You are on page 1of 301

Ljudi laži-Skot Pek

Centralna tema ove knjige je problem zla, ljudske laži i zla, kako u individualnoj, psihopatološkoj ravni, tako i grupnog zla, na kolektivnoj ravni. Problem zla je jedna od najsloženijih antropoloških tema i Skot Pek joj prilazi s dužnim poštovanjem – iz psihološkog, psihopatološkog, etičkog, religijskog i socijalnog ugla. Navodedi primere iz sopstvene prakse, koje je prikazao kroz upečatljive dijaloge i situacije, i opštija zapažanja i generalizacije, želi da nam pruži jedno zaokruženo antropološko viđenje problema zla, laži i lenjosti.

Nada u mogudnost lečenja ljudskog zla ZA LILI posvedenoj mnogim putevima, od kojih je samo jedan borba sa demonima.

RUKUJ PAŽLJIVO Ovo je opasna knjiga. Napisao sam je jer verujem da je potrebna. Verujem da de njen opšti efekat biti lekovit. A l i pisao sam je i sa strepnjom. Ona može i da po­ vredi. Nekim čitaocima de naneti bol. A što je još gore, bide i onih koji de informacije iz nje zloupotrebi ti da bi nekome naškodili. Zamolio sam nekoliko preliminarnih čitalaca u čije mišljenje i ispravnost imam veliko poverenje da mi odgo­ vore na sledede: »Da li mislite da je ova knjiga o ljudskom zlu i sama zla?« Odgovor je bio ne, mada je jedan dodao: »U našoj crkvi se kaže: Cak i Deva Marija može da posluži za seksualne fantazije.« Koliko god da mi se ovaj grub ali jezgrovit odgovor činio realističnim, nije me baš umirio. Stoga molim svoje čitaoce i javnost za izvinjenje zbog štete koju ova knjiga može da nanese i molim vas da njome rukujete pažljivo. Jedan od oblika pažnje je ljubav. Ako zbog nečega napisanog u ovoj knjizi osetite bol, ponašajte se prema se­ bi nežno i sa ljubavlju. I molim vas, imajte ljubavi i za one svoje bližnje za koje dete možda otkriti da su zli. Budite pažljivi — puni pažnje. Lako je mrzeti zle ljude. A l i setite se saveta sv. A v 1 gustina da treba mrzeti greh, ali grešnika treba voleti.« Kada otkrijete da je osoba zla, setite se: »Ja sam ovakav zbog milosti Božje.« Obeležavajudi neke ljude kao zle, ja očigledno dono­ sim surovo kritičan sud o njima. Moj Gospod je rekao: » N e sudi, da ti se ne bi sudilo.« Ovom izjavom, toliko puta citiranom van konteksta, Isus nije mislio da kaže da ni­ kada ne treba suditi o svom bližnjem. Jer je rekao i ovo: »Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa deš on­ da vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga.«* Ono što je ovim mislio da kaže jeste da drugima treba da sudimo sa­ mo sa velikom pažnjom a da pažnja prema drugima poči­ nje prešudivanjem samom sebi. Nema nikakve nade da demo izlečiti ljude od zla ako nismo u stanju da se sa njim direktno suočimo. Ono ne predstavlja baš lep prizor. Moju prvu knjigu: Put kojim se rede išlo9 mnogi ljudi smatraju lepom knjigom. Ova knjiga nije lepa. Ona govori o našoj mračnoj strani i veli­ kim delom o najmračnijim članovima ovog našeg ljudskog društva — ljudima koje ja sasvim otvoreno smatram zlim. To nisu lepi ljudi. A l i sud se mora stvoriti. Osnovna teza ovog rada je da ove ljude a i ljudsko zlo uopšte treba pod­ vrgnuti naučnom ispitivanju. Ne apstraktnom. Ne ni samo filozofskom. Ved naučnom. A da bismo to uradili, moramo biti spremni da sudimo. Opasnosti od ovakvih sudova bide izložene na početku završnog dela knjige. A l i za sada vas molim da ne ispuštate iz vida da se donošenja sudova o drugima ne smemo prihvatati ako nismo sposobni da po­ đemo od presuđivanja sebi i pokušaja da sebe lečimo. Bor­ ba za izlečenje od ljudskog zla uvek počinje od naše kude. A samoočišdenje de nam uvek biti najjače oružje. Ovu knjigu je bilo veoma teško napisati iz više razlo­ ga. Glavni među njima bio je taj što je to knjiga o procesu. Još uvek ne mogu da kažem da znam sve o ljudskom zlu; tek učim. U stvari, tek sam počeo da učim. Naslov jednog od poglavlja je »U pravcu psihologije z l a « . Ovako sam ga nazvao upravo zbog toga što još nemamo materiju nauč­ nog znanja o zlu dovoljno obimnu da bismo je mogli na­ zvati psihologijom. Zbog toga bih ovde dodao još jedno upozorenje: ništa što je ovde napisano nemojte smatrati završnom rečju. Pravi cilj ove knjige jeste da nas dovede 2

Jev. po Mateju 7:

1—5.

* Simon & Schuster, 1978.

10

u stanje u kome demo biti nezadovoljni zbog toga što o ovoj misteriji ne znamo apsolutno ništa. Nešto ranije sam Isusa nazvao svojim Gospodom. P o ­ sle mnogo godina nejasne identifikacije sa budizmom i is­ lamskim misticizmom, najzad sam se čvrsto predao hrišdanstvu, što je opunovaženo 9. marta 1980. g. kada sam se u četrdeset i tredoj godini krstio. Bilo je to mnogo pre ne­ go što sam započeo rad na ovoj knjizi. Sedam se nekog pisca koji mi je uz rukopis koji mi je poslao na čitanje poslao i izvinjenje zbog svoje »hrišdanske pristrasnosti«. Ja se ne izvinjavam. Da hrišdanstvo smatram pristrasnim, ne bih ga prihvatio. Niti mi pada na pamet da pri­ krivam svoje hrišdanske stavove. U stvari, to ne bih ni mogao. Moja posvedenost hrišdanstvu je najvažnija stvar u mom životu, ona je totalna i sve prožima. Brine me jedino što u slučajevima kada su najizraže­ niji, ovi stavovi mogu da izazovu nepotrebnu prisutnost kod nekih čitalaca. Velika su zla kroz vekove bila počinje­ na — i još uvek se čine — od takozvanih hrišdana i često u ime Hrista. Vidljiva Hristova crkva je potrebna i čak spašava, ali je očigledno puna mana i ja se zaista izvinja­ vam i za njene kao i svoje lične grehe. Krstaški ratovi i inkvizicija nemaju nikakve veze sa Hristom. Rat, mučenja i progonstva nemaju nikakve veze sa Hristom. Oholost i osveta nemaju nikakve veze sa Hris­ tom. Prve reči koje je Isus izgovorio u besedi koja je jedi­ na' zabeležena, bile su: »Blaženi siromašni duhom jer je njihovo carstvo nebesko.« Ne oholi. A dok je umirao, mo­ lio je da njegovim ubicama bude oprošteno. U pismu svojoj sestri, sv. Tereza Lisijska piše: » A k o si voljna da spokojno podnosiš iskušenje da budeš samoj 4 sebi neprijatna, onda deš Isusu biti prijatno utočište.« P o ­ kušaj da se definiše pravi hrišdanin u sebi nosi rizik. A l i , ako bih morao, pravog hrišdanina bih definisao kao sva­ koga ko je »za Isusa prijatno utočište«. Hiljade i hiljade ljudi svake nedelje idu u hrišdansku crkvu, ali nisu ni naj4 Sabrana pisma sv. Tereze Lisijske, prev. F. J. Sheed (Sheed & W a r d , 1949, s. 303).

11

manje spremni da budu sami sebi neprijatni, spokojno ili ne, i koji prema tome nisu za Isusa prijatno utočište. N a ­ suprot tome, milioni Hindusa, muslimana, Jevreja, ateista i gnostika bili bi sposobni da izdrže ovo iskušenje. U ovoj knjizi nema ničega što bi moglo da uvredi ove druge. A l i one prve, mnogo toga de uvrediti. Osedam potrebu za još jednim »neizvinjenjem«. Mno­ g i m mojim čitaocima se nede dopasti što o Bogu govorim u muškom rodu. Cini mi se da razumem i cenim ovaj stav. O tome

sam mnogo razmišljao. Ženski pokret za borbu pro­ tiv seksitičkog jezika u meni ima jaku podršku. A l i , pre svega, Bog nije bespolan. On je krcat životom i ljubavlju — pa čak i nekom vrstom seksualnosti. Prema tome, ne možemo o njemu govoriti kao da je » t o « ili » o n o « . Boga svakako smatram androgenim. On je nežan, on nas hrani i odgaja kao što bi najbolja majka. Međutim, i može biti da je to samo posledica kulture u kojoj živim, ja subjek­ tivno doživljavam njegovu realnost kao više mušku nego žensku. Dok nas, s jedne strane, odgaja, on isto tako želi i da prodre u nas, i dok mi poput nevoljne device često bežimo od njegove ljubavi, on nas juri energijom lovca koju inače asociramo sa muškim polom. Kako je C. S. Lewis re­ kao, u odnosu na Boga, svi smo mi žene. 5 Sta više, bez obzira na svoj pol ili svesnu teologiju, svima nama je duž­ nost — obaveza — da, uzvradajudi njegovu ljubav poku­ šamo da rodimo, kao Marija Hrista, u sebi i drugima. Sto se tiče satane, ovde du zaobidi tradiciju i govoriti o njemu u srednjem rodu. Iako znam da je satana požudan da pro­ dre u nas, nikada to nisam doživeo kao seksualnu ili krea­ tivnu želju ved samo kao destruktivnu i punu mržnje. T e ­ ško je odrediti pol zmije. Sve istorije slučajeva iznetih u ovoj knjizi puno puta sam detaljno prekrojio. Kamen temeljac psihoterapije i nauke 9U poštenje i tačnost. Ipak, principi ponekada dođu u sukob i u slučaju ove knjige opravdanje poverenja paci­ jenata prevagnulo je nad iznošenjem irelevantnih podata­ ka u potpunosti. Zbog toga de »čistunci« možda posum5

Ta grozna snaga Macmillan ( N e w Y o r k , 1965, s. 316).

12

njati u moje »podatke«. S druge strane, ako vam se učini da ste prepoznali neku određenu osobu u mojim pacijenti­ ma ovde opisanim, prevarili ste se. Međutim, u osobenim karakteristikama koje du opisati, verovatno dete prepo­ znati mnoge ljude. To je zbog toga što moja mnogobrojna prekrajanja istorija slučajeva nisu — po mom mišljenju — ozbiljno poremetila njihovu ljudsku dinamiku. A ova knjiga je i napisana zbog toga što nam je ta dinamika za­ jednička a i zbog toga što mi, ljudska bida, treba da je sa­ gledamo i razumemo. Spisak ljudi kojima treba zahvaliti na podršci pri stvaranju ovog dela bio bi suviše dug, ali ipak du navesti one koji posebno zaslužuju da budu pomenuti: moja verna sekretarica, Ana Pat, koja je bez kompjutera, u periodu od pet godina, kao saradnik kucala na izgled beskrajne ruko- pisne verzije i revizije; moja deca, Belinda, Džulia i Kristofer, koja su propatila zbog oca koji je radio kao lud; mo­ je kolege koje su mi dale podršku svojom hrabrošdu da se i sami suoče sa užasnom stvarnošdu ljudskog zla; posebno moja supruga, Lili, kojoj je ovo delo posvedeno, moj dragi prijatelj, »ateista«, Ričard Sloun; moj urednik Ervin Glajks, čije mi je verovanje da za ovakvom knjigom po- stoji potreba dalo podstreka; svi hrabri pacijenti koji su se podvrgli mom nespretnom tretmanu i time bili moji učitelji i, najzad, dvojica velikih savremenih proučavalaca ljudskog zla i moji mentori, Erih From i Malahi Martin. Dr Skot Pek Novi Preston, Konektikat, 06777

13

ČOVEK KOJI JE SKLOPIO PAKT SA ĐAVOLOM

Džordž je oduvek bio bezbrižna osoba — ili je bar tako mislio — sve do onog popodneva početkom oktobra. Doduše, imao je briga uobičajenih za jednog trgovca, su­ pruga, oca troje dece i vlasnika kude gde je krov povre­ meno prokišnjavao a bašta uvek morala da se kosi. A mo­ ra se redi da je bio i neobično pedantan i uredan čovek koji je brinuo možda više od ostalih ako bi trava u bašti malo više narasla ili bi se farba negde u kudi malo ogulila. Tačno je i da je u predvečerje, u zalazak sunca, uvek osedao čudnu mešavinu tuge i straha. Džordž nije voleo za­ laske sunca. A l i to je trajalo samo nekoliko minuta. Pone­ kad, kada bi bio zauzet prodavanjem ili ako je nebo bilo oblačno, ne bi uopšte ni primetio zalazak sunca. Džordž je bio rođeni trgovac. Umešan, artikulisan, je­ dnostavan i obdareni pripovedač, osvojio je jugoistočne države kao meteor. Prodavao je plastične poklopce za ku­ tije, onu vrstu koja se lako natakne na teglu sa kafom. Bi­ lo je to tržište velikih rivala. Džordžova kompanija je bila jedna od pet nacionalnih proizvođača takvih artikala. U roku od pet godina otkako je preuzeo teritoriju od čoveka koji ni sam nije bio za potcenjivanje, Džordž je svojom genijalnom pedanterijom utrostručio prodaju. U trideset četvrtoj godini zarađivao je skoro šezdeset hiljada dolara 14

godišnje u plati i proviziji mada nije čak morao ni mnogo da radi. Dovek koji je uspeo. Neprilike su počele u Montrealu. Kompanija je pred­ ložila da on tamo otputuje na skup proizvođača plastike. Pošto je bila jesen, a ni on, ni njegova supruga, Glorija, nikada nisu videli jesenje lišde severa, odlučio je da je po­ vede. Lepo su se proveli. Skup je bio kao i svi drugi, ali lišde je bilo predivno, restorani odlični a i Glorija je bila u pristojnom raspoloženju. Svoje poslednje popodne u Montrealu odlučili su da provedu u obilasku katedrale. Ne zato što su bili naročito religiozni; Glorija bi se u najbo­ ljem slučaju mogla nazvati mlakim protestantom, a on je, pošto je detinjstvo proveo pored fanatično religiozne maj­ ke, osedao izrazitu antipatiju prema crkvama. Ali, kako god bilo, katedrala je spadala u turističke objekte, a oni su bili turisti. Tamo mu je bilo sumorno i neinteresantno i jedva je čekao da Glorija kaže da joj je dosta. Idudi prema izlazu obasjanom suncem, on krajičkom oka spazi kutijicu za prilog katedrali odmah pored masivnih vratnica. Zastao je neodlučno. S jedne strane, nije osedao nikakvu iskrenu želju da pokloni ni centa ovoj ili bilo kojoj drugoj crkvi. A l i , s druge, osedao je mali nerazumni strah da de, ako ne da ništa, stabilnost njegovog života biti ugrožena. Postideo se ovog straha; on je razuman čovek. A l i onda pomisli da bi bilo sasvim razumno i ako bi dao mali doprinos isto kao što je razumno platiti ulaznicu za muzej ili zabavni park. Odlučio je da da sav sitan novac ako ga nema previše. I nije ga bilo. Izbrojao je pedeset pet centi u novčidima i ubacio ih u kutiju. To je bio trenutak u kome ga je ščepala prva pomisao. Udarila ga je kao grom, pravi udarac, potpuno neočekivan, ostavljajudi ga ošamudenim i zbunje­ nim. Kao da je neko iznenada u njegovom mozgu ispisao reči: »UMRECEŠ K A D A TI BUDE B I L O 55 G O D I N A . « Džordž izvadi novčanik iz džepa. Najvedi deo novca koji je imao bio je u putničkim čekovima. A l i imao je i jed­ nu novčanicu od pet i dve od po jednog dolara. Skoro ih je iščupao iz novčanika i ugurao u kutiju. Onda, zgrabivši Gloriju za ruku, gotovo je izbacio kroz vrata. Pitala ga je 15

šta mu je. Rekao je da mu je iznenada pozlilo i da bi hteo da se vrati u hotel. Nije se sedao ni silaska niz stepenice katedrale, ni taksija. Tek u hotelskoj sobi, dok je ležao u krevetu pretvarajudi se da je bolestan, panika je počela da popušta. Ved slededeg dana, na letu kudi, u Severnu Karolinu, Džordž je opet osedao mir i samouverenje. Onaj incident je bio zaboravljen. Dve nedelje kasnije, vozedi na službeni put u Kentaki, dođe Džordž do znaka za skretanje s puta i smanjenje br­ zine na četrdeset pet milja na sat. Dok je prolazio pored znaka, dođe mu druga misao i ureza mu se u mozak, veli­ kim oštro isklesanim slovima, kao i prošli put: » U M R E DES U ČETRDESET PETOJ.« Celog tog dana Džordž se osedao nelagodno. Međutim, ovoga puta bio je sposoban da posmatra ovo svoje iskustvo sa malo više objektivnosti. Obe misli imaju veze sa brojevima. A brojevi su samo bro­ jevi i ništa više, male apstrakcije bez značenja. Da imaju značenje, zar bi se menjale? Prvo 55 pa onda 45. Da su ostali isti, onda bi bilo razloga za zabrinutost. A ovo su samo brojevi bez važnosti. Ved slededeg dana, opet je to bio onaj stari Džordž. Prošlo je nedelju dana. Dok je vozio u pravcu nekog malog sela, Džordž prime ti tablu koja je označavala da je ušao u okrug Aptona, Severna Karolina. Dođe mu treda misao: » U B I Č E TE C O V E K PO I M E N U A P T O N . « Džordž se ozbiljno zabrinuo. Dva dana kasnije dok je vozio kraj neke stare napuštene železničke stanice, ponovo mu zasvetleše one reči: » K R O V TE KUDE DE SE S R U Š I T I D O K SI TI U N U T R A I UBIDE T E . « Od tada pa nadalje ovakve misli su mu dolazile skoro svakog dana i uvek dok bi vozio na terenu. Džordž je po­ čeo da se užasava jutara pred službeni put. Na poslu nije mogao da se skoncentriše. Izgubio je smisao za humor. Hrana je izgubila ukus. Nodu bi teško uspeo da zaspi. Ipak, sve je to bilo još nekako podnošljivo do jutra kada je vozio preko reke Roanok. Samo što je prešao reku, pomisli: 16

ri. te nodi opet nije mogao da zaspi. » P R E NEGO STO BUDE Z A T R P A N A . A l i nastavio je.» O V O T I J E BIO POSLEDNJI P R E L A Z A K P R E K O OVOG M O S T A . Sve do tri nodi kasnije. Preko mosta. Ako bi počeo da ga zao­ bilazi. ovo je bilo potpuno apsurdno. Tiho se obukao i iskrao iz kude. on bi. Dokazao je da je ona pomisao bila netačna. Nije bilo nikakvih dokaza da su te misli predstavljale bilo kakvu realnost. TVOJ A U T O DE SE Z A L E T E T I P R A V O U O V U J A M U I TI DEŠ P O ­ G I N U T I . Misli su samo misli. Ovo je bio prvi put u poslednja dva meseca da se osedao dobro. Bolje i da umre nego da se muči ova­ ko. dok je Glo­ rija pored njega meko hrkala. « U početku. s druge strane. Ako se preveze preko mosta na Roanoku i ne umre. smešna. tako ga je steglo u grudima da je jedva disao. on prođe pored nekakve duboke jame iskopane kraj puta u blizini Fajetvila. Uspeo je. Dve milje niz put. tvorevina­ ma izvitoperene mašte. Vozio je vrlo pažljivo. sve ispriča Gloriji. Onda je okrenuo i odvezao se opet preko mosta ka kudi. Međutim. Blesava. « Džordž je razmišljao da. možda. Straha više nije bilo. Do kude je ved bio u stanju ekstaze. Džordž se skoro nasmeja na ovu po^ednju pomisao. on ju je mrzeo što je tako smirena dok se on bori sa svojom dilemom. Most na reci Roanok je prelazio skoro stalno. u nodi. Bestraga. Kada se most najzad pomolio pred njim. Zar da dozvoli da mu život bude rukovođen ne­ kakvim pomislima najobičnijim izmišljotinama. Tačno je da je do17 . zar to nije dokazao? Ipak. morao bi svakog meseca da putuje po nekoliko sto­ tina milja izvan svoje maršrute ili da potpuno otkaže ne­ kolicini svojih klijenata. u krevetu. A l i opet. A l i te nodi. otkuda on zna da nisu stvarne? Aha. ako su istinite U jedan sat posle ponodi Džordž donese odluku da stavi život na kocku. to de dokazati da su misli bile laž­ ne. Počeo je da zviždude. Da ona ne pomisli da je poludeo? Nikako nije mogao da natera sebe da to uradi. mogao da dokaže da nisu. Sedamdeset i tri milje natrag na most na Roanoku. Vradajudi se kudi jednog popodneva sa jednodnevnog poslovnog puta. pomisao. u stva.

Objasnio sam mu da je oboleo od klasične opsesivno kompulzivne neuroze. Izgubio je sedam kilograma. po povratku sa puta do Fajetvila. Plačudi očajnički. Slededih nekoliko sati imao je mira. Možda je ova baš ona prava. Morao je da prizna da to ne izgleda baš razumno. vredelo pokušati. Možda bi se bolje osedao ako bi se vratio do jame kao one nodi kada se vratio na Roanok. gde je zastao na samoj ivici jame. osetio se znat. Radna sposobnost mu je znatno opala. postajao je sve uznemireniji. ispričao je Gloriji svoje muke. toliko je bio uznemiren da bi. mogao bi kasnije da sleti s puta u nju kao što je bilo predviđeno. Posle toga bi se ponovo dobro osedao sve do slededeg dana i do sledede misli. nečujno iskrao iz kude. Ona me je poznavala preko nekog pri­ jatelja. Možda njegova sudbina baš jeste da se zaleti autom u tu jamu. Postao je nervozan sa decom. Slededeg jutra me je pozvala i tog popodneva sam prvi put video Džordža. Može da ispadne da je misao o mostu na Roanoku samo poslužila da ga ututka u lažno stanje si­ gurnosti. Svake druge nodi vozio se unaokolo po Karolini. Među­ tim. Konačno. Vratilo mu se pouzdanje. Spavao je sve manje i ma­ nje. Onda bi ciklus ponovo počeo. name. da su »misli« koje ga uznemiravaju ono što mi u psihijatriji nazivamo opsesijom a da je nje18 . Još jednom se Džordž obukao i usred nodi. Ipak. doživeo je slom. Džordžovo oboljenje je sada ved uzelo maha i ustalilo se.tala mu se nova pomisao o svojoj smrti. čak i ako bi otišao do jame i sredno se vratio ku­ di.kazao da je misao o mostu na Roanoku bila lažna. jedne večeri u februaru. možda. Odmah zatim bi usledila uznemirenost koja bi rasla do stepena nepodnošljivosti. na sopstveno iznenađenje. U toj fazi bi osetio neodoljivu potrebu da se vrati na mesto gde ga je misao prvi put spopala.no bolje. Neki klijenti su počeli da se žale na nje­ ga. Svakih nekoliko dana dok je vozio auto-putem. Užasavao se izlaska na put i suočavanja sa svojim poslom. Zaspao je čim se vratio kudi. Džordž je ovo izdržao šest nedelja. O spavanju nije bilo ni govora. Osedao se kao budala. Sto je više razmišljao. Ponovo se osedao go­ spodarom svoje sudbine.

Moje kompulzije su gore od mojih — kako ste ih nazvali? — opsesija. Dordže. čini mi se da bih mogao da ih podnesem. »Ja vas još uvek vrlo malo poz­ najem. vi niste kao svi drugi«. vi mislite da sam ja kao svi drugi?« » N e . odgovorio sam. Spomenuo sam mu ljude čiji je problem u tome što kada treba da krenu na put. »Njihove opsesije ne moraju biti o smrti a i njihove kompulzije mogu biti drugačije. Kao da me nešto prisilja­ va da razmišljam o tome i da usred nodi ustajem i vradam se na ona mesta. ali posmatrajudi stvar sa površine. ne mogu da prestanu da brinu da li su zaključali vrata pa moraju da se vrate da provere. »Da li mislite da sam poludeo?« » N e « . A l i neželjene misli i preduzimanje neželjenih radnji je isto.« Ovde je Džordž zastao gledajudi me uznemi­ reno. Ja ne želim da se vratim na mesto gde sam imao te misli. Ne mogu da se obuzdam. to je ono najgore. ali ova prisila da se vradam na ona mesta je ono što me ubija. Ona je izlečiva. Da su to samo misli. ali lečenje — 19 . Vi imate ozbiljnu neurozu koja vam osakaduje život. »Ponekad moram po tri ili četiri puta da proverim da li sam isklju­ čio šporet. uzviknuo je Džordž. Nešto me vuče da se vratim. ne da mi da zaspim i izluđuje me jer sate provodim raspravljajudi se u sebi da li da se vratim ili ne. One su to što me izluđuje. Znači.« »Mislite da i drugi ljudi imaju nekakve 'misli* i kom­ pulzije?«. rekao sam. A l i ne mogu. Odlično. »drugi ljudi. Znate. Iako ima ljudi — i to često među onima koji su uspeli u životu — koji pomalo pate zbog svoje potrebe za sigurnošdu i bezbednošdu. koji nisu ludi?« »Tačno«. odgovorio sam. Hteo bih da zaboravim celu stvar i da zaspim. oni ipak ne ostaju budni po celu nod cimani unaokolo svojim kompulzijama. pitao je Džordž živo. Znam da je sve to glupo. ne vidim nikak­ ve znake da ste poludeli ili da ste oboleli od bilo čega go­ reg od veoma jake neuroze. » T o i ja radim!«.gova potreba da se vrati na lice mesta tih »misli«. »U pravu ste!« — povikao je. » T o je stvarno pri­ sila.« Onda sam Džordžu opisao neke od češdih opsesija od kojih ljudi pate. kompulzija.

kome je jedanaest. dr Pek. sve žene. Priznajem da ga u dubini duše volim više od ono dvoje. Ništa mu ne fali. kad Glorija upadne u je. Dobro. tek je pošao u školu. ne dobija baš najbolje ocene. Osim.dno od onih raspoloženja pa ni meni. menstruaciia i te stvari. najverovatnije de mo­ rati da ispravlja zube protezom. zar ne? 20 .psihoanalitička terapija — bide prilično teško i dugotraj­ no. Vi niste poludeli. bio je to drugi čovek. Debora. On je ne­ kako najzgodniji. Naravno. zaista. Dobar brak. U stvari. A to je samo razmišljanje o nečemu a ne i briga. priznajem da ima stvari kojima pridajem značaj. koja ima trinaest godina. a ni njih nisam imao od našeg poslednjeg susreta. Za vreme naše prve seanse bio je plačljiv dok mi je opisivao svoju agoniju i skoro pate­ tično vapio da mu se kaže da je sve u redu. ali se trudim da to ne poka­ zujem i čini mi se da uspevam. ni njoj nije do toga — ali to je normalno. kome je šest godina. Tiče me se i kakva su mi deca u školi. ponašao se kao da je »mrtav hladan«. Džordž junior. Sada je zračio samopouzdanjem.« Kada je tri dana kasnije Džordž ponovo došao da me vidi. Znate. Ponekad mi se čini kao prava veštica. Glorija ima svojih raspoloženja. ali to ne znači i da imam nekih velikih problema. nego je jednostavno više zainteresovan za sport. Naš seksualni život? — sasvim je u redu. naravno. ali zaista mislim da imate ozbiljan problem i mislim da dete nastaviti da budete nesposobni za život ako se ne podvrgnete temeljnom tretmanu. Moj miljenik. Na primer. »Ja. Najstarija. osim onih malih opsesija i kompulzija. tako da to nije problem. važno mi je da li demo kudu krečiti ovog ili slededeg leta. Mi smo stabilna porodica. Tu. nemam na šta da se požalim. Ovu njegovu lažnu predstavu smo kasnije naz­ vali »nema problema«. Moj pokušaj da saznam nešto o nje­ govim životnim okolnostima ostao je bez rezultata. valjda. Nisam imao za šta da se uhvatim. nema problema. A Kristofer. u stvari. ali takve su. U banci imamo puno novaca.

Bila je uz nas sve vreme. Ja sam naročito voleo baku. Umro je kada sam pošao na ko­ ledž. nekoliko puta su ga pustili kudi na privremeno odsustvo iz bolnice. sa maj­ čine strane imali su para i dosta su nas pomagali. Taj kamen bio mi je us. odbio sam da ga i dalje posedujem. da ne zaboravim. Cak smo i živeli sa njima jedno vre. ne bih mogao da kažem da sam baš uvek bio sredan. Moja dve godine mlađa sestra i ja uživali smo punu pažnju naše majke. umro je mlad. To nije bio problem. Pravi blagoslov. Doduše. ali dobio sam kao neki osedaj da de mi baka umreti ako svakog dana ne dodirnem je. otac mi je doživeo nervni slom. ali ja se svega toga vrlo malo sedam. Možda malo suviše religiozna za moj ukus. što sam zaista mrzeo. » A l i ne mislim da me j e išta od toga zaista uznemiri­ lo. umeo je da bude baš lud. jer sam morao da pamtim da treba da izađem specijalno radi toga.Moje detinjstvo? Pa. Pričanje o kompulziji me je podsetilo da sam to ved imao kada mi je bilo trinaest godina.put od kude do škole i trebalo je samo da se setim da ga dodirnem. Nismo bili baš imudni. ali bilo je do­ voljno novca da se provučemo. Nečega sam se setio posle na­ šeg prošlog sastanka. valjda je to bila neka faza ili tako nešto. Bila je dobra majka. To sam mrzeo. Sa njima smo bili zaista bliski. Da. Ved sam vam rekao. Večito nas je vukla u crkve. Zbog toga imam utisak da du i iz ovih opsesija i kompulzija koje me muče u poslednje vreme isto tako izadi. Kada sam bio negde na polovini srednje škole. Moji baba i deda. Kada mi je bilo devet godina. Ne znam kako je sve to počelo. posle oko godinu dana jednostavno sam to prerastao. Priznajem da mi je pao kamen sa srca kad ste rekli da nisam. Zadržali su ga u državnoj bolnici. rekao bih. Šizofrenija ili tako nešto. Sedam se da sam morao da ga obilazim u bolnici. a i to je prestalo kada sam krenuo na studije. Umirao sam od stida. A l i to je jedi­ no što mogu da joj zamerim. Moj otac se nikada nije izlečio. Bilo kako bilo. znate. »Aha. Da.dan kamen. Jedini problem je bio vikend. Verovatno sam zbog toga proš­ log puta brinuo da dete redi da sam i ja lud.me kada je moj otac prvi put odveden u bolnicu. otka21 . ali je to uvek bilo bez uspeha.

Hajde baš da vidimo šta de se desiti. zaista. « Bio sam svestan da je to bila samo jedna od mojih ludih misli. Pomiš­ ljao sam da čovek. Ne možete ni da zamislite koliko me je umirilo to što znam da nisam poludeo i da i drugi ljudi imaju iste smešne misli.S T O P E R I TI SI GA P R E G A Z I O D O K SI Z A O K R E T A O . Ali. Najzad. nije mrtav i da mu je potrebna pomod. Sumnjam da mi je potrebna ta — ka. nisam imao ništa od toga. Juče u povratku sa poslovnog sastanka. radije bih prestao sa terapijom. Dva dana kasnije. kada sam ved skoro stigao kudi. ali sve mi to izgleda kao preduga i suviše skupa procedura za nešto što po svoj pri­ lici mogu i sam da prebrodim. Ako mi se kompulzije i opsesije vrate. Slažem se. nastavidu. možda je ra­ no donositi bilo kakve zaključke.ko smo se videli. rekao sam da potpuno razumem njegovu želju da vidi šta de se desiti i da du ga rado primiti ako bude ponovo želeo da me vidi. Mislim da je to saznanje. Nisam morao dugo da čekam. Možda je onaj naš mali razgovor počet­ kom nedelje bio sve što mi je bilo potrebno. Mislim da je. On je svoju odluku doneo i očigledno nije imao namere da prihvati terapiju dokle god se bude dobro osedao. zahvalan. Odvezao sam se natrag do 22 . Očekivao sam da se njegovi sim­ ptomi pre ili kasnije vrate u ovom "ili onom obliku. Na tome sam vam.« Pokušao sam blago da se suprotstavim Džordžu. Nije bilo nikakve svrhe suprotstavljati mu se. iznenada mi dođe misao: » N A ONOJ O K U ­ CI JE S T A J A O A U T O . Da sam stvarno nekoga udario. Naj­ pametnije je bilo da sedim i čekam. možda. one pomisli su mi se vratile. osetio bih udarac ili bih ga čuo. dr Pek. Zato radije više ne bih do­ lazio. i prošlo. više nisam mogao da izdržim. Brinuo sam da du biti optužen da sam pregazio čoveka i pobegao. u stvari. Pred očima mi je nepresta­ no lebdela slika tela kako leži u jarku pored puta. možda. Re­ kao sam da se meni ne čini da se u njegovom životu bilo šta značajno promenilo. Džordž me je panično pozvao: »Bili ste u pravu. i sredilo celu stvar. nekoliko milja posle jed­ ne oštre okuke. ali za sada. A l i misli nikako nisam mogao da se oslobodim.ko je ono zovete? — psihoanaliza.

vao da je Džordž imao puno razloga za zabrinutost i da su njegovi simptomi samo jedan od njih. Naravno. u stvari. Tokom slededa tri meseca za koje vreme je dolazio da me vidi dva puta nedeljno. Od svoje starije dece. gotovo životinjski pošto bi pre toga oboje malo popili. Njegov seksualni ži­ vot. bio je. Mada je još u početku priznao da njegovo detinjstvo nije bilo idealno. bio je potpuno otuđen. u kojoj je video egocentričnu. Džordž je sa svoje strane postepeno počeo da izražava strahovitu ogorčenost prema Gloriji. Njegova agonija se nas.vila da bi mogao da se smiri. koga je nazvala »slabidem i cmizdravom mrcinom«. imao je još mnogo takvih mi­ sli.one okuke.« I tako je Džordž ponovo započeo psihoterapiju i to zbog toga što su se njegove opsesije i kompulzije nastavi­ le. A l i ovako više ne mogu. Tokom ta prva tri meseca terapije polako sam otkri. bez imalo ljubavi ili podrške. Džordž je tek sada.pustio i vratio se na mesto gde mu se misao prvi put poja. Glorijina »veštičija« raspoloženja su. Od cele porodice samo je sa Kristoferom bio u nekakvom odnosu i shvatao je da je dečaka verovatno razmazio »pokušavajudi da ga zaštiti od Glorijinih kandži«. uspeo je da se seti kako je na njegov sedmi rođendan njegov otac ubio 23 . očajan. I svaki put bi. nekog drugog. Odmah mi je bilo bolje. najzad po. Gloriju je optuživao da ih je okrenula protiv njega. Vedina je bila o smrti. krvi ili bilo kakvog udesa. Glorija i on su imali odnose jednom u šest nedelja i to uvek silovito. ponekad. Izgleda da mi je zaista potrebna ta psihoanaliza. kako se ispostavilo. trajala po šest nedelja. nije bilo ni tra­ ga od tela. kratko. posle duge borbe sa opsesijom. njegovoj ili. čitavih pedeset milja. na moje insistiranje da se seti što više detalja iz tog vremena. Na primer. ili o tome kako je optužen za neko krivično delo. hladnu ženu. Izgleda da ste imali pravo. postepeno počeo da uviđa da mu je sve to mnogo više naškodilo i zaplašilo ga više nego što je želeo da prizna. Debore i Džordža.tavlja. Prilikom jednog susreta sa njom otkrio sam da je u stanju prilične depresije i puna mržnje prema Džordžu. za koji je rekao da je sasvim u redu.

»to je da se oslobodim ovih misli i kompulzija. Džordž i njegova sestra su živeli sa babom i dedom. govorio je. Isuse«. Često se žalio da ne vidi nikakvog smisla u upuštanju u njegove. sa metlom u ruci. Prve dve godine pošto mu je otac bio zadržan u bol­ nici. Svaku novu »misao« je opisivao do detalja i skoro sa uživanjem pričao o svojoj agoniji oko odlučivanja da li da se vrati na mesto doga­ đaja ili ne. u stvari. naterala ga je da prove­ de celu nod na kolenima moledi se za njihovog mesnog sveštenika. kada mu je bilo jedanaest godina. posrdudi. Džordž je mrzeo i tog popa i Pentakostnu crkvu u koju ga je majka godinama vukla svake srede uveče a nedeljom na ceo dan. Džordž je uspeo da shvati da ni njegova majka nije bila u mnogo boljem stanju nego otac. koji je doživeo srčani udar. Za sve to vreme deda je tukao babu skoro svake nedelje i Džordž je svaki put strahovao da de je ubiti. njegov otac je na­ stavio da udara mače sve dokle ga u uglu sobe nije ubio. I dok ga je Džordž. Ispostavilo se da je mače ispr­ ljalo tepih u dnevnoj sobi. kad mače. Džordž je sedeo u krevetu pre doručka i sanjario o poklonima koje de možda dobiti. Uskoro mi je postalo jasno da Džordž. ali je isto tako često bio ugro­ žen. Odmah za njim ulete otac izbezumljen od gneva. na izgled.« A o opsesijama i kompulziiama je pričao bez prestanka. Ove i slične informacije sam jedva izvlačio iz Džordža. A ni ži­ vot sa babom i dedom nije uopšte bio onako idiličan kako je želeo da ga se seda. Jednom. Setio se i kako ga je bilo užasno sramota kada bi pala u ekstazu. Tačno je da je njegov odnos sa ba­ kom bio topao i zaštitnički. Bilo je to godinu dana pre nego što de biti zadržan u bol­ nici. koristi svoje simptome da se ne bi suočavao sa onim što 24 . »Jedino što ho­ du«. nerešive probleme iz sadašnjosti i u vradanju na bolne uspomene iz prošlosti. zgrčen u krevetu. uđe u sobu. Isto tako. vrištedi preklinjao da prestane. po­ čela da govori raznim jezicima i vikala » O .sestrino mače. Cesto se bo­ jao da napusti kudu misledi da de svojim bespomodnim prisustvom uspeti da spreči ubistvo. Uopšte ne vidim kako de mi pričanje o stvarima koje su bile i prošle pomodi u tome.

bez obzira na svoj užas. nije bilo nikakve sumnje da je Džordž veoma patio zbog svojih opsesija i kompulzija. Sve dok ne odlučite da prestanete da se koristite tom dimnom zavesom i sve dok se mnogo dub­ lje ne posvetite rešavanju problema svog očajnog braka i Postalo je. Hteo bih da idem kudi. ali osedam da moram 25 užasnog detinjstva. sve vreme razmišljate o smrti«. »Ja znam da du jednoga dana umreti. A istovremeno je bio u velikoj žurbi da se oslobodi svojih simptoma. jasno i da Džordž izbegava da se suoči sa pitanjem smrti. Vi ste toliko zauzeti pričanjem i razmišljanjem o svojim opsesijama i kompulzijama da nemate vremena za one osnovne proble­ me koji ih izazivaju. I to je u redu. razmišljadete o njoj pro­ tiv svoje volje. rekao bi. takođe. Bez obzira što je više voleo da priča o njima nego o smrti i svojoj otuđenosti od žene i dece. »Sta mislite da je tema vaših opsesija i kompulzija ako ne smrt? Vi ste prestravljeni od smrti. dobrovoljno razmišljate o smrti. Vaš problem nije u tome što razmišljate o smrti.« Pokušao sam. »jeste činjenica da oni mogu da se upotrebe kao dimna zavesa. ali zašto da o tome razmišljam? To je morbidno. A uznemirenost u predvečerje? Zar vam nije jasno da zalaske sunca mrzi­ te zato što predstavljaju smrt dana a to vas podseda na sopstvenu smrt? Vi ste prestravljeni od smrti.mu se stvarno dešava u životu. Obedao sam Gloriji da du stidi kudi na večeru. Telefonirao bi mi čak i iz automo­ bila kada bi ga napale. rekao sam. zapravo. A i šta tu čovek može da uradi? Razmišljanje o tome sigurno ništa nede promeniti. » D r P e k « . »ja sam u Reliju i pre nekoliko sati sam opet imao jednu od onih misli.« A l i Džordžu se nije žu­ rilo da se pozabavi ovim pitanjem iako sam se trudio da ga što bolje izložim. objasnio sam mu. « . simptomi de nastaviti da v a s m u č e . » V i . u obliku opsesija. »Jedan od razloga iz kojih imate te simptome«. Dokle god niste u mogudnosti da. I ja sam isto tako. da pokažem Džordžu da je ovakav stav gotovo smešan. ved kako o njoj razmišljate. A l i nedu uspeti ako se vratim tamo gde sam ono pomislio. mada bez mnogo uspeha. A l i vi pokušavate da taj užas izbegnete umesto da se sa njim suočite. Ne znam šta da radim.

da se vratim tamo. Jednog jutra. A onda. Oslabio je i počeo da izgleda vrlo izmučeno. dr Pek. Uopšte ne razumem zbog čega ne­ dete da mi pomognete. da nemam modi za tako nešto. Recite mi šta da radim. pred sam kraj 26 .« U svakoj od ovakvih prilika strpljivo bih mu objaš­ njavao da ja nedu da budem taj koji odlučuje šta on treba da radi. Možda ima neke veze sa tim što ved puna četiri dana nisam imao nijednu od onih pomisli. Kao da čak i ne želite da mi pomognete. Stalno ponavljate da nije na vama da mi govorite šta da radim.« Međutim i pored toga što više nije bio preokupiran svojim simptomima. ja bih to prestao da radim. Kažite mi da se ne vradam. za­ ista. T o ­ liko bih se bolje osedao. pomozite mi. Džordž i dalje nije izgledao voljan da se pozabavi bolnom istinom o svom porodičnom životu i detinjstvu. Dobio je dijareju. I Džordžu je. I tako iz nedelje u nedelju. Počelo je da izgleda da de Džordž uskoro morati u bolnicu. očigledno. A l i to mu nije ništa značilo. da biste mi pomogli. da je on jedini koji je ima i da to što traži da ja donosim odluke umcsto njega uopšte nije zdravo. Ne znam zašto ste tako surovi. Postao je i plačljiv. dr Pek. bilo sve gore i gore. niti sam morao da odlazim na ona mesta. »Da. Možda mi se polako uka­ zuje svetlost na kraju tunela. nešto manje od četiri meseca otkako je počeo tera­ piju. Odmah sam prokomentarisao tu promenu. A onda. Kažite da ne treba da se predajem kompulziji. Stalno ponavljate da moram sam da odlučujem. I sam sam počeo da se pitam da li ispravno vodim ovaj slučaj. Uvek bi se bunio: » A l i . Pošto se vratio na svoj stil čoveka — »nema problema«. kao da se nešto iznenada promenilo. Pa zar ne vidite da baš u tome i jeste problem? Da je to baš ono što nisam u stanju? Zar ne vidite koliko se mučim? Zar. a vi nedete. ja znam ako biste vi rekli da se više ne vradam na ona mesta. ne želite da mi pomognete?« — zapomagao bi on. u očigledno veselom raspoloženju. složio se. Ne znam tačno zbog čega. pristajao je da o to­ me priča ali bez pravih osedanja. a ja dolazim kod nas upravo radi toga. »danas se osedam zaista dobro. Džordž se pojavio zviždučudi. Molim vas. Pitao se da li da promeni psihijatra.

Iz radoznalosti. I slededeg puta se Džordž dobro osedao. »ali zašto vam je to palo na pamet? Zašto baš ovog jutra za vreme baš ove seanse?« »Otkud ja znam?« — pitao je Džordž i kao da se izner­ virao. »Mora da postoji razlog. Či­ ni mi se da sam najzad okončao ovaj problem.« » T o je tačno«. U redu. Malo se ugojio i v i ­ še nije izgledao izmučen. Ovih dana su novine pune napisa o njima. Jedva da mi je to uopšte palo na pamet. Zašto bih se vradao bilo gde zbog nečega što je tako glupavo. tek onako. I obično bih u takvim slučaje27 . možda je razlog u tome što čovek često čita u novinama o onim kultovima posvedenim satani. »Zašto pitate?« » O . »ali nije me uopšte uz­ nemirila. prijavio je. Zna­ te.« »Izbegavate da odgovorite« suprotstavio sam mu se. kao grupe onih čudaka u San Francisku. ne znam. Sami ste mi rekli da vam uvek kažem sve što mi padne na pa­ met i to sam i uradio. Osedao sam se nelagodno. složio sam se. Te pomisli očigledno ništa ne znače. » T o mi je palo na pamet i ja sam vam rekao. odgovorio sam.seanse. pošto više nije bio opsednut svojim sim­ ptomima.« I ovoga puta. da li vi verujete u đavola?« » T o je čudno i vrlo komplikovano pitanje«.« »Pa. svi odgovori koje je davao bili su površni. Upravo ono što mi je rečeno da tre­ ba da radim. A l i bilo je nemogude prodreti u njegovo »nema problema«. Otkuda da ja znam kako to da mi je baš to palo na pamet?« Izgledalo je nemogude nastaviti u bilo kom pravcu. Rekao sam sebi da nedu da dozvolim da me tak­ ve gluposti više uznemiravaju. iznenada me je upitao: » D r Pek. Jeste da je izgledalo da je Džordžu mnogo bolje. » P r e dva dana sam opet imao j e ­ dnu od onih pomisli«. jednoga dana du umreti — pa šta? N i ­ sam čak imao ni želju da se vratim na mesto gde sam to pomislio. pokušao sam da mu pomognem da se malo udubi u svoje bračne probleme. Morali smo da završimo seansu i ostavimo celu tu stvar. Nešto mi je palo na pamet i ja sam vam saopštio.

ali ovde nikako nisam mogao da vidim uzrok tom poboljšanju. na primer.« »Sta ste preduzeli?« — pitao sam.« »Da?« »Sedate se da sam vas prilikom jedne od naših pret­ hodnih seansi pitao da li verujete u đavola! I vi ste hteli da znate zašto mi je to palo na pamet! E tu nisam bio baš iskren prema vama. on izjavi: »Mislim da bi trebalo nešto da vam pri­ znam. pustio sam njega da počne. Razumete?« » N e baš«. đavo de se potruditi da se moja pomisao ostvari. I preduzeo sam. dođe mi pomisao: . Ja sam znao zašto. SLETEDES S P U T A I P O G I N U DES\ Obično bih se u takvoj situaciji jedno sat.vima bio više nego sredan.« »Molim?« » P a . Ja. Naša naredna seansa je bila uveče. sasvim neobavezno i bez ikakvog znaka zabrinu­ tosti. dva pe­ kao na tihoj vatri boredi se sa prisilnom željom da se vra­ tim tamo gde mi je misao prvi put pala na pamet ne bih 28 . K A D A SLEDEDEG P U T A BUDEŠ O V U D A V O Z I O . u poslednje vreme se bolje osedam. eto. ne veruj e m u đavola. »Evo. Posle kra­ de tišine. u stvari. ali nisam hteo da vam kažem da ne bih ispao smešan. odgovorio sam.« »Evo i sada se osedam pomalo smešnim. ni u njegovom pristupu životu. dok sam vozio pored Capel Hila. pre neki dan. »Sklopio sam pakt sa đavolom. a nisam vam rekao zbog čega. vi mi baš mnogo ne pomažete. Pa. ali nešto sam morao da učinim zar ne? I onda sam se dogovorio: ako popustim kompulziji i vratim se na ono mesto. Džordž je ušetao izgledajudi dobro i u stilu »nema problema« više nego ikad. Zato sam sam morao da preduzmem nešto što de me odbraniti od mojih kompulzija. Kao i obično. Nedete da učinite ništa što bi me sprečilo da se vradam na mesta gde su mi one pomisli pale na pamet. A l i znate. Ništa se nije promenilo ni u njegovom životu.« »Nastavite. onda zašto mu je bolje? Odlučio sam da potisnem svoju nelagodnost.

nisam vam baš sve rekao. I postoji još jedan razlog za to što se osedam po­ malo krivim«. uzdržano sam odgovorio. I po­ što znam da de se to desiti. Najzad ju je prekinuo. » N e znam. »U svakom slučaju. » D o sada sam ved dva puta imao one pomisli i ni­ jednom nisam morao da se vradam. kako vam se čini sve ovo?«. nije važno. »U stvari. » N e znam kako mi se čini. »Pa. Mislim. nemam ni želje da se vratim.« Ja sam dutao. da shvatim ovaj funkcio­ nalni pakt sa đavolom koji ne postoji.tavio da otkucava. đavo de se potruditi da zaista sletim s puta i poginem. Jedino što me pomalo muči je savest. Nisam imao pojma šta da kažem Džordžu. I na kraju bih popustio. rekao je. rekao je Džordž veselo. na izgled bezbednoj ordinaciji. Džordže«. bio sam svestan stotine misli koje su mi nepovezane jurile kroz glavu.bi nisu stvarne. nemo sam sedeo buljedi u lampu dok su minuti glasno otkucavali sa mog zidnog časovnika. Moram još da razmislim. odgovorio sam. Izgledalo je da Džordžu prilično smeta tišina.li dokazao da nije bila istinita. u stvari. postoji još nešto U dogo29 . nemam razloga da se vradam. Da li sada razumete?« »Otprilike«. Znajudi da sam nemodan da vidim šumu od drveda. a koji treba da anu. U stvari. Bio sam potpuno ophrvan kompleksnošdu i ovog slu­ čaja i sopstvenih osedanja.« Nastavio sam da buljim u svetlost lampe i sat je nas. jer u jednom delu ugovora stoji: ako to učinim. upita Džordž najzad. Je 1' tako? A l i pošto sam sklopio ovaj pakt. i ne verujem u đavola. zar nije tako? Osim toga. Buljedi u svetlost lampe na stolu što je razdvajala nas dvojicu koji smo zajedno sedeli ovde u mojoj tihoj. ja ne mogu da se vratim. »Znate.lira kompulziju da bi se odbacile pomisli koje same po se. ono kada se osedate krivim. Osedao sam se nemodnim da se snađem u ovom lavirintu opsesivnog razmišljanja. ja. A l i pošto izgleda da stvar funkcioniše. izgleda da pali«. Za sada ne znam šta da vam kažem. nije lepo da ljudi sklapaju paktove sa đavolom.« »Savest?« »Znate.

Ne samo da du ja umreti. nešto što de me zaista sprečiti da se vra­ dam. Postao je nervozan. učiniti da Kristofer umre pre vremena. Su­ više volim Kristofera da bih rizikovao njegov život. Pitao sam se šta bi to moglo da bude. Sada vam je jasno zašto više ne mogu da se vradam na ona mesta. Zato sam u dogovor sa đavolom ubacio deo po ko­ me de đavo. Tačno je da sam u svojoj dugogodišnjoj praksi naučio da je ponekad potrebno. polako sređujudi misli. » O v o je naš poslednji sastanak.« Džordž je čekao.« » P a ste zato ubacili i njegov život u pregovaranje?« — pitao sam tupo. i u pogledu neke određene stvari i iskritikovati ga. Džordže«. Zbog toga što. Zeleo bih da vam dam svoj odgovor i osedam da sam skoro spreman za to. Jedino u takvoj atmosferi se od njega može očekivati da se otvori i poveri terapeutu svoje tajne da bi onda mogao da izgradi osedanje sopstvene vrednosti.« Ponovo sam udutao. ako se vratim na neko od onih mesta. Da bi stvar funkcionisala. zamolio bih vas da ostanete i sa­ čekate dok ne budem u stanju da vam kažem neke stvari. Stigli smo skoro do kraja seanse. Jedini način da terapija funkcioniše jeste ako se pacijent oseda da ga je terapeut prihvatio. a i samog sebe sam trenirao da ne sudim ljudima. čak neophodno. Nisam želeo da rizikujem da ga u ovako ranoj 30 . Sa Džordžom sam radio tek četiri meseca i među nama još uvek nije bilo nekog pra­ v o g odnosa. suprotstaviti se pa­ cijentu.voru koji sam sklopio sa đavolom. nego i Kristofer. Baš zbog tog dela. je V da? Zato se i osečam kri­ vim. Ako nemate nekog važnog razloga da idete. » T o ne zvuči baš lepo. zapovedio sam. Kao psihijatar bio sam naučen. ne veruj em u đavola. Dak i ako đavo nije stvaran. moralo je da postoji ne­ kakvo osiguranje. kada je odnos između pacijenta i tera­ peuta ved Čvrsto oformljen. Nisam želeo da ga uznemirim. A l i sam isto tako znao da je najbolje ako se do te tačke dođe što kasnije. Džordž je počeo da se sprema da krene. Onda sam po­ mislio kako od svega na svetu najviše volim mog sina K r i stofera. nisam mogao tek tako da poverujem da de on učiniti da zaista budem ubijen ako se vrati na ona mesta. u stvari. » N e još.

« »Da. kako vi kažete. Bio bih veoma zabrinut za vas kada se ne biste osedali krivim zbog onoga što ste učinili. Nikog nisam ni pipnuo. ne verujem ni u Boga a kamoli u đavola. možda. Kako ne razumete? To je sve samo u mojoj glavi. pomalo osedate » N a šta mislite?« »Mislim da vi i treba da se osedate krivim. odgovorio sam.fazi ved podvrgnem kritici i to na nivou koji bi ga mogao povrediti. Nešto zlo. a ra­ di stvari koje jesu rđave. To mi se činilo vrlo opasnim. » Z a r ne vidite? To je sve samo u mojoj glavi.« » A l i . u stvari. znači da je bolestan. Ja ne verujem u đavola. odgovorio sam. ali samo u slučajevima kada tome nema mesta«. uzviknu Džordž. Nazvali ste to . 31 krivim.prvim zakonom psihijatrije'. ništa nisam uradio«. Dordže. Učinili ste nešto zbog čega treba da se osedate krivim.« » A l i ja. samo ono što čovek zaista učini može da bude rđavo'. želja ili osedanje. A l i je isto tako bolestan i onaj ko se ne oseda krivim. i nije rđavo. » A šta?« »Sklopili ste pakt sa đavolom. Rekli ste da. »Ono što ja mislim.« » P a to nije ništa.« »Ništa?« »Naravno da nije ništa. Usred moje agonije oko toga šta treba da uradim. » A k o se čovek nepotrebno oseda krivim zbog nečega što. E pa. šta mislite?« Pogledao sam ga.« Džordž smesta postade obazriv. U stvari.« »Mislite da sam ja rđav čovek?« »Mislim da je taj vaš pakt sa đavolom nešto veoma rđavo. Plod moje mašte.« . vi jeste nešto učinili«. on upade: »Pa. A i ne učiniti to izgledalo je vrlo opasno. Vi ste mi sami rekli da ne postoji rđava pomisao. ja ništa nisam učinio. jeste da mi je drago što se. Džordž više nije mogao da podnese tišinu. »Ja sam mislio da psi­ hoterapija pomaže ljudima da se oslobode osedanja kri­ vice. Džordže.

Hodu da me pažljivo slušate.« Ponovo sam seo i nastavio. Jeste da vas moj slučaj zanima. ne znam da li ima telo ili je nekakva ener­ gija ili možda samo koncept. A bog­ zna pod kakvom prinudom sam ja bio. to bi bilo nešto drugo. Pravoj tor­ turi.« Ustao sam i prišao prozoru. a vi ni prstom niste hteli da mrdnete. zagledan u praznu tminu. Rekao sam vam da jesam. pa čak i način na koji to pokušavate da opravdate. Džordže«.« » N e . A sada je prouzrokovala i taj vaš pakt sa đavolom.« Ovde je Džordž promenio pravac. A l i to nisam uradio. Činjeni­ ca je da. kako mogu da verujem u đavola? Da sam napravio pakt sa pravom osobom. Okrenuo sam se da se suočim sa njim. Ceo minut sam tako sta­ jao. odgovorio sam. Niko ne odgo­ vara za ono što je potpisao pod pretnjom pištolja. jesam. onda ne znam šta jeste. Ako to nije prinuda. rekao sam. Ništa nije važnije. šta god da je. Kako može da se sklopi pravi pakt sa nekim ko ne postoji? To nije bio stvarni čin. Ona je uzrok i vaših simptoma i kompulzija i opsesija. Džordže«. Mesecima sam vas preklinjao da mi pomognete. Jer je veoma važno. A l i to nije ni važno. ali iz nekog razloga ništa nedete da učinite da me oslobodite muka.Ako ne verujem u Boga. I šta sam mogao da ura. 32 .dim kad vi niste hteli da mi pomognete? Ovih poslednjih nekoliko meseci bio sam izložen pravoj torturi. Ona je glavni uz­ rok vašeg lošeg braka. »U vašem karakteru postoji defekt — slabost«. Pravi trenutak je došao. » V i ste taj koji se igra recima. Ne znam koga je pola. »Okej. Svaki pravnik zna da ugo­ vor potpisan pod prinudom nije punovažan. Ja o đavolu ne znam ništa više nego vi. rekao sam. Vi ste i sami videli koliko sam se mučio. Ali to ni­ je stvarni pakt. Davo ne postoji. »Redi du vam neke stvari.« »Hodete da kažete da vi niste sklopili pakt sa đa­ volom?« »Bestraga. još uvek gledajudi u njega. » P a čak i da jesam. taj ugovor ne važi. vi ste sa njim sklopili ugovor. Pokušavate da me sapletete igrom reči. » T o je vrlo bazična slabost i ona je uzrok svih vaših teš­ koda o kojima smo do sada razgovarali. Poništen je.

ali ne vidim gde vas to vodi osim u pakao. Pa pošto se od tih stvari ne može pobedi jer su realne. A pošto to nije lako. Neko izdrži i prevaziđe je oplemenjen. Moram što pre da pronađe te duhove i iščistim ih iz svoje kude'. To je ključna reč za vas. opsesija i kompulzija. opredelidete se za lako. » C i m se pojave problemi. Zašto bi se iko upuštao u pakt sa đa­ volom ako ne iz nade da de ga osloboditi patnje? A k o je tačno ono što kažu da đavo iz zasede traži duše koje de mu se prodati. vi pokušate da pobegnete od nje. moram redi. vi ni o tome nedete da mislite. Možda vi zbilja sve olako shvatate. Be­ zbolno. destruktivno ili zlo. ma ko­ liko bilo rđavo. Džordže. Ne pravo rešenje.» S v e u svemu. Ti simpto­ mi bi. Da se ne osedate nimalo loše zbog toga Što ste mislili samo na 33 . Mogli biste da kažete: . Ako treba da se izaberete između lakog i pravog rešenja. U stvari. one se vradaju i proganjaju vas u formi vaših simptoma. čak i ako to zahteva da prodate svoju dušu i žrtvujete svoga sina. siguran sam da najvedu pažnju pridaje onima koji su pod nekom prisilom. ponovo bežite. mogli da vas spasu. Zato bežite i od simptoma. prilično olako.Ovi simptomi znače da me nešto proganja. Odbijate da o to­ me razmišljate j e r je »morbidno'. V o ­ lite da se predstavljate kao bezbrižan čovek. Pa naravno da je sklop­ ljen pod prinudom. A neko propadne i proda se. A l i vi to ne kažete. Lako. Za sve tražite lako rešenje. u stvari. vi po­ kušavate da ih se otresete. obradate se bilo čemu što bi moglo da vam pruži olakšanje. u stvari. Lako rešenje. »Olako. učinidete sve što možete da bi ste došli do lakog izlaza iz situacije. Umesto da se zaista suočite sa tim i pokušate nešto da uradite. vi ste. Kad god se suočite sa činjenicom da dete jednog dana umreti. nastavio sam. Smatrate da niste odgovorni za svoj pakt sa đavolom jer ste ga sklopili pod prinudom. jedna kuka­ vica«. Džordže. tip 'nema pro­ blema'. Vi ste se prodali i to. Umesto da pokušate da shvatite i njih i njihovo značenje. Kada se suočite sa bol­ nom istinom da vam je brak propao. jer bi to značilo pravo suočenje sa nekim stvarima koje su bolne. vi se izvla­ čite.« »Zbog toga mi je drago što se osedate krivim.

ali me uopšte nisu uznemiravale. kao ni vi. Možda je za mene suviše kasno da se promenim. I zbog toga što ste pokazali mod da ga prizovete u egzistenciju. zaista đavolov čovek i ne vidim kako bi psihoterapija mogla da vam pomogne. »osedao sam se bolje nego mesecima pre to. Imao sam ponekad poneku od onih pomisli. ne bih uopšte bio u mogudnosti da vam pomognem. Ni ja. Kao što i sami pola­ ko otkrivate. ako se predomislite i pri­ hvatite teret prisile. Mislim. »Poslednjih desetak da­ na«.« Džordž je izgledao vrlo tužan. znači da du morati da se vratim tamo gde sam bio od pre dve nedelje. Ona nas suočava sa stvarnošdu ma koliko ta stvarnost bila bol­ na.« Sada je došao red na Džordža da bude bez reči.«« — odgovorio sam. Duboko u sebi. Ona je pravi izlaz. Mislim da možete da se vratite tamo gde ste bili. kada čo­ vek jednom sklopi pakt sa đavolom. A l i ako je najlakši način da se oslobodite muka sve što tražite. Ja mislim da ste vi zaista sklopili pakt sa đavolom i zbog toga mislim da je za vas on postao stvaran. U agoniju. Džordže. Ali na osnovu iskustva sa vama usuđujem se da pretpostavim o čemu se zapravo radi. »U vicevima. Kada jednom proda dušu. » D o sada nisam sreo osobu koja je sklopila takav pakt.ga.sebe kada ste tražili izlaz iz svoje situacije. psihoterapija nije lak izlaz iz situacije. Ona ne dozvoljava bežanje. Vi ste prva. Ako sada preokrenem proces. P o novo su minuti otkucavali. Mislim da ste ga u želji da izbegnete patnju prizvali u egzistenciju. Ne laki izlaz. đavo mu je više ne vrada. Naš sastanak je sada trajao ved dva sata. onda ste. rekao je. Najzad je progovorio. više ne može iz njega da izađe. vašom smrtnošdu vašim kukavičlukom — modi du da vam pomognem. mislim da imate modi i da tu egzi­ stenciju okončate.« 34 . yaš pakt sa đavolom de biti poništen i on de morati da potraži nekog drugog da ga učini stvar­ nim. Ako ste voljni da se suočite sa bolnom istinom o svom životu — vašim stravičnim detinjstvom. vašim ža­ losnim brakom. možda. intuitivno osedam da je mogude preokrenuti ovaj proces. ne znam da li đavo zaista postoji.« » N e znam.

Ustao sam. Postao je i malo više voljan da dublje ispita svoj strah od smrti i ogroman jaz između njega i njegove supruge.« To veče je bilo prekretnica u Džordžovoj terapiji. Do ponedeljka njegovi simptomi su se vratili u punoj snazi. dodi du.« Džordž je ustao. Više me nije molio da mu govorim da se ne vrada na ona mesta. Laku nod. » N e znam. Jednom prilikom kada je Glorija prisustvovala mom radu sa Džordžom. uznemirenosti. ved zbog sebe. doviđenja u ponedeljak. Zalas. leži njegova huma­ nost. Džordž je glasno razmišljao. I. uz moju po­ mod. » V i od mene tražite da se dobrovoljno vratim u sta­ nje mučenja. Nisam siguran ni da hodu«. »Da li dete dodi u ponedeljak. Nisam siguran da to mogu. njegovoj mekodi. Ne zbog mene. a istovremeno je postao sposobniji da podnosi patnju. A l i desila se promena.ci sunca su ga i dalje boleli. ali ga više nisu uznemiravali. Njegovi simptomi — opsesije i kompulzije — polako su 35 . čak uspeo da predloži Gloriji da se i sama podvrgne terapiji. Više nije u onolikoj meri bio tip »nema problema«. depresije i više od svega. »Da. Džordže?« — pitao sam. ako mislite da de vam biti lak­ še ako vas ja zamolim da to uradite.« »Da sam izaberem stanje mučenja«. složio sam se. frustriranosti. Tu je uspeo da shvati da je on prilično senzitivna osoba.»Tako nekako«. čovek koji duboko oseda smenu godišnjih do­ ba. pokazi­ vao je sve više dobre volje za to. Njihov brak je počeo da se popravlja. osetIjivosti na bol i generalnoj osetljivosti. Džordže. Nju sam poslao kod kolege sa kojim je veoma do­ bro napredovala. odrastanje svoje dece i prolaznost egzistencije. Kako je vreme prolazilo. tu­ ge i žalosti. Na kraju je. Prišao sam da se rukujem sa njim.« » T o je ono što predlažem da uradite. »Onda. Shvatio je da u tim negativnim osedanjima. zamolidu vas. tema našeg zajedničkog sastanka su bile Džordžove »negativne« emocije — osedanje ljutnje.

Po njenom završetku. 36 . mada još uvek ne baš najjači čovek na svetu. Džordžova terapija je trajala uku­ pno dve godine. Krajem sledede godi­ ne. nekada manje. potpuno su prestali. Džordž je bio jači nego pre.počeli da. popuštaju u intenzi­ tetu i to nekoliko meseci posle one nodi kada smo rasprav­ ljali o njegovom paktu sa đavolom. nekada više.

iz toga što je njegov otac nasmrt pretukao mače zato što je isprljalo tepih može se pretpostaviti da je Džordžu bilo sasvim jasno da bi bilo bolje da kontroliše svoja creva da ne b i . opsesivno-kompulzivna neuroza potiče iz ranog detinjstva i skoro uvek počinje od situacije u kojoj je dete na pogrešan na­ čin učeno da ide na nošu. . Ovaj način posmatranja je poznat kao »medicinski model«. oboleo od vrlo specifične bolesti koju nazivamo opsesivno-kompulzivnom neurozom. Na primer. . inače. Džordž je. Magič37 . Nije čudo što je Džordž izrastao u tako pedantnu i metodičnu osobu. Džordž nije mogao da se seti kako su ga tome učili. Džordžov slučaj je umnogome bio tipičan. Posmatran na taj način. To je zaista koristan i efektivan način posmatranja ljudi. Druga tipična karakteristika ovog oboljenja je ono što mi u psihijatriji nazivamo »magičkim mišljenjem«.2 U PRAVCU PSIHOLOGIJE ZLA O MODELIMA I MISTERIJI Stvari se mogu posmatrati na razne-načine. Međutim. znači. što je. Ova bolest nam je dobro poznata. Psihijatri najčešde posmatraju ljudska bida kroz po­ jam zdravlja i bolesti. čest slučaj kod obolelih od opsesivne kompulzije.

celokupno čovečanstvo je (a mož­ da i ceo kosmos) zatvoreno u titansku borbu između dobra i zla. Verovanje da de njegove misli postati re­ alnost bilo je deo same srži Džordžove neuroze. nema potrebe za daljom analizom. Džordžov odnos sa đavolom izgleda prozaičan i nevažan. Slučaj je završen. Ono je bi­ lo to što ga je teralo da prelazi milje i milje da bi se vra­ dao na mesta na kojima ih je prvo pomislio ne bi li ih anu­ lirao i oduzeo im mod. između Boga i đavola. Kod male dece ovakvo mišljenje je normalno. Međutim. A kako bi izgledao kada bismo ga posmatrali sa stanovišta tradicionalnog hrišdanstva? Sa ovog stanovišta. Ovo je naročito slučaj kod obolelih od opsesivno-kompulzivne neuroze. Džordž je verovao da de i on i njegov sin zaista umreti kao što stoji u ugovoru. ako se sestra razboli. Problem je u tome što. Covek obično preraste ovu tendenciju i do puberteta ved shvata da njegove misli sa­ me po sebi nisu u stanju da kontrolišu spoljašnje događa­ je. Individualna ljudska duša je 38 . često se dešava da deca koja su pretrpela ne­ ku traumu ne prerastu stadijum magičkog razmišljanja. Onda se uznemiri jer počinje da se boji da de se to zaista i dogoditi zbog toga što je on to poželeo. Ograničavajudi se na medicinski model. dodi demo do za­ ključka da je i Džordžov pakt sa đavolom samo još jedna od manifestacija njegovog magičkog mišljenja. a da je magičko mišljenje tipična posledica inače prilično čestog mentalnog oboljenja. posmatran u ovom svetlu. Iako je pakt bio »samo u njegovoj glavi«. Na primer. oseda se krivim jer veruje da su to izazvale njegove misli.ko mišljenje se pojavljuje u raznim oblicima ali u osnovi predstavlja verovanje da misli same od sebe mogu prouz­ rokovati događaje. Ili. To mu je izgledalo kao zgodan potez koji de ga izbaviti iz patnje. baš zbog toga što je verovao da de se ostvariti. Posmatrajudi stvar na ovaj način. o Džordžovom paktu sa đavolom bismo mogli da kažemo da se radi o običnom primeru jednog od mnogih oblika koje magičko mišljenje može da primi. I pošto se ceo pomenuti fenomen može objasniti na ovaj način. petogodišnjak poželi da njegova mlađa sestra umre.

kada gledamo u Mesec vi39 no se moledi za o v a j ili o n a j ishod. Verujem da u tome i leži osnovno načelo. od mene se nede zahtevati nikakva brža intervencija. u velikom broju slučajeva nije ni neophod­ no a ni preporučljivo držati se samo jednog modela. Međutim. Džordž je svoju dušu izložio najvedoj opasnosti za koju čovek zna. I koje je značenje Džordžovog pakta: samo još jedan od neurotičnih simptoma ili kritična tačka u njegovoj egzi­ stenciji. Sta da radim? Odluka da Džordžov pakt sa đavolom — pa makar i bio samo u nje. moj izbor je bio da ili celu stvar smatram samo ti­ pičnim neurotičnim simptomom ili trenutkom moralne krize. sa kosmičkim značenjem? Moja namera nije da u ovoj knjizi omalovažim medi­ cinski model. putem svog pakta. Kada mi je Džordž ispričao o svom paktu sa đa­ volom. U takvim momentima moramo da pronađemo adekva­ tan ugao. A ako izaberem drugu. Međutim. Džordž se izbavio iz pakla u slavu Boga i nadu za čovečanstvo. Na primer. bidu dužan Džordžu i delom čovečanstvu da se svim sila­ ma bacim u moralni okršaj. Horo vi anđela i armije demona su pratile svaku njegovu misao neprekid­ se pakta sa đavolom. tj. neki drugi model može biti podesniji. I na k r a j u . Jedino pitanje od važnosti jeste da li de dušu pridobiti Bog ili đavo. To je očigledno bila kritična tačka u njegovom životu. mi u Severnoj Americi. Ako izaberem prvu mogudnost. Od svih mogudih modela — a ima ih mnogo — ovaj je svakako jedan od najkorisnijih za razume van je mentalnih oboljenja. Stupajudi. Celokupan smisao čovekovog života krede se oko te borbe. o d r e k n u v š i . onaj koji objektu našeg prouča­ vanja daje najvedi mogudi značaj. u nekim specifičnim sluča­ jevima i u specifičnom trenutku.poprište ove bitke.govoj glavi — smatram nemoralnim i da ga nateram da se suoči sa svojom nemoralnošdu. svakako je bila dramatič­ nija alternativa. Ako se nađemo u situaciji da moramo da se odlučimo za određeni model posmatranja. Možda je i sudbina celog čovečanstva zavisila od njegove odluke. izgleda da treba da izabere­ mo onaj dramatičniji. u odnos sa đavolom.

njoj se samo može pristupiti. 40 . Znači. ali kako J. I što joj bliže priđemo. Nije na nama da odlučujemo kakvo de vreme oni imati. Tolkien.dimo čovečje lice. od početka sveta iz­ govora đavolski glas. nego vudi se kroz život u to­ talnom mraku. I ko je u pravu? Naravno. R. i jedni i drugi. sve nam je jasnije da je ne razumemo — da stojimo pred misterijom koja nas ispunjava strahopoštovanjem. Mi ne možemo ni potpuno da shvatimo ni da kontrolišemo realnost. ved da iskoristimo vreme koje nam je dato da pomognemo u borbi za iskorenjivanje zla iz polja koja su nam poznata da bi bududa pokolenja nasledila čistu zemlju za obrađivanje. Zbog toga de ova knjiga biti mnogostrana. jer je u pitanju različito stanovište. U stvari. A u 6 Demonski glasovi koji nagovaraju na nihilizam pominju se u bezbroj svedočanstava egzorcizama. ili bilo kom drugom fenomenu. u stvari. Razumevanje suštinske realnosti nije nešto što se može po­ stidi. Ljudsko zlo je suviše važno da bi se posmatralo sa­ mo sa jedne strane. 190). kako kulturno tako i geo­ grafsko. A i suviše je velika njegova stvarnost da bi se moglo shvatiti samo na jedan način. R. ono je toliko suštinsko da postaje inherentno i misteriozno.« 7 I tako nauka teži da koliko god može prodre u miste­ riju sveta.6 Zašto bismo bilo šta radili ili učili? Odgovor je jasan: mnogo je bolje — istovremeno ispunjavajude i konstruktivno — i m a t i b a rzračakrazumevanjao tome šta smo i čemu služimo. moramo ga ispitati sa što više različitih aspekata. Povratak kralja (Ballantine Books 1965. Fizičarima više ne smeta da s v e ­ tlost posmatraju istovremeno i kao česticu i kao talas. samo su razni aspekti posmatranja. s. Tolkin kaže: » N i j e na nama da vladamo svetom. To se nede dopasti onim čitaocima koji više vole pojednostavljene stvari. A naučnici postepeno uče da u svoje metode uključuju razne modele. a kažu da u Centralnoj Americi ljudi vide zeca. 7 J. Ono što nazivamo modelima. ako zaista želimo što v i ­ še da saznamo o Mesecu. A l i ova tema zaslužuje više od nepotpunog pojaš­ njenja. R. Pa zašto onda pokušavati da razumemo? To je ono pi­ tanje koje izrečeno jezikom nihilizma.

Svet je vrlo proizvoljno bio podeljen na »prirodni« i »natprirodni«. pošto je afera sa Galileom pogodila i jednu i drugu. ponekad žučnog ali uglavnom veoma prijateljskog razvoda.pile nepisani ugovor o neodnosu. psihološki.ja. I tako. Ovom po­ glavlju sam dao naslov »U pravcu psihologije zla« zbog to­ ga što još uvek ne raspolažemo dovoljnom materijom na­ učnog znanja o ljudskom zlu koje bi se moglo nazvati psi­ hologijom. nauka i religija žive u stanju duboke podvojenosti. najnapredniji. Za uzvrat.nih mislilaca. nauka je sebe definisala kao »oslobođenu od vrednovanja«. naučnici nisu čak tražili ni pravo posedivanja. skoro da ga uopšte nema. U stvari. Nauka još uvek nije baš širokih pogleda. psihobiološki. U kasnom sedamnaestom veku. sociološki. sociobiološki. verovatno iz razloga »oslobođenosti od vrednovanja«. racionalno-emotivni. pacijentima koji teže za što potpunijim razumevanjem svoje situacije savetujem da potraže terapeuta koji je u stanju da misteriji ljudske duše priđe sa svih strana. bu­ dudi striktno »oslobođena od vrednovanja«. nauka je pristala da ne zabada nos ni u šta što je duhovno i isto tako ni u šta što ima veze sa siste­ mom vrednosti.hvatila da »natprirodno« postane njena suverena teritori.nje stvari je u tome što su se do sada religiozni i naučni modeli smatrali međusobno nekompatibilnim. u poslednja tri veka. I dok nauka traži novatore koji de pronadi nov. Iz ovog. A zašto ne? Pojam zla je ved milenijumima u centru religiozne misli čovečanstva. Osim nekoliko izuzetaka. kao ulje i voda — supstance koje se ne mešaju i međusobno od­ bijaju. ako ni zbog čega drugog. frojdovski. nauci čak nije ni dozvoljeno da se bavi tom temom. Sama reč » z l o « predstavlja vrednovanje a priori. egzistencijalni itd. Prema tome. 41 . Religija je pri. bihevioristički. Glavni razlog za ovo čudno sta.psihologiji sada imamo niz modela: biološki. potiče sporazum da problem zla u potpunosti potpadne pod domen religioz. jedinstveni model za upotrebu u proučavanju. gde bi se očekivalo da ovaj koncept ima vitalan značai. A u nauci psihologije. nauka i religija su sklo.

Drugi razlog zbog koga se nauka drži podalje od pro­ blema zla je dubina misterije koja je u to uključena. Oni više vole male misterije nego velike.riju koliko zbog njihovog generalno redukcionističkog pri­ stupa i metodologije. što je veda mi­ sterija. drugi u njoj vide put kojim de joj se približiti. »leve strane« mozga. A mnogo je razloga za njihovo po. dok jedni u religiji traže izlaz iz misterije. sve se to sada menja. treba da dovede čak i do stvaranja nauke koja više nije oslobođena od vrednovanja. intuicija. Sto se njih tiče. vera. možda. To nije toliko zbog toga što naučnici nemaju ukusa za miste. Teolozi to sebi ne mogu da prebace. I to je najuzbudljiviji događaj u intelektualnoj istoriji dvadesetog veka. to bolje. Raskol između religije i nauke više nije produk­ tivan iz više razloga. bez oklevanja.novno ujedinjenje. Činjenica da je Bog mnogo vedi nego što oni mogu da svare ni najmanje ih ne sputava. Njihova standardna procedura je da svaki put odgrizu po komadid problema i onda ga relativno izolovanog ispituju. Oni rade po principu analitičke. Nju je teško podvrgnuti redukcionizmu. veličina cele zagonetke je tolika. Ovo ponovno ujedi­ njavanje ved je počelo da se ostvaruje u protekloj dece. A l i kao što demo videti. Sta više.Ipak. Problem zla je zaista velika misterija. da se možemo nadati samo tračku svetlosti u pravcu te ogrom42 . krajnji rezultat religije bez samokritike i ispitivanja bio bi raspudinovsko ludilo Džounstauna. uključe i sredstva integrativnije »desne strane mozga« kao što su: meditacija. Među­ tim.niji. Njihov apetit je velik kao Bog. neka pitanja na temu ljudskog zla mogude je svesti na meru u kojoj je mogude ispitivati ga na pravi naučni način. Krajnji rezultat nauke bez religioznih vrednosti izgledao bi kao ludilo dr Strejndžlava u njegovoj trci za naoružanje. osedanja. otkrovenja. Jedan od njih je i sam problem zla koji. Naprotiv. Ovi poslednji se ne ustručavaju da koriste redukcionističke metode nauke i istovremeno. mora se voditi računa o činjenici da su delovi te zago­ netke toliko isprepleteni da je bilo kakvo njihovo izdvaja­ nje i teško izvodij ivo a i može da dovede do izobličavanja cele slike.

nego obratno. U ovom slučaju. Osedaj 8 Vidi diskusiju o entropiji.ne slike. či­ ni se. Ne zaboravite ni to da isto kao što pitanje ljudskog zla neizbežno vodi do pitanja đavola. Problem ljudskog zla ne možemo legitimno ispitivati ako istovremeno ne ispitu­ jemo i ljudsko dobro. kao što du izneti u poslednjem poglavlju. lakše je objas­ niti zlo služedi se onim što znamo u nauci. A l i ono što. Znali mi to ili ne. zašto zlo postoji?« A nikada me niko nije pitao: »Zašto postoji dobro?« Kao da se automatski namede zaključak da je svet po prirodi dobar. Po pravilu smo više lenji nego vredni.slov ovog poglavlja daje krivu sliku. I slično našem ranijem pokušaju da stvar posmatramo naučno. problem zla se teško može razdvojiti od problema dobra. Miste­ rija dobra je još veda od misterije zla. ali je neka. lažu i varaju. Ako ozbiljno porazmislimo o svemu. 1978). U stvari. mi bukvalno hodamo po svetoj zemlji. ne bismo ni razmišljali o problemu zla. Razni poznanici ili pacijenti me često pitaju: » D r Pek. 43 . Peck (Simon & Schuster. Trebalo bi da se zove »U pravcu psihologije dobra i z l a « . Međutim. lenjosti i prvobitnom grehu u knjizi Put kojim se rede išlo S. Raspadanje ma­ terije se lako može objasniti prirodnim zakonima fizike. završidemo sa više pitanja nego odgovora. zaista privlači pažnju je činjenica da poneka od njih izrastu u poštene ljude. pri­ bližavamo se materiji koja po grandioznosti i veličanstvenosti potpuno prevazilazi mod našeg rasuđivanja. To je zaista čudno.ko oboleo od zla. Dok verujemo da možemo i treba da gric­ kamo komadide misterije i žvademo ih zubima nauke. Na primer. tako i neodvojivo pi­ tanje ljudskog dobra neizbežno vodi do pitanja Boga i stvorenog sveta. Cak i sam na. nije tako lako razumeti zašto se sve razvija i prelazi u sve kompleksnije forme. Na svakom koraku se mogu sresti deca koja kradu. Kada na svetu ne bi bilo dobra. bavedi se isključivo problemom ljudskog zla. ispitivač svoju dušu izlaže izuzetno velikoj opasnosti. 8 A te je misterije nemogude razdvojiti. u stvari. verovatno de­ mo zaključiti da ima više smisla smatrati da je svet pri­ rodno zao i nekako oboleo od dobra.

Ne zaboravimo da je Džordž zaista bio spreman da žrtvuje život sopstvenog deteta. Pa ipak. Pred licem tako sve­ te misterije ne treba da zaboravimo da hodamo s pažnjom koju rađaju zajedno strah i ljubav. onome koje nije neophodno za biološko održanje.živ' napisan naopako. na engleskom — evils reč iiv. da ih drže u koloseku.citet da sami odlučuju. Ne zaboravimo da neki ljudi pišu o zlu u toliko inte­ lektualnoj formi da ono na kraju izgleda irelevantno. ljudi koje je nazvao »biofilima« su oni koji cene i podrža9 Reč zlo.strahopoštovanja je sasvim na mestu. da ih potčine. da jačaju njihovu zavisnost a slabe njihov kapa. Kada kažem da se kod zla radi o ubijanju. moramo da postavimo bar radnu definiciju. PITANJE ŽIVOTA I SMRTI Da bismo nastavili. odrastanje. prev. To Što nemamo nikakvu usvojenu definiciju zla pravi je odraz ogromne misterioznosti tog pojma. Za razliku od ovih. To je ono što se suprotstavlja sili života. kao na primer: čulna percepcija. to ti je .« 9 Zlo je u opoziciji životu. da unište njihovu nepredvidljivost i originalnost. Ubistvo nije apstraktno. naročito ljud­ skog. Postoje razni esencijalni atributi života. autonomija. a da mu ne fali ni dlaka s glave. Trenutno ne mogu da se setim ničeg podesnijeg od odgovora moga sina. I to o bezraz­ ložnom ubijanju. karakterističnog za viziju osmogodišnjaka: » P a . Sasvim je mogude ubi­ ti jedan ili više ovih atributa. a da se ne uništi telo.). tata. Ukratko. mislim da u srcu svi mi imamo nekakvo razumevanje nje­ gove prirode. Erihu Fromu je ovo bilo potpuno jasno kada je odlučio da pojam nekrofilije proširi tako da on sada uključuje i želju nekih ljudi da kontrolišu druge. na engleskom — live (prim. 44 . pokretljivost. Tako možemo da »slomimo« dete ili konja. kod zla se radi o ubijanju. ne mislim da se ograničim na telesno ubijanje. Zlo je i ono što ubija duh. volja. svesnost.

za trenutak demo zlim nazvati ono što u ljudi­ ma ili oko njih teži da ubije život ili životnost.vaju različite forme života u svoj njihovoj individualnosti i jedinstvenosti individue. bez obzira na te­ mu razgovora ili predavanja. sa ubistvom tela ili duha. u stvari. N e ­ davno sam se zapitao šta. O njima je jednom rekao: »Ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace. Da li u ovim mojim predavanjima i razgovorima ima cen­ tralne poruke? Ima. ljudskim bidima. pomognem ljudima da Boga. Suprotno ovome. Ljudske marionete ga nisu zanimale. Kakva divna reč! Taj čudan čovek. 10 Erich Fromm. Hrista i sebe shvate mno­ go ozbiljnije nego što obično čine. pokušavam da kažem. Isus je rekao: »On je krvnik ljudski od početka. 11 Jev. ( H a r p e r & Row. tom duhu zla. 8:22. pokušavam da kako god mo­ gu. po Jovanu 12 Jev.« 121 Zlo nema nikakve veze sa prirodnom smrdu. 10 Znači. koji je oči­ gledno uživao u svadbama i vinu.« Izobilje. A dobro mu je u suprotnosti. Još u početku su nam rekli da nas je Bog stvorio po svom liku. po Jovanu Covečje 10 :1 0. zanimao ga je životni duh u životnosti. Da li to ozbiljno shvatamo? Da li prihvatamo odgovornost da smo božanska bida? Da je ljudskj život od svete važnosti? Govoredi o svom odnosu sa nama. »tip nekrofilnog karaktera« je onaj kome je cilj da izbegava neprijat­ nost u životu tako što druge pretvara u poslušne automate oduzimajudi im ono što ih čini ljudima.« 1 8 Umesto toga. 8 :44. A o satani. 1964). finim uljima i dobrom društvu i ipak dozvolio da ga ubiju. Ono je povezano samo sa neprirodnom smrdu. nije mario za dužinu života koliko za njegovu ispunjenost. Dobro je ono što podstiče život i ži­ votnost. srce: Njegov dar za dobro i . 11 Hristos je rekao: »Ja dođoh da imaju život i izobilje. U poslednje vreme mnogo pričam i pridikujem. Shvatio sam da na svaki način. po Mateju 13 Jev.

zlo 45 .

plodna i ljudski produktivna. Covek ne može da proučava bolest bez namere da je leci osim ako nije neka­ kav nacista. psihologija zla mora biti psihologija ljubavi. ona mora u sebe da uključi mnogo toga što se trenutno ili uopšteno smatra »nenaučn i m « . u početku samo za specifične sluča­ jeve. ni u psihologiji. Dozvolite da je još malo »zaprljam«. mrtva i sama zla ved bogata. Ona mora biti do vrha ispunjena ljubavlju prema životu. ima vrlo malo ako ne nimalo leka. ako takve nade nema (što je trenutno najčešdi slu­ čaj). Jedini pravi razlog za pro­ nalaženje slučajeva ljudskog zla je ako postoji nada za izlečenje. možda. A zatim i da. pomaganju i ljudskoj brizi. ovo radim u čast »života i izobilja«. možda. ona mora ozbiljno da se pozabavi knji­ ževnošdu. ljudi su svesno ili nesvesno upisali lekcije 46 . radosti. smehu. Da naučna psihologija koju pred­ lažem ne bi bila sterilna. Možda na ovaj način ved prljam nauku. kas­ nije pronađemo lek. ved ga posmatram u kontekstu vrednosti života i životnosti. jednog dana uspemo rugobu zla sasvim da zbrišemo sa lica zemlje. U toj mojoj nameri nema ničega morbidnog. Na primer. ima i leka. Psihologija zla mora biti psihologija lečenja od zla. svetlosti. Boredi se sa zlom kroz mnoge vekove. Ono je funkcija ljubavi. ne uzimam u obzir nikakvu apstrak­ ciju ni u pojmu zla.ni nego i prema životu: toplini. Pretpostavljam da je jasno da podstičudi nas da raz­ vijamo psihologiju zla. Naprotiv. Svaki korak njene me­ todologije mora biti podređen ne samo ljubavi prema isti. onda bar možemo da ih proučavamo i. Moja namera je da nas podstaknem da zlo shvati­ mo kao ono što ono jeste u svoj svojoj odvratnoj realnosti. Gde god ima ljubavi. Paradoksalno. Lečenje je rezultat ljubavi. sponta­ nosti. naročito mitologijom.Cilj ove knjige je da nas podstakne da ovaj svoj ljud­ ski život shvatimo toliko ozbiljno da čak i ljudsko zlo shvatimo mnogo ozbiljnije — toliko ozbiljno da se potru­ dimo da pokušamo da ga shvatimo koristedi se svim sred­ stvima koja su nam na raspolaganju uključujudi i naučne metode. A tamo gde je nema.

