-УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ

-

НАШЕ БЕЛЕШКЕ ИЗ ДЕЛА:

,,УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ“
(Peter Kozlovski)

предметни професори:
др Богољуб Шијаковић
др Богдан Лубардић

Београд:

Учтиви:

27. 12. 2011. год.

Јована Бонић,

(зимски семестар,

Александар Глишовић,

школске 2011/12.год.)

Стефан Ђурђевић и
Саша Кљајић

3

Пролог

Уџбеник ,,Увод у филозофију“ представља састав из предавања, која су одржана током летњег семестра
1980 год. зимског семестра 1989/90 и летњег семестра 1990. год. у оквиру излагања на тему ,,Како филозофија
данас може да послужи као оријентир?“ Истраживачког института за филозофију у Хановеру.

4

Садржај:

Пролог...........................................................................................................................4

Увод: Филозофија као теорија целокупне стварности.............................................8-12
(Петар Козловски)

I) ПРАКТИЧНА ФИЛОЗОФИЈА………………………………………………..13

1) ФИЛОЗОФИЈА ЧОВЕКА И ИСТОРИЈЕ
а) Филозофска антропологија…………….....................................14-16
(Одо Марквард)
б) Филозофска педагогија……………........................................17-20
(Маријан Хајтгер)
в) Филозофија историје………....................................21-24
(Херман Либе)

2) СОЦИЈАЛНА ФИЛОЗОФИЈА И ФИЛОЗОФИЈА КУЛТУРЕ
г) Социјална и културна филозофија…………………………….25-29
(Петар Козловски)
д) Филозофија политике………………………………………….30-33
5

(Клаус Хартман)
ђ) Филозофија права…………………………………………….34-37
(Хасо Хофман)
е) Филозофија привреде и привредна етика……………………..38-40
(Петар Козловски)
ж) Филозофија уметности или естетичка теорија.
Проблем универзалистичке референце………………………….41-43
(Карл Хајне Борер)
з) Филозфија религије и њен задатак оријентира………………44-46
(Рихард Шефлер)

3) ЕТИКА И ЊЕНА ПРИМЕНА
и) Филозофска етика……………………………………47-50
(Отфрид Хефе)
ј) Етика и природне науке……………………………………52-55
(Рајнахрд Лев)

II) ТЕОРИЈСКА ФИЛОЗОФИЈА............................................................51

4) ТЕОРИЈА НАУКЕ, ПСИХОЛОГИЈА, ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ
к) Теорија науке и логике.....................................................................56-59
(Франц фон Кучера)
л) Теорија рационалности...................................................................60-63
(Херберт Шнеделбах)
љ) Аналитичка филозофија и личност (јаство).................................64-66
(Д. Х. Мелор)
м) Филозофска психологија, ,,Јединство личности“ као гранични
појам...................................................................................................67-69
(Хиндерк М. Емрих)
6

...........................77-80 (Јорг Шплет) п) Хришћанска филозофија.............................................................................81-85 (Валтер М..........................н) Филозофија природе...............................................70-73 (Рајнахрд Лев) 5) МЕТАФИЗИКА њ) О смислу метафизике....................... О разлици између узрока и услова..................................................................... Најдл) Речник непознатих речи и израза.......86-87 7 ...............74-76 (Херман Крингс) о) Теологија и метафизика...

и нису потпуне једна без друге. . а не средство овладавања и силе. У остварењу тог циља губи се место за постојање сваке појединачне струке или специјализације у философији. већ постоји мноштво теорија људи са различитим ставовима и мишљењима. . I Знаност знаности – Свеобухватна знаност – Учење о мудрости Горе споменута целокупна стварност не може бити од сваког исто схваћена јер ни ставови нису исти међу људима. јер у њој не преовладава један јединствени став (за све меродаван и од свих општеприхваћен). . стр. Практична и теоријска философија су у осмози (прожимају се).Философија не трпи у себи енциклопедијски или догматски или системски карактер.Философију сачињавају два основна сегмента.Философија има за циљ да буде изнад свих појединачних дисциплина – да постане целина знања.) -Peter Kozlovski Концептуално – идејни приказ тематске целине: . Философија има за циљ да буде изнад свих појединачних дисциплина – да постане целина знања. О целокупној стварности не постоји једна коначна и општеприхваћена теорија. Сама философија се састоји из два основна дела: 1) Практичне и 2) Теоријске философије. 8 . Од човековог делања зависи само практична философија. . Философија представља покушај изграђивања теорије о целокупној стварности.Увод: Филозофија као теорија целокупне стварности (7 – 19.Философија је знаност образовања и давања.Бављење философијом укључује непрестану спремност да стварност победи спознају и делање (=философију).

тежи ослобођењу човека и нуди се човеку као једна слободна уметност (=arte liberales). Разумно (=словесно) да управља једим народом) и над ближњима. Сама она делује на човекову душу и друштво. III Образовна знаност уместо знаности овладавања Философија је знаност образовања и давања. Она је. Практична философија је предвиђање и представљање фаза живота с' обзиром на човеков рад и његов начин живота. философија и даље остаје немоћна пред стварношћу. Укратко: философија је мудрост о свету и компас за свако делање. напротив. Чак и ако дође до тог идеала. то се тиче и теорије и праксе. а не средство овладавања и силе. Ту се виде два лика философије: један изображава стварност као кроз огледало. Она је још упутство о томе како водити исправан и срећан живот. Њој су стране нужда и сила. Она помаже човеку да влада најпре собом и да потом користи моћи (нпр. Бављење философијом укључује непрестану спремност да стварност победи спознају и делање (=философију). а други бива обликован људском вољом (осмишљањем и стварањем новог). слободна. њу занимају теме о највишем добру и о разлогу и циљу нашег постојања. јер човек је и посматрач и саучесник и сатрудбеник у обликовању овог света.II Теоријска и практична философија Ако човек покушава да мисли целовито. Идеал је када дође до јединства између теорије и праксе (одражавања и уобличавања) у једној теорији – философији. Она је сама себи и средство и циљ и узрок и његов учинак. Ко је човек? (антропологија и историја). Философија није слушкиња науке. IV Филозофска питања Када говоримо о философским питањима споменућемо неколико основних питања која је тичу различитих области човековог живота: 1. 9 .

философија природе). али не и да јој буде слушкиња.. Човек је. Шта могу да знам (теорија сазнања. има Цркву Христову. 10 . традицију. Какво је човеково друштвено и културно биће и како га уредити и остварити (социологија. 4. биће са највише одредаба“ (Козловски). онда се таква философија назива хришћанска философија. Основне разлике су томе што теологија има свете списе и свето Предање.2. . 3. и ако је у философији та Истина изражена као највиша и најважнија знаност. теоријом сазнања или логиком. 2) Етику и 3)Физику. Оне су две сестре са заједничком Истином. VI Настанак философских знаности Овај уџбеник. 5. почиње филозофијом човека и историје. Уобичајено је да философија почиње логиком. Чему могу да се надам (метафизика) V Проблем почетка философије У говору о томе шта представља прву философију имамо опет – као и и при постављању било ког питања у философији – различите ставове и мишљења. њена подела на: 1) Логику. пак. Философија треба да почне са самоиспитивањем мишљења. Било шта од споменутог да се узме за њен почетак. остаје иста. Философија је у дужности да обрати пажњу на оно што говори Црква. култура). Аристотел сматра да је прва философија метафизика. када не узимамо у обзир могуће божанско биће. Философија која се бави и социолошким и културолошким проблемима укључена је и философија религије. Хегел сматра да је то логика. психологија. Кант за то сматра теорију сазнања (епистемологију). Философија нема тако нешто. Хришћанска философија је уједињење философске метафизике и теологије.јер се оне баве питањима људске природе и историје у којима се сусрећу човеково биће и мишљење. А какву корист има теологија од философије? Философија теологији помаже да дође до знања о самој себи. Тома Аквински да је то теологија. и што је најбитније. Шта треба да чиним? (етика и њена примена).

Та јединственост је огледа у томе што су философи. јер у њој не преовладава један јединствени став (за све меродаван и од свих општеприхваћен). када се од естетике захтева да буде теорија целокупне стварности. претвара у метафизику.. она се.По некима естетика може бити теорија нашег доба само ако је уједно и теорија целокупне стварности. сложни када је у питању шта спада у философију. а философија од људске субјективности. VIII О положају мисли модерне и постмодерне Основна разлика између теологије и философије види се у следећем: теологија полази од божанског бића. од човекове личности и искуства.“ (Козловски) X Философија и религија 11 . а не само лепог и узвишеног. Али.VII Енциклопедија и систем и недогматски карактер философије Философија не трпи у себи енциклопедијски или догматски или системски карактер. Међутим. како то тврде Борер и Литоар. па тек онда закључује на бићу какво се у теологији сусреће одмах на почетку. постојање философског уџбеника нам сведочи да ипак постоји бар мало јединствености међу философима. IX Естетика или метафизика као теорија нашег доба Каква нам је корист од естетике у философији? . углавном.

2) Губитка одговора на питање: У каквим су односима норме појединих наука и различитих области културе? Данас је у току процес враћања философије. Али. 2) одговора на питање интердисциплинарности код неких наука. Три су најбитнија разлога због којих се улаже труд у враћање философије: 1) примена етике у науци. осмози (међусобно се допуњују и прожимају). у једном периоду она је била отерана. философија не може бити замена за религију. Али и ако је потпуна. То философији и није у интересу. То је довело до: 1)Губитка једне теорије о целокупној стварности.Само кроз теологију философија може постати потпуна. Философија неће никада бити у могућности да замени религију. XI Повратак философије Од своје појаве па све до данас философија није престајала да постоји. Како смо већ споменули. и 3) обнова критичке свести у човеку. 12 . теологија и философија су у перихорези. већ само допуна теологији.

Практична Филозофија 13 .

антропологије Филозофија потиче још из антике.I Филозофска антропологија (стр.кроз спознају о свету трага за спознајом човека. појмова који настоје да исправе 2 заблуде: -да је фил.а дефиниција човека као објекта или субјекта математизованих експеримената је недовољна). -да је фил . До првог продора дошло је тек у 18.а фил.према Канту. антропологија?Одговор налазимо у 3 одељка.23-31) Odo Marquard Филозофска антропологија је она филозофија која се бави човеком и Одо наглашава да се свака филозофија бави човеком.Зашто је онда потребна посебна филозофска дисциплина-фил.веку-Кант је одржао предавање које се односило на антропологију у прагматичком смислу. Човеков свет живота(Lebenswelt) јесте предмет интересовања фил. антропологија је настала тек у модерном свету. антропологије која. антропологију која се дефинише као doctrina humanae naturae(учење о хуманој природи човека). 14 .века само у немачкој школској литератури постоји посебан назив за фил. Одо истиче да је нужно упознати се са радовима о историји фил. Фил. На крају 16. Своја предавања о антропологији Каант започиње 1772. антропологија настала кад и сама филозофија.антропологија настала 20-их година прошлог века (Max Scheller). Модерност фил. антропологија је потребна да би нам омогућила да разумемо човека у његовом свету живота (јер је метафизичко одређење човека сувише апстрактно. када је настао његов критички програм и наслов дела „Критика чистог ума“.

револуције. историје(сопствени напредак.У исто време је у Француској и Енглеској настала. Због тога се и створила потреба за једном трезвеном филозофијом човека-фил.а моралистика кроз спознају света обичних људи-њу не интересује оно што треба да буде него оно што јесте.утопистичи циљеви). Човек „с ове стране утопије“ Поред моралистике.Фил. 15 .С обзиром на сличност. антропологија руши лажне ауторитете.антропологија-одговор на разочарење због франц.Човек живи свој живот истовремено се односећи према њему и никад не може да сазна шта је он заправо.Она је плод немачке школе. антропологија-долази са разочарењем Првим светским ратом.моралистика.коју карактерише и скептички мотив отрежњења. Diltei тврди да човеку само историја може рећи шта је он заправо. Она је постала фил. Утемељио је Max Scheller који сматра да је човеков дух немоћан пред природом. Она људски свет дефинише као историје. Фил.стварање и смрт што се у старту противи фил. Она је један вид борбе против утопистичких циљева. али она не обара оптимистички дух). -Нова фил.која се заснивала на апсолутном очекивању да се реализује утопија о добром свету живота ослобођеног од зла. антропологија за спознајом човека трага кроз спознају света образованих људи.Наука о резервисаности ради мере предострожности (не дозвољава да буде прихваћена свака оптимистичка идеја. је настојала да реализује револуционарни програм-утопију.а њу саму као поље напретка. антропологија потребна да би се обухватио целокупан проблем човековог света живота.али да људску природу дефинишу рађање. Одо закључује да нам је фил. историја филозофије такође проучава човеков свет живота. Наглашава се човекова немоћ.оне су одложиле настајање оне друге. антропологија. Из овог мотива су настала 2 стуба: -Природна фил. ист. апсолутних очекивања.њој слична дисциплина. Фил.

16 .Еволуција му више одговара од револуције. Филозофија.Човек и чини и подноси. антропологија је позната по мотиву скептичког отрежњења.па се она реализује као интердисц. је међутим неопходна свету који постаје све комплекснији. антропологија одређена мотивима сете и разочараности и као таква common sense –здрав разум хуманистичких наука.Она је АНТИУТОПИЈА. моћ умске оријентације. антропологију да се институционализије. Фил. Антропологија и интердисциплинарност Дарвинова теорија онемогућује фил.Фил. антропологија описује човека као разочараног који бежи од својих недостатака. истраживање. Зато Мaрквард закључује да је фил.

- Касније су Филхем Дилтај и Жан Пол Сартр. - Овакво поимање педагогије директно је водило механизму. - Смисао педагогије од самог почетка заснивао се на оспособљавању младих за живот и рад – практична и практичка делатност педагогије. Хербарт је први покушао да педагогију утемељи на практичној филозофији. О науци о васпитању. образовања. - Задатак образовања у педагогији представља спознају истине и истинских вредности. тј. која је некада била педагогија 17 . сматрали су да филозофија нема никаквог значаја за педагогију. филозофирања. - Аргументација у друштву представља основу сваког размишљања.) -Marian Haitger Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Савремено схватање педагогије диференцира се већ у њеном називу -наука о васпитању. - Нова филозофија тежи одвајању филозофије од педагогије. Она је фундамент сваког прихватања друге особе.ΙΙI Филозофија педагогије (32-42 стр. - Чист пример практичке и практичне педагогије огледа се у дијалошком принципу. на етици и психологији.

Дилтај је сматрао да филозофија није у стању да коначно докучи циљ и смисао живота. на етици и психологији. Човек који схвати проблем тако да се у педагогији заправо ради о филозофији. да ли је конституишу филозофска мисао и филозофски начин постављања питања. тј. јер се она данас назива науком о васпитању. Од класичног доба антике па све до данас. а педагогија се бави начином и методама васпитања. дефиниције циља људског бића која би била обавезјућа. Софисти су сматрали да педагогија човеку треба да помогне да дође до благостања и угледа.За савремену педагошку мисао већ само формулисање теме представља изазов. То се види и из самог њеног назива. Инвестирање у педагогију оправдано је само ако је она корисна за друштво. бива сматран да је несавремен. Зато што не може да искаже смисао и циљ живота она није потребна филозофији. Поставља се питање. сматрали су да филозофија нема никаквог значаја за педагогију. и сама филозофија је одговорна за своје искључивање из педагогије. Филозофи. јер се педагогија данас гледа на савремен начин. Проблемом педагогије бавио се и Ниче који је описивао безнадежно стање педагогије. Хербарт је први покушао да педагогију утемељи на практичној филозофији. Те науке показују сврху васпитања. већ је усмерена на политику и владавину. Сада се бави питањем како се може сигурно и брзо доћи до пожељног друштвеног стања. Дилтај је педагогију свог времена дискриминисао као аномалију научног живота. Филозофија бива одстрањена из педагошке мисли. Један од разлога прогона филозофије из педагогије је прагматичност. као што су Филхем Дилтај и Жан Пол Сартр. Овај програм потиче из класичног доба педагогије. није се дошло со коначног одговора шта је то педагогија. О губљењу филозофске мисли Међутим. да ли је педагогија филозофска дисциплина. Међутим. Да би се ставила у службу друштвено-политичких циљева. који су довели до таквог поимања ф-је? Од самог свог настанка филозофија би требало да помогне младима у овладавању животних проблема да се оспособе за будућност. То је захтевало вршење емпиријских истраживања. који су то чиниоци. Још у антици било је неслагања око одређења педагогије између Сократ и софиста. Она се више не бави питањима о врлини или какво треба да буде човеково понашање. Према Сартру 18 . Шта је човек може се открити само из бесконачног тока историје а никако из њеног садашњег стања. тј. какав треба да буде човеков живот. Тако је почела изградња педагошких институција. Пре питања о стицању врлина мора се разјаснити шта је то врлина. било је нужно да педагогија промени свој однос према себи. док је Сократ био скептичан према таквом схватању педагогије. Поставља се питање да ли педагогија мора да буде сама филозофија. Сматрао је да је педагогија заточеник метафизике која се базира да сви педагошки циљеви буду изведени из једне дефиниције.

