You are on page 1of 140

LEKTIRA ZA IV RAZRED OSNOVNE KOLE

knjiga peta

UREIVAKI ODBOR Veselka Banjac, profesor * Dragan Luki, knjievnik * dr Slobodan Markovi, docent Beogradskog univerziteta * mr Dragutin Stefanovi, prosvetni savetnik Zavoda za osnovno obrazovanje i obrazovanje nastavnika SR Srbije * Aleksandar Ristovi,. urednik Mladog pokolenja

Prevela s bugarskog EMILIJA ANELI Redaktor NEMANJA SJERAN Pogovor napisao VLADIMIR MILARI

ELIN PELIN

JAN BIBIJAN NA MESECU

MLADO POKOLENJE BEOGRAD 1970.

PRVI DEO

JAN BIBIJAN

PORTRET U jednoj varoici ispod jedne velike planine, pored jedne velike reke, iveo jedan deran. Ali on nije liio na ostalu decu iz varoice. Bio je malo drukiji. Prvo, nikad nije eljao kosu i zato je ona bila razbaruena na elu i slepljena sa strane, pa je liila na travu izgorelu od sunca kroz koju je prolo itavo krdo teladi. Na nju nikad nije stavljena kapa, jer to dete, koje su drugovi, ko zna zato, zvali Jan Bibijan, nije moglo da trpi kapu na glavi, a nijedna kapa nije mogla strpljivo da stoji na jednoj takvoj glavi. Kad god bi kakva kapa i dospela na upavu kosu Jana Bibijana, ne bi tamo ostala due od jednog trenutka, pala bi ili odletela sama i vie niko nije mogao da je pronae. Drugo na vrstom, i zdravom telu Jana Bibijana nijedno odelo nije moglo ostati celo i isto due od jednog dana. Odmah bi izgubilo svaki pristojan izgled, gubilo boju i dobijalo udne masne mrlje, ko zna od ega. Pokrili bi ga blato i praina, avovi bi popucali, kao da se osmehuju, i kroz otvore bi provirili, kao tanki, sitni zubi, iskidani konci ava. Jan Bibijan nije podnosio nikakve cipele. Voleo je da ide bos i stopala su mu zato bila spljotena kao abe, prsti raireni, koa na kolenima gruba, uljevita i toliko ispucala od vetra, hladnoe, vode i dragih nepoznatih uzroka da je ponekad iz neke od tih, brazda tekla krv. Ponekad bi ispisivao noktom na koi svoje ime Jan Bibijan i ono se vielo izdaleka, kao da je napisano tankom kredom.

Njegovi siromani roditelji ulagali su mnogo truda i panje da poprave svog dragog i jedinog sina, ali uzalud. Nita nije pomoglo. Ni suze majke, koja je i danju i nou tkala na razboju za druge, ni saveti vrednog oca, koji su se ponekad pretvarali u amare ili batine. Otac je vrlo briljivo obraivao vinograd, jedino to je imao, i donosio je drva s planine na malom magarcu, koji je po karakteru i poslunosti daleko nadmaivao nepopravljivog Jana Bibljana. Kako duu njihovog dragog sina nita nije moglo da oplemeni, roditelji izgubie svaku nadu, digoe ruke od njega i prepustie ga provienju. I tako Jan Bibijan poe da ivi na ulici. Prestade da ide u kolu. Drugovi iz mahale s kojima se ranije igrao napustie ga, prvo to su ga se bojali, i drugo to ih nita nije vezivalo za njega. Jan Bibijan nije za to mario. On je bio zadovoljan. I poeo da se zabavlja po svome i da na naroit nain izbegava dosadu koju mu je donosio nerad. Voleo je da stoji pored nekog oronulog zida na kraj varoi i eka da proe neko pseto, da na njega baci kamen, ili neko dete, da mu otme kapu i baci na zemlju, neki nesreni prosjak ili Ciganin, da mu spusti kamen u torbu, neki koija, da mu poplai konje. Kad bi mu to dosadilo, krenuo bi da skita po varoi i zaustavljao bi se u ariji, gde je bilo toliko zabavnih stvari.

SUSRET SA AVOLlEM Jan Bibijan je jedanput skitao izvan varoi bez ikakvog cilja. Sva su deca bila ili u koli ili u poslu. A bio je lep proleni dan, kad voke cvetaju, kad je polje zeleno i kad ptice, koje su doletele s juga, pripremaju svoja gnezda. Svako je bio zauzet svojim poslom, i Jan Bibijan nije imao s kim da se zabavlja. Ujutro je dugo stajao pred radnjom kaara jer je eleo da ukrade jednu malu testeru. Hteo je da prestrue nekoliko jabuka u vonjaku svoga strica. Kaar, koji je Jana Bibijana dobro poznavao, podviknu mu i otera ga. ta tu zija, nevaljale? Vuci se odavde! Ne volim da mi takve lentine stoje pred radnjom. Jan Bibijan se isplazi kaaru i pobee, reivi da mu se osveti. Ode da skita izvan varoi. Kod reke je dugo stajao na mostu, i bacao kamenje u bistri vir, gde su se sitne ribice veselo igrale. Zatim se pope na staru vrbu i dugo je kukao kao kukavica. Onda izie na put i baci nekoliko kamenica za jednim automobilom, koji je munjevitom brzinom proleteo pored njega i zasuo ga oblakom praine. Dugo je Jan Bibijan gledao za automobilom i pretei mahnuo za njim svojom malom pesnicom.

ta da radi? Neto je kopkalo njegovu nemirnu duu i nije mu davalo mira. Toga dana mu se ne prui prilika da napravi neku tetu. Sve njegov rave zamisli ostale su bez uspeha i iao je nezadovoljan i natmuren. Njegova ulepljena kosa liila je na uvelu travu u nekoj saksiji. Pokua da zvizne, ali usta su mu bila iskrivljena od nezadovoljstva, i ne uspe. Odjedanput mu ispod nogu promae jedan veliki zeleni guter, oinu ga repom po peti i mugnu u razruenu ogradu vinograda. Oi Jana Bibijana zablistae od radosti, njegova uvenula kosa kao da se osvei, usta, iskrivljena od nezadovoljstva, ispravie se i on ivahno zviznu. Lepa zelena ivotinja uspuza se na plou pored ograde, zagrejanu suncem, i stade, ak okrenu glavu prema Janu Bibijanu kao da eli neto da mu kae. Jan Bibijan se sagnu, uze jedan veliki kamen, vrebajui prie nekoliko koraka i baci ga na gutera. Zelena ivotinja se ne uplai, mada je kamen pao bliu nje. Tada se Jan Bibijan rei da je uhvati ivu. Poe da joj se pribliuje tiho govorei: Ja sam Jan Bibijan, Ja sam sitan kao klin, Silan kao din. Ali guter ne saeka da se prljava ruka Jana Bibijana prui k njemu, ve izvi svoje gipko telo i pobee. Jan Bibijan poe za njim obazrivo i tiho. Guter ue u vinograd i, krivudajui vrlo veto izmeu tek ozelenelih mladih granica, izie u mali umarak na breuljku, odatle skrenu u uvalu, isprepletenu trnjem i kupinama. Usred kupina je bio veliki kamen. Guter se uspuza na taj kamen. Jan Bibijan ga nije isputao iz vida. Pratio ga je ivahnim oima i razgledao kamen traei mesto odakle bi najlake mogao da se popne na njega. Guter opazi malianove pokrete, kliznu po kamenu i nestade u velikoj rupi ispod njega. Fiju! nezadovoljno uzviknu Jah Bibijan i mahnu rukom. Odjednom iz rupe iskoi nekakav oveuljak,skoi na kamen i ree: Ej, derane, zato me zove? Ja te ne zovem ree Jan Bibijan i zagleda se u to dete, koje nikad ranije nije video. Kako da me nisi zvao? Zar nisi malopre viknuo Fjut! Jesam, ali nisam tebe zvao. Ja sam avoli i zovem se Fjut ree udni oveuljak i poe da skakue po kamenu smejui se. Jan Bibijan se ne uplai avolia. Naprotiv, dopade mu se te stade da ga posmatra radoznalo i veselo. avoli je liio malo na Jana Bibijana, samo je bio slabiji i mnogo hitriji. Skakao je brzo i lako kao buva i lukavo prevrtao oima. A kad se smejao,

