veliini dela do-
datne jedinice koji su pojedinci spremni da potroe, tj. granina sklonost ka potronji.
Ona se verbalno moe iskazati kao odnos izmeu poveanja potronje i poveanja
dohotka u odreenom vremenskom periodu. Ako dohodak poraste u jednoj godini
za sto i ako i potronja u toj godini takoe poraste za sto jedinica, onda je granina
sklonost potronji u toj privredi jednaka jedinici, tj. u diskretnom sluaju:
c
C
Y
= = =

100
100
1
74 Raspoloivi dohodak oznaava onu sumu novca koja pojedincima (porodicama) ostaje godinje za
potronju. On je jednak razlici izmeu neto domaeg proizvoda i zbira svih poreza, neto tednje
akcionarskih drutava (neisplaeni prihodi na ime dividendi) i plaanja po osnovu transfera (kamate
na dravne obveznice i razne vrste socijalnih davanja).
185
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Geometrijski se granina sklonost potronje moe interpretirati kao intenzitet
nagiba krive potronje. Intenzitet nagiba krive potronje nije nita drugo do odnos
izmeu vertikale koja od krive potronje pada do apscise i dela apscise od koordi-
natnog poetka do mesta presecanja pomenute vertikale i apcise. Kako je, geometri-
jski posmatrano, linija sklonosti potronji kriva, granina sklonost potronji, tj.
nagib krive, moe se izraunati u bilo kojoj njenoj taki koja u raunskom smislu
preuzima ulogu koordinatnog poetka. To se moe uiniti tako to se iz bilo koje
take krive izvede mali trougao, a zatim dovede u odnos njegova visina sa osnovom.
Preciznije, nagib krive u bilo kojoj taki jednak je tangensu ugla koji tangenta krive
u bilo kojoj taki zaklapa sa apscisom. Ili, ako se potronja predstavi kao funkcija
dohotka C = C (Y)
75
, onda je u kontinuelnom sluaju granina sklonost potronje
jednaka prvom izvodu te funkcije tj.:
c c Y
dC
dY
= = ( )
U drutvima u kojima je potronja jednaka dohotku i u kojima je granina sklonost
potronji jednaka jedinici privreda je stagnantna a stagnacija u krajnjem sluaju vodi
nazadovanju i propadanju. Iskljuena je mogunost bilo kakvog rasta jer se nita ne
izdvaja za tednju koja je izvor nansiranja investicija bez kojih nema razvoja. Zato
se opisani sluaj moe nazvati modelom proste reprodukcije.
Model proirene reprodukcije poiva na pretpostavci da se agregatna tranja sa-
stoji iz dve komponente: privatne i investicione potronje, tj. agregatna ponuda je
jednaka: Y = C + I. Deo dohotka se troi a deo tedi kako bi se moglo investirati. U
ovom sluaju granina sklonost potronji mora biti manja od jedinice ali se ipak pret-
postavlja da jedan deo uveanja dohotka obavezno ide u potronju pa je zato:
0 < c < 1.
Deo potronje ne zavisi od nivoa dohotka. Nezavisno od nivoa na kojem se formi-
ra agregatna ponuda ljudi moraju da zadovoljavoju elementarne, egzistencijalne
potrebe. Zato se gornja funkcija potronje moe proiriti uvoenjem autonomne
potronje ():
C = + cY
Veliina autonomne potronje utie na izgled krive potronje. Ishodite krive
potronje nee biti u koordinatnom poetku ve u taci na ordinati koja je jedna-
ka vrednosti autonomne potronje (). To dalje znai da potronja (ako se iskljui
tednja) ne mora uvek da bude jednaka dohotku.
75 Kako je i tednja funkcije dohotka, a reeno je da je dohodak sastavljen iz potronje i tednje, takoe
se moe pisati: C = Y - S (Y) tj. to nije uteeno to je potroeno, i obrnuto.
186
MAKROEKONOMIJA
Za jasnije objanjenje potrebno je denisati prosenu sklonost potronji. Ona
je jednaka odnosu CY i pokazuje koji se deo dohotka proseno troi. Njena vre-
dnost zavisi od nivoa dohotka. To se najbolje vidi na prethodnom grakonu. U taki
ekvilibrijuma (E) prosena sklonost potronji jednaka je jedinici. Desno od take E
prosena sklonost potronji vea je od jedinice a levo od te take ona je manja od
jedinice. Sa porastom dohotka prosena sklonost potronji postaje sve manja i tei
graninoj sklonosti potronji kao svojoj graninoj vrednosti. Ako se iz prosene sk-
lonosti potronji:
C
Y Y
c = +

nae granina vrednost za sluaj kada se dohodak poveava, dobie se granina sk-
lonost potronji:
c c
Y Y
= +

) (
lim
Dakle, to je dohodak vei razlika izmeu granine i prosene sklonosti potronji
je manja.
Istorija pokazuje da su tokovi globalne potronje niskog stepena predvidivosti.
Nije sigurno da e se potronja u regularnim vremenskim terminima ponavljati na
istom nivou. Sa porastom ili padom rasta stanovnitva menja se i ukupna potronja.
Ona se, takoe, menja i sa promenom nivoa cena. (Sve to povratno utie na stepen
zaposlenosti proizvodnih faktora.) Zbog toga je dobro i potronju i dohodak izraziti
po glavi stanovnika u realnim vrednostima izraunatih pomou deacionog indeksa
cena.
Posmatrano po odreenim grupama sainjenim na osnovu visine dohotka kojima
porodice raspolau, izvesne zakonitosti u potronji se jasno primeuju. Tako je, na
primer, struktura potronje odreena visinom dohotka u smislu porasta potronje
luksuznijih proizvoda uporedo sa rastom dohotka, i obrnuto. Istorijski posmatrano,
struktura potronje stanovnitva je odreena nivoom razvijenosti i razvojnom fazom
kroz koju neko drutvo prolazi, kao i brojnim specinostima razvoja date sredine.
Tako je, na primer, primeeno da se smanjuje infrastrukturna potronja u zemljama u
kojima je intergeneracijski transfer veliki, a izdaci za zdravlje, ouvanje socijalne sig-
urnosti, obrazovanje, odnosno zadovoljenje potreba vezanih za konzumiranje info-
rmacija, rastu.
187
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
3. 2. 1. 2. tednja
Mnogi pojedinci i porodice se odluuju da deo tekueg raspoloivog dohotka ne
potroe ve sauvaju za budue dane. Oni to ine iz razliitih pobuda, jedni da bi
se obezbedili za crne dane, drugi zato to se nadaju da e im odricanje od tekue
potronje omoguiti da u budunosti poveaju nivo potronje. tednja, dakle, pre-
dstavlja jednu od najvanijih upotreba dohotka.
Pojedine grupe stanovnitva razliitog imovnog stanja razliito tede. Veoma
siromani ljudi najee uopte ne tede ve ostvaruju negativnu tednju, troe raniju
uteevinu ili pozajmljuju. U ovom sluaju uslov ravnotee se moe denisati kao
jednakost dohotka i zbira potronje i tednje tj.: Y = C + S. Kada se posmatra privreda
kao celina, tednja je jednaka istom realnom dohotku umanjenom za potronju ili
ono to se ne potroi to se utedi: S = Y - S(Y). Apsolutno i relativno tednja raste sa
porastom nivoa dohotka, i obrnuto, tj. tednja je funkcija dohotka: S = S (Y) Prema
tome, funkcija tednje komplementarna je funkciji potronje.
tednja se moe, na jednak nain kao i potronja, predstaviti krivom tednje u
koordinatnom sistemu. Ona se lako izvodi iz krive potronje i to tako to se kriva
potronje oduzme od krive ravnotee (tj. od krive 45
o
). Drugim reima, kriva sklo-
nosti ka tednji predstavlja udaljenost krive sklonosti potronji od linije 45
o
.
Horizontala paralelna apscisi odreuje nivo tednje. Vidi se da ona moe biti pozi-
tivna i negativna. Ako je dohodak manji od ravnotenog, potronja je vea od doho-
tka. Tada e tednja biti negativna. Viak potronje iznad dohotka potroai nansi-
raju smanjenjem ranijih uteda ili zaduivanjem. tednja se ostvaruje samo u sluaju
kada je dohodak vei od ravnotenog, tj. kada je on vei od potronje.

Sl. 2. Kriva sklonosti tednfi
188
MAKROEKONOMIJA
Kao i u sluaju potronje vaan je odgovor na pitanje: Koji e deo dodatne novane
jedinice koju su imaoci stekli biti spremni da utede, tj. kakva je granina sklonost
tednji? Ona se denie, u kontinuelnom sluaju kao:
s s Y
dS
dY
= = ( )
Kako su tednja i potronja komplementarne, po principu to se ne potroi to se
utedi, to je i zbir dveju graninih sklonosti jednak jedinici tj.:
s+ c = 1
ili
s = 1 c
3. 2. 1. 3. Investcije
Raspodelom ukupnog proizvoda privrede jedan njegov deo izdvaja se za investi-
cionu potronju. To je onaj deo dohotka koji nije nalno potroen ve je namenjen
zameni dotrajalog i uveanju postojeeg kapitala. Naravno, da bi se investiralo mora
se tedeti. Investicijama se uveava jedan od najznaajnijih faktora proizvodnje-ka-
pital. Deo proizvoda koji se izdvaja za investicije nije uvek isti. Veliina investicija
se menja u vremenu. Odnos izmeu bruto investicija i nacionalnog dohotka naziva
se stopom investicija. Ona pokazuje osnovnu proporciju raspodele dohotka na aku-
mulaciju i potronju pa je zato jedan od najvanijih parametara makroekonomske
analize investicija.
U pogledu obima investicija, prema nekim kvalikacijama, zemlje sa vie od 15%
investicija u odnosu na nacionalni dohodak smatraju se investiciono vrlo aktivnim.
Zemlje koje investiraju 10-15% nacionalnog dohotka smatraju se investiciono akti-
vnim, a zemlje sa 5-10% slabo aktivnim. Zemlje koje investiraju ispod 5% u odnosu
na nacionalni dohodak smatraju se vrlo slabo ili ni malo aktivnim. U ovu etvrtu
grupu zemalja spada najvei deo nerazvijenih zemalja, a one obuhvataju oko 50%
ukupnog svetskog stanovnitva, poto se u njima godinje investira 2-5% od nacio-
nalnog dohotka.
Pravci promena nivoa investicione potronje a time i stope investicija zavise od
mnogo faktora. Neki autori
76
smatraju da investiciona potronja iskazuje ciklino
kretanje odnosno, odvija se u ciklusima sa svim njihovim karakteristikama. U tom
smislu, investicioni ciklus se moe posmatrati kao povratna sprega kljuna za funkci-
onisanje privrede
77
. Investicije, koje su deo povratne sprege: dohodak potronja
tednja investicije - dohodak, i same se mogu posmatrati kao povratna sprega.
76 ire objanjenje u knjizi: Stojanovi, R., obelji, N., 1966., Teorija investicionih ciklusa u socija-
listikoj privredi, Institut za ekonomska istraivanja, Beograd
77 Stojanovi, R., 1979., 77-80. str.
189
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Objanjenje investicionih ciklusa poiva na tezi o privrednom razvoju kao nera-
vnomernom procesu. Investicioni ciklus je samo posledica neravnomernog razvoja
pojedinih delova privrede. Neravnomernost je posledica mnogih faktora od kojih
je tehniki progres najznaajniji. Investicioni ciklus zapoinje naputanjem opte
privredne ravnotee, udaljavanjem privrede od tog stanja, a zavrava se ponovnim
ulaskom u ravnoteu, , po pravilu na viem nivou razvijenosti od prethodnog
stanja
78
.
Investicije imaju dvostruku ulogu u odreivanju nivoa dohotka. One utiu na rast
proizvoda na strani ponude, a istovremeno investiciona potronja je vana kompo-
nenta agregatne tranje ija promena multiplikativno utie na rast dohotka. Zbog
toga je od velike vanosti poznavati determinante investicione potronje.
Mada investicije predstavljaju jednu od determinanti privrednog rasta pogreno
je zakljuiti da insistiranje na maksimalnoj stopi investicija moe da uzrokuje ma-
ksimalnu stopu ekonomskog rasta. Porast stope investicija ne mora automatski da
znai i porast stope rasta dohotka. Na rast dohotka utiu i drugi faktori. Poveanje
stope investicija mora da prate i drugi preduslovi da bi se uveala stopa rasta do-
hotka. ak i u domenu investicija treba znati da je njihova ekasnost odreena, na
primer, njenom ekasnom alokacijom na pojedine sektore. Zbog svega toga posta-
vlja se pitanje optimalne stope investicija. Iznalaenje optimalne stope investicija ne
predstavlja klasian problem optimizacije jer se ne svodi ni na kakvo odreivanje
minimuma ni maksimuma. Pre bi moglo da se kae da se problem iznalaenja opti-
malne stope investicija svodi na odreivanje donje i gornje granice u okviru kojih
stopa investicija moe da se kree.
Ako se zanemari vremenski aspekt investicija (aktivizacioni period) i pretpostavi
da se one kao rezultat raspodele dohotka i njegove upotrebe u jednoj godini, efe-
ktuiraju ve u narednoj godini, i poe od opte relacije za stopu rasta r = sk, (stopa
rasta proivoda je proporcionalna graninoj sklonosti tednji i obrnuto proporciona-
lna kapitalnom koecijentu), uoie se, uz uslov da su investicije jednake tednji, da
investicije presudno utiu na rast proizvoda a time i na rast drutvenog blagostanja.
Investicije predstavljaju kategoriju upotrebe tednje. To znai da njihov rast istovre-
meno znai i smanjenje potronje Y=C+S, pri nepromenjenom kapitalnom koeci-
jentu.
Svako poveanje udela investicija u dohotku, odnosno smanjenje potronje, nega-
tivno utie na motivacione mehanizme aktera realizacije investicija. To ima za re-
zultat poveanje kapitalnog koecijenta. Za svaki procenat rasta investicija dohodak
raste za sve manji iznos, sve dok se ne doe u stanje kada rastui kapitalni koeci-
jent potpuno anulira dejstvo rastue stope investicija. Osim potronje, na rast stope
investicija negativno utiu i ograniene sposobnosti privrede i drutva da savlada-
ju veliki obim investicija i da ih brzo transformiu u kapital sposoban za ekasnu
produkciju. To je ono to B. Horvat naziva ogranienom apsorbcionom mogunou
78 Stojanovi, R., 1979., str.78.
190
MAKROEKONOMIJA
privrede
79
. Poveanje stope investicija ima smisla sve dok se ne iscrpi apsorbciona
mogunost privrede za investiranje tj., poveanje stope investicija ima smisla sve
dok se na taj nain obezbeuje rast stope dohotka. Optimalni nivo stope investicija
dostie se u taki u kojoj poveanje kapitalnog koecijenta poinje da poskupljuje
dalje poveanje stope rasta dohotka, odnosno efekte poveanja stope investicija na
rast dohotka ini sve manjim.
Motivi kojima se rukovode imaoci odreenog iznosa novca da investiraju mogu
da budu veoma razliiti. Realne investicije najvie zavise od motiva poslovanja.
Osnovni motiv poslovanja je prot i zbog toga je to i osnovni motiv investiranja.
Preduzetnik investira u neki projekat ako mu uloena sredstva donose prot jednak
ili vei nego da ih uloi u neki drugi posao pod uslovom da granina produktivnost
kapitala nije jednaka nuli. Ali, nisu sve investicione odluke motivisane protom.
Investicije javnog sektora, na primer, nemaju za cilj maksimizaciju prota mada
je i u tom sluaju potrebno izabrati projekte. Izbor se tada vri na osnovu analize
trokovi rezultati.
U principu, najvei deo investicija preduzimaju privredna preduzea. Ona inve-
stiraju da bi obnovila zastareli, amortizovani kapital, ali i radi uveanja realnog
kapitala. Uveanju realnog kapitala se pristupa jedino ako se oekuje rast tranje za
proizvodima koje preduzee proizvodi. Oekivanja su, opet, odreena brojnim fa-
ktorima. Investiciona odluka je odreena, osim oekivanim rastom tranje, i drugim
faktorima: procenom konjukture, inatornim oekivanjima, oekivanjima promene
skalne politike, politikom stabilnostu itd.
Zbog toga to zavise od velikog broja buduih dogaaja, koje je teko predvideti,
investicije su najnestabilnija komponenta agregatne tranje i zato postoji vie teorija
investicija. Razliite teorije investicija se meusobno razlikuju na osnovu egzogenih
varijabli ijoj promeni pripisuju promene veliine investicija.
Klasina teorija investicije objanjava kao opadajuu funkciju kamatne stope.
Investira se zato to se oekuje protna stopa vea od kamatne stope a investicije
rastu sa opadanjem kamatne stope. Ali, investicije su esto neelastine na visinu ka-
matne stope. To najvie vai za nerazvijene zemlje u kojima je visina kamatne stope
esto zakovana na odreenom nivou. U tom sluaju investicije predstavljaju funkciju
jaza izmeu eljene i stvarne veliine kapitala. Investitori donose odluke na temelju
procene eljenog nivoa kapitala u vremenu t. Ako je nivo postojeeg kapitala nii
od eljenog, pristupa se investiranju, i obrnuto. Investicijama se otklanja jaz izmeu
postojeeg i eljenog nivoa kaptala. Jaz se ne moe trenutno otkloniti ve postepeno.
Tenje ka investicijama su vee to je jaz vei. Vremenom, investicije se smanjuju
uporedo sa smanjenjem jaza.
Osnovni problem ove teorije sastoji se u odreivanju eljenog nivoa kapitala.
Prema razliitim shvatanjima eljenog nivoa kapitala, teorije koje investicije shvataju
kao funkciju jaza izmeu poeljnog i stvarnog nivoa kapitala, mogu se podeliti na:
teoriju akceleratora, teoriju sopstvenih sredstava i neoklasinu teoriju investicija.
79 Horvat, B., 1961., Ekonomska teorija planske privrede, Kultura, Beograd, str. 234.
191
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Teorija sopstvenih sredstava polazi od injenice da sredstva za nansiranje inve-
sticija mogu biti sopstvena i tua. Pretpostavlja se da su pozajmljena sredstva skuplja
od sopstvenih i da trokovi investicija rastu sa udelom pozajmljenih sredstava u uku-
pno potrebnim sredstvima. U tom sluaju eljeni nivo kapitala funkcija je veliine
sopstvenih sredstava za nansiranje investicija.
U neoklasinoj teoriji eljeni nivo kapitala je odreen elastinou autputa prema
kapitalu i visinom vrednosti autputa. Za razliku od drugih teorija investicija, ona
vodi rauna o graninoj produktivnosti kapitala i o uticaju promene relativnih cena
proizvodnih faktora na potranju za kapitalom. Polazite je u osnovnom motivu
funkcionisanja preduzea. Prema neoklasinoj teoriji, osnovni motiv preduzea je
da maksimizuje sadanju vrednost prota. Da bi se to postiglo cena svakog proi-
zvodnog faktora, pa i kapitala, mora biti jednaka njegovom graninom proizvodu.
Neoklasina teorija investicija eljeni nivo kapitala izjednauje sa optimalnim nivoom
i denie ga kao mesto izjednaenja graninog troka kapitala i njegovog graninog
prihoda. Preduzea e investirati sve dok je granini prihod kapitala vei od nje-
govog graninog troka. Pri tome, granini prihod kapitala je odreen elastinou
autputa s obzirom na kapital a ova visinom autputa i nivoom tehnologije. Ako se nivo
tehnologije zanemari, moe se zakljuiti da ravnoteni nivo kapitala raste sa nivoom
autputa a smanjuje se sa porastom realnih trokova kapitala. Praktino, investicije su
funkcija autputa. to je autput vei, vei je i eljeni nivo kapitala i vee su investicije.
Na drugoj strani, sa rastom cene kapitala opada tranja za investicijama jer se sma-
njuju sopstvena sredstva za nansiranje investicija i smanjuje nivo eljenog kapitala. I
obrnuto, sa smanjenjem cene kapitala raste tranja za investicijama jer se poveavaju
sopstvena sredstva za nansiranje investicija i poveava nivo eljenog kapitala.
3.2.1.3.1. Nivo investcija i tednje
Da bi se investicija ostvarila potrebno je iznai povoljnu mogunost za investiranje.
U poetku razvoja industrijskog sistema (nacionalna privreda u fazi industrijalizaci-
je) takvih mogunosti je bilo na pretek. Odmicanjem od poetne faze mogunosti za
investiranje su bile sve manje. Iz navedenog se, meutim, ne moe izvui zakljuak
da povodi za tednju pojedinca nisu ni u kakvoj vezi sa mogunostima za investira-
nje. Kad se jave velike mogunosti za investiranje vlasnici kapitala bivaju stimulisani
da veliki deo svoje zarade (prota) reinvestiraju. To znai da je tednja stimulisa-
na pojavom novih mogunosti za investiranje. Na drugoj strani, iako nema realnih
mogunosti za investiranje, pojedinac moe da odlui da tedi, kupujui hartije od
vrednosti ili tezauriui gotovinu.
Nivo investicija i nivo tednje su, dakle, spregnuti povratnom spregom, ali ne na
nain da se u svakom trenutku moraju poklapati. Investicije mogu da budu, a po
pravilu i jesu, na nivou razliitom od nivoa za investicije potrebnih sredstava nastalih
192
MAKROEKONOMIJA
tednjom. Odstupanja su mogua kako na opadajuoj, tako i na rastuoj liniji kreta-
nja privrede. Po deniciji tednja i investicije su jednake ex post. Jednakost proizilazi
iz sagledavanja realnih bilansa nacionalnih dohodaka pojedinih zemalja. Ni tednja
ni investicije ne moraju biti jednake, niti u bilo kojem smislu da budu u nekom odno-
su sa njihovim ex ante veliinama, tj. St
a
St = It IT
a
, gde a oznaava ex ante vre-
dnost. U bilo kojem periodu mogu se javiti neplanirana tednja i neplanirane inve-
sticije u smislu poveanja odreenih zaliha, na primer. U izvesnom smislu, prilikom
modelskog sagledavanja odnosa izmeu tednje i investicija, mogue je pretpostaviti
jednakost tednje i investicija i ex ante na poetku perioda, tj. St
a
= St = It = It
a
. To
moe biti vrlo korisno i potrebno (za laku analizu), ali se modelski moe pokazati da
predstavlja simplikaciju stvarnosti.
U teoriji se javljaju obe vrste modela, i oni koji izjednauju vrednost tednje i inve-
sticija ex ante i ex post, i oni koji izjednauju samo vrednost investicija sa poetka
i kraja perioda ostavljajui mogunost pojave nenameravane tednje. Od kakve su
vanosti navedene pretpostavke videe se prilikom razmatranja Harod - Domarovog
modela. Mogue je nenameravanu tednju iskoristiti i kao eksibilan elemenat koji
dozvoljava nenameravane investicije, tj. St
a
= St = It It
a
.
Objanjena povratna sprega nije dovoljno snana da mehanizmom samoregu-
lacije odri potreban nivo stabilnosti cena i punu zaposlenost proizvodnih faktora,
jer nivo investicija nije odreen samo nivoom tednje. Radi se o mnogo sloenijim
odnosima. Osim tednje, na nivo investicija utie mnogo faktora, od kojih neki de-
luju unutar privrede a neki su egzogenog karaktera. U prve spada, na primer, nivo
proizvodnje, odnosno dohotka, a u druge tehniki progres, rast stanovnitva, pa i
faktori kao to su karakter politikog sistema, poverenje investitora, optimistika
ili pesimistika oekivanja i sl.
Zbog visokog udela vanekonomskih faktora nivo investicija je razliit u pojedi-
nim vremenskim intervalima. Privreda ne funkcionie tako da je u svakom trenutku
obezbeen nivo investicija dovoljan za punu zaposlenost faktora proizvodnje, sta-
bilan ekonomski rast i rast drutvenog blagostanja. Obrnuto, u veini zemalja nivo
investicija nije dovoljan za ostvarenje pune zaposlenosti.
3.2.1.3.2. Vrste investcija
Investicije se mogu posmatrati na razliite naine. To se moe uiniti sa stanovita
razliitih kriterijuma. One se, na primer, mogu posmatrati kao nansijske i realne.
Finansijske ili portfolio investicije predstavljaju samo transfere nansijskih sredstava
meu privrednim subjektima, pa se njima direktno ne menja veliina nacionalnog
bogatstva. Nivo GDP-a i veliina nacionalnog bogatstva se uveava (pored ostalog)
193
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
akumulacijom kapitala i njegovom produktivnom upotrebom. Akumulacija kapitala
je posledica realnih investicija tj., pod realnim investicijama podrazumeva se realno
uveanje kapitala. One predstavljaju deo proizvoda koji je utroen na opremu, zgrade
i zalihe.
Investicije mogu biti bruto i neto investicije. Pod bruto investicijama podrazume-
va se bruto uveanje realnog kapitala u odreenom razdoblju, obino u jednoj go-
dini. One se izraunavaju tako to se od vrednosti kapitala na kraju godine oduzme
vrednost kapitala na kraju prethodne godine. U tom smislu bruto investicije mogu
biti jednake, vee ili manje od nule tj. mogu biti negativne. Kada su negativne govori
se o procesu deinvesticija. Razlika izmeu bruto i neto investicija se odnosi na amor-
tizaciju.
Investicije se mogu podeliti na investicije u ksne i investicije u obrtne fondove.
Razlikovanje ksnih i obrtnih fondova bitno je i sa aspekta naina njihovog troenja.
Fiksni fondovi postepeno (procentualno od njihove vrednosti) prenose svoju vred-
nost na gotove proizvode (amortizacija), a obrtni u jednom ciklusu proizvodnje pot-
puno prenesu svoju vrednost.
Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevaju se ulaganja u zalihe (sirovine,
polufabrikati, nedovrena proizvodnja, gotovi proizvodi). Obrtnim fondovima, po
pravilu, iskazuje se vrednost predmeta rada. Razlikovanje bitnih karakteristika k-
snih i obrtnih fondova znaajno je ne samo zbog ove podele, ve i zbog karaktera
samog procesa investiranja, a takoe i zbog razliitosti izvora sredstava za investicije.
Investicije u ksne fondove najee traju due vreme, od nekoliko meseci do neko-
liko godina (najee 3-5 godina), dok se kod investicija u obrtne fondove njihova
vrednost poveava u trenutku odvajanja sredstava za te namene. Zato je za svaku
privredu vrlo vano, da po mogunosti, to manja koliina sredstava bude vezana
za proces izgradnje novih objekata i kapaciteta i da vreme njihove izgradnje i period
aktivizacije bude to krai.
Postoje bitne razlike u kretanju investicija u ksni i varijabilni kapital. Kad do-
hodak raste porudbine kapitalnih dobara rastu do nivoa kapaciteta industrije koja
ih proizvodi tj., investicije su ograniene nivoom kapaciteta industrije koja proizvo-
di kapitalna dobra. Smanjenje proizvodnje, na drugoj strani, ne odraava se mnogo
na smanjenje investicija. Narudbine kapitalnih dobara mogu pasti, ali proizvodnja
industrije kapitalnih dobara ne moe pasti na nulu. Njena donja granica poklapa se
sa visinom prosene amortizacione stope.
U odnosu na uticaj investicija na obim dohotka po stanovniku, odnosno prema
rastu GNP-a po stanovniku obzirom na prirodni prirataj (natalitet) stanovnika,
investicije se dele na demografske i ekonomske.
194
MAKROEKONOMIJA
Demografske investicije predstavljaju onaj minimalni deo investicija koji se mora
ulagati da bi se obzirom na prirodni prirataj stanovnika veliina nacionalnog doho-
tka po stanovniku (per capita) odrala nepromenjena, odnosno na postojeem nivou
u odnosu na prethodni period. Veliina ovih investicija utvruje se primenom tzv.
demografske stope investicija. Ako stopa investicija bude ispod nivoa demografskih
investicija, dovodi se u pitanje i ugroava se dostignuti nivo ivotnog standarda.
Ekonomske investicije obezbeuju rast drutvenog proizvoda, odnosno nacio-
nalnog dohotka po stanovniku. One predstavljaju razliku stope investicija i stope
demografskih investicija. Svojom veliinom i strukturom dinamiziraju tempo privre-
dnog i drutvenog razvoja zemlje.
Investicije se mogu razlikovati i sa stanovita njihove promenljivosti s obzirom
na promene nivoa dohotka. Deo investicija se menja uporedo sa promenom nivoa
dohotka a deo uglavnom ne zavisi od promena nivoa dohotka. Prvi se deo zbog uske
veze sa nivoom dohotka naziva indukovanin a drugi autononnin investicijama.
Nivo proizvodnje u trinim privredama odreen je nivoom tranje. Promena
tranje odraava se na promenu nivoa proizvodnje i investicija indukovanog tipa. I
obrnuto, ono to izaziva promene u nivou proizvodnje jesu indukovane neto pozi-
tivne ili neto negativne investicije. Odnos izmeu proizvodnje i indukovanih inve-
sticija je veoma komplikovan, indirektan i nikada potpuno jasan.
U stvari odreeni nivo investicija se odrava nezavisno od promena nivoa do-
hotka u proteklom periodu.
80
Taj deo investicija naziva se autonomnim investici-
jama. Investicije javnog sektora su jedan tip a one izazvane inovacijama drugi tip
autonomnih investicija.
3.2.2. Odreivanje dohotka
Odnos potronje i tednje i tednje i investicija je razmotren, uvodne napomene o
prirodi veze izmeu pomenutih kategorija i dohotka date, pa je potrebno razmotriti
ceo kompleks njihovih meusobnih odnosa koji odreuju nivo dohotka. Potrebno je
objasniti kakvim je kvalitetom odnosa izmeu varijabli Y, C, S i I odreen ravnoteni
nivo dohotka.
81

80 Svaki put kada se govori o prethodnom periodu mora da se zna da se on ne moe uzeti tako da
bude suvie dug; obino se operie sa periodom od jedne pa najvie do pet godina.
81 Pojam dohotka se ovde, pojednostavljenja radi, koristi kao opti pojam koji zanemaruje razliku iz-
meu neto domaeg proizvoda i raspoloivog dohotka; zanemaruje se mogunost promene opteg
nivoa cena, tj. model poiva na realnim, a ne na monetarnim odnosima.
195
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
3. 2. 2. 1. Potencijalni nivo dohotka
Pod potencijalnim nivoom dohotka podrazumeva se ona njegova visina koja bi
mogla da se ostvari ako bi svi faktori proizvodnje bili potpuno zaposleni. to se tie
kapitala, kratkorono gledano, njegova raspoloivost je ograniena i poznata. Zbog
toga se moe smatrati da je potencijalni nivo dohotka odreen nivoom zaposleno-
sti radne snage. Potencijalni dohodak se u tom smislu moe denisati kao maksi-
malna veliina ostvariva uz punu zaposlenost radne snage. Puna zaposlenost podra-
zumeva stepen nezaposlenosti koji nije vei od strukturne nezaposlenosti. Ako se
pod raspoloivom radnom snagom podrazumeva aktivno stanovnitvo umanjeno za
nivo strukturne nezaposlenosti, potencijalni dohodak je jednak njenom umnoku
sa prosenom produktivnou rada. Potencijalni dohodak se menja u vremenu sa
promenom veliine raspoloive radne snage i prosene produktivnosti rada.
U praksi se potencijalni nivo dohotka
82
moe izraunati na tri naina:
anketiranjem preduzea (konjukturni pregled),
povlaenjem trenda kroz vrhove ciklusa i
procenom proizvodnih funkcija.
Prvi metod poiva na anketiranju preduzea. Anketom se utvruje iskoritenost
kapaciteta proizvodnih faktora preduzea i zatim procenjuje potencijalni nivo do-
hotka. Metod je nepouzdan jer preduzea esto podcenjuju (naroito u periodu
buma) ili precenjuju (u periodu recesije) svoje kapacitete.
Povlaenje trenda kroz vrhove ciklusa privrednih aktivnosti poiva na pretposta-
vci da je ostvareni nivo dohotka na vrhovima ciklusa jednak potencijalnom nivou
dohotka i da izmeu susednih vrhova potencijalni nivo dohotka raste po konstantnoj
stopi. Linija potencijalnog dohotka konstruie se mehaniki kao ekstrapolirani lin-
earni trend za odreeno razdoblje.
Potencijalni nivo dohotka se moe odrediti i pomou proizvodne funkcije. Koristi
se meuzavisnost faktora proizvodnje i nivoa dohodka na kojoj proizvodna funkcija
poiva. Polazite je pretpostavka o punoj zaposlenosti proizvodnih faktora da bi se
zatim odredio nivo dohotka koji punoj zaposlenosti odgovara.
Za izraunavnje potencijalnog nivoa dohotka u praksi se esto koristi obrazac:
Y Y
Y
u u
F
f
....
, ( .... ) = 0 032
gde je Y
F
potencijalni, Y stvarni dohodak, u aktuelna, a u
f
strukturna stopa nezapo-
slenosti.
82 Artus, J., R., 1979., Potential and Actual Autput in Industrial Countries, Finance and Develo-
pment No.2., p.25-28.
196
MAKROEKONOMIJA
Svaki od naznaenih metoda izraunavanja potencijalnog nivoa dohotka, koji se
primenjuje za potrebe voenja adekvatne ekonomske politike, ima odreene pre-
dnosti i nedostatke. Rezultat se uvek moe smatrati dovoljno dobrom aproksimaci-
jom stvarnosti korisnim za odreivanje veliine inacionog ili deacionog jaza.
Inacioni i deacioni jaz se odreuju kao odnos ostvarenog prema potencijalnom
dohotku. Denisani odnos je bitan za ocenu ekonomske situacije i denisanje pre-
dloga mera ekonomske politike.
3. 2. 2. 2. tednja, investcije, dohodak
tednja i investicije zavise od razliitih faktora. tednja je na pasivan nain
odreena nivoom dohotka a investicije brojnim faktorima od kojih su u okviru ovih
razjanjenja znaajni autonomni faktori dinaminog rasta. Ako se pretpostavi da se
(autonomne) investicije u nekoj godini formiraju na nekom od dohotka nezavisnom
nivou, dohodak e gravitirati ka ravnotenoj taki E u kojoj se seku kriva tednje
i kriva investicija, tj. u kojoj je S = I. Taka ravnotee, tj. nivo dohotka, udaljenija
je od pune zaposlenosti ako je nivo investicija nii, i obratno. To je istovremeno i
jedina taka u kojoj nivo tednje odgovara nivou investicija koje se smataraju datim
(u odreenom trenutku), mada se zna da one u vremenu osciliraju, tj. investicije su
funkcija vremena.
Ako se privreda nae van ravnotene take usled pojave nenameravane tednje
koja, opet, moe biti pozitivna ili negativna, nastae nenameravane investicije ili de-
zinvesticije u zalihe i nepredvieni iznenadni proti ili gubici. Preduzea e povo-
dom novonastale situacije doneti itav niz odluka u vezi sa proirenjem ili smanje-
njem proizvodnje, podizanjem ili sputanjem cena.
Sl. 27. Odreivanfe nivoa dohotka odnoson tednfe i investicifa
197
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Ako privreda u jednom trenutku proizvodi ukupan proizvod koji je vei od ukupne
tranje, tj. zbira onoga to potroai ele da kupe a preduzea da investiraju u opre-
mu i zalihe, doi e do gomilanja zaliha, to e uticati na smanjenje prota. Drugim
reima, pokuaj poveanja dohotka iznad y
t
izazvao bi situaciju u kojoj preduzea
nisu spremna da poveaju investicije, jer imaju prevelike zalihe koje bi nastojala da
smanje. To je situacija u kojoj ukupna tednja znaajno premauje nivo investicija.
Zalihe e poeti da se smanjuju kad preduzea ponu da smanjuju proizvodnju i za-
poslenost. Drugim reima, dohodak se ne moe dugo zadrati iznad nivoa jednakosti
tednje i investicija koji je privreda spremna da odrava. Gubitke koji poinju da se
javljaju, uporedo sa prevelikim zalihama, preduzea nastoje da reduciraju smanje-
njem proizvodnje i zaposlenosti to rezultira opadanjem nivoa dohotka. Ceo proces
se zavrava povratkom u taku ravnotee.
Suprotna pretpostavka po kojoj bi se privreda nala u stanju u kojem je dohodak
nii od ravnotene take, podrazumeva manju tednju od nameravanih investicija, tj.
veu potronju od proizvodnje. U tom sluaju velika tranja stimulie rast zaposle-
nosti i proizvodnje ime se nivo dohotka vraa u taku E.
Meutim, ravnotena taka prema kojoj privreda tendira ne oznaava optimalni
nivo dohotka. Optimalni nivo dohotka oznaava taku pune zaposlenosti proizvod-
nih faktora, na dijagramu oznaen horizontalom FF. to je nivo investicija nii, tj.
vertikala pomerena ulevo, to e i taka ravnotee biti udaljenija od pune zaposle-
nosti. Razvojna iskustva veine zemalja govore da je veina njih u dosta dugom vre-
menskom periodu provela u taki ravnotee koja je bila prilino udaljena od pune
zaposlenosti.
Na kraju je potrebno upozoriti da je iz prethodne analize pogreno izvui
zakljuak da je tednja uzrok nestabilnosti. Ona to zaista i moe biti, ali je potreban
sticaj odgovarajuih okolnosti. Globalno posmatrano, razvoj je brz kada su investi-
cije stabilne i jednake tednji. Pri tome nivo nenameravane tednje ne mora biti au-
tomatski jednak nivou nenameravanih investicija i upravo se tu nalaze trajni uzroci
nestabilnosti i pojave inacionih odnosno deacionih jazova.
3. 2. 2. 3. Investcije i dohodak
Dohodak se moe poveati ako se poveaju investicije. Svako poveanje investici-
ja viestruko se, za vrednost multiplikatora, odraava na rast dohotka, i obrnuto. Pad
investicija multiplikativno se odraava na opadanje nivoa dohotka. Proireni efekat
investicija na dohodak poznat je kao koncept multiplikatora.
Snaga kojom uveanje investicija utie na rast dohotka objanjava se principom
multiplikatora. Delovanje multiplikatora smatra se jednim od najznaajnijih impulsa
privrednog rasta jer proces neodoljivo podsea na pozitivnu povratnu spregu.
198
MAKROEKONOMIJA
Multiplikator kao najznaajnija pozitivna privredna povratna sprega najjedno-
stavnije se moe izraunati primenom obrasca za geometrijsku progresiju:
r
r r r r I
n
m

= + + + + + + =
1
1
... ... 1
3 2
gde je r jednako graninoj sklonosti potronji. Mnoenjem mulitiplikatora sa
poetnim investicijama dobijaju se krajnji efekti inicijalnih investicija. Uveanje
inicijalnih investicija zavisi od veliine ponovnih izdataka za dodatnu potronju, tj.
od granine sklonosti potronji. I obrnuto, to je vea tednja to je uveanje, multi-
plikovanje efekata poetnih investicija, manje. Drugim reima, multiplikator, tj. broj
kojim treba pomnoiti promenu (poveanje) investicija kako bi se dobila promena
dohotka koja iz toga proizilazi, dobija se kao:
I
c
m
=

1
1
tj. jednak je recipronoj vrednosti granine sklonosti tednji:
I
s
m
=
1
Y = I
n
x I
pri emu I predstavljaju autonomne investicije. Odavde se moe izvui i odnos I
n

= Y I tj. multiplikator pokazuje odnos promena dohotka prema promenama
u inicijalnim autonomnim investicijama. Obe promene mogu da imaju i negativne
vrednosti.
U kontinuelnom sluaju uticaj autonomne promene investicija na promenu dohotka
moe se opisati jednainom:
dY
dI c
=

1
1
tj. svaka jedinica investicija multiplikovae se 1/1-c puta u dohodak, posle proto-
ka odreenog vremena potrebnog da se multiplikativni efekti promene investicija
proire na celu privredu. Ali, zakljuak se ne odnosi samo na promenu autonomnih
investicija. Isti proces e biti otvoren i za bilo koje uveanje autonomne potronje:
privatne autonomne potronje (), poveanje izvoza, budetske potronje i sl. To
se moe pokazati na primeru zatvorene privrede. Ako se pretpostavi da je + I = A
moe se pisati:
Y
c
A =

1
1
199
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Autonomna promena bilo koje komponenete A izaziva promene dohotka:
dY
dA c
=

1
1
Poveanje (smanjenje) dohotka koje rezultira iz jedinine promene autonomne
potronje, vee je od jedinice jer je 0 < c < 1 odakle je i 0 < 1 - c < 1 to znai da e i
1/1-c biti vee od 1.
Multiplikator se moe objasniti i posredstvom graka koji je ve poznat:
Sl. 28. Grako obfanfenfe nultiplikatora
Rast investicija izaziva poveanje dohotka, ravnotea se iz take E pomera u taku
E. Multiplikativni efekat investicija prepoznaje se po veem rastu nivoa dohotka od
rasta nivoa investicija.
Odnos poveanja investicija i dohotka zavisi od poloaja krive tednje koji je
odreen graninom sklonou tednji. to je ona (s) vea, to je kriva tednje vie po-
merena udesno, a porast dohotka, izazvan multiplikativnim dejstvom rasta investici-
ja, manji. Na drugoj strani, rast dohotka mora da omogui rast tednje koji dozvolja-
va nameravani rast (nove, dodatne) investicija. Vea sklonost ka tednji omoguuje
vii nivo investicija smanjujui istovremeno njihov multiplikujui efekat. ta e se
desiti ako rast tednje nije praen rastom investicija? U desnu stranu pomerena kriva
tednje sei e se sa neporomenjenom krivom investicija, odreujui smanjeni nivo
dohotka. Prodaje e poeti da padaju a zalihe da rastu i to e izazvati pad proizvo-
dnje, sve dok tednja ne padne na nivo na kojem je privreda spremna da investira.
Pretpostavka o autonomnim investicijama moe se napustiti jer je zakljueno da
rast dohotka i zaposlenosti i te kako podstiu rast investicija, tj. pri viim nivoima
dohotka i investicije se formiraju na viem nivou. Kriva investicija ne mora biti pre-
200
MAKROEKONOMIJA
dstavljena vertikalom paralelnom sa ordinatom. Pravilnije je da ona bude predsta-
vljena pod odreenim uglom u odnosu na nju. Sada se menja i gledanje na tednju,
jer se odnos izmeu promena tednje, investicija i dohotka menja.
Rast ukupne tednje u drutvu moe u razliitim uslovima drugaije uticati na
odreivanje ravnotenog nivoa dohotka. U periodu depresije, rast tednje e pogorati
uslove formiranja realnog kapitala. Naviknuti da se tedljivost smatra vrlinom, ova
pojava je u literaturi opisana kao paradoks tedljivosti. U uslovima nedovoljne zapo-
slenosti proizvodnih faktora pokuaj pojedinaca da vie utede na nivou drutva
moe da rezultira smanjenjem tednje. Pojedinac koji tedi smanjuje svoju potronju
ime smanjuje dohodak drugih (ne prosleuje im deo koji utedi). Ili, to je vea
granina sklonost tednji, manja je potronja. Vea granina sklonost tednji znai
manji multiplikator. to je multiplikator manji, to e za isto poveanje autonomne
potronje u uslovima nepotpune zaposlenosti nastupiti manje poveanje dohotka a
samim tim i tednje. U tome se sastoji paradoks tednje.
Rast tednje se moe smatrati poeljnom pojavom samo u inatornim i u uslo-
vima konjukture, pune zaposlenosti i odranja proizvodnje na njenom maksimumu.
U uslovima pune zaposlenosti to se vie tedi to su mogunosti formiranja dodatnog
kapitala vee. U uslovima depresije to ne vai. Tada se visok koecijent korelacije
uspostavlja izmeu rasta potronje i investicija. Ako bi u uslovima depresije, ipak,
dolo do rasta tednje (i pada potronje), dohodak bi padao sve do nivoa na kojem je
tednja toliko niska da je jednaka investicijama opalim na nivo koji je primeren sma-
njenom nivou dohotka. Na taj se nain ravnotea, usled poveanja tednje, usposta-
vlja na znatno niem nivou od poetnog iz kojeg se u uslovima depresije izalo ra-
stom tednje. U kojoj se meri radi o veoma sloenoj povratnoj sprezi govori injenica
da rast tednje u periodu privredne depresije osim negativnih ima i pozitivne efekte.
Naime, tom prilikom dolazi do pada kamatnih stopa, jer se ponuda novca uveanjem
tednje poveava, a tranja za novcem zbog smanjenih investicija opada. Pad kama-
tnih stopa povratno stimulativno utie na investicije. Na drugoj strani, kupovna mo
novca raste, najamnine opadaju, to opet povratno utie na smanjenje sklonosti ka
tednji.
3. 2. 3. Statki model multplikatora
Do relacije koja opisuje multiplikator moe se doi i preko ve opisanih odnosa
izmeu makrovarijabli. Dakle, ako je dohodak sastavljen iz potronje i investicija, tj.
Y = C + I , a autonomne investicije odreene razlikom izmeu dohotka i potronje
tj.:
Y - C (Y) = I,
201
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
uz pretpostavku da je tednja jednaka investicijama (I = C) sledei Alena,
83
difere-
nciranjem poslednje jednaine uz uvaavanje da je dohodak uslovljen investicijama
dobija se:
dY
dI
dC
dY
dY
dI
=1
odnosno:
dY
dI
dC
dY
1 1

=
iz ega sledi da je:
ili:
dY
dI c s
=

=
1
1
1
gde je:

i
s = 1 - c i
c = 1 - s
Za innitezimalna poveanja relacija je priblino:


Y
I
c
I
s
=

=
1
Granina sklonost potronji ( ) Y C /

oznaena je sa c. Varijacije granine sklo-
nosti potronji su na nivou varijacija dohotka i potronje. Granina sklonost tednji
( ) Y C /

je oznaena sa s .Njene varijacije su takoe uslovljene varijacijama do-
hotka, pri emu vai: 0 < c < 1 i 0 < s < 1.
83 Alen, R. G. D., 1970., Mathematical Economics, MacMillan, London, p. 42-48.
202
MAKROEKONOMIJA
Ako se ima na umu i to da su potronja i tednja rastue funkcije dohotka, rela-
cija koja oznaava multiplikator se moe interpretirati na sledei nain: Ako se au-
tonomne investicije menjaju u malim iznosima I, ravnotea dohotka se menja u
iznosima koji su multiplikovani iznosi I tj.:
Y
c
I =

1
1
Kolinik 1/(1-c) = 1/s oznaava multiplikator.
Relacije se mogu uprostiti prevoenjem u linearnu formu. To se moe uiniti ako
su potronja i tednja date u linearnoj formi. Tada granine sklonosti postaju ko-
nstantne, nepromenljive za sve nivoe dohotka, tj. koecijenti dohotka (Y) u linearnoj
relaciji:
C = + cY
S= (1 - c) Y - = - + sY
gde je > 0 tj. onaj deo potronje koji se ne menja pod uticajem promena dohotka,
to je, opet, uslovljeno mogunou negativne tednje pri niskim nivoima dohotka.
Osim toga, moe da varira u specinom pravcu u vremenu koje daje opti trend
potronje. Kriva C = cY +
t
u ravni OYC tada se pomera paralelno sama sebi u toku
vremena.
Uslov ravnotee dat relacijom za autonomne investicije, postaje:
Y - ( + cY) = I
Y
I
c
I
s
=
+

=
+
1
ime je dobijena linearna relacija koja objanjava multiplikator.
Linearni multiplikator je slian multiplikatoru u optem sluaju. Razlika se sastoji
jedino u tome to linearni multiplikator razmatra odnos izmeu dohotka i investicija
a multiplikator u optem sluaju odnos promena dohotka i promena investicija. To je
rezultat injenice da su granine sklonosti konstante samo u linearnom sluaju.
U linearnom sluaju pojavljuje se jo neto, i to kao veoma znaajno. Naime, I i
se pojavljuju kao autonomne investicije odnosno potronja koja ne zavisi od nivoa
dohotka. Sa stanovita determinanti dohotka, s obzirom na slian i komplementaran
karakter, podesno je apsorbovati u I i to zvati ukupnim autonomnim izdatkom ili
ukupnom autonomnom potronjom. U tom sluaju funkcija potronje C = cY (kao i
tednje S = sY) reprezentuje onaj deo potronje (tednje) koji zavisi od dohotka. Tada
se multiplikator iz poetnog uslova ravnotee moe izvesti na sledei nain:
Y = C + I + A
gde su: A - autonomne investicije, I - indukovane investicije, C - potronja uslovljena
dohotkom.
203
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Ako je C = cY i I = 0 tada je:
Y = cY + A
Y
A
c
A
s
=

