You are on page 1of 383

Antologija

SRPSKE KNjIEVNOSTI

Antologija
SRPSKE KNjIEVNOSTI

Jovan Skerli

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

Antologija srpske knjievnosti je projekat digitalizacije klasinih dela srpske knjievnosti Uiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne preuzimaju odgovornost za mogue greke. Ovo digitalno izdanje dozvoljava upisivanje komentara, dodavanje ili brisanje delova teksta. Nosioci projekta ne odgovaraju za prepravke i distribuciju izmenjenih dela. Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2009.

Antologija
SRPSKE KNjIEVNOSTI

Jovan Skerli

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI


Sadraj
PREDGOVOR ................................................................................................................................................................ 2 POETAK NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI ........................................................................................................................ 5 POLITIKO I KULTURNO STANjE SRPSKOGA NARODA U XVIII VEKU................................................................................. 11 1) POLITIKE I VERSKE PRILIKE .................................................................................................................................. 12 2) KULTURNE PRILIKE ................................................................................................................................................ 16 3) PROSVETNE USTANOVE ........................................................................................................................................ 19 4) TAMPARIJE I LISTOVI ........................................................................................................................................... 21 SRPSKOSLOVENSKI PISCI ................................................................................................................................................... 24 KIPRIJAN RAANIN .................................................................................................................................................... 25 JEROTEJ RAANIN ..................................................................................................................................................... 26 GAVRILO STEFANOVID VENCLOVID ........................................................................................................................... 27 ORE BRANKOVID .................................................................................................................................................. 29 I RACIONALIZAM........................................................................................................................................................ 32 RUSKOSLOVENSKI PISCI .................................................................................................................................................... 33 1) RUSKI UTICAJI KOD SRBA U XVIII VEKU................................................................................................................. 34 2) RUSKOSLOVENSKI JEZIK KOD SRPSKIH PISACA .................................................................................................... 37 HRISTIFOR EFAROVID .............................................................................................................................................. 39 VASILIJE PETROVID .................................................................................................................................................... 40 PAVLE ULINAC ........................................................................................................................................................ 42 JOVAN RAJID ............................................................................................................................................................. 44 ZAHARIJA STEFANOVID ORFELIN .............................................................................................................................. 50 JOZEFINIZAM..................................................................................................................................................................... 54 DOSITEJ OBRADOVID................................................................................................................................................. 57

JOVAN MUKATIROVID ............................................................................................................................................. 74 ALEKSIJE VEZILID ....................................................................................................................................................... 76 EMANUILO JANKOVID ............................................................................................................................................... 78 GLIGORIJE TRLAJID .................................................................................................................................................... 80 ATANASIJE STOJKOVID .............................................................................................................................................. 82 PAVLE SOLARID ......................................................................................................................................................... 84 VIDENTIJE RAKID ........................................................................................................................................................ 86 II OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU .................................................................................................................... 87 KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA ......................................................................................... 88 NACIONALNO-KULTURNI IVOT SRBA U UGARSKOJ ................................................................................................ 89 SRBIJA I NjEN NACIONALNI I KULTURNI ZNAAJ ...................................................................................................... 90 TAMPARIJE .............................................................................................................................................................. 93 PROIRIVANjE KULTURNO-KNjIEVNE OBLASTI SRPSKE........................................................................................... 94 UENA DRUTVA ...................................................................................................................................................... 95 POZORITA ................................................................................................................................................................ 97 LISTOVI, ASOPISI I ALMANASI ................................................................................................................................. 99 KNjIARE I ITALAKA PUBLIKA .............................................................................................................................. 101 KNjIEVNA OBELEJA PRELAZNOG PERIODA OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU.................................................... 102 LUKIJAN MUICKI .................................................................................................................................................... 105 JOAKIM VUJID ......................................................................................................................................................... 109 MILOVAN VIDAKOVID ............................................................................................................................................. 111 MIHAILO VITKOVID.................................................................................................................................................. 114 DIMITRIJE DAVIDOVID ............................................................................................................................................. 116 ORE MAGARAEVID ........................................................................................................................................... 118 TEODOR PAVLOVID ................................................................................................................................................. 119 SIMA MILUTINOVID SARAJLIJA................................................................................................................................ 120 JOVAN ST. POPOVID ................................................................................................................................................ 125 PETAR PETROVID NjEGO ....................................................................................................................................... 132 JOVAN STEJID .......................................................................................................................................................... 138 JOVAN HADID ........................................................................................................................................................ 140 ORE MALETID ..................................................................................................................................................... 142 JOVAN SUBOTID ...................................................................................................................................................... 144 NIKANOR GRUJID .................................................................................................................................................... 146 VASA IVKOVID ....................................................................................................................................................... 148 MATIJA BAN ............................................................................................................................................................ 149 MEDO PUCID ........................................................................................................................................................... 151 DANILO MEDAKOVID............................................................................................................................................... 152 LjUBOMIR P. NENADOVID ....................................................................................................................................... 153

MILICA STOJADINOVID SRBKINjA ............................................................................................................................ 156 III ROMANTIZAM ......................................................................................................................................................157 KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE ...................................................................................................................................... 158 REAKCIJA POSLE 1848 ............................................................................................................................................. 159 CENTRI SRPSKE AKTIVNOSTI ................................................................................................................................... 160 NEMAKI ROMANTIZAM I SLOVENSKI ROMANTIARI ........................................................................................... 161 UJEDINjENjA OMLADINA SRPSKA ........................................................................................................................... 164 OMLADINSKA IDEOLOGIJA ...................................................................................................................................... 166 LISTOVI, ASOPISI I ALMANASI ............................................................................................................................... 168 KNjIEVNI UTICAJI ................................................................................................................................................... 170 KNjIEVNE IDEJE...................................................................................................................................................... 171 KULT NARODNE POEZIJE ......................................................................................................................................... 173 OSNIVANjE STALNIH NARODNIH POZORITA ......................................................................................................... 175 JEZIK I PRAVOPIS ..................................................................................................................................................... 177 VUK ST. KARADID ................................................................................................................................................... 179 NIKOLA TOMAZEO .................................................................................................................................................. 200 BRANKO RADIEVID ................................................................................................................................................ 203 BOGOBOJ ATANACKOVID ........................................................................................................................................ 208 JOKSIM NOVID OTOANIN ...................................................................................................................................... 211 JOVAN SUNDEID .................................................................................................................................................... 213 JOVAN ILID............................................................................................................................................................... 215 ZMAJ JOVAN JOVANOVID ....................................................................................................................................... 217 URA JAKID ........................................................................................................................................................... 223 LAZA KOSTID............................................................................................................................................................ 228 STEVAN VLAD. KADANSKI ........................................................................................................................................ 232 STJEPAN MITROV LjUBIA ....................................................................................................................................... 233 MILAN . MILIDEVID ............................................................................................................................................... 236 MILORAD P. APANIN ........................................................................................................................................... 239 JOVAN GRID MILENKO .......................................................................................................................................... 242 EDOMILj MIJATOVID ............................................................................................................................................. 244 PAVLE MARKOVID ADAMOV ................................................................................................................................... 246 KOSTA TRIFKOVID.................................................................................................................................................... 248 KOSTA RUVARAC ..................................................................................................................................................... 250 IV REALIZAM .............................................................................................................................................................252 KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE ...................................................................................................................................... 253 NOVI DUH I NOVA NAUKA .................................................................................................................................. 254 LjUBEN KARAVELOV I SVETOZAR MARKOVID ......................................................................................................... 256 RUSKA KNjIEVNOST ............................................................................................................................................... 258

GLAVNE IDEJE SEDAMDESETIH GODINA ................................................................................................................. 259 UTICAJ POLITIKIH PRILIKA ..................................................................................................................................... 261 SRBIJA POSTAJE DUHOVNO SREDITE .................................................................................................................... 262 ASOPISI ................................................................................................................................................................. 264 KNjIEVNI RAZVITAK ............................................................................................................................................... 266 JAKOV IGNjATOVID ................................................................................................................................................. 268 MOLOVAN . GLIID ............................................................................................................................................... 273 LAZA K. LAZAREVID.................................................................................................................................................. 277 JANKO M. VESELINOVID .......................................................................................................................................... 281 SIMO MATAVULj ..................................................................................................................................................... 285 SVETOLIK P. RANKOVID ........................................................................................................................................... 288 STEVAN SREMAC ..................................................................................................................................................... 290 RADOJE DOMANOVID ............................................................................................................................................. 294 SVETOZAR DOROVID ............................................................................................................................................... 296 VOJISLAV J. ILID ....................................................................................................................................................... 298 VLADIMIR M. JOVANOVID ....................................................................................................................................... 304 MILORAD J. MITROVID ............................................................................................................................................ 306 ALEKSA ANTID ....................................................................................................................................................... 308 MILETA JAKID ........................................................................................................................................................ 309 MILORAD PETROVID ................................................................................................................................................ 310 BRANISLAV . NUID ............................................................................................................................................... 311 SVETOZAR MARKOVID ............................................................................................................................................ 313 SVETISLAV VULOVID ................................................................................................................................................ 316 LjUBOMIR NEDID ..................................................................................................................................................... 318 MARKO CAR ............................................................................................................................................................ 321 BOIDAR KNEEVID ................................................................................................................................................. 322 V DANANjA KNjIEVNOST .......................................................................................................................................324 KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE ..................................................................................................................................... 325 DOLAZAK MLADIH NA MESTO STARIH .................................................................................................................... 326 INDIVIDUALISTIKI KARAKTER DANANjE SRPSKE KNjIEVNOSTI .......................................................................... 327 NACIONALNI OPTIMIZAM ....................................................................................................................................... 328 DUHOVNI I KULTURNI NAPREDAK SRBIJE ............................................................................................................... 329 PROIRENjE KULTURNE OBLASTI SRPSKE ............................................................................................................... 330 SRPSKO-HRVATSKO KNjIEVNO SJEDINjAVANjE ..................................................................................................... 332 STRANI UTICAJI U SRPSKOJ KNjIEVNOSTI.............................................................................................................. 333 OBELEJA DANANjE SRPSKE KNjIEVNOSTI ................................................................................................................. 335 POEZIJA ................................................................................................................................................................... 336 PRIPOVETKA I ROMAN ............................................................................................................................................ 338

DRAMA .................................................................................................................................................................... 339 KNjIEVNA KRITIKA ................................................................................................................................................. 340 KNjIEVNI JEZIK I STIL .............................................................................................................................................. 341 1) PESNICI.................................................................................................................................................................... 342 JOVAN DUID .......................................................................................................................................................... 343 MILAN RAKID ........................................................................................................................................................... 345 STEVAN M. LUKOVID ............................................................................................................................................... 347 SVETISLAV STEFANOVID .......................................................................................................................................... 348 MILAN DURIN ........................................................................................................................................................ 349 VELjKO PETROVID .................................................................................................................................................... 350 DANICA MARKOVID ................................................................................................................................................. 351 VELIMIR RAJID ......................................................................................................................................................... 352 SIMA PANDUROVID ................................................................................................................................................. 353 2) PRIPOVEDAI .......................................................................................................................................................... 354 BORISAV STANKOVID .............................................................................................................................................. 355 IVO DIPIKO............................................................................................................................................................... 357 PETAR KOID ........................................................................................................................................................... 359 MILUTIN USKOKOVID .............................................................................................................................................. 361 RADOVAN PEROVID NEVESINjSKI............................................................................................................................ 362 VELjKO M. MILIDEVID .............................................................................................................................................. 363 JELENA DIMITRIJEVID .............................................................................................................................................. 364 ISIDORA SEKULID ..................................................................................................................................................... 365 MILICA JANKOVID.................................................................................................................................................... 366 3) DRAMATIARI ......................................................................................................................................................... 367 4) KNjIEVNI KRITIARI ............................................................................................................................................... 369 BOGDAN POPOVID .................................................................................................................................................. 370 SLOBODAN JOVANOVID .......................................................................................................................................... 372 PAVLE POPOVID ...................................................................................................................................................... 373 BRANKO LAZAREVID ................................................................................................................................................ 374 POZORINI I UMETNIKI KRITIARI ........................................................................................................................ 375

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PREDGOVOR

septembru 1912, pred rat, izilo je iz tampe kolsko izdanje Istorije nove

srpske knjievnosti. U predgovoru reeno je da je to samo izvod iz znatno veeg i opirnijeg dela pod istim naslovom, koje e izii idue godine. Zbog ratnih prilika potpuno i ilustrovano izdanje nije izilo 1913, no tek sada, poetkom 1914. Ova velika Istorija nove srpske knjievnosti razlikuje se od kolskog izdanja pre svega time to je mnogo obimnija i potpunija. Ne samo da se o istim piscima ovde govori vie i iscrpnije no su ovde uneti i nekoji pisci koji se ne nalaze u kolskom izdanju (Dimitrije Davidovi, ore Magaraevi, Teodor Pavlovi, Jovan Steji, Danilo Medakovi, Nikola Tomazeo, Milan . Milievi, Vladimir Jovanovi, Milorad Petrovi, nekoliko najnoviJih pisaca). Pored obilnije sadrine, ova knjiga je drugae i pisana. U kolskom izdanju stil se morao podeavati i uproavati, da bi bio na domaku aka srednjih kola. Ovde je pisano slobodnije, i za publiku ve upuenu u knjievnost. Izmeu kolskog i ovog izdanja ove knjige isti je odnos kao izmeu izdanja u Larusovoj zbirci, lvre de lElve i livre du Oatre. Zatim, ovo izdanje je ilustrovano, sa 109 ilustracija u tekstu. Najzad, uz ovo izdanje ide i bibliografija dela i lanaka o srpskoj knjievnosti i srpskim piscima, kao i registar pomenutih osobenih imena. to se tie izvesnih osobina samoga dela, ja bih imao samo da ponovim ono to sam kazao u predgovoru kolskog izdanja, koje je pisano na osnovu istih shvatanja. Ovo je samo istorija nove srpske knjievnosti, pisaca koji su se nesumnjivo oseali Srbima. Hrvatska i srpska knjievnost su knjievnosti jednog naroda i jednoga jezika, ali to su jo dve knjievnosti. To je paradoks, anahronizam, dokaz nae kulturno-nacionalne zaostalosti, ali to je tako. Hrvatska knjievnost, kao i lokalne knjievnosti srpskohrvatskoga jezika (dubrovaka, bosanska, slavonska), ovde nisu dodiravane. Potpuna istorija srpskohrvatske knjievnosti ima tek da se napie; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki posao, i to po sopstvenim prouavanjima. Ovde je iznesena srpska knjievnost od poetka XVIII veka, od pisaca koji ine sponu izmeu stare srpske srednjovekovne kaluerske pismenosti i nove knjievnosti, pa sve do danas, do najnovijih pisaca, do onih koji jo piu i razvijaju se. Izlaui se prekoru da je ova knjiga suvie moderna, da odve ulazi u knjievnu sadanjicu, ja sam uneo i najnovije pisce, u elji da iznesem aktivnu i ivu knjievnost, koja je rezultat, izraz i cvet ranije knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju knjievnog uticaja, ili oni koji su karakteristini po jedno doba i po jedan knjievan pravac. Za najnovije doba uzimani su samo pisci od knjievne vrednosti. Kulturno-istorijskim momentima koji uslovljavaju razvijanje knjievnosti dato je ovde jo vie mesta no u kolskom izdanju. I ja sam, shvatajui knjievnost kao najvii izraz narodnoga ivota, u svome istorijskom determinizmu toliko ubeen u potrebu i korisnost izlaganja kulturno-istorijske sredine, da bih tome samo jo vie mogao pokloniti panje. Meni je, uopte, u ovoj Istoriji izgledalo mnogo vanije izlagati opti razvitak knjievnosti no davati zaokrugljene studije i portrete o pojedinim piscima, bez veze sa celinom. Iz toga razloga obraena je naroita panja piscima koji su znaajni kao tvorci idejnih i knjievnih pokreta, kao to su na primer Dositej Obradovi i Vuk Karadi. to se tie podele na periode, imao bih opet da uputim na moj lanak Podela nove srpske knjievnosti na periode koji je iziao u Prosvetnom glasniku za 1911. Tu sam izneo razloge iz kojih nisam mogao usvojiti nijednu od ranijih podela, kao i razloge zato sam dao ovu podelu. Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i knjievnosti, nije iao bez velikih tekoa, koje mogu znati samo oni koji su radili sline poslove. Meu ostalim tekoama da pomenem samo glavne: i do danas mi nemamo potpunu srpsku bibliografiju i pouzdan biografski renik srpskih pisaca. Radi jednoga naslova ili jednoga datuma trebalo je utroiti itave dane. Istorija srpske knjievnosti, koja se ivlje radi tek poslednjih godina, oskudeva u monografijama. dobre i potpune studije o pojedinim piscima, na koje se moe osloniti, mogu se na prste izbrojati. U najveem broju sluajeva, sa vrlo malim izuzecima, ja sam se sluio svojim prouavanjima, injenim u koli, u nauci i u knjievnosti od 1901. godine do danas. Ova knjiga je, uglavnom, rezultat moga dvanaestogodinjega nastavnikog, naunog i knjievnog rada. Bibliografija je davana prema ovom shvatanju. Izgledalo mi je da nije potrebno itaoce upuivati na sve ono to je o jednom piscu pisano jer u bibliografiji o pojedinim piscima ima i vrlo slabih stvari i estih ponavljanja ranije kazanog no samo na ono to je korisno proitati. I u ovu bibliografiju uneseni su napisi: ili koji su dobri i sigurni, ili koji donose kakve bilo nove pojedinosti ili koji su karakteristini po jedno shvatanje. to se tie ilustracija, ovde su unete gotovo sve do kojih se moglo doi. Od pojedinih naih starijih pisaca nisu se mogle nai nikakve slike; od nekojih najnovijih pisaca nisu unete slike zato to ih oni sami nisu hteli dati, ili ih nisu dali na vreme. 3avrujui ovaj predgovor, ja smatram za dunost da zahvalim Odboru 3adubine I. M. Kolarca, koji je omoguio ovo i ovakvo izdanje knjige. Isto tako sam zahvalan g. dr Vojislavu M. Jovanoviu, stalnom docentu Univerziteta, koji mi je pomagao pri skupljanju i izradi ilustracija, i g. Milanu Bogdanoviu, studentu filozofije, koji je izradio registar osobnih imena. Najzad, zahvalan sam porodicama pojedinih pisaca i svojim prijateljima, koji su mi davali i nabavljali fotografije i slike unete u ovu knjigu. Putajui ovu knjigu u svet, ja ne mislim ni da je ona definitivna ni bez svojih nedostataka. Ono to se materijalno danas zna o srpskim piscima, uglavnom, nalazi se u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

njoj; kako meni izgleda razvoj srpske knjievnosti i kakvi mi se ine pojedini srpski pisci, u njihovoj knjievnoj osobenosti i kao sastavni delovi jedne knjievno-istorijske celine, ovde je izneto, na osnovu razloga, sa uverenjem i iskrenou. Neka ova knjiga zadovolji potrebu ovoga vremena, i ja u biti zadovoljan. Ako doivi drugo izdanje, ona e biti jo potpunija i tanija. A oni koji posle izvesnog broja godina kada se budu izradile monografije o pojedinim periodima, uticajima i piscima budu ponova pisali istoriju srpske knjievnosti, izvesno e je dati jo potpuniju, taniju i bolju. Ono to sam ja mogao dati, pogotovu ono to se danas uopte moglo dati, nalazi se u ovoj knjizi.

Beograd, januara 1914. JOVAN SKERLI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

POETAK NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

edna od glavnih odlika srpskohrvatske knjievnosti jeste to ne predstavlja

jednostavnu celinu, to nju sainjavaju odelite knjievnosti, slabo povezane ili bez ikakve veze meu sobom. Stara srpska knjievnost ivela je neto due no stara srpska drava, lokalne knjievnosti su se poele javljati od XV veka, otprilike kada je nestalo stare srpske drave, i trajale do poetka XIX veka, kada se javila nova srpska drava i kada su se stvorile moderne knjievnosti srpska i hrvatska. Nova srpska knjievnost javlja se u XVIII veku, bez veze sa ranijim knjievnostima, i nezavisno se razvija u XIX veku. Ono to naroito karakterie Tu novu srpsku knjievnost, to je to je samostalna tvorevina, bez tradicija, potpuno nezavisan organizam. Stara srpska, srednjovekovna knjievnost, gotovo iskljuivo crkvenog karaktera, koju su crkveni ljudi u crkvenim idejama pisali za crkvenu upotrebu i za crkvene itaoce, nije mogla biti od uticaja na jednu knjievnost novoga, svetovnog doba. Sva ta knjievnost liturgijskih trebnika, tipika, kanona, hronografa, zakonika, hagiografijskih spisa, hvalnih itija hristoljubivih i blagoestivih vladalaca i crkvenih velikodostojnika, u najboljem sluaju apokrifnih dela i bolesne crkvene romantike, sve je to bilo vie pismenost no knjievnost u pravom smislu rei, i ako se danas broji u knjievnost to je u nedostatku ega drugog, i zato to je to tako dosada primljeno. Ne samo po svojoj sadrini no i po crkvenom, srpskoslovenskom jeziku, ta knjievnost bila je van naroda i njegova ivota. Uska po svojoj sadrini, nepristupana oblikom i jezikom, ona se jo vie ograniavala i odvajala od ivota to se javljala samo u retkim i skupim rukopisima, i tako ulazila samo u mali krug povlaenih italaca. Od kraja XIV veka i u prvim desetinama XV veka, stara srpska knjievnost poela je unekoliko gubiti svoj iskljuivo crkveni i obredni karakter, i s neto svetovnijom sadrinom i u veem broju stala se obraati veem broju italaca. Knjige se poinju itati i van manastirskih zidina, i u srpskom drutvu onoga doba javljaju se knjigoljupci, esto pominjani u ondanjim zapisima. Ali najezda bezbonih i bogomrskih i bezakonih Agarjana uinila je kraj srpskoj dravi u XV veku, i za srpski narod nastadoe teka i nudna vremena kada loveci na se smrt prizivahu a ne ivot. XVI i XVII vek su najgora vremena koja je srpski narod preturio preko glave, i u takvim prilikama nije moglo biti rei o napredovanju knjievnosti. Crkveni ludi su sve manje pisali, u tamparijama su se poele tampati crkvene knjige, ali prava knjievnost nije se mogla stvoriti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

I kada se u XVIII veku stala javljati nova srpska knjievnost, stara srpska knjievnost je bila mrtva i bez ikakva uticaja. U XVIII veku, kada se budilo istorijsko oseanje srpsko, jedva se neto malo znalo za stare spomenike srpske pismenosti. Vladika Vasilije Petrovi, u pisanju svoje Istorie o erno Gor, 1754, sluio se neto malo starijim rukopisima, rodoslovima i priama o boju kosovskom, i uzgred pominje istorije drevnije koje se nalaze u Hilendaru, Studenici, Pekoj patrijariji, u Deanima i u Cetinjskoj mitropoliji. Kada se Jovan Raji 1758. bavio u Hilendaru, naiao je na naih drevnosti rukopise, iz nekih od njih nainio je izvode i posluio se njima u pisanju svoje velike istorije. 1794. izdao je Kirilo ivkovi u Beu skraeno i preraeno Teodosijevo1 itie svth serbskih prosvetitele Smena i Savv. Ali, to su samo izuzetni i retki pojavi. Srpski istoriari XVIII veka, i ore Brankovi, i Pavle ulinac, i Jovan Mukatirovi, pa i Jovan Raji, vrlo malo znaju o istorijskim spomenicima stare srpske knjievnosti, i svoje istorije srpskoga naroda rade po stranim piscima. Tek polovinom XIX veka, kada se nauni rad sredio u Matici srpskoj i Drutvu srbske slovesnosti, istoriari i filolozi upoznaju Srbe sa njihovom starom knjievnou, koja je od XVII veka bila samo jedan mrtav spomenik prolosti. Kao i srednjovekovna knjievnost, tako i lokalne knjievnosti od XV do XIX veka nisu imale nikakva uticaja na stvaranje nove srpske knjievnosti. dalmatinska knjievnost bila je kudikamo razvijenija, savrenija, knjievnija i modernija no stara srpska knjievnost. Ali ona je pogotovu isto tako podraavalaka, odvojena od narodnoga ivota i staleka kao i stara knjievnost. Ono to joj je naroito smetalo da utie na stvaranje i razvoj nove knjievnosti, to je njeno lokalno obeleje, verski obziri i azbuka kojom je pisana. Ona je bila ograniena na usko primorje Jadranskog mora, na zemlje pod vladavinom Mletake Republike i pod neposrednim uticajem katolike talijanske knjievnosti. Dalmatinci, u bliskom i stalnom dodiru sa kulturno naprednom Italijom, imajui u svojoj sredini staro romansko i talijansko stanovnitvo, pod jakim uticajem talijanskog humanizma i obnove, prigrlili su talijansku kulturu i talijansku knjievnost, i sav njihov rad je verno, katkada ropsko podraavanje talijanskih uzora. Dalmatinski pisci pisali su narodnim jezikom, ali su bili bez pravog, odreenog i svesnog nacionalnog oseanja. S malim izuzetkom, njihova nakalemljena, vetaki stvorena i vetaki odravana knjievnost, obdelavana u uskom krugu crkvenih ljudi, obrazovanih plemia i bogatih trgovaca, stajala je van narodnog ivota i inila utisak jedne velike staklene bate. Jedna tako izvetaena i staleka knjievnost nije imala uslova za stalan opstanak i neprekidno usavravanje, ni u samom kraju gde se javila, a jo manje se mogla preneti na ostale delove srpskoga naroda, koji je iveo u sasvim razlinim prilikama i imao sasvim druge potrebe. Na glavnu masu srpskoga naroda, onu koja je ivela u severoistonim i jugozapadnim krajevima, koja je bila pravoslavne vere i kod koje je samo irilica bila u upotrebi, na tu veliku masu srpskoga naroda ta lokalna, staleka, katolika i latinicom pisana knjievnost nije mogla imati uticaja. U doba kada se nova srpska knjievnost poela stvarati, Srbi u Ugarskoj imali su da izdre teke borbe protiv nasilnikog pokatoliavanja, jezuitska propaganda je sa planom putala u srpski narod irilicom pisane knjige za katoliku propagandu, i Srbi su sa krajnjim nepoverenjem gledali na svaku knjigu latinicom tampanu. Pavle Solari pria kako je jednu takvu knjigu, kada mu je dola do ruku, bacio u pe kao anatemisanu. I u takvom stanju stvari pojamno je to su latinicom tampane knjige dalmatinskih knjievnosti, iako pisane dobrim narodnim jezikom, izgledale potpuno tue pravoslavnim Srbima. Dalmatinska, a naroito dubrovaka knjievnost oko 1835. godine, za vreme ilirskog pokreta, bila je od velikog uticaja na stvaranje nove hrvatske knjievnosti. Dalmacija je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Hrvatskoj bila bliska, po prolosti, geografski, verom, i azbukom, i dubrovanisanje ilirskih pisaca bilo je sasvim prirodno i pojamno. Za pravoslavne Srbe XVIII veka u junoj Ugarskoj mletaka Dalmacija bila je daleko, a verska pregrada bila je tada vea no ikada. Za tu knjievnost u Srba se gotovo nije ni znalo, i ako je ko od obrazovanih Srba i poznavao nije je smatrao kao svoju. Jedini dalmatinski pisac koji je bio neto poznat meu Srbima XVIII veka, i koji je ostavio izvesnoga traga u srpskoj knjievnosti onoga vremena, bio je Andrija Kai Mioi, i to svakako stoga to je bio tako blizak narodnoj poeziji. 1794. godine Slavenno-serbsk vdomosti (br. 74) donele su Psn Stefana II Nemani, kral serbskago, koja nije nita drugo do Pma od kralja Stepana Nemanje iz Razgovora ugodnog naroda lovnkoga. U poetku XIX veka Sima Milutinovi pominje da je Dositej Obradovi priznavao da ga je Kaiev primer ohrabrio pisati narodnim jezikom za narod; Pavle Solari ga naziva najveim ilirskim pesmotvorcem, a Vuk Karadi priznaje da je itanje Kaieve zbirke bilo od uticaja na njegovu odluku da tampa svoju zbirku narodnih pesama. Tek docnije pravoslavni Srbi su poeli postupno upoznavati se sa dalmatinskom knjievnou. Jevta Popovi, 1826, izdao je Suze Radmilove od Vlaha Minetia, a 1827, ravo i skroz nekritino, Gundulieva Osmana, i to kao prvu svesku svojih Raznh dla. [Osman je 1826. prvi put izdan u Dubrovniku; ve 1827. iziao je irilicom. Jevta Popovi u predgovoru velia bezsmertnog Gundulia, hvali njegov prirodni govor, krasne rijei i divno pjesmotvorije i veli da e Osman najjasnija (najsvetlija) knjiga u srbskom knjiestvu ostati.] Pod uticajem ilirizma profesori Iliri iz Srbije itali su, oko 1838, svojim acima u Kragujevcu Gundulia i Kaia. ore Nikolajevi, u Srbsko-dalmatinskom magazinu za 1838. i 1839, a Matija Ban, u Podunavci 1844, upoznaju pravoslavne Srbe sa dalmatinskom knjievnohu. 1847. Vuk Karadih je naglaavao da bi bilo vrijedno naijem slovima natampati sva djela dubrovakijeh i gdjekojijeh dalmatinskijeh pjesnika bez ikake promjene u jeziku. Od novih srpskih pisaca kod Branka Radievia i ure Jakia opaa se mestimian uticaj dalmatinskih pisaca. Ali tek ezdesetih godina prologa veka kod nas se istie znaaj dalmatinske knjievnosti. Kosta Ruvarac, koji je tako bio cenjen i sluan u omladinskim krugovima, dri u Preodnici predavanje 3naajnost dubrovake knjievnosti i tvrdi da su Srbi, jo u XVIII veku, trebali usvojiti, kao knjievni jezik, jezik kojim su pevali dubrovaki pesnici. Isto tako Spiro Dimitrovi Kotoranin, jedan od najranijih srpskih prevodilaca ekspira, ali se, 1860, u jednom otvorenom pismu uredniku novosadske Slovenke to braa srbska u Banatu tako malo znaju i tako malo mare za bogatu i lepu dalmatinsku knjievnost, te pored isto nakog jezika dalmatinskih pisaca upotrebljavaju tolike turcizme: nije li bolje od jednokrvnog brata to uzeti negoli se turstvu naem vieno uticati? Tek u najnovije doba poelo se i kod pravoslavnih Srba baviti dalmatinskom knjievnou, ali samo u obliku specijalnih naunih istraivanja. Jedna stvar je van svakoga spora: dalmatinska knjievnost nije ni po emu uticala na stvaranje nove srpske knjievnosti u XVIII veku. Isto tako bez veeg uticaja su bile i ostale lokalne i katolike knjievnosti nae, bosanska knjievnost XVII i XVIII veka, slavonska knjievnost XVIII veka. Pobona i moralna knjievnost rodoljubivih bosanskih franjevaca bila je pisana irilicom, kojom se franjevaki red sluio sve do 1825. godine; glavni pisac te bosanske franjevake knjievnosti Matija Divkovi pisao je, po sopstvenim reima, jezikom slovinskiem a slovi sarpskiemi. Ali verske prepone bile su tako velike, strah od svega to je okako tako silan da pravoslavni Srbi nisu hteli ni da uju za te knjige katolikoga duha, iako irilicom pisane.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Slavonska knjievnost oslanjala se na bosansku knjievnost, jer su slavonski franjevci inili jednu duhovnu oblast sa bosanskim franjevcima. I slavonski katolici su se jedno vreme sluili irilicom, kao to Matija Ante Reljkovih peva u svome Satru: O Slavone, ti e vrlo vara, Koj god m tako odgovara. Vai tar jeu knjgu znal, Srpk tili a rpk pal. Ali i ta knjievnost, koja je od svih naih lokalnih knjievnosti imala najsolidniji osnov i najvie veze sa stvarnim i narodnim ivotom, koja je imala jednoga tako valjanog i popularnog pisca kao to je bio Reljkovi, koja je nikla i razvila se u sredini pravoslavnih Srba, nije imala uticaja na stvaranje nae nove knjievnosti. Srbima su morale izgledati tue one knjige gde su se tumaila uenja katolike vere, pisane ikavtinom i tampane latinicom. ta je mogla ortodoksnim Srbima da kae Sveta Roalija, panormtanka divica nakiena pvana ili polemino delo Kamen prav mutnje velke jezuita Antuna Kanilia, gde se, sa strogo katolikog gledita, osuuje pravoslavna crkva kao raskolnika? Ali ipak, relativno, za slavonsku knjievnost se kod pravoslavnih Srba vie znalo no za ostale lokalne i katolike knjievnosti nae. 1793. godine, u Beu, Stefan Raji, uitelj dolno-osjeke junosti, pretampao je crkvenim irilovskim slovima Satra, ali pokvarivi isti i lepi jezik Reljkoviev, udeavajui na hibridni i nakazni slavenosrpski jezik. Dobra knjiga Reljkovieva nala je italaca meu pravoslavnim Srbima, i 1807. godine pojavilo se novo izdanje u Budimu. 1803. godine, u Budimu, Georgije Mihaljevi pretampao je crkvenom irilicom knjigu Vida Doena Ad sedmglava, sir: pisane sedmi grhov smertnh, i to preieno s dalmatinskag zka na Slaveno-Serbsk, kao to je Ivan Ambrozovi, 1808, u Peti izdao ilirski prevod Prita Jovana Mukatirovia. Vuk Karadi je 1817. godine upuivao Milovana Vidakovia da se ui srpskom jeziku u gramatici Reljkovievoj okakoj. I pored tih usamljenih sluajeva, [izuzimajui donekle Jovana Doenovia i Opit Luke Milovanova,] nema primera ranije veze slavonske knjievnosti sa novostvorenom knjievnou pravoslavnih Srba u junoj Ugarskoj. (Sima Milutinovi navodi jo prianje Dositeja Obradovia kako su, pored Kaieve pesmarice, i Reljkoviev Satir i Doenova Ada sedmoglava pobudili ga svoj isti prostonarodni jezik pisati u knjige...) Ni jedna od lokalnih knjievnosti naih novoga vremena, ni dalmatinska, ni bosanska, ni slavonska, kao ni stara srednjovekovna, nisu stvarno uticale na stvaranje i razvitak knjievnosti kod novodoseljenih Srba u junoj Ugarskoj u XVIII veku. Nova, dananja srpska knjievnost stvarala se i razvila, sasvim nezavisno od njih, kod ugarskih Srba u toku XVIII veka. Po prostoru na kome se razvila i ta knjievnost je bila lokalna; po duhu koji je u poetku u njoj preovlaivao i ona je bila religiozna i staleka. U to vreme, Srbija, gotovo pusta, bila je samo beogradski paaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile alosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak; u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnoga ivota, a Stara Srbija porobljena, popaljena i opustela, posle dve velike seobe, bila je u oajnom stanju. Ono to je bilo duhovnoga ivota u srpskom narodu to je bilo kod ono nekoliko stotina hiljada begunaca koji su se nastanili u pustim ravnicama june Ugarske. Tu su Srbi poeli iveti novim kulturnim ivotom, i nekih sto i pedeset godina tu se mislilo i pisalo za ceo srpski narod.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Knjievnost koju su ti begunci osnovali bila je iz poetka konfesionalna, raena u cilju veroispovedne upotrebe i verske samoodbrane. Bez tradicija, novoga postanka, ona se postupno proimala novim duhom, proirivala vidik svojih ideja, dok se na kraju veka, sa Dositejem Obradoviem, nije uspela na visinu jedne svetovne, narodne i moderne knjievnosti. Spontano ponikla, razvijajui se uporedo sa optim stanjem kulture u narodu, odgovarajui stvarnim potrebama naroda, rodoljubiva u najboljem smislu rei, ta, iz poetka lokalna i konfesionalna, knjievnost srpskih begunaca u jednoj tuoj zemlji proirila se na ceo srpski narod pravoslavne vere i dobila potpuno optenarodni karakter. Iako je nova srpska knjievnost relativno mlada i jo nepotpuno razvijena u svima granama, ipak se u njoj mogu opaziti i obeleiti odreeni duhovni i knjievni pravci. Knjievne pojave i knjievni radnici mogu se grupisati po glavnim knjievnim pravcima i glavnim idejama kojih su se drali. Takva podela, kao i sve podele, koje su uvek vetake i nepotpune, ima svojih nedostataka, ali ona je u stanju da d predstavu razvoja knjievnosti kao jedne prirodne celine. Nova srpska knjievnost moe se podeliti u pet perioda*: I) RACIONALIZAM, koji traje od poetka XVIII veka pa do, otprilike, 1810. godine. Srbi naputaju srednjovekovnu kulturu vizantijskog porekla i ulaze u modernu zapadnu kulturu. Racionalistike i prosvetiteljske ideje se javljaju i zahvataju knjievnost i javni ivot. Die se kult zdravoga razuma, i uporedo sa srpskim graanskim drutvom stvara se svetovnjaka i slobodoumna knjievnost, upuena narodu i sa ciljem opte prosvete. II) Prelazno doba OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU, doba koje ide od 1810. do pred 1848, i zahvata gotovo celu prvu polovinu XIX veka. Racionalizam XVIII veka, koji je pustio duboka korena, produuje se, pisci su uvek didaktiari i nacionalni buditelji i vaspitai, ali se stalno vri infiltracija romantiarskih doktrina. III) ROMANTIZAM, koji ima korena jo u prvim desetinama XIX veka, ali se kao naelo javlja pred 1848. i traje otprilike do 1870. To je doba mate, oseanja, oduevljenja, idealizma; odstranjivanje od zapadne kulture, isticanje narodne kulture, kult potpunog nacionalizma i narodne poezije; knjievnost mate i oseanja. IV) REALIZAM, koji se javlja oko 1870. i traje do 1900, otprilike. U reakciji protivu romantiarske sentimentalnosti i retorike, vraa se ka zdravom razumu; glavne ideje su: kult nauke, traenje istine, pozitivni pogledi na ivot i knjievnost, oslanjanje na stvarnost i suvremenost. V) DANANjE DOBA, koje ide od poetka XX veka, koje je jo u stvaranju i ije glavne odlike jo se ocrtavaju.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

10

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

POLITIKO I KULTURNO STANjE SRPSKOGA NARODA U XVIII VEKU

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

11

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1) POLITIKE I VERSKE PRILIKE

o kulturni ivot srpskoga naroda i po stvaranje nove srpske knjievnosti bila

je od presudnog znaaja seoba jednog dela srpskog naroda sa Balkana u Austriju. Jo u srednjem veku nalazilo se srpskih naselja po Ugarskoj; od poetka XV veka, otkako su Turci stali ruiti srpsku dravu, Srbi su poeli, u manjim i veim gomilama, iseljavati se preko Save i Dunava. Glavna seoba izvrena je na kraju XVII veka. Poto su Turci odbijeni od Bea, austrijski car Leopold I, novano potpomognut od katolike Evrope, u savezu sa Poljskom, Rusijom i Mletakom Republikom, otpoeo je 1684. godine sveti rat protiv Turaka. Bojevi su bili u junoj Ugarskoj, Slavoniji, Srbiji, Dalmaciji i Staroj Srbiji, znatnim delom na srpskom zemljitu. Srbi, koji su ve tri veka stradali u turskom ropstvu, drali su da je doao as njihovog osloboenja, digli su se na oruje i pridruili carskoj austrijskoj vojsci. Ali kada je austrijsko prodiranje zaustavljeno, i kada je austrijska vojska posle nekoliko neuspeha u Staroj Srbiji stala uzmicati, za Srbe su doli teki trenuci. Turci, koji su ponovo postali gospodari Stare Srbije i Srbije, nisu pratali nevernoj raji koja se pobunila protivu njih. Za Srbe su doli dani iskuenja i stradanja, i jedan zapis iz 1690. crta to stanje: Oh! oh! i uvi mne! Luti strah i beda togda bee! mater ot edah razdvajahu, i ot oca sina; mlade roblahu a stare sekahu i davlahu. Togda na se lovjeci smrt prizivahu a ne ivot ot proklete Turaka i Tatara. Uvi mne, lute tuge! U takvim oajnim prilikama, ono to je bilo najistaknutije i najimunije u srpskom narodu, oni koji su bili na elu narodnoga ustanka, glavari, svetenici, kalueri, varoani, stanovnitvo iz ravnica i pored drumova, izbeglo je da se skloni ispred turske osvete. Na 100.000 dua, pod vodstvom pekog patrijarha Arsenija III Crnojevia, pree u Ugarsku, u plodne i puste ravnice sa kojih se ranije bilo razbeglo maarsko stanovnitvo. Austrijske vojne vlasti su svim silama pomagale tu seobu da bi svoju nezatienu junu granicu jednim ratobornim narodom obezbedili od turskih upada i provala. 21. avgusta 1690. car Leopold I odredio je poloaj srpskih preseljenika u svojoj dravi. Srbima je priznata verska sloboda i crkvena samouprava, i uinjena im mnoga lepa obeanja. U stvari, sa velikim nepoverenjem se gledalo na te ratoborne doseljenike druge vere, koji su

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

12

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

imali mnogo svesti o svojoj istorijskoj prolosti, i strahovalo se da oni ne zaele jedinstvo sa Srbima koji su se irili od Timoka do Jadranskog mora. Oni su traili neprestano da im se ispuni obeanje da se mogu grupisati na jednom prostoru, u takozvanoj Maloj Vlakoj, izmeu Save i Dunava, i da tu uivaju neku vrstu politike autonomije. Ali taj zahtev nikako se nije ispunjavao, oni su ostajali neprestano rasejani u veim i manjim masama, na velikom prostoru od Zemuna do iznad Pete, i od Erdelja do mletake granice. Neto zbiveniji Srbi su bili na samoj granici prema Turskoj, u miru pod gvozdenim vojnim vlastima, u ratu uvek u prvim redovima. Na severu, oni su iveli u veim i manjim masama po maarskim upanijama, u tuinskoj i neprijateljski raspoloenoj sredini. Politiki poloaj srpskoga naroda u novoj domovini bio je nesreen i teak. Austrija je mislila da krajevi koje su Srbi naselili jesu steeni orujem carskih trupa i da su to zemlje carske kue; Maari, oslanjajui se na svoje istorijsko dravno pravo, tvrdili su da su zemlje ugarske krunovine, i nisu hteli da priznaju Srbima nikakve privilegije koje bi se kosile sa ugarskim zemaljskim zakonima. Maarske upanije su traile da se Vojna granica ukine i prisajedini maarskim upanijama, i da slobodni srpski seljaci postanu spahijski kmetovi. Maari su mrzeli Srbe kao zle goste u svojoj kui, smatrali ih za austrijsko orue u borbi protiv maarske slobode, a naroito posle propalog maarskog ustanka od 1704. Tek Josif II uzeo je u zatitu Srbe od gonjenja maarskih upanijskih vlasti. Najzad, sa tree strane, Srbi su imali da izdre velika verska gonjenja. Ta stalna opasnost od katolikog prozelitizma daje naroito obeleje ivotu pravoslavnih Srba u Ugarskoj, i nita nije toliko uticalo na stanje duhova i stvaranje ideja u tom delu srpskog naroda koliko ta neprekidna verska gonjenja kojima su bili izloeni od prvoga dana svoga dolaska pa, uglavnome, sve do kraja XVIII veka. Preavi u Austriju, Srbi su doli u jednu iskljuivu katoliku dravu, gde se ispovedalo naelo: cuju rego, llu relgo, ija vlada, njegova vera. U klerikalnoj Austriji svetenici, naroito carski ispovednici, imali su vrlo veliki uticaj na tok dravnih poslova, i od prvih dana poelo se raditi da se izmatiki doseljenici sa Balkana prevedu, milom ili silom, u jedinospasavajuu katoliku veru. U tom cilju prekinute su crkvene veze izmeu Srba u Austriji i u Turskoj, odvojena je Karlovaka mitropolija od Peke patrijarije; sve i vojne i dravne vlasti pomagale su unijaenje pravoslavnih Srba, rackih izmatika, pristalica avola: Srbi su nagonjeni da praznuju, katolike praznike, smetano im da diu svoje crkve i vre svoje obrede; pravoslavno svetenstvo izlagano je kinjenjima i gonjenjima; srpske crkve se rue, a manastiri su vojnom silom otimani i predavani katolicima. Taj verski teror bio je naroito jak za vreme carice Marije Terezije, koja je sva bila u rukama svojih jezuitskih ispovednika i htela da pravoslavne silom prevede u uniju. 1741. godine pravoslavni se stavljaju izvan zakona, dravna vlast uzima u svoje ruke unutranje poslove pravoslavne crkve, pravoslavni se iskljuuju iz sviju dravnih slubi. Pedesetih godina XVIII veka ta verska gonjenja bila su dola do svoga vrhunca, i tada su vojnikom silom celi srpski krajevi nagonjeni u uniju. To je teko doba, kada, po reima mitropolita Stevana Stratimirovia, Srbima nita drugo nije preostalo nego da sa suzama oekuju blisku potpunu propast svoje vere. Prirodno je da se u takvim tekim prilikama Srbi nisu dobro oseali u svojoj novoj domovini. Mesto eljena sklonita naili su na nova gonjenja i stradanja, i gorko oseanje zahvatilo je due narodnih voa. Po prelasku u Austriju nekih petnaest godina su lutali, bedni siraci i prielci u tuoj zemlji, kako Judeji, veli jedno pismo iz toga doba bez

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

13

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

stalnog stanita, ivei po zemunicama, desetkovani bolestima i glau, ganjani od austrijskih vojnih vlasti, maarskih upanija i jezuitskih misionara, ponizni i potureni od svakog, kako veli vladika Isaija akovi. I oni su gorko alili to su ostavili svoju staru domovinu. To oseanje nalo je jaka traga u jednom zapisu kaluera Mihaila Ravanianina, pisanom u Sentandreji 1695. godine: V velicem utjesneni i izgnani ot bezbonih i bogomrskih Agaren, svojih domov i monasterej i vsakago dobra lieni, a zde nikakova dobra ne priobrjeli. I prjebihom zdje etiri leta, po zlu dobra ekajui i ne dodahom, a ot sele jedinomu Bogu vjedomo. Stari patrijarh Arsenije III, 1705, u pismu jednom ruskom boljaru, pie o stanju preseljenog srpskog naroda u Ugarskoj: Beei dan i no sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo-amo kao laa na puini velikoga okeana, oekujem kada e da grane sunce i pokae se dan, da uzmakne tamna no i hladna beda nae nesree.2 Ta vremena teka i usilna nisu prestajala. Stanje srpskog naroda bilo je relativno snoljivo pred ratove i za vreme ratova. Austrija je u toku XVIII veka imala velikih ratova, sa Bavarcima, Prusima, Francuzima i Turcima, i u tim ratovima su graniari, Srbi i Hrvati, sainjavali najvei i najbolji deo carske vojske. Ali, privilegije se nisu potovale, obeanja se nisu drala, i zalud su srpski crkveno-narodni sabori alili se zbog nepravde i gonjenja. 1723. slobodni seljaci srpski u uoj Ugarskoj postali su spahijski kmetovi. 1735, zbog verskih gonjenja i zbog spahijskih ugnjetavanja, pobunio se jedan deo Srba u Banatu pod pekanskim kapetanom Perom Segedincem.3 1741, nova robljenja srpskih seljaka i otimanja zemalja iz njihovih ruku, zabrana srpskim varoanima da rade zemlju i trgovinu i da kupuju imanja, tako da se prilian broj Srba ponovo vratio u Tursku. Pedesetih godina, ugnjetavanja i gonjenja su takva da se narod die na bunu u Lici i u drugim krajevima Hrvatske. 1751. i 1752. veliki broj Srba, sa svojim svetenicima i oficirima, otiao je u junu Rusiju na obale Dnjepra, i tamo osnovao cele kolonije, Novu Serbiju i Slavenoserbiju. Pokret za iseljavanje iz Austrije u Rusiju uzeo je toliko maha da su dravne vlasti objavile da e izgubiti ivot svaki ko mami narod na seobu. Srbi su inae politiki ostajali u nesreenom poloaju. 1745. osnovana je u Beu Ilirska dvorska komisija, koja je vodila srpske stvari sve do 1778. godine, ali bez velikoga delokruga i uticaja. Tek dolaskom na presto prosveenoga Josifa II stanje srpskoga naroda unekoliko se promenilo nabolje. Car je bio verski tolerantan i pravdoljubiv, naroito bilo mu je potrebno da u borbi sa Maarima ima uza se nemaarske narodnosti u Ugarskoj, i zato je Srbima uinio prilino ustupaka. Kao i ostali nekatolici u Austriji, i Srbi su dobili slobodu veroispovesti, pravo da mogu slobodno zidati svoje crkve, da ne moraju praznovati katolike praznike, da se zvanino ne zovu izmatici no greko-nesojedinjeni (graec non-unt). Poputanje prema Srbima nastavilo se na kraju XVIII veka, kada je Austrija imala da vojuje sa Francuskom, i kada su graniari bili potrebniji no ikada. Na znamenitom Temivarskom saboru Srbi trae, radi sauvanja svoje narodne osobenosti, zasebnu teritoriju, srpsku Vojvodinu. Ugarski sabor od 1791. ukida sve izuzetne zakone protiv Srba, i daje im graanska prava. U veim mestima Srbi ulaze u optinske odbore, i u javan ivot. Pored ranije osnovanih srpskih kola osnivaju i srednje i strune kole: 1791. gimnaziju u Karlovcima, 1794. bogosloviju u Karlovcima. Posle stogodinjih iskuenja i borbi, Srbi u Austriji na kraju XVIII veka su zadobili versku ravnopravnost i graanska prava, i posle nekoliko buna i iseljavanja doli su do snoljivijega ivota. Iz vekovne borbe oni izlaze neto brojno okrnjeni, nestajanjem u malim oazama u gornjoj Ugarskoj, unijaenjem u umberku i iseljavanjem u Rusiju, ali inae u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

14

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

celini verski ouvani, nacionalno krepki, prilagoeni uslovima novoga ivota, sa organizovanom prosvetom i sa prvim poecima narodne kulture i knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

15

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

2) KULTURNE PRILIKE

ulturno stanje srpskoga naroda pod Turskom u XVII veku bilo je nisko,

izvesno gore no ranijih vekova. Ali prilikom seobe od 1690. izvrilo se meu Srbima izvesno odabiranje: imunije, graansko i otpornije stanovnitvo, varoani, popovi, kalueri, trgovci i zanatlije, narodni prvaci, napustili su staru domovinu, u kojoj su ostali seljaci i pastiri, stanovnici brdskih i zabaenih krajeva. Preavi u Austriju, srpski doseljenici su doneli izvesnu, balkansku kulturu, malu srednjovekovnu pismenost, zanatlijske esnafe i trgovake rufete, neto pokretnog imanja. U novoj domovini su zatekli izvestan broj Srba koji su se ranije doselili i koji su ve bili uli u zapadnu kulturu. Ti stari i novi doseljenici stvorili su jednu nacionalnu celinu, koja se vrlo brzo prilagoavala novim uslovima ivota i uspeno ulazila u zapadnu kulturu. Jo u poetku XVIII veka ona ima svoju crkvenu organizaciju, svoje kole, svoje esnafe i rufete, svoje stalee. u svetovnjakom redu prvo mesto zauzimaju graani, trgovci i zanatlije, rastureni po svima mestima uz Dunav, od srebrobogatoga 3emuna do carstvujuega grada Vijene. Ono malo srpskih plemia koji su dobili austrijsko plemstvo za zasluge na bojnom polju, lako i brzo su se odroavali, i samo po izuzetku nalazio se pokoji od njih da uestvuje u nacionalnom radu. U poetku vojne stareine su ile zajedno sa narodom u svima borbama za verska i graanska prava, ali ukoliko su se vie militarizovali, postajali carski ljudi, oficiri u dravnoj slubi, oni su se izdvajali iz narodne zajednice, postupno postajali nacionalno ravnoduni. Mesto njih na elu naroda stoje i prvu re vode graani, trgovci i zanatlije, koji su doli sa Balkana sa izvesnim znanjima, organizacijama i kapitalom, i koji su brzo pustili korena u neradnoj vojnikoj i plemikoj Ugarskoj. Zanatlije, u svojim vrsto organizovanim esnafima, pokazuju mnogo ekonomske snage, vrednoe i moralnosti. Srpski trgovci u Budimu, Sentandreji, Komoranu, uru, preuzimaju u svoje ruke znatan deo ugarske trgovine, naroito tranzitne. Oni asimiluju jednoverne Grke i Cincare, i stvaraju jedan jak graanski stale srpski, koji e vie od sto godina biti glavni nosilac kulture meu Srbima i stajati na elu sviju srpskih pokreta. Svi ti stari gradani, kupci, potenorodni gospodari i potenorodni majstori, radni, trezveni, sa malo zadovoljni, tedljivi, ekonomski organizovani, postaju jedna politika sila. Srpski varoani u veim mestima ugarskim dobijaju svoju optinsku

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

16

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

samoupravu, svoj odbor i sud (tana) i ive svojim ivotom, vrlo moralnim i nacionalnim. Oni stoje na elu srpskih borbi i na srpskim crkveno-narodnim saborima oni su najradniji i najodluniji. Oni su plaali kada je podmiivanjem trebalo umekati srca gospodstvujutih, i o svome troku izdravali srpske agente u Beu. Oni su predstavnici modernijih i naprednijih shvatanja i reforama. Za svetovnu kulturu i modernu prosvetu oni vode borbe sa crkvenom jerarhijom, koja nije mogla da izie iz srednjovekovnih tradicija i balkanskih kaluerskih zloupotreba; iz njinih redova e izii na kraju XVIII veka nacionalisti, pobornici naprednih i svetovnih reforama Josifa II. Oni diu prve srpske kole i izvode prvu prosvetnu organizaciju srpsku; oni su izdavai i pretplatnici srpskih knjiga, mecene srpskih pisaca, i sva moderna prosveta i svetovna knjievnost srpska koja se stvorila na kraju XVIII veka ne moe se bez njih zamisliti. Kulturno mnogo nie stajala je masa narodna, poluseljako, poluvojniko stanovnitvo u Vojnoj granici, i spahijski kmetovi po maarskim upanijama. Dosta dugo oni su bedno iveli po zbegovima, i lutajui od mesta do mesta, i tek kada su videli da nema nita od povratka u staru domovinu, oni su se stali stalno nastanjivati i poeli raditi zemlju. Oni se nalaze na niskom kulturnom stupnju, ogrezli su u neznanju i praznovericama. Vera je za njih samo forma, i oni u godini praznuju i ne rade sto ezdeset dana. Praznoverice i ludi i tetni obiaji caruju: vera u vampire, vukodlake, vetice; slave i svadbe se okreu u orgije koje traju po nekoliko dana; pojave dvoenstva su dosta este, kao to su moralni odnosi vrlo rasklimatani. Oseanje svojine slabo je razvijeno, i krae, otmice i hajdukovanja ne prestaju. kole su retke i slabe, i nepismenost je opta. I svi nai pisci na kraju XVIII veka konstatuju tu zaputenost prostoga naroda, i naglauju potrebu da se blagodeti prosvete proire na iroke i tamne slojeve seljake mase. Duhovni stalei bili su od vrlo velikoga znaaja u kulturnom ivotu srpskoga naroda, ali oni nisu bili na onoj visini na kojoj je bilo graanstvo. Srbi su preli u Ugarsku pod vodstvom svoga patrijarha, koji im je bio kao neka vrsta i svetovnog poglavara, carske privilegije izdate su im vie kao konfesiji no kao narodu, i u novoj otadbini organizovali su se kao celina na verskom temelju, gotovo u vidu jedne teokratije. Verska gonjenja, kojima je narod bio izloen sve do kraja XVIII veka, pojaavala su samo i inae jako versko oseanje i vlast jerarhije, i Srbi su se sve vie zbijali oko svoje crkve i crkvenih ljudi. U srpskoj crkvi bilo je rodoljubivih i moralnih prvosvetenika, koji su sa narodom delili svako dobro i zlo, ali bilo ih je, i to vie, koji su se drali starih balkanskih kaluerskih navika, smatrali svoj poloaj kao izvor zarade, primali mito, grabili novac. Mitropoliti i vladike, esto despoti prema mlaima, bez obzira su udarali razne namete na svoju pastvu. Izmeu njih i naroda dolazilo je stalno do sukoba, gotovo na svim crkveno-narodnim saborima. Narodni predstavnici i varoke optine traili su da se vlast mitropolita i vladika ogranii, da se prestane sa nametima i pljakanjem vernih i da svetovnjaci dobiju udela u unutranjim poslovima pravoslavne crkve. Kaluera i svetenika je bilo mnogo, ali ni oni nisu bili na visini svoga poloaja, i davali su povoda narodnom nezadovoljstvu. Kalueri su bili ogrezli u neradu, gledali su da se to vie lino obogate na raun manastirskih prihoda, i iveli su raspusnim ivotom koji je sablanjavao vernike. Popovi, neobrazovani, slabo pismeni, katkada i nepismeni, kupovali su svoja mesta od vladika, i da bi isterali svoj troak, otimali su od naroda. Kroz ceo XVIII vek iz graanstva i naroda diu se albe protiv zloupotreba crkvenih ljudi, istie se potreba da se njihova vlast ogranii, njihovi prihodi odrede i njihovo obrazovanje podigne. esto je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

17

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

dolazilo i do sukoba, i vladike su bacale anatemu na graane i na cela mesta, a graani su godinama prekidali svaku vezu sa crkvom. To je davalo povoda dravnim vlastima da se meaju u unutranje poslove srpske crkve, na tetu same pravoslavne vere. Ali, pri svem tom, oseao se stalan i znatan kulturni napredak u svima pravcima narodnoga ivota i u svima slojevima srpskoga naroda. Ako se plemstvo odroivalo, a vojnike stareine postajale nacionalno ravnodune, ostali stalei su napredovali i nacionalno i kulturno. Graanstvo se bogatilo, obrazovalo i civilizovalo, svetenstvo se moralizovalo, u narodnoj masi poeo se oseati uticaj kulturnijega ivota, sreenijih materijalnih prilika, kol i narodnih prosvetitelja. Izvesno, srpski preseljenici u Ugarskoj izostajali su iza starih naroda koje su tamo zatekli, ali su ulazili u modernu kulturu i postali najkulturniji deo srpskoga naroda, nosilac kulture u ostale zaputene krajeve srpske.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

18

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

3) PROSVETNE USTANOVE

oe se pretpostaviti da je kod balkanskih Srba na kraju XVII veka, bar u

varoima, bilo izvesnih kola, otprilike onakvih kakve su bile kod Grka. Ali odmah po svome dolasku u kulturnu sredinu Srbi su uvideli potrebu kole i obrazovanja, i prvosvetenici i narodni sabori stalno su traili kole i prosvetne ustanove. Iz poetka srpske kole bile su samo po veim mestima, i one su bile sasvim po tipu grkih kola na Balkanu, gde se rad ograniavao na prostu pismenost i cela kola imala obredni i verski karakter. Prvi uitelji tih kola su ili svetenici bez parohija, ili islueni podoficiri, ili crkveni pevci, ije je sve znanje u itanju aslovca i psaltira i u pevanju crkvenih melodija. Oni su potpuno zavisni od svetenika, bedno plaeni, esto u naturi, u itu, u odelu i obui, u vosku, a obino su pored toga ili crkvenjaci ili zvonari. Nastava je primitivna: ui se itati i pisati na tablicama od voska ili krukovim daicama, napamet se ui aslovac i psaltir; da se naui itati i pisati treba po tri godine, i sve to lako i brzo se zaboravlja. Srpske kole su tako malo davale acima da graani koji su spremali svoju decu za trgovinu i javan ivot morali su slati decu u tuinske, naroito protestantske kole. Srbi su se obraali na Be i na Rusiju da poprave svoje rave prosvetne prilike. Iz Bea se nerado gledalo na podizanje prosvete kod Srba, i ukoliko je i injeno pokuaja da se diu kole po srpskim krajevima, to je bilo iz razloga katolike propagande. Prva prosvetna pomo Srbima dola je iz Rusije. Mitropoliti su iz Rusije stali nabavljati i crkvene i kolske knjige i dovodili uitelje koji su stvarali strune kole i pripremali uiteljsko osoblje. U polovini XVIII veka prosvetni rad kod Srba se organizuje, ustanovljava se jedan narodni fond za izdravanje kola, i vea mesta srpska dobijaju svoje kole i uitelje. Od 1770. godine otpoeta je kolska reorganizacija u celoj Austriji, i tada su i srpske kole iz osnova preureene. kole prestaju biti iskljuivo verske, postaju vie svetovne i padaju pod dravni nadzor. Stare metre zamenili su novi magistri koji su proli kroz naroite pedagoke kurseve, bolje obezbeeni i nezavisniji od crkve; kole su dobile svetovniji karakter, u njima se pored aslovca i psaltira poeo uiti raun, zemljopis, istorija, i drugi svetovni predmeti; ne donose se vie bukvari i aslovci iz Rusije, no se pie i izdaje ceo jedan niz kolskih udbenika za crkvene i svetovne predmete; ustanovljava se struan nadzor nad kolama. Broj kola na kraju XVIII veka se poveao, ne samo po varoima no i po veim selima. U pogledu osnovne nastave Srbi su u XVIII veku uinili veliki napredak.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

19

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Nije se ostajalo samo na podizanju osnovne nastave. Jo od poetka XVIII veka Srbi su traili srednje i strune kole, za spremanje svetenstva i uitelja, ali kod dravnih vlasti nisu nikako nalazili odziva. Mitropoliti su na svoju ruku inili nekoliko pokuaja: takve su bile kole Maksima Suvorova u Karlovcima i u Beogradu 1726. Do 1729, Latinsko-slavenska kola u Karlovcima 1732, kola Emanuila Kozainskoga u istom mestu od 17331737, Duhovna kolegija u Novom Sadu 1740. do 1750(?).4 Ali sve su to bili samo pokuaji koji su se teko drali. Due je trajala Pokrovo-Bogorodiina kola, osnovana u Karlovcima 1749, koja je postojala nekih dvadeset godina. U svim tim improviziranim kolama uili su se poglavito crkveni predmeti, neto malo latinski jezik5 i svetovni predmeti, i u njima su se poglavito spremali svetenici. Ko je hteo da neto vie ui, morao je ii u tue kole, katolike i protestantske gimnazije, gde se predavalo na latinskom jeziku. Ali potreba za viom nastavom i za strunim obrazovanjem svetenika i uitelja sve vie se oseala u srpskim redovima, i Srbi su navaljivali da im se najzad da dozvola za otvaranje pravih srednjih kola. Kada se na kraju XVIII veka, iz politikih razloga, stalo poputati prema Srbima, dobili su dozvolu za osnivanje svoje gimnazije i bogoslovije. 1791. osnovana je u Karlovcima gimnazija, prva srpska gimnazija, a 1794. i bogoslovija, prva srpska bogoslovija. To je bio veliki uspeh i znaajna kulturna tekovina. Najzad se dolo do kola gde su se mogli svetenici i uitelji obrazovati, i srpska deca mogla su na svom jeziku i u svojoj koli spremati se za vie studije.6 Broj obrazovanih ljudi otada stalno raste, i tako se stvara povoljno zemljite za razvoj narodne kulture i narodne knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

20

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

4) TAMPARIJE I LISTOVI

tamparska vetina dola je Srbima vrlo rano, jo krajem hu veka, i to iz

Italije, iz Mletaka. Srpske tamparije su u XV, huj i XVII veku postojale u zapadnim krajevima: u Mlecima, Skadru, u manastiru Mileevu, Goradu, kod Mrkine crkve u sadanjem uikom okrugu; samo jedna, i to vrlo kratko vreme, radila je u Beogradu. Docnije, od kraja XVI veka pa do polovine XVIII veka, srpske pravoslavne crkvene knjige tampane su u slovenskim tamparijama u Vlakoj. Kada su Srbi preli u Ugarsku, jedino u Rimniku, u Vlakoj, mogle su se tampati srpske knjige. Srpski preseljenici su uviali veliku potrebu svoje tamparije, naroito otkako je rimska propaganda poela tampati knjige irilicom radi irenja unije meu pravoslavnima. I mitropoliti i narodni sabori u svima svojim molbama i predstavkama carskoj vlasti traili su pravo da u svojoj sredini diu jednu irilovsku tampariju. Oni su stalno i uestano isticali kako im je tamparija potrebna kao dua telu, radi vee slave boje i spasenija dui. Iz Bea su ih isto tako stalno odbijali, pod izgovorom da je jedna takva tamparija nepotrebna i suvina pored jezuitske irilovske tamparije u Trnavi. 1751. godine mitropolit Pavle Nenadovi je najzad izmolio pravo da u Oseku ili u Karlovcima digne srpsku tampariju, ali kada mu je postavljen uslov da se u toj tampariji moraju tampati i unijatske knjige, on se toga prava sam odrekao. Za to vreme, u prvoj polovini XVIII veka, razne srpske knjige ili su tampane u Rimniku, ili su na bakru rezane, kao to je radio Hristifor efarovi sa svojim delima od 1741. do 1748. godine. U najveem broju knjige su donoene iz Rusije, i ruski trgovci su sa tovarima knjiga dolazili na srpske vaare, ili, kada je unoenje knjiga iz Rusije zabranjeno, prosto su krijumarili. 1758. jedan Grk iz Janjine, Dimitrije Teodosi, poslovo u jednoj grkoj tampariji u Mlecima, nabavio je slova i tipografa iz Moskve i osnovao u Mlecima Novu tipografiju greko-pravoslavnu, u kojoj e se od 1761.7 do 1810. tampati na 70 srpskih knjiga, crkvene i svetovne sadrine, meu ostalim i pojedina dela Zaharije Orfelina, Jovana Rajia, Pavla ulinca, Dositeja Obradovia i Pavla Solaria. Teodosi je naroito tampao crkvene knjige, ali stavjljajui na koricama da su tampane u Rusiji, jer pogonjeni pravoslavni Srbi nisu verovali knjigama iz drugih zemalja. Neuspeh Pavla Nenadovia nije obeshrabrio Srbe, i oni su u svakoj prilici traili tampariju u svojoj sredini. U Beu se najzad uvidelo da se mora poputati tolikim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

21

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

navaljivanjima i uvidelo da osnivanje jedne srpske tamparije u monarhiji znai prekidanje duhovne veze izmeu pravoslavnih Srba i Rusije i spreavanje da znatne sume novaca izdavane za knjige ne odu na stranu. Zatim, nikakva kolska reforma, koja se zapoinjala na irokoj osnovici, nije se mogla zamisliti bez jedne tamparije koja bi tampala udbenike. Iz svih tih razloga beki univerzitetski knjiar Josif Lorenc fon Kurcbek dobije nalog da se sa munkakim unijatskim biskupom sporazume o podizanju jedne ilirske tamparije u Beu. 1769. bude doneta odluka da se u Beu, pod neposrednim nadzorom Ilirske dvorske deputacije, osnuje tamparija za tampanje srpskih, rumunskih i grkih knjiga, da se tamparska privilegija za dvadeset godina izda Kurcbeku i da se u isto vreme sasvim zabrani svaki uvoz knjiga iz Rusije. Kurcbek je dobio monopol za tampanje pravoslavnih knjiga, sve crkvene knjige morale su se tampati u toj tampariji, ali tek po pregledu i odobrenju karlovakoga mitropolita. Odmah poto je dobio pravo, Kurcbek je otpoeo rad 1771. U njegovoj tampariji su tampani dosta mnogobrojni kolski udbenici kao i izvestan broj crkvenih knjiga. Isto tako tampano je u njoj prilino dela svetovne sadrine, od Pavla ulinca, Jovana Rajia, Zaharije Orfelina, Aleksija Vezilia i Jovana Mukatirovia. Zbog te tamparije Be postaje duhovni centar srpski, Vindobona astljiva Musama, kako je docnije pevao Lukijan Muicki. Srbi nisu bili zadovoljni Kurcbekovom tamparijom. Stari strah od unije bio je uvek veliki i sa krajnjim nepoverenjem primane su crkvene knjige tampane u inovernom Beu, u jednoj katolikoj i tuinskoj tampariji, dok je strogo bilo zabranjeno da se takve knjige donose iz Rusije. To nepoverenje je naroito poraslo od 1785, kada je car Josif II doneo odluku da se irilica moe upotrebljavavati samo u obrednim knjigama, a da se svi ostali udbenici i knjige svetovne sadrine moraju tampati latinicom. Zatim, Kurcbekov tamparski rad je bio nesolidan: hartija je bila slaba, slova rava, slog pogrean, rad spor, cena knjiga velika. I sa srpske strane navaljivalo se neprestano da tamparija pree u srpske ruke, ili da se prenese u srpsku sredinu, gde bi knjige bile tampane bolje, tanije i jevtinije, ili bar da se digne zabrana uvoza crkvenih knjiga iz Rusije. Sve te molbe ostajale su bez ikakva odziva i 1783. Kurcbek je dobio produenje svoje privilegije jo za est godina. Knjievnik Emanuil Jankovi je bio nabavio tampariju, doneo je u Novi Sad 1790. godine, i uzalud traio tamparsko pravo. Posle smrti Kurcbekove, njegova tamparija je prela u srpske ruke. Poetkom 1792. godine Stefan Novakovi, bivi sekretar mitropolije u Karlovcima i tada srpski pridvorni agent u Beu, kupio je Kurcbekovu tampariju za 25.000 forinata, zajedno sa svim materijalom i stovaritem knjiga. Aprila 1793. dobio je produene privilegije jo za petnaest godina sa tim da ne sme tampati nita to bi kritikovalo stanje u zemlji ili davalo povoda ma kakvoj tubi. Novakovi, pun dobre volje i namera, otpone rad u prilino velikim razmerama. Prelaenje Kurcbekove tamparije u srpske ruke pozdravljeno je kao jedan nacionalni uspeh i Novakovieva Slaveno-serbska, valahijska i vostonih jazikov tipografija naila je na dobar odziv. Tu su se tampale Slavenno-serbsk vgomosti (1792. do 1794), Sobrane raznh nravouitelnh vee Dositej Obradovia (1793), velika istorija Jovana Rajia (1794. do 1795), kao i druge manje vane srpske knjige. Iako je radio mnogo bole i savesnije no Kurcbek, iako je Srbima bio i verski i nacionalno pouzdan, Stefan Novakovi u materijalnom pogledu nije imao uspeha, i njegovo preduzee ubrzo je dolo u krizu. Pokuaji da se sastavi jedno srpsko akcionarsko drutvo i da ono kupi tampariju, ostali su bez uspeha. 1796. tamparija bude prodata maarskoj

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

22

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

univerzitetskoj tampariji i preneta u Budim, gde e se otada pa sve do tridesetih godina XIX veka tampati najvei broj srpskih knjiga. Pored Rimnika, Mletaka, Bea i Pete, srpske knjige su manjim delom tampane jo u Rusiji i u Nemakoj. U Moskvi je 1754. vladika Vasilije Petrovi tampao svoju Istor o erno Gor, a u Lajpcigu, u tampariji Johana Gotloba Brajtkopfa, od 1783. tampale su se srpske knjige, meu ostalima i najvanija dela Dositeja Obradovia ivot i priklen (1783) i Basne (1788). Takoe u Lajpcigu, u tampariji Tajbela, tampao je Emanuilo Jankovi svoje knjige: Tergovci (1787) i Blagodarn sn (1789). Sa srpskim tamparijama u XVIII veku u tesnoj vezi je i pokretanje prvih srpskih listova. 1791. grki tampar i patriot u Beu Markides Puljo, u drutvu sa nekoliko srpskih trgovaca u Beu, krenuo je prvi srpski list Serbsk povsednevn novin, koji se docnije krae zvao Serbsk novin. List, koji je izlazio dva puta nedeljno, imao je sasvim informativan karakter; to je u stvari bio politiki bilten, u kome se malo govorilo o specijalno srpskim stvarima. List je inae bio pisan ruskoslovenskim jezikom i tampan crkvenim slovima. Kako nisu nale odziva, Serbsk novin prestale su izlaziti u toku 1792. godine. Ali time nije propala i ideja o jednom srpskom listu. Stefan Novakovi, kupivi Kurcbekovu tampariju, poeo je od februara 1792. izdavati Slavenno-serbsk vdomosti, posvjaene rodu i svjaenstvu. One su bile ureivane po ugledu na beke informativne politike listove, i najvie govorile o spoljnjoj politici i donosile izvetaje sa bojnoga polja. List je bio pisan boljim, narodnijim jezikom no Serbsk novin, tampan je bio graanskom azbukom i vie se osvrtao na srpske stvari. Pretplatnika je imao malo, do 190, i to mahom po ugarskim varoima gde je bilo srpskoga sveta, i list je bio u stalnim novanim neprilikama. Sve molbe i rtve Novakovieve nisu imale uspeha, i Slavenno-serbsk vdomosti prestale su izlaziti 1794. godine. I tek 1813. javlja se nov srpski list.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

23

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SRPSKOSLOVENSKI PISCI

oslednji izdanci stare srpske knjievnosti dopiru do samoga kraja XVIII

veka. U drugoj polovini toga veka piu se nekoliko karakteristinih rodoslova srpskih, vrdniki iz 1764, peki iz istoga doba, tronoki iz 1791, u kojima je narodna knjevnost nala materijala za svoja razvijanja. Jezik stare srpske knjievnosti iveo je jo u poetku XVIII veka, i u Ugarskoj se javljaju nekoliko pisaca koji su pokuavali prilagoavanje stare, kaluerske srpske pismenosti novom dobu. Na kraju XVII veka preao je u Ugarsku, sa ostalim narodom, prilian broj kaluera, meu kojima je bilo i prepisaa crkvenih knjiga. Oko 1700. pominje se i ceo jedan niz kaluera prepisaa crkvenih knjiga, koji svi nose naziv Raani: Kiprijan Raanin, Jerotej Raanin, Hristifor Raanin, Simeon Raanin, irjak Raanin, Teodor Raanin, Gavrilo Stefanovi Venclovi Raanin. Oni su se tako nazivali po manastiru Rai u Srbiji, kraj Drine, koji je bio jedan od retkih zaostalih rasadnika srpske pismenosti, i u kome su se kalueri naroito bavili pripisivanjem crkvenih knjiga. Jedan deo Raana preao je u Ugarsku, i u novoj domovini oni su produili svoj stari prepisaki posao. Iz reda tih Raana, koji su tako nastavljali staru srpsku pismenost, javilo se nekoliko pisaca koji ine prelaz ka novoj pismenosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

24

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KIPRIJAN RAANIN

edan od najglavnijih Raana bio je jeromonah Kiprijan Raanin. U svojoj

kaluerskoj skromnosti on o sebi malo govori. Kada pominje sebe naziva se: mnogogreni, nepotrebni, ludi, skudoumni, krije svoje poreklo i mesto roenja, i pie: oteestvo mi zemlja, mati e grob. Kada je pisao svoja dela bio je v starosti glubocej. Preavi u Ugarsku on je doneo veliki broj rukopisa i starih tampanih knjiga, srbulja. Prvo se zadrao u Sremu, potom je sa patrijarhom Arsenijem III otiao u Sentandreju, gde je bio obi duhovnik. Tu je prikupio oko sebe nekoliko dobro pismenih kaluera i otpoeo v velicej buri i meteu prepisivati knjige za oskudne srpske crkve, u isti mah pouavajui mlae kaluere u pismenosti. Od njega je sauvan veliki broj prepisa najrazlinijih crkvenih knjiga. Ali je najznaajniji njegov posao: Bukvar ili nauka detem i nom, pisan 1717. godine po ugledu na starije ruske bukvare iz XVII veka. U bukvaru se nalazi raznovrsno crkveno tivo, poune izreke i prvi pokuaj srpske metrike. Tu su data osnovna pravila stihotvorstva i izvestan broj pounih stihova u vrlo nepravilnom dvanaestercu. Stihovi su bez vrednosti, ali karakteristini kao jedan od najranijih pokuaja umetnike versifikacije kod pravoslavnih Srba. Bukvar nije bio tampan, no se sluilo njime u prepisima. tampao ga je Stojan Novakovi tek 1872. godine. Iako je Kiprijan Raanin itao i podraavao ruske knjige, ipak se drao starog srpskog crkvenog jezika, u kojem se jasno osea uticaj narodnog jezika. Pravopis mu je fonetiki, udeavan prema osobinama srpskoga jezika.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

25

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JEROTEJ RAANIN

ao i o Kiprijanu Raaninu tako isto malo zna se o njegovom sabratu

Jeroteju Raaninu. Sva je prilika da je preao u Ugarsku prilikom Velike seobe. 1698. bio je u Feldvarcu u Bakoj. 1704, preko Srbije i Makedonije, iao je u Jerusalim. Jo 1721. iveo je u frukogorskom manastiru Velikoj Remeti. I od njega se sauvalo nekoliko prepisa crkvenih knjiga, ali glavni njegov posao je njegov putopis u Svetu zemlju, prvi putopis u novoj srpskoj knjievnosti. To je Putaasve k gradu Ierusalimu Iepote eromonaha raaninskago v lto ot btia 7212, a ot rod. Hristova 1704. mseca Ili 7 Taj rukopis naao je 1840. godine u Karlovcima ruski slavist O. M. Boanski. Prvo je tampan 1841. u Serbsko peli, potom ga je objavio Boanski 1861. u ten pri imperatorsk. obestv istori i drevnoste rossiskih (knj. 4), i najzad Stojan Novakovi u Glasniku Srpskog uenog drutva, 1871, knj. 31. Jerotej u krupnim i brzim potezima opisuje svoj poboni put preko Srbije, Makedonije i morem do Jerusalima, i povratak preko Bugarske i Srbije. on je prost ovek, praznoveran kaluer, slab pisac. Inae pie dosta dobrim narodnim jezikom. Celo delo je bez knjievne vrednosti, i ima znaaja utoliko to je to prvi putopis srpske knjievnosti i jedino zabavno delo srpskoslovenske kole.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

26

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

GAVRILO STEFANOVI VENCLOVI

avrilo Venclovi, sirje Stefanov sin, mnogogreni i hudi v

Hristijaneh ubogi svjateni inok Gavril, kako se sam nazivao, bio je najbolji i najplodniji uenik Kiprijana Raanina i najkarakteristiniji predstavnik srpskoslovenske kole. I on sebe naziva hudim, skudoumnim i nedostojnim, i izbegava svaku priliku da govori o sebi. O njegovom poreklu, zbog njegovog tuinskog prezimena, mogu se initi samo pretpostavke.8 Zna se da je bio jeromonah, da je jedno vreme iveo u Sentandreji i bio u koli Kiprijana Raanina; da je oko 1736. bio kapelan u uru i da je 1739, u doba verskih gonjenja, doao kao slavni propovednik meu srpske ajkae u Komoranu.9 Jo 1735. u jednom zapisu veli o sebi da je v starosti Od 1747. gubi mu se trag. On je bio pre svega vet i vredan prepisa crkvenih knjiga i od njega je ostao veliki broj prepisa. Sem toga bio je dobar crta i ilustrovao je svoje prepise, i misli se da je radio i neke ikonostase. Bio je moda najobrazovaniji srpski kaluer svoga vremena, znao je ruski i poljski, i prevodio je sa tih jezika. Njegov rad pada u doba od 1716. do 1747, i od njega je sauvano trinaest manjih i veih rukopisa, prepisa raznih crkvenih zbornika i duespasitelnih knjiga i prevoda iz ruskog i poljskog. On je upoznat sa suvremenom ruskom teologijom, i naroito ceni i prevodi Lazara Baranovia, ernigovskog arhiepiskopa iz XVII veka i plodnog ruskog bogoslovskog pisca i polemiara protiv katolika. Venclovi je preveo njegovo veliko delo Me duhovn (1666) i nekoliko njegovih crkveNih beseda.10 Meu ostalim stvarima preveo je sa poljskog i jedno delo svetovnog sadraja: Istora Barona Cesara, gardinala rimskago.11 Venclovi jasno pokazuje kako je ruska teoloka knjievnost poela da utie na Srbe, ali on je naroito znaajan zbog jezika kojim je svoja dela pisao. Upravo, on ima dva jezika kojima pie. Kada pie knjige za crkvenu upotrebu, naroito kada prevodi sa ruskoga knjige crkvene uenosti, on pie srpskoslovenskim jezikom. Ali kada pie za narod, naroito kada sastavlja besede, on se slui istim i lepim narodnim jezikom. Kada se bogu moli, veli on na jednom mestu, valja pisati po knjinomu; kada se obraa narodu, onda po prostomu. Kada dolazi u dodir sa prostim narodom, sa svojim kmetovima i kmetovskim sinovima, sa komoranskim ajkaima, on ne govori knjiki skriveno, no prostim dijalektom, na serbski jezik radi razumenija prostim lovekom, na prosto urazumitljnoje znanije srbskoje za seljane i proste ljude. I znaajno je da je on tim jezikom pisao naroito posle 1740, kada

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

27

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

je kod Srba stao preovlaivati ruskoslovenski jezik. Njegove besede odlikuju se istim, jedrim, ivopisnim narodnim jezikom, pravom narodnom sintaksom, obilnim narodnim renikom, figurama iz narodnoga stila, pokazuju veliko poznavanje narodnoga ivota i potreba, tako da imaju i izvesne besednike vrednosti. Kod Gavrila Stefanovia Venclovia moe da se vidi nekoliko stvari: i poetak uticaja ruske teologije na srpske pisce, i podizanje obrazovanja naih starih kaluera, i jaina tradicije srpskoslovenske knjievnosti. To je u celoj srpskoj knjievnosti prvi pisac koji je za narod poeo pisati istim srpskim jezikom. Kako njegova dela nisu bila tampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske knjievnosti, ali ona dobro pokazuju kako bi se prema starome srpskoslovenskom knjievnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni knjievni jezik razvijao (Stojan Novakovi).

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

28

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ORE BRANKOVI

edini svetovnjak meu piscima srpskoslovenske kole bio je ore Brankovi.

IVOT. Porodica Brankovia bila je iz Hercegovine, preselila se u Ugarsku pre Velike seobe, tu dobila ugarsko plemstvo i iz svoje sredine dala nekoliko crkvenih velikodostojnika. ore Brankovi rodio se 1645. godine u aradskoj upaniji. Vaspitao se kod brata Save, episkopa jenopoljskog, 1663. otiao je kao ak u diplomatsku slubu erdeljskog kneza Mihaila Apafija. Njegovim poslom iao je u Jedrene, i u Turskoj ostao tri godine, uvek u diplomatskoj slubi erdeljskog kneza. 1668. iao je sa bratom Savom u Rusiju. Po povratku opet je stupio na staru dunost, 1675. postao je erdeljski kapuehaja (poslanik) u Carigradu. Poto mu je brat svrgnut sa episkopske stolice i baen u zatvor, on izgubi mesto, napusti Erdelj i 1680. ode u Vlaku, na dvor kneza erbana Kantakuzina u Bukuretu. Kada je Austrija zaratila sa Turskom, on uspe da uveri u Beu da je od stare srpske vladalake kue Brankovia i da bi kao takav mogao podii Srbe protiv Turaka. 1683. austrijski car Leopold I potvrdi mu diplome i grb, koje je Brankovi sam falsifikovao, d mu titulu ugarskoga barona i utvrdi u nasledstvu Hercegovine, Srema i Jenopolja. Tada se u njegovoj glavi rodio plan o vaspostavljanju srpske drave, kojoj bi on bio vladar, a austrijski car zatitnik. Jo za neko vreme on ostaje u diplomatskoj slubi kneza Kantakuzina, ali radi za svoju stvar na Balkanu. 1688. uspe da se njegov plan u Beu uzme ozbiljno i dobije titulu grafa rimske imperije. U isto doba dobije pismo pekoga patrijarha Arsenija III, u kojem se priznaje za potomka starih vladara srpskih 1689. krene u Srbiju da die ustanak, sa velikim titulama: carskog poverenika, naslednog despota celokupnog Ilirika, velikog duke Gornje i Donje Mizije, kneza Sv. Rimske Imperije, vojvodine sv. Save, Crne Gore. naslednog gospodara Hercegovine, Srema i Jenopolja, i tako dalje. U Oravi digne ustanak i kada je hteo da pree u Srbiju, 1689, radi careve koristi, uhapsi ga u Kladovu generalisim austrijske vojske princ Ludvik Badenski. Zbog svojih veza sa Vlakom i Rusijom, zbog manifesta o stvaranju jedne velike ilirske drave, on se uinio sumnjiv onima koji su ga ranije podravali. Od toga doba on nije vie puten na slobodu. Neko vreme bio je u zatvoru u Erdelju, potom bude poslat u Be, gde je ostao do 1703. On stalno pie molbe i albe, trai svoja prava, stupa u vezu sa predstavnicima srpskoga naroda, kojima pomae u nacionalnim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

29

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

trabinama i koji u njemu poinju gledati svetovnog gospodara srpskog naroda, predstavnika ideje o srpskoj autonomiji, Srbi mole za njegovu slobodu i Leopolda I i Petra Velikog, ali on ostaje vazda u zatoenju, i najzad, 1703, kada je buknuo maarski ustanak i nastalo vrenje u celoj zemlji, bude poslat u Heb, u ekoj. U oskudici, optereen dugovima, pod strogim policijskim nadzorom, on se otima, pie na sve strane albe i molbe, pokuava da se izbavi i da doe do svojih prava. Sve mu je bilo uzalud, i on iz Heba nije iv iziao. Umro je 19. decembra 1711. godine. O oru Brankoviu se stvorila cela jedna poetika legenda kod ugarskih Srba. On je postao tragini zatonik narodne misli i muenik za srpsku narodnu stvar, ovek koji je svojim ivotom oliavao zlu sudbinu srpskih doseljenika u Ugarskoj. Hebski suanj, Poslednji despot postao je narodni heroj i muenik, simbolina linost, koju su istoriari, pesnici i besednici za gotovo dva veka stalno pominjali. Tek istraivanja naune istorije dokazala su da on nije bio potomak Brankovia, da je bio samozvanac, neka vrsta Dimitrija Lanog, cara Jovana i epana Malog, i da su njegove povelje ist falsifikat. Najnovija istorijska istraivanja unekoliko su ga opravdala, i svi su izgledi da je on poeo kao jedan ambiciozan pustolov, ali da se u Beu, doavi u dodir sa predstavnicima srpskoga naroda, ozbiljno zagrejao za srpsku narodnu stvar i iskreno sa narodnim prvacima radio da Srbi dobiju svoju politiku autonomiju u Ugarskoj. ISTORIAR. Brankovi nije samo zanimljiv kao ovek i politiki radnik; on se bavio i knjigom i bio prvi radnik na modernoj istoriji srpskoj, ovek koji je dugo i jako uticao na razvoj srpske istoriografije. Za svoje doba Brankovi je bio uen ovek, i znao je, pored srpskog, latinski, maarski, rumunski, grki i turski. u Bukuretu, pored kneeva brata Konstantina Kantakuzina, jednog od prvih rumunskih istoriara, on se upoznao sa mnogim istorijskim delima. Jo tada u Bukuretu on je naumio da sam pie srpsku istoriju, i napisao na rumunskom jeziku jednu kratku kroniku, koja je tek 1893. tampana u rumunskom strunom asopisu Revta critic-literar. I posle toga on je itao stare letopise, kronike i istorije i stalno pribirao materijal. Kada je dopao zatvora u Beu, on je uzeo da pie istoriju srpsku, vie da dokae svoje pravo no da iznese prolost srpskog naroda. Zapoeta u Beu a dovrena u Hebu, njegova istorija je veliko delo u pet knjiga i na preko 2000 strana. On pria dogaaje od stvaranja sveta do 1705. godine, da istorijski podupre svoje molbe i albe koje je na sve strane slao. Drugi deo knjige je odbrana njegovih prava i njegove politike, jedan memoar radi line odbrane. Njegova kronika ini prelaz izmeu srednjovekovnih kronika i modernih istorija. Brankovi pie po uzoru srednjovekovnih kroniara, poinjui od stvaranja sveta, unosi i crkvenu istoriju, daje mnogo mesta prstu bojem, grupie sav istorijski ivot oko vladalaca, ne analizuje materijal no ga prosto prenosi iz drugih knjiga, radi bez kritike, bez odabiranja i bez rasuivanja. to mu izgleda nezgodno, on naprosto izostavlja; kada mu se ukae potreba, on izmilja. Ali u njegovoj istoriji ima i izvesnih modernijih istorijskih shvatanja: on se dokumentuje, slui se stranim istorijama, maarskim, poljskim, talijanskim, grkim, kao i starim rodoslovima i biografijama srpskim i domaim dokumentima; daje iru osnovicu, izlaui uporedno sa istorijom Srba istoriju okolnih Rumuna, Maara i ostalih naroda jugoistone Evrope.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

30

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Brankovi je slab pisac. Roen na periferiji srpskoga naroda, odrastao meu tuincima, meu kojima je proveo najvei deo svoga ivota, on nije dobro vladao srpskim jezikom i vrlo slabo je srpski pisao. Trudei se da bude na visini svoga predmeta i da izgleda sveano uen, on je pisao razvueno, zamreno, mutno, esto sasvim nerazumljivo. Njegova istorija ostala je i do danas u rukopisu, koji se uva u Mitropolijskoj biblioteci,12 ali je ipak bila vrlo poznata i upotrebljavana u srpskom narodu i u srpskoj nauci. U XVIII veku bilo je nekoliko prepisa; docniji istoriari srpski, Pavle ulinac, Jovan Raji, obilno su se njome sluili, naroito Raji, koji je po itave strane iz nje ispisivao. Za vie od sto godina ona je bila glavni izvor srpske istoriografije.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

31

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

I RACIONALIZAM

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

32

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

RUSKOSLOVENSKI PISCI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

33

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1) RUSKI UTICAJI KOD SRBA U XVIII VEKU

rvi stupanj pri prelazu iz srednjovekovne pismenosti u modernu

knjievnost predstavljaju srpskoslovenski pisci, koji zauzimaju period od 1700. do 1740. Oni su, sem ora Brankoviha, kalueri, slue se jezikom starije srpske pismenosti, njihov posao je vie prepisaki i gotovo iskljuivo crkven. Ali na njih poinju ve uticati ruski pisci, ruska teologija, kod njih ima zaetaka i svetovne knjievnosti, i kod njih se ve javlja misao o upotrebi narodnoga jezika. Drugi stupanj u modernizovanju srpske knjievnosti predstavljaju pisci koji svojim radom ispunjuju doba od 1740. do 1780, ali iji uticaj se prostire daleko i na XIX vek. Ti pisci su potpuno pod ruskim uticajem, oni naputaju raniji srpskoslovenski jezik i usvajaju ruskoslovenski jezik, neki od njih i sasvim ruski. Nove ideje evropskoga racionalizma, koje su primili od ruskih pisaca, kod njih se sasvim jasno oseaju. Ruski prosvetni i knjievni uticaj na Srbe poinje jo pre XVIII veka. Iako su prostorom bili toliko razdvojeni, Srbi i Rusi bili su u verskoj zajednici. Jugoslovenska pismenost od XII do XVI veka bila je od izvesnoga uticaja na rusku pismenost toga vremena. Od XVI veka, kada je sasvim nestala srpska drava i otkako se Rusija stala dizati, ruski uticaj poinje se oseati kod Srba. Pravoslavni Srbi poinju upirati oi na jednovernu i jednojezinu Rusiju, srpski kalueri odlaze tamo da snabdevaju i osiguravaju srpske crkve i manastire. Ruski vladari daju novanu pomo, crkvene utvari, naroito crkvene knjige, i one poinju zamenjivati sve ree i ree srbulje koje se nisu vie tampale. Velike pobede i sjajna vladavina Petra Velikog, cara moskovskog, koga narodna pesma poinje veliati, samodrca vsem pravoslavnim, cara naega, kako vele srpski zapisi iz toga doba nale su velika odjeka meu Srbima i probudile im velike nade. Srpski preseljenici u Ugarskoj, politiki i verski gonjeni, svu pomo oekuju od Rusije. Srpske crkvene stareine potajno odravaju bliske veze sa Rusijom. Arsenije III, Mojsej Petrovi, Vientije Jovanovi u otporu protiv unije trae pomo od pravoslavne Rusije i iz nje nabavljaju opreme i knjige za crkve. Mojsej Petrovi je naroito video da je jedini nain da se pravoslavlje kod Srba odri oslonac na Rusiju i pomo od Rusije. Posle nekoliko njegovih molbi, Petar Veliki rei 1722. godine da se Srbima polju dva ruska uitelja sa velikim brojem crkvenih stvari i knjiga. 1724. Sinod polje meu Srbe svoga prevodioca Maksima Suvorova,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

34

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

koji se bio uio u Moskvi i Pragu, da organizuje kolski rad kod Srba. Suvorov ponese sa sobom dosta knjiga, meu ostalim 70 gramatika Meletija Smotrickoga i 400 bukvarova Teofana Prokopovia. 1726. doao je u Karlovce, i u dosta tekim uslovima otvorio kolu. Njegova slavjanska kola, koja je imala da sprema svetenike i uitelje, bila je prva struna kola meu pravoslavnim Srbima i zadovoljavala je jednu veliku narodnu potrebu. Ali kola nije cvetala, selila se iz Karlovaca u Beograd i iz Beograda u Karlovce, imala nestalan broj aka i nije pokazivala velikog uspeha. Srpska crkva je bila rastrzana unutranjim borbama; navale katolicizma bile su sve vee; mitropolit, osumnjien u Beu kao ruski ovek, nije smeo da se mnogo zalae za rusku kolu i ruskog uitelja; neobrazovani i nazadni kalueri su popreko gledali stranca Moskova i svetovnjaka koji je mlade uio onome to oni nisu znali i to je u njihovim oima bilo izlino; ruski Sinod je Suvorova gotovo sasvim napustio, a izgleda da je i sam Suvorov bio nezgodan ovek za teak posao koji mu je bio poveren. Kroz kolu je ipak proao prilian broj mladih akona, pa i odraslih svetenika, koji su nauili slovenski i neto latinski, i koji su svojim znanjem odskoili i u crkvi i u koli. Posle smrti mitropolita Mojseja, 1730, Suvorov bude od sviju naputen, i kola tavori do 1731. Suvorov je najzad naputa, i taj prvi pokuaj ruske kole meu Srbima propada, ali ostavivi ipak vidnih tragova. Novi mitropolit Vientije Jovanovi produio je prosvetnu politiku svoga prethodnika i traio nove uitelje iz Rusije. 1733. dolo je iz Rusije nekoliko ruskih uitelja, studenata kijevske Duhovne akademije, i jedan monah Kijevopeerske lavre: Emanuilo Kozainski, Petar Padunovski, Trofim Klimovski, Georgije umljak, Ivan Mjenacki i monah Sinesije Zalucki. Odmah posle njih dola su jo tri ruska uitelja: Timotej Levandovski, Jovan Lastovicki i Petar Mihajlovski i dva protestantska uitelja za svetovne predmete. Sa tim prilinim brojem relativno spremnih nastavnika mitropolit Vientije Jovanovi otpoeo je nov prosvetni rad. Od tih ruskih uitelja nekoliko idu za uitelje u vea mesta srpska, a Kozainski sa ostalima osnuje u Karlovcima Latinsku kolu, neku vrstu bogoslovsko-uiteljskog uilita. kola, sa Kozainskim kao prefektom na elu, otpoela je rad odmah, jo 1733, sa 14 uenika, meu kojima je bilo i odraslih ljudi. Novi razredi osnivani su svake godine, i bilo ih je est, koji su se zvali: analogija, infimi, gramatika, sintaksa, pitika, retorika. O uspehu te kole pisao je docnije Jovan Raji, koji se u njoj uio: Sa divnim uspehom poee predavati izredno nastavljenje latinske gramatike. I za nekoliko godina toliko su uspeli da je latinska nauka privedena bila i do same retorike... I tako staranjem i najteim trudom bi mlade dovedena i do dveri filozofije. Ali ni ova kola nije bila duga veka. Razdor u srpskoj jerarhiji koio je svaki vei rad u prosveti; kalueri su na sve mogue naine radili protiv kole i ruskih uitelja. Posle smrti mitropolita Vientija Jovanovia, kola, naputena i bez sredstava, prestane, aci se raziu, a velika veina ruskih uitelja vrati se u Rusiju. Jovan Raji okrivljuje za to srpske kaluere: Ovi zavistnici bili su pridvorni patrijarki duhovnoga ina, savreni godinama ljudi, ali preke neznalice, jedva su umeli i itati. Teko i nesnosno inilo im se da deca znaju pravilno itati i pisati i bolje od njih pojati; zato su voleli dobronadednu mlade u prvo neznanje povratiti, negoli da oni malu tobonu sramotu podnose. i tako, zavruje Raji o acima: s plaem odlazae kuama svojim, a dobro ustrojeni srpski Parnas rasu se, i krasno cvetajui vrt bi uniten.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

35

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ali prvi narataj ruskih vaspitanika i pobornika ruske prosvete meu Srbima bio je stvoren. I posle toga ruski prosvetni uticaj nije prestajao. Sa jednim od karlovakih ruskih uitelja baki vladika Visarion Pavlovi osnuje neku vrstu male bogoslovije. Docnije, u srpske krajeve, u pojedine vee optine, esto dolaze za uitelje Rusi, Moskoviti i Moskovi, kako su ih Srbi zvali. Ruski trgovci sa knjigama dolaze na vaare i snabdevaju srpske crkve i kole. Pored svih zabrana, ruske crkvene i kolske knjige unose se u srpske krajeve. Srbi poinju ii u ruske bogoslovske kole, naroito u kijevsku Duhovnu akademiju, u kojoj je od 17211762. bilo dvadeset i osam Srba. Od doba Petra Velikoga Srbi iz sviju srpskih krajeva idu u ruske slube, naroito vojnu i crkvenu, i nije malo Srba koji su zauzimali visoka mesta u ruskoj vojsci i u ruskoj crkvi. Broj Srba oficira u ruskoj slubi naroito se poveao posle srpske seobe u Rusiju 1751. godine. Srba ima u diplomatskoj slubi, kao konzul Pavle ulinac; u prosvetnoj, kao glavni nadzornik osnovnih kola Todor Jankovi Mirijevski; u vioj nastavi, kao profesori harkovskog univerziteta Gligorije Trlaji i Atanasije Stojkovi. Svi ti dosta mnogobrojni Srbi u Rusiji, vojno plemstvo i visoki inovnici, imali su mnogo nacionalnog i pravoslavnog oseanja, odravali su stalne i bliske veze sa svojom domovinom i bili iva veza izmeu Rusa i Srba. Kroz ceo XVIII vek osea se kod Srba uticaj ne samo ruske crkve no i ruske prosvete. Srbi tee da se, radi svoje nacionalne i verske sigurnosti to vie priblie Rusima, da se gotovo izjednae sa njima, i glavna posledica toga je bila da se u srpskoj crkvi i knjievnosti napustio stariji srpskoslovenski jezik i da se usvojio ruskoslovenski crkveni jezik, pa ak poeo se primati i isto ruski knjievni jezik.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

36

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

2) RUSKOSLOVENSKI JEZIK KOD SRPSKIH PISACA

isci iz poetka XVIII veka produavali su staru srpsku pismenost i pisali

crkvenim srpskoslovenskim jezikom; jedan od njih, Gavrilo Stefanovi Venclovi, poinje pisati istim narodnim jezikom. Sve to ugueno je pojavom ruskoslovenskog jezika u srpskoj crkvi, koli i knjievnosti. Glavni uzroci za to bili su verske prirode. Doavi sa Balkana u katoliku Austriju, Srbi su imali da izdre velika verska gonjenja. Jedini nain koji im je ostajao da sauvaju svoju veru, na koju su mnogo polagali, bio je vezati se to jae za pravoslavnu i slovensku Rusiju, koja se od poetka XVIII veka stala u politikom i kulturnom pogledu naglo dizati. Zato su se srpski mitropoliti obraali Rusiji, traili od nje pomo za crkve, uitelje i knjige. Srbi tada nemaju svoje tamparije, katolika propaganda podmee im knjige irilicom tampane ali u duhu uenja katolike crkve, i oni trae knjige samo iz Rusije, pouzdano pravoslavne. Ruske crkvene knjige sve vie potiskuju stare crkvenosrpske rukopise i tampane srbulje, kojih je sve manje, i u srpskim crkvama poinje se sluiti po knjigama tampanim u Rusiji. Ruski uitelji, Maksim Suvorov, Emanuilo Kozainski i njegovi drugovi, spremaju celu jednu generaciju srpskih svetenika i uitelja na ruskom jeziku i u ruskoslovenskoj pismenosti. Mitropoliti Mojsej Petrovi i Vientije Jovanovi, u interesu pravoslavlja i radi crkvenog jedinstva sa Rusima, nareuju da se po crkvama slui po ustavu i tipiku moskovskomu, i da se u kolama predaje po ruskoslovenskom bukvaru. To preovlaivanje ruskoslovenskog jezika ide brzo, za petnaest godina. Od 1725. do 1740. to je svrena stvar i ruskoslovenski jezik otada postaje jezik srpske crkve, kole i knjievnosti. Srpskoslovenski jezik, ostavljen sam sebi, bez bukvara i gramatike, bez uitelja koji su ga mogli predavati, slabo se odravao, i to samo utoliko ukoliko je kola i pismenost sporo napredovala, kod starijih, neobrazovanih i slabo pismenih kaluera i svetenika. U Srbiji se due odrao. Vuk Karadi pominje da je u poetku XIX veka jo bilo svetenika i kaluera koji su crkvene knjige itali po srbuljski. ak i kod onih koji su se sluili crkvenoslovenskim jezikom ostajali su tragovi srbuljskog itanja i narodnog izgovora. Ali sa kolskim i knjievnim napretkom ruskoslovenski jezik sve vie je zavlaivao. On se smatrao kao stari slovenski jezik, zvanian jezik pravoslavne crkve, i crkveni ljudi trudili su se da to bolje piu njime. Isto tako on se sam sobom nametnuo i u knjievnosti. Srpski narodni jezik bio je nerazvijen, i prevodioci i pisci su bili prinueni ili da piu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

37

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ruskoslovenskim, ili da iz njega ine velike pozajmice. U toj rusifikaciji ilo se vrlo daleko. Prilian broj ruskih knjiga prosto je, sa malim izmenama, pretampavan za Srbe; nekoliko vanijih pisaca u drugoj polovini XVIII veka, Jovan Raji i Gligorije Trlaji, pisali su gotovo istim ruskim jezikom; 1793. godine Satr Matije Reljkovia, pisan istim narodnim jezikom, preveden je na prosti serbski jezik, to jest na ruskoslovenski. Takvih sluajeva prevoenja pojedinih dela iz dalmatinske i slavonske knjievnosti na ruskoslovenski jezik bilo je nekoliko u poetku XIX veka. To je postao osvetan jezik crkve, i jo u polovini XIX veka nameravao je patrijarh Josif Rajai da krene crkveni list na ruskoslovenskom. Ne samo da se taj jezik sasvim odomaio u crkvi i koli no zato to su celi narataji uili kolu na njemu, zato to se na njemu propovedalo i knjige tampale, to se smatrao za otmen jezik, poelo se njime i govoriti. Crkveni i obrazovani ljudi, oni koji su se tada nazivali uena klasa, odlikovali su se to su slavjanstvovali, to jest to su se trudili da govore knjievnim ruskoslovenskim jezikom, ili bar meavinom izmeu ruskoslovenskog i narodnog. U poetku XIX veka bilo je veih srpskih mesta u kojima su i graani, pa i same ene, slavjanstvovali. Taj jezik pustio je duboka korena, i docnije, kada je preovladao narodni jezik, u dananjem srpskom knjievnom jeziku ostao je veliki broj ruskoslovenskih rei, naroito apstraktnih.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

38

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

HRISTIFOR EFAROVI

rvi pisac u srpskoj knjievnosti XVIII veka koji je izdao svoju knjigu bio je

Hristifor efarovi. Izgleda da je bio rodom iz june Makedonije, iz grke ili cincarske porodice,13 potpisivao se razno: efarovi, 3efarovih, Zefarov i Zefar. Bio je jeromonah i crta, iliriko-rasijanski obi zograf, kako se sam potpisivao, i radio je i sa crkvenim knjigama i utvarima. 1741. bio je u Beu, 1745. do 1746. iao je na hadiluk u Jerusalim, 1750. kao tamparski strunjak radio je u Beu da se nabavi srpska tamparija. Umro je 18. septembra 1753. u Moskvi, u Bogojavljenskom manastiru. Iako neizvesnoga porekla, efarovi je radio kao Srbin, oseao se kao Srbin, i na jednom mestu pie: oteestvo serbsko nae. Bio je obrazovan kaluer, i od njega je ostalo nekoliko dela. Najglavniji mu je posao: Stematografa, koja je, posveena patrijarhu Arseniju IV akabenti, izila u Beu 1741. Cela knjiga je rezana u bakru, i u njoj su slike Metodija, srpskih i bugarskih vladalaca i arhiepiskopa, a naroito grbovi ilirskih i slovenskih zemalja. Ispod samih grbova efarovi je u stihovima objasnio njihov smisao. Stihovi su u takozvanom poljskom trinaestercu, kojim e se najradije sluiti nai pesnici XVIII veka. To je stih od trinaest slogova, sa cezurom posle sedmoga sloga, i sa strofama od dva stiha sa slikovima. Taj stih je doao u rusku knjievnost jo u XVI veku iz poljske knjievnosti, i njime su vrlo rado pisali ruski retoriari i kolski pesnici. Stematografa nije originalno delo, i sam efarovi to napominje. To je slobodniji prevod dela hrvatskog pisca Pavla Ritera Vitezovia (1650. do 1713), koje je 1701. izilo na latinskom pod naslovom Stemmatographa ve armorum llyrcorum delneato, decrpto et rettutio.15 U toj knjizi Vitezovi je objanjavao, mahom izmiljene, grbove koje je naao u knjizi Dubrovanina, benediktinskoga opata, Mavra Orbinija Il regno degl Slav (Pezaro, 1601). efarovieva Stematografa za dugo vreme bila je glavni izvor srpske, pa i bugarske heraldike. Arsenije IV po njoj izrezao je svoj grb, koji je ostao grb Karlovake mitropolije; zastave u prvom ustanku i grb obnovljene Srbije uzeti su iz efarovieve knjige; tako isto i grb dananje Bugarske. Stematografa, kao spomenik stare i slavne prolosti, imala je uticaja ne razvijanje nacionalnog i srpskog dravnog oseanja kod Srba, i za vreme prvog ustanka, u poetku XIX veka, bila je zabranjena u Austriji. Knjiga je jo znaajna to se u njoj nalaze prvi tampani obrasci umetnikog srpskog stihotvorstva, iako vrlo slabi i nesavreni.*

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

39

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VASILIJE PETROVI

oen 1709. u Njeguima u Crnoj Gori, sinovac vladike Danila, Vasilije

Petrovi je bio namenjen za vladianski in. 1749. on je arhimandrit cetinjski, 1750. zavladien je u Beogradu. Iste godine mitropolit Sava Petrovi prenese graansku vlast u Crnoj Gori na njega. Putovao je u Ugarsku nekoliko puta, i dolazio u sukob se tamonjom srpskom jerarhijom. 1752. otputuje u Rusiju da trai pomo za Crnu Goru. U Rusiji ostao je do 1754, pa se vratio u Crnu Goru. Od 17561758. opet je bio u Rusiji.17 Prilikom svog treeg putovanja u Rusiju umro je u Petrogradu 10. marta 1766. godine. Vasilije Petrovi, prilikom svoga prvog boravljenja u Rusiji, 1754, tampao je u Moskvi knjiicu: Istor o erno Gor. Ova najstarija tampana istorija srpskog naroda za dugo vreme smatrala se kao jedna od najvanijih stvari ranije srpske istoriografije, i kao takva esto je pretampavana, prevoena i navoena.* Tek u poslednje vreme, posle kritikih prouavanja, videlo se koliko je ona nesigurna i slaba. Vasilije Petrovi je postao istoriar iz istih linih pobuda iz kojih je pre njega postao ore Brankovi. Njegova istorija je istorija samo po imenu. U molbama za Crnu Goru i za sebe Vasilije Petrovi je hteo da uveri glavne inioce u Rusiji o davnanjim odnosima izmeu Rusije i Crne Gore i o znaaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomae. Istorijski deo je samo uvod, i tu se ovlano iznosi topografija Crne Gore i ubrzo izlae srpska istorija, zaustavljajui se naroito na zetskim i crnogorskim dinastijama, Baliima, Crnojeviima i Petroviima. Istorijski deo je slabo izraen, neto malo po starijim dokumentima, esto po predanjima, a gdegde i sa izmiljavanjima. Od istorije ova knjiga ima samo naslov. U stvari to je istorijski podsetnik i memorandum uz mnogobrojne molbe koje je vladika upuivao ruskoj carici i ruskim dravnicima, kao i svima ljudima od uticaja, sa ciljem da zainteresuje ruske krugove o dalekim i tako malo poznatim roacima na jugozapadu i da uveri svakoga da Rusija treba da pomae Crnu Goru. I zato on stvari predstavlja ne onakve kakve jesu, no onako kako njemu treba. On je lakom na novac, nema obzira i ljubavi za istinu, sebe naziva mitropolitom, to nikada nije bio, poziva se na povelje koje je falsifikovao, Crnu Goru predstavlja kao veliku, naseljenu i bogatu zemlju, u kojoj ima snih i zlatnih rudnika, od ubogih sela pravi velike gradove, od nahija provincije, od plemenskih glavara plemie i kneeve. Surevnjiv na ostale Srbe to primaju pomo od Rusije, on dokazuje da samo Crnogorci imaju pravo na tu milost velikih i bogatih roaka na severu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

40

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Istor o erno Gor je delo netano, nekritino i nesigurno. Pisano je slabo, vie ruski no srpski, i nema ni naune ni knjievne vrednosti. tampana u Rusiji i radi linih i praktinih ciljeva, ova istorija je bila malo poznata kod Srba u Ugarskoj, i nije imala nikakva uticaja na razvoj srpske istoriografije i na razvijanje istorijskog oseanja kod Srba u XVIII veku.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

41

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PAVLE ULINAC

storija ora Brankovia ostala je u rukopisu, istorija Vasilija Petrovia nije dola

u srpske krajeve, i prva istorija celoga srpskog naroda koja se itala u srpskoj sredini i koja je uticala na Srbe bila je od Pavla ulinca. Pavle ulinac bio je oficir i diplomat u ruskoj slubi. Due vreme bio je inovnik u ruskom poslanstvu u Beu, sa naroitim zadatkom da odrava veze izmeu Rusije i ugarskih Srba. 1781. postao je ruski konzul u Napulju, sa vojnim inom potpukovnika. Naskoro zatim umro je u Beu. Glavni knjievni rad njegov je njegova mala istorija srpskog naroda, koja je 1765. izila u Mlecima pod imenom Kratkoe vvedene v stor proishoden slaveno-serbskago naroda, bvih v nom vladtelev, Carev, Despotov, ili vladtelnh Knzev Serbskih, do vremene Georg Brankovia, posldngo Despota Serbskago. Sam pisac ne dri svoje delo za originalno i nauno, on ga pie sa namerom da se Srbi upoznaju sa svojom slavnom prolou i zavruje sa eljom da se svi Srbi to pre oslobode iga varvarskago. On ukratko i brzo pria istorije srpskih vladalaca, poev od upana pa do grofa ora Brankovia, na kome se naroito zadrao. Sve to raeno je na osnovu kronike ora Brankovia, a zatim po delu francuskoga vizantiologa arla Difrena Illyrcum vetu et novum.18 Na kraju knjige su srpske privilegije iz 1690, 1691. i 1695, ukazi dvorske kancelarije od 1743. i potvrenja narodnih privilegija od carice Marije Terezije. Iako neoriginalna, nekritina i slabo pisana, ulineva istorija bila je korisna novina, ispunjavala je osetnu prazninu u srpskoj knjievnosti, itana je, prepisivana ak i kod katolika, delimino pretampavana, i sve do pojave velike istorije Jovana Rajia bila glavni izvor istorijskog znanja kod Srba. Od ulinca je ostao jo jedan vaan knjievan posao, prevod francuskog romana Bliaire. Godine 17761777. tampao je on u Beu svoj prevod: Velzar gdina Marmontel, Akadem francuzskag zka lena, iz francuzskag na slavensk zk preveden. Taj filozofsko-istorijski roman jednoga od tada najpoznatijih francuskih pisaca ana Fransoa Marmontela (1723. do 1799), koji je iziao 1767. godine, slikao je sudbinu Velizarija, vizantijskog vojskovoe iz VI veka, ali sve to u duhu naprednih ideja XVIII veka. Zbog slobodoumnih ideja o verskoj snoljivosti, katolika crkva u Francuskoj bacila je anatemu na knjigu, i to je vie no ita uinilo da ovaj inae osrednji roman stee glas i bude

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

42

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

prevoen na sve vanije evropske jezike. Na ruski ga je dala prevesti carica Katarina odmah, jo 1768. Taj opti uspeh, a naroito panja Katarine II, nagnao je ulinca da to proslavljeno delo, tu vsjem dobro izvjestnuju knjigu, prevede, radi prosvjeenija ljudej, na sobstveni na maternji jezik.19 Da ne bi vreao verska oseanja svojih pobonih pravoslavnih italaca, ili iz obzira prema austrijskoj cenzuri, on je u svome prevodu izostavio amatemisanu XV glavu. Prevodio je vie sa ruskog prevoda no iz francuskog originala. ulinev prevod je nesiguran, stil je zamren, jezik zbrkan, ni srpski ni ruski. Delo je imalo uspeha: 1812. izilo je u Budimu drugo izdanje, 1832. je dramatizovano, 1847. dolo je tree izdanje, ali prevedeno sa slavenskog na srbski. To je jedan od prvih prevoda iz francuske knjievnosti, prva isto beletristina knjiga u srpskoj knjievnosti, i jedna od najranijih pojava novoga filozofskoga duha u srpskoj knjievnosti.*

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

43

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN RAJI

ovan Raji je najplodniji i najvaniji pisac ruskoslovenske kole.