u ustima su mu blistali divni beli zubi. Na elu, sa strane, ispod upave kose, virila su dva roia. Pozadi se video dugaak rep. avoli odjednom prestade da skae i prijateljski upita: Kako ti je ime? Jan Bibijan podie glavu i vano ree: Ja sam Jan Bibijan, Ja sam sitan kao klin, Silan kao din. Jan Bibijan, Jan Bibijan! pevao je avoli skakuui. Mnogo mi se dopada tvoje ime. Hoe li da postanemo prijatelji? Ja nemam nijednog druga. Moj otac stari avo Fjufjunko me je oterao jer ceo mesec nisam nikome mogao da nainim nikakvu pakost ni zlo. Kaznio me da ivim daleko od njega, u ovoj rupi, dok ne postanem sposoban da inim pakosti i zlo ljudima. Jan Bibijan je utke i paljivo sluao priu avolia i u dui je oseao radost to se upoznao sa tako zanimljivim deakom. Jane Bibijane, prima li me za druga? glasno viknu avoli podskoivi na jednoj nozi. Primam! radosno ree Jan Bibijan. I moj otac je digao ruke od mene. Samo iz drugog razloga. Tvoj otac se odrekao tebe zato to nisi sposoban da ini pakosti, a moj otac se mene odrekao zato to sam sposoban samo za pakosti i ni za ta drugo. Ah! uzviknu avoli, skoi s kamena i zagrli Jana Bibijana. Jane Bibijane, nauie me da i ja inim pakosti. Sluau te i pomagau ti u svemu. Ja znam mnogo vetina. Mogu da se pretvorim u svaku ivotinju i da podraavam njihove glasove. Mogu da postanem nevidljiv, da vidim u mraku i jo mnogo ta drugo. Jan Bibijan zagrli prijatelja i poe da skae od radosti. Otkad on trai takvog druga! Nee vie skitati sam.

PRVI ISPIT Uhvativi se za ruke, Jan Bibijan i avoli Fjut izioe iz udolice i uputie se reci. Jan Bibijan je bio veoma zadovoljan to je naao druga i ponosan to je on avoli. Nasmejan i srean, skakutao je s vremena na vreme na jednoj nozi i uzvikivao iz sve snage: uvaj! kao da je pred njim gomila sveta koja mu je prepreila put.

A unaokolo nije bilo nikog. Bilo je tiho i pusto. Iznad trave su leteli leptiri, negde je pevao cvrak, ptiice su igrale po bunju. Ali Jan Bibijan je i dalje skakutao i vikao uvaj, jer se udruen sa avoliem oseao jakim. Fjut je iao pored Jana Bibijana, s vremena na vreme podskakivao na jednoj nozi i kriom mu dobacivao lukave poglede. Njegovo nasmejano lice pokazivalo je da je i on zadovoljan svojim drugom. Jane Bibijane, uzviknu odjednom Fjut mada mi se mnogo dopada kad te gledam, ipak, pravo da ti kaem, ne poznajem te dobro i strah me je od tebe. Zato se boji? Zaueno upita Jan Bibijan. Bojim se da me ne ostavi. Ja volim da radim udne stvari i, ako ti nee da mi pomae, bolje da se jo sad raziemo. Eh, nasmeja se Jan Bibijan ne verujem da si vea tetoina od mene. Ko zna ree sumnjiavo Fjut. Treba da te ispitam. Brzo e se uveriti ree Jan Bibijan i udari Fjuta po ramenu tako snano da se on savi i uzviknu od bola. Razgovarajui tako, stigoe oni na livade koje su se prostirale pored reke. Tu, ispod jedne stare vrbe s trulim stablom, zaustavie se da se odmore u senci, jer se sunce visoko diglo i jako peklo. Njih dvojica se opruie po zelenoj travi, sreni zbog velikog lenstvovanja. Posle nekog vremena Jan Bibijan se podie i gurne Fjuta, koji je bio zadremao. Fjute, ustaj! Pogledaj tamo, pored one stare kobile pase kaarevo magare, onog kaara koji je jutros hteo da me izbije. Hoe li da ga pojaemo? avoliu zasjae oi. Hou, hou ree on ustro i skoi. Tu ivotinju odavno poznajem i veoma mi je smeno kad je vidim. Ali nikad se nisam popeo na magare. A ti? Ehe, koliko puta! vano odgovori Jan Bibijan. Moj stari otac ree avoli ne voli magarca jer je on dobra, mirna i posluna ivotinja. avoli ne vole dobre i poslune ivotinje, bili to ljudi ili magarci. Magarci su uvek spremni da pomau ljudima, posluno vuku teke tovare i bez roptanja podnose udarce ilavih iba kojima ih njihovi gospodari nezaslueno kanjavaju. Jan Bibijan ne saeka da Fjut dovri, skoi i brzo se uputi kaarevom magarcu. Magarac prestade da pase, podie glavu i pogleda milo i prijateljski deaka koji mu se priblii. Jan Bibijan ga uhvati za grivu i pozva Fjuta rukom. Fjut zaskakuta tankim noicama preko livade. Popni se! ree Jan Bibijan. Zar nisi nikad jahao magarca? Popni se, on se lako jae i ne trese. avoli skoi hitro kao buva i nae se na leima mirnog magarca. Pope se i Jan Bibijan. I obojica su, drei se jedan za drugog, udarali dobru ivotinju i stali da je teraju po livadi.

Fjut je putao neke avolske vesele uzvike, a Jan Bibijan je zabadao u ivotinju svoje duge nokte i vikao: i! i! Magarac je trao po livadi, a mrava kobila koja je tamo pasla gledala ga je saaljivo. Hoe li jo bre, Fjute? Hou, hou! viknu Fjut. Jan Bibijan skoi s magarevih lea, otkinu vrbov prut i poe da udara ivotinju po sapima, ali ona se umorila od dugog tranja i nije vie htela da juri. Tada u glavi Jana Bibijana sinu divna misao. On ode do kobile, podie joj rep i uhvati nekoliko konjskih muva koje su se uvek motale oko njenih nogu. Te muve stavi ispod repa magarca, na ijim je leima sedeo Fjut maui radosno nogama. Magarac je ista ivotinja. On ne moe da trpi nikakvu muvu na svome telu. im halapljivi insekti poee da mile po njemu, on pomahnita od straha i uasa, poe da rie i da iz sve snage juri po livadi bacajui se zadnjim nogama. Najzad lee na travu i poe da se prevre, avoli odskoi u stranu, udari glavom o panj, previ se i poe iz sve snage da vie i plae. Jan Bibijan mu prie i, videvi njegovo runo uplakano lice, obliveno krvlju, stade glasno da se smeje. avoli odjednom skoi, pa i on stade da se smeje. Krvi, koja mu je oblila lice, nestade, kao da je nikad nije ni bilo. On zagrli Jana Bibijana i ree: Bravo, bravo, Jane Bibijane! Ti si zaista neobian deak. Vidim, moemo biti prijatelji. Poloio si prvi ispit. Uinio si zlo jednoj nevinoj ivotinji, napakostio prijatelju, razbio mu glavu. I pri tome si se od srca smejao, dok sam ja plakao od bola. Dostojan si da mi bude drug.

