Page 1

KRITIKE
SAVO SKOKO

NEZNANJE JE NAJSTRANIJE KADA JE AKTIVNO

(Povodom knjige dr Petra Mandia Junski ustanak Srba u Hercegovini 1941. godine) Opta kriza,iji smo svedoci ve dugi niz godina, a koja je za posledicu imala i sveoptu pometnju duha, proizvela je jednu nevolju koja se veoma razmahala. Utisak je da je poslednjih godina istorijska nauka vie nego ikada ranije izloena napadima isuvie samouverenih i povrnih diletanata. Inae, takoe s eini da nijedna humanistika nauka nije toliko zloupotrebljavana i postala poprite agresivnih amatera kao to je to bio sluaj sa istorijom. Samozvani sveznadari, razmetljivi kvazinaunici i umiljeni poznavaoci prolosti svoga naroda kojima je sve jasno, neoptereeni znanjem i bez poznavanja elementarnih naela istorijske metodologije, neutemeljeno i nadmeno vrljaju po istinama proisteklim iz jednostoletnih napora srpske kritike istoriografije koja je izborila zavidni ugled u okviru evropske i svetske medievistike. Citirali smo uvodni deo lanka Istoriografija na udaru neomantiara, autora Radivoja Radia, koji je nedavno objavljen u Politici, da bismo upozorili iru javnost da nije samo medievistika nego i naa novija istorija izloena vrljanju umiljenih poznavalaca istorijske prolosti naeg naroda. U tekstu koji sledi govoriemo o jednom takvom sveznadaru, koji bi mogao da zauzme poasno mesto u knjizi koju Radi pie o njima. Re je o profesoru dr Petru B. Mandiu koji je pod naslovom Junski ustanak Srba u Hercegovini 1941, nedavno objavio skribomanski kola, u kome se estoko obruio ne samo na moju knjigu Krvavo kolo hercegovako nego i na moju linost, pa i na linost akademika Milorada Ekmeia i oitao nam golemu moralnu i metodoloku lekciju. itaoci koji paljivo proitaju ovu njegovu studiju lako e uoiti da on ne zna ili, pak, hotimino ne potuje najelementarnije principe te metodologije. Na naslovnoj strani knjige o kojoj je re pie: profesor dr Petar B. Mandi. Dobro mi je poznato da se zvanje profesora stie samo na fakultetima i to tek kada se odradi sta asistenta, docenta i vanrednog profesora i kada Savet dotinog fakulteta i Savet univerziteta odobre predlog kadrovske komisije o dodeli tog visokog naunog zvanja predloenom kandidatu. (Ovo pouzdano znam jer sam u periodu od 15. jula do 12. decembra 1985. bio lan Saveta Filozofskog

Page 2
fakulteta, kada sam, pod pritiskom ideolokih kuepazitelja, bio prinuen da podnesem ostavku zbog recenzije koju sam dao na knjigu Veselina uretia Saveznici i jugoslovenska ratna drama. Takoe mi je dobro poznato da je Petar Mandi iz osnovne kole sela Sutjeske, gde je jedno vreme bio i direktor te kole, doao u Politiku kolu koja je tada bila u Beogradu, i da je posle zavretka te kole radio u Gradskom komitetu Saveza komunista Srbije sve do raspada druge Jugoslavije. U tom komitetu mogao je stei partijsko, ali ne i nauno zvanje. Zvunim naunim titulama (stvarnim i lanim) kite se samo oni koji malo ta drugo imaju da ponude svojim itaocima. Ivo Andri nikada nije stavljao doktorsku titulu ispred svog imena, oevidno zbog toga to je smatrao da bi, zaklanjanjem iza te titule, kompromitovao svoj ogroman stvaralaki potencijal. Opte je poznato da su istoriari najbolji strunjaci iz onog perioda iz koga su odbranili svoju doktorsku disertaciju. itaoci ne znaju na kojoj temi je doktorirao P. Mandi, jer ih on, u kratkoj beleci na kraju knjige, o tome nije obavestio. Zato? Verovatno zato da se iz te beleke ne bi videlo da on nije istoriar po struci, nego politikolog, jer naslov njegove doktorske disertacije glasi: Uloga i metod delovanja SKJ u uslovima socijalistikog samoupravljanja. Kao to se vidi, profesor P. Mandi nije doktorirao na temi iz srpske nacionalne istorije, ve na Kardeljevom samoupravljanju. Da njegova preokupacije nije bila srpska nacionalna istorija nego u to doba unosne ideoloke magle, nedvosmisleno se vidi iz naslova njegove prve knjige (ukupno 182 stranice to je verovatno njegova doraena doktorska disertacija), objavljene 1983, koji glasi: Savez komunista Jugoslavije i demokratski centralizam. Valja, dodue, rei da je on pokuao da upie postdiplomske studije na Filozofskom fakultetu (grupi za istoriju), ali mu nije polo za rukom da poloi prijemni ispit. Potom je pohaao politiku kolu u Beogradu, koja je 1968. godine prerasla u Fakultet politikih nauka i iz osnova izmenila svoju programsku orijentaciju. Nije mi poznato da li je P. Mandi pre ili posle toga zavrio tu kolu, ali pouzdano znam da posle toga nije daleko dogurao: ceo radni vek proveo je kao aparik u Gradskom komitetu SKS u Beogradu. Pripadao je onoj vrsti ideolokih kuepazitelja koji su uvek bili na liniji i koji su vazda nekoga napadali. Zamalo i ja nisam skupo platio tu njegovu ideoloku revnost, ali ovoga puta o tome neu govoriti. Neko e ionako rei da nije lepo u ovakvu polemiku unositi linu notu. Ja, tavie, mislim da je to runo, ali sam duboko uveren da e svi oni koji paljivo proitaju ovaj tekst uvideti da se to je reeno moralo rei. A sada da vidimo ta je ovaj politikolog napisao u knjizi o kojoj je re. O njenom uvodnom delu koji nosi naslov Koreni Junskog ustanka, rei u samo toliko da sam -itajui stranice na kojima autor samouvereno daje meritorne sudove o sloenim istorijskim

Page 3
procesima druge polovine 19. veka za koje najblae reeno nema dovoljno strune spreme vie puta pocrveneo od stida i doao do vrstog uverenja da bi ma kakva rasprava o tome delu bila samo bespotrebno gubljenje vremena, jer to to je tamo napisano nijedan obrazovan ovek nee ozbiljno uzeti niti mu pokloniti ma kakvu panju.

Drugi deo knjige koji govori o Junskom ustanku hercegovakih Srba 1941. godine (taj ustanak autor neprestano mea sa nepostojeim estojunskim, tako da italac ne zna o kom je ustanku re), napisan je sa ciljem da se krivotvorenjem egzaktno utvrenih istorijskih injenica i falsifikovanjem ustako-domobranskih dokumenata locira u njegovo rodno selo, a njegovi bliski roaci promoviu u pokretae i voe toga ustanka. Ocenivi da je najvea prepreka za postizanje toga cilja moja knjiga Krvavo kolo hercegovako, obruio se na nju na krajnje prizeman nain: tu ima zlobe, pakosti, podmetanja, nekorektnog preuzimanja tuih tekstova i fusnota, nesuvislog hiperbolisanja, politiki i kulturno runog etiketiranja itd. Naoj javnosti je dobro poznato da su prvi masovni pokolji Srba u tradicionalno buntovnoj Hercegovini izazvali oruani otpor zatoenika mrijet naviknutih. Do prvog takvog oruanog otpora dolo je 3. juna 1941. u Donjem Drenju (Nevesinje). Bio je to odgovor Nevesinjaca na pokolj 27 nedunih ljudi u selu Udrenju, koji je 2. juna u osvit izvrila ustaka horda natporunika Franje Sudara. Tom prilikom dolo je do otre vieasovne borbe u kojoj je uestvovalo oko 300 zatitnih lovaca, ustaa, orunika i naoruanih metana iz Nevesinja i okoline, koja se zavrila spaljivanjem celoga sela (Donjeg Drenja) i masakriranjem pet osoba. Na vest o survavanju 140 ljudi iz sela Korita u jamu Golubinku na Kobiljoj glavi, Gaani su odgovorili napadom na tri orunike postaje: u Kazancima, Stepenu i Jaseniku, koje su tokom 7. juna 1941. zauzete i razorene. Te stanice su se nalazile u graninom pojasu,ije je stanovnitvo od samog poetka uspostavljanja ustake vlasti bilo u svojevrsnom stanju pobune protiv te vlasti, jer granina linija jo nije bila definitivno obeleena (to je uinjeno tek 27. oktobra 1941). Hrvatska vlast u Bosni i Hercegovini, uverena da je re o lokalnom otporu srpskog naroda ustakim zlodelima, reagovala je na oba sluaja na isti nain: za otpor u Donjem Drenju masakrirala je, na stravino svirep nain, 20 talaca koji su bili zatvoreni u nevesinjskom Vojnom logoru, a za napad na pomenute orunike postaje u istonom delu ondanjeg gatakog sreza 19 uglednih ljudi (dvadeseti je pukim sluajem preiveo pokolj) iz gatakog i avtovakog zatvora. Meutim, P. Mandi bolje zna od ustakih vlasti o kakvim je otporima re, pa prvi oznaava kao meru odvraanja, a drugi kao masovni i to organizovani oruani ustanak protiv ustake vlasti. Da bi to svoje zakasnelo otkrie nametnuo itaocima kao neospornu istorijsku istinu, napravio je pravi haos u hronolokoj koncepciji svoje