=
1
Na ovaj nain denisan multiplikator predstavlja varijantu njegove linearne inter-
pretacije kada je apsorbovano u A. Dobijena relacija se moe interpretirati na sledei
nain: Ako je granina sklonost potronji konstantna (0 < c < 1), onda je ravnoteni
dohodak jednak multiplikovanim autonomnim ukupnim izdacima za potronju i in-
vesticije, tj.:
3. 2. 4. Dinamiki model multplikatora
Ako doe do autonomne promene jedne ili vie egzogenih varijabli uspostavlja se
novo ravnoteno stanje. Uspostavljanje novog ravnotenog stanja (posle naruavanja
prethodnog) vezano je za postepeno prilagoavnje u vremenu. Praenje toka tih
promena nije nita drugo do odreivanje putanje kretanja privrede. Ono iziskuje da
se vremenska dimenzija eksplicitno naznai pri denisanju meuzavisnosti izmeu
ekonomskih varijabli. To je zadatak kvantitativne ekonomske analize.
U dinamikom modelu multiplikatora sve varijable imaju vremensku dimenziju. U
njemu se odnosi izmeu makrovarijabli razmatraju u vremenu. Dohodak, tednja,
potronja i investicije deniu se kao tokovi. To znai da se proticanjem vreme-
na njihov obim menja. U vremenskom razdoblju t varijable e biti oznaene kao :

. , ,
t t t
I C Y

Model pretpostavlja nepromenjeni tok dohotka u periodu t u odnosu na period
t -1, tj. oekivani dohodak u periodu t (
t
Y
) jednak je dohotku ostvarenom u pretho-
dnom (t -1) periodu (
1 t
Y
). Isto vai i za potronju, tednju i investicije. Autonomne
investicije (
t
I
) su date i konstantne tokom celog perioda. Ako se dohodak smatra
zbirom potronje i investicija tj.:
Y C I
t t t
= +
i ako su planovi u vezi sa potronjom u toku perioda realizovani, tj.:
) (
1
=
t t
Y C C
,
sledei Alena
84
, zamenom se dobija relacija za autonomne investicije:
Y C Y I
t t t
=

( ) ......................................( )
1
1
84 Alen, R. G. D., 1970., p. 48-49.
204
MAKROEKONOMIJA
Jednaina moe da poslui i za izraavanje nivoa dohotka za t = 1, 2, 3,,n ako je
poznat inicijalni nivo dohotka, tj. nivo dohotka u periodu t
0
.
Oekuje se da e se i tednja u periodu t zadrati na istom nivou kao i u pre-
thodnom periodu jer je i nivo dohotka ksiran na istom nivou. Zato se i realizovana
tednja u periodu t moe izraunati na isti nain kao i autonomne investicije. Ako se
dohodak smatra zbirom potronje i tednje tj.:
t
Y
=C
t t
S +
..........(2)
onda se realizovana tednja u periodu t (tednja ex post) moe izraziti kao:
) 3 .......( .......... .......... .......... )......... (
1
=
t t t
Y C Y S
Relacija pokazuje da se realizovana tednja nee razlikovati od planirane (ex ante)
tednje jedino ako se dohodak u periodu t ne razlikuje od dohotka u periodu t - 1.
U linearnom sluaju, relacija za dohodak u periodu t, ako se autonomna potronja
apsorbuje u autonomne investicije a drugi deo potronje zavisan od dohotka uzme
kao C=cY, moe da se uspostavi na sledei nain:
Y C A
t t t
= +
gde je:
C cY
t t
=
1
A
t
=A
Zamenom se dobija:
Ako se pretpostavi da je nivo dohotka u svakom periodu (
t
Y
za sva t) jednak
ravnotenom (prosenom za dui vremenski period) nivou dohotka tj.,
Y Y
t
=
re-
lacija (4) moe da se transformie u:
Y cY A =
,
tj.:
Y
A
c
=
1
to je obrazac za ravnoteni nivo dohotka. Desna strana je jednaka obrascu za
statiki multiplikator.
Razliiti poremeaji, nezavisno od toga odakle potiu iz okruenja ili iz samog
ekonomskog sistema, uslovljavaju u pojedinim periodima razliit nivo dohotka od
ravnotenog. Razlika izmeu ostvarenog nivoa dohotka u periodu t i ravnotenog
nivoa dohotka moe da se predstavi kao:
205
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Y Y y
t t
=
Razlika u nivoima dohotka u periodu t moe da se izvede iz razlike u poetnom
periodu t
0
ako se iskoristi obrazac za potronju koja zavisi od nivoa dohotka i relacija
(4)
y cy
t t
=
1
uz mogunost:
y y c
t
t
=
0
tj. razlika u nivoima dohotka u periodu t je multiplikovana razlika iz poetnog pe-
rioda.
Meutim, ekonomski sistem (privreda) odgovara na poremeaj tenjom da se
vrati na ravnotenu putanju dohotka jer je ravnotea pod statikim multiplikatorom
(
c
A
Y

=
1
) stabilna. Ostvarena putanja dohotka u periodu t tendira ka ravnotenom
nivou dohotka (
Y
). Ona se moe predstaviti relacijom koja proistie iz prethodnog
izvoenja
85
s obzirom da je 0< c < 1 :
) 5 ........( .......... .......... .......... ) (
0
t
t
c Y Y Y Y + =
Brzina povratka dohotka na ravnoteni nivo zavisi od vremena koje je proteklo
od poetka delovanja poremeaja do vremena u kojem je sistem poeo da odgovara
na poremeaj tj., od duine vremena docnje i od veliine granine sklonosti tednji
(s = 1 - c). Smanjenjem docnje (na primer sa est na tri meseca) svaki korak u pro-
cesu kretanja
t
Y
ka
Y
krae traje. Takoe, ako se granina sklonost tednji poveava,
manja vrednost s u relaciji (5) izaziva veu promenu

t
Y
iz perioda u period, tj. bri
povratak dohotka na ravnoteni nivo.
Moe se, na kraju, zakljuiti da multiplikator u dinamikoj formi predstavlja ko-
risno sredstvo analize ali ne i dovoljno dobru deskripciju ekonomske stvarnosti jer
koristi samo jednu ex ante relaciju, funkciju potronje. Mogunost ex ante razmatranja
investicija u potpunosti se ignorie, a investicije uzimaju kao autonomne. Nivo do-
hotka odreen multiplikatorom dobro odslikava pravac odgovarajue multiplikovanih
autonomnih investicija, ali treba znati da one tendiraju ka svom ravnotenom nivou.
Da bi multiplikator bio verna deskripcija ekonomske stvarnosti, razliite dete-
rminante investicija moraju biti specirane i dodate modelu multiplikatora. U kasni-
jem e izlaganju biti razmotren i akcelerator koji tumai odnos izmeu indukovanih
investicija i promena nivoa proizvodnje, ime e znaajno biti upotpunjena slika
ekonomske stvarnosti. Kombinacija multiplikatora i akceleratora vodi ka elegantnim
matematikim modelima.
85 Izvoenje iza relacije (4)
206
MAKROEKONOMIJA
4.
CIKLINI KARAKTER DINAMIKE ODNOSA
MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI
Iz dosadanjeg izlaganja zakljuuje se da su privredna kretanja neravnomerna i
da odnosi izmeu makroekonomskih varijabli nisu linearni. To uostalom pokazuje i
ekonomska istorija XIX i XX veka zemalja koje se karakteriu visokim udelom indu-
strijske proizvodnje i visokom meuzavisnou privrednih podsistema. Dohodak,
investicije, tednja, zaposlenost, proti, cene, ne kreu se linearnom putanjom razvo-
ja. Obrnuto, nestabilnost i neravnotea bitne su odrednice njihovih kretanja i naina
funkcionisanja privreda. U sistemima koji se nalaze u potpunoj ravnotei nikada se
nita novo i ne deava. Takvih sistema u stvari nema. Neravnotea je samo etapa koja
vodi privremenoj i nikada potpunoj ravnotei. Ali, ta se kretanja ipak karakteriu
odreenom pravilnou. Veoma duge serije podataka kojima raspolau statistiki ure-
di najrazvijenijih zemalja sveta ukazuju na naizmenino smenjivanje padova i uspona
najvanijih makroekonomskih agregata uz istovremeno kretanje ka viim nivoima
drutvenog blagostanja. Nestabilnost kretanja i iskazane pravilnosti smenjivanja uspo-
na i padova upuuju na zakljuak o ciklinom razvoju privreda. Takvo kretanje pre-
dstavlja znaajan aspekt ekonomskog problema dostizanja i odravanja visokog nivoa
zaposlenosti, proizvodnje i privrednog rasta.
Prouavanjem statistikih serija podataka iz kojih su manje vani podaci koji su
posledica privrednih panika ili sezonskih uktuacija eliminisani, dolo se do saznanja
da se privredni ciklusi sastoje iz etiri faze: kriza, depresija, oivljavanje i polet. Kriza
u osnovi znai naglo smanjenje poslovne aktivnosti, pad cena, rast zaliha, opadanje
tednje, rast nezaposlenosti. Interesantno je da se krize javljaju brzo i iznenadno a da
oporavak obino traje dugo. U sledeoj, fazi depresije, dostie se najnii nivo proi-
zvodnje i najvea stopa nezaposlenosti. Najnia taka u ovoj fazi i u ciklusu uopte
naziva se dno ciklusa. Dno oznaava kraj kontrakcije i poetak nove faze ciklusa.
Oivljavanje je trea faza privrednog ciklusa. U ovoj fazi raste tednja stanovnitva,
vrednost akcija i drugih vrednosnih papira raste, osnivaju se nova preduzea, inte-
nziviraju se investicione aktivnosti, raste zaposlenost i proizvodnja. Vremenom faza
oivljavanja prerasta u fazu poleta. Vrhunac faze poleta obeleen je dostizanjem
maksimalne proizvodnje i nivoa zaposlenosti. Iza ove take sledi ponavljanje ve
opisanih faza novog ciklusa.
207
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
U literaturi se moe nai objanjenje ciklusa i kroz navoenje dveju faza ciklusa:
ekspanzije koja se zavrava na vrhu ciklusa koja, zatim, prelazi u recesiju, koja se
zavrava na dnu ciklusa. Za vreme ekspanzije proizvodnja, zaposlenost, proti,..., ra-
stu, a u doba recesije opadaju. Treba obratiti panju da se ne govori o nivou poslovnih
aktivnosti ve o tendenciji rasta ili opadanja. Takoe, treba znati da se privredni ci-
klusi ne ispoljavaju uvek na isti nain. tavie, nemogue je u privrednoj istoriji nai
dva potpuno ista privredna ciklusa.
Trajanje ciklusa moe biti razliito. U skladu sa tim pojedini autori su izvodili
brojne kategorizacije ciklusa. Jedna od podela razlikuje veoma duge, duge, srednje i
kratke cikluse. Teoriju o veoma dugim ciklusima trajanja oko 50 godina formulisao je
ruski ekonomista Kondratjev.
86
Dugi ciklusi trajanja 15-20 godina obino se nazivaju
Kuznjecovim ciklusima i javljaju se u vezi sa kretanjem stanovnitva, stopom rasta
novane mase i velikim investicionim zahvatima. Ciklusi srednje duine trajanja traju
5-8 godina i obino koincidiraju sa ciklusima u graevinarstvu. U toku trajanja ovih
ciklusa izmeu dva vrha obino se jave jo i jedan do dva mala. Kratki ciklusi mogu
da traju od 2-4 godine.
4.1. UZROCI CIKLINOG KRETANJA PRIVREDE
Postoji vie teorija o osnovnim uzrocima ciklinog kretanja privrede. One se
mogu podeliti na one koje uzroke ciklinog kretanja vide u spoljanjim i one koje ih
objanjavaju unutranjim faktorima. Teorije koje osnovne uzroke vide van privrede
govore o sunanim pegama, vremenu, etvama, ratovima, revolucijama, politikim
dogaajima, otkriima zlata, stopi rasta stanovnitva, migracijama, otkriima novih
zemalja i resursa ili o naunim i tehniko-tehnolokim otkriima i inovacijama
(Hansen i umpeter), teorija nepotpunih informacija, i sl. Drugu grupu ine teorije
koje uzroke ciklinog kretanja privrede vide u samom privrednom sistemu. Sama
privredna kretanja podstiu stvaranje ciklusa tako da svaka ekspanzija izaziva re-
cesiju i suavanje, a ovi oivljavanje i ekspanziju. U ovu grupu spadaju: monetarna
teorija (proirenje i suavanje bankovnog kredita: Hautri i Fridman), teorija nepo-
tpune informacije, teorija tehnolokih okova, teorija prevelikih investicija (Hajek i
Mizes), teorija premale potronje (Hobson, Svizi, Foster), itd.
86 U skladu sa tom teorijom neki autori oznaavaju nekoliko velikih preokreta i nekoliko vrlo dugih
ciklusa. Tako, na primer, od kraja ratova koje je vodio Napoleon do sredine XIX veka cene su imale
tendenciju opadanja a ekonomske prilike bile vrlo teke. Pronalazak zlata u Kaliforniji i Australiji
sredinom XIX veka i delom graanski rat u Americi i Krimski rat izazvali su preokret i cene tada
pokazuju tendenciju rasta. Novi dugi ciklus pada cena poinje posle depresije iz 1873. godine i traje
do 1920-ih godina, kada je jako porasla proizvodnja zlata nakon to je ono pronaeno u Africi i na
Aljasci.
208
MAKROEKONOMIJA
Monetaristi smatraju da pogreno voena monetarna politika moe da bude uzrok
ciklinih kretanja privrede. Sutina se moe sagledati iz uvenog citata jo uvenije
knjige Miltona Fridmana
87
:Ukoliko se uspe postii da ukupna koliina novca ra-
ste po relativno konstantnoj stopi bez neujednaenih, neravnomernih uktuacija u
kratkoronim periodima, bie krajnje neverovatno, ili gotovo nemogue, da doemo
u situaciju otrog porasta cena, ili u situaciju opadanja cena i proizvodnje. Drugim
reima, svako kolebanje ponude novca u odnosu na tranju uslovljava ciklina kre-
tanja. Promene stope ponude novca izazivaju promene nivoa zaposlenosti i proiz-
vodnja. Pogotovu je opasna ekspanzivna monetarna politika. I sama pomisao na nju
izaziva destabilizaciju privrede. Zbog toga, i to je kljuna teza monetarista, ponuda
novca treba da raste po konstantnoj stopi. Ovakav stav u stvari u potpunosti zane-
maruje kretanje realnih ekonomskih kategorija. Svoenje objanjenje funkcionisanja
privrede na kretanje monetarnih varijabli zaista predstavlja herojsku simplikaciju
stvarnosti. Fridman je neto kasnije objanjenje pojave ciklusa upotpunio teorijom
o nepotpunim informacijama. Sutina teze se svodi na objanjenje neracionalnog
ponaanja ekonomskih aktera koji svoje odluke donose na osnovu nepotpunih infor-
macija. Oni, na primer, reaguju na mere ekspanzivne monetarne politike spremnou
da uveaju proizvodnju i nivo zaposlenosti jer nominalna tranja poinje da raste. U
tom trenutku oni oekuju rast realnih zarada. Meutim, oni su u stvari obmanuti jer
cene faktora proizvodnje rastu sporije u odnosu na rast cena u maloprodaji. Da su
imali prave informacije verovatno ne bi uveali nivo proizvodnje i zaposlenosti.
Ideju o nepotpunim informacijama kao uzroku ciklinih kretanja prihvatio je i
dalje razradio Robert Lukas. Njegova teza je da pojedinac ili preduzee uvek postupa
u skladu sa racionalnim oekivanjima. Ekonomski akteri procenjuju (u opisanoj situ-
aciji kad monetarna vlast vodi ekspanzivnu monetarnu politiku) da je rast cena na
odreenom tritu jednim delom posledica opteg rasta nivoa cena, a drugim delom
posledica pomeranja cenovnih odnosa. Pretpostavka je, meutim, u osnovi pogrena
jer je do pomeranja cena dolo usled ekspanzivne monetarne politike. Veliina proi-
zvodnje je u svakom momentu odreena prirodnim nivoom proizvodnje (determi-
nisan prirodnom stopom nezaposlenosti) i ciklinom komponentom koja je jednaka
razlici izmeu stvarnih i oekivanih cena. Kad je stvarna cena vea od oekivane
proizvoa pogreno misli da je relativna cena njegove robe porasla zahvaljujui
boljem trinom vrednovanju a ne zahvaljujui optem porastu cena. Tada, u sluaju
kada se stvarne i oekivane cene ne podudaraju, javlja se jaz izmeu nivoa stvarne i
potencijalne proizvodnje. Iz ovog gledanja namee se zakljuak da oekivane promene
u ponudi novca mogu da izazovu samo promene nivoa cena a ne i proizvodnje. I
obrnuto, samo neoekivane promene nivoa ponude novca deluju na nivo proizvo-
dnje. I jedno i drugo samo pod pretpostavkom da ekonomski akteri shvataju logiku
funkcionisanja privrede, pa su i njihova oekivanja racioanalna. U sluaju ekspanzivne
monetarne politike racionalni ekonomski akteri shvatjau da je rast cena posledica
ekspanzivne monetarne politike pa ne uveavaju nivo proizvodnje.
87 Fridman, M., 1972., Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd, str.39.
209
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Teorija nije uspela da se nametne kao dovoljno dobra i obuhvatna. Teko je u
informatikom drutvu u kome ivimo, drutvu koje je zatrpano najrazliitijim
informacijama koje se mogu dobiti ili besplatno ili po veoma povoljnim cenama,
kao objanjenje ciklinih kretanja prihvatiti greke u oekivanju koje su posledica
pogrenih informacija.
Jedno od objanjenja ciklinih kretanja privrede poiva na stavu koji tehnoloke
promene vidi kao generator ekonomskih kretanja. Gledite u principu i nije novo
jer se nadovezuje na umpeterovo vienje kapitalizma kao kreativne destrukcije.
Pod kreativnom destrukcijom umpeter podrazumeva kontinuelni proces uvoenja
novih tehnologija u proizvodni proces ime tehnoloki napredna preduzea istiskuju
sa trita tehnoloki inferiorna preduzea. Novije pristalice objanjenja ciklinih kre-
tanja tehnolokim okovima smatraju da pozitivan tehnoloki ok pomera funkcio-
nisanje privrede na novu, viu putanju rasta, a negativni tehnoloki okovi vraaju
privredu na nie, ak i negativne stope rasta. Teorija je podvrgnuta brojnim kritika-
ma od kojih je znaajnija ona koja pokazuje da je tehnoloki regres zapravo nere-
alna pretpostavka jer se tehnologije koriste samo do trenutka kada se deniu nove
i ekasnije kojima bivaju zamenjene. Bez tehnolokog regresa nema ni objanjenja
kriza i depresija a time ni ciklinog kretanja privrede.
Mada danas niko ne veruje u teoriju sunanih pega, malo je teorija koje se u
potpunosti mogu odbaciti. Privreda, kao i ostali sistemi, reaguje i na spoljanje i
na unutranje podsticaje (poremeaje) na njenoj strukturi i nainu funkcionisanja
svojstven nain. Svi posticaji
88
(uzroci) se nikada ne javljaju istovremeno, niti deluju
istim intenzitetom i na sve varijable privrednog sistema. Zbog toga je i odziv poje-
dinih varijabli razliit. Primeeno je da neke privredne varijable redovno pokazuju
vee uktuacije od drugih. Vei intenzitet promena odreenih varijabli posledica je
specine prirode tranje odreenih kategorija roba. Tako je, na primer, tranja za
trajnim robama podlona naglim promenama koje prate raspoloivi dohodak. Osci-
lacije tranje za trajnim i kapitalnim dobrima su mnogo ire od oscilacija tranje
za netrajnim robama i uslugama trajnih roba
89
. Fluktuacije investicija se smatraju
glavnim faktorom pojave velikih ciklusa bez obzira da li su promene nivoa investicija
izazvane varijacijama u dohotku ili spoljanjim faktorima (investicije autonomnog
karaktera) kao to su tehniki progres ili rast stanovnitva. Spoljanji se podsticaji ne
mogu razdvojiti od unutranjih, jer oni po pravilu bivaju snagom unutranjih meha-
nizama podsticani i multiplikovani.
88 Umesto podsticaja dosta se govori o okovima koji mogu pogoditi i ponudu i tranju i koji mogu
biti realni ili monetarni. Pod okom se podrazumeva impulsni mehanizam koji dovodi do odstupa-
nja od uobiajenog kretanja proizvodnje i zaposlenosti na nacionalnom nivou. Detaljnije videti u:
Shaw, G., McCrostie, M., Greenaway, D., 1987., Macroeconomics: theory and policy in the UK, 2
nd

ed., Blackwill Publichers Ltd., p. 302-306.
89 Treba znati da je i nivo potronje uvek u izvesnoj meri odreen ciklinim kretanjima i da nisu isti
uzroci pojave velikih i malih ciklusa.
210
MAKROEKONOMIJA
Od posebnog znaaja su unutranji faktori. Meu njima najznaajnije su indu-
kovane investicije jer su one na kratak rok ne samo uzrok ve, delimino, i posle-
dica kretanja dohotka. Na dugi rok fond kapitalnih dobara tei da se (kroz proces
investiranja ili deinvestiranja) prilagodi (optem) nivou dohotka, ma o kakvom se
ravnotenom nivou dohotka radilo. Proces prilagoavanja, u sluaju kada se fond
kapitala uveava prilagoavajui se viem nivou dohotka, zavrava se opadanjem
neto investicija na nulu u trenutku kad dohodak prestane da raste uz uslov da vie
nema novih tehnologija i pronalazaka koje treba primeniti a kamatne stope se nisu
beskonano smanjile. Trea pretpostavka je nerealna. Prvu i drugu treba ispitati.
Kada dohodak prestane da raste neto investicije nee pasti na nulu ako se javi
potreba za implementacijom novih tehnologija
90
. Pretpostavka da tehnikog pro-
gresa nema ne samo to je nerealna, nego ignorie injenicu da on predstavlja jedan
od najznaajnijih uzroka ciklinog kretanja privrede. Ali ona je (tj. pretpostavka) do-
bra za sluaj kada se eli blie denisanje odnosa izmeu indukovanih investicija i
rasta dohotka. Ostali uzroci ciklinog kretanja privrede nee biti blie istraeni.
4. 1. 1. Akcelerator
Od posebne je vanosti pretpostavka da je potreban nivo kapitala odreen nivoom
dohotka ili proizvodnje, tj. da se fond kapitala uveava neto investicijama samo ako
dohodak raste. Uz datu kamatnu stopu, neto investicije su funkcija stope rasta do-
hotka. Zanemaruje se podela investicija na autonomne i indukovane i razmatraju
samo ove druge.
Investicijama se dostie eljena veliina kapitala proporcionalna datom nivou
proizvodnje:
tj. eljeni nivo kapitala u periodu t proporcionalan je nivou dohotka. Faktor propor-
cionalnosti k (kapitalni koecijent) pokazuje koliko je jedinica kapitala utroeno po
jedinici proizvodnje. Promena kapitala u vremenu t moe se poistovetiti sa investici-
jama, tj. nivo kapitala se menja zahvaljujui investicijama:
90 to se autonomnih investicija tie, treba znati da implementacija inovacija zavisi od optih privred-
nih uslova, pogotovu to se one kao rezultat funkcionisanja naunog i tehniko-tehnolokog sistema
istraivanja javljaju u vremenski neregularnim terminima
211
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Prema tome, investicije u vremenu t funkcija su porasta dohotka u tom periodu,
ako se pretpostavi da se kapitalni koecijenat u tom periodu nee menjati:
I f Y = ( )
Stimulisanje tranje za investicijama rastom dohotka u literaturi se naziva princi-
pom ubrzanja, tj. akceleracije. Princip pokazuje kako varijacije u stopi rasta dohotka
izazivaju varijacije nivoa investicija. Ako dohodak ne raste neto investicije su jednake
nuli. To vai za stagnantne i privrede koje ostvaruju negativnu stopu rasta dohotka.
Akcelerator deluje u uzlaznoj fazi konjukturnog ciklusa. Princip objanjava nain na
koji u sluaju kada doe do rasta dohotka po ma kojem osnovu, dolazi do ubrzanog
rasta investicija koje opet, povratno delujui, multiplikativno uveavaju dohodak. Na
poetku konjukture akcelerator moe da ne deluje jer se poveanje tranje moe za-
dovoljiti intenzivnijim korienjem postojeih kapaciteta. Neto investicije se javljaju
tek kad preduzea dostignu zavidni nivo korienja kapaciteta a oekivanja su i dalje
optimistina. Osim toga, preduzeima je potreban i odreeni period za planiranje i
realizaciju investicionih projekata.
Da bi se dostignuti nivo investicione potronje zadrao, potreban je neprestani
rast potronje. Kad prodaja prestane da raste, pa ak i ako se zadri na istom nivou
neto investicije padaju na nulu, a ukupne investicije se vraaju na nivo amortizacije.
Princip ubrzanja deluje i u obrnutom smeru. Kad prodaja pone da pada i bruto
investicije za dugo padaju na nulu, jer preduzea tee da deinvestiraju, tj. da se oslo-
bode dela svojih postrojenja. To znai da do depresije moe da doe ako prodaja
prestane da raste, ak i ako nije apsolutno opala, ve se samo zadrala na istom, vi-
sokom nivou. Osim toga, smanjenje proizvodnje kapitalnih dobara izaziva smanjenje
potronje radnika i njihovih porodica zaposlenih u sektoru proizvodnje kapitalnih
dobara. To utie na prestanak rasta, ak i na pad prodaje i proizvodnje roba koje oni
kupuju za svoje porodice, to izaziva dalji pad neto investicija. Na taj nain dejsto
principa akceleracije biva multiplikovano, ali u suprotnom smeru. Pad proizvodnje
moe da proizae iz ranije ekspanzije.
Uzajamno podsticanje rasta investicija i dohotka moe da potraje sve do postiza-
nja pune zaposlenosti. Tada (ako je tehniki progres jednak nuli) prestaje ekspanzija
jer vie nema nezaposlenih faktora proizvodnje. U tom trenutku princip akceleracije
oznaava kraj visokim investicijama koje odravaju konjukturu, poinje hod nanie.
Mehanizam koji privredi obezbeuje garantovanu stopu rasta u jednom trenutku
zaustavlja proces i poinje da deluje u suprotnom pravcu. Dohodak poinje da pada,
preduzea poinju sa procesom deinvestiranja jer smanjuju svoje kapitalne fondove
teei da ih prilagode smanjenom nivou dohotka. Hod nanie ne moe biti beskrajan.
U jednom trenutku princip akceleracije diktira kraj procesa deinvestiranja, privre-
da, udarivi u dno, poinje da bude gurana navie, kao ronilac sa morskog dna ka
povrini vode, tj. u novi uspon i u novi ciklus.
212
MAKROEKONOMIJA
Princip akceleratora se, u optem sluaju, na nivou privrede, moe opisati i
matematikim relacijama. Najjednostavniji izraz za akcelerator u linearnoj formi je:
gde je k (kapitalni koecijenat) pozitivna konstanta koja oznaava snagu akcelerato-
ra. Relacija se moe protumaiti na sledei nain: indukovane investicije su propor-
cionalne stopi promene dohotka.
Prema Alenu
91
, najjednostavniji izraz za akcelerator u kontinuelnoj formi bez vre-
menskog zakanjenja je:
Izraz u velikoj zagradi predstavlja stopu rasta dohotka, a I(t) stopu rasta induko-
vanih investicija u vremenu t.
Ako se u analizu uvede i vreme koje je potrebno da privredni sistem odgovori
(promenom nivoa investicija) na podsticaj (tj. na promenu dohotka), stopa induko-
vanih investicija e biti odreena dohotkom na nain koji opisuje sledea relacija:
gde je z stopa odziva, a T = 1/z vremenska konstanta zakanjenja. Relacija se moe
protumaiti na sledei nain:
1. potencijalna stopa rasta investicija u vremenu t zavisi od akceleratora koji ne
ukljuuje vremensko zakanjenje:
d
J( t ) k Y( t )
dt
=

, i

2. stvarna stopa kanjenja poveanja investicija
proporcionalna je decitu:
[ ] =

I t J t I t k
d
dt
Y t ( ) ( ) ( ) ( )
91 Alen, R. G. D., 1970., p. 62.
213
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Relacija za akcelerator u diskretnoj formi bez zakanjenja, u linearnoj formi, je:
[ ] [ ]
I(t) = I Y(t) - Y(t-1) = k Y(t) - Y(t-1)
....(4)
Tumaenje je isto kao i u kontinuelnoj formi, tj. indukovane investicije zavise od
tekuih promena dohotka.
Relacija za najjednostavniji oblik akceleratora sa zakanjenjem glasi:
[ ] [ ]
I(t) = I Y(t-1) - Y(t-2) = k Y(t-1) - Y(t-2)
...(5)
Obrazac poiva na pretpostavci o jednom zakanjenju u jednom periodu. Sasvim
je jednostavno uspostaviti relaciju koja podrazumeva distribuciju zakanjenja u toku
vie uzastopnih perioda. U linearnoj formi relacija glasi:
[ ] [ ]
1 2
I(t) = k Y(t-1) - Y(t-2) + k Y(t-2) - Y(t-3) .. +

...(5a)
k
1
+k
2
+...=k
Princip ubrzanja za privredu predstavlja snaan faktor nestabilnosti koji znaajno
potencira procese kretanja u jednom ili drugom pravcu. U kombinaciji sa principom
multiplikatora u stanju je da privredu gurne na uzlaznu ili silaznu putanju, u inato-
rnu ili deacionu spiralu. Ekonomska nauka je uspela da razvije instrumente ekono-
mske politike protiv recesije koja bi mogla da preraste u trajnu hroninu krizu.

214
MAKROEKONOMIJA
5.
ELJENI NIVO RAVNOTEE DOHOTKA
Ravnotea u privredi moe biti uspostavljena na razliitim nivoima. Poeljno je
ostvariti onaj nivo ravnotenog dohotka koji obezbeuje punu zaposlenost faktora
proizvodnje. Puna zaposlenost faktora proizvodnje omoguuje ostvarenje potenci-
jalnog nivoa autputa. Drava obino vodi ekonomsku politiku u tom pravcu.
Potencijalni nivo autputa i puna zaposlenost faktora proizvodnje u stvarnosti se
postiu samo povremeno. Obino je ostvareni nivo autputa nii od potencijalnog
(mogueg), a zaposlenost faktora proizvodnje nepotpuna. I u tom sluaju privreda
moe biti u ravnotei. Ona se moe uspostaviti na razliitim nivoima ostvarenog
dohotka. Privreda je u ravnotei kada dostignuti nivo tednje u privredi odgovara
mogunostima za investiranje.
Kada doe do nesklada izmeu tednje i investicija javljaju se inacija ili deacija.
Ako tednja pri punoj zaposlenosti prevazilazi tenje privrednika da investiraju javie
se deacioni jaz. Njegova je veliina jednaka razlici izmeu tednje i investicija pri
punoj zaposlenosti. Prema kejnsijanskoj teoriji prilagoavanje viku tednje vri se
smanjenjem agregatne tranje. Uporedo sa padom tranje moraju da padnu i cene
ili proizvodnja. Uinak je isti. U uslovima nepostojanja potpune konkurencije (mo-
nopolli i oligopoli) i sindikalnog organizovanja radnika, ne padaju cene nego padaju
proizvodnja i zaposlenost. A kada raste nezaposlenost smanjuje se potronja. Smanje-
nje potronje izaziva dalje smanjenje proizvodnje i zaposlenosti. Opadanjem proi-
zvodnje i zaposlenosti smanjuje se dohodak a time i tednja, sve dok se ne uspostavi
ravnotea na nivou niem od nivoa na kojem se ostvaruje puna zaposlenost faktora
proizvodnje.
Inacija je suprotan sluaj u odnosu na deaciju. Ona se javlja u trenutku kad
investicije premae nivo tednje dostignut u uslovima pune zaposlenosti. Tranja
postaje vea od ponude roba i opti nivo cena poinje da raste. Rastu svi nominalni
pokazatelji udaljavajui se sve vie od realnih privrednih kretanja. Oba sluaja se
mogu pokazati na grakonu potronje i investicija.
215
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
Sl. 29. Inacifa-deacifa
Kad nastojanja da se tedi nadmauju elju da se investira i troi, manjak kupovne
moi koji zbog toga nastaje izaziva pad proizvodnje. Smanjenje agregatne potronje
C + I na nivo
* *
I C +
rezultira poveanjem zaliha na strani ponude. Da bi zadrali
zalihe na planiranom nivou preduzea u sledeem proizvodnom ciklusu smanjuju
proizvodnju. To znai nii stepen zaposlenosti faktora proizvodnje. Rezultat takvog
ponaanja je deacija koja se ogleda u manjoj proizvodnji (nii nivo Y) i veoj neza-
poslenosti, eventualno i niim optim nivoom cena. Proizvodnja pada sve dok se za-
poslenost i dohodak ne smanje toliko da se smanji i tednja ili ak uini negativnom.
Tako se tednja izjednaava sa investicijama koje za to vreme takoe padaju, ali u
manjoj meri. Ravnotea do koje se na taj nain dolazi je ona ravnotea u kojoj postoji
nezaposlenost. Ako se ravnotea uspostavi na nivou mnogo niem od pune zaposle-
nosti uspostavie se deacioni jaz (AE). Kriva ukupne potronje see se sa linijom 45
o

ispod linije pune zaposlenosti.
Porast agregatne potronje C+I iznad nivoa koji su planirali proizvoai (na nivo
C+ I ) u prvi mah dovodi do smanjenja zaliha. Da bi zadrali zalihe na eljenom
nivou proizvoai poveavaju proizvodnju a time i zaposlenost. Narasla tranja za
potronim i investicionom dobrima poveava njihove cene. U trenutku kad privreda
dostigne punu zaposlenost faktora proizvodnje, proizvodnja (dohodak) vie ne raste.
Rastu samo cene, poinje inacija. Dve linije se seku iznad linije pune zaposlenosti,
javlja se inacioni jaz (EB). Razlika, jaz, izmeu agregatne tranje i agregatne ponude
utie na rast opteg nivoa cena. Ova razlika se zove inacioni jaz. U situaciji pune
zaposlenosti agregatna ponuda je potpuno neelastina pa svako poveanje agregatne
tranje dovodi samo do poveanja cena. Da bi se eliminisao inacioni jaz potrebno je
smanjiti veliinu neke komponente autonomne potronje.
216
MAKROEKONOMIJA
Manjak ukupne potronje u deatornim uslovima izaziva znaajno snienje
ravnotenog nivoa dohotka i zaposlenosti. Ukupna potronja je mala zato to su inve-
sticije niske. Investicije su niske a nedovoljna tednja istovremeno vea od investicija.
Na drugoj strani, u inatornim uslovima stvara se usmerenost ka podizanju take
ravnotee (E) iznad nivoa pune zaposlenosti to je, naravno, nemogue. To znai
da je u uslovima inacije mogue samo nominalno a ne i realno uveanje dohotka.
Deacija snano obara proizvodnju a inacija ne moe da je povea. Inacija izaziva
talas poskupljenja, uvek iznova ubrzavajui inacionu spiralu.
Pojava deacionog ili inacionog jaza izaziva odgovarajuu reakciju vlade. Ona
obino preduzima itav niz mera monetarnog karaktera i mera pozitivne skalne
politike s ciljem da pomeri nivo ravnotee dohotka. Ekonomska politika je uvek
kombinacija mera monetarnog i skalnog karaktera. U nekim situacijama prednost
imaju mere monetarnog a u nekim skalnog karaktera. Sve zavisi od problema koje
treba reavati (stanje deacije ili stanje inacije) i od teorijskog uporita ekonomske
politike i njenih nosioca.
217
NAIN FUNKCIONISANJA PRIVREDE
KONTROLNA PITANJA
1. Da li kruno kretanje kapitala podsea na povratnu spregu?
2. Kakav je odnos potronje i dohotka?
3. Kako se izraunava prosena potronja?
4. Kako se izraunava koecijent granine sklonosti potronji?
5. Kakva je privreda u drutvima u kojima je dohodak jednak potronji?
6. Da li je mogue potroiti sve to se u drutvu stvorilo za godinu dana?
7. Moe li potronja da bude vea od dohotka?
8. Da li postoji deo potronje koji ne zavisi od nivoa dohotka?
9. Koliki je stepen predvidivosti tokova globalne potronje?
10. Kakav je odnos tednje i nivoa dohotka?
11. Zbog ega pri viim nivoima dohotka tednja raste znatno bre od dohotka?
12. Zato ljudi uopte tede?
13. U emu se sastoji znaaj poznavanja veliine koecijenta granine sklonosti
tednji?
14. Zato je zbir vrednosti koecijenata granine sklonosti potronji i granine sk-
lonosti tednji jednak jedinici?
15. Zbog ega se deo proizvoda izdvaja za investicije?
16. Kakav je uticaj investicione potronje na ponudu?
17. Kakav je uticaj investicione potronje na tranju?
18. Kakav je odnos investicija i tednje?
19. ta se podrazumeva pod stopom investicija?
20. ta se podrazumeva pod apsorbcionom mogunou privrede?
21. Koji su motivi preduzetnika da investiraju?
22. Koliko su investicije stabilna komponenta agregatne tranje?
23. U emu je razlika izmeu realnih i portfolio investicija?
24. U emu je razlika izmeu bruto i neto investicija?
25. U emu je razlika izmeu privatnih i javnih investicija?
26. Da li su investicije u ksne fondove znaajnije od investicija u obrtne fondove?
27. ta se deava sa investicijama ako se privreda nae van ravnotene take usled
pojave nenameravane tednje?
28. Kako i u kojoj srazmeri se poveanje investicija odraava na nivo dohotka?
218
MAKROEKONOMIJA
29. Na koji je nain veliina multiplikatora odreena veliinom granine sklonosti
tednji.
30. U emu se sastoji paradoks tednje?
31. Da li su odnosi izmeu makroekonomskih varijabli linearni?
32. ta upuuje na zakljuak da se razvoj privreda odvija u ciklusima?
33. Koji su uzroci ciklinog kretanja privrede?
34. Da li se se fond kapitala uveava neto investicijama samo ako dohodak raste.
35. ta se podrazumeva pod principom ubrzanja, tj. akceleracije?
GLAVA IX
SPOLJNA TRGOVINA
221
SPOLJNA TRGOVINA
Dosadanja objanjenja naina funkcionisanja privrede su, manje vie, poivala na
zatvorenoj privredi. Zatvorene privrede karakteristine su za zemlje koje su same sebi
dovoljne i nemaju nikakve ekonomske kontakte sa drugim zemljama. Pretpostavka o
zatvorenoj privredi je potpuno nerealna i u nesaglasnosti sa stvarnou. Ne postoji
ni jedna zemlja savremenog sveta, bez obzira na njenu ukupnu ili veliinu njenog
unutranjeg trita, koja u nekoj formi ne sarauje sa svetom. Te su forme sve razvi-
jenije i sve intenzivnije. Globalno gledano svetska privreda je svaki dan sve otvorenija.
Intenzitet meunarodnih ekonomskih odnosa u kontinuitetu raste a ubrzava se i stopa
rasta meunarodnih ekonomskih odnosa. Nacionalne granice sve manje predstavljaju
prepreku kretanjima faktora proizvodnje, proizvoda, usluga, najnovijih saznanja. Svet
je denitivno postao globalno selo.
1.
GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE
Globalizacija svakako predstavlja re koja simbolizuje kraj dvadesetog i poetak
dvadesetprvog veka. Ta re oznaava sloen fenomen koji je izazvao duboke intele-
ktualne raskole. Globalizacija ima vie potpuno protivurenih manifestacija pa se
esto strasno idealizuje ali je i predmet demonizacije i osporavanja.
Ona se najbolje moe razumeti ako se poe od njenih sutinskih obeleja koja, iako
potpuno razliita, ine celinu. Globalizacija najpre oznaava sve iru i dublju pove-
zanost, meuzavisnost sve veeg broja drutava. Drugo, nadmo transnacionalnih i
nadnacionalnih sila i institucija, sve vei uticaj zbivanja sa distance na ivot individua
i zemalja. Tree, ekspanzija novih formi visokih tehnologija, ekonomskog i politikog
ivota na gotovo celokupni prostor savremenog sveta. etvrto obeleje se odnosi na
polarizaciju i sukobe koje globalizacija izaziva. Ona povezuje svet ali ga istovremeno
hijerarhizuje i deli. Nastaju sve dublje podele. U jednom nastaje vie svetova.
Globalni poredak nastaje na talasu ogromne koncentracije kapitala ali je pre svega
posledica tehnoloke i, unutar nje, informatike revolucije. Brzina promena toliko je
narasla da se, kao da Ajntajnova teorija relativiteta vai i u drutvenim odnosima, ja-
vlja kompresija vremena i prostora. Svet je zaista postao globalno selo u kojem ljudi
nezavisno od toga na kojem kraju planete ive istovremeno posmatraju isti medijski
spektakal i imaju privid da se nalaze na istom mestu i pripadaju istom svetu.
222
MAKROEKONOMIJA
Ako komunikacije predstavljaju nervni sistem, svetsko trite predstavlja krvo-
tok planete. Na vie jako udaljenih taaka planete istovremeno se proizvode delovi
proizvoda koji se nalizuje na sasvim drugom mestu. Proizvodna traka je postala
planetarna. Stvaranjem ogromne mase transnacionalnog visoko mobilnog kapitala
roena je ekonomska sila pred ijim naletima poputaju brane nacionalnih ekonomi-
ja. Talasi megaintegracija, fuzija gigantskih korporacija i banaka sve tenje povezuju
svetsku privredu pod kontrolom nekoliko globalnih oligopola.
Paralelno tee i proces kulturne homogenizacije. Medijska kao izdanak info-
rmatike revolucije i njeni proizvodi (vesti, lm, muzika itd.) ne poznaju nacionalne
granice. Homogenizuju se ivotni stilovi, ukusi, pogledi. Stvara se globalna svetska
kultura.
Globalizacija preoblikuje i strukturu svetskog politikog sistema. Demokratija i
potovanje ljudskih prava postaju osnova na kojoj se bazira najvei broj politikih
sistema savremenih zemalja. Broj politikih formi se znaajno redukuje. Saradnja
izmeu slinih sve vie zamenjuje sukobe razliitih politikih formi. Slini prob-
lemi sa kojima se sukobljavaju savremene vlade teraju ih na saradnju i stvaranje
nadnacionalnih formi upravljanja razvojem i reavanja tekuih problema. Politika
u izvesnom smislu postaje centralna gura globalizacije. To se vidi ne samo po
izvrenim pritiscima najrazvijenijih zemalja prema svima ostalim u pravcu naturanja
formi politikog organizovanja ve i po (nametnutom) usponu transnacionalnih i
nadnacionalnih formi kooperacije i upravljanja. Na ovaj ili onaj nain svet stremi
stvaranju jedinstvenog globalnog prostora. Istovremeno nastaju duboke polarizacije
i sukobi. Socijalna drava blagostanja se sve vie demontira. Time se oznaava i kraj
politici pune zaposlenosti. Umesto nje omasovljava se status privremenog i povre-
menog rada lienog socijalnih prava. Na planetarnom nivou neoekivanom silinom
planuli su kulturni, nacionalni i verski konikti. Nastao je sukob civilizacija. Pre-
tnja uoptavanjem, kulturnom unikacijom, ponitavanjem posebnog ma kakvo ono
bilo izazvalo je reakciju u smislu traganja za sopstvenim identitetom pojedinanog i
specinog (esto nalaenog u religiji, naciji) u svetu narastajuih promena. Drutveni
poredak sveta opredeljen globalizacijom pretvorio se u arenu na kojoj se odvija sukob
izmeu skladnog odnosa drutvo-priroda i ekoloke kataklizme, izmeu blagodeti i
destruktivne strane tehnoloke revolucije, rasprostiranja ekonomskog blagostanja i
jaza izmeu svetova, suivota i sudara civilizacija, uniformnosti unipolarnog i ku-
lturnog bogatstva multipolarnog sveta, planetarne demokratije i autoritarne svetske
drave. Problemi su znaajni i svako uputanje u spekulativno predvianje buduih
kretanja moe da bude uzaludan posao.
Globalizacija, naalost, sve vie poprima autoritarnu formu pa je sve vie
razmiljanja kako da se takav scenario izbegne. Tako se, na primer, predlae novi
socijalni pakt izmeu drave, biznisa i otvorenog drutva, njihovo zajedniko ula-
223
SPOLJNA TRGOVINA
ganje u razvoj ljudskih potencijala (permanentno obrazovanje) i nansiranje nove
vrste zapoljavanja, smelije regulisanje svetskih ekonomskih tokova, stvaranje novih
institucija globalnog upravljanja kao to bi bili Ekonomski savet bezbednosti, Svetska
centralna banka ili Globalna agencija za zatitu prirode, postepeno ali uporno uspo-
stavljanje svetske demokratije itd.
2.
UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE NA GDP
Na tritu, nacionalnim i svetskom, gotovo sva dobra imaju karakter robe. Sve se
one, nezavisno od toga da li se radi o faktorima proizvodnje ili o nalnim dobrima
razmenjuju na svetskom tritu. U najmanju ruku zemlje razmenjuju proizvedena
dobra i usluge. Zato se to ini? Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje je zato to
od ove aktivnosti svi mogu da imaju koristi. Potreba za razmenom, pre svega, proi-
zilazi iz injenice da nijedna privreda nije u stanju da proizvede sve robe potrebne
za zadovoljenje sistema potreba. U nekim sluajevima je to jednostavno posledica
nedovoljne izdanosti prirodnih resursa. Veina zemalja savremenog sveta su, na
primer, neto uvoznice nafte.
Sa stanovita tranje zemlje su ponekad u stanju da proizvedu dobra ali esto ne u
dovoljnoj koliini. Na strani ponude, jedni robni proizvoai, neke zemlje, su eka-
sniji u proizvodnji od drugih pa je meunarodna razmena od koristi za sve koji u njoj
uestvuju. Zbog toga je potrebno osvrnuti se na osnovne momente spoljnotgovinske
razmene.
Ekonomska aktivnost vezana za razmenu (kupoprodaju) roba izmeu zemalja,
prekogranini promet roba, naziva se spoljnom ili meunarodnom trgovinom. Roba
koja naputa neku zemlju naziva se izvozom. Roba koja je kupljena u inostranstvu i
prodaje se na domaem tritu naziva se uvozom. Inostranstvu se uglavnom prodaje
roba u ijoj proizvodnji zemlja ima komparativne prednosti. Izvozom roba, koji je
uglavnom posledica odreene specijalizacije u okviru meunarodne podele rada,
zemlja stie novana sredstva (uglavnom konvertibilna) koja upotrebljava za plaanje
robe koju uvozi. Uvozi se roba koju domai proizvoai nisu u stanju da proizvedu
ili su proizvodi jeftiniji jer su strani proizvoai ekasniji zhvaljujui prirodnim ili
steenim prednostima u datoj proizvodnji.
224
MAKROEKONOMIJA
Razvoj ljudske civilizacije moe se pratiti preko poveanja spoljne trgovine. Trgu-
je se od kad je sveta, sve vie i vie. Rast spoljnotrgovinskih transakcija je posebno
znaajan i karakteristian za XX vek. Bez obzira to je nivo zatite domae privrede
rastao i smanjivao se, kraj drugog milenijuma je obeleen rastom spoljne trgovine
koji je bio znaajno bri od rasta proizvodnje. Proces je tekao paralelno sa interna-
cionalizacijom kako proizvodnje tako i kapitala. Uporedo i radna snaga je postala
pokretljivija. Glavni tokovi kretanja na planetarnom nivou su u smeru od nerazvi-
jenih zemalja ka razvijenim zemljama.
Nivo spoljnotrgovinske razmene pojedinih zemalja je razliit. Neke zemlje ku-
puju, prodaju (ili i jedno i drugo) vie roba u inostranstvu nego druge zemlje. Neke
zemlje su otvorenije od drugih. Stepen otvorenosti zemlje moe se meriti na osnovu
udela izvoza i uvoza u ukupnom domaem proizvodu zemlje. to je taj udeo vei,
vea je i otvorenost zemlje (privrede, trita). Otvorenije zemlje imaju vee koristi
od spoljne trgovine, kao to je bolja snabdevenost i vii nivo konkurentnosti trita,
ali su i izloenije poremeajima svetskog trita. Osim toga, mogue je da otvorena
zemlja, pogotovu ako je nedovoljno razvijena, oseti i posledicu nieg angaovanja
domaih resursa.
U najoptijem smislu, otvorene privrede sa svetom sarauju tako to razmenjuju
robe. To, konkretnije, znai da razmenjuju proizvode, usluge, faktore proizvodnje i
novac. Sistematski pregled ukupne razmene (priliva-prihoda i odliva-rashoda) jedne
zemlje sa inostranstvom u periodu od godinu dana naziva se platnim bilansom. Bi-
lans plaanja se sastoji iz rauna tekuih i rauna kapitalnih transakcija. Zbir salda
jednog i drugog rauna daje saldo platnog bilansa. Saldo platnog bilansa moe biti
negativan (pasivan) ako su odlivi vei od priliva, tj. bilans je u decitu, pozitivan (ak-
tivan) ako su prihodi vei od rashoda, tj. bilans je u sucitu ili je bilans uravnoteen
ako su rashodi zemlje jednaki prihodima.
Raun tekuih transakcija se sastoji iz bilansa robne razmene, bilansa usluga i
bilansa transfera. Sa stanovita spoljnotrgovinskih odnosa bitan je priliv i odliv sred-
stava plaanja koji su posledica izvoza i uvoza robe i usluga, tj. spoljnotrgovinski
bilans. On je najbolji pokazatelj uticaja svetskog trita na domau proizvodnju. Iz
ve poznate relacije za bruto domai proizvod:
n
X G I C BDP + + + =
jasno je da X
n
predstavlja razliku izmeu izvoza i uvoza robe i usluga, odnosno neto
izvoz. Neto izvoz je jednak saldu spoljnotrgovinskog bilansa. Kao i u sluaju platnog
i spoljnotrgovinski bilans moe biti u ravnotei, pozitivan ili negativan. U sluaju kad
spoljnotrgovinski bilans iskazuje sucit, izvoz roba i usluga je vei od uvoza roba i
usluga. I obrnuto.
225
SPOLJNA TRGOVINA
Sucit spoljnotrgovinskog bilansa istovremeno znai neto priliv stranih sredsta-
va plaanja ime se uveava kupovna mo. I obrnuto, decit ovog bilansa oznaava
smanjenje kupovne moi u zemlji. Izvoz oznaava porast potronje dok uvoz ima iste
efekte kao i rast tednje ili poreza.
Posledice se najpre ispoljavaju kroz nivo agregatne tranje. Pozitivan saldo
spoljnotrgovinskog bilansa uveava ukupnu tranju a negativan je obara. Jedino u
sluaju kada je bilans u ravnotei ukupna tranja otvorene privrede odgovara nivou
ukupne tranje zatvorene privrede. To proizilazi iz relacije za neto izvoz koja se iz-
vodi iz relacije za agregatnu tranju:
) ( G I C Y X
n
+ + =
Ako je nacionalni dohodak (Y) vei od domae potronje (C+I+G) postoji su-
cit spoljnotrgovinskog bilansa, i obrnuto. Rast uvoza smanjuje nivo nacionalnog
dohotka. Kad raste izvoz zbog priliva kupovne moi raste i agregatna tranja a rast
agregatne tranje izaziva i rast nivoa zaposlenosti faktora proizvodnje u zemlji. Kriva
agregatne tranje u otvorenoj ekonomiji je iznad krive agregatne tranje zatvorene
privrede, ali samo u sluaju pozitivnog salda bilansa.
3.
MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE
Ve poznati princip nadproporcionalne promene zavisne varijable kao posledice
promene nezavisne varijable, moe se primeniti i na primeru uticaja spoljne trgovine
na nivo nacionalnog dohotka. U ovom sluaju poveanje izvoza utie na nadpropo-
rcionalno poveanje proizvodnje, zaposlenosti i nacionalnog dohotka. to se izvo-
zom uveana kupovna mo vie troi na kupovinu domaih roba multiplikovano
uveanje nacionalnog dohotka bie vee.
Ako je stanje privrede takvo da se karakterie nedovoljnom zaposlenou faktora
proizvodnje multiplikator spoljne trgovine deluje na isti nain kao i multiplikator
investicija. Izvoz u ovom sluaju ima istu ulogu kao i investicije a uvoz je isto to i
tednja, tj. 1-c.
226
MAKROEKONOMIJA
Kupovna mo steena izvozom troi se na razliite naine. Jedan deo se troi
na investicije (uveanje kapitala) a drugi deo odlazi na kupovinu razliitih roba,
domaih i uvoznih. Kao to se sklonost ka potronji dodatne jedinice dohotka na-
ziva graninom sklonou potronji tako se ovde mogu denisati granine sklonosti
ka uvozu i granina sklonost ka izvozu. Kao i u prethodnom sluaju do graninih
veliina se dolazi preko prosenih.
Odnos izmeu uvoza i nacionalnog dohotka naziva se prosenom sklonou uvo-
zu:
U
pu
Y
=
Prosena sklonost uvozu pokazuje koji deo jedinice nacionalnog dohotka proseno
odlazi na uvoz. Mnoenjem ove veliine sa sto dobija se prosena stopa uvoza koja
pokazuje procentualni iznos nacionalnog dohotka koji se troi na kupovinu uvozne
robe.
Granina sklonost uvozu je odnos promene uvoza i promene nacionalnog do-
hotka:
U
u
Y


ili u kontinuelnom sluaju:
dU
u
dY
=
Granina sklonost uvozu pokazuje koji deo jedinice poveanja nacionalnog do-
hotka ide na poveanje uvoza.
Analogno, koecijenti vezani za izvoz su:
Prosena sklonost izvozu je odnos vrednosti izvoza roba i usluga i nacionalnog
dohotka:
E
pe
Y
=
Prosena sklonost izvozu pokazuje koji je deo jedinice nacionalnog dohotka ostva-
ren izvozom roba i usluga. Prosena stopa izvoza se dobija mnoenjem prethodne
vrednosti sa 100 ime se oznaava procentni deo dohotka ostvaren izvozom.
Granina sklonost izvozu se izraunava tako to se promena vrednosti izvoza
podeli promenom vrednosti nacionalnog dohotka. U kontinuelnom sluaju:
dE
e
dY
=
227
SPOLJNA TRGOVINA
Granina sklonost izvozu oznaava deo promene nacionalnog dohotka ostvaren
izvozom. Mnoenjem sa sto dobija se granina stopa izvoza. Ona predstavlja pro-
cenat promene nacionalnog dohotka koji je ostvaren izvozom roba i usluga.
Kako se dobija vrednost multiplikatora spoljne trgovine? Ona se izvodi iz granine
sklonosti izvozu i jednaka je njegovoj recipronoj vrednosti, tj.
ST
dY
M
dE
=
tj. multiplikator spoljne trgovine je odnos promene nacionalnog dohotka i prihoda
ostvarenih izvozom. On pokazuje snagu kojom e nacionalni dohodak biti uvean
ako doe do promene izvoznih prihoda. Od ega zavisi snaga multiplikatora? Ona,
pre svega, zavisi od naina kako se troe sredstva ostvarena poveanjem izvoza. to
se vei deo tog novca potroi na uvoz roba i usluga to e snaga multiplikatora biti
manja. To znai da je snaga multiplikatora obrnuto proporcionalna graninoj sk-
lonosti uvozu, tj.:
1
ST
M
u
=
Koja je oekivana vrednost granine sklonosti uvozu? Novac zaraen izvoznim
poslovima u graninim sluajevima moe u celosti da bude potroen na kupovinu
roba u inostranstvu (u=1) ili da se u celini potroi u zemlji (u=0). U prvom sluaju
multiplikator bi bio jednak jedinici tj. multiplikativnog dejstva ne bi ni bilo, a u
drugom sluaju vrednost multiplikatora bi teila ka +

