Rudolf tajner GA 271 SUTINA UMETNOSTI Stenogram predavanja od 28. oktobra 1909.

u Berlinu

Jednom u praiskonu Pristupi nebeskom duhu Duh zemaljski I usrdno ree: Znam da govorim Sa ljudskim duhom; Ipak i onu mi re Molim te daj, Kojom zbori Srce sveta, ljudskom srcu. Dobri nebeski duh dade tad Zemaljskom duhu: Umetnost. R. tajner: Wahrspruchswote.
Pred nama se prua iroka, snegom pokrivena ravan; pojedine reke i jezera na njoj zamrzla su se. Velikim delom je zamrznuta i susedna morska obala sa silnim plovnim ledenim brdima, tu i tamo niska drvea i iprag, sasvim pokriveni smetovima snega i ledenim sveama. Vee je. Sunce tek to je zalo i bacalo jo svoj zlaani sjaj veernjeg rumenila.

Usred naeg predela stoje dve enske prilike. I iz veernjeg rumenila raa se jedan glasnik tako rei izaslanik viih svetova, koji staje pred obe gospoe, i koji napregnuto slua ta izraavaju usta koje od njih o njenom najprisnijem oseanju, o njenom najprisnijem doivljavanju. Jedna od tih gospoa stiska svoje udove uz telo, sva se skuplja i govori rei: Zima mi je! Druga gospoa alje pogled preko snene ravni, preko smrznutih voda, preko drvea pokrivenog ledenicima, a na njene usne naviru rei u potpunom samozaboravu svog roenog oseanja, u potpunom sasmozaboravu na ono mraza to bi sama mogla oseati kroz spoljanje fiziko toga predela: Kako je divan predeo unaokolo! Osea se da toplota struji ka njenom srcu; jer ona zaboravlja na sve to bi se moglo oseati od fizikog mraza i fizikog uticaja. Ona je u svojoj unutranjosti sasvim ovladala silnom lepotom ovog tako ledenog predela. I sunce zae dublje, i veernja rumen izblede, i obe enske prilike padoe u dubok san. U jedan san, koji je mogao da je glave stane, pade jedna od njih, ona to je maloas mraz oseala tako jako na svome dragom telu; a i ona druga utonu san, na kome se videlo da dejstvo oseanja, obuhvaenog u rei: Ah, kako je lepo!, jo odjekuje i udove toplotom proima, i da se njen unutarnji ivot odrava jo i u snu. I ula je ona druga enska prilika od mladia, koji je roen iz sjaja veernjeg rumenila, ula je rei: Ti si umetnost! I ona zaspa; i ponese sa sobom u spavanje sve doivljaje i utiske koje je imala od opisanog predela. I pomea se u spavanje jedna vrsta sna koji nije bio pravi san, nego u izvesnom smislu prava zbilja, samo po obliku srodna snu ali otkrie jedne zbilje koju dua ove gospoe ranije nije mogla lako slutiti. Jer to to je ona proivljavala nije bio san, to je bilo samo slino snu. Preivela je ono to se moe obeleiti kao astralna imaginacija. I, ako se hoe da iskae to je ona proivela, reima se to ne moe drugaije rei, nego da se da u slikama u kojima govori imaginativno saznanje. Jer dua te gospoe znala je u tom trenutku da se o onome, to joj je oznaio mladi reima: Ti si umetnost, moe samo intimno govoriti, ako se reima izrazi doivljaj imaginativnog saznanja. I tako u ovom sluaju neka budu reima iskazani utisci imaginativnog saznanja due ove gospoe. *** Kad je njeno unutarnje ulo bilo probueno, i im je neto mogla razlikovati, primeti ona jednu udnu priliku priliku koja je izgledala sasvim drugaije nego to se moe inae, samo na osnovu fizikog saznanja, zamisliti. Ova prilika je bila siromana u onom to je jo moglo da podsea na fiziki ulni svet. Ta duhovna prilika je samo jo opominjala na telesno ulni ivot, time, to je pokazivala neto kao tri, jedan u drugi utkana kruga tri kruga koji su jedan prema drugome stajali uspravno kao da jedan stoji vodoravno, drugi uspravno a trei od desna na levo. A ono to je kroz ove krugove proticalo, to se moglo zapaziti, nije bilo nita to bi podsealo na kakav telesno ulni utisak; podsealo je pre na neto isto duevno, na neto to se moe samo uporediti sa oseanjima i utiscima due. Ali iz prilike je strujalo neto to se drukije ne bi moglo obeleiti nego ovako. Ono to je strujanjem izlazilo, bilo je neto kao neka duboko zadrana intimna tuga tuga za neim. I kad dua ove gospoe vide to, odlui se da upita: ta li je uzrok tuzi tvojoj? Tada ova duhovna prilika saopti gospoi: O, imam ja izvesan razlog za ovako raspoloenje; jer ja proizlazim iz visokog duhovnog plemena. Ovakva kakva ti se 2

