You are on page 1of 16

Савремени системи информисања

- први колоквијум -

Из перспективе комуникологије, човек је animal symbolicum; он је
изградио свет информација, у којем живи исто онако, како живи и у
свету осталих људи и свету ствари.
Информационо-комуникациони систем1 јесте посебан систем веза и
органа, којим протичу информације. Уколико нема друштва, не може
бити ни комуницирања. Постоји 5 врста комуникације:
 интраперсонална (унутрашњи говор)
 интерперсонална (односи са другима)
 групна (односи унутар групе)
 масовна (односи посредовани медијима)
 интеркултурна (сусрет и интеракција са припадницима
других култура, са странцима)

У најједноставнијем моделу комуникације (који подразумева присуство
два субјекта), улогу емитера или примаоца поруке може да игра било
који субјекат (зато, што је биогенетски и психосоцијално опремљен за
такву врсту комуникације). Овакво комуницирање се лакше одвија, ако
су учесницима у њему заједнички (или бар приближно исти):
 културни стандарди и норме

 кодни систем (тј. језик)

 представа о времену и простору
Иако је комуницирање у највећој мери еманација људске способности и
слободе, оно се свесном друштвеном акцијом обликује у ИКС (који га
усмерава и каналише, а понекад и ограничава или, чак, забрањује).

Нова економија: у њеној основи је размена информација; успоставља
се нови однос између економских производних снага и културног
капитала друштва (где предност има ово друго). Мануел Кастелс говори

1
информационо-комуникациони систем - ИКС
1
о ,,дуалном граду'':
1) с једне стране, јавља се космополитска елита, која је
функционално, економски и културно у додиру са целим светом
2) с друге стране опстају трибалистичке локалне заједнице (које
се у оквиру својих локалних идентитета супротстављају глобалном
повезивању)
И један и други колективитет су подједнако и живи и стварни.

У савременом друштву, политички најважнији вид комуницирања се
тако организује и спроводи, да може да доспе до огромне већине
припадника друштва (отпочиње од институција (држава, политичке
партије, предузећа, итд.) и одвија се унапред одређеним и високо
пропусним каналима).

Настанак
Историјски, ИКС је настао умножавањем канала који поспешују и
убрзавају комуникацију (то је технолошка основа настанка и
развоја). С друге стране, социјалну основу ИКС чине нити културних
творевина, јер је ИКС сложен производ људског духа.
Историјски облици комуникационих канала су:
 размена и трговина

 саобраћај

 велике миграције

 ратни сукоби

Ради се о додиру и сусрету различитих култура; за ово се у
антропологији користи појам ,,културни контакт'', а у комуникологији
,,међународно комуницирање''. Овај сусрет, према трајању, може да
буде
o краткотрајан
o дуготрајан,
а по интензитету
o површан
o дубински.

Са развојем правих комуникационих технологија, комуникациони
канали обухватају сразмерно све мањи обим комуницирања унутар

2
сваког појединог друштва, али и у светским оквирима. Ове примарне
способности Едвард Сапир назива ,,примарне технике
комуницирања". На сложенијим нивоима цивилизацијског развитка се
јављају специјализована средства комуницирања; њих Сапир
назива ,,секундарне технике комуницирања".

Језик (у вербално-звучном облику) и начини његовог фиксирања у
материјалним симболима (писмо) у правом смислу представљају
предисторију ИКС. У свом историјском развоју, човек је стварао све
сложенију организацију друштва (а држава је зацело једна од
најсложенијих цивилизацијских творевина). У овим условима,
организовани канали за проток информација су се показали као
неопходни, јер иначе не би било могуће функционисање све сложенијег
друштвеног система.

Јохан Гутенберг је 1456. изумео штампарију, која је постала основа за
развој цивилизације књига (Меклуан: ,,То је Гутенбергова галаксија'');
након овог проналаска су уследиле многе револуционарне промене и
открића.

Комуникациони канали су се временом повезивали са својим
институцијама и субјектима; тако су настајали разноврсни типови ИКС.
Према својим циљевима и учинцима, масовно комуницирање има
доминантан утицај на политичке процесе у савременом друштву (свако
вођење политике подразумева употребу средстава за масовно
комуницирање). Политичко комуницирање, као вид масовног
комуницирања, се обично схвата као процес који се из малобројних
центара усмерава ка великој маси појединаца; ипак, његова природа је
таква, да је треба схватити као размену информација између
друштвених група.

