Вукашкн Г.

Леровнћ

ЕНЦИКПОПЕДИСКИ И ПОЛИТНЧКН
К О М Е Н Т Д Р

„ Г Е Н О С Н Д А “

- ПРВД ЧЕТКИЧКД ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Нњнга I. св. 3.

Минхен 1972

Сва права придрж ава писац

Издањ е пишчево
Dxuckeiei: «Iskia», 8 München 90, Ohlmüllerstr. 16, Bgb.

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Кад сам пре скоро четврт века правио скицу овог опсежног
дела, нисам могао да помислим, да ће се два најтрагичнија Србина нашег века, наћи уједињени у спојеном склопу мисли, тј.
у истој свесци мог дела, да би под лупом истог историокритичара били обједињени као што их je људска недоследност ујединила у идентичној судбини. Пошто су оба према званичном курсу својих судија послати у вечност с печатом издајника интереса свога народа, то je утолико смеонији мој подухват у разбијању легенди односно у указивању на чињеницу, да je њихова осуда један од доказа, колико je јуристичка правда релативан
појам, тј. конвенционална мера условљсна ставом човека према
човеку, чији интереси налажу, да се у претставл>ању личних
позиција као општих, правда своди на оно што je некада рекао
велики претходник краља Николе: коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовештвом. . . И заиста, ако je јуристичка
правда икада у Историји била апологија отсуства правне свести
код дистрибутора ове правде, то се доказало судбином ова два
српска национална симбола, да би у финој оптици сажето, судбина краља Николе била склоп формуле, како je требало наступити у односу на Дражу Михаиловића.
Пошто сам у оба случаја сматрао себе погођеним сходно мом
образовању и схватању света, то сам се усудио да приђем ближ е оној громади фалсификата, у чијим су се сенкама судије овим двојици морално, а затим социјално оптужених симбола
склонили, да би изрекли своју реч као тумачи интереса народа,
о којима су се сходно таквом схватању огрешили ова два народна првака. Стојећи на гледишту, да не постоји никакво огрешење о савест и дужности симбола код ова два велика Србина, то
сам део њиховог комплекса ставио под своју критичку пупу, да
бл доказао љубител>има истине и правде, да je суд на њиховом
случају оскрнавио принцип оног основног у праву, тј. да je jus
ars aequi et boni! И заиста никада y историји света, тј. у ери човечанства која je дигла писани закон на степен сакралног принципа, овај би у толикој мери погажен, колико у случају ова два
национална хероја, који су сва своја бића уградили у темеље
националног храма слободе и мисли. Из те перспективе осматрано, пришао сам смеоним кораком комплексу, да бих из туђине узвикнуо: не тако, господо државници и судије, већ овако!
Да ли сам и у коликом степену успео да оправдам тај мој m o ­
t o , тј. да откријем оно сакривено у историјском комплексу ова
два гладијатора на арени рвача са судбином, мени лично немо5

гуће je рећи, јер би то значило да судија даје суд о свом суду.
чиме бих себе поставио у двострукој улози judex-a in sua res!
Долазећи до закљ учка на основи искуства, да je свака полемика или у уж ем смислу дискусија о начелним питањима српске историје и будућностк, у арелима емигрантских кругова неконструктивна, нашао сам се у полож ају пустињ ака у милионском граду, да бих из те позиције, а у једном никад довршеном
дијалогу — монологу расчлањ авао онај део наш е судбине, који
као повезан уз примере личности јунака мог дела, сходно аналогији, може да наслути нешто одређеније о нашој будућој судбини, јер никаква револуција неће успети да поред револуционисања друш твених установа и темпа развоја односа социјалног
смисла, истовремено измени људски менталитет и географске
карактеристике арена збивања. Сходно томе покушао сам да у
овој форми начиним доступним јавности моју критику суда јунацима овог дела, да она даде свој суд о мом суду или, у најмањ у руку, да у мојим мислима нађе потстреке ка формирањ у и
израж авањ у својих судова, свакако у ширим хоризонтима, јер
би објективна критика мојих мисли могла да послужи као прилог истини у односу на судбину личности којима сам посветио
паж њ у у овом облику, што би другим речима изражено, требало да значи улаж ењ е у тајне ових радњи, чији се реж исери закривају и за оног народног интереса у име којег невидљиве руке
загуш ују оне народне прваке, који у народни интерес уграђују
своје личности, да би их стварни душмани народа, у чувањ у
својих интереса давили рукама њихове деце, где онај узвик:
зар и ти сине Бруте! доказује колико и В елики могу у извесним
моментима бити наивни! То би било оно што се у грађанском
речнику назива борбом с тајним силама. Отуда сматрам да би
мој корак требало примити као иницијативни, али никако као
етапу пред чијим крајем судије требају да стану као пред неком res judikata. Не, већ напротив. Трагедија јунака мог дела
као и свих оних који се креташ е њиховим стопама није заврш ила свој трећи чин, па се отуда сматрам само приложником
скромног удела у светској анализи узрока катаклизм е народа
чију будућност врло јасно наслућује судбину ових двојице ж ртава вере и лојалности. Ово све утолико пре што се у мојим мислима сакрива један дуги низ неизречених оцена о нашој судбини, за чије расчлањ ивањ е и формирањ е профила требао би један читав штаб радника с одговарајућим материјалним средствима сходно обиму панораме. Утолико je мој задатак тежи,
јер сам се сукобио с психологијом елемента чији сам део, тј. док
ја сматрам моје напоре позивом интереса колектива коме припадам, на другој страни позвани да притекне упомоћ, сматра да
je овај напор ствар онога уз чије се име веже. ЈБуди су од једне
примитивне логике расуђивањ а исковали убојно оруђе против
сваког јавног радника, који сматра да он не говори само у своје
6

име. Не, већ напротив. Макар и изгледало да имам ж ељ у да донесем свој суд о целини проблема пред којим се налазим, више
ми je стало до упозорења мојих читалаца на она места која су
досад остала из разних разлога недотакнута, него висина моје
амбиције да нагласим оно фатално «Ja» без обзира уз чије га име и склоност могу да вежем. Међутим полазећи од тог «Ja» ка
историјским чињеницама, чији су нас таласи бацили на хрид
бескућника, ми још увек нисмо начисто с пореклом и правцем
оне олује која нам однесе кров дома, већ се спајамо у свом незнању са судбином оних које посматрамо као свезане јунаке на
оптуженичким клупама у спектру погледа колегијума светских
авантуриста. Колико фарисејства у оптужбама и осуђивања
због «издаје» народних интереса у режији политичких циркуса,
у које људи убрајају неактивност у одбрани слободе или кроз
предавање речи народних непријатеља, да би се према овима
поставили као браниоци принципа, тзв. народни судови. Има ли
ишта у животу људи неодређеније од народног интереса или
превареније од народа?
У овом делу сходно реду који je одредила азбука кроз форму
енциклопедије, дао сам обрнут ред чиниоцима драме, — драме
националне мисли, — у којој Дража Михаиловић одиграва кроз
Равну Гору улогу другог чина драме, да би у делу заузео његов
први отсек, док краљ Никола, који je у драми одигравао јунака
првог чина, у делу заузима његов други отсек, да би трећи чин
драме, који би требало да се одиграва у четвртој свесци ове Енциклопедије, стајао негде у дубокој позадини бине.
Нисам могао да се изразим снажније него што сам то урадио
без обзира да ли се ради о одбрани или критици личности или
апологији принципа. У анализи чињеница која je на местима
веома «драстична» нисам имао пред очима ништа друго осим истине, тј. оног директног односа између савести субјекта и пројекције профила објекта.
На овом месту морам са жал»ењем да констатујем, што сам
био приморан, како у ранијим тако и овој свесци, да за стоосамдесет степени окренем моју магнетску иглу, да би полазећи од
супротно устаљеног, свакако званичног гледиигга, приступио с
пуном свешћу о одговорности, разбијању легенди и указивању
на фалсификате, од којих званичне политике граде темеље своје историје.
Пошто je став званичних фактора обе Југославије, Крал>еви~
не и Републике, био скоро идентичан у односу на ова оба српска национална симбола, то je и моја коректура тог гледишта,
заузела, вероватно, и сувише простора, али при чему још увек
није изражено довољно истине, да би онај други део разматрања о случају краља Николе, који je далеко драстичнији, по мојој оцени од претходног, морао да испадне из оквира ове свеске
услед опоежности, и да тако заузме први део следеће свеске, тј.
7

четврте књ иге Прве Четничке Енциклопедије. Ма да ће та подела извесно умањити онај ефекат, који често у сличним случајевима изазива цепање јединства мисли, ипак сам морао да
поднеоем ту ж ртву услед техничких разлога, чију превагу дају
м атеријални моменти. Читаоцима овог дела биће јасније ово
што рекох, ако буду ствари анализирали с виш е пажњ е, свакако везане уз интерес за истином. Moje je ж аљ ењ е утолико дубље, што сам се предао свим мојим бићем, да бих мислима досад
израж еним у светској јавности о животној стази краљ а Николе,
могао да дајем парцијалан суд, јер je дело писано, тј. намењено
оној публици, која je од свих културних народа света најслабије заинтересована књигом, поготову оном њеном делу који се
нашао на поднебљу земаљ а у којима валута невероватно деформише карактере оних, који сматрају да степен слободе њиховог
деловањ а условљава новчана, тј. материјална подлога, и зраж ена у валутним јединицама монетарног система. Из те примитивистичке логике никла je једна далеко ф атални ја мисао, тј. да
се сваки авантуриста земаљ а политичког угледа сматра ауторизованим да пиш е историју деловања оних, који играју улогу
кућне послуге оваквих сезонских научника, који су хонорисани
за свој напор, чији циљ je не да каж у историју, већ да сопствене концепте огласе Историјом. Ту се и на тај начин врш и селекција оних који се јав љ ају као учесници у културној утакмици
језиком и пером; тенором и убеђењем.
Поред оних часних лкца којима сам изразио моју захвалност
у раније објављеним делима и свескама ове Енциклопедије, овде се сматрам дуж ним да изразим моју захвалност оданим пријатељима, политичким избеглицама, настањеним у Великој Британији гг. Пауну Вуковићу и Алекси Степановићу, који су на
начин достојан паж њ е кроз личну пожртвованост, допринели
да се ова свеска преда јавности.
На Цвети 1972. године,
Чикаго, Илиноис, C. А. Д.

8

Писац

АЗБУЧКИ РЕГИСТАР ИМЕНА И ЗАБЕЛЕЖ АКА

Р
(Наставак из Друге књиге)
РАВНА ГОРА, — огранак планине Сувобора у западној Србији,
у близини Ваљева, где je Дража-Драгољуб Михаиловић, развио
свој барјак после слома Југославије 1941, и одакле je прокламовао продужење рата против сила Осовине, не признавајући капитулацију Југословенске краљевске војске. Тиме je постављек
темељ Равногорском покрету, идеологији и политичким смерницама послератног уређења Краљевине Југославије. Ове су се
смернице у првобитној редакцији састојале из неколико тачака
принципијелног карактера:
1) Југославија, као државна заједница, мора остати и постојати и после свршеног рата, али на бази федерације три главна
племена: Срба, Хрвата и Словенаца.
2) Кривци за слом Југославије, морају бити најстрожије кажњени као и за почињена недела.
3) Усташе морају бити иајстрожије кажњени за покоље српског живља у Независној Држави Хрватској. Ако би се утврдило да je цео хрватски народ крив, онда би морао као целина да
сноси одговорност за своја недела.
4) Емигрантска влада ће бити такође позвана на одговорност,
уколико у току операција на терену не би оправдала свој боравак у емиграцији...
Иза ових начелних момената ређају се тачке програма које
се односе на унутрашње уређеше земље. Посебном тачком je наглашено потпуно уверење да je победа демократских савезника
неспорна. (Детаљно у Глави о Четништву).

1.
Избором планине Сувобора за свој центар, Дража Михаиловић je доказао, са коликим je познавањем околности, важних за
герилско ратовање, приступко тој одлуди. Српски национални
крај у чворишту комуникација; лаким увидом у збивања у Београду; са свим повољним условима за напад, одбрану или отступање; са наслоном у свим правцима на чисто српске националне делове земље: источну Босну, источну Херцеговину и северну Црну Гору уз солидно контролисање главне комуникације ка Балкану: Моравску, а затим Вардарску долину, а уз врло
брз и сигуран прилаз јадранским лукама и њиховом залеђу.
9

Одбијањем предаје, тј. непризнавањем капитулације Југословенске војске и преласком на герилско ратовање, Дража Михакловић се фактички идентификовао са националном и политичком свешћу српског народа. Народу жељном борбе, у самој ствари, повик Драже Михаиловића са Равне Горе био je оно што je
тај народ у том часу и тражио: водића да за њим крене у борбу,
у тучз^. Ту уствари није била ни потребна нека нарочита пропагандна реторика, да би се овај елеменат одушевио Дражиним
подухватом. Прилике настале у осталим деловима Југославије
популарисале cv његово предузеће широм српских и словеначких земаља.
У ж а Хрватска и Хрвати уопште, налазили су се у специјалној ситуацији. Осовинске силе у циљу придобијања Хрвата настојале су да ове материјалном наградом вежу уза се. Први корак ка томе било je стварање једне максималне Хрватске, која
je својим границама обухватила стварно нехрватске земље или
спорна подручја између Срба и Хрвата. На другој страни, наставило се са даљим цернирањем српске народне снаге додељивањем делова српских земаља на југу, истоку и северу разбијене државе суседним непријатељским народима. Даљем задовољењу Хрвата служиле су законске мере стављања ван закона
два и по милиона Срба и педесет хиљада Јевреја обухваћених
границама НДХ. Поента je била у дограбљивању добара овог елемента, који je материјално стајао врло високо за прилике у
којима се налазио хрватски елеменат. Тако je утакмица за дограбљивање имовине овог елемента растеретила савест Хрвата
према свим деликтима као средству за постизање циља.
Римокатоличка црква у Југоелавији, ма да политички и догматски анти-нацистички оријентисана, а духовно повезана са
верском опозицијом Ватикана због антихришћанских елемената
у филозофији нацизма, назрела je у Хитлеру и његовим плановима могућност римокатолицизирања православног дела Балкана односно снажења свог политичког утицаја на истоку Европе.
Тај моменат je довео у искушење знатан број римокатоличких
свештеника, да се ставе у службу онога што су интимно желели
и предузели усташе као есенција римокатоличке идеологије и
организовања за освајање овог дела Европе. Осим тога рушилачки елан Немаца у разарању европског поретка, тј. врло лако обарање држава широм Европе, стварали су Хрватима веру,
да ће Хитлерови Немци заиста бити победници у рату. Та вера
у победу Немаца психолошки je разрешавала Хрвате свих обзира према својим суседима, тј. углавном према православном
делу Балкана подређеном властима НДХ. Сматрајући да ће и
Русија подлећи, Хрвати су се солидарисали с «Европом» слањем
својих јединица на Источни фронт. То су били начелни разлози
због којих се код Хрвата у тим данима није појављивала никакка психолошка или политичка реакција изражена у било как10

вој форми, јер их je тај симболичан однос спајао у пљачки имовине Срба, што je на једној страни годило Хрватима, а на другој завојевачу. Овај je опет, са своје стране, код Хрвата сматран
јединим оруђем чувања његове државе. Та држава немајући услова за опстанак, назирала je у разбијачу Југославије, Немцу,
једини солидан ослонац, а овај, сасвим грешно, у Хрватима своју отскочну даску.

2.
На терену читаве Југославије нико није имао појма о комунистичко-партизанским јединицама све до 22. јуна 1941. године. Оне нису постојале. Комунисти су били толерисани кроз однос
совјетско-немачки. Уживали су заштиту као и остали лојални
грађани. Штавише проповедали су на сва уста срећу човечанства кроз Руско-немачки савез. Нападали су бесомучно западне
демократије. Избијање рата на Истоку изненадагло их je, да би
многи од њих пали као жртве рације и лакомислености.
Наредбом шефа «Управног штаба», тј. цивилног комесара Србије, дра Харолда Турнера, од 22. јуна 1941, тражи ое хапшење
комуниста у Београду, што се одмах протегло и на територију
Србт-iie. To je уетвари било и потстрек на њихову појаву на терену. Вршилац дужности бана Моравске бановине са седиштем
у Нишу, захтева од подређених органа да се похапсе они комунисти који су учјествовали у Шпанском грађанском рату. Тако
je почело њихово стрељање. 7. јула 1941. стрељано je у Београду 13 комуниста; 8. јула опет 13 комуниста; 17. јула 16 комуниста. Сви су ови били похапшени у својим становима. Исти случај
био je с комунистима у Хрватској и Загребу. Док су једне хапсили, други су на миг успели да умакну. Тако je у ноћи између
13. и 14. јула успела једна група комуниста од око 140 да побегне из логора Керестинца. Међутим, случај једне групе водећкх
комуниста Хрватске њих више од десетак, који су такође ухваћени «на спавању» доказује, да југословенски комунисти нису
имали појма о припреманим нападима Хитлера на Совјете. Тако су погубили главе: Др Божидар Аџија, др Иво Кун, инж. Звонимир Рихтман, инж. Иван Корски, инж. Виктор Розенцвајг,
професор Огњен Прица, Алфред Бергман, Сигисмунд Краус, новикар Отокар Кершовани, инж. Будислав Борјан, уметник Симо
Црногорац, поред осталих. Ови су стрељани 9. и 10. јула 1941.
Тиме je била обезглављена Компартија Хрватске. Међутим тај
акт je допринео шансама Титовим. О даљим масакрима широм
Хрватске нису давана даља обавештења индивидуално, јер се
за то није имало времена, већ су давана «саопштења» паушално,
што се изражавало бројевима: 20, 30, 50, 70, 100 стрељаних и сл.
11

Ово je уствари било из тактичких разлога, јер масовна убијањ а
Срба широм НДХ нису била објављивана, нешто из тактичких,
а нешто из психолошких разлога, чије се објашњење плански
прикрива.
Послератна историја Компартије Југославије и њене активности током рата, уствари je произвољна реконструкција догађаја, а не фотограф ија стања. З а ту историју стварни борци током 1941. оглаш ују се као активисти без идеологије: устаници,
великосрби, петоколонаши, реакционари, колаборатери, окупаторске слуге, назадњ аци и сл. Име четника, четништва, равногорства, не може никако да остане без погрдних епитета. Случај
дра Аџије и другова je један од произвољно реконструисаних у
комунистичкој послератној публицистици. Тај случај стрши, али се о њему плански ћути, као што се ћути о оним случајевима
који не иду у прилог комунистичких хвалисањима. Међутим,
овде-онде, пробија се кроз бетонску плочу опортуног ћутањ а понека мисао, чак из пера комунистичких публициста Југославије, чија осматрања значе потврду онога што се искусило, али
што се нерадо публицира, ради чувањ а «борбеног стандарда» југословенских комуниста и истине о раду хрватских усташа.
«Хрватска зора» у Минхену, пратећи југословенску штампу,
специјално онај део који се односи на политичку делатност у
границама бивше НДХ, коме се у Југославији посвећује пуна
п аж њ а у последње време, доноси препис једног чланка из «Борбе», где комуниста П ајо Грегорић износи своје погледе на један
отоек тог збивања, и каж е:
«Тако je београдско-загребачка «Борба» почела концем прошлог мјесеца објављивати један приказ комунисте П аје Грегорића под насловом «Ослободилачка борба у Славонији, Бјеловарском округу и Масловини». Говорећи о томе заш то се комунистичко-партизанска борба у почетку одвијала споро у тим областима, Грегорић вели и ово:
«Дизање оружаног устанка међу српским становништвом у
овим крајевима једнако се споро одвијало у првим мјесецима
окупације. Р азлози за то били су и поступди усташ ких власти према српском становниш гву у овим крајевима. З а разлику од Лике, К ордуна и Б ан и је гдје су усташ е већ у првим
мјеоецима окупације врш или масовни терор и звјерске прогоне над српским становништвом, у овим крајевима у почетку окупације таквих масовних прогона није било. Ово се мож е објаснити потребом њемачке војне команде да у овим крајевима у почетку окупације, а нарочито у Славонији и Подравини кроз које су пролазиле разне саобраћајне везе према сјеверо-истоку и истоку, влада потпуни мир како не би
ничим био ометан пролаз њемачких трупа и војних транспорта према истоку. (Овакав став њемачке команде показао
се на једном случају у селу Гудовец, Бјеловарског котара,
12

гдје су усташ ки бандити већ концем априла 1941. убили једног дана преко стотину Срба. Њ ем ачка команда реагирала
je на то упућивањ ем у котар и град Б јеловар једне њемачке
војне јединице, гдје je тамо ггривремено преузела служ бу цивилне власти. To je уосталом трајало врло кратко вријеме али усташе послије тога нису вршиле у том крају неке масовне прогоне српског становништва.)
Један од разлога што у овим крајевима није послије успостављ ањ а усташ ке власти одмах дошло до прогона српског
становништва био je и тај што у овим крајевима усташ е нијесу имале никаквог политичког упориш та осим појединаца
који у том крају нису имали никаквог угледа. Зато су били
присиљени да у апарату власти (котарске области и сл.) оставе на тим мјестима често присталице ХСС од којих су многи
били антифаш исти или се нијесу слагали са политиком Павелића. Ти људи и на таквим мјестима, поготово у првим мјесецима окупације, не само да нијесу проводили неке репресивне мјере према српском становништву, него чак нијесу у
прво вријеме прогонили нити познате комунисте. To je био
разлог да су у многим мјестима комунисти били увјерени да
им не пријети непосредна опасноет и били неопрезни и онда
кад je касније дошло до оштрог курса против њих, а поготову послије напада Њ ем ачке на С С С Р ...»
Тако комуниста Грегорић. (Из чланка: «Зашто ое je устанак
споро одвијао», број за август 1961)... Р ец ен зен тје требао д ад о да мисао: Комунисти су пошли у шуму кад су их Немци ставили ван закона због рата с Русијом.

3.
П рва појава партизана који су наступили у форми организоване групе, настала je на подручју Ваљевског среза, и то баш на
оном терену који je већ био психолошки покренут акцијом Драж е М ихаиловића. Драгојло Дудић, земљорадник из села К линаца код Ваљева; Др Миодраг Јовановић, лекар из Ваљева; Сава Станишић, правник из Бујачића; Б раћ а Татовићи из Љ ига,
сматрају се истовремено вођама те прве групе према подацима
учесника у догађајима. З а ову се групу сматра да je и прва партизанска јединица на тлу Југославије.
Петог дана после избијањ а сукоба на Истоку, тј. 27. јуна 1941.
та се група састала с Дражом М ихаиловићем у селу Ђурђевцу
— Виш ића забрану, — где су се узајамно излож ила гледишта.
Ту су уствари биле одмах и откривене карте, тј. партизани су изаш ли са својим методама и тактиком сходним циљевима: акција под комунистичким амблемима; занемаривањ е К раљ а и мо13

нархије; отворени иступ против окупатора, — уствари предавање иницијативе и воћства комунистима. Д раж а се показао немоћним према одлучношћу вођа ове групе, ма да je рачунао с унутрашњим ривалитетом у самој Компартији. Да ли je штаб ове
партизанске јединице наступао у своје име или у име Ц К КП Ј,
сведоцима тих збивања није било познато. Зн а се толико да je
Ваљевски срез постао центром паж њ е ЦК К П Ј одмах после 22.
јун а 1941. И за овога састанка Дража-комунисти, дошло je до састанка једног дела чланова ЦК К П Ј у шуми Липовици јуж но од
Београда на дан 7. ју л а 1941, који су датум комунисти узели као
дан народног устанка у Југославији, што je материјално нетачно, тј. тенденциозно. Ми немамо дана који се може да узме као
дан народног устанка у Југославији без обзира на идеологију.
To je била само симболичка и психолош ка подударност у грађењ у мита, слично оном стварном 14. јул а 1789. у П аризу или оном ф алсиф икату о дану избијањ а Руске револуције. У случају
Д раж е М ихаиловића не може се говорити о устанку уопште, јер
његови борци е њиме нису били устаници, већ делови редовне
војске, која и није предавала оружје. Према томе се комунистичка мистификација не може да узме као историјска чињеница, без обзира на симпатије. Међутим поводом тог комунистичког датума, један познавалац прилика рекао ми je:
«.. .Ha Ивањдан, — дан црквене славе храма у Белој Цркви, Рађевског среза, — 7. јул а 1941, искупио се народ из околних села. Међу присутнима нашао се и комуниста Ж и ки ц а
Јовановић, познати борац из Ш панског грађанског рата, каснкји командант батаљ она Ваљевског партизанског одреда, с
групом партизана. Том приликом Ж и ки ц а je одржао народу
говор, дајући инструкције како да се народ има да бори против окупатора. Међутим на уж ас сакупљеног народа, после
заврш еног говора, Ж и ки ц а je пришао с револвером двојици
ж андарма, који су били присутни по дужности, да би оба убио из свог пиш тоља на месту, као пример народу како да се
понаша. Једног од њ их познавао сам лично. Звао се Василије
Проле, родом Л и чан и н ... Народ се разбеж ао из црквене порте кад je видео ш та урадиш е п ар ти зан и ...
Одмах иза овог гнусног чина, партизани су се кренули у
правцу ж андармеријске станице у Љ убовији, и на исти начин
убили командира станице, наредника Ђорђа Обрадовића из
Подрињске Лешнице, а иза тога ухватили старешину среске
испоставе у Пецкој, Л азара Богићевића родом из Санџака и
пошто су му расекли грудни кош, оставили су га на путу унакаженог, да би на мукама умро. Тај први вал убистава недужног света, оглашен je у комунистичким званичним публикацијама као дан народног устанка — устаника против окупатора, да би та национална срамота, добила своју службену
14

санкцију у подизању спомен-плоче у Белој Цркви, на којој стоји следећи натпис:
7 јула 1941 године
народ Србије под руководством
Комунистичке партије Југославије
и друга Тита
почео je ослободилачки рат.
Са овог места планул* je
прва устаничка пушка народног хероја
ЖИКИЦЕ ЈOBАНОВИЋА-ШПАНЦА
члана Комунистичке партије Југославије...
Ови моменти били су одређена упозорења на оно што су комунисти смерали, свакако «сипајући луг у очи» наивнима, да им
je циљ устнка борба против окупатора и ослобођење земље, чиме су ое легитимисали у очима оних националиста, који су се
појавили, да им комунистички узвик: «а, ко je витез!» не би
«преотео народ». Камо лепе среће да су у тој акцији 1941. били
препуштени сами себи, јер, сигурно, у 1943. не би имали уза се
никога изван штабних чета. Зар je четничко вођство у тим данима могло бити толико аполитички настројено?
У свом опсежном делу, «Грађански рат у Србији 1941-1945»,
Бора М. Карапанџић, илуструје једну од трагичних сцена, која
надовезана на ово што je напред поменуто, открива ужасну наивност оних који нису били у стању, ма да и хтели, да прозру
намере комуниста, кад каже:
«Оно што се десило у Белој Цркви, био je сигнал за све комунисте у Србији шта и како има да раде. Српски народ се
одједанпут нашао под страшним жрвњем комунистичке револуције. Почеле су, на све стране, да падају српске главе.
Већ 7. августа 1941. године наступају заједно четници и мачвански комунисти у нападу на Богатић. Ушли су у варош са
музиком, заставама и сликама. Четници су носили тробојнице и Крал»еву слику, а комунисти црвене заставе и слике
Стаљина. Народу су објашњавали, да je млади Краљ Петар II
испросио Стаљинову кћер Светлану себи за жену, да су «партизани» и четници једно и да су заједнички дигли «устанак»
да «отерају окупатора», дограбили су Среског Начелника и
његовог помоћника, те их просто искасапили. Сем њих, убили су и виђене националисте, дра Младена Милошевића, лекара, Немању Станковића, адвоката и Уроша Петковића, чиновника. Затим су кренули даље. У селу Липолисту убили су
угледне сеоске домаћине Бјелића, деловођу Општине и Маринковића, општинског кмета. На путу између Мачванског
Прњавора и Лешнице ухватили су, 11. августа 1941. године,
јеромонаха Митрофана Матића, старешину манастира Чокешине и талентованог песника. Оца Митрофана комунисти су
15

убили на најзверскији начин, не дозвољавајући, чак, ни тело
да му се сахрани. Потом су убили Ж ику Димитријевића, народног посланика из Лозниде. Убиства из Мачве, пренела су
се и на остале крајеве. Комунисти су се просто натицали ко
ће више скинути српских глава. Тако су убили и угледног
чачанског трговца Николића, кога су затекли на путу. Па,
онда, стрељали су Хајдуковића, Среског Начелника у Гучи.
Затим су ликвидирали сеоског домаћина Радовића из Љубића. Убили су и проту Николу Стоиловића на вршењу свештеничке дужности. Ухватили су и ђенерала Путниковића, који je ишао да се придружи Дражи, те су га свега измасакрир али ... Уз то, демолирали су и онеспособљавали вршалице,
палили жита, хамбаре са храном и претили народу крвавом
осветом ако наставе вршидбу «издајничке жетве» (стр. 73-74,
Кливеланд, Охајо, САД, 1958).
Ваљевски округ био je током месеца августа 1941, стјециште
комуниста. Томе су допринела два важна момента: четничка
организација Драже Михаиловића пружала je бар донекле веру кроз организацију на терену, на једној страни, и вести о кретању немачких јединица широм Србије на другој страни. Сматрало се да се спрема офанзива против «бандита». Ти су «бандити» били прво четници, а тек онда партизани. Очевидац овако
приказује стање ствари:
«Дана 6. септембра прослављен je рођендан Краљ аП етраП
на Равној Гори и одржан дефиле трупа у присуству огромног броја сељака из ближе и дал>е околине, а истог дана после подне упућени су курири на коњима, да позову све комаиданте са терена, који нису били присутни прослави. Сутрадан 7. септембра, одржана je конферендија свију команданата, подељеве улоге, издата потребна наређења, а већ 8.
септембра je, по наређењу отпочела општа мобилизација.
За илустрацију народног расположења према оба покрета.
ево само једног податка: на подручју делова Колубарског и
Ваљевског среза, којима су командовали двојица равногорских поручника (Војислав Поповић и Нешко Недић), пријавило се после мобилизације равногорској организацији 3.500
бораца, док се у исто време Колубарском партизанском батаљону, чија je територија била пространија, пријавило 100
љ у ди .. .»
Под тим околностима дошло je до првог састанка Драже и Тита, у кући војводе Живојина Мишића, у селу Струганику 19.
септембра 1941, (не у августу како тврде неки комунистички историчари). Састанак није имао шта да «утаначи» осим одлагања већ сазрелог судара међу групама који се очекивао и под
борбом са Немцима. Други састанак, који je одржан 26. октобра
у Брајићима, изгледа, био je само тактичког смисла, да би Дра16

жа извршио тако једну формалност, јер je трећег дана после овог састанка, дошло до оружаног обрачуна међу четницима и
комунистима, што се већ с правом може да назове почетак грађанског рата у Југославији.
Карактеристично je, да се Јован Марјановић, у својим белетристичким излагањима, које он назива «Нови документи о сукобу партизана и четника 1941. године», код анализе тока првог
састанка Дража-Тито, не позива на присутне интелектуалце,
који су још у животу скупа с Титом и Милошем Минићем, већ
на основи исказа сељака Boje Рафајловића, жели да исконструише нешто «налик», али с врло мало успеха, кад позивајући се
на овог сељака, каже:
«Према сећању В. Рафајловића, разговори у Струганику,
овако су се развијали:
«Пошто je претстављање и руковање завршено, сви смо поседали за исти дугачки сто у оџаклији. Дража je сео у предње чело, са леве стране сео je друг Тито, а с десне остао je да
седи Драгиша Васић. До друга Тита сео je друг Милош Минић, па Обрад Стефановић и други чланови. До Драгише Ва~
сића сео je мајор Аца Мишић. Изнад делегације стајала je
нека врста страже, један четник и један партизан. Партизанску телесну гарду претстављао je Бата Јефтић, студент из
Ваљева, а четник je био неки веома висок и већ увелико брадат официр... Око пола сата вођен je неважан разговор. Нарочито je у том разговору учествовао Драгиша Васић. Обраћао се другу Титу: «Тито, Т ито.. . Ви сте Рус?» Када му je
друг Тито одречно одговорио, он je рекао: «Ви сте Х рват.. . а
иначе секретар Комунистичке партије Југославије, по занимању металски радник, били сте дуж е времена у Русији?. . .
Затим je Дража рекао да би било потребно да пређемо на
главну ствар. Друг Тито je одговорио: «Да, време je!» Мајор
Мишић je једнако наваљивао с ракијом. . . Најзад Дража je
прешао на званичне разговоре. Питао je Тита како он мисли
да се створи заједничка војска четника и партизана. Немачка je убацила веће контингенте војске, и он се плаши ако би
они заједно повели озбиљну борбу против окупатора. Не треба скинути с ума снаге Недића и ЈБотића које ће притећи у
помоћ Немцима. Овој навали не би могли одолети ни четници ни партизани.
ЧЕТНИЧКИ ИЗГОВОРИ
Друг Тито je одговорио да je заиста непријатељ јак, али се
борба с непријатељем мора водити, јер на тај начин ми помажемо савезницима, да се фаишзам има што пре да сруши.
Дража je рекао да je наша помоћ мала и скоро никаква, савезници су далеко и у њих се не можемо уздати.
17

Друг Тито je Д раж и рекао да он има обавеиггење да оног
момента, када будемо направили заједнички споразум и када
кренемо у заједничку акцију, да ћемо добити помоћ. . . Нуж~
но je да ми направимо такав споразум, који ће савезницима
давати гаранцију, да ми немамо две шумске војске, већ једну
која се искрено бори против фаш изма. Д раж а je рекао: «А
ш та па ви мислите ако окупатор пође с казненим експедицијама и попали села и варошице по равничарским крајевима?
Ш та ћемо тада с народом?» Тито му je рекао да ћемо народ
избацити у шуму, у збегове, извући ћемо храну, а за то време ће од савезника нешто доћи. Ако будемо здружени, ми
ћемо окупатору одолети, јер он на нас не може бацити велике снаге. јер je заузет на другим р ати ш ти м а...
Д раж а je стално подвлачио како je непријатељ јак, како
ће села и варошице својим казненим експедицијама попалити и порушити. Напослетку je рекао да je згодније да се води
интелигентна саботажа. Разговор су углавном водили друг
Тито и Д ража. К ада je дошло до питања, како би се планирало воћство војске и ко би требао да буде командант свих удруж ених одреда (то питање je поставио Дража), друг Тито
му je одговорио, да од тога не треба правити велико питањ е ...» («НИН», 3. јули 1960. Титове иницијативе), већ «мало»
док Тито није ступио у везу с окупаторима, који су га снабдевали на путу кроз Санџак, кад му je заиста пошло за руком да
«објави рат» окупатору, али и да умакне с бојног поља, кад je
видео да je Дража, нажалост, имао право, али тек онда кад je
за Д раж у било касно. Но, пошто папир трпи све, то се и овој
бласфемији Јована М арјановића треба да прида важност «историјске грађе», али тесане у кабинетима хонорисаних. Но у сваком случају може да се прими као чудно, да je Д раж а М ихаиловић могао да слуша овакве глупости код анализе стратегије герилског рата од стране свога партнера, јер je Д раж а М ихаиловић био човек врло реактиван на све оно што се пред њим излаже. а не уклапа у трачнице његовог концепта о стварима, што
сам ja на личном односу с њиме искусио из неколико сусрета
пре и током рата.
Из једног писма Д раж е М ихаиловића од 22. октобра 1941.
(«Ново време» од 22. 2. 1942), упућеног «Главном штабу партизанских одреда» — Ужице, чији je писмоноша био тадањ и Драж ин курир капетан М илорад Митић, било je видљиво, чак пре
другог састанка Дража-Тито, да je лом неизбежан. Н аслућујући, вероватно, опасност по ж ивот (састанак с Титом требало je да
буде нека врста клопке за Дражу), састанак, који je наводно
предвиђао у Ужицама, одржан je у близини Равне Горе, у селу
Брајићима. К акве je инструкције капетан Митић п рим иоодД раже, није јавно познато, осим онога што нам рефериш е Бора К арапанџић у већ цитираном делу. К апетан Митић je из непозна18

тих разлога напустио своје везе с Дражом, или их je камуф лирао «добрим односима» с Немцима, чију аутентичност потврђује Карапанџић, да би се тек пред повлачењ е Немаца с Балкана,
сам ставио под њ ихову заш титу, да би се тако спасао и доспео у
слободни свет. Међутим име курира, капетана М илорада Митића не треба мешати с именом Дражиног курира за Београд, једног од првих организатора равногорске акције у ареалу Команде Београда, капетана Димитрија Митића. Ово име не треба мешати с именом ратног заробљеника, Димитрија М итића из Јашина код Лесковца, који je од 1950. живео у Кливеланду, Охајо, где je 19. ф ебруара 1961. умро, док je капетан М илорад Митић, такође настањен у К ливеланду, Охајо, још у ж ивоту и на
националном раду. К апетана Димитрија М итића ухапсили су
Немци у пролеће 1942, са чиме je нестао сваки даљи траг његове судбине. Зн а се само то, што je неколико дана после његовог
хапш ења, Гестапо вратио Митићевој мајци одело које je имао
на оеби у моменту хапшења.
Јавни, тј. отворени сукоб четника Д раж е М ихаиловића и комунистичко-партизанских одреда будућег м арш ала Југославије, Јосипа Б роза Тита, који je избио 30. октобра 1941. (како се то
узима у Србији), био je само моменат, у ком се Д раж а М ихаиловић сагласио са отварањ ем непријатељстава, увиђајући да се не
може даљ е да одлаж е једна неминовност, која би се и мимо његове воље морала да деси у другом случају. М атеријално, борба
између четника и партизанско-комунистичких одреда почела je
са оним моментом кад су се комунистичке групе појавиле на терену Србије после избијањ а непријатељ става на Истоку. Пропаганда, претње, убиства и сл. мере предузете од стране комуниста, биле су уствари у складу са инструкцијама њиховог Врховног штаба, док je толерисање од стране Равне Горе, кочило
сукоб, кслико je то било могуће. Поред убистава из заседа, стрељ ањ а четничких курира, одвођења од кућа, убијањ а по друмовима, током месеца јула, августа и септембра, већ почетком августа 1941, имамо чак и чланке месних дописника, којима се извеш тавају престонички листови о борбама између четника и
партизана у близини Чачка, Ужица, Милановца, В аљ ева и др.
Нетачно je тврђење комунистичке пггампе, да су у основи било какви други директни разлози потстакли четнике у Србији
на борбу против комуниста осим њиховог терора, тј. насиља.
Ч ак и сам Недић теш ка срца примио je ту борбу, да би се поставио између комуниста и окупатора у циљу ублаж авањ а окупаторских насиља и репресалија. Тај терор je код комуниста био
претпоставка освајањ а народа, што je све ницало из претпоставке о брзом крају рата после избијањ а руско-немачког сукоба. Сва њихова пропаганда била je усмерена у том правцу, где
су чак и такве глупости биле протуране, тј. да су Руси већ стигли у Ђ аково и Славонски Брод, док су се Немци ф актички на19

лазили пред Москвом. Истина, то je била комунистичка метода
с циљем обмањивања наивног света, јер je Москва баш у тим
данима имала доста обавештења о акцији Д раж е М ихаиловића,
док о акцији комуниста није знала много, ма да je из недовољно прибављеног обавештења све прикривала изразом «српских
патриота». Но та борба за освајање маса и поседање терена почела je оних дана када су се комунисти спремали, да за свој рачун врш е мобилизацију људства за напад на четнике. Из те
случајне коинциденције пропагандног карактера искована je она депласирана мисао о «сарадњи четника и партизана». Но како je ова изгледала, ево једног примера. На почетку октобра
1941. године упућен je с Равне Горе наредник Петар М илићевић
да хитно у оближњим селима попише коње за четничке потребе и Врховни штаб. Њ ега на путу срета партизанска патрола,
одводи у свој штаб, где бива убијен под околностима које није
нико ни наслућивао. Пошто су га убили баце га у једну кречну
јаму и закопају. Два М илићевићева брата, који су били такође
међу четницима на Равној Гори, сазнаду за његов гроб у селу
Бачевцима код Ваљева, откопају јаму и код прегледа леш а нађу на телу 15 убода камом, махом на прсима, док под ноктима
нађу забијене клинце за поткивање волова.
Код оваквог стања, свакако, било би депласирано рачунати на
неку сталнију или директнију везу. Овакви и слични случајеви
искл>учују мисао једне сарадње. Ако су се четниди и комунисти наш ли на једној линији, а у једном случајном моменту, —
моменту техничког карактера: борби против окупатора; борби
за слободу земље или борби за државно јединство, мирне душе
може се рећи, да све оно што je претходило тој борби, као и све
оно што се путем те борбе могло или ж елело да постигне, нити
их je спајало нити им je било заједничко. Ни снаге, ни команда,
ни сектори, ни командно особље није им било заједничко од
највиш ега до најнижега. Ш тавише, борили су се под разним
амблемима. Да се послужим једним примером њихове најизраж еније «сарадње» у то време, према забелеш кама једног од ак тивних команданата код четничког опседања В аљ ева у октобру
1941, а у борбама против Немаца.
«Приликом опседања В аљ ева и у борбама око њега учествовале су следеће јединице:
Први Ваљ евски батаљон, под командом поручника Boje
(Војислава) Поповића, касније ухваћеног и отераног у концентрациони логор М аутхаузен. Снага јединица око 650 бораца;
Други Ваљевски батаљон, под командом поручника Цветковића, касније поручника Томе Обрадовића, оба касније ухваћени и отерани у ратно заробљеништво. Снага јединица
око 200 бораца;
20

Трећи Ваљевски батаљон, под командом капетана Димитрија Марића, касније стрељаног од Немаца на Бањици. Снага јединица око 300 бораца;
Четврти Ваљевски батаљон, под командом капетана Селимира Поповића, касније отераног у ратно заробљеништво.
Снага јединица око 250 бораца;
Пети Ваљевски батаљон, под командом поручника Ивана
Миливојевића, касније погинулог у борби против партизана.
Снага јединица око 180 бораца;
Поцерски одред, под командом капетана Драгослава Рачића. Снага јединица око 800 бораца.
Све ове четничке снаге, биле су у овом тренутку под командом резервног потпуковника Светислава Протића, адвоката из Ваљева, иначе команданта свих ваљевских четничких одреда. Касније je овај ухваћен, одведен у концентрациони логор Маутхаузен, где je и завршио caoi живот.
Операцијски план израдили су капетан Владимир Комарчевић, ађутант потпуковника Протића и поручник Нешко
Недић, помоћник команданта Првог ваљевског батаљона.
Од партизанских јединица учествује Ваљевски партизански одред са Колубарским батаљоном. Снага око 300 бораца.
Посавско-Тамнавеки батаљон, са снагом од око 350 бораца
и Подгорско-Поцерски батаљон са снагом од око 500 бораца.
Равногорска организација учествује са 1.600 бораца, док
партизани учествују са око 1.150. Такав je однос био и на
другим секторима, али су снаге Равногорске превазилазиле
увек са јаким процентом, скоро до дуплог бројн-ог стања.
Као врло карактеристично, напомињем, да je свим овим
партизанским одредима (у недостатку командног особља), командовао Ратко Мартиновић, ранији Равногорски офипир, а
тадањи «Инспектор партизанских војних јединица у Западној Србији».
Према другим изворима постоји мишљење, да су комунисти на свим секторима приликом борбе с Немцима широм Србије бојкотовали сваку акцију где су се четници могли да истакну или превагну. Тако се сматра, да je и храбри Равногорски официр, Јован Дерок, убијен с леђа приликом опсаде
Крал>ева тих дана». (Из необјављених забележака професора Boje Поповића).
Ова убиства с леђа дошла су до страшног изражаја почетком
1942. године у борбама између четника и комуниста на једној и
хрватских усташа на подручју Независне Државе Хрватске, на
другој страни. Свакако комунисти су ове «јуначке подвиге»
ттриказивалли јавности као борбу против окупатора. Овде ћу
навести неколико примера које сам пратио са блиског отстојаља јер су ое дешавали у непосредној близини мог центра деловања, а скоро све учеснике у њима познавао сам лично.
21

1 пример. Мирко Бож ин Б јелица из села Ћесима, на граници
срезова Мостар-Коњиц, истакао се од самог почетка народног устанка у Херцеговини у лето 1941. године као ванредан борац
против усташа. Те су борбе вођене у знаку четничко-партизанске слоге у источној Херцеговини. Међутим комунисти су имали тајне инструкције да зап аж ају својства оних четничких бораца који могу имати утицај на сељачке масе. Такви су борци
морали да се ликвидирају при првој прилици. Тако je командант Мостарског партизанског одреда Хасан К азази ћ издао наређењ е командиру вода М ехи Трбоњи под чијом се командом
налазио Мирко Бјелица, да овога убије приликом заједничке
борбе. Тако на почетку 1942. у борби која се водила против усташ а на сектору Сељани-Драмишево, Трбоња je извршио свој
задатак и с леђа убио Бјелицу. Да би уверио своје претпостављене у свој подвиг, откинуо je крадом главу М ирку Бјелици и
послао je преко свога команданта К азази ћа у Сарајево, да се увере усташ е — Муслимани који су избегли из тог подручја борбе у Сарајево, да je Мирко Б јелица заиста убијен. Б јеличин леш
био je сахрањен поред пута између села Л уке и Заборани. Мехо Трбоња je декретом марш ала Југославије дана 24. јула 1953.
оглашен за народног хероја.
2 пример je скоро идентичан првом. Он се односи н а борбене
квалитете Момчила Глоговца непосредног суседа М ирка Бјели це. У борби која се разви јала између удруж ених партизана и
четника против усташ а на трећи дан Васкрса 1942. године водил а се под непосредном командом команданта Мостарског партизанског одреда Хасана К азазића. П ратећи развој борбе, К азазић, приметивши да je Глоговац убио двојицу усташ а М услимана, окреће евоју митраљету у правцу Глоговца и с леђа саспе у
њ шест метака. Суседи Момчила Глоговца у борбеној линији,
Симо Гојковић из села Бјелем ића и Крсто Глоговац, примећују
од чије je пуш ке погинуо Момчило Глоговац. После свршене
борбе ови двојица потајно повере овај случај својим суседима,
да би рачунали са осветом. Ta je освета дош ла на почетку 1943.
у току чувене «Битке на Неретви». Очевидац трагедије Момчила Глоговца, Панто Сарић, наилази у селу Бијелој, пред кућом
браће Драгића на команданта К азазића, и овога без даљег објаш њ ењ а убија на месту из пуш ке као освету за Глоговца. Но о овим делима К азазићевим публицистика КП Југославије ћутк
као заливена.
3 пример je случај Николе Ђогића из села Ситника под планином Височицом. Усташа Даут М ухарица одводи Ђогића од
куће и убија та у Мандином Потоку у подножју планине. К ад je
извршио убиство ставио се под заш титу комуниста ■
— мештана.
Није био прогоњен, а у Сресу je каж њ иво говорити било ш та о
делима овог усташе-комунисте.
22

4 пример означио je четнички борац из те ере, угледни националиста Василије Комненић (живи у Кливланду, Охајо, САД) у
свом чланку «Корита-Билећа-Грахово-Љубомир» (Књига оД ражи, Виндзор, Канада 1965, I, стр. 96-98), где каже о томе следеће:
«Рано изјутра 28. августа ja сам поново стигао на положај
Каменицу. Капетан Шекарић ме срете и насамо ми рече о усташком преговарачу, као и о случају да још увијек нема
никаквог одговора са положаја Хаџибегово Брдо, гдје je онда
требало да буду као старјешине положаја: др Косто Грубачић и учитељ Томо Вујовић. (Први je касније био помоћник
Митре Ђилас, а оба су били родом из села Баљака, крај Билеће, и оба моји бивши школски другови кроз нижу средњу
школу.) Колико je саботажа ове двојице доцнијих комуниста
помогла Усташама, видјећемо мало доцније . . . Налазећи се
скоро опкољени, као и пред неупоредиво боље наоружаним
и вишеструко бројним непријатељем (Италијанима и Усташама), ми смо се морали брзо повлачити из борбе и напуштатк своје положаје, што смо — ради давања мање мете непријатељу — чинили у мањим групицама, па и појединачно.
Спуштајући се низ сјеверно-источну падину брда Влахин>е;
уђох у село Баљке, гдје наиђох на зграду основне школе. Ту,
у школском дворишту, видјех једну групу од око 20-30 заробљених Павелићевих војника. Чуваше их само један од наших бораца, који je, чини ми се, био раније жандармериски
наредник. И звао се Грубачић (можда Богдан), а био je родом
из тог села. Уђох у двориште међу заробљенике. То све бијах у млађи људи. И, признајем, мени ни мало не изгледахукао
људи који би били припремљени да живе Србе спаљују, или
да невино и дотада мирно српско становнипггво кољу и у јаме бацају. Пошто их мало одобровољих, почеше ме увјеравати да су они силом мобилисани. Славонци и Војвођани, као и
да нијесу по свом осјећању и убјеђењу Усташе, него — комунисти. Да ли су били Славонци и Војвођани, то ja нијесам имао ту времена да провјеравам; а што се тиче њиховог исказа да су комунисти, то им тада баш нимало нијесам могао вјеровати. Зато се насмијах и рекох им: «Та откуда сад одједном да ое -од ГГавелићевих војника и Католика претворите у
безбожне Комунисте? И зашто то баш мени говорите? Ja нијесам Комунист. Зар не видите на моме грбу и Краљев монограм?» (Ja сам био у официрској униформи али без еполета.)
Но, прије но што су ми они могли ма шта на то одговорити,
појави се преда мном Крсто Грубачић (син Илијин). У самој
његовој појави, а без иједне ријечи, ja добих одговор на сва
моја питања. Ви ми јасно да су ти заробљеници били прошли
кроз прве часове његовог преваспитавања. И, послије уобичајеног поздрава, — а пропуштајући моје интересовање гдје
23

се он (или његов замјеник) налазио прош ле ноћи и јутра, —
упитах га насамо: «Шта мислиш, Косто, сада да урадимо са
овим заробљеницима? Да ли да их водимо са собом?» — «Не»,
одговори он, «него ћемо их пустити нека иду за Билећу». «У
реду», рекох му ja, «ово je терен Херцеговине и твоје родно
мјесто; према томе, ти можда имаш веће право у томе одлучивањ у него ja». Одмах су сви пуштени. И, колико ми je каеније било познато, сви су здраво стигли у најближ и им (билећки) гарнизон. Доцније сам сазнао да je слично поступљено и са осталим заробљеницима, изузим ајући тринаесторицу
њих,- који су били откривени као џелати».
Ово je био онај др Коста Грубачић, који je као члан Компартије Југославије био одређен за сарадника Хансу Хелму Хитлеровом SS O bersturm bannfuerer-y и стручњ аку за балканска комунистичка питањ а ради чега je добио и Хитлерову стипенцију
за студије на универзитету у Јени, да би се после студија (уколико их je завпитио) вратио као немачки агент. Грубачић ie током ових борби између четника на једној страни и улруж ених
И талијана и Усташа, на другој, био изаслан од стране Покпајинског комитета К омпартије као посматрач са циљем саботирања
четничке борбе, ггои чему се по сугестијама Петпа Комненића
примио улоге четничког курира и ггреговарача. Мећутим, кад je
био обавештен да И талијани моћнијим снагама требало из правца Н икш ић-Билећа да ударе четницима у леђа, напустио je четничке редове и повукао се. Одмах je затим постао командиром
партизанске чете кота je оперисала против четничког вотводе
попа Радојице Перишића. Поред Грубачића као посматрача из
места био je изаслан од стране Покрајинског комитета Компаптије из Мостара, млади комуниста Хрват, Петар K pajim a, који
je у редовима четничких бораца носио име неког Србина Херцеговца. К рајина je поеле слома четничког отпора у Херцеговини
постао врло предан комунистички курир, да би после рата добио место у некој секцији Озне у Босни.
Свега недељ у дана после италијанске реокупације Херцеговине, а две недеље после ових одиграних улога Косте Грубачића у
рату четника против И талијана и Усташа, Грубачић je открио
своје карте, како се то констатује на страни 182 зборника «Херцеговине у НОБ», издањ е «Војног дела», Београд 1961, где се каж е:
«Средином септембра одржано je партиско савјетовање у
Билећском срезу. Од седамнаест чланова Партије, колико их
je било у овом срезу, савјетовањ у je присуствовало дванаест.
Испред OK био je присутан М. Попара, а као делегат П К У.
Даниловић. Савјетовање je истакло задатке који су се постављ али пред организацију. И зврш ен je избор Среског комитета у који су уш ли: Трипо Ш аренац, Радован Папић, Урош
Вукоје, Косто Грубачић и Владо Р ад ованови ћ...»
24

Писац чланка «Припреме за борбу против окупатора» није изнео своје име као ни оно што je било основно код овог саветовања, тј. одлуку да се поубијају четнички старешине и истакнути
националисти, и то, у свезу Билећа: поручник Јован Мишељић,
командант операција против Италијана и Усташа поред значајних првака у Срезу, који су командовали деловима фронта, Милорада Бјелетића, Василија Комненића или они који су се истицали као борбени националисти као што су били теолог Јокановић, студент Вељко Самарџић, Новак Уљаревић и др. На црногорској страни стављени су на списак на смрт осуђених: свештеници: Ристо Јарамаз, Васо Поповић и Бејатовић, затим капетан Василије Шекарић, Ристо Бјелица, Ђокаш Зечевић, поручник Глигор Копривица и др. У срезу Столац: поручник Крсто Ђерић, организатор отпора. У срезу Гацко поп Радојица Перишић, који се са црногорске стране пребацио на подручје НДХ
да би помогао борбу Срба против Усташа. У срезу Невесиње мајор Бошко Тодоровић са својим штабом, а у срезу Коњиц, жандармеријски капетан Милорад Шошкић поред осталих истакнутих у борби у лето 1941. године. Од свих ових осуђених на смрт
успео je једино Василије Комненић да се спасе од комуниста, и
поп Радојица Перипшћ да доживи своју смрт у мају месецу
1945. у Лијевчу Пољу од стране Усташа. У току јесени 1941. и
друге половине тј. до марта месеца 1942, сва се борба југословенских комуниста састојала у убијању српских националиста тог
подручја и оних који су се у њему нашли. Убијани су како су
стизани и где се могло. Један од осуђених на смрт, капетан Василије Гутић из Невесиња, спасавао се под околностима које
спадају у област маште (Гутић живи и ради у Чикагу, САД). Jeдан читави партизански одред у срезу Невесињу имао je само
задатак да Гутића пронађе и што пре ликвидира.
Но да се вратимо догађајима у Србији и борбама са Немцима,
да би се, почевши одавде, могло да констатује, да су ове октобарске операције у Србији, крајем 1941. године, биле пак у току читавог Другог светског рата, на терену Југославије, једине
борбе комунистичко-партизанских снага где се борбена иницијатива налазила у рукама комунистичког Врховног штаба, али
и то, по плану наслоном на четничку борбу, све до тзв. «похода
на Србију» у другој половини септембра 1944. Мада југословенска комунистичка штампа жели да претстави тзв. «непријатељске офанзиве» као офанзивну борбу комунистичко-партизанских јединица у циљу борбе за ослобођавањем земље, стање
ствари говори другаче. Сва борба Врховног штаба HOB и ПОЈ
састојала се у чувању Штаба и јединства команде, преласком с
времена на време на онај терен који je у датом моменту био од
најмањег значаја за окупатора, и где je опстанак био најлакши.
Тако су се рађале широм Југославије такозване «ослобођене
територије» за чије «ослобођавање» су комунистичке снаге «по25

убијале», према њиховим подацима, неколикоструки број «непријатељских војника» стационираних на Балкану. To je била
најобичнија измишљотина намењена спољном свету, што je служило као основа емисијама ВВС-а као гласноговорника «Слободна Југославија», коме су биле усклађене истовремено или касније публикације Врховног штаба HOB и ПОЈ, а затим званична изјава владе НФР Југославије.
Напад на Србију или, како то комунисти кажу, поход на Србију, за што бржом успоставом контакта са Црвеном армијом,
што они објашњавају: « ... Обрачуном са удруженим четничконедићевским снагама, и тиме онемогућити све комбинације реакционарних кругова на Западу, да ослоном на те снаге сачувају своје позиције у Еези са извршеном поделом интересних сфера на Балкану међу савезницима...», не може да се објасни оним чиме комунисти то желе да објасне, тим пре што je главнина борбених снага Недићевих одреда исто као и Љотићевих добровољачких формација напустила Србију паралелно упаду
совјетских трупа у њу. Тај поход на Србију имао je далеко шири значај од онога што се изводи из односа локалних снага. Тај
значај Србије састојао се у тим данима у сасвим другим елементима, који, вероватно, неће ни бити предмет јавних расправа за
догледно време или уопште.
У најмању руку, ако би се хтела истина о томе треба погледати у архиву оних, који су уствари требали да буду погођени овим преданим комунистичким напорима да «отерају» Немце с
Балкана, како то доноси Фредерик Воигт у свом зборнику; G e­
neral Mihailovich - The World's Verdict, кад каже:
«Неколико издатка из излагања генерала Мајснера и пуковника Фухса за време њиховог суђења у Београду 12. децембра 1946. године. Генерал Мајснер изјављује: ,Радио сам
оно што сам као војник био дуж ан да радим. Знам шта ме чека: конопац или плотун у прса. Баш зато желим да кажем истину.. . ’
«На питање, запгго суН емдитако немилосрдно убијалиСрбе, генерал Мајснер одговара:
«Комунисти су криви за те злочине. За жаљење je што je
тако велики број невиног света страдао као резултат репресалија које су Немци вршили по наређењу својих претпостављених. Међутим не сме се заборавити да су изазивачи тих
несрећа били комунисти, који никада нису имали куражи да
ступе у отворену борбу са немачким оружаним снагама, већ
су се шуњали из шума у градове и села, да би тако убили којега Немца или цивилног службеника, а при првој појави немачких оружаних јединица, повлачили се поново у шуму».
Кад je пуковник Гестапоа Фухс био упитан од стране судије о
везама генерала Михаиловића са Гестапо-ом, овај je дословно
одговорио:
26

«Не само што Гестапо није имао никаквих веза са генералом М ихаиловићем, већ je он кроз читаво време сматран непријатељ ем број 1 читавог немачког народа. Љ уди из покрета генерала М ихаиловића били су прогоњени и најстрожије
каж њ авани од Гестапоа и немачких војних власти, јер су ови ж ивели у непоколебивом уверењу, да je национални покрет под командом генерала М ихаиловића у Србији највећи
непријатељ немачких трупа на читавом Балкану. Осим тога,
његов покрет био je и једини на Балкану, који je у највећем
степену нашкодио Немцима».
«Пре него je пуковник Ф ухс завршио своје излагање, био
je прекинут од стране Претседавајућег. Мстовремено суђење
je прекинуто. После кратке паузе П редседавајући je наредио,
да публика напусти судницу. После овога суд je наставио са
претресом овим двојици нацистичких првака, али иза затворених в р а т а ...»
Карактеристично je контатовати, да je британска штампа одбила касније да прима мисли Ф редерика Воигта о Д раж и Михаиловићу, већ je, као по неком парадоксу, немачка ревија «Deu­
tsche Rundschau» уБ ад ен у , донела једну серију тих мисли о Д ражи, које чине част и њој и аутору.

.