Uto, kao iz zemlje, izbi stari kaar. Video je kako Jan Bibijan i njegov crni drug mue magarca i prilazio im je ljut, sa ilavim drenovim prutom u ruci. Isprui ruku i uhvati Jana Bibijana za jaku, zatim mu sae glavu ka zemlji i poe da ga iba ilavim prutom po turu. Jan Bibijan zaurla od hola trzajui se svom snagom da bi se oslobodio kaarevih ruku. Ah ga je on drao snanom rukom kao gvozdenim kletima, udarao i ponavljao: Da zapamti kako se jae tue magare, da zapamti kako se jae tue magare! Fjute, gde si, Fjute, spasi me! povika Jan Bibijan u pomo kad vide da se ne moe otrgnuti iz snanih kaarevih ruku. Fjut je umakao im je ugledao drenov prut i, sakriven iza vrba, smejui se, gledao je kako kaar bije njegovog druga. Fjute, pa ti sve moe; pomozi mi, napravi se nevidljivim i utini za nogu ovog prokletog kaara, jer mi tur gori kao u vatri! Ubie me, umreu! Fjut je iza zaklona sluao alosne rei Jana Bibijana i previjao se od smeha. Poto ga je dobro izudarao, kaar pusti Jana Bibijana, ritnu ga nogom i ode. avoli je ekao da se kaar udalji, pa iskoi iza zaklona i prie Janu Bibijanu. Zato si me ostavio da me prebiju! povika uvreeno Jan Bibijan. Je li to tvoje prijateljstvo! Oprosti, Jane Bibijane, ree Fjut mada se mi, avoli, nieg ne plaimo, tri stvari izazivaju kod nas silan strah miris tamjana, krst i drenov prut. im sam ga video u njegovim rukama, obuzeo me je takav strah da sam sav uzdrhtao i triput sam se sapleo beei dok sam stigao do vrbe. Tako? ree Jan Bibijan, koji je jo jecao i nije mogao da se umiri. Doi e red da se i ja tebi oduim za tu prijateljsku uslugu. Pomozi mi bar da ustanem. Fjut uhvati Jana Bibijana ispod pazuha i podie ga. Jao, boli! uhvati se Jan Bibijan za izubijano mesto. Krv mu je tekla iz rana i prljala iscepane pantalone. Tada se Fjut sae i nekoliko puta pljunu na rane. One odjednom zarastoe, krv se zaustavi i Jan Bibijan oseti kako mu bolovi minue. Poe da skae i vie, ak i zapeva: Vie me ne boli, vie me ne boli!. Ni mene vie ne boli! ree Fjut. Samo ovde, na glavi, izmeu rogova, oseam neku ranu. Ona me boli. O, kako me boli! Fjut se uhvati za glavu i poe da krivi lice od bola.

BRZO PRIJATELJSTVO BRZO NEPRIJATELJSTVO Fjut i Jan Bibijan su noivali u jednoj naputenoj vodenici, nedaleko od varoi. Dolazili bi rano, jo pri zalasku sunca, uurili bi se u ugao, u koji su prostili malo slame, i spavali slatko dok sunce ne izgreje, jer su se obojica mnogo zamarala besciljnim skitanjem preko dana, koje ih je, mada im je priinjavalo veliko zadovoljstvo, ipak iznuravalo. Roditelji Jana Bibijana, mada su digli ruke od sina, ipak su alili za njim. Mislili su da ga kazne svojom pritvornom ravnodunou i na taj nain ga urazume da sam izie na pravi put. Ali, kada im se sin ne pojavi u kui celu nedelju dana, kad ni od koga nita o njemu ne ue, siroti stari ljudi pomislie da mu se neto desilo i uznemirie se. Njegova majka, koja je po ceo dan sedela za razbojem, tkala je i bez rei oplakivala sudbinu svoga neposlunog deteta. A otac je esto izlazio na trg i raspitivao se kod poznatih dobrih ljudi ili dece da li su negde videli njegovog malog sina jednog upavog, nemirnog i neposlunog deaka, ali ipak milog i voljenog. Raspitivao se siroti starac, ali niko nita nije mogao da mu kae. Vi ete, dragi itaoci, upitati: Dobro, pa gde se Jan Bibijan hranio, jer bez hrane ne moe da ivi ni rav ni dobar ovek? Jana Bibijana je hranio avoli. On je mogao da se napravi nevidljiv i umeo je da se provue kroz najmanje rupe, ak i kroz kljuaonice na vratima. Tako je on svakog dana odlazio u varo, ulazio u velike radnje gde su se prodavale razne poslastice, ulazio u poslastiarnice i halvadinice, ulazio u kakvu bogatu kuu gde bi namirisao da se spremaju dobra jela, uzimao to je hteo i koliko je hteo i nosio Janu Bibijanu, koji ga je ekao u nekom zaklonu izvan varoi. I da vidite kako se od tih kradenih jela na Jan Bibijan popravio, kako mu oi zablistae, kako mu se obrazi zarumenee, kako mu se plea rairie! Celo telo mu se ispuni snagom i hod postade vrst, smeo i siguran kao u neke divlje ivotinje. A kad je Jan Bibijan video da se avoli potpuno privezao uz njega, poeo je iz obesti da se prema njemu ravo ponaa, da ga mui i da mu preti. Jednog dana ga je izudarao, tako da je siroti avoli poeo da mirie na zgnjeenu stenicu i za dva dana je izgubio mo da se uini nevidljivim. A to je jo vanije, on se naljuti i zaree se da e se avolski osvetiti Janu Bibijanu, napusti ga i izgubi se. Jan Bibijan ve sutradan oseti gubitak vernog prijatelja i pokaja se zbog svog postupka. Ali avoli ne vole one koji se kaju i Fjutova prijateljska oseanja ohladnee. Jan Bibijan je prvi put spavao u vodenici sam i gladan. A sutradan, kad se probudi, oseti da je jo gladniji i usamljeniji. Tada krenu kroz gusto bunje i korov pored reke i stade da vie:

Fjute, Fjute! Vrati se! Obeavam ti da te nikad neu tui tako jako! Ali se niko nije javljao. Zavirivao je u svako trulo stablo, u svaki kupinov bun koji se preplitao sa korovom ne bi li gde ugledao prijatelja, ali njega nije bilo. Uvee se slomljen i oajan vrati u vodenicu. I, zastavi alosno pred vratima, Jan Bibijan uzdahnu i pomisli: Ako se Fjut ni sutra ne pojavi, vratiu se ocu i postau najbolji deak u varoi. Pomislivi to, ponovi to glasno i oajan ue unutra. Ali ba kad je hteo da legne na slamu, opazi pored nje razne sudove s hranom, hleb i itavu gomilu voa. Nije me zaboravio rogati! radosno ree Jan Bibijan i poe lakomo da jede. Uto se napolju zau strana galama. Neki promukli glasovi su as aputali, as glasno i uno raspravljali. Jan Bibijan se strano uplai. Pomisli da su to straari koje je njegov otac poslao da ga uhvate, iskoi iz vodenice i pobee to je bre mogao. Ali u blizini nije bilo nikog. Tada on puzei stie do stabla jedne vrbe, stare ko zna koliko vekova, i pritaji se. Ali tamo, ispod nje, oseti neko komeanje; odande su dopirali neki udni glasovi. Kad dobro zagleda, vide da su tamo poseali stari crni avoli. Njihovo savetovanje je bilo sudbonosno za Jana Bibijana.