.
Kako se novac zaraen izvoznim poslovima nikada u celosti ne troi na kupovinu
roba i usluga u inostranstvu granina sklonost uvozu je svakako manja od jedinice a
najverovatnije vea od nule, tj. 0 < u < 1. Deo uveanih izvoznih prihoda odlazi na
uveanje kapitala (investicije a njih nema bez tednje) i domae potronje a jedan deo
drava uzme za sebe tako to oporezuje dodatne prihode izvoznih preduzea. Ako se
ove injenice unesu u relaciju za multiplikator spoljne trgovine on se moe izraunati
na sledei nain:
1
1 1
ST
M
c( p ) u
=
+
U graninom sluaju kada je marginalna sklonost uvozu jednaka jedinici, tj. kada
se sav dodatni prihod od izvoza koristi za plaanje uvoza, dejstva spoljnotrgovinskog
multiplikatora nema. to je granina sklonost uvozu manja to je multiplikativno de-
jstvo izvoznih prihoda na rast nacionalnog dohotka vee. U navedenom graninom
228
MAKROEKONOMIJA
sluaju sav novac zaraen izvozom troi se na uvoz ili izvoz je jednak uvozu tako da
saldo spoljnotrgovinskog bilansa (bilans je u ravnotei) ni na koji nain ne utie na
nivo nacionalnog dohotka. U sluaju kad je granina sklonost uvozu jednaka nuli,
tj. sav prihod se troi na kupovinu domaih roba snaga multiplikatora je ograniena
samo nivoom poreskog optereenja i veliinom granine sklonosti tednji. Ne tre-
ba zaboraviti da je prvo, granina sklonost potronji ograniena nivoom poreskog
optereenja, tj. stvarna granina sklonost potronji je: c (1-p), gde je p granini pore-
ski koecijent koji predstavlja odnos promene poreza i promene nacionalnog do-
hotka i drugo, zbir graninih sklonosti potronji i tednji jednak je jedinici.
Postoji jo jedan interesantan sluaj delovanja multiplikatora na nivo naciona-
lnog dohotka. To je sluaj u kome je uvoz vei od izvoza, tj. zemlja ostvaruje decit
spoljnotrgovinskog bilansa. Kao to sucit izaziva nadproporcionalni rast naciona-
lnog dohotka odreen snagom multiplikatora, decit izaziva nadproporcionalni pad
nacionalnog dohotka u srazmeri odreenoj snagom multiplikatora.

229
SPOLJNA TRGOVINA
KONTROLNA PITANJA
1. Sutinska obeleje globalizacije.
2. Zbog ega na svetskom tritu pojedine zemlje razmenjuju robe?
3. Zbog ega je rast spoljne trgovine znaajno bri od rasta proizvodnje?
4. Kako se moe meriti stepen otvorenosti zemlje?
5. Kako se naziva sistematski pregled ukupne razmene (priliva-prihoda i odliva-
rashoda) jedne zemlje sa inostranstvom u periodu od godinu dana?
6. Iz kojih se rauna sastoji platni bilans?
7. Kakav sve moe biti saldo platnog bilansa?
8. ta se podrazumeva pod spoljnotrgovinskim bilansom?
9. Kakve posledice po nivo agregatne tranje ima saldo spoljnotrgovinskog bila-
nsa?
10. Na koji nain rast izvoza utie na nacionalni dohodak?
11. Kako se izraunava i ta pokazuje prosena sklonost uvozu?
12. Kako se izraunava i ta pokazuje prosena sklonost izvozu?
13. Kako se izraunava i ta pokazuje granina sklonost uvozu?
14. Kako se izraunava i ta pokazuje granina sklonost izvozu?
15. Kako se dobija vrednost multiplikatora spoljne trgovine?
16. ta pokazuje vrednost multiplikatora?
17. Od ega zavisi snaga multiplikatora?
18. Koja je oekivana vrednost granine sklonosti uvozu?
19. Na koji nain i kojem se pravcu menja nacionalni dohodak kada granina sklo-
nost uvozu poprima razliite vrednosti?
20. U kojem pravcu i na koji nain deluje multiplikator kada je uvoz vei od izvoza?
GLAVA X
MAKROEKONOMSKI MODELI
233
MAKROEKONOMSKI MODELI
Poto su utvrene osnovne varijable i parametri privrede kao i osnovni odnosi
meu njima, potrebno je denisati i njihove kompleksne meuodnose na nain da
celina strukture i naina funkcionisanja bude blie objanjena.
1.
FORMULISANJE MODELA
Analiza ekonomskih pojava podrazumeva prikupljanje i sistematizaciju empiri-
jskih i naunih podataka. Svaka pojava se sastoji iz velikog broja elemenata i njihovih
meuzavisnosti pa je i broj potrebnih podataka veliki. Prikupljanje velikog broja info-
rmacija i njihovu adekvatnu obradu omoguila je informatika revolucija. Koliina
informacija sve vie raste kao i mogunost njihove obrade i razumevanja. Ali, nije
mogue, pa ni potrebno, obuhvatiti sve injenice vezane za neku ekonomsku pojavu.
Potreban je samo odreeni broj informacija relevantnih sa stanovita cilja i svrhe
analize. Takvi elementi se nazivaju bitnim ili stratekim varijblama.
Ekonomska analiza poiva na metodu konstrukcije pojednostavljenog sistema.
Pone se sa odreenim brojem jednostavnih pretpostavki pa se na osnovu ekono-
mske teorije i specine logike utvruju posledice koje bi nastale ako bi se pre-
tpostavke ostvarile. Pojednostavljeni sistem se zatim uporeuje sa realnou kako
bi se utvrdilo da li je on dobar. Ako nije menja se sistem tako to se opet polazi od
osnovnih pretpostavki. Treba znati da ovako konstruisan sistem nikada u potpunosti
ne moe da predstavlja potpuno dobru sliku stvarnosti. Ne moe zato to poiva
na pretpostavkama i na apstrahovanju brojnih elemenata bez obzira to savremena
sredstva omoguuju znaajno proirenje obuhvatnosti pojave. Slika pojednostavljene
ekonomske stvarnosti, ekonomskog sistema, naziva se ekonomskim modelom.
Ako se pod privredom podrazumeva veliki i vrlo sloeni sistem, njenom mode-
liranju takoe treba pristupiti sa stanovita denisanja paralelnog sistema (modela)
koji poseduje odreene slinosti sa privredom u smislu ponaanja, s tim to e model
biti bitno jednostavniji od originala, privrede. To znai da iz mnotva odrednica sta-
nja privrede treba izdvojiti najznaajnije. Iskljuenjem manje vanih odrednica sta-
nja privrede dobija se model privrede. Privreda je u stvarnosti izuzetno sloena; da
bi se videlo ta se deava i da bi se predvidelo kakve e biti posledice neke odreene
promene politike, potrebno je odvojiti bitne od nebitnih karakteristika. Karakteri-
234
MAKROEKONOMIJA
stike na koje e se analitiari usredsrediti prilikom izrade modela zavise od pitanja na
koja elimo da odgovorimo. To to modeli polaze od pojednostavljenih pretpostavki i
to izostavljaju mnoge pojedinosti, predstavljaju prednost, a ne nedostatak.
92

Pojave ili elementi pojave koji se prouavaju modelom nazivaju se varijablama
modela. Pretpostavke na kojima se model temelji date su u obliku relacija meu vari-
jablama modela.
Stanja modela su u odreenom odnosu prema stanjima privrede. Svakom stanju
modela privrede odgovara vie stanja privrede. Obrnuto ne vai. Ovakvi modeli se
nazivaju homomorfnim ili uproenim modelima. To je jedina vrsta modela privrede
koja je mogua, tj. nije mogue formulisati izomorfni model privrede. Dovoljan
uslov za uspostavljanje ovakvih modela jeste da bude jedna njegova izlazna veliina
u nekoj srazmeri sa izlaznom veliinom originala - ako postoji odreena slinost
izmeu uslova na njihovim ulazima.
U ekonomiji je prihvaeno stanovite da se homomorfni modeli privrede opisu-
ju matematikim relacijama tj. da se odnosi izmeu izabranih privrednih varijabli
deniu skupom jednaina i/ili nejednaina. Zbog toga se pod modelom obino
podrazumeva skup fornalno izraenih relacifa izneu ekononskih pronenlfivih
kofe deterniniu ostvarenfe cilfa funkcionisanfa privrede. Ili, ako se funkcija cilja ja-
snije opredeli, nodel predstavlfa skup natenatiki fornalizovanih relacifa (sisten
fednaina iili nefednaina) izneu ekononskih varifabli (ili sisten kofin se izraava
skup neuzavisnosti varifabli ekononskog sistena) kofe deterniniu proces privre-
dnog rasta. Pod objanjenjem (reenjem) modela (reenjem problema ekonomske
analize) podrazumeva se odreivanje vrednosti nepoznatih u skupu jednaina i/
ili nejednaina koje formiraju model. Zbog toga to homomorfni modeli privredu
opisuju formalnim jezikom, razliite procedure, nad takvim opisom, omoguuju
iroko izvoenje zakljuaka o osobinama ponaanja privrede. Najjednostavniji mo-
deli poivaju na sistemu jednaina sa malim brojem jednaina i ogranienom broju
varijabli. Informatika revolucija i sredstva na kojima ona poiva omoguuju izgra-
dnju sloenih modela sa velikim brojem jednaina i velikim brojem varijabli.
Postoje razliiti prilazi formulisanju makroekonomskih modela. Na makro nivou
oni obino poivaju na ekonomskim zakonima funkcionisanja privrede tj. na skupo-
vima utvrenih ekonomskih zakona uoblienih u postojee ekonomsko-teorijske
pravce.
Makroekonomski modeli predstavljaju vrlo podesan instrument makroekono-
mske analize. Njihovom primenom omogueno je predvianje oekivanih posle-
dica razliitih akcija koje se mogu preduzeti kao i prognoziranje pravaca buduih
promena. Zbog svega toga oni bitno skrauju vreme koje je potrebno da se reguje
na odrenu promenu, poremeaj ili na ekonomski sistem kako bi se on usmerio u
odreeno pravcu.
92 Stigliz, J., 2004., Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 18
235
MAKROEKONOMSKI MODELI
2.
ELEMENTI MODELA
Elementi modela su: varijable, relacije i parametri.
2. 1. VARIJABLE MODELA
Pod varijablama se podrazumevaju elementi koji mogu da poprime razliite vre-
dnosti. Najee se upotrebljavaju varijable kao to su nacionalni dohodak, zaposle-
nost, koliina novca u opticaju, inacija, uvoz, izvoz itd. S obzirom da varijabla moe
da poprimi razliite vrednosti ona se u modelu ne predstavlja brojem ve simbolom.
Tako se, na primer, nacionalni dohodak oznaava sa Y a dravna potronja sa G i sl.
Varijable mogu da budu endogene i egzogene. Vrednost endogenih varijabli treba
odrediti pomou modela. Vrednost egzogenih je unapred poznata i odreena oko-
lnostima koje nisu obuhvaene modelom. Instrumentalne varijabe (poreske i cari-
nske stope, npr.) obino spadaju u egzogene varijable. Izmeu endogenih i egzogenih
varijabli uspostavljaju se razliite veze. One mogu biti direktne, indirektne i cirku-
larne (preko neke tree varijable).
Varijable se razlikuju i na osnovu mogunosti njihovog merenja u vremenu. U
tom smislu one mogu imati karakter toka (GDP, na primer) i karakter fonda (kapital,
na primer), to je ve objanjeno.
Meuzavisnost varijabli u modelima moe biti linearna i nelinearna pa se i modeli
mogu podeliti na linearne i nelinearne. Na osnovu empirijskih saznanja obino se
uspostavljaju nelinearni modeli. Ali, nelinearni sistemi jednaina se teko reavaju pa
se nelinearne veze odgovarajuim postupcima prevode u linearne. Time se smanjuje
stepen preciznosti modela.
2. 2. RELACIJE
Odnosi izmeu varijabli opisuju se relacijama. Relacije nisu nita drugo do opis
pretpostavki na kojima model poiva. Postoji vie vrsta relacija
93
: denicione, bi-
lansne, tehnike, relacije ponaanja, institucionalne i uslovi ravnotee.
93 Babi, M., 1991., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb, str.23-26.
236
MAKROEKONOMIJA
a) Denicione relacije deniu skup ekonomskih varijabli kao uniju ili presek
njegovih podskupova. Raspodela dohotka, na primer, moe se opisati kao:
Y = C + I + G, tj. dohodak je opisan kao unija podskupova potronje, inves-
ticija i dravne potronje.
b) Bilansne relacije se koriste kada je potrebno opisati odnose izmeu stvaranja
i upotrebe tj, prihodnu i rashodnu stranu, odreenih makroekonomskih agre-
gata.
v) Tehnike relacije opisuju odnos izmeu veliine autputa i obima inputa.
Najee tehnike relacije su proizvodne funkcije. Takva je, na primer, Kob
Daglasova proizvodna funkcija
1
= Y aK L

koja kae da je ukupni proiz-
vod linearna homogena funkcija upotrebe rada i kapitala. U tehnike relacije
spadaju i kapitalni koecijenti.
g) Relacije ponaanja izraavaju zakonitosti ponaanja varijabli s obzirom na
promene veliine i/ili strukture drugih ekonomskih varijabli. Takva je, na pri-
mer, relacija kojom se moe opisati Engelov zakon o ponaanju potroaa:
u Y f C
j
i
+ = ) ( tj. potronja proizvoda je funkcija visine dohotka primalaca
dohotka, dok je u faktor odstupanja jer je ponaanje potroaa stohastikog
karaktera. Relacija opisuje nivo potronje datog proizvoda odreenog
potroaa, tj. njegovo ponaanje, za svaki nivo dohotka kojim on raspolae.
d) Instrumentalne relacije opisuju odnos izmeu makroekonomskih agregata i
instrumenata ekonomske politike (propisa) kao to su poreske i carinske stope,
subvencije i sl. koje se nazivaju instrumentallnim varijablama. Njima se, na
primer, opisuje uticaj kretanja instrumentalnih varijabli na obim ponude. Zbog
toga se modeli koji sadre i instrumentalne varijable, kao egzogene varijable,
nazivaju modelima odluivanja. Modeli koji ne sadre ove relacije nazivaju se
modelima ponaanja.
) Uslovi ravnotee su relacije koje opisuju uslove jednakosti varijabli da bi se
sistem zadrao u ravnotei. Tako, na primer, jednosektorski makroekonomski
modeli obino pretpostavljaju jednakost investicija i tednje tj. I = S. Ako se ne
ouva ova jednakost sistem ispada iz ravnotee i dolazi do pojave inacije (I>S)
ili deacije (I< S).
e) Relacije se takoe mogu podeliti na statike i dinamike. Prve su denisane u
istom a druge u dva razliita perioda.
2. 3. PARAMETRI
Varijable se u modelima esto javljaju zajedno sa brojevima ili konstantama. Kad
se uz varijablu nalazi konstanta oznaava se kao koecijent te varijable. Koecijent
237
MAKROEKONOMSKI MODELI
moe biti ne samo u obliku broja ve i u obliku simbola, kako bi se postigla vea
uoptenost. U relaciji
C=a+cY
simbol c predstavlja konstantu koja moe poprimiti bilo koju vrednost. Kako bi se
ustanovio njen posebni poloaj, daje joj se naziv parametarska konstanta ili jedno-
stavno parametar. Bez obzira to mu se mogu pripisati razliite vrednosti u modelu,
parametar se tretira kao podatak.
Paranetri su, dakle, veliine karakteristine za sisten (privredu) kofe se u toku pro-
cesa kofi se odvifafu u sistenu (privredi) ne nenfafu ili vrlo sporo nenfafu, u odnosu na
brzinu pronene stanfa sistena. Paranetri opisufu sisten i predstavlfafu kvantitativni
izraz zavisnosti dvefu ekononskih varifabli. Oni odreuju nivo njihove zavisnosti i
po smeru i po intenzitetu. Kad se menjaju u vremenu onda se za sistem kae da je sa
vremenski promenljivim parametrima.
Osnovni zadatak kvantitativne ekonomske analize je odrediti parametar to znai
da treba kvantikovati meuzavisnost dveju ekonomskih varijabli. Zbog stohastike
prirode zavisnosti ekonomskih varijabli parametar se ne moe precizno izraunati,
moe se samo izvriti procena. Procenom vrednosti parametara a zatim i testiranjem
valjanosti procene bavi se ekonometrija. Osnovni metod procene jeste regresiona
analiza u okviru koje je razvijeno vie modela.
3.
VRSTE EKONOMSKIH MODELA
Postoji vie vrsta ekonomskih modela. Sa stanovita razliitih kriterijuma oni
se mogu klasikovati na vie naina. U zavisnosti od prirode relacija koje modeli
sadre oni se u osnovi mogu podeliti na natenatike i ekononetrifske. Prvi sadre
determinstike a drugi stohastike relacije. Ekonomski modeli spadaju u ekonometri-
jske modele. Oni se mogu podeliti na nikronodele (preduzee, domainstvo i sl.) i
nakronodele. Makromodeli obuhvataju najvanije meuzavisnosti izmeu ekono-
mskih pojava i procesa u privredi posmatranoj kao sistem. Oni se mogu podeliti na
agregatne, strukturne i nodele privrednog rasta.
238
MAKROEKONOMIJA
Agregatni nakroekononski nodeli izraavaju odnose zavisnosti izmeu makro-
ekonomskih agregata. Tako, na primer:
C = f(Y)
C = + cY
predstavlja agregatni makroekonomski model koji ukupnu potronju izraava kao
funkciju dohotka. Druga jednaina sadri i graninu sklonost potronji koja poka-
zuje za koliko e se poveati potronja ako dohodak poraste za jedinicu. predstavlja
autonomnu potronju, deo koji se troi nezavisno od visine dohotka, egzistencijalni
minimum.
Strukturni nodeli ili meusektorski modeli, zbog oblika u kojem se daju, esto se
nazivaju i input-autput modelima. Oni iskazuju meuzavisnost veliine i strukture
makroekonomskih agregata i privrednih sektora.
Modeli privrednog rasta posmatraju privredni rast kao funkciju promena faktora
proizvodnje uz denisanje njihovog odnosa. Rast ukupnog proizvoda, na primer,
posmatra se kao funkcija rasta upotrebe rada i akumulacije kapitala.
Ako se posmatraju sa prostornog stanovita
94
modeli mogu biti: regionalni, unu-
tar regionalni, neuregionalni i sl.
Sa vremenskog stanovita oni mogu biti statiki i dinaniki. Statiki modeli
se mogu opisati kao skup meuzavisnosti izmeu varijabli koji se nalazi u stanju
ravnotee u odreenom vremenskom trenutku, ili vremenskom razdoblju. Dinamiki
modeli obuhvataju promene koje se deavaju protokom vremena. Njima se opisuju
promene (ravnotenog) stanja sistema u vremenu, sve one transformacije koje se
dogaaju u ekonomskom sistemu izmeu poetnog i zavrnog stanja. Za razliku od
statikih modela u kojima se varijable odnose na odreeni trenutak ili celo denisano
razdoblje (period), u dinamikim modelima varijable imaju vremensku dimenziju.
U stvarnosti ekonomski ivot je vrlo dinamian proces. Varijable se meusobno
postupno prilagoavaju i svi procesi se zbivaju u vremenu
95
. Zbog toga se moe
zakljuiti da su dinamiki modeli blii stvarnosti pa su oni za teoriju privrednog
razvoja posebno interesantni. Dinamiki modeli mogu biti diskretni i kontinuelni.
Prvi posmatraju vreme kao niz sekvencijalnih perioda koji teku jedan za drugim:
dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. Vreme se posmatra kao niz
uzastupnih perioda jednake duine. U drugom sluaju vreme se posmatra kao konti-
nuum, kao beskonaan niz vremenskih taaka (innitezimalnih perioda) koje slede
jedna za drugom. Dinamiki modeli se obino opisuju diferencijalnim jednainama
pa se oni mnogo tee reavaju.
94 Navedeno prema: Popovi, B., 1986., Klasikacije matematikih modela u makroekonomiji, u
zborniku Uloga i korienje matematikih modela u ekonomiji, Novi Sad, str. 27.
95 Vrednost neke varijable, u nekom periodu, esto zavisi od njene vrednosti u prethodnom periodu ili
od vrednosti drugih varijabli u ranijim periodima sa kojima je varijabla u povratnoj sprezi.
239
MAKROEKONOMSKI MODELI
Sa stanovita komunikacije sa okruenjem modeli mogu da budu zatvoreni, rela-
tivno zatvoreni i otvoreni, u zavisnosti od mere u kojoj obuhvataju odnose sa inostra-
nstvom.
Sa stanovita odreenosti, modeli mogu biti deterninistiki ili stohastiki, pri
emu su drugi karakteristini za ekonomske modele.
Sa stanovita teorije dugoronog privrednog rasta, posebno je interesantna pode-
la modela na fednosektorske, dvosektorske ili viesektorske modele. Jednosektorski
modeli poivaju na pretpostavci o postojanju samo jednog jedinstvenog privrednog
sektora koji za rezultat privredne aktivnosti ima samo jedan, jedinstveni i homoge-
ni proizvod. Viesektorski modeli prouavaju privredu sastavljenu iz vie sektora.
Prouavajui prirodu sloenih relacija izmeu njih pokuavaju da kvantikuju njihov
efekat na ukupan privredni rast.
Osim modela opisanih sistemom jednaina, postoje i verbalno opisani modeli.
Bez obzira to je danas opte prihvaena prva vrsta modela, veliki znaaj verbalno
opisanih odnosa u privredi ostaje. U tom smislu se moe govoriti i o razvojnim mo-
delima klasinih ekonomista uz uslovnu tvrdnju da je u njihovim modelima razvoja
matematika struktura implicitno prisutna.
4.
NAELA IZGRADNJE EKONOMSKIH
MODELA
Postupak izgradnje modela sastoji se iz pet koraka
96
:
1. specikacija varijabli,
2. iznalaenje analitikog oblika meuzavisnosti,
3. denisanje prelazne strukturne forme modela,
4. procena strukturnih parametara i provera adekvatnosti analitikog oblika
relacija i
5. reenje modela i ekonomska analiza.
U prvom koraku potrebno je sainiti listu svih varijabli relevantnih za funkcio-
nisanje ekonomskog sistema. Sa porastom nivoa razvijenosti privrede raste i broj
96 Babi, M., 1991., str. 114.
240
MAKROEKONOMIJA
relevantnih varijabli i stepen razuenosti mree njihovih meuzavisnosti. Zbog toga
je i broj varijabli koji ulazi u svaku relaciju modela sve vei. U denisanju liste vari-
jabli istraiva se oslanja na ekonomsku teoriju i kvalitativnu ekonomsku analizu.
Zakljuci kvalitativne ekonomske analize uzimaju se kao pretpostavke od kojih se
(u kvalitativnoj ekonomskoj analizi) polazi. Idealni cilj ove analize jeste utvrivanje
svih meuzavisnosti koje postoje meu svim ekonomskim varijablama u privredi.
Meutim, njihov broj je jako veliki pa se zato pristupa agregiranju i apstrahovanju.
Agregiranjem se smanjuje broj posmatranih varijabli i njihovih meuzavisnosti tako
to se srodni, homogeni procesi, posmatraju zbirno i predstavljaju jednom varijablom.
Apstrahovanje podrazumeva smanjenje broja varijabli u modelu tako to se manje vane
varijable ne uzimaju u obzir i ne razmatraju. Poveanjem nivoa agregiranja i apstrakcije
smanjuje se obuhvatnost i pouzdanost analize ali i smanjuju njeni trokovi.
Poto se izvri izbor egzogenih i endogenih varijbli koje se smatraju najvanijim
pristupa se iznalaenju analitikog oblika meuzavisnosti izabranih varijabli. Os-
novni odnosi se uspostavljaju na osnovu ekonomske teorije i rezultata kvalitativne
ekonomske analize. Za kvantitativnu ekonomsku analizu to nije dovoljno. Zato se
pristupa statistikoj analizi empirijskih posataka. Ona treba da utvrdi analitiki oblik
funkcije koji najbolje izraava prirodu meuzavisnosti koja u ekonomskoj realnosti
postoji meu izabranim varijablama. Obino se sve svede na neku od matematikih
funkcija. Najee se radi sa linearnim ili nelinearnim funkcijama koje se lako prevode
u linearni oblik.
Na osnovu analitikog oblika meuzavisnosti izmeu jedne endogene varijable i
egzogenih varijabli ili drugih endogenih varijabli i parametara denie se jednaina.
Model treba da objasni sve endogene varijable pa se za svaku od njih pie po jedna
jednaina. Zbog toga broj jednaina u modelu mora biti jednak broju endogenih
promenljivih koje se modelom ele objasniti. Tako napisan model zove se polaznim ili
strukturnim modelom, a parametri jednaina takvog modela strukturni parametri.
Sledei korak je ekonometrijska procena parametara. Najee se koristi metod
najmanjih kvadrata. Posle toga, proverava se, takoe ekonometrijskim metodima,
adekvatnost analitikog oblika relacija napisanih u strukturnom obliku. Drugim
reima, empirijskim putem, na osnovu injenica iz ekonomskog ivota, njihovom
ekonometrijskom analizom, proveravaju se specikacije varijabli i analitiki oblici re-
lacija do kojih se dolo na osnovu ekonomske teorije i kvalitativne ekonomske analize.
Postavljene hipoteze proveravaju se tako to se izraunavaju odstupanja od realnih
veliina. Ako odstupanja nisu velika hipoteza se prihvata, a ako su velika, hipoteza se
menja ili uvode dodatne hipoteze, a zatim ponovo pristupa proveri sve dok se ne doe
do zadovoljavajuih rezultata.
U sledeem koraku ponovo se pie polazni oblik modela ali sada umesto optih
vredosti parametara upisuje se njihova izraunata vrednost. Na primer:
Y = C + I
C = c Y
241
MAKROEKONOMSKI MODELI
posle utvrivanja vrednosti parametra c = 0,8:
Y = C + I
C = 0,8 Y
Utvrivanje vrednosti parametra znai kvantikovanje smera i intenziteta
meuzavisnosti izmeu varijabli to je preduslov primene modela u ekonomskoj
analizi.
Model napisan u obliku niza simultanih jednaina treba reiti. Reenje takvog
modela je matematiki problem. Prvo se ree problemi egzistencije jednoznanosti
reenja. Posle toga se svaka endogena varijabla izrazi kao linearna ili nelinearna
(kombinacija) funkcija predeterminisanih varijabli i parametara. Na taj nain model
je preveden u redukovani oblik. Parametri u redukovanom modelu pokazuju dire-
ktne i indirektne efekte promene egzogenih varijabli na endogene. S obzirom da u
predeterminisane varijable spadaju i endogene varijable sa vremenskim pomakom
potrebno je iz redukovanog oblika modela ukloniti i njih. Njihovim uklanjanjem iz
skupa objanjavajuih varijabli dobija se konani oblik modela koji pored reduko-
vanog slui za potrebe ekonomske analize.
5.
MODELI MAKROEKONOMSKE
RAVNOTEE
Osnovni cilj makroekonomske analize jeste odreivanje nivoa i promena eko-
nomske aktivnosti privrede posmatrane kao celine. Osnovno orue te analize jesu
agregatni makroekonomski modeli. Veliina autputa privrede ukazuje na nivo i
tempo ekonomskih aktivnosti privrede. Odreenje nivoa autputa znai istovremeno
odreenje ostalih makroekonomskih varijabli koje se izvode iz veliine autputa: za-
poslenost, potronja, tednja, investicije itd.
5.1. ASAD MODEL
U makroekonomiji mnoge ekonomske pojave su meusobno povezane, tako da
poremeaji koji nastanu na jednoj strani trita mogu lako da se prenesu na drugu
stranu trita i potom da povratno deluju na prvobitni uzrok nestabilnosti i da ga do-
datno podstiu ili slabe. Zavisnost ukupnog proizvoda od stanja agregatne tranje ne
242
MAKROEKONOMIJA
znai da porast agregatne tranje nuno dovodi do porasta drutvene proizvodnje.
Sasvim je mogue da se taj proces pre realizuje u porastu opteg nivoa cena, nego u
poveanju drutvenog proizvoda.
Otuda se javlja makroekonomska dilema: Kada je stvarni drutveni proizvod ispod
potencijalnog drutvenog proizvoda agregatna tranja odreuje razmere privredne
aktivnosti. Porast agregatne tranje moe da dovede do inacije ili do porasta st-
varnog drutvenog proizvoda. Moe se desiti da je agregatna tranja vea od agre-
gatne ponude, da kupci trae vie robe i usluga nego to nacionalna privreda moe
da proizvede. Ukoliko su prodajne cene administrativno regulisane na tritu dolazi
do nestaica roba, a ako se cene slobodno formiraju nastupa njihov rast koji do-
vodi do inacije, koja u uslovima dueg trajanja moe da dovede do hiperinacije. Iz
izloenog proistie da je makroekonomija nauka koja se bavi ekonomskim pojavama
odreenih ekonomskih veliina kao to su drutveni proizvod, platni bilans, inacija,
(ne)zaposlenost, a koje se prelamaju preko dva krupna ekonomska agregata, agre-
gatnu ponudu i agregatnu tranju.
Veliina autputa odreena je odnosom agregatne ponude i agregatne tranje.
Oba agregata zavise od velikog broja faktora koje treba pomno izuiti. Koliina i
cena autputa generalno gledano odreena je odnosom agregatne ponude i agregatne
tranje i zato im se u modelima mora posvetiti jednaka panja.
Kriva agregatne ponude odraava ukupnu ekonomsku aktivnost privrede. Ona
se kvantitativno iskazuje veliinom bruto nacionalne proizvodnje. Kriva agregatne
ponude graki reprezentuje kretanje ukupnog proizvoda kao funkciju cena.
Druga komponenta modela se odnosi na krivu agregatne trnje. Kriva agregatne
tranje predstavlja odraz odnosa, na kratak rok, izmeu nivoa cena i nivoa proizvo-
dnje u celoj privredi.
Odnos dveju krivih odreuje nivo BDP-a i opti nivo cena u privredi.
Sl. 30. Odreivanfe nivoa cena i nivoa dohotka
243
MAKROEKONOMSKI MODELI
Na mikro nivou kriva tranje nekog proizvoda opadajua je funkcija cene tog
proizvoda. Rast cene obara tranju jer se potroai orijentiu na jeftinije supstitute
a rast cene izaziva i smanjenje realnog dohotka potroaa. Njime, u novoj situaciji,
potroa moe da kupi manju koliinu proizvoda. Agregatna kriva tranje takoe
je opadajua funkcija opteg nivoa cena ali ne zbog efekta supstitucije i opadanja
realnog nivoa dohotka. Promena opteg nivoa cena (dakle svih roba pa i faktora
proizvodnje) ne menja realni nivo dohotka. Ali, rast cena izaziva smanjenje ponude
novca. To e se odraziti na rast cene novca, tj. kamatne stope. Poveanje kamatne
stope izaziva smanjenje investicione potronje to znai da e se i struktura agre-
gatne tranje promeniti, a njen opti nivo smanjiti. Ako se agregatna tranja obelei
sa AD onda se njena struktura moe opisati jednainom: AD = C + I + G. U modelu
otvorene privrede ovome se dodaje i izvoz: AD = C + I + G + X
n
. Poveanjem cene
novca (usled rasta nivoa cena) osim smanjenja domae tranje smanjuje se i inostra-
na tranja. Na svaku komponentu agregatne tranje utie veliki broj egzogenih vari-
jabli (veliina proizvoda, nivo cena, kamatna stopa, devizni kurs, odnos domaih i
stranih cena, budetski rashodi, budetski prihodi, njihov odnos itd.) pa se moe rei
da je kriva agregatne tranje funkcija velikog broja varijabli. Obino se sve varijable
osim nivoa cena apstrahuju pa se agregatna kriva tranje denie kao funkcija nivoa
cena tj. AD = f(p) tj. AD je opadajua kriva nivoa cena

0
dAD
dp




ako su ostale egzogene
varijable date. Nagib krive ukazuje na njenu elastinost s obzirom na promene nivoa
cena. Promena bilo koje date varijable izaziva pomeranje krive tranje.
Agregatna ponuda se denie kao rastua funkcija nivoa cena uz pretpostavku o
konstantnoj tehnologiji, cenama proizvodnih faktora i novca, deviznog kursa i trine
strukture. Promena bilo koje pretpostavke utie na pomeranje krive agregatne po-
nude. Agregatna ponuda se moe denisati i kao funkcija zaposlenosti proizvodnih
faktora jer je ukupna proizvodnja (ako je produktivnost proizvodnih faktora poznata
i data) funkcija zaposlenosti proizvodnih faktora.
Oblik krive agregatne ponude dugo je sporan u ekonomskoj nauci. Klasiari su na
osnovu Sejovog zakona pretpostavljali njen horizontalni oblik a Kejns vertikalni. U
prvom sluaju ponuda je potpuno neelastina na cene a u drugom potpuno elastina.
Kejns je smatrao da je nivo proizvodnje i zaposlenosti odreen iskljuivo agregat-
nom tranjom a cene se ne smanjuju ni kad tranja opada. Ovo se gledanje zbog toga
moe okarakterisati kao kratkorono. Neoklasiari pretpostavljaju da je kriva ponude
rastua funkcija opteg nivoa cena ali dozvoljavaju mogunost da je ona u poetku,
u uslovima visoke stope nezaposlenosti, jako elastina, a u uslovima visoke zapo-
slenosti jako neelastina. to je privreda blia punoj zaposlenosti to je kriva ponude
ravnija. Promene agregatne tranje vie utiu na promene cena nego na promenu
nivoa proizvodnje. U uslovima visoke nezaposlenosti promena agregatne tranje vie
utie na promenu nivoa proizvodnje nego na promenu opteg nivoa cena.
244
MAKROEKONOMIJA
esto se u literaturi pretpostavlja vertikalni deo u kratkom a horizontalni oblik
krive ponude na dugi rok. Sa produenjem ronosti kriva ponude postaje sve hori-
zontalnija i sve manje zavisna od opteg nivoa cena. Moe se zakljuiti da su za kratak
rok i voenje tekue ekonomske politike cene i te kako relevantne. Ali, na dugi rok, za
potrebe voenja razvojne politike, cene i novani agregati su mnogo manje znaajni.
Sa razvojnog aspekta znaajnije su realne kategorije.
Sl. 31. Tri dela agregatne krive ponude
Sa poveanjem autputa kriva ponude se pomera navie. Realni proizvod se ne
moe poveati iznad nivoa Y
2
jer su u toj taci svi faktori proizvodnje zaposleni. Kri-
va se moe pomerati i u smerovima levo desno. Ona odraava drutvene trokove
proizvodnje i sa njihovom promenom po jedinici proizvoda kriva se pomera po hori-
zontali. Najinteresantniji je sredinji deo krive koji se nalazi izmeu dva ekstrema.
On je pozitivno nagnut sa prvim izvodom veim od nule. To znai da rast proizvo-
dnje izaziva i rast cena. To se deava zbog toga to je rast proizvodnje povezan sa
rastom tranje za faktorima proizvodnje to izaziva porast njihovih cena. Tako rastu
trokovi proizvodnje i gotovih proizvoda. Osim toga, to je vii stepen zaposlenosti
trokovi proizvodnje na osnovu zakona opadajuih prinosa sve bre rastu a stru-
kturni neskladi i uska grla sve se vie produbljuju, to takoe utie na rast cena. Na
taj nain kriva postaje sve horizontalnija.