Page 4
studije (tako on naziva ovaj skribomanski kola): obradio je dogaaje koji su se odigrali 6. juna pre onih od 3. juna. Tu neloginu hronologiju primenio je i pri opisu zbivanja u istonom delu gatakog sreza. Budui da je oruniku postaju na Stepenu zauzela ustanika grupaciju su okosnicu inili borci iz njegovog sela Dulia, potrudio se da po svaku cenu dokae kako je ta postaja zauzeta pre one u Kazancima (na Brljevu): falsifikovao je izvetaj zapovjednika Orunikog krila Bilea potpukovnika Muharema Aganovia i predstojnika kotarske oblasti Gacko Josipa Roma i natimovao ih tako da poslue kao neoboriv dokaz njegovog mita o estojunskom ustanku. U pomenutom izvetaju potpukovnika Aganovia,iju fotokopiju posedujem, pie da je 7. juna u dva sata nou grupa Crnogora-

ca prela granicu kod sela Kazanaca i, uz pomo metana toga sela, napala i zauzela oruniku postaju na Brljevu; da orunici nisu pruili nikakav otpor, ve su se iz kasarne sklonili u oblinje ito i ekali dok talas napadaa proe prema zapadu, pa se tek onda povukli u Gacko; da je prilikom tog povlaenja zarobljen oruniki kaplar Franjo Frankovi, koji je, posle obeanja da se nee boriti protiv buntovnika, sa cjelokupnom njegovom spremom puten na slobodu. U nastavku toga izvetaja doslovno pie: Istoga dana u 5 sati bila je napadnuta orunika postaja Stepen, na kojoj su se nalazila tri orunika (podvukao S. S.), jer su ostali bili na slubi. Napad je izvren mitraljeskom i puanom vatrom sa jedne kose... Zapovjednik orunike postaje Mujo Obad je u tom vremenu bio kod telefona i traio pomo, pa je tako od napada bio zarobljen, dok su ostala dva orunika uspjela da se povuku i da ne padnu napadaima u ruke.... Evo kako je taj deo izvetaja potpukovnika Aganovia falsifikovao Petar Mandi: estog juna 1941. godine u 5 sati je napadnuta orunika postaja Stepen... Kao to se vidi, on je umesto istoga dana (re je o 7. junu) slovima napisao estog juna, uveren da tu podvalu nee zapaziti ni profesionalni istoriari a kamoli obian svet. Nije obratio panju ni na terminologiju pisca citiranog izvetaja, koji za mesec jun striktno upotrebljava hrvatski naziv lipanj. Falsifikovao je i reenicu toga izvetaja, koja glasi: U 15,30 sati prispjela je jedna satnija domobrana sa 6 orunika iz Bilee i Korita... i, umesto toga, napisao: U 15,30 sati prispjela je jedna satnija orunika iz Bilee i Korita... Oevidno je da ovde nije re o lapsusu, ve o elementarnom nepoznavanju organizacijsko-formacijske strukture oruanih snaga NDH o kojima pie, pa falsifikatima preformira domobrane u orunike (iz citiranog teksta se vidi da je sa pomenutom satnijom domobrana dolo samo est orunika, to je autor hotimino ispustio da bi celu satniju mogao nazvati oruni-

Page 5
cima). On oevidno smatra orunike elitnim jedinicama NDH, pa zato domobrane pretvara u orunike i na strani 185 istie da su branioci Avtovca uporno traili da im se iz Bilee poalje znatno pojaanje i to najmanje dva bataljona orunika. U to vreme u celoj istonoj Hercegovini nalazila se jedna eta orunika. Branioci Avtovca su to znali, pa nisu mogli traiti da im se poalju u pomo dva bataljona orunika, pogotovu zato to takva formacijska jedinica u orunitvu nije postojala; orunitvo je imalo pukovnije, krila, vodove i orunike postaje. Ovo nedvosmisleno pokazuje da P. Mandi nije ni zavirio u istorijske arhive na koje se poziva. Ovaj tobonji istraiva oplemenio je i izvetaj predstojnika kotarske oblasti Gacko Josipa Roma od 7. juna 1941. godine. Taj izvetaj glasi: Danas dne 7. ovog mjeseca oko jedan pol sat ujutro, Crnogorci sa Srbima kotara Gatakog koji granii sa Crnom Gorom sa orujem napali orunike postaje Kazanci, Stepen i Jasenik te ih opljakali i produljili napredovanje prema Avtovcu... Prilagoavajui ovaj dokumenat poeljnoj istini, autor je, umesto danas dne 7. ovog mjeseca, napisao brojem 6. juna, da bi tim dokumentom potkrepio svoje otkrie koje demantuju ne samo doku-

menti hrvatske provenijencije nego i memoarska graa na koju se on neprestano poziva, pa ak i ona koja potie od njegovih Mandia. Tako, na primer, u izjavi Nikole Mandia, jednog od najuglednijih ljudi iz ove porodice, izriito se kae da su oruniku postaju na Brljevu napali Vratkovii i Kazanci, a mi smo podvlai on napravili zasjedu od Dulia klanca do Gata. Ovo je bez svake sumnje istina; nju potvruju i seanja i drugih neposrednih uesnika dogaaja o kojima je re. Tek posle zauzimanja kasarne na Brljevu, odnosno kada je talas pobunjenika, o kome se govori u pomenutom izvetaju potpukovnika Aganovia stigao do Galeine i Gata, dulika i danika grupa krenule su sa linije Duliki klanac Gat, prema Stepenu. To se nedvosmisleno vidi i iz knjige Novaka Mandia Studa Maleevski Mandii, u kojoj pie da je napad na oruniku postaju na Brljevu izvren u noi izmeu 6. i 7. juna, i da se, u petak 7. juna, sa raanjem sunca, okupilo oko etrdesetak Mandia i krenulo prema Stepenu. Ovim je izokrenuta hronologija estojunskih dogaaja u knjizi P. Mandia vraena na noge, a njegova teza da je estojunski napad na hrvatske orunike postaje u pograninom pojasu pokrenut iz Novih Dulia, pod Mandia barjakom, koji je navodno donet iz bitke na Grahovcu, u kojoj, uzgred budi reeno, Hercegovci nisu uestvovali, stavljena pod veliki znak pitanja. Iz citiranog izvetaja potpukovnika Aganovia videli smo da su oruniku postaju na Stepenu branila samo tri orunika. Meutim, u matovitoj vizuri ovog skribomana taj napad je poprimio dimenzije Vuedolske bitke. Opisujui zauzimanje te stanice, autor istie da su mnogi orunici pobegli im su videli kako se u borbenom

Page 6
jurinom stroju ustanici nezadrivo pribliavaju postaji, da je tom prilikom neprijatelj imao vie poginulih i ranjenih. Ujedno je, ko zna po koji put, prekorio mene to, navodno, vie verujem ustakim dokumentima, koji su uglavnom netani i politiki tendenciozni, nego posleratnim priama svojih ratnih drugova, kao da ja uopte nisam vrio nikakvu kritiku izvora. Na drugoj strani, on promovie sekundarne izvore, izvore rekla-kazala, u izvore prvoga reda, a politiki tendenciozne neprijateljske izvore, falsifikuje i prilagoava svojim stavovima, oslobaajui ih na taj nain politike tendencioznosti. To nije smeno nego skaradno. Govorei o intervenciji 2. satnije 7. domobranskog bataljona i pogibiji Duana Mandia i Blagoja Boljanovia, autor izriito kae da su oni, primetivi kolonu kamiona koja se od Kobilje glave kretala prema Stepenu, mislili da su to Italijani, pa su im krenuli u susret s namerom da im objasne zato su se Srbi digli na ustanak, ali su ubrzo videli da to nisu Italijani nego orunici, pa su se svojim etama hrabro suprotstavili neprijatelju, koji je brojao oko 400 orunika (u toj domobranskoj satniji je, u stvari, bilo 180 domobrana i 6 orunika) i tom prilikom obojica poginuli. Meutim, general Milinko Okiljevi,ovek koji je 20 godina radio na svojoj knjizi Kazivanje o mojoj generaciji, izriito kae da su D. Mandi i B. Boljanovi poli da komandiru te domobranske satnije objasne da se pobunjeni narod ne eli boriti protiv njih (redovne hrvatske vojske prim. S. S.), ve samo protiv ustake strahovlade i ubica srpskog naroda (putanje na slobodu zarobljenog kaplara Franje Frankovia, sa celokupnom opremom, i komandira postaje na Stepenu Muje