STRANA SEDNICA avoli su se okupili na vanu sednicu. Jan Bibijan je bio radoznao da uje ta govore. Najpre ga podioe marci od straha kad vide ta grozna udovita, sa mravim telima, dugakim rukama, koje su se klatile kao suve grane na vetru. Bila je meseina, ali no je bila tamna, jer su crni, iskidani oblaci zaklanjali mesec. Kad bi se on provukao izmeu njih i pokazau svoje puno lice, kao neka siromana lepotica u pocepanom ruhu, avoli bi okretali k njemu svoja crna lica i uo bi se stari, promukli glas: Ugasite mesec! Ugasite mesec! Jedan stari avo popeo bi se na vrh vrbe brzinom veverice i poeo snano da duva. Crni oblaci, koji su plovili nebom, brzo bi se skupili i zaklonili lice nebeske svetiljke. U mraku bi se nastavila strana aputanja. U poetku Jan Bibijan nije mogao nita da razume od toga aputanja, ali malo-pomalo sluh mu se izotri, ui se nauljie, on poe da shvata pojedine rei, a zatim i ceo razgovor. avoli su, jedan po jedan, saoptavali svom stareini ko je preko dana uinio kakvo zlo ljudima i ko je ta namislio da sutradan uradi. Jan Bibijan uvide da su avoli dobro organizovana banda za vrenje ravih dela i da svaki od njih ima posebnu misiju. Zato ih je jednog po jednog stareina prozivao promuklim glasom.

Naelnik ubica! Pred njim se uspravi avo koji nije bio crn kao ostali, ve crven kao krv, sa dugakim ranjem u ruci. ta si danas izvrio? upita stareina. Crveni avo ispria strane prie. Naterao je jednog mladog oveka da ubije svog brata, podstakao neke ljude da postanu razbojnici i da ubiju jednog bogatog trgovca. Naveo je ljude na mnoga druga strana ubistva. Kad naelnik ubica zavri, stareina viknu: Naelnik kradljivaca! Javi se jedan crn avo, lukavog pogleda, dugakih ruku, i poe da pria. Posle njega stareina prozva naelnika laljivaca, naelnika ulizica, naelnika lentina, oholih, podsmeljivaca, muitelja, tirana. Svako zlo, svaki najmanji prestup, svaka opaka pomisao imali su po jednog avola naelnika. Jan Bibijan ih je sve posmatrao radoznalo i s napregnutom panjom sluao njihove strane prie. Pritajenog daha stajao je nepomino iza vrbe, i njegove irom otvorene oi nisu nita proputale. Po strani od svih sedeo je jedan stari avo alosnog lica, vlanih oiju, oputenih ruku, utonuo u duboke misli. A ti, stari, ta si uspeo da uradi? Tebi je oduzeta svaka naelnika dunost i tako ti moe da uini sve za ta ti se prui prilika. Jesi li mogao ta da uradi? obrati mu se stareina. Nisam, glavni stareino. Danas nisam mogao nita da uradim, jer se moj mali sin Fjut vratio prebijen, pa je trebalo da ga kaznim i posavetujem. A ko ga je istukao? upita stareina. Jan Bibijan njegov najverniji prijatelj, a kad to u, Jan Bibijan unu iza vrbe i naulji ui. Moj mali, dragi Fjut, produi stari avo koliko puta sam ga savetovao, koliko puta sam ga uio, ali on je ipak sasvim neiskusan i dopustio je da ga bije oveja ruka. Sad ima na glavi jednu veliku posekotinu; koja, umesto da zarauje, sve vie raste. Na stranu sve drugo, ali on je toliko zavoleo druga Jana Bibijana da stalno plae za njim. Plae, ali ga je strah od njega, ne eli vie da ga vidi. alosno je, jer emo deaka ispustiti. On ima sve rave sklonosti i postao bi nae posluno orue. Sad, ako ga ostavimo, taj Jan Bibijan moe postati dobar deak. alosno je to za mog Fjuta, smatraemo ga nesposobnim i prokleemo ga zauvek. Nije sve izgubljeno javi se jedan glas. Jan Bibijan ali za prijateljem. I ako mu on sutra donese kisele vode, koja izvire ispod ove vrbe, Fjutu e posekotina zarasti i dva deaka e opet postati prijatelji.

Uto se u udaljeno kukurikanje petlova. Uznemireni, avoli se ustumarae i za tren oka nestadoe. Oblaci se rasturie nebu i mesec obasja zemlju nenom plaviastom svetlou. Jan Bibijan se vrati u vodenicu, ali dugo nije mogao da zaspi. Rano u zoru uzme on malu testiju kojom su se sluili, napuni je kiselom vodom sa izvora i uputi se ka steni gde se prvi put sreo sa Fjutom. Pope se na nju i poe da vie: Fjute! Doi! Fjute! Doi! eka te Jan Bibijan!

OAJNI RODITELJI Poto su uzalud traili sina i raspitivali se za njega po svim okolnim selima, sirote roditelje Jana Bibijana obuze oajanje. Niotkud nita ne doue o svom detetu, koje im je, mada ravo, sad bilo neobino drago. Otac postade utljiv i zamiljen i stalno je uzdisao, a majka je po ceo dan lila gorke suze, neuteno jecala, ljubila i grlila njegovu malu sliku i naricala: Moje drago, moje slatko detence! Gde propade, gde se izgubi? Jesu li te razbojnici ukrali ili su gladni zverovi raskidali tvoje neno telo? Drago edo, mamino, ti ipak nisi bio tako rav da zaslui tako teku sudbinu! Tvoje su oi svetlele kao sunce i ispunjavale svetlou nau tamnu kuicu. Tvoj smeh je inio da zaboravimo siromatvo i da se radujemo, kao da smo najbogatiji ljudi na svetu. Sluajui majine rei, koje su bile sve alosnije, otac bi se rasplakao i srce bi mu se kidalo od bola. Ne, ne! Ipak je u njemu bilo neeg dobrog. Moda bi se on kasnije popravio. Bio je dete i njegove ludorije detinjaste. Mi smo hteli da on bude mudar i tih kao mi odrasli. Ah, ah, ta uradismo sa deakom! Da ga opet potraimo predloi njegova majka. U okolini varoi ima pustih nepristupanih mesta, bunja i kupina. Da ga traimo svuda! I jednog jutra oni opet izioe i suznih oiju krenue u okolinu. Ili su polako, utei, i pregledali svaki grm, svaki rov, svaku uvalu obraslu trajem, svaku gomilu kamenja utonulu u bunje, svaku udolicu obraslu kupinovim bunjem. Zavirivali su u tako guste i neprohodne trnjake kuda se ak ni zmije nisu mogle provui. S vremena na vreme su tuno govorili: Jane Bibijane, sinko, javi nam se ako si tu! Budi i rav, samo da znamo da si iv! Ba su to govorili, oajni i izgubivi svaku nadu da e nai svoje drago dete, kad se sapletoe o jednu gomilu zemlje, napravljenu usred bunja. Bio je to sve grob. Na kamenu je bio urezan natpis:

Ovde poiva, izmeu trnja i kopriva, Jan Bibijan, kao divlja patka zaklan od razbojnika strana oka Otronoa Krvoloka. Kad to proita, majka pade na sveu zemlju i stade da narie, a otac, slomljen, sede i jecaji mu priguie glas. Siroto dete, siroto dete! ule su se iskidane rei usred neutenog jecanja. Ah, ree majka zar da dopustimo da nam dete poiva ovde, u ovom trnjaku? Preneemo ga u groblje, lde lee nai prijatelji i roaci! Majka i otac poee rukama da riju mali grob i da odbacuju zemlju. Kad su ve izbacili dosta zemlje, sa dna otvorene rupe, u kojoj ne naoe Jana Bibijana, izlete vrana. Ona slete na kamen i progovori ovejim glasom: Ne plaite, Jan Bibijan je iv! avo je naroito iskopao ovaj grob da vas natera da ne traite svog sina, kako bi on potpuno ostao u njegovoj vlasti. Ja sam bila lepa devojka, ali me zli arobnjak pretvori u runu vranu. Jan Bibijan se udruio sa sinom avolovim, ali ja u sve uiniti da ga spasem. Sluajte!