4

Отворени сукоб међу припадницима четничких и партизанских јединида значио je прекретницу не само на унутрашњем
плану, тј. схватању уређењ а држ аве после рата, већ и на међународном плану, јер су се тзв. «иделошки» блокови наш ли позвани да се меш ају у ствари појединих блокова, а тиме и у грађански рат у Југославији. У односу на окупатора сукоб ових
блокова значио je врло мало и поред ф акта, што су инструкције
«с највиш ег места» гласиле, да се ратни раздори међу овима имају да што оштрије распирују. Да су углавном четници и партизани и даљ е остали «у сарадњи», тим би врло мало утицали
на читав ток ствари, јер je њихова борбеност по војничкој линији у односу на окупатора значила само м атеријал за пропаганду у духу оне из «Ошишаног јеж а»: «Намештај како знаш!»
Б алкан je за Немце био директно од интереса док je кампањ а у
ареалима Средоземља била актуелна. У тој пропорцији стајао
je у прво време немачко-италијански интерес према овима, а
касније од средине 1943. само немачки. Егзил-владе и опозиција сташу на Б алкан у храниле су се илузијам а о значају овог.
Растерујући обе групе са србијанског терена, крајем 1941. године, Немци нису више много бринули о њима. Оба су вође от27

пора били уцењени јавно, али су из потаје настојали да им се
приближе. Ту су поједини команданти подручја били аутономни. У суштини прогон присталица једноги ли другог блока б и о је
ствар опортунитета, где je јавно иш ла пропаганда борбе против
комуниста, али тајно против припадника организације Д раже
М ихаиловића. О овоме се ћути по плану. М ихаиловић није могао остати индиферентним према судбини народа, тј. свог рода.
С кала 1:100 за једногмртвог немачког војника и л и 1 :5 0 за сваког
рањеног Немца, утицала je на Дражино расположењ е и његов
осећај као Србина патриоте Тито je био индиферентан према
судбини српског народа и њему je скала 1:100 или 1:50 била најбоља пропаганда за мобилизадију несрећника. Тај моменат je
мобилисао све патриотске вође српског народа у Србији и ван
ње, да се поставе у одбрану народа од авантуриста. Д раж а се,
тако рећи, сам нашао у Црној Гори, која je била чиста од комуниста током 1942, а Тито са својим Ш табом пошао путем који je
нудио најсигурнији опстанак: границом између италијанске зоне и НДХ и територија којом су управљ али Хрвати, али чија je
власт била номинална. Против њега се није имао ко да туче на
томподнебљу. ОсимСрба националиста свима д руги м аје био добродошао. Тим je путем ујесен 1942. стигао до Бихаћа, где je без
сметње могао да врши експерименте политичког карактера. Сва
се његова борбеност састојала у чувањ у јединства Ш таба и сопствене главе.
Н а другој страни, по плану или спонтано, на почетку 1942. године, док су се водиле теш ке борбе с позадинским снагама герилских група против Немаца и И талијана, на једној страни,
хрватских усташа, на другој, и међусобног клањ а герилаца за
освајање терена и првог вала чиш ћењ а у крилу HOB и ПОЈ
штаба, на трећој, јављено je да су Совјети у ф ебруару 1942. успоставили у Тифлису, радио станицу «Слободна Југославија».
Ово je био први моћан удар политичког карактера у леђа Драж е М ихаиловића и његове концепције. Да ли je ово била
претња; увод у одбацивање Д раж е М ихаиловића; Стаљинова
сугестија за успоставу контакта с Дражом, после мучког убиства неколико Стал>инових поверљивих људи од стране Титових партизана или британског прањ а Пилатових руку над Дражином ж ртвом као симболом судбине Југославије, остаје дубоком тајном осим претпоставке, да се већ спремало његово одбацивање, да би се веза западњ ака одрж ала с њим док je ствар
комуниста лебдела у ваздуху, јер су га амерички левичарски елементи почели да туку истовремено док су га савезнички команданти глорификовали. Ово се збивало оних дана кад je по •
стало јасно да су Британци против успоставе веза Д раж а-С таљин, што je било супротно Стаљиновим плановима о вези влада
Југославија-Совјети. Р езултат je био препуш тањ е Д раж е милости и немилости Британаца, који су од њега направили играчку
28

и напослетку жртву. После Дражиног осамљења од лета 1942,
Тито се нашао у центру пажње пропаганде како у Тифлису тако и у британској репродукцији, с том разликом што je Британија отпочела да помаже Тита са циљем Дражиног рушења, док
се Стаљин у борби против Тита тешка срца одлучио да je преда
оним комунистима из Југославије који су били искрено одани
Титу. Тако je Тито преко ове станице био пропагиран оним што
јој je сам достављао из свог пландишта у Бихаћу, док je Дража
био приказиван као распиривач грађанског рата и сарадник с окупаторима. У западном свету, а у репродукцији ове станице овакав став Совјета изазвао ie онај намештени одјек иза кога су
се Британди почели да закривају
Носиоци енглеске политике су се јавно, тј. званично, супротстављали крилатицама, које су кружиле током 1941. и почетку
1942. године да je Југославија предана Совјетима као њихова
интересна сфера. Међутим самим фактом што je ова то већ
правно била постала, Совјети су узели у разматрање случај Јосипа Броза Тита као своју идеолошку авангарду, градећи на искуству са њиме као већ опробаним комунистом, да би преко
њега могли доћи до свог политичког циља: фактичког укључења Балкана у своју интересну сферу. Кроз ово je утолико лакше појмити чињеницу да Совјети нису могли да рачунају са
Дражом Михаиловићем као са својим идеолошким пријатељем.
Међутим постоји легенда да je Дража Михаиловић током рата
имао у свом Штабу официре, који су одржавали везу са Совјетима. Једна група тих људи, штавише, одиграла je значајну улогу приликом хватања Драже Михаиловића у марту 1946. године .Исто тако као што су Совјети рачунали са Титом као пропагатором комунистичке линије кроз Титову улогу у Коминтерни, Совјети нису априорно одбацивали Дражу Михаиловића,
већ су му први пришли кроз пропаганду његове акције на Равној Гори. Овом моменту иде у прилог совјетски захтев, да Михаиловић изашаље своју делегацију на Свесловенски конгрес у
Москву ујесен 1941. године. Према верзији, Дражин делегат (или вођа делегације), био je пуковник Живојин Радојичић, који
се у то време налазио у Турској. Међутим Веверли Рут у свом
делу (The Secrei1 History of the W ar, 1/220, N ew York 1945), o томе
рефергапе врло површно, штавише не говори ништа одређеније
о саставу те делегације. Но руски план je могао до извесне мере
да базира на два главна момента, озбиљније природе и то: прво, кроз Стаљинов концепт отступања од радикалног светскореволуционарног програма Лењин-Троцки, што je он можда више тактички нагласио у свом интервјуу датом 1. марта 1936, америчком дописнику Роју Хауорду, и друго, базирано на ггретпоставци еволутивног комунизирања Балкана обзиром на факт
што je Михаиловић према мишљењу московских властодржаца
сматран извесно «напредним» активистом буржоаског друштва.
29

Ове ми je мисли у неколико махова излагао у Салцбургу, Рогер
Берзевици, мађарски политички емигрант, иначе син мађарског
делегата при Лиги Народа између два рата, да су мађарски политичари из М алопоседничке странке као националисти и демократски оријентисани, рачунали са Дражом М ихаиловићем
као са неком врстом кочнице и прелазне политичке ф азе на
Б алкан у уместо радикаллног револуционисања, чега су се Мађари побојавали сматрајући да ће код поделе сфера у Европи,
М ађарска бити додељена Совјетима. Румуни су из истих разлога слали у Србију за Д ражине четнике помоћ у одећи и обући.
Ови моменти су добили после рата званичну потврду.
Никола К алај, претседник М ађарске владе у другом делу рата, приликом своје посете Мусолинију, а поводом балканске
проблематике, каж е у својим мемоарима, исто само другим речима:
«Балкански народи су навикли на завојевањ е и страно у гњетавање, па, изгледа, нешто лакш е подносе немачку окупацију, верујући да ће с к р а је м р а т а и о н а н а ћ и свој крај. Бее
и м рж њ а Балканаца, по свему изгледу, су резервисани за Италијане којих се побојавају, сматрајући да ће ови ту да остану и после рата. Ситуација би била нешто друкчија да су
Немци и И талијани поделили Б алкан између себе, и да je Италија била спремна да бар покуша, да у подручјима њој додељеним путем мудре управе ш ш успоставе самоуправне администрације не разбије услове сарадње и смиривања духова пред крај рата. Тако у случају слома осовине она заједничка граница у приморским крајевима наслеђена после пада Двојне монархије исто као и она у областима северног Ја драна, не би биле нужно изгубљене. У том смислу могло се
доћи до споразума с ђенералом Дражом Михаиловићем, чије
снаге, ма да су показивале знакове заморености (утисци у априлу 1943. — моја напомена) ипак претстављ але израз истинског патриотизма Србије. Али насупорт томе, окупаторске силе изабрале су друкчији пут, специјално Италијани.
Затраж и ли су сарадњу с комунистичким партизанима (касније названим Титовцима), уместо да се обрате на монархистичку Србију, коју je репрезентовао Михаиловић, и то не само легалистички, већ je било политички пожељно. J a сам опоменуо Мусолинија, да ће разарањ е националне и слободне
Србије (un independent and legal Serbia), или y том смислу било које балканске државе, уместо заш тите италијанских интереса отвориће се капије пансловенском империјализму»
(Nicholas Kallay, Hungarian Premier, New York 1954, P. 150/1.)
Према овоме изгледало би, да je К алај назрео победу мисли
панславизма у победи комунизма идентификујући војничку по~
беду с политичком. Ову мисао веома оштро ревидира с британ30

ског гледишта, професор манчестерског Универзитета, Џон Е~
риксон, кад у уводу свом делу, каж е:
«Panslavismus - eine W eltgefahr (,Panslavism - a W orld danger’) je само зн ак на узбуну, који још увек одзвања, чак и у
току последње деценије. Далеко дуж е од једног века ,Панславизам’ je био оглашен у разним правцима као м рзак и претећи, али углавном као бесно и загрижено трењ е између Германа и Словена. Сада оно што немачки и мађарски публицисте нападају као ,Панславизам’ варира оштро сходно објашљењ у и значају. Добија се утисак да су Словени изгубили
.веру’ у Панславизам. Строго узевш и П анславизам се иденти ф и кује с покретом међу Словенима за остварење политичког јединства. Међутим недостаје објашњење сходно специфичним питањима: о којим се Словенима ради и о каквом нарочитом покрету или покретима?» (Panslavism, London 1964, р,
3. Ву John Erickson).
Спорно je питање, да ли би Британци заузели познати став
према Титу да нису градили на извеш тајима, које им je пре рата слао из Загреба Фицрој М аклин после дугих састанака и разговора у «Градској кафани» у Загребу с Титом и Славком К ватерником, сходно својој политичкој традидији, а у алтернативном односу Дража-Тито. Овим се може да објасни и разлог каснијем слању бригадира М аклина у Титов Врховни штаб током
рата. Но исто тако била би заблуда веровати да су Британци показали свој интерес за Тита у ери кад су водили разговоре с хрватским сепаратистима о цепању Југославије, да би се паралисала «панславистичка» тенденца. Британци су овде заузели адекватак став, тј. изабрали мање зло сакривајући се иза «демократизма» (партизани и Тито) уместо «демофашизма» (четници
и Дража). Но Британци су исто тако довели на исту линију интересе С лавка К ватерника, будућег марш ала поглавника Павелића и будућег марш ала Југославије, Јосипа В алтера Вајса, зв.
Тито. То би се могло без теш коћа да осмотри критички: Комунизам треба јавно огласити анационалним, да би га народ про форм аодбијао. М еђутим њ егатреба огласити патриотским јер се зал аж е за јединство Југославије, али да у њој Срби буду што јаче поцепани, а Х рвати што теш ње повезани. Затим се ствари и
односи анализирају даље по линији политичко-тактичке методе. Д раж а je још од краја Првог светског рата важио као изразит русофил, што се по званичном курсу држ авне политике узимало као грех јер се свуда у свету идентиф икују појмови Русија и бољшевизам. Д раж а je јавно израж авао своје симпатије
за Русију, које су код њега долазиле до експлозије у духу оне
латинске: in vino veritas. М ихаиловић као такав наслоњен на националисту Стаљина, може да ојача везе Београд-М осква, тј. да
социјалистичку револуцију у Југославији обесмисли на онај начин на који je руски министар — председник Петар Столипин
31

преко својих мера и метода имао, према Лењину, да обесмисли
Руску револуцију, тако да je атентат М ордке Богрова био једина претпоставка спаеења услова Лењинове победе. Да je Д раж а
М ихаиловић следео свој инстинкт, тј. да je наступао као револуционар и поставио се на подједнако отстојање према свим савезницима, може се поставити питање, да не би, можда, и он обесмислио социјалистичку револуцију у Југославији. Но тај моменат и није важ ан према оном другом, тј. да ли би Михаиловић
путем те методе осујетио тоталну победу комунизма у Југославији? Он би у том случају био тумач националних осећања, а не
Тито. Но без обзира на тај моменат остаје једна јо ш в аж н и ја алтернатива. Д раж а би кроз свој став спасио Југославију од зла,
али не би разбио светски комунистички монолитизам, што je
заправо почело с Титом. Тако су Британци стали на гледиште
да у почетку треба Д раж у држ ати уз њ их док се Тито угнезди.
К ад се ствар расправи с Титом и кад га Руси благослове, тада
ће Д раж а бити одбачен. У прилог британске склоности према
Д раж и у прво време су К раљ и Влада, који уж и вају британску
заш титу. Д раж и треба ставити до знањ а да не сме да успостављ а везу с Москвом, јер та Д раж ина веза може бити далеко чврш ћа од оне коју успоставља Тито. Тито je руски Јеврејин и никако не ж ели да се укљ учи у руску заједницу. Он ће Југославију држ ати изоловану. Уосталом нико нам не може тврдити да
«бравар из Клањца» не познаје историју и судбину руских научника јеврејског порекла Левинсона и др М акса Л илијентала,
који су покуш али да укљ уче руске Јевреје у руску националну
заједницу. Ови моменти, на изглед индивидуализирани, ипак
претстављ ају једну целину. Ово се мож е још да објасни и оним
најновијим моментима у које je био уплетен Д раж а М ихаиловић. Према послератним публикацијама, специјално немачким,
разабире се, да су Немци исто као и Руси одмах после слома Ју гославије, већ били обавештени, да се спрема герилска борба у
српском делу разбијене државе. Немачки ђенерал Ерих Ш митРихберг у евојим разматрањ има, то наговештава, речима:
«Управо дана 10. м аја 1941. јави ле су немачке окупационе
посаде о првим појавама организованог отпора на подручју
Србије. Отпор су повели ,Четници’, делови редовне војске,
којима се ставио на чело српски пуковник Д раж а М ихаиловић који je одбио да призна капитулацију. Ове су ускоро
следили партизани са евојим нападима, које je позвао на борбу до тада врло слабо познати комунистички функционер
Тито» (D er Endkampf au f dem Balkan, s. 16. Heidelberg 1955).
H e може ce рећи да cy Руси остајали индиферентним према
Дражином ставу обзиром на ф ак ат да се Југословенска влада
солидарисала са Енглезима у погледу на «руску опасност». Та
се реакција уствари изразила у два правца. Покуш ај Совјета да
оживе емоције свесловенског националног романтизма кроз Све32

словенски конгрес у Москви, а затим приближавање Југославији кроз дизање ранга свог посланика при Југословенској избегличкој влади на ранг амбасадора. Поред касније одлуке да се
распусти Коминтерна као инструменат међународног комунизма, да би се руско-немачком рату дао отаџбински карактер, то
je било све што су за моменат Руси могли да изразе као реакцију на ону политику којој није ишло у прилог хватање везе Равна Гора-Совјети. Тако je Дража постао инструментом британске
политике у очима Совјета и Тита. Британска одбрана Драже од
Совјета била je најобичнија фасада оних трансакција преко којих je Дражина ствари била постала играчком у рукама Енглеза. Ту су се на истој линији нашли југословенски комунисти и
Енглези. Енглези су били и јавно и тајно против успоставе било
какве везе Дража-Совјети, јер су га тиме требали да држ е у
својој зависности. Тито je био и душом и телом против те везе,
јер je претпостављао да би ова могла да допринесе његовом умањењу значаја у очима Совјета. Совјети су остали у ставу ишчекивања, јер им je развој ситуације диктирао и одређеност
става. Кад се ситуација окренула у совјетску корист, Дража
Михаиловић je морао да буде прво одбачен, а затим посве жртвован. Тако je дошло до заједничког оптуживања Драже Михаиловића од стране Енглеза и Тита. Ова je комбинација сада
добродошла самом Титу, јер je на тај начин успео да реализује
део свог плана. Тиме je запечаћена судбина Равне Горе. У сукобу интереса моћних Равна Гора ое показала материјално и политички немоћном. Отуда се не би требало да осматра њен случај
из односа ове према савезницима, јер се она сломила на питању
принципа, већ из перспективе међусобног трења савезника, који су на њеном случају оскрнавили принцип савезништва. Посебно су питање њене инидијативне грешке и пропусти. Но да
тих грешака и пропуста и није бидо њој се тражила Ахилова
пета, јер док се Стаљин отимао о територије после рата, као уелов продужења борбе против Немаца на једној страни, он je, на
другој, «распуштањем» Коминформе тражио одрешене руке у
оним акцијама које су до «распуштања» Комкнтерне спадале у
надлежност колегијума, тј. Савета чланова. Тито je као члан
Коминтерне разумео ту закулисну игру. Уместо да буде изигран, сам je почео да изиграва, што je Британцима добродошло.
јер je питање комунистичког монолитизма у идеолошком смислу било далеко интересантније од афирмације балканског национализма у сенци Стаљиновој.
5.
Међу прве јавне опомене Британцима у тој ери спада «Заповест народног комесара за земаљску одбрану», генералисима
Стаљина, од 23. фебруара 1942. године. Ова заповед колико je
моћно оснажила тучене партизанске јединице на путу бежања
33

из Србије, толико je била гром из ведра неба за Британце. Енглески часопис «The Nineteentn Century and after» y својој свесциза
март 1942, доноси један патетичан коментар основних мисли у
Стаљиновој дневној заповести, где се, између осталог, каже:
« .. .Уншитење садашњег немачког политичког система, један je од руеких главних циљева, — и то, наиме, један од оних, који се може сматрати складним британским војним циљевима. Међутим тај циљ не би смео да се схвати само као
униш тење Хитлерова деспотизм а... Руска окупадија Немачке неће значити само униш тење Хитлерова деспотизма, хапшење и осуду водећих личности националног социјалима,
већ то има да значи радикалну лреобразбу постојећег р ед а ...
Ваљда Немачка неће бити укључена у Совјетски Савез. То
би значило више него пораз. Она ће у сваком случају бити у
зависности од Р у си је. . . Ако победа буде у толиком размеру
потпуна, да Руси добију одрешене руке у Источној и Средњој Европи, онда се мора рачунати, да ће се и Пољска помаћи према Западу. Русија ће, јамачно, присајединити њене источне делове. Пољској ће бити, међутим, додељене немачке
источне покрајине, тј. цела Источна Пруска и Горња Шлезија. Она ће, природно, бити зависна од Русије, чак може ући у
склоп Совјета као федеративна јединица и поседовати извесне предности уколико Русија буде намеравала да од њ е прави свој инструменат за подјармљивање Немачке, управо на
исти начин, на који je Хитлер у основи рачунао, да му ова
послужи као инструменат у подјармљивању Русије.
Полазећи с британског гледишта, ови погледи на ствари
нису ни најмање ружичасти, али су ипак, у најгорем случају
много повољнији, него претпоставка једне немачке победе. С
гледишта британских интереса, неизмерно je корисније видети Русе на Рајни, него Немце на Волги. У самој ствари, било
би, свакако боље, видети Русе на Рајни, него Немце преко
Р ајн е.. . Кад дође моменат закључења мира, неће више бити
могуће, као што je то било последњи пут, да се у потпуности
бране принципи самоолредељења народа. Идеалне границе, и
поред најбоље воље, није могуће повући...»
Нешто касније, коментаришући та збивања «Pester Lloyd», доноси вести из Штокхолма, а према контатацијама публикације
«G oeteborgs Morgenpost» као и детаље из тајних клаузула енглеско-совјетског пакта, где се под тачком 2) каже: «Већина подручја на границама Совјетске Уније или у близини ових, међу
које спада Финска, извесни делови северне Скандинавије, Чехословачка, Румунија, Бугарска и Југославија, признају се као
совјетска интересна сфера . . . а под тачком 4) каже се: «.. Совјетска Унија у споразуму са Енглеском вршиће војну и политичку контролу над Финском, Немачком, Мађарском, Румунијом и Бугарском...»
34

у том журналистичком двобоју, «Völkischer Beobachter» - Süd­
deutsche Ausgabe - од 24. 6. 1942, коментаришући ове вести констатује:
«Објављивање ових вести у шведском листу не доноси уствари никакво изненађење. Овим се потврђује само оно, што
се током читавог развоја енглеско-совјетских односа, почевши од лета 1941, требало да очекује. Према споразуму од 12.
јуна (1941), Енглеска се показала вољном да европски континенат препусти слободном бољшевизирању у случају заједничке победе над силама Осовине. ,Тајмс’ као и остале водеће новине у Британији, које стоје у блиском односу са Форињ Офисом, баве се разматрањем о овом проблему у том
смислу. To je такође био предмет разговора између Стаљина
и Молотова са Идном приликом његове посете Москви о прошлој новој години...»
Из ове перспективе треба разматрати судбину подухвата Равне Горе. Колико су га по нужди изазвали окупатори, толико су
га по плану рушили савезници. Стратегијски ово се може да узме као једно од средстава ратне пропаганде. Међутим, политич ки екелет односа формиран током рата, успостављајући послератно стање, указује, јамачно, на факат, да сва ова «нагађања»
нацистичке штампе нису била лишена основа. Мада пропаганда,
она je ипак потстрекавала на озбиљна размишљања о стварима.
Овде ое треба поставити на гледиште разних тумачења карактера и намера одлучујућих фактора у рату, а тиме и судбине
малих народа, чија je ера уствари прошла. Она би прошла да су
победили Немци исто као и у обратном случају. То потврђује
ток послератне светске политике. Поред тога званично се сматра да треба заборавити дела нациста у интересу мира. Ово траж е режисери светског мира. Исто тако се сматра да све грешке
Британаца током рата треба дићи на ранг принципа као израза
политичке мудрости народа «који зна да влада». По другима
треба потценити снагу и утицај Совјета чији су авангардисти
током рата стајали под британском заштитом идентификујући
комунистичка недела са еманацијом «демократског» духа.
У овој логици требамо да тражимо позадину оних Војгтових
мисли о послератном односу Русија-Немачка. Не може се примити као стварно да je он био толико «видовит», а да се не осврне на оно што му je требало бити познато из дана кад се ломила
Југославија, Грчка и Балкан. Он уствари није прорицао будућност већ je резимирао прошлост, познавајући менталитет и Немца и Руса, а као Енглез познавао оно што се режирало у интересу његове нације .Конкретно, он je познавао оно што му je било потребно да каже односно да предскаже судбину малих народа, тј. оних, који су «свој чамчић везали уз британски брод».
Према искуству не би се смели тражити неки посебни индика35

тори, чије би казаљке на цифрењаку требало да указују на оправданост оних корака, који су одвели једне под британску заштиту или оне друге под немачку. Овде je изражена сва она разлика између Немца и Енглеза кроз векове. Немац никада не успе да своју ствар прикаже као општу, већ je под своју требао
да подвргава свеопшту. Енглез je ту оперисао врло спретно. Ои
je на сили изградио империју, али ју je мудрим методама знао
да брани, приказујући своју ствар као општу. Врхунац тог објективирања завојевачких тенденција видимо данас код модерног Руса. То није никакав богомдани дар већ адекватна рекапитулација историјских иекустава и мудрости у тактици. То
je управо оно што недостаје Немачкој од памтивека, да би своју
есепцију нашло у самом Хитлеру, кога треба мртвог оптужити,
да би његови преживели сарадници над његовим леигом могли
да перу своје руке. Тај морални пургаториј није изражен само
у судбини Немачке и Немаца, већ у фатуму малих народа, који
су се бацали из наручја у наручје моћних фактора, да би им се
судбина открајала онако како то назиру сензали на берзи политичких односно спекулативних трансакција великих предузећа.
Тако се кроз наочари посматрања немачког националног про~
блема приступило осматрању националног проблема свих оних
народа, који су током рата тражили и нашли британску заштиту. У том парадирању слободама народа историја нам je савршена учитељица.
6.

Сукоб империјализама карактерисан je на обе стране борбом
за слободу народа. Руси са севера разарају Отоманско царство
тражећи верску и националну слободу потлачених хришћана.
Са гледишта морала Руси задобијају симпатије свију малих народа Европе. Силе западне Европе забарикадиране правима легитимитета настоје свим средствима да сачувају Турску од распада, да би у међувремену оцениле, коме који делови требају
да припадну после слома отоманске силе. Врхунац те концепције долази до изражаја на Берлинском конгресу. Извршена je једна срамна подела улога у господарењу робовима. Тиме се Западна Европа оградила од судбине оних малих народа, који су
се вековима налазили у сенци руске силе. Ту се уствари сваки
народ психолошки диференцирао на русофиле и русофобе, да
би све те филије и фобије дошле до изражаја после избијан>а
Руске револуције. Шта je данас остало од те западно-европске
идеје? Практично није остало ништа! Ta je идеја тотално профакисана, да би стигла дотле да сада износи све мале народе на
лицитацију пред Русима, молећи да их ова откупи и реши западњаке једног терета. Т уоеуствари садчекасамо на једно, тј. кад
Русији успе да на светским пијацама изложи продукте своје пољопривреде и индустрије, у оним размерама које она теоретски
36

може да даде. Питање je, шта ће да се деси са политичким баријерама међу народима од Камчатке до Гибралтара и од Пецама до Сицилије? У том he случају свака гвоздена завеса бити
сувишна. Та ће завеса да падне сама од себе. Свакако би било
глупо и помислити да државници великих сила ово не осећају.
Међутим ту више није питање осећаја, већ примене оних мера
које се траже као супротност овим тенденцијама. Но код ових
момената треба назрети вољу малих народа и њихову акцију
као »ешто сасвим незначајно.
Типичан пример те незначајности изразила je током рата, а и
после рата судбина Равне Горе, и њене борбе за пропаганду идеје Балкан Балканцима. Срби су бацили рукавицу Хитлеру, наневши увреду сујетном тиранину. Овде су се нашле у конкурсу
наивност и корупција у политици Балканца и перфидија метода
западњака. У наставку ове политике Срби су бацили рукавицу
Стаљину, ниподаштавајућу планове и програм диктатора, који
je у једном моменту свесно или несвесно био на пуној линији
српских односно југословенских интереса. Ни у једном од ова
два момента Срби нису знали да маневришу. Ни код једног ни
код другог нису осигурали леђа ничим конкретнијим од илузија. Однос према овим тиранима постао je трагична стварност која се грубо поиграла судбином Срба. Међутим тој су се трагици
потсмевали сви они са којима су Срби са Дражом рачунали.
Конкретно, Срби су се показали слабим политичарима у све три
алтернативе. Срби у читавој својој политици током рата, почевши од пучиста, преко Равне Горе и избегличке Владе, не пођоше проблемима у сусрет полазећи од себе, већ од оних који су
их заваравали. Далеко се требамо држати од љубави Хитлерове
према Србима и Југославији, али je он нудио бар привидну могућност спасавања од пропасти тактичким методама понашања
према њему. Стаљин je нудио нешто много интересантније од
Хитлера, тј. могућност унипггења Тита и његове клике, што je
нудило Србима и Равној Гори могућност, ако не тоталног наметања, у најмању руку избегавања овако трагичних искустава.
Ту би се могао извести закључак врло трагичан по Србе уопште.
Ако je грех 27. марта допринео оном пгго нам je Хитлер сервирао, грех Равне Горе je у томе што није благовремено прозрела
ону закулисну борбу против Тита и његове клике, да би користила ону прилику која јој се последњи пут указала као прави
путовођ. Она није могла другаче да поступи благодарећи аполитичким менталитетима њених идеолога.
Та се аполитичност није изразила у поразу подухвата, већ у
методама како да се пораз осујети; како да се придобију пријатељи и неутралишу непријател.и; како да се изврши класификација непријатеља према степену њихове опасности. Сам моменат што су комунисти били синови истог народа коме су припадали и они са Равне Горе, није смео никако да завара равно37

горце, да су комунисти мање зло од окупатора. Интерес je налагао даљ у селекцију. Окупатори Б ал кан а и Југославије разбили
су држ аву и поробили народ на основи права силе. Ту силу није могла да одбије својом силом ж ељ а и воља српског народа,
јер je та сила недостајала. Судбина окупатора одлучивала се на
великим аренама светских размера, при чему су козје стазе и
врлети Б ал к ан а били за ова мерила играчка пропагандиста. Трећа недаћа у оцени полож аја била je п релазак преко упозорења
ког je сам Воигт одређено нагласио, тј. да се о судбини малих
народа после заврш етка овога обрачуна неће више моћи да води
рачун, као што je то био случај на Париској мировној конф еренцији, кад су западњ аци сматрали, да ће паучинасте власи
кордона око Русије и Немачке испредене од ткива илузија малих народа исклесати бедем опасности, на коју су упозоравала
искуства ове две велесиле. Но моћни народи никада не чекају
на милост суседа, већ наслоном на своју унутарњ у снагу одређују смерове свог делања. М али народи, напротив, чекају увек
на миг са стране. У те мале народе спада и онај који je полазећи на Р авну Гору сматрао да му je дужност штитити интерес
својих савезника. К аква иронија илузија о човечности и стварност!
Ако je искреност одлика великих људи, онда бисмо смели рећи, да je Хитлер кроз руш илаш тво уврстио себе у ред руигилачких генија. П итањ е je само с које га стране ко посматра. То му
својство не могу да негирају они над којима je искаљивао свој
«тевтонски бес». Но Хитлер припада Историји. Остао je народ
за кога се сме рећи да у подједнаком смислу ж ели да се рехабилитује од себе, колико се настоји са стране да се рехабилитује
у интересу других. Ту говоре и извесни примери из историје који су по својој спољној форми алогични. Ханибала су рехабилитовали сами Римљани; К арл а Великог Немци. Непуних двадесет година после смрти Наполеона I, као енглеског хапш еника:
Тома К ар л ајл га je назвао «нашим великим човеком». Ту се сада треба задрж ати пред оним на чему ће да се гради историја
будућности. Бојимо се, да национал-содијалистичка идеологија,
примењена на унутарњ е прилике демократија, не буде усвојена
као метода одбране њихових националних интереса. Но без обзира на један такав скок из ф и кдије у стварност, треба примити као фикцију, да се сме рачунати са законитош ћу којој се
подједнако подвргавају велики народи у својим правима, да би
се у том смислу мали сматрали изједначеним са великим. Овде
не треба полазити са гледишта стремљења «демократизације»
ритерског духа, који по својим погледима претстављ а супротност демократизацији, јер би другаче могао само да потврди негирање сопственог карактера и менталитета. Ово поготово због
тога, што се плебисцит гуменим куглицама, узет као метода при-мене идеје демократије, ни најмањ е не р азли кује од њених ан38

-гипода. Ако су број гласова мерило и суштина демократије, ниједан народ у Историји није у толиком степену био одан том

принципу као што je то био случај са немачким народом, без обзира да ли се «Фирер» сматра тиранином по вољи народа или
диктатором чијим језиком говори један колектив. У снази народа леж е основе његове рехабилитације. Рехабилитација малог
народа, у које спада српски, чим се постави у зависност од интереса великих, не води срећном решењу.
Овим мислима дат je, свакако са великим закашњењем, али
опет са узано француског националног гледишта, коментар, поводом доласка на власт у Немачкој др Конрада Аденауера, где
се каже: «Све je остало по старом. Побожни Аденауер заменио
je Хитлера, следећи његову политику, служећи истим интересима, помаган од истих савезника. Тако je само продужена иста
борба истог народа против истих непријатеља» (Edmond Paris,
The Vatican againsf Europe, London 1961, s. 21).
He сме ce чак ни помислити, да се о овим моментима није расправљало у круговима бораца под четничком заставом и идеолога Равне Горе током рата, као што се о томе размишљало и па
другим местима широм света. Међутим практична страна овог
размишљања била je строго условљена. Учешћем у било којој
врсти револуције, макар се ту радило и о филозофској, нереволуционарни дух, свесно или несвесно, изложиће себе деградирању чим се сукоби са револуционарном упорношћу. Ћутање о
тим фактима семе je квасаца нових несрећа. Истина je, да je тешко наћи објективни критериј за одмеравање туђих грешака.
Међутим тај се у сваком случају налази лакше него онај којим
се требају да одмеравају сопствене. Глас Равне Горе у том смислу био je сувише слабачак, можда недовољно одређен, неупоран, а изнад свега поводљив и веома лоше обавештен. Он je био
израз надионалне етике, вере у узајамност и карактера борбене
принципијелности локалног значаја. Следствено, захтева се анализа става аутсајдера према идеологији Равне Горе. Међутим
резултат ће бити зависан од висине с које се комплекс у својој
основи проматра поред осталих елемената независних од овог.

7.
Дража Михаиловић као вођа покрета и идеолог једног новог
стања, одигравао je у очима својих савезника, исто толико колико и својих војно-политичких и идеолошких непријатеља,
улогу филмског глумца, који п-обуђује интерес публике док га
ова прати на платну; док даје аутограме или се кокетски осмејкује на своје посматраче. Сукоб на врховима светске политичке
хијерархије, у којој je благодарећи својој одлучности, Јосип
Броз Тито, још далеко пре рата заузео значајно место, остао je
за идеологе Равне Горе и скоро све балканске националисте не39

додовољно прозрен. Тито je у том смислу превазилазио све балканске револуционаре. специјално Равногорце, који су током
рата, па све до свог краја пливали у магли необавештеностк.
Тито je развио барјак борбе против окупатора као ф асаду својих далекосеж них циљ ева и то у чворишту светских историјских супротности; на мосту који веж е два континента. З а западњаке, углавном Енглеску, директно, а Америку индиректно, систем организовања управе на Б ал кан у није од неког примарног
интереса ни економски ни политички. Интерес се будио у назирању, ко ће од Великих да преовлада тим делом света, да би од
њега правио конзументе своје трговачке робе. У сличној утакмици прош ла су досад двадесет и пет векова светског иж ивљ авањ а и трвења, а да се истовремено дефинитивно не одлучи судбина овог полуострва. У тој утакмиди Д раж а je био само навијач.
Из вечног трвењ а о оно што се Балканом хтело искрсао je повод Првом светском рату, да би стање на њему кипело и даље
обзиром на број отимача. М еђуратнк период погоршавао je односе и поред илузије, да ће ови бити контдептима о његовом уређењу после рата регулисани. Но нове ноте старе музике нису
могле да измене акордаменто тонова. Неодређеност, неискреност
и неспремност, а изнад свега површно интересовање судбином
Б ал кан а код западњ ака, нису могли да издрж е утакмицу са суседним Немцима и Совјетима, чак ни подељеним на дипломатском пољу, а камо ли удруженим у интересу. К ад je постало јасно да ће се то немачко-совјетско пријатељство трансформисати
у сукоб, Б алкан je већ био подељен на два јасно одређена табора. Једни су били за Совјете из разлога историјског традиционалног оптерећења и крвно-физиолош ког сродства поред опортунитета идеолошко-политичког карактера. Други, много слабији и бројем и материјалном снагом били су уз Немце уз које
их je везала опасност бољш евизирања Балкана. Трећи, веома
снаж ни економски, углавном балканска бурж оазија, били су уз
Енглезе ,тј. западњаке, и демократску оријентацију, из разлога
слободе деловања и из опортуне ж ељ е да виде Енглеско царство
што снажнијим, градећи на илузијама, да je снаж на Енглеска
моћна брана против германских аспирација према Б ал кан у и
совјетских комбинација. Иако je све то било познато у међуратном периоду, супротности су се снажно заош триле током рата
услед разнородности праваца који су се укрш тали у моментима
једне опште анархије односа.
Једина искрено и зраж ена линија на Б алкан у била je она Д раж е М ихаиловића и његових Равногораца, гледано с идеолошке
стране. Међутим ова се линија није могла да проводи дручије
него иутем силе којом je требало отклањ ати сметње .Сметње су
биле далеко јаче и систематскије припремљене. Д ражина линија у балканској политици била je она А лександра Карађорђеви40

ha на којој je платио својом главом. To je био покушај обједињења Балкана и његовог економско-политичког осамостаљивања, искреније речено, дизања с ранга колоније на ранг блока
независних држава, у чијем ое центру требала да нађе Југославија, којој у основи као целини леже елементи које остали балкански народи немају. Међутим уколико je покрет под Дражом
Михаиловићем био приказиван или се у најмању руку причињавао општенародним; праћен симпатијама осталих Балканаца,
он je утолико изгледао агресивнијим онима чије je позиције и
концепте својом тенденцом депласирао. Ту се могла да породи
она мисао америчког професора, А. Борђезе, који je покрет под
Михаиловићем уврстио у ред тзв. «демофашизма», за разлику
од тзв. «демокомунизма», који je за напредњаке демократскокомунистичког блока значио нешто савременије. Оваква гледишта било je лако пропагирати у очима оних елемената који су
зазирали од снажног, тј. интегрисаног Српства. Енглези су још
од уназад скоро два века назрели у Србима неку врсту балканских Пруса, док су Немци и Аустријанци скупа са Мађарима у
Србима назирали шовене зато што су им се испречили на путу
ка Истоку. Руси су још од ере кнеза Милоша назрели у Србима
опасност по Бугаре, ма да се зна да су Срби Бугаре «дигли из
мртвих», и покушали су да од Бугара направе отскочну даску
за воде Средоземља, исто као што су Германи скупа с Мађарима ту «даску» тражили и нашли у Хрватима. Но Срби се нису
дали да се преко њих гази. У том моменту треба тражити и део
судбине Драже Михаиловића. Слом предузећа je резултат идеализма у политици.
Тако су се нашли на истој линији сви отимачи о Балкан, да би
им верно следећи своја гледипгга било лако приказати Дражу
Михаиловића као бесног Великосрбина, који с камом у зубима
и дугим низом бомби око појаса јуриша на националне слободе
осталих балканских народа. међу које спадају као најизразитиХрвати и Бугари у првом реду, а затим Албанези и Мађари v
другом. Ово je долазило још и отуда што je појам «Великосрпства» била поштапалица од Стамбола до Беча и Млетака током
последња два века.
Руси, јурећи Немце са Балкана, могли су врло лако да се супротставе енглеским аспирацијама, јер je током рата неформулисани споразум Москва-Вашингтон, овима ишао на руку. Међутим симпатије српског народа за ствар Равне Горе биле су подељене линијом једног непропорционалног, али веома лако објашњивог критерија, на штету Равне Горе. Све оне унутарње
супротности које су у међуратном периоду онемогућавале консолидацију прилика у земљи, нашле су се током рата на истој
линији у форми опозиције Дражи Михаиловићу.
Хрвати, који су још увек у плану идеје рестаурације Двојне
монархије са или без Хабсбурга на челу, назирали су у Дражи
41

великосрпски концепт; сепаратисти свију боја и ревизионисти
свију праваца назирали су у њему рестауратора оне политике и
опсега Југос.лавије против које су водили вруће и хладне ратове у духу политике Коминтерне, на једној страни, и осовинских
сила, на другој. У првој ф ази борбе фаш истички елементи водили су реч, да би у другој ф ази преузели комунисти. Тотално
нереволуционарно диспонирана српска интелигенција, маколико с интересом пратила збивања око Равне Горе, показала je
своју борбеност у врло слабом ефекту, чему се објашњење има
да траж и у разним премисама, које од личног кукавичлука до
мрж ње изазване династичким трвењима, могу да се градуирају
и према покрајинама. Оптужбе комуниста се узимају en bloc,
јер je то било донекле и најлакш е исто као што су оптужбе против Д раж е М ихаиловића биле генералисане мотивом тзв. «Демофашизма» у духу америчке логике. Ми још увек немамо одређеног одговора на питање: ко je под чијим утицајем стајао
пред избијањ ем рата и у његовом току? Ми оптужујемо југословенске комунисте зато што су знали да користе стање ствари у
свету. Међутим, опортунисти су уствари узели комунисте као
своју авангарду; као оперативне трупе, да би се ови «иза кулиса» наш ли у полож ају оних посадних трупа, које уствари беру
плодове претходне активности. З а такав закљ учак постоји безброј елемената, који су добили своју санкцију у јавности или
који се дубоко крију у позадини фронтова или се чувају као
тајне разних сервиса.
Нико од нас не може да импутира симпатије за комунистичку
ствар једном М илану Стојадиновићу, Драгиши Цветковићу, Бож идару П урићу или оним новчаним магнатима Америке, који
се деценијама појављ ују као «жандарми демократије» и њени
пропагатори. Значи ли демократија исто што и мирољубивост;
хриш ћанско религиозно осећање или толеранцију према неправди њој почињеној? Не, већ напротив: демократија у пракси
je служба националном егоизму, као систем, а затим ф асада заштите личних интереса у систему, и то тачно у духу оне народне: ко више уграби! Следствено, сила активности леж и у основи. To je она сила која од једних бораца прави ф анатике до самопрегорења, а од других формира «средоње» или опортунисте.
Нико не може да припише једном Б ож идару П урићу симпатије за комунистичку ствар, али je његов саветник посланства,
каснији министар правде Н Ф Р Југославије, био моћан фактор
у политичким махинацијама за врбовање Југословена у међународне бригаде за борбу против националиста у Ш панији, да
би пролазећи кроз П ариз уж ивали материјалну помоћ из диспозиционих фондова Краљевине Југославије, што je све ишло
под покровитељством саветника посланства, Станоја Симића,
који je у својству председника Комисије за врбовање «белог робл.а» уж ивао заш титу свог претпостављеног у посланству. Љ у-

ди на одговорним местима у Београду, гледали су то «кроз прсте», да би тек после једног скандала у пролеће 1938, у самој
згради посланства Симић добио неколико шамара од једног угледног Србина, Шумадинца, Моравца, чије име нисам овлашћен да кажем. Симић je био пензионисан, али je из нејасног разлога, био реактивиран у својству дипломате нижег ранга и послан у јуну месецу у Братиславу у својству «дипломатског агента, као политичког претставника у ,Независном штату’» — у
Словачкој, по речима самог Симића. Нејасно je зашто je Цветковић требао да коригира Стојадиновићеву одлуку у Симићевом случају. Истина, Симић у једној серији «Сећања» износи
своје утиске из тих збивања, али као по плану у уводној речи
себе правда за оно што не би желео да каже, кад каже:
«Моје личне забелешке датирају тек од краја 1942. године,
пошто сам оне из периода од 1935. до априла 1941. морао да
уништим приликом одласка из Братиславе за Совјетски Савез, после прекида дипломатских односа између Југославије
и Чехословачке...» («НИН», бр. 49 од 9. децембра 1951. године), да би наставио у следећем броју с коректуром претходне
напомене, кад каже:
«Јуна месеца исте године (1939) наименован сам за генералног конзула — пошто сам био враћен из пензије, у коју ме
ставио Стојадиновић, — у «Независном штату» — Словачкој,
а потом и за дипломатског агента, као политичког претставника у тој полукезависној зем љ и...» («НИН» бр. 50).
И тако после «пријатељских разговора с фон Килингером и
другима» нашао се ван опасности после слома Југославије у априлу 1941, али из нејасних разлога, зашто су га Немци оставили на миру и допустили му уживање руске заштите, кад су знали, бар по речима самог Симића, да га Немци сматрају обичним
совјетским шпијуном или су га препустили залггити председника Тисе, да се због његовог случаја не би сукобили с Русима,
мада му je «уз чашицу ракије» сам Килингер рекао да би му врло радо «ставио омчу око врата исто онако како су их стављали
Немци поробл.еним народима Европе, где je број конопаца око
врата жртава немачког «културтрегерства» био касније симболизован бројем ширита на прсима немачких ритера као ратних
трофеја», којима се, према Симићу, поносио и сам дипломата
Килингер; који je, како се каже у «Сећањима», својом руком убијао, да би тим указао на своју дипломатску врлину. (Кад сам
концептирао текст на страни 80, Друге свеске овог Коментара,
поред имена Станоја Симића, ставио сам титулу «југословенског
лосланика» уместо «југословенског претставника», јер сам у ми~
слима био окупиран његовом улогом у Москви као посланика,
да би му грешком то звање приписас и у Братислави, где je био
само «дипломатски агент и политички претставник»). Међутим
Симићев случај je узет као куриозум и као доказ неконоеквент-

ности у администрацији јецне свестрано угрожене држ аве као
што je била К раљ евина Југославија, што нас потсећа на ону дискрепанцу између идеалистичких погледа на друш твене проблеме Америке и проблема гледаних за себе, где се на једној
страни криминалитет пење до фантастичних размера, да би на
другој могли да се чују гласови о што либералнијем поступку
судова код расправе индивидуалнних случајева, где се чак иде
до оштрог осуђивања смртне казне. И заиста у Југославији су
поступци одговорних били у односу на земљу равни криминалитету, којима би се нашло адекватно квалификовањ е, само у
оним случајевима, да су дипломате типа Станоја Симића добили курш ум у чело, уместо «реактивирања». Но такви су карактери били потребни једном друш тву у распадању, као што je
било оно југословенско, да би тако свако на свој начин доказивао колико му je «сусед» био лош, а не он.
Овде се више не ради о карактерим а активиста у једном правду, већ уопште, и то тачно у духу оне саркастичне мисли: да народ заслуж ује ону владу коју има, — свакако с пуном коинциденцијом психолошког карактера у избору елите. Овде се можемо поставити пред питање, ш та je могао Д раж а М ихаиловић да
очекује од југословенске дипломатије на страни, кад je ова, мањ е више, пливала водама интернационалних сервиса, или сви
они који су се из извесних разлога залагали за Д раж ину ствар
били минирани методама оних од којих су очекивали разум евање и помоћ. Овде треба урачунати самог ш еф а Симовићевог, ранијег дипломату Бож идара Пурића, који je током рата заузи мао значајне позиције у влади Краљ евине Југославије, под чијим je старешинством Симић вршљао по актима посланства како je хтео. То врш љ ањ е било je систем руш ењ а националног дух а Југославије и припрема за оно што смо искусили. И док једни с дипломатом Стражницким хрватским националистом, прил азе Х итлеру и Павелићу, дотле други велики Хрват, Мате Вучетић, аташ е за штампу при југословенском поеланству у П аризу «заборавља» на једном опскурдном месту ш иф ру посланства, да би касније била пронађена код неке париске демимодкиње .а Вучетићев колега, дипломата др Владимир Рибарж , секретар амбасаде у Вашингтону, краде документа амбасаде, да
би их правио доступним Титовим спицловима у Сједињеним Држ авама. Др Радивоје Увалић, чиновник посланства, чини све
што je могуће да Титову ствар што снаж није пласира у круговима француских патриота и националиста. Изнад ових се и здиж е она моћна екипа, која се налазила у служби «Великог оријента»: Др Ђ ура Коломбатовић, југословенски посланик у Б у енос Аиресу; први секретар посланства у Паризу, Синиша Смиљанић; саветник посланства Л азаревић; југословенски посланик
у Б ерлину Ж ивојин Балугџић; југословенски посланик у Лондону др Субботић, поред посланика у Анкари др И лије Ш умен44

ковића (некадашњег црнорукца), и помоћника министра иностраних дела: др Смиљанића и Миливоја Пиље, којима се касније придружио Станоје Симић, чине све што могу да ствар комунистичке пропаганде што снажније помогну, да би се при
крају баладе борбеност наследника Балугџићевог у Берлину, Иве Андрића, како je он у то уверавао совјетског дипломату Валентина Берешкова, претворила у «играње на конопцу» између
Тита и Драже, да би се ипак изашло «свијетла образа» пред Тита, слично Cmmhy и д руговима, ма да je овај био на другој страни током рата, наступајући у старој форми мењајући послодавца. Божидар Пурић у улози «пропагатора ствари Драже Михаиловића», спотицао се на ономе што je Симић сондирао пред избијање рата. Пурић je у Лондону наишао на исте препоне, али
сада невидљиве. док je према онима у Паризу остајао «слеп» или дезинтересован. Станоје Симић je био један од оних који су
се препоручили за совјетску заштиту после слома политичког
система у Средњој Европи, где се са жаљењем мора констатовати, што није Килингер и њему ставио омчу око врата, да би добио један «ширит» више у знак Хитлеровог признања уместо оне коју он стави Пурићу око врата, али на мудрији начин, користећи углед сво гколеге, пензионисаног посланика на страни,
др Милана Ђ. Милојевића, сиве еминенције британског сервиса, и свакако отменог гробара ствари Драже Михаиловића. Према злим језицима, у његовој резиденцији у Лондону биле су постављене и расчињаване југословенске краљевске владе, почевши од Јовановића до Шубашића, при чему су Стаљинови планови о признању улога Краља и Драже, свакако на штету Тита
и Британаца, а затим Американаца, били бачени «у кош», јер
су међународни сервисиуиме демократије билимоћнији одконцепта «диктатора Стаљина», делећи комунистичке системе на
«опасне» и «безопасне»; «националне» и «империјалистичке»,
што je уствари довело до слома демократске мисли у Југославији, уколико би се о њој могло да говори, да би све то завршило
у калу оних концепција које су биле формиране пре него je Пурић постао шеф владе једне свестрано осуђене земље и њених
симбола, које су уствари заблуде о југословенској демократији
као нечему чињеничном довеле до просјачког штапа, а државу
до распада.

8.
У том духу деловало je и «Удружење пријатеља ВеликеБританије», под председништвом владике Иринеја Ђорђевића, који
je у том својству још пре рата стајао под моћним утицајем своје секретарице, чувене београдске комунисткиње, Виде Марковић, ћерке Едуарда Маркуса, алиас Еде Марковића, директора
45

«Призада» и њиховог оданог пријатељ а пуковника Белија, да
би Вида из полож аја секретарице Удружења, диктирала владици оно што je као ж ељ у израж авао сам Бели. Тај се скелет пренео из Београда у Лондон, што je П урићу као и осталим пријатељима Д раж е М ихаиловића отсецало грану на којој су седели.
На том се комплоту сломио и сам Пурић. Но док су се ови током
рата бавили у иностранству, њихове улоге je пропагирао један
други тајанствени Џ ек Трбосек, који je ударао «с бока», али ус~
успевао да врш и дужност «на асфалту», одани пријатељ британских сервиса, др Михаило Д. Стојановић, који je на врло интелигентан начин са својим пријатељ има дром Стојаном Ласићем, дром Леополдом Ленардом и др., а под заш титом британских бригадира Армстронга и Бакмастера, поткопавао Д раж у
Михаиловића, пошто су преко таквих менталитета Британци
изграђивали империју куповањем карактера, којима je при крају баладе марш ал Тито улио више вере у чувањ у балканске
ћуприје, да би тој вери у Британце насео и дипломата Душан
Петковић, који je додуше добио и текао дипломатску каријеру
на еластичним ногама као футбалер, а спасао главу благодарећи болећивости Бугара, која га je епасла конопца поред «имунитета», исто као што je увиђавност монс. Јозеф а Тиса спасла
самог Симића, коме су Руси указали паж њ у због услуга које je
чинио комунистичкој ствари у току своје дипломатске каријере. Истина, те моменте je било тешко прозрети, али се исто тако
непрозирање не може да извињава, јер вође народа кад падну
пред искуш ењима немају права на захтев припуш тањ у поправним испитима. Н а тим су испитима пали сви они питомци Делана Рузвелта, који je десном руком поздрављао Константина Фотића, а левом затварао врата кабинета, да овај не би видео, да
се у њему н алазе будући Титови министри и амбасадори, од који х je Рузвелт намеравао да спрема свој тим, за циљеве који су
остали тајном благодарећи његовој смрти. Тако je Равна Гора
мала да ратује поред отворених непријатељ а и с тајним силама.
Једна од тих тајних сила у Америци био je рођак некадаш њег
краљ а босанске дрварске индустрије, бечког Јеврејина барона
Регенш трајф а, поседника једне од највећих пилана на Балкану..
у Завидовићима, у Босни, комуниста И зраел Регенш трајф , који
je ради лакш ег пропагирања својих мисли, «национализирао»
своје име у Џон Гетс, да би као такав у својству уредника комунистичког листа «Daily Worker», могао да туче Д раж у Михаиловића скупа са својим пријатељима, ваљ да Јеврејима: Вајсбергом, прозваним К арл Винтер; Гринбергом, прозваним Гил Грин;
Халбергом, прозваним Гус Хал, иза којих су етајали у својој оданости ствари Титу: Стојан Прибићевић, Никола Мирковић,
Луј Адамић и др., поред свих хрватских интелектуалаца, који
су се током рата равили политиком на територији Енглеске и
Сједињених Д ржава. У суштини у питањ у су карактери који су
46

стајали иза планова. Но ствар je била тако аранжирана, да je
борба против ових била онемогућена. Начин прибављања права
на реч био je фантастично организован. То би била једна од опсерваторија трагедије Равне Горе.
Публициста — прокомуниста Стојан Прибићевић, да би «осветио» свога оца истовременом осветом над Краљем Југославије,
српским национализмом, православном црквом и државном будућношћу Југославије, успео je да се пласира као протагониста
комунистичке ствари, али не као идеолог или пропагатор директним путем, већ као плаћеник симпатизера римокатоличке
цркве, и то на најнеутралнијем терену, — Свејдињеним Државама.
Да би као будући прелазник на римску веру, могла да туче
Србе националисте и Православље, гђа Клара Бут Jlyc, жена
власника «Life», «Time» и «Fortune», Хенрија Бут Луса, пре ступања у римокатоличанство, била je средњевековно фанатично
одана курији, да би као таква нашла у Србину православне ве~
ре своје оруђе за борбу против Српства и Православља. Такву
јефтину моралну жртву нашла je у личности Стојана Прибићевића. П роцесје имао неколико фаза, да би у свима њимаПрибићевић одигравао главне улоге, које су уствари завршене његовим делегирашем у Врховни штаб Титов у лето 1944. у својству
кореспондента «Fortune», да би као по неком фатуму приликом
првог интервјуа Тито дао погрешну информацију о свом повратку у Југославију. Као награду за успели подухват, гђа Клара
Бут Лус добила je после рата звање америчког амбасадора при
италијанској влади у Риму, која je одмах одавала знакове маније гоњења, јер je живела у страху, да ће je Срби отровати,
ваљда свесна својих грехова, што je, колико ми се чини, било и
предмет лекарског саветовања, пре него се повукла с позорнице
јавног живота. Међутим овде се као карактеристично може да
наведе, да су сви англо-амерички дипломатски претставници на
Балкану, уколико су били оданији католици утолико би били антисрпски и антиправославно оријентисани, што се преносило и
на њихов политички став. Ако се овоме дода још и оно ренегатство Сроа за које уствари нема објашњења, или хрватство које
се може да објасни, онда се тим лако може да објасни и наша
српска судбина.
У данима превирања у Југославији непосредно пред рат, да
би се легитимисао у западњачкој јавности, као објективан псматрач ствари у Југославији, Прибићевић у «The Nation» од 5. априла 1941, између осталог, каже:
«Није часно приписивање бившем Регенту, принцу Павлу
и бившем председнику владе Цветковићу пронацистичку оријентацију. Једини Србин од утицаја био je Стојадиновић за
кога се може рећи да je пронацистички оријентисан...
47

«Припреме за пуч који je довео владог краљ а П етра и генерала Симовића на управу морале су бити (управо у овом
случају) у току од 1. марта, тј. од немачке окупације Бугарске. Брзина и тачност извођења пуча изненадиле су немачку
и југословенску владу, па чак ни Гестапо није о томе било
ш та наслућивао. Да je Хитлер разумео српску психологију
требао je да умарш ира с моментом пријема вести о уличним
демонстрацијама. Он je мирно чекао два дана, — што je било
ф атално к а сн о ...»
Ово je уствари био увод у прибављање легитимације за оно
што je овај публициста сервирао западњ ачкој јавности кад се
радило о пропаганди ствари којој je био у души одан, да би касније сажимао своја схватања, сервирајући их у лето 1943. преко «Fortune» као премисе за доношеше закљ учака у западном
свету о стању у Југославији, а под насловом «Братоубилачки
р ат у Југосллавији», да би разреш ен осећања савести овако
ствар приказивао:
«Местимични сукоби између четника и левичара деш авали
су се широм Србије током 1941. године, али су углавном оба
команданта герилских група остали на линији борбе против
Немаца, свакако конкуриш ући један другом, где je М ихаиловић имао надмоћ. То су били моменти кад се М ихаиловић борио предано и пронео своје име широм западњ ачког света.
«Међутим у новембру 1941, Немци су до ногу потукли Михаиловића у близини града Ваљева, у Србији. Њ егова војска
je била посве разбијена, нестала у шумарцима централне Србије, док су левичарски елементи умакли даљ е према југу
широм мрачних шума Санџака у близини сурог стења Црне
Горе. До марта 1942. све je обвијала тајанствена тишина наткривљ ена изнад стеновитих и снегом покривених планина
Ју го сл ав и је...
«Ове зиме у јануару, Југословенска избегличка влада унапредила je М ихаиловића у чин генерала као што je и требало. Али му je био додељен ресор М инистра војске, што није
било п ам етно...
«У марту 1942. док су се левичарске групе сакривале у Санџаку и Црној Гори окрепљене руским успесима, а раскрављене зрацима сунца и пролећног развигорца, отресле су се
М ихаиловићеве команде и отпочеле акције за евој рачун.
М ихаиловићу успева да мобилише национално племе Васојевића и да изненада нападне левичарске елементе у Санџаку,
да би их уништио. Тим je формално објављен међугерилски
р а т ...»
Но, према аутору партизани (које он нигде не назива комунистима ваљ да да не би покварио укус наредбодавцима и газдама)
попут ф еникса понова ускрсавају, да би заиста направили чуда,
48

како то произлази из даљег излагања овог «познаваоца ствари»,
у Југоелавији, кад каже:
«Партизани, — првенствено као моћна, разнородна, слободна група бораца — отпочињу замашне операције против Немаца, Италијана и хрватских Усташа у западном делу Југоелавије током лета ове године. У новембру швајцарска ревија St. Galler Tagblatt, потврђује раније извештаје, да je пар~
тизанска снага од 86.000 бораца организованих у 11 дивизија
предузела координирану офанзиву. Јавља се, да су стотине
села отете од окупатора током подухвата само у једном месецу с резултатом од преко 10.000 убијених и 4.700 заробљених
непријатељских војника...
«Рано у јануару ове године (1943, моја примедба) партизани су предузели две нове антиокупаторске офанзиве. Према
извештајима тајне радио-станице ,Слободна Југославија’, партизани су убили 17.000, а заробили 27.000 осовинских војника, махом Италијана, укључивши неколико немачких пуковника и мајора; 45 великих топова; 60 бацача мина; 531 лаких
и тешких митраљеза; хиљаде пушака; 1 комплетан блиндирани воз; 16 разорених тенкова и шест авиона. С тим моментом Југословенска народно-ослободилачка армија била je реорганизована у дивизије и бригаде, да би тако могла, сасвим
сигурно да закочи 14 од укупно 23 дивизије које су осовинске силе стационирале у Југославији...» да би истовремено
овај политички бедник пропагирао једну стопроцентну лаж.
Кад се оваквом приказивању стања ствари на терену прида
значај ауторитативних чињеница, онда je заиета тешко поетавити линију између «глупости» чињеница и «кокошије памети»
оних којима су ове сервиране, да би на њима, гледаним кроз туђе наочари са растојања од пет хиљада километара, могли режисери судбине српства и југословенства да донесе своје судове и закључке. Ово поготову кад овакве чињенице дефилују
поред оних борада, који су се кретали и крварили управо оним
стазама и под оним околностима, којима аутор у пропагандне
сврхе посвећује своје накалемљене мисли. Нажалост оваквамишљења су била тестаменат оних неимара Југославије, чији су
мотиви били снажнији израз ината него свести, да би наслаге
заблуда читавих генерација и схватања служиле као постаменат судбине Драже Михаиловића и Равне Горе, — уствари судбине Срба, који још једном имају да почну испочетка, и то тачно у д уху оних околности које су владале њима крајем 15. и почетком 19. века. У процесу тих збивања Равна Гора je само једна од етапа која по свом временском карактеру дражи активисте било оне који се јављају као њена фаланга бораца или оне
који у служби њених непријатеља продају. част и савест, да би
као такви изгубили и последњу ноту достојанства човека одговорног за оно испод чијег текста поставља своје име у знак мо49

ралне одговорности. Примери који би се могли да наређају у интересу ове истине су безбројни, али свега неколико бић-е довољно као моменто ономе «quia pulvis e s t...»
9.
К ад се управо у ери ове кампање против Д раж е М ихаиловића
поставило у Америци питање од стране америчких националиста о начину «шверцовања» комунистичких бораца за Ш пански
грађански рат, један од америчких Јевреја, у својству ф ункционера те акције, упућује поводом случаја Титовог генерала Косте Нађа, писмо на адресу уредника «The Nation», где ствар овако разлаж е:
«Ми, који смо се солидарисали с ,Joint Anti-Fascist Refugee
Com m ittee’, осећамо ce поносним да укажемо на случај Константина Нађа, тридеоетогодишњег ветерана из Ш ианског
рата и на његове значајне потезе које као првак у одредима
југословенске гериле предузима, и на које je специјално указано путем штампе пре неколике седмице. Константин Нађ
je као борац Међународне бригаде био помаган с наш е стране, чиме м у је б и о омогућен повратак уотаџбину, у којој сада
продуж ује са својом величанственом борбом почетом 1936. у
Ш п ан и ји ...» (Из чланка: Undaunted Refugees, с потписом Ed­
w ard K. Barsky, Chairm an, Joint Anti-Fascist Refugee Committee,
N e w York, O ctob er 14).

У истом je духу деловало друпггво око владике Ђ орђевића у
Лондону, да би сви из тог кола, који су се после рата јавили Титу за «хонорар» били сходно и награђивани, да би сам владика
тоном «ракијаша» искаљивао сав свој бес против краљ а Петра
II, и то управо за све оно према чему се краљ Петар показао немоћним као симбол захваљ ујући пријатељ има и секретарицама
самог владике Ђорђевића, према чему je и дипломата Пурић
био немоћан, све у знаку снаж ењ а Тита и балканског комунизма, коме су се као браниоци поставили хонорисани на ш тету начелних, јер колико су амерички Јевр еји с Рузвелтом назирали
у сваком национализму фаш изам, толико je Черчил у српском
национализму назирао повампирење прусизма, што je сам Пурић чуо својим ушима као истину. Но та трагична историја има
своју још трагичнију предисторију о чијим тајнама могао би
још једино сам Пурић да к аж е нешто више од онога пгго се само може да нагађа.
У ДУХУ инструкција и дисциплине којима je био подређен још
као доратни председник Англо-југословенског клуба у Београду, дипломата Милан Ђ. Милојевић вратио се 1948. из Лондона
у Београд, где je био примљен са свим почастима које му je комунистички реж им могао да укаж е, да би у порти М арковачке
50

цркве одржао велики говор народу, у коме je апеловао на свест
Срба да не допусте угрожење Титовог режима, у којој га je мисли и мисији помагао својим угледом реномирани дипломата Србије, Стеван Павловић, који je после промењених шест краљева
на српском престолу, под старост почео да глорификује Тита и
његову демократију, свакако из опортуних разлога, тј. оних истих због којих му и син у Лондону излаж е критици све што je
српско и национално, тачно у духу цинцарске психологије. У
тој психологији треба тражити квасац оним плановима ради којих се сва српска ствар током другог светског рата изложи превари, да би се свршила катастрофално. Колико je то било катастрофално види се из уважења др Михаила Стојановића, коме
je у Југославији била додел>ена улога судије «негде у Србији»,
да би у том својству приликом суђења групи Шумадинаца националиста неколицину осудио на смрт, после чега je добио «хрпу» претећих писама, да би га на преклињање власти, ова разрешила дужности судије и доделила му место преводиоца у
«Танјугу». Један од његових сарадника на том послу, бивши југословенски краљевски официр, кад се нашао у емиграцији, као
незадовољан понашањем режима према њему, направио je свесну или случајну грешку што се уместо тражења азила у британској или америчкој зони Д. П. уточишта нашао у совјетској
зони, што га je коштало исељења у неку од западних демократија, да би ваљда на тај начин могао да преноси мисли свога
пријатеља, др Стојановића. То се десило управо оних дана када
je народна власт извела на суд групу пријател>а Совјетског Савеза са инжињером Бранком Путником на челу, да би им се судило као совјетским шпијунима, од којих су Совјети тражили
да им Југославија падне у шаке као «зрела крушка», да би по
несрећи предавања начелности савезника Драже Михаиловића,
овај израз о «зрелој крушки» употребио сам маршал Југославије, кад je тачно на шест година пре овог суђења одржао свој
«Тајни говор», у поме се према репродукцији америчког дописника из Лисабона, Карла фон Виганда, налазе и ови пасуси;
«.. .Позади маске демократије имира, асвесна да јој јекрај
близу, реакција покушава да организује нове блокове и да
изазове нове ратове, напрежући се свим силама да избегне
потпуно уништење капитализма и да омете оснивање једне
светске социјалистичке државе.
На челу тог социјалистиког света мора да стоји Совјетска
Унија, као пионир, глава и заставник радничких класа света.
Наша сарадња са капиталистичким силама у току прошлог
рата, не значи нипошто сарадњу и савез са њима и у будућности.
Све потлачене радничке класе увиђају, да je Маркс-Лењинов социјализам веран самом себи и да смо доследни тим идеалима, иако je Совјетска Унија привремено приморана да
51

прибегне употреби неких нових метода из тактичких разлог а ...
К ад се постигне елиминација британског утицаја и моћи,
бићемо у стању да дођемо до контроле над сва четири континента.
Америка ће нам после тога пасти у руке као зрела јабук а . ..» (The Yugoslav Review, November 1946, London), да би y
духу оне италијанске пословице: si non е vero, е ben trovato, ,уместо «зреле крушке» једене у години 1946, у 1951. ж вакан а «кисела јабука», јер je ипак «магарцу уш ла вода у уши», да би тако
запливао у таласе златне валуте, а западњ аци могли да купују
пријатеље, да би у светлу те трговачке начелности требало осм атрати судбину Равне Горе очима «аутсајдера», што Равногорци као иницијатори борбе нису били у стању да прозру услед
заслепљености вером у «праведну ствар» као да правда добија
ратове и држ и свет, да би њихова несрећа била у томе што je
претеж ан део Срба сметнуо с ума логику трговаца људском крвљ у и савешћу, а затим у својој наивности (ако не и покварености) прозирао равногорску проблематику с гледишта правно-политичких односа уместо чисто патриотског и националног. Њ ена психолош ка страна није уопште била разумљена, јер су људи, мање више, назирали у њој оно што су сматрали, да je за
њ ихове циљеве нужно и опортуно.
Немцима и Италијанима као директним непријатељима Југославије и разбијачима државе, реакција израж ена кроз Равну
Гору и Равногорство није била у интересу, чак појава Д ражина
као симбола опозиције стању које су сами инаугурисали, није
иш ла у рачун, али су свим сретствима настојали да од тога извуку било какву корист, поготову после избијањ а рата на Истоку, кад су се југословенски комунисти појавили као борбени
фактор и позвали народ не да се бори само за себе и своју будућност, већ и као ф аланга бораца код којих се совјетски интерес јављ а изнад свога директног, али не само из идеолошких,
већ и политичко-стратегијских разлога, јер су ови сматрали, да
ће пораз Совјета значити пораз напредне мисли у човечанству
или да ће победа Совјета бити гаранција победе либералне мисли уопште. Овај идеолошки моменат узет je одмах у разм атрање код разбијача Југославије, али je свако са свог гледиш та полазио проблему. Сматрајући националисте витеш ким непријатељима, Немци и И талијани су настојали да се као такви стварно и п рикаж у у очима националног дела Југославије, тј. углавном Срба, чију су судбину оплакивали из разлога «ритерске
сродности», да би тај тактички моменат био често грешно тумачен у свести националиста, јер je међу овима било и таквих, који су сматрали, да Немци немају исте намере према четницима
националистима које имају према комунистима, и да je та вера
условљ авала неки интимнији однос између Срба националиста
52

и Немаца. Тој су заблуди на општу штету наседали чак и извесни четнички команданти, на једној страни, или политички људи неактивисте током рата, на другој. На трећој страни комунисти Југославије узели су ту заблуду својих идеолошких непријатеља као чињеницу на којој су изградили фаму о четничконемачко-италиј анској сарадњи у борби против комуниста Југославије. Ta je фама могла бити кована у земуницама комунистичких герилаца широм планина Југославије. Међутим она би
у земуницама и остала, да je није као такву пропагирала она
антисрпска и античетничка спрега, која je у комунистима нашла свог гласноговорника, чију су режију ковале не само «либералне» и «демократске» струје и фракције савезничких кабинета Енглеске и Сједињених Држава, већ и пггабови осовинских
сила и њихових сателита.
Ми заправо још увек немамо одређеног мотива тим оптужбама осим издаје четничке ствари од стране оних политичких и
војних фактора Енглеске и Америке, који су стајали под снажним утицајем Јевреја, масонерије, левичара и прокомунистичких елемената Срба, Хрвата и Словенаца, или оперисали преко
англо-америчких меродавних кругова или њихових публикација.
Дража Михаиловић са својим штабом интимно je живео у у верењу, да ie став Англо-Американаца према њему само тактичка игра Савезника, да се не би озлоједили Руси, који су током рата држали у резерви идеју сепаратног мира као неку врсту претећег сретства у односу на Англо-Американце, уствари
као сретство уцене, према чему су се ови показали великодушним, али тачно у духу оне мисли цара Атександра I који се показао великодушним према Наполеону, «не дајући му своје...»
Но психолошка анализа тих околности, пгго се тиче Срба, Југославије и Балкана, значила би пливање врло опасним водама,
бар што се тиче устаљеног гледишта. Међутим јасне мисли отоме значште би анализу и расуђивање о српској односно југословенској трагедији. Њој уствари нису стајале никакве «више законитости» у основи, већ схваћања људи; њихов став сходно
својим субјективним квалитетима, и напослетку свест о значају
оних вредности које у овима налазе свој спектар. Ако не по дијалектичком правилу, већ по изузетку, у нашем случају се мора поћи од личности, тј. оних фактора који су претстављали народ; били тумачи његових жеља и интереса, и напослетку везали кроз уверење своју судбину с будућношћу народа као целине. Отуда ћу овај отсек завршити једним примером, чији тенор
изазива језу при помисли на судбину оних који се овима поверавају. Ради се о једном делу оних искустава која се веж у уз
личност Божина Симића, вероватно најзагонетније фигуре српског политичког живота по линији конспирације, бар што се тиче нашег века. Један анонимни посматрач његове личности за53

бележио je ове моменте, чије се објашњење хгрепушта читаоцима, али су последице наступиле и саме га објашњавају.
«По повратку из Лондона у Београд, Бож ин Симић je учествовао у .уношењу светлости’ у В елику лож у ,Југославија’
у Београду, тј. у обнови рада југословенског масонства. Према прописима масонског ритуала, у ,уношењу светлости’ мора учествовати седам мајстора међународног угледа. Бож ин
je био један од тих, а у деремонијалу су, поред осталих, велики мајстор чехословачке масонерије — књ иж евник Јарослав К вапил; велики мајстор В елике лож е Југославије — бивш и председник Сената др Љ убомир Томашић; велики мајстор румунске масонерије; директор К ласне лутрије Рада Поповић; др М аријан Хубени, сарадник Института за међународну политику и привреду; бан Предраг Лукић. З а великог
дверника изабран je том приликом Арон А лкалај, директор
Д рж авне хипотекарне банке.
Бож инове везе с амеђународном масонеријом користиле су
учврш ћивањ у Титовог реж им а у огромној мери. Приликом
доласка Директора УНРА Ф иорела Л агвардије у Београд,
приређен му je свечан дочек у масонској лож и ,Али К оч’ на
К алемегдану (оној истој у којој су кнез Милош и М арш ал Али П аш а одрж авали масонске «радове»), а том приликом je
,брата’ Л агвардију у име лож е ,B'nai B'rith’ поздравио Моша
Пијаде, а у име југословенске масонерије др Ђ урађ Бош ковић.
К ада je стигао у Београд ф ранцуски сенатор Марсел К ашен,масон и комуниста, члан Политбироа Комунистичке партије Ф ранцуске, поздравили су га у име В елике Л ож е Југославије Бож ин Симић, а у име ,B'nai B'ritha’ професор Соломон К ал д ер о н ...»
На постављено питање: чему постављање Б ож ина Симића за
амбасадора у Анкари? дат je следећи одговор:
«Када се у к азал а потреба да се револуција прошири на
'Гурску, како би ее Совјетски Савез могао дочепати Мореуза,
значајан задатак поверен je Бож ину Симићу. У том циљу он
je акредитован за амбасадора у Анкари, да преузме дужност
од Ш уменковића. Дужност војног аташеа, који je за време
рата држао Светислав Вохоска, преузео je пуковник Петар
Томац. T o m je стигао у А нкару ж ив и здрав, али je Бож ин
у Софији доживео 1946. године аутомобилску несрећу, која
га je одвела у болницу на неколико месеци, тако да je у Анкару стигао тек 1947. године. Аутомобилски удес, којом приликом je на Божиннов аутомобил налетео један теретни камион, организовао je — према Божиновом дубоком убеђењу
Интелиџенс Сервис. Ш офер je ухапш ен и после дуж ег мучења признао да je примио од Енглеза велику суму новаца да
налети на Б о ж и н а ...»
54

Ha питање: какви би били мотиви оваквом поступку, дат je
врло одређен одговор:
«Интелиџенс Сервис je на овај начин омео Божина из следећих разлога: У Турској су постојала два политичка правца
у крилу владајуће странке, од којих се једно залагало за сарадњу ca СССР, а друго за сарадњу са западним силама. Таква je политичка подела владала од смрти Ататурка. На челу просовјетског крила налазили су се бивши министар иностраних послова Руж ди Беј и Халил Беј, а на челу прозападног крила Исмет Паша. Божин je имао придобити водеће
кругове турске масонерије као и организацију ,Dönme’, да
подрже просовјетско крило. Божин je радио како са турским
масонима, тако и са организацијом ,Dönme’ још у доба Аписово по обавештајној линији у циљу прикупљања информација у рушењу Абдул Хамида. Организација ,Dönme’ састојала се од потурчених Јевреја, присталица Сабатаја Цевија,
који су заступали масонско-илуминатске приндипе. Гебелс
ју je често нападао за време рата због антинемачке линије
(.Freimauerei und Dönme vernichteten die Ruerkei’, био je један
од наслова y ,Voelkischer Beobachter’- y ) ...»
Преведено на српски језик ово je био рат с невидљивим силама. То су биле оне силе које еу срушиле Равну Гору и Дражу,
Србе и четнике, да би овај пријатељ завршио своје излагање само једном реченицом, која гласи:
«Када je Божин Симић, после неколико месеци проведених
у софијској болници, кренуо за Турску да преузме дужност,
на првој железничкој станици где je воз стао после прелаза
турске границе — у Лозенграду — отворила су се врата н>еговог купеа и у купе je упао пуковник Бели. Он je био веома
кратак и рекао je само: «Ми знамо зашто сте пошли у Анкару, а надамо се да ће вам софијски догађај послужити као опомена.. После тога je напустио купе залупивши врата и
нестао исто тако брзо као што се и појавио...»
Упозоравања на овакве моменте изазивала би сумњу у свест
оних који би ое усудили да на њих укаж у из дужности према
Дражи, Равној Гори и српском националном интересу. Међутим
овај профилни портре може да нађе свој пандан у једном сличном, али далеко трагичнијем моменту, како ми je то изнео један од оних који су главачке побегли из другог социјалистичког «раја».
Кад je после рата формирано комунистичко вођство у Мађарској, ово je било углавном сачињено од мађарских Јевреја: Ракошија, Гереа, Фаркаша. Габора, Лукача и др. У тој влади налазио се на положају министра унутрашњих послова, млади комуниста Ласло Рајк који није био Јеврејин. Међутим у његовом министарству било je неколико функционера Јевреја, чији
55

je задатак био контролисање Р ајк а и који су вршењем злодела
над политичком опозицијом на тај начин хтели да компромитују Р ајка. Тако je Р ајк био номинално министар, док су његови
противници у његово име врш или недела и зверства. Р а јк je
кроз то губио популарност. Један од главних иследника у министарству спољних послова био je генерал-лајтнант Петер Габор,
по занимањ у бивши кројач, а по вероисповести Јеврејин. Он je
важио као крволок и садиста. Р а јк je то знао и био je као министар унутраш њ их послова немоћан према њему јер га je ш титио М атија Ракош и. Тако се разви јала међусобна мрж њ а између Р ајк а и чланова владе — Јевреја.
Истовремено je функционисао као помоћник југословенског
војног аташ еа у Будимпешти потпуковник Ђорђе Вајс, по вероисповести Јеврејин, иначе син угледног новосадског трговца
С лавка Вајса. В ајс je поред званичне улоге служио као канал
између министра унутраш њ их дела М ађарске, Ласла Р а јк а и
министра унутраш њ их дела Републике Југославије, А лександра
Ранковића. Ho Вајс je поред ове улоге био веза између југословенског и мађарског ционистичког покрета, што je, по свој прилици, кош тало В ајса политичких кондуита југословенских властодржаца. Тако je приликом једне конференције у министарству унутраш њ их дела, на питање неких учесника: како Р ајк
може да излази на крај с толиким Јеврејима, дао одговор: «Узели су ме јер иначе суботом не би имао ко да потпи ш е...!» Ове
речи изговорио je Р а јк у присуству потпуковника Вајса, што je
овај касније пренео Ранковићу. Због своје ционистичке оријентације Ђорђе Вајс je лиш ен звањ а и кондуита, пребијао се гладан и напуш тен по Београду, али на кр ају успео да се с породицом пребаци у И з р а е л .. . Оваквих примера има у изобиљу, који
и зази вају реакцију сходно месту и мотивима, али с врло злослутним знацима.