IVOT. Roen u Karlovcima, 11. novembra 1726. godine, u siromanoj porodici, osnovnu kolu i latinsko-slovensku kolu Emanuila Kozainskog uio je u mestu roenja, 1744, radi nauk i jazikov, veli on u svojoj kratkoj biografiji, otide u Komoran, u latinsku jezuitsku gimnaziju, i tu ostane etiri godine. U opasnosti da bude pokatolien, on 1748. ode u protestantsku gimnaziju u opron, koju svri 1752. Da bi se usavrio u naukama, on poe u Rusiju. Gotovo sve peke, 1753. stigne u Kijevo, i tu ostane do 1756, izuavajui teologiju, sluajui ruske propovednike, naroito vredno prepisujui ruska crkvena dela. 1756. je u Moskvi i u Smolensku. 1757, putujui punu godinu dana preko Poljske i Ugarske, vrati se u Karlovce. Ne dobivi mesto za nastavnika u Pokrovo-Bogorodiinoj koli, uvreen i razoaran, on napusti Karlovce i po drugi put ode u Rusiju. 1757. opet je u Kijevu, ali se tu dugo ne zadrava. Iste godine, preko Poljske, Vlake i Moldavije, u kojoj se neko vreme zadrao, Crnim morem i preko Carigrada, doe u Hilendar, u Svetu goru. Ostavi tu nekoliko meseci, preko Makedonije i Srbije vrati se u Karlovce iste godine. Tek 1759. dobije mesto za nastavnika geografije i retorike u Pokrovo-Bogorodiinoj koli u Karlovcima. Tu je ostao tri godine, dok nije doao u sukob sa zavidljivim pridvornim kaluerima, koji nisu trpeli mladog obrazovanog teologa pa i sa samim mitropolitom Pavlom Nenadoviem. 1762. ode u Temivar, pa u Novi Sad, gde je predavao bogoslovske predmete na Duhovnoj kolegiji. 1772. bude zakalueren u manastiru Kovilju, kome uskoro bude postavljen za arhimandrita. Ceo ostatak svoga ivota proveo je u manastiru, kao uven bogoslovski pisac, piui bogoslovske knjige i udbenike i spremajui svoju veliku istoriju. Nekoliko puta nueno mu je da bude vladika, ali se on nije hteo primiti. Slaboga zdravlja, razdraljiv, u zavadi sa ostalim kaluerima, u sukobima sa Sinodom, on je poslednje godine nemirno i teko proveo. Umro je u Kovilju 11. decembra 1801. godine. Mitropolit Stratimirovi objavio je narodu njegovu smrt: Cerkov svjataja naa izgubi v njem uenago i zasluenago svjaenika, obestvo dobrodjetelnago elovjeka... BOGOSLOVSKI RAD. Jovan Raji, uopte, nije originalan pisac, i ono to je jo ponajmanje originalno u njegovom knjievnom radu, to su njegova bogoslovska dela. On je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

44

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

bio najueniji srpski bogoslov svoga doba, znao je i pisao pored srpskoga i latinski, nemaki i maarski, bio je strunjak u pitanjima pravoslavne teologije, nazivan je Srpskim Zlatoustom, govorilo se uen kao Raji, i za sobom je ostavio ceo jedan niz bogoslovskih prevoda i prerada. Prevodio je ruskog ispovednika Gedeona i jeromonaha Platona Levina, napisao Katihiss mal, ili sokraennoe pravoslavnoe ispovdane greeskag neuntskag zakona, koji je iziao u Beu 1776,21 i u mnogim izdanjima, sve do 1863, za gotovo sto godina, bio kolski pravoslavni katihizis kod Srba i u Ugarskoj i u Srbiji. Raji je sastavljao i kolske crkvene istorije, koje su u mnogim izdanjima sve do polovine XIX veka ostajale kolske knjige; tampao je zbirke crkvenih propovedi, a pored toga ostavio je veliki broj rukopisa, mahom prevoda iz ruskih pisaca, naroito spisa o razlikama izmeu pravoslavne i katolike crkve. Sva bogoslovska uenost Jovana Rajia je iz ruskog izvora. On je ak ruske skolastike teologije koja se u toku XVI i XVII veka razvila u jugozapadnoj Rusiji, u krajevima koji su bili izloeni borbi sa poljskim katolicizmom. Od XVI veka katolika propaganda iz Poljske postala je nasrtljiva prema pravoslavlju u junoj Rusiji, i pravoslavni bogoslovi moraju da ulaze u velike polemike za odbranu uenja svoje crkve. Oni usvajaju skolastike metode katolike crkve, po ugledu na katolike seminarije osnivaju svoje vie bogoslovske kole, i nasuprot katolikoj skolastici i dogmatici stvaraju pravoslavnu skolastiku i dogmatiku. Naroito kijevska Duhovna akademija postala je sredite nove pravoslavne teologije, ne samo za Rusiju no i za ostale pravoslavne Slovene, osobito Srbe. Tu kolu i tu teologiju uio je Jovan Raji. U Kijevu on se dobro upoznao sa svom tom polemino-dogmatinom crkvenom knjievnou, koja je bila postavila za zadatak da dokazuje istotu uenja pravoslavne crkve, tanost njenih dogma i obreda, njenu punu saglasnost sa pravom Hristovom naukom. Raji je naroito panju obratio na antikatoliku i antiunijatsku argumentaciju ruske teologije, jer mu je to trebalo za rad u domovini, gde je pravoslavna crkva imala iste protivnike i jo vee opasnosti. Raji je naroito cenio arhiepiskopa novgorodskog Teofana Prokopovia (1681. do 1736), znamenitog i uenog ruskog teologa iz poetka XVIII veka, koga jedan ruski istoriar knjievnosti naziva najobrazovanijim ovekom tadanjega ruskoga drutva, i koji je u crkvenim reformama bio desna ruka Petru Velikom. U celom svom bogoslovskom radu Raji je bio samo dobar ak svojih uitelja, naroito Teofana Prokopovia. On je asimilovao rusku skolastiku teologiju i veto je rukovao njome. On neprestano ima na umu praktine potrebe pravoslavne crkve kod ugarskih Srba, protiv katolika i unijata bori se uspeno za sabornoju i apostolskoju cerkvu vostonoju, i u toj odbrani pravoslavlja on se slui poleminim i dogmatinim spisima ruske teologije, smatrajui ih kao optu svojinu pravoslavlja, ne navodei svoje pozajmice, koje su bile vrlo velike. U svoje doba to je izgledalo vrlo ueno i u borbi za pravoslavlje bilo vrlo korisno, ali te njegove prerade, vrlo esto i prosti prevodi, obredne knjige i udbenici, danas imaju interesa samo za one koji izuavaju istoriju pravoslavne srpske crkve u XVIII veku. Naunog i knjievnog interesa bogoslovski spisi Jovana Rajia nemaju. RAD NA LEPOJ KNjIEVNOSTI. Jovan Raji je za ivota bio naroito slavljen kao veliki pravoslavni teolog, posle smrti on e ostati poznat kao istoriar, ali on se dosta bavio i lepom knjievnou. OD njega je ostao jedan prigodan patriotski spev, jedna preraena

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

45

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

drama u stihovima, jedna zbirka prevedenih pounih priica i prilian broj prigodnih i pobonih pesama, originalnih i prevedenih. Kao pesnik Raji ima svoje mesto u istoriji srpske umetnike poezije, kao jedan od prvih pisaca naih koji su pisali stihove. Srpska poezija XVIII veka postala je ugledanjem na pobonu rusku poeziju s kraja XVII i s poetka XVIII veka, i tobonji aleksandrinac Kiprijana Raanina i poljski trinaesterac Hristifora efarovia izlaze iz ruske poezije. Jovan Raji zna i podraava tu pobonu rusku poeziju, on isto tako zna i za uenu psevdoklasinu poeziju, i za sobom e ostaviti u rukopisu ceo jedan udbenik retorike na latinskom jeziku. Od njega je ostao prilian broj pesama, prigodnih i pobonih, od kojih su tampane dve zbirke: Psni razlin na gospodsk prazdniki (Be, 1790) i Stihi o vospominani smerti (Budim, 1814).22 Ali najglavniji pesniki rad Jovana Rajia jeste spev Bo zma sa orlovi, koji je iziao u Beu 1791 (drugo izdanje u Beogradu, 1840; tree, u Panevu, 1884). To je alegorinoistorijski spev, u kome je opevan rat od 17881790. Rusije i Austrije (orlova) protivu Turske (zmaja). To je pesma jednog patriota i hrianina koji slavi pobede hrianskog oruja i poetak osloboenja od Turske. U spevu ima mnogo istorije i pojedinosti, esto sasvim tehnikih, o rasporedu trupa pri juriima, o broju pukova i baterija. Pesnik je sav u obrascima psevdoklasikim, mea istorijske dogaaje sa mitolokim alegorijama, govori poreenjima i renikom jednog potpunog psevdoklasiara. Pored Josifa II, Katarine II, Potemkina i Laudona, pominju se Jupiter, Mars, Vulkan, Merkur, Pluton; pored Beograda i Odakova, Troja i Rim. Alegorije su usiljene i izlaganje nije svuda jasno. Ali ovaj spev ima i svojih dobrih strana, i ide u relativno bolja dela nae oskudne umetnike poezije u XVIII veku. Stihovi su dosta laki i teni, u prianju ima izvesne ivosti, ima i iskreno rodoljubivo i hriansko oseanje; jezik je vrlo ist, istiji i narodniji no i u jednom knjievnom delu srpskom iz toga doba. 1798. godine Raji je tampao u Budimu delo Trageda sir pelna povst smrti posldng car serbskag Uroa Ptag, p padeni srbskag crstva, soinena i proizvdena 1733. gda v Krlovc Srmskom. A nn preiena i isprvlena... Kako se iz naslova vidi, ova pealnaja povjest nije originalno delo no prerada. Original je napisao Emanuil Kozainski, kao rektor karlovake latinsko-slovenske kole, i delo su njegovi uenici igrali u Karlovcima u junu 1736. Ovo delo, koje se prvobitno prosto zvalo Tragedokomeda, soderaa v seb trinadect distv, raeno je prema ruskim uzorima te vrste. Srednjovekovni moraliteti i misterije preli su preko nemake i poljske knjievnosti u rusku knjievnost XVII veka, i u kijevskoj Duhovnoj akademiji profesori su sastavljali, a aci igrali te tragikomedije, komade koji su bili meavina izmeu moralne i alegorijske drame, gde su apstraktna lica oliavala razne mane i vrline, i gde se udnovato meala hrianska religija i antika mitologija. Kozainski je za svoj komad uzeo predmet iz srpske narodne prolosti i u trinaest slabo povezanih inova, ili bolje rei slika, izneo kako su Nemanjii stvarali srpsku dravu i organizovali srpsku crkvu, kako su Srbi preli u Austriju i kako su primili prosvetu. Drama inae nema radnje, linosti, istorijske, mitoloke i alegorine, dou na scenu, kau ta im je pisac kazao, povlae se da naine mesta drugima koji e to isto initi. Delo je pisano u stihu, u poljskom trinaestercu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

46

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Tu dramu, koja se prikazivala u Karlovcima 1736. godine, Raji je kao ak gledao i rukopis prepisao, seao je se, i u starosti uzeo je da je preraenu izda po ninjajem vkusu. On je neto skratio, izbacio umetke, izline inove i epizode, izostavio sve to je bilo odve prigodno, popravio grube istorijske greke, dodao jo vie pouke, obodritelnih nastavlenija, celu dramu sveo u pet inova, a inove podelio na scene. Da bi se u delu znalo ta je od Kozainskog a ta je njegovo, on je to naroito zabeleio. Tragikomedija Kozainskoga sama po sebi nije mnogo vredela, i Raji joj svojim popravkama i preradom nije mnogo pomogao. Ali to je ostao jedini moralitet u novoj srpskoj knjievnosti, prvo igrano delo kod pravoslavnih Srba. 1802. izilo je u Budimu Rajievo delo koje je jo 1792. bilo napisano: Cvtnik v dvst i dvadest i etire izabrannh istorh nesadenn, i iz istonikov levh napoenn, v nem e krin oudolni dobrodtele posred tern porokov rastut i cvtut. To je prevod nemake zbirke anegdota Acerra phlologca, koja je izila u XVII veku, a u XVIII veku bila esto pretampavana. Delo u originalu ima vie zabavan znaaj; Raji mu je u svom prevodu dao vie pouan karakter, dodajui evanelske pouke i velike navode iz Biblije. Slovenaki pisac Urban Jarnik preveo je, 1814, ovo Rajievo delo pod naslovom Zbr lph ukov za lovenko mladino. RAD NA NARODNOJ ISTORIJI. Jo u svojim mladim godinama Raji se interesovao za srpsku istoriju. Kada se 1758. godine bavio u Hilendaru, traio je stare srpske letopise i povelje, i, koliko je mogao, ispisivao iz njih. U njegovim hartijama naeni su veliki ispisi iz istorije ora Brankovia, raeni jo 1759. godine. 1793. izdao je u Beu svoj prevod dela nemakog istorika Ludvika A. Gebhardija Krtka Srbli, Rssi, Bsn, i Rm krlevstv istr (Gechchte der Kngreche Serven, Razen, Bonen und Rama, 1781),2Z koja je na dananji srpski izdana u Beogradu 1847. godine. U Karlovcima, jo ezdesetih godina XVIII veka, poeo je sam pisati jedno veliko istorijsko delo, koje je 1768. bilo gotovo, ali koje je neprestano dopunjavao. 1794. izile su prve tri sveske, a 1795. etvrta sveska toga velikog dela, na 2000 strana, pod naslovom: Istor raznh slavenskih narodov naipae Bolgar, Horvatov i Serbov, iz tm zabven izta i vo svt istorieski proizvedenna Ioannom Raiem. Izdanje je bilo sa tamparskim grekama i sa tuim umecima, i Raji njime nije nikako bio zadovoljan. Na zauzimanje mitropolita Stratimirovia poelo je 1795. u Petrogradu izlaziti drugo izdanje. Izila je svega jedna sveska, kojom Raji nije nikako bio zadovoljan; dalje izlaenje zabranila je ruska cenzura. Glavni izvor Rajiu bila je kronika ora Brankovia, koja ga je ne samo uputila na istorijske izvore i iz koje je uzeo najvanija dokumenta, no iz koje je prenosio itave strane. Ali on delimino zna i za srednjovekovne istorijske spomenike srpske, naih drevnostjej rukopisi, koje je prepisivao 1758. On zna za itija vladalaca i arhiepiskopa srpskih od arhiepiskopa Danila, kojim se on obilno koristi, ali mu nisu poznati nai najvaniji izvori: dela sv. Save, Stefana Prvovenanog, Domentijana, Teodosija, Konstantina Filozofa, Camblaka, Pajsija; Duanov zakonik je povrno itao u jednom mlaem prepisu. On pominje i strane istoriare, grke, maarske, ruske. dubrovake, ali njegovo poznavanje tih pisaca je slabo i nepouzdano. Piui ovoju istoriju Jovan Raji je imao da savlauje mnoge tekoe. Neposrednih podataka imao je vrlo malo; tua miljenja koja je sa svih strana pribirao bila su raznolika, esto i protivrena; on sam nema pouzdanu osnovicu, sigurno znanje i kritian metod, i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

47

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

nemogue mu je da trai pravu istorijsku istinu. I on ostaje u neizvesnosti i nedoumici i esto ostavlja blagorazumnom itatelju da se ovaj sam odlui sa kime e se sloiti. Pored toga, on se ne usuuje da kae sve to misli. On se boji da se osumnjii njegova podanika vernost i nee da doe u sukob sa cenzurom. Kada mu se neto ini opasno za pretresanje, kakva dravna tajna ili diplomatska intriga, on preko toga prelazi, jer nije polezno o podobnih veej ljubopitstvovati i v carskija sokrovia i tajni mjeati sja. Kada je imao da kae svoje miljenje o postupanju Austrije prema oru Brankoviu, on preko toga brzo prelazi, jer tako neto istorieskomu peru ne priliestvujet. On se tako izvlai i u pitanjima istorijske hronologije. Kada ima da se odlui izmeu dva datuma, on uzima srednji broj, da pomiri oba gledita! Najzad, ima kod njega i srednjovekovnih kaluerskih ideja o udima, i prstu bojem on jo daje mesta u svojoj istoriji. Ali pored svih nekritinosti i nepotpunosti njegova istorija ima svojih dobrih osobina. To je prvo i veliko sistematsko delo u kojem je obuhvaena celokupna prolost srpskog naroda, i to uporedo sa istorijom ostalih susednih naroda, dok se ranije davala samo u odlomcima i kratkim i povrnim knjigama. Zatim, ima kod Rajia u klici i novijih shvatanja istorije, izvesnih istorieskih ideja. On naputa staru tradiciju da se u pisanju poinje crkvenom istorijom i mesto toga govori o ranijoj sudbi Slovena, tumai postanje monarhije i republike, raspravlja o istorijskim zakonima, ima izvesno organsko shvatanje ljudskoga drutva i trudi se da svojoj istoriji d izvestan nauan karakter. Glavna ideja Jovana Rajia je srpsko rodoljublje. Njegov cilj je: Serbski Narod po dostojaniju i priliiju perom opisav v kratcje proslaviti i iz tmi zabvenija vo svjet istorieski privesti. On brani Srbe u svim prilikama, redovno ih velia, hoe da im iznese njihovu slavnu prolost i da im ulije istorijski ponos i nacionalNu svest. Njegova istorija nije nauka, no lepa, utena i ohrabrujua slava narodne prolosti, koja narodu treba da d snage za borbe u sadanjosti i nade za budunost. I tako shvaena i napisana, patriotska istorija Jovana Rajia imala je vrlo veliki uticaj na srpske duhove. Iako je u njoj bilo dosta starinskog i preiveloga, iako je nesreena, neoriginalna i nepouzdana, iako je napisana tekim i nategnutim, esto nerazumljivim ruskoslovenskim jezikom ipak je ostala kod Srba kao glavni izvor istorijskog oseanja i znanja sve do druge polovine XIX veka. Celi narataji srpski u njoj su vaspitavani, politiari su u njoj traili ideje, razloge i primere, knjievnici motive i nadahnua. Svi raniji istoriari nai, Dimitrije Davidovi, Milovan Vidakovi, Aleksandar Ivakovi, dr Danilo Medakovi, naslanjali su se na tu knjigu i esto je prosto prepriavali. Sama knjiga naila je na veliki odziv. 1823. izilo je u Budimu drugo izdanje. U dva maha iz te knjige pravljeni su izvodi.* [Jedan od tih izvoda preveden je na bugarski.] Oko 1850. bilo je rei da se d novo, tree izdanje. Sve dok ugarski Srbi nisu preli iz opte istorijske sentimentalnosti na polje dravno-pravne borbe na istorijskoj osnovi, Rajieva istorija je zadovoljavala srpske duhove. Ali u istoriji ovoga opreznoga kaluera paljivo je bilo izbegavano sve to bi moglo pobuditi nepoverenje austrijskih i maarskih vlasti, i zato njegova knjiga nije bila dovoljna radikalnim nacionalistima srpskim. Za ivota, i dugo posle smrti, Raji je bio precenjivan. Dositej Obradovi pisao je o njemu: Na Raji, predrago i preasno ime; za Pavla Solaria on je naalni pisatelj na; za Gligorija Trlajia on je boestveni Rai; Atanasije Stojkovi ga naziva velikim naim i jedinstvenim Raiem i predskazuje mu besmrtnost u zahvalnom srpskom rodu. U stvari,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

48

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Jovan Raji je bio jedan vrlo trudoljubiv, za svoje doba obrazovan i plodan pisac, koji je korisno zapoinjao rad na nekoliko polja, savesno zadovoljavao potrebe svoga vremena, ali koji nije pokazao ni originalnosti, ni dubine, ni knjievnog i naunog talenta, i nije ostavio za sobom ni jedno delo od trajne vrednosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

49

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ZAHARIJA STEFANOVI ORFELIN

ositej Obradovi, Jovan Raji i Zaharija Orfelin su tri najznatnija knjievna

radnika srpska u XVIII veku. Orfelin je svoje vrlo raznostruke sposobnosti razvijao u nekoliko pravaca i prvi zapoinjao rad na nekoliko polja narodne prosvete. ivopisac, bakrorezac, kaligraf, kartograf, pisac bogoslovskih, kolskih i prirodnjakih knjiga, istoriar, fiziar, vinogradar, pesnik, sastavlja kalendara, on je za nekih trideset godina ispunjavao nau oskudnu knjievnost, u doba kada su se pisci mogli na prste izbrojati i kada su se knjievna dela tek s vremena na vreme pojavljivala. Njegova knjievna delatnost bila je takva da ga je Vuk Karadi u izvesnom pogledu isticao pred Dositejem Obradoviem i da je slavist Dobrovski pisao da nova srpska knjievnost poinje od Zaharije Orfelina. IVOT. Zaharija Stefanovi Orfelin rodio se 1726. godine, u Vukovaru, u Sremu. Pravo prezime mu je bilo Stefanovi, a sam se nazvao Orfelin. Nije se redovno kolovao, i to je nauio postigao je svojim samoukim trudom. U mladosti bio je uitelj. Napustivi tu slubu, proveo je nekoliko godina, od 1757, kao inovnik, arhiepiskopsko-mitropolijski ilirieski kancelist, sekretar ili blagajnik, kod srpskih crkvenih velikodostojnika u Karlovcima, Temivaru, Novom Sadu, Pakracu. On je nestalan, bez sigurnih sredstava za ivot, i ceo vek provodi u lutanju od mesta do mesta. Bivao je i domai uitelj, nalazio je utoite i u frukogorskim manastirima, odlazio je u Mletke, gde je tampao svoja dela i gde je, izgleda, izuio slikarstvo i bakrorez, u emu se jako usavrio. Na pojedinim svojim radovima potpisivao se kao lan bekih akademija umetnosti. Od knjievnoga rada nije mogao iveti, u poslednjim godinama ivota bio je u bedi, ivei gotovo od milostinje. Sasvim oronuo i oboleo, dobije najzad utoita na Isajlovu, dobru bakog vladike kraj Novog Sada, i tu, ubog i naputen, umre 19. januara 1785. godine.24 Njegovu smrt zabeleio je Jovan Raji ovako: 1785, 19. januarija umre ljubezni moj brat Zaharija Orfelin v Novom Sadje v episkopskom majurje prebjedno... BOGOSLOVSKI RAD. Na svima poljima na kojima je radio Orfelin je imao uspeha. Njegovi bakrorezi pokazuju dobra crtaa i veta rezaa; ilustracije u it Petra Velikog, najbolje tampanoj i po spoljanosti najlepoj srpskoj knjizi toga doba, ne pokazuju samo veta majstora no pravoga umetnika, koji bi dobro izgledao ma gde u Evropi da je bio. Isto tako odlini su njegovi kartografski radovi.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

50

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ali svoj pravi spisateljski rad Orfelin poeo je pobonim knjigama. Po broju svojih dela Orfelin je najvie radio na bogosloviji, ali bez strune bogoslovske spreme Jovana Rajia. To su poslovi obine vrste, kakvi su se u ono doba radili u ruskoj popularnoj knjievnosti i kakvi su se kod Srba traili u doba kada su gotovo celu italaku publiku sainjavali popovi i kalueri. On je obino prevodio sa ruskoga, katkada prosto pretampavao ruska izdanja, davao katihizise koji su u stvari izvodi ruskih katihizisa, spise o dogmama pravoslavne crkve, popularne pobone pouke. Sve to radio je bez ikakvih knjievnih ambicija, esto i ne potpisujui se, vie da bi mogao iveti, i svi ti poslovi su bez knjievne vrednosti. Jedini njegov bolji i originalni bogoslovski rad jeste rukopis Apostolskoe mleko, pisan u Temivaru 1763, jedno od najranijih dela napisanih na srpskom narodnom jeziku. To je neka vrsta katihizisa, koji je napisao za svoga sina, sa roditeljskom nenou i iskrenom pobonou, sa neim toplim i intimnim u tonu. KNjIEVNI RAD. Zaharija Orfelin je jedan od najranijih knjievnih pesnika srpskih. 1761. izila je u Mlecima knjiica Pla Serbii, ee sn v razlin gosudarstva razslis.25 Uporedo sa tom knjiicom, u istoj mletakoj tampariji i iste godine, izila je knjiica: Gorestn pla slavn inogda Serbi, svoih care, knze, vodov, gradov e i zemel lienn, i na uih predleh v alostnom poddanstv sd. Ova druga knjiga ima isti sadraj kao i prva, ima isti broj paralelnih strofa, razlika je to je prva na srpskom narodnom, a druga na ruskoslovenskom jeziku. Srpska verzija je mnogo bolja, jasnija, slobodnija i sa boljim stihovima. Obe knjiice su izile bez potpisa, samo na prvoj bila je ifra S. S. S. (Sobstveni Sin Serbiji, kako se tumai), i tek u novije doba utvreno je da im je pisac Zaharija Orfelin. Pesnik uzbueno opeva zlu sudbinu srpskoga naroda u Austriji, verolomnost novih gospodara, nerodoljublje srpskih crkvenih stareina. To je prva tampana knjiga u kojoj ima antiaustrijske tendencije i u kojoj je izraena tenja srpskoga naroda za punom nacionalnom slobodom. Orfelin, koji je u to doba bio mali inovnik pri mitropolitskom dvoru, nije smeo potpisati ovaj antiaustrijski i antijerarhijski patriotski i politiki spev.* Znaajan posao Zaharije Orfelina jeste Slaveno-serbsk magazin to est: sobrane raznh soinen i prevodov, k polz, i uveselen sluaih. 1768. godine, pojavio se u Mlecima taj asopis, prvi ne samo meu Srbima no i meu svima Junim Slovenima. Zavisan u svojoj sirotinji, strahujui da ne doe u sukob sa kaluerima, Orfelin se i na ovom delu nije potpisao. to je od naroitoga znaaja u ovom asopisu to je vei predgovor, u kome je naznaeno zato se taj asopis pokrenuo i u kome duhu e se ureivati. To nije samo program knjievnoga rada u jednom asopisu no ceo jedan proglas istorijskoga znaaja, u kome e se prvi put na srpskom jeziku izneti napredne i prosvetiteljske ideje racionalistikog XVIII veka, misao svetovne kulture, rada na obu polzu i radi astija elovjeeskog roda, prosvete za sve stalee, pisanja na narodnom jeziku svega onoga to e malo zatim poeti da propoveda Dositej Obradovi. Orfelin proslavlja novo doba i astljivu Evropu, tako bogatu uenim, naprednim ljudima koji trae astije sadanjemu elovjeeskomu rodu, novo doba kada se Evropa prekrilila mnogobrojnim naunim ustanovama i kada svaki dan izlaze na svet premudro soinjene knjige. Orfelin je naroito oduevljen za novu nauku, koja hoe da znanje postane opte blago ljudi i da zraci prosvete greju sve stalee i sve narode. Zato se pie tako da svaki moe razumeti, narodnim jezikom koji je pristupaan i najprostijim ljudima. Naroito je potrebno da se nauka i prosveta tako shvate kod jednog tako zaputenog i zaostalog naroda

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

51

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

kao to je srpski, koji je inae po prirodi najsposobnjeji k svakim naukam. Slavenoserbsk magazin bie u tim idejama optekorisne nauke i optenarodne prosvete. Po sadraju to je bio sasvim moderan asopis, za pouku i zabavu, u stihu i prozi, sa pregledom novih knjiga srpskih. List je bio ureen po ugledu na Eemsn Soineni, prvi ueno-knjievni asopis u Rusiji, koji je od 1755. poela izdavati u Petrogradu Ruska akademija nauka. Orfelin je i pravac, i osnovne ideje, i terminologiju, i format, i tampu, i raspored radova udesio po tom ruskom asopisu, i iz njega je preveo nekoliko lanaka. Samo Orfelinovo predislovije nije nita drugo do predgovor u prvom broju ruskog asopisa. Orfelin je odatle uzeo glavne ideje, negde je prosto prevodio, odbacivi to je bilo za ruske prilike, i udesio prema srpskim potrebama. Originalnih sastava nema, sami prilozi nemaju knjievne vrednosti, ali ono to je karakteristino to je sama zamisao o pokretanju jednog ovakvog asopisa i nove ideje prvi put iznesene u predgovoru. ISTORIAR. Najvaniji posao Zaharije Orfelina jeste njegovo istorijsko delo ite i slavn dla Gosudar imperatora Petra Velikago, samoderca vserossskago, s prepoloenem kratko geografiesko i politiesko istorii o rossskom carstv. Delo je izilo u Mlecima 1772. godine, u dve velike sveske, koje zajedno iznose blizu 800 strana. I na ovoj knjizi Orfelin, austrijski podanik, inovnik kod zavisnih srpskih arhijereja u Ugarskoj, u doba kada su se progonile svake simpatije i veze Srba prema Rusiji, nije smeo potpisati ovu apologiju ruskog vladaoca. Dugo vreme nagaalo se ko je pisac, i tek u poslednje vreme stvar se utvrdila. Pored obinog izdanja ima i jedno bolje izdanje ove knjige, na finoj hartiji, sa vrlo lepim bakrorezima i dobrim kartama, i sa posvetom Katarini II i potpisom pisca. Dok se u crkvenim krugovima ruskim Petar Veliki, zbog svojih naprednih reforama u crkvi, proglaavao za antihrista, sa druge strane imao je oboavalaca, i meu njima je i Orfelin. On ga naziva: obrazcem luih gosudarej i udivlenijem politikov, nesravnjenim Gerojem, preslavnim Imperatorom, besprimernim Monarhom. On ga velia ne samo kao najveeg slovenskog vladara no i kao prosveenog vladaoca, filozofa i reformatora na prestolu, koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Orfelin je taj svoj posao radio dugo, nekih pet godina, i savesno. Preko svojih prijatelja iz Rusije nabavio je celu jednu biblioteku ruskih i stranih dela o Petru Velikom, meu ostalim Lomonosova i Voltera. Pored toga on daje i originalnih podataka o vezi Srba sa PeTrom Velikim. Ceo posao je shvaen na iroj osnovici, vrlo dobro je izraen i ostaje najbolji istorijski rad u srpskoj knjievnosti XVIII veka. itie Petra Velikog po ukupnom shvatanju i oceni Petrove linosti, kao i bogatoj i savesnoj upotrebi pomonih sredstava, ne zaostaje nimalo za savremenim delima o caru Petru Velikom (Dr Jovan Radoni). 1774. godine, u Petrogradu, knez M. erbatov i V. Troepoljski izdali su drugo i popravljeno izdanje ovog Orfelinovog dela. OPTI POGLED. Delatnost Zaharije Orfelina u srpskoj knjievnosti je raznostrana i plodna, i nekih trideset godina on uspeno radi u nekoliko pravaca. Mnogostruk, obilan i plodan duh, on se sa uspehom ogleda na nekoliko polja i zadovoljava mnogobrojne i raznorodne duhovne potrebe srpskog drutva onog vremena. On zauzima osobito mesto u srpskoj knjievnosti XVIII veka: on je prelazan pisac izmeu starije, bogoslovske, i nove prosvetiteljske svetovne knjevnosti. Po broju svojih dela on je najvie radio na bogoslovskoj knjievnosti, ali to su obredne knjige i udbenici, mahom prevodi i prerade, gotovo knjiarski poslovi. Orfelin je ovek novih ideja, on je oboavalac Petra Velikog, i, pre Dositeja Obradovia, istie se kao protivnik kaluera i zloupotreba u crkvi. Sam Dositej Obradovi ga

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

52

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

je zato jako cenio, i 1786. pisao: Gonjenije silniji i sitije od njega nije njega moglo uplaiti! Gvozdene verige siromatva i skudosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on za opte dobri to ne pie. Ne posveeno bude preesno ime njegovo venom vospominaniju i visokom poitaniju uvstvitelni, blagodarni i dobrodjetelni srdaca srpski sinova! Siromah, zavisan od kaluera, usamljen u svojim novim idejama, on mora da krije svoje misli, i samo u knjigama koje ne potpisuje on napada na srpske arhijereje koji zanemaruju srpske nacionalne interese, na njihovo vlastoljublje i srebroljublje, na lenje i neznalike kaluere koje naziva umskim besposliarima. On velia prirodne nauke, propoveda prosvetu za iroke slojeve naroda, trai upotrebu narodnoga jezika, i prvi meu Srbima poinje se sluiti graanskom azbukom. To je prvi propovednik racionalizma kod Srba. U pogledu ideja on je pretea Dositeja Obradovia; u pogledu narodnoga jezika on je pretea Vuka Karadia.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

53

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOZEFINIZAM

rpska knjievnost na kraju XVIII veka pretrpela je isti uticaj i prola je kroz

isto stupanj razvia koji su prole knjievnosti drugih naroda u Austriji toga doba. Racionalistike ideje, koje je tada u crkvi i dravi odluno sprovodio car Josif II, nazivaju se u austrijskoj politikoj i knjievnoj istoriji jozefinizam. I toga jozefinizma ima u znatnoj meri i u srpskoj knjievnosti XVIII veka, i Dositej Obradovi i svi pisci koji su se grupisali oko njega, i koji bi se mogli nazvati njegovom kolom, uglavnom pripadaju tome idejnom pokretu. Josif II bio je najumniji vladar austrijski i najvie je uinio za duhovni kulturni napredak svoje zaostale drave. Jo za ivota njegove matere, carice Marije Terezije, kada je postao suvladalac, u Austriji su se poele izvoditi napredne reforme. Ali puna i prava vlada njegova zapoinje posle smrti carice matere, od 1780. Jaka duha i volje, odluan da bude onako kako on misli da treba da bude, on je stavio sebi u zadatak da preporodi staru i zamalu Austriju, da je oslobodi feudalnih i crkvenih okova, da je primenom modernih i filozofskih ideja povede putem privrednog i duhovnog napretka, da u zakone i obiaje uvede versku snolivost i ostvari nadmonost sasvim svetovne drave nad crkvom, koja je uvek imala politike moi, da unese ovenost u zakone i prosvetu u ire slojeve naroda. I radi toga, u interesu napretka i opte koristi, on svu vlast uzima u svoje ruke i stvara jaku, centralistiku i birokratsku dravu. On je tip prosveenog despota XVIII veka, vrlo naprednog i vrlo dobronamernog, ali koji ne doputa drugu volju do svoju, koji nee usredsreenu vlast da deli ni sa kim drugim, i ija je deviza: Sve za narod, ali nita s narodom. On krha feudalni sistem, kao nesaglasan sa duhom vremena i sa finansijskom politikom moderne drave. On ukida feudalna prava i plemike povlastice, osloboa seljake od spahijske eksploatacije i tiranije i daje im linu slobodu i pravnu jednakost, pravilnije rasporeuje dravne poreze i namete. On pokuava da uvede jednaku porezu u celoj zemlji, razvija i unutranju i spoljanju trgovinu, gradi puteve i kanale, svim silama radi na unapreivanju radinosti i materijalnog blagostanja narodnog. U zemlji se otvaraju strune, trgovake, zanatske i zemljoradnike kole. Donosi se nov krivini zakonik, oveniji i praviniji, jednak za sve graane bez razlike stalea i vere. Prosveta dobija nevien polet: za deset godina vlade Josifa II broj dece u osnovnim kolama se udesetostruio.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

54

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Reforme Josifa II naroito su bile smele i znaajne na crkvenom polju, tako da se pod jozefinizmom razume u prvom redu careva odluna borba protiv svemoi i nesuvremenosti katolike crkve u Austriji. On ustaje protiv mone katolike crkve i kao vladalac koji brani svoja prava i mo i kao pristalica modernih filozofskih naela, radi ostvarenja modernih ideja: svetovnosti drave i kole, slobode misli i savesti, verske snoljivosti. I od prvoga dana svoga dolaska na presto on ulazi u rat sa katolikom crkvom, koji se nee prekidati do njegove prerane smrti, 1790. On u naelu potinjava crkvu dravi, biskupe i arcibiskupe stavlja u zavisan poloaj prema svetovnoj dravnoj vlasti, trudi se da u novim idejama vaspita mlae svetenstvo, naroito svom silom udara na kaluerstvo, koje je smatrao kao mrtav kapital ljudski. Za osam godina ukinuo je 700 manastira i rasterao 36.000 kaluera i kaluerica, manastirska imanja oduzimao i prenosio na dobrotvorne ustanove i kole. Josif II mea se i u unutranje poslove katolike crkve: nareuje da se u liturgiji umesto latinskog jezika ima upotrebljavati nemaki; zabranjuje raskono ukraavanje crkava i trgovinu sa ikonama i svetiteljskim motima; od 1783. uvodi graanski brak i doputa razvod braka. Sav taj veliki rad cara i reformatora, taj pokuaj ostvarenja tolikih smelih reforama i izvoenja tolikih modernih ideja, vreanje tolikih tradicija i teenje tolikih interesa, iz osnova je potresao celu Austriju, izazvao veliko vrenje u duhovima kakvo dotle nikada nije bilo. I to se osealo kod sviju naroda u Austriji, pa i kod ugarskih Srba. Srbi prema Josifu nalazili su se u povoljnom poloaju. U srpskim krugovima se mislilo da car ima nekih naroitih simpatija prema Srbima. U stvari, Josif II je Srbima inio ustupke, ali to je bilo vie iz politikih razloga zato to mu je u borbi protiv Maara, sa kojima se bio krvno zavadio, bila potrebna pomo nemaarskih narodnosti u Ugarskoj, i zato to mu je u borbi protiv katolike crkve i feudalnih gospodara bio potreban oslonac na dotle ugnjetavane nekatolike veroispovesti i na graanski stale i seljatvo. Zatim, Srbi su u ratu davali hrabre i pouzdane vojnike, a u miru su bili vredni i preduzimljivi trgovci i zanatlije, sainjavali solidan deo graanstva po ugarskim varoima koji je lepo plaao caru carevo. I zato je on titio Srbe od maarskih upanijskih vlasti i spahija, inio ustupke pravoslavnoj crkvi i mislio da jo vei broj Srba sa Balkana prevede u Austriju. I Srbi su prema Josifu II oseali mnogo potovanja, tako da ga je Temivarski sabor 1790. nazvao Markom Aurelijom srbskim. Srbima je jo najpovoljniji bio carev antikatolicizam i njegova politika verske ravnopravnosti koja je dola posle sto godina verskih gonjenja i katolikog prozelitizma. I sa pojmljivim oduevljenjem verski progonjeni Srbi pozdravili su carev Toleranz-Patent od 1781, kojim im je data verska ravnopravnost i mogunost da slobodno vre sve obrede svoje vere. Ne samo da su Srbi bili zahvalni caru zbog njegove politike, ne samo da je masa srpskog naroda, seljaci, zanatlije i trgovci, imala materijalne koristi od njegove antifeudalne i privredne unutranje politike, no im je isto tako godila njegova spoljna, antiturska politika, kojoj je bio cilj osloboenje balkanskih hriana. I to utoliko pre to je Josif II vojevao protiv Turske u savezu sa pravoslavnom Rusijom, kojoj se kod Srba bezgranino verovalo. Rat koji su 1788. objavili Josif II i Katarina II da osvete oveanstvo protiv varvara, Srbima je izgledao kao krstaki rat za osloboenje stare domovine. I zato su Srbi u Ugarskoj pomagali cara, i zato su se Srbi u Srbiji pridruili austrijskoj vojsci. Glavni srpski pisci, Dositej Obradovi i Jovan Raji, slavili su Josifa II kao oslobodioca Srbije.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

55

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

i pored svih tih verskih i nacionalnih razloga, Josif II imao je pristalica meu Srbima koji su odobravali i njegove filozofske ideje i anticrkvenu politiku. Kao i u celoj Austriji, tako se i srpsko drutvo podelilo na dva dela: na jedne koji su odobravali njegove crkvene reforme i na druge koji su bili protiv njih. Car je suzbijao i pravoslavnu crkvu, ograniavao vlast vladika, izvesne sporove prenosio na graanske sudove, hteo da u korist kola ukine nekoliko manastira, i protiv njega je ustala srpska jerarhija kao i neprosveenji slojevi narodni, koji su u svemu tome gledali poetke unije. Ali, sa druge strane, te reforme nalazile su pristalica i branitelja u redovima graanstva, koje se sto godina borilo protiv samovolje i zloupotreba crkvenih ljudi, i kod obrazovanih i kolovanih ljudi, koji su bili uli u ideje svoga veka. Tada se meu Srbima obrazuje dosta jaka grupa pristalica Josifa II, srpskih jozefinista, nacionalista, kako su se oni zvali, koji su se borili protiv sujeveraca i crkvara, kako su oni nazivali svoje konzervativne protivnike. Ti srpski nacionalisiti, ili frajmaori (slobodni zidari) kako su ih crkveni ljudi nazivali koji su se ranije oduevljavali za Petra Velikog, otpoinju u srpskoj knjievnosti braniti i razvijati filozofske i napredne ideje svoga doba i suvremene reforme Josifa II, i na kraju XVIII veka stvara se kod Srba cela jedna jozefinistika i racionalistika literatura. U nekoliko naroito pisanih knjiga, prevedenih i originalnih, hvalio se Josif II kao ovek i kao vladar i dokazivala se opravdanost i korisnost njegovih reforama. Prevodile se naroite broure u kojima se napadao papizam i crkvena prevlast uopte. Ono to je Orfelin ranije, u potaji i pod anonimatom skriven pisao, sada se javno ispoveda i napada.* Svi vaniji pisci srpski sa kraja XVIII veka ubeeni su jozefinisti. Dositej Obradovi je poeo pisati za vreme vlade Josifa II, u trenutku opteg duhovnog vrenja u Austriji, i glavna njegova knjievna delatnost pada u doba vlade Josifa II. Sam Obradovi je izrino kazao taj veliki uticaj koji su reforme Josifa II uinile na njegov duh i na ceo njegov knjievni i prosvetni rad meu Srbima. Na nekoliko dana pred smrt pisao je on: ...ako je to dostojno bilo u mojim naertanijam, sve to pripisati valja onim astljivim opstojateljstvam i onoj velikoj, jedinoj dui blaenago Josifa vtorago, koji je u svoje vreme premnoge oduevljavao i umove vosperjavao, bez kojega mnoge stvari ne bi kome ni na um pale. I on je veliao Josifa II svakom prilikom, nazivao ga premudrim i bogoprosvetenim vladjeteljem i suncem svega i blagodjeteljem, usvajao njegove reforme, pisao svoj ivot i prikleni da dokae potrebu ukidanja kaluerstva, branio sve njegove reforme koje su u prostom srpskom narodu nailazile na otpor. Dositejevi sledbenici rade u istom pravcu. Jovan Mukatirovi pie naroitu knjigu potiv praznika, pravdajui carevu naredbu o ukidanju silnog praznovanja u pravoslavnoj crkvi. Josifa II velia i Emanuilo Jankovi, posveujui mu svoj prevod Goldonijevih Tergovaca, a isto tako i Atanasije Stojkovi. Uticaj jozefinizma na srpske duhove i prosveeni svet bio je veliki. Sve do pred kraj XVIII veka Srbi stoje pod uticajem ruske kulture, upravo pod uticajem ruske pravoslavne crkve. Ali u poslednjim dvema desetinama XVIII veka, pod neposrednim uticajem filozofskih ideja i racionalnih reforama Josifa II, Srbi dolaze pod uticaj zapadne kulture i suvremene misli. Kod njih se javljaju prvi racionalisti iz ijih e redova izii glavni srpski pisci na kraju XVIII veka i u poetku XIX veka.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

56

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DOSITEJ OBRADOVI

ve do Dositeja Obradovia srpska knjievnost nema knjevnog, pravoga

pisca. On je glavna. i sredina linost srpske knjievnosti svoga vremena, prvi isti i odsudni racionalist srpski, pisac ija dela imaju ne samo istorijske no i isto knjievne vrednosti, ovek koji je stvorio preokret u srpskim duhovima i srpsku knjievnost i kulturu stavio na novu, modernu osnovicu.

I. NjEGOV IVOT I NjEGOVE KNjIGE

IVOT. Dimitrije, u kaluerstvu nazvan Dositej, rodio se u akovu, srpskorumunskom mestu u Tamikom Banatu, 1742. ili 1743. godine.27 Otac mu se zvao ura, po zanimanju bio je urija i trgovi. Umro je oko 1748. i posle smrti ostavio je udovicu i etvoro male dece. Mati umre naskoro, oko 1752, a deca se rasture po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je uilo osnovnu kolu u mesnoj srpskoj koli, i kako se odlikovalo ljubavlju za knjigu, tetak naumi da ga spremi za popa. itanje itija svetaca zavrte mozak dvanaestogodinjem deku, po prirodi sklonom sanjarenju i matanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjakim kaluerom iz Deana da bei u Tursku, u pustinju, da se posveti. Trezveni tetak, videi bolesno stanje detinje mate, da bi ga zadrao od tih verskih fantaziranja, odvede ga na zanat u Temivar, kod jednog kapamadije. Otrgnut od knjiga i u stvarnom ivotu, Dimitrije se poeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponovo razbuktao i on opet zaeli da ode u pustinjake i svetitelje. I on tajom ostavi zanat, rodbinu i zaviaj, i 31. jula 1757. godine zakuca na vrata frukogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviu, rodom Valjevcu, dopadne se bistar deko koji je ve lepo znao itati, i uzme ga za svoga aka. I Dimitrije se baca na itanja ivota svetaca, pada u najvei verski zanos, gladuje, mui svoje telo kao stari hrianski sveci. 17. februara 1758. bude zakalueren, i dobije ime Dositeja, jednog od svojih svetih uzora, starog hrianskog sveca koji je kao mladi iz bogate kue ostavio svet i pobegao u samou i pustinju i tamo se u postu i molitvama posvetio. Muei svoje telo, gladujui, u silnim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

57

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

molitvama i metanisanjima, on se razglasi po celoj okolini. 16. aprila 1758, u Karlovcima, bude rukopoloen za akona. Velika i iskrena pobonost, dugi postovi i silne molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici poinju dolaziti da im on ita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjienju. Stalni podsmesi sa sviju strana, nizak ivot manastirske bratije, prozaina stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluerskom svetiteljstvu. On poinje sumnjati u ono u to je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha, koji se poeo oslobaati, vedri se i proiruje. On poinje itati i gradanske knjige, samoobrazuje se, ui latinski, zaeli vie znanja i prave nauke. Kalueri mu ine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u prolee28 umro njegov dobrotvor Teodor Milutinovi, prekinula se i poslednja veza koja ga je drala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog akona iz manastira bilo je, po reima V. Jagia, za srpsku knjievnost ono to je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije doe u Zagreb, gde je privatno uio latinski, i u prolee 1761, preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da tu uiteljujui zatedi neto novaca, po posle sa tom utedom da ode na kolovanje u Rusiju. Od 1761. do 1763. bio je uitelj u srpskoj koli u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga ivota, nauivi i neto talijanski.29 elja k ueniju koja ga je iz manastira izvukla, gonila ga je napred. I kada je utedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevi se na putu za Svetu goru, on je do poetka 1764.30 uiteljevao pri manastiru sv. Petke u Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrovi rukopoloio za svetenika. Radi popravke zdravlja vrati se opet u severnu Dalmaciju, za uitelja u selu Golubiu kraj Knina, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragovi. Kada je ozdravio, iz Spljeta, preko Krfa i Moreje, gde se neko vreme zadravao, doe u Svetu goru. Ne naavi tamo jednog proslavljenog grkog uitelja, on u Hilendaru provede jesen i zimu 1765, i u prolee 1766. ode u Smirnu, kod uvenog grkog uitelja Jeroteja Dendrina.31 U njegovoj bogoslovskoj greeskoj velikoj koli proveo je tri godine i nauio dobro grki. Vraajui se 1768. godine u Dalmaciju, neko vreme proveo je u Junoj Albaniji, kod arnautskog plemena Hormovita. Krajem 1768. ode na Krf, i tu je kod jednog grkog uitelja uio grku retoriku i knjievnost. Poetkom 1769. je u Mlecima, odatle ode u severnu Dalmaciju, gde postane opet uitelj u Plavnom. 1770. i 1771. proveo je u Skradinu, gde su ga Srbi doveli za svoga propovednika, potom u Mlecima, u Zadru i Trstu. Sve to njegovo bavljenje u Dalmaciji imalo je velikog uticaja na njegov dalji rad. Tu, ivei u istoj narodnoj sredini, imao je prilike da izbliza pozna narodni ivot, da proui sve narodne potrebe, i izmeri sve zlo koje dolazi od neznanja i bede. Tu je, uei decu, poeo pisati svoje prve radove, i to na istom narodnom jeziku toga kraja. U malome, njegova knjievna delatnost poinje od bavljenja u Dalmaciji. Preavi 1771. iz Trsta u Be, Obradovi se naao u jednoj sasvim novoj sredini, ne znajui nita nemaki. Pomognut bekim Grcima, on nae uenike kojima poe davati asove iz talijanskog jezika, i sam pone uiti nemaki, latinski i francuski, pored toga logiku i metafiziku. Plodno i zadovoljno proveo je u Beu doba od 1771. do 1776, est radosnih i poleznih godina. Uiteljujui proveo je doba do 1779. godine u Modri, Karlovcima, Pounu. 1779. upozna se u Trstu sa jednim ruskim arhimandritom, i sa njim u drutvu proe Italiju, i iz Livorna morem otide na grko ostrvo Hios, gde je kao uitelj talijanskog jezika ostao skoro godinu dana, do 1780. Preko Carigrada ode u Ja, u Moldaviju, kao domai uitelj jednog moldavskog bojara. Sa zateenim novcem, 1782. godine, ode na studije u Nemaku.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

58

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U Haleu skine svoje sveteniko odelo, upie se na univerzitet i pone sluati filozofiju. Tu, u prosveenoj sredini, rei se da i sam pone pisati. 1783. pree na univerzitet u Lajpcig, i tu tampa prvo svoje delo ivot i priklen Dimitra Obradovia, nareenoga u kaluerstvu Dosiea: nim istim spisat i izdat 1784. putovao je u Pariz i London, gde je ostao tri meseca. Preko Nemake, gde se opet neko vreme zadrao, vrati se u Be, gde je ostao od 1785. Do 1787, dajui asove iz francuskog i talijanskog. Na poziv generala Simeona Zoria, Srbina po poreklu, nekadanjeg ljubaznika Katarine II, on 1787. ode na klov, dobro u Beloj Rusiji, gde ga je general pozvao za nastavnika svoje vojne kole. 1788. vrati se u Lajpcig gde tampa svoje Basne. Od 1789. sve do 1802. on ostaje u Beu, uvek uiteljujui, ali ne u povoljnim materijalnim prilikama. Kako mu stvari nisu dobro ile u Beu, on se preseli u Trst, gde su mu ondanji rodoljubivi trgovci srpski obeali godinju potporu s tim da pie korisne knjige na narodnom jeziku. 1804, kada se digla buna u Srbiji, rodoljubivi Dositej radi za nju, skuplja priloge meu Srbima u Trstu, 1806. dolazi u Zemun, i tu ostaje kao poverljiva linost srpskih ustanika. Iste godine, u naroitoj misiji Pravitelstvujueg sovjeta, iao je u Bukuret, u stan ruske vojske. U leto 1807. preao je u Srbiju, i sav se stavio u slubu njoj. 1808. on je direktor svih srpskih kola, vaspita Karaoreva sina Alekse, Karaorev sekretar i savetnik. Tada on poinje izvoditi ceo jedan plan za prosvetnu organizaciju Srbije, stvara 1808. Veliku kolu, 1810. bogosloviju. 1810. postaje lan Pravitelstvujueg sovjeta, iste godine po narodnom poslu opet ide u Bukuret, poetkom 1811. postaje ministar prosvete (popeitelj prosvjeenija). Mudar i rodoljubiv, on stie ugleda meu ustanikim voama, miri ih i upuuje, radi da se Srbija uvrsti i izgradi kao samostalna nacionalna drava, i zbog tog njegovog srpskog rodoljublja austrijske vojne vlasti dobijaju naredbu da ga ubiju im pree granicu. Uvaavan i zadovoljan u obnovljenoj Srbiji, uvek eljan da to vie naui i to vie koristi svojoj miloj naciji i slobodnoj miloj materi naoj Srbiji, on je zadovoljno proveo poslednje godine ivota. Umro je, posle kratke bolesti, krajem marta 1811. godine, u Beogradu.32 BIBLIOGRAFIJA. Glavni knjievni rad Dositeja Obradovia pada u doba od 1783. do 1790, dakle za doba vlade cara Josifa II. U Lajpcigu, 1783, tampao je svoj prvi sastav Lobezni Haralampe, koji je poziv na pretplatu za Sovte zdravago razuma i manifest celoga njegovog budueg rada. Mesto objavljenih Sovta izdao je on u Lajpcigu, 1783, delo ivot I prikleni Dimitra Obradovia, nareenoga u kaluerstvu Dosiea. Idue, 1784, opet u Lajpcigu izdao je dva dela: Sovti zdravago razuma, od koga je drugo izdanje izilo u Peti 1806, i prevod s nemakog Slovo pouitelno Gospodina Georga Ioakima Colikofera, pri Reformatov obestvu, nemeckago predikatora. u Lajpcigu 1788. izile su Ezopove i proih raznih basnotvorcev, s razlini ezika na slavenoserbski ezik prevedene, sad prvi red s nravouitelnimi poleznimi izsnniamu i nastavlniami izdate i serbsko nosti posveene Basne. Basne sastavljaju vei deo knjige, a posle njih ide drugi deo autobiografije i prevodi sa engleskoga. U Beu je 1789. izila Psna na vztie Blgrada.33 Prvo izdanje dela Sobrane raznh nravouitelnh vee v polzu i uveselene izilo je u Beu 1793, a drugo u Budimu 1807. U Mlecima izila je 180Z. Etika ili Flosof nravouitelna, zatim Psna na insurrekc Serbanov 1804, a 1808. i Sthi na nov god 1808. Svoje knjige Obradovi je izdavao teko, i na svoju tetu. Publike je bilo

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

59

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

malo, crkveni krugovi bili su neprijateljski raspoloeni prema njegovim delima zabeleeno je da su ih kalueri spaljivali i on je imao da rauna sa malom publikom. On je knjige izdavao ili svojom utedom ili blagodarei rodoljubivoj pomoi kojega od imunih srpskih trgovaca, ali odziv je ipak bio tako slab da za izvesna dela svoja nije mogao da istera ni troak oko povezivanja. Posle smrti Dositeja Obradovia tampani su jo ovi njegovi spisi: Mezimac, drugi deo Sobran, u Budimu 1818; HriSLIKA DOSITEJA OBRADOVIA U Mezimcu (RAD SRPSKOG SLIKARA ARSE TEODOROVIA) stoi sir blagi oba i Vnac ot alfavita, u Budimu 1826, Pisma, koja je prikupio ore Magaraevi, u Budimu 1829; Prvenac, Uica, ili Doseeva Bukvica u Karlovcu 1830. I docnije Dositej Obradovi je ee izdavan i vie itan no ijedan od starijih pisaca srpskih. Ostavljajui na stranu pretampavanja pojedinih dela, i neuspele pokuaje izdanja celokupnih dela, on je u celini izdavan jo etiri puta. Prvo izdanje njegovih celokupnih dela izilo je u Beogradu i Kragujevcu od 1833. do 1845; drugo izdanje dr Danila Medakovia u Zemunu 1850; tree izdanje Brae Jovanovia u Panevu poetkom osamdesetih godina, i etvrto, dravno izdanje, 1911, prilikom stogodinjice njegove smrti.34 Dositej Obradovi je imao italaca ne samo kod Srba no i kod Hrvata, Bugara i Rumuna, i bio je jo rano prevoen i na bugarski i rumunski. Za vreme ilirskog pokreta on je esto i rado pretampavan po ilirskim listovima i asopisima, i nekoliko ilirskih pisaca, Vjekoslav Babuki i Antun Nijemi, stajali su pod njegovim uticajem. Pojedine od njegovih knjiga pretampavane su latinicom. Kod Bugara je bio mnogo itan i prevoen. Iica, na primer, imala je tri bugarska prevoda u etiri izdanja, i uglavnom preko njega srpska knjievnost uticala je na obnovu bugarske knjievnosti. Kod Rumuna je Obradovi bio isto tako poznat i prevoen, ak i u novije doba. On je prvi srpski pisac ije knjige prelaze granice srpskog naroda. Moe se rei da nijedan od starijih srpskih pisaca nije bio toliko poznat kod susednih naroda i toliko uticao na njihov duhovni razvitak.* KARAKTER. Retko je nai pisca kod kojega postoji takav sklad izmeu linih osobina i ideja. Izmeu pisca i dela postoji puna saglasnost. Krotak, pitom, nean, saaljiv, pun simpatija prema ljudima, vrlo socijalan po svojoj prirodi, on je lako primio ovekoljubivu i idealistiku filozofiju XVIII veka. Pun starinske uvstvitelnosti i elovjekoljubija on e voleti spomen svojih roditelja, decu, narod, sve ljude ista srca, pa ak i ivotinje i cvee. Ali, s druge strane, to je vedar duh, trezvena priroda, i pod uticajem knjiga i razmiljanja njegov duh e biti sve kritiniji i njegov racionalizam sve snaniji. I ta vrlo skladna meavina starinske nenosti i osetljivosti, a s druge strane vedar i krepak duh, jaka vera u bogodanu svobodu uma, ine Dositeja Obradovia jednom od najsrenijih i najujednaenijih priroda. Svojom dobrotom srca i jainom uma on je inio vrlo jak utisak na sve koji su ga poznavali. Ne samo Srbi, koje su ga uvaavali kao narodnoga mudraca, no i stranci koji su sa njim razgovarali, imali su taj isti utisak. Ruski pisac Andrej Kajsarov, koji ga je video u Trstu 1805. godine, pie o njemu: To nije obian ovek. Izvesno je da kod njega ima vie no to bi trebalo popustljivosti, gotovo poniznosti putujuega kaluera i preterane ljubaznosti jednoga domaeg uitelja koji je esto iveo od tue dareljivosti. Ali pored te gipkosti u ophoenju i karakteru, on ima i moralne i duhovne vrstine. Iako je propovedao smele ideje, koje su vreale mnoge predrasude i interese, on,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

60

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

pitom, ljubazan i prilagodljiv, nije imao velikih sukoba sa ljudima i dosta dobro proao je kroza ivot. Skroman i blag, sa filozofskom blagou prema ljudima, on je rado pratao i umeo biti zahvalan. Jedan takav ovek bio je predodreen za optimistiku, altruistiku i filantropsku filozofiju XVIII veka, koja je verovala u uroenu dobrotu ljudsku, osetljivost smatrala kao jednu od prvih vrlina due, postavila za pravilo da je cilj oveka to vea srea to veeg broja, i verovala u krajnju pobedu dobra na zemlji. Po svojoj prirodi Dositej Obradovi je tipski ovek XVIII veka. On je jo imao veliku ljuboznatelnost, duhovnu otvorenost i radoznalost, elju da to vie vidi i naui, visoko razvijenu slovesnu, razumnu i svobodnu ljubav ka istini. Sve to je imao postigao je svojim linim naporima, stalnim razvijanjem i usavravanjem sebe samoga. Kao vrlo star ovek, sa utvrenim glasom najuenijega Srbina, on je postavio sebi za devizu: Starim uei se, i na dvadeset dana pred samu smrt pisao je: Dnevi se i godine potkrauju, telo iznemoe, a dua bi jote neto hotela. Visoko razvijen i duhovno i moralno, on je prirodan i skroman i u knjigama i u ivotu. On se ne pravi svecem i ne izigrava genija. Kao duhovni karakter i tip Dositej Obradovi sve vie dobija ukoliko se vie prouava. Ne samo u oskudnoj srpskoj knjievnosti XVIII veka no u celoj evropskoj knjievnosti toga vremena malo je ljudi koji predstavljaju tako potpun i lep tip oveka toga doba. Sa svojim uroenim vrlinama, sa estitou, krotkou i pitomou jednog blagog i duevnog oveka, on je sjedinio snaan optimizam, plemeniti idealizam i iroko ovekoljublje filozofa svoga doba. Kao pisac i kao ovek, Dositej Obradovi je jedna od najlepih i najrazvijenijih linosti koje je cela naa rasa i do danas dala.

II. NjEGOVE IDEJE

INTELEKTUALNI UTICAJI. U svome duhovnom razvijanju Dositej Obradovi je proao kroz nekoliko raznih stupnjeva. Poeo je prvo, u detinjstvu i u prvoj mladosti, itanjem crkvenih knjiga, naroito dela crkvene romantike, itija svetih. edan itanja, on je gutao sve to mu je do ruku palo: ne samo crkveno-kolske knjige, no i prologe i itija na slovenskom i vlakom. Pod utiskom tih itanja on je otiao u manastir, u Hopovo, sav se bacio u pobone knjige, progutao i prodrao, kako sam veli, sva itija, i poeo itati debele knjige starih hrianskih asketa i novijeg ruskog bogoslovlja, ruske crkvene dogmatiare, polemiare i besednike Javorskog, Polockog, Goljatovskog, Kopinskog. Postupno on izlazi iz te verske groznice, ita rukopisne zbornike, u kojima je pored crkvenih stvari bilo i sastava svetovnog sadraja, geografskih i istorijskih odlomaka. Odatle on prelazi na itanje ruskih gradanskih knjiga, istorija

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

61

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

starog i novoga doba, u kojima se upoznao i sa drugim i suvremenijim pogledom na ivot. To mu otvara volju za itanje i drugojaijih knjiga osim crkovnih. Ta prva itanja u Hopovu od velikog su uticaja na njegov duhovni razvitak. U manastiru se zaneo i opio crkvenim legendama i verskom mistikom; tu se upoznao sa ruskom skolastikom teologijom, koja je pored svega svoga dogmatizma i srednjovekovnoga duha imala izvesnih sastavnih elemenata klasine i evropske uenosti; tu je prvi put itao Jovana Zlatousta i Ezopa, koje e docnije prevoditi; tu se, u gradanskim rosijskim i istorieskim knjigama upoznao sa svetovnom naukom i modernim duhom, iji e apostol u srpskom narodu docnije postati. U manastiru je uvideo nesigurnost i nedovoljnost svoga crkvenog obrazovanja i reio se da se prosveti. On je u prvi mah pomiljao na Rusiju, da u Kijevu ili Moskvi izuava bogosloviju. Ali u Dalmaciji se reio da izuava bogosloviju kod novih grkih uitelja. U Grkoj je tada bilo nekoliko uenih crkvenih uitelja, koji su, kolovani na Zapadu, bili upoznati sa zapadnom kulturom i naukom, pokuali da ih prenesu kod Grka, i vrili izvesnu duhovnu obnovu u grkom narodu. Kod jednog od tih grkih crkvenih i prosvetnih reformatora, koji su bili prilino zadahnuti idejama protestantskim, kod Jeroteja Dendrina, Obradovi se kolovao tri godine. Taj grki uticaj na njega bio je veliki. Kod grkih uitelja ne samo da je dobro nauio grki i uao u staru grku knjievnost, koju e docnije u svojim delima obilato navoditi, no se kod njih prvi put upoznao sa slobodnijim, modernijim idejama i pokuajima za reformu hrianske crkve. Ono to su grki uitelji pisali protivu zloupotreba a za moralisanje grkog pravoslavlja, potpuno je vailo i za izdanak grkoga pravoslavlja, za srpsko pravoslavlje. I prva svoja dela Obradovi e pisati prema grkim delima. Bukvice su izile iz odlomaka iz Jovana Zlatoustog i navoda elino-greeskih knjiga; najraniji njegovi prvi pokuaji Vnac ot alfavita i Hristoia jesu slobodni prevodi sa grkoga. Ali kao i itanje ruskih teologa tako i uenje kod grkih crkvenih reformatora bilo je samo posredno upoznavanje sa zapadnom kulturom i modernom naukom. Obradovi se tu otresao od starih predrasuda i zabluda, ali ne potpuno. Sa crkvom jo nije raskidao i nosio je uvek crkveno odelo. Tek posle 1771, po odlasku u Be, doavi u neposredan dodir sa zapadnom kulturom i modernom milju, kod njega se izvrila definitivna promena. Bavljenje u Beu i u Nemakoj bilo je od odsudnog znaaja u duhovnoj formaciji Dositeja Obradovia. U Beu je proveo vie od dvadeset godina, gotovo treinu svoga ivota, i to u doba jozefinizma, duhovnog pokreta i reforama koji su potresli Austriju iz temelja. On je usvojio ideje Josifa II, veliao ga iskreno i oduevljeno, branio njegove reforme, zastupao celu njegovu prosvetnu politiku. Njegove knjige su u neku ruku odbrane tih ideja i reforama kod Srba. u Beu i u Nemakoj Obradovi je doao pod uticaj nemake kulture i racionalistike filozofije. On ita filozofa F. Baumajstera; u Haleu slua kritikog filozofa, Lajbnicova aka Eberharda, koji je u ime zdravoga razuma pretresao osnovne ideje hrianske crkve. Od nemakih pisaca Dositej ita i jako ceni Lesinga, ostroumnog i premudrog Lesinga, kako ga on naziva, prosvetene Germanije velikog prosvetitelja, i stavlja ga naporedo sa Sokratom i Hristom. On ita Hristijana Volfa, glavnog nemakog filozofa iz prve polovine XVIII veka, prijatelja i savetodavca Petra Velikog. On ceni i prevodi Colikofera, protestantskog pastora i moralista i jednoga od najvanijih nemakih propovednika u XVIII veku. Pored toga on ita ceo jedan niz manjih nemakih prosvetiteljskih pisaca, usvaja njihove ideje, primenjuje ih na srpske prilike i iri u srpski narod.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

62

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Na njega znatno utiu i engleski prosvetitelji. Kao i svi prosveeni ljudi iz XVIII veka, on je angloman, i u Engleskoj vidi klasinu zemlju duhovne slobode i moderne civilizacije. Englezi su za njega najprosveteniji u Evropi narod; oni od sviju naroda evropejskih najslobodnije misle, no na veliku slavu i diku i blagopoluenije elovjeeskago roda, i najrazumnije... Kao svoju veliku ambiciju i program rada on stavlja: s pomou premudri boestveni ingleski knjiga samo desetak vrsti to polezno i razumno posle sebe ostaviti. On zna za Bekona, Popa, Svifta, esterfilda, Defoa i njegova Robinzona, Riardsona, ali naroito ceni i voli blagog i ozbiljnog Adisona, iz ijeg Spectatora je dosta prevodio i prenosio u svoje srpske knjige. Manje od Engleza i Nemaca uticali su na Dositeja Obradovia Francuzi. Francuski je nauio jo u Beu, i njime se prilino koristio. Na prvo mesto od sviju francuskih pisaca stavlja blaenog i svetog, premudrog i dobrodjeteljnog Fenelona, hvali njegove premudre razgovore, usvaja i razvija njegove ideje o enskom vaspitanju, istie veliku potrebu da se njegov Telemak prevede na srpski. On ceni Marmontela, i od njega, iz Cante moraux, prevodi Adelaidu, pastirku alpisku i Lauzusa i Lidiju. On ita Labrijera, i uzima iz njegovih dela. On hvali i esto navodi Lesaa, Molijera i njegove ostroumne i blagonaravne komedije. Ali za glavne pisce francuske XVIII veka on malo zna i ne navodi ih. Razvijan pod svim tim uticajima, Dositej Obradovi nije postao originalan pisac. On nema dubljih i svojih ideja, i u njemu ne treba traiti jednog samostalnog mislioca i tvorca filozofskih sistema. Sav njegov rad je isto praktian i sav njegov znaaj je to je kod Srba primenjivao opteprimljene ideje suvremenog evropskog racionalizma, koji se i inae ograniavao na popularizovanje naunih istina. Obradovi je znao svoju spremu i sposobnosti i zato se zadovoljio jednim osrednjim eklektizmom, imajui neprestano pred oima stvarne prilike i praktine potrebe srpskoga naroda. Polazei od same stvarnosti, on je govorio o stvarnosti, kritikovao, savetovao i upuivao. Slovesni ovek budui, veli on, imam bogodanu i prirodnu vlast drugima misli moje sprioptavati i to sam dobro i pametno od drugi uo i nauio drugima kazivati... Zato u njegovim delima ima toliko prevoda: Bukvica je sastavljena iz Jovana Zlatoustog; Hristoia je prevod jednog grkog popularnog dela iz XVIII veka; Slovo pouitelno je prevod iz Colikofera; Basne su izreda iz Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga; Sovti zdravago razuma su najizbranije misli i savetovanja uenih ljudi s raznih jezika prevedene; Damon je preveden iz Lesinga; Jedan par papua iz talijanskog novelista Gaspara Gocija; Adelaida i Lauzus i Lidija iz Marmontela, saradnika Enciklopedije; Etika, iz talijanskog filozofa Soavi. Za izvesna mesta u njegovim delima utvreno je da su prevodi i prerade iz raznih nemakih, engleskih i francuskih autora, i to e se u sve veoj meri pokazivati ukoliko se njegova dela budu kritiki prouavala. Uopte, Dositej Obradovi je duhovni proizvod vie duhovnih pravaca. U raznim prilikama svoga ivota on je pretrpeo nekoliko raznih duhovnih uticaja: i hrianske romantike i mistike, i ruske dogmatike teologije, i grkog reformatorstva, i austrijskog jozefinizma, i nemakog protestantizma i prosvetiteljstva, i engleskog racionalizma, i francuskog humanitarizma. Iz svega toga razvio se on u eklektinog i praktinog filozofa, prosvetiteljskog popularnog pisca, koji je na svoj narod primenjivao ideje ondanjeg evropskog racionalizma.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

63

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

RACIONALIZAM. Osnovno oseanje kod Dositeja Obradovia jeste ljubav ka istini, potreba da ivi u istini i radi istine, da i svoj i ljudski ivot udesi prema zahtevima istine. On jasno uvia koliko zla dolazi od zabluda, praznoverica i neznanja i smatra da je sve pitanje uneti u duu pojedinaca i u duu naroda istinu. I u ime njeno on e celoga svoga veka davati svome narodu savete zdravog razuma. ovek je utoliko slobodan ukoliko sme i moe da slobodnije misli i rasuuje. Narodi koji samo pri starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijatieski i afrikanski narodi, u venoj i oajnoj tami i nerazumiju leati, trunuti u vsekonenom i plaa dostojnom beslovesiju. I jedan od njegovih glavnih zadataka je nauiti Srbe bogodanoj svobodi uma, da se usude sverh svake stvari svobodno misliti i sve to uju da sude i rasudavaju. Ali, do istine se ne dolazi samo umovanjem. Zdrav razum je samo sredstvo, a cilj je prosveta, stvorena na temelju nauke i iskustva vekova i kulturnih naroda. Nauka je pravi lek od svih duhovnih i dravnih zala, iskupitelj, novi mesija oveanstva. I Dositej Obradovi nee propustiti ni jednu priliku a da ne velia svetu nauku, Boji dar, nebesni cvet. Nita nije vanije no iriti naune istine, mudrim knjigama prosveivati ljude: Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago trokom dati da se na na jezik prevede i natampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizveati... Knjige, brao moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosvjeteni umova ponosite keri! One sad na zemlji i na moru carstvuju i premudre zakone daju! One vojuju i pobjedavaju! One slavu blagopoluni naroda do sami zvezda podiu i preuzviavaju. PEDAGOG. Dositej Obradovi ne trai toliko istinu radi istine, u njegovim oima oka ne vredi sama po sebi, no od praktine koristi koju ona prua ljudima. Nauka je samo sredstvo, a cilj je duhovna sloboda i moralno savrenstvo, slobodan, vedar, ist i ugodan ivot i pojedinaca i svih ljudi. Sa takvim utilitarnim etikim i praktinim shvatanjem nauke i filozofije uopte, podreujui sve moralnom vaspitanju, lovekoljubiju i k dobrim nravom, Dositejev rad je morao neizbeno uzeti vaspitni, pedagoki karakter. On je ceo svoj ivot proveo kao vaspita: kao narodni uitelj u Dalmaciji, kao domai uitelj i vaspita u Moldaviji, Ugarskoj, Beu, Lajpcigu i Trstu, kao prosvetni organizator i popeitelj prosvjeenija u novoosloboenoj Srbiji. Njegove knjige imaju pedagoki i vaspitni smer. Na naslovu Basana Obradovi je stavio: Musej sveenik devojicam i deci ja pojem, i cela knjiga je upuena ljubeznoj serbskoj junosti, sa namerom da je uputi u svestan, razuman i moralan ivot. On je pedagog sa dubokim ubeenjem, uveren, zajedno sa celim svojim prosvetiteljskim dobom, da se ovek raa dobar, da ga samo ravo vaspitanje izopaava i da od dobrog vaspitanja mladei zavisi srea oveanstva. Sa apsolutnim uverenjem u sposobnosti i neogranienu svemo naune kulture i racionalnog vaspitanja, on ceo politiki, socijalni i moralni problem svodi na vospitanije mladosti, tu stvar najnuniju i najpolezniju loveku na svetu. Sva budunost neukog i zaostalog srpskog naroda lei u vaspitanju. Kada govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muke dece. On isto tako trai i vaspitanje enske dece, i jo i u tom pogledu on visoko stoji nad svojim dobom. U srpskom narodu su vladali uvek patrijarhalni i orijentalni pojmovi o eni, i u eni se toliko gledalo bie nie vrste da do 1730. ena nije imala prava ni u crkvu da ide. Obradovi ustaje protiv tih alosnih zabluda i trai da se ena podigne do svesnog i razumnog ivota. On tvrdi da se narod ne moe podii do prosvete dok ena ostaje u prostoti i varvarstvu. On hoe

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

64

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

da enska deca ue ne samo itanje i pisanje no i istoriju, geografiju i logiku, da mogu razumno i pravilno suditi, da naue moralnu filozofiju, kako bi znale svoje dunosti kao keri. supruge i matere. On veruje da e prosveene, moralne i vredne ene moi vie no iko raditi na optem prosveivanju srpskoga naroda. CRKVENE REFORME. Raskaluer, uenik grkih crkvenih reformatora, sledbenik evropskih racionalista, pobornik artiklerikalnih reforama Josifa II, Dositej Obradovi se najjae izrazio i najvie istakao u verskoj kritici, na polju crkvenih reforama. Kao i za celo njegovo doba pitanje vere izgleda mu osobito vano. I u ime iste evangelske i apostolske crkve on u srpskom drutvu prvi stvarno poinje borbu protiv izopaenog hrianstva, verskoga fanatizma i formalizma, protiv kaluerskoga parazitizma, protiv zastarelih i tetnih crkvenih ustanova, a za versku snoljivosti i za preobraaj crkve prema zahtevima zdravoga razuma. Propovedajui te nove i smele ideje, Dositej ne presauje samo ono to je kod drugih naprednih naroda video, i nije samo zastupnik antiklerikalne politike Josifa II i podstreka antiklerikalizma kod Srba. On time daje naunu osnovu i knjievne formule jednom stanju stvari koje je kod ugarskih Srba i ranije postojalo, onoj borbi graanstva protiv pravoslavne teokratije, i svetovnog i optenacionalnog duha protiv crkvenog i uskog stalekog klerikalnog gledita. U XVIII veku i kod Srba, kao u celoj Evropi, dolo je do sukoba izmeu svetovnih i crkvenih stalea. Srpsko graanstvo, im se poelo prilagoavati uslovima novoga ivota u Ugarskoj, u zemlji zapadne kulture i gde je bilo dosta protestanata, poelo je borbu protiv svemoi crkvene jerarhije. Na svima srpskim saborima, jo od poetka XVIII veka, svetovni, graanski poslanici napadali su nesavesnost, grabljivost i samovolju arhijereja, kaluera i svetenika, kod kojih je jo vladao balkanski grki duh, traili da se duhovni stalei u svojoj vlasti ogranie i uteraju u granice morala i hrianske vrline, da narod vri kontrolu nad radom svojih crkvenih stareina i da i sam ima udela u upravi nad crkvom. Ti sukobi su bili stalni, ne samo u saborima no i u crkvenim optinama, i trajali su sve do kraja XVIII veka, kada se i dravna vlast u njih umeala, ali vie iz neprijateljskih oseanja prema pravoslavnoj crkvi. Kulturni i svetovni elementi u srpskom narodu i pre Dositeja Obradovia vrili su kritiku crkvenih zloupotreba, vodili borbu sa crkvenim ljudima i traili crkvene reforme, i Dositej Obradovi je doao da tim njihovim oseanjima i eljama da suvremen i knjievan izraz. I zato je on odmah imao toliko uspeha u svome radu, zato je stekao toliki broj italaca, prijatelja i dobrotvora u graanskom staleu. U svojoj verskoj kritici Obradovi pre svega udara na versku zaslepljenost i trai, zajedno sa svojim dobom, da u duhove i u naravi ue moderno naelo verske ravnopravnosti i snoljivosti. I on je za tu ideju ne samo kao racionalist no i kao Srbin, kao lan naroda koji je kroz ceo jedan vek bio izloen surovim verskim gonjenjima. Dogme i obredi, cela forma raznih vera nema veze sa pravom religijom, religijom ljudske savesti, koja jedino poiva na evanelskoj istini. Sad se meu prosvetenim ljudma ne pita ko je vostone, ko li je zapadne crkve, no ko je dobrodjeteljan, poten i vredan ovek. Crkva treba da sjedinjuje ljude, a ne da ih mrnjama razdeljuje. Verske mrnje meu ljudima, sinovima jednog istog nebeskog oca, raspiruju oni za koje je vera postala zanat od koga ive: magi, bramini, bonze, jerofanti, lame, hode, fratri, popovi i kalueri. Prvi meu svima srpskim piscima pravoslavne vere, prvi u lokalnoj i konfesionalnoj knjievnosti ugarskih Srba u XVIII veku, on svojim duhom obuhvata ceo srpski narod, ne samo bez obzira na dravne granice no i na verske razlike, koliko grke crkve, toliko i latinske sljedovatelje, ne iskljuavajui ni same

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

65

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Turke Bonjake i Ercegovce, budui da zakon i vera moe se promeniti, a rod i jezik nikada. On prvi jasno vidi da se sva budunost srpskoga naroda, podeljenog u tri razne i zavaene vere, nalazi u primeni moderne ideje verske snoljivosti i isticanja naela narodnosti nad verskim oseanjem. U svojoj verskoj kritici Dositej logino ide jo dalje. Kao i svi njegovi uitelji i uzori: Jerotej Dendrin u Smirni, liberalni protestanti i prosvetitelji u Nemakoj, kao Petar Veliki u Rusiji i Josif II u Austriji, on trai osnovnu reformu crkve, da se ona saobrazi zahtevima zdravoga razuma i potrebama novoga vremena, da se iz nje izbace praznoverice, fetiizam, ritualizam, farisejstvo, svi stari plesnivi i zarati obiaji. On hoe da se odvoji isto evangelsko uenje, ono to je osnovno i bitno od onog to je docnije dodato i tetno, od ovekih svakojakih predanja i pridodanja, pravoverje od sujeverja, jezgro od ljuske. On usvaja i podupire crkvene reforme koje je odluno poeo sprovoditi Josif II, uperene u prvom redu protiv katolike crkve, ali koje su se neizbeno prenosile i na pravoslavnu crkvu, i protiv kojih je ustala i materijalno ugroena crkvena jerarhija i prosti i neprosveeni narod, konzervativan u svojim vekovnim nevoljama i uvek u strahu da se iza tih reforama ne krije unija. I jerarhija i narod su se bunili kada je dravna vlast stala ukidati silna praznovanja, kada je pokuavala da se brakorazvodne parnice od crkvenih sudova prenesu na graanske, kada se izdala naredba da se, u interesu javnoga zdravlja, mrtvaci moraju sahranjivati u zatvorenim sanducima i u grobljima dalje od varoi. Masa naroda je na to sa zebnjom gledala i u nekim dijecezama dolazilo je do otvorenih pobuna. Obradovi je uveravao narod da te reforme kao umesne i korisne treba primiti. Od sviju crkvenih reforama Dositej najvije polae na ukidanje manastira i kaluera, to je Josif II uveliko i s uspehom izvodio u katolikoj crkvi, a u malome i bezuspeno pokuavao u pravoslavnoj crkvi. U Hopovu, u svojim putovanjima po pravoslavnom Istoku, on je imao dovoljno prilike da vidi ta je kaluerstvo, i on smatra za dunost da svoje iskustvo i drugome kae. (Ko se god opari, a ne kae drutvu da orba ee, nije dobar za drutvo.) Inae miran i pitom, Dositej nikad se nije tako estio no kada je dokazivao bespoleznost manastira u opestvu i preivelost i besmislenost ustanove kaluerstva. ivot i priklen je u prvom redu radi toga i pisao. On je za ukidanje manastira i kaluerskog reda i trai da se manastiri pretvore u kole, gde bi se za sveteniki i uiteljski poziv vaspitavala sirota narodna deca. Ta antimanastirska i jozefinska ideja kod Dositeja je bila tako jaka da izgleda da je najvei deo njegovih knjiga nisan protiv kaluerstva. I dok su zbog toga graanstvo, pa ak i jedan deo mirskog svetenstva u njima uivali, dotle su ih kalueri oglaavali za jeretine, progonili, spaljivali, i sve do polovine XIX veka ometali i pokuavali da spree nova izdanja. POLITIKE IDEJE. Bilo to nije hteo da dolazi u sukob sa cenzurom, bilo to je hotimino izbegavao da govori o suvremenim dogaajima, Dositej Obradovi vrlo malo govori o politici. O francuskoj revoluciji, o Napoleonu, o politikim zahtevima srpskim iz 1790. godine kod njega nema ni pomena. Negova glavna politika ideja to je uvaavanje prosveenoga despotizma XVIII veka, vladara kao to su bili Petar Veliki i Katarina II u Rusiji, Fridrih II u Pruskoj, a naroito Josif II u Austriji. Kao uopte filozofi XVIII veka, i on dri da je najlaki put za pobedu novih ideja imati jednog prosveenog oveka na prestolu, koji e nametnuti neprosveenoj masi nove

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

66

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

istine i napredne reforme. Napredak dolazi ozgo, a ne ozdo, i on dri da se ostvario Platonov san, da je dolo doba kada vladari filozofiu, a filozofi sa vladarima vladaju. I te vladarefilozofe on proslavlja kao mesije oveanstva. On je za monarhiju, ali za monarhiju sa prosveenim, pravdoljubivim, mudrim i dobrim vladarem, koji e zemlji biti ono to je dobar domain kui, vladati mudrim i silnim zakonima, i namesto nasilja, nereda i nepravde, obezbediti mir, sigurnost i pravdu. NACIONALNE IDEJE. Do Dositeja Obradovia srpsko rodoljublje je usko i ima verski karakter. Na kraju XVIII veka nacionalni pokret, ukoliko ga ima, osea se kod ugarskih Srba, u Karlovakoj mitropoliji. Srbija je pusta i bedna, ceo beogradski paaluk nema ni 100.000 dua. Stara Srbija je seobama prepolovljena; u Bosni i Hercegovini vlada tama i varvarstvo; Crna Gora je u stalnim borbama sa Turcima i Arbanasima; Dalmacija, pod Mletakom Republikom, preplavljena talijanstvom, ivi svojim odelitim ivotom. Izmeu pojedinih delova srpskog naroda nema nikakve veze, svest o narodnoj zajednici gotovo ne postoji. Kod ugarskih Srba, ganjanih zbog vere, nacionalno oseanje se ograniilo samo na pravoslavlje, a katolici u Slavoniji, Sremu i Bakoj, okci i Bunevci, stavljani su van nacionalne zajednice. U doba oko 1780. godine srpsko oseanje je ogranieno samo na pravoslavne Srbe u Ugarskoj, i nacija je vie jedna veroispovest jedne ograniene pokrajine. Dositej Obradovi iz osnova menja to usko i nazadno shvatanje. On je mnogo putovao i iveo po gotovo svima srpskim krajevima i na licu mesta stekao oseanje da je sve to jedan isti narod. On poznaje srpski narod i u Banatu, i u Bakoj, i u Sremu, i u Slavoniji, i u Hrvatskoj, i u Dalmaciji, i u Crnoj Gori, i u Srbiji. Svojim irokim i modernim idejama o veri on se visoko uzdie nad konfesionalnim shvatanjem nacionalizma, i iz naela verske ravnopravnosti i snoljivosti razvija se kod njega ideja o narodnom jedinstvu bez obzira na versku podelu. On se prvi obraa svima Srbima od Crne Gore do Smedereva i Banata, pie za sve Srblje od Adrijatieskoga Mora do reke Dunava, uvodi u srpsku narodnu zajednicu ne samo pravoslavne no i katolike i muslimane. Njegovo rodoljublje je razumno i iroko oveansko. On osuuje nacionalnu nadutost, iskljuivost i mrnju na druge narode. Ali on visoko misli o prirodnim sposobnostima i uroenim vrlinama srpskoga naroda, o njegovoj kulturnoj usavrljivosti. S goruim i punim ljubavi srcem govori on o slavnoj slaveno-srbskoj naciji i veruje da kada nauka i prosveta dou meu Srbe, izabranije nacije nee biti. On ima jako razvijeno oseanje nacionalne solidarnosti, na sasvim modernom, racionalnom i socijalnom osnovu. Svaki je ovek lan narodne zajednice, i zato to uiva koristi od nje duan je da za njeno dobro radi. Kada govori o narodu, on nema pred oima apstrakciju, no ive ljude, narod, puk, koji ine broj, temelj i snagu nacije. Njegov patriotizam ima sasvim realnu politiku podlogu. Jedno vreme [oko 1788] zavaravao se praznom nadom da e Josif II osloboditi Srbe, ali kada je 1804. buknuo ustanak u Srbiji, on je odmah osetio njegov veliki znaaj. On je prvi srpski pisac koji je video istorijsku ulogu Srbije i koji je verovao u nju. I poto je u svojim delima dao racionalan osnov srpskom nacionalizmu, proirio ga na sve srpske krajeve i na sve tri vere, poto je prvi proklamovao duhovno jedinstvo verom i granicama podeljenog srpskog naroda, on je poeo i praktino politiko izvoenje tih ideja, svojim radom na stvaranju Srbije.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

67

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

III. KNjIEVNE OSOBINE

JEZIK. Sve dok je srpska knjievnost imala verski i obredni karakter, dok su pisci izlazili iz duhovnih redova, dotle je crkveni, ruskoslovenski jezik vladao kao knjievni jezik. Ali im je graanski elemenat ojaao i kada se svetovni duh poeo iriti, kada su se poeli javljati pisci svetovnjaci, stalo se traiti da se narodni jezik uvede u knjievnost. Zaharija Orfelin prvi to trai, ali sa malo snage, i sam se vie slui crkvenoslovenskim. ovek koji je prvi dao sve razloge za upotrebu narodnog jezika u knjievnosti, i koji e svojim primerom pokazati kako se moe tim jezikom pisati, bio je Dositej Obradovi. On tim jezikom pie od prvih poetaka knjievnog rada, iako se prvo obrazovao na ruskoslovenskom. On je taj jezik naroito upoznao u Dalmaciji, gde se lepo i skladno govori srpski. I on e taj jezik zavoleti sa ljubavlju kojom je voleo svoju zemlju i svoj narod. On osea da je potpun, da moe dati puno izraza svom unutranjem biu samo kada govori svojim maternjim jezikom. Kao i u svemu racionalist, tako i u ovome on polazi od gledita: Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje. Jezik je za njega orue napretka i prosvete, i on trai narodni jezik u knjievnosti da bi prosti ljudi, i seljaci i obani, mogli to lake i sa to vie razumevanja itati i da bi se prosveta mogla to bre i dublje iriti. Nato mrtvi slovenski jezik, koji razume samo jedna mala manjina i koji je tu i nerazumljiv narodu? Uiti taj jezik znai gubiti dragoceno vreme, a samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati. I Dositej Obradovi e odsudno biti za obenarodni jezik i govorenje, i pisae naim prostim srbskim jezikom. Ali ipak taj njegov jezik nije besprekoran i potpuno ist. On se rodio u jednom kraju gde je srpsko stanovnitvo jako izmeano sa tuinskim i gde je jezik neizbeno morao izgubiti od svoje istote. Zatim, on se poeo uiti u ruskoslovenskim knjigama, vei deo ivota proveo je u tuini, obrazovao se na tuim jezicima, i nije vladao istim narodnim jezikom. Najzad, piui filozofska i etika dela on se nije mogao sluiti prostim, jo nerazvijenim narodnim govorom srpskim, i otuda kod njega veliki broj nenarodnih rei i reeninih obrta, i to naroito iz ruskoslovenskog i slovenskog jezika, upravo iz ruskog jezika XVIII veka, u koji je, posle Petra Velikog, ulo mnogo stranih i skovanih rei. Obradovi je polazio sa gledita da u pitanju knjievnoga jezika s pomou staroga novi e se od dan do dan u bolje sostojanije privoditi, i pisao je u osnovu narodnim jezikom, ali struni knjievni i apstraktni izrazi bili su pozajmljeni iz ruskoslovenskog. Gramatike narodnog jezika nije bilo, i on pravi este gramatike greke. U stvari, tako je i moralo biti, i sve to ne umanjuje njegovu veliku zaslugu: da je umesto mrtvog i tuinskog crkvenog jezika uneo u srpsku knjievnost ivi i usavrljivi srpski narodni jezik. KNjIEVNI TALENAT. U celom svome knjievnom delu Dositej Obradovi ima osnovnu ideju: biti koristan srpskom narodu. On ne pie da stvara lina, originalna dela, u kojima e izraavati sebe i obezbediti sebi knjievnu slavu u potomstvu. Kao i nauka tako i knjievnost za njega nije sama sebi cilj, i u jednoj i u drugoj on vidi sredstvo duhovnog i moralnog opteg napretka narodnog. U idejama praktine, utilitarne i tendenciozne knjievnosti XVIII veka, on pie da poui i prosveti, ne obraa se mati no razumu, ne trai

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

68

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

stilske efekte no ubedljive argumente. Zatim, i da je imao knjievnih namera teko bi ih ostvarivao, jer u to doba u srpskoj knjievnosti nije bilo knjievnih tradicija i uzora, kao ni razvijenog knjievnog jezika. Sve je imalo da se stvara, i na njega je pao taj teak istorijski posao, u vrlo nepovoljnim materijalnim prilikama po knjievni rad. On radi brzo, i odmah daje u tampu. Otuda u njegovom pisanju ima nedostataka. On je esto starinski kitnjast, preterano uvstvitelan i panegirian, sa suvie usklika i apostrofa. On ima sklonosti da se rasplinjava i esto se gubi u razvijanjima koja su u slaboj vezi sa onim to hoe da kae. Njegove periodine reenice su katkada nerazumljive. Interpunkcija mu nije uvek sigurna. On je pisao u stihu i u prozi. On voli poeziju i na jednom mestu veli: Meni su na svakom jeziku stihovi mili. Ali njegovi stihovi su slabi, kao sva srpska poezija u XVIII veku. U njegovom pevanju opaa se uticaj psevdoklasicizma, koji je tada vladao u evropskoj poeziji. Prozni rad mu je mnogo obilniji i bolji. U prvom redu i u glavnome on je jasan pisac. On se prvi meu Srbima obraa velikoj publici, celoj naciji, i trudi se da bude to prostiji i razumljiviji. On jasno govori razumne i trezvene stvari, izbegavajui sve to je maglovito, visokoparno, kolsko i pedantno, i u pisanju je prost, neposredan, prirodan i razumljiv. to god nije isto i jasno, veli on, ne uveseljava, a to ne uveseljava ne moe pridobiti srce. Iako ne tei da pravi knjievne efekte, on pie knjievnim stilom, neposrednim i prostim, ali ivim i ivopisnim. To je najknjievniji srpski pisac svoga doba, i jo zadugo posle ostao je kao obrazac u pisanju. U celom njegovom pisanju ima izvestan dobroduan, srdaan ton. Onakav kakav je bio u ivotu, prirodan, krotak, pitom, ovekoljubiv, takav je i u svom pisanju. On se itaocu obraa sa nekom bratskom ili oinskom nenou, i u svoje pisanje unosi toliko sladosti, kako je jo jedan suvremenik zapazio. On ima onu reitost srca koju su negovali pisci sa kraja XVIII veka, i esto vie osvaja svojom dobrotom i srdanou no solidnou svoje argumentacije. Uopte uzev, on je dobar pisac. On pria ivo, ivopisno i zanimljivo, i njegovo ivopisno pisanje podsea na intimne razgovore koje vode stari i dobri prijatelji. U najboljim delima svojim, u prvom delu ivota i priklen i u Basnama, on pokazuje i izvesnog knjievnog talenta, unosi u svoje prianje ivota, slik, pokreta. Piui o apstraktnim stvarima, on ume da bude zanimljiv, i najsuvlja izvoenja zainjava injenicama iz stvarnog ivota, primerima i uspomenama svoga bogatog iskustva, anegdotama koje zabavljaju, izrekama koje ostaju. I sve to objanjava to se on tako rado itao, kao to se i jo danas dade itati. Time, kao i osnovnim dobrodunim i intimnim tonom, on opominje na Ljubomora P. Nenadovia kojem je umnogome sluio za uzor. U svakom sluaju, to je bio jedini knjievni pisac srpski u XVIII veku, ije knjievne sposobnosti dostojno su sluile njegove razumne i plemenite ideje.

IV. OPTI POGLED NA NjEGOV RAD I NjEGOVO MESTO U SRPSKOJ KNjIEVNOSTI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

69

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Dositej Obradovi je novator i inicijator kakvi se retko viaju, jedan od onih ljudi koji stvaraju epohu i ostaju kao putovoe celoga jednoga naroda. Novi duhovni i knjievni ivot u srpskome narodu nesumnjivo od njega potie. Mesto dotadanjeg mrtvoroenoga deteta stare skolastiko-bogoslovske knjievnosti, on poinje jednu ivu, svetovnu, suvremenu, realnu knjievnost, na solidnoj osnovici, sposobnu za ivot i usavravanje. Knjievnost do njega bila je u rukama samo crkvenoga reda, namenjena obrednim ciljevima i zadahnuta iskljuivo bogoslovskim duhom, bez veze sa ivotom, bez oslonca na iskustvo, bez dodira sa stvarnou. Dositej prekida sa tom srednjovekovnom tradicijom i osniva modernu i svetovnu knjievnost, koja se obraa graanstvu i narodu, koja je u vezi sa stvarnim ivotom, ili, bolje rei, koja je izraz narodnoga ivota. I svu tu novu, pravu knjievnost, koja je ostala i koja se razvila u ovo to danas srpski narod ima, poeo je on raditi na narodnom i ivom jeziku, odbacivi mrtvi tuinski i skrpljeni crkveni jezik, isto onako kao to je energino potisnuo i crkvene ideje. U kulturnom razvitku srpskoga naroda pojava Dositeja Obradovia je od epohalnog znaaja. Sve do njega Srbi su iveli u duhovnjoj atmosferi srednjega veka. On prekida sa tom nekulturnom istonjako-pravoslavnom tradicijom i odlazi neposredno u kolu prosveenoga Zapada i njegove slobodne, racionalne i humane kulture. Vizantijski duh i ruska teologija gube zemljita kod Srba, i srpski narod ulazi u kulturnu zajednicu zapadnih evropskih naroda. U tome pogledu, Dositej Obradovi je inicijator kulturnog i naprednog zapadnjatva, vo u duhovnom osloboenju srpskoga naroda od srednjega veka i Istoka i uvoenju u moderno doba i na Zapad. I to mu je moda najvea i najtrajnija zasluga. Njegovo delo ima u prvom redu praktian i utilitaran karakter, ono ima vie ivota i stvarnosti, poiva vie na iskustvu no delo ijednoga srpskoga pisca do njega, no delo retko koga srpskoga pisca i posle njega. Ma kako on po prirodi bio idealist, ma koliko ceo njegov rad izgledao odblesak evropske ideologije XVIII veka, ipak je on skroz pozitivan duh i njegove ideje imaju solidnu realnu podlogu i isto praktian smer. On ne operie sa maglovitim sistemima i ne luta u metafiziarskim apstrakcijama, no ostaje uvek na zemlji i u najobinijoj stvarnosti, mislei o prilikama i potrebama svoga naroda. On ima bogato iskustvo kao retko ko, jer, sin svojih dela, sam je sebi prokrio put, samoutvom, putovanjima i u koli ivota nauio ono to mu se nije dalo da u mladosti redovnim putem naui. On poznaje ivot, jer je njime obilno iveo, i kao pisac on e biti od onih koji ivot unose u knjige a ne knjige u ivot. On bole no iko poznaje srpski narod, jer je iveo u njemu, i to u svima krajevima njegovim, i ono to je propovedao odgovaralo je lino prouenim prilikama i stvarnim potrebama u kojima je srpski narod iveo. U tome pogledu Dositej Obradovi je prvi pozitivist i realist srpski, u irokom smislu tih rei. Velika ambicija njegova to je nauiti Srbe slovesnoj, razumnoj i svobodnoj ljubavi ka istini, da po zdravome razumu o svemu misle, da o svemu slobodno rasuuju i da ceo svoj i unutranji i spoljanji, i pojedinani i narodni, ivot udese onako kako je najpametnije i najkorisnije. Snanije i potpunije no iko on predstavlja racionalistiki i kritiki duh u srpskoj knjievnosti, prosvetiteljsku filozofiju XVIII veka uopte, austrijski jozefinizam napose. Blagodarei njemu srpski narod oslobaa se duhovnog jarma svoje teokratije i vsekonenog i plaa dostojnog beslovesija.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

70

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Dositej Obradovi u isti mah produuje borbu koja se gotovo ceo vek u srpskom drutvu vodila izmeu crkvenoga i svetovnoga elementa, teokratije i graanstva, i poinje popularisati kod Srba ideje duhovnoga osloboenja, verske snoljivosti, crkvenih reforama, modernog kritinog duha i naunoga obrazovanja. On poinje voditi borbu protiv dogmatizma, fanatizma, starih plesnivih i zaratih obiaja u crkvi, protivu velikih zloupotreba crkvenih ljudi, a naroito kaluera, i svojim perom pomae napredne crkvene reforme Josifa II. On pokuava da Srbe naui razumno i svobodno kao slovesni ljudi misliti, osloboditi ih od verskoga fanatizma i robovanja jerarhiji, formulama, dogmama i obredima, on ih ui da iz vere odbace sve to je sporedno, formalno, nakalemljeno i protivno zdravom razumu i oveanskom dostojanstvu, i da mesto ivota po strahu gospodnjem prime slobodni i humani moral, koji izlazi iz prirode sama oveka i ljudskih odnoaja u drutvu. U tome pogledu Dositej Obradovi je prvi racionalist i slobodni mislilac u srpskome narodu i najradikalniji zastupnik ideja Prosveenosti kod Junih Slovena (dr Matija Murko). Roen u jednom kozmopolitskom veku, kozmopolit po svojim idejama, Dositej je ipak vie no iko radio na stvaranju nacionalnoga oseanja u srpskom narodu. Do njega srpski nacionalizam bio je isto veroispovednoga karaktera i obuhvatao Srbe u Karlovakoj mitropoliji. On prvi uvodi u pojam narodne celine Srbe sviju krajeva, bez obzira na pokrajine u kojima ive i drave kojima pripadaju, i Srbe u Ugarskoj, i Srbe u Turskoj, i Srbe u Crnoj Gori, i Srbe pod Mletakom Republikom. On proklamuje da vera ne opredeljuje narodnost, no jezik i krv, i da su isto tako Srbi i katolici i muslimani. To je za ono doba bila nova i smela misao, od prvorednoga znaaja za budunost. I ako je to aliti to je to se u XIX veku ta misao nije dovoljno shvatila i to je srpski nacionalizam jo zadugo zadrao konfesionalan karakter. Tim svojim idejama Dositej Obradovi se istie kao tvorac irokog nacionalizma srpskog. Dositej Obradovi jasnije no iko vidi ogroman znaaj prosvete, i to prosvete ne ograniene na jedan povlaen stale no na sve slojeve narodne, naroito na radnu masu narodnu. Problem optega vaspitanja za njega je problem cele budunosti narodne. On trai da kola ne bude uionica molitava i crkvenih obreda, no da se u njoj mlade uputi u sva korisna i praktina znanja, potrebna za slobodan i svetovan ivot. Iz prosvete on ne iskljuuje nijedan stale, i isto tako nijedan pol, i prvi meu Srbima istie veliku nacionalnu i moralnu potrebu da se i enskinju dadu sve blagodeti obrazovanja. Za prosvetni razvitak srpskoga naroda on je bio jedan od najznaajnijih ludi, i u njemu treba gledati tvorca suvremene narodne prosvete srpske. Krenuvi, pravilno postavivi i reivi tolika i tako vana pitanja narodnoga ivota, on je bio od ogromnoga uticaja ne samo na svoje suvremenike no i na potonje narataje srpske. On je prikupio oko sebe celu jednu kolu pisaca, Jovana Mukatirovia, Emanuila Jankovia, Aleksija Vezilia, Gligorija Trlajia, Atanasija Stojkovia, a naroito Pavla Solaria, koji su sprovodili i dalje razvijali njegove reformatorske ideje. Muicki, koji je docnije izdavao njegove Basne, pretrpeo je njegov uticaj. Njegove ideje o crkvenoj reformi imale su neposrednog praktinog znaaja za vreme vlade Josifa II, kada su se ozgo podravale i izvodile; za doba reakcije posle cara reformatora one su izgubile od svoje aktualnosti, ali su ipak ostale toliko u snazi da u srpskome drutvu u Ugarskoj odravaju svetovni antiteokratski duh, koji najzad trijumfuje u nae dane. Ali naroito su ostale njegove prosvetne i nacionalne ideje, kao i ono to je knjievno kod njega. Docnije, kada se duhovni

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

71

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

pravac i knjievni ukus kod Srba promenio, u doba romantizma, tako suprotnog njegovim idejama, on je ipak uvao svoju italaku publiku, duhovno i moralno uticao na cele narataje srpske. On se izdaje u celoj prvoj polovini XIX veka, pa ak i u puno doba romantizma, i kod Ujedinjene omladine srpske slavi se kao lan Srpske Svete Trojice, zajedno sa sv. Savom i Vukom Karadiem. Ali, izmeu onoga to je Dositej Obradovi mislio i propovedao i onoga to su romantiari sanjali i pevali, izmeu njegovog trezvenog i vedrog racionalizma i verbalnog romantizma Vukove omladine, postojale su u osnovu potpune suprotnosti, i romantizam Vuka Karadia i Omladine znai reakciju racionalizmu Dositeja Obradovia. Kao ranije u Evropi, tako su i kod Srba oko 1860. mata i oseanje doli mesto razuma, tradicija mesto reforama, kult prolosti mesto kulta budunosti. Dok Dositej Obradovi napada one koji se ponu udaljavati od zdravoga razuma (koji neodlono mora sluiti za osnov sviju oveanskih znanja), upadaju u ono to Nemci zovu: vermeraj, a nai: parenje i pokretanje uma..., nai romantiari, naprotiv, napadali su na ladan razum, rastapali se u tim vermerajima, matanjima i sanjarijama, i na gorama oduevljenja buktali od boanstvene strasti. Dositej trai samo ono to je saobrazno zdravom razumu i korisno drutvenoj celini; romantiari istiu ono to je najosobenije i najekscentrinije u linosti, proglaujui pravo jedinke da ivi na svoju ruku i za svoj raun. Dositej u narodnim obiajima gleda dokaze nae zaostalosti, tragove naega varvarstva i hoe da ih nepovratno uniti; romantiari u njima gledaju svete ostatke prolosti, najvie izraze narodne due i osobenosti, pouzdan dokaz narodne superiornosti, i hoe da ih sauvaju da bi se imalo ime stajati van a i iznad drugih naroda. Dositej istie nauku i opteoveansku prosvetu kao izvor mudrosti i jedino sredstvo ne samo napretka no i opstanka srpskoga naroda; romantiari mesto svega toga istiu narodnu poeziju; trae u njoj izvor i utoku mudrosti, svu etiku i svu estetiku, zamenu religije i uput za suvremeni ivot, alfu i omegu svega znanja i umetnosti. Dositej je prosveeni zapadnjak i hoe da srpski narod prihvati izraenu i iskustvom overenu bogatu kulturu naprednih zapadnih naroda; romantiari preziru truli Zapad i veruju u srpsku kulturu, koju nikada nisu ni definisali u emu se sastoji. Izmeu Dositeja i romantiara naih postoji razlika koja je izmeu razumna oveka koji vedro gleda preda se u budunost i zbunjenih ljudi i maglovitih glava koji gledaju nazad u prolost. Posle pada romantizma, od 1870. godine, kada su se opet poele iriti racionalistike ideje, srpski duhovi su se stali vraati Dositeju Obradoviu. I danas srpski duhovi dele se na dva velika dela: na one kojima je rodonaelnik Dositej Obradovi sa njegovim irokim racionalistikim, realistikim i zapadnjakim idejama, i na one kojima je rodonaelnik Vuk Karadi sa svojim romantiarskim i tradicionalistikim idejama. Jedan od dananjih pisaca srpskih nedavno je Obradovia nazvao rodonaelnikom nae svesti. I odista, danas, posle vie od jednoga veka, Obradovi izgleda blii, moderniji, ivlji od Vuka Karadia, sadanjost i stvarnost daju mu za pravo, i zato je proslava njegove stogodinjice 1911. uzela razmere jedne velike nacionalne proslave, i njegov spomen proslavljen kao niiji dosada. Za svoje suvremenike i neposredne sledbenike on je bio veliki ovek. Pavle Solari ga je nazivao serbskim Sokratom i rezviajnim Serbinom; preslavni pervoprosvetitelj slaveno-serbskago roda naega, veli Gligorije Trlaji; srebrovlasi mili Obradovi, pie Lukijan Muicki; veliki Dositej, naziva ga Mihailo Vitkovi; blaeni starac, veli Sima Milutinovi, a Jovan St. Popovi naziva ga preslavnim. Slovenaki pisac Urban Jarnik, 1838, isto tako nazvao ga je preslavnim naim ilirskim Anaharzisom skupa i Sokratom.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

72

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ako se vrednost jednoga pisca odreuje po plodnosti i dugotrajnosti uticaja koji je vrio na duhove, po tragu koji je ostavio, po koristi koju je doprineo svome narodu, Dositej Obradovi dolazi na prvo mesto i za novu prosvetu on je ono to je bio sv. Sava za staru. On je bio duhovni preporoditelj srpskoga naroda, tvorac nove srpske prosvete i knjievnosti, prosvetonaalnik Naroda Srbskoga, kako ga je tano nazvao njegov uenik Pavle Solari.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

73

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN MUKATIROVI

oen u Senti, u Bakoj, oko 1743. godine, Mukatirovi je svrio prava u

Peti i postao senator petanske optine 1778. godine. Postavi advokat 1783,35 kao jedini Srbin advokat zastupao je srpske narodne stvari pred velikim sudovima. Vrlo uvaavan i kao pravnik i kao pisac i kao ovek, umro je u Peti 14. jula 1809. u svom knjievnom radu Mukatirovi ide za stopama svoga uitelja i prijatelja Dositeja Obradovia. Ve 1786. tampa on u Beu, graanskim slovima i na relativno dobrom narodnom jeziku, svoju knjigu Kratkoe razmlenie o prazdnici, koju je Dositej Obradovi preporuio Srbima kao prepoleznu i dostojnu vseobeg tenija. Ta knjiica imala je isto praktian znaaj: ona je pravdala korake dravne vlasti za ukidanje silnih prazninih i neradnih dana u pravoslavnoj crkvi. Dositej je pravdao te mere, umirivao Srbe koji su se bunili, pitao ih kakva smisla ima praznovati i u lenosti i neradeniju celu treu ast godine za toliko mnoestvo svetkovina gubiti, i uveravao ih da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji. Mukatirovi je tu ideju razvio u celu jednu knjigu. On dokazuje Srbima da praznike nije izmislio Hristos i da ih ne pominje Sveto pismo, no da su se oni namnoili kao plod nevjeestva i sujeverija, u doba kada se hrianstvo stalo udaljavati od svoje prvobitne istote. U isto bogoslovskim razmatranjima, gde se slui biblijskim tekstovima i crkvenim kanonima, Mukatirovi se slui starijim protestantskim bogoslovima i polemiarima, naroito vajcarcem Rudolfom Hospinijanom, piscem sa kraja XVI veka. Ali pored toga Mukatirovi poznaje narodni ivot i narodne potrebe i najzanimljiviji i najoriginalniji je kada daje praktine razloge protiv praznovanja, kada ini trezvena i tana opaanja o suvremenom ivotu i obiajima srpskoga naroda, navodei injenice i sluajeve koje je sam video. U pogledu reforama na crkvenom polju Jovan Mukatirovi zauzima lepo, ali sporedno mesto, kao jedan od prvih srpskih pisaca koji su priznavali slobodoumne ideje Dositeja Obradovia. Ali, pored toga, on je bio prvi meu pravoslavnim Srbima koji su poeli prikupljati narodne umotvorine. 1787. izila je u Beu njegova knjiga Prite iliti po prstomu poslovice tme sentence iliti rn. Drugo, umnoeno izdanje, izilo je u Budimu, 1807. Mukatirovi je taj posao radio ne kao skuplja narodnih umotvorina, koje su se u njegovo doba uopte malo cenile, no kao moralist, da bi pokazao kako treba pametno iveti. On je prikupio narodne izreke, kao i izreke pojedinih pisaca, i sve to, po savetu Dositeja Obradovia, izdao za polzu svom narodu, i da bi pokazao mnoga svojstva, sile i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

74

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

krasnorjeija naega serbskago jezika. Pored poslovica prevedenih sa raznih jezika, ima i znatan broj srpskih narodnih, iz raznih krajeva srpskih, sa narodnim anegdotama, belekama o narodnim tradicijama i stihovima iz narodnih pesama. Knjiga je imala uspeha: jo za ivota pieva imala je dva izdanja; nju je sa serbskoga jezika na iliriki preveo Ivan Ambrozovi i izdao u Peti 1808. pod naslovom Prorcja narecenja, koja htuch i obderzavajuch am ebe vak druge pouzdano upravljat hoche. Slovenski nauenjaci toga doba, Dobrovski i Kopitar, obratili su panju na Mukatirovievu knjigu, a Vuk Karadi uneo je mnoge poslovice iz nje u svoju zbirku srpskih narodnih poslovica iz 1836. Mukatirovi se bavio i narodnim istorijom. 1790. godine, prilikom Temivarskog sabora, da bi istorijski podupro politike trabine srpskog naroda u Ugarskoj, on je napisao jedan istorijski spis na latinskom, koji se i danas uva u Maarskom narodnom muzeju u Peti. Izvod odatle tampan je u Serbskom ltopisu za 1844, pod naslovom erte serbskog ivota u Ungari a u celini je izdao Dimitrije Ruvarac u Srpskom Sionu za 1905. godinu. Mukatirovi se sluio ponajvie maarskim istoriarima, a od Srba Pavlom ulincem. Glavna namera mu je da dokae da su Srbi u Ugarskoj postojali i igrali politiku ulogu i pre seobe na kraju XVII veka, i da su svoje privilegije stekli svojim zaslugama na bojnom polju. To je delo jednog dobrog srpskog rodoljuba, koje, iako namenjeno jednom praktinom cilju, nije bez izvesne naune vrednosti i zauzima pristojno mesto u istoriografiji srpskoj u XVIII veku.* Jovan Mukatirovi je karakteristina linost srpske knjievnosti XVIII veka. On ne pokazuje neki knjievni talenat, ni originalnost u idejama, i ne moe se uzeti kao pravi knjievni i samostalan mislilac. To je bio jedan prosveen i razuman ovek, jedan vedar duh, koristan narodni i prosvetni radnik, istinoljubitelj i opteg dobra i polze elatelj, koji je prema svojim silama hteo da pomogne napretku svoga naroda. On svojim ivotom i radom vrlo dobro i potpuno predstavlja jednog srpskog intelektualca i prosveenog svetovnjaka s kraja XVIII veka, jednog od onih ljudi koji su se tada u Evropi, razlino prema zemljama, zvali: filozofima, enciklopedistima, prosvetiteljima, slobodnim zidarima, jozefinistima u Austriji, nacionalistima kod ugarskih Srba. On je veran uenik Dositeja Obradovia i primenjuje ideje svoga uitelja na narodni ivot; na trideset godina pre Vuka Karadia on poinje prikupljati narodne umotvorine; uz Jovana Rajia on pokuava da d sliku istorijskoga ivota srpskog naroda i da mu na osnovu slavne prolosti ulije veru u bolju budunost. I Dositej Obradovi je sa razlogom hvalio ovog uenog i dostahvalnog mua i njegovo userdnjeje oteestvu i svoj naciji naoj dobroelanije.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

75

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ALEKSIJE VEZILI

oen 1753. u selu Keru, u Bakoj, uio je slovenske kole u Novom Sadu

i Segedinu, a latinski i nemaki jezik u Peti i Budimu. 1780. bio je na uiteljskom kursu kod kolskog nadzornika Stefana Vujanovskog. 1782. bio je uitelj u Karlovcima, 1785. sluao je prava u Beu.36 Do 1788. bio je uitelj nemakog i latinskog jezika u Karlovcima. Oko 1790. otiao je za inspektora pravoslavnih rumunskih kola u velikovaradskom distriktu. Sa namerom da se zakalueri ode u Fruku goru. Umro je 12. januara 1792. u Novom Sadu. Na slovenskom jeziku napisao je praktinu knjigu Kratkoe soinne privatnh i publinh dlah koja je izila u Beu 1785 (drugo izdanje u Beu, 1792). To je vei broj obrazaca kako treba pisati javne isprave i akta i privatna pisma, uz koje je izilo nekoliko zabavnih sastava. Jedna oda proslavlja cara Josifa II, koji sueverstva mnoga... iztrebi iz ljudej.* Glavno knjievno delo Vezilia jeste spev Kratkoe napisane spokono izni (Be, 1788; drugo izdanje u Budimu 1813).37 To je niz pobono-pounih razmiljanja o ivotu i ljudskim strastima, u drugom su delu prigodne i kitnjaste pohvale vanijim Srbima iz sviju stalea. Sve pesme iz prvog dela ine jednu moralnu celinu, u duhu antikog stoicizma i hrianskog suzbijanja strasti. Hriansko nadahnue je osnovno i glavno, ali obilato poduprto idejama i navodima iz klasinih filozofa i pesnika. Na vie mesta Vezili izlae moderne i prosvetiteljske misli, koje odaju suvremenika Josifa II i pristalicu Dositeja Obradovia. Pesnik jako napada narodne praznoverice i one koji svesno eksploatiu verska oseanja prostoga sveta. Vezili je i dobar srpski rodoljub i visoko ceni sposobnosti srpskoga naroda u svim pravcima. Njegova poezija sa isto umetnikog gledita nema vrednosti. Vezili nema pesnikog nadahnua, versifikacija mu je slaba i nerazvijena, jezik teak, neist, esto nesiguran. To je bio jedan obrazovan ovek koji je imao vie lepih ideja i dobrih namera no knjievnog talenta. Ali njegov spev Kratkoe napisane spokono izni ima svoga istorijskoknjievnog interesa: to je jedan od najranijih pokuaja srpske umetnike poezije, prva zbirka stihova u srpskoj knjievnosti. Njegova slaba versifikacija ipak je obilnija i raznovrsnija no kod njegovih prethodnika, i on je jedan on onih koji su poloili osnove umetnikoj poeziji srpskoj. Klasinim elementom, naroito svojim mitolokim renikom, on ve predskazuje

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

76

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

poeziju Lukijana Muickog, koji ga je cenio, isto onako kao i Jovan St. Popovi. 1847. Jovan Suboti ga je nazvao otcem srbskog uenog stihotvorstva.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

77

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

EMANUILO JANKOVI

oen u Novom Sadu 1758,38 Emanuilo Jankovi svrio je gimnaziju u

Ugarskoj, 1786. otiao na nauke u Nemaku. U Haleu sluao je medicinu a u Lajpcigu upoznao se sa dositejem Obradoviem. Uio je medicinu, ali se naroito bavio prirodnim naukama i 1788. izabran je za lana prirodnjakog drutva u Haleu. 1789. napusti Nemaku sa namerom da u srpskim krajevima osnuje srpsku tampariju. Vraajui se u domovinu zaustavi se u Pragu, gde kao ortak ue u jednu knjiarsku radnju da se pripremi za posao kome se nameravao posvetiti. 1790. sa kupljenom tamparijom vraa se u Novi Sad, i ini uzaludne pokuaje da dobije pravo za podizanje tamparije. Jote mlad umro je u 1792. godine u Novom Sadu.39 Emanuilo Jankovi radio je na lepoj knjievnosti i nauci. Od naunog rada ili bolje rei od popularisanja prirodnih nauka, ostao je od njega jedan manji spis: Fizieskoe soinene o izsieni i razdlen vode u vozduh i izsnene razlivan vode iz vozduha na zeml (Lajpcig, 1787). U rukopisu su mu ostali radovi: Moralna filosof i Naelo mudrosti, gde su izloeni osnovi filozofije i logike. Jankovi je bio glavni prevodilac srpski u XVIII veku. Prvi njegov je prevod komedije popularnog talijanskog komediografa Karla Goldonija Tergovci (Lajpcig, 1787). U karakteristinoj posveti Josifu II on iznosi svoje prosvetiteljske razloge zato se dao na prevodilaki posao i naglauje potrebu da se pozorina dela itaju i kod Srba, sa namerom Srbe iz njihova neznanja osloboditi i komedije dobre kod njih u bolji kredit metuti. I on poziva Srbe na rad i na prosvetu: A, kamo, Srblji, gdi ste? to spavate? Zora je! Probudite se! Vreme je vee! 1789. iziao je u Beu nov njegov prevod Zao otac i nevalo sin ili Roditei, uite vau decu poznavati! Ta naravouitelna vesela igra za decu, od opskurnog nemakog pisca Franca Ksavera Starka, jeste jedan pedagoki traktat u obliku dijaloga, bez ikakve knjievne vrednosti. Boli izbor Jankovi je uinio kada je dao seosku veselu igru Blagodarni sn (Lajpcig, 1789), koju je napisao Johan Jakob Engel, jedan od boljih proznih pisaca nemakih u drugoj polovini XVIII veka. Taj komad je preveden na prosto srbski, i nije samo preveden no i posrbljen, radnja se deava u srpskom Banatu i linosti nose srpska imena. To je prvi sluaj posrbljavanja u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

78

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

u pogledu jezika i pravopisa Emanuilo Jankovi je najnapredniji srpski pisac XVIII veka. On se odluno izjanjavao za narodni jezik u knjievnosti: ...Ja nisam Slavjanin nego Srbljin..., ne piem za Slavjane nego za Srblje. U prevodu je izostavljao ; nj i lj pisao sa i i predlagao da se izbace sva nepotrebna slova. Umrevi mlad, tek kada je uao u ivot i u poslove, Jankovi, spreman, rodoljubiv i napredan, nije uspeo dati ono to je mogao dati.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

79

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

GLIGORIJE TRLAJI

ligorije Trlaji roen je u Mlu, u Bakoj, 25. januara 1766, u siromanoj

porodici. Svrivi osnovnu kolu u mestu roenja, stupi u slubu jednog seoskog gazde da uva svinje. Napustivi selo, otisne se u svet. U Segedinu i Budimu je svrio gimnaziju, u Peti je sluao filozofske nauke, u Beu prava. Kao svreni filozof i pravnik iveo je u Beu. 1790. ruski poslanik u Beu knez Dimitrije Golicin uze ga za svog sekretara. Posle kneeve smrti bio je pri srpskoj ampariji I bavio se narodnim poslovima. Kao domai uitelji ruskog protojereja u Beu, ode 1796. u Rusiju. 180Z. bude postavljen za vanrednog profesora opte istorije i statistike na Carskom pedagokom institutu u Petrogradu. Kada se taj zavod 1806. pretvorio u viu pravnu kolu, on je dobio katedru enciklopedije prava. 1811. postao je profesor univerziteta u Harkovu. I inae slabog zdravlja, podlegao je usled napornog kolskog i naunog rada. Umro je u selu Rjesnoje, kod Harkova, 28. septembra 1811. Trlaji nije bio od onih Srba koji su, otiavi u Rusiju, potpuno se odvojili od svoje zemlje i sasvim se odrodili. On je nekoliko puta dolazio u zaviaj i sauvao jako nacionalno oseanje. Ja sam, veli on u jednom pismu, svagda ljubio slavno ime Srbin vie nego ivot svoj, i starao sam se vazda, ukoliko od mene zavisi, initi mu ast. Na ruskom jeziku izilo je 1810. u Petrogradu njegovo delo Kratkoe rukovodstvo k sistematieskomu poznani gradanskago estnago prava Pocci; na francuskom je tampano delce Oon opinion ur le mthode de trater lhtore gnrale dan cet tabliement gnral. Ostavio je u rukopisu i izvesna pravna dela. Na srpskom jeziku od njega, pored sitnijih prigodnih spevova, imaju [tri prevoda i prerade]. Idea, ili mueska i enska dobrodtel (Be, 1793) jeste prevod moralne pripovetke iz stare istorije rimske od Ludvika Hajnriha Nikolaja, nemakog epskog pesnika i aka Vilandovog. Trlaij je dodao primedbe kojima su protumaene rimske uredbe i zakoni. Vaniji je Trlajiev prevod Nma ili procvtai Rim (Budim, 1801). Trlaji je preveo delo ruskog filozofskog pisca i slobodnog zidara Mihaila M. Heraskova (17331807). Heraskov je to delo izdao 1776. i u pisanju stajao pod uticajem Florijanovog filozofskog romana Nume. U tome svome istorijsko-filozofskom romanu Heraskov je dao prigodnu sliku idealnoga prosveenog vladaoca, mislei uvek na Petra Velikog i Katarinu II. [Napisao je, pored toga, spev] 3abavlne dinog ltnag utra ili udivlene estestvennm krasotam (Be, 1793), [to je prerada jedne Gesnerove idile]. Jo kao ak u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

80

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Beu Trlaji je [preradio] ovaj idilian i sentimentalan spev, [pisan] po ugledu na sentimentalne idile i pastorale kakve su se, pod uticajem an-aka Rusoa i njegovog vraanja k prirodi, pisale na kraju XVIII veka.40 Kao i u drugim manjim pesnikim pokuajima Trlaji se ovde pokazao kao slab pesnik.* to se tie jezika, Trlaji je bio vrlo dosledan u svojoj ljubavi za ruskoslovenski. On je bio kolovan ovek, pisao je o apstraktnim predmetima i za njega je narodni jezik bio sasvim nedovoljan. I zato je usvajao savren, knjievno ve razvijen i filozofskim terminima snabdeven isti, bogati i prekrasni slavjanski jezik na. On je tim jezikom vladao bolje no iko kod Srba i iao tako daleko da je pojedine sastave svoje pisao suvremenim ruskim knjievnim jezikom. Dositej Obradovi, koji je cenio njegovu spremu i ostroumije, i nazivao ga preizrjednim i naim Ksenofontom, alio je to je pisao tuim jezikom, nepristupanim prosTom narodu srpskom. Taj jezik bio je najvea smetnja Trlajiu, koji je imao iroke i moderne ideje kao Dositej Obradovi. On je ostao tip kabinetskog knjievnika naega kod koga se uveliko javlja sentimentalna razneenost i pastoralnost s kraja XVIII veka, ali koji, piui na tuem jeziku, dalekom narodu, nije dao to je po svojim sposobnostima mogao dati.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

81

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ATANASIJE STOJKOVI

oen je u Rumi, u Sremu, 20. septembra 1773. Osnovnu i srednju,

gramatikalnu latinsku kolu svrio je u mestu roenja, i potom postao uitelj. Nezadovoljan steenim znanjem, produio je kolovati se u opronu i Segedinu, 1796. uio je prava u Pounu, a zatim je otiao u Getingen, u Nemaku, gde je uio prirodne nauke. Tu je postao doktor filozofije i lan uenog drutva getingenskog i jenskog. Posle dovrenog kolovanja otide u Rusiju, gde dobije mesto profesora fizike na univerzitetu u Harkovu. Tu je i umro 2. juna 1832. Stojkovi je radio na ruskoj naunoj knjievnosti (O vozdunix Kamnh i ih proizhodeni, Harkov, 1807; Naalni osnovani umozritelno i opitno fiziki, Harkov, 1809). Kao i njegov drug Gligorije Trlaji, Stojkovi se nije odrodio no je stalno ostajao u vezi sa Srbima, revnosno radio na srpskoj knjievnosti i bio roda svog prosvetitelj, kako ga naziva Dositej Obradovi. On je neto radio i na poeziji. 1800. tampana su u Budimu dva njegova mala speva, jedna oda o prosvetnom napretku kod Srba i Stihi kakovm obrazom lbov u braku sohraniti mono. U to doba imao je namere da napie i nekoliko epieskih soinenija: Miloiadu, Lazariadu, ili Stefaniadu. Od njega je ostalo i nekoliko prigodnih filozofskih oda, jedan Serbsk sekretar (1802, pretampan u Beogradu 1862). Isto tako, napisao je i dva romana, ija originalnost nije izvesna. U Budimu je 1800. iziao pouni i simboliki roman Kandor ili otkrovene egpetskih tain, sa ispoljenim panteistikim idejama.41 U romanu ima i nekoliko pesama, koje ukazuju na rusku knjievnost. Idue godine, 1801, takoe u Budimu, iziao je Stojkoviev sentimentalni roman Aristid i Natalia. Ovu povjest istinopodobnu napisao je on za iste i uvstvitelne due roda svoga, sa prosvetnom i moralnom namerom. Neskvernije nravi, svjatost dobrodeteli, njeno jee na ovom svetu nagradenije i pagubna sledstvija poroka jesu predmet povesti moje... Cela knjiga, pisana prosto i bez hudoestva, vie ima pouan, gotovo pedagoki karakter, po ugledu na sline radove u stranim knjievnostima. Prirodnjak po struci, u idejama XVIII veka, kada se mnogo verovalo u prirodne nauke i kada se dralo da je popularizacija znanja iz prirodnih nauka jedna od prvih duhovnih potreba i prvih uslova prosveivanja, Stojkovi je napisao prvu fiziku srpsku. Dositej Obradovi je to isticao kao jednu od najpreih potreba, Orfelin je inio male pokuaje, ali posao je izveo struni Stojkovi. 18011803, u tri dela, izila je u Budimu njegova Fsika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbski, koja je naila na veliki odziv u srpskom

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

82

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

italakom svetu. To je prvi sistematski i veliki rad na prirodnim naukama kod Srba. Stojkovi je taj posao radio kao deist i kao prosvetitelj: da bi pokazao u prirodi silu, premudrost i veliestvo Tvorca, i radi opteg blagopoluija, protiv sujeverija, koja su mnoga tisja ludi neastnimi sotvorila.... Obradovi je video praktian prosvetiteljski cilj ove knjige i oduevljeno je hvalio to e ne samo sadanjemu nego i budutim redovom otvarati oi razumjenija i milione njima pokazivati svetova. Na kraju svoga ivota Stojkovi je uzeo da dotera prevod Novog zaveta od Vuka Karadia, i, pokvarivi jezik, izdao je taj prevod kao svoj u Petrogradu 1824. godine.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

83

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PAVLE SOLARI

ajmiliji uenik Dositeja Obradovia, poslednji meu glavnim piscima

njegove kole bio je Pavle Solari. To je prvi od vanijih srpskih pisaca roen u Hrvatskoj. Roen je u Velikoj Pisanici 27. jula 1779. godine, od oca pravoslavnog svetenika. Kao Dositej, hteo je da se posveti, otiao u Fruku goru i tu bio manastirski ak nekih pet godina. Uio je gimnaziju u Karlovcima. Vrativi se u zaviaj, seljakajui se iz mesta u mesto, doe do Mletaka, gde postane korektor slovenske tamparije i otada poinje se baviti knjievnim radom. iveo je neko vreme u Trstu i Padovi, u Italiji. 1816. postao je neka vrsta sekretara lordu Gilfordu, bivem guverneru Cejlona i engleskom peru, i sa njim je putovao po Italiji i Austriji. Poslednje godine proiveo je u velikoj oskudici. Usamljen i u bedi, umro ,je u Mlecima 6. januara 1821. godine. Kao i Orfelin, Solari je radio na vie polja. On je prosvetitelj i hoe da srpska publika mesto psaltira i aslovca dobije svetovno i moderno obrazovanje, naroito korisna znanja. I u tom cilju izdao je on u Mlecima 1804. veliko delo Novo gradansko zemleopisanie, prvu geografiju na srpskom jeziku. Delo je proiren prevod nemakog pisca Adolfa Hristijana Gasparija. Uz knjigu ide atlas sa 37 karata i Kli u moe Zemleopisanie, gde su izloene ideje o ovoj knjizi i o srpskoj knjievnosti. Delo je za svoje doba bilo dobro, i imalo je uspeha kod srpske publike. Solari se bavio filozofskim problemima, i u tome pravcu dao: Ulog uma eloveskoga (Mleci, 1808), prevod dela nemakog pisca Ekartshauzena; Sverh vospitani elovkolbi (Mleci, 1809), prevod sa nemakog dela P. Viloma. Uz knjigu ide povei predgovor u kome prevodilac iznosi svoje pedagoke poglede; O samosti (Mleci, 1809), prevod sa nemakog dela filozofskog pisca J. G. Cimermana, sa opirnim predgovorom u kome Solari pria o svom ivotu; Mudrolbac indiski (Mleci, 1809), prevod uvenog etikog dela lorda esterfilda koje je prevoeno na sve ive jezike. Srpski prevod dat je uporedo sa francuskim tekstom, da bi se Srbi mogli vebati u jeziku na kojem sva znanja i iskustva najlue mogu poerpavati kao iz prve ruke. Najzad, 1813, u Mlecima iziao je Solariev prevod 3ltna kniica, sodera dolnosti elovka grdanska i hrstnska, i pravila utivosti. I to je prevod, original od talijanskog pisca F. Soavi, iju Etiku je Dositej Obradovi ranije preveo. Sve su to prevodi filozofskih pisaca, ili bolje rei

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

84

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

racionalistikih praktinih moralista iz XVIII veka. Solari je sve to radio radi obe polze i iz ljubavi k mnogoljudnom srpskom rodu. On je ak Dositeja Obradovia, velia njegovo doba kad su i Serblji o svaem slobodno misliti, i tako bogodanu slovesnost svoju upotrebljavati poeli. On hoe narod da otrgne od monaeskog vospitanija, koje se nesreom do danas voobe svoj deci naoj pripodaje, od verskih predrasuda (korist popova /lei/ u gluposti puka, veli on), i trai modernu prosvetu, osnovanu na razumu i nauci. Prenimo se, dakle, i krenimo se jedanput iz pradedne dremote nae... nismo danas ve ni u Egiptu, ni na rekah vavilonskih... Pored tih prevoda Solari je dao jo nekoliko dela razne sadrine: u odlomku Ieroglfku (1810), gde je izloio svoje nekritine poglede na slovensku prolost; Rimlni slavenstvovavi (Budim, 1818), gde je hteo da izvede srodnost izmeu Rimljana i Slovena; Bukvr slavnsk trazbun (Budim, 1812), gde je izloio svoje poglede o slovenskoj azbuci i pravopisu; zatim, jedno bibliografsko delo, spisak srpskih knjiga tampanih u mletakoj tampariji. Najzad, 1818, u Budimu, izdao je Mezimca Dositeja Obradovia. U rukopisu, spremna za tampu, ostala mu je knjiga Istovetnost Ska i Sarmata dokazana iz Peal i Poslani pontiski P. Ovida Nasona. Najzad, bavio se i poezijom, i posle njegove smrti tampan je u Serbskom ltopisu prilian broj njegovih stihova, prevoda iz Ovidija i slabih originalnih stihova. U pitanjima jezika i pravopisa Solari je imao svojih ideja. On je mislio da u crkvi treba sauvati crkvenu azbuku, a u svetovnu knjigu uvesti graansku, kojom e se lake suzbijati dremota i slepota roda naego. On nije vie Slavjanin no Slavenoserb, nee tajanstveni jezik volebnog knjinika no narodni jezik, koji e moi razumeti i jedinoplemenik seljanin. Ali on je u stvari pisao meavinom srpskog i ruskoslovenskog jezika, nateui sa filozofskom terminologijom. Nesreen u svojim idejama, on je bio nesreen i u pisanju. Svoje mahom nejasne i udnjake ideje izlagao je mutnim, esto nerazumljivim jezikom. Moralist, arheolog, lingvist, geograf, pesnik, on je sve pokuavao i nigde nije uspeo, sve radio kao diletant i himerian duh, imajui lepih planova, ideja i dobrih namera, ali bez vedrine i snage da sve to savlada.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

85

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VIENTIJE RAKI

asvim odudara od svoga doba i radi u suprotnom pravcu Vientije Raki.