VRANINA PRIA Majka i otac Jana Bibijana sedoe na travu pored lanog groba i vrana poe da im pria: Ja sam kerka jednog bogatog seoskoga gazde i njegovo jedino dete. iveli smo u jednoj velikoj i lepoj varoi pored Dunava. Imanje nam je u oblinjem selu i tamo smo provodili vei deo vremena, naroito u prolee i leto. Tamo sam se slobodno i do mile volje igrala po zelenim livadama, brala cvee, trala, vikala i radovala se. Otac i majka su me mnogo voleli i pazili. Usred naeg imanja bio je veliki breg pokriven umom. Na samom vrhu brega moj otac je napravio lep hladnjak i esto smo tamo odlazili da se odmaramo u hladovini. Sa tog vrha su se videle daleke nepoznate ume, planine i sela. Ja sam oca o svemu ispitivala. Htela sam da znam imena tih nepoznatih planina i sela, raspitivala se koliko su udaljena i elela da ih vidim. Jedanput u leto otac mi ree da e mene i majku povesti u daleku etnju, da izbliza vidim sve to smo gledali iz daljine. Imala sam osam godina i mnogo sam se tome obradovala. Nestrpljivo sam oekivala as kad emo krenuti. I eto, jednog dana poosmo. Putovali smo naim lepim koijama u koje su bili upregnuti snani konji, a terao ih je na stari i verni sluga. Mnogo sam se radovala. Ili

smo dugim, belim putovima. Prelazili smo preko visokih mostova ispod kojih su tekle bujne reke, noivali u dalekim gradovima. Tako smo putovah nekoliko dana i najzad uosmo u planinu koja me je toliko privlaila. Ili smo polako, vijugavim i strmim putom koji se probijao kroz gustu bukovu umu. Na svakom koraku smo nailazili na izvore i esme. Ptice su preletale, zeevi jurili stazama, a uplaene srne beale poljanama. Ja sam se radovala, vikala i pevala. Iz ume se odjednom razlee straan pucanj. Otac i majka se sruie na zemlju i ja ugledah krv oko njih. Na put iskoie neki strani ljudi, uhvatie konje i poee neto da viu. Ja se uplaih, vrisnuh i pobegoh u umu. Ne znam koliko sam trala. Zabasala sam u gustu umu i nisam znala kuda da idem. Pusto ume me je plaila i nisam se usuivala da glasno plaem, da me razbojnici ne bi uli i pronali. Nastupi no. Umorna, gladna, iscepane odee, spustih se pored stabla jednog drveta. Oe, majko! plakala sam, ali unaokolo nije bilo nikog. I tako zaspah od umora. Probudih se rano ujutru, drui od hladnoe. Unaokolo je bilo pusto. Poeh da lutam po umi da pronaem neki put. Odjednom zauh neko zvonce. U blizini ugledah magare kako mirno pase po umi. Nedaleko od njega jedan deak, malo vei od mene, skupljao je drva. Poeh glasno da plaem. Deak me u i prie. Ispriah mu sve, on mi dade hleba i ogrnu me svojim pocepanim kaputiem, govorei: Ne plai, odveu te u grad. Kad natovari magare drvima, pope me na tovar i odvede u grad. Na trgu se okupilo mnotvo sveta. Tu su doneli moju majku i oca, koje su razbojnici ubili. Neki dobri ljudi smilovae se i uzee me. Posle dva dana kroz grad proe jedan pomorski oficir sa svojom lepom kerkom. Kad su saznali za strani dogaaj, dooe da me vide. Zatim me povedoe sa sobom do jednog grada pored mora. Taj dobri ovek je bio kapetan broda. On me zavole i usvoji. I njegova kerka, koja je bila lepa devojka, pazila me je i brinula se o meni kao prava majka. Ali jedne strane noi na moru se podie bura. Crni oblaci spustie se s neba, uz grozno sevanje, i slie se s burnim morem. Mi smo stajali na prozoru i gledali zanemevi od straha. Odjednom u mraku, usred bure, izae kao sa morskog dna straan brod, koji kao munja presee talase i priblii se obali. Sa broda se ispruie neke dugake ruke i zgrabie sa prozora mene i sestru. Uhvati nas veliki arobnjak Mirilajlaj i odvede u svoje carstvo. Moju sestru uze za enu, a mene pretvori u vranu. Ali nikad neu zaboraviti deaka koji me je naao u umi i spasao. Mnogo sam mu zahvalna i veno u se seati njegovog imena Jan Bibijan. Ah, pa to je na izgubljeni sin! zaplaka majka. Ja ga pratim i bdim nad njim. Pao je u ruke avola, ali ja u se brinuti o njemu i upozoriu ga na svako zlo. A vi nemojte da ga oplakujete! Jan Bibijan je iv.

Rekavi to, vrana uzleti i izgu,bi se u daljini. Roditelji Jana Bibijana. zanemee od uda. Ali nada se povrati u njihova srca. Oni shvatie da sudbina nije napustila njihovog sina, da je on iv. To ih utei.

DA SE OSVETIMO KAARU Izvorska kisela voda ponovo uspostavi prijateljstvo izmeu Fjuta i Jana Bibijana. Njihov kratki rastanak natera Jana Bibijana da malo razmisli. Naputen od roditelja i drugova, nae se sasvim usamljen kad ga i Fjut ostavi. Bez Fjuta mu je bilo nekako strano. Zato rei da bude bolji prema svom rogatom drugu. I zaista, obnovljeno drugarstvo ispuni im radou srca i njih dvojica su veselo iveli. Jednom, poto su proveli lep i radostan dan u skitanju i ludiranju, Fjut ree: Jane Bibijane, jesi li zaboravio batine koje si dobio od kaara? Nikad ih neu zaboraviti odgovori Jan Bibijan. Misli li da mu se osvetimo? Mislim, ali ne znam kako. Ja u ti rei ree Fjut. Da mu ukrademo kokoke! Aha, vrlo dobro poskoi Jan Bibijan od radosti. Kaar ima mnogo lepih kokoaka i mnogo se o njima brine. Kokoarnik mu je iza radionice. Mnogo e se jediti kad ih ukrademo. Dobro, uiniemo to jo veeras ree Fjut. Kad se smrai i u gradu se ugasi svetlost, Fjut i Jan Bibijan krenue da ostvare svoju podmuklu zamisao. Kako se kaareva radionica, gde je bio i kokoarnik, nalazila na kraju grada, oni se pribliie beumno i neprimetno. Ne sretoe nijednog oveka, ne probudie nijednog psa. Dva druga vrlo obazrivo obioe malo dvorite i uvukoe se unutra kroz rupu na staroj truloj ogradi. Tamo je vladala mrtva tiina. Ispod strehe su bile razne kace, burad i bave. Na jednoj kaci se nalazila velika prazna vrea. Fjut je uze i ree: U nju emo potrpati kokoke. Kradljivci se priunjae kokoarniku. To je bila neka stara baraka pokrivena eramidom i oblepljena blatom. Vratanca, nalik na rupu, bila su odkrinuta. Unutra su mirno spavale kaareve bele kokoke. Jane Bibijane, ti se uvuci unutra, hvataj, kidaj glave i dodaji kokoke, a ja u ih trpati u vreu. Jan Bibijan se provue kroz vratanca tiho. kao lisica. u se slabo kokodakanje, a zatim jedna ruka prui kroz vratanca krvavu kokoku. Fjut je strpa u vreu. Uskoro se pojavi jo jedna. Fjut napuni vreu.