5.1.1. Reenje modela
Reenje agregatnog makroekonomskog modela se, pojednostavljeno gledano,
moe poistovetiti sa iznalaenjem nivoa cena i proizvodnje. Naznaeni nivo odreuje
presek krive tranje i krive agregatne ponude. Za poznatu agregatnu ponudu i agrega-
tnu tranju njihov presek odreuje ravnoteni nivo domaeg proizvoda Y i ravnoteni
245
MAKROEKONOMSKI MODELI
nivo cena p u datoj privredi. Kao to je objanjeno kriva ponude moe imati razliite
oblike i zbog toga e razliiti nivoi tranje odreivati razliite take preseka s obzirom
na to dali kriva tranje see krivu ponude u njenom vertikalnom, blago uzlaznom
ili u njenom horizontalnom delu. To znai da e posledice rasta tranje imati vrlo
razliite efekte na promene nivoa domaeg proizvoda i opteg nivoa cena.
Rast tranje u sluaju kad je kriva ponude vetikalna (to znai da u datoj privredi
egzistira visoka nezaposlenost) uslovljava rast proizvoda bez poveanja opteg nivoa
cena. U sredinjem delu (neoklasinom) krive ponude svaki rast tranje izaziva
istovremeni rast i proizvoda i nivoa cena. I, na kraju, rast tranje u privredama u
kojima ponuda ima ksni karakter jer su svi faktori u potpunosti zaposleni (klasini
oblik krive ponude) izazvao bi samo rast cena ali ne i nivoa proizvodnje. Dolo bi
do nominalnog rasta proizvoda, to je drugo ime za inaciju, ali ne i do njegovog
realnog rasta.
Kriva agregatne tranje predstavlja odnos izmeu proizvoda i nivoa cena na kra-
tki rok. To znai da je ona kratkoronog karaktera i kao takva slui za analizu uticaja
kratkoronih uktuacija agregatne tranje na nivo privrednih aktivnosti i cena. Zbog
toga svaka privreda s obzirom na njenu karakteristinu strukturu ima posebni oblik
krive tranje.
Na nivo proizvodnje i cena osim tranje utie i agregatna ponuda. Nivo ponude
uktuira na kratak rok ali je ona dugoronijeg karaktera nego kriva tranje. Trenutni
rast trokova ili opadanje produktivnosti na globalnom nivou pomerie krivu po-
nude udesno, i obrnuto. Tom promenom menja se i mesto preseka sa krivom tranje,
tj. ravnoteni nivo.
Dakle, promene nivoa agregatne ponude i/ili agregatne tranje utiu na
promenu nivoa zaposlenosti proizvodnih faktora i cena. Kratkorone uktuacije
se mogu otkloniti ili barem ublaiti, usmeriti u odreenom pravcu, merama tekue
ekonomske politike. Ciljevi razvojne politike ostvaruju se i adekvatno voenom
ekonomskom politikom ali, pre svega, adekvatnom razvojnom politikom. Ona
podrazumeva dugoroniji karakter mera koje se preduzimaju. Mada se ona u po-
tpunosti ne odrie uticaja na tranju osnovno teite je na usmeravanju adekvatnog
rasta ponude. Zbog svog dugoronog karaktera razvojna politika je vie usmerena
na ponudu nego na tranju.
5.2. ISLM MODEL
Autor ovog modela je engleski ekonomista, nobelovac Don Hiks. Model poiva
na istovremenoj ravnotei na tritu dobara i tritu novca. Prvo trite je opisano
IS krivom a drugo LM krivom. IS kriva se dobija spajanjem taaka u kojima su inve-
sticije (I) jednake tednji (S), tj. I=S. Kriva LM se dobija povezivanjem taaka u koji-
ma je tranja za novcem (L) na tritu novca jednaka ponudi novca (M).
246
MAKROEKONOMIJA
Neoklasina teorija poiva na tvrdnji da su investicije i tednja odreeni samo ka-
matnom stopom a kejnzijanci tvrde da su obe veliine odreene i veliinom dohotka.
Rast kamatnih stopa obara investicije a njihovo opadanje ih stimulie. Investiciona
tranja je opadajua funkcija kamatne stope:
( )
0
dI
I I i ;
di
= <
Sobzirom da su investicije komponenta agregatne tranje njihov rast takoe
oznaava i rast ukupne tranje to e uticati i na rast dohotka. Ne treba zaboraviti ni
drugu osobinu investicija, osim to uveavaju tranju one utiu i na rast ponude. Ali,
kamatna stopa utie i na odnos potronje i tednje. Njen pad stimulie rast potronje
domainstava tako da e ukupan rast tranje biti vei od onog koji pad kamatnih
stopa izaziva uticajem na rast investicija. Poveanjem kamatnih stopa kretanja se
odvijaju u suprotnom pravcu.
IS kriva pokazuje odnos izmeu kamatne stope i nivoa dohotka koji je odreen
ravnoteom investicija i tednje. Iz osnovne, ve poznate relacije
Y = C + I .............................................(1)
I = Y - C .............................................(2)
U sluaju ravnotee investicija i tednje:
I = Y - C = S ........................................(3)
Uvoenjem poznate kejnsove funkcije potronje C=a+cY u prethodnu jednainu
dobija se:
I(i) = Y - a - c Y ...................................(4)
Reavanjem jednaine po Y dobija se:
) (
1
1
1
i I
c c
a
Y

=
..............................(5)
Jednaina kazuje da je nivo dohotka funkcija visine kamatne stope. Zavisnost je
indirektna jer se uspostavlja preko veliine investicija. Promena investicija se multip-
likovano odraava na promenu dohotka to se vidi u relaciji:
1
0
1
dY
dI( i ) c
= >

247
MAKROEKONOMSKI MODELI
Do saznanja o tome da li je vrednost dohotka u pozitivnoj ili negativnoj korelaciji
sa visinom kamatne stope dolazi se totalnim diferenciranjem relacije (5):
1
1
I
dY di
c i

=


...............................()
1
0
1
dY I
di c i

= <

...........................(7)
Prethodni iskaz (7) je negativan zato to je

0 <

i
I
relacija sadri ve poznati izraz
za multiplikator to potvruje tezu da nivo kamatne stope utie na nivo dohotka
multiplikativnim dejstvom u ve opisanom smeru. Relacija takoe kae da visok nivo
kamatnih stopa u jednoj privredi istovremeno oznaava nizak nivo investicija i do-
hotka. Naravno tamo gde je dohodak nizak niska je i tednja.
Druga, LM kriva konstruisana je na osnovu kejnsijanskog modela trita novca.
Kao posledica tvrdnje da rast ponude novca u kratkom roku ima pozitivan uticaj na
rast dohotka, ona ima pozitivan nagib.
Sl. 32. Presek IS i LM krivih
Pretpostavlja se da na ponudu novca bitno ne utie nivo kamatne stope, tj. ponu-
da novca je konstantna - MP, gde je M koliina novca u opticaju a P nivo cena. to se
tranje za novcem tie ne moe se pretpostaviti da na nivo tranje ne utie kamatna
stopa. Obrnuto, na tranju za realnim novcem itekako deluje kamatna stopa. Kad
kamatna stopa raste opada tranja za novcem, i obrnuto. Tranja novca L se sastoji
iz dve komponente: (1) tranja za novcem kao prometnim sredstvom -L
1
i (2) tranja
248
MAKROEKONOMIJA
za novcem kao spekulativnim sredstvom L
2
. Tranja za novcem kao prometnim sre-
dstvom funkcija je dohotka:
) (
1
Y L L =
dok je tranja za novcem kao spekulativnim sredstvom funkcija visine kamatne
stope:
) (
2
i L L =
Sada se uslov ravnotee na novanom tritu moe pretstaviti relacijom:
) ( ) (
2 1
i L Y L
P
M
+ =
................................(1)
Totalni diferencijal relacije (1):
1 2
0
L L
dY di
Y i

+ =

................................(2)
Relacija na svojoj levoj strani u prvom sabirku sadri iskaz da rast dohotka za
jedinicu izaziva rast transakcione tranje za novcem u iznosu od
Y
L

1
jedinica. Ako
se ovaj iznos pomnoi uveanjem dohotka u iznosu od dY dobie se poveanje tra-
nsakcione tranje za novcem. Drugi sabirak kazuje da se rast spekulativne tranje za
novcem moe sagledati na slian nain.Rast kamatne stope za jedinicu izaziva rast
spekulativne tranje za

i
L

2
. Ako se ovaj iznos pomnoi sa proizvoljnim poveanjem
kamatne stope di dobie se ukupno poveanje spekulativne tranje za novcem. Zbir
dva sabirka dajen ukupan rast tranje za novcem izazvan rastom dohotka za dY i ra-
stom kamatne stope za di. S obzirom da je ponuda novca konstantna to znai i da je
i poveanje ponude novca jednako nuli, tj. nema ga pa je i totalni diferencijal jednak
nuli. Reavanjem relacije (2) po dY/di dobija se:
2
1
L / i dY
di L / Y

=

S obzirom da je:
0
2
<

i
L
a
0
1
>

Y
L

proizilazi da je
0
/
/
1
2
<


Y L
i L
.
Budui da ispred ovog kolinika stoji negativni predznak dY/di je sigurno vee
od nule.
Model, dakle, predstavlja reenje za visinu kamatne stope i veliinu dohotka jer
su njihovi ravnoteni nivoi odreeni takom preseka krivih IS i LM. S obzirom na
249
MAKROEKONOMSKI MODELI
funkcije koje odreuju krive, ravnotenu kamatu i dohodak u stvari odreuju funkci-
ja potronje, funkcija investicija, tranja za novcem i ponuda novca. Zbog toga model
predstavlja izvanredno analitiko sredstvo. On prua mogunosti za ispitivanje po-
sledica preduzetih mera monetarne i skalne politike.
5.3. FILIPS OKUNOV MODEL
Inacija i pojava nezaposlenosti su dva najtea problema savremenih privreda.
Njihovo eliminisanje predstavlja (pored aktivnog bilansa plaanja i stope rasta) osno-
vne ciljeve makroekonomske (stabilizacione) politike. To je i razlog to postoje brojna
istraivanja (teorijska i empirijska) koja nastoje da otkriju skrivenu korelaciju izmeu
delovanja inacije i pojave nezaposlenosti, da deniu njihove meusobne odnose,
kako bi se ekonomskoj politici mogle preporuiti mere za istovremeno reavanje ova
dva, inae meusobno koniktna cilja.
Zapravo, inacija i nezaposlenost, njihovi meusobni odnosi, doli su u centar inte-
resovanja savremene ekonomske teorije. Ovo tim pre, to je razvoj svih privreda oz-
biljno doveo u sumnju stavove Kejnsa i njegovih sledbenika da se inacija razvija samo
u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje. Savremene privrede pokazuju da
je: prvo, nedovoljan stepen zaposlenosti redovna pojava u tim privredama, i drugo,
da su promenjeni uslovi i struktura nezaposlenosti, pa raniju ciklinu nezaposlenost
zamenjuje strukturna i tehnoloka nezaposlenost, tree da se danas merama kojim se
regulie nezaposlenost, uopte ne regulie i inacija, etvrto, da u savremenim privre-
dama inacija izbija mnogo pre nego to se postigne puna zaposlenost, i peto, da je
sasvim mogue postojanje inacije i sve vee stope nezaposlenosti rada i kapaciteta.
Sl. 33. Filipsova kriva
250
MAKROEKONOMIJA
Odnos izmeu stope nezaposlenosti i inacije, i nadnica i inacije, odnosno
izmeu nezaposlenosti i nadnica, graki se prikazuje preko Filipsove krive. Ordi-
nata oznaava inaciju a apcisa nezaposlenost. Na osnovu svog istraivanja, koje je
obavio u Engleskoj u duem periodu (1861-1957) A.V. Filips je utvrdio da sa pora-
stom nezaposlenosti dolazi do usporavanja rasta cena.
Filipsova kriva pokazuje da izmeu stope nezaposlenosti i stope inacije postoji
obrnuta proporcionalnost. Nia stopa nezaposlenosti postie se po cenu vie stope
inacije, odnosno stopa inacije moe biti smanjena samo uz veu stopu nezapo-
slenosti. Saznanja do kojih se dolazi primenom Filipsove krive, stavljaju subjekte
ekonomske politike pred alternativu: ili inacija sa visokom stopom zaposlenosti, ili
stabilnost privrede (stabilne cene) uz visoku nezaposlenost. Stabilnost privrede se
moe postii po cenu vee zaposlenosti i uz ograniavanje porasta najamnina.
Krajem ezdesetih godina prolog veka poinje da se sumnja u validnost zakljuaka
koji se nameu na osnovu Filipsove krive. Period sedamdesetih godina je obeleen
istovremenim pojavama uveanja nezaposlenosti i rasta inacije. Uoeno je da na
kratak rok svakako postoji familija a ne samo jedna Filipsova kriva. Pokuano je da
se ovaj fenomen objasni kontradiktornim konceptom prirodne nezaposlenosti iji je
autor Milton Fridman.
ak i kad je privreda u stanju dugorone ravnotee znaajan broj potencijalnih
radnika moe ostati bez posla kao posledica delovanja itavog niza faktora kao to
su karakter tehnolokih promena, demografski faktori, odnos sindikata i posloda-
vaca, mobilnost radne snage i njen odnos prema slobodnom vremenu itd. Pod priro-
dnom stopom nezaposlenosti podrazumeva se, inae, stopa nezaposlenosti koja je
neizbena i pri uslovima pune zaposlenosti. Smatra se da jedan broj ljudi, 4-7% uvek
ostaje van kontigenta zaposlenih. Tada je inacija stabilna, tj. cene roba i nadnice
su u ravnotei. Prirodna stopa nezaposlenosti je sinonim za stanje privrede koje se
karakterie najviim nivoom zaposlenosti i najniom inacijom. To je takoe stanje
u kojem se ostvaruje potencijalni, tj. maksimalno mogui dohodak pa ga ekonomska
politika mora podravati. Svako nastojanje da se nezaposlenost spusti ispod prirodne
stope nezaposlenosti neminovno izaziva rast cena. Dakle, dilema inacija ili rast za-
poslenosti ne postoji na dugi ve samo na kratki rok. Pomenuta familija Filipsovih
krivi postoji samo na kratki rok, na dugi rok Filipsova kriva poprima oblik vertikalne
prave jer svaki svaki nivo inacije odgovara prirodnoj stopi nezaposlenosti. Drugim
reima kazano, mogua su samo privremena odstupanja od prirodne stope neza-
poslenosti. Privreda povremeno, na kratak rok, naputa ali se i brzo vraa na svoju
stabilnu dugoronu putanju rasta. Ako doe do smanjenja prirodne stope nezapo-
slenosti povea se stopa inacije, i obrnuto. Radi se, meutim, samo o privremenim
odstupanjima od dugorone stabilne putanje.
Rast realnih najamnina moe, uz ekspanzivnu monetarnu politiku, zapravo biti
negativan. Ekspanzivna monetarna politika izaziva rast cena roba i nadnica. Poto je
251
MAKROEKONOMSKI MODELI
rast cena bri od rasta najamnina one e realno biti sve manje. Takav scenario je po-
dsticajan i za poslodavce koji zaposlene realno plaaju manje i za radnike koje iluzija
rast nadnica podstie da uveavaju ponudu radne snage. Na taj nain se smanjuje
nezaposlenost po scenariju: uveanje novane mase - rast cena - rast nominalnih
nadnica pad realnih najamnina - rast realnog dohodka - rast zaposlenosti. Dakle,
bez inacije nema smanjenja nivoa nezaposlenosti. Inacije nee biti samo u sluaju
poveanja nominalnih plata i zarada koje prati odgovarajua visina produktivnosti
rada.
Poveanje realnih zarada nikada ne dovodi do inacije, jer je ono po pravilu
praeno viom stopom produktivnosti rada. Inaciju, prema tome, izaziva svako
poveanje nominalnih nadnica, poto realne nadnice ne mogu rasti preko odreene
stope produktivnosti rada. Razumljivo, jedino reenje koje se preporuuje jeste via
stopa nezaposlenosti, koja e imati za posledicu usporavanje rasta plata i nadnica, a
preko toga i inacije.
Meutim, posmatranje i analiza razvoja savremenih privreda danas pokazuju da
su inacija i nezaposlensot paralelni procesi u gotovo svim privredama sveta iz ega
sledi saznanje da inacija ne samo da ne smanjuje nezaposlenost, ve se ona poja-
vljuje kao jedan od njenih znaajnih uzroka. Takoe, uoilo se i gotovo nezavisno
kretanje plata i nadnica u odnosu na stopu nezaposlenosti, ali i kretanje nezapo-
slenosti i inacije. Inacija, zbog delovanja brojnih novih faktora, sve manje deluje
na kretanje plata i nadnica i to tim vie, to nezaposlenost danas mnogo manje de-
luje na kretanje plata i nadnica nego u prethodnim fazama razvoja kapitalizma, jer
sindikati radnika po pravilu ne dozvoljavaju sniavanje realnih najamnina, bez obzira
na kretanje stope nezaposlenosti. Ponaanje osnovnih makroekonomskih agregata
pokazuje u svim godinama da ne postoji nekakva zakonitost u odnosima inacije i
nezaposlenosti. Dolazi se do zakljuka da na kratak rok Filipsova kriva nije stabilna i
menja se u skladu sa promenama kretanja inacije. Na dugi rok, trade o nezaposle-
nosti i inacije ne postoji, jer je kretanje nezaposlenosti nezavisno od kretanja stope
inacije.
97

Odnos realnog dohotka i nivoa nezaposlenosti ilustruje Oukonov zakon. Prema
tom zakonu, formulisanom na sluaju privrede SAD, svako uveanje nezaposlenosti
za 1% iznad prirodne stope nezaposlenosti izaziva pojavu jaza izmeu potencija-
lnog i ostvarenog nivoa dohotka za 2,5%. Drugim reima kazano, Oukonova kriva
opisuje negativnu korelaciju izmeu nezaposlenosti i privrednog rasta. Nagib krive
upuuje na zakljuak da visoke stope nezaposlenosti podrazumevaju smanjenje stope
privrednog rasta. Nezaposlenost je manja ako je ostvareni dohodak blii potencija-
lnom. Ako se nivo nezaposlenosti smanji smanjie se i nivo jaza izmeu ostvarenog
i potencijalnog proizvoda.
97 Vukadin, E., 1999., Ekonomska politika, Teorija i primena, Dosije, Beograd, str. 175.
252
MAKROEKONOMIJA
Sl. 34. Oukunova kriva
Povezivanjem Filipsove i Oukonove krive dobija se Filips-Oukonova kriva. Ona
sugerie da inacija raste kada ostvareni nadmai veliinu proizvoda koji determinie
prirodna stopa nezaposlenosti. I obrnuto, kada ostvareni proizvod padne ispod
proizvoda determinisanog prirodnom stopom nezaposlenosti inacija poinje da se
smanjuje.
Sl. 35. Filips-Okunova kriva
Sutina Filips-Oukonovog modela je stav da privreda treba da se posmatra kao
samoreguliui mehanizam i da makroekonomska politika predstavlja proces, a ne
jednokratan in. Meutim, analiza pokazuje da ne postoji izraena zavisnost inacije
i ekonomskog rasta. Takva veza ne postoji ne samo u godinama izrazite recesije, ve
i u godinama privrednog oivljavanja. To znai da i Okunov zakon jednostavno ne
deluje.
253
MAKROEKONOMSKI MODELI
6.
JEDNOSEKTORSKI MODELI PRIVREDNOG
RASTA
Modeli privrednog rasta predstavljaju znaajan analitiki instrument ekonomske
analize. Pomou njih se kvanticira privredni rast izazvan promenama proizvodnih
faktora. Oni predstavljaju ekasno sredstvo empirijskog merenja i testiranja razvo-
jnih performansi privrede.
Za razliku od modela rasta klasinih ekonomista koji je poivao na agre-
gatnoj ponudi, kejnzijanski preokret je oznaen isticanjem agregatne tranje u
prvi plan. Modeli koji poivaju na Kejnsovoj teoriji za osnovu imaju jednainu
dohotka Y = C + I + G i u principu privredni rast objanjavaju dejstvom multi-
plikatora i akceleratora. Sutina tih, u osnovi ipak statikih i jednostranih mode-
la, objanjena je u prethodnoj glavi.
Statiki karakter teorije dohotka sastoji se u tome to ona instistira na iznalaenju
ravnotenog nivoa dohotka kao osnove za iznalaenje ravnotenih nivoa preosta-
lih varijabli u sistemu za razliite nivoe zaposlenosti. Odnosi koji se uspostavljaju u
privredi objanjavaju se sa stanovita opte ravnotee.
Kako je za stvarno stanje privrede globalna ravnotea samo privremen, nikako
trajan fenomen, od strane brojnih ekonomista pristupilo se izgradnji modikovanih,
privrednom ivotu bliih modela rasta. Umesto statinog odnosa uravnoteenja
investicija i tednje, ponueni model dugoronog rasta razrauje uslove koji osigu-
ravaju stabilan ravnoteni rast uz punu zaposlenost. Umesto ravnotee, koja postaje
jedno od moguih stanja kada je stopa rasta jednaka nuli, insistira se na iznalaenju
optimalne, izmeu beskonano mnogo ravnotenih, putanje rasta. Na putanji rasta
dohotka sve varijable rastu po istoj stopi. Zbog toga se u ovom sluaju moe govo-
riti i o dinamikoj ravnotei. Ona podrazumeva po odreenoj stopi promenljiv i za-
visan dohodak. Ovi modeli insistiraju na podjednakom uvaavanju kako globalne
tranje tako i globalne ponude.
254
MAKROEKONOMIJA
6.1. RIKARDO MARKSOV MODEL AKUMULACIJE KAPITALA
Klasini ekonomisti su se uglavnom bavili problemima limitiranosti zemljita i
tehnikim unapreenjima koja su neutralisala opadajue prinose koji su se usled li-
mitiranosti javljali. Na viim razvojnim nivoima zemljite gubi znaaj kao razvojni
faktor, smatra se ksnim faktorom i uglavnom ne uzima u razmatranje.
Rikardo-Marksov model poiva na proizvodnoj funkciji koja proizvodnju vidi kao
funkciju ulaganja proizvodnih faktora: rada, kapitala i zemlje uz dati stepen tehnikog
napretka. Na rad se gleda kao na inioc preteno odreen spoljanjim faktorima, a
zemljite se smatra ksnim faktorom proizvodnje.
Kapital ostaje jedina promenljiva kojoj akumulacija daje izrazitu dinamiku. Aku-
mulacija je posledica investicija a tehniki progres je funkcija investicija. Kapitalista
preduzima investicioni poduhvat jedino ako je motivisan protnom stopom tj. inve-
stira tamo gde oekuje najvei prot po jedinici uloenog kapitala. Uz investicije
ide i tehniki progres jer omoguuje kapitalisti ekstra prot. Ali, implementacija
tehnikog progresa vezana je za rast organskog sastava kapitala. Ako se pretpostavi
da se najamnine ne menjaju to e usloviti tendenciju pada protne stope. Smanje-
njem protne stope smanjuje se interes za investiranjem a time i za implementaci-
jom tehnikog progresa.
Drugim reima kazano, jedan promenljivi (rastui) faktor (kapital) uz dva -
ksna, prema zakonu o opadajuim prinosima, postepeno iskazuje sve nie prinose.
U odsustvu tehnikog progresa, brzo se dolazi u stanje stalne, statike ravnotee.
Prinos na kapital opada uporedo sa rastom kapitala u odnosu na rad. Najamnine
poinju da rastu jer je ponuda rada odreena egzogenim faktorima. Taj proces ne
mora da izazove preraspodelu dohotka u korist faktora rada zato to rast kapitala u
odnosu na rad moe da neutralie (pa i vie od toga) pad kamatne stope i realni rast
najamnina.
Uz sporiji rast produktivnosti od kapitalne opremljenosti rada, kapitalni koe-
cijent takoe raste. Dakle, akumulacija kapitala, u odsustvu tehnikog progresa,
ima tendenciju da poveava proizvodnju uz snienje kamatnih stopa i realni rast na-
jamnina. Kamatna stopa tendira Rikardovoj ravnotei, nultnoj stopi, u kojoj prestaje
tednja.
Istorijski razvoj industrijskih drutava demantovao je ovakvu mogunost raz-
voja jer se osnovna pretpostavka modela pokazala pogrenom. Tehniki progres je
odstranio mogunost opisanih kretanja neprestano pomerajui krivu tranje za kapi-
talom navie i udesno. Opadajui prinosi su na taj nain kompenzovani, a kamatna
i protna stopa odrale stabilnost na dugi rok. Tehniki progres, pod uslovom da ne
izazove pad tranje za radnom snagom, izaziva rast prota i realnih najamnina. Osim
toga najamnine rastu i kao posledica akumulacije kapitala i bez prisustva tehnikog
progresa.
255
MAKROEKONOMSKI MODELI
Dugorone statistike serije najrazvijenih zemalja i brojna nauna istraivanja
pokazuju da se privredni razvoj u industrijskoj fazi razvoja tih zemalja odvijao uz:
a) rast stanovnitva po stopi nioj od stope rasta kapitala, b) rast realnih najamnina
u skladu sa rastom produktivnosti rada, c) relativno stabilnu raspodelu dohotka na
faktore proizvodnje, d) relativno stabilne protne stope i stope rasta proizvodnje i e)
relativno stabilan odnos izmeu rasta kapitala i rasta proizvodnje.
6.2. HARODDOMAROV MODEL
Najpopularniji i model koji je doiveo najbrojnije interpretacije iz ove grupe mo-
dela jeste, svakako, Harod-Domarov model do kojeg su autori doli sasvim neza-
visno. Za razliku od Kejnsovog ekonomskog modela koji je baziran na kratkoronim
ekonomskim pojavama Harod i Domar su preokupirani dugim ekonomskim rokom.
Sa njima dugorona ekonomska, pre svega razvojna problematika, ulazi na iroka
vrata u ekonomsku literaturu.
6.2.1. Pretpostavke modela
Jednosektorski modeli kakav je i Harod Domarov model poivaju na pre-
tpostavci da se rast odvija pod uticajem dve grupe faktora rasta. Prva grupa se moe
poistovetiti sa uveanjem proizvodnih faktora: rada, kapitala i zemlje. Zemlja se
obino iskljuuje iz razmatranja, jer se smatra ksnim faktorom, to je, manje vie, u
skladu sa stvarnou. U sloenijim modelima rad i kapital se esto dekomponuju na
razne podvrste. U drugu grupu faktora rasta spadaju inioci poveanja ekasnosti
proizvodnih faktora. Ona se ispoljava na dva naina: kao poveanje proizvodnje uz
nepromenjenu koliinu proizvodnih utroaka ili kao smanjenje utroaka proizvo-
dnih faktora za dostignuti nivo proizvodnje. Poveanje ekasnosti upotrebe proi-
zvodnih faktora poistoveuje se sa tehnikim progresom koji se efektuira u vremenu
t. Na taj su nain identikovana tri osnovna faktora dugoronog rasta proizvodnje:
rast zaposlenosti, uveanje (akumulacija) kapitala i tehniki progres (t).
Mada mnogobrojna istraivanja pokazuju da je tehniki progres najznaajniji fa-
ktor privrednog rasta, Harod-Domarov
98
model zanemaruje tu injenicu ne uzimajui
tehniki progres u razmatranje. On razmatra samo prvu grupu faktora rasta. Model
poiva na predpostavci da je proizvodnja funkcija ulaganja rada i kapitala koji daju
konstantne prinose. Pretpostavlja se da se rast zaposlenosti odvija pod uticajem rasta
stanovnitva. Radna snaga se uveava po nekoj prirodnoj stopi n. Poveanje zaposle-
nosti kao faktor rasta autputa smatra se egzogenom veliinom, varijablom kojom se
98 Harrod, R. F., 1939., An Essay in Dynamic Teory, Economic Journal vol. 49., p.14-33., and Domar,
E. D., 1946., Capital Expansion, Rate of Growth and Employment, Econometrica vol.14., p. 137-
147.
256
MAKROEKONOMIJA
model neposredno ne bavi. Pretpostavlja se da se privredni rast odvija po stopi koja
se podudara sa stopom rasta stanovnitva. Na kraju kao endogena veliina ostaje
jedino kapital kao faktor ija stopa akumulacije odluujue utie na nivo putanje
privrednog rasta.
Model pretpostavlja da decit bilo kojeg proizvodnog faktora limitira privredni
rast. Ako zemlja ima ksni karakter a ponuda radne snage je odreena egzogenim
faktorima preostaje da se razmotri kapital. Nivo kapitala u privredi menja se u vre-
menu pod uticajem promena nivoa investicija. Njegovi pojavni oblici imaju alterna-
tivnu upotrebu. Zbog toga kapital ne moe postati sucitaran faktor. Ako bi se to i
desilo, investicije bi stale sve dok se nivo kapitala ne bi spustio ispod nivoa rada, ime
bi kapital postao decitaran faktor. Tada bi ponovo dolo do aktiviranja investicionih
procesa. Zakljuuje se da se investicije ne preduzimaju u cilju uveanja sucitar-
nog ili nedovoljno iskorienog faktora. Kapital se moe smatrati uvek decitarnim
proizvodnim faktorom koji opredeljuje nivo dohotka.
Akumulacija kapitala uslovljava rast agregatne tranje i to predstavlja kljuni
problem moderne teorije privrednog rasta: kako obezbediti uslove da nivo kapitala i
agregatna tranja rastu po jednakoj stopi tako da se izbegnu nedovoljna zaposlenost
i visoka stopa inacije? Jedan od moguih odgovora nudi i Harod-Domarov model.
Reenje se vidi u privrednom rastu po stopi koja je funkcija odnosa stope tednje i
kapitalnog koecijenta.
Sledea i vrlo rigorozna pretpostavka Harod-Domarovog modela jeste jednose-
ktorska privreda iji se autput sastoji iz jednog jedinog homogenog proizvoda koji
slui za zadovoljenje celokupnog sistema potreba, ukljuujui i investicione. Ho-
mogeni proizvod je rezultat ulaganja samo dva proizvodna faktora i to u ksnom
odnosu, to znai da se meusobno ne mogu supstituisati. Ulaganjem k jedinica kap-
itala i l jedinica rada ostvaruje se koliina autputa Y
1
. Ista koliina autputa se dobija
ulaganjem 2k jedinica kapitala i l jedinica rada ili k jedinica kapitala i 2l jedinica rada.
U prvom sluaju privreda radi sa polovinom kapaciteta a u drugom polovina radne
snage koja se nudi ne moe da nae posao. To znai da je rast proizvoda mogu samo
istosmernim i istovremenim rastom u datoj proporciji oba proizvodna faktora tj.

. const
l
k
L
K
= =

To dalje znai da su koecijenti ulaganja kapitala i rada konstantni i da je maksi-
malna proizvodnja odreena manjim od dva odnosa: Kk i Ll. Stopa rasta zaposle-
nosti predstavlja gornju granicu dugoronog rasta proizvodnje. Ili, obim autputa
odreen je limitom faktora koji se najpre dosegne.
Kako je elastinost supstitucije jednaka nuli moe se zakljuiti da model poiva na
pretpostavci da je homogeni proizvod dobijen primenom samo jednog tehnolokog
postupka. Izokvanta proizvodne funkcije na kojoj model poiva ima oblik latininog
slova L sa kracima paralelnim osama koordinantnog sistema.
257
MAKROEKONOMSKI MODELI
Naredna pretpostavka, koja takoe namee brojna ogranienja, jeste ona koja se
odnosi na konstantan odnos izmeu kapitala i proizvodnje. Model, dakle, poiva na
pretpostavci o ksnom kapitalnom koecijentu.
Poveanje nivoa razvijenosti omoguuje vii stepen zadovoljenja sistema potreba.
Da bi se to zaista i desilo potreban je istovremeni rast i ponude i tranje. Uz pre-
tpostavljenu konstantnost graninih sklonosti ponuda e biti vea ako su narasle i
proizvodne mogunosti. U uslovima pune zaposlenosti to nije mogue sve dok se ne
povea nivo raspoloivog kapitala. Rast kapitala iziskuje investicije vee od potre-
bnog rasta kapitala za k puta (k je granini kapitalni koecijent). Taj deo indukovanih
investicija odreen je sredstvima za njihovo nansiranje tj. tednjom. Ali, akumu-
lacija kapitala iziskuje istovremeni rast tranje.
Na kraju, pretpostavlja se da je granina sklonost tednji poznata i konstantna, a
trite u ravnotei, tj. ne dolazi do promena nivoa cena.
6. 2. 2. Kontnuelni sluaj
Objanjenje modela koje sledi temelji se na Domarovom radu
99
. Osnovni akcenat
stavljen je na kapital i njegovo uveanje.
Kapital se smatra kljunim razvojnim faktorom. Njegovo uveanje rezultat je
procesa investiranja. Domar razlikuje dva efekta investicija: na rast ponude i na
rast tranje. Na ponudu investicije deluju tako to uveavaju proizvodni potencijal
privrede (koji se ne mora ostvariti kao uveanje ponude ve samo prua mogunost)
a na tranju tako to multiplikovano deluju na dohotke ekonomskih aktera.
a) Ako se potencijalni proizvod obelei sa Y
F
, prirast kapitala (podrazumeva se
da je jednak investicijama) sa I a ekasnost investicija sa e, produktivnost (e-
kasnost) kojom se izraava veliina potencijalnog proizvoda koji se ostvaruju
po svakoj jedinici investicija moe se izraziti kao:


( )
F
e Y / t / I =
..(1)
Ako se ostvareni proizvod podudara sa potencijalnim (moguim) proizvodom
koecijent e se moe tumaiti kao granini koecijent ekasnosti kapitala a njegova
reciprona vrednost (k) kao granini kapitalni koecijent. Domar pretpostavlja je-
dnakost graninih i prosenih veliina, tj. pretpostavlja nepromenljivost koecije-
nata to e biti glavni predmet kritike.
Iz prethodne jednaine proizilazi da je prirast proizvodnih kapaciteta privrede
jednak umnoku investicija i njihove ekasnosti tj.:
F e
eY / t I =
.(2)
99 Harrod, F. R., 1939., An Essay in Dynamic Teory, Economic Journal, vol. 49, p. 14-33.
258
MAKROEKONOMIJA
S obzirom da se ekasnost investicija moe poveati i u delu koji se odnosi na
zamenu (amortizaciju) I oznaava bruto investicije. Jednaina iskazuje mogunost
ponude privrede koja je vezana za uveanje njenih kapaciteta. Ako se dve strane
jednaine podele sa
F
Y
:
1
F
F F
dY I
e
dt Y Y
=
...(3)
Izraz na levoj strani predstavlja stopu rasta proizvodnog potencijala a izraz
F
Y I /
stopu investicija tj. njihovo potencijalno uee u potencijalnom proizvodu.
U skraenom obliku jednaina (3) glasi:
F
Y i
r r e =
..(4)
Domar uvodi pretpostavku o konstantnosti stope investicija na dugi rok to je
takoe podvrgnuto kritikama. Stopu rasta potencijalnog proizvoda Domar naziva
garantovanom stopom rasta za koju kae da je to ona stopa rasta koja se ostvaruje pri
punom korienju proizvodnih mogunosti.
b) Ako novani izraz autputa Y denie tranju, ona e se poveavati usled mu-
ltiplikovanog dejstva investicija:
1 dY dI
dt dt s
=
.(5)
c) Model pretpostavlja da privreda startuje sa razvojem iz stanja ravnotee a ono
se denie kao jednakost ponude i tranje. Problem je u tome to se zahteva da
se ravnotea zadri i u daljem razvojnom toku. Potrebno je obezbediti takav
rast investicija koji omoguuje garantovanu stopu rasta ponude a takoe i
tranje. Potrebno je, dakle, da ponuda i tranja rastu istim tempom kao to
sledi:
F
dY dY
dt dt
=
(6)
odnosno:
1 1
F
F
dY dY
dt Y dt Y
=
...(6a)
Ako se izvri zamena leve i desne strane desnim stranama jednaina (2) i (5):
1 dI
Ie
dt s
=
.(7)
Ako se obe strane jednaine (7) podele sa I i pomnoe sa s dobie se eljena stopa
rasta investicija koja omoguuje rast agregatne tranje koji je u stanju da apsorbuje
naraslu ponudu:
259
MAKROEKONOMSKI MODELI
1 dI
es
I dt
=
.(7a)
Desna strana izraava multiplikatorski efekat investicija na kreiranje dohotka
odnosno tranje (incone creating eect) a leva uticaj investicija na stvaranje novih
proizvodnih mogunosti privrede (capacity creating eect). Privreda ostvaruje
ravnoteu uz puno korienje kapitala samo ako su ova dva efekta jednaka. Integri-
sanjem jednaine (7) odnosno (7a) dobija se:
0
est
I I e = .(8)
odnosno garantovana stopa rasta g = es ili za e=1k g=sk, jednaka je:
0
1 I
g ln
t I

=


(9)
ili, sledei jednainu
F
dY dY
Ie
dt dt
= =
i uslove I = S i S = sY, sledi:
dY
Ie Yse
dt
= =
..(10)
sreivanjem jednaine (10) dobija se :
1 dY
es
dt Y
=
.(11)
integrisanjem jednaine (11) dobija se:
0 0
est gt
Y Y e Y e = =
..(11a)
tj.:

0
1 Y
g ln
t Y

=


(12)
Ravnotena stopa rasta tranje (12) jednaka je ravnotenoj stopi rasta investicija
(9) to je jednako stopi rasta proizvodnih mogunosti.
Iz prethodnog se moe izvui zakljuak da kapital predstavlja kljuni razvojni fa-
ktor. Zakljuak je posebno vaan za nerazvijene zemlje koje u nestaici kapitala vide
kljunu barijeru podizanja nivoa razvijenosti odnosno izlasku iz kruga siromatva.
Zbog toga su manje razvijene zemlje i sve bive tzv. socijalistike zemlje vie panje
260
MAKROEKONOMIJA
obraale delu modela koji se odnosio na ponudu, dok su razvijene zemlje akcenat
stavljale na multiplikatorski efekat u procesu formiranja tranje. Prve su optereene
nedostatkom kapitala dok su druge (razvijene) davno prevazile nestaicu kapitala
tako da od investicija oekuju multiplikatorsko dejstvo na dohodak i njime uslovljenu
tranju.
Stopa rasta sa kojom se rauna u modelu pretpostavlja i punu zaposlenost radne
snage, tj. ne rauna se sa rezervama nezaposlene radne snage. Zbog toga je rast za-
poslenosti jednak rastu radno sposobnog stanovnitva koje eli da radi. To znai da
se stopa rasta zaposlenosti mora izjednaiti sa stopom rasta proizvodnih mogunosti
privrede i sa stopom rasta stanovnitva.
Ako se rast radne snage denie kao eksponencijalna funkcija vremena L = f(t)
njena egzogeno data stopa rasta se moe izraunati kao:
= =
dL
d ln L
dt
n
L dt

(13)
Integrisanjem jednaine (13) dobija se:

0
= + ln L ln L nt
..(13a)
Ako se relacija (13a) antilogaritmuje:

0
=
nt
L L e (14)
Na osnovu pretpostavke modela o konstantnom koecijentu utroka radne snage:
L=nY moe da se izvede jednakost:

= + ln L lnn lnY
.(15)
Imajui u vidu da je lnL konstanta diferenciranjem se dobija:
=
d ln L d lnY
dt dt
..(15a)
odnodno:

= =
s
n g
k
...(16)
Relacija se tumai kao zahtev da proizvod raste po istoj stopi kao i stanovnitvo
ako se eli stabilan i ravnoteni rast. Dve stope e biti jednake, ako se tehniki pro-
gres zanemari, samo ako nove investicije rastu po stopi koja e osigurati da novi
kapaciteti apsorbuju porast radne snage.
Na kraju se moe napisati opti uslov uravnoteenog rasta u Harod Domarovom
modelu:
261
MAKROEKONOMSKI MODELI
= = = =
dY dI dL
dt dt dt
g n
Y I L
..(17)
Agregatni proizvod i oba faktora proizvodnje moraju da rastu po istoj stopi ka-
ko bi se izbegli drutveni trokovi koji mogu nastati kao posledica neravnotee u
privrednom razvoju bilo da se radi o nezaposlenosti ili o inaciji. Iz modela se mogu
izvui razliiti zakljuci. Stopa privrednog razvoja (ravnotena stopa rasta) se, na
primer, moe uveati ako se povea stopa tednje uz nepromenjeni kapitalni koe-
cijent. To se moe postii adekvatnim merama ekonomske politike. Ili, isti je cilj
ostvariv i smanjenjem graninog kapitalnog koecijenta, uz istu stopu akumulacije,
to se moe postii razliitim merama poveanja ekasnosti investicija, promenom
njihove strukture i slino. Takoe se privredni rast moe ubrzati i kombinovanim
delovanjem na stopu tednje i kapitalni koecijent u razliitim smerovima vodei
rauna da igra na razlici daje pozitivne rezultate.
Nedostatak modela sastoji se i u pretpostavci o jednakosti garantovane stope i
prirodne stope rasta stanovnitva koja se smatra egzogenom promenljivom. Ponu-
da radne snage je odreena prirodnim prirastom stanovnitva dok tranju generie
ekonomski sistem. Ako je prirodna stopa jednaka garantovanoj, onda su i ponuda i
tranja za radnom snagom izjednaene, pa model opisuje ravnotenu putanju rasta
uz punu zaposlenost. Ako ove dve stope nisu jednake, a nita u modelu njihovu jedna-
kost ne garantuje, onda se javlja ili stalni rast nezaposlenosti ili decit u radnoj snazi.
Oba sluaja oznaavaju situaciju u kojoj model prestaje da bude konzistentan sa stva-
rnim privrednim tokovima. Ako se, na primer, i pored vie prirodne od garantovane
stope rasta ne javlja nezaposlenost, onda je model neprihvatljiv ni kao priblian opis
stvarnosti. Na drugoj strani, pojavom decita radne snage, u sluaju nie prirodne od
garantovane stope rasta, nemogue je usled nedostatka jednog od proizvodnih fa-
ktora ostvariti stopu rasta koju model predvia.
Sutina Harod-Domarovog modela se moe objasniti i kombinacijom multi-
plikatora i akceleratora iji su principi delovanja objanjeni u prethodnoj glavi. Kao
i u prethodnom sluaju osnovna odrednica je rast kapitala kroz proces tednje i in-
vestiranja. Investicije se sastoje iz indukovanih i autonomnih investicija. Polazi se
od osnovnog podsticaja izlaska iz ravnotenog stanja privrede koji dolazi od ras-
ta autonomnih investicija. Ako, na primer, doe do rasta autonomnih investicija
(zbog tehnikog progresa, na primer) multiplikator A1-c e izazvati rast dohotka.
S obzirom da je potronja u uslovima postojanja investicija svakako nia od dohotka
granina sklonost potronje e biti manja od jedinice, tj. (0 < c < 1). Izazvani rast
dohotka uslovie, delovanjem akceleratora, novi rast investicija, to e opet izazvati
novi rast dohotka. Proces se neprekidno ponavlja, idui iz jedne faze u drugu. Mali
podsticaj (rast autonomnih investicija) osigurava mnogo vei rast dohotka.
262
MAKROEKONOMIJA
Analiza kontinuelnog sluaja bazira se na ve datoj analizi akceleratora. Sve vari-
jable modela su linearne i imaju kontinuelni karakter, tj. u funkciji su vremena. Model
polazi od ve poznate jednaine:
Y = C + I + A....(1)
pri emu se pretpostavlja jednakost investicija i tednje.
Iz osnovne jednaine poznata je i funkcija potronje:

C = cY (2)
Produktivnost investicija, ili njihova ekasnost, moe se izraziti kao odnos rasta
dohotka i investicija tj.:
=
dY
dt
e
I
Iz ove jednaine lako se dobija obrazac za rast dohotka:
=
dY
Ie
dt
tj. rast dohotka je rezultat prirasta proizvodnih kapaciteta privrede a prirast proi-
zvodnih kapaciteta privrede je jednak umnoku izmeu investicija i koecijenta e-
kasnosti investicionih procesa. Ako se zna da je koecijent ekasnosti investicija
jednak recipronoj vrednosti kapitalnog koecijenta onda se obrazac za investicije
lako moe napisati u sledeem obliku:
=
dY
I k
dt
..(3)
gde je: 0 < c <1 i k > 0, tj. investicije se posmatraju kao konstantan umnoak promene
nacionalnog dohotka i kapitalnog koecijenta koji se interpretira kao akcelerator.
Pored toga to se pretpostavlja nepromenljivost ekasnosti investicija odnosno kapi-
talnog koecijenta, pretpostavlja se i konstantnost investicija na dugi rok. Ova pre-
tpostavka je kritikovana od strane brojnih ekonomista ali se ona zbog duine roka
ipak moe braniti.
Uvrtavanjem u osnovnu relaciju druge i tree jednaine dobija se diferencijalna
jednaina rasta dohotka:

=


dY A
g Y
dt s
..(4)
gde je g = sk. Garantovana stopa rasta proporcionalna je graninoj sklonosti tednji i
obrnuto proporcionalna kapitalnom koecijentu iji je ksni karakter pretpostavljen.
263
MAKROEKONOMSKI MODELI
To je ona stopa rasta koja se ostvaruje pri punom korienju proizvodnih mogunosti.
Ta stopa podrazumeva i punu zaposlenost radne snage tj. ne rauna se sa rezerva-
ma nezaposlene radne snage. Rast zaposlenosti je jednak rastu radno sposobnog
stanovnitva koje eli da radi.
Jednaina objanjava rast dohotka koji je odreen pretpostavkama o kretanju
autonomnih investicija. One se mogu ponaati na razliite naine, ali e svaki put
dohodak rasti po progresivnoj stopi. Alen
100
je iscrpno analizirao uticaj autonomnih
investicija na rast dohotka u Harod-Domarovom modelu. Analiza poiva na razma-
tranju dva granina sluaja: a) sluaju kad su autonomne investicije konstantne i b)
kada autonomne investicije rastu po progresivnoj stopi r.
a) Ako se sa y obelei (Y-As), tj. odstupanje dohotka od ksiranog nivoa As:
s
A
Y y =
Ako se relacija diferencira dobija se:
dy
dt
dY
dt
=
Desna strana relacije je istovetna levoj strani relacije (4), pa se moe pisati:
=
dy
gy
dt
..(5)
gde je g = sk > 0. Ako je:
d 1 dy
(log y)=
dt y dt'
,
onda se relacija (5) moe napisati u obliku:
d
(log y)= g
dt
,
a odavde:
= + log y gt const

tj.:
=
gt
y Ce
gde je C konstanta odreena poetnim nivoom dohotka.
Ako se pretpostavi da je odstupanje dohotka od ksiranog nivoa As na poetnom
nivou za t=0 jednako: y = y
o,
onda se konstanta moe odrediti:
=
gt
t
y Ce
100 Allen, R. G. D., 1970., p. 65-68.
264
MAKROEKONOMIJA
tj.:
y
o
= Ce
o
= C
tako da relacija za dohodak denitivno postaje:
0
gt
t
y y e =
............................. (6)
Relacija pokazuje progresivan rast dohotka po garantovanoj stopi g>0. Veliina
dohotka u vremenu t zavisi od njegovog poetnog nivoa i garantovane stope rasta.
Garantovana stopa rasta je proporcionalna graninoj stopi tednje a obrnuto propo-
rcionalna kapitalnom koecijentu.
Kako je granina sklonost tednji uglavnom dosta manja od kapitalnog koeci-
jenta, garantovana stopa rasta moe biti dosta niska. Primera radi, ako je granina
sklonost tednji 5%, a k = 2,5 dohodak e rasti 2% godinje.
b) Ako se pretpostavi progresivan rast autonomnih investicija po konstantnoj
i veoj od nule stopi r tako da je A A
o
e
rt
relacija (4) se moe napisati u
obliku:
0 rt
A dY
g Y e
dt s

=


(7)
Ako se pretpostavi da i dohodak raste po istoj stopi:
0
rt
Y Y e = , onda se prethodna
relacija moe napisati u sledeem obliku:
0
0 0
rt rt rt
A
rY e g Y e e
s

=


..(8)
Sreivanjem se dobija:
0
0
A
Y
k( g r )
=

..(9)
tj. progresivan rast dohotka po stopi r mogu je ako je odgovarajui ravnoteni nivo
dohotka u poetnom periodu odreen strukturom i nainom funkcionisanja sistema
u tom trenutku.
Na kraju, potrebno je odrediti putanju rasta dohotka koja najvie zavisi od
poetnog nivoa dohotka. Ako se sa y obelei odstupanje dohotka od putanje pro-
gresivnog rasta i uzme da je ono jednako:
y Y Y =
0
e
rt
tako da je y za t = 0 :
y Y Y
0 0 0
=
uz:
265
MAKROEKONOMSKI MODELI

dy
dt
dY
dt
rY =
0
e
rt
(tj. stopa rasta odstupanja dohotka od putanje progresivnog rasta jednaka je ra-
zlici stopa rasta poetnog nivoa dohotka i dohotka po progresivnoj stopi r ).
Oduzimanjem relacije (8) od relacije (7) dobija se:

dy
gy
dt
=
Na isti nain kao i ranije dobija se konaan oblik relacije:
0
rt
t
y y e =
.(10)
Relacija je slina relaciji (6). Razlika je samo u stopi rasta. U relaciji (6) radi se o
garantovanoj, a u relaciji (10) o stopi progresivnog rasta autonomnih investicija. Ra-
zlika ostvarena u odnosu na ravnotenu putanju odreena je odnosom ovih stopa.
Analogno relacijama (8) i (9) moe se napisati jo jedna relacija za putanju do-
hotka:
Y Y Y Y = +
0 0 0
e e
rt rt
( )
) (
0
0
r g k
A
Y

=
tj. ako rast dohotka startuje tano od nivoa

0
Y
, onda e se on odvijati po ravnotenoj
putanji. Start sa drugaije startne pozicije
) (
0 0
Y Y
,
izazvae bitno odstupanje pu-
tanje rasta dohotka od ravnotene putanje. Putanja rasta dohotka je, dakle, osim sto-
pom garantovanog rasta i snagom inicijalnog podsticaja, odreena i startnom pozici-
jom koja je denisana strukturom i funkcionisanjem privrednog sistema.
Garantovana (progresivna) stopa rasta dohotka inherentna je sistemu u bilo ko-
joj varijanti jer poiva na trajnoj jednakosti tednje i investicija. Ona reprezentuje
ubrzavajue dejstvo akceleratora (konstanta k -ksirani nivo kapitalnog koecijenta)
modikovano priguavajuim efektom multiplikatora (konstanta s = 1 - c).
6. 2. 3. Diskretni sluaj
Privredni rast i razvoj zbivaju se u vremenu i zato je ono njihova bitna karakte-
ristika. Diskretni sluaj podrazumeva vreme koje se sastoji iz jednakih intervala koji
se zovu periodi. Iz praktinih razloga pod periodima se obino podrazumevaju kale-
ndarske godine.
Model u diskretnom sluaju pretpostavlja da su nameravana tednja i namerava-
na potronja u predvienom periodu realizovane. Na taj se nain moe pretpostaviti
jednakost relacija za tednju i potronju na poetku i kraju perioda. Kao i ranije,
266
MAKROEKONOMIJA
polazi se od relacije:
t t t t
A I C Y + + =
U linearnom sluaju, kad su svi autonomni izdaci iskljueni, jednaina tednje je
1 t t
S sY

=
.(1)
tednja na poetku (i na kraju) perioda t jednaka je proizvodu granine sklonosti
tednje i dohotka na kraju prethodnog perioda tj. tednja u periodu t funkcija je do-
hotka iz perioda t-1.
Jednaina potronje na poetku perioda je:

1
) 1 (

=
t t
Y s C
a na kraju perioda, kad se moe javiti i nenameravana potronja:
Ct = Yt - Ct
U sluaju kada se autonomne investicije u toku perioda ne pojavljuju, tj. za At = 0,
indukovane investicije na kraju perioda su jednake:
1 t t t
I S sY

= =
(2)
Jednaina formulie cilj, uravnoteeni rast, koji se ostvaruje ako je veliina inve-
sticija jednaka veliini tednje u svakom periodu.
Indukovane investicije na poetku perioda mogu se prestaviti relacijom za akce-
lerator:
1
'
t t t
I k( Y Y )

=
.(3)
Model se tako pretvara u relaciju izmeu investicija na poetku i na kraju pe-
rioda, tj. izmeu It i It. Ako se prihvati pretpostavka da je nameravana tednja u
toku perioda realizovana i jednaka investicijama, i da su investicioni planovi u datom
periodu realizovani, tj. It = It, onda se garantovana stopa rasta lako moe dobiti na
sledei nain:
k Y Y sY
t t t
( ) =
1 1
,
tj.
Y Y
s
k
Y
t t t
= +
1 1
,
odnosno:
267
MAKROEKONOMSKI MODELI
) g ( Y )
k
s
( Y Y
t t t
+ = + =

1 1
1 1
odakle sledi:
t
t
g Y Y ) 1 (
0
+ =
....(4)
tj. dohodak progresivno raste po garantovanoj stopi iz perioda u period.
Jednaina koja opisuje kretanje investicija se moe, analogno, dobiti iz jednaine
za indukovane investicije (It = s Y
t-1
) na kraju perioda:
1 1
1 0 1
1 1
t t
t t
I sY sY ( g ) I ( g )

= = + = +
.(5)
I
1
= s Y
0
Rigoroznom matematikom analizom sluaja kada se planirane investicije razli-
kuju od realizovanih moe se pokazati da model u potpunosti nije dinamiki. ak i uz
velika uoptavanja javljaju se isuvie velika odstupanja stvarne od garantovane stope
rasta. Zbog toga se on moe prihvatiti kao dovoljno dobar opis stvarnog ekonomskog
ivota jedino uz vrlo rigoroznu pretpostavku o jednakosti tednje i investicija i na
poetku i na kraju perioda. Sve primedbe sa moguim odstupanjem garantovane od
prirodne stope rasta i dalje ostaju.
6.3. NEOKLASINI MODEL
Neoklasini model predstavlja delimino vraanje problemima kojima su se bavili
ekonomosti klasine orijentacije, naroito Mil i Rikardo, a tiu se akumulacije kapi-
tala i promena produktivnosti. Model predstavlja izvesno proirenje Harod Domaro-
vog modela eliminacijom njegovih neodrivih pretpostavki.
Harod-Domarov model poiva na veoma rigoroznim pretpostavkama. Njegov
glavni nedostatak se sastoji u injenici da se ponuda i tranja radne snage podudaraju
samo u sluaju kada se prirodna stopa rasta stanovnitva podudara sa garantovanom
stopom. Prva je odreena egzogenim faktorima a druga interakcijom izmeu kapi-
tala, investicija i dohotka. Cena radne snage se u modelu ne pojavljuje kao odrednica
tranje radne snage. Tranja za radnom snagom jednostavno prati kretanje dohotka.
Svaka promena nivoa dohotka praena je rastom proizvodnih faktora u istoj propo-
rciji. Tako znaajna simplikacija stvarnosti posledica je pretpostavke o ksnom
kapitalnom koecijentu, nemogunosti supstitucije izmeu proizvodnih faktora
(proizvodna funkcija sa izokvantom u obliku latininog slova L), tj. postojanja samo
jednog tehnolokog postupka u celoj privredi iji je rezultat samo jedan homogeni
proizvod koji zadovoljava sistem potreba u celini. Svi elementi u modelu praktino
268
MAKROEKONOMIJA
su konstante pa ne postoji mogunost uspostavljanja nove ravnotee, ako se doe
u neravnoteu. Svako odstupanje od pretpostavke da je proizvodnja funkcija ula-
ganja rada i kapitala i da oni daju konstantne prinose vodi u trajnu neravnoteu, jer
je model previe egzogeno determinisan (over determined). I pored ovako velikog
broja pretpostavki, model koincidira sa stvarnou samo u retkom sluaju pokla-
panja garantovane i prirodne stope rasta.
Neoklasini model pokuava da otkloni uoene nedostatke Harod-Domaro-
vog modela. On je zasnovan na pretpostavci o postojanju neogranienog broja
tehnolokih postupaka i isto toliko kapitalnih koecijenata. Porast broja tehnolokih
postupaka vodi no zaobljenoj proizvodnoj funkciji. U graninom sluaju, kad taj
broj postane neizmerno velik, dobija se kontinuelna proizvodna funkcija. To znai
da postoji itava distribucija kapitalnih koecijenata
,... , ,
3 2 1
k k k
i da model sadri
jedan varijabilni kapitalni koecijenat koji poveava mogunost izjednaenja gara-
ntovane i prirodne stope rasta.
Proizvodna funkcija sa no zaobljenom konveksnom izokvantom pretpostavlja
najire mogunosti supstitucije izmeu proizvodnih faktora. To daje mogunost
iznalaenja kombinacije faktora proizvodnje koja najvie doprinosi stvaranju autputa
i omoguuje punu zaposlenost. Kapitalni koecijent moe tako da se podesi da, uz
datu vrednost granine sklonosti tednje, daje onu vrednost garantovanoj stopi koja
se podudara s prirodnom stopom. Podeavanjem odnosa izmeu proizvodnih fa-
ktora, odnosno kapitalnog koecijenta, vre se takva prilagoavanja u privrednom
sistemu da njegovo funkcionisanje moe da obezbedi punu zaposlenost proizvodnih
faktora ak i u uslovima visokih uktuacija tempa rasta stanovnitva.
Podeavanje garantovane stope rasta (g=sk) sa istim posledicama moe se obaviti
i regulisanjem granine sklonosti tednji. Prvi pristup je vezan za ime Roberta Soloua
a drugi za ime Nikolasa Kaldora.
6. 3. 1. Neoklasini model rasta Roberta Soloua
Neoklasini model Roberta Soloua
101
prihvata pretpostavke prethodnog modela
ali ne poiva na proizvodnoj funkciji sa ksnim proporcijama inputa. Umesto toga
pretpostavlja se neoklasina proizvodna funkcija sa konstantnim prinosima u kojoj
se rad i kapital mogu supstituisati a kapitalna opremljenost rada kointinuirano vari-
rati. Polazi se od linearno homogene proizvodne funkcije oblika:

=
1
L K Y
Ako se sa YL oznai prosena produktivnost rada u privredi a sa KL njena
kapitalna opremljenost rada, onda se funkcija produktivnosti rada moe napisati u
sledeem obliku:
101 Solow, R., 1956., A Contribution to the Teory of Economic Growth, Quarterly Journal of Econo-
mics, p. 65-94. Solow, R., 1970., Growth Teory: An Exposition, Clarendon Press, Oxford
269
MAKROEKONOMSKI MODELI

=
L
K
L
Y
.(1)
Na osnovu prve mogu se napisati jo dve jednaine. Tako se dobija sistem od tri
jednaine ijim se reenjem dolazi do relacija koje opisuju kretanje varijabli u vre-
menu.
Ako je tednja jednaka proizvodu granine sklonosti tednji i dohotka tj.: S=sY, uz
pretpostavku da su investicije jednake tednji i da se prirast kapitala moe poistoveti-
ti sa investicijama, prirast kapitala se moe izraziti kao proizvod granine sklonosti
tednji i dohotka, tj.:
Y K
L L


=


...(2)
Trea jednaina se odnosi na radnu snagu koja se formira iz rasta stanovnitva po
prirodnoj stopi n:
0
nt
L L e =
(3)
Ako se pretpostavi puna zaposlenost, tj. stanovnitvo raste po prirodnoj stopi
n koja ne produkuje ni viak ni manjak ponude radne snage, onda se na osnovu
jednaine (1) i (3) moe napisati nova relacija:
0
nt
K
Y L e
L


=


...(4)
Prirodna stopa rasta stanovnitva n javlja se u jednainama kao eksponent. To
znai da se pretpostavlja rast stanovnitva koje treba ubrzano zapoljavati. Problem
se reava rastom investicija po dovoljno visokoj stopi, tj. onoj stopi koja omoguava
otvaranje dovoljnog broja radnih mesta za rastuu ponudu radne snage. Reenje
sistema jednaina moe se poistovetiti sa iznalaenjem odgovarajue stope rasta in-
vesticija. Ona se moe dobiti tako to se najpre jednaina (2) transformie u:
1 dK
Y
dt s
=
zamenom u jednainu (4) dobija se:
0
nt
dK K
sL e
dt L


=


.......(5)
gde su s, L
o
i e
nt
konstante, pa se relacija moe intrepretirati na sledei nain: investicije
su funkcija produktivnosti rada a produktivnost rada je funkcija kapitalne opremlje-
nosti rada. Investicije (ili potreban rast kapitala da bi se odrala puna zaposlenost) su,
dakle, odreene nivoom kapitalne opremljenosti rada.
270
MAKROEKONOMIJA
Problem se sastoji u iznalaenju nivoa investicija koje obezbeuju nivo kapi-
talne opremljenosti rada primeren punoj zaposlenosti, tj. u odreivanju takvog
ravnotenog nivoa kapitalne opremljenosti rada pri kojem e privredni sistem, bez
obzira na startnu poziciju, funkcionisati na nivou pune zaposlenosti, tj. tendirati ka
ravnotenom stanju. Ako takav koecijent postoji, to znai da se privreda kree pre-
ma putanji ravnotenog rasta, ako se kree prema tom koecijentu. Kad dosegne taj
ravnoteni nivo kapitalne opremljenosti rada ona e nastaviti da raste uravnoteeno
to znai da e i dohodak i kapital rasti po istoj stopi po kojoj raste i radna snaga i
da e prosena produktivnost rada i kapitalna opremljenost rada biti konstante, ako
nema tehnikog progresa.
Kapitalna opremljenost rada je funkcija vremena. Zbog toga se ona moe izraziti
kao logaritamska funkcija
102
:
t t
K
ln( ) ln K ln L
L
= .(6)
Ako se jednaina (6) derivira po vremenu dobie se stopa rasta koecijenta kapi-
talne opremljenosti rada:
1 1 1 1 db dK dL dK
n
dt b dt K dt L K dt
= =
...(7)
Iz jednaine se vidi da je stopa rasta kapitalne opremljenosti rada (b) jednaka
razlici izmeu stope rasta kapitala i prirodne stope rasta radne snage. Na osnovu
jednakosti:
dK
sY
dt
=

moe se napisati:
1 dK Y
s
K dt K
=
(8)
Ako se jednaina (8) uvrsti u jednainu (7):
1 db Y
s n
dt b K
=
.....(9)
Ako se brojilac i imenilac razlomka YK podele sa L u brojiocu e se dobiti produk-
tivnost rada (y) a u imeniocu kapitalna opremljenost rada (b):
1 db y
s n
dt b b
=

.(10)
102 , ., 1991., . 422-428.
271
MAKROEKONOMSKI MODELI
Kad kapitalna opremljenost rada dostigne poloaj dugorone ravnotee njena se
vrednost moe smatrati konstantnom (u jednaini gurie kao konstanta). Njen prvi
izvod (stopa promene) tada postaje jednak nuli. Leva strana jednaine (10) bie je-
dnaka nuli. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se ispuni uslov:
n
b
y
s =
...(11)
odnosno:
y
n
s
b =
...(12)
Ako se vrate prvobitne oznake:

=
L
K
n
s
L
K
.(13)
odnosno:

=
1
1
L
K
s
n
....(14)
ili:

=
1
1
b
s
n
......(14a)
Jednaina (14) moe se napisati i na sledei nain:
L
K
n
L
Y
s =
(15)
ili:
sy =nb ..(16)
ili:
s
n
b
y
=
....(16a)
Dakle, odnos izmeu produktivnosti rada i kapitalne opremljenosti rada u sta-
nju ravnotee jednak je odnosu izmeu prirodne stope rasta radne snage i granine
sklonosti tednji. Model dozvoljava iznalaenje odgovarajue vrednosti za b za koju
je privreda u ravnotei. Ako se zna vrednost b lako se moe izraunati i vrednost
produktivnosti rada i ostalih vrednosti u modelu. Osim toga, model denie i uslove
dugoronog ravnotenog rasta. Oni se u krajnjoj instanci podudaraju sa uslovima iz
Harod Domarovog modela. Ali, neoklasini model objanjava da privreda dugorono
272
MAKROEKONOMIJA
tei ka putanji rasta koja se smatra ravnotenom zahvaljujui varijabilnom koecijentu
kapitalne opremljenosti rada. Ravnoteni nivo koecijenta kapitalne opremljenosti rada
moe se shvatiti kao rezultat procesa kratkoronog privrednog uravnoteenja, ime se i
prirodna i garantovana stopa rasta izjednauju. U taki ravnotee koecijent kapitalne
opremljenosti rada je konstanta pa zato i produktivnost rada mora da bude konstantna
i zbog toga i proizvod i zaposlenost i kapital rastu po istoj stopi.
Na apcisi u oba dela dijagrama je kapitalna opremljenost rada. Na ordinati u
prvom delu dijagrama je produktivnost rada a u drugom delu stopa rasta kapitala.
Kriva a predstavlja prosenu produktivnost rada:
( ) Y/L K/L


=

. Ona ima konkavan
oblik jer je 0 < < 1. Njen oblik je posledica delovanja zakona opadajuih prino-
sa. Zbog tog delovanja s porastom kapitalne opremljenosti rada, produktivnost u
poetku raste bre da bi u svakoj narednoj taki intezitet rasta opadao. Linija (z)
predstavlja proizvod prirodne stope rasta stanovnitva i kapitalne opremljenosti
rada. Ona pokazuje visinu potrebnih neto investicija za odranje postojeeg nivoa
kapitalne opremljenosti rada u uslovima kada stanovnitvo raste, tj. veliinu kapi-
tala kojom je potrebno opremiti svakog novog zaposlenog da se opti nivo kapitalne
opremljenosti rada ne bi promenio. To znai da porast zaposlenosti za n% zahteva
rast kapitala takoe za n%. Kriva (h) je kriva produktivnosti pomnoena graninom
sklonou tednji: sy. Budui da je 0 < s < 1, kriva (h) lei ispod krive (a).
Sl. 3. Prikaz procesa uravnoteenfa u neoklasinon nodelu
273
MAKROEKONOMSKI MODELI

=
L
K
L
Y
a
L
Y
s x =
K
z n
L

n K
s L

Na drugom delu dijagrama kriva predstavlja razliku izmeu krive x i linije z. Uslov
ravnotee ostvaren je u taki (A). Levo od take (A) sve dok je kapitalna opremljenost
rada manja od 0A, sy > nb pa se isplati poveavati kapitalnu opremljenost rada. Iza
take (A) situacija je obrnuta: sy < nb, pa se zbog delovanja zakona opadajuih prino-
sa isplati smanjivati kapitalnu opremljenost rada.
Presek krive (h) i linije (z) je takoe uslov ravnotee. U toj taki tednja po glavi
stanovnika je dovoljno velika da omogui opremanje svakog novozaposlenog kapi-
talom kao to je to sluaj sa ve zaposlenim radnicima.
Podelom jednaine (15) sa s dobija se jednaina

L
K
s
n
L
Y
=
koja je na dijagramu
predstavljena linijom . Iz uslova ravnotee:
I = K = sY podelom sa L dobijaju se investicije po zaposlenom kao funkcija produ-
ktivnosti rada:
I
L
s
Y
L
=
Sledei osnovnu jednainu

=
L
K
f
L
Y
moe se napisati:
I K
sf
L L

=


....(17)
274
MAKROEKONOMIJA
Zbog toga kriva (h) pokazuje tednju po zaposlenom na svakom nivou kapitalne
opremljenosti rada. Razlika izmeu autputa per capita (Y/L ) i tednje per capita

L
Y
s
jednaka je potronji per capita. Nivo kapitalne opremljenosti oznaen takom
B (0B) omoguuje nivo autputa per capita (BE) uz tednju per capita na nivou (BD) i
potronju per capita na nivou (ED).
Kako linija (z) pokazuje rast kapitalne opremljenosti rada (per capita investicije
potrebne da se zadri isti nivo kapitalne opremljenosti rastue zaposlenosti radne
snage) sledi da je potreban rast kapitala po istoj stopi kao i radna snaga da bi se
zadrao postojei nivo kapitalne opremljenosti rada. To znai da mora da vai jedna-
kost: I / K = n . Delenjem sa L dobija se:
L
K
n
L
I
=
Iz uslova ravnotee: I = S = sY ili: I/L = s Y/L, sledi:

L
Y
s
L
K
n =
to je jednako jednaini (15). U taki B investicije BD su vee od potrebnih
(BD>BC) kako bi se odrao isti nivo kapitalne opremljenosti rada. Zbog takvog nivoa
investicija kapitalna opremljenost rada raste. Sa rastom kapitalne opremljenosti rada
smanjuje se jaz izmeu stvarnih i potrebnih investicija, smanjuje se jaz izmeu krivi
(h) i (z). One se seku u taki A kada se i postie ravnoteni nivo kapitalne opre-
mljenosti rada. Rast stope tednje pomerio bi nanie liniju () a liniju (h) navie ime
bi se poveao i ravnoteni nivo kapitalne opremljenosti rada.
Iz ove analize mogu da se izvuku vrlo dalekoseni zakljuci
103
:
1. Solou je pokazao da stopa rasta proizvoda ne zavisi od stope rasta tednje.
Privreda se na dugi rok gledano, kree po ravnotenoj putanji rasta po stopi
koja se zahvaljujui varijabilnom koecijentu kapitalne opremljenosti rada
moe podudarati sa prirodnom stopom rasta stanovnitva.
2. Ako stopa tednje poraste poveae se kapitalna opremljenost rada i, za kratko
i stopa rasta dohotka. U tom sluaju privreda prelazi na viu putanju ravno-
tenog rasta dohotka.
3. Ako na ravnotenoj putanji rasta, kad privreda raste stopom rasta inherentnom
datom stanju ekonomskog sistema, doe do rasta produktivnosti rada, stopa
103 Dornbusch, R., Fischer, S., 1994., Macroeconomic, 6.ed., McGraw Hill, p.276.
275
MAKROEKONOMSKI MODELI
rasta dohotka ostaje egzogeno odreena tehnikim progresom. Ona je jednaka
zbiru stope tehnikog progresa i stope rasta stanovnitva.
4. Ako dve privrede mogu da se opiu istom proizvodnom funkcijom i imaju
istu stopu rasta stanovnitva posle izvesnog vremena e ostvariti jednak nivo
dohotka. Iz ove tvrdnje se moe izvui zakljuak u vezi sa uzrokom siromatva
nedovoljno razvijenih zemalja. Privreda jedne zemlje je nerazvijena zato to
ima manjak kapitala. Put izlaska iz siromatva je jednostavan. Nedovoljno
razvijena zemlja stopu tednje treba da podigne na nivo tednje bogatih zemalja
i da koristi istu tehnologiju kao i one. Posle izvesnog perioda primene ovakvog
recepta nedovoljno razvijena zemlja izjednaie nivo svoje razvijenosti sa
bogatim zemljama. Ako zemlje imaju razliite stope tednje, ostvarie razliite
nivoe GNP-a u ravnotenoj taki, ali ako su njihove stope tehnikog progresa i
rasta stanovnitva jednake i stope rasta ravnotenog dohotka e biti jednake.
I neoklasini model je doiveo brojne kritike i dopune (razrade). Razrade se svode
na uvoenje novih endogenih varijabli koje su u originalnom modelu egzogenog
karaktera, a to se kritika tie one se, pre svega, odnose na osnovne pretpostavke na
kojima model poiva. Trite i slobodna konkurencija su osnovna pretpostavljena
pokretaka snaga dugoronog ravnotenog rasta to podrazumeva punu mobilnost
faktora proizvodnje, potpunu obavetenost trinih aktera i postojanje potrebne
elastinosti cena roba na promenu ostalih cena, punu zaposlenost faktora proizvo-
dnje i raspodelu na osnovu njihove granine produktivnosti. Trite se uglavnom ne
karakterie navedenim pretpostavkama. U osnovi radi se o iluzijama, kako o onim
koje se odnose na slobodna trita (ograena su, veliki trokovi ulaza), tako i o onim
u vezi sa mobilnou faktora koji su sve vie zaleeni u prostornom, granskom i
drugom smislu. Alternativnih trita takoe nema ili su transakcioni trokovi prela-
ska na njih veliki. Cenovne konkurencije takoe gotovo da i nema kao ni potpune
informisanosti proizvoaa i potroaa, itd.
104

104 Blie o tome u: eri, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija,
Beograd, str. 242.
276
MAKROEKONOMIJA
KONTROLNA PITANJA
1. Zato se u ekonomskoj analizi pristupa konstrukciji pojednostavljenog sistema?
2. ta se podrazumeva pod makroekonomskim modelima?
3. Zbog ega deterministiki modeli u makroekonomskoj analizi nimaju manji
znaaj od stohastikih modela?
4. ta se podrazumeva pod varijablama modela?
5. Koja je razlika izmeu endogenih i egzogenih varijabli?
6. Zato se na osnovu empirijskih saznanja obino uspostavljaju nelinearni mod-
eli?
7. Na koji se sve nain opisuju odnosi meu varijablama?
8. ta znai kvantikovati meuzavisnost dveju ekonomskih varijabli?
9. ta je karakteristino za strukturne modele?
10. Da li se modeli dugoronog rasta mogu svrstati u statike modele?
11. Na kojim naelima poiva izgradnja ekonomskih modela?
12. ta u AS-AD modelu predstavlja kriva agregatne tranje?
13. ta u AS-AD modelu odraava kriva agregatne ponude?
14. ime je u AS-AD modelu odreen opti nivo cena u privredi?
15. Kakav oblik ima kriva agregatne ponude u AS-AD modelu?
16. Da li, i u kom smislu, oblik krive ponude u AS-AD modelu zavisi od opteg nivoa
cena?
17. Da li, i u kom smislu, oblik krive ponude u AS-AD modelu zavisi od stope neza-
poslenosti?
18. IS-LM model poiva na istovremenoj ravnotei na dva trita. O kojim se
tritima radi?
19. Kojim se krivama opisuju dva posmatrana trita u IS-LM modelu?
20. U emu se razlikuju stanovita kejnsijanaca i neoklasiara kada je u pitanju de-
terminisanost investicija i tednje?
21. Na kojim pretpostavkama poiva Filipsova kriva?
22. Da li su smanjenje inacije i smanjenje nezaposlenosti suprotni ciljevi?
23. Da li je mogu istovremeni rast inacije i nezaposlenosti?
24. Koji odnos ilustruje Oukonov zakon?
25. Kakve posledice po veliinu jaza izmeu ostvarenog i potencijalnog proizvoda
izaziva smanjenje nivoa nezaposlenosti?
26. ta sugerie Filips-Oukonova kriva?
27. Koji modeli, i zbog ega, razrauju uslove koji osiguravaju stabilan ravnoteni
rast uz punu zaposlenost?
28. Na kojim pretpostavkama poiva Harod-Domarov model?
29. Kakav je znaaj garantovane stope rasta?
30. Koji osnovni nedostatak Harod-Domarovog modela ispravlja, i na koji nain,
neoklasini model?
GLAVA XI
STEPEN EFIKASNOSTI
PRIVREDE
279
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
1.
UVODNE NAPOMENE
Privredni sistemi, kao to je poznato, spadaju u red vrlo sloenih sistema sa velikim
brojem elemenata najrazliitijeg karaktera i vrsta njihove meusobne povezanosti. U
skladu sa tim oni funkcioniu na vrlo sloen nain. Zbog toga je ekasnost privrednih
sistema veoma teko sveobuhvatno analizirati, a samim tim i meriti. Pokuaji me-
renja ekasnosti nailaze na metodoloke i konceptualne potekoe. Naime, stepen
merljivosti razliitih aspekata funkcionisanja privrede veoma je razliit. Neki aspekti
su potpuno merljivi, drugi delimino, dok su neki aspekti ekasnosti u potpunosti
nemerljivi. Iako je nauka poslednjih decenija znatno poveala stepen uspenosti me-
renja inae merljivih aspekta, podiui istovremeno nivo merljivosti manje merljivih
aspekata privrednih kretanja, jo uvek je mnogo toga to je mogue jedino procenji-
vati ili je jednostavno jo uvek nemerljivo.
Strogo uzev, precizno odreenje gotovo svih dimenzija privredne ekasnosti to-
liko je sloeno i uslovljeno toliko velikim brojem ogranienja, da je broj i pouzdanost
zakljuaka koji se mogu izvesti na osnovu njihovog merenja relativno mali. Zbog toga
je potrebno insistirati na to veem stepenu obuhvatnosti merenja razliitih manife-
stacija funkcionisanja privrede.
Opta teorija sistema, polazei od injenice o ogranienoj mogunosti merenja,
insistira na uzimanju u obzir manje ili potpuno nemerljivih aspekata, insistira da
istraiva bude svestan dometa razliitih metoda merenja pojedinih aspekata funkci-
onisanja privrede uz intuitivni obuhvat svih manje merljivih ili potpuno nemerljivih
aspekata razvojnih procesa. To se dobro moe sagledati na primeru faktora koji utiu
na visinu ukupnog proizvoda. Smatra se da je pojedinano po faktorima mogue
meriti jedva etvrtinu uticaja na rast proizvoda. Tome se moe dodati jo jedan broj
faktora iji se uticaj na rast proizvoda moe meriti zbirno, u grupama od po nekoliko
faktora. Sve u svemu, dve treine rasta ukupng proizvoda se moe pripisati neme-
rljivim faktorima. Stoga je izostavljanje iz analize delimino merljivih i nemerljivih
faktora nedopustivo. Oni se i bez kvantikacije moraju uzimati u obzir kao dodatni
elementi uz rezultate analize merljivih aspekata.
280
MAKROEKONOMIJA
Analizu dalje komplikuje injenica da je meu nemerljivim faktorima, pored onih
sa pozitivnim, dosta i onih sa negativnim dejstvom. Merama makroekonomske poli-
tike dejsto prvih mora biti podsticano, a drugih slabljeno. Bez obzira na frekvenciju
promenljivosti faktora, njima se mora upravljati. Sa stanovita makroekonomske poli-
tike njihov znaaj raste uporedo sa rastom frekvencije.
2.
STOPA RASTA DOMAEG PROIZVODA
U teoriji i praksi najee se kao sintetiki pokazatelj dostignutog razvojnog nivoa
koristi, apsolutno ili per capita izraen, neto ili bruto domai proizvod. Godinji
domai proizvod ukazuje na snagu, veliinu odreene privrede. itav svet je 2007.
godine ostvario bruto domai proizvod u iznosu od 54.584 milijardi dolara. Najvea,
najsnanija privreda savremenog sveta je privreda SAD-a koja je 2007. godine ostva-
rila bruto domai proizvod u iznosu od 13.751 milijardi dolara. Dakle, jedan od etiri
ostvarena dolara na planeti ostvaren je u ovoj zemlji. Vrednost bruto domaeg proi-
zvoda Srbije u isto vreme iznosila je 40, 1 milijardu dolara
105
.
Podelom nominalne godinje vrednosti domaeg proizvoda sa brojem stanovni-
ka odreene zemlje prethodni podatak se relativizuje i tako dobija visina domaeg
proizvoda po glavi stanovnika (per capita). Privredni rast se ostvaruje uz podizanje
nivoa drutvenog blagostanja jedino ako domai proizvod belei bri rast od rasta
stanovnitva, tj. ako se ostvaruju pozitivne stope rasta domaeg proizvoda per capita.
Stanje u kojem domai proizvod raste po istoj stopi kao i stanovnitvo je stanje nulte
stope rasta per capita i naziva se stagnacijom. Sporije uveanje domaeg proizvoda
od stanovnitva znai opadanje njegovog per capita nivoa i oznaava nazadovanje.
Najgora situacija je ona u kojoj proizvod opada a stanovnitvo raste. Posledica toga
je ubrzano opadanje domaeg proizvoda per capita.
Ako se eli pokazati sposobnost rasta neke privrede izraunavaju se stope ra-
sta. Obino se posmatra dinamika domaeg proizvoda kao stopa rasta nominalnog
domaeg proizvoda ili domaeg proizvoda per capita. Stopama rasta se u prvoj
aproksimaciji kroz tempo porasta nivoa domaeg proizvoda dobro prikazuje eka-
105 http://www.worldbank.org/
281
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
snost privrednog razvoja u odreenom periodu. Najbolje je kada su to zaokruene
i zavrene razvojne faze, omeene sa dva razvojna nivoa. One omoguuju sagleda-
vanje tendencija u privredi jedne zemlje. Zato su stope rasta najverovatnije najee
upotrebljavani analitiki instrument. Vrlo je korisno praviti poreenja unutar grupe
(po osnovnim karakteristikama slinih) zemalja, ili izmeu razliitih razvojnih faza
jedne ili vie zemalja.
Stopa rasta domaeg proizvoda moe se denisati kao relativni prirast domaeg
proizvoda, tj. kao odnos godinjeg apsolutnog prirasta domaeg proizvoda i njegove
veliine na kraju prethodnog perioda
106
. Ako je Y(t) domai proizvod u periodu t,
stopa rasta domaeg proizvoda r
y
u tom periodu e biti jednaka:
1

=
t
t
y
Y
Y
r
.(1)
gde je:
1
=
t t t
Y Y Y
U prethodnoj deniciji vreme je diskretno jer se sastoji od jednakih intervala
konane duine (godinu dana). Sa stanovita validnosti zakljuaka pogodnije je
vreme posmatrati kao kontinuelnu veliinu koja moe predstavljati bilo koju taku
na vremenskoj skali. U tom sluaju stopa rasta se moe izraziti kao kolinik brzine
rasta domaeg proizvoda i vrednosti domaeg proizvoda u datoj taki. Brzina rasta
domaeg proizvoda izraunava se kao prvi izvod promenljive (domai proizvod Y(t))
po nezavisno promenljivoj t, tj.:
y
dYt
dt
r
Yt
=
..(2)
U praksi se najee pristupa izraunavanju prosene stope rasta za izabrani pe-
riod. Prosene godinje stope rasta se, i u ovom sluaju, mogu izraunavati kao di-
skretne i kao kontinuelne. Ako je poznat niz podataka za domai proizvod za izabra-
ni period (to jest, Y
0
, Y
1
, Y
2
, ..., Y
t
) i ako se prosena godinja stopa rasta obelei sa r
y

dobija se niz relacija:
Y
0
Y
1
= Y
0
+ Y
1
= Y
0
+ r
y
Y
0
= Y
0
(1 + r
y
)
Y
2
= Y
1
+ Y
2
= Y
1
+ r
y
Y
1
= Y
1
(1 + r
y
) = Y
0
(1 + r
y
) (1 + r
y
) =
=Y
0
(1 + r
y
)
2

Y
t
= Y
t-1
+ Y
t
= Y
t-1
+ r
y
Y
t-1
= Y
t-1
(1 + r
y
) =
=Y
0
(1 + r
y
)
t-1
(1 + r
y
) = Y
0
(1 + r
y
)
t
106 Madar Lj. i Jovanovi A., 1990, str. 24.
282
MAKROEKONOMIJA
Iz poslednje jednaine, deljenjem obe strane sa Y
0
i stepenovanjem sa (1/t) dobija
se:
( ) Y Y r
t
t
y
:
0
1/
1 = +
Iz toga sledi obrazac za prosenu godinju diskretnu stopu rasta domaeg proiz-
voda kad je poznata samo njegova poetna i krajnja vrednost:
t
t
y
Y
Y
r 1
0
=
(4)
Izvoenje relacije za kontinuelnu stopu rasta zasniva se na jednaini (3). Ako se
zanemari injenica da se jednaina odnosi na viegodinji period, ona se svodi na:
) 1 (
0 1 y
r Y Y + =
.(5)
Uz pretpostavku da je godina skup od n beskrajno malih segmenata vremena
jednaina glasi:
n
y
n
r
Y Y

+ = 1
0 1
.(6)
Posle t godina, dohodak iz prve godine uveavan godinje po stopi r
y
iznosi:
t
n
y
t
n
r
Y Y

+ = 1
0
..(7)
Vrednost desne strane izraza se nee promeniti ako se n podeli sa r
y
a t pomnoi
sa r
y
:
0
1
y
y
tr
n
r
y
t
r
Y Y
n



= +





.(8)
Granina vrednost izraza u srednjoj zagradi, kada n tei beskonanosti tj., kada se
godina posmatra kao beskrajno veliki broj (n) malih vremenskih sekvenci, predstav-
lja osnovu prirodnog logaritma, tj.:
1
y
n
r
y
n
r
e
n
lim


+ =


...(9)
283
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
Sada se domai proizvod u poslednjoj godini posmatranog perioda moe izraziti
kao:
0
y
tr
t
Y Y e =
(10)
Ako se obe strane jednaine podele sa Y
0
, pa onda logaritmuju, dobija se relacija:
0
t
y
Y
ln r t
Y
=
..(11)
Iz relacije (11) sledi da je kontinuelna prosena stopa rasta domaeg proizvoda
data kao:
0
1
t
y
Y
r ln
t Y
=
...(12
)
Visina prosenih stopa rasta zavisi od brojnih faktora. Ona, pre svega, zavisi od
veliine domaeg proizvoda u baznoj godini i od visine stope rasta domaeg proi-
zvoda koju je privreda ostvarila u prethodnom periodu. Uslovljenost prosene stope
rasta veliinom domaeg proizvoda u prvoj godini ureena je na dosta sloen nain,
ali se neke pravilnosti mogu uoiti. Ako, na primer, veliina domaeg proizvoda za
sve godine unutar posmatranog perioda, izuzev za prvu godinu, ostane neprome-
njena, poveanje veliine domaeg proizvoda u baznoj godini uslovie niu prosenu
stopu rasta za ceo period, i obrnuto. Saznanje je vano za proces odabira graninih
godina perioda koji se analizira. Ovaj odabir je veoma esto izvor zabluda, pa i ma-
nipulacija.
Visina prosene stope rasta domaeg proizvoda u jednom periodu odreena je
visinom prosene stope rasta u prethodnom periodu, jer se uspenost privrednog
razvoja iz prethodnog prenosi i na naredni period. Zbog toga se jedan period nikada
ne moe analizirati nezavisno od prethodnih. Uspenost odreenog razdoblja umno-
gome je odreena kvalitetom pripreme terena u prethodnom periodu, od njegovog
dinamikog potencijala za ostvarenje povoljnih stopa rasta u narednom periodu.
Mogue je, na drugoj strani, ostvarenje visokih stopa rasta u jednom periodu na
raun iscrpljivanja razvojnih mogunosti narednog perioda.
Vremenska zavisnost stopa rasta domaeg proizvoda, o kojoj je bilo rei, odreena
je kompleksnom spregom izmeu nekih posebnih i izdvojenih grupa makroekono-
mskih agregata. U tom smislu svakako su najznaajnije investicije, odnosno njihova
struktura, posebno sa stanovita tempa nalizacije i davanja pozitivnih efekata. Proces
investiranja je esto protegnut na jedno razvojno razdoblje, a rezultati na naredno, ili
vie njih, sa najee nejednakim efektima (proporcionalni, progresivni ili degresivni).
284
MAKROEKONOMIJA
Zaduivanje u inostranstvu, tj. pozajmljivanje tue akumulacije, takoe u znat-
noj meri odreuje mehanizam vremenske uslovljenosti stopa rasta. Zaduivanjem u
inostranstvu veoma lako se podie visina prosene stope rasta domaeg proizvoda
u nekom periodu i to po dva osnova: poveavaju se investicije i poveava se ukupna
mobilnost akumulacije zbog praktino neograniene mobilnosti inostrane akumu-
lacije koja se moe investirati ba tamo gde moe da da najvie efekte. Ostvareni rast
domaeg proizvoda i rast spoljne zaduenosti se na veoma sloen nain u razliitim
pravcima mogu odraziti na visinu stope rasta domaeg proizvoda u narednim godi-
nama.
Visina stopa rasta domaeg proizvoda u pojedinim periodima takoe je uslovljena
stepenom korienja prirodnih resursa iji se nivo izdanosti u vremenu menja kad
su u pitanju neobnovljivi prirodni izvori. U nekim periodima mogue je znaajno
podii stopu rasta prekomernim raubovanjem prirodnih resursa. Takvo ponaanje
ekonomskih subjekata izaziva smanjenje stopa rasta u buduem periodu.
U uslovima visoke inacije ouvanje realne vrednosti kapitala je veoma ugroeno,
a amortizacija postaje krajnje arbitrarna kategorija. Zbog toga je mogue preliva-
nje supstance kapitala u vrednost domaeg proizvoda, ali i obrnuto. Na taj nain,
posredno, visina prosene stope rasta domaeg proizvoda u pojedinim periodima
uslovljena je i inatornim kretanjima.
3.
AKUMULACIJSKI NAPON PRIVREDE I
KAPITALNI KOEFICIJENT
Privredni razvoj je uspean u meri u kojoj sistem uspeva da uveava koliinu resur-
sa i da obezbedi ekasnu upotrebu postojeih. Prvi oblik ekasnosti funkcionisanja
privrede moe se poistovetiti sa njenom mobilizacijskom a drugi sa ekasnou upo-
trebe ve pribavljenih resursa.
Najvaniji preduslov uveanja kapitala je sposobnost stvaranja visokog akumulaci-
jskog napona u privredi. To se postie ekasnim upravljanjem raspodelom domaeg
proizvoda. Cilj podsticanja visokih stopa rasta tednje jeste brzo uveanje (akumu-
lacija) kapitala. Osim tednjom, kapital se moe uveati i otkrivanjem i privoenjem
eksploataciji novih prirodnih resursa. I taj proces je vezan za upotrebu kapitala pa se
problem opet vraa na akumulacijski napon.
285
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
Privrede koje uspenije mobiliu ekonomske resurse po pravilu ostvaruju vie
razvojne performanse. Moe se rei da je sposobnost sistema da sputavanjem
razliitih oblika tekue potronje obezbedi dugoronu razvojnu podlogu u najne-
posrednijoj vezi sa ekasnou privrednog razvoja. Prema miljenju Artura Luisa
nerazvijene zemlje koje nisu zapoele osetniji ekonomski uspon, radikalan raskid sa
nerazvijenou i stagnacijom mogu da oekuju tek sa poveanjem stope akumulacije
sa pet na dvanaest procenata. Sledi da je akumulativna sposobnost privrede iskazana
uteenim delom domaeg proizvoda u vidu stope neto akumulacije najdinaminiji
pokazatelj ubrzanja privrednog razvoja. Stopa akumulacije (tednje) izraunava se
kao procentualno uee neto akumulacije (saving) u nacionalnom proizvodu:
r
a
Y
a
= 100
gde su: a neto akumulacija a Y neto domai proizvod.
Drugi pristup, koji se vie koristi u meunarodnoj statistici, odnosi se na
utvrivanje bruto akumulacije. Ona, osim neto akumulacije, obuhvata i iznos amor-
tizacije i iznos transfera inostranog kapitala, uvezenu akumulaciju:
100
GDP
A
r
A
=
A a a a
m imp
= + +
gde je:
A
bruto akumulacija, GDP bruto domai proizvod,

a
neto akumulacija, m
a

amortizacija,
imp
a
akumulacija pozajmljena iz inostranstva. Bruto akumulacija moe
da se poistoveti sa bruto rastom kapitala za godinu dana:
t t
K K
+1
a bruto rast kapitala se moe izjednaiti sa ukupnim investicijama za godinu dana:
t t t
K K I =
+ + 1 1
Iskustvo pokazuje da su privrede koje su se najbre razvijale, uspeno mobiliui
potencijal ljudskih i ostalih resursa, istovremeno ostvarivale i najvie stope akumu-
lativnosti (tednje).
Na drugoj strani, ekasnost upotrebe ve raspoloivih resursa, ne uzimajui pri
tome u obzir nain pribavljanja i tempo uveanja, veoma se teko meri. Problem jo
uvek nije teorijski jednoznano reen, niti se njegovo reenje u doglednoj budunosti
moe oekivati. Ekasnost investicija i upotrebe kapitala moe se posredno meriti
metodom graninog, odnosno prosenog kapitalnog koecijenta, uz pretpostavku
istosmernog naina upotrebe ostalih proizvodnih inilaca. To proizilazi i iz opte
relacije za stopu rasta r = sk, tj. stopa rasta domaeg proivoda je proporcionalna
graninoj sklonosti tednji i obrnuto proporcionalna kapitalnom koecijentu.
286
MAKROEKONOMIJA
Merenje ekasnosti upotrebe akumulacije (tednje), tj. investicija koje se mogu
poistovetiti sa prirastom kapitala, metodom kapitalnih koecijenata, plod je pokuaja
objanjenja empirijski utvrene injenice da ista veliina investicija u razliitim pe-
riodima i na razliitim podrujima ne daje uvek isti efekat. Kapitalni koecijent daje
odgovor na pitanje koliko je jedinica potrebno investirati, tj. za koliko uveati kapital,
da bi se dobila jedinica prirasta dohotka ili, koliko se jedinica dohotka ostvaruje na
jedinicu akumuliranog kapitala. Odgovor na prvu varijantu pitanja daju granini, a
na drugu proseni kapitalni koecijenti. Obe vrste kapitalnih koecijenata mogu da
se baziraju na bruto i neto vrednostima investicija, kapitala i proizvodnje.
Razlikuju se dve vrste graninih kapitalnih koecijenata: istodobni i razmaknuti
(ili tehnoloki). Prvi poivaju na pretpostavci da se i proces investiranja (uveanja
kapitala) i proces poveanja dohotka odvijaju unutar istog vremenskog perioda. Ako
se izmeu perioda investiranja, uveanja kapitala, i uveanja dohotka pretpostavi
izvesni aktivizacioni period investicija, onda se radi o razmaknutim ili tehnolokim
kapitalnim koecijentima.
Najjednostavniji oblik istodobnog kapitalnog koecijenta moe se izraziti kao:
Y
K
k

=
gde je Y prirast domaeg proizvoda, a razmaknuti kapitalni koecijenat kao:
Kt m
k
Yt

=
gde je m aktivizacioni period.
Dok granini kapitalni koecijenti izraavaju ekonomsku ekasnost i drutvenu
rentabilnost investicija (kao dodatne akumulacije), proseni kapitalni koecijenti
izraavaju ekonomsku ekasnost i drutvenu rentabilnost kapitala kao ukupne aku-
mulacije. Proseni kapitalni koecijent se moe izraziti kao:
Y
K
k
p
=
Nia vrednost kapitalnih koecijenata ukazuje na povoljnije privredne per-
formanse i obrnuto. Na kratak rok vrednost graninih je neto nia od vrednosti
prosenih kapitalnih koecijenata jer dodatna akumulacija ekasnije uveava
domai proizvod od ukupne akumualcije (kapitala). Na visinu i kretanje kapitalnih
koecijenata utie veliki broj faktora. U najznaajnije se ubrajaju nivo, struktura i
stepen ekasnosti investicija i tehniki progres. Uticaj ova dva faktora se teko moe
razdvojiti. Tehniki progres na kapitalne koecijente utie neposredno i posredno
preko uticaja na investicije i ostale faktore. Od ostalih faktora znaajnijim se smatra-
ju: stepen korienja kapaciteta, stepen povoljnosti (mikro i makro) lokacije, uslovi
spoljno-trgovinske razmene i prirodni uslovi.
287
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
Visina kapitalnih koecijenata zavisi od nivoa razvijenosti privrede, razvojne faze
kroz koju privreda prolazi i od prirode tehnolokog talasa ijoj operacionalizaciji
privreda pristupa. Privrede na viim razvojnim nivoima uglavnom iskazuju vie vre-
dnosti kapitalnih koecijenata i obrnuto, izuzev onih koje nisu ni zapoele sa indu-
strijalizacijom. U principu ni to ne mora da bude pravilo. Mogue je da nedovoljno
razvijena privreda pristupi velikim investicijama na osnovu jeftinih stranih kredita
i zbog neekasnog investiranja iskae visoke vrednosti kapitalnih koecijenata. U
periodu kada privreda snano zakorauje u novu razvojnu fazu, tj. prelazi na viu pu-
tanju dugoronog rasta, posebno kada je proces visokih investicionih napora vezan
za operacionalizaciju novih, kapitalno intenzivnih tehnologija, kapitalni koecijenti
imaju tendenciju naglog uveanja da bi u narednom periodu, postepeno, ponovo
dolo do opadanja njihove vrednosti.
4.
GLOBALNA PRODUKTIVNOST RESURSA
Merenje nivoa i promena globalne produktivnosti resursa predstavlja, zbog celo-
vitosti metoda, jedan od najznaajnijih metoda merenja ekasnosti funkcionisanja
privrede. Metod poiva na utvrivanju pondera osnovnih proizvodnih inilaca kao
sintetike mere njihovih doprinosa porastu domaeg proizvoda.
4. 1. PARAMETARSKE PROIZVODNE FUNKCIJE KAO METOD
MAKROEKONOMSKE ANALIZE
Proizvodna funkcija kao analitiko sredstvo prvobitno je bila zamiljena kao instru-
ment mikroekonomske analize. Proirenjem pretpostavki na kojima poiva, usposta-
vljanjem funkcionalne veze izmeu koliine utroaka i dobijenih proizvoda i usluga
na makro nivou, ona moe da poslui i kao veoma pogodan metod makroekono-
mske analize. Primenjena na celu privredu, uz izvesnu simplikaciju, ona ima ista
analitika svojstva i istu ekonomsku interpretaciju, kao i proizvodna funkcija na ni-
vou preduzea.
288
MAKROEKONOMIJA
Ukupni proizvod privrede agregatnom proizvodnom funkcijom se denie kao
funkcija koliina faktora proizvodnje. Za razliku od proizvodne funkcije na mikro ni-
vou, koja je denisana kao funkcionalni odnos izmeu utroaka i proizvodnje, pri emu
priroda funkcionalnog odnosa nije bila blie odreena, proizvodna funkcija na makro
nivou je formulisana tako da se jasno vidi kovarijacija izmeu utroaka i proizvoda.
Kao argumenti ne guriu tokovi proizvodnih utroaka ve fondovi, koliine faktora
koji generiu te utroke. Umesto broja radnih asova u jedinici vremena, relevantan
postaje broj zaposlenih, a umesto broja mainskih asova u obzir se uzima ukupna
vrednost kapitala kojim se privreda u datom trenutku koristi. Fond je koliina koja se
meri u datom vremenskom trenutku a tok je veliina koja se meri u jedinici vremena.
Fond je kao voda u bazenu. U datom momentu njena koliina je ksna i poznata (ve
u sledeem trenutku moe biti razliita). Tok je kao voda koja se upumpava u bazen,
svakog trenutka pumpa ubacuje odreenu koliinu vode.
U vezi sa tim javlja se vie problema koje teorijski nije mogue na zadovoljavajui
nain reiti. Tu, pre svega, spada problem agregiranja, svoenja na jedinstveni iskaz
razliitih kategorija radnika i pojedinih grupa kapitala. Neki autori problem agregi-
ranja pokuavaju da otklone poistoveivanjem Y sa jednim homogenim proizvodom
uz pretpostavku da je kapital na zadovoljavajui nain izraen u vrednosnim jedini-
cama a rad u homogenim jedinicama radne snage. Drugi pokuaj prevazilaenja pro-
blema agregiranja svodi se na izbegavanje agregiranja kapitala uz pretpostavku da se
on sastoji iz samo jedne vrste kapitalnog dobra tako da se moe izraziti i u naturalnim
jedinicama. Kako ni jedan od pristupa nije dovoljno dobar, rezultat svakog pokuaja
agregiranja optereen je izvesnom dozom arbitrarnosti.
Ako se zanemare navedeni nedostaci, formulisanjem potrebnih agregata proizvo-
dna funkcija poprima konkretan oblik koji najbolje odraava ekonomske i tehnoloke
odnose u datoj privredi. Razliitim ekonomsko-tehnolokim karakteristikama poje-
dinih privreda odgovaraju razliiti vidovi proizvodne funkcije. Jedna od bitnih kara-
kteristika ekonomsko-tehnolokih odnosa u nekoj privredi, a koja opredeljuje konk-
retnu formu proizvodne funkcije, jeste primarna raspodela dohotka izmeu faktora
proizvodnje sa kojom je usko povezana njihova elastinost supstitucije. Pojedini oblici
proizvodnih funkcija formulisani su s obzirom na odreeni skup pretpostavki koji se
odnosi na mogunost i stepen lakoe supstitucije jednog faktora drugim.
Na konaan izbor konkretne forme proizvodne funkcije utie i konkretna pre-
tpostavka u pogledu ekonomije ili disekonomije obima. Izbor oblika proizvodne funkci-
je moe se obaviti tako to e se unapred izabrana forma ispitivati koliko ona zaista
odgovara datoj privredi ili se na osnovu prethodno utvrenih, kljunih ekonomsko-
tehnolokih karakteristika privrede izvodi odgovarajui oblik proizvodne funkcije.
Drugi postupak se smatra pogodnijim.
Bez obzira na konkretni oblik proizvodne funkcije, svaka od njih, da bi se uopte
mogla smatrati proizvodnom funkcijom, mora da zadovolji odreene uslove. B. Hor-
vat
107
navodi tri poeljna svojstva proizvodne funkcije.
107 Horvat, B., 1970., Ekonomska analiza, IEN Beograd, str. 16-17.
289
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
Prvo, granini proizvodi faktora treba da budu nenegativni u relevantnom inte-
rvalu proizvodnje, tj. poveanje utroka nekog od proizvodnih faktora bi moralo
da izazove poveanje proizvodnje. U najmanju ruku, ona mora da zadri isti nivo.
Na makro nivou zbog relativno niske apsorpcione sposobnosti privrede mogue je
preteranom upotrebom nekog faktora izazvati negativan granini, a time i ukupni
proizvod.
Drugo poeljno svojstvo proizvodne funkcije je da ona odraava empirijski po-
tvreno delovanje zakona opadajuih prinosa.
Trea poeljna osobina proizvodne funkcije odnosi se na zahtev da se proizvod
moe poveati samo do odreene granice ako se poveava koliina utroka samo
jednog od faktora uz nepromenjeni udeo ostalih.
Osim navedenih uslova, agregatne proizvodne funkcije poivaju i na sledeim
pretpostavkama:
homogenost faktora proizvodnje,
savrena konkurentnost trita,
savreno poznavanje trinih prilika i odsustvo neizvesnosti u ponaanju
trinih aktera i
izvrena tehnoloko-organizaciona optimizacija.
Ako je homogeni proizvod rezultat saradnje n proizvodnih inilaca, obeleenih sa
X
i
, i=1, 2, ... n, proizvodna funkcija ima sledei oblik:
( )
n
X X X f Y ,..., ,
2 1
=
..(1)
Promene proizvodnje i faktora se odvijaju u vremenu pa se zato gornja jednaina
moe diferencirati:
1 2
1 2
n
n
dX dY dX dY Y Y Y
...
dt X dt X dt X dt


= + + +
......(2)
tj., prirast dohotka (dY) je rezultat prirasta proizvodnih faktora (dX
1
, dX
2
, ..., dX
n
) u
innitezimalnim vremenskim segmentima (dt). Iz druge jednaine, podelom prirasta
poetnom veliinom dohotka, dobija se njegova stopa rasta, tj.:
1 1 2 2
1 1 2 2
1 1 1 1
n n
n n
X dX X dX X dX Y Y Y
...
Y Y X X dt Y X X dt Y X X dt


= + + +
(3)
gde su:

Y
Y

- stopa rasta dohotka i
1
1
X
X

- stopa rasta proizvodnog faktora
290
MAKROEKONOMIJA
Veza izmeu stopa rasta dohotka i proizvodnih faktora uspostavlja se uvoenjem
u relaciju (3) sledee zamene:


Y
Y
X
X
i
i
i
=
i = 1, 2, , n (4)

i
predstavlja koecijenat elastinosti koji objanjava veliinu promene dohotka u
vremenu ako se proizvodni faktor promeni za jedinicu, i ako ostali proizvodni faktori
ostanu nepromenjeni. Zamenom relacije (4) u relaciji (3) dobija se:
1 2
1 2
1 2
1 1 1 1
n
n
n
dX dX dX dY
...
dt Y X dt X dt X dt
= + + +
(5)
Izraz na levoj strani predstavlja stopu rasta dohotka (r
y
) a sabirci na desnoj strani
umnoke koecijenata elastinosti
i
sa stopama rasta faktora proizvodnje (r
xi
), tj.
stopa rasta dohotka jednaka je zbiru umnoaka koecijenata elastinosti i stopa rasta
faktora proizvodnje:
1
n
y i xi
i
r r
=
=