pojavljujem, pojavljujem ti se i kao ljudska dua. Ali mora da se vine visoko u redove hijerarhija, ako hoe da otkrije moje poreklo. Ja sam dovde sila iz viih hijerarhija sveta. Ali zato su ljudi, koji su na drugoj strani ivota, u fizikom svetu, gde mi sad nismo, ti ljudi su mi moje poslednje mladice pokidali; poslednju, koja je iz mene izbijala, otkinuli su mi, uzeli ju samu za se i okovali u tvorevinu koja lii na stenu, poto su je to je najgore smanjili to su mogli vie! I razmahnu se na to dua ove gospoe i upita: Ko si, upravo, ti? Ja sad mogu stvari obeleavati jo samo reima koje su mi ostale u seanju iz ivota na fizikom planu. Kako bi mogla da mi uini pojmljivim svoje bie, bie svog izdanka koga su ljudi okovali? Tamo u fizikom svetu obeleavaju me ljudi kao jedno ulo, kao jedno sasvim malo ulo. Obeleavaju me ulom koje zovu ulo ravnotee, koje se smanjilo i svelo na tri donekle nezavrena kruga prikovana u uhu. To je moj poslednji izdanak. Njega su oni otrgli i prebacili u drugi svet i uzeli mu ono to je ovde imao da bi mogli sa svih strana biti slobodni. Svaki od krugova rastrgli i na svakoj strani ga vrsto privezali za neku podlogu. Ovde kao to me ti vidi ja nisam privezana, ovde imam u sebi potpune krugove. Ovde sam sa svih strana zatvorena. Tu vidi moju istinsku priliku. Tada se uzvinu dua ove gospoe i upita: ime bih ti mogla pomoi? A duhovna prilika ree: Mogla bi mi pomoi samo time kad bi svoju duu s mojom sjedinila, kad bi prenela ovamo u mene sve to ljudi tamo u ivotu saznaju ulom ravnotee. Tada bi ti u samu mene urasla; tada bi postala velika koliko i ja sama. Tada bi se oslobodila od svojega ula ravnotee i izdigla bi se duhovno slobodna preko okovanosti za zemlju. I dua gospoina uini to. Ona se sjedini sa duhovnom prilikom. I kad se jednom s njom sjedinila, oseala je da bi ona morala neto izvesti. I ona stavi jednu nogu pred drugu, promeni mir u pokret i promeni pokret u kolo a kolo zatvori u krug. Sad si me pretvorila ree duhovna prilika. Sad sam postala ono to samo kroz tebe mogu postati, ako se ti bude vladala kao to si se sad vladala. Sad sam postala jedan deo tebe; tako sam postala da bi me ljudi na taj nain mogli samo naslutiti. Sad sam postala umetnost ples. Poto si htela ostati dua i nisi se sjedinila s fizikom materijom, mogla si da me oslobodi. I ti si me u isto vreme korakom privela ka duhovnim hijerarhijama kojima ja pripadam, ka duhovima kretanja; i odvela si me duhovima oblika kad si kolo zatvorila. Mene samu privela si duhovima oblika. Ali sad ne sme dalje ii; ako uini samo jo jedan korak vie od onoga to si za mene uinila, sve to si uinila bie uzalud. Jer bogovi oblika su oni koji imaju da izazovu sve u toku zemaljskog vremena. Ako bi stupila u ono to je zadatak duhova oblika, unitila bi sve to si malo as izvela; jer bi morala pasti u oblast koja se zove na onoj strani, kod onih to vas iz duhovnog carstva obavetavaju, pri opsivanju astralnog sveta pouda. Tvoj duhovni ples pretvorio bi se u ono to proizilazi iz divlje poude, ako ljudi teraju ono to danas jedino i samo od mene poznaju kad svoj ples izvode. Ali, ako ostane pri tome to si sad uinila, onda e u kolu i u zakljuku svoga kola, u obliku, stvoriti sliku onih monih plesova koje u nebeskim prostorima izvode planete i sunca, da se fiziko ulni svet tek uini mogunim!