Две нужне претпоставке за настанак ИКС су групе и институције.
Групе су најважнији субјекти политичког комуницирања у савременом
друштву; као субјекти друштвене комуникације, пре свега се истичу
највеће групе - класе, а потом средње и мале друштвене групе.

Често се поставља питање неутралности ИКС. Мишљења се могу
поделити у 4 групе:

3
1. неутралност  медији су политички неутрални, чак и аполитични.
2. демократска усмереност  постојање више врста медија
омогућава пружање више врста информација
3. елитизам  медији стварају уска грла, која су под контролом
припадника елите
4. супротстављени утицаји  позитивни и негативни
утицаји се преплићу

Предмет:
Предмет проучавања ИКС се конституише на 2 нивоа:
 емпиријском  упоредно проучавање постојећих система
 теоријском  информационом систему се приступа као
специфичном друштвеном подсистему (као целини, која
функционише као подсистем глобалног друштва)
Ови делови су нераскидиво повезани.

Као подсистем, ИКС садржи само канале за институционализовано
одвијање групног и масовног комуницирања (а не и широк спектар
неинституционализованог комуницирања). Све информације које њиме
протичу су по свом карактеру јавне, и као такве су свима подједнако
доступне. Чиниоци, који ограничавају приступ информацијама:
o елементарна медијска и информатичка (не)писменост
o ниво прихода појединца
o издаци за прибављање информација, итд.
Ниједан ИКС нема неутралан однос према свим порукама; деловање
ИКС у одређеном друштву је последица одређене комуникационе
политике, тј. политике стварања и дифузије информација.
Комуникациони агенси могу бити како појединци и друштвене
групе, тако и институције.

Анализа савремених ИКС за теоријски оквир има друштвену теорију
комуникације; предметни оквир ове анализе јесте глобално друштво.
ИКС је концепт који посебан нагласак ставља на изучавање начина,
како постићи оптималност управљања и унутрашње организације
(коришћењем метода и техника обраде података). Ради се о
кибернетском приступу, који је пре свега технички оријентисан.

4
Најчешће се подразумева микросоциолошки приступ.

Концепт система масовних медија, као и систем масовних
комуникација, потичу из англосаксонског света, у којем је настала и
посебна научна дисциплина  социологија масовних комуникација.
Ова два концепта су ужа од концепта ИКС зато, што се ограничавају
само на онај део ИКС-а, који чине институције за масовно комуницирање
(комуникациони канали), а остављају по страни:
o творце (агенсе) информација и факторе који утичу на исход у
њиховој дифузији
o кориснике информација.
ИКС је заправо део ширег система, и између њега и те целине, као и
између њега и других подсистема, постоји хоризонтална и вертикална
интеракција.

Дефиниција ИКС:
То је скуп посебних институција, канала и активности, помоћу којих
групе специјалиста (на начин који је утемељен друштвеним нормама)
информишу јавност о деловању појединаца, група, институција и
организација. Његова сврха је омогућавање масовног приступа
информацијама и транспарентност власти и других организација у
друштву.
ИКС не може да буде ни потпуно отворен, ни потпуно затворен; у
његовој природи је тежња за што већом отвореношћу, јер он постоји да
би омогућио оптицај, а не само проток информација. Постоје 2
димензије његове отворености/затворености:
1) прва се тиче глобалног друштва, коме тај ИКС припада
2) друга се тиче односа ИКС према окружењу, према ИКС других
глобалних друштава или према међународној заједници као целини. Ове
две димензије (унутрашња и спољашња) су међусобно повезане.

 Улога ИКС  да оријентише, организује и рационализује људске
активности, кроз њихово повезивање. То му највише успева онда, када
је и сам отворен, богат друштвеним и техничким комуникационим
каналима, и у служби мноштва комуникационих субјеката.
 У институције, које припадају ИКС-у, спадају масовни медији и
друге институције, које званично припадају другим подсистемима
5
једног друштва (држава, политичке партије,
образовне/културне/верске и др. институције, итд.)
 Канали су техничка средства, којима континуирано теку
информације. Медији као канали се схватају првенствено у смислу
технологија преноса&дифузије информација. ИКС-има припадају само
јавни и институционализовани канали
 Групе, као конститутивни елемент ИКС, чине професионални
комуникатори. То су новинари, рекламни стручњаци, ПР-ови,
истраживачи јавног мњења, и сл.