.....(6)
Proizvodna funkcija se moe izraziti i u nedinamikom obliku ako se desna strana
relacije (5) izjednai sa nulom a zatim, smatrajui koecijente elastinosti konsta-
ntama, integriu svi njeni lanovi:
1 1 2 2 n n
ln X ln X ... ln X C + + + =
.(7)
Sreivanjem i zamenom e
-c
sa A dobija se eksplicitni oblik proizvodne funkcije:
Y
AX Xn
n
=
1
1


2
2
X
ili:

=
=
n
i
i X
i
A Y
1

..(8)
Oblik proizvodne funkcije denisan relacijom (8) omoguuje skraenu prezenta-
ciju njenih konkretnih oblika. Uobiajeno je da se na makro nivou operie samo sa
dva proizvodna faktora: radom (L), tj. brojem zaposlenih radnika, i vrednou kapi-
tala (K), tako da proizvodna funkcija ima opti oblik:
Y = F (K, L) ..(9)
291
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
4. 2. VRSTE PROIZVODNIH FUNKCIJA
Ako se poe od proizvodne funkcije oblika Y=F(K, L) i ako se koliine faktora
simultano poveavaju za nova koliina autputa postaje funkcija koliine faktora
multiplikovanih sa :
Y=F(K, L)
Proizvodna funkcija sada ima oblik:
Y=F(K, L)
Na varijacije faktora proizvodnje proizvodna funkcija moe razliito da reaguje
i to se moe izraziti preko . Ako se napie kao
h
onda e vrednost h izraavati
nain reakcije proizvodne funkcije na promenu visine angaovanja faktora proizvo-
dnje. Veliina h moe da ima konstantnu ili varijabilnu vrednost. U sluajevima kada
je h konstanta radi se o homogenim funkcijama i obrnuto.
Homogene proizvodne funkcije iskazuju sistematsku reakciju autputa na po-
veanje nivoa angaovanosti proizvodnih faktora. U zavisnosti od vrednosti h moe
se govoriti o:
konstantnoj ekonomiji obima ( h = 1),
ekonomiji obima tj. o rastuim prinosima ( h > 1) i
disekonomiji obima, tj. o opadajuim prinosima ( h < 1).
Za vrednost parametra h = 1 sa poveanjem koliine inputa za puta, obim
proizvodnje se poveava takoe za puta, to znai da se radi o konstantnim prino-
sima na obim autputa. Ako je h > 1 (tada je i
h
> ) obim autputa se poveava za
vie od puta i radi se o rastuim prinosima na obim autputa. Ako je h < 1 (
h
< ),
nivo autputa se poveava za manje od puta i radi se o rastuim prinosima na obim
autputa.
Za makroekonomsku analizu od posebnog znaaja su linearno homogene proi-
zvodne funkcije. Linearno homogenom proizvodnom funkcijom ili proizvodnom
funkcijom prvog stepena homogenosti naziva se proizvodna funkcija sa konstantnim
prinosima (h = 1). Ona se moe predstaviti na sledei nain:
F (K, L) = F (K,L),
odnosno:
Y = F (K, L)
Osnovna karakteristika ovih funkcija se sastoji u tome da granina stopa su-
pstitucije ne zavisi od nivoa aktivnosti, tj. ne zavisi od vrednosti , i to se moe
matematiki dokazati. Granina stopa supstitucije odreena je iskljuivo proporci-
jama faktora proizvodnje, a ne obimima njihovih ulaganja. Prema Ojlerovoj teoremi
292
MAKROEKONOMIJA
linearno homogene proizvodne funkcije predstavljaju zbir umnoaka parcijalnih
izvoda po promenljivoj i same promenljive. Na primeru proizvodne funkcije sa dva
promenljiva faktora proizvodnje to izgleda ovako:
y = K f
K
+ L f
L
Ako se granine produktivnosti faktora poistovete sa njihovim cenama:
=
K
f
L
f =w
prethodna relacija se transformie u relaciju: Y = K + wL
Relacija se tumai kao jednaina funkcionalne raspodele ukupnog proizvoda na
dohotke faktora proizvodnje. Drugim reima kazano, celokupni proizvod bez osta-
tka, raspodeljuje se na faktore proizvodnje.
Interesantno je, takoe, uvoenje pretpostavke o jedininoj vrednosti koeci-
jenata elastinosti supstitucije proizvodnih faktora, tj. o nepromenjenoj raspodeli
domaeg proizvoda na faktore proizvodnje. U sluajevima kada ovaj koecijenat ima
veu vrednost od jedinice uee datog proizvodnog faktora u raspodeli raste bre
od rasta proizvodnje, i obrnuto, koecijent manji od jedinice implicira sporiji rast ili
opadanje uea datog proizvodnog faktora u raspodeli od brzine rasta proizvodnje.
U ekonomskoj teoriji je razraeno vie oblika proizvodnih funkcija. Najjedno-
stavnije poivaju na pretpostavci o postojanju samo jednog tehnolokog postupka
u privredi. Ova veoma restriktivna pretpostavka implicira ksnu proporciju proiz-
vodnih utroaka i jedan homogeni proizvod. Zbog toga svi koecijenti proizvod-
nje u ovoj klasi proizvodnih funkcija imaju ksni karakter: kapitalni koecijent k =
KY, koecijent radne potronosti l = LY, koecijent kapitalne opremljenosti rada
b = KL i koecijent produktivnosti rada y =YL. To dalje implicira nulti koecijent
elastinosti supstitucije tako da izokvanta poprima izgled latininog slova L, kraci
izokvante paralelni su osama prvog kvadranta koordinatnog sistema.
Klasa proizvodnih funkcija denisana na osnovu empirijski potvrene tvrdnje o
postojanju vie razliitih tehnologija u proizvodnji homogenog proizvoda daleko je
manje restriktivna. Svaka alternativna tehnologija pretpostavlja njoj svojstvene koe-
cijente proizvodnje. U graninom sluaju veoma velikog broja alternativnih teh-
nologija, kada broj tehnologija tei beskonanosti, izokvanta poprima no zakriv-
ljeni, u odnosu na koordinantni poetak, konveksni oblik, sa neprekidnim prvim
i drugim parcijalnim izvodima. Iz ovoga proizilazi da je supstitucija proizvodnih
faktora mogua dok se uee alternativnih tehnologija u proizvodnji homogenog
proizvoda izvodi iz kombinacije izmeu susednih taaka na izokvanti ije koordi-
nate predstavljaju srazmeru izmeu proizvodnih faktora karakteristinu za datu tj.
susedne tehnologije.
293
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
4. 2. 1. Kob-Daglasova proizvodna funkcija
Od svih poznatih oblika proizvodnih funkcija verovatno najpopularnija i do sada
najvie upotrebljavana je Kob-Daglasova proizvodna funkcija. Prvi ju je predloio
K. Viksel 1896. godine. Ekonomista Daglas i matematiar Kob
108
ponovo su je otkrili
1929. godine. Funkcija se, prema miljenjima istaknutih teoretiara, jednako uspeno
moe upotrebiti i u mikro i u makroempirijskim istraivanjima. Kob-Daglasova
proizvodna funkcija predstavlja specinu formu neoklasinog modela koja se ko-
risti za merenje izvora rasta ekonomije (privrednog rasta). Najjednostavniji oblik ove
funkcije se moe predstaviti na sledei nain:

=
1
L K a Y
Konstanta a prestavlja parametar tehnoloke ekasnosti: za isti utroak resursa proi-
zvod varira u proporciji a. Zbir eksponenata i (1-) jednak je jedinici to se lako uoava
iz same funkcije. Eksponenti i (1-) predstavljaju koecijente elastinosti proizvoda
u odnosu na kapital i u odnosu na rad i, istovremeno, uea faktora u raspodeli proi-
zvoda. Kob-Daglasova proizvodna funkcija linearno je homogena proi-zvodna funkcija
koliina uloenog rada i kapitala budui da je + (1-) =1. Odnos /(1-) oznaava
nivo primenjene tehnologije. Linearna homogenost funkcije oznaava rast ukupnog
proizvoda za , ako doe do porasta primene kapitala za x i za (1-), ako doe
do porasta upotrebe rada za x. Istovremeni rast kapitala i rada za x uslovie rast
proizvoda za takoe x.
Pretpostavka o jedininom koecijentu elastinosti supstitucije na kojoj Kob-
Daglasova funkcija poiva, oznaava nepromenjeno uee faktora proizvodnje u
raspodeli ukupnog proizvoda. To znai da promene preferencija vlasnika faktora
proizvodnje vode ka promenama cena i koliina faktora proizvodnje, ali ne i ka prom-
enama funkcionalne raspodele dohotka. Udeo najamnina u nacionalnom dohotku,
na primer, konstantan je i ne zavisi od visine ponude rada. Uee proi-zvodnih fak-
tora (rada i kapitala) u dohotku odreeno je iskljuivo eksponentima proizvodne
funkcije. To dalje znai da je raspodela dohotka na najamnine i prot tehniki de-
terminisana. Svaku procentualnu promenu faktorskih cena prati ista procentualna
promena koliina faktora na nain da umnoci koliina i cena ostaju isti.
108 Cobb, Ch., Douglas, P., 1929., A Teory of Production, American Economic Rewiew, vol. 18.
294
MAKROEKONOMIJA
Teza se moe dokazati i izraunavanjem koecijenta
109
elastinosti funkcije ()
ime se dokazuje da eksponenti predstavlaju koecijente elastinosti proizvoda s
obzirom na odgovarajue faktore:
110

1
1
1 1
-1
YK
F K K aK L
aK L
K F aK L aK L



= = = =
1
1 1
1 1 1
YL
F L L aK L
( )aK L ( ) ( )
L F aK L aK L



= = = =
Faktori proizvodnje imaju opadajuu graninu produktivnost i zato je njihova
krivulja tranje konveksna i opadajua. Taan tok krivih zavisi od eksponenata proiz-
vodne funkcije. Tranja za radom i kapitalom je opadajua funkcija njihovih cena
(najamnine i prota). Odnos graninih produktivnosti faktora proizvodnje odgovara
odnosu njihovih cena:
L
Y
K
Y
w

=
Ako raste odnos cena raste i odnos graninih produktivnosti rada i kapitala. S
obzirom da se pretpostavlja opadajua tendencija granine produktivnosti prethod-
na tvrdnja e biti ispravna jedino ako odnos koliina kapitala i rada (kapitalna inten-
zivnost) opada. Poskupljenje kapitala u poreenju sa radom u ravnotei prouzrokuje
poveanje odnosa graninih produktivnosti i smanjenje kapitalne intenzivnosti.
Da bi se dokazalo da eksponenti istovremeno predstavljaju i koecijente uea
faktora u raspodeli dohotka parcijalne izvode proizvodne funkcije treba zameniti
cenama proizvodnih faktora.
111

K
YK
F K K K
K F F Y

= = = =
109 Koecijent elastinosti funkcije y = f (x) izraunava se na sledei nain: Ako pretpostavimo da se
nezavisna promenljiva poveava za x, njen e novi nivo biti x+x a relativni porast xx ; zavisno
promenljiva y e se poveati za f(x) na f(x+x), a njen relativni porast e biti f(x+x)-f(x) f(x).
Koecijent elastinosti se denie kao granina vrednost odnosa relativnog prirasta zavisno prome-
nljive i relativnog prirasta nezavisno promeljive i to za njegove granine vrednosti kad se pusti da
x 0. Koecijenat elastinosti y u odnosu na x je tada:
0 0
yx
x x
f(x x) f(x) x f(x x) f(x) x
lim lim
f(x) x f(x) f(x)


+ +
= =

tj.:
,
yx
x dy x
f (x)
f(x) dx y
= =
110 Sva izvoenja prema: Madar, Lj. i Jovanovi, A., 1990., str. 94-96.
111 To je mogue uiniti zato to su u optimalnoj situaciji vrednosti graninih proizvoda faktora jed-
nake njihovim cenama.
295
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
L
YL
F L L WL
W
L F F Y

= = = =
gde su i W cene kapitala i rada a FK i FL koecijenti uea faktora u raspodeli
dohotka. Time je dokazana i neoklasina pretpostavka da se ustanovljavanjem
cena faktora proizvodnje istovremeno odreuje i raspodela. Odnos kapitala i rada u
ravnotei je takav da je granini proizvod kapitala jednak kamatnoj (protnoj) stopi
a granini proizvod rada jednak najamnini.
Dokaz da je Kob-Daglasova proizvodna funkcija jedininog stepena homogenosti
izvodi se na sledei nain:
1 1 1 1
F( tK,tL ) a( tK ) ( tL ) at t K L taK L tf ( K, L )

= = = =
Na kraju treba dokazati da je koecijent elastinosti supstitucije jednak jedinici.
Prema obrascu za linearno homogene funkcije koecijent elastinosti supstitucije
jednak je odnosu proizvoda graninih proizvoda faktora i proizvoda same funkcije i
drugog meovitog parcijalnog izvoda. Osim poslednjeg elementa koji se izraunava
na sledei nain:
1
1
LK
F ( )aK L



=
svi ostali elementi kolinika su ve poznati. Uvrtavanjem se dobija:
1 1 2 2 1 1 2
1 1 2 2 1 1 2
1 1
1
1 1
aK L ( )aK L ( )a K L
aK L ( )aK L ( )a K L






= = =

Unapred ksirana jedinina vrednost koecijenta elastinosti supstitucije pred-
stavlja jedno od glavnih analitikih ogranienja Kob-Daglasove proizvodne funkcije.
U sluajevima kada u raspodeli dohotka dolazi do sistematskih promena ova funkcija
ne predstavlja dobar opis odnosa izmeu proizvoda i koliina proizvodnih faktora.
4.2.2. Proizvodna funkcija sa konstantnim koecijentom elastcnost (CES)
Nezadovoljni injenicom da Kob-Daglasova proizvodna funkcija ksira vrednost
koecijenta elastinosti supstitucije na jedan (1), etvorica autora: Solou, Minhas,
Erou i eneri
112
formulisali su proizvodnu funkciju koja takoe ima ksan i konsta-
ntan koecijent elastinosti supstitucije, ali sada on moe da poprimi vrednost bilo
kojeg realnog broja. Njegovu konkretnu vrednost odreuju empirijski podaci. Ko-
nstantna, ali ne obavezno jedinina elastinost supstitucije, mnogo je bolja aproksi-
macija privredne stvarnosti.
112 Prema poetnim slovima njihovih prezimena ova se funkcija esto u literaturi sree i pod nazivom
SMAC.
296
MAKROEKONOMIJA
Vrednost elastinosti supstitucije utvruje se statistiki nezavisnim odreenjem
kako bi se izbeglo da promene u relativnim koliinama ili odnosima cena proizvodnih
faktora izazovu promene u vrednosti elastinosti supstitucije. U tom sluaju samo
promena tehniko-tehnolokih reenja proizvodnog procesa izaziva promenu oblika
izokvante i, u skladu sa tim, koecijenta elastinosti supstitucije. Tako se mogunost
primene proizvodne funkcije poveava. Navedena opredeljenja dovela su istraivanja
do sledeeg oblika proizvodne funkcije:
1
v /
Y L ( )K






= +

, b > 0 i 0 < < 1 ; > -1
gde je - parametar ekasnosti, jer odreuje promene nivoa proizvodnje za datu
veliinu utroka, b odreuje prinose koji su konstantni za b = 1, a odreeno je stepe-
nom homogenosti funkcije. To znai da funkcija omoguuje i opis situacije za b < 1 i
b > 1, tj. opadajuih i rastuih prinosa. Parametri i predstavljaju parametre radne
potronosti i meru elastinosti supstitucije, jer je:

=
+
1
1
B. Horvat
113
je pokazao da funkcija zadovoljava potrebna svojstva ekonomske
proizvodne funkcije. Tvrdnju da funkcija ima konstantan i u optem sluaju razliit
od jedinice koecijent elastinosti supstitucije, Horvat ilustruje izvoenjem pre-
thodne relacije iz koje se vidi da je koecijent elastinosti supstitucije jednak jedinici
samo u sluaju kada je parametar elastinosti supstitucije = 0 i tada se funkcija
pretvara u Kob-Daglasovu proizvodnu funkciju. U svim drugim sluajevima koe-
cijent elastinosti supstitucije () se razlikuje od 1, s tim to poveanje parametra
elastinosti supstitucije () smanjuje koecijent elastinosti supstitucije (), i obr-
nuto. Budui da je kao parametar proizvodne funkcije konstantan, koecijent
elastinosti supstitucije je takoe konstantan. Da bi elastinost supstitucije bila pozi-
tivna veliina, a praksa pokazuje da je to poeljno, parametar supstitucije bi morao
da ispunjava uslov: > -1.
Granini proizvodi se dobijaju na sledei nain:
1
1
1
1
v /
( )
v L ( )K
Y
( )K
K
L ( )K


+


+

=

+

1
1
1
v /
( )
v L ( )
Y
L
L
L ( )K


+


+

=

+

Ako se iskoristi obrazac osnovne funkcije dobija se:
113 Horvat, B., 1970., . 72-75.
297
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
1 1
1
/ v / v ( )
Y
v( ) Y K
K

+ +
=
1 1 / v / v ( )
Y
v Y L
L

+ +
=
U potpuno konkurentnim privredama, u kojima je cena faktora jednaka njihovom
graninom proizvodu, granina stopa supstitucije jednaka je odnosu cena faktora
proizvodnje tj. S = W/. Na taj nain se dobija veoma vana veza za empirijsku ocenu
(uz odreene pretpostavke) koecijenta elastinosti supstitucije.
1 1 1
1 1
1 1 1
1 1 1 1
/ v / v ( ) ( )
/
/ v / v ( ) ( )
v Y L L
S b b
( ) v( ) Y K ( )K





+ + +
+
+ + +
= = = =

Odnos

1

je poznat i kao parametar raspodele jer odreuje i odnos graninih
produktivnosti faktora, a time i njihovih cena. U uslovima trine ravnotee odnos
faktorskih uea dat je relacijom:
1
1
/
wL
b
K

Moe se zakljuiti da parametar odreuje raspodelu proizvoda izmeu rada


i kapitala u uslovima kada se kapitalna opremljenost rada i elastinost supstitucije
ne menjaju. Kad tei jedinici odnos uea se pribliava vrednosti odnosa

1
. U
ovom sluaju navedeni kolinik ima znaaj elasticiteta

1

u Kob-Daglasovoj proiz-
vodnoj funkciji.
Na kraju treba rei da je i ova funkcija optereena nekim ogranienjima zbog
kojih ne nalazi iroku primenu u praksi. Ona se, na primer, ne moe svesti na linearni
oblik i time je proces ocene njenih parametara bitno otean. Nezavisno od nelinera-
nog oblika parametar se posebno teko ocenjuje, jer zavisi od jedinica u kojima su
proizvodni faktori izraeni.
4. 2. 3. Mogunost primene proizvodne funkcije kao metoda merenja
ekasnost
Primena proizvodne funkcije u procesu merenja ekasnosti privrede veoma je
rairena. Teorija i praksa ne poznaju uspeniji metod. Svi pokuaji unapreenja me-
toda merenja uspenosti privrednog razvoja nisu bitno odmakli od osnova na kojima
proizvodna funkcija poiva.
298
MAKROEKONOMIJA
I pored nesumnjivih prednosti, i ovaj metod pati od nekoliko nezanemarljivih
ogranienja. Na primer, metod ne uzima u obzir znaajne efekte korienja prirodnih
bogatstava. Uticaj akumulacije pozajmljene u inostranstvu metod takoe ne inko-
rporira na dovoljno dobar nain. Uticaj pozajmljene akumulacije na rezultate meren-
ja ostvaruje se jedino preko porasta mase kapitala koji upotreba strane akumulacije
izaziva. Druge, i te kako znaajne aspekte upotreba strane akumulacije, kao to su
lako ispravljanje greaka u alokaciji i ispravljanje strukturnih diskrepanci, metod ni
na koji nain ne uzima u obzir. Treba imati na umu da je strana akumulacija visoko
mobilna i da se veoma lako upuuje u eljenom pravcu.
Ovaj metod, kao i metod kapitalnih koecijenata, odraava ali ne uzima u obzir
efekte promena privredne strukture i investicija. Rezultati merenja zbog toga ne iska-
zuju efekte korekcije do kojih se dolazi orijentacijom na sektore u kojima su visoko
zastupljeni razvojni faktori koji se ne mogu adekvatno meriti, niti su zavisni od me-
renih razvojnih faktora. Ne uzimaju se u obzir ni promene u tempu dovrenja inves-
ticija iako je brzina zavretka investicija veoma vana jer utie na ritam struktrunog
prilagoavanja, to moe biti u funkciji poveanja proizvodnje. Kako se navedeni
elementi analitiki ne obuhvataju metodom proizvodne funkcije neki razvojni pe-
riodi mogu izgledati veoma uspeni, mada to u stvarnosti nisu, ve su samo rezultat
posebno povoljnih okolnosti koje u narednom periodu ne moraju da deluju u istom
pravcu. Ipak, i u ovom domenu, metod ima prednost u odnosu na kapitalni koeci-
jent jer obuhvata oba osnovna proizvodna faktora ime se posredno dobrim delom
zahvataju i strukturne promene, dok se promene tempa dovrenja investicija uzimaju
u obzir kroz uveanje kapitala i ukupnog proizvoda.
5.
STEPEN RAZVIJENOSTI ISKAZAN
SOCIOEKONOMSKIM POKAZATELJIMA
U praksi mnogo korien metod korespodencije istrauje nain na koji su
promene, merene skupom odgovarajuih indikatora, u nivou privredne razvijenosti
povezane sa dinamikom socio-kulturnih, obrazovnih i drugih neekonomskih prome-
na. Metod je razvijen od strane Instituta Ujedinjenih nacija za prouavanje socija-
lnog razvoja (UNRISD) u enevi. Slui za analizu nivoa razvijenosti privrede ili samo
nekog njenih podsistema (regiona, na primer).
299
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
Prilikom odabira socio-ekonomskih indikatora trae se konzistentne veze izmeu
indikatora u svim pravcima. To znai, ako nivo indikatora X korespondira nivou indi-
katora Y a ovaj nivou indikatora Z, onda vai i obrnuto, tj. nivo pokazatelja Z kore-
spondira sa X i Y. Analiza prua dobar uvid u bitne razvojne karakteristike razliitih
zemalja, kao i altrernativne puteve njihovog razvoja.
Socio-ekonomski inidikatori koji se koriste u analizi mogu biti razliiti. Nji-
hov izbor je podreen principu najvee prosene korelacije. Obino predstavljaju
meavinu vrednosno-ekonomskih i socijalnih pokazatelja. Jedan od moguih oda-
bira indikatora mogao bi da se ilustruje sledeom listom:
GDP per capita u US dolarima,
vrednost spoljne trgovine per capita,
procenat zaposlenih u odnosu na ukupno aktivno stanovnitvo,
zaposlenost u poljoprivredi,
procenat zaposlenih u komunalijama,
vrednost poljoprivredne proizvodnje po mukom poljoprivrednom radniku,
potronja proteina ivotinjskog porekla dnevno u gramima per capita,
stanovnitvo u gradovima preko dvadeset hiljada stanovnika u procentima,
prosean broj stanovnika na jednu sobu,
potronja elika u kilogramima per capita,
stopa upisa u strune kole,
kombinovana stopa upisa u osnovne i srednje kole,
oekivano trajanje ivota,
upotreba energije,
broj kompjutera na hiljadu stanovnika ili neto slino (telefon, automo-
bil....),
tira dnevnih novina na hiljadu stanovnika i sl.
Svaki od izabranih pokazatelja ima odreeno znaenje i moe se koristiti nezavi-
sno od drugih. Ali, mogue je i njihovo svoenje na zajedniki pokazatelj. Procedura
svoenja na jedinstveni koecijent je komplikovana i uvek optereena dozom arbitra-
rnosti prilikom odreivanja nivoa znaajnosti svakog od indikatora. Zbog toga mnogi
istraivai izbegavaju ovu proceduru.
300
MAKROEKONOMIJA
6.
MEUNARODNA POREENJA
EFIKASNOSTI PRIVREDNOG RAZVOJA
Politika privrednog razvoja se moe sprovoditi sa manje ili vie uspeha. Uspenost
njenog sprovoenja zavisi od kvaliteta razvojne politike i od naina njenog spro-
voenja. To je jo jedan od razloga javljanja razlika u nivou razvijenosti pojedinih
zemalja (posle izvesnog perioda) koje su na poetku perioda bile na istom razvojnom
nivou. Kvalitet razvojnih politika se zato moe utvrditi poreenjem razvojnih nivoa i
stopa rasta u odreenim periodima itd.
Prilikom poreenja ekasnosti razvojnih procesa u pojedinim zemljama treba
voditi rauna da se pravilno izaberu privrede koje se porede. Ne mogu se porediti
bilo koje dve privrede i iz toga izvlaiti validni zakljuci. Zemlje koje se uporeuju
trebalo bi da budu na slinom nivou razvijenosti, slinog naina funkcionisanja i
sline strukture. Treba voditi rauna i o razvojnoj fazi kroz koju neka privreda pro-
lazi. Dve privrede porede se tako to se uporeuju iste razvojne faze kroz koje one
prolaze ili su prole, bez obzira kada se to u kalendarskom vremenu zaista i desilo.
Iz reenog proizilazi posebna vanost odabira indikatora nivoa razvijenosti u
meunarodnim poreenjima. Odabrani indikatori treba da se zasnivaju na meu-
sobnim, empirijski utvrenim relacijama i stepenu njihove povezanosti. Kako je
razvoj privrede odreen skupom povezanih uzajamno delujuih ekonomskih i ne-
ekonomskih faktora, i selekcija njihovih mernih karakteristika bazira se na pretpo-
stavci postojanja uzajamne povezanosti indikatora.
301
STEPEN EFIKASNOSTI PRIVREDE
KONTROLNA PITANJA
1. Na koji nain se iskazuje snaga, veliina odreene privrede?
2. Kako se i zato izraunavju per capita veliine?
3. O emu govore stope rasta nominalnih i per capita veliina dohotka?
4. U kom sluaju se privredni rast ostvaruje uz podizanje nivoa drutvenog bla-
gostanja?
5. Na koji nain je visina prosene stope rasta u jednom periodu odreena visinom
prosene stope rasta u prethodnom periodu?
6. Da li se visina stopa rasta domaeg proizvoda na kratak rok moe podii na utrb
visine stope rasta na dugi rok?
7. Da li se ekasnosti privrede moe meriti njenom mobilizacijskom sposobnou?
8. Da li se ekasnosti privrede moe meriti ekasnou upotrebe resursa?
9. ta se podrazumeva pod akumulacijskim naponom privrede?
10. Na koji nain se moe poveati akumulacijski napon privrede?
11. Kako se izraunava stopa akumulacije?
12. Kako se moe meriti ekasnost investicija i upotrebe kapitala?
13. U emu je razlika izmeu graninih i prosenih kapitalnih koecijenata?
14. U emu je razlika izmeu istodobnih i razmaknutih kapitalnih koecijenata?
15. Od ega zavisi visina kapitalnih koecijenata?
16. Na emu poiva metod merenje nivoa i promena globalne produktivnosti resu-
rsa?
17. Kako se ukupni proizvod privrede denie agregatnom proizvodnom funkci-
jom?
18. Koji su nedostaci proizvodne funkcije kao metoda merenja ekasnosti privrede?
19. Koja su poeljna svojstva proizvodne funkcije?
20. Koje su osnovne karakteristike linearno homogenih proizvodnih funkcija?
21. Koji su izvori rasta ekonomije obuhvaeni Kob-Daglasovom proizvodnom funkci-
jom?
22. Koji je osnovni nedostatak Kob-Daglasove funkcije ispravljen proizvodnom funkci-
jom sa konstantnim koecijentom elasticnosti?
23. Koja su ogranienja u primeni proizvodnih funkcija?
24. Po emu se merenje stepena razvijenosti socio-ekonomskim pokazateljima razli-
kuje od drugih metoda?
25. O emu treba voditi rauna prilikom meunarodnih poreenja ekasnosti ra-
zvojnih procesa?
GLAVA XII
MAKROEKONOMSKO
UPRAVLJANJE
305
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
1.
ZNAAJ I POJAM UPRAVLJANJA
Privreda funkcionie zato da bi ostvarila koristan rezultat tj., ostvarenje korisnog
rezultata jeste osnovni cilj funkcionisanja privrede. to se bolji rezultati postiu to
znai da privreda bolje funkcionie. Loe performanse privrede ukazuju na nedo-
voljnu razvijenost privrede i na njeno loe funkcionisanje.
Ekonomski sistemi funkcioniu tako to ispunjavaju (ostvaruju) sistem ciljeva. Je-
dan od ciljeva svakako jeste i uveanje proizvodnje. Trokovi koji se javljaju u vezi sa
proizvodnjom dodatne koliine proizvoda dele se na neposrede trokove (za proi-
zvodnju dodatne koliine proizvoda) i na trokove koji se usled delovanja povratnih
sprega javljaju van podsistema u kome je dodatna koliina proizvoda proizvedena.
Ovi drugi trokovi, za razliku od prvih koji mogu biti samo pozitivna veliina, mogu
biti i negativni, a mogu i da izostanu, sve u zavisnosti od toga da li su se u posmatra-
nom periodu novim investicijama irila ili suavala uska grla u drutvenoj proizvo-
dnji u celini ili su ostajala neizmenjena, zatim, da li se prelazilo na korienje manje
povoljnih, vie povoljnih ili istih prirodnih resursa, da li su uveane stope korienja
kapaciteta, smanjene ili ostale iste, da li je ekasnost sistema informacija i odluivanja
vea, manja ili da li su primenjeni bolji, loiji ili isti upravljaki parametri.
Najinteresantniji i najobimniji deo eksternih efekata lei u sferi upravljanja. Ono
to se u ovoj ovde, otimizacijom sistema upravljanja, moe postii na uveanju uku-
pnog drutvenog proizvoda daleko premauje utede koje se mogu postii smanjiva-
njem direktnih trokova proizvodnje.
Pojedine nacionalne ekonomije ostvarivale su i ostvaruju razliit nivo ukupnog
proizvoda i razliite stope rasta. One (tj. razlike) su posledica razliitih uslova funkci-
onisanja privreda i razliitih naina upravljanja privredom. Ekasna, stabilna, privre-
da koja se razvija i na putu je dostizanja optimalnog nivoa organizovanosti, privreda
je u kojoj podsistem upravljanja dobro funkcionie. I razlike u stopama rasta u istim
privredama u razliitim vremenskim periodima kada se na razliite naine upravljalo
privredom svedoe da se u kvalitetu upravljanja kriju velike rezerve za unapreenje
ukupnih razvojnih performansi privrede. Primera radi, u Argentini je 1895. godine
nacionalni dohodak per capita bio vii nego u Austriji, Italiji, paniji, vedskoj i
Norvekoj i priblino na istom nivou kao u Belgiji, Holandiji, Nemakoj. Tridesetih
306
MAKROEKONOMIJA
godina dvadesetog veka njen rast se znaajno usporio, a ni danas ona ne zauzima
mesto koje je nekad imala. Privredni razvoj se, dakle, moe usporiti ili ubrzati o emu
svedoe brojna iskustva u dvadesetom veku. Ovakva kretanja u savremenom svetu
ukazuju, izmeu ostalog, da se razvojem moe upravljati.
Privreda radi tako to ispunjava osnovne ciljeve. Ali, ona to ne ini na potpuno
jasan i predvidljiv nain. Ona, u stvari iskazuje samo tendenciju ka ispunjenju sistema
ciljeva pa u funkcionisanju povratnih sprega dolazi do kanjenja. To funkcionisanju
ovih sistema daje stohastiki karakter. Ako se tome dodaju visoka sloenost, hijerarhi-
jska ureenost i dinaminost opravdano se moe postaviti pitanje da li je upravljanje
privredom uopte mogue? Mnogi su u tom smislu veoma skeptini.
Poev od klasiara, preko marksista, kejnsijanaca, monetarista, neoklasiara, li-
berala i savremenih insitucionalista menjala su se vienja opravdanosti upravljanja
privredom. Jedni se protive bilo kakvoj intervenciji drave smatrajui da se na tritu
ravnotea uspostavlja po automatizmu a dravna intervencija samo ometa taj proces.
Ova kola ekonomskog miljenja ne negira upravljanje u celini ve samo mogunost
svesnog menjanja stanja privrede. Drugi smatraju da se privredom moe i mora upra-
vljati jer su trini mehanizmi nedovoljni i imperfektni. Debate i sueljavanja argu-
menata ekonomskih teoretiara, politiara na vlasti i opoziciji u vezi svrsishodnosti
i krajnjih dometa svesnog dela upravljakog podsistema obeleja su stvarnosti, kako
razvijenih tako i manje razvijenih privreda. One su stalne i prilino nepomirljive.
U praksi, ni jedna se drava nije u potpunosti odrekla uplitanja u privredne tokove.
Ono je nekad vee, nekada manje, od drave do drave, u zavisnosti od privrednih
i drutvenih problema koje one imaju i u zavisnosti od toga ko trenutno vlada, koje
politike snage i ideologije kojom su one voene. U kriznim periodima zahtevi za
uplitanjem drave obino narastaju.
Istina, privredom se ne moe upravljati na nain na koji se moe upravljati dete-
rministikim sistemima ali, to ne umanjuje znaaj injenice da se razvojem privrede
moe upravljati. To i ini veina drava savremenog sveta, naroito posle naftnih
kriza koje su sedamdesetih godina potresle svet. Tada visokorazvijene zemlje ubrza-
vaju estdesetih godina zapoetu izmenu tehnolokog stila. Naputaju energetski
intenzivnu strategiju rasta i prelaze na enrgetski tedljivi rast zahvaljujui upotrebi
novih tehnologija koje to omoguuju. Istovremeno one dolaze do novih saznanja o
znaaju makroekonomskog upravljanja. Upravljanje postaje metafaktor privrednog
razvoja i najznaajniji inilac ispoljavanja korenitih strukturnih promena u globalnim
razmerama. Pokazalo se da se ekasnim upravljanjem na najbolji nain mogu reiti
kljuni privredni problemi koje prethodna ekonomska lozoja zasnovana na negi-
ranju mogunosti upravljanja i na upotrebi jeftine energije, nije mogla da rei.
Osamdesetih i devedesetih godina prologa veka ponovo dolazi do preokreta. U
makroekonomskoj politici visoko razvijenih zemalja dominiraju zagovornici dravnog
neintervenizma.. Maksimalno uvaavajui stav po kome trite i ekonomske zakoni-
tosti daju najvee ekonomske efekte, pa je analogno toj injenici uticaj trita na opti-
307
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
malnu alokaciju resursa daleko najpovoljniji, monetaristi tvrde da aktivnosti drave i
njeno meanje u privredni ivot treba da bude minimalno i da se ono mora odvijati po
strogo denisanim pravilima. Ovakva zalaganja su u literaturi poznata i kao neinte-
rvencionizam i neaktivizam.
Oni naglaavaju potrebu za veim oslanjanjem na automatske stabilizatore ija pri-
mena izostavlja unutranje zaostajanje. Nema potrebe isticati kojim putem se kree
privreda ili traiti zakonsko odobrenje pre nego to automatski stabilizatori daju rezu-
ltate. Primeri takvih stabilizatora su porezi na prihode koji se automatski poveavaju
u fazama privredne konjunkutre, pomo nezaposlenima koja se automatski uveava
u periodima recesija itd. Meutim, treba znati da stabilizatori deluju i u suprotnom
pravcu, tj. u pravcu usporavanja oporavka.
Preteno oslanjanje najrazvijenijih zemalja, pre svih SAD, na trinu regulaciju
krajem dvadesetog veka, uvelo ih je poetkom XXI veka prvo u nansijsku a zatim
i u privrednu i drutvenu krizu. Aktuelna vlast u SAD menja pristup i pokuava da
privredu izvede iz aktuelne krize aktivnom ulogom drave u sferi ekonomskih odno-
sa. Jo jednom se pokazuje da se privredom mora i moe upravljati.
Upravljanje tj. autput sistema upravljanja, denie se u optoj teoriji sistema
i kibernetici na razliite naine. Te se denicije odnose na sve sisteme koje sadre
podsistem upravljanja u koje spadaju i ekonomski sistemi. Tako, na primer, prema
miljenju Staforda Bira upravljanje je neotuivo svojstvo svakog sistema, a njegov
fundamentalni princip jeste postojanje povratnih sprega. Samo zahvaljujui njima,
mogue je stalno korigujue delovanje na sloene dinamike sisteme, to je sutina
svakog sistema upravljanja
114
. Jedna stroga denicija poiva na stanovitu da je up-
ravljanje skup trenutnih akcija ili akcija tokom vremena, kojima se deluje na sistem sa
namerom da se realizuju ciljevi sistema odnosno upravljanja. Upravljanje se sastoji iz:
(1) odreivanja upravljanja iz skupa upravljakih akcija i (2) sprovoenja upravljakih
akcija
115
.
Iz navedenog sledi: (1) da nema uspenog razvoja privrede ako se njome ne upra-
vlja tj. ako privreda ne sadri podsistem upravljanja privredom i (2) da se proces upra-
vljanja sastoji iz odabira upravljakih akcija (iz skupa moguih-dopustivih upravljakih
akcija) i njihovog sprovoenja (3) uticajem na mehanizam kljunih povratnih sprega.
Upravljanje privredom znai aktivno delovanje (preduzimanje skupa akcija tokom
vremena) na taj sistem kako bi se realizovao sistem osnovnih (drutvenih) privrednih
ciljeva. Delovanje moe biti direktno ili indirektno. Makroekonomsko upravljanje
obuhvata, pre svega, skup aktivnosti drave radi obezbeenja uslova privreivanja
koji pogoduju ekasnoj alokaciji resursa i maksimalno moguem ubrzanju privre-
dnog razvoja kao jednom od najznaajnijih ciljeva. Skup aktivnosti obuhvata i podrku
sistemu trine regulacije.
114 Beer, S., 1959., Cybernetics and Management, London
115 Grupa autora, 1970., Sistemi, upravljanje sistemima, sistemske discipline, tehnike i metode,
Mihajlo Pupin, Beograd, str. 67.
308
MAKROEKONOMIJA
Usmeravanje privrede ka ispunjenju sistema ciljeva obavlja se na osnovu zakona op-
stajanja sistema i funkcionisanja njegovih kljunih povratnih sprega. U osnovne zakone
postojanja (opstanka) sistema ubrajaju se zakon kretanja i razvoja sistema i zakon samo-
regulacije.
Sistem se istovremeno kree (tj. privreda funkcionie-radi) i razvija zahvaljujui me-
hanizmu kljunih povratnih sprega. Zakon kretanja se manifestuje u normalnom odvija-
nju procesa drutvene reprodukcije, a zakon razvoja u stalnom obnavljanju investicionih
ciklusa i naizmeninom dejstvu multiplikatora i akceleratora. Zakon samoregulacije se
odnosi na funkcionisanje sistema kljunih povratnih sprega.
Da bi efekat upravljanja bio to vei, mora postojati lanac povezanih i meusobno
uslovljenih aktivnosti. Tu spadaju formulisanje osnovnih vrednosti drutva, sistema
ciljeva drutvenog i privrednog razvoja, praenje naunih i tehniko-tehnolokih prome-
na, praenje tekuih i privrednih kretanja koja karakteriu razvoj zemlje, prouavanja
dugoronih tendencija razvoja drutva i celog sveta, itd.
Sledea karika u lancu aktivnosti jeste postavljanje ekonomske dijagnoze, analiza stan-
ja sistema. Ona treba da utvrdi nivo razvijenosti, da objasni tempo razvoja u prethodnom
periodu i sagleda uzroke (u nainu funkcionisanja i strukturi privrede) koji su proizveli
postojee stanje. Takva ekonomska dijagnoza ne obuhvata samo merljive elemente. Ona
obuhvata i informacije koje se temelje na sposobnosti odmeravanja delovanja nemerljivih
faktora, procene delovanja okruenja, shvatanja datog istorijskog trenutka i sl.
Makroekonomsko upravljanje podrazumeva prevoenje privrede iz postojeeg u novo,
eljeno stanje koje se moe opisati skupom parametara. Osnovne odrednice eljenog
stanja privrede jesu ciljevi koje treba dostii. Upravljanje je instrument dostizanja sistema
ciljeva. Prevoenje privrede iz postojeeg u eljeno stanje treba da se odvija po eljenoj
a ne po bilo kojoj putanji. Uspeno upravljanje obezbeuje putanju dugoronog rasta
koja je pod pretenim uticajem deterministikih, a ne sluajnih faktora. Sluajni fakto-
ri izazivaju krize koje su nametnute potrebom za adaptacijom sistema na nove uslove
odreene sluajnim faktorima.
Prilikom projektovanja putanje dugoronog rasta ne tei se bilo kojoj ve optimalnoj
putanji. U tom sloenom poslu nameu se brojna pitanja svrsishodnosti i krajnjih dometa
upravljanja. Ako je zaista projektovana optimalna a ne bilo koja putanja dugoronog ra-
sta, onda bi ona morala da obezbedi: a) odgovarajuu akumulaciju i investicije za razvoj,
b) ekasnu privrednu strukturu, c) potrebnu otvorenost privrede prema okruenju i d)
ekasno iskorienje raspoloivih razvojnih faktora
116
.
Putanja dugoronog rasta nije prava uzlazna linija. Ona takav oblik poprima na dugi
rok. Sa stanovita kratkog roka ona lii na sinusoidu, drugim reima privreda prolazi kroz
cikluse. Zbog toga se makroekonomsko upravljanje moe posmatrati kao upravljanje na
kratak rok, i ono se moe poistovetiti sa voenjem ekonomske politike, i upravljanje na
dugi rok, koje se moe poistovetiti sa razvojnom politikom. Suprotnosti koje se javljaju u
sprovoenju dveju politika klasian su primer sukoba u ispunjenju ciljeva s obzirom na
njihovu ronost.
116 eri, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija, Beograd, str.
157.
309
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
2.
SISTEM UPRAVLJANJA
Privreda, dakle, spada u red sistema kojima se moe upravljati. Sastoji se iz dva
podsistema: iz funkcionalnog i upravljakog. Cilj funkcionalnog podsistema privrede
je proizvodnja roba radi zadovoljenja sistema potreba. Upravljaki deo privrede na-
stoji da privredu vodi unapred projektovanom putanjom razvoja.
Performanse privrede: ekasnost razvojnih procesa, tj. stepen ispunjenja privre-
dnih ciljeva, nivo organizovanosti, priroda funkcionisanja privrede i sl., najvie za-
vise od podsistema upravljanja. Na to ukazuju sve analize uspenosti privrednog
razvoja, poev od izraunavanja proizvodnih funkcija pa sve do ireg sagledavanja
poznatih faktora od kojih zavisi rast dohotka. Nedovoljna ekasnost sistema upra-
vljanja privredom (i ekonomskim sistemima uopte) izaziva velike gubitke u nivou
ostvarenog dohotka.
I pored toga to je veoma sloen, podsistem upravljanja mora biti organizovan na
optimalnom nivou. Ako je optimalno struktuiran to e imati sledee posledice:
hijerarhijska struktura drutva bie dobro ureena sa stanovita donoenja
odluka,
uspostavie se optimalan odnos izmeu ciljeva u sistemu ciljeva na razli-
itim nivoima,
utroci usled efekata povratne sprege teie ka negativnim veliinama uz
smanjenje obima ukupnih utroaka privrede za realizaciju postavljenih
ciljeva,
postii e se optimalan stepen elastinosti i adaptibilnosti privrede i njenog
sistema upravljanja itd.
Stepen korienja navedenih preimustava zavisi od stepena pribliavanja sistema
upravljanja stanju optimalnosti.
Upravljaki deo (podsistem) privrede je veoma sloen. Sastoji se iz vie podsistema
i moe se sagledati na vie naina. Moe se objasniti sa stanovita posmatranja upra-
vljanja iz dva dela: deo koji se odnosi na spontano ili automatsko upravljanje i deo koji
se uslovno moe oznaiti kao svesno upravljanje. Spontano upravljanje se odvija na
tritu bez donoenja formalnih odluka viih upravljakih nivoa. Svesno upravljanje
310
MAKROEKONOMIJA
obuhvata segment upravljanja koji podrazumeva donoenje formalnih odluka viih
upravljakih nivoa odnosno drave i njenih organa. Osim toga, aktivnosti savremene
drave usmerene su na realizaciju stabilizacionih i razvojnih funkcija tj., savremene
drave obavezno vode anticiklinu i politiku privrednog razvoja.
Aktivnosti drave ne treba shvatiti kao skup aktivnosti usmerenih na ograniavanje
delovanja trinog mehanizma. Obrnuto, ove aktivnosti moraju (u savremenim
dravama one to i jesu) da budu usmerene ka stvaranju i promovisanju trinih kri-
terijuma privreivanja.
3.
KOEGZISTENCIJA SPONTANOG I
SVESNOG UPRAVLJAKOG PODSISTEMA
Stvarna putanja kretanja privrede obino se razlikuje od eljene (projektovane).
Zbog toga se i postavlja pitanje sposobnosti njenog kontrolisanja, odnosno objekti-
vnog udela svesnog (regulacija) i spontanog upravljanja (samoregulacija) privredom.
Pristalice samoregulacije smatraju da trite automatski postavlja najbolje odnose
izmeu najrazliitijih elemenata privrede sve dok se razmena informacija izmeu
privrednih aktera ne ometa sa strane. Pojedinane aktivnosti voene sopstvenim inte-
resima obezbeuju najvii mogui nivo rastueg blagostanja u svakom momentu. Krize
se javljaju uporedo sa preprekama koje se mogu nazvati ometanjem optimalnog funkci-
onisanja sistema trinih informacija a time i trita. Pristalice regulacije (svesnog
podsistema upravljanja) smatraju da trite, bez obzira kako ono funkcionisalo, nika-
da ne moe da ostvari ravnoteu, odnosno optimalnu alokaciju faktora proizvodnje
na nivou privrede. Zbog toga je potrebno da drava utie na privredne tokove.
Kvalitet upravljanja odreen je sistemom informacija. Sve potrebne informacije
za kvalitetno odluivanje ne mogu se dobiti sa trita, pogotovu to su trine infor-
macije po pravilu ex post informacije. Za pripremu privrede kako bi ona bila u stanju
da zadovolji brojne potrebe koje se zadovoljavaju na viem a ne na pojedinanom ili
porodinom nivou trine ex post informacije ne samo to su nedovoljne nego su i
zakasnele. Pripreme za blagovremeno zadovoljenje potreba koje se zadovoljavaju na
nivou veih grupa, ne retko i na nacionalnom nivou, moraju da se oslanjaju na infor-
macije koje dolaze iz drugih izvora. One najee potiu iz sistema naunih i tehniko-
311
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
tehnolokih istraivanja ili razliitih grupa za predvianje, planiranje ili razliitih polit-
ekonomskih aktivnosti. U savremenim privredama mnogobrojne funkcije trite ne
moe da obavi. Ponekad i moe, ali uz daleko vee drutvene trokove i manji stepen
ekasnosti u odnosu na svesni upravljaki mehanizam.
Ako u teoriji postoji razmimoilaenje, praksa savremenih drava nedvosmisleno
pokazuje da se privredom upravlja na dvojak nain: potovanjem uspostavljenih (ili
uspostavljanjem ako to ranije nije uinjeno) trinih odnosa i svesnom (od strane dra-
vnih organa) regulacijom.
4.
REGULACIJA NA OSNOVU TRINIH
ZAKONITOSTI
U trinim privredama vri se slobodna razmena i ostvaruje slobodna inicijativa
brojnih ekonomskih aktera. Ekonomski akteri trae ansu za ostvarenje svojih cilje-
va. Proces traenja povoljnih prilika za ostvarenje ciljeva dovodi do konkurencije.
Konkurencija doprinosi optimalnoj alokaciji i ekasnosti korienja resursa.
Ekonomski akteri u svakom trenutku donose niz odluka sa ciljem da ispune sistem
svojih ekonomskih i drugih ciljeva. Odluke su esto i suprotnog karaktera. Postavlja se
pitanje: zato ne dolazi do privrednog kolapsa? Kako dolazi do koordinacije interesa
razliitih privrednih aktera? Jedan od najzaslunijih faktora regulacije jeste trite i
sistem cena koji se uglavnom uspostavlja delovanjem trinih mehanizama. Trini
mehanizam predstavlja instrument samoregulacije funkcionisanja ekonomskog
sistema, ali ne i dovoljan. Cene nisu jedini elemenat sistema koordinacije ponaanja
privrednih subjekata niti je sistem cena jedina posledica funkcionisanja trita. Ono
predstavlja mnogo kompleksniji sistem odnosa privrednih elemenata.
Trite se moe denisati na razliite naine. Obino se kae da je to nesto
suelfavanfa ponude i tranfe skup robno novanih veza izneu ekononskih subfeka-
ta ili institucionalno ureen anbifent unutar koga se odvifa proces raznene dobara
i usluga odnosno autonatska regulacifa interakcifa izneu ekononskih subfekata.
Ono ima etiri grupe funkcija: infornativnu, alokativnu, distributivnu i selektivnu
funkcifu.
312
MAKROEKONOMIJA
Mada sa trita dolazi mnogo kvalitetnih informacija, najvanije su cene. Trino
odreivanje cena miri tranju sa ponudom; na tritu sve ima cenu, svaka roba i
svaka usluga, robe tekue potronje i proizvodni inioci. Kada na tritu doe do
promene u odnosu cena to praktino znai da je uspostavljena nova rang lista roba
s obzirom na njihovu vrednost. To izaziva promene u tranji ali i koliini roba koje
se nude na tritu. Ista logika vai i za trite faktora proizvodnje. Sa rastom cene
opada tranja, i obrnuto. Kao posledica proizvoai biraju proizvodne metode koji
tede resurse ija je cena porasla, i obrnuto. Time se proizvodni resursi sele iz zona
manje u zone vie vrednovanih roba. Na opisani nain trite uspeno reava pro-
blem alokacije resursa. Cene, meutim, nisu uvek konkurentne, jer ni trite odavno
nije u potpunosti konkurentno. Veliki deo trita ima monopolsku strukturu. Osim
toga, na tritu se i drava javlja kao preduzetnik pa i to dodatno komplikuje stanje
na tritu.
Promena cena uvek ukazuje na odreeno stanje privrede. Njihovo brzo opte
podizanje ima posledicu slinu onoj koju izaziva podizanje temperature u orga-
nizmu. Promene (odnosa) cena samo u nekim segmentima mogu da budu rezultat
vrlo razliitih kretanja i, u skladu sa tim, mogu da budu negativne i pozitivne. U
svakom konkretnom sluaju preduzimaju se razliite mere. Izmene cena mogu u ne-
kim sluajevima (kada se na tritu uspostavi stanje ograniene konkurencije npr.)
da budu i vrlo pogrean, zbunjujui signal. U malim zemljama koje imaju problema
sa decitom platnog bilansa ili sa inacijom, to je vrlo mogue. Poseban problem su
cene roba onih proizvoaa koji na bilo koji nain uivaju odreeni prioritet.
Trite obavlja i selekciju proizvoda i selekciju proizvoaa. To se obavlja
sueljavanjem ponuda pojedinih oblasti proizvodnje sa odgovarajuom tranjom
za svaki nivo nacionalnog dohotka. Proizvoai koji iz date cene pokrivaju svoje
trokove opstaju na tritu i eventualno ostvaruju odreeni prot. Oni drugi ostva-
ruju gubitak i bivaju eliminisani sa trita. Kretanje ka stanju opte ravnotee i povre-
meni prolazak kroz nju istovremeno znai i proces selekcije robnih proizvoaa.
Informativna funkcija se izvodi iz sistema cena, ali i iz celokupnog naina fu-
nkcionisanja i strukture trita. Trite predstavlja najznaajniji segment sistema
informacija. Informacije potrebne za denisanje sistema potreba uglavnom dolaze
sa trita. Sistem cena odreuje uslove ponude i uslove tranje a samim tim i mehani-
zam realokacije proizvodnih resursa i dohotka. Trine informacije su rezultat ranije
donetih odluka privrednih subjekata. Proces odluivanja je sloen proces koji poiva
na sistemu informacija, a informacije, opet, preteno dolaze sa trita.
Sistem cena determinie i distributivnu funkciju trita. U uslovima opte ravno-
tee odnos cena ureuje i nivoe uea ekonomskih subjekata u raspodeli proizvoda
pri emu je proizvedeni dohodak jednak raspodeljenom dohodku.
Sa stanovita opte teorije sistema trite se moe posmatrati kao veoma sloen
podsistem privrede. Kao i svaki podsistem i trite se moe posmatrati kao relativno
samostalan sistem. U tom smislu, za trite se moe rei da predstavlja veoma sloen
313
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
sistem. Ono je, takoe, dinamikog i stohastikog karaktera. Stepen razvijenosti
trita je odreen nivoom razvijenosti privrede, i obrnuto. Nivoi organizovanosti
ova dva sistema odreeni su povratnom spregom koja meu njima funkcionie. to
je privreda na viem nivou razvijenosti to je i njeno trite razvijenije. Sve privredne
neracionalnosti i sva njena nestabilna kretanja najbre i najdoslednije se pokazuju
na njenom tritu. Nivo organizovanosti trita zavisi od celine privrede, i obrnuto.
Ono je ak toliko osetljivo da se i mala odstupanja privrede od stanja stabilnosti
ili optimalnosti veoma jasno i brzo mogu registrovati na njemu. Slikovito, ono igra
ulogu ogledala stanja privrede, bez obzira to neke od promena koje ono registruje,
ini to sa zakanjenjem.
Sa trita stiu najznaajnije informacije o stanju i potencijalima ekonomskog
sistema. Ono nudi brojne signale koji su merodavni za ocenu stanja privrede i njenih
podsistema. Meu najvanije spadaju kretanje cena, tranje za novcem, zaliha go-
tovih proizvoda, tranje za radnom snagom, odnosno nezaposlenosti i kretanje uvo-
za i izvoza odnosno njihovog odnosa.
Tranja za novcem je znaajan signal koji dolazi sa trita novca. Kretanje tranje
u odreenom pravcu ukazuje na promenu stanja privrede. Tako, na primer, nelikvi-
dnost koja se javlja kao posledica restriktivne monetarne politike, ukazuje na skori
rast zaliha roba koji je uglavnom rezultat loih proizvodnih programa. Prethodno je
nelikvidnost izazvana nizom pogrenih mera u sistemu raspodele itd.
Trite hartija od vrednosti emituje moda najznaajnije signale za ocenu
kratkoronih kretanja na tritu. Posebno su tu znaajne informacije o kretanju cena
akcija. Vrednost preduzea se menja najvie pod uticajem kretanja vrednosti nji-
hovih akcija.
Kretanja zaliha gotovih proizvoda ukazuju na nivo konjukture. Njihov porast
ukazuje na opadanje konjukture, i obrnuto. Promene zaliha mogu da budu posledi-
ca razliitih uzroka. Do poveanja zaliha moe da doe promenom reima ekono-
mskih odnosa sa inostranstvom (poveanjem stepena otvorenosti trita), na primer,
ili zbog (antiinacione) restriktivne kreditno-monetarne politike.
Kretanje tranje za radnom snagom ukazuje na opti nivo privrednih aktivnosti.
Kad tranja za radnom snagom raste predstoji uspon privrednih aktivnosti, i obr-
nuto. Nivo nezaposlenosti kao pandan tranji za radnom snagom takoe je vrlo
znaajan signal, pogotovu za politiki sistem. Porast nezaposlenosti, pogotovu mla-
dih i kolovanih ljudi, ukazuje na suboptimalan tempo razvoja i na odreene defekte
privredno sistemskih i drutvenih reenja.
Za male i nedovoljno razvijene zemlje od posebne je vanosti kretanje uvoza i
izvoza, odnosno salda platnog bilansa. Saldo platnog bilansa ili nekog drugog ueg
bilansa koji se odnosi samo na odreene segmente razmene sa svetom, u mnogome
ukazuje na stanje neke privrede, na pravce njenog razvoja, strukturnog prilagoava-
nja, tehnolokog nivoa, ekasnosti itd.
314
MAKROEKONOMIJA
Trite se, dakle, moe posmatrati, i kao informacioni sistem. Najvrednije info-
rmacije za funkcionisanje privrede i svakog njenog podsistema dolaze sa trita.
Trite pretpostavlja odreeni stepen konkurentnosti funkcioniui kao izuzetno
sloeni mehanizam nesvesne koordinacije zasnovane na sistemu cena. Radi se o
sloenom sistemu prikupljanja i kombinovanja znanja i akcija miliona ljudi. Da bi
trite moglo da funkcionie, ono mora da predstavlja potpun i zaokruen sistem
sa dobro razvijenim svim njegovim podsistemima. Ne mogu se, bez teta, izolova-
no favorizovati samo neki od inae vrlo bitnih njegovih elemenata, a drugi guiti ili
zapostavljati. Trite moe samo kao celovit, potpun i logian sistem da doprinese
stabilnom razvoju privrede. Kao sloen sistem ono ne podnosi intervencije u smislu
prenaglaavanja nekih njegovih podsistema uz istovremeno potiskivanje drugih. Ono
funkcionie kao celovit sistem koji poiva na privatnoj svojini i u kojem svi faktori
proizvodnje i sva ekonomska dobra imaju karakter robe. Time se ne misli da funk-
cionisanje trita ne moe da ima i negativnih posledica po razvoj drutva. Drutvo
se ne sastoji samo iz elemenata koji nude samo pozitivna dejstva. Obrnuto, razvoj
drutva poiva na energiji koja je posledica razreavanja drutvenih protivurenosti.
Bitni elementi trita nisu samo oni robno novanog karaktera. Razvijeno trite
pored raznih oblika cena roba, pored novca i raznih vrsta kredita, pored razvijene i
ekasne trgovinske i bankarske mree, obuhvata i takve elemente kao to su: razliiti
stimuli, regresi, premije, normativi, obraunske cene itd. Elementi koje jedno razvi-
jeno trite podrazumeva veoma su razliiti. Zbog toga moraju da budu povezani u
sistem na nain koji obezbeuje visoku adaptibilnost trinog sistema, na sve vrste
oekivanih i neoekivanih promena. Pogotovu zato to trite predstavlja izraz hori-
zontalnih veza izmeu elemenata privrede.
Privrede veine razvijenih zemalja su danas meovitog karaktera u kojima se ele-
menti dravne kontrole meaju sa trinim elementima. Na taj nain sistem trinih
informacija biva znatno dopunjen i, tek kao takav, odluujue utie na denitivne
odgovore na pitanja: ta, kako i za koga proizvoditi?
Trite svakim danom postaje organizovanije. Dobro organizovano i ekasno
trite znaajno doprinosi uspenom privrednom razvoju. Ekasno je ono trite
ije su informacije skoro odmah dostupne svim uesnicima (akterima). Ono i samo
zahteva ekasnu upotrebu faktora proizvodnje za sopstveno optimalno funkcio-
nisanje. U visokorazvijenim zemljama ono je danas toliko razvijeno i na tom ni-
vou organizovano, da se dalji razvoj trita vie ne preputa iskljuivo njegovim
unutranjim zakonitostima i protivurenostima.
4.1. NEDOSTACI TRINE REGULACIJE
Ako bi se makroekonomsko upravljanje svelo jedino na samoregulaciju i sve
prepustilo trinom regulisanju, putanja rasta privrede razlikovala bi se od opti-
315
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
malne putanje a privredno kretanje bilo bi preputeno odnosima koji ne zavise od
vizije i nisu vezani za ostvarenje dugoronih ciljeva. Ni svi osnovni problemi ije
je reavanje vezano za funkcionisanje trinog sistema ne bi bili savladani na svim
takama putanje rasta. Pored svih preimustava u ekasnoj alokaciji resursa u nekim
situacijama trite nije u stanju da na adekvatan nain garantuje ekasnu alokaciju
i korienje resursa. To je posledica prirode ronosti informacija koje trite prua.
Vremenski horizont trita je kratak. Ono prua kratkorone ex post informacije na
osnovu kojih se ne mogu donositi razvojno-strateke odluke. Trine informacije su
relevantne za donoenje operativnih odluka. Fenomen razvoja asocira na budunost
i zahteva informacije koje se odnose na budue privredne tokove. Ekasno suprosta-
vljanje neizvesnostima koje razvoj sobom nosi nije mogue samo na osnovu trinih
informacija. Inperfektnost trita nametnula je potrebu za spoljanom makroekono-
mskom regulacijom. Dravne aktivnosti u ovom domenu esto imaju naglaenu a u
pojedinim situacijama i nezamenljivu ulogu
117
.
Trite ima i druga ogranienja koja potiu iz strukture savremenih privreda. One
su, po pravilu monopolske i oligopolske. Znaaj monopola i oligopola se uveava
uporedo sa rastuom transnacionalizacijom proizvodnje.
U domenu eksternalija trina samoregulacija takoe iskazuje veliki broj problema
koji ukazuju na trinu imperfektnost. Eksterni efekti se javljaju kao rezultat funk-
cionisanja niih privrednih nivoa u odnosu na privredu kao celinu. Njihova veliina
moe biti pozitivna ili negativna i u zavisnosti od toga da li se radi o trokovima ili
prinosima moe imati razliite efekte za privredu i drutvo. Problemi eksternalija
predstavljaju tipian primer sukoba privatnih i javnih interesa.
Sledea oblast u kojoj se trina regulacija pokazala manjkavom jesu javna dobra i
javna potronja. Javna dobra se kolektivno troe i ne podleu principu konkurencije.
Robe koje se obezbeuju preko trita spadaju u konkurentne robe i takvih je daleko
najvie. Potronja neke robe od strane nekog korisnika automatski znai, uz uslov
nepromenjene proizvodnje, smanjenje potronje za druge korisnike. Nekonkure-
ntnost javnih dobara znai da je raspoloivost javnih dobara nedeljiva tj. unive-
rzalnu dostupnost za sve korisnike. Za javnu potronju vai princip neiskljuivosti.
Neiskljuivost znai da je iz javne potronje nekog javnog dobra nemogue iskljuiti,
uz drutveno podnoljive trokove kontrole, aktere koji ne plaaju trokove nansi-
ranja tog dobra.
Trite je na prvi pogled egalitarno. Svi akteri, reklo bi se, imaju podjednake
anse da budu uspeni i uestvuju u raspodeli dohotka. Da je to do kraja tano ne
bi se stvorila monopolska struktura i ne bi se razlike izmeu pojedinih drutvenih
slojeva toliko produbile u svim sluajevima kada drava nije reagovala. Zbog toga
drava mora da reaguje u smislu ispravljanja nepravedne raspodele. Ima miljenja da
drava to nikada ne sme da ini jer je to uvek na utrb ekonomske ekasnosti. Ali,
117 Madar, Lj., Kneevi, V., Savin, D., Bonjak, M., Bujii, B., 1992., Makroekonomsko planiranje u
svetu trinih privreda, IBN Centar, Beograd, str. 100.
316
MAKROEKONOMIJA
dugorono posmatrano to nije tano. Kibernetski zakon optimalnih potencijalnih
razlika ukazuje na negativne posledice rastuih razlika meu drutvenim slojevima.
One nikada ne smeju da budu prevelike jer se kretanje-komunikacija (razmena ma-
terije, energije ili informacija) meu slojevima smanjuje i preti da sasvim prestane to
za funkcionisanje privrede i drutva sigurno nije dobro i to, pre ili kasnije sigurno
vodi ka destrukciji tako struktuiranog sistema. Na kraju, drava moe da usvoji i
obrazac ponaanja koji se razilazi sa striktnim ekonomskim naelom za koje se pre-
dpostavlja da stoji kao pozadina ponaanja u drugim sektorima
118
.
U navedenim oblastima u kojima se trite pokazalo manjkavim poveana je
aktivnost drave. Ali, nije to jedino podruje svesnog dela upravljanja. Drava
podrava privredu i drugim aktivnostima. Ona brine o kvalitetu novca, osigura-
va pravnu sigurnost, ureuje odnose sa inostranstvom i vodi rauna o sopstvenoj
ekonomiji jer redovno ostvaruje prihode i ini velike rashode. Drava ne samo to
utie na privredne tokove ve je i veoma aktivan uesnik u njima. Njen biznis i u
dravama za koje se obino kae da poivaju na privatnoj privredi je toliko veliki
da u velikoj meri deluje na ukupnu privatnu privredu regulativno, usmeravajue ili
ograniavajue. Mnogih od privatnih biznisa ne bi ni bilo bez dravnih narudbina
ili nekih drugih oblika dravne aktivnosti. Osim toga, ekonomska aktivnost drave
pokazuje vei nivo stabilnosti jer drava za zadovoljenje nekih javnih potreba (vojska
i policija, na primer) ostvaruje dugorono stabilne trokove (nabavke). Na taj nain,
ona stabilizujue deluje na ukupne privredne aktivnosti. Mo drave da donosi za-
kone i drugu optu pravnu regulativu daje joj izvanredne mogunosti uticaja na
privatni deo privrede. Uporedo sa nabrojanim aktivnostima drave i trita obliku-
je se i upravljaki podsistem privrede. Optimalnost u realnom ivotu ne samo da
podrazumeva odstupanje od laisser-faire-a ve ide i u pravcu zakljuivanja da realni
ivot nikada i nije bio ni blizu ovog modela privreivanja
119
.
Saznanja ukazuju na mogunost da se dovoljno precizno odrede segmenti u koji-
ma je upravljanje od strane drave neophodno. Na osnovu pravilno postavljene di-
jagnoze stanja u kojem se neka privreda nalazi, korienjem adekvatnih upravljakih
instrumenata mogue je kreirati privredni ambijent u okviru kojeg je mogue ostva-
riti prihvatljivu stopu privrednog razvoja uz odgovarajuu cenovnu stabilnost.
118 Shaw, G.., McCrosite, M., Greenawey, D., 1997., Macroeconomics: theory and policy in the UK,
Blackwell Publishers Ltd., p. 61-62.
119 Samuelson, P., 1975., Ekonomska itanka, Zagreb, str. 110.
317
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
5.
SVESNI DEO UPRAVLJANJA
Ne moe se upravljati privredom ako se ona dobro ne poznaje. Za odabir i spro-
voenje upravljakih akcija od presudne je vanosti informisanost o nainu funk-
cioni-sanja privrede, kretanju njenih kljunih varijabli i povratnih sprega. Nosi-
oci upravljanja moraju dobro da budu upoznati sa stanjem privrede i dinamikom
privrednih kretanja. U tom smislu, oni stalno moraju da oslukuju signale iz privrede
ali i iz njenog okruenja.
Akumulacijski napon privrede, kretanje kapitalnog koecijenta privrede (ili nje-
gove reciprone vrednosti - koecijenta ekasnosti novih ulaganja) i prelazi preko
nultih taaka znaajni su signali za nosioce upravljanja. Nulte take predstavljaju
prekretnice, pretvaranja pozitivnih u negativne efekte. U mnogobrojnim procesima
kretanja i razvoja privrede one predstavljaju jedan od najjaih alarmnih signala. Nu-
lta taka u smislu nulte stope rasta jeste granica razlikovanja privreda koji se razvijaju
i rastu i onih koji stagniraju ili propadaju.
Od posebne su vanosti signali koji upozoravaju na smer kretanja svetske
privrede, posebno njenog najrazvijenijeg dela, na nove privredne oblasti, grane,, o
tome kakve su tendencije izmene strukture, koji se novi organizacioni oblici javljaju,
metodi rukovoenja i upravljanja itd.
Nema dobrog makroekonomskog upravljanja ako se pravovremeno ne shvate
osnovni tokovi razvoja. Posebno je znaajno praenje srednjoronih i dugoronih
prognoza pravaca razvoja privreda i drutava u svetu kako bi se sagledalo sopstveno
mesto u toj buduoj konstelaciji politikih i privrednih kretanja. Nije re samo o
materijalnim promenama, ve i o novim koncepcijama razvoja, novim vrednostima i
novim ciljevima, o promeni vanosti pojedinih ideologija itd.
Najvei uticaj okruenja je u domenu naunih dostignua, novih tehnologija, sre-
dstava za rad i predmeta rada, pojavi novih struka i novih metoda stvaranja strunih
kadrova presudnih za budui razvoj. Ta se kretanja moraju pratiti. U suprotnom po-
sledice po zemlju su veoma teke. Dolazi do slabljenja konkurentske sposobnosti, a
zatim i do pogoranja poloaja privrede u meunarodnoj razmeni.
318
MAKROEKONOMIJA
Na osnovu primljenih informacija i pripremljenih prognoza donose se odluke o
delovanju na kljune parametre privrede. Sledi da je za ekasno upravljanje neo-
phodno poznavanje osnovnih parametara, procesa privrednog prognoziranja,
sistema privrednih informacija, kao i metoda, naina donoenja odluka.
120