Dalje je ivela dua gospoina u ovom stanju. I k njoj pristupi jedna druga duhovna prilika opet veoma, veoma razliita od onoga kako ljudi obino svojim telesno ulnim saznanjem zamiljaju oblike duhova. Pred nju stupi neto to je bilo ba kao prilka koja se svodila na povrinu i koja nije imala tri dimenzije. Ali ta prilika je imala neto jako osobeno. Iako je bila svedena na povrinu, dua gospoina je mogla uvek da je vidi u svom imaginativnom stanju sa dve strane. I ova prilika pokazivala se na sva sasvim razliita naina jedanput sa jedne, drugi put sa druge strane. Opet upita gospoina dua ovu prliku: Pa ko si ti? I ova prilika ree: O, ja potiem iz viih oblasti. Sila sam do oblasti koju kod vas zovu oblast duha, a koja se ovde naziva oblast arhanela. Sila sam do ovoga stepena. A morala sam se spustiti da bih dola u dodir sa telesno ulnim carstvom zemlje. Ali ljudi su poslednji moj izdanak isupali, odneli ga i tamo preko ga utamniili u svoju vlastitu fiziko ulnu priliku pa ga nazvali jednim od svojih ula koje oznauju kao ulo sopstvenog kretanja kao ono to u njima ivi kad pokreu sami svoje udove ili delove tela. A gospoina dua upita: ta bih mogla da uinim za tebe? Tada i ova prilika odgovori: Sjedini svoje roeno bie s mojim, tako da se tvoje bie stopi s mojim. Gospoina dua uini to. I sjedini se s tom duhovnom prilikom sasvim se preli u tu duhovnu priliku. Dua te gospoe opet izraste, opet posta velika i lepa. A ona duhovna prilika ree joj: Gle, poto si to uinila, zadobila si mogunost da utone u due ljudske na fizikom planu jednu sposobnost koja se izivljuje u jednom delu onoga ime te je mladi obeleio; jer time si postala ono to se oznaava kao vetina mimike, vetina miminog izraavanja. A kako je dua ove gospoe jo imala seanje na svoju zemaljsku priliku, jer ona tek to je bila zadremala, mogla je preliti u oblik to je sad bilo samo u ovoj prilici. I ona postade praslika mimikog umetnika. Ali ti sme ii samo do izvesne mere ree duhovna prilika. Sme sad u oblik preliti upravo jo taj pokret to ga izvodi. U onom trenutku kad bude prelila svoje sopstvene elje, unakazie oblik u grimasu u kreveljenje i onda bi bilo svreno s tvojom umetnou. Tako je kod ljudi tamo preko dolo dotle, da su oni svoje elje i poude stavili u svoj mimiki izraz, te u njemu sami dolaze do izraza. Ali ti treba da puta da doe do izraza samo nesebinost, i onda si praslika mimike umetnosti.

I dalje je ivela u ovome stanju dua one gospoe. I prie joj jedna druga duhovna prilika, koja se, u osnovi uzeta, pojavljivala samo u jednoj crti, samo u jednoj crti se kretala. I kad gospoina dua primeti da je tuna i ova prilika to se samo u jednoj crti kree, ona je upita: ta bih mogla za tebe uiniti? Onda ree pojava: Ja proistiem iz viih oblasti, iz viih krugova. Ali sam se spustila kroz carstvo hijerarhija do carstva koje vi, negujui duhovnu nauku, oznaujete kao oblast duhova osobenosti, a to carstvo ljudi imaju samo u jednoj kopiji. Jer i ova prilika je morala priznati da je izgubila u svome dodiru sa ljudima poslednji od svojih izdanaka. A dalje ree: Ljudi tamo na zemlji nazivaju poslednji od mojih izdanaka svojim vitalnim, svojim ivotnim ulom onim preko koga oni oseaju svoju roenu linost, to ih proima kao trenutno 4