Права, обавезе и међусобни односи институција, канала и
специјализованих група у ИКС су нормативно прописани уставом,
законима о јавном информисању, итд. Важна нормативна област је
и она, коју покривају професионална удружења новинара са својим
етичким кодексом.

Јавност  то је категорија, која се јавља тек у демократским
друштвима, са мноштвом људи. Ослањајући се на сувереност народа,
његов активан део има право да инсистира на начелу јавности рада
власти и њених организација. Јавност, посредством ИКС, омогућава да
се до свести о општем интересу дође на посредан начин. То се све
догађа у јавној сфери, која је отворена и доступна свим припадницима
друштва. Џон Кин разликује 3 категорије јавних сфера:
1) микро јавна сфера (о питањима од општег интереса се расправља
на нивоу, нижем од националне државе)
2) мезо јавна сфера (обухвата људе на нивоу националне државе)
3) макро јавна сфера (обухвата људе на наднационалном и
планетарном нивоу)

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
xxxxxxxxxxxxxxxx

Модели:
Модел треба да прикаже, како би систем функционисао на нивоу
својих теоријских претпоставки, без осврта на конкретне околности
(које би могле да доведу у питање ове претпоставке). Моделски
приступ омогућава, да се уоче битне заједничке одлике великог

6
броја ИКС, да се хипотетички изрази начин њиховог
функционисања, и да се налази прикажу на једноставан и разумљив
начин.
 Први модел је конструисао Харолд Ласвел; то је тзв. вербални
модел  то је формула 5W (5 питања), заснована на Аристотеловој
,,Реторици'':
1) Питање ,,Ко?'' се односи на комуникатора
2) Одговор на питање ,,Шта?'' траже истраживачи
3) Питање ,,Посредством кога?'' занима оне, који се баве
истраживањем комуникационих канала
4) Питањем ,,Коме?'' се баве проучаваоци аудиторијума
5) Питање ,,Са каквим учинком?'' занима оне, који се баве анализом
учинка комуникационих процеса.

I
Први прави модел комуникационог процеса (познат као ,,основни
модел'') су дали Шенон и Вивер 1949. Они су природу
комуницирања објаснили на примеру хомеостатске машине.
Овај модел чине:
 извор
 преносник
 пријемник
 прималац (повезан са извором по принципу повратне
спреге)
Извор (новинар) саопштава информацију (говор) преноснику
(микрофон), који је претвара у физичке сигнале, а који путују
каналом (Херцови таласи), да би их затим пријемник претворио у
поруку (артикулисане звуке) за примаоца. Комуникација није могућа
ако извор и прималац не користе исти код (исту културно утврђену
конвенцију).
 Шум је битна компонента комуникационог процеса; то је сметња,
која може да се јави на каналу, и може да измени физичку
структуру сигнала. Шум може бити:
 каналски
 из околине

7
 семантички.
Да би се шум свео на минимум, примењује се редунданца  то је
вишак или понављање информација, које оптерећује канал, али
доприноси бољем разумевању поруке.

II
Други модел је створио Џон Вивијан (то је ,,концентрични
модел''); представио га је у облику концентричних кругова. Од
центра ка ободима се јављају:
1) комуникатори (то су новинари, који информацију претварају у
вест)
2) вратари (ово су уредници, који могу да зауставе или измене
информацију)
3) регулатори (они имају исту улогу као вратари, али се налазе
изван медијских институција)
4) филтери  они могу бити:
 информациони (језик или симболи)

 физиолошки (физички недостаци)

 психолошки (вредносни систем и емоције примаоца)
Опсег, интензитет и трајање информације у овом моделу зависе пре
свега од вратара и регулатора.