Obada, ubedljivo potvruje ovaj navod). Domobrani su ih, meutim, pustili da se primaknu na pedesetak metara, a potom ih plotunskom vatrom muki ubili. Ovaj sluaj ubedljivo pokazuje da nije re o optem ustanku ve o buntu protiv ustakih zlodela u selu Koritima. Niko ne moe osporiti injenicu da su 7. juna 1941. godine, a ne 6. kako uporno ponavlja P. Mandi, zauzete u istonom delu gatakog sreza tri orunike postaje NDH: na Brljevu bez ikakvog otpora; na Stepenu posle kraeg pukaranja sa trojicom orunika i u Jaseniku bez rtava bilo na jednoj ili drugoj strani. O tome sam pisao u svim svojim radovima o Junskom ustanku, pisali su i neki drugi istoriari i neposredni uesnici tih burnih dogaaja, ali ne kao o estojunskom ustanku (to otkrie iskljuivo pripada P. Mandiu), ve kao o jednoj u nizu odbrambenih oruanih akcija srpskog naroda protiv ustakih zlodela. Iz tih akcija, P. Mandi je mehaniki izdvojio one koje su se odigrale 6. juna u pograninom pojasu gatakog sreza, proglasio ih estojunskim ustankom, koji je zadivio itav antifaistiki svet i koji je, preko radio Moskve i radio Londona, pozdravila antifaistika Evropa, istiui da se patriotski srpski narod die protiv faizma. U fusnoti broj 1 naveo je kako je

Page 7
citirane hiperbole preuzeo iz knjige Bogdana Krizmana Hitlerov pothvat 25. Duboko uveren da tako neto Krizman nije napisao i da se ovde radi o amoralnoj manipulaciji i pokuajima autora da svoju klimavu estojunsku konstrukciju podupre imenom jednog uglednog istoriara, paljivo sam pregledao tu knjigu i uverio se da sam bio u pravu: tamo nema ni traga od teksta koji je autor pripisao Krizmanu. Moe se postaviti pitanje da li je Junski ustanak poeo 3. ili 24. juna, jer je 3. juna pukla prva ustanika puka u Hercegovini, dok je 24. juna dignut opti ustanak srpskog naroda u gornjoj Hercegovini, sa centralnim aritem u ondanjem nevesinjskom srezu. O 6. junu kao danu poetka toga ustanka ne moe se govoriti, jer taj datum ne oznaava ni jedno ni drugo. Da bi uverio itaoce u opravdanost neopravdanog zaobilaenja otpora koji je 3. juna pruen hrvatskim zatitnim lovcima u Donjem Drenju, autor se upustio u lamentiranje o razlikama izmeu napada i odbrane, odnosno u polemiku o vojnoj vetini o kojoj nema ni najelementarnije pojmove. U protivnom, znao bi bar ono to zna svaki vojni obveznik koji je odsluio kadrovski rok, znao bi da je prema jednom od osnovnih naela te vetine napad najbolja i najsvrsishodnija odbrana. Ako ostavimo po strani tu injenicu i prihvatimo struno gledite autora prema kome se samo napad moe okvalifikovati kao ustanak, onda se otvara pitanje zato je ovaj vojni teoretiar zaobiao napad naoruanih seljaka iz optine Meljak na hrvatsku oruniku postaju u elebiima kod Foe; ta postaja se nalazila u graninom pojasu ba kao i one u istonom delu gatakog sreza. U tom napadu, koji je izvren 29. maja 1941. godine, zarobljeno je 13 orunika i zaplenjeno 18 puaka i 1 pukomitraljez. Re je, dakle, o akciji znatno uspenijoj od akcija koje su izvedene 7. juna na teritoriji Gacka. Odgovor na ovo pitanje namee se sam po sebi: zato to pokuava da od svog sela po svaku cenu napravi hercegovaki Oraac. Ako se uzme u obzir injenica da hrvatske, italijanske i nemake vlasti najbolje znaju ko je kada i gde podigao ustanak protiv njih, onda je i osnovcu jasno da je Junski ustanak planuo 24. juna u Ne-

vesinju, pod uticajem napada nacistike Nemake na Sovjetski Savez. Oruani otpori koji su se tu i tamo pojavljivali pre toga (u Kijevu i Tramilji Bosanska krajina, u elebiu kod Foe, u Donjem Drenju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku), bili su, u stvari, najsnanija manifestacija antiokupatorskog raspoloenja srpskog naroda,iji je cilj bio zaustaviti ustaku kamu, spreiti paljevine i pljaku i staviti do znanja okupatorskim i ustakim vlastima da se moraju ponaati u skladu sa meunarodnim konvencijama, ukoliko ele mir na okupiranim srpskim teritorijama. Na opti ustanak se pre ulaska Rusije u rat nije ni pomiljalo, jer trezveni hercegovaki seljaci nisu bili voljni da zagaze u tu pogibeljnu avanturu, ve su nastojali da privremeno uspostave kakav-takav modus vivendi sa okupatorskim i

Page 8
kvislinkim vlastima. Za razliku od prvih oruanih sukoba, ustanak od 24. juna predstavlja dijalektiko prerastanje kvantiteta u kvalitet, jer nije imao cilj odbranu golih ivota, ve konaan obraun sa genocidnom ustakom vlau i okupacionim sistemom uopte. Bila je to spontana erupcija srpskog naroda u gornjoj Hercegovini, podstaknuta nagonom samoodranja, s jedne, i ulaskom SSSR-a u rat protiv sila Osovine, s druge strane. O kakvoj je erupciji re ubedljivo govori injenica da je ve prvoga dana ustanka poginulo preko 40 hrvatskih i muslimanskih faista; u izmiljenom estojunskom ustanku poginula su samo dvojica: Franjo Polugan i Fekim Selimovi. Sutinska razlika izmeu izmiljenog i stvarnog ustanka najreljefnije je izraena u reagovanju nacistikih, faistikih i ustakih vlasti na te dogaaje. Kao to smo videli, na prve oruane borbe do kojih je dolo u Donjem Drenju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku, reagovale su samo vlasti NDH iz Bosne i Hercegovine streljanjem po 20 talaca u Nevesinju i Gacku; o tim prvim oruanim sukobima, koje P. Mandi naziva ustankom, ondanja hrvatska tampa nije objavila nijednu re. Meutim, na ustanak koji je 24. juna buknuo u Nevesinju reagovali su najvii nacistiki funkcioneri u NDH: poslanik Treeg rajha u Hrvatskoj Zigfrid Kae i opunomoeni nemaki general u Zagrebu Gleze fon Horstenau, kao i vrhovno vojno i dravno rukovodstvo NDH. Ocenivi da se ovoga puta ne radi o odbrani od ustakog terora ve o oruanom ustanku podstaknutom napadom Nemake na Sovjetski Savez, pomenuti nacistiki funkcioneri su uputili u Hercegovinu jednog nemakog oficira, linim avionom generala Horstenua, sa zadatkom da se na licu mesta upozna sa situacijom u toj pokrajini. U isto vreme, stavili su na raspolaganje vojnom rukovodstvu NDH 25 tenkova zaplenjenih od bive jugoslovenske vojske radi to breg i efikasnijeg uguenja ustanka. Ministarstvo hrvatskog domobranstva je uurbano transportovalo tek formirane domobranske bataljone u Hercegovini, da bi ubrzo tamo uputilo i svog naelnika Generaltaba podmarala Vladimira Laksu. Poglavnik Paveli je 26. juna izdao Izvanrednu zakonsku odredbu, kojom je svim graanima NDH, bez razlike u odnosu na njihovu, versku i nacionalnu pripadnost, obeao imovinsku i pravnu sigurnost. Posebno je istakao da e sve one koji se ogree o tu odredbu staviti pod preki vojni sud. Komandant italijanske 2. armije general Ambrozio izdao je nareenje da se trupe 6. armijskog korpusa stacionirane u Hercegovini stave u bojnu gotovost prvog stepena.