10.
Начелност Д раж е Михаиловића, критички осматрана, није
била квалитет симбола, већ типично политичког човека, тј. оног
који се стара да изрази «мишљење народа» уместо да намеће
своје, тј. да сам служ и као ф илтар духовних еманација уместо
агента тенденција. Наш авш и се у чворишту супротних интереса, трудио се да из полож аја «сламке међу вихорове» изрази
свој нејаки индивидуалитет занем арујући оне законитости које
je својевремено опсервирао и на њ их инстинктивно реагирао.
К олико се зна, М ихаиловић никада није имао симпатија за Енглезе, али су му се услед његове неодлучности они наметнули.
Он je у њима назирао исто што и Јован Ристић или Никола Пашић пре једног века, који им нису ништа веровали, специјално
56

после Берлинског конгреса. Но, парадоксално, он им се поверио
и поред верзија, да je био далеко више руски «либералан» него
енглески «конзервативаи». Михаиловић je зазирао од масонерије, али му се она наметнула, и то не само идеолошко-политички,
већ и технички, јер су му, бар по ономе што се могло да открије после његове катастрофе, у штабу седели сами масони, што
круговима режисера социјалистичке револуције у Југославији
није било непознато. Међутим његова несрећа je била у његовој улози симбола акције, што je за собом повлачило све оно
друго, које се може да сматра као последица тог факта, да би ударило свој печат и на оне моменте, који се осматрају независно од овог.
Михаиловић je био уствари апстрактер — моралиста у политици, али без психолошке припреме за оспособљавање такмичења с револуционарним менталитетима у циљу парирања планираним акцијама отимачао «његову кожу». Дража сеније слагао с политиком Енглеза према предратној Југославији; игнорисаљу југословенског краља Александра и његових дипломатских претставника. Међутим није могао да их се отресе из разлога оног веома старомодног правила: гаранције класичне демократије, што је у схватању самог Михаиловића, као носиоца ритерског менталитета, значило у односу на српске прилике исто
тто и «рогови у џаку». И, уместо да својом умешношћу цепа
своје псеудо-савезнике, Дража Михаиловић уједињује их у акцији против себе и као човека и као симбола. Ове се чињенипе
морају теже да разумеју, јер je Михаиловић изникао из оног
слоја народа, који je своју стварност по природи морао да осматра с пуном опрезношћу, тим пре што се управо на тај слој и апеловало.
Апстрахујући факат што армија Драже Михаиловића није
била ни револуционарно настројена, ни идеолошки обрађена,
чак ни довољно теоретски национално школована за улоге у
грађанском рату, Дража Михаиловић као идеолог и симбол потпуно je подбацио у оцени личне револуционарне улоге. Он je
развио барјак слободарства, чији je видљиви мотив лежао у
борби против завојевача не демонстрирајући познавање макар
тактички, да je окупатор као активни непријатељ државе и народа, по свом значају далеко безопаснији од комуниста као потенцијалних непријател.а у свим правцима. Михаиловић je развио барјак акције верујући у пораз Немаца, тј. окупатора. Зашто се одмах није одлучио да туче опаснијег, чиме би се декларисао проницљивим политичаром, остаје ствар нагађања. Он се
ту као војник сукобио са самим собом као политичким стратегом, јер je сва спрега окупаторска: Немци, Италијани и хрватски усташе као главни делови, и Мађари, Бугари и Албанези као
спореднији у концерту, претстављали су далеко слабију потенцијалну опасност од комуниста. Отуда je она тзв. «акомодаци57

ja», којом cy ce забављ али после рата извесни западно-европски
публицисте, требало да се прими као принцип у крилу организације Д раж е М ихаиловића уместо потеза локалног карактера,
да би током и после рата нашло своје тумачење у злонамерној
суровој критици појединих четничких првака специјално оних
из западних крајева Југославије, што je прилично негативно утицало на хармонију односа Дражиних бораца у емиграцији,
који своја патриотска осећања извлаче из трезора покрајинских карактеристика, да би тиме било потврђено оно нерадо
примљено правило: да у фатуму краја радо прикривене грешке
иницијативног корака доносе своје горке плодове. Окупатори
су разбијањ е Југославије сматрати сретством, не циљем, супротно комунистима.
Према Д раж и М ихаиловићу поставио се «непознат» човек.
Тито je излетео из подземља, али с колосалним познавањем
Д раж иних псеудо-пријатеља. И док je ове Д раж а мазио, Тито
их je убијао пре рата, током рата и после рата, јер je у овима
назирао не само актуелне, већ и потенцијалне непријатеље, —
непријатеље ствари којој je служио. Убијао je Стаљинове пријатељ е и послушнике, колико и М ихаиловићеве следбенике; убијао je Черчилове емисаре колико и Рузвелтове делегате; америчке авијатичаре колико и своје партијске дисиденте и идеолош ке опозиционаре, па се одржао. Он ј е као револуционар пред
собом видео само један циљ: револуцију и наметање своје воље.
И не само што ју je наметнуо у начелу, већ се наметнуо кроз
индивидуалну оцену супротности међу конкурентима, чији га
ривалитет одржава, и поред тога пгго je њиховим конфидентима откидао главе. Откуда и заш то то? Je ли то израз доследности гредења циљу или неки виши лични принцип? Не, већ je у
иитању личност од које треба поћи у свим правцима социјалне
делатности. Револуција je једна од тих делатности, која се јављ а концентратом елемената од духовних склоности и физичке
кондиције до спретне организације бораца, који не п резају од
својих џелатских улога ако то служ и циљу. То би била политичка метода у револуцији, која ако се пренебегне неминовно
води катастрофи. Из те грубости којом се демонстрира познавање револуционарних догми Тито je стигао циљу.
Тито je знао унапред да се политика не може да води у широким размерама без примеса макијавелизма, јер су сви моралисти у политици, а специјално у револуцији, већ унапред осуђени
на пропаст. Ови моменти могу да изазову мисли које спадају у
фантазије, јер се не би погрешило ако би ое тврдило, да би Тито испао победником и да се налазио на месту Д раж е М ихаиловића, а Д раж а М ихаиловић себе срушио да се нашао у Титовој
улози. Све публикације из пера аутора Србијанаца, без обзира
на идеолошку оријентацију, наглаш авају, да je Србија током
1941. године била у 95% одана ствари Д раж е Михаиловића. Ш та

je то, уствари, што поцепа Србију, ако се зна да су ЈБотићеви
пукови, Недићеве страже и жандармерија поред Дражиних четника, били довољни да униште комунизам у Србији, а тим и ван
Србије? Шта je то што паралиса убојни потенцијал опремљених бораца? Зар се није ту у потпуности остварило оно што je
Тито од срца прижељкивао: сујећење додира међу самим симболима на троуглу Дража-Милан-Мита? У каквом су односу
стајала уверења оних који су били спремни да умру за националну ствар? Напослетку стојимо пред питањем: чији je грех онемогућавање тог контакта? Ако би се смели да изразимо сход-но чињеничном стању, тај грех лежи на концепцији Драже Михаиловића, који je у одбрани принципа имагинарне идеолошке
чистоте пренебрегнуо практичне моменте у једној револуцији
која се поиграла судбином једног народа, али где je победа требало да се изведе у његово име, што он уствари у првом реду
као револуционар није разумео ни хтео. Њега као симбола није
негирао ни Милан Недић ни Димитрије Љотић, већ се он само негирао смећући с ума, да револуционар губећи битку губи све,
чак и најпозитивније ухтењ у и концепту. Макијевализам јебио
претпоставка Титовог устоличења, и то не само путем методе
као израза спретности, већ кроз уочавање сдабости позиција о~
них који су га посадили на седло, да би му послодавци оних агената, које je слао у смрт, приступали босоноги, слично оном
беднику с титулом немачког цара, кад je пузајући пришао «скуту и рукаву» моћног папе Гргура VII у Каноси.
Став Равне Горе према комплексу широке светске политике
зависио je од става њеног према политичким питањима «на дому», која су била израз карактера њених неимара, што je, опет
с друге стране, условило њен значај у комплексу питања током
рата. Отуда се Равна Гора не сме да проматра као нешто изоловано, за себе и по себи, као објект споредне вредности, кога људи проматрају «преко брка» или узгредно. Она je била део ратног комплекса; деоница историје једног народа и играч судбином једне идеје за коју се била заложила. Она за себе и по себи
значи далеко мање од њене улоге компаративно узете, као пропагатора моралних квалитета једне нације; чувара традиције
једне државе и носиоца једне национално-политичке идеологије. Међутим њена судбина упозорава не само на њен значај такмичара на арени светског збивања, већ на трагику непознавања околности својстава оне плиме и осеке ратне игре, чији je
резултат био њено избацивање «на сухо», као риба понешена
таласом. Она je сама као фактор била конзумирана околностима далеко јаче него што je била у стању да им се наметне, тј. да
сама врши утицај кроз спретно маневрисање, које уколико би
било макијавелистичкије, дало би управо оне жељене резултате, који уколико и не би били стопроцентни, дали би један сасвим другачи профил збивања из којих би се појавио другачи
59

политички портрет њених идеолога и неимара програма. Ту уствари нису више од интереса разм атрањ а активности појединих блокова, већ она узајамност ових, чији се епилог изразио
најдрастичније у судбини Срба као колектива, а специјално оног њиховог дела који je своју судбину везао уз судбину Равне
Горе, колико и оног који je бринуо за њену судбину без обзира
чиме се бавио током рата. Управо из еф екта те судбине рађа се
оно питање, чији одговор има да скрене одијум на сваког опсерватора тога проблема, ако се под импулсом истинољубивости и
осећања правде гласно изрази макар без претензија на ковање
формула или изграђивањ е хипотеза. Одговор на то питање je утолико интересантнији, јер би то у суштини значило оплакивање судбине једног неуспелог историјског подухвата, чије се по~
следице једино могу да упореде с онима које je у односу на српски колектив изазвао косовски пораз. Но ако би се хтело да поступи у духу оне народне мисли: на љ уту рану љ уту траву! онда би се захтевала и једна виш а смеоност од обичне грађанске
кураж и, да се у ту теш ку тајну задре, без чега иначе не може
бити објашњен онај комплекс Р авне Горе од чијег исправног
става као револуционара je зависио и сам исход социјалистичке револуције у Југославији, а и сам пораз Равне Горе као национално-политичког фактора. Међутим овде се мора са ж аљ ењем да констатује, да сам Д раж а М ихаиловић није схватио историјски значај своје суштине исто као и сви његови опоненти
и критичари, који су проблематику српског колектива проматрали кроз призму опортунитета дневне политике; очима чланова партијско-политичког одбора, групе или клуба, чију je лојалност идеји Равне Горе детерминисала психологија малограђанских активности. Сувише личи на сизифовш тину оно настојањ е кроз упорност, да се од Д раж е М ихаиловића направи нешто више од онога што je он сам од себе изградио. Међутим исто
тако je повреда закона Историје ако се преко његовог случаја
прелази као преко нечега што се прави зависним од симпатија.

11.
Р екапитулацију односа Д раж а М ихаиловић-Тито, треба проматрати ретроспективно, тј. узрочно, уместо проспективно, тј.
сходно последицама. У последицама нема ничег тајанственог,
већ в н д л Ј И в о -ф а к т и ч к о г , док су узроци оно око чије се осовине
сав проблем окреће. Тито je продукт једне теш ке школе психолош ко-политичких експериментациија, предвиђањ а и искустава; резултат односа на широким пољима међународних такмичењ а за првенство; питомад оних курсева, на којима се спремају људи за замаш не потезе изградње и учењ а слеђењу идеологијама и формирањ у фаланги, где се на стази од човека као је60

динке до врховног постулата идеологија, гредећи изграђивању
једне супер државе, не рачуна са жртвама мртвог материјала или губитка људских живота, макар се ови бројали на милионе.
Истина, контуре тог политичког здања могу да назиру само
фантасте и идеалисти макар себе увршћавали путем самоквалификације у ред материјалиста, јер ови не увиђају оно што материјалисте не могу да негирају, тј. морају да признаду, да до
највише могућег степена својства националних бића афицирају
односе међу људима претстављеним државама, чак и у области
доктрине.
Стандард социолошког процеса у блоку међународних односа,
чак и код најдинамичнијих друштава: германског, западно-европског или североамеричког колектива, далеко јаче изражава
националистичке склоности у сферама социјалне филозофије,
док се платонско пропагирање самоодрицања у тражењу врховног идеала човечанства путем проповедања дизања установа
лишених психолошког постамента, има да сматра методом замагљивања хоризоната оних, који не увиђају да међународни
идеализам: слобода мора и класни солидаризам, воде истом циљу у врховним сферама, јер служе као барикада онима који
преводе на језик доктрине практично-политичке моменте. Међутим у нашем случају превага je на ономе што обећава и остварује борац уверен у оно за шта се бори. Овоме иде у прилог
онај још практичнији моменнат, тј. да je правда факат људског
разумског, а »е божанског порекла, јер она не добија битке и ратове, већ сила и умешност; вера и одушевљење поред спреме.
Правда je психолошка теорија онога што се прижељкује, али
где недостаје снага да се активиста нађе на циљу кога je сам
формирао у духу свог схватања. Вапај за правдом je крик немогућности самоодлучивања. У томе je основа разлике између
Драже и Тита. Тито je од своје појаве на ратној позорници у
Југославији постао центром пажње свих зараћених и неутралних фактора света, да би из извесних разлога у свима поднебљима наишао на симпатије, помагаче и врло искрене пријатеље,
који су своје успехе везали уз његов из оних разлога због којих
je ствар Драже Михаиловића била посматрана као нешто сасвим узгредно или по нужди као пролазно загледано. Ту би се
захтевало дубоко задирање у оне тзв. «закулисне» махинације,
чији je циљ био рушење Михаиловића.
Тито се нашао у центру једне констелације, која je сходно
дражима победе била њему од срца привржена, јер je била кроз
тзв. «идеолошко гледање» формирана у целисходно кондензовану целину. Но без обзира на духовну монолитност, која je уствари била више политичко-тактичког него психолошко-стратегијског карактера, непријатељи Михаиловића нашли су у њему нешто блиско и пожељно.
61

Михаиловић није био посматран с гледишта интереса нације,
већ с гледишта оних којима погледе одређује лични интерес, али с врло мало идеалистичке примесе, што je уствари пропагирало идеју Титову и његових једномишљеника. Англо-Американци су у Титу назрели спретно сретство, тј. оруђе, макар с
њега цурела крв жртава комунистичког «патриотизма», јер ови, ма да и не живели у уверењу да им Тито говори истину, понашали су се тако као да je Тито убијао само оне борце, који су
се ставили насупрот англо-американским плановима владања
светом, тј. у отимању о поднебља. Њ их се, ни једних ни других,
није стварно тицало кога je Тито на свом путу к власти убијао.
С таквим се гледиштем није могао да мири Дража Михаиловић
као израз једне друге психологије, — психологије локалног па~
триотизма; национализма и скелета једне врло слабо обрађене
скоро безбожне демократске идеологије, која ни њему ни његовим сарадницима није била својствена изван оквира пропаганде. Међутим, парадоксално, док je пропаганда направила од
Тита и југословенских комуниста оно што нису били нити су
могли да буду по природи ствари, али што су у пропагандне
сврхе прижељкивали, пропаганда je од Драже Михаиловића
направила оно што није био, у циљу уништавања његовог угледа, а тиме и перспектива. Међутим сам факат инсинуације од
стране противника не би био интересантан, колико je интересантно оно хладнокрвно примање измишљотина од стране оних који траже истине. Тако je Михаиловић приказан као симбол реакционарства. док je у истини био носилац идеје конзервативизма, коју западњачки филистри, опет неисправно, називају назадњаштвом, без дубље анализе или интереса за суштину проблема. Дража Михаиловић je кроз тоталну спонтаност
свог судбоносног корака морао да буде политички стратег, колико и војни уједно. Изнад свега требао je да буде организатор
борбе колико и неимар идеологије једног стања, које има да се
под облацима револуције формира као скелет будућности једне
државе и народа. To je све било за њега ново, јер je осим постојећег стања духова и патриотске склоности његове потенцијалне армије у свему другом имао да крене с tabula rasa.
Дражу Михаиловића избацила je на површину трагика једног момента, тј. слом државе, али да не буде истовремено ослобођен ниједне нијансе свих оних национално-историјских чинилаца, који су оптерећивали друштво једног колектива плус оно
што je он као човек носио у себи и на себи. Оптерећен традицијом средине, а кочен у еластичности имобилношћу позива војника деполитизиране војске, нашао се на ратној арени сасвим
друге природе од оне у чијој je психологији формирао свој дух
и менталитет. To je било супротност ономе са чиме се суочио. Да
се на његовом месту нашао Суворов или Кутузов; Наполеон или Таљеран, спорно je питање, да ли би ови успели не само из
62

разлога нееластичности војника или неопремљености политичара, већ из разлога пуног непознавања унутрашњих законитости једне социјалистичке револуције.
Овај трагичан моменат има да нађе своју примену и у случају Дражиног сапатника и јединог искреног пријатеља у ропцу,
ђенерала Милааа Недића, коме су стање ствари; правни положај држ аве којој je стајао на челу; снага колектива у ширем
размеру и његово неразумевање револуције кочили елан и утицали на судбину, која je историјски идентична с оном Ханибаолвом у Картаги или Наполеона на Ватерлоу, где je оно C'est
fini, случају обојице било сходно исто као и самом Милану Недићу, али с том разликом, што су Ханибал и Наполеон били
војсковође сретско-историјских размера, да би ипак после неуспеха постали робови: први испио отров на Понту, да не би био
понижени роб Рима, јер му понос није допуштао да се спушта
испод нивоа роба, док се Наполеон ипак помирио са стањем роба, да би као такав и умро. Недић je поетао политичаром кад je
као командант доживео слом, али и пристао на положај роба,
који je својим понижењем и молбама умиљавао окрутног окупатора у интересу народа. Супротно овоме, Дража Михаиловић
je наступио као политичар после истих искустава, да би истовремено подигао себе на ранг војсковође, симбола и искључивог
политичког фактора идејно, али с обратним ефектом, јер je он
као политичар битку изгубио, али да се истовремено као војник
не изрази, јер га je губитак политичке битке лишио услова наступања коо војника, као етратега, тј. као војсковође.
Одбијањем слеђења наређењу о капитулацији и предаји оружја, Дража Михаиловић je себе издигао изнад закона и изнад
оне војне дисдиплине, коју захтева хијерархијски однос, кога
je он раскинуо с моментом одбијања предаје оружја, чиме се објективно поставио на пиједестал симбола кроз непомирљивост
са стањем роба, али нажалост без иједног елемента адекватног
постављеном циљу. Пожртвованост шаке оданих и преданих бораца уз платонску љубав народа према свом угледном сину,
стварали су варљиву веру у вечну приправност народа на жрт-

вуИз супротности насталих код тумачења овог читавог комплекса Драж е Михаиловића, изродило се друго питање исто тако
спорног карактера, тј. тумачења његовог правног положаја. То
питање по својој природи стоји изнад политике, али га људи.
ваљда тенденциозно, подвргавају политичким обзирима. Но то.
на другој страни, редуцира оштрину погледа осматрача овог
комплекса уносећи чак и сентименталне моменте у склоп историјских премиса. Ма да академско расматрање уствари, ипак
ће моћи да доведе истини која лочива на чисто правним моментима, свакако у интересу угледа симбола.
63

Д раж у М ихаиловића није обавезивала никаква диспозиција
акта о капитулацији југословенске војске, што се може да изведе из формалног односа. М ихаиловић би се смео да сматра
бунтовником против правог реда, да je В лада после надлежног
издавањ а наређењ а и упустава за капитулацију остала у земљи и подредила се вољи окупатора и диспозицијама акта. У том
случају Д раж ин поступак могао би бити осуђен с формалног
гледишта, пгго би значило солидарисање чланова Владе с окупаторовим захтевом разоруж ањ а Д раж е М ихаиловића и његових «бандита», свакако сходно принципу, према коме позив вој •
ника у себи садрж и и дужност слеђења наређењ а старијих, тј.
надлежно претпостављених. Но пошто je В лада емигрирала и
избегла подређивањ у диспозицијама акта о капитулацији, н е и мајући никакве директиве у односу на план и акцију пуковник а Д раж е М ихаиловића, то се он формално налазио посве необавезним према акту В ладе у свим правцима. В лада je напустила земљ у да би избегла дохвату окупатора; Д раж а се одметнуо
у шуму, да би и сам избегао везу с окупатором. У суштини на
том троуглу: Влада-окупатор-Д раж а, није постојао никакав однос, који je при оваквом стању ове требао на основу закона да
обавезује. Уствари правни односи су били раскинути у свим
правцима: Влада се наш ла ван закона владајућих на окупираном подручју, тј. наш ла се ван Отаџбине, где ју je само сила могла да подреди, што je било технички немогуће и поред настојањ а окупатора да прошири поље свог деловања. Д раж а je уствари својом одлуком засновао један изнадправни однос, јер je
својим кораком себе уздигао на ранг симбола, што je с правног
гледиш та има да сматра улогом законодавца у материјалном
смислу, да би тек иза тога, а под претпоставком Д раж ине победе, касније настали односи, могли да добију карактеристику
формалности, што je уствари леж ало у бићу Дражиног корака
без обзира да ли je он био свестан тог ф ак та или не. Одбијајући
епитет «бандита», Д раж а je негирао дијалектику правне природе свог корака.
Објективно осматрано, за Д раж у М ихаиловића нису важ или
никакви закони као наследство или традиција изван онога што
je он носио у свом бићу, а с претпоставком и у свести. Сам његов каснији став подређивања себе као симбола инструкцијама
и декретима Владе свео je његов углед на улогу политичко-административног органа, уместо да остане оно што je сам од себе
направио својим кораком: национално-политички револуционар
од кога им ају да потичу закони. Ма да je овај моменат значио
спуштање у кал опортунитета с висина Олимпа једног бога евоје врсте, тај моменат није ничим изменио његов однос према окупатору нити je овај могао да полази у свом ставу према Драж и с било ког другог гледиш та осим примене силе. Окупатор je
према односу Д раж а — избегличка влада Југославије остајао
64

Ш ТАБ

А Г Е Н Ц И Ј Е Д Н Б У Б Е О Г Р А Д У П ОД О К У П А Ц И Ј О М

С лева на д есн о (с т о је ): п о сл у ж и те љ аген ц и је РУД Н И К-Д Н Б; иза
њ ега сакр и вен , п р о ф е с о р Ј о си ф Ф р к , теолог, јед н а од н ајтаја н ств ен и ји х л и ч н ости у Б еогр аду п од о к у п а ц и јо м и к а сн и ји Т и тов кандидат на
п ол о ж а ј П раш ког п р авосл а вн ог а р х и е п и ск о п а ; Р аде Т ом ић, дом аћип
згр ад е агенц и је ДНБ и н ем ач к и ч о в е к од поверењ а, к а сн и ји номинални ш о ф е р Т и тове ам басаде у Л ондону, у ств а р и ш е ф и н остр ан е У дбе за
Е н гл еск у и н аред бод авац сам ог ам басад ора И ве В е јв о д е ; Немац, сон д е р ф и р е р А б ве р а ; Д есанка М атовић, чланица К о м у н и сти ч к е партије
С р б и је и сарадница Гестапоа, љ убавн иц а П редрага У ди цког, ф у н к ц и онера к ом у н и сти ч к о г подзем љ а, к асн и ја уредни ц а Т и тове агенц и је Танју г ; А л ек сан дар В егнер, ц ар ск и Р у с п еток ол он а ш ; Р озм ар и И вкови ћ И вандекић, Х рв аги ц а и сарадница Г естап оа; Др Л еонард О бераш ер, в рш илц д у ж н о с т и главног уред н и к а агенц и је у о т с у с т в у др В алтера Г р у б ер а ; Олга С и м еон ови ћ -Ч ок и ћ , звана «Сара», Ј ев р е јк а и љ убавн и ц а капетана др Е берхар да Тангла, ш еф а н ем ач к е ц ен зур е. Олга je п ор ед
ф у н к ц и је у агенц и ји сл у ж и л а к ао сп он а и зм еђ у ф у н к ц и о н е р а ц ен зур е
и б е о гр а д ск и х м асона к о ји с у се у њ еним салон им а састајал и ; К у р т
Н ојм ан , у р ед н и к аген ц и је, Н ем ац; О лимпијада Р огов ск а , ц ар ска Р у ск и њ а; Олга С идловска, ц ар ск а Р у ск и ш а ; Иван Ч у ч к ов и ћ , Х рват и са р адн ик Гестапоа, п осл е рата виђен к а о к ом у н и ста и члан у п ра ве Нар од н ог ф р он та у З ем у н у ; п о сл у ж и те љ агенције.
С еде: Немица, сарадница а ген ц и је; Злата-Голда К и кел , к ом у н и стк и њ а и Ј е в р е јк а , сарадница Г естапоа, п осл е рата уред н и ц а агенц и је Т анју г и су п р у га Ј е в р еји н а Т и т о в о г н ови нара Јаш е А л м у л и ја ; Др Л уцијан
Ф у к с , н ем ачки Јев р еји н и п ом оћ н и к ш еф а н ем ач ке ц ен зу р е капетана
д р Е берхар да Тангла, п осл е «осл обођ ењ а » сарадн ик У дбе у Б еогр аду
за б о р б у п р оти в б е л ги јск е обав е ш та јн е с л у ж б е ; Х ел ен а З авитајева,
ш в а јц а р ск а др ж ављ ан к а, к о ја je за врем е рата управљ ала зградом
б р и та н ск о г п осл ан ства у Б еогр а д у п о н алогу ш в а јц а р ск е владе, иначе
та к ођ е сарадница е к о н о м ск е с л у ж б е агенц и је ДНБ и поврем ен а љ у б а в ница д р В алтера Г ру бера ; Немица, сарадн ица агенц и је.

врло мало интересован, док je моћну пажњу усредсређивао на
однос Дража-Недић, у чему je овај сагледао потенцијалну опасности настојаода je предупреди. У смислу војно-стратегијских
комбинација вршио je дислокацију својих снага сходно стању
на светским фронтовима, при чему je домаћи сматрао споредним. Ово je истовремено изазвало нужност померања база и
праваца покрета герилских формација, одчегаД раж а није знао
да прави пропаганду, док je Тито све изгубљене битке приказивао као усвеле ослободилачке акције, чији се стандард још у век одржава благодарећи факту што je добио рат донесен му на
тањиру упадом Руса у Србију. Измишљени Титови «ратни извештаји» служили су као материјал за пропаганду њему склоног дела светске јавности, тако да je Тито преко ауторизованих
гласноговорника у свету могао да пропагира самог себе, оним
што je прижељкивао и у свом штабу припремао, да ое о њему
каже. Т акојесва концепција српских националних првака: Михаиловића и његове армије; Недића и ЈБотића у Србији, доживела познату судбину. Тиме су сви правни односи добили нове
аспекте кроз победу социј алистичке револуције.
Из исте перспективе треба осматрати однос Дражиних савезника према њему и његовој концепцији. Изражаване глорификације од стране савезничких команданата њега и његове акције, биле су само тактички моменти у ратној стратегији псеудосавезника, што je трајало до оног часа у ком су Савезници уочили прилику, да се из «шикаре» појављује спретнији и интересантнији за светску јавност, назирући у овоме нешто присније
и сходније својим циљевима. Ти су циљеви остали далеко интересантнијим са својим последицама у односу на Михаиловића и Недића, него на саме режисере тог става. Недић и Дража
узели су на себе крст страдања патриота, али и жртава сопствене немоћи, јер жеља и воља да се стигне на ц и ј б нису довољне
материјалне чињснице, ако се не могу или не знаду да наслоне
на адекватна оруђа. Отуда je за нас интересантно питање: да ли
би резултати њихових напора били другачи, да су се на њиховимместима налазили солиднији познаваоци својстава једнереволуције, одлучнији у потезима, свеснији стања у коме су сен алазили поред нужности узајамности. Док се за Михаиловића
сме рећи, да je као револуционар подбацио, тј. декларисао се
супротним ономе што je захтевало место на коме се нашао, за
Недића се са сигурношћу сме да каже, да из свог положаја није био у стању да уради више од онога што je урадио при стању
које га je конзумирало. Док су на једној страни молба и умиљавање у односу на окупатора били његова оруђа без обзира да ли
се радило о фелджандарму на сеоској стази или Хитлеру у њ е говом Главном стану, он je на другој страни, у отсуству ауторитета, апеловао на свест народа, да у бесцење не расипа своју
крв; на трећој страни видимо га како би срдем радо помогао
65

Д раж и Михаиловићу, где га читав комплекс сметња кочи да се
преда том аманету. To je било оно што je он радио из уверења,
а што je самом Д раж и и његовим непријатељима широм света
било јасно, да je Недић са својим апаратом био једини искрени
пријатељ идеје Д раж е Михаиловића. Да ли je Недић могао да
у том смислу уради нешто више од онога што je урадио, сасвим
je спорно питање, које може само претстављ ати хипотезу, јер
однос М илан-Драж а одговара односу материјално-духовно. Као
што дипломата вреди онолико колико и снаге колектива чијим
се агентом појављује, исто тако и симбол једне држ аве уж ива
онолико угледа у свету, колико га уж ива сама држ ава кроз своје квалитете квантитета релативне по интерес ш ире заједнице
или интересаната уопште.
Недићева Србија je имала врло мало услова да се наметне
као снага којом би могао да оперише Недић изван већ онога што
je напоменуто. Да ли je он у том смислу могао да створи неке
повољније услове, требало би се пре закљ учка о томе да констатује, да се ни сам Недић није нашао на управи Србијом као
немачки пријатељ, већ као човек, који je могао да уради својим ауторитетом више него ко други, јер према немачким поверљивим документима, Недић није могао преко немачке дипломатије да уради било шта, већ je оно што je радио било резултат његовог односа с немачким официрима, којима су прилике у Србији и стање ствари на фронтовима били познати. Осим тога Недић није био представник земље, која у међународном смислу нуди право на реч, већ само на понизност. Немци,
да би Србе држ али у зависности, тј. пригњечене, поделили су
ове на неколико група које су биле подређене разним џелатима,
да би они сами играли улогу џелата у Србији. Међутим, тај моменат и поред све трагике није од примарног интереса за ову
тему, већ оно што je као компонента дало последице без обзира
на улогу окупатора. Окупатор je био ф актор пролазн-ог значаја,
док оно што су носили у себи симболи стања и односа на поднебљу српских земаљ а и Југославије оставило je последице
трајног карактера. Политички императив je налагао коришћен>е актуелног зла против потенцијалног, као горег.
Једна несрећна ситуација условила je једну скоро парадоксалну историјску последицу, коју није било могуће ревидирати,
јер je као таква била апсолутног карактера. Д раж а Михаиловић
je у борби за једну идеју изложио народ страдању, да би један
његов део пошао с њим на ломачу без неке материјалне компензације. Носиоци те идеје и сви Д ражини сарадници, у пуном
значењ у трагичног ф акта, нису били психолошки припремљени, ни технички опремљени, а још даље стајали од схватања
збивањ а у једној социјалистичкој револуцији. Истина, може се
поставити питање, да ли би ови људи пошли с Дражом на лома66

чу, да су били револуционарно верзирани код стања које je владало у ареалима његовог деловања после слома државе?
У сваком случају поглед на овај комплекс може се извести
алтернативно, али са свим карактеристикама академског разматрања. Прво, спорно je питање да ли би Дража Михаиловић испао победником на међународном плану и да je у односу на стање ствари «код куће» поступио тачно онако како се то данас
после многих искустава комбинује и прижељкује, тј. да je као
први корак том идеалу успео да ликвидира Тита ујесен 1941. године, док je Тито био посве нејак на унутрашњем фронту и наслоњен на шаку српских комуниста, а истовремено врло мало
познат у светском размеру с изузетком чланова Коминтерне на
које се ослањао у отимању о првенство у круговима балканских
комуниста. Међутим и овај моменат може бити узет у разматрање као ефектан до избијања отвореног сукоба између немачких посадних трупа и четника у Србији. Да ли би балкански комунизам у том случају поклекнуо у својим напорима ликвидације покрета Драже Михаиловића, што je Компартија Југославије узела за свој основни задатак, односно једини циљ њених
првака и идеологија, свакако за јавни свет камуфлираним патриотским паролама антиокупаторске акције, чему je, парадоксално, насео добар проценат српских националиста, исто као и
сав «социјално и либерално» левичарски расположени део Југославије, остаје у знаку питања, да би ое из непознавања суштине ствари, на једног страни, а затим сходно међународним односима, на другој, и закулисним радњама интернационалистичких тенденција, исковала она антисрпска спрега, која je у Титу
нашла свог челника. Међутим, да би се та Титова улога психолошки оправдала, његова популарност je била пропагирана једном методом, против које je борба била лишена успеха, јер je
управо Србима избијала оруђе из руку, приказујући их реакционарима и рестауратерима, што je било у основи средство сходно циљу.
Оглашујући Тита пројугословенски оријентисаним сином хрватског рода, тј. борцем који хоће државу Југославију, ако не
као монархију, у сваком случају као републику, избијало се оружје из руку националистима и сепаратистима уједно, а да би
се истовремено задовољили и «неверни Томе», форма владавинског система у земљи имала je да се препусти «народној вољи»,
која ће тако да одлучи, али тек онда кад се ова ослободи окупатора. У томе су западњаци колико и Совјети, нашли кл>уч за
најсрећније решење националног питања Југославије, тј. форму
за чување југословенске државне заједнице. Међутим та je сва
комбинација била једна од најдрскијих превара у политичкој историји света. Колико je један такав план конвенирао Русима, а
истовремено био идеал балканских комуниста, толико je за западњаке значио решење једног тек пажње достојног политич67

ког проблема. Међутим на постављено питање, да ли би у случају Титове ликвидације требало да се нађе неки националнополитички опонент или конкурент Д раж и Михаиловићу, одговор може да се услови оним послератним искуством, које чини
део наше најновије политичке историје. Ако се, међутим, зн а д а
je на алтернативи Дража-Тито, превагу добила протитовска линија у свету, онда се имамо да миримо с фактом, да je политичка линија правила Тита интересантним у домаћој и светској јавности, и то далеко пре него je он своју славу пронео у западном свету, својим колосалним билансом «убијених Немаца». Неоспорно се мора да узме као куриозум једна таква констатација без обзира на оно чему су необавештени могли да придаду
своју веру. М оже ли се прилшти као политичко-стратегијски потез држ авника једног глобалног рата, да се на један овако јеф тин начин огреше о своју савест, придајући веру једној од најгнуснијих превара коју je тешко и замислити, а камо ли на њој
градити судове и закљ учке судбоносног карактера. Међутим да
je у овом комплексу личност одигравала значајну улогу не мож е се негирати. И то je оно што се већ верификовало искуством.
Никако ее у крилу Компартије Југославије без обзира на националне карактеристике, не би могао наћи првак који би надокнадио овој оно што би с Титом било изгубљено, да je био ликвидиран у право време. Тако je током рата уствари прављен
његов лични култ. Док су савезници на једној страни у њему
наш ли оруђе за отупљивање хрватског сепаратизма и нацизма,
либерали су у њему наш ли кочницу српској «хегемонистичкој»
концепцији, тј. зам аху српске «угњетачке» политике према осталим народима Југославије, на другој, да би тиме пријатељ и и
непријатељ и Југославије добили опомену, да Д раж а М ихаиловић није срећан стимулус одрж ањ а Југославије због његове
«великосрпске» оријентације и програма. Поред тога je западни
свет у антидражиновској концепцији назрео и једино сретство
упрош ћењ а југословенског држ авног проблема, према чему je
систем постао споредним, тј. оно што je Србима у Југославији
или ван њ е веома важно као симбол слободарства: монархија,
има да се ликвидира у интересу интегритета Југославије. Тим
je успела друга превара: комунистички демократизам. Уствари
траж ио се онај фактор, који je у личности Титовој нашао свој
еимбол. Тај моменат треба у првом реду осматрати као последицу својстава која су националисти носили у себи. Да ли би се
тај симбол «нашао», да je опозициони елеменат социјалистичкој
револуцији у Југославији разумео биће и тенденцу ове, и наступио одређено и одлучно против ње, остаје спорним. Док су локални патриотизми и психо-историјски национализми раздирали једни друге, а тиме биће нације и повезаност фронта у борби за опстанак, комунисти су на умешно изграђеној идеолошкој платформи уз максимум лаж и и обмана успели да мобили68

my страно и домаће јавно мњење искључиво против српске линије, док су све остале опозиционе групе тактизирале, и држане у резерви до преваге, да би на рушевинама српске концепције, оглашене националистичком, градиле своје перспективе, да
би у комунистичкој концепцији нашле гаранције своје афирмације. Тако се десио онај парадокс, према коме се у бићу социјалистичке револуције у Југославији примарну улогу играли националистички моменти, чији je пласман зависио од снаге тенора пропаганде, терора и солидности наслона у акцији. Тиме je
копан гроб Дражином хтењу и интимним жељама Недића и ЈБотића, а са њима и свих националиста Југославије, при чему духовна снага Драже Михаиловића није могла да се појави у форми стимулуса. Прва мина у темељу Дражине акције била je његова неспоеобност диференцирања.
У репродукцији једног разговора, који се водио у мају 19-50.
године између др Младена Жујовића и Јакова ЈБотића, у Ж у јовићевом стану уП аризу, поред додира разних момената из југословенског комплекса током рата, налази се и овај пасус:
«О приликама у Штабу изнео je (Младен) страшне податке: Дража добар човек, али сувише слаб за овакав положај
и дужност. Интриге и мржња међу члановима штаба, нарочито Драгише и Мол>евића, интриге мајора Остојића, мржња
и рђави односи свију према Белиу. Дража био одлучио да подели штаб на два дела да би направио сношљивије односе.
Узео Остојића, Младена и енглеску мисију а све друго остав и о...
«Изгледа да су Лукачевић и Баћевић пратили Белиа, па са
њим без знања Дражиног, стигли у Каиро, Дража телеграфисао Младену да их одмах врати или ће их огласити за бегунце, што je Младен ублажио. Са Лукачевићем веза најприсније другарство и пријатељство. Поклонио Лукачевићу златну табакеру. Допринео да Лукачевић иде у Лондон да учествује у венчању Краљевом... У Лондону Лукачевић, изгледа, ,потпуно ушао у енглеске воде’, а када се вратио у Каиро
причао je Младену: Енглези више не желе Дражу на челу
организације; ако он остане прекинуће сваку помоћ; предложили Лукачевићу да он стане на чело организације, и да ће
организацију свесрдно помагати. Тражио мишљење Младеново. Младен одговорио да се он не сме тога да прими. Лукачевић му поново објашњавао: Са Дражом на челу, Енглези
укидају сваку помоћ и прекидају све везе; ако би он дошао,
Енглези би га свесрдно помагали; овако ће прићи и помагати
Тита. Младен му je рекао да он то никако не сме да прими.
Тада му je Лукачевић ,бацио поклоњену табакеру’ рекавши
му ,тешке ствари’: да Младен квари једину могућност да се
наша национална ствар епасе, да je Младен противан једино
што je Србијанац па неће да дозволи да Лукачевић, као Цр69

ногорац, постане Дража, ,макар и национална ствар пропала’, због тога прекида све своје везе с Младеном .. Исто тако
(са сузама у очима) причао ми je о једној другој ствари: пред
еастав Ш убашићеве владе, К раљ и Пурић су телеграфисали
Младену, да извести Д раж у (једина веза са Дражом тада био
je Младен): да у случају да К раљ буде принуђен да учини
нешто противно интересима народа, да Д раж а образује своју владу, сматрајући да je К раљ ,заробљеник’. Младен je одговорио да он неће то да достави Д раж и јер сматра, прво, да
један К арађорђевић не сме да уради ништа противно интересима народа, а друго, да ова дозвола К раљ ева није потребна
Д ражи — за ову ствар. Из Лондона су поново наредили М ладену да поступи по наређењу, na je М ладен то и учинио али
уз извесне своје коментаре. И за Л укачевића и за ово наређење изненадих се, па рекох Младену: није ли погрешио што
није и једну и другу ствар одмах прихватио, и не би ли можда то био спас и излаз из теш ке ситуације. Он рече: не, није
— те видим да није правилно схватио ствар».
Тешко се може рећи да ли je М ладен био у стању да схвати
ствар. Међутим још се теж е мож е тврдити да je био јунак да
изрази свој суд. Свакако та чињеница je споредна у комплексу,
јер у моментима ових дискусија, Д раж а уствари није претставл>ао фактор релевантан по исход рата уопште. Њ еговом се заменом хтело прикривањ е злочина његових савезника п рем ањ ему. чији je значчај одмеравао број «убијених Немаца», што je за
Черчила и Р узвелта било мерило оданости савезничкој ствари.
Отуда ми не знамо колико су понуда Британци учинили, да би
Д раж и наш ли замену. М еђутим тај корак je био систематски
припреман још од 1942. и то у разним правцима. Томе су људи
наседали не познавајући суштину и поред апсурдне форме, која потсећа на она британска обећања К раљ у Југославије и његовој влади, о чему врло искрено пиш е Роберт Ст. Цан (в. с. 415
I св. ове Енциклопедије), где су уствари најлабилнији по карактеру одлучивали судбином једне д рж аве и народа. Да су Б ри танци налазили «вочиће», то се донекле може и да разуме. Међутим тешко се може разумети, да су они били толико наивни и
верују да се симболима може наћи «замена». Да ли je могао мајор Л укачевић да поверује, да je он био једини «stooge» с којим
су у свом фарисејском подухвату Британци рачунали! Они рачунаше с његовим «квалитетима», али не он с њиховим намерама.
Ђенерал Ђорђе С, Глишић, један од кандидата на «замену»
Д раже Михаиловића, каж е у свом објашњењу: «Како ми je понуђено да сменим генерала Д раж у М ихаиловића», следеће:
«Изненадни позив. К рајем јуна добили смо преко мајора
Рајса (Глишић и М илојко Јанковић, оба ђенерали. Моја при70

медба) обавепггајног официра енглеске команде у Риму саопштење да ћемо нас двојица кроз кратко време отићи аеропланом у Казерту код Напуља, где ћемо бити примљени у штабу енглеског генерала Вилсона, главнокомандујућег савезничких трупа у Италији, од стране др Ивана Шубашића и да
будемо сваког момента спремни за полазак...
«Чекали смо дуж е време у једном салону у штабу енглеске
Врховне Команде, па смо затим аутом одведени директно у
вилу где нас je очекивао заказани пријем. Било нам je очигледно да су нас желели држати изоловане, како не би могли
никога видети и ни са ким разговарати пре пријема код дра
Шубашића.
«У салон смо ушли заједно и после срдачног поздрава, он
се обратио прво генералу Јанковићу и рекао му следеће:
— Са Највишег Места добио сам мандат за састав нове владе. Да ли бисте Ви хтели да будете Министар Војске у моме
новом кабинету, у Лондону?
«Затим се окренуо мени:
— А Ви, господине генерале, бићете пребачени у земљу,
пошто сте одређени да замените генерала Дражу Михаиловића, команданта југословенске војске у домовини, јер je он
смењен» («Српска застава» од 25. јула 1954, Буенос Аирес).
Зар није слична понуда чекала ђенерала Перу Живковића у
вези с плановима доласка краља Петра II у Југославију у лето
1944, да би му Перо помогао, слично помоћи коју je указао краљу Александру I? Према верзијама у комбинацију су долазили
Павле Ђуришић, Велимир Пилетић, чак и Љуба Јовановић, —
свакако све Британцима на част.

12.
Према овом комплексу мисли и дела поставио се ђенерал Милан Недић као Председник владе, који je као и Дража, неприпремљен примио улогу гладијатора, коме ни техника ни јунаци
трагедије нису били познати. Он je по свом позиву исто тако био
далеко од улоге, које се латио после слома Југославије. Међутим његова компензација била je донекле изражена у спасавању бар једног дела осуђених на смрт, тј. чинио je уствари оно
што je могао као личност. С платформе угледа његове Србије и
њеног значаја током рата, не би се могло ништа више ни да очекује. Да ли би његова ситуација била друкчија, да je управни
апарат његовог система био друкчије комбинован, ту се мишљења дијаметрално разилазе, при чему се уствари истичу ноте субјективног појимања ствари и односа, које за историчара могу
имати значај помоћног сретства, али не и платформе за један историјски суд. Немци нигде не огласише Недића као германо71

фила, већ као исправног војника, српског патриоту и човека до
крајности достојанственог. Комунисти и демократе се израж авају о њ ему сасвим супротно стојећи на истом гледиш ту с «чистунцима» којима исто тако недостаје чињеничност навода.
Незванични историчар немачко-југословенских односа од почетка Хитлерове ере до крајаД ругог светског рата, ЈоханВ иш т,
категорички тврди, да je ђенерал Милан Неднћ био изразит вестернофил и из истог разлога водио бескрвни рат с министром
унутраш њ их послова, др Корошцем, управо због Корошчевог
става према југословенским Јеврејима, да би о томе Вишт рекао следеће:
«Он je (Корошец), условио свој пристанак остајањ а у В лади, ако ова усвоји његов предлог Уредбе о numerus-u clausus-u
за ученике М ојсијеве вероисповести спуном применом усви м
просветним заводима. ,Он je једини југословенски држ авник
од ф о р м а та.. извеш тава немачки посланик фон Херен 18.
септембра 1940, који из унутраш њ ег уверењ а води борбу
против Јевреја, масонерије и ком униста.. . ’ Усто je католички свештеник. Интересантно je напоменути да je између њ ега и миинстра војног Недића, каснијег М инистра-председника за време немачке окупације, дошло до дубоког рази лаж ењ а по питању мера против Јевреја» (Jugoslawien und das Drit­
te Reich, Stuttgart 1969, S. 35).
К арактеристично je напуменути да je Недић задрж ао тај свој
став и за време окупације, о чему je било јаених напомена у ранијим књигама ове Енциклопедије. Међутим исто тако je интересантно, да се не ч ују гласови с друге стране. Немац Вишт каже, да je Недић на тајним састанцима владе доказивао да je зазаблуда немачка и немачких пријатељ а исто као и свих оних
војних стручњака, који верују да ће Немци да победе. Међутим
В иш т исто тако констатује, да je немачка Врховна команда,
сматрала да je један од задатака немачке оруж ане силе на Ј у гоисточном ратишту, да се има «на сваки начин да спречи било
какво приближавањ е Недића Д раж и Михаиловићу, већ да се
што јаче продуби раздор међу овим а... Сам je Хитлер указао
на сву опасност карактера великосрпства, које се према њему
има да сматра јединим државотворним елем ентом ...» Међутим
према свим доступним немачким публикацијама произлази, да
Немци нису хтели да разум еју Недића и његову ситуацију, већ
су га кочили и то на основу оних обавештења о држ ањ у Недић а у ери кризе од 1939. до рата с Југославијом, кроз што je он у
очима Немаца компромитован, углавном документима које су
Немци запленили у Француској. М еђутим ово je гледиште уствари историјског аспекта, према коме стоје у том смислу гледишта која су се односила на онај део Недићеве политике као
пословно-практичног човека. Управо из те перспективе гледан,
Недић je интересантан са српског локалног гледишта.
72

Један врло интелигентан официр, који je у међуратном периоду имао прилику да с најближег отстојања одмерава квалитет
стручности оног дела армијских генерала Југославије, који су
поред осталих узели учешћа у Недићевој влади, рекао ми je
следеће:
«Да je ђенерал Милан Недић укључио у своју владу поред
генерала Докића, Костића,Кузмановића, Драшкића и саветнике типа Александра Стојановића још и ђенерале Перу
Живковића, Јоцу Наумовића, Милојка Јанковића и Емила
Белића, могао би мирне душе да својој влади даде име «Влада ћутука’, уместо владе ,Народног спаса’, што се тиче војне
екипе с изузетком сопствене лнчности, јер je сваког од ових
армиских генерала могао на пољу стручности да туче интелигентнији капетан II класе...»
Ова чињеница без обзира на лична мишљења о њој, била je
уствари и прва мина у темељу зграде политичке мисије Милана Недића, и то тачно у духу оне Христове «о младом вину и
старим мјешинама».
Овакво гледипгге би ое могло да узме и као одраз психолошког стања човека, који осећа тежину губитка онога што му je
предочавало срећнију будућкост, при чему се одоговорни праве
још одговорнијим. Но ако би се ово мишљење поставило поред
мишљења грађанских лица, која су исто тако из непосредне
близине проматрала стање ствари у Србији, добио би се уствари
исти профил, како то један други посматрач ствари рекапитулира, речима:
«Недић je своју коб ноеио у себи. Он je из става домаћина
одмеравао свој однос према надлежности шефа једне владе.
Он je рачунао с народном увиђавношћу и разборитошћу. Међутим ово je стајало у супротности с психологијом његовог
позива као војника. Тај га je став руководио код избора чланова свог кабинета. Међу њима није било ни једног политичара по позиву или искуству... Карактеристика коју je о Недићевој личности дао дипломата Спалајковић, упоређујући
га с Кнезом Милошем, снажније би одговарала Недићевој
психолошкој склоности него његовом политичком профилу.
Они су двојица уствари били антиподи. Кнез Милош, ма да
примитивац, у својој државничкој концепцији далеко јен адмашивао ону Милана Недића. Кнез Милош je изграђивао Србију, али je свуда и свагда наглашавао своју личност. Није
он убио Карађорђа, како то тврди Спалајковић, зато што je
желео сношљивије односе с Турцима, већ зато што му je Карађорђе мрсио конце у односу на његов концепт. Недић je
интересе народа ставл>ао изнад себе, али без Милошеве умешности примене метода одбране народа, ма да je Недић припадао оном делу елите српских официра, које je Србија пре73

дала Југославији. Недић je био жртва болећивости, јер je из
једног хијерархијског реда односа упао у револуцију, да би
сам постао симбол реда. Но он je сходно свом схватању чувања народа, без обзира на мотиве закрвљености фронтова, ипак на крају учинио слабу услугу онима који су га следили у
напорима исто као и делу оних за које се залагао, јер je уместо одлучног става према ономе што je требао да отклања слабио елан оних, који су с њиме делили одговорност. Недићу je
било страно схватање да фанатизам комунистичке индоктринације и морала не могу друкчије бити елиминисани већ уништењем њиховог носиоца. To je један од закона револуције. На другој страни, ова његова увиђавност схваћена je као
слабост, што je ишло на уштрб угледа његове личности и
симбола уједно. To je повлачило за собом врло негативне последице, јер je узвик: не убијајте браћу! код једних, — комуниста, и домаћих помагача ових, — изазивао смех, да би на
другој страни паралисао борбеност оних, који су осетили
значај момента и његових последица...» Да би наставио:
«Ако нас, међутим, интересују узроци пораза националне
линије, на основи Недић-Михаиловић, а тај пораз доведемо
у везу с недостацима везаним уз својства ових двојице српских првака, онда се аутоматски постављамо пред питање:
какав би био крајњи исход њихових напора, да je Недић заузео обратан став познатом. Осим тога спорно je питање у
начелу, какав би био положај Михаиловића, да je уредио
ствари ,код куће 'онако како je то захтевала природа ствари.
Међутим, Михаиловић je испустио из руку иницијативу симбола чим су се појавили комунисти у Србији. Ту се он лично
према комунистима показао немоћним на самом почетку, а
Недићева акција, колико je била трома од себе, да би као таква допустила пораст комунистичке снаге, она je исто тако
кроз неповерење Немаца према њему била на самом почетку
паралисана. Тако се ове две националлне линије нису могле
да нађу једна поред друге. Патриотски узвик борбе против окупатора, паралисао je националну реакцију у односу на комунисте, тако да je напуштаље Врховног штаба HOB и ПОЈ
борбе с Немцима у Србији крајем 1941. овоме донело спасење, јер напуштањем Србије, комунисте није имао ко да туче.
Она прилика уништења комуниста, која се указала ујесен
1941. године није се више могла да укаж е током рата, јер колико је Врховни штаб HOB и ПОЈ дуж е боравио ван територије Недићеве Србије, утолико je борба против комуниста
била мање интересантна, али не само гледано очима Недића
и његових сарадника, већ и самих Немада, који су притисак
на народ у Србији везали уз комунистичку активност. На
другој страни, борба окупатора и комуниета спласнула je посредством разних споразума, кад су се комунисти нашли на
74

територији Независне Државе Хрватске, којој je исто као и
Немцима и Италијанима, у прво време, конвенирао комунистички фронт као претња Србима у Србији. Из једне такве
констелације комунистичка армија je постајала све бројнијом, а иза Техерана све опремљенијом савезничком помоћу.
У том степену je расла њена необухвативост, чему je помагала савезничка пропаганда. Немцима, специјално, после Стаљинграда није ни најмање конвенирало чаркање с комунистима, ,већ су их снабдевали, да би их ови оставили на миру
кад je судбина рата постала извесном...»
Да je Недић на почетку своје ере био активнији у односу на
комунисте без обзира на иницијативну слабост Драже Михаиловића, ствар je могла да се спасе и поред нерадог пристанка
немачке команде у давању одрешених руку српским властима.
Но у међувремену je наступило оно најтеже. Комунистичка инфилтрација немачких команди у Београду и Србији, нешто
пак кроз активност Стаљинових људи, који су вешто сакривени иза немачких сервиса паралисали националну акцију Недић
-Дража и поред вршене контроле над Титом, а нешто кроз сретства, којима се служио кнез Милош у борби за задобијање кнежевског достојанства и предаје овога у наслеђе. паралисали су
сваку систематску акцију против комуниста у Југославији. Међутим колико je у деловима Југославије ван Србије комунизам
био гледан као сретство национално-политичког карактера, у
Србији, кључу балканске ситуације, овај, нажалост, није био
довољно разумљен нити му се приступило као опасном потенцијалном непријатељу, већ моћније као партијско-политичком
моменту, при чему у ретроспективи од четврт века појединимоменти почињу да дрече. Ту се сада пред нашим очима демонстрира једна врло значајна, али исто тако нерадо евоцирана чињеница, која у суштини данас има чисто академски карактер,
ма да je у актуелним часовима била судбински спојена с будућношћу једног народа и државе.
Да je Милан Недић уместо личних симпатија које су одигравале улогу код одређивања критерија за избор чланова његове
владе узео као своје сараднике млађе људе, политички школованије макар и теоретски; истакнуте антикомунистичке борце.
чак и националистичке елементе Србије, који би евентуално
другим очима гледали на унутарњи склоп односа у њој и њену
ратну улогу, а истовремено врло мало пажње посвећивали ономе «шта ће да каже демократска јавност...», ствар je могла донекле да се спасе, и то баш из оних разлога о којима се плански
ћути. Али шта? Недић je као добар домаћин окупио око себе
групу етичких патриота, али не и бораца против комунизма, исто као што нису били ни за борбу против окупатора. Старкеље
су нашли погодне услове за живот у рату, а Недић нашао људе
којиће према њему дасепонаш ају аминашки. У нормалним при-

ликама то се могло и да прогута, али никако у рату и у приликама које су владале у Српству. Љ уди нису схватили, да je борба за оно што je требало осујетити била далеко моћнији позив
активиста од оне која се прокламовала као форма спасавања
народа од једног зла. З а такву улогу проспективног карактера
траж или су се фанатични борци за разли ку од оних које je Недић био окупио око себе.
Да je почетак акције био срећнији, ток би био још срећнији,
јер се у интересу спасавања целине често пута ж р тву ју делови
макар биолошки или етички принципи били повређени. Следствено, Недић je само указивао прстом на потенцијалну опасност коју претстављ ају комунисти, док јој се адекватно није
знао да супротстави. У суштини водио je млаку грађанску политику уместо развијањ а барјака контра-револуционара. Услед
те иницијативне греш ке и судбоносног пропуста кочен je елан
оних првобораца с којима се у суштини и рачунало. Примећивала се пуна анемичност у борби за један принцип. У суштини
недостајало je уверење у оно «што се хоће».
Тако напр. видимо елитног политичара, националисту и полицајца првог ранга, М илана Аћимовића, у инфериорној улози
тактичко-политичког карактера хватањ а везе с Дражом. На
другој страни видимо политички необојеног и неискусног, Ми-хаила Олћана, у улози министра, — али човека који je био далеко предодређенији за уличне демонстрације или евентуалну
тучу У националном заносу, него за ф ун кд и ју арбитра у једном
времену које дели судбине. Изнад свега овога видимо идеолога
новог политичког правца, Димитрија Љ отића, уместо челника
у борби на фронту, у улогама споредног карактера, које су тактички биле веома значајне, али у приликама у којима се налазила ратна Србија, у основи инфериорне. Чиме да објаснимо овакву Љ отићеву улогу? Je ли у питањ у нереволуционарни став
оснивача једне политичке ш коле и идеолога новог учењ а у политици, или je борбени радикализам евентуално ослабљен осећањ ем човекољубља надахнутог етиком неубијања, или je словенофил, Димитрије Љ отић, био опсењен оном испоеничко-аскетском максимом Л ава Толстоја препоручиваном Константину
Побједоносцеву о «неодупирању злу», или можда Димитрије
ЈБотић није знао ш та хоће, да би површни критичари из тог
стања извели оне врло површне закљ учке, да je он требао да иде у манастир уместо на арену политичких гладијатора. О вимсе
путем, у суштини, неће моћи ући у траг истини. Ера етичара у
политици наступа после њихове смрти. Уствари наш и су се политички прваци и вође у револуцији упознали пред своју смрт.
Милан Аћимовић, човек велике вредности, три и по године
одбија да призна вредност Димитрија ЈБотића, било као идеолога или патриоте, било визионара или етичара. Аћимовић je
човек Д раж е Михаиловића, и он као такав не смета ни ЈБотићу
7R

ни Недићу. Дража Михаиловић одбија на врло груб начин да
разговара с «издајником» ЈБотићем о сарадњи по антикомунистичкој линији. Да ли се ту радило сходно уверењу или тактиди? Било једно или друго оправдање се не може наћи. Комунисти с Титом на челу на све начине настоје да би било какав контакт на линији Дража-Милан или Дража-Мита, онемогућили.
To je било управо оно од чега су зазирали Немци, чак и главом
Хитлер и његов министар спољних послова Рибентроп. Кад су
су људи нашли на беспућу у главном граду Аустрије, и једни
логоровали на Семерингу ,тада се Милан Аћимовић изразио о
Љотићу као великом човеку, док je он сам изгледао великим у
очима оних с којима се нашао на том путу. Но све ово je дошло
касно, тј. онда кад je сарадња по било каквој линији била узалудан напор. Но Милан Аћимовић je ипак са својим пријатељима послушао ЈБотићев савет и сугестију да се треба ићи натраг
у Босну Дражи, да би се спасло оно што се може да спасе. Но то
je све дошло касно, Уствари приступило се у марту 1945. године
мерама које су требале да се примене у августу 1941. године.
Сматрајући народ циљем, уместо сретством, људи су повредили
основни закон револуције, да би тиме били осуђени као личности, затим међусобним трењем тражити извињење за оно што
je пропуштено.
Др Лазар Марковић, националиста, с велике висине посматра
улогу Димитрија ЈЕ>отића, јер му изгледа сувише «идеалиста и
нереалан политичар». Љотић уствари и није био човек дневне
политике. Међутим Лазици не смета сопствена улога, — улога
председника Министарског савета у кондепцији и планираној
влади Војног комитета. Лазица предвиђа као свога министра
правде, врховног државног правобраниоца, Николу Драговића. Њ ему не смета, што je Драговић био формирани комуниста
и као такав изгубио главу. Недић сматра да je његова политичка концепција реалнија од оне Дражине или Митине. У суштини води се бескрвни рат међу симболима, али зато плаћају својим главама наивни, пренагли или заслужни живота. Тек кад су
се сви нашли на беспућу откривају негативне стране морализирања у револуцији. Амбиције личности не допуштају прозирање онога што им прети. Три и по године рата и револуције пролазе у идеализирањима. Добија се утисак неке несигурности уверења у оно што се хоће. То долази од неисправног погледа на
оно пгго je револуцији иманентно: убијање. Недић тражи директну везу с народом и не брине много о мишљењима и сугестијама пријатеља и еарадника. Дража, чувајући идеолошку чистоту и принципе демократије губи иницијативу. Љотић, духовни космос, тражи и не налази платформу револуционарног потеза убијања. Он визионарски назире оно што ће да наступи, алц се не осећа његова упорност да се том злу супротстави. Драж а као револуционарни идеолог; Милан као шеф државе иМ и77

та као творац политичко-филозофске школе, подједнако наступају с апелом на свест, љубав, човекољубље, морал, етику и сл.,
— све тачно као по плану који наводи воду на комунистичку
воденицу. Уствари почињу да координирају акције, кад су сви
потези по линији сарадње наслућивали катастрофу, тј. кад су
људи почели да беже од смрти.
На једној цедуљици, коју ми je доставио један београдски
пријател), поводом тих момената, «на ултими», стоји ова напомена:
«Аћимовић je упућен из Беча у пггаб Д раж е М ихаиловића,
да координира Д раж ину акцију с акцијом Љ отићевих ,командоса’ бачених падобранима у Србију у енглеским уни~
формама. На челу командоса били су Р ада Павловић, бивши
срески начелник у Крушевцу, и капетан Бранко Гашпаревић
-Гара. С Аћимовићем je био ЈБотићу одани пријатељ, Милован Ђ. Поповић, бивши секретар Југословенског антимарксистичког комитета. У Београду се сматрало да je Аћимовић,
са Поповићем, ухваћен издајом Аћима Слијепчевића, који их
као левичар и симпатизер Црне руке није марио (карактеристично je, да ова напомена непознатог пријатељ а о улози Аћима Слијепчевића потврђује мишљење писца овог дела о
ставу Аћима Слијепчевића према Д раж и и четницима у ф ебруару и марту 1945. године, а на стази од В ојковића код Сарајева до Лијевча Поља на обали Саве. Слијепчевић je доказивао да располаж е ,документима’, тј. радиограмима, позивајући се чак на његову везу с министром Јованом Ђоновићем,
Топаловићем и др., према којима je доказивао да je Д ражина
ствар пропала, тј. тотално напуштена, и да би једини излаз
из ситуације био враћањ е четничких бораца на своја огњишта, јер се немају чему да надају од пута у Словенију. Слијепчевић се истицао као огорчен непријатељ четничког воћетва.
Да ли je Слијепчевић могао да врш и било какав утицај на
П авла Ђ уриш ића и његове људе, да одбију пријатељ ску понуду Хермана Нојбахера, који je био вољан да преко сина
некадањег аустро-угарског министра спољних послова гроф а Чернина, а на интервенцију Димитрија Љ отића и Милана
Аћимовића, стави на расположењ е Павловим људима транспортна сретства од Славонског Брода до Словеније, остаје
непознато за нас преживеле. Ма да сам на том путу био стално са Слијепчевићем, није ми у сећању како се одвојио од Ha­
ine групе и нашао у ареалу комуниета. Међутим, далеко je
интересантније, што Аћим Слијепчевић после четврт века
настоји свим силама да успостави везу са својим ужим земљацима, Гачанима и Невесињцима, који су преж ивели Лијевче Поље и н алазе се у слодобном свету. Тврди се да зли
језици по Београду шапућу, да Аћим стоји у тесном контакту с фамозним Миодрагом Лозићем, који седећи у Београду
78

чека да заузме место команданта Југословенског ваздухопловства, кад се Руси буду нашли у Југославији као ослободиоци од Тита и његове клике. Моја напомена).
«Саслушање Аћимовића, после хапшења, објављено je у
југословенској штампи 1958-1959. године, у чланку из пера
Јована Марјановића, а опис хватања Љотићевих командоса
објављен je негде око 1954. године, у београдској ,Политици’,
у чланку из пера Душана Симића. Наслов чланка односи се
на крст, донет са Христовог гроба из Палестине, који je владика Николај поклонио Павловићу пре поласка ,да му носи
срећу и божји благослов’».
Диференцирани погледи на актуелно зло диференцирали су
погледе на методе борбе против њега, да би истовремено неодлучност у вођењу борбе против потенцијалног зла, поставило
на споредну стазу оне, који су већ због свог идеолошког става
према изазивачу тог зла, осуђени на смрт. Сасвим je грешно
прикривати или заобилазити моменте, који условљавају оно
проблематично у комплексу, а истовремено тражити, да се сматра истином оно што се каже, да би ое смириле страсти. Без
страсти се не може историја да гради, али код њеног писаша не
сме да буде ниједна нијанса ове присутна. Ми не можемо у свести да оделимо Димитрија ЈБотића од активности оних војних
формација, познатих под именом Добровољаца, који су на себе
примили тежину борбе против елемената нереда у Србији, а истовремено скренули одијум демократско-либералног елемента
земље, добијајући назив реакционарног елемента. Међутим, у
свему томе оно есенцијелно остаје невидљивим, ма да се и текако осећа, и захтева одговор на питање: до које je мере и на какав начин, Димитрије ЈБотић, могао да диригује том убојном
снагом и њеном енергијом? Јесу ли ти одреди били на буџету
Димитрија ЈБотића или владе «Народног спаса»? Шта би из тога могли да изведемо, да би се нашли на трагу истине? Ми не
можемо да тврдимо да се о томе не могу да изразе судови. Међутим, ако се у интересу моралних обзира и неприкосновености
не жели да каже истина, већ поставља баријере између свести
и опортунитета, онда je боље «не мрчити се». Међутим, прелажење преко тих момената, рушиће аутентичност оних, на које
упозоравају саме последице, увелико условљене неуједначеношћу мишљења оних двојице народних вођа, што je довело и до
њиховог трагичног краја. Шта да се каже у овом случају за остале чланове Недићеве владе, који су били ту ради комплетирања шематизма?
Ма да су сви чланови те Владе били одлични Срби и непатворени патриоте; људи спремни на жртву, али не и предодређени
револуционари, ови су моменти условили сву ону каснију трагедију српског народа, јер je иницијативни успех комуниста довео до немачких интервенција и казнених експедиција, чиме су
79

доведени у питање и сви они грађански и малограђански успеси
владе «Народног спаса». Управо измакло се из руку оно што се
узело као принцип: спасавање народа. У том напору спасавања
народа испустило се оно чиме се народ требао да спасава: дата
je превага комунистима коју су једино могли да «лове у мутној
води», а затим Немцима којима je уништавање српског елемента било у тајном плану и поред тактичких ставова појединих
немоћних личности. Уствари у читавом том комплексу пропуштено je да се јасно увиди, да je у односу на Србе као народ владала пуна коинциденција између схватања једног Хитлера, Мусолинија, Черчила, Рузвелта и Стаљина поред оне ситне мафије: Павелића, Хортија, Антонеска, цара Бориса, Меласа или Енвер Хоџе, колико Тита, Пијада или ђенерала Гошњака. Отуда
су политички обзири налагали пуну сарадњу с Немцима у борбиби против комуниста. Из перспективе погледа српских националних непријатеља и «хладних» савезника, требало je током
рата осматрати српску националну проблематику, што je нажалост на троуглу Дража-Милан-Мита било пропуштено. Њима
се не може негирати истински српски патриотизам, али им се не
може приписати припрема и спрема за ону улогу коју им je наметнуо моменат, коју истовремено судбина идентификује с улогомСрбије уДругом светском рату. Ако се спремом на жртву не
искупи оно што захтева жртву, онда се за оцену напора јављају знани и непозвани.
Ако би занемарили сва наша искуства сабрана до слома Југославије и градили на ономе што нам je донео слом државе, морали би да признамо, да je од средине месеца маја до краја октобра 1941. временска стаза била толико дуга да су идеолози
Равне Горе имали довољно прилике да расправе и одреде свој
став према комунизму и комунистима, ако не у смислу масовног
«просвећења умова», оно бар у односу на онај ред најодговорнијих и најизложенијих бораца на терену, тј. командног особља. Однос цивилних руководиоца према грађанима може се посматрати посебно, јер je у Равногорској револуцији грађанској
линији био предат споредан значај, док je командно особље на
терену пливало у пуном незнању суштине ствари.
Равногорка Јелена Калабић-Ђорић-Милетић, у свом чланку
«Погибија Ј. Дерока» («Глас канадских Срба», од 25. септембра
1969) каже у уводу чланка:
«У селу Мрчајевци капетан Дерок издао je наређење за покрет Буковачког одреда, којим je командовао поручник Душан Ђорић, у правцу Прељине.
Пре поласка капетан Дерок je одржао говор пред постројеним војницима. Између осталог рекао je: ,Приликом борбе са
комунистима не пуцати у месо, већ преко главе. Заплашити
их, и ja верујем да они неће примити борбу, већ ће положити
80

