ИСТОРИЈА ЕВРОПЕ 1918 – 1939

Први светски рат је био јединствен, како по размерама тако и по променама до
којих је довео. Немогуће је тачно израчунати укупан број жртава, али се
претпоставља да је у борбама погинуло око десет милиона људи. Поразом или
распадом уништене су три велике силе, три царства, а са њима су нестале и
њихове династије. Источна Европа је по завршетку рата била у потпуном хаосу,
а Западна Европа се суочила са великом економском кризом. Након револуције у
Русији изгледало је да и Немачкој прети иста судбина. После четири године рата
уништен је систем транспорта и комуникација. Чак су се и земље победнице (са
изузетком САД) налазиле на ивици, како због изгубљених људских живота, тако
и због великих материјалних последица. И поред олакшања због завршетка рата,
Француску је, иако победницу, посебно бринула могућност послератне обнове
немачке моћи. Она јесте била на коленима, али њени потенцијали нису били
уништени, а њена територија није била окупирана од стране победничких
армија. За Француску су преговори о трајном миру били, пре свега преговори о
неутралисању потенцијала Немачке, како војних тако и економских. Али и
поред пораза, величина и положај Немачке су јасно сугерисали да је њој
предодређен водећи положај у Средњој Европи. Поред тога, са источне и јужне
границе она више није имала две велике државе које би одржавале противтежу.
А било је неопходно спречити немачки милитаризам да поново покуша да ратом
решава своје потребе и интересе. Све су ово били изазови који су се нашли пред
миротворцима у Паризу јануара 1919. Ипак, пре Конференције мира, још током
трајања рата, у Русији су се догодиле промене које ће кључно утицати на
друштвену, политичку и војну судбину Европе и света током XX века.
РЕВОЛУЦИЈА У РУСИЈИ
Након две године рата и све очајнијег стања у коме се нашла већина
становништва, штрајкови су крајем 1916. постали главни актер унутрашњег
политичког живота Русије. Најнемирније је било у престоници, где је по
сиромашним градским четвртима живела најугроженија маса становништва.
Почетком 1917. протести, у којима је основни захтев био мир а тек постепено почели
су да се чују повици против царске породице, су почели да измичу контроли власти
8. марта немири су се претворили у отворену побуну, до 10. марта било је јасно да је
реч о револуцији, а када је 12 марта војска почела да прелази на страну устаника,
судбина Николе II била је одлучена.
У центру пажње нашли су се политичари окупљени у Думи, руском облику
парламента, који је цар почев од 1906. привремено сазивао и распуштао по својој
вољи. Политичари у Думи су догађаје на улици дочекали и са надом и са страхом
(да ће се нешто променити, тј. да те промене не иду много даље него што би они
желели). Цар је 11. марта распустио Думу, али су њени представници одбили да се
распусте и следећег дана су образовали 'Привремени извршни комитет' под
председништвом Михаила Владимировича Родзјанка. 13. марта овај комитет је издао
проглас којим овлашћује себе да створи ново државно и друштвено уређење у
земљи. Али, већ и тада је било јасно да Дума не може да прати догађаје који се

дешавају на улици. Опозиционари из Думе су били салонски политичари који су
желели стварање грађанске парламентарне државе, а маса на улицама је била ношена
глађу и очајем и њима су вешто управљали комунисти са својим револуционарним
паролама. Следећи пример из 1905. маса је спонтано стварала своје одборе – совјете,
а већ 12. марта у Таврическом дворцу, седишту Думе, али у другом крилу од места
где је образован Привремени извршни комитет, основан је Петроградски совјет.
Председник извршног одбора био је Николај Семјонович Чаидзе а потпредседници
Александар Фјодорович Керенски и Матвеј Иванович Скобељев. Тако су у исто
време настала два центра власти: Извршни одбор Думе и Извршни одбор Совјета.
Дума је одражавала тежње либералног грађанства и капитала, Совјет –
покрета на улици. Совјет је стекао преимућство 14. марта када су му приступили
представници војске а у самој војсци су почели да се образују војни савети. Истог
дана, 14. марта, Совјет је објавио своју прву наредбу: оружане снаге се стављају под
команду Совјета, а наређења Думе смеју да извршавају само ако нису у супротности
са одлуком Совјета. Али, Совјети су више пратили жеље улице него што су њоме
управљали. Зато је Дума преузела почетну иницијативу и 15. марта створила је
Привремену владу Русије. Претходне ноћи (14/15. марта) цар Никола II је абдицирао
у корист свог брата Михаила. Привремена влада Думе била је састављена од
умерених либералних демократа и представника буржоазије, а једини члан Совјета
који је ушао у владу био је Керенски. Дакле, ово двовлашће је карактерисала већа
спретност и искуство думиних политичара, али већа моћ Совјета услед утицаја на
масе и контроле над војском.
Одмах су се поставила питања везана за тренутну унутрашњу и спољашњу
ситуацију Русије. Влада је хтела да продужи вођење рата као чланица Атанте.
Спровела је неке промене, увела је грађанске слободе и објавила амнестију
политичких затвореника. Али она суштинска питања везана за аграрну реформу и
радничко законодавство није решавала и покушавала је да то остави Уставотворној
Скупштини, коју никако није сазивала. Зато су радници (али све чешће и сељаци)
почели да стварају колективна тела као органе непосредне демократије, стављајући
под свој надзор фабрике и земљу. Када је велики кнез Михаило, схватио исправно
ситуацију, одбио да прими круну; био је то крај Романових и царизма у Русији. По
наређењу Совјета није им допуштено да оду у емиграцију већ су 21. марта сви
ухапшени и заточени у Царском селу.
Лењин: током читавог пролећа у Петроград су стизали ослобођени
заточеници из Сибира или револуционари из емиграције. Из Сибира је дошао Јосиф
Висарионович Џугашвили - Стаљин, а из Америке Лав Давидович Бронштајн Троцки. Ипак, најважнији је био долазак 16. априла из Швајцарске Владимира
Иљича Уљанова – Лењина. Бољшевици, који су представљали крајње лево крило
револуције, нису имали најбитнију улогу у мартовским догађајима. Али, управо су
бољшевички редови нагло јачали са приливом свих ових револуционара, а долазак
Лењина био је пресудан. Већ 17. априла иступио је са програмским говором пред
петроградским Совјетом. Управо је он променио дотадашње ставове бољшевика о
односу према револуцији и влади. Док су Стаљин и остали пре свега желели да
Привременој влади и осталима наметну своје ставове, Лењин је инсистирао да се
влади не сме давати подршка, па макар и усвојили бољшевичке ставове. Он је
инсистирао на потпуном преузимању власти од стране бољшевика. Догађаје од
марта он је посматрао само као прву фазу револуције, фазу у којој је власт припала
буржоазији због неорганизованости пролетеријата. Зато постојећи тренутак није
доживљавао као период учвршћивања резултата револуције, већ као период у коме
се треба изборити за другу фазу – етапу власти пролетера. За то му је требао неки јак

2

аргумент за напад на Привремену владу – а њега је нашао у продужетку рата који
више нико у Русији није желео. Али, он је схватио и да се влада може оборити тек
када бољшевици стекну довољно широку подршку у масама. За почетак било је
довољно што се усталио као вођа и што је бољшевицима дао чврсту структуру и
јединствене ставове.
Упоредо је текло све веће размимоилажење између Привремене владе и масе
на улици. Након што је министар спољних послова Миљуков обећао Паризу и
Лондону да Русија остаје у рату до краја, узнемиреност је нарасла до великих
демонстрација 2. и 3. маја. Немири су захватили и Москву и друге веће градове.
Услед општег расула, либерално-демократски политичари су дали предлог да
представници Совјета уђу у владу. Након краћег времена мењшевици и
социјалдемократи су пристали, па је нова влада имала 9 грађанских и 6
социјалистичких министара, а на челу јој је опет био кнез Љвов. Задаци нове владе
су остали исти, као и изазови: глад, жеља за миром, радничко законодавство, трајне
реформе ... Али, и ова коалициона влада је остала немоћна, а социјалистички
министри нису могли много тога да учине. Једино је министар војске Керенски
покушавао да обнови дисциплину у војсци и распали жар међу војницима за
офанзиву на фронту. Покушао је да изведе извесну демократизацију у војсци. Иако
је услед велике енергије коју је уложио успео да подигне морал трупа, нова офанзива
започета 1. јула није изненадила непријатеља и резултат је ускоро био око 150.000
мртвих војника. Ово је само распалило ситуацију у Петрограду, а побуњени војници
су почели да упиру поглед у агитаторе против рата – бољшевике!
Јулски немири: оваквим развојем догађаја бољшевици су постали прва снага
у политичком животу Русије. Радикални левичари имали су утицаја на радништво,
оружане радничке чете (Црвену гарду) и морнаре из велике поморске базе
Кронштат. Бољшевицима се све више приближавала и до тада неодлучна група
Троцког названа 'межрајонка', која се по програму у почетку налазила између
мењшевика и бољшевика.
Када су у Први митраљески пук стигле вести да ће се ускоро ићи на фронт,
дошло је до побуне већина јединица у Петрограду. Лењин и руководство бољшевика
су закључили да тренутак није погодан за ратне подухвате, али када се 17. јула на
улицама нашло неколико стотина хиљада људи, придружили су се и они. Керенски
је међутим довео са фронта лојалне трупе, а пошто је ситуација почела да се смирује
избегнуто је крвопролиће. Само су кронштатски морнари, који су били
најнепомирљивији устаници, одбили да се разиђу, а сигурне смрти спасило их је
посредовање Стаљина. Након овог сређивања ситуације, Керенски се окренуо
обрачуну са бољшевицима; многи су ухапшени, међу којима и Троцки и Камењев, а
Лењин је побегао у Финску. Керенски је имао прилику да се учврсти на власти. Али,
пораз на фронту и очајна социјална ситуација су владу и даље држали у незавидном
положају и сви грађански министри су поднели оставке. Међу социјалистичким
министрима је преовладало уверење да треба створити јаку владу са снажном
личношћу на челу, а Керенски се наметао као једини логичан избор. Он је 3.августа
образовао владу од припадника свих левих група и опција сем бољшевика. Убеђен и
даље у став да је револуција завршена и да сада треба бранити републику, Совјет је
новој влади Керенског дао пуну подршку. Мада је сада изгледало да је левица чврсто
узела власт у своје руке, то није било тако; из простог разлога што ни сам Керенски,
ни странке Совјета нису веровали да су у стању да сами изведу земљу из кризе. Већ
6. августа влада је проширена неким министрима из либералних партија.
Реформе које је Керенски обећао преузимајући место председника владе није
могао да спроведе, али је зато спровео неке мере у духу деснице: јачање ауторитета

3

официра, постављање генерала Корнилова за начелника генералштаба, забране и
хапшења. Тиме су се кључни људи Совјета разишли са крајњом левицом, али
оставивши све нерешене проблеме државе. Бољшевици нису били уопште
сломљени, а иако је руководство избегло из престонице, Лењин је и даље сигурно
руководио странком. Њихов престиж је догађајима јула био само ојачан.
Бољшевичке ћелије су се и даље шириле а број чланова странке растао. Та све јача и
организованија струја почела је сада да ради на припремању устанка за преузимање
власти.
Напад деснице: самостално иступање бољшевика и напади Керенског на
њих, довели су до коначног цепања револуционарног радничког покрета. Како су
бољшевици сада заузимали леву страну политичке позорнице а средину
социјалреволуционари, све остале опције биле су одбачене на десницу: либерали,
демократе, присталице цара ... Али, пред одлучношћу левице и партије центра су се
окренуле сарадњи са десницом. Сама десница је почела да се активније и слободније
окупља и појављује из два разлога: охрабрена сукобима и поделама у
револуционарном блоку, али и да би прекинула даљи развој револуције који је
упорно најављивала левица. Њену акцију повео је генерал Корнилов. Из Могиљова,
где му је био штаб, упутио је захтев Керенском да на њега пренесе власт, а заузврат
му је понудио министарско место у новој влади. Као разлог је навео немачко
освајање Риге. Али, Керенски је наредио Корнилову да одмах преда дужност.
Корнилов је на то повео своје трупе на Петроград. Од почетка револуције, био је то
први покушај деснице да изведе удар.
Вођства мењшевика и социјалреволуционара су стала уз Керенског, а акција
Корнилова је од старта била осуђена на неуспех. Читав Петроград, али и околина
кроз коју је Корнилов наступао према престоници, су стали у одбрану револуције.
На улицама су били Црвени гардисти, војници, радници, морнари из Кронштата ...
Корниловљева експедиција се распала пре него што је и стигла до Петрограда
успешном агитацијом убачених револуционара, а Корнилова су ухапсили
побуњеници из његових редова. 14. септембра Керенски је свечано прогласио
Републику и расписао изборе за уставотворну скупштину за 25. новембар.
Октобар: али, и сам Керенски је био изгубљен. Корнилов је поражен
покретом маса које су стварно водили бољшевици. Владине трупе су држале
положаје заједно са Црвеном гардом, па је током овог заједничког деловања читава
војска прожета симпатијама према бољшевицима. Избори за совјете тог септембра
потврдили су пораст популарности бољшевика који су у већини локалних већа
држали око половине места. Затим, многи бољшевици који су били ухапшени током
јула, пуштени су на слободу након Корниловљеве акције. На другој, владиној,
страни све је било у стању осипања и разилажења. Док је лево крило социјалреволуционара и мењшевика тражило закључење мира и трајну реформу, десно
крило се томе противило. Привреда је била у расулу, стање на фронту очајно а зима
је претила да несташицу претвори у катастрофу.
Све ово је указивало Лењину да је наступио час за преузимање власти. На
исти начин на који се од априла залагао за широку акцију стицања присталица и
омасовљавања бољшевика, сада је почео да инсистира на добро припремљеном
оружаном устанку. У писму Централном Комитету Бољшевика 26. септембра изнео
је своје аргументе и инсистирао на томе да је ситуација повољна, да бољшевици
располажу довољном снагом, да је већина народа уз њих и да будућност само може
донети неки непредвиђени обрт, те да ову прилику не треба пропустити. За разлику
од априла, када је сматрао да не треба мањина да осваја власт, сада је инсистирао да
је неопходно узети власт и не обраћати пажњу на демократско начело већине. Међу

4

новембра) запоседнуте су све важне тачке Петрограда. Лењин је тада поставио основу које ће се држати до краја свог живота. Одазвао се једино генерал Краснов. Без иједног пуцња. Војници су симпатисали бољшевике – пре свега јер су им ови били последња нада да ће рат бити ускоро окончан. ширио бољшевичка убеђења. али је читаву ситуацију смирио Стаљин и ова двојица су остала водећи бољшевици. Био је одличан говорник. Керенски је за то време покушавао да пронађе довољне снаге за марш на Петроград. Одмах је изабран у градски Совјет. одлично политички и технички припремљен и изведен. Сокољников и Бубнов. вешти револуционар са искуством још из 1905. Захтевао је њихово одстрањивање из руководећих тела. Послао је један наоружан одред да растера људе Керенског из редакције листа. Керенски је одмах затражио ванредна овлашћења. Керенски је успео да у колима америчког амбасадора побегне из града и потражи помоћ у унутрашњости. али му се готово нико није одазвао. Стаљин. за дан устанка. војничких и сељачких депутата. Камењев. новембра. на седници конгреса совјета. и 8. а Лењин из Виборга послао поруку да се више ништа не чека и да се одмах преузме власт. које ће касније прерасти у руководећи орган партије и државе – Политбиро. Зиновјев. 7. а на коју је тајно допутовао и Лењин. Најзначајнију улогу у припреми устанка имао је Троцки. несметано је припремао устанак објашњавајући да припрема град за одбрану од Немаца (чији се напад заиста очекивао). бољшевици су сутрадан у име конгреса објавили да је власт прешла у руке совјета радничких. већ и међународног радничког покрета. када је био први председник првог Совјета у Петрограду. што је било изузетно важно за несметане припреме бољшевика. Тада је изабрано и уже тело за припрему устанка и вођење послова. Због тога је и указао поверење Камењеву и Зиновјеву и уврстио их у тело за припрему устанка. устанак је постигао брзу победу. У њему су били Лењин. Наоружавао је раднике. одлучено је са десет гласова 'за' и само два 'против' да се крене са припремом устанка. Овај став су у Централном Комитету бранили Камењев и Зиновљев. Троцки је одмах искористио прилику и оптужио владу да је пошла против Совјета. Увече 7. требало је извојевати и политичку победу. до сукоба је дошло дан раније.бољшевицима је било многих који су сматрали да је одлука о устанку преурањена и да исхитрени устанак може само да упропасти ситуацију и угрози. не само позицију руског. октобра одређен је почетак рада Другог Сверуског конгреса совјета. ова двојица су након састанка своје неслагање и јавно објавили у листу Максима Горког 'Нови живот'. У ноћи између 7. у коме је било седиште владе. Током дана (7. Ипак. Он је са свега око 5000 коњаника 12. јер су свима објавили каквим се идејама носе бољшевици. Пуштен је из затвора током Корниловљевог напада и одмах постао вођа одушевљеног становништва у одбрани престонице. чак потпуно легално створио Војнореволуционарни комитет коме се ставио на чело. је опкољен. 5 . а то је став да је после гласања одлука обавезујућа за све. На седници ЦК бољшевика од 23. Троцки. а не од владе. а Зимски дворац. Вешто користећи свој положај. Прогурао је чак и наређење престоничком гарнизону да наређења прима само од његовог комитета. Али. На седници ЦК одржаној 23. новембра. октобра. Иако је већина мењшевика и социјалреволуционара одбило да призна свршени чин и напустила рад конгреса са оптужбом да бољшевици изазивају грађански рат који ће означити слом револуције. када је Керенски наредио затварање бољшевичког листа 'Раднички пут' ('Правда' је затворена током лета). новембра изведен је напад на Зимски дворац и сви министри су похапшени. Лењин их је одмах означио као издајнике и неодговорне особе које су својим поступком угрозили читав подухват.

новембра преузели власт. али када му је стигло појачање из Петрограда и у њој су бољшевици 13. Ове мере решавале два најболнија проблема тренутка и донела су бољшевицима велики политички успех на самом почетку. у Брест-Литовску. Председник Совнаркома је био Лењин. али су и његови војници били безвољни. Влада је спроводила програм који усваја Сверуски конгрес совјета и Централни извршни комитет. Само из тактичких разлога је прихватио коалицију 6 . под називом 'Совјет народних комесара' (Совнарком). новембра. шта у пракси значи: диктатура пролетеријата? Концепција бољшевика се најбоље види из сукоба и несугласица са левим социјалреволуционарима током њиховог учешћа у влади. преостало је да се види да ли су бољшевици способни да владају. по том питању су и иступили из владе а на Петом Сверуском конгресу совјета. 3. Диктатура пролетеријата: већ на седници конгреса совјета 8. Само у Москви су социјалреволуционари надјачали Бухарина. децембра 1917. марта 1918. Они су по многим тачкама свог програма били блиски бољшевицима а имали су подршку у делу интелигенције и међу најсиромашнијим сељацима. Али. до лета 1918. Керенском није остало ништа друго него да побегне у Енглеску. Жестоко су се супротстављали миру у Брест-Литовску. коначно су напустили и сам Конгрес. видео га је као чисто бољшевичку ствар и средство за само њихово преузимање власти. гласали су против његове ратификације у Конгресу совјета. Своје идеје развијао је полазећи од става да пролетеријат мора бити политички организован у оквиру само једне истинске радничке партије. а комесар иностраних послова Троцки. они су били много емотивнији. а остали су само леви) од 8. али је крајем месеца ипак постигнут договор и леви социјалреволуционари су добили четри комесарска места (министарства). новембра образована је Привремена влада радника и сељака да управља земљом. примирје је потписано 15. а мир. а на први противнапад су се одмах предали. Када је почео да подржава устанак. а камоли дисциплиновани попут бољшевика. Преговори су текли споро и мучно. Нису били ни јединствени. Конгрес је најпре усвојио два декрета: о миру и о земљи. Лењин је инсистирао на самосталном наступу бољшевика и најоштрије критиковао све захтеве за сарадњом са другим партијама левице. Социјалреволуционари су одбили да уђу у владу (десни социјалреволуционари и мењшевици су напустили Конгрес раније. Такође су учествовали у стварању нове службе безбедности и имали своје људе у њој. Поред тога. Основна разлика је била у томе што су леви социјалреволуционари инсистирали на диктатури пролетеријата. а не за организовани партијски наступ. Декретом о земљи је укинуто власништво над великим поседима који су дошли под управу сељачких комитета. али и анархичнији и нерационалнији у својим ставовима. и најзад – да ли су способни да спроведу друштвене и привредне реформе у складу са захтевима револуције? Најзад. Совнарком је одмах почео преговоре. Бољшевици су се под Лењиновим вођством развили у дисциплиновану организацију у којој сваки појединац има и зна своје место и у којој су сви дужни да се повинују одлукама партијског врха. који предводи коалиција свих струја и партија левица.новембра напао положаје браниоца (опет предвођених морнарима из Конштата). у лето 1918. желећи мир без контрибуција и анексионистичких захтева. да ли ће прихватити уставотворну скупштину. Управо то су била два проблема која Привремена влада није могла да реши шест месеци. Бољшевичка револуција је одјекнула у целој Русији и власт у већини градова је ускоро била у њиховим рукама. а чини се да нису ни имали ни јасну идеју о далекосежнијем деловању. да ли ће владати сами. под тешким условима. Још пре освајања власти залагали су се за акције појединачног терора.

уведени су изборни судови а судије су бирали месни совјети – али се строго водило рачуна да то буду људи блиски бољшевицима. а преко изабраних представника у већим. 23. и да би умирио јаке захтеве у оквиру самих бољшевика за сарадњу са осталим социјалистичким струјама. 27. Зиновјев и још неки чланови.000 рубаља уводи надзор радника и службеника. и то више да би спречио стварање коалиције других левичарских струја против бољшевика. политичка полиција и обавештајна служба коју су чинили идеолошки најубеђенији кадрови.са левим социјалреволуционарима. бољшевици су одмах показали да неће презати од коришћења силе за одбрану своје власти. Кроз сарадњу са другим странкама и неку блажу врсту парламентарног живота. 28. Жене су у свему изједначене са мушкарцима (први случај у историји). након декрета о земљи усвојени су и осмочасовно радно време (шест часова за малолетне) и декрет против хаоса у снабдевању. 1. децембра забрањени су сви листови који нису бољшевички осим 'Новога живота' Максима Горког и 'Дела народа' социјалреволуционара. напустили ЦК и дали оставке на партијске функције. Већ 9. Што се привредних реформи тиче. дисциплиновани и добро организовани фронт. новембра донет је декрет о радничкој контроли. Најзад је 15. и то – непосредан у мањим. створена је Црвена армија радника и сељака. већини је било јасно из примера Привремене владе (и искуства неких ранијих револуција) да је неопходно имати чврсту. постојала је могућност губитка власти. и на крају су Камењев. Камењев и Зиновјев су наставили да инсистирају на коалицији (није јасно да ли из искреног убеђења да се бољшевици само на тај начин могу одржати на власти). Поред тога. фебруара усвојен Грегоријански календар. новембра 1917. новембра Комитет совјета је укинуо све разлике између грађана. Партија је стога доследно следила Лењина. Лењин је свој став упорно правдао тиме да је Други Сверуски конгрес совјета 8. У самој партији. ма како велика разилажења по појединим питањима била. која се јавно бунила против нове власти и сарађивала са атаманом Каледином у Данској области. издат је декрет о одвајању државе од цркве. као и све грађанске титуле. децембра је уведен грађански брак. Али. Почетком фебруара 1918. 5. Иако су одлуке званично доносили Совнарком (влада) и Сверуски извршни комитет совјета (извршни орган Конгреса). 7 . Наравно да је као последица овога било анатемисање бољшевичке владе од стране патријарха РПЦ. све до Лењинове смрти нису доводила до расцепа у партији. којим се у свим предузећима са годишњим прометом од преко 10. децембра створена је 'Ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже' (ЧЕКА). Совјети су били само бољшевички органи власти. важно је напоменути да. је угушен покушај противудара. Основу правног система нису чинили стари закони. хомогену владу. Његово гледиште је имало већину у Централном Комитету. Сви. наравно. а 31. новембра забрањени су сви јавни написи против њих. На челу службе је био Феликс Ђержиновски. У суочавању са нагомиланим проблемима и претњама. децембра реорганизовано је правосуђе. од власника до радника. да би програм партије могао ефикасно да се спроводи. То је учинило да у предстојећим тешким данима за одбрану револуције бољшевици остани јединствени. Истог дана похапшене су вође Партије уставних демократа. Власт са осталима био је спреман да дели само ако ови прихвате бољшевички програм и покоравање већини. а 14. били су одговорни држави за чување имовине а власници нису смели самоиницијативно да обуставе производњу. већ одлуке нове власти и повлашћеност сиромашних слојева. јануара 1918. то је донекле стајало у супротности са релативно мирним преузимањем власти. а 5. увек је била реч само о политици коју је усвојило најуже партијско руководство. 20. 12. фебруара и декрет о одвајању школе од цркве. дао већину бољшевицима. фебруара и Црвена морнарица.

Покушај организовања десничарских демонстрација је сузбијен а око дворца су распоређени црвени морнари. 42 леви социјалреволуционари. истиче да су интереси револуције изнад права скупштине! 8 . Када је гласањем ова декларација одбијена. 16 уставни демократи итд. Догађаји око уставотворне скупштине били су и повод за грађански рат. који захтева од скупштине да призна своју улогу само у складу са основним начелима социјалистичког друштва. организовани и далековиди бољшевици се уопште нису посветили припремама за изборе. 183 бољшевици. 80 националне мањине. како је социјалистичка власт већ успостављена. децембра навео је контрадикторност ситуације: уставотворна скупштина може бити само степеница у изградњи социјалистичког друштва. скупштина мора да прихвати ту чињеницу – ако то не учини она тражи власт за себе и на тај начин делује контрареволуционарно. већ република совјета. Свако разматрање проблема уставотворне скупштине са становишта либералне демократије за њега је било издаја револуције. У својим 'Тезама о уставотворној скупштини' од 26. Уставотворна скупштина: одлучујућа прекретница револуције догодила се током децембра и јануара. дато је право на јавни живот и гарантовано право на нормалан развој свим малим етничким групама. Чињеница да Прелазна влада није шест месеци успела да распише изборе за уставотворну скупштину је значајно и допринела њеном паду. Уставни демократи су већ 11. Истог дана десничарска организација 'Савез за заштиту уставотворне скупштине' изазвао је нереде. па је Савет народних комесара те вечери забранио уставне демократе и наредио хапшење њихових вођа. децембра покушали да сазову скупштину. децембар. Резултате гласања је одбио да призна. а нарочито након 1905. Прва седница је заказана за 12. Резултат (од 715 места у скупштини) је био: 370 мандата десни социјалреволуционари. када је коначно одлучено да резултат револуције неће бити уставна и парламентарна држава. Са том идејом се живело у круговима наклоњеним демократији. иначе педантни. Питање уставотворне скупштине је било актуелно у Русији још од када су се идеје либерализма појављивале у земљи. Поред тога. Одмах се приступило гласању о бољшевичком 'Пројекту декларације о правима радног и експлоатисаног народа'. Полугодишње одлагање нечега што се очекивало сваког дана је створило тензију и изазвало велика разочарења. Све то ипак није могло да утиче на ток седнице. привреди и култури. па су они донели победу социјалреволуционарима. Колико су бољшевици били неприпремљени за изборе толико су били спремни за дан сазива скупштине 18. уз тврдњу да народ у тренутку гласања није још увек могао да схвати шта све добија диктатуром пролетеријата. а само збацивање царизма је у свести многих људи био повезано са аутоматским сазивањем уставотворне скупштине. Противници бољшевика су сматрали да је дошао о тренутак за противнапад. Ово је било прилично неочекивано јер је револуција изведена ради преузимања власти а не ради сазивања уставотворне скупштине. Лењин није допустио никакво колебање своје партије по овом питању. новембра дата је пуна слобода и суверенитет свим народима у Русији. Окрњена скупштина је ипак наставила рад све до јутра и донела (између осталог) одлуку да се земља уступи сељацима и да се Русија прогласи за федеративну републику. Црквама и народима који досад нису имали то право. Бољшевици су зато били решени да сазову уставотворну скупштину и тиме прекину сва натезања око ње. бољшевици и леви социјалреволуционари су напустили заседање.Декретом о праву народа Русије од 15. 17 мењшевици. Најзад. чиме је укинут вековни повлашћени положај Руса у политици. За председника скупштине је изгласан вођа десних социјалреволуционара Чернов. децембар у Таврическом дворцу.

октобра 1918. новембра све прерасло у побуну морнара у Килу. Центар и национални либерали. Немири у Минхену су 7. прихваћен је декрет о распуштању скупштине. 2. а нарочито пораз и капитулација Аустро-Угарске. а команда је одговорила кажњавањем. већ од 1916. а они су се умножили током 1917.. па отуд све веће незадовољство немачком дипломатијом која никако да склопи повољан мир. где су се морнарима придружили гладни грађани. Почело је побуном морнара. кога бира Конгрес. Парола за ту ситуацију била је 'ни корак назад'. затим је 3. Неке јединице флоте у Вилхелмсхавену одбиле су да изврше наређења. када је требало да се састане нова седница уставотворне скупштине. Иако је постојала влада Рајха и опстајао политички систем странака. новембра 1917! Плод победе комуниста у револуцији је дакле била нова држава. јануара постављене су државноправне основе земље. изненада су изложили читаву југоисточну границу нападу. Већ 4. као и покушаје да се заседање одржи на неком другом месту. Велике 9 . До побуне морнара дошло је и у осталим ратним лукама. а династија Вителсбах је прогнана. све је било подређено врховној команди. Резултат пораза социјалдемократског крила социјалистичког покрета је и крах парламентарне државе у Русији. Вилсонове понуде мира на основу права народа на самоопредељење пробудиле су наду да рат може брзо да се оконча. Орган између заседања конгреса је Сверуски централни извршни комитет. На почетку рата цар Вилхелм II је сузио ионако ограничен политички живот у својој земљи и изјавио да током рата не жели да зна за припаднике странака већ само за Немце. а на вести о догађајима у Килу дошло је до немира и у свим већим градовима у унутрашњости. напредњаци. Након догађаја у Русији и у Немачкој постају све популарније пароле о трајном и праведном миру. Ипак. а главну реч су водили генерали Паул фон Хинденбург и Ерих фон Лудендорф. Врховна команда је почела да даје веома песимистичке прогнозе о окончању рата. У подне истог дана. дошло је већ у јесен 1916 године. По овом питању су били веома сложни социјалдемократи. Овај исход је још требало да се потврди у грађанском рату! РЕВОЛУЦИЈА У НЕМАЧКОЈ До првих већих штрајкова у ратом исцрпљеној земљи. а одмах и у самом граду – радничка. Трећи Сверуски конгрес совјета се састао од 23. јануара 1918. Слом савезника једног за другим почетком јесени. На Лењинов предлог 19. и то: 1. војничких и сељачких депутата је врховни орган власти. Црвена гарда је онемогућила посланицима улазак у Таврически дворац. 4. Руска република је федеративна. совјетска и социјалистичка. Влада федерација зове се Совјет народних комесара. јануара и одобрио све дотадашње одлуке Извршног комитета совјета и Совнаркома. република совјета. новембра прерасли у побуну која је на власт довела независне социјалдемократе. Резолуцијом од 28. Ово је довело до протеста солидарности у читавој флоти. чије чланове бира Конгрес совјета или његов Извршни комитет. 3. Сверуски Конгрес совјета радничких. цар је престао да влада. Овим је само потврђена пракса од 8. а у септембру већ предлагала хитно окончање сукоба. до 31. новембра створена су војничка већа. Већ средином лета 1918.Тако је бољшевичко бођство решило да забраном рада скупштине прекине двовлашће.

Отон Ландсберг. Либералне и левичарске грађанске странке у овим догађајима нису имале велики утицај. Да ли је Револуција завршена или тек почиње? Већина је могла да рачуна на подршку грађанског друштва. Марта 1916. њена Социјалистичка странка је била најорганизованија и најутицајнија у Европи. Иако је Немачка била најстабилнији недемократски европски режим пред рат. овај је то и учинио и пренео канцеларска овлашћења на Еберта. Били су пре за неку врсту уставне. а вође су биле Хуго Хазе. Али. онда ни његове демократске снаге нису могле узети значајнију улогу у рушењу режима.демонстрације су захватиле Берлин 6. са прозора Рајхстага прогласио Републику – као вољу Револуције. Како је немачко грађанство било и сувише везано за царство. све три на челу побуне. најрадикалнији социјалисти почели су да објављивљују револуционарни часопис 'Политичка писма Спартака'. монархизам је лако сломљен. Од октобра 1918. 7. сматрали су да треба следити пут бољшевика у Русији. сви социјалдемократски посланици су у Рајхстагу гласали за ратне кредите – осим Карла Либкнехта. У тренутку побуне. новембра. и најзад – на облик државног уређења. Разлике су се још у време друге интернационале јасно испољиле (1916-1918). а предводили су га Либкнехт и Роза Луксенбург. Свуда су стварана револуционарна већа којима су руководили социјалисти. Али имали су све јачу опозицију у самој странци. И ван парламента постојало је једно много радикалније крило Социјалистичке странке. Курт Ајзнер. И то у обрачуну две групе проистекле из једне социјалистичке партије. Савет радничких и војничких већа изнео је захтев за проглашењем Републике и прогласио генерални штрајк.. Њене вође. Овај је са Шајдеманом у 14 часова. новембра организовала се као Спартаков савез. Али. Након извесног нећкања. Од Већине се на конгресу у Готи априла 1917. парламентарне републике. то је учинило њих 18. на сцени су постојале три социјалистичке групе. почетком новембра 1918. Република: први захтеви побуњених морнара били су пуштање на слободу ухапшених другова и опште побољшање услова службе. али сваким даном све оштрије супротстављене. Али. новембра. из сата у сат ови су захтеви проширивани захтевима политичке природе – чињеница да су социјалисти по већима вршили јаку агитацију. Вилхелм Дитман. Од јануара 1916. новембра а 9. новембра изнет је захтев за повлачењем Вилхелма и његовог сина. новембра он је већ био жариште револуције. 'Већина'. она није била јединствена. Све недаће рата везиване су за личност цара Вилхелма II. али сада је требало одлучити о облику државног и друштвеног уређења нове Немачке. али у име читавог народа! У 16 часова то је исто учинио и Либкнехт – али у име радника и војника! Дакле. Максу Баденском је одмах све било јасно али је желео бар да покуша да сачува монархију. ова група иступа потпуно самостално. Филип Шајдеман. Мржња је са њега ускоро прешла на читаву династију Хоенцолерна. 1914. узео је учешће у демократизацији државе након што је Макс Баденски постао канцелар. одцепило лево крило и створило 'Независну Социјалдемократску Партију Немачке'. Карл Кауцки. Суштина је била у питању: жели ли се револуција или не? То јест. Ујутро 9. Она је била наследник некада јединствене странке а вође су јој биле Фридрих Еберт. тог истог дана. да ли ће се поћи путем пролетерског интернационализма или социјалпатриотизма. Може се рећи и: да ли заоштрити политичку ситуацију у земљи да тачке избијања револуције? Већина социјалдемократа није била спремна да то уради самостално. Еберт и Шајдеман су дошли канцелару и затражили да им преда овлашћења. пошто је 10 . 9. и то одлучну! Највећи део странке. Густав Носке. а од 11. Либкнехт и Луксембург. пуштени из затвора током октобра.

На челу те опције стајали су Спартаковци и део Независних. новембра у Компјењу потписао примирје. а већа израз потребе да се сачува суштина револуције. а Еберт и његови сарадници управо одбијањем да учине ова два корака ометали ширење револуције. али по питању крупног капитала. племство. Лењин се у Русији определио за ово друго. и у ту сврху овластило Матијаса Ерцбергера. испоставило се да су природни савезници ка даљем поступку очувања реда. итд. нарочито у почетку. По тројица чланова су била из редова Већине и Независних: Еберт. новембра је објављен читав низ одлука: право удруживања и окупљања. 10. Како су они захтевали експропријацију крупне приватне својине и уништавање моћи бирократије и официрског кадра путем стварања већа у војсци и држави. равноправност полова. вероисповести. официрски кор. је своју подршку условио захтевом да се у Немачкој спречи тријумф Спартаковаца и да се у четама не стварају војничка већа. није било револуције без стварања Већа. да би водили послове. било је очигледно да предстоји сукоб унутар два крила револуције. то не значи да је ривалска опција била поражена – опција републике совјета. већа представљају један од највиших облика демократије за коју историја зна. новембра. Дакле. Независни су од старта покушали да заузму неки средњи став и ускоро су постали безначајни. Како су у њима. који је је већ 11. једног од либералних демократских вођа. Изнели су захтев да се у сваком предузећу оснују већа и да се образује Црвена гарда. Како то није желела ни Већина. Веће је одмах затражило примирје. долазила до изражаја сва стремљења широких маса које су покренуле револуцију. укинута је цензура. Сама институција 'већа' је нераздвојиво повезана са револуцијама 1917-1919. уведено осмочасовно радно време. Ипак. ни владе настале из револуције а да није морала да тражи сарадњу Већа. шесточлани директоријум са извршним и законодавним овлашћењима. новембра деловала као независни органи револуције. већа су нека врста скупштине револуционара. углавном је све остало као што је и било. а други захтевали да то буду ћелије револуционарне државе у зачетку. Већа нису била руководећи органи. Сутрадан су се прогласили за носиоце извршне власти. Генералштаб. Донета је одлука да од сада послодавци у спорним питањима морају да се консултују са радничким синдикатима. владе су биле израз потребе стварања државне организације. Након 1917. на чијем челу је сада био генерал Вилхелм Гренер. Како је монархија престала да постоји 9. гарантована слобода штампе и говора. индустријска буржоазија и државна администрација – сви су се бојали да догађаји не крену истим путем као у Русији. новембра да пренесу 11 . Спартак се ослањао на револуционарни жар и одлучност дела радника и војника.прихватила парламентарну либералну грађанску државу. односно Хазе. У њима се углавном договарало. Отуда честе разлике. Дитман и Барт. Шајдеман и Ландсберг. Већа су у Немачкој још неко време након 10. проглашена амнестија за политичке затворенике. Дакле. у већима су већину чинили присталице Већине и Независних. не и командовало. новембра је у Берлину по Ебертовом плану створено 'Веће народних опуномоћеника'. За државу већа: иако су сви поступци Већа народних опонумоћеника указивали да се иде ка стварању уставне парламентарне државе. 12. Та тела су остајала одговорна побуњеној маси коју су представљала. већ тела која су спонтано бирале масе захваћене побуном. и управо су они издејствовали да се већа сложе 21. социјално осигурање. из чега је проистекао револуционарни поклич 'сва власт совјетима' и настала држава коју у суштини чини Савез Совјета. напетости и сукоби између владе и већа: ко ће коме наметнути своју вољу! Суштина спора између Већа народних опуномоћеника и Спартаковаца је што су први сматрали да су већа само органи револуције.