III
Трећи модел је развио Франце Врег (зове се ,,системски развојни
модел2''). Овај модел је најближи теоријском концепту ИКС (он СРМ
комуникације анализира као подсистем глобалног друштва, и сагледава
га као динамичку целину, која је способна да се развија).
Основна одлика СРМ: способност реструктурирања (и то га сврстава
у адаптивно-процесне моделе). Врег разликује:
1. морфостатичке комуникационе системе (они теже
затворености и одржавању постојеће равнотеже; проток
информација је једносмерни (од центра ка периферији); графички,
имају облик затвореног круга)
2. морфогенетске системе (они теже отворености, иновацијама и

2
системски развојни модел - СРМ
8
успостављању равнотеже увек на вишем нивоу; комуникација је
двосмерна; графички, имају облик спирале).
При конституисању СРМ се претпоставља, да је ИКС релативно
аутономан подсистем, који служи као мрежа за интеграцију
друштва. ИКС глобалном систему пружа информације о себи и
околини, и повезује делове система. Његова улога  слање тачних
и правовремених информација свим осталим системима. Његова
аутономија зависи од других подсистема (политичког,
економског, војног, научног, културног, итд). СРМ претпоставља, да
важи аксиом функционалне аутономије сваког од подсистема.

У основи функционалног комуницирања је идеја друштвеног
дијалога. Ово комуницирање се одвија између средстава масовног
комуницирања и јавности. Суштина функционалног комуницирања
лежи у томе, да комуникатор усклађује сопствене представе,
циљеве и хтења са очекивањима примаоца. То се остварује
емпатијом (уживљавањем комуникатора у потребе и осећања
публике). Комуникацијске потребе могу се разврстати у две главне
групе:
1. оне, које извиру из основних људских активности, и из
интересовања, која су на тим активностима утемељена
2. оне које настају из основних функција медија (те су функције:
информативна, коментаторска, оријентациона, рекреативна)
Економски систем на ИКС утиче у овим окружењима:
 нетржишном
 тржишном

Постоје 2 основна начина за успостављање повратне спреге:
1. подсистеми се отварају за информације, које од публике стижу
посредством ИКС, и то овај пут у повратном току (то је тзв. петља),
посредством интерперсоналних канала и канала масовних медија
2. улогу посредника, који обезбеђује информације о публици,
преузимају центри за испитивање јавног мнења и тржишта.

Овај модел приказује 2 активна субјекта, чије се функције разликују:
1. структуру саопштавања у ИКС, која је у улози комуникатора
2. структуру пријема, која је у улози публике.
9
Изворна, унутрашња улога ИКС у СРМ: да се прибављањем
информација диже општи културни ниво, као и ниво образовања и
научне информисаности.

СРМ је део средине која није хомогена, већ диверзификована. То значи
да ту средину чине глобални системи различите сложености, који су
између себе у односима:
 сарадње (кооперације)

 надметања (компетиције)

 сукоба (конфликта)

Транскомуникациони процеси  То су процеси, у којима два или
више система међусобно размењује информације. Транскомуникација се
одвија кроз канале, као што су:
 канали масовних медија
 интерперсонални канали
Отвореност је квалитет, који омогућује комуникацију међу културама.

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
xxxxxxxxxxxxxxxxx

Агенси у ИКС
Агенси у ИКС  То су елементи, који у одлучујућој мери покрећу и
обликују систем. Способни су да било вертикално (кроз читав систем),
било хоризонтално (унутар појединих подсистема) иницирају,
усмеравају или спречавају комуникационе процесе.

Држава
Она је један од основних агенаса у ИКС; ти агенси најпре утичу на
образовање ИКС, а потом и на његово функционисање. Деловање
државе  на почетку се уређује функционисање ИКС, на нормативни
начин. Постоји 6 основних норматива:
1. уставна начела о слободи изражавања
2. закони о:
 праву власништва над медијима
 телекомуникацијама
10
 индустрији културе као делу масовног комуницирања
 ограничавању слободе говора и штампе
 ауторским правима и заштити интелектуалне својине.
Однос државе и ИКС није реципрочан  утицај државе на ИКС је
значајно јачи, него што је то случај у супротном. Држава, пре свега,
представља извор информација; у ове сврхе служи ,,брифинг'' (то су
усмерени контакти владиних представника и новинара). Брифинг може
бити:
 у поверењу (off the record)
 јавно (on the record)
 из обавештених извора (on background)
 из поверљивих извора (deep background)