оружје и прићи нама’. После ових речи настало je у одреду
мало комешање».
Ове мисли могу пре да ужасавају него изазивају нужносткоментара. Међутим, за жашење je што композиторка овог чланка није задржала тон убедљивости у другом делу овог као што
je била прецизна у првом делу, кад je већ, како сама каже «са
њиме била до пола или једног сата пре његове погибије...» Међутим, она je, нажалост, ипак доста рекла. Она je изразила оно
што je као принцип владао у крилу Равногорског покрета. У Источној Херцеговини где су борци само један у другоме могли
да нађу наслон, сарадња између четничког војводе Доброслава
Јевђевића и четничког војводе Петра Самарџића била je карактерисана сталним трењем, јер док je Јевђевић био за радикалне
мере против комуниста, Петар Самарџић je из братственичких
и локално-патриотских разлога, водио политику «освајања» маса као своју резервну гласачку војску после рата. Парола избегавања братоубилачког рата паралисала je акције равногорских
бораца, док je на другој страни ишла у корист елана комуниста.
Но док се у овом случају на бази теорије и схватања изграђују
односи, на другој страни видимо супротно гледиште, тј. накнадно се теорише о појмовима који су у актуелним моментима били посве магловити, неодређени и као узгредни посматрани, како то произлази из излагања једног од равногорских команданата, који се чак сада после скоро тридесет година усуђује да
поставља аналитички ствари «на главу» као што их je у пракси постављао на главу као војни руководилац, кад каже:
«На другој страни, појава комунистичке гериле, њихова
преурањена акција и јасно изражени циљеви ставили су нас
пред алтернативу: Придржавати се свог основног става, тј.
организовати се и чекати погодан моменат, или заједно са
комунистима ударити одмах на окупатора. У првом случају,
морали бисмо доћи у сукоб с комунистима. Из данашње перспективе гледано, одлука да их нападнемо можда изгледа логична. Али, пренесимо се у оно време, у односе који су тада
владали и расположења која су била одлучујућа. Народ je
ж елео да се бори. Ако ми останемо при свом плану и комунисти дигну устанак и ми будемо принуђени да се боримо против њих, њихова пропаганда да се ми налазимо у служби окупатора добила би јаке аргументе. А важније од тога, опасност да им масе због свог антифашистичког става скоро без
резерве приђу, била je очигледна. Поред локалне и светске
ситуације, Демократије удруж ене са Совјетским Савезом у
борби против фашиста утицале су на доношење тада једино
логичне одлуке. Тако je дошло до наше сарадње с комунистима и до устанка у Србији и Црној Гори, који je био преуран>ен и коштао тешких ж р тава...» (Звонимир Вучковић, «Је81

дан поглед на Михаиловићев покрет отпора», «Глас канадских Срба», од 20. марта 1969).
Ова теза je један од већ много познатих «погледа», свакако из
жабље перспективе, где се интерпретатори често заклањају иза
барикада логичке технике. Међутим у овом случају као по не~
ком чуду, ниједна од изложених мисли у овом врло дугом чланку, не би могла да се прими као логична и чињенична ако je аналитичар не би окренуо за «стоосамдесет степени». И заиста je
потребна моћна кураж, да се данас после четврт века крвавих
искустава брани оно што се у моментима актуелног збивања није разумело, тј. да je бар иједан став равногорских бораца био
адекватан у односу на комунисте, не само у Србији, која за аутора има неки морални приоритет, већ у односу на њих у западним крајевима, којикако каже аутор «нису стајали подДражином непосреднијом командом», на шта je у неколико осврта
било речи у Првој свесци ове Енциклопедије, као и на самом почетку овог поглавља. Но у сваком случају, да je аутор могао доћи ка идеју, да комунизам ни у Србији ни у Југославији, исто
као ни на Балкану није имао ко да туче, чак ни на оном фронту о чијим организаторима као пронацистичким слугама «демократе» написаше читава литанија, он би бар за себе морао да
помисли, зашто je његова политичка стратегија доживела онако трагичан крај, кад већ гради своју рекапитулацију мисли на
принципу, да би борба против комуниста у Србији декларисала
равногорске борце као «слуге окупатора». Зна ли он да je тај
израз употребљен у речнику комуниста пре него je дошло до отвореног сукоба, тј. до оног момента кад je равногорска иницијатива уступила место комунистичкој, који су далеко више стајали у познавању свог задатка од нашег аутора, који сматра да
би се Равногорци огрешили о етичке законе, да су ударили по
комунистима уместо по Немцима или да су пустили комунисте
да се «ватрено крсте» уместо оне трагедије равногорске бравуре
одбране принципа демократије, кога су врло лако жртвовали
баш у односу на Србе њихови савезници Черчил и Рузвелт поред осталих тумача класичне демократије, како то дивно објашњава српски публициста, др Лазар Прокић, у неколико чланака
о «Елементима демократије», где на једном месту каже:
«Једнако je демократија била покрет народних маса и за
народне масе, њу je као обману могао тући само народ — цели народ. Зато je националсоцијалистичка доктрина и ангажовала у борби против демократије цели народ односно све
народе: а не само науку, политику привредну или другу! Отуда нам се држава на тим основама чини демократскијом од
такозване демократске држ аве...
Једном речи национализам je објаснио свим народима Европе да основи демократије, чију неоснованост и штетност
не вреди више нарочито доказивати, леж е у Јеврејству, у
82

слободном зидарству (масонерији) и комунизму...» («Обнова», 22. јули 1941).
Овакав склоп мисли није побуђивао никакав интерес у редовима бораца против комунизма у Србији, а још мање у осталим
деловима Југославије. Ако се зна зашто, онда je објашњење дато. Треба неговати «хајдучку демократију» (опет по Прокићу),
да би се иза ње крили идеолози демократије. Међутим, ако би
се аналитичар овог комплекса требао да приближи сажимању
односа у Србији, а нужну пажњу обратио одговорности за неуспех подухвата против комуниста у Србији ујесен 1941. године,
тешко би могао одредити гледиште, да ли се овај има да веже
уз Дражину слабост уопште; Недићеву неодлучност, чему je доприносило неразумевање револуције која je била у процесу, или Љотићеву «анемичност», која се снажније изражавала кроз
морално-етичке проповеди него политичко-револуционарну борбеност и безобзирност сходно циљу, што je опет, с друге стране,
давало повода произвољним коментарима његовог става, чиме
се декларисало неразумевање ЈБотићевог појимања суштине
ствари и односа, чему je доприносила она трагично значајна у
Југославији унешена партијско-политичка поцепаност и династичка диференцијација, која, уколико je била дубља као јаз, то
je опоненте упућивала једним делом комунистима, а другим удаљавала од концепције Равне Горе, да би се изнад свега овога
издизала окупаторска политичка тактика тражења мотива уништавању Срба «приливајући уље на ватру» придржавајући се
строго прописа о репресалијама, да би у смислу званичног става
немачке Врховне команде, команда Југоисточног ратишта у п у ном значењу остала доследном у ставу према Дражи Михаиловићу као актуелном опоненту и потенцијалном непријатељу,
дотле су комунисти разумевајући револуцију користили Немце,
а Немци ове опет на штету и Недића и Михаиловића. Да ли су
Недић и Михаиловић могли да оцене значај њихове судбинске
повезаности кроз узајамност, може бити, као пгго и јесте, предмет спора. Међутим, никако се не може да схвати као лолитички нејасно оно што су код њих оба уочили Немци и комунисти,
тј. да je од трагичне величине једног зависила величина другог
без обзира како се ова могла технички да изрази обзиром на
сметње, којима су оба подлегла.
Пошто се у овом поглављу сретамо с једним троуглом на чијим се теменима налазе три наша надионална симбола, то би се
на основу онога што се зна могао формирати дијалектички профил, који ће у историјском аспекту дати оно што je неизбежно,
што сам у својим разматрањима наслутио одређујући њихов однос на теменима троугла Дража-Милан-Мита. То би била нека
врста скелета за коментар мисли: «Фишек што су га Немцу мени, он га Српству улућује. — И том судбом он Милана, Миту и
нас сједињује!» («Геносиде», стр. 249), посвећене Титовој улози
83

као револуционара у односу на Дражу, Милана и Миту, што би
уствари требало да значи драму једне националне мисли, —
драму која захтева априорни коментар, тј. онај поглед и рекапитулацију ствари у интересу расчишћавања појмова.
Није у овом случају симпатија одређивала ред, већ поглед на
трајност значаја симбола у односу на историјски процес и распон. Такав троугао je детерминисао моју методу и погледе. Они
за мене нису само личности, већ симболи. Према трајности историјског значаја дато je место на троуглу, али не по ефекту
који се пропагандно неправилно поставља у међусубном односу
гладијатора или њих као целине у односу на идеју, већ je проспект временске стазе условио само место. Прво je дато ономе
чија ће стаза да буде најкраћа. Дакле, није се радило о симпатијама, евентуално зато, што сам и сам био један од чавлица у
Дражиној ратној машини, в-ећ зато што сматрам, да ће актуелност дела Драже Михаиловића, бити на платформи политичког
рокирања најкраћег века. Ово не зато што je његово значење историјски инфериорно, већ зато што у историји само успесидобијају аплаузе, изазивајући дражи и инспирације, а скрећу пажњу кроз модност, да би кроз имитирање засењавали хронику.
Дражина идеја никла из Историје и Традиције има да се врати
на своје место, даби као узбуркана површина водене масе, у д у х у оне латинске: memento homo . . . чекала на дизање из летаргије, тј. наступање нових фаланги у духу исте вековне националне дисциплине. Отуда и нема места обожавању личности на
бази тенденце, већ je то, по мом схватању, историјски условљено. Стаза на историјској деоници коју трасира динамизам ad
hoc, назива се историјском. Дражина идеја je историјског карактера у чије се платно уткала његова личност, по истом типу, али измењеним условима, за разлику од оних који су му претходили на дужој стази од једног миленијума. Дражино хтење je
политичко-историјског значаја, утолико, уколико се тиче његове ефемерне појаве на платну српског историјског разбоја, југословенске ратне политике и такта развоја светских догађаја
током Другог светског рата. Настао из вечности, пошао у вечност; нестао с политичке позорнице, да би оставио успомену на
себе. Т ајеуспом ена предмет обраде неправилно постављене, јер
се изван Драже као симбола — идеје, не може ништа више да
узме као актуелно осим надношење над жртвама једног народа
у служби националног идеала. Но и тај je идеал неправилно постављен, тј. стављен je у обратан положај, да би равногорци на
своју штету наглашавали, да се равногорска идеологија сме да
осматра очима оних који се кроз легитимацију припадности покрету сматрају позваним да о томе гласно мисле. Такво тумачење je основа неуспеха ових. Данас, после скоро три деценије,
што значи већ историјски распон, Дража као симбол једино мож е да се спасе путем литерарних креација, да би тек на тај на84

чин његова успомена задржала оно што се жели: укључењем у
сфере традиције. Дијалектички у Дражином случају тражи се
Јозеф Грегор у односу на Перикла; Фихте у односу на Виљема
Тела; Толстој у односу на Наполеона или један владика Његош
у односу на српску националну трагедију. Не примени ли се таква метода одбране, Дража ће бити заборављен у следећој генерацији.
Иза Драже следи једна нешто дуж а стаза ђенерала Милана
Недића, чији се случај може подједнако да осматра са психолошко-сентименталног колико политичко-националног гледишта;
улоге патроте по склоности и одгоју или државника по нужди.
У његовом случају налазе се уплетени морално-етички моменти, који уколико би били рационалистичкије наглашавани утолико би трајност његове успомене могла да буде отпорнија и
поред обратне тенденце званичних курсева политике. Недић се
није угасио у историји исто као што није из ње ни поникао, јер
аналогија случајева не носи на себи карактеристике историјског
деловања, већ израза субјективне етике, што je строго индивидуализирано; израз патриотизма који ниче из етичких осећања.
Ту je уствари разлика између њега и Драже. За Дражом je стајао или скупа корачао само део народа из ког je Дража поникао; иза Недића je стајао читав српски народ, с изузетком дела
комуниста. Чак иза њега су стајали сви они Југословени и Балканци, који су у националној трагедији Срба назрели део евоје,
а у искушењима српског народа увод у трагедију националне
мисли уопште. Између Недића и народа није било посредника;
између Драже и народа посредник je био национално-политички програм. Недић je делао у средини која се борила за опстанак, — уколико je та веза између њега и народа била непосреднија. Дражина акција je раздвајала да би спајала; Недић je спајао да би ое народ одржао. Пређе ли се на терен политичких обзира. стиће се до прага, који народни јунак има да пређе да би
се нашао у сферама народне легенде. Пропагатор Милана Недића je сам народ, док je пропаганда имена и акције Драже Михаиловића препуштена његовим следбеницима, који нису у стању,
а вероватно и не желе, да критичким погледом себе и око себе
узлете изнад околности, да би Дражу поставили на место које
му припада, али не као осамл>енику или Надчовеку, већ наслоном на оне који су себе с њим судбински уткали у платно српске ратне политике и југословенског државног разлога. Конкретно, Михаиловића нема више ко да пропагира, јер се за то
тражи један виши разум. Недићев пропагатор je народ онакав
какав je. Но Недић и Дража су завршене историјске етапе за
разлику од Димитрија Љотића, који je уствари на помолу, али
веома строго условљено, тј. откривањем оног непознатог Љотића. Управо тај ме моменат потстрекао на размишљање, али и то
85

условно, јер ти моменти узети као целина изазивају згражање
идеалисте, ако «имало да брдо стоји».
Може ли иронија судбине снажније прожимати народ, кад се
у часној јавности прима као витешка црта и херојство истинољубца, ако овај ггоседује толико грађанске куражи, да изрази
истину којом се супротставља бујици опортунитета, а да се истовремено сматра нормалним тапкање утабаним стазама легенди, и то у сенкама фалсификата. Ово je уствари утолико црње
и теже, кад би националним Србима требало да буде јасно, да
су ови тројица наших националних симбола подједнако следели
императив националног захтева, али осматраног с разних гледишта. Свима њима je подједнако био близак принцип: Salus
publica suprema lex esto! To им je уствари и условшго крај ж ивотне стазе. И док један страшни мементо лебди над нашим главама, опомињући нас укоченим погледом статуе незнаног јунака, који видовитом посматрачу шапуће: пгго се вртите око мог
гроба, ми се још и данас делимо на моралне категорије сходно
ћепеначким пословним трансакцијама, а истовременим обзирима према неприкосновености принципа класичне демократије
не увиђамо, да су њени претставници наше цепање узели као
део свог програма, кријући се иза «необавештености». У том
смислу сматрам Димитрија ЈБотића духовним космосом, јер се
он издиже изнад својих сарадника као каква гигантска сен. Као
таквог узео сам га на анализу, али не кроз оно што je он дао,
већ кроз оно што треба у њему да се открије. Док су његови сарадници пливали таласима вулгарне стварности, он je корене
наше народне и државне проблематике тражио у дубинама религије и филозофије, тј. оне метафизичке психологије, коју
Немци називају Tiefenpsyhologie. Његов духовни живот био je
уствари проблем за себе. ЈБотића je малограђанска психологија
наше средине огласила политичким човеком. Ништа неисправније од тога. Устао сам против такве логике.
Не само Србија, већ и Југославија су биле узана и кратка арена за његов политичко-филозофски замах. Његов свесветски
сценарио захтевао je позорницу ширих димензија у драматичном сукобу фронтова слепих интереса на једној и подлих аспирација, на другој страни. Оснивач једне политичке школе имао
je пред очима нужност препорода средине, да би се тек иза тога изашло на поље политичког маневрисања. Његова je школа
била филозофско-реформистичког колико морално-етичког; политичко-идеолошког колико социјално-економског смера; духовно-револуционарног колико дијалектичко-еволутивног карактера. Она je по својој природи и задацима стајала изнад историјског критерија, јер јој je у основи лежала идеја револуционисања духова. дижући их изнад кал>уге друштвене летаргије,
да би се тек после тих градњи могло да приступи оној надградњи, која ће на себе да носи историјско обележје деловања, че86

му интелектуалистичко појимање друштвене стварности има да
служи као објашњење. Љотићева школа je по свом педагошком
иравцу градила на метафизичко-филозофској основи, да би тражећи корен стварима, за разлику од својствености концепција и
програма његових ратних сарадника на троуглу Дража-Милан
-Мита, остао неразумљив, што je свакако захтевало напоре поред априорних услова. Но људи су се уствари задржали на ономе што je код њега било највидљивије. Љотић je уствари остао
сакривен за живота исто онако како je он сам трагао за оним
сакривеним испод тла наше социјалне стварности. Њега je један
наш савременик упоредио са Његошем јер се није надносио над
ситним стварима. Он je био као и Његош «трагач и проучавалац онога што стоји изнад ,физике’. ..» Но ипак остаје спорним.
да ли je ЈБотићево лако прожимање свешћу ипогледам у суштину објекта свог разматрања, овога кочило у елану који захтева
социјалистичка револуција?
Дража je полазио с гледишта доброг човека, што je с гледишта социјалистичке револудије веома негативно. Недић je полазио с гледишта усамљеног човека, али чији дух није био толико
јак, да би оправдао своју самодовољност. ЈБотић није полазио с
гледишта о доброти човека у духу оног енциклопедијског схватан>а, нити je узвикивао натраг Природи! Он je као филозоф —
теиста сматрао да се не иде Богу кроз Природу, већ обратно. За
просечну или исподпросечну средину такво гледиште остаје неразумљивим. Уствари он je подједнако остао неразумљив за оне који га нису били у стању да схвате, колико и онима који то
нису хтели, али и онима који су одлично разумели за себе, али
не и за јавност. Међутим, постојала je вера у ЈБотића слична оној код лиричара Тјутчева, који je некада поручио да Русију
не прође кораком, нити измери аршином. У њу се има да верује. Истина, Љотић je сам обожавао Русију, тј. ону националну
православну Русију, — Русију Николаја Данилевског и Константина Побједоносцева, при чему je утицај Шарла Мораса у
извесном смислу имао своју ноту, али с великом резервом, јер
je код Љотића преовладао религиозни моменат, док je Шарл
Морас био атеиста; Љотић je уносио етику л.убави у друштвене основе, док je Морас, ма да традиционалиста био истовремено рационалиста из чега je изводио свој монархизам за разлику
од Љотића, који je сматрао монарха «ни лутком ни тиранином»,
већ домаћином.
Таквом сам Љотићу пришао овде и као таквом дао му место
на троуглу Дража-Милан-Мита, ма да сам уверен да сам ступио
у рат с психологијом једног схватања нашег доба. Уствари сукобио сам се с оном учитељицом живота, која каже: да je она
дигла извесне војне команданте на степен генија, зато што се у
коалицији победили већ тешко рањеног Наполеона. Но такав ми
сукоб чини задовољство и као човеку и као историчару, не да
87

би тиме нагласио руш ење легенди или разбијањ е ф алсификата,
а још мање у циљу успостављања хипотеза, већ изразио ж ељ у
да би једно друштво, тј. овај наш прилично проређени емигрантски склоп било упозорено чињеницама, да се оно само може истином да брани, јер онај ко се са слободе брани има да се служ и чињеницама, а не пропагандом, и то тачно у духу оне Христове: «Нека се баци каменом онај ко се осећа безгрешним!», свакако у духу оне земаљске према којој етичари и моралисти дол азе до и зр аж аја кад промене светове.
К олико су сва ова мишљења, сходно стању ствари изразила
садрж ај није било могуће проверавати док су људи «носили памет на раменицама», тј. док није избио рат и размрскао структуру односа откривајући сву мизерију побеђених, окупираних
и заробљених. Ти су моменти открили истину коју су до губитка држ аве скривале плетенице и свакако једна дрска и самоуверена надутост, која je поред инфериорности сакривала и пуно отсуство култивисаности... И зузеци не чине правила.
С ове исте платформе треба прићи ближ е идеолозима Равногорског предузећа, чија je ситуација била далеко неизвеснија од
оне робова ван ж и ц а или робова «у жицама». Поред теоријске
неспреме за рвањ е у револуцији, пуне оскудице ратних реквизита као услова и зраза борбеног елана, а на десет фронтова, који ако би се осматрали појединачно, сваки би од њих у очима
супротног назирао безопаснијег непријатељ а од онога кога je
претстављ ала равногорска фаланга, да би у једном моменту, комунистички фронт симболизовао једну спекулативно повезану
психолош ко-политичку и идеолошко-борбену удруж ену олозицију, прво М илану Недићу и Д раж и М ихаиловићу као посебним
фронтовима, а затим њима обојици истовремено као најудруж енијим у националном интересу. У борби за тај интерес изразило се оно заједничко код њих, прво у психолошком, а затим у
националном погледу, што се с правом сме да узме као њихова
лична, затим српска и југословенска, а можда и балканска политичка трагедија, јер je обимност комплекса превазилазила
моћи домета њиховг психолошког опсервирања и сажимања;
стратегијско-визуелног прожимања; физичког обухватања, а
тиме и духовног револуционисања, јер je у свему томе био израж ен врло тром борбени динамизам и елан, — духовна стагнација, да би се тако почевши од њ их све то пренело на комплекс
који je њ их конзумирао. Оба су уш ла у револуцију без и најмањег познавањ а метода борбе у њој и оне одлучности, која ie била својствена њиховом конкуренту у отимању о управу над Југославијом, Јосипу Брозу Титу, који je колосално унапред прозрео оно што je требао да отклони, да би испао победником.
Да су Недић и Д раж а разумели биће социјалистичке револуције, у оноликом разм еру у коликом je то разумео Љ отић, ови
би заузели другачи став према Титовој акцији, и комунистички
88

фронт у Србији морао би да доживи слом, уместо оне планске
дислокације јединица у правцу заветрине, јер je испуштена
прилика иа самом почетку одводила грешкама ових, да би тиме
о д једног момента борба против комуниста била бесциљно циљање. Никако се не може да прими као чињенично, да би се комунисти могли чак ни у позадини да одрже поред сходно локалним приликама добро опремљених одреда Државне и Граничне
страже, ЈБотићевих добровољаца и самих четника Драже Михаиловића, што би и самим Немцима на почетку акције ишло
на уштрб, док се нису упустили у споразумевање с комунистима, да би од једног момента овима конвенирало унгаптење четника као националиста и то у духу оне Хитлерове доктрине о
«опасности великосрпства». За Немце je идеолошки моменат у
борби против комуниста био уствари споредан. Они су отклањали актуелну сметњу својим корацима, док je комунизам за Србе био потенцијална опасност. Немцима je једно такво наслеђе
конвенирало, јер им je уствари и тешко заборавити став Срба
према њима уопште, макар у појединостима то све било пропагандно надувано као и оно 27. марта.
Ово су моменти који се не могу да одвоје од схватања личности, које кад им je исклизнула иницијагива и пустили кола низбрдо нису могли имати ни прегледа ни контроле. Катастрофа je
уствари била неминовна. Ту су, мање више, сва објашњења академског карактера. Народ на окупу не држи ни човечност ни
љубав, већ ауторитет. Морална упозоравања на дужности су
излучени случајеви. Психолошко-ментална подударност карактера између Недића и Михаиловића условила je ону блискост
менталитета без обзира на «идеолошки јаз», који материјално
није ни постојао, већ су га непријатељи прижељкивали и прокопавали, а ова двојица из тактичких разлога наглашавали. Но из
те су подударности настале и идентичне судбине, које су идентификовањем њихових погледа код непријатеља српства, одређивале и истоветан став према њиховим следбеницима, где ее
један чисто морални моменат уплеће у ствари, али у суштини
врло негативан по крајњи исход борбе. Недић и Михаиловић ценили су више народни интерес од самих себе, да би својом жртвом повукли и сам народ онамо куда су сами пошли. Они су морали да пођу јер су себе сматрали средством у служби народа.
Њихов противник, Тито, наступио je обратно. Он je себе огласио циљем, а народ средством ка том циљу. Према циљу за њега je било сасвим споредно колико ће кривих или невиних да
страда. Но он je наступио као револуционар, који je сам распирио «брато-убилачку борбу», да би за тај злочин оптуживао Недића и Михаиловића. Он их je осудио и убио, али не зато што
су они били криви, већ зато што je он следео свој интерес. Идентификујући себе с револуцијом, он je учинио ону услугу себи и својим следбеницима, коју доноси победа, која се постави89

ла према Недићевом и Михаиловићевом поразу као логична последица планираног узрока.
Титу су све околности ишле на руку. Он и његова претспрема;
јавност у земљи једним делом активним помагањем; другим делом пасивним ставом иш чекивањ а формирао je резерву и трећим делом везањ а руку његовим опозиционарима. И з тога се и зродила она историја према којој симболи имају да приме одијум зато што критичари неће ул азак у анализу објективно-субјективних околности које су допринеле Титовој победи објективно. То би била уствари једна опсежна оптужба недоследности, тј. издаје принципа једног уверења. Но уколико су неуспех
Недића и победа Титова резултанте чинилаца без икакве примесе случајности, дотле се вера у Д ражину победу могла да заснива на митској сили случаја, док je клице пораза он сам носио у себи и свим објективно-субјективним околностима које су
га конзумирале, јер случајности не могу бити елеменат с којим
стратези рачунају, макар оне и одигравале улогу у процесу односа или утицале на крајњ и резултат. Док су они оба сматрали
себе сретством у служби народу, они су тиме ж ртвовали идеју
у револуцији. Њ ихов противник сматрајући себе циљем подредио je народ, да би га као таквог оцењивао према себи, јер je то
захтевао императив циља, али никако апел морала, јер морал и
•етика у револуцији стоје у супротности према њој, као случај
према једној војно-стратегијској комбинацији синтеза материјалних ф аката. Морал и етика у револуцији ако се осматрају у
једном редоследу не могу се никако узети као норма, јер je револуција стихија, која ако се њом не диригује, већ се она појави диригентом, све што јој се нађе на стази кретањ а односи у
амбис. Отуда моралисте и етичари; ф илозоф и и богобојажљивци имају да страдају у револуцији, али исто тако и да се заборављ ају јер између поштовања и респекта л еж и култ силе чији
угао осматрача зависи од онога што наслућује будућност.
Недић и М ихаиловић уместо «јахања» на догађајима од самог
почетка. допустили cv да их догађаји вуку у свом правцу, али
тако да су сваким даном постајали све слабијим отпором нападима њихових непријатеља, који су постајали све агресивнијим и
то тачно по типу оне трагедије Чехословачке пред избијањ ем овога рата, а у духу оне британске циничке апологије: нас не интересује ваш а судбина већ наша, коју не желимо да вежемо уз
вашу, да нас не би увукла у ратни вртлог наш а брига за вашу
судбину, пошто не желимо да по питању ваше судбине доведемо у питање наш у уласком у искуш ење због ваш е судбине, која
je кроз географску удаљеност ваших граница од наш их споредна у ком плексу!. . . Но док je Бенеш испао херојем у овом отимању о «оџин јорган» и без иједног пуцњ а предао престо, да би
У јефтиној репродукцији паланачких репортера постао идолом
Запада, дотле Недић и Михаиловић одоше на онај свет с печа90

том издајника, да би сваки покушај њихове моралне рехабилитадије изнад већ озваниченог стандарда, на брзину био означен
као злочин, јер то захтева интерес режисера игре, да би још једном принцип истине био оглашен злочином, да се не би разводнила она већ ишчекивана нужност, која ће опет да апелује «на
јуначко срце Србиново...» све у знаку одбране слободе и демократије; достојанства човека и слаткораности оних који могу да
гутају и пробављавају све прекоре које им упућују националисти — идеалисти, пошто хвале послодаваца благотворно делују
на њихов живчани систем уживајући гаванску заштиту. Ово je
исто важило за однос фактора у југословенској социјалистичкој
револуцији. Отуда би било интересантно нагласити оно о чему
се нерадо говори јавно, тј. не жели се да призна да инфериорност олозиције комунистичкој агресији овој поспешује елан у
свим правцима.
У демократијама, да би се очувао правни принцип, иде се толико, далеко да се кроз уживање слободе неодговорних греде
декомпозицији социјално-политичког поретка у овим системима. На другој страни, онде где се наглашава национални принцип и етика једног хијерархијског односа, ту се указује прстом
на диктатуре. Ма да je то још од памтивека познато, све се јасније изражава и наглашава као средство напада. У ери борбе
на подручју Југославије током рата, преовладало je у свету, а
и у земљи, једно сасвим грешно гледиште: сви су изрази национализма и националних осећања мерени истим мерилом. Тако
je дошло до закључака у свету, да су четници Драже Михаиловића исто што и хрватски усташе; мађарски кољачи; албански
мародери или бугарске хијене. Ту je већ правни принцип био
занемарен, тј. да деликт злочина с предумишљајем и деликт настао из стања нужде или нужне одбране значи исто. Да тог деликта злочина с предумишљајем од стране Хрвата, Мађара, Бугара, Албанеза као штићеника Немаца и Италијана, није било,
може се тврдити да ни у једном хиљадитом делу деликвирања
од стране нападнутог српског елемента не би било. Овде свакако треба изузети онај проценат народа, који делинквира под
диктатом асоцијалног нагона, али je тај проценат код српског
народа, вероватно најмањи од свих народа на свету. Међутим у
једну од комунистичких тактика треба урачунати и ону њихову методу лажи, обмањивања, подметања и приморавања н ад елинквирању, да би се то у даљем процесу потенцирало неколико стотина пута, а затим се као такво приказало свету и унело
у досије оптужба против њихових противника. Тај случај je наступио током овога рата у потпуности. Међутим, да су четници
Драже Михаиловића или следбеници Милана Недића поступили према својој опозицији у оном ефекту у коме се они оптужују, сигурно комунистичка герила Југославије не би могла да опстане дуж е од неколико дана, што се тиче српских земаља. Ме91

ђутим и у несрпским земљама, ова je герила настала од оног
момента кад je постало очито, да су Срби са својом одбраном
поклекнули, тј. показали се недовољно одлучним за борбу против комуниста. To je био већ почетак 1942, да би се то продубљавало даље до кр аја рата.
Један добронамеран патриота упоређујући Д раж у М ихаиловића с Наполеоном I, каж е:
«Јастреб који растрза јетру Титанову (Наполеонову), то je
сер Хадсон Лоу, гувернер острва Св. Јелена. .. (према Марешковском).
Јастреб, који je ,растргао јетру’ Дражину, био je бригадир
Ч. Д. Армстронг, ш еф енглеске Мисије у Дражином штабу
(мисао писца чланка).
М ожда он (Лоу) није баш тако велики ,злочинац’ као пгго
ое то заробљенику (Наполеону) ч и н и ... био je само слепо оруђе енглеских м и н истара... (према Мерешковском).
Бригадир Армстронг такође није био злочинац; он je био
слепо оруђе Винстона Черчила!
Два тамничара, један професионални, а други њему слични (Лоу и Армстронг) радили су сличанпосао, јер су Св. Јелена и Р авна Гора (при крају рата) биле сличне енглеске тамн и ц е...
.. .Сваки дан у 11 сати пре подне долазио je у стан М ихаиловићев ађутант енглеске Мисије, мајор Гринлис да саопшти
ж ељ у ђенерала Армстронга да посети М ихаиловића. Сваки
дан му je дат исти одговор: ,3аузет’. Све потребе Мисије су
одмах задовољаване. Али —■два ђенерала нису се састајал а . ..» (H. М. Пекић, Ђ енерал Д раж а М ихаиловић и Наполеон I, «Американски Србобран», 22. 3. 1968).
Аутор није требао да поставља питање, да ли je бригадир
Армстронг злочинац или не, већ je требао да констатује, да je
Армстронг био обична лондонска пијандура, коме је Ч е р ч и л п о верио једну грану Интелиџенс сервиса за Балкан, да би у њ у укљ учио филокомунистичке елементе: Јулијуса Ханау, британског држ ављ анина Јеврејина; поручника лорда Темпла, Јеврејина; Тому Т. Маплбека, политичког ментора Владимира Дедијер а и др Јаш е Давича; поручника Леонарда, Чеду Цветковића,
војводу Василија Трбића; капетана брода Миловановића; комунисту и масона Б ран у Јевремовића; Персија Ситерса, председника Хриш ћанске заједнице младих људи у Београду до 1941.
године, а затим поручника Финција, босанског Јеврејина, којк
je у току рата убачен падобраном у земљу. Сви су се ови људи
налазили на списку пријатељ а Интелиџенс сервиса и служили
као сарадници Армстронгови, да би овај добио чин бригадира
кад je био одређен као ш еф Британске мисије у Дражином ш табу, да би као такав импонирао ђенералу М ихаиловићу. О овак-

вима je сарађивао ш еф Британске мисије, — кројач Дражине
судбине.
На нашу велику жалост, Тито би у овом случају поступио
другаче: искористио би ђенерала, а затим га убио или му подметнуо убицу, да би он над његовим лешом лио комунистичке
сузе, ако би у њему назрео потенцијалну сметњу, а домогао га
се, као што je то и радио током рата.
Без обзира на тактички став у овом случају, из овог се склопа мисли мож е да изведу неколико врло интересантних момената, који стидљиво провирују из цитираног чланка. Аутор je
постављајући паралелу Наполеон-Дража, узео у расматрање само једну ф азу материјалног карактера, која резултира из већ
кондензоване идеје, где се блискост међу њима назире у њиховој социјалној јустификацији. Међутим из тог се факта не мо~
ж е да изведе њихова духовна сличност, јер мистика смрти није
грађа за историју, већ рефлекс односа следбеника према својим
симболима. Њ ихова смрт je само њих идентификовала и индивидуализирала. Међутим, у позадини тих факата назире сењ ихова социјална карактеристика. Они су оба били јединствени
случај у новијој историји света, јер су с ранга војника, чија je
дужност да слушају наређења, одбијајући субординацију сходно сопственом назирању, скочили на лествицу искључивости,
војсковођа, симбола, идеја. Они су елиминисали однос субординације кроз самоодлуку. То им je условило величину у идеји,
што je уствари и мера величине код човека као смртног бића.
Међутим, да je Дража уочио тај свој квалитет, могао je да стандард свог значаја очува методом Наполеоновом, тј. морао je да
одбије сва признања Југословенске владе у егзилу; да одбије
сваку понуђену функцију и да остане при оној коју je сам себи
одредио доласком на Равну Гору. Изнад свега требао je да препусти свађалидама у туђини све што их je делило, а да у земљи
себе оријентише према диктату свог осећања. У том случају
Дража би остао оно што му нико не може да одузме, јер je он у
првом реду примио на себе дужност службе идеји кроз што je
добио, можда више по народном инстинкту, него свести, и сам
назив «Вожда». У том случају за њега не би постојале снаге декрета о именовању или о разрешавању. Он би се у том случају
појавио неимаром Историје, али не у форми делегираног у име
система или нахођења, већ би функиионисао као човек — идеја,
при чему би он сам са својим схватањем био мерило ствари.
Паралели Дража-Наполеон леж и у основи само она дисонанца која извире из њихових крајњих циљева, јер je Дража био
симбол и идеја слободе, док je Наполеон био протагониста идеје
политичке супремације, као већ комллетни поседник слободе
мисли и делања, дајући свом предузећу чисто материјални смисао, тј. израз оне колосалне сугестивне моћи наметањаи опажан>а, која се има да објашњава снагом личности, где се наметање
93

воље у међусобном односу људи узима као једно од средстава
ка циљу. Но док Наполеон није успео да себи одреди граниде
деловања, Дража, нажалост, није био у стању да осети значај
свог позива као неимар Историје.
Овај моменат, колико може бити предмет академисања, он се
може да узме и као основа оног односа, који je настао у земљи
с избијањем рата на Истоку, кад су се појавили комунисти као
носиоци идеје ослобођења народа, а исто тако и у односу на
власт у Србији, која je у односу на Д раж у као идеју била проравногорски оријентисана, сходно осећањима без обзира на гласно мишљење о томе. Комунисти су били негатори Д ражине идеје исто као његове практичне политике. Он je према њима заузео негативан став Д раж ина победа у односу на комунисте би
значила идејно исто оно што je комунистичка остварила Дражиним поразом. Међутим, из свега овога не можемо да дођемо
до индентичног закљ учка на линији М ихаиловић-Недић, према
оној Недић-М ихаиловић, јер je тај однос условљен факторима
ван њих.
Супротно би било чињеничном стању говорити о поразу Милана Недића без обзира на резултат напора Д раж е М ихаиловића. Недић je могао да дож иви само оно што je доживео или да
буде спасен победом Д раж е М ихаиловића. Тај практичан моменат може да буде предмет академисања, без практичне вредности сходно искуствима. Међутим у том комплексу може да се
назре једна нота која не може бити негирана. Недић je према
Д раж и важ ио као фактор материјалног карактера док Д раж а
према Недићу као активиста идејног смисла. У томе je и њихова узајамност, тј. уствари нераздвојивост. Претпостављена победа Д ражина била би истовремено и Недићева исто као што je
пораз Д раж ин значио и Недићу смрт. Отуда се њих двојица и
не смеју да деле, а још мање да диференцирају на ф акторе чији морални стандард не стоји на истој платформи. Међутим, ако
би се кренули с ове историјске платформе, а занемарили ону
ситнограђанску емигрантску или ону опортунистичку у земљи,
Недићев случај би био схваћен као врло прост. Њ ега треба проматрати кроз Д ражин случај, а не обратно, јер би Недић испао
победником само у случају Д раж е М ихаиловића. Према томе
њихове случајеве не треба проматрати као супротно постављене моменте, већ као међусобно условљене, који у једном редоследу имају своје позиције условљене природом ствари, чија
типичност не може бити предмет произвољних судова, већ само
анализа једног ди;јалектичког закона у политици, чије су норме
одређене историјским збивањем: у конкретном случају Д раж а
je могао да пораженог Недића рехабилитује својом победом
док je Недић само својом материјалном ж ртвом условљавао ту
Д раж ину победу. Методика у том комплексу може бити предмет
анализе и критике, било научне, било политичке.
94

Отуда су мисли у цитираном чланку од интереса као потстрекач на размишљање у другом правцу ма да их снажније карактерише дух прозног песништва него рељеф историјског профила. Њима се јасно наслућује оно, чега можда аутор и није био
свестан, тј. да се на историјској стази од 150 година, која се међи ставом Британаца према Србима на Свиштовском конгресу,
а завршава с оним у селу Ба, може да назре исти дух односа и
тенденција.
Енглеска je у политичкој слободи Срба назрела опасност, коју je назирала у сваком другом националном осећању слободе
још од ере Америчке револуције, да би с циничком равнодушношћу леденог инзуларца, пратила чак и онај ропац свог обожаваоца с Балкана на скоро један век пре Берлинског конгреса, када je горди Албион у отимачини о турску заоставштину
рађе гледао српске земље Босну и Херцеговину у поседу Аустро
-Мађара него делове Србије Обреновића, да би кроз то био формиран још један фаталнији Елзас и Лорен на Балкану. Ту се
метанисало Бизмарку и Андрашију исто онако како je током
Првог светског рата, та иста британска логика дизала ону кочницу политици Србије у ери стварања нове државе СХС, али
не из бриге «да ће Срби лишити Хрвате и Словенце њихове
културне надмоћности или им кочити економски динамизам. ..»
у духу логике Британца Роберта Биркхила, који je препоручивао «искључење Србије из Средњеевропске заједнице...» што
нас све потсећа на оне јунакиње француског филма «La Kermesse Heroique», које, чим су срећно отклониле разараше својих
домова, већ биле занете дражима уживања у следећој ноћи, кад
се буду нашле у загрл>ају завојевача њихове земље, да би тим
Британци, ваљда, указали на своју постојаност, принцилијелност и разумевање, већ се у конкретном случају радило о оном
истом односу према Србима, кога су имали српски историјски
непријатељи, јер максима «divide et impera» je подједнако британска колико и римска или тевтонска. Ово je у предвечерју
стварања државе СХС нагласио сам Викхам Стид у својим наступима, ма да су га Срби сматрали једним од ретких пријатеља међу Британцима, кадкаж е поводом случаја Фрање Супила:
«Олакнуло ми je кад сам чуо да je умакао јер сам мислио
да ће он с Масариком помоћи британским политичарима у разумевању аустро-угарске проблематике као најболније тачке
у табору противника и да ће спонтаношћу свог политичког
генија утицати на њи х . .
да би после констатовања ширине интересовања за њ у највишим круговима британске политике, аутор наставио:
«Да je остао у Лондону преко зиме и с пролећа 1914-1915.
сигурно би он уверио британске државнике у ону опасност
коју засобом повлачи тајни Лондонски пакт, према коме je
Италија искупила своје учешће у рату, јер би јој се могла
95

наћи компензација у побуди која би мање ишла на штету
њених, а исто тако била сходнија принципима Савезника...»
Међутим кад je Стид констатовао тешку љубомору код дипломатског претставника Србије уЛ ондонузбог присногпријема Супила код Асквита и Греја «за истим столом», напомиње: «Незнам шта je било посреди између њега и Супила осим
оне разлике која дели осредњост од генија. Но да би умирио
Супила позвао сам се на Додеовог Тартарена Тарасковца, рекавши му: ,3нате’, рекао сам, ,Тартарен je сматрао да читаву
југоисточну Европу насељавају ,les Teurs’, или Турци. Енглези нису много оштроумнији од Тартарена, јер чим виде балканског дипломату одевеног по последњој моди, дотераних
бркова, елегантних кожних ципела, инстинктивно закључујући да није све у р ед у ...», да би нешто касније Ситон Ватсонова «Европа», донела и следеће мисли на адресу Николе Пашића:
«Србији као и свуда наше симпатије и помоћ биће указани
не у циљу подржавања оријенталних тежњи, које су већ нагнуте свом паду, него оним новим и демократски оријентисаним елементима у чијим ће рукама да леж и будућност Југославије» (Wickham Steed, Tnrough Thirty Years, Garden City,
N ew York, 1924, p. 53-54).

Из премиса ових закључака о демократизацији Балкана у
духу британске концепције, Председник владе Краљевине Србије, добио je од самог Стида и његових пријатеља стручњака
за балканска питања, епитету Великог везира, јер je Пашић гледао на југословенски проблем очима најодговорнијег Србина,
док су Британди гледали на односе Срба и Хрвата, тј. Владе
Краљевине Србије и Југословенског одбора у емиграцији, очима Додеовог јунака Тарасконца, јер ће историја поучити саме
Британце у ономе што су они сами заборавили, тј. да имају у
свом дому: једно далеко теж е «Хрватско питање» у тенденцијама ирских клероманијака, што Британци нису били у стању да
исправно уоче, већ указују прстом на онај трунак у оку другога. No tempora mutantur.. . !
Међутим као по неком фатуму ствар je била понављана током
последњег рата, како je то напоменуто у ранијим свескама ове
Енциклопедије (в. страну 187, 2 св. Коментара) с том разликом,
што су места и фактори били другаче постављени. Истина, овде
се не може да тврди, да су Британци из љубави према комунизму пригрлили Тита, јер им je позната комунистичка парола још
од ере Лењинове акције као емигранта на Западу. Међутим,
Британци су у комунизму назрели средство разбијања српског
националног потенцијала, што je за собом повлачило и друге
компоненте, где je ипак постојала логичка повезаност мисли између Николе Пашића суоченог с британским моћницима у Лон96

дону и Драже Михаиловића у свом трвењу с члановима британске Мисије у његовом Горском штабу.
13.
Историја другог светског рата неће моћи да нађе у ставу Драже Михаиловића према Британцима ноту оне дипломатске предусретљивости, коју je налагао опортунитет као сретство сходно циљу. Међутим сваки посдтатрач психолошке стране ове Дражине сасвим оправдане реакције војника, разумеће изразе његових осећања, макар они изгледали посве аполитичког карактера, јер Дража у суштини није био ништа друго, већ симбол
српске трагедије или симбол трагедије ере Другог светског рата, која ништа витешко неће предати у наслеђе следећим генерацијама, а што би требало као светао пример изражавања лојалности моћних према слабим или моћних исто као и нејаких
међусобно, да се чува за будућност. Ако се сматра да у политици
морал претставља сметњу елану и динамиди гредења циљу, у
сваком случају етика налаже да се ниједном активисти не сме
да прилази критички све дотле док се његова ситуација не разуме, било да се ради о мотивима или интенцијама; схватању или одређивању крајњег циља.
Да je Дража Михаиловић у суштини био разужшен, он не би
био издан од стране својих савезника, већ би објективан политички интерес налагао његово помагање као савезника, јер према њему почињено издајство упозорава на факт подељеног морала. Ако je мат-еријално ггомагање Тита и комуниста налагао
моментални интерес иза кога се закривала освета, онда je нејасно зашто демократије не нађоше modus vivendi у односу на Хитлера и Мусолинија, кад су све од срца прижељкивале и сматрале, да би била најсрећнија солуција немачког проблема срфовина, ла се Хитлеру омогући колонизирање једног милиона квадратних километара јужно-руског чернозема, свакако у интересу спасавања цивилизације. кад су већ сматрале током рата,
да ће Тито бити један од стубова будуће зграде светског мира.
Али као парадоксално ове су одмах прокламовале Крсташки
рат против декоратера гвоздене завесе, ваљда зато што су осетиле да иза ње неће моћи да «забијају свој нос» као што су то
научиле одпре, током и после рата у ареалима «с ове стране завесе», опет у интересу мира. Да ли западњаци тим желе да изразе бојазан и жаљење због изгубљених слобода, оних «с друге
стране завесе» или прикривају страх од експлозије мина у темељима сопствене зграде, посебно je питање. Међутим не сме се
сматрати као непрозирно оно друго, тј. да се куповином карактера могу да стварају илузије прибављања пријатеља, што je
веома опасно, док се у сваком случају преко илузија не м ож еда
одржава мир и пријатељски однос међу народима, јер се извес97

ни импулси никако не могу да коче, ако западњ аци могу да помисле да се «демократизација» у њиховом схватањ у сме да идентиф икује с изнуђеним пацифизмом, на ш та нас веома рељефно упозорава случај југословенских комуниста, који на ф антомски начин знају да користе слабости Р уса у односу на западњ аке и илузије Запада о значају Тита и Југославије у међународном концерту. Напослетку не може се говорити о демократској идеји онде где се она вербално наглаш ава, а у пракси,
се ради по типу оних против којих се иступа под заставом одбране слобода. Међутим тај примењени принцип у британској
репродукцији током Другог светског рата, био je уствари најпринципијелније придрж авањ е једне традиционалне линије, која je у ставу Б ританаца према Д раж и М ихаиловићу, идеологији
Равне Горе и Југославије уопште, наш ла своју челично-логичну потврду, јер између фанатичног самоуверења Винстона Черчила наслеђеног од његовог претходника лорда Палмерстона,
који није дезавуисао свог учитеља Р-оберта М јураја Киса, да би
један дух током неколико векова, а на линији од вође Енглеске
револуције остао челичним карикама повезан, али као по неком
чуду, да ж ртве буду увек они идеалисти, који испаш тају своју,
наивност, верујући трговцима. Но заиста je теш ко об јаш њ и вф акат, да су љ уди на кормилима држ ава у току векова остајали
сами себи доследни у наивности предајући се обећањима, да би
на другој страни, политика «Неверних Тома» била увек квалификована као ненародна у концепцији оних који су «култивисали» с претпоставком, да je народ освајан пропагандом глупљи
од чињеница.
У дашгма ф арисејски надуване Чехосовачке кризе, у мају
1938, чехословачки посланик у Лондону, Јан Масарик, рекао je
у очи лорду Х алифаксу, министру спољних послова Велике
Британије, да je Лојд Џорџ натурио на силу Судетске Немце Томасу М асарику и Едуарду Бенеш у из освете према Немцима,
што свакако иде у прилог оној верзији, према којој je Лојд Џорџ
препоручивао после Првог светског рата, да се Немачка има да
преобрази у аграрну земљ у у интересу европског мира. Лојд
Џорџ je током две деценије натезањ а и напрезањ а око ове исте
идеје, на крају пристао да се изврш и експериментација «хемијског раствора» Републике Чехословачке у интересу европског
мира, а у К онраду Х енлајну нашао далеко видовитијег политичара него што их je приметио код Чехословака у моментима
кризе. Откуда то, да се људи оваквих калибера могу да заблуђују? И заиста, ако je српска груда током векова рађала јунаке
и одважне борце, мора се признати да je једног далеко одважнијег у одбрани својих принципа наш ла у личности Николе Пашића, кога je његова опозиција сасвим неправилно осуђивала и
осудила. Овде се не сме мислити на партијску приладност, већ
на принцип.
98

Ако je Никола Пашић био заточник српског национализма, да
би због тога био оглашен у очима «слободараца», типа британских торијеваца као «Велики везир» у својим наступима, а Дража Михаиловић барјактар «великосрпског» патриотизма, у очима исте политичке феле, онда je заиста нејасно шта заточничког нађоше торијевци у југословенским комунистима и Титу, осим весника ослабљеног српства у концепдији Титовог система,
с претпоставком, да би ово било јаче у Дражиној Југославији,
свакако у з додатак, да би економске концесије Британцима биле нешто суженије у Дражиној Југославији, али више из освете, уколико би се ова могла да изрази. Но уколико деструктивни карактери теж е иду за разумом него за инстинктом, то ће ови бити упорнији у својој склоности, уколико им се више повлађује. Међутим намеће се питање, у коликом степену идеалисти смеју да замере Битанцима, што приступају осматрању
светских проблема, «right or wrong», кроз наочари сопствених
интереса? Из те перспективе настала je она игра с балканским
блоковима, где je после искустава линија Драже Михаиловића
била жртвована под изговором «неактивности» у рату, а линија
Јосипа Броза Тита оглашена потенцијалним диригентом балканске политике као скуп свих мишл>ења супротних националнополитичкој концепцији Драже Михаиловића. Савезници су олако прешли преко његове активности у критичној фази рата, јер
je он in ultima linea полазио са српског и југословенског гледишта, супротно комунистичком, које се закривало бригом за судбину Совјета, са чиме су Руси и рачунали, да би тако на једној
страни једне позивали ови, а друге Британци, уз стварне жртве
четника Д раж е Михаиловића. Апеловало се на патриотизам Срба док je трајала криза од 1941. до почетка 1943. Тада се прешло на политику одређивања става лрема идеолошким програмима. Међутим истина се сакривала. Тако се према једнима сматра, да je југословенска герила — уствари герила Драже Михаиловића, — сталним саботажама широм Балкана, ометала снабдевање немачке јуж не армије у Украјини, чиме се добрим делом допринело слому код Стаљинграда (Waverley Root, The Secret
History of the War, New York 1945, 11/44). Други cy y репродукцији филмског глумца Гери Купера, приказивали Дражу и његове
борце слично реминисценцијама Андрије Хофера из Наполеонове ере у Тиролу; Ђусепе Гарибалдија из ере итаијанског уједињења; Стјенке Разина у Русији, Пере Сегединца или Коче Анђелковића у Србији и Војводини и сл. To je тако изгледало Американцима код којих углавном биоекопско платно игра далеко снаж нију едукативну улогу него перо или књига. На другој
страни симпатије Равне Горе за Америку расле су у пропорцији
рашћења антипатија ове према Енглезима. Та симпатија Равне
Горе за Америку долазила je из једног снажнијег разлога, тј. из
вере да ће Америка бити та сила која ће при крају рата онемо99

гућити Совјетима закорачивање наБалкан, тј. оспорити комунистима тоталну победу. Колико je, међутим, све то било нејасно
и неодређено у самој Америци, то веома јасно износи један одличан познавалац прилика око тадашњег Претседника Сједињениј Држава, током рата, кад каже:
«Поклонствене посете краљева у Ваишнгтону достигле су
свој врхунац у лету 1942. Грчки краљ Ђорђе, затим југословенски краљ Петар следили су један другога у посети главном граду државе. Вашингтон je постао Меком шефова влада
у избеглиштву које су нашле привремено уточиште у Лондону. Међутим оне су све назирале у Сједињеним Државама
извор стварне помоћи у послератној ер и ...» (Helen Lombard,
W hile They Fought, N ew York 1947, s. 89).

У анализи сврхе тог обиласка Вашингтона и Америке, а што
се тиче посете краља Петра, аутор каже:
«Петров долазак одавао je све спољне знаке званичне посете, сходно процедури: вечера у Белој кући, закуска у Новинарском клубу, званични пријем претставника дипломатског
кора у Блеровој кући, преглед Треће класе питомаца Вест
Поинта, пооета разним фабрикама муниције широм средњег
и источног дела државе.
Посланство није прикривало истину да je Краљева посета
тесно везана уз ж ељ у што јаснијег убеђења Америчке владе
у важност достављања извесног ратног материјала армији генерала Михаиловића. Срби су били у окупираној Европи први организатори оружаног отпора нацистима. Постојали су
смели саботери и у другим окупираним земљама, где je читаво становништво изражавало дух пркоса. Међутим, једино je
Михаиловић успео, како се каже, да организује борбену армију са више од 70.000 бораца што je приморало окупатора да
закочи на југословенском подручју снаге од 150.000 људи, да
би осујетио Михаиловићу, да са својим трупама сконцентрисаним по планинским склоништима предузме офанзиву ишрих рзамера.
Пошто je, међутим, било тешко слати пушке и топове борбеним Србима, којима би такође модерни авиони били од споредног значаја, то je Петар једино успео, да у Вашингтону
буде почашћен једном вечером у Белој кући и једним срдачним тапшањем по рамену од стране Претседника.
Та вечера у Белој кући у част мадог Краља, на којој није
било претставника женског пола, личила je на задушнице.
За њу се није могао да изабере непогоднији моменат. Као гост
Беле куће њој je присуствовао и Черчил. Он je управо преко
трансатланског телефона примао директно из Каира извештаје о Либијском поразу генерала Окинлека. Опсег узмака
био je ошамутио Британског премијера» (исто дело, с. 93/94).
100

Овде се интересент стварима има да нађе пред једним скоро
необјашњивим моментом. Који би разлози руководили Енглеску
и Америку, да са толико мало интереса прате судбину свога савезника на Балкану? — савезника који je и по логици ствари и
по искуству, а изнад свега психолошким склоностима био везан
уз њих. Који би моменти сем планске издаје могли да утичу на
заузимање оваквог става према Михаиловићу? Ако се сматра ла
je била у питању савезничка слабост, тј. пуна неспрема, постоји
исто тако претпоставка, бар за нас који смо били на терену током рата, да би и најскромнија помоћ у оружју, муницији и санитетском материјалу задовољила потребе четничких бораца.
Ту се скоро снажније апеловало на моралну него на материјалну помоћ, бар што се тиче прве ф азе рата, тј. до слома Немаца
код Стаљинграда. Међутим, то све има једну позадину која je
за све борце националисте наБалкану остајала тајном токомрата. Та тајна je морала садржајно да остане тајном. Питање je
зашто су подбациле мере савезника помагања својих пријатеља
у окупираној Европи? Међутим, ако ое зна, да je на неколико
недеља пре Краљеве посете Америци, направио своју инкогнито посету министар спол>них посова СССР, Вјећеслав Молотов,
који се под именом мистер Браун, нашао са својом пратњом у
ноћи 29. ма]а 1942. на аеродрому Болинг, да би регулисао питање
снабдевања Совјета америчким оружјем, тај моменат није могао да прође без одјека на југословенске прилике. Колико je та
посета била хитна, види се по начину њеног аранжмана, који je
био удеш ен чак вербалним путем. Хелен Ломбард о томе каже:
«,Мр. Браун’, провео je прву ноћ у Вашингтону у Белој кући. Затим се састао са другим делом своје групе, која je била
смештена у Блеровој кући, званичним националним центром
за пријем гостију, која je била управо преко пута Беле куће.
Он je собом довео игироку групу и то: саветника за војне посове дивизијског генерала Федора Исајева, затим три претставника заменика народних комесара: Лапшова, Козирева и
Павлова; генералног секретара Комесаријата за спољне послове Аркадија Соболева уз мноштво секретара и помоћног
персонала.
У његовој групи б и л есу идведам е: ВераВасиљева иМарија Цимбалова, које су такође биле смештене у Блеровој кући,
мада je она у то време била само предвиђена за госте мушког
пола, а не и сместиште за мешовиту групу...» (исто дело, стр.
79-80).
ТТТта je том приликом регулисано између претеедника Рузвелта и министра Молотова, а у односу на Дражу Михаиловића и
Равну Гору, остаје бар за сада тајном за јавност. Међутим део
те тајне, посредним путем откривају мисли ранијег амбасадора
Југославије у Вашингтону, Константина Фотића, који, информисан из треће руке, наслућује у свом излагању, да се Молотов
101

увелико дотакао случаја Драже Михаиловића и његове армије.
Ово je, вероватно, досад најодређеније излагање о том комплексу, како каже Фотић, а што je добрим делом потврђено каснијим збивањима. Фотић пише:
«Односи између Совјетске владе и Југословенске владе у
избеглиштву, мада на изглед пријатељски, охладнели су не
само кроз совјетску интервенцију преко партизана, већ и кроз
несрећни развој преговора о совјетско-југословенском уговору о пријатељству и узајамној помоћи. У марту 1942. године
Југословенска влада приближила се Совјетима са предлогом
ратификације уговора о пријатељству између Совјетске Уније и Југославије, који je био потписан још 5. априла 1941. До
ратификације овог уговора није дошло услед напада Немачке
на Југославију, који je уследио неколико часова после његовог потписа. Тако je уговор остао нератификован. У одговору на југословенски предлог, Совјетска влада je изразила
своје гледиште према коме сама ратификација под садашњим
околностима, неће имати никакве важности јер су догађаји,
настали у међувремену, обезважили уговор. Уместо тога,
Совјетска влада je предложила да се поведу преговори о закључењу новог уговора, који би био материјално саображен
садањој ситуацији; по могућности и уговора о узајамној помоћи. Ток преговора био je задовољавајући, што je требало
да доведе до закључења уговора, да Британска влада, обавештена од стране др Нинчића о току разговора, није изразила
мишљење, према коме би било немудро да влада у изгнанству
током рата закључује уговоре о узајамној помоћи. Следствено, требало би одложити потписивање уговора.
Министар спољних послова рече ми, да je господин Молотов за време свог боравка у Лондону, у мају 1942. био информисан о одлуци Југословенске владе, да одложи потписивање
новог уговора, сходно мишљењу израженом од стране Британске владе. Др Нинчић сматра да je ово одлагање привремено, док сеВ л ада нада, д а ћ е до потписа доћи у најскорије време. План министра спољних послова био je, да у току септембра Краљ Петар направи званичну посету Москви, и да би он
на том путу лично пратио Владара и потписао уговор.
Ja сам изразио Министру спољних послова најозбиљнију
сумњу да ће Совјети примити Краља у посету код оваквих
околности. Међутим др Нинчић je био сасвим сигуран, да ће
Совјети разумети положај Југославије и да неће показати
никакву злу вољу у односу на ту одлуку, која би према његовом мишљењу могла да изазове нерасположење под Совјета.
Факат je, да до посете Краљеве није дошло уопште као ни
до потписа уговора између Владе у избеглиштву и Совјета.
Напротив односи су се погоршали, осетно охладнели чим je
102

однос између партизана и М ихаиловића добио међународни
значај». (Constantin Fotitch, The W ar W e Lost, New York 1948,
s. 172-174).

Ово Фотићево излагањ е може бити индиректним путем допуњено анализом пољског публицисте др Едварда Розека, који у
свом делу (Allied W artime Diplomacy, New York-London 1958, s. 52
-53) констатује, да cy још 4. јула 1941, преко свог амбасадора И вана Мајског, Руси ставили до знањ а Британској влади, а ова
преко свог Министра спољних послова, Идна, саопшти владама
Пољске, Чехословачке и Југославије, да je Совјетска влада
спремна да допусти владама односних земаљ а образовање Националних комитета на совјетској територији уз овлашћење да ови могу да организују војне одреде (ваљда у форми добровољаца) о чијем снабдевању и опреми Руси узим ају бригу на себе. ..
На овај предлог Руса Британци су ставили своје напомене, што
je према изјави сер А лександра Кадогана требало да значи лишавање законских прерогатива влада односних земаљ а које су
нашле своје уточиште у Лондону. Но док ипак према аутору видимо да je министар Сикорски водио преговоре с Мајским, ми не
видимо да je нешто слично покушано преко министра Нинчића,
тј. између Југословенске и Совјетске владе.
Тако се овде можемо да поставимо пред питање: зашто je направљена толика пауза између «приближавања влада», кад су
Руси дали иницијативу 4. јула 1941, а Југословенска влада се
приближ авала Русима тек у марту 1942. Но исто тако немамо
директног одговора на питање: ко допринесе онако катастроф алном односу између Совјета и Југословенске владе, на једној и
Д раже М ихаиловића и Енглеза, на другој страни, као директно
заинтересованих Балканом, и Американаца индиректно заинтересованих? Ако занемаримо све оне супротности између партизана Јосипа Б роза Тита и четника Д раж е М ихаиловића, чиме je
изазван грађански рат у земљи, а што je сва светска јавност
сматрала интерном ствари једне земље, постављамо се пред питање: ш та je том унутрашњ-ем сукобу дало међународни значај?
Према Фотићевом излагањ у, у које немамо разлога да сумњамо,
произлази, а према речима совјетског амбасадора при Југословенској влади, А лександра Богомолова, да Совјети не ж еле да
узимају никакву одговорност за сукоб четника и партизана и да
оки сматрају да je тај сукоб интерна ствар Југославије. Они
сматрају својим савезницима све оне који се боре против нациста, па следствено, и четнике Д раж е Михаиловића. Да се све ово
може да узме као израз искрених мисли било би сасвим глупо.
Исто тако се може да узме као игра речи или тактички потез.
Но значај свега тога остаје по страни према значају оне позадине мисли према којој су се Енглези супротставили закљ учењ у
уговора о пријатељ ству између Совјета и Југославије. Ако и зрази мисли амбасадора Богомолова не значе ништа више од так103

тичког потеза, ш та се друго могло да очекује из сугестије Британске владе? Заш то су Британци били против тих корака Југословенске владе? Ако се већ зна да су све везе претставника
избегличких влада у ареалу британске контроле током рата пролазиле кроз њихове канале, ш та се хтело са овим, кад су и Ју гославија и Енглеска сматрале Совјете својим савезницима? Ако би ое поставили на гледиште Совјета, за тај моменат могли
би наћи неколико алтернатива, од којих свака за себе може да
претстављ а једно политичко поглавље.
Прво, силогистички исконструисано, Стаљин у својој балканској политици није био сагласан да се дају превиш е одрешене
руке једном блоку, личности или групи. To je ишло у знаку цепањ а јединства Б ал к ан а и лакш им подређивањем његовом утидају. Због тога je ж елео да својим ставом према Југословенској
влади и краљ у Петру II укроти Тита, чије су амбиције Стаљину
већ биле познате. Тито je хтео строгу централизацију комунистичких партија Б алкан а под својом контролом, што je истовремено требало да значи највиш и степен осамостаљивања Тита у
односу на Стаљина и Коминтерну. К роз ово схватањ е Тито се
сукобио са својим друговима у П артији још 1937. после стрељањ а М илана Горкића у Москви, што се доводи у везу са Титовом
амбицијом организационог секретара Ц К К П Ј, који je у том
својству заменио Горкића у Коминтерни. Ово се још снажније
изразило после заседањ а V Земаљ ске конференције од октобра
1940. одрж ане у Загребу, где су се миш љења поделила до те мере, да je борба добила форму међусобног оптуживања. Као прва
ж ртва тог обрачуна био je босански комуниста Веселин М аслеша, кога je Тито оптужио Коминтерни због М аслешине критике
пакта Рибентроп-М олотов, да би Тито захтевао његово смењивањ е са полож аја секретара П К Компартије Србије. Уствари
траж ила се М аслешина смрт која je наступила под повољним околностима кад je М аслеша «погинуо» за време развоја «Битке
на Сутјесци». У том међувремену од 1937. до 1940. дошло je до
раздора у П артији између српских и хрватских комуниста по
питањ у Титовог првенства, кроз што се изродио онај стални
спор међу овим групама, који се изразио у крвавом обрачунавањ у под разним исприкама, где су углавном Титови опозиционери падали као ж ртве свог идеализма.
Овај расцеп у П артији н а једној страни, а слом Јутославије
на другој, потстакнули еу Стаљина да одмах после капитулације Југославије у априлу 1941. поцепа К омпартију Југославије на
њене главне групне компоненте. Уствари Стаљин je створио четири Компартије на тлу разбијене Југославије. К омпартију Србије подређена je вођству инж ињ ера Војислава Гавриловића,
чији су блиски сарадници у то време били мање познати комунистички активисте и то: др Адамовић из Пожаревца, Сава Павуцић, по народности В лах из П етровца на М лави, адвокат Ду104

шан Ј. Николић из Београда, радник Ђурковић из Београда, апотекар Ђорђе Пашић са Палилуле, студент Филип Аћимовић,
Вера Пешић зв. «Српска Мата Хари» и др. Круг ове групе се
знатно проширио кад je Гавриловић успео да се приближи Немцима, да би олакшао рад по својој линији. Други део бивше Компартије Југославије, који се односио на Хрватску, подређен je
вођству Јосипа Копинича, зв. «Ваздух», кога je касније наследио Андрија Хебранг. Копинич je у својству делегата Коминтерне требао да директно следи Стаљинове директиве супротно Титовом ставу. Да би се Копинич што снажније помогао у акцији,
упућен je из Москве у Хрватску познати комуниста Алојз Коцмур, иначе по рођењу Словенац, који je до избијања рата био
професор совјетског универзитета у Самарканду. Истовремено,
тј. скупа са Коцмуром, упућен je из Москве у Македонију Стаљинов повереник Методије Шаторов да преузме вођство Компартије Македоније, такође независно од Тита.
У духу Стаљинових инструкција, словеначки комунисти под
руководством Ловре Кухара, Оскара Ковачића, Силвестра Дорника, Душана Крајгера зв. «Југ», требали су да се прикљуне
Компартији Италије, што je заоштрило сукоб између ових и Тита. Део Компартије Југославије који je раније деловао на територији коју су биле поселе мађарске трупе, требао je да се прикључи Компартији Мађарске. Овај део се састојао од комуниста
мађарске и немачке народности, који су стајали под руководством Михаила Серва југословенског «Folksdeutschera». Овој групи су припадали још од пре познати чланови Компартије Југославије и то Мађари: Др Тибор Лех, новосадски адвокат, Ивор
Нађ, Арпад Шнајдер, Ерне Киш и др., а затим Немци: Даниел
Беше, Јохан Вирц, новосадски бравар Клаус, Отмар Мајер поред Срба: Радивоја Чирпанова, обућарског радника; Ивана Вијоглавина, земљорадника; Гордане Ивачковић и др. Међутим
све су се ове комбинације у самом почетку распале, јер je Тито
успео да их угуши потказивањем окупаторским властима, при
чему су прваци били главна мета. Тако je Михаило Серво био
«позван» на разговор у Београд, потказан, ухашпен и по кратком поступку обешен у Београду ујеоен 1941. године. Ерне Киш,
члан ПК КПЈ за Војводину ухапшен и ујесен 1941. обешен у
Будимпешти. Иста судбина je снашла Отмара Мајера, секретара OK за Суботицу, који je исто тако ујесен 1941. био ухапшен,
одведен у Будимпешту и тамо по кратком поступку обешен. Вијоглавин je обешен у Новом Саду исто ујесен 1941, док се Чирпанов, чланВојног комитета при Покрајинском комитету заВ ојводину, приликом хапшења одупро органима градске полиције и у борби био убијен. Тиме je Тито био решен дисидената и Стаљинових послушника. Пошто се установило да je др Тибор Лех антистаљиниста, а исто тако и комуниста антититоиста,
то се спасао бекством у Мађарску; дочекао улазак совјетске вој105

ске у њу, да би на основи старог пријатељства са члановима Коминтерне био проглашен «лојалним» и у споразуму с Русима
постављен за члана Врховног суда републике Маћарске у Будимпешти. По истом типу расправљени су односи Тито-Компартија Македоније и њени вођи, који нису никако пристајали да
дођу у Београд на саветовање, јер je група «Македонаиа» знала
шта je чека. Ловро Кухар je одведен v интернацију у Немачку,
а Коцмура су стрел>али Хрвати у Загребу. Силвестар Дориик je
одведен у концентрациони логор Дахау, а Андрију Хебранга ухапсили Хрвати и упутили у логор Јасеновац, да би после преживљавања разних искустава морао да «умре» под мистепиозним околностима у Титовом полицијском затвору као Информбировац, тј. присталица Стаљинове линије. Тако je политика оЕе дисидентске групе, чију су историјску мисију «Идеје-Војводине» поставили Дуда Бошковић и др Шлахтор као демократи
скупа са дром Евгени1 ем Јоцићем, који je брани из едгаграције
као ггротагониста војвођанско-немачко-маћарске саладње мимо
Срби1'у, доживела слом, да би руководство Компартије преузео
др Благоје Нешковић.
Група око Шаторова у Јужној Србији била je такође осакаћена, тј. једним делом отерана у воде окупатора (Чучковић, Шаторов); другим делом ликвидирана током рата (случај синдикалисте Мане Мачкова ког су Титови агенти јавно убили на улици у Скопљу); каснишм уншптавањем после рата (случај са Банетом Андријевим) или у међусобном обрачуну на самом почетку (случај са Титовим делегатом Орцетом Николовим) и сл. Тако je и овде руководство Компартије Македоније уепео да преузме др Благоје Нешковић, коме су српске и немачке власти током рата ишле на руку, свакако прве разумевајући о чему се
ради, а друге дезинтересовањем српским унутрашњим проблемима. Знајући удес ових дисидената, Шаторов je одбио Титов
«трократни позив» на разговор.
У истом духу наступали су комунисти оног дела Југославије
који je током рата био под албанском окупацшом. Њихови прваци Андра Чукић, Милутин Павличић звани Брко, Али Ш ухрија и др. следели су инструкцијама Стаљиновим и радили на
све начине да се створи јединствена Компартија Албаније, која
je после оснивања крајем 1941. била такорећи подређена контроли српских комуниста Миладина Поповића, Душана Мугоше,
Светозара Вукмановића, Блажа Јовановића, Boje Тодоровића и
др. у борби за Стаљина или Тита.
Тито je ттрема Стаљиновом конггепту требао да добије спорелну улогу у Партији и поред назива «Члана Балканског секретаријата Коминтерне». На овом Стаљиновом концепту градила се
идеја слабљења Компартије Балкана v односу на Коминтерну,
тј. родила се идеја тзв. националног комунизма, тј. политичког
парцелисања, што стоји у супротности са совјетском тактиком
106