raspoloenje, kao trenutna ugodnost i to oni u sebi oseaju kao okrepljenje i ovrenje svoje roene prilike. Ali ljudi su sami u sebi sputali ovo ulo. ta bih mogla da uinim za tebe? upita gospoina dua. I opet zatrai duhovna prilika: Treba da se stopi s mojim vlastitim biem! Sve to ljudi od svoje osobenosti imaju u sebi da pusti iz sebe i ue u moju sopstvenu priliku da sa mnom zajedno poe i sa mnom bude jedno. I uini to dua ove gospoe. Tada primeti da ona mada se ona prilika samo u jednoj dui pruala samu sebe puni snagom prema svima pravcima, da ona sama sad ispunjava onu priliku koju je imala na zemlji, koje se seala i koja joj se samo u novom blesku, u jednoj novoj lepoti ovde opet pojavila. A ree tada duhovna prlika: Ovim svojim inom postigla si neto to te opet ini jednom jedinkom u velikom podruju, po emu si bila ime dobila. Ti si u ovom trenutku postala ono od ega ljudi tamo na svaki nain neto umeju: postala praslikom plastine umetnosti!. Praslikom plastine umetnosti postala je dua ove gospoe. A praslika plastine umetnosti mogla je sad onim to je stekla sama izliti u due ljudske jednu mogunost. Bila je u stanju preko onog duha osobnosti to izliti u due ljudske; mogla je to kao sposobnost. I time dade ona ljudima na zemlji plastinu matu, mogunost da stvaraju u plastinoj slici. Ali ti ne sme ni koraka dalje! Mora sva ostati u obliku. Jer samo do duhova oblika i njihovih oblasti sme da se izvede ono to je u tebi. Jer, ako iz toga izie, delovae kao sila koja uzbuuje ljudske poude. Ako ne ostane pri plemenitom obliku, onda ba u tvojoj oblasti ne moe nita dobro da izie na videlo. Ali ako ostane u onom plemenitom oklopu oblika, smee onda izliti u oblik ono to je tek u dalekoj budunosti moguno. I tada, mada ljudi jo dugo nisu postigli onu priliku kojom bi mogli iziveti u istoti ono to je danas predato u vlast sasvim drugim silama u njima, ti e onda smeti da im pokae ono to e ljudi u budue smeti da proive u jednom proienom stanju na planeti Veneri, kad njihova prilika bude postala sasvim druga. Smee onda pokazati kako e, prema dananjoj ljudskoj prilici, u budunosti ona izgledati ista i nevina. I pojavi se iz prevrtljivog mora pojava imaginacije neto nalik na prasliku Miloske Venere. Ti sme ii samo do izvesne granice pri izraavanju oblika. U trenutku kad u obliku samo malo pretera i uniti jaku osobenost, koja oblik ljudski mora uvek odrati, stala si na granicu onoga to je jo moguno kao lepo, kao umetniko delo. I pojavi se opet iz uzburkanog astralno-imaginativnog valovitog mora jedna prilika; na njoj se moglo videti kako je, zbog onoga to je bilo unutra, dospeo spoljanji oblik ovekov sve do granice, gde bi oblik izneverio unutranju vezu linosti, gde bi se izgubila linost kad bi se polo samo korak dalje. I iz slike astralnoga pojavi se lik Laokon.

I dalje iae dua ove gospoe, doivljajui po imaginativnom svetu. I sad naie ona na jednu priliku za koju je znala ovo: Ona ne postoji tamo na fizikom planu; njoj 5