Човек као Божије створење. воде стагнацији свести у назадовање критичких способности учених. као и искључивање ф-је из педагогије. Сартров егзистенцијализам је атеизам. Повезаност субјеката са вредностима открива ф-ску димензију педагогије и у њој се крије могућност човековог образовања. Одвајањем ф-је од педагогије. васпитање је постало један механизам. 19 . пошто се бави апсолутном слободом. О погрешно схваћеној корисности науке о васпитању Модерна наука о васпитању показала се као издаја педагошких циљева. тачније свако конкретно „треба“ у педагогији. а она не може бити ни са каквим треба. Педагогија не треба и не сме да одустане од васпитања. које је постало средство остварења замишљених и пожељних друштвених промена. Ако би суштина претходила егзистенцији имала би нормативни карактер и самим тим би угрозила човечију слободу. Задатак образовања јесте сазнање истине. Овакво његово гледиште показује да је ф-ја у којој је педагогија изгубила сваки смисао. начињен је по слици Божијој и баш та идеја о унапред осмишљеном плану шта човек треба да буде противи се Сартровом схватању слободе. О поновном освајању филозофске мисли Питање о смислу указује на њену ф-ску димензију на коју треба да буде утемељен сваки нормативни захтев. престала је да се бави питањима о одређењу човека и задатка. Данас је педагогија постала делатност која одговара на проблеме времена и оспособљава се да их решава.будући да је људска слобода потпуно неограничена човековој егзистенцији не сме да претходи никаква суштина. Концентрисаност разних учења на што већу ефикасност. али оно такође не треба и не сме да из себе искључи питање о његовом смислу.

напротив они у њој задобијају достојанство које им припада. Тек кроз њену праксу постаје значајна за образовање и хуманост која човечанству треба да помогне да постане човечије. Није смисао у томе да се оствари једна унапред одређења слика човека.О дијалошком принципу као могућности педагошког усмеравања Значај ф-је за педагогију показује нам се и у дијалошком принципу где се субјекат не схвата само као утемељивач свог система вредности него као и сврха педагогије. Враћање филозофије у педагогији је веома битно. знања се не саопштавају. ствара везу између науке и истине. Дијалог дефинише наставу која се одвија под условом аргументовања. Аргументовање је оно што онога који се учи и онога који учи уједињује под истим логосом. Човек се не образује по неким утврђеним методама. Оно је позив на практичну употребу ума. 20 . У настави која се држи дијалектичког принципа. позив да се упознамо са нормативношћу оног „треба“ и своју пажњу усмеримо на испуњење његових захтева. субјективно биће сваког човека. већ таква настава треба да помогне субјекту да сам дође до сазнања. Педагогија без ф-је губи своју основу. већ да се оствари човекова природа. Филозофска педагогија никако није непријатељски настројена ни према искуству ни према историји.

историје-довођење у питање чињенице 21 .43-57) .Hermann Lübe историја-чињенице фил.III Филозофија историје (стр.

Историје су процес изградње система кроз утицај догађаја који се односе на функционалност датог стања система. дворци се претварају у седишта председника) Зато је индиферентност као ист.ништа се не може унапред прогнозирати и немогуће је изградити теорију која би нам омогућила да се упознамо са законитостима те области. Ниједан систем не може да преживи заснивајући се на остацима и зато мора постојати систем који ће се ослобађати од елемената система који су изгубили функцију или је променили.а које би важиле за будућност. објашњење? Када кажемо да нешто може да се разуме само „историјским објашњењем“ мислимо на датости које се не уклапају у функционисање система унутар којег их срећемо и да се оно тиче објашњења дотичног типа историје из којег потиче идентификована дисфункционалност.појам битан јер осветљава оно заједничко. Све то може нам објаснити само историја града која се објашњава из погледа њихове историјске функције коју су имали у систему града који је ист. узимајући у обзир епохе кроз које је пролазио. наука. Зато се обезбеђују нове фунције (нпр. За представљање структуре овог објашњења најбољи је пример града.сасвим независно од тога на коју се област односи. оно о чему говоримо кад кажемо „то се може објаснити само историјски“. Један стари град.Теорија сазнања историјских наука Шта подразумева ист. Зато се Либе ограничава на презентацију квинтенсенције аналитичке теорије сазнања ист. превазиђен. Lибе исто напомиње да се све у историји накнадно објашњава. 22 . се не може разумети из елемената којима се објашњава савремени градски живот.

23 . свест? Носталгија.не могу се прогнозирати. као осавремењивање смисла ист. али и окренутост прошлости која има улогу да компензује за узнемиравајуће осећање изгубљености и непрепознавања сопствене околине. Филозофија ист. Данас су млади све више заинтересовани за реликте света из ког потичемо.Уређени су.Сада се већ може видети повезаност прошлог и савременог. Реликти историје природе се сматрају као стварна историја природе.осећај сигурности.иако се може дати претпоставка са високим степеном веорватноће.Који су то услови који утичу на толику ист.Упознавање са нечијом историјом је представљање нечијег идентитета. Потреба за осавремењавањем прошлости расте сразмерно расту модернизације. која настаје као последица све бржег темпа промена у њој.али нису усмерени према неком одређеном циљу. културе Потреба „музеализације“ је достигла врхунац.Историјски процеси су јединствени.

ист. Одатле проистичу културолошке и идеолошко-политичке последице. утопија је имала просторни карактер.не отвара већ затвара друштво. Историјска свест и модерна свест о идентитету су нераздвојно повезане. која се трансформисала у политичку идеологију има схватање да је само она способна да спроведе друштвене промене-на основу недостатака прогласи које су жељене смернице једног друштва и онда је способна за спровођење терора. Ток еволуције нема циљ и ништа не утиче на њега. Велики број иновација скраћује број година трајања садашњице. закључило да је тај свет кога се сећамо „застарео“. Фил.Израз „скраћење садашњице“ значи да данашња цивилизација зависи од броја и снаге својих иновација. Фил. Заједно са растом степена идеализације прошлости расте и свест о иреверзибилном кретању.кад се окренемо. 24 . Скраћење садашњице је процес скраћења временског оквира у коме можемо да рачунамо да ће важити поједине константе (зависи од згуснутости иновација). не може да се прогнозира. као критика историцизма Све до времена ренесансе. а онда је уследило очекивање остварења утопије у будућности. ист. Свака политика која сматра да поседује будућност. Смањио се број година које су потребне да би се.

) -Peter Kozlovski Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Схватање друштва и културе спознаје се кроз интерперсоналну инкорпорацију. поред језика и o Државу. - Филозофија у том погледу одговара на питања о социјалном свету и културолошком погледу читавог друштва. - Теорија културе представља религијске припадности). o Друштво и o Цркву 25 вере (= . - Наглашавам: Свет друштва је предмет тематског разматрања! - Социјални свет потребује три главна сегмента: једно од главних обележја једног друштва.IV Социјална и културна филозофија (58-74 стр.

да кроз друга размишљања и вредности себе допуне или избаце оно што им није згодно и практично..других да се упознају кроз обреде. Управо из разлога потребе једни других. са друге стране. државу – [на нем. обредима. Треће питање које сам својевољно поставио као и остала два. која би се бавила свим тематикама везано за друштво и културу народа..- Друштво подразумева свој локалитет (= простор.) – дакле.. Ово подразумева двоструки проблем и за саму социо – културну филозофију и за схватање појма мултикултуралности. Па одкуда потреба једни .. (који за собом подразумева мноштво различитости) па чак ни у једном. традицију. вери. долази до једног другачијег схватања државе и друштва. најбоље се сазнаје и кроз приступање том друштву и његовим културолошко – историјским обичајима. = једна држава и једно друштво. – корен томе видим још крајем XVII века..? Врло једноставно.јединство“ (у) различитости. o Социолошка теорија и Функционалистичка теорија o - - - Питање једне државе и једног друштва тиче се и сваког појединца – мене самог. Главни акценат у филозофији представља управо теорија културе... социо и култура (= друштво и обичаји.слободно“) o Када? (диференције су већ јасне и неминовне) o Са којим разлогом? (= ко на то питање уопште треба да да одговор?!) Овде места нема поменутом појму мултикултуралност. o Како? (питање које има одговор . Ово уједно подразумева и друштво и културу самог друштва.. sal] и држава подразумева друштво. Упознавање друштва и његових обичаја. Теорија уговора. Идентификују се на основу један . традиција.рационално“ и . сматрам да највише копка идеју . Овде бих ја поставио питање. - Одговор се изводи из 4 форме: o o Економска теорија. Па отуда и филозофска дисциплина. Наглашавам: моје мишљење се заснива на историјској димензији у сфери личних интереса – нема потребе за таквим поступком. 26 . тематика која се бави друштвом у целине и свим оним што је везано за друштво.. културу. У самом наслову теме лако разазнајемо две области. Године 1992. одговара на питања о свецелој стварности.другог! Посебну одлику друштву и (њеној) држави даје Црква. језику. Тематски приказ целине: Филозофија у свом домену као што нам је познато.

У тематици Петра Козловског, понуђен нам је пример, који осликава један нови почетак
схватања друштва и нације. Одраз таквим врстама новина огледа се кроз ,,уједињење Европских
држава“ у ,,једну државу“ и ,,једно друштво“. Кроз тај пример, покушаћемо дати одговор на нека
основна питања, друштва, државе, Цркве... успут ћемо и дати извесне чињенице, везане за саму идеју
о ,,уједињењу“
Филозофија, као што нам је опште познато и као што сам нагласио, подразумева исцрпно
одговарање на тематику свеукупне стварности. Филозофи који су се посветили таквом једном подухвату за
себе су имали јасну чињеницу – колико год је могуће да се да одговор на оно што посматрамо. Друштво
је управо део једног таквог подухвата и успут део те стварности, на који се најбоље може дати одговор
управо кроз друштво и културу. Ту је веома битно истаћи да се под овим подразумева разумевање,
описивање, анализирање у димензији етике и културне естетике. Није укључен никакав емпиризам. Оно што
ту треба имати у виду јесте узимање у обзир чисте реалности и трезвено посматрање вредности друштва.
Феномене на које наилази филозофија социјологије посматра из више аспеката. Заједница, живот,
интеракције, односе и др. она гледа у зависности од потребе и смисла. У пракси ова филозофија
потребује три структурална сегмента: државу, друштво и Цркву.

27

Друштво подразумева свој локалитет (= простор, државу – [на нем. sal] и држава подразумева
друштво. Идентификују се на основу један - другог! Посебну одлику друштву и (њеној) држави даје
Црква. Треба додати и то, да су током развоја филозофије уопште постојала разна схватања и
сагледавања ова три сегмента. Међутим, не би требало много говорити о томе, довољно је само
напоменути. Држава и друштво су просто једно по неком мом виђењу. Дакле, нити друштво може да
буде без државе, нити држава без друштва – просто једно друго идентификују. Они се по Козловском
међусобно одређују! Друштво подразумева један простор који се својим одликама и смислом, разликује од
других и свој идентитет, то треба нагласити види у центру политичке моћи. О чему је говорио још у
XVII веку Томас Хобс. Оно у себи подразумева привреду, науку и уметност. Те три и још поред језик и
вера главна су одлике једног народа у односу на друге. Свако друштво се међу собом разликује и по
(својој) уређености. Држава са друге стране представља одлику и своју идентификацију у народу.
Ограничена је одликама свог народа и административним границама. Свака држава има свој суверенитет
и интегритет, који су се родили као идеје још у XVII веку код Томаса Хобса из његових реалних
чињеница. Као трећи сегменат, овде се истиче Црква. Црква у друштву заузима да ли директно или
индиректно важно место - она је одлика најпре верске припадности једног народа, а успут и једне
духовне цивилизације. О односу Цркве и државе, тешко је било шта рећи укратко, али једно је да су оне
сигурно са два различита аспекта. Црква се као институција фундаментално диференцира у односу на остале,
јер не познаје природне разлике, језик, боју, расу...она у себи све обједињава. Има за циљ да ово
пролазно уведе у оно непролазно, јер је као што нам је познато она од онога света и зато са собом вуче
другачије погледе него држава, која је пролазна и гледа интересно - политички.
Када смо сагледали три битна сегментна, истакли оно њихово најбитније, требало би дати
подробно објашњење око примера ,,уједињења Европе“. Дакле, где и када налази своје почетке, откуда
појава успут таквом размишљању, које су предности, а које мане таквом врсном подухвату. Принцип по
којем би се по мени заснивала схватања о ,,уједињењу“ видим још с краја XVII века и почетком XVIII
века. Тај период обележен је видом разних извештаја, схватања и идеала, који су и данас актуелни па из
тог разлога имају своје промоције међу многима, а такви су већим делом на вишем положају, касте.
Томас Хобс (1588 – 1679) међу првима (тог периода) сматра да је човеку потребно да тежи
28

самоодржању и сопственој безбедности. Човек у оваквом стању, гоњен инстинктом самоодржања, сваки
егоистички настројен појединац жели не само да сачува своју слободу већ и да истакне власт над
другима, да подчини друге себи. Ради реализације природне тежње човека за безбедношћу, нужно је,
дакле да постоји заједнилка моћ или влада – држава, која располаже силом која јој омогућава
подчињавање других себи, али и кажњавање преступника. Ово се може постићи само ако већина људи
своју вољу подреди једној или више личности. Не видим шта би овде било нејасно када је принцип
уједињења у питању. Истицање оваквих размишљања поново на јавну сцену, сигуран сам личних,
интересних креће од 1992. године. Жеља или прва замисао идеје чланица виших државних сила, била је
управо јединство у различитости, мада после извесних сценских иступа појединих сила и власти, идеје су се
промениле искључиво у корист јачега. Нисам скептичан ни према томе, да је и прва замисао била
управо да постоји једна држава са једним народом, кроз интерес једног или више личности. Са друге
стране, овакав подухват наилази на већи број проблема. Први проблем је светска мултикултуралност.
Заједница свију у ,,једно“ претпоставља промене на привредном и културном плану, самим тим она се
неподудара са тим појмом. Други проблем, на који наилази ова идеја о ,,уједињењу“ јесу анкетска
питања, на које ће свако дати различит одговор, сасвим логично, према свом слободном хипотетичком
схватању, могућностима, месту, потреби... дакле, свако има право да се изјасни слободно кад је реч о
овоме, па и било чему. Свако се пита од нас (и ја сам) за тај подухват. Овде се јасно може истакнути
разлика између идеалног и реалног. Једно је бити идеја, размишљати о идеји, а друго је бити у реалности и
размишљати на реалан начин. Петар Козловски у свом тексту истиче четири форме, које могу помоћи и
које су услов за уједињење. Наравно, оне су одговор и саме социјо - културне филозофије, која има за
циљ да такав подухват подстакне. Њен циљ и јесте у томе. Прва форма економска (Марксизам у основи) - Код
Маркса је то било управо сфера друштва која обухвата политичку и идеолошку сферу (наука, религија,
морал, уметнсот, филозофија и др.). Друштвена основа је по Марксу економска сфера од које зависи
највише економски развој друштва. Овим се објашњава и теорија уговора. Социолошка теорија обрађује
тематику биосоциологије, која у основи једним делом има и Дарвинизма. Принцип је јасан још код
Николе Макијавелија, који каже; Људи ће увек бити опаки, ако их нека нужда не натера да буду добри или Сви
наоружани пророци су победили, а сви ненаоружани пророци су пропали. Асоцијација је јасна. И последња теорија
функционалистичка која се бави сврхама и и циљевима друштва, потребема које друштво потребује. Ове
четири теорије, јесу услови за улазак у заједницу, али је прва сигурно економска. Проблем, који се још
намеће, јесте мултикултуралност, која подразумева, све различитости, које могу да постоје, на било који
начин остварене. Таквој замисли у јединству нема места, сасвим логично, па и кад би било, каква би то
била заједница? Нисмо ли ми већ заједница, која се прокламује још из раног хришћанског периода? Не
бих овде много обрађивао, јер је по мени сасвим јасно да се јединство у ,,различитости“ не може извести
на државном принципу, не битно, да ли то били интереси нечији или нека добра страна, као на пример:
једнакост међу државама у свим аспектима, једногласно мишљење, савез верских конфесија...и сл.
Такво јединство може, чини и врши само Црква, јер она нема своје предрасуде и двосмислености. Она
тако у погледу Личности Св. Тројице дела као једна и јединствена = онострана!