Roen u Zemunu 1750. godine, uio je samo osnovne kole i odao se na trgovinu. Ostavi udovac, pokalueri se 1786.42 u manastiru Feneku, mesto svetovnog imena Vasilije dobije ime Vientije, a odmah zatim i zapopi se. Za vreme austro-turskog rata 17881791. sluio je kao vojni kapelan i stanovao je u apcu. 1796. postao je iguman manastira Feneka, ali doav u zavadu sa grubom i raspusnom bratijom, ode 1798.43 za srpskog svetenika u Trst. 1810, na poziv svog prijatelja Dositeja Obradovia, doe u Beograd za upravnika i nastavnika novoosnovane bogoslovije. Posle 1813. prebegne u manastir Fenek, gde je i umro 1818. Vientije Raki je bio samouk i sam je nauio grki, ruski i talijanski. ovek vredan i istinski poboan, on se poeo baviti knjigom jo dok je bio u apcu i stao prevoditi na srpski pobone legende. On je u dosta tene stihove i na narodnom jeziku opevao ivote hrianskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobonih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: Psn istorieska itii svtog i pravednag Aleki elovka Bo (Budim, 1798) i rtva Avramova (Budim, 1799). Te popularne hrianske legende, opevane esto u ostalim hrianskim knjievnostima, Raki je preveo u prostim i razumljivim i tenim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod ire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku XIX veka nekoliko izdanja, a ertva Avramova, prerada jednog grkog speva,44 ampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i pretampavana je jo 1884. Raki je pored toga napisao jo jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doivela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan talijansko-srpski renik, jedan spis protiv upotrebe duvana, itd. Vientije Raki, poboan hrianski pesnik i versifikator starih hrianskih romantinih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrianskim racionalistikim dobom u kojem je iveo i van optega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom drutvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado itan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj knjievnosti. To je jedan od retkih pobonih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale nae katolike knjievnosti. Inae, to je jedan od najitanijih srpskih pisaca u poetku XIX veka.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

86

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

II OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

87

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

88

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NACIONALNO-KULTURNI IVOT SRBA U UGARSKOJ

elativno govorei, politiki poloaj srpskoga naroda u poetku XIX veka

bio je znatno povoljniji no u poetku XVIII veka. Za sto godina uinjen je osetan napredak na svima poljima, i na politikom, i na kulturnom, i na knjievnom polju. Srbi u Ugarskoj dobili su versku i graansku ravnopravnost, stekli aktivan i rodoljubiv graanski stale, poloili osnove svetovnoj i nacionalnoj knjievnosti. U XIX veku Srbi u Ugarskoj su produili zapoeto napredovanje. Za vreme vlade Franca I i velikih ratova protivu Napoleona vodili su se izvesni obziri prema Srbima koji su inili velik i odlian deo austrijske vojske. Godine koje idu posle Bekoga kongresa, od 1815. do revolucije od 1848, jesu godine odmaranja od dvadesetpetogodinjih ratova izmeu Francuske i Evrope, doba trajnog evropskog mira, kada su narodi najzad dobili priliku da se posvete radu i kulturnom napretku. Austrija je bila pod otrim apsolutizmom kneza Meterniha, politiki i javni ivot u njoj bio je priguen, ali je ipak bilo izvesnog materijalnog napretka i oseale se srene posledice mira. Iako su Srbi ostajali pod sumnjom panslavizma, iako se nisu potovale njihove privilegije i nikako nisu odravani njihovi crkveno-narodni sabori, iako su im injene izvesne smetnje u knjievnom razvitku (zabrana drugog izdanja Karadievih narodnih pesama, ometanje pokretanja jednog srpskog lista oko 1830, obustavljanje Serbskog ltopisa 1835. godine, itd.), ipak su se Srbi kretali napred u svom duhovnom i knjievnom ivotu. Broj srpskih osnovnih kola sve je vei. Pored ranije, u XVIII veku osnovane gimnazije i bogoslovije u Karlovcima, die se 1812, u Sentandreji, i srpska uiteljska kola, koja se 1816. prenosi u Sombor, gde i danas postoji. 1816. osniva se srpska gimnazija u Novom Sadu, koja 1819. postaje potpuna, sa est razreda, i koja ima za nastavnike ljude kao to su: Pavle afarik, Milovan Vidakovi, ore Magaraevi. 1822. godine je proradila nova srpska bogoslovija u Vrcu, koja je trajala do etrdesetih godina. Na bekom univerzitetu i maarskim akademijama koluje se sve vei broj Srba, i broj srpske inteligencije stalno raste. Srbi dolaze do svojih listova i asopisa, drutava i ustanova, i sve vie se obeleavaju kao samostalna kulturna i nacionalna individualnost. Pred 1848. Srbi su jedna od nacionalno najsvesnijih i najnaprednijih narodnosti u Austriji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

89

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SRBIJA I NjEN NACIONALNI I KULTURNI ZNAAJ

a dalji napredak srpskog duhovnog ivota i srpske knjievnosti od presudnog

znaaja je bilo osloboenje srpskoga naroda u Srbiji i stvaranje namesto zaputenog beogradskog paaluka napredne nacionalne drave srpske. Osloboenje Srbije od 1804. do 1813, njen samostalan dravni ivot za doba Karaora uinio je preokret u srpskim duhovima. Srpski patrioti XVIII veka, kao Jovan Raji i Dositej Obradovi, zadovoljavali su se da hrianska Austrija oslobodi Srbiju od muslimanske Turske; od 1804. prvi ljudi u srpskom narodu, Dositej Obradovi prvi meu njima, veruju u snagu srpskoga naroda, u njegove samostalne kulturne i dravne sposobnosti, i gledaju u osloboenju Srbije poetak osloboenja celoga srpskoga naroda. Delom srbijanskih ustanika nacionalan ideal je stvoren, i srpski narod i srpski duhovni ivot imaju odsada jedan odreen cilj, koji e se bez prestanka ostvarivati. Od 1815. do 1830. Srbija proiruje svoja prava, a od 1830. stalno proiruje svoje granice, prisajedinjujui jednu po jednu od srpskih oblasti, postajui sve vea i sve jaa. U kulturnom pogledu Srbija ini isti napredak. U poetku XIX veka ona jo malo znai u duhovnom ivotu srpskoga naroda. Slabo naseljena, sa iskljuivo seoskim i ratrkanim stanovnitvom, koje je najvie ivelo od stoarstva i potpuno patrijarhalnim ivotom, iznurena tekim desetogodinjim borbama sa Turcima, nesigurna u svoju sutranjicu, Karaoreva Srbija nije imala ni vremena ni snage da izvede i kulturno osloboenje. Trudom pridolih Srba iz Ugarske uinjeni su prvi poeci kulture u obnovljenoj Srbiji. Pored izvesnoga broja osnovnih kola po veim mestima, otvorene su u Beogradu Velika kola (1808) i Bogoslovija (1810), ali u brodolomu od 1813. sa dravnom nezavisnou sve je to nestalo. Kada je 1815. Srbija dola ako ne do pune slobode a ono bar do autonomije, duhovni ivot se u njoj bio gotovo sasvim ugasio. Te godine u celoj Srbiji nije bilo vie od tri osnovne kole, o obnavljanju Velike kole i Bogoslovije nije moglo biti ni govora, jedini srpski list toga vremena, beke Novine serbske iao je u celoj zemlji svega u 5 primeraka. Jo 1827. Vuk Karadi pie da u Srbiji ni u sto sela nema svuda jedne kole... Osim popova i kaluera jedva bi ovjek u 1000 dua mogao nai jednoga ovjeka, koji zna pomalo itati (a pisari su, kao to je napomenuto, i meu popovima i kaluerima rijetki). Ljudi upravo misle, da knjiga nije ni za koga drugoga, osim kaluera i popova. Tako ne samo knezovi i kmetovi, i narodni

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

90

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

trgovci po selima, nego i mnogi varoani... raune svoje zarezuju u rabo. Prosveta se tako malo ceni da je okolina VELIKA KOLA U BEOGRADU IZ 1808. kneza Miloa, 1820, uspela ubediti ga da njemu kao vladaocu nije potrebno da zna itati i pisati. 1836. godine u Srbiji ima samo 72 osnovne kole, od kojih svega 26 dravnih, sa 2.514 aka. Jo 1844. godine od sedamnaest predsednika sudova deset su samo toliko pismeni da se znaju potpisati, a tri su potpuno nepismena. Jedina dva srpska pisca rodom iz Srbije, Milovan Vidakovi i Vuk Karadi, nisu imali mogunosti da ive i rade u Srbiji, koja se postupno preobraavala iz vekovnog turskog paaluka u modernu nacionalnu dravu. Ali pored sve nesigurnosti svoga meunarodnoga poloaja, pored svih unutranjih trzavica i pobuna, Srbija staje sve vre na noge. Prosveta i kultura u njoj se razvijaju kao prirodna posledica samostalnog dravnog ivota. Po potrebi dravne slube dolazi sve vei broj kolovanih Srba iz Ugarske, i oni zemlju ureuju po evropskom obrascu. Meu njima je bilo i ljudi od pera i zasluga, kao to su bili Jovan St. Popovi i Jovan Hadi. Napredak je naroito ivlji od 1830, kada je sultanovim hatierifom regulisan dotle neodreeni meunarodni poloaj Srbije, i kada je kneevina dobila puno pravo da se slobodno unutra ureuje. Srbija dobija evropsko ureenje i evropske ustanove. 1831. osniva se tamparija u Beogradu. Osnovnih kola, ne samo po varoima no i po selima, pored mukih i enskih, sve je vie; 1846. godine ve je 213 kola sa 6.201 akom. 1831. osniva se u Beogradu neka vrsta nie srednje kole, koja se 1835. pretvara u klasinu gimnaziju. 1836. osniva se bogoslovija, a 1838. licej, prvo kao neki mali filozofski fakultet, a od 1841. i sa pravnim fakultetom; od 1844. on je veliko uilite na kome se predaju vie nauke. 1844. osniva se trgovaka kola, 1846. nia ininjerska kola, 1850. vojna akadimija, 1853. poljoprivredna kola. Pored dravne tamparije javljaju se i prvi listovi, kao zvanine Novine srbske (1834), i prvi almanasi, kao Zabavnik (1833), Upan (1837) i Golubica (1839). tampaju se i knjievna dela, meu ostalim i celokupna dela Dositeja Obradovia. Naune ustanove se isto tako stvaraju: Drutvo srbske slovesnosti 1841, Narodna biblioteka, Narodni muzej. Od 1839. godine poinju se slati na stranu dravni pitomci, u Nemaku, a naroito u Francusku, i oni e stvoriti oteestvenu inteligenciju, liberalne i rodoljubive mlade ljude, iji uticaj e se osetiti 1848. Iz redova tih Parizlija izii e prvi nauni radnici i kolovani dravnici srpski. Otkako su se dravni pitomci stali vraati s nauka, uticaj austrijskih Srba u naem javnom ivotu sve je vie opadao; naa intelektualna zavisnost od Austrije bivala je sve slabija, i mi smo poeli dolaziti u neposredni dodir sa Zapadnom Evropom (Slobodan Jovanovi). Ceo takozvani ustavobraniteljski reim (18381858), imajui osnovnu ideju da u dravi treba da vlada jedna odabrana i kolovana manjina, i da je za jednu novu zemlju glavno i prvo stvoriti birokratsku inteligenciju, veliku panju je obraao na nastavu, naroito srednju i viu, i Srbija je za to vreme uinila veliki prosvetni napredak. Iako je Srbija prolazila kroz ceo jedan niz dinastikih i politikih kriza, njena prosveta i kultura su stalno napredovale. U polovini XIX veka Srbija je prosvetno organizovana i poloila je osnov svojoj kulturi. 18551856. godine ima 334 osnovnih kola, mukih i enskih, sa 9.891 akom. Krajem 1855. godine, na stanovnitvo od 1,000.000 dua, ima 350 raznih kola, osnovnih, strunih i viih. Krajem pedesetih godina bilo je u Srbiji preko dve stotine fakultetski obrazovanih ljudi, kolovanih u beogradskom Liceju, a jednim delom, oko pedeset njih, na francuskim, nemakim i austrijskim univerzitetima. Jedan od srpskih pisaca toga doba, Dr Danilo Medakovi, 1852. godine, u svojoj Povstnici srbskog naroda, ovako konstatuje taj veliki prosvetni i kulturni napredak Srbije: Ima nekoliko godina kako je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

91

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

knjievni rad Srba u Austriji malaksao. Meutim, on se u knjaevstvu srbskom, gde su Turci pre trideset i nekoliko godina besnili, tako krasno razvijati poeo, da se najlepim plodovima nadati smemo. Uspesi su do sada ve veliki uinjeni i sad se mnogo vei ine nego to se ine kod Srba u Austriji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

92

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

TAMPARIJE

poetku XIX veka srpske knjige su se tampale najvie u tampariji

petanskog univerziteta u Budimu ili u Teodosijevoj tampariji u Mlecima. Od 1813. poinju se opet tampati u Beu, u tampariji Jovana nirera, a od 1822. u tampariji jermenskog manastira mehitarista. Od 1823. u tampariji Brajtkopfa u Lajpcigu se opet tampaju srpske knjige. Od 1826. moglo se tampati srpski u Petrogradu, od 1827. u Temivaru, a od 1830. u Karlovcu, u Hrvatskoj, ali sve samo ponekoja knjiga. U 1831. osnovala se dravna tamparija u Beogradu, koja je jedno vreme bila i u Kragujevcu. tamparija Pavla Jankovia u Novom Sadu poela je raditi 1831, poto je u Austriji ukinut monopol tampanja. 1834. otvara se tamparija i na Cetinju, koja je trajala do 1852. godine, kada su, prilikom turske navale slova prelivena u tanad. Od 1838. i u Zadru u Dalmaciji poinju se tampati srpske knjige. U toku etrdesetih godina Novi Sad dobija jo dve srpske tamparije: Kaulicija, oko 1844, i dr Danila Medakovia, 1847, koja se za vreme revolucije 1848. sklanjala u Karlovce i Zemun. etrdesetih godina tampano je neto malo srpskih knjiga i u Segedinu, od 1842, u Subotici, od 1846, i u Zagrebu, od 1847. Broj tamparija se umnoio. Ali glavna mesta u kojima su se srpske knjige tampale u prvoj polovini XIX veka bila su: Budim, Novi Sad i Beograd.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

93

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PROIRIVANjE KULTURNO-KNjIEVNE OBLASTI SRPSKE

pti pojav u kulturnoj i nacionalnoj struji srpskoj u prvoj polovini XIX

veka jeste da u kulturni ivot ulaze i novi krajevi srpski. Pored Srbije duhovni ivot budi se u Hrvatskoj, gde je nacionalno oseanje poelo da slabi, zatim u Dalmaciji i Crnoj Gori. Jo 1817. pisao je ruski konzul u Dubrovniku Jeremija Gagi: Ljudi su bezustveni k naukam u ovom kraju. Talijanska kultura bila je u Dalmaciji svemona, i tek krajem tridesetih godina poeo se buditi slovenski duh, prvo srpski, kod pravoslavnih, sa pokretanjem Lbitel prosvteni, srbsko-dalmatinskog almanaha 1836, potom hrvatski kod katolika, sa pokretanjem Zore dalmatnke, 1844. Dalmacija, koja je dotle ivela zasebnim kulturnim i knjievnim ivotom, okree se glavnoj masi narodnoj, Zagrebu, Novom Sadu i Beogradu, dalmatinska knjievnost kao zasebna celina prestaje i prelazi u srpsku i hrvatsku knjievnost. Isti sluaj je u Bosni i Hercegovini, ukoliko je tada bilo kulturnoga i knjievnog ivota u njima: pravoslavni se okreu Beogradu, a katolici Zagrebu. U Crnoj Gori u poetku XIX veka prosvetne prilike bile su alosne, i jo 1826. vladika Petar I pisao je da u zemlji sem njega nema drugoga teca i pisara. Dolazak na presto vladike Petra II, pesnika Gorskog vijenca, znaio je veliki preokret nabolje. Prosveen i knjievan ovek, on pribira oko sebe pisce, Simu Milutinovia i Vuka Karadia, 1834. podie tampariju na Cetinju, u kojoj se poinju tampati srpske knjige. Oko 1840. izvrile se znatne promene u duhovnom ivotu srpskog naroda. U XVIII veku srpska kultura je na narodnoj periferiji, samo kod ugarskih Srba; u prvoj polovini XIX veka ona se iri i u centru, zahvata Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru, i to je od naroitoga znaaja, Srbiju. U isto doba vri se koncentracija: pravoslavni se grupiu u srpsku celinu, katolici u hrvatsku, jednim postaje centar Beograd i Novi Sad, drugima Zagreb, i mesto ranijih lokalnih, slabo vezanih knjievnosti, javljaju se dve knjievnosti: srpska i hrvatska, na jednom istom jeziku.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

94

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

UENA DRUTVA

d poetka XIX veka javlja se misao o stvaranju jedne jugoslovenske ili

srpske akademije. Oko 1805. u Sremskim Karlovcima kraj mitropolita Stevana Stratimirovia bilo je kao neko malo privatno ueno drutvo, takozvani Karlovaki krug, iji lanovi su na sednicama itali svoje radove i vodili istorijsko-filoloke diskusije. 1813, francuski pisac arl Nodje, koji je sa slubom bio u Ljubljani, predlagao je generalu grofu Bertranu, guverneru Ilirije, da se stvori Slobodna ilirska akademija. Vuk Karadi je oko 1817. predlagao da se priredi jedan sastanak uenih Srba na kome e se reiti pitanje o knjievnom jeziku i pravopisu.45 1820. Lukijan Muicki je nameravao da osnuje Srbskoje jazikoispitatelnoje sodruestvo. Ali prvo organizovano knjievno i nauno drutvo bilo je Matica srpska, prema kojoj su docnije osnovane matice gotovo sviju slovenskih naroda (Matica eka 1831, Ilirsko-hrvatska 1842, Luikosrpska 1847, Galicijsko-ruska 1848, Moravska 1859, Dalmatinska 1862, Slovaka 1863, Slovenaka 1864, Matica srpska u Dubrovniku 1909). Ugledajui se na Maarsku akademiju, koju su maarski rodoljubi osnovali 1825. u Peti, srpski rodoljubi, nekoliko imunih trgovaca i knjievnik Jovan Hadi, takoe u Peti, 1826. godine, osnovali su Maticu srpsku. Cilj joj je bio postavljen: rasprostranenije knjiestva i prosvetenije naroda srbskog, da se knjige srbske rukopisne na svet izdaju i rasprostranjavaju. Matica srpska uzela je u svoje ruke izdavanje Serbskog ltopisa, poela izdavati i knjige, i ostala centar knjievne i naune delatnosti kod ugarskih Srba sve do dananjega dana. Matica serbska, u poetku svoga rada, prikupila je konzervativne elemente srpskoga drutva, naroito se oko nje istakli proTivnici pravopisnih i jezikih reforama Vuka Karadia. I zato su mlai ljudi i pristalice Karadieve nameravale da osnuju novo drutvo. Tako je oko 1828. godine Dimitrije Tirol, u Temivaru, osnovao Drutvo ljubitelja knjiestva srbskog, sa ciljem: govorni srbski jezik obrazovati, polezne knjige soinjavati, priliku i nain dati srbskom rodu prosvetavati se i knjinu kulturu srbsku koliko se vie moe podkrepljavati. U tom drutvu, koje je izmeu ostalih stvari imalo izdavati jedan literaturan urnal, nee zapovedati ifte i dominusi, ve ueni ljudi od karaktera. No to je bila samo jedna lepa namera: drutvo nije imalo ni materijalnih sredstava ni ludi za rad. Poto ga maarska vlada nije odobrila, drutvo se 1831. rasturilo. Bolje sree nije bilo novo Srbsko knjievno drutvo, koje je 1833. stvorio u Peti Josif Milovuk, sa ciljem pisati i izdavati ona dela koja bi naem knjiestvu esti i polze prineti mogla. Drutvo je meu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

95

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

svojim lanovima imalo Jana Kolara i znatan broj mladih kolovanih Srba, ali su ga uguili sa jedne strane mitropolit Stratimirovi, a s druge strane maarska dravna vlast. U Srbiji je isto tako bilo nekoliko pokuaja. Dimitrije Tirol, koji je preao u Srbiju, predlagao je 1833. da se osnuje Ueno drutvo. 1841. Jovan St. Popovi i Atanasije Nikoli kreu misao da se u Beogradu osnuje Srbska akademija nauka. Predlog je prihvaen, i 1841. osnovano je u Beogradu Drutvo srbske slovesnosti, sa ciljem: rasprostranjavanje nauka na srbskom jeziku, a poglavito obraavanje i usoverenstvovanje jezika srbsko-narodnog. Osnivai su bili, sem Sime Milutinovia, sve sami ugarski Srbi, meu kojima Jovan St. Popovi. Drutvo, koje je bilo vie jedna prosvetno-profesorska komisija no ueno telo, otpoelo je svoj rad 1842. u vie pravaca: radilo se na utvrivanju pravopisa, na stvaranju naune terminologije srpske, na osnivanju Narodne biblioteke i na pisanju kolskih udbenika. 1847. krenut je drutveni organ Glasnik Drutva srbske slovesnosti, a od 1848. poeli se izdavati Izvori za novu srbsku istori. 1849. u drutvu se izvrila podela rada na pet strunih odseka, i ono je uzelo u svoje ruke svu naunu aktivnost u Srbiji. Postojalo je do 1864, kada je pretvoreno u Srpsko ueno drutvo, gde e se produiti uspeno zapoeti nauni rad.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

96

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

POZORITA

rve pozorine predstave kod pravoslavnih Srba zabeleene su jo u prvoj

polovini XVIII veka. 1736. godine aci Latinske kole u Karlovcima igrali su tragediju svoga uitelja Emanuila Kozainskog o smrti cara Uroa, koju je docnije preradio i izdao Jovan Raji. 1787. srpski aci u Velikom Bekereku davali su pozorine predstave. Na kraju XVIII veka srpski pisci prevode i pozorine komade. Dositej Obradovi prevodi Lesingova Damona i hvali Molijerove ostroumne i blagonaravne komedije. Emanuilo Jankovi 1787. tampa svoj prevod Tergovaca, od poznatog italijanskog komediografa Karla Goldonija, i u naroitom predgovoru istie svojim sunarodnicima hasnu komedije. Pored Tergovaca prevodi on sa nemakog i Zlog oca i nevaljalog sina i Blagodarnog sina, sve to sa ciljem: Srbe neznanja osloboditi i komedije dobre kod njih u bolji kredit metuti. Gligorije Trlaji na kraju XVIII veka pie i originalnu dramu u pet inova Vseblag ili retki suprug. Zabeleeno je jo da su aci srpske kole u Vrcu, u toku kolske godine 17921793, prikazivali tri komedije: jednu o Irodu, drugu o Bogatomu elovjeku i treu o Zlomu Otcu.46 U poetku XIX veka po srpskim varoima u Ugarskoj, kao na Zapadu u srednjem veku, aci prikazuju pobone komade, dramatizovane epizode iz Starog i Novog zaveta, takozvane misterije. Srpski aci u Novom Sadu, o velikoj nedelji 1802, pred mnogobrojnom publikom, igrali su poboni komad Hristov grob. 1811, opet u Novom Sadu, aci daju sline komade: Rodenije i gonenije Mojseja, Stradanije prekrasnago Josifa, ertva Avraamova. Crkvenokolske vlasti uinile su kraj tim akim predstavama. 1818. izila je naredba da se ne smeju vie igrati tako glagolaemoji komediji, sirje igri, publino pred sobranim narodom, posredstvijem uenikov... Ali ba u doba kada su zabranjene ake predstave u koli, poinju diletantske predstave u pozoritu. Prva takva predstava bila je 1813. u Peti, kada je Joakim Vuji sa diletantima igrao svoj prevod Kretalice od Kocebua. Taj prvi pokuaj imao je velikog uspeha, i Vuji, koji se odao pozoritu, poeo je davati takve diletantske predstave po veim srpskim mestima u Ugarskoj. Zabeleeno je da je bilo takvih predstava 1815. u Baji i Segedinu, [1820. u Budimu], 1823. u Zemunu i Temivaru,47 1832. u Aradu, 1835. u Panevu. Glumci su bili mahom odrasli aci i ljubitelji umetnosti iz mesta, a i sam Vuji, koji je prevodio komade, igrao je kao glumac, po primeru poivega G. Voltra, kako sam

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

97

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

veli. Vuji, preavi u Srbiju, 1835. i 1836, sa acima je u Kragujevcu igrao svoje komade, i nosio titulu direktor knjaevsko-srbskog teatra. Od dvadesetih godina XIX veka kod Srba se sve vie iri ljubav za pozorite. U pojedinim mestima stvaraju se diletantske druine koje predstavljaju oskudni srpski repertoar onoga doba, sastavljen mahom iz prevoda iz Kocebua. Tako, izmeu 1820. i 1825. u Novom Sadu je radila jedna iva diletantska druina, iji lanovi su mahom bili aci pravnici (jurati), od kojih su neki i sami poeli pisati pozorine komade. Meu tim predstavljaima [od 1828] bilo je i enskih, to je bilo novina i znailo jedan veliki korak unapred. Stvaranje stalnog maarskog pozorita u Peti dalo je podstrek Srbima, i srpski listovi su stalno naglaavali nacionalnu potrebu jednog srbskog teatra. [Ima tragova da su se u doba od 1825. do 1829. u Kragujevcu drale pozorine predstave, i da su taj t e a t r davali mesni uitelji, preani.] Pozoritna umetnost stalno napreduje kod Srba. Posle akih predstava i diletantskih druina dolaze i putnike glumake trupe sa mukim i enskim lanovima. Ve 1838. javlja se jedno takovo Letee pozorino drutvo, koje je davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu, Panevu. Ti putniki glumci ili su u Srbiju i u Hrvatsku, i tamo davali predstave. 1840. oni su prvi u Zagrebu igrali na narodnom jeziku. Diletantske trupe naroito igraju u Novom Sadu, Panevu i Beogradu [a od 1841. davane su diletantske predstave u apcu, a 1842. u Smederevu]. Pred 1850. godinu stvorila se i srpska pozorina publika, i srpski repertoar, i srpski glumci, i imalo je da se uini samo jedan korak pa da se doe do stalnih narodnih pozorita.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

98

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LISTOVI, ASOPISI I ALMANASI

o 1813. godine Srbi su bez redovnih godinjih publikacija. Te godine

Dimitrije Davidovi i Dimitrije Frui pokreu u Beu Novine serbske, gde se davalo dosta mesta knjievnosti, i koje su izlazile do poetka 1822. Do 1834. Srbi nisu mogli da dobiju pravo za pokretanje lista, i tek te godine krenute su s visoajim dozvolenijem pravitelstva u Beogradu zvanine Novine srbske koje i danas izlaze.48 Glavni listovi srpski sa kraja tridesetih i etrdesetih godina bili su nedeljni Serbsk narodn list (1835, 18371848) i Serbske narodne novine (18381848), koje je ureivao Teodor Pavlovi, i u kojima se velika panja obraala knjievnosti. Pored tih glavnih listova, naroito od etrdesetih godina, poelo je u Ugarskoj i Srbiji izlaziti jo nekoliko listova koji nisu bili duega veka, i u kojima je bilo vie pouka i zabave nego politike. Takvi su bili: Magazin za hudoestvo, kniestvo i modu, u Peti (18381839), Petansko-budimsk skorotea (18421844), Srbsk ulak (18431844) i Novine italita beogradskog (18471848) u Beogradu. Za vreme revolucije od 18481849. izlazilo je nekoliko listova, od kojih su najznatniji bili Vstnik, prvo u Peti, potom u Novom Sadu i Karlovcima, i Napredak u Karlovcima i Zemunu, prvi list tampan novim pravopisom. Svi ti listovi nisu bili dugog veka, ali su pokazivali kako su se duhovne potrebe kod Srba razvile i kako se stvorila italaka publika za listove. Prvi knjievno-nauni asopis u XIX veku bio je Serbsk ltopis, koji je 1825.49 u Peti krenuo ore Magaraevi, a od 1826. preao u vlasnitvo novoosnovane Matice srpske, i sve do danas ostao glavni organ naune delatnosti ugarskih Srba. U prvoj polovini XIX veka imao je za urednike, posle Magaraevia, Jovana Hadia, Pavla Stamatovia, Teodora Pavlovia i dr Jovana Subotia, i za sve vreme bio najvaniji asopis srpski. Pozniji urednici bili su: Jakov Ignjatovi, Subota Mladenovi, Jovan orevi, Antonije Hadi, Jovan Bokovi, Dr Milan Savi, i, danas, dr Tihomir Ostoji. Od 1843. do 1848. izlazila je u Beogradu Podunavka, prvi asopis u Srbiji, ali na kome su, u velikoj veini, radili ugarski Srbi. Prva polovina XIX veka naroito je bogata almanasima, koji su tada rado itani. Dimitrije Davidovi dao je primer svojim Zabavnikom, koji je od 1815. do 1821. izlazio u Beu, a od 18331836. u Beogradu.50 Vuk Karadi dao je za nekoliko godina svoju Danicu, od 18261829. i za 1834. Vaniji almanasi iz toga doba su jo Serbska pela Pavla Stamatovia, cvjetnik, s razlinim drage narodnosti, duevnog uveselenija, zabave umne i slovesnosti serbske cveem zasaen i obdjelan (Budim, 18301841), Upan Dimitrija

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

99

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Tirola (Beograd, 18371838), a naroito Golubica s cvetom kniestva srbskog (Beograd, 18391844), najbolji srpski almanah toga vremena. Baka vila, jedina srpska publikacija sa ilirskim tendencijama, izlazila je u Novom Sadu, pod urednitvom dr Petra Jovanovia (1841, 18441845). U Karlovcu je 1836. dr Teodor Petranovi krenuo srbskodalmatinski almanah Lbitel prosvtenii docnije Srbsko-dalmatinsk magazin. Za knjievni razvitak srpski u ovom periodu od znaaja je to su stvorene povremene publikacije, listovi, asopisi i almanasi, oko kojih e se usredsreivati sva srpska knjievna proizvodnja toga vremena.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

100

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIARE I ITALAKA PUBLIKA

XVIII veku tampari Kurcbek, Stefan Novakovi u Beu i Teodosi u

Mlecima bili su u isti mah i knjiari. Pored njih su ruski trgovci sa knjigama, Moskalji, koje su Srbi doekivali kao uteitelje pravoslavija, obilazili srpske vaare. Na kraju XVIII veka, kako je bio zabranjen uvoz knjiga iz Rusije, Jevreji i Jermeni su ih krijumarili i za skupe novce potajno prodavali Srbima i Rumunima. U prvim desetinama XIX veka srpske knjige su obino izlazile s prolea, mahom u Budimu, I trgovci iz donjih krajeva srpskih, koji su dolazili na veliki godinji petanski vaar u martu, uzimali ih i raznosili ih pretplatnicima i prekupcima. Knjiara meu Srbima jo nema (1811. u celoj Ugarskoj bilo je svega dvanaest knjiara). 1810. na celom jugozapadu, u oblasti srpskohrvatskog jezika, bila je svega jedna knjiara, u Karlovcu. Prenumeracija je od prvih godina XIX veka glavni nain rasturanja srpskih knjiga. 1833. pie o njoj Vuk Karadi: Prenumeracija je kod nas prava pronja i velika dosada, kako spisateljima tako i skupiteljima; ali kako nemamo jo prave knjievne trgovine, ona je opet jedini nain ne samo knjigu izdati nego je i po narodu razneti: mnogi ovek ne bi nigda knjige kupio da nije prenumeracije. Svako vee srpsko mesto u junoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Dalmaciji ima svoga sovokupitelja, koji taj posao radi iz rodoljublja, i gotovo stalne ljubitelje knjiestva, koji se u veem broju pretplauju na vanije knjige, vie iz oseanja rodoljubive dunosti, esto i zato da bi im imena sa laskavim titulama bila tampana, nego iz linih knjievnih potreba. Od 1820. javljaju se ve knjigoprodavci, knjiari, i oko 1830. ima ih u Peti, Novom Sadu, Zemunu i Beogradu. Neki od njih bili su izdavai, kao Josif Milovuk u Peti, Damjan Kaulici u Novom Sadu, Gavrilo Kovaevi u Zemunu, Gligorije Vozarovi u Beogradu. Kao i u XVIII veku, tako i u poetku XIX veka veliku veinu srpske italake publike ine trgovci, svetenici i zanatlije. Iako cenzura znatno koi i knjievni i knjiarski napredak, knjige se sve vie tampaju: dok je od 17401780. izlazilo proseno po 2 knjige godinje, od 1780. do 1800. po 7, od 18001820 izlazi po 19, od 18201830. po 23 na godinu, od 1830 1850. po 45 na godinu. Dok je u celom XVIII veku tampano nepunih 220 srpskih knjiga, u vremenu od 18001850. izilo je preko 1400. Na kraju XVIII veka srpske knjige tampane su u 3400 primeraka, oko 1820. u 6800, a oko 1830. ima ih koje tampaju u 2000 primeraka. Ukoliko se prosveta prostirala na dalje krajeve i na ire slojeve narodne, broj kupaca i italaca knjiga sve se vie uveavao. U svima pravcima oseao se materijalni napredak srpske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

101

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNA OBELEJA PRELAZNOG PERIODA OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU

O
prelaznost.

dlika ovoga perioda, koji ide otprilike od 1810. do pred 1848. godinu, to je

Uticaj Dositeja Obradovia u prvoj polovini XIX veka je jo uvek jak, upravo tada se stvara itav njegov kult. Njegova neizdata dela izdaju se. On se ita vie no ikada, i 1833 1845. i 1850. izila su dva izdanja njegovih celokupnih spisa. On ima neposrednih uenika, i gotovo kod sviju pisaca toga vremena opaa se uticaj njegovih ideja. Svi su oni vie ili manje racionalisti, i u knjievnosti gledaju samo jedno mono sredstvo narodnoga napretka. Prirodne nauke su u modi i revnosno se radi na popularizovanju korisnih znanja. Sva knjievnost ima karakter prosvetiteljski, gotovo pedagoki. Klasicizam svuda zavlauje. Srbi poinju vie ii u kole, i tamo se ue klasinim jezicima i dobijaju klasinu knjievnu kulturu. Srbi u Ugarskoj, gde je dravni i kolski jezik bio latinski, kolovani po klasinim gimnazijama, bili su sasvim klasiarski vaspitani i imali su klasiarsko shvatanje prosvete i knjievnosti. Kako su oni ureivali srednje kole u Srbiji, to je prva nastava u Srbiji isto klasina. Oni su prelazili u Srbiju i dolazili sa idealom da Srbiju prosvete prema klasinim uzorima, da joj dadu Solone, Likurge, Demostene, Aristotele, Strabone, Omire, Virgilije i proe, da u umadiji, gde se samo za gusle znalo, diu oltare muzama. U nastavleniju od 1845. latinskom jeziku obraa se naroito velika panja, budui se jezik i knjige klasine drevnosti smatraju kao osnov svake uenosti, i kao sredstvo ne samo duevne sile mladia pokrenuti i izotravati, nego njega i za sve ostale nauke predugotoviti. Grkoj i rimskoj mitologiji i drevnosti obraa se naroito panja. U kolama se ita Ciceron, Cezar, Tacit, Svetonije, Vergilijeva Eneida, Ovidijeve Metamorfoze, Horacije, Plaut, Propercije. Na kraju godine, na torestvu gimnazije, aci dre slova na grkom i latinskom. U vreme kada sam ja bio ak u gimnaziji, pria Ljubomir Nenadovi, mitologija bee glavni predmet uenja. Hrianski katihizis bee tri, a mnogoboka mitologija dvadeset sitno pisanih tabaka. Tu nepamet morali smo uiti napamet. Knjievni ukus vaspita se po klasinim uzorima, ine se pokuaji latinskog stihotvorstva, poinje se pevati po kalupu klasinih pesnika, naroito Horacija, srpska knjievnost puna je odara odadij, kako e ih docnije podrugljivo zvati nastaje ono to je Jakov Ignjatovi nazvao poetino srpsko knjiestvo u latinskoj formi.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

102

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Uporedo sa tim uticajem klasicizma javlja se i jak nemaki uticaj. Srbi u Ugarskoj vaspitaju se u nemakoj knjievnosti. U Srbiji po srednjim kolama naroita panja obraa se nemakom jeziku, najbliem od velikih kulturnih jezika, i ita se Kloptok, Herder, Viland, Lesing, Gete, eler, Klajst, Fos. U srpskoj prevodnoj knjievnosti vladaju Kocebu i oke. Nemaki pisci se itaju rado i mnogo, oni se poinju podraavati i prevoditi, nemaka hegelijanska filozofija osobito je na ceni, i u srpsku knjievnost, naroito oko 1840, poinje ulaziti nemaka sentimentalnost, u poeziju nemaka versifikacija. Nastaje ono to je Turgenjev nazvao gnjuranje u nemako more. Otprilike u isto doba javljaju se i pojave romantizma iji je nosilac bio Vuk Karadi. Romantizam se javlja naroito u vidu kulta narodne prolosti, za koju je kod tradicionalistikih Srba bilo uvek mnogo smisla i oseanja, i u vidu ljubavi za narodnu poeziju, koja je u to doba stekla evropski glas. I ukoliko se Vuk Karadi pribliavao krajnjoj pobedi svojih ideja o jeziku i o narodu, utoliko se vie oseao dah romantizma u srpskoj knjievnosti. Krajem etrdesetih godina Karadieva pobeda je potpuna, mlai narataj se okree k njemu, i romantizam kao kola javlja se u srpskoj knjievnosti. Krajem etrdesetih godina u srpskoj knjievnosti jo vlada meavina pravaca. Posle smrti Lukijana Muickoga, od etrdesetih godina, javlja se reakcija protivu vladajueg klasicizma. 1844. pie ore Maleti u Podunavci: Dokle emo se s mitologijom ograniavati i s tuim bogovima hramove nae krasiti? Dokle li emo se u tumaralitu tom kao muve po zatvorenoj sobi vitlati? Proimo se ve jedanput neumestnog upotrebljavanja mitologije, ako ne elimo da nam proizvodi nai na odeu od sami zakrpa razne boje i materije sastavljenu, nalie. To oseanje da je klasicizam preiveo sve vie se iri, i u toku etrdesetih godina on osetno nestaje u srpskoj knjievnosti. Utoliko jae nastupa romantizam, ugledanje na nemake romantiarske pisce i kult srpske narodne poezije. Ali, nijedan knjievan pravac nije potpuno odreen, pisci ne pripadaju odreenim i jasno obeleenim knjievnim kolama. Duhovi su nesigurni, pisci se kolebaju i imaju osobine i racionalizma i romantizma, menjaju oba pravca, obeleavaju jedno prelazno doba. Ali, opti knjievni napredak je veliki. Novi narataji, obrazovaniji, u povoljnijim prilikama, stvaraju novu knjievnost, bogatiju i bolju, koja se proiruje na sve krajeve srpske. Osnivaju se prva uena i knjievna drutva, kreu se knjievni listovi i knjievni almanasi, stvara se stalna i sve vea italaka publika. Pitanje o knjievnom jeziku uglavnom se svrava: stari ruskoslovenski jezik naputa se u poetku XIX veka, neko vreme vlada takozvani srednji stil, meavina narodnog i crkvenoslovenskog jezika, upravo narodni jezik sa jakom meavinom ranijeg, knjievnog slavenoserbskog jezika, dok najzad ne preovlada narodni jezik, zajedno sa uproenom azbukom. I obrazovani ljudi i knjievni radnici javljaju se u sve veem broju. Poezija, iz poetka psevdoklasina, pod nemakim uticajem prelazi u objektivnu liriku, sa uvedenom nemakom versifikacijom. etrdesetih godina stvara se takozvana kola mirnog uvstva, u kojoj vlada lirika misli, koja peva mirna, staloena, opta i bezlina oseanja, sklona pouci i moralisanju, u osnovu racionalistika. Ali, poezija ne daje vie samo pokuaje no dela od stvarne vrednosti, i to doba ima da zabelei dva velika pesnika: Jovana St. Popovia i Njegoa. Pozorite se osniva, i drama i komedija Jovana St. Popovia je jedna velika knjievna tekovina toga doba. Radi se na knjievnim rodovima koji donde u srpskoj knjievnosti nisu bili obdelavani. Epskoj poeziji, na kojoj dotle gotovo niko nije radio, obraa se naroita panja. Istorijske drame i tragedije, sa predmetima iz narodne istorije, poinju se obilno obdelavati. Komedija, i to je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

103

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

naroito vano: komedija koja crpe grau iz suvremenog ivota srpskog drutva, takoe se javlja. Pripovetka, koja je u poetku najradije razraivala istorijske motive, pred 1848. obraa se suvremenom ivotu srpskom. Po listovima se javljaju prvi i skromni pokuaji kritike, sa naroitim obraanjem panje na pitanja jezika i pravopisa. U tom periodu srpska knjievnost nesumnjivo postaje ira i raznostranija. Na kraju ovog perioda, pred 1848, i duhovni i knjievni napredak je vrlo jak. Jedne godine, na primer, znamenite 1847, izlaze na srpskom: Gorski vijenac Njegoev, Pesme Branka Radievia, Lazarica Joksima Novia Otoanina, Karadiev prevod Novog zavjeta, Daniiev Rat za srpski jezik i pravopis, prva sveska Glasnika Drutva srbske slovesnosti i omladinski almanah Slavnka. Novi narataji, sa izraenim knjievnim jezikom, stvaraju novu knjievnost, koja se vie ne ograniava na individualne i usamljene pokuaje. Preokret i polet su veliki i nastaje jedna revolucionarna epoha u srpskoj knjievnosti. U polovini XIX veka srpskoj knjievnosti, u kojoj je racionalizam nestajao a romantizam se javljao, poloeni su sigurni temelji, i novi narataji su dolazili da uspeno nastave ono to su stariji isto tako uspeno zapoeli.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

104

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LUKIJAN MUICKI

ivot. Roen je u selu Temerinu, 27. januara 1777. Srpsku osnovnu kolu

svrio je u mestu roenja, nemaku u Titelu, gimnaziju u Novom Sadu i u Segedinu. U Peti je uio filozofiju i prava, ali naroito se bavio estetikom i poezijom. 1800. godine stupi kao inovnik u mitropolijsku kancelariju u Karlovcima, i u isto doba postane nastavnik u bogosloviji. 1802. zakalueri se, i mesto krtenog imena Luka dobije kaluersko ime Lukijan. Neprestano u pridvornoj slubi kod mitropolita i u bogosloviji, gde predaje slovenski jezik, on ita, usavrava se, ui grki i engleski. Kalueri ga ne vole zbog njegovog obrazovanja, mitropolit mu zabranjuje da pie stihove, i on sporo napreduje u crkvenim inovima. Tek 1812. postao je arhimandrit i stareina manastira iatovca. On stie knjievan glas, u vezi je sa svim srpskim i mnogim stranim piscima, ali se u manastiru pokazuje kao rav administrator. Poto mu je oduzeta uprava nad manastirom, on se oko 1822. naao u tekim prilikama. Goni ga mitropolit, koji ne moe da mu oprosti to hvali Dositeja Obradovia i to je prijatelj Vuka Karadia; manastirska bratija, od koje se toliko razlikovao svojom inteligencijom, kinji ga, kao to je kinjila i Jovana Rajia; dugovi su ga opteretili, on je u oajanju, pun mrnje na crni polk kaluerski i proklinjui ivot. Tek 1823. vraen je na svoje staro mesto. 1824. postavljen je za administratora gornjokarlovake eparhije. U Plakom on zapoinje jaku i smiljenu prosvetnu i crkvenu akciju u toj zaputenoj eparhiji. 1828. bude postavljen za episkopa. Koristan crkvi i narodnoj prosveti, Muicki je na tom mestu ostao do smrti, 15. marta 1837. godine. PESNIK. Muicki je prvi umetniki pesnik u srpskoj knjievnosti. Svoje stihove objavljivao je u prigodnim knjiicama i po listovima i asopisima. Njegova skupljena dela, Lukana Muickog stihotvoreni izila su posle njegove smrti u etiri knjige: prve dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847. Muicki je poeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao, i u srpsku poeziju uvodi nov pravac, psevdoklasini, koji se u Evropi stao iriti posle Obnove, i kakav je on naroito naao u maarskoj i ruskoj knjievnosti XVIII veka. Kao pesnik Muicki potpuno pripada psevdoklasiarskoj koli. Kada se on kao ak kolovao u Peti, maarsku knjievnost bio je zahvatio psevdoklasicizam. Od velikog uticaja na njegov knjievni razvitak bio je Ludvik edijus (17681847), ak nemakih filozofa, njegov profesof estetike i filozofije u Peti, revnostan pobornik klasine umetnosti. Muicki je sve svoje knjievne ideje primio od njega. Upuen u tom pravcu, on naroito izuava Kloptoka i nemakog Horacija Karla Vilhelma

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

105

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ramlera. Nauio je odlino latinski i grki, i pri kaluerenju uzeo ime Lukijana Samosaanina. Iz sauvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo knjievno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grke i latinske starine no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Kloptok, Gete, Viland, iler, Birger: od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, Kondijak; od Engleza: ekspir, Goldsmit, Pop; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokao, Goldoni; od Rusa: Lomonosov, Deravin. Muicki je izvesno bio najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena. Horacije je bio njegov glavni uzor, i De arte potca znao je napamet. U svoje ljubimce on rauna tri pesnika: psalmopjevca Davida, Kloptoka, onda slavljenog nemakog pesnika Mesijade, i svoga dragoga Oracija, kako ga je nazivao. On prevodi Horacijeve stihove, pored Anakreontovih i Katonovih.51 U jedan mah nameravao je da prevede sve Horacijeve pesme, i prevodio ga toliko, tako da mu je mitropolit Stratimirovi zapretio da e ga iskljuiti iz crkve ako i dalje prevodi jednog jazinika. Kao Horacije on je prigodan, pie laskave pohvale i posvete, i Kopitar mu povodom toga pie: Voleo bih da ste ponositi kao Kloptok, i da se ne udvarate kao Horacije i Virgilije. Od Horacija uzima svean, hvalben ton, retoriarsku pompu, ali bez njegovog epikurejstva. Njegova versifikacija je sasvim horacijevska, i on sam veli kako najradije peva po Flakovoj liri. On smatra za veliki uspeh srpskog jezika to se na njemu moe pevati po latinskom razmeru. On metrine obrasce uzima iz Horacija, najvie alkejsku strofu, ali rei akcentuje po ruskoslovenskom, bez ikakva obzira na akcentuaciju srpskog jezika. Uviajui tekoe i besmislenost takvoga pevanja, Vuk Karadi je sa razlogom osuivao taj Muickov rimski razmjer, za koji jo ostaje pitanje da li se u nas moe pjesmom nazvati. DIDAKTIAR I PATRIOT. Lukijan Muicki je ovek XVIII veka i veliki potovalac dositeja Obradovia. 1800. izdao je u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. sveano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeleje XVIII veka: ona je prigodna i pouna. U mladosti, dok se nije zakaluerio, oko 1801, napisao je izvestan broj slabih ljubavnih stihova, sasvim u duhu hladne i nelirine poezije XVIII veka, pevajui bezlino krasnu Hloju, Melisu, Klarisu, Kupido Venerino dete mlado, ljubve strele i serdca bolju. Ali on je ostao na tim mladikim lirskim pokuajima: sve ostalo je didaktino, prigodno, akademsko i kabinetsko ueno stihotvorstvo. Pojedine njegove vee pesme, naroito Glas narodolbca (1819) i u svoje doba slavni Glas arfe iatovake (1821) jesu potpuni nacionalno-prosvetni programi, koji su nali velikog odjeka u obrazovanim krugovima srpskim, naroito u kolskoj mladei. Muicki stalno propoveda: humanost, prosveenije, dobrodjetelj, blagonaravije, narodoljubije, ivot za druge, za oveanstvo i narod, rad, dunost, samoportvovanje, daje niz moralnih pouka mladim Srbljima. Ali on nije onoliko kozmopolit kao to je to obino u tradiciji klasiarske poezije. U njegovoj poeziji ima vrlo mnogo jakog srpskog patriotizma, i to je ono ime je on najvie uticao na savremenike. Lak i slab u pojedinim trenucima svoga ivota, sa dosta krupnih linih mana, on ima jednu veliku vrlinu: iskreno srpsko rodoljublje, koje je podjednako pokazivao i kao pesnik i kao crkveni ovek. Njegov srpski nacionalizam obuhvatao je sav srpski narod ot grada Budima dae do Njegua, nacionalno obrazovanje za njega je bilo vanije od religioznog, i kao vladika vie je radio kao Srbin no kao crkveni ovek. Ono to je 1826. pisao vai za njegov pesniki rad:

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

106

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ja Serbin serbski itam, piem, I duhom serbskim k Rodu diem Pa pesmom serbskom diem Rod... JEZIK. Muicki je bio vie nauan duh no pesniki, i u mladosti se vie bavio naukom no knjievnou. Naroito su ga zanimala pitanja iz srpske prolosti, crkvene istorije i nauke o jeziku. On je nameravao da prevede Bibliju na srpski, da d jedan slovenski renik, i ostavio je u rukopisu slovensku gramatiku i srpsku bibliografiju. On se stalno bavio pitanjem o odnosu izmeu srpskog i slovenskog jezika. Kada je u srpskoj knjievnosti Vuk Karadi krenuo pitanje o jeziku i pravopisu, on e ostati po sredi. On je u dobrim linim odnosima sa Karadiem i zbog njega se zamera mitropolitu. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo , izjanjava se za narodni jezik i pie: uite govoriti o Rod.... ivi jezik naroda srbskog, veli on, jeste sokrovie misli njegovih, jeste otpeatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utvrena i oseana. ta se u njemu sadri, svetinja je svakom pravom Srbljinu. I znatan deo svojih sastava pisao je na srpskom jeziku, ne osobito istom, ali ipak srpskom. Ali kao crkveni ovek on je i za stari ruskoslovenski, crkveni jezik, i pie takvim ruskoslovenskim jezikom da su njegovi uenici pojedine njegove ode morali prosto prevoditi na srpski. On je za oba jezika: Slavenski, serbski jezik dva su puta! K jednoj celi vode nas. On razlikuje vnenje i vnutrenje bogatstvo jezika. Spoljne bogatstvo sastoji se u broju rei koje oznaavaju ive i vidljive predmete; unutranje bogatstvo sastoji se u obilju rei koje oznauju apstraktne pojmove (umozritelne misli i vnutrene predmete), Srpski narod je orao i kopao, mnogo djelao, junaestvovao, a malo mislio, kromje o pervama nudama, i zato je siromaan reima za apstraktne pojmove. Radi toga potrebno je koristiti se vitkou srpskoga jezika, stvarati nove rei, a naroito obraati se za pomo bogatom i blagovolatelnom sojuzniku i spomoniku slavenskom jeziku. Ali svaki od njih ima pravo na ivot i na upotrebu, crkveni za crkvu, bogoslovska dela i uenu knjievnost, narodni za narodnu i popularnu knjievnost. I Muicki je tako pisao prema prilikama. Vuk Karadi, koji je kod njega konstatovao uvek neto kaluertine, uveravao ga je da ivot od zavisi od jezika, i predskazivao da e njegovo slavjanstvovanje mnogo nakoditi njegovoj poeziji, tuoj i nerazumljivoj narodu. OPTI POGLED. Iako je Muicki za sebe pisao da je gotovo sav uvstvo, on je u osnovu bio suv i hladan ovek, bez mate, bez oseanja i pravog pesnikog talenta. Njegove torestvene ode proizvodi su kolske retorike i uzori onog ukraenog slovosoinenija (ntax ornata), u kome e se tridesetih i etrdesetih godina vebati aci po srpskim klasinim gimnazijama. Poezija je kod njega stvar glave, razumna, simetrina, sreena, i njemu je uvek potrebna ili jedna ideja ili dogaaj da izradi pesmu. On je sav u onoj isto intelektualnoj poeziji koja je u Evropi umirala kada je on na njoj poeo raditi. Stil mu je apstraktan i bezbojan; pesme kabinetske, knjike, prigodne, vezane esto za dogaaje koji su od prolaznog znaaja ili za linosti koje nisu bile dostojne gromkih pohvala. Forma je usiljena, konvencionalna, jednolika, tua. Klasini kalupi u koje je silom ugurivan slovenski i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

107

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

srpski jezik, ona slavenska riza kojom je odevao svoje pesme, teak, usiljen, nepristupaan jezik kojim je pisao jo vie su inili njegovu poeziju arhainom, tuom i mrtvom. U doba od 1820. do 1840. Muicki je bio jako na glasu. Njegov Glas arfe iatovake naao je vie odjeka no ijedan srpski pesniki proizvod pre njega. Kopitar ga je nazivao srpskim Horacijem, afarik knezom srpskih pesnika, Njego Genijem Roda, uro Danii ocem novije srpske knjievnosti. Ali njega su vie cenili no voleli, vie hvalili no itali. On je imponovao svojim velikim knjievnim obrazovanjem, svojim arkim rodoljubljem koje se podjednako ogledalo u njegovoj poeziji i u njegovom javnom radu. On je imao potovalaca, ali ne oboavalaca; imao je podraavalaca, ali ne aka; ostavio je veliki glas, ali ne pesniku kolu. Posle njegove smrti umrla je i njegova poezija.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

108

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOAKIM VUJI

zanatlijskoj porodici, u Baji, u Ugarskoj, rodio se Joakim Vuji 9.

septembra 1772. Srpsku osnovnu kolu svrio je u Baji, potom je uio mesnu katoliku kolu. U Novom Sadu uio je latinski i nemaki, potom gimnaziju u Kaloi i Segedinu, i licej i prava u Pounu. Od 1796. nastaju njegova velika i neprestana putovanja. U Karlovcu je pisar kod jednog advokata, u Futogu i Starom Beeju uitelj, do 1801. Sa zateenim novcem ide u Trst, tu daje lekcije i tampa svoje knjige. I tu ne ostaje, no obilazi Italiju i plovi po Sredozemnom i Crnom moru. Vrativi se u domovinu, uiteljuje u Novoj Gradici i Zemunu, gde zbog politikih krivica dopada zatvora. Od 1813. on je nastavnik srpske uiteljske kole u Sentandreji, i tu ostaje kao uitelj i spisatelj do 1831. Silazi zatim u donje krajeve, obilazi junu Ugarsku, u dva maha putuje po Srbiji, i pribija se uz kneza Miloa. Sa titulom knjaevsko-srbskog teatra direktor organizuje predstave u Kragujevcu i Beogradu. U Srbiji ostaje od 18331839. Posle ini nova putovanja, ak do june Rusije. Vraa se 1842. u Srbiju, gde u oskudici umire 8. novembra 1847. Joakim Vuji je po svojim idejama ovek iz XVIII veka. Nastavnik i domai uitelj, djetovaspitatelj, on e uvek pisati v polzu junosti, da je poui i prosveti. Za kolsku potrebu on je napisao jednu francusku gramatiku, preveo Rafovo Estestvoslovie (1809), dao jednu optu geografiju (1825), i preveo nekoliko knjiga za mlade, meu ostalim i Mladog Robinzona (1810) i nekoliko drugih zabavnih dela iz talijanske i engleske knjievnosti. U svom dramskom radu uvek ostaje pedagog: teatar je za njega osobito jedna nuna kola, a nigde se nita ne moe uti duepoleznije i duespasitelnije. Vuji je u dva maha opisivao svoj ivot, u jednoj knjizi na nemakom (Budim, 1826) i na srpskom (Ioakma Vuia, slaveno-serbskago spisatel, ivotoopisanie i rezviana njgova prikleni, Karlovac, 1833) knjiga fantastina, puna preterivanja i izmiljavanja, u kojoj se on sav otkriva onakav kakav je: komini tip sujetnoga spisatelja, ili nepopravna preceptora i moralizatora, ili gladna i amina knjievnika (Pavle Popovi). O sebi je mnogo pisao i u svom Puteectvi po Serbi (Budim, 1828), gde ima spiskova starina po manastirima i crkvama i ropskih laskanja knezu Milou. 1845, u Beogradu, napisao je svoje Puteestve po Ungari, Valahi, Moldavii, Bessarabii, Hersonu i Krimu. Ogoren protivnik Vuka Karadia, on je ostavio za sobom jedan nedotupavan pamflet Tba kniestva serbskago, pisan oko 1833.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

109

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U istoriji srpskog pozorita Joakimu Vujiu pripada naroito mesto. Od 1813. on je po veim mestima u Ugarskoj, a potom i u Srbiji, poeo prireivati pozorine predstave, prevodei i piui komade, a esto i sam lino igrajui. Jo 1805, u Budimu, tampao je on dve male teatralne knjiice Fernando i rka, od nemakog pisca Karla Ekartshauzena, i Lbovna zavist rez edne cipele, svakako takoe prevod.52 Knjige su imale uspeha, i on pone izdavati ceo jedan niz pozorinih prevoda i prerada: seosku igru Nagradene i nakazanie (1807), Slep m (1809), Kretalica (1814) od Kocebua, u rukopisu jo ceo jedan niz prevedenih komada, najvie prevoda iz Kocebua. U rukopisu je ostavio dvadeset i jedno pozorino delo, aljivih igara, drutvenih komedija i pounih i romantinih drama (panjoli u Peruviji, ertva smerti, najderski kalfa, La Pejruz, posrbljeni komadi Paunka Jagodinka, Serbska princeza Anelija itd.). Od maarskog pisca i glumca Baloga preveo je iroiesko pozorie, Serbsk vod Georgi Petrovi, inae nareenn Crn, ili Otte Beograda ot Turaka. Sve te prevode, od kojih su mnogi ostali u rukopisu, on je radio vie kao upravnik pozorita no kao dramski pisac, da bi imao ta igrati. I zato su Ti prevodi bez izbora, brzo, nepaljivo prevoeni, na ravom srpskom jeziku, bez knjievne vrednosti. O Joakimu Vujiu su suvremeni srpski pisci sudili gore no i o jednom od poznatijih starijih pisaca srpskih. Ve tridesetih godina on je bio pregaen vremenom. Slab kao pisac, smean kao linost, Vuji ima zasluga samo kao prvi srpski spisatelj koji se jako zauzeo za pozorite, organizovao najranije srpske pozorine predstave, obilno liferovao komade za novu srpsku pozornicu, zainteresovao srpsku publiku za pozorine predstave i dramsku knjievnost.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

110

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILOVAN VIDAKOVI

IVOT. Milovan Vidakovi je prvi pisac u novoj srpskoj knjievnosti kojega

je Srbija dala. Roen je u Nemenikuama, u sadanjem beogradskom okrugu, 1780. godine. Kao dete, za vreme austro-turskog rata 1788, prebegao je sa porodicom preko Save, i tamo stalno ostao do smrti. kolovao se u Novom Sadu, Temivaru, Segedinu i Kemarku. Bio je prvo domai uitelj, potom profesor u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1824. je otputen, i otada do smrti iveo od davanja asova i knjievnog rada, mahom u Peti. Umro je u oskudici 28. oktobra 1841. POEZIJA. Vidakoviev knjievni rad je vrlo obilan. U prvim dvema desetinama XIX veka on je sa Joakimom Vujiem najplodniji srpski pisac. Poeo je popularnom pobonom poezijom, opevanjem u stihove crkvenih legendi, onako kao to je pre njega pisao Vientije Raki. Upuena narodu, ljubeznoj prostoti naoj, pisana narodnim jezikom i u stihovima slabim i primitivnim, ali tenim i itkim, ta dela su imala mnogo italaca i u toku XIX veka esto su pretampavana. Istor o prekrasnom Iosif (Budim, 1805; potom 1810, 1833, 1844, 1862, 1868 1880,53 1885); Mlad Tovia, biblijska povjest jedna drevna (Budim, 1825), Puteestve u Iepysalim (1834, 1885), za blagoestive i pobone Hristane iz svetog pisma izvedeno i na proste stihove Serbske sloeno; Psn iroieska o svtom velikomueniku Georg (1839). ROMANI. U XVIII veku javlja se i u srpskoj knjievnosti ljubav za romane. Roman se sve vie razvija i stie sve vie italaca. Tako su prevedeni: Marmontelov Velzar, tako je Trlaji dao Numu od M. Heraskova, tako je 1799. iziao i srpski prevod Robinsona. U poetku XIX veka roman postaje sve popularniji u srpskoj knjievnosti: pored prevoda slavnih romana iz svetske knjievnosti, kao to je Vilandova Povst drevnih Abderitov (1803), Fenelonova Prikleni Telemaka, sina Uliseva (1814), ima prevedenih romana manje poznatih pisaca, prerada i slabih pokuaja. Da zadovolji sve veu potrebu srpske knjievnosti za romanom doao je Milovan Vidakovi. Vidakovi je bio poznat naroito kao romanopisac, i on je tvorac romana u srpskoj knjievnosti. Njegovi mnogoitani i esto pretampavani romani ovi su: Usamlen noa (Budim, 1810, 1836, 1852, 1881); Blagovonn kpin clomudrenn- lbve, libo stradatelna povst Velimira i Bosilki (Budim, 1811, 1844, 1854, 1880); Lbomir u Elsumu u tri knjige (Budim, 1814, 1817, 1823, 1857, 1885); Kaccia carica ili traverziran Oktavan (Budim, 1827, 1846, 1869, 1880); Siloan i Milena, Serbkin u Englesko (Budim, 1829, 1853, 1881); Lbezna scena u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

111

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

veselom dvoru Ive 3agorice (Budim, 1833, 1864, 1885), i, najzad, nedovren Selim i Merma (Budim, 1839). Vidakovi je pisac slabe originalnosti i njegovi romani su ne samo ugledanja na popularne nemake riterske prie i filozofsko-pedagoke romane no esto prosta preraivanja, posrbljavanja. Za Kacci caricu je utvreno da je prevod srednjovekovnog romana Kaer Octavanu, za Siloana i Milenu sam Vidakovi veli da je izobraena iz jedne samouvene pripovetke. I to e se, docnijim knjievnim istraivanjima, utvrditi i za druge njegove romane. DUH NjEGOVIH ROMANA. Vidakovi je prelazan pisac izmeu racionalistikog XVIII veka i romantinog XIX veka. On je didaktiar, moralist, pedagog, i glavna mu je namera da poui i da vaspita svoje itaoce. On ostaje vospitatelj i naukoljubitelj, koji Srbe ui prosvjeeniju duha, izobraeniju serdca i ispravleniju nravi. U knjievnom radu forma je za njega sporedna, sadrina glavno; knjievnost mu je samo sredstvo rada na prosvjeeniju naeg naroda i na obem dobru. On shvata knjievnost isto onako utilitarno kako su je shvatali filozofski pisci XVIII veka: Romani bo, satire i basne jesu takva soinenija kojima su pametni ljudi mnoge pogreke u rodu eloveskom istrebili, a hude k dobrodjetelji priklonili... U jednoj polemici on izriito veli: Ja sam vie pozorstvovao na moral neeli na roman. Ali, sa druge strane, on nee da bude suv i apstraktan, on tane misli i korisne ideje hoe da lepo i pristupano iznese: njih valja ivo i sladko predstaviti da nam duh voshiti, da nam serdce ublai i razveseli. I zato se on slui poetieskom fantasijom. Kao romantiari, on voli narodnu prolost, i veem delu svojih romana daje istorijski okvir. I sa takvim shvatanjem on e pisati svoje moralno-romantieske povjesti, u kojima su mata i oseanje stavljeni u slubu razumu. U njegovom reniku romatieski znai udan, zanimljiv dogaaj, koji je isprian sa mnogo uvstvitelnosti, sentimentalnosti. On je ovek XVIII veka, on voli prirodu i ushiava se njome, istie prost i prirodan ivot; on se lako razneava, ushiava, klie i plae. Njega zanima naroito pitanje vaspitanja, koje on hoe prosto i prirodno, i njegov Lbomir u Elsumu po pedagokim idejama podsea na Emila anaka Rusoa. KNjIEVNA VREDNOST. isto knjievna vrednost romana Milovana Vidakovia je mala. Njegovo delo je meavina preteranog fantaziranja i neprekidnog moralisanja. Njegovo knjievno obrazovanje nije veliko, i on ita i podraava nemake pisce niega reda. Oevidno je da on radi bez vee spreme i bez naroitih knjievnih sposobnosti. Njegovi romani su puni nedoslednosti i protivrenosti, psihologija je naivna, gotovo detinjasta, tako da se Vuk Karadi u jednoj polemici pitao za koga pie on svoje romane, da ne pripovijeda djeci, u porti kod petanske crkve pod lipom. Istorijski roman, uopte, jeste jedan laan knjievan rod, roman tu iskree istoriju, istorija skuava slobodu invencije. Pored toga, Vidakovieve sposobnosti za taj tako teak rad bile su nedovoljne. I struno znanje njegovo je slabo, geografsko isto tako, i celo njegovo delo kipti grekama u hronologiji i topografiji. On nema istorijsko oseanje i sposobnosti da ue u duh epoha koje opisuje, i linosti iz prolosti slika kao moderne ljude, puta da rade i govore kao da su iz dananjice. U istorijskom kostimu on predstavlja ljude XVIII veka. Najzad, kako je iveo od knjievnog rada, pisao je brzo, bez panje, i njegovi romani esto ine utisak prvog nacrta. kolovan u Ugarskoj, ubeen da prosti valja za uenima da idu, pristalica stare kole, on pie pomeanim jezikom, polu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

112

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

srpskim polu crkvenoslovenskim, inei esto grube gramatike greke (1838. tampao je, crkvenim slovima, Gramatku srbsku, u stvari neto malo modernizovanu i u jeziku popravljenu Mrazovievu gramatiku iz XVIII veka). Ali Vidakovi ima i svojih dobrih strana. Ima u njegovom tonu neeg krotkog, blagog, prostodunog i dobrodunog, neto oinsko prema deci, i sam Karadi mu je priznavao sladak til. On pie teno, itko, na nain vrlo pristupaan iroj publici. On je osvojio srpsku italaku publiku, zabavljao je za nekih pedeset godina, jo 1852. poela su se izdavati njegova celokupna dela, osamdesetih godina je pretampavan, pa i danas, u najniim slojevima, nije izgubio svoje itaoce. Taj popularan pisac stvorio je srpski roman i za dugo vreme zadovoljavao skromne knjievne potrebe ondanje publike srpske. U svoje doba njegov uticaj bio je vrlo veliki. U prvim desetinama XIX veka bilo je meu Srbima ljudi koji su se starali da ive i koji su govorili kao junaci njegovih romana, mladi pisci su se kod njega uili kako treba pisati, a roditelji su davali svojoj deci imena linosti njegovih romana. NACIONALNE ZASLUGE. Vidakovi nije bez izvesnih nacionalnih zasluga. Njega je srpska istorija jako zanimala, i on je na prostom dijalektu serbskom izdao jedan izvod iz istorije Jovana Rajia (18331837). Svi njegovi romani imaju mnogo istorijskog elementa, i suvremenici su ga nazivali srpski Valter Skot. On je nemake romane posrbljavao, unosio srpske vladare, junake i dogaaje iz srpske istorije, veliao srpsku slavu i srpsko junatvo, kitnjasto predstavljao srpsku prolost. Jo u poetku njegova rada, 1815, pisao je njegov protivnik Vuk Karadi: On je povjestnim dogaajima i shodno od tuda proizvedenim nravouitelnim naukam obilan, koje su svakome nevinom srcu blagoprijatne, a oni ne samo to na pamet dovode mnoge bojne sluajeve i imena hrabrih mueva i srbskih junaka (koje svaki Srbljin sa osobitim uvstvovanijem ita i slua), nego se u njima ini spomen mnogih nekada znamenitih mjesta, ot kojih neka i danas stoje, a neka ljubopitljivom elatelju ili se u razvalinama pokazuju, ili im se samo ime u sadanjega onde potomstva zadralo. Taj istorijski i patriotski duh u moralno-sentimentalnim romanima odgovarao je stvarno raspoloenju srpskih italaca, i on je dosta pripomogao irenju srpskog istorijskog i nacionalnog oseanja. Zatim, Vidakovi je svojim junacima davao lepa srpska narodna imena, koja je ranije pravoslavna crkva kod Srba bila progonila kao paganska i zamenjivala ih kalendarskim. Vie no ita njegovi popularni romani su uinili da narodna imena potisnu kalendarska. Vidakovieva vrednost je istorijska. To je istorijski pisac koji se sav preiveo. Njegovo delo nema knjievne vrednosti, ali on je igrao korisnu ulogu u srpskoj knjievnosti. Koliko je mogao, po svojim skromnim sposobnostima, on je zadovoljavao duhovne potrebe ire srpske italake publike, otvarao je volju k itanju i ljubav ka knjigama, budio ljubav ka narodnoj prolosti, jaao nacionalno oseanje i poloio osnove srpskom romanu. On je bio jedan od onih koji probijaju put i ume kre.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

113

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MIHAILO VITKOVI

ihailo Vitkovi rodio se 1778. godine u Jegri, u Ugarskoj. 1801. svrio je

prava i postao advokat u Peti. U maarskom javnom ivotu igrao je vrlo vidnu ulogu. 1807. bio je poslanik na maarskom Saboru; vaio je kao jedan od najboljih advokata u Maarskoj. Bio je i vrlo vien maarski pisac. Cenjen i kod Maara i kod Srba, umro je 9. septembra 1829. godine. Roen u jednoj izgubljenoj srpskoj oazi u Maarskoj, vaspitan u maarskim kolama, i poto je ceo vek proveo u maarskom drutvu, on je maarski znao kao srpski, imao izvestan maarski patriotizam, maarski jezik nazivao na narodni jezik, Maare nazivao na narod, i ivo uestvovao u maarskom knjievnom pokretu. Njegov dom u Peti bio je glavni maarski knjievni salon, njegovi spisi, izdani 1817, bili su jako na ceni, naroito njegove basne, poreene sa Lesingovim, i epigrami, poreeni sa Marcijalovim. On je i danas sauvao znatno ime u istoriji maarske knjievnosti. Ali Vitkovi, koji je iznikao iz jedne stare i zaslune vojnike i svetenike porodice srpske, bio je i dobar Srbin, odravao stalno veze sa Srbima i radio na srpskoj knjievnosti. On je verovao da je mogu jedan srpsko-maarski patriotizam, maarsko domoljublje spojeno sa srpskim nacionalizmom, kao to je pedeset godina docnije mislio i propovedao drugi jedan srpski pisac roen u gornjim ugarskim krajevima, Jakov Ignjatovi. On je ostajao po sredini izmeu Maarstva, gde ga je vukla sredina i vaspitanje, i Srpstva, gde ga je vukao dubok nacionalni nagon. On je veliao srpski jezik, i po mekoti i zvunosti stavljao ga uporedo sa grkim i talijanskim. On je Maare stalno obavetavao o srpskim stvarima i uveo srpske narodne pesme u maarsku knjievnost. Radio je na srpskim listovima i na dosta istom i uglaenom jeziku davao sentimentalne i prigodne pesme, gde su pomeani klasiarski elementi sa idejama an-aka Rusoa, i od kojih su se neke po narodu pevale. 1816. izdao je u Budimu posrbljenu maarsku pripovetku Spomen Milice, a 1830. Matica srpska izdala je dva njegova prevoda s nemakog: Odlo iz Tpecta od J. F. Jingera i ertva na smert (Opfertod) od A. Kocebua. Oba ova dela preveo je i na maarski. Vitkovi je ostavio vee ime u maarskoj knjievnosti no u srpskoj. Verujui u svoje poetiesko vozhienije on je sa ubeenjem pisao: Ja mislim da e me rod moj za Bergera drati. U stvari, njegov glas ga je malo nadiveo, u srpskoj knjievnosti bar. On je znaajan kao iva veza izmeu srpske i maarske knjievnosti, i kao ovek koji je neposredno

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

114

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

uticao na dvojicu vanijih pisaca srpskih, Teodora Pavlovia i Jovana Hadia. Inae, glas koji je uivao kod Srba bio je iznad njegove stvarne knjievne vrednosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

115

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DIMITRIJE DAVIDOVI

oen je u Zemunu 12. oktobra 1789. Osnovnu kolu svrio je u Zemunu,

gimnaziju u Karlovcima, Kemarku i Peti. U Peti je poeo uiti medicinu, i nastavio je u Beu. Tu je, sa svojim kolskim drugom, Dimitrijem Fruiem, 1813. pokrenuo Novine serbske, koje je sa velikim tekoama izdavao do 1821. Optereen dugovima, on te godine pree u Srbiju. Tu je do 1829. bio sekretar kneza Miloa, i esto su mu poveravane diplomatske misije, u kojima je, po oceni kneza Miloa, pokazivao izvrstan diplomatski talenat. On je bio jedan od prvih pobornika ustavnosti u Srbiji, i prvi srpski ustav od 1835. godine delo je njegovih ruku. Kratko vreme, u ustavnom reimu, bio je ministar unutranjih dela i ministar prosvete. Kada je knez ustav pogazio, Davidovi padne u nemilost i povue se u Smederevo, gde je umro 25. marta 1838. Davidoviev isto knjievni rad je neznatan. Kao ak publikovao je 1812. u Budimu dva mala spisa: Spisani uilina od I. Jagta, i Nastavlenie k blagonrav od Ajzenmana. On je osniva prvog srpskog lista u XIX veku Novina serbskih, koje su u vremenu od 1813. Do 1821. bile knjievni centar srpski; on je bio prvi urednik zvaninih novina u Srbiji, i krenuo je prvi almanah srpski 3abavnik, koji je izlazio u dva maha, 18151821. i 18331836, i kojem je bio ne samo urednik no i gotovo jedini saradnik. Za nekih dvadeset godina on je bio glavni organizator tampe i publikacija srpskih. Davidovi se bavio i srpskom istorijom, ne kao naunik no kao praktian nacionalan radnik. Iz raznih istorika, naroito po Engelu, koji se mahom oslanjao na Rajia, on je izradio delo Dni k istori srbskoga naroda, koje je izilo u Beu 1821. Ovo delo, posveeno rodu i obestvu srbskom, imalo je da predstavi slavu praotaca naih ustvujui veliinu njinu, a trudei se da se i mi sravnimo njima u svemu to su oni dobro i krasno inili, a klonimo se svega u emu su oni pogreili. Delo je pisano dosta dobrim jezikom, onako kao to u povsednevnom razgovoru. Ovo je bila prva srpska istorija napisana na narodnom jeziku i namenjena narodu, i kao takva imala je velikog uspeha. 1846. izilo je u Beogradu novo izdanje, a 1848. i tree izdanje, sa kojim uporedo ide i francuski prevod A. Vinjerona. Do pojave Medakovieve istorije, 1851, Davidovieva istorija bila je glavno delo u kome su se Srbi upoznavali sa svojom prolou.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

116

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Davidovi nije bio knjievnik, i on ima vie znaaja kao nacionalni i prosvetni radnik na optim poslovima; u knjievnosti on je bio ono to je za nj rekao Teodor Pavlovi: revnostan slovesnosti srbske uzbuditelj.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

117

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ORE MAGARAEVI

odio se 10. septembra 1793. u selu Adaevcima, u Sremu. Osnovnu kolu

svrio je u mestu roenja, gimnaziju u Karlovcima, filozofiju u Peti. Jednu godinu bogoslovije uio je u Karlovcima. 1813. postao je profesor u karlovakoj bogosloviji, a 1817. u Novom Sadu. Na tom mestu umro je 6. januara 1831. Magaraevi pripada istom redu pisaca u kome su Dimitrije Davidovi, Teodor Pavlovi, Danilo Medakovi, piscima koji su vie kulturni radnici no pravi knjievnici. Vredan i vrlo rodoljubiv ovek, Magaraevi se bavio raznim poslovima. On se naroito bavio istorijom, i napisao nekoliko prevoda i kompilacija: Nove istorieske pamtidostonosti ivota Napoleona Bonaparte, Budim, 1822; Istori navani politini evropeski priklen ot Venskog mira 1809. do 1821. god., Be, 1823; Kratka vsemrna istopa (Budim, 1831). Pored toga, Magaraevi je, kao veliki dositejevac, izdao delo Duh spisani Dositeev (Budim, 1830), i prikupivi briljivo sa svih strana, izdao Pisma Dosite Obradovia (Budim, 1829). Magaraevi je 1827. godine putovao po Srbiji i taj svoj put opisao u Pismima floserba, u Serbskom ltopisu54 za 18281829, koja su, na doteranom jeziku, izila u Narodnoj biblioteci Brae Jovanovia pod naslovom ora Magaraevia putovanje po Srbiji 1827. godine. Magaraevi je taj put inio sa namerom da ispita stare spomenike, ali u inteligentnoj ljubavi prema Srbiji on je posmatrao i opisivao ceo ivot u zemlji, trudei se da pozna pravu svojstvenost naroda, njegov nain miljenja i uvstvovanja, njegov pravi karakter. Opis je sumaran i nedovoljan, ali to je jedan od prvih opisa obnovljene Srbije i ima znaaj dobrog kulturnog dokumenta. Velika zasluga Magaraevia je to je, po nagovoru Pavla afarika, pokrenuo Serbske ltopisi,55 dao im iroku slovensku i optesrpsku osnovicu, odredio knjievno-nauni pravac i prikupio srpske pisce toga vremena.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

118

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

TEODOR PAVLOVI

odio se 14. februara 1804. u Karlovu, u Banatu. Srpsku kolu svrio je u

mestu roenja, gimnaziju u Temivaru, Velikoj Kikindi, Segedinu i Karlovcima. Filozofiju je svrio u Segedinu i Pounu, a prava u pitomom, muzama povoljnom Pounu. Radio je u advokatskoj kancelariji Mihaila Vitkovia i sam postao advokat. 1832. primio je ureivanje Serbskog ltopisa, potom je postao sekretar Matice srpske, koju je stavio na sigurnu osnovicu. On je pokrenuo dva vana srpska lista: Serbsk narodn list 1835. i Serbske narodne novine 1838, a potom i almanah Dragolb (18451847). Kao publicist, urednik, poslanik na Srpskom saboru, jako je uticao na kulturni, knjievni i politiki razvitak srpski pred 1848. Obolevi duevno, umro je 12. avgusta 1854. u Karlovu. istom knjievnou malo se bavio. Od njega su ostala dva prevoda od Vilanda, germanskog Voltera: Vilandove simpatie ili razgovori mudrog pritel sa srodnim duama (Budim, 1829) i O obhoden s ldma od Adolfa Knigea (Budim, 1831). Njegov rad je posredan. To je bio kulturni radnik i inicijator, duha narodnog buditelj. Kao urednik Serbskog ltopisa, Serbskog narodnog lista, Serbskih narodnih novina i Dragolba on je bio od jakog uticaja na razvoj srpske knjievnosti i srpske narodne misili, i za ugarske Srbe etrdesetih godina bio to je ezdesetih i sedamdesetih godina bio Svetozar Mileti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

119

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SIMA MILUTINOVI SARAJLIJA

IVOT. Sima Milutinovi je prvi pisac nove srpske knjievnosti koga je

Bosna dala. Roen je u Sarajevu Z. oktobra 1791, od oca Milutina, trgovca, koji je tamo doao iz Srbije. Zbog kuge cela porodica ostavi Sarajevo i doe u Zemun. Sima je uio kolu u Segedinu, Karlovcima, i, ne svrivi nita, neko vreme bavio se trgovinom pored oca. 1809. postao je pisar kod Pravitelstvujueg sovjeta u Beogradu. 1813. bio je u eti Zeke Buljubae na Drini. Po padu Srbije pree u Zemun, luta po Ugarskoj, ide do Bea, silazi do Hrvatske i Dalmacije; 1814. je u Srbiji, kao pisar kod vladike Dionisija u Blagovetenju, i na tom mestu on je jedan od onih koji u potaji spremaju nov ustanak u Srbiji. Kad je planuo ustanak u 1815, on se u eti gola tue pod Cerom i na Dublju. Potom postaje pisar kod vojvode Marka titarca,56 kod Jovana Obrenovia, i pri Narodnoj kancelariji. Nemirna duha, ne mogui dugo da ostane na jednom mestu poe u Rusiju da vidi svoje roditelje, koji su tamo prebegli 1813. Ostavi bez novca, zaustavi se u Vidinu. Tu je bio prvo uvar bate jednog Turina, potom uitelj u osnovnoj kole. 1817, zbog veze sa grkim heteristima, bude uhapen i u zatvoru muen. Poto se jedva spasao, on se vraa u Srbiju. 1818. je pisar kod Jevrema Obrenovia. 1819. ide u Besarabiju do roditelja, koji su kao ostali srpski begunci uivali rusku pomo. Tamo je ostao do 1825, kada sa gotovim rukopisom Serbianke ode u Lajpcig da je tampa. U Lajpcigu je, pored tampanja knjige, sluao filozofiju kod Kruga, upoznao se sa Geteom, Jakovom Grimom, Ulandom i Talfijevom. 1827. ostavi Nemaku i preko Trsta ode u Crnu Goru, gde postane sekretar Petra I, a zatim uitelj njegova sinovca Rada, potonjega vladike Petra II. Kada je njegov uenik 1830. postao vladar, on je dobio titulu naroda crnogorskoga sekretar. I tu nije dugo ostao. Pobegavi iz Crne Gore, vrati se u Srbiju. 1831. je policajac u Beogradu, zapovednik (bimbaa) 2.000 Srba u Kljuu, pomonik krajinskog serdara, istoriograf kneza Miloa, carinik, poverljiva linost za diplomatske misije u Crnoj Gori. 1836. iao je u Lajpcig da tampa svoju istoriju drugog ustanka. Svrivi taj posao, u povratku u Srbiju 1837, zaustavi se u Peti, i tu podue ostane. U Budimu su ga srpski aci sveano krunisali za klasieskog u Serbov poetu. Oenivi se u Budimu sa jednom potovateljkom svoje poezije, vrati se u Srbiju i tu postane direktor osnovnih kola. Politike ustavne borbe tada u Srbiji poinju, on ulee u njih, u redove ustavobranitelja. 1842, po dinastinoj promeni, postaje sekretar Ministarstva prosvete, potom lan apelacionog suda. 1846. vodi dravne pitomce u Rusiju, gde ostaje pet meseci. Kao sekretar Ministarstva prosvete, optereen dugovima, gotovo u oskudici, umro je 30. decembra 1847. Sahranjen je sveano i oaljen kao najvei pesnik srpski.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

120

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KARAKTER. Sima Milutinovi je jedan od najudnijih, najzanimljivijih, najfantastinijih tipova u srpskoj knjievnosti. To je roen pustolov koji se nikada nije mogao skrasiti na jednom mestu i u jednom poslu. Roen u Bosni, on ide u Srbiju, bije se u ustanku, luta po Ugarskoj, Austriji, Nemakoj, Hrvatskoj i Dalmaciji, uskae u Crnu Goru, bavi se u Bugarskoj i Vlakoj, u nekoliko mahova ide u Rusiju. U Srbiji se zove Sarajlija, van Srbije se naziva Srbijanac, posle bavljenja u Crnoj Gori Crnogorac. On je u raznim trenucima svoga burnog ivota bivao: trgovac, vojnik, pisar, uvar bate, uitelj, istoriograf, pesnik, apelacioni sudija, pivar, trgovac s platnom. On nita redovno i potpuno nije uio, a bavio se svim i svaim: itao je klasine i moderne pesnike i beleio narodne pesme, spremao se da pie bugarsku gramatiku i vodio politiku u Srbiji. U isti mah uio homeopatiju i filozofiju, pisao stihove i osnivao vodoleilita, izmiljao nove plugove, radio sa konicama i sa platnom, osnivao pivare. Kroz ivot ide kao fantast, oduevljen, zanesen, i Vuk Karadi ga naziva 1838. ludim ovjekom, vazda u ekstazi. On sam govori da kod njega nema ravnotee u duhu, i 1818. govori o svom bezumiju i mahnitosti. Nosi se mimo ceo svet: kaput kao duanka, iroke vicezuavske pantalone, ruska kapa. Bear je bio u mladosti, takav je ostao do kraja u ivotu; ne voli rad, ne zna cenu vremenu, nesposoban je za red i pravac u ivotu, uvek u oskudici. Navikao je da gladuje kad pie; svoju dramu Obili pisao je za osam dana na Lovenu, i dnevno pije po deset oka vode. Njegove ideje mutne su, zamrene, udnjake. On ima svoju etimologiju i tumaenja rei: re Marko znai: kto mari, gazda: gazi da; pandur: ban duri; paorija; pa ori ja. Srbin dolazi od Serbi u Vavilonije rijeke; Sakontala je: zakon dala, Muhamed: muha i med, pegaz: pega; Cerberos, Kerveros: Krvaro; Morlak: onaj koji lako snosi more. Nemakog prevodioca srpskih pesama Gerharda uverio je da svi rimski pesnici nose srpska imena koja su samo pisari i pisci iskvarili, i ak da i u Srbiji ima Gerharda, samo se zovu ero. Jedan takav neobian ovek, koji je tako neobino iveo, neobino se nosio, neobino govorio i pisao, koji je toliko odudarao od ostalih ljudi i od ostalih pisaca, dopadao se mlaem narataju, koji je u njemu gledao genijalnog pesnika, ne samo van ljudi no i iznad ljudi. PESNIKI RAD. Milutinovi je poeo pisati vrlo rano, jo oko 1810, ako ne i ranije.57 Ali glavni njegov pesniki rad pada u doba od 1826. do 1844. On sam sebe je nazivao krajnjim filhelinom i oboavateljem bogoduhnovenog Omira, pisao je uglavnom po klasikim uzorima i nikad nije mogao izai iz klasine mitologije. Njegov pesniki rad je i obilan i raznostran. Zorica (Budim, 1827) sadri nekoliko alegorijskih i lirskih pesama. Njegove lirske pesme bez vee vrednosti izdala je Srpska knjievna zadruga u Beogradu 1899. Kao i svi pesnici njegovog vremena, pisao je dosta prigodnih pesama, naroito politikih. Oko 1840. godine i etrdesetih godina on je bio bard ustavobraniteljske stranke, kao to su docnije Zmaj i Jaki bili bardi omladinstva, i napisao je ceo jedan niz pesama ustavovakih, dinastikih oda, stihovanih broura i pamfleta, koji su mogli zadovoljiti strasti onoga doba, ali koji nemaju knjievne vrednosti. Ono to je glavno kod Milutinovia kao pesnika to su njegova epska i dramska dela. EPSKI PESNIK. Po ugledu na stare on se naroito i rado bavio epom, i to epom istorijske sadrine. U tom pravcu dao je nekoliko dela: na prvom mestu epopeju ili upravo niz epskih pesama iz prvog ustanka Serbianka (Lajpcig, 1826), Trosestarstvo ili Serbske

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

121

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

tr miline (Lajpcig, 1837), prvobitan naslov Tri vile ili gracije, apologija kneza Miloa i drugog ustanka, i Troebratstvo to st rod, put i narod mua (Beograd, 1844). Od tih radova Serbianka, Serbijada, kako se prvobitno zvala, dolazi na prvo mesto. Oboavatelj bogoduhnovenog Omira, on je hteo da d Ilijadu prvog srpskog ustanka. Mnogo stvari toga herojskog doba on je lino video; kao pisar u Sovjetu bio stalno pored glavnih vojvoda i voa narodnih, zatim ivei nekoliko godina u Besarabiji sa srpskim emigrantima, on je mnogo tota zapisivao, i ne mislei da pie spev. U svoj spev, koji je pisao kada je bio u emigraciji, uneo je sav taj obilan istorijski materijal, manje bio pesnikumetnik a vie istoriar-kroniar, koji postavlja za cilj: okrivljenost s nevinog skinuti, rod svoj utjeiti... U stvari, to nije veliki ep no niz istorijsko-epskih pesama o pojedinim ljudima i dogaajima iz ustanka. On esto samo suvo i opirno izlae istorijske dogaaje. Spev je obilan: mnogo lica, mnogo dogaaja. U stvari, to je u stihove stavljen veliki istorijski materijal. Pri pisanju Serbianke sluio mu je kao uzor, s jedne strane, veliki klasini ep, a s druge strane, Andrija Kai Mioi. Kao Kai on u stihove u vkusu narodnjem slae istorijske dogaaje; od Omira mu je ostao mitoloki renik. Inae, spev je pun usiljenih i mutnih alegorija, opirnih parafraza, bizarnih ideja, nejasnosti i tamnine, pisan esto teko razumljivim jezikom. Knjiga je uopte nepesnika, teko razumljiva, tako da su joj potrebni naroiti komentari. Zato to je nejasna, dugo vreme mislilo se da je duboka, kao neka knjiga sa sedam peata. Danas Serbianka, uvek mnogo hvaljena a malo itana, ostaje kao delo hladno, slabo, promaen pokuaj za stvaranje srpskoga epa. Od interesa je kao prvi pokuaj svoje vrste, po obilju nacionalnoga duha i po mestiminom ugledanju na narodne pesme, a naroito kao istorijski i biografski materijal za doba prvog ustanka. DRAMATIAR. Od Milutinovia su ostala dva dramska rada: Dka crnogorska (Cetinje, 1835) i Trageda Obili (Lajpcig, 1837).58 Obili je jedan od najranijih pokuaja u srpskoj knjievnosti da se dramatizuje kosovska tragedija; Dka crnogorska su dramatizovane glavne epizode crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila trovjeka istorija naroda jednoga. Milutinovi piui ove drame nije imao uzora u srpskoj knjievnosti, niti su mu bili poznati uzori stranih knjievnosti, i sam je, povodom Dike crnogorske, priznavao svoje oskudno s ovakoga naina pisanja s Muzama poznanstvo. Drame su poreane u epizode, sa mnogo fantastinoga, istorijski netanoga i tamnoga, i ne samo da nisu za igranje (nikada nisu ni igrane) no nisu ni za itanje. Njihov znaaj je samo knjievno-istorijski. To su rani pokuaji drame u srpskoj knjievnosti, sa motivima iz narodne prolosti. ISTORIAR. Milutinovi je po svojoj oskudici ravnotee u duhu i po svom tamnom izlaganju bio najmanje pozvan da radi istoriju. A on je i na tom radio, i bio jedan od prvih istoriara obnovljene Srbije i Crne Gore. Knez Milo mu je dao titulu istoriografa. On je izdao u Beogradu 1835. delo Istor Cerne Gore od iskona do noviga vremena. Pri pisanju toga dela sluio se narodnim predanjima i narodnim pesmama, a i izvesnim pismenim dokumentima. Kao istoriograf kneza Miloa napisao je istoriju drugog ustanka, pod naslovom Istor Serbe od poetka 1813. do konca 1815. godine (Lajpcig, 1837; drugo izdanje, Beograd, 1888). On je iveo u tom dobu, uestvovao i sam u tom ustanku, i ako nije dao sistematsku i sigurnu istoriju, dao je, kao u Serbianci, niz korisnih podataka kojima su se docnije istoriari i biografi korisno posluili.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

122

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Milutinovi kao istoriar je bez spreme i bez ravnotee u Duhu, nevet u izlaganju, nesiguran kao izvor, i zato jako podloan kontroli. I samo oskudicom u pravim istoriarima moe se objasniti udna odluka Drutva srbske slovesnosti kada je njemu, 1847, poverilo da izradi plan za pisanje nove srpske istorije. SKUPLjA NARODNIH PESAMA. Sima Milutinovi je roen u kraju i iveo u zemlji gde se mnogo i dobro pevalo, i on je narodne pesme znao jo iz detinjstva. Patriot i romantinog duha, prijatelj Vuka Karadia, on je narodne pesme jo vie poeo voleti i ceniti. Jo 1817. u Vidinu beleio je narodne pesme. U zbirku Nekolike pesnice (Lajpcig, 1826) uneo je i nekoliko narodnih pesama. Po jednom pisanju Vuka Karadia izlazi da je Milutinovi otiao u Crnu Goru da kupi pjesme. Prevodilac srpskih narodnih pesama u nemakoj knjievnosti Vilhelm Gerhard priao je da ga je Milutinosi uveo u zlatne rudnike srpske poezije. 1828. skupljao je za Vuka Karadia narodne pesme u Crnoj Gori. 1833. tampao je u Budimu veliku zbirku Pvanni cernogorska i hercegovaka (drugo, umnoeno, izdanje izilo je u Lajpcigu, 1837). On je tvrdio da je ove narodne pesme isto i verno beleio iz ustah kazatelja, ali sva je prilika da je popravljao, doterivao i unosio svoga. O vrednosti ove zbirke postoje razna miljenja: dok jedni, kao na primer Jagi, tvrde da je to slab i nesiguran posao, pun nevetina i nedoslednosti, dotle drugi, kao na primer A. Serenzen, smatraju je kao vaan dokumenat za istoriju srpske poezije, a filolozi pridaju ovoj zbirci znatnu dijalektoloku vrednost. U svakom sluaju, Sima Milutinovi je posle Vuka Karadia prvi od novih pisaca srpskih koji je uvideo vrednost narodne poezije i koji je radio na njezinom skupljanju. NjEGOV STIL. On nije bio vedra glava, i dovoljno je zato itati njegova udnjaka pisma i pratiti ga u ivotu. On vrlo esto nije znao ta govori, i sva je verovatnoa da je hotimino govorio zapleteno i mutno da bi davao utisak genijalna oveka. Stil mu je teak, nejasan, esto sasvim nerazumljiv. Iako je dobro znao narodni jezik, pisao je nekim naroitim, svojim jezikom. Kod njega ima dosta arhaizama, znatan broj provincijalizama, esto vrlo grubih, ali to je najgore on je, pust i bez ikakve vlade nad sobom, sam kovao fantastine rei. U njega je tih novih skovanih rei tako mnogo da se ne moe itati bez komentara. On, na primer, pie: idunost, snamjer, prednjaar, skuk, ziv, dovjerje, razmodavac, kobeljevac, ljeptak, odrivak, tolk, ifljikar, marilo, gonba, navjeavka, sednost, razhor, glupe, najvanost, uplaenje, obrunost, kroznost, natkaaj, zboravica, bezmodnik, prikri, rezmjerac, stu, svjerak, jurotak, falac, dozbor, ljudskoa, hudnica, surojka, itd. On reima koje imaju svoj smisao daje smisao koji se njemu svidi: svijest za njega znai gria savesti, a jeza znai jezik. Svemu tome treba dodati: reenice isprekidane, izlomljene, saimane, nedovrene, uvrnutu sintaksu, prekinuta izlaganja misli, nevezanost u idejama, krajnju nevetinu u kompoziciji, zloupotrebljavanje mitologije, bezprikladne ili pae rezumne mitologije greeske. Ali o ovom najzapletenijem i najnejasnijem srpskom piscu nisu svi savremenici tako mislili. Veina od njih tu njegovu tamninu i zbrkanost shvatili su kao znak dubine, originalnosti i genijalnosti, i u to doba slavili su ljude koji su umeli da tumae pojedina mesta iz Serbianke. Njego, koji je sam bio pesnik visoke misli i jakog nadahnua, pevao mu je: e se silni polet mjeri, meu prve ti si, Simo: Trudno te je i zazreti, kamoli te proi mimo!

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

123

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Profesori su se dovijali da budu to dosetljiviji u tumaenju, i Milutinovi je kod nas naao svojih komentara kao Dante kod Talijana. Jedan od ranijih kritiara srpskih izveo je celu jednu teoriju da objasni njegov stil: kod njega je oseanje jae od rei. Simu hoe ponekad oseanje da ugui. On ne moe da doe do rei. Kad je oseanje na najviem vrhu, onda obino usahne potok od rei. U nevolji Sima gradi rei, nov jezik; ali taj jezik slabo ko razume. Simu ubija njegova snaga, poezija mu vene od unutranje vatre. Na stranu injenica da ima pesnika koji su imali mnogo vie oseanja i snage, pa opet su pisali pravilnim jezikom i razumljivim stilom, ali valja pomenuti da je Milutinovi takav isti ne samo kada padne u pesniku ekstazu no i u obinom, svakidanjem ivotu, kada pie poslovna pisma o vrlo prozainim stvarima. To je bio ovek bez ikakve ravnotee u duhu, pust i pometen, i Vuk Karadi, koji je sa njime drugovao, pisao je za nj da je pokropljen ludotvornom vodom. OPTI POGLED. Sima Milutinovi je bio slavljen kao retko ko od srpskih pesnika. Neobaveteni Gete preporuivao je da se Serbianka prevede na nemaki; Jan Kolar je Milutinovia i Mickijevia nazivao dvoma najglavnijem pevcima sadanjega veka; Mickijevi je njegovog Obilia stavljao u isti red sa Pukinovim Dimitrijem. I ne samo da su tako o njemu sudili strani pisci, koji nisu znali ili slabo znali srpski, iste su pohvale i kod domaih pisaca. U srpskoj knjievnosti uju se samo preterane pohvale: zvali su ga srpskim Omirom i srpskim Osijanom; Njego, koji mu je posvetio Luu mikrokozma, nazvao ga je divnim pjevcem srpske narodnosti; Branko Radievi mu je pevao: Bog je tebi grom u ruke dao, Vasa ivkovi ga je nazvao preuzvieni Srbin, Jakov Ignjatovi je govorio: Ovako je samo ekspir pisao. U vremenu od 1830. do 1850. on je smatran kao najvei pesnik srpski, i istoriari knjievnosti su mu dali jedno od glavnih mesta u srpskoj knjievnosti. Danas Milutinovi ne izgleda ono to je nekada izgledao. To je pesnik raznostran i plodan, plodniji no iko u njegovom narataju, sa izvesnom snagom i zamahom. I svojim ivotom i svojim izraavanjem on je suvremenicima davao iluziju onoga to se zvalo bogodani pesnik, Pesnika, jednom reju; i svim svojim biem i svom svojom poezijom odudarao je od birokrata i crkvenih lica koji su tada jednoliko, sveano i ukrueno pevali u srpskoj poeziji. Zatim, bilo je kod njega vrlo mnogo rodoljublja i on je cenjen kao nacionalni pesnik. [On je bio radnik na epu, jedan od prvih istoriara obnovljene Srbije, najzad uitelj Njegoev i njegov inicijator u poeziji.] Ali to je bila slaba i zbunjena glava, nevet pisac, uvrnut talenat. On se otimao izmeu dva pravca: izmeu klasicizma, za koji nije imao kolsku spremu, naitanost, obavetenost i doslednost jednog Muickog, i izmeu romantizma, gde ga je vukao nagon. Nesreena duha, neobuzdane fantazije, mutne glave, u glumakoj elji da igra ulogu genija i da zauava itaoce, on je u korovu svoje razuzdane fantazije uguio ono malo cvetova svoga pesnikog talenta.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

124

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN ST. POPOVI

IVOT. Jovan St. Popovi rodio se u Vrcu, u Banatu, 1. januara 1806. Otac

mu je bio Grk, trgovac, mati Srpkinja, ki srpskog ivopisca iz XVIII veka Nikole Nekovia. Poeo se kolovati u Vrcu, ali ga otac izvadi iz kole i da u trgovinu. S mukom je uspeo da produi kolovanje. U Temivaru, od 1824. do 1826, uio je gimnaziju, a 1826. produio je u Peti. Od 1828. do 1829. uio je prava u Kemarku. Zatim se vratio u Vrac, i tu, u jednoj privatnoj srednjoj koli, postao profesor latinskog jezika. 1835. postao je advokat. Kada se osnovao Licej u Kragujevcu, on bude pozvan za profesora. Na kragujevakom Liceju predavao je, od 1840. do 1842, prirodno pravo. 1842. postane naelnik (stolonaalnik) Ministarstva prosvete. Kao vrlo aktivan i koristan prosvetni radnik on je na tom vanom mestu ostao sve do 1848. Za to vreme radio je na zasnivanju nastave u Srbiji, na osnivanju Drutva srbske slovesnosti, Narodnog pozorita i Narodnog muzeja, pisao kolske udbenike iz raznih predmeta. Iz razloga nepoznatih ostavio je 1848. Srbiju i vratio se u mesto roenja. Nije uzeo uea u pokretu od 1848. Kada je 1849. maarska vojska zauzela Vrac, sklonio se u Beograd, i tu ostao do kraja bune. Potom se vratio u Vrac, gde je bolestan, u oskudici, povuen i nezadovoljan, ostao do same smrti. Umro je 26. februara 1856. POETAK KNjIEVNOG RADA. Jo kao ak srednje kole u Vrcu Jovan St. Popovi poeo je pisati. U njegovoj porodici bilo je izvesne knjievne tradicije, ded mu po materi, ivopisac Nikola Nekovi, pisao je stihove. Oduevljen romanima Milovana Vidakovia, on je, kako sam pria, dobio glad k itanju, itao i danju i nou sve to mu je do ruku dolo i sam poeo pisati neka poetina pokuenija. Kao ak u Temivaru tampao je 1825. spev Slez, imi e Bolgar, neactie lta 1374. sbvees oplakivaet. 1825. objavio je da e dati u tampu zbirku prevedenih stihova Sedmostrun cvtak boreim se Grcima. Knjiga nije izila, ali je sauvana u rukopisu. Po ocu grkoga porekla, Jovan St. Popovi se bio zagrejao za grki ustanak, za koji u doba optega jelenofilstva u ono doba bili su se zagrejali i veliki pesnici evropski, kao Bajron i Viktor Igo. Popovi je na srpski preveo osam grkih patriotskih pesama, meu ostalim tri od revolucionarnog pesnika Rige iz Fere, i dve iz Adamantiosa Koraisa. U tom poetku svoga knjievnoga rada on stoji pod uticajem klasine poezije, naroito Ovidija, i ti prvi njegovi stihovi idu u psevdoklasiarsku poeziju kojoj je na elu bio Lukijan Muicki. Ali Vuk Karadi privlai mladoga pisca. On 1825. pie odu u njegovu ast,59 oduevljava se njegovim radom, prouava narodnu poeziju i stara se da pie narodnim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

125

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

jezikom. Jedan Karadiev dopisnik, Dimitrije Tirol, pie 1827. godine Karadiu o Jovanu St. Popoviu: On vas samo brani, vas odobrava i narodnje srpske pjesme trai, da ih itajui naui. Ali u svem tom prvom periodu svoga knjievnoga rada, Jovan St. Popovi, uvek pod tuim uticajima, trai svoj put, i po prvim njegovim slabim i nesigurnim knjievnim radovima nije se moglo slutiti kakvog je pisca srpska knjievnost dobila u njemu. ROMANOPISAC. U poetku svoga knjievnoga rada Jovan St. Popovi, oduevljen Milovanom Vidakoviem, poeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. iziao je u Budimu njegov roman Bo na Kosovu ili Milan Toplica i 3oraida. Roman nije originalan, sam Popovi priznaje da je radio po slavnom G. Florijanu. To je posrbljen roman Florijana, francuskog pisca iz XVIII veka, Gonzalve de Cordoue ou Grenade reconque. Predmet romana, linosti i cele strane uzimane su iz Florijana, ali je Popovi u svom posrbljavanju upotrebio istoriju Jovana Rajia, uneo kosovsku priu iz letopisa XVIII veka i koristio se isto tako i narodnom tradicijom. Roman je preterane romantinosti, naivan, nategnut, istorijski netaan i nedosledan u posrbljavanju, i nema knjievne vrednosti. U istom pravcu Popovi je napisao jo jedan istorijski roman: Dejan i Damjanka ili padenije bosanskog kraljevstva (1830), koji je ostao u rukopisu. Poetniki period knjievnog rada Popovia to je lutanje, traenje puta, naivni romantini, sasvim mladiki pokuaji. Otprilike u doba oko 1830. nastaje preokret u njegovim idejama i knjievnom radu. On se duhovno razvio, itanjem dobrih stranih pisaca stekao znatnu knjievnu kulturu, i ostavlja romantiku i prilazi posmatranju stvarnoga ivota i racionalnom realizmu. U jednom pismu Vuku St. Karadiu on, 1832, povodom svoga Lae i paralae (1830), pie: Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac izio, a nadam se da neu s ovog puta svrnuti... tavie, on ismejava pravac kojega se u poetku drao. Njegov uzor u pisanju romana nije vie Milovan Vidakovi, no Lesa, Stern i Viland. 1838. iziao je u Novom Sadu prvi deo njegovog aljivog romana Roman bez romana pisanog jo 1832, u kome je, kao Servantes to je nekada sa Don Kihotom od Mane udario na viteke romane, ismejavao fantastine i sentimentalne romane vrste Milovana Vidakovia, sve starinske romandije kakav je i sam iz poetka bio.60 Pri pisanju ovog antiromantinog satirinog romana dosta se sluio nemakim satiriarem Vilhelmom Rabenerom (17141771), na kojega se inae i docnije dosta ugledao, kao to je uopte rado itao nemake satiriare sa kraja XVIII veka. Ali je i sam pokazao duha, otroumlja, tanih ideja i optu kritinost. Radnja je u romanu sasvim sporedna, glavne su digresije i refleksije, u kojima se pisac lako i neusiljeno podsmeva romanima po starom kalupu i romandijama vrste Milovana Vidakovia. Delo je prvi satirian roman u srpskoj knjievnosti i znaajno kao prvi napad na starinsku fantastinu romantiku i boleljivu sentimentalnost. POZORINI PISAC. I pre Jovana St. Popovia bilo je ljudi koji su pisali dramske pokuaje u srpskoj knjievnosti, ali sve je ostalo samo na nevetim i nesrenim pokuajima. Prvi je Jovan St. Popovi dao pravo pozorino delo i poloio temelj srpskoj drami i komediji. Njegovo osnovno shvatanje pozorita je isto onako racionalistiko kao kod Dositeja Obradovia, koji je u komediji traio u igri i ali prekrasne i previsoke nauke, kao kod Joakima Vujia, za koga je pozorite bilo osobito nuna kola. Tako je i za Jovana St. Popovia teatr kola gde se ljudi ue. On pie ili da slikanjem slavne prolosti nacionalno

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

126

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajui mane i rugobe sitne sadanjosti naini Srbe boljim i razumnijim. ISTORIJSKA DRAMA I TRAGEDIJA. On je na drami poeo raditi vrlo mlad, jo kao ak, dvadesetih godina. Kako je poeo pisati u vremenu kada je istorijsko oseanje poelo sve ivlje bivati, u vreme drugog izdanja istorije Jovana Rajia i drugog umnoenog izdanja narodnih pesama u zbirkama Vuka St. Karadia, imajui inae mnogo interesa za istoriju i narodnu prolost, bacio se na istorijsku dramu, na dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske narodne istorije i pojedinih narodnih pesama. 1827. izilo je alostno pozorite Nevinost ili Svetislav i Mileva, a 1828. junako pozorite Milo Obili. Tako je 1830. izdao Naod Smeon ili nesretno supruestvo, dramatizovanu poznatu narodnu pesmu. Sve su to mladiki pokuaji, vrlo romantini, vrlo sentimentalni, sa mnogo ljubavi, uzdaha i suza, sa riterskim tiradama, sa lakim efektima, sa naivnim razmiljanjima, bez znanja pozorinog zanata i bez ivotnog iskustva. Docnije, Popovi, sazreo i upuen u posao sam se otresao tih naivnih pokuaja i nalazio u njima sve tragove nedozrelosti ne samo u planu nego i u dijalogu. Kada se razvio i knjievno obrazovao, on je produio pisati istorijske drame i tragedije, ali sa vie smiljenosti i umenosti. Jo tridesetih godina uzeo je da pie tragediju Smrt Stefana Deanskog, koju je neprestano ispravljao, koja se sa velikim uspehom igrala tek 1841, a tampana tek 1849. Poetkom etrdesetih godina on je sa Atanasijem Nikoliem radio na stvaranju nacionalnog repertoara za srpska pozorita koja su nicala na sve strane. Iz toga doba su njegovi dramati: Auc (1842), izraeni po narodnoj pesmi; Vladislav (1842), iz bugarske i srpske istorije, stara istorijska legenda o Vladimiru i Kosari; Lahan (1842), alosno pozorije sa predmetom iz bugarske istorije; i Skengerbeg. 3abeleen je jo samo naslov jednog njegovog komada, Terancija, koji je propao u poaru u Novom Sadu 1849. godine. Pored toga dao je i nekoliko prigodnih patriotskih komada: Torestvo Srbije, apoteoza obnovljene Srbije (1847), San Kralvia Marka (1847), patriotska alegorija, u kojoj je poznata himna Ustaj, ustaj, Srbine! Svi ti poslovi oznaavaju napredak kada se uporede sa dramskim pokuajima iz doba pre 1830. Ali i tu ima mnogo romantike, mnogo sentimentalnosti, mnogo pozorinog nametanja i izvetaenosti, aveti, anela, krvi, otrova, maa, primitivne psihologije, naivnih objanjenja, mnogo tirada i lakih efekata, malo prirodnosti, malo ivota, malo istorijske vernosti, malo stila i malo knjievnosti. Ti komadi, svojom istorijskom sadrinom i patriotskom tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu potrebu ondanje srpske pozornice i imali su velikog uspeha kod ondanjih srpskih gledalaca, koji su malo traili i kod kojih je najjae bilo patriotsko oseanje. Njihov uspeh ne odgovara njihovoj stvarnoj vrednosti, i da su od Jovana St. Popovia ostali samo njegovi istorijski dramati, dramatizacije istorijskih legendi i narodnih pesama, on nikako ne bi zauzeo onako visoko mesto u srpskoj knjievnosti kakvo danas ima. KOMEDIJA. Posle lutanja i pokuaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popovi prelazi na komediju, koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedija u srpskoj knjievnosti. On je imao knjievnog obrazovanja vie no ijedan pisac onoga vremena, itao je najbolje dramatiare evropske, i za njegov knjievni ukus je vrlo karakteristino da je 1842. preveo na srpski Le fourbere de Scapn od Molijera.61 Romantiar u drami i tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati tipove koji se susreu u suvremenom ivotu, ali uvek da treba izobliavati i popravljati zlo u drutvu i narodu. Prvi

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

127

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

njegov ogled u tome pravcu bila je Laa i paralaa (1830), mala komedija karaktera, u kojoj se ismeva lano i povrno tuinsko vaspitanje, sa mnogo lokalnog, isto srpskog, sa lepo izraenim tipovima iz suvremenog drutva, komedija koja se moe uzeti kao prvo realistiko delo u srpskoj knjievnosti. 1837. dao je Jovan St. Popovi novu komediju, Tvrdicu, koja je docnije ostala poznata pod imenom glavnog junaka Kir Janja. Ovo aljivo pozorite imalo je velikog uspeha, jo 1838. doivelo je drugo izdanje, docnije nekoliko puta pretampavano i do danas se stalno odralo na repertoaru srpskih pozorita. U toj komediji karaktera, gde je, kao u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdienja oliena u jednom oveku, Popovi je dao svoju meru i pokazao sve svoje posmatrake i spisateljske sposobnosti. Pored izvesnih preterivanja i vulgarnosti, komedija je raena vrlo veto i ivo, tipovi su vrlo dobro uoeni i jasno obeleeni, radnja je puna pokreta i interesa, i, to je naroito vano, komad ima sasvim srpski kolorit. Kao Laa i paralaa i Tvrdica, tako je komedija karaktera i Zla ena (1838), vie lakrdija no komedija, izraena po jednoj nemakoj opereti, sa vulgarnostima i neprirodnostima, ali uvek sa dobro uoenim tipovima. Isto takva je komedija karaktera Pokondirena tikva (1838), sa istim manama i vrlinama prethodnoga komada. Sve dotle Jovan St. Popovi je radio komediju karaktera, crtajui pojedine tipove i izobliavajui u njima ljudske strasti kod pojedinaca, sujetu, tvrdienje, pakost, napuenost. Ali on ide i jedan korak dalje i daje komediju naravi, komediju u kojoj su opisani ne pojedinci no pojedine drutvene sredine, ne jedna strast no ljudska dua uopte. Otar posmatra, trezven duh, sa retkom sposobnou da vidi slabe i smene strane kod ljudi, on je uspeo da vrlo lepo prikae pojedine strane naega ivota. U tome pravcu najbolji su mu radovi: pozorini odlomci enidba i udadba (1841), razraena scena iz Romana bez romana, duhovita i neobino tana, gotovo fotografska slika konvencionalnih i buroaskih brakova iz rauna; Beograd nekad i sad (1853), veran i prijatan prikaz patrijarhalnog narataja i novog narataja koji je uao u zapadnu kulturu, slika verna, precizna, koja ima znatnu vrednost jednog istorijskog dokumenta. Od naroite su vrednosti Rodoljupci, delo snano i razumno, plod njegove duhovne i knjievne zrelosti, gorka satira lanog i frazeolokog patriotizma, prikaz svega onoga to se pokazalo fantastino, neozbiljno, povrno I runo u srpskom drutvu prilikom pokreta od 1848. Nastojee pozorije, veli on u znaajnom predgovoru, nisam izmislio, nego sve to se u njemu nahodi, pak i same izraze i rei, pokupio sam, koje iz ivota, koje iz novina... Ta privatna povesnica srpskoga pokreta [, kako je sam pisac naziva,] delo je jednog pronicljivog duha, otrog posmatraa, i racionalnog rodoljuba, i kao socijalno-politika slika celoga jednog perioda ide u najbolje radove svoje vrste u srpskoj knjievnosti. Rad Jovana St. Popovia na komediji je vrlo obilan. U Beogradu etrdesetih godina, jako zanet za pozorite, on je za ta pozorita napisao ceo jedan niz malih pozorinih komada, malih komedija, esto lakrdija, ne uvek originalnih, obino dramatizovane anegdote, katkad parodije, kojima je, mahom, bio cilj zabava publike. Takvi su komadi: Prevara za prevaru (1842), Volebni magarac (1842), Simpatija i antipatija ili udnovata bolest (1842), Dandrljiv mu (1847). Sudbina jednog razuma je lino razraunavanje sa jednim protivnikom. Svi ti komadi, slabije vrednosti, ostali su u rukopisu i tampani su tek u poslednje vreme (1909).

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

128

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Jovan St. Popovi je u osnovu bio racionalist, knjievnost je cenio samo kao sredstvo a ne cilj, i za njega, kao za nemakog dramatiara Iflanda, pozorite je bilo kola praktine mudrosti. On je o pozoritu mislio isto onako kao ona linost u jednoj njegovoj komediji koja veli da je teatr kola gde se ljudi ue. Svoja shvatanja drame izneo je u predgovoru Tvrdici: Moje je namerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajui navlastito na rasudenije malo, bolje rei nikakvo islo komedija na naem jeziku, takovo delo napasati, koje bi itatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pae asove mu briga i domanjih nezgoda puno razgalilo, a pri tom ako ui sliati ima i nauku ivlenja pridodalo. U svojim delima on je razuman i dobronameran cenzor naravi, izobliava line i drutvene mane, hoe da moralno podigne i pojedinca i celo srpsko drutvo, i pozorite za njega vazda ostaje samo zgodno orue moralnog i nacionalnog vaspitanja. Ali, on se nije zaustavio samo na tome. On je u svoje komedije uneo svoj stvaran i snaan talenat. Izvesno, u njegovim komedijama ima mnogo mana. Pre svega, on je suvie moralist i predikator, i linosti predstavlja i intrigu vodi radi pounoga svretka i neizbenoga naravouenija. Radnja mu je nametena, odve brza, nemotivisana, esto i neprirodna. On nema mnogo ukusa, ima vulgarnosti, grubosti, karikatura, grubih efekata, i iz komedije esto i lako silazi u lakrdiju. Najzad, on nije uvek originalan, i kod njega se mogu nai ne samo podraavanja no i pozajmice iz drugih pisaca. Ali on ima knjievno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj knjievnosti, on poznaje velike uzore stranih knjievnosti i ima ih na umu, naroito Molijera (njegov Tvrdica podsea, po zamisli, na Molijerova Tvrdicu, kao to Pokondirena tikva je dalek odjek Molijerova Puanina kao vlastelina). Jaka pamet, vedra glava, on ima oseanje ivota, na ljude gleda kritiki i bez iluzija, ima posmatrake sposobnosti i redak dar da slika reima, da ivo i reljefno prikae pojedine tipove i prilike iz srpskog ivota, da d punu iluziju stvarnosti. U njegovim delima se govori prirodnim jezikom, svaka linost se izraava svojim jezikom, i tako nam se daje prijatna, verna i zanimljiva slika srpskog drutva iz doba od 1825. do 1850. god. Sterija je odista jedan, moda nesvesni, na poslednik Molijerov. Nije obuhvatio onako iroku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka tipova mala), ali je u nas stvorio komediju karaktera i naravi, i drao je na dobroj visini. Izbor originalnih tipova, lokalna boja u slikanju, tanost posmatranja i verno hvatanje crta iz ivota, docnije smelost, puna iskrenost i osean pesimizam to su osobine Sterijine kao pisca komedija (Pavle Popovi).* PESNIK. Jovan St. Popovi je ne samo osniva komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopte. Kao ak, revan pitomac carice olimpske, skretao je na se panju svojim poetskim pokuajima, i jo na akoj klupi nazivan je potarum patrarcha. Prvi njegovi stihovi su esto klasiarski, i ako je docnije ismejavao odadije, pesnike klasinih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma. Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Muickog, i oblikom, i renikom, i jezikom, i stihovima. Kada je 1844. ureivao srednjokolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasiarski i humanistiki karakter, i na latinski i grki jezik i knjievnost obratio naroitu panju. I u poslednjim svojim knjievnim radovima, pedesetih godina, on je jo prevodio Horacija, upotrebljavao klasinu metriku, i snevao da grku prozodiju prenese u srpsku poeziju.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

129

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim asopisima srpskim. etrdesetih godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik u svoj svojoj vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama ivota. 1854. izila je u Novom Sadu njegova znamenita zbirka Davor, pjesnoslovni proizvodi u izboru, pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom u kome se osuuje graanska azbuka i trai vraanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, jo na pragu ivota, Popovi je sa definitivnom zbirkom stihova iziao kao zreo ovek, staloen duh, sa puno ivotnog iskustva. I ti njegovi refleksivni stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske knjievnosti. U Davor pesnik malo govori o sebi. On peva opteoveanske teme, obraajui se vie duhu i razumu no dui i mati, sa ciljem da ubedi a ne da oduevi. Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorinim delima, hoe da poui pojedince i da prosveti narod: moje je lei rod, veli u jednoj pesmi. I ovek od istine, iskren duh, on prezire la, samoobmanu, linu i nacionalnu sujetu, frazu, krasnorjeija um, no kazuje nagu i tunu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepavanu sunost. Ovaj pisac veselih pozorija i veliki zabavlja srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je glavna erta moga temperamenta melanholija. U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantiarski svetski bol, jedno nakalemljeno i tue oseanje, razvijanje jedne konvencionalne knjievne teme. ivot ga je nainio pesimistom, i svojim dubokim unutranjim ivotom doao je do zakljuka o nitavilu sveta i o veliini bola. Nesrean u oinskom domu, nesrean u branom ivotu, ravo proavi u inovnikoj karijeri, odbaen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u tekom dobu posle uguene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naroito bolestan on nije mogao gledati ruiasto na ivot. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u ivot, i rad, i svuda je video: nita, nita, nita. U Davor on e dati izraza tim svojim oseanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on e pevati prolaznost svega na zemlji i veitost ljudskog bola, plitkou ljudskih strasti i dubinu ljudske nesree, tatinu svega ljudskoga, uroenu i neizleivu ravtinu ljudi, prazninu rei, obmane ideja, izlinost nade, pobedu zla nad dobrim kod oveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mrnja i nasilje uvek imaju poslednju re. ovek je zla ivotinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; ivot je prljava reka u kojoj se ovek poji bedom i jadom. Sve je sujeta, senka i dim. Najbolje je i ne doi na ovaj svet, koji je dolina suza, a kada se oveku ve desi nesrea da bude roen, najbolje je umrtviti svoja ula, nita ne videti i ne oseati, ekati grob u koji lee sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetinom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati. OPTI POGLED. Sa Jovanom St. Popoviem u srpskoj knjievnosti desio se udan sluaj. Racionalist i pesimist nije se mogao dopasti fantastinim i optimistinim naratajima romantiarskim koji su posle njega doli. U doba kad se voleo gest, fraza, pokli, krajnji nacionalizam, nije se mogao voleti taj pesnik od diskretnih i sumornih ideja i neposrednog i hladnog izraavanja, koji je pre bio sklon pesimizmu, kozmopolitizmu i rezigniranom konzervatizmu. Naroito, nije mu se zaboravljalo to se 1854. usudio tampati knjigu crkvenim pravopisom, to nije pisao istim narodnim jezikom i bio protiv Vuka Karadia.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

130

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Popovi je tako ezdesetih godina izgubio od velikog knjievnog glasa koji je za ivota uivao, itaoci su ga naputali, a kritiari odricali ili, to je jo gore, zaboravljali. On je ostajao kao pisac nekoliko komedija, koje su davali diletanti i putnike pozorine druine. Gotovo knjievno sahranjen, on je vaskrsao kod dananjih narataja. Vreme je kazalo svoju presudnu re u njegovu korist. Od kraja devedesetih godina, sa promenom knjievnog ukusa, a naroito sa promenom ideja, i duhovi i itaoci poeli su se vraati Jovanu St. Popoviu. Novi istoriari knjievnosti ukazali su ne samo na istorijski znaaj njegovih drama i komedija i utvrdili mu stari glas oca srpske drame no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas jo niko nije pretekao, prvog naeg modernog literata u pravom smislu te rei. To je u isti mah jedan od knjievno najobrazovanijih i najumnijih ljudi koji su na srpskom jeziku pisali, [najraniji] realist u srpskoj knjievnosti, najbolji pesnik takozvane objektivne poezije, i najbolji predstavnik intelektualne poezije uopte.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

131

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PETAR PETROVI NjEGO

IVOT. Rodio se 1. novembra 1813. godine na Njeguima, u Crnoj Gori.