Спартаковци су се надали да на конгресу издејствују да се Већу народних опуномоћеника одузму надлежности. 24. новембра. И поред пораза. сва извршна и законодавна власт остаје у рукама Већа народних опуномоћеника. јаз је постојао само све већи – углавном заслугом Спартака који нису престајали са нападима на владу и увредама на рачун Шајдемана и Еберта.сву своју извршну власт на Веће народних опуномоћеника. Еберт је за половину јануара расписао одржавање избора за Уставотворну скупштину. Спартаковци су сматрали да треба створити Републику већа. Спартак је инсистирао да је то једини пут. У прогласу 9. а затим забарикадирали по околним улицама. Спартак је организовао демонстрације. Тада се међутим ситуација смирила. Ипак је Већина са својих 350 делегата (од 460 укупно) имала огромну већину. У знак протеста због сарадње војске (тј. истакнутог члана Већине. својом непомирљивошћу током рада конгреса најавили су жестоке сукобе. децембра одржан је 'Свенемачки конгрес радничких. док је Већина сматрала да се бољшевички пример не сме следити. попунио је упражњена места у Већу новим члановима. позвао генерала Гренера из Врховне команде желећи само да војска растера морнаре. децембра претвориле су се у антивладине демонстрације и сукоб са присталицама Већине и конзервативцима. Тиме се немачки социјалистички покрет коначно поделио на социјалдемократе и комунисте. Захтевано је поништавање свих државних посебности унутар земље и стварање јединствене немачке социјалистичке републике. али је био и одлучан да путем конгреса оствари сазивање уставотворне скупштине. до 20. а затим опколили седиште Већа народних опуномоћеника и прекинули телефонске везе – тиме су практично ставили владу у неку врсту притвора. Овај је међутим схватио ситуацију као сјајну прилику за обрачун. преко тајног телефона. морнари и неки берлински војни гарнизони. Спартакове демонстрације од 6. Тако је конгрес само изазвао још дубљи расцеп а крајња левица није желела да се помири са његовим резултатима. Сматрали су такође и да треба увести диктатуру пролетеријата. Обрачун: у ноћи између 23 и 24 децембра дошло је до побуне у морнаричком дивизиону. Децембар је донео прве сукобе. утаначено је 19. да се организује суд који би судио људима бившег режима и да се Еберт и Шајдеман уклоне с власти. који су лутали улицама без посла. Али око 90 делегата Независних и 10 Спартака. На страни крајње левице били су отпуштени војници. јануара! До тренутка сазивања скупштине. као и сва складишта оружја и муниције и фабрике наоружања. Потпуно се поуздао у помоћ генералштаба. земљопоседника и средњег грађанског слоја. Еберт је ипак решио да у сукобу иде до краја. И Већина и Спартак су настојали да на конгресу превладају њихови ставови. Карл Либкнехт је захтевао да већа преузму све војне и цивилне органе власти. у којима је пало петнаестак жртава. Али је Еберт. Иако су многи у Већини почели да схватају да овакви сукоби користе само десници. официра) и опуномоћеника. али су уз њих стале и десничарске и националистичке групе које су се организовале по читавој Немачкој. Ота Велса. Дакле. Сутрадан је накратко ухапшен и Карл Либкнехт. капиталиста. Већина је прогурала изгласовање свих својих ставова: да се уставотворна скупштина сматра највишим органом народног суверинитета и да се избори одрже што пре. али су остале распаљене страсти. Подршка овој страни долазила је и од генералштаба. Еберт је знао да већа чине Револуцију и да се против њих не сме пуно залетати. На другој страни су се нашли окупљене присталице Већине. војничких и сељачких већа'. Густав Носке 12 . а тројица представника Независних чак и иступили из владе. Од 16. па су сувоземне трупе под његовом контролом отвориле ватру на морнаре који су се најпре разбежали. децембра су побуњени морнари ухапсили војног команданта Берлина.

већ једна типична грађанска парламентарна држава! Република већа у Минхену: прва мера берлинских победника била је распуштање већа. Под овим притиском. јануара и исте вечери. Противио се брзим социјалним променама и национализацији имовине сматрајући да је немачка привреда толико исцрпљена да је треба обнављати у сарадњи са власницима фабрика. наглашавао је да. До одлучујућег сукоба дошло је 4. Али. На изборима одржаним 19. а улога деснице расла. али апсолутна. политичка ситуација стабилизовала. Упркос свему. Комунисти нису учествовали. сиромашни интелектуалац. Роза Луксембург и Карл Либкнехт су ухапшени 15. Руској области . Поучени искуством из претходних недеља. на улицама је лежало на хиљаде мртвих. јануара избио је генерални штрајк у Берлину. Георгом Ледебуром и Паулом Шолцом. није се обраћала већа пажња раду са сељацима а још увек се није располагало ни довољно јаким снагама у Берлину. децембра до 1. На другој страни. јануара. Главни задатак им је био да уставотворну скупштину (коју су посматрали као будуће језгро капиталистичке контрареволуције) онемогуће у раду. Када је пуцњава престала. уставотворна скупштина је прихватила да се у устав унесе одредба о оснивању већа у привредним организацијама – убрзо је дошло до стварања већа у низу рудника. и успео је да током марта изведе генерални штрајк у Немачкој. Организован је револуционарни одбор на челу са Луксембурговом. која је добила 163 посланика. Из већа би се тако уздизале личности способне за политички рад. Концепцију демократије већа је замишљао као опстајање и скупштине. ако састав скупштине не би било по вољи Независних. Независни су освојили само 22 места. али су две грађанске странке освојиле велики број мандата (Центар 91 и Демократе 75 мандата)! Није створена република о којој је Еберт говорио 1918. али и организације радничких већа. борбе у Берлину су одлучиле све дилеме немачке револуције која се зауставила на ономе што је постигнуто 9. јануара. 13. 6. Густав Носке је именован за главногкомандујућег и 11. погубљени. Ови догађаји су изазвали низ ланчаних побуна левичара широм Немачке. пореклом Јеврејин из Берлина. Његов идеал била је демократија. грађанско друштво се учврстило. углавном комуниста. новембра. Бремену.је добио у надлежност војску. Иако се наступало жестоко. јануара одржао своју конференцију на којој је договорена бескомпромисна политика и усвојен нови назив: 'Спартаков савез' је промењено у Комунистичка Партија Немачке. По наредби своје партије. Тиме је створена једнопартијска влада Већине. То је замислио као демократију већа. почели су са снажном агитацијом у унутрашњости и позивом народу да се наоружа. а Спартак (у прво време) без већег утицаја. комунисти су схватили да само у Берлину не могу издејствовати промене. Сада се ишло на изградњу либералне грађанске државе. Ту су снаге револуције биле јаке. 13 . Спартак је од 30. а ресор унутрашњих послова Еберт је задржао за себе. најбројнији су били Независни.. У Минхену се све одвијало другачије. не би требало на њу одмах ићи бомбама! Дакле. Трупе се нису мешале у сукоб.. најјача странка постала је социјалдемократска Већина. Али. јануара 1919. Покрет радничких већа је био жилавији. овај је то одбио. Тог дана је влада наложила шефу берлинске полиције из редова Независних да се повуче са функције. јануара је са овим одредима провалио у град. а сутрадан су Независни и комунисти организовали демонстрације. не парламентарна. Најистакнутији човек револуције био је Курт Ајзнер. чија би улога била у васпитавању маса. под неразјашњеним околностима. пре свега у војсци. у Дизелдорфу. а како Еберт није желео да наоружа своје присталице решено је да се искористе добровољачки одреди у околини Берлина.

а и комунисти су оформили Револуционарни раднички савет који је био непријатељски расположен према Независнима. Лако је било прогласити републику већа. Почело је гласно да се заговара одустајање од парламентаризма. Поред тога. Они су повели револуцију и били најспособнији да је воде док је трајао револуционарни занос. схватили су колико је бесмислен био циљ њеног проглашења. које су у Минхену имале снажан одјек. Иако су социјалисти признали нову владу. Република Већа је проглашена у Минхену у ноћи између 6. Њих је предводио Макс Левин. али требало је одредити правац којим ће она ићи. такође учесник револуције 1905. до тада не много видљивих. Ипак. и 7. марта образована је мањинска коалициона влада Већине. Већа су преузела власт и формирала Централни савет који је прогласио генерални штрајк и увео опседно стање у целој Баварској. Затим је од стране левих радикала у самој скупштини тешко рањен вођа Већине Ерхард Ауер. по налогу централе из Берлина. На зборовима по улицама и трговима изнет је гласан захтев за стварање Баварске социјалистичке републике већа. а главну улогу су имали Независни. 17. које су је поистоветиле са часом доласка диктатуре пролетеријата. Атентати од 21. затим бегунац из Сибира који је у Немачкој дипломирао на универзитету у Хајделбергу и био најисткнутији Спартаковац у Рурској области. али нису нудили никаква решења за проблеме револуције нити имали никакву представу о стварању путева револуције. Најјача је постала Баварска народне партија са 66 места. боеми и сањари. руски емигрант и учесник револуције 1905. На путу ка скупштини убијен је Курт Ајзнер од стране једног 20годишњег десничара. Већина је имала више присталица у самом Минхену. Већина је покушавала да смири ситуацију и да створи услове за стварење парламентарне државе. па ипак. нова република је одговарала масама на минхенским улицама. Преплашена 14 . а читава левица укупно 80. пут руских бољшевика. али је седница започела трагично. тј. Независни нису били способни да се одрже када су у први план дошли реални политички проблеми. априла. фебруара створили су услове и за јачање комуниста. Председник је био социјалдемократа Јоханес Хофман. који су тиме рушили владу сопственог вође Хофмана (доказ више о конфузности прилика у Минхену). За тако нешто недостајали су сви услови. католичка унутрашњост Баварске је следила грађанске странке. потпомогнути многима из Већине. у Минхен је допутовао и Еуген Левине. на површину су уместо политичара и искусних револуционара испливали писци. али је свака група имала различито виђење циљева и метода. Тако се пред изборе догодило да су се Независни одједном нашли усамљени и малобројни. Убијени Ајзнер је постао идол-мученик читаве левице а разуларене и наоружане групе левих екстремиста почеле су да крстаре градом. бројне су биле и разне националистичке и десничарске групе. Од 180 посланика добили су свега три. Крајем марта почеле су да стижу вести из Мађарске (тамо је прокломована република већа). Нова влада се назвала Већем народних опонумоћеника. а у већима органе револуције који усмеравају политички ток. Били су раздробљени на више група и захтевали наставак револуције. и даље су најутицајнији били анархисти и Независни. Већина је освојила 61 место.Ајзнер је у скупштини видео отелотворење демократије. У Минхену је одмах основао лист 'Црвена застава' и са његовим доласком утицај комуниста почиње да јача. Ландтаг се састао 21. да помогне организацији минхенских комуниста. фебруара. Ајзнер је изборе за баварску скупштину (Ландтаг) заказао за 12. Избори су прошли катастрофално по Ајзнера и Независне. Ипак. јануар 1919. иако неорганизоване. Проповедали су разне утопије. Почетком марта. Независних и мале левичарске странке Сељачки савез. пре свега анархисти. Али. Левине је био руски Јеврејин.

процедуре. јануара 15 . а када су се касније придружили и председник владе и министар спољних послова Јапана створен је Врховни савет Мировне конференције или 'Савет десеторице'. потписан 23. а Макс Левин се спасао бекством у Аустрију. када су се састали председници влада Британије.. Одлучујућа акција против Минхена почела је крајем априла. априла комунисти су опет прешли у опозицију.Хофманова влада је побегла на север Баварске. потписаним 28. Левином и Левинеом. ако треба и грађанским ратом! Започели су са национализацијом приватне својине. 27. а већ 3. Овим разговором је и наговештено првенство великих сила за преговарачким столом. Стотине лешева левичара лежало је по улицама. Тамо где се простирала власт републике већа уведена је цензура штампе и сузбијена свака опозиција. КОНФЕРЕНЦИЈА МИРА Мировни уговор са Немачком био је само један део опште реконструкције Европе која је трајала пет година. Серија ових уговора започела је Версајским уговором са Немачком. На званично отварање 18. Конференција мира започела је јануара 1919. Централна влада у Берлину му је такође послала део својих трупа и у ноћи између 12. Француске и Италије са председником и министром спољних послова (државним секретаром) САД. и у самом Минхену велики број људи наклоњен десници је прижељкивао завођење реда. и13. запленама робе. и са Мађарском у Тријанону 4. Ипак комунисти нису успели да потпуно наметну свој програм и започела су трвења са Независнима који су се ипак бојали грађанског рата. Тако је почео период Друге републике већа. Тако је нестала привидна република већа. запоседањем станова и њиховим стављањем на располагање сиротињи. априла 1920. Видели су да се у целој Немачкој стабилизује парламентарна држава и устаљују капиталистички односи у привреди. у Лозани. са Бугарском у Нејиу 27. са Турском у Севру 20. јануар. Уследили су: уговор са Аустријом у Сен Жермену 10. организације и остало. расподелом животних намирница. два месеца након завршетка рата. Они су поново показали значај организованости у револуцији. ни поживевши ни недељу дана. у Брамберг. Већ почетком маја на улицама Минхена водиле су се жестоке борбе. Током овог периода потписани су и уговори са Пољском и земљама наследницама Аустроугарске. а који је поништио уговор из Севра.. јуна 1920. На улице су извели наоружане раднике. Али. а Левине је осуђен на смрт и стрељан. а у остатку католичке и конзервативне Баварске ситуација је била још гора по револуцију. Али. Сви уговори са пораженим државама у рату потписани су у Паризу. јуна 1919. Последњи потписани уговор био је нови са Турском. којој је на челу било Револуционарно веће предвођено Толером. током ког периода је усаглашавано питање учесника. Званичим почетком сматра се 12. тачно на пету годишњицу сарајевског атентата. Прокламовали су за циљ уништење класе капиталиста и изградњу социјализма. и одатле почела да спрема противнапад. Комунисти су сматрали да се до социјализма може доћи само одлучним мерама. априла Хофманове снаге су без проблема заузеле Минхен и похапсиле народне опонумоћенике. маја све је било готово. јула 1923. Толер је бачен у тамницу. септембра. све до 1923. Одмах се кренуло путем одлучног спровођења револуционарног програма по узору на бољшевике у Русији. а придружили су им се и неки Независни предвођени Ернестом Толером. сада су на сцену ступили Левин и комунисти. новембра.

Свака држава заступљена у Паризу имала је своје интересе и циљеве које је желела да оствари на Конференцији. био је идеалан за заступање своје земље на Конференцији. ставови Француске пре су одражавали страх и опрез. уговор је потписан 28.позвани су представници 32 државе са свих континената (пошто су Британци захтевали да буду представљени посебним делегацијама и њихови доминиони и Индија). Он се састајао само до 24. као и са представницима мањих држава. Лојд Џорџ је стога имао много прилика током рада Савета да се истиче својом помирљивошћу и исказивањем (донекле) разумевања за положај Немачке. Британци су пре свега желели демобилизацију. италијанске да и не помињемо. велики део Познања и западне Пруске Пољској. у својим тежњама да се створе што здравији темељи за будућност светског мира био је доста нереалан. Не може се рећи да је била у питању пука жеља за осветом. никаква расправа није била могућа. никаква вербална расправа није била дозвољена. Источна обала Рајне требало је да буде демилитаризована до педесет километара у дубину. а које су се тицале и тако бизарних ствари као што је враћање лобање неког афричког поглавице Британији! Ипак. а о судбини Горње Шлезије. бесплатно доставља угаљ Белгији. јуна. Лојд Џорџ и Орландо) и Саветом петорице (министара иностраних послова). Велики јаз који је делио САД и Француску покушао је да премости Лојд Џорџ. маја достављени су савезнички услови. Вилсон је био ближи британским него француским ставовима. упркос катастрофалном стању у коме се налазила читава Источна Европа. коначна верзија мировног уговора дата је Немцима 16. најважније одредбе су се односиле на проблем граница: Немачкој су одузети Алзас и Лорен и враћени Француској. Био је тежак преговарач. такође и прилично неприлагодљив. они су били свесни да без британске и америчке помоћи више нису у стању да сами победе Немачку у рату. Ојпен и Малмеди Белгији. Француска је добила на коришћење сарске руднике. а да западна обала буде окупирана од стране савезничких трупа током наредних петнаест година. Основано је 58 комисија и комитета чији је задатак био прикупљање информација за Савет десеторице. За председавајућег је изгласан Клемансо. Након политичке кризе у Немачкој и оставке премијера Филипа Шајдемана. Комуникација међу ратним непријатељима обављана је само преко писаних порука. Крајњи резултат био је један доста дуг уговор који је са свим додацима имао преко двеста страна и 440 клаузула. а Мемел савезницима (касније је додељен Литванији). а Немачка је изгубила све своје колоније. био је закључивање мировног уговора са Немачком. Током ових месеци преговарања и договарања. као старомодан политичар неповерљив према икоме и ичему што није француско. Након пар исправки. али су ти циљеви најчешће били противречни са интерсом бар једног од њених суседа. марта када је замењен Саветом четворице (Клемансо. дошло је до озбиљих неслагања између представника великих сила међусобно. Шлезвига и Сара требало је да одлучи плебисцит. са њихове тачке гледишта сав посао је завршен предајом нeмaчке флоте и колонија. Клемансо. Трошкове те окупације сносила би Немачка. Главни задатак Савета. а извршене су и припреме за обнављање борби и стављање Немачке у блокаду. Што се тиче француских политичара. Требало је и да Немачка преда све своје трговачке бродове носивости веће од 1600 тона. Данциг (Гдањск) је постао слободан град под протекторатом Друштва народа. Опуномоћеним посланицима Немачке 7. а није се нимало потрудио да разуме тешко искуство кроз које је прошла Француска. Није уопште одобравао тајне састанке и договоре. Француској и Италији наредних десет година и да 16 . Посебно је био наклоњен новим словенским нацијама. Као велики моралиста. Уз то. Вилсон. Зато је њихов циљ био да се Немачка оштети што теже и што трајније. јула.

Карољи је поднео оставку. и сада су нове мањине унутар својих нових држава замениле старе (чији проблем је и довео до рата. као и везивања новог међународног поретка за Друштво народа. Аустрији је враћена Корушка. успоставила стабилна влада адмирала Хортија. Ријеку. Овим је зкључен главни део Конференције и Вилсон и Лојд Џорџ су напустили Париз. Ове уговоре је. Мањине су добиле гаранције о слободном коришћењу свог језика. Поштовање демократских начела у раду конференције види се из одлука о спровођењу плебисцита у спорним подручјима. На рачун Југославије остала је само без неких мањих пограничних територија. Војне одредбе су ограничиле бројно стање немачких оружаних снага и врста оружја које смеју да користе. Чеси су до марта 1919. Кроз читав договор се провлачило начело националности. поражене државе нису. Југословени јужну Штајерску и Клагенфурт. Снаге Беле Куна успеле су да заузму Словачку и тамо успоставе совјетску републику. али су Румуни августа 1919. Марта 1919. По питању Аустрије. Тиме је дао повод суседним државама да нападну Мађарску. а Пољаци источну Галицију. да би се тек првог марта 1920. Процена величине одштете је варирала. Након 1919. Југословена (Славонија и Међумурје) и Румуна (Трансилванија). а вођење просталих послова преузели су шефови делегација. Бугарска је једина од поражених држава успела да добије релативно повољан мировни уговор у Нејиу. многе владе су управо ове гаранције сматрале за кршење свог суверенитета и оне су често игнорисане. након одлуке да се читава Трансилванија преда Румунији. уследио је период нестабилности. али може се ипак рећи да у неком смислу заслужују похвалу. традиција и религије. за њихове интересе се нико није заузимао. између 25 и 30 милиона становника Европе спадало је у категорију – национална мањина. нове мањине су у Версајској Европи имале нове могућности за борбу за своја права. до потписивања последњег уговора прошло је још скоро годину дана. од француских 15 милијарди фунти. 17 . Ова влада је и потписала Тријанонски уговор којим је Мађарска остала без једне трећине становништва. Поред територијалног дефинисања неких нових и неких старих држава. Ипак. бар са становишта националних проблема Двојне монархије). Чехословачка и Краљевина СХС су сматране савезничким државама и имале су своје делегације на Конференцији. Али. већина учесника Конференције је омогућила коначан тријумф национализма над легитимитетом. али је морала да плати ратну одштету савезницима и забрањено јој је да се уједини са Немачком без сагласности Друштва народа. Пољска. до британске која је била упола мања. било у корену многих проблема током ХIХ века и пред избијање Светског рата. Горицу и Истру. заузели Судетску област.. који је одмах узнемирио своје суседе револуционарном пропагандом. заузели Будимпешту и Бела Кун је пао. али је са њом изгубила и излаз на Егејско море. Иако је управо гаранција мањинама у тексту свих мировних уговора представљала покушај да се избегне опасност међунационалних сукоба у новим државама. Њиме је изгубила јужну Добруџу (која је враћена Румунији) и јужну Тракију (враћена Грчкој). Мађарској су такође одузети велики делови предратне територије у корист Чеха (Словачка и Рутенија). Имајући у виду да је управо занемаривање националне припадности 1814. Поред тога. За надгледање спровођења ових одредаба основана је Репарациона комисија. Њега је заменио бољшевик Бела Кун. Иако су Румуни под притиском савезника напустили мађарску територију.надокнади имовинску штету цивилном становништву савезничких држава. ово начело није могло доследно да се спроведе. у целини гледано. они представљају и покушај смањења наоружања и јачања међународне безбедности. културе. тешко правилно оценити. Сенжерменски уговор је у принципу регулисао чињенично стање: Италија је већ заузела јужни Тирол.

Али. управо је неучествовање Американаца у раду Репарационе комисије дало Французима као какву-такву моћ да малтретирају Немачку. До тада ограничени на борбу за заштиту радничких интереса уобичајеним методама. након завршетка рада Конференције мира Америка се окренула свом изолационизму што је у самом старту ослабило ауторитет Друштва народа које је управо започињало свој живот. најтежи и најбесмисленији део уговора биле су ипак одредбе о репарацији. крајем 1918. Порекло странке је из организованог синдикалног покрета. ВЕЛИКА БРИТАНИЈА Савремени политички живот Уједињеног Краљевства утемељен је на револуцијама 1642 – 1689 и изборним реформама из 1832. Али. нашла окружена већим бројем малих држава са значајном немачком мањином. Британци нису били заинтересовани да пружају гаранције Француској. Председник владе те коалиције. Кејнс је одмах објавио своју критику у којој истиче да Немачка. Настојања Француске да себи обезбеди сигурност постављањем претераних захтева изазвала су дакле. а успела је само да се избори за право коришћења сарских рудника и демилитаризацију Рајнске области. али та одредба је имала онолико вредности колико се инсистирало на њеном спровођењу. Најзад. па се на Конференцији борио против стварања државе Рајнланд и припајања Шлезије Пољској. Ипак. Француска се надала да одвоји читаву леву обалу Рајне. 1900. тј. већ и да би ресурсе који јој се одузимају требало да задржи ради обнове своје привреде – што би. реакцију и њених савезника. којом је дато гласачко право свим мушкарцима старијим од 20 и женама старијим од 30 година (1929. 1867 и 1884. Либерали који су били за сарадњу са конзервативцима били су окупљени око Лојда Џорџа. Управо су репарације и побудиле брзу појаву национализма у Немачкој. Дејвид Лојд Џорџ извршио је изборну реформу 1918. Обе партије су биле подељене по питању учешћа у коалицији. био несрећно формулисан и понајвише допринео да се и код умерених Немаца створи склоност за неприхватање уговора. Тиме је изборно тело утростручено. Лојд Џорџ је све то увидео и предвидео. Навођење оваквог става се и доказало током будућих догађаја као непотребно и опасно. Немачка је разоружана. ишло на добробит целокупне европске економије. чиме је најављена промена у унутрашњим политичким односима. Уговор је и код Немаца подстакао незадовољство и општи утисак да је неправедан. сарадње са оном другом.Највећа опасност за послератни мир крила се у чињеници да се. и женама је дато право да гласају са навршених 20 година). којима су проширена изборна права и створена модерна грађанска држава. Нарочито је члан 231 мировног уговора. у крајњем циљу. ојачали су Лабуристи. и даље велика и потенцијално моћна Немачка. 18 . Први светски рат донео је сарадњу на власти конзервативаца и либерала и ова коалиција је дала владу и у првим послератним годинама. а противници око лорда Асквита. којим се истиче одговорност Немачке и њених савезника за рат и штету нанету државама Антанте њиховом агресијом. не само да нема новца да плати прописану одштету. Било је за очекивати да се захтеви тих немачких мањина неће игнорисати у Берлину. Притужбама Немачке је поклоњена велика пажња и може се слободно рећи да су одредбе мировног уговора биле велики дипломатски пораз Клемансоа. а као згодан изговор дошло им је (бизарно) одбијање америчког Конгреса да одобри својој влади потписивање мировног уговора и давање гаранција Француској.

а не само најамних радника. Када су 1925. не више прва. довели су до тога да је Британија током читавог међуратног периода имала проблем са незапосленошћу. Велика Британија је изашла из рата задужено код Американаца. Како је синдикат рудара запретио штрајком. до октобра 1924. британски власници рудника нашли су се у тешкој ситуацији погођени јаком конкуренцијом. нови премијер је постао Ремзи Мекдоналд. коалиција либерала и конзервативаца је добила 484 посланика. Овим је изгледало да је вођење државе на челу са популарним ратним премијером Лојдом Џорџом осигурано за наредних пет година. На изборима одржаним децембра 1918. Током рата. лабуристи су се прогласили за националну партију. поднео је оставку. По окончању рата одрекли су се даље сарадње и учешћа у власти. удруженом акцијом либерала и конзервативаца. влада је понудила посредовање и оформила комисију која би пронашла решење. кафа). Прва влада конзервативаца имала је двојицу премијера. њени представници су подржавали коалиционе владе у два наврата: маја 1915 и децембра 1916. Проблем стабилизације привреде изазвао је расправе о томе да ли применити заштитне царине или поштовати начело слободне трговине. промењен је назив у Лабуристичка партија. а већ фебруара је признао СССР. пружила се по први пут прилика да лабуристи саставе владу (иако су добили мање мандата од конзервативаца. Асквитови либерали 26 места. Привредне и друштвене тешкоће донеле су талас штрајкова. И поред пуног мандата.године је по први пут дошло до стварања једног удружења синдиката ради политичког наступа. до окончања рада те комисије она се понудила да плаћа субвенције власницима а да плате и радно време остану исти. чиме је учинио да се олакшају услови живота становништва. његова влада је оборена бећ на јесен 1924. а на изборима новембра конзервативци су добили убедљиву већину (419 посланика). Обе опције су погађале интересе појединих привредних група. Проблеми извоза. Када је марта 1926. што је тешко погодило најважнију британску привредну грану – угаљ. Руско царство. нарочито енергената. престало да постоји. пре свега рудара. а како је Лојд Џорџ имао само 136 својих либерала у Парламенту. Ипак. а од 1906. Велика Британија је из рата изашла као. пре свега угља. Овај је почео да уводи заштитне царине па је због притиска јавности већ новембра 1923. Јануара 1924. Након нових избора. Фебруара 1918. Решење су потражили у смањењу плата рударима и продужетку радног времена. Болдвин је морао да се избори са најоштријим штрајком у међуратном периоду у Великој Британији. због старости препустио место Стенлију Болдвину. Мекдоналд је доста урадио залажући се за мирољубиву политику у Европи и свету. Ипак. Нови-стари премијер Стенли Болдвин је остао на власти пун мандат. То није донело никакве спектакуларне промене. Бонар Ло је маја 1923. предузела је и све мере за случај да дође до генералног штрајка. поднео оставку. а лабуристи (иако радничка партија) су показали да поштују политичке установе парламентарне демократије. дакле за партију која заступа интересе свих који стварају својим радом. већ друга економија на свету. током 1920. све до 1929. комисија завршила рад и поднела своје 19 . У послератном свету морао се смањити извоз. а конзервативци против коалиције 48. најзад – лабуристи 63. Британци су три пута излазили на биралишта. док је њен главни дужник. Расправа је била толико жестока да су конзервативци одлучили да изађу из владе. а смањио је порезе за читав низ артикала широке потрошње (шећер. У периоду од новембра 1922. У привреди је доста еластично комбиновао слободну трговину са заштитним царинама. чај. рурски рудници угља враћени Немачкој. иза САД. 258 : 191). Њен социјалистички програм је био умерен и у погледу тактике и захтева. Али. Ово удружење се назвало Раднички представнички комитет. и 1921.

Тако су се постепено од крајњег конзервативизма с краја XIX века. са положаја политичке левице померили су се ка средини и постали партија левог центра. Ипак. графичара. већ су. Синдикат рудара је затим најавио штрајк за 1. али без икаквог резултата. као представника радничке класе. а закон је остао на снази све до 1946. заснованог још на искуству из револуционарних догађаја из XVII века. преовладали су замор и разочараност. Реч је пре свега о дугом процесу политичког сазревања. али они нису наступали на националистички. Лабуристи су подржавали радничке захтеве у Парламенту. али уз пажљивије поштовање постојећих основа. Пораст утицаја и снаге лабуриста. Уравнотеженост политичког живота: појава лабуриста значила је осавремењивање политичког живота и даље развијање парламентизма. а Болдинову изјаву да се Британија вековима није налазила ближе грађанском рату нико није схватио као израз забринутости већ као став одлучности и прикривену претњу штрајкачима.предлоге одбили су их и власници и рудари. пре свега Закон о забрани генералног штрајка. нису били кратковиди – појаву јаких лабуриста примили су као знак да су потребна већа разумевања за проблеме радника. Добро припремљена на штрајк. није довео међутим до потреса на политичкој сцени јер су основе грађанског друштва и капиталистичке привреде остали нетакнути. Болдвин је следеће године донео низ закона о раду.мај. маја дошло је до генералног штрајка. Уз владу је била огромна већина у Парламенту. Болдинова влада је заузела став да се не смеју учинити никакви уступци штрајкачима и одбила покушај посредовања Генералног савета тредјуниона. Влада је намерно драматизовала ситуацију. Влада се задовољила поразом штрајкачког покрета и није предузела никакве накнадне полицијске мере. Иако су лабуристи програмски желели социјалистичко друштво и сматрали да ово постојеће треба мењати. а влада објавила да је спремна на уступке. ни десничарски ограничени. грађевинара и радника у железарама. Велика Британија је имала значајне унутрашње проблеме па су и политички и економски сукоби били чести. постојеће политичке установе сматрати погодним за постизање социјалистичких циљева. Код свих важнијих људи политичког живота преовладавала је политичка трпељивост и на тим основама развијали су се 20 . никако нису желели револуцију. маја само су још рудари и даље штрајковали. 4. а чак ни Лабуристичка партија није одобравала тако широк и радикалан штрајк. сматрајући да капитализам треба превазићи а не срушити. Стога је Генерални савет тредјуниона позвао рударе на окончање штрајка. уважавање другог становништва. Одузевши својим модернијим приступом и разумевањем радничких проблема гласове либералима. спремност на компромис. Десно крило чинили су конзервативци. полако померили ка конзервативном политичком центру. Свеукупно. Користећи све ово. Иако је ово изазвало извесно комешање међу радништвом. чињеница да су политичке странке себе доживљавале као ривале. самоувереност и борбрност радничког покрета били су прилично уздрмани. али нису желели заоштравање политичких прилика. До 12. а ни најодлучнији међу штрајкачима нису били вољни да дижу револуцију. а како су их подржали и синдикати железничара. основна начела политичке игре нису ниједном нарушена. Општи резултат је био тај да се показало да у Британији не постоје услови за револуцију. Иако непомирљиви према левичарским захтевима. а не као непријатеље – све је то допринело да између два рата у Великој Британији ниједан човек не изгуби живот због политике! То је једина европска земља у овом периоду за коју се то може рећи. Њихове вође су тежиле напретку. влада је успела да обезбеди колико-толико нормалан живот земље. Они су истрајали до краја године (!). а затим и забрану сваког ометања рада.

али су биле без икаквог значаја. Након смрти Џорџа V. Више успеха у таласању политичке сцене имале су екстремне десничарске групе које су се угледале на фашисте. економска криза се 1930. под називом 'Британска унија фашиста'. октобра 1932. растао је буџетски дефицит. Мозли и његове најватреније присталице су ипак ухапшени.динамични политички односи. бивши лабуриста и министар у Мекдоналдовој влади. одржани су нови избори.. Током 30их година. тражен савез са Немачком и слично. Болдвин је правовремено реаговао: када су црне кошуље изазвале велике нереде у Источном Лондону 1936. он је био премијер када је Британија 1.000. али за овакав покрет то је била осуда на смрт. Иако је Мекдоналд поново постао премијер. али нису успели јер су лабуристи ту остали сувише јаки. величани су Хитлер и Мусолини. Са избијањем рата.. ушла у рат са Немачком. ширен антисеминизам. што је нанело штету британским интересима. а овај се одрекао круне да би се оженио вољеном изабраницом. коју су потврдили и на превременим изборима одржаним 1935. То се и догодило. Ово су главни узроци који су довели до популарисања и јачег одјека комунистичког одбацивања либералне државе у име диктатуре пролетеријата. 1. Мета напада је била 'слаба' парламентарна држава. Освалд Мозли. Оне су настале још 20их година. из САД пренела и на Британију. чак иако конзервативци добију већину. Како нису имали апсолутну већину. створио своје црне кошуље (под називом 'Фашистичке одбрамбене снаге'). донео је Закон о јавном реду. све их је окупио амбициозни аристократа. Деценија искушења: током 30их и овај систем се нашао на озбиљним искушењима. опала је производња што је за собом повукло пад фунте. а ту већину су задржали све до избора 1945. круну је наследио Едвард VIII. конзервативци су имали апсолутну већину. Али. 21 . И поред тога. незапосленост . и кренуо са спектакуларним дефилеима по провинцији. конзервативног премијера који је 1937. Покушали су да се увуку у синдикате. На изборима су ипак учествовали без успеха јер су само 1924. 1936. Пошто по избијању кризе није желео да се на уштрб општеекономских интереса државе донесу мере заштите радничке класе. остављена им је могућност политичког деловања на исти начин као и свима другима. Затим је објавио свој програмски спис 'Већа Британија'... Мекдоналд је решио да оформи мањинску владу. Најпре је сматрао да је могуће да се нагоди са Хитлером па му је правио уступке. а пуштени су на слободу тек 1945. наследио Болдвина. А обе ове појаве узроковале су стварање националистичких покрета који су узоре потражили у тоталитарним режимима Немачке и Италије. којим је забрањено стварање организованих полувојних формација а фашистима значајно сужено деловање. успели да добију једног посланика. Мекдоналд је расписао изборе добивши обећање конзервативаца да ће се у новом парламенту оформити коалициона влада под његовим вођством. али без крајње оштрих сукоба који би довели до употребе насиља. активност комуниста се појачала а број њихових чланова достигао 20. 1929.1952). Најзад. изгубио је поверење своје партије и већ на јесен 1931. У ствари. У међународној политици је главни терет пао на владу Невила Чемберлена. Комунистички покушај да оформе своје синдикате није наишао на подршку радника који нису желели поделе међу собом. који је затим објавио веридбу са извесном Американком која се налазила пред другим разводом. (премијер поново постао Болдвин) и на изборима 1937. септембра 1939. Британци нису имали разумевања за свог заљубљеног краља: Болдвинова влада се том браку успротивила. Наследио га је Џорџ VI (1936 . лабуристи су по први пут добили највише гласова на изборима и места у парламенту (288). Пре свега.