Према Мајклу Робинсону, постоји 5 основних образаца, како се медији
односе према држави  медији су:
1. супротстављени  одбијају било какво повезивање са елитом на
власти и владајућом политиком. Нису повезани ни са једном партијом
и обично су маргинални (са изузецима у "Nation" (САД) и "Le Monde
Diplomatique" (Француска))
2. независни  прихватају основне вредности постојећег политичког
система, али према владајућој политичкој елити имају критичко-
негативан однос (то су "New York World" у САД и "Le Monde" у
Француској)
3. симбиотички  прихватају сарадњу са државом; у великој мери
користе информације које потичу од државе (ово је често код
новинских агенција)
4. бирократски  они су у власништву државе, која њима управља
посредно/непосредно; најчешће се ради о електронским медијима
(нпр. BBC)
5. партијски  они су у директној вези са политичким партијама (то су
њихова гласила)

Однос државе и штампе  утицај државе се, од настанка штампе до
данас, постепено смањивао. Ограничење за државну интервенцију у
штампи  чињеница да је штампа, у већини случајева, у приватном

11
власништву. Држава се најчешће ограничава на индиректне облике
помоћи (повлашћене цене, минималне пореске стопе, итд).
Данас је у жижи интересовања, пре свега, дигитално комуницирање (па
тиме опада утицај штампе). Одсуство директног уплитања државе се
може објаснити и техничком природом штампе  информације које
добијамо путем штампе су материјализоване и непроменљиве. Ово
повећава одговорност уредника и новинара; информација може
накнадно да буде предмет анализе тужилаштва, које може да
евентуално ограничи њену дифузију.
Држава на штампу утиче, пре свега, индиректним методима.
Најчешћи методи су:
 регулисање увоза&дистрибуције иностране штампе

 дефинисање политике цена&сировина, као и опреме коју
штампа користи
 финансијски допринос штампи из државне касе

 оглашавање делатности државних и.јавних служби путем
штампе
 помоћ која иде листовима, чији је опстанак доведен у питање,
као и помоћ штампи уопште, итд.
Економско-финансијски облици помагања штампи могу бити
o директни (новијег датума)
o индиректни (нпр. повлашћене ПТТ тарифе, јефтинији транспорт,
мањи порез, итд)
Директној помоћи се прибегава због снажних процеса концентрације и
централизације, којима је штампа изложена. Ако се штампа препусти
тржишту, биће угрожена због:
 потенцијалног исцрпљења читалачке публике
 стално растућих трошкова производње.
Облици директне помоћи штампи се разликују од земље до земље.
Познати су и алтернативни облици државне помоћи штампи:
 оснивање фондова за рационализацију
 давање повољних и дугорочних кредита
 оснивање савета за штампу, итд.

Токови концентрације штампе у савременим ИКС имају два облика:

12
1. хоризонтално ширење (јачи издавачи новина опстају на рачун
слабијих, које преузимају)
2. вертикално повезивање (повезивање ,,од шуме до киоска'').

Штампу погађа и процес диверзификације  када се капитал из
штампе сели у уноснија подручја унутар масовних медија, али и у друге
привредне гране. Процеси концентрисања и централизовања штампе
се негативно оцењују; они су последица две природе штампе (с једне
стране, то је приватан бизнис, а с друге, то је политичка институција;
ово представља својеврсни парадокс  конкуренција vs. државна
интервенција).

Пошто је национални ваздушни простор (етaр) скоро свуда под
јурисдикцијом државе, може се рећи да држава има монопол и државни
надзор над тим простором као над јавним добром. Разлози за то: за
деловање електронских медија, након што су се појавили, је био
потребан почетни капитал у количини, коју није имао ни један
приватник; ту су и практично-политички разлози (зато што су
електронски медији веома моћни).