29

На крају бих додао и ово, да тема коју сам излагао није била са циљем да укаже на то да није
могуће за таквим подухватом, али и није, ако су основе саме идеје на лошем темељу и неистинитом.
Такав подухват ће врлобрзо директно или индиректно наићи на несугласице и скепсе, али народ ко
народ, све што му даш и понудиш опет, здраво за готово прима. Такође сам предмет социо – културне
филозофије је веома широк и обиман, самим тим ограничење је незахвално, али се оно помаже другим
друштвеним наукама, да дође до решења и закључака. Треба истаћи, оно што сам већ горе напоменуо,
да је циљ саме социо – културне филозофије у томе да објасни нужност уједињења Европе. Тиме
аутоматски отпада идеја о мултикултуралности. Мултикултуралност је свеобухватан појам и у теорији и
у пракси, те из тог разлога довео би у низ заблуда. Смисао уједињене Европе јесте синтеза свих
културних, привредних, економских, друштвених, језичких, верских делатности и да се у новој држави
сасвим реализује једна држава и једно друштво.

30

) -Klaus Hartmann Концептуално . што човеку припада по природи. - У политици данас влада веома слободно схватање државе - Политичка филозофија мора бити заснована на аргументима. стр. као теорија морала. Задатак политичке филозофије је да се труди да спозна практичну истину и практичну страну ума и да у њима тражи ентелехију. може да покрије целокупну практичну област.идејни приказ тематске целине: - К. Платонов онтолошки модел заступа уздизање од материјалног ка духовном. према коме све треба да се управља. У различитим политичким уређењима политичка уверења се темеље на различитим историјским аргументима. Политичко је оно.V Филозофија политике (75-92. разне заједнице итд. она не сме никога ни на шта да присиљава. Ако се запитамо да ли етика. сматра да је приоритет у појединцу у односу на државу. - Задатак политичке филозофије је да се труди да спозна практичну истину и практичну страну ума и да у њима тражи ентелехију. Она може само да се нада да ће је узети у обзир и уважити. али то не значи да је оно стална датост која се не мења. 31 . ако се сложимо са Аристотелом. она може само да апелује! Положај филозофије политике Како би објаснио положај филозофије политике Клаус Хартман започиње од увида у општи смисао филозофије. Хартман почиње своју тезу од општег увида саме ф. Она покрива међуљудске односе који одговарају људској природи и чије је остварење постављено пред човека као задатак.је. наићићемо на потешкоће. Ту у игру улази политичка филозофија. - Античка филозофија политике се далеко више бавила социјалним политичким уређењем него ли слободом и аутономијом становника - Нововековно поимање ф-је политике. Сходно томе Аристотел је политику као филозофску дисциплину схватио као целину а етику као њен део.) а политичка филозофија се бави односима између социјалних творевина. Постоји разлика између социјалне филозофије и филозофије политике. Социјална филозофија се бави социјалним творевинама (породица.

Класична нововековна филозофија политике Када је реч о нововековној филозофији политике. Држава сада има важење кроз уговор. Како једна држава треба бити уређења и како треба уредити однос између државе и њених становника. Срећа појединца и државе су исто.Класична античка филозофија политике Политичка филозофија се стварношћу бави из нормативног аспекта (нпр. по природи старија од појединца. Хобс-диктатуру. Појединац постиже добар живот када достигне врлину. када се брине о врлини својих грађана. Тако је и Кант изворни уговор назвао само идејом. Велики модел класичне антике је Аристотелов. али све њих карактерише фиктивност. Из теоријских претпоставки овог схватања могу се развити и многа различита схватања друштвених односа (нпр. Теорија друштвеног уговора има и своје 32 . Постоје мноштво теорија друштвеног уговора као што су: Хобсова. Локова. У класичној антици поента политичког живота се стављала на праведност код Платона. о томе нам сведочи сличност између појединца и државе која тврди да је држава човекова природа. када је уређена као аутархија. Орјентисан је на добар живот и човекову срећу. а људска заједница само онда када носи политички карактер. Кантова и Фихтеова. сматра се да је појединац приорететан у односу на државу.). тј. Ова позиција више није онтолошка у смислу да се тврди да је једна творевина. а не обрнуто. Античка филозофија политике се далеко више бавила социјалним политичким уређењем него ли слободом и аутономијом становника. да се тврди савршеност њене природе. Теорија државног уговора бави се објашњењем настанка државе под претпоставком приоритета појединца у односу на њу. а код Аристотела на добар живот који је могућ само у држави. Русоова. И Аристотелов став је одређен онтолошки. наиме држава. Лок-парламентарну демократију и итд.

институција. По питању теорија унутар филозофије политике можемо да наведемо две позиције. државу опет дефинише као творевину која се у целости афирмише кроз појединца. Међутим.. она је проширила поље политичке филозофије. У вези са политичком филозофијом постоји много алтернативних схватања државе. Прва је Отфрида Хефеа који је развио идеју о минимуму која онемогућава диктатуру и анархију. У политици данас влада веома слободно схватање државе. Данас су на првом месту тенденције које се тичу критике постојећег стања. По њој заједница се остварује само кроз заједничку суштину. одобрава се учешће партија у власти. веку немачко државно право. Савремена ситуација У свом даљем развоју политичка филозофија се поново вратила на нормативност. као и учење о држави. И док је у касном 19. Луман је државу и политичке институције подредио задацима за које их друштво делегира.недостатке. почивало на схватању државе као општој личности. Свака поједина политичка филозофија данас захтева објашњење и одбрану. Модерна и филозофија политике Што се тиче модерне. Тиме је нормативно питање о исправном замењено питањем о поступању. Тај минимум је праведност. посебно у немачком учењу о дражи. парламентарне демократије. тип економистичке критике… Вилијам Брант сматра да је демократија сада само делимична док се стварна тек очекује. У њој се развила социологија која је у центар интересовања на пољу политичка власти поставила власт и начин владања. У оваквом погледу уставна држава се показала као најбоља по човеку. као и могућност промене власти. Признаје се слобода појединца и једнакост. све ово имало је и своје недостатке. У Енглеској је теорију уговора потиснуо Хјум а у Немачкој Хегел који у својој филозофији права. дотле Штајн нуди политичко-филозофску теорију социјалне државе.и потиснула је нормативна питања. Код Ханса Келзена развио се правни позитивизам. Другу је развила Хана Арент. 33 . Неке од критика јесу критика представничког система.

Она може само да се нада да ће је узети у обзир и уважити.Политичка филозофија мора бити заснована на аргументима. она не сме никога ни на шта да присиљава. она може само да апелује! 34 .

поставља се пред правнике који раде емпиријски. - Питање важења права игра централну улогу када је у питању аналитичка теорија логике - У савременом схватању права. Правни систем треба да доноси одлуке које су морално прихватљиве и задовољавају етичке критеријуме. 35 . Сваки правни поредак је одређен извесним моралним вредностима и ниједан систем правила који има претензију да представља правни систем не сме се одрећи те своје базе. те да и она буде аргументовано образложива - Кант је филозофију права одредио као дисциплину која поставља питање о томе шта је праведно а шта је неправедно. те да и она буде аргументовано образложива. - Правна наука треба да тежи да се оствари кохерентна и континуирана интерпретација закона. Морални закони треба да представљају фундамент права. У том смислу правна наука је нераскидиво повезана са филозофијом права. Овакав начин рада критиковао је Кант. мора се ослањати и на умну рефлексију Правна наука треба да тежи да се оствари кохерентна и континуирана интерпретација закона. Овако схваћена правна наука. претпостављају се два појма - Ф-ја права има улогу у проширивању хоризонта старе правне догматике и указивање на могућностима које се пружају ван ње. Догматска правна наука и основна питања права Питање да ли оно што је правно исправно уједно и праведно. Правник се мора ослањати на искуство али се не сме на томе задржавати.VI Филозофија правa (93-114. На ову паралелу указивао је Лајбниц. стр) -Hasso Hofmann Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Право свој фундамент оснажује у моралним принципима. Задатак правне догматике састоји се у томе да што је више могуће очува садржај традиционалних законских елемената или да обезбеди да се они што мање мењају. има сличности са теологијом. која је названа догматском.

актуелне теме филозофије права су. самом појму исправног права припада одредница да буде позитивно. и за коју. Основне. Савремена филозофија права се развија на основама правне традиције и историје. Структурална анализа права Мноштво питања у виду приговора потиче од аналитичке филозофије која је развила специфичан појам науке. закон мора да пропише шта је праведно и шта треба да буде. једнакост. Кант је филозофију права одредио као дисциплину која поставља питање о томе шта је праведно а шта је неправедно. као и правну догматику. Тамо где не може да се утврди шта је праведно. осим формално важећих закона логике и математике. подела власти. предмет научне спознаје могу бити још само емпиријски доказиви судови. социјална правда. Густаво Радбрух је одатле закључио да је позитивност права његова најзначајнија претпоставка.Нормативни статус и садржај правних принципа Државно право мора бранити захтеве за праведност права. 36 . човеково достојанство и слобода. а такво позитивно право има задатак да по свом садржају буде исправно. сувереност народа. Ова антитеза конституише читаву филозофију права.

Овако виђену правну науку карактерише пуко описивање. Тако виђена она може да послужи само као орјентир. а касније је историја реформације и нововековна филозофија заступала поделу на унутрашњу и спољашњу сферу. Други правнопозитивистички концепт. који смо представили као „теорију раздвајања“ пориче нужности повезивања права са моралом. Државно организована неправда припада правном систему дотичне државе и условљава опадање вредности морала. Два појма права Из аналитичке филозофије права произашао је проблем да су се у употреби развила два појма права. који описује и анализира. то је концепт о праведном праву. „теза раздвајања“(права и морала). јер у њима важи тзв. Питање важења права игра централну улогу када је у питању аналитичка теорија логике. Пре данашњег појма права представу о праву имали су и хришћански схоластици где је била заступљена подела на вишу и нижу сферу. који себе не доживљава као неког ко примењује или треба да примењује нормативну перспективну категорију „треба“. Тај проблем двоструке дефиниције појма права наслеђен је из кантовске филозофије права. У критици чистог ума по Канту „треба“ се повезује са нужношћу. Аналитичка филозофија права не баца толико акценат на разликовање оног што је правно од оног што је не правно. али исто тако укључује и један други појам права који подразумева надпозитивистичке основне законе. Данашњи појам права подразумева са једне стране позитивистички појам права ограниченог на норме које се санкционишу преко државе. Она представља позицију посматрача који ствар гледа споља. а само одлучивање о вредностима правних принципа и закона да препусти особи која се бави применом закона. анализа делова из којих се правни систем састоји. он није одговоран за њену реализацију нити се за њу осећа одговорно. лишавање жеља за остварење својих замисли. Треба не може да буде расветљено из оног што јесте. По овој теорији у појам права улази и неправедно право. Један концепт права повезује право са праведношћу и да доводи га у нераскидиву везу са моралом. 37 .

а тиме и традиционално схватање права. Ф-ја права има улогу у проширивању хоризонта старе правне догматике и указивање на могућностима које се пружају ван ње. Ако она не оствари ту своју улогу постоји опасност да отворена основна питања нашег правног поретка буду конфесионализована кроз фундаменталистички морал извесних друштвених група. Он је ф-ју права постулирао као ф-ју ума. Кант је полазио од приватног права аутономне индивидуе. дакле слободе у постојећој држави. него је и неопходан.Предност и актуелни задаци једне принципијелно оријентисане филозофије права У извесном смислу позитивистички појам права не само да је користан. ту појам права који је повезан са праведношћу. имају значајну предност. Али тамо где се одлучује шта је то сада и овде исправно. Хегел говори о односу ф-је и стварности. 38 .

- Оба појма приписују се Питагори. - На крају: Задатак етике треба да буде да сваком појединцу укаже на уверљива и реална решења. Подразумева читаву концепцију историје света и човека! o Привредну онтологију. - Задатак човековог духовног живота се у томе треба огледати као вид одговарајућег става према привреди. - Наглашава Козловски: филозофија привреде подразумева три области. Она треба да подразумева своју слободу и верност рационализму. o Привредну културу и o Привредну етику - Битна карактеристика све три области јесте: интернационални однос према свету. у теологији подразумева делатност (=синергију) Бога и човека. - Oikonomia - Данашњи иступак модерне науке. Треба да се бори против интереса. још од периода. - Марксизам супртно тврди. - Етика је у овој причи као и уопште битан сегмент.VII Филозофија привреде и привредна етика (115-136 стр) -Peter Kozlovski Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Филозофија и економија своје корене вежу за дух античке Грчке. директно је утицао на спољашњу и унутрашњу привреду. Одражај модерне науке може се осетити и на пољу Божанске oikonomie. која се изгубила у савременом свету и схватању. да сваком појединцу понуди онолико колико он може у датом тренутку да испуни. ренесансе. - Наглашавам: Питагора и све његове присталице и циљу су имали рационално вођење живота = трезвено – економско – практичан начин живота. Тематски приказ цеине: 39 . можемо рећи. а по мени и да буде без двосмислености. науци и култури. а по Вернеру Зомбарту читав Марксизам не поседује етику и моралност. Треба да буде таква.

коме су следили . Марксова мисао представља карактеристичан модерни спој филозофије. подразумева за собом узајамни однос између културолошке уређености живота и значаја свакодневног живота у једном друштву. који је да се подсетимо сам себе називао љубитељем мудрости – phileo и sophia (= волим мудрост). Да се разумемо. Теорија привреде и економија развијене су у теорију о целокупној стварности. За оба термина веже се да је идејни творац Питагора.рационалном начину вођења живота имали су у свему томе различите принципе. од кога је све принципиално и почело. али. науке и идеологије. да се под привредном филозофијом овде подразумевају три области: привредна онтологија. Када би неко просто хтео да се запита откуда то. прописе у односу на период у коме су живели. као супротност Марксизму. Оно пређашње речено. ренесансе. како видимо и из самог појма. Грчке културе и мисли.Велики број делатности у човековом животу. Привредна култура. мисли. Подразумева. које одговара нашој теми.. директно је утицао на спољашњу и унутрашњу привреду. Тројице) у свету. улази у другачије поимање и схватање.. односно дијалектике. Привредна онтологија. од почетка стварања света и човека па све до краја есхатона (= будућег века) укључујучи и њега. социологије и економије. могу се слободно приписати духу . о чему не треба сада говорити. Привредна етика је нормативно уређење живота и привреде. сврсисходно делање и у погледу јединца и самим тим у погледу глобалног друштва. пита се за области бића и које од тих припадају привреди и са друге стране шта је суштина човековог индивидуалног избора. а упоредо и привредну уређеност. требало би да буде главни начин . Одражај модерне науке може се осетити и на пољу Божанске oikonomie. поред науке и 40 . један од њих ко бих ја истакао – марксизам треће интернационале. али један од њих има истакнуће у самој теми. Ikonomia доласком хришћанске мисли. домострој Божији (=Св. привредна култура и привредна етика. Мада су сви они повезани. јесте управо главни програмски мото питагорејске школе и уопште. чак је и принципиална допуна. да је то био један вид религијске групе. а све уз тежњу да се оствари социјалдемократска идеја. довело је до различитих праваца. видећемо кроз векове значај економије за свет и човека. Слободно можемо рећи. Добија у том погледу сасвим другачије схватање. Oikonomia). још од периода. не би се могло дати јасан одговор.онога како треба?“ да се дела у животу. која се изгубила у савременом свету и схватању. Тај појам се директно односи на делатност. Сваку од ових области узајамно карактерише инернационални однос према свету. Данашњи иступак модерне науке.оно како треба“ и самим тим битан је елеменат читаве привредне економије. доктрину. поставља и реализује . једноставно и практично. Козловски овде наглашава. Питагора и његове присталице у свом учењу. У свим учењима и различитим тумачењима. Подразумева историјски концепт. али сигурно није супротно ономе Питагорином. Доста је допринео таквом схватању у основи и марксизам. Тако су у том духу настале и филозофија и eкономија (= на грч. И тако се то разумевало до отприлике ренесансе. можемо рећи.