Stav da oruani sukobi koji su tu i tamo izbijali pre napada Nemake na SSSR nisu imali karakter ustanka, potkrepio sam u knjizi Krvavo kolo hercegovako, pored ostalog, i citiranjem pisma koje su seljaci iz Samobora i Lipnika, kada su uli da je redovna hrvatska vojska ula u Avtovac, uputili komandantu domobranskog Ja-

Page 9
dranskog divizijskog podruja generalu uri Izeru. To pismo u celini glasi: Gospodine enerale! Mi koji smo se sklonili iz svojih domova, neko u peine neko u ume, sklonili smo se od naoruanog oloa, zvijeri koji prave i potene ljude mue, na zvjerski nain ubijaju i onda polumrtve bacaju u jame; sklonili smo se zato da nam ne oduzmu ivote prije nego to doe vlast i zakon do nas; nadamo se da ete vi stati na put pomenutim zvjerstvima. Mi smo iveli pod nekoliko dravnih uprava i uvijek smo bili lojalni i poteni graani. Gospodine enerale, molimo vas da nam garantujete slobodu ivota i kretanja, da putite mirne ljude iz zatvora, a ako je koji od njih krivac neka (po) zakonu odgovara, da razoruate olo i pljakaku bandu da ne kaljaju ast potenih Hrvata, a mi od kada postasmo ivjesmo s Hrvatima i do danas neznadosmo da su zvijeri. Gospodine enerale, mi svi koji smo se sklonili, garantujemo da emo se povratiti i predati dravi sve to imamo, samo molimo i preklinjemo da dozvolite jedan rok, jer je narod preplaen i zastraen, pa treba da se pribere, da putite prave i potene ljude iz zatvora, da razoruate olo i pljakae. Inae smo mi primorani postati gorske zvijeri i dok nas ne nae sudbina nee da izgubimo ivote. Nadamo se da ete imati srca i due, te spasiti (ovaj) narod od propasti. Bratski pozdrav. Iz prethodnog teksta videli smo da su Duan Mandi i Blagoje Boljanovi pokuali da stupe u pregovore sa komandirom domobranske ete koja je stigla iz Bilee da bi ga obavestili da se srpski narod nije pobunio protiv hrvatske vlasti ve protiv ustakih zloinaca ubica nedunih ljudi. Vie je nego oevidno da su u narodu postojale iluzije da zvanina hrvatska vlast ne stoji iz ustakih zloina. Stav da je opti ustanak u gornjoj Hercegovini dignut 24. juna, sa epicentrom u slobodarskom Nevesinju, kolevci buna i ustanaka protiv ropstva, nasilja i nepravde, potkrepio sam arhivskim izvorima prvoga reda: direktivama, zapovestima i izvetajima visokih nemakih, italijanskih i hrvatskih vojnih i dravnih funkcionera. Nemakog opunomoenog generala u NDH Gleze fon Horstenaua, efa ispostave Abvera u Zagrebu Artura Hefnera, komandanta italijanske 2. armije generala Vitorija Ambrozija, zapovednika vojske i ministra hrvatskog domobranstva Slavka Kvaternika, zapovednika kopnene vojske (naelnika Generaltaba) podmarala Vladimira Lakse, poglavnog pobonika i efa obavetajne slube NDH Mije Babia, komandanata Jadranskog i Bosanskog divizijskog podruja ure Izela i Petra Blakovia, upana velikih upa Huma i Du-

Page 10

brave Ante Bua i Josipa Trajera, zapovednika Orunikog krila Bilea potpukovnika Muharema Aganovia, zapovednika orunikih vodova u Nevesinju i Gacku Rodolfa Kuare i Josipa Markusa, predstojnika kotarskih oblasti u Nevesinju, Gacku i Bilei Nikole Mlaenovia, Josipa Roma i Marka akia, pa ak i komandanta Glavnog taba NOPO Jugoslavije Josipa Broza Tita. Mada pomenuti izvori ne ostavljaju nikakve sumnje u to kada i gde je dolo do opteg ustanka hercegovakih Srba protiv faizma, Petar Mandi jednim ekskluzivnim izvorom anulira sve te dokumente. Re je o prii biveg novinara Blaa arovia prema kojoj je Literaturnaja Rosija (izvinjavam se itaocima to pogreno transkribujem naziv toga lista uzet iz pomenute knjige P. Mandia, povodom 50-godinjice pobede nad faizmom, na pitanje gde je poeo otpor, decidirano govorila o 5/6. juna kao prvom organizovanom otporu u Evropi kada je nou izmeu 6. i 7. juna (u prethodnoj reenici pie izmeu 5. i 6. juna, prim. S. S.) dolo do oruanog ustanka u Gacku. Kakva blamaa! Sve da je Literaturna Rosija pisala tako neto, a nije (B.arovi je na skupu u Gacku ispriao drugu priu, o emu e biti govora), taj napis nema nikakvu dokumentarnu vrednost; ni retardirana deca nee prihvatiti ovu autorovu alhemiju, koja ga do kraja kompromituje kao ozbiljnog pisca, a kamoli obrazovani ljudi. Jer, povodom pedesetogodinjice pobede nad faizmom ni u naoj zemlji o Junskom ustanku nije napisana nijedna re. O Rusiji da i ne govorimo. Tom otkriu istoriari od struke e se slatko nasmijati, a moda se i prekrstiti (takvu glupost u naoj istoriografiji niko nikada nije napisao), naroito kada proitaju metodoloku lekciju koju je ovaj diletant oitao meni i akademiku Ekmeiu. Kada je ovaj umiljeni istoriar na osnovu pomenute prie i slinih izvora poeo da otkriva istorijske injenice, koje, eto, ni istoriari ni neposredni uesnici dogaaja do sada nisu zapazili, reagovao sam kratkim napisom u Politici, u kome sam posebno naglasio: Teko je verovati da e iko pod kapom nebeskom prihvatiti otkrie Petra Mandia, utemeljeno na posleratnim priama nekih neposrednih uesnika dogaaja Mandia iz sela Dulia, prema kojim Junski ustanak hercegovakih Srba nije poeo u junakom Nevesinju nego u njegovim Duliima (iz ovog gatakog Oraca je, navodno, pokrenut organizovan ustanak protiv ustake vlasti), jednostavno zato to to nije istina. Uviajui da su njegove notorne istine na staklenim nogama, Petar Mandi je principijelnu diskusiju preneo na neprincipijelni lini teren iracionalnom tvrdnjom da ja mrzim Mandie. Ja mrzim neistinu u koju on pokuava da uplete ovu uglednu porodicu, u kojoj imam ne mali broj dragih ljudi, prisnih prijatelja, bliskih roaka i kumova. Uostalom, poznato je da sam ja bio recenzent i promotor knjige Zemlja zvana Gacko (o tok knjizi Petar Mandi nije rekao nijednu

Page 11
lepu re, naprotiv),iji je autor Novak Mandi Studo, vredan, poten i plodan pisac. Na kraju te recenzije, koja je u celini objavljena u toj knjizi, ekstatino sam uzviknuo: Bravo Studo!. Da je P. Mandi napisao da je njegovo selo Novi Duli bilo partizanska oaza u regionu ije je stanovnitvo u ogromnoj veini bilo naklonjeno ravnogorskom pokretu Drae Mihailovia, duboko sam uveren da niko ne bi ni pokuao da to ospori, jer je, doista, tome selu pripadala vodea

uloga na levom krilu pokreta otpora toga regiona; slina uloga pripadala je mom selu Jugoviima u nevesinjsko-gatcakoj Povri. Poto se Petar Mandi na vie mesta poziva na domae i strane izvore, koji navodno potvruju da je Junski ustanak podignut 6. juna 1941. u Gacku, da vidimo ime je on podupro taj svoj ardak ni na nebu ni na zemlji. Pored Literaturne Rosije, kao njegovog najvanijeg izvora na koji se poziva ravno sedam puta, na prvom mestu naveo je Nevenku Baji, istoriara iz Sarajeva, koja je istie on- prva poela da pie o estojunskom ustanku 1941.godine, stavljajui joj u pero ono to ona nikada i nigde nije napisala. Ona ne samo da nigde nije pomenula estojunski ustanak, nego je, naprotiv, ve u drugom pasusu svog lanka Junski ustanak u gornjoj Hercegovini 1941.godine, iz temelja sruila mit P. Mandia o estojunskom ustanku, ovim reima: Ove prve ustanike borbe, koje su obuhvatile nevesinjski i gataki srez u poetku su imale iskljuivo karakter samoodbrane od ustakog nasilja. One su se krajem juna, poslije napada Nemake na SSSR, pretvorile u opti ustanak protiv ustake vlasti koja se poslije toga u ovom kraju vie nikada nije mogla uvrstiti (kurziv S. S.). Posle kraeg opisa opteg ustanka u Nevesinju, N. Baji nastavlja: U gatakom srezu ustanak je poeo 25. juna, dan posle nego u nevesinjskom srezu (kurziv S. S.); 25. juna jedna grupa ustanika je napala i razoruala oruniku postaju u Fojnici i ubila 3 i zarobila dva andarma. Kao da je znala da e neko pokuati da manipulie njenim stavovima, N. Baji se potrudila da to onemogui i u zakljuku citiranog lanka posebno podvukla: Na te pokolje (re je o ustakim pokoljima, irim. S.S.), srpski ivalj je odgovorio ve prvih dana borbom koja se poslije ulaska SSSR-a u rat 24. juna pretvorila u optenarodni ustanak. Te borbe i ustanak nisu posljedica nikakve organizacione pripreme nego spontani oruani revolt srpskog stanovnitva na zloine ustaa (kurziv S. S.). Kao to se vidi, Nevenka Baji nije pisala o estojunskom ustanku, kako joj pripisuje P. Mandi, ve o prvim oruanim borbama u Donjem Drenju, Kazancima, Stepenu i Jasenku, koje su posebno je podvukla imale iskljuivo karakter samoodbrane od ustakog nasilja i o Junskom ustanku koji je 24. juna buknuo u Nevesinju. Njen lanak nije potvrda nego vrlo ubedljiv demanti stavova P. Mandia i u pogledu karaktera prvih oruanih sukoba u gornjoj Hercegovini,