Krteno ime bilo mu je Radivoje (Rade), a kada se pokaluerio dobio je ime Petar. Stric, vladika Petar I, uzeo ga je sebi 1825. sa namerom da ga koluje.62 kolu je uio neko vreme u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. doao mu je za uitelja Sima Milutinovi, koji ga je vaspitao na osobit i udnjaki nain. Posle strieve smrti bi zakalueren i preduze vladu nad Crnom Gorom. Odmah je poeo borbu protiv domae anarhije, protiv plemena koja su se meusobno tukla i protiv krvne osvete, stao centralizovati dravnu vlast, poeo dizati kole, puteve, ustanovljavati sudove. Poto je sa velikim naporima i rtvama uveo neto reda u zemlji, 1833. ode u Petrograd, gde bude zavladien. Vrativi se nastavio je svoju teku vladavinu, s jedne strane uvek na ratnoj nozi sa hercegovakim muslimanima i skadarskim paama, s druge strane uvek u sukobu sa pojedinim plemenima u zemlji. 1836. ponovo je iao u Rusiju, zadrao se neko vreme u Beu i tek 1837. stigao u Petrograd. Ostatak ivota proveo je u stalnoj borbi i u tekoj vladavini. 1846. iao je dravnim poslom u Be, gde se zadrao do 1847. 1848. pomae Austriju u Dalmaciji; 1849. zakljuuje sa Srbima ugovor o osloboenju Bosne i Hercegovine. 1850. se razboli, radi leka ode u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Teko oboleo vrati se na Cetinje i umre 19. oktobra 1851. KARAKTER. Njego je bio vladika osobite vrste. On se zakaluerio ne zato to je oseao ljubav prema crkvi no zato to je takav bio red, to po utvrenoj tradiciji vladar Crne Gore morao je biti vladika. On nosi crkveno odelo samo kada slui arhijerejsku slubu, a to biva vrlo retko. Jaka, iva duha, plaha karaktera, on ivi slobodno kao svetovnjak. U svojim religioznim idejama on nimalo nije dogmatian. On ui francuski u Volterovim spisima, u svojim spisima iskazuje esto skeptike, panteistike i deistike, nimalo ortodoksne ideje, stoji iznad vere i jednom prilikom pie: Srpstvuj elom, vjeruj to vjeruje, Laktom vjere glupost ojka mjeri... On stalno stavlja narodnost iznad vere. U svojoj sasvim dositejevskoj pesmi Pozdrav rodu iz Bea 1847. god.63 na kojoj se potpisao Vladika crnogorski, on osuuje one koji u ime vere seju adsko sjeme bratskoga razdora, i veli: Ne pita se ko se kako krsti,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

132

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

No ija mu krvca grije duu, ije ga je mjeko zadojilo. Politiko-nacionalni interesi i strasti kod njega su iznad evanelskih hrianskih uenja, i on peva kako mu je turska krv kao rtva milija nego ulje iz kandila i izmirna i kadila. On ima sasvim svetovno i filozofsko obrazovanje. On je u prvom redu svetovnjak, vladar, Srbin, mislilac, pa tek, u drugom redu i formalno, crkveni ovek. Onakav kakav je on ini zgodan prelaz od crkvenog vladara ka svetovnom, od vladike Petra I ka knezu Danilu. DUHOVNO OBRAZOVANjE. Kao Dositej Obradovi i Vuk Karadi, Njego nije proao kroz redovne kole i sam se duhovno obrazovao. Kod bokokotorskih kaluera uio se samo osnovnoj pismenosti. Prvi uitelj mu je bio Sima Milutinovi Sarajlija, koji je i sam malo bio uio, koji je uio nadohvat i po sluaju i ije znanje uopte je bilo neveliko, nesistematsko; nesigurno i haotino. Onom to je sam znao i kako je umeo i mogao, Milutinovi je uio svoga aka, vie mu otvorio volju na itanje no to mu je mogao dati kakva pozitivna i sreena znanja. Njego je docnije zahvalio svom prvom uitelju, Lua mikrokozma posveena je Milutinoviu, a u pesmi Sprovod prahu S. Milutinovia on je pevao: Ja sam tebi mnogo duan dunosti su ove svete, Ka oltaru priznanosti64 neka vjeno one lete. Ti uvede pogled prvi u zranijem prostorima, u kojim se zjezde tie i etaju horovima... Milutinovi je u svakom sluaju otvorio mu volju za pisanje. Njego ga je u poetku imao za uzor, i mogu se izvoditi izvesne formalne slinosti izmeu Serbanke i Svobodijade (Zemun, 1854), Dke crnogorske i Gorskog vijenca. Izvesno je da je Njegou od Milutinovia ostalo: meavina narodne poezije i mitologije, mitoloki renik, mestimino kovane rei, esti arhaizmi, a negde se oseaju i manje reminiscencije. Lukijan Muicki, koji je tridesetih godina bio na vrhuncu svoga knjievnoga glasa, takoe je jedan od njegovih pesnikih uitelja. Primer mitronosnog pesnika, plakog vladike, uticao je na mladog cetinjskog vladiku. 1833. pisao je Vuk Karadi Muickom koliko ga uvaava Njego, koji i sam pie stihove lepe: Glas rodoljupca vaega zna naizust i oboava vas za vae rodoljubive misli, nego mu je malo ao to jo prostije srpski ne piete, jer on misli da na svijetu nema ljepega jezika od naega narodnoga... Kada je Muicki umro, Njego je u pesmi Nelan znak pameti prahu Narodolbca oalio smrt genija roda, itelja nadoblanog, visokoleteeg: Hram se srpskih muzah razrui na jeki. Ali njegov klasicizam se sastoji samo u reniku, nikada u formi i sadrini, i ukoliko vie peva on ga se sve vie oslobaa i postaje sve slobodniji i originalniji. Sima Milutinovi mu je ulio volju k itanju, razvio ljubav za pisanje, dao mu prve uglade. Muicki mu je posluio kao primer i podstrek. Vrlo darovit, retke prirodne inteligencije, Njego je produio sam se obrazovati. U cetinjskoj pustinji, sam, bez igde ikoga, bez ikakvog intelektualnog drutva, on se baca na itanje, razmiljanja i pisanja, i u duhovnom radu trai razonodu i utehu. Kao njegov iguman Teodosije Mrkojevi u epanu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

133

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Malom on na zvezdama ui bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji sve vie su irila njegov duhovni vidik. On ui ruski, francuski i talijanski, ita Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Deravina, Lamartina, Pukina, astljivog pjevca velikog naroda. On prevodi jedan deo Ilijade, Slovo Igorovo, Himnu noi Lamartinovu. Samostalnim radom, neprekidnim itanjem velikih pisaca i mislilaca, on uspeva da stekne veliko knjievno i filozofsko obrazovanje. POETAK KNjIEVNOG RADA. Njego je propevao jo kao deak. Iz doba od 18251827. pominje se jedna njegova nesauvana presmijena i vie satirina no istorina pjesna o nekakvim eklikim svatovima. U svojoj Pvannii cernogorsko i hercegovako (1833) Sima Milutinovi je uneo pet pesama za koje tvrdi da ih je Njego ispevao u doba od 1828. do 1832 (Nova pjesna crnogorska o vojni Rusah i Turakah poetnoj u 1828-om godu, Mali Radojica, Boj na Martinie g. 1832, Bjelice, Kavajka). Prvi njegovi stihovi, esto ispevani uz gusle, imaju sva obeleja narodne poezije i teko ih je razlikovati od narodnih pesama. Ubrzo je izila prva njegova knjiga Pustink cetinski, prvobitno nazvana Glas kamentaka, napisana 1833, a tampana, u peatni svobode crnogorske na Cetin, 1834. Knjiga sadri deset pesama, mahom od velikim i uticajnim linostima u Rusiji, ali tu ima i pesama koje ve predskazuju pesnika intelektualnog lirizma, kao to je himna Crnogorac k svemoguemu Bogu i poetska vizija Zarobljen Crnogorac od Vile. U tome delu Njego iz narodne poezije prelazi u umetniku poeziju, pod oevidnim uticajem Sime Milutinovia. ist jezik iz prvih pesama ovde se mea slavizmima i rusizmima. 1834. godine izila je na Cetinju njegova druga zbirka stihova Liek rosti turske, sa etiri pesme ispevane u narodnom duhu, u kojima se slave suvremena junatva crnogorska (Pjesna za Vida i Miretu, Udarac na Martnie, Vuk prijatelj ovi i akrostih Nahije).65 Pored te dve knjiice, tridesetih godina po srpskim asopisima i listovima poinju se javljati manji stihovi Njegoevi, mahom prigodni i refleksivni, esto sasvim slabi. Ode i poslanice, esto linostima koje tu ast nisu zasluivale, imaju odve prigodni karakter, hladnoga su tona, slubene i obligatne. U refleksivnim pesmama vrste Crnogorac k svemoguemu Bogu, naroito u pesmama Vjerni sin noi pjeva pohvalu mislima, Oda suncu, spjevati nou bez mjeseca, No skuplja vijeka, u Misli (1844), visoko religioznog i panteistikog nadahnua, otkriva se budui pesnik Lue mikrokozma i Gorskog vijenca. Njegoeva dela, ne sva, i to nekritino prireena, izila su osamdesetih godina prolog veka u izdanju Brae Jovanovia u Panevu. Njegove manje pesme prikupio je dr Milan Reetar i kritiki izdao 1912. godine (Manje pjesme vladike crnogorskoga Petra II-ga Petorvia Njegoa, Srpska knjievna zadruga, knj. 141). SKUPLjA NARODNIH PESAMA. Roen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka i gde su se ne samo uvale stare narodne pesme no i nove pesme neprestano stvarale, ivei u trenutku neprekidnih borbi sa Turcima, vaspitan od Sime Milutinovia koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njego je znao narodne pesme, voleo ih, skupljao ih i podraavao. Vuk Karadi mu je otvorio oi i pokazao mu vrednost narodne poezije, i on je narodne pesme u Crnoj Gori stao skupljati. On poinje opevati crnogorske bojeve, rea pesme slabe, jednostavne, bez poezije, po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevan i Lijek jarosti turske, i docnije izdani spevovi Kula uriia i ardak Aleksia (Be, 1850). Vuk Karadi misli da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao sam Njego i da su one, ispevane sasvim po narodnom, ule u narod i ostale kao narodne. Od njega je ostala i jedna zbirka narodnih pesama, Ogledalo srbsko, tampana u Beogradu 1845. Ta zbirka, u kojoj ima i pesama iz Karadieve i Milutinovieve zbirke, i u kojoj ima vrlo verovatno i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

134

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Njegoevih pesama ispevanih u narodnom duhu, ali tako da je teko raspoznati ih, ima znatan folkloran i dijalektoloki interes. Kada je u mladosti prevodio sa ruskog pojedine delove Ilijade i ruskog narodnog speva Slovo o polku Igorovu, on je to inio u narodnome desetercu. U svim njegovim poznijim pesmama uticaj narodne poezije ostaje vrlo jak. GLAVNA KNjIEVNA DELA. Njego se dosta sporo, ali stalno i jako razvijao. Od imitacija Milutinovia, Muickoga i narodnih pesama, on je preao na originalno knjievno stvaranje, i u poslednjim godinama ivota doao do pune duhovne i knjievne zrelosti i poeo stvarati krupna dela. U doba od 1845. do 1851, poslednjih sedam godina ivota, izila su glavna njegova dela: Lua mikrokozma (Beograd, 1845), Gorsk venac (Be, 1847), i Lani car epan Mali (Zagreb, 1851). Ukoliko je izlazio iz prve mladosti, posle mnogih itanja i razmiljanja, Njego je ulazio u jedno visoko religiozno raspoloenje, i mesto polunarodnog pesnika dnevnih borbi javlja se u njemu panteistiki mislilac i intelektualni pesnik. 1844, u pesmi Filozof, astronom i poeta kazivao je to svoje osnovno raspoloenje: Ja sam predan sluga matere prirode; Njezina je knjiga, taine punana, Radi moga oka vjeno otvorena. Ja pojui idem proz mranu grobnicu U predjele s jetle vjeite radosti Da glas moje lire s glasovima slijem Lika besmrtnoga kod pjestola Vinjeg. U tom raspoloenju svoga ozbiljnoga duha on je napisao religiozno-alegorijski spev Luu mikrokozma, jedino svoje delo iji predmet nije iz istorije, epopeju stvaranja sveta i oveka, borbu Satane protiv anela, najmanje originalan svoj veliki rad. Njego je itao Miltonov Izgubljeni raj i oevidno se nadahnuo njime kada je pisao svoj spev. Inae, spev ima poleta i zamaha, vizija je jaka, ideja visoka, jezik filozofski kako ni u jednom spevu srpskom dotle. Religiozno oseanje je vrlo originalno i duboko i mi ni do danas nemamo nijednog tako visokog religioznog speva. Verovatno pod uticajem Pukinova Borisa Godunova Njego je uzeo da dramatizuje srpskog samozvanca epana Malog. On je pribrao sve to iva narodna tradicija pria o ovom zanimljivom pustolovu i 1847. u mletakom arhivu naao je arhivske podatke o njemu. Delo je bilo napisano 1847, ali se pojavilo tek 1851. Ceo posao Njego je radio kao istoriar i kao politiar, suvie obraao panju na istorijske pojedinosti i inio politike refleksije suvremenog oveka. Crnogorski ivot je ulepan, a ljudi su idealizovani. Delo je izraeno u dramskom obliku, ali to je u stvari reanje duih i kraih scena bez blie veze. Po obliku i po sklopu i nainu izlaganja Lani car epan Mali je istovetan sa Gorskim vijencem, ali vie dramski sklopljen no Gorski vijenac, esto i sa frazama iz njega, no bez njegove poezije i veliine. Delo nije imalo velikog uspeha kod publike. Izdavano je etiri puta: 1851. u Zagrebu, u dva izdanja osamdesetih godina u Panevu, i 1902. u Beogradu. GORSKI VIJENAC. Kruna pesnikog stvaranja Njegoeva, glavno delo njegovo, to je Gorski vijenac. To delo radio je sa osobitom ljubavlju, vrlo paljivo, i u njega uneo svoje najvie sposobnosti. Gorski vijenac je sinteza Njegoeva duha i ranijeg pesnikog rada; tu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

135

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

pesnik nacionalist ide zajedno sa pesnikom misliocem, i celo delo je skladna meavina izmeu narodne umetnosti i refleksivne poezije. Predmet je istraga poturica u Crnoj Gori, crnogorsko Badnje vee u poetku XVIII veka, koje je u njegovim oima znailo raanje slobode crnogorske i srpske (i zato se delo prvobitno u rukopisu zvalo Izvijanje iskre izviiskra izvita iskra) i zato je ovaj spev o osloboenju Crne Gore posvetio Karaoru, oslobodiocu Srbije. Istorijski dogaaj dao je samo okvir delu, ali ono to je najlepe u njemu to su visoke refleksije, filozofska dubina, snaan patriotizam, ivi opisi narodnih obiaja i tradicija, reljefni herojski tipovi, lapidaran, posloviki stil, u kome je kristalizovano mnogo filozofije i mnogo poezije. Po formi ovo istorijsko zbitije osamnaestog vijeka je drama, ali samo formalno. U stvari to je ep sveden u dijaloge, u kojima ima mnogo visoko lirskog elementa, naroito u mislima vladike Danila, kroz ija usta je sam Njego govorio. Bilo je pokuaja da se Gorski vijenac igra na pozornici (1897. u Karlovcima, 1902. u Novom Sadu), ali bez uspeha. U Gorski vijenac Njego je uneo i lino sebe, mnogo svoga. Kada je pisao Gorski vijenac Crna Gora je preivljavala teke dane, kao u vreme vladike Danila, i kroz usta vladike Danila u svom spevu Njego je kazivao svoja sumorna oseanja i crne misli o sudbini srpskoga naroda, kao to je kroz usta igumana Stefana iznosio svoje filozofske ideje. Po nekim lirskim mestima daje se oceniti koliko je teta to su izgubljene njegove ranije lirske pesme. Njego je uspeo u onome to su mnogi i pre i posle njega uzalud pokuavali: da na osnovu narodne poezije, sa elementima narodnoga ivota, iz narodne due, stvori veliko i originalno knjievno delo. Odmah posle izlaska Ogledala srbskog, kada mu je jo bila puna glava narodnih pesama, on je uzeo da pie Gorski vijenac. On se sluio i Milutinovievom Dkom crnogorskom i njegovom Istorijom Cerne Gore, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnom tradicijom i narodnom pesmom, i to u tolikoj meri da se moglo rei da je Gorski vijenac jedna opsena sinteza pesama o Danilovom vremenu (Pavle Popovi). Razmer i ritam je sasvim iz narodne poezije, a i slika nema, kao gotovo u svima Njegoevim pesnikim radovima. Ima u Gorskom vijencu veoma mnogo ive starine crnogorske, narodnih predanja, verovanja, obiaja, filozofije i izreka, tu je sav narodni ivot Crne Gore koji 1846. nije bio mnogo drugojaiji no u poetku XVIII veka. Njego je imao duboko nacionalno oseanje i osetio je narodnu duu kao retko ko u srpskoj knjievnosti. Otuda njegovo delo je u tolikoj meri nacionalno, toliko je blisko i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke literature u isti mah i najpoznatije delo srpske knjievnosti, koje ima italaca i u najirim slojevima narodnim. Neoekivano, Njego se u Gorskim vijencu pokazao kao veliki pisac, nadmaio sve to je ranije pisao i sve one koji su pre njega pisali. Sporedno je pitanje ta je upravo Gorski vijenac, jer je u njemu skladna meavina i drame i epa i lirike. Epizode moda nemaju velike veze sa glavnom radnjom i ima praznina i preskakanja u istorijskom izlaganju. Ima mnogo knjievnih i istorijskih reminiscencija, pisano je gdegde u preterano saetoj, sasvim eliptinoj formi, tako da su struni komentari neophodno potrebni. Ali delo ima svojih velikih estetikih, etikih i intelektualnih lepota, da se manji nedostaci sasvim gube. Ne samo po obliku no po visokom religiozno-moralnom tonu, po sveanom ritmu i uzvienoj prostoti, ono podsea na najbolje antike drame. Ceo Gorski vijenac ispevan je u sveanom i visokom tonu najvie poetske inspiracije, u nj je Njego uneo sav svoj duh i svu svoju duu, svoju pesimistiku i deterministiku filozofiju, svoj bol oveka koji se bori na puini sudbine, svoj dubok patriotizam i snanu veru u srpski narod. Celo delo, puno sadrine, nema nijedne suvine rei, ak bi mu se mogla prebaciti preterana konciznost. Stil je silan i dramatian,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

136

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

jezik bogat, ist, aforistian, ivopisan, izrazit, stihovi zbiveni, metalni, puni snage i izraza. U tom delu najvie poezije Njego je umeo da bude i veran slikar narodnog ivota, dao mnogo lokalne boje, ivo, reljefno i verno, gotovo bi se moglo rei realistiki slikao ljude i dogaaje, tako da kroz celo delo italac ima utisak neposredne stvarnosti i ini mu se kao da prisustvuje krvavoj tragediji Vartolomejske noi u Crnoj Gori. Ako ima dela koje je zasluivalo veliki uspeh, to je bio odista Gorski vijenac. Taj najbolji spev srpske knjievnosti u isti mah je i najpopularnija, najvie izdavana i najitanija srpska knjiga. Od 1847. do 1913. doivela je 20 izdanja, od kojih 4 latinicom. I to: 6 izdanja u Beogradu (1867, 1870, 1892, 1909, 1910, 1912), 5 u Novom Sadu (1860, 1885, 1889, 1892, 1901), po 2 u Beu (1847. i 1876), Zadru (1868. i 1905) i u Zagrebu (1890. i 1904), po 1 u Panevu (1881), na Cetinju (1913), Kotoru (1913). Kao spev hrvatskoga pesnika Ivana Maurania Smrt Smail-age engia tako je i Njegoev Gorski vijenac postao zajedniko delo i srpske i hrvatske knjievnosti, jedna knjiga koja vezuje obe knjievnosti naega jezika. Prevoena je gotovo na sve slovenske jezike, u nekim knjievnostima po dva puta (na ruski 1887: bugarski 1891; eki [1895] i 1897; slovenaki 1907); prevedena je, zatim, na nemaki 1886, na talijanski 1902, maarski 1902, vedski 1913. I odista, srpska knjievnost, kada ima da izie pred strani svet, nema da pokae nita vee, originalnije i lepe nego to je Gorski vijenac. OPTI POGLED. Njego je umro mlad, kada mu nije bilo ni etrdeset godina, u naponu snage i zrelosti svoga talenta, onda kada je poeo da stvara savrena dela. No i po onome to je uradio, naroito po Gorskom vijencu, on je zauzeo jedno od prvih mesta u srpskoj knjievnosti. On je imao vie unutranjeg ivota i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik; to je najmisaoniji ovek, najbolja filozofska glava, najjai i najdublji duh meu svima srpskim piscima. On je pesnik tragike misli, najvie refleksivne poezije i lirike duha. To je pesnik narodni u najviem smislu rei, koji je duboko osetio i silno izrazio celu srpsku rasu, uneo u sebe, unutra razradio i kao cvet razvio osobine srpskog nacionalnog duha i zato ostao pesnik elite i pesnik puka, tako da ga danas ueni ljudi izuavaju a prost narod zna napamet, kao to je sluaj sa istinski velikim pesnicima svetske knjievnosti. On je i pesnik nacionalne energije i snage, pesnik narodne due, narodni pesnik u najviem smislu rei.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

137

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN STEJI

ovan Steji je jedan od glavnih ugarskih Srba koji su u Srbiju unosili

prosvetenije i jedan od karakteristinih pisaca srpskih iz prve polovine XIX veka. Roen u Starom Aradu, u Ugarskoj, 1803, osnovnu kolu i nekoliko razreda gimnazije uio je u mestu roenja; gimnaziju je svrio u Peti. Medicinu je poeo uiti u Peti, a dovrio je 1829, kada je postao doktor medicine. Svrivi studije, 1829, Steji ode u Srbiju za linog lekara kneeva brata, Jevrema Obrenovia. U dva maha bio je i lekar kneza Miloa, ali 1832. udljivi knez ga otpusti iz svoje slube i on iste godine pree u Zemun. Po izmenjenim politikim prilikama, 1840, ponova pree u Srbiju i odmah postane naelnik saniteta u popeiteljstvu vnutrenih dela. 1845. postao je glavni sekretar Dravnog saveta. I kao naelnik saniteta i kao savetski sekretar Steji je radio na prosvetnom napretku Srbije i bio jedan od glavnih pokretaa i radnika Drutva srbske slovesnosti. Umro je u Beogradu 23. novembra 1853. godine. Stejiev obilan knjievni rad poinje vrlo rano, od 1824. Jo kao ak dao je nekoliko knjiga. U Beu, 1826, iziao je njegov dopunjen prevod dela nemakog pisca H. V. Hufelanda Makrovotika ili nauka o produeni ivota oveeskog. Dve sveske Zabava za razum i srce izile su u Beu i Budimu 1828. i 1831, Sabor istine i nauke doiveo je dva izdanja (Beograd, 1832. i 1866). Od Stejia su ostale jo ove knjige: Ogledi umne nauke (Budim, 1836), Nov prilog za duevnu zabavu (Novi Sad, 1836), Antropolog ili nauka o oveku (Beograd, 1850). Pored toga znatan broj etikih, higijenskih i filolokih lanaka po asopisima i listovima. Njegovi Skupljeni spisi izali su u Panevu osamdesetih godina, u izdanju knjiare Brae Jovanovia.66 U malome, on podsea na Dositeja Obradovia, sa kojim ima zajednike ideje, program i nain rada. On je racionalist po idejama i lekar po profesiji, sav je vaspitan u kultu razuma, kako je to shvatao XVIII vek, i ceo njegov rad je davanje saveta kako da se skladno u oveku i narodu odrava duevno i telesno zdravlje. Problemi praktine etike u prvom redu ga zanimaju, i kao cilj svake nauke on stavlja: dobrodetelj i nae dunosti poznavati, i radno vreme uvaavati. Svoje ideje crpe iz nemakih popularnih filozofa sa kraja XVIII i poetka XIX veka, naroito uenika Kantovih. Ali, on nije pedantski pedagog i apstraktan filozof, no izlae ivo i jasno, svoja razvijanja potkrepljuje i ilustruje izrekama i anegdotama ne samo iz stranih pisaca sviju vremena no iz srpske narodne umetnosti i srpskog narodnog ivota. On je ovek novih i naprednih ideja i njegov pogled okrenut je ka budunosti. On trai da se

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

138

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

narodne mase ne samo duevno no i materijalno podignu, osuuje inteligenciju to se dovoljno ne oduuje svome narodu, trai suvremeniju nastavu i bolju kolu, napada na verski fanatizam i verske predrasude. On ini otru kritiku stanja suvremene srpske knjievnosti, osuuje nespremu i neozbiljnost sa kojom se u njoj radi, trai da knjievnost stane u slubu opteg narodnoga napretka, odrie Vidakovia i Joakima Vujia, preporuuje Valtera Skota, prevodi Lukijana Samosaanina, Rabenera, Kocebua. Kao gotovo svi srpski pisci onoga vremena i on se umeao u borbu oko jezika i pravopisa, i tu pokazao razumna i zrela shvatanja. On je za narodni jezik, ali dri da taj jezik treba oblagoroditi, preistiti, popuniti, podii na visinu knjievnog jezika. Obrazovani ljudi imaju vie ideja i oseanja, zato ne mogu pisati jezikom baba-Sande, i moraju stvarati nove rei, vraati u ivot stare ili pozajmljivati iz drugih jezika. Stejieve zkoslovne primtbe o Karadievu prevodu Novoga zavjeta, tampane 1849. u Glasniku Drutva srbske slovesnosti za 1849, jesu najtanija i najbolja kritika koju su suvremenici uinili Karadiu. On tu trai da se narodni jezik die na stepen knjievnoga dostojanstva, gdi on pokazuje i mora pokazivati vie snage, s pribavkom novi ili knjievni rei i vie lepote, s dodatkom pismene uglaenosti sloga, nego koliko i jedne i druge u ustima puka ili prostoga naroda ima i imati moe. I sasvim tano, Steji sva sporna pitanja o jeziku i pravopisu u srpskoj knjievnosti ostavlja na reavanje optem mnjeniju i vremenu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

139

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN HADI

odio se u Somboru, u Bakoj, 8. septembra 1799. godine. Kako je ostao

rano bez roditelja, uzeo ga je pod svoje ujak, baki vladika Gedeon Petrovi, i briljivo ga kolovao. Srpsku osnovnu kolu svrio je u Somboru, nemaku u selu Odacima, gimnaziju u Karlovcima i Peti, prava u Peti i Beu. U Peti je 1826. poloio doktorat prava i postao advokat. Kao ak bio je jedan od glavnih osnivaa Matice srpske u Peti, 1830. postao je direktor novosadske gimnazije. Od 18301831. bio je urednik Serbskog ltopisa 1837. otiao je u Srbiju, na poziv kneza Miloa, i tu devet godina izraivao zakone. On sam je izradio graanski zakon i bio glavni organizator dravnih vlasti u Srbiji posle Ustava od 1838. Pored toga ureivao je Golubicu (1839. do 1844) i ivo uestvovao u ustavnoj borbi kao pravni savetnik ustavobraniteljske stranke, kao uitelj i prorok njen. 1845. Graanski zakon stupio je u ivot, i 1846. doavi u sukob sa Vuiem, vratio se u Novi Sad. 1847. je bio poslanik na maarskom saboru u Pounu, a 1848. na srpskom saboru u Karlovcima. 1850. postavljen je za vladinog komesara za sudsko ureenje Vojvodine; 1854. je stavljen u penziju. 1864. pokrenuo je, bez uspeha, asopis Ogledalo srbsko, a 1864. i 1865, takoe bez uspeha, radio kao poslanik na srpskom saboru u Karlovcima. Umro je u Novom Sadu 23. aprila 1869. godine. Jovan Hadi u knjiestvu nazvan Milo Sveti, bio je jedan od najaktivnijih pisaca srpskih svoga doba. Obrazovan ovek i gipka duha, on se ogledao na nekoliko polja. U poetku svoga rada bavio se poezijom i oko 1840. vaio kao jedan od najboljih pesnika srpskih. Poeo je pisati jo 1821, oduevljen poezijom Lukijana Muickog, i tada mu je Muicki pevao: O srodni due duhu mi mojemu. Veto podraavajui svoga uzora, Hadi je prevodio Vergilija, Marcijala, Kloptoka, Herdera, Getea, ilera, a naroito Horacija. 1827. preveo je Horacijevu poslanicu De arte potca, pod naslovom K. Orac Flakka o stihotvorstvu kniga. Svoje stihove, originalne i prevedene, tampao je docnije pod naslovom Dla Jovana Hadia, u kniestvu nazvanoga Miloa Svetia (III, Novi Sad 1855, Karlovci 1858). Hadi je veliki potovalac drevne vetine, klasine poezije. Iako poznaje i ceni srpsku narodnu poeziju, i katkada pie po uzoru narodne pesme, iako je Vergilija i Horacija prevodio u razmeru narodnih pesama, ipak on dri da srpska knjievnost treba da ima za uzor klasine knjievnosti i nove knjievnosti koje su se ugledanjem na njih razvile. On ima racionalno shvatanje poezije, sadrinu istie nad formom, razum nad matom i oseanjem, i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

140

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

zato je najradije pevao patriotske ode, prigodne pesme, politike basne. U toku svog plodnog knjievnog rada on je pokazao i knjievno obrazovanje i odreen knjievan program, ali znanje, razumnost i dobra volja nisu mogli nadoknaditi oskudicu pravog knjievnog talenta. On je pesnik glavom, ali ne srcem, i, kao ovek od knjievnog zanata, ostao tip uenog stihotvorca naeg. Bavei se u Srbiji, skupljao je od jo ivih suvremenika grau za istoriju prvog srpskog ustanka. Te beleke je sredio i tampao pod naslovom: Ustanak srbsk pod Crnm orem (Novi Sad, 1862). Sintetino delo Duh naroda srbskog (Karlovci, 1858) je diletantski posao, gde se na osnovu nedovoljne grae htelo da prave velika uoptavanja. Preveo je i Lesingovog Natana Mudrog (Novi Sad, 1861). Hadi je naroito ostao poznat kao glavni protivnik Vuka Karadia. U poetku svoga knjievnoga rada on je bio u dobrim odnosima sa Karadiem i ophodio se prema njemu kao uenik prema uitelju. 1821. Karadi mu je pisao: Vi ste ve oteli Muickome ime Oracijevo i hrabrio ga da postane srpski Pindar. Poetkom dvadesetih godina ova dva, docnije ljuta protivnika bili su tako bliski jedan drugom da mu je u jednom pismu Karadi govorio o naoj partiji. Hadi je tada bio i ostao pristalica narodnoga jezika, bio jedan od prvih srpskih pisaca koji su stalno uvaavali srpsku narodnu poeziju, ali on je mislio da iskljuiv narodni jezik nije u stanju bez pozajmica i razvijanja da postane knjievan jezik. On je odluno bio da se ouva stari i etimoloki pravopis. Bio je dosledan u svojim osnovnim pogledima, i kao god to je u pitanju pravopisa vojevao protivu narodnoga govora, tako je u oblasti zakonodavstva vojevao protivu obiajnoga prava (Sl. Jovanovi). On je borbe protiv Vuka Karadia vodio u doba od 1837. pa do 1847, i produio ih je ezdesetih godina, vrlo uporno, ali sa nedovoljnim strunim znanjem i sa malo ubedljivom argumentacijom. To je bio jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena, vrlo savestan radnik i plodan pisac, koji je sve postigao to se vrednoom i dobrom voljom moe postii. Ali ni na jednom polju on nije imao uspeha. Imao je u jedan mah veliki pesniki glas, ali od sve njegove hladne i uene poezije nita nije ostalo; njegovi istorijski pokuaji ostali su samo pokuaji; njegove filoloke polemike ostale su bez ikakvog dejstva. Njegova je nevolja to je u poeziji posle sebe imao Zmaja i Jakia, a u filologiji kao protivnike Vuka Karadia i uru Daniia. Ali Jovan Hadi ipak vie vredi no glas koji su mu stvorili njegovi ogoreni protivnici.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

141

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ORE MALETI

oen u Jasenovi, u Banatu, 1. marta 1816. godine. U mestu roenja i u

Beloj Crkvi uio je srpsku i nemaku osnovnu kolu, u Oraovici i Karlovcima gimnaziju, u Segedinu filozofiju. 1838. preao je u Srbiju i 1839. postao pomonik sekretara suda u Kragujevcu i uzeo uea u politikim borbama. Do 1842. sluio je u diplomatskoj i prosvetnoj slubi; posle dinastike promene od 1842. bude otputen i do 1847. iveo je u Zemunu. 1848. postane profesor Liceja, a 1859. direktor gimnazije u Beogradu, i na tom mestu ostao je do 1878, kada je stavljen u penziju. Od 1856. do 1858. ureivao je u Zemunu asopis Podunavku, a 1858, u drutvu sa Vladimirom Vujiem, pokrenuo je list za rasprostranjavanje poleznih znanja, Rodolbac. Umro je u Beogradu 1. januara 1888. ore Maleti bio je poligraf u punom smislu te rei. Radio je na raznim poljima, stalno i obilno: bio je pesnik, i lirski, i epski, i dramski, i dramaturg, i estetiar, i istoriar, i politiar, i kolski radnik. Sa stihovima se od 1837. stalno javljao po asopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesnike pokuaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849. i 1855), pored toga nekoliko prigodnih spevova, od kojih su najvaniji pozorje duhova u jednom djejstvu Spomenik Luknu Muickom (Beograd, 1845) i Apoteoza velikom Karaoru (Beograd, 1850). Kao i ostali njegovi suvremenici on ima racionalno i etiko shvatanje poezije. Pesnik je za njega izabranik Provienja koji ljude treba da vodi istini i moralnom idealu. Sva njegova poezija je isto didaktina, prigodna i rodoljubiva. Pravih lirskih pesama ima vrlo malo, i kada opeva ljubav to je bezlino, kao jedno opte oveansko oseanje, jednu uobiajenu knjievnu temu. U pravcu, on se koleba izmeu psevdoklasicizma koji naputa, i uticaja narodne poezije iji znaaj uvia, ali naroito ostaje ak nemakih pesnika, koje je esto i rado prevodio. Sa znatnom knjievnom kulturom, ali bez talenta, on je davao dela hladna, bezlina, opta, knjika, i samo ravim stanjem srpske poezije oko 1850. moe se objasniti zato ga je Ljubomir P. Nenadovi u to doba nazivao najveim ivim pesnikom srpskim. Njegovi epski pokuaji: Tri pobratima, istiniti dogaaj u Bosni (Beograd, 1844), i Svatovi (1855), narodna pripovetka, izraeni su po svima pravilima estetike i retorike, ali mlitavo i bledo, bez linog akcenta i bez knjievnog obeleja. Maleti se rado bavio pozoritem, jo 1844. preveo ilerova Parazita, a pedesetih godina bavio se i pozorinom

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

142

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

kritikom, 1871. vrio je dunost upravnika Narodnog pozorita, 1884. izdao je Grau za istoriju srpskog narodnog pozorita. Od njega je ostalo i nekoliko dramskih pokuaja: Apoteoza velkom Karaoru67 (1850), Preodnica srbske slobode ili srbski aduci, alostna igra u pet delova (Karlovci, 1863), Smrt cara Miaila, alosno pozorije u pet delova (Beograd, 1866), pored toga povie prigodnih inscenacija. Sve su to pravilno i savesno raeni poslovi ali bez poezije i ivota i bez knjievne vrednosti. Kao i svi glavni srpski pisci njegova vremena, Maleti ulazi u knjievnost sa odreenim dogmama. On je sav u idejama nemake idealistike filozofije i estetike, naroito ilera, koga rado prevodi i esto navodi i od koga je naroito primio ideju o socijalnoj i moralnoj misiji umetnosti i idealistiko shvatanje da treba da prividnost triumfuje nad stvarnou i umetnost nad prirodom. Maleti je esto i rado po listovima i asopisima izlagao ideje idealistike estetike i stekao glas prvog srpskog estetiara etrdesetih godina. Kao dugogodinji profesor srbske slovesnosti, on je tampao Teop poez (Beograd, 1854, 1868) i Ritoriku (Beograd, 18551856), koje su ostale kao kolske knjige sve do sedamdesetih godina. Maleti je verovao u idealno Lepo, u vene i stalne estetike istine, u retorina pravila i ablone i nije hteo drugu poeziju do onu koja je po estetikim pravilima i koja je racionalna, refleksivna i objektivna. On vrlo dobro predstavlja srpskog literatora etrdesetih godina: knjievno obrazovan, sav u nemakoj estetici, shvatajui knjievnost kao rad na optem dobru, sklon da se ogleda na svima knjievnim rodovima, mislei da se po pravilima i prema retorikim uputstvima moe raditi na knjievnosti. I u lirici, i u epu, i u drami on je tako sprovodio svoja dogmatika naela i radio po retoriarskim obrascima, ali ne pokazujui nigde talenta i ne doekavi pravog uspeha.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

143

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SUBOTI

oen je u Dobrincima, u Sremu, 30. januara 1817. godine. Osnovnu kolu

uio je u mestu roenja, gimnaziju u Karlovcima i Segedinu, prava u Peti. 1836. dobio je doktorat filozofije na petanskom univerzitetu, a 1840. doktorat prava. Kao advokat ostao je u Peti do 1848, vrei u isti mah dunosti cenzora za srpske i rumunske knjige. U jedan mah zastupao je na petanskom univerzitetu profesora rimskoga prava. ivo je uestvovao u narodnom pokretu 1848. i bio na Slovenskom kongresu u Pragu. Posle revolucije iveo je kao advokat u Peti i Novom Sadu. 1861. izabran je za podupana sremske upanije, a 1862. postao je lan Kasacionog suda u Zagrebu. 1865. izabran je za narodnog poslanika na zagrebakom saboru, gde je igrao vidnu politiku ulogu. 1867. iao je na slovensku etnografsku izlobu u Moskvu, i zbog toga izgubio dravnu slubu. 18701872. ureivao je politiki list Narod u Novom Sadu, a 1873. postao je advokat u Oseku.68 1884. preselio se u Zemun, gde je ostao do smrti, 16. januara 1886. Jovan Suboti radio je mnogo, bio jedan od najplodnijih i najraznostranijih srpskih pisaca svoga doba, a u isto vreme jedan od najaktivnijih javnih radnika meu ugarskim Srbima. Stihovima se javio jo 1834, zbirka Lira izila je u Peti 1837, a Bosil u Budimu 1843. Nauka o srbskom ctxotvopctvy izila je 1845. Njegova skupljena Dela izila su od 1858. do 1873. u 8 svezaka (1 sveska lirskih pesama, 2 epskih, 4 drama, 1 pripovedaka). Od vanijih knjievnih dela jeste ep Kral Deanski (Budim, 1846, drugo izdanje 1860) i roman Kaluer (Novi Sad, 1881). Pored toga ureivao je Serbski ltopis u dva maha, 18421847. i 18501853; priredio je izvestan broj kolskih knjiga, itanaka i antologija, pisao politike rasprave, gramatike oglede, biografije, besede, i tako dalje. Njegova opirna autobiografija, pod naslovom ivot D-ra Jovana Subotia, izila je od 1901. do 1910. u Novom Sadu, u pet svezaka. Jovan Suboti je bio, pre svega, vredan i vet stihotvorac. Iz poetka je stajao pod uticajem klasine poezije, a naroito latinske, docnije je poeo podraavati narodnu poeziju. Neoriginalan duh, on se tako povijao pod uticajima i davao nepoetine i hladne stihove. On se naroito odlikovao kao epski pesnik, napisao nekoliko pravilnih epskih pesama, a meu njima i u svoje doba slavljeni ep Kralj Deanski. I tu se pokazivao kao knjievno obrazovan, trudoljubiv i dobronameran pisac, sposoban da radi po tuim obrascima, ali bez originalnosti, bez nadahnua, bez poezije i poleta, uvek samo vet i hladan stihotvorac.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

144

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Suboti je jedan od najvrednijih i najobilnijih dramatiara srpskih. Od njega su tampane drame: Herceg Vladislav (1862), Nemanja (1863), Zvonimir (1868), Prehvala (1868), Bodin (1868), tragedije: Milo Obili (1868), Kraljica Jakinta (1871), slike iz prolosti San na javi (1869), kao i izvestan broj prigodnih priloga. Sve njegove osnovne mane ogledaju se i na njegovom obilnom dramskom radu: njegove drame su konstruisane po svim pravilima stare dramske estetike, rodoljubive su u svojim istorijskim motivima, linosti su vrlo dostojanstvene i govore sveanim jezikom, ali rei su teke, hladne, usiljene. Ti komadi svojom nacionalnom sadrinom i patriotskim smerom mogli su se dopadati oduevljenoj publici ezdesetih godina i zadovoljavati potrebe oskudnog nacionalnog repertoara u pozoritima u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu, ali su danas sasvim zaboravljeni. Suboti je bio jedan od najranijih pripovedaa srpskih i ostavio prilian broj istorijskih pripovedaka, u kojima se ili opisuje stari srpski viteki ivot, sa oiglednim ugledanjem na nemake spise te vrste, ili se daju sentimentalnopatriotske slike iz suvremenog ivota, iz doba od 1848. Sve su to samo neuspeli pokuaji. Roman Kaluer je relativno bolji i sadri vie ivota i stvarnosti. Suboti je imao jaku radnu snagu i velike ambicije, i to je jedan ovek bez talenta i duh bez originalnosti mogao dati, to je on dao. On je u srpskoj knjievnosti ostao kao primerak odlinog mediokriteta.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

145

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NIKANOR GRUJI

ilutin, u kaluerstvu nazvan Nikanor, Gruji rodio se 1. decembra 1810. u

Lipovi, u baranjskoj upaniji u Ugarskoj. Srpsku, nemaku i maarsku osnovnu kolu svrio je u Lipovu, Maroku i Haranu. 1826. otiao je u gimnaziju u Moha, a 1831. u Peuj, gde je, svrivi viu gimnaziju, ostao do 1835. 1837. stupio je u karlovaku bogosloviju, koju je svrio 1840. 1841. pokaluerio se i do 1843. ostao kao iskuenik u manastiru Kuvedinu. Od 1843. bio je pridvorni kaluer u mitropolita Josifa Rajaia. 1848. ga je zatekla kao protosinela, i tada se odlikovao kao veliki besednik na Majskom saboru u Karlovcima i na Slovenskom kongresu u Pragu. Od 1850. do 1864. bio je arhimandrit manastira Kruedola. 1861. postao je episkop. Kao vladika bio je u Pakracu, gde je umro 8. aprila 1887. godine. Jo kao akom poeo je pevati na latinskom jeziku. Prvim svojim tenim stihovima, koji su nosili potpis Srb-Milutin, odskakao je od gomile mnogobrojnih stihokresatelja onoga vremena, i njegove rodoljubive i sentimentalne pesme privlaile su optu panju. On se naroito interesovao za narodni jezik i narodnu poeziju, i njegove pesme odlikovale su se istotom jezika i narodnim duhom. Pedesetih godina, pod raznim potpisima, pisao je prigodne i alegorine pesme, u kojima je kazivao veliko politiko nezadovoljstvo srpskog naroda protiv beke reakcije. 1861. iziao je njegov epski spev Sv. Sva Nemani, pun pobono-patriotskih razmiljanja, ali u tekim stihovima i bez ivosti i poezije. Gruji je dosta pisao u prozi. Protiv Vuka Karadia, koji je bez odobrenja Sinoda izdao 1847. svoj prevod Novog zavjeta, on je napisao polemike Primtve (Zemun, 1852), u kojima je ne samo kritikovao tanost prevoda no i sumnjiio Karadia da je u tom poslu tuinsko orue u borbi protivu pravoslavlja. I inae, u celom svom proznom radu on je bio crkveni ovek, bogoslov i moralist. Kao pisac u starosti naroito se bavio poukom i pobonom knjievnou. od njega je ostalo nekoliko prevoda i originala u tom pravcu: Uvod u tumaenje Sv. pisma, Iz ivota svetih ugodnika bojih, dve knjige (Novi Sad, 1885); Pripovetke mojoj keri i Saveti mojoj keri, od francuskog pisca . N. Bujija (Novi Sad, 1883); Dva prijatelja, od Lesaa (Novi Sad, 1886), itd. Posle njegove smrti, tek 1907, izila je njegova Avtobiografija, koju je pisao u dubokoj starosti. To je u prvom redu delo jednog nezadovoljnog kaluera koji u crkvenoj karijeri nije doterao donde dokle bi po svojim sposobnostima mogao ii; zatim, to su polemike sa liberalnim politikim protivnicima koji su hteli u srpskoj crkvi da ogranie mo episkopa. Ali u tom spisu ima dobrih opisa scena iz mladosti; jezik je lep i ist.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

146

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Kao crkveni besednik Nikanor Gruji zasluuje naroiti pomen. Njegove besede, naroito iz 1848, imaju iroke reitosti, i idu u najbolje stvari srpskoga crkvenog besednitva. Neke od tih prigodnih beseda tampane su u zasebnim knjiicama. Gruji je bio pisac od izvesnog talenta, ali je crkveni ovek i didaktiar i moralist uguio u njemu pesnika. Od pedesetih godina njegove pesnike sposobnosti oevidno su poele da slabe, i uzalud je ore Maleti, koji je u njemu gledao dostojnog prijemnika Muickog, izraavao nadu da e on povratiti didaktiku poeziju u celoj njenoj krasoti. On to nije mogao uiniti, kao vladika i politiki ovek napustio je poeziju i ostavio traga samo kao crkveni besednik.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

147

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VASA IVKOVI

odio se 31. januara 1819. u Panevu, u Banatu. Svrio je osnovnu kolu u

mestu roenja, i tu zapoeo i srednju kolu; gimnaziju je uio u Karlovcima i Segedinu. Od 1838. uio je prava u Peti i Pounu. 1841. doao je u Vrac na bogosloviju, i tu bio jedan od osnivaa druine Srbske sloge banatske. 1846. postao je paroh u Panevu i uestvovao u 1848. Ceo svoj ivot proveo je u Panevu kao dua ondanjeg Srpstva. Od 1864. bio je nekoliko puta biran za narodnog poslanika na Karlovakom saboru. 1868. postao je protojerej. Umro je u Panevu 25. juna 1891. Jo kao ak, od 1838, poeo se javljati svojim stihovima u raznim srpskim listovima i almanasima. Kao i drugi pesnici njegova narataja, on je kolebljiv u pravcu. On je oduevljen poklonik Lukijana Muickoga, i ima i kod njega uenog stihotvorstva. Ali on dobro zna nemaku knjievnost, zanesen je Geteom i ilerom, koje vrlo dobro prevodi, i na njegovim stihovima, i u formi i u sadrini, opaa se nemaki uticaj. Naroito na njega utie eler, koji je hteo biti klasiar, ali koji je i preko svoje volje skliznuo u romantizam. Taj nemaki uticaj preovlaivao je, i on se sav podaje njemu. I u tom pravcu on je jedan od prvih pesnika etrdesetih godina koji su napustili staru klasiarsku poeziju i prema nemakom uzoru stvarali modernu poeziju, sa novom versifikacijom i novim oseanjima. ivkovi je ispevao znatan broj moralnih i sentimentalnih pesama, od kojih su neke, pisane istim jezikom, u dobrim stihovima i sa izvesnom toplinom, bile vrlo popularne i dugo se pevale u narodu. Ali posle tih pesama, u kojima se ljubav pevala kao jedno opte oseanje, on je u vremenu od 18561858. ispevao izvestan broj ljubavnih pesama, gde je otvoreno i iskreno opevao svoja lina oseanja, zanose svoje mate i ula, sasvim subjektivno i strasno, kao to e docnije romantiarski pesnici pevati. Njegove skupljene Pesme izile su u Beogradu 1907. ivkovi je bio jedan od najpopularnijih srpskih pesnika. Nekoliko njegovih rodoljubivih pesama (kao Rado ide Srbin u vojnike... i Oo klike sa visine...) postale su gotovo himne ugarskih Srba. Nekoliko njegovih sentimentalnih pesama ule su u narod i dugo se pevale. On je bio jedan od ljudi koji su u svoje vreme pisali najbolje stihove srpske, i svojim radom on vezuje objektivne pesnike etrdesetih godina sa romantiarskim pesnicima ezdesetih godina.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

148

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MATIJA BAN

prvoj polovini XIX veka dubrovaka knjievnost, kao celina, gasi se, i

dubrovaki pisci prilaze ili srpskoj ili hrvatskoj knjievnosti. Dvojica od najpoznatijih dubrovakih pisaca iz doba oko 1840, Matija Ban i Medo Puci, opredeljuju se za srpsku knjievnost. Matija Ban rodio se 4. decembra 1818. godine u Petrovu Selu kod Dubrovnika. 1834. stupao je u franjevaki red,69 iz koga je iziao brzo, ve 1836. On ostavlja zaviaj, ide na Istok, postaje uitelj jezika u grkoj koli na ostrvu Halki, potom u Carigradu i Brusi. 1844. dolazi u Srbiju, i 1845. je vaspita keri kneza Aleksandra Karaorevia. Srpska vlada ga esto upotrebljava u diplomatskim misijama i u poslovima nacionalne propagande. Oko 1848. obilazio je Novi Sad, Zagreb, Zadar, Dubrovnik, Cetinje. 1850. postao je profesor francuskoga jezika na Liceju u Beogradu. Prilikom dinastike promene, 1858, izgubio je dravnu slubu. 1861. postao je ef presbiroa i na tome mestu ostao je do 1880, kada je stavljen u penziju.70 Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 1. marta 1903. Ban je poeo pisati rano, jo oko 1834, i na srpskom i na talijanskom. Od etrdesetih godina nastaje njegov vrlo iv i plodan knjievan rad. Za vie od pola veka napisao je, kako se rauna, preko 40.000 stihova. Na srpskom i francuskom jeziku napisao je nekoliko politikih rasprava i pedagokih spisa, ak i vojnih rasprava, ostavljajui na stranu obilan novinarski rad. 1853. i 1861. izile su u Beogradu dve sveske njegovih Razlinih psama. U njima se vidi isto racionalno shvatanje knjievnosti. Celom svom radu Ban postavlja za zadatak: razvoj svijesti i moralnosti naega naroda, kao i njegov ugled pred svijetom. Bez talenta, bez ikakve pesnike mate, u osnovu svoga bia hladan i vazda uiteljski moralist, on je neumorno pisao slabe stihove, konvencionalne i ukoene. Relativno vaniji je njegov rad na drami. On je jedan od najplodnijih dramskih pesnika srpskih. Od njega je ostalo 13 drama i tragedija: Mejrima (1849), Milijenko i Dobrila (1850), Smrt kneza Dobroslava (1851), Smrt Uroa V ili poslednji Nemanjii (1857), Kralj Vukain (1857), Car Lazar (1858), Cvijeti srbske (1865), Vanda (1868), Kobna tajna (1869), Marta Posadnica (1871), Marojica Kaboga (1879), Jan Hus (1880), Knez Nikola 3rinjski (1888). Svi ti komadi, sa predmetima iz slovenske, naroito srpske istorije, imaju mnogo slovenskog

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

149

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

i srpskog patriotizma, ali malo umetnosti i poezije. To su kabinetski radovi, u kojima pisac pokazuje oskudno nadahnue, slabu matu, nedostatak oseanja, povrnu psihologiju. Radnja je troma, izlaganje suvo, stihovi slabi, celi komadi krajnje dosadni. Danas je teko shvatiti kako su takvi komadi mogli imati ne samo pozorinoga no i knjievnoga uspeha. U svoje vreme Ban je, sasvim ozbiljno, bio poreen sa ekspirom i njegove drame prevoene na nekoliko slovenskih jezika. Romantina drama, ivlja i vema pesnika, potisla je njegovu suvu kabinetsku dramu, i on se od sedamdesetih godina i kao dramatiar i pesnik poeo gubiti. Umro je gotovo sasvim zaboravljen.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

150

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MEDO PUCI

anov drug i prijatelj, dubrovaki vlastelin Medo (Orsat) Puci rodio se

marta 1821. godine u Dubrovniku, u jednoj od najstarijih i najuglednijih porodica dubrovakih. Kao to je tada vladao obiaj u dubrovakim patricijskim porodicama, kolovao se u Italiji. Licej je svrio u Mlecima, prava u Padovi i Beu. Neko vreme bio je komornik na dvoru vojvode od Luke, u Italiji, a od 1868. do 1872. bio je nastavnik kneza Milana Obrenovia u Beogradu. Vie no iko Medo Puci je uinio na buenju i razvijanju narodne svesti u Dubrovniku, i bio dua srpskog pokreta kod dalmatinskih katolika i centar celoga jednoga kruga pisaca i javnih radnika. Uvek na glasu i jako cenjen, umro je u Dubrovniku 30. juna 1882. godine. U Italiji, u kojoj se kolovao za vreme najivljeg nacionalnog pokreta talijanskog, Puci se zagrejao prvo za stvar nacionalne slobode uopte, za slovenske i srpske ideale potom. Upoznavi se 1841. sa Janom Kolarom, on je postao veliki slovenski rodoljub. Slobodnoga i liberalnoga duha, odvajajui veru od narodnosti, on je postao ubeen i oduevljen Srbin. U tom osnovnom srpskom i slovenskom oseanju, zanesen poklonik narodne poezije, on je pevao narodoljubive i slobodoljubive pesme, koje su vrlo jako uticale na mlai narataj u Dalmaciji. 1844. izdao je u Beu Slavjanku antologju, izbor iz dubrovakoga pesnitva. 1848. dao je u Zagrebu zbirku elegija Talijanke. 1858. izdao je u Beogradu vrlo vane Spomenike srbske od 1395. do 1423.71 1862. izila je u Karlovcu njegova zbirka Pjeme. Najglavniji njegovi knjievni radovi jesu: Bosanske davorije, patriotska prizivanja Srba na obnavljanje poruene stare slave; Karaurevka, opevanja Karaoreva junatva i obnavljanja Srbije; zatim dubrovaka pesnika pripovetka Cvijeta (Be, 1864), najbolji od njegovih knjievnih poslova, i Poma, cela jedna programna pesma srpskog nacionalizma. Njegove skupljene pesme izile su 1881. u Panevu. Kao kod gotovo sviju srpskih pesnika etrdesetih godina, i kod Meda Pucia ima vie dobrih namera no prave poezije, vie lepih misli no dobrih stihova, vie rodoljublja no umetnosti. On je, uopte, bio vie apostol slovenske i srpske ideje no knjievnik u pravom smislu rei. Ovaj zasluni javni radnik bio je poslednji bard dubrovaki, za trenut je vaskrsavao iz prolosti staru dubrovaku knjievnost i vezivao je sa novom srpskom knjievnou.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

151

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DANILO MEDAKOVI

oen 17. decembra 1819. u Zrmanji, u Lici, gde je svrio nemaku osnovnu

kolu. U Zadru je svrio gimnaziju 1838. Do 1839. bio je u Srbiji uitelj kneeve dece i inovnik u dravnoj slubi, a potom, do 1845, sekretar kneza Mihaila. 1845. ode na studije u Berlin i 1847. postane doktor filozofije. 1847. otvorio je srpsku tampariju u Novom Sadu, ulazi u politiku i javni rad. On kree ceo jedan niz srpskih listova: 1848. Napredak, Srbski dnevnik od 1852. do 1859, Sedmicu od 18521858, almanahe Lastu i Godinjak, postaje glavni publicist srpski pedesetih godina. 1859, posle dinastike promene, prelazi u Srbiju i tu ostaje do 1862. Vraa se u Novi Sad, 1863. popovo kree Napredak i bezuspeno pokuava da nastavi politiki rad. Povuen iz javnoga rada, umro je u Zagrebu 5. novembra 1881. Medakovi je bio aktivan javni radnik i za Srbe pedesetih godina bio ono to je oko 1820. bio Dimitrije Davidovi, oko 1840. Teodor Pavlovi, oko 1865. Svetozar Mileti. On je stvorio italaku publiku srpsku, bio jedan od glavnih buditelja narodne svesti u tekim vremenima, i organizator knjievnog rada srpskog pedesetih godina. Od njega je ostalo delo Povstnica srbskog naroda od nastari vremena do godine 1850 (IIV, Novi Sad, 1851. do 1852). Medakovi je tim delom dopunio jednu veliku prazninu u srpskoj knjievnosti: dao je popularnu celokupnu istoriju srpskog naroda. On je taj posao uzeo da radi ne kao naunik, no kao nacionalni radnik. Njegov cilj je bio u narodu probuditi: toplo uvstvo i dostojnu pamet spram nai istorini heroja, spram sviju slavni dela nai praroditelja. Ponos narodni, ljubav svom narodu, ivo oseanje spram svega onoga, to je veliko, sjajno, slavno i Bogu ugodno... Kao takva, ova knjiga je obrazac patriotske istorije, i uticala je na buenje svesti kad irokih slojeva narodnih i na istorijsko vaspitanje naega romantiarskog narataja.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

152

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LjUBOMIR P. NENADOVI

IVOT. Unuk kneza Alekse Nenadovia i sin prote Matije Nenadovia,

Ljubomir Nenadovi se rodio 14. septembra 1826. godine u Brankovini, u valjevskom okrugu. Gimnaziju je svrio u Beogradu, i tu je poeo uiti i Licej. Od 1844. do 1848. bio je student na univerzitetima u Pragu, Berlinu i Hajdelbergu, i tada je putovao u vajcarsku i u Pariz. Po povratku, 1848, postao je profesor beogradskog Liceja. 1851, zbog lista umadinke koji je pokrenuo, doe u sukob sa vlau, i, dobivi odsustvo, ode u Italiju i Francusku. Do 1857. sluio je u Ministarstvu prosvete i unutranjih dela. 1857. bio je na Cetinju; 1858. bio je sekretar srpskoga poslanstva u Carigradu, 1859. postao je naelnik Ministarstva prosvete. 1868. bude stavljen u penziju, i do 1874. iveo kao penzioner u Valjevu. Od 1874. do 1878. bavio se u Crnoj Gori. 1878. vratio se u Srbiju i nastanio se u svom rodnom mestu, u Valjevu. 1892. Narodna skuptina, u znak narodnoga priznanja, odredila mu je godinju pomo od 4.000 dinara. Umro je u Valjevu 21. januara 1895. godine. KNjIEVNI RAD. Nenadovi se javio u knjievnosti jo vrlo mlad i na njoj je radio do same smrti. Prve dve knjige pesama izile su mu 1849: Pesme u Zemunu, i Slavenska vila, irilicom u Karlovcima, latinicom u Zagrebu. Novo izdanje pesama izilo je u Zemunu 1860. Spev Doinovi Voin, iziao je u Zemunu 1861. Od 1850. do 1857, sa prekidima, izdavao je u Beogradu vrlo popularnu umadinku, gde je iziao veliki deo njegovih pesnikih radova i putopisa. Izdao je takoe i dve knjige almanaha umadine (Zemun, 1852. i 1853). Kao svoju akademsku besedu tampao je u Beogradu 1889. Pogled na poeziju i njen uticaj na oveanstvo. Od njegovih prevoda vrede pomena: drama Napoleon Bonaparta (1850) od Aleksandra Dime Oca i Istorija francuske revolucije (1863) od A. Minjea, delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo itano u liberalnim omladinskim redovima. Nenadovi je izdao i jedan deo zaostavtine svoga oca: Memoare prote Matije Nenadovia (Beograd, 1867; drugo izdanje Srpske knjievne zadruge, Beograd, 1893) i njegova pisma o ratovanju na Drini 18111813 (Beograd, 1861). Skupljena originalna dela Ljubomira P. Nenadovia izila su u dva nepotpuna izdanja, oba u Beogradu; jedno u 13 svezaka, od 1881. do 1885, drugo u 20 svezaka, od 1892. do 1895. PESNIK. Nenadovi je jedan od prvih Srbijanaca koji su se kolovali na strani i zapoeli raditi na knjievnosti. Otkako je poeo pisati, 1843, u beogradskoj Podunavci, pa do same smrti radio je bez prekida i ozbiljno. On je uao u knjievnost sa izvesnim filozofskim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

153

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

obrazovanjem, bio pristalica racionalne filozofije i potovalac Dositeja Obradovia, i njegova poezija je racionalna, didaktina i etika. U stvari, on je na knjievnost gledao uvek kao na sredstvo za irenje istine i dobra meu ljudima, bio moralizator, u tom duhu ureivao umadinku, pisao poune spise kao Svetenstvo i ratarstvo, i u starosti napisao ceo jedan niz pounih pria za narod (kao Prvi lonac, Zle oi, Neka je srea ma i luda bila). Kao Obradovi on pie basne, stavlja ih u proste i prozaine stihove, dodaje im naravouenija, a u Zapisima daje opte moralne pouke i savete za ivot. Po ugledu na ilerovo Zvono napisao je nekoliko veih pesama, kao to su Popara, Kuzman, Maniti glumac, Stolar, Jedna no, Berber Trajko, pesme protkane razmiljanjima, izrekama, optim mislima popularne filozofije o prolaznosti svega na zemlji, o nitavilu ivota, o pravdi, o slozi, o slobodi, o narodnosti, o ljubavi prema ljudima, o bezmernosti prostora, i tako dalje. Sve je to kazivano da poui i da uputi. To je pouka u okviru poezije. Njegovi stihovi su prosti i razvueni, slikovi vrlo obini i slabi, cela poezija odve nalik na prozu. Nenadovi je bio obrazovan ovek, pun lepih ideja i dobrih namera, ali hladan, bez oseanja i bez pesnikog talenta. Sve to moglo je zanimati poluknjievnu publiku, kod koje je on kroz ceo svoj ivot ostao vrlo popularan, ali kao poezija nije se moglo odrati. PUTOPISI. Od svoje mladosti Nenadovi je voleo putovati i dobar deo svojih putovanja opisao je u lepim putnikim pismima (u umadinci: 1850. pisma iz severne Nemake, 1852. i 1855. pisma iz vajcarske, 1855. pisma iz Pariza). Mlad, zdrav, imuan, on je ilo i veselo obletao Evropu i svoja putovanja opisivao u zanimljivim pismima koja odlikuje zanimljivost, humor, vedrina i prirodnost. Pisma iz vajcarske i prva pisma iz Nemake odaju vedar duh, mladiko raspoloenje i ivotnu radost: pisma iz Italije vie su posveena vladici Njegou, sa kojim se Nenadovi na putu susreo; druga pisma iz Nemake pokazuju ve zrelije duhovno stanje i izvesnu skeptinu filozofiju. Pisma o Crnogorcima su opevanje Crne Gore i njenih stanovnika, slika oduevljena i idealizovana, ali zanimljiva, puna anegdota i duha. Sva ta pisma imaju prijatan intimni karakter. Za svoja putnika pisma iz vajcarske rekao je Nenadovi 1852. u umadinci: Ova putnika pisma nisu pisana s tom namerom da se igde peataju, koje e se iz njiovog prostog i sasvim iskrenog pripovedanja viditi no kad se u svet putaju, svaki itatelj, kome je volja, moe drati da su upravo njemu pisana, poem njega radi samo se i peataju. To se moe proiriti i na sva Nenadovieva pisma. u svim svojim putopisima on nije umetnik utananog ukusa i vie osetljivosti koji kazuje svoje utiske i daje knjievne opise no srdaan i prirodan ovek koji dobroduno i duhovito pria ta je video i kako je kroza svet prolazio. Njega ne zanima toliko sama priroda i utisci koje ona budi u njemu, no u prvom redu ljudi, njihov ivot, naravi, uredbe. On ne udara u neku visoku filozofiju, no nasmejano pria ta mu se na putu deavalo, onako kao to prijatelj pie prijatelju u intimnom pismu. I to je ono to se dopadalo u njegovim putopisima: laka filozofija ivota, dobroduna i vedra ala, ljubav prema ljudima, prema slobodi i pravdi. Sva ta prijatna, vedra i razumna prianja imaju naroiti ar koji dolazi od lepe due samoga pisca. Nenadovievi putopisi su prvi dobri pokuaji svoje vrste u srpskoj knjievnosti, sa razlogom su imali velikoga uspeha, i danas se jo mogu prijatno itati i sauvali su knjievnu vrednost. Nenadovi je jedan od najpopularnijih starijih pisaca srpskih, i u iroj knjievnoj publici on je stekao gotovo iste simpatije na koje je ranije naiao Dositej Obradovi, sa kojim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

154

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

inae ima tolikog zajednikog. U svoje vreme pisao je 1887. Milorad apanin uinili su Nenadovia Popara i Jovana Ilia Hasan Pepeljar toliki utisak da su ih naizust znale ak i stare sudije i pomonici naelstva. Iskren patriot, slovenofil, slobodnjak, moralist, dobar ovek, lak i prijatan pisac on je privlaio i svojim idejama i svojim pisanjem. Kao pesnik nije se mogao odrati, ali je ostao kao urednik popularne umadinke, jednog od najranijih i najboljih knjievnih listova u Srbiji, i kao pisac vedrih i prijatnih putopisa, gde se pokazao dobar stilist i jedan od osnivaa dananjeg knjievnog stila srpskog.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

155

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILICA STOJADINOVI SRBKINjA

oena je u selu Bukovcu, u Sremu, 1830. godine. kole je malo uila; u

roditeljskoj kui, pored oca seoskog svetenika, sama se obrazovala velikim itanjem i optenjem sa ljudima od pera. Posle oeve smrti doli su za njenu porodicu ravi dani. Ona odlazi u Srbiju, gde ivi kod prijatelja. 1878. umrla je u Beogradu zaboravljena i u bedi.72 Kao gotovo svi ljudi njenoga narataja ona se ogledala na poeziji. Poela je pevanje jo kao mlada devojka, 1847, i javljala se gotovo po svima listovima srpskim onoga vremena. Izdala je tri knjige Pesama (1850, 1855. i 1869), gotovo iskljuivo patriotske i moralne sadrine. U svoje doba, kao prva ena koja je ivlje ula u knjievnost, slavljena je kao velika pesnikinja. Bila je u prijateljstvu sa svima glavnim pesnicima srpskim, dopisivala se i sa pojedinim nemakim i ekim piscima, imala veliki glas u celom knjievnom svetu srpskom. I kao devojka koja je morala voditi obzire, i kao pristalica objektivne lirike gde se intimna oseanja imala kriti, ona peva opte pesnike teme, opta mesta starinske poezije. Ali, njena je poezija bezlina, bezizrazna, opta, suvie prigodna i konvencionalna. Ona nema oseanja ni za jezik, ni za stil, ni za ritam. U njenim stihovima ima mnogo patriotizma, mnogo morala i pouke, mnogo ljubavi za knjievnost, ali nema poezije. Znaajnije je njeno delo U Fruko gori, dnevnik pisan 1854. godine, koje je tampano u tri sveske (Novi Sad, 1861; Zemun, 1862; Novi Sad, 1866). To su intimne beleke hvatane s dana na dan, ispovesti jedne idealistkinje koju ivot nemilosrdno obmanjuje, u kojima ima nenosti, sanjarija i topline, i jedan lep dokumenat za intimno poznavanje dua toga doba. Milica Stojadinovi je uopte zanimljivija kao pojava no kao knjievnica. To je prva srpska ena koja se ogleda u originalnom knjievnom radu i njen ivot poetiniji je no njeno delo.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

156

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

III ROMANTIZAM

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

157

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

158

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

REAKCIJA POSLE 1848

1848. u obe Srbije, u srpskoj junoj Ugarskoj i u Kneevini Srbiji, oseao se jak pokret u omladini, revolucionarnonacionalan, panslavistiki i velikosrpski u politikim tenjama, romantino-nacionalan u knjievnom pogledu. Mladi su uzimali u svoje ruke vodstvo nad srpskim duhovima, i u knjievnosti su uveliko poeli suzbijati stare ideje. Ali sav taj napredak bio je naglo uguen politikom reakcijom posle 1848. U celoj Evropi vladari i vlade stali su uguivati tenje za politikim slobodama, drutvenom pravdom i nacionalnom nezavisnou, i to su osetili ostali evropski narodi osetili su i Srbi, ne samo u Austriji no i u Srbiji. Srbima u Austriji posle 1849. bila je data neka vrsta nacionalne samouprave, takozvana Srpska Vojvodina, ali tako udeena da su Srbi u njoj bili manjina, i tako upravljana da su bili i politiki i nacionalno pritisnuti, lieni svih graanskih prava, gonjeni i kao narodnost i kao graani, pod punim pritiskom surove policije i brutalne centralne vlasti sa germanizatorskim tenjama. U Srbiji je sav omladinski, liberalni i nacionalni pokret oko 1848. nasilno uguen i otpoela je vladavina cenzure i birokratskog ugnjetavanja. U to vreme, pedesetih godina, obe Srbije padaju u teak poloaj. Javan ivot potpuno je obustavljen, stroga cenzura gui svaku slobodniju i napredniju misao, knjievni rad se jedva osea, publika je zaplaena ili ravnoduna, i tih desetak godina idu u najneplodnije i najpraznije godine srpske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

159

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

CENTRI SRPSKE AKTIVNOSTI

ovom periodu deava se jedna znatna promena: centar srpske duhovne

aktivnosti koji je do kraja XVIII veka bio u Beu, potom do pred 1848. u Peti, pomie se ka jugu i prelazi u Novi Sad. Od XIV veka, sklanjajui se od turske navale, Srbi su svoj centar stalno povlaili ka severu: posle Skoplja, krajem XIV veka, takav centar postao je Kruevac, u XV veku Smederevo. Na kraju XVIII veka takav centar je Be. Ukoliko su Turci suzbijani, srpski centar se pomicao na jug. Oko 1825. takav centar postaje Peta, od etrdesetih godina tu ulogu poinje preuzimati Novi Sad. Dosta veliko mesto, sa vrlo preduzimljivim srpskim stanovnitvom, najvee srpsko opestvo na svijetu kako ga je Vuk Karadi nazvao jo 1817, na zgodnom geografskom poloaju, u centru Srpstva u Ugarskoj, nedaleko od Srbije, Novi Sad postaje srpski centar. 1816. dobija srpsku gimnaziju,73 od 1831. proradila je u njemu srpska tamparija, a etrdesetih godina i druga. Ueni ljudi i pisci poinju se sticati u njemu. Pred 1840. on ima na 10.000 srpskih stanovnika, trgovina i zemlja su u srpskim rukama, nacionalna svest je vrlo jako razvijena. Pedesetih godina, kada je Vojvodina otcepljena od Ugarske, Peta gubi znaaj koji je nekada imala za Srbe. Novi Sad postaje sredite duhovnog ivota srpskog, oteestvo uenih Srbalja. Pedesetih godina u njemu se kreu i politiki i knjievni listovi: Srbski dnevnik, na pela, Vovoanka, Sedmica. Duhovni ivot u Novom Sadu se razvio naroito ezdesetih godina, od uvoenja ustavnog ivota. 1864. prenosi se iz Pete u Novi Sad Matica srpska, to je bilo od velikog znaaja; osniva se Srpsko narodno pozorite; 1865. gimnazija postaje velika. Najvei deo srpskih listova i knjiga tampa se tu. Knjievni listovi tu izlaze: Danica, Javor, Matica. Glavni srpski pisci stanuju u Novom Sadu. Novosadski politiki listovi, Srbski dnevnik i Zastava, daju pravac u celom srpskom narodu. Knjievne proslave, veliki nacionalni skupovi, kulturne ustanove prvo otpoinju u Novom Sadu, koji igra ulogu Srpske Atine sve do poetka sedamdesetih godina, kada duhovna hegemonija srpska prelazi na Beograd.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

160

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NEMAKI ROMANTIZAM I SLOVENSKI ROMANTIARI

d kraja XVIII veka pa do polovine XIX romantizam je zahvatio sve

evropske zemlje, iz Skandinavije i Nemake preao je na latinske zemlje Francusku i Italiju, pa i na slovenske. Austrijskim Slovenima, pa i Srbima, romantizam, kao i racionalizam, doao je iz nemakih izvora. Srbima je doao i posrednim putem, preko ekih, slovakih i slovenakih romantiara. Austrijski Sloveni, koji su stalno stajali pod duhovnim uticajem nemake kulture i knjievnosti, usvajali su tu novu knjievno-nacionalnu struju. Naroito oni koji su se kolovali u Nemakoj, mahom protestanti, posle 1810. prihvatili su ideje nemakog romantizma, koji je u to doba vrio duhovni i knjievni preobraaj nemakog naroda. Oni su ono to su nalazili kod Nemaca prenosili na Slovene, mesto Germana ili Teutona stavljali Slvia, mesto Deutchhet Slovanot, mesto Alldeutchland Velvia. Onaj isti kult prolosti i istorijski nacionalizam koji su nemaki preporoditelji propovedali svom narodu u borbi protiv Francuza i njihove kulture, poeli su, izmenivi samo imena, slovenski preporoditelji propovedati svojim slovenskim sunarodnicima, kojima je grozila opasnost od Nemaca i Maara. Ljudi koji su u tom pravcu ne samo posredno no i neposredno uticali na Srbe bili su: Josif Dobrovski, Jernej Kopitar, Pavle afarik, Jan Kolar i Ljudevit tur. Poetak XIX veka je doba uporednog izuavanja jezika, religija, mitologija i knjievnosti, i u tom optem pokretu poelo se izuavati i Slovenstvo. Dobrovski, patrijarh i otac slavistike, poeo je nauno izuavati slovensku prolost, hvatati veze koje postoje izmeu raznih slovenskih jezika. Iako sam lino nije verovao u budunost Slovena i svoja dela pisao na nemakom jeziku, on je svojim naunim prouavanjima dao Slovenima jednu ideju o njihovoj prolosti, kazao im ono to su nekada bili. Drugi su posle njega doli i do kraja ili u njegovim idejama, iz te zajednice u prolosti i zajednice jezika izvlaili zakljuke duevne zajednice i zajednikog rada u sadanjosti. Dobrovski u svojim prouavanjima, naroito kada je izuavao pitanje irilice i latinice, stao se jako zanimati Junim Slovenima, u prvom redu Srbima i Hrvatima. On je imao i linih veza sa Srbima, svojim savetima pomagao pokretae Novina serbskih 1813, kao i Vuka Karadia u prvom poetku njegova rada. Iz njegovih spisa, esto navoenih i delimino prevoenih u srpskoj knjievnosti u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

161

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

poetku XIX veka, Srbi su se upoznali sa slovenskom prolou i odnosima izmeu raznih slovenskih jezika, sticali oseanje slovenske zajednice i solidarnosti. Slovenac Jernej Kopitar bio je od vrlo velikog i neposrednog znaaja po razvitak ideja i knjievnosti kod Srba u prvim desetinama XIX veka. Jo mlad, on je sasvim uao u ideje nemakog romantizma, i u svome narodu poeo se baviti narodnim jezikom i narodnom poezijom. Kao cenzor slovenskih knjiga u Beu i kao saradnik bekih romantiarskih listova za slovenske knjievnosti, on se jo pre 1810. jako zainteresovao za Srbe i Hrvate, traio ljude koji e ga obavestiti o srpskohrvatskom jeziku i prikupljati narodne pesme, o kojima se u zapadnom svetu bilo ve ulo. On se radi toga obraao na sve strane. Njegova srea i srea po srpsku knjievnost bila je to je 1813. naiao na Vuka Karadia, koga je uveo u svoje ideje i planove, uputio ga u gramatiarski i sakupljaki posao, rukovodio ga u svima njegovim poslovima. Kopitar je uverio Karadia da narodni jezik treba da potisne crkveni i obavestio ga o pravoj vrednosti narodnih pesama, podravao ga i moralno i materijalno u tekim borbama koje je ovaj imao da izdri sa svojim protivnicima. On je Karadieve rezultate saoptavao zapadnom naunom i knjievnom svetu, preko Grima i Getea stvorio interesovanje za srpski jezik, i njemu lino ima se zahvaliti to je srpska narodna poezija stekla evropski glas. Uticaj Jana Kolara na Srbe bio je jo neposredniji i ivlji. Bilo je malo ljudi koji su imali tako iroko slovensko oseanje kao to je to bio sluaj sa Janom Kolarom. Pod reju na narod on je obuhvatio sva slovenska plemena bez razlike. 3a Srbe on je imao naroitih simpatija, i srpski jezik i srpska narodna poezija su ga osobito interesovali. U Srbima je gledao jedan od etniki najistijih i najsvesnijih slovenskih naroda, kod kojega su najbolje sauvane stare slovenske osobine. Traei slovensku koncentraciju, on je srpski jezik, sa ruskim, ekim i poljskim, smatrao kao jedan od etiri glavna slovenska jezika i traio da svi Juni Sloveni prihvate srpski jezik kao svoj. Kao paroh slovake protestantske optine u Peti, on je imao velikih veza sa Srbima, naroito sa Vukom Karadiem i Teodorom Pavloviem. Posle svog znamenitog speva Slvy Dcera on je postao glavni ideolog i teoretiar Slavjanstva, kulturno-knjievnog po formi, nacionalno-politikog u stvari, i u njemu se i kod Srba gledao prorok nove slovenske vere. On je vrlo esto navoen i prevoen kod Srba. Njegov znameniti lanak O knjievnoj uzajamnosti meu narodima i narejima slovenskim, manifest knjievnog panslavizma, iziao je prvo na srpskom, u jednom srpskom listu, u 1835, u Serbskom narodnom listu. U Peti on je imao stalnog dodira sa rodoljubivom srpskom akom omladinom, jako uticao na nju i razvijao u njoj onu veru u Slovenstvo koja odlikuje srpsko pokolenje pred 1848. Pavle afarik je radio u samoj srpskoj sredini. Kao protestant i nemaki ak nije mogao dobiti slubu u svom zaviaju, i 1819. doe za profesora srpske gimnazije, u Novi Sad, gde je ostao sve do 1833. On se baca na prouavanja jugoslovenske, naroito srpske prolosti. On ima dvostruk cilj: da kod Srba razvije oseanje slovenske svesti i solidarnosti i da zapadni slovenski svet upozna sa Srbima i Hrvatima. U oba pravca on je imao puno uspeha. On je vie no iko uinio, naroito preko Serbskog ltopisa, kojem je i u stvari bio glavni pokreta, da se Srbi upoznaju sa slovenskom prolou, da steknu pojam o suvremenom stanju Slovenstva, i da preko tih optih naunih znanja dou do slovenske svesti. Sa druge strane, ivei meu Srbima, on je prvi nauno poeo prouavati srpsku prolost i srpski jezik, prvi stao ispitivati stare srpske spomenike i prikupljati grau za istoriju srpske knjievnosti, i u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

162

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

tom pogledu imao tolike zasluge da ga je Srbski letopis 1863, zabeleivi njegovu smrt, uporedio sa slovenskim apostolima irilom i Metodijem. Dobrovski i afarik bili su vie nauenjaci, Kolar vie ideolog i teoretiar, Slovak Ljudevit tur bio je praktini radnik, organizator, agitator slovenski, ovek koji je neposredno obrazovao srpsku mlade pred 1848. Knez Mihailo ga je kolovao u Nemakoj i izdravao kao profesora na pounskom liceju. Na tom mestu tur je postao duhovni vo i vaspita sve slovenske omladine, ulivao u nju ne samo slovensko oseanje no gotovo slovenski fanatizam. Pod njegovim uticajem stvorene su prve srpske ake druine i vaspitalo se nekoliko vanih ljudi, meu kojima prvo mesto zauzima Svetozar Mileti. On je svojim uenicima ulivao ne samo iroko oseanje slovenske solidarnosti no im je naroito razvijao ljubav prema narodnoj poeziji uopte, dajui srpskoj narodnoj poeziji jedno od glavnih mesta. Njegova knjiga o slovenskim narodnim pesmama, koju je 1857. Jovan Bokovi preveo na srpski, jako je uticala na knjievno-romantino vaspitanje mladog narataja srpskog. Pod svim tim uticajem tih slovenskih buditelja razvilo se u mlaem srpskom narataju, naroito etrdesetih godina, vrlo ivo slovensko oseanje i jak knjievno-nacionalni pokret, ije je glavno obeleje: slovenski nacionalizam u politici, romantizam u knjievnosti. Pod neposrednim uticajem Kolara i tura osnivaju se ake druine srpske, koje imaju svoje pisane knjievne organe. 1846. te druine stupaju u vezu i izdaju 1847. zbirku panslavistikoromantikih radova Slavnka. U pokretu od 1848. ta omladina, grupisana oko lista Napretka, igra vrlo revolucionarnu ulogu. Pokret je zahvatio i Srbiju. Oko Druine mladei srpske grupie se ne samo licejska omladina u Beogradu no i svi mlai napredni ljudi. Drutvo postaje sredite slovenske aktivnosti, srpske nacionalne propagande i liberalnog pokreta u celoj Srbiji. U svom almanahu Nevenu sloge (1849) oni su izneli sav svoj program slavjanstva i srbskosti, slobode i ravenstva.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

163

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

UJEDINjENjA OMLADINA SRPSKA

d ezdesetih godina nastaje veliki preokret i u javnom ivotu i u

knjievnosti. 1859. godine Austrija je pobeena na Maenti i Solferinu i prinuena, radi unutranjega mira, da daje ustavne slobode i da poputa narodnostima. Od 1860. vraa se ustavno stanje, a sa njime i bolji uslovi za javan ivot. U Srbiji dinastika promena od 1858. nije bila samo smenjivanje na prestolu no unekoliko i pobeda ustavnih ideja. Iako se nisu ispunila sva oekivanja mladih liberala, ipak su se uslovi za javan rad relativno popravili, naroito od 1860, kada je na presto doao knez Mihailo. I u Srbiji i u Vojvodini javni ivot se budi, i nastavlja se ono to je nasilno prekinuto 1849. Prvu re u narodu sada uzima omladina. Ve dosta mnogobrojni srpski aci u Beu i Peti poinju se prikupljati i zapoinjati jedan politiki i nacionalni pokret. 1861. osniva se u Peti ako drutvo Preodnica, 1863. u Beu Zora. I ta dva aktivna aka drutva postaju sredita ivoga omladinskog rada i u politici i u knjievnosti. aki i omladinski pokret naglo zahvata sva mesta gde je bilo srpskih aka i po viim i po srednjim kolama. Izmeu svih tih akih druina odravala se stalna veza. I prirodno se pomislilo i na jednu zajedniku organizaciju. Po ugledu na nemaki Tugendbund i na talijansku Mladu Italiju osniva se sveano, 1866, u Novom Sadu savez Mladoga Srpstva, Ujedinjena omladina srpska. Drutvo je osnovano sa ciljem da budi narodni duh i da iri srpsku knjievnost. U nju su uli ne samo aci no i mlaa inteligencija, trgovci, zanatlije; u jedan mah ona je bila ne samo savez akih druina no i pevakih, uiteljskih, trgovakih i zanatlijskih. Pokret je zahvatio naroito Vojvodinu i Srbiju: u Vojvodini, on se okrenuo u jednu nacionalnu i antiklerikalnu stranku; u Srbiji, gde je zbog manje povoljnih politikih prilika manje imao maha, dobio je karakter jedne liberalne, antiapsolutistike i nacionalno odlune stranke. Docnije, oko 1870. godine, pokret se, u mnogo manjem obimu, proirio i na Hrvatsku, Dalmaciju i na Crnu Goru. Organizacija Ujedinjene omladine srpske poela se ivlje izvoditi tek 1867. Ali te godine, na drugoj omladinskoj skuptini u Beogradu, zbog liberalnih manifestacija, dolo se u sukob sa reakcionarnom srpskom vladom i time rad u Srbiji bude otean. 1868, posle ubistva kneza Mihaila, Omladina, osumnjiena da je bila duhovni podstreka toga dela, bila je progonjena u Srbiji i u Vojvodini, i njen rad je bio za neko vreme zaustavljen. Ali omladinske skuptine se stalno dre: 1868. u Velikom Bekereku, 1869. u Velikoj Kikindi,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

164

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1870. u Novom Sadu, 1871. u Vrcu. I srpske, a naroito maarske vlade su sa nepoverenjem gledale na ovaj pokret, i 1871. i 1872. on je uguen. Bilo je teko sa jednim programom raditi u dve razne zemlje, u Srbiji i u Austro-Ugarskoj. Pored toga, u samoj Omladini bilo je, pored linih razmirica, i sukoba lokalne prirode, izmeu vojvoanskih i srbijanskih omladinaca, i sukoba naelne prirode, izmeu starijih i umerenijih liberala i mlaih, naprednijih socijalista. Gonjena i od petanske i od beogradske vlade, rastrzana unutranjim borbama, bez sigurne materijalne podloge i odreenog programa rada, Omladina nije mogla biti duga veka. Prestanak drutvenog organa Mlade Srbadije, 1872, znaio je kraj omladinske organizacije. Ujedinjena omladina srpska otpoela je kao savez akih drutava, potom je postala organizacija celog mlaeg narataja radi kulturno-nacionalnih ciljeva, najzad je postala nacionalno-politika stranka, koja je stala na elo celog srpskog naroda. Zahvativi gotovo sve krajeve i sve stalee srpske, ona je zapoela obilan rad u svima pravcima. Predavanjima, besedama, asopisima, knjigama, almanasima, ona je radila na nacionalnom vaspitanju srpskog naroda, na nacionalizaciji celokupnog ivota srpskog. Godine njenog rada bile su uzburkana doba kada su se potlaene nacije bunile i kada su se nacionalne drave stvarale: to je bilo doba ustanka Luke Vukalovia (1861), bombardovanja Beograda (1862), poljskog ustanka (1863), grkog ustanka na Kritu (1866) i krivoijskog ustanka u Boki Kotorskoj, oienja gradova u Srbiji od poslednjih turskih posada (1867), doba stvaranja ujedinjene Italije (1859. i 1870) i ujedinjene Nemake (1866. i 18701871). U toj atmosferi mislilo se da je kucnuo izvesni as srpskog osloboenja i ujedinjenja, prekoravala se Srbija to pedeset godina ostaje u blatomiru, oboavala se Crna Gora koja je neprestano na ratnoj nozi, i Omladina je srpske duhove pozivala za blisko delo nacionalnog osloboenja i ujedinjenja. Omladina je u posao ula sa irokim programom i velikim planovima. To je bilo doba poleta, zanosa, nade i vere u pobedu. Ali uspeh nije odgovarao velikim oekivanjima. Pre svega, Omladina, koja je oznaavala jednu optu, prilino maglovitu tenju za nacionalnim i oveanskim napretkom, obuhvatila je ljude od raznih, ak i suprotnih pravaca. Bilo je u njoj starijih ljudi, vaspitanih u slavjanskom duhu, koji nisu ili dalje od poetskoga panslavizma; bilo je mlakih liberala, koji su traili skromnu ustavnost i rad na srpskoj kulturi; bilo je ideolokih demokrata, koji su snevali jednu balkansku republiku kao sastavni deo velike demokratske republike Sjedinjenih Drava Evropskih; bilo je, najzad, i socijalista, koji su smatrali da je politika i nacionalna sloboda samo uslov rada na ekonomskom osloboenju radnih masa, da je ujedinjenje i osloboenje Srpstva samo jedan kolut na lancu drugih sloboda. Za tako postavljene velike zadatke nije bilo dovoljno snage, i sve se vie svodilo na rei i na poetke i pokuaje. Ali to ne umanjava znaaj ovoga pokreta. To je prvi duhovni pokret koji je zahvatio ceo srpski narod, u kome se uporedno i sporazumno radilo i u Srbiji i u Vojvodini. To je prvi put da jedno srpsko pokolenje u celini ue u javan ivot. Tada su se stvorile prve politike, liberalne, stranke i u Vojvodini i u Srbiji, tada se izradile ideje koje e dugo meu Srbima iveti i zapoeo ceo jedan knjievan pokret koji e dati ljude i dela od vrednosti. Sve to je u srpskom javnom ivotu i knjievnosti vredelo, i u politici i u knjievnosti i u nauci, prolo je kroz kolu Ujedinjene omladine srpske. Ako se ni izbliza nije ostvarilo sve ono to je Ujedinjena omladina srpska matala, ostalo je ipak nesumnjivih rezultata: cela jedna nacionalno-liberalna ideologija, liberalne stranke i u Srbiji i u Vojvodini, romantini nacionalizam, i cela jedna knjievnost, romantina knjievnost, koja je dala veliki broj pisaca, meu kojima je bilo nekoliko prvoga reda.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

165

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

OMLADINSKA IDEOLOGIJA

red 1848, Srbi, u idejama svojih neposrednih uitelja Jana Kolara i

Ljudevita tura, zovu se Slavjani i snevaju o velikoj Slaviji i Slavjanskom Carstvu, ali i oseanje srbstva i ideal srbskosti uvek su jaki. 1848. je vrhunac slovenskog oseanja kod Srba; posle toga to oseanje slabi, a iskljuivo srpsko nacionalno oseanje jaa. Svakako, slovensko oseanje kod Srba i docnije je jako, i to se videlo prilikom krimskog rata (1853 1856), prilikom slovenske etnografske izlobe u Moskvi (1867), tome su svedok bratske veze sa ruskom omladinom, zajedniki rad sa bugarskom emigracijom i hrvatskim i slovenakim rodoljubima, ali pored svega toga zavlauje ono to je tur gorko nazivao sebino rodoljublje. Mesto ideala Slavjanskog Carstva dolazi ideal Duanovog Carstva, i iz panslavizma etrdesetih godina izlazi ui srpski nacionalizam. U duhu romantizma, isto onako kao to su nemaki romantiari idealizovali staru Germaniju i Teutoniju, kao to su eki i slovaki romantiari idealizovali staro, prethriansko slovenstvo i srpski romantiarski omladinci poinju idealizovati srpsku prolost, srpsku istoriju, koju, po reima Lamartina, treba pevati a ne pisati i koja je pesma to jo nije gotova. Oni shvataju istoriju kao i nemaka istorijska hajdelberka kola: da je njen zadatak da die nacionalni ponos. Istorijsko oseanje bilo je uvek vrlo ivo kod Srba, narodna poezija sauvala je sve uspomene na prolost, i novi narataj sav se okrenuo slavljenju istorijske prolosti, nalazei u njoj ne samo utehe za sadanjost no i snage za borbe u sadanjosti i vere u bolju narodnu budunost. Evropski romantiari su prihvatili ideju an-aka Rusoa: da civilizacija kvari oveka, da je ovek najbolji u primitivnom stanju i da se zato treba vraati k prirodi. Srpski nacionalni romantiari, u tome smislu, stvaraju kult prostog naroda, kome pridaju sve mogue duhovne, moralne i nacionalne vrline. Za njih je srpski narod najblagorodniji, najjunaniji, najbolji narod na svetu. Srpski je prost narod, veli Vuk Karadi, poteniji, pametniji i prosvjeteniji od sviju naroda koje sam ja do danas viao, a via klasa naega naroda onakva je kao to je njeno vospitanije... Kao to su nemaki romantiari ustali na tuinsku, naroito francusku kulturu, na ono to je Fihte prezrivo nazivao de Aulnderei, tako srpski romantiari ustaju na truli Zapad, od koga dolaze sva zla i nesree. Zato se idealizuje narodni ivot, selo, zadruga, narodna poezija, narodna filozofija, ustaje se protiv vie klase, istie se ideal: biti to blii narodu, oseati, govoriti kao on, nositi se, iveti kao on, jednom reju: biti ist, sirov Srbin, Srbenda.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

166

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Na sve strane hoe se nacionalizacija. Poinje se nositi ili srednjovekovno odelo, duanke i lazarice, ili seljako odelo. Ne zove se vie gospodine, gospoo, gospoice no brate Srbine, sestro Srpkinjo; mesto vi ceo svet poinje govoriti jedno drugom ti. Narodna imena, koja je crkva ranije progonila nameui kalendarska, poinju se davati deci. Oni koji su pri krtenju dobili kalendarska imena okreu ih u narodna. Timotije Atanackovi postaje Bogoboj Atanackovi, Aleksije Radievi Branko Radievi, ore Popovi uro Danii, Kosta Novakovi Stojan Novakovi, Janiije Kujundi Milan Kujundi, Jovan Grki Jovan Gri. Ko se zvao ore zove se ure ili ura ili orije; Dimitrije postaje Dmitar ili Gmitar. Ide se tako daleko da se posrbljavaju i imena stranih pisaca. Fridrih Gotlib Kloptok naziva se Ljubomir Bogoljub Kloptok. Posrbljavaju se imena praznika: Sv. Georgije, Jovan Krstitelj, Voznesenije, Rodestvo Hristovo, Voskresenije postaju urevdan, Ivanjdan, Spasovdan, Boi, Uskrs. Slave se i crvenim slovima piu u kalendaru srpski sveci: sv. Sava, Arsenije I, Vasilije Ostroki, Petar I Cetinjski, Majka Angelina, Stefan Piperski, ore Kratovac, itd. I ljudi iz istonih krajeva poinju pisati junim narejem. Iz jezika se izbacuju rei tuinskog porekla. Igraju se narodne igre, skupljaju se i pevaju narodne melodije. Opti ideal postaje biti Srbin od glave do pete, u svim unutranjim i spoljanjim manifestacijama svoga bia, Sav Srbin. Kao romantiarski nacionalni pokreti kod drugih naroda, kao to je bilo uopte oko 1848, tako je i srpski nacionalni romantiarski pokret imao liberalno obeleje. Srpski omladinci su oboavaoci Garibaldija i Macinija i njihovog republikanskog nacionalizma: oni simpatiu Meunarodnoj ligi za mir i slobodu, koja je oko 1870. godine bila sredite republikanskog i demokratskog pokreta u Evropi. Omladina je sa velikom ljubavlju pratila republikanske pokrete u Francuskoj i paniji. U unutranjoj politici omladinci su ustavovci i liberali: borei se protiv apsolutizma kneza Mihaila, trae ustavnu slobodu, narodnu vladu u Srbiji, demokratizaciju i nacionalnu autonomiju u Austro-Ugarskoj, koja ima da postane neka vrsta istonoevropske vajcarske. Oni hoe jedan federativan savez sa balkanskim narodima, sa krajnjim ciljem: Savez Balkanskih Zemalja ili i Savez Dunavskih Drava. Dok je stariji narataj, u kome je bilo toliko crkvara i pravoslavaca, bio okupljen oko mitropolita i patrijarha, omladinski narataj, iako deistiki, kida sa crkvenim predrasudama, postaje odsudno antiklerikalan, ali ne antireligiozan. Naroito u Ugarskoj, u okviru srpske crkveno-kolske autonomije, omladinci vode ivu borbu protiv crkvene jerarhije. U to doba, i pod uticajem tih novih slobodnjakih i slobodoumnih ideja, na elo naroda mesto crkvenih velikodostojnika dolaze mladi liberalni svetovnjaci. Ono to je nekad za ugarske Srbe bio mitropolit Stevan Stratimirovi i patrijarh Rajai postaje u novome dobu mladi advokat i novinar Svetozar Mileti. ezdesetih godina tri glavne ideje vladaju u mladim duhovima srpskim i izraavaju se u srpskoj knjievnosti: krajnji srpski nacionalizam, politiki liberalizam i svetovnjaki antiklerikalizam.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

167

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LISTOVI, ASOPISI I ALMANASI

ao i sve, tako i asopisi u romantiarskom periodu postaju bolji i knjievniji.

U to doba se vri deoba izmeu publicistike i knjievnosti, izmeu politikih listova i knjievnih asopisa i javljaju se prvi pravi knjievni asopisi srpski. Ne znai to da tampa nije napredovala. Listovi, naroito od ezdesetih godina, sve su mnogobrojniji, i sve bolji. 1852. godine Danilo Medakovi je u Novom Sadu krenuo Srbski dnevnik, jedan od retkih slovenskih politikih listova u Austriji, koji e za nekih dvanaestak godina, do 1864, ostati glavni organ srpskoga naroda. List je ureivan u patriotskom i slovenskom duhu, i, savlaujui velike tekoe od strane cenzure, imao je uspeha, doterao do 2000 pretplatnika, to je za ono vreme bio nezapamen broj. Medakovi je svojim Srbskim dnevnikom stvorio italaku publiku poznijim politikim listovima srpskim. ezdesetih godina javlja se nekoliko dobrih politikih listova srpskih, konzervativni Vidovdan u Beogradu (18611876), u kome se, naroito u poetku, poklanjalo mnogo panje knjievnosti, i dva liberalna organa, 3astava Svetozara Miletia (prvo u Peti, potom u Novom Sadu, od 1866. do danas)74 i Srbija Ljubomora Kaljevia u Beogradu (18671870). Oba dobro ureena lista bili su politiki organi Ujedinjene omladine srpske, ureivani su vrlo naelno i knjievno, i ostali su kao primer ideolokih listova. Drugi listovi imaju sve manju vezu sa knjievnou, i tampa se odvaja i razvija nezavisno od knjievnosti. Knjievni listovi se tek postupno oslobaaju od dnevne politike i zavisnosti prema politikim listovima. Pedesetih godina, kao i etrdesetih, asopisi su ili kao dodaci politikim listovima, ili su meavina izmeu dnevne politike i lake literature. 1851. Milorad Medakovi krenuo je u Zemunu Vovoanku, list za knjievnost, zabavu i ivot, u kome se pored Njegoa javljao i Jovan St. Popovi i Jovan Ili. Odziv je bio slab, a kada mu je zabranjen prelaz u Srbiju, prestao je izlaziti. Medakovi nije imao vie sree ni sa listom nom pelom (1852),75 na ijem knjievnom dodatku radili su: Jovan St. Popovi, Bogoboj Atanackovi, Jovan Hadi i Jovan Sundei. List nije imao uspeha i prestao je iste godine. Dueg veka i veeg uticaja bila je Sedmica, list za nauku i zabavu, koju je danilo Medakovi krenuo 1852. u Novom Sadu, kao dodatak Srbskom dnevniku. Medakovi joj je bio urednik do 1854, otada pa do prestanka, 1858, izlazila je pod jednim odborom mlaih pisaca, u kome su, izmeu ostalih, bili i ore Popovi i Jovan orevi. Sedmica je imala veliki knjievni uspeh, i za kratko vreme steklo se u njoj sve ono to je imalo glasa u tadanjoj srpskoj knjievnosti. U njoj su radili ne samo stariji pisci, kao Jovan St. Popovi i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

168

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Joksim Novi Otoanin, no i mlai, kao Jovan Ili, Jovan Jovanovi, ura Jaki, Stevan Vlad. Kaanski. Ono to je bila Sedmica za Vojvodinu bila je umadinka za Srbiju. Ljubomir P. Nenadovi, tada ve pisac od glasa, krenuo je taj list 1850. u Beogradu, i sa prekidima izdavao do 1857 (1850, 1852, 18541857). List zanimljiv, raznovrstan, esto duhovito pisan, sa dobrim saradnicima (meu ostalima, Njego, Jovan St. Popovi, Jovan Ili), nacionalan i liberalan, imao je lepog uspeha i ostavio je traga i dobrih uspomena. ore Maleti je u dva maha pokuao da krene asopis: od 1856. do 1858. ureivao je zemunsku Podunavku, a 1858. u Beogradu, zajedno sa Vladimirom Vujiem, pouni list Rodolbac. Svi ti listovi, iako su nekoji od njih kao Sedmica i umadinka bili znatno knjievniji, nisu bili jo pravi knjievni asopisi, no meavina izmeu politiko-pounog lista i knjievnog asopisa. Tek od ezdesetih godina, otkako je romantizam preovladao u srpskoj knjievnosti, javljaju se i pravi knjievni asopisi. 1860. godine, pod urednitvom ora Popovia, poela je u Novom Sadu izlaziti Danica, prvi isto knjievni asopis u srpskoj knjievnosti. tampana novim pravopisom, iskljuvo knjievna i zabavna, ona je prikupila oko sebe gotovo sve mlae pisce srpske, i to je u ono doba srpska knjievnost mogla dati, to je Danica davala. U njenom urednitvu su bili Jovan Jovanovi i Laza Kosti, i na njoj su pored te dvojice radili: ura Jaki, Jovan Ili, Stevan Kaanski, Jakov Ignjatovi, Ljubomir P. Nenadovi, Joksim Novi Otoanin i ceo jedan niz manjih omladinskih pisaca, naroito pesnika. Ona je iz poetka bila neka vrsta knjievnoga organa omladinskog romantizma, ali ve od 1862, otkako se urednik u politici odvojio od omladinskih voa, mlai se poinju odbijati od Danice, koja je sadrinom sve slabija, nailazi na sve manji odziv, poslednjih godina sasvim pada, i gasi se 1871. godine. Nasuprot Danici omladinci su krenuli Javor, koji je 18621863. izlazio u Novom Sadu pod urednitvom Jovana Jovanovia. Kako se Javor nije mogao odrati, to je Omladina 1865. krenula Maticu, koja je, u izdanju Matice srpske, izlazila u Novom Sadu do 1870, pod urednitvom Antonija Hadia. Matica je imala karakter omladinskog knjievnog organa, u kome se skupljali gotovo svi mlai pisci srpski, ali je dala mesta i popularizaciji nauka i otvorila vrata novom realistikom pokretu. Mlada Srbadija, ideoloki organ Ujedinjene omladine srpske, zamenila je Maticu, i izlazila prvo u Novom Sadu, potom u Beogradu, od 1879. do 1872, dok je, zbog odlunog nacionalnog i liberalnog pisanja nisu uguile vlade u Ugarskoj i Srbiji. Srbija, od prestanka umadinke 1857, nije imala knjievnog lista sve do 1865, dok Stojan Novakovi nije pokrenuo u Beogradu Vilu, koja je za srbijanske omladince bila ono to je Matica bila za vojvoanske omladince, ali sa neto naunijim karakterom i modernijim idejama. Vila je, usled slabog odziva, prestala izlaziti 1868. Uopte govorei, knjievni asopisi iz doba omladinskoga romantizma oznaavaju veliki napredak, i tek sa njima srpska knjievnost dolazi do pravih asopisa. Karakteristino je da u ovom periodu srpske knjievnosti javljaju se mnogobrojni humoristini i satirini listovi, najee sa politikim liberalnim i antiklerikalnim tendencijama, od kojih su neki imali i knjievnoga elementa, kao Komarac (18611869), Zmaj (18641871) i ia (18711874). Almanasi su izgubili onaj znaaj koji su imali u prvoj polovini XIX veka. Ali, javljaju se jo, kao umadine Ljubomora P. Nenadovia (18521853) i omladinski almanasi: Licejka licejske omladine u Beogradu (18621864) i Preodnica srpske omladine u Peti (1863).

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

169

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNI UTICAJI

XVIII veku Srbi su bili pod jakim ruskim uticajem; od kraja toga veka

osea se i sve vie raste nemaki uticaj. Taj uticaj bio je posredan i neposredan: preko austrijskih Slovena, ekih i slovakih panslavista, i neposredan, pravo od nemake kole i nemake knjievnosti. afarik, Kolar, tur, Kopitar, uenici nemake nauke i knjievnosti, bili su glavni nauni, knjievni i uopte idejni vaspitai Srba u prvoj polovini XIX veka. Budui u jednoj nemakoj zemlji (sve do poetka XIX veka Srbi u Srbiji zvali su Austriju Nemaka), gde su kole, kao u Vojnoj granici, bile nemake, i gde je via nastava bila nemaka, sva srpska inteligencija u Ugarskoj dobijala je nemako vaspitanje. Nemake knjige se poinju obilno itati, nemaki pisci podraavati. Filozofija se zna po Hegelu i po Krugu, knjievnost po Geteu, ileru i Gesneru. eler, koga je Mlada Nemaka vie volela no Getea, jeste glavni pesniki uzor pesnicima etrdesetih godina; ezdesetih godina Hajne postaje uzor mladim srpskim pesnicima. Srpski pesnici, Branko Radievi, Jovan Suboti, Laza Kosti, poinju pisanjem nemakih stihova. Nemaka orijentalistika poezija uspeno se presauje u srpsku knjievnost. Nemaka versifikacija zavlauje u srpskoj poeziji. Knjievni romantizam kod Srba uglavnom je nemakog porekla. Dosta jak bio je i maarski uticaj. ivei meu Maarima, idui esto u maarske kole, Srbi su ih esto uzimali za uzor, naroito u nacionalno-politikim pokretima. Maarska politika i knjievna obnova oko 1825. imala je odjeka i meu Srbima, i po maarskom primeru Srbi su stali nacionalizovati i svoj ivot i svoju knjievnost, stvarati knjievne i umetnike ustanove. Romantiari se upoznaju sa cvetnom maarskom knjievnou oko 1850. i 1860. godine, maarski pisci, pesnici, zaneseni patrioti i slobodnjaci, naroito Petefi, itaju se, prevode i utiu na srpske pesnike ezdesetih godina. Evropski romantizam je naroito voleo tri velika pesnika: Dantea, Kalderona i ekspira, naroito ekspira. Od ezdesetih godina u srpskoj knjievnosti se stvara kult ekspira, ona karakteristina ekspirolatrija romantiarskih pokreta. ekspir se poeo slaviti, prevoditi i podraavati. Bajron, iji uticaj je bio tako jak i presudan u poljskoj i ruskoj knjievnosti, kod Srba utie manje i posrednije, ali ipak osetno.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

170

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNE IDEJE

omantizam, uopte, u knjievnosti znai prevlast oseanja i mate nad

razumom, punu protivnost ranijem racionalizmu i klasicizmu. Dok se u nemakoj knjievnosti javio naroito u vidu kulta srednjega veka, u Francuskoj u obliku individualizma, kod Srba se javio u vidu osloboenja od kolske literature i pedagogije, jakog nacionalizma, slovenskog i srpskog, vraanja ka narodu, kulta narodne prolosti i narodne poezije, subjektivizma, vlade boanstvene strasti u poeziji. Jo u prvoj polovini XIX veka ima oznaka i predznaka romantizma u srpskoj knjievnosti: u sentimentalnoj idealizaciji narodne prolosti kod Milovana Vidakovia, u neobuzdanoj, prekipeloj poeziji Sime Milutinovia, u Njegoevoj ljubavi za narodnu poeziju, u plaevnosti pesnika etrdesetih godina i njihovom podraavanju narodne poezije. Estetiar stare kole ore Maleti ve poetkom etrdesetih godina se ali to mladi pesnici u sanjarijama uslade nalaze i u lepoj vetini neukim itateljima mozak zavrteti ele. Nov narataj, onaj koji je propevao pedesetih godina i punu svoju meru dao ezdesetih godina, sav ulazi u romantiarska oseanja i ideje. Nastaje osloboenje od stare, kolske, psevdoklasine knjievnosti, otre se od gloane ogromne koske koju su Rimljani sa svoje gozbe bacili, kako je govorio jedan nemaki romantiarski pesnik. Novi pesnici ne dre se stare objektivne, bezline, umerene i poune poezije, no otpoinju poeziju svoje linosti, neobuzdane i bezobzirne strasti, kazuju sva svoja oseanja ne da poue no da olakavaju svome srcu, ne da prosvete no da zanesu. [Ceo jedan ciklus pesama Jovana Ilia nosi naslov Oh, i taj naslov mogao bi se proiriti na celu srpsku romantiarsku poeziju.] To nisu vie crkvena lica ili birokrati kao u ranijem dobu, kao Lukijan Muicki, Njego, Nikanor Gruji, Jovan Hadi, ore Maleti, Jovan Suboti, no ili propali aci, ili ergai koji se nigde nisu mogli staniti, mahom ljudi koji su izili iz obinih koloseka ivota. Oni hoe oduevljenje, i da bi sveti plamen, uvek buktao u njinim grudima, oni pijanstvo postavljaju kao jednu knjievnu potrebu, alkoholizam smatraju kao atribut bogodanog pesnika. Njihova poezija ima vie oduevljenja no mere i ukusa. Ona esto ima karakter grubog anakreontstva i alkoholiarskog oduevljenja. Oni pevaju silnu, ulnu ljubav, duevna oajanja, egzaltaciju i paroksizme oseanja, pobunu linosti, mrnju na banalne ljude, na vulgarnost i prozainost ivota; za njih je aksioma Bajronova re: poezija je samo strast. Oni su u stalnoj egzaltaciji mate, u hipertrofiji oseanja, u punoj frenetinoj poeziji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

171

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U evropskom romantizmu naroito je cvetala lirska poezija i drama. Isti sluaj bio je u srpskoj knjievnosti. Nai romantiari su u prvom redu i iznad svega pesnici, i to pesnici vrele, retorine, emfatine lirske poezije. Ep se naputa, komedija se gotovo nikako ne obdelava, drama se u stihu pie, ne samo pripovetka no i istorija se poetizuje. Peva se vie i bolje no ikada u srpskoj knjievnosti. Za kratko vreme mladi osvajaju, potiskuju starije, nekada slavljene pesnike: Maletia, Bana, Subotia, Hadia, Nikanora Grujia. Dva pesnika prvog reda, Zmaj Jovan Jovanovi i ura Jaki, diu srpsku liriku na visinu na kakvoj dotle nije bila, za njima se javlja znatan broj pesnika drugoga i treega reda, koji takoe proiruju, usavravaju srpsku poeziju. Tek tada srpska knjievnost dolazi do prave, subjektivne, iste lirike, stvara se definitivno srpska versifikacija, stie se jedan poetski jezik. Najvea tekovina srpskoga romantizma bila je na polju lirske poezije. Ali nabrzo dolazi se do pesnikih zloupotreba. Odmetnuvi se sasvim od kontrole razuma, pesnici padaju u orgije mate i rei, u bolesna fantaziranja ili otuna sentimentalisanja, u prazan verbalizam i frazeologiju. Prirodnost se smatra kao banalnost, i peva se odve podignutom notom, u lanom tonu. Stvara se jedan ablon pevanja i naroiti pojetski jezik. Vojno, ljuba, sele, edo, lane, laor ili laori, miomir, bajna neva, rosno cvee, umilni slavujak, rumena zora, tajni uzdisaj, slatki poljubac, arobni snovi, gusle javorove, kosti praedovske, rane kosovske, tija nojca, gorke suze. Tu su diminutivi kao: sian, mlaan, blean, tijan, rosica, gorica, pesmica, zvezdica, i tako dalje. Pie se nategnutim, sveanim, odve kitnjastim stilom. I tako pevaju svi izreda, i oni koji nemaju nikakva talenta, uvek po jednom istom kalupu. Ta romantiarska lirika dala je nekoliko pesnika od vrednosti, ali i znatan broj stihotvoraca i pesnikih simulanata. Ograniivi se na uzdisaje, prenemaganja, izjave ljubavi, alkoholiarske zanose, retorike kletve, novinarske tirade ona je ljude od ukusa i duha poela izazivati protiv sebe. Jo u punom dobu njenog cvetanja, polovinom ezdesetih godina, poeli su se iz samih romantiarskih redova uti glasovi kritike i protesta. Krajem ezdesetih godina zloupotrebe te poezije bile su tolike, nezadovoljstvo je bilo tako veliko da su otre kritike Ljubena Karavelova i Svetozara Markovia dole ne toliko kao nova shvatanja poezije, no kao izraz opteg nezadovoljstva sa jednom nategnutom, neiskrenom i verbalnom poezijom.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

172

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KULT NARODNE POEZIJE

J
poeziji.

edna od glavnih odlika srpskoga romantizma bila je ljubav prema narodnoj

To je bila jedna od optih odlika evropskog romantizma u poetku XIX veka. Od druge polovine XVIII veka iz Engleske se raznela ljubav prema starim narodnim baladama. Zbirka vladike Tome Persija (Relque of Ancent Englh Poetry, 1765) poela je taj novi pokret. Knjievni pesnici koji su dotle radili prema klasinim uzorima, poinju u svoju poeziju unositi elemente iz narodne poezije. Posle Makfersonove polumistifikacije (1760) i ogromnog uspeha njegovih tobo narodnih kotskih balada, nastala je u Evropi osijanska groznica. U nemakoj knjievnosti, Herder u narodnoj poeziji gleda prvobitnu formu religije, filozofije i istorije, koja daje sliku pravog, prirodnog oveka, neiskvarenog civilizacijom. On razvija celu jednu novu teoriju: da je narodna poezija jedina prava poezija i tvrdi: da ukoliko je jedan narod primitivniji, blii prirodi, utoliko je njegova poezija slobodnija, punija ivota, lirizma i dramatinosti. 17781779. izlazi njegova zbirka narodnih pesama raznih naroda, poetski Panteon, Stmmen der Vlker in Ledern, koja ini datum u istoriji narodne poezije. Nemaki romantiari ustanovljavaju knjievnu teoriju da su narodne pesme, bezimenog i zajednikog porekla, najbolji izraz narodne due, onoga to je najsamoniklije, najosobenije i najintimnije u jednom narodu. Cele pesnike grupe i kole, idui za an-akom Rusoom, gledaju na puk kao na zdrav i pesniki deo naroda, hoe da obnove i knjievni jezik i umetniku knjievnost oslanjanjem na narod. Romantiari sviju naroda skupljaju i podraavaju narodne pesme, u knjievnim krugovima interesuju se vrlo mnogo za narodne epopeje egzotinih naroda, pirinejskih Baska, grkih ostrvljana, srpskih primoraca i brana. U tom sve veem interesovanju za knjievni egzotizam i folklorizam jo dosta rano obraena je panja i na originalnu i sveu srpsku poeziju. Jo 1768. Kloptok se zainteresovao za srpske narodne pesme; 1774. talijanski opat Alberto Fortis, svojim delom Vaggo n Dalmaza, odmah prevedenim na nemaki i francuski, skrenuo je panju na dalmatinske Morlake i njihovu poeziju; Herder je neke srpske pesme uneo u svoju zbirku; Gete ih je stao prevoditi, i samo u doba od 18251827. u Kunt und Alterthum desetak puta govorio o srpskim narodnim pesmama; Valter Skot isto tako ih je prevodio; Ga de Stal sa panjom govori o dalmatinskim improvizatorima, a lord Bajron o bosanskim pesmama. Ali sve do Vuka Karadia o srpskoj narodnoj poeziji znalo se malo, u odlomcima i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

173

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

neodreeno. Kopitar je upoznao Getea i Jakova Grima sa velikim blagom u Karadievim zbirkama. Naroito Grim je bio neiscrpan u pohvalama prekrasnih pesama prirodnog naroda srpskog, tvrdio da se od Omira nita tako znaajno u svom rodu nije javilo, da je vrednost srpskih pesama toliko optega znaaja da e zbog njih Evropa uiti srpski. 1827. francuski romantiarski asopis Le Globe pisao je da je srpski jezik jedan od najlepih jezika na svetu i da e srpske gusle naskoro postati tako slavne kao Osijanova harfa. Za srpske pesme se interesuju Vilhelm Humbolt i Lamartin, koji je dao ovu poetsku sliku divnog dunavskog cvea, srpske narodne poezije: Njena odlika je ljupkost u snazi i slast u smrti. Kad bi trebalo nai za ove pesme kakvu analogiju ili sliku, ja bih ih uporedio s onim istonjakim sabljama dimiskijama, ija otrica see glave, a iji rez blista kao ogledalo. Posle Herdera, Getea i Valtera Skota srpske narodne pesme prevode arl Nodje, Prosper Merime, Pukin, Mickijevi. Samo jedna pesma, pesma o Hasanaginici, prevedena je na strane jezike trideset puta, od ega trinaest puta samo na francuski. Oko 1830. godine srpska narodna poezija uiva evropski glas. I kod uenih Srba, koji su dotle znali samo za kolske klasine uzore, pod utiskom tog evropskog glasa, poinje se ceniti narodna poezija. Jo 1818. Novine serbske pisale su: Nas mravi podilaze kad junake nae pesme sluamo, i kosa nam rasti, a oi se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme) nae zapeva. Posle Vuka Karadia prvi srpski pesnici svoga doba, Sima Milutinovi i Njego, skupljaju narodne pesme, a za njima ceo jedan niz manje poznatih, tako da do sada ima preko 70 zbirki srpskih narodnih pesama. Narodna umetnost stavlja se iznad knjievnosti obrazovanih ljudi. Jan Kolar je pisao: Kao to u drugim zemljama pisci pevaju za narod, tako na jugu od Dunava narod peva za pesnike. Vuk Karadi napada viu klasu, veli da su umotvorine naijeh uenijeh ljudi takove da im se svak ko ih pozna mora smijati i aliti narod to nema prema sebi uenijih klasa, i velia narodne pesme kao vjeno blago i ukraenije literature nae. Precizirajui Karadievu ideju, uro Danii pisao je 1847: No u dananja vremena rijetko moe ko postati knjievnik, a da ne izgubi mnogo od svoje narodnosti, osobito u nas Srba, pa i s ovu i s onu stranu Save. Toga radi su nam za narodnu knjievnost od velike potrebe i od neiskazane koristi narodne pjesme i druge narodne umotvorine. Ovdje ve ne gleda duha na ogledalo, ne gleda slike njegove, nego njega sama; ne kazuje ti ga drugi, nego ti on sam zbori, on se sam s tobom razgovara... Narodne su umotvorine sjeme: iz toga sjemena treba da nam nikne knjievnost; to e samo biti prava knjievnost... Pesnici i dramatiari uzimaju motive iz narodne poezije, u narodnom stilu prevode se i Vergilije, i Horacije, i Ariosto, i Gete, i Bajron. Stvara se kult guslara, religija narodne poezije. U narodnoj poeziji se trai ne samo estetika no i etika i direktiva za suvremeni ivot ona za srpske romantiare postaje Narodno Jevanelje.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

174

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

OSNIVANjE STALNIH NARODNIH POZORITA

apredak u pozorinoj umetnosti, znatan u prvoj polovini XIX veka,

produuje se i dalje i Srbi dolaze do stalnih pozorita i do pozorine umetnosti. 1848. prekinut je iv rad u tome pravcu, i pedesetih godina javljaju se ovde-onde, po Ugarskoj i Srbiji, diletantske i putnike pozorine druine. Mladi omladinski narataj naroito se zagrejao za pozorinu umetnost. Dolazi vreme, pisao je Laza Kosti, da se bojita prerue u pozorita. Pokreui 1862. Javor, Zmaj Jovan Jovanovi stavlja kao glavni zadatak svoga lista razvijanje novog narodnog pozorita i dramatike literature. Ujedinjena omladina srpska postavila je takoe kao jedan od svojih prvih ciljeva irenje umetnosti u sve redove narodne, i to u prvom redu pozorine umetnosti. I omladinci i u Vojvodini i u Srbiji ivo rade na osnivanju narodnih pozorita, i najzad i uspevaju u toj svojoj nameri. Oko 1860. bila je u Banatu jedna prilina druina glumaka srpska, od koje se mogla stvoriti stalna pozorina trupa. Jovan orevi, oduevljen pozorini ovek, imajui tu druinu na umu, poeo je pisati u Srbskom dnevniku niz lanaka dokazujui stvar preko nunu: nacionalnu i knjievnu potrebu jednog stalnog narodnog pozorita. 1861. Srpska itaonica u Novom Sadu odlui da ceo posao uzme u svoje ruke, stanu se prikupljati narodni prilozi, sastave se pravila i trupa pone svoj rad jo 1861. Repertoar je postao znatno iri i knjievniji, i ekspiru i nacionalnoj drami dato je naroito mesto. U tom pozoritu sveano je 1864. godine proslavljena tristagodinjica ekspirova. Iz te novosadske trupe izili su i prvi beogradski glumci, kao i izvestan broj zagrebakih glumaca. Novosadsko pozorite od svoga postanka stalno je obilazilo sva vea srpska mesta u Austro-Ugarskoj, vrei korisno svoj nacionalni zadatak. Diletantske predstave aka i mladih inovnika davane su ne samo u Beogradu no u svim veim mestima u Srbiji. U Srbiji, gde je jo od 1835. Joakim Vuji davao predstave, i gde je etrdesetih godina bilo estih pozorinih predstava, razvila se ljubav za teator. 1851. ljubitelji narodne prosvete obrazovali su u Beogradu naroiti odbor za podizanje stalnog pozorita, prikupili prilinu sumu, i otpone zidanje i same zgrade. Ali kako je zidanje poelo na ravom zemljitu, i kako nije bilo dovoljno novaca, ceo posao bude obustavljen. ezdesetih godina igrale su putnike druine, katkada i nemake to je osobito bunilo rodoljubive omladince i beogradska optina i drava inile su zato korake za osnivanje pozorita. Knez Mihailo naroito se zainteresovao, i njegovim nastojavanjem i obilnom pomou podignuta je u Beogradu zgrada Narodnog pozorita, koja i danas postoji. 30. oktobra 1869. sveano je otvoreno Narodno pozorite u Beogradu, koje je postalo glavno ognjite srpske pozorine umetnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

175

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Sa osnivanjem stalnih narodnih pozorita poinje ivlji i sistematiniji rad na dramskoj knjievnosti, prevodnoj i originalnoj, kao i na dramskoj kritici.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

176

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JEZIK I PRAVOPIS

prvoj polovini XIX veka biju se velike borbe u srpskoj knjievnosti oko

jezika i pravopisa, i u tom dobu stvara se novi knjievni jezik i pravopis srpski. U poetku svoga rada, borei se za narodni jezik i uproen fonetiki pravopis, Vuk Karadi je naiao na otar otpor u knjievnim, crkvenim i slubenim krugovima. Crkveni ljudi su ga sumnjiili da je u slubi rimokatolike propagande, knjievni ljudi su uporno branili knjievnu tradiciju, vlasti su inile smetnje irenju novog knjievnog jezika i pravopisa. 1832. godine zvanino je zabranjeno u Srbiji tampati knjige novim pravopisom, i ta zabrana pootravana je 1850. i 1852. U Vojvodini, jerarhija je progonila novi pravopis, gledajui u njemu jeres i opasnost po pravoslavlje. Jo pedesetih godina, tampali su se za narodne kole ruskoslovenski bukvari, a do poetka ezdesetih godina katihizis u kolama predavao se na crkvenom jeziku. Ali vreme je davalo za pravo Karadiu. Krajem etrdesetih godina on dobija dva dobra pomagaa: uru Daniia i Branka Radievia. Danii, svojim znamenitim Ratom za srpski jezik i pravopis (1847) daje naunu osnovu i argumentaciju Karadievim reformnim idejama, dok na protivnikoj strani nema nikoga koji je u stanju ta pitanja nauno diskutovati. Iste godine, 1847, javlja se Branko Radievi svojim Pesmama, koje su ne samo izraz jednog jakog mladog talenta no i knjievna primena Karadievih ideja o jeziku, neposredni dokaz kako se na govedarskom jeziku daje umetnost lepo negovati. 1848. ve se javlja list pisan novim jezikom i pravopisom (Napredak). Od polovine XIX veka, otkako su mlai narataji stali pristizati, novi jezik i novi pravopis zavlauju. Pisci piu sve boljim jezikom, i knjige tampane novim pravopisom sve su ee. 1849. Drutvo srbske slovesnosti u Beogradu trai da se digne zvanina zabrana novoga pravopisa. 1859. ta zabrana se die, sem za kolske knjige i slubena izdanja. uro Danii, profesor na Liceju, docnije Velikoj koli, od 1859. do 1865, vaspita novi narataj u Karadievim i svojim idejama. Kod takvih uitelja, pod uticajem narodne knjievnosti, Vuka Karadia i ure Daniia, koji su naroito svojim prevodima Biblije dali obrasce knjievnog jezika, mladi pisci, mesto zapletenog, makaronskog, knjievnog, kolskog i kancelarijskog jezika starijih narataja, poinju pisati prirodnije, jasnije, prostije. Dobar knjievan stil srpski uveliko se stvara. U Srbiji narodni jezik u knjievnosti sasvim osvaja, 1865. novi pravopis postaje slubeni na Velikoj koli, 1868. die se poslednje ogranienje novoga pravopisa u Srbiji, i Karadiev pravopis postaje zvanian.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

177

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U Vojvodini napredak je u istom pravcu. Omladinski narataj od ezdesetih godina, Vukova omladina, dosledan svom nacionalizmu i antiklerikalizmu, [naputa tu i crkveni jezik i] usvaja potpuno narodni. Kada je 1865. Matica srpska dola u ruke mladih, pala je i poslednja brana novom pravopisu. Od kraja ezdesetih godina nov pravopis je opti pravopis srpske knjievnosti, i narodni jezik sasvim preovlauje. Jezik se isti od stranih rei, i u tome puritanstvu ide se do krajnosti i do osiromaavanja knjievnoga jezika. Pobedioci postaju iskljuivi i nepravedni, i, po reima Milice Stojadinovi, na svaku knjigu koja nije napisana prema Vukovim idejama bacaju anatemu kao kalueri na Dositejeva dela. istoti jezika daje se toliko znaaja da se knjievna dela vrlo esto sude iskljuivo sa jezike take gledita, i u tome dobu mnogi pisci su proglaeni za velike zato to su bili pristalice Vuka Karadia, a izvesni dobri pisci sasvim potisnuti zato to su bili protivnici prostonarodnoga jezika i pravopisne reforme. Pobeda, bar ukoliko se tie knjievnoga jezika, ipak nije potpuna i nije izvojevana bez kompromisa i ogranienja. Nije se potpuno ispunila elja Karadieva da narodski, prostonarodni jezik postane knjievni. Uzet je za knjievni jezik narodni jezik, ali sa znatnim pozajmicama iz starog, ruskoslovenskog jezika, naroito u apstraktnoj terminologiji, i jezik se stao razvijati mnogim neologizmima, koji se bez prestanka stvaraju. Narodni jezik i knjievni jezik ne poklapaju se potpuno, i, obratno onom to je Karadi oekivao, knjievni jezik, kolom i knjigom, znatno utie na narodni jezik. Zatim, juno nareje, kojim je pisao Karadi i koje je on predlagao za knjievno nareje, koje su usvojili ne samo pisci iz zapadnih krajeva kao Njego, Joksim Novi, Matija Ban, Medo Puci, Jovan Sundei i Stjepan M. Ljubia, no i pisci iz istonih krajeva, kao uro Danii i Jovan Ili i nekoji omladinski pisci, juno nareje nije preovladalo. Usled politike i kulturne nadmonosti severoistonih krajeva srpskih, Srbije i Vojvodine, istono ekavsko nareje ostalo je vladajue nareje u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

178

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VUK ST. KARADI


I. IVOT

orodica Karadia je iz Hercegovine, od plemena Drobnjaka, i oko 1739.

doselila se u Jadar, u Srbiju. 26. oktobra 1787, u selu Triu, od oca Stefana i matere Jegde, roene Zrni, rodio se Vuk Karadi. itati i pisati nauio je od roaka Jevte Saviaotria, koji e igrati izvesnu ulogu u prvom ustanku. 1795. otiao je u osnovnu kolu u Loznicu, zatim se kao manastirski ak uio u manastiru Tronoi. Iz to malo kole izneo je znanje da moe itati i pisati, vratio se u selo, do ustanka sedeo doma, i bio u svojoj okolini najpismeniji ovek i pisar. Kada je buknuo ustanak 1804, on postaje pisar u eti vojvode ora urije, i tu ostaje neko vreme. eljan da to vie naui, on pree u Nemaku, u Karlovce. Tu je, kako sam veli, na svoju veliku i nezaboravljenu alost poznao, da ima na svijetu jo i vie nauka osim naega psaltira i asoslova. Kako ga zbog godina nisu primili u gimnaziju, on tu dve godine privatno ui nemaki, latinski i slovenski. Neko vreme bio je radi uenja nemakog jezika u Petrinji, u Hrvatskoj. 1807. vrati se u Srbiju, postaje pisar kod valjevskog vojvode Jakova Nenadovia, zatim pisar u Praviteljstvujuem sovjetu u Beogradu. On je jedan od najranijih aka Velike kole Dositeja Obradovia, ali se i sam obrazuje, utvruje se u nemakom i ita sve to mu do ruku doe. 1808. razbole se i otide na bolovanje u Tri. Radi leka 1809. godine iao je u Novi Sad i Budim (1810). Od leenja je bilo samo deliminog uspeha; ostao je hrom, i to je bilo od znaaja po ceo tok njegova ivota. Sa tulom, pisao je on docnije, ne mogoh vie misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogah, na sjedenje kod kue. Da mi nije bilo ove moje tule, ja bih odavna ve poginuo bio od Turaka, kao to su sila drugijeh mojih vrnjaka, a ovako me tula moja natjerala da sjedim s mirom i na miru knjige itam, i na miru biljeim na hartiji to su mi ui sluale i oi vidjele... 1810. Karadi je u Beogradu, kao uitelj osnovne kole, i tu ostaje do 1811. Te godine otiao je za pisara kod svoga roaka Jevte otria, koji je uzeo pod zakup skelu u Kladovu. 1812. i 1813. bio je carinik i sudija u Brzoj Palanci u Krajini, a kada su Turci nadirali u Srbiju, on je zapovedao jednim manjim odredom vojske. 1813, kao gotovo sve narodne stareine, i on je prebegao u Austriju. U jesen iste godine ve je bio u Beu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

179

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Dolazak u Be bio je odsudan trenutak u njegovom ivotu. Tu je doao u dodir sa obrazovanim srpskim pscima koji su se skupljali oko tek pokrenutih Novina serbskih, tu se, to je naroito vano, upoznao sa Kopitarem, koji ga je uveo u knjievni rad. Od 1814. Karadi ve poinje svoj posao. 18141815. je u donjim krajevima, u Karlovcima i u Frukoj gori, gde belei narodne pesme i skuplja rei za svoj renik. 1817. oenio se u Beu, i ta enidba sa Nemicom, koja se nikada nije mogla navii na ivot u srpskim krajevima, bila je glavni uzrok da je on gotovo sav svoj ivot proveo u Beu. Kada se posle pojave Srpskog rjenika digla povika na njega, on 1819. poe u Rusiju, sa namerom da tamo nae i moralne i materijalne pomoi za svoj dalji knjievni rad. Preko Krakova, Varave, Vilne i Pskova doe u Petrograd. Dobro primljen, upoznao se sa najznatnijim ljudima ondanje Rusije: Karamzinom, ukovskim, Adelungom, ikovom, Rumjancovom. Obestvo lbitele poccisko slovesnosti izabralo ga je za svoga lana; ikov ga je na jednoj sednici predstavio lanovima Ruske akademije. Vie poastvovan no nagraen, on je u Rusiji, naroito u Petrogradu, a neko vreme i u Moskvi, proveo devet meseci. Vratio se preko Novgoroda, Tvera, Tule, Kijeva i Kiinjeva, gde se neko vreme zadrao. U jesen 1819. nalazi se u Beu. Bez stalnih sredstava, ivei teko u tuini, rei se da se vrati u Srbiju. Sredinom 1820. doe u otadbinu, u Kragujevac, ali neprosveena okolina kneza Miloa nije trpela obrazovana i prosveena oveka, i on, u ravim materijalnim prilikama, po drugi put napusti Srbiju. Na strani njegov rad poinje bivati cenjen. 1823. dobija od jenskog univerziteta poasni doktorat filozofije, 1824. postaje lan Uenog drutva u Getingenu. U stranom knjievnom i naunom svetu poinje se govoriti o njegovom radu. Ali, on je jo uvek materijalno neobezbeen. Pomo od kneza Miloa, koju je dobio za pisanje kneeve biografije, bila je nedovoljna. Poto je neko vreme, 1822, naao sklonita kod svojih prijatelja u selu Panjevi, kod Temivara, u Banatu, on 1823, preko Praga, poe u Nemaku da ui medicinu. U Nemakoj, bavei se naroito u Lajpcigu i Haleu, a neto malo i u Kaselu, Vajmaru i Getingenu, napustio je svoju nameru da ui medicinu. Kako u Beu cenzura kneza Meterniha, koji je podravao Tursku i popreko gledao novostvorenu Srbiju, nije doputala dalje tampanje srpskih narodnih pesama u kojima su se pevali srpski bojevi sa Turcima, Karadi se koristi svojim bavljenjem u Nemakoj, i tu tampa drugo izdanje svojih zbirki narodnih pesama. On se, uopte, u Nemakoj bavio tampanjem svojih knjiga i upoznavanjem sa naunim i knjievnim radnicima nemakim (meu ostalima i sa Jakovom Grimom, koji se i ranije osobito interesovao za njega, i Geteom, koji ga je u Vajmaru lepo primio). Ali Karadi nije imao sredstava da produi taj ivot, porodine obaveze pozivale su ga natrag, i posle jednogodinjeg bavljenja u Nemakoj, 1824. vrati se u Be. Tu ga je oekivao stari oskudan ivot knjievnika bez stalnih i sigurnih prihoda. 29. decembra 1825. pisao je on iz Bea jednom prijatelju: Ne mogu vam kazati, u kakvoj sam ja sad nevolji. Vjerujte mi, da na Boi nijesam imao zato kupiti funte mesa, a kamo li peenice! Mislei, koji je onda dan, i gledajui na ecu moju, plakao sam kao ludo dijete. Sve, to se moglo prodati ili zaloiti, zaloio sam ili prodao; sad ne znam ta u initi sa enom i troje nejake ece. Zimno doba, a drva nema, leba nema... Tek kada je 1826. dobio od ruske vlade penziju od 100 dukata godinje, za zasluge za slovensku knjievnost, poeo je neto bolje iveti, ali i to je jo uvek bio teak ivot. 1828. uinio je nov pokuaj da ivi u Srbiji. On postaje prvo lan Zakonodatelne komisije, iji je glavni zadatak bio da prevodi zakone za Srbiju. Karadiev posao bio je da

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

180

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

sa nemakoga prevodi Napoleonov zakonik. Potom postaje sudija, a 1831. predsednik suda u Beogradu (prezident slavnoga magistrata naije i varoi beogradske). Sredina u koju je zapao bila je gruba i surova. On je bivao kinjen, vrean, i najzad razbolevi se i doavi u sukob sa samim knezom Miloem, 1831. napusti Srbiju, ponevi sobom kao jedinu zaradu znatan broj novih narodnih pesama i rei za renik. U krajnjoj oskudici, ganjan od kneza Miloa, osumnjien kod ruske vlade kao austrijski i katoliki agent, a kod austrijske vlade kao ruski ovek, opasan demagog i lan tajnih drutava, odvojen od porodice koja se u oskudici nalazila u Beu, on je proveo osam meseci u Zemunu, kao u nekom poluzatoenju. Ja sam sad u najveem oajaniju, pisao je on u Zemunu u prolee 1832: ovaka gonjenija, na vratu ena i etvoro ece, a suvie slabo zdravlje i siromatvo! Tek u aprilu dobio je od austrijskih vojnih vlasti doputenje da moe iveti prvo u Budimu, potom u Beu. Ali novana oskudica ga je neprestano pratila. 1833. rodoljubiva srpska optina u Trstu, koja je ranije pomagala Dositeja Obradovia, Atanasija Stojkovia i Pavla Solaria, odredila mu je izvesnu novanu pomo. 1834, pomognut od Ruske akademije, on poe na nauno putovanje u jugozapadne krajeve. Preko Trsta doe na Cetinje; 1835. bio je u Boki Kotorskoj. Te godine, obogaen materijalom i sa irim i potpunijim poznavanjem narodnoga ivota, vraa se u Be. 1835. godine uspeva da dobije malu penziju od Srbije (prvo od 200, posle od 400 talira godinje). 1837. putuje po Sremu i Hrvatskoj, gde su ga Ilirci lepo doekali, i po Dalmaciji. Prilikom dinastike promene u Srbiji 1842. izgubio je penziju, koja mu je vraena tek 1845. Posle nekih trideset godina napornog rada i tekog ivota doli su mu mirniji, laki i sigurniji dani. On, uglavnom obezbeen materijalno, proslavljen kao pisac, lan mnogih stranih uenih drutava, ivi u Beu, neprekidno radi i objavljuje svoja dela, s vremena na vreme uini po kakvo putovanje. 1841. sa ruskim putnicima Nadedinom i Knjaeviem putuje po Hrvatskoj, Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji; 1843. bio je u Pragu i Berlinu. Od 1844. pomae ga i knez Mihailo Obrenovi. 1845. opet je bio u Srbiji i tom prilikom izradio povratak svoje penzije.76 1848. uzeo je uea na Slovenskom kongresu u Pragu. Potom 1849. bio je u svom rodnom mestu. Srbiju je obiao opet 1852. 1850. berlinska Akademija izabrala ga je za svoga dopisnoga lana; 1854. i 1856. iao je u Berlin. Od 1859. do 1861. nekoliko puta je dolazio u Srbiju. 1861. godine knez Mihailo ga je po jednoj politikoj misiji slao u Crnu Goru. Cenjen, priznat u stranom naunom svetu vie no ijedan Srbin pre njega, slavljen kao niko do njega u mladom narataju, doekavi da vidi gotovo punu pobedu svojih ideja za koje se toliko borio, Karadi je doiveo da se 1863. sveano proslavi pedesetogodinjica njegovog plodnog i stalnog rada. Ali i u starosti, i postigavi gotovo sve emu je teio, on je neprestano radio, nije se predavao starosti i bolesti, e da bi se jote ta otelo od smrti. Umro je u Beu 26. januara 1864. 1897, sa velikim sveanostima prenesene su mu kosti U Beograd.