подразумева узајамни однос међу људима и да међу истима постоји разумевање. привреда је трећа основна област у култури. У таквим дешавањима. Она мора бити отворена и да успут даје одговоре човеку. начин. 41 . материјално боље и јасније дефинише. за њега је важно да има један одређен став према привреди. Етика је у овој причи као и уопште битан сегмент. управо кроз етику и естетику.. она не сме да буде конзервативна и да се ограничи само на такво размишљање. подразумева друге. Етика треба да подразумева своју слободу и верност рационализму. Ту нарочиту улогу има и васпитање и образовање. квалитет неког добра и материјала огледа се кроз његову унутрашњу природу те вредности. естетичке и културне вредности. све води ка добром или лошем. Све то полази од човека и његовог разумевања. место. при том и да се подразумева човекова способност за то. Све има своју улогу. да се човек материјално определи. На крају: Задатак етике треба да буде да сваком појединцу укаже на уверљива и реална решења. огледа се њихов узајамни однос. Према Шелеру. као другостепене. Дакле. Етичка економија. То је један од основних задатака духовног живота код човека. заузима неко своје место у свему томе. Економска вредност неког добра није независна од његове етичке. односно то јасно говорио укусима различитости. онолико колико он може у датом тренутку да испуни. које може само да допринесе позитивном аспекту. У таквом стању. Када гледамо етику и њену примену. ефикасности етике и естетике.културе. Треба да стоји у вези са материјалном етиком. Треба да буде таква. који се баве искључиво оним материјалним квалитетима у томе није циљ. него је овде реч о томе да се кроз ову етику. У предузетништву мора да се постиже повезивање корисности. Управо ове три концепције имају за задатак да дају смисао и реалност одређеној вредности. на првом месту не долази у питање употребна вредност. како је говорио Карл Маркс. Да човек у томе види и жељу и стремљење. Управо супротно. али и тако привреда уметности. а по мени и да буде без двосмислености. Треба да се бори против интереса. па тако и уметност. Постоје два аспекта етике. Она као успутна. Прва подразумева схватање проблема уређивања и изједначавања. Када се у том погледу посматра човек. да сваком појединцу понуди. науци и култури. време. У том погледу. него природа те вредности.. али и полазећа у савременом размишљању доста је допринела привреди и њеном значају. Материјална етика истражује оне домене. па ни у секундарном погледу. Избор у вредностима материјалних добара. она своју реалност црпи из etosa и као таква треба да побија сваку недоумицу и (по)грешку. тј. формална привредна етика и материјална привредна етика. он свему томе даје те концепције и идеје.

По Аристотелу.. Од свих уметности се поезија највише додирује са филозофијом. двоструко удаљена од праве стварности.K. Платон сматра да је уметност као сенка сенке. Постоје схватања према којима је уметност потпуно независна од природне и друштвене стварности. 42 . дотле је за уметност управо тај моменат чулности нешто битно. док се филозофија удаљава од опажајног и елемента чулности..дисциплина која као свој предмет има проучавање суштине. естетског доживљаја и естетског просуђивања. уметност је веома потребна. Нарочито је Кант у „Критици моћи суђења“ инсистирао на разликовању лепих уметности од оних које одређује као пријатне.Шилер сматра уметност као игру.Bohrer Естетика је фил.-l'art pour l'art). из чега произлази потцењивање уметности. Уопште. јер не даје право сазнање. стваралачког процеса у коме оне настају. Она испуњује доколицу слободног човека племенитом делатношћу. уметност и филозофија су резултат изразито стваралачке активности људи.H.137-150) . прочишћава осећања. структуре и значаја естетских вредности. становишта питање односа уметности и стварности. развијајући се као „уметност ради уметности“ (ларпурлартизам-франц. а Хегел као чулно обликовање апсолутне идеје.VIII Филозофија уметности или естетичка теорија (стр. 1 1 Filozofija-uvod u osnovne pojmove“ Gligorije Zaječaranović Gradina 1981. Али. Значајно је са фил.

фил. који је базиран на сећање са атмосфером меланхолије. У филозофској поезији Фридриха Шилера јадиковка је централна тема. представља распад ист. историја естетике може се описати као историја самоослобођења од теолошко-метафизичког и идеалистичко-ист.Песништво је постало први опонент фил. у ремек-делу Торквато Тасо. У том смислу естетику можемо дефинисати као филозофију уметности или естетичку теорију. Гетеов облик излагања у Торквату Тасу. Топос растанка је код Шилера.Према Фридриху Шлегелу о свему треба размишљати и све анализирати па и о уметности. 43 .филозофског туторства. Међутим. Борер објашњава које се потешкоће јављају при универзалистичкој аргументацији у случају етике. утопистичког мотива. Савремена филозофија уметности превазилази схватање немачког идеализма где је уметност дефинисана појмом “идентично” (код Шелинга) или појмом “идеје” (код Хегела) и успоставља нове естетичке теорије. У овој студији. али само ако разуме грчку трагедију која је дефинисана опозицијом слободе и нужде.бављење уметношћу подразумева и известан степен знања о њој. Уопште. кроз сећање као основну форму дела. Рефлексија филозофије била је наклоњена елегији као жанру крајем XVIII века. јавља се топос растанка. Кантовог ученика и приврженика тако генерализован да је остао велики уметнички пројекат. Однос између грчке (античке) и модерне културе.историје. И код Гетеа. Он је описао однос губитка и утопистичких очекивања од будућности. Први сценарио односи се на разлику између песничког и филозофског поимања. једна универзалистичка теорија уметности може да се развије на примеру Антигоне и Цара Едипа. За објашњење. дао је приказ који се своди на три различита теоријска сценарија. Стање данашње естетике може се просуђивати из аспекта степена успешности испуњења тог задатка. Према Хегелу. показао је да је грчки идеал опеван кроз елегију супротстављен модерној рефлексији о добитку.

не конструише уметност као уметност.У другом сценариј у. Као и песник. већ универзум у облику уметности. 44 . човек не може бити богат духом. Трећи сценарио. (Модерни ствараоци изнад свега поштују индивидуални доживљај и лично тумачење. Борер расправља о разлици између естетичке теорије Фридриха фон Шлегела и филозофије уметности Фридриха Шелинга. Уметници модерне супростављајући се реализму оживљавају романтизам). Свака слика носи одећу свог времена.ум. и филозоф мора имати естетску снагу. Шлегел о модерној поезији говори као о апсолутној фантазији. истицање осећања и субјективности и тражење свега новог и ирационалног. Према Бодлеру модерност је ишчезавање. Без смисла за естетско. песимизам и индивидуализам. У модерној се тежило да се достигне она скривена лепота коју је поседовала антикa. свако према своме виђењу и разумевању света. Бежање од стварности и окретање унутрашњем човековом животу. а лепоту је дефинисао као говор апсолутног. Лепо по Шлегелу мора да се осамостали и треба га разликовати од истинитог и моралног и заувек треба заборавити братимљење лепог са истином и добрим. Шлегел је кроз етику развио појмове по којима је естетичку теорију могуће разликовати од филозофије уметности. а другу половину чини вечно и непроменљиво. дакле тражење субјективног „ја“. Шелинг наглашава да он у фил. пролазност што чини једну половину уметности. Шелинг сматра да је највиши акт ума = естетички акт = у ком ум обухвата све и сматра да су истина и добро побратимљени у лепоти. Шлегел је естетику редуковао на одређену предметну област. свако на свој начин. Митологију је доживљавао као митологију ума. Борер дотиче и Бодлерову теорему естетичке модерне.

религије важна само за специјалисте.Richard Schaeffler Потреба за орјентацијом До недавно се сматрало да је фил. Задатак који је испуњавало религиозно предања. религије.стр. Тако се да закључити да је остало све мање питања чији одговор зависи од религијских премиса. тематска област фил. попут питања о настанку човека у разлици између добра и зла. преузеле су држава и друштво.. Остали задаци које се у испуњавале религиозне институције. постоје питања за чији одговор се очекује допринос фил. него је постао предмет рационалног дискурса у коме подједнако учествују и верници и атеисти. и наука које себе нису више доживљавале као религију. Неки сматрају да је претерано наглашавање Божије слободе и то да се човек спашава Божијом милошћу.). Све мање је теоријских и практичних питања чији одговор зависи од религијских премиса. већ су у антици преузеле на себе фил. од недавно је обележје европско – културног подручја.. религије ( Да ли је процес секуларизације одређен ванрелигијским разлозима или постоје унутрашњи религијски разлози?.) . Процес који се назива секуларизација. Ипак. помоћу уметности и науци. постала проблемско поље од највишег значај за друштво и индивидуу. међутим данас је на изненађење свих. а почео је да обухвата и друге културне кругове. Савремено право које оличава парламент данас више не важи као средство примене божанских закона.IX Филозофија религије и њен задатак оријентира (151-171. попут бриге о болеснима. Морал се више н повезује са религијом. сваку људску делатност 45 .

религије данас на питање о суштини религије не треба да одговара нуђењем предмета.учинило профаном и отуђеном од Св. Религија се упркос чињеници да је Европа постала световна добро одржала. религије је. попут Грчке фил. 46 . римског права итд. Она утиче на међуљудске односе. критика науке и технике тражи сигурност у религиозном схватању привреде. На тај феномен се одговара тиме што се указује на повезаност религије и културе. упркос секуларизацији. Писма.. шта је то религија? Да би се дао адекватан одговор мора се одговорити на питање. већ и политике и односа према привреди. Суштинско питање у фил. питање сличности религјие и феноменолошке метода Шефлер доводи у везу религијују и феноменолошку методу. Спасење зависи од тога да ли је човек спознао истину онога што му саопштава религија. у индивидуалном и друштвеном човековом животу испуњава извесне функције. која ниједна друга институција не може. важне за човеково спасење. Политички програми везани су са религијским представама о спасењу. јесте изношење истине. Данас и поред јединствене суштине религије постоје разлике међу појединим религијама. Постоје тврдње да свака поједина религија производи сопствену форму секуларизације. у чему се састоји специфична суштина оног религиозног? Фил. То бива због тога што религија. Функција коју религија сама од себе очекује. него анализом структуре религиозног акта. Оснажење р-је не тиче се само Цркве. Покушај решења проблема и методе 1.

оргинално дат“ само у религиозном акту.. Суштину историје сваке религије чини искуство које су стекли чланови језичко – религиозне заједнице . Религиозни предмет. Појам . 47 .Повезаност феноменолошке методе и аналитике језика Шефлер упућује на повезаност језика и феноменологије. Кроз фил. које укључује и оно на шта се односи. који говоре исти језик) применимо на ф-ју р-је долазимо до следећег: иако би религије требале да говоре истим језиком.језик“ претпоставља да се језички изрази на нешто посебно и да треба нешто да изразе. говор се развио на граници са неизрецивим. него што је његова сопствена. следи да Бог може да се искуси кроз акте обожавања и поштовање! Ако Бога неко у том смислу никада није спознао он не може ни уз помоћ фил. Онај који жели да оформи фил.На пример. одатле не следи да све оне у основи говоре истину..говор“ подразумева се језичко испољавање. боје које се виде оргинално су дате само у акту гледања. Шефлера (не говоре сви исто.говорећи на граници језика“. његова упућеност на акте другачије структуре. него и да одговори на питање како је тај феномен повезан са природом религиозног акта и шта нам то говори о вредности процеса секуларизаије. појам Бога пре него што је искусио религиозни акт чини себе слепим за религиозни предмет.. Фил. религије ми се упознајемо како се разликама тако и са повезаношћу. Ако се то примени на религиозни акт и његов оргинални предмет. да оформи појам Бога. Када гледиште Р. језика и говора. који нам је примерно дат само кроз религиозни акт оргинално може бити изражен само религиозним језиком.. науке и технике настала у окриље религије. Под појмом . јер тај религиозни предмет може да му буде . 2. Аутономији религиозног акта припада његова сопствена неаутархичност. Задатак феноменолошког истраживања није само да покаже да секуларна форма фил. Само унутар заједнице верника може се на одговарајући и подобан начин говорити о садржајима вере.у односу на говор оне су секундарне..

o На који начин приступити? o Колика је вероватноћа скепсе филозофа у све то? o Које су мисли. - Етички приступ треба да иде путем примењене етике. него и да нам објасни на који је начин та чињеница повезана са суштином религиозног акта и шта та јединствена суштина религиозног акта значи за разумевање мноштвености религије и њене различите варијетете. - Контраверзни су спорови око морала и принципа међу филозофима XVIII и XXI века. - Са друге стране. X Филозофска етика (172-184 стр) -Otfrid Höfe Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Проблематика друштва садашњице потребује етичке промене. - Посебну улогу у томе има морал и као такав треба да поседује извесне критеријуме. - II Извући ћемо неколико питања.Задатак комбинације феноменолошких и језичко – аналитичких метода не састоји се само у томе да религиозни језик и религиозни говор стоје у извесном међусобном односу. 48 . начела) самог морала. проблематика настаје и у круговима саме филозофске етике. I Овај пасус образлаже фундаментални проблем коју етика има и са којим се сусреће. као увод за тематски приказ саме целине. које доводе. - Потреба филозофије се огледа као испомоћ човеку у времену у ком се налази. до контраверзи међу филозофима? o Је ли ово указује да се (извесни) фундамент изгубио? Са овим пасусом долазимо до кулминације између два принципа (= почела. која за собом повлачи и појединца и друштво у целини.

циљ и потребу примењене етике. Просто. категоричког императива [= заповедног] (= супротно схватање од претходног. поставити питање Чему још филозофија? просто представља један вид изазова. Последњи пасус. овде долазимо до заплета у круговима саме филозофије етике. почећи од омладине. утилитаризам. било појединца. - Етика по свему судећи није ништа друго до практична филозофија и као таква претпоставља нашу свест и толеранцију. и др. Оно на шта ћемо такође наићи јесу скепсе филозофа. када долази један вид ултрадесничарског круга са свим својим примесама. - Веома битно истакнути је то. То би требало да буде неки вид савремене етике. конкретно Никласа Лумана и на принцип по коме је по њему морал . Међутим. У каснијој студији доћи ћемо да главне кулминације. постоји само по себи). која има одраза у самом фундаменту и схватању етике. У том погледу.изгубио“ одраз.. Из искуства и из раних прича старих наших. систем. - Прву заслугу има у релативизаџији дилеме Аристотел или Кант. o Друга своје принципе води од Имануела Канта (1724 – 1804) оснивача тзв. Прво што нам се намеће су спорови око појма принципа и морала. 49 . да је овај вид. Атанасије Јефтић у својој књ. утилитаризма (= етички правац. Таква проблематика се у новијој историји веже са почетка XX века. неки вид неетике извире однекуд и плави сво човечанство.. Ту сад долазимо у ситуацију да поставимо питање. - Друга њена заслуга је ублажавање супротности које постоје између утилитаризма и категоричког императива. да је потреба за моралним препородом насушна. Присталице овог правца су и Џон Стјуарт Мил.. Основни принципи су јој веома контроверзни и као таква етика. o Једна своје принципе води од енглеза Џеремија Бентама (1748 – 1832) оснивача тзв. . било друштва уопште). али и за самог човека подразумева се. Рудолф Јеринг. који сматра да је сврха човечијег делања стицање користи и благостања. - Примењена етика у себи подразумева праведност и толеранцију које требају да се пројаве у делатности људи у (и) на природу. који би главни чин био за један вид подухвата и решавања индивидуалног и друштвеног проблема. који се треба легитимно решити. да су овај Кантов принцип прихватиле многе неутилитаристичке етике. много ефикаснији и привржљивији у пракси од оба поменута принципа морала. по коме не постоји ништа што би нечему претходило. јесу контраверзне теорије које су настале међу филозофима. Тематски приказ целине: Од вајкада се говори и поучава. ако не крене у офанзиву или ће остати ту где јесте или ће по њу бити још горе.. Две главне струје су Немачки идеализам и Енглески тзв.- III Оно чега су сви требали да се прибојавају па и сада. које са друге стране треба да су морално – политички сегменти. Треба напоменути и то. безусловно је. треба да укаже на значај. јасан је вид примењене етике као један погодни начин да се оствари жељено.Свештени канони Цркве“ говорe о проблему етике и човека уопште.