1* Ova knjiga se 14 15 Ballantine Books. J. zar stvarno misliš da zlo može biti genetsko ili biohemijsko ili čak na neki na­ čin fizičko?« A isti izdavač dobro je znao da skoro sva obo­ ljenja imaju i fizičke i emocionalne korene. psihologija zla mora svakako biti religiozna psihologija. Mitologija je ogromno skladište takvih lekcija koje mi još uvek pišemo. Kusnera Kada se loše stvari događaju dobrim ljudima*. poplavom ili zemljotresom.koje su naučili u mitološke priče. jedan moj prijatelj je rekao: »Možda možeš da mi pomogneš da shvatim cerebralnu pa. Dobra nauka.ralizu moga sina. profesor književnosti. Zna­ judi da pišem knjigu o zlu. uzviknuo je: » A l i . izgleda. R. Sa druge strane spektruma.trebni metodi » t v r d e « nauke: ne samo Rorsakov ved i najsavremenije biohernijske procedure i prečišdene statističke analize nasleđa. 47 . Treba ispitati sve puteve. Tolkin. Kada sam nekom izdavaču dao jednu od prvobitnih kopija ovog rukopisa na čitanje. R. Schocken Books. Škoti. jedan od karaktera popularne Tolkinove tri­ logije Hobiti Gospodar prstenova. ovo mora biti nauka koja je podređena ljubavi i sve­ tosti života. Ono što im je. po. Mislim da je Golum.« Ne mogu. I kao što sam ved re­ kao.14 Njegov autor. prevrnuti svaki kamen. možda najbolji primer zla koji je ikada opisan. I najzad. Problem prirodnog zla je najbolje opisan u knjizi rabina Harolda S. 1965. dobra psihologija ne srne biti uskih pogleda. 1981. Postoji niz različitih teoloških modela zla. zajedničko je nemod da razlikuju ljudsko zlo kao što je ubistvo od prirodnog kao što su smrt i uništenje prouzrokovano vatrom. Ono što hodu da kažem jeste da u nju moraju biti uklju­ čeni ne samo svi verifikovani uvidi iz raznih religija nego i ono što se naziva »natprirodnim«. očigledno poznaje ljudsko zlo bar isto toliko koliko i neki psihijatar ili psiholog. Ona ne može biti čisto svetovna psihologija. Time ne mislim na neku specifičnu teologiju. da bi se zlo ispitalo. pošto ga je pregledao.

ali ga hrišdanski teolozi smatraju jeretičkim. Za život mora da postoji smrt. zlo je izdvojeno od dobra. 48 . Ona nije zamišljena kao iscrpna analiza ove materije. zalagao se Martin Buber. Ovaj stav je našao mesta i u nekim navodno hrišdanskim sektama. pogodim u srž problema da bih sve nas podstakao da ga se prihvatimo učeno i temeljno. Iako ovaj model (o kome du govoriti u 6-om poglavlju) ima svojih slabih strana. tradicionalni hriščanski modei koji sam nazvao »đavolskim dualizmom«. kao što su Hrišdanska nauka i odskora popularno Učenja čuda. od pomenuta tri. N e w Y o r k 1953. ako ništa drugo. I Frojdovo otkride podsvesnog i Jungov koncept senke su u tim temeljima. Po drugom modelu. On je zlo nazvao »kvascem u testu. destrukcija. raspadanje. Moja želja nije ni da budem učen ni temeljan ved da. P o sledica ovoga je da se u nondualizmu razlika između dobra i zla smatra iluzijom. I konačno. iako još uvek ne raspolažemo naučnom materijom dovoljno bogatom da bi­ smo ono što znamo o ljudskom zlu mogli da »unapredimo« u psihologiju. jedino on adekvatno tretira pitanje ubistva i ubice. ako mogu. Jedan od njih je hinduistički i budistički nondualizam. fermentom koji je B o g stavio u dušu i bez koga ljudska duša ne može da se uzdigne« (Bog i zlo. »doz­ voli« zlo. O v d e se zlo ne smatra Božjom kreacijom ved odvratnim rakom koji je izvan njegove kontrole. 94). s. Dok i druge religije mogu mnogo da ponude psihologiji zla. za rast. ali ga je ipak B o g stvorio. Da bi nam podario slobodnu volju (bez koje ne bismo bili stvoreni po njegovom liku) B o g mora da nam dopušta da sami biramo između dobra i zla i time. bihevioristi su postavili temelje na kojima je mogude takvu nauku razviti. psihoanalitičar Erih From je proveo najvedi 16 Postoje tri glavna. kredudi se u prav­ cu njenog osnivanja. za kreaciju. po kome se zlo posmatra jednostavno kao druga strana medalje. različita. Pomenudu samo da. specifično hrišdanskim glasom. 16 Ova knjiga nede davati pregled teorija o zlu koje ved postoje u psihologiji. Za ovaj model. » ž i v a « teološka modela zla. ja du govoriti svojim. Pošto je uspeo da pobegne od Hitlerovog progo­ na Jevreja. koji sam nazvao »integrisanim dualiz.bavi isključivo ljudskim zlom i njen fokus je na »lošim« ljudima. Charles Scribner's sons. Jedan drugi psiholog ipak zaslužuje da bude posebno pomenut.mom«.

zbog toga što su to bili ljudi na pozicijama velike političke modi u određenom trenutku određenog režima i određene kul­ ture. i zahvaljujudi blagoslovenom osedanju krivice. ali je bio na putu da to postane. moje lično iskustvo je pokazalo da su zla ljudska bida vrlo česta pojava i da posmatraču najčešde izgledaju kao sasvim obični ljudi. čovek je ostavljen pod utiskom da su istinski zli lju­ di »negde tamo« i »nekad b i l i « . 18 U Džordžovom primeru vidimo istinitu životnu priču koja odgovara prvom tipu mita. po­ stao bi zbilja zao. vidi takođe Ana­ tomiju ljudske destruktivnosti (Holt. pri­ hvatio se izučavanja zlih ljudi i dao ideju da se oni još dublje proučavaju. 18 Dobro i zlo s. Zbog toga što nikada nije upoznao ljude koji su predmet njegovog istraživanja. 139—140. Veliki jevrejski teolog Martin Buber razlikuje dva ti­ pa mitova o zlu. Da se nije odrekao pakta koji je sklopio sa đavolom. A l i on to još nije bio. »pale žrtve« »radikalnog zla« koje ih je obuzelo. 49 . Reinhart & Winston. On još uvek nije postao zao. Jedan tip se bavi ljudima koji »srljaju« u zlo. koji bi. Drugi se odnosi na one koji su ved posrnuli. 1973) opširniji ali manje plodan rad. Njegova prednost nad mojim radom je istorijska verifikacija zla o kome govori. Hajde da sada razmotrimo slučaj jednog para. 17 Covečje srce: njegov dar za dobro ili zlo. možda čak i nepovratno zlo. po Fromu. potpao pod kategoriju drugog tipa mita — ljudi koji su ved prešli crtu i spustili se u »radikalno«. 17 Fromov rad se zasniva na njegovoj studiji izvesnih nacističkih vođa Tredeg rajha i studiji genocida nad Jevrejima. uspeo je da krene drugim pravcem. On je bio prvi i je­ dini naučnik koji je jasno identifikovao tip zle osobe. Međutim. Čitalac je naveden da veruje da zla nikako nema u nekoj majci troje dece ili u po­ pu crkvice preko puta. Njegovo pregovara­ nje sa đavolom predstavlja prekretnicu u njegovom životu.deo života proučavajudi zlo nacizma.

Poduža. »Jesi li dobro spavao?«. Radio sam sa stacioniranim pacijen­ tima. Njegovi vrlo zabri­ nuti roditelji su pokušavali da razgovaraju sa njim. Bobi je juče ukrao automobil. Dvadeset četvrtog marta treba da se pojavi na sudu. neoprana kosa padala mu je pre­ ko očiju pa je bilo teško videti mu lice tim pre što su mu oči bile uprte u pod. rekao sam. »Ja sam dr Pek. U početku je izgledalo da Bobi dobro podnosi smrt jedinog brata. Do Praz­ nika zahvalnosti (četvrti četvrtak u novembru) 1 9 ved je postalo jasno da je u depresiji. policija ga je p r e d a l a ro­ diteljima uz savet da odmah potraže psihijatra koji de ustanoviti šta je sa njim. Nosio je neupadljivu. loše skrojenu odedu. prethodne nodi je bio primljen kao hitan slučaj sa dijagnozom depresije. Kako se osedaš?« Bobi nije odgovorio. Zbog toga što je m a l o l e t a n . Iako nema isto rij u asocijalnog ponaša­ nja. prev. dečak od petnaest godina. sada pada na svim ispitima. »Ja du biti tvoj doktor. pročitao sam belešku dežurnog psihijatra u Bobijevom kartonu: Bobijev stariji brat. Sestra uvede Bobija u moju ordinaciju. vretenaste ruke.SLUČAJ BOBIJA I NJEGOVIH RODITELJA Bilo je to jednog februara. Bobi. Samo je buljio u pod. Pre nego što sam ga primio. prošlog juna je izvršio samoubistvo tako što je sebi pucao u glavu iz 22 kalibarske puške. 50 . koji je jednom bio vrlo dobar đak. naročito posle Božida. 19 Prim. A l i od septembra je počeo da popušta u školi. slupao ga (nikada pre toga nije vozio) i na kraju ga je uhvatila policija. Stjuart (16 godina). Protresao sam njegovu mlitavu ruku i pokazao mu da sedne. Bobi«. pitao sam. usred prve godine moje psihijatrijske prakse. On. noge kao štapovi i mršav torzo koji još nije počeo da se popunjava. ali on je sve manje komunicirao sa njima. Bio je građen kao tipični petnaestogodišnjak koji je tek iždžikljao: duge.

»ali videdeš. »Da li te uznemirava to što si ovde u bolnici?« Nema odgovora. »Oni su samo hteli da te pregleda neki doktor. ovo je bezbedno mesto. naročito ako si sam i ne umeš da voziš. Kako to da ukradeš automobil?« » N e znam. promrmljao je. bezizrazno lice. bio u teškoj de­ presiji. Do tada sam uspeo bar nekoliko puta da bacim brz pogled na Bobijevo lice u trenucima kada bi nehotice po. Njegove oči i usta su bili bez života.« »Ukrasti automobil je prilično strašna stvar.digao pogled sa poda. Da li znaš šta bi to moglo da bude?« Nema odgovora. Bilo je to prazno. Primetio sam da ima nekoliko takvih ranica na šakama i rukama.»Valjda jesam«. objasnio sam.« »Zbog čega su to učinili?« »Zbog toga što sam ukrao auto i u policiji su rekli da treba da dođem ovamo.« 51 . A onda je doktor koji te je sinod pregledao zaključio da si u takvoj depresiji da bi za tebe bilo najbo­ lje da ostaneš u bolnici. apatična. lica ljudi koji su gledali kako im nestaju domovi zajedno sa delom porodicom: zbunjena. naročito ako je u depresiji. Sada je Bobi ved ozbiljno kopao po onoj ranici. » N e znam. pitao sam. Da li mi možeš redi kako si uopšte došao ovamo?« »Doveli su me roditelji. A Bobi je. sasvim očigledno.« »Ja ne mislim da su rekli da treba da dođeš baš u bolnicu«. Takva lica sam viđao u filmovima o žrtvama koncentracionih logora ili prirod­ nih katastrofa. a ti čak nemaš ni dozvolu. » S v i su manje više nervozni kada prvi put dođu u bolnicu«. Počeo je da kopa po nekakvoj ranici na ruci. bez nade. Od petnaes­ togodišnjeg dečaka koji je prvi put kod psihijatra ne može se očekivati da bude naročito razgovoran. »Jesi li tužan?«. U sebi sam se grčio posmatrajudi šta radi sa­ mom sebi. A nisam ga ni očekivao. Mora da te je nešto jako vuklo da to uradiš. prokomentarisao sam.

Da li mo­ žeš da se setiš još nekih stvari kojima si povredio rodi­ telje?« 52 . Mlade osobe u razvoju tek počinju da uče da identifikuju svoja osedanja. ne pobedonosno. to su oni njima više obuzeti i manje sposobni da im daju ime.« »Nema šta da se priča. na primer. Stjuart. a kako?« »Povredujem ih.« »Pričaj mi o vama dvojici. Bilo je očigledno da nije spre­ man da govori o samoubistvu svoga brata ved u toku prvog susreta. »Naravno. rekao sam. to je nešto što roditelji i t r e b a da r a d e k a d g o d mogu.« » P a da. »Znam da je tvoj brat. »A tvoji roditelji?«.« »Zbilja. kada sam ukrao auto. prošlog leta izvršio samoubistvo. rekao je Bobi. Sto su osedanja jača. »Čini mi se da ti imaš dobar raz­ log da budeš tužan«. Odlučio sam da to više ne spominjem za neko vre­ me. sa beznadežnom težinom. re­ kao sam. primetio sam. malo dublje zario prst u jednu od ranica na ruci. Osim što je.« » T o je stvarno lepo od njih«. verovatno nisi hteo da ih povrediš. Bobi?«. K a ­ ko se slažeš sa njima?« »Dobro. pitao sam. »Da li misliš da je to bio razlog da ukradeš auto — da bi njih povredio?« »Ne. pitao sam. možda. Da li ste bili bliski?« »Jesmo.« » K a k o ih to povređuješ. » P a . ved turobno. mislio sam. To ih je povredilo«. »Sta možeš da mi ka­ žeš o njima?« »Dobri su prema meni. Bez obzira.« »Bez problema?« »Ponekad sam zao prema njima. A kako su to dobri prema tebi?« » V o z e me na sastanke izviđača.« »Njegova smrt te je sigurno pogodila i zbunila«.Verovatno zaista i ne zna.« »Baš lepo.

Bobi me je ispravio.« »Nemačko ime za nemačkog psa«. prokomentarisao sam. Posle duže pauze. Možda de se malo otvoriti pa demo modi da počnemo da uspostav­ ljamo odnos. » P a .« »Da. pokušavajudi nekako da se izvučem iz uloge ispitiva­ ča. šta radite ti i Inge?« »Ništa. ja jednostavno znam da ih povređujem.« Sada je Bobi grozničavo kopao po svojim ranicama spustivši glavu koliko god je mogao. a zbog kakvih stvari viču na tebe?« » N e znam.« »Imaš li neku svoju životinju?« »Nemam. kako onda znaš kada si ih povredio?« »Oni viču na mene.« »Zvuči nemački. Da li te to ljuti?« »Ne.« » A l i ne deluješ naročito zainteresovan za nju. kako znaš?.« » A l i . pitao sam. oni su dobri prema meni.« »Da li je paziš?« »Da.Bobi nije odgovorio.« »Da li te kažnjavaju?« » N e .« » P a .« »Kako mu je ime?« » N j o j « .« » K a k v o g psa?« »Vučjaka. odlučio sam da započnem jednu 53 . Osetio sam da bi bilo bolje da krenem u pravcu nekih neutralnih tema.« » T o baš nije fer. »Inge.« »A ipak ti moraš da vodiš računa o njoj.« »Ona pripada mom ocu.« »Aha. »Da li kod kude imaš neku životinju?« »Psa. » N e znam.« »Da.« Pošto očigledno nismo mnogo postigli diskusijom na temu kudnih ljubimaca. rekao sam: » I ? « »Tako.

« »Kakvu pušku?« — polako sam pitao. rekao je Bobi.« »Hodeš da kažeš da su ti roditelji za Božid poklonili pušku tvog brata.« » A l i si umesto toga dobio pušku?« »Da. »Da. »Još malo. Najzad sam naterao sebe da progovorim i kažem ono što se moralo redi. Možda sam se sa­ mo zbunio. »Da. onu kojom je izvršio samoubistvo?« 54 .« »Pušku?« Ponovio sam tupo.« »Da li si ti tražio da ti poklone pušku za Božid?« »Nisam.koja obično zanima mlade ljude.« »Nije to isti tip puške«.« Počeo sam da se osedam malo bolje. Sta su ti poklo­ nili?« »Pušku. pušku od dvadeset dva. Osedao sam da gubim tle pod nogama. tvoj brat se ubio puškom od dvadeset dva kalibra. Poželeo sam da prekinem ovaj razgovor. rekao sam. Hteo sam da idem kudi.« » K a k o si se osedao kada si dobio pušku koja je istog tipa kao ona kojom je tvoj brat izvršio samoubistvo?« » N i j e to isti tip.« »Jeste. » T o je ona ista puška. »pomislio sam da je u pi­ tanju isti tip puške. »Sta si dobio za Božid?« »Ništa naročito.« Usledila je duga tišina. rekao sam.« »Ona ista puška?« »Da. » I z v i n i « .« »Pištolj od dvadeset dva?« » N e . »Od dvadeset dva.« »Misliš. pa de Božid«.« A šta si tražio?« »Teniski reket. puška tvog brata?« Sada mi se strašno išlo kudi. » K a k o sam razumeo.« »Sigurno si nešto dobio od roditelja.

Nastavio je da kopa po svojim ranica­ ma. Pošto sam sestrama napisao tretman za njega. da de bolničari o nje­ mu dobro voditi računa i da de mu uveče dati pilulu za spavanje.stor za pravljenje boja i alatki i ekspert mašinista. Oni su.« Skoro sam zažalio što sam ga to pitao. izašao sam iz bolničke zgrade.« Učinilo mi se da sam otkrio tračak poleta u njegovom odgovoru. Kako može da zna? Kako može da odgovori na ovakvo pitanje? Pogledao sam ga. apatičan do beživotnosti. rekao sam mu da du ga sutra ponovo videti. oni žive u Južnoj Dakoti. pitao sam. N e ­ go. » P a da«. Pus­ tio sam da sneg pada na mene. Onda sam ga odveo u bolničku sobu. Padao je sneg. da li viđaš baku i dedu?« » N e . Slededeg dana sam se video sa Bobijevim roditeljima. rekao sam.« Ponovo sam osetio da se u njemu probudio tračak na­ de. Došlo je vreme da završim ovaj terapijski sastanak. bili radni ljudi. očiju bez sja­ ja. ved daleko izvan domašaja užasa. kao da je ved mrtav. rezigniran. To mi je prijalo. I to mi je prijalo. u dvorište. Potražidu tetku Helen. kako su sami rekli. izgledao je. veoma ponosan na svoj zanat. » N e znam. Upoznao sam Bobija sa bolničkim redom. Ona je bila sekretarica u zavodu za 55 .»Da. Više nisam mogao da iz­ držim.« »Da li voliš neke od njih?« » V o l i m tetku Helen.« » A l i kada bi ipak došla?« »Kako hode. On je bio maj. Inače. »Da li bi voleo da te tetka Helen poseti dok si ovde.« » K a k o si se osedao kada su ti je dali?«.tio sam se u svoju ordinaciju i svom snagom se bacio na dosadne rutinske poslove. u bolnici?« »Ona živi prilično daleko.« »Da li viđaš bar neke rođake?« »Poneke. » K a k o da znaš. Posle nekoliko minuta vra. Razgovor o pušci nije doneo nikakvu promenu u njegovom izgledu. A i u meni.

« »Oh. doktore. odgovorio je otac. »Da li se te stvari — mislim. »Apsolutno. da ne mislite. solidni. Prvo Stjuart. Obične građe i spoljašnosti. . tako da tamo imamo dosta rodbine.« »Da li je izgledao depresivan pre nego što se ubio?« » N i najmanje. to ne bih mogla da podnesem«. bili su ni ružni ni lepi. to da čovek želi samom sebi da naškodi — da li se to prenosi i na druge Članove porodice?« 56 . Bio je miran dečak. doktore«.« »Da li je neko u vašim familijama patio od ozbiljne depresije ili mentalnog poremedaja ili izvršio samo­ ubistvo?« » K o d mene. niko se nije ubio. ali niko nije patio ni od kakvih mentalnih poremedaja«. . mogao sebi da naškodi?« »Mislim«. Oh. .« »Moja baba je bila senilna. ali o njima ne znam baš mnogo. »Moji rodite­ lji su emigrirali iz Nemačke. kazala je majka. Voleo je da lovi mrmote u polju iza kude. pa smo morali da je smestimo u bolnicu. Svake nedelje su odlazili u luteransku crkvu. da bi B o b i . On je vikendom pio umerene količine piva. Pravi šok«. a sada i Bobi. dodala ja majka. Bože. ljudi od reda. Činilo se da nije bilo apsolutno nikakvog razloga da ih snađe takva tragedija. naravno. odgovorio sam. viša klasa rad­ ničkog staleža. Voleo je iz­ viđače. Ona je pripadala ženskom klubu za kuglanje. »Mislim da je to vrlo mo­ gude. .osiguranje i ponosna na urednost njihove kude. »On se ta­ ko dobro snalazio u svemu. svi su ga voleli. »Stjuartovo samoubistvo nije bilo neočekivano?« — pitao sam. gde je odlazila svakog četvrtka uveče. » I . »2iva sam se isplakala. mirni. bio je povučen i nije baš mnogo govorio o stvarima o koji­ m a j e razmišljao . « »Da li je ostavio neko pismo?« »Ne. majka je tiho zaječala. Izgledao je isto kao i uvek. Naravno. niko« — odgovorio je otac. Bio je dobar đak. možda.

»Da. Mislili smo da de vremenom prodi. »bio je tako dobar đak.« » K a k o da ne!« »Da li je neko na tom školskom sastanku predložio da Bobi ja pregleda psihijatar?« » N i j e « . ali ne kod psihijatra. nastavljao sam ja. »mislite da bi i Bo­ bi mogao to da učini?« »Vama nije palo na pamet da Bobi može da bude u opasnosti?«. Prema statističkim podacima.« »Oh. Bobi je ved neko vreme u depresiji«.« » K a k o sam razumeo. » D o sada. »Zar vas to nije brinulo?« »Naravno da nas je brinulo«. »Da. odovori otac. kako sam razumeo. razgovaram sa Bobijevim nastavnicima. ponovo zaječa majka. to je velika šteta«.»Svakako. odgovorila j e majka. n e « . odgovori majka. primetio sam. » A l i mislili smo da je to prirodno. Bobi je prilično popustio u ško­ l i « . »Naravno da nije«. »Pomenuli su da bi bilo dobro da Bobi pođe na savetovanje. najvedi rizik od samoubistva postoji kod ljudi kojima su se ubili brat ili sestra. ako bude bilo potrebno. rekao sam. i ja sam bila zabrinuta. Naravno. ponovo je odgovorio otac sada ved pomalo iznervirano. mislim zbog toga što mu se ubio brat i sve to. »Da li su vas pozvali na razgovor?« Majci kao da je bilo malo neugodno.« »Zeleo bih da mi dozvolite da. » A l i . primetio sam. odgovorio je otac. jesu. B o ž e « . da je 57 .« » T o je sigurno zabrinulo njegove nastavnike«. To bi moglo dosta da pomogne.« » N i j e vam padalo na pamet da ga povedete nekom psihijatru?«. Tako se brzo povratila od malopređašnje neugodnosti da je izgledalo kao da toga nikada nije ni bilo. Narav. pitao sam.no. Nismo ni pretpostavljali da može da bu­ de ovako ozbiljno. Cak sam i odsustvovala sa po­ sla da bih otišla u školu na sastanak. » V e d smo vam rekli da smo mislili da de to samo prodi.

« 58 . Narav. Odlučio sam da pokrenem pitanje tetke Helen. Mi smo oboje radni lju­ di. ne bi donelo nikakve rezultate. doktore«. »može da se desi da moji pret­ postavljeni i ja odlučimo da je Bobiju potrebno nešto više od kratkotrajnog bolničkog lečenja. po tome bismo zaključili da je stvar ozbiljna«.iko predložio psihijatrijski pregled. » N e verujem da bi bilo ko od njih želeo da se prihvati dečaka u puber­ tetu. odgovori majka. »Ja samo pokušavam da ispitam razne mogudnosti. ali mi nismo roditelji koji vrše veliki pritisak na decu. Da bi.no i ocene su nas zabrinjavale. trebalo da promeni ambijent i to. za duže vreme. Svi oni imaju svoj život. odgovorio sam. rekao sam. pošto su rekli da treba da ide na savetovanje. da su hteli. zar ne.« Izgledalo je da raspravljanje sa Bobijevim roditelji­ ma o tome kako su. odgovorio sam. o tome još nismo razgovarali«. više napadajudi nego se branedi.« Ovde je majka upala zapovedničkim tonom: »Da li to Bobi priča da nede da živi sa nama?« » N e . svakog dana da izlazimo s posla. znate. »Ima tu još nešto. Ona stanuje bar nekoliko stotina milja odavde. rekao sam.« » P a da. možda. dodao je otac. Mi ne možemo tek tako. ni preko vikenda. možda. mogli da nađu dečja save­ tovališta koja rade uveče i za vreme vikenda. » N i j e tako lako vodati Bobija tamo-amo u toku radnog vremena.« »Bobi je pomenuo tetku H e l e n « . odgovori otac smesta. nastavila je majka. Ko je tetka Helen?« »Moja sestra«. znate. mislili smo da je to samo zbog ocena. Mi moramo da zaradimo svoj hleb. Da li imate neke rođake kod kojih bi mogao da bude?« » N a žalost. »Međutim. doktore?« »Meni se ne čini da je odvesti Bobi ja u savetovalište isto što i vršiti pritisak na njega«. mi bismo odmah nešto preduzeli. Nije dobro vršiti pritisak na decu. A ta savetovališta ne rade ni uveče. »možda bi ona želela da ga primi. osim u slučajevima kada je to zaista neophodno. n e « . » Z n a t e « . » A l i ona ne dolazi u obzir.

nismo ni­ malo bliske. »Poklon za Božid?« — izgledali su zbunjeno. prihvatio sam.» T o nije daleko«.klon koji ste dali Bobiju za Božid«.« »Ja jednostavno ne verujem da bi to urodilo plodom«. Mi smo te­ ško radili za tog dečaka. » N e znam na šta ciljate. čini mi se da Bobi ima nekih pozitivnih osedanja prema njoj. doktore«. poklonili ste mu pušku. Vi nemate prava da odvajate dete od roditelja ako je to ono što ste naumili. » N e 5* .« » V i d i m da se vi i ona zaista ne slažete«.« Bilo mi je sve više muka u stomaku. ko su oni. Mi smo dobri roditelji. » Z a r nemate nekih drugih rođaka kod kojih bi Bobiju možda bilo bolje?« »Nemamo. » K a k o sam razumeo.« »Je li vam to on tražio?« »Otkud ja znam šta je on tražio?« — povikao je otac. Dovoljno je blizu da može da vas poseduje. Takva razdaljina može da bude baš ono što je potrebno. znate — sve što oni imaju to je servis za čišdenje. rekao sam. Mi ništa loše nismo učinili. Mada stvarno ne znam šta to ima da bi bila uobražena. jesmo. »Brine me po.« »Da. Ona i njen muž — on nije baš mnogo pametan. Ona je strašno uobražena. Ispitujete nas tu kao neki policajac ili tako nešto.« »Iako vi ne volite svoju sestru. Stvarno ne vidim šta zamišljaju. da se tako superiorno ponašaju. Ona je obična čistačica. Helen i ja nismo baš bliske. umešao se otac. a to je ono što je važno.« »Sta je razlog tome?« »Jednostavno se nikada nismo slagale. a opet dovoljno daleko od mesta gde je njegov brat izvršio samoubistvo i gde je izložen raznim pritiscima. »I ja o tome raz­ mišljam u kontekstu promene ambijenta za Bobija. Odmah zatim je promenio ton i postao snishodljiv. U stvari. rekla je majka. uzvratio sam.« »Slušajte. »Zbilja tako mislite?« »Pa.

rekao sam. » M i . Bila je to teška godina za nas. znate.« Ovde je otac ponovo preuzeo vodstvo. A l i to nismo učinili.« »Znači. Da li znate koji je to razlog?« » N e znamo. novac ne raste na drvedu.jaju ako nisu u depresiji. »ali zašto ste mu dali pušku?« »Zašto? A zašto da ne? To je dobar poklon za dečaka njegovih godina.« » P a ste mu zato dali oružje kojim mu se brat ubio. Ne znam zbog čega nas stalno napa­ date. Za to je mo.« »Da. opet pomalo ratoborno. »Stjuart se nije ubio samo zbog toga što je imao pušku. ako ho­ dete. molim vas«.rao da postoji neki ozbiljni razlog.« »Donekle se slažem sa vama«. To ste znali dugo pre Božida. rekao je otac.« » T o vam verujem«. Ved smo vam rekli da nismo znali ni da je u depresiji. budite takvi. Znate. zbilja. Vedina dečaka njegovih godina bi sve dala da ima pušku. ali. tačno. Ni ja nisam baš lud za oružjem.mogu da se setim šta je tražio. poče majka udvorno. poš­ to je preuzela ulogu roditelja od svoga muža. Međutim. čini mi se. vi ste jedan od onih protivnika oružja«. nismo znali koliko je stvar ozbiljna. A kako vi niste znali da je u de­ presiji. » P a . Dali smo mu najbolji poklon koji smo bili u mogud­ nosti da mu damo. Stjuart je bio u depresiji. doktore. Mi smo tu pušku mogli da prodamo i da zaradimo na njoj.« 60 . »Nismo imali para za novu pušku. Ne bilo koju pušku. dugo vremena pre nego što ste mu poklonili pušku. Baš onu istu pušku. rekao sam.« » A l i . rekao sam. što ste i dalje naklonjeni prema puš­ kama. možda i niste imali razloga da brinete zbog toga što ima pušku. »s obzirom na to da se vaš pr­ vi sin ubio puškom. Mi smo mislili da je on samo nesredan zbog svoga brata. Toliko nam se toga dogo­ dilo. Zadržali smo je da bismo mogli Bobiju da damo dobar poklon. problem je u ljudima koji ga koriste. Ljudi se ne ubi.« »Dudi m e « . znali ste da je Bobi u depresiji. prob­ lem nije u oružju.

Mi smo obični radni ljudi. moradu stvar detaljno da prodiskutujem sa svojim pretpostavljenim i postoji opasnost da oni i ja odlučimo da slučaj predamo Društvu za zaštitu dece. »I vi takođe«.« »Naravno da niste. Mi nismo obrazovani kao vi. I bio sam jako umoran. Bobi i ja. Mi nismo išli na fakultet gde se uče svakojaki po­ modni načini razmišljanja. A l i zar vam nije palo na pamet da„ možda. rekao je on. to ionako može da se desi. bar u meri koja je neophodna da bismo videli da li ona može da po­ mogne. to nam nije palo na pamet.« Buljili smo jedni u druge jedno duže vreme. Međutim. »Nedu vam dozvoliti da ovo iznosite van naše familije. » » Ž e l e o bih da mi potpišete saglasnost da stupim u kontakt sa vašom sestrom Helen u vezi sa Bobijem i nje­ govom situacijom«. od mene je nedete dobiti«. Znao sam samo kako se ja osedam. Trenutno smo vi. Ljutim? Zaplašenim? Maltretiranim? Nisam znao. Nisam nimalo saosedao sa njima. Ako mi vežete ruke. imadete posla sa pravim sudijom.« » N a p r o t i v « .« »Nikada mu tako nešto nismo rekli. A k o to budemo uradili. rekao sam obradajudi se majci. U stvari.» D a li ste se upitali kako de Bobiju izgledati taj po­ klon?« » N a šta mislite?« »Mislim da je njemu moglo da izgleda kao da hodete da i on krene stopama svoga brata. Bili su mi odvratni. ako Helen bude mogla da pomogne. njemu to baš tako izgleda?« » N e . Sve 61 . možda demo uspeti da izbegnemo da se stvar razmatra na društvenom nivou. »Ja baš pokuša­ vam da stvar zadržim u familiji koliko god je to mogude. jedini koji znamo o tome. objasnio sam racionalno. M i ­ slim da je potrebno uključiti i Bobijevu tetku. »Boga mi. Pitao sam se kako se osedaju. Od nas ne možete očekivati da mislimo na sve te stvari. rekao sam ocu. Sigurno ne krivim. Kao da ste mu rekli da i on ode da se ubije. vi koji se ponašate tako superiorno kao da ste neki sudija ili tako nešto.

Ona i njen suprug su odmah došli da me vide. Slededeg dana sam stupio u kontakt sa Helen. uzviknula je Bobijeva majka veselo. Ja nemam apsolutno ništa protiv toga da se i moja sestra uključi u ovo. Na sredu. Mi samo ho­ demo ono što je najbolje za Bobija. Bobi uopšte nije shvatao zbog čega je bilo potrebno da živi sa tetkom i tečom i činilo mi se da nije bio spre­ man za pravo objašnjenje. Stupio sam u kontakt sa vrlo kom­ petentnim psihijatrom u gradu u kome je živela Helen i on je pristao da primi Bobija na duže vanbolničko lečenje. a ranice na rukama su sada bile samo ožiljci. U stvari. Kada je odlazio čak se i šalio sa osobljem. Tri nedelje posle dolaska u bolnicu Bobi je otpušten i poslat kod Helen na dalju negu. Situaciju su brzo shvatili i izgledalo je da žele da pomognu. moj muž je luckast. »to je sve zbog toga što ga je zaista pogodilo da vidi našeg sina na men­ talnoj klinici. pun poverenja. Ved posle nekoliko dana se prilagodio promeni. Oboje su bili radni ljudi. ali nisu imali ništa protiv toga da Bobi neko vreme živi sa njima. poslodavci Bobijevih roditelja su pla­ dali socijalno osiguranje koje je pokrivalo i neobično dobre psihijatrijske usluge. Posle šest meseci Helen me je obavestila da su se njegovo stanje i uspeh u školi poboljšali. pod uslovom da su troškovi lečenja podmireni. Te večeri. doktore«. mi nismo navikli da razgovaramo sa tako visoko obrazovanim svetom kao što ste vi.« Potpisali su i otišli. a i zahvaljujudi nezi osob­ lja. moja supruga i ja smo otišli na zabavu organizovanu za osoblje bolnice.« »Ma. uz šarmantan osmeh. Popio sam malo više nego obično. njegovo stanje se rapidno poboljšalo ved posle ne­ koliko Heleninih poseta za vreme kojih su pričali o njego­ vom bududem životu kod nje. Osim toga. ali da je Bobi tek počinjao polako da se suočava sa psihološkom istinom o svojim roditeljima i njihovom po62 . Rekao sam mu samo da bi to bilo dobro za njega. Narav­ no da demo potpisati saglasnost. Od psihijatra sam saznao da su uspostavili dobar terapeutski odnos.zavisi od vas. Potpuno ste slobodni da sami odlučite da li dete mi dozvoliti da kontaktiram sa Helen ili ne.

nije bio bolestan. Pod time mi. poreklo i razlog te depresije nije ležao u nje­ mu. Evo jednog uopštenog zakona o razvitku deteta: kad god u roditeljskoj ljubavi postoji ozbiljan ne63 . deca vremenom počinju da veruju da je njih nemogude voleti. kada bismo se malo bolje upoznali sa slučajem. otkrili bismo da nije bolesno dete nego roditelji koji su ga doveli ili familija. Više nego često. Trebalo bi da oni budu pacijenti. ono de odrasti misledi da je zaista takvo. više nisam imao ni­ kakvih vesti. Njegove roditelje sam video samo nekoliko puta dok je Bobi još bio u bolnici i to na samo nekoliko minuta. Iako depresivan. ved u njegovim roditeljima i njihovom odnosu prema njemu. zaključiti da je to zbog toga što ono nije dobro. drugoraz­ redno. dete de. Ovo je najbolje pokazao Bobi jev slučaj.telji ili neki drugi identifikatori označili kao bolesnika ko­ me je potrebno lečenje. Oni zbilja veruju da njihovi roditelji sve rade onako kako treba. često su baš oni ti koje zaista treba lečiti. Retka su deca koja su u stanju da svoje roditelje upoređuju sa drugim roditeljima.našanju prema njemu. Svoj deci — čak i onoj u pubertetu — roditelji se či­ ne kao bogovi. Ako ga loše tretiraju. Bez obzira na to što su roditelji okarakterisali dete kao nekoga kome treba lečenje. obično bismo došli do zaključka da su bolesniji roditelji nego dete. psihoterapeuti. Ona nisu sposobna da daju objektivnu procenu ponašanja svojih ro­ ditelja. Podizana bez ljubavi. mi ga obično nazovemo »identifikovanim pacijentom«. Ako se prema njemu ponašaju kao da je ružno. podrazumevamo nekoga koga su rodi. Suštinska obolelost situacije nije ležala u njegovoj depresiji ved u njegovim porodičnim okolnosti­ ma na koje je depresija bila manje-više prirodna reakcija. Iako je on sam zaista bio u stanju ozbiljne depresije i pomod mu je bila neophodna. škola ili društvo. Svaki petnaestogodišnjak u njegovoj situaciji može da po­ stane depresivan. Jednostavno rečeno. Ovaj termin koristimo zbog toga što nas je iskustvo naučilo da treba da budemo skeptični u odnosu na validnost ovakvog procesa identifikacije. Kada se dete dovede na psihijatrijski tretman. Posle ovoga. u stvari. Više od toga nije bilo potrebno. glupo. on. u vedini slučajeva.

ako je iko odgovoran za ono što se desilo. po svemu sudedi. Trebalo je svakako da mu kažu da. to su oni. ako smo normalno ljudsko bide sa normalnom ljudskom savešdu. poželeo da ovaj nestane sa lica zemlje. Međutim. bide da se upitamo u čemu smo mi pogrešili. ako nisu u stanju to sami da učine. Ali oni to. Popustio je u školi. da je samo nedelju dana pre toga nazvao brata glupom mrcinom. Bobi se prisedao malih incidenata: na primer. patio od nekog mentalnog oboljenja. Naravno da se nikoga ne tiče što je 64 . jer su oni imali najvedeg uticaja na Stjuartov život. koliko sam shvatio. u najvedem broju slučajeva dete de zaključiti da je ono za to krivo i zbog toga razviti nerealno negativnu sliku o sebi. da je često. Bobi se osedao bar delimično krivim za Stjuartovu smrt. Kako nikakva podrška nije dolazila ni sa koje strane. Bobi je postao vidno depresivan. U danima koji su usledili odmah posle Stjuartovog samoubistva. Rekli bi mu da ljudi ne izvršavaju samoubistvo zbog svakodnevnih zađevica i rivalstva među bradom. Tako je sigurno bilo i sa Bobijem. da je živeo u zdravoj porodici. iako im je predloženo u školi. ispod površine postoji nešto zaista rđavo i zlo što on mora da iskopa. nje­ govi roditelji bi počeli da mu pomažu da shvati da on nije kriv za ono što se dogodilo. Kada je Bobi prvi put došao u bolnicu. Kao da je mislio da u njemu. Oni bi sa njim razgovarali o Stjuartovom samoubistvu. da ga je pre mesec dana šutnuo dok su se tukli. još je bilo nade da njegovi roditelji poprave situa­ ciju ili da. Stjuart. roditelji. iako to ni sami nisu znali. Bobi nikada nije dobio podršku ove vrste. uništavajudi deo po deo sopstvene po­ vršine. nisu učinili. Zašto? A k o se dogodi da neko ko nam je blizak izvrši samou­ bistvo. Objasnili bi mu da je. Sasvim je mogude da je Bobi to što niko nije obradao dovoljno pažnje na njegovo stanje protumačio kao potvrdu svoje krivice. potraže stručnu pomod. naša prva reakcija posle šoka. U tom trenutku. U to vreme.dostatak. on je bukvalno kopao rupe po sebi. kada bi ga Sajuart napao.

Sve je ovo pretpostavka. Ona se teško poveravaju bilo kome. zaklju­ čuju i postupaju sa veoma malo svesti o sebi. pa šta? A l i pošto je sebe ved smatrao zlim i pošto zbog svoje ne­ zrelosti nije bio u stanju da sagleda istinu o svojim rodite­ ljima. ovo­ ga puta specifično na temu zla: suočeno sa velikim zlom u svojim roditeljima dete de u najvedem broju slučajeva po65 . Bobi je sebe ved uveliko smatrao zlim kriminalcem. mislio je. I treba da se oseda krivim. Kako da protumači ovaj »poklon«? Da li da pomi. A ved zna­ mo da takvo zaključivanje može da donese odlične re­ zultate. I naravno. Za­ služuje da se oseda bedno. postojala je samo jedna moguda interpretacija: verovao je da puška nosi poruku: » E v o ti oružje kojim ti se brat ubio.sli: moji roditelji su zli ljudi i zbog toga žele da me unište kao što su uništili moga brata? Teško da bi to pomislio. ništa drugo nije ni zaslužio. Njegov um petnaestogodišnjaka ne bi došao ni na pomisao: roditelji su mi poklonili ovu pušku iz lenjosti. deca u pubertetu su veoma zatvorena. Pre svega. on to nije odmah učinio. To je učinio da bi. do Božida. Ja ne znam šta se tačno de­ šavalo u Bobijevoj glavi. Iz ovoga proizilazi drugi zakon o razvoju deteta. A onda mu je uručeno i »sredstvo izvr­ šenja«. Zbog toga mi jedino posmatrajudi njihovo ponašanje možemo da zaklju­ čimo o duševnim procesima kroz koje prolaze. Kod odraslih. Ti zaslužuješ da umreš. A čak i da je bio voljen da se poveri.talna aktivnost se odvija u podsvesti.on u depresiji. pa učini isto što i on. Kod dece i mladih u razvoju skoro celokupna men. Oni osedaju. veliki deo »misaonog procesa« se odvija u podsvesti. Učinio je nešto što je verovatno bilo jedina psihološka alternativa: da sebe ozvaniči kao kriminalca koji de biti kažnjen za svoje zlodelo i zatvoren da bi se društvo zaštitilo od njega. nerazmišljanja i tvrdičluka. a naročito nekom strancu u belom mantilu. ne vole me baš mnogo. Ukrao je automobil. u pravom smislu reči.« Na sredu. sa­ čuvao svoj život. Znači. Bobi ne bi bio u stanju da ispriča šta oseda jer ni njemu samom mnogo toga nije bilo jasno.

biljnim psihijatrijskim problemima koje bi bilo lako utvr­ diti i koje.jente i pozabavimo se roditeljima. Njih j e trebalo lečiti. koliko o reakciji na čudovišno »oboljenje« od zla kod njegovih roditelja. bide nam potpuno jasno zbog če­ ga deca pogrešno tumače situaciju i na kraju mrze sama sebe. osetide se zbunjenom. Da bi se čovek lečio. Drugim reci. moraju bar na nekom nivou da priznaju da nisu savršeni. bar na nekom nivou.grešno interpretirati njemu. ma koliko samouverena.ma. Zbog čega? Za to postoje tri razloga. situaciju i zaključiti da je zlo u Suočena sa zlom. prava lokacija zla situacije u celini nije bila u njemu ved drugde. I tako ti ljudi nikada ne dođu u situaciju da se lece čak i kada im se pomod nudi na sre­ brnom tanjiru. Zbog toga mu je pre svakog lečenja bila potrebna zaštita. i odrasla osoba. Zamislite onda kako se oseda dete kada se sa time sretne u ljudima koje najviše voli i od kojih zavisi. Prvi i najvažniji je da oni nede da se lece. nije toliko radilo o oboljenju. on pret­ hodno mora da prizna da mu je to potrebno. pravim uzrokom prob­ lema. Sada je jasno i to da se kod Bobija. . u čemu se nije razlikovao od vedine svojih vršnjaka. odbijajudi da priznaju sopstvene nedostatke. Jasno je i zbog čega je Bobi kopao rupe po sebi. on ili ona. A da bi želeo da se leci. u stvari. ali oboleli to ne prihvataju. identifikovanog pacijenta. U stvari. A l i to nije učinjeno. žele da projek­ tu ju svoje zlo na druge. po mišljenju psihijatara treba što hitnije lečiti. Na svetu postoji ogroman broj ljudi sa oz. on to mora da želi. Pravo lečenje bi nastupilo kasnije i bilo bi dugotrajno i teško kao što je uvek slučaj kada u nekome treba preobratiti nere­ alnu sliku koju ima o sebi. Hajde da za trenutak ostavimo identifikovane paci. Iako je on bio taj koji je označen kao pacijent. oni su ti koje je trebalo formalno progla­ siti bolesnim. Ako tome dodamo da zli ljudi.

Nisu svi ti ljudi zli. ogromna ve­ dina nije. 66 . U stvari. A l i u tu kategoriju onih koji sa najvedom žesti­ nom odbijaju psihijatrijsku pomod spadaju upravo oni koji zaista jesu zli.

nego da se može dogoditi da i sami budemo uvučeni. Uprkos svemu tome. što je pacijent bolesniji — što je nepošteniji u ponašanju i njegovo miš­ ljenje iskrivljeni je — to ga je teže lečiti i postidi neki zna­ čajniji uspeh. Bez obzira što u njima nisam osetio nimalo is­ krene brige za Bobija i sama pomisao da bi za njega bilo bolje da ne živi sa njima. To je žalosno stanje stvari. samo po sebi nije dovoljan razlog da se i ne pokuša da im se pruži šansa da počnu da odrastaju u ljude koji imaju razumevanja i saosedanja za druge. možda sam ipak mogao da im predložim terapiju. reagovali su isključivo racionalistički i ratoborno. Umesto da priznaju svoje nedostatke. Mi se zaista ponekada osedamo nadvladanim u tim lavirintoznim masama laži. pogrešili pri izboru božičnog poklona za njega. I to misle bukvalno. osedamo da su ne samo naši pokušaji da ih izvu­ čemo iz močvare njihove bolesti osuđeni na propast. Psihoterapeuti među sobom često govore da se sa ovakvim pacijentima osedaju »skrhanim«. bila je prava anatema. imao sam neki osedaj da čak i da su nekim čudom prihvatili da se podvrgnu terapiji. Međutim. To što bi oni tu ponudu najverovatnije odbili. Na moju primedbu da su učinili qzbiljan propust što za Bobi ja nisu ranije potražili stručnu po­ mod i da su. iz­ vitoperenih motiva i poremedene komunikacije u koje bi­ vamo uvučeni kada pokušamo da radimo sa ovim ljudima putem intimnog odnosa psihoterapije. Nasuprot tome. A l i činjenica je da je naj­ lakše lečiti i najviše koristi od psihoterapije imaju ljudi koji su najzdraviji — najpošteniji. Mi smo su­ više slabi da bismo mogli da pomognemo takvim pacijen67 . jer bi predstavljala očiglednu kritiku njih kao roditelja. Kod onih koji su zaista vrlo nepošteni i iz­ vitopereni lečenje izgleda nemogude. sasvim op­ ravdano. Nisu se čak ni pretvarali da osedaju imalo krivice zbog Stjuartovog samoubistva.Bobijevi roditelji su mi na više načina stavili do zna­ nja da bi odbili bilo kakvu ponudu da im pomognem. Mi često. oni čiji je način miš­ ljenja najmanje iskrivljen. ona u njihovom slučaju ne bi donela nikakve rezultate. najblaže rečeno. odbijali su bilo kakvu kri­ tiku na osnovu toga što su bili »radni ljudi«.

ako je kontratransfer prikladan. Postoji još jedan razlog iz koga nisam pokušao da ra­ dim sa Bobijevim roditeljima. verovatno. A l i to nije bio slučaj i sa Bobijevim roditeljima. terapeut mora da ima u sebi bar trunčicu pozitivnog osedanja prema pacijentu.tima. mesece i da to vreme bude posvedeno mojoj brizi za njih. nedelje. suviše slepi da bismo mogli da vidimo gde se završa­ vaju isprepletani hodnici kojima nas vode. U njihovom prisustvu sam se osedao nečistim. Da bi mo­ gao da pruži psihijatrijsku pomod. da bih nešto naučio. Kontratransfer obuhvata čitavu skalu ljudskih emocija od intenzivne ljubavi do intenzivne mržnje. Ono što psihoterapeuti oseda ju prema pacijentima obično nazivamo »kontratransferom«. on može da posluži kao najkorisnije mogude oruđe za razumevanje pacijento­ vog problema. bila netačna ili. Ljudi osedaju jedni za druge. da bar malo saoseda sa njegovom situacijom. kontratransfer de postati konfuzan i ceo proces lečenja izbaciti iz koloseka. više od toga: bili su mi odvratni. K o d njih se nije radilo samo o to­ me da bi oni odbili moju pomod ja bih odbio njih. Nije stvar bila samo u tome što bi oni.storiji. Jednostavno mi se nisu svi­ đali. izvesno poštovanje prema njegovoj ličnosti i nadu u njegov ljudski potencijal. možda. Ništa od toga nisam osedao. Među­ tim. suviše mali da bismo uspeli da održimo svoju ljubav pred licem njihove mržnje. Dešavalo se da se ponekad upustim u slučaj koji izgleda beznadežan nada­ judi se da je moja procena. jedva sam podnosio da budem sa njima u istoj pro. ako ni­ šta drugo. da ima bar malo samilosti za njegovu patnju. A k o se dogodi da su osedanja terape­ uta prema pacijentu neprikladna. 68 . Takav je bio slučaj sa Bobijevim roditeljima. U stvari. Je­ dva sam čekao da izađu iz moje ordinacije. Ose­ dao sam se nadvladanim bolešdu koju sam osetio u njima. Nisam mogao ni da zamislim da sa Bobijevim roditeljima provodim sate. Na­ protiv. odbili moju ponudu da ih lečim. O kontratransferu su napisani čitavi tomovi: on može da bu­ de ili od ogromne pomodi ili da nanese ogromnu štetu terapeutskim odnosima. dane. ved je bilo i veliko pitanje da li bih ja za to imao dovoljno snage.

mora rukovati izuzet. Ono de za­ raziti ili čak uništiti onoga ko dugo ostane u njegovom pri­ sustvu. Da bi u ovome uspeo. 20 20 Postavlja se pitanje da li jedna zla osoba oseda odvratnost u prisustvu druge. Zlo je odvratno zbog toga što je opasno. mogude su v r l o teške posledice.no pažljivo. A k o niste u situaciji da zaista znate šta radite a nađete se licem u lice sa zlom.je da je kontratransfer neprikladan. Osobama koje su postale zle 69 . Osedanje odvratnosti može da bude od ogromne pomo­ di terapeutu. Ako pri tom otkri. A k o se dogodi da je osedanje odvratnosti izaz­ vano nekim problemom kod samog terapeuta a ne kod pa­ cijenta. Ono može da bude dijagnostičko sredstvo par ekselans. Ono može brže i tačnije nego bilo šta drugo da upozori terapeuta da se nalazi u prisustvu zle osobe. A to jeste najadekvatnija stvar koju zdrava osoba može da učini kada se u obič­ nim okolnostima nađe licem u lice sa zlom: da se smesta udalji. Pri susretu sa zlom osobom. zdrava osoba vrlo često oseda odvratnost.prestano da analizira i sebe i pacijenta. bogomdani radar koji nas na vreme upozorava. u toku produbljivanja odnosa sa zlom osobom.jenta prikladan ili ne. A l i šta je to što čini da je odvratnost zdrava reakcija? Zbog čega bi ona bila prikladan kontratransfer emocional­ no zdravog terapeuta? Odvratnost je snažno osedanje koje nas nagoni da se smesta povučemo i izbegnemo dalji kon­ takt sa onim što nam je odvratno.Od presudnog je značaja da psihoterapeut bude u sta­ nju da utvrdi da li je kontratransfer između njega i paci. isto kao i oštrim skalpelom. O v o pitanje je fascinantno za prour čavaoca jer bi odgovor na njega mogao da otkrije dosta od pri­ rode i geneze zla u ljudskim bidima. nekome ko de biti u stanju da u tom konkretnom slučaju bude objektivniji. osedanje odvratnosti se može razviti po­ stepeno. U slučajevima kada je zlo očigledno. ukoliko terapeut nema dovoljno skromnosti da to uvidi. obavezan je da pre svega izleči sebe od onoga što je prouzrokovalo problem ili da pacijenta pošalje drugom terapeutu. Međutim. on mora ne. ako se radi o suptilnijem zlu. najbolje je da odmah bežite. A l i se njime. Ne znam. Kontratransfer je instiktivni ili ako hodete. re­ akcija de uslediti istog trenutka.

A k o se u odnosu na pacijenta ose­ da zbunjenim. Zbog toga psihoterapeuti vrlo teš­ ko uspevaju da sa zlim ljudima provedu dovoljno dugo vreme za koje bi mogli da proučavaju i njih i sopstvene reakcije. tako dramatično negativna reakcija sa njihove strane ugrozila sliku koju imaju o sebi. 21 Odvratnost se može osetiti i u prisustvu nekih fizičkih b o ­ lesti. juli 1978.21 Sta više. a ne spomenuti drugo. oni ipak ne pišu kako se ovaj problem odražava u okviru dugotrajnih terapeutskih odnosa. Pokušavajudi da opiše svoj susret sa nekom zlom osobom. I najzad. jedna žena je napisala: »Bilo je to 2 kao da sam iznenada izgubila sposobnost mišljenja. psihoterapeuti najčešde izbegavaju dub­ lje odnose sa klijentima koji su zli. To je bila uobičajena reakcija na obolele od lepre. grade i slojeve samoobmane.transfer je tako usko povezana sa zlom da je nemogude pisati o jednom. zbog intenziteta negativnosti te reakcije. oni. lažudi druge. 9. Oni. Za ovo postoji nekoliko razloga. terapeut de prvo pomisliti da je razlog tome usled detinjstva provedenog sa zlim roditeljima.Iako o kontratransferu postoji bogata stručna litera­ tura. vrlo je malo zlih ljudi koji bi pristali da budu stavljeni u situaciju klijenta psihoterapije. osim u izuzetnim okolnostima. a pošto je zlo do sada obitavalo izvan granica psihijatrijskog istraživanja. u njoj nikada nisam našao ništa o samoj odvratnosti. Odvratnost kao kontra. kao što sam ved napomenuo. to je i ovaj kontratransfer doživeo istu sudbinu. Zli ljudi su »ljudi laži«. A možda je i stalna bliskost deteta sa zlim ro­ diteljima dovoljna da vremenom uništi takav mehanizam ako je nekada i postojao. Postoji još jedna reakcija koju zli ljudi izazivaju u nama: zbunjenost. s. Laži zbunjuju. Zatim. " 22 N e w Yorker 3. ti roditelji se čine potpuno normalnim i to samo po sebi može da spreči razvijanje radarnog sistema.«' I još jednom se radi o sasvim adekvatnoj reakciji. I mada su psihijatri svesni ovih reakcija. 70 . psihoterapeuti su obično blagonakloni ljudi pa bi ta. čine sve što je u njihovoj modi da pobegnu od osvetljavanja svoje ličnosti koja je u procesu psihoterapije neizbežna. a prou­ čava se i u primerima odnosa prema ljudima koji su doživeli am­ putaciju ili neku drugu deformaciju.

S. Teza ove knjige je da se zlo može definisati kao specifična forma mentalnog oboljenja i da kao takva tre23 N a s ne kažnjava B o g . dobro zna sa čime ima posla i šta treba da radi.jentom koga du opisati u četvrtom poglavlju mesecima ni­ je davao nikakve rezultate upravo zbog toga što sebi ni­ sam postavio to pitanje. O v a situacija i psihodinamika koja je u nju uključena. Ideja da su ljudi koji žive u paklu tamo po sopstvenom izboru nije naširoko poznata. onda i samo onda. Neprestano bežedi od glasa sopstvene savesti i istine o sebi. A l i kako trenutno vrlo malo znamo o prirodi zla.** Zbog toga je rad na njihovom izbavljenju iz pakla u kome žive ne samo u interesu društva ved i njih samih. mi sami sebe kažnjavamo. samo Sto su njihove vrednosti takve da im se put iz pakla čini strahovito opasnim. Oni koji su u paklu. Njih nema potrebe osuđivati na pakao. Međutim.hvatati. tema su sjajne knjige C. odvratnost kao kontratransfer je sasvim prikladna — čak spasonosna reakcija na zle lju­ de. I tako ostaju u paklu j e r im se čini da je to lakše i bezbednije. od svih ljudskih bi­ da. oni bi iz njega mogli jednostavno da išetaju kada god hode. tamo su po sopstvenom izboru. kontratransfer odvratnosti treba ostaviti po strani. To im se više dopada. oni su najzastrašeniji. zastrašujude bolnim i nemogude teškim. postoji jedan izuzetak. Kao što sam ved rekao. Teško da se može­ mo smatrati kompetentnim na ovom polju kada do sada još nismo uspeli čak ni da izdvojimo zlo kao specifično oboljenje. A k o psihoterapeut uspe da prodre kroz veo konfuzije i uspostavi dijagnozu zla i ako odluči da pacijenta leci. Lečenja zla se ne treba olako p o .njegovo neznanje. to ni na­ še mogudnosti da ga lečimo nisu velike. Ono mora da se sprovodi sa pozicija izuzetne psi­ hološke i duhovne snage. Jedino što takvo lečenje uopšte čini mogudim jeste to što psihoterapeut koji poseduje takvu snagu zna da i po­ red toga što je sasvim ispravno osedati strah od zlih ljudi. A l i de se istog trenutka zapitati i: da pacijent ne radi nešto da bi me zbunilo? Moj rad sa paci. Oni su ved u njemu. Zbilja. 71 . To je puno uslova koji se moraju zadovoljiti. Luisa Veliki razvod. ali ona svakako predstavlja i dobru psihologiju i dobru teologiju. njih istovremeno treba i sažaljevati.

Sada znam da su Bobijevi roditelji zli. Osedao sam njihovo zlo. slučaj Bobija i njegovih roditelja ne bih mnogo drugačije tretirao. Tada to nisam znao. Dvadesetogodišnje iskustvo me je naučilo da je sirova snaga ono što ima najbrži i najefi­ kasniji efekat na zle ljude. 1968). mi nad njime stičemo 24 mod. I sada bih smatrao da je najvažnije Bobija što pre odvojiti od roditelja i za ostvare­ nje tog cilja poslužio bih se svim sredstvima. 72 . a zmajevi mogu da se pripi­ tome pa da postanu Božje sluge. uz sve iskustvo koje sam u međuvremenu stekao. Dajudi nečernu adekvatno ime. Zmijama mogu da porastu krila pa da postanu zmajevi. gde je sjajno opisana mod imenovanja. Moji pretpostavljeni nisu mogli da mi pomognu da pronađem ime za ono sa čime sam bio suočen. neš­ to se zaista promenflo za ovih dvadeset godina. treba da pokušamo da svoju odvratnost pretvo­ rimo u brižljivu samilost da bismo mogli da im pristupimo u lečenju. Osedao sam 24 Vidi Ursula Le Guin Čarobnjak iz Zemljomora (Parnassus Press. naučnik — iskusni herpetolog — treba da zalazi upravo na takva mesta ako hode da uči i da dođe do ekstrakta otrova na osnovu koga de stvoriti serum za zaštitu čovečanstva i možda čak i pomodi samoj zmiji u njenoj evoluciji. posle dvadeset godina. ni­ sam ništa znao o sili sa kojom sam imao posla. Međutim. Pošto smo bili naučnici a ne sveštenici. U vreme kada sam upoznao Bobijeve roditelje. nije ni trebalo da razmišljamo na taj način.govaranje — što je inače meni blizak način. Sada. uključujudi i moju društvenu poziciju. ali nisam znao kako da ga nazovem.ljenja. Međutim. U normalnim okolnostima svakako se treba držati što dalje od zmijske jame. istovremeno surove i bla­ gorodne. A k o smo u stanju da zle ljude posmatramo kao obolele od žalosne mada opasne bolesti i ako tačno znamo šta radimo.ba da se podvrgne naučnom ispitivanju bar onog intenzi­ teta kojim se ispituju ostala glavna psihijatrijska obo. Takvog imena nije bilo u našem stručnom rečniku. Oni uopšte ne reaguju (bar ne u kratkom roku) ni na kakvo blagonaklono ili ljubazno do.

I ako bi se desilo da za to imam vremena i snage. ne zbog toga što bi mi se oni danas više sviđali — pa čak ne ni zbog toga što bih sada imao više samopouzda­ nja — ved jednostavno zbog toga što. A to malo sigurnog terena omogudava mi da se pozabavim i samom njenom prirodom. 73 . Taj strah osedam i danas samo što to više nije slepi strah. što ljubaznije i sa što više okolišenja objasnim da se nalaze u vlasti sile koja je des­ truktivna ne samo po njihovu decu ved i po njih same. Ono što je karakteristično za zle ljude nisu njihovi gresi kao takvi. A to nam je i zadatak: da obrađujemo polja koja poznajemo. Pošto bih Bobija udaljio iz roditeljske kude. ako se ukaže prilika. U njima ima vrlo ma­ lo dramatičnog. prihvatio bih se tog po­ sla. Ima ih svuda. Ako bi se oni kojim slučajem sa tim složili. predstavljaju sasvim obične ljude. ZLO I GREH Da bismo u potpunosti shvatili Bobijeve roditelje i njima slične ljude koji de biti opisani u slededem poglav­ lju. moramo pre svega da razgraničimo pojmove zla i obi­ čnog greha.nemo« sa Senkom.odvratnost ali ne i radoznalost. Zbog toga bih danas neke stvari drukčije tre­ tirao. A to je zbog toga što osnovni defekt zlih ljudi nije 25 njihova grešnost ved odbijanje da priznaju. sada imam više snage da učim i radim. Oni mogu biti bogati ili siro­ mašni. pokušao bih da im. obrazovani ili neobrazovani. Nisu obeleženi kao kriminalci. ako se izuzme njihovo zlo. znajudi ime proble­ ma. Zna­ judi njeno ime. Moj otpor prema radu sa njima nije bio samo posledica zdravog osedanja respekta prema toj sili ved i straha koga nisam bio svestan. ponudio bih i da radim sa njima na savlađivanju te sile. Najčešde 25 Jung sasvim ispravno zlo pripisuje propustu da se »sret. isto kao i ljudi opisani u slededem poglavlju. Mogu sebi da dozvolim i da joj se približim. sada znam i nešto o dimenzijama te sile. ved prikrivenost i istrajnost kojim ih čine. Bobijevi roditelji.

74 . jer svi ponekad radimo ono što ne treba. I kao što pravim razliku između zlih ljudi i običnih kriminalaca. nisu zla dela ono sto čoveka čini zlim.su to »solidni građani« — učitelji. Ovo nije zbog toga Što su zli ljudi zdravi. oni ipak ne zatvaraju oči pred svojom zlodudnošdu. Istinski zli ljudi. uglavnom. iako pred vlastima najčešde poriču bilo kakvu odgo­ vornost za svoja zlodela. Skrivanje i prikrivanje su tema koja de se provlačiti kroz celu ovu knjigu. agresivnošdu ili nesvesnošdu. To je osnova naslova Ljudi laži. čla­ novi školskih saveta roditelja. kao ni Bobijevi roditelji. Drugim recima. Kako je to mogude? Kako neko može da bude zao. Oni jesu kriminalci jer izvršavaju »zločin« nad životom i životnošdu. a da ne bude obeležen kao kriminalac? »Obeležen« je ovde ključna reč. osim u retkim slučajevima — kao što je bio Hitler — kada im na raspolaganju stoji velika politička mod zahvaljujudi kojoj imaju slobodu delanja koju drugi nemaju. Jasno je da ovakve izjave daju da bi se opravdali. žive van zatvorskih zi­ dina. A l i . Ljudi o kojima du govo­ riti nemaju. Te dijagnoze pokrivaju veoma širok spektar oboljenja koje bismo laič­ kim rečnikom mogli nazvati: razuzdanošdu ili impulsivnošdu. Zatvorenike je u gotovo svim slučajevima mogude svr­ stati pod ovu ili onu psihijatrijsku dijagnozu. redi de vam oni. ved jednostavno zbog toga što još uvek nemamo definiciju njihove bolesti. U svojoj dugogodišnjoj praksi rada sa zatvorenicima gotovo da nisam sreo nijednu zlu osobu. To su očigledno bili destruktivni ljudi i njihova destruktivnost se često po­ navljala. Oni de prvi to primetiti i tvrditi da su bili uhvadeni baš zbog toga što su »pošteni kriminalci«. tako razlikujem i zlu ličnost od zlog dela. Da je tako. takvih očiglednih nedostataka i ne mogu se lako svrstati u bilo koju od uobi­ čajenih psihijatrijskih kategorija. ona je istovremeno i nekako slučajna^ Sta više. policajci. bankari. svi bismo mi bili zli. ima i is­ tine. A l i . to su »zločini« tako suptilni i pri­ kriveni da se ne mogu obeležiti kao zločini. A l i meni se čini da u tome što govore.

našem bližnjem ili prema samom sebi. najuopštenije rečeno.Greh se. Ili ne da­ jete sve od sebe — što je samoizdaja. on insistira da je ljudska priroda grešna. ali ostaje činjenica da su sve to laži i izdaje. Kasnije demo govoriti više o zlu prerušenom u hrišdanstvo. Tu nema grada­ cije. hrišdanska doktrina isto tako insistira na tome da je 75 . a to je samo po sebi greh. ima težih i lakših zločina. S druge strane. Ako to ne vi­ dite. Taj pristup je dvostran. može definisati kao »promašaj«. zavaravate u vezi sa nečim. A kako je nama nemogude da neprekidno budemo savršeni. Ako ste toliko skrupulozni da niste ništa slič­ no skoro učinili. Mi rutinski propuštamo da damo sve od sebe u sva­ koj situaciji a svaki takav propust je neka vrsta zločina prema Bogu. pristupu grehu. Prema tome. Možda se prevariti bogatog čini manje lošim delom nego prevariti siromaha. ali i jedno i drugo je prevara. možda. Od toga se ne može pobedi. ne znači da postoje propusti u doktrini. svaki pra­ vi hrišdanin sebe smatra grešnim. Pred zakonom postoje razlike u tretmanu privrednog kri­ minala. Međutim. ili kada kažete svome mužu (ili sebi) da niste imali vremena da podignete njegovo odelo sa hemijskog čišdenja jer ste bili prezauzeti. o zlu je pogrešno razmišljati na taj način. utaje poreza.26 26 I pored toga Što je tako Često i čak zlobno zloupotreblja­ vana. naročito u određenim okolnostima. u dubini duše ne misle da su grešni. ako ne baš pred zakonom. dok ste. Budite savršeno po­ šteni prema sebi i videdete da činite grehe. Za neke od ovih slučaje­ va svakako ima više opravdanja nego za druge. nego kada ne uspemo da budemo neprekidno savršeni. korišdenja ceduljica na ispitu. Kao što znamo. S jedne strane. onda se zapitajte da možda ne lažete sami sebe. mi smo svi grešnici. koji od svoje pobožnosti prave predstavu. ved da ih ima u ljudima koji nisu u stanju da po toj doktrini žive. ceo dan proveli na telefonu sa susetkom. Ili se. Svi smo mi grešnici. priče za vašu ženu da morate da ostanete duže na poslu a u stva­ ri je varate. Greh nije ni manje ni više. u stvari. Činjenica da mnogi nazovi »hrišdani«. punom razumevanja. onda niste sasvim pošteni prema sebi. lepota hrišdanske doktrine leži baš u njenom. To znači da smo svaki put kada »promašimo« počinili greh.

Zbog čega da sebi umanjujemo vrednost — čemu služi osedanje sopstvene grešnosti? A k o se ovo pitate.pituje svoje motive. počeo je Isus kada je do­ šlo vreme da se obrati masama. ne praštati sebi znači postavljati sebe iznad B o g a i time se podavati grehu izvitoperenog oblika gordosti. Crkva. Da nije osedao bol krivice zbog tog pakta. . A oni su bili i ti koji su Isusa ubili. 76 . Oni su u Isusovo vre­ me bili » m a r k e « . Zbog toga što je bar donekle bio voljan da podnosi oseda­ nje sopstvene grešnosti. Zlo nede počiniti čovek koji nije siguran u svoju ispravnost. Sta je hteo da kaže ovim uvodom? . više nego bilo šta drugo. P r e m a tome. Osedanje sopstve­ ne grešnosti je ono što nas. K a d a nam ved B o g prašta. njegova moralna deterioracija bi se nastavila.Ako se zli ljudi ne mogu definisati prema nezakonito­ sti njihovih dela ili težini njihovih grehova. Siromašni duhom ne čine zla. Zlo ovoga sveta čine duhovne »marke«. Sebe nikako nisu smatrali siromaš­ nima duhom. Naprotiv. Ved sam rekao da je Džordž. Njihova destruktivnost je obično suptilna i neverovatno dosledna. čuva od slične deterioracije. . onaj ko is. To je zbog toga što je osnovna karakteristika onih koji su »prešli crtu« u tome što apsolutno odbijaju da tolerišu osedanje sopstvene grešnosti. treba da smatra da je beskrajno bavljenje grehom (proces inače poznat kao »preterana skrupuloznost«) isto tako greh. uspeo je da odbaci pakt sa đavo­ lom. Kao što sam na drugom mestu na­ pisao: »Blaženi siromašni duhom«. uspeo da izbegne da postane zao. zahvaljujudi blagoslovenom osedanju krivice. ko se boji da ne izneveri samog sebe. oni su bili ti koji sve znaju i razumeju — oni koji zaslužuju da budu kulturne v o ­ đe Jerusalima i Palestine. današnji svima nama oprošteno ako smo u stanju b a r da se pokajemo. ako postavi stvari na pravo mesto. kako ih onda definisati? Odgovor je — po njihovoj doslednosti u grehu. Pot­ puna spoznaja naše grešnosti može da nas dovede u stanje gotovo nepodnošljive bespomodnosti ako istovremeno ne verujemo u mi­ lostivog hrišdanskog Boga. setite se fariseja.

I baš iz tog odbijanja da se stave na optuže­ ničku klupu proističe njihovo zlo. onda deš Isusu biti prijatno utočište«. svaki greh može da »otvrdne u pakao«: . U knjizi Put kojim se rede išlo naveo sam lenjost kao j e ­ dan od najosnovnijih grehova. Kako da uzvratim? 77 . možda je pitanje o tome koji je greh najgori na nekom nivou spor­ no. koji ne vide svoje grehe zbog toga što nede da se podvrgnu neugodnosti dubljeg samoispitivanja. Sv. . oni to nikako ne podnose. Ma koliko neugodan. Duša može da zapadne u stanje u kome čak ni sa­ ma ljubav ne može da joj pomogne jer je otvrdnula prema ljubavi. Nepodnošenje sopstvenog osedanja grešnosti ove ljude pretvara u nepoprav­ ljive vrede gr eha. moje iskustvo je pokazalo da su to neverovatno pohlepni ljudi. U suštini. Ljudska zlodudnost je raznolika. Na primer. pakao je stanje bida koje sa­ mi sebi stvaramo: stanje konačnog rastanka sa Bogom do koga nije došlo zbog toga što se Bog odrekao čoveka. ved zbog toga što se čovek odrekao Boga i to odri27 M a r y l i n von W a l d e n e r i Scott Peck. U stvari. na svoj blagorodan način.fariseji. Na primer. kaže: » A k o si voljna da spokojno podnosiš isku­ šenje da samoj sebi budeš neprijatna. Tereza Lisijska to tako lepo. U drugom delu istog po. taj osedaj lične grešnosti upravo je ono što tu grešnost sprečava da potpuno izmakne našoj kontroli. A l i . Zbog toga su i škrtice — takve škrtice da njihovi »darovi« mogu da budu ubistveni. . 2 7 Zli ljudi spokojno ne podnose iskušenje da budu sami sebi neprijatni. kod Bobijevih roditelja nisam otkrio ni tračak samoprekora.glavlja navodim gordost — jer svi se gresi mogu ispraviti osim grešnog verovanja da smo bez greha. Kao što jedan duboki religiozni mislilac kaže. ali je i veliki blagoslov jer je to najefikasnije sredstvo kojim može­ mo da se zaštitimo od sopstvene sklonosti ka grehu. uvereni u svoju ispravnost. Svi gresi izdaju i drže nas izdvojenim i od božanskog i od drugih ljudskih bida. To ponekada zaista boli.

Oni žrtvuju druge da bi očuvali verovanje u sopstvenu savršenost. U ljudskom iskustvu postoje ovakve analogije: mrž­ nja koja je toliko šlepa. u dubini duše. da je ljubav samo čini još žešdom. Možda deš onda prestati da govoriš ružne reči i znadeš kada da dutiš. sva. u ime »ispravnosti i discipline«. oni neizbežno u svakoj konfliktnoj situaciji sa spoljašnjim svetom dolaze do zaključka da je krivica do sveta. 1947. Gerald Vann. kroz male propuste. inert.nost — inertnost koja može u tolikoj meri da ovlada ličnošdu da je ni najveda kriza ili bilo kakav spoljni uticaj ne može pokrenuti. jeste izvlačenje na račun drugih. toliko mračna. Neka nas Bog. » E . Odučidu te ja od tog prostačkog rečnika. Hristov bol i Božja tuga (Temple Gate P u b Illinois. Pošto moraju da poriču 25 lishers. sad deš da vidiš. navikla da odbija sve što bi je koštalo bilo kakvog napora. 28 Međutim ono što je glavna karakteristika ljudi koje nazivam zlim. Tako je i sa dušom i Bogom. Usled toga što sebe. ustvari. ponos može da otvrdne u pakao. počinjeno zlo delo. u milosti svojoj. ved je samo još više zako­ pava u i onako duboku nepokretljivost. s.canje je za sva vremena jer ga je nemogude uzdrma­ ti. ponos koji je toliko okamenjen da ga skromnost ispunjava prezirom. inertnost koju mrzi da se pokaje čak i kada sama vidi ambis u koji duša srlja zato što se vremenom. I tako je. osedanje dosade prema božanskim stvarima. Prebacivanje krivice na drugoga obavlja se kroz me. Ispradu ti usta sapunom. 54—55).« Odvlači ga u kupatilo da ga kazni. 78 .hanizam koji se u psihijatriji naziva projekcijom. vode iznad svake kritike. sačuva od toga. oni ne­ milosrdno napadaju svakoga ko se usudi da im nešto pri­ govori.ki od sedam osnovnih oblika rđavog delanja može da otvrdne u pakao a isto tako i duhovna lenjost koja je. Evo jednog primera: dečak pita oca: »Tata. Kako zli ljudi smatraju da su u suštini bez mana. zašto si baku nazvao kučkom?« »Rekao sam ti da me ostaviš na miru!« — ria to zaurla otac. i najzad.

Mislim da je sasvim mogude da zli ljudi smatraju da je i najmanja izmena u voljenoj im ličnosti ravna totalnom uništenju. 1965) ističe suštinsku ulogu koju izvlačenje na tuđ račun igra u genezi ljudskog zla..sopstvenu rđavost. Z b o g čega je to tako. zlo se najčešde čini da bi se krivica sva­ lila na drugoga i kod ljudi koje nazivamo zlim. pre svega. Među­ tim. Stara šema ličnosti mora da se menja da bi je zamenila nova. U na­ šem primeru. U knjizi Put kojim se rede išlo zlo sam definisao kao: »iživljavanje političke modi. trebalo bi da uništavaju bolest u 29 Ernest Becker u svom poslednjem delu Bekstvo od zla (Macmillan. Sopstveno zlo projektuju na svet oko sebe. To je kao smrt. nametanje sopstvene volje drugima. oni moraju rđavost da vide u drugima. Samokritika je poziv na menjanje ličnosti. O sebi nikada ne misle da su zli. ali zbog toga to misle o drugima. A l i proces menjanja ličnosti je bolan. Cim sebi priznam da je neki deo moje ličnosti za kritiku. otac u sinu vidi nevaspitanje i prostakluk i preduzima mere da ga »dovede u r e d « . Ja mislim da je u pitanju strah od samokritike izjednačavao sa strahom od smrti. A mi znamo da je on. zli ljudi napadaju druge umesto da priznaju sopstvene nedostatke. da čovek prizna da mu je to potrebno. 79 . U tom smislu opasnost od samokritike može zloj osobi zaista da izgleda kao sinonim opasnosti od istrebljenja. Otac je na sina projektovao sopstveni prostakluk i onda ga napao u ime dobrog roditeljskog odgoja. Ume­ sto što uništavaju druge. ne preostaje nam ništa drugo nego da na svakom koraku uništavamo dokaze o njihovom postojanju. postade jasnije kada se budemo malo dublje pozabavili pitanjem narcizma. Drugim recima. bilo prikrivenim prisiljavanjem u cilju sprečavanja. to jest." Ono što je zaista čudno jeste da su zli ljudi često de­ struktivni zbog toga što pokušavaju da unište zlo. odgo­ voran sam da ga menjam. to je hronična pojava. duhovnog razvoja (s. taj koji je nevaspitan i prost. Ako ni­ smo u stanju da dopustimo sebi da priznamo da imamo mana. Mislim da greši kada smatra da je strah od smrti glavni razlog iz koga zli ljudi uvek druge krive za sve. bilo otvorenim. Zli ljudi su patološki vezani za status kvo svoje ličnosti koju u svom narcizmu svesno smatraju savršenom. otac.. Prema tome. 279). problem je u tome što oni zlo pogrešno lociraju. Duhovni razvoj zahteva.

i nije toliko u tome što mrze život.sebi.vog konstantnog svaljivanja krivice na druge? Ne veru. koliko u tome što ne mrze grešni deo sebe. Sta je uzrok tom nedostatku samomržnje? Tom odbi­ janju da čovek samom sebi bude neprijatan. ved to čine i bez ikakve rezerve. Imam utisak da bih. ne zakašnjavaju na posao. za njih se ne bi moglo redi da za svoje zlo svaljuju krivicu na druge. možda. U njiho­ vom nedostatku brige za bilo šta postoji gotovo neka vrsta bezazlenosti. došao do zaključka da je njihovo ubistveno ponašanje bilo u potpu. njihova krivica. A to nikako nije slučaj sa ljudima koje nazivam zlim. Psihi. obično u ime ispravnosti. što je izgleda bazični greh ljudi koje nazivamo zlim i u korenu je njiho. Pošto život često nanosi udarce njihovoj uobrazilji (da su savršeni). Tačno je da i oni pokušavaju da prikriju svoje zločine. Ovakve ljude ponekad nazivamo »moralnim imbecilima«. njihovom načinu života se ništa ne može zameriti. Baš kao i Bobijevi roditelji. Ima ljudi i po zatvorima i na slobodi koji kao da uopšte nemaju svest ili superega. O tome mnogo brinu. psihopate kao da nije mnogo briga ni za šta pa ni za sopstvena zločinstva. 80 . Njihova zločinstva nemaju neku određenu formu ili značenje. ko­ je neumitno vodi ka žrtvovanju svih pre nego sebe. da sam imao prilike da ih bolje upoznam. Izgleda da im je manje-više sve jedno da li su zatvoreni ili na slobodi. oni su bez prestanka zaokupljeni naporom da sa­ čuvaju svoj dobar glas i sebe kao primer moralne čistote. oni se lepo oblače. Imaju istančano uho za društvene norme i ono što drugi misle o njima. Bez svesti o ono­ me što rade. Bez ikakvog osedanja krivice.nosti diktirano ekstremnim oblikom samozaštidivanja. Sumnjam da su Bobijevi roditelji namerno hteli da ubiju Stjuarta ili Bobija. pladaju porez i spol ja posmatrano.jem da se radi o nesvesnosti. ali napori u tom cilju su im obično vrlo površni i loše isplanirani. oni mrze život i pokušavaju da ga unište.jatri ih nazivaju psihopatama ili sociopatama. Bududi potpuno posvedeni očuvanju svoje umišljene savr­ šenosti. U stvari. oni ne samo što izvršavaju zločine.

Međutim. Ispred lošeg čina može se primetiti 81 . ved indirektno i deo su procesa njihovog zataškavanja. koliko sebe same. Pro. kada u samom zlu ne bi postojalo osedanje dobrog i rđavog. Mi lažemo samo onda kada znamo da nešto nije onako kako bi trebalo da bude. Dok. Ona je. »pojava«. s jedne strane. pod tepihom svoje savesti. Zlodela zlih ljudi se ne izvršavaju direktno. ved odbijanje da se to osedanje toleriše. koji ako mene nije. Mora biti da samom činu laganja prethodi neka rudimentarna forma savesti. oni intenzivno žele da izgledaju dobri. Zbog toga se često dešava da zlo prepoznamo baš zbog toga što je prerušeno. »spoljašnji« klju­ čne su za razumevanje moralnosti zla. Suštinska kom­ ponenta zla nije odsustvo osedanja sopstvenog greha ili imperfekcije. Njihova »dobrota« postoji samo na nivou pretvaranja. Kod zlih ljudi se istovremeno pojavljuje i svesnost o sopstve­ nom zlu i očajnička borba da se ta spoznaja izbegne. Kada pokušavamo da se sakrijemo od samih sebe. Ono od čega tako frenetično pokuša­ vaju da pobegnu jeste upravo to osedanje. Potrebu da nešto sakrijemo ne bismo osedali ako prethodno nismo osetili da to nešto treba sakriti. ved u naporima da se savest spreči da obavlja svoj posao. Za razliku od blaženog nedostatka moralnosti kod psihopate. mi postajemo zli. Za sve što su ra­ dili.blem nije u nedostatku savesti. one koji ne priznaju.vor. ovi ljudi su neprestano zauzeti sakrivanjem dokaza o sopstvenom zlu. ovo samoobmanjiva­ nje ne bi bilo potrebno. Oni ne mogu i nede da podnose bol samoprekora. Ovde dolazimo do paradoksa. Bobijevi roditelji su imali racionalan razlog — izgo. u stvari. ved iz napora da se od nje pobegne. Zlo ne potiče iz odsustva krivice. mislim da oni istovremeno u sebi imaju osedanje sopstvene zle prirode.Reči kao što su: » i m i d ž « . Zbog toga su oni »ljudi laži«. A ipak. ta laž je smišljena. Ved sam rekao da zli ljudi smatraju da nemaju mana. njih je svakako zadovoljavao. ne toliko da obmane dru­ ge. U stvari. nemaju nikakve motivacije da budu dobri. laž. Dekor u kome žive postavljen je tako da o njima daje sliku ispravnosti.

takođe. samu sebe zaobi­ lazi. Z a r ima boljeg načina da se sopstveno zlo sakrije pred sobom i pred drugima nego da čovek postane đakon ili da ima neko drugo vidljivo hrišdansko obeležje koje je dobro imati u našoj kulturi? Pretpostavljam da se u Indiji zli ljudi ponašaju kao primeri » d o b ­ rih« Hindusa ili »dobrih« muslimana. Dobro i zlo. Oni su spre­ mni na velike napore i podnošenje velikih teškoda da bi postigli status u društvu. Bududi da je pretvaranje pri­ marna motivacija zlih ljudi. Zbog toga što čine sve što mogu da bi izbegli taj bol koji donosi samoispitivanje. Hodu samo da kažem da zli ljudi imaju tendenciju da gravitiraju pobožnosti zbog toga što u njenom okrilju mogu do­ bro da se skrivaju i prerušavaju. U vedini slučajeva im je nemogude skinuti maske sa lica. sama ljudska duša. jeste to što oni beže od specifičnog oblika bo­ la. pod uobičajenim okolnostima. oni de dati sve od sebe i mnogo više od drugih da bi dostigli i održali predstavu visokog ugleda.ta. Oni mrze svetlost — svetlost dobrote koja pokazuje ka. zli ljudi su poslednji koji bi ikada došli kod psihoterapeu. ostalih mentalno boles­ nih grešnika.kvi su. mnoge od njih dete nadi u crkvi. Vidimo osmeh koji skriva mržnju. u kojoj ona. Naprotiv. satensku rukavicu koja pokriva pesnicu. Uopšteno govoredi.laž koja je smišljena da bi ga prikrila. svetlost isti30 Buber. izbegava i sama se od sebe skriva. svetlost ispitivanja koja ih razotkriva. 111. s. uglađenu masku koja prikriva bes. govorimo i o izbegavanju bola. 82 . zlonamernost zlih ljudi je vrlo teško jasno odrediti. Samo jednu stvar ne mogu da podnesu: bol sopstvene savesti. Ovde. A l i ono što možemo jeste bar u ne­ kim trenucima spazimo »jezovitu igru šmurki u obskurnosti duše.« 8 0 U knjizi Put kojim se rede išlo izložio sam pretpostav­ ku da je lenjost ili želja da se izbegne bilo kakva »legi­ timna patnja« u korenu svih mentalnih oboljenja. oni nisu lenjivci koji izbegavaju bol. Međutim. bol spoznaje da nisu savr­ šeni i da su grešni. Zbog toga što su takvi eksperti u prerušavanju. Ovim ne želim da kažem da su zli ljudi bilo šta drugo do majušna manjina među religioz­ nim ljudima ili da religioznim motivima vedine ljudi ima šta da se prebaci. ono u čemu se zli ljudi razlikuju od nas.

ne koja prodire u njihovu obmanu. Psihoterapija je pro- ces osvetljavanja par ekselans. Osim ako nema nekih izvi­ toperenih razloga, zla osoba de se opredeliti za bilo koje rešenje pre nego za psihijatrijski kauč. Pokoravanje disci­ plini samoposmatranja koju psihoanaliza zahteva čini im se kao samoubistvo. Glavni razlog za postojanje tako ma­ log naučnog znanja o zlim ljudima jednostavno je u tome što oni ne dozvoljavaju da budu proučavani. Ako centralni nedostatak zlih ljudi nije stvar savesti, onda šta jeste? Ja mislim da je suštinski psihološki prob­ lem ljudskog zla jedna posebna vrsta narcizma.