II. SKUPLjANjE NARODNIH UMOTVORINA I OPISIVANjE NARODNOGA IVOTA

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

181

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JERNEJ KOPITAR I VUK KARADI. Ne samo poetak rada Vuka Karadia no i ceo njegov rad nemoguno je odeliti od linosti Slovenca Jerneja Kopitara (17801844). Sam Karadi je jednom uinio ovu odsenu izjavu: Glavni uzrok da sam ja danas spisatelj ostae dovijeka Kopitar; u tom sam mu dunik, ako ne u svemu, a ono u mnogom, vrlo mnogom. irokog duha i velike naune radoznalosti, Kopitar je imao vrlo opseno znanje: montrum centarum, nazivao ga je Jakov Grim. Iako jote mlad, Kopitar je ve bio na glasu u uskom krugu ljudi koji su se onda bavili slovenskom filologijom. 1808. godine izila je u Ljubljani njegova gramatika slovenakog jezika, Grammatk der lavchen Sprache n Kran, Krnthen und Steyermark. Slovenaki jezik je prouavao na iroj komparativnoj osnovi, i prirodno se stao zanimati i ostalim jugoslovenskim jezicima, naroito srpskim. Od 1809. on hvata veze sa Srbima i trai podatke i objanjenja o pravom srpskom jeziku. Od 1811. on je u prepisci sa Lukijanom Muickim i sa mitropolitom Stratimiroviem. 1810, postavi cenzor slovenskih knjiga u Beu, on meu Srbima trai oveka koji e ga obavestiti o pravoj prirodi srpskoga jezika, o tome: da li je taj jezik onakav kako su ga pisali slavenosrpski pisci ili onakav kako je pisao Dositej Obradovi, da li je blii ruskom jeziku ili jeziku dalmatinskih i slavonskih pisaca. Ubeen romantiar, seljako dete, dajui mnogo znaaja narodnim umotvorinama, on je traio meu Srbima i jednog boljeg Kaia, nekog ko e mu prikupljati srpske narodne pesme. Posle dueg traenja on je naiao na takvog oveka u Vuku Karadiu. Kopitaru kao cenzoru doao je na pregled jedan Karadiev lanak o padu Srbije 1813, namenjen Davidovievim i Fruievim Novinama serbskim. On je u tom jeziku video pravi srpski jezik, osetio dobrog poznavaoca narodnog jezika, narodnog oveka kojega knjige nisu zbunile. U poetku 1814. pie on jednom prijatelju: Ovde je neki Vuk koji prekrasno pie srpski. I on se odmah upoznaje sa Karadiem, uzima ga u svoje ruke i upuuje u posao. Kopitar je uvideo neobine prirodne sposobnosti Karadieve, i odmah ga oglasio za najbolju glavu na koju je on meu Srbima naiao. 1815. on sa uiteljskim ponosom veli: moj Vuk; Dobrovski tada pie da Kopitaru Vuk je iznad svega. Kopitar je Karadia obavestio o znaaju narodnoga jezika i narodnih umotvorina, dao mu ne samo prva uputstva no i aktivno saraivao na njegovim prvim radovima, izvesne stvari sa njime zajedno pisao. Karadi sam pria kako je Kopitar u njemu poznao ovjeka od naroda, drukijeg od sviju Srba koje je on donde viao i poznavao. I tako poznavi se sa mnom, nagovori me malo po malo ne samo da piem narodne pjesme, nego i rijei i Gramatiku... Tako to se tie prvoga uzroka i poetka moga skupljanja naijeh narodnijeh pjesama, rijei i pravila u jeziku, to je jedina zasluga G. Kopitara. Kopitar mu je dao ne samo prva uputstva nego ga pouavao stalno, podravao, razvijao u narodnom pravcu. Ovo je trea godina, pisao je 1816. Karadi Kopitaru, odkako sam se ja s vama poznao; od onda sam natrag poeo ii, i pribliavati se govoru narodnom, i jot nisam na pravo mjesto doao... On je sa njime osnivao ono to je nazivao naa partija. Kada je u jedan mah posumnjao i poljuljao se u svojim uverenjima, Kopitar ga je u tim tekim asovima podravao. Karadi ne bi mogao prodreti u evropsku javnost bez Kopitara, koji je bio u prijateljskim odnosima sa Geteom, V. Humboltom, F. A. Volfom, J. Grimom i F. legelom. On mu je stvorio veze u Rusiji i pomogao mu da tamo nae priznanja i pomoi. On je Grima i nemake pisce zainteresovao za srpsku narodnu poeziju; on je za Getea prevodio na nemaki itave narodne pesme; on je bio taj koji je i neposredno srpskoj narodnoj poeziji stvarao

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

182

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

evropski glas. Njegovi lanci o srpskim stvarima i prikazi o srpskoj knjievnosti u bekim asopisima kao to su: Annalen der Lteratur und Kunt, Vaterlndiche Bltter, Wenner Allgemene Zetung, Archv fr Geographe, Htore, Staab- und Kregkun, Oeterrechcher Beobachter, Jahrbcher der Lteratur, svi ti lanci, prikazi i prevodi srpskih narodnih pesama, pisani sa razumevanjem i sa simpatijama, privukli su panju zapadnog, naroito nemakog, knjievnog i naunog sveta na Srbe. Od Kopitara proizlaze tri glavne ideje Karadieve jezike i pravopisne reforme: narodni jezik kao knjievni jezik; fonetiki pravopis; usavravanje grafike. Stalno boravljenje Kopitarevo u Beu u vezi je sa Karadievom privezanou Beu. Kroz ceo ivot Kopitar mu je ostao prijatelj, zatitnik, savetnik, pa i saradnik, i rad Vuka Karadia nije mogue zamisliti bez velike saradnje Jerneja Kopitara. SKUPLjANjE NARODNIH PESAMA. Kopitar, pripadajui romantiarskom bekom krugu, saradnik austrijskih romantiarskih listova, voleo je narodnu poeziju uopte. Jo dok je bio u Ljubljani on je znao za srpsku narodnu poeziju, i stalno je traio oveka meu Srbima koji e ga izblie sa njome upoznati. Kod Hrvata je naao pomagaa u rodoljubivom zagrebakom biskupu Maksimilijanu Vrhovcu, koji je 1813. izdao podrunom svetenstvu okrunicu za skupljanje narodnih pesama. Ali kod Srba takvog oveka nije nalazio, i on se vajkao to tako ostaje u tami blago kako moe biti nema nijedan narod... Naiavi na Karadia, poto ga je podsetio na Kaievu zbirku i pokazao mu Herderove Stmmen der Vlker, ubedio ga da on treba da zapone taj posao meu Srbima. Ve 1814. Karadi je zabeleio izvestan broj narodnih pesama srpskih kojih se sam saao, pored toga jo nekoliko koje je uo od jedne svoje roake. Tako je u julu 1814. izila Mala prostonarodna slavenoserbska psnarica, prva knjiga Vuka Karadia. Ona sadri 100 lirskih, enskih, i 8 epskih, mukih pesama. (Pesne mueske su one koje se uz gusle pevaju; sve one pesne koje nijesu od deset slogova i ne mogu se uz gusle pevati, zovu prosti Serblji enske pesne.) Kada je Karadi izdao ovu prvu zbirku narodnih pesama, jo nije bio naisto o pravoj prirodi i znaaju ovoga posla. Docnije, 1842, piui o toj prvoj zbirci svojoj, rekao je sam: Da ja one vrijednosti naijeh narodnijeh pjesama, koje su Grim i Gete i Kopitar u njima nali i svijetu je kazali, nijesam poznavao ni onda kada sam prvu onu knjiicu tampao, to je cijela istina... Tek docnije on e u njima videti najveu dragocjenost srpskoga naroda, jedino i vjeno ukraenije literature nae, i isticae ih visoko zbog najdragocjenije istote i sladosti naega jezika... U prvi mah, on je taj posao radio iz opteg rodoljubivog oseanja, iz goree ljubavi k rodu serbskome, za svakog onog Serbljina koji nacionalismus svoga roda ljubi. To je bila uopte jedna pesmarica, kako joj i samo ime kae, i to na jeziku koji nije bio isto narodni no unekoliko doterivan. Karadi je sve to smatrao samo kao grau kojom e se docnije sluiti umetniki pesnik srpski: Pak e se onda koji nai kojega je Bog darom pesnotvorstva obdario i dao mu sluaj da moe na latinskom, ili na njemeckom jeziku pravila toga razumeti; onaj e pokupiti sva ova sobranja i pretresti; a neke pesne i sam po vkusu i po nainu roda svoga soiniti, i tako od sviju oni mali sobranja jedno veliko celo nainiti... 18141815. on je produio skupljanje narodnih pesama, naroito za vreme svoga bavljenja u Sremu. Druga zbirka narodnih pesama izila je u Beu 1815. godine, pod naslovom Narodna srbska psnarica, sa 101 enskom i 17 mukih pesama. Tu su bile pesme koje je pokupio po Sremu, meu ostalim i divne pesme koje je uo od velikih

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

183

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

narodnih pevaa Teana Podrugovia i Filipa Vinjia, i koje idu u najbolje proizvode srpske narodne poezije. Ovoga puta Karadi je beleio verno, onako kako ih je prepisivao iz usta Srba i Srpkinja. Ali cilj skupljanja tih pesama jo mu nije dovoljno jasan, i on u ovu zbirku unosi nekoliko novih pjesama koje su ueni ljudi sastavljali. Jezik ove knjige bio je mnogo istiji, i Kopitar i Karadi smatrali su Narodnu srbsku psnaricu od 1815. za prvu knjigu srpsku, prvo delo napisano istim narodnim jezikom. Ove dve zbirke smatraju se kao prvo izdanje srpskih narodnih pesama. Otada se poinje stvarati veliki glas srpskih narodnih pesama u evropskoj knjievnosti. Kopitar, struan referent bekih romantiarskih listova za slovenske knjievnosti, povodom Karadievih zbirki stao je Nemcima skretati panju na novu, originalnu i snanu srpsku narodnu poeziju. On je za Getea lino preveo Karadievu Psnaricu iz 1814, u bekim asopisima tampao svoje prevode narodnih pesama, meu ostalima i poznatu Vinjievu pesmu Poetak bune na dahije. On je isto tako pisao o raznim prevodima srpskih narodnih pesama u stranim knjievnostima. Jakov Grim, ubeen potovalac starine i tradicija, uveren u tesnu vezu izmeu prolosti i sadanjosti, koji se u svom prouavanju stare Germanije jako zanimao ivom starinom uopte, osobito se zainteresovao za srpski jezik i srpsku narodnu poeziju, davao Karadiu uputstva kako da radi, i oduevljenim izrazima poeo pisati o prekrasnoj poeziji srpskoj. On je za srpsku poeziju u Nemakoj poeo praviti itavu propagandu, i Muicki ga je zbog toga zvao: estiti, hrabri, odlini serbofil. I od toga doba uspeh srpske narodne poezije u zapadnom svetu samo raste. Ohrabren tim neoekivanim uspehom, Karadi produuje zapoeti posao i ne naputa ga do kraja svoga ivota. Kopitar ga je stalno podsticao na neprekidan rad u skupljanju narodnih pesama. 1822. pisao je on Karadiu: Pesmaricu pre svega! Takvih pesama nijedan narod nema niti je imao. I Karadi je stalno skupljao pesme i uveavao svoje zbirke. 1830, kada ih je beleio od poslanika prve narodne skuptine u Kragujevcu, pisao je da je to njegov pravi i najmiliji posao. Veliki posao oko Srpskog rjenika prekinuo je za neko vreme Karadia u objavljivanju narodnih pesama. Ali on stalno prikuplja materijal, belei ga sam lino, ili nabavlja preko prijatelja iz sve irega kruga srpskih zemalja. Od dvadesetih godina izlazi novo izdanje njegovih skupljenih narodnih pesama, tri knjige u Lajpcigu, od 1823. do 1824 (knjiga III 1823, knj. II. u kojoj su pjesme junake najstarije 1823, knj. I krajem 1823);77 knj. IV, u kojoj su razline pjesme junake, izila je u Beu 1833. Tu su pesme koje su bile u zbirkama iz 1814. i 1815, ali dopunjene mnogim novim. Pesme su imale uspeha i kod Srba, jer su prostijem svetu inile zadovoljstvo kao da ih od guslara slua, a obrazovanim ljudima strana kritika je kazivala njihovu visoku umetniku vrednost. I etrdesetih godina otpoinje novo izdanje (I knjiga 1841, II 1845, III 1846, IV 1862, V 1865, VI 1866). U znaajnom predgovoru Karadi je dao korisne i opirnije podatke o nainu pevanja tih narodnih pesama i o suvremenom stanju srpske narodne poezije. Karadi nije nikako ostavljao izdavanje pesama. Skupljao ih je stalno, organizovao posao oko skupljanja i naao i izvebao skupljae gotovo po svima srpskim krajevima. tavie, vraajui se 1819. iz Rusije, on je u orlovskoj guberniji zabeleio i nekoliko ruskih narodnih pesama, a 1822. izdao je i nekoliko bugarskih narodnih pesama. Karadi je stigao da belei ak i rumunske narodne pesme. Rumunski folkloristi belee da je on prvi napravio zbirku narodnih rumunskih pesama, sakupljenih po Vlakoj, Erdelju i Banatu. Ta njegova zbirka, koju je predao Asakiju, izgorela je u jednom poaru u Jau 1827. godine. Inae, on je i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

184

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

nadalje stalno i sistematski skupljao srpske narodne pesme. S vremena ia vreme publikovao je po koju novu zbirku narodnih pesama, i za sobom je ostavio prikupljen materijal koji je posle njegove smrti izdavan. Celokupno izdanje narodnih pesama koje je on prikupio otpoelo je izlaziti 1891. godine (knjiga I 1891, knj. II 1895, III 1894, IV 1896, V 1898, VI 1899, VII i VIII 1900, IX 1902). Pored toga iziao je, po svima srpskohrvatskim krajevima, irilicom i latinicom, veliki broj popularnih izdanja pojedinih narodnih pesama iz njegovih zbirki. Kao skuplja narodnih pesama Karadi ima vrlo velikih zasluga. On je pre svega iveo u doba kada je narodna poezija bila u punom cvetu, i lino je poznavao narodne guslarepesnike, kao to je bio slepac Filip Vinji, koji je opevao prvi ustanak. Sam on imao je u sebi neeg duboko narodnog, i posle pedesetogodinjeg boravljenja u tuini ostao je narodni ovek. Narodnu poeziju je oseao u dubini svoje due i razumevao je bolje no iko od suvremenih pisaca srpskih. Najzad, on je imao knjievnoga ukusa, i iz velikog broja narodnih pesama koje su mu do ruku bile dole, on je umeo da odabere ono to je najlepe. Izvesno je danas da je on te pesme, ako ne doterivao, a ono svakako odabirao i sreivao, izbacivao ono to je vrealo ukus, izjednaavao metriku, izostavljao ponavljanja, unosio red i jedinstvo. U predgovoru drugog izdanja Srpskih narodnih prpovijedaka, 1853, on moli svoje skupljae da nita ne izostavljaju, no da ostave onako kako su uli od naroda, pa gdje bude potrebno da se koja rije premjesti ili doda, ili izostavi, to u ja initi, kao to sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio... Kao i sa pripovetkama radio je i sa pesmama. Tako je radio uostalom Jakov Grim, skupljajui nemake narodne pripovetke, tako nemaki romantiki pesnici Arnim i Brentano, skupljajui nemake narodne pesme. Karadieve zbirke su najbolje ne samo zato to ih je on poeo skupljati u vreme cvetanja narodne poezije i kada je u mnoini nepokupljenih pesama mogao odabirati najlepe, no i zato to je bio ureiva koji je imao i ukusa i smisla za taj posao, bio u neku ruku i saradnik narodnih pevaa. I Karadi je do danas ostao najbolji skuplja narodnih pesama ne samo kod Srba no i u celokupnom Slovenstvu. SKUPLjANjE NARODNIH PRIPOVEDAKA I POSLOVICA. U toku svoga plodnoga ivota Karadi je neprestano proirivao krug svoga rada. Od skupljanja narodnih umotvorina u stihu prirodno je preao na skupljanje narodnih umotvorina u prozi. Po savetu Jakova Grima, koji je sa svojim bratom od 1812. poeo skupljati nemake narodne bajke, Karadi je poeo prikupljati i srpske narodne pripovetke. U Beu 1812. izile su njegove Narodne srpske pripovijetke. U naroitom predgovoru on je pisao program celog svoga rada: Neka rodoljubivi Muicki leti za Pindarom i Oracijem, neka se drui i poredi s Ramlerom, s Kloptokom, s Deravinom, s Dmitrijevim; neka duboko zamiljeni Sorali istrauje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; ne zavidim, na ast svakom svoje; a ja u samo gotovo da skupljam ono to je narod srpski ve izmislio. On e da prikuplja narodne umotvorine dok se nijesu prosvjetenijem i novim modama zaguile i iskorijenile. Tom prilikom Karadi ini i ovu znaajnu ispovest kako on shvata skupljaki posao: Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotovo narodno knjiestvo, kome nita vie ne treba nego ga vjerno, isto i nepokvareno skupiti. Ali u pisanju pripovijetki ve treba misliti i rijei namjetati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo preerano, nego da bi mogao i uen atiti i prost sluati...

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

185

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U ovom izdanju bilo je 12 duih i kraih pripovedaka i anegdota, uz koje je dodao i 166 odgonetnutih narodnih zagonetka. Umetnika vrednost i originalnost narodnih pripovedaka oigledno je nesrazmerno manja no narodnih pesama. Drugo izdanje, proireno, sa 50 pripovedaka, izilo je u Beu, 1853, posveeno slavnom Nijemcu Jakovu Grimu. U predgovoru Karadi i pripovetke deli na muke i enske. enske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva udesa to ne moe biti, i po svoj prilici samo e za njih biti rije gatka, njemaki Mrchen; a muke su one u kojima nema udesa, nego ono to se pripovijeda rekao bi ovjek da je zaista moglo biti. Tu zbirku prevela je na nemaki Karadieva ki Vilhelmina, i, sa naroitim predgovorom Jakova Grima, izdala u Beu 1845. Tree izdanje, umnoeno (od 50 pripovedaka u drugom izdanju ovde se popelo na 111), izilo je u Beu 1870, a etvrto, opet umnoeno (70 pripovedaka i 50 aljivih pria, zajedno sa 782 zagonetke), u Beogradu 1897. U skupljanju narodnih poslovica Karadi je imao prethodnika: pored Jovana Mukatirovia, koji ih je skupljao jo u XVIII veku, i dva pisca iz poetka XIX veka, somborskog paroha Stefana Ferenevia i igumana manastira Gomirja Sevastijana Ilia, koji su svoje male zbirke tampali u Novinama serbskim za 1818. i 1820. Ali ti poslovi su raeni nepotpuno i delimino. Prvi Karadi je dao jednu celokupnu zbirku narodnih poslovica. On ih je poeo skupljati jo od 1816, i kada je prikupio dovoljan broj izdao je 1836. na Cetinju Narodne srpske poslovice i druge razline, kao one u obiaj uzete rijei. Poslovice je uredio azbunim redom, i gde je bilo potrebno objasnio ih anegdotama koje su za njih vezane. Kao i ostale svoje sline poslove, tako je i ovu zbirku popunjavao novom graom. 1849. dao je novo, proireno izdanje. 1900. izilo je novo, dopunjeno izdanje. OPISIVANjE NARODNIH OBIAJA. Nai pisci XVIII veka, sa racionalistikim i kozmopolitskim idealom svoga veka, sa tenjom ka prosvetnom izjednaivanju sviju ljudi i ka jednoj vioj opteoveanskoj civilizaciji, nisu marili za narodne obiaje i tradicije. Oni su u njihovim oima bili zaostaci varvarstva, i nazivali su ih: predrasudama, zabludama i praznovericama. Matija Reljkovi, koji je iz svog bavljenja u Nemakoj doneo jedan vii ideal evropske kulture, gleda na osobine narodnog ivota u Slavoniji, na narodne obiaje i tradicije, kao na zaostatke robovanja pod Turcima, naziva ih turskom skulom i hadetima mrskim. Dositej Obradovi hoe da kod Srba iskoreni stara mnjenija i obiknovenija, stare plesnjive i zarate obiaje, i hvali jednog srpskog episkopa u Banatu to je progonio obiaj koleda. Jovan Mukatirovi osuuje narodne obiaje ot idolopoklonikov zaostave i sujeverije od Turaka uzajmljeno; tako i Aleksije Vezili igoe narodne obiaje u narodu, stadu prostodunom. Vuk Karadi o narodnim obiajima ima sasvim druge poglede. On je u idejama suvremenog romantizma, koji, idui za an-akom Rusoom, smatra da je primitivni ovek mnogo bolji i lepi i da je narodni ivot pravi i normalni ivot ljudski. Za Karadia narodni obiaji su iva starina, ono to odlikuje jedan narod i obeleava njegovu originalnost. U polemici sa Milovanom Vidakoveem on ga osuuje to njegov junak u romanu Lbomir u Elsumu govori protiv narodnih obiaja. Ljubomir, veli on, pokazuje magareu pamet kada se ali na ono to ini svetinju. ...Na Ljubomir valjada je uo gdje Dositej i Reljkovi (i jot gdjekoji) viu na obiaje narodne, a nije znao rasuditi, da su oni u tom svi ludovali. Nasuprot racionalistima XVIII veka, Karadi istie novo, sasvim romantiarsko shvatanje: Kod svakoga su naroda najsvetije ove tri stvari: zakon, jezik i obiaji: tim se

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

186

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

narodi jedan s drugim roakaju, i jedan od drugog razlikuju. Kako narod izgubi te tri svetine, on izgubi i svoje ime. Shvatajui tako narodne obiaje, on ih je jo vrlo rano poeo prikupljati, i to opet po savetu Jerneja Kopitara. U Rjeniku e srpskom, pie Karadi, biti opisani skoro svi obiaji srpski. Kopitar me na to naerao. U Srpskom rjeniku iz 1818. pored velikog broja rei ima kraih i duih opisa narodnih obiaja, i time je ovo znamenito delo dobilo i veliku folklornu vrednost. 1849. izila je u Beu Karadieva knjiga Kovei za istoriju, jezik i obiaje Srba sva tri zakona, u kojoj ima i etnografskog materijala. U vanom lanku Srbi svi i svuda on sasvim rusovljevski napada viu klasu srpsku, obrazovane ljude to su se potuili od svoga naroda i njegovijeh obiaja i drukije od naroda nose se i ive, i velia prostu klasu naroda naega, koja uva narodno ime, jezik i obeleje. Karadi je neprekidno i sistematski prikupljao grau za opis narodnog ivota s namerom, kako je sam govorio, da iznese srpske obiaje, sujeverje, mitologiju i domai ivot. On belei ne samo narodne obredne pesme no hoe da opie celokupan narodni ivot u svim njegovim pojavama. Posle njegove smrti ostao je rukopis ivot i obiaji naroda srpskog, koji je tampan u Beu 1867. To jo nedovreno delo imalo je da opie sav narodni ivot, da u srpskom folkloru bude ono to je u srpskoj leksikologiji bio Srpski rjenik. Iako nedovrena, ova knjiga je dragocen prilog ispitivanju narodnog ivota. U zasebnim poglavljima Karadi je opisao narodne obiaje, tradicije, verovanja, izneo nain ivota u kui, u selu, u optini. Kada se vidi kako je na irem osnovu shvatio taj posao, kao neki kompendijum za etnografiju srpskog naroda, onda se mora aliti to je ostao nedovren. On je dao primer, i za njim su doli uenici koji su posao nastavljali. Odmah za njim Vuk Vrevi je stao opisivati ivot srpskoga naroda u Hercegovini, a Milan . Milievi u Srbiji. Po njegovom imenu, Karadi zvao se etnografski list za srpski narodni ivot, obiaje i predanja koji je izlazio u Aleksincu 18991901. i 1903. godine.

III. REFORMA KNjIEVNOG JEZIKA I PRAVOPISA

POETAK RADA NA REFORMI JEZIKA I PRAVOPISA. Kada je ve iziao na glas, Karadi je tvrdio da se vrlo rano, jo dok je sa slubom bio u Srbiji, za vreme ustanka, poeo baviti narodnim jezikom. Jo 1810, tvrdio je on, drugovi u Beogradu smatrali su ga za znalca srpskoga jezika, a 1813, kada je bio sa slubom u Brzoj Palanci, on je obraao panju na narodni govor i beleio to mu se inilo da treba znati. Ali sve je to radio bez ikakve knjievne namere... nego samo za sebe. To njegovo tvrenje u celini nije sigurno; ali je izvesno da je u doba oko 1813. on vrlo dobro znao srpski jezik. Roen u jednom kraju gde se lepo i isto govori, ne proavi kroz kole u kojima se predavao slavenoserbski, on je svojim znanjem narodnog jezika odskakao od ostalih. Kopitar, u to vreme kada su se filolozi sa oduevljenjem bacali na komparativno izuavanje indoevropskih jezika, traio je oveka kod kojega e se moi obavestiti o pravoj

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

187

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

prirodi srpskoga jezika. U uskom krugu ondanjih slovenskih filologa jo nije bilo reeno pitanje ta je upravo srpski jezik, dijalekat ruskog ili zaseban slovenski jezik. Jo 1809. Kopitar je pisao o neophodnosti novosrpske gramatike. O vetaki stvorenom jeziku ondanje srpske knjievnosti pisao je da je plane barbara, nulla, fcta, tulta, rdcula. On je sa najveom pohvalom doekao reformatorsku knjiicu Save Mrkalja Salo debelog ra, libo azbukoprotres (1810) i pisao da u njenih dvaestak stranica ima vie lingvistike filozofije no u drugoj debeloj gramatici. Drugom prilikom je pisao: Srbi oekuju jo svoga Herkula-Koraisa koji e oistiti ovu Augijasovu talu, i koji e i starom mrtvom crkvenom jeziku, i novom, ivom, narodnom, zajemiti njihova uzajamna prava. On e doi, taj HerkulKorais. Kada mu je 1813. doao u ruke Karadiev lanak namenjen za Novine serbske, upoznavi lino Karadia, ocenivi njegovu veliku linu vrednost, on je video da je naiao na oveka koji mu je trebao, proglasio ga najboljom glavom meu svima Srbima i 1814. pisao svome prijatelju Slovencu upanu: Srbi e vas sve za sobom ostaviti! Ovde je neki Vuk koji prekrasno pie srpski. Karadi je tada potpao pod njegov pun duhovni uticaj. Bez kola i bez kolskih predrasuda, prirodno bistar i pronicljiv, Karadi je lako prihvatio njegove ideje. I Kopitar ideje koje je propovedao i sprovodio kod Slovenaca, preko svoga uenika prenosi i kod Srba. U to vreme kod slovenskih naroda vodile su se borbe za narodni jezik u knjievnosti i za prilagoivanje pravopisa prirodi pojedinih jezika, to je bila takozvana abecedna vojna. Kopitar se kod Slovenaca borio za narodni jezik, napisao gramatiku narodnog jezika, i radio na uproavanju slovenakog pravopisa. On je i Karadia uveo u svoje ideje i nainio ga njihovim apostolom kod Srba. Karadi mu je pisao: Niti ja znam kako bi vama za to vozblagodariti mogao to ste vi mene udostoili uastnikom biti toga slavnoga, i svaku eloveesku pohvalu prevoshodeega vaega predprijatija. Bilo bi pogreno misliti da se Vuk Karadi odjednom razvio u ono to je docnije postao, da je od prvoga poetka svoga rada pisao istim narodnim jezikom i uproenim fonetikim pravopisom. On istina jo 1814. istie maternji jezik kao najdragocenije blago, ali se na haos koji vlada u srpskom knjievnom jeziku i pravopisu, i trai reda i jedinstva, gramatiku i renik kojih bi se svi obavezno drali. Ali je i on u prvoj knjizi svojoj bio pod uticajem ranijih starijih pisaca, jo pisao starim pravopisom i unosio mnoge starinske i tue rei protiv kojih e se docnije odsudno boriti (kao: gospoa, primjeanije, uvstvitelan, serdce, serbski, niaji, rasudavati, prosvjeenije, vkus, rez, bitije, i tako dalje). ak i u privatnim pismima iz 1814. on se slui mnogim starinskim reima i starim pravopisom. Kopitar ga je od toga oduavao, i uspeo da ga odui. SRPSKA GRAMATIKA. Kopitar je Karadia jo 1814. ubedio o potrebi da napie gramatiku prostog srpskog, narodnog jezika, kako bi ostali srpski pisci mogli videti ta je pravi srpski jezik. Karadi je odmah shvatio da bez gramatike narodnog jezika ne moe narodni jezik postati knjievni, i da se bez nje ne mogu postaviti vrsti osnovi narodnoj knjievnosti. Dok se ne pone, pisao je on neto docnije, srpska gramatika uiti po kolama, nita nee biti od nai spisatelja. 1814. izila je u Beu Pismenica serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda napisana. Karadi je tu u gramatika pravila sveo govor onih Serbalja koji ive po selima daleko od gradova, i to je bila prva gramatika narodnog jezika srpskog.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

188

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

On nije imao potrebne spreme za jedan ovakav posao, i ovaj pokuaj uinio je iz revnosti k serbskom knjiestvu i iz ljubavi k maternjem jeziku, ali potpuno svestan svojih malih sila znanja. Ova je moja pismenica samo jedan pervi opit, u kojemu sam se ja potrudio, po silama znanja moga, samo neka pravila o sklanjanju imena i mjestoimjenija, i o sprezanju glagola, u jedno sastaviti, i so tim, ako ne vnutrenje vetestvo, a ono barem vid Serbske Pismenice predloiti. On ju je napisao po vernom ugledu na slaveno-serbsku gramatiku Avrama Mrazovia iz XVIII veka, koja je opet bila napisana prema ruskim gramatikama XVII veka. On je zadrao staru gramatiarsku terminologiju i nain izlaganja, i u stare kalupe prelio ivi narodni govor. Ali iako je knjiga u izradi nesavrena, ona je imala nekoliko vanih novina i oznaavala veliki napredak. Kroz nju je sprovedeno naelo: pii kao to govori, a itaj kao to je napisano, naelo fonetikog pravopisa i uproene azbuke. I kod ranijih pisaca opaala se sklonost za uproavanje odve sloene slovenske azbuke, pune za srpski jezik izlinih i parazitskih slova. Dositej Obradovi izostavlja , ne pravi razliku izmeu i , unosi , kojim obeleava ne samo glas no katkada i ; , nj i lj pie sa d, n, l. Emanuilo Jankovi izostavlja , nj i lj pie sa i , eli da izbaci i , kao i mnoga druga slova ...iz naeg alfabeta. Atanasije Stojkovi je pisao da je peti toak u kolima; Sava Tekelija je tampao svoje Rimlne u pani (1805) bez ; Pavle Solari u pojedinim svojim spisima izostavlja na kraju rei i i , samo zadrava kao znak za umekavanje. Muicki u pojedinim svojim odama izostavlja oba jera. U toj buni u slavenskim pismenima najdalje je iao Sava Mrkalj, koji je u svojoj knjiici Salo debeloga ra, libo azbukoprotres uinio odluan korak ka uproavanju azbuke. Mrkalj je u svojoj novoj azbuci izbacio veliki broj nepotrebnih slova, mesto , , , pisao e, y, ja, traio naroite znake za glasove lj, nj, , , izbacio ne samo , , , , , , , , , no i dotle redovno upotrebljavana slova: , . Karadi u tome pravcu svodi srpsku azbuku na 29 slova: a, b, v, g, d, d, e, , z, i, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, t, , u, f, h, c, , . On sam sastavlja slova d (d + ), lj (l + ) i nj (n + ); je uzeo iz starih srpskih knjiga; slovima f i h, za koja je mislio da se u narodu ne izgovaraju, sluie se tek docnije (slovo h, uverivi se da se izgovara u narodu, poeo je upotrebljavati tek od 1836. u Narodnim srpskim poslovicama); glas uzee od Lukijana Muickoga; slovo zamenie jotom (j). Tako je on, dodavi i trideseto slovo d, stvorio svoju novu azbuku, za koju je sa razlogom mogao rei da u njoj nijedno (slovo) nije suvie, nijedno zvukopremjenljivo, niti koje nedostaje, nego i je taman onoliko koliko svojstvo serbskog jezika iziskuje, azbuku za koju je 1832. sa ponosom pisao da je pravilnija i pametnija od ortografija sviju naroda i jezika evropejskih. Kopitar je sa pohvalom doekao ovu gramatiku. 1815. u jednom bekom listu pisao je on: Dobro dola, prva srpska gramatiko irilskim pismenima! I dvaput nam dobro dola to si verno po govoru prostoga naroda napisana! Ali mu je Kopitar uinio i izvesne primedbe. Sam Karadi nije bio zadovoljan ovom alosnom probom srpske gramatike, kako je docnije skromno nazivao i izjavljivao da je se stidi. Kao razuman ovek on je primio primedbe Kopitara, a isto tako i drugih linih i knjievnih prijatelja, koristio se iskustvom, i 1818, uz Srpski rjenik, dao novo popunjeno i popravljeno, daleko bolje izdanje te svoje gramatike. 1824. Grim ju je preveo na nemaki, i kao uen filolog uinio neke ispravke i dopune. 1827. u Danici Karadi je napisao Prvi srpske bukvar, koji je prvi bukvar prostonarodnog srpskog jezika.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

189

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SRPSKI RJENIK. I pre Karadia bilo je renika srpsko-hrvatskoga jezika. Tako renik Jakova Mikalje iziao je 1649, Jurja Habdelia 1670, Ardelija dela Bele 1728, Belostenca 1740, Andrije Jambreia 1742, Joze Voltidija 1802, Joakima Stulija 18011810. Ali sve su to bili renici govora severozapadnoga dela naega naroda, tampani latinicom, i kao takvi nisu dopirali u krajeve gde su pravoslavni Srbi iveli. Kopitar je ubedio Karadia da pored gramatike treba dati i renik srpskog narodnog jezika. im ga je Kopitar upoznao, on ga je uveo u taj posao, i ak mu doneo listie za ispisivanje rei. Od kraja 1814. Karadi je poeo da belei. Bilo je onda, pria on, uenijeh Srba u Beu koji su sav ovaj posao drali za besposlicu i govorili mi u oi da ne kvarim hartije uzalud; no meni se uini bolje i milije posluati G. Kopitara nego njih. Od 1815. on ivlje poinje raditi, uveren da radi jedan posao od istorijskog znaaja. Rjenik e biti prvo djelo u srbskom knjiestvu; on e biti triumf srbskoga jezika. U jedan mah nameravao je da unese sve rei iz ranijih pomenutih okakih renika, isto tako mislio je da d dva renika, jedan renik uenog, slovenskog jezika, i jedan renik prostog narodnog, pa da se docnije oba renika sliju u jedan. Ali se najzad zadrao samo na reima koje je sam uo da se govore u narodu. Kada je prikupio dovoljnu grau, od kraja 1816. dao se sa Kopitarem na posao. Sve svoje slobodno vreme 1816. i 1817. Kopitar je posvetio aktivnoj saradnji na Srpskom rjeniku. On je Karadiu dolazio svako vee, i duboko u no Karadi je itao zabeleene rei, objanjavao ih, a Kopitar prevodio na nemaki i latinski. To vreme, pisao je docnije Karadi, svakidanje razgovore s Kopitarem neu da zaboravim nikada i doveka; tu je moje preanje opirno, ali nesavreno znanje srpskoga jezika pravilima oivelo. Preduzee je bilo veliko, zahtevalo je dosta materijalnih rtava. Kopitar je u bekim asopisima i u prepisci sa slavistima skretao panju na ovaj znaajan posao. Sa tampanjem samoga dela ilo je vrlo teko. Trokovi su bili veliki, a Karadi je bio bez sredstava. Poziv za pretplatu nije naao dovoljnog odziva, i bez nekoliko rodoljubivih mecenata delo ne bi moglo izii. Najzad, 1818, ugledao je sveta Srpski rjenik, istolkovan njemakim i latinskim rijeima. To je bio ogroman posao. U tom reniku je bilo preko 26.000 rei, akcentovanih i istumaenih nemakim i latinskim reima, esto propraenih etnografskim, istorijskim i geografskim objanjenjima. Rei su pokupljene samo iz onih srpskih krajeva koje je Karadi znao, iz Srbije, Srema i june Ugarske. Mnogobrojne, isto narodne rei iz naih zapadnih krajeva, koje se nalaze u ranijim okakim renicima, ovde nisu unete. im je delo izilo Karadi je oseao njegove nepotpunosti. On je produio skupljanje jezikog materijala, dobijao itave zbirke rei iz raznih srpskohrvatskih krajeva i revnosno spremao drugo izdanje, pri emu mu je pomagao uro Danii. To drugo izdanje, mnogo dopunjeno prikupljenim novim reima iz Crne Gore, Dalmacije, Hrvatske, pa i iz Stare Srbije, sadravajui preko 47.000 rei, izilo je u Beu 1852. No ni to izdanje on nije smatrao za definitivno, skupljao je neprestano nov materijal i za sobom ostavio novu grau. Taj materijal je sreen i 1898. u Beogradu Pera P. orevi i Ljubomir Stojanovi priredili su tree, ispravljeno i dopunjeno izdanje Srpskoga rjenika. BORBA ZA NARODNI JEZIK I NOVI PRAVOPIS. Karadi ni po svojoj spremi ni po svojoj prirodi nije bio kabinetski naunik, koji bi se zadovoljavao da iznosi svoje teorije i da ostavi vremenu da im ono izvojuje pobedu i primenu. On je bio praktian radnik, energian

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

190

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

borac, koji je u stopu gonio svoje protivnike i bezobzirno nametao svoje ideje. Od 1815. on se baca u velike i strasne polemike, koje e voditi nekih etrdeset godina. Kritikujui Milovana Vidakovia ne toliko zbog sadrine njegovih romana koliko zbog jezika kojim je pisao, kao i u ostalim mnogobrojnim polemikama koje je pred 1820. godinu zapodeo, on je odluno napao na suvremene srpske pisce i njihov rav knjievni jezik, i sav se zaloio za narodni jezik. On je odluan protivnik pisaca stare kole, onih spisatelja koji su radi da Srbe pretvore u stare Slavene. On konstatuje anarhiju u srpskom knjievnom jeziku. Ima pisaca koji jo piu ruskoslovenskim, ali njih je sve manje, i kada piu oni to ine nedosledno, bez dovoljnog znanja slovenske gramatike, sa veim ili manjim dodacima srpskoga jezika, i to nazivaju visoko serbski. Ima ih koji hoe da piu narodnim jezikom, ali oni taj jezik ne znaju, jer nisu iz krajeva gde se isto srpski govori i nemaju srpske gramatike po kojoj bi pisali. Jo najgori su oni, najmnogobrojniji, koji ne piu ni slovenski ni srpski no srednjim slogom, proizvoljnom meavinom izmeu ruskoslovenskog i srpskog, meovitim renikom, zbrkanom gramatikom, udeavajui jezik svaki po svom vkusu, dodajui srpskim korenima rei slovenske fleksije i, obratno, slovenskim korenima srpske fleksije. to ne zna srpski, metni slavenski; to ne zna slavenski, metni srpski; a to ne zna ni srpski ni slavenski, metni kako ti drago (to ti prije na um padne). Karadi najodlunije ustaje protivu toga. On dokazuje da crkvenoslovenski nije staroslovenski, no da su to dva razna jezika. Slovenski jezik je jezik crkve i njega treba ostaviti crkvi, kao to je u Evropi latinski jezik, koji je u srednjem veku bio opti nauni i knjievni jezik, danas ostavljen samo u crkvi. Srednji slog, skrpljen srpski po slavenskoj gramatici, jeste jedna jezina besmislica, dokaz neznanja i srpskog i crkvenoslovenskog. Kao i u celom prosveenom svetu, kao to su ve uinili Nemci, Talijani, Francuzi i Rusi, i Srbi treba da usvoje za knjievni jezik svoj narodni jezik, valja primiti ist i nepokvaren govor naroda srpskog, jezik oraa i kopaa, jezik krajeva gde se lepo i isto govori, zapadne Srbije, Bosne i Hercegovine. Svoje naelo pii kao to govori, on precizuje: pii kao to narod govori. Izmeu narodnog jezika i knjievnog jezika ne sme biti razlike: to god u jeziku naemu nije narodno ono nije ni srpsko. I Karadi upuuje pisce na svoju gramatiku, na svoj renik, na svoje zbirke srpskih narodnih pesama. Te proste ideje u ono doba znaile su veliku jeres i protiv Karadia se podigla silna bura. On je u prvom redu stekao neprijatelje u crkvenim ljudima, naroito u jerarhiji, u onima koje su njegovi prijatelji nazivali crkvari, crkvenjaci i obskuranti. Za njih je slovenski jezik bio sveteni, sveti jezik, za mitropolita Stevana Stratimirovia neocjenoje cerkve nae sokrovie i kotva Pravoslavija. Odstupati od toga religijom osvetanog jezika, dopustiti da se kirileeska slova troje, znailo je za slavenoljubitelje odstupati od pravoslavlja i slovenstva i ii u susret tuinstvu. Oni su se seali pokuaja katolike crkve i austrijskih vlasti, injenih ne samo u XVIII veku no jo u prvim desetinama XIX veka,* i kao poetak unije gledali su naputanje u azbuci karakteristinih slovenskih slova i unoenje slova iz latinice, kao to je j, zlosrena jota, koju je mitropolit Stratimirovi 1831. proglasio za srp Neastivoga. Srpska jerarhija je sa krajnjim nepoverenjem gledala na Karadia zbog njegovih veza sa Kopitarem, slovenskim Mefistofelom, po afarikovim reima, kojeg su u Pragu nazivali Hoflavt, koji je bio cenzor slovenskih knjiga u Beu, poznat kao veliki Austrijanac i revnostan katolik, koji je eleo da svi Sloveni prime latinsku azbuku, imao stalnu ideju da nasuprot pravoslavnom [ruskom] slovenstvu treba staviti katoliko, austrijsko slovenstvo. I zbog toga je Karadi jo u poetku svoga rada bio osumnjien da je preko Kopitara u slubi katolike propagande, proglaen je za antihrista, agenta kneza

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

191

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Meterniha, i ta teka optuba protiv njega se stalno ponavljala i on se protiv nje sa gnuanjem branio. Na ne manje ogorene protivnike naiao je u knjievnim krugovima i u takozvanoj blagoobraenoj publici. Glavni napad uinio je on na njih, pokazao im kako ne znaju da piu, i uputio ih u kolu prostoga naroda. Pisci, koji su imali profesionalnog ponosa i kastinskog duha, toliko drali na visprenost i visokoparnost svojih spisa, bili su uvreeni tim lekcijama jednog nekolovanog, nekvalifikovanog, u knjievnosti novog oveka, tim upuivanjem na pokvaren srbski jezik iz turskih provincija. Joakim Vuji je, usiljavajui se da bude duhovit, pisao nedotupavne napade na kurta-hero-ijaku gramatiku g. Vuka Stefanovia i na njegov neslano-mastni-arnaut-tursko-hero-ijakior-Dilber-idi aua Rjenik. Pavle Kenelac je sa puno preziranja govorio o tom slaveno-serbo-nemecko-maaro-tursko-ciganskom jeziku. Milovan Vidakovi se bunio protiv pisanja onako kao to nae bake govore. Glup Srbljin budi, govedarski govori, onda si ti Vukov Srbljin. Ako li lepe to perom napisa ne to je baka izrekla krezuba, Srbski to nije. pevao je 1821. Sava Tekelija. A jedan drugi stari pisac uzvikivao je: Slepake gusle Orfeju zar lira da budu? Knjievna tradicija bila je ve dosta jeka, stari jezik vladao je u crkvi i koli nekih osamdeset godina, obrazovani ljudi su njime ne samo pisali no unekoliko i govorili, i Karadiev jezik njima je odista izgledao nizak, prostaki, nedostojan knjige i obrazovanih ljudi. Sa neznatnim izuzetkom ugarski Srbi koji su bili preli u Srbiju i zauzimali visoka mesta u srpskoj administraciji, oni koje je on u ljutini nazivao vaburijom, bili su ljuti protivnici Karadievi. I Karadi od 1815. razvija polemike sa svojim protivnicima. Do 1817. on ih je vodio u Novinama serbskim, pokazujui vrsto ubeenje, upornost, polemiku vetinu da obie pitanja koja su bila nezgodna za njega i da se sav baci na pitanje gde je pravo oevidno bilo na njegovoj strani. Naroito je pokazivao bezobzirnost i nasrtljivost koja je zastraivala. Oko 1826. Pavle afarik u Novom Sadu pokuavao je da izmiri Karadia i njegove protivnike, da nae neki kompromis izmeu oba gledita, ali Karadi nije hteo ni da uje za poputanje i mir i produio rat sa nadriknjigama i blagorodnim prostacima. Ali uglavnome imao je dva perioda velikih polemika, doba izmeu 18151821, u poetku svoga knjievnoga rada, i doba oko 1840, kada je trebalo zadobiti poslednju i odlunu bitku. Tada se sukobio sa najveim svojim protivnikom Jovanom Hadiem. Hadi je dvadesetih godina bio sa njim u dobrim odnosima, ali kada je preao u Srbiju on se stavio na elo onih koji su radili protiv Karadia. Odnosi su postali zategnuti, i rat je otpoeo 1837. Hadi je te godine izdao u Novom Sadu knjigu Sitnice zkoslovne, gde je osuivao brz,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

192

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

nesmiljen rad na reformi jezika i pravopisa, traio da te stvari ne presuuje jedan ovek, no celo jedno telo uenih ljudi, i to posle dugih strunih pretresanja i savetovanja. 1839. Karadi je napisao Odgovor na Sitnice jezikoslovne G. J. Hadia M. Svetia, gde je otro napao svog protivnika, upuujui ga da pre no to otpone davati savete drugom sam dobro naui srpski. I otada se javlja ceo jedan niz polemikih broura, tri Utuka Jovana Hadia i otri odgovori Karadievi. (J. Hadi: Utuk, ili Odgovor na Odgovor na Sitnice zkoslovne, 1839; Vukov odgovor na Utuk G. M. Svetia, 1843; J. Hadi: Utuk III zkoslovn. O zku i pravopisu srbskom, 1846; V. Karadi: Utuk III zkoslovni od M. Svetia, 1847.) U borbi se sa naunog polja prelo na gruba lina vreanja. Hadi je Karadia nazivao pukom neznalicom i prostim prepisaem onog to mu drugi daju i diktuju; Karadi je Hadia proglaavao za fuera i rlatana, i stavljao ga u gomilu srpskih pisaca koji im ponu da govore o jeziku i knjievnosti izgledaju kao da su izbjegli iz ludnice. Najzad, cela ta borba, u kojoj se razdraeni protivnici ni najmanje nisu tedeli, svrila se 1845, uglavnom Karadievom pobedom. Svoje definitivno miljenje o knjievnom jeziku Karadi je kazao u vanoj svojoj brouri Vuka St. Karadia i Save Tekelije pisma visokopreosvetenome gospodinu Platonu Atanackoviu, pravoslavnome vladici budimskome, o srpskome pravopisu, sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku (Be, 1845). Tu vie nije tako odluan kao ranije u borbi protiv rei slovenskoga porekla. On doputa da se one mogu upotrebiti kada ih nema u narodnom reniku, ali obazrivo i u najmanjoj meri. Tu se tek potpuno izjanjava da treba usvojiti juno nareje kao knjievno. Ranije, iako je sam uvek pisao junim narejem, doputao je da svaki moe pisati svojim narejem, ali sada je istakao juno nareje kao knjievno, iz razloga to njime govori veliki deo srpskoga naroda, to su njime ispevane gotovo sve nae narodne pesme, to su njime pisali i dubrovaki pisci, to je on najblii slovenskom, i to se samo rez njega moemo ujediniti s naom braom rimskoga zakona. (Karadieva polemika, rasturena u brourama, asopisima i listovima, u novije vreme prikupljena je. U dravnom izdanju poeli su izlaziti Gramatiki i polemiki spisi Karadievi. Dosada su izile 3 knjige (I, koja obuhvata vreme od 18141818, izila je 1894; II, 18181835, 1894. i 1895; III, u dve sveske, 18361847, 18471864, 1896). IV knjiga je u tampi.78) Primenu svih svojih ideja o jeziku i pravopisu Karadi je dao u svom prevodu Novog zavjeta. On je taj posao pokuao jo 1815. 1819, kada je bio u Petrogradu, ugovori sa Ruskim biblijskim drutvom da Novi zavet prevede na srpski. 1820. posao je bio gotov i rukopis bude poslat na pregled Atanasiju Stojkoviu. Stojkovi, pobornik staroga jezika, da miljenje da ovaj prevod na prostonarodni govor nije dobar i ponudi se da sam d nov prevod. Iskvarivi Karadiev prevod, ne samo u jeziku no i u smislu, on ga tampa u Petrogradu 1824. Kada se u Petrogradu ulo da je Stojkovi preveo ne na srpski no u jednoj ruskosrpskocrkvenoslovenskoj zbrci, zabrani se dalje rasturanje knjige. Englesko biblijsko drutvo pretampalo je Stojkoviev prevod 1834. u Lajpcigu. Karadi, uvreen i oteen, nije dizao ruke od svoga prevoda. 1824. tampao je u Lajpcigu jedan deo svoga posla pod naslovom Ogledi Svetog pisma na srpskom jeziku. Tek 1847. izilo je u Beu celo delo Novi zavjet gospoda naega Isusa Hrista, Vukovo Evangelije, kako se oko 1850. godine govorilo. Prevod je iziao bez dozvole crkvenih vlasti. Crkveni ljudi i inae su osuivali jeziku i pravopisnu reformu Karadievu, a kada se on drznuo da na svoj jezik prevodi i svojim pravopisom tampa ak i vei cerkovne i svjaene, to im je izgledalo kao opasna jeres

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

193

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

koju je trebalo odluno suzbijati. Sinod srpske pravoslavne crkve je uloio protest u Beu i traio da se zabrani rasturanje te jeretine knjige; u javnosti je izilo nekoliko napada, meu ostalima i od Jovana Stejia. Arhimandrit Nikanor Gruji, iako prijatelj Karadiev, tampao je 1852. naroito delo Primtve, u kome je dokazivao netanost prevoda i sumnjiio Karadia da se tim poslom stavio u slubu rimske propagande. Ne znajui ni grki ni latinski, Karadi je prevodio sa starijih slovenskih prevoda, a Kopitar je poredio njegov prevod sa grkim originalom, isto tako pomagao mu je i Mikloi. U pogledu tanosti prevod nije potpuno veran, ali u pogledu jezika to je majstorski posao, obrazac dananjeg knjievnog jezika srpskog. Ali Karadi je u tom poslu bio prinuen da odstupi od svoje ranije apsolutne ideje: da je narodni jezik sam sebi dovoljan. (1821, navodei za primer stari grki jezik, on je pisao: Zar se jezik sam po sebi ne moe izobraziti i uljepati bez tui jezika?) Dok je skupljao narodne pesme i obiaje, narodni jezik mu je mogao biti dovoljan, ali kako je poeo raditi poslove vie vrste, on je na praksi odstupio od svoje ideje. U predgovoru Novog zavjeta sam priznaje da je pozajmio iz slovenskog i ruskog jezika znatan broj rei, ili ih posrbio. (Na primer: slovenske rei: spasitelj, zakonik, zastupnik, prestupnik, pravednik, rtva, blinji, propovednik, jedinstvo, duhovni, ivotni, veliati, itd. itd.; posrbljene slovenske rei: strelac, obilje, ovekoljublje, savrenstvo, budui, novoroeni, prijatan, iskuenje, itd.; ruske rei: posrednik, postojan, priroda, itd.) On priznaje da je sam stvorio nove rei, kao: vika, menja, seja, truba, izbranik, vinogradar, vrtar, neznabotvo, smernost, gostoljubivost, poznanje, ponienje, potvrenje, neosetljiv, nerazumljiv, svadljiv, itd. Na taj nain on je delimino priznao ono protiv ega se toliko borio: da narodni jezik nije sasvim dovoljan, da se moraju initi pozajmice iz razvijenijih jezika i da knjievnici imaju prava stvarati nove rei. 1857. izilo je novo izdanje Novog zavjeta, sa manjim izmenama; poznija izdanja su prosta pretampavanja. Krajem etrdesetih godina borba izmeu jotovia i jerovia klonila se kraju, pobeda je bila na Karadievoj strani. Polemika Jovana Hadia bila je poslednji trzaj stare kole; prevod Novog zavjeta bio je poslednja re Karadieva. On je oseao da stariji narataj, vaspitan u starim idejama, ne moe privoleti na svoju stranu, i svu svoju nadu, u asu najljuih polemika, polagao je na mlai narataj. Ovaki se ljudi ne mogu popraviti, nego samo mlade moe izbaviti nas od ove sramote i jezik na sauvati od propasti... Krajem etrdesetih godina pristigao je taj oekivani narataj. 1847. poinju rad dva mlada vukovca: uro Danii, koji svojim Ratom za srpski jezik i pravopis daje nauno obrazloenje Karadievim idejama, i Branko Radievi, koji svojim Pesmama unosi njegove ideje u lepu knjievnost. 1848. poinje izlaziti prvi list novim pravopisom, Napredak. 1850, Vuk Karadi, Franjo Mikloi, uro Danii, Ivan Kukuljevi Sakcinski, Ivan Maurani, Dimitrije Demeter da se pomenu samo najglavniji zakljuili su Knjievni dogovor. Poavi od gledita da jedan narod treba jednu knjievnost da ima, oni su proglasili da juno hercegovako nareje, fonetiki izraeno, treba da postane knjievni jezik Srba i Hrvata, i ostavili Karadiu da on napie pravila toga jezika. Poslednje prepone su padale, novi narataji su pridolazili i prihvatali njegove ideje. I Karadieva ideja uglavnom je pobedila: taj jezik je ostao knjievni jezik Srba i Hrvata, sa ogradom da se nije ostalo na sirovom narodnom jeziku no da su injene pozajmice i kovane nove rei i da je istono nareje ostalo u veem delu srpske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

194

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Karadi je naao vremena da se pozabavi i bugarskim jezikom, tada potpuno nepoznatim naunom svetu. 1822. godine, u veem lanku Dodatak k sanktpeterburgskim sravniteljnim rjenicima sviju jezika i narjeija s osobitim ogledima bugarskog jezika po posrednom saznanju izneo je glavne osobine bugarskog narodnog jezika i dao nekoliko primeraka bugarske narodne poezije. OSTALI RAD. U svome radu na jeziku Karadi se nije zadovoljio samo gramatikom i renikom i polemikom borbom za naela koja je tu izneo. On je oseao svoje nedovoljno znanje i trudio se da to bolje ue u pitanje slovenskih jezika i istorije srpskoga jezika. Njegovo formalno, vie deskriptivno znanje srpskoga jezika nije mu vie bilo dovoljno, on je osetio potrebu da taj jezik pozna nauno, na temelju istorijske gramatike, zato je itao stare srpske spomenike, jo od dvadesetih godina skupljao srbulje, pisao o odnosima starog i novog srpskog jezika (1826, 1845), i izdao Primjere srpsko-slavenskoga jezika (Be, 1857). U zasebnim lancima (Primane o datelnom i tvoritelnom padeu srbskom muik i sredn imena, 1818; Glavne razlike izmeu dananjega slavenskoga i srpskoga jezika, 1826; Glavna svrivanja sutestviteln i prilagateln imena u srpskom jeziku, 1828) on prelazi na pojedina pitanja iz srpske gramatike i nosi se milju da napie opirnu naunu gramatiku srpskog jezika. Putujui po raznim srpskim krajevima koje u poetku svoga rada nije bio video, i znajui ne samo sadanjost no i prolost srpskoga jezika, on je svoje znanje znatno proirio, i kada je vodio svoje poslednje polemike i nauna nadmonost nad kolovanijim protivnicima bila je nesumnjivo na njegovoj strani. Karadi je bio ovek velike radne snage i vrednoe, i ogledao se na vie raznih polja. On se bavio i istorijom i bio jedan od najranijih istoriara nove Srbije i prvi biograf njenih heroja. On je svojim oima gledao veliku nacionalnu dramu od 1804. do 1813, i nameravao je da napie celokupnu istoriju prvoga ustanka. Oko 1822. spremao se da radi, kako sam veli, srpsku istoriju naega vremena, ili upravo rei od godine 1791, od kada buna srpska poetak svoj ima. Za taj Srpski Plutarh spremio je obilan biografski materijal o glavnim junacima oba ustanka. 1828. traio je od kneza Miloa da ga postavi za srpskog istoriografa. 1849. objavio je da e izii njegovo delo Istorija naroda naega u Srbiji za vladanja Karaorijeva od godine 1804. do 1814. Odlomak iz toga dela je knjiga Pravitelstvu sovt serbsk za vremena Kara-orijeva, ili otimanje ondanjijeh velikaa oko vlasti (Be, 1860). Od njega je ostalo nekoliko lepih biografija ljudi iz toga doba, meu ostalim Hajduk-Veljka, Milenka Stojkovia, Miloja Petrovia, Petra Dobrnjca, Miloa Stojievia, Ivana Jugovia, HadiRuvima, Iva Kneevia kneza od Semberije itd. 1820. skupio je u Srbiji materijal za biografiju kneza Miloa. 1822. knjiga je bila gotova i trebalo je da izie na srpskom i nemakom. Agent kneza Miloa u Petrogradu, Mihailo German, dokopa se nemakoga teksta i 1825. anonimno ga izda u ruskom prevodu. Karadi je protestovao protiv toga plagijata i u Budimu 1828. izdao svoj srpski original Milo Obrenovi knz Serbi ili graa za srpsku istoriju naega vremena. Znameniti nemaki istoriar Leopold Ranke po njegovim podacima i prianju napisao je svoje delo De Serbche Revoluton au erbchen Paperen und Mttelungen (1829), za koju je Nibur rekao da je najbolje istorijsko delo na nemakom jeziku. Ranke se obraa Karadiu i za podatke o docnijem ivotu Srbije, i prema materijalu koji mu je Karadi usmeno i pismeno dao napisao je svoje potpuno delo Serben und de Trke m neunzehnten Jahrhundert (Lajpcig, 1879). (Skupljeni istorijski i etnografski spisi Karadievi poeli su izlaziti u dravnom izdanju. 1898. izila je prva knjiga, i ima da iziu jo tri knjige.)

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

195

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Karadi nije bio istoriar u pravom smislu rei, no kroniar koji je beleio to je sam video i zapamtio. Ja ne traim, pisao je on 1822, u ovoj istoriji mojoj da ostavim primjer srpskim retorima i istoricima, nego sam se trudio da opiem sve onako prosto, bez ikake majstorije i filosofije, kao to bi Srbin Srbinu pripovijedao; a zakon sam sebi postavio da niti koga valim ni kudim, niti da se emu podsmijevam ni udim, nego samo da kaem kako je bilo, pa itatelji sami neka sude to je za valu, to li za kuenje, to li je za udo, to li za podsmije(h). Za dug niz godina on je bio glavni referent na zapadu za sve srpske stvari (Ljubomir Stojanovi), i kad god se prilika i potreba ukazala, upoznavao je Evropu sa stvarima srpskog naroda. Poznati ispitiva Balkanskoga poluostrva francuski geograf Ami Bue dobivao je neposredno od Karadia podatke i uputstva. Na nemakom jeziku ostalo je nekoliko etnografskih i politikih spisa Karadievih. U nemakoj zbirci Reen und Lnderbechrebungen der lteren und neueten Zet iziao je, anonimno, 1837. njegov geografsko-etnografski spis Montenegro und de Montenegrner. En Betrag zur Kenntn der europchen Trke und de erbchen Volke, jedan od najranijih i najpotpunijih opisa Crne Gore, njene zemlje, prolosti, naroda, prosvete i obiaja. 1853. izila je u Beu njegova knjiica De Chrten n Bonien.79 Nekoliko godina (18261829) izdavao je almanah Danicu, koji je gotovo sam popunjavao svojim korisnim prilozima. Danica je imala vie nauan no zabavan karakter, i to je prvi nauni almanah srpski.80 Od Karadia je ostala i vrlo velika i osobito vana prepiska sa najglavnijim ljudima u srpskom narodu i sa mnogim znatnim ljudima u slovenskom i stranom svetu. Ta prepiska ostala je kao svojina srpske drave, i u redakciji Ljubomira Stojanovia poela se izdavati od 1907. godine. Dosada je od te Vukove prepiske izilo sedam velikih tomova (I 1907, II 1908, III i IV 1909, V 1910, VI 1912, VII 1913). U zbirci ima pisama nejednake vrednosti, ali u celini to je dragocena riznica srpske i slovenske nauke i knjievnosti. Meu ostalim tu je prepiska sa: Kopitarem, Jakovom Grimom, Geteom, Veeslavom Hankom, Pavlom afarikom, A. S. ikovom, Lukijanom Muickim, Savom Tekelijom, Pavlom Solariem, Simom Milutinoviem, Jovanom St. Popoviem, Njegoem, Miloem Obrenoviem, Joksimom Noviem. Ona bolje no ita osvetljava ceo ivot, intimnu linost i mnogostruki rad Vuka Karadia, a isto tako i celu prvu polovinu XIX veka u knjievnom i kulturnom ivotu srpskoga naroda, knjievne i kulturne naravi, intimnu istoriju srpskih duhova tih vremena.

IV. OPTI POGLED NA NjEGOV RAD

Vuk Karadi je jedna od najoriginalnijih i najjaih linosti cele srpske knjievnosti. On je svoj ovek i samostalan duh; on ume i sme da misli svojom glavom, bez obzira na to ta e drugi rei. Kad bi se ja, pisao je 1820. godine, povodio za itateljima, ja bi morao postati lud kao i oni to su, pa bi napoljetku vieo da im ne mogu ugoditi. Samouk, bez kolskih i knjievnih tradicija, duhovno slobodan i smeo, on naputa stare staze kojima se dotle ilo u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

196

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

srpskoj knjievnosti i zapoinje jedan nov pokret, koji bi se mogao nazvati knjievnom revolucijom. Romantiar po idejama, on ima racionalistiki duh. To je najvea razlika izmeu ovjeka pametna i izmeu prostaka, to pametan ovjek jednako eli i trudi se da to bolje naui ili izmisli, i da on bude pametniji od svojije stari, a njegova eca od njega; prostak pak sve je rad da ostane kao to su mu i stari bili, a njegova eca kao i on to je. Kakav bi jadan i alostan rod ljudski i ovaj svijet bio da su svi ljudi ostajali onaki kao to su i njiovi stari bili! On je uao u knjievnu borbu sa oseanjem da stare stvari nikako ne valjaju i da su potrebne velike, korenite reforme. Sa puno svesti o sopstvenoj vrednosti i o zadacima koji mu predstoje, on je 1819. pisao Lukijanu Muickom: Mi smo Platoni i Aristoteli u dananjemu narodu naemu... I u taj veliki posao on e uneti svoju retku snagu i istrajnost. On je po svojoj zdravoj pameti osetio da je plodan rad najbolji odgovor nepravednim kritikama, i neprekidni rad i stvaranje u njegovim oima su bili jedini nain blagorodno se osvetiti neprijateljima, ili ih posramiti. Prepreke mu nisu smetale, i protivnici su ga samo podstrekavali na ivlji rad. Premda je u svakome pametnom poetku, pisao je on 1820, vie ludi ljudi negoli pametni, ali u napredak, od dana do dana, sve drutvo pametni raste, a ludije se umaljuje, i tako razum i istina s vremenom nadvlauju. Trebalo je imati mnogo samopouzdanja i hrabrosti, pa udariti na jaku tradiciju, i knjievnu i crkvenu, zaratiti sa gotovo svim obrazovanim ljudima u srpskom narodu, izloiti se najstranijim optubama i besprekidnim ganjanjima. Karadi je imao borbeni duh svih velikih ruilaca. Bez iluzija o ljudima, ne krijui nimalo svoje preziranje prema nadriknjigama i blagoobraenoj prostoti, on je znao da u boju valja zube pokazati. I on e se pokazati kao polemiar prvoga reda, neukrotiv, netrpljiv, po potrebi surov, nepravedan esto, ali uvek gotov na borbu. Samo ovek takve borbene snage i istrajnosti, duboko ubeen da istina mora, malo ranije ili docnije, nadvladati, mogao je izdrati tolike borbe i gotovo sam izvojevati jednu od najveih pobeda u srpskoj knjievnosti. No on nije imao samo tih borbenih sposobnosti. To je bio i jedan od najdarovitijih ljudi koji su postojali u srpskom narodu. On je pripadao onom jakom narataju koji je u poetku XIX veka stvorio dananju Srbiju, narataju tolikih genijalnih vojskovoa i diplomata. On je imao prirodnu bistrinu i otroumlje srbijanskog seljaka, vanredno asimilativan duh, sposobnost da stvari brzo shvati i primi, i da samostalno i dosledno izvodi zakljuke. Kopitar je od prvoga dana video njegove prirodne sposobnosti, i odmah ga nazvao najboljom glavom meu Srbima koje je poznavao; docnije, kada je video kako je ovaj ovek koji ni osnovnu kolu nije svrio, brzo uao u nauku o jeziku, on ga je bez ustezanja nazvao gramatiarskim genijem. U svakom sluaju kod njega je bila velika duhovna energija, jaka pamet, otar kritiki duh, prirodan zdrav razum i Muicki ga je sa razlogom nazivao bodrim i krilatim Vukom. Njegov posao je ogroman, i u pogledu plodnosti Karadi stoji na prvom mestu u srpskoj knjievnosti. Poeo je pisati mlad, i kroz ceo ivot nije naputao posao. Za pola veka neumorne i neprekidne delatnosti on je izvrio nekoliko velikih poslova, od kojih bi svaki za se bio dovoljan za ivot drugoga oveka. Najvei deo njegova posla to je pribiranje narodnih umotvorina i opisivanje narodnoga ivota. U taj posao on je uneo ne samo svoju veliku radnu snagu i neumornu istrajnost no izvesno knjievno razumevanje, gotovo knjievni ukus. Ne samo meu Srbima no i meu svim Slovenima on je taj posao radio bolje no iko, i njegove zbirke narodnih pesama zauzimaju prvo mesto u istoriji slovenskih knjievnosti. Svim drugim skupljaima narodnoga blaga na severu i jugu bio je Vuk prvi i klasini uzor

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

197

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

(dr Matija Murko). Stanko Vraz posvetio je 1839. Karadiu prvu zbirku slovenakih narodnih pesama, a 1845. pisao da bi eleo ceo ivot provesti kraj njega. Za Karadievim primerom u skupljanju narodnih pesama poli su kod eha i Slovaka: Palacki, afarik, Jan Kolar; elakovski mu je posvetio svoju prvu knjigu ekih narodnih pesama. Bugarski pisac dr Ivan imanov, nazivajui Karadia jugoslovenskim Grimom, veli da njegove zbirke narodnih umotvorina ostaju i do danas uzori: imaju pravo Srbi to se ponose svojim narodnim pesmama, ali jo vie trebalo bi da se ponose svojim Vukom. Karadieve zbirke narodnih pesama nemaju samo knjievni i nauni znaaj no i nacionalni. Prikupljajui narodne umotvorine i opisujui narodni ivot u gotovo svim srpskim pokrajinama, bez obzira na politike i verske podele, on je Srbima dao pojam da su jedna duevna celina, i tako silno doprineo stvaranju opteg nacionalnog oseanja srpskog. Naglaujui neprestano etniku istotu i snagu balkanskoga Srpstva, on je vie no iko radio na nacionalizaciji onih krajeva na narodnoj periferiji gde je nacionalno oseanje bledelo, ili se jo nije bilo razvilo. Njegove zbirke, te rapsodije srpskih homeroida iz XIX veka, postale su opte narodno blago, proirile su se na sve krajeve, i na etniki slabije krajeve gde je izvor narodne poezije bio usahnuo. Njegove zbirke su u Evropi pobudile veliki interes i simpatije za srpski narod, a u doba stvaranja srpske drave te simpatije bile su dragocene. Sa pravom, ve 1826, on je pisao: Ja sam narod srpski s uenom Evropom poznao. I njegove zbirke ne samo da su sauvale najvei i najbolji deo nae narodne poezije no svojim sjajnim slikanjem velike i junake narodne prolosti dale se srpskom narodu, koji je uvek imao epsku matu, oseanje da nije od jue, ulile mu samopouzdanje i veru u budunost, kao to i danas vre veliki uticaj u narodnoj masi. I tim prikupljanjem narodnih pesama, opisivanjem ivota celog srpskoga naroda, isticanjem etnike istote i nacionalne osobenosti srpske, Karadi je moda glavni tvorac srpskoga nacionalizma u XIX veku. Jo u prvom poetku svoga rada on je u srpskom narodu video dve glavne sile: jednu, tako rei, centrifugalnu, na periferiji srpskoga naroda, meu iseljenicima srpskim u Ugarskoj i Hrvatskoj, gde je materijalna i opta duhovna kultura bila via, ali gde je isti narodni duh klonuo i gde su karakteristine narodne osobine slabile; s druge strane, u jugozapadnim krajevima srpskim, u Srbiji, Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori, gde je sr srpskoga naroda, video je centripetalnu silu, manju kulturu ali ivlji narodni duh, istiju narodnu duu, veu etniku i duhovnu sveinu. I namesto ugarskoga Srpstva, koje je dotle jedino predstavljalo srpski narod i dralo srpsku knjievnost, on stavlja balkansko Srpstvo, Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru. On je srpskom nacionalizmu dao zapadnosrpsko obeleje. U pitanjima jezika i pravopisa njegov rad bio je odluan, moglo bi se rei definitivan. On jednom za svagda suzbija ruskoslovenski jezik iz srpske knjievnosti i izvojevava pobedu narodnom jeziku, podie ga na visinu knjievnog jezika i za Srbe i za Hrvate. On nije uspeo u onom to je u prvi mah zamiljao: da narodni jezik, bez ikakvih pozajmica i stranih uticaja, postane knjievni jezik, nije uspeo da hercegovako nareje postane opte nareje, ali je uspeo da ivi i narodni jezik potisne mrtvi crkveni i kolski jezik. I isto onako kao to je izvrio punu nacionalizaciju srpskog oseanja, izvrio je i demokratizaciju knjievnog jezika. Njemu se duguje za prvu gramatiku i prvi renik srpskog narodnog jezika, kao i za prvi srpski prevod Novog zaveta. Logino idui za piscima XVIII veka koji su napustili crkvenu azbuku i usvojili graansku azbuku, on je uprostio srpski pravopis, potpuno ga prilagodio

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

198

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

fonetikim zakonima srpskog jezika i stvorio najuproeniji i najracionalniji pravopis koji danas uopte postoji. Ali ipak, pored svih tih velikih i nesumnjivih zasluga njegovih, danas se ne moe primiti preterana Daniieva re da je Karadi otac nove srpske knjievnost, iz prostoga razloga to je pre njega, i u njegovo doba, i mimo njega, bilo dobrih srpskih pisaca i progresivne srpske knjievnosti. U isto knjievnom pogledu njegov znaaj je manji i vie je posredan no neposredan. Ali i na tom polju on ima znatnih zasluga. On je poloio osnov srpskom knjievnom jeziku, i svojim jasnim, jedrim, ivim i krepkim stilom pokazao kako treba lepo srpski pisati. Kao Herder, koji je u nemakoj knjievnosti odvraao pisce da ne budu Pindari i moderni Anakreoni no da se vrate nacionalnom izvoru, germanskoj starini, tako je i Karadi napadao klasicizam i knjievnu i kolsku literaturu, i pisce vraao narodu i narodnoj poeziji. Njegovo shvatanje naroda i narodne poezije primili su docniji romantiari, razvijali ono to je on pisao, ostvarivali ideje koje su kod njega nali. Oko polovine XIX veka poinje ceo jedan kult Vuka Karadia. uro Danii ga je smatrao za neku vrstu nacionalnog Mesije, i 1849. pisao: Da nije Vuk na svijet doao, mogli bismo svata misliti, ali kad on doe, to nam je najvei jemac da neemo propasti. Branko Radievi je pevao: No nam doe sa Vuka jednoga, Danak beli, brao, sa drugoga. Omladina je 1863. proslavila pedesetogodinjicu njegova rada, a njegova smrt primljena je kao opta narodna alost. 1865. Franjo Mikloi, Ognjeslav Utjeenovi i Jovan Suboti, u pozivu za izdavanje celokupnih Karadievih spisa, nazvali su ga drugim Mojsijem koji otvori narodnomu duhu naemu u ednoj pustinji neznanstva bistro vrelo ivota narodnoga. On je bio od presudnog uticaja na duhovno formiranje poznijih romantiara, koji su ga nazvali Mojsijem nove srpske knjievnosti, [ak i sveti Vuk,] i sa dosta razloga narataj od ezdesetih godina naziva se i Vukovom omladinom. Sa Karadiem je bio sluaj kao sa svima velikim reformatorima, suvie osporavanim i sniavanim u jedno vreme, pretereno isticanim i velianim u drugo vreme. V. Jagi sa razlogom veli da kao to je Karadi u svoje vreme stradao od nepravilnih i pristrasnih napada na svoju reformu, tako posle konane pobede svi srpski pisci njegova pravca, kada govore o njegovoj reformi, lako padaju u protivnu krajnost u preteran panegirian ton. i kad se odbije na sva ta preterivanja, Karadi ostaje kao jedan od najjaih i najveih ljudi u srpskom narodu i u srpskoj knjievnosti. On je jedan od onih koji su najvie radili i stvarali i najvema uticali, centralna linost srpske knjievnosti u sredini XIX veka, za XIX vek ono to je Dositej Obradovi bio za XVIII vek: knjievni reformator i nacionalni tvorac.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

199

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NIKOLA TOMAZEO

ao to Mihailo Vitkovi, Srbin po roenju a Maar po kulturi, pripada i

srpskoj i maarskoj knjievnosti, tako i Nikola Tomazeo, Srbin po roenju a Talijan po kulturi, pripada i srpskoj i talijanskoj knjievnosti. Obojica su vie radili i stekli znatna imena u tuim knjievnostima, a samo manjim i neznatnijim delom radili su na knjievnosti svoga maternjega jezika. Nikola Tomazeo rodio se u ibeniku, u Dalmaciji, 27. septembra 1802, u trgovakoj porodici. Osnovnu kolu svrio je u ibeniku, gimnaziju u Spljetu. U Padovi, u Italiji, uio je prava. Uavi u javni ivot talijanski, bio je novinar i knjievnik, ivei u Padovi, Milanu, u mletakoj oblasti, u Florenciji. 1833, prognan iz Toskane, ode u Francusku, prvo u Eks, u Provansi, potom u Pariz i na Korziku. Amnestovan 1840, vrati se u Italiju, doe do zaviaja, na grob svojih roditelja, potom se nastani u Mlecima, obilno radei na knjievnosti. Uestvujui vrlo ivo i u prvim redovima u talijanskom pokretu za osloboenje i ujedinjenje, bude 1847. zatvoren u Mlecima. 1848, kada je buknula buna u Mlecima, narod oslobodi Tomazea iz zatvora. Poto je proglaena republika, on postane njen ministar prosvete, potom ode za poslanika Mletake Republike u Pariz. Kada su Austrijanci 1849. ponova zauzeli Mletke, Tomazeo odbegne na Krf, gde ostane do 1854. Tada doe u Turin, prestonicu Pijemonta. 1859. preseli se u Florenciju. Oko 1861. godine potpuno izgubi vid, koji mu je bio oslabio u mletakom tamnovanju. Doekavi da doivi 1871. ostvaren san svoje mladosti, ujedinjenje Italije, uvaavan kao jedan od najzaslunijih ljudi Tree Italije, umro je u Florenciji 1. maja 1874. Sahranjen je velianstveno, u florentinskom Panteonu, pored Dantea. 1902. u celoj Italiji proslavljena je sveano stogodinjica njegova roenja. Tomazeo je bio vanredno raznovrstan i plodan pisac. Bavio se teologijom, filologijom, etikom, pedagogijom, knjievnom kritikom i istorijom, a iznad svega politikom. Od njega je ostalo na 250 manjih i veih dela po raznim strukama. Glavna njegova dela su komentari Danteovoj Boanstvenoj komediji, Renik talijanskog jezika, Renik sinonima, EsTetiki renik. Svi ti radovi dostojno su ocenjeni u istoriji talijanske knjievnosti. U srpskoj knjievnosti ostalo je samo jedno Tomazeovo delo, njegove Iskrice. Navrativi se 1839. u ibenik, on se dade na ponovno uenje srpskoga jezika i na itanje Karadievih zbirki narodnih pesama, a i sam pone beleiti narodne pesme. Slovensko i srpsko oseanje njegovo nae izraza u lepoj knjiici Iskrice (Scntlle), koje su prvo izile na

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

200

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Talijanskom 1841, u Mlecima. On ih je odmah preveo na srpski i poslao prijateljima u Dalmaciju. Te njegove Iskrcie na ilirskom jeziku pojavile su se 1843. u Dalmaciji, u nekoliko rukopisa. 1844. Ivan Kukuljevi Sakcinski izda ih u Zagrebu, ali austrijska cenzura ih zabrani. 1848, u Zagrebu, Kukuljevi dade novo ispravljeno izdanje, sa naroitim Tomazeovim predgovorom. U Zadru je 1849. izilo tree izdanje, etvrto izdanje dala je Matica hrvatska u Zagrebu 1888, a peto, definitivno izdanje, prema ispravkama samoga Tomazea, dao je Danilo Petranovi 1898. u Beogradu, u knjigama Srpske knjievne zadruge. Glavna razlika izmeu ovog petog izdanja i ranijih izdanja jeste to su unete ispravke koje je sam Tomazeo uinio, stavivi svuda re srpski mesto ilirski, slavenski, jugoslavenski. Iskrice su mala knjiga, ali bogata sadrajem, puna jakih misli i blagorodnih oseanja. U 33 iskrice, veih i manjih aforizama, Tomazeo je izrazio svoju veliku ljubav prema svome narodu i prema svome zaviaju, dao savete i uputstva kako da ceo narod poe napred. On zasebno govori o prilikama u kojima se srpski narod, a naroito Dalmacija, nalazi; istie potrebu narodne prosvete, prave hrianske kulture, etikoga vaspitanja, verske snoljivosti, vere u narodnu snagu, nade u bolju budunost. On savetuje ta sve treba uiniti te da se zaputena Dalmacija digne na visinu na kojoj je nekada bila i da srpski narod zauzme u Slovenstvu i meu narodima ono mesto koje mu pripada po njegovim vrlinama, po njegovom divnom jeziku i neuporedivoj narodnoj poeziji. Tomazeo je vrlo reit pisac i pie visokim, sveanim poetskim jezikom. Lirsko nadahnue je vrlo jako i na nekoliko mesta Tomazeo dostie visinu biblijske sveane reitosti i ostavlja dubok utisak na itaoca. Stil mu je sasvim lian, zbiven i kratak; jezik, iako se na njemu opaaju talijanski uticaji, ist i jedar. Iako male obimom, Iskrice su idejama i oseanjima bogato delo, koje je mogao napisati samo ovek od talenta i sasvim izraen pisac. On je pored toga esto i toplo pisao o srpskim narodnim pesmama. 1841, uz svoje vrlo poznate zbirke narodnih pesama sa Korzike i Jonskih ostrva (Cant popolar), dao je izvestan broj ilirskih pesama. Opirnije i potpunije pisao je on o srpskoj narodnoj pesmi u knjizi De cant del popolo erbo e dalmata (Trst, 1847). Sa oduevljenjem on tu velia Srbiju, koja je svet zadivila, ustajui, prva na Balkanu, da se bori za sveto ime otadbine..., i pie tako plamenim patriotskim stilom kakav se samo moe nai u najoduevljenijih omladinaca. U svojoj snanoj pesmi Alla Dalmaza velia on Srbiju, kao retko ko pre njega. Uskrsla Srbija, u kojoj vlada pitomi duh i ila miica, sva je nada srpskohrvatskog naroda. I u svima svojim poznijim spisima on e veliati slavno pobunjenu Srbiju, slobodnu Srbiju. On slavi srpski jezik, i misli da pravilni, krepki, skladni srpski jezik treba da postane opti jezik Slovena. Na je jezik silniji od talijanskoga i latinskoga, a nije siromaniji ni od grkoga. Dela Vuka Karadia uinila su na njega dubok utisak; on Karadia naziva genijem i najzaslunijim Srbinom i tvrdi da blagodarei njemu Evropa stavlja Srbe u red najpoetinijih naroda; srpske narodne pesme su pravo udo jezika, stila i poezije, jedinstvene u Evropi. Njegove ideje o knjievnosti istovetne su sa idejama Vuka Karadia i poznijih srpskih romantiara: Svakom narodu preporuujem da uva svoj duh, koji ivi u narodnim umotvorinama... Kad se neka knjievnost mnogo udalji od prostoga naroda, ona se, u isto vrijeme, mnogo udaljila i od prirode... Veliko e zlo izii ako slovenski pisci budu podraavali dananje evropske knjievnosti. Ne znaju glatka pera onako pisati kao to javorove gusle gude...

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

201

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Njegov knjievan rad na srpskom jeziku nije veliki, ali on je srpsku knjievnost obogatio jednom poetinom i jedrom knjigom, i, budui knjievno obrazovan, doslednije i potpunije no iko kod nas razvio je romantiarsku doktrinu i njeno osnovno shvatanje o vezi izmeu narodne i knjievne umetnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

202

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

BRANKO RADIEVI

od ranijih pesnika srpskih bilo je klica romantizma, ali prvi pravi

romantiarski pesnik srpski, pisac koji je na poeziju stao primenjivati romantiarske ideje Vuka Karadia, bio je Branko Radievi. Stvarno, on u knjievnosti srpskoj otvara cvetnu, knjievnim talentima i pesnikim delima bogatu romantiarsku epohu. IVOT. Otac Branka Radievia, Teodor (Boidar) Radievi, carinski inovnik u austrijskoj slubi, bio je i sam ovek od pera. To nije bio samo jedan od onih starih ljubitelja tenija, kakvih je kod Srba dosta bilo u prvoj polovini XIX veka, no je i sam radio na knjievnosti, i pored manjih knjievnih ogleda dao 1847. i srpski prevod ilerova Vilhelma Tela. U Brodu na Savi, u Slavoniji, 15. marta 1824. rodio mu se sin Aleksije, koji je docnije svoje kalendarsko ime preokrenuo u narodno ime Branko. Kako je Teodor Radievi, kao inovnik, menjao mesta slubovanja, Branko je uio kole u nekoliko raznih mesta. Od 1828. godine porodica Radievi bila je u Zemunu, i Branko je tu, od 1830. do 1835, uio tri razreda srpske i tri razreda nemake osnovne kole. 1835. upisao se na gimnaziju u Karlovcima, i tu ostao do 1841. Tada je 1841. otiao na gimnaziju u Temivar, i svrio je 1843. 1843. otiao je u Be i upisao se da slua prava. Tu se upoznao sa Vukom Karadiem i urom Daniiem, uao u njihov ui krug, i to poznanstvo bie od vrlo velikog znaaja po dalji njegov knjievni rad. Neto novana oskudica, neto buran aki ivot omeli su ga da dovri svoje pravne studije. Godine revolucije, 1848. i 1849, proveo je u Sremu, naroito u Zemunu; u nekoliko mahova prelazio je u Beograd. U Be se vratio 1850, i, potpomognut od kneza Mihaila, upisao se na medicinu. Ali neizleiva bolest bila ga je uhvatila, i on je umro u najboljim godinama i u prvom poetku svoga rada, u Beu, 18. juna 1853. NjEGOVE KNjIGE. Kao gotovo svi srpski pesnici njegova vremena, Radievi je poeo pevati jo kao ak u gimnaziji. Rana knjievna zrelost njegova objanjava se ne samo njegovim linim talentom no knjievnom naslednou od oeve strane i knjievnim obrazovanjem steenim jo u roditeljskoj kui. Od 1843. godine on ve pie dobre stihove, i otada se brzo razvijao i naglo proizvodio. Njegovo pevanje zahvata doba od 1843. do 1850. godine. Za ivota izile su mu dve sveske Pesama, prva, sa lirskim pesmama u Beu 1847, druga, u kojoj su dve epske pesme Gojko i Hajdukov grob, takoe u Beu, 1851. Posle njegove rane smrti, na navaljivanje Vuka Karadia, njegov otac izdao je iz zaostalih

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

203

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

rukopisa i treu svesku Pesama (Temivar, 1862). U Matici srpskoj nalazi se ostatak Radievievih rukopisa. Docnije, Pesme Branka Radievia su vrlo esto izdavane; posle Njegoeva Gorskog vijenca to je bila najee izdavana i najvie itana srpska pesnika knjiga. Njegove Pesme izile su jo u desetak izdanja: u Novom Sadu, 1867, u Beogradu, 1872, u Panevu, 1873, u Novom Sadu, 1878, u Panevu, 1879. i 1880, u Novom Sadu, 1882, 1883, 1889. i 1900. Srpska knjievna zadruga izdala je 1903. u Beogradu knjigu prvu Radievievih Pesama, u kojoj je njegova lirika. LIRIAR. Iako je i ranije u srpskoj knjievnosti bilo pesnika koji su se sluili narodnim jezikom i unosili u svoju poeziju elemente narodne poezije, ipak su pesme Branka Radievia znaile jednu veliku novinu, gotovo itav knjievni prevrat. Njegova poezija se odlikovala ne samo paljivo istim narodnim jezikom i nadahnuem iz narodne poezije no je i sadrinom, osnovnim tonom i nainom izraavanja silno odudarala od zbirki ranijih, pa i suvremenih srpskih pesnika. Raniji srpski pesnici su bili objektivni i didaktini, uvali se linih izliva i drali se mirnoga uvstva, sve svodili na moralnu i patriotsku pouku i njihovi stihovi bili su knjiki hladni, staraki mudri, visokoparno sveani, ukoeno pravilni. Radievi, sa smelou sasvim novoga i sasvim mladoga oveka, prekida sa tim krutim spisateljskim tradicijama. On u svoju istinski lirsku poeziju unosi sebe lino, svoje line doivljaje, svoja lina oseanja, opeva svoju nestanu, katkada i razuzdanu mladost, ne bacajui na svoje stihove veo predrasuda i obzira, no kao prkosei starima, mudricama, cepidlakama, licemerima, pobornicima svega starog i preivelog u knjievnosti i u javnom ivotu srpskom. Jedva jednom sa njime u srpsku poeziju, koja je odmah u prvom svom poetku izgledala tako stara, ulazi mladost, sa svojim sveim oseanjima i bujnim strastima. I svoju mladu i mladiku knjigu on prirodno posveuje Srpskoj omladini. On svoje pesme naziva eda mila moje krvce vrele, i brani tu svoju subjektivnu poeziju ija je prva vrlina to je njegova: Bolje edo i preavolasto Ne bogalje i slepo i kljasto, Da uz tui korak naramljuje, Da ga tua ruka zaranjuje! U svoj svojoj poeziji to je odista bio svoj ovek i svoj pesnik, koji je pevao po svojoj udi i iz svoga srca, traio svoje predmete gde mu se svidelo i kazivao ih kako je hteo. Pored toga, on u srpsku knjievnost unosi iskrenu ljubav ka prirodi, oseanje ranije slabo razvijeno u srpskoj poeziji, koja je nemono produavala tradicije suve i hladne kabinetske poezije evropske iz XVIII veka. Mlada, svea i topla poezija Branka Radievia imala je dah mladosti i prolea, i bila kao oaza u suvoj i mrtvoj pustinji ondanje bezline, beskrvne i ukoene didaktine objektivne poezije. Ona je inila utisak svetlog prolenog jutra, irila miris poljskog cvea, i mladi pesnik je izgledao kao mladi i raspevani faun u proletnjem cvetnom polju. Sa Brankom Radieviem je doao u srpsku knjievnost pravi lirski pesnik, koji je pevao o sebi i za sebe, istinski pesnik srca i mladosti. I sva njegova lirika bie juvenalia jednog vrlo mladog pesnika u jednoj vrlo mladoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

204

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U takvoj poeziji ljubav je morala zauzeti glavno mesto. Vea polovina njegovih stihova su ljubavni. U njima se opeva ljubav ne kao jedno opte mesto literature i kao jedna izupotrebljavana poetska tema, no stvarne i oseane ljubavi onakve kakve ih je on sam imao i kakve ih je sam lino oseao. Branko Radievi shvata enu i ljubav drugae no to su to radili raniji sentimentalni pjesmopevci srpski, zakasneli trubaduri i plaevni ljubavnici pod bledim mesecom. Njegova ljubav je od ovoga sveta, plaha, ulna, katkada sasvim plotska, to je vrealo i bunilo stare celomudrene i blagonaravne spisatelje. aki rastanak, jedan od najranijih i najirih njegovih poslova, najpopularnija pesma njegova, karakteristian je za taj prvi ulni i veseli period njegovog lirskog pevanja. U tim prvim njegovim pesmama razdragane mladosti i ivotne radosti osea se malo ivotno iskustvo, povrnost sasvim obinih oseanja, upravo oseaja, naivna mladika razuzdanost. Ali pored tih ulnih pesama mladikih, ima i Radievievih lirskih pesama sa dubljim oseanjima i viim mislima. Bolest i bol su proirivali njegov duhovni vidik i preiavali njegova oseanja. Predoseajui ranu smrt on je ispevao nekoliko iskrenih pesama prodirne melanholije, i to je najbolji deo njegova poetska rada. EPSKI PESNIK. Glavni rad Branka Radievia to je lirska poezija, laka ljubavna lirika, neto kao led u nemakoj poeziji prve polovine XIX veka, naroito kod Hajnea i Ulanda, koji su bili od izvesnog neposrednog uticaja na nj. U toj lirskoj poeziji, koja je odgovarala njegovoj intimnoj prirodi i osnovnom raspoloenju, Radievi je dao najbolje to je mogao dati. Ali, naroito u docnijim godinama svoga rada, on je radio i na epskoj poeziji, i vei deo njegovih stihova pripada epskoj poeziji. Njoj ga je vukla njegova ljubav prema narodnoj poeziji i primer ondanjih pesnika srpskih koji su sa ljubavlju negovali ep. Od njega je ostalo nekoliko romantinih epskih pesama: Gojko (1848), Osveta, Stojan, Utopljenica, Uro, Hajdukov grob (1849); sobom u grob Radievi je poneo neostvarenu nameru da napie ep o Kosovu. U svim tim svojim epskim pokuajima, u kojima je uticaj Bajrona oigledan, on nije imao uspeha, kao nijedan od srpskih pesnika uostalom. Njegova poezija, koja je u lirici tako laka, gotovo krilata, ovde je troma i razvuena mahom u mlitave deseterce, bez pokreta, bez boje i ivota. Razlika izmeu Radievieve lirske i epske poezije nesrazmerno je velika, i najzaneseniji poklonici njegovi prelazili su preko njegovih epskih pokuaja. Jo 1851. godine Ljudevit tur je utvrdio da Radievi liriar stoji nad Radieviem epiarom, i od toga doba taj sud se nije promenio. PESNIKI OBLIK. Radievi je novator isto toliko oblikom koliko i sadrinom. U neposrednoj i svakodnevnoj okolini svoga uitelja Vuka Karadia i svoga pobratima ure Daniia, on je sasvim uao u njihove ideje i sa sebi svojstvenom strau bacio se na prouavanje narodnoga jezika i narodne poezije. On je udno itao narodne pesme i utisak tih itanja esto se opaa u njegovoj frazeologiji. Iz narodne poezije uzeo je mnoge figure i ukrase, kao i njen neposredan i prost nain izraavanja. Karadiev Srpski rjenik tako rei ui napamet, sam skuplja za Karadia i narodne rei i narodne pesme. On vrlo esto afektuje svojim znanjem narodnoga jezika, a u fonetizmu pravopisa ide dalje i od samoga Vuka Karadia. Ali, ukupno uzevi, on pie boljim i istijim jezikom no ijedan od srpskih pesnika njegova vremena. Kako u pogledu jezika tako i u pogledu versifikacije poezija Branka Radievia oznaava veliki napredak, kad se ima na umu kako je bila prosta metrika ranijih srpskih

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

205

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

pesnika. On ima razvijeno oseanje ritma, njegovi slikovi, iako jo nesavreni, novi su i bolji no to su raniji bili. Melodinost njegovih stihova je tako velika da je italac u iskuenju da ih zapeva, i nije sluajnost to je gotovo treina njegovih pesama stavljena u note i to je on ne samo najitaniji no i najpevaniji srpski pesnik. Radievi je dao obrasce dobre srpske versifikacije, i on e u pogledu forme ostati glavni pesniki uzor srpski sve do pojave Vojislava Ilia. OPTI POGLED. Poezija Branka Radievia imala je zanimljivu sudbu u srpskoj knjievnosti. Novinom pesnikih motiva, smelou ideja, otrinom linih sudova, ona je izazvala veliko nezadovoljstvo u konzervativnim krugovima starijih pisaca. Stari su napadali njenu nepokrivenu pohotljivost, bezumnu nepriznatelnost, nerazborito samopouzdanije; zbog svoga otroga vukizma Pesme su u jedan mah bile zabranjene u Srbiji, gde su vladali oni protiv kojih je bila ispevana satirina pesma Put. Ali sa druge strane, ono to je Vuk Karadi nazivao naa partija, njegovi prijatelji i sledbenici, doekali su mladoga pesnika rairenih ruku i sa oduevljenim pohvalama, koje su vie ile njegovom jeziku i filolokim idejama no njegovom pesnikom talentu. Branko Radievi je bio odvaan jotist, fanatian Vukovac i u Putu on je bez potede napao protivnike Karadieve, njihovu turu klasiarsku uenost, njihovo pedagoko cepidlaenje, njihov uski i netrpeljivi konzervatizam u pitanjima jezika i pravopisa. U doba kada je, po reima jednoga suvremenika, bilo toliko opasno biti uz Karadia da je bilo potajnih jotista kao to je u Neronovo doba bilo potajnih hriana, u to doba Radievi je prkosno veliao Karadia kao duhovnog oslobodioca srpskog. U stvari zbog toga, sa osobitim pohvalama presreo ga je jo 1847. uro Danii i bio prvi truba njegove knjievne slave. Danii, uvek iskljuivo filolog, hvalio je njegov jezik kao suza ist i izjavljivao da dosada nijedan Srbin nije tako pevao. I pored toga, uspeh nije tako brzo dolazio. Tek kada je oko 1860. stao pristizati ist romantiarski narataj, pesniki glas Branka Radievia stao je naglo rasti. Od 1860. on se smatra kao osniva nove srpske poezije i postaje uzor mladih pesnika srpskih. [Vri jak uticaj na Zmaja, B. Atanackovia, K. Ruvarca, J. Gria i na gotovo sve slabe pesnike ezdesetih godina.] 1861. Danica je tvrdila da je Branko dao sadanji ivot naoj knjievnosti. Od 1860. do 1890. izilo je desetak izdanja njegovih pesama. Sveani prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Bea na Strailovo 1883. godine bio je jedna vrsta apoteoze. Dva knjievna lista srpska kod Srba u Ugarskoj, Strailovo i Brankovo kolo, nazvata su prema njemu. 1894. Knjievno-umetnika zajednica u Beogradu proslavila je pedesetogodinjicu akog rastanka kao jedan veliki datum u istoriji srpske knjievnosti. I u publici i u knjievnoj kritici srpskoj, sve do pred kraj XIX veka, vladalo je u punoj meri ono to je Laza Kosti 1885. godine nazvao brankomanija. Poslednjih dvadeset godina Branko Radievi izgubio je dosta od svoga glasa, i itaoci njegovih pesama i zaneseni oboavaoci sve su rei. On se danas vie ne izdaje, i najvii knjievni redovi italaca okrenuli su se od njega. Branko Radievi ne izgleda danas ono to je jo Ljubomiru Nediu izgledao: najvei pesnik to je novim srpskim jezikom pevao. Kako se danas jedan pisac ne meri vie prema tome kakvo je bilo njegovo dranje u borbi oko jezika i pravopisa, i on se danas kritinije sudi. Za Radievia je bila nesrea to je potpao pod apsolutan uticaj Vuka Karadia i to nije mogao samostalno razvijati se. On je sebe, na svoju tetu, sveo na srenog podraavaoca narodne poezije, postavljao sebi za zadatak da pokae kako se srpski peva, bio pesnik jedne knjievno-filoloke stranke,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

206

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

rtvovao svoje velike pesnike sposobnosti strastima jednoga trenutka i interesima jednoga pokreta. On je imao nesumnjiv originalan pesniki talenat, izvesne njegove pesme (kao: ?, Kad mlidij umreti, Tuga i opomena) pokazuju i nenu pesniku duu i samostalan pesniki dar. Analiui Tugu i opomenu, jedan dananji kritiar postavlja pitanje koje je u isti mah i odgovor: Da nije Branku ba kodio narodni pravac kojega se docnije uz Vuka latio?... Da nije bilo Vuka, ko zna kakvo bi bilo pevanje Brankovo? Da ne i bolje? (Pavle Popovi). Zatim, Radievi je umro mlad, u poetku rada, i nije imao vremena da se razvije. iveo je vrlo brzo, ceo njegov pesniki rad ogranien je na sedam godina, i umro je onda kada je tek trebalo da daje zrela i trajna dela. I tako se, po reima jednoga od brankomana, cela njegova poezija svela na jedan ogroman i sjajan pokuaj (Svetislav Vulovi). Ali i za to kratko vreme, i sa tako malom koliinom rada, on je mnogo uinio. Smelou i bujnou svoje prirode, snagom i originalnou svoga velikog pesnikog talenta, on je uinio onaj odsudan skok od ranije objektivne i didaktine poezije ka subjektivnoj i lirskoj poeziji na narodnom osnovu. On je vie no iko doprineo nacionalizovanju srpske poezije. On je prvi istinski pesnik srpskoga romantizma, prvi u srpskoj knjievnosti dao je obrasce iste lirike i njime se sjajno zapoinje pesnika romantika kola.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

207

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

BOGOBOJ ATANACKOVI

rug i prijatelj Branka Radievia, jedna od prvih i najveih planeta sunca

Brankovog, Atanackovi je u srpskoj pripoveci bio ono to je Radievi bio u poeziji. On je otvorio srpsku romantiku pripovetku. Roen je 10. juna 1826. u Baji, u Bakoj, u trgovakoj kui. Krteno ime bilo mu je Timotije, ali on ga je posrbio u Bogoboj. Osnovnu kolu i niu gimnaziju svrio je u Baji, a viu gimnaziju u Peti. U Peti je uio prava, i tu uzeo iva uea u prvom omladinskom pokretu pred 1848. U Beu, gde je dovrio pravne nauke, upoznao se sa Vukom Karadiem i urom Daniiem, i sav uao u njihove ideje. U pokretu od 1848. imao je vidna uea, i u jedan mah sklanjao se u Evropu. U vremenu od 1848. do 1850. putovao je u dva maha po Nemakoj, Holandiji, Francuskoj, vajcarskoj i Italiji. 1851. je u Novom Sadu. Tu je ostao do same smrti, 28. avgusta 1858. U knjievnosti se javio poetkom etrdesetih godina, kada se toliko pevalo u srpskoj knjievnosti. Dve njegove patriotske i sentimentalne pesme u Petansko-budimskom skorotei za 1844. ne odaju nikakav pesniki dar. Ni prve njegove novele, tampane u isto doba i u istom listu, nisu nita obeavale. On je poeo suvie mlad, i trebalo mu je vremena da se razvije. Ali u to doba, sem Jovana Subotia, niko nije radio na noveli, i italaka publika je bila eljna radova te vrste. Njegovi aki pokuaji, ma koliko da su bili slabi, zadovoljavali su jednu osetnu potrebu srpske knjievnosti, i on je ve poeo svraati panju na se. On se ivlje daje na posao, i brzo, 1845. i 1846, izdaje, u Budimu i u Subotici dve sveske zbirke novela Darak Srbkini. To su novele starinske romantike i sentimentalnosti, povesti nesrenih ljubavi, nagraene dobrodetelji i kanjenog poroka, pune fatalnih mladih ljudi i bledih devojaka, sa svim starinskim dekoracijama stare i naivne pripovetke, pisane u patetinom sentimentalnom raspoloenju i tonu. Novo je to mesto viteza iz prolosti dolaze ljudi iz sadanjosti, ali i jedni i drugi oseaju i govore isto. Karakteristino je da se pisac obraa eni, Srpkinji, srpskoj devi i rodoljubici onoga vremena, sa njom uzdie i suze proliva, hoe da joj neguje u isti mah i neno oseanje i srpsku nacionalnu svest. Ti prvi radovi Atanackovievi, ija knjievna vrednost je vrlo mala, odgovarali su ondanjem knjievnom ukusu i imali su uspeha. Podunavka je o njima 1846. pisala: Iskreno rodoljubije, isto blagonravije, bon ton, a i istoa jezika u svakoj se vrsti dino pokazuje.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

208

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1848. godina ini prekid ne samo u ivotu no i u knjievnom radu Bogoboja Atanackovia. Pre 1848. u svojim plaevnim i starinskim romantikim novelama on trai svoj put. U 1848. godini njegov duh je sazreo, on je oevidno vie itao, mislio i video, i njegova poznija dela su zrelija, razvijenija, i, relativno, realnija. Iz toga drugog perioda su njegovi putopisi, nove novele i jedan roman. Putopisi su od interesa kao jedan od najranijih pokuaja te vrste u naoj knjievnosti, ali knjievne vrednosti nemaju. To su prosti izvetaji sa puta, u kojima se moe nai materijal za biografiju samoga pisca i za bole poznavanje njegovoga dela. I posle 1848. ima od njega nekoliko uvstvitelnih novela one vrste u Darku Srbkini, ali iz ovog perioda su njegovi dobri radovi, vea novela Bunjevka i roman Dva idola (18511852), najbolje stvari koje je on napisao, najznaajniji pripovedaki pokuaji u srpskoj knjievnosti u polovini XIX veka. Ono to odlikuje ta dva dela to je to su im predmeti iz suvremenog ivota. Jo 1844. napisao je on karakteristinu novelu Efrosina, obrazac svakidanjeg ivota. Posle 1848. on naputa carstvo mate i pesnikih fikcija i ulazi u suvremeni ivot. I Bunjevka i Dva idola deavaju se u 1848, i u njoj su naslikani tipovi iz srpskog drutva. Pisac ima svoje ideje: u Bunjevci istie staro naelo da je narodnost iznad vere, u Dva idola slavi veliinu narodnog i ljubavnog oseanja, dva idola: narodnost i dragu. U oba dela opet su ljubavne istorije, sa mnogo sluaja i neobjanjivih dogaaja, sa mnogo uzdaha, usklika i suza. U Dva idola junak, u kome je pisac hteo sebe ocrtati, samo je bleda kopija Bajronovih fatalnih ljudi. Ali, pored svega toga, i iznad svega toga, tu ima neto vie. Ma koliko da je bio sklon sentimentalnom romantizmu, Atanackovi je slikao svoje doba i svoju sredinu, unosio pojedine trenutke i obiaje iz narodnoga ivota, slikao sa izvesnom lokalnom bojom, davao optu sliku oseanja svoga doba. Pored izvesnog rudimentarnog realizma, ima u Dva idola i izvesno rudimentarno oseanje. Oko 1850. bila je velika novina napustiti srednjovekovno vitetvo ili carstvo sentimentalnih snova, pa obratiti se suvremenom ivotu, i u stvarnosti traiti poeziju. Ne mogui potpuno izii iz ranijih uzora, on je ipak davao neto novo i bolje. Bogoboj Atanackovi je pisac koji ima sve mane svoga doba. Neko je podelio pisce na muke i enske: na one koji su u volji, snazi i akciji, i na one koji su u mati i oseanju. Atanackovi je enski pisac, ne samo zato to je gotovo iskljuivo pisao za dine Srpkinje no zato to je sam u osnovi bio jedna enska priroda. On je bio pesnik idealnih i fatalnih ljubavi, pregaenih srdaca, priguenih ivota, i stavljao je enu, krunu bojeg stvaranja, remek boji, uvek i svuda na prvo mesto. On je ne samo zabavlja no i duhovni vo i nacionalni vaspita naih lepih Srpkinja, ui ih vernoj i nezainteresovanoj ljubavi, istom oseanju, srpskom duhu, savetuje ih da itaju srpske knjige, da igraju srpske igre, da nose srpsko odelo, da se udaju za Srbe i da srpski vaspitaju svoju decu. Zato to je bio ubeen i revnostan vukovac, Atanackovi je docnije bio precenjen. U njemu se gledao pisac prvoga reda i Dva idola su proglaavana za najbolji roman srpski. Danas, Atanackovi ne izgleda vie takav. On nema velike knjievne snage i originalnosti, on tek trai svoj put, i ne moe da se otme ispod tuih uticaja. On se knjievno vaspitao kod slabih maarskih i nemakih sentimentalnih pisaca, i njegov bledi bajronizam je pozajmljen iz tree ruke. U svojoj elji za poetizovanjem svega, on je naivan i nevet. Dogaaji su neobjanjivi i neprirodni, radnja izvetaena, linosti krajnje i u dobru i u zlu. Stil je bezlian, sladunjav, bled, bez boje i bez izraza, jedva sa neto tenosti. Sa isto knjievne take gledita vrednost Bogoboja Atanackovia nije velika. Njegova vrednost je samo istorijska i relativna. On je jedan od prvih pisaca naih koji su se obratili svakidanjem

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

209

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ivotu i koji su se prvi ogledali u romanu iz suvremenog ivota srpskog. Njegova dela vrede samo utoliko to znae skroman poetak jednog novog knjievnog pravca.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

210

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOKSIM NOVI OTOANIN

oen 15. marta 1806, u Zalunici kod Vrhovina81 u Lici, u oficirskoj

porodici, Joksim Novi Otoanin je imao buran ivot, romantiniji no i jedan od srpskih romantiara. Gimnaziju je uio u Sremskim Karlovcima i u aro-Pataku, u Ugarskoj; filozofiju u Jeni, Getingenu i Haleu; prava u Beu, 1824. Njegov ivot otada nastaje pun udnih doivljaja. Do 1848. teko je uhvatiti gde je iveo i ta je radio. Bio je u gardi kneza Mihaila u Srbiji, hajdukovao u bosanskim i hercegovakim planinama, iveo meu Arnautima. Dve godine proveo je u zatoenju. Ima celih godina za koje se ne zna gde je bio i ta je radio. 1848. on je u borbi protiv Maara, i u jedan mah pokuava da digne ustanak u Bosni. Posle 1848. oskudno je iveo od knjievnog rada, i u bedi umro u Novom Sadu 5. januara82 1868. Student u Jeni i Haleu, drug Jana Kolara, on je ak Jerneja Kopitara i Vuka Karadia, koji ga je uveo u lepote narodne poezije. Jo 1837. pie Karadiu: Vi ste mi ogledalo, pa sam se po vama vladao; Vi ste mi oi otvorili i put pokazali, pie on 1845. On je, u bukvalnom smislu rei, uio Karadieve spise i sa razlogom se nazivao njegovim akom. On je rano uao u romantiku knjievnu doktrinu i svoj ivot udesio prema svom romantinom idealu. Hajdukujui po Romaniji i Durmitoru, gostei se u dvorovima bosanskih begova, zimujui po crnogorskim i arnautskim katunima, on, oficirski i plemiki sin, nemaki student, u tom romantiarskom ivotu stvorio je sebi sasvim drugu duu, ponarodio se, postao neka vrsta Teana Podrugovia. I u tom istom narodnom pravcu, u duhu narodne poezije, on se ogledao u knjievnosti. On prevodi srpske narodne pesme na nemaki, ali ne uspeva da nae izdavaa. Jo 1836. poeo je da u narodne stihove stavlja srpsku istoriju od potopa do dananjega vremena, i na osnovu toga poetka Karadi mu je predskazivao da e narod u njemu dobiti naunoga spisatelja. Prvi njegovi pokuaji, iz tridesetih godina, bez vrednosti su i originalnosti. Prvo i glavno delo njegovo to je u svoje doba uvena Lazarica ili Boj na Kosovu izmeu Srba i Turaka na Vidovdan 1389 (Novi Sad, 1847; drugo i tree izdanje, Novi Sad, 1860. i 1882). Spev je ispevan sasvim u duhu i obliku narodnih pesama, istim narodnim jezikom i pravilnim narodnim stihom. Ovaj narodski spev, sa predmetom koji je uvek bio drag srpskom narodu, pobudio je oduevljenje u omladini. Knjiga je imala vie uspeha no i sam Gorski vijenac, koji je iste godine iziao i u omladinskim krugovima uio se napamet.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

211

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Taj uspeh ohrabrio je Novia. I on je napisao ceo jedan niz epopeja u narodnom pravcu i stihu, uzimajui predmete ne samo iz stare i novije istorije srpske, ak i Napoleonove ratove, i opevajui i suvremene istorijske dogaaje. Tako su postali njegovi spevovi: Hajduk Veljko, Vasa arapi, Janko Kati i Stanoje Glava (1860), Biranin Ilija, oborknez izpod Meednika (1862), Duanija (1863), koju je smatrao za najbolje svoje delo, Karaorije izbavitelj Srbie (1865), itd. Krimski rat je opevao u svoje doba popularnom spevu Moskovija (1863). On je u tom poslu bio vrlo plodan, ali i jednoliko razvuen. Sline pokuaje inio je u prozi. Podraavajui narodno pripovedanje, u istom i knjievnom jeziku, on je opisivao narodni i hajduki ivot u Bosni, ili pojedine dogaaje iz prolosti, blie i dalje: tako, Sila turi Bosnu (1864), Kapetan Radi Petrovi i pokrtenica Zorka (1866). Naroito su rado bila itana dva spisa: Hajduki ivot (18611863), i Starine od Starine Novaka ili tolkovanje narodnjeg pjevanja i pripovjedanja (1867).83 Poslednjih godina ivota poeo je prevoditi u prozi Ilijadu. Joksim Novi Otoanin je jedna od najromantinijih linosti srpske knjievnosti. On je pisac koji je dosledno i potpuno pokuao da izvede romantinu ideju: na temelju narodne poezije, iz materijala koji ona daje, sagraditi umetniki ep i celu umetniku knjievnost. Mickijevi je ranije savetovao da se iz narodnih kosovskih pesama stvori potpun ep i Novi je prvi u srpskoj knjievnosti uinio taj pokuaj. On je, i tada i docnije, toliko daleko iao u tome pravcu da je preao u prosto podraavanje narodne poezije. Njegova poezija ini prelaz izmeu narodne i umetnike poezije, ali nije dovoljno spontana da bi bila narodna, ni dovoljna lina i knjievna da bi bila umetnika. Iz narodne pesme on ima ist jezik, tean stih, ali i njene mane, epsku opirnost i jednolikost. Ceo njegov posao karakteristian je za romantiarski preteran kult narodne poezije.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

212

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SUNDEI

polovini XIX veka i Dalmacija se probudila za knjievni ivot, i

dalmatinski pisci javljaju se i u srpskoj i hrvatskoj knjievnosti. Jedan od prvih pravoslavnih Srba iz Dalmacije koji se kao pesnik javio u srpskoj knjievnosti bio je Jovan Sundei. Roen 24. juna 1825. u Golinjevu, kod Lijevna, u Bosni, kao dete je prebegao u Dalmaciju. kolu je poeo u Imotskom, kod franjevaca; potom se uio kod jednog pravoslavnog kaluera. U zadarsku bogosloviju uao je 1843. i svrio je 1848. Do 1854. bio je kapelan u Peroju, u Istri, i po severnoj Dalmaciji. Od 1854. do 1863. bio je profesor bogoslovije u Zadru. Kratko vreme, 1863, ureivao je u Zadru list Zvjezdu, uz glavnu saradnju Stjepana Buzolia i Meda Pucia. 1864. otide za sekretara kneza Nikole na Cetinje. Tu je ureivao kalendar Orli, i stalno ostao do 1874, sa malim prekidom 18671868, kada je bio u Srbiji. Dobivi penziju, stalno se nastani u Kotoru i tu umre 6. jula 1900. godine. U knjievnosti se javio 1848. moralnim spevom Anania i Sapfra ili la kaznna, iji je sav znaaj to je spevan na prostom i slatkom maternjem jeziku. Otada Sundei puta u svet mnogobrojne i jednolike pesme, koje nalaze mesta po mnogim srpskim i hrvatskim listovima i asopisima. 1850. izila je zbirka njegovih stihova Srce, Niz dragocnog bisera ili duhovne i moralne psme za dcu (Zadar, 1856, drugo izdanje na Cetinju, 1865), Cve (Zadar, 1858), 1860. Vridba, koja je doivela tri izdanja,84 1862. Vieni domoljubnih pjeama, Krvava koulja tampana je u Zadru 1864, i latinicom i irilicom; u starosti je tampao Tunu knjgu i staraku ljubavnu liriku Milje i omilje (1893). To je bio pesnik koji se nije menjao. Celoga ivota ostao je dobar Slavjan iz 1848, starinski patriot, sav svemu narodu svome, ubeen pristalica srpsko-hrvatskog narodnog jedinstva i opte koristi jugoslavenske. Izdavao je pojedina svoja dela i latinicom; neka od njih, tampana su jedna strana irilicom, a druga latinicom. On je svoje rodoljubive misli kazivao u uvek istim, monotonim i slabim stihovima. Pevao je u doba kada se u Dalmaciji vrio narodni preporod, kada se narodna, slovenska, hrvatsko-srpska stranka, borila protiv talijanske kulture i talijanske prevlasti, i njegovi rodoljubivi stihovi nalazili su odjeka i italaca. Iako svetenik, on je imao ire ideje o narodnom jedinstvu, nije delio Srpstvo od Hrvatstva, za svoj jezik pisao da nije skroz ni

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

213

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

srbski ni hrvatski no neka sredina izmeu jednoga i drugog, ne narjeija nego tih naina. I iz tih politikih razloga Sundei je u Dalmaciji i van nje bio slavljen kao narodni pesnik. ovek iz naroda, ivei u jednom kraju gde je narodna dua sauvala sve svoje stare osobine i gde se narodna poezija zadrala u svoj svojoj lepoti, Sundei je sav bio pod uticajem narodne poezije. Ono to je on rekao za svoju zbirku Cve da je pokuenje u narodno-lirikoj pevaniji, moe se rei za sve njegovo pevanje. On je pisao istim narodnim jezikom i lako je podraavao narodnu poeziju. Ali u tim prostim i jednolikim stihovima koje je lako pisao nije bilo pesnikog talenta. Kao Joksim Novi on je pokazao da podraavanje narodne poezije bez linog pesnikog talenta vredi koliko i ranija podraavanja Horacija i ilera, i da patriotizam nije jedini atribut jednoga pesnika. Njegov knjievni uspeh ostao je ogranien na doba nacionalnih i politikih borbi u kojima je imao lepo mesto. Za dugo vreme to je bio najpoznatiji i najitaniji srpski pisac kod Hrvata; 1889. Matica hrvatska, u redakciji hrvatskog pesnika Huga Badalia, izdala je njegove Izabrane pjeme.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

214

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN ILI

a Ljubomirom P. Nenadoviem Jovan Ili pripada prvom srbijanskom

narataju koji se poetkom etrdesetih godina javio u knjievnosti. Razlika je izmeu oba pisca utoliko to je Nenadovi celog svoga ivota uglavnome ostao veran pesnikim idejama i navikama svoga doba, ostao vazda didaktiar i objektivan pesnik, dok se Ili menjao, iz objektivne lirike u kojoj je poeo, razvio se u romantiara, jednog od najkarakteristinijih romantiara srpske knjievnosti. Roen u Resniku 1824. godine, Ili je gimnaziju uio u Kragujevcu, Licej u Beogradu, a filozofiju u Beu. U prvom omladinskom pokretu pred 1848. uzeo je iva uea i odlikovao se svojim slavjanskim oseanjima. Pred 1848. dobio je malu slubu u Dravnom savetu u Beogradu, i ivo uestvovao u prvom omladinskom pokretu kome je sredite bilo Druina mladei srpske. 1848. borio se meu srbijanskim dobrovoljcima, protivu Maara. Posle bune sluio je kao profesor u apcu, Negotinu i Beogradu. 1858. igrao je znatnu politiku ulogu, bio je jedan od voa mlade liberalne opozicije i sekretar Svetoandrejske skuptine. Bio je lan Velikog suda do 1869. Tada je postao, za kratko vreme, ministar pravde. 1873. uao je u Dravni savet, i na tom mestu ostao do 1882, kada je otiao u penziju. ivei vrlo povueno kao otac cele jedne knjievne dinastije, umro je u Beogradu 12. marta 1901. godine. Jovan Ili pripada prvom omladinskom narataju, onom koji se u knjievnosti i u javnom ivotu javio pred 1848. Kao pesnik, u poetku svoga rada poeo je pevati jo 1843 on je sav u idejama stare kole: poluklasiar, didaktiar, refleksivni pesnik, sentimentalac po nemakom nainu. Teme njegovog pevanja su: prijatelji, pohvala dobrodetelji, razmiljanja o bogu, posmatranja o godinjim vremenima. Sve to u ukoenim i bledim stihovima, bezlino i nepoetsko. Prva njegova zbirka, Psme, tampana u Beogradu 1854, nosi sve obeleje starije poezije etrdesetih godina. Od pedesetih godina javlja se preokret u njegovu pevanju. On se oslobaa ranijih uticaja i sav se okree narodnoj poeziji. Duboko nacionalan, sirov Srbijanac staroga kova, kakav je ostao celog ivota, uavi potpuno u romantiarske ideje koje su odgovarale njegovoj pravoj prirodi, on sasvim pada u vukovsku romantiku: celog ivota nosie fes, mrzee uskogae, pisae junim narejem, oboavae narodnu poeziju i starae se da peva kao to su narodni pesnici pevali. Sav svoj program kazao je u rukopisnoj zbirci svojih pesama koju je nazvao Slijepac. Slijepcem nazvah knjigu ovu, eda bih se dodvorio hvale

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

215

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

onoga koji me naui pjeti... On sam pria kako je bio polaskan kada se sam Joksim Novi Otoanin prevario i jednu njegovu pesmu drao za narodnu: Ili od toga, kako sam veli, nije traio lepe kritike. Ali u tom poslu on bolje prolazi no Joksim Novi Otoanin i Jovan Sundei. On dublje no iko ulazi u duu narodnog pevaa i u duh narodne poezije. On je uspeo da narodnu poeziju tako podraava u formi da je izvesne njegove pesme teko razlikovati od narodnih pesama, a nekoje njegove pesme ule su u narod i pevaju se kao narodne. On je naroito osetio i umeo preneti zanosnu liriku bosanskih sevdalinki, i niko bolje od njega nije obradio sevdah narodne poezije. Ciklus soneta Oh jeste remek-delo te lirike na narodnom osnovu. Pod dvostrukim uticajem bosanske ljubavne poezije i nemakih romantiara orijentalista, on je u svoju poeziju uneo mnogo Istoka, istonjake motive, turski renik. U svojim pesnikim poslanicama nazivao se Abiba, i u svom orijentalizmu iao tako daleko da je u izvesnim pesmama cele strofe pisao turski, tako da se bez renika ne mogu razumeti. U zbirci Dahire (Beograd, 1891) ima niz tursko-srpskih pesama, koje su sluile za ugled celom jednom nizu bosansko-hercegovakih pesnika devedesetih godina. Jovan Ili se ogledao i na epu. On je naiao na jednu lepu i poetsku narodnu legendu, lijep roman na koji je jo 1829. godine Vuk Karadi skrenuo panju srpskim pesnicima, i koji je u stihove stavio Joksim Novi Otoanin jo krajem tridesetih godina. Ili je uzeo tu legendu i razvio je u romantinopastoralni ep Pastiri (Beograd, 1868). To je najbolji epski posao romantikoga doba i jedan od retkih boljih epa srpske knjievnosti. Stihovi su slabiji i tromiji no to su u njegovim lirskim pesmama, ali ceo spev ima mnogo iste poezije, sveih opisa, neusiljene prostote, i nosi obeleje narodnoga verovanja i narodnoga duha. Jovan Ili nije pesnik prvoga reda, ali zauzima lepo mesto u istoriji srpskoga romantizma. On je jedini uspeo u onome to su romantiari postavili kao ideal: pevati kako narod peva. Nijedan srpski pesnik nije toliko voleo, razumevao, oseao i asimilovao narodnu poeziju, i nijedan od njih nije iz elemenata narodne poezije, u narodnom stilu i duhu, ispevao tako lepe i istinski poetske pesme.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

216

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ZMAJ JOVAN JOVANOVI

IVOT. Najplodniji pesnik romantiarskog doba, Jovan Jovanovi, docnije

nazvan Zmaj, rodio se 24. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Tu je svrio osnovnu kolu, gimnaziju u Halau i Pounu, prava je uio u Peti, u Pragu (oko 1856) i u Beu. Svrivi prava,85 bude 1861. izabran za varokog podbelenika u Novom Sadu. 1863. otiao je za nadzornika Tekelijanuma u Peti i upisao se da ui medicinu. Svrivi medicinu, doe za lekara u Novi Sad, 1870. Kao lekar iveo je po raznim mestima, u Panevu, Karlovcima, Futogu, Kamenici, Beu, Beogradu, Zagrebu. Jedno vreme bio je dramaturg Narodnog pozorita u Beogradu. Za sve to vreme ureivao je razne knjievne, satirine i deje listove: 1862. Javor u Novom Sadu; od 18641871. Zmaj, po kome je i ime dobio; od 1871. Do 1874. u Panevu iu; 1877. do 1878. Ilustrovanu ratnu kroniku u Novom Sadu; 1878. krenuo je u Novom Sadu satirini list Starmali, kome je bio dua do 1889; 1880. otpoeo je izdavati u Novom Sadu deji list Neven, koji je, neko vreme i u Beogradu i u Zagrebu, izlazio preko dvadeset godina, i na kome je radio do same smrti. 1874. sveano je proslavljena u Novom Sadu dvadesetpetogodinjica, a 1899. u Zagrebu pedesetogodinjica njegovog plodnog i zaslunog knjievnog rada. 1892, u znak narodnog priznanja, Narodna skuptina u Beogradu mu je odredila stalnu godinju pomo. Poslednje godine ivota proveo je u Kamenici, u Sremu, gde je i umro 3. juna 1904. godine. NjEGOVE KNjIGE. On je vrlo malo radio u prozi: nekoliko pripovedaka, od kojih je najpoznatija pesnika legenda Vidosava Brankovi (1860), i popularni aljiv komadi aran (1864). Inae, sav ostali njegov knjievni rad je u poeziji. Zmaj Jovan Jovanovi zauzima jedno od najveih mesta u srpskoj knjievnosti i pevanjem ispunio je gotovo pola veka svoga ivota. Kada je on poeo pevati 1849, srpska poezija preivljavala je jednu teku krizu. Stara poezija izumirala je u svojoj oskudnosti. Sem Branka Radievia koji se kao meteor javio i iezao, nita novo nije se javljalo. Oskudica je bila takva da su ljudi kao Ljubomir Nenadovi jedinu nadu polagali na ora Maletia. U to doba, 1852, pisao je Svetozar Mileti, koji je ve poeo sticati svoj veliki glas: Kako nam je literatura svakolika sumorna, sad bi joj osobito preko bio potreban sjajan i velelepan meteor, da je potrese, elektrizira, oivi. Kod sina G. Jovanovia naao sam lep dar poezije. Mileti se nije prevario, sin G. Jovanovia imao je vie no lep talenat, i on je u klonulu srpsku poeziju uneo nov ivot.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

217

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Jo kao vrlo mlad ovek, akujui u Pounu, Zmaj je od 1848. poeo pevati, potpisujui se Osijan. Ubrzo je skrenuo optu panju na sebe i ve poetkom ezdesetih godina stekao glas jednog od prvih pesnika srpskih. Pesniki rad njegov je neprekidan i vrlo obilan. Prva njegova knjiga, prevod Toldija, izila je u Novom Sadu 1858, prevod Demona 1863, ulii u Novom Sadu 1864. Sve dojakonje pesme Zmaj Jovana Jovanovia izile su u Novom Sadu 1871. Pevanija je izila u Novom Sadu 1882; ostatak njegovog pesnikog rada izdala je Srpska knjievna zadruga pod naslovom Druga Pevanija, u dve knjige (Beograd, 1895 1896). ulii uveoci pojavili su se u Novom Sadu 1882. Novo izdanje ulia i ulia uvelaka izilo je u Zagrebu 1899. godine. NjEGOVO PESNIKO RAZVIJANjE. On se razvijao pod nekoliko razlinih uticaja. Kada je propevao, 1849, za prvi uzor su mu sluili aki pesnici oko Slavnke. Zatim, doao je jak uticaj Branka Radievia, kod koga je Zmaj uzeo ono to je pesniku akog rastanka bilo najbolje: lakoa izraza, okretnost stiha, vedrina, naroito narodni jezik i ugledanje na narodnu poeziju. Oseajui da nedovoljno poznaje narodni jezik, koji je za njegovo doba uveliko postajao knjievni jezik, Zmaj je, kao i Branko Radievi, u punom smislu rei izuavao i uio Srpski rjenik Vuka Karadia, i, tavie, i sam se bavio skupljanjem renike grae (1896. podneo je Matici srpskoj zbirku od 3000 narodnih rei, pod naslovom: Gradljika za to potpuniji renik srpskog jezika). I za sve vreme pesnikog rada za njega je bio srpski jezik rajski jezik, kako je pevao u starosti. Narodna pesma na njega je uticala mnogo vie no na druge, i, to je glavno, mnogo srenije. Zmaj je, uopte, imao retke asimilativne sposobnosti, i svojim gipkim duhom lako se prilagoavao drugim duama i tuoj poeziji. On je narodnu pesmu tako sreno podraavao da neke njegove pesme ine utisak potpuno narodnih, i kao takve su prodrle u narod. U starosti, on je od toga podraavanja napravio ceo pesniki program, eleo da sasvim skine sa sebe ljoke umetnike literature, i imitujui i suvie narodnu poeziju ispevao zbirke Snohvatice (dve knjige, III, 1895. i III 1900) i Devesilje (1900). Na Snohvatice on je mnogo polagao, smatrao ih za jedno od najvanijih knjievnih dela svojih, pripremao se za njih velikim itanjem narodne poezije, i radio ih vrlo paljivo. On je tu pokuao da peva u isto narodnom duhu, da narodski peva narodne pesme kao to je to inio Filip Vinji. Ja sam uvek eleo da se Snohvatice kritikuju samo kao narodne pesme kao da nema na koricama moga imena. Ali u svem tom poslu on nije imao uspeha. U tim pesmama ima i starake klonulosti i preteranog podraavanja. Ali, ipak, u ranijim pesmama svojim Zmaj je jedan od retkih pesnika srpskih koji su se najvie pribliili knjievnom idealu svoga vremena: na osnovu narodne poezije stvoriti umetniku poeziju. Od stranih pesnika nijedan nije uticao na nj toliko kao poznati maarski pesnik Aleksandar Petefi, iji je glas tada bio na vrhuncu, naroito posle njegove junake smrti na bojnom polju, gde je svojom krvlju zapeatio svoje rodoljubive i slobodoljubive pesme. Zmaj je znao maarski od detinjstava, uio je maarske kole, kao ak upoznao se sa maarskom knjievnou, naroito sa maarskom poezijom. I nada svim maarskim pesnicima zavoleo je Petefija, koji je sve imao to je bilo potrebno da zagreje duu jednog mladog oveka. On ga ita i napaja se njime, vrlo lepo prevodi ne samo manje pesme njegove no i veliki spev Vitez Jovan (Novi Sad, 1860), i kod njega se ui i rodoljublju i slobodnjatvu. Pored Petefija on ita i prevodi druge maarske pesnike, Aranja, ulajija, Tota, Garajija. Pored manjih stvari prevodi i vee spevove, Aranja Toldiju (1858) i Toldijinu starost i, delimino u stihu, ostalo u prozi i u izvodu, Toldijinu ljubav (1896), kao i Otmu Muranj-grada (1878). Tako prevodi i Imbra Madaa ovekovu tragediju (latinicom i irilicom, 1890).