дошло је до прибојаваних котроверзи. морал увек остаје исти. Енглески тзв.морал као наново откривена парадигма“ ради се о другом делу Милтоновом. Као што смо рекли горе. У овом тренутку као да губимо фундамент етике? Дефинитивно ми стајемо полако на праг томе.Изгубљени рај“ а ово друго .за“ и . Најпре има семантичко (= самосвојско значење). привреде. али Луманово шире учење нам говори другачије. Он ту на правом месту тражи употребу морала. било друштва уопште. систем. Када погледамо и задржимо се на томе. а удругом плану има критериолошки карактер.против“. Када погледамо ситуацију и видимо ствари у реалности. Рудолф Јеринг и др. да и поред свих теоријских проблема које је створио.. утилитаризам (= етички правац. Неки су моралу приписивали веће сфере. можемо да помислимо да је то исправно. него да човек нема представу о етици. затим привреде која је пре капитализма била независна од других области и треће је релативна карактеристика инстанци (=наваљивања).. За такав подухват самом моралу потребан је известан критеријум. категоричког императива [= заповедног] (= супротно схватање од претходног. 50 .то се мења. који сматра да је сврха човечијег делања стицање користи и благостања. Он у својој епистеми има два значења. Треба напоменути и то. Луман даје аргумент да етика није у стању да одговори на проблеме и захтеве данашњице? и тако са правом тражи један вид доживљајног употребљивог морала.Откривени рај“ = морал као ново откривена парадигма (= одраз).. утилитаризам има и даље . конкретно принципа и појма морала. безусловно је. али за разлику од Бентама сматра да прави разлику од ..пожељног“. Луман своју скепсу јасно поткрепљује социјално – историјским делом дијагнозе.жељног“ и . било појединца...) ишао је на хипотетички начин за што већу срећу што већег броја људи. Етика се тако некако или заборавила или је она под утицајем политичких и личних интереса загубљена у неком виду магле. Бентам полази од премисе психолошког хедонизма: чињеница је да људи природно траже задовољство и избегавају бол. То може кад се говори о развитку.. ми ћемо да дамо против тезу Милтона . да су овај Кантов принцип прихватиле многе неутилитаристичке етике. Са друге стране ни Мил није много далеко од њега. Веома занимљиво. Сада ћемо да се базирамо на главну кулминацију. по коме не постоји ништа што би нечему претходило. али то се коси опет са реалношћу кад се боље види. Не постоји промена времена и стара Европа нова Европа у погледу етике. Са друге стране лежи принцип морала који води од Имануела Канта (1724 – 1804) оснивача тзв.одраз“. Оно на шта сам ја хтео да обратим пажњу је управо ово. На Луманову тезу да је морал изгубио свој . где шире објашњава преко најпре функционалне диференцијације. Присталице овог правца су и Џон Стјуарт Мил. Многи су морал оспоравали. још увек се води жива дебата. Али. која се овде отвара и која је пред нама. постоји само по себи). неко мање и како год окренеш.. индустрије.. као на пр. представља један вид скепсе Лумана према филозофији етике. можемо јасно да приметимо да није оно што Луман говори. Луман. да је филозофија на испомоћ човеку да се оријентише у природи.Прво на шта ћемо да обратимо пажњу.. Прво је .

Успех у примењеној етици огледа се на узајамном размевању и толеранцији од стране природе. 51 . међу људима и на природи. Овде не би требали пуно да се задржавамо. човека са једне стране и са друге саме етике. јер нам се јасно износе неке битности. Заслуге које у овом контексту пружа примењена етика јесте у томе што релативизује дилеме Аристотел или Кант. Примењена етика је етика. морале и праведност. на које ћемо само да укажемо. највећа њена заслуга је што се прихватила да буде један вид и то битан вид оријентира човеку у природи. Онтика представља битан сегмент. Но.Последњи одељак нам говори о значајности примењене етике у друштву. а која као таква исто потребује. која се практикује у свету. Друга јој је заслуга ублажавање супротности које постоје између утилитаризма и категоричког императива.практичка филозофија која заступа основне у себи принципе. То је чисто практично .

Теоријска Филозофија 52 .

систем вредности. ма колико то културно или пристојно споља изгледало. У другој половини XIX века науке су подељене на духовне и природне.Нико не треба својим истраживањем да угрожава другога. . . Духовне науке теже да преузму методска начела од природних наука и у томе углавном успевају. скуп моралних особина које поседује један човек).) -Reinhard Löw Концептуално – идејни приказ тематске целине: .У другој половини XIX века науке су подељене на духовне и природне . који важи за све људе света. 53 . Од тада преовладава став да етика која се бави свешћу спада у духовне науке и да је најближа философији. за разлику од природних да својим ставовима обезбеде карактер закона.Етика представља утемељење моралних правила . Али духовне науке још нису успеле.Научнички етос има и педагошки карактери задатак. .Разлике и сличности међу природњацима природно постоје.Ханс Мор сматра да у свету постоји само један етос (обичај.XI Етика и природне науке (185 – 200 стр.

54 . али и оно што им је заједничко. по коме је људско морално опхођење један нов степен у еволуцији.Етика треба у садејству са наукама да се побрине око оних области човековог делања које Црква не може да контролише. Етика представља утемељење моралних правила. да су све појаве садашње стварности настале природно и да се могу објаснити теоријом еволуције. II Природне науке из аспекта етике Међу природњацима видимо различита мишљења. јер етика се бави науком. у вези је са науком. већ ради прилагођавања датој средини и условима у њој. Декарт саветује бављење науком. објашњен помоћу природне науке – кроз сједињење више подсистема у један нови. Према овоме теорија еволуције нема ништа што би се назвало теологијом. а шта неправедно? И ако размишља о њима. Друштвени односи и захтеви морала нису се развијали ради што бољег остваривања у друштву. а шта лоше? Шта је праведно. I Етика из аспекта природне науке Значење етике зависи из ког се угла посматра – да ли из угла физике или нпр. Оваква схватања довела су до оваквих последица: 1. Правац фулгурационализма. из угла биологије. То је њихово убеђење да имају исправну слику о свету. он неизбежно почиње да философира. Слично је и са моралом. У етици се човек неизбежно сусреће са питањима: Шта је добро. Научници који се баве природним наукама (сцијентисти = природњаци) при објашњавању етике користе се теоријом еволуције и њеног погледа на свет. већ је опстао само онај вид људског удруживања који је успео да одговори на задате услове. Али у теорији еволуције нема никаквог развоја ради постизања бољег живота.

мајчинска љубав). заварају. Њен почетак је у исказу да нема истине. а шта не. Еволуција се овде не схвата само као процес развоја и постизања разлике. Моралност јесте истинита појава. Постоје и природњаци који у јавности истичу важност морала и етике. Трећа последица .сија“ у социобиологији. да их искористе. него и као мера исправног понашања. Друга се последица огледа у биологизму. ако је могуће. а не да су то само илузије. 2. Биологизам тежи да буде у складу са еволуцијом. У социобиологији се још искључује појам егоизма – он се представља као метафора. Али живориње то не чине ради усавршавања у моралу и врлинама. света и стварности). Њихови закључци чак поричу божанство Господа Исуса Христа. као његово утемељење. Социобиологија издваја гене као критеријум целе стварности. према којој морал треба да буде замењен техникама понашања.целовити (интегрални) систем. Своје решење она треба да нађе у исправном одређењу стварности – да разлучи шта у њу спада. Фулгурационализам не пориче постојање морала и етике. гени деце упућују децу да. Фулгурационализам греши када говори о постојању једног целовитог (интегралног) система који има све ново и другачије у односу на своје подсистеме. уметност заиста постоје. III О односу етике и природних наука 55 . а претеча морала се налази у понашању животиња (пријатељство. али ипак остаје противречан (контрадикторан) јер не напушта еволуциону слику о свету. Сама социобиологија је производ еволуције. пожртвовање). религија. Ако социобиологија њих не види или не разуме. пријатељство. васкрсење из мртвих. Према овом правцу морал је сличан неком интегралном систему. јесте могућа. јер и ми – људи учествујемо у њој. а добро и зло су релативни појмови и представљају само илузију! Социобиологији одговара ослобођење друштва од морала и религије. према коме је смислено само оно што се дршава у сагласју са еволуцијом 3.. да би схватила да етика. а етика. него су то код њих инстиктивни покрети и процеси. то не значи да они не постоје или да су нејасни. На основу таквог схватања имамо следеће закључке: Мајка је машина програмирана да потпомогне опстанак копија својих гена. надмудре тела родитеља. а приватности се сами показују као атеисти (негирају постојање Бога) и агностици (негирају могућност свако познање Бога. који има све ново и другачије у односу на своје подсистеме. Главна логичка грешка биологизма је да је морално понашање код људи проистекло и развило се од моралног понашања код животиња (материнска љубов. а молитве прихватају само као помоћно средство у психотерапеутском лечењу. морала и одређивања истине.

56 . тако да ни ово најосновније не мора заједничко за све људе. да је боље рећи истину која боли него лепу лаж. систем вредности. Нико не треба својим истраживањем да угрожава другога. Мора постојати и посебно ограничење за научнике. скуп моралних особина које поседује један човек). И како сада да не споменемо Ото Хана и Лизе-а Мајтнера који су конструисали атомску бомбе које бише бачене на Хирошиму и Нагасаки? На научницима је. Ханс Мор сматра да у свету постоји само један етос (обичај. у погледу дозвољене мере утицаја на човека. Овде натуралисти греше тврдећи супротно. опште је прихватљиво да је блаженије давати него примати.Свако ко се бави природним наукама мора да укључи и етику. Али није тако. а не неки посебни. који важи за све људе света. Стога они морају и вишу него остали да раде око свог морала. Етос који је за све људе треба бити и за научнике. да се понаша и да делује одговорно и савесно према свим људима. може доћи до озбиљног угрожавања другог (=нашег ближњег) као што је нпр. Али и овде ће се сигурно наћи изузеци. већа одговорност него на многим другим људима. Не мора да значи да ће се са човеком десити баш оно што се може прочитати гледајући у његову генетску поставку. што значи хранити) и узрастању других (=ближњих). ма колико то културно или пристојно споља изгледало. На пример.питати“. Пре се може рећи да постоји један морални минимум који је заједнички за све људе. речи . прављење и коришћење атомске бомбе или нечовечно експериментисање на људима. Циљ бављења науком не треба да буде пуко добијање награда и земаљске славе. Човек не треба слепо да следи поруку својих гена. чак и према онима који још нису рођени. јер и они су људи. Научнички етос има и педагошки карактери задатак. Према томе и они су одговорни за своје поступке као и сви остали. да што не желиш себи не чини ни другоме. већ најпре васпитавање самога себе и помоћ при васпитавању (од слов.. У супротном. дакле.

је да помогне човеку да води исправан живот у складу са моралним нормама које су повезане са природом. етика је део једног општег погледа на свет.203-212) -Franz von Kutschera „Оријентација“ кроз филозофију Под оријентацијом подразумевамо оријентацију у делању и живљењу. “Шта треба да чинимо?“-одговор можемо наћи у етици. 57 . расположивих средстава или испуњења норми. па је за њих физика представљала основу етике. реалних алтернатива. али одговор зависи и од тренутних околности. Циљ стоичке фил.XII Теорија науке и логика (стр. Дакле.

нагли напредак науке у 19. представља целокупну реалност. наука. са натуралистичке тачке гледишта нема места у објективној стварности. Треба нагласити да норме и вредности НИСУ предмет пр. па тако за њих. тако да је ПОГРЕШНО да су религија. Норме морају имати основу у стварности. доживела крај. само на другачији начин. „Научни поглед на свет“-натурализам.филозофија и наука замениле једна другу. АЛИ.науке. по Конту.фил. коју сачињавају пр. Преузела је предмете филозофије. 58 . За натурализам објективне вредности не постоје. па не могу једна другу да замене. Филозофија и религија се баве истим питањима. послужила као оријентир. а наука се бави само стварношћу. а чињенице без норми не могу одговорити на претходно питање. Због тога им изгледа да целокупна реалност може да се објасни природно-научним путем јер су убеђени да ће наука кад-тад дати одговор на питања која су данас необјашњива. Да ли је етика могућа без религиозне позадине? То значи да религија. затим филозофски. наука се своди на чињенице. Међутим.По Огисту Конту. а она се свела на бављење себе. тј. Кант је зато објаснио да се норме не могу заснивати на субјективним интересима и да су независне од њих. а онда и научно. веку је бацио у сенку филозофију јер је наука нудила сигурни напредак знања. Признање да се чисто рационалним путем не може доћи до одговора на егзистенцијална питања окреће филозофију ка религији. а и Вилхелму Дилтају. да не би биле само идеали. Ту је. мора да критикује натурализам да би увидела одакле потиче објективност важења норми. поглед на свет за кога емпиријска стварност. поглед на свет је био прво религиозно одређен. где се крије објективна основа норми. За њих су норме субјективне појаве.филозофија и етика заузимају различите тачке гледишта. Да би фил. а не кроз њену корисност за нас. Морални феномен значи откривање вредности.

а филозофија му може понудити упутства и подстицај. Програм по коме филозофија треба да се развије уз помоћ логике је један вид аналитичке филозофије. не логику. Али и да етика укључује и логику када су у питању проблеми човекове оријентације видимо у следећим примерима: ДЕОНТИЧКА ЛОГИКА(етика дужности гр. него правила природног језика. исказа користи. а оба та елемента су неодвојиви од рационалне филозофије. У нововековној филозофији логика је изгубила на значају јер није могла да помогне код комплекснијег закључивања и интуитивне аргументације.deon дужност) 59 . суду и закључку. он мора сам оформити ставове. Логика обезбеђује чврсту аргументацију и прецизно одређује појмове.Такође. Ова учења се међусобно условљавају. О корисности логике Логика обухвата учење о појму. не може се очекивати од филозофије да нам да одговоре на питања о човековој оријентацији.Други смер аналитичке филозофије за интерпретацију фил.

60 . Да би се материјални проблеми решили на одговарајући начин. Дакле. одговора о човековој оријентацији логика и теорија науке помажу филозофији на посредан начин. упоређује га са основним моралним законитостима. па се из њих изводе посредне за решење појединачних ситуација.али се зато теоријска наука може потврдити искуством. Међутим. ПИТАЊЕ ДЕОТНОЛОШКИХ И ТЕЛЕОЛОШКИХ ЕТИКА(telos-циљ. неопходна су логичка истраживања. За дефинисање питања тј. Доживљај морала подразумева емпиријски садржај. јер постоје многе етичке теорије које желе да моралну вредносну област дефинишу кроз чињеничне услове. „Ако нешто неко не може да учини. њихова структура и њихово преиспитивање. логика помаже филозофији која се бави оријентацијом човека. О корисности теорије науке Предмет теорије науке су емпиријске теорије.сврха) Деонтолошка етика гледа конкретан чин тј.Теорија се не потврђује сопственим закључцима већ резултатима великог броја посматрања. а телеолошка гледа на тај чин кроз његове последице и на основу њих га класификује. а то је недопустиво. Логика као битан део свих филозофских дисциплина и теорија науке као мера истине и стварности. па је зато и не занима проблем „оријентације“. То значи да се из искуства не може ништа закључити о бићу. ХЈУМОВ ЗАКОН Има за етику централни значај. Да би били сигурни да су те посредне норме спојиве и да прате правила система. Зато се одређују опште норме.потребна нам је теорија закључивања-деонтичка логика. Не постоји емпиријска база на којој би могле да се потврђују и доказују теорије. неке последице не можемо предвидети.Немогуће је одредити норме које ће се односити на сваку појединачну ситуацију. не значи да му је забрањено“ што се у старту коси са Кантовим „треба имплицира може“. Етика није емпиријска наука.

Егзистенционализам потврђује децентрализацију ума јер тврди да човека карактерише пука егзистенција. која се појављује у виду могућности избора и одлучивања. Свима је заједничко да не поричу постојање ума.logos-основна закониост космоса у коју је веровала стоа и помоћу које 61 . Ум је апсолутан. Након Хегела. долази егзистенцијалистичка мисао. „Демитологизација ума“ подразумева процес у ком ум губи своје објективно постојање и бива сведен на нешто чисто људско.XIII Теорија рационалности (стр. натурализам и објективизам. 213-226) -Herbert Schnädelbach Децентрализација ума у модерни Хегелова фиозофија сматра се највишом тачком западног рационализма. али ум више није суштина него појава. Објективни ум . Дакле ум је после Хегела потиснут из средишта филозофије јер се више не схвата као центар света и као човекова суштина.