ne pristaje nita tamo na fizikom planu; ja tek sad poinjem da je upoznajem. Mnogo to-ta postoji na fizikom planu to u vrlo dalekoj meri podsea na ovu priliku, ali ove prilike nema nigde ovako neokrnjene kakva je ovde. Bila je to jedna za udo opora prilika, koja, na pitanje enine due, objasni da proistie iz dalekih oblasti, a ne samo iz visokih oblasti; ali da mora prvo delovati u oblasti duhova oblika. Ljudi tamo preko nikad nisu mogli tako ree ova prilika gospoinoj dui da dadu ma kakvu sliku mene same, da izvedu ma ta to meni sasvim odgovara. Jer moja prilika, kakva je ovde, ne postoji na fizikom planu. Zbog toga su morali da me razdrobe, i pomou toga rasparavanja dovedena sam u mogunost, da, sad ako ti ispuni to treba da ispuni, da se sa mnom sjedini da pozajmim tebi sposobnost kako e u ljudske due staviti mogunost, sposobnost uobraavanja. Ali, poto e se ona u duama ljudskim raspasti, cela moe da se pojavi samo ponegde raskomadana na pojedine oblike. Ne sluim se nikojim ljudskim ulom, ali zato ni ljudi mene ne mogu okovati. Oni su me mogli samo iskidati na pojedine delove. A uzeli su mi i poslednji moj izdanak; ali su ga iskidali na pojedine komade. I opet se dua ove gospoe sa ovim duhovnim biem sjedini ne gledajui na rtvu da i sama bude rastrgnuta za jedan trenutak. Tada joj ree ta duhovna prilika: Sad, poto si to uinila, opet si postala jedna pojedinost od onoga to si znaila kao celina. Postala si praslika arhitekture, praslika graevinarske umetnosti. Moe ljudima dati prasliku arhitektonske uobrazilje, ako prelije u ljudsku duu ono to si ba sad sama postigla. Ali e moi da im da samo arhitektonsku uobrazilju, koja im u pojedinosti kazuje ono to im omoguuje izvoditi zgrade, koje se izuzimaju kao neto to se iri iz duhovnog sveta od gore na dole, kao to je to prestavljeno na piramidama. Ti e ljude osposobiti da dadu samo jednu vrstu kopije onoga to sam ja, ako ih navedem da graevinarstvo upotrebe za jedan hram duha, koji ve u spoljanjem izgledu nosi to obeleje, a ne za neto to treba da slui kakvoj zemaljskoj svrsi. I tako se sad kao to se ranije pojavila piramida iz uzburkanog mora pojavi grki hram. I jedna nova prilika pojavi se iz toga uzburkanog astralnog mora prilika koja nije teila odozgo na dole da se pri dnu rairi, nego koja je stremila na vie, podmlaujui se prema onamo gore: trea pojava u koju se morala razbiti arhitekstonska mata. Pojavi se gotski zvonik.

Tada ivljae dua te gospoe i dalje u imaginativnom svetu. I naie na nju jedna druga prilika, jo drukija od prethodne i jo udnija od nje. Sasvim drugaija i udnovata. Iz nje je strujilo neto kao ljubav koja zagreva i opet neto to bi moglo biti hladno. Ko si ti? upita gospoina dua. Ja imam samo jedno ispravno ime tamo od onih na fizikom planu koji ljudi obavetavaju o duhovnom svetu. Samo ti znaju moje ime tano upotrebiti. Jer ja se zovem intuicija i potiem iz jednog dalekog carstva. I to daleko carstvo, iz koga sam pola u svet, carstvo je Serafima. 6

Od serafimskog bia bila je ova prilika intuicije. I opet ree gospoina dua: ta hoe da uinim?. Mora se sa mnom sjediniti; mora se usuditi da se sa mnom sjedini. Onda e moi da zapali u ljudskoj dui, tamo na zemlji jednu sposobnost, koja je opet deo njihove uobrazilje, i time e postati jedna grana od onoga ime te je mladi nazvao. I odlui se gospoina dua na to delo. I tako ona postade neto to je, uzeto u osnovi, i po samoj spoljanjoj pojavi, bilo jako daleko i udno prema onome to je spoljna fizika ljudska prilika, i o emu je mogao suditi samo onaj koji je bio duboko zavirio u samu duu oveiju. Jer samo s neim duevnim dalo se uporediti ono u to se sad bila preobratila gospoina dua, dua koja je ranije jo uvek na sebi nosila neto eterino. Zato to si to uinila ree duhovno, serafimsko bie koje je nosilo ime Intuicija zato sad moe dati ljudima sposobnost slikarske uobrazilje. Time si postala praslika slikarstva, time e biti u stanju da u ljudima podee jednu sposobnost: a jedno njihovo ulo, oko, koje ima u sebi neto to kao neko miljenje koje ne dosie ovekova samosvest koje ima u sebi vasionsko miljenje spoljanjega sveta i to ulo moi e obdariti, poto ima u sebi slikarsku uobrazilju. I to ulo e biti u stanju da, u onome to je inae bez ivota i bez due, upozna duevno bie prosijavajui povrinu. I sve to se ljudima inae na povrini stvori, pojavljuje kao boja i oblik, to e oni tvojom sposobnou oduhovljavati; sa tim e oni tako postupiti, da e kroz oblik progovoriti dua i da kroz boju, koju e oni doaravati na povrini, progovori njena sutina kao to sve to od mene dolazi tei iz najvee dubine nadolje. Ti e biti u poloaju da dade ljudima jednu sposobnost kojom e biti u stanju da u samu neivu prirodu, koja se inae pojavljuje samo u bojama i oblicima dez due, unesu svojom sopstvenom duevnom svetlou ono to se zove duevni pokret. Ti e im dati ime e moi u mir preobratiti kretanje, ime e moi da uvrste pokretno u spoljnjem fizikom svetu. Krakotrajnu boju to se razliva i preko koje prelee zrak sunca na istoku boje, koje su u neivoj prirodi, nauie ih da zadre za uvek. I pope se jedna slika iz uzburkanog mora imaginativnog sveta slika koja je predstavljala slikanje predela. I pope se jedna druga slika koja je predstavljala neto drugo, i koju je duhovna prilika time objanjavala to ona ree: ta se u oveijem ivotu, u kratkom ili dugom vremenu, u minuti, asu ili u stoleu zbiva i doivljava, i to se dogodi u jednom kratkom trenutku, ti e ljude nauiti da to ovekovee sposobnou koju im daje. Ti e ljude osposobiti samo onda, ako se prolost i budunost u takvom pokretu na moan nain ukrste, ak onda, ako se ova dva pokreta, prolost i budunost, nau, ti e ljude uiti kako da pri susretu prolosti i budunosti, kao uravnoteen mir u sredini ovekovee. I vinu se iz uzburkanog mora imaginacija slika tajne veere od Leonarda da Vinija. Ali ti e imati i potekoa. Imae najveih tekoa onda kad bude htela dati svoju sposobnost ljudima da primene na onome u emu je ve pokret i dua, kud su oni ve pokret i duu uneli s fizikog plana. Tada e najlake moi da pogrei. Tu e biti granica onome gde e jo moi da budu nazvane umetnou kopije praslika koja si ti. I tada e nastati opasnost. I pope se iz uzburkanog mora imaginativnog sveta portre. 7