Kaar, koji je spavao u radionici, probudi se i oslunu. Opazi da se napolju neto deava, u slabo kokodakanje, ustade, polako otvori vrata i izie. Fjut ga oseti, ostavi vreu i brzo se sakri iza kokoarnika. Jan Bibijan, koji je u tom trenutku okrvavljenom rukom pruao poslednju kokoku, ree tiho: Nema vie. Kaar, koji se ve naao na mestu gde je dotle stajao Fjut, uze kokoku i odgovori tiho, izmenjenim glasom: Dobro, izlazi sad! Na vratancima se najpre pojavi upava glava Jana Bibijana, koji se zatim ceo izvue, puzei na rukama i kolenima, i ispravi se. Tada ga snana kaareva ruka uhvati za vrat kao kletima. Jao! uzviknu Jan Bibijan iznenaen. Pst, ne vii! ree kaar i tako ga snano stee za vrat da se lopovu izbuljie oi i uzvik mu zastade u grlu. Kad to vide Fjut, koji je stajao skriven iza kokoarnika, mudro preskoi ogradu i kao vetar nestade u mraku. Lele, ika-kaare, pusti me, neu vie da kradem! Fjut me je naveo! vikao je Jan Bibijan. Polako, polako, dete moje! ree kaar mirno i ljubaznim glasom. Ne plai se, nita ti necu. Ti si poao ravim putem, a ja hou da ti pokaem pravi. Doi ovamo, doi, dete moje! Blag i srdaan ton kojim mu je kaar govorio umiri Jana Bibijana. A kaar ga vie nije ni drao za vrat, ve ga je uhvatio za ruku, kao svoje dete. Jan Bibijan htede da iskoristi taj trenutak i lako povue ruku, smerajui da se sasvim oslobodi i mugne u mrak. Ali kaar stee prste i Jan Bibijan uvide da e se teko izvui. Ne pokuavaj da bei, doi ovamo, doi ovamo! Iz ovog svog postupka treba da izvue pouku. Hajde sa mnom! Kaar povede Jana Bibijana ka radionici, pred kojom su bila velika burad. Drei stalno Jana Bibijana za ruku, kaar poe da pregleda burad, jedno po jedno, da udara prstom po njima i da ih paljivo zagleda. Zadra se malo due pred jednim dosta velikim buretom i ree Janu Bibijanu: Ulazi unutra! Jan Bibijan poe da se otima. Ui, ui, sinko, ne boj se, hou da ga isprobam! Videvi da nema kud, Jan Bibijan se uhvati za ivicu bureta, podie se i ue u njega. Tada kaar uze itav okrugao kapak, stavi ga odozgo, uze eki i brzo ga zakuca. Ma, pusti me, ika-kaaru! poe da vie Jan Bibijan. Pusti me, neu vie da kradem! Molim te!

Ali kaar ne odgovori. On prevrnu bure i zakotrlja ga. Jan Bibijan se vrteo u njemu, udarao i vikao, ali bure se i dalje kotrljalo. Kaar otkotrlja bure na polje, dogura ga do reke i gurnu u nju. Duboka voda ga ponese lako i mirno. Jan Bibijan se vie nije tresao, klizio je kao u nekom amcu, i oseao kako ga voda nosi. To ga strano uplai: Fjute, Fjute, viknu spasavaj me! Ti si avo, ti sve zna, ti sve moe, spasi svog druga!... Fjute, Fjute!... Ali bure je plovilo i Jan Bibijan je uo samo zapljuskivanje vode, nita drugo! Ljuljajui se na talasima, umoran, on zaspa.

LOVCI ZAKOPANOG BLAGA Ve nekoliko dana obalama reke lutala su tri stara lovca zakopanog blaga. Proulo se da je iz nekog aviona, koji je prenosio u Indiju prtljag uvenog maharade, ispalo jedno bure sa dragocenostima i zlatom. Stari lovci krenue u okolinu i potajno raspitivahu ne bi li uli u trag tajanstvenom blagu. Te noi su lovci noili pored reke. Naloili su vatru na zaklonjenom mestu i, uvijeni u teke kabanice, leali pored vatre, sanjarei i razgovarajui. Pred zoru, jedan od njih ustade da se proeta pored reke i da osmotri, jer im se uinilo da odnekud dopire neki neobian um. Odjedanput on uzviknu iz sve snage, zbaci kabanicu i poe da skae kao lud. Bure, bure, bure! Ona dvojica skoie i pojurie ka reci. A njihov drug je stalno skakao, udarao u zemlju, pokazivao rukom i vikao: Bure, bure! Ja sam ga naao, ja sam ga prvi video, meni polovina, a drugu polovinu vi delite! Bure, bure, bure! ta je, more, ta je? Bure, ide bogatstvo, gledajte, ide, pliva! To je!... Oh, oh, oh! Zbogom, nematino! I zaista, kad njegovi drugovi pogledae u reku, kojoj je zora ve davala srebrnastu boju, videe da njome plovi veliko bure. Obuze ih silna, luda radost. Poee da viu, da skau i, ne mislei mnogo, bacie se u reku, obueni, i poee da gaze. Reka se na tom mestu razlivala i bila je plia, ali na nekim mestima je ipak bila duboka. Tri lovca zaplivae. Voda je bila hladna, ali oni to nisu oseali. Zagrevala ih je radost to su pronali maharadino blago. Plivajui, gazei, potpuno mokri, najzad uhvatie bure i poee paljivo i oprezno da ga guraju ka obali.

Pazite da ga ne razbijemo, hej! Jer, sve nam ode... Majko, majko, majko, srene si nas rodila! govorio je jedan od lovaca. Paljivo, paljivo! ponavljala su druga dvojica i polako gurala bure. Od njihovih uzvika i buke Jan Bibijan se tre i probudi... U prvi mah pomisli da ga avoli nose i pretrnu od straha. Ali ubrzo se umiri shvativi da se neki ljudi mue da ga doteraju do obale. I zaista, oseti snaan potres nekog tupog udara. Bure su izgurali na obalu i ono se kotrljalo po nekom kamenju. Odjednom se zaustavi. Hoemo li da ga otvorimo? ree neko tiho. Ne, ne ovde odgovori drugi. Da ga odguramo na neko skriveno mesto. Da niko ne vidi. Da ga sad ne otvaramo ree drugi. Prolaze ljudi, videe nas. Da ga zakopamo u zemlju i dovee, kad se smrkne, da ga otvorimo. Jao, pomisli Jan Bibijan, ako me sad zakopaju u zemlju! Uguiu se potpuno. Ne, ko ima strpljenja da eka! Dajte ga ovamo, u vrbak, da ga otvorimo! Da, da, ne moemo da ekamo! Bure opet poe da se kotrlja po kamenju, zatim pree na meko tle i na kraju Jan Bibijan u utanje lia i udaranje grana drvea. Bure se zaustavi. Dajte sad teslu u se glas i nekoliko snanih udaraca seivom ubrzo razbi kapak, koji odlete daleko od bureta. Jan Bibijan promoli glavu i zatim brzo iskoi. Vampir, vampir povikae lovci i dadoe se u beg. Jan Bibijan jurnu na drugu stranu. Trao je svom snagom, izbegavajui otkrivena mesta i krijui se u ibljaku i vrbama koje su unaokolo rasle. Odjednom mu neko viknu: Stoj! Jan Bibijan iznenaen stade. Pred njim se nalazio Fjut. Fjute! ta se desilo, zato si me ostavio da me zatvore u ono bure, zato? Jane Bibijane, ja sam te spasao. Da ja nisam pokazao bure ovim lovcima, koji su se razbeali, ti bi u njemu nastradao. Ja sam iao pored reke i pratio te. Hteo sam da uem i da izvadim bure, ali me je bilo strah, jer su sino bacili u reku svetu vodicu ... Hajde sa mnom! Neu da te naputam. Ah, moj dobri prijatelju! ree Jan Bibijan, pa u oduevljenju zagrli i poljubi Fjuta.