ређали су се социјалистички политички анти-владини скупови и раднички штрајкови. Поред тога. Политичке странке су попуњавале потпуни простор и левице и деснице. крупни капитал и велики земљопоседници. мала овлашћења председника републике и велика расцепканост политичке сцене. Али били су толико расцепкани фракцијама. али је његов утицај био мањи од утицаја и снаге десних радикала. грађанске слободе и опште право гласа.ФРАНЦУСКА Трећа република проглашена је септембра 1870. Социјалдемократи су се издвојили из секције II интернационале. Најшира политичка странка били су радикали. да су попуњавали политички простор и левице и деснице. али и чињеница да је левица била много разједињенија. На првим изборима после рата. левичарске владе су често долазиле у незгодан положај. удружена десница је убедљиво победила удружену левицу. предвођена Рајмоном Поенкареом. Због тога се у Француској од краја рата до 1933. Већина радикала је заступала левичарске програме и била за сарадњу са радничким странкама – били су то социјалрадикали. без обзира на понос због победе. предвођена Едуардом Ериоом. привреда није могла одмах да се обнови. И поред разлика у питањима везаним за унутрашњу политику. Ипак. ослоњени на традиције револуције 1789. Бар су због тога имали своје министре у скоро свим међуратним владама. бољшевички преврат у Русији је узнемиравао духове у Француској која је деценијама имала јаке левичарске партије. услед чега је било тешко стећи стабилнију владу. Скоро све политичке странке (укључујући и комунисте) су поштовале парламент. а заснована је на уставу из 1875. али је занимљиво да је центар био празан. Марта 1919. Углавном су се на власт периодично смењивали умерена левица. Парадокс Француске политичке сцене је био у томе да је десница политички била јака и утицајна иако су је чиниле странке осредње по величини и кадру. и уставним изменама из 1879. а априла је уведено осмочасовно радно време. То је пре било последица тога да су је подржавали црква. и 1884. Најзад. социјалисти и комунисти. Како је крупни капитал држао страну десници. Најјача међу њима била је 'Француска акција'. Ипак су 20те године протекле без већих потреса. по питању спољне политике били су јединствени у ставу да Француска мора стално да јача своје позиције у Европи и да се Немачкој не сме допустити да ојача. ретко су успевали да ураде ишта значајније јер су потпуно зависили од воље расцепканог парламента. борили су се за учвршћивање Републике. Већи број малих десничарских странака се 1924. На левици су се поред социјалрадикала налазили и социјалдемократи. донет је закон по коме власници предузећа и синдикати морају договорно да налазе решења. Десно крило радикала је такође било највећа десничарска групација. септембра 1919. биле су и ту мале националистичке организације које су се ослањале на провинцијске ниже средње слојеве и ратне ветеране. Иако су сви најспособнији француски политичари између два рата били председници влада. ујединио у Републикански демократски савез. Француска је била једна од најразоренијих држава током рата и. а које су негирале право на постојање парламентарној демократскјој држави и залагале се за увођење ауторитарне централне власти. На великим 22 . Влада Жоржа Клемансоа је схватила да треба спровести најзначајније социјалне реформе да би ублажила врење. а социјалисти и комунисти су се раздвојили из некада јединствене странке на конгресу у Туру 1920. и републиканска десница. Основна карактеристика Француске била је велика надлежност народне скупштине. измењало 18 влада.

Привредна криза је наметала хитно доношење далекосежних мера. али су затим били неспособни да сложно владају. а на конгресу у Туру. и поред изгубљених избора. Тиме су аутоматски слабиле положај својих изборних савезника. али се убрзо пренело на читав политички систем. Током ове своје владе он је заиста и успео да врати вредност франку који се до краја 20их учврстио на курсу од 125 франака за једну фунту. 'Солидарност Француза'. вредела 25. али су онда избили стари проблеми француске левице: социјалрадикали. и он је у лето 1926. децембра 1920. Ерио није имао подршку социјалиста. Пољопривреда Француске је дошла у тешку ситуацију јер је у годинама велике депресије изгубила спољно тржиште за своје производе. То је био и почетак и крај покушаја француских фашиста да преузму власт. кренули су да заузму народну скупштину. На изборима 1924. већ поменути. Иако се чинило да је утицај левице све већи. Поред тога. Тако је десница. – једна фунта је 1913. фебруар 1934. Незадовољство се најпре манифествовало против горњих класа. а априла 1934. Владу је саставио Ерио. Пораз левице 1919. педантношћу и марљивошћу. однеле су убедљиву победу. француска привреда је стално јачала током 20их. Ипак..демонстрацијама 1. Народни фронт: 30те године су биле испуњене великим немирима и привредном нестабилношћу. И поред политичке нестабилности. Разлог томе је и била пракса појединих левих странака да учествују на изборима. Компромисна личност коју су у лето 1926. Затим се ова група током 23 . прихватили и левица и десница за спас франка био је Рајмон Поенкаре. потписали су споразум о удруживању зарад супротстављања фашизму и очувања демократије и мира. а владу је саставио Едуар Ерио. леве странке. левичарске владе су по правилу трајале веома кратко. Свима је инпоновао својом енергијом. Ипак. вредео девет пута мање него 1913. Вредност франака је стално падала. бивши председник и премијер. а комунисти су били опозиција свакој влади. Социјалисти су били упорни да не улазе у владе. чак 243 франака. лако могла да онемогућава левицу да влада. Полиција је била спремна и у великим сукобима је погинуло 16 демонстраната и један полицајац. Тиме се радикалност ових група битно смањила. први пут након њиховог разлаза у Туру 1920. али не улазе у владу. а све је погодовало развоју тоталитарних група које су захтевале укидање демократије. и после само шест месеци поднео је оставку. Али стални проблем је била инфлација. На изборима 1932. дошло је до општег сукоба радника и полиције у којима је једна особа погинула. 'картел' левице је добио малу већину у парламенту. Томе су значајно допринели сукоби између левице и деснице. је био само тренутни неуспех.маја 1919. обе странке су остале доста јаке па је Француска добила две јаке радничке партије. тежак изборни пораз новембра те године. а онда се десио 6. Тог дана су се у Паризу окупили представници свих фашистичких организација у Француској. У француској верзији марша на Рим. и до коначног расцепа на комунисте и социјалисте. дошло је и до великих неслагања унутар саме левице. дошао је.. а 1926. Влада Пјера Лавала је затим успела да законски ограничи рад фашистичким организацијама и да их натера да поштују правила демократске парламентарне државе. по неколико месеци. обједињене у такозвани 'картел'. али се десница показала јаком. 'Партија франкиста'. Затим су се измењале четири умерене владе за само две године. 'Ватрени крстови' . социјалисти и комунисти су били сложни када је требало изаћи на изборе. 'Француска акција'. Најпре су одржали заједничке мирне демонстрације против нарастајућег фашизма. Ти догађаји су најзад упалили аларм на левици и уследило је окупљање левих странака на основама супротстављања ауторитаризму: само шест дана након сукоба у Паризу дошло је до сарадње социјалиста и комуниста. а тако и опасност од њих..

'Вајмарску коалицију' која је представљала срж политичког живота све до јануара 1933. Даладје је покушао да смири унутрашње тензије тиме што је излазио у сусрет крупном капиталу. Следеће три странке по снази биле су грађанске. јануара 1919. а тиме и повећање производње. а обе су потпуно одустале од спровођења одлучних реформи. потписан је споразум о удруживању. Тако су три највеће парламентарне странке превазишле разлике и оформиле тзв. Тако је избијање Другог светског рата Француска дочекала са расцепканом и завађеном политичком сценом и нерешеним унутарполитичким проблемима. Народни фронт је освојио солидну већину. НЕМАЧКА Прва грађанска парламентарна држава у немачкој историји почела је свој живот на изборима за уставотворну скупштину 19. већ чак ни све удружене леве странке нису имале неопходну већину. гласало је 6 милиона гласача). дошло је до сукоба радника и полиције у Клишију током радничких демонстрација. приближила социјалрадикалима и јануара 1936. Тиме је створен јединствен леви савез под називом 'Народни фронт'. Тако су до избијања рата владали социјалрадикали ослоњени на десничарске странке у скупштини. Већ на изборима априла 1936. и по први пут је владу оформио један социјалиста – Леон Блум. а у спољној политици је. влада је релативно лако прогурала осмочасовно радно време и право на плаћен одмор. Резултат је био пет мртвих радника. Тек онда су долазили Независни са 22 посланика. за које се такође изборила. али је највећу напетост у Француској изазвао грађански рат у Шпанији. Од повећања надница. али би онда ван ње остали социјалдемократи. 24 .5 милиона гласача (нпр. Највише посланика добили су социјалдемократи (163). Дакле грађанске странке су саме могле да створе владу..1935. а затим Даладје. жртвовао Чехословачку. Иако је већина у Народном фронту била за француску интервенцију. На спољњем плану ово је период јачања блока Осовине. сељаштво и средњи грађански слој. и то: католичка демократска партија Центар (91). Социјалну основу овог савеза чинили су радници. Своје листе истакле су све политичке струје осим комуниста. а социјалисти су покушавали да посредују. министри социјалисти су изашли из владе. Али. Уследиле су две умерене владе Народног фронта на чијем челу су били социјалрадикали. Блум је проценио да би то само изазвало толику тензију у држави. а комунисти престали да јој дају подршку. Али. маја 1937. У исто време почеле су трзавице у коалицији између комуниста и социјалрадикала. Блум је сматрао да победу треба искористити и одлучним реформама отклонити политичке и привредне проблеме. најпре Шотан. а то је значило и спровођење умереног десничарског програма. за прву следећу странку по снази.. до овога није дошло јер је повећање куповне моћи изазвало инфлацију. да ни грађански рат можда не би био немогућ. Октобра 1938. Поред тога. као најјача странка за коју је гласало 11. Како је у исто време трајао талас радничких штрајкова који је парализовао рад многих фабрика. Комунисти и социјалрадикали су се коначно разишли по ставу о овом догађају. Немачки демократи (75) и Немачка национална народна странка (44). влада је очекивала повећање куповне моћи и потрошње. али то не само да није било довољно за самостално формирање владе. а већ јуна Леон Блум је поднео оставку. Оне су потрајале само око годину ипо дана. управо је вођство социјалдемократа било заслужно за стварање услова да се избори уопште одрже. Центар. желећи да избегне рат са Немачком.

а затим Милер. са скупштином изабраном на општим изборима и владом као извршним телом које одговара скупштини. историјском средишту немачке књижевности и уметности. за кога је изабрана ванстраначка личност. Раздобље од 1923. Иако је Социјалдемократска партија остала појединачно најбројнија странка у парламенту са 102 посланика. 4) покушаји немачких политичара да Немачкој поврате место у међународној политици. смениле су се три владе. Вајмарска република је прошла. Могу се навести четири основне карактеристике политичког живота Вајмарске Немачке: 1) обавеза да се испуне одредбе Версајског мировног уговора. осим министра спољних послова. други по снази 25 . Најзад. кроз три фазе. Мале десничарске странке и групе. Председник републике је имао већа овлашћења него. до 1923. на чему су сарађивали и Немачка народна партија и Независни. граду у коме је радио Гете. а августа га је ратификовао и привремени председник Еберт. Устав Вајмарске републике је изгласан 21. такође социјалдемократи. жигосане за сва разарања у Европи током рата и под сталним притиском победничких сила због покушаја да не плаћа репарације. период честих и јаких немира у којима су комунисти и крајњи десничари покушавали више пута да униште демократску власт. Поред Рајхстага (Народне скупштине). тешких привредних поремећаја под утицајем светске економске кризе и нових неспоразума са Француском и Британијом. најпре Бауер. Две грађанске чланице коалиције су признале социјалдемократама да су у том тренутку највећа странка и уступиле им места и премијера и председника. је време криза и слома парламентарних демократских установа и налета националистичких тоталитариста. до 1929. пре за немачку хуманистичку него милитаристичку традицију. у привредном и у политичком погледу. фебруара саставио прву немачку републиканску владу са министрима из странака Вајмарске коалиције. 2) покушаји да се обнови. до 1933. У привредном погледу то је период великих економских тешкоћа. а бирао се на сваких седам година на општим изборима. На изборима за Рајхстаг одржаним јуна 1920. на пример.) а за председника владе Филип Шајдеман. а у спољнополитичком – период живота побеђене државе.Уставотворна скупштина се састала у Вајмару. све партије Вајмарске коалиције забележиле су пад. Због одбијања да се сложи са условима конференције мира. Током 16 месеци владавине Вајмарске коалиције. Он је 13. ратом и послератним кризама. у Француској – да би се режиму дала стабилност. Немачка је грађанска демократска република. уништена привреда. оствљени су Ландтази.. 3) стална тежња антипарламентарне деснице да уништи демократске установе. регионалне скупштине историјских провинција. период од 1929. је обележено политичком уравнотеженошћу и привредном стабилношћу. Из кризе у кризу: током 14 година постојања. учествовала у изградњи мира и пријатељства у Европи и најзад постала утицајни члан међународне заједнице. Прва фаза иде од 1919. За привременог председника Републике изабран је Фридрих Еберт (поново је изабран и за првог сталног председника на изборима 1922. у Тирингији. Тиме је симболично требало да се покаже да се нова држава везује. Шајдеман је већ јуна 1919. јула 1919. гроф Брокдорф Ранцау. плаћала је репарације. поднео оставку а заменили су га. Затим се приступило изради новог устава. По уставу. као и комунисти су одбацили и нову државу и нови устав. а у спољној политици Немачка је полако успевала да се ослободи притисака.

немачких демократа и Немачке народне партије. а републиканска влада је побегла. која је пришла комунистима и мањину која је остала уз социјалдемократе. искоришћен је и против комуниста. фон Зект. јуна 1922. а резултирала је убиствима у атентатима министра Ерцбергера. радници у Саксонији. Након убиства Ратенауа донет је Закон о заштити Републике. а војска са југа је остала верна Републици па је већ 17. и да је. Дакле. Највећа криза избила је почетком 1923. са циљем да служи иностраним непријатељима Немачке. довољно снажна да се бори против деснице. Марта 1921. Али. Тада је створена велика коалиција од социјалдемократа. створени су велики концерни. тада је дошло до спонтаног покрета маса на улицама и по фабрикама. комунисти су узели учешће на изборима и освојили пет мандата. предвођени комунистама. и то присталица скоро свих левичарских и грађанских странака. дошло је до комунистичких немира у Хамбургу. чинило се да је Република изгубљена. Социјалдемократи су стално губили углед услед великих проблема са којима је држава била суочена. марта Кап био изгубљен. Пуч је подржала читава Немачка источно од Елбе и много гарнизона са севера. Марка се опоравила и постала стабилна валута. 1926.. августа 1921. Сепаратизам одређених провинција је изгубио сваки значај. а екстремна десница више није имала социјални основ за насилне акције па је почела да се прилагођава уставним облицима политичког рада. поново на власт дошла Вајмарска коалиција. Десница је наступала мање организовано али подједнако жестоко.постали су (потпуно неочекивано) Независни са 88 посланика. Мржња деснице против режима након Каповог пуча постала је још већа. Изузетан успех забележила је Немачка национална народна партија са 71 послаником. Немачка није више била изолована у Европи. основана је ваздухопловна компанија Луфтханза. и та коалиција је провела Немачку кроз све кризе које су уследиле наредних година. Ова последња је у лику Густава Штреземана дала канцелара. грађанске странке су почеле лагано да преовлађују. а њена привреда се изузетно развила. затим су октобра 1923. стварањем организација или само пропагандом. Затим се само током само два месеца. прогласили 'Владу пролетерске одбране'. Центра. Он је предвиђао гоњење у случају повреде републиканског устава. постао бастион комуниста. и Валтера Ратенауа. Због обрачуна владиних трупа са радницима. Десетак месеци на власти је била коалиција Центра и народњака. али са премијером Јозефом Виртом из Центра. када су француске и белгијске трупе ушле у Рур. Наравно. а затим је од маја 1921. Већ јануара 1920. док је читава Баварска гласала за своју провинцијску странку. 1927. што је дало двадесетједног веома конзервативног посланика у Рајхстагу. и чинило се да је Република осигурана. током великих сукоба радника и полиције погинула су 42 лица. прво у Дрезден. од марта до маја 1920. када је одлучна. Њен најјачи представник је постала Немачка 26 . Рур је од традиционалног упоришта социјалдемократа. било делима. Када је и начелник генералштаба. а животни стандард свих слојева се повећао (1929. радничке плате су биле веће за трећину него 1924). индустријска производња је надмашила предратну. Већ 13. марта 1920. одбио да изда наређење војсци да крене на Берлин. затим у Штутгарт. Индустријалац Волфганг Кап је уз помоћ побуњеног монархистичког гарнизона у Берлину прогласио нову владу. Најзад. Показало се да Република има добру основу у виду подршке највећег броја становника. За њу је Вајмарска република била творевина међународног социјализма и јеврејства. у Руру догодио читав низ радничких немира. али пре свега због начина савлађивања читавог низа криза. али су се они ускоро поделили на већину. Антанта је одбила је одбила да призна нову монархистичку владу. Од стабилности до краха: ситуација је почела да се стабилизује од 1924. дошло је до првог десничарског покушаја преузимања власти.

владу је саставио Адолф Хитлер.6 милиона. До маја 1932. Хермана Милера. а већ 1924. до размене роба у толиком обиму да је дошло до испреплетености локалних економија и све гушће повезаности привредних токова. 30. са 14. Ипак није било тако! Године пред рат биле су период највеће масовне миграције забележене у историји. совјетски економиста Кондратијев препознао је образац економског развоја који се испољава у серијама 'дугих таласа' у трајању од педесет до шездесет година.народна националистичка партија која је још од 1919. Иако су просечна стопа раста друштвеног призвода и обим индустријске производње и даље расли. а совјетски економски систем никада не би дошао у позицију да многима постане алтернатива светском капитализму. ушла у владу. али у много мањем обиму. Тако се на изборима одржаним марта нашло седам кандидата. дошло је до сталног (мада неуједначеног) економског раста и 'глобализације'. учествовала на свим изборима. али је њихов утицај стално слабио. а који су касније названи његовим именом. и најзад. октобра 1929. која је владала од јуна 1928.) Вајмарска коалиција је изашла са заједничким кандидатом Вилхемом Марксом из Центра. Затим је стожер политичког живота постала 'Грађанска коалиција' у којој су били окупљени Центар. канцелар је био генерал Курт Фон Шлајхер. Како је највише гласова добио кандидат удружене деснице (скоро 10. Иако су 1924. а 1928. Иако су су се многи забринули за ситуацију у којој је председник Републике постао некада први царски генерал. од којих ни један није добио неопходну већину. децембра 1932. Овај процес је након Светског раста настављен. Након индустријске револуције. прослављени ратни генерал Паул Фон Хинденбург. до марта 1930. на поновљеним изборима априла (1925. вероватно ни Рузвелта. Велика економска криза те године унела је тешке поремећаје привредног и друштвеног живота. У складу са својом теоријом (исправно) је претпоставио веома скоро опадање последњег дугог таласа светске економије. чак 158 посланика. Он је саставио владу министара из странака Велике коалиције појачане Баварском народном партијом. Председник републике Фридрих Еберт умро је фебруара 1925. да би 1928. добили 131. тј. социјалдемократама.5 милиона). ратни поремећаји и политичка ограничења поставили 27 . Али. Још од XIX века познато је смењивање привредних циклуса економског бума са рецесијом – појава која и даље није потпуно разјашњена. Социјалдемократи су током 20их остали најјача странка. ВЕЛИКА ЕКОНОМСКА КРИЗА И ПУТ КА АМБИСУ Како би изгледао свет да није било 29.7 милиона гласова. Хинденбург је остао до краја доследан својој заклетви на верност републиканском уставу.? У историји је јерес постављати питање шта би било да је било! Али скоро да је сигурно да не би било Хитлера. само су још једном дали премијера. нови председник је постао кандидат удружене деснице. јануара 1933. а повремено и Баварска народна странка и Немачка националистичка партија. демократе и народњаци. Посматрачу са стране би изгледало да светска привреда несумњиво и даље напредује. На ове изборе Вајмарска коалиција се није појавила са заједничким кандидатом јер грађанске странке у њој нису више биле спремне да председника препусте свом коалиционом партнеру. па се ишло на превремене председничке изборе. наспрам Марксових 13. освојила чак 103 посланика. били су много мањи него у последњих 25 година пред рат. затим од јуна до новембра Франц Фон Папен. Раних двадесетих година. канцелар је био Хајнрих Брининг из Центра. али су након 1918.

октобар. а даљи њихов пад је покушан да се спречи гомилањем производа (пошто потражња многих производа није успевала да држи корак са производњом). Комунистичка Интернационала је стога исправно наговестила скору кризу капиталистичког света. познат је као 'црни четвртак' и током тог дана је постигнут рекордан број купљних и продатих акција у покушају да се стабилизује тржиште. Обим светске трговине1913. октобра 1929. 1919.! Имајући у виду велики број нових граница након рата (што би. а 1928. стварајући тако вакуум обртног капитала за улагање. Могу се замислити трауматични ефекти оваквог искуства на средње и ниже средње класе. Цене многих сировина су остале доста ниске. ово још више збуњује. Швајцарска и Јапан успеле су да некако одржавају своје привреде бар на предратном нивоу. заиста је и дошло до наглог скока привредног раста у државама које нису биле тешко погођене ратним разарањима. све док 1932. Али се овај раст. То је разлог масовног ослањања немачке привреде на стране позајмице у периоду који је уследио. У Британији проценат незапослених никада током међуратног периода није пао испод 10%. пре свега Велика Британија. америчка. Британија и остатак англо-саксонског света. и 1920. У периоду од 1922. Инфлација је окончана одлуком влада да престану са штампањем новца у неограниченим количинама и променом валуте – одлука која је потпуно упропастила оне људе који су зависили од фиксних примања и уштеђевина. Иако је америчка економија упала у кризу већ неколико месеци раније. бар по статистици требало да доведе до раста међународне трговине). Али. Током друге половине 20их тржиште акцијама у САД се нагло развило и достигло свој врхунац августа 1929. Током септембра цене су почеле да се понашају сумњиво. Након 1923. после рата постала самодовољна. а у октобру већ значајно да падају.брану овој врсти кретања људи. Први дан када је настала паника. наговештавајући нова искушења. дошло је до смиривања и поновног лаганог раста. али је и у том периоду (1923 – 1929) незапосленост остала незапамћено висока. Након рата. на 'црни уторак' дошло је до правог колапса. Разлози за овај догађај су бројни. Поред много хиљада упропашћених појединаца. новац вредео милијарду пута мање него 1913. најједноставније објашњење било би да је краха берзе дошло због претераних шпекулација деоничарских компанија и инвестиционих трустова (који. као скандинавске државе и. исти тренд показују и земље које су биле велики увозници и извозници. борећи се са инфлацијом одржавајући курс својих валута. Али велика зона од Немачке до совјетске Русије доживела је спектакуларни колапс монетарног система (најекстремнији случај у Немачкој. заједно са ценама. обично се за почетак кризе сматра велики колапс цена деоница на њујоршкој берзи 29. много 28 . Оно што међутим ни револуционари у својим најоптимистичкијим прогнозама нису могли да претпоставе. 24. а сутрадан 29. Приватни штедни улози потпуно су нестали. нису достигле једну петину своје вредности 1929. где је 1923. била је невероватна дубина и свеобухватност кризе. до 1926. по правилу стварају дугове). скандинавске државе. Цене деоница су наставиле да падају. Ово је био шок тим пре што су сви очекивали повратак на срећне дане пре 1914. Једна од претпоставки за овакву промену била је да је до стагнације дошло зато што је највећа светска економија. једва да је био нешто већи него 1913. па је политичку самоизолацију пратила и она привредна. је био двоструко већи него 1895. али тамо са много мањим политичким последицама. На 'црни понедељак' цене су поново почеле нагло да падају.. напор је био узалудан. Слична ситуација је била и у СССР. а то позајмљивање ју је учинило нарочито рањивом када је дошла рецесија. сурвао након 1920. Али.). а мноштво великих банака које су дале огромне кредите нису могле да их наплате. октобра.

бизнисмена и економиста него код обичних људи. Како је Немачка била најзадуженија код Америке (да би обновила своју. пиринча и конзервиране рибе у Гану је опао за две трећине. једна четвртина радне снаге била је без посла. али се њен извозни сектор није опоравио све до Другог светског рата. Иако су експерти Друштва народа одмах највили да ће се рецесија северноамеричке индуструје ускоро пренети на цео свет. захватила и производњу хране и сировина. Масе нису сумњале да негде на политичкој скали – левици. Aли. Занимљиво је да је утисак катастрофе и осећај дезоријентације изазван рецесијом био можда већи код политичара. значајно умањила престиж либералне демократије. Цене чаја и пшенице су пале за две трећине. а џина за 98%! Сељаци су покушали да надокнаде пад цена тако што су узгајали више усева. али су тако само учинили да цене тону још дубље. оно што је чинило ситуацију заиста драматичном било је то што ни међу политичарима (свих грађанских опција) никакво решење није било на видику. Ово је довело до великог неповерења грађана у националну економију и пада потрошње. Разлог томе је тај што су САД биле највећи светски кредитор у периоду после Светског рата. Криза је. цена свиле пала је за три четвртине. нико на њихове речи није обратио пажњу док није било прекасно. у комбинацији са агресивним екстрмистичким снагама. Али за оне који су радили за надницу. јануара 1933. ратом уништену. Једино што им је пало на памет било је да поткопају дугорочну основу напретка економије да би се решила тренутна криза. негде и за четири петине у односу на 20те. До 1932. До 1938. Најзад су се повукли у своје традиционално упориште – натутралну размену. само је једна држава у Европи успела да се избори са овим проблемом – нацистичка Немачка! Нацистичка политика великих јавних радова и огромно повећање производње наоружања окончали су у Немачкој кризу до 1936. Економски потреси су у Немачкој директно кумовали доласку Адолфа Хитлера на власт. А коначан продукт је било огромно повећање незапослености. а незапосленост је почетком 30их порасла на 30% укупне радне снаге (наспрам само 4% током 20их)! Ово су чак и бројке које скривају право стање. што је опет водило у смањење производње. У Европи је управо рецесија. 1932. кренуле су у слободан пад. Велика економска криза је имала значајне последице на сферу политичких односа.банака је постало несолвентно. последице су се у њој најтеже и осетиле. центру или десници – постоји решење за проблем незапослености и огромног повећања цена. привреду и била способна да плаћа репарације). јер је укупна продаја и профит највећих америчких индустријских произвођача опао много више. Пошто њихове цене више нису могле да се одржавају гомилањем залиха. на прелазу 1932/33. била за више од 50% нижа од производње 20их. шећера. поред индустријских капацитета. А до последица по остатак света дошло је скоро моментално. првенствена последица рецесије била је назапамћено висока назапосленост. Скоро све државе су покушале да своје економије и валуте заштите 29 . најтеже су биле погођене оне економије које су највише зависиле од америчких кредита и инвестиција. је најнижа стопа незапослености у Европи била у Британији и Белгији – 22%. Када се једном америчка економија сурвала. а у најтежем периоду рецесије. а више од 11000 (од отприлике 25000 банака у САД у то време) је пропало. Бразилски произвођачи кафе су покушали да спрече пад цене кафе тако што су локомотиве ложили кафом уместо угљем! Пропатиле су и оне земље за које на први поглед мислимо да се налазе ван било каквих савремених економских токова: увоз брашна. нешто више од 44% немачке радне снаге није радило! Британија није била тако тешко погођена. цена пиринча још и више (па су у земљама традиционалним произвођачима пиринча људи почели да се хране јефтинијом пшеницом). Индустријска производња је 1932. Сиромашни људи се увек надају да се њихове скромне потребе могу задовољити.

Ова теорија је имала велики број присталица и из једног сасвим другог разлога – веровало се. њу дил је понудио концепт економије коју регулише влада ради постизања равнотеже међу супротстављеним економским интересима. плаћала фармерима да не производе. до 1940. Законодавство неопходно за спровођење политике њу дила донето је већ током прва три месеца Рузвелтовог кабинета. Тако је лагано у земљама индустријског капитализма почео да се шири систем друштвене бриге. где и дан данас субвенције све тањем слоју земљорадника прете да доведу ЕУ до банкрота. СССР је. дошло је до увођења система друштвене бриге. од 1929. треба још само напоменути да је једина земља које је остала имуна на велику кризу била управо она која је раскрстила са капитализмом. политику која је током претходних стотинак година била суштина британског економског идентитета. а у САД је влада од 1933. Зарад оживљавања 30 .завођењем заштитних царина на страну робу. Појам 'држава благостања' ушао је у употребу тек 40их. Први циљ је био да се умање патње великог броја незапослених радника. Британац Џон Мајнард Кејнз је заступао теорију о пуној упошљености радништва. Реагујући на неефикасност администрације Херберта Хувера. који су постали познати као 'сто дана'. чији је циљ био у потпуности онемогућити било какав увоз хране. а свуда су ницали разни 'економски планери' који су доказивали да је планско друштво суштински важно за спасавање своје земље и света из зачараног круга Велике рецесије. током 30их година. На пример. Што се тиче проблема индустрије. увео 'Четворогодишњи план'. напустила политику слободне трговине. Притом нико од ових одушевљених плагијатора совјетског планирања није успео (или желео) да види очигледну примитивност и неефикасност совјетске економије. а то се и обистинило. захваљујући својим петолеткама. Основане су нове агенције чији је циљ био расподела краткорочне владине помоћи и обезбеђивање привремених послова на конструкцијама. у пољопривреди су на сопствене производе уведене такве заштитне царине. да је велика незапосленост политички и социјално експлозивна. Ово је нарочито деловало психолошки погубно на све који су се још увек надали да изолационизам у економији може да се избегне. На овај начин је укупан обим међународних инвестиција у периоду 1927-1933. На крају. Као одјек ових успеха. који је трајао од 1933 до 1939. Ова пракса се и даље примењује у Европској Унији. а његов удео у укупној светској производњи је током тог периода порастао са 5% на 18%. масовно гласали у корист обећања Демократа да ће направити нови договор са 'заборављеним човеком'. Њу дил: то је назив за домаћи економски програм администрације председника Френклина Делано Рузвелта. гласачи су новембра 1932. опао за преко 90%! Велика рецесија је уништила економски либерализам за више од пола века! Чак је и Велика Британија 1931. најславнији економиста међуратног периода. Чак су и сами нацисти плагирали ову идеју када је Хитлер 1933. које ће онда произвести довољну потрошњу за стимулисање привреде током рецесије. или суровост и бруталност Стаљинове колективизације. управо у време велике рецесије. Најзад. Док је либерални западни капитализам стагнирао или назадовао. прошао Закон о социјалном осигурању. У супротности са традиционалном америчком економском политиком лез-фер. године утростручио своју индустријску прпизводњу. У САД је 1935. Циљ је био довести до економског олакшања и попуштања напетости путем великог повећања активности федералне владе. иако су добро знали да то значи растурање светског система мултилатералне трговине на коме почива будући просперитет човечанства. Владе су фармерима гарантовале исплате прописаних цена. реч 'план'је постала веома помодна на западу.

као што су висина наднице. основни је био проблем сиромаштва. Средства за постизање овог циља су националистичка догматизована идеологија и организована физичка сила. социјална помоћ незапосленима и осигурање услед несреће на раду.индустријске активности. оснивањем владиног тела коме је задатак био да осигура редовно снабдевање јефтином енергијом. био је стварање снажне националне државе. У друштвеним односима. Њу дил је такође покушао да уреди правила финансијског пословања да би се спречило понављање краха берзе из 1929. насталих из ослoбођених бруталности Првог светског рата. којом би се уништила свака друга јавно испољена концепција. наводно 'социјалистичким' тенденцијама њу дила. то је разлог што је његов назив 'фашизам' преузет. социјализму. њу дил почиње да се бави мерама за побољшање услова рада и живота. и 1939. Од 1935. Италија је била оптерећена бројним супротностима проистеклим из њеног претходног развоја (почев од уједињења). И поред отпора крупног капитала и још неких сегмената друштва према. Рузвелт је онда предложио реорганизацију Врховног суда и претрпео тежак пораз. и пропаст финансијских институција. и допушта већу организованост и преговарачку моћ радничким синдикатима. већина реформи је добила широку народну подршку и временом прихваћена од обе доминантне америчке политичке партије. услови рада и сл. али у ствари – проблема који су се уобличавали вековима пре. Са развојем банкарства и капитализма поједини крајеви на северу почели су брже да се развијају. повећава надлежност федералне владе над односима између капитала и рада. али је суд у међувремену прогласио легалним све новодонесене законе. ФАШИЗАМ Основни циљ политичких покрета деснице. Неке законе у оквиру њу дила Врховни суд САД је прогласио неуставним са образложењем да федерална влада нема овлашћења да интервенише у производњи или доноси социјалне и економске реформе. Претпоставка за оваквом државом налазила се само у потпуном јединству нације заснованом на само једној дозвољеној политичкој концепцији којом би било обухваћено читаво друштво и сви грађани. Како се први овакав покрет појавио у Италији. број радних сати. обрадиве површине нису биле довољне ни за прехрану сопственог становништва. Околности и услови појаве фашизма: по изласку из Првог светског рата. Дугачка владина руке је досегла и до енергетског система. и уједно био први који је преузео власт. омогућено законима из 1935. Вагнеров закон из 1935. тј. док је југ 31 . Италији су недостајали неки основни природни предуслови за нормалан економски развој: оскудевала је у рудама и рудницима угља. за све европске покрете те врсте. Ови покрети су се супротстављали свим тековинама грађанског либералног друштва: демократији. Она је трабала да буде јака и освајачка у спољној политици и са ауторитетом према свим својим грађанима у унутршњој политици. тј. У пољпопривреди се покушало да се контролом производње и субвенцијама фармерима одрже цене житарица. Усвојено је и законодавство за рефинансирање дугова банкама и отплату хипотека обичних 'малих' грађана. није било хидроенергетских потенцијала. пацифизму. на релацији богати – сиромашни. којима су омогућене повластице старијим особама и удовицама.. владина тела и агенције су имала овлашћења да одређују правила и односе између послодаваца и радника. Вероватно најдалекосежнији програм у оквиру њу дила био је стварање система социјаног осигурања. парламентаризму. или интернационализму. постао општи.

Затим. италијанска експанзија се окренула Африци. Иако је скупштина била против уласка у рат. националистички сан о царству је постајао све лепши и опојнији. а речити Д` Анунцио је упорно подсећао Италијане на дужност према отаџбини. међу овим јавним хушкачима и заговорницима рата већина је била потпуно нереална и неумерена у захтевима (будући без икакве одговорности). Још једна од карактеристика италијанског политичког живота било је питање стварања колонијалних поседа. 1911/12. држали министарске фотеље . материјалу и трупама. и велики део племства није успео да се прилагоди новом времену и привредним приликама. Од либерала их је разликовао потпуно другачији програм: пролетерски интернационализам уместо национализма. Створене су и елитне јединице – 32 . Италија је кројила планове о ширењу по Средоземљу и у Африци. Присталице рата у јавност су биле бучније и одлучније. учествовали на изборима. извори сиромаштва су били бројни и временом су довели до стварања карактеристичне друштвене структуре. али је 90их стигао понижавајући пораз од Етиопљана. Због тога је избијање Светског рата за Италију било озбиљно искушење.остао готово без индустрије. иако малобројније. Заузет је део Сомалије и Еритреје. а како су италијанске претензије биле пре свега окренуте источној јадранској обали. Уз бучне и агресивне демонстрације националиста. уз социјалдемократе је стајао и део интелигенције. док је наспрам њега стајала маса беземљаша. И поред релативног успеха у Либији.) брзо се развила јака опозиција оличена у радништву. Заиста се не мали број одазвао оваквим позивима и добровољно одлазио на фронт. Наспрам либерализма (оличеног у истим људима који су годинама управљали странкама. склопљен тајни Лондонски уговор. Саландра је био много разумнији. Дуго ратовање је економски исцрпљивало земљу. пропадао би. влада премијера Саландре је била одлучна. уједињена држава је наследила од својих претходница бројно земљопоседничко племство. У Италији је постојало много партија и група које су биле повезане либералним уверењима. Током рата су све слабости Италије избиле на површину а војска није остварила никакве успехе на фронту. Међу таквима су се пре свега истицали бивши синдикалисти Филипо Коридони. ту цену је могла да плати само Антанта. Дакле. бивши социјалиста Бенито Мусолини и песник Габриеле Д`Анунцио! Ипак. социјална уместо правне једнакости. За разлику од неких других држава (пре свега западне) Европе. у којој наспрам танког слоја богатих стоји маса сиромаха. показало се као исувише заводљива. Највећа жеља је била Далмација. Први су се крајем XIX века организовали у социјалдемократску странку и почели да активно учествују у политичком животу.. скупштина је убро прихватила оружану акцију. развој индустрије није дакле био довољно интензиван да апсорбује градску сиротињу. и да није било помоћи савезника у новцу. Поред масе радника. Прва личност италијанског либерализма почетком XX века био је Ђовани Ђолити. Приликом одређивања ратних циљева Италије. И поред очигледних војних и економских слабости. свима је било јасно да Италија не располаже довољним снагама за покушај нових освајања. априла 1915. али како се против Аустро-Угарске није смело залетати. дипломатија). па ако не би успео да уђе у војску или државне службе (чиновништво. Тако је 26. Али. Он и њему слични су херојство прогласили за националну дужност и врхунски идеал живота.. Раднички покрет је био подељен на марксисте и анархисте. мир у спољној политици уместо учешћа у борби за колоније. Најзад. изненадна прилика да се уз помоћ других оствари толико жељено царство. Италија би вероватно завршила рат пре његовог стварног краја. Колонијализам је постао испусни вентил италијанског национализма. У политичким приликама доминирао је сукоб између грађанског либерализма и социјализма.