хришћанство покушава да објасни своју веру. Сам ум је постао пука формална урођена способност која се изграђује и потврђује тек емпириским путем. Традиционална филозофија ума могућа је само у облику филозофске теорије рационалности. Оно што преостаје јесте ум као човекова способност да буде уман. 62 . Повратак на могућности природног човека треба схватити као почетак историје децентрализације ума. она то постаје само ако је рефлексивна теорија рационалности. Умност-рационалност. Теорија рационалности није искључиво филозофcка. Субјективни ум је оно што омогућава и чини умственост стварног човека. он је независан од унапред датих норми. Како можемо ум поново начинити филозофском темом? Не можемо ум више дефинисати као супстанцију при чему је свеједно да ли се такав појам односи на објективну или субјективну област. јер ум или рационалност представља и научну тему. Од филозофије ума до теорије рационалности Демитологизација ума је водила потискивању ума и као филозофске теме. Ум није законитост космоса ни људске психе. историјског и друштвеног бића представља основу историје децентрализације ума. Филозофски карактер теорије рационалности мери се филозофском рефлексијом. Емпиристичка интерпретација човека као природног.

Филозоф се не може понашати на емпиристички начин. тврдити да се ум који критикује и који је критикован исто. док реконструкција подразумева индиректан пут. Која емпиријска упутства могу да оправдају чињеницу да се једно живо биће назива рационалним? Ово питање се може решавати само на тлу филозофије. Исто тако.Сликовито. рефлексија је преусмеравање пажње cа предмета на саму свест. као и Кант. Основне црте једне теорије рационалности Модерна фил. Да ли ми своју рационалност можемо непосредно да докажемо или нам је за то потребно истраживање других области ван нас самих? Интуиција или реконструкција? Интуитивно искуство се састоји у покушају да се оно што се тражи нађе и разуме у директном захвату. по Канту. представа о науци која тежи ка својој објективној истини била је одбачена. критеријум практичног ума се не налази само у ономе што етичари кажу о моралу. већ из сфере емпиријског може да користи само оно што се мисаоно може прерадити. понашамо се као да тражимо правила за употребу сваког од њих. Традиционална филозофија ума се претворила у интердисциплинарни пројекат под називомтеорија рационалности. Када говоримо о различитим појмовима рационалности. само под називом рационалност. дискусијама. Слика теорије науке се изменила са књигом Томаса Куна. Одатле следи да 63 . Кант сматра да је човеку у лавиринту његове свести неопходан „зрак светлости“ који би му помогао да себи представи умност свога ума. теорија рационалности ће. Представа о научном напредовању кроз аргументе. методе и критике.науци и моралу. Као зрак светлости користио је теоријски и практични ум у логици. него пре свега у ономе шта „здрав“ разум намеће као обавезу. Критика ума није могућа као пука критика филозофског ума. зато се скица теорије рационалности чита пре свега као филозофски текст. Тако је тема ума опет постала главна међу фил.појмови нису ништа друго до правила примене речи које означавају те појмове.

Концепт рационалности мора остати отворен коцепт. То значи да ми у својој систематичкој реконструкцији рационалности увек морамо рачунати на новине. Хегел је говорио да у филозофији морамо имати поверења у ум. које поштујемо. онда Хегелов став нема алтернативу. нових рационалних норми. Таква теорија рационалности би могла да заузме место раније филозофије ума. Ако смо спремни да рационалне норме. 64 . Рационалност је такође и нормативан концепт што значи да израз „рационалан“ мора и сам бити вреднован да би важио. Оно што нам је потребно јесте једна истовремено херменеутичка и критичка теорија рационалности лишена сваког фундаментализма. увек изнова испитујемо из других.систематско разлагање појмова рационалности није ништа друго до систематична реконструкција правила која регулишу начин употребе израза који означавају одређене појмове рационалности.

) -D. . Достигнућа аналитике могу да буду од користи и за области ван философије као што су нпр.Аналитичка филозофија је превасходна у сваком домену људског живота и ван саме филозофије.Филозофија у свом домену представља аналитику . .Сваки човек је јединствени феномен (=појава). Философи су данас склони да ради забаве измишљају потешкоће које блокирају пут сазнања. Она не само да тражи аналитичке технике. Због тога се данас налази на самој граници смисла и бесмисла (=nonsense). Сама философија није nonsense.стр. Лајбница. H. које су од стране самих филозофа. а граница је буквално постала предмет хумора.Џорџ Баркли истиче потешкоће филозофије. Многи философи су изгубили осећај за nonsense. . већ хоће и да их унапреди.свака добра философија је уједно и аналитичка .Објективне разлике међу људима помажу нам да видимо различита субјективна сазнања људи Ι Увод Џорџ Баркли (George Berkeley).. јер се . Она се појављује код Платона. каже Мелор. Сада је ситуација лошија него тада. али она га подразумева као део себе.XIV Аналитичка филозофија и личност (227 – 243. Канта и Мила. Аналитика се више односи на технику него на доктрину. Mellor Концептуално – идејни приказ тематске целине: . Аналитичка философија се издваја по уважавању чињенице. Хјума. неизбежно и сам постаје философ. и има сопствену личност. ирски бискуп и философ је рекао још 1710. Свака добра философија је уједно и аналитичка. а он је једна од одлика сваког доброг философа. или га нису никада ни имали.: допринос проналаску 65 .г. да су већину потешкоћа у философији створили сами философи. она га узима преозбиљно и у свему га тражи. али и код модерних аналитичких философа. Аристотела.не може рећи да аналитика чини целокупну философију“. Свако ко се прихвати процењивања философије. Томе Аквинског. Сваки философ аналитичар не треба да се бави само аналитиком.

У објективности се налази поље верификације (=провере) за сва наша различита субјективна убеђења. Истинитост чињенице никада не зависи од тога да ли неко зна или верује у њу. Ову чињеницу могу. Сазнање у првом лицу је стварно сазнање. јер и људи су различити и стичу у животу различита животна искуства у стварима заједничког објективног света. 66 . већ треба имаати у виду и постојање других људи око себе који. ако чињенички не постоји ствар на коју се то знање односи и која потврђује или оповргава наше ставове о њој. . решавање проблема абортуса. и многи други да знају. заједнички за свакога од нас – за сваки субјекат.. Постоји само један објективни свет.компјутера. такође имају своја мишљења. истина и објективне чињенице Свако сазнање у првом лицу се назива субјективним (али не само у том смислу да се односи на субјекат. наравно.Ништа се не може знати ако не постоји нешто на шта се то знање односи. Када Мелор каже :. Поред субјективиста постоје и објективисти који човека разумеју као део објективног света. анализа хуманости. Објектине разлике међу људима помажу нам да видимо различита субјективна сазнања људи. Када човек има своје мишљење треба да буде свестан да његово мишљење није једино постојеће или једино исправно на свету. III Субјективна личност. Он овим износи пред нас чињеницу. то је његов субјективни исказ. али не у истој форми као Мелор (=субјекат).. Мелорово убеђење да живи у Кембриџу може да се верификује кроз објективну чињеницу да је он заиста житељ Кембриџа. а не некакво мишљење. већ и у смислу да се и чињенице у том сазнању односе такође на субјекат). Али највећа корисност аналитике се огледа у човековој личности. а не пуко мишљење. Нормална је појава да се уверења међи људима разликују. ΙΙ Личност Сваки човек – субјекат. Наше ставове можемо верификовати (=проверити) помоћу чињеница. Сваки човек је јединствени феномен (=појава). труди се да што боље упозна себе и да га људи којима се он обраћа што боље разумеју. (Са)знање чињенице да су 2+2=4 није мишљење.Ја живим у Кембриџу“. Сваки човек има и јединствено схватање и начин размишљања.“(Мелор). Сазнање и чињеница нису исто што и мишљење. и има сопствену личност.

нарочито ако човек зна да их преда другима на ползу (=корист).Та сазнања могу бити веома драгоцена. 67 .

Јединство личности“ као гранични појам (244 – 269. Она несвесна лекарева помисао је потстакла сав труд око споменутог несрећника. и покренут том мишљу он је брзо реаговао и рекао да тај несрећник одмах буде збинут од стране лекара.стр.Пресудио сам да ме затворе“. што је безопасна доза. Emrich Концептуално – идејни приказ тематске целине: .XV Филозофска психологија . што је смртоносно. На ово или неко друго поступање човека може да потстакне нека несвесна мисао која се јави у њему.) -Hinderk M. каже Емрих I Унутрашњи суд Када човек сам себе оптужује то се називамо унутрашњим судом.. Човек је спашен од вероватне смрти. Једном га је пробуди телефонски позив око два часа након поноћи. Његов пацијент му је рекао да је један човек попио 100 доза неког лека. Тада у том једном човеку видимо и судију и тужитеља и оптуженог.рад на елиминацији . Нпр. Лекар је наставио да спава. као што се то једном догодило аутору овог текста који је био лекар..Јединство личности као гранични појам највише истиче два аспекта појма личности: етички и сазнајни...Човеков мозак је организован модуларно . Овде је реч о различитим аспектима једне исте личности. Једна мисао може да покрене мноштво других.: . а лекар је у полусну разумео да се ради о 100 mg. . али му је одједном дошла мисао да се заправо ради о 100 доза. 68 .Личност се дефинише из себе саме“.

Тек када до ђе до сагласја човек може свесно донети одлуку. У човеку може доћи и до фрагментације и поделе Ја. Под овим Емрих подразумева да се човеков мозак .Јединство личности као гранични појам највише истиче два аспекта појма личности: етички и сазнајни. III Системска теорија психозе и психоделије 69 . Човеков мозак је организован модуларно. До сада су нам позната два начина цепања личности. битности) који су међусобно релативно независни и који раде паралелно (централно Ја може да не региструје активности субсистема Ја. Spimen). Они. која потом пролази кроз преиспитивање.састоји од функционалних ентитета (суштина. или може доћи до нестанка супстанце која спаја различите и већ постојеће Ја1 и Ја2.. И људи тако оперисани скоро да се и нису разликовали од здравих људи. Његова мисао увек има одређено значење иако он тога није увек свестан (R. II Спознаја као интерни дијалог: јединство и мултиплицитет свести Код психоаналитичара се можемо сусрести са изразима: централно Ја и други субсистеми Ја. код Газаниге) над јако оболелима од епилепсије. Човек је биће које увек подразумева и вредновање. Субсистеми Ја могу довести до настанка одлуке (votum). иако они раде паралелно). иако после операције имају два сасвим одвојена тока свести. Они су им пресецали везу између две половине великог мозга и на тај начин ублажавали интензитет болести. то и не примећују. Често питамо себе одакле нам је дошла нека мисао. Цепање може да наступи због разарања централног Ја кроз процес болести. ипак. Доказ о истинитости модуларног функционисања мозга имамо у експериментима неких лекара (нпр.

Личност је центар који генерише значење. Бити личност. а воља бива поремећена.. јер и те друге личности су подједнако вредне колико и она сама. Функција мозга. битна) спознаја.. бити у могућности да се доживи. него и од ступња вероватноће да у неком нервном систему дође до стања које иде ка развоју психотичног понашања.. Процес обољевања не зависи само од цепања система. осећања.. његов ноћни пријатељ није био нико други до он сам – да : сам господин Гољедкин. . 70 . Та елиминација се састоји у искључивању сувишних информација и података којима смо скоро непрестано изложени. углавном. излагача). Централно Ја једне личности је одређено као неки тип унутрашњег посматрача и интерпретатора (тумача. Мозак одбацује непотребно. Човек треба да се труди да побратими свесно и несвесно у себи. Али једино човек има вољу (=volicia) своје личности. да би достигао у меру јединства и сагласја личности. мотиве. Дела Достојевског су била и остала једна од најважнијих извора за психопатологију. – Али. а усваја оно што би могло бити од практичне користи. Јединство личности није загарантована ствар.Личност се дефинише из себе саме“.Господин Гољедкин је одмах препознао свог ноћног пријатеља. јединству личности и заједничарењу са другим личностима Човек није једино створење које има жеље. .У Достојевсковом Двојнику имамо одличан пример цепања личности: . интензитет елиминације и селекције опада. У случају да дође до психоделије. то значи сагледавати извршење чињенице да имамо свест. каже Емрих.“. нервног система и чулних органа је. За сваку личност спознаја друге личности (ближњег) је конститутивна (основна. рад на елиминацији. Личност треба да примећује постојање других личности око ње. Овде Ја цепа на два дела и изазива шизофрену психозу. IV О субјективности. које процењује или доноси одлуке.

III Филозофија природе у аспекту антропологије треба да има за циљ да човека и његову свест не дискриминише. долазимо у ситуацију несугласица. Резултат таквог разумевања филозофије природе водио је јасно смрти филозофије природе (констатација Јиргена Мителштраса). контраверзног типа. Са једне стране струја софиста. Заправо то је нововековна филозофија природе са једне стране. Рене Декарт и др. н. добила је своју деобу! Ексхумација је резултат два обличја. Резултат у таквом поимању водио је дуализму. 71 . тзв. Томас Хобс. као начелно питање. период пресократовски Од почетка амбиваленција (= двојака вредност) је карактеристика самог појма природе. својим теоријама утичу да се теоријска подчини практичној. е. I Џорџ Бекон. Наглашавам: после своје нововековне ексхумације филозофија природе. него помогне да задобије достојанство онтичког бића. Своје начело веже за космолошки период. Је ли то задовољавајућа правда? – подела на природне (= physis) и људске (= nomos) законе. посматра се из угла ексхумације (= издвајања посмртних остатака) саме филозофије природе. али не и крајња тачка (све)целокупне стварности. Одраз ће имати и у нововековној филозофији природе. а са друге Сократ/Платон. Та несугласица се провлачи и све до данас и на њу се поставља питање. на које се тежи дати одговор. Проучавањем космолошког периода. Драстична промена уследиће појавом релативистичке физике и квантне механике.) -Reinhard Löw Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Теорија о филозофији природе спада од самог почетка VII и VI век пр. Полазна тачка у таквом подухвату јесте само биће човека. II Схватање односа између природне науке и филозофије природе. Теоријско и практично.XVI Филозофија природе (270-283 стр.

теоријско сагледавање филозофије природе. ради се о теоријском и практичном аспекту. Довело је до велике експанзије разних истраживача. односно посматрана је у два аспекта. да се подсетимо. Она је кроз своју еволуцију развила мисао као свобухватна теорија која се тицала не само појма природе. а са друге стране то су Сократ/Платон. чиме се на јасан начин теоријски аспекат подчињава практичном. уочиће се подчинутост теоријског аспекта практичном.Тематски приказ целине: У аспекту сваког посматрања и проучавања. Наиме. Дакле.бићу) са друге стране. односно. тј. За класичну филозофију. било је у томе да су филозофи (космолошког) периода настојали да здраворазумским закључивањем и уз извесне аналогије са митолошким представама превладају разлику између очигледног чулног мноштва са једне и општег јединства или повезаности свих ствари у свету (природи односно космосу: ономе што јесте . Почетак филозофског поимања филозофије природе. а који је опет добио неки шири и значајнији смисао. своје корене веже од периода Френсиса Бекона. Рене Декарта и Галилео Галилеја. Оба приступа филозофији природе провућиће се све до данашњих дана. који је дело руку (слабијег) човека. треба да се исто то и упозна. Која је била њихова главна. да буде алтернатива у непогодно време. одговарао и један практичан аспект. да је теоријском аспекту демитологизације. првог који јесте природни закон. тако рећи теза? Треба најпре истаћи извесну разлику.. да уђу у најдубље поре и светковине саме природе. па касније и природних наука. да повежем са данашњицом. која нас уводи у нововековну филозофију природе. Настаде немала распра око односа термина physis и nomos. Главна теза нововековне филозофије природе. Наиме. Не треба пренебрегнути и то. била је изјава Џорџа Бекона: Знање је моћ.. Са једне стране било је крило софиста. Један од програмских мотоа и у филозофији педагогије. Проучавање природе. Своје корене сеже још из јонске Грчке и већ у раним годинама она је била двојаког значења (= амбивалентна). тако рећи педагошко – етички карактер. Са једне стране. Управо у каснијем антрополошком периоду дошло је до извесних контраверзи. основа сваког полазишта била је theoria. пре него што се нешто усвоји и прими као присвој. него и области које су се тицале човека и космоса. видећемо да се говори о опстанку саме филозофије природе. Нововековна филозофија природе. То је оно. односно спорних тематика. Кроз сва три одељка ове тематске целине. под утицајем најпре ове тројице филозофа. датост као такво и други закон. ово није имало 72 . огледала се јасно у томе да. проналазача. Основа им је била . спозна (= епистемологија). упознавањима са самом природом и околином. Теоријско сагледавање! Сада са друге стране. било је прво у основи филозофа као начело од чега се почиње и развија се. Овакво размишљање је све до данас резултирало разним истраживањима. које се тиче људских норми и одредаба. њихова главна теза била је просвећивање. археолога. приметићемо да се у основи налази physis (= природа). геолога. Управо и сада у филозофији природе ово долази до изражаја. чему је она тежила под утицајем филозофа са једне и природних наука са друге стране и о циљу који треба да поседује сама филозофија природе. демитологизација раних хомеровских списа и др.