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

218

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Na njega utiu i nemaki pesnici, naroito romantiari, pesnici Mlade Nemake i predstavnici Tendenz-Poee etrdesetih godina, Herveg i Frajligrat. On prevodi Getea, Ulanda i Grina. Od Getea je u starosti preveo Ifgeniju u Tavridi (18981900), a u rukopisu je ostavio prevod Hermana i Doroteje. Hajne je jedna od njegovih velikih knjievnih simpatija, on ga podraava u ljubavnoj lirici, iz njega je izneo onu sentimentalnu podsmevku, ljubavnu pesmicu sa epigramom na kraju. Od nemakih pesnika naroito utiu na njega mali pesnici orijentalisti, oni koji su imitovali istonjaku poeziju, kao Platen, Daumer, naroito Bodentet. Sa velikom ljubavlju se baca ne samo na prevoenje tog pesnika, kao i pesnika arapskih, persijskih, no i sam peva u tom pravcu. U Istonom biseru (Novi Sad, 1861) i Pesmama Mirze Shafija (1871) ima pored slobodnih prevoda i samih originalnih pesama, mnogo boljih no to se nalaze kod nemakih orijentalista; njih je mogao spevati jedan poluistonjak, koji je bio u stanju da oseti strasnu, bojadisanu i opojnu poeziju Istoka. Ti njegovi istonjaki prevodi imali su velikoga uspeha. Istoni biser Jovanovia, pisao je docnije Milorad apanin, te jedina ona pesma Zaremi, ili prevod Geteove Bajadare, bile su literarne veliine o kojima se gotovo toliko govorilo kao danas o Darvinovoj teoriji. Iako nije imao neko sistematsko knjievno obrazovanje i odreen knjievan ukus, Zmaj je dosta itao strane pisce i prevodio ih. Pored pomenutih stvari, preveo je i spev Mihaila Ljermontova Demon (Budim, 1863), vrlo slobodno, ali sa mnogo poleta i poezije; tako isto i dirljivi spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden (1880), tragediju rumunske kraljice Jelisavete Majstor Manole (1897). Isto tako preveo je nekoliko pobonih himni u nazarenskoj pesmarici Sionskoj harfi (Neue Zonharfe, Zrch, 1855).86 Njegovi prevodi, koji su nekada slavljeni, pregledani izbliza nisu mogli izdrati kritiku: prevodio je vrlo slobodno, izostavljajui i dodajui po volji, izokreui esto ne samo smisao pojedinih strofa no i duh celoga komada. OBIM I PRIRODA NjEGOVE POEZIJE. Ali Zmaj nije bio samo gibak duh, darovit ak ove ili one pesnike kole, jednog ili drugog pesnika. To je bio jak pesniki talenat, bogata i puna pesnika dua, iz koje je desetinama godina ibao mlaz velike poezije. Ekspanzivna pesnika snaga, bogatstvo unutranjega ivota, pokretan, otvoren i stvaralaki duh, stalno pesniko nadahnue, retka plodnost i radljivost, to su osobine koje ga naroito odlikuju. On je pevao vie i lake no ijedan srpski pesnik, i pre i posle njega, tako da cela njegova poezija ini utisak jedne velike i srene improvizacije, i da mu je zbog te obilnosti i lakoe u pevanju odricana dubina i zrelost. U stvari, to je samo dokaz njegove snage, i nita drugo. Pripadajui narataju koji je sav bio u javnom radu, Zmaj je bio pesnik akcije, nacionalne i politike, Programm-Dchter, Frehet-Snger, kakve je davala slobodnjaka Mlada Nemaka, roda vaspitatelj, kako su nai stari zamiljali idealnog pesnika, javan pesnik, u punom smislu te rei. On je bio glavni narodni pesnik ezdesetih i sedamdesetih godina, herold Ujedinjene omladine srpske. Za nekih trideset godina on je bio odjek due celoga srpskoga naroda, pesniki zastavnik nekoliko naih narataja, moralni istoriar celog jednog velikog i znaajnog perioda naeg narodnog ivota. Njegova poezija sadri sav duhovni i duevni ivot srpskog naroda u drugoj polovini XIX veka, u njoj su kondenzovana sva oseanja i sve ideje srpske toga vremena, to je stihovana kronika srpska od 1850. do 1900, po njoj bi se mogao rekonstruisati gotovo ceo duhovni ivot srpski u tome periodu, i njegova Pevanija bi se mogla nazvati prirodnom istorijom duhova srpskih u drugoj

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

219

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

polovini XIX veka. On je pevao duhovnu klonulost posle 1848, velike nade, iekivanje izvesnog asa ezdesetih godina, liberalne nadede i slobodnjake snove Omladine, nove politike i socijalne ideje sedamdesetih godina. On je bio pesnik dubokih mrnji i osveta srpskog naroda, a u isti mah i pesnik snova o oveanskom bratstvu, o miru meu ljudima, o boljem i lepem oveanstvu. Sve to je srpski narod u toku cele jedne polovine veka oseao, voleo, mrzeo, eleo, sanjao, sve je to nalo odjeka u njegovoj dui i silnog izraza u njegovoj poeziji. DEJI PESNIK. Kao to je pevao narodni ivot u svima pravcima, tako je pevao i ivot ljudski u svima dobima, svu gamu ljudskih oseanja, i njegova poezija je bila u punom smislu rei: cela lira. Zmaj je bio pesnik srpske dece. Prve njegove deje pesme jo su iz 1858, ali naroito od sedamdesetih godina on revnosno i obilno radi na dejoj poeziji. Nekih dvadeset godina, od 1880, ureivao je i Neven, najbolji deji list srpski, za koji je rekao da mu je mezime idealnog ivota na zemljitu praktinoga iskustva. U taj lepi list Zmaj je uloio mnogo truda i talenta, i uspeo da stvori najbolji deji list na Slovenskom jugu i da razvije celu jednu obilnu aku literaturu. U Nevenu je iziao najvei broj njegovih dejih pesama. Te mnogobrojne deje pesme jako su rairene i uvek imaju veliki broj italaca u malom svetu. Srpska knjievna zadruga izdala je dve ilustrovane knjige njegovih dejih pesama: za manju decu ika Jova srpskoj deci (Beograd, 1899; II izdanje, Beograd, 1909)87 i za odrasliju decu ika Jova srpskoj omladini (Beograd, 1901). Knjievno drutvo Zmaj izdalo je u Karlovcima popularno i jevtino izdanje njegovih dejih pesama Srpadi svoj i svuda. Zmajeve deje pesme izdavane su i latinicom: Zlatna knjga za djecu (Zagreb, 1889) i va knjga (Zagreb, 1890), gde je veliki deo Zmajevih sastava. Najzad, od Zmaja su ostale i itanice za decu i mlade: Prednevene (Zagreb, 1898) i tri knjige zbirke Menevene (I, Zagreb, 1899; II, Zagreb, 1900; III, Novi Sad, 1901). On je decu voleo, i kao uman ovek koji je jasno uviao da od mlaih narataja zavisi sva budunost naroda, i kao nesrean otac ija su deca rano poumirala i koji je svoju veliku roditeljsku ljubav preneo na svu srpsku decu. On je voleo decu ne suvo pedagoki, no oinski, srdano i toplo, i za njih i o njima ispevao je veliki broj pesama, najbolje deje pesme u srpskoj knjievnosti, gde su velike istine ljudske i blagorodna oveanska oseanja kazivana pristupano, lepo i prosto. Na tim pesmama nekoliko narataja srpskih uili su se itati, i u njima su se nauili ljubavi prema narodu, dobru i istini. LIRIAR. Zmaj nije bio samo nacionalan i deji pesnik no i ist liriar, jedan od najboljih i najjaih liriara celokupne srpske knjievnosti. On e naroito ostati kao pesnik nenih ulia (1864) i duboko bolnih ulia uvelaka (1882). On tu nije pevao poetska opta mesta i vebao se u varijacijama starih pesnikih tema; on je tu opevao svoju veliku ljubav i tunu smrt ene koju je voleo. Prosto, prirodno, iskreno, on je pevao ono to je uistini osetio, bolove i radosti svoga srca. Intiman ton, neposrednost oseanja, toplota koja sve to zagreva, ini veliku dra ovih intimnih i istinitih pesama. italac gubi oseanje da je u literaturi, i ini mu se kao da slua ispovest jednog starog prijatelja koji otvara svoje razdragano ili ranjeno srce. Ljubavna i ivotna radost ulia prenosi se na itaoca, a ugueni uzdisaji i isprekidana bolna jecanja ulia uvelaka ne mogu se itati a da se srce ne stegne, i suze ne navru na oi. To su najneposredniji, najiskreniji i najuzbudljiviji stihovi u srpskoj lirici. SATIRIAR. Duhovit ovek, Zmaj se rano javio na polju satire i na tom mestu bio dugo meu prvima, ako ne i prvi. Bavanin rodom, iz kraja gde se ala uvek volela, on je i sam bio vrlo duhovit ovek, vazda gotov na dosetku i kalambur i epigram. Ali on nije voleo

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

220

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

alu radi ale i zabave, no ju je stavljao u slubu svojih viih ideala. Za njega, kao za anaka Rusoa, duhovitost je posoljeni razum, i on se daje na prigodnu politiku i socijalnu satiru, slui se njome kao oruem u borbi za narodni napredak. 1866, u treem broju Zmaja, on je reito izneo program svog prostranog satirinog rada: Dok se korov i kopriva ne istrebe, ne moe se dobro seme sejati; dok se lani apostoli ne otkriju, ne moe istinita nauka procvasti; dok se ropski duhovi ne izoblie, ne moe sloboda sijnuti; dok se sebinost ne igoe, ne moe se rodoljublje uzvisiti; dok se kukavice ne ismeju, ne mogu junaci u pravoj svetlosti sijnuti; dok se dreme ne preiba, nee se svesniji ivot razbuditi; dok se ereti ne porugaju, teko e se stalni karakteri razviti; dok se opaki obiaji ne prodrmaju, nee se dobro ukoreniti; dok se na nadriknjige prstom ne pokae, ne moe se pravo znanje i nauka rairiti... I sa otrinom, sa smelou, naroito sa mnogo duha, on je etvrt veka radio u tome pravcu, bio Juvenal i Arhiloh srpskoga drutva, dao najbolje politike satire srpske, i vrio jak i dobar uticaj na srpsko drutvo. NjEGOVE MANE. Ali njegove pesnike mane nisu ni male ni retke. ivot mu nije bio lak i ugodan, i on je mogao pevati samo onda kada mu je ostajalo slobodno vreme od zamornog lekarskog i urednikog posla. On je, kako je sam pisao, poznao avet to se zove staranje za svakidanji kruh. I zato to njegovo knjievno obrazovanje nije bilo dovreno, zato to nije mogao da pie na dokolici, lagano i paljivo, kao umetnik koji trai savrenstvo, zato to je u veini sluajeva morao da radi na juri, preko kolena, da esto jo nesasuen rukopis alje u tampariju, zato u njegovu delu ima i toliko nemara, praznina, nedostataka i greaka, zato kod njega ima i povrnosti, i slabog nadahnua, i usiljavanja, i banalnosti, i slabih stihova. Vrlo esto politiar, polemiar, i novinar potiskuje umetnika. Versifikacija mu je esto zanemarena, i kod toga pesnika koji je znao pisati i koji je u dobrim trenucima davao vrlo glatke i lepe stihove, ima pogrenih slikova, nemogunih i nedoputenih pesnikih sloboda, samovoljnih skraivanja rei, grubih jezikih greaka, sasvim slabih pesama, nedostojnih velikog pesnika koji ih je ispevao. On je odve mnogo i odve lako pevao, kao to su svi radili u doba romantizma, kada se vie gledalo na politiku i nacionalnu korist od jedne pesme no na njenu umetniku lepotu. I otuda kod Zmaja toliko pesama suvie prigodnih, dnevnih, lokalnih, u stvari stihovanih novinarskih lanaka, sa strastima koje su nam danas savreno tue, sa aluzijama koje mi vie ne razumemo. Ta odve sputena prigodna poezija, ta ogorena guanja na politikoj areni, ti gnevni protesti jednog uskipelog doba, te pesme koje su u svoje vreme vie znaile no besede i proglasi, danas nas ostavljaju hladne, i njihov vulgaran okvir ne izgleda nam dostojan prave poezije. I svemu treba dodati i druge mane Zmajeve: grubu ulnost koja utoliko vie vrea to dolazi od pesnika u bolu preienih ulia uvelaka; alkoholiarske uzvike i izlive, koji ine utisak larme za kavanskim stolom; starmalske dosetke, abukazemovsku alu, kalambure i kunstove sa reima, svu onu sumnjivu duhovitost vie manje literarnih novosadskih kavana iz ezdesetih godina. Pored toga on ima i nesiguran knjievan ukus, tako da pored Getea, Pukina i Tenisona prevodi pesme iz maarskih i nemakih aljivih listova. OPTI POGLED. Svakako da se Zmaj ne moe nazvati velikim pesnikom u evropskom smislu rei, ali on se jo manje daje svesti na sposobnog stihotvorca, vetog satiriara i dobrog dejeg pesnika, kao to su hteli da uine njegovi protivnici, koji mu nisu pratali njegove slobodnjake ideje i borbe. On je pisao mnogo, esto svakojako i svata, zato u njegovom zrnevlju ima toliko pleve, i zato on daleko bolje izgleda u antologijama no u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

221

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

svojim celokupnim delima. Reklo se za njega da je bio samo dobar uenik Branka Radievia, ali valjalo bi dodati da je taj uenik premaio svoga uitelja. Ne samo u svom dobu no i u celoj srpskoj knjievnosti on je jedan od najboljih i najzaslunijih pesnika. To je najobimniji, najobilniji i najsavreniji pesnik omladinskog perioda srpske knjievnosti, pisac koji je dao maksimum onoga to je srpska knjievnost mogla dati u to doba kada su se jezik i metrika tek poeli da utvruju i kada je u poeziji gotovo sve trebalo stvarati. Plodan duh, ekspanzivan talenat, on se troio na svima poljima, i za opte dobro rasipao svoju pesniku snagu. On je zlato svog velikog pesnikog talenta raskovao u sitan novac i razdao ga svom narodu. On je za srpsku knjievnost bio ono to je, po reima Ernesta Renana, Viktor Igo bio za francusku knjievnost: On je zvonio svaki as naega veka, otelotvorio svaki na san, dao krila svakoj misli. Zmaj je nacionalni pesnik srpske knjievnosti koji je najdublje prodro u narod i koji je svojim radom zasluniji no ijedan pesnik srpski.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

222

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

URA JAKI

IVOT. Roen je 27. jula 1832. u Srpskoj Crnji, u Banatu, u staroj

rodoljubivoj svetenikoj porodici. Tri razreda gimnazije svrio je u Segedinu, i zatim ostavio kolu. Porodica hoe da ga spremi za svetenika ili trgovca, on osea u sebi umetniki talenat, odaje se na izuavanje slikarstva i 1847. ui slikarstvo kod privatnih uitelja u Temivaru. Kao esnaestogodinji mladi borio se 1848. u redovima dobrovoljaca. Posle bune, 1849. neko vreme se sklonio u Beograd. Poto se sve utialo, produio je da ui slikarstvo u Peti,88 Bekereku, 1850, od 1851. do kraja 1852. na slikarskoj akademiji u Beu. 1853. ode u Minhen, gde je ostao pola godine. Vrativi se u domovinu, ivi kao slikar, radei najvie crkvene ikonostase. 1857. pree u Srbiju i dobije za privremenog uitelja i selu Podgorcu, u okrugu timokom. U tom selu i u oblinjem selu Sumrakovcu sluio je do 1858. Od 1858. do 1860. bio je uitelj crtanja u jednom pansionatu u Beogradu. 1860. postao je uitelj u Poarevcu. 1861. produio je slikarske studije u Beu, ali ve 1862. je u Novom Sadu, gde oskudno ivi od slikarstva i od knjievnog rada. 1863. vraa se u Srbiju. 1863. je uitelj crtanja u kragujevakoj gimnaziji, 1865. uitelj osnovne kole u Sabanti kod Jagodine, 1866. u Poarevcu, 1868. u Rai Kragujevakoj, 1869. uitelj crtanja u jagodinskoj realci, gde je 1871. otputen iz dravne slube. 1872. postao je korektor dravne tamparije, i tu je ostao do smrti. Umro je 16. novembra 1878. godine. KNjIEVNI RAD. itajui Petefija, svog Petefija, kako je on govorio, koji je toliko odgovarao njegovoj prirodi, i Bajrona, koji je bio pesniki uzor svima romantiarima evropskim, pored Zmaja, koji je jako uticao na njega i upuivao ga u poeziju, on je poeo pevati u Beu 1853. godine. Prvi stihovi su mu tampani 1853. u Serbskom ltopisu, i otada je saraivao na gotovo svim srpskim asopisima. ezdesetih godina skrenuo je optu panju na sebe. 1863. izlazi njegova istorijska drama Seoba Srbalja, 1868. Jelisaveta, kneginja crnogorska, a tek 1873. zbirka lirskih Pesama. Stanoje Glava iziao je 1878. Od 1876. do 1878. izile su u Beogradu etiri sveice njegovih Pripovedaka. Celokupna dela izila su u dva maha, 18821883. i 1912. u Beogradu. LIRIAR. Srpski romantizam imao je dva velika pesnika: Zmaja i Jakia. Zmaj je obimniji i obilniji, raznovrsniji, iri, idejniji, ali Jaki ima jai temperamenat, osobeniji je, on je pravi, roeni romantiarski pesnik. Zmaj, gipka i prijemljiva duha, razvijao se sa vremenom, prilagoavao se, menjao ideje i oseanja; Jaki je ostajao stalno isti, sa svim

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

223

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

dobrim i ravim osobinama svoje jake pesnike individualnosti, uvek bujan liriar, uvek pesnik linosti i strasti. U prvom redu, iznad svega, i u svakoj prilici, on je bio liriar. Njegovo opte i knjievno obrazovanje bilo je nedovoljno, iveo je u tekim prilikama i u nepovoljnim sredinama gde se nije mogao razvijati, sve to je imao izvlaio je iz sama sebe, iz svoje elementarno jake prirode. Sva njegova poezija je ono to je on kazao za prvu svesku svojih stihova: knjiga ivota burnoga u trenucima divlje uzbune... On je bio duboko nezadovoljan ivotom koji ga je stalno pritiskivao i guio, oseao je u sebi veliku snagu koja ga je raspinjala, udio uvek za neim jaim, viim i lepim, nije shvatao ivot bez velikih strasti i podviga, bio oajno i bolno razdraen to mora da gamie po zemlji i u prozainom svakidanjem ivotu, da tavori u jednom hladnom i sivom dobu, bez boje i bez poezije. Vojislav Ili rekao je docnije za njegovu poeziju: o zvune lire strasni zvuk, Oajno, strasno bruji. Jaki je poreen sa Bajronom, koji je na njega uticao i kao na pesnika i kao na slikara, i odista bilo je u njemu toga titanskog nezadovoljstva, estokosti strasti, eksplozija gneva, bune protiv ivota. Vie no ijedan od romantiara srpskih Jaki je bio pesnik u romantiarskom smislu rei, ustreptao pesnik svim svojim biem i svim svojim ivotom, nosei u sebi istinski sveti plamen poezije. On ini pun utisak iskrenog pesnika, on u ondanju sladunjavu, frazeoloku poeziju unosi svoju linu snagu, ekspanzivnu bujnost jedne strasne pesnike due koja svet gleda u pesnikoj viziji i koja daje katkada drhtavicu velike poezije. EPSKA POEZIJA. Kao gotovo svi srpski pesnici, Jaki se ogledao u epskoj poeziji, ali ne mnogo uspenije no njegovi prethodnici i poslednici. Od njega je ostalo nekoliko epskih pesama (Bratoubica, Nevesta Pivljanina Baja, Barjaktarovii, Muenica, Priest). To su u stvari romantike pripovetke u stihu. On je tu dao punu slobodu svojoj romantiarskoj mati, odbacio svake obzire o prirodnosti, logici i verovatnosti; dogaaji se niu kao u kakvoj arobnoj prii, linosti su melodramske, sve je visoko poetsko, sveano i zadihano. Lirika je preplavila epsko razvijanje, stihovi su nakieni, reiti i zatrpavaju radnju. Ali tu ima poleta, toplote oseanja, i lepih stihova. I ono to valja u tim pokuajima epske poezije, to su lirski delovi. DRAMSKI RADOVI. Jaki je jedan od reih romantiarskih pesnika koji su se ogledali i na drami. Njegov dramski rad nije neznatan: na 6.000 stihova lirskih i epskih pesama on je u 12.000 stihova ispevao tri drame: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glava (1878). Sve te tri drame su iz srpske istorije, ali sa vrlo malo istinski istorijskog. Jaki se istorijom nije bavio, niti je za svoje drame pravio neka naroita istorijska istraivanja. On nije pravio razliku izmeu doba doseljenja Srba na Balkan, XV veka zetske istorije i ustanka u Srbiji poetkom XIX veka: sve linosti iz ta tri tako razna doba lie jedne na druge, imaju ista oseanja, izraavaju se podjednako, sve su romantine fikcije jednog romantiarskog pesnika. To su samo istorijski okviri, i u njih pesnik unosi romantine doivljaje i romantine linosti koje govore visokim i lirskim romantikim jezikom.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

224

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ali sve te drame nisu jednake vrednosti. Seoba Srbalja je poetniki posao, dosta neveta melodrama, sa neizbenim intrigantom i otrovom koji u poslednjem asu odmrava celu radnju. Ali, istotom jezika, bogatom dikcijom, ona odskae iznad uenih, pedantnih drama koje su se tada prema retorikama pisale u srpskoj knjievnosti. Jelisaveta, kneginja crnogorska, koja se prvobitno zvala Poslednji Crnojevii, najbolja je Jakieva drama, i sa Maksimom Crnojeviem Laze Kostia najbolji proizvod romantine drame srpske. Delo je istorijski proizvoljno, linosti su preterane ili u dobru ili u zlu, psihologija povrna, sklada nema, u radnji negde se juri a negde mili. Ali predmet je zgodno izabran, drama ima poleta i reitosti, ivopisna je, negde je i zanimljiva; ima lepih stihova, jamb [po ugledu na L. Kostia u Maksimu Crnojeviu], koji se tu sreno u drami upotrebio, daje mnogo ivosti; nekoja mesta idu u najbolju ljubavnu liriku srpsku. Stanoje Glava je poslednje vee delo koje je Jaki radio, ima sve mane njegove drame: nevetinu, preterivanja, nagomilanost motiva i rei, preteranu romantiku. Ali i ove drame, kao i svi njegovi radovi, vrede obiljem poezije. Uopte, Jakieve drame, iako idu u najbolje proizvode nae oskudne romantiarske drame, ipak zaostaju za njegovom lirskom poezijom. Jaki je bio suvie ovek od mate i bez oseanja za dramu, gde treba ravnotee u glavi, vedrine u duhu, umenosti, analitikih sposobnosti, oseanja mere i sklada. Njegove drame istorijske sadrine malo su istorijski tane, u njima je suvie dano maha poetinoj mati koja je linosti shvatila apsolutno, oseanja doterala do paroksizma, psihologiju uprostila na najmanju meru, sve svela na stavove, gestove, fraze, lepe rei. Ali svuda se pokazuje pesnik, i lirska mesta daju vrednosti njegovim dramskim pokuajima. Jaki liriar spasava svuda Jakia dramatiara. PRIPOVETKE. Jaki je ne samo jedan od najveih liriara i prvih dramatiara srpskih nego i jedan od najranijih i najplodnijih pripovedaa srpskih. On je vie pisao u prozi no u stihu, i za sobom je ostavio vie pripovedaka no mnogi drugi srpski pisci koji su se samo pripovetkom bavili. On je pisao pripovetke od poetka ezdesetih godina pa sve do smrti, naroito sedamdesetih godina, kada je vaio kao jedan od glavnih pripovedaa srpskih. Od njega je ostalo na etrdeset veih i manjih pripovedaka, od kojih izvesne, shvaene na iroj osnovici kao roman, nisu dovrene. Njegove pripovetke, pisane u jednom istom lirskom raspoloenju i zadahnute jednim istim romantiarskim duhom, mogu se podeliti na isto romantiarske pripovetke, koje su poetizovanja prolosti i sadanjosti, u stvari poeme u prozi, pisane u slobodnom stihu, i na pripovetke romantiarske u osnovu, ali u kojima se osea nov realistiki duh, u kojima se slika suvremeni ivot, vie po njegovim runim no poetinim stvarima, i u kojima ima politike i socijalne tendencije. Njegove prve pripovetke, pisane gotovo iskljuivo ezdesetih godina, jesu idealizacija ili srednjovekovne prolosti ili sela suvremene Srbije i nacionalnih ratova u vremenu od 1875 1878. Jaki, pesnik, nije gledao svet onakav kakav je, no kroz veo svojih pesnikih iluzija, sa visine svojih pesnikih ideala. On je tako, kao i svi romantiari, poetski prikazao srednji vek, sa njegovim ponositim vitezovima i bledim lepoticama. On je iveo na selu, ali nije slikao ono to je video no ono to je hteo da vidi. On voli seljaka i kao romantiar koji prirodnog oveka stavlja iznad civilizovanog oveka, i kao narodnjak koji misli da je narodna snaga i narodna dua u seljaku, i da nju truju varoko inovnitvo i graanstvo. I zato on nije dao stvarnu sliku srpskih sela oko 1860, no idilino-epske spevove u prozi. Veliki rodoljub, uveren da su ratovi oko 18751878. bili Srpski rat, krstaki i oslobodilaki rat srpskoga

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

225

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

naroda, on je i ljude i dogaaje toga vremena slikao u pesnikom zanosu, unosei mnogo heroizma i poezije u svaki red. Ali on je posmatrao i slikao suvremeni ivot srpski i sa druge strane. Slobodnjak po svojim politikim idejama, razdraen bedom i gonjenjima, osetivi na svojim leima sav teret drutvene nepravde, on se, oko 1870, sa ogorenjem bacio na politiku satiru i na socijalnu pripovetku. On je u tom dobu za Ujedinjenu omladinu srpsku ono to je Hajne oko 1840. bio za Mladu Nemaku, njen knjievni zastavnik i osvetnik, i sav svoj veliki talenat stavlja u slubu ideja slobode i pravde. On snano i bez ustezanja kazuje sve to vrea i buni mladu Srbiju, sve to misli i osea mladi napredni narataj. U svojim satirama napada birokratsku stegu i glupost, guenje slobode misli i savesti, ganjanje malih i slabih, svu teinu, rugobu i kominost birokratskog sistema. U tim njegovim satirama ima mnogo prolaznog, lokalnog i linog ali ima i snage oseanja i izraza, ima slike jednoga doba i raspoloenja jednoga narataja. Najvei i najbolji deo Jakievih pripovedaka to su pripovetke sa banatskog sela, koje se deavaju u doba oko 1848, i koje gotovo sve imaju jaku socijalnu tendenciju. On je banatsko selo znao i oseao mnogo bolje no srbijansko selo, koje je onako ruiasto slikao, imao je duboko oseanje socijalne pravde i istinsku ljubav prema masi narodnoj, i svome velikom rodoljublju davao je realan, socijalan oblik, ljubav prema narodu svodio na njen pravi oblik: na ljubav prema puku. S jedne strane njegova plaha i buntovna priroda, sa druge strane ivot koji ga je obmanuo i sirotinja koja ga je stalno pritiskivala, uinili su da je on imao ono to ljudi njegova narataja nisu imali: strasnu mrnju na nepravdu i nasilje, iroko ovekoljublje, bratsko sauee prema malim i slabim. I on se zato pridruio socijalnim apostolima sedamdesetih godina, postao drug novih ljudi, i otuda u njegovim pripovetkama toliko socijalnoga duha. Iako je Jaki napisao veliki broj pripovedaka, ipak ga ne treba uzeti kao pravog pripovedaa. On je taj posao radio samo uzgred, esto radi linog i politikog obraunavanja, gotovo uvek po narudbini. Sav taj rad je uurban i nesavren i esto stoji ispod njegovog talenta. Ali plemenita i visoka oseanja, smele misli, reita ljubav prema narodu, moderno oseanje socijalne pravde, plahovita mrnja na zlo, nasilje i nepravdu, i, naroito, visok lirizam nadoknauju za sve. I tu se on pokazivao kao najindividualniji, najreitiji i najliriniji pisac svega srpskog romantizma. OPTI POGLED. Lirizam i ivopisnost, to su dve odlike knjievnog rada ure Jakia. Njegova topla i zadihana poezija je nagla i neposredna manifestacija njegove jake i nedisciplinovane linosti. On je topliji, oseajniji, bujniji no ijedan srpski liriar, i u celoj srpskoj knjievnosti nema pesnika koji je u toliko potpunoj meri bio romantiar, sav u oseanju koje kipi i preliva se, i u mati koja nema prepona. Niko do njega u srpskoj poeziji nije bio toliko deskriptivan, nije unosio toliko i boje i slika u svoje stihove. Pre no to je postao pesnik bio je slikar (pod prvim svojim stihovima potpisivao se . Jaki, moler), i celog svog ivota bavio se slikarstvom. Uei slikarstvo u Beu i Minhenu, on je vaspitao svoje oko i razvio svoju matu na delima velikih slikara, i on e u poeziju unositi mnoge slikarske osobine i navike. Rembrant ga je zaneo svojom silnom i misterioznom patetinou i velikim kontrastima senke i svetlosti i on e u poeziju unositi patetinost, ljubav prema boji, svetlosti i tami, jaku matu, kontraste. Kao romantiarski

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

226

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

slikari, on ne vodi toliko rauna o tanosti nacrta, o pravilnosti linija, o skladu izmeu pojedinih delova; za njega je glavno neposredan izraz, lian ig, ivost boja, efekti kontrasta. U celoj svojoj poeziji on je vie kolorist no crta, i vie slikar no pisac. I sva njegova ivopisna, bojadisana poezija, podseajui na talijanske koloriste koji su pisali sa toliko sjaja i boje, odaje slikara. Pored boje, kao i svi romantiari, on voli re. Kod njega ima prirodne i iskrene reitosti, ali njemu nikada nije bilo dovoljno rei. Re za njega nije samo obeleje smisla, spoljni izraz jedne predstave: re za njega ima svoju boju, svoj ton, svoju muziku, svoje bie nezavisno od spoljnjega sveta. On voli lepe rei kao lepo cvee i lepe melodije; one ga zanose i opijaju. On slika reima, esto i misli reima, sav se predaje reanju lepih, zvonkih rei. Dikcija, to je njegova i dobra i rava strana. On krepkim, zvunim, gromkim, slikovitim, patetinim reima, od kojih pravi itavu orkestraciju, u stanju je da postigne velike retorske i muzike efekte. Ali to reanje hunih i bleskavih rei prelazilo mu je u manir, i zbog te ljubavi prema rei kao prema rei on je padao u verbalizam, i lepoti i muzici rei, retorskim efektima, esto rtvovao smisao. On je uopte pesnik od snage, ali bez mere i sklada. Reitost je njegova snaga i njegova slabost. Suvie cvea, suvie ukrasa, figura, i patosa. On zloupotrebljava figure, nije u stanju da govori bez epiteta koji se kao parazit lepe za rei; nije u stanju da se izraava bez fraze i pompe; njegov jamb je iv i nervozan, metafore zasenjuju, epiteti zvee, boje blete, kao doboi udaraju rei u kojima je nagomilan glas r. Sve to moe da bude dobro u lirskim stihovima i u patetinim scenama, pri eksplozijama strasti i kada se mata zavitla, ali te orgije rei i boja, ta visoko podignuta nota najzad zamara i italac zaeli malo vie prirodnosti i mira. Jakieve mane su samo preterane njegove vrline. On se nije mogao umeravati u svome lirizmu i ivopisnosti. Njegove mane, to su mane romantizma uopte, koji je uvek robovao rei i koji je uvek pre svega polagao na spoljne efekte. Ali Jaki ipak svojom velikom pesnikom snagom i jainom oseanja zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj knjievnosti i ostaje kao najpotpuniji romantiki pesnik na, sa svima ravim i dobrim osobinama romantizma uopte.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

227

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LAZA KOSTI

IVOT. U Kovilju, u Bakoj, od oca austrijskog oficira, rodio se Laza Kosti

31. januara 1841. Osnovnu kolu uio je u mestu roenja, realku u Panevu, gimnaziju u Novom Sadu i Budimu. Prava je svrio u Peti, 1864; 1866. postao je doktor prava. 1866. bude izabran za profesora u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1867. postao je veliki belenik optine novosadske; od 1869. do 1872. bio je predsednik varokog suda. U Peti kao ak i u Novom Sadu vrlo ivo je uestvovao u omladinskom pokretu, kao jedan od prvaka u njemu. U nekoliko mahova bio je i poslanik na crkveno-narodnom Saboru u Karlovcima i dva puta poslanik ajkaki u petanskom parlamentu. 1872. bio je zatvoren zbog veleizdaje. 1879. postao je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Poetkom osamdesetih godina ureivao je liberalni organ Srpsku nezavisnost u Beogradu, odakle je otiao 1883, a krajem osamdesetih godina slubeni list Glas Crnogorca na Cetinju. Vrativi se u zaviaj, iveo je dosta povueno i neaktivno sve do same smrti. Poslednje godine ivota proveo je u Somboru. Umro je 26. novembra 1910, u Beu, gde je otiao na leenje. POETAK KNjIEVNOG RADA. Kosti je propevao vrlo mlad, jo kao ak u gimnaziji, krajem pedesetih godina. Prvim svojim stihovima stekao je glas, koji je ezdesetih i sedamdesetih godina sve vie rastao, tako da se pored Zmaja i Jakia ubrajao u najbolje pesnike srpske. Svoje lirske pesme pokupio je tek 1873. i 1874. tampao u zasebne knjige; 1909. svu njegovu poeziju, u zasebnoj knjizi, izdala je Matica srpska u Novom Sadu. Odmah u poetku svoga knjievnog rada Kosti se odlikovao veom knjievnom kulturom od ostalih pesnika srpskoga romantizma. On je znao strane jezike, bavio se filozofijom i bio upoznat sa velikim uzorima klasinih i zapadnih knjievnosti. Kao vrlo mlad ovek prevodio je u narodnim stihovima Ilijadu, i taj posao ponovo prihvatio 1874. On je kao ak poeo uvoditi ekspira u srpsku knjievnost. Ali kod drugoga bi ta knjievna kultura posluila da podigne duh i da proiri vidik. Kosti je itao strane pisce da bi vie mogao imponovati, vie zasenjivati svoje naivne itaoce. On ita da bi u zgodnom trenutku mogao prosuti pljusak grkih, latinskih, talijanskih, engleskih, pa ak i sanskritskih citata, zaprepastiti neuvenim imenima iz svih svetskih knjievnosti, sluiti se podacima koji su se mogli ieprkati samo po renicima. Kod velikih pisaca on nije nalazio ono to je kod njih najbolje no ono to se njemu najvie dopadalo. Kod ekspira on nije video onaj silni realizam, onu intenzivnu poeziju, onu kao more duboku psihologiju ljudskog srca i gvozdenu loginost englesku, no ono to je najnie i najslabije kod njega: emfazu, kalambure, titranje

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

228

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

reima, sve ustupke velikog pesnika vulgarnom ukusu ondanje publike engleske. Bez ravnotee u duhu, Kosti je na zlo upotrebio i svoje znanje jezika i svoje knjievno obrazovanje. LIRIAR. On je imao pesnikog talenta, i to talenta koji u osnovu nije bio banalan. Od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama i dobrih balada (Samson i Dalila, Minadir). Ali njegova prirodna originalnost bila je kobna za njega. Njegova glavna misao je postala: pesnik, u ijim grudima bukti sveti plamen poezije, treba da bude drugai od ostalih ljudi. Kao i zapadni epigoni velikih romantiarskih pesnika, on je postavio sebi za pravilo da treba da bude genijalno originalan u ivotu, neuredan, pust, zaboravan, sa nogama na zemlji ali glavom, sa dugom i razbaruenom kosom, u oblacima. U knjievnosti on je odve slobodno shvatio i odve samovoljno primenjivao opasno naelo da romantizam znai neogranienu slobodu u umetnosti. U poeziji, bogodani, enijalni pesnik, kako se tada govorilo, treba da bude to razuzdaniji, da baci pod noge zdrav razum i logiku obinih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i reniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara to mu ud zahte. To je sve bilo na romantiarskoj devizi pater le bon bourgeois, opseniti prostotu, i od toga bacanja praha u oi, od toga izigravanja genija, Laza Kosti je napravio sebi program i u ivotu i u knjievnosti. U pojedinim knjievnostima ima trenutaka kada zavlada carstvo rei, i kada se knjievnost odvoji od prirodnosti i zdravog razuma. To su doba kada se sve svede na igre rei, na neoekivane i slikarske efekte pomou rei, na preterane figure, kitnjaste girlande, na zamrene parafraze, usiljene inverzije, samovoljne i esto besmislene neologizme. Takvi su bili marinisti i konetisti u Italiji, takav je bio eufuizam u Engleskoj, gongorizam i kultizam u paniji, manirizam u Nemakoj, precioznost u Francuskoj. To isto, tu istu logomaniju, predstavlja u srpskoj knjievnosti Laza Kosti. Shvatajui da je jednom pesniku sve doputeno, on je na hartiju stavljao sve to mu je na pamet dolazilo. U genijalnosti on je bio sjajan ak isto tako genijalnog Sime Milutinovia. Ono to je on kazao o jednoj Zmajevoj pesmi moe se sa puno razloga primeniti na veliki deo njegovih razbaruenih pesama: To je smesa. To je zbrka, to je kaos. Duevni kaos, ili kaotino stanje due. On je kovao nove rei, pravio novu sintaksu, stvarao svoj osobeni, udnjaki srpski jezik. U svojoj pesnikoj vruici on pie rei koje ni pre ni posle njega nijedan Srbin nije izgovorio: izniklica, neokrunka, poletanci, plakajnica, pokajka, sunanarka, pletisanka, uzdanak, osamka, gud, ur, ster, vap, as, trov, duj, kiv, podob, tez, neverad, kositres, vekotraj, likomet, skotomir, neprovar, nedrovar, sevnje, kajno, izmiar, i tako dalje! I ne samo da je stvarao nove rei za koje srpski jezik ne zna, no je po svojoj volji i radi stiha rezao i unakaavao rei koje postoje, ili reima koje postoje davao smisao koji one nemaju. Zevs je kod njega, radi slika sa smej, postao Zej, Solun pretvara u Soluna, pupak znai pupljenje, jara znai jaranica, mraz znai mrnja (Jaa ljubav nego mraz...), rod znai roenje, in znai nain, gas znai gaenje. Njegova mata je puten i obezuzdan parip. Najneverovatnije figure i poreenja na srpskom jeziku izili su ispod njegova pera. Planine su za njega masnice, ostaci boja bia kada je ibao zemlju zbog njenih crnih dela; zlato je pak uti gnoj u tim masnicama. Nebo je ugnuta stopa Gospoda Boga. Mesec je, po potrebi, uta turska sablja i obru krune sveta. Zvezde su trecavi uljevi na bojoj stopi. Dragine oi su dva divita duboka. I ta njegova neodmerena, pusta fantazija, ta elja da bude to originalniji i da govori kako niko

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

229

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ne govori, da to vie zaprepasti obine ljude u prezrenom taboru filistara, taj korov puste retorike i mahnite ekstravagancije uguio je nekoliko cvetia poezije koji su bili nikli iz njegove due. PREVODILAC EKSPIRA. Kao pravi romantiar Kosti je bio oduevljen ekspirom, on je u srpsku knjievnost uneo ekspira, stvorio u svom dobu ekspirolatriju, koja je nala izraza u proslavi tristagodinjice ekspirova roenja u Novom Sadu 1864. Kosti je poeo prevoditi ekspira, i to Romea i Juliju, jo vrlo mlad, 1859, u poetku svoga knjievnoga rada, i ekspirom se bavio celoga ivota. Njegovi prevodi iz ekspira prvo su izlazili u odlomcima po asopisima. Kralja Riarda III preveo je u drutvu sa dr Jovanom Andrejeviem, i taj prevod tampan je 1864. u Novom Sadu; zatim ga je sam preveo, i taj novi prevod tampan je u Mostaru 1904. Njegov prevod Romea i Julije, udeen za pozornicu, iziao je u Novom Sadu 1876; celo delo prevedeno izilo je u Novom Sadu 1907. Potpun prevod Hamleta tampan je u Mostaru 1903. Pored toga, u nekoliko mahova, Kosti je pisao o ekspiru (Romeo i Julija. Jedna glava iz ekspirove biblije, Matica, 1866; Oko Romea i Julije, Letopis Matice srpske, 1907). Na te svoje prevode Kosti je mnogo polagao i smatrao ih kao jednu od svojih najveih knjievnih zasluga. U stvari, oni ne mogu izdrati dananju kritiku. Kosti je u tim prevodima oduzeo ekspiru sve njegove vrline, i dodao mu sve svoje mane; njegovi prevodi nisu ekspir, no travestija ekspira. Oni nisu verni, u njima ima i nerazumevanja teksta i mutnog izraavanja; prevodilac radi stiha doputa sve sebi i pravi grube, uglaste stihove; ima neobinih, skovanih rei, esto i vulgarnosti. U celini ti su prevodi nerazumljivi, i ne mogu se itati bez komentara. DRAMATIAR. Zanesen ekspirom, snevajui o njemu, kako veli jedan suvremenik, Kosti se i sam poeo baviti dramom, i brzo postao na mladi ekspir, kako su ga nazivali po omladinskim druinama i u omladinskim listovima. Maksima Crnojevia napisao je jo kao vrlo mlad ak, 1863. (Celo delo tampano je u Novom Sadu 1866; drugo izdanje, Novi Sad, 1887,89 udeeno za pozornicu.) I to mu je ostao najbolji dramski posao. Pored toga dao je i Peru Segedinca (1875, 1882, 1887). Duga i mutna narodna pesma o enidbi Maksima Crnojevia, sa svojim skroz romantinim dogaajima i romantinim koloritom, morala je privui panju jednog u tolikoj meri romantiarskog pesnika kao to je bio Laza Kosti. Tu srpsku narodnu pesmu, koja po sadrini podsea na uvenu epizodu o Paolu i Franeski u Danteovoj Boanstvenoj komediji, zapazio je jo Gete. I pre Kostia Jovan St. Popovi je poeo od te narodne pesme da pravi jednu melodramu, kao to je u nae doba posluila za grau jednom nemakom pesniku, A. Fingeru. Kostiu je narodna legenda posluila samo kao osnovica, sve ostalo je izmenio, koristei se pravima najire pesnike slobode. Mesto primitivne zavade oko kolaste azdije u narodnoj pesmi, Kosti je uzeo sukob izmeu oseanja ljubavi i pobratimstva, i Maksim Crnojevi, kneevi zetski, ispao je kao neka vrsta Hamleta, kneevia danskog. Narodna pesma nije bila dovoljno jasna, Kostieva drama postala je sasvim mutna. Radnja je zbunjena i neodreena, linosti su tamne i neopredeljene, za dogaaje nema loginog objanjenja. Mata je i ovde zahuktana, i bacilo se u neogranieno carstvo mate i rei. Pored toga, pretenciozna mudrovanja, krupne rei bez stvarnog smisla, odsustvo istorijskog oseanja i lokalne boje. Ono to spasava ovu dramu pesnike mladosti Kostieve, to joj daje relativnu vrednost prema poznijoj istorijskoj drami srpskoj, to su izvesna lirska mesta, u kojima ima poleta, snanih tirada, uspele retorike. Pored svih svojih mana, Kostieva drama je knjievnija no poznije drame iste vrste. Linosti

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

230

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

su sloenije, jezik knjievniji, scene su od efekta. Najzad, to je prva srpska drama ispevana u jambu kojim se ranije uspeno sluio Branko Radievi. Kosti je uspeo da u drami svome jambu da neeg krepkog i energinog. Pripadajui narataju koji je knjievnost stavljao u slubu nacionalnih ideala, i sam aktivan liberalni nacionalist, Kosti je napisao antiaustrijsku i antiklerikalnu tragediju iz povesti naroda srpskog Pera Segedinac. Ovaj komad, delimino objavljen 1875. i 1881 1882, igran prvi put 1882, i tampan u Novom Sadu 1882. i 1887. godine, smatran je kao veliki politiki dogaaj. Tumaei istoriju kako mu je trebalo, Kosti je u kapetanu Peri Segedincu, buntovniku iz prve polovine XVIII veka, oliio sudbu srpskog naroda u Austriji. Komad ima nekoliko jakih scena i dosta patriotskih tirada. Politika tendencija razvijena je na tetu umetnosti. Komad Gordana (Cetinje, 1890), izraen je prema narodnoj pesmi i manje je vrednosti no dva ranija pozorina dela Kostieva. OSTALI KNjIEVNI RAD. U mladosti, u punom jeku romantizma. Kosti je napisao nekoliko fantastinih pripovedaka (Maharada, edo vilino, Muenica), koje odlikuje ona ista neobuzdana fantazija i bojadisan i zvuan verbalizam. Zbog tih osobina te pripovetke su bile mnogo itane ezdesetih godina. Laza Kosti se jo bavio i filozofijom umetnosti, i u tom pravcu dao zamrenu i pretencioznu knjigu Osnova lepote u svetu (Novi Sad, 1880). Isto tako bavio se i knjievnom kritikom, upravo knjievnim pamfletom. Njegovi zavidljivi napadi na Branka Radievia (u Zeti i Crnogorci za 1885) i Zmaja Jovana Jovanovia, protiv koga je napisao celu jednu runu knjigu (O Jovanu Jovanoviu Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, miljenju i pisanju, i njegovu dobu, Sombor, 1902), ne slue mu nimalo na ast. Za umetniku filozofiju i knjievnu kritiku nije imao dovoljno ravnotee u glavi i objektivnosti u duhu. 1865. u Novom Sadu iziao je njegov prevod s engleskoga Edvarda Litna Bulvera Poslednji dani Pompejevi. Sa maarskoga je preveo veu pesmu Josifa Kia Jehova (1904). OPTI POGLED. Laza Kosti je bio i ostae najkarakteristiniji pesnik srpskog romantizma, koji je sa manama te knjievne kole oterao do kraja, pokazavi kako se moe ravo proi sa neto talenta a sa mnogo spisateljske tatine. Nekada jako slavljen, jer je bolje no iko predstavljao laan ideal romantikog pojete, on je poslednjih godina mnogo izgubio od starog glasa. Od devedesetih godina javlja se u kritici jaka reakcija protivu njega, i danas se na njega gleda kao na reprezentativnog pesnika Sturm und Drang perioda u srpskoj knjievnosti, na originalnog liriara koji je bezobzirno zloupotrebio svoju originalnost, na prvog prevodioca i popularizatora ekspira u srpskoj knjievnosti, i na dramatiara koji je napisao Maksima Crnojevia, jedno od relativno najboljih dramskih dela romantike kole.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

231

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

STEVAN VLAD. KAANSKI

oen je u Sentomau, u Bakoj, 5. januara 1829.90 Svrio je osnovne kole

u Varadinu i Sentomau, prava u Jegri i Zagrebu. Borio se u buni 1848.91 Poto je svrio 1850. prava, sve do 1857. sedeo je u Sentomau. 1857. pree u Srbiju, i 1858. bude postavljen za profesora beogradske gimnazije. 1862. krenuo je list Srbska narodnost, koji je bio kratka veka (1862. do 1863). Od 18641870. sluio je kao profesor u gimnaziji u Kragujevcu. Od 1870. bio je stalno u Beogradu. 1877. bio je u srpsko-turskom ratu. 1888. pokrenuo je patriotski list Veliku Srbiju. Umro je 5. maja 1890. Rad Stevana Vlad. Kaanskog ogranien je gotovo samo na poeziju, pa i tu nije obilan. Od poetka pedesetih godina poeo se javljati svojim stihovima po raznim asopisima, i najvei deo njih iziao je u zbirci Skupljene pesme (Novi Sad, 1879). 1913, u Beogradu, izilo je naroito prireeno izdanje njegovih ranijih i poznijih patriotskih pesama Od Balkana do Adrije. Sa malim izuzetkom svi njegovi stihovi su rodoljubivi i rodoljublje je osnovna nota cele njegove poezije. Svoj pesniki program izneo je on u posveti Srpskom rodu: Sve to imam to je tvoje, Sve to imam tebi dajem: Sa slaanim uzdisajem Srce misli pesme moje! Ljubavnih pesama ima malo, pisane su u prvoj mladosti, i znatno su slabije. On se slavio kao pesnik patriotskih pesama, i posle pesme Graov laz, gde je opevana crnogorska pobeda nad Turcima koja je toliko odjeknula u celom srpskom narodu, on je stekao glas jednog od najboljih pesnika srpskih. U najboljim svojim spevovima, Nonica (1855), Na Srbobranu (1875) i Graov laz (18621877), on je pokazivao izvesnu reitost i snagu, i u krepkim i zvonkim stihovima kazivao je oseanja koja su zagrevala celu Omladinu. Izvesne njegove patriotske pesme (Gde je Srpska Vojvodina..., Hej, trubau s bujne Drine... Sa Avale oo klie...) postale su popularne patriotske himne. Tim patriotskim pesmama i patriotskom listu Velika Srbija Kaanski ima da zahvali za svoj glas arka rodoljubiva pesnika, zbog ega je u starosti i nosio ime Stari Bard.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

232

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

STJEPAN MITROV LjUBIA

IVOT. Pored ranijih pesnika, Matije Bana, Meda Pucia i Jovana

Sundeia, Dalmacija daje i jednog pripovedaa, Stjepana Mitrova Ljubiu. Ljubia se rodio 29. februara 1824, u Budvi, u Boki Kotorskoj. Potpuno samouk, on se samostalno razvijao. 1843. bio je optinski sekretar u Budvi, od 1861. poslanik na dalmatinskom saboru u Zadru, kome je jedno vreme bio predsednik, zatim poslanik u bekom parlamentu. Od ezdesetih godina bavio se samo politikom. Umro je u Beu 11. novembra 1878. PRVI POECI. Kao Dositej Obradovi, kao Vuk Karadi, kao Njego, i Ljubia je bio samouk. Do etrnaeste godine nije znao ni itati, i sve to je postao, stekao je prirodnim darom i samostalnim radom. On je pripadao onom dalmatinskom narataju koji je imao da oslobodi Dalmaciju od apsolutne prevlasti talijanske kulture. U to doba sva kultura je bila talijanska, inteligencija se oseala nenarodno, i to je bilo doba, po reima Ljubiinim, kada je meu Barom i Zadrom bivalo u izobraenoj vrsti samo sedam ljudih, koji nijesu bili izgubili svijest svog imena i porekla. Kao i drugi, Ljubia je itao talijanski i zaneo se talijanskom knjievnou. Narodni duh i ljubav ka narodnoj knjievnosti probudili su u njemu spisi Vuka Karadia i poznanstvo sa Karadievim pomagaem i saradnikom Vukom Vreviem. I on se poinje baviti narodnim ivotom, i 1845. tampa u Srbsko-dalmatinskom magazinu zabeleke o obiajima plemena Patrovia u Boki Kotorskoj. Potom, za prilian niz godina, on ostaje jedan skroman Ljubitelj knjiestva, koji se ni po emu ne istie. ezdesetih godina on objavljuje slabe prevode iz Horacija, Dantea, Ariosta, i prireuje jedno nekritino izdanje Gorskog vijenca (1868). On teko i nespretno posrbljava stare pesnike, i otmenoga Horacija, i traginoga Dantea, i gracioznog Ariosta prevodi na jedan isti nain: jednolikom metrikom i dikcijom narodnih pesama. 1866. ispevao je, u duhu i u obliku narodne pesme, Boj na Visu. PRIPOVEDA. Ljubia je, kako sam veli, sa mukom stupio na originalnost. 1868. izlazi sa originalnom pripovetkom epan Mali, i otada do smrti on stalno pie. 1875. izile su u Dubrovniku njegove Prpovjet crnogorke prmorke. Iste pripovetke izlaze irilicom u Beogradu 1876. 1882. u Panevu nova knjiga Pripovijesti; 1888. novo izdanje;

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

233

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1902. i 1903. Srpska knjievna zadruga izdala je Prianja Vuka Dojevia, tampana ranije u Srpskoj zori za 1877. Sve te njegove pripovetke bile su jedna originalna novina u srpskoj knjievnosti. Ljubia je romantiar, ali zasebne vrste. On ne podraava knjievnu sentimentalnost i fantastinost ranijih pripovedaa srpskih, vaspitanih kod slabih nemakih pisaca; on je romantiar Vukove kole, sa neto ugledanja na talijanske romantiare. Dobar poznavalac svoga kraja, pun ljubavi za nj, on je dao lepu sliku Boke i njenih stanovnika. Po svojim knjievnim ideSTJEPAN MITROV LjUBIA jama i po duhu svojih dela on stoji na sredini izmeu romantizma ezdesetih i realizma sedamdesetih godina. On eli da verno slika narodni ivot svog malog zaviaja, da d ogledalo naroda naega u Boki Kotorskoj, i katkada radi kao realistiki pisci. Ali, u osnovu, on je romantiar, ak Vukove kole, samo sa izvesnom primesom realizma. On ima sve osobine naih romantiara: veliku ljubav za narodnu prolost, narodni ivot i narodni jezik; glavna tenja njegova je da bude izraz narodne due. O uspehu svojih pripovedaka veli: Te su pripovijesti omilile s istoe jezika, s narodnijeh oblika, i stoga to su ogledalo naroda naega, i to je odista glavno u njegovom delu. On kao pripoveda karakteristian je u prvom redu sa folklorno-filolokog gledita. On je opisivao sirovi ivot narodni u jednom etniki istom kraju, gde se sauvalo vrlo mnogo starog i originalnog i koji je jo u polovini XIX veka odista bio matica i kovnica pukih umotvorina. On se naroito trudio da pie istim jezikom Boke, u kojoj je sa razlogom gledao neiscrpivo bogatstvo narodnijeh izraaja i pukoga krasnorjeja. Te njegove folklorne i filoloke preokupacije imale su mnogo uspeha u doba kada je stara filoloka kola bila u punom jeku. U njegovim pripovetkama gledala se dragocena graa za filologe, i leksikologe i sjajna primena Karadievih nazora o knjievnom jeziku. I to je bio prvi uzrok njegovog brzog i velikog uspeha. OPTI PREGLED. Ali Ljubia kao umetnik izostaje za Ljubiom poznavaocem narodnog ivota i narodnog jezika. Pre svega, on, nije sasvim originalan, i kod njega ima pozajmica iz Manconija, de Amiisa, pa ak i Makoleja. Njegova istorijska pripovetka, kojom se rado bavio, vrlo je uproena. U elji da sauva nekoliko znamenitijih dogaaja svoje otadbine, on je naroito opisivao doba od XV do XVIII veka. On je slikao zetske gospodare, poslednje despote srpske, peke patrijarhe, crnogorske vladike, kotorske providure, bokeljske plemie, patrovike glavare ali u stvari sve su to bili Bokelji oko 1850. godine. Ma koliko da su bile velike njegove romantiarske simpatije za prolost, on nije istorijski pripoveda. Okvir je samo istorijski, a ivot i linosti su suvremeni. Ljubia je odve bio suvremen i subjektivan da bi mogao biti potpun romantiar, a suvie je voleo narodnu prolost I romantiarski istorizam i folklorizam da bi mogao biti knjievni realist. On je bio ovek doba kada se tvrdo verovalo da je narod na najbolji knjievnik, i da se u umetnosti treba samo na njega ugledati. Ono to su u poeziji inili Joksim Novi Otoanin i Jovan Sundei, radio je u pripovedi Stjepan Mitrov Ljubia; prema narodnim uzorima i sa elementima narodne umetnosti pokuavao je da radi umetniku knjievnost. On je u pero beleio narodni govor i fotografski snimao narodne obiaje, tako da njegova knjievna dela ine utisak poslova jednog skupljaa narodnih rei i opisivaa narodnih obiaja, i ine prelaz od narodnog pripovedaa ka umetnikoj pripoveci.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

234

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

I njegove pripovetke imaju sve vrline i mane narodnih umotvorina. One su jedre, epski iroke, tene, imaju prirodno izlaganje, miran i irok tok prianja, iv i ivopisan stil, zainjene su poslovicama i zgodnim izrekama. Ali one ine utisak razvuenosti i oskudnosti ideja i misli, podseaju na razvuenije narodne prie i sve se svode na isto opisivanje narodnih obiaja i veto rukovanje narodnim renikom. To su esto slabo povezani dijalozi, nizanje epizoda bez mnogo uzrone veze, psihologija je svedena na najniu meru, linosti su obeleene sasvim optim i bledim potezima, oseanje prirode je oskudno, i sve se i suvie svelo na lokalne rei i izraze, i ne uvek razumljive provincijalizme, anegdote i poslovice. U doba filoloke kritike, kada su se pisci cenili po neposrednom znanju narodnog jezika i po unoenju folklornog elementa, Ljubia je bio jako cenjen i nazvan Njegoem u prozi. I, svakako, postoji izvesna formalna slinost izmeu ta dva pisca gotovo jedne iste sredine i sline duhovne vrste, ali je izmeu njih vrlo velika razlika u knjievnom talentu. Ljubia, folklorni i leksikoloki pripoveda Vukove kole, nije savladao sirovi narodni materijal, nije ga preradio i dao svoju sintezu, nije mu dao svoje lino obeleje. Njego je sve to uinio, i zato je tako veliki pisac. I ako se hoe paralela izmeu Ljubie i Njegoa, moglo bi se rei da je Ljubia odista Njego, ali ne Njego Gorskog vijenca no Njego Kule uriia i ardaka Aleksia.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

235

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILAN . MILIEVI

edan od pisaca za koga se sa najvie razloga moe rei da pripada Vukovoj

koli, i iji rad umnogome podsea na rad Vuka Karadia, bio je Milan . Milievi. IVOT. Rodio se 4. juna 1831. u selu Ripnju u okrugu beogradskom, 1845. doe u Beograd u gimnaziju, 1846. pree u bogosloviju, koju je svrio 1850. Otada nastaje njegova skoro pedesetogodinja, prilino promenljiva inovnika karijera. Iste godine bude postavljen za uitelja u Lenici, a 1851. u Topoli. 1852. pree u sudsku struku, u sud u Valjevu, potom u Beogradu. 1852. postavljen je za inovnika Ministarstva prosvete, a 1855. u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je ostao do 1861. Otada pa do 1880. sluio je kao sekretar Ministarstva prosvete. 1880. postao je naelnik Ministarstva unutranjih dela, 1884. ministrov pomonik u istome ministarstvu. 1886. bibliotekar Narodne biblioteke, 1897. dravni savetnik. Nekoliko puta bio je poslanik u Narodnoj skuptini, a od 18961899. predsednik Srpske kraljevske akademije. Penzionovan je 1899; 1901. proslavio je pedesetogodinjicu svoga knjievnoga rada. Umro je u Beogradu 4. novembra 1908. godine. PEDAGOG. Milievi je najplodniji pisac u novoj srpskoj knjievnosti: za nekih pedeset i sedam godina knjievnoga rada napisao je preko 100 knjiga i veliki broj rasturenih lanaka, prevoda i beleaka. Njegov rad je pedagoki, istorijsko-geografsko-etnoloki i knjievni. Bogoslovac po struci, bez temeljnog strunog obrazovanja, piui u doba kada nauan i knjievan rad nije bio specijalizovan, u stvari jedan vredan i plodan samouk, Milievi se bavio svim tim razlinim poslovima kao nestrunjak, ne stvorivi nita veliko i trajno, uradivi mnogo za ivota, ali ostavivi malo za sobom. Kao nekadanji uitelj i dugogodinji vii inovnik Ministarstva prosvete, lan kolske komisije i jedan od glavnih organizatora nastave u Srbiji, on se dugo i mnogo bavio pedagokim pitanjima. Od 1868. do 1876. ureivao je pedagoki list kolu. Napisao je ceo jedan niz pedagokih knjiga (kole u Srbiji, 1868; Kako se ui knjiga, 1869; Pedagogijske pouke, 1870; kolska higijena, 1870; Istorija pedagogije, 1871; kolska disciplina, 1871; Adolfo Disterveg, 1871; kolica za graanska prava i dunosti, 1873, itd.). U pedagokom i vaspitnom pravcu su njegovi prevodi sa francuskog: Vaspitanje u Americi od E. Labuleja (1863), Ocevi i deca u XIX veku od E. Leguvea (III, 18721873), Emilo devetnaestog veka od A. Eskirosa (1872), Moralna istorija ena od E. Leguvea (1876), ene XX veka od ila Simona (1894), itd. Bogoslovac stare kole, samouk u stvari, Milievi je te pedagoke poslove radio bez strune spreme. Ili je prosto prevodio i unosio to je nalazio kod stranih pisaca, ili se ograniavao na

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

236

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

primenjenu pedagogiju, na praktine savete i uputstva. U nedostatku pravih strunjaka, Milievi i njegov kancelarijski i knjievni drug Milorad apanin oko 1870. godine predstavljali su pedagoku struku u Srbiji. ISTORIAR I FOLKLORIST. Jo izrana poeo se baviti opisivanjem istorijskih dogaaja, zemlje i naroda u Srbiji. On je opisivao seljaki ivot u suvremenoj Srbiji: Pregled zadrunog stanja Srba seljaka, 1857, Optine u Srbiji, 1857; naroito je koristan, iako nesreen opis ivot Srba seljaka (IIII, 1867, 1873, 1877; sve skupa 1894). On je isto tako dao geografski opis Srbije, prvo Srbije u njenim starim granicama, Kneevina Srbija (1876), potom Srbije u njenim novim granicama, proirenim 1878, Kraljevina Srbija (1884). On je iveo u doba kada su u Srbiji umirali poslednji ratnici i oevici narodnog osloboenja u poetku XIX veka, i on je ili beleio njihova prianja (Prianja Petra Jokia o dogaajima i ljudima iz prvog ustanka, 1891), ili skupljao anegdote o glavnim ljudima oba ustanka (Knez Milo u priama, III, 18911900; Knez Milo pria o sebi, 1891; Karaore u govoru i u tvoru, 1903). U tome pravcu najznatniji mu je Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba (1888), neka vrsta srpskog biografskog renika, koji je popunjen Dodatkom Pomeniku (1901). Pored toga opisao je prilian broj svojih linih doivljaja. (Iz istorijske literature su i njegovi vaniji prevodi Pisma o istoriji Srba i Bugara od A. Hiljferdinga [III, 18571860], Razmatranja o uzrocima veliine Rimljana i njihovoga opadanja od Monteskjea, 1866.) Sav taj posao Milievi je radio bez strune istorijske, geografske i etnoloke spreme, vie kao prost opisiva, ograniavajui se da, nepreraeno i neobraeno, samo zabelei to je uo i video, bez kritike, bez odabiranja, bez naune sinteze. On samo prikuplja materijal, i ako to doda to su istorijska moralisanja i naivne patriotske refleksije. To su sve proste zabeleke jednog vrednog i dobronamernog nestrunjaka, koje i kao sirov materijal, nekritiki unoen, esto prepriavan iz knjige u knjigu, nisu uvek sigurne, i u svakom sluaju zahtevaju preradu iz osnova. PRIPOVEDA. Milievi se bavio i pripovetkom, i njegov pripovedaki rad u tesnoj je vezi sa njegovim istorijsko-etnografskim i vaspitakim radom. I u pripovetkama i u svojim opisnim istorijsko-geografsko-etnografskim radovima, on vrlo esto opisuje iste predmete, razvija iste ideje, katkada doslovce istim reima. Uporedo sa svojim istorijskim i etnografskim opisima, poeo se on javljati i pripovetkama, pisanim u prvi mah bez knjievnih pretenzija. Od prevoda u Nenadovievoj umadinci i Podunavci preao je u koli na prerade i posrbljavanja, raene po ugledu na narodne pripovetke i pisane istim jezikom. Ti njegovi poslovi privukli su panju Stjepana M. Ljubie, koji ga nagovori da se ogleda u pripoveci. 1879. izila je njegova prva zbirka pripovedaka 3imnje veeri, koja je imala uspeha, i koju je Danii, sa svoga uskog filolokog gledita, doekao sa preteranim oduevljenjem: Ja mislim da ovo djelo pripada meu najljepa, koja ima naa knjievnost u toj struci. Kako sam prije trideset godina rekao o Brankovim pjesmama da onako treba da pjeva uen Srbin, tako bih sada o ovom vaem djelu rekao: tako treba srpski novelista da pie. Ohrabren tim prijemom, kao i jednom pohvalnom ocenom hrvatskog romanopisca Augusta enoe, Milievi je produio zapoeti pripovedaki posao. Odmah posle 3imnjih veeri, jo iste godine, dola je ovea istorijska pria o osloboenju est okruga Jurmusa i Fatima ili turska sila sama sebe jede (1879), pedagoka pria Selo Zloselica i uitelj Milivoje (1880), zbirka Letnje veeri (1880), Deset para (1881), Meudnevica (1885), vea pripovetka Omer elebija (1886), Zanovet (1894), Naselje (1895). Iz lepe knjievnosti su mu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

237

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

prevodi Persijska pisma od Monteskjea (III, 1866, 1869), Galebova stena od ila Sandoa (1874, 1869) i, sa ruskoga, Istinska sluba od I. N. Potapenka (1892). U pisanju pripovedaka Milievi nije imao viih knjievnih ambicija. Za svoje Zimnje veeri sam je rekao da su zbirka pria, crta, beleaka, scena, epizoda, utisaka, obraenih onako kako je umeo da ih obradi jedan samouk, i to bi se moglo proiriti i na sve njegove pripovetke. On se ograniava da ispria ono to je video i uo, i nije u stanju da se otrgne od sirovog materijala. Pedagog ostaje vazda u njemu, i njemu je u prvom redu stalo do moralne ili patriotske pouke. On ne ide dalje od prianja i pouke, i umetnosti nema u njegovom knjievnom radu. On ivot vidi samo spolja, i daje mu ono to se kod ljudi daje opaziti na prvi pogled oka. Njegovo pripovedanje je primitivno, sklop slab, ukrasi oskudni, epizode pretrpane, razvuene digresije su este. No tu ima esto interesantnih i neposredno vernih slika narodnog ivota, dobrog materijala za etnografa, jezik je ist narodni, katkada odve i hotimino seljaki. Zato su njegove pripovetke dragocene za filologe, ali umetnosti ima vrlo malo, i pravi pripovedaki talenat se ne vidi. Te pripovetke su u svoje doba dosta itane, i da su se ranije javile verovatno da bi se i zadrale u knjievnosti. One su bile sasvim u pravcu i tonu Vukove kole i njenih folklorno-filolokih interesovanja, vrlo sline pripovetkama Stjepana Mitrova Ljubie, ali sa jo manje umetnosti no u bokeljskog pripovedaa. On i Ljubia bili su u pripoveci ono to su Joksim Novi Otoanin i Jovan Sundei bili u poeziji: prelazni pisci izmeu narodne i umetnike knjievnosti. Milievi se kao pripoveda javio odmah za Milovanom . Gliiem, u isto doba kada i Laza K. Lazarevi, odmah za njim doli su novi pisci kao Janko Veselinovi i Simo Matavulj, i pored takvih pisaca on se nije mogao odraTi kao umetniki pripoveda.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

238

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILORAD P. APANIN

IVOT. Roen je u apcu, 7. jula 1841,92 ali kao dete sa roditeljima je

preao u Srem, u Irig. Svrivi tu osnovnu kolu, uio je gimnaziju u Novom Sadu i u Karlovcima. Svrivi bogosloviju u Beogradu,93 postao je 1861. pisar duhovnog suda u apcu. 1866. preao je sa slubom u Ministarstvo prosvete, i tu, kao pisar i sekretar, ostao do 1880. Tada je postavljen za upravnika Narodnog pozorita, i tu dunost vrio je do 1893, kada je otiao za administratora kraljeve civiliste i kruninih dobara. u toj dunosti je i umro, u Beogradu, 14. februara 1895. godine. KNjIEVNI RAD. U rukopisnim akim listovima iz poetka ezdesetih godina izlazili su njegovi poetniki stihovi. Prva njegova zbirka Pesama izila je u Beogradu 1863, druga takoe u Beogradu 1866; ubori i vihori izili su u Beogradu 1883. U vremenu od 1877. do 1888. izilo je pet svezaka njegovih pripovedaka. 1902. izila je u Mostaru jo jedna mala zbirka Poslednje pripovetke. 1879, izdao je putopis S Drine na Niavu. Osim toga napisao je ep Nevestu Ljutice Bogdana (1880) i Monah (1887). 1884. napisao je sliku iz srpske prolosti Milo u Latinima (tampano u Beogradu 1886). 1888. dramatizovao je Pukinovu pripovetku Gospoica kao seljanka, potom dao istorijske komade: Bogumili (1889), Duan Silni (1890), Zadubina (1891). Svi ti komadi igrani su u beogradskom Narodnom pozoritu, ali nisu tampani. Dva takoe istorijska komada, Trnova kruna i Hipatija, koji su isto tako ostali u rukopisu, nisu ni predstavljani. Osim toga preveo je i napisao znatan broj pedagokih knjiga i lanaka, u vremenu od 1869. do 1881. LIRIAR. apanin je ak nemakih romantikih pesnika, koji su potpuno odgovarali njegovoj sentimentalnoj prirodi. On po svojoj prirodi opominje na uvstvitelne pjevce etrdesetih godina. Meke prirode u osnovu, on nije shvatio da moe biti poezije bez sentimentalnosti, razneavanja, uzdaha i suza. U svojim lirskim pesmama on je idilian i pastoralan, opeva zelen lug, slavuje koji prieljkuju cvetne livade, svilene janjce, grlice koje guguu, divne pastire koji viju pesmu uz vrulu, lepe i zaljubljive pastirke koje enjivo uzdiu, bledi mesec koji se ogleda u srebrnim valima plavoga jezera! Tu starinsku, kitnjastu i knjiku sentimentalnost on pojaava obiljem diminutiva svake vrste, esto i diminutivima diminutiv (vetriak, deliak, kapljiica, konjiak, sian leptiri, oseance itd.). Svoje lirske pesme on je uneo u zbirku ubori i vihori, ali taj naslov, koji bi sasvim priliio poeziji ure Jakia, nikako ne prilii sladunjavoj, bledoj, malokrvnoj poeziji Milorada apanina, poeziji devojakih albuma za stihove.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

239

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ono to jo valja u toj kitnjastoj i zaeerenoj poeziji to su pesme sa sela, topli veristiki opisi sela u detinjskim uspomenama. apanin se tu sa nenou seao svojih uspomena, asova zlatnih iz mladosti rane, nije vie vadio iz knjiga no iz ivota i iz svojih uspomena i dao lepih i oseajnih opisa i nekoliko uzbuenih i toplih poetskih seanja. Posle Jovana Subotia, a pre Jovana Gria Milenka, on je opevao selo sa nenou, sa toplotom, esto u sveim i gotovo realistinim slikama. I te njegove seoske pesme, na alost malobrojne i gotovo sluajna pojava u njegovoj poeziji, idu u najbolje proizvode svoje vrste u srpskoj knjievnosti. EPSKI PESNIK. I u epu apanin se nije mogao osloboditi svoje konvencionalne sentimentalnosti, i tu je pokazao sve osnovne mane svoje lirske poezije. Monah je plaevna istorija jedne nesrene kaluerske ljubavi, i to je apaninu posluilo za priliku da razvije svu sentimentalnost svoje lirske poezije. Nevesta Ljutice Bogdana je u srpsko istorijsko ruho obuena jedna romantiarska riterska povest, sa potpunim odsustvom istorijskog oseanja i sa potpunom nesposobnou za epsku poeziju uopte. To su istorijski spevovi podjednako bez poezije i bez istorije. DRAMATIAR. Sa nimalo vie sree ogledao se i na drami. Jo u mladosti, oko 1870, dao je nekoliko slabih dramskih pokuaja, a sedamdesetih i osamdesetih godina preveo izvestan broj stranih pozorinih komada. Dugo vreme bio je upravnik Narodnog pozorita, i videi da toliki drugi piu drame, uinio je i on nekoliko nesrenih pokuaja. Milo u Latinima, Bogomili i Zadubina igrali su se, ali nisu se mogli odrati na pozornici; Trnova kruna i Hipatija nikako nisu ni doli na pozornicu. apaninovi istorijski komadi imaju sve osobine srpske istorijske drame osamdesetih i devedesetih godina: to su patriotska proslavljanja narodne prolosti, raena prema shvatanju da je pozorite velika narodna kola, naivno uproena istorija, novinarski patriotizam, sjajni srednjovekovni kostimi i bogate dekoracije jednom reju, to su patriotski komadi za takozvane narodne praznike, bez iega knjievnoga, sasvim van knjievnosti. PRIPOVEDA. Taj tipski predstavnik romantiarskog pojete pisao je dosta u prozi. Pored slabog putopisa S Drine na Niavu od njega je ostalo i prilino ogleda na pripoveci. U stvari, on je vie bio pripoveda no pesnik, i ono to je relativno najbolje u njegovoj knjievnoj delatnosti, i to ga spasava od zaborava, to je njegov gotovo tridesetogodinji pripovedaki rad. Ono to se opaa u njegovim pesmama, jo se vie opaa u njegovim pripovetkama: izvesna dvojnost njegove prirode, dva osnovna shvatanja knjievnosti, dva razna naina rada. Kao to pored skroz lanih, sentimentalnih i romantikih pesama ima pesama stvarnije sadrine, iskrenijeg i neposrednijega tona, isto tako ima i dve vrste pripovedaka, jedne, otuno pojetske i boleljivo sentimentalne, gde se pisac sav izgubio u poetskim sanjarijama i u poabanoj knjievnoj frazeologiji, i druge gde ima istinskog ivota i ivih ljudi, izraenih tipova iz srpskog drutva, gde se pokazuje i posmatraki dar i verno slikanje istinskoga ivota. Razlika izmeu ta dva naina pisanja tako je velika da je teko verovati da je te tako raznolike pripovetke pisao jedan isti pisac. U pripovetkama kao to je Dvadeset esti, Poremeen plan, Tua krv, Katanska buna ima izvesnog realizma i lokalne boje. Meu tim boljim pripovetkama prvo mesto zauzima Sanjalo (Beograd, 1888), koja obiljem epizoda i dobrim rasporedom opominje na mali roman. Dokle u svom istorijskom romanu Hasan-agi (Beograd, 1880) apanin pokazuje slabo znanje i oseanje istorije, meavinu istorijskog materijala i pesnike mate, rad bez plana,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

240

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

radnju bez interesa, stil bez ivota dotle je u Sanjalu dao dobro povezan, zanimljiv i itak roman. On je tu opisao ljude kakav je i sam bio, idealiste pre 1848, prikazujui i celo to doba i ceo taj narataj. Jednom u svom knjievnom ivotu on je iziao iz banalnih sentimentalnosti i poetskog fraziranja, pokuao da slika stvaran ivot i istinske ljude, da daje odseke ivota. irinom zamisli i obiljem ivo i tano prikazanih tipova, vernim prikazivanjem cele duhovne atmosfere srpske u doba oko 1848, ovaj roman ima iri znaaj. Od celog apaninovog rada, i u poeziji i u prozi, pored nekoliko seoskih pesama i polurealistinih pripovedaka iz suvremena ivota, ostae roman Sanjalo, u kojem je svoje rave osobine sveo na najmanju moguu meru i uneo ono to je bilo najbolje u njegovom knjievnom talentu. apaninova sladunjava knjievnost odgovarala je ukusu srpskih italaca od pre pola veka, no danas izgleda zastarela. Ali u svetlim trenucima svojim, kada nije bio zbunjen knjikom frazeologijom i sentimentalnim uzorima svojim, apanin je bio u stanju da oseti poeziju svakidanjeg ivota i obine stvarnosti i davao tople i intimne pesme u kojima je opisivao svoju skromnu mladost i istinski poetine strane seoskog ivota, ili dobre pripovetke u kojima je slikao Srbiju u polovini XIX veka i njene starije narataje.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

241

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN GRI MILENKO

ri pripada mlaem narataju omladinskom, onom koji se javio posle

velikih pesnika nove kole. Rodio se u ereviu, u Sremu, 1846. Tu je svrio srpsku osnovnu kolu; nemaku osnovnu kolu u Petrovaradinu, niu gimnaziju u Novom Sadu, viu gimnaziju u Segedinu i Pounu, 1867. U Beu je poeo da ui medicinu, ali, razbolevi se, napusti studije. Umro je 29. maja 1875. u manastiru Beoinu, u Frukoj gori. Jovan Gri se pesniki razvijao kao svi mladi pesnici novoga narataja. Poeo je pevati po akim druinama, u segedinskoj Slozi, pounskoj Slobodi i bekoj Zori; zatim se javio u asopisima, Danici, Matici i Mladoj Srbadiji. Zanesen Brankom Radieveem, sa kojim je imao dosta zajednikih crta i gotovo istu sudbu, on je ispevao prilian broj stihova, koji su izili u zbirci Pesme u Beu, 1869. Pored toga prevodio je nemake pesnike, Getea, ilera, Hajnea, pisao sentimentalne pripovetke, inio nevete oglede u drami i u epu. Kao pesnik radio je na patriotskoj, ljubavnoj i epskoj lirici. Na patriotske pesme on je najvie polagao, ali one su bez originalnosti, u stvari stihovani lanci 3astave i besede Svetozara Miletia. Znatno bolje su mu ljubavne pesme, u kojima se izraava njegova meka, blaga, nena, slovenski osetljiva i poetska dua. On je u ivotu imao jednu istinsku ljubav, po imenu devojke koju je voleo, Milene, nazvao se Milenkom, i svoja topla, iskrena i ista ljubavna oseanja on je prosto i prirodno kazivao. Najbolje su mu pesme na koje je on najmanje polagao, one koje je on nazivao prostim pesmama. U prostim pesmama, veli on, uvao sam prostotu, kao nepomirljivi neprijatelj takozvanom visokom nerazumljivom pevanju. Otresajui se svih izmiljenih oseaja i ednih aenja, on je istakao svoj pesniki ideal: pribliiti se to vie k ivotu i prirodi. I bez ikakve afektacije, prostoduno i neposredno, frukogorski slavuj je pevao cvee, tice, selo, Fruku goru. Ton je srdaan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju. Sa naroitom ljubavlju on je davao seoske pesme, koje u prostom stilu kazuju teakova zanimanja u prolee i seoske zabave. Te svee pesme, sa izvesnim realizmom, rani su poeci seoske poezije i verizma u naoj knjievnosti. Isto tako intimnu lepotu imaju njegove melanholine pesme u kojima je predoseao svoju ranu smrt.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

242

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Gri je pesnik koji nije imao vremena da se razvije, ali u svojim prostim pesmama pokazao je izvesne lepe pesnike osobine, tako retke kod pesnika njegova doba: ivo oseanje prirode, osetljivost, iskrenost i intimnost, kao i izvestan smisao za lepotu u obinom ivotu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

243

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

EDOMILj MIJATOVI

M
jo i danas piu.

ijatovi je jedan od retkih ljudi iz omladinskog doba koji jo i danas ive i

Roen je u Beogradu, 6. oktobra 1842, od oca profesora, rodom Sremca. Svrio je gimnaziju i licej u Beogradu. 1862. kao dravni pitomac otiao je na stranu i tri godine proveo u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beu. 1865. postao je suplent, a 1866. profesor politiko-ekonomskih nauka na Velikoj koli u Beogradu. 1868. postavljen je za naelnika Ministarstva finansija. Docnije, zauzimao je visoke poloaje u dravnoj slubi, kao ministar finansija i poslanik na strani. Danas ivi kao penzioner u Londonu.* Mijatovi je jedna od karakteristinijih figura srpskoga romantizma. Poligraf u punom smislu rei, ekonomist, publicist, istoriar, spiritist, diplomat, pripoveda, on se ogledao na svim poljima, ne sa velikim uspehom, ali svuda primeen. Iako njegovi istorijski radovi, u kojima je pesnika mata imala velika udela i u kojima je obraano mnogo panje da stil bude to kitnjastiji, pripadaju moda isto toliko knjievnosti koliko u nauci, ipak je njegov glavni knjievni rad ogranien na pripovetku. Kao mlad licejac javio se 1862. istorijskom pripovetkom Zeka kapetan, i u toku ezdesetih godina dao jo dva ogleda iste vrste: Spomeni iz Srema (1864) i Serdar Mitar (1866). To su bile obine romantiarske sentimentalne prie, meavina ljubavi i patriotizma, deklamacije o rodu i o dragoj, pisane u sveanom, kitnjastom stilu. Iako su te pripovetke bile rado itane, Mijatovi je za neko vreme napustio pripovedaki rad i sav se bacio na nauku i politiku, unosei i u te poslove uvek mnogo romantizma i retorike. Za dug niz godina on se ne javlja u knjievnosti. Uzgred samo, 1885, pri kraju svoje politike karijere, pie na engleskom skroz romantinu pripovetku Bojana, koja je tek docnije prevedena na srpski. Oko 1890, kada je sasvim raskrstio sa politikom, on se ponovo vraa knjievnosti. Devedesetih godina izlaze glavni njegovi pripovedaki poslovi: Ikonija vezirova majka (Beograd, 1891), Rajko od Rasine (Beograd, 1892), Knez Gradoje od Orlova Grada (Karlovci, 1899), i, neto docnije, Siromah Marko (Mostar, 1904). Posle prekida od etvrt veka, Mijatovi se opet vratio knjievnim simpatijama svoje prve mladosti. Ali za sve to vreme bavljenja prozainom politikom i ivota u pozitivnoj Engleskoj, on nita nije zaboravio i nita nije nauio. Kakav je bio kada je kao mlad licejac u pastirsku frulu svirao

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

244

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

beogradskim ulicama, takav je ostao kao osedeo dravnik i penzioner: romantiar svim svojim biem. I njegovo shvatanje istorije bilo je skroz romantiarsko. On u njoj nije traio nagu i suvu istinu, no poeziju i slavu narodnu. Tamo je sve sveto, govorio je on o narodnoj istoriji i dokazivao da je cilj istorije da svojim elektrinim munjama osvetli ljude i dogaaje. I on e stalno raditi na toj poetizovanoj, retorskoj i ivopisnoj istoriji. Njegov najvei i najpoznatiji istorijski rad Despot ura Brankovi (Beograd, 18801882, dve knjige; drugo izdanje druge knjige Beograd, 1907), moda jedina istorijska monografija srpska koja je prodrla u iru publiku, sadri vie poezije i literature no roman Jakova Ignjatovia istoga imena, i imao je vie italaca no mnoga dela iz zabavne knjievnosti. Kao to je Mijatovieva istorija literarna, isto tako je njegova literatura istorijska. Sa malim izuzetkom on je razraivao istorijske motive, dajui pri tom vrlo mnogo maha svojoj nemirnoj mati. On je do mile vole idealizovao srpsku prolost, pravio je veom, lepom, i, naroito, kitnjastijom i ivopisnijom no to je ona bila. On je znao samo za idealno velike junake i idealno lepe junakinje, i pripovetke su mu svedene na nizanje najfantastinijih dogaaja, najneverovatnijih linosti, najkrajnjijih oseanja. Sva panja je obraena na dekoracije i na stil. Taj stil, starinski kitnjast, cvetan i poetian, u iroj knjievnoj publici smatrao se kao glavna odlika Mijatovia kao pripovedaa. I njegova romantika i frazeologija dopala se i dopada se uvek iroj publici, koja je jo sauvala starinski ukus za sve to je spolja poetino i fantastino, i za arenu i zvunu frazeologiju. Mijatovi se ogledao i kao putopisac. 1901, u Novom Sadu, izile su njegove Carigradske slike i prilike, isto tako arene i fantastine kao i njegova pripovetka, i iste takve knjievne vrednosti. Jote iv, Mijatovi je pisac koji uveliko pripada prolosti. On je jedan od tipskih predstavnika naeg romantizma, romantiki istoriar i istorijski romantiar.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

245

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PAVLE MARKOVI ADAMOV

nih koji se u srpskoj knjievnosti nazivaju omladincima ima iz tri razna

narataja. Ima ih iz narataja koji se javio u knjievnosti pred 1848, kao Branko Radievi i Bogoboj Atanackovi, ima ih koji su se javili pedesetih godina, kao Zmaj Jovan Jovanovi i ura Jaki, ima ih koji dolaze kasno, kada je omladinska bujica ve prohujala, i kada su se, sedamdesetih godina, duhovi okrenuli na drugu stranu. Jedan od tih zakasnelih omladinaca bio je Pavle Markovi Adamov. Roen je 3. novembra 1855. u Novim Karlovcima u Sremu. Gimnaziju je uio u Karlovcima i Novom Sadu, filozofiju u Gracu i Beu.94 1880. doao je za profesora gimnazije u Karlovcima. 1895. pokrenuo je i do smrti ureivao knjievni list Brankovo kolo. Umro je 11. januara 1907. godine. Poeo je pisati oko 1874, prevodio nemake pesnike, pored ilera i Hajnea i manje pesnike: Steva na Milova, Anastazijusa Grina, Hamerlinga, i pisao originalne pesme, sasvim u duhu i u obliku omladinske lirike. Iako su njegove Nadanove pesme (1877) bile primeene, ipak su to poetniki poslovi, bez knjievne vrednosti. Kada se osamdesetih godina sasvim bacio na pripovetku, napustio je poeziju, bar javno. Kao stidei se, u potaji, bavio se njome do same smrti. Isto tako rano poeo se baviti i pripovetkom. Ali i njegove prve pripovetke, koje je poeo pisati jo od 1874, isto tako su sentimentalne i romantine, naivne, starinske, kao i njegove pesme iz toga doba. On tada poinje prevoditi, meu ostalima i amerikanskog pripovedaa Breta Harta. Tada nailazi na svoj uzor, na austrijskog pripovedaa P. K. Rozegera, koji je sa uspehom slikao ivot tirolskog seljaka. On ga prevodi i poinje ga podraavati, njegova seoska pripovetka po svemu podsea na nemaku, naroito austrijsku Dorfgechchte. Od osamdesetih godina on relativno realnije posmatra ivot i trudi se da verno slika ivot srpskih seljaka u Sremu. 1883. izile su u Panevu njegove Slike i prilike iz srpskoga ivota, u kojima pored originalnih pripovedaka ima i prerada po Rozegeru. Ali njegov pripovedaki glas stvara se tek od 1885, posle uspele pripovetke Jole. On nalazi svoj put, i poinje slikati sremsko selo onako kao to je Veselinovi u to doba slikao mavansko selo. U tom pravcu tampao je dve sveske pripovedaka Na slu i prlu (Novi Sad, 1886, 1888). Izbor iz tih novela koji je uinio sam pisac, pod istim naslovom, izdala je Srpska knjievna zadruga 1901. Od veih radova mu je dosta zanimljiv roman Duh vremena sad je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

246

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

taki... 1895. igran je u novosadskom pozoritu njegov komad Pop Dobroslav, sa problemom nazarenstva meu Srbima. Inae, devedesetih godina on gotovo sasvim retko i po izuzetku pie, i sav se posveuje svome urednikom poslu. U prvom periodu svoga pripovedakog rada on je sasvim omladinac, idealist, sentimentalac, lak na oduevljenje i suze, naivno patetian i sav u deklamacijama. Kada je taj mladalaki zanos proao i kada se upoznao sa dobrim suvremenim piscima, on se promenio, ali samo unekoliko, i ne u osnovu. Kao ovek u godinama on se oduevljavao Knezom. Gradojem edomilja Mijatovia i skandalizovao se to Hercegovac Aleksa anti prevodi Hajneov Lirski intermeco. Njegove ocene o suvremenim knjievnim delima pokazuju sav njegov duhovni i knjievni konzervatizam. Iako je dobio vie smisla za stvarnost, umeravao svoj lirizam, starao se da ivot i ljude slika to prirodnije i vernije, njegov duh u osnovu je isti. On je bio i ostao romantiar koji gleda u prolost, idealizuje i poetizuje prost narod. Najvei uzor nam je sam na narod, veli on. On, kojega su nazvali etnografski pripoveda ravnog Srema, u stvari je bio apologiar starog dobrog doba, verovao u velike uroene osobine srpskog naroda, veliao istu duu seljaka, zgranjavao se od tuinske civilizacije koja ga kvari. Njegovo shvatanje bilo je da: pisac romana mora biti pesnik, i on je radio kao pesnik, i to starinski pesnik. On naroito voli sentimentalne motive, najradije pria seoske ljubavne idile, nevinost pastira, kako su govorili nai stari pisci, nagrauje vrlinu i kanjava porok, deklamuje, razneava se, plae, i vrlo esto podsea na Bogoboja Atanackovia i Milorada P. apanina. Inae, kod njega ima izvesne iskrene oseajnosti, prirodne nenosti i topline. Katkada d sliku sela i seoskog ivota, i prua neku iluziju stvarnosti i izvestan folklorni interes. Jezik mu je gladak i ist, i pojedine pripovetke njegove daju se prijatno itati. Ali u celini njegov knjievan rad ne moe se odrati. On je, izgleda, i sam osetio uskost svoga talenta i nemodernost svojih knjievnih shvatanja, osetio se usamljen u novom dobu kada se oko njega drugae osealo, mislilo i radilo, i poslednjih godina svoga ivota sasvim napustio pisanje pripovedaka.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

247

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KOSTA TRIFKOVI

oen je u Novom Sadu 20. oktobra 1843. Osnovnu kolu i niu gimnaziju

svrio je u mestu roenja, gimnaziju nastavio u Vinkovcima i u Peti. 1861. stupio je u pomorsku (nautiku) kolu na Rijeci, i 18621863. kao mornar putovao po Crnom moru. Mornarski zanat, koji mu je iz knjiga izgledao tako romantian, nije mu se dopao, razoaran on ga napusti i na Rijeci svri gimnaziju 1864. Uio je prava u Pounu, Debrecinu, Koicama i postao inovnik (veliki belenik) u novosadskoj optini. Kao advokat u Novom Sadu iveo je od 1872. do 1874. Radi oporavljanja poruenoga zdravlja putovao je 1874. u Italiju, u Napulj. Umro je u Novom Sadu 19. februara 1875. Srpski romantizam slabo je obdelavao komediju, i od Jovana St. Popovia nijedan od boljih pisaca, sem Zmaja sa aranom, nije se tim knjievnim rodom bavio. Kosta Trifkovi nastavlja prekinutu tradiciju. On se uvek i rado bavio pozoritem, itao strane pozorine pisce, jako se zauzimao za Srpsko narodno pozorite, i, uglavnom za njega, radio pozorine komade. Njegov iv i dosta obilan pozorini rad otpoinje poslednjih godina ivota. Jedno za drugim dao je petnaestak pozorinih dela. 1871: dramat Mladost Dositeja Obradovia, dramolet Na Badnji dan i aljive igre estitam i kolski nadzornik; 1872: aljive igre Francusko-pruski rat i Izbiraica; 1873: aljivu igru Ljubavno pismo. Svi ti originalni radovi tampani su u Zborniku pozorinih dela (Novi Sad, 1873. do 1891), a Srpska knjievna zadruga izdala ih je 1892. do 1894, u dve knjige, pod naslovom Dramatski spisi Koste Trifkova. Od Trifkovia je ostao jote izvestan broj preraenih, mahom aljivih igara: Milo za drago, 1870; Mila, Ni brigea, 1872; Tera opoziciju i Pola vina pola vode. I te prerade, mahom sa nemakog, sem Milo za drago i Ni brigea, izile su u Zborniku pozorinih dela. Posle Trifkovieve smrti tampani su i njegovi dramski pokuaji, koji nisu igrani, vesele igre: Bratov sanduk, Osveta, egrt Boa. Trifkovi se ogledao i na pripoveci: 1874, u Javoru, iziao je Ivanin grob, a 1875. Mljetake tavnice; zatim razne humoristike pripovetke i podlisci u 3astavi i Javoru. Isto tako posle njegove smrti objavljen je po asopisima izvestan broj njegovih stihova, koji su bez vrednosti. Ono to je najbolje kod Trifkoviha to su male komedije, obino u jednom inu, u kojima je slikao srpsko graansko drutvo u Novom Sadu oko 1870. U toj maloj graanskoj komediji slika se ivot malih ljudi, sa njihovim malim strastima i malim manama. Pisac nije nad tim malograanskim drutvom, no sasvim na njegovom nivou, on nije njegov vii satiriar, no njegov proizvod i njegov zabavlja. On dosta dobro ocrtava taj mali svet, ne sa

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

248

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

cenzorskim stavom strogog satiriara ili sa ozbiljnou dubokog sociologa, no u lakom humoru, nezlobivo, kao ovek koji je i sam iveo tim ivotom. Trifkovi je itao velike komediografe, ali se zaustavio na najobinijoj komediji, na komediji intriga, u kojoj se Skrib odlikovao. On dosta prirodno zaplee dogaaj, ume da d interesa, i razmrava na vet nain, na zadovoljstvo svojih gledalaca. Ali u zapletanju intriga on ume da iznese i tipove, da d lak i prigodan dijalog, onakav kakav se odista govori, ak i da prui malu sliku svoga doba, upravo novosadskog drutva na kraju omladinskog pokreta. Svuda se pokazuje kao lak i prijatan pisac, koji nije bez duha i ukusa. Sve to nije ni duboko ni snano, dosta je naivno i starinsko, ali je prijatno za gledanje. Zato se Trifkovi, koji nema ni pameti, ni dubine, ni ozbiljnosti Jovana St. Popovia, i odrao do danas na pozornici, i zato je jedan od najprevoenijih pisaca srpske knjievnosti. Pojedini njegovi komadi su prevoeni na nemaki, francuski, talijanski, maarski, slovenaki, bugarski.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

249

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KOSTA RUVARAC

romantiarsko doba, u doba poleta, sinteza i neposrednog stvaranja malo

se bavilo jednim tako prozainim, analitinim i posrednim knjievnim rodom kao to je tada izgledala knjievna kritika. Jedan od retkih ljudi koji su tada radili na knjievnoj kritici, i koji je u svoje doba stekao izvestan autoritet, bio je Kosta Ruvarac. Roen 1837. u Starim Banovcima u Sremu, on je bio roeni brat poznatog istoriara Ilariona Ruvarca. U mestu roenja i u Slankamenu uio je osnovnu kolu,95 sedam razreda gimnazije u Karlovcima, ispit zrelosti poloio je u Budimu. U Peti je uio prava, izuavajui uporedo filozofiju i estetiku. Umro je kao ak, 5. januara 1864, u Peti. U Omladini je Ruvarac bio jedan od najistaknutijih ljudi. On je bio dua srpskog omladinskog kruga u Peti i kao pisac skrenuo je ubrzo optu panju na sebe. Njegovu smrt Omladina je oalila kao veliki nacionalni gubitak, petanska Preodnica je posle njegove smrti reila da lanovi est meseci nose crninu, i ve 1866. i 1869, u dve knjige, izila su njegova skupljena dela. Za svoga kratkoga ivota on je prilino uradio. Od njega je ostalo nekoliko prevoda, od kojih je najznatniji prevod Kernerove drame Zrinji. Kao pripoveda imao je uspeha, ali su mu pripovetke slabe vrednosti. On je bio sledbenik Bogoboja Atanackovia, i davao sline sentimentalno-patriotske romantine pripovetke. On je imao izvesnih reformatorskih ambicija, i hteo mesto dotadanje preterane fantazije, suvine naivnosti i bolesnog uvstva da obrati veu pozornost na psihologiko upoznavanje sveta, na iskustvo. Njegova ovea novela Karlovaki ak (1863; pretampana u Panevu 1885) trebalo je da bude ostvarenje toga knjievnoga programa, ali je u stvari rodoljubiva retorika i sentimentalno uzdisanje. Vie uspeha Ruvarac je imao kao knjievni kritiar. Na sednicama Preodnice, u Danici, Srbskom dnevniku i Srbskom letopisu on je pisao o novim pojavama u srpskoj knjievnosti, unosei vie tona i naelnosti u knjievnu diskusiju, u kojoj su tada, po reima jednog politikog lista iz toga vremena, bile hale denuncijanata, zmije recenzenata i korpije kribenata. Sasvim u idejama nemake idealistike filozofije, verujui u apsolutnu estetiku i nepromenjiv zakonik Lepoga, Ruvarac je sudio sa strogo vetakoga gledita. Kao ubeen romantiar on je nasuprot staroj poeziji refleksije stavljao novu poeziju mate i oseanja i bio

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

250

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

advokat cele nove romantiarske pesnike kole. U odsenim formulama on kazuje svu razliku koja je postojala izmeu romantiarskog knjievnog ideala novoga narataja i racionalno-didaktikih shvatanja starijih narataja: im pesma slui za pouavanje i za moral, odma nije vie proizvod slobodne umetnosti; tu onda nema poeziji mesta... Zloudno je to pevanje... gde ono nije potreba srca, gde se u njemu ne izliva, i tako da reknem, ne oslobaa srce od ustva i oseaja. Ruvarac je imao iskrenu ljubav prema knjievnosti, izvesnu prirodnu trezvenost, ali pravo umetniko oseanje mu je oskudevalo, ukus mu nije bio vazda siguran, knjievno obrazovanje mu je bilo nepotpuno, i kao pisac nije imao dovoljno osobenosti u knjievnosti. On, koji se sa ubeenjem borio protiv diletantizma u knjievnosti, bio je i sam diletant u knjievnoj kritici i njegov znaaj i uticaj ogranien je na kratko doba u kojem je iveo.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

251

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

IV REALIZAM

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

252

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

253

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NOVI DUH I NOVA NAUKA

osle 1848, posle brodoloma snova i ideala u duhovima i vere u ideje, pod

pritiskom teke stvarnosti, u celoj Evropi nastalo je razoarenje, otrenjavanje, vraanje hladnom razumu i prozainom praktinom ivotu. Od sredine XIX veka nastaje doba merkantilizma, grube borbe za opstanak, novca, preduzea, poslova, interesa, prohteva, kulta materijalnih uspeha. Ali to je u isti mah i doba velikih naunih pronalazaka, naunog pozitivizma i egzaktnih nauka. I kao paralelan pojav materijalizmu u drutvu i pozitivizmu u nauci javlja se realizam u knjievnosti. Taj novi duh kod Srba se ovde-onde poeo oseati jo za vreme romantizma. Realizam u srpskoj knjievnosti znaio je iracionalnu reakciju zloupotrebljenom romantizmu i unoenje zapadnoevropskog pozitivistikoga duha. Jedna od deviza Ujedinjene omladine srpske bila je rad s pomou nauke, a na osnovu istine. Omladina pokazuje interesovanje za ekonomski i socijalan rad kao i za pozitivistike ideje, i za njeno doba poinje se prevoditi na srpski Toma Bekl, Don Dreper, Don Stjuart Mil. Meu samim omladincima ima ljudi koji osuuju pojedine nezdrave pojave romantizma i trae izvesne korisne promene u ime zdravoga razuma, trezvenosti, a radi opte koristi. Ali to su izuzetni pojavi, sluajni i lini pogledi, jo ne sistem ideja i smiljen i organizovan pokret. Nove ideje ne dolaze Srbima neposredno iz zapadne Evrope, no preko Rusa. Pozitivizam u nauci i realizam u knjievnosti kao teorije unose u srpski ivot dva nova oveka Svetozar Markovi i Ljuben Karavelov. Oba su ruski aci, vaspitani u idejama ruskog realizma, i u Srbiji poinju propovedati politike, socijalne i filozofske ideje ruskih reformatora ezdesetih godina, ernievskog, Dobroljubova i Pisareva. ezdesete godine su jedan od najburnijih i najvanijih trenutaka u ruskom duhovnom ivotu. Posle krimskog rata, kada se na delu videlo koliko je crvotoiv ceo stari drutveni stroj i koliko stvari ima da se menja i stvara u autokratskoj, feudalnoj i birokratskoj Rusiji, preobraaj je postao opte oseanje i opta potreba Rusije. Stare apsolutistike stege poele su poputati. Osloboenje seljaka je izvreno; sud i administracija se reformiu, dobiva se univerzitetska sloboda, kole se irom otvaraju; stvara se u svima pravcima; Rusija se kree putem napretka. Duh kritike i socijalnoga idealizma oduevljava mlai narataj. Pretresaju se stare ustanove, tradicije i ideje, rui se iz temelja sve to je vezivalo za mrsku i poniavajuu prolost, izrauju se novi lini i drutveni ideali. Nastaju godine revolucije u duhovima i reforme u drutvu. Osloboenje, veli jedan ruski pisac, to je velika deviza svega tog nemirnoga doba:

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

254

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

osloboenje seljaka od spahije, graana od vlade, ene od porodine tiranije, misli od tradicija i idola prolosti. U tome intelektualnom vrenju u Rusiji mladi narataji trae nove izvore istine i nalaze ih u onom velikom pozitivistikom pokretu koji se posle 1848. javio kao reakcija protivu idealizma i romantizma. itaju se i obilato prevode moderni pozitivistiki i evolucionistiki pisci, kao Ogist Kont, Herbert Spenser, Toma Bekl, Mil, arls Darvin, naroito nemaki materijalistiki filozofi: Ludvig Fojerbah, Luj Bihner, Karlo Fogt, Jakov Moleskot. Pod tim uticajima stvara se jedan nov pogled na svet, ono to se u Rusiji a zatim i kod nas zvalo nova nauka: u filozofiji materijalizam, u etici utilitarizam, u politici demokratizam, u ekonomiji socijalizam, u knjievnosti realizam.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

255

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LjUBEN KARAVELOV I SVETOZAR MARKOVI

e ideje poele su se kod Srba prenositi od 1868. Ljuben Karavelov, bugarski

emigrant, jedan od glavnih radnika na bugarskom nacionalnom i knjievnom preporoaju, krajem ezdesetih godina iveo je meu Srbima, u Beogradu i Novom Sadu, i uzimao iva uea u radu Ujedinjene omladine srpske. U nekoliko lanaka po srpskim knjievnim i politikim listovima, naroito u tada jako itanoj i cenjenoj pripoveci Je li kriva sudbina? (Matica, 18681869) roman ta da se radi? ernievskoga prenet u srpsku sredinu on je razvijao i primenjivao etike, i uopte filozofske ideje svoga uitelja ernievskoga. U nekoliko knjievnih lanaka on je ustao protivu stare idealistike estetike i suvremene srpske romantike knjievnosti. Primenjujui svoje pozitivistike i realistike ideje na suvremeni srpski ivot i suvremenu srpsku knjievnost, Karavelov, brat Bugarin, kako su ga tada zvali u omladinskim krugovima, imao je znatnog uticaja na mlade srpske duhove eljne promena i novina. Ali glavni duhovni reformator i uitelj novih narataja srpskih bio je Svetozar Markovi. I Svetozar Markovi je otpoeo svoj rad 1868, nekoliko meseca docnije od Ljubena Karavelova. Mlad ovek, jo nedouen ak, bez oslonca i autoriteta, on je upao u srpski javan ivot i u srpsku knjievnost sa sasvim novim i smelim idejama. Kako je bio u osnovu ideolog i intelektualni reformator, drao da napredak treba da dolazi od duhovno osloboene i duevno oblagoroene inteligencije, odmah je u poetku svoje delatnosti obratio najveu panju na duhovni ivot, naroito na knjievnost kao na glavnu pojavu njegovu. Napojen idejama svojih ruskih uitelja, sa eljom da u srpskom drutvu radi ono to su oni izvodili i izveli u ruskom drutvu, on snano udara na suvremenu srpsku knjievnost. Njegov mali ali znameniti lanak Pevanje i miljenje, koji se pojavio u Matici za 1868. godinu, nije bio samo jedna panorama iz nae lepe knjievnosti no i manifest nove kole, objava rata svoj literaturi deklamacija, fantazija i zdravica, svima starim filozofskim, knjievnim i politikim idejama ranijega doba. Tu je pokazana sva duhovna beda i idejna pusto srpske knjievnosti, koja se bila svela na romantike izvetaenosti i praznu frazeologiju. Zadahnut idejama ernievskoga, Dobroljubova i Pisareva, Markovi, sa ruilakom bezobzirnou mladoga oveka, udara na idealizam u filozofiji, na romantiku sentimentalnost u knjievnosti, na praznu i verbalnu estetiku, propoveda istinu, trezvenost, kritinost, potrebu ozbiljnog rada bez fraza, trai ivu, realnu, primenjenu, obiliitelnu, borbenu knjievnost, koja e slikati ivot onakav kakav jeste i biti u stanju da vaspita nove, bolji ljude, neimare novog, razumnog i slobodnog drutva. I mesto ovetalih malih romantikih pisaca srpskih,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

256

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

priznajui vrednost Njegou, Zmaju, Jakiu i Jakovu Ignjatoviu, on ukazuje na Viktora Igoa, or Sandovu, Dikensa, naroito na ruske realiste, u prvom redu na Gogolja. Pod tim optim uticajem prevode se veliki slobodnjaki pisci evropskih knjievnosti. Emil an-aka Rusoa preveden je na srpski 1872, Lamartinova Istorija irondinaca 1875. Od 1872. poinju se prevoditi romani Viktora Igoa Jadnici i Devedeset trea. 1873. izlazi srpski prevod ivota Isusova od Ernesta Renana. Markovieve ideje o knjievnosti prihvatili su njegovi odve revnosni uenici, i, kao to to obino biva, idui do kraja, oterali u krajnosti i preteranosti. Jedan od najranijih saradnika Svetozara Markovia, publicist Pera Todorovi, poavi od antimetafizikih i antiromantiarskih ideja ernievskoga i Markovia, otiao je do odricanja poezije i iste knjievnosti uopte. U svojoj knjiici Unitenje estetike (Novi Sad, 1875) i u Knjievnim pismima, u Strai 1878, kritikujui katkada razlono sitniarstvo, pustou, prazninu, beivotnost, nesistem i potpuno odsustvo svakoga pravca kod slabih romantikih i zastarelih pisaca, on je u preteranoj revnosti iao do grubog odricanja knjievnosti uopte, i otada je kod jednoga dela novih ljudi nastalo neinteligentno preziranje knjievnosti kao jednog nekorisnog luksuza buroaskog drutva. Uticaj Svetozara Markovia nije bio samo na knjievnom polju. Svoje poglede na knjievnost on je razvio i precizovao u lanku Realnost u poeziji (1870); posle toga sam nije vie pisao o knjievnosti. Knjievnost je bila samo jedan deo njegovoga optega rada i svoje reformistike ideje, koje su obuhvatale ceo ivot i sve idejne pojave, on je izneo u nizu lanaka, po raznim listovima i asopisima, u Zastavi, Panevcu, Matici, Mladoj Srbadiji, u svojim listovima, Radeniku (1871. do 1872), Javnosti (1873), Glasu javnosti (1874), u asopisu Radu (18741875), u Osloboenju (1875). U Beogradu i na omladinskim skuptinama i u akim krugovima on razvija svoju veliku delatnost, i vrlo brzo, bre no to se iko mogao nadati, on stvara ceo jedan snaan idejan i politiki pokret, zadobija za sebe najznatniji i najaktivniji deo mladoga narataja. Na omladinskim skuptinama se oko njega prikupljaju jake manjine; od 1871. Pobratimstvo, aka druina na beogradskoj Velikoj koli, ulazi u njegove ideje; nova nauka zahvata srednje kole beogradske, ak i Bogosloviju i Vojnu akademiju. Suprotno onome to je dotada bivalo, taj srbijanski pokret prenosi se na Vojvodinu, i zahvata i tamo mlai narataj. U Srbiji i u staroj Vojvodini stvara se cela jedna nova kola i cela jedna nova stranka. Iz krugova mlaih narataja javljaju se novi listovi, satirini ili knjievni, koji razvajaju i primenjuju nove ideje, kao Vragolan (18711872), Vrzino kolo (1872. do 1874) i mali knjievni asopis Preodnica (18731874). Bavei se u emigraciji u Novom Sadu 18721873, Markovi i tamo stvara svoje uenike, i njegov pokret, ogranien isprva na Srbiju, zahvata i staru Vojvodinu, i na taj nain rasprostire se na sve intelektualno i kulturno aktivne krajeve srpske. Pod Markovievim uticajem stvara se nova kritika, publicistika kritika, poinje se propovedati unitenje estetike, tei se realistinoj tendencioznoj knjievnosti, kakva je tada bila kod Rusa, primenjenoj knjievnosti, knjievnosti optuivanja. Stariji pisci dolaze pod njegov uticaj, kao ura Jaki, koji poinje pevati socijalne pesme; mlai koji pristiu poinju pisati u njegovim idejama, kao Milovan . Glii i Laza K. Lazarevi. Jedan sasvim nov duh javlja se u celokupnom javnom ivotu srpskom.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

257

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

RUSKA KNjIEVNOST

eposredni uticaj ruske knjievnosti, tako jak u XVIII veku, poeo je od

Dositeja Obradovia slabiti. U prvoj polovini XIX veka osea se sve vae uticaj nemake knjievnosti, a neto i maarske. iler postaje veliki uzor i estetiki autoritet srpskih pisaca, a Kocebu i Hajnrih oke glavni zabavljai srpske publike. Od kraja ezdesetih godina stvar se iz osnova menja. Ruska knjievnost ezdesetih godina, sa plejadom sjajnih i prvorednih pisaca kao to su bili Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, poinje dobijati evropski glas i preko nemake knjievnosti taj veliki glas dolazi i kod Srba. Reformatori sedamdesetih godina, sa Svetozarom Markoviem na elu, ruski su aci, oni se oslanjaju na rusku knjievnost i ruski ivot. Za jednog novog oveka bilo je obavezno znati ruski i novi narataj se vaspitao gotovo iskljuivo u ruskim knjigama. itaju se ne samo ruski ekonomisti i sociolozi, ruski napredni asopisi i ruske zagranine politike broure, no i predstavnici suvremene ruske knjievnosti, naroito realistiki pisci, u prvom redu oni ije delo je imalo politiki i socijalan smer. U prvom redu se vole i itaju Gogolj, Turgenjev i ernievski, i to Gogolj kao satiriar glupe birokratije i lenjog seoskog plemstva, Turgenjev kao pisac koji je svojim Lovevim zapisima zadao udar krjeposnom pravu i mnogo doprineo osloboenju muika. Turgenjevljeva glavna dela prevode se u doba oko 1870. Iz Turgenjeva se samo za jednu godinu, 1869, prevode tri romana, Dim, Dan pre, Ocevi i deca. Iz Gogolja su Revizor i Taras Buljba prevedeni 1870, a Mrtve due 1872. Srbi Tolstoja poinju prevoditi ranije no ijedan drugi narod; njegova Meava prevedena je jo 1868, a Srea u braku 1877. Od ernievskoga se naroito ita roman ta da se radi, idealna slika novih ljudi, jevanelje misleih proletera, i mlai narataj obrazuje svoju duu prema idealnim linostima ruskoga pisca i njegovim humanim i slobodnim idejama linog i opteg osloboenja. Ruski pisci usvojim velikim spisima pokazuju ta je to realizam, ne kao teorija no kao delo, dokazuju kako se i iz obinoga ivota mogu stvoriti velika umetnika dela, i novi srpski pisci poinju ii stopama svojih ruskih uitelja. Pod uticajem ruskoga realizma stvara se realizam u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

258

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

GLAVNE IDEJE SEDAMDESETIH GODINA

edamdesete godine su u srpskoj knjievnosti obnova racionalizma i reakcija

ranijem romantizmu. Samo, ovaj novi racionalizam ne oslanja se toliko na umovanja zdravoga razuma i na apstraktne dedukcije, koliko na prirodne nauke, na velike rezultate koje su one postigle. XIX vek bio je vek nezapamenoga napretka prirodnih nauka i njinih velikih primena, doba Helmholca, Hakslija, Libiga, Kloda Bernara, Pastera, Virhova, Faradija, Darvina. U Rusiji ezdesetih godina zavlauje zanos za prirodne nauke, i u mladim naratajima stvara se gotovo religija prirodnih nauka, uverenje da priroda za oveka nema vie tajni, da nauka sve zna i sve moe i da zlatni vek oveanstva nije za nama no pred nama. Ruska nova nauka to su u stvari popularizovane i primenjene prirode nauke, naroito nemaki fizioloki materijalizam iz doba od 1855. do 1870. To je bilo doba kada je, po reima jednog ruskog pisca, Rus nematerijalist bio bela vrana. Od Rusa to se prenosi i kod Srba, i Svetozar Markovi smatra kao jedan od glavnih svojih zadataka da vri propagandu prirodnjakog materijalizma. Taj novi pogled na svet on izlae u opirnom sistematskom lanku Realizam u nauci i ivotu, koji je ondanjem narataju izgledao kao poslednja re nauke i filozofije. Markovi tu prirodne nauke stavlja na prvo mesto i trai da im sve druge nauke budu podreene, ne samo da prime njine rezultate no i njihove metode. U asopisima se uveliko poinju prevoditi Luj Bihner, Karlo Fogt, Moleskot. Darvin se prevodi na srpski jo od 1869, a Hekel od 1872. Prevode se ne samo manji lanci i broure no i velike knjige, osnovna dela, kao Hekelova Prirodna istorija postanja (Beograd, 1875) i Darvinov Postanak fela (Beograd, 1879). Kao to su nekada mladi ljudi poinjali svoju knjievnu karijeru pisanjem klasinih oda ili ljubavnih elegija, tako sada poinju prevodima prirodnjakih lanaka. Izmeu ostalih tako su poeli svoju knjievnu karijeru i dva docnija konzervativna pisca, Laza K. Lazarevi i Ljubomir Nedi. Posledica toga kulta prirodnih i egzaktnih nauka bila je da se bezobzirno stao progoniti idealizam, romantizam, sentimentalizam, sve ono to je voleo i verovao raniji narataj. Novi ljudi su hteli da budu potpuno hladni i trezveni realisti, i svuda su na prvo mesto stavljali stvarnost. U politici se na prvo mesto istiu neposredni, materijalni problemi, pitanje narodnoga blagostanja, organizacija narodnoga rada, preureenje optine i drave. Pored slobode irokih slojeva naroda trai se i sloboda linosti, ne samo oveka no i ene. Feminizam se javlja u srpskom drutvu. Mesto deistinog i liberalnog antiklerikalizma Omladine, u duhove ulazi prirodnjaki materijalizam i otvoren ateizam. Mesto nekadanjih maglovitih ideala Slavjanskog Carstva i snova o (ZDESNA, U GORNjEM REDU: PRVI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