I dalje je ivela dua one gospoe u imaginativnom svetu. I jedna druga prilika pristupi joj opet udnovata koja nije bila slina niemu to se tamo u fizikom svetu dalo nai opet neto to se moglo nazvati nebeskom prilikom, a nije se moglo uporediti ni sa im na fizikom planu. I gospoina dua upita: Ko si ti? Tada ree ona prilika: O, ja imam tamo na zemljinom aru samo jedno ime, koje ispravno upotrebljavaju oni to donose ljudima vesti o duhovnom svetu, oni me zovu Inspiracija. Ja sam poreklom iz jednog dalekog carstva, ali sam morala imati prvo svoje mesto u oblasti koja se tamo, gde se govori o duhovnom carstvu, naziva oblast Herubima. Jedna prilika iz obasti heruvimske pojavi se iz imaginativnog sveta. Kad je upita enska dua: ta mogu za tebe da uinim, ta treba da uinim? opet ree ta heruvimska prilika: Mora u samu mene da se prometne. Mora sa mnom da se sjedini!. I, usprkos opasnosti koja je s tim bila skonana, ue enina dua u bie te heruvimske prilike. I time postade jo manje slina svemu telesnom to postoji irom zemlje. O ranijoj pojavi moglo se jo kazati: Za to ima u najmanju ruku kao analogiju u onome to postoji na zemlji. A ova heruvimska prilika morala se obeleiti kao neto to je samo u sebi nosilo bie koje je bilo toliko strano svemu na zemlji, da se nije moglo ba ni sa im sravniti. I enina dua sama postade potpuno neslina svemu zemaljskome; ona postade takva, da se na njoj videlo da je sad i ona sama prela u neko duhovno carstvo da pripada sa celim svojim biem duhovnom carstvu, koje se ne moe nai u ulnom svetu. Poto si to uinila moe zasaditi u ljudske due jednu sposobnost. I ako ta sposobnost na zemlji proklija u ljudskim duama, ona e u njima iveti kao muzika uobrazilja. I ljudi nee imati nita toliko si sa svojom sposobnou postala strana zemaljskom svetu to bi mogli uzeti spolja da u nj utisnu ono to sama dua osea pod uticajem tvoga nadahnua. To moraju oni sami na nov nain rasplamteti jednim ulom, koje inae poznaju na sasvim drugi nain: moraju ulu zvuka dati novi izgled, moraju muziki zvuk nai u svojoj vlastitoj dui. Kao iz nebeskih visina, moraju stvarati iz svoje roene due. I ako ljudi budu tako stvarali, potei e iz njihove sopstvene due neto to e biti kao ljudski otsev svega onoga to u spoljanjoj prirodi moe da tee i izbija tek nesavreno. Tako e potei iz ovekove due kao jedan takav otsev: ubor potoka u prirodi, fijuk vetra, tutanj grmljavine. Nee to potei iz ljudskih dua kao neka kopija svega toga, nego kao neto to se prislanja kao po sebi razumljiva sestra uz sve ove velianstvenosti u prirodi, koje kao proistiu iz nepoznatih duhovnih dubina. Time e ljudi postati sposobni da stvore neto to e zemlju obogatiti, ega ne bi bilo bez tvoje sposobnosti. I ti e im dati sposobnost da ono to im lei u dui iskau a to se nikad ne bi moglo iskazati, ako bi ljudi morali ostati na onom to sad imaju, na mislima i na pojmu. Svima oseanjima, koja spaljuju pojam, i koja bi se zamrzla da su ostala u pojmu, svima oseanjima, za koja bi bio pojam kao zakleti neprijatelj, ti e dati mogunost da iz sebe dahnu, na krilima popevke i pesme, najdublju sutinu due irom zemlje, i da zemaljskome svetu utisnu neto ega inae ne bi bilo. Sva sloena mona oseanja, sva oseanja, to u dui ljudskoj ive kao zaseban moan svet, koja se inae nigde u spoljanjoj prirodi ne mogu tako doiveti koje samo ljudska dua moe doiveti, samo ako se prome istorijom sveta i nebeskim prostorima i svim nebeskim carstvima jer bi tu morala da proteku sva suprotna strujanja koja su morala proi kroz stotine i hiljade godina, ako bi se htelo znati ta su ljudi ovde-onde iskusili sve e to 8