NARCIZAM I VOLJA Narcizam ili preokupiranost samim sobom pojavljuje se u više oblika. Neki od njih su normalni. Neki su normal­ ni kod dece, ali ne i kod odraslih. Neki su više patološki, a neki manje. Cela stvar je veoma kompleksna i važna. Međutim, kako cilj ove knjige nije izlaganje o celokupnom problemu, predi demo odmah na patološku varijantu, onu koju Erih From naziva »zlodudnim narcizmom«. Za zlodudni narcizam karakteristična je volja koja se ničemu ne podređuje. Svaka mentalno zdrava osoba se na ovaj ili onaj način podređuje nečemu višem od sebe, bilo da je to Bog, istina, ljubav ili neki drugi ideal. Oni čine ono što Bog od njih zahteva, a ne ono što sami hode ili že­ le. »Da bude volja Tvoja, ne moja«, kaže čovek koji se po­ korava Bogu. On veruje u ono što je istina, a ne u ono što on želi da bude istina. Za razliku od Bobijevih roditelja, takvim ljudima su važnije potrebe onih koje vole od sopstvenih. Ukratko, svi mentalno zdravi ljudi podređuju svo­ ju volju zahtevima sopstvene savesti. Ali ne i zli. U su- kobu između njihove krivice i volje, krivica je ta koja mora da popusti, a volja da pobedi. Čitaocu de naročito pasti u oči neverovatna svojevoljnost zlih ljudi. To su osobe izrazito jake volje, uporne u 83

sprovođenju svojih namera. U načinu na koji pokušavaju da kontrolišu druge pokazuju izrazitu snagu.31 Teolozi govore o zlu kao posledici slobodne volje. Ka- da nas je Bog stvarao po svom liku, dao nam je slobod­ nu volju i samim tim dozvolio mogudnost da se opredelimo za zlo. Isti problem može da se posmatra i sa as- pekta svetovne teorije o evoluciji. Izgleda da je » v o l j a « manje razvijenih bida u velikoj meri pod kontrolom nji­ hovih instinkata. Međutim, u svojoj evoluciji od majmuna, čovek se u velikoj meri oslobodio takve kontrole i na taj način stekao slobodnu volju. Evolucija je čoveka sta­ vila u situaciju u kojoj je, ako sam ne pronađe načina za samokontrolu kroz podređivanje nekom višem prin­ cipu, postao totalno samovoljan. Pitanje zbog čega su neki ljudi sposobni da dostignu takvu podređenost, a drugi nisu još uvek je bez odgovora. Ponekad se zaista čini da problem zla leži u samoj volji. Mogude je da se zli ljudi rađaju sa tako jakom vo­ ljom da im je nemogude da je bilo čemu podrede. Isto­ vremeno, izgleda mi da je izuzetno jaka volja — za dobro ili zlo — karakteristična za sve »velike ljude«. Jaka vo­ lja — mod i autoritet — Isusa zrači iz Svetog pisma b a š kao i Hitlerovih iz »Mein Kampfa«. Međutim Isusova vo­ lja je bila volja njegovog oca, a Hitlerova, lično njego31 Preterana potreba za kontrolom kod zla, dobro je izražena u mormonskom miru po kome su Hristos i satana imali zadatak da naprave, svako svoj plan za odgajanje ljudske rase u povoju. Satanin plan je bio jednostavan (na sličnu ideju bi i danas došla vedina vojnih ili poslovnih vođa): Bog je raspolagao armijom an­ đela. Treba samo odrediti po jednog anđela svakom ljudskom bidu i nede biti problema da se drže na liniji. Hristov plan je bio radi­ kalno različit i maštovitiji (i biofilniji): »Daj im slobodnu volju da idu putem koji sami odaberu«, predložio je on, »ali dozvoli da ja živim i umrem kao jedan od njih što de im dati primer ne samo toga kako treba da žive, ved i KoliKa je tvoja briga za njih.« Bog je, kao što znamo, izabrao Hristov plan, kao kreativniji, a satana se pobunio protiv te odluke. Ta kontrolišuda priroda zla takođe je opširno opisana i u neobjavljenoj disertaciji Marguerite Shustei Mod, patologija i paradoks (Fuller Theological Seminary, 1977).

84

va. Između »voljnosti i samovolje« postoji presudna ra­ zlika." Ova samovoljna nesposobnost za pokoravanje karak­ teristična je za zlodudni narcizam i nadi demo je opisanu u pričama o satani i Kainu i Avelju. Satana je odbio da se pokori Božjem sudu po kojemu je Isus iznad njega. A k o je Isus omiljen, znači da satana nije. On je, znači, u Božjim očima manji od Isusa. Ako prihvati ovaj Božji sud, prihvatide i sopstvenu nesavršenost. A to ne dolazi u obzir. Nemogude je zamisliti da on nije savršen. Zbog toga nikakva pokornost nije dolazila u obzir, pa su po- buna i pad bili neizbežni. Isto je bilo i s Kainom i A v e ljom; Bog je prihvatanjem Aveljeve žrtve izrazio kritiku na račun Kaina: Kain je bio manji od Avelja u Božjim oči­ ma. I pošto je odbio da prizna da je nesavršen, bilo je neizbežno da, isto kao satana, i Kain uzme zakon u svo­ je ruke i izvrši ubistvo. Na sličan, mada suptilniji na­ čin, zli ljudi uzimaju zakon u svoje ruke kada u ljudima oko sebe uništavaju život ili životnost, sve u odbranu nar­ cisoidne predstave koju imaju o sebi. Kaže se da »gordost stupa ispred pada«, a kao što je poznato, ono što laici nazivaju jednostavno gordošdu, mi u psihijatriji pomodno zovemo »zlodudnim narcizmom«. Bududi da je u korenu zla, nije čudo što Crkva smatra gordost prvom među gresima. Pod gordosti ne misli se na ponos koji čovek može da oseti posle dobro obavlje­ nog posla. I ako u ovoj gordosti kao i kod normalnog narcizma ima zamki, ona ipak predstavlja i deo zdravog samopouzdanja i realističnog osedanja za sopstvenu vrednost. Ono na šta se misli jeste ona vrsta gordosti koja sasvim nerealno negira našu urođenu grešnost i nesa­ vršenost — neka vrsta razmažene gordosti i arogancije ko­ ja ljude nagoni da odbijaju ili čak napadaju sud svakodnevice koji ukazuje na njihovu neadekvatnost. Bobijevi roditelji nisu videli nikakav propust u načinu odgajanja svoje dece bez obzira na očigledne rezultate. Po Buberovim recima, ljudi koji pate od zlodudnog narcizma insis32

Gerald D. May., VoI;a i duh (Harper & Row, 1982).

85

tiraju na »potvrđivanju bez obzira na ono što govore či­ njenice«. 3 3 Sta je uzrok ovoj razmaženoj gordosti, ovoj arogant­ noj predstavi o sopstvenoj savršenosti, ovom naročito zlo­ dudnom obliku narcizma? Zašto napada samo neke ljude, dok vedina uspeva da se spase njegovih kandži? To ne znamo. Poslednjih petnaest godina psihijatri sve vedu paž­ nju posveduju fenomenu narcizma, međutim naše pozna­ vanje ovog predmeta još uvek je u povoju. Na primer, još nismo uspeli da ustanovimo razliku između različitih ti­ pova preterane okupiranosti sobom. Ima puno primera lju- di koji su očigledno i čak i preterano narcisoidni u ovom ili onom smislu, pa ipak nisu zli. Jedino što u ovom tre­ nutku mogu da kažem jeste da je ono što je karakteris­ tično za kategoriju narcizma od koje pate zli ljudi da on napada volju. A l i zbog čega su neki ljudi žrtve ove ili one kategorije, ili nijedne od njih, mogu samo da nagađam. Iz iskustva sam naučio da se zlo prenosi u porodici. Osoba koju du opisati u četvrtom poglavlju imala je zle roditelje. Međutim, ma koliko bila verodostojna, slika po­ rodične situacije ne baca nikakvu svetlost na rešenja sta­ re polemike o »prirodi protiv prirode«. Da li se zlo pre­ nosi u porodici zbog toga što je g e n e t s k o ili n a s l e d n o ? Ili ga deca uče imitirajudi roditelje? Ili ga čak koriste kao odbranu od roditelja? I kako objasniti veliki broj dece zlih roditelja, koja, mada zaplašena, često nisu i sama zla? To ne znamo, a nedemo ni znati sve dok ne završimo ogroman posao mukotrpnog naučnog istraživa­ nja ove oblasti. Ipak, po vodedoj teoriji geneze patološkog narcizma, on predstavlja odbrambeni fenomen. Kako skoro sva ma­ la deca pokazuju čitav niz narcisoidnih odlika, može se pretpostaviti da je narcizam nešto što ljudi obično »pre­ rastu« tokom normalnog razvoja i stabilnog detinjstva uz pažnju brižnih roditelja koji nas vole i razumeju. Među­ tim, ako su roditelji okrutni i bez ljubavi ili je detinjstvo traumatično iz nekih drugih razloga, veru je se da 33

Dobri i zlo s. 136.

86

infantilni narcizam ostaje kao neka vrsta psihološke tvr­ đave kojom se dete brani od neuravnoteženosti svog ne­ podnošljivog života. Ova teorija bi lako mogla da se primeni i na genezu ljudskog zla. Graditelji srednjevekovnih katedrala su iznad stubova postavljali groteskne figure demona — simbola zla — da bi njima odbili duhove v e ­ deg zla. Na isti način deca mogu da postanu zla da bi se odbranila od napada svojih zlih roditelja. Prema to­ me, ljudsko zlo se može posmatrati kao neka vrsta psi­ hološkog graditeljstva te vrste. Genezu ljudskog zla možemo posmatrati na dva načina. Činjenica je da su neki od nas vrlo dobri ljudi, a neki vrlo zli; ipak vedina nas je negde u sredini. Prema to­ me, ljudsko dobro, kao i ljudsko zlo možemo smatrati nekom vrstom kontinuuma. Kao individue, mi možemo da se kredemo u ovom ili onom pravcu, duž tog konti­ nuuma. I kao što kod bogatih ljudi postoji tendencija da se još više obogate, a kod siromašnih da još više osiro­ maše, tako isto izgleda da kod dobrih ljudi postoji tenden­ cija da postanu još bolji, a kod loših — još gori. Evo šta o tome kaže Erih From: Naš kapacitet izbora se neprestano menja kroz ži­ votnu praksu. Sto više pogrešnih odluka donesemo, to nam više srce postaje tvrdo; što više ispravnih odluka, to je srce mekše — ili još bolje, punije ži­ votom. .. Svaki korak u mom životu koji ojačava moju samouverenost, moj integritet, moju hrabrost, moja ubeđenja, takođe povedava i moj kapacitet iz­ bora između željene i neželjene alternative, sve dok mi najzad ne postane teže da se odlučim za neželje­ nu nego za željenu radnju. Nasuprot tome, svaka predaja, kukavičluk ili slabost otvara put ka daljim predavanjima i najzad, do gubitka slobode. Između dva ekstrema u kojima ili više nisam u mogudnosti da povučem pogrešan potez ili više ne posedujem sloboduxda povučem pravi, postoji bezbroj stepena slo­ bode izfcora. U životnoj praksi stepen slobode izbo­ ra varira u svakom trenutku. Ako je stepen slobode 87

izbora visok, manje je napora potrebno da bi se donela ispravna odluka. Ako je mali, potreban je veliki napor, pomod drugih ljudi i pogodne okolnos­ ti. .. Vedina ljudi ne uspeva u umetnosti života ne zbog toga što su urođeno rđavi ili nemaju dovolj­ no volje da bi vodili bolji život; razlog njihovog neuspeha je u tome što se ne probude u trenutku kada stoje na raskrsnici na kojoj treba da donesu odlu­ ku. Nisu svesni u trenutku kada im život postavlja pitanje i kada još mogu da dođu do alternativnih od­ govora. Posle toga, uz svaki novi korak na pogreš­ nom putu postaje im sve teže da priznaju da je on zaista pogrešan, često zbog toga što to znači i prizna­ ti da treba da se vrate tamo gde su skrenuli u po­ grešnom pravcu i da su u međuvremenu gubili vre­ me i energiju. 84 Ljudsko zlo From vidi kao razvojni proces: mi nismo stvoreni zli ili primorani da budemo zli, nego to posta- jemo, postepeno, vremenom, kroz dugi niz pogrešnih iz­ bora. Divim se ovoj postavci — naročito tome što veliku važnost pridaje izboru i volji. Mislim da je to donekle zaista tako. A l i ne mislim da se na tome stvar završava. S jedne strane, ona ne uključuje sve one modne sile koje imaju tendenciju da oblikuju bide malog deteta pre ne­ go što je ono u mogudnosti da upotrebi svoju volju i slo­ bodu izbora. A sa druge, kao da ne pridaje dovoljno zna­ čaja snazi same volje. Video sam slučajeve gde bi se individua odlučila da učini nešto rđavo bez ikakvog razloga ved iz čiste želje da upotrebi slobodu samoodlučivanja. Takva osoba de re­ di: »Ja tačno znam šta bi bilo ispravno učiniti u ovoj situaciji, ali ne pada mi na pamet da se sputavam zbog nekakve moralnosti, pa čak ni svoje savesti. Ako postu pim ispravno, bide to zbog toga što je tako dobro. Ali, ako postupim rđavo, to de biti isključivo zato što ja to hodu. Prema tome, postupidu rđavo jer sam slobodan čovek i na to imam pravo.« 34

Covečje srce: Njegov dar za dobro i zlo, s. 173—178.

88

A l i s druge. kao Buridanovo magare srednjevekovnih filozofa. . Mi možemo da donosimo odluke os­ lobođeni od normi ili raznih drugih uticaja. Odr­ žavala ga je još samo sloboda njegovog duha da sam odluči. 89 . uzroka ili motiva koji bi prevagnuli. po meni. slobodna volja jeste realnost.Malahi Martin. Sve kao da je iščekivalo njegov slededi korak. Bez ikakvog nagona za životom ili smrdu-jer u ovom trenutku bio je indiferentan u odnosu na oboje.bodnog. daje. A on. Bez ikakve pozadine u sedanju. To je bila njegova volja. Jer ono što je sada posedovao je agonija slobodnog odlučivanja — totalno slo. Sve je pre­ tvoreno u šljaku i skoro se ved raspalo. Samo njegova volja je ostala. najbolji opis slobodne ljudske volje u akciji: U trenutku je spoznao šta je ta snaga. zato što može. mi ne možemo da izaberemo slobodu. pred totalno slobodnim izborom. izbacio je iz svog uma jednom zauvek celokupnu izmišljotinu mentalnih iluzija o psihološkim motiva­ cijama. govoredi o čoveku koji se bori pro­ tiv nečega što ga je obuzelo. sam. |Š jedne strane. posle se dugo pitao koliko je odluka u životu slobodno doneo pre te nodi. mentalističkim ogradama. Njegova autonomna volja. Samo njegov. Bez ikakvih spoljašnjih stimulansa. dru­ štvenim lojalnostima i staleškim normama. biheviorističkim stimulacijama.. Tek tako. Korak u tamu. Bez ikakvog razloga. Slobodan da prihvati ili odbije.stao je na neki način. situacionoj etici. progutano plamenovima ovoga iskustva koji su još mogli i nje­ ga da progutaju. Postoje samo dva stanja bida: podređivanje Bogu i dobrom ili odbijanje da 35 Đavolov talac (Bantam Books. 193—193. obrazloženji­ ma. P o . Jednim pogledom isko­ sa. 1977) s.8* Po mom mišljenju. Bez ikakvog pritiska od strane naučenih ideja i ukusa. pojam ^lobodne volje je kao to­ like velike istine — paradoks. Ostala je još samo agonija slobodnog izbo­ ra. Njegov lični. slobodno bide pred izborom.

Ili jedno ropstvo ili drugo. « 8 8 Ovo j e izrazio i junak Dajsert u zaključnim re­ dovima drame Pitera Safera Equus: » N e mogu da ka­ žem da je ovo od Boga: toliko daleko ne mogu da idem. nadi de j e . po Luki 37 . Eerdmans Publishing Co. Ali. A l i ta sloboda znači biti pocepan. Grand R a pids.. 1974. Sasvim adekvatno. Objavio W a l t e r Hooper.koliko determinanti — tj.C. Luis kaže: »Nema u univerzumu neutralnog terena. više od jednog uzroka. 1967.« 8 7 . izrazioTHrlštos kada j e rekao: »Koji čuva dušu svo­ ju.se podredimo bilo čemu osim svojoj volji — što automat­ ski vodi u podređivanje zlu. po Mateju 10 :39. izgubide j e : a ko izgubi dušu svoju mene radi. Ipak. Ne mislim da treba da izaberemo jedan koji sma. neposveden ni dobrom ni potpunoj sebičnosti. 16 :25. Kako Martin ukazuje. svaki kvadratni centimetar je u svakoj sekundi posed Božji koji đavo poku­ šava ponovo da osvoji. Ona je ne­ podnošljiva. Mi na kraju krajeva uvek pripadamojli Bogu ili đavolu. U mojim je ustima sada oštar lanac. ostajemo licem u lice sa pojmom ljudskog zla. - 36 A v o n Books. zaključujudi ovaj odeljak o kon­ ceptima iz psihologije. 33. Hrišdanstvo i kultura sadržano u HriŠdanskim refleksijama. s. dobro je zapamtiti da se među tim faktorima nalazi tajanstvena sloboda ljudske volje. Ovaj paradoks je. baš kao što biljke često imaju više korenja. U psihijatriji posto­ ji pravilo da svi važniji psihološki problemi imaju ne. B. mi moramo da se opredelimo. kao što zna­ mo.« 3 8 Pretpostavljam da je jedina pra­ va sloboda ona kada se čovek nalazi tačno na sredini iz­ među Boga i đavola. S. a druge da odbacimo. Jev. 38 9 : 24. po M a r k u 8 :35.tramo pravim. poštu du mu odati. I više ga ne mogu izvaditi. Siguran sam da pro­ blem zla nije izuzetak.

90 .

poznanicima. Govoridu. konferencijama i u velikim kompanijama. žene i porodice koje opisujem upoznao kroz svoju psihijatrijsku praksu. možda.« Među neupudenima postoji ten­ dencija da ljude koji poseduju psihijatra smatraju ne­ normalnim. njihove žrtve. Sada du nastaviti sa opisivanjem ljudi koji su. u prethodnom poglavlju posmatrali slučaj brač­ nog para koji je. prijateljima ili rođacima. Proces živ91 . i o lečenju onih koji su. takođe. A to nije tačno. prešao tu lini­ ju.SUSRET SA ZLOM U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU U Džordžovom slučaju imali smo prilike da posmatramo osobu koja nije zla. Ti ljudi. Sviđalo se to nama ili ne. zli. da misle da su ti ljudi potpuno drugačiji od običnog sveta. jedno­ stavno. Ne kažem da nema apsolutno ni­ kakve razlike između ljudi koji odlaze kod psihijatra i onih koji to ne čine. ali ja ne poznajem nikog ko je takav. to su posebni slučajevi. Pošto sam muškarce. ali je u smrtnoj opasnosti da to postane. On ne go­ vori o mojoj vrsti ljudi — mojim kolegama. iz ko zna kojih razloga. Zatim smo. kao ilustraciju principa o kojima govorimo. brine me da čitalac ne po­ misli: »Dobro. i jesu zli. ved da su razlike među njima veo­ ma suptilne i često na štetu onih »normalnih«. psihijatar vidi isto toliko psihopatologije na koktelpartijama. koliko i u svojoj ordinaciji. kao što je bio slučaj sa Bobijem.

Bobijev slučaj nije bio nimalo neobičan. Isto je i sa ostalim psihijatri­ ma. i prihvatiti da se kod Bobi­ jevih roditelja zaista radilo o nečemu zlom. Naše mogudnosti da pomognemo žrtvama zla ostade ograničene. za veliki broj neupudenih ljudi to de biti samo primer nečega što nije normalno. A što se tiče ostalog. I najzad. I smatram da zlo svakako treba da nađe mesta u na­ šem leksikonu. tamo gde postoji ljudska kri­ za. A l i bez imena nikada nedemo sasvim jasno znati šta radimo u takvim sluča­ jevima. redovno susredemo sa zlom. skoro svakog meseca sretnem poneki primer ro­ ditelja kao što su Bobijevi. ved gotovo rutinski. Naši susreti sa zlom nisu jednom ili dva puta u ži­ votu. Sreda je bila i to što je imao rodbinu koja je pristala da preuzme te­ ret brige oko njega. Tačno je da opas­ nosti od upotrebe ovakvog naziva nisu male i o njima du govoriti u zaključnom poglavlju. Čak i ja. Svi mi imamo problema. nede biti nikakve nade. oni u vedini slučajeva više govore o ljud­ skim bidima uopšte nego o psihijatrijskim pacijentima. Vedina žrtava zla nema to­ liko srede. sigurno nema mnogo rodi­ telja koji deci za Božid poklanjaju samoubilačko oružje! 92 . možda.rijsku praksu. Da li ljudi odlaze kod psihijatra zbog toga što su njihovi problemi vedi od uobi­ čajenih ili zato što imaju više hrabrosti i mudrosti da se sa njima suoče? Ponekada je motiv za to ono prvo. a za lečenje onih koji su sami zli. To što ja kažem da se mi. ne potvrđuje njegovo prisustvo kao činjenicu. psihijatri.daci izneti u ovoj knjizi sakupljani kroz moju psihijat.ljenja je težak i komplesan čak i u najpovoljnijim okol­ nostima. Na kraju krajeva. ponekada drugo. Bobijeva sreda je bila u tome što je ukrao auto i time na sebe skrenuo pažnju pre nego što se ubio. sreda je bila i u tome što je kroz socijalno osiguranje njegovih roditelja bilo dovolj­ no novca za njegovo lečenje. slučaj Bobijevih roditelja je neobičan samo u jednom pogledu: što je ishod bio relativno uspešan. baš pod tim imenom. među svojom malobrojnom kli­ jentelom. Na primer. Jer kako da lečimo nešto što se ne usu­ đujemo ni da proučavamo? Dok de čitalac. a ponekad i jedno i drugo. Iako su po.

sa licem izgubljenog. Bio je juni. baš u onome u čemu se razlikuje od Bobijevog. Rodžer je u toku devetog razreda počeo ozbiljno da popuš­ ta u uspehu. SLUČAJ R O D Ž E R A I NJEGOVIH R O D I T E L J A U jednoj fazi svoje karijere radio sam u vladinoj admini­ straciji što je značilo da sam se manje bavio psihotera­ pijom. iz nekog razloga.ralni savetniku velikom federalnom odseku. mada nisu pokazivali otvorenu želju da ga bukvalno ubiju. Ipak. koji je u to vreme bio na pladenom odsustvu za vreme kojega je radio kao gene. Ali oči su mu bile podjednako beži­ votne.Zbog toga du sada predi na slučaj jednog drugog petna­ estogodišnjeg dečaka. bili rešeni da ubiju njegov duh. Vrednost ovog slučaja je. i pored toga što de mu dozvoliti da upi­ še narednu godinu. Rodžerom. Inače dobar đak jedne privatne škole u predgrađu. Bez obzira na kravatu i lepo skrojeno odelo. Na kraju godine. školski savetnik je pred­ ložio da Rodžer. Nije kopao po rukama i nisam osedao da je depresivan onoliko koliko je to bio Bobi. govorio je malo. možda. U mnogome me je podsetio na Bobija. To su često bili članovi porodica visokih političkih funkcionera. delovao je ne­ zgrapno. imudni pravnik. Gospodin R. Rodžer očigledno nije bio sredan dečak. s vremena na vreme sam primao pacijente na kratku konsultaciju. ode kod psihijatra da bi se utvrdilo šta je dovelo do njegovog slabog uspeha tokom celog prethodnog razreda. ne podižudi pogled sa poda. Po svom običaju. koji je bio i identifikovani paci­ jent i žrtva zla. koji je mesec dana ranije napunio petnaest godina. Jedan takav slučaj je bio gospodin R. prvo sam se video sa Rodžerom kao identifikovanim pacijentom. starijeg pubertetlije. Jer ovde demo govoriti o dečaku čiji su dobrostojedi roditelji. I kao i Bobi.. 93 . mi se javio u vezi sa svojim sinom. Razlikovali su se jedino po društvenoj klasi.

prokomentarisao sam. Rekao je da je u njegovom životu »sve u redu«.« »Motocikl?« — pitao je Rodžer bez oduševljenja. »Pretpostavljam da želiš da promeniš školu zbog toga što ne voliš ovu u koju ideš«. Ne bri­ ni ako izgleda nemogude. Najzad. ovaj duh je svemodan. Zato traži da ti ispuni nešto što najviše želiš. Izgledalo je da mu se naša igra dopadala. ako ništa drugo. »Škola je u redu«.« » D o b r o « . seti se. Nije znao zbog čega je popustio u školi. Možeš da poželiš šta god hodeš. Nije bio svestan svoje depresije.« »Pa. ali je postao malo manje apatičan nego do tada. »Jesi li rekao roditeljima da bi želeo da živiš u inter­ natu?« — pitao sam. rekoh. promrmljao je Rodžer.nice. ni razgovor sa Rodžerom nigde ni­ je odveo. A l i ostala ti je samo još jedna želja. » F i n o « . Traži nešto što ti je zaista važno. Podigao sam sa stola ukrašenu vazu. » T o je odličan izbor. »Da li bi mogao da mi kažeš nešto više o tome?« »Nema šta da se kaže«. ali kao da se u njegovom glasu pojavio tračak straha. »i ako je protrljaš. odgovorio je Rodžer. »Prošle jeseni. želiš da odeš od kude.« » K o d kude je u redu«. Imaš još dve želje. pojavide se duh koji de ti ispuniti tri želje. Ponovo sam pokušao: »Onda. možda. 94 . Neočekivano smo prešli na nešto realno i lično.« Zapanjeno sam buljio u Rodžera. rekao sam. » T o je veoma interesantan izbor«. valjda stereo-uređaj. U mislima sam stegao pes.« Rodžerov glas se skoro pretvorio u šapat. želeo bih da idem u školu u kojoj postoji in­ ternat. odlučih da sa njim krenem u igru koju inače praktikujem sa manjom decom. rekao je Rodžer. » T o je pametan izbor. Sta bi poželeo?« »Pa. Seti se. treba da smisliš nešto zaista veliko.Kao i sa Bobijem. Zato. rekao sam. rekao sam. bar više ne­ go sve ostalo do tada. Možda ti tamo nešto smeta. Zato hodu da sada smisliš nešto zaista veliko. »Zamisli da je ovo čarobna lampa«.

Naravno. bili su zgodan par. »Upravo zbog toga smo i došli kod vas.« » K a k o si se osedao kada su ti rekli da ne može?« »U redu«. re­ kao je gospodin R. ved bismo nešto preduzeli i ne bi bilo potrebe da se konsulrujemo sa vama. tu i tamo bi se oko nečega sporečkali. Sa vrš­ njacima se normalno družio. I šta su rekli?« »Rekli su. » M i ne znamo šta da mislimo. otmeno.« Zamolio sam ih da mi kažu u čemu je. U kudi je retko kada bilo problema. pa zašto su to rekli?« » N e znam. On je oduvek bio normalno dete.« » O . ranih četr­ desetih godina. gotovo kao da vodimo konverzaciju.. re­ kla je gospođa R. Rekao sam mu da du porazgovarati sa njego­ vim roditeljima pre nego što ukratko ponovo porazgovaram sa njim. doktore«. lako. Porođaj takođe.»Kladim se da ti je zato trebalo hrabrosti. Osetio sam da smo postigli sve što je bilo mogude u jednom susretu. U porodici nije bilo nikakvih promena. Rodžeru je trebalo dosta vremena da iz. odgovorio je Rodžer. očigledno iz dobrih porodica. Njih dvoje su se ponekada svađali.ista otvorio. Gospodin i gospođa R. skidajudi bele rukavice. problem sa Rodžerom. besprekorno obučeni. »Sigur­ na sam da ste veoma zauzeti zahvaljujudi svojoj visokoj reputaciji. doktore«.gradi poverenje u terapeuta koje je potrebno da bi se za. ne može. tečno se smenjujudi u svojim odgovorima. ali nikada pred decom. Da znamo.« Brzo. ali ne više nego što je uobičajeno među decom. »Tako je lepo od vas što ste nas primili. Rodžer je imao desetogodišnju ses­ tru koja je bila dobra u školi. smešedi se uglađeno. Rodžer je nor­ malno primao hranu i lako naučio da ide na nošu. po njihovom mišljenju. Rodžer je proveo divno leto u teniskom kampu sve do početka školske godine. skicirali su mi celu priču. Trudnoda je bila normalna. Kao beba. 95 . Sto se tiče njih dvoje i njihovog braka — bez problema.

Pomišljali smo da je. S druge strane. j e priložio svoj komentar. »Sedaš se. odgovorila je gospođa R. odgovori gospodin R. u pitanju ško­ la.« » D a « . gospodin R. »Pomiš­ ljali smo da ga upišemo u obližnju katoličku parohijsku školu.« »Da. doktore. deca se menjaju. rekao sam. svakako«.« » V i ste katolici?« — pitao sam.Dobro. odgovorio je gospodin R. njegovo popušta­ nje u školi je prava misterija. da. episkopijanci«. »Ja sam mislio da pitate da li smo o tome razmišljali nedavno. »ali naravno.« »Ta škola uživa veoma dobru reputaciju«.« Usledila je kratka tišina. » A l i mi. glatko upade gospođa R. »Rodžer mi je rekao da vas je prošle jeseni pitao da li može da ide u školu sa interna­ tom«. nisam sigurna da je u tome problem. ako je to nešto što vi predlažete.. zar ne? Prosto je neverovatno koliko takve škole danas koštaju.« »Naravno. onda demo svakako raz­ misliti. »Je li?« Gospodin R. možda. »siguran sam da imate bar nekakvu predstavu o čemu bi moglo da se radi. da li ste ikada pomišljali da Rodžera pošaljete u neku školu sa internatom?« — pitao sam. » N e . Rodžeru sigurno nije lako da bude starije dete. Samo što bi to bila zaista skupa solucija. zbog njegovog do­ sadašnjeg uspeha. ot96 .. je za trenutak izgledao zbunjen. zar ne? N e . Ipak. Bilo je pravo zadovoljstvo razgovarati sa ljudima koji su toliko inteligentni i kulturni da odgovaraju na moja pi­ tanja i pre nego što ih postavim. prihvatio je gospodin R. zar ne? Možda mu je sada potrebno nešto drugo. »Recite mi nešto. »u to vre­ me smo o tome ozbiljno razmišljali. »Međutim. koja je maltene iza ugla a i veoma jevtina. dragi«.slili smo da bi disciplina parohijske škole Rodžeru dobro činila. dodala je gospođa R. » N i s m o « . ali to ipak ništa ne objašnjava. » B e z obzira što ne znate šta muči Rodžera«. rekao sam. osedao sam se po­ malo neugodno.

nešto mi je ipak govorilo da bi za Rodžera bilo zdravije da živi u internatu.« »I koliko znam. ako nam doktor to savetuje«. Čini irii se da v e ­ liki broj dece odlazi u škole sa internatima samo zato što ih roditelji nede. uzela loptu. Međutim. brižni i odgovor­ ni roditelji. su bili visoko obrazovani. Na prvi pogled. toliko razmišljaju o novcu? I zbog čega toliko razmišljaju o nov­ cu? Nije bilo načina da im garantujem da de se Rodžerov uspelv popraviti ako ode u neku od tih škola. To je laž. »Možda imamo pred­ rasuda o tome. baš smo dobro o tome razmislili. ali i moj suprug i ja smatramo da decu u tako ranom dobu ne treba slati od kude. bez obzira na svoje bogatstvo. porodičnom domu. Ne znam zbog čega. Posumnjao sam da nešto prikrivaju.kako je Rodžer popustio u školi. A l i nisam bio siguran. Petnaestogodišnjaci najčeš97 . rekao sam. a ni da de on tamo zaista biti sredniji. A opet. gospodin i gospođa R. Kako su mogli da zaborave da ih je sin pitao da li može da ode iz kude i živi u internatu? A onda su se kao setili. Sam Rodžer mi nije rekao ništa loše o situaciji u kudi. »čini mi se da je Rodžer u depresiji.. Kako da to obrazložim njego­ vim roditeljima. du­ šo. umešao se gospodin R. Osedao sam da sa gospodinom i go­ spođom R. A l i to su samo moja razmišljanja. odlučili ste se protiv te mogudnosti?« Ovde je gospođa R. A i šta onda? Zar du ceo slučaj izgra­ diti na temelju tako male laži? Zamišljao sam da u Rodžerovoj kudi nešto nije u redu i to nešto toliko važno i veli­ ko da^ je on iz očajanja tražio da ide u internat. » P r e svega«. » J ? « — upitao je gospodin R. Zar nije tako doktore?« »Možda bi trebalo ponovo da razmislimo o tome. ako mnogo okolišim. stabilnom. nešto ozbiljno nije u redu. »Sta mislite doktore? Da li mislite da de Rodžerov problem biti rešen ako ga pošaljemo u internat?« Bio sam na muci. Smatram da je za decu najbolje da rastu u dobrom. inteligentni. koji. očekujudi moj odgovor. A ono onda kada je pitao. Ali to se jedva primedivalo. možeda se desi nešto što de ga povrediti? Poželeo sam da budem na nekom drugom mestu. A opet za to ni­ sam imao nikakvih dokaza.

A l i to što je popustio u školi dokazuje da je u depresiji. mislim da bi Rodžerov odlazak u internat bio ono što treba da se uradi — ili bar jedna od stvari koje treba uraditi«. šest meseci posle raz­ govora sa vama. »rekao bih vam da ga pošaljete u internat. Osim toga. Kao što sam vam rekao telefonom. u ovom trenutku ne mogu sa sigurnošdu da tvrdim da je to zaista tako. Rodžer i sada. On je psiholog koji ne samo što radi testove.de ne umeju da kažu zbog čega su u depresiji i obično je potrebno uložiti puno vremena i rada da bi se uzrok otkrio. Niti je to nešto što de Rodžer da preraste. P o ­ vodim se. nisam ni prava osoba za to. ovog trenutka«. Da li imate nešto da pitate?« Nisu imali. nego je i specijalista za psihoterapiju adolescenata.« 98 . To nede prodi samo od sebe. »Zatim. Za­ to bih vas uputio da sa Rodžerom odete kod doktora L e vensona. još uvek želi da ide u internat i ja mislim da to treba ozbiljno da shvatite i poštujete njegovu želju. A l i ne čini mi se da morate odmah da odlučite. na­ stavio sam. Iz iskustva znam da deca njegovog doba ne postav­ ljaju takve zahteve olako. Mislim da de se situacija pogoršati ako se ne uradi ono što treba. a to što je u depresiji govori da nešto nije u redu. A pošto u ovom tre­ nutku nisam u stanju da vam garantujem da de se njegov uspeh u školi popraviti i ako i sami želite da o svemu ovo­ me prvo dobro razmislite. samo za onim što on želi. Obično kada radimo sa tinej­ džerima koji nisu u kontaktu sa svojim osedanjima. uglavnom. iako možda nisu u sta­ nju da izraze svoje razloge. ja radim samo kratke kon­ sultacije pa ne bih mogao da učinim ništa više. »Međutim. » A k o bi trebalo da odlučite sada. nastavio sam. Nešto mo­ ra da se promeni. primenimo najbolje oruđe za tu svrhu — psihološki test. ona često instinktivno osedaju šta je za njih dobro. A l i to nije malo. predlažem da tako i učinite. Da li sada imate nešto da pitate? Ima li nečega što ne razumete?« Rekli su da razumeju. Mislim da ima vremena za malo dublje razmišljanje. Sta više.

sada moramo da ide­ mo. »Rekao sam mu da du se posle razgovora sa vama po­ novo videti sa njim«. Nismo očekivali da de ovo toliko potrajati. Za­ što pitate?« »Onako«. » K a k v e je r e p u t a c i j e ? Nisam s i g u r n a da bih i m a l a . » A k o nemate nikakvih pitanja. ali iskreno rečeno.poverenja da Rodžera poverim nekome ko nije psihi­ jatar. objasnio sam.tra ako je to zaista ono što želite.« »Kažete da je taj čovek psiholog?« — pitala je gospo. Osim toga. »Ja sam sigurna da doktor Levenson sasvim odgova­ r a « ... Ovo kao da je izazvalo uzbunu. rekao sam gledajudi u go­ spodina R. » T o je jevrejsko ime. Napisao sam ime i broj telefona doktora Levensona na praznom papiru za recepte i pružio ga gospodinu R. rekao sam. »Ja to rutinski radim sa svim adolescentnim pacijentima. »U njega možete imati poverenja koliko i u bilo kog psihijatra. zar ne?« Pogledao sam ga sa iznenađenjem. ja bih sada porazgovarao sa Rodžerom«. Na taj način imam pri­ liku da im kažem šta sam preporučio njihovim rodite­ ljima. »Sa Rodžerom? Zašto hodete ponovo sa njim da razgovarate?« — pitao je gospo­ din R.« »Reputacija doktora Levensona je besprekorna«. Polovina ljudi u našem poslu su verovatno Jevreji. u ovom kraju ne znam nijednog čije mišljenje poštujemo vi­ še kada se radi o slučajevima kao što je ovaj. od­ govorio je gospodin R. navlačedi rukavice. Ja mogu da vas uputim na nekog psihija. »psiholozi napladuju manje nego psihijatri. Nemam predrasuda ili tako nešto. »iz radoznalosti. Vi ste za99 đa R. » N e znam. re­ kao sam.« Gospođa R. svaki psihijatar de ionako Rodžera uputiti kod psihologa da uradi psiho-test.»Levenson?« — gospodin R. je pitao.« »Novac nije važan kada su u pitanju naša deca«. » N a žalost. Možda je. I najzad«. odgovorio je gospodin R. je ustala. rekla je gospođa R.

Ja du mu redi da je moj predlog da pođe u školu sa internatom i. dok­ tore. zar ne? On je sa­ mo dete. On ju je uzeo i pažljivo stavio u novčanik. A l i on ima pravo da zna šta mu se dešava i pod pretpostavkom da dete ga odvesti kod doktora Levensona.« Pružila mi je ruku u rukavici. Nede potrajati duže od nekoliko minuta. Rekao sam mu i da nisam siguran da de se zaista pojaviti. 100 . U stvari. re­ kao: »Trebalo bi uskoro da vas vidim. Bilo bi prilično nehumano to ne uraditi.ista ljubazni što ste nam poklonili toliko vremena. A k o se sad upustimo u filozofsku diskusiju.« I tako sam ponovo porazgovarao sa Rodžerom. » V i ste roditelji i vi pladate račune.« Gospodinu R. složio sam se. Njega se najviše tiče šta se ovde odlučuje. Još uvek sededi rekao je: »Ja ne vidim zbog čega treba ponovo da vidite Rodžera. i kod doktora Levensona. Rodžer je odgo­ vorio da je sve to »u redu«. »Pusti doktora da uradi onako kako smatra da je najbolje. A l i radi se o njegovom životu. redi du mu da ste vi u mnogo boljoj poziciji da znate šta je za njega najbolje jer ga vi pozna­ jete ved petnaest godina. samo predlog. pogleda u svoga muža. a ja manje od jednog sata. najverovatnije raditi neke psiho-testove. a da ste vi oni ko­ ji odlučuju. Ukrat­ ko sam mu rekao šta sam preporučio njegovim roditelji­ ma. kao da se nije žurilo. Nije imao pitanja. mi smo ti koji odlučuju. ako bude odlazio kod dokto­ ra Levensona. učinio sam nešto neuobičajeno. Dao sam mu svoju posetnicu i rekao da može da mi se javi ako želi. Sta se njega tiče šta ste nam vi preporučili? Na kraju krajeva. Objasnio sam mu da nema čega da se plaši i da vedina ljudi misli da su ti testovi vrlo zabavni. mislim da je fer da mu se kaže šta da očekuje. Rekao sam mu i to da de. možda. dragi. Prihvatio sam njenu ruku i pogledavši je u oči.« »Konačna odluka jeste vaša«. Zar ne mislite?« Gospođa R. Na kraju. Te večeri sam pozvao Levensona da mu kažem da sam Rodžera i njegove roditelje uputio kod njega. instinktivno. još više demo zakasniti.

gospodin R. Ne samo da je preda mnom pokazivao veliki entuzi­ jazam za ovakvu vrstu rada. U stvari. »Rodžer je ovoga puta zaista preterao«. »Poštovani dr Pek.stigao bolji akademski uspeh. Ni ovde nije po. odgovorili su mi da ste ga ved jednom ranije lečili i zamolili da vam pošaljem ovaj i z vesta j . Toma Akvinski. upravnica škole sv. Zavoleli su ga i đaci i profesori. Rodžer je kod nas došao prošle jeseni iz lokalne pri­ vatne škole u kojoj je popuštao u uspehu. penzionisa101 . Kada sam gospodinu i gospođi R. njegovo društveno prilagođavanje je bilo odlično.« Rekao je da de mi upravnik Rodžerove škole napisati pismo u vezi sa tim »incidentom« i da de ono verovatno stidi za dan-dva. Mislio sam da više ništa nedu čuti o Rodžeru. ved su i njegovi nadzornici u svom izveštaju podvukli njegovu neobičnu osedajnost i predanost u odnosu sa decom. starog. Sedam meseci kasnije. Zakazali smo konsultaciju za slededu nedelju.Mesec dana kasnije video sam se sa Levensonom na nekom sastanku i pitao ga šta je bilo sa Rodžerom. rekao je. koja se nalazila u kraju u kome stanuje Rodžerova porodica. čak su izglasali i fond iz koga de ga poslati na konferenciju o mentalnoj re­ tardaciji. Incident o kome želim da vam pišem se dogodio 18. Međutim. Napisala ga je se­ stra Meri Rouz. završivši polugođe sa samo dobrim uspehom. me je po drugi put potražio. Tog popodneva je Rodžer zajedno sa još jednim đakom provalio u sobu Oca Džeroma. »Taj dečak je sada u zaista ozbiljnoj neprilici. predložila da potra­ že savet psihijatra za svoga sina. Za svoj udeo u programu Rodžer se prijavio da posle škole radi sa retardiranom de­ com. koja se održavala u Njujork-Sitiju za vreme Bo­ žičnih praznika. krajem januara. To me nije naročito iznenadilo. Pismo je stiglo slededeg popodneva. Na­ ročito nas je impresionirao svojim radom u našem pro­ gramu za društveno zalaganje. Odgo­ vorio je da mu se njegovi roditelji nikada nisu javili. januara. Prevario sam se.

Meri Rouz upravnik I ovoga puta sam. U očekivanju vašeg odgovora. Nije znao zbog čega je provalio u sobu starog sveštenika. To smo zaista i učinili sa onim drugim detetom. 102 . Ne znam. on je iz­ gledao depresivan.nog sveštenika. » K a ž i mi nešto o Ocu Džeromu«. Na sastanku sam čula od nekoliko profesora da je Rodžer izgledao u velikoj depresiji po povratku sa Božičnog ras­ pusta. on je onako.« »Pitam se zbog čega si pokrao čoveka koji ti je sim­ patičan. Molim Vas da mi se bez oklevanja obratite ukoliko vam bude potrebno još nekih informacija. Dodadu još nešto što de vam možda biti od pomodi. Simpatičan je.« »Da nisi. pa smo na sastanku škole glasanjem odlučili da ga zadržimo usprkos svemu i njegovim slabim ocenama ako vi potvrdite da je to u njegovom interesu. »Da li je to fini čovek ili nije fini čovek?« Navaljivao sam. »Da li ti je simpatičan ili ti nije simpatičan?« »Pa. a to je bilo još pre pomenutog incidenta. Obično bismo takvog đaka odmah isključili iz škole.postavka. A l i bilo je i neke razlike. tražio biskvite?« — bila je moja pret. Mi svi oči­ gledno veoma volimo tog mladida i mislimo da imamo šta da mu pružimo. S poštovanjem. Rodžer kao da se malo iznenadio. kada je porodica došla na konsulta­ ciju. rekao je.« » N e znam zbog čega. Njegovo ponašanje je pokazivalo mešavinu gorčine i lažne kuraži. »Imao je običaj da nas zo­ ve na čaj i biskvite. prvo primio Rodžera. »Nema šta da se ka­ ž e « . valjda. možda. To sam ved rekao. i ukrao mu sat i još neke stvari. Kao da je malo otvrdnuo. u redu«. zamolio sam ga. Ali ceo incident nam se čini izrazito nekarakterističnim za Rodžera. odgovorio je Rodžer kao da o tome nikada nije razmišljao. koji stanuje u školi. I kao i prošlog puta.

rekao sam.le. doktora L e ­ vensona. Možda je tebi potreb­ na sva ljubaznost do koje možeš da dođeš. » N e znam«. Molim vas. ja du i predlo­ žiti i njoj i tvojim roditeljima.« »Ma. Pa pošto i ti to želiš.« Bio sam iznenađen i dirnut Rodžerovom iznenadnom spontanošdu.« »Prošlog puta smo razgovarali i o tvom eventualnom odlasku u internat«. Rodžere. Tome.« »I šta ti o tome misliš? Zar ti se ne čini čudno da ti i tvoji roditelji nikada niste ni razgovarali o onome što sam vam savetovao?« » N e znam. Da li si ikad otišao?« »Nisam. »Tamo me vo. »Ili si. rekao je posle kratke pauze. možda. »Da li ste ti i tvoji rodi. »Tražili smo nešto da ukrademo. Osedam da me tamo vole.« »Zašto nisi?« » N e znam. doktore Pek. »Kada sam te prošlog puta video. »Zbog čega hodeš da ostaneš?« Za trenutak. Tome. predložio sam da odeš kod psihologa.« »Da li su tvoji roditelji ikada o tome sa tobom raz­ govarali?« »Nisu.« »I ja tako mislim. Samo su mi rekli da du da pođem u školu sv. Sestra Meri Rouz mi je sasvim jasno napisala da te svi vole i že­ le da ostaneš u školi.« » K a k o si se osedao kada su ti to rekli?« » U redu. Rodžer je delovao zbunjeno i zamišlje­ no. Rodžere«. pomozite mi da ostanem.« » A k o bi se sada ukazala prilika da pređeš u jednu od tih škola.telji posle toga još nekada razgovarali o tome?« » N e . ne!« — uzviknuo je Rodžer tvrdo. da li bi to još uvek želeo?« » N e . tražio ljubaznost.» A ? « — Rodžer se postideo. ses103 . odgovorio sam. Kad smo ved kod toga. Želim da ostanem u školi sv.« Promenio sam temu. Škola mu je očigledno postala važna.

« Rodžer je izgledao vrlo nesredan. i ti mi kažeš da je to 'u redu\ To je sranje. rekao je Rodžer tupo. da li ti se ikada desi da se naljutiš na svoje roditelje?« — upitao sam pažljivo. a roditelji ne dozvole da ideš.ciji.« Rodžer je samo tupo sedeo ne znajudi šta da kaže. ono kada si išao na konferenciju o retarda.su. »Moja soba jeste bila neuredna. »Rodžere. jesi bio razočaran i ljut i da možda to ima neke veze sa tvojim provaljivanjem u so­ bu Oca Džeroma?« » N e znam.tra Meri Rouz kaže da si veoma dobro radio sa retardira­ nom decom.« Naravno da nije znao. možda.« »Da li misliš da. Odlučio sam da dopustim nijansu besa u svom gla. »U Njujorku?« »Pa. put na kome bi nešto naučio?« » N e znam. Kako je mogao da zna? Sve je to bilo nesvesno. I kako je bilo na konferenciji?« »Nisam otišao.« » K a k o si to primio?« »U redu«.« »Nisi otišao?« — ponovio sam glupavo.« » A zbog čega?« »Rekli su da je moja soba neuredna. »Da li si bio razočaran ili ljut?« » N e znam. Kako je bilo u Njujorku?« Rodžer je izgledao zbunjen. To je velika čast za nekog ko još nema ni šesnaest godina. da. »U redu? Škola te nagradi uzbudljivim putovanjem u Njujork na osnovu tvog ličnog uspeha. Sestra Meri mi je rekla da je škola glasala da te po­ šalje na taj put. Intuitivno sam osedao šta sledi. »Zašto nisi otišao?« »Roditelji me nisu pustili.« »I ti misliš da je kazna bila adekvatna prestupu? Mi­ sliš da je to što ti soba nije uredna dovoljan razlog da ti se ne dozvoli takav uzbudljiv put — put koji si zaslužio. Onda je po­ čeo da me obuzima užas. 104 .

Rodžerova depresija je bila bez promena. možda je trebalo da ga poša­ ljemo kod tog vašeg dr Levensona.« »Osim toga. bili smo zabrinuti i za Rodžerovo samo­ pouzdanje«. za Rodžerovo dobro. nego su ga čak i sami spomenuli. 105 . odgovorio je gospodin R. zar ne doktore? . A možda smo se i prevarili«. » K a k o je ved imao slabe ocene u školi. rekao je. pridružila se gospođa R. Isto je va­ žila i za uglađenu sabranost njegovih roditelja. I naravno. Pošto su mi se ponovo obratili. re. Baš me je za­ nimalo šta de redi. nadali smo se.kao je gospodin R. Pa pošto on nije pokazivao naročito odušev­ ljenje za odlazak kod tog vašeg dr Levensona. »Nemamo ništa protiv toga što smo opet ovde«. doktore«. znali su da de se to pitanje neizbežno postaviti.Rodžer je nastavio da gleda u pod.« »Da. brinuli smo da de odlazak kod psi­ hologa loše uticati na njegovo samopouzdanje. . pomirljivo. Samopouz­ danje je veoma važno kod mladih ljudi. nisu gubili ni trenutka. Kako se ono zvao? Znam da je bilo neko strano ime. »2ao nam je Što vas ponovo uznemiravamo. Sela je i skinula rukavice.« »A zašto niste?« Očekivao sam dobro pripremljen od­ govor. naravno. . »Sedam se da ste rekli nešto kao da se radi o njegovom životu — ili nešto tako. »Pa. »Možda je trebalo da poslušamo vaš savet i pošaljemo ga onom doktoru. Pretpostavljam da ste primili pismo od upravnika škole?« Odgovorio sam da jesam. Kao što rekoh. eto. »Moja supruga i ja veoma brinemo da je taj dečak sada ved duboko zagazio na put običnog kriminalca«. odlučili smo da ne vršimo pritisak na njega. vi ste nas ostavili u ubeđenju da sve zavisi od Rodžera«. A znam da ste posle nas o tome razgova­ rali i sa njim. »Oni su u redu«. dok sam ih uvodio u ordinaciju posle viđenja sa Rodžerom. »ali. dodala je uz šarmantni smešak. da nešto ovako nede ponovo biti neophodno. rekla je smešedi se.« » D r Levenson. izjavila je go­ spođa R.

ali on ništa nije hteo da nam kaže. znate. » N i j e izgledao potresen kada smo mu rekli da ne može da ide. »Oh.« »Krađa je često izraz ljutnje«. U nekoliko reči su uspeli da izokrenu celii situaciju tako da je ispalo da smo za to što oni nisu poslušali moj savet krivi Rodžer i ja.. da se Rodžer zbog toga potresao?« — uzviknula je gospođa R. »Nikakvu.. » M i nismo psiholozi.Ovo je bilo stvarno dobro smišljeno. Nego. pomalo ratoborno. valjda. Rodžeru niste dozvolili da ot­ putuje u Njujork na konferenciju o mentalnoj retardaciji za vreme Božidnjih praznika«.« » K a k o sam razumeo. mi smo potpuno izgubljeni. pa nije. »Da li imate neku ideju šta je moglo Rodžera da naljuti? Nešto u svetu oko njega. nije bilo nikakve svrhe boriti se sa 106 . rekao sam. nešto u školi ili nešto kod vas?« »Ništa o čemu mi znamo. a što je moglo da ga razljuti ili povredi?« » N e . odgovorio je gospodin R. na bez­ brojnim političkim sastancima na kojima se saveti modni­ ka bave razmatranjima i primenama baš takvih predviđa­ nja. »Da li imate bilo kakvu ideju o tome šta je moglo da navede Rodžera da se upusti u kra­ đu?« — pitao sam. A l i još jednom. naravno. »Veliki deo njegovog problema leži baš u tome. » m i smo. Mi smo samo učinili ono što smo smatrali ispravnim. Potpuno smo izgubljeni. rekao sam.« Pred očima mi se pojavila slika gospodina R. da li ste vi mislili da dete ga potresti time što mu nedete dozvoliti da ide?« » K a k o smo mogli da znamo? Otkud mi možemo da predvidimo takve stvari?« — odgovorila je gospođa R. »Da li se nešto desilo između vas i njega otprilike mesec dana pre nego što se odlučio na krađu. rekao sam. » K a o što smo vam ved rekli.« »Rodžer ima velikih teškoda u izražavanju ljutnje«. doktore«. Nije bilo nikakvog smisla da o tome nastavim sa njima da raspravljam. ponovo je odgovorila gospođa R. doktore«. odgovorila je go­ spođa R. recite mi. doktore«. pokušali da razgovaramo sa njim.

Vr­ lo je malo petnaestogodišnjih dečaka koji svoje sobe dr­ že urednim. odgovorio sam. odgovo­ rio je gospodin R. Meni ne izgleda da je to adekvatan razlog da se mla­ dom čoveku ne dozvoli da ode na uzbudljiv put na kome de nešto naučiti i koji je zaslužio sopstvenim zalaganjem na vrednom polju rada. »Osim toga. U stvari. »Zbog toga što nede da spremi svoju sobu«. taj dečak de postati običan kriminalac. »Kada smo u junu o tome raz. Zato smo mu rekli da nije podesan da bude ambasador u inostranstvu kad nije u stanju ni sopstvenu kudu da drži u redu. Takva škola je i dalje jedna od mogud­ nosti. U njoj se oseda voljenim i mislim da bi za njega bilo prilično traumatično ako bi ga iz nje iznenada ispisali. ali sada sam još manje siguran da je prava. »ali nešto moramo što hitnije da preduzmemo. ved pomalo razdraženo. Ako se nešto odmah ne učini.« Osedao sam se bespomodno.. Na kraju krajeva i neka od te dece su mentalno obolela.tore.« — rekla je gospođa R. dok. progovori gospodin R. »Možemo mi ovako lepo da pričamo koliko hodemo«. nisam bio potpuno siguran da je to dobra ideja i zbog toga sam predložio da Rodžer pre svega ode kod dr Levensona. Ne vidim nikakvu potrebu za donošenjem 107 . ali on to jednostavno nede. Letos smo nešto govorili o školi sa interantom. dok­ tore?« » N e « .njima. »Neprestano mu govorimo da sobu mora da drži urednom.« » N e vidim kakve veze ima ambasador u inostranstvu sa kratkim putovanjem do Njujork-Sitija«. mislim da su vaša oče­ kivanja od njega u ovom pogledu potpuno nerealna. bilo bi zabrinjavajude da nije ta­ ko.govarali. ljubazno i čak slatko. Da li to još uvek preporučujete.« »I o tome smo hteli da porazgovaramo sa vama. »Zbog čega ste mislili da je ispravno ne dozvoliti Rodžeru da ode na taj put?« — pitao sam. rekao sam. »Ja uopšte nisam sigurna da Rodžer treba da nastavi da radi sa tom retardiranom decom. Rodžer voli svoju novu školu.

rekoh. možda. nepromišljenih odluka i zato bih vam. Rodžerovi problemi su vidljiviji. kako ste je nazvali. Zaista me intrigira zbog čega nas smatrate mentalno obolelim. uzviknuo je go­ spodin R. odgovorio sam. ali izgleda da sam prilično uspešan u svojoj profesiji. staloženo i ugla­ đeno. Psihoterapija za vas same mi se čini kao nešto što bi moglo da vam pomog­ ne da Rodžera bolje razumete. A onda se gospodin R. Vi ste ga odbili i više o tome niste ni raz­ mišljali. doktore. Ja sam vam savetovao da ga povedete kod dr 108 . M o ­ ja supruga je takođe uspešna u svojoj. A isto tako mislim da je potrebna i vama.« — rekao je sta­ loženo. uzrujati. Nedu da se hvalim. osmehnuo malim osmehom koji je govorio da ga sve ovo zabavlja. »da je Ro­ džer onaj koji je bolestan. » Z a r ne možete da nam preporučite ništa konkretnije?« »Pa. Moja supruga je čak i jedna od vodedih ličnosti u našoj opštini. » A šta?« »Ozbiljno vam savetujem da vas dvoje. pođe­ te na terapiju. parafrazirao sam ja. Rodžer je želeo da se upiše u školu u kojoj po­ stoji internat.brzih. još jed­ nom.« »Doktore«. terapija?« »Drago mi je što vas interesuje«. pre svega. Nemamo nikakvih problema sa svojim drugim detetom. Ona je član odbora i veoma aktivno uključena u crkvene aktivnosti. Mislim da je Rodžeru ozbiljno potrebna pomod.« »Znači. preporučio da Rodžera povedete kod dr Levensona. »vaš savet me zbilja intrigira. opet se vradamo na početak«. imao bih još nešto da preporučim«. takođe. Ali. sve što ste u prošlosti učinili da bi se ti problemi resili bilo je pogrešno. A sa mog stanovišta.« Usledio je trenutak ledene tišine. Rodžerovi problemi su i vaši problemi. »Ja sam mislio da de vas. » T o je veoma zanimljivo. a da ste vi zdravi.« »Hodete da kažete«. »Baš me interesuje zbog čega smatrate da je na­ ma potrebna ta. Istina. Mislim da vas dvoje treba da se podvrgnete psihoterapiji zbog toga što izgleda da nemate saosedanja za Rodžera. očigledno iznerviran. nastavio je gospodin R.

njegovi roditelji. Ja ne kažem da vi svesno pokušavate da povredite Rodžera. zar nije tako? Priznadu vam da zaista počinjem da osedam izvesno neprijateljstvo prema Rodžeru. rekao je gospodin R.« »Drago mi je što ste istakli da je to tako samo sa vašeg stanovišta. doktori.Levensona. nastupa­ judi u svojoj najboljoj ulozi veštog advokata. A znam i da smo sa vašeg. možda.« — pridružila se gospođa R. vi mu niste odobrili da primi nagradu. Vi sa tim ništa nemate. zar ne?« »Pa. — »jeste da. kada je na putu da postane običan krimi­ nalac. Niste vi onaj koji u znoju svoga rada pokušava da mu pruži najbolje obrazovanje i najstabilniji mogudi dom. psihološkog stanovišta. možda. postoji i ne­ ko drugo objašnjenje. pronađete lek baš za sve. Zar nije mogude da je Rodžerov problem genetske prirode. Ja se svakako nadam da negde možda i postoji neki lek ili nešto što bi moglo da mu pomogne« — mirno j e rekao gospodin R.« »Ono što moj suprug pokušava da kaže. doktore«. zar ne? A po­ stoje i druga stanovišta. zar nije tako?« Sta sam mogao da kažem? Morao sam da zadržim naučnu distancu. Odbili ste taj savet. »Mislite. bez ikakvog razmišljanja o tome kako de se to na njega odraziti. Na primer. I sada. nama Jri bilo strašno da pomislimo da je on za­ ista neizlečiv. sa stanovišta psihologije. A l i kažem da. mi. zar nije mogude da je Rodžer.ja su potpuno ili delimično zasnovana na nasleđu i gene109 . da je. moj ujak je bio alkoho­ ličar. sada. »Postoje brojna psihijatrijska stanja ko. doktore. kada ga je nje­ gov mali kolektiv nagradio za lično zalaganje. neizlečiv — to je ono što pokušavate da kažete. » A l i mi ni u kom slučaju ne možemo očekivati da vi. vaše ponašanje odaje osedanje velikog neprijateljstva prema njemu. nasledio neki defektni gen i da bi ispao ovakav bez obzira na to kako se mi prema njemu ponašamo?« Gledao sam ih osedajudi sve vedi užas. ne­ go smo to mi. »Jer to i jeste tako samo sa samo vašeg stanovišta. odgovorni za svako njegovo i najsit­ nije zlodelo: A l i lako je vama da upirete prstom u nas. možda.

« U njihovim očima se za delid sekunde pojavio strah. » T o je samo moje mišljenje. pravi životinjski strah. potpuno je mogude da Rodžer pati od neke nasledne bolesti čiju dijagnozu vi u ovom trenutku niste u stanju da uspostavite. Ako nemate poverenja u moju dijagnozu. Ja ne mogu da garantujem da je moja dijagnoza tačna. a vama. u Rodžerovom slučaju ne postoji ništa što bi govorilo u prilog pretpostavci da su njegove teškode deo jednog takvog stanja.tici. složio sam se.. « »Znači. ako nešto hitno ne preduzmete.site prema njemu.« Zastao sam da bih zapalio cigaretu. da promenite način na koji se odno. Tako je. to kasnije može i da se promeni. to je mogude. zar ne? Vi mislite da je to problem kod Rodžera. Međutim. smatram da su njegove teškode apsolut­ no izlečive pod uslovom da mu se pomogne da shvati svo­ ja osedanja.« »I zato nema naučnih dokaza. A l i moram da vam kažem da nemate mnogo vremena. ali vi ne znate. ni neizlečiva. Iako smatram da se radi o nečemu što se može izlečiti. je navaljivao na mene na način na koji vodi svoje najbolje sudske procese. Na protiv.« » A l i to j e samo vaše mišljenje. treba da potražite mišljenje još nekog psihijatra. rekao bih da je devedeset osam procenata tačna. A l i skoro istog momenta su po­ vratili svoju uglađenost. Ja mogu da vam prepo­ ručim. Ruke su mi se tresle. doktore. 110 . Izraženo u procen­ tima. rekao sam. »Znate«. Moja dijagnoza za problem koji ima vaš sin je depresija koja nije ni nasleđena. a možete i sami da potražite nekog koga vi hodete. »meni se čini da ste vi spremniji da poverujete da Rodžer ima neku neizlečivu bolest — da ga otpišete — nego da poverujete da je i vama samima potrebna terapija. »Jeste«. zar ne?« Go­ spodin R. zar nije?« »Tako j e .dao sam ih. Pogle. Ona je zaključak do koga sam došao na osnovu svog iskustva i rasuđivanja. ali vrlo malo verovatno.« »Jeste.

»ali znam da ste najverovatnije pokriveni ne. »Oh. mi jednostavno nismo u mogudnosti da godinama dajemo hiljade dolara na nekakvu umetnost. ob­ jasnio je gospodin R. više nije tako zastra­ šujude. » T o je sasvim prirodno. A l i mi imamo dvoje dece koju treba iškolovati. zbilja ste nas prosvetlili. ja du se sam pri­ hvatiti da radim sa vama.« Nisam uopšte očekivao da prihvate moju ponudu i jednim delom sebe sam se i nadao da nede. ja sam sigurna da ste u pravu doktore«. dok­ tore. sedam godina posle Bo­ bi jevog slučaja. rekla je gospođa R. Sada. Koliko god da bi mi bilo mučno da radim sa njima.» M i samo pokušavamo da uspostavimo činjenice. ustao. » O v o je bio zaista inte­ resantan razgovor. Na žalost. re­ kao sam osedajudi se kao neko ko pokušava da u Kremlju prodaje Biblije. Teško da nas možete kritikovati zbog toga što želi­ mo da razlučimo činjenice od fikcije. A l i dosta smo vas zadržali. A l i osedao sam se obaveznim da bar pokušam. Niko nije tek tako spreman da dopusti da neko ispituje njegove unutarnje misli. A l i kada jednom krenete. »Mnogi ljudi se boje da pristupe psihoterapiji«. zaista. prijateljski kao da daskamo uz popodnevni čaj.« 111 . zar ne? Ja bih. Da. želela da smo bolje pladeni i da imamo mogudnosti sebi to da priuštimo. odgovo­ rio sam joj. A l i to zahteva puno vremena a i veoma je skupo.kom vrstom socijalnog osiguranja što znači da biste pla­ tili samo petinu od ukupne cene tretmana. »Bilo bi zaista prijatno pričati o samom sebi i imati nekoga na koga čovek može da se osloni. To bi narušilo moje pravilo da radin? samo konsultacije.« Ovde je gospodin R. razmislite o porodičnoj terapiji gde bi vas vaš terapeut primao zajedno sa Rodžerom. nisam mogao tek tako da ih uputim na nekog drugog. A ako mislite da je i to mnogo.« »Ja ne znam da li ste dobro pladeni ili n e « . bar sam znao sa čime imam posla. zar nije tako?«. Ako mislite da bi pomoglo. a i ja moram da se vratim u kancelariju. doktore. ali učinio bih sve što mogu da biste vi i Rodžer dobili svu potrebnu pomod.

»Da. Mislim da tvoji roditelji imaju psihološki problem koji je veliki bar koliko i tvoj.« »Pa. A i vi ste nam dali dosta materijala za razmišljanje. Rekao sam mu da sam ponovo preporučio da ode kod dr Levensona. napisano na elegantnom papiru. su poku­ šali da me spreče u nameri da ponovo razgovaram sa R o džerom. Razgovor je očigledno bio završen. » O n nije deo nameštaja«.»A šta demo sa Rodžerom?« — upitao sam. insistirao sam. me je zbunjeno pogledao. On je provalio u tuđu sobu. Rekao sam mu da du pozvati sestru Meri i preporučiti joj da ga primi da nastavi školovanje u školi sv. Otkrio sam da u novčaniku još uvek drži moju podsetnicu. »Da.« I tako sam proveo još nekoliko kratkih momenata sa Rodžerom. rekao sam ustajudi i sam.« — rekao sam..to meni ili ne. ni u šta nije upuš­ tao i tako smo se rastali.« Rodžer se.« »Ja se nadam da jesam«. Popustio je u školi. sviđalo se . »On ima pravo da zna šta se događa. »Znaš. rekla je gospođa R.« I kao i prošlog puta. Rodžere. sa njenim ličnim zaglavljem: 112 . U depresiji je. Tri nedelje kasnije u pošti sam našao ček uz pisamce gospođe R. »o svemu što ste rekli demo ozbiljno razmisliti. »Sa Rodžerom?« — gospodin R. Zbilja ste nam pomogli. doktore«. odgovorio je gospodin R. doktore. Sta de biti sa njim?« »Pa. gospodin i gospođa R. »I nadam se da dete o mom predlogu dobro da razmislite. o Rodžeru demo morati duboko da razmislimo«. kao što sam i očekivao. mazno. Zaplašen je. I ne znam čak ni da li de se zaista potruditi da nađu po­ mod koja ti je potrebna. Imam utisak da se baš mnogo ne trude da te razume ju. Takođe sam mu rekao da sam njegovim roditeljima preporučio da se i sami podvrgnu terapiji. naravno. »ja ne mislim da je sve ovo samo tvoj problem. zaista duboko. U neprilici je. Tome.

jer je tu bar sve bilo očigledno. Trebalo bi da mu je sada dvadeset pet godina. Rodžerov tipičniji. Ponekad se setim da se pomolim za njega. Sigurna sam da de sada sve krenuti nabolje. Nemam pojma šta je sa Rodžerom. -Bilo je veoma ljubazno od Vas što ste nas prošlog me­ seca primili iako nismo na vreme zakazali. ne zloupotrebljavam koncept zla ako ga olako primenjujem na svakome ko se suprotstavi mom sudu? Ovaj problem zloupotrebe koncepta zla je sasvim re­ alan i o njemu de se duže govoriti u zaključnom delu knji­ ge. Ja sam svakako dužan da opravdam svoj zaključak da je Rodžer žrtva zla. Kod Bobijevih roditelja smo videli zlo u sasvim očiglednoj manifestaciji. u njihovom slučaju se radi samo o izboru škole. 113 . koja ima odličnu reputaciju u pogledu rada sa decom koja imaju problema u ponašanju. To mi je naročito važno zbog toga što je od dva slučaja.Poštovani dr Pek. To se odigralo pre deset godina. možda. Sa iskrenim poštovanjem G-đa R. Počeo sam sa opisivanjem slučaja Bobi ja i njegovih rodi­ telja. o uobičajenim od­ lukama koje roditelji donose rutinski. Dati detetu oružje kojim je njegov brat izvršio samoubistvo primer je tako nečuvene i sramne okrutnosti da de svako dodi do zaključ­ ka da se zaista radi o zlu. međutim takvi slučajevi su veoma retki. U stvari. putovanjima i uopšte. možda sam ja taj koji je zao kada svoje pacijente koji se ne slažu sa mojim mišljenjem i ne prihvataju moje savete smatram zlim? Da. Moj suprug i ja veoma cenimo Vašu brigu za Rodžera. To je vojna akademija u Severnoj Karolini. Ali Rodžerovi roditelji nisu po­ činili ništa tako strašno. Bobijev i Rodžerov. Ono što otežava pisanje o zlu je njegova suptilnost. Puno vam hvala za sve što ste učinili za nas. To što se moj sud o tim pitanjima razlikovao od njihovog nije dovoljno da Rodžerove roditelje označi kao zle. Želim da Vas obavestim da smo poslušali vaš savet i poslali Rodžera u školu u kojoj postoji internat.

u stvari. osim u veoma retkim slučajevima. ne bi nikada zaboravila da pošalje cvede tamo gde treba. izgleda na prvi pogled normalno pa čak i racionalno. u periodu od godinu dana oni su doneli tri takve odluke. na neki mračan način. Zašto? Zbog čega su to izabrali? Da li je to bilo zbog toga što jednostavno nisu hteli da se gnjave sa Rodžerom pa su zato sve svoje reakcije na njega sveli na ono što bi bilo najjevtinije ili najlakše bez obzira na njegove stvarne potrebe? Ili su. bili izrazito neosetljivi ljudi i ostavimo stvar na tome? Zbog toga što oni nisu neosetljivi. Bili su neverovatno dosledni u svojoj bezobzir. jednu za drugom. I nikada nedu znati. oni su je sami izabrali. Nisu samo u je. Nije zmija bez raz­ loga čuvena po svojoj suptilnoj lukavosti. Zbog toga. naš sud se mora zasnivati na čitavom nizu opservacija njihovog ponašanja kao i nji­ hovog stila i načina delanja. Gospodinu R. bilo samima sebi. nije moglo da se desi da donese nepromišljenu zakonsku odredbu. ved o visoko obrazova­ nom. Kao što sam ved rekao. A l i Rodžera su zaboravljali i nisu ga uzimali u ob­ zir. da li je to zlo? Zašto umesto toga ne bismo mogli da kažemo da su gospodin i gospođa R. prefinjenom paru iz visokih političkih krugova.Ono se inače najčešde pojavljuje u mnogo suptilnijem ob­ liku i čini sasvim obično. zli ljudi su majstori u pretvaranju. hteli da ga unište? Ne znam. možda. nismo u stanju da donesemo sud o zloj osobi posmatrajudi je samo u jednoj situaciji. Nije stvar bila samo u tome Što su Rodžerovi roditelji odlučili da ga pošalju u Školu koju im nisam savetovao. Pa ipak. u stvari.dnoj određenoj situaciji postupili ne obazirudi se na to ka­ ko se Rodžer osedao. Mi ovde ne govorimo o siromašnim seljacima iz Apalačije. Cini mi 114 .nosti prema njemu kao osobi. u svakoj situaciji. oni su stalno tako postupali. Oni ne bi postali ono što jesu da su bili bez osedaja. a gospo­ đa R. Veoma inteligentni. koji se podjednako dobro snalazi na sastancima odbora i na partijama koktela. Ta njihova neosetljivost prema njemu bila je. kulturnom. umesto toga. Svesno ili nesvesno. oni se retko pokazuju u pravoj boji — bilo drugima. oni su imali rafi­ niran osedaj za društvene nijanse. selektivna.

To nisu bile ogromne laži. Zli ljudi uvek svoje motive prikrivaju lažima. Rodžerovi roditelji su me lagali konstantno. kada se zli 115 . Znači. svakako. Oni su hteli da izgleda kao da zaista pokušavaju da po­ mognu Rodžeru. Poruka koju su gospodin i gospođa R.« Jedno vreme sam se pitao zbog čega su Rodžera po drugi put doveli kod mene kada naš prvi susret za njih ni­ je bio naročito prijatan i kada su znali da de morati da objasne zbog čega me nisu poslušali. mi smo duboko zabrinuti za Rodžera. nede biti izloženi nekom velikom pritisku da poslu­ šaju ono što im budem savetovao. bududi da je smišljeno da prikrije ono što mu je suprotno. nekoliko puta. Za slučaj da ih neko pita: » V i ste ga. ved vodili kod psihijatra.. su hteli da zvuče uverljivo kad kažu: » O . Zbog čega su tražili moj savet kada. na sebi svojstven načii. Zbog njih ne bi išli na sud. niti ih je moj savet zaista zanimao? Odgovor je.« Kao što sam naglasio u prethodnom poglavlju. ali izgleda da ništa ne pomaže. u stvari. Cak i njihovo dolaženje kod mene je bi­ la laž. nadi de nešto između jednog i dva tuceta lažL Tu se ponovo sredemo sa tom neverovatnom doslednošdu. A l i je tim lažima sve bilo prožeto. odašiljali trebalo je da glasi: »Zbog toga štcjjsmo dobri roditelji koji vole svoje dete. Ili ako ne neshvatljivo. Moj radni raspored je savršeno odgo­ varao za njihovo pretvaranje. A k o se čitalac sada vrati na onaj deo u knjizi gde opi­ sujem svoje interakcije sa gospodinom i gospođom R. rutinski. zagonetno. Sasvim prirodno. Bili su to ljudi laži. Ne radi se o jednoj ili dvema lažima. ono što zli ljudi najčešde glume je ljubav. A l i . Pošto su im u njegovoj školi to savetovali svaki put kada je bilo problema. sam se setio da sam im još tada jasno re­ kao da pacijente primam samo na kratke konsultacije. Izgledalo mi je to kao čudan izbor. Vrata za bekstvo su im bila širom otvorena. onda bar. izgledalo bi nemarno sa njihove strane da mi se nisu obratili. to je bio deo njihovog pretvaranja. da. zar ne?« — gospodin i gospođa R. nisu is­ kreno bili zabrinuti za Rodžera.se da kod zla postoji nešto što je u suštini neshvatljivo.

oni to rade da bi zavarali sebe bar isto onoliko koliko i druge. u jednoj jedinoj. Ne samo jedna laž. Tome. Nimalo se nisu ustručavali da o svom sinu govore kao o »genetskom kriminalcu«. Slededa stvar je stepen — dubina i izopačenost — nji­ hovih laži.ljudi pretvaraju. piše: » Ž e l i m da Vas obavestim da smo poslušali Vaš savet i poslali Rodžera u školu u kojoj postoji internat. jer sam im ja savetovao da se pre svega i sami podvrgnu terapiji. oni bi zaboravili detalje koji su sačinjavali istinu. bila bez granica. I tvrdi da su poslušali moj savet. Osedao sam da je njihova spremnost da se. Potpuno sam spreman da poverujem da su gospodin i gospođa R. og­ romna vedina pretvara da ih voli. ali niko nije mogao da mu pomogne«. kratkoj 116 . još treba da za­ ključimo da su tako postupili zbog toga što sam im ja tako savetovao.« Kakva neverovatna izjava! Ona tvrdi da sam im ja savetovao da Rodžera ispisu iz škole sv. a ja sam bio izričito protiv toga. gde u skladu sa dva tipa mita Martina Bubera. Pogledajmo pre svega do koje mere su ti ljudi bili spremni da žrtvuju Rodžera da bi sačuvali narcisoidnu predstavu o sebi. A l i znam da su je gospodin i gospođa R. prešli. živeli u ubeđenju da su zaista činili sve što su mogli za Rodžera. posluže Rodžerom da bi skinu­ li krivicu sa sebe. Gospođa R. a to nikako nisu. Ne znam tačno gde je linija koja ih razdvaja. sve u odbranu od mog predloga da se i sami podvrgnu terapiji. ne čak ni dve.. I kada bi rekli — a siguran sam da su to govorili — »Nekoliko puta smo ga vodili kod psihijatra. Valjda nisu svi ti ljudi zaslužili da ih nazivamo zlima? Pretpostavljam da nisu. a u drugi oni koji su » p a l i « . da ga lagano vode putem koji vodi do zaključka da mu nema pomodi. da je neizlečiv i deformisan. moj savet smatrali potpuno irelevantnim. Pretpostavljam da se tu radi o gradaciji. dok su. u stvari. ako treba. I najzad. u jedan spadaju oni koji »padaju«. Izgledalo je da tu sebi nisu postavili ni­ kakve granice. ved tri la­ ži isprepletene jedna u drugu. Svaki iskusni psihoterapeut zna da ima zaista mnogo roditelja koji ne vole svoju decu i da se među njima.

sti. ljudska duša. a majka nije ili da je majka bila zla. isto kao što deca ne mogu da se oslobode roditelja. ni roditelji. samu sebe izbegava i sama se od sebe skriva. Ne možemo da kažemo da je Bobijev otac bio zao. samu sebe zao­ bilazi. 117 .« 3 9 Najtipičnija žrtva zla je dete. 111). To se može i očekivati ne samo zbog toga što su deca najslabiji i najpovodljiviji članovi društva. Tako je bilo i sa gospodinom i gospođom R.rečenici. Pretpo­ stavljam da je gospođa R. Staviše. Međutim. s. naj­ bolje neka počne od njihovih žrtava. odnos de­ teta i roditelja stavlja dete u poziciju nametnute intimno. oboje su učestvovali u donošenju destruk­ tivnih odluka. oni su oboje bili zli. ne mogu da se oslobode dece i pritiska koji ona vrše na njih. ali ne negira mogud­ nost da ta mod. ved i zbog apsolutne modi koju roditelji imaju nad njihovim životima. Oboje su delovali podjed­ nako neiskreno. 1953. Time ne želim da kažem da su sva takva deca žrtve zla ili da su svi takvi roditelji zlodudne ličnosti. bude zloupotrebljavana ili u različitim stepenima zlonamerna. Dominacija gospodara nad robom se mnogo ne razlikuje od dominacije roditelja nad detetom. Buber je to lepo opi­ sao kada je govorio o »jezovitoj igri šmurki u opskurtnosti duše. a otac je samo bio uz nju. Međutim. Kako se meni činilo. Na primer. u kojoj ona sama. među roditeljima dece i adolescenata koji pate od emocionalnih poremedaja. i sama verovala u ono što je napisala: »Poslušali smo Vaš savet«. kao i svaka druga. To gotovo liči čak neku vrstu genijalnosti čija je neverovatna izvitoperenost gotovo za divljenje. A k o neko hode da krene u potragu za zlim ljudima. Konfiguracije zla prisutne su samo u manjem broju slučajeva. Gospodar može uvek da proda roba ako mu se nešto u njihovom međusobnom odnosu ne dopada. Nezrelost deteta koja rezultira u njegovoj zavis­ nosti daje roditeljima veliku mod. 40 Druga tipična i prilično intrigirajuda karakteristika i Bobijevog i Rodžerovog slučaja je neverovatno jedinstvo njihovih roditelja. I jedan i drugi par su funkcionisali kao tim. taj broj je ipak značajan. oboje su pokazali podjednaku spremnost da 39 40 Dobro i zlo (Charles Scribner's sons.