259

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ILIJA DUMANI, DRUGI ANDRA NIKOLI, TREI RAA MILOEVI, ETVRTI KOSTA HRISTI; U SREDNjEM REDU DRUGI, U SREDINI, MARKO PAJI; U TREEM REDU, SEDEI, TREI LAZA K. LAZAREVI) Duanovom Carstvu, hoe se revolucionisanje narodnih masa, revolucionarna akcija osloboenih srpskih zemalja, kao i poslednji ideal: savez slobodnih balkanskih naroda. U filozofiji se naputa nemaka metafizika filozofija i prihvata se materijalizam, ili bar pozitivizam i determinizam. Istorija vie ne poetizuje narodnu prolost, istoriar nije vie narodni buditelj koji uva utene narodne tradicije i koji svojim delima hoe da okrepi i nacionalno vaspita narod. Sa Ilarionom Ruvarcem srpska istorija prestaje biti patriotska literatura i postaje nauka. Takozvana nerodoljubiva istorija prelazi preko tradicija, ulepavanja i fraza i trai istinu, samo istinu, bez obzira na mogue posledice. I Ruvarac, sa svojom neodoljivom tenjom za istinom, obara mnoge i mnoge ukorenjene i drage tradicije, legende o veitoj slobodi Crne Gore, o smrti cara Uroa, o izdaji Vuka Brankovia na Kosovu, o autentinosti despota ora Brankovia Hebskog. Otra borba izmeu stare romantike i nove naune istorije, koja je u stvari bila borba izmeu romantinog i realistinog duha, svrila se u ovom periodu punom pobedom naune istorije. U politici, najzad, mesto romantinoga liberalizma ranijih narataja nastaje novi pozitivistiki demokratizam, prvo u vidu ruskog socijalizma, potom u vidu praktinog radikalizma. Ne treba misliti da taj pokret nije nailazio na otpor i da je zahvatio sve srpske krajeve. Stariji romantiarski narataj branio je svoje ideale, krajem osamdesetih godina, posle 1885, javio se jedan novi nacionalistiki pokret. Nova nauka bila je naroito zahvatila Srbiju, neto Vojvodinu, ali ostali srpski krajevi ostali su van njenog uticaja. Ukoliko je ona gubila svoj ideoloki socijalistiki karakter, i ceo novi pokret se svodio na iskljuivo politiki radikalizam, koji se postupno razblaavao u obian ustavan liberalizam, utoliko su ideje sedamdesetih godina sve manje imale uticaja na srpske duhove.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

260

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

UTICAJ POLITIKIH PRILIKA

reokret u duhovima je dolazio ne samo pod utiskom snane propagande

nove nauke no i pod teretom politikih dogaaja, koji kao da su dokazivali da ivot nije matanje i san no surova proza, i da nije dovoljno samo hteti no da treba i moi. Ono to se od 1875. deavalo grubo je pobijalo srpski idealizam i entuzijazam ezdesetih godina. Sveti rat, ratovi za osloboenje od 1875. do 1878, svrili su se malim teritorijalnim poveanjem Srbije i Crne Gore, stvaranjem Velike Bugarske, austrijskom okupacijom Bosne i Hercegovine. U Srbiji, iscrpenoj od tri godine ratovanja, zavladala je teka ekonomska kriza, potom su dole otre i krvave politike borbe [izmeu dinastije i naroda,] koje su se 1883. svrile bunom u istonoj Srbiji. Nesreni rat sa Bugarskom 1885. jo tee je uticao na srpske duhove, i u jedan mah slabiji duhovi, videi teko stanje u kome se Srbija nalazi, posumnjali su u sposobnost srpskoga naroda za samostalan dravni ivot. Misao narodnoga jedinstva kao da udara nazad. Usled ukrtenih dinastikih interesa, odnosi izmeu Srbije i Crne Gore su hladni, katkada sasvim ravi. Partikularizam jaa i kod Srba i Hrvata, i ranije stvorene veze izmeu oba dela naroda sada slabe i ulazi se u period oporih, katkada i surovih meusobnih borbi. Kod Srba u Ugarskoj nestaje stari borbeni nacionalizam Svetozara Miletia i poinju nepotedna stranaka trvenja koja su ukoila narodnu otpornu snagu, oslabljenu i inae ekonomskim krizama. U glavnim krajevima srpskim, u onim koji su davali ton i pravac celom srpskom narodu, nastaje slabljenje stare vere i oduevljenja, ljudi postaju skeptini i praktini, nastaje diferencijacija u duhovima, nove stranke se grupiu i hvataju u kotac, i nastaje ogorena politika borba. Ukoliko se ezdesetih godina letelo po nebu, utoliko se osamdesetih godina gmizalo po zemlji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

261

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SRBIJA POSTAJE DUHOVNO SREDITE

li pored sve te politike i duhovne krize koja je nastala u srpskom narodu,

ipak ima optega napretka. Taj napredak ogleda se naroito u optem podizanju Srbije. Jo 1865. novosadska Danica je pisala: Srbija, koja jot nije ni sasvim nezavisna kneevina, u kojoj se stalei tek poeli prokljuvljivati, a sloboda joj tampe, u kolevci povijena i s vrpcama isprepletena, ukoila se kao god egipatska mumija, pak se opet u takoj dravici mnogostrunije nauke, vetine i spisanija, nego kod nas, pojavljuju i bolje napreduju, a to samo zato, jer su tamo Srbi koliko toliko na svojim sobstvenim nogama. Mi emo ovde, koji smo negda za Srbiju nauenost, kao god oni za nas irom ugojene svinje, nabavljali, za kratko vreme kudikamo iza nji u svaem onom izostati od ega ovako pritisnuti i skueni potrebe imati ne smemo i ne moemo. Iz dana u dan to se sve vie potvrivalo. Pored svih unutranjih i spoljanjih tekoa, Srbija, zato to je bila homogena nacionalna drava, stalno se razvijala. Prosvetni napredak naroito je veliki i neprekidan. Od 1855. do 1875. broj osnovnih kola u Srbiji skoio je od 274 na 534. 1874. bilo je 517 osnovnih kola, sa 644 uitelja i 18.135 aka; 1900. ima 936 osnovnih kola sa 1.644 uitelja i uiteljica i 102.408 aka. 1874. bila je 21 srednja kola sa 169 nastavnika i 2.882 aka; 1898. bilo je 26 srednjih kola sa 499 nastavnika i nastavnica i 8.377 aka. 1874. Velika kola imala je, na sva tri fakulteta, 19 nastavnika i 207 aka, a 1899 63 nastavnika i 438 aka. Naroito od osamdesetih godina sve je vei broj srpskih aka kolovanih na strani, u velikim centrima evropske kulture. Fakultetski obrazovani ljudi, koji su u Srbiji jo etrdesetih godina brojali na desetine, ezdesetih godina na stotine, devedesetih godina broje se na hiljade. Ve 1868. godine od 263 srpskohrvatskih knjiga, koliko ih je izilo, 47 bilo je tampano u Novom Sadu, 68 u Zagrebu, 126 u Beogradu. Za etiri godine, od 1869. do 1872. izili su u celoj srpskohrvatskoj knjievnosti 1.174 knjige i razliita spisa, od kojih je u Novom Sadu izilo 168, u Zagrebu 189, a u Beogradu 568, gotovo koliko u svima drugim mestima skupa. Od poetka sedamdesetih godina taj neodoljivi napredak Srbije se naroito osea. Novi Sad, stara Srpska Atina, poeo je gubiti hegemoniju, i Beograd postaje duhovno sredite srpsko. Do toga doba svi duhovni pokreti srpski prelazili su od ugarskih Srba u Srbiju, od sedamdesetih godina, od pokreta Svetozara Markovia, ideje se poinju iz Srbije iriti na ostale krajeve srpske.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

262

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1878. Srbija dobija punu nezavisnost, 1882. postaje kraljevina, 1884. vezuje se eleznicom za centralnu i zapadnu Evropu. I dalje ona se stalno razvija u svima pravcima i na svim poljima, i ekonomski, i prosvetno, i knjievno. Duhovni ivot u zemlji sve vie se osea. Srpska kraljevska akademija, osnovana 1887,96 mesto dotadanjeg Srpskog uenog drutva, postaje sredite naunoga rada u celom srpskom narodu. Glavni knjievni listovi, kao Otadbina, Delo, Srpski pregled, osnivaju se u Srbiji. U Srbiju dolaze najvaniji srpski pisci roeni van njenih granica: neko vreme Zmaj Jovan Jovanovi i Laza Kosti, stalno Stevan Vlad. Kaanski, Simo Matavulj, Stevan Sremac. Do sedamdesetih godina, sa malim izuzetkom, glavni srpski pisci bili su rodom iz Ugarske; otada, sedamdesetih i osamdesetih godina, glavni srpski pisci su iz Srbije, kao Milovan . Glii, Laza K. Lazarevi, Janko Veselinovi, Vojislav Ili. U ovom periodu Srbija uzima u svoje ruke hegemoniju u srpskom duhovnom ivotu i knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

263

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ASOPISI

oetkom sedamdesetih godina, kada je u reakciji protiv romantizma

oslabila i opta ljubav za istu knjievnost, u srpskoj knjievnosti nema pravih knjievnih asopisa. Mlada Srbadija, preneta u Beograd, i ranije vie ideoloka no knjievna, dobija sve vie publicistiki karakter. Tada se naroito javljaju idejni, borbeni radikalno-socijalistiki asopisi, koji inae nisu duga veka, Preodnica (1873), Rad, (18741875), Straa, najbolji politiko-socijalni asopis srpski (18781879), Pobratimstvo (1881), Misao (1882), as (1885). U svim tim asopisima novih ljudi knjievnosti se davalo sporedno mesto, ali kritika u njima, naroito u Radu i Strai, bila je vrlo iva i uticajna, i znatno je uinila za suzbijanje romantizma i unoenje realizma u srpsku knjievnost. Javlja se pored toga i veliki broj strunih asopisa, pedagokih, pravnih, lekarskih i tako dalje. Knjievni listovi ponova se javljaju tek polovinom sedamdesetih godina. 1874. godine dr Ilija Ognjanovi ponova kree Zmajev Javor, koji je izlazio do 1893. Javor e, uglavnom, produavati tradiciju omladinskih asopisa, ali e ipak biti otvoren i novim idejama i novim ljudima. isto knjievni listovi su: Srbadija Stevana uria, koja e u Beu izlaziti od 1874. do 1877, i Srpska zora Todora St. Vilovskog, koja e, takoe u Beu, izlaziti od 1876. do 1881. Glavni knjievni asopis toga vremena je Otadbina. Prestankom Vile Stojana Novakovia oseala se u Beogradu potreba za jednim isto knjievnim asopisom. Dr Vladan orevi, imajui za uzor stari francuski asopis Revue des deux monde, novano potpomognut od kneza Milana Obrenovia, pokrenuo je 1875. Otadbinu. On je prikupio oko sebe dobre saradnike, prva imena u ondanjoj srpskoj knjievnosti, uru Jakia, Stjepana M. Ljubiu, Milovana Gliia, Jovana Ilia, Jakova Ignjatovia, Milorada apanina, Stevana Vlad. Kaanskog i druge. List je poeo sa znatnim moralnim i materijalnim uspehom, i odmah zauzeo prvo mesto u srpskoj knjievnosti. Za vreme ratova i docnije, od 1876. do 1880, nije izlazio; kada se ponova krenuo, 1880, imao je oko sebe od starih jo i Zmaja, a od mladih snaga Lazu K. Lazarevia i Vojislava J. Ilia. Osamdesetih godina u Otadbinu se vie no ranije obraa panja na nauku, naroito na nacionalne nauke, srpsku istoriju, istoriju srpske knjievnosti, kao to se i knjievnoj kritici poklanja relativno vea panja. Tada je Otadbina bila ogledalo srpske knjievnosti. Ali ni svojom sadrinom ni odzivom publike list nije ostao na istoj visini. Promena u urednitvu, 1892, kada je urednik postao dr Milan Jovanovi, nije pomogla. 1892. Otadbina je prestala izlaziti. 1878. krenut je u Dubrovniku Slovnac, kome je urednik bio Luka Zore. List je izlazio do 1884. godine, oko njega su se

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

264

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

skupljali i Srbi i Hrvati, ali uglavnome bio je knjievni organ katolikih Srba, neposrednih uenika Meda Pucia. List je bio dobro ureivan i imao znatna uticaja u Dalmaciji. Osamdesete godine dosta su obilne knjievnim listovima. Stevan uri je, od 1881. do 1883, ovoga puta u Beogradu, ponovo izdavao Srbadiju, Stevan V. Popovi u Novom Sadu, od 1881. do 1882, Srpske ilustrovane novine; Dragutin Ili, takoe u Beogradu, 1884, Preodnicu. Jovan Gri i Milan Savi kreu 1885. u Novom Sadu Strailovo, koje je izlazilo do 1894.97 ore Rajkovi, uz saradnju Jakova Ignjatovia, u Novom Sadu, od 18851886, izdaje Brljan, koji je bio izraz konzervativne struje meu Srbima u Ugarskoj. Danilo ivaljevi kree 1889. u Beogradu Kolo, koje je izlazilo do 1892. i opet se javilo od 1901. Do 1903. Oko 1880. godine javljaju se knjievni listovi van Srbije i june Ugarske. 1881. pokuava se u Sarajevu da izdaje zabavno-pouni list Trebevi, u Zadru 1883. izlazi zabavnik Boka Kotorska, na Cetinju, od 1889. do 1891, pod urednitvom dr Laze Tomanovia Nova Zeta, a od 1895. do 1900. Lua. Glavni od tih listova bila je Bosanska vila, koju je 1885. krenuo u Sarajevu Srpski uiteljski zbor, bez knjievnih pretenzija, kao nacionalno-prosvetni list. Bosanska vila je dobijala karakter folklornog lista, i odlikovala se pribiranjem narodnih umotvorina. U njoj su se javili i razvili domai talenti: Jovan Dui, Aleksa anti, Svetozar orovi. Pod urednitvom Nikole Kaikovia i dr Vladimira orovia, sa knjievnijom bojom, i uz saradnju mnogih i srpskih i hrvatskih pisaca, ona i danas izlazi.98 Dva glavna srpska knjievna lista devedesetih godina jesu Delo i Srpski pregled, oba u Beogradu. Delo je poelo izlaziti 1894, imalo je radikalan politiki karakter, davalo je mesta poliTikim i socijalnim pitanjima, i pod naizmeninim urednitvom Ilije Vukievia, dr Milovana . Milovanovia, Ljubomira Davidovia, dr Dragoljuba Pavlovia izlazilo je do 1899, kada je nasilno obustavljeno. Produilo je izlaziti pod urednitvom dr Dragoljuba Pavlovia od 1902. i do danas izlazi.99 Srpski pregled krenuo je 1895. dr Ljubomir Nedi; list je izlazio samo godinu dana, bio je gotovo iskljuivo knjievan i imao je konzervativno obeleje. Mladi mostarski pisci Jovan Dui, Aleksa anti i Svetozar orovi krenuli su u Mostaru Zoru, koja je izlazila od 1896. do 1901. Zvezda Janka Veselinovia javila se 1894, zatim je izlazila od 1898. do 1901. Nazivajui se skromno porodinim listom, Zvezda je bila gotovo isto tako politiki koliko i knjievni list, i oko nje su se skupili nezadovoljni elementi koji su vodili opoziciju surovoj reakciji onoga vremena. Svi ti knjievni asopisi devedesetih godina, naroito Delo i Srpski pregled, kada se uporede sa ranijim srpskim asopisima, znae veliki napredak. Oni su bili znatno bolje ureivani, raznovrsniji i moderniji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

265

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNI RAZVITAK

doba od 1870. do 1900, koliko uglavnom obuhvata realizam, srpska

knjievnost je produila svoje razvijanje. Knjievnost u ovom dobu pre svega postaje nezavisno knjievna, od nje se deli publicistiki rad, koji je u ranijim vremenima iao sa knjievnou, publicisti se odvajaju od pravih knjievnika, politiki listovi od knjievnih asopisa. Zatim, istorija, koja je ranije bila u prvom redu rodoljubiva i retorska, sada se odvaja od knjievnosti i postaje nauka. Uporedo sa razvijanjem intelektualnog ivota u srpskom narodu, ne samo u Srbiji i Vojvodini no i u drugim krajevima, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji, u Crnoj Gori, knjievna proizvodnja sve je vea i sve bolja. Knjige se tampaju u sve veem broju i itaju u sve iroj kulturnoj oblasti. Glavna obeleja srpske knjievnosti u realistikom periodu ova su. Realizam, prirodna reakcija starome romantizmu i ulaenje u moderne knjievne ideje, preovlauje, ali i romantizam produuje svoj ivot, ima svojih predstavnika, provlai se sve do poetka devedesetih godina, i od izvesnoga je uticaja ak i na pisce nove kole. Srpska knjievnost i ranije je bila u vrlo visokoj meri tendenciozna, etrdesetih godina slavjanska i pouna, ezdesetih godina nacionalna; od sedamdesetih godina, pored nacionalnih tendencija koje uvek traju, u nju ulaze i socijalne i politike tendencije. Doba od 1870. do 1900. jeste doba otrih politikih borbi u Srbiji i u Vojvodini, i gotovo svi pisci, pod zastavama raznih stranaka i u ime raznih ideja, bore se u svojoj satirinoj i socijalnoj poeziji, ili u politikom romanu, ili u knjievnoj kritici. Sedamdesetih godina poezija je gotovo priguena, epska i lirska poezija skoro je sasvim naputena pod otrom kritikom novoga pokreta, koji je naroito udario na lirsku poeziju. Gotovo svi manji pesnici omladinski uutali su ili se okrenuli na druge poslove; Zmaj i Jaki, veliki pesnici romantiarski, prilagoavaju se novom dobu i u svoju poeziju unose politiki i socijalni elemenat. Pokuaji za osnivanje isto realistike poezije, onakve kakvu je zamiljala publicistika kritika sedamdesetih godina, u nedostatku pravih pesnikih talenata, nisu uspeli. Ali realistiki period daje u Vojislavu Iliu jednog velikog pesnika i uticajnog pesnikog reformatora. Proza se mnogo vie radi no poezija, i uspeh je naroito veliki na polju pripovetke i romana. Mesto ranije sentimentalno-patriotske i opisne folklorne pripovetke javlja se realistika pripovetka iz seoskog ivota, esto sa politikim i socijalnim elementima. Iz tenje da se to vernije i potpunije predstavi seoski i malovaroki ivot, ta nova pripovetka se esto pie u dijalektu. Nova realistika pripovetka, pod neposrednim uticajem novoga pokreta,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

266

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

stvorila se u Srbiji sedamdesetih godina, u Lazi K. Lazareviu i Janku Veselinoviu dobila je svoje klasine predstavnike, i kao izraen knjievni rod i savren uzor prenela se na ostale krajeve srpske. Roman, kod Jakova Ignjatovia sedamdesetih godina, i kod Janka Veselinovia, Sime Matavulja, Stevana Sremca, Svetolika Rankovia devedesetih godina, pokazuje takoe znatan napredak. Istorijska drama, mahom u prozi, naroito osamdesetih i devedesetih godina, radi se obilno, ali bez knjievnih rezultata; pisci istorijskih drama i tragedija, obraujui predmete iz narodne istorije, imali su hunih pozorinih uspeha pred irokom publikom, ali ne i pred knjievnom kritikom, i nisu se odrali u knjievnosti. Komedija, koja je u romantikom periodu jedva ivela, poinje se uspenije raditi. Knjievna kritika oslobaa se od potinjenosti filologiji, poinje se stvarati kao zaseban knjievni rod i uticati na knjievni razvitak. Knjievni jezik se razrauje i razvija, filolozi, sa svojim uskim shvatanjima i iskljuivou, pokuavaju da ometu taj razvitak, da jezik zadre u uskim granicama jezika Vuka Karadia i ure Daniia, unekoliko i uspevaju, ali prirodan razvoj knjievnosti sve vie popunjuje i usavrava srpski knjievni jezik i ve krajem devedesetih godina srpski stil je znatno bogatiji i knjievniji no to je bio ezdesetih godina. U realistikom periodu od 1870. do 1900. godine srpska knjievnost dobija ire i jae temelje, ima vei obim rada i prostraniju kulturnu oblast, ona tada postaje bogatija radovima, punija sadrinom i savrenija formom.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

267

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JAKOV IGNjATOVI

IVOT. Roen je u Sentandreji, kod Pete, 26. novembra 1822,100 u

uglednoj graanskoj kui. Srpsku i prvu latinsku kolu svrio je u Sentandreji, latinsku kolu gimnaziju produio je u Vacu, zatim u Ostrogonu i u Budimu, i Peti. Svrivi gimnaziju, dve godine uio je prava u Peti. Zbog sukoba sa profesorima ostavi kolu, stupi u husare, i kao vojnik svri prava u Kekemetu. Pred revoluciju bio je advokat u Sentandreji. U 1848. uzima uea, ali, razlino od ostalih Srba, na strani Maara. 1849. je u emigraciji u Beogradu, i tu postaje pomonik urednika Srbskih novina. Od 1850. do 1853. on tumara po svetu, i o tim godinama nema nikakvih podataka o nemu. 1853. je u Peti, od 1854. do 1856. ureuje Srbski ltopis. 1859. je narodni sekretar u Sremskim Karlovcima. Od 1860. baca se u politiku: 1861. postaje veliki belenik varoi Novog Sada; 1861. i 1864. poslanik je u petanskom parlamentu. Tada se razdvaja od svojih prijatelja, i politikih i linih, i postaje otvoren maaron. Kao publicist i knjievnik iveo je ergakim ivotom do same smrti. Umro je u Novom Sadu 23. juna 1889. godine.101 KNjIEVNI RAD. Do 1848. Ignjatovi je inio nekoliko slabih knjievnih pokuaja, u poeziji i u putopisu. Posle 1848, u nedostatku drugih, on dolazi za urednika Srbskog ltopisa, i tu pie dobre knjievne lanke i daje kulturno-istorijske priloge o svome rodnom mestu. U svojim kritikim lancima on ustaje protiv klasicizma, koji je ve izumirao u srpskoj knjievnosti, protiv nemakog uticaja, koji je tada plavio srpsku knjievnost, i trai nacionalniju, originalniju, ivlju knjievnost, onakvu kakvu su zamiljali Dositej Obradovi i Vuk Karadi, i kakvu su radili Branko Radievi, a naroito Jovan St. Popovi. U toj borbi protiv mrtve kolske literature, on kao pole knjievnog rada istie prolost i sadanjost svog naroda, istoriju srbsku i socijalni ivot. I on naroito preporuuje rad na romanu, nacionalnom i socijalnom. U duhu toga programa on poinje rad 1859. god. Te godine izila je prva knjiga njegovog istorieskog romana ura Brankovi (produen u Nedeljnom listu za 1880. i 1881).102 ezdesetih godina pie nekoliko istorijskih pripovedaka (Manzor i Demila, 1860, i Krv za rod, 1862). Iz toga je doba i njegov uveni lanak Srbin i njegova poezija (1860). Od 1862. on poinje rad na romanu iz suvremenoga ivota. Roman Trideset godina iz ivota Milana Narandia iziao je u dve knjige, u Novom Sadu, 1860. i 1863 (novo izdanje Srpske knjievne zadruge u Beogradu, 1900). Seoski roman udan svet iziao je u Novom Sadu 1869. Trpen spasen, vrlo popularan ali nedovren roman iziao je u Srbadiji 1874. i 1875, i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

268

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ravo svren u pozorinom komadu Adam i berberin (1881). Vasa Repekt je iz 1875 (novo izdanje Srpske knjievne zadruge 1913), Uveo listak iz 1878, Veiti mladoenja iz 1878 (novo izdanje Srpske knjievne zadruge 1910), Stari i novi majstori, roman iz zanatlijskog ivota, iz 1883; nedovreni istorijski roman Deli Baki iz 1886. i 1889; veliki socijalni roman Patnica, u tri knjige, iz 1888. Manje pripovetke i nekoji knjievni lanci izili su u dvema sveskama njegovih Skupljenih djela (Novi Sad 1874, Temivar 1878). Pored toga Ignjatovi je napisao prilian broj manjih humoristinih pria, istorijskih lanaka, knjievnih priloga, poeo tampati svoje zanimljive memoare, i sve vreme ivo se bavio novinarskim i publicistikim radom. Po plodnosti on je jedan od prvih pisaca srpskih. ISTORIJSKI ROMANI I PRIPOVETKE. Ako se ostavi na stranu njegov politiki i publicistiki rad, Ignjatovi je sav u romanu i pripoveci, na kome je radio u dva pravca, u istorijskom i u socijalnom. U poetku svoga knjievnoga rada on se bavio istorijskim romanom i pripovetkom. Iz toga doba su ura Brankovi, Manzor i Demila i Krv za rod; osamdesetih godina opet se vratio na to polje, i iz toga vremena su njegovi nedovreni istorijski romani Kraljevska snaha i Deli Baki. On istorijski roman shvata ne kao knjievnik no kao nacionalni radnik: U istorinom romanu, pisatelj pripoveda svom rodu na poetian nain njegovu istoriju, da narod u svojoj krasnoj prolosti uiva, i duh mu ne samo ne klone, nego mu se jo vema uzdigne. Idealiui uopte o srpskom narodu, on je idealizovao i njegovu prolost, predstavljao je na poetian nain, romantinom patriotskom frazeologijom. Istorijske fantastine pripovetke vrste Manzora i Demile su produavanje Milovana Vidakovia, i, vrlo mnogo itane, sluile su za obrazac patriotskim pripovedaima ezdesetih godina, kao i edomilju Mijatoviu kada je docnije pisao Ikoniju vezirovu majku i Rajka od Rasine. ura Brankovi je neuspeo pokuaj: Ignjatovi je hteo da bude poetian, ali njegova priroda vukla ga je dole, i on je svoj istorieski roman sveo na prepriavanje istorije i vulgarne i netane opise ivota na srpskom dvoru u XV veku. Kraljevska snaha i Deli Baki su suva, kroniarska izlaganja, izlaganja vie-manje tanih istorijskih dogaaja, bez reda, bez veze, bez poezije, ak i bez elementarne pismenosti. Ignjatovi, po svojoj prirodi i po vrsti svoga knjievnoga talenta, nikako nije bio za istorijski roman. On je u taj posao uao vie ponesen optom strujom svoga romantikoga doba no svojim duhom i ukusom, i nije uspeo da ita dobro dade u tom pravcu. On se ili ograniava na suvo i hladno prianje istorijskih dogaaja, bez mate, bez boje, bez poezije, bez oseanja istorijskog ivota, ak bez dovoljno istorijskog i geografskog znanja, putajui s vremena na vreme maha svojoj intimnoj prirodi, dajui grube opise nieg ivota, padajui u vulgarnosti i onde gde je hteo da bude poetian. Ako ne ini to, onda upada u naivnu i starinsku romantiku, putajui svom srpskom oduevljenju sav mah, piui, fantastine patriotske prie za veliku srpsku decu ezdesetih godina. Kada je pisao sve te istorijske pokuaje Ignjatovi je bio u neskladu sa samim sobom, radio stvari koje nikako nisu odgovarale njegovoj prirodi. Da je samo njih pisao, on bi za sobom ostavio vrlo malo traga i zauzeo malo mesto u srpskoj knjievnosti. SOCIJALNI ROMANI. Po svojoj prirodi i po svojim knjievnim shvatanjima Ignjatovi nije bio ovek prolosti, i to poetizovane prolosti, no ovek od sadanjosti, od realne i prozaine sadanjosti. On je imao smisao i razumevanje za suvremeni i stvarni ivot, i prvi ga poeo, iskreno i potpuno, prikazivati u srpskoj knjievnosti. On je prvi u svom dobu

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

269

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

video mogunost socijalnog romana u srpskoj knjievnosti, i jo 1857. tvrdio da on ima veliku budunost. Ono to je njegov neposredni uitelj Jovan St. Popovi inio u komediji, radio je on u romanu: uzimao za predmet svoga knjievnoga rada suvremeni srpski ivot, i to vie sa njegove komine i rune strane. Za blizu trideset godina svoga rada, Ignjatovi je dao jedan ceo niz romana i pripovedaka iz suvremenoga ivota srpskog, vie no ijedan srpski romanopisac. Mata kod njega uopte nije bila jaka, i to se jasno vidi u njegovim istorijskim pripovetkama, gde u veini sluajeva samo prepriava istoriju. U socijalnim romanima on se oslanja na svoja seanja i lino poznavanje ivota, unosi stvari koje je video i doiveo, pria o ljudima koje je znao. U tim njegovim romanima ima vrlo mnogo autobiografskog, u njih je uneo gotovo svu svoju porodicu i svoje rodno mesto, Sentandreju. I on uzima da slika ivot svoga rodnog mesta, proces slabljenja nekada jake srpske rase i padanja nekada ivog graanskog stalea, da kao kontraste prikazuje stare i jake narataje i mlade i klonule, svu tragediju slavne i padajue Sentandrije. I sa ljubavlju prema svemu to je nekada bilo, i sa sklonou da suvremeni ivot slika u mranim bojama, on redom izlae svu tu moralnu i socijalnu krizu u srpskom drutvu. u Veitom mladoenji i Vasi Repektu on opisuje taj proces propadanja u graanskom staleu, u trgovakom redu. U Starim i novim majstorima on slika taj isti kontrast izmeu onoga to je nekada bilo i onoga to je sada u zanatlijskom redu. U udnom svetu on izuava taj proces raspadanja na selu, u seljakom svetu. Patnica, koja je, pored svih svojih mana, najpotpuniji njegov roman, delo njegove knjievne zrelosti, suma njegovog ivotnog iskustva, sinteza njegovih drutvenih romana, opisuje taj isti proces raspadanja u celom srpskom drutvu, svet koji tone u sebinosti i u porocima, trijumf zla nad svim to je dobro. Utisak svih tih njegovih socijalnih romana u kojima opisuje nestajanje starog, jakog, solidnog srpskog drutva u svim staleima, i razriven, oboleo ivot novijih narataja, sva ta tamna slika propadanja jedne rase i raspadanja jednog drutva, ini teak, mraan utisak, daje utisak neke monotone tuge, kako je tano primetio Svetislav Vulovi. AVANTURISTIKI ROMANI. Ignjatovi je mnogo vie bio poznat i itan svojim pikarskim, humoristino-avanturistinim romanima, u rodu Lesaova ila Blaza i Gogoljevih Mrtvih dua. Takvi su njegovi romani Milan Narandi i Trpen spasen. I sam ovek od dosta niskih nagona, neuredan, erga u ivotu, Ignjatovi je voleo avanturiste, muvala kroz ivot, neskrupulozne i raspoloene borce u borbi za opstanak [,revougodnike]. Za ljude kao to su bili Milan Narandi i oka Glaenovi on je imao neprikrivenih simpatija, i sa ljubavlju je slikao njihov vulgaran i nizak, ali ivopisan i zanimljiv ivot. Ti njegovi romani pisani su sa ivou, sa mnogo boje i pokreta, i daju utisak stvarnoga ivota. U njima se osea jak dah, pa i zadah ivota, i to su iroke realistine, nepoetine, ali tane slike stvarnosti, odseci ivota, kakve su radili naturalisti. REALIZAM NjEGOVA DELA. Ignjatovi je bio realist, upravo naturalist, ne po uverenju i knjievnom obrazovanju, ne po tom to je pripadao realistikoj i naturalistikoj koli, koja se u doba njegova poetka tek stvarala u evropskoj knjievnosti, no po tome to mu je priroda bila takva, to je tako u dui oseao spoljnji svet i to ga je samo tako mogao izraavati. Nimalo sentimentalan, pun krvi i fizike ivotne energije, jakih ivaca, velikih apetita, on je voleo zemaljski ivot i ljude koji ive na zemlji. On nikada nije mario za otmen i vaspitan svet, za konvencije, norme, etikete, gde je ljudska priroda izopaena, sputana, ukoena. On voli prost, primitivan svet, nii stale, gde su ljudi onakvi kakvi u stvari jesu, gde je ljudska priroda otkrivena, gde je svaki svoj. On je uao u taj svet koji

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

270

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

nijedan srpski pisac pre njega nije opisivao, i osetio lepotu onde gde je niko nije hteo videti. On je taj svet voleo, druio se sa njime i sa ljubavlju bio njegov slikar. Prikazujui taj nii ivot u svom njegovom arenilu i obilju, on je dao najveu galeriju tipova u srpskoj knjievnosti, najveu socijalnu panoramu koju mi imamo. Realist je bio i po izvesnoj hladnoi, uzdrljivosti, gotovo bezlinosti, kojom je prikazivao ivot. Dok su raniji srpski pisci svom svojom duom uestvovali u svom knjievnom delu, radovali se i alostili, kleli i blagosiljali, on mirno i hladno pria dogaaje i slika ljude, ne oduevljava se i ne esti, retko kazuje svoje miljenje i sudove, i ostaje u veini sluajeva hladan i neuzbudljiv slikar ljudske ravtine i moralne bede. I jo najbolji je kada je tako odsutan od svoga dela, jer kada hoe da kae ta misli, kada ispada kao moralist, on, sav od instinkata i od apetita, nerazvijenog, gotovo utrnulog moralnog oseanja, pokazuje se gotovo amoralan, bez sposobnosti da oseti ta je doputeno a ta je nedoputeno, ta dobro a ta zlo. OPTI POGLED. Jakov Ignjatovi je imao zlu sreu da mu pobednici neprijatelji piu istoriju. I oni su vie govorili o njemu kao oveku a manje kao piscu, suvie se zaustavljali na njemu kao politiaru i privatnoj linosti, na njegovom slabom moralnom oseanju, na njegovom odvajanju od narodne celine, i na njegovom runom privatnom ivotu. I kada su uzgred govorili o njemu kao piscu, isticali su suvie njegove slabe strane: neznanje jezika, koji nikada nije mogao kako valja nauiti, aljkavost i nepismenost svih njegovih radova koje urednici nisu potpuno umili. Ali se zaboravljale i njegove nesumnjive dobre strane. Realist po svojoj prirodi, on je poeo realistiki roman u srpskoj knjievnosti u doba kada je kod nas cvetala romantika i sentimentalnost. Njegovi istorijski romani i pripovetke su neuspeli pokuaji, ali on je pored njih dao veliki broj dobrih jakih socijalnih i avanturistikih romana. On je bio slikar ne samo pojedinih ivopisnih avanturista no i slikar celih perioda srpskoga ivota, nekoliko narataja srpskih, cele tragedije srpskog graanskog drutva u Ugarskoj. I ti njegovi romani, koji su pune, iroke, sigurne slike ivota, imaju znaaj vanih socijalnih dokumenata. Njegovo knjievno delo kipti mnogobrojnim i velikim manama. On je bez poezije i bez istote, moral je kukavan, utisak teak; raeno je aljkavo, bez plana, preko kolena, nekada razvueno da se ne moe vie itati, katkada stilom telegrafskim; stil je rogobatan, sasvim nepismen, jezik rav kao retko kod koga srpskog pisca. Ali, Ignjatovi, idui stopama Jovana St. Popovia, ne gleda ivot kroz tue knjige no ga posmatra slobodnim oima i kondenzuje u svoje knjige. On je realist u doba kada se realizam u Evropi tek stvarao kao kola, i kada je u srpskoj knjievnosti carovala puna romantika; on prvi meu srpskim piscima osea monu poeziju sirovog, obinog, ulnog ivota, voli ivot u svim njegovim, i najniim oblicima, stavlja sebi za dunost da slika ljude ne onakve kakvi bi trebalo da jesu i kako ih on sneva i vidi kroz veo svojih iluzija, no onakve kakvi jesu. On ima tu ljubav prema istini, nagoj, prostoj, nimalo pesnikoj, i postaje prvi srpski pisac istinitog, stvarnog ivota, pisac jakih i sonih romana, nabreklih ivotom, koji imaju dah istine i daju potpunu iluziju stvarnosti. Posle njega doi e drugi, koji e iz uverenja, po svom knjievnom vaspitanju, zato to pripadaju jednom novom pravcu, biti realisti. Ignjatovi je imao zaslugu da je bio ne samo pretea no tvorac realizma u srpskoj knjievnosti, pre no to je realizam stigao kod nas kao jedna knjievna ideja. I ukoliko njegovo delo gubi kada se gleda izbliza, u pojedinostima, u

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

271

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

formi i u izradi, utoliko dobija kada se posmatra izdalje, kao celina i sadrina, kao velika i krepka slika celoga jednoga doba.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

272

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MOLOVAN . GLII

IVOT. Roen je 7. januara 1847, u selu Gracu kod Valjeva, u seljakoj

porodici. Osnovnu kolu svrio je u Valjevu, gimnaziju u Beogradu, 1871. Na tehnikom fakultetu Velike kole u Beogradu proveo je dve godine, odatle preao na filozofski fakultet, gde je ostao, ne svrivi ga, do 1875. Za vreme srpsko-turskog rata sluio je u presbirou. Posle smrti ure Jakia, 1878, doao je za korektora Dravne tamparije. U dva maha bio je urednik zvaninih Srpskih novina. 1881. postao je dramaturg Narodnog pozorita, i na tom mestu ostao do 1898, kada je stavljen u penziju. 1900. vraen je iz penzije i postavljen za pomonika upravnika Narodne biblioteke. Obolevi, otiao je radi leka na Primorje. Umro je u Dubrovniku 20. januara 1908. godine. KNjIEVNI RAD. Prvi njegov, aki rad, jedan prevod sa nemakog, izaao je u kratkovenom akom listu Zori. Pod uticajem opsega kulta narodne poezije, i on je skupljao narodne pesme, i 1872, u Novom Sadu, dao jednu malu zbirku Srpskih narodnih pesama. Pripadajui kolu mladih velokokolaca koje se stalo okupljati oko Svetozara Markovia, uavi sasvim u njegove ideje, Glii je pisao, naroito satirine stvari, u aljivim i knjievnim listovima novoga pravca, u Vragolanu, u Vrzinom kolu, u Preodnici. U Preodnici je izila i prva njegova originalna pria No na mostu. Ali glavni njegov pripovedaki rad otpoeo je u Otadbini od 1875. Stvari koje su tu izile, i jo neke nove, tampao je u dvema sveskama Pripovedaka (Beograd, 1870. i 1882). Od polovine osamdesetih godina on slabo daje originalne radove od 1885. do smrti napisao je jo samo est pripovedaka s vremena na vreme objavio je po neku pripovetku po raznim asopisima i kalendarima. 1891. izila je u zasebnoj knjizi njegova lepa i dirljiva seoska idila Prva brazda. 1904. Srpska knjievna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka (knjiga I). Od Gliia su jo izila i dva njegova pozorina komada predstavljana u beogradskom Narodnom pozoritu: Dva cvancika (Beograd, 1883) i Podvala (Beograd, 1885). Pored toga, on je bio jedan od najvrednijih i najboljih prevodilaca srpskih, odlikujui se savesnou u poslu i retkim poznavanjem srpskog jezika. Za pozorite je preveo 31 komad od raznih ruskih, nemakih i francuskih pisaca. Radei za dnevnu pozorinu potrebu, on je esto prevodio slabija dela, ali isto tako prevodio je i pisce od imena i od vrednosti. (Od Ostrovskog: Zla svekrva /Groza/, 1881, i Kola mudrosti, dvoja ludosti /Na vskago mudreca dovolno prostot/, 1882; od Danenka Nov posao /Novoe dlo/, 1892; od Emila Ojea: Sve za sina /Le fils de Gboyer/, 1883; Naslednik /La perre de touche/, 1884;

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

273

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

dramatizovan Dodeov Nabob/Gavan/, 1888, Balzakova agrinska koa, 1897, Meterlinkova Kneginjica Malena /La Prncee Maleine/, 1891, komedije i vodvilje Viktorijana Sardua, Labia, i Melaka i Halevija; od R. Fosa: Luida Sanfelie /1881/ i Plemika /De Patrzern, 1882/, itd.) Osamdesetih i poetkom devedesetih godina on je bio glavni prevodilac Narodnog pozorita. Glii je vie no iko uinio za popularizovanje ruske knjievnosti kod Srba. Sa ruskog on poinje prevoditi jo 1870. godine, i to sitnije stvari. Ve 1872, sa Ljubomirom Miljkoviem, prevodi Gogoljeve Mrtve due. Gogoljeva Tarasa Buljbu preveo je u dva maha (Beograd, 1876. i 1902). Od njega su prevodi iz Tolstoja: Krajcerove sonate (Beograd, 1890) i Rat i mir (Beograd, 1899. do 1901). Od Gonarova je preveo Oblomova (Beograd, 1876. i 1898). Od manjih ruskih stvari preveo je jo i Narodnoga borca (u tri maha 1873. i 1882, u zasebnoj knjizi 1896), i Polkanove memoare od Ljejkina (Beograd, 1900). Sa francuskog je preveo Kolombu Prospera Merimea (1877), i tri romana Erkmana-atrijana: Brani (L'nvaon) (1878), Dva brata (1878), i Crna kuga (Hugues le Loup). Pored toga, ila Verna Doktor Oks i njegova posla (1878). Od njega ima niz manjih prevoda iz Pukina, Gogolja, Tarasa evenka, Marka Vovoka, edrina, ehova, Garina, Danenka, Alfonsa Dodea, Erkmana-atrijana, Edgara Poa, Marka Tvena, i drugih. NOVI OVEK. Njegov rad je obilan i mnogostruk, i Glii je bio jedan od naih najplodnijih i najvrednijih knjievnih radnika. Ali glavna knjievna zasluga njegova jeste to je u srpskoj knjievnosti zasnovao realistiku pripovetku iz seoskog ivota. Realist i po svom trezvenom i pozitivnom duhu i po svojim naunim i socijalnim uverenjima novoga oveka sedamdesetih godina, on sasvim tano izraava novi narataj koji je sebi kao program stavio: stvarnost, istina, sluba narodu. On je uzeo jaka uea u novom pokretu, bio jedan od prvih beogradskih velikokolaca koji su prihvatili ideje Svetozara Markovia, zbog rasturanja zabranjenih Markovievih spisa bio osuen na zatvor. Po savetu svog uitelja poeo je itati ruske pisce i knjievnikom zanatu uiti se kod velikih ruskih majstora, u prvom redu kod Gogolja. Gogolj se novom narataju naroito dopadao kao satiriar, kao pisac Revizora, kao pisac koji iba pokvarenu birokratiju i lenjo, glupo i nekorisno seosko plemstvo. Iz istih vie politikih i socijalnih no umetnikih razloga iz kojih je tada Gogolj kod Srba itan, i Glii se oduevio Gogoljem, prevodio ga, nadahnjivao se njime i pod njegovim uticajem poeo i sam pisati. Ali Gliieve pripovetke nisu samo podraavanja Gogolja no originalne knjievne tvorevine. On je po svojoj prirodi bio satirian duh, imao osnovni mentalitet srbijanskoga seljaka sklonoga ali i podsmehu, naroito na raun vlasti i njenih zvaninih predstavnika. On poinje satirinim lancima u kojima izlae duhovitom podsmehu ljude koji bune njegovu zdravu pamet ili starovolje i nazadnjake koje njegovo pokolenje ne trpi. Glii ismejava inovnike i popove, ali se naroito baca na zelenae i seoske duandije, na majstore u kaiu i podvali, na koje se tada, u trenutku materijalne krize na selu, bila digla velika povika u celoj javnosti. Seljako dete, sauvavi seljaku duu, pun ljubavi za selo i za seljaka, on uzima u zatitu seljake od zakonite hajduije i bezdune eksploatacije malih i velikih gazda. I sa tim satirama i napadima na buroaziju i na birokratiju, Glii je bio knjievni razraiva ideja Svetozara Markovia, onaj koji ih je primenjivao u knjievnosti. U socijalnoj i politikoj borbi sedamdesetih godina on je kod Srba bio ono to je edrin bio kod Rusa ezdesetih godina.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

274

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SEOSKI PRIPOVEDA. Ali on nije bio samo obian tendenciozni pisac, i nije davao samo prolazna dela sa tezom koja ive koliko zloupotrebe jednoga doba i strasti jednoga pokolenja. Dete sa sela, on je sauvao seljaku duu i nikada nije mario za varo, za gadnu ariju, kako je on govorio. Stari duh patrijarhalne kulture izgledao mu je nesravnjeno vii od tadanjeg vizantijsko-cincarskog duha naih varoi. A pored toga kod Svetozara Markovia je nauio ceniti socijalni ivot i patrijarhalni moral seoskih zadruga. I on e sa naroitom ljubavlju uzeti da opisuje srbijansko selo, pokazujui isto toliko simpatije za seljake koliko nije krio antipatije za varoke birokrate i zelenae. Ali kod njega ipak nee biti ruiaste idealizacije seoskog ivota, sladunjavih i sentimentalnih pastorala kao kod ranijih romantikih pisaca. On je realist po uverenju i hoe da verno i istinito slika. Trudio sam se, veli on u predgovoru Podvali, da iznesem to vernije nacrtane tipove kakvih i danas ima po naim palankama. I u veini sluajeva on je prosto fotografisao ive ljude, i otuda kod njegovih linosti toliko ivota i prirodnosti, toliko reljefa i utiska stvarnosti. U velikom broju sluajeva on za predmete uzima dogaaje koji su se odista desili. Pored toga, Glii je imao i isto pripovedakih osobina: umeo je da odabere lepu i zanimljivu anegdotu, da je veto razvije i zaokrugli u celinu, da pria jasno, glatko i prijatno. Kod njega ima vie od politike satire, ima zdravog i vedrog humora, srdane ale, i on ostaje jedan od najprijatnijih pisaca srpskih. Sem satirinih i humoristinih pripovedaka ima kod njega i nenih seoskih idila, kao to je Prva brazda, koja je jedna topla i uzbuena himna radu. Iz Gogolja mu je ostala sklonost za fantastine prie, i on je dao nekoliko pripovedaka vampirskih i vukodlakih. DRAMATIAR. Ne zato to je imao nekih naroitih sklonosti i sposobnosti za dramu, no stoga to je dugo godina bio dramaturg beogradskog Narodnog pozorita, i sam bio pozorini prevodilac, i on se ogledao i na dramskom polju. 1883. igrana su u Narodnom pozoritu dva njegova dramska dela: ala u etiri ina Dva cvancika, i komedija Podvala. U Dva cvancika je obradio jednu aljivu narodnu priu, lako i zabavno, sa prijatnim, neto povrnim, slikanjem seoskoga ivota. U Podvali je sebi stavio za zadatak neto vie od obine ale i zabave; tu je ivo i konkretno prikazao ono to je razvijao u svojim pripovetkama: stradanja seljaka od nesavesnih i na sve gotovih zelenaa. Kao isto dramska dela, Podvala, a naroito Dva cvancika, zaostaju iza Gliievih pripovedaka, ali u njima ima vrlo ivih i tano uhvaenih tipova i pisana su tanim i karakteristinim govorom sela i palanke. Podvala ima jo znaaja i utoliko to je to prvi srpski komad iz suvremenog ivota srbijanskog, prva komedija iz seoskog ivota u srpskoj knjievnosti, dobar poetak domae komedije koji dosada nije mnogo premaen. Taj komad jo i danas se odrava na repertoaru. Milovan Glii, pored svojih pripovedakih zasluga, ima svoje pristojno mesto i u istoriji srpske komedije. OPTI POGLED. isto umetnika vrednost knjievnoga rada Milovana . Gliia nije vrlo visoka. Anegdota, zanimljiva anegdota, reljefni tipovi kojima je dao trajan ivot i koji i danas knjievno ive, dijalog, iv i prirodan i tean dijalog, ist i jedar narodni jezik, to su njegove glavne osobine. Linosti su ocrtane u optim i ovlanim potezima, vie po spoljnjim osobinama svojim no po unutranjoj prirodi. Psiholoka analiza svedena je na najmanju meru, i ceo svet u njegovim pripovetkama ivi gotovo iskljuivo spoljnjim i fizikim ivotom. Cela pripovetka je neto uproena i svedena na malu umetniku meru. Zatim, taj rad nije tako ni obilan: za etvrt veka svega dvadesetak pripovedaka, to ne ini ni jednu pripovetku na godinu, i to svedoi o slaboj produktivnoj snazi Gliia kao

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

275

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

pripovedaa. Ali ako Milovan . Glii nije od pisaca visoke umetnosti, on je zasluan i valjan pisac koji je zapoeo ceo jedan nov knjievni pokret. On najbolje predstavlja kod nas pisca sedamdesetih godina, radnika na primenjenoj knjievnosti. On je zasluniji no iko za unoenje ruskih pisaca i ruskog uticaja u srpsku knjievnost. On je po ugledu na Ruse poeo realistiku pripovetku u nas, stvorio seosku pripovetku, koja se docnije, naroito u Srbiji, razvila. Skroman inicijator celog jednog novog pokreta, koji e biti od neposrednoga uticaja na mlae pisce osamdesetih godina; vedar, zanimljiv i simpatian pisac; prevodilac retkih sposobnosti i velike radne snage; majstor u srpskom jeziku Glii, iako ne ide u pisce prvoga reda, jedan je od onih pisaca koji ine osnovu i snagu jedne knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

276

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LAZA K. LAZAREVI

IVOT. Roen je u apcu, 1. maja 1851, od oca trgovca. Osnovnu kolu i

etiri razreda gimnazije svrio je u mestu roenja, ostale razrede gimnazije u Beogradu, 1867. Na Velikoj koli upisao se na pravni fakultet, koji je svrio 1871. 1872. otiao je, kao dravni pitomac, na medicinu u Berlin. Uio je kod Virhova, Helmholca, Di-Boa Rejmona. 1876. bio je kao lekarski pomonik u drinskoj i timokoj vojsci. 1879. poloio je doktorat medicine. Sluio je u Beogradu kao lekar okruga beogradskog i lekar beogradske bolnice (1881). Kad mu je zdravlje opalo, stupio je u vojnu slubu. Bio je sanitetski pukovnik i lini lekar kralja Milana. Umro je u Beogradu 29. decembra 1890. godine. KNjIEVNI RAD. Kao najvei i najbolji deo ondanje velikokolske omladine, Lazarevi je uao u ideje nove nauke. On tada prevodi ernievskoga, jedan odlomak iz ta da se radi, i lanke u kojima se populariu prirodne nauke. Ali za vreme medicinskih studija on prekida taj knjievan rad, menja svoje prvobitne socijalistike ideje, i duhovno drugi vraa se u Srbiju. Tada se krae javlja sa pripovetkom. 1879. izila je u Srpskoj zori njegova pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje, kojom je odmah privukao optu panju na sebe. Odmah zatim, jedna za drugom, izile su njegove glavne stvari kolske ikona u Slovncu, 1880, u dobri as hajduci, Na bunaru, Verter i Sve e to narod pozlatiti u Otadbini 18801882. To su bila velika i lepa iznenaenja za srpski italaki svet, i novi pisac je odjednom izbio u prve redove ondanje srpske knjievnosti. 1886. u Beogradu izila je njegova zbirka est pripovedaka, u kojoj je najvei i najbolji deo njegovih pripovedaka. Docnije dao je jo dve manje vane i dobre pripovetke, Vetar (1889), za koju je smatrao da je njegov najbolji posao, i On. zna sve (1890). Srpska knjievna zadruga izdala je, u dve knjige, 1898. do 1899, sav njegov pripovedaki rad, ne samo svrene pripovetke no i odlomke i nacrte. 1912. izilo je u Beogradu drugo celokupno izdanje njegovih dela. Pored toga, Lazareve je radio poslove iz svoje medicinske struke. Pored doktorske disertacije Expermentale Betrge zur Wrkung de Quecklber (Berlin, 1879), objavio je nekoliko popularnih medicinskih spisa i referata po srpskim listovima. OSNOVNE DUEVNE OSOBINE. On se nalazi na Velikoj koli u doba od 1867 1871, kada su nove ideje zahvatile omladinu. On je u prvim redovima te nove borbene omladine, i neko vreme bio je pisar Pobratimstva. On ui ruski jezik, ita ruske pisce, oduevljava se ernievskim. On prevodi ernievskog, jednu veu glavu iz romana ta da se radi, velia ruskoga reformatorskoga pisca to ozbilja razbistrava pomuene pojmove, i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

277

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

svojim itaocima pokazuje put kojim se dolazi do blagostanja drutvenog. Zatim, u istim intelektualnim simpatijama, prevodi Gogolja, Pisemskog, prirodnjake lanke Darvina i Faradija. On je na putu da postane ono to je u pripoveci postao Milovan Glii, a u poeziji Jaa Tomi. Ali ga u tome spreava njegova intimna priroda. Te nove ideje bezobzirne kritike i odricanja nisu za njegovu prirodu, tihu, nenu, u osnovu idealistiku. On naputa te otre i ruilake ideje iz svoje prve mladosti, dolazi do drugih shvatanja ivota i umetnosti, i poinje knjievan rad ne kao propagator novih ideja, koji knjievnost smatra samo kao orue napretka, no kao umetnik koji u knjievno delo unosi sebe i svoja oseanja i shvatanja. Od materijalista, prevratnika, odricatelja i antiestetiara iz prve mladosti, postaje idealist, sentimentalac, konzervativni tradicionalist i umetnik. LAZA K. LAZAREVI Sav Lazarevi kao ovek nalazi se u svome knjievnom delu. vabica ima sasvim autobiografski karakter, u Verteru, Vetru i u nekoliko odlomaka on unosi lino sebe. U svima njegovim pripovetkama ima mnogo toga linog i lirskog, svuda se vide osnovne crte njegove intimne prirode, sentimentalnost, nenost, srdanost. Taj ovek koji je poeo kao odricatelj, u osnovu bio je sentimentalac, iako je pisao Vertera i protivu plitkih sentimentalnih ljubavi i benastih lamentacija na svest. Njegove pripovedake studije i lekarski zanat nisu uticale na njegov duh, i on je ostajao uvek slovenski sentimentalac, modernizovan romantiar, subjektivan i idealistiki realist. MORALIST. Njegove glavne spisateljske osobine proizile su iz tih njegovih intimnih linih osobina. Sama sebe, svoja oseanja, svoje ivotno iskustvo, celu svoju dau, on je unosio u svoje pripovetke. Roen u jednoj vrstoj patrijarhalnoj porodici, on je sauvao kult porodice. Najea tema u njegovim pripovetkama, to je borba izmeu jedinke, koja hoe da ivi svojim ivotom, po svojoj glavi i po svome srcu, i porodice, koja hoe sve da potini sebi i utera u jedan kalup. Lazarevi je u tom sukobu izmeu stare patrijarhalne porodice i nove individualistike kulture sav bio za staro, za tradiciju, za celinu, za one praosnovne, vrste, proste, principe, koji su ispisani u svakom bukvaru. I on je stalan branilac patrijarhalnih shvatanja i morala, i to nisu bila samo njegova etika shvatanja i socijalne ideje no ak i pedagoke pretenzije. On esto predikuje i cele pripovetke svodi na moralne pouke. Svojim moralistikim dogmatizmom, svojim uskim i starinskim shvatanjem ivota, svojim tradicionalizmom, konzervativizmom, Lazarevi je zaostajao za svojim dobom, i duhovno bio blii starijim no Novijim piscima. OPTIMIST. Sa njegovim tradicionalizmom i moralizatorskim sklonostima stoji u vezi i njegov veliki pripovedaki optimizam. On nije mogao ostati u svojoj prvobitnoj elji da stvarni ivot slika onakav kakav jeste. Kako je unosio sebe u svoja dela, svoja subjektivna oseanja i izvestan lirski ton, to je pripovetke udeavao onako kako je godilo njegovom idealistikom optimizmu i njegovom tradicionalistikom moralizatorstvu. On vrlo ivo i jasno naslika linosti, zapone radnju vrlo prirodno i verno, ali za ljubav lepog i pounog svretka rtvuje verovatnost i stvarnost. Otuda u njegovim pripovetkama zabludeli i grenici u poslednjem asu se trgnu i pokaju, u veto udeenim scenama vraanja na put vrline. Kao to je to obino kod takvih pisaca, Lazarevi se ne zadovoljava da dobrodetelj pobedi, no porok mora da bude kanjen, i da oni koji su se ogreili o moral i o interese celine osete

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

278

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

kaznu jo i u ovom svetu. I on esto dovrava svoje pripovetke kao starinsku melodramu ili roman-podlistak. Lazarevi, uopte, optimistiki i idealistiki gleda na ivot i na ljude. Sa toplinom i nenou on je opisivao mavansko selo i seljake onakve kakve ih je on video u svome detinjstvu, ezdesetih godina, u doba cvetanja zadruga, onako kako je to moglo izgledati njegovoj naivnoj mati varokog deteta koje selo vidi s vremena na vreme i u sveanim prilikama. On je selo oseao idiliki i slikao ga poetski. Uopte, njegove prie sa tim optimizmom, moralisanjem i ruiastim idealizacijama ne idu u pravi, neposredni realizam, i esto izgledaju da su pisane za mlade devojke i kolske itanke, slikajui ivot ne onakav kakav jeste no onakav kakav ga pisac sneva. UMETNIK. Lazarevieve ideje su starinske i uske, njegov optimizam naivan, ali, u naknadu za to, on je veliki umetnik, i njegov znaaj u srpskoj pripoveci je onakav kakav je znaaj Vojislava J. Ilia. Obojica, u isto vreme, poetkom osamdesetih godina, unose u srpsku knjievnost vie umetnosti i pismenosti no to je ranije bilo, obojica podiu i usavruju formu koja je dotle bila zanemarivana i zaputena. Lazarevi ume da oseti ivot, da ga kondenzuje i unese u svoje knjievno delo. On unosi sebe, ono to je sam doiveo, ali i ono to je video, ljude koje je poznavao. On je pribirao podatke iz ivota, i u njegovim posmrtnim hartijama naeni su ljudski dokumenti, zabeleke scena, tipova, pokreta, fraza, rei, crpenih iz ivota, koje je on docnije veto prelivao u skladno umetniko delo. Lazarevi ima sposobnost ne samo da vidi to je vano u ivotu i karakteristino kod koje linosti no je isto tako u stanju da svojim linostima d ivota, da od njih napravi ive ljude, da celom prianju d reljefa. I ima celih scena kod njega koje daju pun utisak stvarnoga ivota. Lazarevi je pored toga vet pisac, izvrstan kompozitor. On ima izvestan dramski talenat, scensku vetinu, kojom se katkada slui vie no to bi trebalo. On ima plana u radu, radnja se kree ivo, prirodno i zanimljivo, zapleti i raspleti radnje veto se sprovode, umeno postizava jake efekte, i pored toga ima miran i siguran ton prianja i lak, ivahan, prirodan dijalog. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su knjievnost vrlo ozbiljno shvatili i vrlo ozbiljno radili. On pie sa planom, vrlo paljivo i vrlo savesno, i pojedine njegove pripovetke u pogledu finoe izrade su mala savrenstva. On je, zatim, pisac koji ima knjievnog obrazovanja, koji je itao velike uzore stranih knjievnosti, i razvijen svoj knjievni ukus. On je vrlo pismen ovek, sa izraenim, preciznim, jasnim, istim stilom. I zato vie no ijedan od srpskih pisaca njegova vremena on ini utisak evropskog pisca, i zato je vie no ijedan od srpskih pisaca prevoen na strane jezike. OPTI POGLED. Prve pripovetke Laze K. Lazarevia, koje su odista bile jedna velika novina u srpskoj knjievnosti, privukle su optu panju na sebe. On je doao u zgodan as, kada se na pripoveci malo i slabo radilo, odmah posle smrti ure Jakia i Stjepana Mitrova Ljubie, a pre no to su se javili Janko Veselinovi i Simo Matavulj. On je ne samo popunjavao jednu osetnu prazninu u srpskoj knjievnosti s poetka osamdesetih godina no je odista donosio novo i bolje, oznaavao jedan veliki umetniki napredak. Uspeh njegov bio je brz i veliki, sa nekoliko pripovedaka stekao je glas velikog pisca i naziv srpskog

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

279

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Turgenjeva, o njemu se pisalo mnogo i sa dotle neuvenim pohvalama. Za njega se reklo i da je pesnik prvoga reda, kralj meu srpskohrvatskim pripovedaima, nenadmani velikan u srpskoj pripoveci, najbolji pisac najnovije srpske knjievnosti. Danas za njega nema tog oduevljenja. On vie izgleda kao vrlo vet i pismen pisac, dobar kompozitor, i izraen stilist. On je pisao ili sentimentalne autobiografije, ili idile seoske zadruge i srbijanske varoi, uvek sa predubeenjima, sa naivnim optimizmom, sa sklonou za melodramske efekte, sa neim to podsea na Milorada P. apanina, koji nije bio bez izvesnog, i to tetnog, uticaja na razvoj njegovog knjievnog talenta. Pored svih pohvala kojima su ga obasipali, moda ba zbog tih pohvala, on je sa skrupulama jednog pametnog oveka koji jasno vidi granice svoje sposobnosti, gotovo prestao pisati kada je bio na vrhuncu svoje slave, u najboljim svojim godinama, i dao posle malo i slabijih stvari. Ali u celom njegovom delu ima toliko umetnike lepote, toliko spisateljske vetine, toliko sklada i oseanja mere, toliko forme i stila, da Laza K. Lazarevi zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj knjievnosti, i da u njemu treba gledati oveka koji je na evropsku visinu podigao srpsku pripovetku.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

280

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JANKO M. VESELINOVI

IVOT. Roen je u Salau Crnobarskom (parohija glogovaka), u Mavi, 1.

maja 1862. [Osnovnu kolu svrio je u Glogovcu.] etiri razreda gimnazije svrio je u apcu, a uiteljsku kolu uio u Beogradu. Uiteljevao je u Svileuvi, Glogovcu, apcu [i Koceljevi]. Od 1893. iveo je u Beogradu, kao pomonik urednika Srpskih novina. Otputen iz dravne slube, postao je urednik Zvezde, koja je izlazila od 1898. do 1901. Bio je jedno vreme dramaturg Narodnog pozorita. Umro je u Glogovcu 14. juna 1905. KNjIEVNI RAD. Kao seoski uitelj u Svileuvi, itajui pripovetke Milovana . Gliia, Milana . Milievia i seoske pripovetke ure Jakia, a naroito maloruske spisateljke Marije A. Markovi (Marko Vovok), poeo je i sam pisati seoske slike, upravo prepriavati narodne legende. Ali sa prvim pokuajima nije imao sree, odbijan grubo na vratima na koja je zakucao i ne naav lista koji bi ih tampao. Obeshrabren, on je prestao pisati. 1886, u oskudici, seti se svojih pripovedakih pokuaja, i ponudi ih lokalnom listiu abakom glasniku, koji ih, na preporuku pesnika Vladimira Jovanovia, tampa. Pripovetke su skrenule panju na sebe; Veselinovi, ohrabren, pone i nove pisati. Te prve pripovetke, pod naslovom Slike iz seoskog ivota, izile su u dve knjige, u apcu, 1886. i 1888. On stie glas, kritika ga obasipa pohvalama, javlja se u velikim asopisima i otpoinje svoju veliku delatnost. U vremenu od 1890. do smrti, 1905, on je mnogo pisao, po svima listovima i u mnogim zasebnim knjiicama. Tako je izila zasebna zbirka pripovedaka: Poljsko cvee u 10 sveica, Beograd, 1890 1891; Slike iz uiteljskog ivota (Beograd, 1890), Od srca srcu (Beograd, 1893), Rajske due (Beograd, 1894), Zeleni vajati (Beograd, 1895), Stari poznanici (Beograd, 1891 do 1896, tri knjiice), Male prie, III (Beograd, 1902). Srpska knjievna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka Slike iz seoskog ivota (Beograd, III, 1896, 1899). Pored toga prilian broj pripovedaka iziao je u zasebnim sveicama, a mnoge su ostale rasturene po listovima, asopisima i kalendarima. Od Janka Veselinovia ostalo je i nekoliko romana: nedovren politiki roman Borci (Beograd, 1889), velika pripovetka iz seoskog ivota Seljanka (Beograd, 1893), vrlo popularni istorijski roman Hajduk Stanko (etiri izdanja, Beograd, 1896; Novi Sad, 1904; Velika Kikinda, 1911; Beograd, 1913). nedovreni su ostali romani: Junak naih dana (1897. do 1898, 1902. do 1903, u Delu), Seljak (1901. do 1902, u 3vezdi i Brankovu kolu) i Maii (Delo, 1905). U saradnji sa Dragomirom Brzakom napisao je pozorini komad iz narodnog ivota (sliku iz seoskog

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

281

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ivota) ido (1892). Taj komad, naroito zbog lepih pesama, imao je veliki uspeh u svima srpskim i hrvatskim krajevima; 1908. izdala ga je Srpska knjievna zadruga. Sa glumcem Ilijom Stanojeviem sastavio je komad Poteru (1895). Od znatnoga interesa su njegova Pisma sa sela (1900. i 1904), u kojima je naslikao svoje shvatanje i oseanje sela i opisao poetke svoga knjievnoga rada. SEOSKA IDILA. Janko Veselinovi je moda vie no ijedan od srpskih pisaca imao slovenske mekosti, osetljivosti i nenosti. On je bio jedan od onih ljudi o kojima on pria u svojim pripovetkama, od onih koji imaju srca za ceo svet. Svoju prirodnu duevnost, dobrotu, ljubost, I milost on na lirski nain unosi u svoje pripovetke. Bez ljubavi on ne moe da shvati knjievnost. Treba samo ljubavi prema svemu to gleda, pa e lako sve razumeti, i kad neku stvar razume, onda o njoj moe pisati i govoriti. On nije bio hladan posmatra i neuzbudljiv slikar ivota na selu, no ga je sa ljubavlju posmatrao, i sam njime iveo, i potpuno ga oseao. On sav uestvuje u radnji koju opisuje, plae, smeje se i peva sa svojim junacima, daje izliva svojim nabujalim oseanjima. Najvei deo njegovih slika iz seoskog ivota napisan je u tonu nenosti i razdraganosti; neke od njih nazvao je pesmama u prozi, i to u stvari jesu. Jedna zbirka njegovih pripovedaka nosi naslov Od srca srcu, i to bi se moglo dati kao opti naslov svim tim njegovim lirskim idilama iz seoskog ivota. Selo, idilino selo, selo prela, sla, kola, prosidbe, svadbe, selo aikovanja, to e biti njegov omiljeni predmet. On e to selo videti samo sa najlepe strane, kao jednu veliku i srenu idilu, gde se zna samo za pesmu i ljubav. Na njegovom selu ima mnogo rajskih dua i bogatih sirotana, mnogo vrline, lepih i blagorodnih oseanja, naroito mnogo sentimentalnosti i optimizma. On je selo poznao, kao dete seoskoga pope, kao seoski uitelj, kao narodni ovek koji je svu nadu polagao na seljaka. Due no ijedan srpski seoski pripoveda on je probavio na selu, iveo i srodio se sa seljakim ivotom, bolje ga poznavao no iko, zavoleo ga i opevao ga. On je postao pesnik sela, upravo pesnik bogatog i srenog mavanskog sela iz cvetnog doba starih zadruga, pre ekonomsko-politikih i moralnih kriza. Veselinovi je silno voleo taj spokojan i zdrav starinski ivot i patrijarhalni red, veliao ga i opevao dok je cvetao, alio ga i oplakivao kada je stao propadati. u Seljanci, kao i u mnogim drugim manjim pripovetkama, on je dao lepu i tihu idilu zadruge; u drugim, naroito poznijim pripovetkama, kada je otvorio oi za stvarnost, opisivao je borbu izmeu starinskog reda i novoga vakta, sukob izmeu starog i novog sela, propadanje zadruge, razoravanje i padanje starog morala. Dok je sam bio mlai i sveiji, on je ivot slikao ruiasto i ulepavajui ga; kada je uio u godine, on je, u Seljaku i u Pismima sa sela, stao davati crne slike palog, razrivenog, otrovanog ivota na selu, padajui iz velikog mladikog optimizma u crn staraki pesimizam, preterujui i u jednom i u drugom smislu. ETNOGRAFSKI KARAKTER. Jo ranije Janko Veselinovi je uporeen sa Vukom Karadiem, i to sa dosta razloga. Obojica su ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu duu na koju su kole i knjige malo uticale; obojica odlino poznaju narodni ivot, obojica ga opisuju, jedan neposredno, njegove obiaje i verovanja, drugi posredno, njegov svakodnevni ivot u vidu pripovetke. Veselinovi je voleo i znao narodne pesme i legende, bio je dobar guslar, i 1895. izdao je jednu zbirku narodnih pesama

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

282

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Sevdalinke. U poetku svoga rada on je prosto prepriavao narodne legende, esto pisao po narodnoj prii i narodnoj pesmi, ugledajui se u svemu na narodnog pripovedaa. Sa narodnom duom, izuen u narodnoj koli, sa visokim miljenjem o pesnikim sposobnostima srpskog naroda, on je gotovo isto tako bio ak narodne umetnosti koliko i knjievnih pisaca koji su na njega s poetka uticali. On je iveo u doba kada se imalo i naunog i politikog interesovanja za narodni ivot na selu, u doba filologije i prvoga radikalizma, i sa naroitom panjom i ljubavlju opisivao je selo i seljaka. Sa intimnim poznavanjem ljudi i stvari on slika sav seoski ivot, u svima prilikama i oblicima, sve obiaje, verovanja, navike, svu narodnu duu. Seljanka opisuje ivot jedne seoske ene od kolevke do groba, i moe da poslui kao ilustracija delu Milana . Milievia ivot Srba seljaka. Veselinovieve pripovetke zato imaju znatan folkloran interes, one su valjan etnografski materijal za prouavanje srpskoga sela iz zadrunog doba. ROMANI. Veselinovi je bio izvrstan u malim pripovetkama, u jednoj knjievnoj vrsti koju je on prvi poeo pisati, u onim slikama iz seoskog ivota, koje je on u srpskoj knjievnosti podigao na znatnu visinu. Ali on nije bio za roman, na kome je dosta radio. Borci i Junak naih dana su zapoeti politiki romani, gde se slikaju borbe za politike slobode u Srbiji, i u kojima ima i ubeenja i moralnog idealizma, ali koji nisu prava knjievna dela. Seljak zapoet na irokoj osnovici imao je da naslika suvremeno srpsko selo, ali je na alost ostao nedovren. Hajduk Stanko, najvei i najpopularniji roman Janka Veselinovia, jeste roman iz prvog ustanka. Istorijska vernost mogla bi se osporavati, ali u romanu ima mnogo dubokog nacionalnog oseanja, ima uzbuenja i sveanog tona u prikazivanju epopeje osloboenja srpskog, i kao popularan istorijski roman Hajduk Stanko je uspela stvar. To je danas najpopularniji i najitaniji srpski roman. Od svih tih njegovih pokuaja najvie knjievne vrednosti ima Seljanka, razgranata seoska pripovetka koja dobija oblik i srazmere romana. To je prost opis ivota jedne seljanke, niz slika iz raznih trenutaka njenog ivota. Intriga i problema nema, ali izlaganje je u celini vrlo dobro, pojedini trenuci su sreno izabrani, prianje je svee i toplo, i nigde se u srpskoj knjievnosti nije dala tako opta i dobra slika ene sa sela. Sem Seljanke, koja je vrlo dobro umetniko delo, i Hajduk-Stanka, koji vredi kao popularan istorijski roman, ostali romani Janka Veselinovia stoje ispod njegovih pripovedaka. Za roman on nije imao irinu shvatanja, sposobnost da stvori plan i da ga izvodi, nije imao snage da nosi ceo taj teret, i zato je promaio. Kada je poeo itati velike ruske pisce, i video ta je roman, on je osetio svoju slabu snagu, izgubio pouzdanje u sebe i prestao pisati romane. OPTI POGLED. Janko Veselinovi vredi vie kao pesnik no kao pripoveda. Ono to je najlepe u njegovim pripovetkama, to je obilje poezije, toplota oseanja, i tek u drugom redu verno prikazivanje seoskog ivota. Iako je bio vrlo plodan, obim njegova rada nije veliki. Samo po izuzetku on je prikazivao varoki i seoski uiteljski ivot. On je slikao pojedine trenutke, epizode, tipove sa sela, davao slike iz seoskog ivota, vrlo proste i jednostavne, sa malo radnje i drame, sa malo razvijanja i opisa, u kojima se nalazi sva lepa prostota narodnoga prianja. On je valjao u svojoj prostoti i jednostavnosti, ali kada je hteo da bude moderniji i knjievniji, da slika sloeniji i areniji varoki ivot, da pravi psiholoke studije i reava politike i socijalne probleme, tada je bio usiljen, nevet, pretenciozan, docnije razvuen i dosadan.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

283

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

On je bio pesnik sela, razneen pesnik idealizovanog srpskog sela iz starog dobrog doba, idilian pesnik poljskog cvea sa mavanskih livada. On iskreno voli selo i seljake i prikazuje ih toplije i lepe no iko. Ali on vie voli seljake no selo, vie ljude no prirodu. Oseanje prirode kod njega je slabo razvijeno; ono je povrno i svedeno na najsitnije zapaaje. No i ti sumarni i oskudni opisi su mu bolji od usiljenih knjievnih opisa, poabanih fraza iz drugih knjiga. Veselinovi je seoski ivot i seoski govor poznavao bolje no iko. On je opisivao jednu stranu seoskog ivota, lepu i idilinu, i to jednostrano i nepotpuno, ali, u jednom pravcu, kao jedna strana seoskog ivota, tano i ivopisno. Ne samo da njegove linosti govore pravim seljakim govorom no i on sam pria lako i prosto, lepim, odabranim jedrim seoskim jezikom. Dijalog mu je iv, tean, prirodan. Njegova reenica ima svoju jasnost, gipkost, ivopisnost i melodinost narodnog govora iz zapadne Srbije. Veselinovi, uopte, vredi kao seoski pripoveda i po onome to mu je selo bilo dalo. Kada se odvojio od sela, od zemlje iz koje je crpao svoju snagu, od neposrednih i sveih utisaka, kada je doao u varo, on se pomeo, zbunio, i poeo padati. U njegovom delu nestaje stara sveina, vedrina, spokojstvo; Beograd ga zbunjuje i razorava. On radi mnogo i sve, postaje rtva izdavaa, radi brzo, preko kolena, pie razvueno, ponavlja se, gubi svoju originalnost, stil mu postaje nemaran, frazeoloki, novinarski. Kada je pokuao da slika beogradski ivot u Ciganetu i Moru bez primorja, moglo se videti koliko ga je varo pomela i oslabila, i kakav je u stvari bio njegov knjievni talenat. On je umro mlad, ali ve na nizbrdici ivota, kako je on sam govorio, i na nizbrdici talenta, kako bi se moglo rei. Ali ostavlajui na stranu njegove slabije, knjievnoindustrijske radove iz drugog perioda, on prvim delom svoga rada, iz doba od 1886. do 1892, zauzima jedno od najlepih mesta u istoriji srpske pripovetke. On je jedan od prvih i najobilnijih seoskih pripovedaa naih, od onih koji su seosku pripovetku podigli na veliku visinu i stvorili od nje jedan od najrazvijenijih rodova srpske knjievnosti. On vri jak uticaj na mlade pripovedae oko 1890. Ma kako to bila idealistika i ruiasta slika, ulepan prikaz seoskog ivota u jednom trenutku i gledanoga sa jedne strane, njegov rad ima trajnu vrednost koliko svojom poetskom toplotom toliko i lepom slikovitou.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

284

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SIMO MATAVULj

omantiki period srpske knjievnosti imao je jednog dobrog pripovedaa iz

Dalmacije, Stjepana Mitrova Ljubiu; realistiki period ima ga u Simi Matavulju. IVOT. Roen je 31. avgusta 1852,103 u ibeniku, u Dalmaciji, u staroj srpskoj ibenikoj porodici, od oca trgovca. Naporedo je uio dravnu osnovnu kolu, gde je jezik bio talijanski, i srpsku, riansku, gde se predavalo na srpskom. U mestu roenja je svrio i niu gimnaziju. Posle oeve smrti, u oskudici, ode svome stricu Serafimu, igumanu manastira Krupe, i tu se neke etiri godine spremao za kaluera. Ne oseajui volje za kaluerski in, ode u Zadar, na uiteljsku kolu, koju svri 1871. Zatim, uiteljuje po srpskim selima severne Dalmacije, u evrekama i na Islamu, potom [1874] ide za uitelja talijanskog jezika pomorske kole u Herceg-Novome. Tu je ostao sedam godina, [do 1881,] i za to vreme uestvovao [?] u dva ustanka, u hercegovakom 1875. i u bokeljskom 1881.104 Sklonivi se 1881. u Crnu Goru, postaje na Cetinju gimnazijski nastavnik, potom nadzornik osnovnih kola. 1882. proveo je nekoliko meseca u Parizu. Od 1883. do 1887. bio je nastavnik crnogorskom prestolonasledniku Danilu. 1887. napusti Crnu Goru, doe u Srbiju, gde je kratko vreme bio uitelj jezika u gimnaziji u Zajearu. Opet se vrati u Crnu Goru, gde dugo ne ostaje. 1889. je ponova u Srbiji, u kojoj e ostati do smrti, kao uitelj jezika u srednjim kolama, inovnik presbiroa, i najzad kao privatan ovek bavei se iskljuivo knjievnou. Umro je napreac 20. februara 1908. KNjIEVNI RAD. U svojim uspomenama Matavulj pria kako mu je mati, razborita i iva ena, dala volju k fabulovanju. Talijanski jezik znao je od detinjstva, i jo kao manastirski ak poeo je itati talijanske romane. Kao uitelj sam je nauio francuski i itao Balzaka i or Sandovu. 1873. iziao je njegov prvi pokuaj, pesma No uoi Ivanje, u zadarskom Narodnom listu, u kome je tampao jo nekoliko svojih poetskih i proznih pokuaja. Kada je 1880. pokrenut u Zadru Srpski list, on mu je postao revnostan saradnik. Tu je 1881. godine tampao prvi svoj pripovedaki ogled Nai prosjaci,105 i otada poinje njegova plodna knjievna aktivnost. Prve njegove pripovetke izlaze u lokalnim crnogorskim listovima osamdesetih godina. Ti vrlo ozbiljni pokuaji su primeeni, i njegov knjievni glas stalno raste. Saradnik mnogih srpskih i hrvatskih asopisa i listova, on pie mnogo i na sve strane. Svoje mnogobrojne pripovetke tampa u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, dve knjige (Novi Sad, 1888; Cetinje, 1889); u izdanju Matice hrvatske Iz prmorkog vota (3agreb, 1890); Sa Jadrana (Beograd, 1891); Iz beogradskog ivota

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

285

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

(Beograd, 1891); Iz raznijeh krajeva (Mostar, 1893); Primorska oblija (Novi Sad, 1899); Tri pripovetke (Mostar, 1899); S mora i planine (Novi Sad, 1901); Beogradske prie (Beograd, 1902); ivot (Beograd, 1904); Nemirne due (Beograd, 1908). Pored toga izvesne pripovetke tampane su u zasebnim knjigama, meu kojima Novo oruje (Beograd, 1890), Na pragu drugog ivota (Karlovci, 1899); Poljednji vitezovi (Mostar, 1903); i Car Duklijan (Mostar, 1906). 1893. iziao je u Novom Sadu njegov popularni spis Boka i Bokelji. Matavulj je, pored svega toga, napisao i dva romana: Uskok veliku pripovijetku iz crnogorskog ivota koji je doiveo dva izdanja (Beograd, 1892. i 1902), i Bakonju fra Brne, u tri izdanja (u Beogradu, 1892. i 1893, u Subotici latinicom, 1897). 1897. tampan je njegov dramat iz dubrovakog ivota Zavjet; 1904. igran je u beogradskom Narodnom pozoritu njegov komad iz beogradskog ivota Na slavi. Pored toga ostala je od njega zanimljiva autobiografija Biljeke jednoga pisca (18981903, u Letopisu Matice srpske). U Mavritaniji su uspomene na bavljenje u Crnoj Gori. Pored toga je opisao svoja putovanja po junoj Francuskoj, Aliru, Levantu, Severnom moru. Od njega je jo ostao izvestan broj knjievnih lanaka koji svedoe o njegovom irem knjievnom obrazovanju. Dobar znalac jezika, Matavulj je prilino i prevodio. Meu ostalim, preveo je Na vodi od Gija de Mopasana (1893), zbirku bajki Vilina knjiga (Beograd, 1894), Senovita kua arlsa Dikensa (Beograd, 1893), Zimske prie M. de Vogijea, (Beograd, 1894),106 San Emila Zole, Molijerova Puanina kao vlastelina (1906), i Mizantropa, i nekoje talijanske noveliste i dramatiare. U rukopisu mu je ostao prevod Ugledanja na Hrista. KNjIEVNO OBRAZOVANjE. Matavulj je imao izvesnih osobina koje su ga stavljale iznad velike veine srpskih pisca njegova vremena: retko razvijen posmatraki dar, poznavanje ivota i ljudi, znatno knjievno obrazovanje. Iako nije uio velike kole, iako se nije kolovao na strani, on je svojom prirodnom bistrinom, duhovnom radoznalou i retkom vrednoom uspeo da popuni praznine svoga obrazovanja. 3najui jezike, on je mnogo itao, i to najbolje pisce, i uspeo da bude jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Razuman ovek, on je dobro oseao da je prolo vreme prirodnih genija i darovitih neznalica u knjievnosti, zato se nije zadovoljavao samo knjievnim znanjima, no se interesovao za nauke, naroito za one nauke koje imaju veze sa knjievnou, kao to su filozofija i istorija. Njegovo knjievno i opte obrazovanje davalo je njegovim knjievnim delima karakter neega vema evropskog i modernog, i on je u tom pogledu stajao nad ostalim srpskim piscima osamdesetih godina. Dok su nai raniji pisci bili pod uticajima nemake, ruske ili maarske kulture, on se razvio pod uticajem romanskih kultura, talijanske i francuske. Roen u Dalmaciji, gde je talijanska kultura vladala vekovima, znajui talijanski jo od detinjstva, on je prvo itao dela talijanskih pisaca, tu uao u knjievne lepote, tu razvio svoj knjievni ukus, tu se prvo uio pisati. Nauivi francuski, on je revnosno itao francuske pisce, naroito realistike i naturalistike pisce, u prvom redu Mopasana, kojega je najvie itao i rado prevodio. Svrivi tu knjievnu kolu, uglavnome po tim uzorima, i sam je stao pisati. Moda prvi u novoj srpskoj knjievnosti, on sav izlazi iz romanske kulture i izvesno prvi zapoinje nov period u dobu u kome francuski uticaj staje zamenjivati ranije uticaje, ruski, nemaki i maarski. POTPUN REALIST. Ostali srpski pripovedai realistikog perioda nikako se nisu mogli otrgnuti od romantiarskog vaspitanja iz svoje mladosti i sentimentalnih sklonosti

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

286

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

svoje prirode i zato, sem Milovana . Gliia, nema nijednog koji bi bio potpun realist. Matavulj je bio potpun realist. Bez romantiarskoga vaspitanja, uman ovek, trezvena duha i pozitivne prirode, knjievno vaspitan kod doslednih francuskih realista, on je sav u istim idejama evropskog realizma sedamdesetih i osamdesetih godina. Jedno to je uopte bio bez mnogo mate, drugo to je mislio da knjievnost treba da bude veran odblesak stvarnosti, on vrlo malo izmilja, i njegovi tipovi su esto proste fotografije, a njegove pripovetke, naroito dalmatinske, esto su beleenje lokalnih dogaaja. On se ograniava da bude savestan, inteligentan, obrazovan posmatra stvarnoga ivota, da hladno, bez strasti, opisuje ljude kao to botaniar opisuje bilje ili zoolog insekte. On nee da se kao ovek vidi u svom delu, uva se linih izliva, izbegava lirizam, samo po retkom izuzetku ulazi u moralisanje i tendenciju, jedino, s vremena na vreme, dopusti sebi neto humora. I zato njegova bezlina dela su tana, otra, precizna posmatranja, izgledaju hladna i suva, sa vie pameti no srca, sa vie tanosti no topline. OBIM NjEGOVA RADA. On ima ne samo vei duhovni vidik no ostali srpski pisci no isto tako i vei posmatraki vidik. Dok su se drugi ograniavali da posmatraju ivot jednoga stalea ili jednoga kraja, da opisuju samo seoski ivot, ili da budu opisivai pojedinih pokrajina, Mave kao Janko Veselinovi, umadije kao Milovan . Glii, Srema kao Pavle Markovi Adamov, Boke Kotorske kao Stjepan Mitrov Ljubia dotle Matavulj slika i razne stalee i razne krajeve. On slika i seljake, i plemie, i graane, i intelektualce, sve vie udaljavajui se od seoskog ivota, sve vie traei da slika sloeniji i misaoniji graanski i moderni ivot. On opisuje i Crnu Goru, i Dalmaciju, i Beograd. On je jedini srpski pisac koji je umetniki slikao suvremeni crnogorski ivot, i u tome ga niko dosada nije pretekao. Njegovo slikanje Beograda, sloenog, razbijenog, pomuenog beogradskog ivota, nije uspelo. Kao to je Jaki bio najbolji kada je opisivao svoj Banat, tako je Matavulj davao svu svoju meru kada je slikao Dalmaciju, i ostao najbolji slikar Dalmacije u celoj srpskoj i hrvatskoj knjievnosti. Niko od naih pisaca nije Dalmaciju tako voleo i razumevao, niko je nije shvatio tako iroko i potpuno, i izrazio tako tano i ivopisno. Ne ograniavajui se na jedan stale i jednu sredinu, on je dao sliku cele Dalmacije, i rkae i latinske, i rianske i krianske, i zagorske i primorske, i plemike i puke, i seljake i graanske, i iz nje dao najveu galeriju najraznovrsnijih tipova koju srpska knjievnost ima. Njegov najbolji roman Bakonja fra Brne sinteza je i cvet svih njegovih dalmatinskih pripovedaka. OPTI POGLED. U knjievnosti svoga doba Matavulj ima jedno naroito mesto. On potpunije no iko predstavlja u srpskoj knjievnosti moderan evropski realizam. On se odlikuje otrim posmatrakim darom, jasnim i vedrim duhom, trezvenim poimanjem ivota, retkim sposobnostima da stvari dobro uoi i da ih dobro kae, da nae i obelei karakteristine tipove, da d jake i potpune slike celih sredina. Njegov stil je prost, odreen, precizan, knjievan bez retorike, neposredan, jedar, bez fraza i bez boje, klasian u dobrom smislu rei. Najobrazovaniji, najknjievniji meu naim pripovedaima, on je u isti mah bio i najmanje knjiki. Iako vrlo cenjen za ivota i dosta itan, on kod velike publike nije mogao da nae onaj odziv koji su nali drugi pisci, slabije inteligencije i prostijeg talenta, jer velika publika nikada ne moe da se zagreje za pisce koji na svet gledaju bez iluzija i koji piu bez fraza.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

287

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SVETOLIK P. RANKOVI

oen u Motanici, u okrugu beogradskom, 7. decembra 1863, od oca

uitelja. Detinjstvo je proveo i osnovnu kolu svrio u Garaima, u okrugu kragujevakom, gde mu je otac postao svetenik. Niu gimnaziju i bogosloviju svrio je u Beogradu. 1884. otiao je u Kijevo, u Duhovnu akademiju. Svrivi je, postane 1888. nastavnik veronauke u gimnaziji u Kragujevcu. U Ni se premeta 1892, u Beograd 1893. Umro je u Beogradu 18. marta 1899. Rankovi je umro mlad, tek onda kada je ivlje otpoeo raditi na knjievnosti, ali i za to kratko vreme dao je dosta radova. Prvi njegov bolji posao bile su Jesenje slike, u Otadbini za 1892. Posle toga doao je niz pripovedaka po raznim asopisima i listovima, od kojih su najbolje, pod naslovom Slike iz ivota, izile 1904. u izdanju Srpske knjievne zadruge. Od njega su ostala i tri romana: Gorski car (Beograd, 1897), Seoska uiteljica (1899) i Porueni ideali (Beograd, 1900). Po ruskim bogoslovskim piscima sastavio je udbenik za bogosloviju Uputstvo za crkveno propovednitvo, Omilitika (Beograd, 1894). Po pedagokim i bogoslovskim listovima rasturen je izvestan broj njegovih lanaka, mahom prevoda sa ruskog. On je voleo umadiju u kojoj je detinjstvo proveo, oseao lepotu, snagu i vedrinu njenog pejzaa, a gotovo sve njegove pripovetke deavaju se u njoj. On je bio pesnik umadije, ali ne onako jednostrano idilian kao to je Janko Veselinovi bio pesnik Mave. Rankovi nije zatvarao oi pred stvarnou i nije se uspavljivao iluzijama, no je ivot na umadijskom selu gledao slobodno, otvoreno, slikao ga onakav kakav jeste, sa njegovim manama i crnim stranama, prikazivao raspadanje starog patrijarhalnog ivota i prelaenje u novo individualistiko doba, razrivenost posle velikih ekonomskih i politikih kriza. On je gledao svojim oima, u roenoj porodici, zlo hajduije koja je besnela u umadiji krajem osamdesetih godina, i ceo jedan njegov roman, Gorski car, opisuje tu opaku bolest srbijanskog sela u skoroj prolosti. Docnije, on se nije zaustavljao samo na toj naturalistikoj navici da ivot slika onakav kakav je, ne izbegavajui da se dotakne runih i tamnih strana. Nepovoljne materijalne prilike, naroito bolest koja ga je pre vremena u grob vukla, stvarale su ga razdraljivim, nezadovoljnim, gonile ga u mraan pesimizam. U svoje delo on je unosio to svoje lino raspoloenje, i pesimizam se sve vie pootravao ukoliko je bolest napredovala. Seoska

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

288

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

uiteljica je crna i alosna slika jedne nesrene ene; Porueni ideali, u koje je Rankovi uneo vrlo mnogo svoga linog, delo poslednjih meseca njegova ivota, svojim apsolutnim pesimizmom ine teak utisak. Kao pisac Rankovi je sav iziao iz ruske kole i vie no ijedan od novih srpskih pisaca on se moe nazvati ruskim akom. Uio se u Rusiji, sa oduevljenjem itao ruske pisce, naroito Tolstoja i Dostojevskog, prevodio ih esto i rado izmeu ostaloga i Tolstojevu Opsadu Sevastopolja. Od velikih ruskih pisaca ostala mu je iroka oveanska simpatija za sve to ivi i trpi, sklonost da naroito prouava ljude slabe volje, zapoete a nedovrene ljude, kako veli Turgenjev, navika da u pojedinostima i opirno ralanjava razna stanja svesti i savesti kod svojih junaka. On je u tome esto bio nevet i iao tako daleko da su mu pojedine stranice pisane jezikom psiholokih udbenika. Njegova forma je dosta zanemarena. Radio je grozniavo brzo i bez panje, naroito poslednjih godina bolesti, kada je hteo da to vie ugrabi od smrti. Plan mu nije bio jasan, oskudevala mu je vlada nad svojim perom, i zato je negde preterano razvuen, a negde odve ubrzan. Ipak je pisao isto i jasno, iako sa dosta ovetalih knjievnih izraza i novinarskih fraza. Njegove slike iz ivota, seoskog, palanakog, inovnikog, manastirskog, tipovi i epizode, prilino su tani, ali zaostaju za slinim poslovima drugih pripovedaa srpskih. Njegov znaaj je u romanu. On je pisac jedne trilogije romana iz srbijanskog ivota osamdesetih godina, u kojoj je ivot slikan sa naturalistikom tanou i u linom lirskom tonu. Ti njegovi romani, moderni po smelom realizmu i po ljubavi za istinu, idu u najuspelije pokuaje svoje vrste. Naroito Gorski car ide u najbolje romane naega realizma.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

289

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

STEVAN SREMAC

IVOT. Roen je u Senti, u Bakoj, 11. novembra 1855, u zanatlijskoj

porodici. Tu je svrio osnovnu kolu. 1868. preao je u Beograd, gde je 1875.107 svrio gimnaziju. Kao dobrovoljac uestvovao je u ratovima 1876. i 18771878. 1878. svrio je istorijsko-filoloki odsek Velike kole. Sa malim prekidima, do 1898, bio je profesor gimnazije u Niu, potom u Beogradu.108 Umro je u Sokobanji, 12. avgusta 1906. BIBLIOGRAFIJA. to je retkost u srpskoj knjievnosti, Sremac nije poeo pisati kao mlad ovek, na akoj klupi, no kao zreo ovek, tek pred 1890. Pod ifrom Senianin poeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izila je njegova prva satirina pripovetka u nikom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao ivo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humoristinih i satirinih pripovedaka. Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u drutvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljkovi.109 Limunacija na selu izila je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop ira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od vanijih njegovih satirinih i humoristinih pripovedaka, tampanih u zasebnim knjiicama, valja pomenuti: Boina peenica (Beograd, 1898), iaJordan (Mostar, 1903), Jeksikadija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristini spev, koji je sam ilustrovao, ovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u est svezaka izile su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 19031909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, knjievnih ocena, poleminih lanaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac. ISTORIJSKE PRIE. Profesor istorije, zanimajui se uvek istorijskim delima, sa uroenom romantinom ljubavlju za prolost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jaanje narodne due i podizanje narodne svesti. U dvoboju

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

290

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

izmeu stare, romantine i patriotske istorijske kole Pante Srekovia i nove, naune, i nerodoljubive kole Ilariona Ruvarca, on je odluno, prkosno, bio na strani starih. I on se daje na poetsko prepriavanje narodne prolosti i pie ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki upan aslav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki upan Vlastimir, Mutimir i braa mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilii, itd.). On u prozi opeva i velia herojsku prolost, staru slavu i vitetvo srpsko. Suve podatke iz grkih hroniara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritminim i kitnjastim reenicama, gotovo u slobodnom stihu, opevao stare junake. U taj posao on je uloio mnogo truda i knjievnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tano, a za knjievnost nedovoljno umetniko. Istorijska istina je rtvovana, mata je preuzela prava istine, istorijsko oseanje je slabo, i sve se vie svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, reanje ivopisnih i zvunih rei. Velika publika koja je Sremca inae verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokuaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti. SATIRIAR. Sa Sremevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u dui, on je bio pun nenosti za staro dobro doba i pun nepoverenja, katkada i neraspoloenja prema svemu to je novo. Moderne ideje duhovnog, politikog i socijalnog osloboenja on je smatrao kao jednu izopaenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno troenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sauvao tip starog crkvara i rodoljubca srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji nee da zna ni za ta drugo do za veru i narodnost. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatian. Te njegove prirodne sklonosti su jo vie razvila dva oveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan orevi, profesor istorije na Velikoj koli, i Ljubomir Nedi, koji ga je uveo u knjievnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimino u Vukadinu, u celom jednom romanu Limunaciji na selu, politiki i polemini lanci ostavljaju se na stranu Sremac je iziao sa svojim plahim mrnjama na narodne ljude, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i uitelje, ne marei mnogo ak ni za seoski svet. Mrnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, inei nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove politike satire i karikature odaju ga vie kao partijska oveka no kao knjievna posmatraa, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike politike netrpeljivosti. PESNIK NIA. Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, politiarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novoosloboenim krajevima, gde se bio zadrao stari, starovremski patrijarhalni ivot. U Niu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga ivota; Ni je mesto knjievnog nadahnua njegovog, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i poeo pisati, slikom iz nikog ivota Ivkova slava stekao je glas, kao to mu je druga jedna slika nikoga ivota, Zona Zamfirova, moda najbolji knjievni posao. Romantiar po svome duhu, ne marei za hladan, bezduni Zapad, kako je sam pisao, u Niu, odmah posle osloboenja, naiao je na komad ivopisnog, egzotinog Istoka, gde se stari ivot, stare ideje sauvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro oseao u tim istonjakim dekoracijama i meu prostim ali srdanim ljudima staroga kova, za koje u ivotu nema problema ali ima

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

291

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ivotne radosti. On je osetio poeziju starog, istonjakog i patrijarhalnog Nia, i poeo opevati veselo ivovanje starovremskih Nilija, dao sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrinih dana starog Nia, jednu sliku starih i dobrih Nilija... I on je to uinio, zanimljivo i ivopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, esto u karakteristinom dijalektu nikom. Te slike iz Nia radio je sa naroitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluenog uspeha. REALIST. Izmeu Jakova Ignjatovia i Stevana Sremca ima izvesnih slinosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, roeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji staroga dobrog doba, patrijarhalnosti u narodnom ivotu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepriavaju narodnu prolost, obojica piu humoristine romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za nii ivot, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu. Sremac je roen u jednoj zanatlijskoj porodici, i kao profesor u unutranjosti iveo je u sredini malog sveta. Kao stari momak, malo divljaan, surevnjiv na svoju individualnost i nezavisnost, nije mario za drutvene veze i obaveze, za otmen svet i njegove forme i konvencije. I volei vie vulgarnost od banalnosti, u svojoj odvratnosti prema iftama i filistrama, on se Dobro oseao u sredini prostih i prirodnih ljudi, gde nema uglaenosti, ali ima neusiljenosti i srdanosti. On je voleo da gleda donje slojeve oveanstva, ne samo sitno graanstvo no i promaene egzistencije, propalice svake vrste, bive ljude, i uivao u njihovom vanredno simpatinom arenilu. On je zalazio u njihove sredine, u tom ivotu nalazio poeziju, i sa humorom slikao taj aren svet malih kafana. On je gotovo dao idilu toga sveta, sa mnogo ale i sa mnogo pesme. Pojedine od tih pripovedaka, same za sebe, ine prijatan utisak, ali kako se Sremac specijalizovao u slikanju toga malokafanskoga sveta, to stalno slikanje jednih istih ljudi ini najzad teak utisak. ivot je tu putski, fiziki, nizak, oveanstvo je prikazano u svom najniem obliku, sa suvie vulgarnosti i grubosti, i italac najzad zaeli vie istote i poezije, u svakom sluaju neeg drugog i drugaeg. Jednostranost u slikanju vulgarnoga ivota znatno oduzima optoj vrednosti Sremevih pripovedaka. Sremac je naroito realist po nainu pisanja. Kao to su radili veliki realistiki pisci, on je paljivim okom posmatrao ivot, u svoju belenicu unosio karakteristine rei, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, iseke iz novina, oglase, dopise, izjave, materijal, jednom reju, kako sam veli, iz koga e docnije konstruisati svoje pripovetke. Time e on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realistiko obeleje. Polazei od jedne zgodne anegdote, izvuene iz gomile siea, kako ih on naziva, on je proiruje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo pria uvek ivim i ivopisnim jezikom. I njegove linosti ine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti. OPTI POGLED. Sremac je imao sve vrline kojima se mogao dopasti velikoj publici, i doao je u zgodan as. Predmeti su mu bili anegdotini i zanimljivi, linosti originalne i ivopisne, stil reljefan, slikovit i ivahan. Kao pisac se javio u doba kada se oseala izvesna zasienost sentimentalno-idilinom seoskom pripovetkom, njegovi humoristini i satirini opisi malograanskog ivota doli su kao jedna prijatna promena. Njegov smeh i podsmeh odgovarao je prirodi srbijanskog sveta, koji rado gleda stvari sa komine strane i toliko voli podsmehnuti se. Sevdisanje i veselo staro ivuvanje starinskih Nilija, ulna radost ivota, obilne pesme i provodnje, sve to dopalo se itaocima. Pored toga, niki ivot izgledao je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

292

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

originalan i zanimljiv, bio nov svet u srpskoj knjievnosti, i zato je Sremac rado doekan i imao toliko uspeha. Svojim vedrim optimizmom, veselim slikama nikoga ivota i maloga puka, Sremac je u dobu oko 1900, kada se javila eksplozija pesimizma u srpskoj knjievnosti, bio omiljeni zabavlja iroke italake publike. On je bio ovek od duha, prirodna i neusiljena duha, imao onu retku vc comca, pravi humoristini talenat. I jainom svoga humora on zauzima prvo mesto u srpskoj knjievnosti. Humorom i duhovitou on stoji nad svojim prethodnikom Jakovom Ignjatoviem, ali je bez Ignjatovievih irih shvatanja i socijalnoga znaaja njegovih romana. On nije u stanju da vidi i postavi kakav problem, niti moe da d knjievnu sintezu, bilo jedne sredine ili jedne ljudske prirode. On ima oko za ono to je spoljno, lepo ume da ispria anegdotu i da ocrta zanimljiv tip, da zadri panju itaoca i da ga nasmeje, ali to je bez dubine i bez irine, tek radi smeha i zabave. Smejui se, on klizi po povrini ivota i nije u stanju da ue u sutinu njegovu. Uskih vidika, zatvorena duha, on puno stvari nije ni mogao ni hteo da vidi, i zadovoljavao se malim i smejao onde gde je bilo problema i tragike. On je ceo sloeni ljudski ivot posmatrao samo sa jedne strane, neozbiljne i komine strane. Ali u njegovom delu ima vrlo mnogo stvarnosti. On je ivot gledao, hvatao i unosio u svoja dela kao to su radili veliki realistiki pisci. On je bio ne samo na najbolji humorist no i jedan od najboljih i najtipinijih realista.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

293

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

RADOJE DOMANOVI

oen je 4. februara 1873, u selu Ovsitu, u okrugu kragujevakom, gde mu

je otac bio uitelj. Detinjstvo je proveo u selu Jaruicama, takoe u okrugu kragujevakom, gde je svrio osnovnu kolu. Gimnaziju je svrio u Kragujevcu 1890, filozofski fakultet g. 1894. u Beogradu.110 Kao predava sluio je u Vranju, Pirotu i Leskovcu. 1898. oputen je iz politikih razloga, i dve godine iveo van slube, od knjievnoga rada. 1900. postavljen je za pisara Ministarstva prosvete, a 1902. ponovo otputen, opet iz politikih razloga. Godinu dana, 19031904, proveo je na odsustvu u Minhenu. 1905. postavljen je za efA korektora Dravne tamparije. Tada je izdavao u Beogradu satirino-politiki list Stradija. Umro je u Beogradu 4. avgusta 1908. godine. Domanovi je radio na seoskoj pripoveci i na politikoj i drutvenoj satiri. 1899. godine, u Poarevcu, izile su dve knjige njegovih Pripovedaka, a 1902. pripovetka iz srpskoga ivota ia Mita. Dete sa sela, on je iz poetka, pod uticajem Janka Veselinovia, gledao ivot sa idiline strane; docnije, nervozan, razdraen, razoaran, poeo ga je gledati sa odve crne strane. Njegove seoske pripovetke ili su naivna ulepavanja ili ljutite karikature, i u svakom pogledu zaostaju za njegovim satirinim radovima. Pored seoskih pripovedaka pisao je i pripovetke za mlade. 1903. godine, u Beogradu, izile su njegove Tri prie za omladinu. 1895. iziao je njegov politiki spis Napomena radikalnoj demokratiji. Srpska knjievna zadruga dala je 1905. izbor njegovih Pripovedaka. Jo kao ak, u jednom uzrujanom trenutku politikog ivota u Srbiji, Domanovi je poeo po radikalnim listovima pisati otre i duhovite politike satire. Dok je Sremac bio konzervativan satiriar ondanje politike desnice. Domanovi je bio satiriar demokratske levice. I jedan i drugi, sa suprotnih taaka gledita, i sa suprotnim politikim tenjama, slikali su rune ili smene strane politikog i javnog ivota u Srbiji. U vremenu od 1897. do 1903. on je napisao ceo jedan niz ljutih satirinih pripovedaka i alegorija, u kojima su snano igosani nedostojni suvremenici i alosne politike prilike. Sarkastian po prirodi, jedak u svome gnevu razoarana idealista, agresivnoga duha, on je ljutito udarao na rugobe i niskosti suvremenog politikog ivota i njegovi udarci su bez potede padali na sve strane. Pojedine od tih satira suvremenog politikog i drutvenog ivota Danga, Voa, Kraljevi Marko po drugi put meu Srbima (Beograd, 1901), a naroito Stradija (Beograd, 1902), najiri i najizraeniji njegov posao, najbolja politika satira srpska, u svoje vreme imale su znaaj manifesta i politikih dogaaja. Unosei mnogo smelosti, sa irinom vidika, sa iskrenom

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

294

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ljubavlju prema zemlji i njenom dobru, Domanovi je radio ne samo na igosanju onoga to ne valja no i na podizanju javnoga morala. Originalno shvaena, snano izvedena, ta dela su najbolje politike i socijalne satire u srpskoj knjievnosti, i znae ne samo moralnu karakteristiku jednoga doba u srpskom drutvu no i osnivanje jednog novog knjievnog roda u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

295

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SVETOZAR OROVI

d kraja osamdesetih godina Bosna i Hercegovina poinju ulaziti u

knjievni ivot srpski. Jedan od prvih pisaca iz Bosne i Hercegovine bio je Svetozar orovi. Rodio se 29. maja 1875. u Mostaru. Osnovnu i trgovaku kolu svrio je u mestu roenja. Sam je dovrio svoje obrazovanje, i stalnim i ozbiljnim radom usavrio se kao pisac.* orovi je jedan od najvrednijih i najplodnijih srpskih pisaca. Poeo je sa pisanjem dejih pesama jo 1889. godine; prvu svoju knjigu, svesku dejih pesama, Poletarke tampao je u Mostaru 1894. 1894. i 1895. uredio je kalendar Neretljanin. Od 1895. izdao je nekoliko knjiga pripovedaka: Iz Mostara (Beograd, 1895), Iz Hercegovine (Beograd, 1896), Markov grijeh (Beograd, 1896), Krvni mir (Mostar, 1897), Razoreno gnijezdo i Iz moje domovine (Mostar, 1898), Crtice (Mostar, 1901). Sve su to poetniki radovi, u kojima je vrlo mladi pisac tek traio svoj put. Drugi period njegovog knjievnog rada, glavna njegova knjievna delatnost, poinje 1903. Otada su izile 4 sveske zbirke pripovedaka: U asovima odmora (1903, 1904, 1906, 1910), Moji poznanici (1909) i Komije (Sarajevo, 1912), i odvea pripovetka Jarani (Novi Sad, 1913), [Divljak (Beograd, 1913)]. Zatim, tri romana: enidba Pere Karantana (Mostar, 1905), Majina Sultanija (Beograd, 1906), Stojan Mutikaa (Mostar, 1907). Najzad, nekoliko pozorinih komada: dve aljive igre Poremeen plan i Izdaje stan pod kiriju (Mostar, 1899), i On, Adembeg, Ptice u kavezu, Povratak (sve u jednom inu), Ajia i Zulumar [(Dubrovnik, 1913)] u tri ina. orovi je poeo pisati pre vremena, vrlo mlad, nevet i neuk, i njegovi prvi radovi su pokuaji pisca koji se tek razvija i trai svoj put. Ali on se stalno razvijao i davao sve bolja i bolja dela. On je dao sliku dananje Hercegovine i varoke i seoske, i pravoslavne, i muslimanske, i katolike. Ta slika je iroka, realistika i precizna. Njegova glavna sposobnost je da ume da odabere dobar materijal i da nae zanimljivu anegdotu. Celo delo mu je bogato motivima i dobro obeleenim i originalnim linostima. I zbog tih osobina, koje ga ine zanimljivim, on je jedan od najvie prevoenih suvremenih pripovedaa srpskih. Prianje mu je lako, prosto i prirodno. Stil mu je dosta jednostavan, katkada jednolik, bez mnogo boje i izraza, ali neposredan i jasan. Romani, sa skuenim motivima malovarokoga ivota, dosta razvueni, izostaju za pripovetkom. Nekoliko od njegovih dramskih pokuaja, kao On i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

296

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Adembeg, odlikujui se zanimljivou anegdota, patetinou scena i ivim slikanjem linosti, imali su zasluena uspeha.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

297

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VOJISLAV J. ILI

IVOT. Sin pesnika Jovana Ilia, rodio se 1860. u Beogradu. kole je uio

neredovno, i napustio gimnaziju. Kao vanredan ak proveo je neko vreme na Velikoj koli. U srpsko-bugarskom ratu 1885. uestvovao je kao dobrovoljac.111 Od 1887. do 1892. bio je korektor Dravne tamparije. 1892. uiteljevao je u srpskoj osnovnoj koli u Turn-Severinu, u Rumuniji. Te godine postavljen je za pisara Ministarstva unutranjih dela, a potom za vicekonzula u Pritini. Umro je u Beogradu 21. januara 1894. godine. KNjIEVNI RAD. Kao ak, jo oko 1878, poeo se javljati po asopisima,112 i brzo izbio na povrinu. 1888, u Beogradu, izilo je prvo izdanje njegovih Pesama, a 1889. drugo izdanje. Srpska knjievna zadruga izdala je sva njegova pesnika dela 1907. i 1909, u dve knjige. Vojislav Ili je iskljuivo pesnik, i najvei deo njegovoga knjievnoga rada je u stihu. Ali je od njega ostao i prilian broj proznih radova, po listovima i asopisima osamdesetih godina. Meu ostalim i dve skice: Nedelja svie (Zimzelen, 1893) i Strani ljubavnik (Kragujevac, 1894).113 Ostalo su nacionalno-politiki i knjievni lanci. Relativno vaniji od tih radova su mu: raspravljanje poznatog pitanja ekspir ili Bakon (Srbadija, 1883), veliki politiko-nacionalni govor Zadatak Ujedinjenje omladine (Novi beogradski dnevnik, 1887), manji knjievni lanci o Beluu, sinu ure Jakia (Javor, 1882), o ekspirovom Koriolanu (Gusle, 1882), o Kraevskom (Srbadija, 1883). Ostalo su napisi o neznatnim i efemernim knjigama toga doba. Svi ti prozni radovi Vojislava J. Ilia od znaaja su samo utoliko to pomau boljem shvatanju njegovog glavnog, poetskog rada. REAKCIJA OMLADINSKOJ POEZIJI. Vojislav J. Ili oznaava jedan prelom i preobraaj u srpskoj poeziji: kraj stare romantiarske poezije i poetak nove artistike i veristike. On je pripadao narataju koji je svojim oima gledao slom omladinskog romantizma u javnom ivotu i u knjievnosti, oseao opte razoarenje i klonulost koja je zavladala u srpskim duhovima posle Berlinskog kongresa. 3ajedno sa novim naratajem bunio se protiv izopaene romantiarske poezije na umoru, njenog usiljenog patosa, vulgarnosti oseanja i banalnosti forme. Vojislav Ili sa izvesnom ironijom pie o tome dobu politikog avantijarstva i o bezazleno-herojskom raspoloenju naivnoga narataja ezdesetih godina. Cenei velike pesnike srpskoga romantizma, on niMalo ne ceni njihove jadne epigone, njihova nakaradna podraavanja i usiljeno oajanje, i ne krije svoju

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

298

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

odvratnost prema njima. On je satirino opevao omladinskog pesnika razbaruene Kose koji je sav svoj duhovni ivot sveo na mrnju na Turke i ljubav za alkohol: Staro, sreno doba, tebe mnogi ale, Liberalne tvoje bitke i skandale, Kad je pesnik srpski dar boanski kaljo I nalizan esto pod stolom se valjo Kad vrlina bee ne misliti mnogo. I po idejama, i po motivima, naroito po formi, njegova poezija oznaava reakciju omladinskoj poeziji. To nije ilo odmah, i u prvim njegovim stihovima ima jo tragova omladinske poezije, naroito u reniku. Ali on se vrlo brzo samostalno razvija i stvara jednu sasvim originalnu, u svakom sluaju novu poeziju. On naputa retorinu, emfatinu i preteranu subjektivnu poeziju romantiara ezdesetih godina, i unekoliko vraa se odmerenoj, poluklasiarskoj, objektivnoj lirici etrdesetih godina, kojoj je ore Maleti bio teoretiar, Jovan St. Popovi najbolji pesnik, i kojoj je u poetku svoga knjievnoga rada pripadao i njegov otac Jovan Ili. Od tih predromantiarskih pesnika on se prvo uio refleksivnosti, klasicizmu, od njega su mu ostali i izvesni arhaizmi u reniku. Na taj nain, Jovan Ili, koji je bio refleksivan pesnik u svojoj mladosti, znatno utiui na duhovno i pesniko razvijanje svoga sina, bio je spona izmeu dve pesnike kole nae. Vojislav Ili je diskretan duh i otmena dua, on mrzi na pozu, retoriku i prianja o sebi, hoe poeziju otmenu, diskretnu, umetniku. Umesto boanstvene strasti romantiara vie voli mirnou i diskretnost oseanja pesnika predromantiarskog doba. On ne veruje kao romantiari u Narodno Jevanelje, ne misli da se umetnika poezija ima svesti na podraavanje narodnih pesama, ili bar na razvijanja u njinom uskom okviru; kao pesnici etrdesetih godina on je za evropejsku izobraenost, za optu knjievnu kulturu, za umetnost u poeziji, nezavisno razvijanu od narodne poezije, izraz vieg obrazovanja i slobodne osobenosti pesnikove. Sa poezijom velikih evropskih knjievnosti on se upoznaje preko Rusa, iz ruskih antologija. Ruski pisci na njega naroito utiu, u prvom redu Pukin, koga naziva epohalnim pesnikom novije ruske knjievnosti, sebe naziva dobrim akom ukovskog i Pukina, od kojega mu ostaje puno ideja, pesnikih navika i motiva, oseanje iste umetnike i savrene forme, ljubav za klasinu starinu, pesniki renik, katkada i cele reenice. Kod Ljermontova se nauio ljubavi prema ivopisnom Istoku, i od njega takoe uzeo izvestan broj pesnikih tema. Ali, on je sve te pesnike, osetivi njihovu veliinu, stilizovao, preradio u svojoj dui, svemu dao svoje obeleje. Oni su mu bili vie podstrek no uzori, i njegova poezija, manje originalna u motivima, dobila je originalnost linih oseanja i linoga izraavanja. I sva njegova poezija znai prekid sa retorikom, neodmerenom, odve nacionalistikom omladinskom poezijom, delimino vraanje ka staroj objektivnoj lirici, stvaranje nove zapadnjake, umetnike i otmenije poezije srpske. POLITIKA I SOCIJALNA POEZIJA. On ipak ne oznaava kidanje svih tradicija u srpskoj poeziji. Kao pesnici pre njega, i on ima politikih, nacionalnih i socijalnih pesama. Neobaveteni pisci gledali su u njemu istog predstavnika umetnosti radi umetnosti, aristokratske tenje u umetnosti, ak i salonskog pesnika. Pod uticajem Pukina, on je odista na nekoliko mesta kazivao svoju odvratnost prema surovoj masi, dnevnim istinama ljudskim i nadniarima duha, i teio esto estetinoj poeziji, koja je van i iznad obinoga ivota. Ali, pored toga, kod njega ima mnogo pesama graanskih, politikih,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

299

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

patriotskih i socijalnih, gde je ljubav prema narodu, slobodi, pravdi i napretku nala jake pesnike izraze. On je iveo u doba unutranjih politikih i spoljnih nacionalnih nevolja u koje je Srbija upala osamdesetih godina, i sam dosta ivo uestvovao u politikim i nacionalnim pokretima toga doba, bivao saradnik opozicionih listova. Zbog svojih ideja bio je politiki ganjan, 1887. odgovarao je pred sudom zbog pesme Maskenbal na Rudniku, ak jedno vreme bio je primoran i da bei iz Srbije. Sve to nalo je jaka i poetska izraza u njegovim pesmama. Tom politikom stranom svoje poezije, davi nekoliko lepih i originalnih slobodnjakih i patriotskih pesama, Vojislav Ili je, za Zmajem i Jakiem, produio tradiciju naih javnih pesnika. MELANHOLIJA. Ali ono to je glavno u poeziji Vojislava Ilia, to je njegova intimna, lina poezija, poezija refleksivna, melanholina i elegina. Njegova melanholija bila je uslovljena raznim okolnostima: zdravlje mu je bilo ravo, ivot neodreen i neizvestan, materijalne porodine nevoljne su ga stalno pratile. Po svojoj prirodi bio je delikatan duh, osetljive due, odve jako primao je spoljne utiske i odve ivo reagirao na njih. I tako oderane due, silno oseajui grubosti i rugobe spoljnoga sveta, duboko nezadovoljan sadanjou, patei od nesaglasnosti ideala sa stvarnou, on je pao u nezadovoljstvo sa svetom, u diskretnu melanholiju, i kao toliki pesnici i pre i posle njega bolovao od svetskoga bola. I u takvom raspoloenju, poezija je za njega bila utoite i izvor zaborava, onaj veo kojim se obvija rugoba sveta, po reima jednog modernog pesnika. On se povukao u umetnost, u pesnike snove. U trenucima melanholije i eleginosti on je najjai i najprirodniji, i najbolje pesme koje je on ispevao to je onaj niz Elegija. KLASINI MOTIVI. Okreui glavu od blede sadanjosti, sa eljom da izbegne ivot koji ga je pritiskivao i guio, on se okretao onom to je nekada bilo, sedoj prolosti, i jae no ijedan srpski pesnik osetio visoku poetsku melanholiju mrtvih stvari, tunu istotu onoga ega nema vie i to ivot ne moe da prlja i ljudi da skrnave. Od ivota njemu je ostajao jedan bledi prizrak umrlih snova i on je najradije pevao sumornu i hladnu pesmu, himnu vekova tavnih. On je tako pevao ruevine, groblja, mrana, minula i drevna leta, spomene izumrlih dana, ljude i doba kojih nema vie: mranu borbu Boga i Satane, prve dane stvaranja, heruvime i demone, ukoeni i tuni indijski Istok, ivopisni i huni arabljanski Istok, egzotian, zaljubljen i mirisan, borbe izumrlih Slovena na obalama Severnoga mora sa germanskim osvajaima; dramatine epizode iz svetske istorije, verske i graanske ratove u Francuskoj, sjajni i krvavi ivot Obnove, ritersku paniju i pobunjenu Poljsku. Ali on je naroito voleo klasinu starinu, grku i rimsku, vie grku no rimsku, izveo jednu malu obnovu klasicizma u srpskoj knjievnosti, bio najbolji predstavnik umetnikog paganizma u srpskoj knjievnosti. Oseajui gotovo sinovlju ljubav za majku Jeladu, on je bio veliki jelinist u srpskoj knjievnosti. U tim dosta mnogobrojnim pesmama klasine inspiracije ima nedovoljnog materijalnoga znanja klasine starine, ima greaka u mitologiji, metrika je samo po izgledu klasina, i nije teko konstatovati i pesnikovo neznanje klasinih jezika i posredno upoznavanje sa klasinom starinom. Ali on pokazuje retku i veliku poetiku intuiciju, instinktivno osea veliinu i lepotu klasinoga sveta, i, pored svih greaka u pojedinostima, njegove pesme daju utisak vedre i duboko mirne lepote antike poezije. Iako nema kolskog i zanatskog znanja naih starijih klasiara, jednog Lukijana Muickog na primer, ipak je on bolje no iko osetio i lepe no iko u srpskoj knjievnosti izrazio klasiki duh, i ostao najbolji jelinist u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

300

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NjEGOVA UMETNOST. Pesnike sposobnosti Vojislava Ilia bile su vrlo velike. On je imao retku osetljivost, uroenu otmenost i finou, iv smisao za lepotu, oseanje ritma i ivopisnosti. Vie no ijedan raniji srpski pesnik on daje utisak umetnikog pesnika. Raniji srpski pesnici, esto vie patrioti no umetnici, ispovedajui romantiku teoriju da je poezija stvar trenutne inspiracije, uzimajui olako svoj pesniki posao, esto su za ljubav ideje zanemarivali formu, pisali brzo i olako, padali u vulgarnosti oseanja i izraza, i, u ime ravo shvaene pesnike slobode, inili velike grake u metrici. Vojislav Ili voli lepotu kao lepotu, iako nije pesnik bez ideje on nee da ideji rtvuje formu, ivo osea vulgarnosti misli i izraza, ima finog sluha za metrine i ritmine greke i poinje poeziju umiveniju, pismeniju, knjievniju, vema umetniku. Umetnosti se uio kod estetiki izraenog Pukina, i kao Pukin u rusku tako on u srpsku knjievnost unosi istu umetnost. Njegova poezija, koja ima neega nematerijalnoga, prozranog, fluidnog, sva je u meri i u skladu, pored toga sa ivim, finim i tanim oseanjem prirode. Njegovi opisi, veristiki, esto realistiki, jesu mala savrenstva u svome rodu. Vojislav Ili ima i isto dekorativnih osobina. Duhovni ivot, uopte, kod njega je manje razvijen no oseajan, i on kao umetnik osea svet ulima, vidi u prvom redu boje, uje prvo muziku. Dekoracija kod njega zauzima toliko vano mesto da ima puno pesama koje su napisane samo radi opisa, radi ivog i efektivnog opisa kojim se kod njega sve svrava. EPSKE PESME I DRAMSKI POKUAJI. Sa takvim osobinama prirodno je to se odlikovao u manjoj epskoj pesmi, gde su dekoracije i opisi zauzimali vie mesta no dogaaj. U balade i romanse unosio je uvek opise, i dao ih nekoliko izvrsnih: Julija (1884), Peina na Rudniku (1887), Korintska hetera (1889), Mramorni ubica (1890).114 On je pokuao i rad na epu, i od njega je ostalo i nekoliko spevova: pripovetka u stihu Mileva (1882), najvei njegov pesniki rad Ribar (1889),115 koji podsea na Geteova Fausta i Ljermontovljeva Demona, odlomak Opsada Benare (1889), komini ep Amor na selu (1893). Za ep je imao iroku slikarsku kiicu, svean ton i dikciju, ali ne i sposobnosti za epsko razvijanje i kompoziciju. U tim epskim pokuajima ima neto tromosti i razvuenosti, ali su ipak bolji, u svakom sluaju poetiniji, no ostali epski pokuaji i pre i posle njega u srpskoj knjievnosti. Ili je pripadao narataju koji je voleo pozorite i koji se rado ogledao na dramskoj poeziji. Kao i njegovi knjievni vrnjaci i drugovi, i on je uinio nekoliko dramskih pokuaja u stihu. U Srbadiji za 1882. iziao je prvi in njegove tragedije iz srpske istorije Radoslav. Radije i vie dramatizovao je klasine motive: tako Pitija (1887), Smrt Periklova (1887) i Argonauti na Lemnosu (1889). Poslednji posao te vrste bio mu je Pesnik (1893). U svim tim malim dramskim ogledima ne osea se dramski talenat i pozorina umetnost, ali u njima ima poetske visine, prekrasnih opisa i vanredno lepih stihova. VERSIFIKACIJA. Lepota i melodinost stihova, savrenost metrike, nov ritam, to su najglavnije spoljne pesnike osobine Vojislava Ilia. On je vrlo brzo savladao sve tekoe versifikacije, lako se oslobodio tuih uticaja, i vrlo mlad, kada se drugi jo ue, on je stao pisati gotovo savrene stihove, izradio za svoju poeziju definitivnu formu. Njegov stih je po prevashodstvu muzikalan, i kao niko do njega on je osetio i izrazio muzikalnost srpskoga jezika. Njegovi glatki, skladni, graciozni stihovi teku kao mirna i svetla iroka reka. Jo od 1881. poeo se sluiti esnaestercem, ali to nije bio pravi klasini metar. Srpska publika, od etrdesetih godina odviknuta na dugaak metar, bila je iznenaena, ali ga je ipak primila, i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

301

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ili je njime veto rukovao, dajui mu mnogo sveanosti i visine. Njegovi neni i graciozni, ili ozbiljni i sveani stihovi, dobro su doli posle rasputene i razlabavljene, jednostavne i vulgarizovane versifikacije romantiara. On je silno podigao srpsku versifikaciju, i u tome pogledu uinio odsudan korak napred. OPTI POGLED. Vojislav J. Ili, iako nije pevao vie no petnaestak godina, iako je umro u cvetu svoga ivota, stekao je sebi veliko mesto u istoriji srpske knjievnosti. On je najbolji pesnik svoga doba, ono to je u srpskoj knjievnosti oko 1830. bio Lukijan Muicki, oko 1840. Sima Milutinovi, oko 1860. Zmaj Jovan Jovanovi i ura Jaki. On znai kraj romantizmu i poetak novog pravca. Njegov neposredan uticaj bio je vrlo veliki, mladi ljudi koji su poeli pevati devedesetih godina samo su njega podraavali, i u to vreme moglo se govoriti o vojislavizmu u srpskoj knjievnosti. Od poznatijih pesnika na njega su se ugledali: Milorad J. Mitrovi, Mileta Jaki, Aleksa anti i Jovan Dui, i, donekle, i Danica Markovi. Danas, toga uticaja nema vie. I oni koji su poeli podraavanjem Vojislavu Iliu pre desetak godina, okrenuli su svaki na svoju stranu, a najnovija srpska poezija, pod uticajem Jovana Duia i Milana Rakia, udarila je novim pravcem, za modernim francuskim pesnicima. Ali sve to ne smanjuje visoku vrednost Vojislavu Iliu, i od njega je ipak mnogo ostalo dananjoj srpskoj knjievnosti. On ima svojih nedostataka. Njemu, u prvom redu, oskudevala je velika, stvaralaka originalnost. Njegova mata nije bila osobito razvijena, sposobnosti za pesniku invenciju bile su osrednje, i zato je lako padao pod uticaj drugih pesnika, od njih pozajmljivao ne samo predmete pevanja i pesnike ideje i oseanja no esto i renik, epitete, pa i cele izraze. Iako njegova poezija ima mnogo refleksivnoga, njegove misli su dosta obine, esto stara i veita opta mesta svake poezije, kao to njegova oseanja, kada se sa njih skine lep rei, nisu ni velika ni jaka. On ima vie formalistiki pesniki talenat, i vrlo esto njegova poezija se svodi na jednu malokrvnu formalnu lepotu, hladnu i vetaku, sa lepotom cvea bez mirisa i bledih votanih figura. Ima kod njega izvesne jednolikosti i monotonije: isti motivi, ista oseanja, iste rei, isti epiteti, isti razmeri i slikovi. Od jednoga pesnika danas bi se mesto te blede, prozrane, rasplinute poezije, obvijene velom maglovite tuge, trailo vie unutranjega ivota, vie samoniklosti u stvaranju, vie originalnosti i snage u idejama i oseanjima, vie slobode, pokreta, daha, poleta, traila bi se poezija sadrajnija, obilnija, ivotnija. Ali, u naknadu za sve to, Vojislav Ili ima veliki isto pesniki talenat, vie iste umetnosti no ijedan srpski pesnik pre njega. U doba kada se srpska poezija bila iscrpla u patriotskoj retorici, u lanoj sentimentalnosti i u alkoholiarskom oduevljenju, kada je postala vulgarna i banalna da je ovek od ukusa nije vie bio u stanju itati, doao je Vojislav J. Ili da joj otkrije nove vidike, da joj ukae nove uzore, da je podigne, oblagorodi i preporodi. On ini kraj plitkoj i verbalnoj, izopaenoj omladinskoj lirici, prekida sa starom romantiarskom zabludom: da umetnika poezija treba da ostaje u podreenom i zavisnom poloaju prema narodnoj poeziji. On vraa pesnike na ranija i tanija shvatanja: da je narodna poezija jedno a umetnika drugo, da obe postaju i ive u naroitim socijalnim uslovima i na raznim stupnjevima duhovnoga razvitka, i da umetnika poezija treba da trai oslonca ne u narodnom guslaru i pevau u kolu no u razvijenim stranim knjievnostima. Iako posredno preko Rusa, on vri ponovno poevropljavanje srpske poezije, njeno osloboenje od robovanja narodnoj poeziji, i to mu nije mala zasluga.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

302

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Mesto ranije poezije koja je bila odve lina, i zato puna malih, svakodnevnih oseanja i doivljaja, ograniena na plitke ljubavne istorije i na jedan uzan i naivan patriotizam, on je otpoeo negovati poeziju iru i viu, ne poeziju oseanja jednoga oveka, no oveka uopte, duhovnu dramu celoga oveanstva, proirio i podigao srpsku poeziju, dao joj vii oveanski i opti karakter. Treba porediti velike predmete njegovih pevanja, iako esto pozajmljene iz stranih pesnika, sa sitnim predmetima ranije srpske poezije, pa odmeriti sav napredak koji je on uinio u razvoju srpske umetnike poezije. Naroito je velika vrednost Vojislava Ilia sa gledita pesnike forme, i u tome pogledu su glavne njegove zasluge. Vie no iko on je uinio za savrenstvo pesnike forme, za bogaenje pesnikoga jezika, za podizanje srpskoga pevanja na stupanj iste umetnosti. U srpskoj poeziji nema veega skoka unapred no to je onaj koji je Vojislav Ili uinio osamdesetih godina, davi mesto one ovetale, ogrubele i formalno zanemarene romantiarske retorike, novu poeziju skladnu, uglaenu, gracioznu, istih linija, odabranog renika, harmoninoga ritma, u kojoj se, bolje no ikada pre toga, pokazivala sva gipkost, ivopisnost, muzikalnost i umetnika usavrljivost srpskoga jezika. Ili je dao najbolje, najmuzikalnije i najritminije stihove koji su do njega na srpskom jeziku napisani. I u poeziji on znai isto ono to i Laza K. Lazarevi u pripoveci: unoenje pismenosti, knjievnosti i umetnosti. Iako danas nema vie onoga kulta za Vojislava Ilia kakav je bio devedesetih godina, iako se on manje ita i vie ne podraava, ipak je njegova otmena, elegina i graciozna poezija sauvala i danas mnogo italaca kod mladih ljudi i ena. A u razvitku srpske poezije pojava Vojislava J. Ilia ostaje kao jedan datum. On je najbolji pesnik svoga pokolenja, najvei pesnik koga je Srbija dala, najsavreniji majstor u srpskom stihu, i sa Njegoem, Zmajem i Jakiem on ide u red prvih pesnika cele srpske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

303

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VLADIMIR M. JOVANOVI

ko se re realizam uzme u tendencioznom i politikom smislu koji joj je

davan sedamdesetih godina, realistika poezija ima dva predstavnika, Jau Tomia, koji je krajem sedamdesetih godina dao jednu knjigu socijalnih, upravo socijalistikih pesama (Prvo kolo pesama, Novi Sad, 1879), i Vladimira Jovanovia, od koga je ostalo nekoliko knjiga realistikih pesama. Roen u apcu 27. marta 1859. godine, u imunoj trgovakoj kui, koja je posle postradala, Jovanovi je svrio osnovnu kolu i niu gimnaziju u mestu roenja. Doavi u Beograd 1874. tu je 1877. svrio gimnaziju, a 1882. istorijsko-filoloki odsek Velike kole. Kao velikokolac bio je 1881. predsednik akog drutva Pobratimstva, u doba kada je ono razvilo novu politiko-socijalnu aktivnost. Po svrenoj koli bio je neko vreme praktikant u Dravnoj tampariji i pomonik urednika Srpskih novina. Od 1883. do 1885. on je predava gimnazije u Valjevu, gde je, kraj Ljubomira P. Nenadovia, proveo nekoliko plodnih i ugodnih godina. 1885. doe za predavaa u abac, 1890. poloi i profesorski ispit, i tu je ostao do 1895, uestvujui u svima kulturnim pokretima i neumorno radei na knjievnosti. Jo od 1892. poeli su se opaati na njemu znaci nervnog rastrojstva, od 1895. bolest je uzela maha, i on je jadno svrio u apcu 1. avgusta 1898. Jovanovi je jedan od najplodnijih pisaca iz narataja osamdesetih godina. Poeo je pisati kao ak jo 1876. godine, a ve od 1878. on je vredan saradnik gotovo svih srpskih asopisa. 1889. godine izila je u Beogradu njegova zbirka pesnikih prevoda iz svetskih knjievnosti Lepe tuinke (drugo izdanje ove dobro primljene knjige izilo je u apcu 1891). 1890. izile su dve zbirke njegovih originalnih pesama: Crtice iz samakog ivota i deje pesme Iz detinjstva. 1893. Srpska knjievna zadruga dala je zbirku njegovih prevoda iz francuske poezije, S francuskog Parnasa. 1894. izila je u Novom Sadu, iz Strailova odtampana, pripovetka u stihu Realista. 1896, u Beogradu, tampao je novu zbirku pesama Iz branoga ivota. Pored toga, po asopisima i listovima ostao je rasturen znatan broj njegovih radova: ciklusi pesama: Iz udovskog ivota (1890), Iz prestonikog ivota (1890), Amazonke (1890), Pogaene zvezde (1896), spevovi Dobrovoljac (1888) i Aikov grob (1889), zatim nekoliko pripovedaka (U ustavnoj zemlji, 1887; Kovni sluaj, 1890; Nesreni otac, 1890).