компактног јединства Компартије Русије. Тито овим није био
посве одбачен исто као што није требао бити заобиђен Дража
Михаиловић у случају закључења планираног уговора између
Совјета и Југославије. Споразум са Југославијом требао је истовремено да легализује Тита, што би у сваком случају према њему требало да постави као равног Дражу Михаиловића, коме
гакође Руси нису хтели дати одрешене руке, ма да га у случају
закључења уговора не би могли да одбаце, као што je урађено у
супротном случају.
Према овој верзији могла je само да извуче корист Југословенска влада, Дража Михаиловић и четници, што су Енглези
сматрали опасним експериментом по њихов концепт слабљеша
Балкана економско-политички. У прилог овој ревизији иду неколико момената од којих би следећа два била врло карактеристична.
Разговори који су 1944. текли између Тита и Стаљина у Москви о будућој Титовој улози у Југославији, остали су досад званичном тајном за светску јавност. Међутим ови нису остали тајном за један најближи круг Титових сарадника, пред којима је
он у неколико раздраганих момената открио садржај једног од
тих разговора, према којему je Тито у својој одлучности пошао
прилично уз нос совјетском диктатору. Међутим Стаљин се ту
показао немоћним у односу на Тита јер се побојао, да се грађански рат у Југославији не претвори у међународни обрачун, који
je био извесно на помолу, сходно држању извесних значајних
личкости на западу. Тако je идеја Стаљинова о образовању једне широке концентрадионе владе у Југославији и везања руку
самои Титу дошла касно, тј. дошла у невреме. Западшаци су у
Титу, специјално после Техерана назрели средство за разбијање
светског комунистичког јединства. Тито je, међутим, у помоћи
К0ЈУ су му указивали западњаци увидео сретство за постизање
искључивости и могућност евентуалног наметања Балкану. У
суштини овде je тешко одредити, да ли je западњацима Тито
требао да послужи као инструменат за отстрањивање совјетског
утицаја на Балкану, при чему je пружана помоћ југословенским
комунистима требала да буде фасада њихових далекосежних
планова, да би ови прикривени апизерским ставом Англо-Американаца према Стаљину, допуштали конкурентан политички
процес на Балкану изазван унутарњим потстрецима до окончања рата или су Тита сматрали срећнијим модератором балканске политичке машине него Михаиловића. Ово произлази из оног унисоно приказа Михаиловића као искључивог националисту и Великосрбина, који из шовинистичких побуда ради на штету јединства Југославије, к ак осуто као из машинске пушке почеле да сервирају све левичарске публикације широм света средином 1942, управо оних дана кад je британски тријумф као посредника између Стаљина и краља Петра дошао до пуног изра107

за, суј етећи коришћење Стаљинове наклоности, а затим продубљавања сарадње између две владе. Ово je уствари у неку руку
требало да послужи као Титова одбрана против оних Дражиних
оптужаба, чиме га je приказивао Стаљину као троцкисту који
ради на Стаљинову ш тету (Fourth International, Vol. III, No. 8,
August 1942, New York, - International Notes), а што je уствари и
као идеја и као материјал било чињенично, без обзира на прећутну везу између Д раж е и Стаљина, јер je Тито свим својим
поступцима потврдио ову импутацију, да je за један степен остао већим троцкистом од Троцког. Међутим да би се Тито оправдао пред Стаљином у моментима кад му je Стаљинова помоћ требала, он je на један подлачки начин ликвидирао једног
од познатих троцкиста у Југославији, пуковника Свету Поповића, у моменту кад се овај није надао, тј. у септембру 1944. пред
припрему напада на Београд, док je Света чак носио титулу политичког комесара ш таба за Србију. Затим je политички ликвидирао главног носиоца идеје троцкизма у Југославији, професора Крсту Тачевића, који се с Титом није слагао по питању метода управе у земљи. Приморао je дра Душана Јанковића, званог
«Пелегрин», да побегне у иностранство, да би сачувао главу. Међутим тај обрачун у ужој породици почео je још од ере «Ужичке републике», када су титовци ликвидирали Ж и к у Павловића,
писца књиге «Биланс црвеног Термидора», који je иако комуниста и шпански борац ипак износио недела руских бољшевика.
Титов шпијун, Веселин Маслеша, издао je П авловића органима
Београдске полиције, који су дело запленили, да би после тога
пропало, а Павловић осуђен на смрт од комуниста, да би се ови
додворили Стаљину. To je изазвало чак и реакцију код извесних комуниста-троцкиста, тако да су једним делом под вођством
дра Војислава Куртовића пришли Дражи Михаиловићу. Од још
живих налазе се у емиграцији: новинар Драган Аћимовић, који
je, вероватно, више из пркоса него уверења пришао Недићу током рата; др Анте Цилига, познати хрватски публициста, настањен у Риму и др Ване Бор (др Живадиновић) у Лондону. Тито
je својим прогонима троцкиста желео да се прикаже стал»инистом, што га je уствари удал»ило од идеалиста — троцкиста само
по форми, али не чињенично, јер постоје и други примери Титовог жонглирања, према којима се његов однос у том комплексу
треба да гледа другим очима.
Кад je 1960. године ослобођен убица Лава Троцког, Родолфо
Меркадер дел Рио, познат у полицијским аналима Мексико Ситија под именом Ж ака Морнарда, овај je морао из обзира предострожности да напусти Мексико, јер би иначе био бусијашки убијен из освете због јавних симпатија Мексиканаца према Троцком. Тито je у убици Троцког назрео човека чијим би исказима
могао да обесправљује Стаљина и стаљинисте. Тако je у ту сврх у Тито изаслао у Мексико свог поверљивог човека дипломату
108

Хинка Распора, у својству саветника посланства, али само приватно. Распор je требао да помогне напоре других Титових људи
који су се бринули о стању здравља Ж ака Морнарда. Распор,
који се касније оженио богатом мексиканком и привидно напустио Тита, остао je и даље као веза између Тита и Морнарда. Тако je одмах после ослобођења Морнард нашао своје уточиште у
Југославији, јер како каже швајцарска штампа требао je «макар
и после закаснелог обрачуна са Стаљином да прибави нову муницију...» (Der Landbote, Winterthur, 4 Maerz 1960). Чему даљи
коментари о бескарактерности једног интелигентног међународног пробисвета, који je у стању да обмањује оне који то допуштају без обзира да ли су руковођени заблудама или лажима. То
je за такве свеједно.
Овај се моменат у свој својој оштрини демонстрирао одмахпосле рата, при чему je Стаљин у свим приликама давао доказе
игнорисања Тита и настојао да му постави, као равне, оне личности које су као Титова функционална конкуренција преживеле рат. Тако je један део чланова ЦК КПЈ био ликвидиран
морално и физички током рата, да би други већ био предестиниран за ликвидацију под повољним околностима после рата. Стаљин je још од почетка рата па све до јавног избијања сукоба
1948, постављао Андрију Хебранга равним Титу и поред Титове
писмене и усмене реакције на тај Стаљинов став (Branko Lazitch,
Tito et la Revolution Yougoslave 1937-1956, Paris 1957, p. 138). Тита
и комунистичке прваке земље није ни најмање дражила веза
Хебранг-усташе, већ Хебранг-Стаљин. У Стаљиновом односу
према Хебрангу и обратно треба тражити разлоге Хебрангове
смрти, а не у издаји идеолошкпх принципа, који за сваког комунисту и не постоје. Код овог су принципи личности, а методе само тактика. Андрија Хебранг није издао никога, већ je водио
своју политику која се није могла осамосталити из разлога што
Хебранг није био ни револуционар ни човек од карактера. Он
није имао револуционарног уверења, већ je био теоретичар слично Шаторову у Јужној Србији; Чеди Плећевићу у Србији; Марушићу или Ђиласу у Црној Гори; Дру Сими Милошевићу у Боки; Веселину Маслеши у Босни; Ловри Кухару у Словенији и
др. Сви су се ови поводили за покретом прста свога идола Стаљина. Један поверљив извештај о Хебрангу објасниће типичност случајева ових његових ј едномишл>ењака, а истовремено
допунити у кратким потезима оно што публицистика Југославије није ни хтела ни могла да јавно објасни, већ кроз пера својих
плаћених агената типа Мила Милатовића, ствари саображавала
ономе што се желело, а не истини која се угушује ћутањем или
извртањем чињеница. Тај извештај гласи у изводу:
«Андрија Хебранг јеНемац из Славоније. Ближи рођаци му
још и данас живе у Аустрији. Међу немачком мањином у Југославији (Војводини, Славонији, Хрватској и Словенији) би109

ло je мало комуниста, а међу тим комунистима било je много
ф ракција, партијских скретањ а и ф ракцијских борби, тако
да je идеалисти комунисти међу њима скакала цена. Вођа немачких комуниста у Југославији, Ш тефан Хеберлин из Новог Сада, отишао je двадесетих година у СССР, и у току ф ракцијских борби придружио се троцкистима. Био je прво послат
у политички изолатор, а затим стрељан у току великих чишћења. Један од тих комуниста-идеалиста као идеолога Светске револуције био je Хеберлин. Њ егово место je заузео Андрија Хебранг са надимком «Фати». Доследно je проводио московске директиве. Ушао je прво у П окрајински комитет Хрватске. Био je осуђен на робију и казну издрж ао у Сремској
Митровици, где je био стално с Мошом Пијаде. Мада не падајући под његов утицај помогао му je у ф ракцијској брби у
К азнионичком комитету против П етка М илетића и његових
следбеника. Отуда je Моша стекао о Хебрангу високо мишљењ е као о исправном комунисти. (Кад je у току рата Хебранг пао у руке полицији, Моша je из Ж абљ ака, незнајући
да je Тито наместио Хебрангу клопку и далеко од догађаја,
упутио овоме поруку: ,Ж ао ми je Ф атија; није га требало тамо остављати, на онако изложеном месту, док не стр ад а.. . ’)
Изиш авш и из казнионе, (где се иначе врло лепо слагао и са
усташ ама и стекао међу њима број пријатеље), Хебранг je наставио партијски рад у Хрватској, и то по тзв. ,војно-револуционарној линији’. Дужност му je била инф илтрација војске
и уопш те оруж аних формација НДХ. Л ојално je изврш авао
наређењ а Москве о отцепљешу К П Х рватске од К П Ј после априла 1941. и ушао у ново руководство, чији je ш еф био ,Ваздух’ (конспиративно име комунисте Јосипа Копинича, делегата Коминтерне у Хрватској), а чланови Антон Роб и Сребрњ ак. Ово je руководство одбило да призна Тита и одбило да
изврш ава његове директиве. Овима се придружио Леон Новак, благајник К П Ј, који je заједно с Ловром К ухаром (чији
je псеудоним био П режихов Воранц) имао да образује слично руководство за Словенију.
Пошто je Н овак задрж ао сва материјална сретства К П Ј,
између осталог и много злата, а Тито захтевао да му га преда,
сукоб сејак о заоштрио. Радио-станица, која се н алазила у з а гребачкој вили познатог глумца и хомосексуалца Августа Цилића омогућавала јеВ азд у х у иХ ебрангу везу сМ осквом. Москва je наредила да се Титу никако не предају паре. Тито je
почео да прети да ће Ваздухово руководство проћи исто као
и Аугуст. (Овде се мисли да судбину познатог хрватског комунисте и анти-титовца, песника Аугуста Цесареда, кога су
усташ ке власти у споразуму са титовцима убили крајем 1941.
године као стаљинисту и присталицу Хебрангове групе).
110

Снабдевен овлашћењима од Коминтерне, ,В аздух’ je сменио Покрајински комитет К П Ј за Х рватску који се налазио
у Загребу, и наредио његовим члановима да напусте Х рватску. На челу овог комитета налазио се Раде К ончар (Србин).
Уместо Титовог П К ,Ваздух’ je устоличио М К града Загреба,
који се изјаснио за Коминтерну, на чијем челу се налазио
Антон Р о б ...
Хебранг je за то време наставио свој рад по војно-револуционарној линији и постигао знатне успехе, придобијајући
многе официре ваздухопловства НДХ за сарадњу с Москвом.
Тито je наредио противакцију и потказао одмах по избијањ у рата између Немачке и СССР, све руководиоце К П Хрватске Гестапоу. Тако су ухапш ени Хебранг и Сребрњак, као
и многи други, који су заврш или своје ж ивоте у Јасеновцу и
Старој Градишки.
З а то време, од априла до јуна 1941, ц К П Словеније (делу
окупираном од Немаца) отцепила се од К Л Ј и, лрема директивама Москве, прикљ учила КП Немачке. Директива je гласила: ,Једна земља — једна Комунистичка партија’. Н а челу
овога дела КП Словеније постављено je ново руководство, састављено од тзв. ,полутана’, тј. комуниста чији je један родитељ био немачког, а други словеначког порекла. У руководство су уш ли: П режихов Воранц (псеудоним за Ловра К ухара), Бранко Дил, Душан Кведер, Јанко П уф лер и др. У овој
групи имали су предноет цељски комунисти, сви мешовитог
националног порекла. У Кведеровој кући говорило се немачки, а његов рођак, аустроугарски официр Ш ишерко, ж ивео je
у Грацу.
И овде се догодило исто што и у Х рватској: одмах по избијањ у немачко-совјетског рата Титови агенти потказали су
сво руководство Гестапоу, тако да се већина њ их наш ла у
Д ахау (са изузетком Душ ана Кведера, који се ,покајао’ и в р а тио у састав К П Југославије).
Н аш авш и се у логору, ова група комуниста прилагодила се
приликама и сарађивала са Гестапоом, учествовала je у мучењима, чак и у крвавим медицинским експериментима над
логорашима комунистима.
После рата су се ови комунисти вратили у земљ у и добили
високе полож аје у влади HP Словеније. Ту су остали до марта 1948, када je после првог ,Писма’ започео сукоб Тито-Москва. Ови дисциплиновани интернационални комунисти и зјаснили су се за Москву, и ту им je био крај: Тито je наредио
да се похапсе и изведу пред суд због ,злочина почињених у
Д ахау’, — као да се то није знало раније!
У току рата, 1942 и 1943, Тито није мирно спавао, знајући
да еу ови супарнички расположени комунисти, додуше у логорима, али још у животу, и да би могли ж иви да дочекају
111

крај рата, те да сведоче против њега код Совјета. С тога je уредио да му усташе предају све оне заробљенике у замену за
заробљене уеташе, те их je све до једнога, изузев самог Хебранга, ликвидирао. Тако je страдала комунисткиња ,Цинципинка’ (псеудоним за познату хрватску комунисткињу Анкицу Сертић, чији je псеудоним требао да сакрије истину, да се
и међу највишим ,дужносницима’ и Павелићевим сарадницима — усташама, налазе чланови породица у комунистичким
редовима супротно теорији ,србокомунизма’. Напомена писца
дела), чланица руководства К П Х рватске од априла до јуна
1941, и многи други.
Антон Роб, који je био постављен за генералног секретара
К П Х рватске од априла до јуна 1941, спасао се хапш ењ а по
Титовој достави на тај начин, што се пребадио у М ађарску
(био je родом из Међумурја). Он се обратио М ађарском посланству у Загребу, добио пасош и. једноставно отпутовао у
М ађарску.
У вези с Хебрангом вођена je дуга телеграф ска кореспонденција између Тита и Москве, и н ајзад je стигла наредба да
Тито главом гарантује за живот Хебрангов. Онда je Хебранг
замењен за заробљене усташе, и провевши неко време у Врховном штабу, убрзо се одатле удаљио и прешао на територију уж е Хрватске, што даље од тако непоузданих пријатеља, који су му о глави радили. Убрзо се код Хебранга спусбила посебна совјетска војна мисија, која je оперисала независно од Титовог Врховног штаба, и почела се спроводити политика за случај да дође до совјетско-немачког сепаратног
мира. Такав су мир Совјети били склони склопити за случај
савезничког искрцавањ а на Б алкан у ујесен 1943. Хебранг je
учинио све припреме за оснивање независне К П Хрватске.
Основао независну Телеграфску агенцију Х рватске (ТАХ),
која je почела да ради супротно Титовом Танјугу, и уопште
сметао на сваком кораку, а све прикривајући се ауторитетом
М оскве...»
Б ез обзира на ова трагична ф ак та и још трагачније последице њихових афеката, овде се постављамо пре питање: зар je обавеш тајна служба Компартије Југославије могла бити толико
лоше организована, да не уочи махинације Андрије Хебранга у
току пуних седам година, тј. од средине 1940. до почетка 1948,
његову сарадњу с усташ ама током рата; његову простаљинистичку и антититовску активност пре, током и после рата; његово комплотерство с хрватским клерикалцима, који су у борби за
Хебрангове идеале, делали на линији Загреб-Берн-Лондон-Вашингтон током и непосредно после рата, међу којима je било и
таквих који су настојали да своје сараднике муслимане преведу
у римокатолицизам, да би се под тим изговором могао да приближи угледном хрватском јавном раднику др Августину Јуре112

тићу Адил Зулфикарпашић и на тај начин дошао у посед његове архиве, као будући поданик римског папе, јер je у споразуму
с другим конфидентом, некадањим робијашем у Нишу, Лујом
Чачићем, рачунао да ће се у Јуретићевој архиви наћи нешто од
интереса за власт у земљи као додатак оптужби Андрије Хебранга, о чему с друге стране гледано (према «Политици» од 5.
јуна 1947), стоји написано:
«На предлог председника Владе ФНРЈ, Президијум Народне скупштине ФНРЈ донео je указ којим се за нарочите заслуге на учвршћивању братства и јединства међу нашим народима одликује: Орденом братства и јединства I реда: Пијаде Моша, Перуничић Миле, Јаковљевић др Стеван, Хебранг
Андрија... поред осталих...»
Као по некој иронији судбине, ово се збило управо у оним данима, када се припрема састанак у Варшави, из чијег ое јајета
излегао Коминформ, да би одмах после рођења овог недоношчета, Југословенска влада дошла на идеју испитивања делатности
Андрије Хебранга, што га je послало у смрт, да би форми јустификације требао да даде «стручно» објашњење један од недоучених шегрта мудрог маршала, који je према метлама одређивао и метларе своје коњушнице.

14.
Кад je напослетку 1948. године, морало да избије на јавност
дуго прикривено трење Тито-Стаљин, тиме je морала да престане моћна Стаљинова заштита Андрије Хебранга, Драгољуба Јовановића; читавог низа комунистичких идеолога и њихових
пријатеља, и поред оног жалосног факта, да je сам Драгољуб
Јовановић, сходно својој бескичмењачки интелектуализираној
природи, као Стаљинов питомац у својству секретара Народног
фронта, узвикнуо народу: «.. ,Да од кнеза Лазара до Тита, овакве слободе Срби никад нису имали...», као да Тито није знао
одакле дува тај «ветар» глорификадије, који je «одувао» и стрпао у завод у Забели другог «идеолога-лиричара» среће Југословена под Титовом чизмом, дра Свету Живковића, коме je после импутираних «нестручних абортуса» и продаје «Новог Антеја» од Драгољуба Јовановића одузет санаторијум, а он послан
«на десет година робије» у заводску амбуланту у Забели, да би
неки «н-ти» из тог кола, Милош Милошевић, мада шурак Драгољуба Јовановића, стајао 4В током рата под Недићевом заштитом у својству Генералног секретара Одељења државне пропаганде, који Недићу није сметао и поред «либералне» оријентације, као сваки несрећник из страха од прогона Титових џелата
био сам себи џелат. Хебранг и Јовановић нису били толико куражни, већ су се као читав ред комунистичких идеолога, који
су под разним изговорима били затварани, мучени или мучки у113

бијани, препустили моралној ликвидацији а онда тек после ње
били ф изички одбацивани, да би та борба харамбаш а код поделе плена, на једној страни почела да расветљ ује умове српског
дела залуталих синова, а на другој омогућило слободније дисање оном делу следбеника Равне Горе који je годинама живео на
«белом хлебу». Но између тенора чињеница и јези ка ф алсиф икатора зјапи вртоглава провалија.
У борби против Тита Совјети су одмах после рата организовали читав низ тзв. АВНОЈ~а, који су били пласирани у свим центрима држ ава под совјетском контролом после рата: Берлину,
Бечу, Будимпешти, чак и Ш вајцарској. Они су већ тада траж или освету над Титом, тј. уствари траж или су могућност подређивањ а Москви свију ш еф ова комунистичких земаља источне и
средње Европе. Тако je, например, главни сарадник берлинског
АВНОЈ-а био ранији начелник Обавештајног одељења југословенске Команде ваздухопловства, пуковник, каснији Павелићев
генерал, Иван Драгићевић, кога су Титове власти оптужиле за
колаборацију са Немцима и траж или његову екстрадицију. Ово
су Совјети одбили. К аеније je Драгићевић био повучен у Москву где je и умро.
Други центар АВНОЈ-а био je у Б ечу под руководством дра
Ииколе Стефанинија. а трећи у Будимпеш ти под руководством
новинара А лександра Мијовића, кога су касније Титове власти
добиле и осудиле на смрт. Апел његове супруге, ко ја je била
мојсијевка, на Мошу Пијаде, да га овај спасе, није био ни узет
у расматрање.
Једно време дириговао je антититовским АВНОЈ-ем у Ж ен еви, Мишо (Божо) Ломпар, као Титов човек прикривен перјем
пропагатора троцкистичких идеја међу истакнутим комунистима Ш вајцарске и оних који су се током рата били склонили у
Ш вајцарској. Услед своје карактеристичности политичка позадина овог ш вајцарског центра открива колосалну умешност у
тактици код Тита и њему оданих сарадника. Тито, бојећи се Стаљинове освете и губитка улоге у Балканској револуцији, нашао
je начин да уцени Стаљина образовањем једног троцкистичког
центра коме су уствари били на челу његови људи, да би тим
обмануо ч ак и оне европске комунисте који су у ову махинацију веровали. Тако се за руководиоца центра јавио Мишо (Божо)
Ломпар, који je касније добио титулу генералног конзула Републике Југославије у Букуреш ту. Поред обмањивања Стаљина,
Тито je овим дентром успео да осујети акцију Х рвата оданих
политици Андреје Хебранга, међу које су се истицали Хрвати:
монсињор Август Јуретић преко кога je иш ла веза даљ е у Енглеску др Јурају Крњевићу, и др Марко Ж и ж и ћ, један од активиста по клерикалној линији, коме комунистичка организација
Андреје Хебранга није сметала. Главни Хебрангови агенти у
Загребу били су Пандаковић и Лујо Чачић, познат још од пре
114

рата као комуниста, осуђиван на робију, коју je једно време издржавао у затвору у Нишу, да би касније током рата на врло
мистериозан начин текао каријеру у партизанским редовима и
напослетку био као превртљивац и стаљиниста одбачен од стране Титове власти. Овај центар, благодарећи својој активности у
једној неутралној земљи окупио je око себе неколико важних европских комуниста, међу којима су се истидали: швајцарски
комуниста Серж Каплан, ранији Титов пријатељ из Коминтерне и његов помагач у борби против Милана Горкића; мађарски комуниста др Тибор Сениј, касније трељан као стаљиниста; Паул
Игнотус, који je успео да после рата добије азил у Енглеској, да
бидао једну врло провидну изјаву о свомраду објавл>ену уЛ он дону (Encounter, vol. 8. April 1957); Шандор Раду, мађарски мојсијевац; Ђирђ Фалуди, мађарски песник и троцкиста. Од немачких комуниста припадао je центру троцкиста мојсијевац Ернст
Халперин, који je касније као немачки дописник у Београду издао једно антититовско дело поднасловом «Der siegreiche Ketzer»,
Koeln 1957), y коме je c правом искритиковао све оне југословенске политичаре, који нису знали да се боре против Тита и његове клике, већ су градили на обећањима Англо-Американада и
одигравали улогу поданика.
Од југословенских комуниста придружили су се Ломпаровом
центру: Донка Бланчевић (псеудоним за мојсијевку Бланку Дончевић), која je после проглашења Израиља напустила Југославију; Грета Конфино, београдска мојсијевка, која je касније отворила помодни салон у Београду; Лазар Лилић, преко кога je
ишла веза с француским комунистима у Паризу, да би му Тито
касније поверио улогу генералног конзула у Штрасбургу; Андрија Партонић, кога je касније узео под евоју заштиту дипломата Станоје Симић, дајући му своју кћер Вукицу за жену, поред осталих. Један део овог центра задржао се после рата у
Швајцарској, да би данас фунгирао као опозидија Титу или камуфлирана «шеста колона».
Ову «пету колону» сачињавали су, уколико се већ није огласила «шестом колоном» они активисте против којих je борба из
земље била немогућа, јер су се људи били забарикадирали свим
могућим неутрализаторима, да би се као имуни појављивали после рата, о чему, свакако, током рата званични фактори Југословенске владе у изгнанству, нису имали појма уколико су га
уопште желели да имају. Међутим кад je постало јасно, да je
превага на Титовој страни, тада су пришли овом фиктивном
центру «троцкиста», поред претставника хрватских клерикалаца дра Аугустина Јуретића и дра Марка Ж уж ића као католичких великодостојанственика, истакнути чланови Мачекове групе, припадници ХСС Стјепан Гажи и Габро Кужина са женом
познатом комунисткињом. Поред ових нашли су се у Центру,
комунисти Лазар Латиновић и београдски монден, Цинцарин
115

Пега Јовановић са женом истакнутом комунисткињом. Ове je
следио бивши југословенски крал*евски конзул у Марсељу, Герасимовић. И за овога Центру се приружио ранији усташ ки Павелићев конзул у Лиону, професор Петар Губерина, који се одмах ставио на расположење Титу, после победе комунизма вратио у Југославију, да би му била указан а част додељивањем катедре на Ф илозофском ф акултету загребачког Универзитета.
Пошто je Центар већ био скренуо паж њ у на себе ван Ш вајцарске, а да би се антисрпска спрега комплетирала, изаслан je из
Лондона као претставник међународног Јеврејства, угледни београдски авдокат и члан Главног одбора Демократске странке,
Сима А лкалај, да би са осталим Јеврејим а у Центру помогао
напоре овог.
М атеријалну ломоћ Центру указао je угледни предратни београдски извозник, Ермано Бахман, иначе ш вајцарски држ ављ анин израиљског порекла, коме богатство није сметало да се укљ учи у совјетску обавештајну службу, да би у везм с том активношћу још пред рат довео у Београд чувеног совјетског шпијуна Роланда Абијате, да би му помогао код отварањ а радњ е у
Београду, чиме je Абијате камуфлирао своју активност. Бахм ан
je из оданости према «либ<ералном» елементу Југославије дао
своју кћер лепотицу за ж ену угледном члану Демократске омладине и познатом сараднику «Наше речи» М арку Крстићу,
да би се евентуално и с те стране ојачао углед бораца против комунизма, тј. демократске мисли заточника народних слобода.
После образовања Ш убашићеве владе у лету 1944. године,
приш ли су овом Центру, ранији краљ евски војни аташ е у Берну, пуковник Стојадин М иленквић и аташ е посланства Радивоје Бојић, али су се при крају године повукли из Центра из непознатих разлога. Према верзији напустили су друштво јер им
Тито није хтео или није могао да гарантује места у Новој Југославији, на која су евентуално претендовали. Уосталом многи од
њ их још увек су у стању да допуне или корегирају ову констатацију, јер су остали на страни, да би у духу оне старо-црногорске војно-стратегијске комбинације «ударања с бока», могли да
открију своје интимне мисли, тј. патриотска осећања.
Приликом свечаног заседањ а Центра 1945. године у славу победе Револуције у Југославији, била je из Београда позвана као
гошћа Олга Нинчић-Хумо, да би се уверила на лицу места, какав углед уж и ва овај Центар у демократској Ш вајцарској, што
свакако иде на част Титу, али не и онима који су на овакав начин водили борбу против свог народа, где je оштрида била уперена против Срба, што се може лако да назре из склопа ове
спреге.
Четврти антититовски центар организован од стране Руса
створен je крајем 1944. у Кијеву, на чијем се челу нашао ж ан дармеријски бригадни генерал М илутин Стефановић, касније
116

репатриран у Југославију е планом рушења Тита, игто je Титу
касније дало повода да га осуди на робију под оптужбом спремања преврата у Београду. Његови сарадници у Центру били су
поред осталих: жандармеријски мајор Јездимир Дангић, кога су
Руси тек после 14 протестних нота и две и по године натезања
и"оклевања пр-едали Титу, затим песник Станислав Винавер, Kö­
ln je нешто касније, после осуде Стефаковића умро незапажено, да би се комунистичка публицистика изразила критички о
његовом раду увршћујући га у ред «назадњака». Но и поред врло обазривог заобилажења блатљавог терена истине, државни
тужилац и репортери са суђења групи генерала Стефановића
нису успели да сакрију оно што je у читавој ствари било одлучујуће, како то износи «Борба» од 1. фебруара 1951, кад, између
осталог, каже:
«.. .Они су били способни да се повежу са сваким ко би им
омогућио да дођу до власти. Непријатељске акције владе
СССР и њених сателита против Југославије, послужиле су
им као непосредни потстрек за борбу против народа Југославије.
Ово суђење показује ко се одазвао позиву владе СССР на
грађански рат. To je била издајничка емиграција, неколико
шестојануараца, који у народу немају никакве подршке, и
понеки криминалац. Ово показује и то да су се на истој линији нашли сви непријатељи наше зем љ е...»
У ред ових мера против Титове клике спада и толерисање антитмтовске акције од стране Руса на територији Румуније у шта
се рачуна и пријатељски пријем пуковника Велимира Пилетића и другова после успоставе контакта са совјетским властима
крајем 1944. у Букурешту, а затим у Москви и само омогућавање «бекства» самом Пилетићу. Но о њему касније.
15.
Што се тиче Стаљинове акције против Тита преко Бугарске и
Грчке, ова je била много озбиљније постављена. Идеја балканске федерације, која je требала да сједини Југославију и Бугарску под совјетским покровитељством, наишла je одмах на опозицију совјетске дипломатије на Балкану. О томе ми je један познавалац казао следеће:
«Димитров je у оквиру те концепције имао бити само парламентарни вођа КП Бугарске и ништа више. Совјетски посланик у Софији je држао сталну везу са Звеном и земљорадницима, а скоро никакву са комунистима. Овај посланик,
А. Лавришчев, био je огорчени противник Титове балканске
концепције. После рата, Лавришчев je био најпре шеф Контролне комисије Савезника за Бугарску, а затим шеф IV Бал117

канског одељења совјетског министарства иностраних послова. И у том својству се огорчено противио Титовој балканској
концепцији и ометао je. Он je — радећи свакако у духу Стал>инових директива — ометао стварање Титове Балканске
ф ед ер ац и је...»
Ово се све могло да наслути чак и за време заседањ а делегата
на Словенском конгресу у Београду децембра 1946. и свију говора разних делегата. Колико je тој ствари била придата инфериорна важност, проистиче из говора совјетског делегата митрополита Крутицког, Н иколаја, заменика патријарха московског
и целе Русије, Алексија, кад je изрекао ове речи на Конгресу:
«Долазим на конгрес с дубоком вером да ћемо још виш е појачати везе нашег словенског пријатељ ства за сва времена.
Носим благослове руске цркве ствари уједињ ењ а свих Словена. Руска црква поздрављ а ту ствар и сматра je за историјску» («Политика» од 7. децембра 1946).
Истим тенором одзвањ али су говори и осталих делегата на
конгресу, колхозниде Александре Фосенко, професора универзитета у Минску, П латона Сајевича, исто као и П ољака дра
Х енриха Батовског, некадаш њег питомца краљ а Александра или бугарског академика Тодора Павлова из чијих се говора није
могло да назре, да ли je идеја свесловенске солидарности «историјска», како рече митрополит Николај или припада историји
у духу мисли академика Павлова. И за свега овога могло се јасно
да назре оно што je тутњало у темељима свесловенске солидарности, а што je овим требало да се «заташка». Да би се у том заташ кавањ у успело, неколико месеци касније требало je свечано
довести у Југославију Георги Димитрова, да би исто као и десет
година раније биле поновљене оне празне ф р азе приликом љубљења по улицама Београда Георги Кјосеианова и М илана Стојадиновића, који су сматрали да ће та лакрдија бити основа вечном пријатељ ству Београд-Софија. К олико je и у случају доласка Георги Димитрова све то било натегнуто организовано види
се из оног прогласа грађанима Београда, где се каж е:
«Данас у 10 часова пре подне стиж е у наш Београд високи
и драги гост из братске Народне Републике Бугарске, на челу са председником владе Отечественог фронта, славним антифаш истичким првоборцем, Георги Димигровом.
Н ека сви грађани нашег града изиђу да дочекају драге госте — претставнике братске Бугарске и топлом добродошлицом, срдачним братским пријемом, нека слободарски и демократски Београд манифестује своју љубав према братском
бугарском народу и његовом великом сину Георги Димитрову.
Ж и вели претставници братског бугарског народа!
Ж ивео Георги Димитров — творац отечествено-фронтовске
Бугарске!
118

Нека живи братство и пријатељство народа Бугарске и народа Југославије!
Градски одбор
Народног фронта Београда».
На овоме се ус!вари свршило све, а Георги Димитров изгубио
еимпатије Стаљинове, јер je својим угледом хтео да прикрива
оно што je дошло до изражаја пред његову смрт. Димитров je уствари прво умро морално, а затим физички. Он није био у стању да поправи оно што je разбијено односом Тито-Стаљин. Тај
однос je уништио оно што су идеалисти у политици заснивали.
Међутим, ти су моменти прикривани за јавност, да се не би разводњавала идеја борбе о наметање. Овде се потврдило оно што
се могло да наслути још од пре избијања рата. Стаљин у својој
концепцији Балканске федерације није допуштао ниједном политичком вођи Компартије да буде било шта друго него парламентарни вођа као шеф Партије. У овим моментима Тито je осетио ону опасност, која му je претила од стране Стаљина, што се
тиче Југославије, изједначујући га на једној страни, тј. идеолошки са Хебрангом, Ђиласом, Кардељом и раније са Шаторовим.
По грађанско-политичкој линији он га je изједначивао са Драгољубом Јовановићем, Живком Топаловићем, Лазом Марковићем, Миланом Гавриловићем, Костом Куманудијем, Нешковићем и др. Уствари и сам Дража сломио се на тој линији идеје
националне федерације Југославија-Бугарска, наслањајући се
на Земљорадничке странке обе државе, да би у том смислу у
времену од 1941. до 1944, поред људи из свог Штаба, као чланова Земљорадничке странке, имао и свог сталног курира на линији Београд-Софија, у личности београдског извозника Ике
Панића, који покривен својом функцијом није изазивао сумњу.
Но колико je то све било трагично у суштини у данима деловања активиста није било лако ни установити, иначе би пут многих био друкчији. Панић je био обичан Титов и совјетски шпијун. Да би имао увид у деловање Недићеве владе играо je улогу посредника у трговинским односима Београд-Софија за рачун Недићеве владе. Но да би ту своју мрежу проширио играо
je улогу посредника између Драже Михаиловића и совјетске
амбасаде у Софији, а у исто време преузео улогу Мате Видаковића у Војно-револуционарном комитету у Београду да би сазнао у Титовом интересу нешто више о улогама настрадалих во~
ђа Комитета: Петка Милетића, затим његовог претходника Горкића и исто тако и Горкићевог наследника у улози, Мустафе
Голубића, који су од стране Титових људи мучки ликвидирани,
свакако као Титови противнини. Но после свих тих трагичних
улога и искустава Ика Панић je после рата постао Титовим повереником за трговину с Бугарском. Исте среће je била Дражина веза с Грчком, тј. с генералом Наполеоном Зервасом, а у Албанији с Мухаремом Бајрактаром, који je уствари играо на два
119

конопца, јер су му у једном делу ш таба седели немачки официри, а у другом британски, док су једини угледни муслимани,
браћа Црноглавићи, остали одани Дражиној ствари, а противни
Титовој, да би као начелни били ликвидирани.
Што се тиче односа југословенских комуниста према Грцима,
ту проверени и непроверени извеш таји уверавају да су грчки
националисти и комунисти делали по инструкцијама Москве у
борби против Тита. Тако je дошло до споразума између претставника Компартије Бугарске, тј. члана П К Компартије М акедоније Душ ана Даскалова и претставника К омпартије Грчке,
тј. члана П К Компартије Македоније, Јаниса Јоанидиса, у циљу
формирањ а македонске опозиције Титу, да би на тај начин одобровољили Стаљина, који je показивао велике симпатије за Ш а торова, кога je Тито још ујесен 1941. избацио из Партије и нејавно осудио на смрт. Међутим ови моменти отимања о Македонију нису били новог датума. Уговор који je поводом овог проблема закљ учен 12. јула 1943. у Петричу, није требао да води ка
осамостаљивању балканских социјалистичких република, већ
успостави једне балканске ф едерације под Стаљиновим покровитељством (Dr D oko Slijepcevic, The M acedonian Question,
Munich 1958, p. 210), при чему cy ш ефови К омпартија балканских држ ава били само парламентарни ш ефови својих партија.
Предисторијат ових момената имао je неколико ф а за почевши
од 1918, затим 1929, 1932. и напослетку 1941-1944, када je југословенски део М акедоније проглашен посебном јединицом у југословенској федерацији.
Грци су у овој игри били у најповољнијој ситуацији јер су имали повољније услове, на једној страни везу са Британцима из
Египта и северних обала Африке, а затим Стаљинову наклоност
у свим правцима. Тако je читав грчки комунистички апарат подређен вођству војног команданта народног отпора Меласа, који je био у опозицији Титу, али je црпео Енглезе, које такође
није подносио. Један хроничар ових догађаја у својству лосматрача прилика у околини генерала М еласа (W. Stanley Moss, А
W ar of Shadows, N ew York 1952) дао je врло слабусли ку тогзбивањ а у Грчкој током рата. Међутим са ставом грчких комуниста
у борби против Тита, а у македонској политиди слагао се генерални секретар Компартије Грчке, а касније и његов наследник
у функцији, Захаријадес. И док Тито успева да створи раздор
у Компартији Грчке, где су се и зраж авале про-московска и протитовска линија, од којих je оиа под Маркосом била на страни
Тита, дотле je друга ф ракци ја под Меласом примала инструкци]е од Американаца и Енглеза. Тако je Маркос успео да ликвидира следбенике Меласове, а затим и самог Меласа, да би на крају
и сам Маркос био поражен, али сада британским оружјем.
Да би спасли Грчку експеримената социјалистичке револуције, а истовремено поставили баријеру према Источном Средо120

земљу, Британци су поделили своје симпатије према народима
с х о д н о далекоссжном домету политичких перспектива. тако да
су у Југославији и Албанији директно стали на страну комуниста; према Бугарској остали индиферентни, а у Грчкој одређено
приступили војној интервенцији, чим je постало јасно да су Руси одредили Југославију, Бугарску и Албанију поред Румуније
иМађарске као своју «покусну плоху». Отворено су ушли у грчки грађански рат пре него су немачке трупе на свом отступању
напустиле Србију, а борбе југословенских комуниста и Толбухинових Руса беснеле Војводином, Славонијом и Босном. Тако
je на изненађење Централног комитета EJIAC-a, дошло до отвореног напада Британаца на његове трупе, да би овај, под бр. 63/
44. упутио у име Врховног штаба протестну ноту на адресу команданта Другог британског армијског корпуса, генерала Скобија, али путем команде Првог армијског корпуса, где се каже:
«Јуче после подне у близини Тебе, британско ваздухопловство извршило je напад на један мањи одред ЕЛАС-ових трупа, којом приликом су погинула два борца поред рањених.
За овај непријатељски акт савезничког ваздухопловства
према припадницима грчке армије, која се бори на страни савезника ви ћете да сносите одговорност, не само према поносном грчком народу, коме британске војне снаге требају да
одређују бољу судбину, већ и у очима наших савезника им еђународног јавног мњења.
Ваша тврдња да штитите закониту владу и јавни поредак
упућује нас на мисао, да ви браните фашистичку диктатуру
мањине грчког народа, која устаје против народно-ослободклачке борбе и којаје колаборирала сокупаторима против интереса сопственог народа и савезничке ствари.
Још једном наглашавајући наше протествовање апелујемо
на вас да престанете с вашом интервенцијом у нашим домаћим пословима.
6. децембра 1944. године
За Централни комитет ЕЛАС-а
Генерал Е. Мантакас
Генерал М. Хаџимихалес
Георг Сантос
(National Liberation Front - Е.А.М. - W hite Book - May 1944March 1945 - Trikkala, Feb. 1, 1945. - Published in the United
States, N ew York, N.Y. August 1945 — Doc. 62, p. 45)».

Према напред наведеном треба да се установи да су западни
Савезници сматрали споредним оно што су нама приписали у
грех, а Компартију Југославије дигли на степен есенције патриотизма. Из перспективе тих момената треба осматрати однос Тито-Запад, а на рушевинама односа Тито-Стаљин. Ни у првом ни
у другом односу не треба градити на идеолошким моментима,
већ на чисто политичко-економским. Титу би совјетска зашти121

та економски значила пропаст, а истовремено и опасност да и
сам буде ликвидиран од стране Совјета. Помоћ западњака je
значила његов спас и оспособљавање његовог система за даљи
опстанак. То му je доносило и популарност у народу, у најмању
РУКУ У оном делу који стоји у зависност од режима; то су војни
и цивилни функционери и сав систем у односу на спољни свет.
На другој страни, западњаци су «забили свој нос» у оно што су
Руси сматрали својом сфером. Ово je најдрастичније изнео сам
амерички пуковник Тејер, кад je у разговору о победоносном
наступу Руса у борби против Немаца око Београда у октобру
1944. добио јасно од Пека Дапчевића речима: «Ми вас западњаке више не требамо», тј. кад су им Совјети предали власт. Но
Запад je у својој упорности ипак био истрајан. Ту je Стаљин
био побеђен, а Тито испао победником и над Стаљином и над
Западом. Запад га je устоличио у победи, оборио Дражу Михаиловића; затим je одржао и његов систем на штету онога што
сам пропагира: народне слободе. Ту je пала и сама идеја балканске федерације, јер колико je Стаљин од ње хтео да прави
отскочну даску за своје империјалне циљеве, толико je у подељеном и закрвављеном Балкану Запад налазио услове свог наметања.
Британско осујећивање закључења уговора о пријатељству
између Совјета и Југословенске владе у егзилу у 1942. години
било je претпоставка Титовог успона и слома свију националних покрета на Балкану током и после рата, а на штету Срба
као народа и Југославије као државе. Спорно je питање шта би
се десило са Југославијом да je победила Стаљинова теза уништења Тита и његовог покрета током рата. Међутим остаје у томе неспорним оно што je већ само искуство верификовало, тј.
да су Срби кроз своју лакомисленост и веру у обећања, дали
највећи могући проценат у жртвама током овога рата и после
њега. Срлске су жртве у овом рату превазишле по процентима
жртве свију учесника у овом рату, посматраних појединачно.
Сада се поставл>амо пред питање, да ли би наше жртве биле
мање да смо следили закон опортунитета, а не принципијелности наивних? Најизразитији доказ те наивности било je одбијање руке совјетског диктатора, који je у суштини мислио национално.
Ако je већ судбина била скројена српском народу, да овај He­
be стићи до свог циља сходно спрези, онда je опортунитет налагао кретање стазама на којима ће остати најмање жртава. У
сваком случају жртве би биле мање, да je усвојен Стаљинов
предлог иза чије се идеје сакривала мисао Титове ликвидације.
Мада ови моменти спадају у чисто академске, разматрања о њима нису лишена оне интересантности коју сама проблематика инаугурише, а најновија збивања актуализирају. Ликвидацијом
122

Драже Михаил-овића нисуодбачени империјални планови иконкурентни односи велесила.
Да je Дража Михаиловић примио совјетску војну мисију у
свој штаб, тј. да je услов томе био постављен уговором о узајамној помоћи, или да je то Дража Михаиловић урадио на своју
руку, мимо Владе и чланова британских војних мисија, поставл>амо се пред питање: какве би то последице имало? Да се Дража Михаиловић поставио на тај начин између Совјета и Енглеза у тој форми, да ли би се британска мисија повукла из његовог штаба? Одговор би био: последице би биле по Дражину ствар
срећне, а ефекат колосалан. Тито би био морално ликвидиран,
затим, вероватно и физички. Он би био у првој фази приморан
да се приклони Дражи, не зато што je Стаљин сматрао Дражу
себи идеолошки ближим, а Тита даљим, већ зато што je настојао да ликвидира Тита као личност. Дража би остао неприкосновен на терену из два разлога: 1) што би знатан део Титових
партизана који нису били комунистички индоктринисани или
оних који су 5или већ антититовски расположени, напустили
партизанске редове и пришли Дражи делом кроз диктат националног осећања, а делом кроз своје русофилство. Добар део оних интелектуалаца Србије који су стајали по страни пришао
би Дражи не само кроз своје русофилско осећање, већ кроз своје антипатије према Енглезима. Ово тим пре што je Дража Михаиловић кроз своје поступке још од најмлађих дана био сматран ако не дрвеним, оно бар помало «дрвенкастим», тј. напредним сином буржоаског друштва, како су то говорили неки совјетски посматрачи ствари још од дана Дражиног службовања у
Прагу у коме се нашао у истом друштву у ком се кретао док се
налазио у Софији. Отуда се, вероватно, рачунало с њим у круговима социјалистички раслоложеним. 2) Дража би постао под
тим околностима цењеним идеалом отимања између Совјета и
Енглеза, јер би у том случају било слорно, да ли би се Тито могао да појави као алтернатива Дражи. У познатом случају видели смо да се Дража без свести пустио низ енглеску матицу, која га je одвукла у амбис. Колико су масонски елементи у Врховној команди допринели Дражиној недоследности у ставу остаје
тајном, која, можда, никада неће бити ни осветљена сазнањем.
Ако би се упустили у критичку анализу предњих момената
дошли би до закључка који потврђује отсуство визионарских
способности у политичком маневрисању, како код Драже лично
тако и читавог његовог иггаба. Дража je почео као војник, да би
се као политичар сломио. Тито je почео као политичар, да би се
на војничком пољ у колосално наметнуо. Значи, Тито je био моћан визионар. Дража и његов штаб нису разумели улогу британске војне мисије у његовом ареалу. Он je могао да стане на
гледиште да би се руске војне мисије свакако бавиле свим врстама шпијунирања. Међутим нејасно je његово гледиште у од123

носу на Енглезе, кад им je тако веровао. Међутим кад je прибавио толико куражи да им каже да између њих и нациста нема
разлике, онда je он био бачен из канџи орла с оне висине која
je омогућавала његово тотално разбијање, да би га комунисти
лакше прогутали. Он je скупа с Владом и Британцима одбијањем сарадње са Совјетима указао на факат да су циљеви совјетске мисије јасни и унапред прозрени, док су, на пример, циљеви британске мисије прозрени као «пријатељски и добронамерни». Каква заблуда и трагедија једног народа. Овде ће један
сличан пример веома добро илустрирати разлике у карактеру
политичких људи.
Тврди се да je Димитрије Љотић током читавог рата био опасан шестоструким појасом шпијуна који су се окупљали окоњ ега пре и током рата. То су били достављачи немачке, италијанске, британске и америчке службе, совјетских сервиса активних
током рата у Београду, па чак и агенти Црне руке. Све je то ишло циљу да се што ближе и боље упозна с интимним мислима
Љотићевим. Кад су га извесни пријатељи упозорили на поједине моменте из те методе, он им je одговорио: «Ja све те људе добро познајем. Они као такви мени не сметају. Напротив, чине
ми услуге верним преношењем својим пријатељима мојих мисли о њима. To je управо оно што ja и ж ел им ...» Запгго je Драж а морао да поступи супротно кад je имао куражи да баци рукавицу свим нашим националним непријатељима? Шта га je кочило у том елану будући довољно интелигентним?
Наше предратно, ратно и послератно искуство указало je на
факат да таквим методама борбе реални политичари нису наседали. Посебна je ствар умесна критика и реална одбрана. Полазећи с тог гледишта постављамо ое пред питање: у чему би се
изразила она негативна страна улоге совјетске мисије, која би
у претпостављеном случају засенила ону Британаца и предности које су нам Британци стављали у изглед, да су се ове две мисије суочиле у Дражином штабу? Зар би се у том случају по
Србе као народ и Југославију као државу могло збити било шта
негативније од већ познатог. Из односа тих мисија исчаурила
би се далеко виша цена Дражи, јер у том случају не би био препуштен милости и немилости Британаца, где нас и само суђење
и осуда Дражина наводи на мисао већ унапред одређеног критерија одговорности његове лично и његових сарадника скупа. Националисте je требало ликвидирати по плану «тајних сила», а
оне «с пепелом на глави» осудити на временске казне. Зар се
Дража са својим штабом осећао толико несигурним у оној другој позицији, тј. налажења очи у очи са својим савезником. Ако
je Дража био англофил, што му се импутира, онда je врло загонетно стање, да je он тако мало познавао своје пријатеље. Међутим ако je тачно, да je током рата имао стални контакт с Москвом, који су му омогућавали они којима je веровао, онда je не124

јасно зашто није остао консеквентним у свом потезу и уверењу,
јер je његова претпоставка о троцкистичком ставу маршала Тита већ увелико верификована. Даље je верификовано оно што
дубоко лежи у душама једног народа. Данас се у Југославији окрећу очи према Русима исто као што су се окретале 1804, 1876,
1914, 1941. и сл. Вера у западњаке je утолико снажна уколико
својом помоћу одржавају систем, да би га колико толико везали уза се. Мстина, тешко je било у 1941. или 1942. предвидети оно што ће седа дешава 1960. Међутим и оно што се дешава 1960.
лотврђује истину о ономе што се требало да уради током рата.
Док Коча Поповић у Београду брани идеју републике и идеологију социјализма, његов брат Никола Поповић рукује у Паризу центром — комитетом, који треба да обрађује питање рехабилитације династије Обреновића, али не из уверења, већ по
наређењу из Београда, да би се у том правцу могло да нашкоди
позицији Карађорђевића. Стаљин у току рата није постављао
питање династије, чак ни владавинске форме управе у Југославији. Британци су код првог корака ставили до знања Д раж ида
неће трпети комунистичке махинације у Врховној команди. Ту
се постављало питање које задире у карактере, а не у идеологије. Најзагриженији левичари у ери династије Карађорђевића,
као што су били Александар и Никола Вучо, Марко Ристић,
Љубиша Јоцић и др. који су током рата уживали заштиту немачких власти у Београду као «лојални», данас су већ упрегнути у Београду у кола «Комитета за рехабилитацију Обреновића». Један део елите Београда ставио им се на расположење, да
би се том идејом одушевили пуковник Панта Грујић, Милутин
Гарашанин, Љуба Велимировић и супруга му Лела, Лена Јовичић, кћи некадањег дипломатског агента Србије у Лондону скупа са свом породицом Ристића и др. поред разних Куцовлаха и
Гркомана, од којих су се већ многи нашли на поднебљу Америке, да би према Титовим инструкцијама предано радили на оживљавању обреновићевске традиције и евентуалној припреми
политичке рехабилитације, где су се, свакако у слеђењу свог идеалистичког уверења истицали и неколицина активних официра војске Краљевине Југославије као што су: војно-судски пуковник Негослав Плећевић и његове колеге у звању пуковници:
Радован Јовановић, Милан Грујичић, Манојло Кораћ и др. Овде je веома тешко поставити границу између заблуда о старима
и делатности из уверења. Поред ових се појављују и плаћени агенти који користе стање ствари. Но у сваком случају слабо ће
ое провести сваки онај ко се буде без резерве наслањао на свест
и проницљивост овог елемента. To je важило нажалост и за самог Дражу Михаиловића, који се у служби нације изражавао
као «британски» човек, да би тиме послужио обратно формалној улози, јер се неправилно тумачила формална улога у односу на уверење. Дража уствари није био англофил већ русофил.
125

Да je остао доследан том уверењ у он би могао да користи обе
стране као што je радио његов конкурент. Д раж а није знао да
цепа непријатеље.
Стаљин je у конкретном случају поступио државнички. Оставио je отворена врата и позвао на разговоре. Он je полазио с оног политичког гледиш та које може бити предмет критике, али
истовремено и испита снага сауговорача и њихове самосталности у доношењу одлука. Ако су Југославија и Русија успоставиле дипломатске везе у ери кад су осећале потребу узајамног наслона, или су закљ училе уговор о лријатељ ству у моменту кад
се Југославија рушила, онда je нејасно заш то се одбија продуж ењ е односа у истом духу годину дана касније? To je уствари
доказ политичког шепртљанства својственог скоројевићима у
политици. Стаљин и совјетска влада су били први пропагатори
акције Д раж е М ихаиловића. Њ им а je близина фронта на бојном пољу скретала паж њ у на значај везан уз срце. Стаљин je
хтео свим сретствима бар тактички, да за моменат задовољи психолош ке склоности Д раж е М ихаиловића и његових бораца одређујући генерала К орњ ејева за ш еф а руске војне мисије, тј. оног Руса који je одгојен у духу традиције царског култа, да би
преко њега успоставио везу са Србима. Ово je била друга страна оне тенденце, да се свет наоруж ава против наци-фаш изма.
Ту Стаљин није био искључив. Он je мислио државнички. Генер ал Корњ ејев je био онај руеки националиста, који према налазу америчких војних стручњ ака и посматрача током рата кроз
своју активност на Балкану, не мари ни најмањ е за комунизам
и његову идеологију; презире Тита и његове лаж не бравуре, комесаре у армији и сл. Ш та више он je том расположењу давао
и зраза на велико задовољство америчких војних стручњака, који су пратили његово понашање приликом банкета «победничких армија» после уласка комуниста у Београд. Био je чисти
злочин према једном народу што je оваква прилика била пропуштена. То ни у ком случају политички менталитет не би смео
да допусти и пропусти. Међутим, кад je Стаљин видео да се према њему н алазе основношколци у политици пустио их je да пливају како сами знаду. И заиста смо отпливали дотле, да се већ
данас јавно у српском делу Југославије окрећу очи према Русији, кад су људи видели ш та им спремају бивши Савезници и ш та
су им спремили они који су свој злочин закрили иза «народноослободилачке борбе».
16.

Из претпоставке да би Стаљину било лакш е ликвидирати краљ а Петра, да се овај нашао на престолу свога оца после свршеног рата, не може се извести ништа начелно ако се ту узме Тито као пандан К раљ у. Но и то алтернативно. Ако би се К раљ о126

држао на престолу, с њим би се одржао Дража и четниди, тј.
националисти сва три југословенска народа. Ако би Краљ морао да иде као «непопуларан», његову непопуларност треба извести из оних његових грешака које je чинио да би се иза њих
закривали они који су га лишили престола, а не народ у земљи.
Тај народ нико није ни питао за његову судбину. Но и кад би
Краљ морао да оде с престола под пресијом «народне воље»,
Дража и националисти не би морали да иду с њиме, јер грађански рат у Југославији у том случају не би био пожељан. Грађански рат у Југославији током рата није био рат елемената који
суверено одлучују о судбини политичког система у земљи, већ
je тај рат био одраз супротности блокова који су се отимали о
првенство у светској политици. У центру тога вртлога нашао се
Тито благодарећи својој умешности, док се Дража из «начелних» разлога нашао на периферији, да би тако остао као риба
на суву. Овај начелни моменат није био једини у том комплексу
већ их je било више, да би се узајамно допуњали, ако би се хтедо задрети у дубл>е слојеве комплекса. Дража се није знао да
«прави важним» у револуцији и зато je испао материјално споредан.
Томе би могао да послужи случај потпуковника Велимира Пилетића, команданта Источне Србије у Дражиној организацији.
Овај командант, по непровереним подацима, тј. са Дражиним
инструкцијама или без њих, а са групом од својих 16 бораца,
прелази Дунав, да као делегат Драже Михаиловића успостави
везу са Командом совјетских оперативних трупа у Румунији.
Шта се са овим хтело? Депласирање Дражино или његова веза
са Русима? Дискредитовање Пилетића у својој чистоти идеолошког борца или његово жртвовање у духу инструкција, које му
je, према верзији, давао члан Штаба Маринко Пауновић, звани
«Мацан», човек близак британским службама на Балкану, познати члан Англо-југословенског клуба и сувласник конзорција «Недељне илустрације» у Београду. Чије ли je оруђе био овај
политички бареч, који се данас као Џек Трбосек шета Београдом и мудрује о својој мистериозној улози током рата?
Овај моменат колико интересантан сам по себи толико je и
пун супротности. Ниједна страна не жели да о њему гласно мисли. Верзије су такође сувише противречне и алогичне. Ту су
извесни моменти сасвим јасни, али им je позадина замагљена.
Ако je Дража Михаиловић изаслао Пилетића у сусрет Русима,
поставља се питање претходних припрема за тај корак. Из званичног држања Драже Михаиловића према Совјетима токомрата зна се да je Дража одбијао сваку везу са овима сходно упутствима и званичном ставу Југословенске владе и Британаца. Ако je Пилетић пошао на своју руку на тај пут, поставља се питање његове легитимације. Из званичних података Републике
Југославије као и извора са других страна («Титове иницијати127

ве», «НИН» од 3. ју л а 1960), добија се утисак да je Пилетић био
у добрим личним односима са проруском групом југословенских
левичара у Србији, др Благојем Нешковићем, Момом Марковићем, Пуцаром, Петром Стамболићем, поред Милоша М инића који je стално заступао идеју четничко-партизанске сарадње, али
коме je касније била додељена улога судије Д раж и М ихаиловићу да би био компромитован у очима националне јавности Србије и Југославије, као издајник те идеје.
Даље верзије указују на ф акат, бар према још живим активистима на тим пољима, да веза између Д раж е М ихаиловића и
Оовјета, успостављена крајем 1941. године није прекидана све
до кр аја 1944. године. Сада се поставља питање ш та су Пилетић
и другови поред најбоље воље могли од Р уса да очекују кад je
супремација Титових снага била евидентна? Да ли су Д раж а
М ихаиловић или Велимир Пилетић рачунали да ће тиме да оборе или модификују закљ учке Савезника и Совјета у односу на
Југославију и њихово држ ањ е према комунистима? Да ли су
сматрали да ће убедити Русе у своје пријатељство управо сада
кад су били од свију и свакога напуштени? У овој читавој ствари једини ауторитет и централна личност je сам Пилетић. Међутим он о томе ћути пуних седамнаест година. Заш то ћути и то
je исто тако интересантно. Питање je само по себи врло озбиљно. Њ егову озбиљност индиректно не сакривају ни совјетске
званичне публикације које третирају моменте судбоносне по савезнички однос управо тих дана.
Међутим, ако се овде осмотре случајеви појединих четничких команданата и њихова активност у светлу комунистичке
послератне публицистике, не може се никако ослонити на њихову историјску аутентичност. Тако на пример код случаја неког Тенка Анђелковића, каж е се:
«Тенко Анђелковић, војвода крајински, командант К рајинског четничког одреда, стрељан у Нишу 1942. године од Немаца због опљачканог новца». (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа,
том 1, књ. 2, стр. 266, Београд 1952).
Н а страни 165 исте свеске каж е се: «Тенко Анђелковић, командант К рајиш ког четничког одреда. Погинуо као народни непријатељ». Као што су ове две констатације у међусобном сукобу, оне су опет у сукобу са трећом констатацијом на страни
169, где ее каж е:
«1941. године било je на терену разних четничких група.
Неке од њих су признавале Д раж у Михаиловића, као на пример Велимир Пилетић, неки поштенији четници, као што je
Леонида Пљешковић, приш ли су партизанима, а неки су више нагињали Кости Пећанцу, као на пример Тенко Анђелковић».
128

Овде ое аутор требао да позове на своју ранију констатацију,
према којој се види да je Пљешковић, кад je видео ко су партизани, опет пришао Пилетићу, који га je због тог издајства стрељао. Овакви случајеви хонфјузије су уствари правило у свим
комунистичким политичким публикацијама. Према овим публикацијама постоји на пример више од десет разних верзија о
смрти председника Обласног комитета Компартије Херцеговине, Мира Попаре. Он je, међутим, погинуо онако како je изложено на стр. 142-143, прве свеске ове Енциклопедије. Комунистичке публикације могу бити од интереса кроз богатство материјала у осветл>авашу рада једне стране и то само за онога ко
познаје другу страну. Њихова историјска аутентичност je еасвим инфериорне вредности, било да се ради о методу прибирања чињеница или њиховом тумачењу.
Други случај који ми je остао у дубоком сећању и који се тако рећи десио у мојој непосредној близини, био je случај погибије мај-ора Бошка Тодоровића и његове пратње у селу Кифину
Селу, у близини Невесиша. Као и многе случајеве, комунисти
су у својим публикацијама, и овај приказали на њима својствен
начин, да би га као таквог означили следећим речима:
«Оперативни штаб НОП одреда за Херцеговину од 22. ф ебруара (1942) јавља:
Ноћу између 19. и 20. фебруара о.г. у Кафином Селу, 500
метара удаљеном од италијанске посаде, а 6 км. од Невесиња,
партизани јуначког УДАРНОГ БАТАЉОНА постигли су један од највећих досадашњих успјеха које je Ударни батаљон
досада постигао. Утукли су три највећа народна издајника,
издајника српског народа, три главна петоколонашка издајника и слуге окупатора у земљама Југославије. То су: мајор
Бошко Тодоровић, злогласни командант четничких банди Источне Босне и Херцеговине; Лазар Тркља, професор и бивши секретар бивше Земљорадничке странке у бившој Југославији и Јован Мишељић, активни поручник бивше југословенске војске. Злочиначка дела ових народних издајника и
изразитих петоколонаша, познатих по својим злочиначким
дјелима у Србији, Босни, Херцеговини и Црној Гори, као организатори пете колоне, кроз коју су проводили своје мрачне планове, планове служења крвавоме и мрскоме окупатору, гдје су се у својим злочиначким дјелима толико истакли,
да су са својим оружаним четничким бандама убијали најбол>е синове нашега народа, опробане борце наше Народноослободилачке победничке партизанске борбе, а са тиме разбијале народ и његово јединство у борби против крвавог и мрског окупатора.
Уништењем ова три народна издајника, ове три неваљале
псине, који су били рак рана на организму народа Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе, њиховим уништењем народу
129

ће одмах лакнути, народ ће се лакш е организовати у борби
против њ ихових прљ авих четничких остатака и у борби против мрског окупатора». (Зборник, том IV, књ. 3, стр. 230-231).
У духу елеганције речника и истине у предњем извеш тају, неколико дана касније штаб Ударног батаљона својим актом од 1.
марта 1942, извеш тавајући о акцијама против четника, каже:
«Тако нам je успјело да ноћу између 19. и 20. ф ебруара ликвидирамо три опасна бандита: мајора Бош ка Тодоровића, Јована
М ишељића и професора Т р к љ у ...», да би се уредништво Зборника присетило да стави напомену на дну листа: «Овом приликом није убијен професор Тркљ а него професор Недељковић
који je био савјетник мајора Бош ка Тодоровића» (иста свеска
страна 263). Колико су те констатације и коректуре бедне то потврђује овај последњи исправак. Није постојао у то време никакав професор Недељковић. у Херцеговини. Постојао je само професор др Душан Недељковић, који се на путу из У ж ица у правцу Црне Горе, напуш тајући Тита, задрж ао као сарадник Моше
П ијаде у борби против четника племена Васојевића, која се развијала истих дана, када су комунисти Херцеговине објавили
народу: «Да борбу против окупатора треба обуставити јер je
борба против пете колоне саставни део борбе против окупатора». Вероватно су мислили да je професор Недељковић одвајајући се од Тита пришао четницима, пошто je био одбио да се
креће са Титовим Врховним штабом према западу, супротно
случају др Радоја Вукчевића, који се из табора марксистичких
идеолога пребацио у табор опортуних равногораца, да би кас
«четник» био оптуживан од стране југословенских комуниста у
њиховим публикацијама. Вукчевић није био ни четник ни равногорац, већ опортуниста. Приликом погибије Бош ка Тодоровића комунисти су убили теолога Недељка Јокановића, личног
пријатељ а и сарадника поручника Јована Мишељића, јер се Јокановић пред насртајем И талијана и усташ а био склонио у Невесињском срезу, сматрајући да he бити сигурнији него у Билећи, пошто je у то време овај срез сматран најбоље организованом четничком кулом у Херцеговини. Професора Л азара Тркљ у
убили су Хрвати на почетку месеца маја 1945. у логору Стара
Градиш ка на Сави. Са истом резервом, уколико се траж и наслон
на југословенске комунистичке публикације треба прићи и случају потпуковника Велимира Пилетића.
Према извеш тају к о ји је доставио А лександар Ранковић 11. септембра 1941. године Врховном команданту НОП одреда Југославије о току преговора одржаних у Београду са претставницима Д раж е Михаиловића, каж е се:
«За Новака (тадањи псеудоним Јосипа Б роза Тита. Моја
напомена).
Одржан je састанак између нас и војно-четничке организације којој на челу стоји Д раж а Михаиловић. Састанак je о130

држан у Београду у понедељак. Присутни су Дражини изасланици: пуковник Пантић, мајор Пилетић, ађутант Дражин
и по свој прилици четврти je поп; наши претставници су: Доктор (др Благоје Нешковић), Ђура (Ђуро Стругар, народни
херој) и студент (Редакцији није познато на кога се односи).
Пантић je говорио о полит. ситуацији и углавном рекао:
Слом Хитлера je неизбежан, Совјети ће однети победу. Ми
смо свесни да после тога овде долази руска војска која ће успоставити ред и совјетизирати зем љ у ...» (Зборник, иста свеска стр. 126).
Међутим на страни 22, седме свеске, I тома, стоји напомена:
«Велимир Пилетић, командант Крајинског четничког корпуса.
После ослобођења Источне Србије побегао у иностранство». Ово,
међутим стоји у супротности са познатом улогом Велимира Пилетића и констатацијом југословенских власти наглашеној на
страни 171, друге свеске, I тома, где се каже:
«Велимир Пилетић, мајор бивше југословенске војске, командант Крајинског четничког корпуса, познати ратни злочинац. Октобра 1944. године, пребегао испред наших јединица у Румунију и налазио ое код Совјетске команде. На наше
тражењ е изручен нам je, али je наводно приликом транспортовања побегао и сада се налази у иностранству».
Шта да се изведе из оваквих нагађања у које ни сами редактори немају вере? Ако je Пилетић успео да «побегне» онда јс
одлука совјетских власти, да га предаду југословенским комунистичким властима била сувише лабава, што није својствено
Совјетима. Још лабавији су били они ланци којима je он као
совјетски хапшеник био везан, ако je уопште долазио у обзир
за предају. Да ли су југословенске власти смеле уопште да га
траже од Совјета, посебно je питање. Међутим нејасно je, где се
Пилетић налазио у моменту кад су га југословенске власти затражиле, тј. кад им je био «предат». Ако се налазио у Лубјанки, онда се тешко може примити претпоставка, да je успео да
«побегне» ако то бекство власти нису желеле. Међутим ту постоји једна друга верзија, према којој Пилетић није макао из
Букурешта, већ се склонио код неког православног свештеника
док му овај није омогућио бекство преко Мађарске, Аустрије и
даље у Француску. Ову су верзију такође исковали људи из
блиске околине самог Пилетића. Ово има и своју основу. Да je
Пилетић био совјетски бегунац, без обзира одакле je могао да
побегне, он би био њихов преступник и они би га врло лако
зграбили да су хтели. Но у сваком случају она напред наведена
мисао југословенског редактора «алије наводно приликом транспортовања побегао» говори доста јасним језиком. Према тим истим верзијама Пилетићево бекство из Лубјанке je такође искована мисао шегових пријатеља после Пилетићевог склањања
131

у Ф ранцуској, да би се тиме, вероватно, ствари дао и најинтересантнији публицитет — драматизација. Међутим, теш ко би се
могло узети као чињенично, да би се Пилетић усудио да на овај
начин прикаж е своје «страдање у Москви» без наслона на било
кога ко би се оваквим приказом ствари могао да осети погођеним.
Према једном писму које сам добио из П ариза крајем октобра
1948. године стоји приказ правног полож аја пуковника Пилетића, где се на једном месту каж е:
«На дан 12. октобра прошле године, у париској П алати
Правде, у одељењу Касационог суда за екстрадицију, одржан
je претрес пук. Пилетићу. Пошто je претседавајући изјавио.
да je прикупљен целокупан материјал потребан да се донесе
одлука, обратио се пук. Пилетићу речима:
—Будући да сте пуштени на условну слободу уз кауцију и
В аш у часну реч, ja Вам у име Суда честитам, што сте данас
часно претстали на овај п ретрес... Затим je узео реч бранилац — адвокат О биртен...»
«Ово je први случај да се један независни суд званично забавио питањем покрета генерала Д раж е М ихаиловића. З а нас
овај случај из начелних разлога има огроман значај, јер нам
се први пут пруж ила могућност да званично бранимо свој
став и своју борбу.
Поводом овог процеса у Паризу, Радни одбор за одбрану
пуковника Пилетића одлучио je да изда једну документовану књ игу о покрету генерала Михаиловића. Ради тога учинио je потребне кораке да прикупи потребну грађу и засад je
наишао на одлично разумевањ е како код наш их бивших и
садашњих званичних претставника у Лондону и Вашингтону, тако и код свих наш их бораца и пријатеља.
М атеријална страна за издавањ е ове књиге на француском и енглеском језику, како смо обавештени, већ je обезбеђена. К њ ига ће обухватати око 200 страница текста, поред илустрација, а имала би, отприлике, ову поделу:
1.
Покрет генерала М ихаиловића од првих дана до данас.
Ту би био обухваћен историјски преглед, развој по покрајинама, борбе против окупатора и комуниста, организација као
таква, Врховна команда — Централни национални комитет,
Светосавски конгрес, Равногорска омладина, штампа и т д ....»
Наводећи текстуално све значајније моменте југословенског комплекса пре, током и после рата, под тачком 11 каж е
се: ,Пилетићев рад у Источној Србији, мисија у Москви и суђење у П аризу’. Даље се каж е:
«Радни одбор ће се трудити да изнесе преглед стања у земљи на сасвим објективан начин, као што ће и односи са савезницима такође бити документовано и зл о ж ен и ...»
132

Да ли се тај «Радни одбор» у својој алтруистичкој акцији помакао са платоа овог практичног идеализма или још чека на
комплетирање «документованог излагања», остало ми je непознато. Тако je уствари остала неиспуњена једна значајна празлина у Пилетићевој «мисији у Москви», коју je овај одбор требао по обећању да испуни. Но пошто то «документовање» траје
прилично дуго обзиром на трајање нашег живота на земљи, то
сам у овој ствари узео сам иницијативу, да би проверио, потврдио или модификовао извесне контрадикторне верзије, обратио
сам се индиректно на Пилетића, са једном серијом питања, боље
речено, напомена о овом помплексу с молбом да он стави своје
напомене на та питања чиме би се добила нужна аутентичност.
То су биле оне напомене, које задиру у његову активност, а на
други их je начин кемогуће проверити:
«1. На чију je иницијативу дошло у лету 1941. године до састанка између Дра Благоја Нешковића и г. Пилетића у Београду? Шта се хтело тим састанком? Ко je тај састанак аранжирао и да ли се г. Пилетић сећа ко je био онај мистериозни
,студент’ који je присуствовао том састанку и разговору? Да
ли je тај састанак требао да одреди смернице сарадње Дража
-Тито и на какав начин?
2. Како се звало оно лице које je било у Штабу г. Пилетића
еа надимком Мацан? Ко je то лице одредио и за какву функцију и Штабу г. Пилетића?
3. Да ли je г. Пилетић прешао Дунав у настојању да ступи
у контакт са Русима по наређењу и инструкцијама Драже
Михаиловића или je то урадио на своју иницијативу?
Ако je то урадио по наређењу Драже Михаиловића онда се
поставља питање, зашто je, ко, и у чије име одредио депутацију Русима под вођством инж. Боре Раденковића, званог
Мицко, из Београда?
Ако je г. Пилетић тиме хтео да по својој иницијативи помогне ствар четника зашто га je на том путу требао да прати
«Мацан» и каква je сврха била да се он придружи г. Пилетићу?
4. Како се зове оно лице са којим се г. Пилетић срео у Турн
Северину и које му je било претстављено као ,незаконити
син краља Милана’. Каква je сврха била тог састанка? Зашто
je том састанку требао да присуствује ,Мацан’? Да ли je тачно, да се том лицу у разговору обећало тј. ставило у изглед,
,враћање династије Обреновића на престо Србије (или Југославије)’ и његова ,легализација’? Какву je улогу у томе одигравао ,Мацан’?
5. Како се зове оно лице које je у Букурешту носило назив
,Жоца’ и пратило рад г. Пилетића од његовог преласка Дунава па даље док се није г. Пилетић упутио у Москву? Зашто je
то лице било позвано у Београд на реферисање? Да ли je по133

стојао страх код комуниста од измене политике Совјета према Титу? Да ли je та сумња у Врховном штабу HOB и ПОЈ
била изведена из факта што су Руси примили г. Пилетића са
извесном пажњом?
6. Шта je г. Пилетић захтевао од Руса и шта су му они на
то одгов-орили?
Да ли je његово настављање пута у правцу Москве било у
својству борца пријатељске војске или je он био заиста лишен слободе?
Како je у последњсм случају могао ,Мацан’ да се врати у
Београд и зашто није био прогоњен од југословенских власти?