Ово се фундаментално тицало на човека. а то. па шта са истом сада? Јирген Мителштрас констатује о смрти филозофије природе. огледа се открићем релативистичке физике и квантне механике са којима се престаје свако објективно поимање природе. Поред тога. којима је принцип био да не постоји никакав онтолошки одређен систем односа међу стварима. И сада када би смо хтели да резимирамо оба вида објективног схватања природе. открива нам се.неке лоше последице. Оба вида довела су у безизлаз филозофију природе. ако тако размишљамо гледало као на неко биће које није природно или је чак антиприродно. Па тако у том погледу можемо сагледати историју до тог тренутка. је дуализам (= потпуно супротно начину мишљења од оног који је пре постојао). довели би смо се у питање. онда нам ништа друго не преостаје. осим што је ту утицала и привреда и индустрија на даљи ток и истраживања и самим тим развој природе. међутим на први поглед. Аргумент који се веже за такво размишљање. Могли би смо рећи да се враћамо оној јонској филозофији природе. Представници такве врсте били су истакнути Ла Матрије и Карл Фогт. са једне стране и Дијем и Канги са друге стране у погледу историјских наука. враћањем у живот 73 . постоји ли томе алтернатива. Оно што још карактерише овај период. Из самих теорија физике и механике. да је филозофија природе доживела велику деобу на извесне природне науке. односно тежи се нереалности. Ја бих лично овде указао на једну врсту синтезе теоријског аспекта и овог нововековног. Оваквом и ширем размишљању допринели су и Карл Попер у погледу аналитичке науке. где човек својим силама . Дефакто се истиче по мом схватању на неки начин дискриминација самог бића човека. Касније ћемо видети. Са друге стране. без реалног сагледавања читаве еволуције природе. као да још дубље води дискриминацији – човек умом. наука XVIII и XIX века иде још даље. главни смисао – односно поимање између ствари. Почеци другачијег схватања и размишљања крећу од Авенаријуса и Вајцекера. Рекли би смо да се овде говори о некој машти. као еманципација претходним.. јер се сама нашла у немогућности да помогне човеку. Када смо схватили да је филозофија природе у неком безизлазу и да јој нема неког излаза. а који је и резултат практичном схватању природе филозофије. мишљењем дела у простору за себе или за друге. него се ту дошло до идеје о личним политичким интересима да се то све стави под контролу и у руке једног човека. од ране антике па све до данас. него да спашавамо што се спасти може. озбиљнији приступ у новијој вековној традицији. Ексхумацијом (= ископавањем посмртних остатака) могли би доћи до једног закључка. на кога се.ума и мишљења“ стиче објективну спознају суштине материје и бића.

дакле само по себи се уочава. које би требало да укажу на однос природних наука и филозофије природе. породична стања. То се јасно очитује у медицини скоро свих смерова. да филозофија природе није изумрла у правом смислу те речи. чиме је изгубила . супротно енглеском. дати му слободу као Икони Божијој и пустити да сам иде својим вечитим токовима као задатку и смислу постојања. Трећи одељак би требао да одговори на питање.оно живо“ јесте у погледу како оно функционише и на који начин се мења. који може и не мора бити природан кроз грађење мисаоних представа и идеја. собзиром на његове многе недаће и одређења и којекаква убеђења. која се опет оградила доследностима.. остављено у некој од . Све је то једном речју водило некој носталгији. губи се из вида.филозофију природе. Разлика у Аристотеловој и Платоновој традицији огледа се кроз немогућност конструисања реалног живог света. Овим треба истаћи и то. Филозофија немачког идеализма.. Аристотел то види у томе да се развијање бића одвија преко присилног. јер се до сад човек није налазио у таквом размишљању. а са друге стране.фиока у ладици“. Тако се долази до закључка да се данашња наука посматра као једна специјалозована врста делатности која телеолошки самоиспуњава. има свој смисао из природе и да тако дисциплине које су произишле из филозофије природе иамју своје корене у истој. Човек је у сваком шогледу центар у природи и истраживању. Утицај друштва и околине на човека довела су човека данашњице на губитак оријентира.. међутим псотоји ту још нешто на шта треба указати.. То би било превише кад би смо рекли. постаје роб својим размишљањима. организације. видећемо две тезе. управо. при чему се незаборављају делатности и средства других погледа и мишљења. које једино могу и имају ту бит да помогну човеку у овој експанзији. Оно на шта ту треба указати јесте синтеза филозофије и теологије. небитно. које он има. Савременом технологијом и индустријом. и своје почетке веже за Аристотела. Дакле.оно“ право о човеку. да ли то било на директан или индиректан начин. дошло се до значајних помака на пољу природних наука и упознавању са природом. како филозофија може да помогне човеку да се оријентише? Све до сада што смо навели. хипотетичког става. у неку руку. покушавајући да схвати и појми човека. разна друштва.. мутира. нарочито оних који се директно и само тичу унутрашњости бита човековог. али да се ексхуминацијом удеобила у два обличја.. Првенствено се треба базирати на томе и указати на достојанство човека. можемо рећи да све. док је живо са друге стране ваннаучног погледа. Намећу му се нека нова размишљања. Парадоксално бива када схватимо да је неживо саморазумљиво. односно квантитативне и квалитативне промене. имало је свакако и сигурно одраза у антропологији и свакако да је и само имало антролошку перцепцију сагледавања. А то је. ишла је правим и коренитим путевима. еволуира. и у таквом безизлазу човек сам пада у носталгију. преко Мери Бекер Еди. што се и установило кроз ево на пример сцијентизам. 74 . Схватање човека у XX веку иамло је велику улогу у скоро сваком сегменту природних дешавања. још једна традиција исто везана за .. да је филозофија природе ту да разувери погрешну филозофију природе. конфесије. У другом одељку. Са друге стране. који је наступио од почетка друге половине XIX в.

... . 2 Сама реч . што значи . Израз је настао захваљујући Андронику са Родоса.. Он ју је срушио онакву каква је била у XVIII веку.XVII: О смислу метафизике2 О разлици између узрока и услова (284 – 296. дакле..Kritik der reine Vernunft“). који је Аристотелове књиге распоредио на полици на следећи начин: књиге о ономе . То је.метафизика“. То је Хегел приметио. Пошто метафизике више ту нема (срушена је).физика“. што означава науку која изучава законе природе..Њен циљ је утемељење.после“. Хегел сматра да логична наука представља праву метафизику која обухвата и метафизичко мишљење у потпуности. када се појавила Кантова .која почиње тамо где се метафизика завршава“ (Крингс).мета“.Критика чистог ума“ (. . и речи .Задатак метафизике јесте у томе да неизмерно богатство и разноликост природе постави у облик који ће човек разумети Ι О извору и логичкој структури метафизике Данас сви метафизику доводе у питање и о њој се говори без сумње... сада је на њеном месту Хегелова наука логике . Стигла је до свог краја. 75 . стр.Етимологија речи .) -Hermann Krings Концептуално – идејни приказ тематске целине: .г. .За бављење метафизиком је потребно добро схватити разлику између узрока и услова.после физике“ је био ставио иза (после) књига о физици.метафизика“ састављена је од речи . Оно што се до тада називало метафизиком сасечено је у корену и ишчезло је из науке. наука која се бави изучавањем онога што долази после физике. и то се збило 1781..

Утемељеност је дело слободе. Болест нема само узрок. Као што смо споменули. и она настаје након просуђивања и умског увида. односно. Сваки квалитетан говор о метафизици мора да нагласи да се извор метафизике налази у слободи. А ако неко зна зашто је то урадио и још има оправдане разлоге то вероватно означава присуство слободе. она мора да их замисли или конструише.вечити дерби“ односи на спортски дерби Партизана и Звезде.. већ како је могуће да се то догодило.“ (Крингс) Метафизика се бави условима. ... II O узроку и услову За бављење метафизиком је потребно добро схватити разлику између узрока и услова. Транскатегоријални став није исто што и хипотеза. која се назива транскатегоријална спознаја. Смисао метафизике се не састоји у томе да она разлике категоријалних спознаја жели да надокнади или отстрани путем транскатегоријалних претпоставки.Разлика између узрока и услова јесте производ човекове интелигенције. Интелигенција делује као она која твоеи мисао. Њен циљ је утемељење. теорија. Кантову . видимо јој две стране: добру (бити слободан за нешто). али неки ту виде нове могућности метафизике.представља неку врсту ускраћења слободе“. ми можемо да се запитамо које су основе метафизике. Она је одлука и довољна основа да би могло да се мисли. Кантов циљ је у поимању и спознаји. Ово важи и за науку. него обавезно подразумева и одређене услове. каже Крингс. На пример када кажемо: . Циљ науке је истраживање хипотеза закона. То видимо и у религији: највише слушалаца имају они који религију своде социјалне и политичке категорије. Категоријални искази који су конкретни више се цене него транскатегоријални који су уопштени..Критику ума“ тумаче као крај метафизике.. и сада знамо да се . Један вирус може само под одређеним условима да изазове одређено обољење. и лошу (бити ослобођен нечега). Ако се вратимо на слободу.Иако више не постоји. Одређени део објеката који су категоријално спознати подлежу једној јединственој спознаји. то . Хипотеза спада у категоријално одређење и њој недостаје емпиријска потврда. У односу на логику метафизика се не разликује много од повезивања и уређивања непрегледног мноштва. Метафизика није продужење физике транскатегоријалним средствима. 76 . Када човек нешто уради и не зна зашто је то урадио. Она се не труди да одговори на питање како се нешто догодило. а не узроцима. већ тражи читаво царство услова. Ради олакшице узмимо пример неке болести у човековом организму: узрок неке болести може бити нека инфекција.вечити дерби“ кроз категоријално одређење то ништа не говори. Метафизика се не задовољава одређеним бројем битних услова. али он означава транскатегоријалну везу која је потом настала просуђивањем. а они изискују објашњење. Пошто јој је неоствариво да пронађе то царство. јер Кант деструишући је (рушећи је). У области метафизике се користе транскатегоријални појмови јер су потребни уму као свезе. Метафизика је начин на који ум одлучује о самом себи. открива њен нови и скривени смисао. Чак и наука о утемељењима и првим основама има своје основе (темеље).

. изображава њену плодну и храбру обраду чија је крајња сврха да допринесе општем друштвеном задовољству. Метафизика осигурава добробит науке.“ (Крингс) 77 . .III О смислу метафизике У метафизици човеков ум преузима на себе сву своју одговорност.Задатак метафизике јесте у томе да неизмерно богатство и разноликост природе доведе у човека која је за човека разумљива. Он постаје одговоран и за човека и за свет у целости.

Појмови Име метафизика датира из давне прошлости. Још је Андроник са Родоса одговарајуће Аристотелове списе скупио под насловом „физика“. Дакле метафизика се не бави само чистим чињеницама него и њиховим темељима. О историји 78 . а касније је та реч добила значење опште црквене дисциплине. - Питање о суштини о изворном карактеру ствари претпоставља и питање о првим принципима бића и бивствујућима. тако да је филозофија значила постављање питања о свему што јесте и питање шта је то што јесте. Питање о суштини о изврном карактеру ствари предпоставља и питање о првим принципима бићима и бивствујућима. - Ф-ја не сме да буде ускраћена и она треба да залази и у метафизику. односно прва ф-ја уједно и теологија. Дакле термин теологије. Шплет указује на термин принцип. зато је метафизика. пре свега означава ф-ски напор и потиче из ф-је. Општу суштину Аристотел је тражио у бићу „као таквом“. Принцип је оно по чему нешто јесте то што јесте по чему је настало и по чему се спознаје. учење о бићу и бивствујућем.) -Jörg Splett Концептуално – идејни приказ тематске целине: - Метафизика представља учење о бићу и бивствовању. - Диференције по питању првих принципа очите су код Платона и Шплета. Платон је под тим изразом подразумевао песнички начин говора о Богу. Први принцип свега постојећег за грке је било божанско биће.XVIII Теологија и метафизика (297-312 стр. Утолико је метафизика онтологија. - Метафизика има своју есхатолошку димензију о којој нам говори Волфхарт Паненберг.

ступа увид у могућности примене аутономне ф-је под иманентним утицајем религиозних проблема. Ја нешто говорим. Грчка спекулација је наступила са захтевом за неку врсту божанске самодовољности.Однос између теологије и метафизике аутор појашњава уз помоћ њихове историје. У извесном смислу метафизички аргументи представљају неку врсту испуњења вере. За то он користи пример француског филозофа Мориса Блондела. Филозоф се од песника разликује на тај начин што он своје ставове аргументује. Божије тројство. онај ко филозофира мора бити спреман да своје тврдње подвргне истини. а мерило мора бити сама истина. код кога на место апстрактне поларизације између ф-је и теологије. прагрех) превише за ф-ску мисао. Зато саопштавање ф-ског става више није пука ствар мишљења. Ф-је више није оно што је некад била и поставља се питање да ли су таква питања (нпр. Шпехта иако је добар он не задовољава. Када је у питању метафизички аргумент ради се о целини и о само издизању целине из њене основе. у ф-ји се заступа неки став и за тај став важи захтев да буде истинит. Рајер Шпехт је своје ставове о метафизичкој функције ф-је изнео у скраћеници „дубока теорија“. Бог као личност. Покушај убеђивања могућ је тек под претпоставком могућности избора и оправдање. На метафизичка питања не смемо да гледамо емпиријским очима. Међутим. став Р. тврдим и такође тврдим да је моја тврдња истинита. Ф-ја је догађање истине. Метафизика се 79 . То значи да она не изражава само став појединца или друштва или да просто апелују на противника. За филозофију без скраћивања Ф-ја не сме да буде ускраћена и она треба да залази и у метафизику. Свако убеђивање губи смисао тамо где нема могућности избора. Ф-ја тврди да се у свакој аргументацији ради о истини као одређеној вредности. Метафизичка аргументација Ф-ја тврди. Тиме се поставља двострука тврдња. Шта више.

а и многи теолози би прогласили бесмисленим. Метафизика је највећем броју људи позната као „археологија“ што указује на збирку почетака и извора. та отвореност и вољност воде ка самоосведочавању. Међутим. а самим тим и спознаји Бога у нама. она спознаје оно што јесте. тј. Ако се пође од претпоставке „одвојености субјекта и објекта“. Шплет истиче да сама светлост није видљива. онда на ово питање не може да се пружи прави одговор. Религиозна свест. достојанствена свест и истина се не брину за себе и о себи. или субјекат спознаје објекат као сопствену конструкцију или се губи у објекту. У светлу истине: доказ постојања Бога Када говори о светлу истине. Бог у нама јесте јасна спознаја. Појам отворености и вољности метафизичко искуство заступници ф-је.остварује кроз стицање самоискуства слободе. Ф-ска питања се никада не решавају потпуно и увек захтевају да буду поново разматрана. или сама духовна светлост у којој све остало постаје далеко јасније него што би иначе било. Метафизичка теологија као одговор Ф-ја не измишља. у истини се појављује оно што јесте. она видљивим чини оно што осветљава. али тако да би питање о једном „по себи“ које мени није дато значило измицање његовог „за мене“. Не појављује се истина. него се односе само на човека. Ипак. у њој се мења разлика „по себи“ и „за мене“ утолико што за мене оно по себи није више само оно што јесте за мене. То искуство представља једну спознају која може да се достигне само кроз вољни смисао или кроз искуство вере а ту слобода кроз ток свог самопоказивања задобија признање сопственог самоидентитета. Метафора о светлости потиче још из давнина и указује на узвишеност значења обасјавање истине која се сама собом оправдава и даје достојанство свему што из ње произилази. већ као акт пажње и захвалности Богу. Метафизика има и своју есхатолошку димензију о којој нам говори Волфхарт Паненберг. 80 . Спознају не можемо схаватити као обухватање и усвајање. То је оно на шта се мисли када се каже доказ постојања Бога. јер на крају. ствари и њихове односе. Једини могући начин да се на ово питање одговори јесте одговарајућа дијалогика. ништа не може да се спозна без предмета спознаје и саме спознаје.