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

304

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Knjievni narataj, osamdesetih godina uopte, nije se odlikovao velikim knjievnim obrazovanjem; Jovanovi je bio jedan od reih izuzetaka, i, znajui nemaki, francuski i ruski, on je priljeno itao velike strane pesnike. Ali izbor njegovih prevoda pokazuje da nije uspeo da razvije svoj knjievni ukus. Uopte, on je imao mnogo vie dobre volje i vrednoe no stvarnog knjievnog talenta. Bez prave originalnosti, on je naizmenino potpadao pod uticaje pesnika koje je u trenutku itao; tako se na njegovim stihovima jasno opaaju uticaji Branka Radievia, Zmaja, Ljubomira P. Nenadovia, Beranea. Beranea je naroito cenio i najradije prevodio i 1890. pozivao je srpske pesnike na knjievnu mobu da ga celog prevedu. On je pisao i epske i lirske pesme, i pesme deje, ljubavne, socijalno-politike, satirine, refleksivne, ali u svima nije mogao da izie iz osrednjosti i nije uspeo da im d ikakvo individualno obeleje. On se sam nazvao realistinim pesnikom i svoje shvatanje realizma dao je u predgovoru zbirke Iz samakog ivota. On se tu izjanjava za realistiki pravac, koji svaki dan dobija sve vie pristalica, smatrajui da su i pesme, kao i pripovetke i drame i romani pogodni oblici za iskazivanje, pretresanje i opisivanje onoga to se u ivotu dogaa. Shvatajui realizam kao prianje onoga to se svaki dan via u ovome arenom svetu, on je nadugo i prozaino opisivao zgode i nezgode obinih ivota, negujui uvek prigodnu patriotsku i politiku poeziju. On ivot posmatra povrno, ima samo opta oseanja, i, to je najgore, neknjievno se izraava. Svemu tome treba dodati bezbrojne i trome stihove, sa ravim slikovima, u kojima nema poezije. Sva njegova poezija ini jedinstveno utisak prozainosti. Umesto da bude realistiki pesnik kako je sam zamiljao, Jovanovi je postao prigodan i pouan stihotvorac, ije pesme su bile podjednako banalne i sadrinom i oblikom. Iako je eleo da bude moderan, on je u stvari bio novo izdanje Ljubomira P. Nenadovia, koji je na njega dosta i lino i knjievno uticao, ali koji mu nije predao svoju duevnu vedrinu i prijatan knjievan stil. Poezija Vladimira Jovanovia ima samo istorijsko-knjievni znaaj, kao jedan vei pokuaj za osnivanje jedne realistike poezije. Neuspeh realistike poezije Vladimira Jovanovia bio je njegov lini neuspeh, posledica njegovih slabih pesnikih sposobnosti. I osamdesete godine, koje su dale odlinu realistiku pripovetku, nisu dale dobru i pravu realistiku poeziju.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

305

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILORAD J. MITROVI

oen 20. februara 1867. u Beogradu, gde je svrio osnovnu kolu,

gimnaziju i pravni fakultet Velike kole. 1891. otiao je za pisara suda u Uicu. Kao sudski i policijski inovnik sluio je u aku, Mionici, Smederevu i Knjaevcu. 1897. postao je sudija. 1898, iz politikih razloga, otputen je iz dravne slube. Vraen je u slubu 1900, bio sudija u apcu i sekretar Apelacionog suda u Beogradu. Marta 1903. ponovo je otputen, a iste godine ponovo vraen u sudsku slubu. Kao sekretar Apelacije umro je 14. maja 1907. godine. Gotovo vrnjak i drug Vojislava Ilia, Mitrovi je propevao pod njegovim uticajem. Od 1890. do 1907. saraivao je gotovo na svim knjievnim listovima srpskim, kao i na mnogim politikim i satirikim. Devedesetih godina je ve stekao lep pesniki glas i smatrao se kao jedan od glavnih pesnika novoga narataja. Vei deo svojih stihova uneo je u dve zbirke, balade i romanse u Knjigu o ljubavi (Beograd, 1899), a politiko-satirike u Prigodne pesme (Beograd, 1903). 1893. iziao je odlomak njegove istorijske tragedije Despot Lazar Brankovi. Dugo vreme radio je na jednom epu o osloboenju Beograda 1806. godine. Umro je mlad, i ostavio nedovrene mnoge zapoete poslove. Srpska knjievna zadruga izdala je 1910. izbor njegovih pesama. Od njega je ostala i jedna zanimljiva knjievna mistifikacija u prozi. 1890. tampao je on u Beogradu prvu svesku Romantinih pustolova, u kojima je, pod providnim anagramom ilorima J. Tadirova, preterujui u romantinosti i fantastinosti, ismejavao onda rasprostranjene senzacione romane u sveskama za gro. Posle smrti Vojislava J. Ilia pa do poetka XX veka, dok Jovan Dui nije stvorio svoju novu pesniku fizionomiju i dok se Milan Raki nije javio jednom sasvim novom poezijom, Milorad Mitrovi je vaio kao jedan od najboljih mlaih pesnika srpskih. On je pisao lirske pesme, smatrao se i smatrali su ga za liriara, od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama, ali on u stvari nije bio liriar. Duh njegov bio je vie refleksivan, a talenat vie epski. U zbirci Knjiga o ljubavi, po naslovu sudei, bilo je oekivati lirske pesme; ali tu ima nekoliko ljubavnih pesama sa vie optim temama, a vei broj balada i romansa, ispevanih pod jakim i osetnim uticajem Vojislava Ilia. Milorad Mitrovi je uopte imao sklonosti za ep, od njega je ostao nedovren klasiki ep Penelopa, i umro je pre no to je ostvario svoju staru elju, da napie ep o srpskom osvojenju Beograda 1806. godine.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

306

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

U srpskoj poeziji on pokazuje romantiarske sklonosti. Nezadovoljan prozainom sadanjou, on se povlaio u poetiku prolost, pevao viteku i trubadursku ljubav i junane i galantne podvige, sve to u dobro skovanim i zvunim stihovima. Ono to se moglo dati u uskom okviru i preivelom maniru balada i romansa, Mitrovi je dao. Nekoliko njegovih balada i romansa, raenih vrlo paljivo i lepo stihovanih, idu u najbolje poslove te vrste u srpskoj knjievnosti. Mitrovi je, kao gotovo svi ljudi njegova narataja, vrlo ivo uestvovao u politikom ivotu. On je u tekim vremenima imao graanske hrabrosti i satirikog duha za politiku poeziju, i devedesetih godina i poetkom XX veka on je u srpskoj knjievnosti bio ono to su Zmaj i Jaki bili ezdesetih i sedamdesetih godina: pesnik slobode i narodne borbe. U tim politikim i satirikim pesmama ima snage, otrine, zamaha, i one su u svoje doba bile mnogo itane i jako uticale na duhove. Mitrovi je umro mlad, upravo onda kad je tek imao da radi. Pesnik drugog reda, odlian uenik Vojislava Ilia, savestan knjievni radnik, koji se znatno usavrio u versifikaciji, on je zadovoljavao knjievne potrebe svoga vremena. On je bio poslednji pesnik stare pesnike kole, za kime su odmah doli novi, moderniji i bolji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

307

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ALEKSA ANTI

oen u Mostaru 27. maja 1868. Tu je svrio osnovnu, a u Trstu i Ljubljani

uio je trgovaku kolu.* anti je poeo pevati jo vrlo mlad, 1887, dejim pesmama u listu Golubu. Javljao se vrlo esto po gotovo svima knjievnim listovima. Zbirke stihova izile su mu 1891, 1895, 1901, 1908, sve u Mostaru. Najbolje njegove pesme izdala je Srpska knjievna zadruga 1911. Ratni dogaaji od 1912. i 1913. inspirisali su njegovu lepu zbirku patriotskih stihova Na starim ognjitima (Mostar, 1913). Od njega ima nekoliko dramata u stihu: Pod maglom (Beograd, 1907, [Mostar, 1908 g.]), Hasanaginica (Novi Sad, 1911), Anelija (1911). Sa nemakog je preveo Lirski intermeco Hajnriha Hajnea (dva izdanja, Mostar, 1897. i 1898), i zbirku stihova nemakih pesnika Iz nemake lirike (Beograd, 1910). anti je poeo imitacijama Zmaja, zatim je pao pod jak uticaj Vojislava Ilia. Zadugo se nije mogao otresti tuih uticaja, izraditi se i razviti se u originalnog pesnika. Prvi njegovi stihovi slabe su originalnosti, i nesavreni, tako da ih se pesnik danas sasvim odrie. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnog pesnika. On ima dve omiljene teme: intimna oseanja melanholije mladosti koja prolazi i arke ljubavi prema narodu. Iskren i prirodan, on u stihove mee otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesniki zanatlija no kao ovek koji je ta oseanja sam preiveo, kazuje misli o ivotu do kojih je sam doao. On voli svoju zemlju i svoj narod dubokom uroenom ljubavlju kojom se voli porodica. U asu kada je rodoljubivo oseanje bilo gotovo prognato iz nove srpske poezije, on ga je ponovo vratio i ispevao nekoliko krepkih i srdanih patriotskih pesama. Ratni uspesi srpski 1912. i 1913. dali su puno pravo njegovom nacionalnom optimizmu. Staru, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, on je ponovo podigao na visinu njenih starih dobrih dana, iz doba Zmaja i Jakia, davi joj jo stvarniji, razumniji, moderniji sadraj i znaaj. U dananjoj srpskoj knjievnosti ima pesnika originalnijih i mislenijih, onih koji vie kau naem duhu; ima ih ivopisnijih, melodinijih i vetijih, koji lepe zabavljaju nae oi i na sluh, ali nema pesnika neposrednijih i iskrenijih oseanja, koji vie govore naem srcu i onom to je najintimnije u naoj dui.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

308

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILETA JAKI

inovac ure Jakia, Mileta Jaki roen je 1869, u Srpskoj Crnji, u Banatu.

Svrio je gimnaziju u Novom Sadu, bogosloviju u Karlovcima. Bio je nastavnik u monakoj koli u Hopovu. Sada je svetenik u mestu roenja.116* Njegove pesme poele su izlaziti u Javoru za 1891,117 i u njima se osea jak uticaj Vojislava Ilia, sa kojim je imao zajedniku i jednu veliku knjievnu simpatiju: Pukina. Ali on se tog uticaja oslobaa i njegova zbirka Pesme (Velika Kikinda, 1899) predstavlja ve jednog originalnog pesnika. Njegov pesniki rad nije obilan, ali je ipak znatan. Jaki je poeo pevati kao vojislavist, ali se sve vie oslobaao toga uticaja i nalazio svoj naroiti ton. On je jedan od retkih iskrenih pesnika svoga doba: peva ono to vidi oko sebe i to osea u sebi. Ulazei u ivot, on iz obine lirike uzdie se do lirike misli, i ide do jedne iroke, panteistike ljubavi prema prirodi. Duhovno i moralno zdrav, on dostie vedru ravnoteu starih koji su voleli prirodu iznad svega. On se naroito odlikovao u realistikim opisima sela, produujui I usavrujui to su pre njega pisali Jovan Suboti i Jovan Gri Milenko. On ima vrlo ivo oseanje prirode, retku sposobnost da nae konkretnu pojedinost koja slici daje ivota i reljefa, u isti mah njegovi opisi prirode imaju neega irega, gotovo simbolikog znaaja. On se oslobaa svega to je nakalemljeno i knjiko i svojoj poeziji daje sve neposredniji, sve vema oveanski karakter. Sa Veljkom Petroviem to je do danas najbolji pesnik stare Vojvodine. Mileta Jaki ima i jednu svesku Pria (Mostar, 1900). Pripovedaki rad docnije je sasvim napustio.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

309

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILORAD PETROVI

oen je 1875. u selu Velikoj Ivani u okrugu beogradskom, i docnije sluio

kao uitelj po umadijskim selima.* Milorad Petrovi je jedan od poslednjih predstavnika starije poezije, i u poeziji, sa manje talenta, plodnosti i uspeha, predstavlja ono to je predstavljao Janko Veselinovi u pripoveci. Milorad Petrovi je seoski pesnik kao to je Janko Veselinovi seoski pripoveda. Na seoskoj poeziji u srpskoj knjievnosti malo se radilo: u tom pravcu mogu se zabeleiti raniji pokuaji Jovana Subotia i Jovana Gria Milenka, u novije doba jedra i puna ivota seoska poezija Milete Jakia. Ugledajui se jako i uspeno na narodnu lirsku pesmu, Petrovi je ispevao ceo jedan niz seoskih pesama, koje su odmah bile primeene i 1902. izile u zasebnoj knjizi pod naslovom Seljanice (drugo izdanje u Beogradu, 1903). Motivi su obini i jednostavni, seoska ljubav, seosko veselje, ivot umadijskog sela sa idiline strane, sa prostarosrdanou i neposrednim tonom narodne poezije. Pesme se dopadaju svojim lakim i lepim stihovima, i svojom muzikalnou. Mnoge od njih su komponovane i ule su u narod. Petrovi je, docnije, pokuao da opeva seoski ivot i sa neidiline i nepoetine strane, i u tom pogledu idui za primerom svoga uitelja Janka Veselinovia. To su interesantne slike sa dananjeg srbijanskog sela. Od Petrovia ima i jedna manja zbirka rodoljubivih pesama (Vaskrsenje, Beograd, 1908) i drama uuk Stana (1907).

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

310

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

BRANISLAV . NUI

oen je u Beogradu 8. oktobra 1864. Svrio je gimnaziju i prava u

Beogradu. Jednu godinu bio je na univerzitetu u Gracu.* Nui je jedan od najplodnijih i najraznovrsnijih srpskih pisaca: komediograf, dramatiar, pripoveda, putopisac, etnograf, satiriar. Posle nekoliko mladikih stihova tampao je 1886. svoju knjigu Pripovetke jednog kaplara iz srpsko-bugarskog rata, 1885 (drugo, popunjeno izdanje, Karlovci, 1895). Druga zbirka pripovedaka su mu istonjake Ramazanske veeri (Sarajevo, 1898). Od humoristikih stvari najvaniji su mu Listii (Beograd, 1890), roman jednog odojeta Optinsko dete (Beograd, 1902; izdanje latinicom, Zagreb, 1912). 1912. Matica hrvatska izdala je zbirku njegovih humoristikih sastava, a zagrebaka Humoristina biblioteka izdala je etiri sveske njegovih Humoreka. Potom, od njega je tampano Deset pria (Beograd, 1901), zbirka podlistaka Ben Akiba (Beograd, 1907). Rad na drami mu je obilan. Tu su aljivi komadi: Protekcija (1889), Narodni poslanik (1896), Prva parnica (1897), Obian ovek (1900, tampano u Novom Sadu, 1902), openhauer (1900, tampan u Mostaru, 1902), Svet (1906) i Put oko sveta (1910). Od ozbiljnih stvari: Puina (1901), Knez od Semberije (1900), Tako je moralo biti (1900), Hadi Loja (1908), Ljiljan i omorika, Jesenja kia, Iza bojih lea (1910). Puinu i Obian ovek izdala je Srpska knjievna zadruga 1905, a Svet 1906. U Mostaru su izile dve sveske njegova Maloga pozorita, u kojima su etiri komada u jednom inu: Pod starost i Naa deca (1903) i Greh za greh i Pod oblacima (1905). Od Nui ima jo nekoliko etnografskih putopisa Kraj obala Ohridskog jezera (Beograd, 1894), S Kosova na sinje more (Beograd, 1902), Kosovo (dve knjige, Novi Sad, 1902, 1903). Nui je pisac od iva duha, i velike radne snage, ali je uvek radio bez plana i sistema, na mahove i preko kolena, nigde se nije mogao usredsrediti, i zato njegovi radovi ine utisak neega improvizovanog. Njegove ozbiljne pripovetke, Ramazanske veeri i Pripovetke jednog kaplara zanimljive su i prijatne za itanje, ali vie vrede anegdotinou no knjievnim i umetnikim elementom. Nui je ovek od duha, od specifino beogradskog duha, lak na rei, sa naroitim smislom za komiku, i u svoje humoreske on je uneo mnogo prirodne duhovitosti i humora. Na alost, on se na tom nije mogao da zaustavi, no je radi efekta, da bi zasmejao itaoce, iao i do pornografije. Njegova satira je plitka, klizi preko povrine ivota, odnosi se na sitan svet, ne izlazi iz kruga dosetaka za kafanskim stolom.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

311

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Glavni Nuiev rad je na drami: od njega ima na dvadeset i pet drama, komedija, prigodnih komada. U pogledu plodnosti on dolazi na prvo mesto meu svima srpskim dramatiarima. On je pravi pozorini ovek, vie no iko pre njega on razume scensku vetinu i poznaje pozorini zanat. Kao pozorini pisac pokazao je naroito inventivnih osobina, da nae predmete i tipove, da situaciju dramski predstavi i razvije, da izvede dobre binske efekte. Komadi mu se ne razvlae no su puni radnje i scena, razgovori ivi i prirodni, opti utisak je prijatan. Njegovi laki komadi su vie za gledanje no za itanje, i u njima ima vie pozorine umenosti no prave knjievnosti. Njegovi istorijski komadi, pisani u prozi, a ne u stihu kao to se obino inilo za doba romantizma, imaju vie binskog patriotizma no knjievne vrednosti. U ozbiljnim komadima on ostaje opti i gotovo apstraktan, radnje mogu da se deavaju ma gde i ma kada, linosti su neodreene i neindividualne, stil nedovoljno knjievan. U komediji prirodnost radnje i tanost tipova esto se rtvuje smehu. Uopte, on je vie vodviljist, vrlo plodan, vet i duhovit vodviljist, no pravi komian pisac. On je neka vrsta Skriba u srpskoj knjievnosti. Putopisi njegovi nemaju knjievnih pretenzija. To su opisi putovanja, vie geografskoetnografskog karaktera, podloni kontroli. Gibak i iv duh, plodan pisac, Nui je jedan od najaktivnijih knjievnih radnika srpskih za poslednjih dvadeset i pet godina. Kao pozorini pisac on ima naroitih zasluga; za dvadeset godina To je bio omiljen zabavlja srpske publike, i gotovo sam za dugo vreme popunjavao je srpski repertoar. Meu Hrvatima i Srbima nema danas boljeg kominog pisca od njega.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

312

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SVETOZAR MARKOVI

IVOT. Rodio se 9. septembra 1846. u Zajearu (ili Jagodini),118 od oca

policijskog inovnika. Osnovnu kolu svrio je u Rekovcu i Jagodini, niu gimnaziju u Kragujevcu (od 1856. do 1860), viu u Beogradu, od 1860. do 1863. Na Velikoj koli, od 1863. do 1866, uio je tehniku. 1866. otiao je kao dravni pitomac u Petrograd, i tu, na ininjerskoj koli, ostao do 1869. godine. Te godine napusti Rusiju, i ode u vajcarsku, u Cirih, na Politehniku. Izgubivi zbog politikih razloga stipendiju, on se 1870. vrati u Srbiju. Tu kree ceo jedan nov politiki pokret, okuplja oko sebe mlai narataj, osniva list Radenik (18711872), prvi socijalistiki list na Balkanu. Prinuen da ostavi Srbiju, ostaje u emigraciji u Novom Sadu 1872. 1873. vraa se u Srbiju, i sav ulazi u politiku borbu. U Kragujevcu izdaje listove: Javnost, Glas javnosti i Osloboenje. 1874. godine, zbog tamparske krivice, odleao je devet meseci u poarevakom kaznenom zavodu. Teko oboleo, poe na jug da trai leka. Smrt ga nae na putu, u Trstu, 26. februara 1875. godine. SOCIJALNI I POLITIKI REFORMATOR. Svetozar Markovi zauzima znaajno mesto u istoriji duhovnog ivota srpskog. Iako se malo bavio knjievnou, bio je od jakog uticaja na njen razvoj. On je od 1868. poeo kod Srba propovedati novu nauku, kojoj se u Rusiji nauio, i koja je za njega bila poslednja re nauke, sama Nauka, Istina. Sa eljom da bude preodnica u svom zaviaju, on je apostol svih tih novih doktrina. Sam protivu sviju, ulazi u otru i opasnu borbu, i reju i perom, na omladinskim skuptinama i po listovima, srano i uspeno se bori protiv ideja ranijih narataja, protiv idealizma i liberalizma. On znai reakciju omladinskom liberalizmu i romantizmu, i stvara nov duh, formira nov narataj. Njegov rad znai veliku erupciju ideja u srpskom drutvu, osnivanje jedne velike politike stranke u Srbiji i poetak jedne nove knjievnosti. On je krenuo prvi pokret koji se iz Srbije preneo na ostale krajeve srpske i za nekih dvadeset godina ostao je uitelj nekoliko narataja. U srpskom drutvu sedamdesetih godina bio je ono to su njegovi uitelji ernievski, Dobroljubov i Pisarev bili u ruskom drutvu. Ne naunik i knjievnik, no publicist i propagator, on je svoj rad rasturio po listovima i asopisima. Glavno i najoriginalnije njegovo delo jeste Srbija na Istoku (1872), praktina primena njegovih ideja. Nekoliko lanaka Svetozara Markovia izili su u Panevu 1871. Po Donu Stjuartu Milu i ernievskom izradio je Naela narodne ekonomije (Beograd, 1874). Urednitvo Rada poelo je u Beogradu 1882. godine izdavati njegova Celokupna dela. Njegova Skupljena dela, ipak ne cela, izdala je u Beogradu, 18881893. godine, u 8 svezaka, jedna grupa velikokolaca.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

313

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNE IDEJE. Markovi nije bio samo socijalni reformator i politiki agitator no i ideolog, pokreta ideja, duhovni vo celog jednog novog pravca. On je verovao u razum i drao da revolucija u duhovima treba da prethodi revolucijama politikim i socijalnim. I zato je toliko mnogo panje poklanjao svima manifestacijama duhovnoga ivota, pa i knjievnosti. Knjievnou se bavio samo malo i uzgred u poetku svoga rada, napisavi dva manja knjievna lanka: Pevanje i miljenje (1868) i Realnost u poeziji (1870). Ali ta dva uzgredna, no odluna i odsena, lanka bila su od jaka uticaja na dalji razvoj srpske knjievnosti. Njegovi odve revnosni uenici ili su i suvie daleko putem kojim se on krenuo, i od njegove kritike idealistike estetike i romantizma otili do unitenja estetike, pa i do odricanja knjievnosti uopte. U stvari, Markovi je u prvom redu bio izraz onoga optega nezadovoljstva sa knjievnou izopaenih romantiarskih epigona i podraavalaca, koja se bila iscrpla i ukoila u frazi. On je samo odlunije i bezobzirnije rekao ono to se ranije plaljivo i sa ogradama pominjalo, otro izraavao nezadovoljstvo svih trezvenijih duhova sa poezijom koja se bila svela na prazne rei i lana oseanja. Sa odsenou i surovou u izraavanju, koja je bila u modi kod novih ljudi, Markovi je udario ne samo na rave pesnike srpske no i na metafiziku i idealistiku estetiku, koja se svela na formule, dogme i recepte, i rtvovala stvari reima, sadrinu formi. On trai jednu razumnu, pozitivnu, realnu i realistiku knjievnost. On hoe knjievnost koja je izraz stvarnoga ivota, koja predstavlja stvari kakve jesu, koja izraava ideje i potrebe jednoga doba, u koju suvremenici unose svoj ivot, svoja ubeenja i oseanja, i svoje potrebe. Ta primenjena knjievnost, stavljena u slubu naprednih, razumnih i korisnih ideja, ima da bude vojnik misli i radnik na optem drutvenom preporoaju. Od knjievnosti se zahteva da donosi samo ono to je zaista korisno drutvu: da pretresa i podie suvremena pitanja, da predstavlja istinski ivot narodni sa gledita suvremene nauke, jednom rei, da je po mislima i oseajima suvremena. Knjievnost kakvu je on zamiljao imala je da bude onakva kao to je bila borbena, ruilaka knjievnost iz druge polovine XVIII veka. OPTI POGLED. inei otru kritiku izopaenoga romantizma u srpskoj knjievnosti, udarajui na praznu metafiziku i dogmatinu estetiku, Markovi je vrio jednu korisnu ulogu. Njegova je greka to je, uvek u prvom redu publicist i praktini politiar, realizam u knjievnosti izjednaio sa tendencioznou, i to je suvie eleo da knjievnost stavi u slubu ideja i oseanja jednog politikog i socijalnog pokreta. Ali njegova je zasluga to je dao najotriju i presudnu kritiku romantizma, uinio kraj jednoj bolesnoj i neknjievnoj poeziji, to je ukazao na svu turost i preivelost estetike formula i recepata. Isto tako je njegova zasluga to je sistematski stao ukazivati na velike, moderne pisce, mesto Jokajija poeo upuivati srpske pisce na Viktora Igoa, or Sandovu, Dikensa, naroito na Gogolja i velike ruske realiste. Pod njegovim uticajem moderna ruska knjievnost stala se iriti i kod Srba i uticati na dalji razvoj srpske knjievnosti. Njegov lini uticaj bio je vrlo veliki. Posle otre negativne kritike romantizma i idealizma, on je srpske pisce uputio ka realizmu i u novu rusku knjievnost. U poeziji njegov uticaj je bio vie negativan: uspeo je da uutka slabe pesnike i jedino Jaa Tomi je po njegovom preceptu ispevao izvestan broj socijalistikih pesama, dok su realistike pesme Vladimira Jovanovia samo bezbojna i troma proza. Ali uticaj Svetozara Markovia bio je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

314

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

daleko jai u pripoveci, i tu je bio sasvim pozitivan i plodan. Pod njegovim uticajem poeli su pisati Milovan . Glii, Laza K. Lazarevi i Janko Veselinovi, a ura Jaki se okrenuo socijalnoj poeziji; u duhu njegovih ideja stvorila se narodnjaka, realistika seoska pripovetka.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

315

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SVETISLAV VULOVI

IVOT. Rodio se 29. novembra 1847. u Ivanjici. Osnovnu kolu svrio je u

Kraljevu, gimnaziju i pravni fakultet u Beogradu. Svrivi prava 1868, sluio je neko vreme u beogradskom sudu. 1870. promeni struku, postane profesor beogradske gimnazije. Uestvovao je u ratovima 18761878. godine. U gimnaziji je ostao do 1881. kada je postavljen za profesora jugoslovenskih knjievnosti na Velikoj koli. Umro je u Beogradu 3. maja 1898. PRIRODNA KRITIKA. Pravnik po struci, Vulovi se poeo baviti knjievnom kritikom i knjievnom istorijom iz ljubavi prema knjievnosti. Bez prethodnih studija, u doba kada sem Stojana Novakovia niko nije radio na istoriji knjievnosti, Vulovi je imao sve da radi svojim sopstvenim silama. On taj posao zapoinje, i radi ga knjievnije no iko u njegovo vreme. Prvi njegovi poslovi datiraju jo iz 1867, kada je u Vili ureivao deo narodnih umotvorina. Prvo se ogledao na knjievnoj i pozorinoj kritici, jo od 1871. u Radeniku. Nasuprot dogmatikoj i klasiarskoj estetici ora Maletia, koja je tada vladala po kolama, protiv metafiziarske i idealistike kritike novosadskih kritiara koji su jo uvek davali ton u srpskoj knjievnosti, Vulovi, ugledajui se na Bernea, zapoinje prirodnu kritiku, mnogo slobodniju i iskreniju, sa vie gipkosti i oseanja relativnosti, gotovo impresionistiku u dananjem smislu rei. On sudi pisce ne po nekim mrtvim i apsolutnim pravilima, po estetikim kalupima kako je on pisao, no po neposrednom utisku koji njihova dela ine na njega. On hoe slobodu knjievnoga stvaranja, trai u knjigama ne saobraznost sa pravilima retorike i estetike no knjievnu lepotu. U svoju kritiku unosi i linog elementa, kazuje svoje utiske, oseanja i shvatanja. U tome pravcu radio je u Istoku i Otadbini pozorinu kroniku, i ti lanci, u kojima se esto govorilo o sasvim neknjievnim komadima, odtampani su u knjigu Iz pozorita (Beograd, 1879), prvu zbirku pozorinih ocena na srpskom jeziku. Sud Vuloviev nije uvek siguran i taan, on ima mnogo lanih romantiarskih ideja, ali taj njegov rad oznaava znatan napredak. Dela su se poela ocenjivati po njihovoj stvarnoj i nezavisnoj knjievnoj vrednosti, i o knjievnim stvarima poelo se knjievno pisati. Vulovi je imao i izvesnih stilistiarskih osobina, i relativno bio je najknjievniji pisac svoga doba. KNjIEVNI ISTORIAR. Predajui istoriju srpske knjievnosti na Velikoj koli, Vulovi je bio prinuen da obuhvati ceo taj obimni predmet i bavio se i starom i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

316

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

dubrovakom i novom knjievnou srpskom. Za sve te odeljke srpske knjievnosti potrebni su sasvim struno znanje i specijalne studije. Vulovi, koji toga nije imao, radio je u sva tri pravca, i hotei da sve obuhvati malo je zahvatio. Iz stare srpske knjievnosti ostalo je nekoliko njegovih manjih priloga (o delima sv. Save, Stefana Prvovenanog, Domentijana, Teodosija), koji nisu bez otroumlja i pronicljivosti. Dubrovakom knjievnou samo se uzgred bavio. Najvie je i najbolje je radio na istoriji nove srpske knjievnosti. Njemu se ima zahvaliti za prve bolje i potpunije studije o uri Jakiu (1875. i 1882),119 Njegou (1877, 1879, 1884), i Simi Milutinoviu Sarajliji (1878, 1879). Naroitu panju zasluuje njegova dobra sintetika studija Umetnika pripovetka u najnovijoj srpskoj knjievnosti (Otadbina, 1880). Na prvo mesto dolazi njegov najvei rad Branko Radievi (I, 1889; II, 1890),120 dotle najpotpunija i najbolja monografija iz nae ranije istorije knjievnosti. Kao profesor istorije srpske knjievnosti, izradivi uglavnome svoj predmet, Vulovi je jako uticao na mlai narataj koji se bavio istorijom knjievnosti i istom knjievnou. Negovi sudovi o pojedinim piscima preli su ne samo u kolu no i u veliku italaku publiku. Oko 1880. godine on je obarao i stvarao reputacije u srpskoj knjievnosti. Njegove dve Srpske itanke (Beograd, 18741876; druga knjiga doivela je drugo izdanje u Beogradu, 1895), koje su gotovo antologije nove srpske knjievnosti, zadugo su ostale u kolskoj upotrebi, i u njoj su dobili knjievno obrazovanje nekoliko naih narataja. OPTI POGLED. Svetislav Vulovi oznaava znatan napredak u poslovima koje je radio. On ima svojih mana: on nema moi da se usredsredi na jednom predmetu, i rasipa se na vie strana i pravaca; hotei da radi sve periode srpske knjievnosti, on nije bivao uvek podjednako obaveten i struan; sa malim izuzetkom, nije bio u stanju da se zaustavi na jednom periodu i da daje sinteze pojedinih knjievnih pravaca i kola; iz ljubavi za stilskim efektima on esto vie voli rei i ukrase no sadrinu i stvar. Ali treba imati na umu da je on u svim tim poslovima bio samouk, da se istorijom knjievnosti ni kod koga nije uio, da se vaspitao samo u Srbiji, i da u to doba te stvari gotovo niko nije radio. On je prvi kod Srba poeo da izuava istoriju srpske knjievnosti kao nauku; prvi, iako jo bolujui od vladajue filologije, pokuava da odvoji istoriju knjievnosti od filologije, i o knjievnim stvarima poinje knjievno pisati. Jasan, vedar duh on je umeo lepo da izlae; isto tako unosio je i duha i zanimljivosti u svoja knjievna izuavanja, nasuprot starijim kritiarima tako suvoparnim i nezanimljivim. On ima lak, iv i prijatan stil, i ide u najknjievnije srpske pisce svoga doba. Njegove zasluge ostaju nesumnjive u stvaranju istorije knjievnosti i knjievne kritike srpske.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

317

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

LjUBOMIR NEDI

IVOT. Rodio se 25. aprila 1858. u Beogradu. Tu je svrio osnovnu kolu i

gimnaziju. Filozofiju je uio na univerzitetu u Lajpcigu od 1878. do 1882. Neko vreme probavio je u Londonu. 1884. poloio je doktorat filozofije u Lajpcigu. Iste godine doao je za suplenta za istoriju filozofije, psihologiju i logiku na Velikoj koli; 1886. postao je profesor. Zbog bolesti stavljen je u penziju 1899. Umro je u Beogradu 29. jula 1902. KNjIEVNI RAD. U knjievnom radu Ljubomora Nedia ima prekida i promena. Kao ak u Beogradu, 1870, rado se bavio prirodnim naukama, davao male prevode iz prirodnih nauka i preveo je Kukova putovanja oko svijeta. 3a dugo vreme posle toga nije pisao, i tek krajem osamdesetih godina javlja se malim popularnim filozofskim radovima (O hipnotizmu, 1888; O snu i snovima, 1888; O sofizmima, 1889). Poetkom devedesetih godina on se, iznenada, baca na knjievnu kritiku. Plod njegovog kritikog prouavanja novijih i novih srpskih pisaca jesu knjige: Iz novije srpske lirike (Beograd, 1893), Noviji srpski pisci (Beograd, 1901), Kritike studije I (Beograd, 1910). U zasebnoj knjiici iziao je njegov lanak O pravopisu i interpunkciji (Beograd, 1894). 1895. ureivao je knjievni list Srpski pregled. Sem toga napisao je izvestan broj knjievnih lanaka i prikaza u politikom listu Redu (1894) i Zori (18991901). Sa engleskog je preveo na srpski Vekfildskog svetenika od Olivera Goldsmita (Beograd, 1898). Njegov knjievni rad zahvata malo vremena: desetak godina; i taj rad nije veliki: tri do etiri knjige studija. Ali ako je radio tako kratko vreme i napisao tako malo, on je imao mnogo uticaja na dali razvoj srpske knjievnosti. DUHOVNE OSOBINE. Ono to ga odlikuje od ranijih kritiara srpskih, to je njegov slobodan i smeo duh, gotovost da bez ustezanja i ograivanja kae celu svoju misao i do kraja dosledno ide za njom. On je bez obzira udario na mnoge velike reputacije i autoritete u srpskoj knjievnosti. I u ono doba trebalo je mnogo smelosti i pouzdanja u sebe pa napasti na pisce kao to su bili Zmaj Jovan Jovanovi, Ljubomir Nenadovi, Laza Kosti, Milan Milievi. Tom svojom slobodom i odreitou Nedi se odlikovao u onom vremenu kada su u srpskoj knjievnoj kritici vladala opta mesta i kada se iz naivnoga patriotizma o piscima govorilo samo u istonjakim superlativima.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

318

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Ali ta njegova vrlina bila je u isti mah i njegova mana: on se suvie, bez kontrole, i bez dovoljno dokaza, povodio za svojim miljenjem, i sa mnogo predubeenja, duhovne netrpeljivosti i jednostranosti vrlo esto bivao nepravedan prema pojedinim piscima. Vrlo konzervativan u svojim politikim i socijalnim idejama, on je otro osuivao pisce drugih miljenja, zato to ne misle onako kako on misli. U svoja kritika prouavanja naroito novih pisaca, i u svoje knjievne polemike, koje je rado vodio, on je unosio svoje line i politike simpatije i antipatije. Nezadovoljan i negativan duh, docnije bolestan i razdraen, on je radije i bolje video rave strane i kod ljudi uopte i kod pisaca naposle, no dobre strane, nije mario za suvremene srpske pisce, osuivao je suvremenu knjievnost. Zbog uskog tradicionalizma i politike strasnosti, zbog tog linog elementa koji je obilno unosio u svoja dela, njegovi sudovi imaju se prihvatiti sa krajnjom obazrivou. To su esto vie subjektivna, katkada i udljiva miljenja jednog knjievnog polemiara, no objektivne i obrazloene presude jednog staloenog i pouzdanog knjievnog sudije. DOGMATIAR. Nasuprot isto opisnoj i povrnoj kritici starijih srpskih kritiara, prirodnoj kritici Svetislava Vulovia i utilitarnoj i publicistikoj kritici Svetozara Markovia, Nedi je iziao sa novim shvatanjima prirode i zadataka knjievne kritike. ak nemakih filozofa, on je verovao u veite estetike istine i nepromenljivost knjievnog ukusa, u ono to je on nazivao opte norme lepoga. Odriui istorijski i biografski metod u prouavanju pisaca, on je stavio sebi za zadatak da prouava jedno knjievno delo samo za se, kao takovo, i nezavisno od svega to je van njega. To je imala da bude kritika intuitivna i psiholoka, koja ulazi u sutinu dela i u intimnost pisca, traei i istiui ono to je u delu bitno i osnovno. U tome poslu Nedi se sluio strogim logiarskim metodom, uproavajui oveka u piscu, svodei ga na dve ili tri glavne duhovne osobine. Tako je on pisce prouavao i predstavljao kao apstraktne linosti, bez obzira na njihov ivot i sredinu, a delo je odvajao od svega to ga je rodilo i razvilo. U primeni tih svojih knjievnih ideja Nedi je bio prek, odsean, autoritativan; preterano uveren u tanost svojih shvatanja, rado je igrao ulogu knjievnog policajca. ovek irokog obrazovanja, on je ipak ostao diletant u knjievnosti. Filozof po struci i po vaspitanju, odve racionalan a nedovoljno emocionalan, on je knjievnost radio suvie po logikim metodima, traio vie logike i geometrijske pravilnosti kod pisaca no to ih oni mogu imati. I on je o lepoj knjievnosti pisao sa logiarskom strogou, hladnoom i suvoom. OPTI POGLED. Ljubomir Nedi je bio jedna od najznaajnijih i najoriginalnijih pojava u knjievnosti svoga vremena. Devedesetih godina on se jako isticao i video i kao retko ko bio hvaljen i kuen, preuznoen i osporavan. Pored svega svoga tradicionalistikog i patrijarhalnog konzervatizma, on je bio Evropljanin, moderan duh, i u srpsku kritiku uneo je nova shvatanja i viu optu duhovnu kulturu. On je znatno podigao merilo kojim su se pisci ocenjivali, izvrio reviziju mnogih ranijih knjievnih sudova, krenuo velike knjievne diskusije i vie no iko uinio da se pone slobodan, iskren i otvoren pretres dela i pisaca. On je moda prvi isto kritiki duh meu srpskim kritiarima, i njegova slobodna, nezavisna knjievna kritika, koja je traila samo istinu, odgovara isto tako slobodnoj i nezavisnoj nerodoljubivoj istoriji Ilariona Ruvarca, koji je isto tako kao ideal postavio nagu istinu. Ali na tome se zaustavljaju zasluge Ljubomira Nedia. On je u prvom redu negativan duh i ruilac, i odlikovao se u odricanju i ruenju, krio zemljite za druge koji e znati i moi

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

319

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

zidati. Inae, u pozitivnome pravcu on je dao malo rezultata. U stvari, on je bio i ostao samo jedan vrlo inteligentan diletant u knjievnosti, poznavajui nedovoljno srpsku knjievnost u njenom istorijskom razvitku i srpske pisce u celokupnoj njihovoj knjievnoj delatnosti. Za knjievnu kritiku on nije dovoljno knjievan, a za istoriju knjievnosti nije dovoljno nauan. On je odve tradicionalist i ovek od predubeenja, suv logiar, esto oevidno pristrasan i nepravedan. Zato njegova ocena srpskih pisaca s kraja devedesetih godina vrlo je podlona novoj, objektivnoj i knjievnoj reviziji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

320

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MARKO CAR

ored knjievnih kritiara koji su se bavili srpskom knjievnou, kao to su

bili Svetislav Vulovi i Ljubomir Nedi, bilo ih je koji su se bavili i stranim knjievnostima, koji su u knjievno pisanim raspravama predstavljali srpskoj publici velike strane pisce. Tako je radio osamdesetih godina Svetomir Nikolajevi, profesor opte istorije knjievnosti na Velikoj koli, u svojim Listiima iz knjievnosti (dve knjige, Beograd, 1883. i 1888), u svoje doba rado itanim, neoriginalnim, ali itkim i dosta knjievno pisanim raspravama o Tacitu, ekspiru, Ariostu, Tasu, Kamoensu, Monteskjeu, Bajronu. Taj posao produio je devedesetih godina Marko Car (roen 1859, u Herceg-Novom, u Boki Kotorskoj*). Dalmatinac rodom, knjievno vaspitan kod talijanskih pisaca, on je naroito i rado pisao o piscima romanskih knjievnosti, talijanskim i francuskim, kao i o domaim, dalmatinskim piscima iz XIX veka. Bavio se i umetnikim putopisom, i u tom pravcu dao nekoliko knjiga (Venecija, 1891; U Latinima, 1894; Kroz Umbriju i Toskanu, 1895; Nae Primorje, 1910). Pored toga dao je nekoliko svezaka pripovedaka: sa Josipom Bersom S mora i primorja (Zadar, 1896), S bojnog i ljubavnog polja (Mostar, 1904), i 1911. Primorke, gde je pokazao vie knjievnog znanja no originalnog talenta. Za dugi niz godina on je uspeno upoznavao talijansku publiku sa srpskom i hrvatskom knjievnou. Najvei deo njegovih knjievnih studija iziao je u tri knjige Mojih simpatija (1895, 1897, 1904). Jedno odabrano kolo Mojih simpatija, u kome su studije o domaim piscima, iz ranije tri knjige, izilo je 1913. u Zadru, latinicom tampano. Estetika pisma iz Rima takoe su tampana 1913. U zasebnoj knjizi Matica srpska u Dubrovniku 1911. izdala je njegov vei ogled Sava Bjelanovi. Gde je re o stranim piscima, Car je bez originalnosti, i esto se doslovce oslanja na ono to su drugi pisali. Mnogo je bolji, samostalniji i korisniji kada pie o domaim piscima, naroito o dalmatinskim piscima novoga doba. Inae, knjievno obrazovan, iva duha, lak na pisanju, on je umeo da bude zanimljiv i da stee itaoce. Marko Car i Svetomir Nikolajevi imaju zasluga to su radili na knjievnom obrazovanju srpske publike, i u srpskoj knjievnosti odomaivali knjievni esej i studiju.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

321

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

BOIDAR KNEEVI

oen je na Ubu, u valjevskom okrugu, 7. marta 1862. Svrio je gimnaziju i

istorijsko-filoloki odsek Velike kole u Beogradu. 1884. otiao je za predavaa gimnazije u Uice. 1885. uestvovao je u srpsko-bugarskom ratu. 1889. premeten je sa slubom u Ni. 18931894. bio je profesor u aku, pa u Kragujevcu, 1899. u apcu. 1902. premeten je u Beograd. Umro je 18. februara 1905. u Beogradu. Boidar Kneevi iveo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga ivota, proveo je u unutranjosti, u tekim materijalnim prilikama, sam nauio jezike, sam uao u filozofiju i sociologiju, razvio se samo svojim snagama. Od njega, pre svega, ostalo je dva vea prevoda s engleskoga, H. T. Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj (Beograd, 18931894) i Karlajlovo delo O herojima (Beograd, 1903). Razvijajui ideje moderne evolucionistike kole napisao je dva vea nauna dela iz filozofije istorije (Principi istorije): Red u istoriji (Beograd, 1898), Proporcija u istoriji (Beograd, 1901).121 to je mogao dati jedan ovek u unutranjosti Srbije pri kraju XIX veka, bez duhovne sredine, bez biblioteka, bez ikakvih duhovnih podstreka, potpuno ostavljen samom sebi, to je Kneevi dao u svojim istorijsko-filozofskim spisima. U tim delima jedna je stvar van svakoga spora: velike prirodne sposobnosti, jaina duha, naroiti dar za istorijsku sintezu. Knjievnosti pripada samo jedno njegovo malo, ali znaajno delo, Misli, koje su se prvo pojavile u Srpskom knjievnom glasniku 1901, i odtampane u zasebnu knjigu [najpre] 1902, [pa u drugom izdanju, dopunjenom, u Beogradu 1914]. To nisu misli i izreke po tipu uobiajenih aforizama, koji se esto svode na ivotne definicije, moralna opaanja, veto izvedene antiteze i duhovite paradokse. To nisu ni saveti praktine moralne filozofije, trebnik vieg moralnog ivota, kako su davali stari moralisti. U Mislima Boidar Kneevi esto daje zgodno formulisane zakljuke svojih istorijsko-filozofskih razmiljanja; u njima ima tragova filozofskog spekulisanja i istorijskih ideja, terminologija je esto struna i nauna, ali u njima ima vrlo mnogo linoga, svoga, gotovo autobiografskog. Pod teretom ivota, duhovno i duevno vrean glupou i rugobom u svetu, on se povukao u sebe, i odvojen od svojih suvremenika i iznad svoje sredine traio zaborav i utehu u istim visinama misli. to god je zadovoljno sa ivotom, ono ne misli. to je ovek nezadovoljniji sa ivotom, to ga ivot vie pritiskuje, tim on vie misli; to dublje osea bolove od ivota, tim dublje misli. Miljenje je oduka od pritiska ivota zablude, nasilja, nepravde, mraka... Izmeu Kneevia oveka i njegovih misli postoji najintimnija veza, one su neposredan i

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

322

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

dubok izraz njegove prirode, prikaz tragine drame njegova srca i uma; to su, kako je sam govorio uzdasi, bolni krici jednoga viega duha, jedne umorne i razoarane due. Misao je uzdah duha; to dublji duh, tim dublji uzdah... Sve svoje nezadovoljstvo sa ivotom, sve svoje razoarenje i rezignaciju, svoje gorko ivotno iskustvo i utehe kojom se drao u ivotu, uneo je on u ovu misaonu i blagorodnu knjigu. I ono to je bilo najdublje i najintimnije u njemu, tragiku ivota jednoga viega oveka i visoku intelektualnu egzaltaciju, kazivao je on dubokim, snanim i impresivnim reima. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske, ivotinjske prirode ljudske, pesimistiko shvatanje oveka, razlika koja postoji izmeu nieg, animalnog i vieg, intelektualnog oveka, borba izmeu ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i venosti nad prolaznou, kult i poezija misli, otkupljenje due milju, ne besmrtnost due no besmrtnost duha. Celo njegovo delo je lirika intelekta i apoteoza misli, osloboditeljke i uteiteljke od svega. Sve te visoke i lino oseane misli kazivane su krepko i reito. Visinom misli i knjievnim izrazom, ova originalna i retka knjiga zauzima odelito i asno mesto u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

323

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

V DANANjA KNjIEVNOST

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

324

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KULTURNE I KNjIEVNE PRILIKE

ekoe su velike u odreivanju glavnih crta dananje knjievnosti,

knjievnosti od poslednjih deset godina, koja je jo u punom jeku stvaranja i u kojoj su pisci u neprestanom razvijanju. Tek kada glavni knjievni radnici dovre svoje razvijanje i dadu svoja definitivna dela, kada se mogadne gledati na dananju knjievnu proizvodnju iz izvesne istorijske perspektive, tek tada e se moi pouzdano i odreeno govoriti ta je dananja srpska knjievnost. U ovaj mah moguno je samo, sa najveom uzdrljivou, initi izvesne konstatacije, u najboljem sluaju ukazati na izvesne tendencije u razvitku suvremene srpske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

325

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DOLAZAK MLADIH NA MESTO STARIH

oetkom XX veka nastupile su velike promene u srpskoj knjievnosti. U

prvom redu, stari i stariji pisci, kao i nekoji od mlaih sa utvrenim knjievnim glasom, jednom reju oni koji su dotle predstavljali srpsku knjievnost, nestaju, a namesto njih javljaju se u velikom broju mladi pisci do jue nepoznati. udnom sluajnou u prvim godinama XX veka umiru mnogi srpski knjievni radnici: 1901. Jovan Ili, 1902. Ljubomir Nedi, 1904. Zmaj Jovan Jovanovi, 1905. Boidar Kneevi i Janko Veselinovi, 1906. Stevan Sremac, 1907. Pavle Markovi Adamov i Milorad Mitrovi, 1908. Milovan . Glii, Simo Matavulj i Radoje Domanovi, 1910. Laza Kosti. Smrt je uestanim udarcima proredila redove srpskih pisaca, gotovo obezglavila srpsku knjievnost, i nainila iroka mesta mladima. Praznine su ubrzo popunjene mladim i novim knjievnim snagama. Nikada u srpskoj knjievnosti nije radilo tako malo starih a tako mnogo mladih, nikada je u tolikoj meri nisu predstavljali mladi pisci kao to je taj sluaj danas. Ta promena u linostima imala je za posledicu i promene u knjievnim shvatanjima i u optem knjievnom pravcu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

326

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

INDIVIDUALISTIKI KARAKTER DANANjE SRPSKE KNjIEVNOSTI

lavno obeleje dananje srpske knjievnosti jeste to su stare knjievne

kole gotovo sasvim nestale. Romantizam, iako osporen i oslabljen, provlaio se za sve vreme realistikoga perioda, danas se sasvim izgubio, iako je bilo pokuaja izvesnog neoromantizma. Realizam sedamdesetih i osamdesetih godina znatno se promenio: nova nauka samo je jedna uspomena iz prolosti i potpuno pripada istoriji knjievnosti; publicistika kritika vie i ne postoji; seoska pripovetka, koja je vladala sve do polovine devedesetih godina, delom je prestala, a delom se iz osnova izmenila. Uticaj Vojislava Ilia, devedesetih godina tako veliki da mu se nije mogao oteti niko od mladih pesnika koji su poinjali, izgubio se i kod onih koji su jedno vreme bili pod njime, i mladi pesnici okrenuli su se sasvim drugim uzorima. Ukoliko ima realizma u srpskoj knjievnosti, on je mnogo individualniji, sa mnogo vie linoga i knjievnoga obeleja. Uopte, dananja knjievnost izgleda daleko vie individualistika no to je ranije bila. Danas se vie ne veruje u rei, dogme i formule kao to se nekada verovalo; posle otrih sukoba i borbi izmeu raznih duhovnih i politikih pokreta, nastupila je, kako u javnom i u duhovnom ivotu tako i u knjievnosti, izvesna idejna ravnodunost i duhovna snoljivost. U ranijim knjievnim periodima, pisci, i oni koji su bili najosobeniji i najoriginalniji, stajali su pod jednim optim duhovnim uticajem, pripadali vie ili manje jednom knjievnom pravcu, imali istu optu ideologiju, ista knjievna shvatanja, isti knjievni ukus i iste naine rada. Oni su, pored svih linih razlika, jako liili jedni na druge i sainjavali jednu idejnoknjievnu celinu. Danas nije vie taj sluaj. Izmeu pojedinih pisaca mogu se uhvatiti izvesne zajednike crte, ali svaki ima svoje zasebno duhovno i knjievno obeleje, svaki ide svojim putem, da je teko, gotovo nemogue, uoptavati ih i davati im opte karakteristike. To nije anarhija u duhovima i u knjievnom radu, no sloboda umetnosti i samostalan knjievan rad. Celo doba izgleda da nema naroitu osobenost i odreene crte kao to je to bio sluaj romantiarskih ezdesetih i realistikih sedamdesetih godina, ali u naknadu za to moderni srpski pisci su osobeniji, originalniji, odreeniji, i vema svoji.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

327

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

NACIONALNI OPTIMIZAM

ealistiki period zavrio se u srpskoj knjievnosti jakim nastupom optega

pesimizma. Pod uticajem tekih politikih prilika u kojima su bili Srbija i srpski narod u doba oko 1900. godine, kao odblesak opte depresije duhova, i u knjievnosti su se najvie uli glasovi klonulosti i obeshrabrenosti, i pisci su bili u jednom tekom i mranom raspoloenju. Talas pesimizma plavio je gotovo celu srpsku knjievnost, i nikada se groblja nisu toliko pevala, i nikada nirvana nije izgledala takav ideal kao u tim sumornim i alosnim vremenima. Sa promenom prilika koje su uslovljavale taj pesimizam, promenio se i taj osnovni sumorni ton koji je nekoliko godina vladao u srpskoj knjievnosti. Velike i korenite politike promene u Srbiji koje su nastupile 1903. godine, vraanje ustavnoga reima, mogunost da Srbija odahne od tekih unutranjih nevolja i da pribere svoju snagu i posveti je reavanju svojih nacionalnih pitanja sve je to bilo od velikih posledica po celokupan politiki i kulturni ivot srpskoga naroda. Narodni duh stao se buditi u svima srpskim krajevima, a narodna energija upuivati na koristan i plodan nacionalan rad. Politiko zbliavanje Srba i Hrvata od 1904. godine znailo je poetak reavanja najvanijeg problema naeg dvoimenoga naroda. Polet u duhovima i opti nacionalni napredak nije bio usporen velikom politikom krizom od 1908. godine. Naprotiv, ti dogaaji su uzburkali narodnu duu u njenim dubinama, i po srpski narod u poetku XX veka bili su od istih srenih posledica kao poraz kod Jene za Nemce u poetku XIX veka. Dravni, nacionalni i kulturni rad dobio je silan podstrek, i rezultat tih velikih napora bili su sjajni rezultati balkanskoga rata 1912 1913. Na Kumanovu i Bitolju, pod Jedrenom i pod Skadrom, na Bregalnici, Srbija je dokazala svoju ivotnu snagu i dravnu mo. I san tolikih narataja srpskih postao je java, slavna mesta istorije srpske, Kosovo, Prizren, Pe, Skoplje, Prilep, opet su vraena Srbiji. Posle pet stotina godina izvreno je potpuno osloboenje srpskoga naroda od Turaka. Srbija i Crna Gora su se dodirnule. Srbija se gotovo udvostruila, oslobodila celu Staru Srbiju, vei deo Makedonije, jedan deo Hercegovine, dola do vrata Soluna, povratila ono veliko mesto koje je nekada imala na Balkanskom poluostrvu. Ti veliki uspesi Srbije imali su kao srenu posledicu silno podizanje nacionalne vere i samopouzdanja, stvorili nedogledan nacionalni optimizam, koji prirodno nalazi svog ivog izraza u knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

328

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DUHOVNI I KULTURNI NAPREDAK SRBIJE

o duhovni i knjievni ivot srpski od najveega je znaaja potpuna i vie

neosporavana duhovna hegemonija Srbije. U poetku sedamdesetih godina to se poelo jasno oseati, devedesetih godina to je bio svren in, u poetku XX veka to je injenica koju niko ne osporava. Prosvetni napredak naroito se osetio za poslednjih desetak godina. Dok je 1885. bilo u Srbiji 534 osnovne kole, 1911. bilo ih je 1425. 1899. u celoj Srbiji bilo je 19 srednjih i strunih kola, sa 386 nastavnika i 6.049 uenika; 1910. bilo ih je 49, sa 723 nastavnika i 12.892 uenika. Danas u samom Beogradu ima vie uenika srednjih i strunih kola no to ih je pre trinaest godina bilo u celoj Srbiji. Na Velikoj koli u Beogradu jo 1900. nije bilo vie od 58 nastavnika i 450 studenata, 1913. ima na Univerzitetu na 80 nastavnika i 1.600 studenata. Pored toga, sve vei broj srpskih aka ui se na stranim viim kolama u Austriji, Belgiji, vajcarskoj, Rusiji, naroito u Francuskoj i Nemakoj. Srpska kraljevska akademija postaje najradniji nauni centar na Slovenskom jugu. Srpska knjievna zadruga broji na 11.000 lanova u celom srpskom narodu. Kulturno-nacionalna drutva, kao Kulturna liga, Narodna odbrana, razvijaju naroitu delatnost. Na 302 srpska lista i asopisa, koliko ih je bilo 1912, u Srbiji je izlazilo 199, od kojih samo u Beogradu 126 (24 dnevna lista, 20 knjievnih, naunih i politikih asopisa, 82 struna lista). 1816. jedini srpski list onoga vremena, beke Novine srpske, iao je u Srbiju u 6 primeraka; a 1912, 199 listova i asopisa u Srbiji rasturalo se godinje u preko 50,000.000 primeraka. Napredak u srpskoj knjievnosti je naroito vezan sa pokretanjem beogradskog Srpskog knjievnog glasnika, kome je 1901. osniva i prvi urednik bio Bogdan Popovi. To je bio prvi moderni knjievni asopis srpski, zapadnjaki po svojim knjievnim uzorima i shvatanjima, ali nacionalan po svojim neposrednim smerovima i knjievnom radu. Knjievno liberalan i irom otvoren svima talentima i svima knjievnim naratajima, on je imao svojih odreenih ideja, vaspitao knjievni ukus publike, davao obrasce modernog knjievnog stila, i vazda aktivnom knjievnom kritikom bio od znatnog uticaja na razvoj suvremene srpske knjievnosti. Najnovija srpska knjievnost pisao je drugi jedan asopis vezana je za njegovo ime... Srpski knjievni glasnik doao je da povue liniju izmeu devetnaestog i dvadesetog veka u srpskoj knjievnosti. On je srpsku knjievnost uputio novim pravcem, dao joj nov ivot i smisao, i nekoliko poslednjih godina stvorile su srpskoj knjievnosti trajan temelj, na kome e se ubudue razvijati...

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

329

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PROIRENjE KULTURNE OBLASTI SRPSKE

uhovni napredak nije ogranien samo na Srbiju. U svima srpskim

krajevima osea se nov nacionalan i kulturan rad, na modernijoj, racionalnijoj i pozitivnijoj osnovici no to je to bilo ezdesetih godina. Duhovne i knjievne veze izmeu Srbije i ostalih krajeva gde Srbi ive mnogo su jae i ivlje no ranije. Srpska knjiga se tampa u znatno veem broju i ita se u mnogo iroj knjievnoj oblasti no to je to bilo jo pre deset godina. Pojedine popularne knjige tampaju se u 3040.000 primeraka. Knjievni listovi, koji su nekada bili sreni sa 1.000 pretplatnika, teraju do 3.000 pretplatnika. Knjige glavnih pisaca srpskih koje su nekada tampane u nekoliko stotina primeraka, sada se tampaju u nekoliko hiljada i doivljuju vie izdanja. Do kraja XIX veka ivlji duhovni ivot oseao se u Srbiji i u staroj Vojvodini; danas se rasprostro i na ostale krajeve gde Srbi ive, na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju. Kulturno-prosvetna drutva kao Matica srpska u junoj Ugarskoj, Prosvjeta u Bosni i Hercegovini, Srpska zora u Dalmaciji i Matica srpska u Dubrovniku (osnovana 1909), znatno utiu na podizanje duhovne i nacionalne kulture srpske. Razni srpski centri imaju svoje lokalne knjievne organe: u Bosni i Hercegovini knjievnu Bosansku vilu i nauno-kulturni Pregled (od 1910); Letopis Matice srpske u Novom Sadu, najstariji srpski asopis, uspeno produuje svoj nauno-knjievni rad; Brankovo kolo (od 1895) namesto Javora i Strailova nastavlja tradiciju vojvoanskih knjievnih asopisa; Srgj u Dubrovniku, od 1902. do 1908, bio je knjievni organ dalmatinskih Srba; u Crnoj Gori injeno je nekoliko knjievnih pokuaja, od kojih je poslednji bio cetinjski Dan (1911). U srpski kulturni i knjievni ivot ulaze i krajevi koji u njemu nikako nisu bili predstavljeni. Jo pre rata 19121913. poeli su se javljati pisci iz Stare Srbije i Makedonije, meu kojima zasluuju panju dva pripovedaa: Starosrbijanac Grigorije Boovi i Makedonac iz ohridskog kraja Anelko Krsti. Pre sto godina u srpskoj knjievnosti su radili iskljuivo pravoslavni pisci, kao to su i itaoci bili iskljuivo u pravoslavnom delu naega naroda. Od polovine XIX veka doli su i katolici, kao Nikola Tomazeo, Matija Ban, Medo Puci. Isto tako u dananjoj srpskoj knjievnosti ima pisaca katolika, kao Marko Car i Ivo ipiko. Posle katolika, u srpsku knjievnost ulaze i nacionalno osveteni muslimanski Srbi iz Bosne i Hercegovine. (Pobratimstvo, pesme Omer-bega Sulejmanpaia Skopljaka, Osmana A. ikia i A. S. Karabegovia, Beograd, 1900; Aiklije Osmana A. ikia, Mostar, 1903; Pjesme Avda Karabegovia Hasanbegova, Beograd, 1902, Sombor, 1903. i 1904.) Veliki san

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

330

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Dositeja Obradovia, koji je vie od stotine godina ekao na svoje ostvarenje, sada poinje bivati java.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

331

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SRPSKO-HRVATSKO KNjIEVNO SJEDINjAVANjE

edna od najvanijih pojava nove srpske knjievnosti jeste to postupno padaju

stare pregrade izmeu srpske i hrvatske knjievnosti i to se obe knjievnosti istoga naroda i istoga jezika pribliuju jedna drugoj, proimaju jedna drugom, teei stvaranju jedne srpskohrvatske knjievnosti. Misao narodnoga jedinstva zahvatila je ne samo intelektualnu elitu i naprednu omladinu no i ire slojeve narodne, i svakoga dana dobija sve konkretniji oblik. Srpski pisci sarauju na hrvatskim asopisima, hrvatski na srpskim. Hrvatske knjige pretampavaju se irilicom, a srpske latinicom. Rad Savremenika, Srpskog knjievnog glasnika i Bosanske vile u tome pravcu bio je naroito znaajan i plodan. Matica hrvatska i Srpska knjievna zadruga od 1909. godine izdaju svake godine meu svojim redovnim izdanjima po jednu srpsku, odnosno po jednu hrvatsku knjigu. Srpski i hrvatski pisci (1910[1911]) zajedniki izdaju Hrvatskosrpski almanah. Hrvatske knjige nalaze itaoce meu Srbima, kao i srpske meu Hrvatima. Srpski itaoci danas daleko bolje znaju hrvatske pisce, i hrvatski itaoci srpske pisce no to je to bilo jo pre nekoliko godina. Meu mlaim piscima, sa obe strane, javljaju se i takvi koji nisu ni Srbi ni Hrvati, no Srbohrvati, pripadaju koliko hrvatskoj toliko srpskoj knjievnosti, teei ne samo pribliavanju no i stapanju, idealu koji su imali najjai umovi i najbolji ljudi u oba dela naroda: stvaranju jedne srpskohrvatske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

332

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

STRANI UTICAJI U SRPSKOJ KNjIEVNOSTI

aterijalna osnovica i kulturna oblast srpske knjievnosti na taj nain

znatno su proirene i sve se vie ire. Iako je dananja srpska knjievnost po duhu koji je oivljava i po smeru koji se opaa u svima njenim pojavama vrlo nacionalna, dublje nacionalna no to je ikad bila od poetka sedamdesetih godina, ipak se u njoj mnogo vie osea zapadnjaki duh. Ona u pogledu knjievnih ideja i knjievne forme sve vie postaje evropska. Raniji knjievni uticaji sve vie slabe ili sasvim nestaju. Maarski uticaj, koji se oseao u poeziji ezdesetih godina i na seoskim komadima sa pevanjem oko 1890, sasvim se ugasio. Nemaki uticaj, bezmalo apsolutan u etrdesetim godinama, ograniio se gotovo iskljuivo na Srbe u Ugarskoj, pa i tamo iz dana u dan slabi. Talijanski uticaj osea se samo u Dalmaciji. Jo uvek dosta, pa i sve vie, osea se ruski uticaj. U poslednje vreme primeuje se da se ukus srpske italake publike opet vraa ruskim piscima, naroito Tolstoju, Turgenjevu i Dostojevskom, koji se ponova i obilno prevode, i sve vie itaju. U pojedinim knjievnim delima, naroito u pokuajima za socijalnu dramu, vidi se uticaj ruskih pisaca. Ali, ipak, jo taj ruski uticaj nije u srpskoj knjievnosti toliko opti i tako snaan kao to je bio sedamdesetih godina. Mesto svih tih ranijih uticaja, koji su naizmenino vladali u srpskoj knjievnosti, sve jae se osea uticaj francuske kulture i francuske knjievnosti. Taj uticaj poeo se oseati u Srbiji jo oko 1848, kada se u otadbinu vratila prva generacija domaih sinova kolovanih u Francuskoj, onih koje su zvali Parizlije, i koji su poeli intelektualnu borbu protiv nemakara, ugarskih Srba u srpskoj dravnoj slubi, kolovanih po nemakim i maarskim kolama, i pobornika nemake i maarske kulture i knjievnosti. ezdesetih godina Srbija je imala diplomatsku potporu Francuske, za doba kneza Mihaila jedan francuski vii oficir bio je srpski ministar vojni, politiki, duhovni i knjievni ugled Francuske kod Srba stojao je vrlo visoko, i mladi Srbi su u sve veem broju ili na kolovanje u Francusku. Ujedinjena omladina srpska je budno pratila borbe francuske republikanske opozicije, sa francuskom Ligom za mir i slobodu odravala je idejne i politike veze, i Viktor Igo je tada kod Srba naao mnogo prevodilaca, italaca i sledbenika. Francuski pisci, i knjievnici, i politiari, poinju se sve vie prevoditi; u srpskom pozorinom repertoaru ezdesetih godina veliki je broj francuskih komada, i taj broj je godinama stalno rastao, tako da danas u srpskom pozorinom repertoaru vea polovina prevoda je iz francuske knjievnosti. Naroito od kraja osamdesetih godina jaa francuski uticaj u srpskoj

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

333

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

knjievnosti, a od poetka XX veka francuska kultura gotovo sasvim preovlauje kod Srba, naroito u Srbiji. asopisi i listovi najradije i najvie donose prevode iz francuske knjievnosti. Alfons Dode, Gij de Mopasan, Anatol Frans postaju ljubimci srpske italake publike. Taj francuski uticaj nije samo ogranien na prevoenje francuskih knjiga i prikazivanje francuskih komada. Od kraja devedesetih godina on se jako osea i u originalnoj knjievnoj proizvodnji srpskoj. To uticanje olakano je velikom duhovnom slinou koja postoji izmeu francuskog i srpskog mentaliteta i izmeu duha francuskog i srpskog jezika. Danas se, uglavnom, srpski pisci knjievno vaspitaju u francuskoj knjievnosti, francuski uticaj je naroito jak u lirici i u knjievnoj kritici, neto u romanu. Srpski knjievni stil se uspeno preobraava prema velikom francuskom uzoru; interpunkcija, koja je doskoro prema nemakom bila gramatina, sada prema francuskom postoje logina. Dananja srpska knjievnost razvija se uglavnom pod uticajem francuske knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

334

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

OBELEJA DANANjE SRPSKE KNjIEVNOSTI

a poslednjih desetak godina, u gore pomenutim prilikama i pod reenim

uticajima, stvorila se jedna nova knjievnost, sa novim piscima i novim knjievnim shvatanjima. Ukoliko je to moguno odreivati jo danas, ta knjievnost ovako izgleda.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

335

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

POEZIJA

ad na poeziji je vrlo iv i napredak oigledan. Taj rad je pre svega obilan, i

po broju tampanih stihova dananjica podsea na pesniku pletoru ezdesetih godina prologa veka. Kao to je osamdesetih godina napredovala pripovetka, tako danas napreduje poezija, naroito lirska poezija. Iako122 istorijsko oseanje nije oslabilo kod Srba, ni kod najobrazovanijih, ni kod onih koji su po svojoj kulturi potpuno zapadnjaci; iako je atmosfera poslednjih velikih istorijskih dogaaja i promena vrlo pogodna za poetskoistorijske sinteze, ipak [umetnika] epska poezija u srpskoj knjievnosti ne moe da se razvije. Ona je gotovo sasvim naputena i to ima pokuaja to su bez knjievne vrednosti. Ali lirska poezija cveta, i ima predstavnika od vrednosti. Dananja lirska poezija srpska nije tako obilna i raskona kao to je bila u doba romantizma, i dananji liriari srpski nemaju ni stvaralaku snagu, ni plodnost, ni obimnost ranijih pesnika. Oni rade manje, sporije i kreu se u uem krugu knjievnih rodova i poetskih motiva. Meu njima nema jakih linosti koje sve natkriljuju i zasenjuju. Ali dananja lirika ima dublji duevni ivot, tananije oseaje, otmenija oseanja, naroito savreniju formu. U tehnikom pogledu ona je znatno via, njeni slikovi su bolji i jai, na ritam obraa veu panju, njen pesniki jezik je izraeniji i uglaeniji. Ona je danas vema evropska i umetnika no to je ikada bila. U dananjoj srpskoj lirskoj poeziji opaa se nekoliko ukrtenih raznih struja. Ima pesnika koji su u punoj teoriji umetnosti radi umetnosti, koji iznad svega polau na spoljnu lepotu i otmenost izraavanja, na retka oseanja, fine prelive, tanine oseanja, poetske simbole i neobian nain izraavanja. Pored pesnika zakasnelih podraavalaca dekadentizma, pored zaostalih modernista koji se ushiavaju arlom Bodlerom i Oskarom Vajldom, koji neguju umetnost nesvesnoga, podsvesnoga i nadsvesnoga, poeziju gra, mutnih snova, obolelih stanja svesti, ima pesnika intimnog nadahnua, prirodnog i neposrednog izraavanja. Ima pesnika snane vere u ivot i nacionalne energije. Patriotska poezija, koja je ranije gotovo bila zamukla, ili spala na slabe versifikatore i neiskrene deklamatore, sada, u predoseanju velikih istorijskih dogaaja, i kao posledica njihova, u svoj svojoj slavi je vaskrsla. Dananja patriotska poezija i idejom, i oseanjem, i izrazom stoji nad emfatinom i polunovinarskom patriotskom poezijom iz romantinoga doba. Ona je razumnija, diskretnija, otmenija, naroito knjievnija.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

336

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Pesniki jezik i versifikacija su na visini na kojoj nikada nisu bili u srpskoj knjievnosti. Dananji pesnici drugog i treeg reda, koristei se optesteenim pesnikim kapitalom, piu formalno bolje stihove no to su ih pre pola veka pisali pesnici prvoga reda. Nova poezija ivopisnou i muzikalnou zadovoljava i oko i uho. U pogledu forme glavni moderni pisci podigli su srpski knjievni jezik i srpsku lirsku poeziju gotovo do stupnja savrenosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

337

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PRIPOVETKA I ROMAN

tarija seoska pripovetka iz osamdesetih godina, esto jo folklorna i u

dijalektu pisana, koju su epigoni i podraavaoci bez talenta nainili banalnom, danas se gotovo sasvim izgubila. Reakcija je protivu nje bila toliko jaka da je selo, koje se gotovo iskljuivo videlo kod ranijih pripovedaa, danas skoro sasvim nestalo u srpskoj pripoveci. I ako ko od dananjih pripovedaa opisuje selo i seljake, to ne ini vie onako idilino i folklorno, no vie kao socijalni posmatra, politiki kritiar, ili knjievni liriar koga priroda opija. Oseanje prirode, povrno i oskudno gotovo kod sviju ranijih pripovedaa srpskih, sada postaje ivlje i razvijenije. Dananji pripovedai manje imaju interesa za spoljnji, a vie za unutranji ivot ovekov. Varo, njen vii i sloeniji ivot, moderna dua, sa svim onim to je nesreeno, protivreno, nemirno, gotovo bolesno u njoj, to danas mnogo vie zanima srpskog pripovedaa. Pripovetka je, po osnovnim shvatanjima i po metodu rada, uglavnom ostala realistika, posmatrajui iskljuivo stvaran i suvremen ivot i prikazujui ga u njegovim karakteristinim pojavama, ali u njoj ima vie linoga nadahnua, knjievnoga subjektivizma, gotovo lirizma, mnogo socijalne ili nacionalne tendencioznosti. Ona je zrelija, individualnija i knjievnija no to je nekada bila. Uslovi za roman su postali povoljniji, i novo doba dalo je nekoliko dobrih romana. Istorijski roman je sasvim naputan, i do danas srpska knjievnost nema pravog istorijskog romanopisca, iako u srpskom narodu ima toliko ivih i aktivnih istorijskih tradicija.123 Novi roman je iskljuivo iz suvremenoga ivota, ne daje samo iroke slike pojedinih drutvenih sredina ili izrazitih drutvenih tipova, no uzima da reava pojedina psiho-fizioloka ili socijalna pitanja. Ali i pored toga napretka, srpska knjievnost jo uvek iekuje svoga velikog romanopisca, koji bi se svim svojim talentom bacio na roman. Nesumnjivo je da za razvijanje romana danas ima vie optih uslova no to je ikada bilo u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

338

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DRAMA

pogledu drame ne osea se znatan napredak, iako su socijalni i moralni

uslovi daleko povoljniji no to su ikada bili. Razvijeniji i sloeniji socijalan ivot, diferencijacija u drutvu i individualizacija linosti, daju veeg i boljeg materijala dramatiaru. ei i vei dramski konkursi, zbliavanje srpskih i hrvatskih pozorita, nisu mogli biti od veega uticaja na razvitak dramske knjievnosti. Ili se produavao raniji vodvilj, dosta gruba komedija bez velikih knjievnih pretenzija, ili se ine pokuaji podraavanja moderne socijalne drame ili skandinavske simbolistike drame. Poslednjih godina javilo se nekoliko naturalistikih komada, sa pojaanom sklonou za pesimistiko slikanje crnih strana drutva i moralne bede ljudske, sa predmetima iz najniih drutvenih slojeva. U optoj obnovi patriotizma osea se i malo vraanje ili ka ivopisnoj istorijskoj drami u stihu, ili simbolinim slikama nacionalnih borbi u prolosti i u sadanjosti. U tome pogledu znaajan je i uticajan rad dubrovakog dramatiara Iva Vojnovia, jednoga od onih pisaca koji su na sredi izmeu dve knjievnosti jednoga jezika, izmeu srpske i hrvatske. On je poeo rad iskljuivo u hrvatskoj knjievnosti, ali potpuno preao i na srpske motive i stao pisati i za srpsku knjievnu publiku. Njegova Dubrovaka trilogija (1900, 1902, 1911), veoma emocionalna i knjievna, najbolja je dramska tvorevina na naem jeziku poslednjih godina. Smrt Majke Jugovia (1907, [1911]) i Lazarevo vaskrsenje (1913) jesu knjievni izraz novoga nacionalnoga idealizma i poleta. Ivo Vojnovi je danas prvi dramatiar i kod Srba i Hrvata, ali nedovoljno istorijsko oseanje, preteran simbolizam, katkada usiljeno patetian ton smanjuju vrednost njegovoj inae visoko nadahnutoj nacionalno-simbolinoj drami. Srpska drama jo eka ili razvijeniju socijalnu sredinu, vei stupanj opte i knjievne kulture, ili jakog i darovitog pisca koji e je snagom svoga talenta podii na visinu ostalih rodova u suvremenoj srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

339

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNA KRITIKA

apredak knjievne kritike koji se krajem devedesetih godina jasno oseao,

poslednjih desetak godina samo se pojaavao. Znaajna je injenica, i objanjiva osnovnim kritikim i pozitivnim mentalitetom srbijanskim, da knjievna kritika, i danas, kao to je bio sluaj i na kraju devedesetih godina, ima za svoje glavne predstavnike pisce iz Srbije. Knjievna kritika srpska postaje nezavisan i razvijen knjievan rod, i po vrednosti i po uticaju zauzima visoko mesto u dananjoj knjievnosti. Pod uticajem moderne francuske knjievne kritike i estetike, naroito Sent-Beva, Hipolita Tena, ila Lemetra i Marija Gijoa, srpska kritika je postala sasvim moderna, i u glavnim svojim idejama i u metodima rada. Impresionizam je jedna od njenih glavnih osobina, ali ona se slui i drugim metodima knjievnoga ispitivanja i ocenjivanja, biografskim i istorijskim metodom, izmeu ostaloga. Ta nova knjievna kritika, redovnim i sistematskim praenjem novih knjievnih pojava, vri jak uticaj kako na pisce tako i na italaku publiku. Ona prouava ne samo nove pisce i dnevnu knjievnu proizvodnju no i starije pisce i ranije knjievne epohe, vri reviziju knjievnih pogleda, ocena i shvatanja, daje dragocen materijal pravoj istoriji knjievnosti. Daleko knjievnija no to je ikada bila, raena sa knjievnim ukusom i oseanjem, naroito pisana paljivim modernim knjievnim stilom, ona utie i neposrednim primerom i znatno je pomogla podizanju knjievnoga merila i stvaranju jednog knjievnog stila. Nimalo kruta ni pedantna, bez dogmata i bez predrasuda, vrlo liberalna i pristupana, cenei pisce samo po njihovoj knjievnoj vrednosti, krei put mladim talentima, dananja knjievna kritika nala je velikoga odziva kod italakog sveta i uiva onaj ugled koji je poezija imala ezdesetih, a pripovetka sedamdesetih godina.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

340

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

KNjIEVNI JEZIK I STIL

edna od najvidnijih i najvanijih odlika optega napretka u srpskoj

knjievnosti jeste usavravanje knjievnoga jezika i stila. Stara filoloka kola sasvim se izgubila sa svojim nenaunim i preivelim shvatanjima: da je srpski knjievni jezik dovrio svoje razvijanje, i da je jezik Vuka Karadia i ure Daniia definitivan knjievni jezik od koga se, kao od neke svetinje, ne sme odstupati. Danas je opte primljeno shvatanje da je knjievni jezik jedan iv organizam, prirodan i spontan proizvod vazda usavrljivog ljudskog duha, i da se kao takav mora razvijati, popunjujui se pozajmicama svake vrste, i oivljenim zgodnim arhaizmima i primanjem lepo kazanih provincijalizama, naroito prihvatanjem spontano postalih neologizama, i da za nove ideje i nova oseanja potrebni su i novi izrazi i nove forme. U polovini XIX veka mislilo se da je jezik kojim su Karadi i Danii preveli Bibliju idealan srpski jezik, a pisci su pisali prema tim uzorima. Iako je nedavno bilo pokuaja da juno hercegovako nareje postane opte knjievno nareje srpsko, iako je ta ideja potpuno pobedila kod Hrvata, u srpskoj knjievnosti ostalo je, uglavnom, istono nareje, govor Beograda, umadije i stare Vojvodine. Ne samo da je istono nareje sauvalo svoj raniji poloaj, no zato to njime govori najvei i najkulturniji deo srpskoga naroda, od Triglava do Soluna, zato to ima tradiciju, zato to je krae, lake, poslovnije, energinije, ujednaenije, ono oevidno potiskuje juno nareje. Kao to je ezdesetih godina bilo srpskih pisaca iz istonih krajeva koji su poeli pisati junim narejem, tako i sada pojedini pisci, i srpski i hrvatski, iz jugozapadnih krajeva, poinju pisati istonim narejem, koje je na putu da postane opta i vladajue nareje srpske, a verovatno i hrvatske knjievnosti. U Srbiji, u Beogradu, u isto nacionalnoj sredini, daleko od tuih uticaja, u optoj i svestranoj upotrebi koju jeziku moe da d samo jedna isto nacionalna drava, stvara se nov knjievni jezik, slobodan, iv, krepak, gibak, ivopisan, uvek u pokretu i u stvaranju. Taj tako nazvani beogradski stil, u reakciji protiv ranije filoloke kole i u preziranju dogmatike gramatike i u tenji za originalnim izraavanjem, katkada ide suvie daleko. Ali i pored neizbeivih krajnosti i zloupotreba, on je jedna velika tekovina i elemenat napretka u dananjoj srpskoj knjievnosti. On, pun snage i ivota, prelazi granice Srbije i namee se celoj knjievnosti naega jezika, ne samo srpskoj no i hrvatskoj. Nikada se u srpskoj knjievnosti nije knjievnije pisalo no to je danas, u doba zavlaivanja beogradskog stila.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

341

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

1) PESNICI

ajnovija srpska poezija ima dva pesnika na elu: Jovana Duia i Milana

Rakia, dva aka modernih francuskih pesnika, koji po svom pesnikom obrazovanju imaju mnogo zajednikog, ali koji se po svome knjievnom karakteru i po prirodi svojih pesama znatno razlikuju.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

342

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN DUI

oen 1874,124 u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi knjievni drugovi

Aleksa anti i Svetozar orovi, propevao je poetkom devedesetih godina, pod jakim uticajem Vojislava Ilia. U prvoj njegovoj zbirci Pjesme (Mostar, 1901.) nalaze se motivi, predmeti, osnovni ton, pa ak i renik Vojislava Ilia. Kao i Vojislav Ili, i on voli Pukina i daje nekoliko prevoda iz njega (Bahiserijski edrvan i Galub, 1900; Andelo, 1901;125 Cigani, 1902; Kavkaski suanj, 1905). Ali Dui, jedan od najgipkijih i najevolutivnijih duhova srpske knjievnosti uopte, nije se na tome zaustavio. Otkako je 1899. otiao na stranu, u francusku vajcarsku i Francusku, on je doao u kolu modernih pesnika francuskih, naroito Albera Samena i Anrija de Renjije, i ubrzo se pokazao ne kao dobar ak no kao samostalan stvaralac. Njegova poezija do 1901. bila je vie opisna, u najboljem sluaju poezija umova i zvukova. Ljubav je bila glavno oseanje koje je pevao u toj svojoj mladikoj lirici, i nekoliko iskrenih, oseanih, neposrednih pesama koje je tada ispevao, idu u njegove najbolje pesnike proizvode. Docnije, sve to mu je poelo izgledati naivno, poetniko, nedovoljno umetniko, i on se sav okree umetnosti radi umetnosti, umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Druga sveska Pesama (Beograd, 1908), u kojoj ima izmenjenih pesama iz zbirke od 1901, pokazuje koliki se preokret napravio u njegovom pevanju. Forma mu sada izgleda vanija od sadrine: Forma u pesmi moe esto da zameni sve drugo... Pesnik je za njega kabinetski radnik i ueni zanatlija na tekom poslu rime i ritma... Sve je do toga kako se neto ree... On hoe da u svoju poeziju magle i senki unese to ree oseaje, to suptilnija oseanja, trudi se da uhvati one suptilne veze koje vezuju duu oveka sa duom stvari, ljudski ivot za vasionski ivot, da mesto optih i prostih ideja d vie poetske simbole. On pati od straha da ne bude dovoljno otmen, da njegova poezija ne lii odve na poeziju drugih pesnika. On poeziju shvata kao neku vrstu primenjene metafizike, nerado opisuje spoljni svet i opta ljudska oseanja, no, u tenji da se od isto spoljnih fakata priblii dogaajima due, obdelava tananu poeziju simbola, metafiziku oseanja. Sve to, odista, nije banalno, bar u dosadanjoj srpskoj knjievnosti; u toj poeziji ima mnogo otmenosti, sklada i finoe, ali to uguivanje sopstvenih oseanja, izokretanje svoje prirode, elja biti drugai od ostalih, strah od iskrenosti i prirodnosti, traenje simbola poto-poto, iskljuivo staranje o efektima koji se postizavaju kombinacijama rei i glasova,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

343

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

sve to ini utisak neega hladno usiljenog, ukoeno otmenog, i katkada gotovo prelazi u manirizam. rtvujui katkada smisao, jasnost, iskrenost, svoje intimne pesnike osobine, Dui se usavrio u formi kao niko do njega. Mada mu slikovi nisu svagda pravilni, on pie vanredno izraenim stihom, uglaenim, utananim, sa obiljem slika i bogatstvom rei, pokazujui se kao majstor u rei. Njegovi fluidni, ivopisni, sjajni stihovi idu u najbolje stvari koje je srpska poezija dala. Stil je uopte njegova najvea osobina, i to se vidi najbolje na njegovoj prozi, na putopisima (Pismo iz eneve, 1908; Pismo sa Alpa, 1906; Pismo s Jonskoga mora, 1911) i knjievnim impresijama (o Vojislavu Iliu, 1902; o Borisavu Stankoviu, 1907; o Miloradu J. Mitroviu, 1911; o Petru Koiu, 1912; [o Isidori Sekuli, 1914]). Ti putopisi su esto fantastini, a knjievne slike su vie pesnike impresije, knjievni vezovi, sjajna stilska razvijanja povodom jednog pisca. Ali to je pisano neuveno sjajnim, bletavim stilom, bogatim renikom i retkim figurama, sa mnogo duha i gracije, sa toliko literature da italac ostaje zasenjen. Njegovi putopisi su najknjievniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj knjievnosti. Pesnik vrlo velikog talenta ije razvijanje jo nije dovreno, pisac prvoga reda koji jo nije kazao svoju poslednju re, Jovan Dui je jedan od tvoraca u dananjoj poeziji srpskoj a u prozi jedan od najveih srpskih stilista.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

344

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILAN RAKI

oen u Beogradu 1876,* neto mlai od Duia, javio se docnije, 1902, i

odmah iziao sa svim svojim pesnikim osobinama. Poeo je, pod psevdonimom, pevati u Srpskom knjievnom glasniku 1902, prva sveska Pesama izila mu je 1903, a druga, Nove pesme, 1912. Pisao je malo, za desetak godina oko pedeset pesama, ali je kakvoa obilato nadoknadila koliinu. On se nije ugledao na ranije srpske pesnike, no je neposredno otiao u kolu francuskih pesnika. Nije se javio dok pesniki zanat nije dobro izuio, i iziao je na javnost kao izraen pesnik sa odreenom fizionomijom, unosei u srpsku poeziju neto novo i vie, zauzevi odmah jedno od prvih mesta u suvremenoj srpskoj knjievnosti, stvorivi odmah neku vrstu pesnike kole. On je pesnik intelektualac, intelektualan kao retko ko od srpskih pesnika do njega, i oni koji ga nisu voleli tvrdili su da je on pesnik vie glavom no srcem, da ima vie opte knjievne kulture no pravog pesnikog talenta. Ali intelektualne osobine ovog modernog oveka i Evropljanina utoliko vie odudaraju od banalnosti u mislima i praznine oseanja ega se i suvie vialo u srpskoj poeziji. I posle verbalista kakvi su preplavili srpsku knjievnost, Raki, stojei na visini moderne misli, sa duom modernog razvijenog oveka, dobro je doao sa svojom intelektualnom, gotovo intelektualizovanom poezijom, u kojoj se velika oveanska oseanja i visoke misli kazuju sa mnogo sklada, ukusa i mere, na klasian nain, u dobrom smislu te rei. U srpskoj knjievnosti od Jovana St. Popovia nije bilo misaonijeg liriara no to je Raki. Ali nad starijim refleksivnim pesnicima srpskim on ima veliku nadmonost: dok su stari bili knjiki hladni, staraki mudri, ukoeno pravilni i visokoparno sveani, Raki je u isti mah i misaon i topao, i knjievan i neposredan, i reit i prirodan, i njegova u osnovu vrlo lina i sasvim lirska poezija u isti mah je opteoveanska i u viem smislu refleksivna. U prvim stihovima njegovim bila je vrlo jaka pesimistika nota, i on je jae no iko pevao teret, prazninu, nitavilo ivota, duhovni i duevni jad oveka pritisnuta sudbinom, ali u isti mah i ponosit i miran stoicizam, pobedu duha nad materijom i prekaljene due nad brutalnom prirodom. I taj prvobitni pesimizam, koji je u izvesnim trenucima izgledao bajronovski reit i oajan, sve vie je prelazio u melanholinu rezignaciju i filozofsku vedrinu. Pored toga, poslednjih godina Raki, koji je sa slubom bio na Kosovu, ispevao je

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

345

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

izvestan broj patriotskih pesama, u kojima je, sa Aleksom antiem, vaskrsao staru rodoljubivu poeziju, dokazao kako i ona moe biti vrlo knjievna i umetnika. Njegovo rodoljublje je duboko u njegovu srcu, i u punoj saglasnosti sa njegovim duhom, on ima suvremen patriotizam, bez fraza i bez stava, racionalan i diskretan, koji je sastavan deo razvijene due i zrele misli modernog oveka. Ako bi, kao pesnik uopte, Raki imao da se spori o prvenstvo sa Jovanom Duiem, u pogledu isto pesnike forme on je danas na prvom mestu, i u srpskoj knjievnosti nema izraenijih, savrenijih stihova no to su njegovi. Shvatajui knjievni posao sasvim ozbiljno, radei ga vrlo paljivo, on je svojim stihovima znao dati gotovo definitivnu formu. On ima iroku i bogatu oratorsku frazu, zaokrugljenu strofu kao u mramoru rezanu, snaan i svean ritam, stil kristalno jasan, krepak i efektivan, stih bogat, zvuan, metalan. Njegovi stihovi, zvonki i isti, odjekuju zvekom plemenitog metala. Njegova poezija je besprekorna u svojoj mirnoj euritmiji i mramornoj lepoti, i u pogledu tehnike to je poslednja re umetnikoga savrenstva u dosadanjoj poeziji srpskoj. U celom svom radu Raki oznaava jedan veliki napredak u srpskoj knjievnosti. Mislen bez pedanterije, dubok bez nejasnosti, reit bez emfaze, lirian bez patosa, on je tip modernog pesnika naeg intelektualnog doba.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

346

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

STEVAN M. LUKOVI

animljiva i lepa knjievna pojava bila je poezija rano preminuloga Stevana

Lukovia (1877. do 1902). On je poeo pisati polovinom devedesetih godina, ali to su bili obini aki pokuaji bez vrednosti. Osetivi ta sve treba znati pa moi pisati, on se dao na prouavanje francuskih pesnika, naroito Alfreda de Misea i Pola Verlena. Ne publikujui svoje stihove, uveren da jo nisu kako treba, on je ostavio za sobom izvestan broj nedovrenih pesama, koje su njegovi prijatelji izdali u Beogradu 1903. godine (Pesme Stevana M. Lukovia). Te malobrojne, jo nedovrene, pesme pokazuju veliki i originalan pesniki talenat. Pesnika priroda u najboljem smislu rei, fina dua i otmen duh, Lukovi je i formom i sadrinom donosio neto novo u srpsku poeziju. On je pesnik eznua i snova, neodreene tuge i diskretne melanholije, neega neodreenog, sanovnog, suptilnih stanja svesti. Njegov elegian i lirian stih je muzikalan i u nekoliko pesama postignuti su veliki muziki efekti. Nekoliko njegovih pesama simbolikih i muzikalnih idu u najoriginalnije i najbolje stvari moderne srpske poezije.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

347

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SVETISLAV STEFANOVI

ajplodniji meu novim pesnicima srpskim jeste Svetislav Stefanovi

(roen u Novom Sadu, 1877*126). Javio se krajem devedesetih godina, i za desetak godina dao je nekoliko knjiga pesama, eseja, skica, prevoda. U Mostaru (1903, 1904, 1905), izile su tri knjige njegovih Pesama; iz tih ranijih zbirki stihova, iz doba od 1902. do 1912, probrao je kao neku malu antologiju Sunca i senke (Beograd, 1912). 1911. izila je u Novom Sadu njegova drama Sukobi, 1904, u Mostaru, zbirka proznih radova Skice. Prevodio je dosta iz engleskih pesnika, Bernsa, Bajrona, elija, Edgara Poa, Tenisona, Svinberna, Rosetija, Vajlda, itd. 1907. izila je u Mostaru jedna sveska njegovih knjievnih ogleda Iz engleske knjievnosti (o ekspiru, o Novoj renesansi, o Danteu, Gabrielu Rosetiju, o Aldernonu arlsu Svinbernu). Stefanovi je dosta prevodio iz ekspira, u stihu. Tako: Julije Cezar (Mostar, 1902), Magbet (Mostar, 1903), Mletaki trgovac (Mostar, 1905), Mnogo vike ni oko ta (Mostar, 1906). Od Edgara Poa preveo je Dve pripovetke (U Molstremskom vrtlogu i Istina o g. Valdemaru, Mostar, 1902). Stefanovi ima izvesnih dobrih osobina. On ima veliku duhovnu radoznalost, retku vrednou i radnu snagu, dosta iroko knjievno obrazovanje. Lekar po struci, kao posledicu svog prirodnjakog obrazovanja, on ima i irih optih ideja kojima esto izlazi iz uskoga kruga osvetanih pesnikih tema. Stojei pod uticajem engleskih pesnika, on ima i novije pesnike motive i originalniji pogled na svet. irok panteizam, velika ljubav ka prirodi i saoseanje svetskoga ivota, esto izraavano sa snagom i akcentom, odlikuje njegove najbolje stvari. Ali Stefanovi ima mana koje vrlo jako opominju na Lazu Kostia, iji je on oboavalac i jedan od vrlo retkih branilaca. Oseajui izvesnu originalnost u sebi, on hoe da bude originalniji no to jeste, usiljava se da bude dubok i simbolian i ispada mutan, zamren i nejasan, i u celini ostaje teak za itanje. Stihovi su mu uglasti i tvrdi, pesnike slobode nedoputeno velike, jezik neizraen i nesiguran. Njegovi pokuaji da se potpuno oslobodi ranije srpske versifikacije i da stvori novu, slobodniju versifikaciju, nisu uspeli. Uopte, on je jedan od onih pisaca koji vie hoe no to mogu, i njegove knjievne ambicije nisu u skladu sa njegovim knjievnim sposobnostima. Kritiki i dramski pokuaji su mu sasvim slabi, i odaju oskuDicu ravnotee u duhu i mere u ukusu.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

348

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILAN URIN

eega novog i originalnoga uneo je u srpsku poeziju Milan urin (roen u

Panevu 1880*). Svoj pesniki rad otpoeo je pod uticajem bekih modernista, poetkom XX veka, i pisao mahom u Srpskom knjievnom glasniku. Zbirka njegovih stihova Pesme izila je 1906. Njegova poezija, udna, katkada udnjaka po idejama, oseanjima i obliku, bunila je mnoge ukorenjene predrasude, i retko je koji pesnik doekan sa toliko zle volje i podsmeha. Kod njega ima afektiranja, stih mu nije dobar, jezik nije siguran, ali neoekivane pesnike i estetike ideje kazivane su smelo i prkosno, i gotovo uvek interesantno. Iskrenost i originalnost u duhu, oholo preziranje ranijeg i tueg, prezriv ton i borben stav, odlikuju ove originalne pesme. urin je jedan od prvih pesnika koji su izili iz konvencionalne versifikacije i poeli pisati slobodnijom razmerom. [Bavio se i istorijom srpske narodne poezije u stranim knjievnostima (Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur, Leipzig, 1905. Foriel i njegove pretee u Nemakoj, SKG, 1911, 27. Dode i ilirstvo, LMS, 1913, 2934). Izbor srpskih narodnih pesama na nemakom u zbirci Insel-Bcherei, Leipzig, 1907. U Beogradu, izdao Pesme Vase ivkovia. 1910. i 1911. izdavao Srpskohrvatski almanah. Preveo Niea Tako je govorio Zaratustra (Beograd, 1912).]

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

349

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VELjKO PETROVI

voju pesniku individualnost ima Veljko Petrovi (roen u Somboru

1884*). Svrivi maarsku gimnaziju u Somboru, uio je prava u Peti. 1906. i 1907. bio je saurednik asopisa Croatia, pokrenutog u Peti. Bacivi se na novinarstvo, rasturio je veliki broj svojih stihova po srpskim i hrvatskim listovima i asopisima. Dosada je izdao pesme patriotskog smera, Rodoljubive pesme (Beograd, 1912) [ i knjigu stihova Na pragu (Panevo, 1913)]. On je pesnik originalnih oseanja i ideja, i rado slika uzmuena duevna stanja i rea oseanja. U patriotskoj poeziji, ostajui i originalan pesnik i savestan umetnik, dao je novo, jae, revolucionarno oseanje ljubavi prema svojoj zemlji i narodu, i retko kada su nacionalni gnev i nada imali tako jake akcente. Njegovoj poeziji smeta izvesna tvrdoa stiha i nesigurnost u jeziku. Veljko Petrovi bavi se i novelom, sam veli da sve vie naginje novelistici, i dosada je dao prilian broj vrlo zanimljivih pripovedaka, u kojima ili psiholoki analizuje nevrasteniarsku duu modernog oveka ili sa gorinom slika srpsko graansko drutvo u Ugarskoj.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

350

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

DANICA MARKOVI

voje od novih pesnika srpskih Danica Markovi i Velimir Raji imaju

izvesno zajedniko obeleje: pesimizam i veliku iskrenost. Danica Markovi (roena u Beogradu 1879**) je pisala malo: jednu zbirku Trenuci (Beograd, 1904) i izvestan broj stihova po raznim asopisima u kojima ne pokazuje snagu da izie iz sebe i iz svojih ispovesti, da proiri svoj vidik misli i skalu oseanja. U Trenucima ima dosta nedostataka: ostataka iz itanja Vojislava Ilia, sentimentalnih cvetia, mutnog i nejasnog izraavanja, odsustva harmonije, tekog stiha. Ali ima jedna retka i smela iskrenost, odvanost da se u pesmi kae sva misao i da se u lirskoj ispovesti ide do kraja. Trenuci su knjiga vrlo subjektivna i vrlo individualna, gotovo autobiografska, svoja knjiga, kakve se retko sreu u knjievnosti, gde konvencije, podraavanja i abloni toliko znae. Danica Markovi u tome pogledu podsea na Marselinu Debord-Valmor u francuskoj, i Beti Paoli u nemakoj knjievnosti. Ta poezija je uznemirena, nervozna, bolna, ali svojim linim akcentom ini jak utisak. Tom malom i nesavrenom, ali originalnom i impresivnom knjigom, Danica Markovi je dosada najbolja pesnikinja u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

351

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VELIMIR RAJI

od Velimira Rajia (roen u Aleksincu 1879*) isti autobiografski i bolni

karakter. Njegova knjiga Pesme i proza (Beograd, 1908) sve je drugo samo ne knjievno diletantstvo i opta poetska mesta. U ovoj bolnoj knjizi nema nijedne misli, nijednog oseanja koje pesnik nije svom duom svojom osetio i svim svojim biem proiveo. Njegov veliki pesimizam nije ono knjievno razvijanje jedne lake knjike teme, no neposredno, silno oseanje, koje katkada ini teak fiziki utisak. Ta subjektivnost je i dobra i slaba strana ove knjige: Pesme i proza su jedna iskrena knjiga, koja daje pun utisak oseanog i preivljenog, ali pesnik pokazuje uzak talenat, nemo da izie iz sebe, da peva drugo to nije za njega vezano. Stihovi, iako neto starinski, isti su i pravilni.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

352

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

SIMA PANDUROVI

edan od najkarakteristinijih novih pesnika je Sima Pandurovi (roen

1883**). On je dosada dao dve zbirke stihova: Posmrtne poasti (Mostar, 1908), Dani i noi (Beograd, 1912), pored toga nekoliko prevoda u stihu iz francuske knjievnosti: Kralj se zabavlja (1904)127 od Viktora Igoa, Romantine due (Les romanesques) od Edmona Rostana (1912128), Rasinovu Ataliju (Beograd, 1913). U prvim stihovima svojim on produava onu notu pesimizma koja se jako osetila u srpskoj poeziji poetkom XX veka. On je pesnik bola, mraka, jeseni, groblja, nirvane, bezuslovan pesimist, najpotpuniji i najradikalniji pesimist kakvoga je dotle bilo u srpskoj knjievnosti. On ne peva pesimizam kao jedno filozofsko oseanje sveta, no kao reakciju rastrojenih ivaca, i, po ugledu na francuske dekadente, peva ne bol ivota no bolest ivota, nevrasteniarske snove bez noi i noi bez snova. To je modernistika poezija sumraka due i polusna, poezija transcendentalnog, mutnih podsvesnih stanja, onoga to se samo nasluuje i nagoveuje, u kojoj su mesto svakih oseanja tamni oseaji, mesto ideja simboli, mesto misli paradoksi. Pesnik je vrlo esto nejasan, stil mu je pun stranih rei, stih dosta nepravilan. Ali u tim prvim pesmama ima mnogo originalnoga, osobenih duevnih stanja, suptilnih oseaja, dubokog i bolnog prodiranja u najtamnije dubine ljudskog srca, naroito mnogo linoga akcenta, pored toga lepih stihova, vanredno prilagoenih svojim temama. Pandurovi je pesnik bogatog duevnog ivota i on se razvija i krupnim koracima ide napred. U poslednjim stihovima, u zbirci Dani i noi, on se pokazuje i kao zreliji duh i bolji pisac. Onaj mutan i teak bolniki pesimizam preliva se u viu filozofsku rezignaciju i u diskretnu melanholiju. Mesto dekadentskih bravada i histerikih greva, dola su via oseanja i jae misli. Njegova poezija gubi od svoje bolesne izvetaenosti i usiljene originalnosti, ali utoliko postaje prirodnija, vema oveanska, blia. Od najnovijih pesnika skreu panju na sebe Milutin Boji* i Mirko Korolija.** Iako vrlo mladi, oni ve pokazuju svoju pesniku osobenost i unose neto novo u srpsku poeziju. Boji ima ivu matu, ivopisnu reenicu, bogat renik, krepak i zvonak stih. [Pesme (Beograd, 1914); drama Kraljeva jesen (Beograd, 1913).] Korolija, Dalmatinac rodom, stoji pod jakim talijanskim uticajem. Stih mu je vrlo slobodan i nov. [Njegova zbirka: Pesme (Zadar, 1914).]

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

353

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

2) PRIPOVEDAI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

354

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

BORISAV STANKOVI

eu najnovijim pripovedaima srpskim prvo mesto zauzima Borisav

Stankovi.* On je naglo uao u knjievnost sa stvarima savrenim, koje su oznaavale jedan sasvim originalan talenat i nov pravac u srpskoj pripoveci. Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izile u zbirci Iz staroga jevanelja (Beograd, 1899). Zatim su izile zbirke Boji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, iziao je u izdanju Srpske knjievne zadruge, 1902. Komad Kotana izaao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Taana objavljeni su samo pojedini inovi, koji obeavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Neista krv iziao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovia jo izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i asopisima. Do Borisava Stankovia srpska pripovetka je bila ograniena samo na severne i zapadne krajeve nae; Stankovi prvi uvodi u pripovetku nae jugoistone krajeve, novoosloboene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novoga, ivopisnog i zanimljivog egzotinog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je detinjstvo proveo, iz kojega je izneo najjae i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedakom radu, ne moe da se makne. On opeva ne dananje Vranje, koje se modernizuje, no Vranje starih dana, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdaan ivot. On opisuje ono to je video i osetio, vrlo esto ljude koji su odista postojali i dogaaje koji su se odista desili, nalazei u jednoj poluistonjakoj palanci ceo oarani vrt ljubavi, prelivajui to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujui ne reju no delom da za pravoga pesnika nema banalnosti u ivotu. U njegovim opisima vranjskog ivota ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, poev od zanimljivog arhainog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomeala istonjaka ulnost i slovenska oseajnost. Ali u svemu tome realistinom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sauvalo jo mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo linog, impresionistikog, lirskog. Stankovi se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje linosti unosi lino sebe, jedno jako nostalgino oseanje ivota, plahovitu strast i bolnu enju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba izmeu Istoka i Zapada, izmeu linosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze ivota, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veliine i poezije,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

355

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

Stankovi je uvek prisutan, sa svom svojom irokom duom. Meu svima srpskim pripovedaima niko nije bio subjektivniji i poetiniji, niko nije takav potpun impresionist. Na njegovoj poetinoj liri nema mnogo ica. On zna za ljubav-strast, istonjaki zanosan dert i bolni sevdah, ljubav-oluju, ljubav-stradanje, ljubav-fatalnost, boansku bolest koju su stari opisivali, koja saie i unitava. Celo njegovo delo je, kako veli Jovan Dui, jedna velika ljubavna groznica. Samo, posle te ljubavi ostaje gorak talog melanholije, tuga nad prolaznou svega i nad nemilostivom prozom ivota, onaj prirodan al za mladost koji je Stankovi silnije i lepe opevao no iko. Svi njegovi junaci i junakinje boluju od te iste ljubavne boljke, svi govore jednim istim jezikom, ali oseaju tako silno, govore tako lepo da se ne osea monotonija tipova, predmeta i oseanja, no se sve izdie nad Vranjem i naim dobom, i daje jak utisak velike, veite drame ljudskog ivota. Svojim prvim pripovetkama Stankovi je osvojio sebi jedno od najveih mesta u suvremenoj srpskoj knjievnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, poto je izneo topla oseanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve to je imao da kae, da ne moe da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Neista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, vee knjievno iskustvo, ire shvatanje knjievnosti, sigurnija ruka. To nije niz poreanih i slabo vezanih slika, no iroko shvaen i snano izveden moderan roman, jedan od najboljih I najpotpunijih romana u srpskoj knjievnosti. Problem, fizioloka degeneracija jedne stare bogate porodice, posluio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem ivota, bogatstvom tipova, naroito velikom poezijom kojom Stankovi zaliva sve to uzme da radi. Isti uspeh Stankovi je imao i u drami. Njegova Kotana je doivela veliki uspeh i kod knjievno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija derta, sevdaha i ala za mladost, i kod velike publike, koja voli ono to je ivopisno i huno u njoj. To je velika ljubavna pesma enje, strasti i tuge, puna nostalgine poezije bosanskih sevdalinki, sa neim opojnim i zanosnim to se hvata oko srca i due. Kao drama, Kotana je slaba, jer je neveto pisana, nepovezana, ali svojim visokim knjievnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim reima i snanim akcentom, ona je jedna od najpoetinijih stvari u srpskoj knjievnosti. Stankovi je vie pesnik no pripoveda, vie pesnik no ogromna veina srpskih pesnika koji su pevali do danas. On ima svojih mana i nedostataka. On je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino oseanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, esto bez sklada, epizode su razvijane na tetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog teak i ispresecan, esto izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se vie tiu forme, Stankovi ima jednu vrlinu koja nadoknauje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je moda najjai pripovedaki talenat koji je ikada bio u srpskoj knjievnosti.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

356

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

IVO IPIKO

oen 1869. u Katel-Novome kod Trogira u Dalmaciji,* Ivo ipiko

produuje onaj niz pripovedaa koji je Dalmacija dala srpskoj knjievnosti. Kao ak poeo je itati srpske pripovedae, apanina, Milievia, naroito Janka Veselinovia, na koga se ugledao u svojim prvim pripovedakim pokuajima. Po hrvatskim i srpskim listovima poeo se javljati jo poetkom devedesetih godina. Od njega su izile zbirke pripovedaka Primorske due (Zagreb, 1899), Sa jadranskih obala (Mostar, 1900), Sa ostrva (Beograd, 1903), Kraj mora (Dubrovnik, 1911), slike Utisci iz rata 1912 (Sarajevo, 1914), [Preljub (Beograd, 1914)], dva romana: Za kruhom (Novi Sad, 1904) i Pauci (Beograd, 1909) i pozorini komad Na granici (Beograd, 1910). 1911, u predgovoru zbirke Kraj mora, ipiko pie o svojim prvim radovima: Najranije od ovih pria pisane su impresivno, nagonski, sa potrebom da piem one su isto moje. Piui ih, nisam dugo razmiljao, uvstvovao sam i u strasti i u samilosti. Njegovi prvi radovi su ili izlivi jednog toplog srca koje priroda potresa, ili svetli opisi spoljnog sveta. Tek docnije on prilazi viim problemima socijalnoga ivota i moderne due. Pod uticajem naih starijih pripovedaa, kod kojih je bilo toliko etnografskog duha, on je opisivao ivot dalmatinskog seljaka, naroito u Zagorju, ivot tvrd i muan, ali u kome se sauvalo mnogo starinskog i patrijarhalnog. ipiko voli toga seljaka, potomka starih uskoka i hajduka, on je iveo sa njime, razume ga i osea ga, sa ljubavlju ga opisuje, uzima ga u zatitu, i o njegovom ivotu pie socijalne, gotovo socijalistike proteste. Ali on je mnogo bolji kao pesnik mora. Pomorac, zaljubljen u more, on ga je vie, radije i lepe opisivao no ijedan srpski pripoveda. U svim njegovim pripovetkama ima mnogo mora i svetlosti, i njegovi ivi, oseani, impresionistiki opisi mora, isti, zrani i svetli, idu u najbolje opise nae knjievnosti. Kao ostali pripovedai njegova doba, kao Stankovi, kao Koi, tako i ipiko ne zadovoljava se samo spoljnim opisima i objektivnim realnim slikanjem sveta i ljudi, no unosi i sebe, svoju duu. ovek od temperamenta, sav od mesa i krvi, snanog fizikog ivota, strastan i ulan, on gleda prirodu kroz sebe i u nju unosi sebe. On voli ivot prirodan, jedar, sve, nabrekao, sve manifestacije ivotnoga nagona. Njegova intenzivna radost ivota, njegova ljubav ka prirodi, samilost, saoseanje sa ljudima, jako socijalno oseanje, sve to nalazi snana izraza u svima njegovim delima. Kao i Stankovi i Koi, on je pravi lirski realist.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

357

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ipiko ima vie talenta i lirizma no knjievne vetine. On nije u stanju da dobro i skladno izvede jednu temu, slabo vezuje dogaaje, epizodama daje suvie mesta. Njegove mane se naroito vide u romanima, ravo komponovanim, katkada samo nabacanim. Njegova snaga je u obilju ivota i u poeziji mora koje je on obilno uneo u svoje knjievno delo.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

358

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

PETAR KOI

otovo svi srpski krajevi predstavljeni su u dananjoj srpskoj knjievnosti:

Bosnu valjano zastupa Petar Koi.* Njegove prve pripovetke, izgubljene meu beznaajnim pripovetkama manjih asopisa iz poetka XX veka, nisu se primeivale. On je optu panju skrenuo na sebe kada se 1902, u Karlovcima, javila prva njegova zbirka pripovedaka S planine i ispod planine. Druga knjiga, pod istim imenom, izila je u 3agrebu 1904, trea u Beogradu 1905. Satira Jazavac pred sudom, za nekoliko godina, doivela je jedanaest izdanja. Iako je politika odvukla Koia na stranu, on ipak ne naputa knjievnost. Zbirka Jauci sa Zmijanja izila je u Zagrebu 1910, a satira Sudanija 1911. u Sarajevu. Prvim svojim pripovetkama Koi je uinio utisak jakog, sveeg i originalnog talenta. On se tu otkrio kao pesnik mladosti i zdravlja, ivotne energije i nacionalne snage. Njegovi opisi seoskoga ivota Bosanske krajine, koju dotle niko nije opisivao u srpskoj knjievnosti, opisi njenih modrih planina i starih uma, svei su, krepki, neposredni, katkada impresionistiki. Svuda se osea dah rascvetale prirode, ritam monoga ivota, sve je nabreklo krvlju i zdravljem. to je on rekao o prirodi koju je opisivao, moe se primeniti na njegove prve pripovetke: Sve se die, budi, sve se pui kao vrua krv, odie snagom, svjeinom... Takav je kada opisuje svoje drage krajinske planine, takav kada opisuje ljubav mladih estoke krvi. Samo, ta radost ivota iz prve mladosti se gasi. On nije egoist koji ivi za sebe i u svom snu lepote, u prirodi ne gleda samo igre svetlosti i boja no i oveka koji u njoj ivi. Priroda mu sve vie postaje okvir, a glavna slika ovek, bosanski seljak, za koga on osea bratsku nenost. Koi je ovek od silne nacionalne energije, moan izdanak jedne srpske rase koja je mnogo stradala i koja se mnogo borila. Njegov borbeni nacionalizam ima iroku socijalnu osnovicu, on je smeo i buntovan duh, i njegova ljubav prema seljaku nije sentimentalnost i sauee starih, no irok buntovan duh modernih. O Boe moj, pie on, veliki i silni i nedostini, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme rijei koje dumani ne razumiju, a narod razumije! Gotovo u svakoj svojoj pripoveci on daje izraza svojoj ljubavi za bednog, ogolelog i pritisnutog seljaka, i srdbi prema nasilju i nepravdi. Taj gorak protest naao je jaka izraza u duhovitoj satiri Sudaniji, parodiji zakonske pravde i sudstva, a naroito u proslavljenom Jazavcu pred sudom, delu koje je, osobito posle 1908, doivelo ogroman uspeh kod sviju slojeva srpske italake publike i do 1913. doekalo jedanaest izdanja, irilicom i latinicom. Agrarne i druge nevolje bosanskog seljaka, lukava, pritunjena,

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

359

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

ali nesalomljiva i buntovna, sve je to nalo silna izraza u ovoj izvrsnoj satiri. Tip seljaka izveden je sa veoma mnogo tanosti i snage, dijalog je vanredno prirodan, sporedne linosti su obeleene sa vrlo mnogo reljefa, situacije su vrlo pravilno izvedene, a i u svemu ima toliko satire, gorke i osvetnike satire, da Jazavac pred sudom ide u najbolje satire politike i socijalne knjievnosti. Petar Koi je jedan od najoriginalnijih suvremenih pisaca srpskih. To je umetnik koji je planinu opisivao sveijim i jaim bojama no iko pre njega; to je borben duh i otar satiriar kakvog nema danas u srpskoj knjievnosti. Od ostalih srpskih pisaca Koi se odlikuje istotom, tenou i neusiljenou svoga jezika. On danas pie jezikom Njegoa i Ljubie, sveim, neiscrpnim gortakim jezikom, punim snage, poleta i slikovitosti, i u tom pogledu stoji nad svima suvremenim pripovedaima srpskim.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

360

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

MILUTIN USKOKOVI

aroki i moderni ivot dobio je svoga slikara u Milutinu Uskokoviu (roen

u Uicu 1884*). Jote mlad, i tek u poetku knjievnoga rada, napisao je dosada nekoliko knjiga: dve zbirke crtica Pod ivotom (Beograd, 1905) i Vitae fragmenta (Mostar, 1908), [dva] romana Doljaci (Beograd, 1910), [edomir Ili (Beograd, 1914),] i jednu zbirku pripovedaka Kad rue cvetaju... (Beograd, 1912). 1914. iziao je u Beogradu njegov prevod Maksima Larofukoa. Kao pisac, Uskokovi se razvija i jo nije doao do punog izraza svoga talenta. Prve dve zbirke su vie ogledi, nacrti, skice, probe pera, u kojima je bilo mnogo knjikoga pesimizma, mladike sentimentalnosti i romantiarske retorike, ali u kojima se isto tako videla lepa oseajnost, zanimljiva opaanja i lep knjievni stil. to nije obino sluaj kod mladih i talentovanih pisaca, Uskokovi je radio, itao suvremene francuske pisce, nauio knjievni zanat, izradio se, i doio sa zrelijim, odreenijim i jaim knjievnim delima. Novelist po uzoru modernih francuskih pisaca, on ume da izabere zanimljiv predmet, da izvede situaciju, da zaokrugli ceo predmet i d dobru knjievnu formu. Roman Doljaci su njegovo najbolje delo i jedan od najznaajnijih novih romana srpskih. Roman ima svojih mana: meavinu izmeu jednog socijalnog romana sa tezom, vrlo spornom uostalom, i line, autobiografske sentimentalne ispovesti, pored toga tu ima ostataka starinske romantinosti, romantiarskih pojmova o pesniku. Ali Uskokovi je u tome dobrom delu uspeo u onom u emu su sasvim promaili pisci kao Janko Veselinovi i Simo Matavulj, u slikanju suvremenog prestonikog ivota. U Doljacima on je dao dosada najbolji beogradski roman, tane slike raznih beogradskih sredina, poremeeni ivot u mladoj prestonici, grozniavu borbu u jednom jo neorganizovanom drutvu, lepe i ive opise beogradskog pejzaa. Pored toga tu ima dobrih psiholokih opaanja, sposobnosti da se daju analize sloenih pojava moderne due. Prianje je zanimljivo, raspored gradiva dobar, ceo posao sreno izveden. I u Doljacima, i u svojim novijim pripovetkama, Uskokovi se odlikuje znanjem zanata, knjievnikom vetinom, znatnom pismenou. On komponuje bolje no iko, i pismeniji je no mnogi drugi pisci srpski, koji vrlo esto ne idu dalje od svojih trenutnih nadahnua.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

361

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

RADOVAN PEROVI NEVESINjSKI

d mlaih pripovedaa, Radovan Perovi Nevesinjski (1878*), rodom

Hercegovac, oiveo je staru folklornu pripovetku Stjepana Mitrova Ljubie. Izdao je do sada zbirku pripovedaka Gortakinje (Beograd, 1906) [i S orlovskih kreva (Beograd, 1914)] i politiko-nacionalni spis Iz zemlje plaa (Beograd, 1906). Sem toga znatan broj njegovih pripovedaka rasturen je po listovima i asopisima. Perovi, prikazujui ivot hercegovakih i crnogorskih brana, pokazuje dobro poznavanje sredine i narodnog ivota, unosi svoj iv i jak temperamenat, reljefno slika tipove, pie reitim i vrlo bogatim narodnim jezikom. Ali on je bez mnogo ukusa; ima nesklada i grubosti, silom utrpane tendencije, i suvie provincijalan, katkada nerazumljiv renik. To je duh i talenat kome jo treba sreivanja.

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIEVNOSTI

JOVAN SKERLI

362

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI

VELjKO M. MILIEVI

edno vreme polagane su velike nade na mladog pripovedaa Veljka M.

Milievia (roen 1886. u agliu, u Slavoniji, odrastao u Lici**). Vrlo mlad, ranije no iko, on je iziao na glas sa nekoliko dobro pisanih, sadrajnih pripovedaka (Mrtvi ivot, 1903; Vihor, 1904; Bespue, 1906, tampano u zasebnoj knjizi, Sarajevo, 1912). Teak, sumoran ton, bolno istraivanje u dubinama ljudske due, slikanje obolelih stanja volje i pomuene svesti, odlikuje prve radove mladoga pisca. Te pripovetke su bile vrlo karakteristine za onaj period pesimistike klonulosti, umora od ivota i knjievnog nevrasteniarstva, kojim se kod najmlaih pisaca poinjao XX vek u srpskoj knjievnosti. Kod njega ima analitikih sposobnosti, otre inteligencije, hladne preciznosti, sigurne ruke u radu; pripovetke su mu pisane sa otmenom prostotom, neusiljeno reito, tako da je sve to bilo vie no sjajan poetak jednog originalnog mladoga talenta. Milievi, na alost, nije iao dalje od tih prvih pripovedaka. Otiavi na stranu, a upavi potom u novinarstvo, on je gotovo napustio knjievni rad, istroio svoj talenat, i pozniji njegovi radovi, usiljeni, slabo pisani, su