oni svojom sposobnou moi da spoje i da preliju u ono to su stekli svojim simfonisko-muzikim delima. I gospoina dua razabra: kako se spusti iz duhovnih visina sveta ono to se oznaava kao nadahnue i kako to treba da se izrazi obinom ljudskom duom i razabra da se to moe izraziti samo onda ako se prelije u zvuke. Sad je gospoina dua znala ono to moe da opie duhovni istraiva, ako opisuje samo svet inspiracije ili nadahnua, i kako je to samo trebalo da se dade na fizikom planu fizikim srestvima za izraavanje, kako to ne treba da bude samo kopija nego da istupi neposredno pred ljude a tako se moglo dati samo u muzikom umetnikom delu. I gospoina dua razumede da bi se moglo samo u muzikom umetnikom delu dati ona mona injenica kako je Iran jednom svoje oseanje potpalio na ljubavnoj vatri Gejinoj da bi se moglo izraziti to se dogodilo kad je Kronos ono, to je u njemu ivelo kao duhovna sutina, hteo da prosvetli svetlou Zevsa! Takve duboke doivljaje imala je dua one gospoe u tom dodiru sa ovim heruvimskim biem.

Dalje se uivljavala gospoina dua u imaginativni svet. I naie na nju jedna druga prilika, opet jako drugaija od onoga to postoji na zemlji. A kad dua gospoina upita: Ko si ti? odgovori joj duhovna prilika: Moje ime pravilno upotrebljuju samo oni koji tamo u fizikom svetu saoptavaju duhovne doivljaje iz duhovne nauke. Jer ja sam imaginacija. I ja potiem iz dalekog carstva. Ali iz toga dalekog carstva ja sam se spustila u oblast hijerarhija, koja se zove oblast duhovne volje. ta treba da uinim za tebe? upita opet gospoina dua. I ona pojava je zahtevala da enina dua sjedini svoje roeno bie sa ovom pojavom duhova volje. I opet postade gospoina dua sasvim neslina sa obinom duevnom pojavom; ona postade sasvim jedan duevni lik. Zato to si to uinila, ti si sad u stanju da ucepi u ljudske due onu sposobnost koju ljudi proivljuju na zemlji kao pesniku, kao poetsku matu. Postala si praslika pesnike mate. I kroz tebe e ljudi biti u stanju da izraze na svom jeziku neto to nikad ne bi mogli izraziti, ako bi se drali samo spoljnjeg fizikog sveta i hteli samo ponavljati stvari koje postoje u fizikom spoljanjem svetu. Ti e dati ljudima mogunost da kroz tvoju matu izraze sve to njihovu sopstvenu volju dira, i to se ne bi u drugom obliku moglo izraziti, niti bi moglo da izbije iz due ljudske zemaljskim srestvima izraavanja. Ti e dati ljudima sposobnost da to izraze. Na krilima tvoga ritma, tvoga metra i svim onim to bude mogla dati ljudima, ljudi e izraziti neto za to bi inae jezik bio jedan isuvie grub instrumenat. Ti e im dati mogunost da dadu izraza onome to se inae ne bi moglo izraziti. I izroni u slici Lirike ono to se kroz stolea od kolena do kolena preivljavalo i itava pokoljenja nadahnjivalo. A moi e da obuhvati i ono to se nikad ne bi moglo prestaviti jednim spoljnim dogaajem. Tvoji vesnici bie skaldi, pesnici svih vremena. Oni e u etici obuhvatiti to se zbija iz krugova oveanstva. I oblik koji primi volja, ako strasti nasrnu jedna na drugu, to ljudi na zemljinom aru u fizikom svetu nikad ne bi mogli da izvojuju, ti e svojim srestvima pred njih doarati na pozornici, gde e im pokazati 9