JAN BIBIJAN SA GLINENOM GLAVOM Fjut je svuda pratio svog upavog prijatelja pomagao mu i podsticao ga u svim igrama, u svim ludorijama i ravim zamislima koje su se raale u glavi Jana

Bibijana. Samo to bi se kroz tu glavu ponekad i nehotino provukle, kao kradljivci, i misli koje su alostile avolia. Jan Bibijan je, na primer, vrlo esto mislio na svoje roditelje, kriom odlazio nou i ostavljao po jedan hleb na pragu njihove siromane kuice. Taj hleb je, naravno, krao iz gradskih pekarnica. Jednog dana Fjut to ispria svom ocu, koji se s njim ve pomirio i davao mu razne savete. Kad u albu svoga sina, stari avo se nasmeja. Ta glava, u koju ulaze dobre misli, moe da se promeni ree on i potapa sina po ramenu. Jan Bibijan je zapazio da ve nekoliko dana na staru vrbu pored vodenice, u kojoj je on jo stanovao sa Fjutom, slee crna vrana i dugo stoji nepomina i zamiljena. Jan Bibijan ju je gaao kamenjem i hteo da je otera, ali ona je tamo stajala i nije se plaila. Samo bi s vremena na vreme alosno graknula. Jan Bibijan je jedanput pogodi kamenom. Tada mu vrana progovori ovejim glasom: Jane Bibijane, uvaj se ravog druga! Ne teraj me, jer u ti ustrebati! Ne govori nita o meni! Kad to ree, vrana se s mukom podie sa grane na kojoj je stajala i odlete. To uznemiri Jana Bibijana. On se uplai od te tajanstvene ptice i brzo se sakri u vodenicu. Od toga dana u dui Jana Bibijana zavlada nespokojstvo. Fjutovu pogledu nije moglo da promakne ravo raspoloenje Jana Bibijana i on rei da mu priredi neku zabavu i odagna njegovu zamiljenost. Jane Bibijane, ree mu Fjut hoe li da se poigramo sa decom koja se skupljaju tamo na poljani pored grada? Naravno, hou, ree Jan Bibijan, ija je dua udela za bunim dejim igrama ali ti e ih, Fjute, uplaiti. Neu, ja u se pretvoriti u Cigane i igrau se kao i ti sa ostalom decom. I Fjut se odjednom pretvori u nestano Cigane, sa veselim osmehom, belim zubima, kovrdavom kosom i svetlim ivahnim oima. Tako mi se vie dopada ree mu Jan Bibijan, obradovan. Kraj grada je bila prostrana zelena poljana, na kojoj su se okupljala deca iz toga kraja da se igraju. U blizini je bila i grnarnica ika-Gorilana. On je bio tih i dobar ovek, sa naoarima na nosu i velikom prljavom keceljom, okaenom o vrat i vezanom oko struka. Pravio je lepe glinene sudove, testije, ase, upove i uvea. Ti sudovi su se suili, poreani ispred njegove male radionice, i deca su mu esto priinjavala tetu, bacajui kamenje i lomei ih, ili gazei malim bosim nogama dok su bili jo vlani. ika Gorilan se ljutio, grdio male nestake, terao ih, molio, ali nikad nije bio grub i nikad nije podigao ruku da nekog udari. Imao je dobru duu i voleo je decu. On sam nije imao dece, voleo je tuu i opratao im nestaluke i tete.

Toga dana je napravio od blata jednog oveuljka i stavio ga ispred radionice da se sui. oveuljak je bio velik kao Jan Bibijan. ika Gorilan ga je veto napravio, kao da je iv, i nazvao ga Blatko. Blatko je stajao pred radionicom kao neko pravo dete. Stajao je vrsto na bosim nogama, sa zavrnutim nogavicama, sa rukama u depovima, i suio se na suncu. ika Gorilan je bio zauzet negde u dvoritu oko pei, kad se Fjut i Jan Bibijan, lutajui po poljani i traei decu, zaustavie pred Blatkom. To nepomino glineno dete izazivalo ih je svojim junakim spokojstvom i pogledom upravljenim u sunce. U dui Jana Bibijana probudie se rave osobine i nevaljalstva. On prie glinenom detetu i tako ga snano utinu za bedro, da otkinu pare blata. To mu priini veliko zadovoljstvo. Otkinu trnovit prut i poe da ga zabada Blatku u rebra, u ui i da ga bode po bosim nogama. Blatko je podnosio gruba zadirkivanja, a Fjut je stajao po strani, i previjao se od smeha. Crna vrana, stara poznanica Jana Bibijana, pojavi se iznad njegove glave i slete na krov grnarnice. Ona je snano graktala i mahala krilima, kao da je htela da privue panju Jana Bibijana. Ali on, zanet zadirkivanjem sirotog Blatka, ne obrati nikakvu panju na nju. Ali kad Jan Bibijan gurnu prst u blatnjave grudi glinenog deteta, na mestu gde je srce, Blatko uzviknu od bola. i razjareno podie ruku na svog muitelja. Bei! viknu Fjut i prvi pobee. Uplaen, Jan Bibijan potra za njim, ali razjareni Blatko pojuri za obojicom. On potrai oko sebe kamenice da gaa svog muitelja, ali kad ih ne nae, skide svoju glinenu glavu i baci je iz sve snage na Jana Bibijana. Teka glava udari nestaka tako snano, da se njegova glava otkide i otkotrlja u stranu. Tada stari avo, Fjutov otac, koji je neprimetno pratio deake, zgrabi Blatkovu glavu i zalepi je na vrat Jana Bibijana, a glavu Jana Bibijana zalepi na Blatkov vrat. Jan Bibijan i Fjut beali su i dalje, kao da se nita nije dogodilo. Ali kad se dosta udaljie i zaklonie iza gustog vrbaka, Jan Bibijan se zaustavi i ree: Fjute, neto mi je teko! ta? upita Fjut. Glava mi je teka. I nagnuvi se nad baricu ispred sebe ogleda se i uasnut vide da mesto svoje nosi Blatkovu glavu. Moja glava! Gde mi je glava? uplaeno zaplaka Jan Bibijan. Fjute, nai mi glavu!... Fjut zagrli uplakanog prijatelja, iz ijih su oiju kapale blatnjave suze, i poe da ga tei. Jane Bibijane, s tom glavom e ti biti bolje, njome nee razmiljati o raznim glupostima, nego e iveti spokojan i veseo. Mnogi ljudi nose takve glave od blata a da to i ne znaju. I zaista, oni su sreni. Takve glave su itave i pune. U njima nema upljine u kojoj bi bio mozak i zato nikad ne pate od glavobolje. Treba da se ponosi to si se