7. Да ли je г. Пилетић био хатпеник совјетских власти или
je сматран у Москви слободним човеком? Ако je био хапшеник, пгга je са њиме имао Вељко Влаховић, Титов делегат у
Москви, а затим Пуниша Перовић, који je Влаховића наследио у својству делегата?
Да ли je г. Пилетићу познато да je било који од ових делегата тражио од Совјетске владе екстрадицију г. Пилетића и
шта се зна о одговору Совјета по том питању?
Да ли се из држања Совпета према г. Пилетићу могло доћи
до закључка, да су они већ тада игнорисали Тита и ценили
личност г. Пилетића, као што су, рецимо, ценили рад др Драгољуба Јовановића, др Благоја Нешковића и др.? Да ли je г.
Пилетић имао утисак да Совјети и у њему траже оружје против Тита?
8. Да ли је тачно да је Југословенска влада била издала Ha­
pehefte својим шпицловима у Москви да прате судбину г. Пилетића и да су на крају установили да je г. Пилетић слоболан
човек. Штавише ,установили су’ да се једне вечетж г. Пилетић сг»ео погледом у ,Бољшом театру’ са Вељком Влахобићем
(или Пунишом Пеоовићем) из чега су југословенски комунисти извели закључак да je Стаљин издао ствар Титову. Ова
сумња je била појачана одбијањем Совјета да им предаду г.
Пилетића. Одакле верзија да г. Пилетић није био у Москви
већ се као илегалац крио у Букурепггу?
9. Сматра ли г. Пилетић да je јавност у Југославиш (као и
ми ван Југославије) примила његово ,бекство из Љубјанке’
као истину или као интелигентно стављену маску на лице
стварности?
10. Кад се г. Пилетаћ нашао у Бад Гаштајну (Аустрија)
срела га je лекарка холандске народности (не сећам се датума тачно кад je прошао кроз Аустрију, премда смо се интересовали његоввом судбином) да би му ваљда омогућила пут
према западу.
Да ли je то било v вези са ,прокрадањем на бекству’ или унапред смишљена веза?
134

Зашто je г. Пилетић заобишао Салцбург кад се знало из
свих московских новина, аустријских и југословенских публикација из 1946. и 1947. да се у Салцбургу налази значајан
центар бораца Драже Михаиловића? Који би разлози могли
да буду да он овај центар заобиђе?
У сукобу Београд-Москва тј. Тито-Стаљин, ови моменти су
од значаја исто као што je била од значаја активност тог човека који се закривао под именом ,Мацан’, чија je функција
у Штабу г. Пилетића била од пресудног значаја, јер се добија утисак да je он требао да буде вешта контрола рада г. Пилетића. Да ли се ово може друкчше да тумачи?
11.
Какав je однос на терену био између г. Пилетића и г.
Љубе Јовановића ,Патка’? И из тог се односа може да дође до
значаших закллгчака.
У интетзесу објашњења онога што сам сггремио за штампу,
ова су питања од великог значаја».
Пилетић je на индирехтан начин одбио с индигнацијом, да
стави евоје напомене уз ова моја питања. Али мешајући пропаганду са историјом, Пилетић ме упутио на «читање светске
штампе о његовом р а д у ...» Тиме je овај комплекс лишен оне аутентичности Koiy му je једино могао да даде сам Пилетић. Тако ће по свој прилиии ова ствар да остане на верзхлама. Мећутим она није лишена свог значаја. Пилетић je у праву кад vrryћује људе на «светску штампу» и њен изражај о њему. Мећутим
он не може себи да прибави право онде где упућује истраживаче истина о југословенској ттагедши и од њих захтева да се задовојм1 оним што je у његовом случа^у светска шташта изразила. Она управо rorie казала оно нап-гнтеоесантнипе у ње^овом
случају, који je у ствари врло интересантан по себи без обзира
на његовог јунака. Разлози Пилети^евог ћутања о томе могу се
врло лако разумети, ако не из других разлога, оно бар из разлога чувања идеолоппсе чистоте. Мећутим било би ужасно г.тгупо
од стране совјетских власти. кад се већ Велимир Пилетић иатпао у Москви, да га не доведу у везу са његовим позивним колегом и некадашњим матором артиљет>ијско-техничке струке
Југословенске војске, Мирком Модповићем, талањим генелалом
Сочтетске а см т е, до чите би речи Совјети дпжали далеко више
него 7то речи једног Вељка Влаховића или Пунише Перовића и
др. Мећутим ако се зна да је Модровић остао и даље страхом и
тпепетом лините јутословенских комуниста-титоиста, као човек
Стаљинове балканске лиголе, онда ie разумљиво i u t o су 1 угословенске котчунистичке власти настслале да убију и попледњу
клипу нада 1 угословенских простаљиниста, који су у свсиој чежн>ивости градили v свотим сћантазитама куле политичке моћи
Мирка Модровића, v читоп су сентот ковали звезде славе и самом
Пилетићу, чита je имагинарна калтера задавала страх југословенским комунистима Титове линије.
135

Ово су моменти чије се објашњење не може да траж и у «светској штампи», већ у оним илузијам а које су Совјети требали да
ставе у изглед и Модровићу и Пилетићу, уверавајући их да je
Титов реж им привремен у Југославији, што уствари није било
никаква тајн а за самог Тита, кога je Запад током рата устоличио у власти, а затим одано бранио и одбранио после рата. Пилетићево ћутањ е не објаш њава ништа, али говори ипак довољно немим ]езиком, да би се из једне оштре логике аналитичара
ф илозоф а могли врло лако да назру разлози његовог ћутања.
Они су заиста на месту и оправдани психолошки, мада не историјски. Оно «историјско» што се крије у Пилетићу дало би знатан прилог објашњењу основних мотива сукобу Стаљин-Тито,
тј. открило би добар део оних тајни под чијим je велом кухало
још од 1939. године оно што je избило на јавност 1948, свакако
под условом коинциденције чињеничног стања и оних момената,
које нам je сервирао сам Пилетић о свом путеш ествију у Москву, његовом хапш ењ у и бекству. Међутим и кад би Пилетић искрено вапијао за истином, он више није у стању да нам je сервира услед непознавањ а ствари чија позадина, по свему изгледа, не стоји у складу са нашим очекиваљима. Тако je Пилетић
изабрао срећнији пут, — пут ћутањ а које нешто наслућује, али
ипак ниш та не каж е.
Ми немамо на расположењу много материјала изложеног јавности о раду и случају Велимира Пилетића. Међутим ако се
ствари буду гледале кроз призму оних збивањ а која су нам позната из ере 1941-1944, може се доћи до закљ учка да се Пилетић није побојавао никаквих консеквенци његовог сусрета са
Русима. М оже се мирне душе да прими претпоставка, да je он
према њима био легитимисан, јер се теш ко може да прими као
сумњиво, да онај мистериозни «студент» о коме Ранковић извеш тава Тита, могао бити било ко други него агент Коминтерне, о
чијој ф ункцији ниједна страна не ж ели да се изрази друкчије
него «непознати студент». Ту су у питањ у конспирација и такт.
З ар je смео да буде присутан неко непозван једном тако важном
састанку одржаном у Београду под окупацијом од стране илегалног елемента, а под носом власти против које ови планирају
своју акцију. К акву je улогу одигравао тај «студент», остало je
непознато малограђанској јавности. Међутим не може се да прими као вероватно да овај није реферисао о стварима сходно својој улози. У том се састакку уствари зачео онај Стаљинов интерес за ствар Д раж е М ихаиловића, јер Д раж у нису ни Југословенска влада, ни Д ражини западни савезници претставили светској јавности, већ главом сам Стаљин. Но о томе касније.
Ми, осим пропаганде, немамо на расположењ у много материјал а о борби П илетићевих четника и комуниста, уколико je до
те борбе уошпте и долазило. Осим тога располажемо са врло мало података о борби П илетићевих четника и Немаца, што се.
136

свакако има да прими као срећна околност, уколико до те борбе
и није долазшго. Но за оно што се зна о тој борби може се мирне душ е рећи да je то била несрећа, када су Срби морали да
плате са неколико стотина живота главу једног случајно убијеног немачког радника на шлепу који je пловио Дунавом. Подаци о сјајним потапањима немачких шлепова су изгледа у складу са свим «Одисејама» Пилетићевих искустава. Уосталом ни
Пилетићу ни Србима није конвенирало никакво трвење са Немцима, исто као што британцима мисионарима није конвенирало
трвење између четника и комуниста, сматрајући обе групе својим најамницима, тј. ортацима, док се кола не извуку из блата.
Тако се Пилетић по свом положају нашао између кљешта југословенских комуниста од почетка 1944, тј. од напуштања Драж е Михаиловића од стране Енглеза и наступајућих Руса, који
су требали по плану да се нађу у сусрет југословенским комунистима на територији Србије. Тако je Пилетић отворио врата
према Русима својим «Прогласом» у ком je позвао народ да
кличе победоносној Совјетској армији као ослободилачкој. Ту
je Пилетић имао право уколико je Немце сматрао окупаторима.
Међутим није имао право онде где се требао да обрати лицу југословенских комуниста јер je иемачка окупација замењена комунистичком којој су повлађивали Руси. На другој страни Пилетић je имао, свакако према верзијама, легитимацију у односу
на Енглезе, којима га je претставио енглески човек, Маринко
Паунковић, да би овај кроз своју везу са Енглезима био већ унапред имун у односу на југословенске комунисте. Но сва та игра почива на верзијама и непровереним подацима који je комгошкују.
Међутим ако би се ослонили на оно што нам износи британски мајор Џаспер Рутхем у својим забелешкама о данима које
je проводио у штабу Пилетићевом, сва цена о Пилетићу и његовом раду могла би се свести према Рутхему на једну квалификацију: хохштаплер! Што у самој ствари сам Рутхем каже, али
својим речима и то поводом неколико случаја од којих план напада на Бор даје овоме повод да се тако изрази, тј. док су се ови двојида «војсковођа» спремали да изврхие напад на једну
тако важну позицију по Немце у Србији. Но док je Рутхем требао да тим оправдава део своје мисије кодПилетића, овај je као
војник знао шта значи напад на Бор — обзиром на четничку опрему, а истовремено на касније мере одмазде окупатора. Рутхем, полазећи с енглеског гледишта, сматрао je да четници имају прво да освоје и разруше Бор, па да их тек онда Енглези
награде слањем оружја и муниције, као доказ да се немачке позиције на Балкану могу да руше голим рукама српских бораца
«као хероја којима je све могуће». Тако су се двојица «војсковођа» надмудривали, како то Рутхем објашњава следећим речима:
137

«Склон сам да верујем да je Веља у својим обећањима датим на конференцији одржаној трећег јуна о својој приправности да изврш и напад, — судећи по врло неповољном развоју околности током месеца јуна, — у овом обећању назрео
срећну лрилику, да би дошао до оруж ја за своје јединице и,
сасвим разумљиво, ако би лично руноводио операцијама, значајно допринео својој личној слави. У сећању ми je једна његова напомена, коју ми je ставио неколико месеци касније,
кад сам га дотерао до дувара поводом једног другог случаја.
,Суворов’, додао je с висине, ,није никада имао свог плана.
Исто тако ни ja ’.
Међутим на дан трећег јуна није нам било ништа познато
о тој Вељиној сродности са овим великим руским војсковођом, и да ствари у његовој концепцији изгледају толико једноставне и могуће». (Rootham, Jasper, Miss Fire, London 1946,
p. 54).

Пилетић je скупа са самим Пауновићем приман као савезнички командант и држао говоре широм Румуније са пуном слободом и уважењем. Тито je, а према извеш тају тадапгњег дописника Танјуга у Букуреш ту, Јована М есаровића зв. «Жоца», уложио оштар протест код Совјетске владе о оваквом поступку
према Пилетићу. Пилетић je стигао чак до Москве. Супротно
верзијама да je «био закатанчен у Лубјанки», Пилетић je чак
имао част да обилази ноћне претставе у «Бољшком театру» у
Москви, што би било теш ко допуштено једном совјетском хапшенику. М еђутим кад je југословенски делегат у Москви — официр за везу при «Одељењу за везу са иностраним компартијама» у Москви, Вељко Влаховић, био информисан о оваквом
држ ањ у Совјета хгрема П илетићу и сопственим очима се уверио
да се Пилетић налази према В лаховићу у једној лож и «Бољшој
театра», Титова влада je захтевала од Совјета предају Пилетића, што Совјети нису хтели да чују. После тога В лаховић je повучен из Москве, а место њега одређен je у истом својству Пуниш а Перовић. Да не би увредиле свог заслуженог борца, југословенске власти су позвале В лаховића у Београд на реферисање, да се не би виш е вратио у своју «омиљену Москву». Уосталом ако би се од ове верзије одбило све оно што јој даје интересантност, а према инструкцијама, од кога и како, П илетић je тражио, поред осталог, да совјетска команда поштује амблеме К раљевине Југославије кад пређе на територију Србије и да сматра четнике својим савезницима, који им стављ ају своје снаге
на расположење, остаје интересантним у држ ањ у Совјета оно
што je очито и несумњиво, бар за све оне, који су током рата имали ту несрећу да се упознају са режимом који влада у затворима политичких полиција.
Да се може организовати бекство из ж ица које чувају неискусни и необучени стражари; да се може умаћи на цести или
138

шуми неспретним чуварима, то je донекле могуће. Међутим
тврдња, да je једном Пилетићу (или његовим друговима) могло
да пође за руком да се «прокраде» из Лубјанке у Москви и да се
нађе као илегалан у Бад Гаштајну у Аустрији, изгледа више него смешно. To je остало за нас тајном, коју крије живи Пилетић,
али коју су југословенске власти потпуно прозреле, бар што се
тиче самог Влаховића, који je био и сам кроз «пријатеље» упознат са режимом Лубјанке, ако ови своја приказивања о томе не
«фељтонизирају» у циљу изазивања афеката. То «афектно» у
случају Пилетића je дошло до изражаја у оном упорном настојању југословенских власти да га се домогну од краја 1944. до
1947. када га je ослободио највиши суд Француске.
У овом случају постављамо се такође пред једно значајно питање. Како je дошло до тога да потпуковник Пилетић као национални борац иде у сусрет Русима, свакако као Дражин официр,
ако се већ знало да су Руси анатемисали Дражу као енглеског
човека? Енглези, сматрајући Дражу као «колаборатера», назирали су у Пилетићу једну од оних личности која би требала да
смени тј. замени Д раж у као оперативног команданта. Да ли je
ту играла улогу лична амбиција или лакоумност самог Пилетића? У сваком случају ствар остаје симптоматичном, врло карактеристичном за односе Тита и Стаљина, а врло мистериозном
због ћутања самог Пилетића о том комплексу. Но у сваком случају онај политички део те тајне изазива на размишљање о држању Стаљиновом према балканском комплексу.
Какогод ствар била приказивана или тумачена, може се рећи
са сигурношћу, да се југословенска дипломатија у егзилу показала врло неспремном и неспретном придајући пуну веру енглеским сугестијама, чију позадину ова није познавала или није
хтела да прозре. Према најновијим тумачењима Енглези нису
желели никакво осамостаљивање Југословенске владе у егзилу,
па следствено, чак ни у овом случају, тј. закључења уговора о
узајамној помоћи с Југославијом, што je требало да послужм
Стаљину као фасада методе ликвидације Тита, чије су му амбиције биле, изгледа, познате још отпре, што се може да потврди и самим одбијањем Титовог захтева да му се изручи Пилетић. Тако се изродила фама о Пилетићевом бекству, да би тим
«деликтом» био прикривен углед Титовог режима, чијем су захтеву Руси удовољили, али витез Пилетић пренебрегнуо смрт и
умакао у маглу негде «успут».
Међутим, сва ова прича о Пилетићевој одисејади, и кад би се
узела као легенда, ипак неће моћи да депласира оно што се мож е да узме као резултат тумачења факата кроз логичну узајамност. Пилетић je у овом читавом компексу сметнуо с ума једно
далеко опасније мерило којим се отвара питање: колики проценат националних бораца његовог командног подручја одлучида
се из идеолошких мотива придружи онима који се кренуше у
139

правцу Босанске Голготе, а колики из практичних разлога приђе Титу кад се појавиш е Руси на Дунаву? Ш та доктринарно, а
ш та политичко томе леж и у основи? Истина, овде je теш ко рећи, која je од ових солуција била несрећнија с национално опортуног гледишта. Међутим с друге стране гледано, не стоје никакве теш коће на путу констатацији, да се Пилетић никако не мож е да позива на херојство, чијом je карактеристиком опсењен
до ошамућености, не рачунајући с илузорнош ћу мистификација
и импровизација, јер би иначе морао да назре ф акат, да je Историја веома ш крта на сентименталном кавалирству, да би према њему отступила од свог принципа, стварајући преседан, јер
његовој ж удњ и за херојством не леж и у основи ни потез, ни успех, ни свесна ж ртва, већ смишљена спекулација психолошког филиграна, — ш требера каријеристе који, изгледа, ни својства свога позива није схватио, јер би у обратном случају морао
да увиди да ни Наполеонов пораз у финалу, није ништа одузео
од оних својстава, која су га огласила симболом и великим човеком Историје и поред оне социјалне норме, да и велики у извесним моментима могу да изгледају малим, док мали никада не
може да буде великим, ако га буду посматрале «туђе очи» уместо сопствених.
17.
К ао борац на терену, историчар једне трагичне ере нашег народа и нас преживелих, стојим на гледиш ту да се ниједној комунистичкој публикацији у земљи или филокомунистичкој у
иностранству не сме да прида вера и зраза објективности или
ж ељ е за истином, и то управо онде где се дотичу односа Д ража
-Тито или четници-комунисти; Д раж а-С авезници и Совјети или Тито и ови; Д раж а и Немци или Тито и Немци и Италијани,
скупа са партизанима или четницима у односу на окупаторе Ју гославије и Балкана. То исто важ и и за случај пуковника Пилетића где као мрак лритискује она сумња у искреност онога што
званичне или повлашћене публикације Југославије износе о њему. Пилетић као по плану допушта да се око њега «ломе копља»
док он као сфинга ћути. Међутим, као по плану не ћуте они којима конвенира играње по такту свирале послодаваца. Тако неки комунистички публициста у својим записима о овоме, између осталог, каж е:
«За време спајањ а борбених претходница црвене армије и
Југословенске армије кодК.ладова и потпуног распадања четничких формација у Србији, четнички штаб Велимира Пилетића прешао je у Румунију. После кратког времена они су се
пребацили у Букуреш т. Руководство штаба на челу са Велимиром Пилетићем, Мишом Тимићем, др Трифунцем и капетаном Брковићем било je смештено код Петра Пантовића, тр140

говачког посредника у Букурешту. При смештају четничког
штаба активно je учествовао Немања Костић, син проте Слободана Костића из Темишвара, који je допратио групу из
Крајове у Букурешт. У позну јесен 1944. године групу су ухапсиле совЈетске власти и држале годину дана у једном логору у близини Москве. У зиму 1945. године ови четници су
се вратили у Румунију. Уместо да кољача Пилетића предају
југословенским властима, Руси су га ,преваспитали’ и као
свог шгшјуна послали на запад». (Павле Стојанов, Југословенска национална мањина у Румунији, Београд 1953, с. 88/9.
Тако су две доктрине од истог човека направиле јефтину марионету.
Искаљујући свој бес против оних четничких бораца који су
се слободно кретали Темишваром током 1946. године у које писац убраја: Марка Милуновића, четничког организатора из Новог Градишта, Радомира Јанковића из Беле Цркве «који je за
време рата био агент Гестапоа...» и др., којима су румунскевласти ишле на руку, писац je као по плану заборавио да помене имена оних «четника», који су се одмах пребацили преко Дунава,
вратили тркимице у «ослобођени» Београд и ставили на расположење Титовим властима као комунисти и Удби одани сарадници. Откуда разлог за ћутање о томе, ако се већ тражи истина? Зашто се ћути о случају и улози Маринка Пауновића?
Овај моменат потсећа на «Одисеју» једног другог четничког
харамбаше, који у евојим мемоарима каже следеће, као потврду
претеране површности совјетских полицијских власти у НКВД
хапсанама:
«Ja сам проглашен за фашисту и ако су совјетске новине
говориле о мени као борцу противу фашизма и нацизма. Ja
сам осуђен на десет година робије, као шеф терористичке
банде на совјетском терену, и ак-о сам од њих био одликован
Црвеном Звездом за ,херојску борбу’ противу Немаца.
Видео сам многе совјетске затворе, па и најстрашнији у
Н.К.Г.Б. али сам имао среће. Побегао сам. Поново сам се латио оружја и дочепао шуме, да заједно са мојим борцима из
14 Коњичког пука «Дража», све до пред крај 1945. године, наплаћујем данак совјетима и чистим комунистичко ђубре на
терену на ком сам био, као и да светим браћу, која се нису
више могла да боре». (Драган Сотировић, Равногорски народни покрет, Париз, стр. 92).
Из ових момената проистиче да je Стаљину далеко мање било
стало до прогона четника Драже Михаиловића него југословенском маршалу односно оних његових опозиционера у које спадају Пилетић и Сотировић са својим бајкама о тако лаком бежак>у из совјетских затвора. Ово нас категорички упућује на размишљање о оним мислима Павла Стојанова, које су уствари
141

ближ е памети него истине о оним премисама које нам ови надобудни политичари сервирају, уколико не ж иве у уверењу, да се
свему има да прида вера што не спада у оно што се може «видети и опипати». Ово би се могло узети као важ ан наслон за ону
тврдњ у да je Стаљину од краја 1944. па до лета 1946. било драж е видети Д раж у ж ива према Титу него Тита као неоспорног
ш еф а државе. Овоме иде у прилог једна друга верзија коју су
југословенски комунисти унаказили исто као што и ови двојица
совјетских «мученика» ун аказују истину у свом случају или допуш тају да се унаказује.
Једна опсежна група истакнутих југословенских комуниста
још од 1937, остајући приврженом Стаљиновој линији т.зв. Народног фронта, према којој je Тито заузео непријатељ ски став,
да би то изразио током рата постепеним и спретним ликвидирањем ових значајних комуниста широм Југославије, пристајала
je уз идеју Стаљиновог Народног фронта, као припреме за јед*
ну концентрациону владу т.зв. народних елемената. У том знаку, а под сеном Пете земаљске конференције од октобра 1940.
погубили су главе др Бож идар А џија и другови, Андрија Хебранг као пријатељ Стаљина и ш еф К омпартије Хрватске као
наследник др Бож идара Аџије. Затим су погубили главе или улоге значајнији присталице идеје Народног фронта Сретен Ж у јовић-Црни, Иван М илутиновић, Ф ранц Ш аламон и др.; група
Б ане Андрејева у Македонији, који je у улози генералног секретара Компартије М акедоније наследио М етодија Ш атарова, Миладин Поповић-Топ, Ш име Бален као каснији члан Завноха и
пријатељ А ндрије Хебранга, Станко Чаница Опачић, Ловро К ухар, Бранко Дил поред осталих. Поред ових, као појединци истакли су се као опозиција Титовој линији Душ ан Диминић, један од истарских комуниста; Ж ерјави ћ, словеначки комуниста
који je учествовао у Руској револуцији; Густав Ш прљан, који
je извршио самоубиство да га не би Титови џелати малтретирали; Др Десидер Јулиус, примариус болнице у Врапчу, који je,
изгледа био троцкиста, извршио самоубиство да би избегао прогону; Чеда Плећевић са друговима, који се нису солидарисали
са Титом у акцијама 1941-1942, генерал П авле Горанин, касније
проглашен народним херојем, да би се прикрило његово убиство
ујесен 1944. као команданта 27 дивизије, а чије су грешке «накнадно установљене»; Др Симо Милошевић, који je одбио да се
креће са партизанима и Титом у правцу Сутјеске и Зеленгоре
1943, да би са њиме под истим околностима погубили главе др
Дејан Поповић и Горан Ковачић.
Из истих разлога погубили су главе Веселин Маслеша, др
М ладен Стојановић, који je, према једном обавештењу требао да
буде отклоњен пошто je био детаљ није информисан о пореклу
партизанског команданта; пуковник Света Поповић, ранији уредник «Недељних информативних новости» у Београду, који
142

je као партизански пуковник погинуо у близини Београда 1944.
под мистериозним околностима, слично случају инжињера Славише Вајнера, Арсе Јовановића, Ђорђа Јовановића-Јарца, док
су случајеви њихових другова по истој линији живих и мртвих:
Шерцера у Словенији, кога су комунисти вешто ликвидирали
или његовог колеге Дила, кога су комунисти, као Титовог противника потказали Гестапоу, да би га Немци отерали у Дахау;
Божидара Маговца у Хрватској или др Маријана Стилиновића, партизанског официра за везу са немачким Опуномоћеним
генералом за Хрватску и присног пријател>а чувеног др Ота, да
би од узбуђења добио болест и умро од туберкулозе; затим црногорских левичара Анђелића и Марушића, или србијанских др
Михаила Илића и др Ђорђа Тасића су сасвим неспорни.
По истој линији сукобио се са Титовом кликом Милован Ђилас, чији случај je научно много опсежнији и спада у студију
психологије Југословенске револуције од које je Ђилас као идеалиста очекивао отприлике оно што je очекивао Троцки од Руске револуције или Робеспјер од Француске револуције. На том
политичком моменту сукобио се са Титом и др Душан Недељковић, професор универзитета, који je у психологији «политичког
детета» сматрао да Југословенску револуцију треба да воде интелектуалци, који би путем ње дошли до водећих положаја у
земљи — у смислу Платоновог погледа на носиоце функција у
држави. Ово исто важи и за Недељковићевог пријатеља Вука
Драговића, коме je, како каже један његов познаник, један продати «фрак из буржујске Југославије спасао живот, да не умре
од глади» у социјалистичком рају. Међутим да и сам др Душан
Недељковић не би «умро од глади» због свог претендирања на
претседнички престо Републике Југославије, а да би био морално сахрањен, морао je да се лати улоге Претседника комисије за
ратне злочине, где су оштрице биле уперене против идеје и људи Драже Михаиловића. Тиме je раднички харамбаша, Тито, ипак знао да докаже, да зна да води мудријју политику од интелектуалца Душана Недељковића и њему сличних, који су имали сувише високо мишљење о себи, док су свет проматрали иза
луксузних завеса својих радних кабинета, чијим се практичнополитичких знањем иронично поиграо« ковач из Клањца» кад
их je почео да «преслишава».
18.
Ако би оштар посматрач смелије погледао извесним моментима у очи, могао би мирне душе да закључи, да je комунистичка
елита Југославије далеко јаче страдала у фракцијским борбама
и у међусобним трвењима него од самог окупатора. У једној нотици «Комуниста» од 18. априла 1958, уредништво публикације,
на питање студента, Драгана Ђерковића, Београд: Који су чланови ЦК КПЈ изгубили животе у рату? — даје одговор:
143

«У току Народне револуције изгубио je животе велики број
руководећег кадра наше П артије у војсци и на терену. Међу
њима je погинуло 10 чланова Централног комитета К П Ј: Иван Милутиновић, Раде Кончар, М арко Орешковић, Јосип
Краш, Ж ар ко Зрењанин, Коста Стаменковић, Павле Пап,
Милош Зиданш ек, Иво-Лола Рибар и Ф ранц Шаламон. Осим
тога према непотпуним подацима, у Србији je само за прву
годину рата — од 1941. до 1942. године — погинуло 4 члана
Покрајинског комитета и 80 чланова окруж них и месних комитета; у Босни и Херцеговини je у периоду од 1941. до 1945.,
пало 5 чланова обласних комитета, 47 чланова окруж них и 65
чланова среских комитета; у Војводини je од укупно 16 изабраних чланова Покрајинског комитета погинуло или стрељано у току 1941. и 1942. године 13; у Хрватској je дало своје
животе 10 чланова Централног комитета КПХ, а у Македонији 11 чланова Покрајинског комитета. (Према стенографским
белешкама ca V Конгреса КПЈ).»
Код читања овог привидно искреног излагањ а, познаваоцу
ствари искрсавају у свести имена комунистичких идеолога и бораца, који су гинули под мистериозним околностима, да би тако
гинули зато што су морали да погину, али и с унапред утврђеним планом да остану у листи «безимених». То се види из тенденце терминисања времена смрти ових лизијером ратних операција, да би се тиме замаглило оно што се не ж ели да изрази
или да се изрази ћутањ ем о смрти ђенерала Горанина Ш тајнера,
ђенерала Драпшина или касније ликвидираног њиховог колеге
ђенерала Родића, који су свакако били учлањени у «Партију»,
али су били ликвидирани чим су «прогледали», слично случају
др Аџије, Чиче Романијског, П лећевића или оних првака Компартије Југославије, као што су били: Јан ко П у ф л ер , к о ји је као
интернирац у Д ахау износио недела комуниста и Гестопоа у сарадњи против својих и Титових конкурената, чију je судбину
поделио Оскар Јуранић, један од главних организатора акције
помагања комуниста у Ш панији за време Грађанског рата, као
и један од њихових сабораца и носилац највећих одликовања са
Стаљинграда, Ш елеметин, чије je право име било Видак Арсенијевић, који су код Тита имали да испаш тају за све оно што су
били научили у терористичким курсевима у Москви, да би то
знање користили у односу на Тита, његов реж им и систем управе. Но Тито je са евојим апаратом био далеко спретнији, да би
без много гриже савести неутралисао и изликвидирао сву екипу
у Русији одгојених терориста, као што су били: Н икола Пејовић,
Андрија Милић, војни саветник у Ш панском грађанском рату;
Марко Спахић, Христина Кусовац, др Лабуд Кусовац, Анте Зорић, Иван Корда, М устафа Бегић, професор Ш тумпф, Димитриje Станисављевић, Мита Деспотовић са псеудонимом Бојков,
М арија Прешељ (чланица француске Компартије); Јо ж е Лонча144

рић, Мирко Марковић, Мустафа Трбоња, поред врло истакнутих
јавних радника, као што су били, већ отпре рата познати комун и с т и : инж. Бранко Дил, инж. Стане Освалд, Мартин Престерл,
који je као аустријски грађанин деловао у програничном делу
Југославија-Аустрија, на стази Љубљана-Грац; професор универзитета Крајнц; генерални директор југословенске металургије Милан Степишник; директор хемијске индустрије Словеније Владимир Личен; Паул Гасер, комунистички пропагандиста у граничном сектору Аустрија-Југославија; Хилдегард Кан;
Мирко Косир, професор Универзитета у ЈБубљани; Петар Чорић; инж. Карл Барле, Силвестар Фурлан и др. Сви су ови л>уди били прогоњени под оптужбом антидржавне активности и
сарадње са Гестапоом, али уствари проблем je био «про» или
«контра» Тито. Ово се може лако да изведе из оне шутње о случају др Инж. Чертомира Нагоде, који je убијен као антикомуниста у принципу, па се зато његов случај не сматра интересантним.

Западна Европа je од Тита направила хероја дана зато ш тоје
свој обрачун с фракцијама објашњавао својим напорима о осзмостаљивању Југославије у односу на Стал>ина, да би у томе
западњаци назрели могућност разбијања комунистичке идеолошко-доктринарске и политичко-административне монолитности.
Међутим квасац трењу лежи у одноеу личности које се закривају иза идеолошких сувомеђа. Уствари л>уди фиксирају свој
поглед уз оно што им je најнепосредније, слично оном односу
праћења претстава на биоскопском платну, где брзина кретања
не допушта задржавање и размишљање о појединостима демонстрираним пред очима. Искуства су материјални постаменти
комплекса логичко-разумних операција, тј. предвиђања.
Јосип Броз Тито, да га тако назовемо, усредсредио je својупажњу на своју личност још од оног момента кад je пригрлио комунизам као идеал преко кога се жели да изрази као човек. Није Тито ни из каквих алтруистичких разлога Стаљиновом руком ликвидирао Горкића, да се после његове смрти (комунисти
кажу еуфемистички: «смењивања», ваљда «измене» светова),
нашао у Југославији у својству генералног секретара Компартије Југославије, већ je тај положај добио условно, и то врло јасно, да у крилу својих сарадника задржи истакнуте комунисте:
за Македонију Шаторова, Андрејева и Чучкова; за Србију: Љ убу Радовановића и Веселина Маслешу (иначе Босанца); за Далмацију: Видка Јеласку, Ивана Баљкаса и Иву Марића званог
Ж елезар, поред извесних значајних личности хрватске и словеначке Компартије: Аџију, Дила, Хебранга, Кухара и др. Међу
потенцијалне сараднике Титове долазио je, свакако према верзији, др Радоје Вукчевић, који je уживајући симпатије немачких комуниста Толера и Минценберга, а затим велико уважење
од стране француског комунисте Анри Барбиса, био препоручи145

ван у Коминтерни као будући раднички вођа. Међутим он није
успео да се приближи Титу, вероватно из разлога Титовог става
према њему, док су скоро сви штићеници Москве били под разним изговорима отстрањени у времену од 1939. и 1940, специјално после заседања V Земаљске конференције у Загребу, махом
под оптужбом критике споразума Рибентроп-Молотов, који су
поделили судбину самог Горкића, делом као непоћудни делегат
VII Конгреса Коминтерне: Флајшер, Ж елезар и др. или елиминисани на начин који су искусили Шаторов, Андрејев, Чучков,
Миладин Поповић-'Гоп, Сретен Жујовић, Шиме Бален, Станко
Чаница-Опачић поред читаве групе интелектуалаца око комунистичких првака Аџије, Хебранга, Дила и др. Тито je, као по
неком чуду, тачно знао да оцени, кад ће, како и где да ликвидира којег од својих непоћудних сарадника. Истина, многећествари доћи на светло дана лосле повлачења Тита с позорнице на
којој жонглира, да би уствари у западним магнатима нашао своју заш титу у односу на Русе, јер je и тај крволок у извесним наступима неке луциде, толерисао пример за психолошку студију
изражен активношћу његовог питомца М илована Ђиласа, за кога се сме рећи да je остао до крајности у милости окрутног диктатора, чему се осим личног односа не може наћи објективно објашњење, јер ако се Ђилас сме с пуним правом да назове издајником идеологије постајући оруђе западњака, нејасно je какав би разлог могао да потстрекне комунистичку власт у Југославији да га толерише до граница несхватљивости, а из чега би
се смело извести закључак, да крај Титу наслућује и крај Ђиласу, супротно случају М илоша Минића, коме Тито на језуитски начин даде оцену због Минићевог преласка групи Чеде Плећевића, да би на почетку 1942. с пријатељима напустио Србију
супротно плану, а упутио се у правцу Херцеговине, у којој je
Плећевић нашао смрт, а Минић се спасао заробљавања од стране четника у моменту када су ови заробили један део Минићеве
групе скупа са Плећевићем. Минић ое са својим делом групе
вратио истим путем натраг у Србију, да би касније био компромитован улогом у суђењу Дражи Михаиловићу као некадањи
пропагатор четничко-комунистичке сарадње. У отресању ових
интелектуалних пролетера леж е и разлози Титовом супротставл.ању Стаљиновом концепту образовања широког Народног
фронта, а Титу и друговима већ познате идеје о образовашу
концентрационе владе у Југославији, чиме je Стаљин планирао
да Титу притегне ако не руке и ноге, оно бар ноге.
Трећа верзија веже се уз личност самог краља Петра II, са
којим je Стаљин хтео да психолошки парадира, да би тиме створио повољни утисак на Балкану, специјално међу монархистима Југославије, док je интимно сматрао да he монархија и у Југославији бити диквидирана, али je у овом конкретном случају
био за систематске предрадње. Ово je долазило још и отуда што
146

je тиме требао да увери западњаке у своју толеранцију и отступање од комунистичког идеолошког радикализма, свакако наслућивајући да ће после афричке кампање Савезници пренети
поприште рата на Балкан. У том смислу требало je на једној
страни популарисати национални карактер рата против Немаца;
а на другој средити односе међу балканским фронтовима ради
олакшања евентуалних операција. Овоме иде у прилог чињеница, што je према извесним изворима Дража Михаиловић био позван од Совјетске владе, да пошаље своје делегате на Свесловенски конгрес у Москви, што je Михаиловић и урадио, како то каже један истраживач истине о том комплексу, речима:
«При крају 1941, Михаиловић je фактички одаслао упркос
супротним линијама једну делегацију на Свесловенски конгрес у Москви. Делегацију je предводио један од његових команданата из Црне Горе, који je требао да реферише о активности југословенских борбених снага». (W averley Root, The
Secret History of rhe W ar, N ew York 1945, s.l/220).

Ова ће мисао бити анализирана код даљег излагања.
Овај моменат je имао свој значај у израженој ж ељи обе стране, да би себи омогућиле међусобни саобраћај и обавештења ван
Сританских канала. Ово има своје објашњење и у оном уж урбаном слању совјетских падобранаца током 1941. и 1942. године,
који су требали да помогну балканску герилу својим снагама,
које су, како се каже, стајале под руководством Штерије Атанасова, а партијским именом «Виктор». Како се зна ови совјетски падобранци падали су на разна места по Југославији и Б угарској, а чак на местима били пријатељски примани и од оних
српских војних јединица у Југославији, које су водиле идеолошки рат против комунизма. Један добро информисан посматрач
у нешто белетристичкој форми, али с произвољним закључком,
о томе се комплексу овако изражава:
«У лету 1941. године, неколико недеља после напада Немаца на Русију ваздухопловство Црвене армије спустило je на
Балкан неколико стотина падобранаца у циљу напада на окупатора широм Балкана и помагања организовања подземне акдије против сила Осовине. Нешто касније у току године
посматрао сам ове падобранце на делу. Посматрао сам их како се боре и како умиру. Њихов хероизам инспирисао ме je
да напишем овај приказ, што истовремено заузима и један
његов део. Тај хероизам изражавао je много више од онога
што се каже кураж. Они су били потстрекивани јасном и одређеном идејом која их je познвала у борбу. Ови падобранци
нису били Руси већ Бугари, Хрвати, Грци, Румуни, Срби и
Словенци. Они су се борили, а неки се боре још и сада, раме
уз раме. Њихов пример поставио je темеље балканског подземног борбеног јединства на револуциооарној бази. То под147

земно јединство, према мом мишљењу, je најинтересантнији
политички феномен овог рата бар што се тиче Б ал к ан а и Ју гоисточне Европе. Уз то ће се везати, — како се бар може назрети према садањим приликама (пролеће 1943) у којима се
налази Југославија — догађаји историјског значаја по Б алкан. То ће бити један од значајних ф актора у међусобном обрачуну после заврш етка рата. Н аж алост то јединство није
наишло на разумевањ е и довољну паж њ у у Б ританији и Сједињеним Д рж авама супротно великом интересу који ове две
земље показују у односу на проблеме европског мира» (Michaei
Padev, Escape from the Balkans, N ew York 1943, s. 7).

Из ових мисли бугарског хуманиске М ихаела Падева, који je
н а Б а л к а н у мрзео све што je било «оријентисано националистички» (уколико није променио мишљење откако je постао амерички кореспондент) може ипак да се наслути далекосеж нија акција совјетске политике, ч и ја с у авангарда требало да буду ови падобранци, него што се то може да примети из оне «литерарне
бозе» Владимира Дедијера «предестинираног вође свог народа»
и набеђеног српског аристократе француског порекла, како то
изгледа неком Дедијеровом пријатељ у из доба рата, који га назива «Colonel Didier» (Eric Sevareid, Not so Wild a Dream, New
York 1946, s. 371).

Дедијер, говорећи o једној групи ових падобранаца, који су се
наш ли у Санџаку траж и начина како да ове оптужи, тј. да преко њих оптужи Совјете (што вероватно није мислио кад су се ови падобранци наш ли на дохвату Врховног ш таба HOB и ПОЈ,
јер je тада и он сматрао Стаљина «оцем народа», већ je променио мишљење кад су интимне мисли Титове дошле до јавног израж аја, што je Дедијера бацило из Београда чак у Вашингтон)
због њиховог насиља над народом за чију се слободу Дедијер
борио. Међутим он не говори о њиховој судбини која их je снаш ла кад je вођство Компартије Југославије констатовало, тј. чуло да ови «траже бланко потписе» од сељака, да би се ови неписмени или полуписмени наш ли на услузи Н К В Д -у ... (Дедијер,
Тито — Прилози за биографију, Београд 1953, с. 409). Ш та je Дедијер хтео да прикрије оваквим приказом смисла акције совјетских падобранаца? Ту je ствар проста ако се хоће истина.
Совјети као идеолошки савезници југословенских комуниста
исто као и западњаци, који су југословенским комунистима на~
зирали протагонисте демократије на Б алкану, нису ни најмање
гледани пријатељ ским оком од стране самог Тита и његових најуж их сарадника, па следствено нису радо гледали да им ови
«забијају носове» у интимне ствари Врховног штаба HOB и ПОЈ.
To je тачно у складу са оним захтевом Стаљиновим, који je током рата одређивао западњацима, тј Енглезима и Американцима, којим ће путем и на какав начин да транспортују ратни материјал Совјетима, да се ови не би упознали с извесним објекти148

ма на совјетској територији. Тако je исто поступао Тито у односу на Совјете и западњаке. Они су имали да примају ствари онако како им их он сервира. Штавише, према извесним ауторима, који су се бавили — али са отстојања — тим проблемима (углавном Американцима) добија се утисак да je најслабија тачка
у идеолошкој монолитности светског комунизма, а у односу на
Стаљина, био сам Тито, односно да je Тито био први човек у
светском комунизму према коме се Стаљин показао најнемоћнијим! Та се немоћност изражавала стално од почетка рата, па
све до Стаљинове смрти.
Као последњи покушај регулисања свог односа према Титу
била je Стаљинова сугестија у септембру или октобру 1944. године, када je Стаљин својим пријатељским саветима настојао да
приволи «свога Валтера» на једну концентрациону владу у Југославији, у којој би се према Стаљиновој жељи, требало да нађу они грађански политичари Југославије, који су Стаљину били посредно или непосредно познати. У једној нотици коју ми je
доставио један пријатељски склон познавалац ствари, стоје ове
мисли у вези с том проблематиком:
«Москва je имала у комбинацији грађанску владу, састављену од водећих грађанских политичара свих странака, од
Аце Станојевића до Недељка Дивца. Био je консултован чак
и др Симоновић, чиновник II среског суда у Београду, вођа
,младих Јерезоваца’ и син Цветковићевог председника Скупштине Милана Симоновића-Ћабе. О свим тим комбинацијама
држан je у току др Драгољуб Јовановић.
Москва je била пристала на повратак Краља, а владу су имали организовати: Др Бранко Чубриловић; Бора Мирковић
(министар војни); др Драгољуб Јовановић (министар пољопривреде); др Ж ивко Топаловић (министар социјалне политике и народног здравља); професор Љуба Радовановић (комуниста, министар просвете); др Недељко Дивац (министар
шума и руда); Коста Кумануди (министар правде); Франц
Сној (министар за физичко васпитање); др Лазар Марковић,
Мато Русковић и др.
Тито се огорчено противио овом плану, а Тита су подржавали
Енглези из својих пооебних разлога. Постоји измена телеграма
између Тита и Москве о овом питању, из чега ћу вам сада нагласити само следеће. На поруку Тита Москви, «.. .да читав народ
хоће републику», Москва je одговорила: «Па добро, али онда нека предеедник републике буде принц Ђорђе . . . » Колико je све
ово тачно може бити предмет спора и произвољних излагања.
Међутим судећп по судбини свих ових и других Стаљинових
симпатија, који су се нашли у власти Титовој, закључци су веома поуздани, што се најодређеније изразило у судбини др Драгољуба Јовановића, поводом чега je дошло и до овог одговора.
Међутим не мож е се довести у сумњу оно друго, тј. да Титов је149

врејски геније није ни овде на почетку каријере, отказао као
што није у односу на своју вољу подбацио откако се прогласио
шефом једне полутруле заједнице, чијем одржању доприноси
он као личност далеко више него евест народа којима он влада,
што нас потсећа на онај апел за окупљање око «прејасног престола» апостолског величанства.
Из даљег излагања у о б о м писму произлази, да je Стаљин био
против Титове улоге шефа Народне одбране, већ само секретара Компартије Југославије. Тито je сасвим исправно назрео оно
око чега се стално вртео њихов однос, али je знао да жонглира,
док није био притеран до дувара да се изјасни. To je изјашњење
могло да уследи тек онда кад се Тито нашао чврсто у седлу и
када je прозрео намере своје опозиције, од које je већ добра половина била отпала било планским слањем у смрт или у логоре;
делом неутралисана, а делом се нашла у туђини. Но они су оба
имали право. Стаљин се с правом побојавао расцепа у светском
комунизму, а западњаци у Титу назрели оно што je требало прво да послужи као мина у зграли монолитности, у једном ттоавцу, слично овом најновијем експетзименту с Милованом Ђиласом, кога разбита доктринарно-идеолошко ј единство комунизма,
али не више као дисидент политичког јединства, већ као најобичгопи плаћеник Запада, копему продаје C B o ie мисли, да би
као идеолошки издајник требао да послужи западњацима у р а збијању онога што j e он са свспим диуштвом дизао из кт>ви народа коме j e припадао, а затим у формирању блокова у другом.
ЈТако се може да прими и као план и као чињеница, да je Стаљин сматрао лакишм отклањањем ктзаља Петра. ако се опет Ha­
fte на престолу. него Тита ако се овај на њему устоличи. ЈГиквидаиија кпаља Петпа би била «бутза у чаттги воде», као што je и
била. Мећутим избијање на јавност сукоба Стаљин-Тито, значило ie ону последицу, Koia je код његове опозиције, какогод била
глелана, узета као слом тедног борбеног јединства, чији ће елан
и динамика да слабе у складу с ед>ектом унутарнЕ>их супротности, Ti. изазвати расцеп у светском комунизму, коти би био стваран уместо оног тактичког потеза о формирању т.зв. «националиог комунизма». Стаљин je исправно предвидео, да ће се с комунизмом десити исто оно што и са демократшом, као методом
у служби националног егоизма или наци-Љапгизмом као методом
постизања наиионалне искључивости. Стал>ин je у «велможе»
Коминтерне убоајао и самог Тита, чији значај није смео да послужи непри!'атељима Светске револуције. јер враћање комунистичког интернационализма у канале националног комунизма
има да одведе ономе што je сам Стаљин нагласио, речима пророка, чак на десет година пре ликвидације Т р о ц к о г , да je дуж ност свих Компастија света ла ставе своје снаге на расположење КомпаЂтији Русије, тј. уствари самој Русиш. Међутим та je
узајамност пала с оним моментом к адсу првациКомпартија све150

та назрели да je Русија у односу на комунистички интернационализам одредила став према свету, слично оном међународном
идеализму Американаца, код којих важи Монроова доктрина
само онде где je њихов интерес у питању. У духу оне народне:
«Видела жаба где се коњи поткивају...» тако je наступио и сам
Тито. Човек није био зато да се јавља мобашем на туђој њиви,
већ радником на својој, почео око себе да рашчишћава, тачно у
духу метода свога учитеља. И тако je настао сукоб.
Тито je, вероватно, био једини значајни комунистички првак
Источне Европе (ако га сматрамо Хрватом), који je на извору у чио како се расправља с опозицијом, јер je имао прилике да
прати Стаљинов рад и тактику од почетка 1924. године, тј. после Лењинове смрти. Међутим људи из својих разлога те моменте фе.љтонизирају и драматизују, да би се фигуре активиста
у њима истицале у пуном миту личног значаја. Заблуда je тврдња, да Стаљин није јасно ставио до знања својим сарадницима
исто као и опозицији, оно што он жели да постигне својим напорима, и то чак од самог момента кад се истакао на арени совјетске
политичке стратегије. Изграђивање «социјализма код куће» није значило отстулање од светско-револуционарних планова нити «јавашење» партијског терора у Русији, већ наглашавање
националистичких момената, који су били пропагандно регистровани мислима његове опозиције Троцког, Зиновјева, Камењева и др., као издаја марксистичког завета. Но Стаљин je имао
куражи, а и разлога да својој опозицији приликом Петнаестог
партијског заседања у октобру и новембру 1926, скреше у очи
оно што je сматрао као њихов главни, тј. смртни грех, који се
састојао у покушају опозиције да Трећу Интернационалу упрегне у кола Светске револуције, што je Стаљин огласио «револуционарном авантуром». Стаљин je наступио руски — државнички, јер je у даљем развоју збивања одредио оно пгго je Титу било трн у оку, пре него му се дала прилика да присвоји легитимацију оног бедника из Клањца, јер би му се Стал>ин као Јозефу Валтеру Вајсу осветио на исти начин, како се осветио свима
оним комунистичким револуционерима око групе Бухарин-Риков-Јагода, који су хтели Светску револуцију али искупљену
руском крвљу или свим оним осталим «крајње-левичарски» настројеним идеолозима, који су се усудили да супротставе Стаљиновом концепту, према коме су све комунистичке партије
света инструменти спољне политике Совјета и «Пета колона»,
тј. Тројански коњи у ареалима држава којима ове припадају.
Познавајући свога ментора Стаљина, Тито je био начисто с њеховом тактиком и сходно се понео, јер je сматрао да му je сигурније у Београду бити први него у Москви други. Ово je Титовој
опозицији било непознато.
Међутим тај je сукоб имао неколико фаза, које се, мање више, неправилно, тј. неадекватно интерпретирају у јавности. По151

знаваоцу ствари смешно изгледа оно терминисање сукоба Тито
-Стаљин као последице оснивања Коминформа. Не, већ напротив! Коминформ je требало да врати Стаљину оно што je било
идеолош ко-тактички срушено с разбијањем Коминтерне. Р ат je
на једној страни везао људе страхом, али je на другој страни осамосталио оне који су се сматрали победницима. To je самопоуздањ е било надувано до несвести код југословенских комуниста и самог Тита. Преовладало je оно фиктивно мишљење после
рата: да су заиста југословенски комунисти помогли руш ењу
нацифаш истичког убојног капацитета и потенцијала! У суштини, западно-европска пропаганда направила je од југословенских комуниста оно што би они сами ж елели да буду, а што je
Стаљин гледао сасвим другим очима. To je било оно, пгто je после рата резимирао сам Моша Пијаде, називајући руске држ авнике и Стаљина, највећим моралним пропалицама света. Међутим Стал>ин и његова служба далеко раније донели су свој суд
о југословенским комунистима, па следствено и Титу, без обзир а да ли je он истински еин племена Израиља, Јозеф Валтер
Вајс из К ијева, или крв хрватске крви из К лањ ца. Но судећи по
његовом познавагву психологије совјетских велможа, сигурно се
пре може стати на гледиште да je он син неког надареног Јеврејина, јер се тешко може да прими да су Х рвати били у стању да
својим шлосерима на селу дају часове из јахањ а, музике и ш аха, кад се борба водила око парчета кукуруза и шоље посног
млека у делу Х рватске у којој се налази ф иктивни «завичај»
способног диктатора. Тако се, из трењ а односа двојице искључивих бораца, родила она искра из које je настао пожар који се
распирује према потреби, а избија на местима где je хумус најлакш е упаљив.
У свом опсежном делу (Der europaeische Kommunismus, Bern
1952, s. 159/60), Ф ранц Боркенау, улазећи нешто дубље у авантуристичку страну односа комунистичких велможа, један моменат из тог ривалства овако илустрира:
«Далем има да благодаот своје место Главног комесара Немачке бригаде у Ш панији убиству Ханса Бајмлера, познатог немачког комунистичког партијског вође, који се после успелог бекства из једног концентпапионог логора нашао у Ш панији, да би
протествовао против ОГПУ-режима. Њ ега je, како се каж е, погодило с леђа једно ,залутало тане’. . . Далем и Лонго успели су
да се високо попну уз степенице партијске хијерархије на основи њихове делатности у Ш панији или, дпугим речима, њиховим
тесним односима с ОГПУ. Тако су обе П артије добиле двоструке шесћове, и то једног који има да благодари свој положај улози у Ш панији и другог коме je дуги боравак у Москви гарантовао каријеру. Тако су у Немачкој Улбрихт и Дален, у Италији
Тољати и Лонго постали ривали мећусобно. У сличном су се поло ж ају наш ле и остале Партије: Тито против Горкића у Југо152

славији, Рајк против Ракошија у Мађарској, да би се многе од
ових супротности завршиле трагичним крајем...» Истина, да je
аутор овог дела закаснио нешто мало — могао je комплетирати
ову листу другим врло сочним закускама истог материјала, али
различне провенијенције, јер чишћења у Пољској, Чехословачкој, Румунији и Бугарској су условл>ена истим елементима, пошто су збивања после рата била последица ових чињеница, које
симболи не ж ел е да евоцирају, сматрајући их с правом да су
биле глупе као ћутуци.
Стал>ину се дала прилика да сходно стању ствари сведе Титове акције на најмању меру, кад je после слома Југославије поцепао њену Компартију на националне компоненте како je то
већ раније наглашено на претходним страницама ове свеске. Коминтернска контрола над Титом била je поверена лицима која
су се поставила на чело «националних» Компартија: Србије, Хрватске и Словеније, поред Маћедоније и Војводине, чак и делова окупираног подручја од стране непријатељских народа Југославије. Андрија Хебранг, Јосип Копинич, Антон Роб, поред осталих били су опуномоћени за воћство Компартија Хрватске
и Словеније, у чему су их помагали словеначки комунисти Преж ихов Воранц (Ловро Кухар) и Црногорац Владо Поповић, син
шш синовац црногорског зеленашког вође Крста Поповића, који je према Титовим сугестијама био упућен у Хрватску после
расцепа Партије, да утиче на комунистичке вође да не отступају од Титове линије. Резултат je био негативан. Вођа србијанске
секције, инж. Војислав Гавриловић из Београда, био je далеко
активнији, јер je наслоњен на Немце уживао пун имунитет према свима непријатељима и Немаца и комуниста у Србији, док
му нису стали на крај сами четници, рачунајући га немачким
шпијуном, што уствари он није био, већ совјетски шпијун закривен иза немачких оервиса, који му уствари нису сметали да
ради шта je хтео, јер се његовим радом паралисала убојна снага
Срба. То су Немци доказали у другим случајевима, где су се осећали далеко погођенијим, што се може видети из једног другог момента, у суштини врло замашног. To je била Стаљинова
контрола Тита и југословенских комуниста путем јапанских
сервиса у Београду и Србији, како то произлази из једног низа
забележака о томе.
Дипломатске везе између Јапана и Југославије успостављене
су пред сам рат. Дужности јапанског претставника у Београду
обављао je јапански посланик у Будимпешти Шо Курихара, који je с времена на време долазио у Београд. Почасни јапански
конзул у Београду био je швајцарски грађанин Луј Жавец, сопственик фабрике ималина «Жишад» у Београду. Међутим интересовање Јапана за југословенске прилике почело je с избијањем рата, да би се тек иза тога приступило успостављању сервиса шпијунског карактера. Јапанци су за једну такву улогу
153

придобили Милутина Мајданца, за кога један познавалац каже,
да je као крадљ ивац новца својих колега био демаскиран, пошто
je из стана свог ш колског колеге М ихаила Сарића украо неколико хиљ ада динара 1940. године, а иза тога био избачен из IV
М ушке гимназије у Београду. Но послодавци се нису много интересовали за његов карактер, већ их je интересовала услуга,
коју су хонорисали. М ајданац je у градском подземљу мобилисао своје сараднике, међу којима се истицао градски мангуп, Војин Витезица, син исто тако поквареног оца, др В инка Витезице,
прво гимназијског, а затим универзитетског професора у Београду.
Да би се ова мреж а проширила, Јапанци су, бесумње у споразуму с Русима упутили из Варш аве тројицу својих поверљивих
људи, иначе Пол,ака по народности: машинског бравара Хенека;
ш еф а отсека пољске Народне банке, Мјечу, и трговца аутомобила Герарда Отовског, који су, снабдевени пасошима држ аве Манџукуо, стигли у Београд. Но случај je хтео да je М јечу био истовремено и британски обавештајац, na je тако и трећа страна преко М јечуа имала увид у односе конкурената. Но пошто су и Руси имали нормалне дипломатске односе с Јапаном, то je од почетка рата до објаве рата Јап ан у од стране Руса у ноћи између
8. и 9. августа 1945, постојао споразум о размени информација. У
том смислу сматрало се да ће службе најеф икасније функционисати ако се конци службе повере лицу које je камуфлирано
другом јавном функцијом. Тако je за ш еф а обавеш тајне службе
одређен резидент Окада, по занимањ у новинар, тј. букуреш ки
дописник токијског листа «Асахи шимбун». Тако je Окада као
новинар сваког месеца долазио у Београд у својству дописника
листа, али да истовремено прикупи све информације, које му je
предавао почасни конзул Ж авец у згради јапанског конзулата.
Овај их je даље предавао јапанском војном аташеу, који их je
достављао у једном правцу у Токио, а у другом у Москву. Међу
извеш тајима су се налазили и реф ерати о раду југословенске
Компартије и Тита, поред приказа ствари локалног карактера,
јер су Руси хтели да сазнаду што виш е о задњим мислима свог
јогунастог шегрта.
У том смислу je као најспретнији нађен совјетски агент, и јапански уједно, трговац Герард Отовски, који je «случајно» на~
шао стан код познате помунистичке ш пијунке Злате Кикел, по
народности Јеврејке, незаконитог детета Регине К икел и Јеврејина Јосеф а Ш иферегера, док јој je м ајка држ ала јавну кућу у
Пули. Други je случај хтео да се у Злату К икел својевремено
био заљубио добростојећи Србин, спортиста и футбалер, Славиш а Нешић и да се њом оженио. Зл ата je преш ла у православну
веру и своје раније име Голда К икел променила у име Зл ата Нешић. Но брак je трајао док je Славиша имао пара. К ад je нестало пара, брак се разбио, а Зл ата зад р ж ала име које je добила
154

код прелаза у православну веру, ма да je као Мојсејевка била
одгојена у култу римокатоличанства будући школована у заводу св. Винка у Београду. Но иако су мајка и кћи припадале комунистичком подземљу, знале су да се понашају и освајају, тако се у њиховом дому чесго састајало «отменије друштво» Београда, да би и сам велечасни поп Корошец био радо виђен гост
у кући Регине и Злате Кикел. Зли језици чак су шушкали, да je
озледа на оку министра др Антона Корошеца за коју су новинарски билтени јавили да потиче од «оштре штиркане крагне»
била уствари од ноктију Злате Кикел, и да му je она сипала отров у пиће, прво као Министру унутрашњих послова, а затим
као Претседнику сената Краљевине Југославије, све по инструкцијама Компартије Југославије...
У Златину кућу су током рата навраћали истакнути немачки
функционери и публицисте Отмар Мерт и др Валтер Грубер, а
поред осталих главом др Фукс, шеф немачке цензуре у Београду, да би, како ми je рекао један пријатељ поводом ових момената, др Валтер Грубер дописник ДНБ-а и шеф цензуре у Београду др Фукс играли само улогу статиста у дому Злате Кикел,
а да je главни јунак у тој игри комунистичке активности немачке обавештајне службе и полиције био новинар Отмар Мерт,
коме je југословенска комунистичка управа неколико година после рата указала пуну пажњу кад се овај нашао на челу једне
немачке новинарске делегације у Београду, да би овај некадањи
ХитлерОЕ службеник постао оданим пропагатором Тита и Југославије у Немачкој, не стидећи се што je у току рата као немачки политички фактор наглашавао своју оданост Хитлеру у борби против «светске опасности комунизма». Тако je Злата могла
лако да сазнаје оно пгго je било од интереса за Компартију Југославије, а на ш тету српске националне ствари. Но пошто je
Злата својом лепотом освајала и својом дражешношћу успела
да «преоријентише» новинара Мерта, успела je да освоји и положај секретариде у ДНБ-у дописника др Валтера Грубера.
Шта су у оваквим случајевима могли да ураде Дражини «голаћи из слободних српских планина», кад су Тита и југословенске комунисте тајно помагали они, који су у име јавно пропагиране борбе против комунизма, уништавали десетинама хиљада
српеких живота уз акламацију званичних кругова савремених
демократија, за које je балкански сектор светске револуције
био по значају идентичан међусобном обрачуну полудивљака,
да би свака власт која се овима буде наметнула оправдала своју
мисију у духу логике америчког министра Џона Фостера Даласа. За њега je било сасвим свеједно ко ће да влада Кином, ако
се управни апарат покаже толико способним да наметне своју
вољу и изнуди послушност смећући с ума ону мисао античког
филозофа према коме и идиоти могу да владају путем преког
155

суда, lirro je, изгледа, амерички министар захтевао индиректним путем.
У истом смислу и са истим интенцијама, у сваком случају у з
досл ух с комунистима, добростојећи Отовски нашао je стан код
Злате К икел и постао јој «одани пријатељ». Тако се у улици
Риге од Ф ер е број 7 наставило исто што и раније, али с другим
учесницима у спорту. Да ли се радило о уверењ у или такту, све
информације које je Отовски добијао од Злате ишле су на ш тету Компартије Југославије, али истовремено и на ш тету читавог
друштва укл>ученог у обавештајну сл уж бу Јапанаца и Руса.
Приликом своје последњ е пооете Београду, Окада je у поверењ у саогаптио пријатељима да им je Гестапо за петама, јер су
Немци путем интерцепције открили ж ив радио-саобраћај измеђ у Букуреш та и Москве, да би у вези с тим поставили питање
јапанским претставницима уБ ер л и н у; откуда и заш то таква веза
изм еђу Јапанаца и Р уса? Пошто и м је свима запретила опасност,
то je Мајданац добио пасош држ аве Манџукуо и отпутовао у Соф и ју да се склони док прође бура. Ж авец, уж ивајући имунитет
страног држављанина, остао je и даљ е на свом месту, да би му
нешто касније од стране совјетских поверљивих љ уди били у ручени знакови распознавања, да би га као таквог Н К ВД узео
у своју заш титу кад се Руси буду нашли у Београду. Окада je
одмах после и зраж ене сумње био ухапш ен у Букуреш ту, осуђен
као совјетски шпијун на смрт од стране немачког војног суда и
стрељан. Истовремено je ухапш ен и војни аташе, али га je спасла смрти интервенција јапанске владе, док с у ш пијуни Хенек,
Мјечу и Отовски били враћени у Варшаву, а затим као ш тићеници Н К ВД упућени у Москву, ма да с папирима држ аве Манџукуо. Карактеристично je, да су Јапанци током рата у неколико махова сугерисали Немцима да нађу могућности сепаратног
мира с Русима, јер су сматрали да ћ е сами при крају рата платити «цех» пријатељства с Р у си м а ...
Наслућивања Валтера Ш еленберга у својим Мемоарима (The
Labyrinth, Memoirs of W alter Schellenberg, Harper & Brothers Publishers, N ew York, 1956) o судбини ових совјетско-пољско-јапанских ш пијуна су врло неодређена, чим су се измакли његовој
надлежности, тј. пошто су били ослобођени затвора у Берлину,
кад каже:
«Тек ш ест недељ а после њиховог хапш ења, амбасада Манџукуоа запитала нас je о судбини њихових грађана. Да би и збегли компликације ми смо ослободили све оне хапш енике
које je пггитио дипломатски имунитет. Они су исчезнули у
балканским брдима и нису више били коришћени од стране
Јапанаца у неким важнијим обавештајним пословим а...» (с.
135).
Они су били и те како коришћени, ма да о томе Ш еленберг не
ж ел и да гласно мисли, како се то м ож е да види и з претходних
156

излагања и поступка Немаца. Истина, Шеленберг je као високи
обавештајни официр желео да чува углед својих претпостављених слично оним бласфемијама Владимира Дедијера, који никако неће да призна, да je Коминтерна при крају 1943, функционисала далеко ефективније после «распуштања» него пре, да
би њен агент, каснији бугарски ђенерал Штерија Атанасов био
посматрач ствари на Другом заседању АВНОЈ-а, док на пример,
руски ратници који су се током рата борили за Титову ствар
широм Југославије то приказују далеко искреније. Тако, на пример, један од тих у свом чланку «На обалама Јадрана», каже:
«Под руководством потпуковника Душана Кведера подвргнути смо једном периоду интензивне обуке. Кад смо с курсом
завршили добили смо одела, оружје и знакове распознавања.
Одређено нам je место наше главне и тајне адресе у Трсту и
околним селима, да би тако наша малена група била упућена
у правцу планина изнад Трста. Дали су нам као путовођу једног младића по имену Јанко, којему су месне прилике биле
познате...» (M. A. Seidov, On the Shores of the Adriatic, Avengers, - Reminiscences of Soviet Members o f the Resistance M ove­
ment, M oscow 1965, p. 111).