Page 12
broja uesnika u tim sukobima (dok ona izriito kae da je grupa koja je napala Stepen brojala oko 150 ljudi, P. Mandi je tu cifru poveao na 400), njihove organizovanosti i ciljeva koji su ih pokrenuli u te sukobe, kao i o mestu i vremenu poetka opteg narodnog ustanka u gornjoj Hercegovini. Petar Mandi se, dakle, pozvao na autora iji su stavovi dijametralno suprotni njegovim stavovima. To je neka uvrnuta metodologija do sada nepoznata u istorijskoj nauci. On izgleda svoje itaoce smatra infantilnim biima kojima neodgovorno moe priati ta mu padne na pamet. Pored N. Baji, autor se pozvao i na seanja sedmorice neposrednih uesnika dogaaja o kojima pie, boraca NOR-a, koja je ta seanja promovisao u istorijske izvore prvoga reda. Opte je, meutim, poznato da su borci NOR-a, sem retkih izuzetaka, za vreme Brozove vladavine svoja seanja saobraavali sa linijom Komunistike par-

tije i sloenu istorijsku zbilju prikazivali u crno-belom koloru. Budui da su prvu oruniku postaju u ondanjem gatakom srezu zauzeli borci iz sela koja e docnije postati snano uporite etnikog vojvode popa Radojice Periia, pokretae te akcije traili su u Novim Duliima, jedinom partizanskom selu toga regiona, i tamonjim simpatizerima Komunistike partije. Pa ipak, niko od boraca NOR-a, na koje se autor poziva, nije nazvao estojunskim ustankom zauzimanje prazne andarmerijske kasarne na Brljevu i orunike postaje na Stepenu, koju su branila samo tri orunika. Oni su kao funkcioneri nove revolucionarne vlasti, u ijem su stvaranju i sami uestvovali, potovali odluku te vlasti o proglaenju 7. jula za dan ustanka naroda Jugoslavije, pa im nije ni padalo na pamet da piu kako je u njihovom zaviaju podignut ustanak mesec dana ranije i to bez poziva. Tako je P. Mandiu od svih tih silnih istorijskih izvora, i domaih i stranih i neprijateljskih (iz njegove knjige se nedvosmisleno vidi da nije zavirio ni u jedan istorijski arhiv u naoj zemlji a kamoli u strane arhive) ostao njegov jedini i najvaniji izvor, navodno pisanje Literaturne Rosije. Dodue, na naunom skupu u Gacku podnet je jedan referat pod naslovom Trei srpski ustanak u Gacku, u kome je estojunski napad na hrvatske orunike postaje u pograninom pojasu, s razlogom, lociran u selo iz koga je pokrenut. Mada se uesnici skupa nisu slagali s nazivom te akcije, niko nije osporio autoru toga saoptenja da javno iznese svoje gledite. Njegovo izlaganje je tampano u zborniku radova sa toga skupa bez ikakve izmene. Uprkos tome, P. Mandi je pripisao tome skupu staljinistiki nain miljenja i ponaanja, i kao potvrdu te optube naveo kako je, navodno, jedan uesnik toga skupa rekao: Mi emo ovde donijeti akt kojim emo jasno rei da je ustanak protiv okupatora juna 1941.godine poeo prvo u Nevesinju i vie niko i nikada nee smeti drugaije govoriti. Ovakvu glupost mogao je da kae, odnosno izmisli, sa-

Page 13
mo ovek koji je ozbiljno bolestan od paranoidne izofrenije, a takvih uesnika na tome skupu nije bilo; to je verovatno poteklo iz izvora iz koga je potekla i detinjasta pria o pisanju Literaturne Rosije. Ova izmiljotina autoru je bila potrebna da bi mogao itaocima saoptiti svoj zadocneli antititoizam i antikardeljizam. To je ulinio ovim reima: Ovaj nesrenik (koji?) nas vraa u Staljinova i Kardeljeva vremena kada su misli vodeeg diktatora bile vodee misli drutva i njegove nauke i politike, u koje se moglo samo verovati, ali ne o njima raspravljati... Vraa nas u vremena kada su se za zelenim stolom smiljale istine o sredinama i datumima gde je i kada pukla prva ustanika puka protiv faizma, kada je po svaku cenu trebalo sakriti istorijsku istinu da se od svih evropskih varijanti faizma: italijanskog, nemakog i hrvatskog ovaj poslednji pokazao najkrvoloniji prema srpskom narodu. Stoga je trebalo zaboraviti hercegovake jame, koje su hercegovake ustae u to vreme punile Srbima, i na estojunski ustanak srpskog naroda u Gacku... Mada o ovom citatu, koji mnogo vie govori o njegovom autoru nego o Titu i Kardelju, nije potreban nikakav komentar, ipak u rei da je dovoditi njegov sadraj u ma kakvu vezu sa uesnicima naunog skupa u Gacku i indirektno im prebacivati da su se vratili u titov-

ska i kardeljevska vremena, kada je trebalo zaboraviti hercegovake jame, krajnje nekorektna i politiki i kulturno runa insinuacija, pogotovu kada se ima u vidu injenica da je znatan broj tih ljudi objavio zapaene radove o tim jamama upravo za vreme vladavine Tita i Kardelja, i uporno se zalagao da se kosti muenika izvade iz zabetoniranih bezdanica i dostojno sahrane. Aim Mievi je, na primer, davne 1964. godine objavio izuzetno zapaen lanak o tim jamama, pod naslovom O sram i grdoba, koji je podstakao mnoge Hercegovce da hrabrije pristupe radu na temeljnom rasvetljavanju monstruoznih zloina ustakih razbojnika. Zahvaljujui, pored ostalog, i tome, ja sam u poslednjih 40 godina objavio o tim zloinima est feljtona, desetak lanaka i tri knjige: Pokolji hercegovakih Srba 1941, Genocid nad Srbim u dvadesetom veku (s grupom autora) i prvu knjigu Krvavo kolo hercegovako. Za to vreme, Petar Mandi o tim zloinima nije objavio nijednu re, ve je obilazio mesne zajednice po Beogradu i penzionerima i domaicama drao predavanja u kojima je objanjavao i popularisao Titovu i Kardeljevu teoriju i praksu. Oevidno je da ovaj veliki borac protiv zaborava ne moe da prikrije al za vremenima kada se o pristalicama ravnogorskog pokreta nita pozitivno nije smelo napisati. Kako drugaije razumeti njegovo ogorenje na mene to sam napisao da su prvu hrvatsku oruniku postaju na teritoriji gatakog sreza zauzeli ljudi koji su tokom Drugog svetskog rata bili pod uticajem etnikog vojvode popa Radojice Periia. Njjemu bez svake sumnje smeta i samo pominjanje

Page 14
toga imena, jer stavlja pod veliki znak pitanja njegovu zapenuenu tvrdnju da je napad na tu postaju iniciran iz Novih Dulia. Niko ne osporava niti moe osporitiinjenicu da su Duan Mandi i Blagoje Boljanovi bili komandiri eta koje su napale i zauzele oruniku postaju Stepen i da su tom prilikom obojica hrabro poginuli, odnosno muki ubijeni, ali osporava pokuaje P. Mandia da ih promovie u pokretae i voe Junskog ustanka, koji je planuo 18 dana posle njihove pogibije. Budui da je Junski ustanak bio spontani bunt irokih narodnih masa, on nije imao niti je mogao imati organizovano vojno i politiko rukovodstvo. Tek u leto 1941. godine formirani su sreski tabovi narodne vojske, kao sreska rukovodstva ustanka. Ipak, valja rei da su se ve u samom poetku Junskog ustanka neki ljudi eksponirali kao najistaknutije voe ustanka: u Nevesinju Petar Samardi, Obren Ivkovi, Krsto eri i Duan Brstina, a u Gacku pop Radojica Perii i gardijski porunik Milorad Popovi. Ljutnja to ta injenica nije u skladu sa onim to su pobednici za vreme Brozove vladavine govorili i pisali, tu nita ne pomae. Da bi se svojim itaocima predstavio kao istoriar - istraiva, P. Mandi je manipulisao ne samo arhivskom graom nego i vlastitim fusnotama. Iz prethodnog teksta videli smo kako je svoje stavove potkrepio radovima uglednih istoriara,ak i onih koji vrlo ubedljivo opovrgavaju te stavove. U drugoj fusnoti (o prvoj je bilo govora), autor je obmanuo svoje itaoce pozivajui se na izlaganje Blaa arovia na naunom skupu koji je septembra 2001. godine odran u Gacku. Jer, Blao arovi na tome skupu nije imao nikakvo izlaganje (on nije bio uesnik skupa), ve se iz publike javio za re i ispriao lovaku priu prema kojoj je ruska pijunka Marina Konstantinova obavestila Moskvu da je ustanak protiv faizma u Ju-

goslaviji poeo 6. juna 1941, napadom ustanika na hrvatsku andarmerijsku postaju na Stepenu. Iako niko od prisutnih istoriara tu priu nije ozbiljno shvatio, ja sam, u svom prilogu sa toga skupa objavljenom u zborniku Srpska proza danas za 2000. godinu, postavio pitanje kako to sovjetski istoriari ne posvetie nikakvu panju izvetaju pijunke Konstantinove, ve u vietomnoj Istoriji velikog otadbinskog rata 19411945 napisae da je ustanak u Hercegovini poeo 3. juna u Nevesinju. B. arovi je ispriao novu lovaku priu, onu o pisanju Literaturne Rosije, na koju se autor poziva ravno sedam puta. Na strani 63 svoje studije, autor izriito kae da je Mile Budak bio ministar unutranjih poslova NDH (to je ponovio nekoliko puta), citirao je njegovu poznatu izjavu na skupu ustaa u Gospiu i pri tome se poziva na knjigu Vase Kazimirovia NDH u svetlosti nemakih dokumenata i Dnevnika Gleze fon Horstenaua 19411944. Uveren sam da gotovo svaka beogradska domaica koja je, uz poslovanje u kuhinji, sluala na radiju suenje Andriji Artukoviu, zna da je