5.1.MAKROEKONOMSKA POLITIKA
Ako se prihvata teza da je svesni deo makroekonomskog upravljanja neophodan i
svrsishodan, tj. da je mogu i ekasan sa stanovita nivoa ispunjenja ciljeva, postavlja
se pitanje ta se pod tom sintagmom podrazumeva. Oslanjanje samo na trino regu-
lisanje privrednih tokova znai neminovno ciklino kretanje privrede uz stope razvoja
primerene datoj privredi. Nosioci ekonomske vlasti na dravnom nivou sagledavajui
najire interese stanovnitva, analizirajui privredno stanje i kretanje mogu da budu
zadovoljni iskazanim tendencijama ili ne, u veem ili manjem stepenu. Na kratak rok
svaki put kada se ostvareni proizvod razlikuje od potencijalnog oni reaguju preduzi-
manjem odreenih mera ekonomske politike. Nezadovoljni dostignutim razvojnim
nivoom, tj. nivoom drutvenog blagostanja, tempom privrednog rasta ili nivoom neza-
poslenosti, na primer, potrudie se da deniu puteve, naine, promene postojeeg
stanja, pokuae da primenom mera razvojne politike prevedu privredu iz postojeeg
u novo eljeno stanje. To je put koji mora da se pree kako bi se ostvario sistem ciljeva
kojima se tei i ije ispunjenje znai dostizanje novog eljenog stanja. U tom smislu,
na najviem dravnom nivou vodi se makroekonomska politika.
Makroekonomska politika predstavlja skup aktivnosti drave usmerenih na reali-
zaciju najvanijih ekonomskih ciljeva. Ostvarivanje ciljeva obezbeuje se merama,
akcijama i normativnom regulativom makroekonomske politike. Funkcionisanje
privrede temelji se na odgovarajuem konceptu makroekonomske politike u kome
njeni subjekti, kroz razliite akcije i uz primenu razliitih mera i instrumenata, vre
operacionalizaciju privrednog sistema. Osnovni privrednosistemski mehanizmi
predstavljaju vane determinante potencijalnog dometa dravne makroregulative.
Ukratko, privredni sistem opredeljuje okvire za voenje ekonomske politike: moe
joj nametati odreena ogranienja, ali je i provera njene ekonomske racionalnosti,
valjanosti i ekasnosti. Ekonomskom politikom menja se i operacionalizuje i sam
privredni sistem, odnosno ona moe da podri ili da kompromituje neka sistemska
reenja.
121
Privredni sistem dakle, predstavlja institucionalni okvir za preduzimanje
mera i instrumenata makroekonomske politike, iji je osnovni zadatak da omogui
njegovo ekasno funkcionisanje i obezbedi verikaciju njegovih fundamentalnih pre-
misa u praksi. Zbog toga su mere i instrumenti makroekonomske politike, kao i njena
normativna regulativa varijabilnog karaktera.
120 Stojanovi, R., 1983., Optimalna strategija privrednog razvoja, Savremena administrcija, Beo-
grad
121 Ekonomska i poslovna enciklopedija, II tom, 1994., Savremena administracija, Beograd, str. 1210.
319
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
Makroekonomskom politikom drava ostvaruje kontrolu nad privredom. Ali, ta
kontrola ne podrazumeva direktno meanje u donoenje odluka ekonomskih aktera.
Umesto direktnog upliva, drava nastoji da privredne aktivnosti usmeri u eljenom
smeru. To znai da makroekonomska potitika podrazumeva posredne metode delo-
vanja na odvijanje privrednih procesa. Svrha njenih akcija nije direktno pomeranje
resursa na poeljne upotrebe nego delovanje na subjekte koji raspolau resursima i
donose odluke o pravcima njihovog angaovanja. Ona to ini tako to svrsishodno
modelira uslove pod kojima svoje odluke donose oni koji o alternativama i nainima
korienja resursa direktno odluuju
122
. Drava posredno kreira ponaanje trinih
aktera. Ona ne limitira slobodu izbora. Ona je odreena samo privrednosistems-
kim reenjima koja su i sama u znaajnom stepenu prolisana instrumentima mak-
roekonomske politike.
5.2. ATRIBUTI MAKROEKONOMSKE POLITIKE
U najoptijem smislu, pod politikom se podrazumeva skup principa, pravila na
kojima poiva neka aktivnost. Denisanje principa na kojima poiva makroekono-
mska politika podrazumeva odreivanje nosilaca aktivnosti, ciljeva, mera i sredstava
kojima se denisani ciljevi ostvaruju.
123
Zbog toga, moe da se kae da su osnovni
atributi makroekonomske politike: 1) nosioci, 2) ciljevi, 3) upravljaki parametri i 4)
mere.
5.2.1. Nosioci
Pod nosiocima makroekonomske politike podrazumevaju se subjekti koji donose
mere i realizuju odabrane ciljeve. U najirem smislu, to su dravni i paradravni organi,
a ree i interesne grupe koje imaju uticaja na proces donoenja makroekonomskih
odluka.
5.2.2. Ciljevi
Realizaciji makroekonomske politike se pristupa ako su prethodno denisani i
rangirani (hijerarhijsko ustrojstvo sistema ciljeva) ciljevi, formulisana makroekono-
mska politika koja je usklaena sa izabranim ciljevima i obraunati trokovi i re-
zultati pojedinih mera. Efekti preduzete mere moraju da prevazilaze trokove koje
realizacija politike podrazumeva.
124
122 Madar, Lj., Savin, D., Bonjak, M., Bujii, B., Kneevi, V., 1992., str. 132.
123 Boulding, K., 1958., Priciples of Economic Poticy, Englevvood Cliffs, str. 1.
124 Shaw, G. McCrostie, M., Greenaway, D., 1997., Macroeconomics, Balckwel Business, str. 320
320
MAKROEKONOMIJA
5.2.3. Upravljaki parametri
Makroekonomsko upravljanje poiva na odabiru upravljakih parametara.
Upravljaki parametri su instrumenti koje kontrolie drava i pomou kojih ona
deluje na privredu kako bi ostvarila makroekonomske ciljeve. Putem instrumenata,
drava deluje na ponaanje ekonomskih aktera. Veliki broj ekonomskih informacija
koje primaju trini akteri odnose se na njihovu promenu. Na osnovu tih informacija
oni donose najbitnije ekonomske odluke. Zbog toga upravljaki parametri moraju da
budu dobro osmiljeni, a njihova upotreba podrazumeva dobru koordinaciju akcija.
Sistem upravljakih parametara je sloen. Promene broja i strukture parametara
zavise od razvojne faze i nivoa razvijenosti privrede i primenjenih upravljakih me-
toda. Izbor i korienje parametara nije jednostavan jer ni dejstvo parametara nije
jednoznano. Dva su tome osnovna razloga. Prvi se odnosi na poznato dejstvo su-
protno delujuih parametara. U sluajevima kada se radi o parametrima koji se
meusobno potpuno iskljuuju potrebno je utvrditi meru njihovog dopustivog delo-
vanja. Druga grupa razloga se odnosi na razliite nepostojanost pojedinih kategorija
tj. stalno nestajanje jednih i javljanje drugih. U prvom sluaju je potrebno utvrditi
zone unutar kojih mogu da se kreu suprotno delujui parametri tj. utvrditi zone su-
kobljavanja i metode relativiziranja.
Sa vremenskog stanovita upravljaki parametri se razlikuju prema duini perioda
koji treba da proe pre nego to nastupi njihovo dejstvo i prema duini njihovog de-
jstva. Sa stanovita duine vremena koje protekne pre nego to se oseti dejstvo para-
metra moe se napraviti itava skala. Na jednom kraju su oni parametri ije se dejstvo
osea odmah a na drugom kraju skale parametri ije se dejstvo osea tek po isteku
dueg vremenskog perioda. Izmeu ove dve krajnosti nalaze se ostali parametri. U
grupu upravljakih parametara ije se dejstvo osea odmah spadaju kamatne stope,
kreditna ogranienja, carinske stope, devizni kursevi, uvozna ogranienja, razliite
vrste izvoznih stimula itd. U grupu parametara ije se dejstvo osea tek po isteku
dueg vremenskog perioda spadaju amortizacione stope, supsidije i sline olakice
proizvoaima, razliiti stimuli za ulaganje u infrastrukturu i sl.
Prema duini dejstva upravljaki parametri se dele na one ije je dejstvo kratko i
na one ije se dejstvo osea u duem vremenskom periodu. Navedene podele se ne
poklapaju. Primera radi, ima parametara ije se dejstvo ne oseti odmah ali dugo traje,
i obrnuto. Poznavanje oba vremenska momenta, perioda u kojem se oekuju promene
izazvane promenom parametra i duine perioda delovanja promene parametra po-
sle ukidanja ili promena intenziteta doziranja mere, od velikog je znaaja za voenje
ekonomske i razvojne politike.
Ostvarenje izabranih razvojnih ciljeva odreeno je stepenom usaglaenosti cilje-
va sa upravljakim parametrima. Svaki cilj se moe realizovati dejstvom nekoliko
kljunih instrumentalnih varijabli odnosno instrumenata. Tako se, na primer, rast
drutvenog proizvoda ostvaruje obezbeenjem optimalnog odnosa izmeu akumu-
321
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
lacije i potronje, stimulativnom skalnom, monetarno-kreditnom i agrarnom poli-
tikom itd. Smanjenje decita platnog bilansa se ostvaruje politikom deviznog kursa,
carinskom politikom, uticajem na trgovinski bilans stimulisanjem nerobnih priho-
da (turizam, razne usluge, devizne doznake i sl.), itd. Rast zaposlenosti se ostvaruje
voenjem politike dohodaka, poreskom i monetarno-kreditnom politikom, stavlja-
njem u prioritetni poloaj radno-intenzivnih grana, politikom javne potronje, poli-
tikom stambene izgradnje itd. Stabilnost cena moe se postii pravilno voenom kre-
ditno monetarnom i skalnom politikom, regulisanjem pojedinih oblika investicione
tranje, meunarodnom ekonomskom politikom, dohodovnom politikom.
Retki su ciljevi koji su pod dejstvom samo jednog parametra. Privreda je isuvie
sloena i dinamina da bi za njeno regulisanje bio dovoljan mali broj upravljakih
parametara. Zbog toga dobra makroekonomska politika poiva na upotrebi vie
instrumenata. U prinicipu, to je vei broj upravljakih parametara put do konziste-
ntne politike je laki. Zato se moe rei da je multiinstrumentalnost jedna od bitnih
karakteristika makroekonomske politike.
125
Sledei problem koji se namee prilikom izbora parametara i njihovog doziranja
proizilazi iz injenice da su ciljevi i upravljaki parametri zavisni. Pokuaji drave da
ostvari neki od ciljeva mogu istovremeno da oteaju ispunjenje nekog drugog cilja.
Gotovo da i nema parametara kojim se deluje samo na jedan cilj. Nemogue je delo-
vati samo na jedan cilj a da se istovremeno, esto nevoljno, ne deluje i na druge ciljeve.
Osim toga, upravljanje mora da se osloni na vie upravljakih parametara jer je meha-
nizam delovanja sistema parametara veoma sloen. Istiu se dve vrste sloenosti de-
lovanja parametara, odnosno razliitog delovanja na ostvarenje ciljeva. Prvo, pojedini
parametri suprotno deluju na ostvarenje ciljeva a ponekad primena istog parametra
ima i pozitivno i negativno dejstvo. Zbog toga je potrebno stalno umanjenje dejstva
negativnih delovanja i potenciranje pozitivnih dejstava (igra na razlici - tenja ka mak-
simizaciji pozitivnih razlika). Kao i kod drutvenih vrednosti i razvojnih ciljeva, tako
se i izmeu parametara mogu uspostaviti i koniktni ili odnosi saradnje. Poznavanje
najbitnijih kooperativnih i koniktnih elemenata od velike je vanosti za uspean
sistem upravljanja.
Izbor liste parametara je sloen posao. Na izbor najvie utiu: karakter drutva,
oblici upravljanja privrednim i drutvenim razvojem - broj upravljakih nivoa, me-
todi donoenja najznaajnijih stratekih odluka, odnos delova i celine, trita i pla-
na, dostignuti nivo razvijenosti, faza razvoja, veliina zemlje itd. Lista upravljakih
parametara je obino stabilna na srednji rok. To ne znai da ni u tom periodu ne
moe da doe do izmena ako na to upuuje nauna dostignua, iskustvo ili razne
neoekivane promene iz okruenja. Preterana rigidnost kao i preterana eksibilnost
u formulisanju sistema najvanijih upravljakih kategorija podjednako udaljavaju od
optimalnog nivoa organizovanosti privrede. Broj obuhvaenih elemenata i njihov re-
dosled, u datom sistemu upravljakih kategorija, ne sme da bude ni suvie vrst, a ni
suvie neodreen.
125 Jurkovi, P., 1977., Fiskalna politika u ekonomskoj teoriji i praksi, Informator, Zagreb, str. 21.
322
MAKROEKONOMIJA
Zbog snanog delovanja okruenja izbor upravljakih parametara posebno je
teak u malim zemljama. Mala zemlja mora da ima visoko eksibilnu privredu. Sa
druge strane, ona ne moe da ima i suvie iroke zone dopustivih reenja jer raspolae
malom masom za razvoj. To uslovljava veu odreenost, vru denisanost njenih
upravljakih parametara. Mala zemlja ne moe da izbegne neke mere zatitne politike
protiv suvinog uticaja okruenja a istovremeno mora da rauna sa velikim pritiskom
elemenata strategije otvorene privrede i sa spoljnom trgovinom kao osnovnim prior-
itetom. Zbog toga mala zemlja uvek mora da raspolae i upravljakim parametrima
koji jaaju jedno, ali i onima koji istovremeno slabe drugo dejstvo neke ekonomsko-
politike mere. Protivureni razvojni problemi, karakteristini za male zemlje, mora-
ju se odabirom adekvatnih upravljakih parametara miriti. Odabir parametara mora
da bude u funkciji ostvarenja koniktnih ciljeva.
5.2.4. Mere makroekonomske politke
Pod merama makroekonomske politike podrazumevaju se postupci usmereni u pra-
vcu promene, ukidanja ili uvoenja novih upravljakih parametara. Merama makro-
ekonomske politike drava realizuje kratkorone i dugorone ciljeve.
Proces kreiranja i realizacije makroekonomske politike izuzetno je sloen postu-
pak koji je neminovno praen rizikom pogrenih procena i nesvrsishodnih poteza.
Ostvaruje preduzimanjem mera iz oblasti skalne politike, monetarne politike,
politike dohodaka i mera koje drava sprovodi politikom dravnih izdataka. Odabir
mera, kao i njihovo kombinovanje, nije nimalo lak jer se mora voditi rauna o nji-
hovom esto suprotnom karakteru kao i o osnovnom (stratekom) pravcu razvojne
politike. Tekua ekonomska politika ne sme da ugrozi ispunjenje sistema stratekih
ciljeva razvojne politike.