Код расподеле електромагнетних таласа и употребљивих фреквенција,
главну улогу је преузела држава. Морала је да се избори са радио-
пиратеријом, која се јављала у 2 облика  ситуирање нелегалних
емитера:
1. унутар државе, на произвољно одабраним таласима (чиме
пиратске станице ометају програм друге станице, која се налази на
истој фреквенцији)
2. изван државних граница, користећи се недореченошћу
међународног права (нпр. на отвореном мору  сигнали се усмеравају
према одређеној земљи).
Први вид пиратерије обично има политичку и културну димензију, док је
други првенствено мотивисан комерцијалним интересима. Данас су
националне РТВ мреже махом јавне корпорације или предузећа;
непосредно управљање њима је поверено регулаторном телу, које
поставља влада или парламент. Финансијску и политичку контролу
над јавном мрежом обавља парламент; за техничке аспекте рада
(доделу фреквенција) је надлежно министарство саобраћаја и/или
13
телекомуникација.
Власништво над јавном радиодифузном корпорацијом може да
буде:
 директно државно

 држава се као власник појављује посредно контролишући
финансијске групе, које поседују контролни пакет акција.

Када је електронски комуникациони канал једне земље јавна установа,
новац за његово функционисање се најчешће прикупља претплатом.
Висину претплате и обвезнике одређује парламент, који одлучује и о
расходу јавног предузећа. Ако у држави, поред јавних, постоје и
комерцијалне станице, држава за себе резервише право да
лиценцира, тј. да даје дозволу за рад тим електронским медијима.
Време уступања фреквенција једној станици је најчешће ограничено.

Држава као централна институција савремених политичких система
уређује, организује, финансира и надзире бројне канале
међународног комуницирања. Концепт суверенитета државе
укључује и комуникациони суверенитет; то подразумева њену
одговорност за све информације, које настају и бивају емитоване са
њене територије, без обзира на то, ко је њен технички емитер.
Држава се у међународном праву сматра носиоцем одговорности за
комуницирање изван националних граница. Најважније међународне
агенције, које се баве комуницирањем, јесу:
1. UNESCO
2. Међународна телекомуникациона унија.

У игрању улоге субјекта међународног комуницирања, држава најчешће
има на располагању:
1. владине активности (то су семинари, стипендије, финансирање
краћих студијских боравака, публиковање међународних докумената,
итд)
2. дипломатско-конзуларне активности (оснивају се
представништва, чији је задатак да о својој земљи створе што бољу
слику код земље-домаћина; подразумева се извештавање о свим
догађима из матичне земље, као и ширење&учвршћивање пријатељских
односа две земље)
14
3. информативно-пропагандне установе (оне у први план стављају
научне, образовне и културне активности; држава која одобри отварање
оваквог центра на својој територији, аутоматски има право да отвори
такав центар у држави, за чији је центар дала сагласност да се отвори)
4. посебне масовне медије
5. Интернет

Према Мекбрајду (Мекбрајдова комисија), може се набројати 5
циљева РТВ комуникације, усмерене ка иностранству:
I) Одржати контакт са сународницима у другим земљама (чиме
се чува и одржава матична култура)
II) Омогућити увид у вести о најновијим домаћим и међународним
дешавањима
III) Међународној јавности представити друштвени, економски и
културни живот матичне земље
IV) У иностранству ширити сазнања о националној политици
земље, и изложити њене ставове о текућим догађањима у свету
V) Доводити у питање прилике, политику и само постојање других
земаља, уз помоћ агресивне и безобзирне пропаганде

Регулација  то је надзор и контрола активности приватних
предузећа, коју спроводи држава ради остварења општих интереса
(очување&унапређење друштвеног благостања, али и спречавање
монопола). Монополски положај може да буде:
 природни (он је резултат природе активности предузећа)

 тржишни (јавља се када најуспешнија предузећа елиминишу
конкуренцију).
Крајње тачке, у оквиру којих се креће (де)регулација, јесу:
 држава максимално уређује привреду
 привреда се препушта тржишту и његовој ,,невидљивој руци''.
Дерегулација медија се првенствено односи на РТВ системе; њу
подржавају:
1. предузетници свих грана индустрије (који у овом
процесу проналазе своју корист)
2. власници капитала (који су заинтересовани за улагање
новца у ТВ станице)
15
3. друштвене групе, које ту налазе политички и културни
интерес
4. аудиторијум (који жели што бољу ,,услугу'').
Монополски положај националних РТВ мрежа је настајао, зато што:
 у време свог настајања, оне нису могле да буду у приватном
власништву
 нису биле у власништву ни једне политичке партије

 је држава гарантовала програм у националним границама и
сигуран извор прихода од претплате

(није исписано: Дерегулација у појединим земљама)

16