Page 15
Mile Budak bio ustaki ideolog, ministar bogotavlja i nastave, a ne ministar unutranjih poslova, a kamoli Vasa Kazimirovi. Na strani 264 autor pie: Da Literaturnaja Rosija nije isisala iz prsta ono to je napisala o zbivanjima poetkom juna u Gacku, govori injenica da su ti dogaaji privukli panju specijalnih italijanskih vojnih obavetajaca kojima nisu mogli promaknuti dogaaji koji su se zbili 6. juna na Stepenu... Ovaj citat potkrepio je fusnotom koja glasi: General Ambrozio, isto. Re je, u stvari, o lanku Milorada Ekmeia, na koji se autor vie puta poziva. Fusnotu je, meutim, napisao tako da italac stie utisak da je on izvorno itao izvetaj generala Ambrozija. U tom izvetaju nema nijedne rei o dogaajima koji su se zbili 6. juna na Stepenu. Da autor nije imao u rukama ni dokumenat o boravku italijanskih obavetajaca u Gacku, ve je taj podatak uzeo iz knjige koju ne eli da pominje, vidi se iz izvetaja natporunika Josipa Markusa u kome se kae da je 13. lipnja (a ne 10. kako to navodi P. Mandi) stigla u Gacko jedna italijanska grupa od 3 oficira i 22 vojnika, da se raspitivala zbog ega su se odmetnuli (a ne digli na ustanak) srpski stanovnici istonog dijela gatakog Kotara. Kada im je natporunik Markus rekao da je u pitanju lina mrnja i osveta, italijanski kapetan je kae se u tom izvetaju ostao na stanovitu da se neto vie iza toga krije. U stvari, u ii interesovanja tih italijanskih obavetajaca nije bio 6. nego 9. jun, kada je kod Stepena ubijeno 19 talaca iz gatakog i avtovakog zatvora. Na putu za Crnu Goru, ovaj italijanski izviaki odred naiao je u selu Beruici na grupu od oko 30 naoruanih ljudi koji su, kada su ugledali Italijane, poeli da bacaju oruje, uzvikujui: Talijanskim okupatorskim vlastima se predajemo. Na pitanje zato su se odmetnuli i latili oruja, odgovorili su: Moramo da se branimo jer nas Turci i Hrvati bacaju u jame. Ovo je nedvosmislena potvrda stava da su prvi oruani sukobi u Donjem Drenju, Kazancima, Stepenu i Jaseniku, iskljuivo imali karakter odbrane od ustakih zloina i da se na ustanak tada nije ni pomiljalo. Nipoto autor nije sluajno zaboravio da u fusnotama precizno naznai stranice knjiga istorijske literature koje je koristio.

To je hotimino uinio da italac ne bi uoio da on, iz samo njemu poznatih razloga, koristi jednog, a u fusnoti se poziva na drugog autora. Tako, na primer, na strani 215 doslovno je prepisao iz moje knjige Krvavo kolo hercegovako tekst saoptenja poglavnika Pavelia o proglaenju osmodnevne korote povodom pogibije poglavnog pobonika Mije Babia, a pozvao se, u fusnoti 236, na lanak Slobodana akote objavljen u prvoj knjizi zbornika Hercegovina u NOB, u kome pie da je povodom smrti Mije Babia u NDH proglaena trodnevna alost i nita vie.

Page 16
Na strani 156 citirana je, takoe iz moje knjige, izjava Hermana Nojbahera prema kojoj je srpski narod u NDH bio pretvoren u divlja za slobodan lov, dok je u fusnoti 135 naznaeno da je ta izjava preuzeta iz knjige Bogdana Krizmana. Meutim, tu izjavu ja sam citirao iz knjige Hermana Nojbahera Specijalni zadatak na Jugoistoku 19401945, ona se tamo nalazi, a ne u knjizi B. Krizmana na koju se autor poziva. Budui da ovakvih primera ima previe, za njihovo razobliavanje trebalo bi napisati itavu knjigu. Mislim da to nije potrebno, jer e paljiv italac brzo uoiti te marifetluke i zapitati se od kuda to da Petar Mandi iz istorijske literature citira samo tekstove koji su citirani u mojoj knjizi, i poziva se iskljuivo na dokumenta koja su koriena u toj knjizi. Na kraju e lako doi do zakljuka da se oevidno radi o velikom ljubitelju Resavske kole. Umesto toga, naveu kako ovaj razmetljivi diletant ita metodoloke lekcije ne samo meni nego i akademiku Miloradu Ekmeiu, naem uglednom istoriaru, koji je u svojim brojnim naunim radovima koristio grau iz svih velikih evropskih i amerikih arhiva. Evo te lekcije: U svetlosti ovih istorijskih injenica (videli smo o kakvim je injenicama re prim. S. S.) koje upeatljivo govore o tome da estojunski ustanak Srba u Gacku 1941. godine predstavlja prvi veliki pokret otpora u Evropi - potrebno je podvrgnuti naunoj kritici (ali li se, Perice, tako ti Boga) ono to pie o Junskom ustanku akademik Milorad Ekmei u recenziji knjige Sava Skoka..., gde kae da je Junski ustanak izbio 24. juna u Nevesinju. Meutim, poto istorijski izvori i domai i strani i neprijateljski, datiraju junski ustanak sa 6. junom..., pisanje uvaenog akademika gubi svaki istorijski smisao i znaaj, jer nema svoje utemeljenje u istorijskim injenicama i izvorima, i kao takvo u funkciji je svesnog ili nesvesnog silovanja istorije. U tom pogledu upuujem vas na pisanje Literaturneje Rosije, koju sam citirao u ovoj studiji (7 puta prim. S.S.). U poslednjoj reenici citiranog teksta sadrani su svi autorovi istorijski izvori, domai, strani i neprijateljski, na kojima je utemeljio svoju studiju. Iz prethodnog teksta videli smo da niko, ama ba niko nije datirao Junski ustanak sa 6. junom i da on u svim tim silnim arhivima na koje se poziva nije naao nijedan, ponavljam nijedan dokumenat u kome se napad na oruniku postaju na Stepenu, koju su branila tri orunika, naziva ustankom. Je li to nauna kritika ili brutalno gaenje principa istorijske metodologije, lakrdija nezabeleena u naoj dosadanjoj istoriografiji, koja predstavlja sramotu u prvom redu za autora, potom za njegove recenzente i mentore i, najzad, za gataku Prosvetu koja se nala na koricama ovog

skribomanskog kolaa. Ako je namera mentora doista bila da knjigom na knjigu opovrgne neke stavove iznete u knjizi Krvavo kolo hercego-