Još jednom.Rodžera otpišu kao neizlečivog čim se postavilo pitanje njihovog udela u njegovom problemu. a policija hitnu pomod. ni ar­ terije. velike razlike. Razgolidenih grudi. Mesec dana pre toga. Pošto su mu previli rane. novu zagonetnu di. ušao je u sobu u kojoj je Sara svodila račune i izjavio: »Upravo sam ponovo pokušao da se ubijem. 1974). podsetide se na istinitost ovog principa. para bez dece.menziju problema psihijatrijske klasifikacije ljudskog zla. SLUČAJ H A R T L I J A I SARE Primio sam ih nedelju dana pošto je Hartli bio otpuš­ ten iz državne bolnice. ovaj slučaj de otkriti još jednu. Oni koji su čitali knjigu Sybil od Flore Schreiber ( W a r n e r Books. Ovo je za poslednjih pet godina bio njegov tredi pokušaj samoubistva i tredi boravak u državnoj bolnici. Pozvala je policiju. Posekotine su bile re­ lativno plitke. O v e primere sam uzeo samo kao ilustraciju činjenice da gotovo uvek oba roditelja snose krivicu za stvaranje psihopa­ tologije kod svoje dece. Pogledajmo sada slučaj Hartli ja i Sare. Dade nam takođe i još jedan ključ za razumevanje fenomena »zlog para« o kome smo upravo govorili.telji koji tuku svoju decu ili su sa njima u incestualnom odnosu obavezno zli. oboje u zrelim četrdesetim godinama. nije uspeo da povredi ni vratne žile. On pokazuje da između stradanja deteta izloženog zlu i zrele osobe u istoj situaciji postoje. Hartli je sebi brijačem isekao vrat sa obe strane. Opisadu jedan jedini razgovor koji sam imao sa njima. U ispitivanju slučajeva dece koja su tučena nailazimo da po pra­ vilu oba roditelja učestvuju u zločinu. 41 O v o roditeljsko jedinstvo mnoge psihijatre nede iznenaditi.« Sara se okrenula i videla njegov okrvavljeni torzo. Hartlija su odvezli u odeljenje za hitne slučajeve. jedne subote u 11 sati ujutru. prebacili su ga u državnu bolnicu. Cak i u slučajevima incesta između oca i kderke obično otkrijemo da je i majka b a r delimično sarađivala. u nekim oblicima. 41 Deca ipak nisu jedine žrtve zla sa kojim se sredemo u svakodnevnom životu. ne želim da kažem da su svi rodi. I naj­ zad. 118 .

beživotnim očima nemo buljedi u prazno. kada de ove državne bolnice prestati da izbacuju ljude pre nego što ih bar malo dovedu u red. Bio je sedokos. Ipak. Bio je na jakoj dozi antidepresanata i pilula za smirenje. tromo je odgovorio. »Ja sam dr P e k « . »Osedam se ugodnije ako je ona pored mene«. Od njenog osmeha mi nije bilo ništa bolje. On je još uvek depresivan kao Crna rupa Kalkute. Kada sam izašao da se pozdravim sa njim.« » M o ž e li da pođe i moja supruga?« — prozborio je Hartli moledivim glasom. Kada smo posedali. rekao j e tupo. Bože. Hartli je sedeo pored svoje žene. iako ma­ nja rastom od Hartlija. ali je izgledalo kao da se smanjio. po izlasku iz bolnice bio upuden kod mene na dalju terapiju. koščata žena. » N i j e « . rekao sam mu. zbog čega?« »Bojim se. ovo je bila samo izjava o činjeničnom stanju. » A k o ne­ mate ništa protiv. pogledao sam u Hartlija. Zamaralo me je čak i da ga gledam. »Hartli je takav ved duže vremena. » P a onda. pa je on. » N e da mi da ga ostavim ni za momenat. pomi slio sam. »Izvolite kod mene. Verovatno sam ih pogledao ispitivački. kao da je bio silom zgnječen u vrlo mali prostor. izgledala je nekako veda. Nosila je naočare sa čeličnim okvirima i podsedala me na neku misionarku. srednjeg rasta.« — izja.« »Je li to zbog toga što ste ljubomorni?« — pitao sam Hartlija. »Zbog čega ste hteli da pođe i vaša supruga?« — pitao sam. doktore.« — rekla je slatko se smešedi. Nekako nije išao uz pomalo gorak izraz koji su odavale bore zbijene oko njenih usana. doktore. Pogledao sam u Saru.vila je Sara smešedi se veselo.« 119 . Uveo sam ih oboje u svoju ordinaciju. pokušao sam da budem srdačan.Hartli i Sara su se nedavno doselili u kraj u kome sam radio. Bez naročite topline. Otpušten je sa dijagnozom »involutivna depresivna reakcija«. Mršava.

ubij. ali to najčešde bude ujutru. Kada ujutru ustanem i pođem da se brijem. nemodno sam rekao. 120 . »Hodete da kažete da raz­ mišljate o ubijanju?« » N e . Hartli je izgledao zaplašen. njemu možeš da pričaš o tvojim mislima«. »Zbog čega?« »Osedam se tako grozno. »O kakvim to mislima ona govori?« — pitao sam.« »Da. Nije to osedanje — to je samo reč. » T o nije glas nego samo reč u mojoj glavi.« »Da li za brijanje koristite brijač?« — iznenada mi je proradila intuicija.Ubij\ Skoro svakog jutra. odgovorio je Hartli mo.« »Ja mislim da je to zbog njegovih misli. Sari sam samo teret u životu. »Nikoga ja ne želim da ubijem. Ujutru mi je uvek najgore.« »Ništa ne razumem«. To je bio prvi znak emo­ cije koji je pokazao: » N e « .»Cega se bojite?« — pitao sam. »O mojim mislima o ubistvu«. Jednostavno se bojim. »Hajde. to je ved tu. »Zvuči kao da biste hteli nekoga da ubijete brijačem«. ali izgleda da ste pokušali da ubijete sebe«. »Čujete glas koji vam kaže da ubijete. » N e znam čega. Hartli. Samo. Život sa njim sigurno nije pesma. nastavio sam. Može da se pojavi bilo kada.notono. dok se gledam u ogledalu. . Niko od mene nema nikakve koristi. odgovorio j e Hartli. doktore. primetio sam.« — upala je Sara. objasnio je Hartli bez emocija.« » N e « . » T o je samo pomisao na r e č « .« Njegov glas se svom težinom navalio na mene.« »Dok se brijete?« »Da.« »Mislite isto kao halucinacija?« — zapitkivao sam.ubij\ Kao da je neko iz­ govara. »Je li vam on teret u životu?« — pitao sam Saru. odlučno j e rekao. »Pada mi na pamet reč . Hartli je klimnuo glavom. Hartli ništa nije rekao. poučila ga je. »Ubistvu?« — ponovio sam.

»Moja depresija. kao . I naravno. . » K a k o to da nemate dovoljno para?« — pitao sam.čekid\« »I šta još?« 121 . Da li je bilo još nekih re­ či?« — pitao sam. » V o lela bih da imam malo više vremenna za sebe. Rekli ste.« »Pa. uspeo je da radi prvih deset godina našeg bra­ k a « . dušo?« »One godine kada smo se venčali. »Hartli ne radi ved osam godina. godina za prodaju električnih prekidača«. »Svako ko je te godine prodavao električne prekidače mogao je da zaradi te pare. »Zbog čega ste prestali da radite?« — pitao sam ga. pobunio se Hartli. Kao. priznao je oklevajudi. »Da. Ponekad se pojave i druge reči«.»Ma. jeste. složila se Sara. To je bila izuzetna . »Mislite. odgovorila je ona živahno.« »Znači jeste vam na teretu?« »Gospod mi daje snagu«. ali to je bilo pedeset šeste. siroto srce. upao je Hartli žalosnim glasom. objasnila je Sa­ ra strpljivo. Hartli je dutao.ubij'?« Klimnuo je glavom. Tako sam se grozno osedao ujutru da više nisam mogao da radim.seci' i . »Hajde. dušo«. Toliko je depresi­ van.« Hartli je dutao. Sara je odgovorila. zaradio sam preko dvadeset hiljada dolara samo na proviziji«. A l i provučemo se nekako zahvaljujudi mom poslu u telefonskoj kompaniji. ja se ne bunim«.« »Nekada sam bio trgovac«. »Da. reči — u množini. naj­ zad je progovorio.« »Zbog čega ste bili toliko depresivni?« Hartli je izgledao zbunjen. »Mora da je to bilo zbog onih mojih reči«. »ispričaj doktoru i o drugim recima. rekla je Sara. » A l i nikada nije bio dovoljno agresi­ van — je T tako. Kao da nečega nije mogao da se seti. one reči u vašoj glavi. da imamo malo više para.

tupo je insistirao Hartli. skoro ceo minut. Ja jesam slabid«. I sam sam počinjao da sumnjam da je u tome stvar. onda kako se osedate zbog toga?« »Voleo bih da sam jači«.« Bacio sam brz pogled na Hartli ja. pokušavajudi da smislim kako da nastavim. ali nisam očekivao da je ona toga potpuno svesna i tako mirna. u tišini. »on razmišlja o krvi i čekidu. »Zar se ne bojite da može da vas povredi?« — pi. » N e usuđuje se bez mene ni iz kude da izađe.« » A l i v i ne shvatate. bezbrižno je Sara ob­ jasnila. Na njegovom licu nije bilo apsolutno nikakvog izraza. upala je Sara. 122 . odgovorio je bez odušev­ ljenja. » O . dušo?« Klimnuo je u znak tupog odobravanja. »Hartli čak ne može ni da v o z i « .»Ponekad . Hartli ni muvu ne bi zgazio — je l' da. promrmljao je. odgovorila je uz svoj veseli osmeh kao da govori o simpatičnom nestašluku komšijskog deteta. kada bih bio na vašem mestu. doktore«. ja mislim da me on m r z i « . » A k o ona ima pravo. Sedeo sam tako zapa­ njen. »mislim da vam one ne bi dolazile da niste vrlo ljuti. Buljio sam u nju u neverici. »Ozbiljno«. »Sta vi mislite?« — pitao sam okredudi se Sari. ne. Najzad sam ga upitao: » K a k o se oseda­ te kada čujete da vas vaša žena naziva slabidem?« »Ima pravo. primetio sam. On je takav slabid.« »Ja nisam ljut«. dušo?« Hartli nije odgovorio. Cini mi se da.tao sam. prilič­ no bih se bojao da živim sa mužem koji me mrzi i razmiš­ lja o takvim stvarima. »Da li je Hartli ljut?« »Oh.krv\« » T o su sve ljutite reci«. rekao sam Sari. »On nikako ne može da me povredi. Ne srne da ode ni do samousluge ili bilo kog mesta gde ima puno ljudi — je l' tako.

» V i se. je li. » Ž e l i m ? « — dreknula je. rekao sam brzo se okredudi ka njoj. u svemu slažete sa vašom suprugom« „ primetio sam. Ja nigde ne mogu da idem bez nje. rekla je. Hartli je crv od čoveka. izgleda. ved šta moram da radim.« »Govorite kao da ste malo dete«. »Da li ste to sa­ mi odlučili?« »Hartli nije sposoban da ima dece«. »Zbilja? Da li se zna zbog čega?« 123 . Koga je briga što je Hartli takav teret? Koga je briga što ja moram sve da radim. A l i koga je briga za Saru? Ja samo podnosim teret koji mi je Gospod odredio. »Jedino što mogu da kažem jeste da se uplašim uvek kada treba nešto sam da uradim. vas dvoje nemate dece«. »Kada je iko pitao šta ja želim? Moje želje nisu važne. » N e znam«. Sara nema nikakvih prava. » K o l i k o znam. Kakvog prava imam da se žalim? N e . Moje želje nikada nikome nisu bile važne. izjavila je Sara. Sara samo radi ono što mora. svuda da vozim. da obavljam sve kupovine? A l i ja se ne žalim. na­ stavio sam. Hartli je u depresiji. » T i nisi baš sasvim odrastao. Sara se ne žali. ponizno je odgovorio. N e . Plašim se kad god Sare nema u blizini da mi pomogne.« » K o g đavola se plašite?« — pitao sam pokušavajudi da ga razmrdam.« Bio sam iznenađen njenom oštrinom i nisam bio sigu­ ran da želim ponovo da se upletem u istu stvar. rekao sam.« »Zbog čega?« »Plašim se. Ne radi se o tome šta ja želim ili ne želim. šta Gospod od mene zahteva da radim. primetio sam. više iz radoznalosti nego zato što sam verovao da mogu bilo kako da pomognem u toj situaciji. Ali. Ja ne treba da se žalim. Tu se Sara samozadovoljno osmehnula. dušo?« »Možda vi ne želite da on odraste«. »On i jeste de­ te u nekom smislu«. »Ona je u pravu. Sara me je iznenada ošinula pogledom punim mržnje.

dovelo do ovakve nesrede? »Pričajte mi o svom detinjstvu«.« »Jeste li i vi bili na pregledu?« — pitao sam Hartlija. A nemamo ni para za još testova.« » A l i zar ne bi vredelo da Hartli bar zna da fizički nije nesposoban da ima decu?« »Sara je u pravu«. za ime Boga. Odmahnuo je glavom. »Zbog toga što sam ja bila na ginekološkom pregledu i doktor je rekao da je sa mnom sve u redu. rekao sam.rila umesto njega. Nije bilo nikakve nade za bilo kakvu promenu. znači da meni fali. Suviše je duboko zagazio. »zar možete da zamislite Hartlija u ulozi oca? On čak ne može ni da zarađuje za život. vi ste najpasivniji čovek koga sam u životu v i d e o « . »ali je popadao na ispitima. »Hartli je studirao na Jelu«. automatski znači da sa vama nije. » T o nema nikakve svrhe. Ima puno slučajeva gde je i kod muža i kod žene sve potpuno normalno. »Dokle ste stigli u obrazovanju?« — pitao sam. Zašto ne proverite?« » T o nema svrhe. rekao je Hartli branedi izjavu svo­ je žene da je nesposoban. rekao sam. kao da to mora da bude isti­ na. odgovorila je Sara umesto njega. » A k o Sari ništa ne fali. pa ipak nemaju dece.Sara me je pogledala kao da ni o čemu nemam pojma. Nisam video nikakvu mogud­ nost da pomognem Hartliju. ali imao sam jaku želju da ovde prekinem ovaj razgovor. »Nema šta da se kaže«. A l i zbog čega? Sta i kako je. » M i smo suviše stari za decu.« »Hartli. promrmlja Hartli. Vi pasivno prihvatate da to što je sa njom sve u redu. Osim toga«. je V da dušo?« 124 . Možda je i kod vas sve sasvim u redu. Vi ste zaboravili da sam ja jedina koja za­ rađujem. doktore«. Moj slededi pacijent je bio na redu kroz dvadeset minuta.« Sada sam ved bio vrlo umoran. dodala je smešedi se. »Zbog čega?« »A zašto da idem?« — usprotivio se kao da sam nesposoban da vidim ono što je očigledno. » V i pasivno uzimate zdravo za gotovo ono što vam vaša žena kaže. ponovo je Sara odgovo.

Mislite da ikoga od njih ja zanimam? N e . Saro«. njegova majka. kako ga je Sara sasvim tačno i grubo nazvala. Ja du nešto da vam ka­ žem. »Ja uvek kažem: koliko radiš. je T? O. sve je pare potrošila na šljokanje. sada sam ja pacijent. toliko i vrediš. vi ste upadali da ga kastrirate?« Ona je počela da sikde: »Ja ga kastriram? Ja sam ta koja ga kastriram? Svi ste vi doktori jednaki. Saru niko ne pomaže.Hartli je klimnuo glavom. »Biti inteligentan ništa ne vredi ako čovek ne radi«. On shvata teškode kroz koje prolazim. Ja nikakve pare nisam videla. Nikoga. Razboleo sam se od pomisli da je ovaj crv od čoveka. »ako mi to dozvoljavate. » K a k o ste uspeli da se upišete na Jel?« — pitao sam. On je bez posla. mož­ da ga vi kastrirate. »E.« »Mene biste mogli da zanimate. Sara je kriva za sve. Zašto mi ne pričate o sebi? Kažite mi nešto o svojoj porodici i detinjstvu?« »Znači. »Moja porodica je bila bogata. pa žao mi je. Ha! K o j e pare? Ta drolja. ali sve je to Sarina krivica. On me ra­ zume. Za sve što mi treba uvek mogu da se obratim mom popu. da. opet se umešala Sara. Ne treba mi vaša pomod. Otac mu je bio slabid isto kao i on. on ne vozi. ali odbijam da budem vaše zamorče. Mene samo optu­ žuju. »Da li ste svesni da svaki put kada sam pokušao da upravim pažnju na dobre strane va­ šeg supruga. Ja sam za sve kriva.« » A l i mora da ste i vi bili prilično inteligentni«.« Okrenuo sam se njoj. Majka mu je bila alkoholičarska mrcina. jednom bio bistar student univerziteta. Kažu. prime­ tio sam. Sara sve sama radi. Bog mi daje svu potrebnu snagu. on ništa ne radi. A l i zato mogu da je optužuju da ga kastrira. Nije bio sposoban ni školu da završi. A onda su još pričali da sam se udala za pare. Mene nikada niko nije pomagao. je li?« — pitala je ogorčeno. bio je on kastriran i pre nego što je mene upoznao. Meni ništa ne fali. rekao sam bla­ go i dodao. Ja sam ovde dovela Hartlija da bi se 125 .

složio sam se. možda ste i u pravu. »Hartlijeva bolest je za mene veliki teret. Bilo bi mi mnogo lakše kada on ne bi postojao. dušo?« Hartli je izgledao prestravljen. rekao sam.« »Saro. »Zašto ga onda ne ostavite?« — pitao sam. A možda bi na kraju krajeva bilo bolje i za Hartlija jer bi ga to primoralo da stane na svoje noge?« » A h .« U sebi sam se zgrčio.« 126 . veoma ste ljubazni«. ne dozvoljavajudi sebi da se ponovo uzbudi. »ali na žalost. »Hvala vam.« »Usuđujem se da se ne složim sa t i m « . » T o bi svakako bilo veoma teško za njega«.« » P a . ja nisam potresena. doktore«. smešila se na mene kao da sam neki simpatičan. Zavalivši se u stolici. usprotivio sam se. odgovorila je Sa­ ra. On je ved bio u takvoj depre­ siji i toliko izgažen da ga više ništa nije pogađalo. mogli bismo da sredimo da provede neko vreme u bolnici. »Mislim da ste se malopre baš potresli. ja vam ozbiljno govorim«. Vrlo je malo toga na ovom svetu što može mene da potrese. Okrenula se svom mužu: » T i ne bi mogao da živiš bez mene. zar ne. kao da nije imalo ni­ kakvog efekta na Hartlija. Vi se nalazite u veoma teškoj situ­ aciji i vidim da vas ona ponekad prilično potrese. » V i ste potpuno u pravu kada kažete da Hartliju treba pomod i mi demo mu pomodi koliko god budemo mogli.njemu pomoglo. Mislim da biste se mnogo bolje osedali kada biste sa nekim mogli da razgovarate ili kada biste mi dozvolili da vam dam neko blago sredstvo za umirenje. Vrlo potresli. On je taj kome treba pomod. doktore. bojim se da sam Hartliju suviše potrebna da bi tako nešto uopšte došlo u obzir. odgovorila je Sara uz materinski osmeh. Vi dete znati da je on tamo na dobroj nezi i da može da ostane sve dok mu ne bude bolje. Sve ovo. Njemu vi pomozite ako ste u stanju. ali po­ malo izgubljen mladi čovek.« A l i dotle se Sara ved sabrala. A l i ja mislim da i vama treba pomod. » A l i . rekla je. »Mislim da bi vam bi­ lo bolje bez tog tereta. doktore«.

dušo. » V o l i m ? « — pitala je Sara gotovo zabavljajudi se. jabuke i pomorandže. Ne možete ih upoređivati. Mi. Znam ja kako treba sa onima koji vole da ljušte pomorandže i seckaju jabuke. »molim te. a šta potreba sa va­ še strane«. Možda od Hartlija pokušavate da napravite dete koje niste mogli da imate. koje proganjaju. doktore«.« » K a ž i . naredila mu je. »Sta tu ima da se voli? N e . ja sam verovatno debelokožac. zacvileo je Hartli. nemoj. Ja imam duž­ nost da vodim o njemu računa. »Ja te v o l i m « . rekla je.« Sara se neprijatno nasmejala čudnim. Naša je mod na nebesima. 127 . šupljim kikotom. »Ili.ra. »Eto vidite.« »Nisam siguran šta je tu dužnost. Možda je to zbog toga što nikada niste imali dece. zakuka Hartli. « » A l i . meni se čini da u vama postoji duboko ukorenjena potreba za teretom koji Hartli predstavlja. A l i vi ne znate ko je ko je 1' tako? Jesam li ja jabuka ili pomorandža? Je li moja koža glatka ili hrapava? Ili možda debela?« Ponovo se onako zakikotala. Gospod me voli. dušo?« — pitala ga je Sara. doktoru zbog čega nedeš da te ostavim«. Sve je to đubre«. doktore. mislim da bi to najbolje moglo da se nazove osedanjem dužnosti. Možete vi da mislite i pričate šta god hodete.»Misliš da bi to voleo. »Babe i žabe. »Gledano odavde. A l i znam da iz nekog razloga imate neodoljivu želju da njime dominirate isto kao što i on ima neodoljivu želju da od vas zavisi. Ne možete upoređivati mene sa Hartlijem. Ovaj čudni brak podmiruje vaše potrebe isto koliko i njegove. »I tako de i završiti. Ne znam. »Da li bi voleo da opet odeš u bolnicu i da ja opet moram $a te ostavim?« » M o l i m t e « . doktore. Vi ste pseudonaučni progonitelji. »Da. da li vi volite njega?« — pitao sam. »Ja ne mogu da ga ostavim zato što me v o l i . mi smo kao jabuke i pomorandže.« — pobedonosno je objasnila Sa. zar ne? Kore od pomorandži i kriške jabuka — • u đubrištu. moramo da bude­ mo debelokošci. siktala je. Ali to je u redu. rekao sam suprotstavljajudi joj se.

hoterapiji? Da li biste voleli da sa nekim detaljno razgo. »u stvari. »Da li mislite da treba da nastavite sa uzimanjem lekova?« — pitao sam Hartlija. možda.A i vi dete tamo završiti. i moramo da napravimo plan za terapiju. »Sta mislite o psi. Bolje da joj dam dosta prostora da se ponovo pribere. vi pseudonaučni progonitelji. da je Hartliju definitivno potrebna pomod. Napisao sam recept za isti lek u istoj dozi koju je Hartli primao u bolnici i rekao da bih kroz tri nedelje želeo ponovo da ga vidim da bismo proverili da li u tret­ manu treba nešto da se izmeni.« 128 . jadni Hartli nije baš u najboljem stanju«. » N j e g o v prošli pokušaj samoubistva je bio u vreme kada su pokušavali da mu daju psihoterapiju«. » A l i slededi sastanak nede biti ovako dug«. Izgleda da moje uplitanje u nji­ hov brak nije pogoršalo situaciju.« U sebi sam odahnuo. je T da dušo?« — rekla je Sara. Sa ostalim vodem«. »Verujem da je tako«. potvrdila je Sara. Sta ako oboje završe u bolnici? Ona se verovatno osedala priteranom uza zid. slo­ žila se Sara kao da se proteklih nekoliko minuta nikada nisu dogodili. » T v o j e misli mogu da budu još gore ako ne uzimaš lekove. Ali. On je nemo klimnuo glavom.varate o sebi?« Hartli je odmahnuo glavom. U đubrištu. mada ništa nije ni po­ moglo. rekao sam. bide veoma kratak. ne smatrate da vam je u ovom trenutku potrebna terapija i meni se čini da sasvim dobro funkcionišete. » E . šta vi mislite?« »Jeste. »Moramo učiniti sve što možemo da mu nekako pomognemo. rekao sam. Saro. rekao sam. pa došli smo do kraja našeg da­ našnjeg sastanka«. Bilo je sasvim dovoljno što je Hartli pokušavao da izvrši samoubistvo i životario svoju bednu. izgleda. Uplašio sam se da. završila je pobedonosno. »Od toga mi bude loše«. On je opet klimnuo. promrmljao je. patetičnu egzisten­ ciju. nisam pogrešio što sam se konfrontirao sa Sarom i slušao je dok je gubila kontrolu. Kako mi se čini. vi.

pošto smo sve troje ustali. Sarini komentari o njegovoj majci-alkoholičaru i ocuslabidu govore o mogudnosti da su bili lenj i roditelji koji se nisu mnogo zauzimali oko ispunjavanja Hartlijevih po­ treba u ranom detinjstvu. Hartli i Sara su upravo završili pladanje kod sekretarice i dok su išli pre­ ma izlazu. koje nesvesno traži jaku majku koju nikada nije imao. rekla je Sara. Možemo da pretpostavimo da je u vreme kada je sreo Saru Hartli ved bio veoma lenja osoba. Zaista ne znam kako da vam se zahvalimo. »lenj«. doktore«.* 2 Hartli je bio monumentalno lenj. ne zna. je T da dušo?« Možda je najinteresantniji aspekt ovog slučaja ne to­ liko Sarino zlo.mo. gde su princ. » V i ste ved toliko učinili za Hartlija. moju ordinaciju. Zbog čega? U jednom momentu tokom seanse re­ kao sam Hartliju da je »najpasivniji čovek koga sam u životu v i d e o « . On je dobrovoljno prodao Sari svoju dušu da je ona čuva. je 1* da? Bar je Amerikanac. dete u odedi odraslog. sopstveno razmiš­ ljanje. prima umesto da čini.« Dva minuta kasnije. Hartli je bio Sarin rob. koliko Hartlijev odnos prema njemu. On čak nije mo­ gao ni da dođe sam v. On je svojom voljom bio u rop­ stvu. Kao i ostali mitovi o zlu i za ove treba dublje proučavanje. A l i za razliku od junaka takvih mitova. ja Hartlija nisam mo­ gao da spasem ropstva. pošao sam na kafu. a kamoli da rizikuje da utroši energiju u nezavisno.»Naravno. onaj koji prati umesto da vodi. pošto sam u Hartlijev karton upi­ sao kratku belešku. Onoga ništa nismo razumeli kad je pri­ čao. Pasivna osoba znači neaktivna osoba — osoba koja uzima umesto da daje. baš kao što je 129 . Mogao sam da upotrebim i neku drugu reč: »zavistan«. Njegov odnos sa Sarom je bio odnos deteta koje se vezalo za majku. da o njemu vodi brigu. Tema ropstva se neretko pojavljuje u bajkama i mitovima. čuo sam Saru kako kaže: »Ovaj doktor je mno­ go simpatičniji od onog na drugoj klinici. Zbog čega je Hartli bio tako ekstremno lenj. princeza ili neka dru­ ga bida zarobljeni zlom silom neke veštice ili demona. Sara je potpuno odgovarala njegovim zahtevima. »infantilan«.

po­ čelo je vrzino kolo koje je.on odgovarao njenoj potrebi da ima potencijalnog roba. pojačavalo inten­ zitet njihovih bolesti. Mislim da bismo. njihov 130 . mi te zamke sami postavljamo. a njegova slabost je pothra­ njivala njenu želju da ima mod nad nekim. našli da je u svakom paru zlih ljudi jedna osoba manje ili više u ropstvu druge. ja du se složiti. Usled same pri­ rode njihovog zla nije mi bilo mogude da im se dovoljno približim da bih ih dobro upoznao. Slučaj Hartlija i Sare je interesantan delimično i zbog toga što izgleda nemogude odrediti ko je u tom paru onaj koji je zao. Prema tome. su izgledali podjednako upleteni u uništavanje Rodžerovog duha. prirodno. Gospodin i gospođa R. Sumnjam da je mogude da dvoje podjednako zlih ljudi op­ stanu zajedno u tako bliskoj zajednici kao što je brak. Oba Bobijeva roditelja su iz­ gledala zla. mada ne do one mere u kojoj je to bio Hartli. Njihov slučaj sam izabrao baš zbog toga što su bili najbolesniji par koji sam sreo u dugogo­ dišnjoj psihijatrijskoj praksi. Zbog toga verujem da je u slučaju Bobijevih roditelja. jer predstavlja dobar primer opšteg pravila: mi nikada slučajno ne postanemo partneri zla. Hartli nije bio samo nevoljna žrtva Sarinog zla. A k o se čitaocu Sarin i Hartlijev odnos čini bizar­ nim. odrasle osobe. Ovaj princip demo videti u akciji u jednom od slededih poglavlja. Ma koliko bizaran. gde demo se baviti fenomenom grupnog zla i pokušati da razmotrimo šta je to što čini da se ogroman broj ljudi tako lako ud­ ruži u primerima najodvratnijeg ponašanja. Bili bi suviše destruktivni za bilo kakvu kooperaciju. Moja pretpostavka je da oni nisu bili baš podjednako zli kao što su izgledali. A l i za sada demo ostati na najmanjoj od grupa —^ jednom paru — i posmatrati kako dvoje ljudi zajedno učestvuju u zlu. Njena dominacija je još više podsticala njegovu podređenost. jedno do njih dvoje bilo dominantni je u njihovom zajedničkom zlu i verujem da je to bio slučaj i sa gospodinom i gospo­ đom R. Ovo je važno. kada bismo bili u situaciji da ih izbliza ispitamo. uteruju u zamke zla nije sud­ bina. Kada je jednom odnos među njima bio uspostavljen. To što nas.

kao stanovnike Milaja. Nje smo se u nekoliko navrata ved dotakli: nauka je propustila da zlo imenuje jednim od predmeta proučavanja. Hartli je fizički bio u stanju da se izbavi. Ukratko. Zbog toga i nije čudo što deca kao što su Bobi i Rodžer predstavljaju vedinu žrtava zla.noj praksi na desetine takvih slučajeva. kao što je bilo sa Jevrejima. u gomili sprovode u gasnu komoru ili kada ih. A l i on se za nju vezao lancima lenjosti i zavisnosti i mada je imao zvanje odrasle osobe. Deca su sla­ ba. A i ostali čitaoci de. on je mogao jednostavno da napusti Saru. to je iskoriščavanje drugih. poredaju na streljanje.nost nad svojim žrtvama. Jer da bi zli ljudi koristili svoju mod. to znači da nemaju snage da se izbave. MENTALNA BOLEST I IMENOVANJE ZLA Pojam imenovanja je tema ovog rada. pristajao je da bude nemodno dete.riji. U teo. osim ako nije pod pretnjom pišto­ lja. znači da moraju pre svega da je imaju. Mi ne iskorišdavamo jake ved slabe ljude. Najuobičajeniji primer dominant­ nosti je dominantnost roditelja nad decom. bespomodna i ne mogu da se izbave iz odnosa sa ro­ diteljima. sigurno prepoznati ovaj tip braka bar kod nekih ljudi koje poznaju. Oni mogu biti nemodni u situaciji kada im neko prisloni revolver uz glavu. A mogu biti nemodni i usled sopstvenog nedostatka hrabrosti. Kada god odrasla osoba.odnos je dobra ilustracija tipa odnosa koji je zapravo vrlo čest. Fenomen bračnog ropstva uopšte nije retkost. Oni moraju da imaju bar nekakvu dominant. Zlo je definisano kao upotreba modi da bi se uništio duhovni razvoj drugih u cilju odbrane i očuvanja integri­ teta naše obolele ličnosti. ili kada ih. Čitao­ ci koji su i sami psihijatri viđali su u svojoj svakodnev. A i ka. Za razliku od Jevreja ili stanovnika Milaja i za razliku od dece. postane žrtva zla. taj se na131 . to je zbog toga što je na ovaj ili onaj način napravila Hartlijevu pogodbu. Oni jednostavno nemaju ni dovoljno slobode ni snage da se izbave. ako razmisle.da odrasli poslanu žrtve zla.

kao što je. zarađuju novac. navikli smo da prema obolelim ljudima osedamo sažaljenje i razumevanje. dobro je imati bar ime oboljenja. Mi ga kroz to ime identifikujemo. A l i da li je zlo bolest? Mnogi de redi da nije. Oni nisu mahniti. Da li treba da osedamo sažaljenje i razumevanje prema roditeljima koji za Božid svom detetu poklanjaju oružje kojim je nje­ gov stariji brat izvršio samoubistvo? Da li treba sa blago­ naklonošdu da gledamo na svakog ubicu. Oni su usklađeni ljudi kulturnog ponašanja. osim u slučaje­ vima kada se radi o onima koji su očigledno ludi. zbog toga u nji­ hovom prisustvu ponekad osedamo bezimeni užas i odboj­ nost. koji rade odgovorne poslove.« Mi ne možemo Čak ni da počnemo da se bavimo ne­ kom bolešdu dok je ne identifikujemo pomodu njenog ade­ kvatnog imena. »pneumokokna pneumonija« ili »pludna embolija«. na izgled.ljeni kada treba da odredimo način lečenja. Postoje brojni razlozi iz kojih čovek okleva da zlo stavi u kategoriju bolesti. to je samo pitirijaza. nede vam naškoditi i za dva do tri meseca de prodi sama od sebe. Ljudi koje smo ovde označili kao zle nisu ludi u uobičajenom smislu reči. N i ­ je lepra. Na primer. Za nju nemamo leka. mi se us­ tručavamo da neke ljude nazovemo zlim. na primer. glatko funkcionišu u okviru svojih društvenih sistema i veoma ih je teško u površnoj analizi otkriti i označiti kao 132 .ziv nc pominje ni u psihijatrijskom leksikonu. A l i pacijent de rado platiti der­ matologa ako mu ovaj kaže: »Ma. »sišli s uma«. ali ne brinite. koji. Velika je ra­ zlika i sa stanovišta terapije i sa stanovišta prognoze da li demo poremedaj kod pacijenta označiti kao »šizofreniju« ili »psihoneurozu«. ali emocije koje u nama budi zlo su ljutnja i odvratnost ako ne i mržnja. imenovanje zla nije bez opasnosti. mi nad njime stičemo izvesnu mod. Lečenje oboljenja počinje od njegove dijagnoze. oni ne tra­ bunjaju. Kad nešto nazovemo pravim imenom. Neki od njih su emocionalni. Pitirijaza je ružna i ponekad neugodna kožna bolest za koju ne po­ stoji adekvatna terapija. Cak i kada nemamo efikasan način lečenja. Bespomodni smo pred bolešdu kojoj ne znamo tačan na­ ziv. međutim. Bez ovakve identifikacije smo izgub.

mi sebe definišemo kao bolesne kada smo u stanju patnje koja nije neophodna i koju ne želimo. Cak i sama reč »bolest« znači patnju. za zle ljude je karakteristično da. a osedao se potpuno zdravim. Lepru smo smatrali bolešdu i u vreme kada smo se još plašili i ga­ dili gubavaca. u svojoj narcisoidnosti. kao i u stara vremena. Oni sebe sigurno ne bi identifikovali kao. U stvari.i malo poremedene. ako su ne­ prikrivena patnja i lična svest o svojoj obolelosti ono po čemu određujemo da li je neko bolestan ili nije. Kao što je poznato. dodi demo do tri racionalna razloga koji nas sputavaju da zlo smatramo bolešdu. ja du ipak ostati na poziciji da zlo treba da se smatra mentalnim oboljenjem. prilikom ru­ tinskog pregleda otkrio da ima pritisak 200/120. Međutim. Iako su sva ta tri razloga na svoj način ubedljiva. pacijente. A »zli ljudi« koje smo opisali sebe ni u kom slučaju ne smatraju obolelim i ne bi se reklo da pate. izložen oštrim napadima. veruju da im ništa ne fali i da su primer ljudske psihološke savršenosti. Po prvom. to što kada imamo posla sa zlim ljudima. Ako sada zanemarimo naše emocionalne reakcije na zlo. Neki biznismen je. Da li da mu prepišemo lek za sni­ žavanje pritiska (koji de najverovatnije učiniti da se ose­ da manje zdravim)? Ili da čekamo da doživi fatalni srčani udar pa da onda njegovu hipertenziju okarakterišemo kao bolest? Papanikolau-test je postao deo rutinskog gineko­ loškog pregleda zbog toga što može da otkrije rak na ma133 . onda su zli ljudi poslednji koje treba smatrati mentalno obolelima. govori samo o našoj emocionalnoj reakciji a ne daje odgovor na pitanje da li je zlo bolest ili nije. kao što sam ved rekao. A l i u ovom argumentu postoje ogromni propusti. mi teško da osedamo i delid razumevanja. obolelim ljudima smatramo samo one koji pa­ te od neke vrste nesposobnosti ili bola — ne postoji bo­ lest bez patnje. Ovaj vrlo stari argument je još uvek. P o ­ stoji čitav niz oboljenja koje su u početnim stadijumima potpuno asimptomatična. To du potkrepiti analizom onoga što je pogrešno u svakom od njih. Znači.

u stvari. trese se kao prut. »Gluposti«. on po svaku cenu hode da se oslobodi srča­ nog monitora koji mu je pričvršden na grudi i ode kudi. koji tri dana nije spavao. visok krvni pritisak ili rak. kada se sasvim osvestio u šok-sobi.« Pošto je pozvan doktor i ni nekoliko slededih pokušaja nisu uro­ dili plodom. da li treba da ga pustimo da se obuče i ode da radi na svojoj njivi? Ili treba da ga obuzdamo kako znamo i umemo. a to može biti godinama pre nego što žena oseti bilo kakve 'tegobe. damo mu sedativ i onda pokušamo da mu objasnimo i damo mu vremena da prihvati činjenično stanje? Ili. Ne znam kako ste me skleptali. ima tem. Da li treba da odgađamo bolnu hiruršku intervenciju sve dok ona ne počne da se oseda zaista loše — što de verovatno nastati u vreme kada bude ved umirala od propadanja bubrega jer joj je ureter blokiran tumorom? A k o zaista tvrdimo da bolest definišu tekude tegobe koje izaziva. On je ubeđen da je bolnica. možda. u stvari. puls 145 i teško je dehidrirao. ali sada me pustite jer moram da pomuzem krave. Bolničari pokušavaju da mu objasne d a j e imao srčani udar i da mora da leži da ne bi dobio još jedan. japanski logor smrti i da mora po svaku cenu odatle da se izbavi inače de ga ubiti. prem­ da se. Da li da ga pustimo da izjuri iz bolnice i izbezumljeno jurca po ulicama krijudi se iza automobila sve dok ne padne mrtav od iznurenosti. uopšte tako ne osedamo. nisu bolesti. Slededeg dana. A l i nije uvek tako. mi mu verujemo na reč i počnemo da se smatramo bolesnim bez obzira na to da li nas nešto boli ili ne. konvulzija ili dehidratizacije? Ili da ga sa134 . Mi prihvatamo njegovu definiciju da smo bo­ lesni i zatim i sami sebe definišemo kao bolesne. još žešde se otimajudi. on­ da između ostalih. Uzmimo za primer slučaj seljaka koji usled ozbiljnog srčanog udara gubi svest i hitno ^e prenet u bolnicu. Srce mi je zdravo kao dren. uzmimo slučaj alkoholičara u delirijum-tremensu. Kao što je poznato. »Ništa meni ne fali.peraturu 40C. ako nam doktor kaže da smo oz­ biljno bolesni.terici u vreme kada ga je još mogude lečiti. ur­ la on. To mi se čini apsurdnim.

ako su dobri i mudri. bez obzira ne činjenice koje očigledno vode tome u prilog. u stvari. u sva tri slučaja demo primeniti drugu al. sumnju. samouvereni i samozadovoljni. Jasno nam je da je njihova nemogudnost da sami sebe definišu kao bolesne. Ako oni sami ne pate. Zli ljudi prouzrokuju patnju. Nasuprot tome. i sama deo njihove bolesti. konfuziju i očaj mogu biti neuporedivo zdraviji od onih koji su. sigurni. ug­ lavnom.ternativu jer znamo da su ti ljudi ozbiljno bolesni iako oni sami to ne misle niti prihvataju našu definiciju. da bi posle toga mogao da počne da se oporavlja? Naravno. A l i po­ navljam ono što sam ved rekao da je to što ti ljudi ne vide da su zli integralni deo njihovog stanja. Oni koji u potpunosti dozive depresiju. ljudi koji sa njima žive često pate. bolje definiše bolest nego njeno prihvatanje. Zli ljudi negiraju patnju koju donosi osedaj krivice — bolna spoznaja o sopstvenoj grešnosti. projektujudi na njih svoje nedostatke i okrivljujudi njih za sve. I kažem i to da je svaka bolest. često se dešava da baš oni koji su duhovno najzdraviji i napredniji među nama budu izloženi mnogo vedim patnjama nego obični ljudi.vladamo i protiv njegove volje damo mu jake doze librijuma da bi najzad pao u san koji mu je bio očajno potre­ ban. Oni za ljude koji žive pod 135 . I u konceptu po kome se bolest definiše na osnovu emocionalne patnje takođe ima propusta. Zar nije tako i sa onima koji su zli? Ne kažem da zle ljude treba fi­ zički savlađivati i protiv njihove volje lišavati ih njihovih građanskih prava u normalnim tokovima života. dijabe­ tes ili hipertenzija objektivna realnost i da se ne može definisati na osnovu subjektivnog priznavanja ili nepri. delirij um. bilo da je to zlo. Negiranje patnje. Veliki vođi. često prolaze kroz pat­ nje i muke koje su običnom čoveku nepoznate.znavanja. neadekvatnosti i nesavršenosti — i sručuju svoj bol na druge. Kao što sam izneo u knjizi Put kojim se rede išlo. u samom korenu mentalnih oboljenja obično leži od­ bijanje da se prođe kroz neku emocionalnu patnju.

nije ni neophodno ni mudro zadržati se isključivo na planu individue. Možda rodite­ lji koje smo opisali sami nisu patili. Služedi se terminologijom »teorije sistema«. To od njih zahteva njihova narcisoidnost. Ma koliko sebe smatrali kompetentnim roditeljima. Međutim. u stvari. da sve stalno drže u svojim ru­ kama. Oni žive u konstantnom strahu od suočavanja sa 136 . patnja dece nije bila simptom njihove obolelosti ved obolelosti njihovih roditelja.njihovom dominacijom stvaraju minijaturno bolesno dru­ štvo. svakako. Oni moraju pred sobom da izgledaju kao da su uvek na nivou. Njihov kompetentan izgled je samo to: izgled: Pretvaranje. Oni moraju tako da izgledaju jer nisu u stanju da dopuste sebi da priznaju bilo kakav nedostatak. Umesto da budu u sopstvenoj vlasti. Naše postojanje u realnosti nije samo individualno ved i društveno. mi znamo da oni nisu zaista na nivou. ne izgledaju kao da duboko pate. oni su u vlasti svoje narcisoidnosti koja ih si­ lom tera da se bez prestanka lažno predstavljaju kao dob. nisu kompetentni.ri i zdravi ljudi. to je strah. mi znamo da oni. toliko karakteristično za zle lju­ de. popuštanje u školi ili krađa — mogu se pripisati njihovom vodstvu. Čak iako insistiramo da bolest definišemo na osnovu patnje. Zamislite samo koliko je psihičke energije potrebno da bi se to pretvaranje. Da li da indi­ viduu smatramo zdravom samo na osnovu toga što sama ne pati ni od kakvih tegoba. bez obzira na to koliko pat. neprestano održavalo! Oni verovatno u svoje neiskrene racionalizacije i destruktivne kompenzacije utroše bar ono­ liko energije koliko i najzdravija osoba u iskreno delovanje iz ljubavi. Oni su prestravljeni od mo­ gudnosti da budu raskrinkani pred svetom i pred so­ bom. mi smo integralni delovi vedeg organiz­ ma koji se zove društvo. ali njihove porodice sigurno jesu. Simptomi poremedaja u porodici — depre­ sija.nje i tegoba stvara ljudima oko sebe? I najzad. Zbog čega? Sta je to što ih drži u vlasti i tera ih? U osnovi. samoubistvo. ko može da kaže od čega zli ljudi pate? Oni.

Ali je bio suviše lenj da Čak i pomisli na jedini legitimni izlaz koji je stajao otvoren pred njim: očigledan. možda. možda se naša mišljenja razlikuju kada se radi o tome šta. 1954).. Tačno je da mu je bilo sasvim udob­ no u ropstvu. u stvari. teži izlaz psihološke nezavisnosti.dima ne osedamo sažaljenje zbog grozne starosti koja ih očekuje ili zbog stanja u kome de njihove duše biti posle smrti. oni uživaju u životu. 43 Ukratko. to su ljudi koji su svesni i mudri. njihov uvek prisutni narcizam bi im zabranio da to priznaju. Hartli je bio živi primer. čini ljudski potencijal. Iako nije u sebi imao druge dve komponente. u svim kulturama i vremenima. Međutim. siguran sam da je njihov život u stanju neprekidne obazrivosti zaista za žaljenje. bolest i tegobu bih definisao kao svaki defekt u strukturi tela ili ličnosti koji nas sprečava da is­ punimo svoj ljudski potencijal. uvek je bilo dovoljno mu­ škaraca i žena koji su u svom odraslom dobu dostigli neku vrstu blaženstva egzistencije zbog čega za njih možemo da kažemo da su »postali uistinu ljudi«. a spo­ sobni su da se suoče sa smrdu. zli ljudi provode život u strahu. Ma koliko se dobro pretvarali da su mirni i sabrani u svako­ dnevnim zbivanjima. Taj strah i patnja su toliko hronični i toliko utkani u njiho­ vo bide da ih ©ni. on se opsesivno bacakao između dva najlakša načina da se izbavi: da ubije Saru ili da ubije sebe.sopstvenim zlom. oni nisu samo produktivni 42 Erih F r o m je smislio termin »ince9tuozna simbioza« za jed.postavka je da je ušao u odnos podređenosti zlu upravo zbog toga Sto je sam bio delimično zao. pokretna definicija incestiozne simbioze. više i ne prepoznaju kao takve. Cak i ako prema zlim lju. 137 . 43 Vidi opis »samoostvarenih« ličnosti koji daje A b r a h a m M a s low u knjizi Motivacija i ličnost (Harper Bros. A i ako bi ih prepoznali. Umesto toga. ili zao tip karak­ tera. Moja pret. Time mislimo na one čiji životi kao da dodiruju božanske Te ljude možemo pro­ učavati i ispitivati njihove karakteristike. Nejasno svestan činjenice da je zarobljen u užasnoj stupici. Priznajem. Bez obzira da li zli ljudi pate ili ne.nu od tri komopnente »sindroma propadanja«. Strah je najbolniji od svih emocija. doživljaj patnje je toliko subjektivan a njeno značenje toliko kompleksno da mislim da bolest uopšte ne treba definisati na osnovu nje.

I ma. bez ogromne psihoterapeutske pomodi. Mnoge bolesti zaista tako izgledaju. kao nesredan slučaj koji nam je nametnula besmislena sudbi­ na. Međutim. izolovanom i ne­ voljenom. Njihovi motivi. svi ovi ljudi i brojni drugi su sopstvene žrtve. nikada nede dostidi to uzvišeno stanje. Njima možemo da se suprotstavimo sa manje reci. Učesnici nisu bili samo lekari ved i razna pravna lica i na kraju su zaključili da alkoholizam jeste 138 . to uopšte ne važi. kao prokletstvo u čijem stvaranju mi nismo učestvo­ vali. Mi imamo tenden­ ciju da bolest posmatramo kao nešto što nas je snašlo. žrtve? Žrtve čega? 2ena koja dobije napad astme kad god se nađe u si­ tuaciji u kojoj se oseda zapostavljenom. a drugi da nije jer mu se lju­ di sami predaju. vedina ljudi je toliko osakadena i u telu i u duhu da. ne­ davno je bilo tema debate u kojoj su jedni energično tvr­ dili da je alkoholizam bolest. mi ih ipak smatramo bolesnim. U tim legijama bogalja — masi čovečanstva koja pati — žive zli. čini mi se da za mnoge. koje možda još i po­ najviše treba sažaljevati. Je li ona žrtva? Na ovaj ili onaj način. Ovo pitanje. Rekao sam da postoje još dva razloga iz kojih oklevamo da zlo okarakterišemo kao bolest.sti prouzrokovanih stresom? Da li su ljudi koji pate od glavobolja zbog toga što ne vole svoj posao. Jedan je postavka da je svako ko je bolestan samim tim i žrtva. a jurio je daleko iznad dozvoljene brzine da ne bi zakasnio na sastanak? Ili da pogledamo za trenutak ogroman spisak psihosomatskih oboljenja i bole. ili možda čak vedinu. kao okolnost nad kojom mi nemamo nikakvu kontrolu.vezani sa stvaranjem njihovih povreda i oboljenja. Je li de­ te koje istrči na ulicu iako mu je bilo rečeno da to ne ura­ di žrtva ako ga udari automobil? Ili čovek koji doživi sao­ bradajnu »nesredu«.ved i kreativni i očigledno imaju ljubavi za ostala ljudska bida koja predvode dobrotom i namere i ishode.da su donekle sami odgovorni za svoje stanje. A l i . sa posebnim osvrtom na alkoholizam. promašaji i opredeljenja u životu duboko i intimno su po.

poslednji argument protiv definisanja zla kao oboljenja je verovanje da se ono ne može lečiti.nekle ima veze sa okolnostima pod kojima je rasla. ne mislimo. mi­ slim da stojimo na sigurnom i zdravom tlu ako u pokušaju da definišemo bolesno stanje zanemarimo pojam žrtve i odgovornosti i umesto toga. pa ih ipak. A l i zar to nije slučaj i sa zlom? Tačno je da trenut­ no ne raspolažemo nekim izvodijivim ili efikasnim nači­ nom da lečimo ljude koji su teško oboleli od mržnje i de­ struktivnosti. Zlo individue gotovo uvek bar do. bez oklevanja nazivamo bolestima. Još jednom. od skleroze multipleks do ma­ loumnosti. Činjenica da je svako od nas od­ govoran za zdravstveno stanje svoje duše ne znači da je slabo zdravlje nešto različito od bolesti. čvrsto se držimo ponuđene definicije. po kojoj je bolest svaki defekt u strukturi tela ili ličnosti koji nas sprečava da ispunimo svoj ljudski po­ tencijal. sama dosadašnja analiza zla otkri­ va različite razloge iz kojih je izuzetno teško čak i pristu­ piti tom stanju a da i ne govorimo o njegovom lečenju. ovaj argument zanemaruje činjenicu da po­ stoji čitav niz poremedaja. I najzad. za koje ne postoji ni lek ni način lečenja. ved čitavog niza izbora. ali tako uglavnom ili bar trenutno. Možda ih tako nazivamo jer se nadamo da demo nadi načina da ih savla­ damo. kao pri­ rodni proces koji nam je dodeljen i protiv koga je glupo buniti se. zlo je ipak stvar ličnog izbora i to ne jednog. U stvari. sa gresima njenih roditelja i sa onim što su oni sobom doneli Međutim. Zašto nešto čemu se ne zna ni lek ni način lečenja označiti kao bolest? Da u svojoj doktorskoj tašni kojim slučajem imamo eliksir mladosti. da li je lečenje uopšte mogude? Da li da pred teško­ dama koje nas očekuju jednostavno dignemo ruke i uzdahnemo da je stvar »izvan naših modi«? Cak i pored toga što je u pitanju najvedi problem ljudskog roda? 139 .bolest iako alkoholičari često nisu žrtve nikoga do sa­ mih sebe. Slično je i sa zlom. Ali. Starost prihvatamo kao neizbežan deo ljudske situacije. Međutim. bilo bi smisla da starost smatramo boleš­ du.

T i m e što vrlo nerado prihvataju bilo kakvo oseda- 140 . da ih mrzimo pre nego sažaljevamo. A k o je zlo bolest. da ga treba naučno posmatrati i izučavati a da treba istraživati metode lečenja. U planinama Severne Karoline živi jedan mudri. da li je ono dovoljno jedinstveno da bude zasebna kategorija ili spada u neku od kategorija koje ved postoje. široka kategorija poremedaja ličnosti u ovom trenutku pokriva ona psihijatrijska stanja u kojima negiranje lične odgovornosti predstavlja osnovnu karakte­ ristiku. jeste da zlo bez problema može da se doda u naš postojedi sistem klasifikacije psihijatrijskih oboljenja kao potkategorija. ono je bolest nad bolestima. Osnovna tvrdnja ove knjige je da fenomen zla može i treba da postane predmet naučnog istraživanja. imajudi u vidu meru u kojoj je bilo zapušteno. zli lju­ di u nama bude želju da ih uništimo pre nego lečimo.« A k o zlo nazovemo psihijatrijskim poremedajem. onda treba da mu prilazimo sa osedanjem samilosti. Po svojoj prirodi. da je lečenje mogude. Ono što iz­ nenađuje. činjenica da trenutno ne znamo kako da lečimo zlo u ljudskoj ličnosti. ledenju ljudskog zla sve dok lekarske profesije ne odluče da zlo nazovu bolešdu koja spada u domen njihove profesio­ nalne odgovornosti. stari sveštenik u penziji koji je u svom veku ratovao protiv mračnih sila.Umesto da bude efektni protivargument. Mi možemo i treba da izađemo iz stanja to­ talnog neznanja i bespomodnosti u kome se trenutno nala­ zimo i krenemo u pravcu istinske psihologije zla. Ako smo zlo označili kao bolest. Ne verujem da demo se imalo približiti eventualnom razumevanju i. Dok ove prirodne reak­ cije služe za zaštitu neupudenih. Ono nije samo bolest.trati predmetom naučnog istraživanja isto kao što su to šizofrenija ili neurastenija. A to je zbog toga što oznaka bolesti podrazumeva da taj poremedaj ni­ je nešto što se ne može izbedi. znači da ga treba sma. Postojeda. Pošto mi je učinio uslugu da pregleda prvi rukopis ove knjige. one istovremeno spreča­ vaju i bilo kakvu soluciju. dao je ovaj komentar: »Drago mi je što ste zlo nazvali bolešdu. kako se nadam. najbolji je razlog da ga nazovemo bolešdu.

zli ljudi se lako mogu ubrojati u ovu široku dijagnostičku kategoriju. možda. koji nikada u potpunosti ne obole od šizofrenije niti moraju da se lece u bolnici. potpuno »skrenula«. O »šizofrenogeničnim« roditeljima je dosta napisano i obično su to primeri ili prolazne šizofrenije ili zle ličnosti.nje ličnog greha i negiraju svoju nesavršenost. Ja mislim da bi bilo sasvim adekvatno zle ljude klasifikovati kao specifičnu va­ rijantu narcisoidnog poremedaja ličnosti. međutim. 141 . ali koji pokazuju dezorganizaciju u miš­ ljenju — naročito u trenucima stresa — koja podseda na očigledniju »klasičnu« šizofreniju. kada sam se sa njom sukobio u pitanju njene odgovornosti za njen brak. koji uglavnom dobro funkcionišu u društvu. Ovo. ne samo da je izgubila kontrolu nad sobom nego i sposobnost da prati sopstvene misli. ni da li između toga i prave šizofrenije zaista postoji 44 veza. slučaj kod naj­ vedeg broja obolelilh od šizofrenije? Ne znamo i nedemo znati sve dok psihobiologija ljudskog zla ne postane predmet opsežnog na­ učnog istraživanja. u stva­ ri. Izgle­ da da mnogi (ali svakako ne svi) roditelji šizofrenične dece pate ili od povremene Šizofrenije ili od zla ili od oboje. što je više ka­ rakteristično za šizofreniju nego za poremedaj ličnosti. izgleda. Da li ovo znači da je pro­ lazna šizofrenija jedna od varijanti prave šizofrenije i radi li se o običnoj genetskoj transmisiji? Ili je šizofrenija deteta psihološki produkt zle destruktivnosti njegovih roditelja? Da li. i samo zlo ima genetsku osnovu kao što je. nije for­ malna dijagnostička kategorija i to iz dobrog razloga što o tom stanju još uvek dovoljno ne znamo. patila od šizofrenije? Psihijatri među sobom često spominju nešto što zovu »prolaznom šizofrenijom«. možda. ovde moram nešto da dodam. Pod time podrazumevamo ljude kao Sara. U ovoj klasi čak ved postoji podkategorija koju nazivamo »narcisoidnim poremedajem ličnosti«. S tim u vezi. Ne znamo. Trabunja­ judi o »jabukama i pomorandžama« i »pseudonaučnim pro­ goniteljima«. Ali bez obzira na nejasnodu. Da Sara nije. Sedamo se da je Sara. ovo pitanje se mora raz­ motriti zbog velikog broja slučajeva gde psihijatri zlim 44 Odnos između zla i šizofrenije nije samo predmet za fas­ cinantnu spekulaciju ved i za veoma ozbiljno istraživanje.

od svih problema. Bilo kako bilo. P o ­ red odricanja odgovornosti. (b) preterana. A l i kako stvari zaista stoje. Pra­ va istina je da je imenovanje zla još uvek u početnom sta­ dij umu. ali ih isto tako i podstiče da budu pretenciozni i da negiraju u sebi postojanje osedanja kao što su mržnja ili osvetoljubivost i (d) intelektualna neiskrenost. Iako nisu identične. mada često prikrivena. u stvari. objektivno nezavisnim i zrelim osobama toliko teško da se pomirimo sa činjeni­ com zla. A l i postoji još jedan razlog da se zlo nazove svojim imenom: lečenje njegovih žrtava. što je često vrlo prikriveno. ja mislim da je došao trenutak da psi­ hijatrija prepozna jedan novi zaseban tip poremedaja lič­ nosti koji obuhvata one koje sam nazvao zlim ljudima. nadam se. Do sada sam o neophodnosti da se zlo nazove njego. netolerantnost prema kritici ili bilo kakvoj drugoj formi povrede narciso­ idnosti. sa pojačanom mogud­ nošdu blagih šizofreničkih poremedaja mišljenja u trenuci­ ma stresa. Ako je nama. sa ovim je najteže izadi na kraj. jednog dana i lečimo. da bismo naučili kako da je suzbijemo i.v i m pravim imenom govorio sa stanovišta samih zlih ljudi da bismo mogli što bolje da shvatimo prirodu njihove bo­ lesti. ne bi bilo potrebe za ovom knjigom. što je inače karakteristično za sve poremedaje ličnosti. Takođe bi imalo smisla uvesti i element dijagnostičke konfuzije. Nasuprot tome. zli. ovom tipu bi se mogle dodati još neke specifičnosti po kojima se izdvaja od ostalih: (a) upornost u destruktivnom ponašanju i izvlačenju na račun drugih. što doprinosi stabilnosti njihovog na­ čina života. mnogi ljudi koje nazivamo »prolaznim šizofreničarima« jesu. (c) pridavanje velike važnosti mišljenju drugih ljudi a i sopstvenom mišljenju kada se radi o njihovoj reputa­ ciji »ljudi od reda«. Da je zle ljude lako prepoznati. izgleda da se ove dve kategorije u velikoj meri preklapaju.ljudima daju dijagnozu »prolazne šizofrenije«. identifikovati i da je njima lako upravljati. zamislite kako je tek detetu koje je primorano da 142 .

da bismo se sa nečim pomirili. Jedini način da dete emocionalno preživi je masivna fortifikacija njegove psihe. Bila je kompetentna učiteljica koja je uspeš­ no držala pažnju učenika svojom tečnom elokvencijom. Oni koji uspe ju da dostignu taj neophodni bolni uvid u situaciju u stanju su i da zlo nazovu njegovim ime­ nom. često bi ved posle nekoliko reči. SLUČAJ VUDU SNA Anđela nije mogla da govori. u stvari. Mi ved godinama radimo sa takvim žrtvama i često vrlo uspešno. Kao terapeuti. Dugi periodi tišine bi povreme­ no bili isprekidani kratkim spazmovima i skoro potpuno nerazumljivim govorom.živi u njegovoj sredini. Najvedi broj na njemu padne i zbog toga nastavi da bude žrtva. U po­ četku sam mislio da je taj plač izražavao duboku tugu. U vinjetama dva slučaja o kojima du sada govoriti takva pomod ne bi uopšte bila moguda da te­ rapeut nije prepoznao lik i izgovorio ime zla. a da nikada nismo morali da upotrebimo reč » z l o « . dršdudi briznula u plač. mi imamo duž­ nost da žrtvama zla pomognemo da dođu do pravog imena za ono što ih muči. A l i onog momenta kada je trebalo da počne da radi sa mnom. moramo prvo da znamo »kako mu je i m e « . ona neizbežno donosi poremedaj ili kompromis u kasnijem životu. Kad bi pokušala da govori. bio mehanizam 143 . ali sam postepeno shvatio da je to. A l i sumnjam da bi neki od njih mogli u potpunosti da izleče ožiljke od zajedničkog života sa nekim ko je zao ako se uzrok njihovog problema ne nazove pravim imenom. Terapiju je počela kada joj je bilo trideset godina zbog toga što nikako i ni sa kim nije uspevala da uspostavi blizak odnos. I zbog toga se često dešava da deca zlih roditelja u zrelo doba uđu sa značajnim psihijatrijskim poremedajima. jezik joj se vezao. Jer. I dok je ta­ kva fortifikacija psihološke odbrane neophodna za njegov opstanak u detinjstvu. Pomiriti se sa zlom u sopstvenim roditeljima možda je najteži i najbolniji ispit koji je postavljen pred čoveka.

Anđela je priznala da slične probleme ima u svim svojim bliskim odnosima. Ona je volela svoju crnu kosu. Anđela nije htela da menja boju kose. lo jedanaest godina. Koliko god da je majka pokušavala da pro­ dre u njenu ličnost i misli. morala je uvek da drži otvorena vra­ ta. Znala je da nema svrhe ni da pokušava da se suprotstavi majci. Anđela nije imala nikakvu privatnost. U toku druge godine Anđeline terapije uspeli smo da uspostavimo vezu između njenog dutanja i nametljivosti njene majke. ali je znala da nema svrhe da se raspravlja. Prvi izraz do koga smo došli pokušavajudi da definišemo tip osobe koji je pred­ stavljala Anđelinina majka. Anđelina ih je dutanjem bra­ nila. Podsetila me je na dete koje plačudi pokušava da protes­ tu je protiv nepravednog tretmana i za to još dobije grd­ nju što odgovara. Anđeli nikada nije bio jasan smisao ove naredbe. Anđelin otac je napustio porodicu kada joj je bilo pet godina. Nije se nimalo ustručavala da uzurpira Anđelininu ličnost i privatnost i nije dozvo­ ljavala da je išta u tome sprečava. ali da je sa mnom najgore. i to je i dobila. Majka ju je sama podigla. Kada je Anđeli. U odgovor na svaki majčin pokušaj invazije. Otkrili smo. koja je inače Italijanka. majka je njenu crnu kosu obojila u plavo. da ovaj jaz dutanja nije služio samo da odbije napade moje majke izvana. Anđelina majka kao da nije mogla ili nije htela da u njoj vidi za­ sebno ljudsko bide sa ličnim pravima. takođe. Dutanje je bilo jaz koji njena majka nije mo­ gla da premosti. Na primer. Iako je imala svoju sobu. bio je »nametljiva«. Ved i da Anđelin bes zadrži unutra.koji je trebalo da je spreči da se artikulisano izražava. kazna za taj zločin 144 . pokušala je da zatvori vrata svoje sobe. Jednom. Ja sam za nju predstavljao figuru autoriteta — figuru roditelja. Anđeli bi se vezao jezik. Ovaj incident je bio tipičan za njihov odnos. To je bi­ la čudna žena. kada joj je bilo četrnaest godina. po naređenju majke. Ona je bila nepopravljivo nametljiva. b . majka je pala u tešku depresiju koja je trajala više od msec dana pa je Anđela morala sve to vreme da kuva i vodi računa o svom malom bratu. A l i njena majka je iz nekog razloga htela da ima plavokoso dete.

od­ govorila je Anđela. Pojavila se neka okult. A l i od majke još uvek nije bila slobodna. kao i njen otac. »Bila sam kao u nekoj zgradi. Opisali su nam svoju posetu nekom mestu gde se izvodi vudu. ja osedam poštovanje prema njenoj ličnosti i jedinstvenoj indivi­ dualnosti njene duše. Videli su okrvavljeno kamenje i kokoši je perje razbacano unaokolo. »Prošle nedelje sam na nekoj zabavi upoznala par koji se upravo vratio sa Haitija. I mada sam i ja pokušavao da saznam njene misli i čak i da utičem na njih. I sama sam imala okultne modi.na grupa u belim odorama. meni je potpuno jasno odakle sve to dolazi«.bila je surova. Prošle su dve godine pre nego što je bila u stanju da sa mnom slobodno razgovara. Anđela mi je ispričala slededi san. . A n ­ đela je. za razliku od njene majke. napustio. Anđela je poste­ peno uvidela da.tiv svoje volje. A l i bila sam i deo tog nekakvog rituala i to pro. Pošto se udala za čoveka koji ju je. To je bio šumski proplanak. Onda je jezik počeo da joj se vezuje kad god bi bila u opasnosti da izrazi srdžbu. tri godine otkako je počela terapiju. » O . Tek kada je shvatila da između njene majke i mene postoji suštinska razlika. Trebalo je da ja budem deo nekakvog strašnog. Bilo je vrlo neprijatno. To je 145 . U to vreme. okultnog rituala. bila je u stanju da se otrese tog jaza. ostavši sama sa detetom. psihoterapija je veoma napadan proces i terapeut neumitno predstavlja autoritet.« »Sta vi mislite o tom snu?« — pitao sam. Sigurna sam da sam zbog toga imala taj san. morala povremeno da se obrada majci za finansijsku pomod. Mogla sam da se uzdignem sve do tavanice i lebdim. Imajudi u vidu da sam kod nje igrao ulogu roditelja i da sam poku­ šavao da prodrem u najskrivenije uglove njenog uma. Slušala sam ih sa uža­ som. ni­ je čudo da je u odnosu na mene Anđela tako dramatično reaktivirala jaz dutanja kojim se služila kroz celo detinjstvo. Sto je još važnije. Bila sam zarobljena u toj situaciji.Kao što je poznato. na­ stavila je da se nada da de se njena majka jednoga dana promeniti i početi da je ceni onakvu kakva jeste.

Zato sam pozvala majku i pitala da li bi mi pozajmila hiljadu dolara bez kamate.« »Pa. rekla je umesto odgovora. odgovorila je Anđela. posle dve nedelje sam je ponovo pozva­ la. n e « . protestvovala je Anđela. Bila je puna razumevanja. Od svega što ste doživeli u poslednje dve nedelje izabrali ste baš o tome da sanjate. »Bolesno. ne z l o « .« »Možda trenutno u vašem životu postoji nešto z l o « . Za to mora da postoji neki razlog. A l i pošto novac ni­ kako nije stizao. » N i na šta. Nedu više o tome da govorim. Zbog toga ne želim o tome da razgovaram. kao što znate.« »Vudu-rituali me uopšte ne interesuju«. »U stvari.« »Sta mislite. » T o je samo glup san i želela bih da promenimo temu.« »Da li mislite da u vašoj majci postoji nešto zlo?« — pitao sam. izjavila je Anđela.« » A l i to samo po sebi ne objašnjava san«. » N e . bilo je groz­ no. Bio je tako ružan i odvratan. »po stomilioniti put. prošlog meseca mi je crkao auto. baš sam sada ljuta na majku«. »Bilo je tamo nešto zlo. Ne volim čak ni da mislim na taj san.« »Sta vas je najviše uznemirilo u tom snu?« — pitao sam. ali ne bih mogla da platim kamatu. Mora biti da vam vudu-rituali nešto znače iz nekog određenog razloga. Od banke sam mogla da pozajmim novac za drugi. »U čemu je razlika?« Anđela nije direktno odgovorila na ovo pitanje. Uh. Ona mi je ispričala neku priču kako mora da sačeka 146 . A istovremeno bila sam i žrtva.« »Zaista? Pričajte mi o tome. primetio sam.isto bio kao neki vudu-ritual u kome sam morala nešto da ubijem. eto. na šta bi još mogao da se odnosi taj san?« Ovo je izgleda nerviralo Anđelu. Jedini razlog za taj san je bio to što su oni ljudi pričali o vuduu. insistirao sam.

ne želi da mi pozajmi novac. pre tri dana sam primila formular za pozajmicu.« »Sta mislite koliko puta je do sada vaša majka sa vama igrala ovakve igre?« » N e znam. da se ovo dogodilo pre godinu dana vi ne biste potpisali?« — pitao sam. Do pre godinu da. Znam da ne očekuje da du ga potpisati. A l i ko je jebe.na i ne bih. nemam odakle da ga dobijem i. Uopšte mi nije bilo jasno u čemu je problem i počela sam da sum­ njam da ona. odgovorio sam. stalno se sprema da ide u bolnicu i uvek je pred nekom operacijom. Rekao je. majka se brine da u starosti nede imati dovoljno para za lekare. Bilo kako bilo. zar ne?« — primetio sam. zar ne?« » N e g o šta!« »Znači. možda.« » T o je kao neka vrsta rituala. on je nazvao samo da mi kaže da majka. Ona je stalno bolesna. A l i zato se sada osedam krivom. Anđela me je gledala polako počinjudi da shvata. A onda me je prošle nedelje pozvao brat. Sada je slika ved bi­ la potpuno jasna. u poslednje vreme ste bili učesnik u nekom zlom ritualu.« »Kažete. potpisala sam. možda. u stvari. »I pored toga što ste sto­ tine puta bili izloženi ovakvim ritualima i pored toga što znate da ona želi da se osedate krivom. zar ne? Vi se i dalje osedate krivom?« 147 . »Mislite da je san bio o tome?« » M i s l i m « .još dve nedelje inače de izgubiti kamatu u banci. ali nede to otvoreno da kaže. prema tome. »Osedala bih se suviše krivom. ona i dalje u to­ me uspeva. koji mi je poslala da potpišem. Stotine puta. Stalno mi ne­ što pruža desnom rukom. a uzima levom. Pričali smo o tome kako ona uvek koristi njega kad hode da mi poruči nešto što nede da mi kaže. I najzad. A l i svi ovi razgovori o mojoj majci koje smo vodili tokom terapije pomogli su mi da uvidim da je ovo samo još jedna od njenih tipičnih igara. Novac mi je potreban. Možda čak i hiljade. ima neki otok na dojci i da de. morati da ide na operaciju.

rekao sam. Sta mislite. nasta­ vio sam matematičkom logikom. » A l i znate da je vlasnica tri zgrade apartmana u Čikagu. nerado je odgovorila Anđela. koliko para ima vaša majka?« — pitao sam. u stvari. vi znate da vaša majka ima bar nešto izme­ đu pola miliona i milion dolara na svom imenu«. »U redu«. » A l i zna­ te ja nemam baš jasnu predstavu o novcu. »I šta mislite. složila se Anđela. »Zaista nemam pojma. Mislim.rekao sam. složio sam se. To što sam možda okrutna prema njoj?« »Anđela. nalaze se u dobrom kraju i vaša majka je jedini vlas­ nik bez ikakvih dažbina sa njene strane. ona govo­ ri lažno.»Da. prilično bogata žena.« »Znači. valjda«. protestovala je Anđela. primetio sam. ona se ponaša kao da je to za nju veliki izdatak.« » N e pitam vas da mi kažete tačnu cifru« .« Izgleda da je ključni element u vašem snu zla pri­ roda tog rituala«. Je l' to tačno?« Anđela klimnu glavom. mogude je da vrede. a go­ vori o siromaštvu. baš kao u snu. Ona je. ali nisu baš velike«. koliko vrede samo te tri zgrade — ako zaboravimo šta ima u banci — bar pola miliona dolara?« »Pa. A kada govori o siromaštvu. kako mogu da znam da ovog puta za­ ista nema nešto na dojci? Da nisam. »Sta mislite šta je to što je zlo u vašem odnosu sa majkom?« Izgledalo je da je Anđelina na muci. »nisu baš oblakoderi. zaista.« »U pravu ste«. okrutna prema njoj?« »I tako nikada ne znate da li ste vi žrtva ili tiranin u tom ritualu. je li tako?« 148 .« » D a « . možda te zgrade vrede i milion dolara?« »Pa. »Ja se stalno oscdam krivom. kada je zamo­ lite za pozajmicu da biste kupili auto u kome dete se v o ­ ziti vi i njeno unuče. » P a ipak. je li tako?« »Da. » N e znam. » T o j e jedan od načina da se izbegne ono što je očigledno. u svakoj od njih ima po deset apartma­ na. ali ako se dobro sedam.

Obično svaku situaciju gledamo sa aspekta kakav efekat ima na nas lično pa tek onda na ostale eventualne učesnike u istoj situaciji.« — rekao sam. I mislim da vi morate da se priviknete na tu real­ nost. Lažima vaše majke. Svi mi imamo tendenciju da sebe vidimo u centru svojih odnosa sa dru­ gima.« Da bismo u potpunosti shvatili sile koje su bile pri­ sutne u slučaju Anđele i možda još više u slučaju mlade žene koja de biti opisana u slededoj vinjeti.»Da. Anđela. mi obično možemo i najčešde uspemo da pomislimo i na to kako sve to izgleda sa njihovog aspekta. A pošto vezu sa majkom ne možete da prekinete. Ono što ritualni odnos iz­ među vas i vaše majke čini zlim je to što je zasnovan na lažima. potrebno je da tačno znate šta radite. . gde god ima zla ima i laži«. 149 . » Z l o je uvek u vezi sa lažima.slim da je zlo verovatno neka vrsta bolesti. rekao sam. . A l i sasvim određena vrsta bolesti. Bolest ili ne. odgovorila je Anđela izgledajudi prilično utučeno. ja mislim da je zlo vrlo rerlno. Mislim da vi i ja zajedno moramo odlučno da se suočimo sa pi­ tanjem da li je vaša majka zla ili nije i šta je sve to za vas značilo u prošlosti i šta de značiti u vašoj bududnosti. ali ne može biti da je zla.« » A l i moja majka nije zla«. »Zašto to kažete?« »Zato što . prihvatila je Anđela. Ne vašim lažima. »Nisam ni ja. moramo po­ novo da se vratimo na fenomen narcizma. »Nisam sigurna«. koji može biti sasvim različit od našeg.« Vratili smo se na stvar. znam da je bolesna. povikala je Anđela. Mislim. »U čemu je razlika između bolesti i zla?« — pitao sam. ona je moja majka. Međutim. Valjda je to i razlog što se toliko ljutim na nju«. zato što nije. naročito ako nam je stalo do te druge ili drugih osoba. Vaš san govori da ste kroz vezu sa vašom majkom u vezi i sa zlom. mi. eto zašto. »U stvari. I to što ga zovemo bolešdu ne čini ga manje zlim. »Anđela.

Kada je obojila Andjelinu kosu. mi uglavnom po­ štujemo te granice. I u medjusobnim odnosima. U stvari. Karakteristika i preduslov za men­ talno zdravlje je i da granice našeg ega budu jasno označene i da smo u stanju da raspoznamo te granice kod drugih.nost svakoga od nas čini jednim » j a « i svakome od nas daje zaseban identitet.A l i kod zlih ljudi to nije tako. Znači. a dokle počinju drugi. Isto kao što im daje motiv za ubistvo. jedinstve. Andjela. Andjela nede da bude plavokosa. Mi moramo da znamo dokle se prostiremo mi. N i ­ šta više se ni Bobijevi roditelji nisu pitali kako de se on osedati ako mu za Božid poklone oružje kojim mu se brat ubio. neko delimično f a neko u potpunosti. I može se pretpostaviti da se ni Hitler nije ništa više pitao kako su se osedali Jevreji dok su ih gu­ rali u gasne komore. izgleda. da oni. Tip narcizma od koga oni pate je. svako od nas je zasebna jedinka.som za njenu majku nije imala nikakvu realnost. Svaka individualna duša ima svo­ je granice. vidimo da ono što zlo čini opasnim nije samo to što ono motiviše zle ljude da iskorišdavaju druge. i sama mogudnost postojanja takvih granica bila je za 150 . narcisoidni ljudi mogu čak i da uop­ šte ne » v i d e « druge ljude. Naša jedinstve. postupila je kao da Andjela i ne postoji.na individua sa sopstvenom voljom i sopstvenim uku. ved i to što ih ono lišava potrebne discipline koja je posledica empatije i poštovanja prema drugima. Andjelina majka očigledno nije posedovala ovakvo znanje. Povrh toga što zli ljudi stalno traže žrtve za svoj narcizam. toliko totalan. pate od nedostatka kapaciteta da se užive u druge. Osim u mističkom pog­ ledu. možda. Svako od nas je jedinstven. Ona nije priznavala validnost Andjelinih granica. Slepilo narcizma prema drugima može da ide čak i dalje od ne­ dostatka empatije. kao zasebna. on im još dozvoljava i da ignorišu činjenicu da su njihove žrt­ ve ljudska bida. Anđelina majka nije stala da se upita da li. on im daje i neosetljivost prema činu ubistva.

V i . Na neki način. ona je to uspela i zahvaljujudi tome što su te gra­ nice bile šire nego što je bilo potrebno. ali je to platila cenom izolovnosti i od drugih ljudi. A k o su Sara i Hartli.njeta slučaja o kome du sada govoriti opisuje dugotrajno lečenje koje je dovelo do postepenog odvajanja jednog ta­ kvog deteta iz simbiotičkog odnosa sa majkom. A l i ni Sara psihološki ne bi mogla da opstane bez Hartlijve slabosti koja je hranila njenu želju za dominacijom i superiornošdu. to je medjusobno para. U mesto toga. Zajedničkim sporazumom Sara je Hartlija gušila do te mere da on više nije imao nikakve lične volje ili identiteta osim kada se radilo o njegovim slabašnim pokušajima samoubistva. gde je deci suđeno da potpadnu pod njihovu dominaciju.ra. ne bi bio u stanju da prodje kroz svoj stadijum deteta da Sara nije donosila sve od­ luke umesto njega. Ono što mi u psi. Dobar primer jednog takvog odnosa su Hartli i Sa.nju anatema — što je bilo simbolizovano odbijanjem da joj dozvoli da zatvori vrata svoje sobe. Drugi oblik razaranja koji narcisoidna nametljivost može da donese je simbiotički odnos. Andjela je uspela da razvije i očuva granice svog ega samo kroz odbranu od nasrtljivih uplitanja svoje narcisoidne majke. dve sredovečne. nije ni čudo što to lako polazi za rukom zlim narcisoidnim roditeljima. Da se Andjela nije krila iza svog jaza dutnje. Odrastajudi u takvoj situaciji.zitsko i destruktivno sparivanje. slabiji deo para. On je u velikoj meri napustio granice svog ega i ona ih je pretopila u svoje. Hartli. Oni su funkcionisali kao jedna jedinka a ne kao dve zasebne individue. 151 . odrasle osobe »uspeli« da zasnuju simbiotički odnos. U simbiotičkom odnosu ni jedna ni druga strana nede da se odvoje i pored toga što je očigledno da bi to bilo bolje za obadve.hijatriji nazivamo »simbiozom« nije medjusobno korisna medjuzavisnost. njena majka bi je potpu­ no pretopila u svoj narcisoidni ego.

Uskoro je majka prestala da joj daje džeparac. To je bilo. Bili je majka odvela kod mog kolege zbog slabog uspeha u školi. Ta njena izuzetna istrajnost u terapiji. bez obzira ko­ liko mali ili bezopasan bio. zar to nije čest slučaj kod srednjoškolaca?« Je­ dina stvar koja bi uopšte mogla da se smatra simptomom bio je njen strah od pauka. Bili je pred kraj školovanja odlučila da se prvi put zaposli da bi mogla da nastavi da plada terapiju. Mora biti da je na nekom nesvesnom nivou osedala da nešto ozbiljno nije u redu. Bili. zre­ log. Sama činjenica da je istrajala predstavlja ogromno priznanje i za terapeuta i za samu Bili. zaslužuje posebnu pažnju. O v o je sa podsmehom pripisivala »lenjosti«. Terapeut je snizio ved ionako mi­ nimalnu cenu tretmana. dok je na svesnom bila potpu­ no ravnodušna u odnosu na svoj »problem«.uke. blagonaklonog čoveka. Njena majka je odbi­ jala da plati troškove. pravo čudo. Imala je neku neodređenu želju da popravi uspeh u školi. bila je ve. u panici.SLUČAJ FOBIJE OD PAUKA Ni do dana današnjeg nije mi jasno kako to da je Bili do kraja istrajala u terapiji. Posle šest meseci terapije. Sve pa. U to vreme je postalo jasno i da se Bili u međuvremenu na izvestan način vezala za terapeuta. Bili je još uvek na terapiji. Tu je njena majka počela da govori da je problem rešen. Ako bi pauka primetila u kudi. beskrajnog strpljenja. Tada joj je bilo šesnaest godina. ma­ lo se popravila. pobegla bi i ne bi se vradala 152 . Bili je mrzela pauke. i »na kraju krajeva. Kad god bi videla pauka. ona bi bukvalno pobegla. Bili je želela da nastavi sa terapijom. na pet dolara po seansi. u nekom smislu. koju je sama pladala od svog džeparca i kasnije od svoje mršave pla­ te. ali kraj se uka­ zuje na vidiku. To je bilo pre se­ dam godina.oma bistra. ali je i spre­ mno priznavala da skoro uopšte ne radi domade zadatke. naročito zbog toga što to­ kom prve tri godine Bili nije smatrala da joj bilo šta fa­ li. i slaba u školi. ko­ ja je primala džeparac od pet dolara nedeljno i imala oko d vest a dolara ušteđevine. počela je da plada od svojih pa­ ra.

Nije izgledalo da u tome ima bilo čega lošeg. u stvari. Bili i njena majka su bile drugarice. Ona je. A l i u tome iz nekog razloga nije uspevala. imala je svašta da joj kaže. To je izgledalo kao sasvim prirodna reakcija na njegovu nezainteresovanost za nju.si« u ordinaciji i Bili je nekako nastavljala da dolazi. Jedinica. Pošto nije svesno osedala da sa njom bilo šta nije u redu. Majka je zbog toga nije kritikovala. Ali. Njen otac je radio kao bankarski činovnik.dok ga neko ne ubije i ne ukloni. Međutim. Bio je to stidljiv i uzdržan čovek i Bili se činio dalekim i hladnim isto onoliko koliko joj se majka činila bliskom i toplom. Ludo bi se zaljubila u nekog čoveka i gotovo istog 153 . ali nikako nije mogla a ni htela zbog toga da je kritiku je. Otvoreno govoredi. to nije bilo ono što je Bili zaista hte­ la. Nije mogla da objasni zbog čega je odbila da plada njenu te­ rapiju. Njenu majku je veoma zanimalo da sluša detalje iz seksualnog i romantičnog života svoje kderke. na kraju krajeva i sama je imala puno lju­ bavnika. Poveravale su jedna drugoj i najskrivenije tajne. ona bi energično promenila temu. U tom periodu žestoko je mrzela svoga oca i obožavala maj­ ku. I kada god bi terapeut pokušao da govori o to­ me. Majka je za sve krivila nedostatak nežnosti i topline u karakteru svoga muža. trajnom vezom sa muškarcem. kako je njen terapeut te prve tri godine nastavio da » v i . Kada bi samo shvatili koliko su pa­ uci jezivi i oni bi se plašili isto koliko i ona. Bili je spavala s kim je stigla. Bili joj se pridru­ žila u mržnji prema njemu. Njena majka je u svakom trenutku imala bar po nekoliko ljubavnika i Bili je obožavala da sluša priče o tim njenim izletima. ali to je pripisavala neosetljivosti drugih ljudi. A l i to je bila egosinotična fobija. Kada bi došao red na Bili da sa majkom priča o mla­ didima. Uživale su u svojoj maloj konspiraciji. Bili je mislila da zaista ima srede što je majka toliko razume i voli. žudela za dubokom. nije čudo što je Bili često izostajala sa terapije. Dobro je znala da je njen strah ođ pauka ^e^i^negosto je uobičajeno. a i Bili su isto tako interesovali detalji njenoga.

U roku od nedelju dana. insistirala bi da ide svuda gde on ide. ponovo bi bila zaljubljena. Nije mogla ni 154 . Ma ko. I naj­ zad bi on. to je bila ona. kada bi se probu.ra da li joj se to radi ili ne jer je to garancija da de os­ tati sa njom — bar za tu nod.trenutka uselila u njegov stan. molila bi ga da ne ide na posao. I mada je to sada bilo ustanovljeno kao problem. Po pravilu bi sa njim spavala bez obzi. Počeo bi da otkazuje sastanke. Zaljubljivala se makar u koga i momentalno se vezivala za njega. Bili se osedala potpuno bespomodnom da bilo šta uradi. ali bi ved posle nekoliko dana ili nekoliko nedelja veza počela da se hladi i Bili bi se vratila roditeljima. Ujutru. Pošto bi se u nekoga zaljubila. ali šta da se radi? To je deo njene prirode. pod ovim ili onim izgovorom vezu prekinuo. postalo je jasno i zbog čega je Bili bila slaba u školi. dugu bar onoliko koliko je potrebno da se uradi jedan zadatak. njena no­ va veza bi bila mrtva. Bili nije imala nikakvih teškoda u nalaženju novih ljubavni­ ka.dili. Bili nije mogla da radi do­ made zadatke zbog toga što se nerado odvajala od ljudi — naročito svoje majke — koja je uvek bila spremna za priču. Bili bi se odmah ponovo zaljubila u prvog čoveka koga bi našla. Za čitanje i pisanje je potrebna samoda. pošto bi prošla još koja nedelja. Covek bi morao da se bori da se otrgne od nje. inteligentna i šarmantna. Lepa. ona nije mogla da sa­ čeka da se na sceni pojavi neko ko vredi. bez obzira na to kakve je inteligencije ili ka­ raktera. Bili nije mogla da podnese da bude sama. i tako se vrzino kolo ponavljalo. Vrlo postepeno. kao i uvek. počeo je da se uka­ zuje osnovni šablon. To pitanje i njen bol zbog toga što nije mogla da se zadrži uz svoje ljubavnike učinili su da Bili počne ozbilj­ nije da radi terapiju.liko bilo autodestruktivno. Bili je počela pomalo da se pita da možda ona ne ubija te svoje veze. Počeo bi da oseda da ga guši. U v i ­ đala je da je njen strah od samode na neki način ograni­ čava. A l i . Time bi ga još više gušila. Nesposobna da bude sama. Ona bi onda udvostručila napore da učvrsti vezu. Pošto je njen strah od samode razotkriven.