323
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
6.
MONETARNA POLITIKA
Pod monetarnom politikom obino se podrazumeva politika kofa se bavi utvri-
vanfen odnosa izneu kretanfa nacionalnog dohotka i kretanfa noninalne veliine
novane nase. Ako rast monetarne mase prati rast nacionalnog dohotka monetarna
politika se moe nazvati umerenom ili realnom. Ali, ona nije uvek takva. Rast mone-
tarne mase esto ne prati rast nacionalnog dohotka u odgovarajuoj srazmeri. Takva
monetarna politika moe biti voena na dva ekstremna naina: ekspanzivno i restri-
ktivno.
U prvom sluaju radi se o politici breg uveanja novane mase u odnosu na
dohodak. Ekspanzivna monetarna politika se vodi u sluajevima kada konjuktura i
zaposlenost faktora proizvodnje opadaju. Tada je potrebno poveati obim novane
mase kako bi se podrao rast dohotka.
Restriktivna monetarna politika je politika kontrakcije monetarne mase u pore-
enju sa rastom nacionalnog dohotka. Ona se primenjuje u sluajevima kada preve-
lika potronja daljim rastom preti da izazove rast inacije. Tada je potrebno smanjiti
novanu masu u zavisnosti od visine poremeaja ravnotee. Prema tome, koliina
novca u opticaju ima uticaja na visinu agregatne tranje a time i na agregatnu po-
nudu. Zapaeno je da su poveanja ili smanjenja novane mase praena ubrzanim,
odnosno usporenim kretanjem realnog proizvoda. Kretanje novane mase podrava
ili ograniava reprodukciju u zavisnosti od osnovne orijentacije monetarne politike,
da li je ona ekspanzivno ili restriktivno orijentisana.
Uticaj monetarne politike na nivo ponude i cena moe se objasniti na primeru
ekspanzivne monetarne politike. Porast novane mase poveava novani dohodak
potroaa. Istovremeno se smanjuje opti nivo kamatnih stopa (cena novca) jer se
poveala ponuda novca. Zbog pada kamatnih stopa krediti pojeftinjuju to izaziva
rast investicija. Posledica je pomeranje krive ukupne potronje udesno. Ravnotea
se pomera na vii nivo ponude i/ili na vii opti nivo cena u zavisnosti od poetne
ravnotene take i nivoa agregatne ponude koju je ona odreivala. Monetarna ek-
spanzija u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje izaziva pomeranje krive
ukupne potronje (tranje) udesno. Kriva ponude (nivo realnog domaeg proizvoda)
324
MAKROEKONOMIJA
se ne pomera jer su svi faktori proizvodnje ve zaposleni. Jedina posledica je opti
rast nivoa cena. Rast cena uslovljava opadanje realne koliine novane mase i realnog
raspoloivog dohotka. Realna tranja splanjava i ravnotea se ponovo uspostavlja na
nivou pune zaposlenosti faktora proizvodnje.
Privrede retko funkcioniu na nivou pune zaposlenosti. Nivo nezaposlenosti fa-
ktora proizvodnje i rast monetarne mase stoje u obrnutoj proporciji naspram rasta
proizvodnje i nivoa cena. to je nii stepen zaposlenosti faktora proizvodnje to e rast
monetarne mase vie uticati na rast proizvodnje a manje na rast opteg nivoa cena. Sa
porastom stepena zaposlenosti faktora proizvodnje rast monetarne mase vie utie na
podizanje nivoa cena nego na rast proizvodnje.
Pogreno bi bilo izvui zakljuak da se privredni rast jednostrano moe omoguiti
na vrlo jednostavan nain monetarnom ekspanzijom. Na dugi rok porast novane
mase ne izaziva promene realnih makroekonomskih varijabli (proizvodnje, zaposle-
nosti), ve samo nominalnih. Relativne cene nisu odreene novanom masom ve
samo nominalne cene. One su odreene odnosima ponude i potranje u realnom
sektoru i nezavisne su od volumena novane mase. Udvostruenje novane mase
udvostruuje opti nivo nominalnih cena ali se odnosi izmeu cena roba relativne
cene ne menjaju. Ako se odnosi ne menjaju i koliine roba koje se nude i trae
takoe se nee promeniti. Empirijska istraivanja takoe pokazuju da rast novane
mase ima samo kratkorone efekte na rast ponude. Sa odmicanjem vremena, rast
novane mase sve vie utie na rast nivoa cena a sve manje na rast proizvodnje. Na
dugi rok, rast novane mase utie samo na rast cena.
Ali, ima i drugaijih miljenja. Neki autori smatraju da sa visokom inacijom rastu
i proti iz kojih se poveavaju investicije a time i zaposlenost faktora proizvodnje
to rezultira viim stopama ekonomskog rasta. To se potkrepljuje argumentom da
rast nadnica moe biti kompenzovan rastom produktivnosti rada koji se oekuje kao
posledica potpunije zaposlenosti faktora proizvodnje i viih stopa ekonomskog rasta.
Pristalice teze da inacija podstie ekonomski rast, pogotovu u nedovoljno razvije-
nim zemljama, smatraju da inaciju treba tolerisati smatrajui je metodom prinudne
tednje. Meutim, empirijska istraivanja pokazuju da je rast cena nezavisan od stope
ekonomskog rasta. Ukoliko postoji nekakva korelacija onda se ona moe uoiti izmeu
viih stopa ekonomskog rasta i monetarne ravnotee u periodima potpunije ekono-
mske ravnotee. Na stopu ekonomskog rasta presudan uticaj imaju drugi (brojni) re-
alni faktori rasta. Zbog toga monetarna politika ne bi smela da sadri velike oscilacije
u stopama monetarnog rasta. Monetarni sistem postaje i sam izvor destabilizacija ako
se esto smenjuju periodi visokih i niskih stopa monetarne ekspanzije
126
.
126 irovi, M., 1982., Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd, str. 52.
325
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
Uprkos stavovima monetarista preovladava shvatanje da je monetarna politika
nedovoljno ekasna, posebno u spreavanju recesije
127
i u suzbijanju trokovne ina-
cije. Ona je nedovoljno ekasna i kao sredstvo suzbijanja visokih stopa inacije. Da
bi bila ekasna u borbi protiv inacije ona mora da bude neumerena. U tom sluaju
cena koja se plaa previsoka je jer se stopa rasta znaajno obara. Monetarna poli-
tika pokazuje potrebnu ekasnost jedino ako je nestabilnost izazvana preteno mo-
netarnim faktorima. Problem je u tome to je teko, gotovo nemogue, razgraniiti
monetarne od realnih faktora nestabilnosti. Zbog toga se javlja potreba za dodatnim
merama ekonomske politike.
7.
FISKALNA POLITIKA
Pod pozitivnon skalnon politikon podrazuneva se proces oporezivanfa rashoda
u cilfu ublaavanfa oscilacifa privrednih ciklusa, kao i odranfa rasta proizvodnfe i
zaposlenosti, a protiv inacife ili deacife.
Monetarna i skalna politika su integralni deo makroekonomske politike. Njihovo
koordinisano i integralno voenje jedna je od determinanti stopa privrednog razvoja.
vrsta makroekonomska koordinacija monetarnog i skalnog sektora podrazumeva
kompatibilni odnos rasta dohotka, budetskog decita i javnog duga. Izmeu javnog
sektora i poreskih zahvatanja, izmeu budetskog i monetarnog sektora, izmeu
skalnog decita, javnog duga, kamatne stope i deviznog kursa i izmeu novanih
tokova i koordinacije monetarne i skalne politike, postoji povratna sprega
Upravljaki parametri kojima se sprovodi skalna politika su: javni rashodi i javni
prihodi, odnosno kompletna budetska politika, a zatim javni dug i emisija novca u
funkciji skalne a ne neposredno monetarne politike.
127 Kejnzijansko stanovite poiva na tezi da nije dovoljno obezbediti veu ponudu novca u uslovima
recesije. Potrebno je obezbediti i njegovo troenje a to moe samo skalna politika.
326
MAKROEKONOMIJA
7. 1. DRAVNI IZDACI
Dravni izdaci (G) predstavljaju najznaajniju komponentu skalne politike. Deo
su ukupne potronje svakog drutva koji troi drava. U formiranju ukupne efektivne
tranje u privredi, uee savremene drave kree se izmeu 26 i 36%
128
. Zbog toga
je promenom nivoa dravnih izdataka mogue uticati na nivo ukupne potronje i na
nivo nacionalnog dohotka.
Dravni izdaci se nanansiraju iz dravnog budeta. Finansiranje dravnih izda-
taka podrazumeva dravne prihode. Odreivanje odnosa izmeu rashoda (dravnih
izdataka) i prihoda, odnosno donoenje odluke o decitnom ili sucitnom nansira-
nju budeta, takoe je instrument ekonomske politike. Dvostrani pregled dravnih
prihoda i dravnih izdataka naziva se budetom. Ako su dravni prihodi jednaki
dravnim rashodima budet je u ravnotei. Budetski decit se javlja u sluaju kada
su rashodi vei od prihoda a u obrnutom sluaju javlja se budetski sucit. Budetski
decit, u zavisnosti od njegove veliine i naina njegovog pokria moe da izazove
rast opteg nivoa cena. Prema nekim miljenjima, uee budetskog decita u na-
cionalnom dohotku od 3 do 5% nije inatornog karaktera. Decit se moe pokriti
na razliite naine od kojih e blie biti objanjen javni dug. Ekspanzivna skalna
politika (smanjenje poreza i/ili uveani dravni izdaci) obino je praena budetskim
decitom ili smanjenjem postojeeg sucita, i obrnuto. Restriktivna skalna politika
praena je budetskim sucitom ili smanjenjem postojeeg decita.
Dravni rashodi, kao i privatna potronja i privatne investicije, imaju multipli-
kativni uticaj na dohodak. Kao deo ukupne potronje oni su ekasniji instrument
njenog regulisanja jer se ceo iznos dravnih izdataka preliva u potronju. Nivo uku-
pne potronje raste, kriva (ukupne potronje) se pomera udesno i nova ravnotea
se uspostavlja na viem nivou. Efekti pomeranja krive udesno na ukupnu ponudu
(nivo dohodka) i nivo cena mogu da budu razliiti, u zavisnosti od nivoa ponude na
kojem je ukupna potronja zahvaljujui dravnim izdacima poela da raste. Ako je
do porasta ukupne potronje (tranje) dolo u uslovima niske zaposlenosti faktora
proizvodnje onda e dravna potronja izazvati rast agregatne ponude ali, moe da
doe i do rasta cena i do rasta proizvodnje tj. nivoa ponude. Koji e efekti biti vei
zavisi od stepena elastinosti ponude.
Stepen elastinosti ponude odreen je nivoom zaposlenosti faktora proizvodnje.
to je stepen zaposlenosti faktora proizvodnje vii to je ponuda manje elastina i to
e dravni izdaci vie uticati na rast cena nego na rast proizvodnje, i obrnuto. Ako do
rasta dravnih izdataka doe u trenutku pune zaposlenosti faktora proizvodnje onda
e doi samo do rasta cena i pojave inacionog jaza a proizvodnja se nee poveati.
128 Komazec, S., 1992., Makroekonomija, Institut za preduzetnitvo i razvoj Braa Kari, Beograd,
str.645.
327
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
U vreme depresije obino se pristupa ekspanziji dravnih izdataka. I obrnuto, u
uslovima pregrejane privrede pristupa se njihovoj kontrakciji. Takva orijentacija
poznata je iz prakse mnogih zemalja. Razlike se uoavaju na osnovu izvora koji se
koriste za nansiranje dravnih izdataka. Nekada su to preteno porezi a nekada
javni dug, emisija novca itd.
Dravni izdaci mogu da deluju na rast investicija i/ili rast potronje. U depresiji
treba stimulisati izdatke koji oslobaaju fondove tranje. U periodima buma sma-
njenje investicija ekasnije smanjuje visoku konjukturnu napetost nego smanjenje
potronje. Takvo ponaanje nosilaca ekonomske politike treba da osigura optimalno
kretanje ukupne tranje i uravnoteenje konjukturnih kretanja.
7. 2. JAVNI SEKTOR
U ovom kontekstu posebnu panju zasluuje javni sektor. U savremenim trinim
privredama javni sektor je postao globalni faktor makroekonomske regulacije i
dravnog intervencionizma sa stanovita ispunjenja kljunih ciljeva ekonomske i
razvojne politike. On je poprimio brojne funkcije: funkciju nansiranja javnih potre-
ba i infrastrukture, redistribucije dohotka, funkciju stvaranja (centralizacije) akumu-
lacije, investicionu funkciju (strukturni i regionalni aspekt), izmene platnobilansnih
pozicija, stimulisanja naunog i tehniko-tehnolokog razvoja, funkciju stabilizacije
nivoa cena i zaposlenosti itd.
U savremenom svetu, aktivna uloga javnog sektora u razvojnim procesima se
podrazumeva. Ali, on ne sme da bude predimenzionisan jer je sklon stvaranju vi-
sokih gubitaka, esto je nerentabilan, u njemu se javlja prezaposlenost to utie na
njegov nizak nivo konkurentnosti itd. Ekasnost javnog sektora ukazuje na meru
nivoa dravne intervencije u privredni ivot. Smatra se da njegova neekasnost uka-
zuje na previsok nivo dravnih intervencija.
7. 3. POREZI
Svaka drava mora da zadovolji specian sistem potreba karakteristian za njeno
funkcionisanje. Sredstva koja troi za tu namenu drava prikuplja na razliite naine
ali su najznaajniji porezi. Sredstva prikupljena oporezivanjem mogu biti razliitog
obima. Njihov volumen zavisi od vie faktora a najpre je odreen ciljevima ekono-
mske politike iji je integralni deo i skalna politika. Poreska politika, kao i mone-
tarna, moe biti ekspanzivna i restriktivna. Ekspanzivna politika se sprovodi smanje-
njem a restriktivna poveanjem poreza.
328
MAKROEKONOMIJA
Porezi snano utiu na nivo dohotka. Promenom poreskog optereenja utie se
na visinu ukupne potronje i posredno na pomeranje ravnotenog nivoa dohotka.
Ukupan efekat promene poreskog optereenja ne utie na promenu nivoa potronje
ve samo jedan njegov deo ija veliina zavisi od granine sklonosti potronji. Preo-
stali deo utie na nivo tednje (c+s =1). Poveanjem poreza, uz nepromenjeni nivo
dravnih izdataka i investicija, dolazi do smanjenja realnog raspoloivog dohotka, a
time, posredno, i potronje. Smanjenje potronje izaziva sputanje nivoa dohotka i
zaposlenosti. U uslovima inatornih kretanja poveanje poreza utie na smanjenje
ili na potpuno uklanjanje skokovitih podizanja nivoa cena. Vano je napomenuti da
se ne radi o linearnim odnosima. I obrnuto, smanjenje poreza podstie potronju i, u
krajnjoj liniji, podie nivo dohotka. Ova mera se obino primenjuje u uslovima ume-
rene recesije. Efekti su slini onima koje izaziva poveanje dravnih rashoda. Razlika
u efektima ovih mera je u tome to smanjenje poreza moe da izazove budetski de-
cit i utie na rast privatnog sektora, dok poveanje dravnih izdataka podstie rast
javnog sektora.
Restriktivna skalna politika vodi se u sluajevima pojave inacije i previsoke kon-
jukture (pregrejanosti privrede). Ona se vodi poveanjem poreza kako bi dolo do
smanjenja potronje u srazmeri sa veliinom granine sklonosti potronji. Istovre-
meno se smanjuje i dravna potronja kako bi se ukupna potronja svela u eljene
okvire. Poveanje poreza se ne odraava proporcionalno na potronju. Ono moe da
se odrazi (i) na smanjenje tednje poreskih subjekata ili da deluje samo na tranzitor-
nu (dodatnu) komponentu dohotka a ne na stalni dohodak koji odreuje dugoronu
funkciju potronje. Funkcija potronje C = C(Y) nisko je elastina nanie, posebno
u relativno kratkom periodu. Ona je pod uticajem vie faktora a ne samo poveanja
poreza to je ini manje osetljivom na zaokrete u skalnoj politici. Procesi se odvijaju
u obrnutom smeru kada doe do smanjenja poreskog optereenja.
Ako je ukupna potronja niska, ako tednja premauje tenje investitora ka novim
investicijama i ako je zaposlenost faktora proizvodnje nedovoljna pristupa se ekspa-
nzivnoj skalnoj politici. Ona se vodi u sluajevima recesije, niske konjukture, deaci-
je. Karakterie je smanjenje ukupnog poreskog optereenja i ekspanzija javnih rashoda
a ima za cilj podizanje potronje na vii nivo, rast zaposlenosti faktora proizvodnje i
rast nacionalnog dohotka u pravcu dostizanja potencijalnog nivoa autputa. Rast na-
cionalnog dohotka vei je od poveanja potronje koje je omogueno snienjem po-
reza. Taj odnos je odreen visinom multiplikatora.
7. 4. POREZI I/ILI DRAVNI IZDACI
Koncipiranje ekonomske politike podrazumeva dilemu u vezi sa davanjem pre-
dnosti porezima ili javnim rashodima. Nije sve jedno da li se prednost daje poreskoj
politici ili dravnim izdacima. Dravni izdaci mogu biti struktuirani na razliite
329
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
naine. Porezi takoe mogu biti razliitog karaktera. Nije svejedno da li se prednost
daje progresivnim ili linearnim porezima i slino.
Najee se koristi istovremena promena poreskog optereenja i visine dravnih
izdataka. Ako se, na primer, u uslovima pune zaposlenosti faktora proizvodnje, eli
uveanje dravnih izdataka za naoruanje ili socijalna davanja, mogue je izbei po-
meranje iz ravnotenog nivoa tako to bi se uz uveanje dravnih izdataka uveali i
porezi ali za vei iznos zbog dejstva multiplikatora.
Ako je cilj ekonomske politike ublaavanje ili eliminisanje ciklinih kretanja, pre-
dnost se obino daje porezima. Dravni izdaci se smatraju nedovoljno eksibilnim.
Samo je jedan njihov deo dovoljno eksibilan da bi se koristio kao kontraciklino
sredstvo. Meutim, dravni izdaci utiu neposrednije na promene nivoa dohotka jer
znaajnije utiu na potronju nego porezi.
Obe se mere uglavnom primenjuju istovremeno pa ih tako treba i posmatrati.
U sluaju nedovoljne zaposlenosti faktora proizvodnje, na primer, kombinuju se uz
saznanje da poveanje dravnih izdataka za jedinicu ima vee efekte na poveanje
tranje nego smanjenje poreza za isti iznos. Dravni izdaci idu u celini u potronju, a
ako se porez smanji jedan deo na taj nain uveanog raspoloivog dohotka otii e u
tednju.
Na drugoj strani, porezi znaajnije utiu na promenu raspodele nacionalnog do-
hotka. Primenom progresivnih poreskih stopa, na primer, tj. veim zahvatanjem
prihoda bogatijih slojeva stanovnitva, vri se faktika preraspodela u korist manje
imunih slojeva. Kako pripadnici siromanijih slojeva imaju veu graninu sklonost
potronji to e ovakva poreska politika rezultirati uveanjem tranje a time i rastom
zaposlenosti faktora proizvodnje i dohotka.
Ali, postoje dve vrste poreza: oni koji stimuliu potronju i oni koji stimuliu
tednju. Progresivni porezi utiu na potronju a degresivni je ograniavaju i stimuliu
tednju. Pristalice degresivnih poreza (na dohodak, na razne oblike potronje i sl.)
istiu njihovo dejstvo na ekonomski rast kroz podsticaj investicija koji treba omoguiti
stimulisanjem tednje. Uz to, esto se koriste razne olakice, oslobaanja od poreza
kako bi se podstakle investicije. U kombinaciji sa podsticanjem potronje, u zavis-
nosti od konkretnog stanja privrednih aktivnosti ini se sve kako bi se odrao stabilni
privredni rast uz punu zaposlenost faktora proizvodnje.
Na drugoj strani, rast dravnih izdataka menja strukturu ukupne tranje. Priva-
tne investicije e se, na primer, smanjiti jer rast dravnih izdataka izaziva rast kama-
tnih stopa. One rastu jer drava poveanim zahvatanjem smanjuje novanu masu
na tritu novca a time i njegovu ponudu. Privatna potronja se takoe smanjuje jer
rast dravnih izdataka podrazumeva smanjenje raspoloivog dohotka stanovnitva.
Ukupan rezultat je promena strukture potronje u korist rasta dravne potronje. U
sluaju kada se dravni izdaci smanjuju procesi se odvijaju u obrnutom pravcu.
330
MAKROEKONOMIJA
Visinu poreskog optereenja privrede treba paljivo regulisati. Previsoka optere-
enja koe privredni rast na vie naina: favorizuju potronju, (tj. demotiviu tednju),
podstiu rast kamatnih stopa a time i opadanje nivoa investicija i usporavanje tehni-
kog progresa, smanjuju sklonost ka preuzimanju rizika, slabe meunarodnu
konkurentnost. Kao posledica javljaju se zahtevi za poveanjem subvencija koje se
moraju nansirati poveanjem poreza ili stvaranjem sve veeg budetskog decita
koji dovodi do anticipiranja viih poreza u budunosti. Preterano oporezivanje moe
da iskrivi izbor izmeu radnog i slobodnog vremena i izmeu oporezivih i neopo-
rezivih delatnosti. Smanjenje poreskih stopa po pravilu podstie rast proizvodnje,
tednje i investicija. Efekat je vei ako se monetarnom restrikcijom smanji inacija.
Rasprave o znaaju i dometu skalne politike posle kejnzijanske revolucije nas-
tavljene su sve do dananjih dana. Dve su osnovne teze: 1) neutralna poreska politika
sa ciljem da se smanji ili u potpunosti ukine uticaj poreskih faktora na donoenje
investicionih odluka (neutralnost poreskog mehanizma na alokaciju proizvodnih fak-
tora) uz proirenje poreske baze i 2) aktivna neneutralna poreska politika ije su os-
novne karakteristike poreski intervencionizam koji poiva na irokoj lepezi poreskih
olakica, benecija i podsticaja. Kejnzijanska teorija je skalnoj politici pridala veliku
vanost stalno je usavravajui u godinama posle drugog svetskog rata. Osamdesetih
godina na scenu stupa neoklasina sinteza obogaena monetaristikim stavovima.
Obnovljeni monetarizam negira kejnzijansku politiku. Reakcija na monetarizam u
okviru ekonomike ponude oivljava znaaj skalne politike. U fokusu ove teorije nala-
zi se princip poreskih snienja u funkciji podsticaja rasta. Povratna sprega tednja,
investicije, zaposlenost bazira se na politici smanjenja skalnog optereenja koje treba
da osposobi preduzea da investiraju. Ekonomika ponude tei da demontira dravu
blagostanja koju okrivljuje da je socijalnom kompozicijom potronje onemoguila
ekonomski rast.
7.5. JAVNI DUG
Klasina teorija poiva na pretpostavci da se nacionalni dohodak deli na potronju
i investicije tj. Y = C + I . Odatle proizilazi da se puna zaposlenost i stabilnost cena
obezbeuju funkcionisanjem integralnog trita ako je rast novanog opticaja
usklaen sa rastom realnog dohotka. Teorija dobro opisuje sistem u ravnotei koji
poiva na neutralnom novcu i proklamovanom liberalizmu koga ne potresaju po-
jave dugorone nezaposlenosti faktora proizvodnje. U tom smislu meanje drave
u privredne tokove je nepoeljno. Ali, privreda samo povremeno prolazi kroz stanje
ravnotee. Ravnotea je samo jedna taka na putanji kretanja privrede. Tipino sta-
nje privrede je neravnotea i nedovoljna zaposlenost faktora proizvodnje. Zbog toga
kejnzijanska ekonomska doktrina zagovara dravni intervencionizam.
331
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
Dravni rashodi esto ine vie od 50% nacionalnog dohotka. Za njihovo nansi-
ranje drava mora da ostvaruje prihode. Ako su potrebna sredstva vea od redovnih
dravnih prihoda (porezi, carine, takse itd.) javlja se decit dravnog budeta. Drave
su prinuene da se zaduuju, tj. da koriste institut javnog duga. One to ine na nansi-
jskom tritu: prodaju hartije od vrednosti, uzimaju kredite od poslovnih banaka i od
centralne banke a ponekad, u manje razvijenim zemljama, pogotovu u kriznim situ-
acijama, tampaju novac. Decitno nansiranje dravnih rashoda jedna je od kljunih
poluga antikriznog i anticiklinog delovanja drave.
Javni dug u modernoj privredi ima vrlo znaajna i raznovrsna delovanja kojima
ekonomska teorija i ekonomska politika poklanjaju veliku panju. Javni dug utie na
monetarnu sferu, ima razvojni i stabilizacioni aspekat, utie na konjukturna kretanja i
na raspodelu nacionalnog dohotka. Upravljanje javnim dugom deo je globalne politike
drave.
Javni dug se moe ostvariti na bazi formirane tednje ili na osnovu direktnog ili
indirektnog bankarskog nansiranja. U prvom sluaju radi se o preraspodeli ostva-
renog dohotka a u drugom o dodatnoj monetarnoj ekspanziji. U svakom sluaju radi
se o znaajnoj preraspodeli izmeu ekonomskih aktera u korist drave. Prvi oblik
formiranja javnog duga ima znaajan deatorni efekat. Drugi oblik se obino koristi u
sluajevima privredne depresije kada je potrebno podstai privredne aktivnosti, kada
je dodatno uveanje potronje ne samo omogueno nego i ostvareno zahvaljujui rastu
dravnih izdataka. Ali, ovakav javni dug, ukoliko nema nezaposlenih faktora proizvo-
dnje, moe da deluje inatorno i treba ga izbegavati.
Sredstva prikupljena javnim zaduivanjem ne moraju se potroiti. Ona mogu
posluiti za eliminisanje ranijih dravnih obaveza (na domaem ili meunarodnom
tritu kapitala) ili za stvaranje budetskog sucita ako je budet u prethodnim peri-
odima bio uravnoteen, sa ciljem da se smanje inatorne tendencije.
Institucija javnog duga inkorporira vremensku komponentu u skladu sa zahtevima
anticikline ekonomske politike. Umesto jednakosti Y = C + I + G pravilnije je pisati
nejednakost Y < C + I + G. Time se ponaanje osnovnih makroekonomskih elemenata
potronje u odnosu na godinji nacionalni dohodak ini skoro nezavisnim. Naravno,
dugorono posmatrano prethodna jednakost i dalje vai.
Na prvi pogled javnim dugom drava lako i brzo dolazi do potrebnog novca, istom
emisijom umesto upotrebe postojee tednje koja se formira na nansijskom tritu
ili se javlja kao zadrani, neutroeni dohodak. Ali, javni dug se ne moe neogranieno
poveavati. Postoji gornja granica javnog zaduivanja i decita budeta. Ona je
odreena rastom kamatnih optereenja. Ako je kamatna stopa vee od stope ekono-
mskog rasta (negativan neto dotok kapitala u budet, negativan neto prirast kapitala za
razvoj), za plaanje kamata moraju da se koriste dodatni porezi ili da se smanje dravni
izdaci. Granica stalnog (kumulativnog) rasta javnog duga nije dostignuta sve dok se,
bez veih tekoa, plaa kamata na javni dug. Istovremeno, to zavisi i od formiranja
tednje na tritu kapitala. Tendencija opadanja ukupne i granine stope tednje sma-
njuje mogunost rasta javnog zaduivanja i obrnuto. Osim toga, uveanje javnog duga
332
MAKROEKONOMIJA
izaziva potiskivanje privatnog sektora sa trita kapitala, vri se realokacija resursa sa
privatnog na javni sektor. Iz sektora vie, kapital se seli u sektor nie ekasnosti pa to
negativno utie na stopu ekonomskog rasta. Neki ekonomisti smatraju dajavni dug moe
da naraste najvie do tropostotnog uea u nacionalnom dohotku jer do te granice ne
provocira efekat istiskivanja privrednih investicija na nansijskom tritu.
Eskalacija javnog duga znaajno remeti funkcionisanje trinih mehanizama. Prvo,
plasman obveznica duga utie na ograniavanje raspoloivog dohotka (koji bi se usme-
rio u potronju ili bi se utedeo) i promenu strukture njegove upotrebe. Pri tome,
javni dug vie utie na tednju nego na potronju koja ima tendenciju da se ustali na
odreenom nivou. Drugo, dinamika amortizacije duga znaajno utie na smer struktu-
rnih promena i razvojne tendencije privrede. Posledice su esto oznaene inatornim
kretanjima pa je onda nuno denisati antiinacionu politiku. Ona, izmeu ostalog,
podrazumeva smanjenje budetskog decita i javnog duga.
U razvijenim zemljama uloga javnog duga je stabilizaciona. On je sredstvo ko-
ntrole konjukturnih i kretanja novane mase. U razvojnom smislu javni dug moe biti
iskorien kao sredstvo podsticaja investicija, za poboljanje privredne strukture, za
podsticaj razvoja nedovoljno razvijenih regiona, podsticanje izvozne orijentacije (ste-
pena otvorenosti privrede) i sl. U nedovoljno razvijenim zemljama javni dug je, pre
svega, u funkciji ekonomskog razvoja. U tim se zemljama budetski decit najpre javlja
kao posledica decitnog nansiranja u procesu podsticanja stope akumulacije i stope
ekonomskog rasta. Decitno nansiranje investicija budetskim decitom jedan je od
osnovnih metoda stvaranja dopunske akumulacije u tim zemljama. Nizak per capita
dohodak, niska privatna tednja i ogranieni uvoz kapitala, nameu potrebu da te
zemlje budetski decit esto nansiraju monetarnom ekspanzijom. Ipak, nedovoljno
razvijene zemlje nedovoljno koriste instituciju javog duga jer su im nansijska trita
nedovoljno razvijena, nemaju nansijsku tradiciju i za te poslove obrazovane ljude.
Osim toga, slabo im je razvijen bankarski sistem pa su tekoe u plasmanu vrednosnih
papira velike. Sve je to skopano sa niskim nivoom nacionalnog dohotka per capita to
ove zemlje i ini nedovoljno razvijenim.
Sukob kejnzijanizma i monetarizma na polju decitarnog nansiranja budeta
i dalje je otvoren. Dok prvi smatraju da je to jedini nain smanjenja nezaposlenosti
(bez inacije sve dok postoje nedovoljno zaposleni faktori proizvodnje) i pokretanja ra-
zvoja stagnantne privrede, monetaristi smatraju da rast potronje pokree samo ina-
ciju, bez realnog rasta, ak i u uslovima nedovoljne zaposlenosti faktora proizvodnje.
Promenama nominalnih agregata, smatraju oni, ne mogu se izazvati poveanja realnog
dohotka i zaposlenosti. Monetaristi, dakle, odbacuju decitno budetsko nansiranje,
jer se njegovim trajnim korienjem javljaju negativne posledice po ukupan ekonomski
razvoj, uz naglo irenje inacije. Ravnotea budeta je, uz vrstu monetarnu politiku i
kontrolu monetarnih agregata, u svim fazama ciklusa ekasan metod kontrole i usme-
ravanja privrednih tokova. Razvijene privrede su uglavnom prihvatile ovakve stavove i
koncepciju decitnog nansiranja sve vie zamenjuju koncepcijom zdravih dravnih
nansija, tj. ravnoteom dravnog budeta.
333
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
8.
POLITIKA DOHOTKA
Politika dohodaka se takoe smatra delom ekonomske politike. Ona se vodi sa
ciljem da se pojedinani oblici potronje reguliu u skladu sa osnovnim intencijama
ekonomske politike. Politika dohodaka se odnosi na regulisanje plata, prota, kama-
ta, renti, javne potronje i tednje. Za voenje politike dohodaka zalau se pristalice
teze da se globalna tranja ne moe regulisati samo pomou tradicionalnih instru-
menata ekonomske politike. Primena mera politike dohodaka ima veliki uticaj na
raspodelu. Ona moe biti usmerena u pravcu promene odnosa izmeu potronje
i tednje i moe biti vrlo korisna u razvojnom pogledu kada je potrebno podstai
tednju na raun potronje. Protivnici voenja politike dohodaka ukazuju na njenu
administrativnu prirodu i na poveano meanje drave u privredne tokove. Osim
toga, ograniavanje potronje prema njihovom miljenju, pre ili kasnije, dovodi do
pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Zbog delovanja multiplikatora i akcelera-
tora pad proizvodnje i investicija vei je od pada potronje pa se to mora imati u vidu
prilikom podsticanja tednje na raun potronje.
9.
EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE
POLITIKE
Kao i sve druge aktivnosti i makroekonomska politika moe biti manje ili vie
ekasna. Ekasnost je u velikoj meri funkcija osposobljenosti raznih ekonomskih
tela da anticipiraju privredna kretanja i da u skladu sa karakterom predvienih kre-
tanja preduzmu konkretne mere i aktivnosti.
334
MAKROEKONOMIJA
Ekasnost makroekonomskog upravljanja moe se meriti na vie naina. Kvalitet
makroekonomske politike se meri nivoom iskazane ekasnosti. Postoji vie poka-
zatelja, indikatora uspenosti makroekonomskog upravljanja. Izbor odgovarajueg
indikatora, ili odgovarajue liste, uspenosti odreen je nivoom razvijenosti privrede
za koju se on(a) bira (sainjava).
Svaki ekonomski sistem (privreda i svi njeni podsistemi), bez obzira na nivo ra-
zvijenosti, tei da minimizira ulaganja za dati rezultat i da maksimizira rezultat za
dati nivo ulaganja. I ulaganja i rezultati se mogu izraziti na razliite naine. Izabrani
naini iskazivanja u hijerarhijskom ustrojstvu privrede razliiti su u zavisnosti od
nivoa. Rezultati na razliitim nivoima ne moraju da budu istosmerni. Dobri rezu-
ltati niih nivoa ne znae automatski bolje rezultate viih nivoa, tj. pozitivni rezultat
upravljanja sistemom na niem nivou ne mora da doprinosi pozitivnom rezultatu
upravljanja privredom u celini. Preduzee moe, na primer, da optimizira svoj raz-
voj minimiziranjem upotrebe proizvodnih faktora i maksimiziranjem koliine dobi-
jenih proizvoda. Isti proces, sa stanovita drutva moe da ima vrlo negativne efekte.
Preduzee moe da ostvari dobre rezultate upotrebljavajui vrlo ograniene neo-
bnovljive resurse ili prekomerno zagaujui prirodnu okolinu. Zbog toga se dualni
princip kao osnovni kriterijum mora proiriti dopunskim informacijama. Na nivou
privrede dualni princip se dopunjuje podacima o bruto domaem proizvodu-uku-
pno ili per capita (stope rasta za period koji obuhvata najmanje jedan srednji ciklus)
i podacima o akumulacijskom naponu privrede. Saldo platnog ili samo trgovinskog
bilansa (naroito u poreenju sa stopom rasta dohotka), dugorona stopa inacije
i nivo deviznih rezervi zemlje, mogu se smatrati dobrim dopunskim pokazateljima
stepena uspenosti sistema makroekonomskog upravljanja.
Prilikom odabira mora se usvojiti jedan celovit, logian sistem indikatora gde je
jasan ne samo osnovni ve i redosled ostalih indikatora na relativno dug period. Lista
indikatora se ne moe stalno menjati pogotovu ne u zavisnosti od potrebe politikog
trenutka. Sa izvesnim prilagoavanjima lista indikatora uspeha se mora primenjivati
i na ostale podsisteme drutva a ne samo na privredu.
Nivo ekasnosti makroekonomske politike odreen je: 1) realnou postavljenih
ciljeva, 2) usklaenou ciljeva i upravljakih parametara, 3) nivoom njihove koor-
dinacije, odnosno usaglaenou mera makroekonomske politike, 4) selekcijom
mera makroekonomske politike i 5) pravovremenou u preduzimanju mera i izboru
upravljakih parametara.
1) Makroekonomska politika je ekasna jedino ako je usmerena ka ispunjenju
realnih ciljeva, tj. ciljeva koji se zaista mogu ispuniti u datim okolnostima. To
znai da se mora posvetiti puna panja odabiru sistema ekonomskih ciljeva, o
emu je ve bilo rei. Posebno se mora voditi rauna o odnosu ciljeva s obzirom
na njihovu ronost. Ispunjenjem kratkoronih se bavi ekonomska a ispunje-
njem dugoronih razvojna politika zemlje. Realizacija jednih i drugih ciljeva
kao i odnos dveju politika moe da bude na tetu ispunjenja onih drugih.
335
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
Odnos aktera makroekonomske politike prema pojedinim ciljevima odreen
je ne samo aktuelnom makroekonomskom situacijom ve i dostignutim nivom
privrednog i drutvenog razvoja, postojeom strukturom privrede, razvojnom
fazom kroz koju privreda prolazi, okolnostima u svetskoj privredi kao i odno-
som svetskog okruenja prema datoj dravi. Dve poslenje stavke od posebne
su vanosti za male i nedovoljno razvijene zemlje. Uz to, sva su ta meudejstva
proeta razliitim interesima pojedinih interesnih grupa iji se odnosi prela-
maju kroz delovanje politikih grupacija. Ovim se jo jedanput naglaava zna-
aj politikog podsistema drutva za nivo ekasnosti privrede.
U zavisnosti od prirode i karaktera pojedinih ciljeva, uticaj pomenutih faktora
moe da bude krajnje razliit. Ilustracije radi, kod stratekih ciljeva odluujuu
ulogu i znaaj imaju faktori koji se odnose na dostignuti nivo privrednog ra-
zvoja, strukturu privrede, stepen osvajanja i primene novih tehnologija, odno-
sno faktori koji determiniu nivo potencijalne ponude. Nasuprot tome, kada
su u pitanju faktori makroekonomske politike kratkoronog karaktera, vei
uticaj imaju faktori koji se odnose na konjunkturne prilike, faktori egzogenog
karaktera delovanja itd.
2) Usklaenost ciljeva i upravljakih parametara (instrumenata) je od velikog
znaaja za ekasnost makroekonomske politike. Ne samo to neusklaenosti
znaajno obaraju nivo ekasnosti upravljanja nego se, kao posledica, neki obli-
ci makroekonomske politike ne mogu ni sprovoditi. Zbog toga treba raditi na
podizanju nivoa usklaenosti tako to e se a)poveati broj instrumenta, b)
neki od prvobitno formulisanih ciljeva supstituisati novim ciljem ili c)odustati
od zahteva za punom realizacijom postavljenih ciljeva.
3) Koordiniranost upravljakih parametara je izuzetno vana za postizanje vieg
nivoa ekasnosti makroekonomske politike. Ona podrazumeva vertikalnu i
horizontalnu usaglaenost odluka subjekata makroekonomske politike u okvi-
ru iste komponente ili istog instrumenta makroekonomske politike. Pod verti-
kalnom koordinacijom se podrazumeva usaglaenost delovanja subjekata na
razliitim nivoima odluivanja, a pod horizontalnom usklaivanje aktivnosti
subjekata na istim nivoima odluivanja. Problem koordinacije je uvek aktuelan
u sistemima sa puno subjekata i sa vie nivoa odluivanja kakav je i privreda.
Problem se ispoljava u naglaenoj meri zbog toga to odluke nikada nisu neu-
tralne i mogu na razliit nain da utiu na ispunjenje interesa pojedinih gru-
pacija.
4) Mere makroekonomske politike mogu da budu ostvarene samo ako je napra-
vljena odgovarajua selekcija instrumenata i mera pomou kojih se ona reali-
zuje. One, sa stanovita aktera na niim nivoima odluivanja, pre svega, treba
da budu predvidive. Predvidivost govori o elji da se utie na kretanje zavisnih
varijabli u odreenom smeru.
336
MAKROEKONOMIJA
Najee se prednost daje socijalno neutralnim upravljakim parametrima,
upravljakim parametrima ireg spektra delovanja i upravljakim parametri-
ma iji su trokovi implementacije nii u odnosu na instrumente koji nemaju
socijalno neutralno delovanje, zatim upravljakim parametrima selektivnog
delovanja i onih iji su trokovi implementacije nii. Neutralnost podrazume-
va nastojanje da se preduzimanim merama eventualne distorzije u alokaciji
resursa svedu na to manji nivo. Nosioci makroekonomske politike uglavnom
izbegavaju instrumente ija je primena suprotna logici osnovnih privredno-
sistemskih atributa ili u suprotnosti sa ideolokim stavovima koje javno zastu-
paju, ak i onda kada se radi o upravljakim parametrima visoke ekasnosti i
sa dobrim distributivnim efektom.
5) Svaka mera ima svoj optimalni trenutak primene. Dinaminost je jedna od os-
novnih odrednica privrednih procesa, pa je i pitanje pravovremenosti poetka
primene, duine trajanja primene mere, smanjenja ili poveavanja intenziteta
delovanja mere, tzv. tajminga, od izuzetno velike vanosti. Optimalnost se
teko dostie jer je, izmeu ostalog, za pripremu mera potrebno vreme koje je
odreeno tehnologijom donoenja odluka potrebnih za primenu mere. Osim
toga efekti primene mere se, po pravilu nee osetiti odmah ve tek po isteku
nekog vremenskog perioda. Odloeno delovanje pimenjene makroekonomske
politike posledica je direktnog ili indirektnog uticaja veeg broja faktora jer
najvei broj mera makroekonomske politike deluje indirektno, preko uticaja
na promenu ponaanja ekonomskih subjekata.
Brzinu primene pojedinih instrumenata i mera makroekonomske politike uma-
njuju kanjenja u pribavljanju relevantnih informacija, docnje u donoenju odluka i
kanjenja u sprovoenju akcija. Vreme koje deli in preduzimanja odreenih akcija
do izazivanja eljenih posledica u privredi govori o brzini uticaja odreene mere
makroekonomske politike. U principu, to je ovo vreme krae, vea je brzina uticaja,
a time i verovatnija vea ekasnost makroekonomske politike.
Nosioci ekonomske politike nisu u stanju da dou do saznanja o nastalom
privrednom poremeaju u samom trenutku njegovog nastanka. Potrebno je da
proe neko vreme pre nego to se stekne svest o postojanju poremeaja. To vreme
se obino naziva saznajno zaostajanje (recogniting tag). Isto tako, neophodno je da
protekne odreeno vreme do momenta denisanja instrumenata pomou kojih e
se delovati na otklanjanje poremeaja. Ovo je tzv. akciono zaostajanje (action lag),
Saznajno i akciono zaostajanje ine unutranje zaostajanje (inside lag) u sprovoenju
makroekonomske politike. Postoji i spoljanje zaostajanje (outside lag) pod kojim se
podrazumeva vremenski interval od poetak primene do poetka delovanja instru-
menta na promenu pojedinih makroekonomskih varijabli u eljenom smeru. Drugim
reima kazano, spoljanje zaostajanje je vreme potrebno da mere proizvedu efekte.
U ekonomskoj literaturi ovo zaostajanje se sree i pod nazivom inpactlag. Prime-
ra radi, u sluaju monetarne politike spoljanje zaostajanje je relativno dugo. Kao
337
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
posledica kanjenja, neke mere mogu da ponu da deluju u pogrenom trenutku i
da umesto korigovanja odreenih neravnotea izazovu jo vee poremeaje. Ovo se
deava zato to su ekonomski procesi ciklinog i uglavnom kumulativnog karaktera.
Zbog toga se prilikom preduzimanja mera mora voditi rauna o fazi ciklusa u kojoj
se privreda nalazi. U suprotnom bolje je ne preduzimati nita.
U sluaju poremeaja najpre treba odluiti da li uopte a zatim i kako reagovati.
Pri tome, treba razlikovati poremeaje trajnog od poremeaja prolaznog i kratkotra-
jnog karaktera. Ako je, na primer, re o poremeaju prolaznog karaktera kao to je
kratkotrajno smanjenje potronje, najbolje je ne preduzimati nita. Poremeaj e uti-
cati na veliinu proizvodnje, ali nee imati trajni karakter. Mere koje bi se eventualno
preduzele mogle bi da udalje privredu od stanja pune zaposlenosti. Drugim reima,
ako je poremeaj privremenog karaktera i ako nema dugoronih efekata onda je na-
jbolje ne preduzimati nita.
10.
OBJEKTIVNA OGRANIENJA
MAKROEKONOMSKE POLITIKE
Sloboda delovanja u makroekonomskom upravljanju je limitirana. Ona ima obje-
ktivna ogranienja i moe se kretati samo u dopustivim okvirima. Ograniena
je meunarodnim ugovorima, zahtevima za realizacijom neekonomskih ciljeva,
ogranienjima koja dolaze od zakonodavne vlasti i neizvesnostima u primeni poje-
dinih instrumenata i mera makroekonomske politike.
Drave su lanice najrazliitijih meunarodnih udruenja i saveza ekonomskog i
neekonomskog karaktera. One takoe sklapaju itav niz meunarodnih sporazuma.
To znaajno obavezuje kreatore makroekonomske politike. Malo je, na primer, ze-
malja koje nisu lanice Meunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske
trgovinske organizacije i sl. Meunarodni sporazumi ograniavaju mogunosti me-
njanja carina, tarifa, kvota, poreskih stopa, a mogu da utiu i na obaveze striktnog
kontrolisanja koliine novca u opticaju itd.
Ekonomski ciljevi, kao to je ve objanjeno samo su deo sistema drutvenih ciljeva.
Drutvo se trudi da ostvari ekonomske ali i sistem drutvenih ciljeva. Njihovo uspo-
stavljanje esto ima ideoloku premisu ili je posledica uspostavljenog sistema
vrednosti. U mnogim drutvima se, na primer, insistira na principu fednakosti.
338
MAKROEKONOMIJA
On se obino promovie nametanjem sistema raspodele dohotka i poresko-transfer-
nog sistema za koji se tvrdi da je pravedan sa stanovita principa jednakosti. Takav
pristup u znaajnoj meri moe da relativizuje ekasnost primene pojedinih mera ma-
kroekonomske politike koje imaju za cilj podsticanje privrednog rasta. Poveano izd-
vajanje novca kako bi se zadovoljio princip pravinosti moe da obori buduu stopu
privrednog rasta. Struktura poreza procenjena kao progresivna u statikom pogledu,
moe biti krajnje nesvrsishodna u dinamikom smislu posmatrana i obrnuto.
Ograniavajui faktor ekasnosti makroekonomske politike moe da bude i neka
ideoloka predrasuda tipa slepo verovanje u slobodnu trinu konkurenciju i dravni
neintervencionizam. Takvo ili slino verovanje moe da sprei ili da otea prihva-
tanje ili delovanje nekih mera makroekonomske politike.
Primena pojedinih mera makroekonomske politike esto je ograniena reenjima
koja potiu iz politikog odnosno ustavnog ustrojstva drave. Tu je, pre svega, znaajan
odnos izvrne i zakonodavne vlasti, odnosno koliko je izvrna vlast ograniena odlu-
kama i ukupnim delovanjem najvieg predstavnikog tela. Ogranienja koja se na
ovom planu mogu pojaviti kao i stepen njihovog uticaja na modikaciju sadraja
ponude polisimejkera su determinisani relevantnim politikim uticajima.
Neizvesnost, karakteristina za stohastike sisteme kojima privreda pripada, je-
dan je od najznaajnijih limitirajuih faktora realizacije makroekonomske politike.
Svesni stepena neizvesnosti, nesigurni u mogunost realizacije optimalne politike
polisimejkeri mogu da pristupe realizaciji politike koja sobom nosi nii stepen nei-
zvesnosti minimizirajui tako rizik neprihvatljivih posledica.
11.
EKONOMIJA PONUDE I
MAKROEKONOMSKA POLITIKA
Savremena drava je osnovni subjekat preraspodele dohotka ali i jedan od osno-
vnih nosilaca investicija u privredi. Socijalna, razvojna i redistributivna funkcija
drave su spojene. Drava je glavni faktor makroekonomskih odnosa u sferi raspodele
dohotka, prota, stimulacija, kamatnog mehanizma itd. Otpori takvoj aktivnosti
drave ciklino narastaju i bivaju vrlo snani kad god se proceni da dravne aktivnosti
smanjuju ekasnost upotrebe kapitala. Teorijska sporenja izmeu pristalica jaanja i
slabljenja uloge drave ni u jednom trenutku nisu prestajala.
339
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
Otpor irenju drave blagostanja, tzv. novi konzervativizam, nastao je kao supro-
stavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini decitnog budetskog nansiranja. On
se ispoljava kroz zahteve za ograniavanje javnog sektora, za sniavanje poreza, za
smanjenje regulativne ekonomske funkcije drave i sl. kako bi se osigurao iri pro-
stor za privatni kapital i privatnu inicijativu. Smatra se da to moe da obezbedi rast
ekasnosti upotrebe kapitala, poveanje prota, investicija, produktivnosti rada, a
time i rast zaposlenosti, nadnica i ukupnog proizvoda. Takva nastojanja treba da
naprave zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog ka privatnom sektoru. Ona
u sutini oznaavaju zaokret ka neoklasinoj teoriji i politici, monetarizmu, raciona-
lnom ponaanju ekonomskih aktera i slobodnom delovanju trita.
Ova doktrina se zalae za uravnoteenje budeta i smanjenje javnih rashoda i pri-
hoda. Dravni intervencionizam se i dalje smatra nunim, pogotovu u socijalnoj sferi.
Govori se o sintezi drave i privatnog biznisa. Drava mora biti potinjena privat-
nom biznisu a javni sektor (oznaen kao sraivanje drave i monopola) ne moe biti
izolovan od privatnog i ne moe da funkcionoe kao zatvoren sistem koji poiva na
oduzimanju dohotka od privatnog sektora i njegovom neproizvodnom troenju.
Rast ekasnosti kapitala i stvaranje uslova za veu protabilnost privatnog kapi-
tala prioriteti su ekonomskih politika visokorazvijenih zemalja. U prvi plan, uz anti-
inacionu politiku, izbili su i vojno-politiki umesto socijalnih ciljeva i politike pune
zaposlenosti. Intervencija drave u ekonomiji prelazi sa anticiklinog regulisanja
tranje na srednjeronu strategiju ekonomskog rasta i reavanje strukturnih pro-
blema. Osnovni parametar postaje poveanje ponude i poveanje stope akumulacije,
a ne poveanje tranje (posebno ne dravne potronje). Smatra se da se odabrani
ciljevi mogu postii ekasnom politikom novca ija je osnova kontrola monetarnih
agregata a ne kamatne stope, smanjenjem dravnih izdataka, podsticanjem privatne
tednje i investicija, smanjenjem poreza itd. To treba da omogui ekasnu upotrebu
i uveanje kapitala a zatim i rast zaposlenosti faktora proizvodnje i ukupnog proi-
zvoda.
Ekonomija ponude polazi od tvrdnje da kejnzijanska teorija i politika regulisanja
efektivne globalne tranje nije uspena na planu stabilizacije privrede i podsticanja
ekonomskog rasta. Zbog toga se predlau drugaije mere ekonomske politike koje tre-
ba da podstaknu poveanje ponude i ekonomskog rasta. Umesto poveanja dravnih
rashoda predlae se njihovo smanjenje. Osnovni strateki pravac jeste redukcija po-
reza. Umesto neproduktivne potronje drava treba da omogui pokretanje privre-
dnih aktivnosti oslobaanjem sredstava za pokretanje investicija. Sredstva e se
osloboditi ako se korporativnom privatnom sektoru smanje porezi. Porast tednje
i investicija omoguuje porast proizvodnje i zaposlenosti a time i ekonomski rast.
Ekonomski rast omoguuje smanjenje socijalnih davanja i uopte socijalne funkcije
drave. Smanjenje poreza treba da bude praeno trinom deregulacijom. Pokretanje
ekonomskog rasta moe da se ostvari samo na dugi rok. U kratkom roku moraju da
se osiguraju uslovi za zdrav ekonomski rast i da se otklone inatorni poremeaji.
340
MAKROEKONOMIJA
To treba postii restriktivnom monetarnom politikom i visokim kamatama i po
cenu recesije u prvoj stabilizacionoj fazi. Recesija moe biti i korisna ako otkloni rigi-
dnost kretanja najamnina nanie. Tako bi se deo tereta formiranja akumulacije preba-
cio na najamnine. Drugi deo akumulacije dobio bi se redukcijom poreza to je mogue
ako se socijalna funkcija drave smanji. Administrativno regulisanje se odbacuje jer
se negira pozitivna uloga drave u privrednim tokovima. Kada se otkloni opasnost
od inacije trebalo bi da padnu i kamatne stope to bi dodatno podstaklo rast inve-
sticija a time i ekonomski rast u celini. Eventualna pojava budetskog decita zbog
smanjenja poreza bila bi otklonjena poveanjem prihoda koje bi usledilo uporedo sa
rastom bruto proizvoda.
Ako se sagleda praksa razvijenih zemalja u kojima je primenjivana ovakva do-
ktrina moe se zakljuiti da do veih pomaka u sutini ipak i nije dolo. Budetski
deciti su smanjeni, u pojedinim sluajevima i u potpunosti eliminisani, javni dug je
takoe smanjen, ali je dravni intervencionizam i dalje ostao. I ne samo to. Globalna
nansijska i opta kriza koja je zahvatila svet krajem prve decenije novog milenijuma
oznaila je dalji otklon od politike neintervencionizma. Potpuno se odustalo od poli-
tike budetske ravnotee ili niskog decita. Drava direktno, iz budeta, nansijski
pomae rmama na razliite naine direktno se meajui u trina kretanja. Mone-
tarna politika je expanzivna kako bi se uticalo na sniavanje nivoa kamatnih stopa i
ponudu novca. Na taj nain se podstie posustala tranja. Uz to pojedine vlade utiu
na poslodavce da ne otputaju radnu snagu a u SAD zamrzavaju prodaju kua pod
hipotekom od strane banaka. Kakve e posledice po funkcionisanje privreda na dug
rok ovaj novi dravni intervencionizam imati ostaje da se vidi.
341
MAKROEKONOMSKO UPRAVLJANJE
KONTROLNA PITANJA
1. ta se podrazumeva pod upravljanjem?
2. Da li se moe upravljati bilo kojim sistemom?
3. Da li se moe upravljati privredom?
4. Da li privreda sadri podsistem upravljanja?
5. Kome se upravljanje privredom moe poveriti?
6. Kako su se menjala vienja opravdanosti upravljanja privredom?
7. Kakve posledice po drutvo ima optimalno upravljanje?
8. ta se podrazumeva pod spontanim uprvljanjem?
9. Koliko je ekasno spontano upravljanje?
10. Sadri li privreda automatske regulatore?
11. Koje su funkcije trita?
12. Koji su nedostaci trine regulacije?
13. ta se podrazumeva pod svesnim upravljanjem privredom?
14. ta se podrazumeva pod makroekonomskom politikom?
15. Kakav je odnos izmeu privrednog sistema i makroekonomske politike?
16. Da li makroekonomska politika podrazumeva direktno meanje u donoenje
odluka ekonomskih aktera?
17. Koji su osnovni atributi makroekonomske politike?
18. ta se podrazumeva pod upravljakim parametrima i emu oni slue?
19. Zbog ega je vana usaglaenost ciljeva sa upravljakim parametrima?
20. Zato je multiinstrumentalnost jedna od bitnih karakteristika makroekono-
mske politike?
21. Zbog ega je izbor upravljakih parametara posebno teak u malim zemljama?
22. ta se podrazumeva pod merama makroekonomske politike?
23. ta se podrazumeva pod monetarnom politikom?
24. Za kakvu se monetarnu politiku kae da je ekspanzivna i kakve ona posledice
ima u realnoj ekonomiji?
25. Da li se privredni rast jednostrano moe omoguiti monetarnom ekspanzi-
jom?
26. ta se podrazumeva pod skalnom politikom?
27. ta se podrazumeva pod restriktivnom skalnom politikom?
28. Da li je nuna koordinacija monetarne i sklane politike i zato?
342
MAKROEKONOMIJA
29. Kojim se upravljakim parametrima sprovodi skalna politika?
30. Na koji se nain nansiraju dravni izdaci?
31. U kom pravcu se menja nivo dravnih izdataka u periodima kada se jave ina-
cioni ili deacioni jaz?
32. Koliki je ukupni efekat promene poreskog optereenja na promenu nivoa
potronje?
33. Od ega zavisi i kako se meri ekasnost makroekonomskog upravljanja?
343
LITERATURA
LITERATURA
1. Alen, R. G. D., 1970., Mathematical Economics, MacMillan, London
2. Amartya, K. S., 1985., O ekonomskoj nejednakosti, Zagreb
3. , . .., 1974., .,

4. Babi, M., 1991., Makroekonomski modeli, Narodne novine, Zagreb


5. Beer, S., 1959., Cybernetics and Management, London
6. , . ., , . ., ., 1974.,
,
7. Boyes, W., Melvin, M., 1991., Macroeconomics, Houghton Mi in Company, Boston
8. Chenery, H., Robinson, S., Syrquin, M., 1987., Industrialization and Growth, World
Bank Research Publication, Washington
9. Clark, C., 1940., Te Conditions of Economic Progress, MacMilan, London
10. Cobb, Ch. D., P., 1929., A Teory of Production, American Economic Rewiew
11. irovi, M., 1982., Novac i stabilizacija, Savremena administracija, Beograd
12. Domar, E. D., 1946., Capital Expansion, Rate of Growth and Employment, Econo-
metrica vol.14.
13. Dornbusch, R., and Fischer, S., 1994., Macroeconomic, 6.ed., McGraw Hill
14. Dragii, D. i drugi autori, 1994., Politika ekonomija, Univerzitet u Beogradu
15. Djeri, B., 1997., Teorija i politika privrednog razvoja, Savremena administracija,
Beograd
16. Fridman, M., 1972., Teorija novca i monetarna politika, Rad, Beograd
17. Friedman, M., Te Role of Monetary Policy, American Economic Rewiew 58/1968
18. Galbraith, J. K., 1983., Anatomija moi, Stvarnost, Zagreb
19. Guberini, S., Mateji, V., Miki, O., Petrovi, R., 1970., Sistemi, upravljanje
sistemima,sistemske discipline, tehnike i metode, Mihajlo Pupin, Beograd
20. Harrod, R. F., 1939., An Essay in Dynamic Teory, Economic Journal vol. 49.
21. Hogendorn, J., 1996., Economic Development, HarperCollins College Publishers
344
MAKROEKONOMIJA
22. Horvat, B., 1961., Ekonomska teorija planske privrede, Kultura, Beograd
23. Horvat, B., 1970., Ekonomska analiza, IEN Beograd
24. Jaki, M., 2007., Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd
25. Jovanovi, A.., 1990., Teorija, sistemi i metodologija planiranja, Ekonomski fakultet,
Beograd
26. Jurin, S. 1977., Privredni sistem SFRJ, Nauna knjiga, Beograd
27. Komazec, S., 1992., Makroekonomija , Institut za preduzetnitvo i razvoj Braa
Kari, Beograd
28. Komazec, S., Risti, ., 1997., Monetarne i javne nansije, igoja, Beograd
29. Koncepcija dugoronog razvoja Jugoslavije do 1985., Konzorcijum ekonomskih insti-
tuta, Beograd
30. Layard, R. and Nickell, S., 1985., Te Causes of British Unemployment, NIESR, Lon-
don
31. Lewis, W. A., 1954., Economic Development with Unlimited Supplies of Labour,
Manchester
32. Lewis, W. A., 1963., Te Teory of Economic Growth, Allen& Unwin, London
33. Marseni, D. V., 1999., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd,
Beograd
34. Madar, Lj., 1984., Usmeravanje privrednog razvoja i oblici koordinirane privredne
aktivnosti, Institut drutvenih nauka, Beograd
35. Madar, Lj. i Jovanovi, A., 1990., Osnovi teorije razvoja i planiranja, Savremena
administracija, Beograd
36. Madar, Lj., Kneevi, V., Savin, D., Bonjak, M., Bujii, B., 1992., Makroekonomsko
planiranje u svetu trinih privreda, IBN Centar, Beograd
37. Mankju, G., 2005., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, tree izdanje, prevod,
Centar za izdavaku delatnost, Ekonomskog fakulteta Beograd
38. Popovi, B., 1986., Klasikacije matematickih modela u makroekonomiji, u zborni-
ku: Uloga i koricenje matematickih modela u ekonomiji, Novi Sad
39. Porter, A., 1970., Cybernetics Simplied, Barnes and Noble, New York
40. , ., 1995., , ,
41. Samuelson, P., 1975., Ekonomska itanka, Zagreb
42. Samuelson, P.A., Nordhaus, W.D., 2000., Ekonomija, 15. izdanje, Mate, Zagreb
43. Schultz, T.W., 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb
44. Shaw, G.., McCrosite, M., Greenawey, D., 1997., Macroeconomics: theory and policy
in the UK, Blackwell Publishers Ltd.
45. Shaw, G. McCrostie, M., Greenaway, D., 1997., Macroeconomics, Balckwel Business
46. Slavin, L.S., 2002., Economics, sixth edition, McGraw-Hill Irwin
345
LITERATURA
47. Solow, R., 1956., A Contribution to the Teory of Economic Growth, Quarterly Jour-
nal of Economics
48. Solow, R., 1970., Growth Teory: An Exposition, Clarendon Press, Oxford
49. Solow, R., 1972., Growth Teory: An Exposition, Oxford University Press, London
50. Stojanovi, R., obelji, N., 1966., Teorija investicionih ciklusa u socijalistickoj
privredi, Institut za ekonomska istraivanja, Beograd
51. Stojanovi, R., 1979., Veliki ekonomski sistemi, Savremena administracija, Beograd
52. Stojanovi, R., 1983., Optimalna strategija privrednog razvoja, Savremena adminis-
trcija, Beograd
53. Teodore, W. Schultz, 1985., Ulaganja u ljude, CEKADE, Zagreb
54. Teil, H., 1965., Applied Economic Forccasting, Amsterdam-Chikago,
55. Todaro, M., 1997., Economic Development, Longman, London and New York
56. Vaci, A.M., 1988., Ekonomska politika Jugoslavije, 2. izmenjeno i dopunjeno iz-
danje, Savremena administracija Beograd
57. Vasi, V., 1982., Ekonomska politika Jugoslavije, jedanaesto izdanje, Savremena ad-
ministracija, Beograd
58. Viner, N., 1964., Kibernetika i drutvo, Nolit, Beograd
59. Vukadin, E., 1991., Osnove ekonomske politike, Univerzitet u Beogradu, Pravni
fakultet, Beograd
60. Vukadin, E., 1999., Ekonomska politika, Teorija i primena, Dosije, Beograd
61. Vuenovi, V., 1980., Sistem i organizacija, Nauna knjiga, Beograd
62. Wolpe, H., ed., 1980., Artikulation of Models of Production, Routledge and Kegan
Paul, London
Odlukom Senata Univerziteta Singidunum, Beogrd, broj 636/08 od 12.06.2008,
ovaj udbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji
se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta Singidunum.
CIP -
,
330.101.541(075.8)
, , 1958-
Makroekonomija / Dragia Velikovi,
Slobodan Bara. - 1. izd. - Beograd :
Univerzitet Singidunum, 2009 (Loznica :
Mladost group). - XI, 345 str. : ilustr. ; 25
cm
Tira 900. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliograja: str.
343-345.
ISBN 978-86-7912-208-7
1. , , 1954- []
)
COBISS.SR.ID 169532940
2009.
Sva prava zadrana. Ni jedan deo ove publikacije ne moe biti reprodukovan u bilo kom
vidu i putem bilo kog medija, u delovima ili celini bez prethodne pismene saglasnosti
izdavaa.