Page 17
vako (u toj knjizi se, kao i svakoj drugoj, ima ta kritikovati) i iznesu svoje istine, u svojoj sredini su, za tri godine koliko traju pripreme za tu kritiku, mogli nai ne mali broj ljudi koji bi taj posao obavili savesnije, strunije, korektnije i neuporedivo pismenije, od autora koji im se nametnuo, maui stvarnim i lanim naunim titulama i zvanjima. Umesto knjigom na knjigu, on je pokuao da laima i falsifikatima opovrgne neke neosporne istine iznete u mojoj knjizi, kao, na primer, onu kada, gde i ko je pokrenuo Junski ustanak hercegovakih Srba protiv faizma. Da autor koji im se nametnuo nije mnogo optereen znanjem iz novije istorije naeg naroda, upeatljivo ilustruju primeri koje sam nasumice uzeo iz mnotva krupnih greaka i promaaja, pa ak i oevidnih gluposti kojima je prepunjena knjiga o kojoj je re. U pregovoru knjige, pored komine prie o pisanju Literaturne Rosije, napisano je da za vreme komunistikog reima u eminom vilajetu (tako on naziva Bosnu i Hercegovinu) ovek nije smeo rei da je Srbin, da govori srpski jezik, da pie irilicu, da ita list Politiku i da voli srpsku poeziju i istoriju. Ovo je neistina prvoga reda, pokupljena s ulice, koja je neozbiljna i smena. Opte je, naime, poznato da je u to vreme ceo politiki, ekonomski i kulturni ivot u toj republici tekao u znaku nacionalnog kljua;ak je i sarajevsko Osloboenje tampano pola u latinici, a pola u irilici. Na strani 25 pie da je Austrija za svoju zavojevaku politiku prema Bosni i Hercegovini pridobila katolike drave Evrope pre svih Englesku i Francusku (na vie mesta on itavu zapadnu civilizaciju naziva katolikom). Kada proita citiranu reenicu, obian italac e se zapitati: kako to da katolika Engleska ima tolike probleme sa irskim katolicima. Na strani 29 autor samouvereno naglaava: Na mesto smenjenog Vukalovia na tron voe hercegovakih ustanika dolazi gataki vojvoda Bogdan Zimonji. Time se ozbiljno radikalizuje raspoloenje hercegovakih ustanika za ustanak. Meutim, umesto smenjenog Vukalovia, za vojvodu Zubaca, Kruevice i Draevice imenovan je Petar Matanovi, a za glavnog komandanta hercegovakih ustanika duki kaluer Niifor Dui. Bogdan Zimonji je docnije imenovan za glavnog vojvodu Gacka, Rudina, Banjana, Pive i Drobnjaka. Na strani 32 pie da je knjaz Nikola 1875. na urevdan, krsnu slavu dinastije Petrovia, imenovao stareine koje e rukovoditi predstojeim hercegovakim ustankom. Tom prilikom, istie on, Stojan Kovaevi je imenovan za vojvodu i glavnog harambau svih hercegovakih hajduka. Ovu izmiljotinu je autor istresao iz rukava. Iz memoara vojvode Gavra Vukovia, bliskog saradnika knjaza Nikole, vidi se da je toga dana grupa hercegovakih glavara (navedena su njihova imena meu kojima nema Stojana Kovaevia), doista, dola na Cetinje da bi od knjaza Nikole ula o emu je razgovarao s austrougar-

Page 18
skim carem Franjom Josipom u Kotoru. Kada im je knjaz rekao da su se on i Franjo Josip dogovorili da uine sve to je u njihovoj moi da se izbegli hercegovaki glavari, koji su se nalazili na Grahovu, bez

smetnje mogu vratiti svojim kuama i tamo se izmiriti s Turcima, jer se na ustanak jo uvek ne moe ni misliti, oni su se, podvlai G. Vukovi, pognute glave vratili na Grahovo. Knjaz Nikola je, dakle, radio na smirivanju, a ne na radikalizaciji situacije u Hercegovini. Upravo radi toga nikakvog imenovanja tom prilikom nije bilo. to se Stojana Kovaevia tie, njemu je knjaz Nikola, jo u decembru 1874. godine, umesto vojvodske titule, podario internaciju na Njegue, gde je ostao u svojevrsnom pritvoru sve dok hercegovake hajduke ete nisu ukljuene u novoformirane hercegovake ustake odrede, odnosno bataljone i stavljene pod strogu kontrolu ustanikih stareina. Na strani 45 autor istie: Znalo se za animozitet Trumbia i Supila prema Srbima, te za njihove izjave da oni nikada nee dozvoliti da ive pod egidom dinastije Karaorevia. Ako je to, odista, tako, postavlja se pitanje kako je bilo mogue da ti ljudi zakljue sa srpskom vladom Krfsku deklaraciju, kojom je bilo predvieno da zajednika drava Srba, Hrvata i Slovenaca bude ustavna parlamentarna monarhija, sa dinastijom Karaorevia na elu. Na strani 57 autor kae da je Srbija bila jedina balkanska, a moda i evropska drava, koja je u to vreme bila kadra da u neprestanom ratovanju od 1912. do 1918. godine baci na kolena tri carevine (kurziv S. S.). Ovu glupost nije preuzeo ni iz arhivske grae ni iz ozbiljne istorijske literature, ve iz pesme Ko to kae, ko to lae..., koja je devedesetih godina prolog veka pevana na populistikim mitinzima irom nae zemlje. Na strani 66 pie: Tako e upnik Ante Mugoa, u govoru odranom u Udbini 13. juna 1941. godine, rei... Uveren da je autor pogreno prepisao prezime toga upnika (Mugoi su poznata crnogorska porodica), proverio sam taj podatak i ustanovio da je pogreno prepisano ne samo njegovo prezime nego i ime,ime je taj katoliki upnik pretvoren u Crnogorca. Ovde valja rei da on (autor) pogreno prepisuje ne samo imena i prezimena ljudi, nego i geografske nazive. Tako, na primer, autor poznato gatako selo Nadinie naziva Nadaniima svuda gde ga pominje, to reito govori da nije re o slovnoj greci. Govorei o uspostavljanju ustake vlasti u Gacku (str.76 i 77), autor je napravio vie krupnih greaka. Istakao je, naime, da su se u tom mestu uz ustaku vlast nali politiki kortei HSS-a i UMO-a (Ujedinjene muslimanske organizacije, kako on izriito kae) i Alije uljka, koji su se stavili na raspoloenje (valjda na raspolaganje prim. S.S.) ustakim emisarima. Kao to se vidi, P. Mandi je Jugoslovensku muslimansku organizaciju (JMO) prekrstio

Page 19
u Ujedinjenu muslimansku organizaciju (UMO) i time vrlo ubedljivo pokazao koliko poznaje istoriju politikih partija u Kraljevini Jugoslaviji uoi Drugog svetskog rata. Osim toga, on je od ustakog poverenika za srez Gacko Hermana Togonala napravio dve linosti Togonala i Krea, istiui: U Gacko potom dolaze hrvatske ustae: Togonal, Joe Gambo, Kreo Franjo Kika, da bi organizovali ustaku vlast. Meutim, Kreo nije ni ime ni prezime nijednog od navedenih ustaa nego nadimak Hermana Togonala; oevidno je da je autor nekritiki prihvatio tvrdnje onih savremenika koji sve znaju, prema kojima je Kreo, a ne Togonal, bio glavna ustaka linost u

Gacku. Na isti nain prihvatio je tvrdnju da je u selu Vrbi bila uspostavljena hrvatska orunika postaja, iako se iz arhivskih izvora nedvosmisleno vidi da od 27 orunikih postaja u istonoj Hercegovini nijedna nije bila stacionirana u Vrbi; tamo su muslimani iz sela Bahori i Mrenovia isturili stalnu strau da bi zatitili svoja sela od eventualnog upada komitskih grupa iz Crne Gore. Na strani 93 pie: Nou 1. juna grupa ustaa sa Hermanom Togonalom na elu upala je na Stepen u kuu Blagoja arovia i na licu mesta ga ubila. Taj zloin izvrio je lino Franjo Sudar. Budui da je taj zloinac u osvit iste noi izvrio (sa svojom hordom, razume se) prvi masovni zloin u Hercegovini: ubio 27 nedunih ljudi u selu Udrenju (Nevesinje), nije u isto vreme mogao biti i u Udrenju i na Stepenu. Na strani 194 stoji da je 2. septembra zarobljena jedna domobranska posada od 20 vojnika u selu Nadaniima (re je o selu Nadiniima). Ovaj podatak je istresao iz rukava, iz arhivske grae i istorijske literature sigurno nije, jer tamo stoji da je Somoborsko-lipnika eta napala 31. avgusta po podne (a ne 2. septembra, kako kae autor) u Raelici potanski automobil i tom prilikom ubila 6 muslimana i zarobila 9 domobrana, koje je razoruala, a potom pustila na slobodu. Posle te akcije, domobranska posada iz Nadinia povukla se u Graanicu. Da autor nije uopte pregledao arhivsku grau, vidi se iz

njegove tvrdnje da su vlasti NDH, zbog straha od eskalacije ustanka,

raspustile ustake logore u Hercegovini. U stvari, privremeno su bili rasputeni ustaki logori u Nevesinju i Gacku, dakle, samo u gornjoj Hercegovini zahvaenoj Junskim ustankom. Autor oevidno ne poznaje organizacionu strukturu vlasti NDH, pa tamo gde govori o uspostavljanju te vlasti u Gacku navodi da su prvo formirana ustaka predstojnitva i ustaki logori, tako da italac stie utisak da u Gacku ima vie kotarskih predstojnitava i ustakih logora. Iz njegovog teksta se nedvosmisleno vidi da on ustake logore smatra vojnim formacijama, pa stoga tamo gde govori o organizovanju ustakog logora u Gacku, izriito kae da je za komandanta tog logora postavljen Hasan ustovi.