Овај je смео да каже што му je допуштено, док je Шеленберг
изражавао оно што je сматрао опортуним.
Недостатак Шеленбергових мемоара je служење само првим
словима имена и презимена, тако да се тешко може да зна о коме се ради, ако je материја страна, а делатност не познаје отпре.
Тако се код анализе случаја пуковника Владимира Ваухника,
југословенског војног аташеа у Берлину, чије се име у Мемоарима означава само са једно «В—» ипак може лако да наслути
о коме се ради, јер му Шуленберг придаје значај и као функционеру и као патриоти, поред свих одлика часног човека кроз
Ваухниково држање после хапшења, да би својим изјавама чувао животе својих сарадника у Берлину, узимајући на оебе све
компримитирајуће моменте, како би ослабио оштрину власти
према својим обавештачима. Истина, према Шеленбергу, Немди
су поштедели живот Ваухников тек пошто je он дао изјаву да
ће «да ради за Немце» у Италији, што не делује ни мало убедљиво и поред изношења «колосалних услуга» које je Ваухник
чинио немачкој ствари.. . (исто дело, с. 175-183).
«Наголдована» Злата, како то рече један мој пријатељ, као
каснија «другарица» Јаше Алмулија, дописника «Борбе» у Рио
де Жанеиру, а Мајданац, мада Д.П. у Швајцарској, немају никаквих тешкоћа од стране југословенских власти да се слободно
шетају Београдом кад им се прохте, да се на састанцима с пријатељима «из тешких дана» изразговарају, свакако на част режиму, који им не узима за зло оно што се у кодексима југословенских комуниста оквалификовало као «сарадња с окупатором». Но пошто појам сарадње с окупатором нема свог норма157

тивног објашњења, већ га свако тумачи како му се свиђа, то бисмо могли да добијемо исту слику наш е судбине, ако бисмо се обратили мислима оних који нису морали да делају из подземља,
што je био случај са Златом, М ајданцем или сличним њима. Уствари ови и нису издали наш у ствар, већ они који су je држ али
у својим рукама!
Константин Б раун у свом чланку («The Evning Star» од26. марта 1946) каж е:
«У моменту кад се ф елдмарш ал Ервин Ромел налазио на 30
километара пред Александријом, британски генерал Окинлек, марш ал британског ваздухопловства Тедер и адмирал
Канингам, изјавили су своје најтоплије честитке и захвалност генералу Михаиловићу, који je са својом герилом успешно онемогућавао нацистичко снабдевање Северне Африке.
Као зн ак специјалне паж њ е и и зраза захвалности према овој
активности генерала Михаиловића, британски краљ Ђорђе
поклањ а му ,за џепарац’ и десет хиљ ада ф унти стерлинга у
з л а т у ...
После конференције у Техерану септембра 1943, савезничка политика према генералу М ихаиловићу измењ ује се у основи. Владе Лондона и Вашингтона напустиле су четнике и
препустиле их милости и немилости судбине. Четници су морали да се ж ртвују, да би се консодиловали односи између
Русије и западних сила. Пош иљке материјала за генерала
Михашговића, иако никад нису биле од значаја, наједанпут
су престале, док je савезничка пропаганда почела да глориф и ку је Тита. Она je иш ла још даље, да je чак дела четника
и њихове подухвате приписивала ,партизанима’ преко Б иБиСи. Ово су чињенице које су се збивале на очиглед многобројних америчких официра, који су се налазили у штабу генерал а М ихаиловића...»
Један од добронамерних члансква Америчке мисије у Врховној команди, капетан Валтер М ансфилд, у свом чланку («Carrefour» од 4. јул а 1946. године) објављ ујући изватке свог дневника, на једном месту каж е:
«1. октобра 1943. Пошто су четничке снаге успеле да отму
Вишеград од Немаца и да ове отерају према Рогатици, лондонски БиБиСи јавља, да су партизанске снаге у сјајној борби против Немаца од ових одузеле град. Н иједан Американац
није видео ниједног партизана пре него су ови изврш или напад на ч етн и к е...
4.
октобра 1943. Тито јављ а да je ослобођена Грачаница у
Источној Босни и да je разорена ж елезничка пруга према Добоју. Америчка мисија која се већ десет дана налази на овом
сектору, установила je да су ж елезничку пругу разориле четничке јединице три месеца раније, а да од партизана нема ни
трага ни гласа у овом сектору.
158

Пуковник Бели, официр Британске мисије, лично je водио
један одред четника према Беранама, где je после једне крваве битке био савладан отпор италијанске дивизије «Венеција», чија je снага била око осам хиљада људи. Пуковник Хадсон и ja лично, с једном малом групом четника успели смо да
савладамо италијански гарнизон у Прибоју на рећи Лиму. У
току три недеље сконцентрисана je снага од три хиљаде четника за напад на Вишеград, важно немачко упориште на
Дрини, на прузи Београд-Сарајево. У току једне битке од
шест сати у присуству енглеских и америчких официра, четници су се обрачунали с немачком одбраном града и заузели
га. ..»
Ако, поред осталог, додамо овим мислима и ону дугу исповест
Давида Мартина (делом објављене на стр. 49/50, прве свеске ове
Енциклопедије) према коме су Хрвати Шубашић, Шутеј, Радица и др. упорно помагали стварању протитовске атмосфере у
Лондону и Вашингтону, које су издашно помагали Фицрој Маклин, Рандолф Черчил, Вилијем Дикин, Луис Хјуот и други Титови симпатизери, да би им званичне власти држава којима су
припадали омогућавали што гласнију пропаганду Тита и комуниста, док су„ на пример, чланови Британске и Америчке мисије при Врховној команди, после повратка у своје отаџбине, што
je био случај с пуковницима Белијем и Хадсоном, бригадиром
Армстронгом и др., у Енглеској, које су власти огласиле кућним
затвореницима, или пуковником Сајцом и капетаном Валтером
Мансфилдом у Вашингтону, с којима није смео да разговара ниједан члан Комитета за војне послове у Вашингтону, ово би био
само исечак једног крвавог и загађеног поља, на коме се рву гладијатори под неједнаким условима за борбу. Међутим ако се поставимо пред питање тежине моралног деликта проституције
карактера, у сваком случају инкриминација и осуда типова
Кикел-Гестапо-Мајданац, садржаваће више извињавних момената него ли случај државника оног фазона, који кроје судбину
народа, да би се закривали иза «необавештености», како би све
то нашло свој епилог у редакцији моралног угледа демократија.
19.
Схватања о стварима и њихова трансформисања у стварност
су условила формирање ових блокова, који су у Југославији почели да раздиру политичку страну комунистичке идеологије
још далеко пред избијањем рата, да би ово у даљој интерпретацији идеалиста типа ђенерала Драпшина, Горакина, Милутиновића, а иза њих ђенерала Арсе Јовановића и Славка Родића,
нашло онај епилог, кога смо касније или упоредо могли да наслућујемо у случајевима Чиче Романијског, др Драгољуба Јовановића, идеолога Милована Ђиласа, Хебранга, Кухара, Дила,
159

Зрењ анина и читаве оне ф аланге која je умирала на начин једног Аџије, Прице, Куна, Кершованија, др Симе Милошевића, др
Д ејана Поповића, Горана К овачића, др Тасића, др Илића, који
су сасвим другим очима гледали проблем револуције, јер су сви,
мање више, тај проблем проматрали из разних кабинета или
под опсенама пропаганде, да би њихова преоријентација идеалистичког карактера наш ла своје мотиве у истим оним елементима, које видимо на стази од Робеспјера преко Троцкога до Ми~
лована Ђиласа. Такви су осуђени на пропаст, јер je њихово наметање политичког карактера свакако слабије ударне снаге од
зам аха револуционара, који, да би успео и зраж ава се лично као
индивидуа. Слабић никада не може да постане диктатором, јер
он упропаш ћава чак и она диктаторска овлаш ћењ а иза којих
стоји чак и «воља народа». Тито je «добру вољу» својих сарадника одлично прозрео и сходно наступио. Стаљин се у односу
на Тита хтео да закрије иза политичке добре воље својих питомаца, преко којих je планирао прво да политички подреди Тита,
затим да га морално унизи, а иза тога ф изички уништи. Тито je,
међутим, хтео да влада диктаторски, na je око себе окупио групу аминаша, међу које je тада спадао и сам идеолош ки борац
М илован Ђилас, који je и поред свог оправданог револта, наступао идалистички, јер није устао против идеологије комунизмамарксизма, већ против начина њихове интерпретације, рачунајући да je све оно што к а ж е марксизам-лењинизам догма, која
не сме бити силована произвољношћу еамоука. Он je устао против метода њихове примене у пракси, да би тиме изложио својој критици личности чије учење не сме бити другаче третирано него онако како то њему изгледа. Тако се и он почео да враћ а идеалистичком интерпретирању социјалних чињеница, као
да човек није овима конзумиран, већ стоји изнад њих. Тако je
Тито и даљ е остао за Ђ иласа онај симбол који се не може изврћи критици, већ само они активисте који наступају супротно
императиву доктрине. Отуда се не сме тврдити да je Ђ илас с
Титом у стварном сукобу, већ се о њиховом односу доносе зак ључци под опсеном привида. Максима према којој «револудија
једе своју д е ц у ...» je обична празно бубњ ајућа песничка ф раза,
к о ја је материјално неадекватна, а политички депласирана, конф узна, јер се тиме није изразило ниш та специјално изван природног процеса у коме важ и принцип, да и сам ж ивот једе свој
продукт. Деца револуције се гризу међусобно, да би на арени остала само она, која су могла да се дуж е одрже, док су «прогутана» она која су траж ила наслон на доктрину, код које се револуција јављ а методом, а све остало њој подређено. Управо из
догматичности доктрине настају трења, јер идеје носе људи,
примењују Лауди и трпе људи, тачно супротно ономе што je замишљао сам Маркс, а хтео да проведе Лењин, чему се супротставио Стаљин, за кога je доктрина постала сасвим нешто друго
160

у револуцији од онога што су назвали његови иделошки претходници. У томе je сама слабост оних идеолога, који још увек
попут Ђиласа «јашу» на доктрини. Сувише идеалистички потез,
који никако не може да издржи ону опозидију коју му супротставља сам живот!
Основа Светске револуције, а можда и интегритет Русије као
државе, би били тотално разлупани, да се на челу земље није
нашао човек, који je ову законитост уочио још док су идеалисте типа Милована Ђиласа били «прстима у пепелу». Мали Јова
може да живи у уверењу да je одрастао јер се попео на столицу
или да je зрео кад je себи прилепио «бркове». Но он тиме није
изменио једно субјективно-објективно стање. То би се стање могло да рекапитулира вербално на овај начин: Оно што je већ
казала Историја социјалистичке револудије за Стаљина, то ће
исто да каже Историја балканске социјалистичке револуције за
Тита. Одржавање исте личности у свим фазама једне револуције je доказ колосалне снаге ове, без обзира на схватања опозиције. Онај коме успе да од своје личности створи систем, кога
пракса верификује, доказује да je остао доследним, а да истовремено сам себе формира у симбол не политичко-конвенционалног, већ социјално-догматичког карактера, јер се од њега
почиње. Стаљин je дезавуисао социјализам у марксистичко-лењинистичком смислу, јер га je накалемио на надионализам, тј.
на онај корен који биолошки условљава хабитус, по коме се може да суди динамизам корена, да би из динамике ad hoc настајао онај елан, који истовремено револуцију осмишљава кроз унутарњу законитост основа. Управо из усвајања или пренебрегавања тих елемената настају сукоби, који су уствари неминовни, јер се почиње од схватања које уочава релативност фактора, што je својствено само човеку, коме елементи мртве природе служе као сретства, али по диктату идеје и вере, које се код
примене сретстава јављају као спиритуалне силе.
Ма да je партијско-политички живот установа најновије историје, ипак нас искуство упозорава, на оно нормативно у њему,
тј. да идеологије служе људима као сретства узета из објективног света, док циљеве одређује сам човек сходно својим душевно-духовним карактеристикама. Ово je врло интелигентно нагласио својевремено сам Кауцки и његови следбеници тииа
Франца Боркенауа, који насупрот Марксу и Лењину, уочавају
смисао револуционарног деловања у његовом односу према социјалној нужности, тј. потребама «радног народа» уместо оног
Маркс-Лењиновог схватања, према коме доктринарни фанатизам има да се објашњава захтевом политичког карактера, успоставом диктатуре, путем које се има да наметне доктринарни
постулат, који није ништа друго већ схватање иза кога у пракси стоји наоружана армија, која има да намеће вољу људи по161

дељеним у фронтове исто као и у сваком другом ратном обрачун у у коме одлучује ф изичка снага.
Ово je наж алост важ ило и још увек важ и за Тита и његову опозицију, без обзира и з каквих идеолош ких мотива je ова настајала или су je практични разлози изазивали. Т у су се Стаљин
и Тито нашли на истој линији с том разликом што je Тито револуционар va banque, а усто добар психолог, док je Стаљин био
одличан психолог, а усто врло обазрив државник. Мењао je тактику, али н е и став у односу на принцип.
Стаљинова дииломатска победа над војно-стратегијским плановима Р узвелта и Черчила по питањ у алтернативе искрцавања: на Балкану, Северној Италији или западној Ф ранцуској,
где je последњој солуцији дат п ун значај, познатом у ратном
речнику као операција «Overlord», сходно ономе што je сам Стаљин политички ж ел ео д а постигне у односу на Балкан, и зрази ла се уствари његовим супротстављањем англо-америчким сугестијама о једној заједничкој англо-америчко-совјетској акцији на Балкану, чиме je дата пуна превага Титовој линији (Isaak
Deutscher, Staljin, Stuttgart 1952, s. 534), и то тачно у д у х у онога
што je Тито сам планирао и израж авао својим наговештавањем
да ћ е се упустити у рат с Англо-Американцима, ако ови буду
покуш али д а се искрцају на југословенској обали или пређу
њ ене сувоземне границе. Званични пристанак Савезника на ту
солуцију уствари није значио само слабост, већ и неначелност,
а изван свега бојазан, да се упуш тају у «вучје јаме балканске
политике». Овде су тактички ставови били у сукобу, јер je Тито
мислио једно, а Стаљин друго. Ш та су о томе Савезници сами
мислили, посебно je питање. Тито je тиме оглашен диктатором
Југославије, јер je унапред знао да ћ е га искрцавање Савезника
на Балкану детронисати, али je зато Стаљин исто тако знао да
ће му се Балкан отети ако се Савезници искрцају.
Ма да нерадо гледан од Стаљина, Тито je испао идеолошким
победником, са чиме je било реш ено питање отстрањења западњака. При томе je лакш е било «прогутати» Тита, ма да извесно
политичког дисидента, него видети Балкан у поседу Англо-Американаца. То се могло назрети из свих збивања до Стаљинове
смрти. Тито, помаган од Савезника материјално, није више могао бити споран ни код Стаљина, јер je Стаљин полазио са свог
освештаног гледишта да треба поигговати принципе политике
трајних интереса, а не симпатија према личностима. У комунистичком речнику важ и правило да се ништа н е сме да базира на
поверењу према личностима! Савезници су у конкретном случају поступили обратно: узели су на нишан Д р аж у Михаиловића
као личност, без обзира на идеологију, да би тако приредили и
њ ему и себи познати бродолом, — Д раж и М ихаиловићу, Равној
Гори и Равногорској идеологији национално-политички, а за тим физички; себи идеолошко-политички, а затим морални. И з
162

тог моралног дебакла поникао je и овај далеко тежи комплекс
везан уз поделу Кореје и Вијетнама на северну, тј. комунистичку сферу, и јужну, тј демократску или англоамеричку. Балкан
je жртвован Русима, да би се на тај начин отклонио повод сукобу Совјети-западњаци, док je Кореја жртвована као цена уласка Совјета у рат против Јапана, као да je Јапан могао даље да
издржи после две атомске бомбе, чије je плодове пожњела Русија, свакако из војно-стратегијских, колико и морално-политичких разлога, јер њен «рат» с Јапаном и није значио ратне операције у војно-стратегијском смислу, већ овлашћење за улогу
судије in sua res! Вијетнам je жртвован Русији зато што се предано борио «против јапанског агресора и других фашиста. .. »
као да се они други, којима се трговало током рата нису борили
и те како страдали! Тим je последња резерва била изнешена на
лицитацију.
20.

Спорно je питање колико су западни савезници Равне Горе
разумели или хтели да разумеју ону игру идеолога Светске социјалистичке револуције, уколико нису придавали инфериоран
значај збивањима на трансверзали од Јадрана до Јапана. Ако су
je разумели, а поступили онако како нас je изкуство већ поучило, онда су ови својим ставом декларисали себе издајницима у
односу на своје савезнике и отступили од оног принципа, који
je санкционисан Атланском повељом, ако се она сматра актом
трезвеног разума, јер су се сви напори гладијатора ове крваве
игре огледали у броју поена малограђанског размера, при чему
су западњаци демисионирали на гготезе светско-историјског карактера, пошто су у односу на комплекс политичко-стратегијских комбинација наступили парадоксално, чему се објашење
има да тражи алтернативно. Држећи страну својих западноевропских штићеника, овима су препоручили пуну обазривост у
уштеди националне крви док за то не буду повол.не околности,
да се жртве компензирају успехом. На другој страни видимо обратну слику: Нрелазећи на страну балканских комуниста, под
изговором да су ови били преданији у напорима «убијања Немаца», напуштају своје одане демократске савезнике као неинтересантне и нелојалне, јер се нису показали спремним, да за
једног војника убијеног на шлепу на Дунаву жртвују 300 Срба
с обалских насеља или таоца. Но тај парадокс je постао још израженији у једном другом правцу, који се не може другаче да
оквалификује, већ као иронија.
Западни савезници су скупа са Русима одлучили да се умешају у грађански рат на Балкану, углавном у три земље: Југославију, Албанију и Грчку. Међутим уместо принцкпијелног става
у Југославији, они су у п рв ој фа зи везали руке националним еле163

менту сходно својој идеологији и војно-политичкој стратегији,
да би у моменту диктата опортуности преш ли на страну комуниста у Југославији; према Албанији остали у ставу посматрача, јер их није итало-немачка пропаганда опсењавала, да би у
Грчкој стали на страну националиста и одређено декларисали
свој став. То се виш е не мож е да окарактериш е ни као издаја ни
као парадокс, већ као историјски злочин, јер се издаја и парадоксалан став могу извесно да бране и стањем нужде, што у овом случају никако не може да се узме као основа тумачења,
већ као мерило вредности народа, држ ава или идеја. Нико никада и нигде у историји света није тако глупо послужио ствари
својих непријатеља, као што су то урадили Англо-Американци
током овога рата, јер су одређено стали на гледиште да се пом аж е онај елеменат, који се приказао путем пропаганде оним
што je ж елео да буде, да би се за «убиство због ж утог дугмета»,
а у репродукцији Англо-Американаца, приказивали херојима они, који свим својим снагама настоје да дисквалиф икују морални потенцијал Енглеске и Америке у политици исто као и
социј ално-политичке основе њ ихових система. Но пошто идеја
у револудији не значи ништа, ако се не трансформиш е у реалне
чињенице, то je идеја препорода српског народа у духу националног захтева одложена до неизвесности, тј. оставл>ена je у н а слеђе онима који ће да je прихвате сходно свом гледишту, да би
се још једном преко скупих ж ртава искупљивало оно што je наступило као резултат става и активности западних савезника
Равне Горе, чему je у највећем могућем степену допринела слепа вера балканских националиста у реч и мудрост Запада, који
из свог ситно ш пекулативног проспекта гледа на друш твене
вредности сходно њиховој релевантности у односу на његов ин~
терес.
Колико су Американци о тим стварима и односима мислили
унапред — теш ко се може рећи, јер политичко-психолошка концепцији Американца далеко заостаје иза његове оштрине и економској мисли. О тудауствари и његов међународни, тј. интернационални идеализам, који га карактериш е као трговца-шпекуланта, али с врло мало оног интимног осећања респекта према њему код било ког контрахента. Та се политика изразила у
т.зв. приндипу «куповања пријатеља», да би из тога могао да
изведе онај иронични закл>учак амерички војник — дипломата
Чарлс Тејер, према коме америчке дипломате, кад се нађу за истим столом са европским колегама «остају без гаћа». Међутим
моћна економска снага омогућује функционисањ е војног апарата као шанца, иза кога се може да маневрише сходно економском потенцијалу. Но уколико je једна машина саврш енија утолико je и осетљивија. Тако je борба против Америке пренешена
на њено домаће тло, да би je непријатељ и гризли изнутра, што
je у сваком случају омогућено погледом самих Американаца на
164

своју домаћу проблематику, где се на ствари не гледа као на
проблем Америке као куле политичких слобода и мисионара, већ
из перспективе класа и клубова, политичких партија и чланова
конспирационих кружока, да би се и на њ у могло да протегне оно
што je важило за ону зем љ у којој припада Равна Гора: рвање
с тајним силама.
Британци су, с друге стране гледано, рачунали, да ће колонијална царства Европе моћи да се одрж е још неколико година после рата и да неће онако бедно бити ликвидирана, што их je потстрекло да се онако предано зал ож е за ствар грчких националиста, јер je уствари страх од Стаљина спасао грчку демократију,
а Југославију и остале земљ е Балкана жртвовао Стаљину из
бојазни од већег зла, тј. да се пож ар сопиј алистичке револуцш е
не би претворио у непосредан прелаз с Другог светског рата на
Трећи светски рат!
Иста je анемичност леж ал а у основи жртвовања Кине, чија
трагедија према мемоарима маршала Чанг Кај Ш ека, даје скоро
идентичан профил Михаиловић еве трагедије, како у односу на
комунисте, тако у односу на Англо-Американие, јер колико оу
Британци успевали да минирају Михаиловића и з разлога своте
очите слабости и зависности од Американаца у материјалном
смислу, толико je Чанг Kai Ш ек био ж ртва политичке кратковидости америчких експерата и њ ихове прокомунистичке опитенггаиите, која ie поставила јазове изм ећу симбола отпсгаа у Кини,
колико изм еђу ових у крилу бопбе Равне Горе, K o i a уопш те није
била проматтзана с гл ед ти та наттионалног притгипа, већ парт и т с к о - п о л и т и ч к о г опортунизма. Тако се уггоаво сада води рат
против комунистичке агресије у ареалима К ине и њеног суседства, а на Балкану се припрема исто с виш е систематичности, да
се и он укљ учи у совјетску интересну сЉеру, али не више као
штићеник Запада, већ као плен совјетских планова силаска ка
Средоземљу хгреко Јадрана. И док се на Балкану сттема нова
кланипа о чему нико нипгта не зна одпећено, вид борбе на Д алеком Истоку, исправно или не, идентисћикуте се с тежњ ом C ieдињених Америчких Држава за очување свотих гопаца у том
делу света, закт>ива1у’Ии се иза самоствопене претставе о «светској опасности бољшевизма» (у смислу Хитлерове доктрине-). да
би се у том д у х у ж урно изграћивао план транссћормисања ледног
напионалног идеала великих сила у универзални економско-политички систем. Тиме je изазвана нова завидност од стране светске јавности, кота се нашла у ж и ж и два!у импери 1ализама: економско-политичког Сједињених Америчких Држава и идеолош ко-политичког Совтетске Уноте. што практично значи исто v
врховима идеалистичких кониепција. Ово би уствари била последипа оне беспртгаипијелности претставника западних демократија, K o i e у комунизирању малих народа нису назирали соттствену опасност управо зато што су мали народи немоћни, да би
165

се тако могли с њима да одржавају они пријатељски односи, који се могу да искупљују златом или материјалом за пуњење стомака, али где се истовремено гледа на идеолошко-политички моменат као на нешто споредно.
Тако се борба у сенци комунистичке опасности води међу нацијама — претендентима на светски политички престо, али на
невероватно Фарисетски начин, који не долази из доследности
склоности, већ из нужле, да би се могао да одржи стандард производње и економски биланс, дајући на тедној страни једномруком савезнинима оно што се сматра нужним, а на другој другом
руком неггриј атељима оно што ови T p e ö a iy за воћење рата против сво1их лтмћераната. To је било уггоаво оно пгго je бдаго јасно
Стаљину и Титу уочи овога рата, да би се ту зачео owai квасац,
чије су герме почеле да Ферментира1'у још од iecemi 1937, кад je
у свету наиистичка музика «брујала до небеса» кроз чше je
Tpeirraie Молотовљева октава интониоала совтетску дефитгаију
демократше у пет речи: «Демократија je борба против Фашизма...», да би у том с м и с л у свака «стара» или «нова нацша» широм света могла да rarpahvie гготмове о демократиш схолно националним или психолошким; садапгњим или будућим интепесима пропагатора, да би се све свело на један садржатељ: тајну
дипломатију и опремљену армију.
21 .
И з перспективе интереса «Великих» треба осматрати олносе
Тито-Стаљин; Т ито-Д важ а Миха-иловић: Стаљ ин-Дража М ихаиловић; Русита-Америка: Енглеска-Русш а и напослетку Америка-Енглеска. Све Љлоскуле о напредности овог или оног система; природе комунизма или његове либерализаш ле воле истом
циљу. Према томе накнадна ковања мотива сукоба Тито-Стаљ ин н е и д у паралелно с чињеницама. iep ће стварност бити декларисана с оним моментом, кад ое Р уси бу ду нашли спремни
да проведу оно ш то им ie уствари Тито омео својим наслоном на
Запад, али не као издајник идеологије, већ као политичар-психолог.
Сукоб етпе изазван стварањем КоминЛорма, већ ie Коминф орм требало да значи крпљ-ење већ насталих пукотина на згради идеолош ког јединства светског комунизма, које je практично
почело да се руш и симболима: Тито-Стаљин. Уосталом ако не
би негирали аутентичност извесним комунистичким документима, тј. оним накнадним аргументима. који донекле откривају
интимна мишљења о стварима, онда би се лако добио утисак, да
je Тито био током рата врло нерасполож ен и незадовољ ан са
званичним д р ж а т е м совјетске политике према њему. Ta je ттолитика персонисћицирала један лични однос, — однос СтаљинТито. И з овога би се могло да наслути да je активност радио-ста166

нице «Слободна Југославија» била у очима југословенских комуниста средство за прикривање званичног става Совјета према Титу, док je у суштини била стварно средство Енглеза за рУ'
шење Д раж е Михаиловића. То се м ож е да наслути из оног нервозног држ ањ а Тита и Врховног штаба HOB и ПОЈ, како то износи сам Д едијер у својим излагањима у Титовој б и о гр а ф и ји ,
кад каже:
«Тито je 11. августа послао следећу депеш у у Москву.
«Подизањем претставништва југословенске владе у Москви на степен амбасаде произвело je код свих родол,уба Југославије, а нарочито у редовима наше Армије, теж ак у ти сак,
нарочито по томе што je то учињено у време кад и з д а јн и ч к а
влада Југославије отворено сарађује са окупаторима, нагрЗ'
ђује све џелате који су огрезли у народној крви и против коje ми сада водимо борбу на ж ивот и смрт исто тако као прО'
тив окупатора. Југословенска влада демонстративно и отворено јуче je одликовала попа Перишића, Ђ ујића и многе дрУ"
ге четничке крвнике.
Тиме се јако отеж ава наша Народно-ослободилачка борба.
Сви колебљиви елементи и отворени непријатељ и наше бор'
бе цитирају то не као признање нашој народној борби са стране совјетске владе, већ као признање политици југословенске
владе у Лондону. Зар се не м ож е ништа учинити да совјетскз
влада буде бољ е обавештена о издајничкој ул ози југословеН'
ске владе и о оним надчовечанским страдањима и тешкоћЗ'
ма нашег народа који се бори против окупатора, четника, усташа итд.? Зар не верујете у оно што вам свакодневно јављамо? Питају нас са свих страна шта то значи, па како ми Да
то објаснимо? У редовима наш их бораца већ се почиње осећати малодушност. То м ож е имати уж асн и х последица за сву
наш у борбу.
Подвлачимо: Југословенска влада сарађује са Италијанима
отворено, с Немцима маскирано. Она je издајничка у односу
на наш народ и на Совјетски Савез. Ми смо уверени да Ингелиџенс Сервис помаж е такву п ол и ти к у...»
И з Москве je дошао почетком септембра, овакав леден одговор:
«Саопштите хитно кратак садржај докумената који и м а т е
о улози Д раж е М ихаиловића. Проверите добро а у т е н т и ч н о с т
тих докумената. М ож е бити да су окупатори особито заинтересовани да распаљ ују међусобну борбу изм еђу партизана и
четника. Н и ј е искључено, да неки документи могу бити смишљено исфабриковани од стране самих окупатора».
Тито je 9. септембра поново поставио питање:
«Зашто московска радио-станица на српскохрватском језику не говори о овим зверствима четника? Заш то она не попу'
лариш е наш у борбу? То многи питају и с правом траж е бар
167

моралну подршку. Многи су незадовољни емисијама те радио
-станице на српском језику».
К оји су узроци што Радио-М осква није хтео да говори истину о Д раж и М ихаиловићу, који су узроци што нам из СССР-а није била слата макар и симболична материјална помоћ?
Још почетком 1942. из М оскве су недвосмислено одговорили да су томе узрок њихови односи са југословенском емигрантском владом. У архиви југословенске амбасаде у Москви нађени су извесни документи који бацају ја к м лаз светлости на односе између Москве и крал>а П етра у овом периолу
рата. Један од тих докумената јссте телеграм претседника
краљ евске владе Слободана Јовановића Д раж и М ихаиловић у (Врховној команди) од 30. новембра 1942. К опија тог телеграма послата je свим краљ евским амбасадама и посланствима, па и амбасади у Москви. Доносим овде препис тог телеграма како га je примила и амбасада у Москви, 11. јануара:
«Стр.Д.Бр. — 40 од 11. ј а н у а т 1943. год.
В.К. Бр. 125 тд 30. новембра 1942:
Руси лредлож или слање својих виш их оЉицира у ваш штаб,
организацтпу непосредне везе са вама, образовање ваш е ескадриле v Р у с т и за дотутз помоћи вама, споразумне радиоемисите. Птзедлог одбили. Тражимо ппетходно, прво, да се одмах обустави кампања тоеко радита и цттампе против ivroсловенске војске под вашом командом. Дтзуго, да се позову
партизани да не нападају одреде н а т е војске. Треће, да се
ставе партизани под ваш у команду. Тек после овога може бити разговопа о даљој сарадњи. О даљем току обавестићемо
вас. — .Товановић».
И згледа да су се о горњим гоггањима водили преговопи између краљ евске југословенске владе и совтетског министарства иностоаних послова, што се видиг из доле навелених телеграма, нађених у југословенској амбасади у Москви:
Шисћповани телегоам

Лонлон 18. новембоа 1942.
Кујбиш ев 19. новембра 1942.
За војног изасланика
Претседник владе својим стр. пов. бр. 958 извепггава:
В еза ваш стр. пов. бр. 40
Потребно je обуставити кампањ у против М ихаиловића пре
сваког споразума, па тек онда се може говорити о сарадњи.
Било би довољно засад позвати партизане да се не туку против М ихаиловића. Било би од неоггењиве важности наредити
партизанима да се у нашој земљи ставе под В рховну команду, која једино може да повеже све напоре.
По реду имале би се постићи три етапе:
168

Обуставити преко ш тампе и радија нападе на М ихаиловића,
П озвати партизане да се не боре против њега, и
Позвати партизане да се сви ставе под В рховну команду.
Тек после овога могло би се говорити о слањ у руских оф идира у штаб Врховне команде.
Стр. пов. бр. 567
Нинчић
Ш ифровани телеграм
Лондон 1. децембра 1942.
Кујбиш ев 1. децембра 1942.
Претседник владе доставља вам следећи телеграм:
Лично за војног изасланика.
Ни о каквој сарадњи не може бити говора док се кампањ а
против генерала М ихаиловића не обустави, јер je она у н ајвећем јеку. К ао претходан корак за даљ и рад ситуација на
терену захтева обустављање ове кампање. Н а остварењу циљева и з мога телеграма стр. пов. 958 треба да се упуте сви
напори посланика и војног изасланика.
Стр. пов. бр. 579
Нинчић
Ш ифровани телеграм
М инистарству иностраних послова Лондон.
У вези ваш ег телеграма стр. пов. бр. 579
Молим држ ати ме у току кампањ е противу генерала Михаиловића. Овде у Русији није могуће прочитати ни чути иш та противу М ихаиловића. Ако се кам пањ а води по иностраној штампи, онда се овде не преноси. Ш та више, неупућени
људи из овдашњег М инистарства иностраних постова говоре
о М ихаиловићу као о народном хероју. Једино пгго je овде
приметно, то je да ое име његово не помиње у ш тампи ни преко радија.
Кујбиш ев, 3. децембра 1942.
Стр. пов. бр. 49. (Владимир Дедијер, Јосип Б роз Тито, прилог за биографију, Веоград 1953, стр. 334/)».
Нема сумње да су идеолошки Тито и комунисти Б ал к ан а били
ближи Стаљину него што су то били Д раж а М ихаиловић и његови четници. Ту се не треба наслањ ати ни на какву «демократску оријентацију» јер до тога Совјети не држ е много. Они су изградили сопствени тип демократије, која са гледишта националног егоизма стоји као јасан пандан оној демократији на западу.
Међутим политички опортунитет je захтевао овако обазриво држ ањ е Совјета. П олитички ствар je разумљива, а војно-стратегијски сасвим оправдана. Међутим како да објаснимо став западњ ака у односу на Д раж у и Равну Гору? Чији je инструменат
био радио-станица «Слободна Југославија»?
Из читавог става Стаљина и званичне Русије назире се, ако
не неповерљив, оно бар врло обазрив став Совјета према комунистичкој герили. Ћ уташ е о Д раж и и његовој борби може да се
169

узме двојако: став иш чекивања на једној и стицање уверењ ан а
другој страни. Међутим како да објаснимо став западњ ака? Они траж е снаж ну акцију ђенерала М ихаиловића, заправо траже
народни устанак под околностима, које ни у ком случају не допуш тају акцију ш ирих размера. Осим тога западњацима je позната скала 1:100 за убијеног немачког војника или 1:50 за сваког рањеног од стране герилаца. Овде je теж иш те на српском
народу, који у свом крварењ у има границе могућности принош ењ а ж ртава. Западњ аци су од Срба захтевали ж ртве чији je
однос према материјалном еф екту доприноса био до апсурдума
непропорционалан. Ово утолико пре што je за једну опсежнију
акцију и временски и технички био посве неприпремљен. У његовом полож ају сваки патриота света, пгто важ и и за сваког британског патриоту, заузео би исти став. То што je у конкретном
случају траж ио Ч ерчил преко својих мисионара при Врховној
команди од М ихаиловића, да се предузме ш то снаж нија диверзантска акција, био je злочин према српском народу. Тако нешто Ч ерчил никада не би урадио у односу на свој народ, да се
нашао у полож ају М ихаиловића, што у својој дрској искрености наглаш ава његов емисар, мајор Џаспер Рутхем, анализирајући разлоге М ихаиловићевог слома, кад каж е: «.. .А друго, леж и
у ф ак ту нашег става према народним борцима у Француској,
Холандији, Пољској и Норвешкој, од којих смо захтевали да
мирују до отсудног момента, док смо на Б ал к ан у водили супротну политику и критиковали М ихаиловића што je заузео онај исти став за кога смо сматрали да je мудар у односу на остале
земље Европе» (Miss Fire, London 1946, р. 103). Мада ова мисао
садрж и у себи елементе за критику и пак остаје признањем.
Други аутор с нешто вишег опсерваторија, осматрајући судбину Д раж е М ихаиловића, а посвећен развоју прилика у Србији
средином 1942, каж е:
«Неколико недеља касније, тј. 20. јула, извеш тава командујући генерал и војни заповедник Србије о М ихаиловићевој
активности.
«,Потребно je да се четници демаскирају у очима народа и
то документованим убедљивим доказима’, гласио je савет Москве Титу у априлу 1942. Ниједан од ових докумената није
постигао сврху, а као што смо већ раније навели, ниједан од
њ их није био изнешен на процес М ихаиловићу. Уместо тога
Тито јављ а Москви у м ају 1942:
«Сав народ проклињ е Југословенску владу у Лондону, пгго
преко М ихаиловића ком аж е окупатора’. И з рагогјих докумената видели смо да ово не одговара стварности. Исто тако не
одговара стварности тврдњ а да je југословенски народ проклињ ао владу у Лондону због помагања завојевача. Немачки
генерал Гелен, сада на служби код Савезне владе као организатор обавеш тајне службе, у то време додељен Одељењу
170

страних армија при Команди за Исток као организатор Абвера, поднео je 9. ф ебруара Генерлном штабу један извештај
закључен с 1. фебруаром 1943, у коме каже:
«,Следбеници Д раж е М ихаиловића потичу из свих друш твених слојева земље, а према процени садашњег стања у опсегу од осамдесет процената. В ерујући у ослобођење од ,туђинског јарма’ и успостави једног бољег поретка и социјалне
хармоније, круг се његових следбеника све више проширује’Отпада свака даља потреба коментара аутентичности приказа ситуације од стране Ш таба команде, како су то немачке
јединице на ли ду места конетатовале.
Тито се, међутим није ограничио на своје извеш таје Москви. Д р а ж а помаж е непријатељ а’, била je његова главна пропагандна парола. Ова je кампања отпочела још у првој половини 1942. године.
Међутим према ширеним верзијама у Београду ,било je
крајем 1941. године постало очигледно, да Михаиловић није
само пасивни посматрач Немаца, већ je постао чак њихов сарадник’. Ова и овако увијена тврдња била je одмах достављена Западу, како се то могло да разабире из неких током
рата у Енглеској ш ирених публикација: ,Овим су коначно
потврђене изјаве, дате од стране Титових партизана на почетку 1942. године, да су М ихаиловић и његово командно особљ е ... већ одавно(!) напустили мисао борбе против Немаца и
да се не могу другаче да сматрају него Квислинш ке т р у п е ...»
(Otto Heilbrunn, Der sovjetische Geheimdienst, Frankfurt a/M.
1956, s. 104/6).
К од оваквог стања ствари, сви ми, који смо били на терену и
упознали се бар делимично са борбеном опремом четника и дела закулисних радњ а британске политике у односу на Д раж у
Михаиловића и Балкан уопште, можемо се поставити, свакако
накнадно, пред питање моралних обзира. С каквим су правом
Енглези захтевали крварење ових бораца, да би тиме одигравали улогу ортака, кад се већ знало да je борба о Балкан изм еђу
Савезника и балканских националиста на једној страни, и Совјета и балканских комуниста на другој, била изгубљ ена у првој
фази? К ако се Балкан могао отети из чељ усти револуционарног
струјања, када су га западњ аци правно жртвовали политиком
за «зеленим столом», а касније материјално онеспособили за борбу? To je онеспособл>авање дош ло неактивношћу западњака, тј.
Енглеза, а затим Американаца. Једни су били сувиш е близу
стварима, па су се заносили осветом, док су други били сувише
далеко, па су се показали дезинтересовани односно одигравали
улогу узгредног посматрача. Комунисти су поступили еасвим исправно у тактичком погледу. Д а би опсенили Енглезе, они су
фантастичним цифрама израж авали број «поубијаних немач171

ких војника», — управо оно што су Енглези траж или. Уствари,
они су везали свој чамчић уз совјетски брод, са окренутим лицем западу. Исправно су закљ учили, да ће у случају победе западњака, у ш та ни ми националисти нисмо сумњали, главни део
плена тј.европског континента припасти Совјетима. Западњ аци
су се отимали о Европу економски али не и политички, док су
се Совјети отимали идеолош ки у пгта су укљ учивали и све економско-политичке моменте. Западњ аци су све своје напоре усредсредили да посаде Немачку на колена и ту су психолошки
стали. Совјети су посађивање Немачке на колена сматрали једном од револуционарних ф аза, али не као циљ већ као отскочну даску. Победа над Немачком je требала да значи једну од
империјалистичких етапа. Тито ту није ж елео да одиграва улогу ортака, већ улогу симбола. Отуда и његова ж ељ а да се дочепа власти. To je политички, али не мора да значи и патриотски
моменат. Отуда питање глобалног момента у светској револуцији за нас није од важности услед наше инфериорности у том
комплексу, већ je теж иш те на ономе што психолошки задире у
комплекс односа четници-комунисти-Немци-Италијани током
рата на једној, а затим четници-комунисти-Англоамериканци,
на другој. Галама о сарадњи Д раж иних четника с окупаторима
je требало да сакрије оно што се иза њихових леђа далеко интелигентније прикривало као факта.
Уместо даљег коментара о «јуначкој борби» и чистунству југословенских комуниста у односу на окупатора, овде ћу изнети,
али без даљег објашњења, само један докуменат из серије сличних који немим језиком говоре о оној дубоко закопаној истини.
«Телеграм — Н ајстрож ије поверљива дрхавна тајна
Загреб, 30. марта 1943. — 21.30
Примљен 30. марта 1943. — 22.45
Бр. 1333 од 30. 3.
Државна тајна
З а Господина Министра спољних послова Р ајх а
На телеграфско саопштење бр. 326 *) од 29. марта
В еза телеграфско саошптење бр 326 **), Т ачка 1:
Генерал Литерс се оглаш ава ненадлежним за сва питања
политичке природе. Генерал Глез-Х орстенау спреман je да
поздрави сваки начин што хитнијег елиминисања партизанског отпора. Он je такође за реш ење путем политичких мера.
К тачки 2:
Према досадањим случајевима може се свим Титовим обећањ има поклонити свака вера. М атеријално обезбеђење биће
постигнуто путем размене водећих сарадника као таоца.
У вези телеграфског саопштења бр. 396, Т ачка II:
И талијани су лично заинтересовани преговорима с Титом.
С наше стране досад нису вођени никакви преговори. Ни ja
172

лично, нити Посланство, нисмо имали никаквог додира с Титом. Веза je одрж авана преко војних команди искључиво у
сврхе размене.
162440»

Р едакцији овог телеграма претходила je читава оерија разних
додира током 1942, како то произлази из једног ранијег «строго
поверљивог» — бр. 1174 од 17. 3. 1943, где се каж е на једном месту. да «Тито пруж а могућност обустављања сваке активности
против Немаца, И талијана и Хрвата, и да се после повлачењ а у
Санџак обрачуна с четницима М ихаиловића...» П ракса није дезавуисала ниједно од ових предузећа. Међутим оно што je много инетресантније овде je тенденца, да се у комунистичкој публистици дезавуш ие пракса, тј. да се негира оно што je било делом претпоставка саме победе или избегавање уништења.
Од марта 1942, када су комунисти с Титовим Врховним ш табом преко Санџака задрли у Источну Босну и Херцеговину, тј.
у номинално подручје Н езависне Д рж аве Хрватске, контакт с
Немцима и И талијанима био je претпоставка Титовог извлачења, јер му je обустава непријатељ става с овима омогућавала
консолидацију, кроз наклоњеност И талијана, који су више политичким мерама Титу осујетили упад у I и II италијанску зону, што би истовремено за Тита значило клопку, које се он чувао, да би му тако немачке посаде претстављ але опасност на сектору Посушје-М остар-Сарајево, а затим долином Босне. М еђутим јавни повод овоме контакту било je настојањ е немачких
војних власти да ослободе немачког бокситског стручњ ака инж.
Ханса Ота, члана Јункерсовог концерна и директора «MariaJoseph Werke» у Еркеленцу, Рајнланд, уНемачкој, који je у августу 1942. с групом својих сарадника био заробљен на сектору
Бугојно-Ливно. Овде се нашао повод успоставе контакта, који
није током рата ни прекидан, с том разликом што су Немци посвећивали своју паж њ у местима од интереса; ма д а се Хитлер
понео према свим овим предлозима сходно својој мисли «да се с
бандитима не воде преговори, већ се постављ ају уза з и д ..
ствар je материјално остала на ономе како су хтели локални команданти и Титови комунисти. Немачко дипломатско претставништво у Загребу сматрало je да Немци немају могућности да
од Тита траж е капитулацију, јер зато у самој ствари и није било потребе, пошто су Немци од почетка 1943. уствари напустили
идеју униш тења Тита и његовог покрета, изузевш и тактичких
потеза дислокације која je повлачила Титову. To je Тито са своје стране, уместо пораза, приказивао као победу у форми «ослобођења територија» за чију одбрану су окупатори губили дневно читаве дивизије, сходно партизанским извеш тајима, док уствари ови «ослободиоци» нису могли на беж анији ни главу да
окрену, а камо ли приме борбу.
173

22 .

Д раж а М ихаиловић као вођа националне гериле у Југославији постаје идеолош ки централном личнош ћу Балкана. Он je тумач једне националне психологије и традиције; он je интерпретатор осећања оних 80°/о српског елемента. Међутим он je истовремено тумач осећања и оног дела Б ал кан а који није српски,
али je слободољубив. Тито постаје централном личношћу, али
као анационалиста — комунистички револудионар. Д раж а наслоном на Запад постаје предметом Титовог напада и осталих
противника као «реакционар». Отуда га je требало претставити
Западу епитетом «сарадника с окупатором» као највиш им степеном апатриотизма. Тим Тито аутоматски постаје «демократом», док je он уствари био идеолошки борац на ф ронту светског комунизма, да би као такав добродошао идеолошки Совјетима као авангарда, а западњацима као «униш тавалац Немаца»
и слободарац. Чињенично, комунисти су се показали грлатијим,
уверљивијим, спретнијим и искуственијим, ма да сама борба на
терену Б алкан а je дала врло незнатан прилог крајњ ем исходу
рата. Психолош ка продорност у комплекс код југословенских
комуниста, исто као и код Совјета, била je снаж нија него код
западњ ака и Д раж е М ихаиловића и његових четника, при чему
су стара политичка гледиш та играла улогу. П осматрајући тај
комплекс из једног далеког света, Хелен Ломбард каж е у својим записима:
«Све je ишло донекле добро док М ихаиловић није постао
Министром војске у Југословенској влади, после чега je он укрстио свој мач са М инистром-претеедником Черчилом. Од
тог момента Петрови изгледи да ће се вратити на престо свога оца постајали су све сумњивијим.
Черчил je преко британске Војне мисије у М ихаиловићевом ш табу захтевао да четнички командант позове народ на
општи устанак у Југославији. У том моменту немачки А ф рички експедициони корпус налазио се двадеоет миља пред
Александријом. Черчил je сматрао да je југословенска диверзи ја веома нужна. М ихаиловић je на то одговорио да je опш ти устанак немогућ. О н је поручио Британцима, да м у је потребна снага од десет дивизија, наоруж ањ е и потребе за још
више, да би устанак имао изглед на успех и предупређење
неизбежних немачких репресалија. М ихаиловић je нагласио
да би највиш е што би могао да учини, сретствима којима располаже, била саботажа на виталној линији немачких транспорта Београд-Солун. Њ егове четничке јединице то већ обављ ају са успехом, за што je њихов командант већ добио признањ е енглеске Врховне команде.
Черчил je ипак био незадовољан М ихаиловићевим одбијан>ем позива на општи устанак у Југославији. Ту je дошло до
174

првог озбиљног судара изм еђу британског М инистра-претседника и четничког команданта. Черчилов коментар тадањег
Михаиловићевог става ,чија неактивност граничи са издајом’
наишао je на М ихаиловићев одговор, да он није ,махараџа’,
коме Британска влада м ож е да и здаје наређења.
Ма да je све ово Черчил примао као увреду, ипак није напуштао наду да ће успети да сачува пуни утицај на прилике
у Југославији коју je сматрао кључем Балкана. У том смислу
испречио се између Р уск е владе и Југословенске владе у и збеглиштву да би омео закљ учењ е Југословенско-совјетског
пакта. Руски комесар за спољне послове, Молотов, налазио
се у Лондону у мају 1942. Он je предлож ио Петровом министру спољних послова Нинчићу закљ учењ е пакта по узор у на
већ планирани Руско-чеш ки споразум. Међутим, британско
Министарство спољних послова саветовало je Југословенској
влади да би ,једнострани споразуми м еђу Уједињеним нацијама унели неспоразум међу ове’. Тако je Петрова влада послуш но следила енглеско и америчко гледиште.
Свега месец дана касније, руском штићенику, партизанском покрету, дат je неочекивани публидитет, а нова личност
у Југославији, Јосип Б роз ,Тито’, један од чланова Коминтерне, појавио се на балканској арени. У Титу je Москва нашла
свој одговор Југословенској влади у Л ондону на њено одбијање совјетске п руж ен е руке.
Комунистичка линија се одмах појавила у пуној јасноћи.
Први напад на Михаиловића појавио се у америчком комунистичком листу ,Daily W orker’, и то управо у оним данима када je краљ Петар обављао своју званичну посету Сједињеним
Државама, у лето 1942. То су били систематски напади на њ ега и његову владу, ма да je та Влада у избеглиш тву настала
у 1941. години и коју je Черчил одуш евљено поздравио у Доњ ем дом у речима: ,Јутрос je Југославија нашла своју д уш у’».
(Исто дело, с. 184/6).
Не улазећи у анализу доследности Винстона Черчила у овој
ствари, последице су биле условљ ене не слабошћу Савезника у
односу на нацисте, већ у њиховој одређености у односу на Совјете и Тита. Уколико су сви националисти Балкана зазирали од
совјетског потендијала, преношеног на југословенске прилике
преко комуниста, исто толико су западњ аци рачунајући са совјетским потенцијалом, настојали да ове не увреде преносећи
своје симпатије према њима такође преко југословенских комуниста. Тиме je прикривана форма издаје према М ихаиловићу
камуфлирајући je његовом неактивношћу. Чињенично je да се
Дража М ихаиловић борио колико je могао управо тих дана, када
су комунисти са својим Врховним штабом и Титом беж али у
правцу Босанске Крајине, да би у Б ихаћу крајем године поставили темеље своје «Бихаћске републике». Док су М ихаиловиће175

ви четници руш или комуникационе објекте широм Србије током
1942, питајмо се: где се налазио Врховни штаб HOB и ПОЈ? Одговор би био: на неколико стотина километара удаљен од тадањ их ж ариш та борбе, да би измишљене извеш таје о бравурама
достављао својим плаћеницима широм западног света у циљу
обмане политичких ф актора Запада, којима je комплот против
Срба конвенирао.
Управо тих дана комуниста није било ни у С-рбији ни у Црној
Гори, нити су се могли борити против окупатора. Онај део комуниста који се у то време био задрж ао на територији Србије био je
у опозицији Титу, који je пак бежањем из Србије преко Санџак а правио уговоре са И талијанима и локалном милицијом да га
без борбе пропусте путем према западу. Дражини четници су
били једина борбена снага која je своје акције сводила на саботаж е. Отуда се управо у тим данима рачунало са Дражом, док
je он био предмет напада «Слободне Југославије» која je доносила измишљене вести Врховног ш таба HOB и ПОЈ, а овај je своју пуну неактивност прикривао измишљеним извеш тајима о «ослобођеним територијама» и фантастичним бројем «поубијаних
немачких војника». Управо на тој читавој стази од око пет стотина километара Немаца уопште није ни било, па се са њима
нису могли партизани ни да сретају. Немци су били сконцентрисани на трансверзали Београд-Солун, управо на оном сектору
на коме су четници врш или саботаже! Међутим, није теж иш те
на овим чисто стратегијским или техничким потезима, већ на
нечему другоме. Поставља се питање: откуда тако вешто смишљени напади на М ихаиловића и то чак у америчкој левичарској
штампи? З ар су Совјети могли тако брзо, спонтано или систематски да припреме терен за напад на М ихаиловића на најнеутралнијем терену ратне сфере? Да су ови напади дошли преко
њихове штампе ствар би се могла лакш е да објасни: пропагирају свога ш тићеника Тита на ш тету свог идеолошког непријатељ а Драже. Ту се појављ ује она сумња, која je јасно објашњена
самим мотивима организације радио-станице «Слободна Југославија», тј. форма уцене М ихаиловића од стране Енглеза. Заш то
Руси нису изаш ли одмах са својим плановима, када je идеолошка линија југословенских комуниста у коинциденцији са њиховом? Ту су и Д раж а и Тито одигравали споредну улогу код свих
дипломатских трансакција Совјети-западњаци током рата. Ни
једни ни други се нису отимали о личности, већ о утицаје над
територијама.
Из свих каснијих студија тог комплекса произлази, да je Стаљин још увек стајао на гледишту да се са Титом треба да обрачуна као са потенцијалном опозицијом његовој линији и опаеним дисидентом. Ма да се из доступне кореспонденције између
Ч ерчила и Р узвелта на једној страни и Стаљина на другој током рата не може да назре никакав одређен став ни према Дра176

жи као ни према Титу, добија се утисак да су Совјети чекали онај моменат у коме ће Д ражини кондуити у очима западњ ака да
«сведу воду на комунистичку воденицу». Тиме je Тито добио
превагу и то оним неспорним путем у коме су се сви Велики
сложили да га помажу, и то: једни из разлога освете над Дражом, а други из разлога симпатије према алтернативи: Тито, уместо Драже. Конкретно, за Стаљина се поставило питање: ако
једну алтернативу није могуће користити, друга се не сме да занемари, кад већ треба да постоји. Ово утолико пре што сагласност између Стаљина и западњ ака у ггомагању Тита постаје
претпоставком изглађивањ а супротности, тј. усвајањ а једне
алтернативе на којсј се иалазе сви као опозиција Д раж и М ихаиловићу. To je значило у сваком случају превагу Совјета —■ако
не у првој ф ази политчко-хегемонистички, у најмањ у руку морално и идеолошки, јер je Тито идеолошки био тумач у далеким
видицима онога што je Стаљин проповедао. Они су оба као идеолошки сарадници били делови једног малобројног круга претставника светског комунизма, тј. инструмента Светске револуције.
23 .

Одбијањем сугестија Совјетске владе о закљ учењ у Југословенско-совјетског споразума направљ ен je онај корак који je онемогућио политичко маневрисање Д раж е М ихаиловића м е ђ у за раћеним странама. Напуш тен од Савезника, а нападан од домаћих непријатељ а, М ихаиловић je уствари са све мање респекта
гледан од стране окупатора. У тој пропордији све више су расле
Титове шансе, који je уместо борбе против окупатора преко својих делегата у име ш таба HOB и П О Ј са И талијанима у првом
делу рата, тј до њихове капитулације, а затим са Немцима потајно правио локалне уговоре о ненападању, да би напослетку
био признат као зараћена страна којој су касније по споразуму
предаване читаве дивизије И талијана после њихове капитулације, доносећи му наоруж ањ е за сто хиљ ада бораца. Д раж а je остао командантом локалног зн ачаја у очима Енглеза и Черчила;
вођом реакције у очима Совјета; «сарадником са окупатором» у
очима левичарске јавности света и југословенских комуниста;
претставником «српског хегемонизма» у очима антисрпске и антијугословенске јавности и напослетку «бандитом» у очима нациста. Све су то биле последице оне трагичне кратковидости Ју гословенске владе, која није знала да психолошки одмерава догађаје, ма да je на њеном челу стајао човек, који у свим својим
делима као правник-историјар наглаш ава, где се дотиче Б ал к ана, да су Енглези свим балканским проблемима прилазили не
као мисионари, већ као трговци. Ту се Слободан Јовановић није
могао да снађе, а Нинчић још мање. Н едостајала им je еластич177

ност држ авника за коју као грађанске психологије нису смисла
имали.
Један од одличних познавалаца прилика на Б алкану, анализирајући позадину сукоба Београд-М осква, који je избио на јавност 1948, године, открива позадину односа Стаљин-Тито. Седећи у Београду на извору ствари као страни дописник, на једном
месту и злаж е своја зап аж ањ а овако:
«Своју потпору Титу и одбацивање М ихаиловића Черчил
je засновао на једној привидно веродостојној аргументацији,
тј. да су комунистички партизани ,више Немаца поубијали’.
Међутим ова аргументација стоји у упадној супротности са
држ ањ ем Англосаксонаца према народном отпору у другим
земљама. Радио Лондон je неуморно опомињао становништво
других земаљ а да се не би завело никаквим општим устанком све донде док се на њиховим територијама не нађу савезничке трупе, да се не би излагало репресалијама окупаторских посада. Од М ихаиловића, напротив, траж ено je да без
обзира на последице убије ,што више Немаца’. Овако необична разли ка у држ ањ у може једино да се објасни фактом, да
je поглавицама острва Албиона човечији ж ивот у савезничкој Србији, био далеко јевтинији од живота, рецимо, у Ф ранцуској марш ала Петена.
К ада су немачки падобранци изврш или напад на партизански Врховни штаб у малом босанском насељу Дрвар, Тито се
у јуну 1944. нашао са својим штабом под заш титом британских бродова и авиона на острву Вису. Једнога даиа нестало
га je са острва, да би без знањ а Енглеза одатле одлетео уМ оскву. И док су његови енглески заш титници забезекнути и
забринути очекивали његов повратак, Тито je са Стаљином
водио разговоре у Москви, чији je закљ учак касније саопштио својим пријатељима, да се у случају енглеског искрцавањ а на југословенској обали ови наићи на оруж ани отпор
комуниста.
Међутим у току самог рата Стаљин je показао упорну антипатију према комунистичком поглавици. К олико je у том
смислу Стаљин ж елео да далеко оде, да би партизане научио
памети, указу је ф акат, да je он Југословенској избегличкој
влади предложио у новембру 1942, да се изаш аљ е у М ихаиловићев штаб једна совјетска Војна мисија са једном југословенском ваздушном ескадрилом која би се ф ормирала у Р усији ради снабдевања М ихаиловића ратним материјалом. Осим тога предложио je да се радио-емисије предају споразумно. To je било управо у оно време када су Руси под изговором
техничких сметња ускраћивали сваку помоћ партизанима.
Остварењем ових предлога требало je пред комунистичким
борцима, који су борећи се под знамењем црвене звезде, веровали, да се боре за Совјетску Унију, открити управо оно
178

што je њихов вођа Тито тада вешто прикривао, тј. да линија
његове политике означава једно оштро отступање од основне
московске политичке линије. Стаљинов план требао je без
сумње да одмах посади Тита на колена или да изазове распад
његовог покрета.
Управо са овом заслепљ енош ћу и отсуством инстинкта својственим претставницима система чија je ера осуђена на пропаст, Лондонска избегличка влада Слободана Јовановића одбила je руску понуду. Она je поставила као предуслов оно
што je Стаљин ж ел ео управо да постигне својим предлогом:
наиме обуставу борбе против М ихаиловића и подређивање
партизанских јединица његовој команди. Ова злочиначка
глупост владе Јовановић-Нинчић запечатила je судбину Михаиловића» (Ernest Ha Iperin, Der siegreiche K etzer,-T itos Kampf
gegen Stalin, Koeln 1957,s. 37-39).
Постевљен пред једно чисто академско питање: шта би се десило са М ихаиловићем и четницима да je усвојен Стаљинов предлог, посматрач се не м ож е отети утиску, да je у време Стаљиновог предлога овај предавао већи значај Михаиловићу. У сваком случају Тито je такође знао да се он не м ож е разметати својим плановима у оноликом степену уколиком то м ож е да ради
један Стаљин као државник моћне велесиле. Титу морално није конвенирало оно пгго je Стаљин бар и привидно хтео да својим предлозима. Међутим ови су предлози дош ли касно да би
однос комунисти-четници у Југославији могао бити у било којој
форми могућ услед злодела комуниста према националистима
у Југославији почињених током 1941-1942. године. Конкретно,
Тито je морао да буде ликвидиран у случају споразума совјетско-југословенског. Претпоставл»ена легализација четника према комунистима водила би потпуном униш тењу комуниста, који су у то време у односу на четнике били веома слаби. О комунистичкој превази у Југославији у том случају не би м-огло бити говора. Међутим сваки онај ко би гајио сумњу у Стаљинову
искреност у том случају имао би исто толико основа да у то верује, колико су имали основе они који су веровали у енглеску искреност, кад се дипломатија Енглеске поставила изм еђу Совјетске и Југословенске владе у циљ у осујећивања једног споразума. Шта би ово требало да значи? Популарност комуниста у
Енглеској и Америци била je помагана од стране оних левичарских елемената Југословенске владе и њ ених трабаната, које je
тада у Америци предводио свемоћни Луј Адамич, а овај допринео у многоме, да се онако спонтано појави напад на М ихаиловића. што би у сваком случају требало да се веж е и у з диспозиције англо-совјетског споразума о узајамној помоћи, који je закључен оних дана кад je Британска влада ставила своју напомену о депласираности југословенско-совјетског споразума о у зајамној помоћи, где je Михаиловић био центар пажњ е, а м ож 179

да и осовина самог споразума. На томе се може да заснива и сама претпоставка, ма да je неодређено јасно, да у минирању Михаиловића главна заслуга припада западњацима, јер су, вероватно, назрели, да ће Стаљин преко њега добити на Б алкану оно, што су касније Стаљин и Савезници добили преко Тита, када су га легализовали као искљученог тј. неоспорног борца предодређеног за победу на Балкану. У том случају Русима више
није био потребан Михаиловић, кога су уствари требали да користе за борбу против Титове посебне линије, јер су сада за Титом стајали Енглези и Американди. Кад je Тито постао претпостављен Михаиловићу, он je, свакако из тактичних разлога, почео да наступа пуним наслоном јавно на Стаљина, а тактички
само према западњацима. К ад je ликвидирао унутраш њ у опозицију, Тито je могао без сметње да мења пријатеље спољњег света сходно користи коју je могао да уж ива .као политички жонглер.
24.
Б ез обзира на Титову упорност у одбрани ствари којој се поставио на чело себе ради, у његовом случају остаје основна ствар
принципијелном као пример, тј. оно што карактериш е менталитет комунистичког борца — фанатика, који je био у стању да
негира квалитете барјактара политичких принципа, чак и онде
где се придавала вера политичке непогрешивости кроз изош трени инстинкт. Ф еноменална je појава његова консеквентност у
давањ у политичких ш амара људима који симболизују системе.
Све je државнике света Тито успео да повуче за нос ако je то
сматрао нужним за своје одржање. Скандалозна je недоследност вођа светске политике, да у њему ови назиру арбитра вишег степена, да би тиме доказали колико су лабави системи којима ови стоје на челу без обзира на спољну глазуру ових или
њихових односа међусобно, што се изразило у материјалном
помагању Тита као нужног зла, верујући да се комунизам може
да дели сходно националним интересима као демократија благодарећи слободи причања.
У том помагању сопственог џелата слободни народи крвљ у
своје деце помажу изградњу светског комунизма не наслућујући да тиме поткопавају темеље сопствених позиција занеш ени
ласкавим илузијама о високим дивидендама које им доносе деонице на уложени капитал у своја или страна предузећа. Помаж ући индустријски развитак својих метропола и економских
центара ови велики народи са својих ниских опсерваторија сматрају да би одбијањем помоћи комунистичким силама стала њихова индустријска колеса, а тим помогли изградњ у центра светског комунизма препуш тајући му пијаце своје робе. У тој се логици зачела и она настрана мисао Херберта Хувера из ере Вер180

саја, који je ca својим једномишљеницима проповедао принцип
да се Ам-ерика треба Европом политички да дезинтересује, али
да je економски држ и уза се; отуда логика Лојда Џорџа да Немачку треба претворити у аграрну земљу; отуда идеја посебног
мира Ваш ингтон-Берлин ван оквира Версаја; отуда бојазан од
од енглеске морнарице на океанима, и траж ењ е мера да се сруши ф ранцуска континентална снага на копну; отуда сукоб Бријан-Поенкаре; отуда анемичност Лиге народа као ф ран ц ускоги струмента мира и напослетку отуда и популарност Хитлера и
Мусолинија и лабилност европског мира од В ерсаја до Минхена. Зар нису Американци у тој ери назирали у снази британске
флоте исту опасност коју су назирали у француској сувоземној
војсци или јапанској снази на Пацифику? То исто важ и за Британце у односу на ф ранцуску и италијанску ф лоту на Средоземљу. К акву су улогу овде могли да одигравају мали народи?
Зар то нису открили закљ учци Великих од А тлантске декларације до Техерана и Јалте?
Из перспективе ових ф аката треба гледати на судбину Равне
Горе, која, je од свог почетка до данас искусила плодове ове игре у духу логике носилаца освештаних идеја, чији су пропагатори идентификовали етичке принципе са материјалним интересима; слодобу личности са могућностима зараде и трговине
макар то била роба у виду људске крви. Ш та су могли код те
логике да измене на ствари Д раж а, Равна Гора и његова Равногорска армија? Питање je само могућност кориш ћењ а искустава
али за једну следећу прилику. Но у сваком случају остаје необорива истина, да су Равногорци у овом сукобу духова и маса
доказали своју потпуну неспрему и непознавање ствари, било
да се радило о методама комунизма или психологији демократија.
Познавање и непознавање комунизма у његовој суш тини поделило je мишљењс о њ ему још од првих дана Руске револуције. Он je на западу гледан као метода слабљења царске руске
политичке снаге; моралног угледа Русије у свету и њено моментално отклањ аљ е из сала за конференцијје светских дипломата после срш етка Првог светског рата. To je била логика демократа.
Комунизам као ново интегрално учење о животу и свету; као
ново схватањ е друш тва и односа у њему, био je сасвим далеко
од појимања тадањ их мозгова на западу. Они су сви били опсењени мржњом кроз бојазан од Руса. Једна помисао да ће се политички, а затим економски, а изнад свега психолошки односи
У друш тву на земљи да разви јају под његовим утицајем бар за
догледно време, била je скоро у то време немогућа. Нико од њ их
није био у стању да схвати, да се кроз комунизам у Русији рађа
једно ново врело одушевљења за борбу против западњ ачког менталитета и рационализма. Р ађају се нови елан и динамика, који
181

ће да харају свет током његових следећих хиљ аду година. Родило се комунизмом у Русији управо оно што су интимно, а у односу на западњ аке приж ељ кивали и сви царски руски магнати
којима западњ ачка психологија није никада импонирала. На
другој страни методе комунистичке бор5е помешане са идеологијом комунизма као његовом филозофијом, ошамутиле су мозгове западњ ака чим су се наш ли на практичном терену са носиоцима идеја Руске револуције. Тако се родила на западу теорија у редакцији неког америчког римокатоличког свештеника,
који препоручује: да треба волити комунисте као људе, али мрзети комунизам као д октри н у... Па то je управо оно иза чега
стоје руски комунисти као протагонисте националних циљева
једне велике силе.
У свом многопонављаном говору одржаном дана 5. јула 1928.
године пред ЦК КПСУ, а по питањ у програма Коминтерне, која je тада преж ивљ авала теш ку унутраш њ у кризу, Стаљин je,
између осталог, рекао:
«Треба примти као извесно, да je Совјетека Унија у односу
на пролетаријат свију земаља узел а на себе обавезе и испуња
их. Но исто тако пролетаријат свију земаљ а има извесне одређене, чак и врло озбиљне обавезе према диктатури пролетари јата у Совјетској У н и ји ...»
Ово би требало да значи добровол>ну и здају интереса својих
земаља, без обзира да ли се налазе на истој линији са Совјетским Савезом или су с његовим схватањем у сукобу. Форму те
издаје Коминтерна je систематизовала до детаља, што треба да
се изрази у слеђењу инструкцијама Коминтерне, којој требају да
се ж ртвују народи издајом своје земље и отказивањ ем послушности редовној власти своје родне груде. Ову су методу током
рата западњ аци огласили патриотизмом, да би у националном
комунизму назрели разбијањ е психолошке монолитности идеологије, у чему су стаљинисти односно протагонисте Светске револуције, подједнако назрели остварење ове теорије Фјодора
Достојевског о «уједињењу путем разједињења», коју je Лењин
лрисвојио као своју максиму.
25.
Запад у суштини неће да студиозно посматра ниш та што се
хреће ван оквира његовог директног интереса, тј. оно што се не
да подврћи његовом «прагматичном поступку». To je политички
исправно. Међутим аморално je прикривањ е принципа те методике. Тако, на пример, недостаје нам објективан суд о појму «истина» у том аспекту. Из те релативности динамизира на Западу
друштвени живот вековима, али сам појам «истине» остаје необјашњен. Та релативност појма истине објаш њава се на Западу
182

како се коме допада. To je својевремено одлично окарактерисао
британски историчар Моват у својим разматрањ има прилика насталих у Европи после окупације Босне и Херцеговине; односима између царице Викторије и њеног М инистра-претседника,
лорда Д израелија, а затим односима међу великим силама, да би
једну мисао овако рекапитулирао:
«Лорд Солзбери поздравио je образовање Тројног савеза
(образован у дефанзивном смислу од стране Аустрије, Италије и Немачке дана 20. маја 1882. у Бечу. Моја напомена) Немачке, Аустрије и Италије, назирући у њему сигурно сретство за одржањ е постојећих граница. У овом je Савезу видео
могућност кочењ а Ауетрије у покуш ајима враћањ а изгубљених поседа у И талији исто као и кочење И талије у покутнајима да се домогне Трентина или Трста које Аустрија д р ж и у
поседу. Тако склопљен Савез предупредиће Ф ранцуску да се
домогне територија изгубљених у рату 1870. На другој страни он није имао бојазни да ће Тројни савез бити уперен против интереса В елики сила Француске, Русије и Енглеске. Из
тог разлога лримио je вести о његовом закљ учењ у као ,добар
м уш тулук велике радости’» (History of G reat Britain, s. 930).
Ова вест показала се тек онда «радосном» за лорда Солзберија, када су потписници Тројног савеза дали јавну изјаву: «Да уговор није уперен против интереса Велике Британије». Тридесет и три године касније распад овог уговора требали су Југословени да плате својом «перлом» на Јадрану. Енглези су и тај
потез сматрали принципијелнош ћу у својој политици.
Четири године пре закљ учењ а Тројног савеза, истинско лице
британског д рж авн ика оцртава један други посматрач ствари,
пратећи позу Л орда-канцелара на трибини Берлинског конгреса, где каж е:
«И тако загрмље глас Биконсфилдов. Н ека се Петроград ослободи илузија, да ће му поћи за руком да заобиђе вол.у Енглеске. Горчакову je запела реч у грлу кад je ово чуо. Лорд
Биконсф илд свечано и зјављ ује да енглески захтеви значе исто што и ултиматум. Забезекнути Руси ш аљ у емисара своме
цару. Биконсфилд пише својој краљици: ,Не марим за последице моје изјаве, коју сам дао на надлежном месту, да ћу напустити Конгрес ако енглеско гледиште не буде усвојено’».
(Andre Maurois, Disraeli, Hamburg 1952, s. 219).