šta ako se jedne nodi pojavi pauk u stanu. postala je vrlo uz­ nemirena. To je dirnulo Bili. 155 .vodi kudi. a onda je morala da se odveze kod majke. osim što je njena fobija od pauka postala još gora. pa čak ni kroz neosvetljene ulice. Jedna je bila ta da je Bili postala svesnija kolika je snaga njenog straha od samode. sededi u svom praznom stanu. Ona je odbila. Osim toga. tokom četvrte godine terapije. Bili je iz­ najmila stan za sebe. najzad. To nije mogla. I tako. protivila se ona. Moj kolega joj je skrenuo pažnju da ne čini apso­ lutno ništa da bi se oslobodila svog straha od samode. Na­ ravno. A l i . mogla bi da sluša muziku kada god hode. mo­ gla bi da se oseda slobodnijom. njena terapija de biti beznadežna. To bi bilo isuviše skupo. M o ­ ra da postoji neko drugo rešenje. da slučajno ne bi naišla na nekog pauka. terapeut joj je podigao cenu tretmana sa minimalnih pet dolara na standardnih dva­ deset i pet. Isistirao je da Bili. zaista nije dolazilo u obzir da ona živi sama. On je na to rekao da de odbiti da je i dalje viđa ako sebi ne nađe stan. Ovde je njen terapeut odlučio da preduzme odlučan korak. Ponudio joj je da ponovo spusti cenu na pet dolara po satu. što je bilo četvrtina njene mesečne plate. gde je ostala da priča i prespava. On je predložio da ga ona sama smisli. Jedne nodi u kojoj nije bila sa nekim ljubavni­ kom. rekao je. nađe stan i počne da živi sama. ništa se nije promenilo. Ako ne preduzme nešto što de dovesti do toga da sama izabere samodu. Mesečno mu je pladala sto dolara. a ona je potpuno sama? Sta onda? N e . A l i on nije popuštao. Ona je besnela zbog njegove okrutnosti. Odmah su se dogodile tri stvari. I tako. ali je nastavila da tvrdi da on od nje suviše zahteva i da tu ideju mora jednostavno da zaboravi. koja je oduvek živela ili sa svo­ j i m ljubavnicima ili sa roditeljima. imalo bi i prednosti: ljubavnike bi mogla da do. Više se nije usuđivala da se sa svojim mladidima šeta kroz šumu.da zamisli da bude drugačija. odakle joj novac? Poš­ to je sada imala stalan posao. Izdržala je do devet sati. ali rekla je da i pored toga nede imati dovoljno para za stan.

na dan njene selidbe.vorio. Sve je pokazi­ valo dobar ukus. njena majka se iznervira i čak je i prekida. Pladala je stan koji se nije usuđivala da koristi. Počela je samu sebe da ner­ vira. Sve bi to on bez pompe. 156 .nim novim stanom. tako skrive­ no.mio kamion i pomogao joj da se preseli. počeo je redovno da joj odnosi poklone za kudu. » Z a r ne misliš da si pomalo egocentrična kad stalno pričaš o tom tvom stanu. Za useljenje joj je poklonio flašu šampanjca. Druga stvar koja se dogodila je bila promena kod njenog oca. To je bila treda stvar koja se dogodila. Počela je da se pita da. Onda je. slučajno ipak nije normalno što se toliko boji samode. uvijeno u obič­ nu braon hartiju. A l i Bili je shvatala da je birano s pažnjom. Kada je Bili nerado saopštila da se seli u svoj stan. ili komplet ku­ hinjskih noževa. Bili je počela da primeduje da. ili činiju za vode. tik stavljao na njeno radno mesto. tvoj stan ono?« — rekla je jednom prilikom. odavno postoji. kad god počne da priča o stanu. ili neku gra­ fiku da okači na zid. Bili ju je u nekoliko navrata zamolila da joj da neke sitnice koje u kudi niko nije koristio. Tokom prvih šest meseci otka­ ko je iznajmila stan u njemu nije prespavala više od pet-šest puta. Pitala se da li. ali njena majka im je odmah izmislila namenu. toliko je majka bila sve suprotno od toga. veoma je dirnuo Bili svojim interesovanjem za nju. Otprilike svakog meseca bi od njega dobila ili lampu. tvoj stan ovo. možda. Nikada je nije pitala kako joj je u njenom novom stanu. sve vreme bi provela sa roditeljima. Koliko je njen otac bio predusretljiv u vezi sa nje. U stvari. Kada se jednom smestila. možda. on je predložio da joj pokloni neki nameštaj koji je nasledio i koji je ležao neupotrebljen u skadištu. od nekih prijatelja pozaj.A k o preko vikenda nije imala šta da radi. To je bilo apsurdno. Nikada ranije nije pomišljala da njen otac ima ukusa. I mada je i dalje bio stidljiv i malo je go. I znala je da nema baš puno para za takve stvari. to interesovanje.

Bili i njena majka su sada imale mnogo manje zajedničkih te­ ma. znati da je njena soba uvek čeka — da. ta stvar je p o ­ čela da raste. kao lavina. Bili je radila kao jedan od poslovođa neke male izda­ vačke kude. pa nije on baš toliko loš. A l i ostavši bez zajedničkog neprijatelja. Ovakve situacije su po­ stajale sve neprijatnije dok. gde je možda neki pauk čeka u mra. U početku je Bili prilično pri­ jalo to što je njena selidba toliko oneraspoložila majku.« Ovakvim odgovorom bi još više raspalila majku. Svakog četvrtka ujutru morala je da bude na poslu ved u šest sati da bi organizovala veliku nedeljnu pošiljku u druge delove zemlje. ona i njena majka više nisu. umesto da legne ranije. uvek bi nekako ispalo da Bili. jer bi se na kraju uvek posvađale. uopšte ne mora da se vrati u svoj prazan stan. kada bi majka počela sa nekim od njenih uobičajenih napada. kada se jednom zakotrljala. sve ovo je imalosve manje čari. Svake nedelje terapeut je pitao da li je održala reč i svake nedelje je Bili morala da prizna da nije.. Počela bi još žešde da ga na­ pada i klevede ili bi se okrenula protiv Bili i počela nju da optužuje da nema saosedanja. ako nede. Uz pomod terapeuta. Međutim. Ona je uvređeno pristala. Meni je ponekad baš sladak. Onda je počela da se ljuti na samu sebe zbog toga što nije u stanju da se 157 . Pre svega.A onda. kako je vreme prolazilo. Bili bi rekla: »Hajde. A onda. od­ lučila je da sebi zada reč da de svake srede — bar tu jednu nod u nedelji — sigurno prespavati sama u svom stanu i da de kod kude biti najkasnije do devet sati uveče.ku. imale njenog oca za predmet ogovaranja. Ako bi prethodnu nod provela u roditeljskoj kudi. bar do ponodi sedi i priča sa majkom i da se zbog toga. Sada. i one srede uveče. mama. Bili nije morala da zamoli majku da prestane u njenom prisustvu da o g o ­ vara oca. U početku je bila besna na terapeuta. u četvrtak ujutru uvek oseda umornom i neispavanom. najzad. Zar to nije bio najbolji dokaz koliko je majka voli? I zar nije bilo lepo biti uvek tako dobrodošao u roditeljskom domu i imati majku kod koje može da ode kad god hode na male nodne razgovore.

Pošto je otkrila ovu šemu. ako majstorstvo nje. Njena majka je počela da se svađa. Počele su da se svađaju. Posle če­ trnaest nedelja bezuspešnog pokušavanja da se drži svog zaveta. mogla bi bar da ima poštovanja prema njoj i onome što pokušava. Bili je izjavila da ni za svađu nema vremena. Posle toga. Bili je prozrela i ovu šemu svoje majke. Ta sumnja je sve više rasla. ona je ustala i izjavila da mora da krene. ona de. Pošla je prema vratima. Ona je odbila. Bili je pokušala da je pokva­ ri. Bili je podsetila na reč koju je sebi zadala i rekla ako njena majka ne vidi razlog da joj u tome pomogne. ali je.ne majke da uvek oko osam i tridset započne neku pro­ vokativnu diskusiju ne donese željene rezultate. Počela je ozbiljno da ispituje tu svoju slabost. ali nede imati vremena da je sasluša. Primetila je da je uvek baš oko osam i trideset za­ počinjala neku naročito provokativnu temu za diskusiju. Bili joj se otrgla. govorila je o svojoj am­ bivalentnosti u pogledu toga. Posle pet 158 . Odmah je is­ pričala majci o zavetu i zamolila da joj pomogne da ga održi. usred jedne takve diskusije. » T o što radite ti i tvoj terapeut je vaša stvar. » Z a r ne misliš da si nevaspitana?« — pitala je majka. Bili je počela da posmatra ponašanje svoje majke sredom uve­ če. o svom strahu od samotnosti njenog stana. Nekoliko slededih seansi. Bili se u sebi složila da njena majka donekle ima pravo što tako misli. Majka je plakala. Bili je primetila da. takođe. Te sre­ de uveče majka je počela jednu od svojih priča. Bili je bila oduševljena ovom idejom. U osam i četrdeset pet. Bila je ved prošla ponod kada se Bili vratila kudi. o želji da ostane u toplini porodič­ nog doma. a ne moja«. Bili je ustala rekavši da joj je žao. isto tako majstorski. Stigla je u svoj stan tačno u devet sati. po­ čela sumnja da ona iz nekih ličnih razloga ne želi da Bili održi svoju reč.drži svoje odluke. tako što de svake srede uveče da je podseti da naj­ kasnije do osam i trideset treba da krene svojoj kudi. umeti da započne svađu. Majka ju je bukvalno vukla za rukav. Tu je terapeut pitao da li misli da bi njena majka mogla da joj pomogne da održi svoj zavet. rekla je.

na. Ne radi se samo o sre­ di uveče. nešto što nije ona? I zbog čega joj je toliko smetalo što je Bili sebi iznajmila stan? Da joj. možda. ne smeta to što se Bili po­ lako razvija i odvaja od nje? Možda. Za vreme terapije je sada bila u stanju da je kritikuje sa­ svim slobodno i precizno.zad. da je zaboravila da joj kaže da joj je doktor rekao da. Bili je još uvek obožavala majku. U to vreme. Potreba za 159 .minuta zazvonio je telefon. što su sličnije. možda. koji je bio u stanju da objektivno posmatra njenu majku. možda. ali još uvek se uopšte nije lju­ tila na nju i još uvek je koristila svaku priliku da bude sa majkom. Bili je tako žurno otišla. A l i Bili se i pored toga njima ponosila. Svoje pesme je prvo pokazala majci. sa elegantnim kožnim povezom. Počela je da piše poeziju. bila lju. Terapeut je stvar terao dalje.bomorna zato što se Bili vezala za nešto drugo. Izgledalo je kao da je dobila dva mozga — novi.nedelje u nedelju. govorio je. ali je isto tako mogude da je to bilo zbog toga što je njena majka pokušavala da od Bili napravi kopiju sebe. bez rezultata na vidiku. A l i u toku šeste godine terapije. U stvari. Sada su pauci plašili Bili još više nego ranije. napred. rekla je ona. Bila je to nova. ima kamen u žuči. nesmetano je živeo pored starog. nešto samo njeno. to je ma­ nja opasnost da de se ikada razdvojiti. Mogude. dogodila se suptilna ali ogromna promena. iz meseca u mesec. I tako su se bo­ rili i. Možda se majka služila promiskuitetom kderke da bi opravdala sopstveni. začuđujuda dimenzija nje same. odvratila je Bili. slagao se te­ rapeut. ali majka joj nikada nije branila da ima mladide i lju­ bavnike. Svoje pesme je beležila u lepoj svesci. uvek na istu temu. Podsetio je da je njena majka prestala da plada terapiju čim se pokazalo da je važna za Bili. koji je ostao potpuno neizmenjen. Zar to nije dokaz da nije tačno da je pokušavala po svaku cenu da je veže za sebe. možda njena majka ne želi da Bili razvije zasebnu egzistenciju ni u jednoj dimenziji. Da nije. Majku nisu naročito zani­ male. Nešto što je bila samo ona. Bila je to njena majka.

pisanjem joj nije dolazila često, ali kada bi došla, bila je snažna. Prvi put u životu, pišudi pesme, Bili je ot­ krila da joj je lepo kada je sama. U stvari, morala je da bude sama. U roditeljskoj kudi nije mogla da se skoncentriše na ono što piše, jer je majka stalno prekidala. Zbog toga bi, čim bi osetila potrebu za pisanjem, iznenada us­ tala i rekla da mora da ide kudi. » A l i danas nije sreda«, vrištala je njena majka. I Bili bi ponovo morala da se otima iz njenih ruku. I dogodilo se da je, opisujudi te­ rapeutu jednu od ovakvih borbi u kojoj je majka nije puštala, Bili prokomentarisala: »Ponašala se kao neki prokleti pauk.« »Ja ved dugo čekam da te čujem da to kažeš«, uz­ viknuo je njen terapeut. »Sta da kažem?« »Da je tvoja majka kao pauk.« »Pa?« »Pa, ti mrziš pauke.« »Ja ne mrzim svoju majku. I ne plašim je se.« »A možda bi trebalo.« » A l i ja to nedu.« » P a se umesto toga plašiš pauka i mrziš njih?« Sledede nedelje Bili nije došla na t e r a p i j u . Kada se nakon toga pojavila, terapeut je rekao da misli da pret­ hodne nedelje nije htela da dođe jer je bila ljuta na nje­ ga zbog toga što je njenu fobiju od pauka povezao sa njenom majkom. Bili nije došla još ni dva slededa puta. A l i kada se najzad pojavila, bila je spremna za suoča­ vanje. »U redu«, rekla je, »znači patim od fobije. Sta je to uopšte? I kako radi?« Fobije su posledica zamene mesta, objasnio je tera- peut. Do njih dolazi kada se neki normalni strah ili od­ vratnost prema nečemu premesti i upravi na nešto drugo. Ljudi to rade u slučajevima kada nede da priznaju šta je pravi predmet njihovog straha ili odvratnosti. U slučaju Bili, ona nije htela da joj majka bude zla. To je sasvim prirodno. Koje dete pristaje da misli da mu je majka zlonamerna i destruktivna? Kao i svako dete, Bili je htdla da misli da je njena majka voli, da je dobra, nežna 160

i da u njoj ima zaštita. A l i da bi u to mogla da veruje, ona je nekako morala da se oslobodi osedanja straha i odvratnosti prema zlu koje je u majci instinktivno osedala. To je učinila tako što je taj strah i odvratnost usmerila prema paucima. Pauci su zli — a ne njena majka. » A l i moja majka nije zla«, Bili je izjavila. Tačno je da je nije podržavala u naporima da se osamostali i da se služila svakojakim trikovima i smicalicama da bi je sprečila da razvije potpuno nezavisnu egzistenciju. A l i to nije zlo. Njena majka se tako ponašala zbog toga što je bila usamljena. A ona, Bili, potpuno razume šta zna­ či biti usamljen. Biti usamljen je strašno. A i ljudski. Ljudi su društvena bida; oni su potrebni jedni drugima. To što je njena majka nije puštala od sebe teško da se može nazvati zlom; to je samo deo ljudske prirode. » T o što je usamljenost deo ljudske prirode«, odgo­ vorio je njen terapeut, »ne znači da je nesposobnost da se ona podnosi neophodan deo stanja u kome se ljudi na- laze.« Onda je nastavio da joj objašnjava da je zadatak svih roditelja da pomažu svojoj deci da se osamostale i odvoje od njih. Da bi u tome uspeli, roditelji moraju biti u stanju da podnose svoju samodu i čak da podstiču decu da ih jednog dana napuste. A k o umesto toga ro­ ditelj pokušava da osujeti ovo razdvajanje, on pokazuje ne samo nesposobnost u ispunjavanju roditeljskih zada­ taka, ved i spremnost da žrtvuje odrastanje svog deteta u korist sopstvenih nedoraslih, egocentričnih želja. To je destruktivno. Da, on misli da je to zlo. I da je Bili u pravu što ga se plaši. Bili je postepeno počela da uviđa istinu. I što je vi­ še uviđala, oči su joj se sve više otvarale. Sve je više primedivala stotine malih načina na koje je majka jedva primetno pokušavala da njen duh zadrži u ropstvu svojih kandži. Jedne večeri, Bili je napisala u svojoj kožom po­ vezanoj, svesci: Zbunjenost i krivica Mogu da učine da čovek zaista poludi — U čisto rublje 161

Koje si za mene oprala, Stavljaš prvi jesenji list. Manipulacija? Krivica? . . . Tvoj metod zaista radi. Ipak, malo se toga promenilo. Bili je sada bilo dva­ deset i tri godine i još uvek je najčešde spavala u rodi­ teljskoj kudi i provodila najvedi deo slobodnog vreme­ na sa majkom. Bez obzira na to što je bila u velikom zaostatku sa pladanjem terapije, trošila je veliki deo za­ rade da majku izvodi na ručak u najskupljem resto­ ranu u njenom kraju. A ni u njenom odnosu prema mu­ škarcima se ništa nije promenilo — isto zaljubljivanje, isto preterano vezivanje, isto gušenje, isto raskidanje, ista frenetičina potraga, pa ponovno zaljubljivanje — jedan muškarac za drugim, i tako u nedogled. Teškode su tek sledile. »Ništa se ne dešava«, požalila se Bili jednog dana za vreme terapije. »I meni se tako čini«, odgovorio je terapeut. » A l i zbog čega?« — zahtevala j e Bili da zna. » D o ­ lazim kod vas ved sedam godina. Sta kog đavola još treba da uradim?« »Probaj da otkriješ zbog čega se još uvek bojiš pau­ ka.« » V e d znam da je pauk moja majka«, odgovorila je Bili. »Zbog čega onda još uvek upadaš u njenu mrežu?« »Znate zbog čega. Zbog toga što sam usamljena kao i ona.« Terapeut je pogledao Bili. Nadao se da je sprem­ na. »Znači mogude je da si delimično i ti pauk«, rekao je. ' B i l i je proplakala preostalo vreme terapije. A l i sledede nedelje se pojavila tačno na vreme i čak jedva čekala da se prihvati mukotrpnog rada koji je čekao. Tačno je; ponekad se zaista osedala kao pauk. Kad god bi neki muškarac počeo da je napušta, ona bi se za nje162

ga zakačila kao njena majka za nju. Mrzela ih je zato što je napuštaju. Nije je bilo briga kako su se oni osedali. Nije je bilo briga za njih. Htela ih je samo za se­ be. Da, bilo je to kao neko zlo u njoj, neki zao nagon, kao da je zao deo nje uzimao stvar u svoje ruke. Fobijom od pauka se nije služila samo da bi negirala zlo svoje majke, ved i sopstveno. Sve je bilo tako povezano i isprepleteno. Ona je sebe identifikovala sa majkom. Kako da se istinski bo- ri sa zlom u majci ako se istovremeno ne uhvati u koš­ tac i sa sopstvenim? Kako da osuđuje majku zbog toga što joj ne dozvoljava da se osamostali, a da ne osuđuje i sebe zbog toga što odbija da podnosi sopstvenu usam­ ljenost? Kako da prestane da pokušava u svoje mreže da zarobljava muškarce koji, isto kao i ona, treba da budu slobodni i samostalni i jaki? Problem više nije bio u tome kako da se izbavi iz mreže svoje majke, jer je identitet njene majke sada ved u velikoj meri bio i njen; problem je bio kako sebe da oslobodi od sebe. I kako se za boga to radi? A l i Bili to ved radi. U ime Boga ili njenog istinskog bida ona nekako počinje da se razdvaja od svoje majke i zauvek oslobađa njihovog simbiotičkog odnosa. Evo šta je nedavno zapisala u svojoj svesci sa kožnim povezom: Neverovatno mi je kako tvoja bolest Neprestano izbija u meni, Deo mog sopstvenog bida, A ja ga čak i ne znam. Tako je teško boriti se Protiv neprijatelja koji se ne vidi. Tako je zastrašujude znati da si u meni. Toliko urasla u moje misli i osedanja Da te je nemogude razlučiti Od mene. T o sam ja. 163

Osedam se kao mulat koji je Deo Kju Kluks klana, Mrzim deo sopstvene suštine, Radim na tome da ga se oslobodim. Možda je to najteža stvar Koju du ikada uraditi. Ponekad se osedam tako neprirodnom. Cesto se pitam kako to da sam ja Postala od tebe različita; Da imam volje da hodu da budem Od tebe različita. Izgleda da Bili počinje da kida lanac.

SARLINA: POUČAN SLUČAJ

Ranije sam istakao koliko je teško ozbiljno prou­ čavati zle ljude zbog toga što oni prirodno izbegavaju svetlost. Negirajudi svoju nesavršenost, oni beže i od sa­ mo vaspitan ja i od bilo kakve situacije u kojoj bi drugi mogli bliže da ih ispitaju. Međutim, u ovom poglavlju du opisati ženu koja je — iako je izgledalo da je do izvesne mere zla — ipak odlučila da se podvrgne obimnoj psi­ hoanalitičkoj psihoterapiji. Ovo je jedan od retkih slučajeva, ali nije jedini. Sam sam ved imao prilike da pokušam da lečim jednog od takvih pacijenata a i da nadgledam neverovatno slič­ ne slučajeve. I svaki od njih se i pored dugotrajnog rada, završio neuspehom. Neuspeh nije prijatan. A l i može da bude veoma poučan i u psihoterapeutskom poslu i u životu uopšte. Verovatno više možemo da naučimo iz svojih neuspeha nego uspeha. Ono što je sigurno jeste da me nijedan pacijent nije naučio toliko koliko ovaj koga du opisati. Nadam se da de poslužiti i drugima. Pokušavajudi da razume­ mo pre svega zbog čega je uopšte odlučila da se pod­ vrgne terapiji, zbog čega je istrajala u nekih četiri sto165

Sarlina nije imala nijednog pravog prijatelja. To je pripisala njegovoj kapricioznosti. što je ra­ dila i u vreme kada je prvi put došla kod mene.tor ju je otpustio. možda demo na kraju dodi do ne­ kog dubljeg razumevanja na osnovu koga demo biti u stanju da pomognemo i lečimo ostale Sarline ovog sveta. Bila je sitna i dopadljiva.tine seansi i zbog čega ništa od svega toga nije imalo bilo kakvog efekta na nju. i njen skorašnji raskid sa mladidem bio je samo jedan u nizu njenih neuspeha u romantičnim vezama. koja je neprestano 166 .nja u njenoj episkopalnoj crkvi. A l i šema se nastavljala. nije izgledala neobična. iako pri­ lična. Slično tome. Izgubila je još sedam poslova pre nego što se zaposlia kao telefonistkinja. stalno je padala na is­ pitima u koledžu u kome se od uečnika nije mnogo zahtevalo. Ispitujudi njeno poreklo. otac nije vodio naročitu brigu o Sarlini i njenoj mlađoj sestri Editi. U stvari. bila je primljena za direktora verskog obrazova.KONFUZIJA U početku Sarlina nije pokazivala ništa po čemu bi bila neobična. posle godinu dana volonterskog rada. Iz razloga koji su mi u poečtku bili nejasni. Osim priličnih suma novca. Nije izgle­ dalo da je u jakoj depresiji. rek. Međutim. u igri života nije mnogo postizala. Kod mene je došla kada joj je bilo trideset i pet godina sa žalbom na depresiju koja je usledila posle raskida sa njenim mladidem. Pre­ okupiran svojim velikim nasledstvom. Ipak. ali ne naročito lepa. otkrio sam da Sarlina nije imala iluzija o svojim roditeljima. izgledalo je da joj nisu baš mnogo pružili. ljudi obično pristupaju terapiji zbog ove ili one vrste neuspeha. tako da Sarlinina neuspešnost. Ima­ la je smisla za humor i bila očigledno vrlo inteligentna. Bez obzira na to. Nisam imao pojma da de se ispostaviti da je ona »najpakleniji« od svih pacijenata sa kojima sam ikada radio. Sest meseci kasnije. fanatična episkopalka. U POČETKU. Nji­ hova majka.

Posle pet ili šest sati provedenih sa pacijentom. »Da mi nije vas dve devojčice. Ako se uzme u ob.nosu na Sarlinu. A ni Sarlinina neoubičajena religioznost je nije naročito izdva­ jala od ostalih. to smo znali. »Oni su nas stvarno zajebali — moj otac. « A l i ovakvih kultova ima bezbroj i nije izgledalo da ovaj podstiče fanatizam ili zavisnost. Kada god bi smatrala da ima neki problem. koji je zaljubljen samo u svoje akcije i deonice. Pošto je bila otpuštena iz crkve. međutim. a ona ga još uvek nije napustila.« Njeni roditelji su zaista zvučali kao nebrižljivi i čak gadni i zlobni ljudi. hrišdanske i ezoterične teologije zajedno sa verovanjem u »ljubavne vibracije i meditaci­ j u . A l i mnogi pacijenti imaju zlobne roditelje. » N a ­ ravno«. bila je moja zbunjenost u od. »Edi i ja smo otišle od kude pre više od deset godina. predstavljalo razliku između ovog i ostalih slučajeva. Obeshrabren. govorila im je bar jedanput nedeljno.« Edi je postala lezbijka. Sarlina se nije ustruča­ vala da za to krivi svoje roditelje. ali nije bila naročito sredna. A l i zbog čega. u glavi sam prevrtao po listama di­ jagnostičkih kategorija postavljajudi joj vrlo specifična 167 . odavno bih ja njega napustila«. Da je neuspešna u životu. suvo joj se podsmevala Sarlina. Sarlina je odlutala u nekakav kult koji se izdavao za mešavinu hindustičke. Sarlina je sebe smatrala biseksualnom. psi­ hijatri uglavnom steknu bar površnu predstavu o njego­ vom problemu i dođu bar do probne dijagnoze. njeno učestvovanje u jednom takvom kultu izgle­ da sasvim prirodno. pokazivala je neskrivenu mržnju prema svom mužu.zir kako je njena majka zloupotrebljavala hrišdanstvo i koliko je Sarlina bila besna kada su je otpustili iz crkve. budističke.ponavljala reči Isusa. Ono što je. i moja majka — u svoj plinski šporet i molitvenik. Edi je bila prilično uspešna na svom pos­ lu u banci. Posle pe­ deset časova sa Sarlinom ja još uvek nisam imao pojma šta sa njom nije u redu. to nismo.

priznao sam. Sarlina je potpuno razumela o čemu go­ vorim. kada joj je bilo trinaest godina. da. morala sam. rekla je. »ali kakve veze to ima sa menjanjem banke?« » V i ne kapirate baš brzo. »Sta.« »Istrošili ste čekove?« — ponovio sam glupavo.pitanja. na primer. je l i ? « — odvratila je Sar­ lina. nisam primetio«. Tako je Sarli­ na. »shvatila sam da su te stvari blesavo gub­ ljenje vremena i jednostavno sam prestala da ih radim. » A l i kada mi j e bilo petnaest godi­ na«. Jednog dana. Kao detetu bilo joj je rečeno da vojnici u kasarnama kada nameštaju krevete. »Promenili ste banku?« — pitao sam neobavezno.« » N e . kao na primer. Od tada više nisam imala nijedan ritual. Pitao sam se da. pre ne­ go što opere zube. Sarlina je klimnula glavom. istrošila sam čekove. moraju tako da zategnu pokrivač da novčid mora sa njega da odskoči kada ga oficir prilikom pregleda na krevet baci. ne pati od opsesivno-kompulzivne neuroze i ispitivao je da vidim da li ima neki od mogudih simptoma. primetio sam zaglavlje druge banke. »Da. Na primer. imala je običaj da pre spavanja poreda stvari po sobi po određenom rasporedu i redosledu da bi mogla nesmetano da spava. » P a . Prošlo je još oko tridesetak seansi pre nego što sam počeo da dobij am prve nagoveštaje Sarlininog karaktera. Sa priličnom dozom entuzijazma krenula je da mi opisuje nekolicinu manje značajnih rituala koje je obavljala u doba puberteta — u doba kada je uobiča­ jeno i gotovo normalno tako se ponašati.« »Morali ste?« — načuljio sam uši.« Ponovo sam bio zbunjen. »Svaki ček koji sam vam do sada dala imao je drukčiji dizajn. bacala novčid na krevet da vidi da li de da odskoči. ritualističko ponašanje. svakog jutra. devet meseei od početka terapije. kada mi je pružila ček za prethodni mesec. zar niste primetili?« Sarlina je zvučala poma­ lo uvređeno. »pošto sam iskoristila sve dizajne za čekove koje 168 . I takav sam ostao.

Postalo jje više nego jasno da Sarlina zaista pati od neke vrste opsesivno-kompulzivnog poremedaja. Znate. » P a . morala sam da otvorim račun u novoj. Od njih je zbilja teško dobiti vibracije. ovog puta sam zbog vas morala da menjam ban­ ku jer je ovo deveti ček koji sam vam napisala.« »Ljubavno uzdarje?« — opet sam ponovio. Tokom slededih nekoliko seansi opisala mi je bar tuce rituala. postavio sam pitanje: »A zbog čega morate uvek da imate drugi dizajn na čeku?« » Z b o g toga što je to ljubavno uzdarje. u pitanju su vibracije. Samo što su oni prilično bezlični. da. » P a . Skoro sve što je radila bilo je na ovaj ili onaj način povezano sa nekim ritualom. Kad god za nekoga ispisujem ček. Možda je trebalo odmah da se uhvatim za pitanje »ljubavi«. upitam se koji bi dizajn u tom trenutku toj osobi odgovarao.« Ostao sam zapanjen.ko bih morala da je promenim zbog električne distribuci­ je. »Jednostavno nisam htela da vam kažem. I imala je. moglo bi se redi da je tako. veselo je odgovorila Sar. a moja banka je imala samo osam različitih vrsta.« » I z kog razloga mi pladate pedeset dolara na sat da bih vam pomogao ako onda lažete da biste me stavili u 169 .« » A l i .« » A l i vi ste lagali.lina. Pomodu ljubavi ja se uk­ ljučujem u njihove vibracije i onda napravim selekciju.« » O . A l i nikada ne volim da jedan dizajn dam više nego jed­ nom. bio je najbolji komentar koji sam mogao da smislim. A l i bio sam preneražen bizarnošdu ove male ali repetativne interakcije.« Zbunjen više nego ikada. zapanjen.izdaje moja stara banka. vi ste rekli da više nemate rituala. » T o mi pomalo liči na neki ritual«.« »Naravno. imam ja puno rituala«. Možda ni­ sam u vas imala dovoljno poverenja. U stvari. » K a k o to da ste mi pre nekoliko meseci rekli da uopšte ne patite od rituala kada ih imate na desetine?« — Ispitivao sam je. A iona.

Sta je. A ja sam ostajao zbunjen. JEDNO I L I DRUGO: DETE I L I ODRASLA OSOBA Ubrzo pošto mi je otkrila svoje rituale. u stvari. Na sve njene napore predusretljivo sam od­ govarao svojima. I kako se moje razumevanje njene ličnosti poste­ peno produbljivalo. Ona nije propuštala terapijske sastanke i redovno je za njih pladala. sve što joj se deša­ valo. To je naročito slučaj kod pa­ cijenata koji u detinjstvu nisu uspeli da prerastu edipovsku dilemu. onda zato što je htela da vlada situa­ cijom. htela? Sve do kraja je od mene krila informacije ako ni zbog čega drugog. za mene je bilo od dubokog značaja. Sva zdrava deca prođu kroz stadijum seksualne želje prema roditelju suprotnog pola. Prirodno je da pacijent počne da oseda romantičnu naklonost prema terapeutu ako je suprotnog pola kao odgovor na pažnju koju mu dosledno ukazuje.situaciju da ne znam kako da vam pomognem?« — pitao sam. Sve što je govorila. to nije bilo suđeno. Ta želja obično kulminira između četvrte i pete godine i poznata je kao edipovska 170 . odgovorila je. »Ništa vam nedu redi dok ne budem sigurna da ste spremni da zna. tokom meseci i godina otkrivala po koji aspekt svoje ličnosti.t e « . tako je raslo i moje strahopošto­ vanje prema njenoj suštinskoj neshvatljivosti. I pored toga što je htela-ne htela. Sada kada mi je »ispovedila« svoje rituale. Sasvim postepeno mi je po. Sarlina je po­ čela da otkriva još nešto: da me intenzivno želi. Međutim. Sarlina mi je uputila prepreden pogled. nadao sam se da de se Sarlina u našem zajedničkom radu sve više otvarati i da du samim tim i ja biti manje zbunjen. To me i nije čudilo u početku. Ja sam brinuo o njoj. po čemu sam zaključio da joj je stalo do svog razvoja.stajalo jasno da je ona »osoba l a ž i « . Sarlina je i dalje ostajala vrlo enigmatična.

ali ako samo pogledaš kako se odraslo po­ našam. potrebno za uspešno životno prilagođavanje. Pacijent može da se opusti i da se neometano prepusti roditeljskoj brizi. bilo vrlo neuobičajeno. Njegova ro­ mantična ljubav prema roditelju je beznadežna ljubav. Samo što između Sarline i mene to nije bilo baš tako. Prvi nagoveštaj da u pogledu te faze terapije ona nije dobro napredovala bio ye moj osedaj sve vede od­ vratnosti prema njoj. Ono u sebi govori roditelju: »Ja znam da mi govoriš da sa tobom ne mogu da imam seksualni odnos zbog toga što sam dete. ne može istovremeno i da seksualno poseduje roditelja i da bude dete. To je. po pravilu. što je. mudrosti i ljubavi koje mu pruža terapeut. ono saznaje još jednu stvar: da u životu ne može sve da ima. Dilema se konačno rešava time što iscrpljeno dete prihvata real­ nost da ne može — i više i ne želi — da izgleda kao da je odraslo. imaju kada treba nečega da se odreknu.45 U psihoterapiji se dešava da pacijent koji je propus­ tio da razreši edipovsku dilemu kao dete. 171 . Ono je iscrpljeno.« Ovo »odraslo ponašanje« zahteva ogromnu energiju koju dete u jednom trenutku više nije u stanju da održava.dilema. mora da prođe kroz isti proces u odnosu na terapeuta u svom odraslom dobu. sve počinje da ide glatko. Ona stavlja dete u očajnu situaciju. koje ga se nisu resile na vreme. moj problem 45 Jedan od razloga iz kojih Edipov kompleks ima toliku važ­ nost za psihologiju jesu teškoče koje odrasle osobe. Kada jednom dođe do ovoga. On ili ona mora da nauči da u datom trenutku prestane terapeuta da posmatra kao ob­ jekt svojih romantičnih i seksualnih želja i da se zado­ volji time što de na simboličkom nivou postati njegovo dete. Istovremeno. inače. To su ljudi koji nisu naučili da je nemogude čuvati svoj kolač i jesti ga u isto vreme. promenideš mišljenje. U slučajevima kada bi neka privlačna pacijentkinja po­ čela da oseda seksualnu želju prema meni. inače. Zbog toga se odlučuje za prednosti koje ima kao dete i odriče se svoje preuranjene seksualnosti.

Lepo se oblači. zar ne?« — pitao sam. Možda je Čak i zaposlena. Ne znam zbog čega — nikada nismo čak ni razgovarale. A l i od nečega u njoj me podi­ laze žmarci.« »Možda vam se čini neljubaznom«.« Bez obzira na to da li je moja odvratnost prema Sarlini bila primarno seksualna ili ne. Jedna druga pacijentkinja. » N i j e to — ja baš i ne volim da razgovaram sa os­ talim pacijentima. prilično inteligentna i perceptivna žena. I sam bih počeo da dobijam seksualne želje i fantazije u odnosu na nju i morao bih sve da učinim da se one ni na koji način ne umešaju u stvaranje mojih sudova i moju obavezu prema ulozi terapeuta. kad bi se desilo da neka od mojih pacijentkinja 172 . ali ja se ježim od nje. započela je seansu pi­ tanjem: »Znate onu gospođu koja dolazi da vas vidi pre mene?« Klimnuo sam glavom. Ona samo uđe u če­ kaonicu. Nešto kao — ne znam kako bih to nazvala — kao da u njoj postoji nešto zlo. to je ona. izgleda baš kao i svako drugi. Obično. njeno seksualno ponašanje za vreme terapije bilo je zaista neverovatno. A l i sa Sarlinom to nije bilo tako. osedao sam sve jači poriv da se držim što dalje od nje. od nje me hvata jeza. Cak i mogudnost neseksualnog dodirivanja izazivala mi je nejasnu muku u želucu.bi obično bio kako da joj ne uzvratim na isti način. pretpostavio sam. U pitanju je nešto drugo.puno fasciniran.klone svoju ljubav. I nisam ja bio je­ dini koji ga je imao. O njoj nisam imao nikakvih seksualnih fantazija. obično osedam toplinu prema pacijentima koji mi po. Ne znam tačno šta je to. Mislila je na Sarlinu. »E pa. pot. Kako je vre­ me odmicalo. A l i ako sam ikada srela osobu koja je zla. uzme svoj kaput i ode. » N e . bilo mi je muka i od same pomisli na seks sa njom. I to nikako nije prolazilo. U svakom slučaju.« »Ona ne izgleda čudno. Naprotiv. Nikada mi ni reč nije rekla. Mogude je da se taj moj osedaj sve jače od­ vratnosti nije odnosio samo na seks.

Da me je pitala da to radi. čini mi se. Sasvim je pri­ rodna želja da budemo u blizini onoga koga volimo.počinje prema meni da gaji nežna osedanja. Ja volim da ljudi uživaju u cvedu koje je hobi i moje supruge i moj. pa ja ne mislim da je vas i malo briga za me­ ne. Uopšte ne v i ­ dim kako dete da mi pomognete kada prema meni ne osedate čak ni toplinu.« » E . Bilo je stravično. Sarlina je uvek či­ nila da se pitam da li sam pravi terapeut za nju.« Jednoga dana kada nismo imali zakazanu terapiju.« » V i i vaše pedantne kategorizacije«. Vi ste kruti i distancirani. » N e vidim zbog čega nedete da me zagrlite. našao sam je u našoj biblioteci kako sedi i čita jednu od 17a . » T o možete sa sva­ kim da imate. seksualna. Kada sam je pitao šta to znači. i nju kako sedi u mraku i sluša tihu muziku sa radija. Dešavalo se nekih večeri kada nis­ mo imali zakazanu terapiju da pogledam napolje i vidim Sarlinin auto.« To sam i sam počeo da se pitam. optuživala me je. verovatno je ne bih odbio. postala bi stidljiva i pokušavala da to prikri je. parkiran ispred naše kude.« »Vama nije potreban seksualni odnos sa mnom«. jednostavno je odgovo­ rila: » V i znate da ste čovek koga volim. Ono za šta mene pladate je specijalna vrs. podmuklog i nasrtljivog. iz­ nova sam pokušavao da joj objasnim. U Sarlininoj želji prema meni bilo je nečeg nedo­ zvoljenog. nimalo se nije ustručavala da mi otvoreno stavi do znanja svoje seksualne namere. Niste topli. » V i ste hladni«. vikala je Sar. možda bih vas i za­ g r l i o « . Leti bi ranije dola­ zila na terapiju i sedela u našoj bašti. » K a k v e veze ima da li je meni potrebna seksualna ili bilo kakva druga uteha? Važno je da mi je potrebna uteha. A l i ne i Sarlina.ta pažnje. Ona.« »Da vam je potrebna uteha. A l i ona nikada nije pitala. odgovorio sam. koja je redovno zadržavala prave informacije o sebi.lina. »ali vaša želja za zagrljajem je.

Sarlinina čežnja za mojim zagrljajem i dodirom bila je. Pitao sam je šta tu radi. nisu dobij ala adekvatnu roditeljsku ljubav. Glavni razlog iz koga se dešava da deca ne uspe ju da reše edipovsku dilemu jeste što u doba pre četvrte go­ dine života. odgovorila je Sarlina bez imalo ustručavanja. preedipovsko doba. zar nije?« — odgovrila je. u stvari. preedipovska oralna fiksacija. za mene je čekaonica«. na kraju seanse. Sa psihoanalitič­ kog stanovišta. morao sam bukvalno da je izbacim iz kude. To se jednostavno ne može uraditi pre nego što se postave temelji. sKo ima kancelariju u kudi mo­ ra da očekuje da izgubi malo od svoje privatnosti. potreba za materinskom top­ linom i maženjem koje joj nikada nije bilo pruženo. ved stanje pre toga. lično sam doživeo ono što verovatno oseda žena koja je u situaciji da joj se udvara neko koga ona ne želi i ko čak može i da je siluje. Mnogi znaci su govorili da je to verovatno bio slučaj sa Sarlinom. » O v o je čekaonica. Njena majka očigledno nije bila žena koja može da pruži ljubav. Sarlinin osnovni problem nije bila nerešena edipovska diema. njena hrana je uvek bila druk­ čija od ostalih — uvek nešto posebno. Više nego ikada u životu. u tzv.« Pošto sam ustanovio da nije imala nikakvog oprav­ danog razloga da me vidi. bukvalno zgrabila i pokušala da me zagrli pre nego što sam uspeo da je odgurnem. rekao sam.mojih knjiga. »U danima kada ne primam pacijente. M o ­ gude je da je ona bila emocionalno osiromašena još od početka. Često je sanjala dojke. Ja sam njenu želju za dodirom doživljavao kao odvratnu i preteču. Rešavanje edipovske dileme je kao gradnja prvog sprata na kudi. A zar to nije bilo baš ono što joj je bilo tako očajno potrebno? Zar za njeno lečenje ne treba da ura174 . Sarlina me je u dva navrata. to je privatna soba u mojoj kudi. U stvari. Ritualno se držala dijete koju je prepisivao njen kult zbog čega je bila u neprestanoj potrazi za neobičnim organskim hranama i kada bi jela u društvu. Sarlina se nije sedala zagrljaja nijednog od roditelja.« »E pa. » T o je čekaonica onih dana kada primam pacijente kojima sam zakazao«.

Ako bi trebalo tačno da označim šta je učinilo da Sarlina ne bude izlečena ni posle onolikih godina koje je provela sa mnom. uključujudi i psihijatrijski kauč.la bude u njenim rukama. A l i . A l i ona na to nije pristajala. I kada se postigne. Proces dubinskog lečenja. a možda i nije.visnosti i psihološkoj opremi zrelosti. dolazi do lečenja. Da bi postala kao dete. A k o ne. Nije lako odrasloj osobi. Jer to je kao smrt. Nepre­ stano sam. morala bi meni da preda uzde i dozvoli mi da o njoj brinem kao roditelj. bar u okvirima psihoana­ lize. iznova pokušavao da joj pomognem da zauzme pa­ sivniju poziciju. I što je uznemirenije ličnosti dublje. poziciju deteta koje ima poverenja. temelj se ne može rekonstruisati. zahteva da se pacijent na nekom nivou i do nekog stepena vrati unazad. Pacijenti koji u tome uspeju dobiju potpuno novu 175 .dim baš ono što me ispunjava osedanjem takve mučnine? Možda treba da je stavim na krilo i mazim. to je teže. otkrio sam još nešto. vratiti ga u detinjistivo. Ona sebe nije smatrala gladnim detetom ved sazrelom osobom koja uživa u seksualnom lovu. raznim sredstvima. bio bi to njen neuspeh u vra­ danju.na da u odnosu na mene prihvati ni ulogu deteta. da dozvoli sebi da ponovo postane zavisno i tako lako povredivo dete. milujem i ljubim sve dok se najzad ne smiri? Možda je tako. A ipak nije neizvodljivo. u okvirima psihoterapeutskog odnosa. nema lečenja. Suština mog gađenja prema njenom dodiru ležala je u tome što je insistirala da taj dodir bude seksualan. koja je navikla da živi u neza. to je baš tako. bola i ranjavanja. iako sam ja bio voljan da negujem Sarlinu kao da je gladna beba. A l i svaki od tih pokušaja je propao. Morala bi da prestane da zahteva od mene seks. Shvatio sam da. ona nije bila volj. To* je težak i zastrašujudi zahtev. Tokom sve četiri godine koliko je radila sa mnom Sarlina je insistirala da kontro. O tome sam ozbilj­ no razmišao. Bez povratka. Htela je da uzde u svakom trenutku budu u njenim rukama. dok sam razmišljljao. a još manje bebe. što je u detinjstvu pacijenta bilo više izgladnelosti.

Od­ nos između pacijenta i terapeuta postaje ne samo uravno­ težen ved i razigran i pun radosti. među svojim vršnjacima. rek­ la je Sarlina odjednom. ako bi izgledalo da je to neophodno. vi ste moj pacijent.crtu u ponašanju. To je idealno partner. Niste još naučili da se orijentišete čak ni usred dana. Ja hodu da vam pomognem u rešavanju tih problema. odgovorio sam. a ne da zadovoljavam vaše seksualne želje. u stvari. Oni dobiju neku vrstu nevinog po­ verenja koje u svakom trenutku.« » A l i ja sam vaša vršnjakinja«. I to je u redu.« » A l i to što sam vaš pacijent ne znači da vam nisam ravna. uzviknula je. »ali moja uloga. » A l i ovo ne bi bio incest«. rekla je Sarlina. može da se povuče.« »Ja. stavio na krilo i pružio joj sve što treba. a da su incestualne veze uvek prepreka na tom putu. »Sta ne vidite?« — pitao sam. »Sarlina. Imali ste loše roditelje 176 . Moj posao je da vam pomognem da odrastete. jeste uloga rodi­ telja. »Još uvek ne vidim zbog čega«. u njoj nikada nije bilo ničeg nevinog i istinski poštenog. beba. ali koje isto tako može lako da se vrati. Sa psihološke tačke gledišta. Vi imate svakojakih velikih problema za koje vam je potrebna pomod. Kod njih se pojavi neka smirenost koju ranije nisu imali. » V i niste moj otac. A l i do toga nikada nije došlo. Ja ne želim da spavam sa vama.« Još jednom sam joj strpljivo objasnio da je dužnost roditelja da detetu pomažu da se osamostali. Nastavila je do kraja da igra ulogu odrasle osobe. Bez obzira što je u su­ štini očigledno bila dete. u tredoj godini terapije. vi meni niste ravni i to je činjenica. nisam vaš pravi otac«.stvo majke i deteta. siguran sam da bih je. ako je potrebno.« »Sarlina. Da se takvo stanje uspostavilo i kod Sarline. Vi niste u stanju čak ni da zadržite najobičniji posao duže od nekoliko meseci. vi ste. možda. » Z b o g čega dete ne treba da ima seks sa svojim ro­ diteljima. kao vašeg terapeuta. Seks možete da dobijete bilo gde.

U prošlosti su vas prevarili i nisu vam pružili ono što je trebalo zato to sada treba da vam se nadoknadi. Dozvolite mi da vas nahranim. To je u redu. I ja bih to voleo.i ima svakojakih razloga koji čine da još uvek budete beba. neiskreni. Međutim. Tražila je detinju hranu prerušenu u seksualnost — što samo po sebi nije tako redak fenomen. u stvari. na ovaj ili onaj način. Stalno sam iznova. Zašto se ne opustite i dozvolite da vam uka­ zujem pažnju kao roditelj? Ja. molim vas. Ovo je u izvesnoj meri bilo i zbog toga što je moju ponudu smatrala zamkom: to nije čudno. Pitanje modi. prestanite da pokušavate da me posedujete seksualno. Sarlina. 177 . Vama je to potrebno. Ležite i uživajte u toplini koju mogu da vam pružim. A l i prestanite da se pravite da ste jednaki sa mnom. To je lepo. ponavljao: » V i . u stvari. Vi to. A l i . jer je materinska nega koju je kao dete dobijala od svoje majke zaista bila zamka. u stvari. Kao da mi je naređivala: »Leci me. Htela je da se leci. Stvar je više bila u tome što je htela po svaku cenu da zadrži svu mod za sebe. Hodu da vas imam i nameravam to da ostvarim. Opustite se. Zaboravite to. i zaslužu­ jete. još uvek sam osedao da su Šarlinini nasrtaji.« A l i ona to nije učinila. ali da u tom procesu ništa od sebe ne da i da se ničega ne odrekne. samo što je Sarlina uporno odbijala da skine masku. Ona je htela da bude podojena. Zaboravite taj seks. ali da to bude prerušeno u seks. Suviše ste mladi.« Iako nije mogla da bude otvorenija u iskazivanju svojih namera prema meni. Niste vi još spremni za to. zaista.« »Nedu da zaboravim. da je ovaj strah bio jedini izvor njenog otpora. još bi bilo mogude da ga radom prevaziđe. hodu da vas volim na taj način. hodete da vam ja budem majka. A l i druga stvar je tu bila od mnogo vede važnosti. Nije se radilo samo o njenom strahu da mi dozvoli da nad njom steknem materinsku mod.

Ali sam je. Svaka obična. našao i kod mnogih drugih. Sada ona ka­ že: »Ja te volim. O v u želju je označio kao »incestuoznu simbiozu«.4* Kada je htela da me prekori zbog toga što sam hla­ dan i ne želim da je zagrlim. a taj je da se tu ne radi jednostavno o regresivnoj čežnji za majkom (što može biti od koristi u lečenju). tako i ostaje. . « . nego i da bude šef onome ko je hrani. »ali htela bih da prestaneš da cepaš knjige«.+). Sarlina je govorila: »Ja od vas samo hodu potvrđivanje. Dete ne mora ništa da radi da bi tu ljubav zaradilo. ona kaže: » T i si dragocen ved samo zato što postojiš. mislim da kod zla postoji jedan bitan faktor. Suština materinske ljubavi prema malom detetu jeste afirmacija. ved o pokušavanju da se majka dobije bez re­ gresije — o insistiranju da se dobije ono što majka pruža a d a ' s e ne izgubi ništa od onoga Što spada u ulogu odrasle osobe i modi koju ona u sebi nosi. Dete počinje da uči reči »dobro« ili » l o š e « .ciju mora da zaradi. Kako terapeut koji nede čak ni da me potvrdi kao osobu može uopšte da me leci?« Ovo je bila važna reč. bar do izvesnog stepena. Međutim.« U toku druge i trede godine života deteta majka od njega počinje da očekuje sve više stvari. N j u sam svakako našao kod Sarline. Bezuslovna ljubav. I kada to počne. Sada svoju afirma. Ona dete voli onakvo kakvo je. Period bezuslovne afirmacije traje samo koliko i rano detinjstvo. 178 . I uči da mora da bude dobro dete ako hode da i dalje bude potvrđivano. 1964. da nauči da ide na nošu.« Ona nije htela samo da je hra­ ne. »ali hodu da prestaneš da vučeš lampu sa stola«. kao na primer. . jednostavno zato što ono postoji. Ta ljubav je izjava afirmacije. I od tada pa nadalje. u 46 Želja za regresijom u stanje jedinstva sa majkom jedna je od tri karakteristike na koje je Erih From naišao u svojoj ana­ lizi zle ličnosti.ali nemoj da me menjaš. To je ljubav bez ikakvih obaveza. »ali htela bih da mi malo pomogneš time što deš da kažeš kada hodeš da ideš na nošu da više ne moram po ceo dan da perem pelene«. a l i . zbog njega samog. zdrava maj­ ka voli svoje malo dete bez ikakvog određenog razloga. ili »sindroma propadanjac (Covečje srce: njegov dar za dobro ili zlo * H a r p e r & Row. njena ljubav. postaje uslovljena. Kao psihološki odrasle osobe mi smo svi. takođe.

A l i meni je bilo nemogude da joj to nado­ knadim. A k o ne iz nekog drugog razloga. da je potvrdim ne kao onu što bi mogla da po­ stane. doslednu. A l i sve do trede godine terapije nisam bio svestan ko. bila autistična. ovaj zahtev mi je bilo ne­ mogude da ispunim zbog toga što je to bio zahtev da afirmišem njenu bolest. naša je dužnost da od sebe činimo dragu osobu.maciji bez obzira na činjenice« (Dobro i zlo [Charles Schribner's sons.manjoj ili vedoj meri. ali je isto tako insistirala i da se prema njoj ponašam kao da mi je ravna. bezuslovnu ljubav koja se može doživeti samo u ranom detinjstvu. 47 Sarlina nije htela da bude lečena. ved kao onu što je bila — sa bolešdu i svim osta­ lim. Ključni element u Sarlininom ponašanju je bila nje­ na molba — ne zahtev — da je volim bez obzira na to šta radi. 179 . ali da se ne menja. To nimalo nije čudno jer smo imali jasnu evidenciju da u ranom detinjstvu od majke nikada nije dobila tu bez­ uslovnu. Ona je bila prevarena u pogledu tog nasleđa. Htela je da bude voljena onakva kakva jeste — s neuro. Time bih joj pružio ono što je od mene želela — ljubav majke prema malom detetu. I mada to nikada ne bi rekla. Insistirala je da je volim kao što majka voli malo dete. Jer od mene je zahtevala da je bezuslovno v o ­ lim kao bolesnu odraslu osobu. afirmativnu ljubav koja treba da bude nasleđe svakog deteta. SAMA SEBI ZAKON Sada je Sarlinina samovolja ved postala očigledna. poste­ peno sam uviđao da je razlog što je nastavljala terapiju bila njena namera da zadobije moju ljubav bez terapije — to jest. 47 Po recima Martina Bubera. zli ljudi insistiraju na »afir. Ona je htela da bude voljena.zom i svim ostalim.like su dubine te samovolje. da čuva svoj kolač i da ga jede. da poseduje i moju ljubav i svoju neurozu: i. A onda sam otkrio da je Sarlina. naučili da ako hodemo da nas vole. 1361). s. u stvari. 1953.

po njenom mišljenju. ne moja. bila autistička.« A l i ako su normalni. Sarlina je. Jedne zimske nodi. napravio sam sebi mar180 . Autistična osoba nema nikakve svesti o nekima od suštinskih dimenzija stvarnosti. za Sarlinu je njena »lju. potrebe drugih ljudi ili zahtevi stvarnosti. kao osnovni princip svoje doktrine. Potpun neuspeh u podređivanju sebe stvarnosti na­ ziva se autizmom. ona je mislila da to čini za mene. A stvarnost je bila drukčija: ne samo što mene uopšte nije bilo briga za dizajn na čekovima.Mentalno zdravlje nalaže da se čovekova volja pod­ redi nečemu višem od sebe. Takvi ljudi žive bukvalno »u svom svetu« gde je svako od njih »sam« apsolutni vladar. Međutim. Ona je u svojoj glavi videla vezu između mene i određenog di­ zajna koji je na čeku tog meseca. taj princip je Bog i zato kažu: »Da bude volja Tvoja. nego što ni njen izbor dizajna nije imao nikakve veze sa mo­ jom stvarnošdu. ja sam njenu ljubav doživljavao kao nešto što potpuno isključuje stvar­ nost mene. zalagao za ljubav prema čovečanstvu. Kada mi je svakog meseca davala ček sa novim dizajnom. čak i oni koji nisu re­ ligiozni. podredide se.« Iako sam uvek iznova postav. Za religiozne ljude. volela sve ljude. znali to oni ili ne.ljao pitanje istinitosti te tvrdnje. Kao što sam definisao u knjizi Put kojim se rede išlo — »mentalno zdravlje je kontinuirani proces posvedivanja stvarnosti po svaku cenu«. A za m e n e je. nekoj »višoj sili« — bilo da je ljubav ili istina. Kad god sam Sarlinu pitao zbog čega hode seks sa mnom. Ova reč potiče od grčke reči »auto« što znači »sam«. mi moramo sebe da podredimo nekom principu koji ima prednost nad onim što bismo mi u datom momentu hteli. kao osobe. A l i to je tako bilo samo u njenoj glavi. Da bismo bili u stanju da pristojno funkcionišemo u ovom svetu. njen odgovor je uvek bio sasvim jednostavan: »Zbog toga što vas volim. Sarlina je sebe videla kao osobu hoja hoda kroz život prosipajudi darove i milosrđe na sve strane. Kult kome je pripadala se.bav« bila n e p o s r e d n a . m e đ u t i m . nekoliko mi­ nuta pošto smo završili terapiju.

zaista neobičnog rituala. Izašao sam da pogledam. baš je za­ bavno kad pokušavam da pogodim kada du ostati bez benzina. pošto vam merač pokazuje da je rezervoar prazan. bar koliko ja znam. rekla je. » P a . sada je devet sati uveče i nalazimo se u seoskom kraju.tini i otišao u dnevnu sobu da se. Spol ja se začuo zvuk automobila koji je neko bezuspešno po­ kušavao da pokrene. pomalo sarkastično. »Sta dete sada?« »Mogla bih da uđem kod vas i telefoniram dežur­ noj službi. veselo je odgo­ vorila Sarlina. nekada dođu i nodu.« »I pretpostavljam da je nemogude da je ovo jedan od tih slučajeva?« — pitao sam.« » K a k o to mislite 'uvek pokazuje da je prazan'. » O . šta oni mogu da urade?« »Pa. za šta sam retko imao vremena.« »Da niste ostali bez benzina« — pitao sam. » N e verujem da je u tome problem«. » N e verujete? Sta pokazuje merač?« »Pokazuje da je rezervoar prazan«. Osim toga. bila je to Sarlina. ne tako često. je li polomljen?« » N i j e . pa on uvek pokazuje da je prazan. »ne mogu da upalim. Možda tri ili četiri puta godišnje.« » K o l i k o često vam se desi da ne pogodite i nađete se bez benzina?« — pitao sam začuđen otkridem ovog novog. Znate. ja nikada ne ku­ pim više od dva galona benzina. opustim i pregledam nagomilanu poštu. U tome sam prilično dobra. po čemu ste zaključili da niste ostali bez benzina?« » O .vorila. Nasmejao bih se da se nisam iznervirao. ona je odgo. Sta mislite. Na taj način znam si­ gurno da ga ne trošim bez veze.« »Sarlina. » N e znam o čemu se radi«. Jedina druga stvar koju bih mogla da uradim jeste da od vas pozajmim malo benzina.« 181 .

od­ govorio sam. Zar vam nije bilo lepo?« »Sarlina«. Najzad.« I tako sam pošao da potražim kofu i levak. Pretpostavljam da je i vama bilo lepo. Baš sam uživala. bilo je cakano. »Naravno.»Ja. Zar vi niste?« 182 . Moj martini se ugrejao i postao bljutav. na žalost. možda. » N e znam. Kao neka avantura. Zbog benzina mu nisam osedao ukus. Da li znate da je to bila prva stvar koju smo nas dvoje zaista zajedno uradili? Bilo je zabavno raditi sa vama. Volim da uvek budem pripremljena. tamo u mraku. » Z a r ne bismo mogli da izvučemo malo iz vašeg au­ tomobila?« — Sarlina je pitala. rekla je živahno.« »Sta vas navodi na tu pretpostavku?« » N e znam šta. možda.« »Sta mislite. nemam nikakve rezerve benzina«. pristao sam. » D r ž i m ga u gepeku.« »Uživali ste?« — ispitivao sam je. Ustima sam povukao mlaz benzina iz mog automobila da bi mogao da krene kroz crevo koje mi je dala. Ja sam mislila da ljudi vole jedni drugima da pomažu. i mogli«. ono smišljanje kako da izvučemo benzin i pokrenemo au­ to. ja sam je upitao kako se osedala zbog onoga što se desilo. » O . nešto što mi se više radilo?« » N i j e . I u tome smo bili zajedno. »zar vam nije palo na pamet da sam ja. kako sam se ja osedao?«. » T o bismo. »samo što nemamo čime. Dao sam joj jedan galon. U mo­ jim ustima je bukvalno ostavila neprijatan ukus. imao nešto drugo da radim te večeri. upitao sam. Bar ja sam takva. Ničim nije pomenula debakl kojim se završila prethodna. Njen automobil je odmah proradio i ona se odvezla. Dva dana kasnije Sarlina je došla na slededu seansu. osim da vama pomažem da upalite auto. Bilo je uzbudljivo. Bilo mi je veoma hladno kada sam ponovo ušao u kudu. rekao sam.« »Imam ja crevo kojim to može da se uradi«. Cele večeri nisam mogao da osetim ukus ničega drugog osim benzina.

međutim ta njena »ljubav« je postojala samo u njenoj glavi. zaista. Sta vam ja tu mogu?« Digao sam ruke od daljeg pokušavanja da udaram glavom o neprobojni zid Sarlinine nesvesnosti. Jedini odnos koji narcisoid može da uspostavi je onaj koji Martin Buber naziva »odnos ja-ja«. moja osedanja. Sto se nje tiče. Za potpunog narcisoida. bez sumnje. sve što su drugi od nje doživljavali bilo je nerviranje. » U rezervoaru je bi­ lo manje benzina nego što sam mislila.nosti.« »Sarlina«. ali to najčešde sasvim dobro radim. Sarlina se nije spoticala o nameštaj. drugi ljudi imaju psihološku realnost isto koliko i komad nameštaja. ali njena nesvesnost se nije ograničavala samo na mene ili druge 44 Vidi Ja i sons. Za samu sebe ona je bila »svetlost čovečanstvu«. To je sasvim dobar pro­ šek. u stvari. To je za vas. Možda dete redi da je trebalo bolje da predvidim kada de nestati. 1970). 4 8 Sarlina je. »ja vozim tri puta duže nego vi i nikada mi se nije desilo da ostanem bez benzina. velika stvar.« »Pa. Autizam je narcizam krajnje vrste. haos i konfuzija. Ti. nisu postojala.« »Niste?« » N e « . koje je redovno ostavljala za sobom. Ved sam vam rekla da mi se samo tri ili četiri puta godišnje dogodi da ostanem bez benzina. zaista verovala da me vo­ li. To nije moja kri­ vica. glatko j e izjavila Sarlina. Ona nije postojala ni u kakvoj objektivnoj stvar. W a l t e r Kaufman (Charles Scribner's 183 . »da li ste se bar u jednom trenutku osetili neugodno ili neprijatno? Da li vam je imalo bilo nezgodno što sam ja morao da vam pomognem da se iz vučete iz neprilike za koju ste sami bili odgovorni?« »Ništa ja tu nisam bila kriva. izgleda da je vama strašno važno da li imate benzina ili nemate. prev. neko ko širi sredu i radost gde god se pojavi. Međutim. rekao sam. ponovo sam je pitao.»Sarlina«.

Ovaj simptom dugo nisam shvatao — možda baš zbog toga što je odgovor bio tako oči­ gledan.rapijski sastanak. Možda jednostavno ne vodite dovoljno računa. čim sam postao svestan njenog autizma.« » T a č n o « . na primer. »Ovaj sastanak se ne od­ vija onako kako sam ja želela«. radosno je uskliknula Sarlina. Ona se.ljude. rekao sam.« » T a č n o « . Videdemo se sledede nedelje. Ako se izgubite u svojim fantazijama. »Baš sam tražila šesto osamdeset četiri. redovno gubila ako bi vozila neko malo duže vreme. »Nemam namere da ležim ovde i da slušam da mi neko drži pridiku kao nekom detetu. pa ja ne mogu da radim dve stvari odjednom. takoredi da pevate svoju pesmu i da očekujete da ministarstvo saobradaja po njoj igra.j e ? « — Sarlina je odgovorila iznervirano. morate da v o ­ dite računa o saobradajnim znacima. A k o nedete da se izgubite. Sarlina. »Bududi da se stalno gubite u putu«. zar ni. » N e možete.« Sarlina je skočila sa kauča.« »Ali. »možda je problem uvek isti. za­ gonetka je postala vrlo jednostavna. Ne mogu i da smišljam pesmu i da se koncentrišem na sao­ bradajne znake. toliko ste puta ved tuda vozili za Njujork-Siti i skretnice su svuda jasno obeležene. A l i .« » T o je ono što sam vam upravo sama rekla. ali to je zaista tako. Ovo je vrlo važno pitanje. primetio sam: » T o zvuči kao da ste promašili skretanje sa auto-puta osamdeset četiri na put šesto osam­ deset četiri.« 184 . Kada se jednom pri­ likom žalila da je završila u Njubergu umesto u Njujork-Sitiju. molio sam j e : »Sarlina.« » E . izgubidete i vezu sa spoljašnjim sve­ tom.« Ovo nije bilo prvi put da je Sarlina prekinula te. Ipak. niste bili skoncentrisani. ostanite i hajde da po­ kušamo da radimo na ovome. Kako ste mogli da promašite?« »Pa. rekla je hladno. bio sam upo­ ran.« »Znači. ostalo vam je još pola sata. Zao mi je. Molim vas. nešto sam pevušila i pokušavala sama da izračunam u glavi kada da skrenem.

Zbog toga što je pravila uvek sama stva­ rala. Sarlina je mnogo polagala na ljubaznost. »Zašto bih bila nervozna?« »Da ja počinjem nov posao. Ja odlično znam da vodim brigu o deci. Sada smo njenu te­ rapiju radili ved dve i po godine i Sarlina je za to vreme promenila četiri radna mesta. rie obazirudi se nimalo na ono što traže njeni poslodavci. Igrajudi po svojim pravilima. A nije bila važna ni konfuzija koja bi zbog toga neizbežno nastala. koje je unapred odredila. Stalno je ponavljala da sam i ja neljubazan. re­ kao sam. Na kraju krajeva. a i radila sam u crkvenoj školi. Činjenica da ta pravila nisu bila i pravila onoga ko ju je zaposlio nije bila ni od kakve važnosti. ona nikako nije mogla da razume zbog čega je vrlo brzo počinjala da nervira ljude oko sebe i zbog čega bi se svima za kratko vreme popela na glavu ako ne i sasvim smučila. »Ljudi su tako neljubazni«.« » A l i ja znam pravila«. 185 . ja se pomalo bojim pred svakom novom situacijom gde ne znam pravila. imam mlađu sestru. bio bih nervozan«. Pred početak njenog petog zaposlenja pitao sam j e : »Jeste li nervozni?« Ona je izgledala iskreno iznenađena. » K a k o možete da znate pravila posla koji još niste ni započeli?« »Moj posao j e da pomažem u državnoj školi za retar­ dirane. U to vreme sam počeo da razumem još jedan od Sarlininih simptoma: njenu nesposobnost da se zadrži na jed­ nom poslu više od nekoliko meseci.A l i vrata moje kancelarije su se sa treskom za­ tvorila. Pogledao sam je zapanjeno. odvratila je Sarlina. Žena koja me je zaposlila rekla mi je da su ti pacijenti kao deca. objasnila bi ona. između kojih je du­ že periode bila bez zaposlenja. U stvari. Bojao bih se da nedu imati uspeha. zar nisam?« Daljim ispitivanjem ovog problema počeo sam da shvatam da Sarlina nikada nije bila nervozna pred stu­ panje na novo radno mesto zbog toga što je pravila uvek znala unapred. »Naročito ako sam pre toga toliko puta bio otpušten.

Proveli ste skoro dve godine kao profesionalni nastavnik hrišdanske doktrine«. »Ja pokušavam da vas uhvatim u zamku u kojoj dete jasno sagledati svoj pro­ blem. Uvek sam iznova pokušavao da joj objasnim — nekad nežno. a ne o značenju. A l i najbliži odgo­ vor na to koji sam od Sarline dobio bio je: »Svet nije nimalo fleksibilan i vrlo je neljubazan. šta vi verujete. požalila mi se Sarlina jed­ nog dana. Psiholog kod koga sam je uputio na konsultaciju rekao je da »ima koe. a ako bi ih uradila. »Otkud ja znam?« — odgovorila je očigledno izner­ virana. priznao sam. » V i ste osoba posvedena religiji«. U čemu je po vašoj religiji smisao života?« »Ja nisam hrišdanka«. nekad ubeđivanjem — da je njena nebriga za druge ljude ono što čini samu srž njenih neuspeha i da je njen ekstremni narcizam autodestruktivan.« » V i pokušavate da me uhvatite u zamku« — uspro. »Valjda niste toliko glupavi da nemate pojma o tome šta je za hrišdane smisao života. svrha ljudske egzistencije.ficijent inteligencije kojim bi mogla da potopi ratni brod«.pekta teologije kao i psihologije.tivila se Sarlina.« 186 . »U čemu je smisao života?« — pitao sam je sa izgle.« » M e n e ne interesuju modeli.« Pred kraj terapije problem je bio osvetijen i sa as.« » V i ste odgajani u Hrišdanskoj crkvi. oni bi retko imali veze sa zadatom temom. Sarlina je retko uspevala da na vreme završi pismene radove. ipak je model. izjavila je Sarlina. primetio sam. »Moja reli­ gija govori o ljubavi. » V a ­ ša religija sigurno ima nešto da kaže o smislu života. » S v e izgleda besmisleno«.dom nevinosti. A ipak je propala u vrlo osrednjem koledžu. »U pravu ste«.I razlog iz koga nije uspela da završi školu uskoro je postao jasan na sličan način. nastavio sam da je izazivam.« »A šta hrišdani kažu o značenju života? Čak iako to nije ono u.

Bila ona zaista posednuta ili ne. za­ ista. monotonim glasom kao da mrzovoljno ponavlja neki strani katehizam. 2eleo sam da plačem. I tako je i Sarlinina podsvest. Za trenutak sam pomislio da de se zaplakati — prvi put otkako radimo. sa iznenađenjem koje me je uplašilo. pred kraj našeg zajedničkog rada.« Ovo je bio još jedan sastanak sa koga je Sarlina izašla pre kraja. Osedao sam strahovito sažaljenje prema njoj. »Ja nedu da živim za Boga. Nikada ga svesno nije priznala. odlučila da progovori i sa zapanjujudom preciznošdu mi otkrije kakav je. » S v e se dešavalo na drugoj planeti. prvi. izgovorila je Sarlina ravnim. ali mi suze nisu dolazile. U tome nema mesta za mene. A onda. » O . ono što je zazvučalo kao prigušeni jecaj pretvorilo se u riku. SAN O VELIČANSTVENOJ M A Š I N I Sarlina je tokom cele terapije ostala pri svojoj tvrnji ne samo da mene voli. Moj narod je bio u 49 Možda nije bez značaja to što Malahi Martin u Đavolovom taocu. Bila je to četvrta godina njene terapije. »Prošle nodi sam nešto sanjala«. Nastala je tišina. Nedu. »Svrha života je da se sla­ vi Bog. 4 9 A l i podsvest ima divan i uporan običaj da govori istinu. To bi bilo kao moja smrt«. drhtavim glasom je rekla. U svoje ime. ved i da bi htela da joj bude » d o b r o « . 187 .« » I ? « — pitao sam. Bože. »Ja to ne mogu. prisedala se jed­ nom Sarlina. u Sarlinino pretvaranje je uspela da prodre samo njena podsvest.varanjem«. ona je tako sama«. najduži i najteži stadij um u egzorcizmu naziva » p r e t . njen odnos prema meni.» M i postojimo u slavu Boga«. koji je naučila napamet i koji joj izvlače pod pretnjom pištolja. bilo je sve što sam uspeo da prošapudem. Ja sam ved duže vremena sumnjao u istinitost i jednog i drugog — mada je sasvim mogude da je ona sama verovala u to. Ja hodu da živim za sebe.

»Sta ste najviše osedali u odnosu na taj san?« — pitao sam. Iskoristio. Imala je razne vrste naoružanja.« Jedna od veoma zanimljivih stvari u vezi sa ovim snom bila je Sarlinina mahnita reakcija na moju inter­ pretaciju. Usred toga sam se probudila veoma uz­ rujana. zaleteo se prema mojoj mašini i počeo da nasrde na nju. baš kada su mi se čula probudila. Bila je ogromna i veoma komplikovana. Frenetično sam pritiskala dugmad i povlačila poluge. punom samopouzdanja. Znala sam da je došao sa namerom da uništi moju mašinu pre nego što počnemo da je upotrebljavamo. Znali smo da sa njom možemo da poDedimo. Osedala sam se nadmodnom. A l i to me nije zbunilo. Nisam sigurna da li sam na kraju uspela da odhijem njegov podmukli napad ili je on uspeo da uništi moju divnu mašinu. širi hemijske ot­ rove i da radi mnoge druge stvari. koja de ga ubiti i razneti. jedan od neprijatelja. ispaljuje rakete na velike daljine. Izgledalo je da hode da spava sa mnom. on je iznenada skočio. A onda. Baš sam bila u završnoj fazi rada na mašini kada u laboratoriju uđe neki čovek. odgovorila je Sarlina. Pomislila sam da bih mogla da vodim ljubav sa njim. Bila sam besna. U jednom uglu moje laboratorije bio je kauč. Dojurila sam i počela da pritiskam dugmad za odbranu. Nisam stigla sve da proverim i isprobam pre toga. Mogla je da izbacuje torpeda kroz v o . Legli smo i otpočeli. A l i ona nisu radila. A l i ja sam konstruisala zaista veličanstvenu ma­ šinu koja je bila istovremeno i za napad i za odbranu. On me je prevario. »Taj čovek me je obmanuo. a onda ga uklonim pre nego što se do­ kopa jnoje mašine.« 188 . Dugo se nije znalo ko de pobediti. »čim ste se probudili?« »Bes.du. Imali smo dosta vremena. baš kada je sve krenulo. Bio je stranac. u stvari. zanimala ga je samo mašina.« » N a šta ste najviše bili besni?« » N a onog prevaranta«. A l i onda.ratu sa nekom tuđom rasom. on je prestao i počeo da napada moju mašinu. Pretvarao se da mu je stalo do mene a.

čak i ubijete čim završite sa seksom. »Pomislila sam da ste to. »Jasno sam vam stavio do znanja da nemam namere sa vama da stupim u seksualni odnos. insistirala je Sarlina.« »Znači. iz onoga što go­ vorite. nastavljala je Sarlina.« » A k o čovek u vašem snu predstavlja mene«. »Možda vas.« »Sta mislite.« »Da. objasnio sam. »Pretvarao se da me voli. »šta mislite. vi čim sam se potpuno razbudila. koga on predstavlja?« — upitao sam.« » A l i vas ja u tom pogledu ne obmanjujem«. pitao sam. Ne biste bili takvi da vam je zaista stalo do mene. A i uvek ste tako samozadovoljni. odgovorila je. Vrlo se malo trudite da razumete moja osedanja. » K a k o to mislite?« » V i ste od početka znali da je on došao pre svega radi vaše mašine«. možda. Skoro nikada ne saosedate sa mnom. bio je tako plavokos i visok«. ni to nedete da učinite. vi ste ljuti na mene zbog toga što vas ob­ manjujem?« Sarlina me je pogledala kao da sam idiot koji izjav­ ljuje nešto što je očigledno.« » A l i se zato pretvarate da vam je stalo do mene«. a to nije bila istina.« » N e . Pomalo je ličio na vas. čak ste planirali da ga uklonite i.» A l i zar niste i vi njega isto toliko obmanjivali?« — pitao sam.tio sam. Vi to dobro znate. A l i time samo obmanjujete samog sebe. ne vidim da vam je stalo do njega.« »I odbijam da naš odnos pretvorim u seksualni. U stvari. šta predstavlja mašina?« »Mašina?« 189 . Mislili ste da dete to lako izvesti. »Naravno da sam ljuta na vas. verovatno. prime. Meni se čini da ste vi njega hteli da obmanete time što ste hteli sa njim da spavate. »Nije mi jasno zbog čega vas je njegovo ponašanje toliko potreslo kada je on samo radio ono radi čega je došao i što ste vi od po­ četka znali. Stalno vam govorim da vam nije dovoljno stalo do mene. »Sasvim je mogude da vi iskre­ no mislite da vam je stalo. I mada iz­ gleda kao da ste ga seksualno želeli. on je mene obmanuo«.

« »Pretpostavimo da umesto vaše inteligencije mašina predstavlja vašu neurozu.« » A l i vaša inteligencija je u snu služila samo u rat­ ne svrhe«. »Krcata je oružjem za napad i odbranu. o tome nisam razmišljala«. Bila je konstrui190 .zad sam pitao strepedi od njenog besa.« »Pa. razdragano je odgovorila Sarlina. mašina. zajaukala je Sarlina.« Sarlina j e zaurlala: » N E ! « Bilo je to tako snažno NE da sam se skupio u sto­ lici. sa vama moram stalno da budem sprem­ na na sve«.»Da.« Sarlini se očigledno do­ padala ova interpretacija.. Počela je da opisuje izgled mašine. pomalo zbunjeno. » N E .ca. rekao sam. Pone­ kad me navedete čak da počnem da. u snu ste mi protiv. ali osedao sam se kao da je na mene vrištala svom snagom za koju je ljudski glas sposoban. Vi. gotovo kao u hvalospevu. primetio sam. » N e ? « — slabašno sam pitao. Komplikovana do neverovatnih grani.. »Zbog toga što je bila tako divna«. »I vi ste vrlo inteligentni. To nije moja neuroza. Bila je komplikovana. Služi vam samo kao oružje. »Zbog čega kažete da nije vaša neuroza?« — naj. »I ja zaista mislim da vi i vaša terapija pokušavate da potkopate moju inteligenciju. zar niste?« Najzad je rekla: »I pokušavate da uni­ štite moju mašinu.« » V i . Prilično jak protivnik.« »Pa. Mogla je da radi tako puno stvari. Ovo je zbunilo Sarlinu.« »Zbog čega sam vam ja protivnik?« — upitao sam.verujem u stvari u koje ne verujem. » T o sam vam ved rekla. Sasvim je tačno da ja poku­ šavam da uništim vašu neurozu. zaista. »Valjda moju inteligenciju. odgovorila je Sar­ lina. volju. » P a .« Ponovo sam bio bačen u stolicu. zaista. bogami.nik. pokušavate da mi otmete moju inteligenciju i moju. »Moja mašina je bila pojam lepote». Ni danas ne znam koliko je glasno Sarlina ovo izgovorila. posedujete visoku inteligenciju«.

Sarlina je ponovo zavrištala. To je bila najlepša stvar koja je ikada napravljena.« Gotovo protiv svoje volje učinio sam nešto što v e ­ rovatno nije trebalo da učinim. carskom besu. Imala je i puno mirnodopskih funkcija. Vi treba da budete otvoreni prema ljudima. I još vas sprečava da se približite ljudima zbog toga što je sagrađena u ratne svrhe — da bi vas zaštitila od ljudi. a onda je potpuno ozbiljno izjavila. 191 . Nasmejao sam se. rekao sam. ona je ved izašla iz ordinacije. što je verovatno i bilo potrebno u odnosu na vaše rodi­ telje. čija je jedina svrha. »Jeste. »Ona je radila i druge stvari.« » A l i nije radila«. A l i vama više nije potrebna takva zaštita. Vi ste godinama radili na njenom konstruisanju. Imala je toliko ni­ voa i operacija. » P a . na primer.« » N i j e rat bio njena jedina svrha«. On nikako ni je smeo da pokuša da je uništi. Ta mašina vam ne treba. Trebalo je samo da je još malo doteram.lina kao ranjena zver. dodao sam tiho. a ne da ratujete sa njima. ali je i glomazna. zavijala je Sar. objavila je u hladnom.sana sa toliko pažnje i genijalnosti. Radila je. » V i je više nedete tako nazivati i ovaj sastanak je sada završen. Ona vam je samo pre­ preka. Sarlina«. zaista. stalno vas spotiče i ne radi kada treba. obavlja brojne funkcije. Sarlina je opet izgledala zbunjena.« » K a o na primer?« — pitao sam. Sarlina je skočila sa kauča. Bila je vrlo korisna u tom smislu. rat — držanje ljudi na odstojanju. » T a mašina nije neu­ roza«. Mog­ la je da radi. pre nego što sam mogao da se pobunim. Za momenat je izgledalo kao da pretura po sedanju.« »Ja zaista mislim da ta mašina predstavlja vašu neurozu. Ona.« I u roku od jedne sekunde. Sve što joj je bilo potrebno bilo je još malo vremena za testiranje. kao za nokte na nogama. Bila je pravo remek-delo. Radila bi božanstveno. »Vaša neuroza je velika i komplikovana. dole pri dnu je ima­ la mašinicu za doterivanje zanoktica — znate. Ja samo nisam imala dovoljno vremena da je testiram. Ona nije ništa drugo do sistem naoružanja.

Bez uspeha smo radili na ovome ili onome. video kao neprijatelja? Osim toga. I ja sam nju video na sličan način. više oseda. ni sa terapeutom pre mene nije po. A l i njena podsvest — taj rezervoar istine u svima nama — obeležila me je kao tuđinca i nepri­ jatelja. na nekom nivou. Kada sam se povlačio iz njenih zagrljaja. da. ponekad je izgledalo da Sarlinu po­ kredu strasti koje su bile potpuno van domašaja mog razumevanja — tako mračni motivi da mi se činilo da su 192 . Viđala me je dva do četiri puta svake nedelje u periodu od preko tri godine.kim posle. odlučno je odbijala. I nastavila je terapiju još šest meseci. Verujem da sam se potrudio koliko sam mogao da joj pružim ljubav i pomod i da sam u potpunosti za­ radio prilične svote novca koje mi je platila. Ona me je neprestano optuživala da sam neosetljiv prema njoj i ja sam se često pitao da. verovatno. Pretpostavljam da je ona meni bila tuđa isto koliko i ja njoj.Sarlina je na slededi sastanak došla u zakazano vre­ me. A l i nisam poznavao nikoga ko bi više odgovarao u njenom slu­ čaju. Mislila je sasvim ozbiljno kada je rekla da mi nede dozvoliti da o tome ponovo govorim. i sve moje poku­ šaje da se vratimo na san. mislim da sam to radio. Osim toga. iz­ među ostalog i iz straha za ličnu bezbednost. možda. treba da je uputim ne­ kom drugom terapeutu koji.dila da me voli.stigla nikakav uspeh. Zar to ne znači da sam i ja nju. pa bi. možda. Bilo kako bilo. bilo isto i sa ne. nije u pravu. u Sarlini je postojalo nešto što. U stvarnosti. ma koliko da sam pokušavao. NEMA REŠENJA Sarlinin san me je okarakterisao kao tuđinca. A l i nikada nismo odmakli dalje od interpretacije onog sna. Ona je tvr. možda. nikada nisam potpuno razumeo i prema čemu nikada nisam bio u stanju da ose­ dam empatiju. ja joj nisam bio nimalo stran.

Ona nije osedala nikakvo odušev­ ljenje za sunčane proledne ili jesenje dane ili za najlepše zalaske sunca. A l i ne mogu biti apsolutno siguran da li mi je to bilo tako tuđe zbog toga što je zlo ili sam ga nazvao zlom zbog toga što mi je tuđe. Ved sam vam rekla. Sarlina je volela sive dane. nego da opišem Sarlinin odnos prema vremenu. Ne letnje dane na obali kada vetar donosi vazdušaste kop­ rene izmaglice.« »Zabavno?« »Pa. Bilo je to u toku poslednje godine njene terapije. blatnjavu zemlju i prljave komade snega u raspadanju. Zašto? Zašto je Sarlina volela najružnije dane koje su svi drugi mrzeli? Da li ih je volela zbog toga što su sve nas bacali u očaj? Ili ih je volela zbog same njihove rugobe i reagovala na nešto u njima što je nama toliko tuđe da za njega nemamo ni ime? Ne znam.« 193 . kada lišde nečujno pada. magličaste jesenje dane. To mi daje osedaj modi. Kao sredinom marta u Novoj Engleskoj. rekao sam joj. nešto van domašaja običnog psihodinamičnog poimanja — tačno ili netačno — označio kao » z l o « . Bojažljivo — jer to nikada do tada nisam uradio sa pacijentom — jednoga dana sam Sarlinu konfrontirao sa onim što sam smatrao njenim zlom. Ali ja još uvek ne razumem zbog čega biste imali takve namere?« »Zbog toga što je zabavno. Sada znamo da vi to često namerno radite. da. Tada bi ušetala zviždududi. Ne meke. Dane beznadežnog sivila. čak i ovde u satima vaše te­ rapije. Zabavno je vas zbunjivati. Očajne dane.izvan domena ljudskog iskustva. Volela je samo kada je sivo vreme. Ne mogu da smislim bolji način da sumiram to nera­ zumljivo — to tuđe — nešto. najdosadnije sive dane. Jedno vreme ste govorili da je to slučajno. kada zima za sobom ostavlja otpatke: polomljene i poluistrulele udove drveda. Ved obične. Više nego išta drugo. » v i na sve strane stvarate haos i konfuziju. »Sarlina. ja sam to nešto »neljudsko«. Prva takva konfrontacija se odigrala nekoliko meseci pre njenog sna o »veličanstve­ noj mašini«.

»ja sam vas zamalo nazvao zlom. ved i odgo­ vorni i brižni. »bez obzira što vaša de­ struktivnost izgleda minorna. možda. A povređivala je samu sebe. mogude je da je tako«. Odlučio sam da ponovo pokušam posle če­ tiri meseca.« » Z a r vam ne smeta to što se zabavljate na račun . prosto ne mogu da verujem«. Zašto je u tome uživala? Činilo mi se da treba da nastavim u istom pravcu. pa onda. počeo ozbiljno da proučavam fe­ nomen posednutosti i egzorcizma. Zaista. Sve je to izgledalo bi­ zarno. zlog.« » P a . »Sarlina. oštro sam rekao. a vi se zbog twga uopšte niste uznemirili.« »Da nemate. kao da sam upravo izgubio rundu u boks-meču protiv neuporedivo superiornog protivnika. »Sarlina«. nikada nije nikoga ozbiljno povredila. Osetio sam nesvesticu. Za ovo pitanje sam bio potpuno nepripremljen. Koliko ja znam. Povukao sam se.« » P a . ako bih nekoga ozbiljno povredila. saznao sam da su bar neki među ljudima koji su o tome pisali bili ne samo normalni. Međutim. prvi put u životu. 194 . » N e « . Bio sam skoro ošamuden. Ali to ne činim. odgovorila je Sarlina bezbojno. zar ne?« Sarlina je bila u pravu. drugih ljudi?« » N e . » E . meni se ipak čini da u to­ me što vi u njoj uživate ima nečega. šta hodete da radim?« » M o g l i biste da počnete time što dete se osedati lo­ še zbog mogudnosti da ste zli. rekao bih. nisam znao šta da mislim o onome što sam čitao. Samo je sve oko sebe ner­ virala do ludila. A l i sam zato. rekao sam. Možda bi.» Z a r ne bi bilo još zabavnije osedati mod zbog neke sposobnosti koju zaista posedujemo?« »Ja tako ne mislim. nemodno sam priznao. čemu uzbuđivanje?« — pitala je veselo. nekog dobrog isterivača đavola u susedstvu?« — upitala je Sarlina iznenada.