Page 20
Na strani 285 pie da se u Boru (grupa sela u izvornom delu reke Neretve) nalazilo najmanje 4.000 dobro naoruanih ustaa. Iz dokumenata citiranih u mome lanku Na traginoj stranputici vidi se da se broj naoruanih ljudi u Boru kretao oko 1.200, da su bili organizovani u tzv. trajfune, odnosno poterna odeljenja,iji su pripadnici za slubu u oruanim snagama NDH dobijali platu. Da autor mnogo ne razmilja o onome o emu pie, reito govori brojka od 4.000 ustaa, koja je suprotna loginom miljenju. Opte je poznato da je svaki ustaa iz Bora imao najmanje 46 lanova porodice, to znai da je u Boru po toj logici ivelo oko 20.000 stanovnika. Meutim, ceo gataki srez imao je tada oko 12.000 stanovnika Srba i muslimana. Na strani 223 navodi se da u tih dana ustae u Bijeloj gori nale zbeg u kome se nalazilo 78lanova dva vea bratstva: uria (nije uria nego uria prim. S.S.) i Ratkovia, pohvatale ih i sve na mestu pobile. Mada autor svuda voli da presoli, odakle je uzeo taj podatak to samo on zna. Tom prilikom ubijeno je osam ljudi: 5 u-

ria i 3 Ratkovia; njihova imena navedena su u mojoj knjizi Pokolji hercegovakih Srba 1941. Na strani 221 pie da je nou 13/14. juna iz ustakog zatvora u Ljubinju izvedeno 80 ljudi, zverski ubijeno i baeno u jamu Panduricu. U stvari, te noi su u jamu Panduricu baena 32 oveka,ija su imena navedena u mojoj gore pomenutoj knjizi. Mogue je da autor namerno uveliava broj rtava da bi ostavio utisak kako je on otkrio ono to drugi pre njega nisu uinili. Govorei o ustanku u Nevesinju, kome pridaje sasvim sporedan znaaj, autor bez zazora kae: da je taj ustanak, pored ostalog, podstaknut i vestima da su se Rusi spustili padobranima u Gacko i da su zauzeli grad. Ovde nije potreban nikakav komentar, jer e itaoci sami zakljuiti da bistri hercegovaki seljaci takve budalatine nisu pronosili. Na strani 194, pored ostalog, pie: Ustanike snage iz Gornjeg polja i Povri, udarile su na Gacko, zauzele ga i zapalile poljoprivrednu stanicu i pola Gacka. Tako e Gaani posle ezdeset godina prvi put uti da je njihov grad bio zauzet od ustanika u toku noi 5/6. septembra 1941. godine i da je tom prilikom pola grada spaljeno. Na strani 214 navodi se da su samo u borbi na raskrsnici puteva kod sela Pluina, 30. juna 1941, poginula 32 domobranska vojnika i 7 oficira. Meutim, u izvetaju Zapovednitva Nevesinjske domobranske brigade kae se da je tom prilikom poginulo 7 domobrana, meu kojima i bojnik Stjepan Pavii, da ih je 5 nestalo i nekoliko ranjeno. Verodostojnost ovog izvetaja potvruje injenica da je u leto 1941. godine na toj raskrsnici podignut spomenik izginulim hrvatskim vojnicima, na kome su bila uklesana imena 7 poginulih domobrana.

Page 21
Na strani 210 i 211, gde se govori o ofanzivnim dejstvima hrvatskih i italijanskih snaga voenim poetkom jula radi uguenja Junskog ustanka, autor je, da bi uverio svoje itaoce da ne pripada onoj vrsti istoriara koji od dve knjige prave treu, napravio hronoloki haos u opisu dogaaja o kojima je re: izmeao zbivanja koja su se odigrala u junu, julu, avgustu i septembru 1941.godine. Tako, na primer, govorei o proglasu koji je podmaral Laksa uputio ustanicima, pozivajui ih na pregovore o predaji oruja i pacifikaciji pobunjenog podruja, posebno je istakao da su stanovnici Novih Dulia, Dania i Prina uputili pismo krilnom zapovedniku u Bilei, u kome su ga obavestili da oni ne ele da pregovaraju na osnovu Laksinog proglasa... U fusnoti 228 naveo je da je to pismo upueno 25. juna. Kako je Laksin proglas obnarodovan 30. juna, ispada da su Petrovi Duliani, Daniani i Prnjani odgovorili na taj proglas pet dana pre nego to je obnarodovan. Kod P. Mandia je u istorijskoj nauci sve mogue, pa i anahronizam o kome je re. Ovde valja rei da predstavnik Laksinog taba nije bio Franjo imi nego pukovnik Antin Prohaska, da s njime nisu razgovarali Risto Miloevi i Andrija Tepavevi, ve Petar Samardi. Naime, pred sam poetak julske ofanzive, Prohaska je uputio trojicu trgovaca iz Nevesinja (Danila Laetia, Gavra Vukovia i Iliju Salatia) na Drenovik sa pismom u kome je pozvao Petra Samardia na pregovore o uslovima pod kojima bi ustanici bili voljni da predaju oruje i da se pokore hrvatskim vlastima. Poto je Petar Samardi postavio uslove koje hrvatska strana nije prihvatila, pregovori su prekinuti. Istoga dana

predvee zapoela je hrvatsko-italijanska julska ofanziva, koja je zavrena 8. jula spajanjem hrvatskih i italijanskih snaga, koje su nastupale od Nevesinja, odnosno Bilee, u rejonu sela Fojnice. Pukovnik imi je postavljen za komandanta Nevesinjske domobranske brigade tek posle te ofanzive. On nije doao u Gacko, na slobodnu srpsku teritoriju u pratnji dva oficira, kako pie P. Mandi, ve sa domobranskom grupom Majksner, koja je brojala oko 600 ljudi; doao je sa raskrsnice puteva kod sela Pluina u pomo napadnutom Gacku 6. septembra po podne. Uz put je vodio pregovore sa grupom ustanika Vladislava Hamovia i Mihaila Koprivice u selu Fojnici. U domobranskoj arhivskoj grai nema tragova o pregovorima koje je imi vodio sa Ristom Miloeviem i Andrijom Tepaveviem. Do tih pregovora je moglo doi negde oko 10. septembra, mesec dana posle zavretka Laksine ofanzive. U imievoj pratnji nije bio nikakav Vladimir Turk nego domobranski porunik inenjer Milan Javor, zapovednik domobranske postaje u selu Fojnici. Trebalo bi mi mnogo prostora da izvrim ispravke greaka u Mandievoj studiji i ukaem na krupne propuste i promaaje koje je autor napravio vrljajui po egzektno utvrenim injenicama u knjizi Krvavo kolo hercegovako. Uveren sam da to nije potrebno i da

Page 22
je i ovo to je reeno sasvim dovoljno da se itaoci uvere da ovde nije re o sitnim grekama i omakama ve o neznanju koje je aktivno. Budui da je knjiga o kojoj je re, sklepana zbrda-zdola, prepuna krupnih faktografskih greaka (o naunim grekama da i ne govorimo), neozbiljnih i za istoriare od struke kominih rezona, koji predstavljaju sprdanje sa istorijskom naukom, dugo sam se razmiljao da li da napiem ovu kritiku i na taj nain skrenem panju nae javnosti na neto to nijedan obrazovan ovek nee ozbiljno shvatiti. Setio sam se i mudrog saveta Karla Marksa, koji glasi: Na kokoke se ne ide artiljerijom nego se samo kae i[. Na kraju sam ipak odluio da to uinim, jer bi utanje ohrabrilo ovog razmetljivog diletanta i podstaklo ga da nastavi vrljanje po ne tako davnoj prolosti naeg naroda: da bez ijednog verodostojnog dokumenta vri reviziju rezultata koje je naa istoriografija, pa i publicistika, postigla u rasvetljavanju hercegovake ratne drame u prolee i leto 1941. godine, uprkos mrzovolji Brozovog reima; da drsko ignorie prvu hercegovaku antifaistiku puku, koja je 3. juna 1941. pukla u buntovnom Nevesinju, i da se ponaa kao da toga dana Nevesinjci nisu vodili estoku vieasovnu borbu sa vie od 300 do zuba naoruanih Pavelievih bojovnika nego enluili; da, gazei brutalno elementarna naela istorijske metodologije, bestidno tvrdi kako, toboe, i domai i strani izvori datiraju Junski ustanak sa 6. junom i tu tvrdnju potkrepljuje izmiljenom priom da je to, povodom 50-godinjice pobede nad faizmom, otkrila Literaturna Rosija, to samo po sebi neposredno i uverljivo govori o kakvom je skribomanu re; da nekorektno prepisuje tue radove; da ispod svojih tekstova podmee imena uglednih istoriara,iji su stavovi dijametralno suprotni njegovim stavovima; da u potrazi za poeljnom istinom,ita u knjigama poznatih naunika ono to tamo ne pie; da arogantno i bezobzirno ui pameti naivnog akademika Milorada Ekmeia; da se kiti naunim zvanjem koje mu nikada nije dodeljeno; i, najzad, da oplemenjuje arhivske dokumente i saobraava ih sa svojim stavovima, za-

boravljajui pri tome okolnost da je istorijska nauka od @an @ak Mabiona (16321707) do naeg savremenog doba toliko usavrila sredstva za otkrivanje falsifikata, da je mogunost i najvetijeg falsifikovanja gotovo potpuno iskljuena; zaboravio je i na upozorenje umnih ljudi i velikih pisaca prema kome se svi oni koji pokuaju da okreu tokove istorije, neminovno nau ispod njih.