а штрајкови су паралисали државу. Поред унутарполитичких проблема. вероватно највеће у једној западноевропској држави. Под утицајем догађаја у Русији.35 милиона Италијана. Наспрам њих поставили су се националисти. док је у ствари сва италијанска ратна издржљивост висила само о помоћи Британаца и Американаца – то наравно нико није желео да види. Овај раскорак између фантазије и реалности само показује колика је италијанска колетктивна свест запала у стање ирационалности! Борбени снопови: када је рат престао. Број чланова и симпатизера социјализма је стално растао. Али. а затим је дошло до експлозије нереда. бивших ардита и национализмом задојених авантуриста спремних на употребу силе да би наметнули своје погледе. То је донело негативан трговачки биланс. била је организована једна крајње десна политичка група. почели да оптужују парламентаризам. марта. одржаване демонстрације подршке италијанским захтевима. окупљени у Генерални савез рада окупљали су више од два милиона радника. Најпре су почела таласања. Човек који је постао инкарнација хероја био је Д`Анунцио лично. социјалисти су као идеал имали концепцију државе већа. .1922. Иако су либерали могли и даље да рачунају на највећи број бирача. Под његовим утицајем нуђен им је само Јужни Тирол. који је западао у сиромаштво. 33 . рудама и основним намирницама. састављена од тзв. тј. са неколико заиста изузетних ратних подвига (уништавање аустроугарског бојног брода торпедним чамцем у луци Бакар. али су од средине 1919. растао је утицај највећих противника режима. Они су у почетку ишли под руку са владом и либералима.'ардити'. Влада и националисти су по овом питању сарађивали и широм Италије су током прве половине 1919. десница је социјалисте и либерале прогласила за издајнике! Већ почетком пролећа 1919. Како је Италија иначе оскудевала у енергији. (националистичких младих интелелектуалаца и уметника). Како није било ни довољно хране. главно питање Италије 1919. а не обрнуто. Проблеми нагомилани током рата гурнули су Италију у године опште кризе. Сељаци су почели да заузимају обрадиву земљу. Западна Истра и део Кварнерског архипелага. из земље се иселило 1. дошло је до разлаза пошто су националисти губитак Далмације и Ријеке на Конференцији мира доживели као издају и знак слабости труле демократске државе. Тако је Д`Анунцио постао симбол упорне борбе Италијана за своје циљеве. левих интервенциониста (бивших синдикалиста и социјалиста који су се залагали за рат и активно учествовали у њему) и футуриста. била је Конференција мира. Несташица сировина је натерала индустрију да смањује производњу. и још 1921. Када је средином године десну Орландову владу сменила левичарска либерална влада Франческа Нитија. да појединац буде у служби државе. 23. италијанска делегација је наишла на снажан отпор председника Вилсона. Тако је зачета идеја да се створи другачија организација државе. а њихови синдикати. Била је уз њих и повећа група демобилисаних војника. који су стално истицали бригу за отаџбину. Италија је захтевала испуњење Лондонског уговора из 1915. што је довело до отпуштања и велике незапослености. Пошто је влада морала ускоро да почне да тактизира како би Италија добила бар нешто. ова група је одржала свој оснивачки збор за целу Италију. члан посаде авиона који је бомбардовао Беч). на тргу Сеполкра у Милану. Општа нестабилност је почела да уништава средњи слој. У периоду 1919. ускоро је наступила глад међу најсиромашнијима. искушења су само постала још већа. ситуација је постала сада још тежа и влада је морала да се окрене увозу да би како-тако покренула производњу. увоз је двоструко премашивао извоз. либерализам и демократију за све проблеме и слабости државе.

социјалисти су природно бележили успон. већ су остали покрет). априла 1919. У таквој ситуацији. Већи део овог програма је био истоветан са социјалистичким. Већ од пролећа 1919. Тражили су осмочасовно радно време. фашисти су објавили програм који је написао Мусолини. Мусолини кренуо у борбу за сузбијање утицаја социјалиста и придобијање радништва. – 1922. Мусолини и Филипо Томазо Маринети. Оне су међусобно једне другима онемогућавале рад а и делиле су знатне политичке разлике. у Милану када је демолирана зграда социјалистичког листа 'Аванти'. пре свега према социјалистичком интернационализму. национализацију железница и фабрика најзначајнијих индустријских грана. Они су одлучно устајали против било 34 . Али. дају јасан наговештај будућег тоталитаризма државе којом ће владати фашисти. започели су физички напади на социјалисте. увођење прогресивног опорезивања. конфискацију манастирских и бискупских добара. а и ове су биле уситњене на више фракција. гарантоване минималне радничке наднице.Усвојили су име FASCI DI COMBATТIMENTO (борбени снопови). име којим су симболизовали потребу за активношћу и слогом Италијана. Такође. оснивач футуризма. безобзирношћу и спремношћу да примене насиље. овај му је требао само да би покрету привео своје истомишљенике и интелектуално проширио основу покрета. Први напад је изведен већ 15. Либерални центар је већ дуго предводио Ђовани Ђолити. али су групације које су предводили у скупштини створиле неку врсту равнотеже којом су блокирали једни друге. Крајем лета. Нагласили су да не желе да оснују странку. већ да ће остати покрет – дакле желели су да се у старту ограде од постојећег политичког система. што је наглашавањем социјалне црте овог програма. услед расцепканости либерала (сви укупно 179) постали најјача странка земље. фашисти су постали језгро за окупљање разједињене деснице! Политичке снаге: у периоду 1919. побољшање социјалног осигурања. и на изборима новембра 1919. разлика је у томе што је фашистички програм сав прожет национализмом. и њему је основна брига била сузбијање утицаја социјалиста. Либерали су били подељени на три групе. освојили су 156 мандата. Други разлог за изражени социјални карактер свог програма је тај. инсистирање на националном идеалу који мора да постане заједнички свим Италијанима и на окупљању свих Италијана у једну надстраначку организацију (зато фашисти нису постали странка. политичком сценом Италије доминирали су либерали и социјалисти. наравно – у смислу националне државе. Предводила су их тог дана двојица вођа. ускоро га је Мусолини удаљио из вођства. без значајних друштвених реформи. Неку врсту оружане силе чинили су младићи у црним кошуљама наоружани палицама. Прва идеолошка категорија им није била 'нација' већ 'отаџбина'. Најслабија либерална група била је на десном крулу а предводио их је Антонио Саландра – у начелу су се залагали за чврст наступ у унутрашњој и спољној политици и решења у складу са десничарским уверењима. чиме су. У име ове врхунске вредности постали су нетрпељиви према свим другим идеологијама. Лево крило либерала предводио је Нити. Оваквом организацијом. те стога није чудо да либералне владе нису биле у стању да реше ни један од горућих проблема државе па су све више губили поверење одлучујућих кругова и маса. и они су у циљу очувања парламентарне демократске државе били спремни на реформе у циљу побољшања животног стандарда становништва и основних радничких проблема. Ђолити и Нити су били најзначајније послератне личности Италије и њихове владе су се стално смењивале. увођење радничког надзора у индустрији. Мусолинијев лист 'Popolo d’Italia' постао је званични орган покрета. Борбени снопови су у политику ушли са јасном одлуком да за остварење свог циља примене силу.

током 1919. На изборима маја 1921. Д`Анунцио је заузео град. Као последица развијања Конференције мира. Влада у Риму није прихватила проглашено 'уједињење' и наредила је војсци да опколи побуњенике. авантуристе прожетог узвишеним идеалима. ни програма. јануара 1921. кренуо на Ријеку. гнушали су се национализма и веровали у неку будућу социјалистичку заједницу народа. одстранио је себе из 35 . Али. предвођених Луиђијем Федерцонијем. социјалисти су добили 122. Д`Анунцио је стога решио да остане у Ријеци све док се Италија не охрабри да прими 'поклон'. подстакла је крајем августа 1920. Тиме му је у првом тренутку запала улога стварног вође националистичке деснице. на начин који је распаљивао страсти свих присутних. а десница је. Група млађих чланова. у складу са својом личношћу и репутацијом. крајња десница је ишла супротним смером – од бучних и разједињених групица почели су да се окупљају у препознатљиву целину. Ова епизода је изузетно важна јер је показала да влада нема снаге да казни побуну и одржи свој ауторитет. а у Ријеку је похрлило хиљаде националиста и обичних авантуриста. Зато је тренутно морао да се доказује подржавајући Д`Анунција. Имао је ореол ратног хероја. Агресивној националистичкој пропаганди супротстављали су подједнако ватрену пропаганду за решење социјалних проблема. и они су били нејединствени. развлашћивање најбогатијих и слично. Наравно Д`Анунцио је слављен широм Италије од деснице као херој. Она је још од краја рата била главни гранични спор Италије и Краљевине СХС и тада је већ било јасно да је Италија неће добити. управо подстакнута овом акцијом почела да се групише. Али овај. десница је још увек била прилично разједињена. ипак је повукао потез побуне и на челу неколико стотина побуњеника 12. Мусолини још није реално имао довољно снаге. радничко заузимање фабрика. Није било ни јединствене организације. нису били сложни ни по питању крајњег циља (диктатура пролетеријата или демократска социјална држава) ни по питању метода рада (револуционарном акцијом или поступним реформама постојећег). либерална држава је још увек била довољно јака тако да ни сам Д`Анунцио није имао предрасуде о могућности успеха насилног покушаја преузимања власти. Остајући у Ријеци да чува освојено. Ипак. Али.каквог империјализма и освајања територија. Како међународне снаге које су ту биле распоређене нису пружиле отпор. Ипак. а све групе су више личиле на један стихијски покрет који предводи Д`Анунцио. Он је имао јединствени таленат да лепо и песнички надахнуто срочи оно што се већ више пута понављало. Током друге половине лета 1919. а Д`Анунцио је организовао неку врсту тоталитарне диктатуре. најсмелији потез Габријелеа Д`Анунциа је у исто време означио и почетак његовог опадања. ураво је тај чин подстакао коначну поделу на конгресу социјалиста у Ливорну. почела је да иступа као опозиција влади и заступник свих ванпарламентарних десничарских група. Грамши и његове присталице су иступили из странке и основали Комунистичку партију. Од овога није било ништа. а ни ширу подршку. У Италији је питање подршке Д`Анунциу било питање савести и морала 'правих' Италијана. а комунисти 16 мандата. општа националистичка убеђења су се артикулисала у захтеву за источном јадранском обалом. Јунак свих зборова и демонстрација био је Д`Анунцио. За разлику од левице. ни идеолошког система. окупљених око торинског листа 'L’ordine nuovo' и предвођена младим Антониом Грамшием. Град се претворио у прави логор непослушних који нису бирали речи увреде за сопствену владу. септембра 1919. јер радници нису могли да одрже фабрике. опорезивање капитала. И група деснолибералних народних посланика у парламенту. Д`Анунцијева кућа у Венецији је постала место тајних договора десничарских вођа о могућем државном удару и преузимању власти. Ипак.

На конгресу у Риму. Активност црних кошуља се убрзо из градова проширила на села. Он је утицао на емоције масе а сам је играо помпезне улоге. најпре су одлучили да престану да буду покрет и постану странка. пошто то влада репресивним мерама није ни хтела ни могла. Д`Анунцио је био синоним особе предодређене да предводи масе на улици. Током друге половине 1920. зараду и личну афирмацију. студената-националиста. Сада је требало јасније и ближе одредити своје циљеве. За многе је ово био и пут постизања политичког успеха. А одреди су били састављени од бивших војника и ардита. ускоро су фашисти ту завели прави терор. па чак и криминалаца. већ и у убиствима социјалистичких првака сеоских општина. Као такав није био у стању да води сложен. један догађај је био двоструко значајан: 12. Преко чланака свог вође у 'Popolo d’Italia'. Затим је одређена чврста дисциплина. где су захтеви за аграрном реформом били све јачи. добили су 35 мандата. почетком новембра. али не и организацију. он је на миру изградио своју организацију и развио своју политику. Током одсуства популарног песника-команданта. привучени фашистичком одлучношћу да се у сукобу са левицом не поштују закони. Ђолити је изашао са листом 'националног блока' у оквиру које су се нашли и фашисти и. Тако је Мусолини сада добио прилику да и законски популарише себе и свој покрет. који се није само састојао у пребијању. захваљујући томе. а Мусолини је остао једини вођа италијанске радикалне деснице. Наступање: током 1919. Тиме су за себе створили плодан терен јер су сви они који су се прибојавали комунизма. а заузврат ће Ђолити фашисте увести у скупштину. а праву снагу деснице почели су да показују добро организовани. младих авантуриста. Уз то. Како у селу није било организованог отпора као у граду (где су се радници предвођени комунистима итекако организовали и у уличним борбама често умели да разјуре црнокошуљаше). стрпљивији и добро предвођени фашисти. дакле мрежа организације је била за кратко време добро успостављена. На изборима маја 1921. изгледа да је током ријечке кризе постигао договор са Ђолитијем да се суздржи од побуне или демонстрација током ликвидације Д`Анунцијевог покрета у Ријеци.свакодневних политичких догађања у Италији. а италијанска влада је била решена да то учини силом. тежак и стрпљив рад у политици. новембра 1920. Рим и Београд су потписали Рапалски мировни уговор којим Ријека постаје град-држава под покровитељством Друштва народа. обилато се служећи управо Д`Анунцијевим именом кад год му је то требало. посао. онај рад који се води дуго и упорно да би се постигао реалан и дуготрајни политички циљ. Већина провинцијалних предводника црнокошуљаша су постали чувени по убојитости својих одреда. синова малограђанских породица. који су били доста читани. а једини ко је имао овлашћење да води политику и организацију странке био је партијски вођа. који је од тог конгреса и почео да се 36 . фашисти још нису имали већи број присталица али су зато у скоро свим италијанским градовима имали своје огранке. Црне кошуље су јасно сугерисале да је дозвољено свако насиље према ономе ко тежи другим циљевима или само мисли другачије. фашисти су постали једна од најважнијих политичких снага у Италији. а организованим батинањем својих противника стално су скретали пажњу на себе. Тако су фашисти добили свој политички смисао и убрзо почели да се омасовљују великом брзином. послала је флоту која је само након пар испаљених хитаца окончала 'данунцијаду'. фашисти су били све време присутни у јавности. То је донело политичку смрт Д`Анунциу. Зато је Д`Анунцио убрзо изгубио значај. Многи од ових су пре ступања у црне кошуље били беспослени и гладни а на овај начин су себи обезбедили храну. Д`Анунцио је одбио да је напусти. Горњи слојеви су у њима препознали снагу која ће их заштитити од социјалних покрета. Ипак. Уз то.

тако назива (il Duce). Сви други страначки званичници били су му потпуно
одговорни, а руководство је било организовано у облику хијерархијске пирамиде.
Програм је садржао захтев за јаком и ауторитарном националном државом, како
према страним државама тако и према својим грађанима. Друштвени састав фашиста
је био разнолик. Било је ту и ситних и средњих земљопоседника, градског средњег
слоја, сиромаха, бивших војника без посла и националистичке омладине из горње
класе. У политичком погледу, ту је било бивших социјалиста и синдикалиста,
разочараних либерала, анархиста, монархиста, паписта и антипаписта ... Бенито
Мусолини се показао као веома спретан политичар који је један веома хетероген
састав, повезан само мржњом према левици и парламентарној демократији, успео да
стопи у монолитан тоталитарни покрет, а себе да наметне као јединог вођу.
Марш на Рим: послератне владе су се смењивале овим редом: до јуна 1919.
премијер је био Орланди; Нити, либерал левичар, га је сменио у време када је криза
достизала врхунац а остао је премијер све до јуна 1920. Наследио га је Ђолити који
је водио разумну спољну политику (повукао италијанске трупе из Албаније, окончао
кризу око Ријеке) али ни он није решио унутрашње проблеме и јуна 1921. поднео је
оставку. Премијер је постао либерал левичар Бономи (у време снажног пораста
деснице) који је поднео оставку већ фебруара 1922. Тада је Ђолити издејствовао да
премијер постане Луиђи Факта, човек малих способности али њему одан, а надао се
да ће Факта бити само његова лутка док се у парламенту не оствари довољна већина
да Ђолити поново формира владу. Али, догађаји ван скупштине одредили су
другачији ток догађаја.
Губитак угледа и подршке либералима огледао се и губитком угледа саме
идеје парламентарне демократије, а на све стране се множио захтев за 'чврстом
руком'. Све јачи и масовнији фашизам изгледао је управо као она снага која ће
завести ред и зауставити претећу револуцију. У ствари и левица је, након
обећавајућих 1919. и 1920., лагано губила подршку. Никако нису могли да саставе
владу, јер су сви остали били против њих у скупштини, а социјалисти су иначе
постајали све неодлучнији и лагано се стапали у опште сивило политичке сцене.
Нису имали ни једног харизматичног вођу, па је питање да ли би и они могли нешто
да ураде са нагомиланим проблемима, чак и да су могли да саставе владу. Услед
сталних напада фашиста, чак се и међу комуниста јавила деморализација.
За то време фашисти су стицали све више присталица међу институцијама
система. Двор им се полако приклањао. Неки чланови владајуће породице, пре свих
краљица мајка Маргарета и војвода Д`Аоста, су већ дуже време симпатисали
Мусолинија, али Виторио Емануел III и даље није био сигуран по питању
фашистичког става о монархији. Од почетка јесени је Мусолини, вероватно
осетивши ово, почео јавно и јасно да се залаже за монархију. Тиме је дефинитивно
преломљен и став војске, којој је нејасан став о монархији до тада изазивао
недоумице. Било је и официра који су били спремни да се супротставе фашизму, а
предњачио је генерал Пјетро Бодољо. Ипак, уопштено посматрано, војска је желела
јаку владу која ће бити изнад либералних подела, која ће уништити социјалисте и
комунисте, ујединити нацију и одлучно наступити у спољној политици. Што се тиче
полиције, она је из истих разлога у јесен 1922. била још наклоњенија фашистима од
војске.
Крајем пролећа 1922. фашисти су почели са одлучним иступањем по
градовима. У мају су заузели зграду општине у Ферари, јуна у Болоњи, а јула у
Кремони и Равени. Ове акције су праћене нападима на социјалицте и демолирањем
њихових просторија, а није се крило да је све само увертира за поход на Рим. Ове
акције су најзад кратковидим социјалистима и комунистима указале на потребу

37

заједничког иступања. Али, за њих је већ било касно. 31. јула 1922. левичарски
синдикати окупљени у Савез рада прогласили су генерални штрајк, у знак протеста
због све агресивнијег понашања фашиста. Али тај покушај је већ 3. августа
безуспешно завршен заједничком акцијом полиције и црних кошуља у Милану. Том
приликом фашисти су заузели и зграду општине у Милану. Овај пораз удружене
левице је био преломна тачка. Показао је да ни социјалисти ни комунисти више
немају снагу за било каквом већом акцијом и резултат је био њихова потпуна
деморализација и расуло.
Тако је фашизам, крајем лета 1922. био прва сила италијанске политичке
сцене. Мусолини је међу капиталистима нашао финансијере за свој подухват, а на
другој страни међу малограђанством хиљаде присталица којима је пружио прилику
за излазак из анонимности и активно испољавање свог национализма и
конзервативизма. Омладина обучена у црне кошуље налазила је у фашизму прилику
за необичан доживљај и илузију да живи за велики историјски циљ. 16. октобра у
Милану, најуже фашистичко вођство донело је одлуку да се подигне побуна зарад
освајања власти, али уз очување монархије. На гонгресу у Напуљу 24.октобра
разрађен је и план акције: сам Мусолини није требало да води поход, из превентиве
у случају неуспеха, већ је акција поверена Бјанкију, Де Векиу, Балбоу и де Бону
(квидрумвири). Припремама у самом Риму руководили су грофови Гранди и Ђано.
Над Италијом се наднело напето ишчекивање. Свако је знао шта се спрема,
али није се знало како ће реаговати влада, двор и фашистичка опозиција. И у том
најтежем тренутку, 27. октобра, премијер Факта је поднео оставку. Одмах те ноћи,
27/28. октобра, 'четворка' је из Перуђе позвала своје присталице да крену на Рим. Не
може се рећи да није било воље за отпором: војни командант Рима је предузео све
мере за одбрану престонице, министар унутрашњих послова је наредио хапшење
четворке у Перуђи, Генерал Бадољо је био спреман да се оружано супротстави
устанку, а већина министара је натерала преплашеног премијера у оставци да оде до
краља и издејствује проглашење опсадног стања. Али, Факта је краљу саветовао да
то не чини, и ванредно стање није проглашено.
Управо је та вест, да неће бити уведено ванредно стање, преокренуло ток
догађаја, јер је првобитно одзив на позив из Перуђе био мали. На путу за Рим (из
Перуђе) се број црних кошуља тада удесетостручио. Снаге верне режиму су најпре
остале по страни, а затим се прикључиле побуни. У јутро 28. октобра, десетине
хиљаде фашиста нашло се на римским улицама и захтевало власт. Оружани сукоб је
избегнут а краљ је најпре понудио да мандат за састав нове владе повери Саландри,
при чему би већина министра били фашисти. Мусолини је из Милана то одбио. Како
је ситуација на улицама одмах постала наелектрисанија, краљ је мандат понудио
Мусолинију. 30. октобра, Мусолини је дошао посебним возом (само локомотива и
један вагон) из Милана за Рим и у палати Квиринале од краља примио мандат за
састав нове владе у складу са уставом. Ово је створило контрадикторну ситуацију. У
парламенту, фашисти су имали само 7% посланичких места и није било шансе да се
Мусолинију изгласа поверење (а он се обавезао да ће владати у складу са уставом!).
Зато је Мусолини истог дана, 30. октобра увече, пред краља донео списак са
именима министара из свих партија, али тако да фашисти држе сва кључна места.
Министарства спољних и унутрашњих послова Мусолини је задржао за себе; уз то
фашисти су за себе задржали ресоре правде, финансија и управе на
'новоослобођеним' земљама. Поред тога, нека министарства су добиле ванстраначке
личности које су биле наклоњене фашистима: министар колонија постао је вођа
националиста у парламенту Федерцони, а министар просвете филозоф Ђовани
Ђентиле. Али, Мусолини није крио да је коалициона влада последњи и једини

38

уступак који је спреман да прихвати. У говору у скупштини, пред гласање о
поверењу новој влади, он је посланике упозорио да поведу рачуна како гласају или
ће се зграда скупштине претворити у логор црних кошуља. Дакле, право на власт
није полагао у подршци већине већ у устанку од 28. октобра 1922.
Лагана смрт парламентаризма: долазак фашиста на власт дочекан је са
надама у Италији и симпатијама у иностранству. У земљи је преовладавало
очекивање да ће фашистисада полако почети да се прилагођавају политичком
систему и да ће постати умеренији. Како је у скупштини имао само 35 посланика,
Мусолини је желео да максимално искористи утисак изазван маршом на Рим и 24.
новембра изгласана су му ванредна овлашћења, која су подразумевала да може да
предузме било коју меру коју сматра за неопходном без консултације скупштине.
Фашисти се ни након преузимања власти нису одрекли примене силе у јавном
животу. Насиље је сада постало још чешће и успешније средство против
неистомишљеника. У нередима у Торину 18. децембра 1922. црне кошуље су убиле
двадестдвојицу своја противника, а леш анархисте Ферера вукле су привезан за
камион улицама града. Почетком 1923. Мусолини је од црних кошуља створио
'Добровољну милицију националне сигурности'. Сада је терор био и званично
институционализован. Људи су пребијани, одвођени из кућа, многи су и преминули
од батина, а основани су и први логори за интернирање неистомишљеника на
острвца Тиренског мора.
Ипак, то још увек није била отворена диктатура, јер фашисти нису потпуно
овладали политичком сценом. Многи су почели да схватају у ком правцу иде
Италија, а све је чешће почело да се изсказује супротно политичко уверење. У првим
годинама на мети су били само социјалисти и комунисти јер режим није имао
смелости да нападне оне (углавном либерале) који су уживали широк углед, а напад
на њих би нападачу донео компромитовање. Мусолини је највише страховао од
народне скупштине, и она је и била једино место на коме је још увек могао да се
угрози нови режим. Зато је Мусолини започео акцију лагане дискредитације
парламента. Најпре је требало донети закон који би фашистима обезбедио изборну
победу. Већ марта 1923. десет Федерцонијевих националистичких посланика је
приступило фашистима, а Дуче је још увек морао и да сарађује са неким истакнутим
либералима, пре свега Орландијем и Саландром, па и Ђолитијем. У лето 1923.
почела је политичка битка за реформу изборног закона. Мусолинијев предлог је био
закон по коме би она странка која добије релативну већину на изборима, у
парламенту држала две трећине посланичких места. Пред само гласање, у 'Popolo
d'Italia' је објављено јавно упозорење да ће скупштини, не усвоји ли предлог закона,
то бити последње гласање. 23.јула 1923. скупштина је лагодном већином усвојила
закон који је пар месеци касније усвојен и у Сенату.
Избори су заказани за 6. април 1924. Последње недеље зиме и почетак
пролећа били су испуњени жестоком политичком борбом. Дуче је све своје адуте
употребио у кампањи, а најзначајнији је било споразумно добијање Ријеке од
Краљевине СХС, 27. јануара 1924. (Римски пакт). Али, не желећи ништа да ризикује,
договорио је изборну коалицију са десним либералима, под називом Национални
блок. Тако је на изборима добијена релативна већина, која је у парламенту значила
апсолутну већину – али, Националног блока! Иако су од укупно 374 посланика
коалиције, фашисти имали 275 посланика, подршка у земљи још увек није била
општа, а опозиција и даље јака. Тим пре што су противници најзад увидели да су
дошли последњи тренутци за одбрану. Опозицију је предводио социјалистички
посланик Ђакомо Матеоти. Он је још од 1922. жестоко упозоравао на опасност од
фашиста и није се бојао да говори јавно и онда када то нико други није смео. На

39

првом јавном обраћању Дучеа у парламенту, стално га је прекидао узвицима 'Живео
Парламент'! Одмах по састанку новог сазива скупштине 30. маја 1924. Матеоти је
оптужио фашисте да су дошли на власт на незаконих начин. 10. јуна он је ухапшен
на улици и о њему се није ништа знало, све док средином августа није пронађен
његов леш.
Матеотијев случај је међутим, дао храброст једном броју демократских
посланика и они су одлучили да напусте скупштину и створе установу која ће бити
нека врста опозиционе скупштине. Ова група је бројала 123 посланика, али им се
нису придружили комунисти, који су били и против државе за коју су се ови
демократски посланици залагали. Сецесионисти су узели име 'Авентин' и одмах у
јавности почели велику кампању за укидање диктатуре. Мусолинијев режим се по
први пут нашао збуњен новом ситуацијом, а он лично се повукао са места министра
унутрашњих послова (додуше, само да би га уступио Федерцонију). Дошло је до
снажног оспоравања теорије фашизма, пре свега у неким од најтиражнијих листова:
'Corriere della sera', 'La Stampa', 'Il Mondo' ... Фашисти су још увек били обазриви пред
револтом у великим градовима, али су појачали терор по малим срединама,
повремено заводећи цензуру штампе. Кључна ствар је била то што се либерални
посланици предвођени Ђолитијем и Саландром нису придружили Авентину – у
последњем тренутку када се још могло нешто учинити! Основни проблем Авентина
је био у томе што се режиму какав је био фашистички могло супротставити само
силом, коју Авентин и да је имао не би желео да примени. Подршку им није пружио
краљ (вероватно из страха да Мусолини не промени став по питању монархије), а ни
војска, која је једина имала силу да се обрачуна са црним кошуљама. Најзад, и
стабилизација привреде након 1922. је ишла на руку фашистима. Последњи пут је
Авентин успео да усталаса јавност када је крајем децембра 1924. његов вођа
Амендола објавио у 'Il mondu' документ који доказује да су смрт Матеотија наручиле
фашистичке вође.
30. децембра влада је одговорила изјавом да ће учинити све за очување
интереса државе. Шта то значи, постало је јасно сутрадан када је Федерцони наредио
заплену имовине свих опозиционих листова, а 3. јануара (1925) Мусолини је у
говору пред скупштином јавно преузео одговорност за све што се догодило, дакле и
за Матеотијево убиство! Опозиција је већ била преслаба да одговори овом изазову
који јој је тиме упућен. Тиме је јануара 1925., по општем мишљењу историчара,
започео период тоталитаризма у Италији!
Диктатура: раздобље након 1924. у Италије је оно у коме су сва политичка
права имали само припадници фашистичке странке. До 1926. Мусолинијеви
следбеници су преузели контролу над читавим политичким животом земље. Најпре
је фашизована полиција, а војска није никада до краја фашизована јер је војне
кадрове ипак везивала верност према краљу а не Мусолинију. Мусолинијев режим
није био диктаторски већ пре свега 'тиранија', будући да није био временски
ограничен. Батинања, хапшења и интернирања су постала део свакодневног живота
Италије. Јула 1925. тешко је претучен Амендола, који је касније преминуо од
повреда. Комунистички вођа Антонио Грамши ухапшен је крајем 1926. У овој фази
преузимања потпуне контроле над државом, фашисти су најзад одбацили бивше
савезнике помоћу којих су (једним делом) дошли на власт. Ђолити се повукао на
своје имање и потпуно је нестао из јавности. Емиграција је била све јача, преко
границе су бежали социјалисти, комунисти, либерали, пополари ... У иностранство
су пребегли и, до јуче, тако утицајне личности као Нити, Орландо, гроф Карло
Сфорца.

40

бивших ардита. Вођење државе било је међутим поверено кругу најважнијих и најповерљивијих дучеових сарадника. да им се одузму мандати) посланици из групе Авентин и комунисти. па закон о ограничавању рада штампе. а све то проистекло из трауматичних догађаја Првог светског рата. најчешће људима из времена од пре марша на Рим. Кохезију фашизма чинила је строга дисциплина заснована на оданости ауторитету вође. потпуно је забрањена сва штампа која није фашистичка. да се из њега уклоне (тј. По њему је законодавна надлежност скупштине пренета на владу. Створен је Специјални суд за одбрану државе и уведена смртна казна за политичке деликте. агресивних омладинаца и националиста свих боја. показало је да је скупштина постала само пуки инструмент власти. тј. било је потребно од чланова партије направити људе који су способни да спроводе њен програм. . а посебно су повољне околности за појаву вође постојале у сфери идеологије и колективне психологије. био вичан говорник и писац. али је те исте године умро. а професионализација је чак учврстила унутарстраначку дисциплину јер је сваки непослушни чиновник губио посао и животне приходе. Ђолити се последњи пут огласио у јавности и напао режим који је он увео у парламентаран живот. тачније требало је створити професионалне политичаре и чиновнике.. али је по државном уређењу постала диктатура. Последњи закон. До краја 1926. а затим је током 1923. Једина улога нове скупштине била је манифестационо прихватање владиних одлука. али је само диктатор имао власт! На челу Италије налазио се сада партијски и државни вођа кога су морали да прихвате сви Италијани. извршио чишћење партије од свих који су му се у прошлости некада супротставили. што као ранији социјалиста и леви интервенциониста. четворки (квидрумвирима) и регионалним 41 . умео да развија идеолошке ставове. До ове ситуације је дошло услед специфичног историјског развитка у периоду 1919. а сви кандидати су били само из једне партије. Ово се показало као лак задатак. али је било дозвољено само фашистичкој странци да истакне листу. Одмах по избацивању почела је хајка на комунисте. Тако је Италија обликом владавине остала краљевина. децембра 1925. што као талентовани новинар. расписани су избори за парламент. децембра 1925. Додуше. којим је сва власт сконцентрисана у рукама Мусолинија. народна скупштина је могла само да расправља о оним темама које јој изнесе председник владе. Мусолини је добио право издавања декрета са законском снагом. Имао је склоности ка теоретисању. и као такав (уз сво своје политичко искуство) био једини који је могао да предводи шаренолику масу састављену од екстравагантних футуриста. Бенито Мусолини се није случајно нашао у тој улози. о одузимању грађанских права свакоме ко 'ради против јавног реда и наноси моралну и материјалну штету нацији'. Када је власт у држави коначно преузета у потпуности. од значаја је било то што су му као новинару сви поклањали пажњу. Законом од 24. Иако је парламентаризам већ био сломљен. јануара 1926.. Када је створио покрет..1926. Тако је бирократија постала темељ режима. Избори су одржани марта 1929. већ је та представа Дучеа створена поступно и управо из фашистичког покрета. донет је 31. Фашизам није додуше унапред следио створену идеју ауторитарног вође. Марта 1928.Фашистичко законодавство са циљем преузимања апсолутне власти почело је Законом о забрани слободног удруживања. Монарх је представљао номиналног шефа државе. Затим је донет закон којим државни функционери морају бити из редова фашиста. Мусолини их је трпео док није био довољно сигуран у свој ауторитет. И кад је створио 'борбене снопове' он је већ био познат у Италији. са развојем покрета појавиле су се локалне вође црних кошуља које су се показале тешкима за контролу и превише склоним за самостално иступање. прихватање владиног захтева новембра 1926.

успео да изгради чвршћу (наравно тајну) организацију. али би им тајна полиција брзо ушла у траг. па је временом остарио и постао затворен за било какве нове идеје. децембра 1922. Једини изузетак био је гроф Галеацо Ћано. у њој нашли многи ранији чланови партије популара. У састав овог већа улазило се или по заслузи. Конкордат из 1929. установљена је скупштина највиших званичника фашизма – Велико фашистичко веће. Мусолини је у јавности увек иступао у званичној пози. одевен у свечане униформе. не само у јавним зградама. Јевреји су оптужени да нису патриоте. Италијанска спољна политика је почела да изазива зебњу код многих. ни они нису имали више од седам хиљада чланова и имали су велике тешкоће у ширењу своје пропаганде по Италији. достигао пола милиона. који су имали разгранату подземну организацију и некакву подршку из СССР. већ и на свим местима свакодневног живота. као што су: признавање црквеног брака. Наравно. Град Ватикан је постао независна држава. Италија је платила папи финансијску надокнаду за црквену земљу која је одузета после 1870. Већина најзначајнијих антифашиста је била у затвору. демократа и реформисаних социјалиста. 1938.. 15. Али. Али. фашисти су сарађивали са пословном елитом и државном интервенцијом спасли неколико великих банака 42 . савез републиканаца. У другој половини 30их. који је основао Карло Росели 1929. доживели су 1937. интернирана на острвца у Тиренском мору. или у егзилу. искључени су из државних служби и забрањени су им бракови са 'Аријевцима'. као што се и догодило 1940. састав дучеовог најужег круга се углавном није мењао након 1922. Бирао је сликовите тренутке и пуштао да га фотографишу. он је био председник овог већа. чак и тако су постале значајне током 30их.фашистичким вођама. пораз у бици за Гвадалахару. Aнтифашистички покрети: организовани антифашистички покрети су дуго времена остали слаби. верско образовање у основним и средњим школама и слободу формирања световне католичке организације 'Католичка акција'. али. подељени и у илегали. нису смеле да се баве спортским активностима. Мусолини га није често сазивао. којим је 'римско питање'најзад решено. 'Латеранским споразумом'. Број чланова је стално растао и 1934. нити му је дозвољавао да самостално већа. Најзначајнији су били комунисти. Постале су ривал фашистичким омладинским организацијама и успеле су да код великог броја младих спрече фашистичку индокринацију. У раним годинама Ватикан је подржавао Мусолинија и за то био награђен фебруара 1929. Католичке омладинске организације су привремено затворене 1931. антифашистичко расположење је постало доста раширено. Како су се међутим. Иако створено као саветодавни орган. је остао на снази до 80их и постао је легална основа за доминацију цркве италијанским друштвом у периоду након Другог светског рата. Када им је поново дозвољен рад. Исто важи и за изненада донешене законе против Јевреја. Његова слика постала је обавезна. Осим комуниста само је још 'Правда и слобода'. или по вољи самог Дучеа. Црне кошуље су биле партијска војска и као такве под директном Мусолинијевом контролом.. 'Добровољци' послати у Шпанију да се боре на страни Франка. чак и код многих фашиста. Постало је јасно да италијанска влада може лако да увуче земљу у разарајући европски рат. Блиска сарадња са Хитлеровом Немачком је изазивала забринутост и нелагоду. Економска политика: у првим годинама на власти. Нови антифашистички покрети су оснивани спорадично. влада је ускоро постала сумњичава према Католичкој акцији. Једина јака нефашистичка организација остала је Католичка црква. који се током 30тих попео на друго место у фашистичкој хиреархији. а конкордат је гарантовао цркви многе привилегије у Италији.

подстичући већу производњу житарица. индустрији челика. а плате замрзнуте или чак смањене. Увозни производи су замењени домаћим где год је то било могуће. али пошто је након 1929. а високе цене пшенице су вештачки одржаване. производња је забележила висок раст. хемијска индустрија). Након инвазије Етиопије 1935/1936. и 1940. Ово је водило буџетским дефицитима и повећању пореза.. па су почеле да повлаче своју подршку. а Италија је пропатила све пратеће последица таквог потеза: извоз је нагло пао. 1926.000 годишње. храна) су претрпеле велике губитке. Нарочито је била видљива и омражена корупција водеће фашистичке клике. Затварање емиграционог одушка тешко је погодило становништво са југа. Они су се удруживали у велике конзорцијуме и примали велике суме новце од владе за исушивање (сопственог) земљишта или изградњу иригационих канала. драстично су снизиле емиграцију из Италије. а северњачки градови су били препуни имиграната са југа. Од ове политике су највише користи имали произвођачи са севера и латифундисти са југа. За време рецесије откупљивали су земљу од ситних земљопоседника. иако су у ово време изграђене велике железаре и бродоградилишта у Напуљу и Таранту. окренули су се великим градовима на северу. електрична енергија. Ово је још више подстакло тежњу за самодовољношћу. схватиле су до краја 30их да он и није баш толико поуздан. по одређеној цени) ништа није могло да се уради. Али. из политичких разлога ојачана је вредност лире. и овде је подстицано сејаље пшенице. које су очекивале од фашизма средином 20их да буде заштитник њихових интереса. а на руку им је ишао и јефтинији увоз сировина. јефтину енергију. Рим је удвостручио број становника између 1921. Када је дошло до велике рецесије након 1929. бродоградњи. а новац се одливао на плаћање ратова у Африци и Шпанији. цена маслиновог уља преполовљена на светском тржишту.. на мање од 50. стабилнији банкарски систем и јаке модерне индустријске гране (нпр. текстил. тешкој индустрији и наоружању. Индустрије које су производиле за домаће тржиште (челик. пре свега. влада је форсирала политику самодовољности. нарочито значајан у банкарству. а сировине су дистрибуиране. индустријска постројења су и даље била на северу. ови трендови су још више наглашени. Како више нису могли да иду у иностранство.. иако се влада трудила да одржи упошљеност великом потрошњом на јавне радове. Многе конзевативне групе. хемијска индустрија) су профитирале. Дугорочно гледано. Тако је Италија 30их година стекла велики државни индустријски сектор.пред колапсом. оне су дале Италији модерну инфраструктуру. грађевинској индустрији и хидроенергетици. Ове фирме нису национализоване и. Како је међу сељацима на северу подстицана употреба вештачких ђубрива. Владина политика је подржавала пораст броја становника пореским олакшицама за породице са више деце и искључујући особе без деце из јавних 43 . без чијих дозвола (доступних за било шта. добре путеве. Све набројане економске и политичке импликације. италијанска економија се суочила са санкцијама Друштва народа. У пољопривреди. Поново су морале да се спашавају највеће банке које нису могле да поврате велике кредите дате индустрији. али оне индустрије које су зависиле од извоза (возила. а извоз је пре свега усмерен ка Немачкој и Швајцарској. нарочито у цркви. војсци и судству. незапосленост порасла. На југу клима није била превише погодна за узгој житарица. и даље су пословале на тржишту као приватне команије и имале су доста приватних деоничара. Основане су велике државне финансијске институције чији је задатак био да помажу индустријским предузећима у финансијским невољама и обезбеђују капитал за нове инвестиције. Уведене су високе царине на увозно жито. Владине интервенције су постале још чешће.