To je bilo sve što sam umeo da radim. da li se sedate da ste me pre nekoliko meseci pitali da li poznajem nekog egzorcistu?« — upitao sam. ja još uvek ne poznajem nijednoga. Nepristupačna u svom autizmu. ne nekoj maloj tenziji ili uznemi. da je pazim onako kako najbolje znam i umem i na način koji jedini izgleda zdrav. Pitam se. Mi govorimo o ne­ čemu zaista groznom. za Sarlinu se teško moglo redi da je labilna. nije briga za mene.« Hvala. u stva­ ri. Iako se deša­ valo da s vremena na vreme odluči da otkrije ponešto. autodestruktivnošdu i promašenošdu. A l i — kao što sam sada i očekivao — ništa se nije promenilo.« Ponovo sam se povukao.renju. gotovo sam eksplodirao. kako vi uopšte možete da radite sa mnom ako mislite da sam zla? Kako dete da me po­ tvrdite? Kako dete da mi pružite potrebno saosedanje? To je upravo ono što ja od početka govorim: vas. bila je zastrašujude stabilna. N i ­ sam više znao šta da radim osim da čekam čudo za koje je bilo sve manje i manje nade. Ne radi se o maloj bubuljici. da mi dozvoli da je volim kao dete. Egzorcizam me ne zanima i tačka. Mada je u psihijatrijskom smislu bila bolesna.« »Eto. 195 . Ako hodete. uvek se sedam svega o čemu razgovaramo. Opet sam od po­ četka pokušavao da je navedem da se vrati unazad. Među ostalim stvarima koje se kod nje nisu promenile. Naprotiv. » m i ovde govorimo o zlu. »Naravno. Sarlina«. I iznova sam se vradao na konfrontacije sa njenom svojeglavošdu. ali trenutno me interesuje bioenergetika.« »I ja vam kažem«. verujem da bih mogao da vam pomognem da ga na­ đete. egocentričnošdu. bilo je i njeno odbijanje da se pokori »pravilima« terapije i zahtevima poštenja.»Sarlina.« »Dođavola. međutim. Nepromenljiva. oštro je rekla Sarlina. A l i u međuvremenu sam dosta čitao na tu temu. »da me zanima bioenergetika.

do kraja je nastavila da zadržava za sebe najvažnije de­ talje bez kojih je istinska terapija nemoguda.« »I zaista možete«. Osim što je. Ovo je naš poslednji sastanak. Pet minuta pretkraj sastanka. odgovorio sam.« » N e . za sebe zadržala naj­ važniji podatak.nim rukama sve do kraja. Na­ dam se da dete modi tako da nastavite. ali je nikada više ni­ sam video. »što je dovelo do to­ like promene u vašem ponašanju da mi tako slobodno pričate umesto da se borite i napadate?« »Htela sam da vam pokažem da ja to mogu«. P o ­ kušao sam da se usprotivim. legla na kauč i slededih pedeset minuta mi glatko i iskreno ispri­ čala tačno šta je mislila i osedala. pitao sam. nedu. zapanjio kada je jednog po­ podneva. 196 . »Više to nedu raditi. a to tada nisam znao. Čekao me je slededi pacijent. A l i nije popuštala. »da mogu slobodno da asociram i sledim pravila baš onako kako vi hodete. Tih pedeset minuta bila je savršeni pacijent. Bila je to neverovatna predstava. došavši na sto dvadeset i prvu seansu.« Ostalo je još tridest sekundi do kraja sastanka. ona o tome više nije hte­ la da razgovara.lje uradio. rekla je. »I mislila sam da de vam se dopasti«. zaista. Najzad sam morao da je pustim da ode. izrazio sam svoje veliko iznenađenje i priznanje za ono što je uradila. »Bilo je divno. Zbog toga sam se. Napisao sam joj nekoliko pisama. Vi niste terapeut koji je meni potreban. Odlučila je da joj je potreban terapeut koji nije toliko »krut« i gotovo. Nikada to niko nije bo.« »Sta nedete?« — pitao sam tupavo. Kontrola je na skoro svim terapijskim sastancima ostala u nje. Ne. Ostavio sam ga da čeka još petnaest minuta. Odlučila sam da više ne dolazim. » A l i šta se dogodilo«. odgo­ vorila je.

I zbog toga je bila vrlo neukusna. U tom slučaju. Ona nije želela mod da bi doprinela društvu u kome živi. Izgledalo je da je ta želja za modi bila sama sebi cilj. Da je imala muža. Cela predstava je. 197 . Zbog toga što su njen život sačinjavale ovakve bez­ načajne gluposti. njen talenat za pravi trenutak koji je upotrebila kada je raski­ dala našu vezu. nametanje svoje volje drugima otvo.ZLO I MOC A bila je i neverovatno beznačajna. . verovatno bi postala Hitler ili Idi Amin. u stvari. Ona je posedovala neku vrstu veštine i njome se služila. . bila bez smisla. zamislite da je ona poslodavac a ne službenik. jednostavno. igra se sa mnom. bila je bez gra­ nica. da bi od sebe učinila sposobnu osobu ili da bi na bilo koji drugi način ostvarila nešto kreativno.« Ono zbog čega je Sarlinin život bio više komična farsa nego jeziva tragedija bila je či­ njenica da nije imala nad kim da koristi političku mod. Jedini uticaj uloge koju ona igra u drami života je bio niz manje-više malih nerviranja koje je priređivala svojim poslodavcima. ta komična trapava lakrdija od njenog života iznenada bi prerasla u groznu tragediju. iz brige za svoju porodicu. verovatno bi postala gospođa R. Zlo sam u jednom trenutku definisao kao »upotrebu političke modi — tj. A l i u toj njenoj umetnosti nije bilo ni­ kakve organizacije. Izgledalo je da je ta želja za modi bila bez granica. zamislite da Sarlina postane majka. Pošto se nije podređivala čak ni zahtevima scenarija. pobedi. duhovni razvoj. može se pomisliti da je Sarlina sasvim nevažan karakter. Ali.la narod. da je nasledila ne neku malu zadužbinu nego čitavu korporaciju koju treba da vodi svojom izvitoperenom destruktivnošdu. Da je ima. Njena žeđ za modi nije bila podređena ničemu višem od nje same. Ili što je vi­ še verovatno. bila je bez jedinstva. Da je imala dete. Sarlinina želja da me osvoji.renim ili prikrivenim prisiljavanjem — da bi se izbegao . da potpuno kontroliše naš odnos. na primer. verovatno bi se pretvorila u Saru.

Zbog toga ne znam da li je Sarlinina politička impotencija nastala zbog toga što je manje ili više zla. ona je bila potpuno nesposobna za krea­ tivnost. u stvari. Bez obzira na to šta je bio razlog koji je sprečavao da postane veliki zlikovac. Bilo joj je potrebno — i time je i zasluživala više nego što sam u to vreme mogao da joj pružim. ta ista ekstremna samovolja koja se ničemu ne pokorava često ih vodi pravo u politički debakl.toriteta nad drugima. Ne mislim da je Sarlini­ na nesposobnost smešna. sada du je povudi. Sve je govorilo u prilog tome da je njena krajnja samo­ volja jedini razlog što njena zloba nije imala više efekta. Ranije sam koristio metaforu lakrdije da bih opisao njenu neefektivnost. smešan. Bilo kako bilo. Ne mislim da je iko ko nije spo­ soban da bude čovek u onoj meri u kojoj bi to mogao. Sasvim je mogude da je negde u dubinama Sarlinine ličnosti. možda. U isto vreme. Sarlina je bila promašena osoba. nesposobnost je ipak nesposobnost. mislim da je ona najžalosnija oso­ ba koju sam ikada upoznao. Bez obzira na to da li je njen dolazak »za pomod« bio laž. postojao neki sakriveni instinkt za dobro i da ju je on naveo da izbegne stvaranje porodice ili sticanje au. I žalostan sam što nisam mogao da joj pomognem. ona je ipak meni došla. Sarlina je bila daleko ispod sopstvenog nivoa. Zaista znam puno ljudi koji su se podvrgli medicinskoj ili društvenoj sterilizaciji upravo zbog toga što su bili svesni da ne bi bili kompetentni ro­ ditelji. i nije tako. I bez obzira na to što je to. A l i voleo bih da joj ostavim prostora za mogudnost da. 198 . Pošto je ta metafora ispunila svoju svrhu. možda. Intelektualno briljantna. bilo i dobro. A nesposobnost nije za podsmeh. I mada je izgledala sredna dok je sebi krčila put kroz život i za sobom ostavljala tragove malih haosa i mada je izgledala neverovatno zadovoljna svojom nesposobnošdu.Zbog njihove neverovatne samovolje — koju uvek prati žudnja za modi — mislim da zli ljudi više nego ve­ dina drugih inkliniraju ka političkom uzdizanju. Njena nesposobnost i promašaj su i moji.

A l i dovoljno je to što. Samo ime zla nije postojalo u mom pro­ fesionalnom rečniku. beznačajno je kada se uporedi sa onim što treba da se zna o ljudskom zlu. Ono nije bilo priznato kao polje rada ni za psihijatra a ni za bilo koga drugog ko se smatra naučnikom. sva psihopatologija se može objasniti pomodu bolesti koje ved poznajemo ili putem psihodinamike. sve je to još uvek bio samo eksperiment i kada sam je konfrontirao sa tim zlom. Međutim. kada bih to ponovo morao. najzad. Ne bih se poveo za njenim opsesivno-kompulzivnim crtama i po njima zaključio da se radi o običnoj neurozi. Ona je bila jedan od najvažnijih preduslova za ovu knjigu. Činje­ nica da je američka psihijatrija skoro u potpunosti ignorisala čak i osnovnu realnost ljudske volje. Kada 199 . Nisam vero­ vao ni u đavola. Prema ono­ me što sam učio. Nikada nisam čuo za reč »oslobađanje«. Nikada ni­ sam prisustvovao egzorcizmu. u to vreme mi još nije izgledala apsurdna.KADA B I H PONOVO MORAO DA POKUŠAM U vreme kada sam radio sa Sarlinom nisam znao praktično ništa o radikalnom ljudskom zlu. Bio sam kao malo dete. Ne bih proveo devet meseci u konfuziji ili beskorisnim interpretacijama edipovske dileme. i sve je adekvatno zabeleženo i sadržano u stan­ dardnom Dijagnostičkom i statističkom priručniku. Ono što sam naučio kroz rad sa Sarlinom i u toku svih ovih godina. činio sam to bez ikakvog autoriteta. Na Sarlininom slučaju sam oštrio zube. sa Sarlinom bih radio potpuno drukčije. bio i uspešan. Nikada mi niko nije ispri­ čao slučaj kao što je bio Sarlinin. Ništa me nije pripre­ milo za nekoga kao što je ona. sve što sam u međuvremenu naučio samo je potvrdilo moje eksperimentalne zaključke. Kada sam. niti bih zbog njenog autizma mesecima mislio da sam otkrio neku čudnu vari­ jantu šizofrenije. uspostavio bih dijagnozu Sarlininog zla mnogo brže i sa mnogo više sigurnosti. možda. Pre svega. Ne smatram da dijagnozu zla treba olako po­ stavljati. I mogude je da bi taj rad. ni u fenomen posednutosti. Nikada nisam o tome ništa učio. ustanovio da je Sarlinin najosnovniji prob­ lem zlo.

posle mesec dana postao sam svestan svoje zbunjenosti. Ono što je ona tvrdila da je razlog — že­ lja da joj se pomogne — nije se nigde manifestovalo. zbunjen zbog toga što ona hode da me zbunjuje. zaista je sasvim mogude da bi se Sarlina vrlo brzo povukla iz veze u kojoj ne mo­ že da »pobedi«. A l i zar to ne bi. više nego verovatno njena dijagnoza bi se vrlo brzo pokazala. zar takva hladna kompetencija u rukovođenju njenim slučajem ne bi Sarlinu potpuno odbila od terapi­ je? Da. Sada znam da je jedna od osnovnih karakteristika zlih ljudi želja da zbunjuju. Danas bi to bila jedna od mojih mogudih hipoteza i odmah bih počeo da je proveravam. U početku rada sa Sarlinom. i to sa nepokolebljivošdu koja bi je. Moramo da se zapitamo zbog čega je ona uopšte do­ šla kod mene. možda. i izlečila. verujem da bih bio u sta­ nju da označim Sarlinin problem u roku od tri meseca a ne tri godine. Najočigledniji razlog bi mogao da bude to što sam počeo sve više i više da je »čitam«.bih to opet morao da uradim. Zatim. Tokom cele prve godine nikada mi nije palo na pamet da sam. to je vrlo mogude. treba da se zapita­ mo i zbog čega je baš tada odlučila da prekine terapiju. Na kraju. Ono što se jasno videlo bila je njena želja da se sa mnom igra i da me napastvuje. U početku bih bio zbunjen. nego još imam i mod da se sa njim uhvatim u koštac. treba da se zapitamo zbog čega je toliko dugo ostala na terapiji. bilo i bolje nego ono kako se stvar na kraju završila? Bar bi joj uštedelo hilja200 . poseduje ili osvoji. I ovde je odgovor. u tome što sam ja u svojoj naivnosti i želji da joj pomognem prihvatio njenu priču da zaista traži po­ mod i time joj pružao trajno zadovoljstvo da se igra sa mnom i nastavi da se nada da de na kraju uspeti da me zavede. zbog čega je mogudnost da me zavede bivala sve manja i njeno igranje sa mnom sve vi­ še i više ograničeno. Da sam tu proveru izvršio sa Sarlinom. ali sam to pripisivao sopstvenoj gluposti. A l i . možda. Da je još u početku bilo jasno da ja ne samo što sam u stanju da prepoznam njeno zlo. izgleda.

ona bi dozvolila da ona bude osvojena — da li bi ikada dozvolila da izgubi bitku da bi dobila svoju dušu? Jedan od razloga za ovu moju pretpostavku leži u pojmu autoriteta. Moja vodeda hipoteza je da je Sarlina došla na terapiju i iz želje da me osvoji i iz želje da se leci.slim koliko bi mi energije za to bilo potrebno. ove dve mogudnosti uopšte ne isključuju jedna drugu. da sam u odnosu prema njoj pokazao više zna­ nja. Ljudi se često »dvou­ m e « i možda su bar neki od zlih ljudi u tom smislu am­ bivalentni. rado bih se — ako bi za to bilo prilike — ponovo prihvatio rada sa njom. Ovde moram da naglasim da se autoritet nad zlom teško postiže. To verujem iz tri razloga. postoji mogudnost da njeno zlo nije čistokrvne rase. bilo ljudsko — iznenađujude po­ korno pred autoritetom Zbog čega je to tako. Verujem da sam u radu sa Sarlinom imao lju­ bavi. I to me onda navodi na slededu pretpo­ stavku. Međutim. ne znam. Ti napori su mogudi samo tamo gde ima ljubavi. Ipak. Ali znam da je tako. Nema reči koje bi bile dovoljno jake da to opišu. U poslednjih nekoliko godina sam naučio da je zlo — bilo demonsko. Ne smemo da za­ boravimo da je za zle ljude karakteristično da izbegavaju da se podvrgnu oštrom osvetljavanju psihoterapije.de dolara. U stvari. Do njega se dolazi kroz ogromne napore i uz veliko znanje. Jedan od razloga je taj što mislim da postoji mogud­ nost da Sarlina nije bila neizlečivo zla. verujem da su posto­ jale ozbiljne šanse da Serlina ipak ostane na terapiji. Isto je tako mogude da je rizik prihva­ tila zbog toga što je jednim delom — koji je sigurno vrlo mali — zaista tražila pomod. Ja nikada nisam imao do­ voljno pouzdanja da bih se uhvatio u pravi okršaj sa 201 . izgledalo je da je deo kojim je htela da me osvoji bio vedi. ali uzdrhtim kada pomi. Ne vidim da je bezuspešno lečenje koje traje četiri godine bolje nego bezuspešno lečenje koje se za­ vrši posle četiri meseca. ali bez znanja i ona je bila beskorisna. Istinska ljubav je uvek krajnje požrtvovana. Sada kada imam znanja. Mo­ gude je da je Sarlina prihvatila ovaj rizik iz jake želje da me »potuče«.

Njeno insistiranje da ona kontroliše svaki aspekt našeg odnosa bio je ukorenjen u paničnom strahu da tu kontrolu ne izgubi. ne bih prema njoj osedao. poznatog samo malom broju ljudi. U vreme kada sam radio sa njom osedao sam se gotovo savladan Sarlininom bolešdu.« U ono vreme nisam bio sposoban da pružim Sarlini simpatije koje je često tražila. Sarlina je na površini izgledala neustrašiva. Sada znam da svako ko hode da krene u okršaj sa zlom mora očekivati da de biti iscrpljen više ne­ go što može da zamisli — možda čak i nepovratno. I zahvaljujudi svom novostečenom znanju. A l i ja sada znam da je ta njena površna. u stvari. Ranije sam ved rekao da mislim da zle ljude treba sažaljevati — ne mrzeti zbog toga što žive u stanju pra­ vog užasa. Nije se bojala da ostane bez benzina. po svojoj volji.Sarlininim zlom. Njeno zahtevanje da je potvrdim poticalo je iz straha da se ona ne može potvrditi. a nemam je ni sada. sasvim je mogude da bi ona to potpuno odbacila zbog uslova pod kojima bi bilo dato. ono što bih joj pružio bilo bi iskreno saosedanje i možda bi ona na kraju ipak shvatila da joj je zaista očajno potrebno le­ čenje. Saosedao bih sa njom. Znači. Baš ne bih voleo da sam na vašem mestu. S druge strane. učinio bih još nešto što tada nisam učinio: obratio bih se njenom strahu. Naravno. da promaši skreta­ nje na autoputu ili kako de se pokazati na novom poslu. I najzad. rekao bih. ponudio bih joj da je lečim. znam da ja sam tada nisam imao modi zaista. Bog zna šta bi moglo da joj se desi ako bi dozvolila da o njoj brine neki »tuđinac«. R a ­ zotkrio bih ga pred njom. pokušao bih da se dokopam njenog straha. Tako bih danas brzo (mada ne lako) preuzeo autoritet nad Sar­ lininim zlom. skoro blesava hladnokrvnost bila maska kojom je pokrivala dubine uža­ sa. Sarlina«. »Bože. a zahte­ vanje da je volim dolazilo je iz straha da ja to. »ja zbilja ne znam kako možete da živite sa tim strahom. Nisam bio siguran da sam imao modi da je izlečim. Danas bih bio. Nimalo vam ne zavidim na tom konstantnom uža­ su. Sada. da je sam lečim i 202 .

203 . možda. Danas. sa ubeđenjem i autorite­ tom. ponudio bih Sarlini sredstvo mogudeg izbavljenja: oslobađanje i egzorcizam. i efektivniji u takvim slučajevima. ako bih se uverio da zdravi deo nje hode da se celina izledi. daleko adekvatniji i. Tada nisam znao ni za jedan drugi put.da psihoanalitički metod koji sam koristio nije imao u potpunosti adekvatan pristup njoj. Danas je drukčije. Sada znam za jedan drugi pristup.

to je nešto sasvim drugo. bududi ponosan na to što sam sebe smatrao naučnikom širokih pogleda. đavo? Mislio sam da ne postoji. ili Boga. mislio sam da bi trebalo da ispitam i svedočanstva koja. ali nijedan od njih nije zahtevao rešenje. više nisam mogao da zaobilazim pojam demonskog. Pošto sam vremenom počeo da ve­ rujem u realno postojanje dobrog duha. nikada nisam sreo nije­ dan slučaj koji bi imalo na to podsedao. našao sam se licem u lice pred neizbežnim intelektualnim pitanjem: da li posto­ ji zao duh? Naime. Moram ipak da 204 . Pomislio sam da du. osporavaju moj stav. Ipak. nisam verovao da posednutost uopšte po­ stoji. pisanje o samom pojmu zla. možda. Zajedno sa još 99 posto psi­ hijatara i vedinom sveštenstva nisam mislio da đavo po­ stoji. Međutim. ako svojim očima budem video neki primer dobre starinske posednutosti. Slu­ čajevi Džordža i Šarline učinili su da se eksperimentalno pozabavim ovim pitanjem. Za vreme svoje petnaestogodišnje prakse u kojoj sam imao veliki broj pacijenata. možda i promeniti mišljenje. i isto ta­ ko u realno postojanje ljudskog zla. Naravno.5 O POSEDNUTOSTI I EGZORCIZMU DA LI ĐAVO POSTOJI? Kada sam pre pet godina počeo da pišem ovu knjigu.

Međutim. Počeo sam da udaram recke na svom naučničkom pištolju. Zato sam odlučio da krenem u istraživanje. Od tada sam bio uključen u još jedan slučaj istinske posednutosti. Ja sam ga upoznao. Prema tome. to što ja nisam video nijedan takav slučaj nije značilo da je isključeno da ih je bilo. više nisam mogao. Za tredi slučaj se ispostavilo da je pravi. ali ga zbog svojih tadašnjih predrasuda nisam prepoznao. Pisao sam na sve strane i stavljao raznim ljudima do znanja da sam zainteresovan da upoznam neki slučaj osvedočene po­ sednutosti da bih ga proučio. Ali za ovo moje uzdržavanje postoje brojni i jaki razlozi. u prošlosti ili sadašnjosti. iako još uvek nisam bio u prilici da sretnem neki konkretan primer. Sve je uglavnom bilo naivno. ali ništa u njoj nije bilo »naučno«. Oba 205 .priznam i da je sasvim mogude da sam u toku prvih de­ set od tih petnaest godina naleteo na neki od njih. Ova dva su bila vrlo neobična jer se i u jednom i u drugom radilo o satanskoj posednutosti. Ali u toku onih pet godina otkako sam upoznao Džordža i Sar­ linu. U oba sam imao privilegiju da prisustvu­ jem njihovom uspešnom egzorcizmu. samo na osnovu svog ograničenog iskustva. Glavni među njima je. razočarati — čak kod njega izazvati i skepsu — to što se nedu upuštati u podrobno opisivanje nijednog od ova dva slučaja. sasvim prirodno. da bi čak i opisivanje samo jednog potpuno poremetilo ravnotežu ove knjige. I sumnjao sam da du ga ikada sresti. Čitaoca de. da za­ ključujem da uopšte ne postoje. Otkrio sam da o tome postoji bogata literatura. Međutim. suviše pojednostavljeno i puno izmišljotina i senzacionalizama. Sada znam da satana postoji. postao sam malo otvoreniji prema tom pitanju. jedan manji broj autora delovao je misaono i verodostojno i svi su bez izuzetka tvrdili da su slučajevi prave posednutosti veoma retki. Odgovori su počeli da stižu. Za prva dva se ispostavilo da su primeri standardnih psi­ hijatrijskih poremedaja kao što sam i sumnjao. Ogromna vedina slučajeva koji su opisani u toj vrsti literature govori o posednutosti nižim demonima.

Koliko znamo. Skeptični čitalac de redi: » K a k o možete da očekuje­ te da dete me ubediti da đavo postoji kada nedete čak ni da izložite svoje dokaze?« U odgovoru na ovo redi du da ja i ne pokušavam da ubedim čitaoca u satanino postojanje. Ipak. nema smisla po­ svedivati mu polovinu ove knjige. želeo bih da moje iskustvo posluži da čitaocima čiji um nije dovoljno ot­ voren u odnosu na pojam zlog duha. i pored toga što sam bio vrlo zaintrigiran. drugo je ved zauzelo njegovo mesto. nisam baš poverovao da đavo zaista postoji. posednutosti i egzorcizma.su bila neobično kompleksna — daleko više nego kada se radi o običnim psihijatrijskim pacijentima. u vedini slučajeva potrebno je da doživi neku vrstu susreta sa njim — neko lično iskustvo Bož­ jeg postojanja. Martinovu knjigu sam čitao u vreme kada još nisam bio svedok egzorcizma. od Malahi Martina. Stara naučna maksima kaže da onoga momenta kada se nađe odgovor na jedno pitanje. I najzad. Ne postoji način da svoje iskustvo pretočim u vaše. možda bih i bio u iskušenju da to pokušam. Međutim. 206 . malo proširi vidike. ja jednostavno nisam u stanju da samo na osnovu dva slučaja ponudim podrobnu naučnu pre­ zentaciju na temu zlog duha. A l i sve se to promenilo otkako sam se sa satanom sreo licem u lice. Isto je potrebno i da bi poverovao u po­ stojanje satane. Kako je odnos između običnog zla i po­ sednutosti u najmanju ruku nejasan. U početku sam imao samo jedno pitanje: da li đavo postoji? Sada. Bilo bi potrebno napisati zasebnu malu knjigu samo za uvod u razmatranje jednog od njih. Da bi se čovek preobratio i počeo da v e ruje u Boga. ljud­ sko zlo je česta. da ved ne postoji knjiga ko­ ja vrlo dobro opisuje pet slučajeva posednutosti — jDavplov talac*9. Celokupno moje is­ kustvo potvrđuje^tačnost i dubinu razumevanja Martinovog rada. 1977. istinska posednutost je veoma retka pojava. tako da opisivanje jednog od mojih sluča­ jeva ne bi donelo ništa novo. S druge strane. kada se na moje lično zado50 Bantam Books.

imam de. Međutim. i ne znaju. u stvari. dva slučaja egzorcizma kojima sam prisustvovao meni su izgledala kao psihoterapeutski pro. iako su njegovi opisi slu­ čajeva dobri bar koliko i moji. jedan pacijent koji je pre toga godinama odlazio psihijatru. psihoterapeuti i institucije za pružanje pomodi viđaju takve slučajeve a da to. Međutim. Ne samo što sam ubeđen u realnost demonske posednutosti.cesi — u smislu metoda kao i rezultata. Ti uvidi su usredsređeni na psihijatrijske aspekte posed­ nutosti i psihoterapeutske aspekte egzorcizma. osedam se obaveznim da iznesem nešto od onoga što mi se čini da sam naučio iz svojih neverovatnih iskustava na ovom polju. potrebna im je sva pomod do koje mogu da dođu. U stvari. Sta v i ­ še. Da bi mogli da pomognu žrtvama posednutosti. To je ogromna misterija. PAŽNJA: V I S O K I NAPON Moglo bi se pomisliti da su egzorcizam i psihotera­ pija dva sasvim različita pristupa koji jedan drugog is­ ključuju. ma koliko bila nejasna. pa mislim da mogu da dodam neke zaista važne uvide. ved sam isto tako siguran da sveštenstvo. Razlike između psihoanalitičke psihoterapije i eg­ zorcizma mogu se svrstati u dve kategorije: konceptual­ ne tačke gledišta i upotreba modi. ma kako se ret­ ko dešavala. 207 .setine novih pitanja koja nikada ranije nisam imao. on ipak nije psihijatar. jeste borba protiv laži. Martinova knjiga je sva­ kako dobar početak. ja zaista verujem da postoji veza između satanske aktivnosti i ljudskog zla. Međutim. možda. nedelju dana posle egzorcizma. uzviknuo j e : »Svaka psihoterapija je neka vrsta egzorcizma!« A i moje is­ kustvo govori da sve što dobra psihoterapija radi.voljstvo ispostavilo da je odgovor potvrdan. Ova knji­ ga ne bi bila kompletna ako u njoj ne bismo prikazali bar ono malo što znamo o »ocu laži«.

Kod egzorcizma to je sasvim drukčije. On. čak i da izađe usred te­ rapijskog sastanka. Osim pretnje da ga nede ponovo primiti (što zaista nikada nije konstruktivno uraditi). Ovde izlečitelj poziva sve ozakonjene snage dobra i ljubavi.dicionalna psihoterapija — bilo da je orijentisana psi­ hoanalitički ili ne — namerno koristi vrlo malo ili ni­ malo modi.O konceptualnim tačkama gledišta u hrišdanstvu i psihoanalizi napisani su čitavi tomovi.trebno za konfrontaciju sa problemom. koliko mi je poznato. psihoterapeut nema apsolutno ni­ kakvog oruđa izvan sugestivnih snaga sopstvenog uma. Ono što treba da se istakne jeste da ove dve tačke gledišta ne moraju međusobno da se isključuju. Tim se na neki način udružuje protiv pacijenta. Pacijent je slobodan da prekine terapiju kada god hode.logiji«. 51 Sve je vedi broj terapeuta koji rade to isto. Kod obične psihoterapije sa­ stanak ne traje više od jednog sata i pacijent to zna. daje prilično dobre rezultate. da se uhvate u borbu pro. koje su u tom trenutku slobodne. tu se psihoanali­ tička psihoterapija i egzorcizam radikalno razlikuju. ako hode. može. ved za­ visi od odluke vođe tima. Pre svega. pa čak i deset ili dvanaest sati — koliko god tim smatra da je po. 208 . što je Sarlina često činila. Za raz. razume van ja i ljubavi. Tra.tiv bolesti pacijenta. pa je sada na redu malo dublje upoznavanje sa tom temom. Ona se izvodi u atmosferi totalne slobode. često se dešava i da pacijent bude nasilno sputan za vreme _ ( sijMoje predavanje profesionalnim terapeutima koje se naj­ češde iraži ima naslov » U p o t r e b a religijskih koncepata u psiho. Dužina egzorcizma nije unapred određena. Ja ih u običnoj psihoterapeutskoj praksi ved godinama kombinujem i kod velikog broja pacijenata to. A l i egzorcizam može da potraje tri. izgleda.liku od tradicionalne psihoterapije gde je odnos jedan »prema« jedan. on se uvek izvodi u timu od bar troje ili više ljudi. u stvari. pacijent je u manjini. kod egzorcizma. Osim toga. pet. A l i kada se radi o upotrebi modi.

Ali oni zaista veruju da je sasvim opravdano da se koriste svim sred­ stvima ljubavi i da se obradaju za pomod svim silama ljubavi koje se mogu prizvati i uključiti u borbu. a ne on. ved insistira na upotrebi modi. I tako. Bog je taj koji proces lečenja sprovodi do uspešnog završetka. za hrišdanskog egzorcistu. Radikalna hirurgija može ne samo da izleči ved i da spase život i. A l i to samo po sebi nije dovoljan razlog da se zabrani. u stvari. Zbog toga što ne samo da dozvoljava. da je »u ratu sve dozvoljeno«.jasni. Njihova strategija nije. egzorcizam smatram opasnim. Za mene je. kao Sarlina. Bila je opasna i neurohiruška operacija kojoj sam se pre tri godine podvrgao da bih se oslobodio pritiska diska i kosti na kičmeni stub. ono što je najvažnije. egzorcizam je u odnosu na obič­ nu psihoterapiju isto što i radikalna hirurgija u odnosu na ceđenje bubuljice. Trajala je četiri sata. Božja snaga u svakoj od ovih prilika bila opipljiva. Cela svrha molitve i rituala je da dovedu do toga da se sila Božja umeša u okršaj. ja samo mogu da ponudim svoje lično is­ kustvo prisutnosti Boga u sobi u kojoj sam bio svedok egzorcizma. 209 . tim egzorcista se. I najzad. međutim. kroz molitvu i ritual. jednostavno da ode kad god stvari postanu neprijatne. nekada bude ** Jedan ubeđeni ateista koji je prisustvovao istom egzorciz­ mu nije imao isto iskustvo iako mnoge stvari nije mogao da ob." U stvari. A l i mi je i omogudila da sada nesmetano pišem ove redove umesto da budem pri­ kovan za postelju paralizom udova ili ludim od hroničnog bola. Ovde on ne može. ono što rade egzorcisti posmatraju sa as­ pekta duhovnog rata. ja se bar nadam. Nekome ko ne veruje u Boga ovo de izgledati kao mera bez efekta. Ključna reč je »ljubav«. Sa mog stanovišta. Govoredi kao neko ko veruje. Mod uvek lako može da se zloupotrebi. obrada sili Boga za pomod u lečenju. ili bi njenu efektivnost objasnio kao posledicu čiste snage sugestije.izvođenja egzorcizma — što je jedan od razloga za rad u timovima.

Pre početka pacijent treba da potpiše ne jednostavan. Jedan od načina da se egzorcizam zaštiti od zloupotrebljavan ja modi jeste da se nikako ne zaboravlja izuzetna važnost pitanja pristanka. možemo da do­ prinesenu) egzorcizmu. U godinama posle toga. kao i kod hirurških zahvata. Ako pacijent očigledno nije u stanju da primi informacije. naše insistiranje na »informisanom pristanku«. nizu prava kojih se svojim pri­ stankom odriču. osedanje olakšanja i zahvalnosti su postajali jači. koji se bavimo tradicionalnom medicinom i hirurgijom. Jedna stvar kojoj treba posvetiti pažnju kada se radi o egzorcizmu jeste pojam ispiranja mozga. verovatno. A ni sudovi. Ja čvrsto verujem da ovo treba da potpadne pod zakonske odredbe i vodi se na zakonit način. Ono što sprečava da egzorcizam zaista bude silova­ nje je. duboko zahvalnom i — silovanom. treba da postoji za­ konski staratelj koji de umesto njega doneti razumnu 63 odluku. Konzervativni pravnici bi smatrali da pacijent koji b o ­ luje od posednutosti ili mu je potreban egzorcizam može da bude nekompetentan da da takvo odobrenje. Cini mi se da neki egzorcisti ovo pitanje suviše olako tretiraju. On se sastoji u tome što pacijenta pre svake operacije formalno i zakonski informišemo o nje­ govim pravima — tj. 53 Možda je ovo poslednje na granici idealističnog i neprak­ tičnog. U nekoj specifičnoj tragičnoj situaciji možda bih ga i zaobišao. posle završetka se osedala vrlo ambivalentno — istovremeno oslobođenom.jedini način lečenja za slučajeve koji ne reaguju na kon­ zervativniju terapiju. ne bi 210 . Dugo sam se borio sa ovim pitanjem i na kraju došao do za­ ključka da egzorcizam zaista jeste oblik ispiranja moz­ ga. a osedanje da je bila silovana poste­ peno je nestalo — isto kao trauma posle operacije. On tre­ ba tačno da zna u šta se upušta. dobrovoljni pristanak individue da mu se podvrgne. I možda je ono u čemu mi. ved iscrpan i opširan formular. U toku egzorcizma pacijenti se u veli­ koj meri odriču svoje slobode. Jedna osoba čijem sam egzorcizmu prisustvovao.

Egzorcizam je psihoterapija snažnog za­ maha. podsticaj i kon­ frontaciju iz ljubavi. Zaista. ako žele. interpretaciju.cije krajnika. 5 4 Takođe bi trebalo da bude prisutan je­ dan od rođaka koji je u stanju da bude miran posmatrač. on je i poten­ cijalno opasan. Tre­ balo bi da o delom procesu postoji objektivan izveštaj koji pacijent ili njegov staratelj.Još neke mere bezbednosti bi trebalo uvesti. Ali. Samo lju. Samo ljubav može da učini da on pred sobom neprestano drži interese pacijenta i ne dozvoli da se povede za uvek prisutnom ljudskom tendencijom ka beskrupuloznosti i zaljubljenosti u mod. ljubav je jedina koja može da izledi. ona je potencijalna pomod od neprocenjive vrednosti za proces lečenja. Od tradicionalne psihoterapije se razlikuje samo onoliko koliko i operacija srca od opera. 211 . O n a može da posluži da tim podseti na događaje u toku razjarene bitke neemocionalnim beleškama sa trake. Bilo bi još bolje da se beleži na video-traci. On. koristi analizu. Egzorcizam nije magična procedura — osim ako se ljubav ne smatra magičnom.bavlju može egzorcist jasno da razlikuje intervenciju koja je » f e r « i neophodna od one koja je manipulativna i zaista nasilna.pija. 54 O v a mera predostrožnosti nema samo moralno-zakonsku namenu. za sve ozbiljne slučajeve potrebno je nešto više od znanja i umeda. ovakve trake mogu da budu od neprocenjive vrednosti kako u istraživanju. zbog čega mu treba pribegavati samo u slučajevima koji su toliko teški da je jasno da de svi dozvolili da se egzorcizam legalno izvodi osim ako njegovoj potrebi ne posvedoče tradicionalni psihijatri koji u njega ionako ne veru ju. isto kao i psihotera. mogu da dobiju na uvid. I kao i sve što je snažnog zamaha. tako i u poučavanju. Sve bi trebalo da bude snimljeno bar na magnetofonskoj traci. T r a k e mogu da budu od velike pomodi i pacijentima koji često ne mogu da veru ju da se sve to »zbilja dogodilo« a i da posluže kao vrlo efektno oruđe u običnijoj psihoterapiji koja obavezno mora da usledi posle egzorcizma. preciznost u određivanju razlika iz­ među pojedinih slučajeva. ako pacijent to dozvoli. najjača mera bezbednosti je ljubav. I najzad.

vedina je još nekoliko nedelja posle toga morala da se bori sa sopstvenim emocionalnim reakcijama. bilo je potrebno se­ dam visoko treniranih profesionalaca koji su (besplatno) radili četiri dana. završila su se uspehom. Oba egzorcizma kojima sam prisustvovao. da postoji mogudnost da pokušaj ne uspe i da rezultat može da bude čak i njihova smrt. cela proce­ dura je sve nas podvrgla veoma jakom pritisku. Sta više. I bolje bi bilo da te energije »visokog na­ pona« nisu ni bile otkrivene i da se u njih nije diralo.da je pokušaj propao. Ovde bih dodao još nešto: za egzorcizam se ne bi moglo redi da je procedura koja je »rentabilna«. Na dru212 . Uzdrhtim od pomisli šta bi se dogodilo sa egzorcistom ili ostalim članovima tima — i sa mnom T. Cela svrha egzorcizma jeste da se kod pacijenta ot. A l i psihološke opasnosti su sasvim realne i og­ romne. Bez obzira na to što su članovi tima bili pažljivo odabrani među ljudima velike psiho­ loške snage i kapaciteta za osedanje ljubavi.lakši oblici psihoterapije biti bez uspeha. Ili pacijent ne želi. Pre oba slučaja egzorcizma kojima sam prisustvovao. Mogude je da je u nekim slučajevima ta energija suviše jaka da bi pacijent ili egzorcist mogli da je podnesu. uistinu. pa­ cijenti su potpisali pristanak i obznanili da su svesni u šta se upuštaju. treba ga smatrati eksperimentalnom procedurom sve dok se ne podvrgne naučnoj istrazi. I mada je rezultat bio uspešan.kriju i izoluju demonske sile da bi zatim mogle da se odstrane. re­ kao bih da je Martin možda malo preuveličao fizičke opasnosti. Zatim postoji i opasnost za samog egzorcistu i ostale članove njegovog tima. (Ovo de čitaocu pomodi da shvati kolika je hrabrost i koliko oča­ janje ovih ljudi). po dvanaest do šesnaest sati. Iz svog ograničenog iskustva. da je se oslo­ bodi. U takvim slučajevima može da se dogodi da paci­ jentu bude još i gore nego pre. Demonska sila može u sebi da sadrži ogromne količine energije. Za prvi (lakši) slučaj kome sam prisustvovao. U egzorcizmu čovek ima posla sa veoma visokim naponom. Rezultat može da bude čak i fatalan.

drugi neurotično depresivan ali. I jedan i drugi su bili užasno usam. Ma koliko bili teški i opasni.periorne inteligencije. A l i neki od aspekata njihove posednutosti i egzorciz­ ma pokazivali su neverovatnu sličnost. i jedan i drugi slučaj su bili uspešno okončani. Onaj koji je izgledao bo­ lesniji patio je od lakšeg egzorcizma. Iz oba sam izvukao zaključak da posednutost nikada ne dolazi slučajno. Jedan je bio osrednje. Danas su obo­ jica živi i zdravi.ljeni i svaki je vremnom prihvatio demonsko kao neku 213 . Podsedam čitaoca da se ovde radilo o neuobičajenim slučajevima satanske posed­ nutosti. O ovim sličnosti­ ma du govoriti kroz ceo ovaj deo poglavlja jer mislim da bi mogle da posluže kao putokazi ka boljem razumevanju same prirode posednutosti i egzorcizma. da se nisu podvrgli egzorcizmu. a drugi maltretirao. Jedan je bio hipomaničan i po­ vremeno psihotičan. ASPEKTI DIJAGNOZE I LEČENJA Dve osobe čijem egzorcizmu sam prisustvovao bili su dramatično različiti ljudi. a drugi su. Međutim. Jedan je bio roditelj koji je svoju decu voleo. do sada obojica ved bili mrtvi. kod onoga koji je izgledao normalniji posednutost je bila dublja i borba za izlečenje strasnija. Ne mogu da zamislim nijedan drugi način da se ta dva pacijenta izleče. Izgleda da se radi o postepenom procesu u kome osoba sebe iznova prodaje iz ovog ili onog razloga. po dvanaest do dvadeset sati dnevno u periodu od tri dana. Glavni razlog iz koga su se oba pomenuta pacijenta prodavala bio je usamljenost. Svaka od ovih ličnosti imala je jedin.gom je radila slična ekipa od devetoro ljudi. Čvrsto sam ubeđen da bi. uglavnom. moram i da upozorim da dva slučaja ne čine nauku i da ostale slučajeve ne treba ravnati po njima. normalan. Nije uvek potrebno toliko ljudi i vremena. Sumnjam da se dešava da čovek šeta ulicom a neki demon iznenada iskoči iz žbunja i uđe u njega.stvenu specifičnu boju.

Crkva je od početka priznavala da izvesna ljudska bida mogu da poseduju neke »natprirodne« modi. izgleda. ili je b a r potencijalno takva. U oba slučaja je izgledalo da je posednutost stvorila ono što u psihijatriji nazivamo fiksacijom na životno doba u kome je počela. A l i tako je lako prevariti se u sopstvene motive. A l i mi se zaista čini da sebe stavljaju pod vedi rizik. kako du da imam seks i da bu­ dem roditelj kada mi je samo dvanaest godina?« Drugi pacijent. I zbog toga.zivnoj psihoterapiji da bi se oslobodio raznih vrsta stra55 Iz literature o posednutosti jasno se vidi da je vedina slu­ čajeva bila u nekoj vezi sa oku 1 tom i to mnogo češde nego što bi se očekivalo. U toku egzorcizma. dok se istovre­ meno oseda ju sasvim udobno u svojoj beloj magiji j e r su ubeđeni u svoj uzvišeni motiv ljubavi prema čovečanstvu. Kod jednog pacijenta proces je. magija je magija i sva je crna. kada mu je bilo pet godina i u vezi sa nečim užasnijim od onoga što se obično naziva okultom. natčulna percepcija ili predskazivanje. pokušava da dođerzadrži i poveda te modi za lične ciljeve. Tradicio­ nalna crkva govori o opasnostima od okulta još od početka svoje književnosti. Oni koji se b a v e belom magijom osuđuju one crne zbog toga što svoju umetnost koriste iz niskih pobuda. jedan od pacijenata je. Ljudi koji se bave okultom obično to zovu i magijom. O n a je takve modi ozna­ čila kao »karizme« ili darove. što se Crkve tiče.vrstu zamišljenog druga. može da se očekuje i u dr ^im slučajevima. ^ o čeo kada je kao dvanaesto godišnjak počeo da učestvuje u okultu. 214 . u trenutku kada je njegova zdrava strana progovorila. rekao: »Ja ništa nisam naučio za ovih poslednjih dvade­ set godina. i dele je na belu i crnu. O v o C r k v a naziva magijom. O v i m ne želim da kažem da de vedina ljudi koji se bave okultom pre ili kasnije biti posednuta. Suviše sam mlad za brak i decu. na primer. U stvari. morao je posle egzorcizma da se podvrgne inten.^Osoba koja se upusti u okult. čini mi se. imam samo dvanaest godina. Hečju » d a r « Crkva hode da istakne da su ovakve modi darovi koje B o g daje pojedinim ljudskim bidima u trenucima i iz razloga koje je on sam odabrao. čija posednutost je počela kada mu je bilo pet godina. 55 K o d drugog. Teško je razlučiti šta čemu prethodi: da li učestvo­ vanje u okultu ili posednutost. znajudi to ili ne. A l i postojao je još jedan razlog — razlog koji. kao što je. Kako du uopšte modi da funkcionišem posle egzorcizma.

U takvim slučajevima ljudi su sebe ved identifikovali kao obolele. takođe.** Dijagnozu posednutosti nije lako postaviti. ne samo pre »pravog egzorcizma«. Pri su­ sretu sa ovakvim slučajevima razni izvršni organi često vole da pitaju: »Je li pacijent posednut ili mentalno obo­ leo?« Ovo pitanje nema smisla. nije tako. da to. 215 . Koliko sam trenutno u 36 Đavolov talac. Dogodilo se da su obojica. Upravo zbog te bitke između netaknute ljudske duše i zarazne demonske energije Martin sasvim tačno navodi da sve slučajeve onoga što nazivamo posednutošdu treba adekvatnije nazivati »delimičnom posednutošdu« ili »nesavršenom posednutošdu«. egzorcizam počinje još. miskoncepcija. sve do samog čina egzorcizma. u stva­ ri.hova. proces. ma koliko se u početku činilo da im je ono što je demonsko u njima bilo prijatelj. kao što je i egzorcizam. Zaista se čini da se samo zahvaljujudi toj bici posednutost uopšte i pojavljuje na svetlosti dana. i u ogromnoj meri. Obojica su pokazivali mno­ štvo manifestacija rutinskog mentalnog oboljenja kao što su depresija ili histerija ili slabljenje asocijacija. Obično jnajvedi korak ka izlečenju kod običnih slučajeva predstavljfljjama pacijentova odluka da se leci. ved i pre nego što se pacijent i video sa egzorcistom. Obojica su bili žrtve i demonskog i ljudskog zla. dok su u manjoj meri bili uključeni u tradicionalnu crkvu. U stvari. od zlih ljudi koji su se prerušeni. odlučili da se bore protiv bolesti i da za tu svrhu potraže profesionalnu pomod. Oba pacijenta su bila visoko predisponirana za po­ sednutost velikim brojem stresova koje su doživljavali pre i posle početka posednutosti. Psihoterapeuti de ovo razumeti. doživeli teške povrede. Sama posednutost je proces. krili pod okriljem iste crkve. Oba ova pacijenta su u jednom tre­ nutku odlučila da se bore protiv svoje posednutosti. I tako je počela borba. niti je pokazivao bilo kakve jasne znake natprirodnih fenomena. pojmova i transfera koji su karakte­ ristični za petogodišnjake. Nijedan od ovih slučajeva nije imao ni »izbuljene oči«. Obo­ jica su shvatili da.

U stvari. da bi se došlo do po­ sednutosti. Sama posednutost onda taj problem uve­ dava i stvara nove. U ovom slučaju terapeutkinja je prva postavila to pitanje. tek posle puna četiri sata sam počeo da dobij am prve nagoveštaje da se radi o ne­ čemu što je izvan standardne psihopatologije. Drugim recima. pitanje koje treba da postave je: »Da li je pacijent samo mentalno oboleo ili je i posednut?« Moj prvi slučaj je bio pacijent koji je pre toga od­ lazio kod drugog psihijatra jer se žalio da je posednut. o n a veruje da je po­ sednutost otkrivena zahvaljujudi napretku koji je paci­ jent postigao u toku psihoterapije. Znači. ved na osnovu čitavog konglomerata i šema mno­ gih otkrida tokom vremena. Između ove dve mogude dijagnoze postojale su dve osnovne razlike. Vreme koje je proteklo između prve specifične procene da se radi o posednutosti i samog čina egzorcizma bilo je šest meseci u prvom slučaju i devet u drugom. Međutim. ali bez uspeha. mora pre svega da postoji značajan emocio­ nalni problem. postoji istinska disocijacija. I u jednom i u drugom slučaju postojale su dve mo­ gudnosti dijagnoze: posednutosti ili višestruki poremedaj ličnosti. širokih pogleda i veoma pažljiv čovek nije poverovao u ovu samodijagnozu i upor­ no je pokušavao da mu pomogne psihoterapijom i lekovima. Psihijatar — neobično iskusan. Kod slučajeva višestrukog poreme­ daja ličnosti »bazična ličnost« je potpuno nesvesna posto­ janja sekundarne ličnosti sve dok pacijent bar ne počne da se približava kraju dugotrajnog i uspešnog lečenja. u 216 .) Cak i kada sam godinu dana kasnije bio po. U oba slučaja dijagnoza nije postavljena na osnovu jednog otkrida.stanju da razumem ovaj problem. (Treba istadi da je taj vrlo mudri čo­ vek bio od velike pomodi istom pacijentu i pre i posle egzorcizma.zvan da pogledam ovaj slučaj. Moj drugi slučaj je bio u prilično intenzivnoj anali­ tički orijentisanoj psihoterapiji sa jednom neobično iskus­ nom i duhovno orijentisanom ženom više od godinu i po dana pre nego što je kao terapeut uopšte posumnjala da se radi o posednutosti.

M n o g i karizmatici praktikuju oslobađanje u slučajevima u kojima ja nisam video nikakvih tragova posednutosti. Među­ tim. mada se povremeno dogodi da uhvate i po neku pravu ribu. postavlja se pitanje koliko traju efekti ovakvog »lečenja«. oba pacijenta su ili još od početka bili svesni ili ubrzo postali svesni ne samo da u njima po­ stoji deo koji je autodestruktivan. To nedemo znati sve dok se rad ljudi koji praktikuju osloba­ đanje ne podvrgne naučnoj analizi. Presudni deo ovog dijagnostičkog procesa otkrivanja bio je pokušaj oslobađanja. štet­ ne. Po njegovim recima. »duha osve­ te«. Druga dife­ rencijacija je bila u tome što se kod slučajeva višestru­ kog poremedaja ličnosti sekundarna ličnost često pojav­ ljuje u ulozi »kurve« ili »agresora« ili »nezavisnog« ili nekoga ko poseduje neke druge. koliko slučajeva nije zabeleženo i da li ove gotovo neobavezne inter­ vencije uglavnom nestručnog kadra mogu da budu. »duha depresije«. 67 U jednom takvom slučaju samo os­ lobađanje je bilo bezuspešno. Naprotiv. iz njega se promolila krajnje zla liČ57 »Opresija« i oslobađanje predmet su velike kontroverzije. ali kada se kasnije deo tima (koji je u početku brojao četiri člana) energično konfron­ tirao sa pacijntom.« 217 . vrlo brzo se ispostavilo da ta druga ličnost želi da ih zbuni. do tada nepoznate crte — ali ih nikada niko nije okarakterisao kao zle. ved i da taj deo ima zasebnu i njima rudu ličnost. »karizmatici uglavnom nemaju posla ni sa kakvim demonima. Oslobađanje je neka vrsta j>mini egzorcizma« koji u poslednje dve decenije često koriste karizmatički hrišdani za lečenje ljudi koji pate od »opresije« (definisane kao nešto između demonskog isku­ šavanja — kome smo po karizmaticima svi izloženi — i čiste posednutosti). Oni se b a v e čak isterivanjem »duha alkoholizma«. Po njihovim izvest a j ima.ova dva slučaja. u stvari. Ona kao da je predstavljala personifikaciju otpora. U međuvremenu. pre egzorciz­ ma se otkrilo da je sekundarna ličnost bila nesumnji­ vo zla. u tome su vrlo uspešni. Ovo ne znači da ih ta se­ kundarna ličnost nije zbunjivala. u oba slučaja o kojima ovde govorimo. mislim da treba b a r donekle da usvojim mišljenje jednog od mojih mentora koji smatra da je »opresija« pogrešna kategorija — da može da se radi samo o posednutosti ili neposednutosti i egzorcizmu ili neegzorcizmu. Međutim.

Međutim. Da bi egzorcizam mogao da se sprovede. možda.nost. oni su tražili egzorcizam baš zbog svo­ je dugogodišnje borbe sa posednutošdu. Ja sam im se. To je na kraju krajeva misterija. onda je sve izašlo na videlo. A l i . pa čak i potencijalnu svetost. Ono što je mislio pod pretvaranjem jeste da se demon­ sko skriva unutar ličnosti i iza nje. možda bih otkrio da je u njenom slučaju sekun­ darna ličnost ona koja je zdrava a bazična ličnost zla. Pacijent (nimalo histeričan tip osobe) doživeo je dramatično poboljšanje tokom slededih šest nedelja. Mogu samo da nagađam šta je dovelo do privremenog uspeha ovog oslobađanja. I mada sam rekao da je Sarlina mogla da bude slu­ čaj za egzorcizam.bije: demonsko mora da se razotkrije i izvede na čistinu. Jedan iskusni psihijatar. član tima. Moje iskustvo to potvrđuje. Martin ne komentariše razvojnu prirodu eg218 . Mislim da čak i da sam uspeo da razdvojim njenu zdravu ličnost od bolesne. obično najduži stadij um egzorcizma označio kao »pretvarnje«. Pacijent je preko nodi upao u stanje životne opasnosti i ubrzo počeo da čuje »glasove Lucifera«. Nikada ni za jednog od njih nisam osetio da j e zao. Nisam siguran da se egzorcizam može izvesti kod takve konfiguracije. oni nisu bili zli ljudi. u stvari. ved je poka­ zivala i neobičnu dobrotu. ovo pretvaranje mora da se pro. mogude je i da ne bi bila. Kao što sam ved rekao. posle jednog egzorcizma je rekao: »Nikada nisam sreo osobu tolike hrabrosti. O ovo­ me demo kasnije vaše govoriti. ja sam uveren da je. Ovde moram da naglasim nešto što je od velike važnosti.« I zaista. A l i ova dva slučaja su bila potpuno drugačija. Ne samo da je bazična ličnost izgledala zdrava. Dok su oba ova pacijenta po­ kazivala nesumnjivo zlu sekundarnu ličnost. baš ta potencijalna svetost tih ljudi bila jedan od razloga njihove posednutosti. Tim od tri osobe je u jednom drugom slučaju posle šest sati rada uspeo da identifikuje zao duh nižeg demo­ na i istera ga. divio još i pre egzorcizma. A l i je poslužilo da u nama ojača ubeđenje da je nešto demonsko igralo veoma važnu ulogu kod oboljenja o v e osobe. Martin je prvi.

često je nemogude biti apsolutno siguran u ono što de se nadi. uz odgovarajude molitve i ritual.zorcizma. Ohrabren je je naročito važno pri kraju. najbolje bilo tišina. iz oba slučaja.sednutost.racija započne. T i m je razgovarao ili samo sa zdravim delom primarne ličnosti ili samo sa demonom (demonima). ali je odbijao 219 . ne treba da se počne sa totalnom sigurnošdu. Kada se jednom. A l i . približavanje trenutka samog čina egzorcizma iza­ ziva »zagrejavanje« demonske aktivnosti i pacijent poči­ nje da se mnogo muči. Glavno pitanje koje se neprestano postavljalo u toku oba egzorcizma bilo je da li je ova osoba uistinu posednuta. Jer sam čin egzorcizma nije ništa drugo do svlačenje pretvaranja da bi se došlo licem u lice sa demonskim. A u to se nikako ne treba upuštati bez podrške dobro pripremljenog tima ljudi koji u sebi imaju ljubav i opsežno. u oba slučaja je izgledalo da je za vreme finalne penetracije pretvaranja. Kritična tačka perioda procenjivanja je ovaj pe­ riod delimične penetracije pretvaranja. krene u sam čin egzorcizma. brižljivo planira­ nje. Zbog toga bih savetovao da se postupi ona­ ko kako su postupili timovi u dva slučaja kojima sam pri­ sustvovao: polako i neumorno raditi na proceni sve dok se ne dođe do 95 procenata sigurnosti da je u pitanju po. ali ne idi dalje od te tačke pre nego što počne da se izvodi sam egzorcizam. A l i to nije jedini aspekt. totalne sigurnosti u dijagnozu posednutosti či­ nu samog egzorcizma ne srne pristupati. po mom iskustvu. Jedan od dva pacijenta je morao da bude svezan za vreme dva sata izvođenja samog egzorcizma. mora se bar donekle zaci u samo pre­ tvaranje. Ope­ raciju ne treba počinjati ako ne postoji sigurnost da se ra­ di o tumoru. pre nego što se glava otvori i ope. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje i prešlo na sam čin egzorcizma. jer. od raz­ nog oruđa koje postoji za tu svrhu. U stvari. Jedan od mnogih rizika egzorcizma jeste da se bez apsolutne. drugi skoro ceo dan! Ova situacija je analogna izvođenju teške ope­ racije mozga gde se sumnja na postojanje tumora. U toku procenjivanja po­ trebno je upudivati i ohrabriti bazičnu ličnost.

Bio je to neverovatno prezriv osmeh koji je izražavao krajnju ne­ prijateljsku zlobu. na licu jednog pacijenta. na pacijentovom licu se pojavio izraz koji bi mogao da se nazove samo satanskim. Bilo je potrebno dosta vremena da se članovi timov a u oba slu­ čaja iz veste u ovome j e r je izgledalo da je sam demon pokazivao veliku sposobnost da ih uvlači u konfuzne raz­ govore koji nigde nisu vodili. potprirodno. sve dok na kraju se­ kundarna ličnost nije iznenada primila potpuno neljudske crte što je značilo da je pretvaranje probijeno. o tome mogu da govorim kao o ispiranju moz­ ga. Bududi tvrdoglavi naučnik — kakvim sebe smatram — ja mogu 95 procenata od onoga što se događalo u oba slučaja da objasnim terminologijom tradicionalne psihi­ jatrijske dinamike. Na primer. Ostalo mi je ono što Martin naziva pre­ tvaranjem. Takav izraz sam video samo još jednom u životu. A l i ostalo mi je još onih 5 procenata koje na ovaj način ne mogu da objasnim. maraton. Mogu da govorim u smislu »podvajanja« i »psihičke introjekcije«. kada se demon­ sko sasvim razotkrilo u toku egzorcizma jednog od dva 220 . kako je vreme prolazi­ lo. reprogramiranju. u trajanju od samo nekoliko sekundi tokom poodmakle faze procenjivanja. Kada je u jednom od dva slučaja demonsko najzad jasno progovorilo. Mož­ da naročito zbog toga što se u oba slučaja radilo o usam­ ljenim ljudima koji su žudeli za društvom. Ostalo mi je natprirodno — ili možda još bo­ lje. za objašnjenje pomenutog »tretmana tišinom« nisu potrebni nikakvi demoni. i tim je postajao perceptivniji i odlučno odbijao da bude uvučen u igru. Proveo sam sate pred ogledalom po­ kušavajudi da ga imitiram. deprogramiranju. pa je ova teh­ nika podstakla pojavljivanje raznih ličnosti (sa kojima se moglo komunicirati) i otuda neophodnost da se napravi izbor među tim ličnostima.da razgovara sa nejasnim mešavinama ova dva. A što se tiče eg­ zorcizma. katarzi. ali bez imalo uspeha. a sekundarna sve ružnija. Međutim. kod oba pacijenta su počele da se smenjuju dve ličnosti od kojih je bazična postajala sve zdravija.skim grupnim terapijama i identifikacijama. A l i .

Ali. Ja ne želim da potcenim čoveka (nikada nisam čuo da postoji žena-egzorcist. Sa time se ne srne žuriti. uvek je paci­ jent taj koji je. Čak ni Bog ne može da izledi osobu koja ne želi da se izleči. Još strasnije od sklupčanog tela bilo je njegovo lice. Ono što postaje važno jesu očaj­ ničke molitve članova tima. ali mogu da tvrdim da je uloga egzorciste tada najmanje važna. pune mržnje. Na kraju krajeva. Kao što sam ved rekao. U oba slučaja kojima sam prisustvovao to je pokušano da se izvede pre vre­ mena. mada ne vidim razloga da ih ne bude i to što pre) koji je označen kao egzorcist. dozvolite mi da ovde nešto ispravim. njegov izraz je bio još užasniji. tada bi mu se oči iznenada širom ot­ vorile. Te molitve su upudene Bogu ili Hristu da dođe u pomod i oba puta sam osetio da je Bog upravo to i učinio. oba pacijenta su dobrovoljno prihvatila krst i držedi ga na grudima molila se za oslobođenje. Uprkos lim učestalim momentima kada se ustremijivalo da na­ padne. Pacijent je iznenada dobio izgled otrovne zmije koja se sklupčala i spremala da uz ogromnu snagu napadne i izujeda članove tima. egzorcist. Ljudska volja je od osnovne važnosti. Bog je taj koji izvršava egzorcizam. Očajavao sam od pomisli da ovaj egzorcizam možda nede uspeti. u stvari. Oči su mu bile prekrivene lenj im reptilskim mrtvilom — osim u trenutku kada se reptil ustremljivao da napadne. Signal za završetak samog čina egzorcizma bio je izlazak Prisustva i iz pacijenta i iz sobe. ono što me je još više uzrujalo bilo je osedanje neverovatne težine od pedeset miliona godina postojanja ovog zmijolikog stvora. v e d samo želim da dam ocenu njegove modi u samom procesu 221 . Ona ima prvenstvo u od­ nosu na lečenje. Oba su u tom trenutku odlučila da sve prepuste Bogu. koja je sevala kao munja. Ne bih mogao tačno da objasnim šta se u tom tre­ nutku dešava. U momentu isterivanja. Skoro svi članovi timova u oba slučaja su bili ubeđeni da su se u tim trenucima nalazili u prisustvu nečega potpuno neljudskog. Kritični momenat je ono što Martin naziva »isterivanjem«.slučaja koje opisujem.

najbolje što može. On je taj koji donosi kritične odluke o tome šta de se. To je. Posle isterivanja. zaista. njihovu hrabrost i znanje. U stvari.sle samog čina egzorcizma sve ponovo da postavi na svo­ je mesto. Na njegovim leđima leži teret konačne odluke da li je pacijent zaista posednut i da li se krene u sam egzorcizam. kada i kako raditi tokom celog izvođenja egzorcizma. Pacijenti su se u velikoj meri vratili u stanje u kome su bili pre egzor­ cizma. u oba slučaja je u jednom trenutku izgle­ dalo kao da je sam čin egzorcizma propao. brižljivost.nje po dva sata.varaju od onih koji ne odgovaraju za pojedine slučajeve. ali je izgledalo kao da je energija otišla iz njih. on izgleda nastavlja da se mota unaokolo pokušavajudi ponovo da uđe.li. On je taj koji priprema i tim i pacijenta. on je taj koji mora po. U drugome. Među­ tim. bilo je mogude primetiti sup­ tilnu. A l i sušti­ na te uloge nije nikakva magična mod u momentu isterivanja. pothranjujudi. ved posle nekoliko sati. ne samo vodedi brigu o emocionalnim reakcija­ ma svih članova tima. Blagost. Oba slučaja o kojima govorim zahtevala su nekoliko nedelja svakodnevne psihoterapije koja je trajala najma. Satana ne popušta lako. ali ogromnu razliku. On je taj koji mora da sakupi tim i bude u stanju da razlikuje ljude koji odgo. Njegova uloga je uistinu herojska. U jednom od slučajeva psihote­ rapija je bila moguda još od prvog puta. I najzad. Ta razlika sastojala se u tome što su sada obojica bili u stanju da slušaju i da ono što čuju ima na njih efekta. On je taj koji mora da podnosi najžešdi bol sukobljavanja sa demon­ skim isto kao što je on i taj koji snosi punu odgovornost ako egzorcizam ne uspe. Svi stari kompleksi su se vratili tamo gde su i bi. u pedeset sati intenzivne psihoterapije posle egzorcizma po222 . razboritost i voljnost da prihvati patnju su ono čime on vodi ceo proces egzorcizma od početka do kraja. vreme velike iscrpljenosti. strpljivost.egzorcizma. ved i nadgledajudi pacijenta za vreme ekstremno kritičnog perioda u kome su on ili ona u stanju krajnje ranjivosti pa im je potrebna intenzivna nega pre nego što počne da ih vodi putem konačne bezbednosti.

« Ili. Uzmite za primer one koji su za tu svrhu ponudili i sopstvenu kudu. oni sada dolaze iz­ van mene. u stvari. Uzimajudi u obzir težinu njihove psihopa­ tologije pre egzorcizma. zajedno sa egzorcis­ tom. Ako čovek krene u potragu za mestom gde de se obaviti egzorcizam — ako ne u kudi samog pacijen­ ta.sam ja i mada i dalje čujem glasove. Hteo bih još da upozorim: moje iskustvo sa satanom je pokazalo da ono zaista teško popušta. Članovi oba tima zaslužuju da još jednom budu pomenuti. Svi smo mogli da čujemo iste one glasove koji su pretili. Ne samo što paci­ jentu stalno govori da je još uvek u blizini.cistu jeste da poveruju da je pokušaj egzorcizma bio neuspešan. totalno okružen i skriven tim gla­ sovima tako da ja nisam mogao da budem ja. A l i ono što nije bilo nimalo postpeno. Svaki je. iskušavali i zastrašivali pre egzor. brzina kojom su se oporavljali je neobjašnjiva u smislu onoga što znamo iz oblasti obič­ nih psihoterapeutskih procesa. što ni u jednom od ova dva slučaja nije bilo izvodiji223 . Svaki od njih je došao ne toliko iz radoznalosti. premešta pacijenta iz stanja demonske posednutosti u stanje demonskog napada.cizma. koliko iz osedanja ljubavi. Sada ja je. a on je u stvari uspeo. A l i ta brzina je verovatno činila da njihova terapija bude burna i da postavlja velike zahteve pred terapeuta. Činilo mi se da sam čin egzorcizma. kako je jedan od pacijenata rekao: »Ranije sam bio kao neki mali embrion. Ili. kako su i posle njega bili bar isto onoliko aktivni.stiglo se više nego u pet stotina pre njega. Oba pacijenta su se veoma brzo oporavljala. kako je rekao drugi: »Raniji su ti glasovi imali kontrolu nada mnom.« Ti glasovi su vrlo postepeno nestajali iz ovih pacije­ nata. ved ga je u jednom slučaju u nekoliko navrata navelo da poveruje da je još uvek u njemu. bio izložen velikom ličnom riziku i požrtvovanju. Izgledalo je kao da poku­ šavaju da nadoknade sve izgubljene godine. bilo je opo­ ravljanje ljudi. Ono što u ovakvim slučajevima mo­ že da bude najkobnije iskušenje i za pacijenta i za egzor. sada ja imam kontrolu nad njima.

Glavni razlog iz koga je tim odigrao presudnu ulogu je u tome što je za vreme oba egzorcizma pacijentima bila pružena prilika da prvi put osete šta znači prava zajed­ nica. Pretpostav­ ljam da. intelektualnu formulaciju. pod motivacijom ljubavi i lečenja. S druge strane. Psihijatrijske bolnice trenutno ne žele da se to dešava u njihovoj sredini." Nimalo ne sumnjam da je to bio osnovni faktor uspeha oba egzorcizma. intuitivan uvid. 224 . uprkos tome što su neki od članova timova bili samodefinisani ateisti ili (po sopstvenim r e ­ cima) mlaki hrišdani. predstavljao istinsku »hrišdansku zajednicu«.boko razumevanje teologije. istinski timski pristup je 58 Danas se u hrišdanskim krugovima mnogo govori o »hrišdanskoj zajednici«. Njihova hra­ brost da uopšte dođu još više je bila istaknuta činjeni­ com da ni jedan ni drugi nisu imali poverenja u ljude. Nijedna osoba ne može sama da poseduje sve ove kvalitete. za mene nema nikakve sumnje da je svaki od egzorcističkih timova u koje sam bio uključen. kod lakših slučajeva tim služi samo da sputava pacijenta. I mislim da to nije bilo slučajno. Oni nisu bili samo usamljeni. saosedajno učestvovanje. Tako je na članovima timova ostalo da između sebe nađu dve hrabre osobe koje su bile voljne da dopri­ nesu ne samo svojim ličnim učešdem ved i domovima. Borba protiv demonskog zahteva mnoštvo kvaliteta: analitičku distancu. veliko iskustvo u molitvi i druge. na lični rizik. duhovnu razboritost. dok je eg­ zorcist bio glavni koordinator. Samo što grupa nominalnih hrišdana ne čini hrišdansku zajednicu.jatrije. Verujem da je svuda gde se sedmoro do desetoro ljudi okupi. Ved sam rekao da je prisustvo Boga bilo zaista primetno u sobi. Isto važi i za manastire. ved su se i privukli na usamljenost i kada su pristupili egzorcizmu i jedan i drugi su još uvek bili u suštini usamljenici.vo — počede da shvata puno značenje izraza » j e r im ne bješe mjesta u gostionici«. du. Spomenuo sam da je glavni razlog iz koga su se ova dva pacijenta nekada prodala demonu bila njihova usam­ ljenost. Bog tu (kao što nas je njegov sin uveravao) i da de dodi do izlečenja. A l i u slučajevima o kojima govorim. podrobno poznavanje psihi.

egzorcizam je lečio i neke od članova tima isto kao i pacijente. muškarac. PROUČAVANJE I POUČAVANJE I pored toga što sam učinio sve što sam mogao da budem objektivniji. čak i neki od ljudi koji nisu pri­ sustvovali egzorcizmu. pacijenti su ti koji su poslužili kao sam centar i fokusna tačka ovih događaja. sub­ jektivni doživljaj.bio apsolutno neophodan. hladno mesto u srcu.« U stvari. i da su naše slabosti i greške bi­ le isto tako upotrebljene. ali kad se setim sve­ ga što se odigravalo. Govorio sam o Božjem prisustvu u onim sobama. Možda zvuči mistično. Jedan drugi član tima. Ipak. Korišdeni su talenti svakog po­ jedinog člana tima. Kaže se da Hristos može da ko­ risti čak i naše grehe. Osetio sam.« Na čudan način. takođe. U pitanju je nešto što zaslužuje mnogo više 225 . Ono što čini najčešdu reakciju članova timova po za­ vršetku egzorcizma. čini mi se da su Bog ili Hristos v o ­ dili koreografiju cele predstave. ali ni za šta na svetu ne bih propustila iskustvo koje sam upravo doživela. Siguran sam da bi svaki pojedinačni član timova napisao različitu priču. Govoredi ponovo sa mističkog stanovišta. ostaje činjenica da su opisi dva pomenuta slučaja posednutosti i egzorcizma moj lični. I osedam da sam postao bolji terapeut. Kroz muke i junaštva u svojoj borbi sa satanom oni su izvoje­ van veliku pobedu ne samo za sebe ved i za mnoge dru­ ge ljude. ved su na neki na­ čin bili gotovo kosmički događaji. Njih pozdravljam. ali su se molili za njegov uspešni završetak. ja polako počinjem da osedam da ovi egzorcizmi nisu bili izolovani slučajevi. najbolje je izrazila jedna žena kada je rekla: » N e bih volela da ikada više prođem kroz ova­ ko nešto. Verujem da je pot­ rebno da se fenomeni posednutosti i egzorcizma naučno izučavaju. iskusili su izvesno lečenje. dve nedelje kasnije izjavio je: » V i ne znate. To je sada otišlo. ali ja sam oduvek imao jedno malo.

od dokone naučne radoznalosti. samo da ne zahteva da pogledamo u ono što je u našoj okolini. I hemofilija je retka bolest. koju su sačinja­ vali i religiozno i naučno orijentisani ljudi i stalno se međusobno prepirali. sasvim je u redu da se takve stvari proučavaju »tamo negde« u daljini. Na isti na­ čin de proučavanje posednutosti i egzorcizma baciti no. među nama samima. Protiv ovakvog naučnog izučavanja postoji otpor — deo opšteg otpora u nauci — protiv onoga što se smatra duhovnim ili »natprirodnim«. »U tome ima suviše mnogo promenljivih vrednosti: vaše operativne 226 . Jed­ nom prilikom sam jednoj organizaciji. mislim da nam treba još toga. podvrgne naučnom istraživanju. Naprotiv. Otpor prema naučnom izučavanju ovih pojava u na­ šoj sredini dolazi i od mnogih religiozno orijentisanih ljudi isto koliko i od onih koji su naučno orijentisani. Prvi put posle mnogo godina oni su uspeli da se ujedine i to protiv mog predloga da se religiozno lečenje. redak fenomen. koliko znam zapadni antropolozi pu­ no pišu o ritualima sličnim egzorcizmu koji se izvode u cilju lečenja u dalekim. Ne mislim da omalovažim ova antropološka istraži­ vanja. Interesantno. možda.vu svetlost ne samo na psihologiju zla ved i na samo ra­ zumevanje značaja čoveka. Iz nekog razloga. U dva slučaja kojima sam prisustvovao radilo se o posednutosti duhom koji je u hrišdanskoj literaturi opisan kao satana. od molitve pa sve do oslobađanja i eg­ zorcizma. pod drugim imenom. predložio da se osnuje »institut za proučavanje oslobađanja«. ona predstavlja pravi neiskorišdeni rudnik zlata za naučno iskopavanje. i kod egzorcizama u Hindusa i Hotentota? Da li je satana samo duh koji napada isključivo Judeo-hrišdane ili je to univerzalni neprijatelj koji prevazilazi gra­ nice kultura? Ovo je važno pitanje. »primitiviiim« kultura­ ma. stranim. ali je njeno proučavanje osve­ ti ilo celokupnu fiziologiju zgrušavanja krvi. I mada je istinska posed­ nutost. iako se posed­ nutost i egzorcizam nikada nisu naučno izučavali ni u Americi ni u Evropi. Da li bi isti duh mogao da se identifikuje.

Oba pacijenta o kojima sam govorio bila su sa psihijatrijske tačke gledišta teško bolesna pre eg­ zorcizma. Jer. izjavio je jedan od religioznih. U egzorcizmu jedini posmatrači su učesnici. onda ne može i ne treba da postoji nešto što je naučno posmatranje i pra­ denje egzorcizma. Nisam uopšte siguran da bi isto moglo da se postigne radom u smenama lica koja to ra­ de za platu. ne bih iz svog tima isključio nijednog Hin­ dusa. postoje drugi. Osim toga. veliko je pitanje kako egzorcizam uopšte može naučno da se »izučava«.definicije su suviše nejasne. bilo bi lepo kada bi postojala bar nekakva institucijalizovana podrška i pomod ovakvim pokušaji­ ma lečenja. prisustvo samo jedne neosetljive osobe u sobi može da učini ne samo da egzorcizam ne uspe. I dok su u oba slučaja neki crkveni ljudi zaista bili od pomodi. sama Crkva je uglavnom pokušavala da izbegne bilo kakvo 227 . Jevrejina. ved i ozbiljno da povredi i pacijenta i članove tima. A k o je saosedanje i osedanje ljubavi pre­ ma ljudima kompatibilno sa naukom. Duboko sumnjam da de proces egzorcizma ikada biti institucijalizovan. budistu. muslimana. A l i bih bez odlaganja odstranio svakog nominalnog hrišdanina ili bilo koga drugog ko ne poseduje taj kvalitet. Bilo bi mnogo lakše da je postojala neka psihijatrijska bolnica u kojoj bi se slučajevima dokazane posednutosti pružala odgovarajuda nega. I bilo bi Amogo lakše kada bi Crkva bila malo otvorenija prema tome i ponudila svoje jemstvo. »Svako zna da molitva pomaže i verom se ne treba igrati«. U stvari. blagoslov i usluge. realniji zabrinjavajudi pro­ blemi za stvaranje takvog instituta. nemogude je ispitati i h « . Rekao sam da su u oba slučaja koja sam opisao članovi ti­ mova prihvatili veliki lični rizik i veliku žrtvu i zaista sam duboko ubeđen da je to jedan od razloga što je eg­ zorcizam bio uspešan. Ipak. Da ja treba da vodim eg­ zorcizam. ateistu ili agno­ stika ako su ljudi koji su istinski u stanju da osedaju ljubav i takav utisak i ostavljaju. rekao je jedan od naučno orijentisanih.

Ovlašdeni bihevioristički naučnici bi. zabeleženi na video-trakama. feb. pod merama stroge poverljivosti. mi zna. 7—11. I ma­ da bi mnogo od samog iskustva i duhovne energije u tim podacima bilo izgubljeno. takođe. mi ga samo testiramo. Tu bi mogli i da se održavaju seminari za adekvatno izabrane ljude. Catholic. pacijent čije je lice u tom trenutku imalo satanski izraz u punom zamahu. 983. gotovo prosiktao: » S v i oni pripadaju meni. OTAC LAŽI Pred kraj jednog egzorcizma.« U sredini drugog egzor. odgovorio je mekim.cizma. u odgovor na komentar da duh sigurno mrzi Isusa. pacijent je sa poluzatvorenim zmijskim očima tiho re­ kao.učešde. a imam i osnove za izvesna nova razmišljanja. Tu bi mogli da se šalju svi izveštaji sa egzorcizama. S. svilenim.« I kao što naslov jednog nedavno štampanog članka 59 pita » K o je dođavola u paklu satana?« — ne znam ni ja. Ovaj centar bi. Iako su slučajevi istinske posednutosti možda retki. Ako ništa drugo. s. oni bi ipak bili dovoljna osnova za mnoga vredna naučna istraživanja. potreban je bar centar za infor­ macije i izučavanje. na pitanje da li je posednut mnoštvom duhova. mogao da služi i za studira­ nje. On bi mogao da razvije standarde za dijagnoze i način lečenja čime bi se suzbio broj slučajeva nedovoljno odgovornih egzorcizama i oslobađanja. 228 .mo da ih ima više nego što ih može lečiti broj kompe­ tentnih egzorcista kojima trenutno raspolažemo. Iskustvo dva egzorcizma teško da može da razot­ krije svu misteriju duhovnog sveta. tu mogli da dolaze da proučavaju podatke. A l i mislim da sada znam ne­ koliko stvari o satani. Ni stotine takvih iskustava to ne bi mogle. uljanim glasom: » M i ne mrzimo Isusa. 59 U. ali to ne znači da je i čovečan. Strah Crkve od reperkusije u ovakvim sluča­ jevima je sasvim prirodan i razumljiv.

^sve što sam do sada naučio bezuslovno im ide u prilog. Videvši da je čovečanstvu potrebno testiranje i iskušavanje nečim što se suprotstavlja njegovoj volji. satana se toliko zaljubilo u svoje pro­ tivničke delatnosti. » Đ a v o « ili »dijabolično« potiče od grčkog glagola diabalein.ciju u kojoj nebesa bukvalno nisu bila dovoljno velika za njih oba. gde ono. Sto znači jednostavno »suprotstavljati se«. Mit i doktrina uče da je u početku satana bilo Božji dru/gi oficir. satana je. kako je vreme prolazilo. satana je ovo videlo kao nepodnošljivu ličnu uvredu. Ovo se vidi u Knjizi o Jovu. ono je odbilo da se po­ kori Božjem sudu po kome je Hristos sada zauzimao viši položaj. I tako je poslao svoga sina da živi i umre kao jedan od nas. prelepi i voljeni Lucifer. Satanu je Hristos zamenio i u njegovoj funkciji i u Božjem srcu. Bog je dodelio svoju opozicionu (dijaboličnu) i pro­ tivničku (satansku) funkciju šefu svojih arhanđela. sada obitava u mraku kao otac laži i neprestano sanja kako de se osvetiti Bogu.* 0 Međutim. pre svega.godilo i to da je Bog odlučio da je za uzdizanje ljud­ skog roda potrebno nešto više od običnog testiranja i is­ kušavanja. sopstvenim zaslugama moralo smesta biti bačeno u pakao. Naduveno ponosom. da je počelo da ih koristi više iz ličnog zadovoljstva nego iz zaduženja koje mu je Bog dodelio. koji je nekada bio nosilac svetlosti. Prema tome.tiranja i iskušavanja — baš kao što i mi testiramo decu u školi da bismo podstakli njihovo odrastanje. potreban je bio i primer njegove ljubavi i primer kako treba da žive. satana je stvorilo situa. Bududi veoma za­ ljubljeno u sebe. 229 . Pobunivši se protiv Boga. Reč »satana« je obično značila »protivnik«. poglavar svih njegovih anđela. »svetlonosac«. bilo učitelj čovečanstva i zbog toga su ga zvali Lucifer. Istovremeno se do. Uz pomod an­ đela koji su mu se pridružili u pobuni i padu ono je u <° Prvobitno značenje reči »satana« i » đ a v o « nije bilo pežorativno kao što je danas. U Knjizi brojeva sam B o g kaže da se V a l a m u suprotstavio kao satana.Iako moje lično iskustvo nije dovoljno veliko da bi moglo da dokaže judeo-hrišdanski mit i doktrinu o satani. Zbog toga je. Njegovo zaduženje je bilo da u Božje ime podstiče duhovno odrastanje ljudskog roda upotrebom tes.

« Kada smo ga dalje pitali zbog čega mu se ljudska ljubav čini tako neukusnom. Mi ne. Satana smatra Hrista ličnim neprijateljem. ved da je iz ljubavi prema nama doneo strašnu i bolnu odluku da tu mod nikada ne upotrebi. totalno. Ali da bi nam dao slobodnu volju. Hrišdanski Bog je Bog uzdržavanja. On mora da osta­ ne uz nas i u agoniji nas pusti da radimo šta hodemo. tako živi i satana kao antihrist. Ne mora da znači da Bog nema modi da nas uništi. sada postoji da bi nas duhovno uništilo. u slučajevima kada mi odbijamo 230 .dio drukčije. dao nam je slobodnu volju. koji je pre svega sam stvorio satanu. očigledno. Ono što je ne­ kada postojalo da bi duhovno uzdizalo čovečanstvo. Ono podrazumeva da Bog može da kažnjava i ubija. Duh čijoj pojavi sam prisustvovao u oba egzorcizma bio je.rio po svom liku. do krajnjih granica protiv­ nik ljudskog života i odrastanja. Stvar je u tome da Bog ne kažnjava. jed­ nostavno je rekao: »Hodu da te ubijem. Bog je moraod a se odrekne upotrebe sile nad nama. Ovo pitanje podrazumeva da je Bog neko koji bi nešto tako učinio. I kao što Hristos živi u duhu. on može samo da stvara. mi bismo bili kao marionete ili prazne lutke iz izloga.« Na dalje ispitivanje. ono pokušava da se suprotstavlja Hristu na svakom koraku. odgovrio j e : »Ja hodu da ljudi rade na stvarima koje izazivaju rat. Kada je u toku jednog egzorcizma bio upitan zbog čega je antihrist. odgovorio j e : »Zbog toga što Hristos uči ljude da se vole. jednostavno nije ovoga zbrisao kad se pobunio. I jednom i drugom pacijentu je govorio da se ubiju. Jedan od najvedih problema u teologiji verovatno predstavalja pitanje zbog čega Bog. Pošto se odrekao upotrebe sile protiv nas. Da bi nas stvo. Možda je odgovor na to da je Bog satani dao slobodnu volju i da Bog ne može da uništava.« U njemu nije bilo apsolutno ničega kreativnog ili konstruktivnog: bio je potpuno destruktivan.mamo slobodnu volju kada nam neko uperi revolver u leđa.neprestanom ratu protiv Božjeg plana. U borbi za duše. Da je ura.

koji voli čovečanstvo.njegovu pomod on ne može ništa do da nas sa tugom posmatra kako sami sebe kažnjavamo. Bog je nemodan da spreči zločinstva koja mi izvr­ šavamo jedni nad drugima. ta bitka je ved dobijena. Bog nas u mukama čeka. Ovo nije naročito jasno u Starom zavetu. ved da ga je on pobedio za sva vremena. Ono je osiguralo pobedu nad zlom. Često se na temu stradanja Jevreja kao i nekih ma. 231 . stvarnost hrišdanske doktrine je da je Bog zauvek odbacio policijsku snagu. Ali to su samo od­ jeci. sam Bog je nemodno podneo smrt pod rukom ljudskog zla. U stvari. U Hristu. A l i dolaskom Hrista sve postaje jasno. možda. Ma koliko neophodne čak opasne i razarajude naše lične bitke protiv zla bile. I mada mnogi nominalni hrišdani i danas svog Boga vide kao gigantskog policajca na nebu. Bog koji kažnjava više se ne pojavljuje na sceni. Hristovo vaskrsenje znači ne samo da je zlo bilo pobeđeno pre dva milenij uma. Raspinjanje nemod­ nog Hrista na krstu bilo je Božje presudno oružje. A l i hrišdanska doktrina nudi rešenje: Bog de u svojoj slabosti pobediti zlo. nije po v o ­ lji svima. za sada. Hrišdanski odgovor. može da dozvoli takve stvari?« To je surovo i brutalno pitanje.njih zala postavlja pitanje: » K a k o Bog. dok mi prolazimo iz jednog oblika uništenja u drugi. Posle toga. Tamo je Bog opisan kao onaj koji kažnjava. On nije podigao ruku na svoje progonitelje. ono što mi ne znamo jeste da su to samo operacije raščišdavanja protiv neprijatelja u povlačenju koji je odavno izgubio rat. On de nam ponuditi sebe i svu svoju mud­ rost. I zbog toga. ali nas ne može naterati da ih prihvatimo. A l i presudna pobeda je odneta još pre dve hiljade godina. kroz Novi zavet se još mo­ gu čuti odjeci Starog zaveta koji na ovaj ili onaj način govore o 'kazni koja de stidi rđave'. On može samo da nastavi da nas oplakuje. Od životne je važnosti da se mi bez prestanka svim svojim modima borimo protiv zla. ali bar je jasan. Pošto se odrekao upotrebe sile. I možda nam se čini da smo osuđeni na propast pod ovim čudnim Bogom koji vlada slabošdu.

Ta ideja da je satana (i sva njegova dela) bez ob. A l i šta da kažemo o mnogo vedem broju usamljenih žrtava ljudskog zla među decom. Sanford smatra da slika rogatog satane vodi po­ reklo od prehrišdanskog rogatog muškog boga kod Britanaca: » B o ­ govi starih religija uvek postanu đavoli novih« (Zlo: tamna strana stt. ni kopita. ni račvast rep. nije bila glavni razlog za njihovu posednutost. koja zbog toga često pate od još ozbiljnijih ne­ dostataka u karakteru. Spomenuo sam faktore koji su učinili da dva pomenuta pacijenta budu u predispoziciji za posednutost. izgleda. 1981.*1 Cak i ime satana je samo ime koje smo mi nadenuli nečemu što je u osnovi bezimeno. ali samo po sebi ono nije materijalno. Možda satana više nema snage da ide gde god se pokaže neka ljudska slabost. Pitam se da li je satana namerno izabralo da uloži energiju u napad baš na njih zato što su predstavljali posebnu opasnost za njegove planove. a ipak.nifestacije. Ono je duh. izuzetno je važno shvatiti da je satana duh. dramatično čak i natprirodno zmijoliko. 1181). Možda on samo frenetično pokušava da gasi vatre. a to nisu ni njegove ma. da se ne dešava da budu posednuta? Zašto ne? Pomenuo sam. A l i nije imalo ni krljušti. Dini mi se da ovde leži odgovor na pitanje koje se postavlja ved vekovima: zbog čega se demonski duhovi 61 John A.zira na to kako sve to izgleda.amosti [Crossroad. i kvalitet svetlosti koji sam video kod oba pacijenta. Ali. kao što Martin ističe. 232 . s. P i ­ tam se da baš ta potencijalna svetost. u stvari u bekstvu. možda. Nije imalo ni rogove. Kao i Bog. A l i ono samo nije zmija. ništa više nego što Bog ima belu bradu. sa­ tana može da se manifestu je kroz materijalna bida. Ono je u pacijentovom telu postalo neverovatno. takođe. Bilo kako bilo. ono nije bilo opipljivo na način na koji je materija opipljiva. ni krila. iskežene zube i poluzatvorene reptilske oči. nudi odgovor na jedno od mojih glavnih pitanja. Ja sam rekao da sam ga sreo i to je istina. U jednom od slučajeva ono se manifestovalo kroz pacijentovo sklupčano zmijoliko telo.