јер су њихови интереси заједнички. покушај да се тај идентитет антиципативо потврди и то у интересу ф-је и т-је. Оно се од свог постанка схвата као љубав према мудрости.Метафизика као теологија представља покушај подсећања на животни идентитет. Краус каже: .Истраживачи имајте стрпљења! Тајна ће се открити сама од себе“! 81 . Потребно је и стрпљење.. У суштини метафизички ставови су спорни и они се не могу тако лако решити. Ф-ја се односи на оно једно. Човеков највиши интерес би био да се ф-ја схвати као филантропија.

Оно што се надовезује на саму проблематику јесте и то. психологији. које су под разним утицајима и схватањима изгубиле свој прави смисао и примену. да се о овоме радо прећуткује и да се сваки коментар одређеног појединца не узима у обзир.. методици. Та трагедија управо узима у обзир фундамент саме филозофије – деобу хришћанске мисли и филозофије међусобно. привреде. који јасно доприносе немогућности да се наш стварни свет више не може објаснити теоријски и дати му још шири значај и смисао. указује нам на једну. Томе нарочито не сме да се пренебрегне и утицај модерног схватања науке и утицаји индустрије. како у теорији тако и у пракси Тематски приказ целине: Савремени дух који води корене још са почека XX века.) -Walter M..XIX Хришћанска филозофија (313-328 стр. педагогији. који указује да под њеним утицајем филоозофија најпре тежи прагматизму и да као таква није способна да даје одговоре на теме које се данас срећу. технике и личних интереса појединаца. Схватање света и система на начин (над)историје 82 . тако рећи битну трагедију. Да нас је захватила западњачка река указује и овај пример. 2) (Хришћанска) филозофија своје почело гради још из периода античке Грчке (= физичари . свету и човеку види у Личности Бога Логоса (Јн: 14. То се нарочито оцртало и у појединим наукама и сегментима живота људи: етици.6) в) Појава секуларизованог духа ренесансе (= мисли средњег века) дискриминише у потпуности реалност хришћанства г) Мартин Хајдегер својом дијагнозом даје схватање бића у аспекту онтолошке разлике (= супротност хришћанству) 3) Правилно схватање (хришћанске) филозофије подразумева схватање и онтике и онтологије.космичари) а) Платоново поимање Бога подразумева поистовећивање истога са природом и човеком (= потпуна дијалектичка целина) б) Јудео – хришћанско схватање о Богу. Neidl Концептуално – идејни приказ тематске целине: 1) Константно раздвајање у савременом свету хришћанске мисли и филозофије међусобно = (хришћанска) филозофија није довољна за интерпретацију данашњих феномена које сусрећемо.

да се да одговор на то physis и њој блиској речи kosmos. привреду. Филозофија се бави о оним стварима која су сама по себи јасна и сама се по себи доказују. Оба сагледавања су у супротности са данашњим погледом на свет. Logos код Хераклита је подразумевао утемељење свега постојећег – код старих Хелена космоса у првом плану. која црпи своје темеље из периода космологије код раних филозофа. тиме се дотакао и питања о спасењу. Хришћанско се бави сакралним и тајновитим (= духовним) деловима вере и живота појединца у Црвки. односно. која се неискључује овде.. У том погледу названих физичари (physis = по проучавању природе и космоса у првом плану). он ту успутно објашњава и егзистенцију појединца. У том погледу дајући одговор на тему. за разлику од софиста јасно интерпретирало као потпуна дијалектичка целина. Доста је уско и верно самом указаном питању. света и човека. јер су имали другачији појам у односу на ове. пре него кренемо да дајемо одговор на поменуто питање. код јудео – хришћана конкретно на Личност Бога Логоса (Јн: 4. Нешто слично томе. о ономе шта јесте. У свом учењу супротно јудео – хришћанском.. а које се међусобно подударају и једна другу допуњују у појединим сегментима. али је реална последица издвојених супротности. индустрију.. што и није чуд (н)о за филозофе. управо нам се указује из самог почела филозофије. јер су у свом схватању гледали појединца као на пролазну тачку. Већ код Хераклита одговор на питање и на моје мишљење можемо сагледати у термину logos која је незаобилазна у сваком погледу од самог почетка филозофије па и данас. Искључује сваки смисао и значај појединца. Код Платона се.у савременом свету јасна је појава као неподударност за свет и човека. које нарочито истиче и Мартин Хајдегер. Да је неминовно у проучавању ове теме. међутим остао је као непрестана (= перманентна) динамика у свом цикличном кружењу (= kyklos aidios). Тако посматрајући долазимо до блиске сродности филозофије и хришћанства. Ориген је касније у том погледу говорио о апокатастази – враћању свега у првобитно стање. physis и logos су заправо фундаментална проблематика код схватања још раних јоњана. под којима је била подразумевана хармонија Бога. како је могло постојати мишљење о вечном постојању физичког космоса?! Три термина kosmos.[Бог је изједначен са твари (= природом)]. али ћемо такође видети и значајно тумачење те речи и код јудео – хришћанског поимања.16).. веже за сваког појединца понаособ и тиме се указује на 83 . одакле порекло у оваквом схватању? Одмах ћу да укажем на једно моје мишљење. треба сагледа(ва)ти реалност са духовног аспекта. Оно главно што треба да нас брине о томе. Ово је имало за последицу да се космос схвати као умирујућа целина за себе. У самом наслову Хришћанска филозофија указују нам се две семантике (хришћанска и филозофија). можемо видети и код Платона у Timaju. Хелени су гледали на космос као на једну непролазну смисаону самопостојећу силу и као такав је и сам смисао и израз слободе коју има. (Истакнимо и то на основу искуства. Да разјаснимо и ово. није му се приписивало његово стварање. почетак. да се питање спасења. касније и код Оригена у нешто блажем погледу. Питање које се може поставити упоредо јесте. Анаксимандар када говори у том погледу.

као Платон. Поимање личности у погледу домостроја Божијег. Василије Велики. управо указујући и дајући предност личности над природом. Понавља се учење о цикличном кружењу космоса и његовом вечном постојању и са тиме се дискриминише трасцендентност Бога и остаје у вечној вези са твари која је такође вечна. Бог је личносно биће и нема своје узроке и последице. То је јасно указање на присутност Божију у свету. Да би и сам човек био способан да прихвати такву вољу. али сада у овом тренутку истаћићемо неколико важних тачака. Супротно оваквим схватањима. Систематски кад бисмо хтели да образложимо диференције између учења Хелена и хришћана. Григорије Богослов. Једно је главно: личност је носилац природе . Самим таквим поимањем бића и личности Бога са друге стране.16). сада насупрот томе.16) = Ја сам пут Истина и Живот! То је главно и полазно схватање хришћанске мисли када је у питању било који аспекат њеног учења. која је говорила о бесмислености.? Учење њих тројице филозофа говорило је о Богу као Једном који се из угла логике и рационалности људског ума могао схватити само у погледу приписивања добра као опште одреднице. Јамблиха.. а успут и као апологија појављује се јудео – хришћанско учење са фундаменталним разликама.. јесте схватање Бога код западних филозофа (Плотина. Григорије Ниски. Овакво учење има сличности са хеленистичким. претходило је кључно у свему откровење. Такво учење је у вернијој вези са каснијим кападокијским (св. 84 .. онe којe су противтеза претходном учењу. У том погледу се и сасвим другачије представља само биће и егзистенција Бога. Оно са чим се ја не бих сложио сада радикално у (о) тексту које интерпретирам. Из Јеванђелских речи: Јер Бог тако благоизволе да и Сина свога Јединороднога дао да нико ко верује не пропадне. видим коња. Насупрот претходном учењу где је physis (= твар. Претходећи таквом делу. па и сама природа Божија није узрок егзистенцији Бога. а не видим коњство. али то није онакво учење као хеленистичко. Аристотел.) учењем о апофатизму. огледа се у Сину Јединородном (= Логосу) који је узео природу људску и тиме на себе примио твар. Али.Она природи даје постојање! Једном приликом је један филозоф рекао. сотирологија)... Супротност егзистенцији појединца код Хелена.. требала би нам посебна студија. учење се своди на саму Личност Бога Логоса (Јн: 4. св. човека. Сам термин личност и у хришћанству имала је различиту конотацију. космоса. бића. Прокла. Однос тварне и нетварне природе огледа се управо у њиховој конституцији у Личности Бога Логоса.његов јасан смисао и значај у свету). природа) била тема у погледу.итд. одмах се доводи у питање спасење света и човека (= у хршћнств.итд). кад они нису имали толико далеко схватање. Оно је биће несазнајно и трасцендентно. узрок (код старих Грка arche) свега постојећег (= твари). него да има живот вечни (Јн: 3.. Бог је почело. овде се самој личности придодаје њено достојанство. св. како се напомињу они..

већ и да хоће да нађу не могу. економија. али сигурно да јесте једним добрим делом. У жижи јавности. Не може се пренебрегнути тај дубоки и битан фундамент кад се јасно очитује (већ) у самим различитим схватањима мислилаца. а који опет јасно дефинише исто. Запад је у том погледу доста застранио и читава ренесансна мисао ће ићи у овом духу и прожимати савремени свет. У првом плану би овде била истакнута онтологија која би у развоју човечанства управо то подразумевала да би се вратило на легитимно место. Међутим оно што сам ја открио из његовог схватања како онтолошке разлике тако и његове фундаменталне онтологије. Од почетка схоластике. којом се улази у созерцање. Погрешно тумачећи поимање Бога. природе. човека у суштини. које су га спутавале и тиме да приступи Божанском сагледавању (= созерцању) у пракси. да се на јавну сцену вратио антрoпоцентризам – човек је поново стављен у центар јавног мњења. само што је то данас актуелно кроз механику и технику индустријског и економског развоја. То сада добија свој први план и гледиште и постаје и јесте и сам сведочим и давно пре мене Хегел да је то добило форму духа. а коме је циљ био посветовчење сакраменталних ствари. Рецимо да би то требало да се конкретизује у складу са Божијим стварањем чиме се даје светост конкретног бивствујућег као таквог. Номинална секуларизација сакрамената за историјске димензије живота. Међутим. да му је заправо одузео његов јединствени лични статус – реалност коју има. дао ми је на неки начин кад боље схватим одговор о значајности духовног у филозофији. друго самим тим робују стварима са којима се сусрећу. Такво поимање говори о потпомагању и даљој успешности кроз саме силе космоса. односно. треба се вратити предањским учењима и систематозовати у савременом поретку и животу. привреда. који наивно Хегелово схватање духа преноси као што и сам рекох на димензију друштва. човек и појединац изгубе свој смисао. Све се то једном речју веже за Једног Бога и његову Личност у Богу Логосу... индустрија. Било како било. На томе се гради и наш онтолошки поглед једних према другима. Прво што су изгубили свој фундамент. Можемо слободно рећи. да би уколико се не учини таква номинализација сакралних ствари. откуда таква реалност? Због чега је схватање Истине о Богу изгубило свој смисао и значење? Не бих ја баш реко да је ту пресудно утицао Тома аквински. Слично размишљање попут Хегела имао је и Карл Маркс. како променити ренесансну мисао и размишљање? Шта је то што се заборавило и који би били главни кретиријуми за одређивање те праве Истине? Треба заиста рећи праву реалност и дијагнозу савременог друштва и поретка. У том погледу. 320 параграф III – фуснота496. Но. У том случају. На том пољу утицао је доста тадашњи номинализам који корене вуче из схоластике.требао је себе да ослободи свих тварних страсти. не само изгубе. кроз онтолошку разлику (= начин) бића и бивствовања. У том погледу ренесанса је схватила. Обе ствари нису данас на чистом и као такве као да су се или синкретизовале једна у другу или је ново откриће нешто сасвим треће. што је Најдл добро констатовао на стр. представљање старих реликта јудео – хришћанске мисли управо је откриће новог века. дошла у опасност коју крије јудео – хришћанска мисао. и све је то у јасним и дефинисаним теоријама представљено за малограђански свет. на основу општих појмова и речи. Друга ствар. своју реалност и значај све до данас губи јудео – хришћанска мисао. Последица оваквог чина и слободног изнуривања и одсецања есхатолошке истине довело је да свет. Тома аквински је Бога повезао са светом на такав начин. мада са друге стране и упоредо противник (хришћанске) филозофије даје ново схватање о свету. оваква идеја подразумева хијерархију 85 . не би требао да постоји тај диференцијал. Прошло је много векова од оних филозофских и јудео – хришћанских мисли. Мартин Хајдегер као пресудни дијагностичар и филозоф XX века. односно враћања неким делом Аристотелизма преко Томе Аквинског у делу Summa theologica личност човека је добила на великом значају у односу на личност самог Бога.

Григорије Богослов Брат наш је Бог наш) Дакле. (уп. о ономе што нам је понуђено из природе и света. И мислим да и не постоји. Нити доприноси сама логика нити онтологија нити пак онтика. него се међусобно дефинишу и прожимају и као такве дају јасну реалну Истину. јер иако би постојало. Питање о стварном постојању и бивствовању све материје и твари око нас. јер би у оваквој кризи у којој се налази сама филозофија све довело под скепсу. Бог нам је кроз своју поруку понудио један мост. physisa и logosa у духу јудео – хришћанског смисла. па и нас самих. Св. 86 . Врло је занимљива констатација Најдла који каже. Управо у таквом сагледавању и поимању оног kosmosa.која следи јудео – хришћанском схватању – Бог (творац). преко кога можемо да се упознамо са његовом структуром. а тај мост се зове онтологија. природа и човек. јесте питање о постојању и питање о самопостојању. Оваквом схватању не би требао да буде други сличан њој или алтернативан. то би сигурно неко осведочио и дао на светлост јавном мњењу. можемо видети праву реалност и Истину. То би нарочито била добра оријентација човека у природи и друштву.

разговарање. + Интегрални систем – целовити систем + Фулгурационализам – правац по коме је људско морално опхођење један нов степен у еволуцији. темељно. + Контрадикторан – противречан.Речник непознатих речи и израза + Осмоза – заједница у којој се две или више ствари међусобно прожимају. несагласан сам себи. објашњен помоћу природне науке – кроз сједињење више подсистема у један нови. интегрални систем + Атеисти – они који негирају постојање Бога + Агностици – они који негирају сваку могућност познања Бога и стварности. + Секуларизација . скуп моралних особина које поседује један човек. систем вредности. претварање нечега у световно + Дискурс . + Феномен – појава + Верификација – проверавање + Полза – корист + Votum – одлука + Ентитет – суштина нечега. битно. кидање на делове + Volicia – воља + Конститутивно . излагање 87 . главна битност + Фрагментација – цепање.основно. Још се може рећи и перихореза + Сцијентисти – научници који изучавају природне науке.посветонњачење. значајно. + Етос – обичај. предавање неке тематске целине.

начин постојања бића + Есенција – суштина. оно што постоји у стварности. начело свега постојећег + Репресија . улажење у друго у циљу промене смисла другог + Arche – почетак. или изнад природе. учење о првим узроцима постојања нечег.+ Профан – који се налази ван храма. усклађеност свих делова + Делегирати – изабирати. несвет. одабирати + Ентитет – суштина ствари. природа нечег + Метафизика – изван. о првим принипима + Перцепција – опажај. управљање пажње на садржаје свести + Скептицизам – сумњичење. безбожан + Ентелехија – страралачки принцип то + Координација – међусобна усаглашеност. сумња у нешто или неког + Семиотика – општа наука о знаковима 88 . од правила + Диференција – разлика + Инстанца – надлежни орган или установа одређеног ранга у хијерархији + Инкорпорација – утеловљење.принуда + a priori – оно што постоји пре искуства + Дедукција – закључивање из општег ка посебном + Егзистенција – постојање. опажање + Рефлексија – размишљање. биће + Аномалија – одступње од нормалног.