У његовим рукама били су сконцентрисана сва извршна власт и правна овлашћења. ово није дало резултате и Италијани су се крајем 30их венчавали мање него икада пре. Послушност је међутим захтевана и од послодаваца који нису смели да претераном експлоатацијом изазивају класне сукобе. дакле још у време своје социјалистичке младости. Све важне одлуке. још мање народ. а не нација. наткласних организација су корпорације. а у појединим северним и централним регионима природни прираштај је пао на стопу морталитета. шта више. они су постали обавезна удружења за све раднике. У странци је имао одлучујућу реч у распоређивању људи на поједина места. нити је у њој могло доћи до класне борбе! Нација мора бити јединствена. полиција и државна безбедност. Иако су фашисти у почетку на речима били противници сваке идеологије. Дакле. До тога је најзад дошло јануара 1939. пропаганда је брижљиво неговала његов култ. Притом корпоративна држава нема за циљ да наруши основе капиталистичке привреде али је тежила да спречи раздор на класној основи настојећи да обезбеди задовољавајуће животне услове и наднице радника.служби. Сви органи власти. али и да социјално обезбеди раднике. Али. а његову личност је морало поштовати читаво друштво. тако да обе стране буду задовољне. Њу су чинили чланови Великог фашистичког већа и Националног савета корпорација. а поново је разрађена априла 1927. У националној држави грађани нису смели бити политички подељени. индустрије и област непродуктивног рада и служби. У једној личности обједињени су вођа нације. по први пут се говори о држави струковних корпорација. тј. корпоративизам је требало да даље развија фашистичко учење о националној држави и тиме онемогући пут продирању неке друге идеологије. На располагању су му стајали војска. На челу сваке корпорације био је савет са председником. Модел политичког система који обезбеђује остварење ових начела назван је 'корпоративна држава'. а страначка војска црних кошуља била је под његовом директном контролом. У партијском програму из 1921. Синдикати су такође опстали као допунско средство корпоративног система. било владе или странке. а сви узроци сукоба унутар ње морају бити одстрањени. држава се заснива на организацијама од којих свака обухвата све људе једне привредне области или ванпривредних делатности. ма како велики ауторитет уживали у свом домену. Тиме се хтео искључити узрок друштвеног незадовољства. Створене су 22 корпорације распоређене у три области: пољопривреде. на чијем челу је стајао министар или секретар фашистичке партије. Они су чинили Национални савет корпорација. вођа државе и вођа странке. Идеју за овакав систем Мусолини је нашао у синдикализму Жоржа Сорела. у партијском спису 'Повеља рада'. Дуче је представљао отелотворење ауторитаризма. доносио је само он. Оне подразумевају неку врсту државне иницијативе у пољу производње. Корпоративна држава: једна од основних фашистичких догми била је то да је основна политичка вредност национална држава. По њему. Корпорације су тада објашњене као средство остваривања националног јединства у области привреде. Правни разултат ових настојања био је Закон о корпорацијама од 5. регулисање односа између послодавца и радника. фебруара 1934. Дакле суштина корпоративног модела је да осигура приватни посед. Поред ублажавања класних противуречности. били су без икакве заштите пред Вођом. Назив ових струковних. када је народну скупштину заменила Скупштина фашиста и корпорација. временом је постало јасно да се ради о покрету који се служи веома развијеном и 44 . Од почетка 30тих почиње да се размишља о томе да корпоративизам у политичком систему замени парламентаризам. може се рећи да је корпоративизам нека врста државног капитализма.

формулисала програм и што је ускоро добила неки значај у Минхену. Од обичног Италијана је тражено да ове идеолошке ставове усвоји и понаша се у складу са њима. племство и представници крупног капитала. Заједничка им је била жеља за 'чврстом руком' која ће најзад завести ред у Немачкој. и 1930.1923. пре свега нижем средњем слоју. На овим основама ницале су терористичке групе које су извршиле бројне атентате на представнике.1933. јасније поставила своје циљеве. донела су велику социјалну и материјалну несигурност. Све ове групе и странке су у унутрашњој политици захтевале укидање парламентарне демократије. нижи чиновници и нешто радника. појаву моћне бирократије и јасно присуство силе у политичком животу! НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗАМ Нацоиналсоцијализам је настао у Немачкој исте године кад и фашизам у Италији. Дакле. Управо је његова заслуга што се странка одмах боље организовала. Своју партију Хитлер је желео да приближи обичним грађанима. Десница се залагала за јачање националне самосвести и проповедала стварање јаке државе која би окупила све Немце. . Њу су чиниле ситне занатлије. у Минхену. Он се. Мусолини је захтевао војничку послушност од народа и позивао Италијане да од своје деце створе добре војнике. Дуго година је најборбеније и најактивније било удружење ратних ветерана 'Челични шлем'. У оваквој клими успех су бележили и комунисти и десница. пре свега. То се огледало у начину усмеравања и васпитања нације. јануара 1919. а пре свега да се бори за утицај међу 45 . а такви услови су донели широка незадовољства која су се брзо претварала у протесте против носиоца политике и политичког система у целини. Раздобља немачких привредних проблема 1919. Деца су од малена облачена у униформе и у складу са узрастом. у Немачкој. Адолф Хитлер.. Иако је језгро свих десничарских партија било увек исто у свим партијама и струјама. Десница је стално била тесно повезана са центрима привредне и финансијске моћи. како левице тако и грађанског либерализма (Ерцбергер. карактеру јавних свечаности . . а чинили су га углавном бивши војници. наоружавана и обучавана ратној вештини. пре свега омладине. а у спољној поништавање одредби Версајског мира и водеће место Немачке у европској и светској привреди и политици. десничарска интелигенција. организацији привреде земље. а затим радила на изградњи привредно и спољнополитички снажне државе.. а можда је у њиховој неорганизованости видео и шансу да оствари своје дуго потискиване снове и постане вођа једне странке са којом ће се борити за своја убеђења. обавезан идеолошки концепт за све грађане. Националсоцијализам се развио из мале Немачке радничке партије. Ова група није имала никакву значајнију улогу у бурним догађајима у зиму и пролеће 1919. пар непознатих књижевника. а створена је 5. Оваква држава је одмах подстакла развој милитаризма. До тада је она имала тек око петсто чланова а Хитлерова чланска књижица имала је број 555. Ратенау). Целокупна изградња привредне снаге земље имала је за крајњи циљ подизање војне моћи Италије. Политички програм још увек није био потпуно јасно разрађен када јој се септембра те године придружио демобилисани војник и повремени полицијски доушник. милитаризација живота државе. Мусолинијева Италија подразумева: власт у рукама једног човека. постојале су разлике и десница није била јединствена. бивши високи чиновници царства. потпуно слагао са већином ставова које је чуо присуствујући скуповима странке. али је његов пут до власти био другачији и дужи.нетрпељивом националистичком идеологијом.

Следећих неколико година протекло је у омасовљавању и организационом јачању странке. Дакле уместо социјалистичког интернационализма нуди се национални социјализам! Насловом се дакле сугерише окупљање целе нације и превазилажење јаза који је тих година поделио немачко друштво. Основе унутрашње политике нађене су у искључивом национализму и расизму.. сви странци досељени после рата морају се протерати. Полиција и војне власти су биле трпељиве према нацистима и чак су им понекад давали и новац. а деци из сиромашних породица држава треба да обезбеди бесплатно школовање. 24. скраћено националсоцијалисти. августа 1920. Зато је боја партијске заставе постала црвена. Прокломонована је слобода свих религија које не вређају 'морал германске расе'.. Социјални део програма показује бригу о заштити интереса малограђана. фебруара 1920. он је све време имао пред очима пример Мусолинија. пружање подршке дечјим удружењима . сваком Немцу треба пружити могућност за стицањем образовања. пружале су могућност за деклеративно залагање за остварење немачких права. Хитлер се најзад учврстио на челу партије као вођа. већ се служила опасним идејама. 8. Наглашено је огорчено непријатељство према социјализму. Од државе се захтевало да створи могућност за рад и прехрану свих становника. Јеврејин није сународник. дошло је до промена имена странке у Национална социјалистичка немачка радничка партија. Ипак. Да би се ови задаци испунили захтева се изградња јаке централне власти Рајха уз одбацивање парламентарног система. нити може бити грађанин. на скупу одржаног у Минхенској пивници Хофбројхаус. Основу националног идентититета треба тражити у германској традицији. Захтевано је окупљање Немаца у једну Велику Немачку на основу права народа на самоопредељење. Левичарски термини 'социјалистичка' и 'радничка' су сасвим супротног значења од оног које се подразумева код Маркса и пре свега сугеришу да ће се странка борити да сви Немци уживају подједнако у оствареној благодети. Права и обавезе Немаца су да духовно и материјално доприносе развоју своје државе и да јој беспоговорно служе. Свима који су се обогатили у рату треба одузети стечено. при чему је критеријум – расна чистота. а затим поништење мировних уговора у Версају и Сен Жермену. 1921. странка је још увек била нешто заступљенија само у Минхену и околини. Сународник је само онај ко је немачке крви и само он може имати пуно грађанско право. забрана дечијег рада. без обзира на религију. заштита мајки. а још краће – нацисти! И самим именом странке сугерише да се ради о крајње националистичкој десничарској странци. То је такође програм који у јавни живот Немачке жели да унесе идеологију поделе грађана на више и ниже. Сваку кризу која је тих година погађала Немачку (углавном комунистички устанци) партија је користила да нападне Вајмарску републику. Право на власт у држави имају они који су немачке крви. Обавеза државе је и брига о здрављу нације. следећи пример фашиста. пре свега питање репарација. у случају оскудице у храни то важи и за све остале који нису Немци. Подстицана је расна нетрпељивост и ксенофобија. Тако је и дошао до закључка да. Иако је у време доношења овог програма Немачка радничка партија још увек била малобројна.радницима. Спољнополитички проблеми Немачке. 46 . да се економским мерама подржавају средњи (нарочито производни) слој. није се радило о пропаганди или идеологији већ о искреним жељама малих људи за сигурношћу живота. а на скупове се долазило у радничким оделима. и најзад тражене у колоније ради исхране и насељавања немачког народа. Кључна мисао му је била да се проблеми радништва и свих других класа у Немачкој морају решити у оквиру националне државе. Хитлер је изнео партијски програм (чији је вероватно био једини творац) изложен у 25 тачака.

и најбитније – лукави Дуче се упутио из Милана тек када је у Риму било све готово. већина црних кошуља не би ни пошла на Рим. октобра 1922. Вајмарска република је казнила тоталитаристе. Имајући у виду фашистички пример из претходне године превидео је пар чињеница: да је краљ прогласио ванредне мере. а остали су добили ниже казне. Немачка се налазила на врхунцу хаоса услед економске кризе. фон Кар је распоредио јединице војске и полиције и издао наређење да се пуца. дао је пример који су Хитлер и његови сарадници желели да следе. Потпуно је невероватна његова процена да ће га подржати фон Кар и баварска војска. Тако се током 1921. Херман Геринг. Први пут су јавно наступили у тучи у пивници Хофбројхаус 4. маса се осмелила и изашла на улице тек кад је нестало стварне опасности. Током тих десетак месеци добио је довољно мира и слободног времена да у разговору са својим затвореним пријатељима сагледа дотадашњи и осмисли будући рад. Хитлер је оценио да је у хаотичним приликама могуће извести један нацистички 'марш на Берлин'. нацисти су покушали да изведу пуч у Минхену. успео тешко рањен да побегне у иностранство. Сутрадан је читаво вођство странке похапшено. Међу рањенима је био и Адолф Хитлер. рађао велики вођа мале партије. што је било значајно за будућност. да сакупи и проучи велики број књига. а од битнијих вођа једино је командант SA одреда. октобра вођство странке праћено SA одредима кренуло је ка владиним зградама у Минхену. и да његов живот није ништа друго до борба за 47 . Ујутро 9. али је пропустила прилику да им разори језгро. Тако је Хитлер добио материјалну силу која је учинила да његова дитакторска власт не буде само на папиру. Један плотун је био довољан да се читава маса разбежи а четрнаесторо људи је пало мртво. 1922. и то Ландсбергу на Леху. Био је изузетно карактеристичан па би га лако памтили и симпатизери и противници и равнодушни. У Ландсбергу је Хитлер провео мање од годину дана. У ноћи 8/9. Ерих Лудендорф. И поред отпора у странци. године проглашен је за првог човека партије. Током ноћи је издата 'Прокламација немачком народу' којом се објављује да је издајничка влада у Берлину збачена. пре него што је пуштен на слободу. а својим истомишљеницима дуж пута за Берлин наложено је да буду спремни да се прикључе походу. Хитлер је са још двојицом сарадника осуђен на пет година затвора.његова странка мора да води неку врсту грађанског рата. и најзад да напише свој мемоарски политичко-пропагандни спис MEIN KAMPF ('Моја борба'). што даје утисак да аутор живи свој програм. а месец дана проведених у затвору због напада на режим у лето 1922. Тиме је нацистички тоталитаризам добио своје идеолошко Свето писмо. Из тога су ускоро произишли јуришни одреди (скраћено СА). фон Кару. а коначно су се осмелили тек кад је свима било јасно да војска неће пуцати на њих. децембра 1924. Како се у међувремену приближио државном секретару за Баварску. новембра 1923. сукоба баварских власти и државних органа и комунистичког устанка у Хамбургу. Само својим личним иступањима много је учинио за афирмацију нацизма. али да се води рачуна да Лудендорф не буде повређен. донело му је ореол жртве и прогоњеног. Стварање неке врсте националсоцијалистичких борбених оружаних група започето је још августа 1920. 21. По примеру фашиста сви су били обучени у једнобојне смеђе кошуље. човек крајње конзервативних уверења. Притом је одређено да сви одлеже своје казне у истом затвору. Нагласак је на мемоарском стилу писања.. и 1923. али политички потпуно неспособан. новембра 1920. Једини у кога се заиста могао поуздати и ко је био чврсто решен да га подржи био је прослављени генерал из Првог светског рата. Показао се као говорник који је јасним страственим и самоувереним наступом могао да понесе масу. јула 1921. У јесен 1923. Пораз и престројавање: Мусолинијев марш на Рим. Али. познатим по благим условима.

И они су били униформисани. Иако потчињени вођи. Зато је требало прилагодити се новој ситуацији и ускладити рад са постојећим законима и правилима парламентарне демократије.. јула 1929. почео да преовлађује. Пошто указивање на опасност од комунизма и англофранцуског империјализма више није имало смисла (чак су се и комунисти уклопили у уставне оквире). Други задатак био је превазилажење регионалног. децембра 1929. а на врху се нашао само један FUHRER. Значај овог сукоба је велики. Док је Хитлер акценат страначке политике ставио на национализам. Ове две концепције су се оштро сукобиле и Хитлер је тек у пролеће 1926. Кроз књигу провејава еволуционистички став о космичкој доминацији јачег над слабијим. 1925. Иако је већ до краја јануара 1925. Хитлер је затекао ситуацију која више није била погодна за стварање његових циљева. странка се окренула проповедању антисемитизма.3% гласова и првог 48 . али му није падало на памет уништавање крупног капитала који је био неопходан нацији ради привредне снаге. Апсолутни херој био је Густав Штреземан. који припадају нижој раси. добијено је 11. време демонстрација. Хитлер је затекао један проблем за који ће му бити потребно неколико година да га превазиђе. тотални. што је код људи исказано кроз борбу раса. а на изборима за ландтаг Тирингије. с циљем да окупља младе људе и да их на полувојнички начин васпитава у духу националсоцијалистичких идеја – дакле. Немци представљају најсавршенији израз најбоље расе. преко рејонских до општинских. Пре свега је инсистирао на стварању некакве националне државе средње богатих Немаца. освојили су 2. По целој Немачкој започело се са стварањем нацистичких партијских организација. имали су своју засебну команду. Марширали су у својим смеђим кошуљама са партијским заставама широм Немачке. створена је Хитлерова омладина (Hitlerjugend). десничарски и расистички са усађивањем верности према вођи. Најзад. а социјалне реформе све више занемаривао. На изборима за Рајхстаг 1928. освојена је већина на локалним изборима у Кобургу. Свако место добило је структуру партијских ћелија: од уличних.остварење тог програма. али су носили црна одела са мртвачком главом као амблемом. познати као SS одреди. изашао из затвора. по узору на фашисте. Хитлер је затекао своју партију подељену на две ривалске групе. Хитлер јесте тих година нападао крупни капитал. па је Хитлер крајем 1925. Штрасер је инсистирао да основу страначке пропаганде чини управо социјални програм. успео да их поново уједини. а Штрасер се коначно повукао тек децембра 1932. али само као део фразе за придобијање симпатија малих људи. SA одреда. вођа све јачег левог нацистичког крила. Поред тога. Највиши. са узорном увежбаношћу. чиме је створена чврста мрежа унутарпартијске структуре. и овако реорганизована странка дуже време није имала већи значај у животу Немачке. Ипак. немира и атентата је прошло. на пример Јевреја. Велика пажња посвећена је даљем јачању партијске војске. јер је међу нацистима рашчистио важну недоумицу: у ком обиму треба тежити друштвеним променама? Победа Хитлерове опције значила је залагање за изградњу националне државе са грађанском друштвеном структуром и капиталистичком привредом.6% гласова и само 12 мандата. циљ коме треба све подредити јесте чистота расе. оквира и стварање општенемачке странке. а поправила се и спољнополитичка позиција државе. Ипак. изграђена је строга хијерархија страначких вођа. баварског. а звао се Грегор Штрасер. Када је крајем 1924. Вајмарска република се те године опоравила привредно и економски. Тако су настали одреди за 'заштиту председника странке'. а не и партијском вођству. Мислио је да је добро сузбити моћ најбогатијих а подићи стандард обичних Немаца. решио да створи нове ваоружане чете које ће бити на располагању само њему. па су зато предодређени да владају наспрам.

незадовољни Вајмарском републиком (додуше они су више сањали о рестаурацији Хоенцолерна). Затим су уследили избори за председника Републике марта 1932. Посебно је значајно то што се омладина масовно опредељивала за њих. До 1933.5 милиона гласача. али је скоро читаво вођство странке било у доби између 30 и 40 година. до 1929. био спреман да приђе нацистима (већи део радништва се ипак приклонио комунистима). У условима економске кризе. Тројицу кандидата су истакли: нацисти 49 . имао 41. иза социјалдемократа са 143). али тај податак не оцртава праве размере кризе: средњи слој био је готово потпуно упропаштен и 1933. нашла у очајном положају. још од 1919. авантуризмом акције. као један од највећих извозника. када је дошло до кризе која је захватила привреду а затим се проширила на политику. Чак је и један део радника. И пре кризе 1929. Септембра 1930. традиционалне странке Вајмарске републике нису пронашле решење.) и за њих је гласало преко 4. Иако су ово и даље били мали резултати велике утрошене енергије. док су нагло јачали и леви и десни непријатељи Републике. Крупни капитал је пред опасношћу од револуције био спреман да подржи и десничарске снаге које би постојеће друштво штитиле насиљем. левичари и комунисти су дизали протесте против капитализма а десничари захтевали увођење реда и кренули да се збијају уз најјачу десничарску странку – националсоцијалисте. али су само показивали подељеност бирачког тела и то да опозиција тадашњем уставу постаје све јача. већ је и веома лако уништива. Али. попео се до шест милиона. Средњи градски слојеви су и у бољим временима тешко разумевали идеју о друштву хуманости и равноправности. Последица економске кризе била је друштвена несигурност и појачани политички сукоби. преовладавала је политичким животом једна врста либералног конзервативизма који је одговарао и новим приликама у земљи и развоју крупне капиталистичке привреде. године. итд.националсоциалистичког министра – Волтер Фрик постао је министар унутрашњих послова у тириншкој влади. Подршку десници били су спремни да дају и војни кругови. године и тиме су постали друга странка по снази. Младост се лако заводила великим идејама. Либерали и демократе су били збуњени и. митом о националној слави. Немачка се. Тако је друштвена база нациста од 1930. али су националсоцијалисти добили 107 посланика ( у односу на 12 из 1928. разочаран у своју традиционалну. У периоду стабилизације парламентарног режима. очекивали од владе да реши проблеме. број незапослених је износио скоро два милиона. Стабилност је покушана да се пронађе у парламентарним изборима. (без обзира да ли су запослени или не) више од 23 милиона људи је захтевало помоћ у новцу да би преживело. већина је нагињала овим другима. проширила се на Немачку следеће године и изазвала катастрофалне последице. Како су све владе покушавале да поправе положај својих економија затварањем тржишта за страну робу. Када се заоштрила алтернатива: комунисти или нацисти. социјалдемократску партију. Али су и комунисти добили 77 мандата (уместо 54 1928. Ниже вођство и прдводнике SA и SS одреда чинили су млади људи у 20им годинама живота. некажњеним испољавањем агресије. од 1924. све грађанске странке су забележиле пад у броју посланика. ни сами не знајући како изаћи из кризе. Сам Хитлер је 1930.5 милиона гласача. сваким даном била све шира. ауторитетом власти. показало се да Република не само да није имуна на провалу тоталитаризма. реч је о језгру успеха који ће постати опасни ако им се буде пружила прилика да се развију. У току две године ишло се три пута на изборе за Рајхстаг. годину. Преузимање власти: светска економска криза која је започела у САД октобра 1929. а за њих је гласало скоро 6.

а с обзиром на стални пораст броја њихових гласача. Хитлер је од митинга до митинга путовао авионом и тако за 15 дана одржао говоре у преко 50 градова. Када је влада Фон Шлајхера пала 28. Поред тога. налазила у некој врсти грађанског рата. а комунисти равно 100 посланика. Mein kampf се на митинзима делио људима у све већим тиражима. али комунисти су наставили да расту и за њих је гласало скоро два милиона гласача више него пре само пет месеци: Нацисти су добили 196. Гебелс је лаж као средство политичке манипулације довео до савршенства. Вајмарска република је остала победник само захваљујући угледу царског генерала који је пристао да јој буде још једном председник.3 милиона гласова добили су 89 мандата. Избори су одржани 6.5 милиона гласова Немаца.7 милиона људи и добили су 230 посланика. нацисти су користили у до тада невиђеном обиму за пропаганду једне партије. овим путем није било могуће извести преображај у нацистичком духу. новембра 1932.5% гласова да би освојио више од 50%. Фон Папен је био убеђен да нацистима треба омогућити да дођу на власт.7 милиона гласача. али је Хитлер добио 13. Радио. цео блок партија Вајмарске републике (дотадашњег председника Паула фон Хинденбурга) и комунисти (њиховог лидера Ернеста Телмана). Хинденбург је позвао Хитлера два дана касније и поверио му мандат за састав нове владе. за националсоцијалисте је гласало 13.1932. Ускоро су се показали резултати овако организованог рада. примењивано је организовано физичко насиље. углавном нападима на скуповима политичких противника. почели су договори иза кулиса. јануара.(Хитлера). Председник владе Франц Фон Папен је желео да националсоцијалисти дођу на власт законитим путем. али је дошло до изненађења. током предизборне кампање нацисти су се служили много савременијим средствима него било ко од противника. У првом кругу Хинденбургу је фалило мање од 0. Некако је и Хинденбург убеђен да пристане да повери мандат Хитлеру (кога никад није волео) да би се избегао грађански рат. Хитлер је добио 30% а Телман 13%. већ су људи почели да се навикавају већ током предизборних кампања 1930. То је све више изазивало утисак да је власт неспособна да заведе ред. Све је то учинило да неки од кључних људи државе дођу до става да Хитлеру треба предати власт. Али је Хитлер био презадовољан јер се испоставило да га подржава готово трећина Немаца. да се Немачка у лето 1932. али су противничке странке остале на приближно истом броју посланика као на изборима 1930. Како је већина капиталиста била за Хитлера. За њих је сада гласало 11. без обзира што би сопствени разум и логика могли да кажу. Тиме су постали убедљиво најбројнија странка у парламенту. Дакле. а државна управа је постала још паралисанија него пре. нико није имао већину. На изборима одржаним јула 1932. Нацисти су добили мањи број гласова него јуна. а полиција није имала ни снаге ни воље да се супротстави. као ново средство комуникације. у кући банкара Шредера. 'Мит XX века' Алфреда Розенберга. На другој страни. да је истина све оно што им се са врха партије саопштава. Свеукупно. . а 1930. а комунисти су такође забележили раст – са 5. место председника владе и министреа 50 . Крај Вајмарске републике: у коалиционој влади коју је саставио Адолф Хитлер нацисти су имали само два ресора. У другом кругу је очекивано победио Хинденбург са 19. у тим сукобима је број мртвих на обе стране почео толико да расте. националсоцијализам је добио и свој други идеолошки спис. дошао је на идеју да распише одмах нове изборе не би ли нацисти освојили апсолутну већину.4 милиона гласова. Одлучујући разговор између Хитлера и Фон Папена обављен је у Келну 4. јануара 1933. Последица оваквог рада је не само дневно политичка. Пред шест милиона гласова комуниста многи су се забринули за сутрашњицу.

без икаквих доказа оптужени су комунисти. из времена док су били опозиција. а Центар 4. марта изгласана овлашћења новој националсоцијалистичкој влади. Хитлер је могао да користи државу и њене институције за остварење нацистичког програма. највероватније је да су нацисти то сами урадили. сва остала министарства добили су људи крајње конзервативних убеђења: вицеканцелар постао је Фон Папен. Народна скупштина се показала много попустљивијом од гласачког тела. Ово је јасно значило диктатуру. у смислу постојања само једне политике. јануара Хитлер је тражио од Хинденбурга да се распишу нови избори и овај је то учинио. националсоцијалисти јасно је. потпуно несвесне крајњег циља до кога тај пут води. комунистичким посланицима није било дозвољено да заузму своје место у новој згради парламента. Тог пролећа кренуло се и у разбијање синдикалних удружења. маја створена је нова радничка организација. Такође. Крајем јуна Хугенберг је био приморан да поднесе оставку као министар привреде. Напротив. уништити комунисте као најопаснијег непријатеља и стално сужавати грађанска права. Немачки радни фронт. дакле основна грађанска права и слободе. па су SA одреди 'радили' уз пуну толеранцију власти. Поставши канцелар. одлично прошле и социјалдемократи су освојили 7 милиона гласова (18%) и стекли 120 места у Рајхстагу. Тако је 1. он је проглашен 'Празником немачког народа'. А да би се дотле дошло требало је остварити и неке циљеве: најпре претворити Рајхстаг у послушно оруђе. Оно што је био њихов циљ била је јединствена држава Немаца. а влада је код Хинденбурга издејствовала 'Наредбу о заштити народа и државе'. Сила је поново била средство за то: SA и SS одреди. 31. а затим су 24. 6. Али. комунисти 5 милиона. Иако је усвојена прослава 1. Пожар Рајхстага је искоришћен као парола у предизборној кампањи. Сада је требало укинути сва деловања изван Националсоцијалистичке партије. Такође. Дакле нацисти нису могли добити већину у Рајхстагу. имајући све околности у виду. у Дахауу поред Минхена. 73 посланика. Уследила су њихова хапшења. а влада донела одлуку о њиховом укидању.унутрашњих послова (Волтер Фрик). Она је била и формална правна основа за прогон комуниста.5 милиона тј. У ноћи 27/28. Одмах је започео напад на друге политичке странке. а сутрадан су полиција и јуришни одреди провалили у синдикалне просторије широм Немачке. полиција и новостворена тајна полиција – Гестапо. Најпре. Ипак. фебруара изгорела је зграда Рајхстага. Намера је била да се помоћу власти која је у рукама обезбеди апсолутна већина у Рајхстагу. министар привреде Хугенберг. Али то не значи да су методи рада националсоцијалиста. престали да се користе. националсоцијалисти су добили само 17. једне странке и једног вође који ће одлучивати и име свих. а министар спољних послова Фон Нојрат. а затим је уследило укидање свих осталих партија. тј. маја. Сада су националсоцијалисти добили још и послушне чиновнике у државној служби и полицији. али су у почетку морали да их трпе. националсоцијалисти нису желели да деле власт ни са ким. маја одржана прослава. али до ње се морало доћи. Иако нема потпуних доказа. а пре свега комунисте. још увек нису могли тако лако да преузму власт. на изборима одржаним почетком марта 1933. акције насиља SA одреда постале су још учесталије. И поред оваквог десничарског састава кабинета. министар војске генерал фон Бломберг. министар финансија гроф Фон Кросиг. 12% гласова и 81 посланика. Левичарске и вајмарске странке су. укључујући и Хугенбергове Немачке 51 . али то не значи да нису могли да га контролишу. Тиме је влади дато овлашћење да влада без парламента. Али у том путу помоћ су им пружале све десничарске парламентарне партије.3 милиона гласова (44%) и 288 посланика. Први концентрациони логор за политичке неистомишљенике створен је тог пролећа 1933.

а поред бучне пропаганде пред плебисцит. Остало је још само једно упориште Републике – био је то лик њеног председника Фон Хинденбурга! Али. народ је гласао о само једном предлогу. Већина припадника SA одреда није уопште знала о чему се ради па су многи пред цевима бизарно узвикивали 'Живео Хитлер'. много људи је страдало у личним обрачунима. С једне стране било је то радикално крило које није признавало никакво тактизирање и желело обрачун са старом државом и свим њеним људима. а с друге стране стајали су левичари националисти који су захтевали преуређење друштва ударом на крупни капитал. да је после њега нико не би носио). То се и догодило 2. Моћ 'смеђих кошуља' тако је уништила њихова сопствена партија. након Хинденбургове смрти. Грегор Штрасер. Под изговором да се против њега припрема пуч. Најзад. Средиште свих опозиција постао је заповедник SA одреда (као и сами одреди) Ернст Рем. постојале су две струје које су стално критиковале политику странке. тако су страдали фон Кар. у ноћи 30. покушати нешто против старог царског маршала и 'хероја са Таненберга' било је опасно јер би се тиме изазвала војска. новембра 1933. и са сцене је отишао последњи ауторитет који је могао постојати упоредо са Хитлером. а по другом су предвиђене казне за свакога ко прекрши први члан. Хитлер је решио да одлучно пресече развој било каквог новог центра моћи – а то је учинио на начин који је називу 'вођа' давао нови садржај. 92% гласача дало им је подршку. и око њега се оформио круг из кога се многима претило. Тако су добили некакву потврду на коју су увек могли да се позову приликом спровођења своје политике. нацисти су закључили да је најбоље да га трпе док не умре. јула: Рајхстаг је. јуна 1934. На плебисциту 12. углавном желећи још агресивнији наступ без икаквих обзира. а његова овлашћења пренео на шефа владе тј. уз опирање једино социјалдемократских посланика. По првом члану новог закона једино је дозвољена Националсоцијалистичка партија. Иако његов ауторитет нико није никада оспорио или довео у питање. Због им је била потребна потврда овог става и од стране народа. Њему је још остало да се обрачуна са струјама унутар своје партије. гласачи су били изложени и разним притисцима и претњама на сам дан изјашњавања. прихватио двочлани пројекат закона о једнопартијском систему. Дошло је до масакра у коме су људи убијани на лицу места где су се затекли. Примарни циљ је био да се обнове немачке позиције у 52 . Овакво понашање је било засновано на чврстом убеђењу нациста да су они једина странка која заступа интерсе целог немачког народа. Хитлер је самовољно донео одлуку да преузме надлежности шефа државе. а у историји је овај унутарпартијски обрачун остао познат као 'ноћ дугих ножева'. -1933. Тиме је Вајмарска република свуда била уништена. немилосрдно и без обзира према икоме. Пошто он није имао никакву могућност да им ствара проблеме. издао је наређење SS одредима за напад на Рена и SA одреде. нарочито у кључном периоду 1930. Последњи чин укидања парламентарног живота догодио се 14. Био је то један од најсуровијих људи у вођству странке.националне народне партије. Како су убијања потрајала два дана. Да би то лакше извео укинуо је функцију председника Републике (наводно из почасти према Хинденбургу. један од Хитлерових најближих сарадника. августа 1934. Шлајхер (последњи канцелар пре Хитлера) и многи други. Како су нацисти пребројавали гласове без икакве контроле. а на њеном месту појављује се најсавршенија тоталитарна држава XX века – Трећи Рајх! Спољна политика Хитлерове Немачке: Хитлер је увек држао чврсту контролу над спољним пословима и сам је одређивао стратегију и тактику за постизање својих циљева. себе! Тиме је Вајмарска република и коначно нестала. а и сам Хитлер је искористио ситуацију да уклони свакога ко му се икада замерио.

а од Украјине начинити житницу Немачке. на којој су три силе предале Немачкој Судете. марта је шчепао остатке Чехословачке. Марта је прикључио Аустрију Рајху. Оправдање за оваква освајања нађено је у расној суперирности Немаца над Словенима који су насељавали земље предвиђене за освајање. Све до британских и француских гаранција Пољској. међу савезнике за напад на Совјетски Савез. Британија и Француска су поново мирно стајали са стране.. Тиме је Версај био и званично мртав! Ни Лондон ни Париз нису прстом мрднули против овог чина. начинио два потеза којима је. Хитлер је почео да износи нове захтеве. на рачун Совјета. крајем септембра 1938. је сазвао своје генерале и саопштио им да треба да буду спремни за рат на истоку до 1942 или 1943. који је летео у Берлин и убедио Чехословаке да изађу у сусрет Хитлеровим захтевима. а можда и светом. увео је немачке трупе у демилитаризовану Рајнску област. коме је следеће године приступио и Мусолини. Контрола ових територија је Немачкој требало да обезбеди основе за економску и војну доминацију Европом. и најзад. Резултат његове интервенције била је конференција четири силе у Минхену. животног простора Немачке.2 милијарде марака на наоружавање. била од пресудног значаја за било какву будућу активност у процесу стварања 'животног простора'. Хитлер је често и дуго говорио о својим жељама за миром. а затим је требало да се приступи обезбеђивању Lebensrauma. Анти-коминерна пакт 1936. Најзад је 1938. наредио је војне припреме за инвазију Пољске. Након што је постало јасно да 53 . Након победе над СССР. у политичком речнику реч 'Минхен' означава сагињање пред захтевима диктатора! Уверен да Лондон и Париз више неће правити никакве сметње. под окриљем антибољшевизма. правдајући је наводним лошим положајем немачке националне мањине у судетској области. 7. рат је избегнут. стварајући протекторат над Бохемијом и Моравском и дајући квази-неутралност Словачкој. Отада. марта 1936. Као маску за ове припреме. свима који су желели то да виде.. Томе је и допринео његов споразум са Јапанцима.Европи (под чим је Хитлер подразумевао – крај понижавајућег придржавања одредби Версајског уговора). уз помоћ звучних фраза и претњи. И поред значајне опозиције у сопственој војсци. Само интервенцијом британског премијера Чемберлена. Хитлер се чак надао да Пољску уврсти. Ова држава је. Затим је произвео дипломатску кризу са Чехословчком. правдајући то испуњењем принципа немачког права на самоопредељење. Французе и Американце својом тезом да је Немачка последњи европски бедем против бољшевизма. Бољшевике који су владали Русијом Хитлер је видео као претходницу светске јеврејске завере. Ово је пре свега требало да се постигне поновном милитаризацијом Рајнске области и наоружавањем Немачке.. када су створене ваздухопловне снаге и најављено поновно увођење регрутације ради формирања нових 36 дивизија. чему је највише допринела пропаганда Јозефа Гебелса. након објаве британских и француских гаранција Варшави. својим положајем. Новембра 1937. Тајно наоружавање Немачке већ од 1933.. затим је већ следеће недеље од Литванаца одузео град Мемел. показао прави карактер својих намера. а Хитлер се није бојао таквих импликација. 15. Хитлер је био убеђен да овај простор треба обезбедити на истоку. С друге стране. а Геринг је задужен за такозвани 'четворогодишњи план' којим је немачку економију требало припремити за рат. То је био почетак. требало је поделити и саму Пољску. Јуна исте године постигао је споразум са Британцима којим је Немачкој дозвољена изградња морнарице снаге до једне трећине британских површинских поморских снага и 45% британске тонаже у подморницама. Оваква експанзија и доминација нису биле могуће без рата. Већ те године Хитлер је трошио 10. објављено је јавно марта 1935. био је решен да иде и у рат са Чехословацима. Тиме би се створили услови за несељавање Немаца на овим просторима. успео је да заведе Британце.