U stvari. Drugi je da satana ne poseduje nikakvu mod ako nije u ljudskom telu. satana može da ima mod samo kroz ljudsko verovanje u njegove laži. Oba pacijenta su postala posednuta zbog toga što su poverovala u laž o njegovim »pri­ jateljskim« namerama. najzad. To nas je navelo na dva zaključka. Kroz sve vre­ me oba egzorcizma ono je lagalo bez prestanka. One su laž. razotkrilo.toliko vezuju za tela? Za vreme jednog od egzorcizama prisustvovao sam trenutku kada je egzorcist pokušao to­ liko da razbesni satanu da je ovo odlučilo da napusti telo pacijenta i napadne telo samog egzorciste. I svaka se završila nekom vrstom preobradanja — promene sistema vrednosti. njegove pretnje su bile šuplje. ved smo ranije pomenuli. Posednutost se zatim odražavala njihovim verovanjem u satanine pretnje da de bez nje umreti. učinilo je to poluistinama. On samo po sebi nema modi da ubije pa čak ni da povredi. I posednutost je okončana onda kada su obojica odlučili da prestanu da veruju u laži i da se uzdignu iz­ nad svog straha pomodu vere u vaskrslog Hrista i mole se Bogu istine da ih oslobodi. Satana može da čini zla samo kroz ljudsko telo. I po­ lako je postajalo jasno da taj duh ili nije mogao ili nije hteo pod tim uslovima da napusti telo pacijenta. on ne može da izvrši ubistvo bez ljudskih ruku. Taj ma­ nevar nije uspeo. Jedan od njih. ja zaista ne znam adekvatnij i epitet za satanu nego otac laži.« I tako smo se opet vratili na laž. Bez obzira na očiglednu ubistvenu razjarenost prema egzorcistu. Iako je »krvnik ljudski od početka«. Iako je neprestano ponavljalo svoje pretnje da de ubiti i pacijenta i egzorcistu. Cak i ka­ da se. ništa se nije dogodilo. da na kraju krajeva sam pacijent mora da postane egzorcist. Satanine pretnje su uvek šuplje. Sada znam šta je Isus mislio kada je rekao: »Vjera te je tvoja spasla. Za svoje đavolštine mora da ko­ risti ljudske ruke. Za vreme oba egzorcizma došlo je do konfrontacije sa lažima. Kao 233 . Bez obzira kakav odnos možda ima sa »ljudima laži«.

Satana može da upotrebi svaku ljudsku slabost — na primer. Upotrebide sve mogude taktike: napastvovanje. pohlepu i ponos. najbolja definicija koju imam za satanu je da je on stvarni duh nestvarnosti. A l i je isto tako istina i da je ta ličnost prože­ ta aktivnim prisustvom mržnje. Paradoksalna realnost ovog du. nagovaranje.ha se mora uzeti u obzir. Ubidemo te. ništavilo. Satana je potpuno posveden suprotstavljanju tom procesu. Satana hode da nas uniš­ ti. Mučidemo te. trka za novcem je jedini inteligentan na­ čin življenja. U naše vreme postoje pri­ lično popularni sistemi mišljenja.« A. Važno je da ovo razumemo. istinsko bide. » M i ne mrzimo Isusa. intelektualne argu­ mente. I za vreme perioda postegzorcizma svelo se na to da je oba pacijenta proganjalo ponavljanjem jednih istih dosadnih pretnji: »Ubidemo te. Istina je da u njegovoj ličnosti ima odsus­ tva ljubavi. U stvari. glavno njegovo oružje je strah. Glavne kojih se se­ dam bile su: ljudi moraju da se brane da bi preživeli i u tome nemaju na šta da se oslone osim na same sebe i svoju odbranu. A l i .« Pored toga što je otac laži. ono zaista mrzi Isusa. sve se može objasniti u smislu negativne i pozitivne energije (što bude ravno nuli) i na svetu nema misterije. Spisak laži koje je izgovorilo bio je beskrajan — po­ nekad je to bila čak dosadna povorka. on poseduje ličnost. Satanina ličnost se ne može okarakterisati jednostavno kao odsus­ tvo. Iako je nedodirljiv i nematerija­ lan. drugim recima. smrt je apsolutni kraj života — posle nje nema ničega. ljubav je misao i nema objektivne realnosti. nauka je sve što čovek odluči da nazove tim imenom. Moramo da pribegnemo odbačenoj doktrini sv. U knjizi Put kojim se re­ de išlo definisao sam mentalno zdravlje kao »neprekidni proces posvedivanja stvarnosti po svaku cenu«. mi ga samo testiramo. laskanje. u stvari. po kojoj j? zlo definisano kao odsustvo dobrog. kao što su hrišdanska 234 . svi ljudi su motivisani pre svega novcem i. to je zbog toga što su hipokrite. ako se kod nekih ne čini da je tako.antihrist se otkrilo kada je reklo. Avgustina o »privatio boni«. za satanu bi se moglo redi i da je duh mentalne obolelosti.

jeste da satana ne razume ni nauku. ponašaju s ljubavlju. Martin je zabeležio da egzorcizam može da otkrije ne samo neverovatnu demonsku briljantnost. možda je satanina najuspelija varka u tome što uglavnom uspeva da prikri je svoju stvarnost pred čovečjim umom. Iako ima stvarnu mod. Nauka je antianarhistički fenomen. Bududi da je pre­ varant samog sebe isto koliko i drugih. Jedna od njih je da usled svoje ekstremne egocentričnosti ono nije u stanju da shvati fenomen ljubavi. zaista.bosti — onih zbog kojih je proteran sa nebesa. Ono što je još interesantno. naročito ako se ima u vidu cilj ove knjige.nauka i učenje čuda. on ne razume šta pričaju A kada se. ta­ ko da je demon prevare takođe i razmetljivac. Duh zla jeste duh nerealnosti. Ono hode samo da dobija. Moje opservacije ovo potvrđuju. satana se verovatno ne bi ni poka­ zivalo. Kada ljudi za vreme egzorcizma poč­ nu da govore jezikom ljubavi. ved i isto tako neverovatnu glupost. koji zlo definišu kao nerealnost. Misliti drukčije znači biti na pogrešnom putu. Na isti način video sam da sataninu inteligenciju ugrožavaju još dve mrtve tačke. Njegov ponos prevazilazi njegovu inteligenciju. Pojam žrtve mu je apsolutno stran. satana nema pojma o os­ novnim pravilima. satana ne može da razume da ima bida koja ne žele da se zavaravaju. ono je uopšte ne razume. kao što su neki ljudi ved nekoliko puta primetili. Ona na sebe preuzi. upražnjava naučne metode da joj se suprotstavi i istinu po­ stavlja na nivo iznad svih ličnih želja. Da nije toliko narcisoidno i ponosno. ali je samo po sebi realan. On zaista postoji. Ono shvata da je ljubav realnost protiv koje se treba boriti i čak je imitirati. i zbog toga je u oba sluča­ ja ostalo tamo gde je bilo sve do gorkog kraja — zahva­ ljujudi čemu ja i ostali sada poznajemo njegovu stvarnost. Da je bilo zaista pametno. Ovo je poluistina.ma duboku ljudsku tendenciju ka samozavaravanju. A l i ono sebi ne može da dozvoli da gubi. satana ima i upadljivih sla. Realnost ljubavi se satani čini kao neslana šala. napustilo bi ona dva pacijenta mnogo pre njihovog egzorcizma. ali pošto je u sebi nimalo nema. Za235 . I.

da više nema nikakve modi. slobodna volja ima prednost nad izlečenjem. o satani govorio sa suviše određenosti. Pa ipak. znao sam na šta si mislio. krajnje usamljen. Satanine slabosti nas ne smeju navesti da previdimo njegovu snagu. I kada sam video onu beš­ tiju kako se previ ja u glupoj večitoj agoniji. Po jednom. u nameri da stvari učinim što jasnijim. često je bilo nemogude razlikovati glas koji je govorio iz podsve- 236 . A l i u oba slučaja. Je­ dan moj prijatelj. Ali kao što sam rekao. u toku egzor­ cizma. Međutim. ono ljudsku nauku. U činjenici da je dve opisane osobe zaposelo u vreme kada su bile usamljena deca ne pokazuje neku značajniju snagu. Škoti.« Možda sam. nisam ti verovao. kasnije je rekao: »Znaš. sve zbog snage sataninih laži. U svojim lažima ono pokazuje neverovatnu mod ubeđivanja. pošto do kraja odbija da gubi. da više nema ljudskih tela kojima bi mogao da se koristi. U hrišdanskoj eshaiologiji (učenje o poslednjim danima) za satanu postoje dva scenarija. jedan od mojih najjačih uti­ saka za vreme egzorcizma bio je da je sve to strašno do­ sadno — taj beskrajni niz laži. on se prelama i prihvata prijateljstvo i tako na kraju čak i satana bude spašeno. Za ovaj scenario se ja molim.ljubljen u sopstvenu volju i mrzedi svetlost i istinu. satana zauvek odbija »ponižavajudu« ponudu prijatelj­ stva i ostaje u ledenoj usamljenosti za sva vremena. u stvari. kada si mi govorio da je zlo turobna stvar koju treba više žaliti nego mrzeti. koji je učestvovao u jednom od egzor­ cizama. pošto su sve ljudske duše preobradene u svetlost i ljubav. Oba egzorcizma sam objasnio kao procese razdvajanja. lično sam bio svedok kako je egzorcist — jak. Po drugom scenariju. Mislim da je neophodno da satanu mrzimo isto koliko ga se i bojimo. pružaju ruku prijateljstva i duhu mržnje i laži. čak i u momentima kada je sve izgledalo potpuno jasno. Uviđajudi konačno da je potpuno po­ tučen. Međutim. mislim da ga isto kao i zle lju­ de na kraju krajeva više treba žaliti. zreo dovek i vernik — zapadao u stanja privremene nemodi zbog konfuzije u jednom slučaju i očajanja u drugom. smatra nerazumljivom.

U oba slučaja kojima sam bio svedok radilo se o satanskoj posednutosti. pacijent je prvo bio oslo­ bođen nižih duhova. čemu je usledilo dramatično.sti pacijenta od istinski demonskog. nijedan od dva pacijenta čijem sam egzorcizmu prisustvovao nije delovao kao zla osoba. Ima ih previše čak i da ih samo navedem. Da li je moje iskustvo bilo slučajnost ili deo nekog misterioznog plana? U stvari. U drugome. Jedno od važnijih pitanja odnosi se na postojanje ni­ žih demona. a princ tame počinje. postoji evidencija po kojoj bi se mo­ glo zaključiti da u svetu demona ima manje slobode nego u ljudskom — da zbog svog kukavičluka. Mislim da ovo po­ glavlje treba da završimo sa fokusom na natprirodnu mi­ steriju satane. »nepot237 * . Možda i nije mogude povudi jasno određenu granicu pred kojom se ljudska senka završava. i Martin je u pravu kada kaže da retke slučajeve posed­ nutosti treba tačnije označavati kao »delimične«. ali sam i pored toga ostao pred velikim brojem pitanja. u našem uobičajenom smislu reči. mnogo vedim nego što sam imao ranije. da bi se tek onda » L u c i f e r « misteriozno pojavio. Međutim. tim je prvo prošao kroz čitavu listu imena nižih demona (od kojih svaki predstavlja pojedinu laž) da bismo na kraju došli do antihrista. Kakvog uticaja ono ima na potpuno zle ljude kao što su Bobijevi ili Rodžerovi roditelji ili Sarlina? Kao što sam ved rekao. strahovlade i verovanja u sopstvene laži niži demoni žive u stanju striktne pokornosti prema svojim pretpostavljenima zbog čega im nedostaje individualnost. ma­ da samo privremeno poboljšanje. dok su skoro svi koji su opi­ sani u literaturi bili primeri posednutosti nižim demoni­ ma. Sta se dešavalo? Da li su oni niži duhovi bili nezavisni individualni entitet ili su jednostavno bili refleksija satane koje je stajalo iza njih? Ne znam. Ali najvažnije od svih pitanja je uloga satane u ljud­ skom zlu. U jednom od njih. izgledalo je da smo u oba slučaja sreli i neke niže demone. Svedočenja egzorcizama kojima sam pri­ sustvovao bila su dovoljna da učine da po verujem u nje­ govo postojanje i ne mogu da negiram realnost izlečenja koje je usledilo.

Da li bi potpuno zli ljudi koje sam ranije opisao mogli biti primeri savršene opsednutosti? Ne znam. u stvari. Martin daje hipotezu da je mogude da postoje i ljudi koji jesu »savršeno posednuti« i da ih čak možda ima u velikom broju. zli ljudi poslednji koji bi se podvrgli psihoanalizi. ali pod­ vlači da je to samo hipoteza i to vrlo eksperimentalna. ja. A k o savršena posed­ nutost uopšte postoji. Možda ovo i jeste sporno pitanje. moje razumevanje toga de ostati bledo.sti da razotkrije demonsko u njima.pune« ili »nesavršene« posednutosti. Uzimajudi u obzir dinamiku greha i narcizma. Kako su. zaista. nemam pojma da li satana aktivno regrutu je obične zle ljude da rade za njega. I tako. A l i sve dok o satani nemamo više znanja. pretpostavljam da se oni sami regrutuju. vrlo je verovatno da ono sprečava svaku mogudnost da bude razotkriveno. još su manje šanse da de se ikada podvrgnuti egzorcizmu koji bi mogao u potpuno. 238 .

O njima su govorili kao o »nižem redu« i nalazili su se pri dnu statusne strukture. komučenici i neopevani heroji ne čine našu vojsku. a možda i nimalo konkretnog uspeha. I ma koliko takvo crk­ veno lice imalo u sebi ljubavi i inteligencije. 239 . ono mora samo da vodi šlepu bitku protiv sila tame. Ma koliko požrtvovanosti i ener-. kao i u društvu. Mislim da je to za njih bilo a i danas je pravo mesto. Položaj običnog parohijskog popa ili sveštenika mno­ go je manje povoljan. ulogu egzorciste počinjem da smatram re­ lativno lakom. U tome sveštenici imaju vrlo malo. Naprobolje biti psihotičan nego zao). gije zahtevala. Zlo koje oni obično sredu u kontaktti sa svjim parohijanima na sastancima u sakristiji. egzorcisti su sasvim otvoreno uživali status u crkvenoj hijerarhiji. Mislim da je susretanje sa zlom u obliku u kome ga je mogude izolovati i isterati neobična i nagrađujuda privilegija.ISPITIVANJE GRUPNOG ZLA MILAJ: P r e nego što su (delimično svojom zaslugom) u našoj eri nauke i racionalizacije pali u nemilost. Ono je suptilnije i dublje zadire i razara. Samo demo se osvrnuti na jedan takav slučaj širenja kanceroznih sila u našem društvu. nije tako izdvojeno ili izlečivo.

g. zbog toga što su ranjeni ili bolesni. Nemodna da protivnika uvuče u borbu. Vojna informativna služba je ukazala da su se pri­ padnici Vijetkonga u to vreme skrivali u Milaju. Namera im je bila da obave tipičnu mi­ siju »traži i uništi« — to jest. u provinciji Kuang Ngaj u Juž­ nom Vijetnamu. jedinice Udarne grupe Barker upale su u malu grupu naseobina poznatu pod za­ jedničkim imenom Milaj. Udarna grupa Barker je trebalo da očekuje da tamo naiđe na bor­ ce. Smatralo se da je pomenuta provincija u rukama Vijetkonga i da je njeno civilno stanovništvo bilo u velikoj meri pod kontrolom i uticajem komunističke gerile.. među vojnicima je vladala atmo­ sfera iščekivanja. U poređenju sa ostalim jedinicama koje su izvodile ratne operacije u Vijetnamu. gde je jasno naznačeno da je pro240 . U toku prethod. po kojoj je zločin nanositi povrede bilo kome ko nije borac. verovatno je da bar neke od trupa nisu bile upoznate sa Pravilima kopnenog ratovanja iz američ­ kog Vojnog priručnika. marta 1968. da američke trupe tragaju za vojnicima Vijetkonga da bih ih ubili. Zbog toga su Amerikanci počeli da gaje mržnju i nepoverenje prema svim Vijetnamcima tog kraja. Međutim. Da li su ovi v o j ­ nici zaista bili upoznati sa konvencijom. Uoči same operacije. Instrukcije koje su viši oficiri te večeri dali nižim oficirima i vojnicima bile su po svojoj prirodi u najmanju ruku nejasne što se tiče razlika između boraca i neboraca. a ko nije. drugo je pita­ nje. a to važi čak i za borce ako su položili oru­ žje. Vladalo je opšte mišljenje da su ci­ vili pomagali i podsticali gerilce do te mere da se više ni­ je znalo ko je borac. ona je sama pretrpela broj­ ne gubitke od mina i zamki. Udarna grupa Barker je bi­ la malo na brzinu obučena i sastavljena.ZLOČINSTVA U jutro 16. najzad de modi da uvuku neprijatelja u borbu i početi da rade ono radi čega su došli.nih meseci nije postigla nikakve vojne uspehe. Trebalo je da su svi ved bili upoznati sa Ženevskom kon­ vencijom.

izgleda.vni deo teritorijalnih trupa koje su bile direktno uključe­ ne bila je Ceta C 1-og bataljona 20-te pešadije 11-te bri­ gade lake pešadije. ali njih se. Nešto od onoga što je usledilo ostalo je nejasno. Možda je bilo samo pedesetak onih ko­ ji su. Ubijali su ih na razne načine. Sleteo je i poku­ šao da razgovara sa trupama. ono što jeste jasno. Kada su pripadnici Cete C ušli u na­ seobine Milaja. Iako su.tiv zakona i ne treba se pokoravati bilo kojoj naredbi ko­ ja nije u saglasnosti sa Ženevskom konvencijom. M e ­ đutim. gla. to je da je Ceta C pobila naj­ manje pet do šest stotina od tih nenaoružanih seljana. Oko dve stotine ih je di241 . nije ticalo.4. nisu našli nijednog jedinog borca. pritisli obarače. Na kraju je digao ruke i otišao svojim poslom. On je čak iz vazduha mogao da vidi šta se događalo. specijalni oficir koji je nadletanjem te­ ritorije pomagao u misiji »traži i uništi«. Nije prestalo celog jutra. U drugim slučajevima bi u njih i njihovu decu pucali dok su pokušavali da pobegnu. Ponovo je uzleteo i preko radija obavestio glavni štab o onome što se dešavalo. Tu je 1-vi vod Čete C pod komandom poručnika Viljema K e lija Juniora saterao seljane u grupe od dvadeset do če­ trdeset i onda ih ubijao vatrom iz pušaka i mašinki ili granatama. izrešetale je meci­ ma. Bili su tamo samo nenaoružani starci. slepo ubijajudi sve unutra. u stvari. ali bez ikakvog rezultata. Samo je jedna osoba pokušala da ga zaustavi. svi elementi Udarne grupe Barker bili na ovaj ili onaj način uključeni u ovu operaciju. Bio je to pilot helikoptera. U nekim slučajevima trupe bi jednostavno stale na vrata kolibe. žene i deca. u stvari. Broj vojnika koji su učestvovali u ovome može samo da se pretpostavi. Ubijanje je eskaliralo najviše u naseobini Milaj . Ubijanje je dugo trajalo. Ono što je važno zapamtiti jeste da je tog is­ tog dana znatan broj civilnog stanovništva bio pobijen i u drugim naseobinama Milaja od strane drugih trupa dru­ gih vodova pod komandom drugih poručnika.

poručnik Keli. Sam Rajdenhor nije bio član Udarne grupe Barker. Propust da se prijavi zločin i sam po sebi je zločin. Metod koji smo predložili načelnik Štaba je od­ bio. Jedan. g. 242 . Jer. postavljen sam za predsednika ko. U prolede 1972..rektno svedočilo o ubijanjima.ljima koji su bili u Milaju i ona pisma je napisao tri me. U toku godine koja je usledila. Nesumnjivo je da je ta potencijalna neprijatnost i jedan od razloga iz koga do 62 Na kraju je poveden postupak protiv dvadeset dvojice od kojih su samo šestorica izvedena pred sud. bio je osuđen. navodno zbog toga što nije omogudavao da stvar os­ tane u tajnosti i mogao je da izazove neprijatnosti za ad­ ministraciju. O ovom zločinu se govori kao o »zataškanom slučaju«.*1 Možemo da pretpostavi­ mo da je u roku od nedelju dana bar pet stotina ljudi iz Udarne grupe Barker saznalo o počinjenim ratnim zlo­ činima. pi­ sao nekolicini članova Američkog kongresa o zločinima. sumnjam da možemo da postavimo jasne granice između njih i sebe. ako hodemo da proučavamo ljudsko zlo. ali je kasnije čuo o zločinima u jednom neobaveznom razgovoru sa prijate.misije od tri psihijatra koju je na zahtev načelnika V o j ­ nog štaba. a da su »dalje neprijatnosti u tom trenutku bile nepoželjne«. Jedna od njih je da svako pro­ učavanje ljudskog zla može da izazove neprijatnosti ne samo za one koji su označeni kao subjekti ved i za same proučavaoce. g. u stvari.seca po svojoj demobilizaciji. koji je krajem marta 1969. Ovo odbijanje predloga našeg komiteta za istragu simbol je brojnih pojava. naša sopstvena priroda. jer ono što proučavamo najverovatnije je. niko iz Udarne grupe Berker nije pokušao da prijavi zločinstva počinjena u Milaju. Američka javnost je saznala za Milaj samo zahvalju­ judi Ronu Rajdenhoru. počinjenim više od godinu dana pre toga. načelnik Vojne hirurgije zadužio da preporuči metode istraživanja koji bi mogli da osvetle psihološke uzroke Milaj a u cilju sprečavanja sličnih događaja u bu­ dudnosti.

Dak i pilot helikoptera — jedini čovek koji je bio dovoljno hrabar da bar pokuša da zaustavi masakr — može da snosi krivicu zbog toga što incident nije pri­ javio nekom od viših ešalona nego se zadržao na svom direktno pretpostavljenom.ži i za proučavanja svih drugih pojava zla — mi jednostavno patimo od ne­ dostatka naučnog znanja. I ostademo ograničeni na pretpos­ tavke sve dotle dok ne budemo u stanju da. moglo da učestvuje u činu tako monstruozno zlom kao što je Milaj? Jasno je. Zbog toga je ovo po­ glavlje koncentrisano na fenomen grupnog zla koje. Svaki ljudski čin analiziran u pret. putem nauč­ nog istraižvanja.hodnom delu poglavlja bio je stvar individualnog izbora. Mi samo možemo. UVOD U GRUPNO ZLO Obarače povlače pojedinci. Do sada je fokus naše analize bio na specifičnim pojedincima koje sam označio kao » z l e « i izdvojio ih iz ogromne vedine onih koje sam označio kao » n e z l e « . Cak i ako dozvolimo da ova oštra distinkcija bude donekle proizvoljna — da postoji čitav kontinuum između onih koji su potpuno zli i onih koji to uopšte nisu — ostajemo pred problemom: kako to da je oko pet stotina ljudi. fokus naše analize ne srne biti ograničen samo na indivi­ dualno zlo i individualne izbore. me­ đu kojima vedina na individualnom nivou nesumnjivo nije zla. Pogubljenja naređuju i izvršavaju pojedinci. na osnovu onoga što je prethodilo. Nijedan od pojedinaca koji su na bilo koji način učestvo­ vali u zločinima u Milaju ili njihovom zataškavanju nije bez krivice. To što je šef Vojnog štaba odbio da prihvati metode istraživanja koje smo predložili ukazuje i na činjenicu da za izučavanje zla u Milaju — isto va. ipak ima i puno sličnosti sa fenome243 . da pretpostavljamo mnogo od onoga što je usledilo.sada nismo uspeli da razvijemo psihologiju ljudskog zla. da bismo shvatili Milaj. iako je donekle različito. razvijemo materiju znanja koja de sa­ činjavati pravu psihologiju zla.

ovo pitanje je od izuzetne važnosti i zaslužuje duboko razmišljanje i istraživanje. a is­ tovremeno sam potpuno zavistan od seljaka. Mass: Schenkman pub. što de redi da mu ima više uzroka.** Međutim. .tat moje speci jalizovanosti u okviru naše zajednice. Zbog čega je to tako — zbog čega je ponašanje grupe tako upadljivo nezrelo.nom individualnog zla. Ved godinama imam utisak da ljudske grupe imaju tendenciju ponašanja vrlo sličnog individualnom — osim što je nivo tog ponašanja primitivniji i manje zreo nego što bi se očekivalo.rodice. Dženeral motors može da proizvodi ogroman broj automobila zahvaljujudi svojim službenicima koji su specijalisti za vođenje poslova ili dizajn i radnicima koji su specijalisti •za pravljenje alatki. Co. Fenomen grupne nezrelosti je — da upotrebimo psihološki izraz — »preprouzrokovan«. boja. Činjenica da ja imam vremena i znanja da pišem ovu knjigu direktan je rezul.* 4 Međutim. Postoji čak i knjiga koja se bavi specifičnim proučavanjem istog do­ gađaja: Individualna i kolektivna odgovornost: masakr u Milaju. Jedan od tih uzroka je pro­ blem specijalizacije. sa psihološkog stanovišta. zbog čega je grupa. 1972). Specijalizacija je jedna od najvedih prednosti grupe. u jedno sam siguran: postoji više od jednog odgovora. Naš neobično visok standard života u potpunosti se zasniva na specijalizovanosti našeg društva. Postoje razni načini na koje grupa može da funkcioniše sa više efikasnosti nego pojedinac. Odnos između grupnog i indivi­ dualnog zla nije nova tema za proučavanje. nešto niže od zbira nje­ nih činilaca — pitanje je koje prevazilazi moje modi da odgovorim.voljno — ved je od presudnog značaja za razumevanje svih ljud­ skih grupa — od međunarodnih odnosa pa sve do prirode po. ovo je delo filozofa i nije pisano sa psihološkog stanovišta. lančanu proizvodnju itd. Tu se ne radi isključivo o grupnom zlu uopšte — kao da ono samo po sebi ne bi bilo do. French (Cambridge. izdavača i prodavača knjiga. Na primer. mehaničara. 63 Međutim. Teško da bih mogao da kaw Peter A..

244 .

« I tako bi to išlo dalje. ali. prihvativši ovaj predlog. ona su izvan našeg domena. vojska je samo agent izvršnih organa. Speci jalizovanost doprinosi nezrelosti grupe i poten­ cijalnom zlu u njima kroz nekoliko različitih meha­ nizama. ne ovde. odmah postaje mogude i lako da se individualna od­ govornost lančanom vezom prebaci na neki drugi deo grupe.žem da specijalizovanost smatram zlom. a ne da li de se voditi. mi shvatamo da su ovde uključena mnoga pitanja. došli ste' u pogrešan odsek. Tamo bi trebalo da se obratite u vezi sa stvarima koje vas zabrinjavaju. mi zaista cenimo vašu zabrinutost. Sa njima treba da razgovarate. sigurno bi mi odgovorili: »Oh. To se radi u odseku za određivanje politike.« I ako bih. otišao da razgovaram sa ljudima koji rade u odseku za određivanje politike. Ovo je odsek borbene tehnike. duž istog ovog hodnika. Mi nismo ti sa kojima o tome treba da razgovarate. Na taj način ne samo što se individualni članovi 245 . na žalost. Mi samo snabdevamo oružjem — ne odlučujemo kako i gde de biti upotrebijeno. Mi samo određujemo kako de se rat voditi. Oni su dole.tivao na temu moralnosti rata i samim tim i moralnosti onoga čime se bave. šetajudi hodnicima Penta­ gona zastao da porazgovaram sa ljudima zaduženim za proizvodnju napalma i njegovog transportovanja u V i ­ jetnam u vidu bombi i da sam nekoga od tih ljudi ispi. Vidite. Vojska samo ra­ di ono što joj se kaže. Da sam u vreme Milaja..nosimo sa isto toliko nepoverenja i rezervisanosti koliko inače imamo prema nuklearnim reaktorima. O pitanjima šireg domena odlu­ čuje se na nivou Bele kude. Mislim da prema specijalizovanosti treba da se od. A l i . ali. s druge stra­ ne. duboko sam uveren da su mnoga od zala našeg vre­ mena povezana sa specijalizovanošdu i da je preko pot­ rebno da prema njoj zauzmemo stav sumnjičave obazrivosti. odgovor bi bio: »Oh. Za trenutak du se ograničiti na razmatranje samo jednog od takvih mehanizama: fragmentaciji sve­ sti. Kad god se neki članovi grupe za nešto specijalizuju. na žalost.

bar u vreme tih ratnih godina. i jedno i drugo su deo iste stvari. Laganje je istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla. Članovi Udarne grupe Barker su svojim neverovatnim zajed­ ništvom u pogledu zataškavanja svojih zverstava.njim zverstvom od samih zverstava. jedan od njegovih cvetova i je. Kao što je uvek slučaj sa lažima. sva­ kako »ljudi l a ž i « . Zbog toga je naslov ove knjige Ljudi laži. i razlog za ovo zataškavanje bio je strah.dan od korenova. Pojedinci koji su izvršili zlo­ čin — oni koji su povukli obarače ili izdali naređenja — očigledno su imali razloga da se plaše pokretanja pi­ tanja njihove odgovornosti. Do sada smo govorili o individualnim ljudima la­ ži. a ipak ni oni nisu rekli ništa o »ne­ čemu prilično mračnom i krvavom? 8 * Čega su se oni bojali? 65 Fraza iz pisma Rona Rajdenhoura.odriču svoje savesti. narod laži. Ova dva zločina su prilično ispre­ pletena. nego i savest grupe postaje toliko fragmentirana i razvodnjena da gotovo i ne postoji. takođe. 246 . Sada demo govoriti i o zlu ljudi u celini. bio. Do te tačke mi još nismo ni počeli da stižemo. Jedna stvar je potpuno jasna: svaka grupa de neizbežno ostati po. I mada se zataškavanje zločina možda čini ma. Do završetka ove analize možda de­ mo dodi do zaključka da je čak i američki narod. Kako je mogude da toliko individualnih članova učestvuje u tako monstruoznom zlu a da nikoga od njih savest ne natera da prizna? Zataškavanje ovog zločina predstavlja gigantsku grupnu laž. A l i šta je sa ogromnom vedinom onih koji su bili samo svedoci zverstava. Čekao ih je vojni sud.tencijalno zla i bez savesti sve do onog vremena kada de svaki njen član primiti na sebe direktnu odgovor­ nost za ponašanje cele grupe — organizma — čiji je deo. ispitademo aspekte oba zločina u Milaju: sama zločinstva i njihovo zataškavanje. Uzimajudi u obzir psihološku nezrelost grupe. Ovu fragmentaciju demo videti na ovaj ili onaj način iz­ nova opisivanu kroz diskusiju koja sledi.

osim ako njegovi pretpostavljeni ne odluče drukčije.bodu da tek tako pređe u drugu grupu. Sa stanovišta grupne dinamike. verovatno bi bila njihova reakcija. Oni su. nije bio u Udarnoj grupi Barker. Ipak.Svako ko malo bolje razmisli o prirodi pritiska ko­ ji grupa vrši na pojedince shvatide da bi članovima Udarne grupe Barker bila potrebna velika hrabrost da prijave zločin bilo kome ko ne pripada njihovoj grupi. vojska sasvim namerno čini i razne druge stvari u cilju pojačavanja grupnog pritiska u svojim redovima. a ti lepo pređeš u drugu«. vojnik nema slo. Pored ovoga. civilnom Amerikancu ovo možda i ne izgleda tako strašna sudbina. U najboljem slu­ čaju budu odbačeni. A de­ zerterstvo je ogroman zločin. šutnu te iz jedne grupe. Zbog toga sam duboko uveren da veliki broj članova Udarne grupe Barker nije prijavio zločine iz jednostavnog raz­ loga što nisu bili svesni da su ih počinili. a naročito u svojoj grupi. Niti iznenađuje to što jedini čovek koji je na kraju po­ stavio pitanje odgovornosti za sve što se dogodilo. a naročito sa stano­ višta vojne grupne dinamike. » P a šta. Svako ko bi se usudio da učini tako nešto bio bi obeležen kao »cinkaroš« i »drukator«. to je sasvim drugo pi. čini mi se da postoji još jedan važan razlog zbog koga zločini Milaja nisu bili tako dugo vremena prijavljeni. A l i jesam razgovarao sa mnogim vojnicima koji su bili u Vijet. Običnom. pa čak ni u vojsci u vreme kada je podneo izveštaj. Drukatore često i ubiju. Or uopšte ne može da izađe iz vojske dok mu ne istekne rok. Tako se on u vojsci.tanje. Od ovih etiketa.namu u to vreme. ali da li su shvatali značenje i prirodu toga što su uradili. tako da sam vrlo dobro upoznat sa stavovima koji su tada preovladavali u vojsci. A l i setite se. nema gorih. na­ ravno. Kako nisam imao prilike da razgovaram ni sa jednim od pojedinaca koji su u tome učestvovali. to što nijedan od članova Udarne grupe Barker nije prijavio zločin nije bizarno. nalazi u situaciji bez izlaza. ovo što navodim samo je moja pretpostavka. znali šta su uradili. Pretpostavljam da mnogi od njih čak nisu smat247 .

rali ni da su počinili zločin. Nisu priznali zbog toga što mi smatrali da nemaju šta da priznaju. Neki su, nesumnjivo, krili svoju krivicu. A l i drugi, verovatno, nisu ni imali krivice koju bi otkrili. Kako je to mogude? Kako normalan čovek može da izvrši ubistvo i da ne zna da je ubio? Kako osoba koja u suštini nije zla može da učestvuje u monstruoznom zlu bez ikakve svesti o onome što je učinila? Ovo pita­ nje de poslužiti kao fokusna tačka u našoj diskusiji o odnosu između individualnog i grupnog zla. U pokušaju da odgovorim na to pitanje, počedu posmatranjem zla uz lestvicu koja se prostire od nivoa pojedinca preko nivoa male grupe (Udarna grupa Barker) sve do nivoa veli- kih grupa.

UZ LESTVICU KOLEKTIVNE ODGOVORNOSTI Pojedinac pod stresom Kada mi je bilo šesnaest godina, za vreme prolednog raspusta, bili su mi izvađeni svi umnjaci. Slededih pet dana, ne samo što me je vilica strašno bolela, ved je bila i toliko natekla da se zatvorila. Nisam uopšte mogao da jedem čvrstu hranu — samo tečnu ili nezačinjenu hranu za bebe. U ustima sam stalno osedao ukus ustajale krvi. Na kraju tih pet dana, nivo mojih psihič­ kih funkcija se sveo na nivo trogodišnjeg deteta. P o ­ stao sam krajnje egocenteričan. Bio sam nervozan i cmi­ zdrav prema ljudima oko sebe. Od njih sam očekivao da me neprestano služe. A k o se i najmanja stvar ne bi do­ godila baš onako kako sam ja hteo, udarile bi mi suze i bio bih strašno nezadovoljan. Verujem da de svako ko je ikada proveo jednu ili dve nedelje u stanju hroničnog bola ili nelagodnosti pre­ poznati iskustvo koje sam opisao. Svaka situacija pro­ longirane neudobnosti čini da mi, ljudi, prirodno kre­ nemo unazad. Naše psihološko odrastanje doživljava pre­ okret; naša zrelost je napuštena. Vrlo rapidno postajemo 248

detinjasti i primitivniji. Nelagodnost je stres. Ono što opisujem, prirodna je ljudska tendencija ka regresu, kao odgovoru na stres. Život vojnika u borbenoj zoni je život u hroničnom stresu. I pored toga što je vojska učinila sve što je mogla da stres pod kojim su živele trupe u Vijetnamu svede na minimum (obezbeđujudi im zabavu kada god je bilo mogude, odmor, rekreaciju i druge oblike opuštanja), či­ njenica je da su trupe Udarne grupe Barker bile u hronično stresnoj situaciji. Njihove porodice su bile na dru­ gom kraju sveta. Hrana je bila bedna, insekata je bilo na milione, vrudine nepodnošljive, a spavaonice neudob­ ne. Osim toga, tu je bila i opasnost, možda ne tako v e ­ lika kao u drugim ratovima, ali vrlo nepredvidljiva. Do­ lazila je u obliku nodnih napada iz minobacača u vreme kada su vojnici mislili da su bezbedni, zamki na koje su naletali na putu za W C , mina koje bi nekom vojniku raznele noge dok je šetao lepim puteljkom. Činjenica da Udarna grupa Barker nije naišla na očekivanog ne­ prijatelja onog nezaboravnog dana u Milaju simbolična je za prirodu ratovanja u Vijetnamu; neprijatelj se po­ javljivao onda i tamo gde su ga najmanje očekivali. Osim regresa, postoji još jedan mehanizam kojim ljudska bida reaguju na stres. To je mehanizam odbra­ ne. Robert Džej Lifton, koji je proučavao preživele žrtve Hirošime i drugih nesreda, ovo je nazvao »psihičkim trnjenjem«. U situacijama kada su naša emocionalna osedanja suviše bolna ili neprijatna, mi smo u stanju da sebe anesteziramo. To je prilično jednostavna stvar. Pri­ zor jednog tela, raskomadanog tela, užasava nas. Ali, ako takva tela gledamo svuda oko sebe, dan za danom, ono što je užasno postaje normalno i mi gubimo oseda­ nje užasa. Mi ga jednostavno isključimo. Naša sposob- nost da osedamo užas potpuno otupi. K r v više ne zndimo, ona za nas više nema mirisa, ne osedamo više njenu agoniju. Nesvesno, mi počinjemo da živimo pod anestezijom. Ova sposobnost za emocionalnu autoanesteziju oči­ gledno ima dobrih strana. Ona je nesumnjivo tokom evo249

luci je ugrađena u nas da bi ojačala našu sposobnost za život. Ona nam omoguduje da nastavimo da funkcionišemo u situacijama koje su toliko grozne da bi nas ina­ če, ako bismo ostali pod uticajem svoje normalne senzitivnosti, potpuno slomile. Međutim, problem kod ovog autoanestetičkog mehanizma je u tome što izgleda da nije dovoljno specifičan. Ako zbog toga što živimo okru­ ženi đubrištem naša senzitivnost prema ružnom počinje da nestaje, znači da postoji verovatnoda da demo i sami uskoro početi da bacamo đubre na sve strane. Neosetlji­ vi prema sopstvenoj patnji, mi postajemo neosetljivi i prema patnji drugih ljudi. A k o nas drugi nedostojno tretiraju, mi ne gubimo samo osedanje sopstvenog dos­ tojanstva ved i dostojanstva drugih. A k o nas prizor ras- komadanih tela više ne uzrujava, nede nas uzrujati ni mogudnost da i sami počnemo da ih komadamo. Veoma je teško selektivno zatvarati oči pred određenim tipom brutalnosti a da ih pri tom ne zatvaramo za sve tipove brutalnosti. Kako da izvedemo da postanemo neosetljivi za brutalnosti, a da i sami ne postanemo brutalni? Prema tome, možemo da pretpostavimo da posle mesec dana slabe ishrane, neispavanosti, gledanja kako mu drugovi ginu ili postaju bogalji — običan vojnik Udarne grupe Barker postaje psihološki nezreliji, pri­ mitivniji i brutalniji nego što bi bio u uslovima manjeg stresa. Ved sam govorio o vezi između narcizma i zla i re­ kao da je narcizam stanje koje ljudska bida normalno sazrevanjem, prerastaju. O zlu bismo mogli da razmiš­ ljamo kao o nekoj vrsti nezrelosti. Nezreli odrasli ljudi više su skloni zlu nego zreli. Ono što pada u oči kod de­ ce nije samo njihova nevinost nego i okrutnost. A k o od­ rasla osoba uživa da muvama čupa krilca, mi je sasvim korektno smatramo sadistom i sumnjičimo da je zla. A k o to učini četverogodišnje dete, možda demo ga malo iz­ grditi, ali zaključak de biti da je to uradilo iz radozna­ losti; ako istu stvar učini dete od dvanaest godina, imademo razloga za zabrinutost. 250

A k o prerastemo zlo i narcizam, ali u stresnoj situ­ aciji normalno krenemo u regres, zar to ne znači da izizgleda da u situaciji stresa postoji veda verovatnoda da de ljudska bida postati zla nego u normalnim situacija­ ma? Ja mislim da je tako. Pitamo se kako je došlo do toga da grupa od pedeset ili pet stotina pojedinaca — od kojih je verovatno samo mali deo zaista zao — može da počini tako monstruozno zlo kao što su bili zločini u M i ­ laju? Jedan od odgovora jeste da su zbog hroničnog stresa pod kojim su živeli pojedinci Udarne grupe Bar­ ker postali nezreliji i samim tim više zli nego što bi se očekivalo u normalnoj situaciji. Posledica stresa je da se normalna distribucija dobra i zla poremeti u korist zla. Međutim, kao što demo videti, ovo je samo jedan od mnogih faktora koji su prouzrokovali zlo u Milaju. Pošto smo razmotrili odnos između stresa i zla, sada bi trebalo da pogledamo i kakav je odnos između stresa i dobra. Onaj ko se u dobrim vremenima uvek ponaša kul­ turno — takozvani prijatelj u sredi — možda ne bi bio isto toliko kulturan u teškim vremenima, jer, na muci se poznaju junaci. Stres je test dobrote. Ljudi koji su uisti- nu dobri, u stresnim situacijama ne prestaju da budu po­ šteni, zreli i senzitivni. Kultura bi mogla^da se definiše kao sposobnost da se na degradaciju ne reaguje regresom, da se na bol ne reaguje neosetljivošdu ved da se patnja podnosi i da čovek ostane netaknut. Kao što sam na dru­ gom mestu ved rekao, »jedna od mera — možda i najbo­ lja mera čovekove veličine je njegova sposobnost za pod­ nošenje patnje«. 8 6 Grupna dinamika: zavisnost i narcizam Pojedinci ne regresu ju samo u trenucima stresa, ved i kada su u grupi. A k o mi ne verujete, pogledajte samo sa­ stanak nekog kluba fudbalskih navijača ili proslavu godiš­ njica mature. Jedan od aspekata ove regresije je fenomen zavisnosti od vođe. To je uistinu zanimljivo. Sakupite bi* Put kojim se rede išlo (Simon & Schuster, 1978, s. 76)

251

lo kakvu grupicu — recimo dvanaestoro ljudi koji se ne poznaju — i jedna od prvih stvari koje de se dogoditi bi­ de da de se jedna ili dve osobe vrlo brzo prihvatiti uloge vođe. Ovo se ne dešava racionalnim procesom svesnog iz- bora; do toga dolazi sasvim prirodno — spontano i nesvesno. Zbog čega se to dešava tako brzo i lako? Jedan od razloga je, naravno, da su neki pojedinci sposobniji da bu­ du vođe ili bar to više žele od ostalih. A l i osnovni razlog je u suprotnom: vedina ljudi više voli da bude vođena. Razlog ovome je najverovatnije lenjost, više nego bilo šta drugo. Vrlo je lako biti sledbenik, mnogo lakše nego biti vođa. Sledbenik ne mora da se muči oko donošenja kompleksnih odluka, planira unapred, rizikuje da bude nepopularan ili da se ističe hrabrošdu. Problem je u tome što je uloga sledbenika slična ulo­ zi deteta. Odrasla individua je individualni gospodar svog broda i upravljač svojom sudbinom. A l i , kada se prihvati uloge sledbenika, ona svoju mod predaje u ruke vođi — svoj autoritet nad sobom i svoju zrelost osobe koja sama donosi odluke. Ona psihološki postaje zavisna od vođe isto kao što dete zavisi od roditelja. Iz ovoga kod običnog pojedinca nastaje duboka tendencija ka emocionalnom re­ gresu čim postane član neke grupe. Sa stanovišta psihoterapeuta koji vodi grupnu tera­ piju ova regresija nije dobrodošla zbog toga što je jedan od osnovnih zadataka terapeuta da podstakne, ojača i ra­ zvije zrelost svojih pacijenata. I zato se veliki deo rada grupnog terapeuta sastoji upravo iz konfrontacije i upu­ divanja izazova zavisnosti pacijenata da bi se zatim tera­ peut povukao i omogudio pacijentu da preuzme rizik vod- stva; na taj način uči upotrebu snage zrelosti u grupnoj situaciji. Uspešno vođena grupna terapija je ona u kojoj svi članovi podjednako dele vodstvo grupe u skladu sa svojim individualnim sposobnostima. U idealno zreloj te­ rapijskoj grupi svi članovi su vođe. Međutim, grupe najčešde nisu formirane u cilju psi­ hoterapije ili ličnog odrastanja. Cilj 1-og voda Cete — Carli Udarne grupe Barker nije bio da trenira vođe, ved da ubija pripadnike Vijetkonga. U stvari, da bi ostvarila 252

svoje ciljeve, vojska je razvila stil grupnog vodstva koji je, u suštini, suprotan onome u terapijskoj grupi. Postoji stara maksima po kojoj vojnici ne treba da misle. Vođe nisu izabrane između članova grupe ved su određene sa viših nivoa i namerno zaogrnute simbolima autoriteta. Poslušnost je član broj jedan vojne discipline. Zavisnost nije samo nešto na šta se vojnik podstiče, ved se to od njega zahteva. 07 Po prirodi svoje misije, vojska namerno i izgleda u velikoj meri pothranjuje prirodnu regresivnu zavisnost pojedinca u grupi. U situaciji kao što je Milaj, individualni vojnik je u gotovo nemogudoj poziciji. S jedne strane, on se, možda, i priseda da su mu u učionici govorili da se od njega ne zahteva da se odrekne svoje savesti i da treba da zadrži zrelu nezavisnost donošenja sopstvenih sudova, da mu je čak dužnost da odbije da posluša nezakonitu zapovest. S druge strane, vojna organizacija i dinamika grupe čine sve da bilo kakav pokušaj nezavisnog donošenja sudova ili neposlušnost vojnika bude što bolniji, teži i neprirodniji. Nije sasvim jasno da li je Ceta Carli imala naređenje da »pobije sve što se miče« ili da »sela sravni sa zemljom«. A l i ako jeste, zar je čudno što su trupe poslušale naređe­ nje svojih vođa? Zar smo očekivali da se umesto toga ma- sovno pobune? A k o se masovna pobuna čini malo preteranom, zar ne bismo mogli da očekujemo da bar neki pojedinci budu dovoljno hrabri da se pobune protiv vodstva? Ne mora da znači. Ved sam podvukao činjenicu da se oblici ponaša­ nja grupe neverovatno podudaraju sa ponašanjem poje* 7 Cak i civili sa neverovatnom lakodom izvrgavaju zločine ako im se to naredi. T a k a v slučaj opisuje David M y e r s u svom odličnom članku »Psihologija zla« (Druga strana, april 1982, s. 291). Najočigledniji primer daju eksperimenti poslušnosti Stanley Miligrama. Suočeni sa vrlo naredbodavnim komandantom, šez­ deset pet procenata njegovih odraslih podanika u potpunosti su poslušali instrukcije. Na komandu, oni bi zadavali električne šo­ kove nevinoj žrtvi koja je vrištala iz susedne sobe. To su bili sve obični ljudi, mešavina radnika, službenika i ljudi sa višim zva­ njem. Gadili su se svog zadatka. Ipak, poslušnost je prevagnula nad njihovim ličnim osedanjem za moralno.

253

bile podstaknute đusobno takmičenje. Ovo možemo da vidimo kako se prirodno do­ gađa kod dece kada počnu da uče da se udružuju u gru­ 88 pe. zbog toga što je grupa organizam. ona de ga sama ubrzo stvoriti. Kada kohezivne sile pro. Ona ima tenden­ ciju ponašanja kao da je jedan entitet. dobrodudno takmičenje se vrlo brzo ralo u nasilnički »rat u razmerama dvanaestogodišnjakac Psihologija zla. uglavnom.padnu. zele. A k o grupa ved nema neprijatelja. grupne oznake — zastave pojedinih jedinica.(Myers. Bilo je gotovo nemogude izbedi proširenje ideje spcifič68 K a d a su slične grupe dvanaestogodišnjaka. kao što su. Ona to čini upotrebom različitih sredstava.ne beretke — i podsticanje na grupna takmičenja. Kao što se članovi ponose svojom grupom. ordenje. kampona me. A l i Vijetkong su. sačinjavali pripadnici naroda Južnog Vijetnama i često ih je bilo nemogude izdvojiti. Udarna grupa Barker je imala predodređenog neprijatelja: Vijetkong. pa čak i specijalna odstupanja od uobičajenih uniformi kao. tako se i grupa ponosi sa. Oni koji ne pripadaju grupi (ili klubu ili kliki) preziru se i smatraju inferiornim ili zlim ili i jednim i drugim. U svojoj najprostijoj i najdobrodudnijoj formi. 254 . 29). Grupe postaju klike. na primer.dinca.pretva. Naravno. U okviru grupe operišu snažne sile koje indi­ vidualne članove drže na liniji. koje su vale bez sputavajudeg vodstva odraslih. vojska je ona koja namerno čini najviše što može da ojača oseda­ nje ponosa u okviru svojih grupa. Manje dobrodudan. grupa počinje da se dezintegriše i prestaje da bude grupa. ovo se manifestuje kroz grupni ponos. od sportova do upoređivanja broja članova. I još jednom.mom sobom. od svih organizacija. Jedna od verovatno najmodnijih kohezionih sila gru­ pe je narcizam. Grupa pojedinaca se ponaša kao jedinka zbog onoga što nazivamo grupnom kohezijom. s. Nije čudo što opšteprihvadeni termin za označavanje grupnog ponosa potiče iz vojske: esprit de corps. na primer. ali veoma rasprostranjen oblik grupnog narcizma jeste ono što bismo mogli da nazovemo »stvaranjem neprijatelja« ili mržnjom prema »spoljašnjoj grupi«.

on ili ona de u vreme nekog svog pro­ mašaja na drugima iživljavati svoje nezadovoljstvo. A neprijatelj nije doživeo nijedan. Gotovo svi znaju da je najbolji način da se kohezovanost grupe zacementira raspaljivanjem grupne mržnje prema spoljašnjem neprijatelju. tako da običan A m e ­ rikanac nije mrzeo samo pripadnike Vijetkonga. uvek. A ka­ da su američke trupe za vreme drugog svetskog rata gu­ bile u borbama u Novoj Gvineji. za učvršdivanje grupne kohezije koristili raspaljivanje mržnje prema strancima i »neprijatelju«. Zbog toga su vođe grupa kroz sva vremena i na svim mestima. komanda je ojačavala esprit de corps svojih trupa time što im je prikazivala filmove japanskih ratnih zločinstava. Posle više od mesec dana na te­ renu neprijatelj još uvek nije bio uvučen u borbu. inače. Grupni promašaj i stimulacija grupne samokritike vređa njen ponos i kohezionost. Promašaj vređa naš ponos. Propuste i nedostatke u samoj grupi lako je i bezbolno prevideti ako se pažnja upravi na nedostatke i » g r e h e « spoljašnje grupe. Ovakvo korišdenje narcizma je potencijalno zlo — bez obzira da li je svesno ili nesvesno. Na taj način je nemački vođa Hitler uspevao da ignoriše unu­ trašnje probleme u zemlji izvlačedi se na Jevreje. Vradajudi se na predmet našeg proučavanja. A l i pošto zli pojedinac ne može da pod­ nese samokritiku. bila da ubijaju 255 1 . Iz toga bi trebalo da bude očigledno da de grupa ko­ ja propada biti najpodložnija zlu. Sada vidimo da se isto zlo­ dudno narcističko ponašanje prirodno javlja i u grupama. setidemo se da je u vreme operacije u Milaju Udarna grupa Bar­ ker bila vrlo neuspešna. U zdravom or­ ganizmu promašaj predstavlja stimulans za samoispitiva­ nje i samokritiku. Mi smo ved opširno ispitali načine na koje pojedinci izbegavaju samoispitivanje i krivicu tako što optužuju druge i pokušavaju da unište sve i svakoga ko istakne njihove nedostatke. A ta.nog neprijatelja na sve Vijetnamce.ko je i sa grupama.rikanci su i pored toga polako i redovno doživljavali gu­ bitke. Doživljavajudi neuspeh u svojoj misiji — koja je. A m e . a povređena životinja je zlodudna. ved uop­ šte sve » G u k o v e « .

izbegava da koristi svoju sposobnost za vod­ stvo. niti v o .gubi i savest. Pod određe­ nim okolnostima ta krvoločnost gubi mod diskriminacije i trupe je nasumce zadovoljavaju. sopstvena ishrana. go­ dine pronađe i uništi pripadnike Vijetkonga u provinciji Kuang Ngai. govorio sam o speci jalizovanosti. I pošto mišljenje i vodstvo više ne spadaju u njego­ vu specijalnost ili dužnost. Tada sam govorio o tome kako je specijalizovani pojedinac u situaciji da moralnu odgovornost prebaci na neki drugi specijalizovani zavrtanj u mašini ili na sa­ mu mašinu. ne samo da sam ja izabrao ovu ulogu. Sledbenik nije cela osoba.premio za ovu specijalizovanu ulogu. Specijalizovana grupa: Udarna grupa Barker Ved sam spomenuo prisustvo potencijalnog zla u spe­ cijalizaciji.di.— vođe grupe su postajale sve krvoločnije. Ona nije postojala iz mno­ štva razloga kao što su bili: fudbalska utakmica ili iz­ gradnja brane ili čak. tako 256 .. Čak i kada sam govorio o regresiji pojedina­ ca kada na sebe prime uloge sledbenika u grupi. Udarna grupa Barker je bila specijalizovana grupa. ved je i društvo mene iza­ bralo za nju. Nije slučajno što sam ja psihi­ jatar. Ja sam sam izabrao da to postanem i selektivno sam obavljao zadatke koji su bili neophodni da bih se pri. Bio sam kroz različite stadijume ispitivan da bi se utvrdilo da li posedujem neophodne kvalifikaci­ je za uključivanje u » k l u b « . Šta više. videdemo iste opasne sile u poslu. u stvari. Svaka specijalizovana grupa je poseban soj što je rezultat kako samoodabiranja. Ona je često vrlo selektivna. Ona je postojala samo radi jednog. A k o se sada okrenemo sa posmatranja specijalizovanog pojedinca na posmatranje specijalizovane grupe. Jedan važan faktor specijalizovanosti koji treba ima­ ti u vidu jeste da do nje vrlo retko slučajno dolazi. on obično u tom trgovanju iz. Onaj čija prihvadena uloga podrazumeva da niti misli. vrlo specijalizovanog cilja: da 1968.

sla ili da se ne uklapa dobro sa rangom ili redom ostalih policajaca. posvede­ nu poštovanju zakona.i grupnog odabiranja. samo društvo — delom kroz opisani proces samoodabiranja— zapošljava specifične "tipove ljudi za obavljanje specifičnih uloga. ili de biti otpušten. Covek ne postaje slučajno policajac.liciji dozvoljava izražavanje izvesne doze agresivnosti u službi zakona i istovremeno podstiče uzdržavanje od ag. na primer. Prvi od njih je grupni karakter koji se neizbežno razvija i koji sam sebe ojačava. što to hode. policija često predstavlja prilično homo­ genu grupu ljudi koji imaju mnogo zajedničkog među so­ bom i koji se kao grupa bitno razlikuju od ostalih tipova grupa. A k o bi se u toku njegovog treninga i prvih dužnosti ispostavilo da nije podesan za tu vrstu po.vencionalan. agresivna. držanje. verovatan je kandidat za ovakvu vrstu zapo. Kada biste se kojim slučajem našli na nekom sastanku psihijatara i posmatrali njihovo obla­ čenje. Određena vrsta lju­ di se prijavljuje za posao policajca samo zbog toga. Ovo sasvim odgovara psihološkim potrebama pravog mladog čoveka. Iz ovih primera možemo da izdvojimo opšte principe specijalizovanih grupa.resivnosti kroz vrlo strukturiranu organizaciju. Drugi je narcizam kome su speci jalizovane grupe naročito sklo­ ne a koji se odražava tako što se sopstvena grupa doživ­ ljava kao jedina ispravna i superiorna u odnosu na druge homogene grupe. on de ili dati ostavku. i pre svega zbog toga. Ved smo pomenuli da je Udarna grupa Barker bila specijalizovana grupa koja je postojala isključivo u ci­ lju sprovođcnja misije »tražiti i uništiti« u provinciji 257 . Na primer. Priroda posla u po. još tipičniji primer: policiju. mlad čovek iz niže srednje klase koji je istovremeno i agresivan i kon. kao što su učesnici antiratnih demonstracija ili stu­ denti anglistike. K a o rezultat ovoga. Pogledajmo još jedan.slenja. On sasvim prirodno gravitira ka tome. Stidljivi intelektualac — nije. dikciju i specifičnu vrstu polemike. za­ ključili biste da smo zaista čudan soj. I najzad. konvencionalne ljude zapošljava da obavljaju policijske funkcije.

Pravi pacifisti su se oslobađali vojne obaveze tako što su odlazili u Kanadu i izjašnjavali se za pri. obično su se prijavljivali kao dobrovoljci umesto da budu obveznici jer su dobrovoljci mogli da biraju dužnosti u avijaciji ili mornarici ili ne. g... Poslužidemo se slučajem prototipnog pojedinca da bi­ smo ilustrovali neke aspekte odnosa između američkog društva 1968. bilo pri­ lično lako izbedi). Oni koji su bili manje pacifisti. dugo posle Milaja. Skoro sva. dobro­ voljci. za koju je bilo malo verovatnode da de završiti u Vijetnamu. njegove vojske i podgrupe vojnih je. Za mnoge karijeriste među vojnim personalom bo­ ravak na vojnoj dužnosti u Vijetnamu bio je vrlo pože­ ljan i tražen. Sve do kraja 1968. T o m prototipu demo dati ime » L a r i « i za njegovo mesto rođenja uzeti Ajovu. uglavnom.Kuang Ngai. rat u V i ­ jetnamu su sa američke strane vodili. g. momentalno odsustvo i nagradu. je. Kada mu je 1965.ko ko bi se dobrovoljno prijavio da ide u Vijetnam mo. bio je izbačen iz škole i jedva se nekako 258 .koj drugoj neborbenoj specijalnosti u armiji. i njegove umorne žene. ali su ipak želeli da izbegnu borbu. Ovaj podstrek je obezbeđivao dovoljan broj »topovske đuladi« do sledede eskalacije učešda američkih trupa u ratu posle Milaja.. koju. Lari je otkako je ušao u pu­ bertet.dinica koje su se borile u Vijetnamu.gao je odmah da računa na tri stvari: momentalni premeštaj. bilo šes­ naest godina.dinstven sistem primanja mladih dobrovoljaca. uzbuđenja. On je značio medalje. g. Ono što je čitaocu verovatno nepoznato jeste koliki je proces odabiranja i samoodabiranja prethodio stvaranju ove grupe. alkoholiča­ ra. U to vreme je postojao i vrlo je. postao prava napast. povišicu i obavezno napredovanje. inače. Iako su u ono vreme građani bili obavezni da služe vojni rok.govor savesti. Udarna grupa Barker teško da predstavlja riasumice napravljen uzorak američkog sta­ novništva. Udarnu grupu Barker sačinjavali su vojni profesionalci koji su namerno odabrali borbenu jedinicu ili mladi » p e šaci« koji su učinili istu stvar (ili iz nekog razloga nisu uspeli da izbegnu ulogu pešaka. Najstarije od šestoro dece najamnog farmera.

Ili de ga nje­ govi kreditori isprebijati. Samo što su cene bile visoke. Devojke su bile stvarno dobre kao što se pričalo. bio je uhvaden u pokušaju da opljačka lokalnu benzinsku pum­ pu. Na žalost. Dugovi su mu se nago. Dobio je nagradno odsustvo od deset dana ko­ je de provesti u Ajovi obilazedi staro društvo i impresio­ nirajudi devojke. Ali u Nemačkoj je bilo drukčije. sociološka analiza sa259 . A što se tiče onoga što sledi.milavali. novac koji je Lari ukrao bio je vraden i nije bilo nikakve štete. sve je išlo lako. Osnovni i viši trening pešadije uzimali su mu toliko vre­ mena da nije stizao da čini neprilike. van domašaja svojih neprilika. nije ga bilo briga. Od tada pa nadalje. a osim toga baš de biti uzbudljivo da najzad za promenu vidi malo prave akcije. P o ­ zajmljivao je novac. Zbog toga je sudija za prekršaje dao Lari ju da bira: da ide u vojsku ili u zatvor. a pivo odlično. Društvo se radovalo što de se osloboditi Larija. ili de ga druknuti za hašiš. Vojna regrutna kancelarija se nalazila u istoj zgradi gde i okružni sud. ali nikako ne za­ rađujudi dovoljno za njegov način života koji se sastojao iz napijanja i jurcanja autom za koji je morao da ku­ puje benzin i plada osiguranje. Ne rekavši nikome. on se prijavio za Vijetnam i u roku od tri dana ved je bio u avionu za Sjedinjene Države.gao je i sam da vidi kuda je sve to vodilo. Lari se prijavio za Nemačku. Čuo je da su žene u Namu još bolje nego u Nemačkoj. Ne moramo ni da kažemo da je bilo mesta u pešadiji. U novembru 1966. mo. Na kraju krajeva. uprkos očiglednom doprinosu koji bi na­ šem razumevanju mogla da donese. A l i postojao je izlaz. Mora da je zabavno upucati pokojeg Guka. ali nije imalo želje da povedava broj zatvorenika u držav­ nom zatvoru ili da plada vedi porez. Osedao se dobro.izdržavao radedi tu i tamo ponešto. ali onda je nje­ gov snabdevač dobio premeštaj. kome je sada bilo devetnaest godina. P o ­ malo je prodavao hašiš za vedeg dilera. ali ubrzo nije mogao da ga vrati. jer je čuo da su devojke tamo lake i u roku od nedelju dana ved je bio na putu za osnovni trening u Fort Leonard Vudu u državi Misuri. Lari.

pa ne samo u pogledu svoje misije. da su ti ljudi ubijali ne pravedi nikakvu razliku? Ili je. Naš prototip. oni su jedno­ stavno hteli da se reše problema. Specijalizovan ljudski sastav Udarne grupe Barker (i bezbroj drugih grupa) namede tri značajna pitanja.stava Udarne grupe Barker nikada nije sačinjena. Larija su žrtvovali bogu rata. Zar je onda iznenađujude. To je bila visoko specijalizovana gru. A l i na njega se možemo izvlačiti. čudno što nisu osetili nikakvu krivicu zbog onoga što smo im dozvolili da učine? Zar je realno manipulisati ljudima i podsticati ih u speci jalizovane grupe. Lari. To nije bila grupa nasumce sakupljenih ljudi. mi smo ih još i trenirali za tu ulogu i dali im oružje u ruke. neprijatan tip prema kome nije lako osedati velike simpatije. stigli u Milaj iz razloga lične istorije i samoodabi­ ranja. P r v o je pitanje fleksibilnosti koja se može očekivati od specijalizovanih ljudskih bida. društvenim pro­ blemom koji je pred njih bio postavljen. Pojedinci u toj grupi su iz ovog ili onog razloga i sami gravitirali ka ulozi ubice. Kada ga je njegova zajednica gurnula u vojsku. a istovremeno oče­ kivati da oni. Povrh toga. zadrže širinu pogleda koja u velikoj meri prevazilazi granice nji­ hove specijalnosti? Sledede pitanje je suptilno ali definitivno izvlačenje na tuđ račun. a i sistem ih je namerno zavodio da tu ulogu prihvate. Njihovi članovi su tog marta 1968. ved i u pogledu svog jedinstvenog sastava. bio je sitni prevarant i lopuža. možda. Četa Čarli je bila grupa spe­ ci jalizovanih ubica. bez ikakvog ozbiljnijeg treninga. Oni su svoju zajednicu održavali čistom tako što su svoju prljavštinu bacali u vojsku. Zbog toga ne mogu da kažem ništa naučno. Ne mislim da ka­ žem da je cela grupa bila sačinjena od sitnih kriminalaca poput Larija. nikome nije padalo na pamet da se pozabavi ljudskim. i takođe kroz sistem odabiranja američke vojske i američkog društva u celini. A l i ono što bih hteo da kažem jeste da ne mislim da su Četa Čarli i Udarna grupa Barker primer preseka američkog naroda. I vojsku su takođe 260 . uzimajudi u obzir i niz drugih okolnosti koje su tome doprinele.

g. A l i . Pošto ga je zavela da ide u Vijetnam. Sve je počelo 1965. Ni potpukov. Zašto se toliko odugovlačilo? Tome su svakako doprineli brojni faktori. Oni su. što se ovih ljudi tiče. članovi društva su se. koji nisu hteli ništa da imaju sa ratom u Vijetnamu. Zašto da neprilagođeni pojedinci koji društvu samo stvaraju nepri­ like ne budu najprikladniji kandidati za »topovsku đulad«? A k o ved neko mora da bude ubijen. nastavila da iskorišdava Larija. mobilisan i veliki broj onih koji se nisu dobrovoljno prijavili da idu u Vijetnam. Na ovaj na­ čin. Tu odluku je donela Amerika. kapetan Medina. oni su samo poslušali naredbu Amerike. Ni njegov pretpostavljeni.iskorišdavali.. Kao što znamo. bar do izvesne mere. postoji nepisano pravilo po kome vojska služi kao smetlište za neke od promaše­ nih američkih omladinaca — kao neka vrsta nacionalnog popravnog doma. Ovo iskorišdavanje se naročito vidi u istoriji antiratnog pokreta. Ali. To nije bio ni poručnik Keli. A l i činjenica da taj sistem prilično glat­ ko funkcioniše ne treba da nam zatvara oči pred činje­ nicom da se tu radi o iskorišdavanju i izvlačenju na tuđ račun. kada su članovi »intelektualne levice «počeli da kritikuju mešanje A m e ­ rike u politiku Vijetnama. brojni protestni mitinzi i antiratni marševi nisu dobili značajniju podršku sve do 1970. što se američka javnost nije naročito uzbuđivala dok su u Vijetnam od­ lazili oni koji su to sami hteli. S jedne strane. Tek. Amerika je iz nekakvog razloga odlučila da treba ubijati i. g*. kada su počeli da šalju i njihovu bradu.ravno.. američko društvo. mi smo ih iskoristili. sinove i očeve. delovali prljavije i nekulturnije od prosečnog Amerikanca. ovo u sebi ima neku vrstu društvene logike. namerno izabrali i zaposlili da ubijaju umesto nas — da prljaju svoje ruke umesto nas. ali činjenica je da smo ih mi.nik Barker. zašto da to ne budu oni sa malom društvenom vrediiošdu? A l i odluku da se ubija nije doneo Lari. Prirodno je. 261 . možda je jedan od najzna­ čajnijih bio onaj na koji se obradalo najmanje pažnje — da je tek posle 1969. možda. vojska je. g. na.

prirodno, uznemirili. I tada je antiratni pokret prvi put počeo da dobij a podršku. Stvar je u tome da su prvih šest godina razbuktali rat u Vijetnamu vodili brojni specijalci, obučene ubice, pa američko društvo u celini nije moralo da bude u vedoj meri uključeno. I pošto nije lično bila uključena u rat, američka javnost je bila sasvim zadovoljna da pusti da ubice koje je stvorila »rade svoj posao«. Javnost je po­ čela na sebe da prima odgovornost za ovaj rat tek po­ što smo potrošili sve specijalce. Ovo je trede pitanje koje treba da razmotrimo. Ono pred nas postavlja jednu užas­ nu stvarnost koju ne smemo da zanemarimo. A ta je stvarnost da su velike grupe sasvim u stanju i čak vrlo lako i prirodno dolaze u situaciju da čine zla bez učešda ličnih emocija, jednostavno tako što svojim specijalcima daju odrešene ruke. To se dogodilo u Vijetnamu. To se dogodilo u nacističkoj Nemačkoj. I bojim se da de se opet dogoditi. Ono što moramo da naučimo jeste da kad god ofor­ mimo neku veliku grupu, mi automatski stvaramo uslove za opasnu mogudnost da naša desna ruka ne zna šta radi leva. Ne kažem da specijalizovane grupe ne treba uop­ šte da postoje, jer to bi bilo isto kao kada bismo bebu izbacili zajedno sa vodom iz korita. A l i moramo da shva- timo ovu potencijalnu opasnost i učinimo sve što možemo da strukture naših specijalizovanih grupa budu takve da se ta opasnost svede na minimum. To još uvek ne činimo. Na primer, zbog toga što nas to kao celinu ne pogađa, naše društvo je razvilo i trenutno i sprovodi politiku potpuno dobrovoljačke vojske. U odgovoru na antiratno raspoloženje koje je izazvao rat u Vijetnamu, stvorili smo još više specijalizovanu vojsku, potpuno previđajudi pomenutu opasnost. Napuštanjem koncepta vojnika-podanika u prilog pladenika, stavili smo sebe u smrtnu opasnost. Kroz dvadeset godina, kada Vijetnam bude uglavnom za­ boravljen, zbog toga što nam vojsku sačinjavaju sve sa­ mi dobrovoljci, bide više nego lako ponovo se uplesti u neku stranu avanturicu. Takve avanture su uvek dobro došle da nam vojsku drže u pripravnosti, one joj pru262

žaju mogudnost za prave ratne igre u kojima rnogu da oprobaju svoje junaštvo, a da prosečni Amerikanac ne bude ni na koji način uključen sve dok np bude suviše kasno. Jedina stvar koja je u stanju da očuva normalnost naše vojske jeste obavezni vojni rok. Bez toga, ona de neizbežno postati specijalizovana ne samo u pogledu svo­ je funkcije, ved, sve više, i u pogledu svoje psihologije. Kroz nju nede strujati svež vazduh. Postade prirođena i zatvorena u sopstveni sistem vrednosti koji de zbog toga sve više jačati. I kada ponovo bude puštena, pobesnede isto kao u Vijetnamu. Vojna obaveza boli. A l i boli i ka­ da pladamo osiguranje; a obavezni vojni rok je jedini na­ čin da osiguramo normalnost naše vojne » l e v e ruke«. Stvar je u tome da, ako moramo da imamo vojsku, ona i 'treba da boli. Kao narod, mi ne treba da se igramo sredstvima masovnog uništavanja ako nismo voljni da snosimo ličnu odgovornost za njihovo posedovanje. Ako moramo da ubijamo, hajde da za taj prljavi posao ne odabiramo i obučavamo ubice, koje de ga obaviti ume­ sto nas, tako da možemo da zaboravimo da je pala krv. Inače demo se izolovati od sopstvenih dela i kao cela na­ cija postati isto što i pojedinci, ranije opisani: zli. Jer zlo se rađa iz odbijanja da priznamo svoje grehe.

Velika

specijalizovana

grupa:

vojska

Do sada sam govorio o individualnim vojnicima u pešadiji i regresu kao njihovom odgovoru na stres. P o menuo sam i tendenciju ka regresu koju pokazuje po- jedinac u situaciji grupe. Zatim smo ispitivali sile istovetnosti i narcizma koje operišu u malim grupama, na­ ročito vojnim, kao što je Udarna grupa Barker. Odatle smo nastavili da istražujemo odnose između takvih, malih specijalizovanih grupa i vedih grupa koje se iz njih rađa­ ju, sa osvrtom na aspekte iskorišdavanja u tom odnosu. Hajde da se sada okrenemo samoj velikoj grupi — u ovom slučaju to je vojska Sjedinjenih Država. 263

Jezgro vojske čine profesionalni vojnici, ljudi od dvadeset-trideset godina, podoficiri ili oficiri. To su ljudi koji u najvedoj meri određuju prirodu vojne organiza­ cije. Istina, ta organizacija mora u nekom smislu da se prilagođava vojnim obveznicima i da podstiče dobrovoljce. Ona, takođe, mora da uzima u obzir i direktive svog ci- vilnog vodstva kome predsedava ministar odbrane. A l i , ministri odbrane dođu i odu. Vojni obveznici i dobro­ voljci koji se prijavljuju na četiri godine, takođe, dođu i odu. A l i oni profesionalni ostaju i oni su ti koji vojsci daju ne samo njen kontinuitet, ved i njenu dušu. Sa nekih aspekata, vrednost duše vojske Sjedinjenih Država je velika i čak duhovna. Građanstvo ima mnogo toga da nauči od vojske kada se radi o tradiciji, disci­ plini i stilovima vodstva. Međutim, moj cilj nije da opišem vojsku sa svih strana, ved da ispitam jedan od njenih nedostataka, kao primer fenomena grupnog zla. Zbog toga de biti neophodno da se zadržimo na manje do­ padljivim aspektima »vojnog uma« i duše. Mi, ljudska bida, konstituisani smo tako da nam je potrebno osedanje društvenog značaja. Ništa nam ne daje više zadovoljstva nego osedanje da smo željeni i korisni. Nasuprot tome, osedanje da nas niko ne želi i da smo beskorisni baca nas u najdublji očaj. U mirno­ dopskim vremenima vojnik se smatra, u najboljem slu­ čaju, nužnim zlom, a ne retko i patetičnim parazitom društva u kome živi. Međutim, ako dođe do rata, on, zbog uloge koju igra, odmah ponovo postaje ne samo potreban, ved apsolutno neophodan. Onaj ko je do juče bio obična gnjavaža, sada je heroj. Zbog toga rat donosi ne samo psihološko zadovo­ ljenje čoveku vojne karijere ved i ekonomsko. U vreme mira nema unapređenja i vojska se plevi od korova. Da bi uopšte bilo u stanju da ekonomski i psihološki pre­ živi mirnodopski period, vojno lice mora da poseduje ne­ ku vrstu emocionalne izdržljivosti, vedu nego drugi. On mora, nepriznat i napušten, da čeka da dođe do rata da bi opet postao ono što jeste. Odgovornosti odmah počinju dramatično da se povedavaju. Unapređenje brzo sledi. I 264

još jednom, on je čovek na dužnosti, van domašaja du­ gova i očaja, neosporno važan i značajan. Zbog toga obično vojno lice, svesno ili nesvesno, že­ li, čezne za ratom. Rat je njegovo ispunjenje. Nekolicina vojnih lica, izuzetno velikih ljudi na duhovnoj visini uspevaju da prevaziđu ogromne prirodne inklinacije svoje karijere i da se zaista zalažu za mir. A l i ovi retki velikomučenici i neopevani heroji ne čine našu vojsku. Napro­ tiv, ono što uvek treba, bez neprijateljstva i prebaciva- nja da očekujemo, jeste da naša vojna lica uvek glasaju i budu na strani rata. Očekivati bilo šta drugo bilo bi detinjasto i nerealno. Jedna stvar koja ovo potvrđuje jeste da je američka vojska 1968, drage volje ušla u Vijetnam. Opšte raspolo­ ženje među profesionalnim personalom nije odražavalo sumnju, opreznost ili uzdržanost. Naprotiv, bili su odu­ ševljeni i krenuli u stilu »ura, idemo drugari«, už bla­ goslov šefa vojnih snaga, koji je i sam pošao u Vijet­ nam i trupama dao instrukcije da »se ne vradaju bez plena«. Još jedan faktor koji treba uzeti u obzir je tehno­ loška priroda američke vojske 60-tih godina. Ona nije oduvek bila tehnološki orijentisana, ali u to vreme, naša vera u tehnologiju uopšte, a naročito u američku teh­ nologiju, dosegla je svoj vrhunac. U tom smislu, ame­ rička vojska je bila odraz opšte zaluđenosti našeg društva za mašine, uređaje i opremu koja sve, uključujudi i ubi­ janje, mogu da učine lakšim i efikasnijim. U stvari, ni­ je samo Vijetnam u to vreme viđen kao idealno polje na kome vojna tehnologija može da se isprobava, ved se sma­ tralo da sama vojska predstavlja važnu snagu koja is­ pravno obavlja funkciju glavnog faktora u razvijanju inovativne nove tehnologije koja de koristiti američkom društvu u celini. Jedna od posledica ovoga bila je »teh­ nološko ludilo« u koje smo za vreme rata u Vijetnamu upali, upotrebljavajudi buldožere, najsavremenije naoru­ žanje, precizno bombardovanje, hemijske otrove koji uni­ štavaju rastinje i si., zanosom doktora Strejndžlava. Dru­ ga posledica je bilo naše emocionalno distanciranje od 265

naših žrtava, koje često čak nismo ni videli. Napalm je palio tela Vijetnamaca, a ne mi. Avioni, tenkovi, bombe i minobacači su ubijali, a ne mi. U Milaju ubijanja su se vršila licem u lice, ali mislim da je upotreba tehno­ logije dovela do umrtvljavanja naše senzitivnosti. Godine postavljanja svakojakih naprava između nas i naših žr­ tava dovele su do izolacije naše savesti. Mislim da de sva­ ka slična upotreba tehnologije uvek dovesti do istog ovog rezultata. Pa ipak, sva naša kolektivna tehnologija, vojna eks­ pertiza i američka veština nisu donosile željene rezulta­ te. Amerika je bila najmodnija nacija na planeti. Nika- da u svojoj istoriji nije izgubila rat. A l i sada, događalo se ono u šta niko nije mogao da poveruje. U toku 1967. i 1968. g., prvi put smo počeli da primedujemo nagoveštaje realnosti koja je bila toliko monstruozna da na nju, kao mogudnost, nikada ranije nismo ni pomišljali: pobeda nam nije polazila za rukom. Uz svu našu tehnologiju, u sidušnoj zemlji, protiv neindustrijalizovanog i navodno primitivnog naroda, mi, najmodnija nacija na planeti, gu­ bili smo rat. Bududi u centru zbivanja, vojska je bila ta koja je prva počela da doživljava ono na šta se nije moglo ni pomisliti. Vojska je, takođe, morala da podnese i najžešdi od ved nepodnošljivog bola Amerike zbog poniženja koje je doživela. Nepobediva vojska nije uspevala da opravda smisao sopstvenog postojanja. Sada više nije bila u sta­ nju da postigne cilj zbog koga postoji. Ono što je treba­ lo da bude njen najsjajniji trenutak, iznenada i neobjaš­ njivo, pretvaralo se u vreme očaja. Sav njen kultivisani esprit de corps, njena ponosna tradicija, odlazili su niz reku. w 69 Jedna sidušna vinjeta iz mog ličnog života može da po­ služi da kao dobar prikaz psihologije američke vojske tih godina. N e m a potrebe da naglasim da je prošlo izvesno vreme pre nego što je očajanje zbog toga što smo pretrpeli poraz uspelo da se proširi izvan granica Vijetnama i dopre do psiha vojnih lica koja nisu bila direktno uvređena. U periodu od 1968. do 1970. moja porodica i ja smo živeli u vojnoj naseobini u Okinavi. Naši su-

266

Početkom 1968, u vreme Milaja, vojska je bila kao neka ogromna samouverena životinja kojoj su odjednom počeli da nanose povrede. Stotine strelica su je napadale sa svih strana, a ona čak nije znala ni odakle dolaze. Počela je da riče besna i zbunjena. Po poznatom aksiomu, ranjena životinja ili ona koja je priterana uza zid, postaje naročito zlodudna. Američka vojska te, rane 1968. g., u Vijetnamu nije bila ni oz- biljno priterana uza zid, ni pod nekom ozbiljnom pretnjom, ali je, svakako, bila ranjena u osetljivo mesto, a naročito je njen ponos bio teško ranjen. Ved smo u ne­ koliko navrata zapazili da se zlo rađa iz situacija ugro­ ženog narcizma. Za američku vojsku uslovi za rađanje zla su bili potpuno zreli. Isto kao što je zao pojedinac u svakom trenutku spreman da napadne i uništi sve što ugrožava njegovu ili njenu predstavu o sopstvenoj savr­ šenosti, tako je i te, kasne 1967, američka vojna organi- zacija — visoko narcisoidna grupa, kao što je slučaj kod grupa — počela da napada sa neuobičajenom zlodudnošdu i prepredenošdu prema vijetnamskom narodu, koji je nanosio tako teške povrede njenom samopoštovanju. Ljude osumnjičene za špijunažu podvrgavali su mučenju. Tela pripadnika Vijetkonga, mrtva, a ponekada i živa, vukli su kroz blato privezana za nosače oružja. Došlo je vreme prebrojavanja. Laganje i falsifikovanje koji su bili karakteristični za naše učešde u vijetnamskom ratu, sedi su bili uglavnom aktivni oficiri u vojsci. Na Badnje veče 1968, krenuli smo sa grupom prijatelja da od kude do kude pevamo božične pesme. Bio je to veseo, magičan doživljaj. D o k smo pevali, susedi su otvarali vrata, pozivali nas na posluženje, izra­ žavali veliko zadovoljstvo a neki su nam se čak i pridružili. Podstaknuti tako velikim uspehom, odlučili smo da ponovimo stvar i na Badnje veče 1959. Naši glasovi su zvučali uglavnom isto k a o i prethodne godine i bili smo puni iščekivanja. A l i nešto se r a ­ dikalno izmenilo. Kude su uglavnom bile u mraku. N i k o nije otvorio prozor. N i k o nije izašao na vrata. N i k o nije rekao da mu se sviđa kako pevamo. N i k o nam se nije pridružio. D o k smo se razočarani vradali kudi, moja supruga i ja smo prokomentarisali: »Izgleda kao da je celo naselje u depresiji.« U to vreme naša slika nije bila kompletna, ali sada u retrospektivi znamo da je naše naselje zaista bilo u depresiji. A znamo i zbog čega.

267

1961). I. ved kroz celokupno prisustvo Amerike u Vijetnamu.sada su eskalirali. Kao što sam ved rekao. Ne postoji nikakva dokumentacija o američkim zverstvima i ratnim zločin­ stvima u periodu između pobune na Filipinima 1899. po­ štenje je nateralo naš komitet da u taj predlog uključimo. kao što su. i istragu o zločinstvima američkih trupa i u ostalim krajevima Vijetnama i da se ti zločini. ja sam bio jedan od nekolicine ljudi koji su zamoljeni da predlože metode istraživanja koje bi moglo da doprinese razumevanju psiholoških aspekata Milaja. Međutim. na primer. protiv drugih nacija. Da li iz toga treba da zaključimo da američki dečaci jednostavno nisu vršili takve brutalnosti u K o ­ reji ili za vreme drugog svetskog rata? Ima još mnogo takvih pitanja. između ostalog. I mada su zverstva počinjena u M i ­ laju bila nesumnjivo jedinstvena po broju žrtava. koliko je to mogude. Mislim da možemo sa­ svim uvereno da kažemo da se Milaj dogodio u kontekstu atmosfere zverstava i zla koja se u to vreme nije osedala samo u okviru Udarne grupe Barker.eon Wolff (Doubledav. ova pretpostavka o zločinačkoj atmosferi ostaje pretpostavka.70 i Milaja.gim ratovima. I mada bi se tu pojavile neke tehničke teškode (i onima *> Vidi Mali smeđi brat. Nemci? Bez odgovora na ovakva pitanja. nikada nedemo u potpunosti shvatiti grupno zlo Milaja. 268 . i pored svoje oštrine. Do tih odgovora možemo dodi samo naučnim i istorijskim istraživanjem. uporede sa onima koje su počinile u dru. Iako smo znali da naš predlog nede biti prihvaden. Da li su zločinstva u drugim ratovima bila isto toliko učestana. ali se o njima nije znalo zbog toga što su to bila drugačija vremena? Da li je u drugim krajevima Vijetnama (osim Milaja) počinjeno više ili manje zločinstava nego što se misli? Da li je nivo zver­ stava u Vijetnamu bio jedinstven? Da li je veda verovatnoda da de Amerikanci činiti takva zverstva prema ori­ jentalnim narodima nego pripadnicima bele rase. ubeđen sam da su u to vreme američke trupe činile manje zlo­ čine te vrste svuda po Vijetnamu.

ni sebe. ved bi bili uključeni u čitav 269 . obrazovanje i obučavanje za razne poslove i dru­ ge izuzetno važne civilne potrebe. Moje je predviđanje da de sva gornja pitanja ostati bez odgovora. A l i . čini mi se jasno ocrtanom. A k o zaista moramo da imamo vojnu organizaciju. Međutim. Mi rade ne bismo. ved jednostavno zato što mi. Razlog iz koga smo 1972. on­ da predlažem da naše društvo zaista ozbiljno razmotri mo­ gudnost despecijalizacije njenih članova do krajnjeg mo­ gudeg stepena. U tom smislu bih predložio kombinaciju nekoliko starih ideja: korpus univerzalnog roka i nacio. Naš potencijal za grupno zlo još uvek je dovoljno veliki da čini da izbegavamo da se di­ rektno suočimo sa ovim pitanjem.nja. ja danas ne raspolažem konkretnom naučnom ba­ zom na kojoj bi moja diskusija o sprečavanju sličnih in­ cidenata u bududnosti bila zasnovana. Oni ne bi služili kao »topovska đulad«. Umesto da bude vojska dobrovoljaca ili da je popunjavaju obveznici koji su tu dovedeni na osnovu nekog nepravednog sistema poziva. radije ne bismo otkrivali prave či­ njenice.nitet). A l i . 1972.nog roka za sve mlade Amerikance oba pola. U v r e ­ me našeg pokušaja. Potencijalne neprijatnosti su suviše velike.nalnog roka. klima za nju nije bila naročito pogodna. kako je naš predlog bio neopozivo odbi­ jen. ni svoje društvo baš podrobno ispitivali na tu temu. ova bi se vojska zasnivala na sistemu obaveznog v o j . ali bi isto tako bio u velikoj meri angažovan i u mirno­ dopskim funkcijama kao što su: raščišdavanje sirotinj­ skih naselja na periferijama gradova. da li je izvodljiva i politički. zaštita čovekove sredine. sasvim izvodljiva. jedna ši­ roka avenija koja vodi u tom pravcu. imali bi­ smo nacionalni vojni korpus koji bi vršio vojne funkcije. ovakva istraga je teorijski. bili zamoljeni da preporu­ čimo način istraživanja psiholoških aspekata Milaja bio je da bi se sprečilo ponavljanje takvih zverstava u bu­ dudnosti. kao narod. Umesto vojske kakvu sada imamo. ne zbog toga što ne bi vredelo tru­ da pokušati da se na njih odgovori.koje bismo ispitivali morao bi se obezbediti zakonski imu. to je drugo pitanje.