Овај иститон, свакако на краћем дом ету употребљавао је В и н стон Черчил током р ата у односу на краљ а П етра II и Д раж у
М ихаиловића кад се радило о легализацији комунистичких захтева у односу на судбину југословенске демократије, када je овај последњи значајни човек Велике Британије узвикнуо на адресу краљ а Петра II, захтевајући К раљ еву капитулацију пред
Титом:
183

«Маршал Стаљин и Британска влада сматрају да je тај споразум најпаметнија солуција по овом питању. Ми верујемо
да би закључци, сходни споразуму Тито-Ш убашић, били и
најздравије решење, које се за скору будућност Југославије
м ож е да п редви ди ... Међутим ако бисмо били толико несрећни, да не успемо да добијемо сагласност Краљ а Петра, ствар
ће се развијати исто онако као да je К раљ Петар дао свој
п ристанак. . . » (Perovic, Audiatur et altera pars, Salzburg 1952,
s. 65).
Ово cy све били примењени принцигот британске политике, али принципи који данас немају више свог смисла у односу на
руски случај. Руско присуство у светским салама за конференције само по себи значи ултиматум и без претњ е да ће се повући. Они се без велике муке не повлаче тако лако са позиција. То
су Енглези тек сада увидели.
Нема империјализама којима етички моменти л еж е у основи.
Оно, чему се као етичком прибегава, кад се империја успостави,
су само политичке методе као сретства ка циљу. Енглези из ере
Канинга, Палмерстона или Дизраелија, нису били гледани у
царској Русији другим очима него што се Руси Лењина или Стаљина гледају очима Енглеза данас. Научни профил томе дају
сами британски истоиичари, служ ећи се оним фактима чији су
неимари били сами Енглези. К ад се, вероватно, сасвим случајно, у лету 1845, британска краљица Викторија нашла са својим
муж ем и краљевском свитом у посети вотводству Саксен-Кобуог,
њ у je при повратку натраг, у августу месецу, срео пруски краљ
Ф ридрих Виљем IV, да би je, евоцирајући успомене на славну
алијансу маршал Б лихер-кнез Велингтон, која се изразила у право тридесет година раније у бици на Ватерлоу, поздравио
следећим речима:
«Господо, довикнуо je он наздрављ ајући овој владарки, напуните до врха своје чаше. Ради се о имену које наилази на
најпријатнији одјек у срцима Енглеза и Немаца. Недавно je
оно звонило на бојном пољ у које }е муком задобијено, као
симбол једног срећног војничког братства; данас оно звони
после једног мира од тридесет година, плода мучних напора
ове епохе, овде, у немачким покрајинама, на обалама лепе
Рајне. To je име — Викторија». (А. Дебидур, Дипломатска историја Европе, 1/669, у напомени, Београд 1933).
Округло тридесет година после ове посете британске царице,
десило се оно што je још једном потврдило ту ф аталну алијансу
Лондон-Берлин, када се заиста та алијанса наметнула збивањима у Европи и свету, за коју један британски историчар каже:
«...1/1 тако je на Берлинском конгресу стари Чива постигао
све што je хтео. К ада се тријумфално повратио у Енглеску у веравао je своју раздрагану Викторију, да h e у блиској буду-184

ћности, ако то већ и није сада, постати ,диктаторицом Европе’» (Lytfon Strachey, Q ueen Victoria, London 1926, p. 232-233).
Међутим када ce 36 година касније, тј. после повратка «Старог
Чиве» у Енглеску с тријумфалног излета у Берлин, поставило
питање бити и л’ не бити Србије и Срба, онда je јавна реакција
Лондона на Видовдански акт 1914, била израж ена уводницима
британске штампе под насловом: «Дођавола са Србијом», где се
у заповедничком тону и свакако намештено патетички, каже:
«Иако не с много отвореним изразом задовољства, у сваком
случају у интересу историјске истине могли смо да региструјемо факт деш ифровањ а коресподенције Српског посланства
у Лондону и установити тачан опсег финансијских услова «елиминисања’ аустријског Надвојводе, што je довело до ултиматума Србији. Ми не можемо да назремо разлоге због којих
аустријеки захтеви угрож авају европски мир. Напротив, ми
желимо старом императору пуну задовољштину, ,елиминисањем’ српске нације пре него буде завршио своју дугу влададавину. У сваком случају ми отворено протествујемо и свечано изјављујемо, да смо против проливања иједне капи британске крви, да би се залож или за народ кога треба да стигне
праведна казна. Ми желимо да Србија искуси казну коју je
заслуж ила својим злочинима. Ми не можемо да заборавимо
онај израз равнодушности њеног народа после крваве срамоте Машина, Мишића, Анђелковића, Костића, Лазаревића, Ди~
митријевића, Радивојевића, Саурића и осталих, који хладнокрвно искасапише краља Александра и лепотицу краљицу
Драгу, да би попут злобних касапина унаказили њ ихова тела, избацили и х кроз прозор на улицу и у својој бесомучности вртели се око њ и х до јутра, када су и х тготрпали у товарна
кола, да би тако скупа убијене и самоубице одвезли на гробље. Помахнитале убице аустријског Надвојводе и Надвојвоткиње, који су се налазили на платном списку београдских завереника, окураж ени и потпомогнути штампом и народом Србије, да би на крају искусили засл уж ен у казну, што треба да
нађе круну у униш тењ у Србије мачем Аустрије, да би такво
пониж ењ е требало да значи покајање, на које још ниједан
народ није био приморан. Ми при свему томе нећемо ни прстом макнути, а још мање дићи свој глас у циљ у заш тите тог
народа. Овде понављамо још једном оно што смо нагласили
пре неколико недел>а — Србија има да буде збрисана. Нека
Србија нестане с лица географске карте Е вр оп е...» (Postgate
- Vallance, England G oes To Press, Indianapolis-New York, 1937,
p. 257/8). Тако je говорио John Bull 8. августа 1914. године.
К а д je, међутим, после преузимањ а полож аја Претседника
владе Крал>евине Србије, др Владан Ђорђевић настојао да у очима Британаца прибави нешто угледа краљ у Србије, Алексан18S

дру Обреновићу, «раздрагана» царица Викторија није хтела ни
да чује за ту посету, јер јој није импонирао К раљ — аустрофил,
док je у предвечерју Берлинског конгреса била заиста раздрагана када je примила на свом дворцу престолонаследника Двојне монархије, у коме je назрела наду европског мира и генијалног младог човека «који обећава више него што je могуће и замислити. ..», јер ју je очарао својим познавањем енглеског језика, чије се непознавање узимало у Енглеској као злочин неким
српским краљевима. Ц аричина раздраганост младим Принцом
и зазвала je једну киселу ш алу упућену аустријском амбасадору
грофу Б ајсту од стране једног члана царске породице: «Ма да je
царица заљ убљ ена у Принца, немојте бринути, неће се удати за
њ е г а ...» , да би му Царица подарила Орден Подвезице упркос
схватањима либерала Гледстона, који je зазирао од ове «љубави», јер je у њој назрео оно што je довело до «Ултиматума Србији» (Richard Barkeley, The Road To Mayerling, London 1958, p. 41).
Ho док je народна клетва п ала на недужног престосонаследника
Р удолф а и све оне из његовог рода, а иста судбина стигла самог
Александра, британска je јавност у данима бацањ а проклетства
на Србију изменила свој тон, кад je назрела да су Руси стали уз
Србе и Србију, да би тиме више мудрости показали од Британаца, онда су Срби означени «галантним херојима», јер су показали да знаду да се боре, на униж ењ е угледа «старог императора».
И док се Европа задовол>авала оваквим концептима ствари, она je на другој страни уж ивала гледајући како унутарњ и немири и спољно-политичка униж ењ а раздиру Русију, да би у откидањима глава руских царева кроз тај ф арисејски тријумф, Енглеска добила епитетон «перфидног Албиона». Ту управо треба
траж ити корене оне опасније концепције, која се не закрива иза националних интереса, већ се појављ ује као изнаднационална и алтруистичка. Ту су се наш ле и прве клице оне политичке
болести у којој Албион као империја има да нађе своју смрт. Она врло дуга ера, у којој су Британци могли да приказују своје
егоистичке интересе као опште пошла je у неповрат. Разруш ена
je максима према којој се тврдило, како то каж е немачки публициста, В алтер Пал, да je енглески народ онај народ «који зна
да влада». Ову мисао дезавуисао je сам Черчил још далеко пре
избијањ а Другог светског рата, речима:
«Они који добијају рат управо врло ретко могу да н аправедобар мир, док они који би могли да направе добар мир никада не
добијају рат» (Цитат узет из књиге, G eorge N. Crocker, Roosevelt's Road fo Russia, Chicago 1959, s. 159). Овде ce порађа она но ва руска метода против које енглеско схватањ е у пракси ратује.
Није то борба идеја на њиховом академском пољу, већ борба националних интереса, који остају вечним, али са измењеном тактиком. Зар je потребно сумњати да je најновија руска тактика
имитација британске политичке вештине? Енглези се у својој и186

сторији нису повлачили са позиција док нису увидели да се заиста морају да повуку. Вероватно у тој енглеској увиђавности о
смислу «повлачења са позиција» треба траж ити излаз снаж нијег инстинкта за психолошки оправдано, него што би се смело
рећи за њихову политичку мудрост кроз историју, док им je код
освајања територија или организовања концентрационих логора било могуће да личне интересе прикаж у као опште. Модерни
Руси нису ниш та друго већ предани ученици оне политичке
школе познате кроз историју под именом Британске школе. Све
оно што се модерним речником израж ава као комунистичка доктрина није ниш та друго већ примењена метода у борби за првенство, у којој се једна нација закрива иза интереса најбројнијих. Тако су вође Руске револуције ствар поставили према сврси тачно у духу западно-европског «прагматичног поступка».
Р азлика се и зраж ава само у спретности метода одговарајућих
добу, како то лепо анализира неки безимени аутор, у својим размишљањима, кад каж е:
«Вођство Комунистичке партије има увек право као што га
je имало откако je Стаљин успео после 1929. године да идентиф икује своју личну моћ са једногласним изјавам а и закључцима Политбироа и ове узајамне повезао.
На том принципу непогрешивости почива и челична дисциплина Компартије, да би се са овом узајамно допуњала, тј.
потпуна дисциплина захтева признањ е непогрешивости, која
опет са своје стране захтева безусловну дисциплину. Ово обоје одређују да.ље држ ањ е совјетског управног апарата. Међутим да би се све то могло да разуме треба узети у обзир
трећи фактор, тј. чињеницу, да je власт у могућности да у интересу ствари, у сваком моменту, за сваки тактички потез, по
свом нахођењу установи целисходну тезу и да од свију себи
подређених елемената захтева и њено безусловно признање.
Ово практично значи да се истина има да прими као променљив елеменат, тј. онакав како га буду излож или вође совјетске политике. 'Го ое може да мења од недеље до недеље или
из месеца у месец. Према њима истина се не сме да прими као
апсолутна или непроменљива вредност. Она се не сме да извлачи из објективне стварности. Под истином се има да сматра последња целисходна манифестација мудрости оних који
мудрост претстављ ају, и као такви значе логику И сторије...»
(«Amerikanische Aussenpolitik UdssR», W ien 1947, s. 13).

Bemerkungen zur Politik der

Ове моменте y пракси не треба проматрати са идеолошког гледипгга, јер то уствари значи прикривањ е стварности моментима превелике растегљивости и реторике. Свему овоме леж е материјални и психолошки елементи у основи од којих се треба
поћи према разм атрањ у идеолош ких момената. Некадањ и српски дипломата у Цариграду Јован Ристић каж е у својим мемо187

арима још пре једног века, да су политици српских краљ ева
(кнеза М ихаила и краљ а Милана) били теж и Енглези него Турци. К ритику тог држ ањ а према народима, који су се борили за
за свој национални васкрс током 19 века, износили су на јавност
свога доба јавни радници и други велики људи Енглеске типа
Томе К арл ајл а и др. Џон Раскин се пита: «Шта ће бити са енглеским угледом, кад свет буде увидео, да се сва наш а борба састоји у глади за материјалном доби ти ... ?» У овом су смислу сви
западњ аци врло блиски јадни другима. Слободан Јовановић у
својим размиш љањима о борби Србије, ту ноту британског карактера стално подвлачи кроз своја дела. Он тим својим мислима даје врло карактеристичан коментар речима: «.. .По оцени
енглеске дипломатије главна опасност бугарском уједињ ењ у
претила je од српске стр а н е ... По свом обичају, они су о српско
-бугарском спору судили на трговачки н ач и н ...»
Ово je било управо оно што je дошло до и зраж аја у Черчиловом држ ањ у према Хитлеру борбом вођеном путем мобаша. Он
je све своје савезнике у Европи сматрао мобашима. Сматрао би
и Совјете тим истим да су они то допустили. Њ ихово закорачивање у Европу je мера која треба да нађе свој смисао у каснијем односу Руса према Енглезима. Черчил није допуштао малим
народима да изразе сумњу у њихов послератни положај, који
he бити условљен англо-совјетским трансакцијама. Тиме je напупггена принципијелност и сви етички обзири према савезницима. Ту се није радило само о нужности из слабости, већ о оглуш ењ у о судбину како актуелних тако и потенцијалних непријатеља. Отуда је настала за време рата и она нова кованица
позната под именом «Черчилизма», тј. политике безобзирности
и беепринциггијелности. М еђутим не би било исправно остати
при овом називу «беспринципијелности». To je била уствари вековима примењивана «принципијелност» британске политике,
која се у нашем случају изразила једном једноставном математичком формулом, према којој «број убијених Немаца» има да
послуж и умањењ у немачког послератног национално-политичког потенцијала, исто као што би број униш тених Словена у
рвањ у са Немцима имао да такође редудира и национално-политичку и политичко-економску снагу потенцијалних британских конкурената у послератној ери. To je управо друга форма
оне исте садрж ине коју je Хитлер израж авао преко концентраћионих логора и гасних камара.
Черчилу се политички не сме и не може да замери што je упустио Б алкан и омогућио његово бољшевизирање. Он je ту био
слаб да ревидира супротна гледишта на овај део светског проблема. Међутим Черчилу се не може да опрости што je, како
пре избијањ а рата тако исто и током рата, улагао све своје снаге да се убојни потенцијал националне снате Б ал к ан а раздроби
до те мере, да je у последњој ф ази интернационалистичка тен188

денца Сједињених Америчких Држава, како у националној тако и у економској политици, без много напора провела оне мере,
које су се бар према досадањем стањ у показале фаталним, а Сједињене Америчке Државе политички осамиле у њиховом настојан>у да ревидирају оно стање коме je њ ихова ратна политика
поставила психолош ке основе, јер се бутадским «доктринама»
могу да успостављају принципи чији духовни турнус не надживљава лагислаторну периоду њ ихових неимара.
Ова «беспринципијелност» објективно je обесмислила сваку
даљу четничку акцију као борбени подухват против окупатора
на југословенском подручју. Та борба стварно није престајала
али je као таква политички била нецелисходна. Свакако, посматрач се ту не сме да поводи за једним мишљењем без обзира чије оно било. Међутим ако би се стало на гледиш те да би Енглези
и њихове Војне мисије врло радо прећутали те моменте подједнако из разлога прикривања своје слабости или дезинтересовања судбином својих савезника, Немцима не би било у интересу
да прелазе преко тога. Они су од тога правили своју ратну пропаганду. К од тог стања н е би грешио сваки онај ко би судећи и
по савести и према интересима српског народа тврдио, да je сваки метак са српске стране, упућен Немцима после 18. априла
1941. године као окупаторима, био злочин према самом српском
народу. Овим се ничим није доприносило и сходу рата, док je међутим сваки такав иступ плаћен гомилама српских леш ева лоред пустошења земље. Тај злочин према сопственом народу био
je за један степен теж и после избијања рата на истоку, када се
појачала пропаганда за «убијањем Немаца» и са енглеске и «патриотске» стране. Ко je у том кркљанцу уствари позивао српски
народ на економисање својом крвљу?
Томаш Масарик je тврдио да онај народ који не зна да економише својом крвљу није достојан слободе. To je исто на сопственом примеру потврдио његов наследник Едуард Бенеш. Сви су
демократски претставници света исто као и: сви левичари тврдили, да je чехословачка капитулација пред Хитлером једна од
најчаснијих у историји.. На другој страни тај исти елеменат, тако рећи у исто време тврдио je и тврди, да су два највећа патрлота тј. ж ртве тог осећања: Филип Петен у Француској и Милан
Недић у Србији били колаборатери. К.акав стид ииронија? Фински маршал Манерхајм; мађарски регент Хорти; хрватски поглавник Анте Павелић и њихови сарадници, не бише за Савезнике чак ни толико криви да би се саслушали, а камо ли судили! Значи, да су Петен и Недић били изравнати са онима који
су седели на нирнбершким оптуженичким клупама. Из те перспективе треба проматратк однос Дража-Тито. Док je Драж а као
симбол борбе уж ивао у слави током 1942, не знајући шта се око
њега дешава, његови борци широм Србије пуне немачке казамате по Србији, логор Бањицу и немачке концентрационе логоре.
189

Док се то деш ава у Србији, која je у то време била од интереса
за Немце и Савезнике подједнако, комунисти са Титом у сасвим
мирном и неинтересантном залеђу ударају темеље своје «Бихаћке републике». Док се кампања водила широм северне обале
Африке, Балкан je био интересантан само утолико, уколико je
пруга Беч-С олун служ ила као караван за А ф рику. To je била
ера у којој je подједнако терет борбе леж ао на четницима у односу на Немце исто колико и притисак у односу на Савезнике.
Била би слепа заблуда да обавештајне сл уж бе Енглеза и Совјета то нису уочиле. Чим je афричка кампања занемела сломом
немачког Експедидионог корпуса, а као по вољи судбине, истих
дана Немци д о ж и в Ј Б а в а у слом код Стаљинграда, чине се обострани тријумф и западњ ака и Совјета спонтано претвара у затегнутост о отварању новог фронта, Балкан постаје интересантан, јер Немци очекују пренос борбене арене на ово подручје,
што на једној страни уверава Д раж у М ихаиловића обећањима
чланова британске В ојне мисије, да ое стоји пред тим догађајем,
док на другој немачка обавештана сл уж ба наседа тој тактичкој
варци Савезника. Сада се Немци у исчекивању искрцавања на
Балкану спремају да поседну јадранску обалу, коју углавном од
Трста доК отор а д р ж е Италијани и Х рвати, којима Немци не верују, а од Котора до грчке обале Италијани, који су већ у договору са Савезницима како да се извук у из рата, а са најмање
одговорности.
Ту се зачело оно што je у стратегији Другог светског рата, било изненађујуће. Искрцавање у Италији Немци нису очекивали
сходно оцени ситуације са чисто војничког гледишта. Савезници су, напротив, тим искрцавањем хтели да изазову политички
ефекат, који су надредили војно-стратегијском моменту. Требало je истиснути Италију из рата, тј. осамити Немачку; затим je
требало скренути њ ихову паж њ у на споредни ф ронт рата, да би
се лакше приступило извођењ у плана одлучујућег подухвата искрцавања на оним тачкама где се оно и извршило годину дана
касније. У том смислу сви зараћени фронтови у Југославији исто као и Немци, ж ивели су у уверењ у, да he доћи до искрцавања на Балкану. То се тако причало у четничким редовима и то
опет према причи коју je, донекле у званичној форми слушао
сам Д раж а Михаиловић, из устију пуковника Белија ш еф а британске Војне мисије при Врховној команди. Ма да за ту тврдњу
нема званичних података, бар засад доступних, Д раж а М ихаиловић се био повео за том верзијом и тако поступао. Немци су
градили на другим премисама. чији су закључци били врло блиски памети. Италија je омогућавала операције у свега два операцијска правца и то д у ж њене две обале, источне и западне, а
на правцу југ-север. После преброђених тешкоћа на релацији
од више од хиљ аду километара има да се наиђе на прву стратегијску баријеру — Алпе. Тек кад се та баријера прође има да се
190

рачуна са преношењем војних операција на тло Аустрије, па
тек иза тога на територију у ж е Немачке. Према том стању Балкан je нудио сасвим повољније услове. Он je био психолошки
припремљен бар што се тиче Грчке, Југославије и Албаније. Са
војно стратегијског гледишта његове се предности далеко истичу изнад оних које je нудила Италија: близина совјетског ф ронта, мноштво операцијских праваца, а изнад свега близина важ них центара и отворени правди кретања Панонском низијом. У
том смислу Немци су полазили са свог гледишта у одбрану Балкана, тј. исчекивали су искрцаваше Савезника на његовим обалама. Из те претпоставке никла je потреба отеривања комуниста из Западне Босне, као залеђа далматинских лука и јадранских обала на којима се очекивало искрцавање. Тако je дошло
до твз. «Четврте непријатељске офанзиве», која je у комунистичкој историографији симболизована «Битком на Неретви».
26.
Дигнути и з свог зимовника на почетку месеца јануара 1943,
комунисти су се вратили натраг истим путем којим су се кретали током 1942. у правцу Бихаћа. Чиш ћење терена je почело са
њима, јер су били први на ударцу. И за овога су дош ли четници
на ред, јер су били нешто источније од комуниста, да би иза ових дошли сами Италијани, које су Немци најурили из II и III
италијанске окупационе зоне, јер им Немци нису веровали. Х рвате: усташ е и домобране су трпели, али и с презрењем посматрали, Каква je ситуација наступила код комуниста и шта су у радили?, поставља се питање. Сав се њихов напор био усмерио у
спасавању јединства Врховног штаба и чувања глава чланова
АВНОЈ-а. Под борбом тј. на вратоломном бежањ у, после пола
године, комунисти су се нашли на тромеђи Србија-Босна-Црна
Гора. Четници су били, међутим, сконцентрисани на осетнијем
делу јадранске залеђине, јер су били ближи обали, боље речено,
били на самој обали од Скадра до Дубровника. У циљ у униш тења четника Хитлер лично диригује тј. уп ућује своје ели тн етрупе за њихово уништење. Како су тада изгледали М ихаиловићеви четници Хитлеру, мож е се видети из једног изватка из писма
Хитлера М усолинију које му je упутио дана 16. маја 1943, где
се каже:
«Нарочиту опасност видим у развитку Михаиловићевог покрета. Велики број вести које су озбиљно контролисане и међусобно се слажу, а с којима располажем, јасно док азује да
тај покрет, енергично вођен и организован, а политички веш то упраиљан, чека само на тренутак у ком ће нас моћи напасти с изгледом на у с п е х ... Имајући у виду опасности које се
крију у Михаиловићевом покрету, ja сам дао за сваки случај
диспозиције, да се све присталице М ихаиловићеве униш те на
191

територији коју су окупирале моје сн аге ...» («Истина» бр. III—
IV-VI, 1946, Минхен).
To je био почетак једне систематски припремљене офанзиве
Немаца, И талијана и хрватских усташа, против четника, да 6и
ове отерали са јадранске обале и њеног залеђа. Немци су заробљене четнике разјурили широм свог окупационог подручја Европе по стази од Солуна до Ш тетина као радну снагу. Растерали
су их на све стране широм јадранског подручја али их нису уништили. Нису ухватили Д раж у М ихаиловића, ма да су му убили и заробили неколико хиљ ада бораца, поред страшних недела изврш ених над неборачким становништвом. Источна Херцеговина и северна Црна Гора биле су крвава попришта. Док су
се партизанске јединице пробијале према источној Босни и кањону Сутјеске у правцу Санџака, Д раж а се опет нашао у источној Босни, где je извршио реорганизацију својих трупа и припремао своју октобарску офанзиву, која je стајала у вези са још
једним значајним моментом: очекивањем италијанске капитулације о којој се на велико причало међу четницима после 10.
ју л а 1943. Овде се код ових операција десило оно о чему комунистичка штампа не ж ели да јавно расправља.
Комунистички Врховни штаб на свом путу беж ањ а од Бихаћа
према истоку и Неретви, а затим кањоном Сутјеске, имао je само тај једини правац кретањ а да би избегао потпуно уништење.
И талијани, бранећи се од упада комуниста у њихову II окупациону зону, што би значило истовремено упад Немаца и хрватских усташ а у ту зону, наш ли су се уствари на истој линији интереса са четницима Д раж е Михаиловића, који су свим сретствима настојали да онемогуће упад партизана у насеља источне Херцеговине и северне Црне Горе, која су четници држ али
под својом контролом. Из те аналогије интереса комунисти су
оптуж или четнике за сарадњу са окупаторима: Немцима, Италијанима и усташама. Међутим онај део истине, који je у тим
данима одлучивао судбином четника и Д раж е М ихаиловића, комунисти прећуткују. Они не ж еле да се зна да су Немци главнином својих снага током фебруара, марта и априла 1943. пребацујући комунисте преко Неретве упали сами у II италијанску окупацијону зону тако да су од северне Црне Горе направили ново
четничко Косово, а у трагањ у за Дражом М ихаиловићем заробили његовог одважног команданта Црне Горе, војводу П авла
Ђуришића. И док су Немци расправљ али о случају војводе Павла истраж ивањ ем да ли се под тим именом крије Д раж а М ихаиловић или не, Д раж а се опет нашао у залеђу Јадрана, али сада
на сектору између Сарајева и Западне Србије, у циљу успоставл>ања везе са Савезницима који су се почели да искрцавају 10.
јула у Јуж ној Италији. Комунисти, спасени на Сутјески и Зеленгори, наш ли су се у залеђу Дрижином, тј. у Санџаку и делу
Западне Србије и северозападне Босне. У даљим операцијама, а
192

у ДУХУ обавештења да ћ е се Савезници искрцати на Јадрану, настале су нове хекатомбе Срба, које су носиле и доносиле нова
разочарења. Утиске које су изазивали ти моменти ставио сам
нешто касније на папир, да би опет стицајем прилика те напомене биле униш тене. Овде их доносим репродуковане, али сада
по сећању:
То беш е средином октобра. Јутро веома тмурно. Беш е недеља.
Но тај дан се ни по чему не разликује од осталих у нашој кући.
Шетам се ходником поред моје собе. Прозори су замагљени и
видик ограничен. Ма да се одавде ни при сунчаном дану не мож е да види ништа осим крајичак далеког неба, данас нам je и то
ускраћено. Над Сарајевом се спустила тешка јесењска магла.
Стакла малог прозорчића моје ћелије 159, на петом спрату велике судске палате на К еју војводе Степе, који етоји под директним надзором Гестапоа, подрхтавају и цвркућу под реским и сухим звуцима детонација топовских граната и бацачких мина. Ово je утолико рескије уколико им je погодак какав тврд предмет: камен, цеста, зи д или бетонски стуб. Терен je такав да се то
у сваком случају експлозије и деш ава. Све се то меша са ж ивахним скалама митраљеских рафала. Једно специјално чувство
прожима човека. To je утолико емотивније уколико je човек
свеснији своје ситуације. Води се борба око Сарајева за Capaieво, а човек седи у самици Гестапо-затвора. Ово je још теж е падало на д у ш у што нико никога не м ож е да запита о чему се рад и .. ,
И з ћелије број 156 допиру потмули јауци једног од комунистичког првоборца Херцеговине, А зи за К олудера, који je био везан за једну алку приковану на средини собе. В езан ланцем са
рукама на леђима тако je висио и дан и ноћ. На његовом телу није било ни једног квадратног сантиметра кож е, која није била и спарана корбачем, којим je изнуђивано неко признање. О чему
се радило остало je за све нас тајном. Како сам га затекао у тој
самици тако сам га и оставио. Љ уди к аж у да je био син оне лепе
Емине, којој je као Данте Беатричи певао Алекса Ш антић...
Из самице број 158, допиру мукли цауци једног бившег полицајца Гестапоа, иначе Ч еха по рођењу. Звао се Долежал. «Долежао», звали су га неки наши стражари, ш алећи се с њиме, тј.
добацујући му, да ће леж ећи поћи у смрт. Да ли je дож ивео смрт
остало je такође тајном. Нико није смео низашто да пита. Нико
од хапш еника није смео да разговара са њиме. Био je сав изубијан по глави једном тољагом, којом га je тукао војни ш еф затвора приликом саслушања. Овај несрећник je учинио страшан деликт према немачкој полицији својом нехатношћу. К аж у да je
за ф лаш у ракије омогућио комунистима отмицу познате комунисткиње, гђе Олге Хумо, иначе кћерке познатог југословенског
политичара и Симовићевог министра спољних послова, др Момчила Нинчића. К о je и како то «бекство», боље речено отмицу,
193

на улици Сарајева, организовао, остало je тајном за све нас, ма
да je према причању затвореника, који су били махом комунисти, то била бравура наобјашњива за све нас. К аж у да je лично
сам Тито издао наређење сарајевским ћелијама, да се на путу
од Гестапо-затвора до Гестапо-канцеларије, које су биле у центру града преко пута православне цркве, има да постави страж а
током дана и да се код превођења Олге Хумо из затвора на саслуш ањ е и натраг изврш и отмица. Тако je и поступљено. Док je
«неко» задрж ао на улици полицајца Долежала, Олга Хумо се
већ налазила у ауту конспиратора, да би нестала у правцу Бенбаше и К озје Ћ уприје. Аларм у С арајеву није виш е помогао.
Тако je Д олеж ал добио место у њеној еамици. В еле да je била
врло важ ан фактор у штабу будућег марш ала Југославије. Заиста je ослобођена на чудан начин. Од тог момента није виш е било допуштено да локални персонал прати затворенике на путу
на саслушање. То су радили рођени Немци, подофицири Гестап о а ...
Размиш љ ајући о збивањима око Сарајева, а ш етајући погнуте
главе, наједном се нађе поред мене у ходнику др Новак, лекар
из Зенице, Хрват, врло пристојан, ф ин и културан човек. Он je
један од оних ретких Хрвата, који су одбијајући да се нађу са
усташама на истој линији био оптужен као сумњив за свој прокомунистички рад. О томе смо често разговарали. Почесмо да
разговарамо о актуелним околностима. М илина разговарати са
човеком који ствари разм атра здраво и логички. Чим смо коракнули дуж ходника придруж и нам се глумац К азазовић, син судије К азазовића из Б ањ а Луке. Познавали смо се још отпре. Осумњичен као комуниста доведен je овде на саслушање. Са њиме je и његова жена, исто тако осумњичена. Српкиња из Далмације, обичан ж енски акреп. Гледала je у Титу Бога и била заљубљена у њега. П осматрајући нас како стојимо и разговарамо
прилази нам један такође осумњичени хрватски градски полицајац из Зенице, полицијски писар Шкрго. Тип правог касабалијског босанског муслимана, са неколико ужасно прљ ава и разједена зуба, унакаж ена од никотина. Беш е врло симпатичан
човек. К ао ш ипка уз бубањ придруж ује му се неки симпатичан
и меланхоличан Зеничанин по имену Ф ихрет Филиповић. Ж м и ркају ћ и својим маленим очима изгледа трагично-комичан, јер je
ужасно кратковид. Наочари више не може да носи јер су му разбијене. Код саслушања, које je водио лично ш еф сарајевске
секције Гестапоа, Линднер, Ф ихрет je овога толико револтирао
својом исконструисаном одбраном, да му je шамаром разбио наочари на носу. Поред њега стоји гђа К азазовић. К ад мене виде у
разговору са њеним мужем сва уздрхта од беса из мрж ње према четн иц и м а. . . С луш ајући детонације питамо се, чије ли би
могле бити. Један загриж ен Зеничанин, гостионичар, иначе, како каж е студент права, мршав, врљав, заједљив; права нагрда
194

од човека, без да га ико пита ишта, додаје: «Боље да су титовци
него драж ин овц и ...»
Поред нас нервозно пролази, а без да се окреће на нас, један
млади Сарајлија по имену Ибрахим Кучукалић. Он тврди да се
нашао у затвору Гестапоа као курир војводе Доброслава Јевђевића преко кога je одржавао везе са Сарајевом и источном Босном док се налазио у Дубровнику. Да ли je тачно или не, такође
je остало тајном. Мени je у поверењу често причао, да je поред
великих напора које je улож ио његов зет др Кундуровић, да га
спасе хапса ипак све остало без успеха. Био je одведен у интернацију у Немачку. Сви су изгледи били, управо оно пгго je сакривао, да се ту ради о освети због неке љ убавне авантуре, у којој je био погођен такође неки угледан Сарајлија чији je утицај
био снажнији код влаети, Не окрећући се на наш у групу, пришапну ми при пролазу: «Наши су, четн иц и ...», и упути се према едном ћошку у коме се била ш ћућурила једна старија госпођа, муслиманка, око које се вртело двоје или троје деце. Овај
ми je Кучукалић касније рекао да се ту радило о супрузи ш умарског инжињ ера Салиха Омановића. М еђутим није се знало
да ли се ту радило о таоцима или о јатацима оних који су у ш уми Сви смо je проматрали са неизраженим саучеш ћем, јер смо
се бојали да je увредимо било чиме. Изгледа да je била душ евно
поремећена или je тако изгледала избезум љ ена од страха и неизвесности. По цео дан разговарала je сама са собом. «Привукла
шљивовица Салиха у партизане», додаје, смешећи се заједљиво,
глумац К азазовић.
На једном посебном делу ходника види се једна група младих
љ уди у хрватској домобранској униформи. Они се ш етају посебно и нешто међу собом разговарају. Њ и х су Немци похапсили
за време операција у источној Херцеговини и Црној Гори. То су
били борци једн е пуковније хрватске војске под командом п уковника Блажековића. Извршили су читав низ насиља над неборачким становништвом током тих операција против четника.
Довели су их овде, али их др ж е посебно у једном крилу зграде.
На једном сектору ходника ш еће се сам један млади Хрват из
Херцеговине, по имену Петар Крајина. Д рж ао се сасвим резервисано и без интереса за дневна збиваша. Био je чедан као млада девојка. Њ ега су Немци ухватили као курира. К од саслуш ања им je рекао да je Тито његов идеал и да je спреман да полож и свој ж ивот за њега. По другима к аж у да je он био тај јунак
који je једне фебруарске вечери 1943. у мраку ликвидирао у Мостару једног врло окрутког усташког полицијског агента, а затим умакао у ш уму, Колико je ово било тачно остало je тајном
или камуфлажом, тј. пропагандом комуниста, јер смо ми према
нашим плановима у четничким редовима имали у резерви једног такође младог Мостарца из четничких редова, који je имао
задатак да ликвидира овог усташког полицајца, што je касније
195

било и примљено као истина. Тако je истина о том случају остала тајном за јавност. Изгледа да je К рајина, као преж ивели позадински борац, однео ту част, док je други млади позадинац у
четничким редовима, Боро Тица, остао негде у Словенији у не~
кој јами, коју je копао сам за себе, да би у њој с многим четницима зау зек и остао, у знак крвожедности комуниста. Но из држ ањ а хрватских власти према овом младом Хрвату, с којим сам
се и другом приликом нашао у једном другом затвору, исто као
и држ ањ а власти према његовој породици, нисам добио утисак
да je он био заиста атентатор на Трбоњу, или су заиста комунистички оријентисани Х рвати знали да тако мудро ћуте. Но заиста je за чудо да су се усташе понашале према њему толико великодуш но... Један бујан вал радозналости давио je све становнике овог гнусног насеља.
Објашњење ове пуцњаве дошло je само од себе кроз неколико
дана. Једно јутро осванула je сва ова огромна зграда од подрума до таваница, по празним собама и ходницима, испуњена масом сељака из источне Босне од Вишеграда до К озје Ћ уприје и
Сарајевског Поља. Т еж ак задах тела, одеће и хране гушио je по
нашим собама. To je још теж е падало на душе оних који су разумели смисао свега овога, јер се то све још мучније појимало
кроз оне теш ке слутње, да je то била последица једног озбиљнијег четничког подухвата који je пропао.
Немачком брзином и одлучношћу у току једног преподнева,
а уз припомоћ масе војних лица и тумача изврш ена je селекција. Робље je подељено у три групе. Једна je била одређена и одмах отпремљена у Вогошћу — несуђени југословенски Есен Милана Стојадиновића, да би одатле, према причању, била опремљена у Немачку «на радове». Друга je била предата «на надлежност» хрватским властима, док je трећа, врло малобројна, задрж ан а у згради и следећег дана била допраћена на наш спрат,
— спрат смрти, како се то говорило међу нама. Међутим то није било исправно, јер су сви спратови у тој огромној згради били
спратови смрти, с том разликом што се умирало под разним околностима. Немци су убијали јуначки, пиштољем у потиљак.
Нису мучили ж ртве у поеледњем моменту да сами себи копају
раке, већ су им раке на Врацима код Сарајева копали они, којима ће њихове да копају други. Онај што je требао да попуни раку на свом путу није собом носио ниш та осим свести да му je
ту крај. Једна канта хлорског креча и материјал за закопавањ е
раке били су реквизити који су већ чекали код раке. Хрвати —усташе су, напротив, у свом садизму били окрутнији, јер су једним дугим и гадним изгладњ авањ ем ж ртава доводили своје ро~
бове до те мере, да се смрт сматрала исцељењем, а курш ум из
немачког пиш тоља саучешћем.
Колико се ишло у том садизму, један ме случај заиста уверио
да међу члановима Гестапоа-полиције има више чојства од оно196

га хрватског које сам искусио на сопственој кожи. To je био овај пример. Немци су на оним спратовима ове зграде, у којима
су били сместили Гестапо и тзв. Ф елджандармерију, били наредили да по спратовима у току ноћи горе мале електричне ламгте.
To je била мера предострожности, ма да je била сувишна. Нико
из наш их самица није могао да било чиме проврти зид или врата да би умакао. Од свега што je било допуштено као инструменат по нашим самицама била je једна дрвена кашика и једна
војничка здела од алиминијума. Тако једно јутро освануше све
наше лампе по ходницима угашене. To je било урађено по наређењу једног Хрвата, који je био ш еф хрватског затвора у тој
згради. Звао се Кљајо, родом из села Илића код Мостара. Тиме
je хтео да ук аж е да се он пита у тој згради јер je она власништво хрватсхе држ аве. Немци су то осетили као покрет њима «уз
нос», и К љ ају je било забрањ ено да долази на наш спрат. Он се
бранио тиме што je хтео да уш теди хрватској држ ави сувишан
издатак на трошењ у струје, која служ и Хрватима, а не непријатељима њихове држ аве. Немци су се смејали кад су чули овакво оправдање те м е р е .. . Осветљени ходници у ноћи причињавали су задовољство код пуне несанице.
К ад се група ових сељака нашла на нашем спрату препознао
сам неколико њ их родом и з села Подроманије, Х ан Пијеска и
Ж љ ебова. Ти су л»уди били врло често самном у јесен 1929. године, када сам боравио на њиховом подручју, ради ограничавања ш уме и земљишта, као компензацију за њ ихове честице зем ље, на којима je био нешто реније подигао «једну бараку за себе», краљ Александар Карађорђевић, како je то сам изразио,
кад je први пут посетио Х ан Пијесак. Једно малено ловиште са
том «бараком» било je заиста украс тог подручја. Један од тих
хапшеника, шумски предузимач или неки акордант код фирме
«Варде» иначе родом из Горажда, такође ме препознао и з сусрета негде у планини Перућици под Маглићем. Знајући да сам
четник рече ми у пролазу: «Не би били овде где смо, да нам партизани не удариш е у л е ђ а ...» Зваш е се Стојан, душ ом четник.
Неколико дана каеније дозволиш е м у да се креће по нашем ходнику и да кречи неке мрље по зидовима соба и ходника. Те су
мрље биле углавном «флекице» од стеница које су л>уди са церењем убијали прстима, јер je то било једино сретство за «екстерминацију гамади». Наш сусрет je био с времена на време
и то у трајањ у од две минуте, колико се м ож е човек да задрж и
у разговору док je у пролазу, тј. да не буде упадно задрж авањ е
јер je сваки разговор са овим новајлијама био забрањен. «Видео
сам читаву Врховну команду Д раж е Михаиловића, и са њиме
једног хрватског ђеренала, који je био ослобођен ратног заробљеништа као Хрват, али се одмах придружио ђенералу Михаиловићу». Име му није знао (касније сам установио да се ту радило о ђенералу Драгутину К узмићу, који je због тог свог па197

триотског геста био касније од комуниста осуђен на робију). Видео сам, каж е, и неколико енглеских официра и међу њима једног ђенерала (касније сам установио да се ту радило о пуковнику Белију). Циљ нам je било С арајево...
Међу мојим старим познаницима које сам срео на ходнику у
једном посебном крилу зграде видео сам неколико млађих људи
из села Ж љ ебова, чија ме лепота била задивила. Међу њима се
истицао један младић који je био самном врло често за време
мог боравка у Подроманши 1929. године. Звао се Васо. К аж у да
je заробљен као четник. Невдци су га са групом младих људи довели на наш спрат и држ али их посве изоловано. Додир са овима je био немогућ. Једнога дана или боље речено ноћи, сва та
група нестаде из зграде. Нешто касније сазнали смо да су их
Немци све врбовали за своје «SS» трупе, као услов за ослобођење њихових старијих рођака такође похапшених. К олико je то
тачно било остало je тајном. Међутим та ми je тајна била откривена неколико дана пре овог догађаја.
Немци су у једној посебној групи цивила довели у затвор мени још отпре познате угледне јавне раднике и то: др И ва Колбе
адвоката из Мостара и још отпре склоњеног у Југославији чешког уметника Кохоута. Ова je група такође нестгла током једне
вечери. Са овима je био сличан случај, тј. Немци су захтевали
да се ови интелектуалци могу спасти малтретирањ а ако се покаж у спремни «да раде за Немце». И згледа да je од те све групе
једино Кохоут дао пристанак да ће поступити онако како то они буду траж или од њега. Такође сам чуо да je др Колбе одбио
чак и да разговара. К аква их je судбина снаш ла такође je остало тајном. Из мојих ранијих разговора са Кохоутом имао сам утисак да je начелни Антинемац.
К ад су, међутим, утисци из ове свакидање, већ обичне појаве
били потамнели, прилази ми врло пријател>ски цивилни ш еф
затвора, иначе погермањени Словенац из Коруш ке, инжињ ер
Долечек. Ма да je био у служби Немаца он je био и једина пријатна појава у овом затвору. Пошто ми je у пријатељском поверењ у испричао ове појединости о току ствари у овој кући, рече
ми да je «Сарајево стајало пред евакуацијом. Немци су веровали да много моћније снаге стоје за М ихаиловићем ... Ево ш та се
ур ад и ло ...»
27.
Н аседајући обманама тј. обећањима и уверавањ има чланова
Британских мисија, да се Савезници спремају за искрцавањ е на
јадранској обали, подгрејавала се нада и вера код М ихаиловића
све до кр аја 1944. године. Д раж а сам није веровао, као што није
ни знао, да je његова ствар већ тада била осуђена на пропаст. У
том смислу био би грех, као што се и чини грех, осуђивањем ње198

гове борбене неактивности у односу на окупатора. Овде би било
исправније пренети теж иш те критике на његову организациону
методу герилског ратовања гледану технички у односу на комунисте. Поред тога његово држ ањ е у нечему политички општијем м ож е бити предмет објективне и добронамерне критике. Он
je градио на својој сопственој логици. Њ егова мисао о томе лако се м ож е изразити у једној реченици, којом je он формулисао
свој став, изнеш ен пред нама, неколицином политичких руководилаца, приликом нашег поздрава са њиме при последњем виђењу у марту 1945, када нам je на наше напомене о току ствари
одговорио: «Смисао je мога подухвата да останем међу борцима,
а ви радите како сматрате да je најбоље. .. !» Заиста je и остао.
Он се тиме спасао моралне смрти пониженог да тражи милостињу од неверних савезника. Посебно je питање шта би се смело
или могло да пребаци самим Савезницима у ономе што су урадили или пропустили да ураде. У томе би требало уствари тражити објашњење његовог пораза, а затим Титове победе. Тој победи не стоји у основи крвљу добијена супремација, већ политичка трансакција, која je стајала у извесном пропорционалногл
односу према моралној капитулацији Савезника пред совјетским захтевима. Прилог победи Савезника, а поразу окупатора
Балкана, уколиком се степену снажније веж е у з комунистичкопартизанску активност уголиком се степену очигледније ф алсиф икују чињенице. Тај прилог je раван нули, али je та ништавна
жртва комуниста као прилог победи Савезника на један м еф истофелски начин била толико мајсторски надувана, да je опсенила Савезнике до крајњих граница. То све има и једну трагично
теш ку предисторију.
Претпоставка Титове победе била je политичког карактера, реална. То се није израж авало његовом жртвом, већ античетничким комплотом; његовим познавањем суштине борбе и одличним везама с факторима у свету, надлежним за кројењ е судбине народа, тј. оним који су сматрали да je Михаиловић не национални револуционар, већ рестауратер прошлости. Тито je имао
одане савезнике у земљ и и иностранству, који су његову ствар
у начелу схватили ако своју, док je Д раж а имао савезнике, који
су у њему гледали «Зулукафера», како je то рекао у свом болу
Милан Недић. Д раж а je уствари све градио на једној импровизацији, коју je инстинктивно осећао, али која je уствари била и
прерана. Он je градио на ономе што ће да наиђе, али није рачунао са краткоћом свога живота и комунистичком тактичком игром. Он се преварио у рачуну у односу на своју личност, али не
и на идеју и историјску нужност.
Д раж а Михаиловић није био револуционар у стилу ових X X
века; није био козер ни разметљивац; није био авантуриста, већ
синтетичар. Неоспорно je да je био амбициозан, али не и болесно
амбициозан. Био je човек од начела, али не и менталитет за до199

ба у коме се појавио. Међутим сви ти елементи спадају у споредне кад се ради о моментима у којима циљ оправдава сретства. Њ егов недостатак у основи био je онај који га je и сурвао:
није био човек који je знао да се наметне стварима. Он je знао
да почне, да позове, али не и да води са психолошком проницљивошћу. Док je његов циљ био веома паушалан, магловит, његова срететва ка циљу била су далеко слабија. Као што није био
унапред припремљен за герилски рат, Д раж а М ихаиловић уствари није имао среће у својим најуж им сарадницима, било оним који су почели са њиме на Равној Гори по политичкој линији исто тако ни свим оним који су одлучивали судбином њ еговог потеза по дипломатско-политичкој линији у иностранству.
Њ ега су као симбол уствари гледали и следели оних неколико
малобројних идеалиста који су са њим и за њиме пошли у смрт.
Он je слеђен као идеја и национална и социјална од свих оних
Срба, Х рвата и Словенаца, затим Б угара и Румуна, Грка и Албанаса, који су разум евали политичко-економски положај Б ал кана. Он je наилазио на разумевањ е код свију патриота Б ал к ана који су ж елели солидарност балканских народа и њихово осамостаљивање према вањским силама. Да, али један такав концепт није био довољан као сретство ка циљу. Ту се Д раж а Михаиловић срушио сам од себе.
К валиф икацију револуционара не добија онај који се заноси
плановима и програмима, илузијам а и празним комплиментима.
спремом на ж ртву или самоодрицање, већ се ова квалиф икација
добија преко потеза који таласају друштво. Чим су се ти моменти пренели на политички терен, Д раж а се срушио, јер je тражио наслон на оне који су њега узимали као адут. Н ајкраћу рекапитулацију тих момената изразио ми je у једном разговору о
томе ранији претсденик владе К раљ евске Југославије, др Бож идар Пурић, речима: «Дража и дражиновци су мени у мојој
ратној политици служ или као последњи адут у одбрани мог става према проблемима као политичког човека. Национални и патриотски смисао њихове борбе играо je споредну у л о г у . ..» Ово je гледиште политичара који гледа на балканске проблеме
као на арену спора међу империјалистима. На њега су као таквог исто тако гледали западњаци, назирући у њему сретство у
борби по војничкој линији. Из те перспективе треба гледати на
и> историјски.
Д раж у М ихаиловића су као патриоту следили само идеалистички оријентисани борци, док су сви практични карактери у
политици исто колико и отворени непријатељ и били критички
осматрачи његове линије. Њ еговим сарадницима недостајала je
политичка проницљивост исто као и њему самом. Ту није било
разлике међу овима извана или онима изнутра. Д раж а М ихаиловић je пао у очима оне њему наклоњ ене проницљиве јавности
српског колектива, чим се за ш почела да зал аж е једна слаба
200

влада као што je била 27-мартовска, да би га морално уништила
дајући му ресор Министарства Војске, Морнарице и Ваздухопловства на почетку 1942. године. Колико je то све било трагично види се из оних накнадних оцена о претседнику Револуционарне владе генералу Симовићу кога генерал Недић назива «шупљоглавцем», а његов велики пријатељ Черчил «политичком нулом» (Adamic, Dinner in the White House). Круну ове критичке oцене, која je изгледа посве на месту, даје Симовићев лични пријатељ Коста Ст. Павловић у својим записима о «Паду Симовићеве владе», према разговору између Симовића и његовог наследника Слободана Јовановића, који му на Симовићеву напомену
одговара отприлике онако како би одговорио, односно како je и
одговарао оним кандидатима на испитима који су у униформи
полицијских писара долазили Слободану на испите, да би га
својом спољашношћу импресионирали. Павловић на једном месту
каже:
«У разговору са професором Јовановићем, Симовић je стално доказивао да je промена Владе извршена на противуставан начин. Кад je изашао из кабинета професора Јовановића,
кисело ми je рекао, да му je Професор, на његово наваљивање, да je он, као професор Уставног права, најмање смео да
прекрши Устав, одговорио: ,Ја вам то не умем рећи, јер сесада бавим војском, а ви, господине ђенерале, студирајте сада
Уставно право’!» (Гласник СИК друштва «Његош» св. 2, децембар 1958, Чикаго, Ил. САД).
Овом односу Претседника владе одговарала би судбина борбе
Драже Михаиловића. Колико се генерал Симовић са успехом бавио политичком стратегијом, исто толико je срећне руке био и
сам Слободан Јовановић не само по питању војске, већ и дипломатије. To je нашло своје огледало у крају Драже Михаиловића
и Равне Горе. Међутим ова излагања из пера Срба дипломата
изразиће слику карактера и личности ђенерала Симовића ако ое
допуне мислима из једног памфтела који je кружио широм Енглеске почетком 1942. после пада Симовићеве владе, коме један
«добронамеран» Хрват-југословен, жели да прибави што шири
публицитет, кад у својој расправи каже:
«Симовићево уклањање с власти уштедело je земљи срамоту нових Солунских процеса.
Какав je као војник и човек, такав je ђенерал Симовић и
као политичар:
Од почетка се јавили код њега диктаторски прохтеви. Као
узор мујеслужио маршал Антонеску. Његов политички план
за 27. март биоје: да остави и даље у функцији Намеснипггво
и образује једну владу у којој би поред неколико војника било и нешто политичара појединаца (Божа Марковић, Мирко
Косић, Иконић итд.). Морао je, међутим, пристати на други
политички план: долазак на престо краља Петра II и концен201

трација политичких претставника народа за управљање земље у једном од најсудбоноснијих периода наше историје.
Али je код ђенерала Симовића и после тога остала мисао о
узимању пуне власти. Да би то остварио, било je потребно да
прво уклони из Владе претставнике српских политичких странака пошто им претходно умањи значај код Енглеза. To га je
навело на мисао да пошто пото склопи савез са хрватским делом Владе против Срба. Хрватски министри, пак, са своје
стране, пошто су 27. марта изгубили пресудну реч у Влади, имали су рачуна да разбију српски блок Владе, сматрајући с
правом да ће лакше излазити на крај са једним новим Драгишом Цветковићем, политички зависним од њих, него ли пак
са истинским претставницима, зависним једино од Краља и
народа.
Интерес Симовића и Хрвата подудара се сада у томе правцу и настала je једна жалосна игра...
Хрватски министри су нашли слабу тачку Симовићеву: бескрајно властољубље и женску болесну сујету. Крњевић му
je сугерирао да би он, ђенерал, био сјајан министар спољних
послова. Симовић, који je, поред Претседншитва Владе, већ
био узео у своје руке и ресоре министарства Унутрашњих послова, Министарство војске, министарство ваздухопловства и
морнарице, сложио с тим Крњевићевим ласкавим мишљењем
и покушао да оствари поменути предлог.
У томе није успео јер није имао довољно снаге за борбу
са Нинчићем. Али je Крњевић тренутно постигао свој циљ: 1)
Продубљено je неповерење српских политичких претставника према Симовићу, који je открио тежњу да приграби пуну
власт и врати земљу у време клика Петра Живковића; 2) Разбијено je јединство Срба у Влади; 3) Симовић je принуђен да
у својој борби противу политичких претставника Србије тражи и концесијама стално плаћа поверење хрватских министара.
Тако je фатално морало доћи до тога да се за шефа наше
пропаганде у Лондону постави један католички свештеник
некадањи уредник .Словенца’.
Тако je дошло до спречавања публицитета о страшним зверствима Усташа извршених над Србима. Једног министра који
je заплакао над огромним бројем покланих Срба, Симовић,
покушавајући да порекне тачност добијених цифара, пита
цинички: ,Ко je бројао побијене?’ Меморандуму Српске православне цркве, који je у Лондон донео др Секулић, Симовић
пориче сваку важност, с примедбом др Секулићу да ,нијезванично оверен код власти’.
Како му je као насушни хлеб потребна наклоност хрватских министара, једине његове политичке потпоре у то време, Симовић одбија предлог Нинчићев: да се упражњено ме202

сто посланика y Лондону постави Србин, као што je био и дотле, те положај посланика на енглеском Двору остаје непопун>ен услед спора који се без икакве потребе појавио.
Симовић помаже и неоправдани хрватски захтев да се смени посланик у Вашингтону, Фотић, чији je положај у Америци изузетно сјајан, да би се на његово место довео Хрват. Само се непопустљивом држању србијанских министара, који
су одбили да се без разлога смењује један способан и исправан чиновник, има да захвали да није дошло до остварења
тога плана.
Енглезима на све стране Симовић прича, поткрепљујући
неистине ширене од извесних Хрвата: како су србијански министри Великосрби који не желе више државну заједницу са
Хрватима, а једино je он, Симовић, јемство за Југославију. У
исто време, у Каиру, преко ђенерала Илића и ђенерала Мирковића, шири оптужбе да су Нинчић, Грол и Министар Двора
издали идеале Српства изјашњујући се за Југославију. У
Лондону je, дакле, он заточник Југословенства — против Великосрба, а у Каиру je опет заточник угроженог Српства —
против југословенски настројених Србијанаца...» (Анте Смит
-Павелић, Каирска афера, Савременикове свеске, стр. 60-62).
Sapienti sat!

Ове мисли којима се послужио Смит-Павелић, више из критичког става према Србима него из љубави према Југославији
откривају само на једном фронту део онога што je сурвало Равну Гору, Дражу и четничку борбу. Оне би се употпуниле тек онда, ако би се надовезале на оне мисли на које се наслања Бошко
Н. Костић, који у својој брошури (Официри, пучеви и политичари, Милвоки 1964, стр. 21-23) цитирајући мисли др Стакића, каже:
«Замерке којеФотићу чинимо јесу замерке политичке природе, које ни у чему не дирају у његове остале личне особине, а најмање у његово велико српско родол>убље, које му ми
у потпуности признајемо. Али волети свој народ није довољно, и ако je неопходно. Људи који учествују у политичком и
дипломатском животу свога народа претстављају вредност и
корисност за свој народ тек онда када je њихова делатност
крунисана успехом. А то није случај са Константином Фотићем. Његова огромна енергија, пожртвованост, његови напори били су узалудни. Фотићева дипломатска акција, вођена
у великом историјском моменту по наш народ, завршила се
потпуним неуспехом и за све Србе и за њега самог... 27. марта Фотић je био озарен. Случајност je хтела да се он тога дана сретне у претсобљу претседника Рузвелта са интелигентним француским амбасадором Анри Хејом, који je, као пријатељ Југославије и Срба, са жалошћу очекивао како ће та
пријатељска земља бити за неколико дана уништена. Анри
203

Xej je To отворено рекао нашем вашингтонском посланику,
али Фотић, пресретан услед вести из Београда, охоло je прешао преко тих пророчанских речи искреног француског пријатеља. Он je Хеју рекао да Југославија неће бити уништена,
да ће се она дуго држати на војном плану...
Има још један важан моменат у Фотићевој политичкој делатности, који желимо расветлити. Рузвелт je 1942, приликоц
посете Краља Петра Америци, ставио до знања Фотићу, ка~
ко je он готов да помогне стварање слободне и независне Србије, ако би српски народ, услед страдања које je претрпео у
Павелићевој хрватској држави, сматрао да je за њега корисније да се отцепи од Југославије. Ту обичну Рузвелтову бутаду, која није претстављала неко коначно мишљење, Фотић
je схватио као читав преокрет у политици Америке према југословенском проблему. Он се озбиљно понадао да ће помоћу
Рузвелта створити велику Србију, са границама које би одговарале екстремним српским захтевима. Од тада je Фотић постао искључиви поборник великосрпске идеје...
Покрет генерала Михаиловића био je такође један од разлога што je Фотић скренуо странпутицом и изгубио из вида
међународну стварност. Покрет Драже Михаиловића схваћен
je у српском народу као покушај не само да се поврати изгубљена слобода, него и да се поврати војни углед, који je за
време владе генерала Симовића био тешко уздрман. Фотићев
србизам добио je преко покрета Драже Михаиловића свој облик и он се свим срцем и свим својим умом бацио на то да
брани и заступа тај покрет. Он се био потпуно солидарисао
са акцијом Драже Михаиловића. Он више није био дипломата, разложан и објективан, већ je постао страствен борац...
Али Фотић, поставши борац великосрпске идеје, потпуно je
заборавио, да je он амбасадор једне сложене, мултинационалне државе...
Фотић и њему слични гурнули су српски народ на споредни колосек, а оставили главни да по њему крене Тито и н>егови партизани, те да се помоћу Савезника дочепају власти у
Југославији...
Када je од Савезника напуштен покрет Драже Михаиловића, било je јасно да ће они подупрети такво решење наших унутрашњих питања који би осигурали опстанак Југославије
као независне државе... Шансе Титовог покрета, чији je програм у овој тачци одговарао тежњама Савезника, знатно су
порасле. Уместо то да види, Фотић се и даље залагао за покрет Драже Михаиловића, за великосрпску политику и своју акцију заснивао на обећањима претседника Рузвелта. Ако
се узме у обзир да je енглеска влада напустила генерала Михаиловића и његов покрет првенствено због тога што je предвиђала да би победом те српске организације хрватска ком204

понента била сасвим ослабљена, ако не и жртвована, а да,
следствено томе, унутрашњи народни односи ни у новој Југославији не би могли бити мирно сређени, јасно je да je акција Фотићева била сасвим негативна... Михаиловић je могао
бити славом овенчани носилац српског отпора противу окупатора, али немајући поверење Хрвата, није могао бити за
Савезнике алтернатива Титу. Цела комбинација Константина Фотића била je толико нереална, да њу на крају није хтео
да прихвати ни Рузвелт, иако je имао много симпатија за српски народ. И он се после дужег колебања определио за Черчилово решење. Што je до тога дошло, има се у првом реду
приписати политичкој искључивости Фотића и његових помагача. У решавајућим моментима по нашу судбину, Рузвелт
није имао никакву озбиљну југословенску демократску алтернативу, да би je супротставио решењу Черчил-Тито».
На ове мисли др Стакића, Костић додаје свој коментар речима:
«Овом Стакићевом излагању треба још додати, да на Константина Фотића пада и добар део одговорности што je дозволио да злонамерни и носиоци лажи развију највећу пропаганду против генерала Милана Недића и Димитрија Љотића у Америци. Годинама je трован наш честити свет у Америци лажима да су Немци и ЈБотић колаборатери, квислинзи, издајници, да су чак исто што и Павелић итд. Константин
Фотић, као блиски рођак, добро je познавао и Милана Недића и Димитрија ЈБотића, морао je знати да су такве неистине
не само вапијући грех према овим заслуженим родољубима, већ
и Србима могу донети само штете. Константин Фотић није нашао за потребно да ту лажну пропаганду јавно осуди. Он чак
ни у својој књизи ,Рат који смо изгубили’ није нашао за потребно да, барем после рата, каже и најмањи део истине о
Милану Недићу и Димитрију ЈБотићу. Није имао снаге да
сведочи истину... Додуше Константин Фотић je ,у четири ока’ најбоље и најлепше говорио о Милану Недићу и ДимиТРИЈЈУ Љотићу. Дивио се жртви коју су учинили ради спасавања народа. Нарочито je истакао Димитрија ЈБотића, који je
предвиђао догађаје и који je пре свију демаскирао комунисте,
али, ето, ,није време’ да се јавно говори истина...» (Исто дело стр. 23).
Како из мисли др Стакића тако исто из мисли Бошка Костића
могу се изводити разни закључци по принципу: како се коме
свиђа. Они расправљају о једном болном националном проблему где се карактери личности налазе испреплетани са догађајима. Међутим у основи ових мисли има нешто што се треба одмеравати математичком прецизношћу; што су ови оба комплекс
дотакли али ипак оставили необјашњеним. Свакако се за то захтева обимнији простор од онога по коме су се они кретали. То
205

би се дало саж ети у једној серији мисли и то на врло једноставан начин. Српска борба, била она узета као пакташ ка, пучистичка, демократска, четничка или комунистичка, била je играчка у рукама реж исера драме, чији се трећи чин одиграва пред
нашим очима, — драме у којој су држ авници света дезавуисали
следећим актом оно што су претходним обећавали или званичили. У томе je греш ка свију оних који су на обећањима зидали,
управо по оној народној изреци: обећање лудом радовање (овде
под изразом «луд» треба разумети малоумност кроз недораслост
временску или интелектуалну). Ту су се наш ли на истој линији
Симовић, Фотић, Д раж а Михаиловић, са свим оним ж ртвам а народне трагедије које су на обећањима, тј. на надама изграђивали своје програме. То би било отприлике оно што су послератни
махом добронамерни публицисте назвали: издаја ствари Д раж е
М ихаиловића од стране Савезника. Отуда je греш ка оптуживање бораца Д раж е М ихаиловића за неактивност или хвале армије марш ала Тита због њене активности и комунистичког патриотизма. Из ове ужасне логике никла je мисао о колаборатерству једног М илана Недића и Димитрија Љ отића. Отуда je заиста тешко ископавање атома истине из громада обмана, ф алсиф и ката и јеф тине пропагандне литературе, којом се поставља
циљ, да се до тог трунка истине не дође. To je управо оно игго у
нашем четничком случају боли истинске четничке борце који
себе сматрају историјски одговорним, било да се ради о осврту
на прошлост четничке борбе, исто као и на будућност која се
надовезује на прошлост. Једна неизраж ена или вешто прикривена оптужба према којој je четничка неактивност условила одлуке о судбини Д раж е М ихаиловића на светским форумима je
најобичније фарисејство. Овом фарисејству стоји као пандан
друго фарисејство оних који тврде да би процват југословенске
демократије био бујнији да су победили четници Д раж е М ихаиловића. Не, већ непротив! Та демократија у случају победе М ихаиловића би прош ла исто онако како ће да прође под црвеним знамењем, јер постоје средине у којима се може да говори о демократији као идеалу, али далеко од стварности. Она би стењала
под кнутом четника исто као што данас стење под чизмом комунистичке солдатеске. Пропагандом се не објаш њава стварност,
већ илузије. Ова се исто тако не може да објаш њава чињеницама у чијем смо се склопу нашли. Наш а реакција на глупе, непромишљене, брзоплетне или језуитске гестове оних који су дириговали нашом судбином без обзира у име каквог принципа, уствари разједињ ује наш е снаге цепањем погледа на проблем.
Међутим и ту треба направити један краћи увод у ствари, да би
се разумеле српске заблуде, греш ке или планско пропагирање
инфериорних карактера. Ту се једна негативна линија код српских погледа на наш е проблеме провлачи конзеквентно кроз H a ­
rne закљ учке. Томе подлеж у чак и многи од оних који се пос206

тављају на шанац одбране српских националних интереса. То
овде имамо у самом случају др Стакића који парцијалним погледом хоће да објасни комплекс. Он се уствари креће козјим
стазама политике уместо корачања друмом Историје. Он се поводи за једним грешним, али устаљеним мишљењем пропагандног карактера, придружујући се свесно или несвесно схватању
непријатеља српске мисли предвођене Србијом, према чему се
идеја српеке националне интеграције не проматра с гледишта
хултурно-етничког и психо-историјског, већ шарлатански опортуно-политичког. Отуда се његово мишљење о овом комплексу
треба да одбаци као неадекватно, свакако уз мотивацију реалног карактера.
Откуда мисао да се уз име и делатност Фотићеву, сме да веже
«преоријентација» Рузвелтове политике у односу на Југославију? Рузвелт у југословенском проблему није имао своје политике, исто као што je није имала званична Америка, док се незванична уопште није питала, већ су обе следиле Черчилово мишљење. Зар Краљева посета у лето 1942. није открила оно што му
je откинуло главу? Коракнемо ли даље доћемо до питања: какву je «озбиљну југословенску демократску алтернативу», могао
да има Рузвелт, да би je супротставио решењу Черчил-Тито, кад
он уопште није сматрао југоеловенски проблем значајним изван
онога што су му сервирали Луј Адамић, Никола Мирковић, Стојан Прибићевић и др., који су се налазили у центру његове пажње, као нека волшебна екипа за ситуацију, коју ни сам Рузвелт није хтео да разуме, јер да ју je разумео или хтео да разуме, не би скакао из крајности у крајност, баш у југословенском
проблему. То се може да изведе из неколико момената, који су
чак и позване довели у заблуду, а камо ли оне који су се током
рата «хватали за сламке».
Рузвелт je поеле посете краља Петра Америци у лето 1942, на
једној конференцији за штампу, дотичући се балканског проблема, употребио неколико пута реч Србија уместо Југославија,
а у својој критици хрватске политике током рата, нагласио, да
Хрвате поеле рата треба ставити под туторство. Ове су мисли
наишле на разна тумачења присутних, тако да су једни сматрали да je Рузвелт у интересу Срба и Србије напустио Југославију; други су мислили да je то знак тоталне просрпске оријентације америчког Претседника; трећи, католички кругови, су утоме назрели борбу Рузвелта против католицизма, да би у томе
нашао јаничаре управо у Србима. Наглашавајући хрватско дивљање под окриљем Хитлера и Мусолинија, присутни су, као и
они које je то касније интересовало, добили утисак да Рузвелт
стварно помишља на неку значајну компензацију Србима, док
je он уствари «плакао» над жртвама Јевреја и масона широм
Балкана. Католички кругови и јавност сматрали су да ће један
такав демарш претседника Рузвелта утицали на односе Ватикан207

Вашингтон због евентуалног уштрба интереса на линији римска
курија-Хрватска. Тако je на следећој конференцији штампе у
Белој кући, дошло до ревизије, тј. објашњења, које je дао шеф
штампе претседника Рузвелта, Stephen Early, простијим језиком
од оног претседника Рузвелта, тј. да се Претседник као млад човек бавио филателијом, и да je код скупљања поштанских марака Краљевине Србије упамтио то име, које je засењавало оно
«Југославија», да би тако дошло до те омашке, која није имала
тенденцу да помути односе Вашингтон-римска курија. Карактеристично je, да je Рузвелт на двадесет и две године пре ове «бутаде», после упознавања с краљ>ем Николом у Паризу, где се бавио као члан Америчке делегације на Версајској конференцији,
овога назвао «нитковом». Изгледа да се није бавио црногорском
филателијом.
Решење Винстон Черчил-Јосип Броз Тито, било je само тачка
на «и», тј. окончана последња фаза односа после две и по године хладнокрвног осматрања рвања на Балкану што je могло да
послужи временски као довољна стаза америчке оријентације
према Југославији, да би се ту тражила истина као основа политике једне велесиле, која одлучује судбином народа. У суштини,
све оно што се припремало током две и по године, утрло je стазу ономе, што се формулисало на Техеранској конференцији. Те
су припреме нашле своје објашњење у судбини држава и народа после рата.
Из лоше Стакићеве интерпретације у принципу, дошло