Још су их једино њихово богатство и међународне везе чинили колико-толико држављанима Немачке.. а други Закон за заштиту крви. септембра 1935. Маја 1939.Пољаци неће одиграти намењену улогу (нарочито по добијеним гаранцијама из Лондона). након немачке победе у рату. нити да располаже правом гласа или обавља политичке функције'. Гебелс је најзад добио прилику на коју је већ дуже време чекао. Положај Јевреја је затим постајао све гори а њихова малтретирања све суровија. Хитлер је обећао будућност без Јевреја. Тиме је само пружио повод за невиђене погроме у XX веку. са уздизањем немачке привреде и он је све више попуштао пред најзагриженијим антисемитима предвођеним Јозефом Гебелсом. априла прешло се на званичан облик: Немци су позвани да бојкотују јеврејску робу.. један се звао Закон о грађанству Рајха. доктора. Поред паљења и демолирања имовине погинуло је неколико десетина особа. и 10. 1938.. Оба су донета на заседању Рајхстага у Нирнебергу. Расистичка држава немачког народа: Трећи Рајх је заснован на неким политичко-идеолошким ставовима који су наслеђени из XIX века. потписао је Челични пакт са Мусолинијем. учитеља. јер у процесу привредног опоравка министар привреде Херманг Геринг није желео да ризикује економску стабилност. еуфемистички названом 'коначно 54 . остала је упамћена као 'кристална ноћ'. професора . Али. Први насртаји на Јевреје одиграли су се средином марта 1933. приликом свечане академије 9. и она утврђује начело по коме '.. Тако припремљен. Један 17годишњи Јеврејин је у Паризу убио службеника немачке амбасаде у знак протеста против антисемитске политике Трећег Рајха. разбијања излога на јеврејским радњама. забрањује се брак између Јевреја и држављана који су немачке или сродне крви. Хитлер је почео да тражи савезнике за другачије решење пољског проблема. 1940. дошао је нови талас државног антисемитизма. задатак XX века је да обезбеди расну чистоту. и трајали до почетка априла. Била су то углавном малтретирања на улици. По првом закону. Како је основу нацистичког расизма чинио антисемитизам. Међутим. радње. Од тада су Јевреји потпуно искључени из друштвеног живота Немачке: у једном говору почетком 1939. На годишњицу покушаја пуча из 1923.. од лета 1941. Два дана касније Британија и Француска су Немачкој објавиле рат. Правне основе расне државе постављене су Нирнбершким расним законима.. новембра 1938. Јевреји депортују на острво Мадагаскар. од којих најзначајнија 14. У хистерији која је уследила. а ноћ између 9. 15. већ од 1. Ипак. предузећа и куће. грађанин са пуним политичким правом је само онај држављанин који је немачке или сродне крви и који је спреман да верно служи свом народу и Рајху. за говорницом је позвао окупљене партијске и вође SS одреда на антисемитску акцију. новембра 1938. нацисти су предводили 'спонтани револт немачког народа' у нападу на јеврејске синагоге. али управо та интеграција Јевреја у немачко друштво је било оно што је највише иритирало нацисте. приступило се планском истребљењу. Пре свега. Јеврејин не може бити држављанин Рајха. али је Хитлер морао да одложи освајање 'животног простора' на рачун Совјета за пар година. а затим је августа уследио најсензационалинији преокрет у историји дипломатије и потписивање немачко-совјетског пакта о ненападању! Овим споразумом. Већина њих је имала укорењено немачко национално осећање. У циљу спровођења ових закона донето је више наредби. судбина Пољске је била запечаћена. По другом закону. одмах се поставило питање бројних Јевреја који су живели у Немачкој. постојали су планови да се. упади у синегоге. првог септембра је напао Пољску. Тако је Трећи Рајх постао сталешка држава јер су постојали грађани првог и другог реда. новембра 1935. а почела су и прва отпуштања јеврејских чиновника.

милитаризацију државе. Опозиција се могла испољити само ако Хитлер не би имао успеха. Најзад. Најповезаније је деловала једна група људи из високих кругова који нису били нацисти. Било је Немаца који су одбијали послушност таквој држави. Трећи Рајх се потпуно засновао на друштвеном. повукли су се. а када су започели експерименти над живим људима и ове особе су (уз логораше) коришћене као заморчићи. а све их је обједињавао градоначелник Лајпцига од 1930. нацистичка држава је била подељена на чланове партије који су имали сва права и на огроман број Немаца од којих се захтевала само послушност и чија је равноправност била само спољашња. прихватили су Хитлера за надређеног војног старешину (1938. мада је он био индивидуалан и неорганизован. који су слати у логоре од децембра 1938.решење јеврејског питања'. представници цркве и интелигенције. Лудвик Фон Бек. Карл Фридрих Герделер. Католичка и протестантска црква су се покориле диктатури. до 1937. Зато се одлучио само на прожимање армије нацистичким идеалима. начелник штаба сувоземне војске до 1938. Ипак. он је низао само успехе. а официрски кадар састављен од племства. али је било и покушаја међу верским старешинама и интелектуалцима да се направи нека синтеза религије и нацизма. Окосницу нацистичких организација насиља чинили су SS одреди. од одреда су нарасли у трупе. до 1939. нацисти су се трудили да потисну цркву из јавног живота. немачка војска се наизглед потпуно уклопила у Трећи Рајх. али је увек остала посебно тело. Ипак. лако уклопила у нацистички систем али је увек остала засебно тело. Генерали су углавном са презиром гледали на нацистичке вође (почев од Хитлера) као на сирове малограђане. али су они углавном чамили по затворима. највише што су нацисти успели било је да обезбеде лојалност цркве према режиму. Као атеисти. Трећи Рајх није био само антисемитска држава. Зато су се једино међу официрима могли јавити ретки отпори и завере. било је ту још етничких и друштвених група које су проглашене за ниже расе и које је требало уништити или уклонити из друштвеног живота: Цигани. али су због своје природе задржале посебан положај. антикомунизам. дипломата Фон Хасел. Без обзира колико се трудила да се прикаже државом јединства и једнакости за све аријевце. Нацисти нису успели да створе своју војску већ само да потчине стару војску. политичком и правном расцепу и самог 'аријевског' немачког народа. Њене основе су биле у старој царској војсци. Војска се дакле. Били су састављени од материјално добро обезбеђених и идејама националсоцијализма потпуно оданих људи. група високих официра је планирала хапшење Хитлера желећи да избегне рат. агресивну спољну политику) одговарао. а у њима је држана строга дисциплина с циљем да се изгради свест и морал 55 . Они су најпре затварани у посебне установе. како им је великим делом нацистички програм (нарочито они делови који се односе на неговање култа војске. Услед спорадичних отпора један број свештеника се нашао у логорима. Она се јављала само када би Хитлер повукао неки опасан спољнополитички потез. Био је ту индустријалац Шахт. Временом су се претворили у праву војску. Они су били понос партије и слављени су као идеал лепоте немачке расе. на врхунцу Судетске кризе.) и трпели јуришне одреде. али како је он добио Чехословачку мирним путем. Словени. као и сви Немци са тешким психофизичким манама. Хитлер је знао да би покушај чистке међу генералима био опасан изазов јединој сили која је могла да уништи националсоцијализам. а од 1933. А у друштвеном животу Трећег Рајха је заиста било отпора. али су остали у власти или били блиски властима. Њене традиције су лежале у традицији војске пруских краљева. Септембра 1938. Тако је Трећи рајх завршио као обична криминална установа која врши систематско убијање читавог народа.

Совјетска Русија је пуне две деценије остала изолована. негде слабије. Рудолф Хес. Преговоре је водио народни комесар за спољне послове Лав Троцки. иако је значај победе комунизма у Русији заиста историјски. Од јуна 1936. Јоаким фон Рибентроп. служио је само као говорница Хитлеру за његове спољнополитичке говоре и егзалтирано одобравање 'посланика'. једна држава. схватили су да је то неопходно за стабилизацију њихове власти. један вођа'! Основа диктатуре странке над државом и друштвом била је моћна бирократија. Пошто је немачка нација јединствена и њена држава мора да буде јединствена у територијалном погледу. Јозеф Гебелс. Националсоцијалистичка Немачка је била потпуно идеологизована држава. негде јаче. 'Истина' нацизма била је изнад стандардне судске процедуре трагања за доказима. Алберт Шпер. Припадници чиновничког апарата могли су бити само чланови партије. Највиши руководиоци партије су такође обављали и најважније државне послове. Како су управо обећањем о миру побрали највеће симпатије маса. Али. Немачка нација је била раса предодређена да измени свет. Ту се истицао круг најближих фирерових сарадника: Херман Геринг. али заснована на тумачењима и самосталним ставовима Лењина. Трећи Рајх је био строго централизована држава која је укинула било какву локалну самоуправу. Током тих деценија комунизам је постао привредна и друштвена стварност једне земље. што је дало печат историји читавог комунизма. Сама политичка и друштвена елита државе такође се делила на најмоћније вође и њима подређене ниже вође. Партијски врх је био потпуно изузет од кривичног гоњења. а услови Централних сила још тежи по Русију. Нетрпељива према било ком другом погледу на свет. преговори су се показали тешким. SS трупе и полицијске снаге су обједињене под једном командом. Баварска или Саксонија. Основу разноврсних полицијских снага чинио је Гестапо. Механизми правде су у потпуности дошли у зависност од партијских вођа. Грађански рат: главно питање у месецима по освајању власти било је прекид рата са Централним силама. Рајнхард Хајдрих и још неки који су имали сву моћ у својим рукама. Али. Зато су била снажна настојања да се потисне свест о припадности историјски посебним областима као што су Пруска. Након 1918. али све дуговечне – а Совјетски Савез је током међуратног периода остао њихов узор и нада. а заједнички предпостављени им је био рајхсфирер Хајнрих Химлер. Када је у Европи почетком двадесетих година дошло до смиривања раста снага социјалистичке револуције. Парола која је одражавала ову тежњу и која је најчешће одјекивала тадашњим масовним скуповима била је 'један народ. широм Европе су се јавиле комунистичке партије. 56 . Као такав. он се не може свести само на његову руску појаву. Темељи на којима је та идеологија почивала били су учење о расној суштини човечанства и о борби раса. Хајнрих Химлер. унапред створени. Рајхстаг је задржан само као институција која манифестује јединство немачког народа и нацистичке партије. Током периода Царства постојала је доста широка аутономија појединих историјских области које су имале своје владе и скупштине.послушности Фиреру. Савремена тоталитарна држава је и олигархијска! СОВЈЕТСКИ САВЕЗ Са стварањем СССР. општи теоријски ставови мислилаца. Теоријску основу бољшевицима су пружала гледишта Маркса и Енгелса. Мартин Борман. ова идеологија је била само средство за укидање права на мишљење. по први пут у историји (коју одликује спонтано настојање великих историјских система) у стварност су претворени.

дошло је до четворомесечног грађанског рата који се завршио маја 1918. марта 1918. фебруара 1918. Они су психолошком рату посветили много већу пажњу. и он се убио. преко разних облика парламентарног уређења. Намера бољшевика да иступе из рата.. Алексејев. Командант Казана – Филимонов. Затим су се бољшевици сусрели са порастом национализма код неруских народа. у Кијеву. а козаци су напустили Каледина. 12. Оба зараћена блока. Али. унели измену да је самосталност могућа само ако то затраже совјети као револуционарна тела. већ су они и током пролећа 1918. и државе Антанте и Централних сила. под својом контролом имали Украјину. а затим и склапање сепаратног мира. а победе су однеле националистичке трупе генерала Манерхајма. децембра одржан Свеукрајински конгрес совјета који је оспорио све одлуке владе у Кијеву. права на сувереност и отцепљење. Иако је дошло до нормализације односа са државама Централних сила. бољшевици су преузели власт и у Кијеву. а Фински комунисти покушали да изграде републику већа. а Совнарком је то признао повељом од 31. нова прича је била да је национализам као грађанска појава супротна социјализму. децембра 1917. На крају су се издвојиле две зараћене групације: 'црвени' и 'бели'. када су дошли на власт. већина тих народа је тражила самосталност. а Дењикин је морао да се повуче чак на Кубан. и 25. Државни суверенитет је прокламован тек крајем јануара када је стигла помоћ од Немаца. од слободе и диктатуре пролетеријата.Мировни уговор је најзад потписан 3. Дењикин и Корнилов нису могли да прикупе војску. Финска је прогласила независност 6. цве до светости круне и обнове монархије. Тај табор се пре свега уздао у материјалну силу и потценио рат идејама. Затим је Украјина потписала мировни уговор са Централним силама 9. а у Кијев се вратила тек марта када су Немци наставили наступање. генерали Корнилов и Дењикин (који су. су у Декрету о праву народа Русије. фебруара 1918. децембра који је потписао Лењин. године у Брест-Литовску. Крајем јануара 1918. иако ухапшени. Корнилов је затим погинуо априла. Али. наставили да наступају са војском. Од Балтика до Кавказа. новембра 1917. Бољшевичком преузимању власти се одмах супротставио велики број високих официра: Каледин у басену Дона. украјински националисти су прогласили 'народну републику'. искористили немирне прилике у Петрограду 7. Црвени су били много јединственији а одликовала их је идеолошка убеђеност и строга дисциплина. начелних генералштаба Алексејев. Јануара 1918. Питање Источног фронта и спречавање револуције су се зато појавили у Француској и Британији као јединствен проблем и претворили се у политику непријатељства према совјетској власти. федерације. у Лондону и Паризу су тумачени као непријатељски чин. Блок белих је био широк и разнолик. Почетак није много обећавао генералима. још крајем децембра је Црвена армија овладала Харковим и ту је 24. Крим и Донбас а затим 57 .. централизоване руске државе. командант Јужног Урала – Дутов. а њихов програм био заснован на жељама и тежњама сиромашних. а та некохерентност је на крају можда и одиграла пресудну улогу. Како су руске трупе и даље остајале у Финској. а национална влада се склонила у Житомир. немачка претња није отклоњена. Основна занимљивост тог рата је да се у њему борило за све могуће политичке идеале које XX век зна. Почетак грађанског рата означава неуспео поход маршала Корнилова на бољшевички Петроград. новембра и побегли) и други. Пре рата бољшевици су имали став да сваки народ има право на самоопредељење. мешале су се у тај рат и новцем и обавештајним службама и војскама. Савладан је и отпор на Јужном Уралу. Немци и Аустроугари су почетком маја 1918. Комунисти неруских народа су прихватили бољшевичко гледиште и почели да стварају мрежу противника отцепљења.

да би одржале равнотежу са Јапаном и САД су искрцале 8000 војника поред Владивостока. Заузимали су град за градом и до краја јуна контролисали су простор од Пацифика до Волге. Ови. дошло је до панике и стража је ноћу 16/17. Затим су изненада на сцену ступили Чехословаци! Чехословачки добровољачки корпус био је састављен од бивших аустроугарских војника који су се најпре предали Русима. бољшевици су се уплашили од 40. Када су неке чехословачке јединице стигле у близину Јекатеринбурга. До лета 1918. већ су заузели Владивосток и целу Сибирску железницу и кренули на Москву.000 војника и продрли до Бајкалског језера. којим се свим народима. па и народима Русије. Закавкаску област и Дон. Поред тога САД су са страхом гледале на амбицију Јапана. где су већ наступале турске трупе. Омску крајем јуна. царицу. а Француска Крим.000 добро наоружаних и искусних војника и. Азербејџан (27. Након револуције они су се упутили преко Сибира и Владивостока ка Америци. јуна их признала за део својих снага. Да би се све антибољшевичке снаге објединиле. Требало је да се Британци и Французи искрцају у Мурманску и Архангелску. Затим је и Јапан показао заинтересованост да се умеша у руске послове. Почеле су ницати и противбољшевичке владе: у Самари (данас Кујбишев) почетком јуна. а затим били наоружани да би се борили на страни Антанте на руском фронту. уместо да их пусте да неометано оду. маја је стигло наређење да се разоружају. а центри њиховог повезивања била су посланства Француске и Британије у градићу Волгоди (који се налази у домену Архангелска. Бољшевици ту још нису имали јаке позиције. разноврсни противници револуције су почели да се окупљају. не само да су одбили да предају оружје. маја) и Јерменија (28. који су такође држали Британци). јула 1918. даје право да самостално одлучују о својој судбини. Било је и идеја да се у Русију пошаље један јак корпус са циљем гушења бољшевичке владе и поновног отварања Источног фронта. марта 1918. Али. Искористила их је као изговор за искрцавање у Владивостоку. амерички став није зауставио три силе: под изговором да заштите луку Мурманск. а Владиквосток је пружао добре услове за искрцавање војске. убила цара. Ипак. Али. Британци су се тамо искрцали 9. а затим закључиле споразум о подели зоне дејстава 23. Али. за извођење свих војних операција савезницима је требала сагласност САД. Архангелску .. а до септембра су имали 70. Румунија такође од децембра припрема анексију Бесарабије. Проблем је био у програму 'Четрнаест тачака' председника Вилсона. па су априла искрцали хиљаду војника. Они су најпре подржали генерала Алексејева у отпору новој влади.. тринаестогодишњег престолонаследника Алексеја и четири принцезе. где су бољшевици чували царску породицу. Украјину и Бесарабију. Козачки атаман Краснов упутио се на север и стигао надомак Царицина (Волгограда). вероватно рачунајући на припајање далекоисточних области. 25. наводно зарад безбедног повлачења чехословачких јединица. маја). Под заштитом турске војске створена је крајем априла Закавкавска Федерација која се брзо распала.су кренули да се пребацују у Закавказје. па су као пацифичка сила биле заинтересоване да спрече продор Јапана на руски далеки исток. а своју независност су су затим редом прогласиле Грузија (26. Непријатељски став према бољшевичкој влади у Москви имали су и Британија и Француска. Јапанци су такође искористили инцидент у Владивостоку када су погинула двојица Јапанаца. маја). децембра: Британија добија Кавказ. Антанта је подржала Чехословаке и 4. а и очекивали су свеже америчке пукове да пристигну на западни фронт. а са тиме су се и САД сложиле. која им је давала војне кредите. у Уфи је сазвана сверуска конференција и ту је 58 .

и то усред Петог Сверуског конгреса совјета. априла. Преокрет на бојишту: и поред тога што су се марта 1918. Уведена је општа мобилизација. 6. али не и за команданте армија. Није било довољно само борбено одушевљење револуционара и радника са почетка 1918. августа је у Москви Дора Капланд тешко ранила Лењина. Леви социјалреволуционари су сматрали да на селу треба ублажити класну борбу. У Петрограду је убијен шеф месне Чеке. достигао 800. Леви социјалреволуционари су захтевали наставак рата. Троцки је одмах схватио да нема другог избора него да позове све оне царске официре који су хтели да се боре на страни Црвене армије. а ни тактика им није била јача страна. и на лето је Црвена армија већ била велика. и то почев од генерала Брусилова. Али. Леви социјалреволуционари су убрзо потиснути. а затим у априлу и постао комесар за одбрану. друштвену и економску кризу. који је марта напустио место комесара за спољне послове и преузео Ратни комитет. и у том смислу издао наређење 22. Јуна 1918. на коме су леви социјлареволуционари захтевали потпун прекид са Немачком и отказивање уговора из Брест-Литовска. Официри су добили улогу 'војних стручњака' и постављена им је јака контрола у виду политичких комесара. тиме је замењено дотадашње начело револуционарне добровољности. Истог дана избила је побуна социјалреволуционара (и десних и левих) у читавом Поволожју. Затим су уследили атентати левих социјалраволуционара. леви социјалреволуционари напустили владу. Од септембра 1918. а 30. добро организована. чији су чланови заједно са радничким одредима одлазили на село и отимали храну. углавном заиста из осећања дужности према отаџбини. грофа Мирбаха. адмирал Александар Васиљевич Колчак. а најзначајнија личност био је бивши командант Црноморске флоте (коме су поверени послови војске). али је велика већина њих стручно обавила свој задатак. последњег начелника генералштаба у војсци Николаја II. бољшевици су сматрали да тржишна политика мора да нестане. а имали су и практичан пример царске и привремене владе пред очима. Укинути су војнички савети ради веће ефикасности и у одлучивању и у спровођењу одлука. највише су засметали када су двојица њихових чланова. Како је број војника Црвене армије до јесени 1918. Конгресу совјета и Сверуском извршном комитету. Да би се револуција одржала било је потребно имати велику и добро организовану војску. Две су тачке разлаза између њих и бољшевика: мир са Немцима у Брест-Литовску и аграрна политика. донета је одлука о стварању комитета сиромашних ('Комбед'). било је потребно што пре подарити јој добре официре. Велики број официра се одазвао позиву Троцког. Они нису били ни масовни. дозволити тржишну привреду и повећати откупну цену жита. али је преовладао став да продужетак рата продужава и повећава политичку.000.одлучено да се оснује један заједнички петочлани директоријум. Што се тиче аграра. јула убила немачког амбасадора. наставили су да сарађују са бољшевицима у совјетима. што је значило да држава преузима сељачке вишкове и да их сама распоређује. Током пролећа учињени су велики напори по том питању. Ови су се затим распали на више група од којих је већина до 1920. Ипак. Овај преображај се везује за Троцког. Била је то чудна коалиција умерених левичара и радикалних десничара. По питању мира бољшевици су се и сами поделили. сав преображај војске не би био могућ без адекватног командног кадра. ни тако добро организовани. Ускоро су као радикални заступник сељаштва постали чак и оптерећење за владу револуције. али на револуционарној основи. пришла бољшевицима. Војни курсеви су били довољни за командире јединица. да је морала да се употреби и артиљерија и трајале су неколико дана. бољшевици су на читавој области коју су контролисали 59 . наоружана и стручно вођена војска. а борбе у Москви су биле тог интензититета.

Бивши царски официр Камењев и политички комесар фронта Стаљин одбацили су атамана Краснова од Царицина (Волгоград). или задржати дотадашњи ниво војног присуства уз велику материјалну помоћ белима. примани су и сви странци који су били спремни да се боре за идеју револуције. Појављивао се на свим бојиштима у најкритичнијим тренуцима и много учинио на подизање морала својим говорничким способностима и личним присуством. Тако је изникла армија у којој су официри бринули о војничком делу посла. Након што је у јесен 1918. сада тај притисак настављају да врше владе Антанте. одбила нападе Чехословака и Краснова. Победа: Након завршетка Првог светског рата нестало је тешког притиска Немачке на бољшевичку владу – али. На руку бољшевицима је ишла и неслога међу владама и политичарима САД. Најзад је Врховни савет Конференције мира у Паризу донео одлуку да се војно не интервенише.. Јуна 1919. Најзад. у Омску. Већ средином јануара држали су читаву Летонију. Решено је и да се новцем. Фрунзе. Изгледи на успех били су неизвесни. Већ децембра се његова војска спустила са Урала. Али у исто време је формирана бољшевичка влада. а постојали су јаки 60 . У духу пролетерског интернационализма. Значајно је да је Колчак био цариста. Најзад. све Антантине снаге у Сибиру биле су под командом француског генерала Жанена. замењена социјалдемократском владом Петљура. Како се Црвена армија приближила источној Пруској. Естонију и Литванију. и пре свих Тухачевски. Шапоњиков. а у сукобима који су избили бољшевици су током јануара 1919. а комесари о политичким и идеолошким питањима. и Дењикин је прихватио Колчакову владу. Антанта га је све време снабдевала муницијом. Новембра су се британски и француски бродови укотвили у Батуму. Британије и Француске око начина деловања: да ли се директно војно ушетати великим војним походом. Одеси и Севастопољу. па су из револуције изашли познати команданти као што су Буђони. Совнарком је изјавио да мир у Брест-Литовском сматра неважећим. адмирал Колчак оборио Директоријум (у коме су већину имали социјалреволуционари) и образовао сопствену владу – потез који је Антанта поздравила. Британски бродови су се појавили и у Балтику. Овај је пак. Новоросијску. али због зиме није било већих дејстава. Тиме је многе одбио од себе. наступио одлучно и одмах наредио марш на Москву. Одмах по потписивању примирја између Немачке и Антанте. оружјем и опремом. Новембра је и Антанта решила да (у складу са плановима од претходног децембра) дејствује на југу Русије и у Прибалтику. Од јануара 1919. оружјем и војним саветницима помогну Директоријум у Омску и Дењикинови добровољци на Кубану. заузели читаву источну Украјину. Али. У међувремену је новембра 1918. почели су страхови да би могла да подржи револуцију у Немачкој. и лични труд и залагање Троцког је доста помогао да се оствари победа. а борбе су овде биле нарочито тешке током читаве друге половине године. Са одласком немачке војске националистичке владе у западним деловима Русије су остале без заштите па су бољшевици опет дошли до изражаја. Под његовом командом најпре су потиснути Чехословаци и бели са Волге. и у Закавказју. Јегоров. а затим је почетком септембра заузет Казан. у армији је много људи из нижих слојева и ранијих нижих официра испољило свој таленат за командовање. али и дао повода левици да се збије око бољшевика. припремали су се за одбрану и бољшевици. У Украјини је такође националистичка влада средином новембра 1918. Црвена армија је имала сигурне положаје у областима Дона и јужног Урала. До бољшевичких устанака дошло је током лета 1918. Уз то су британске трупе заузеле децембра Баку и Тбилиси. и да није крио планове да обори све друштвене реформе бољшевика и Привремене владе. фебруара и Кијев.наредили да се сваки грађанин са својом имовином стави на располагање совјетској власти. а 5.

21. Ригу и Псовк. На месту њихове окупације пар месеци је постојала пробољшевичка Далекоисточна Република. маја добио је од Антанте и званично признање своје владе. Почетком јесени су Родзјанко и Јуденич још једном стигли до Петрограда. Одлично опремљена од Антанте. одрекао свог звања. Ипак. која се 22. Финска и Пољска су настојале да очувају своју независност. на источним падинама Урала. И он је у почетку био успешан па је овладао степама око Азовског мора. понадали су се да у општем хаосу у Русији могу да добију више па су јануара 1920. али је тамошња национална влада разоружала његове трупе и почела преговоре са бољшевицима. 26. Офанзива се одвијала успешно и почетком маја ушли су у Кијев..000 црвених партизана. Владивосток је и даље био у рукама Антанте и Американаца (да би се обезбедило повлачење Чехословака) а Далеки исток под јапанском окупацијом. па је са остацима своје војске новембра отишао у емиграцију. дошло је до повлачења британских и француских трупа из Русије. Јуденич се повукао у Естонију. али су у великој битци од 16 . Јапанци су се са Далеког истока повукли јуна 1922. Чинило се и да су Колчак и Дењикин довољно јаки. Али. Колчак се почетком јануара 1920. прикључила Совјетском Савезу. Црвена армија је заузела Харков. па је рату и са те стране дошао крај. Врангел није могао ништа да уради. Поред огромних разарања. Најзад. а затим током лета и почетком јесени и у Мурманску и Архенгелску. Ростов и Одесу. али му то није много помогло јер је у Иркутску ухваћен и стрељан. октобра још једном натерани на повлачење. Ипак.. ту је заустављен и натеран на повлачење. Јула 1919. са Литванијом јула. па је Тухачевски наставио марш. Јапан је вратио северни Сахалин. Остављен сам на бојишту. У исто време је уз Антантину помоћ и у Естонији генерал Родзјанко опремио армију и заузевши Нарву. Кијев. Децембра 1919. а 61 . уз помоћ украјинских националиста предвођених Петљуром. Било је очигледно да је Лењинов концепт револуције задобио масе и победник сукоба већ се могао назрети. Али је Тухачевски јуна нанео Пољацима тако тежак пораз да је изгледало да више уопште нису способни за отпор. па није ваљало распиривати незадовољства. продрли у Украјину. а са Пољском марта 1921. До краја маја већ се налазио надомак Волге. Најпре је извршена евакуација на југу. Њих је одмах заузео бели генерал Милер. Ови порази су били пресудни за рат јер је на сва три правца Црвена армија прешла у незаустављив противнапад. у бици код Чељебинска. јула. Централни комитет бољшевика је донео одлуку да се револуција војном акцијом пренесе у Пољску. а затим прешла у незаустављиво напредовање и средином новембра заузела Омск. започела је и офанзива Дењикина. у грађанском рату је погинуло око 3 милиона људи. стигао надомак Петровграда. у одлучној битци пред Варшавом 14. Онда су се умешали Пољаци. а Дењикин је побегао у иностранство. новембра 1922. августа 1920. 1925. његова војска је до средине октобра заузела већи део Украјине и јужних руских етапа и стигла на 200 км од Москве. уз велику помоћ Француске.29. То су искористили остаци Дењикинове војске на Криму. Иако су њихове границе одређене Конференцијом мира.). Крајем јуна и Колчак је морао да пређе у дефанзиву а затим и да почне да одступа. 20 . У читавој Колчаковој позадини дејствовало је око 150. Колчак је издао неређење за напад крајем зиме. генерал Пилсудски је успео да заустави Црвену армију (на западу је ова битка позната као 'чудо на Висли'☺)! Октобра је потписано примирје. са Финском октобра (све током 1920. Уследили су мировни преговори: мир са Естонијом је потписан фебруара. Априла 1919. Црвена армија под командом Тухачевског разбила је Колчакову војску. након тешких борби морао је да одступи средином јуна.социјални покрети широм Европе. који су сад били под командом Врангела. и јануара 1920.

скршила побуну. 62 . Како су се привредне тешкоће само умножавале. Бољшевици су се борили са овим недаћама на све начине. војска је на улицама спречавала демонстрације. а затим је војска верна влади. бившим горњим слојевима одузете су и куће. трговачка флота. Иако је пољопривреда остала у рукама сељака. Русија је била исцрпена и преко границе које земља и људи могу да истрпе. укидање робноновчаних односа и централно планирање у привреди. Почетком марта 1921. Најпре је требало ставити привредни живот под најстрожу контролу државе. пре свега – строга централизација привреде захтевала је стручан управни апарат. уведена је општа радна обавеза и прековремени рад. Све је регулисано низом декрета. под заповедништвом Тухачевског. Идеја натуралне привреде је тешко функционисала у условима отежаног саобраћаја. од опозиције до примене силе. Што је глад била већа то је реквизиција без утврђених минималних цена и суровост радничких одреда послатих у села била још већа. Крајем октобра 1918. инвестицијама. а јула 1918. Још 1914.победницима је остало да се ухвате у коштац са проблемима разорене привреде и глађу која је захватила целу земљу. Уведена је и бесплатна радна субота. То је значило да треба контролисати строго производњу хране и преузимати од сељака све вишкове изнад минимума неопходног за преживљавање сељачке породице. избила је побуна морнара у Кронштату. нису имали никаквих знања у пословима организовања привреде. Трагање за привредним обрасцем: учешћем у Првом светском рату и готово трогодишњим грађанским ратом који је уследио. да би се спречила глад по градовима и обезбедило снабдевање трупама на фронту. на селу је дошло до оружаних отпора и устанака. Поред национализације средстава за производњу. Били су и јасни напори да се укине тржишна привреда. Многи људи. нафта јуна. до почетка 1921. већ по политичкој подобности. заслужни приликом освајања власти и одбране револуције. а сељацима су у замену за храну давали индустријске производе. влада је расподелу хране сматрала својим најпречим задатком. Програми социјалреволуционара и мењшевика су поново постали актуелни. Ови су изнели захтев за укидање једнопартијске диктатуре и стварање совјета без бољшевика. Држава је на себе преузела да врши размену добара између предузећа и великих области привреде. Зато је уведена строга реквизиција. Забрањена је не само крупна трговина већ и продаја намирница и хлеба. Пораст чиновничког апарата у привреди и јавним службама донео је повећано економско оптерећење. Притом се бољшевици нису могли ослонити ни на какво практично искуство при примени марксистичких теорија у пракси. Централни орган управе постао је Врховни савет народне привреде. Совјетска држава је путем национализације узела под своје све кључне области привреде: децембра 1917. априла спољна трговина. Теоријски приступ привредној обнови земље подразумевао је уништење приватне својине над средствима за производњу. национализоване су банке. Управнике национализованим предузећима није власт постављала по стручности. Кронштат је најпре бомбардован. луксузна роба маја. потрошњи. земљишна имовина и друга добра. за потребе војске је од богатих сељака одузето 10 милијарди рубаља. Лењин је писао да тржиште и социјализам нису спојиви. Како је услед рата владала и оскудица у радној снази. Али постојали су и проблеми које није било могуће регулисати декретом. Такође се желело да се новац потисне из употребе а да се плаћање замени разменом робе. су национализована сва крупна железничка и индустријска предузећа. он је био надлежан свим телима која су се тицала привреде и доносио све одлуке о производњи. фебруара силоси за жито. почело је да се прича о уставотворној скупштини. јануара 1918.

да их продају)! Дозвољено је и отварање малих приватних предузећа. децембра 1922. Иако је председник Президијума представљао државу. У рукама државе остају тешка индустрија. на територији бившег Руског царства постојале су следеће совјетске републике: РСФСР. а вишковима су сељаци могли слободно да располажу (тј. Након што је ово прихваћено на Сверуском конгресу совјета. али је и централним органима федерације давао велике надлежности. Резултат је био заокрет у привреди који је усвојен на Десетом конгресу партије. зарад веће продуктивности. (дакле у време побуне у Кронштату). Сада се кренуло у обнављање тржишних односа. Републикама су остајали послови у вези са националном културом и неки привредни задаци. Свесавезни конгрес совјета су чинили представници месних и обласних совјета. Украјина. а њих су бирали сви радни људи са навршених 18 година без обзира на пол. јануара 1924. Белорусија. спољна трговина. На Десетом сверуском конгресу Совјета 23. Закавкавска Федерација (Грузија. новембра 1917. то је било последње упозорење бољшевичком вођству и оно га је добро разумело. у њиховој надлежности биле су све комуникације. пре свега на селу. 1922. као и на основу прогласа независности које су донели Совјети неруских народа. наглашавало се да се тржиште мора строго контролисати а да се приватна иницијатива дозвољава као благотворан конкурент који не може угрозити социјалистичке основе. децембра. а назван 'Нова економска политика' (НЕП). НЕП је убрзо почео да даје резултате. мада је остала одлука о укидању крупне приватне својине у најважнијим гранама привреде. Полазећи од права народа на самоопредељење. децембра су израђени документи 'Декларација о стварању СССР' и 'Договор о стварању СССР'. железница. устав је признавао сувереност репулика и могућност да по својој вољи напусте савез. Стаљин је (одређен од Централног комитета) поднео предлог да се совјетске социјалистичке републике обједине у један савез. није имао већих надлежности. Са политичке подобности руководиоца прешло се на њихову стручност.Али. Иста структура власти створена је и у федеративним републикама на основу посебних устава. затим монетарни и финансијски систем. Први председник је био Михаил Иванович Калињин и он је то био све до марта 1946. Укинуте су реквизиције хране. војна питања. јула. саобраћај. и ступио је на снагу (мада непотпун) већ 6. телеграф. Бољшевици су стално наглашавали да признају право нације на самоопредељење. Њихове међусобне везе су биле међусобно лабаве. Уследило је раздобље опоравка привреде. финансије. и идеју револуционарне заједнице народа. године. Устав је створен током пролећа 1923. године. Централни органи доносили су одлуке о основама политичког и привредног живота. здравство. . Ипак су Лењин и 63 . марта 1921. 29. Први свесавезни конгрес совјета их је усвојио сутрадан 30. јануара 1918. усвојена на Трећем сверуском конгресу совјета 23. Јерменија и Азербејџан). Државне послове је водила влада која се и даље звала Совјет народних комесара (Совнарком). јула 1918. СССР: совјетска држава изграђена је на основу следећих аката: 'Декрет о праву народа Русије' који је издао Совнарком 15.29. али. 1921. спољна политика. године.. донет на Петом сверуском конгресу Совјета 10. Највиши органи власти били су Свесавезни конгрес совјета који је бирао Централни извршни комитет СССРа и његов Президијум (Председништво). године. била је то последица претходних година. судство и просвета. чиме је настао СССР. али их је у једну целину спајала кохезиона снага Бољшевичке партије. 'Устав Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике (РСФСР)'. 'Декларација о праву радног и експлоатисаног народ'. Наглашена је неопходност стабилизације рубље. Коначан текст устава донесен је на Другом свесавезном конгресу совјета 31. пошта. Хорезм и Бухара. Иако је глад била највећа баш те.

1921. Међу њима се веома брзо развило ривалство. као и сва кључна места у привреди. Средиште је ипак остало руско језгро а од марта 1918.. али док је Лењин био жив лични сукоби се нису разбуктавали у политичке битне спорове. Али већ тада почиње да се јавља облик партијске свемоћи. уосталом. А у таквој ситуацији логично је да различита сагледавања проблема и ситуација временом доведу до међусобних нетрпељивости. Посебна пажња је посвећивана васпитању омладине. најпресуднија за опстанак револуције. и 1922. сјајан говорник који је опчињавао масу. учинили су да му ауторитет поштују све остале вође. Лав Давидович Бронштајн – Троцки. харизматична особа која је у периоду 1917. Бухарин . Све остале левичарске групе су забрањене током 1921.. Али. изузетан теоретичар. за време битке под Варшавом. Као крајњи израз национализма. Москва је постала главни град. наводно против оних који су се компромитовали недостатком морала и нестручношћу чиме су унижавали углед Партије. Троцки је био савршено образован. Расправе унутар партије су у прво време биле честе. изградио своје име и престиж и дао свој допринос идеологији и тумачењима револуције. Крајем септембра 1922. а до тада је њен назив био Руска комунистичка партија бољшевика. Био 64 . изузетан дар за анализу ситуације. која се тако назива од децембра 1925. али изнад свих. Ово је дало резултат. почела је кампања против 'великоруског шовинизма' али и против свих других национализама који су пружали основу сепаратизму. Стаљин. супротстављања Лењину није било. који је био близак Троцком. јасноћа и убедљивост излагања. Бољшевици су држали извршну. од најзначајнијих бољшевика су се посебно истицали Камењев. Множење професионалних политичких дужности створило је посебан политичко-бирократски слој. бољшевичка организација је остала монолитна. они су и по природи и по карактеру били потпуно различите особе. који се све више одвајао од остатка друштва. Ипак. Раскол: строго централистички организована партија била је вођена једном групом најистакнутијих бољшевика.1923. па је Совјетски Савез изграђен у државу са јаким центром управе а идеолошка спона је постало осећање социјалистичког патриотизма. сепаратизам је сматран политичким стремљењем буржоаских друштава. желело се да се развије посебан сензибилитет припадности држави совјета. Како се ипак није желело да се окупљање оствари путем подређивања центру. Комунистички савез омладине.његови сарадници настојали да не дође до отцепљења и решења су тражена у социјалистичкој федерацији. Ова брига се манифествовала повременим чисткама. Уз Лењина. .. Баш због тога је велика пажња посвећивању очувању дисциплине унутар партије. препуштено је комунистима неруских народа да у својим заједницама буду носиоци идеје јединства. међу водећим људима дијалози и расправе су остали чести и они су умели потпуно да се разиђу. Рано је постало јасно да су у бољшевичком вођству двојица главних ривала Стаљин и Троцки. пре свега украјинског и народа Закавказја. законодавну и судску власт. Наводно чак. Његово успешно руковођење. Тако централистички уређена партија успела је да очува јединство територије некадашњег царства упркос јаким сепаратистичким тежњама и многим унутрашњим границама. уз Лењина. . али су полако нестајале. Насупрот национализмима. Политичку основу државе чинила је Свесавезна комунистичка партија (бољшевика). То ривалство потиче из времена почетка борбе за одбрану револуције. спроведена је 1921. па је у ту сврху створен 'Комсомол'. када је Троцки био врховни командант а Стаљин политички комесар на фронту код Царицина. Свако од њих је у периду 1917. Прва таква акција. Зиновјев. као у време илегалног рада. Стаљин није дозволио армији свог блиског друга Ворошилова да притекне у помоћ армији Тухачевског. Иако је постала масовна.