(2) Amerika je bila dužna. da vodi opoziciju protiv komunizma. Rumunijom. namet­ nuo je svoju političku dominaciju nad gotovo svim zem­ ljama istočne Evrope: Poljskom. g. Istočnom Nemačkom. ove mere nisu ne­ izvodljive. Albanijom i verovatno i Jugoslavi­ jom. Mađarskom. i (3) komunizmu se treba suprotstav. A l i ta bezumna živo­ tinja nije tamo otišla i razularila se sopstvenom odlu­ kom. a naročito američke. Čehoslovačkom. neobičnom brzinom i agresivnošdu.ljati gde god se pojavi. Izgledalo je da samo američki novac. Sile komunizma su ved uveliko pretile da se 270 . bilo kojim s r e d s t v i m a koja u tom trenutku bude bila neophodna. američko nao­ ružanje i vodstvo mogu da spasu ostatak Evrope od ko­ munističkih kandži. zahvatio celu Kinu. Najveda grupa: američko društvo 1968. kao najjača svetska ekonomska sila. A onda. g. Pošto bi imali šta da rade u doba mira. Zahtev da svi mladi služe vojsku bi istovremeno poslužio i da do izvesne mere suz­ bije vojni avanturizam i olakšao bi opštu mobilizaciju za slučaj da je neophodna. manje specijalizovani vojni kadrovi bi bili manje željni rata. komunistički So­ vjetski Savez. Bugar­ skom.niz neophodnih zanimanja. Ma koliko dalekosežne. on je gotovo preko nodi planuo na Istoku i 1950. Estonijom. Tačno je da je američka vojska u Vijetnamu razarala sve oko sebe kao razbesnela zver. dok smo upravo postavljali podlogu za odbranu od komunizma sa zapadne strane. Ova kombinacija stanovišta koja je sačinjavala ame­ rički stav u međunarodnim odnosima potekla je iz doga­ đaja krajem četrdesetih i početka pedesetih godina. Od­ mah po završetku drugog svetskog rata. ved ju je poslala vlada Sjedinjenih Država u ime američkog naroda. Zbog čega? Zašto smo se uopšte upu­ stili u taj rat? Osnovni razlog je kombinacija tri stanovišta: (1) ko­ munizam je monolitna sila zla koja je neprijatelj ljudske slobode. Litvanijom.

Kada se jed­ nom oforme. svaki iole značajniji osvrt na njegovu istoriju otkrivao je tradicionalno neprijateljstvo prema Kini. a i Albanija je to postajala. g. g. u kojoj nije bilo mnogo mesta za moralne skrupule. po­ našanje Amerike u Vijetnamu postajalo sve više nerealno i neprikladno? Iz dva razloga: lenjosti i — još jednom — narcizma. jasno i da su uprkos ograni­ čenim građanskim pravima. i 1956. prisustvo naših vojnih snaga je eskaliralo i to u odbranu nekakvih preživelih stavova. ispostavilo da je više nego očigledno da komunizam više nije (ako je to zaista ikada i bio) sila ni monolitna. nije čudo što smo tu zem­ lju 1945. Osim toga.ma kroz sve krajeve SSSR-a. Stavovi pate od neke vrste inertnosti. Kina i SSSR nisu više bili sa­ veznici.. problem je bio u tome što se relativno brzo. više nije bila realna. To je moralo da se za­ ustavi. uglavnom. A što se tiče V i ­ jetnama. doživljavali kao zlu monolitnu silu. Međutim. A bilo je jasno i to da su na­ rodi mnogih zemalja sa čijim vladama smo bili savez­ nici živeli u uslovima ograničenih ljudskih prava koji su bili isti kao oni u Kini ili SSSR-u. I baš u vreme kada je pre. oni de nastaviti da budu isti čak i pred liy 27i . Desetak godina kasnije. kada je trebalo da menjamo stra­ tegiju i povlačimo se iz Vijetnama.stala da bude realna. bolje nego u vreme svojih prekomunističkih uređenja. g. ved potencijalni neprijatelji. Naše vojno učešde u Vjetnamu počelo je u periodu između 1954. kada se ideja o monolitnoj ko­ munističkoj pretnji još činila realnom. Imajudi u vidu eksplozivnu ekspanziju komuniz. Sila koja je pokretala vijetnamske komuniste u tom trenutku njihove istorije nije bila ekspanzija komunizma ved na­ cionalizam i otpor prema kolonijalnoj dominaciji. postalo je. Jugo­ slavija je bila sasvim jasno nezavisna od SSSR-a. ni neumitno zla.prošire kroz Vijetnam i Milaju. za nepunih dvanaest godina. Zbog čega? Zbog čega je početkom 1964. koja je toliko opasno pretila delom svetu da smo morali da se upustimo sa njom u borbu na život i smrt. narodi u komunističkim dru­ štvima živeli. takođe.

rali su da su njihovi stavovi na temu »monolitne komunističke napasti«. Oni verujti da su u pravu.cem činjenica koje ih pobijaju. oni ne mogu ni da zamisle da njihove ideje ili po­ gledi mogu biti pogrešni. mi više ne znamo šta je ispravno. Lakše je bilo slepo nastaviti u istom pravcu kao da se ništa nije promenilo. Ovaj proces mora da poč­ ne ili kroz napor neprestanog samoproveravanja i samo­ kritike. sve to vreme. ne samo zbog toga što bi za svaku promenu u tom smislu morali da ulože napor. ja se osedam kao da kritiku je mene. oni su uspevali da ih ignorišu. Ovde se rađa stanje konfuzije. Smat. možda. I mada su se dokazi protiv takvih stavova očigledno nagomilavali. Moja predstava samosavršenosti je uzdrmana. ved i zato što. bilo potpuno pogrešno. Oh. starele stavove. još uvek bili ispravni. a šta nije ili kojim putem da krenemo. kao i vedina običnih pojedinaca. koji su bili oformljeni dve decenije ra­ nije. 272 . Ovo stanje je prilično neugodno. A k o se neko moje mišljenje pokazalo kao neispravno. a ni napor koji je potreban za održavanje »sta­ va neprestanog samoproveravanja i samokritike«. Mislim da američku vladu u vreme Milaja — Džonsonovu administraciju — možemo sasvim ispravno da smatramo lenjom i samozadovoljnom. i stanje otvorenosti i samim tim stanje u kome učimo i odrastamo. Do sada je naša pažnja bila upravljena ka lenjosti ko­ ja se uvek pojavljuje u »držanju za stare mape« i za-. Da nisu tako postupili. vova. Jedino iz živog blata konfuzije možemo da se odbacimo u pravcu nove i bolje vizije. nisu mnogo voleli ukus intelektualne konfuzije. Stav može da se izmeni samo uz priličan trud i patnju. 71 Vidi Put kojim se rede išlo s. A k o neko kritiku je neki od mojih sta-. u svom nar­ cizmu. Pojedinci i narodi se drže svojih zastarelih i preživelih ideja. onda sam ja ne­ ispravan. A l i to je. ili kroz bolno priznavanje da je nešto što smo smatrali ispravnim. 44—51. Ona. morali bi da se stave u bolnu i tešku poziciju preispitivanja svojih sta­ vova. takođe. 7 1 Hajde da sada ispitamo i flgrggam NnSi stavovi smo mi.

I tako. postao je neprilagodljiv i izgubio je vezu sa realnošdu. duboko u sebi. koji smo manifestovali svojim ponašanjem u Vijetnamu. ako treba. kao što je slučaj i sa ne­ kim pojedincima. ako treba. U propasti Dijemovog režima. Ovaj oblik narcizma. Otkako je zastareo. na površini lažno po­ vučemo svoje pravo na nepogrešivost. u promašaju svih »savetnika«. naš monolitni stav prema komunizmu postao je deo naše nacionalne bolesne ličnosti.svi smo mi spremni da. Kada do toga dođe. u stvari. koji smo mi pomagali. Međutim. Međutim. mi smo krenuli da uništimo situ­ aciju u Vijetnamu i. Zlo smo najjednostavnije definisali kao upotrebu političke modi za uništavanje drugih u ci­ lju odbrane i očuvanja celovitosti svoje bolesne ličnosti. Ume­ sto da priznamo ono što je 1964. Situacija u Vijetnamu je pred nas postavila oči­ gledne dokaze da je u našim pogledima na svet bilo pro­ pusta i da je našoj modi bilo granica. i ceo Vijetnam. senator Vilijem Fulbrajt je nazvao »arogan­ cijom modi«. na štetu vijetnamskog na­ roda i njihovih ličnih aspiracija. a naročito ako na izgled imamo mod i uspeh. po­ kazalo nam se koliko je rđava i bolesna bila naša politi­ ka. umesto da izmenimo tu politiku. Više se nije radilo o to­ me šta je ispravno za Vijetnam. Obično. zelenih beretki i ogromne ekonomske i vojne pomodi za borbu protiv ekspanzije Vijetkonga. još mogao da bude mali propust. smatra da je uvek u pravu. To je bila Amerika do šezdesetih go­ dina. ved o našoj nepogrešivo­ sti i očuvanju naše nacionalne »časti«. međutim. mi smo po­ krenuli silovit rat da bismo je očuvali netaknutom. narod umesto da ispravi ono u čemu dokazano greši — krede da uništava dokaze. mi smo krenuli u rapidno eskalirajudi rat da bi­ smo dokazali da smo u pravu. narcizam celih naroda može ponekad da prevaziđe normalne granice. 273 . mi smo sposobni da otrpimo povredu koju ovo nanosi našoj narcisoidnosti i priznamo da nešto kod sebe treba da promenimo. vedina nas. A to je bilo zlo. umesto da je ponovo razmotrimo. ako nam neko zabije nos u svedočanstvo na­ še krivice.

A k o krimi­ nalac na bilo koji način pokuša da prikri je svoj zločin. Moramo da se 72 Jedan od testova kriminalne odgovornosti je pitanje da li optuženi pravi razliku između dobrog i rđavog dela. Sama činjenica da je predsednik Džonson preduzeo razne mere i smišljao svakakve laži da bi prikrio svoja dela navodi na pretpostavku da je znao šta radi ili je b a r bio svestan da su njegova dela neprihvatljiva za društvo kome se zakleo da ga predstavlja. Onda je počeo da »pozajmljuje« novac za ratne potrebe — iz državne kase uzimao je novac koji je bio određen za dru­ ge svrhe i nametnuo »štedne obveznice« koje su se odbi­ jale od plata federalnih službenika — sve to da američka javnost ne bi odmah počela da plada vede poreze i na taj način osetila teret eskalacije rata. g. on je uspeo da od Američkog kongresa dobije odobrenje da povede rat koji Kongres nije zvanično objavio (što je protiv ustava). A l i ako bismo za sve što se događalo krivili isključivo Džonsona i njegovu administraciju. zbog čega bi ono­ liko lagali?™ Bilo je to toliko bizarno i izgledalo toliko nekarakteristično da je teško prizvati ga u sedanje iako je od tada prošlo tek petnaest godina. i sami bismo pogrešili zbog te potencijalno zle racionalizacije. Inače. 274 .toga što je laga­ nje istovremeno i uzrok i manifestacija zla. Ova knjiga se zove Ljudi lozi zbog. to je da su na nekom nivou predsednik Džonson i članovi njegove administracije zna­ li da je ono što su radili bilo zlo. ved je otkrivalo i da je bio svestan svojih zlih poduhvata i zbog toga osedao da treba da ih zataškava. Znao je da bi mu to bilo neprihvatljivo.Ono što je najčudnije. Izgleda da je čak i izgovor pod kojim je predsednik Džonson dao naređenje za bombardovanje Severnog Vijetnama i eskalaciju rata 1964. smatra se da je u stanju da pravi tu razliku — da zna da je ono što je uči­ nio zločin i da nije trebalo da ga počini. Njegovo obma­ njivanje glasača ne samo što je samo po sebi bilo zlo. Zahvaljujudi ovoj prevari. Predsednik Džonson očigledno nije želeo da američki narod zna i ra­ zume sve što je radio u Vijetnamu u ime tog naroda. Z l e ^ j u đ e prepoznajemo delimično zbog toga što lažu. — incident u Tonkinškom zalivu — bio smišljena prevara.

svaki režim koji su naši vladari. Osim toga. manipulacije i zla kojima je u to vreme bilo prožeto naše prisustvo u Vijetnamu. zar mi nismo najveda od nacija. odigrao Milaj. a ni Amerika nije bila mnogo svesnija da je ta­ da.upitamo zbog čega nas je Džonson tako uspešno varao? Zbog čega smo dozvolili da nas tako dugo obmanjuje? Bilo je i onih koji nisu bili prevareni. gotovo zauvek izgubila dostojanstvo. Mi smo bili prezauzeti sopstvenim životima — odlaženjima na posao. mi smo je sami izabra­ li. početkom 1968. zar nismo? I naravno da su svi oni bili dobri i pošteni ljudi j e r ih je stvorio naš divni demokratski sistem. Sve je to jednostavno zahtevalo su­ više napora. mi smo delili Džonsonov narcizam.dovoljstvom prepustili vladi da »radi svoj posao«. I na­ ravno. Udarna grupa Barker jedva da je bila svesna da je tog dana bila potpuno po­ divljala. vodilja slobodnog sveta? Dozvolivši da nas tako lako i očigledno prevare. u ko­ me nikako ne može biti nekih ozbiljnijih propusta. kupovinama novih automobila. dok je naša nacija izvršavala zločin koji je bio »nešto prilično mračno i krvavo«. kao građanstvo. eksperti i vladini specijalisti smislili. krečenjem kuda. Građanstvo je jednostavno bilo suviše letargično da bi se pokrenulo.. sa za. ogroman kao Teksas. U toj atmosferi se u martu 1968. Naravno da je naša vlada znala šta radi: na kraju krajeva. Džonsonov posao je bio da vodi. g. 275 . mi smo kao celina postali učesnici zla Džonsonove adminis­ tracije. I isto kao što je vedi­ na članova svake grupe sasvim zadovoljna da vodstvo prepusti nekolicini. Zbog čega vedina nas nije ustala da izrazi svoju sumnju ili bar neku vedu zainteresovanost za prirodu tog rata? Još jednom se susredemo sa našom tako ljudskom lenjošdu i narcizmom. školovanjem dece. Naravno da naši nacionalni stavovi i politika nisu mogli da budu pogrešni. morao je biti onaj pravi za Vijetnam. a naš da sledimo. To zlo — godine laganja i manipulacije Džonso­ nove administracije — direktno je doprinosilo opštoj at­ mosferi laganja. tako smo i mi. Jedan mali broj ljudi je vrlo brzo shvatio da su nam prodavali rog za svecu. jer.

Upravo taj nedostatak instinkata je odgovoran za neverovatnu raz­ nolikost i promenljivost naše prirode i ponašanja. drugi ga se klone. ljudi. smatramo prihvatljivim instrumentom nacionalne politike. 276 . 9. dobro uhranjene mačke. Najznačajniji aspekt ljudske. prirode je gotovo tota­ lan nedostatak instinkata.). a ne celina. A naravno. Sve mačke de po­ kušati da love veverice ako im se za to ukaže prilika. 78 Milaj smo uzeli za primer grupnog zla zbog naročite vrste ubi­ janja koja su se tako odigrala. prev. ubijanje ljudi. naše ponašanje odlikuju razrađene. G l . Da budemo specifični. Sada moramo da ispitamo pojam ubijanja uopšte 1 specifično. Jedna od manifestacija neinstinktivnosti prirode ljudskih bida je neverovatna ra­ znolikost njihovog ponašanja. a neki grli­ ce. opet indiferentni prema de­ lo j stvari. Naše dve. Ume73 'i Vidi notu br. A l i ta vrsta ubijanja bila je samo jedan pogrešan korak u ritualnoj igri smrti koju nazivamo ratom. ona je jedna od mnogih političkih podgrupa ljudske rase koje nazivamo nacionalnim državama.Ubijanje ljudi I Moramo da se podsetimo na činjenicu da je sama Amerika samo grupa. re­ dovno nas užasavaju kada u kudu donesu izlomljena tela mrtvih veverica koje su ubile iz čistog lovačkog zadovolj­ stva. Rat je ubijanje velikih razmera koje mi. To nije slučaj kod mačaka. Ubijanje ljudi nije instinktivno. odraz je našeg ljudskog narcizma zbog koga smo skloni da razmišljamo isključivo u kontekstu sop­ stvene vrste. Umesto toga. neki vole lov.) Takođe moramo da se podsetimo da se kod zla radi 0 ubijanju — da je zlo život napisan naopako. Kada se radi o bilo kakvom ubijanju. unapred smišljene sheme. sama ljudska rasa je samo jedan u ogromnom broju oblika ži­ vota na našoj planeti. Sve životinje ubijaju i ne uvek isključivo radi hrane ili u samoodbrani. Neki su kopči. II (prim. a tredi su. (To što na ovo uopšte treba da se podsedamo. A l i kod ubijanja ljudi postoji nešto jedinstveno.

kada. u poređenju sa ponašanjem »nižih« bi­ da. Setimo se koliko teologa je govorilo: zlo je neizbežni saučesnik u slobodnoj volji. ispravan ili rđav. tako često izgleda potpuno otkačeno. A l i samo čovek je u stanju da izda naređenje za masovno ubijanje pripadni­ ka sopstvene vrste da bi zaštitio svoje »interese« u dale­ koj zemlji koju nikada nije ni video. ljudsku mod izbora. naše po­ našanje uslovljava naučeni individualni izbor. kod ljudi ubijanje je stvar izbora. gde i šta ubijamo. nije ni čudo što je tako često zloupotrebljavamo i što ljudsko ponašanje. Slobodna volja je vrhunac ljudske stvarnosti. Moralne kom­ pleksnosti ovakvih izbora su ogromne i često prilično pa­ radoksalne. Mnoge životinje ubijaju da bi zaštitile svoju teritoriju. da se opredelimo za dobro ili zlo. Poš­ to imamo ovu ogromnu — gotovo neverovatnu slobodu.stalice abortusa? Ili da su mnogi od onih koji se bore da 277 . niti ima kapciteta da odgaja? A opet. da li ima prava da ubije taj isti potenci­ jalno sveti plod? Zar nije čudno da su mnogi pacifisti pri. mora da snosi odgovornost za sasecanje živih biljaka iz korenja da bi posle njihova mrtva tela pekao u rerni.sto instinkata koji vladaju svim ostalim vrstama. a ipak. Da bismo preživeli. Znači. cena koju pladamo za svoju jedinstvenu. Možemo da odbacimo i ono malo instinkata koje imamo. Pošto je mod izbora na­ ša. mi smo slobodni da napravimo pametan ili glup izbor. Pitamo se da li vegetarijanac treba da jede jaja (potencijalno nerođenu decu divnih ptica) ili pi­ je mleko (uzeto od krava čija su telad ubijena za šnicle)? Pa onda pitanje abortusa. Svako od nas je na kraju krajeva slobodan da odabere način na ko­ ji de se ponašati. kao što je slučaj sa onima koji se odluče za celibat ili mučeničku smrt. Mi čak imamo slobodu i da odbacimo ono što su nas naučili i što je normalno za naše društvo. A l i možemo da iza­ beremo kako. Da li žena mora da prihvati brigu za život deteta koje niti želi. da bi preživeo. ne možemo da ne ubijamo. Neko može da odluči da postane vegetarija­ nac da ne bi ni indirektno bio saučesnik u ubijanju.

pod parolom da je život svetinja.jamo bila kompleksna. mlada žena iz Okinawe. belci. G u m e su zaškripale i jedva smo se na vreme zausta­ vili da ga ne udarimo. Jedan od predloga koje smo dali načelniku Vojnog Štaba (i koji je bio odbijen in toto) odnosio se na istraživanje međurasnfh i međukulturnih razlika i neverbalno ponašanje. ali ne i biljaka. Belcu je lakše da linčuje »crnju« nego »crvenovratog«. Dečakova majka. ved su i apsolutno fascinantne. manje se ustruča­ vamo da ubijamo crnce ili Indijance ili Azijate. Tresli smo se uznemireni od užasa zbog strahovite povrede koju smo zamalo naneli. K a k o može da bude tako bez- 278 . narcizam. neko malo dete je iznenada istrčalo na put. Ima vegetarijanaca koji jedu ribe. tačno ispred našeg automobila. Vegetarijanac se oseda krivim zbog ubijanja drugih živo­ tinja. nego ono što nam je slično. po­ čela da se kikode. A l i to ne znam zasigurno. Rasistički aspekt međurasnog ubijanja je još jedno pitanje koje zaslužuje dub­ 74 lju naučnu istragu. Isti princip se pojavljuje i ka­ da ljudi ubijaju druge ljude. Ima ribara koji sa odvratnošdu gledaju na lovce i lovaca koji lako ustreljuju ptice. ali ne bi ubili jelena jer su mu oči suviše slične čovečjim. nego pri­ padnike naše rase. I dalje smešedi se i kikodudi se odvela je svoje dete. Ponovo. Mi se tresemo od užasa zbog onoga što je moglo da se dogodi njenom deteta. a ona se kiKode kao da je uopšte nije briga. . postoji jedan faktor koji očigled­ no doprinosi nepotrebnom i nemoralnom ubijanju: nar­ cizam. dok smo vozili nekim sporednim putem u Okinawi.se ljudima oduzme pravo na abortus. 74 Pitanje međurasnog ubijanja sadrži u sebi izvesne nijanse koje ne samo da zaslužuju da se proučavaju. drugi jedu piletinu. Jedna od manif štaci ja našeg narcizma je u tome što smo mnogo spremniji da ubijamo ono što se razlikuje od nas. M i . njima je verovatno lakše da ubiju belca nego svog A z i jata. ali ne i meso sisara. Osetili smo talas najžešdeg besa. ali ne i meso. stajala je pored puta i gledajudi nas. kakvog etičkog smisla ima ubiti ubicu da bi se drugima pokazalo da je ubijanje nemoralno? Ma koliko etika našeg izbora da ubijamo ili ne ubi. istovremeno vođe kampanje u prilog smrtne kazne? I kada smo ved kod toga. Pretpostavljam da isto važi i za Azijate. Jednom.

mi se i dalje držimo preživelih pojmova suverenosti i spre­ čavamo razvoj efektivne međunarodne mašinerije za oču­ vanje mira. verovatno. Linearna mapa sveta koja se pro­ stire nad bezbrojnim tablama po našim učionicama po­ kazuje Sjedinjene Države manje-više u centru mape. mi i svoju decu. maja 1964. ka­ da je bilo potrebno nekoliko nedelja da bi neka poruka iz Sjedinjenih Država stigla do Francuske i nekoliko meseci da stigne do Kine. možda. Pre jednog veka. belci učinili u sličnoj situaciji. U stvari. učimo nacionalnom narcizmu.mlja je manje-više u centru. 279 . njihova ze. nego što je zdravo osedanje zadovoljstva zbog dostignuda svoje kulture. kada je moja supruga sa još dve stotine ljudi dobila američko državljanstvo na svečadušna? Ti prokleti orijentalci uopšte ne mare za ljudski život. Ono što nazivamo nacionalizmom če­ šde je zlodudni nacionalni narcizam. još više razdražili Amerikance. A na mapama iz kojih uče mala deca u SSSR-u. Sedam se 1. u stvari. omekšalo srca vojnika? Ili su se. možda. A l i je potrebno da znamo takve stvari. A l i zbog svog nacionalnog narcizma. Svesno ili nesvesno. čak ni kada se radi o njihovoj deci.Rat je danas stvar nacionalnog ponosa bar isto ono­ liko koliko i rasnog. dovoljno smo se smirili da bismo mogli da se podsetimo na činjenicu da se ljudi u Okinavi uvek smeškaju i kikodu kada se postide ili se uplaše. koji su. mislili da im se podsmevaju? Ne znamo. Rezultati ovakvog poučava­ nja mogu ponekada da budu zaista smešni. Pitam se kakvo je bilo neverbalno ponašanje Vijetnamaca kada su ih kao stoku sprovo­ dni na streljanje u Milaju. kao ona žena iz Okinave smeškali i kikotali i time. N j u bi trebalo da zviznemo autom pa da vidimo kako bi se onda osedalal T e k pošto smo se odvezli još nekoliko milja niz put. A l i u naše doba globalne komunikacije i mo­ gudnosti momentalnog uništenja. mnogo toga što je još uvek prisutno u međunarodnom političkom sistemu po­ stalo je zastarelo. što bi. Da li su se bacili na kolena i plačudi preklinjali kao što bismo mi. možda. O n a žena je bila uplašena isto koliko i mi samo što smo mi pogrešno protumačili njeno ponašanje. nacionalizam je ono što u velikoj meri doprinosi održanju sistema nacionalne države. sistem nacionalne države je još imao smisla.

sa tri čete vojnika u sta­ vu mirno iza njega. Prema tome. ne uzima u obzir ni realnost zla ni svedočanstva o ljudskoj psihologiji. Organizovano. Svako ko tvrdi da je vođenje rata bilo šta drugo do posledica izbo. na Havajima«. Rusima drži pridiku zbog prirode njihovih proslava.stinkata — da je u našoj modi da izmenimo svoju priro. Pretpostavljam da je to razlog zbog koga kopči sebe smatraju realistima. idealista je onaj koji je na dobrom putu. 280 . grupno ubijanje unutar vrste — rat — jedinstven je ljudski oblik ponašanja. a oni u komunističkim zemljama vojnim paradama. Bilo kako bilo.nosti kojoj su u centru Honolulua prisustvovale njihove porodice i uvažene ličnosti. »Današnji dan zovemo Majskim danom«. i nije uvek zlo. dok se dim iz sedam topova vijorio iznad njegove glave. a realista je onaj koji je zalutao.ra. Ovde. počeo je. Idealisti su ljudi koji veruju u potencijal ljudske prirode da se transformiše. Svečanost je počela paradom. Ratovanje. »ali za naš narod to je dan zakona. Onda je guver­ ner Havaja stupio na podij um. svakako uvažen čovek. ono što je važno jeste da mi ovaj dan proslavljamo cvedem.stinkt za rat — da je ratničko ponašanje nepromenljivi faktor ljudske prirode. A l i ja sam ved podvukao da je najsuštinskiji atribut ljud­ ske prirode upravo njena promenljivost i sloboda od in. možda. tačno ispred haubica koje su se još uvek pušile. U to vreme svečanosti su često uveličavali topovi sa svojim 21 počasnim plotunom.du. »mogli bismo da ga nazovemo i danom za dokolicu. u stvari. poigrao se recima. Kao da je ova apsurdnost — ovo ludilo — prošlo neopaženo: ovaj nesumnjivo inteli­ gentan. T r i čete dobro izglancanih vojnika sa puškama prošla js u bleštavom maršu preko poljane i zauzela pozicije iza sedam topova. mnogi smatraju da u ljudima postoji in.listima kojima su glave u oblacima. a grlice idea. ali uvek jeste stvar izbora.« Niko se nije nasmejao. Zbog toga što je ovakvo ponašanje bilo odlika skoro svih kultura od pra­ skozorja istorije.

Svaka strana veru je da je žrtva. da neko zaista nije agresor. mo­ žda. zbilja niko nije kriv. 281 . neko je kriv. nije sve tako zamršeno. Ipak. nego ljudsko stanovište po kome je zlo nemogude identifikovati. Cak je i Hitler izmišljao lažne izgovore za svoje invazije. Neko je negde na­ pravio pogrešan izbor. da niko nije učinio pogrešan izbor — da se rat jednostavno sam od sebe dešava. Voleo bih šestu Božju zapovest da shvatim bukvalno. Mogude je da su on i vedina Nemaca čak i verovali u sopstvene laži. Isto tako sam u isku­ šenju da verujem u potpunu univerzalnost velikog etič­ kog principa da cilj ne opravdava sredstvo. ovo uki­ danje našeg kapaciteta za moralno rasuđivanje. Pred licem ove bilateralne retorike i kompleksnošdu međunarodnih odnosa mi smo skloni da dig­ nemo ruke od svega i počnemo da mislimo da za rat. A l i danas se svi pre. ili druga. a ona druga agresor. Ostajem i dalje pri j e ­ dnostavnom ubeđenju da kad god dođe do rata. a druga (verovatno mno. jedno pleme bi bez ustručavanja napalo drugo. U stara vremena. Ovo čini da se osedam veoma neugodno. Ne znam ništa što de satanu ispuniti vedim zadovoljstvom ili bolje označiti njegovo konačno osvajanje ljudske rase. kada su ljudska bida imala manje skru­ pula. Ili jed. Ja optužujem ovo stanje etičkog beznađa. iz sasvim otvorenog motiva osvajanja. da verujem da » N e ubij« znači baš to — ne ubij bar druga ljudska bida. ili obe strane su krive.Lično sam u velikom iskušenju da pojednostavim razmišljanja o ratu. I još uvek je tako.ga) podlegnu zlu. A l i ne polazi mi za rukom da izbegnem zaključak da je u ranijoj ljud­ skoj istoriji bilo retkih momenata u kojima je bilo neop­ hodno i moralno ubiti da bi se sprečilo dalje ubijanje.tvaraju da njima nema šta da se prebaci. Ovo je veoma važno j e r je u današnje vreme postalo običaj da se obe zaradene strane predstavljaju kao žrtve. Gde god ima rata. neka ljudska bida izgube ravnotežu.na.

sigurno. A l i kako je mogude da mi. nismo zlikovački na­ rod. Onda. svakako jesu. pa čak i cela nacija bude nesvesni zli­ kovac? Ovo pitanje je od presudnog značaja.smo bili vrlo malo svesni. Mi smo bilr zlikovci iz neznanja. nisu bili poraženi. Njega sam. mora biti da nismo bili svesni šta radimo. mi j e . Naša opredeljenja su bila za najvedu osudu. Britanci su se povukli. A k o i jesmo počinili neka zla. g. Isto kao što je ono što se dogcdilo u Milaju bilo zataškano čitavih godinu dana. Izraz »nesvesni zlikovac« naročito je prikladan zbog toga što uzrok našeg »zlikovstva« leži u našoj nesvesnosti. na različitim nivoima ved razmatrao. ta­ kođe. O n d a su počeli Japance da naoružavaju da bi ojačali sopstvene trupe i silom oteli kon­ trolu nad Sajgonom od Ho Si Minovih snaga. Tu su ostali kao okupatori sve dok tri meseca kasnije nisu počele da pristižu fran­ cuske trupe. uglav­ nom zbog toga što pripadnici Udarne grupe Barker nisu 75 Britaniji je.Rat u Vijetnamu se nije tek tako dogodio. Reč »svest« u ovom slučaju znači znanje. 282 . A l i Amerikanci? Mi. kada se mir ukazivao na horizontu.75 Nastavili su ga Francuzi sve dok 1954. Njega su inicirali Britanci 1945. Počeo je rat između Francuske i Indokine. po mom sudu — a v e ­ rujem da de to biti i sud istorije — Amerika je svih tih godina bila agresor. Pošto su Saj gon predali Francuzima. palo u udeo da sprovede »razoružavanje i repatrijaciju Japanaca kao i da ponovo uspostavi r e d « u Južnoj Indokini. B r i ­ tanske trupe su našle da su Japanci ved bili razoružani. O n a je odlučila da taj zadatak interpretira tako što de ponovo uspos­ taviti kolonijalni režim Francuske (uprkos činjenici da se radilo o režimu Višija koji je sarađivao sa japanskim okupatorima). Rusi. Ovo i mogu da prihvatim. na završetku drugog svetskoc rata. I mada ima mnogo onih koji su još uvek spremni na polemiku. Postali smo zlikovci upravo zbog toga što nismo razmiš­ ljali. ponovo su ga pokrenuli Amerikanci i nastavili slededih osamnaest godina. Dozvolite mi da se sada vratim na pitanje narcizma i lenjosti i razmotrim ih na ovom najširem nivou. dogovorom na Jalti. A l i kako dolazi do toga da po­ jedinac ili grupa. Mi smo bili zlikovci. a Vijet­ nam ujedinjen pod kontrolom Vijetnama. Amerikanci — budemo zlikovci? Nemci i Japanci 1941.

Dobrovoljci nisu znali ništa. U stvari. a da gotovo uopšte nismo imali pojma o tome šta. Tako je bilo i sa drugim nacijama u prošlosti i tako de biti sa drugim nacijama — uključujudi ponovo i našu — u bududnosti. Kao nacija i rasa. Kako je to bilo mogude? Kako je mogao jedan ceo narod da ode u rat. mi smo bili suviše lenj i da nešto naučimo i suviše arogantni da i pomislimo da imamo šta da naučimo. mi smo umarširali u Vijetnam da vijetnamskom narodu nametnemo svoju volju kroz krvoprolide. nedemo biti imu283 . I tako je naša »hrišdanska« nacija postala nacija zli­ kovaca. Ono malo što su znali viši oficiri i nekolicina nižih bilo je uglavnom ono što su ih naučili u vrlo pristrasnim progra­ mima njihovih vojnih škola. a da ne zna zbog čega? Odgovor je jednostavan. Toliko smo grešili zbog toga što nam nikada ozbiljno nije padalo na pamet da. Tek kada smo mi — najmodnija nacija na planeti — pretrpeli poraz od strane Vijetnamaca. možda. povedao se broj onih među nama koji su se potrudili da saznaju nešto o onome što smo učinili. nismo u pravu. u stvari. skandalozno nepoznavanje vijetnamske istorije. koji je izdavao ratne direktive i otkrio slično. koji su jedan drugog pothranjivali. Bio sam zgranut. mi kao nacija. Smatrali smo da sve mora biti upravo onako kako se nama čini i da nema nikakve potrebe za daljim proučavanjem situacije. tako je i Amerika vodila rat jer nije znala da je ono što je radila bilo podlo. Takođe smo smatrali i da je sva­ ki naš čin na mestu i da nema o čemu da se razmišlja.znali da su počinili nešto radikalno pogrešno. Kao narod. radimo. Razgovarao sam. Imao sam običaj da pitam trupe koje su bile na putu za borbe u Vijetnamu šta znaju o tom ratu i njegovom odnosu prema vijetnamskoj istoriji. Devedeset odsto nižih oficira nisu znali ništa. takođe. Sa našom lenjošdu i narcizmom. nismo znali čak ni zbog čega ra­ tujemo. Najmanje devedeset pet procenata ljudi koji su odlazili da riziku ju svoje živote nisu imali nikakvu predstavu o ratu u koji su išli. i sa Odsekom za naoru­ žanje građanstva.

ni na rat sve do vremena kada budemo napravili progres ka oslobađanju naše ljudske prirode od dvojnih praotaca zla: lenjosti i narcizma. koja je samim tim što je bila agresor. provedu svoj radni staž u službi sve vedih organizacija. znate. ali na kraju krajeva nisu u pita­ nju moji lični interesi. i grupno zlo je vrlo česta pojava. da je skoro postala normalna. mnogo češda — toliko. A našim vojnim prisustvom u Vijetnamu upravljala je lukava. Zami. na drugom kraju sveta. Kao i zlo pojedinca. Masakr kao što je bio Milaj samo je čekao da se dogodi.« I ko onda određuje 284 . Ja. Mi živimo u doba institucije. On se dogodio u kontekstu rata koji je sam po sebi zao kontekst. ni skretanje koje se nije moglo predvideti. ved pala u zlo. SPREČAVANJE GRUPNOG ZLA Kao primer grupnog zla. g. Cak i predsednik ili predsedavajudi saveta de redi: »Možda ono što radim ne deluje baš sasvim etički. Milaj ne predstavlja ni »slučajnost« koja se ne može objasniti. Ono se događa i danas. Setimo se da smo Milaj razmatrali kao primer grup­ nog zla. Ono se još uvek događa na svim stranama zemaljske kugle. Zlo male grupe — Udarne grupe Barker — očigledno je bilo odraz zla celokupnog vojnog prisu­ stva Amerike u Vijetnamu. U stvari. Zverstva je počinila strana agresora. Ovu diskusiju sam počeo zapažanjem da u grupama dolazi do difuzije odgovornosti i to do tolike mere da u velikim grupama ona gotovo prestaje da postoji. Grupno zlo nije samo nešto što se dogodilo jed­ nog jutra 1968. Pre jednog veka vedina Amerikanaca je samu sebe zapošljavala. osim jednog malog broja.slite neku veliku korporaciju. U njihovom je interesu da se povo­ dim za onim što de doneti profit. narcisoidna vlada koja je izgubila dostojanstvo i koju je izabrala naša nacija. Danas svi. du­ boko zapala u tromost i aroganciju. moram da mislim na potrebe deoničara.

liku ulogu u Vijetnamu i nastavlja da bude primarni kre­ ator u grotesknoj trci za naoružanjem ne podleže ničemu osim motivu profit^. možda. Ja verujem da je mogude da motiv profita može da ispunjava svoju funkciju a da istovre­ meno bude podređen višim vrednostima istine i ljubavi. postajudi sve vede i vede.ponašanje korporacije? Zajednički fond na drugom kraju nacije? Koji zajednički fond? K o j e zastupništvo? Koja banka? I tako. Teško. instituciji ili društvu isto kao i po­ jedincu. zahvaljujudi proučavanju Milaja i nekih sličnih feno­ mena. Zadatak preventive protiv grupnog zla — uključujudi i sam rat — očigledno je za­ datak odstranjivanja.nja lenjosti i narcizma. Totalni neuspeh u podređivanju nečemu višem od sebe uvek donosi zlo grupi. A l i mislim da su antiratne aktivnosti i bra­ da Berigan u pravu kada kažu da je zadatak koji je pred nama ništa manje nego metaforički egzorcizam svih in­ stitucija. naše institucije po­ staju potpuno bezlične. ali mogude. Ne postoji reč koja bi adekvatno opisala koliko je preko potrebno obaviti ovaj zadatak. A k o ne uspemo nekako da uspostavi­ mo ovu podređenost i »hristijanizujemo« naš kapitalizam. Iako nije sprovedena istraga koja bi uspostavila pot­ puno naučnu osnovu za sprečavanje grupnog zla. mi ved znamo u kom pravcu bi trebalo okrenuti preventivne snage. onda smo kao kapitalističko društvo osuđeni na propast. Naše proučavanje Milaja otkrilo je postojanje strahovite intelektualne lenjosti i patološkog narcizma na svim nivoima. mislim da. 285 . Vojnoindustrijski kompleks koji je odigrao tako v e . A k o se kroz tu podređenost ne izlečimo. satana useljava tamo gde je nekada živela du­ ša? Ne znam. Bezdušne. A to znači da ne podleže ničemu. Sledi isključivo sopstvene interese. Ja nisam neprijatelj ka­ pitalizma kao takvog. ili bar u značajnijoj meri suzbija. A šta se događa tamo gde nema duše? Da li se jednostavno stvara vakuum? Ili se. sile zla i smrti de odneti konačnu pobedu i mi demo jedni druge pojesti u sopstvenom zlu.

ne postoji način da se na njih izvrši bilo ka­ kav uticaj osim uticanjem na pojedine članove grupe. kada hodemo da izvršimo uticaj na neku grupu. grupni narcizam i grupni duh.« Društvo me je pogledalo kao da je ono što sam rekao bilo ne samo neumesno ved i pomalo nepristojno. Zbog toga je svaki pojedinac svet. pokušaj preventive grupnog zla — u koje spada i rat — treba usmeravati ka pojedincu. Kao što za rezultate u predsedničkim izborima je­ dan jedini glas može da bude presudan. na kraju. Ako nam je put do vođa blokiran. mi to činimo najefikasnijim mogudim sredstvom: utica­ njem na individualne grupne vođe. kaže: » O n je ostavio pečat u istoriji. naravno. možda čak i skromnog pojedinca. Obično. Ova knjiga je napisana u nadi da de jednoga dana i u našim svetovnim školama. U oba slučaja. Da li demo u istoriji os­ taviti pečat u ime dobra ili zla. proces obrazovanja.« Sasvim spontano. stvar je ličnog izbora svakog pojedinca. Nedavno sam na nekoj večeri čuo kako jedan od go­ stiju. moramo da se okrenemo najnižim članovi­ ma grupe i pokušamo da dobijemo podršku iz korena. Ovo je poznato onima koji su uistinu religiozni. kao i u religioznim.A l i kako to da postignemo? Iako pored postojanja fe­ nomena kao što su grupni identitet. opisujudi poznatog filmskog radnika. tako i ceo tok istorije može da zavisi od izmene stava jednog jedinog. To je. naravno. svoj deci biti pružena mogudnost da budu sa velikom pažnjom poučavana o prirodi zla i principima njegovog sprečavanja. obradamo se pojedincu. A obrazovanje se najlakše može sprovoditi u postojedim tradicionalnim okvirima na­ ših škola. biti dobijen ili iz­ gubljen. Prema tome. Upravo iz ovog razloga nijedna ljudska aktivnost se ne može smatrati važnijom od spaša­ vanja svake ljudske duše. ja sam prime­ tio: »Svako od nas ostavi pečat u istoriji. Jer u usamljenom umu i duši pojedinca se vodi rat između dobra i zla i tu de. Jedan od zgodnih načina da se naučimo svojoj potencijalnoj odgovornosti za grupno zlo 286 . Jer »grupni u m « je na kraju krajeva sačinjen od pojedinaca koji sačinjavaju grupu.

To de činiti u saznanju da je takvo lično pročišdavanje potrebno ne samo za spasenje njihovih in­ dividualnih duša. gde. I najzad. Učidemo decu da je svaki čovek individua od svete važnosti. kongregacija igra ulogu gomile i viče: »RaspUi g a ! « Sanjam da jednoga dana decu učimo da su lenj ost i narcizam u samom korenu ljudskog zla i zbog čega je to tako. ako u tim proveravanjima naiđe na lenj ost ili narpizam. Ona de dodi do saznanja da kod pojedinaca u grupi postoji prirodna težnja da svoje etičko rasuđivanje prepuste vođi grupe i da se toj težnji treba suprotstav­ ljati. deca de videti i da je dužnost svakog poje­ dinca da sebe neprestano proverava i da. od njih treba da se pročisti. odigrava se u nekim crkvama na Veliki petak. oživljavajudi stradanje Hrista po švStpm Marku. 287 . ved i za spas njihovog sveta.i istoriji.

svako ko teži da učestvuje u poduhvatu koji de fenomen zla podvrgnuti naučnome ispitivanju treba dav počne od ozbiljnog razmatranja činjenice da ved i taj poduhvat. psihologija deli naučne tradicije ostalih nau­ ka. zaista. 288 . sam po sebi. imamo razloga. Osim toga. Ipak. kao što su poštovanje pravila o mišljenju oslobođenom od vrednovanja i nepoverenje prema religijskim koncep­ tima. kakav je onaj o zlu. I najzad. Razvitak psihologije zla u sebi nosi istinske opasnosti. Zlostavljanje dece se pri­ malo zdravo za gotovo sve do današnje generacije. potencijalno može da izazove zlo. Psihologija je vrlo mlada nauka i ne mo­ že se očekivati da u svom kratkom veku sve postigne. i samo svetovno dru­ štvo je tek nedavno počelo da poklanja ozbiljniju pažnju društvenim manifestacijama zla. Posedovanje robova je ukinuto tek u prošlom veku. A l i možda je najvažniji razlog zbog koga do sada nismo naučno ispitali fenomen zla — naš strah od posle­ dica. Ova knjiga je napisana pod pretpostavkom da su od ovih opasnosti još vede one koje nam prete ako psihologiju zla ne budemo razvili.7 OPASNOST I NADA OPASNOSTI PSIHOLOGIJE ZLA Postoje brojni razlozi iz kojih do sada nismo razvili psihologiju zla. Za to.

ako stvar malo pobliže razmotrimo. Čak i ateisti i agnostici veruju u Hristove reči: » N e sudi da ti se ne bi sudilo. u oba slučaja mu izričemo moralnu presudu.« 7 * Zlo je moralni sud. Sama reč. 76 Jev. stradanje Jevreja. ti si u redu« možda ima mesta u olak­ šavanju naših društvenih odnosa. Ja predlažem da postane takođe 1 naučni sud. inkvizicija. zlo. videdemo da je nemogude i čak samo po sebi i zlo. Zar ne bi bilo bolje da se ne upuštamo ni u jedno. Koliko smo samo ovakvih primera videli kroz istoriju: mučeničke smrti svetaca. spremni su druge ljude čak i da uništavaju u ime isprav­ nosti. Je li Hitler bio u redu? Poručnik Keli? Džim Džouns? Jesu li medicinski eksperimenti nad Jevrejima u koncentracionim logorima bili u redu? I eks­ perimenti L S D koje je izvodila CIA? Hajde da pogledamo i svakodnevno život. kada bih. postoji mogudnost da time sami izvršavamo zlo delo. ali samo u ograniče­ nim okvirima. u svetlosti Isusove opomene. Milaj! Ima ih dovoljno da nas uvere da. ako otkrijem da moj sin laže. mešajno ova dva suda? Međutim.Opasnost moralnog prešudivanja Ved je ranije bilo istaknuto da je za zle ljude ka­ rakteristično da druge smatraju zlim. ni u drugo? M o ­ ralno presuđivanje je samo po sebi dovoljno opasno. da li treba da uzmem prvu osobu koja se prijavi ili treba da intervjuišem nekoliko kandidata i donesem sud o njima? Kakav bih otac bio. apso­ lutno se uzdržavati od moralnog presuđivanja. oni svoje pro. Pošto su nespo­ sobni da priznaju sopstvenu nesavršenost. pežorativna je. A k o že­ lim nekoga da zaposlim. kad god 0 nekome donesemo sud da je zao. p o Mateju 7 : 1 .puste objašnjavaju tako što okrivljuju druge. Ka­ ko se usuđujemo da. krade ili vara. Stavu: »ja sam u redu. 289 . A k o nekoga nazovemo zlim samo na osnovu sopstvenog miš­ ljenja ili na osnovu standardizovanih psiholoških testova. A k o treba. A l i stvaranje naučnog suda nede ga uklo­ niti iz moralne sfere.

»Ja sam ovakav po milosti Božjoj«.« U v i ­ đajudi potencijalno zlo u moralnom presuđivanju. H ris tova opomena nije značila da nikada ni o kome ne treba da sudimo. » p r v o izvadi brvna iz oka svoga. A k o je cilj pothranjivanje našeg samopouzdanja. on nas poučava ne da izbegavamo da stvaramo sudove. a naročito moralne sudove. A to je ono što zli ljudi nisu u stanju. naj­ vedi broj ima moralne tonove. našeg ponosa. Kada je meni potrebna za­ konska pomod. pa 77 deš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga. Rečenicu » N e sudi da ti se ne bi sudilo« obično ci­ tiraju izvan konteksta. M o ­ ji pacijenti mi pladaju za ono što se pretpostavlja da je moj ispravan sud o njima. ja sam zainteresovan za kvalitet suda koji de doneti moj advokat. Mislim da naučno ispitivanje ljudskog zla potvrđu­ je ovu refleksiju. sudovi i od njih. u stvari. onda je dobro. po Mateju 7 : 5. Oni izbegavaju samokritiku. rekao je. ved da se pre svakog od njih sami očistimo. preterana tolerancija i preterano do­ puštanje.propustio da ga iskritikujem? Sta da kažem prijatelju koji se sprema na samoubistvo ili pacijentu koji pro­ daje heroin? » V i ste u redu«? Postoji nešto kao preterana simpatija. Da li demo potrošiti pet hiljada dolara na godišnji odmor ili demo ih uložiti u štednju za školovanje svoje dece? Da li da utajim porez ili ne? Vi i ja svakog svog dana moramo da donosimo ovakve odluke koje su. A k o je cilj izlečenje. treba uvek da nam bude u mislima kada donosimo sud o zlu drugih ljudi. Razmotrite samo neka od pitanja ko­ ja postavlja ova knjiga: mogudnost genetske kauzalnosti 77 Jev. 290 . Ne smemo zaboravljati ni cilj radi koga donosimo moralne sudove. mi ne možemo da vodimo pristojan život a da ne donosimo opšte. Mi ne možemo da izbegnemo donošenje sudova. » L i c e ­ mjere«. U stvari. onda nije. Jer je u slededa četiri stiha nastavio da sebi treba da sudimo pre nego drugima — ne da uopšte ne treba da sudimo.

blagorodnog. Opasnost naučnog od skrivanja autoriteta moralnog presuđivanja iza Ovo je glavna zamka. Zamka je zbog toga što nau­ ci pripisujemo mnogo više autoriteta nego što zaslu­ žuje. A to znači i da nastavimo da stvaramo moralne sudove koji životu daju neophodnu podršku. v e 291 . Po nekim intrpretacijama. Kada su nam deca bila bebe. istinsko značenje reflek­ sije »Ja sam ovakav po milosti Božjoj« daje razloga za fatalizam. Treba da dig­ nemo ruke i umremo. i kako je stepen do koga nam je mo­ gude sami sebe da spasemo vrlo nejasan. Sto se više udubljujemo u ovaj predmet. a koga nede. dokaz važnosti uloge roditelja koji ne vole svoju đ<scu i izražene patnje u detinjstvu. Bez obzira što možda nikada ne­ demo spoznati pravo značenje ljudskog postojanja — uključujudi i pitanje zbog čega su neki ljudi dobri a drugi zli — još uvek smo odgovorni da živimo kako najbolje uraemo. Dru­ gi je da smo inače suviše zavisni od autoriteta. A l i pošto na kraju treba da donesemo moralni sud. A k o je ved Bog taj koji odlučuje koga de da spase. * I dozvoljeno nam je da sami izaberemo da li demo živeti u stanju vedeg ili manjeg neznanja. Naši veliki duhovni vođi dali su nam osnovna uputstva.ili predispozicije. otkrivamo sve manje razloga za lični ponos. Ovo radimo iz dva razloga. nije pitanje da li treba da sudimo: to moramo. zašto se uopšte upuštati? A l i fatalizam je baš to: fatalan. Jedan je da je među nama malo onih koji razumeju ograničenost nauke. Prema tome. ima smisla da nastavimo u pravcu produbljivanja naše mudrosti kroz primenu naučnih metoda razotkrivanja zla tamo gde tre­ ba — ako ne zaboravimo da se pridržavamo osnovnih uputstava. miste­ rioznu prirodu ljudske dobrote. Pitanje je kako da sudimo mudro. imali smo srede da upoznamo najboljeg među pedijatrima.

Kao što smo ranije ved izneli u diskusiji na temu grupnog zla. nismo imuni mnogo više od svih drugih na prebrzo donošenje neprikladnih zaključaka. A ono što nauč­ no znanje. Godinu dana kasnije. vedina ljudi više voli da bude vođena nego da vodi. Stanje »nauke« se promenilo! U vreme kada sam studirao me­ dicinu učili su nas da je za lečenje divertikuloze naj­ važnije preporučiti dijetu u kojoj ima malih količina krmnog bilja. kada smo ga posetili mesec dana po rođenju naše druge kderke.oma posvedenog čoveka i velikog eruditu. Kada smo ga posetili. nadam se. a ne istine i lečenja. g. Mnogo je psihijatara koji su Beri Goldvotera 1964. Sasvim smo zadovoljni i čak i volimo da autoriteti misle 292 . rekao nam je da što kasnije počnemo da joj dajemo čvrstu hranu da bi što duže provela na majčinom mleku koje u sebi sadrži neverovatne količine hranljivih sastojaka. naučnici. preporučio nam je da manje-više odmah počnemo da mu dajemo čvrstu hranu jer je potreban dodatak maj­ činom mleku. to je najbolja pretpostavka o istini u okviru suda koji je u datom trenutku donela vedina u grupi naučnika koji rade na nekom specijalizovanom polju. jeste. Ono što problem čini još vedim je to što javnost baš voli da bude vođena izjavama naučnika. težimo. Mi smo navikli da smatramo nauku istinom. sa velikim I. na žalost. u stvari. Ovakva iskustva su me naučila da je ono što pa­ radira kao naučna činjenica često samo ono što u tom trenutku smatraju neki naučnici. Mi. ona je cilj ka kome. Ono što je ovde zabrinjavajude jeste mogudnost da naučnici posebno psiholozi — mogu da počnu javno da proglašavaju neke ljude ili događaje zlim. U SSSR-u psihijatri siste. označili kao »psihološki nepodesnog« da bude predsednik iako ga nikada nisu čak ni upoznali. mesec dana po rođenju našeg prvog deteta.matski zloupotrebljavaju svoju profesiju time što poli­ tičke disedente obeležavaju kao »mentalno obolele« i ti­ me služe interesima države. Današnji studenti medicine uče da je naj­ važnije u dijetu uključiti što vede količine krmnog bilja. Istina nije nešto što možemo da po • sedujemo.

Uzdrhtim od pomisli da bi moglo da postoji »naučno« jevanđelje o prirodi dobra i zla o kome ne bi moglo da se polemiše. Ovo ne zna­ či da naučnici ne podležu nikakvoj odgovornosti za na293 . ne smemo se odricati prava na svoje individualno vodstvo. Ovde sam »naučno« stavio pod znake navoda jer polemika je kamen teme­ ljac istinske nauke. ono je takođe i suviše važno da bi se potpu­ no prepustilo naučnicima.dustriji. a nauka bez debate i obilja skepse uopšte i nije nauka. Ma koliko to od nas zahtevalo. Naša najbolja zaštita od zloupo­ trebe koncepta zla u nauci je da osiguramo da nauka ostane naučna i zasnovana na principima demokratske kulture u kojoj se podstiče otvorena polemika. a om često ni sami nisu ništa manje izgubljeni nego mi. a vojska da se upotrebi. ved javnosti — in. Kako je svako tekude mišljenje naučnog eslablišmana samo najnovija ali ne i poslednja reč. Sredom. Drugim recima. lako su atom­ sku bombu pronašli naučnici. U svojoj intelektualnoj lenjosti mi zaboravljamo da je naučna misao skoro isto toliko pomodna koliko je i naš ukus. treba svi da pokušamo da budemo naučnici bar u onoj meri koja je potrebna da bismo doneli sopstveni sud na temu dobra i zla. političari su doneli odluku da se ona napravi. Opasnost od zloupotrebe nauke Najgori primeri zloupotrebe nauke mogu se pripi­ sati ne onim naučnicima koji oglašavaju svoja lična mišljenja prerušena u naučne istine. mi smo odgovorni da iz razloga kako lične tako i javne bezbednosti budemo skeptični prema naučnim proglaša­ vanjima.umesto nas. u našoj kulturi naučnici vole da se među­ sobno raspravljaju. vladi i neinformisanim pojedincima — koji naučna otkrida koriste u sumnjive svrhe. K o d nas postoji izražena tendencija da na­ učnike posmatramo kao »mudre kraljeve« i da njima prepuštamo da nas vode kroz intelektualne lavirinte. I mada je pitanje dobra i zla suviše važno da ne bude uključeno u naučno is­ traživanje.

Slični testovi se koriste i u odabiranju kandidata za posao ili više obrazovanje zbog čega mnogi ljudi nepravedno gube priliku za dalje obrazovanje ili zaposlenje. I pored toga što su psiho-testovi često od velike vrednosti za učitelje. i kako bi ljudi u svakodnevnom životu tražili znake i simptome zla u svojoj tašti. oni često sasvim pogreš­ no klasifikuju pojedinu decu. takođe. poslodavcu. A l i znači da oni nemaju kontrolu nad situacijom. i tako dalje. ono postaje deo društvene svojine. Mnogi bi hteli da ga koriste u neaka­ demske svrhe: školama bi mogao da pomogne da odluče koga da ne prime na upis. Zbog toga pomalo zastrašuje zamišljanje scenarija onoga što bi se događalo kada bi se javnost dokopala naučnih informacija na temu zla. Zamislite. nekom protivniku i kako bi olako takvim žigosanjem prljali svoje protivnike bilo javno bilo neformalno. Javnost ved uveliko i na različite načine zloupotreb­ ljava materiju naučnog znanja psihologije. Na partijama koktela možete čuti muškarce i žene kako se razbacuju izrazima kao što su »zavist zbog penisa«. advokati bi mogli da ga koriste u brakorazvodnim parnicama za borbu oko toga kome de pripasti deca. Njeno korišdenje — kao i do kog stepena je treba koristiti — u pravosuđu je diskutabilno i u našoj zemlji. stvar ni294 . Međutim i pored toga što bi zaista bilo nemogude zadržati informacije o zlu pred okom javnosti. a u SSSR-u i da ne govorimo. na pri­ mer.čin na koji se njihovi pronalasci stavljaju u upotrebu. j e r nauka zavisi od objavljivanja njenih otkrida kao i od slobodne razmene informacija). a da imaju vrlo malo pojma o onome o če­ mu govore i bez mnogo razmišljanja o mogudim posledicama njihovog čavrljanja. Naučna otkrida svako može da ko­ risti i naučnici u tome nemaju ništa veda prava nego bilo koja drugo grupa. Kada se neko naučno otkride jednom objavi (a to uglavnom mora. sudovima da ustanove ko je kriv a ko nevin. »strah od kastracije« i čak »narcizam«. Zamislite. da postoji psihološki test koji može da identifikuje zle osobe.

kao na primer. Iako nam je potrebno istraživanje da bismo o zlu više znali. Postade nam lakše umesto teže da prozremo one koji se bacaju kamenjem na druge. činjenica da su mnogi zaista došli do otkrida realnog postojanja svoje podsvesti (i počinju čak i da primaju na sebe odgovornost za nju) može da bude seme našeg spasenja.je onako mračna kako se na prvi pogled čini. 78 Ima ih koji se. sve vede obrazovanje javnosti u oblasti psihologije zla i samo de poslužiti kao sredstvo za pre.78 I mada ima ljudi koji vole bez veze da brbljaju unaokolo o Frojdu. oni tu grešnost moraju da opravdaju nedostacima koje vide u dru­ gima. mrtvih tačaka u percepciji. prikrivenih ne. Psihi­ jatrijska informacija o pojedincima se može držati u poverljivosti. Jedna od njih koje su nam sada poznate je tendencija zlih ljudi da svoje zlo projektu ju na druge. Formalna dijagnoza zla koju bi doiteli psi. Kada budemo razvili psihologiju zla. iracionalnih strahova. I najzad. Naša skorojevidka zainteresovanost za postojanje i izvor naših predrasuda. mentalnih koloseka i otpora prema odrasta­ nju — početak je jednog evolutivnog skoka. ja čvrsto verujem da sve veda psihološka upudenost naše javnosti u toku poslednjih nekoliko decenija predstavlja dramatičan korak napred u moralnom i intelektualnom smislu. A što se tiče činjenice da javnost često zloupotrebljava opšte psi­ hološke informacije.prijateljstava. striktno kontrolisanu namenu za naučno istraživanje. Martin N. ova činje­ nica — inače dobro poznata učenim ljudima — bide objavljena na sva zvona. 295 . ali. Njihova predstava nije dovoljno ši­ roka a njihov stav dovoljno balansiran. Pošto nisu sposobni ili voljni da se suoče sa sopstvenom grešnošdu. i ako su elokventni u svojim napadima. oni previđaju dobre strane. Gross u Psiho­ loškom društvu (Random House 1978) žale na trenutnu psihološku orijentisanost društva. U stvari.ventivu protiv zloupotrebe te psihologije. mi ved sada znamo neke stvari sa sigurnošdu.holozi i psihijatri mogla bi da ima ograničenu. ni to ne mora da znači da nam nanosi neku veliku štetu uzimajudi u ob-i'r o kakvim se informacijama radi.

Njima savetujem da budu pažljivi. ne može ni da priđe psihoanalizi. zlodudnom ličnošdu ili kao egzorcist. koji još uče kako se treba boriti sa običnijim otporima i kontratransferima. javnost i naši pogledi na taj fe­ nomen de postajati sve misleniji. Najosnovniji istraživač zla de uvek biti terapeut.Kako se naučno interesovanje za fenomen zla bude prečišdavalo i dosezalo. Mislim da mladi terapeuti. ako ova knjiga uspe da podstakne interesovanje psihi­ jatara za fenomen zla. bore sa demonom koji se krije iza pretvaranja. Nijedan metod za posmatranje i ispitivanje jezgra lič­ nosti. Neka dela iz literature o egzorcizmu ističu opas­ nost kojoj je u toku borbe izložen egzorcist. bide sve više terapeuta koji de biti voljni da eksperimentišu sa mogudim načinima le­ čenja. po dubini i pronicljivosti. ne treba da se 296 . A l i meni se čini da je od opas­ nosti po njegov život ili fizičku deformaciju još veda ona koju nosi rizik da mu duša bude oštedena ili za­ gađena. Nema načina da bilo ko prodre u prerušenost zlih ljudi osim onih koji se pojavljuju u ulozi izlečitelja — onih koji su u interesu lečenja spremni da se kao psihoterapeuti uhvate u koštac sa. O tome ne znamo baš mnogo zbog toga što se zli ljudi vrlo retko podvrgavaju psihoterapiji. Mislim da se psihoterapeut koji se istinski upu­ sti u rad sa nekom zlom osobom u neku ruku izlaže sličnom riziku. Pri tom se obično misli na fizičku opasnost jer je konkretna i o njoj je lako govoriti. Bide u situa­ cijama u kojima mogu da budu vrlo ugroženi. Borba sa zlom. prsa u prsa. A l i šta se dešava sa samim naučnicima? Zar njihova istraživanja na ovom polju ne mogu i njih same da izlože opasnosti? Ja mislim da mogu. bide izvor naših najosnovnijih podataka o njegovoj prirodi. Opasnost za naučnika i terapeuta Do sada smo govorili o načinima na koje bi rad naučnika na temu zla mogao da ugrozi našu javnost. A l i .

ved i za svakoga ko je preokupiran temom zla. bez obzira koliko odlične bile naše namere. Sto se više približimo zlu. Opasnost postoji ne samo za terapeute. ved protiv đavola u drugima. ili možda čak i samo na ideju zla. a ponekad čak i vidno gorim nego što je bio pre nego što su započeli pohod. 79 H a r p e r & Row. a da to na njega samog nema efekta. stvaramo uslove da se zlo manifestuje (s. Ne postoji čovek koji može da koncentriše svoju pažnju na zlo. vede su šanse da de­ mo i sami postati zli. Uvek postoji rizik od kontaminacije na ovaj ili onaj način. 260). 297 . ved de ga ostaviti onakvim kakav je bio. nikada nede učiniti svet boljim. A k o uglavnom razmišljamo o zlu. U to ne bi tre­ balo da se upuštaju ni oni koji još nisu izvadili brvno iz svoga oka. egzorciste i lekare. 7 9 Sve dok razvijanjem psiho­ logije zla ne steknemo više znanja. 1952. Neka se istraživač ili terapeut seti: Efekat koji prati konstantnu i intenzivnu koncen­ traciju na zlo uvek je katastrofalan. Biti više protiv đavola nego za Boga neverovatno je opas­ no. 192). mi. jer su terapeuti slabih duša najranjiviji.prihvataju takvog eksperimentisanja. ona na neki način postaje deo njega sa­ mog (s. Oni koji kre­ du u krstaški pohod ne za Boga u sebi.ljima. Svima naučnicima — čak i oni­ ma čiji je rad ograničen na biblioteku ili sterilnu labo­ ratoriju — ozbiljno savetujem da svoje istraživanje poč­ nu čitanjem knjige Đavoli iz Ludona od Oldosa Hakslija (iz koje sledi citat). nedemo nadi bolji rad napisan na temu zle kontaminacije od ove istorijske analize tih zlokobnih događaja u francuskom gra­ du sedamnaestog veka. Njega proganja zloba koju pripisuje svojim neprijate. Svaki £rstaš je u opasnosti da poludi.

Osim u veoma retkim slučajevima. zasnovana na apriornim sudovima — nede potkopati sam temelj nauke kakvu sada znamo? A l i . nezavisni naučnik koji za istinom traga radi nje same. A l i pošto smo te spoljašnje opasnosti suzbili našom naukom (tradicionalno slobod298 . kao što zna­ mo. poplava.Opasnost u perspektivi I najzad. U stvari. Nismo imali ni mnogo vremena. naučno istraživanje se više ne odigrava u jednostavnoj laboratoriji i ne obavlja ga samotni. A ono što izgleda da je krajnji produkt nauke koja je potpuno odvojena od religijskog uvida i istina. U današnje vreme naučno istraži­ vanje uglavnom finansiraju vlada ili industrija u ob. Dok smo živeli u neprestanoj opasnosti od divljih životinja. . A k o ovu tradiciju smatramo os­ novom nauke. Tehno­ logija koja je potrebna za savremeno istraživanje po­ stala je toliko komplikovana da može biti i opasna. savremena nauka je postala toliko nerazdvojivo isprepletena sa velikim biznisom i velikom vladom da »čista« nauka više i ne postoji. Naučna tradicija slobode od vrednovanja našla bi se pod velikom pretnjom. a ni potrebe za nekom introspekcijom. možda ovaj temelj nauke i treba da se menja. Najočiglednije od tih vrednovanja se odnosi na pojam zla.liku grupnih poduhvata i po planu rukovodilaca. zar »nauka« zla — koja je. suša. još jedna stvar u vezi sa naučnim istraži­ vanjem ljudskog zla koja bi mogla da nas zabrinjava j e ­ ste opasnost kojoj može da bude izložena sama nauka.dicionalna nauka oslobođena od vrednovanja više ne zadovoljava potrebe čovečanstva — za sumnju da nau­ ka više ne može ili ne treba da ignoriše pitanje vred­ novanja. gladi i infektivnih bo­ lesti. to je strejndželajansko ludilo trke za naoružanjem. Postoje zaista opravdani razlozi za sumnju da tra. isto kao što je krajnji produkt religije koja ne podleže naučnoj podozrivosti i samoispitivanju — raspudinsko ludilo Džounstauna. naše održanje je zavisilo od toga u kolikoj meri je naša rasa mogla da kontroliše ove ogromne spoljašnje sile.

nimalo ne sumnjam da de žrtava ipak biti. ved naša sopstvena. Glavna opasnost za naše samo­ održanje više nije priroda spolja. U toku procesa razvitka psihologije zla neki de u njih upasti. One nikako nisu za potcenjivanje. zloupotreba naučnih informacija od strane zlobnih i neupudenih ljudi i rizici koje donose bliski kontakti sa zlom — nisu samo teoretske opasne zamke. Opasnosti koje može da donese razvijanje psihologije zla po svojoj veličini ne mogu ni pridi onoj koja nam preti ako ljudsko zlo ne podvrgnemo napornoj i koordiniranoj naučnoj istrazi. Stvaranje moralnih sudova. stradanja Jevreja i Milaja. naš ponos i naše samovoljno neznanje. naša se­ bičnost. METODOLOGIJA LJUBAVI Zlo je ružno.nom od vrednosti) i tehnologijom (koja je iz nje proizašla). A l i u svetu konglomerata i neutronske bombe. još su vede one koje nam prete zbog toga što tu psihologiju nemamo. ljudska priroda. A kako demo to uspeti ako nismo voljni da se pozabavimo sopstvenim zlom sa istom onakvom temelj itošdu i nepristrasnom razboritošdu kojom inače posmatramo spoljašnji svet? Opasnosti kojima je protkan razvitak psihologije zla su veoma realne. Do sada smo se. Ono što svet stavlja u veliku opasnost su naša nebriga. A l i postoji još jedan 299 . Bez obzira što je. pojavile su se unutarnje opasnosti i to s pro. u priličnoj meri mogude izbedi ove zamke. koncentrisali na njegove opasnosti i destruktivnost. ma koliko bile potencijalne opasnosti koje psihologija zla može da donese. iznutra. mešanje mišljenja sa na­ učnim činjenicama. I ako sada ne budemo u stanju da suzbijemo i preobrazimo potencijal za zlo u ljudskoj duši. na načine koji su ra­ nije opisani. I. sasvim ispravno. put izgleda Čist.porcionalnom brzinom. bidemo izgubljeni. naša neprijateljstva.

dosadnim gradom u britanskom Midlandsu. zli ljudi. zakrčen ljudima beživotnih očiju koji grčevito ali siste. beskrajni emporijum mašina za kockanje. monotono. Od njih se vidi samo blato. jevtina.matski cimaju poluge mašina i to de činiti za sva vre­ mena. u suštini ih je sve upoznao. ličnosti svetaca se međusobno veoma razlikuju. monotono bučan zbog neprestane galame koju stva­ raju zvuči kada mašine oglase nečiji besmisleni dobitak. Luis. naravno. smišljena da prikri je njegovu užasnu turobnost. neukusna dosadnost. »pravo zlo je turobno. Kits je ovaj svet opisao kao » d o ­ linu gde se duše stvaraju« i. jalovo i dosadno. potpuno izdvojen iz raznolikosti dana i no­ di. Iako nji­ hove vizije mogu da budu vrlo slične. Na suprotnom kraju ljudskog spektruma od svetaca nalaze se oni najmanje slobodni. psiho­ terapeuti učestvuju u činu stvaranja svetaca. kada je opisivao pakao.« Nije čudo što ga je C. to­ talno novoj formi. Covek koji ima srede da doživi da upozna nekog sveca. nosološki opis zle ličnosti. Ovo je zbog toga što su sveci ljudi koji su u potpunosti postali sopstveno bide. uporedio sa sivim. znali to oni ili ne.davne posete Las Vegasu. njegova svetlost de kroz svaku od njih zablistati u divnoj. upoznao je nekog apsolutno jedinstvenog. kada svojim pacijentima pomažu da se očiste od blata. A ono izgleda uvek jednako. sav neukusni sjaj Las Vegasa samo je varka. kada se sve blato sa nje konačno spere. To je. 1946). koloritnoj. 80 M o . Zaista. S. Psihote­ rapeuti. Neverovatno je kako su svi zli ljudi na isti kalup. sit­ na.ja najnovija vizija pakla dobila je novu sliku posle ne. »Umišljeno zlo je romantično i raznovrsno«. 300 . Ko upozna jednu zlu osobu. Bog svaku dušu stvori različitom od ostalih. tako. piše Simon Veil u svom eseju Kriterijumi mudrosti. znaju da je njihov osnovni zadatak da svoje pacijente oslobađaju da bi postali sopstvena bida. » Veliki razvod (New York: Macmillan.aspekt njegove rugobe koji treba pomenuti. U tredem poglavlju dao sam klinički.

8 I šta da radimo sa zlim ljudima kad je njihova maskarada normalnosti toliko uspešna i njihova destruk­ tivnost toliko »normalna«? Pre svega. Uprkos njihovom pretvaranju da su normalni. koje obično smatramo najozbiljnije po­ remedenim. Prepadi na neizrecivo 1964. humanost. Klekli naziva »maskom normalnosti« 8 1 . sveštenik.Čak i psihotici. Na normalne ljude ovoga sveta se oslanjamo da nas sačuvaju od varvarstva. razboritost.. ima razloga da se smatra da je u nekim slučajevima čak i bolje biti psihotičan nego zao). Na neverovatno turobno ludilo raznih Adolfa Ajhmana ovoga sveta mislila je Hana Arent kada je go. Prevarilo ih je ono što Harvi M. a moj prijatelj. društve­ no prilagođeni. A sa­ da počinjemo da shvatamo da su baš normalni lju­ di oni koji su i najopasniji. normalni ljudi. prokomentarisao je da je » z l o bolest nad bolestima«. zli ljudi su najnenormalniji od svih. 45—46). izdvojen tip? To je zbog toga što su naseli na lažnu predstavu o ispravnosti i poštenju ovih ljudi. Mosby„ (New Directions Publishing corp. pripremili. interesantniji su od njih. I kako je onda mogude da su psihijatri sve do sada propuštali da prepoznaju ovaj očigledan. 301 . ludila i uništenja. Tomas Merton to ovako vidi: Ono što među podacima sa sudskog procesa Ajhmanu najviše uznemiruje je činjenica da ga je psihijatar posle pregleda proglasio savršeno nor­ malnim. treba da presta81 1964).vorila o »banalnosti z l a « . Pod normalnošdu podrazumevamo osedaj za pravednost. Ti normalni. jesu oni koji bez ustručavanja i bez osedanja mučnine šalju dirigovane projektile i pritiskaju dugmad za otvaranje velikih festivala uni­ štenja koje su oni. s.tetom za ljubav i razume van je drugih ljudi. (U stvari. sa kapaci. 82 Maska normalnosti 4-to Izdanje (St. V. Louis: C.

ne samo da prepoznamo. smat­ ram da zlo možemo bezbedno da proučavamo samo me­ todom ljubavi.ba metodologije pozitivnih vrednosti. I moramo po­ kušati ili da ih lečimo ili da ih lokalizujemo. Moj otac je bio unutra. A l i poručnik mi je zadavao muke: »Imamo suviše mno­ go takvih zahteva. Specifično. Najzad je pristao. kada počne bombardovanje kude. A l i onda je moj otac istrčao iz kude da razgovara sa mnom. ved i da proučavamo ove jadne. Jedne nodi usnio je san koji je označio kao početak prekretnice u procesu svoga le­ čenja: Bio je rat. Cak sam mu obedao i sanduk viskija ako uništi moju kudu. To me je veoma potreslo. Ne sedam se tačno 302 . Jedan dvadesetosmogodišnjak je proveo nekoliko go.dina kod mene na terapiji radedi na zlu koje mu je u detinjstvu naneo otac. Znao sam da du. Mi moramo. Poručniku sam davao koordinate kude i tražio da je zaspe vatrom. Imao sam voki-toki i razgovarao sa minobacačkim vodom. preplašene ljude. Ja se nadam da ova knjiga može da nam pomogne u ostva­ renju tog cilja. To me je oraspoložilo. Rekao je da de videti šta može da učini. Stajao sam ispred kude Moristoun — znate. A kako to sprovesti kada znamo koje su glavne opasnosti psihologije zla? Kada znamo da postoji opas­ nost da u tom procesu i sami budemo zaraženi? Ja mis­ lim da je jedini bezbedan način da se proučava pred­ met koji smo a priori označili kao negativan — upotre. Ja sam bio u uniformi borca. Preklinjao sam ga.« Sumnjao je da de njegov vod uspeti sve da postigne. verovatno i ja poginuti zajedno sa mojim ocem i to me uopšte nije uzrujavalo. A l i šta onda? Stara maksima kaže: Poznaj svog ne­ prijatelja.nemo da nasedamo na tu maskaradu i pretvaranje. to je ona kuda u kojoj sam proveo najgore godine detinjstva.

Iako je zlo protiv života. onda duhovno. 303 . vrlo lako nam dođe pomisao na jednostavno rešenje — kao na primer. Zlo se može pobediti dobro­ tom. moramo da počnemo tako što demo se odredi jedno­ stavne ideje da se zlo efektivno može pobediti unište­ njem. On je obedao da de zaustaviti vatru i tu sam se probudio sa ogromnim olakšanjem. Svi smo mi u borbi protiv zla isto kao pacijent u snu. ako ne fizički. »da sve te ljude jednostavno dignemo u vazduh«. Nisu bili iz naše familije. Nisam ih poznavao. shvatidemo ono što smo oduvek nejasno znali: zlo se može pobediti samo ljubavlju. I ako su nam strasti zaista jake. Znao sam da sam na vreme uspeo da se probijem do poručnika. samo da zlo bude* »izgaženo«. U trenutku usijanje. i sami demo postati zli. To bi zaista bilo besmisleno.šta je rekao. I sa sobom demo verovatno povesti i neke nevine ljude. bidemo voljni čak i sami da na­ stradamo. Samo posetioci. Iznenada sam shvatio da de i oni nastradati kad počne pucnjava. A l i ovde smo pred licem starog problema da cilj ne opravdava sred­ stvo. Jer upravo u bor­ bi između dobra i zla leži smisao života — i u nadi da dobro može pobediti. ali znam da je bilo nešto o nekakvim gostima ili posetiocima ili drugim ljudima. Da li treba da dignemo ruke od svega — da zaključimo da je problem zla inherentno nerešiv? Ne bih rekao. Ako problem zla počnemo da rešavamo putem uništavanja. Rekao sam da sanduk viskija može da zadrži. Panično sam po­ zvao poručnika. ali ovoga puta sam ga molio da ne puca u nas. A k o počnemo da ubijamo one koji su zli. Pogledao sam na put i stvarno. postademo ubice. Pa šta onda da radimc? Kao i pomenuti pacijent. Vratio se u kudu. na kraju demo uništiti i sami sebe. poja­ vila se neka grupa ljudi koja je išla u pravcu kude. ono je samo po sebi oblik života. A l i ovo nas ostavlja u nekoj vrsti nihilističkog vakuuma. A k o ovo prevedemo.

ja nesigurnosti. Ona je insistirala da je volim bezuslovno. kao da je odojče bez mrlje. Ovo zvuči tako jednostavno da se namede pitanje zbog čega to nije očiglednija istina. Tolerisanje njegovog rđavog vladanja je takođe nedostatak ljubavi. Kako je mogude voleti ljude koji su zli? Pa ipak. ali ja te volim bez obzira na to što si. I ja ni­ sam mogao od srca da njoj i njenom zlu pružim afir­ maciju koju je toliko očajno tražila. Ja znam 304 . P o ­ mislite na podizanje deteta. kao da hodamo po užetu koje je ra­ zapeto između ekstremnih ali lakših postupaka. A l i ona nije bila odojče. bolna kreativna tenzi.nom. Opraštam ti. da se zbog toga ustežemo da je koristimo. Ti si pobegao — kao što sada znaš — od moje ljubavi. Ja te prihvatam onakvim kakav jesi. Ja sam onaj koji ti daje mod da bežiš i nikada ti nedu dati da nasvim pobegneš. da budemo i strogi i fleksibilni.Znači. to je baš ono što mislim da moramo. I moramo da budemo gotovo božanski samilosni. metodologiju ljubavi je toliko teško sprovoditi u praksi. ma kako jednostavno zvučala. Naša početna tačka mora a priori da bude osedanje ljubavi prema tim ljudima. U stvari. Zar nije zlo voleti zle ljude? Rešenje ove dileme je paradoks. Mi moramo da budemo na neki na­ čin i tolerantni i netolerantni i da prihvatimo i da zahtevamo. Na prvi pogled izgleda čak i nemoguda. Dozvolite mi da se vratim na moju dilemu sa Sarli. Evo kako jedan sveštenik opisuje takvu samilost Boga prema čoveku stavljajudi ove reči u Božja usta: Ja te znam. Ja sam te stvorio. Netolerantnost prema detetovom rđavom vladanju je pokazivanje nedostatka ljubavi. Da bismo mogli bezbedno da proučavamo zle ljude. Voleo sam te iz materice tvoje majke. Put ljubavi je di­ namična ravnoteža suprotnosti. i ma koliko daleko od mene pobegao. metodologija našeg napada — naučnog ili bilo kakvog drugog — mora da bude ljubav. to moramo da radimo iz ljubavi.

jedinstvena lič­ nost koja si samo ti i u kojoj se ved odražava ne­ što od lepote moje svetosti kojoj nema kraja. vidim lepotu koja deš postati. najčešde nede biti svestan uticaja koji izvršava. Znao sara ih oduvek. tom 44. Kao da granice njegove duše poslanu toliko čiste da su skoro providne i iz čoveka počm* da zrači jedinstvena svetlost. Prelep si zato što si to ti. ni samo moj. Ne znam zbog toga što ljubav može da funkcioniše na mnogo načina i svi su oni nepredvidljivi. Pre­ lep si i zbog toga što ja. Znam da je prvi zadatak ljubavi samočišdenje. koji su na putu prema zlu. Kada ti patiš i ja patim. jer demo na njemu raditi zajedno. Kada se čovek. pročisti toliko da je u stanju da zaista voli svoje neprijatelje. jer svetlost je Božja). Tvoja lepota je suviše duboko u tebi da bi mogao da je vidiš. Samo što nam nije jasno kako to poljubac može žabu da pretvori u princa. A l i mit o poljupcu za žabuprinca još uvek postoji. I najzad. daleko. daleko izvan granica tvog poimanja. A l i ti si prelep.sve tvoje patnje. po milosti Božjoj. A znam i sve male trikove kojima se trudiš. no­ 1973 (Duke Divinity School Review. Sam nosilac svetlosti (koji je ^ m o sredstvo. Neke koji su na putu svetosti podstadi de da se brže kredu. koji nede biti ni samo tvoj. 305 . Efekat ove svetlosti je raznolik. oni koji mrze svetlost. Drugi. i samo ja. Iz » Z n a n o « od Prečasnog dr Charles K. nezamenljiv način. 44). Postadeš savršeno lep na jedinstven. u dodiru sa njim de promeniti pravac. Robinsona. Kako metodologija ljubavi funkcioniše? Kako leci? Ne znam tačno. na83 vembra s. dogodi se divna stvar. 4. od sebe i drugih da sakriješ rugobu koju si od svog života načinio. M Nije lako prigrliti ružnodu ako je naša jedina mo­ tivacija to što se nadamo da na neki nepoznat način ona može da se preobrazi u lepotu. Kroz preobraznu mod moje lju­ bavi koju slabost dovodi do savršenstva postadeš savršeno lep. zima 1979.

Nod i ništa ( N e w York: Seabury press. Kada se tamo apsorbuje kao što sunđer upi­ ja krv ili srce koplje koje ga probija. ne znači da je zlo pobedilo. veštica i orman (Collier? Macmillan. bilo na neki dru­ gi način — može da se postigne samo uz ljubav po­ jedinaca. Međutim. njihova zla dela kao da nestaju progutana svetlošdu. zar nede biti isto i sa dobrim? Sta de se postidi osim nekakve besmislene trgovine? Na ovo mogu da odgovorim samo jezikom misticiz.« * Lečenje zlih ljudi — bilo naučno. s. ono gubi mod i 8 dalje ne ide. 279. koja nije počinila nikakvo zlodelo bila ubijena umesto zločinca. kako da preživi nje­ gova dobrota? Cak i ako se zlo u tom procesu pobedi. Na taj način se zlodudna energi­ ja uništava. s. međutim. Kako C. S. sto je pukao i sa­ ma smrt je počela da se krede unazad. Naprotiv. živog ljud­ skog bida. s. što. Ovaj proces za nosioca svetlosti može da bude bolan i ponekad čak i fatalan. 109) 86 Lav.« 8 4 Najbolji način da pružim specifičan prikaz metodo­ logije ljubavi bide ako citiram reči jednog starog sveštenika koji je proveo mnoge godine boredi se sa zlom: » V e l i k i je broj načina na koji se može postupati sa zlom i nekoliko na koje se može pobediti. Potrebna je voljna žrtva. I šta onda čuva dušu od uništenja? A k o čovek u svoje srce primi zlo kao koplje. Svi su oni razne ravni jedne istine — da je jedini pravi način da se pobedi zlo ako se ono uguši unutar voljnog.ma. ono se vrada počiniocu. 1979. W e b b e . I^uis pi­ še: »Kada je voljna žrtva. On ili ona mora žrtveno da apsorbuje zlo. Gale D . Individualni izlečitelj mora da dozvoli da njegova ili njena duša postane bojno polje. 1970. suzbija i neutrališe. Mogu da kažem samo da postoji misteriozna alhemija kojim žrtva postaje pobednik.« 8 6 Simon & Schuster.pašde ga. 1964. 160) 85 M 306 . Ved sam rekao u knjizi Put kojim se rede išlo: » Z l i ljudi su raspeli Hrista na krstu tako da svi možemo izdaleka da ga vidimo.

Ne znam kako do ovoga dolazi. A l i znam da je tako. . dođe do male promene ravnoteže sna­ ga u svetu. Znam da dobri ljudi mogu sebi da dozvole da ih probode zlo drugih — da na taj način budu probijeni a opet nekako neprobijeni — da čak na neki način budu i ubijeni. I uvek kada se to dogodi. a ipak nekako prežive i ne predaju se.