kako sukobljene strasti donose jednima smrt, a drugima pobedu. Ti e dati ljudima mogunost dramske umetnosti. I dua one gospoe primeti u tom trenutku u sebi samoj jedan unutranji doivljaj unutranji doivljaj, neto to se moe oznaiti na zemlji uobiajenim izrazom vienje. Usled ega se budila? Budila se usled toga to je videla kao u ogledalu ono ega na zemlji nema. Ona je sama u sutini postala isto sa imaginacijom. to na zemlji ivi kao poezija to je slika imaginacije u ogledalu. Sliku imaginacije u ogledalu u pesnikoj umetnosti vide dua gospoina. Time se ona probudila. Ona je dodue morala tim vienjem ostaviti sanjarsko carstvo duhovno, ali je bar dola u neto slino iako samo kao mrtva slika u ogledalu slino duhovnom ivotu spirituelne imaginacije. Time je bila probuena. *** A poto se probudila, mogla je primetiti kako je no bila prola. Opet je oko nje bio snegom pokriven predeo, opet obala sa plovnim ledenim brdima, a na drveu ledenice. Ali im se probudila, primeti da kraj nje lei druga gospoa kao ukoena od mraza koji je trpela, ne zagrevana iznutra onim to je sa sobom ponela o ovom snenom predelu kao utisak: Ah, kako je lep. Sad primeti dua gospoe, koja je u noi sve ono preivela, da je ona druga gospoa, koja se bila skoro ukoila, jer nije nita mogla da preivi u duhovnom svetu, da je to ljudska nauka! I ona je uze k sebi da bi joj mogla od svoje toplote neto dati. Ona je pazila i negovala, i ona gospoa se otkravi pod uticajem onoga to je dua druge gospoe bila donela iz nonog doivljaja. Tamo sa istoka prosu se po predelu jutarnja rumen. Sunce je objavljivalo sebe. Zora je postajala sve crvenija i crvnija. I sad poto je budna, dua one gospoe to je imala noanji doivljaj mogla je sagledati i sluati ono to ljudska deca na zemljinom aru govore, ako su kao slutnju doivela u sebi neto od onoga to se u imaginatvnom svetu moe doiveti. I ona u iz hora ljudske dece, to je iz najboljih samo odjeknulo, kao njihova slutnja o onome o emu oni sami nita kroz imaginaciju ne znaju, ali to oni putaju da potee iz najdubljih temelja njihove due kao smernicu za celo oveanstvo. Ona je sluala glas jednog pesnika koji je jednom naslutio veliinu onoga to ovekova dua doivljava iz imaginativnog sveta. Ona razumede sad da ona mora postati spasiteljka za ono to je ovde bila upola smrznuta nauka; ona razumede da ona mora zagrejati i proeti onim to je ona sama pre svega onim to je ona kao umetnost, i da ono, to donosi kao seanje na noni san, mora saoptiti upola smrznutoj nauci. I ona primeti kako ono to je upola smrznuto brzo kao munja opet moe postati ivo, ako nauka bude mogla da primi saopteno kao saznanje. Opet pogleda ona na zoru. I zora joj postade simbol onoga iz ega se sama probudila, kao i simbol njenih sopstvenih imaginacija. I ona razumede to je pesnik iz svoje suine ako mudro kazao. to je ona ula iz jednog novog duha, to joj doe u susret iz svih strana zemlje. Samo kroz zoru lepoga, Prodree u zemlju saznanja! Preveo prof. Nikola Petrovi 10