партијски секретар Лењинграда Сергеј Миронович Кирков. али је био редован члан Политбироа Централног комитета. Када је марта 1923. колико је имао почев од маја 1922. тада скоро сви без икаквог политичког значаја.. 1926. а током 1926. а 1921. Када се 1925. само лагано губио. тиме је обезбедио себи бројну 'клијентелу' нижих партијских чиновника и официра. је успео да постави свог човека. Али. Камењев и Зиновјев су се приближили Троцком – али за сву тројицу већ је било касно. итд. он је био вредан и упоран радник који је савршено обављао све оне задатке који су неприметно чинили да систем функционише (док су се други бавили теоретисањима о будућности). 1919. У свом политичком тестаменту је упозорио чланство да је Стаљин нагомилао и сувише моћи и да се не сме бити сигуран да ће он ту моћ умети увек правилно да користи. постао је Генерални секретар Партије. Уз то је био. планирао је да уклони Стаљина. Најзад. а након што је Троцки одбио). елоквенцију. Уз њих двојицу. почетком марта погодио га је трећи од четири срчана удара. Троцки већ од јануара 1925.) је почео лагано да преузима и полицију. Док су се други бавили проблемима револуције. сва тројица су изгубила све своје функције. са циљем да Троцког спрече у добијању било ког важног положаја. Био је простог порекла. и комисије за чишћење партијског чланства – дакле. Кључну грешку је направио када је почетком 1923. народни комесар за рат Михаил Васиљевич Фрунзе. а ускоро (око 1921. након великих задатака које је обавио. за разлику од Троцког неугледног стаса. је био председник комисије за испитивање злоупотреба. организатор гушења побуне морнара у Корнштату 1921. Стаљин је на кључна места у држави поставио људе који су у годинама борбе за револуцију били мање-више непознати нижи функционери партије или официри. тиме је само доказао да у ствари није имао потребних политичких и државничких способности. лош и досадан говорник. ова двојица су са Стаљином образовали 'тројку'. тројка распала. али никада у тако крупном плану као Троцки. није више био комесар рата. Када је опозиција у партији захтевала демократизацију. а почетком 1924. пола партије му је дуговало положај или останак на положају. народни комесар за спољну трговину Анастас Микојан. најзад.је организатор устанка и преузимања власти новембра 1917. априла 1922. Али у тренутку обрачуна. Он никада није имао ни једном тако важну функцију као Троцки. најбољи теоретичар комунизма. као комесар спољних послова главни преговарач са Немцима. Док је Стаљин лагано стицао позиције. Лењина је бринуо сукоб ове двојице и бојао се да би након његове смрти. Али. Алексеја Ивановича Рикова. 65 . Али. Стаљин је такође био стално присутан. Лењин пао у кревет. личне способности. Тако је Стаљин све више овладавао Партијом. Троцки их је. уместо смртно болесног Лењина. они су је поразили на партијском конгресу јануара 1924. одбио да. У периоду 1922. он се бавио проблемима унутар револуције. творац победоносне Црвене армије и њен први врховни командант. били су то људи на које се ослонио да би задао коначан ударац: заменици генералног секретара партије Вјечеслав Молотов и Владимир Кујбишев. чак су престали да буду чланови Политбироа. постане председавајући Политбироа. Уздао се у стечени углед. слабог образовања и културе. поред Лењина. Без обзира на све своје личне квалитете и способности. тај сукоб могао да подели партију. за председника Совнаркома (владе). заслугом Стаљинових поверљивих људи тај тестамент никада није прочитан чланству. најмоћнији људи у тренутку Лењинове смрти били су Зиновјев (партијски секретар Петрограда и председник Коминтерне) и Камењев (партијски секретар Москве и вршилац дужности председника Политбироа – уместо Лењина. У принципу је нагињао Троцком и почетком 1923. Тако је у телима која одлучују било све више људи оданих Стаљину.

свемоћног привредника и послодавца. Ако би се прихватило ово друго. Ипак. године.-1932. новембра 1927. године. То је међутим доносило преусмеравање целокупног политичког програма партије и државе. а у периоду 1927. На овај начин поново су се почеле отварати нека стара важна питања – пре свега о противречности између пролетеријата и сељаштва. фебруара 1929. На крају прве петољетке 1932. колективизовано је скоро 20% свих сељачких имања. број колхоза се попео на скоро 60. али је партија остала без најпознатијег и најутицајнијег светског револуционара. Троцки је на то покушао да организује демонстрације. Најпре је укинут приватни посед на селу.) петољетка су биле истинске прекретнице. На плану индустријализације.-1932. Изради плана се приступило одмах и он је усвојен на Петом свесавезном конгресу совјета. с тим да држава у име друштва све преузме и стави под своју контролу. маја 1929. Како се радило о већинском становништву. Уз колхозе и совкозе изграђене су станице са машинама за чије се услуге плаћало у натури. НЕП је дао праве резултате. Ранијих година могао је бар да покуша да искористи свој утицај у армији и поведе је на руководство партије. По Стаљину. До 1929. Привређивало би се по строгом централистичком плану. међутим. Лењин је за живота инсистирао да се одмах уводе социјалистички односи у друштву. а то је чинило 61% од укупног броја. објашњавајући то стабилнијим међународним положајем СССРа и све мањом надом да ће ускоро избити светска револуција. Широм земље изникле су топионице огромних капацитета: Криви рог у Украјини. требало би умереније изграђивати комунизам док не настану повољнији међународни услови. Пре свега. сељачки посед значи језгро капитализма. 14. морало се рачунати на жилаве отппоре. Прва (1928. послат је у интернацију у Алма-Ату. У ноћи 10/11. а у привреди је подразумевало одступање од мера и начела НЕПа. али их је полиција спречила. створена је велика хидроцентрала 'Волхов'. а како изградити социјализам ако се дозвољава да опстају опасне ћелије капитализма!? Крут и прост закључак био је: уништити сељаштво као слој земљовласника. Магнетогорск на Уралу. а држава се морала претворити у строгу надзирућу и подстицајну силу. овакви покушаји за сужавање тржишне привреде нису дали никакве резултате. године. Дакле. Стаљин се међутим определио за изградњу социјализма у једној земљи. и гигантска хидроцентрала 'Лењин' на Дњепру. као и превођење пољопривреде на пут социјализма путем колективизације. Те године Камењев и Зиновјев су искључени из Централног комитета. У производњи и преради гвожђа СССР је постао једна од првих сила на свету. искључен је из ње. 66 . имао пресудни утицај у свим одлучујућим телима а његови ставови постали су бољшевички програм. Стаљин је инсистирао да приватни посед мора да нестане у привреди. Троцки се са породицом укрцао на брод у Одеси и отишао у емиграцију.-1937. али да се на сваки начин покуша да се револуција пренесе на друге земље. Сваки напад Троцког на себе представљао је као напад на партију. Социјализам у једној земљи: првих неколико година после револуције водио се значајан теоријски спор: да ли је могућа изградња социјализма у једној земљи или треба тежити светској револуцији. усвојен је нови програм колективизације сељачких газдинстава и развоја привреде на петогодишњем плану (петољетка). Али. децембра 1927. око 15 милиона сељачких газдинстава је колективизовано. Већ крајем 1926. На XV конгресу партије. Тако је створен велики друштвен посед где су бивши сељаци чинили бригаде колхозника. требало је од СССР створити високоиндустријску земљу. индустријализација и електрификација. Стаљин је тријумфовао. десет година након што је довео Партију на власт.Стаљин је 1927.000 а у зиму 1929/30. Јануара 1928. а свим његовим сарадницима и истомишљеницима онемогућен је рад.) и друга (1933. али сада је било касно и за то.

Од 1927. али са сељаком као самосталним и заинтересованим произвођачем. Камењев (поново искључен 1932.). Најпре се повезавши са Камењевим и Зиновљевим. али 30те су биле године прогона противника. многи припадници унутарпартијске опозиције враћени су у редове партије.У рејону Волгограда подигнута је велика фабрика трактора чији је годишњи капацитет био 40. до 1930. овај се са њим обрачунао још лакше него раније и Бухарин је искључен из Политбироа. Неслагања је било и даље. Почетком 30тих. а следеће године је и Риков изгубио положај председника Совноркома (на његова места дошао је Молотов).Кузњецк у Сибиру. Државно-партијски чиновнички апарат је прерастао у један џиновски друштвени слој професионалних вршилаца власти. Враћени су Зиновјев (1933.000 возила. а заснован је на страху према претпостављеном који се степенасто пење све до самог врха. Друго. Тиме су створене основе за развој ратне индустрије. Преображај је остварен усмеравањем џиновске а бесплатне радне снаге на изградњи и остваривању циљева које је поставила Партија. а мали круг идеја је кружио као објашњење живота. Ипак. Али. Стаљинизам: 30ти година СССР је пребродио кризе које су га пратиле од настанка и постао стабилна држава снажне власти. То је био и крај отворених политичких борби међу бољшевицима. који су се залагали за продужавање НЕПа. Бухарином. одбацујући троцкисте. Она је сведена на крајња поједностављена. чија је пловност тиме повећана. а нарочито били против нове политике на селу. од привреде до културе. итд. па чак и добили виђеније функције. Два су разлога да се бирократизам изрази као облик угњетавања. Поред Русије и Украјине почела је велика индустријализација Сибира и Закавказја. поистоветивши своје постојање са опстанком социјализма. где су отворени нови извори нафте. Тако је уведен и почасни назив 'ударник'. Тако су са сцене нестали и последњи људи који су се Стаљину могли супротставити својим угледом учесника у стварању совјетске државе. изграђена је туркестанско сибирска железница. Други разлог сукоба била је све већа Стаљинова самостална моћ. обрачун је тек долазио. Риковим и Томским. око новог курса дошло је до Стаљиновог разлаза са његовим дотада најближим сарадницима. Догматизована идеологија је постала средство за укидање властитог мишљења и савести. Као највиша вредност нудило се учешће у подухвату који ће будућим генерацијама донети благостање. Самом својом масом он оптерећује целокупно друштво. осим присталица Троцког. А она је заплашено служила само једном човеку на врху 67 . бухариновце. историје датог тренутка. Стимуланс је пружан моралним факторима који су подстицани упорним партијским радом. Запорожје. Риков је постао комесар пошта а Бухарин је именован за уредника 'Известија'. Тај апарат се временски само умножава и разграњује. Бухарин је почетком 1929. одлучног и спремног увек на обрачун са противницима. а изградњом хидроцентрале на Дњепру регулисана је река.). а унутар себе представља хијерархијску пирамиду са свемоћним командним врхом. итд. Унутрашњим страхом оптерећена бирократија се заклонила иза идеје социјализма. Из тога се рађало осионо и нетрпељиво понашање победничког врха. а награде су дељење путем похвала или писмених и усмених признања. пар Лењинових текстова у Стаљиновом тумачењу. зиновјевце. напао Стаљина пред централним комитетом. а стари револуционари су постали тек обичне мете хајки. тај огромни апарат добио је временом уску идеолошко-политичку основу коју је изградио Стаљин. Залагали су се за за надзирање развитка села. Направљене су нове велике саобраћајнице. Али. Моћ је била све усредсређенија у рукама само једног човека – Генералног секретара Партије.

Ту исту бирократовану партију Стаљин је видео као оруђе власти и у њој инсистирао на гвозденој дисциплини. Наравно. осуђени су на смрт (осим Раковског. 1935. они који му највише нису давали мира били су бивши бољшевици који су својевремено били у најужем вођству Партије. задесила Радека.). и 1938. и 1936. Ово је одмах протумачено као напад на Партију. одржан је трећи троцкистички процес.) и још неки..власти. секретара месног комитета Партије и човека од Стаљиновог личног поверења. 5. остао је потпуно сам. Брзо су осуђени на смрт и одмах погубљени. смрт у чисткама једино је избегла Александра Михаиловна Колонтај. До краја 1957.-1924. Како је Троцки био посебно омрзнут. али који се развио у личност великог политичког престижа. Сокољникова. Каганович (члан Политбироа од 1930). У чисткама су погубљени и маршали Јегоров и Блихер. потиснути су из политичког живота сви некадашњи блиски Стаљинови сарадници (из времена чистке и након ње). створена је Централна комисија за уништавање свих народних непријатеља. фебруара 1956. Ови људи су остали у највишем кругу власти све до Стаљинове смрти. била је довољна и најмања сумња за некога да је троцкист па да настрада.-1920. а на XX конгресу партије. осуђена од стране совјетског суда. Пресуде су биле доста благе: Зиновјеву 10. Раковском и другим истакнутим бољшевицима. били су непријатни за власт јер су имали позната имена и велике заслуге за стварање идеала које је Стаљин приписао самом себи. Већ са Хрушчовим као новим генералним секретаром почела је тенденција напуштања Стаљинових метода. као и двојица истакнутих руководилаца октобарског устанка 1917. Бухарину. али је 1941. али и доскорашњем шефу НКВДа. У том аксиому нашао је себи идеолошко оправдање за употребу свих средстава силе којима је владао. у једном тренутку је решио да потпуно уништи ове људе који никако нису могли да се бране и који више нису били никаква претња. Марта 1938. Иста судбина је јануара 1937. На пролеће те године дошло је до суђења најславнијем имену борбе за револуцију 1917. Блихер и Јегоров. Како год било. Али. а Политбироа од 1939. а Камењеву 5 година принудног рада. Смртну пресуду потписали су му четворица преосталих маршала Ворошилов. августа 1936. Литвинов (комесар за спољне послове 1930-1939. Жданов (члан ЦК од 1930. Државне службе су добиле право на неограничена хапшења и принуду при истражном поступку. су ипак протекле у организационим припремама за будућа чишћења. Ово је био само увод у велико чишћење. Опет су први на дневном реду били Зиновјев и Камењев. у Лењинграду када је један студент убио Кирова. а после кратке истраге окривљена је група бивших бољшевика на челу са Камењевим и Зиновјевим. Јежов (шеф НКВД. Суђено им је за троцкистичку заверу.). 68 .. Рикову. Чврсту власт Стаљин је покушавао да прикаже као неопходну за очување социјализма. који је добио 15 година. убијен у логору). Јагоди. Буђони. Маја 1935. Муралова и друге. Пјаткова.). која су врхунац достигла 1937. Suma sumarum: од свих живих чланова Централног Комитета Партије који су извели устанак 1917. По први пут су два бивша истакнута бољшевичка првака из времена 1917. марта 1953. Почело је првог децембра 1934. у којој су били Стаљин. бивша ЧЕКА) и други. Искрено је веровао да класни непријатељ пружа све жилавији отпор што се социјализам више остваривао. Тако су нестали сви они који су могли да оспоре Стаљинов ауторитет. маршалу Тухачевском. заузет је правац 'дестаљинизације' и борба против култа личности. Троцки је убијен у Мексику 1940. Жданов. Мада потпуно сломљени и потиснути. Окружен само онима који су му захвални за свој политички положај. Најужи круг око њега су чинили Молотов (председник Совноркома 1930-1941. Берија (шеф полиције од 1938. Овсјенко и Дибенко. године.

доста удаљене групе следбеника Троцког 1938. а са постепеним претварањем буржоазије у 'радни слој друштва' одумреће држава (а са њом и подела друштва на класе) па неће ни бити потребе за диктатуром пролетеријата. а трећег дана рада. у Москви је одржан припремни састанак на коме је одлучено да се сазове оснивачки скуп на основама програма бољшевика и Спартака. Крајем децембра 1918. Била је то мрежа легалних и илегалних организација која је покривала читаву Европу. 4.). а такође и подређује националне интересе интересима међународне револуције. марта 1918. Тако су нестали многи комунистички прваци из различитих земаља. наоружавање пролетеријата и стварање Црвених радничких гарди. године. комунистичке партије су основане у свим државама Европе. марта. појавила се идеја о окупљању у једну међународну организацију свих оних социјалдемократа који се нису слагали са политиком већине у Другој интернационали. Пошто је беспоштедно критиковала Стаљина и његову политику. а остао је и то након победе Револуције у Русији. Како је историја Коминтерне тесно повезана са историјом СССР. у периоду 1918-1923. али су конци повлачени из Москве као центра међународне револуције.Трећа интернационала: већ 1914. Диктатура пролетеријата међутим представља само прелазно стање. јер се она супротставља међународним организацијама грађанског и социјалдемократског света. а од 1924. Мање. када је распуштена. она је стално била у сукобу са Трећом интернациналом. Први председник коминтерне био је Зиновјев (до 1926. Идеал је међународна република пролетерских совјета. последњи јула 1935. нарочито они настали у време емиграције. Кључна питања била су однос према подршци владама својих земаља и одбацивање рата. Након промене имена своје партије у 'Руска комунистичка партија бољшевика'. донесена је одлука о оснивању Комунистичке интернационале – Коминтерне. Оснивачки састанак је одржан у Москви од 2. организација пролетерског суда и стварање нових пролетерских органа управе. Њену теоријску основу чинили су списи Троцког. а затим га је заменио Бухарин (до 1929. а Стаљин је успешно овладао свим извршним телима Коминтерне. Лењин је већ у поздравном говору употребио израз 'Трећа интернационала'. Одређено је да је задатак пролетеријата неодложно освајање власти. У међувремену је одржано седам њених конгреса. али јој је утицај био веома ограничен. пошто је Стаљин свуда желео да уништи присталице својих противника. За испуњење овог циља неопходна је Коминтерна. Централни комитет бољшевика је упутио радио-телеграм свим левим снагама Европе да је потребно створити 'Трећу револуционарну интернационалу'. На том последњем конгресу присуствовало је 77 делегација. Крајем јануара 1919. Њен циљ је да сломи отпор буржоазије. Донета је 'Резолуција о платформи' која садржи програмске основе: освајање политичке власти. Био је то пут одлучног раскида са социјалдемократијом. Коминтерна је била централистички устројена револуционарна међународна организација у којој су као секције постојале комунистичке партије појединих земаља. су се објединиле у Четврту интернационалу. Желео је да обједини лево крило револуције у једну међународну организацију како би се покрет лакше усмеравао. Тиме се учвршћивао његов ауторитет на међународни комунизам. Чистке 30тих година нису мимоишле ни комунисте ван Совјетског Савеза. све политичке промене у њему одржавале су се и на рад Коминтерне. марта 1919. 69 .). Службени језик је најпре био немачки. преовлађује руски. Четврта интернационала: она је проистекла из расцепа који је настао у бољшевичком вођству. до 6. Лењин је још од избијања рата био међу најватренијим заговорницима нове интернационале. и 1918. Руководећи органи су били Извршни комитет и биро Коминтерне. Коминтерна је постојала до марта 1943. До коначног расцепа дошло је 1917.

Насилно су страдали и скоро сви његови пријатељи и цела породица. Свуда је осећао присуство агената НКВД. најзначајнији учесник тих догађаја. Највећа континентална сила била је Француска. сви списи садрже прву аргументовану и чињеницама поткрепљену критику Стаљинове власти. уз Лењина и Стаљина. Троцки је најпре добио азил у Ататурковој Турској. И поред великог економског опоравка. у Паризу је објављена његова књига 'Издана револуција' у којој Стаљинову власт назива '. У својим књигама Троцки је изнео свој живот и догађаје након револуције. Италија је била разапета између великих жеља и скромних могућности. Како је био. 70 . Велика Британија је улазила у последњи период своје светске моћи. па у Норвешку (1936. био фаталан. ослобођена деценијског страха од Немачке и решена да обнови своју превласт у Европи. преживео је два атентата. у зависности од свог става према мировном уговору. У првом тренутку у емиграцији он се нашао усамљен. му је дозвољено да изнесе своју архиву. и они у СССР и они у иностранству. Наравно. Европа је кренула у сасвим другом правцу: ницале су савремене тираније. а Стаљин земљу револуције. где је остао до 1933. 1937. Троцки је изложио у форми теоријске анализе. али је убрзо окупио око себе бројне поштоваоце и оне који су се слагали са његовим идејама. Немачка је била сломљена и пред неизвесном будућношћу. остала сила другог реда.. а Москва је вршила дипломатски притисак на владе свих земаља где се налазио. ВЕРСАЈСКИ ПОРЕДАК И РЕВИЗИОНИЗАМ Иако су након рата победници тврдили да почиње период мира у коме се рађа један сасвим нови свет. а 1929. На првом месту стајало им је очување распореда политичких снага у Европи. он је написао сасвим личну историју Револуције. створене тоталитарне државе.). Своју кућу у предграђу Мексико Ситија је претворио у бункер.. 20. Иако су донекле сугестивни. Притешњене између два моћна суседа. Пољска и Чехословачка су тражиле сарадњу са Француском и Великом Британијом.Троцки: своју осуду Стаљина. али једва способан да преживи. Иако су међу њима остајале велике супротности и повремена неслагања остале су верне свом ратном савезништву и никада се нису озбиљније сукобили.) и најзад у Мексико. а Русија је остала колос. Немачка је све до 1933. Још за његова живота убијена су му сва четворица синова. У другој половини 30их. али је кроз догађаје провукао своја лична теоријска гледишта. Стаљинових присталица је било много више – Троцки је представљао једну концепцију. августа 1940. међународни сукоби били стални. Италија је наставила са предратном егоистичном политиком али није могла да се отворено супротстави Британији и Француској. али је трећи. Основна жеља јој је било избегавање извршавања одредаба Версајског мировног уговора. а земље југоисточне Европе су се. Британија је преузела активност на континенту с циљем да дипломатијом и уступцима (на рачун малих држава) задовољи немачке и италијанске захтеве. Француска је водила ангажовану европску политику све до средине 30их и успела да за себе веже све мале државе средње и источне Европе. Њени погледи били су управљени ка Северној Африци и источном Јадрану. апаратом насиља без преседана у историји'. На крају рата са политичке сцене нестала су четири царства а преко континената простирао се читав низ држава мале и средње величине. затим је прешао у Француску (1933-1935. а све се завршило много крвавијим ратом од онога из кога се изашло. Британија и Француска су остајале најмоћније европске силе.

Дакле. Код Немачке. да ли ће грађански свет примити у међународну заједницу једну комунистичку земљу.однос европских држава са СССР. Други период иде од 1933-1939. . То пре свега важи за Немачку. али и неће да поштује одредбе које су јој приписане. постојао је двоструки проблем: хоће ли се СССР укључити у свет капиталистичких земаља.однос побеђених и победника (пошто поражене државе нису имале право учешћа на конференцији и њима су текстови мировних уговора поднети у виду захтева да се прихвате). па је ревизионизам остао пуста жеља њених конзервативаца. Неке од ових држава су потписале капитулацију услед изнемоглости због ратних напора. Совјетско и немачко питање: у вези Совјета.Медитеранске амбиције Италије која је показивала да ће све претворити у ратну кризу првом погодном приликом. али не и службена политика. Тако је међуратни период парадоксално. а од 1934. Нарочито је Немачка од првог дана показивала да донекле не може. Једино је Аустрија од њих била заиста пасивна а њени политичари су се трудили да се изборе за самосталан демократски развитак. Иако се капиталистички свет у почетку одржао непријатељски. а овај период може се сматрати уводом у Други светски рат. Предњачила је наравно Немачка. Аустрије. а иницијативу су преузеле државе незадовољне приликама после 1918. а од 1924. била је незадовољна својим добицима. Друга је била жеља да се реваншира за пораз. Три основна проблема међународних односа међуратне Европе била су: . и у њему су силе победнице користиле своју моћ да би учврстиле поредак изграђен мировним уговорима 1919/20. У историји међународних односа између два рата лако се могу запазити два периода. од 1924. је постао члан Друштва народа. које су почеле да агресивним понашањем намећу своју вољу. су искрено прешле на политику споразумевања и сарадње међу народима. па су сви који су имали што да изгубе желели да избегну сукобе. у ширем контексту ту су се и огледали будући односи грађанских и социјалистичких држава. Ревизионизам је био само једна страна политике ових држава. Први је трајао од 1919-1933. Иако је из рата изашла као победница. мењају однос снага и прекрајају границе. испуњен декларацијама пуним мира и правним актима који су искључивали рат. године. тј. Одатле су проистекле демагошке шпекулације о 'ножу у леђа' и пораза због издајица из сопствених редова. Иако је Италија по завршетку рата била повезана са Француском и Великом Британијом. пре великих војних пораза. поред сталних сукоба и тензија. Сам СССР је имао један теоријски проблем: Шта је то спољна политика социјалистичке 71 .опредељивале за ове две или Немачку и Италију. Нејија и Тријанона. овим државама је припадала и Италија. Сен Жермена. многе државе су успоставиле односе са Москвом. СССР је сарађивао у напорима да се забрани рат као потписник Келог Бријановог пакта. Овај период се може сматрати епилогом Првог светског рата. Бугарске и Мађарске је стално била присутна тежња за ревизијом уговора из Версаја. . Због тога се приближила Немачкој – везивали су их интереси који су се исказивали у будућности. насупрот Версајском систему стајале су државе незадовољне постојећим стањем и њих можемо назвати 'ревизионистичким'. ТРАГАЊЕ ЗА МИРОМ Опште исказана жеља за миром потицала је из сазнања да ће будући рат бити много крвавији него претходни.

Немачка је смела да држи само 100. желела да успостави тешњу сарадњу са Москвом. Ово 'пробијање леда' најмоћније државе на свету омогућило је и другим. па неће бити ни потребе за дипломатијом. На састанку тројке у 72 . До преокрета спољнополитичког положаја СССР дошло је почетком фебруара 1924. априла и маја 1922. дале једна другој трговачки статус 'најповлашћеније' нације и успоставиле дипломатске односе. постало је јасно да ће немачко питање доминирати међународним односима у Европи. унутрашњи проблеми. али су широм Немачке под оружјем остале хиљаду добровољаца. Још током претходне године. а САД тек 1933. Није се знало ни какву спољну политику водити.револуционарне државе? Троцки је на пример као комесар за спољне послове чак заступао став да није потребно имати министарство спољних послова. док је Коминтерна преузела да води револуционарну политику. Италија је крајем 1922. Тако су у време Ђеновске конференције министри спољних послова Чичерин и Валтер Ратенау. Тако је држава морала да води спољну. По Версајском уговору. и увек је тема била немачко одбијање да поштује клаузуле о репарацијама и ограниченом наоружавању.000 војника. По овом споразуму обе државе су се међусобно одрекле плаћања накнаде свих штета из Првог светског рата. У међувремену се СССР приближио и другим земљама. па је то и пресудило да Совјетски Савез. Реалност ситуације. Како су црвени у грађанском рату потукли све савезнике Антанте у Русији. Током 1920. Иако је револуционарна машта била велика. као и неуспех да се револуција извезе у Пољску. потписали међудржавни споразум у Рапалу. када је Велика Британија. Али. Већ 1920. 18. Јапан је то учинио почетком 1925. па су до краја те 1924. Милеран. Многи су веровали да ће по победи револуције у свету (а Русија је требало да буде само почетак) нестати стари тип државе.000 војника. Победа Антанте у рату донела је корист бољшевицима јер су се ослободили немачког притиска. На овај начин су обновљени односи успостављени после БрестЛитовског мира. Немачку је било лакше приволети да потпише Версајски мир него натерати је да извршава прихваћене услове. све је наметало потребу коегзистенције са спољним (капиталистичким) светом. априла 1922. у Москви и Берлину је оцењено да две државе могу да се узајамно привредно помогну. а које је у јесен 1918. три државе победнице су наставиле да одржавају повремене састанке на највишем нивоу како би разматрали све актуелне проблеме. након више тајних састанака. овима није остало ништа друго сем да се помире са постојањем једне огромне комунистичке државе. гушење револуције у Немачкој и Мађарској. пракса је наметала друга решења. али им је донела и непријатељство Антанте. али она ни привредно ни политички није била довољно јака да би обезбедила најуносније послове на огромном руском тржишту. разменила дипломатске представнике са СССР. у којима су предњачили Британци. Конференција мира престала са радом. нарочито слабијим државама да следе британски пример. њена лабуристичка влада. потреба за разменом привредних добара. иако непризнат. Ту су представници Совјетског Савеза по први пут седели на једном међународном скупу. још током рата дошло је до извесних економских преговора. скоро све европске државе признале СССР. буде позван на привредну конференцију у Ђенови. тј. Тек је НЕП шире отворио врата за финансијске и инвестиционе послове у СССР. Берлин је тврдио да му само за одржавање реда у самој земљи треба 200. прекинуо Берлин уз оптужбе да бољшевици подстичу револуцију у Немачкој. Иако је средином јануара 1920. За пословне кругове Запада то је било огромно тржиште. Лојд Џорџ и Нити су се састали три пута. а с обзиром на тежак спољнополитички положај било је корисно показати какву-такву слогу као вид политичке демонстрације.

На конференцији у бањи Спа. На конференцији у Паризу. Јануара 1921. и по савету Британаца. Французи и Белгијанци су забранили извоз угља из Рура и поставили царинарнице на новој демаркационој линији. Британија и САД су позвали на суздржавање од насиља а Немачкој саветовали умереније држање. јануара 1923. године. 1922. окупирали градове на источној обали Рајне и на линијама окупационе зоне поставили царинарнице. Савезници су спустили износ за репарације на 132 милијарди марака и запретили да ће окупирати Рурску област. је донела ново затезање односа. На новој конференцији одржаној маја 1921.5 милијарде. што су сутрадан. разматран је. у противном ће се проширити окупирана територија Немачке. влада у Берлину је обавештена да ће. предложивши да Немачки дуг буде смањен на 50 милијарди марака. Притегнута катастрофалном привредном и политичком ситуацијом. да више не решава сама репарационе проблеме. Као председник Репарационе комисије. и свој предлог плана репарација предао већ априла. Али. По њему је требало да Немачка добије англо-амерички зајам за опоравак привреде од 800 милиона марака. Британци су покушали да смире ситуацију. дат је рок Берлину да војне снаге сведе на 100. јануара и учиниле. одређено је да Немачка плати на име репарација 226 милијарди у златних марака током наредне 42 године. а да почев од те године Немачка исплаћује репарације у износу од милијарду марака годишње. Савезници су на ово почетком марта 1921. услед пасивног отпора производња је потпуно престала. пошто Немачка није уредно испуњавала своје односе. На конференцији у Лондону јула/августа 1924. Французи и Белгијанци су одбили да преговарају док траје пасивни отпор. Притом је Доз нагласио да се гаранција за плаћањем не може добити окупацијом немачке територије. па су Немци пристали. јануара 1923. али су Французи то одбили и запретили Лондону да ће. Комитет је почео са радом фебруара 1924. и усвојен Дозов план. 11. а и Британци су омекшали став и заузели се као посредници код Француза. немачка влада је крајем септембра позвала становништво Рура на престанак пасивног отпора. Тако је започела 'Рурска криза'. Онда су Британци попустили и 10. тешке индустрије и банака. Рајмон Поенкаре је максимално заоштрио ситуацију тврдњом да Немачка може.Сан Рему овај немачки захтев је одбијен али је одлучено да се прекине са праксом да се Немачкој само уручују захтеви и да се Немачка увек позове да присуствује састанку када се расправља о њој. с тим што би то до 1928. Берлин је повукао дипломатске представнике из Париза и Брисела. нарасло на 2. Француска је пристала да повуче своје снаге из Рура (заједно са Белгијским) у року од једне године. Берлин је попустио под притиском. Тада се изашло у сусрет немачкој жељи да се спор преда у надлежност непристрасној међународној комисији. ако треба. а неће. дошло је и до општег штрајка који су окупационе власти силом скршиле. Берлин је зато маја предложио да се репарације спусте на 30 милијарди марака и да се немачкој влади одобре зајмови. крајем 1920. Било је очигледно да Французи доживљавају репарациони износ као богомдано средство за држање Немачке под контролом. самостално извршити окупацију Рурске области и да Британија према њима има савезничке обавезе. За председника новоствореног комитета одређен је амерички економиста Чарлс Доз. белгијске и француске трупе запосести Рур. да плаћа. због кршења Версајског уговора.000 војника и преда сав сувишан војни материјал до првог јануара 1921. одбио сваке преговоре док се окупационе трупе не повуку и позвао представнике Рура на пасиван отпор. Немачка је изјавила да може да плати само 30 милијарди. Немци су се обратили Друштву народа и затражили од САД да реагује. већ у виду самосталне савезничке наплате од прихода немачких железница. и то ако јој се врати Горња Шлезија. и пристала је 73 .

а септембра 1934. требало је да плаћа годишњу отплату током наредне 22 године. најчешће министри иностраних послова. а државама које су је кредитирале. уместо почетних идеала Друштва. под руководством Вилсона. Добила је право да се користи угљем из Рура. предложио одлагање плаћања свих привредних дугова (па и немачких репарација). Једна нова комисија. Али. Број чланова је коначно износио 60. Места су добили и британски доминиони. а Немачка септембра 1926. постала члан Друштва народа. све чланице су имале своје опуномоћене представнике при организацији.988 милијарди марака годишње. Ту су се најмање једанпут годишње састајали представници свих чланица. Окупациона војска се повукла до јула 1925. а прво чланство је чинило 26 учесника мировне конференције. Али. Британија. Најзад. Како су срж Друштва народа чиниле европске дежаве. Од 1924. Развијање 'европског духа' нарочито су заступали Аристид Бријан (председник владе и министар спољних 74 . а коначно десет. Турска се прикључила 1932. Текст статута Друштва народа уврштен је у текст свих постигнутих мировних преговора а циљ му је био да се створи идеал света без рата. поново распирио стари дух себичних интереса. Побеђени су у почетку остали ван друштва. и Италија је иступила децембра 1937. а Мађарске 1922. први који је из Друштва иступио био је Јапан. Основно начело Друштва народа било је одрицање од рата и поштовање права сваке државе на политичку самосталност и територијални интегритет. Општи савез држава: чежња за трајним миром се крајем рата преплела са старом идејом о једном општем савезу европских држава. а убрзо су му се прикључиле и поражене земље: Аустрија и Бугарска 1920. дакле све до 1966. развој Друштва је био доста стабилан током првих десет година постојања. израђен је и статут међународне организације. Италија и Јапан. Након избијања велике економске кризе. супротставила идеји заједнице народа. Несталних чланица Савета било је најпре четири. је и постао члан. амерички председник Херберт Хувер је 1931. одмах је уследио први ударац који је злосутно наговестио судбину Друштва: амерички Конгрес и Сенат нису ратификовали мировне уговоре (које су потписали амерички званичници). у коме су стално место имале велике државе. нарочито су оживеле приче о потреби опште европске сарадње да би стари континент постао подручје мира. под председништвом Американаца Овена Јанга. Седиште друштва било је у Женеви. јер се одлучио на освајања у Кини. његовим сломом је задат тежак ударац европској идеји. састала се фебруара 1929. Изгледало је да један такав међународни савез може да одстрани 'рат' као средство за решавање међународних проблема. Само се Италија. Највише тело било је пленарна скупштина. Али. у почетку скривено и неодлучно. па су САД добровољно остале ван Друштва народа. марта 1933. слоге и напретка. и поред тога. Немачка је 1926. да би се ускоро показао као један од највећих поборника овог удружења држава. организација је требало да реагује санкцијама и привредним бојкотом. па питање репарација није више толико заоштравано. Следила га је Хитлерова Немачка. Предвиђено је и смањење оружаних снага свих удружених држава. Ако би неко и извршио агресију. Између фебруара и априла 1919. Француска. а извршно тело било је Савет. већ октобра исте године.да се сви проблеми износе пред једном арбитражном комисијом којом би председавале САД. Јангов план је прихваћен августа 1929. а Немци су имали право жалбе и арбитраже. Тако се. СССР се показао заинтересованим тек од 1933. а касније и Немачка и СССР. Она је јуна сачинила коначни план којим је Немачка требало да плаћа репарације још 37 година и то 1. Хуверов мореторијум је значио крај репарационих обавеза Немачке. али не и њихово укидање. Али.

Обе ове државе су са Француском склопиле уговоре о међусобној помоћи у случају неиспровоцираног напада. 75 . Овим пактом се рат одбацује као инструмент националне политике и наглашава да не постоји сукоб који неће бити решаван мирним путем. Пољске и Чехословачке. Бријан је најпре покушао да САД привеже за свој систем савеза усмерених против могуће поновне појаве немачке претње. Немачка се очигледно постепено уклапала у 'Версајски систем'. без гаранција граница. Што се тиче источних граница. Како се стабилна Европа није могла постићи без укључивања Москве у спољнополитичке токове. Белгије. сва тројица су 1926. фебруара 1929. Овај пакт је омогућио потпуно повлачење савезничких окупационих снага из Немачке и пре испуњавања свих репарационих услова. Пољске и Чехословачке. министар спољних послова Немачке од 1923-1929. нашли су се представници Француске. текст њиховог уговора потписали су представници Немачке. у чему им је свесрдно помогао Густав Штреземан. Тада је највећу непознаницу представљало како ће се понети Немачка. Ирске. коме су су се исте године прикључиле Турска и Литванија. октобра Немачка. На овај пакт се у Москви гледало као на покушај груписања капиталистичких држава против СССР. она је и сама преузела обавезу да бди над постојећим стањем. 16. Италије. Постигнути договори од 16. као и разочарењем многих због неуласка САД у Друштво народа. До тога је и дошло у јулу 1930. октобра 1925. Летоније. Пољске и Румуније потписали су посебни протокол у Москви 9. Тако су Пакт о забрани рата потписале свих 48 чланица тадашњег Друштва народа. па је у пролеће 1927. Затим. Француске. Сва ова настојања добила су свој коначни израз у 'Келог-Бријановом пакту'. који су радили на тексту пакта. што је значило његово јачање. Бријану и Френку Келогу. октобра потврђени су и потписани у Лондону првог децембра 1925. Представници СССР. На конференцији у Локарну. предложио један билатерални уговор о ненападању. а Немачка се ослободила претње санкцијама. Британије и њених доминиона. а хтели су да оваквим потезима приведу и Немачку. Француска се осетила умирено. године. САД. Добио је име по америчком и француском министру спољних послова. са Пољском и Чехословачком склопљени су само уговори о арбитражи. Велике Британије. Келог је предложио да тај уговор буде опште међународни. Чичерин. За свој рад. Италије. Конференција у Локарну је учинила доста да се у Европи ојачају тежње помирљивих и да се превлада психоза. Белгије. документу који покушава да натера државе да се добровољно одрекну рата. Гаранти ових изјава били су Велика Британија и Италија. Естоније. У томе се и успело – пошто су државе Прибалтика и СССР прихватили Келог-Бријанов пакт. када су се последње француске трупе повукле из Рајнске области. Подстакнут јаким антиратним расположењем у Америци. поделила Нобелову награду за мир. и даследно томе су признале све постојеће границе. Са њима је добро сарађивао и министар спољних послова СССР. Ове државе су тада изјавиле да не желе рат и да се сви међународни проблеми морају решавати мирољубиво. Немачке.послова Француске) и Остин Чемберлен (министар спољних послова у Болдиновој влади). августа 1927. Поставши члан Друштва народа следеће године. Јапана. и Белгија су узајамно гарантовале да једна против друге неће предузимати агресивне акције. приступило се напорима да се превазиђе дубоко неповерење које је трајало већ једну деценију. Са овим се сложио и Бријан и 27. као и СССР и САД. Француска. Пакт је остао отворен и могле су му приступити све државе. али је немачка помирљивост и прихватање Версајског уговора донело политичко и психолошко олакшање.

јер је пристајање на помирљиву политику на западу давало већу слободу акције на истоку. Хитлер је веровао у то да један народ мора да стално јача или умре. Италије и СССР. за разлику од Вилсона. а на истоку савези које је успоставила Француска. након Версаја и бесмислене окупације Рура. lebensrauma. ипак је било 76 . Најзад. Наиме. Фон Нојрат је отворено нагласио да је крајњи циљ Немачке ревизија источне границе. 1921. Хитлер је такође већ маја 1933. Хитлер у почетку није имао никакве планове и идеју за остваривање ових циљева. Југославијом и Румунијом.ЗА НОВА ЦАРСТВА Немачка наступа: 30те године донеле су промену у међународном политичком животу Европе. и Французима који су дипломатију још увек доживљавали на старомодан начин стварања савеза и сазивања конференција. а Британија као светска поморска сила. Француску је доживљавао као непомирљивог. на крају. испоставило да је погрешно. али је знао да је за њихово остварење неопходно водити рат. доминирајућа сила у међународним односима. С друге стране. Локарно је био мањкав јер нису гарантоване источне границе Немачке. Поштовао их је као аријевце и успешне империјалисте. територијално и политички. Француска је потписала војни споразум са Пољском и успоставила пријатељске односе са Чехословачком. Зато је убрзо након састанка започела са градњом Мажино-линије. а СССР као неизбежног непријатеља. За њих. Желео је да заједно успешно копросперирају: Немачка као континентална. А цена британске подршке је била напуштање идеје о директном нападу на Немачку и француског источног система. али је осећао да ће му бити неопходна на Медитерану. за разлику од Кајзера. Првобитна политика министра спољних послова Фон Нојрата било је позивање на Вилсонов меморандум о праву на самоопредељење. Локарно је био још један у низу неуспеха Француске. Након пропасти Русије. Према обе државе (и народа) је осећао презир. говорио о једном привредном простору којем ће Немачка бити хегемон и који ће се простирати између територија Француске. а договор у Локарну је представљао тријумф овакве њихове политике. За остварење својих намера била му је неопходна снажна војна моћ. за које се. СССР се многима на западу учинио као бескористан савезник – мишљење које је много олакшало наступ Хитлеру. Основна ограничења Хитлеровог деловања на западу је био споразум из Локарна. Иако је Француска дала додатне гаранције Пољској и Чехословачкој по питању њихових граница. Суштина његовог животног просотра за Немаце. а да му се не би догодило оно прво била је неопходна бројност и територија. није имао никакву намеру да изазива британску превласт на мору. која ће се развијати брже него што буду сазревали неповерење и страх према Немачкој. Британци су заузели (још на Версајској конференцији) средњи став о потреби помирења и сарадње са Немачком. Према Италији није имао поштовања. не у прекоморским колонијама које га никада нису занимале. ови савези нису били по вољи Британији. Зато се најпре захтевало окупљање Немаца који су као мањина живели по околним државама. била је у Европи. који је инсистирао на новом систему колективне безбедности и Лиги народа. Локарно је био и тријумф Штреземана. Зато су у старту били против дискриминаторних репарација и територијалног сакаћења Немачке. Према четири велике државе у Европи имао је опречна мишљења. Ишло се само на то да се створи. Након нацистичког преузимања власти није остало ништа од опрезне Штреземанове политике. Он је заиста сматрао да је изазивање Британаца 1914. Али. француском примарном савезнику. према Британцима је имао подељено мишљење. али је био и убеђен да њихово време пролази. нападом на Белгију била грешка и.

а Француска је морала да се придружи да не би остала изолована. Одмах је покушала да измени политичку карту Европе прикључењем Аустрије. Долфус је забранио аустријске нацисте. Рачунало се на помоћ 'изнутра'. Њиме се имплицира да ће убудуће најважнији проблеми Европе бити решавани договором између сила потписница. Промовисао га је Мусолини из сујете. Немачка је најпре напустила рад конференције за разоружање. Овај савез са Москвом је уговорио Барту. је потписан Пакт четири силе. Током састанка у Риму. Али. Појачала је везе са малим државама у источној Европи и похитала да побољша везе са СССР. Први значајан резултат ове сарадње је примање Москве у Друштво народа 1934. а затим већ у лето 1934. Локарно је остао основа (западно)европске безбедности током наредних једанаест година. Аустрија је имала своју нацистичку партију која је била подређена немачкој централи. Оваквим поступањем створио је повољну атмосферу за сличне иступе других. 1933. након убиства Луја Бартуа. Њена војска је тек била у фази обнове и Хитлер није желео да ствара додатни метеж. а и бојао се немачких националистичких претензија на своју територију. све до 1936. а обе државе су се обавезале на узајамну помоћ у случају да једна од њих буде нападнута. уклапао се у општу британску континенталну политику. Премијер Долфус је убијен. а на осуду Друштва народа реаговао тако што је иступио из чланства. па је концентрисала трупе на Бренеру. Нарочито је била жестока реакција Италије. Мусолини је жудео за Империјом и у Африци. напао Кину. Истог месеца склопљен је уговор о узајамној помоћи између СССР и Чехословачке. Захваљујући њему Хитлер је себе претстављао као настављача Штреземанове политике. чиме би увукао државу у изолацију. Лавал је неодређено 77 . Хитлеру је давао признање и обезбеђивао време. Пуч је извршен 25. Ова политика је била реална и сводила се на стару стратешку претњу Немачкој ратом на два фронта. али ју је он још увек комбиновао са опрезом. Међународни притисак је био тако јак. јула 1934. Савез је са француске стране потписао Пјер Лавал. Али. не нарочито и по садржају потписаног. Важно је рећи да Француска уопште није била без иницијативе већ је одмах кренула у стару политику окруживања Рајха. као конзервативни политичар он није искрено веровао у њега – стога је посетио Рим. Локарно је био и основа погршног веровања да је Италија велика сила. и Друштво народа. којим је Москва обећавала оружану помоћ Прагу. и трудио се да влада без сарадње са нацистима или десничарским партијама. док је Запад био заведен његовим одустајањем од Алзаса и Лорене. која није желела да уз Француску добије још једну велику државу на својој граници. значајан само по потписницима. али су снаге аустријске независности пружиле јак отпор. Немачки наступ је био олакшан тиме што је Јапан већ кренуо путем безобзирних измена територијалних прилика у своју корист када је септембра 1931. Енгелберт Долфус је постао канцелар конзервативне клерикалне владе 1932. да се Немачка морала повући. Хитлеру политичка храброст није недостајала. па је одлучио да се приближи грађанско-демократским уместо грађанско-тоталитаристичким дражавама. тек евентуално на немачке оружане снаге. Након што је Хитлер постао немачки канцелар. а можда би се и остварила да се Италија држала само својих интереса у Европи. Могућност француско-италијанског зближавања је била могућа. а Лавал је само ставио потпис. који је постао министар спољних послова октобра 1934. СССР је опет желео да спречи стварање савеза западних држава против себе. Совјетско -француски савез створен је маја 1935. Акција је требала да се изведе муњевито. Лавалово кокетирање са Римом је било опасно по односе са француским источноевропским савезницима.значајније британско одбијање да гарантују границе на истоку.

новембра 1936. водећи људи у Берлину су одлучили и да јавно објаве шта раде. Насупрот одредбама уговора у Версају и Локарну. чиме је прекршена једна одредба Антикоминтерна пакта – да ниједна страна неће са СССРом правити споразум а да претходно не консултује ону другу. таква фразеологија и став. Јапан је пакт потписао. док не изгради довољну војну моћ да не мора да показује обзире. да је Лавал могао само да се поздрави са својом проиталијанском политиком и придружи се Друштву народа у санкцијама против Италије. Почетком 1935. априла 1935. па је Гебелс 16. Ове две земље потписале су 25. 'Антикоминтерна пакт'. Француској су остали несигурни савези са СССР и Британијом. довели су средином 30их до тога да Италија крене одушевљено у освајање. Мусолини је у Риму рекао да се ствара 'европска осовина'. Хитлер је одмах препознао шансу и пригрлио Италију. Француска и Британија су постигли неке договоре који су могли водити њиховој међусобној сарадњи и изолацији Немачке. комбиновани са већ доста чврстим привредним темељима и читавом деценијом неговања војничког духа и идеологије освајања у друштву. искрсла је Немачка и понудила Италији огромну економску размену којом је ова превазишла своје спољнопривредне тешкоће. а Хитлер је од потенцијалног непријатеља добио вредног савезника. А онда је Италија пружила Немачкој нову шансу: када јој је Друштво народа увело економске санкције.наговестио да би Абисинија могла да буде препуштена Италији. са циљем да се СССР стави под притисак и са запада и са истока. након чега је уследила продаја совјетских авиона и муниције Кини. што је Мусолини протумачио на свој начин. марта дао службену изјаву да влада Рајха више не признаје војне одредбе Версајског уговора и да уводи општу војну обавезу. који је у то време жестоко нападао бољшевизам и био заинтересован за јапански успех у рату са Кином. јануара 1934. на конфернцији у Стрези. одрекао Антикоминтерна пакта из протеста против немачко-совјетског пакта о ненападању. Фашистичка влада у Риму се дуго служила спољашњом симболиком и речима који су требали да оставе утисак велике силе. и није губио ни часа да се приближи Италији. након неколико месеци дала је резултате. Италија. На то је пре свега утицала неодлучна политика Париза и Лондона. Хитлер је знао да га са Италијом везује заједнички интерес ревизије status quo. Истовремено је и текло повезивање Немачке и Јапана. три године мора да наступа опрезније. коме се 6. Заузврат. пре свега из беса према совјетско-кинеском уговору о ненападању. Берлин је након неуспелог пуча у Аустрији схватио да наредних две.марта 1936. августа 1936. Иако Италија то једноставно није била. Тога су се највише бојали његови генерали и били веома скептични у вези читавог подухвата. Тако је настала осовина Берлин-Рим (како ће то следеће године дефинисати Мусолини). у име стварања великих империја. године. Хитлер је знао да 78 . Исте године је организован плебисцит у Сару. али је септембра 1940. уопште није била лака. трупе Рајха ушле су у Рајнску област 7. Чак је вукао и тактичке потезе као што је Пакт о пријатељству са Пољском на десет година. Али. Немачке снаге су још увек тада биле слабе и било који енергичнији гест би натерао Хитлера да се повуче. али је изгубила савез са Италијом и покварила односе са Пољском и Малом Антантом. Овај пакт је тражио Хитлер. Иако етиопска авантура која је започела октобра 1935. иако је Италија играла главну улогу у спречавању Немачке да анектира Аустрију претходне године. Али. Наиме. Зато је био спреман да занемари догађај из 1934. новембра 1937. ипак приступио Тројном пакту). Приликом посете Берлину италијанског министра спољних послова грофа Галеаца Ћана 1936. године. (Јапан се августа 1939. када је Италија напала Абисинију реакције јавног мњења у Француској и Британији су биле тако жестоке. придружила и Италија. на коме се више од 90% становништва изјаснило за останак у Немачкој.

На изборима одржаним фебруара 1936. Нацисти су 1940. а на страни побуњеника одреди немачке и италијанске војске. Начинио га је пуковник Хобсбах након састанка у Берлину 5. Нагласио је да се до тада руководио околностима. Говорио је о животном простору на истоку и није прихватао колоније ван Европе као решење. имали план да од делова француских и белгијских колонија у централној Африци и делова њихове европске територије направе један велики Немачки Рајх. демократе и комунисти из различитих земаља. Око ње је био стегнут обруч непријатељских држава: Немачка и Италија су желеле делове њене територије. како је сам нагласио – препуштао се повољним околностима. који ће постати најмоћнија сила на свету. Чехословачку. док је увелико трајао рат. десничарски генерали су у ноћи 17/18. Немачка је пре свега угрожавала Аустрију. а званичну владу либерални и комунистички добровољци – али осим СССР и Коминтерне. марта 1939.новембра 1937. На супротној страни. Тако је забележио јако битан успех и повећао престиж међу својим официрима. а тичу се Хитлерових намера. Невил Чемберлен је 1937. јула покушали државни удар који није успео. својим намерама она је угрожавала и све позиције које су на континенту имали Британија и Француска.Лавал (сада премијер) неће покренути ни једног војника. Берлин је преговарао са Лондоном признајући интегритет британске империје у замену за прихватање ових планова. Немачка би постала превише опасан ривал у трци за светску превласт. Иако су сами довели себе у ситуацију где су били те године (својим сталним попуштањем Немачкој у периоду 1935-1938) ову понуду Британци нису могли да прихвате. Резултат је био заузимање Мадрида од стране снага генерала Франка 28. Јер као господар Европе. тј. чак је дошло и до десничарских претњи применом насиља. победу је однео и нову владу формирао Народни фронт. не и либералне западноевропске владе. Пољску и СССР. На обе стране су учествовали добровољци из страних држава: на страни владе. још и 1940. Један од најзначајнијих докумената који су сачувани из овог периода. други ускоро могли да почну да сустижу. сменио Стенлија Болдвина на месту премијера. Тако је начињен преседан који је указивао пут и Немачкој и Италији: насилна акција. владало је убеђење да је најбоље да се Немачка умири уступцима. не само да не бива осујећена већ и води успешном завршетку. Али. Ту је почела да се оцртава помирљива дефанзивна политика немешања. али се највише 79 . Шпански грађански рат је донео крај Француском утицају у Европи. Тада је и рекао да су следеће могуће акције против Чехословачке и Аустрије. Француска је тада препустила Британији своје место у међународној дипломатији. Овај рат је имао велику симболику за тадашње међународне односе. спољних послова Нојрат и тројица војних заповедника. Како је бирачко тело почело да нагиње левици. познат је као Хобсбахов меморандум. Концерт четири силе: прекретницу европских прилика представљао је грађански рат у Шпанији. Незадовољни овим. Десница је напала на парламентарну државу. јер би предности које она већ стиче. на коме је Хитлер током четири сата својим сарадницима (били су присутни министар рата Бломберг. али да Немачка не може још дуго да чека. Фрич. Десницу је организовао и помагао фашизам. До тада је био само министар здравства и на кратко министар финансија. али и неодређеност сатнице за акцију. а Италија и Шпанија њене поседе у Северној Африци. С те стране. Многи су чак и сматрали да је најбоље да се Немачка окрене на СССР. Овај документ показује постојаност Хитлерових циљева. са циљем да се незамерањем Хитлеру Немачка наведе на неку нагодбу и сарадњу. али се претворио у трогодишњи рат. Редер и Геринг) излагао о својим спољнополитичким размишљањима.

Опседнут својом идејом 'концерта четири силе' запоставио је и Иднове планове да у расправама о европским проблемима увуче и САД. Добитак би био у томе да се две агресивне силе наведу на поштовање међународних обавеза. један број угледних политичара. Мусолини се поигравао са њим. иако је велика већина Британаца била захвална свом премијеру на настојањима да спасе мир. наиван дипломата. да поднесе оставку. већ да се дипломатском игром већих или мањих уступака наведу да. као и оно мало поверења што га је Москва почела стицати од свог уласка у Друштво народа. заједно са Британијом и Француском. већ је све више био убеђен да су то само прилике којима ће доказати британску добронамерност. без обзира на Абисинију и италијанску интервенцију у Шпанији. Постојала је стална тенденција да се Немачка посматра као нова. Тиме би се створио нов европски систем којим би доминирале четири најмоћније државе. наравно уз услов да Британија и Француска не изгубе своје водеће позиције. Чемберлен у својој наивности то није схватао. Очигледно је да се радило о веома ризичној. Аустрија 80 . као и смене влада у Британији. Та склоност да се Хитлер схвати као одговорни државник са којим је могућ споразум је највећа грешка коју су чинили британски дипломати. уз то и незналица. На извештаје о погоршању положаја Јевреја се жмурило. Чемберлен је био одлучан у намери да се најпре нагоди са Мусолинијем. све до средине 1939. Био је типични провинцијални политичар. Чемберленова влада је осетила значај историјског тренутка. не да га уопште није наводило да преиспита своје ставове. Упорно су занемаривали праве намере нациста и правили планове за давање Немачкој прекоморских колонија. али да им се не дозволи да силом намећу своје жеље. Обимност и стално увећање немачких захтева. Концерт четири велике силе значио је међутим и жртвовање Друштва народа. Ипак. СССР и Друштво народа. Промена режима 1933. Чемберлен је одмах признао италијанско освајање. Хитлер је све време сматран за одговорног политичара. Док је Идн одбијао да прави уступке Италији по питању Абисиније све док се Мусолини не повуче из Шпаније. чак је било и предлога да се изврши ново парцелисање Африке – типичан деветнаестовековни манир гурања проблема под тепих и њиховим премештањем на други континент. Током октобра 1937. док је Хитлеру јављао да се не брине због његових контаката са Лондоном. Друштво народа је изгубило сваки значај. предвођених Черчилом и Ентони Идном је најоштрије нападао Чемберлена због бесмисленог повлачења. ствари прикажу и доживе онаквим какве нису (а желело се да буду). Мислио је да ће га тиме удаљити од Хитлера. одговорна и прочишћена држава. Чемберлен је међутим од 1937.доказао као успешни градоначелник Бирмингема. британски и француски министри су у Лондону расправљали како се поставити према немачкој све агресивнијој политици. Од 1919. Притом тај премијер није знао много о дипломатији. на Версај су понеки чак и гледали као на француску подвалу Немцима. Идн је и поднео оставку. је сматрана нормалном. који се само бори за своју државу којој су у прошлости нанесене неправде. Москва је све више стрепела од савеза западних држава против комунизма. Брзо је натерао свог министра спољних послова. Појавиле су се и неке нејасне представе о англопруском сродству. постојала је тенденција да се види само оно најмање пријатно код Француза и набоље код Немаца. али је изабрала потпуно погрешан приступ ситуацији. упорно инсистирао на спровођењу ове политике. а мале државе постале су монета за задовољавање немачких амбиција. Логика Чемберлена била је да се призна реалност појаве две нове силе. Због тог премијеровог залажења у свој ресор. Ентони Идна. У суштини британске политике стајале су предрасуде и полуистине – жеља да се и поред чињеница. али најгоре од свега – тврдоглав. постану носиоци нове Европе. а будућност је показала и потпуно погрешној политици.

а убедљивост пропаганде је поколебала многе противнике. обећавши јој област Тјешина. Његова логика је била: жртвовати Чехословачку да би се спасли сви остали. са добро опремљеном војском. Али. марта ушле у Аустрију а Хитлер је као тријумфатор продефиловао Бечом. ово ће бити главна смерница Чемберленове спољне политике. Како Британија није смела да дозволи да Француска сама уђе у рат са Немачком и претрпи пораз. Чемберлен је почео да ради на рушењу француских гаранција. На ред је дошла Чехословачка. Чехословачка је била незгодан сусед Немачкој. Немачке трупе су 13. Берлин је одговорио војним припремама и ставио до знања да жели прикључење ове области. за анексију Аустрије и разбијање Чехословачке. је донела Чемберлену читав низ прилика да доказује своју помирљивост.3 милиона Немаца који су били окупљени око странке вођене и финансиране из Берлина. дошло је до нереда у Судетској области и увођења опсадног стања. те да тиме евентуални напад на Чехословачку не буде само ствар од локалног значаја. 13. 1938. обећавши јој део Прикарпатске Украјине. 1938. према коме је требало пажљиво наступати. ни у Версају. Италија је сада била пријатељ који се неће мешати. а да Британија има обавезу према њој. Почетком 1938. Уосталом. Напротив.септембра 1938. којим би обе државе биле задовољене. Војни уговори са Француском и СССР чинили су је опасним залогајем. а затим Мађарску. Почетком септембра. немачки политичари и официри већ су припремили планове ОТТО и GRŰN. Лондон никада није пристао да гарантује за чехословачке границе. ни у Локарну. А за Француску је савез са Великом Британијом ипак био важнији од њеног источноевропског система. једино решење би био некакав немачко-чешки споразум. Јасно је да овако агресивне ставове никакви британски уступци нису могли да задовоље. највећа пукотина у војној снази Чехословачке био је став Британије. па су спољнополитичке прилике биле повољне. Најпре је привукао на своју страну Пољску. Током наредне године. Аустријске присталице нациста су се овог пута много боље организовали. Сматрао је да је то начин да се отклони опасност од избијања општег рата. Тако је Немачка покопала Версајски поредак док су се његови творци у Паризу и Лондону ограничили на званичне протесте. било је јасно да је могућ европски рат. али је француски министар спољних послова Делбоа инсистирао да се испоштује војни савез са Чехословачком. уз присилну емиграцију два милиона Чеха. Желели су да од Чехословачке створе државу која ће бити од значаја за западне силе. ту је живело 3. Бенеш је изјавио да је спреман да судетским Немцима да аутономију. Чемберлен је наговарао Бенеша да прихвати све што буде било потребно да би се избегао рат. мала. али веома индустријски развијена. Масарик (до 1935) и Едуард Бенеш су политику опстанка засновали на војној снази земље и њеном стратешком значају. Хитлеров ватрени 81 .је већ тада била жртвована. Немачка влада је истицала да је Судетска област њен последњи територијални захтев у Европи. па је Бенешов став довео до притиска са свих страна на Чемберлена да стави до знања Хитлеру да је Француска спремна да се бори за Чехословачку. низом јаких тврђава око границе са Немачком. Још од јула. Али. много аеродрома одакле су немачки градови могли бити лако нападнути и моралом на нивоу спремном за борбу. Било је јасно да није Чехословачка та која ризикује рат јер брани своју територију. Хитлер је у Рајхстагу одржао говор којим је нагласио да Немачка не може остати равнодушна према судбини десет милиона Немаца који живе у суседним државама и да немачка влада захтева уједињење читавог немачког народа. За то време. Хитлер је израчунао да ће припајање Аустрије и Чешке донети храну за 5 до 6 милиона Немаца. С обзиром на уговоре Прага са Москвом и Паризом.

Бенеш је одмах поднео оставку. Хитлер је одмах изнео свој нови захтев: више га нису занимали само Судети. већ је и са његове југозападне границе нестало једне опасне и неугодне армије. Код куће га је дочекала ојачана опозиција и непоколебљивост Даладјеа који је био за рат. Пољаци су окупирали Тјешин првог новембра. Овај је пристао да се суздржи од војне акције након Чемберленовог обећања да ће покушати да убеди свој кабинет и Французе да признају резултат плебисцита. Затим су француски премијер Едуар Даладје и његов министар спољних послова Жорж Боне дошли у Лондон 18. дошло је до конференције четири силе у Минхену. а резултат британске и француске политике га је. што је овај одушевљено прихватио. Чехословаци нису консултовани. СССР није консултован. 15. Ово су одбили и чехословачка влада. али је на крају морао 21. а Мађари део Прикарпатске Украјине сутрадан. многи су били огорчени оним што се догодило. има на уму да ће то учинити сама. Совјетски Савез се неко време трудио да се подигне брана немачком надирању.говор у Нирнбергу 12. а њихова влада је одмах одбила такво решење. већ и изазвао подозрење према 82 . замолио је Мусолинија за посредовање. Халифакс је већ тада тражио увођење мобилизације. Чемберлен је предложио Хитлеру потписивање деклерације о пријатељству. у последњем покушају да спречи рат. Иако је и по Британији и по Француској настало велико одушевљење због 'очуваног мира на рачун тамо неких Чехословака'. ако жели да се опире Немачкој. Предвечерје рата: основни резултат Минхена било је огромно јачање Немачке и Хитлера. Бенеш се опирао колико је год могао.септембра Чемберлен је долетео у Берхтсгаден на састанак са Хитлером и (без претходних консултација са својим кабинетом) предложио Хитлеру одржавање плебисцита у Судетима. Француске и Белгије. сви су са олакшањем дочекали вест из Минхена. Одлуке су саопштене Чехословачкој без права на жалбу. миру у нашем времену'. Чемберлен је по повратку из Минхена говорио о '. 22. Чемберлен и Даладје су једноставно пристали на све Хитлерове захтеве. сада је тражио веће делове Чехословачке и њихову окупацију од стране немачке војске док се не одреди нова демаркациона линија. септембра је у Чехословачкој објављена пуна мобилизација. Осим Чеха и (делимично) Словака. Децембра су исту декларацију потписали и Французи и Немци. Током ноћи је потписан уговор којим је Судетска област предата Немачкој.септембра. а војска добила право да их запоседне већ првог октобра.септембра је сутрадан довео до поменутих нереда међу судетским Немцима и увођења ванредног стања у неким деловима земље од стране владе у Прагу. али није постигао никакав резултат. осакаћене Чехословачке (Чемберлен је и ове гаранције дао невољно).септембра да прихвати и да се задовољи британским и француским гаранцијама граница нове.. а Британци и Французи су јој чак појаснили да. Рајх је запоседањем територија Аустрије и Чехословачке задобио не само високо индустријализоване земље које су значајно допринеле даљем снажењу немачке индустрије. и британски и француски кабинет. након чега би се они прикључили Немачкој. Чемберлен није имао куд и 27. Након вишечасовног већања. септембра 1938.септембра Чемберлен је поново отпутовао на састанак са Хитлером у Годесберг. а западне силе су без испаљеног метка остале без јаког савезника.септембра је наредио мобилизацију морнарице. Хитлер је пристао и 29. Ипак је.. а делимична мобилизација сутрадан у Француској. где је усклађен заједнички предлог да се све области са популацијом судетских Немаца од преко 50% дају Немачкој. Али. Сутрадан по одржаној конференцији. Осакаћена Чехословачка је остављена да животари још неколико месеци. 23. не само разочарао. уз то савезнице немачких противника. а јануара је затражио организовање преговора штабова војски Британије.

њиховим крајњим намерама. Стаљин је још половином априла јасно ставио до знања да жели савез о узајамној помоћи у случају да једна од држава буде нападнута. Лондон је објавио да гарантује границе Грчке и Румуније. словачки сепаратисти прогласили су независност Словачке. он је обећао да ће Британија пружити Пољској сву могућу помоћ ако буде била нападнута. али је остао проблем Данцига и пољског коридора. Када је почетком тридесетих дошло до обнове немачке и совјетске моћи и слабљења француског утицаја. Немачка је дозволила Мађарској да припоји целу Прикарпатску Украјину. Али. као што није реаговао ни због Чехословачке. Тек марта 1939. Чемберлен је почео да прети. са Немачком. марта. а 1934. Свака евентуална опозиција постала је немогућа. Пољски министар спољних послова Јозеф Бек је. Следећа на реду била је Пољска. Немачка је прогласила протекторат над Чешком и Моравском. већ је био убеђен да Лондон ни у случају Пољске неће реаговати. Италијани су 7.априла и британским гаранцијама. 1932. 6. ова је сама брже-боље уступила Немачкој град Мемел са околином. 21. Сада је Хитлер проценио да је Немачка довољно спремна за евентуални рат. априла. 31. 13. Већ 24. већ о стварању 'животног простора' – дакле. За Чемберлена су гаранције Пољској биле само средство застрашивања Немачке. Његова највећа грешка је била што се толико поуздао у те гаранције. а Словачка је постала марионетска држава. и то у трајању од десет година. пред Доњим домом. Она је своју независност бранила током двадесетих година савезом са Француском (још од 1921). прикључење територија без обзира да ли на њима живе Немци! Да би одржали корак са својим агресивним савезником. Румунија и Пољска. Овакав развој је одмах учинио позицију Совјетског Савеза изузетно значајном. међутим био толико заведен споразумом са Британијом од 6. Његове гаранције Хитлера уопште нису застрашиле. априла анектирали Албанију. Изгледа да је Чемберлен и даље веровао у концепт четири силе. подстакнути од Немачке. а и Пољаци су били оштро против. Притом је нагласио да није реч само о припајању Данцига. као што ни Судети нису били проблем. Ова политика је могла да функционише неко време. априла склопљен је савезнички уговор између Пољске и Велике Британије. Британија и Француска су разумеле да је дошло време да се почне са војним припремама. 10. Чемберлен је био против претераног зближавања са Совјетима. Москва је била додатно забринута све чешћим инцидентима са Јапаном на Далеком истоку и Стаљин је предложио једну конференцију на којој би учешће узели СССР. Пољска се окренула споразумима са својим суседима. а Хитлер је пет дана касније са војском ушао у Чехословачку. Француска. У унутрашњој политици Хитлер је постао слављен као херој-ујединитељ немачког народа. док не нађе неко решење за проблем Данцига – очигледно да још увек није био у стању (или није желео) да схвати да Данциг није проблем. марта. априла у Британији је уведена општа војна обавеза. као и што није боље разумео Чемберленову недоследну политику. да је одбијао било какав уступак Немачкој. па је свом генералштабу наредио да буде спреман за напад на Пољску првог септембра те године. марта 1939. које су (као и у случају Чехословачке) биле безвредне. Повремено је претио само да би Немачку приволео својој идеји. али су и Лондон и Париз упорно занемаривали покушаје Москве да се успостави исти војни савез као пред Први светски рат. 23. Британија. а не јер схвата да је рат неизбежан и тражио је модел за уступање Данцига Пољској. Када је затим уследио притисак на Литванију. већ само изговор. Схвативши своју заблуду. додуше још увек помало суздржано. октобра 1939. У тим својим 83 . а 27. марта ово је поновљено. са СССР. пољском амбасадору у Берлину је речено да се немачка влада нада повољном решењу питања Данцига.

Тако је већ почетком маја. Ситуација је била повољна јер је и Немачка. а евентуална британска или француска помоћ Пољској била би без икаквог ефекта. Француске и Немачке. граница би ишла рекама Нарвом. Тајни део споразума је одређивао интересне сфере и линије разграничења у новој подели Источне Европе. Када је видео како Британија и Француска немају храбрости да се супротставе уништавању Чехословачке. интереси им се нису поклапали. августа у Москви. Али. Споразумом би се избегао и рат на два фронта. након што је видео да му савез од маја 1935. нити им се неко обратио за помоћ када је решавана судбина Чехословачке. септембра извршене су неке измене у тексту споразума. Стањин је Хитлеру покушавао да се приближи још раније. У случају поделе Пољске. На североистоку. Стаљин је у случају рата желео одрешене руке у земљама између њега и Немачке – то значи. дозволу да совјетске копнене снаге уђу на територију Пољске и Румуније. остварен контакт између Немачке и СССР.августа панично наредио да потпишу било шта. али Хитлеру се журило. Британци су га одбили. Стаљин је желео да то 'веће' причека још неколико недеља. знао је да их тек неће занимати судбина СССРа. војни споразум су потписали министри иностраних послова Рибентроп и Молотов. у том случају напад на Пољску постао би скоро безопасан. Он је знао да ће му и Хитлер бити непријатељ. са аутоматским продужењем на још пет година уколико га ниједна од страна не откаже бар једну годину пре истека. Уз то. августа Пољаци су још једном. границу сфера интереса представља северна граница Литваније.маја је уместо Литвинова. Уосталом. Чемберлен је прокоцкао једину реалну могућност која му је остала – споразум са Стаљином. (3) обавезу међусобне помоћи у случају напада на једну од потписница.априла. са Француском и чланство у Друштву народа неће много помоћи против Немачке. Даладје је својој војној мисији 21. Када је затим Стаљин предложио конференцију услед претњи које су се надвиле над Пољском и Румунијом. али се надао да добије у времену. По свим индицијама. а споразумом са Британијом од 6. Москва је била спремна да због Чехословачке уђе у рат. Већ 23. 28. за који су већ сви претпостављали да је увод у нешто веће. (2) обећање да ће све спорове решавати мирним путем. СССР се стога окренуо другој страни. Уговор је имао свој јавни и тајни део. који је нагињао савезу са Немачком. што је у старту био успех. ново играње са судбином Пољске (и Стањином у улози Хитлера) њима није било могуће.комбинаторикама. Совјете је и вређала и бринула чињеница да нису ни консултовани. Јавни део уговора потписан је у трајању од десет година. Пољаци су били огорчено против оваквог решења. Током лета у Москви су боравиле војне мисије Британије. Стаљина није интересовао никакав интегритет Пољске. (4) као и да ће се стално саветовати о свим стварима од заједничког интереса и (5) да неће учествовати у груписањима упереним против једне од државапотписница. али тог дана је у Берлину потписан руско-немачки економски уговор. Можда је још увек било довољно само дозволити Стаљину да у случају немачког напада уђе са копненом војском на пољску територију. 19. Садржавао је (1) обавезу о ненападању. коначно одбили такав предлог. а у Пољској је њихова 84 . ако би то учинили и Британија и Француска. Вислом и Саном. 3. пред оштријим тоном из Лондона и Париза. У југоисточној Европи Совјетском Савезу је признато право на Бесарабију. Треба ипак напоменути да је неповерење које је стварано две деценије између Лондона и Москве било велика препрека искреном разговору две стране. па је СССР добио право на целу Литванију. схватила да би било корисно нагодити се са Москвом. док се Чемберлен још увек заносио концептом четири силе. за министра спољних послова Стаљин поставио Молотова. Пољска је управо добила гаранције за своје границе! Како су се и Лондон и Париз већ поиграли са судбином Чехословачке.

августа поновио решеност Британије да испуни своје обавезе према Пољској. Андреј Митровић. Питер Калвокорези. уз услов да Немачкој припадну Данциг и Коридор и да се гарантују сва национална права немачкој мањини у Пољској. а у једанаест часова Чемберлен је преко радија саопштио да се Велика Британија налази у рату са Немачком. Ерик Хобсбаум. Како је Чемберлен 25. британска влада је послала претећу ноту којом захтева да се немачке снаге врате на почетне положаје. па је сутрадан предложио да се састану представници четири силе. Коришћена литература: 1. покушај да се понови иста игра као са Чехословачком није успео јер је овог пута држање Лондона и Париза било другачије него претходне године. Европа 1880 – 1945. на Буг (отприлике данашња пољско-белоруска граница). Али Хитлер није желео да прекида напад који је добро текао. августа дао наређење својим генералима да се првог септембра. а ускоро и светске размере. Уследила је и француска објава рата. Џон М. Али. Тотални рат. Београд 1974 2. Хитлер је стога 28. Доба екстрема. Мусолини је покушао да игра миротворца. 3. по плану. а да се тог тренутка војске зауставе на тренутним положајима. 3. Иако се Хитлер надао да ће рат са Пољском имати локални карактер. Морални ефекат овог пакта био је велики. Уследили су напади на све западне комунистичке партије – а и оне су се нашле у стању шока и разочарења због споразума СССРа и једне фашистичке државе. Увече првог септембра. Иако се Немачка овим пактом осигурала од вођења рата на два фронта.граница померена у немачку корист. септембра тај рат је добио европске. Пољска свом силом нападне – надајући се да ће Лондон и Париз остати уздржани када се ставе пред свршен чин. Ускоро је и француски амбасадор предао ноту исте садржине. Робертс. Београд 1987 Приредио: Перица Хаџи – Јованчић :-) 85 . Тог дана је амбасадоре Британије и Француске уверавао да нема никакве агресивне намере према британској империји или Алзасу и Лорени. мало источније. Београд 2002 3. септембра најзад је дошло до прекида свих контаката. Време нетрпељивих. Београд 2002 4. Хитлер је понудио Лондону пакт о ненападању. Хитлер је ипак задржао наду да ће се Британија и Француска уздржати од рата.