oslobodio svoje upave glave, na kojoj je bilo toliko oiljaka i iz koje bi pri svakom udaru potekla krv. Jan Bibijan je sluao Fjutove utene rei i njegovo glineno lice se osmehnu. Odjednom iznad njega poe da krui crna vrana, alosno graknu i ree: Teko tebi, teko tebi, Jane Bibijane, stradanja te ekaju strana i patnje stalne. Ali ti budi smeo i hrabar, ne oajavaj jer svaka patnja i svaka muka ima svoj kraj! Proklet si i izgubio si svoju glavu, ali uvaj i pazi dobro, duu pravu! Srce napravi dobrote gnezdom, nadaj se i veruj u pobedu nad zlom! Ti nee glavom ve samo srcem svet upoznati, dete nesreno. ivot e srcem ti ve razumeti, kroz njega e iskustvo veliko skupiti. I znaj, kad usta tvoja mene pozovu, uvek e ugledati pticu ovu. Kad to ree, vrana uzlete i nestade.

CIGARETA Za nekoliko dana Jan Bibijan naviknu na svoju novu glavu i kao da mu je s njom bilo bolje. Nije vie nita mislio, niega se nije bojao i dane je provodio spokojno i bezbrino. Vie mu nita nije uzbuivalo duu. Bez ikakvog otpora potinjavao se Fjutovim eljama i nije zamarao mozak razmiljajui o svojim postupcima. Kad je ostajao sam, dolazila je ona usamljena udna vrana, koja ga je stalno pratila i alosno graktala. Jan Bibijan se s njom igrao i ak je doputao da mu sleti na glavu. Ponekad bi mu se javila elja da je uhvati i da joj iupa rep, ali vrana bi osetila njegovu nameru i odletela. Jedanput mu ree: Jane Bibijane, propao si; Fjut hoe da te odvede daleko, u podzemno carstvo avola. uvaj se! Ne plaim se odgovori Jan Bibijan. Radoznao sam da vidim to avolsko carstvo. Jane Bibijane, ako ti nekad ustrebam, zovni, me i odmah u doi... Kako da te pozovem? upita je Jan Bibijan. Zovni tri puta: Ga, ga, ga! i ja u odmah doi. Kad to u, Jan Bibijan poe da se smeje, da skakue na jednoj nozi i vie: Ga, ga, ga! Vranu rastui lakomisleno ponaanje Jana Bibijana, u oima joj se pojavie suze, zadra se jo malo, ne ree nita i odlete. Uto Jan Bibijan zau Fjutovo veselo zvidukanje; Fjut se bio negde izgubio i on ubrzo ugleda crne roie svog prijatelja. Jane Bibijane, hajde sa mnom! veselo mu ree Fjut. I obojica krenue preko polja i zagazie u njive zasaene duvanom. Svuda se irio lak opojni miris. Gle, kako lepo mirie! ree Jan Bibijan. Opojno ree Fjut. Jedanput sam probao da puim, ree Jan Bibijan ali sam posle toga mnogo povraao. Sad nee. Dau ti tako dobru cigaretu da nikad vie nee ostaviti duvan ako samo jedan dim povue. Daj! udno ree Jan Bibijan. I Fjut pokaza Janu Bibijanu sjajnu kutijicu, punu cigareta. Ne ovde! ree Fjut. I kad preoe velike njive zasaene duvanom, uoe u jedan planinski tesnac kojim je tekla reka. Kuda? upita Jan Bibijan. Idi napred i ne pitaj ree Fjut.

I on povede Jana Bibijana uskom kamenitom stazom koja je vodila pravo ka vrhu planine. avoli je iao napred brzo i lako, a Jan Bibijan je koraao za njim i trudio se da ne zaostane. Ali njegova glinena glava mu je bila teka i on se ubrzo umori. Da se odmorimo, Fjute! Napred! ree Fjut. On se okrenu, pogleda Jana Bibijana i prsnu u smeh, ugledavi njegovo glineno lice, umorno i osueno, bez kapi znoja na elu. Penji se! ree Fjut i podmetnu lea. Jan Bibijan uzjaha prijatelja. Tad Fjut pojuri stranom brzinom, skaui s kamena na kamen, sa stene na stenu, lako kao pero. Zatim se podie iznad urvina i provalija, i polete u visinu kao orao. Jan Bibijan se vrsto drao za njegov vrat i bila mu je prijatna lakoa s kojom se dizao u visinu. Fjut se spusti na najvii vrh i skide prijatelja. Jesi li video ta ja mogu? ree on Janu Bibijanu. Jesi li zadovoljan? Zadovoljan sam. Tada Fjut izvadi sjajnu kutiju, prui cigaretu Janu Bibijanu, zapali i on jednu i, sedei na mekoj planinskoj travi utonue u blaenstvo. Mirisni dim cigarete punio je nekom opojnom slau grudi Jana Bibijana. On je udno i utke puio i gledao u daljinu. Daleko dole video je varoicu u kojoj su iveli njegovi roditelji, stalno zabrinuti zbog njega. Sunce se sputalo iza horizonta, crveno i strano. Tamo, pored njega, zastao je jedan taman oblak. Liio je na grozno udovite s otvorenim ustima, koje eli da proguta tu uarenu loptu. Jan Bibijan je posmatrao, vukao dim iz cigarete i nije oseao ni strah ni alost. Prijatno opijen mirisom duvana, nije mislio ni o svojoj varoici, ni o svojoj majci, ni o emu. Lak planinski vetar milovao je njegovo lice, ali on nije oseao njegovu sveinu. A Fjut je leao pored njega i posmatrao ga podsmeljivo.

U CARSTVU ZLA Jan Bibijan se sav zaneo puei opojnu cigaretu. Neto slatko zamagljivalo je vidik, u uima su mu odjekivali prijatni zvuci. Neka slatka malaksalost obuzimala mu je telo i san mu je pritiskivao kapke. Odjednom oseti da leti, podie se u visinu, i da se stranom brzinom kreu oko njega tamni oblaci. Zatim oseti kako se polako sputa u neku mranu provaliju. Jan Bibijan se tre, kao da se probudi iz sna. On zaista pomisli da se budi i da mu se u snu uinilo da leti. Ali, kad se osvrnuo unaokolo, vide da je na Fjutovim leima; Fjut je uasnom brzinom leteo u neku provaliju, pravo ka centru zemlje. Kuda? upita Jan Bibijan prijatelja, ali Fjut nita ne odgovori, nego povea brzinu.

Uskoro uletee u velik prostor pun udne plave svetlosti koja je zraila sa svih strana. Jan Bibijan opazi da ta svetlost dolazi od nekih udnih lampi oiju ogromnih okamenjenih udovita, uo se um slian itanju hiljada zmija i gmizavaca. Jan Bibijan se uplai. Fjute, viknu on kuda me vodi? Ti si ve u naem carstvu, Jane Bibijane. Oprosti se sa drugim svetom i budi posluan! Fjute, uzviknu Jan Bibijan uasnut vrati me natrag, vrati me! Vrati me na beli svet! uti! viknu Fjut. Tada se Jan Bibijan naljuti i, kako je sedeo na avolievim leima, prui ruku pozadi i uhvati ga za rep. Fjute, otkinuu ti rep ako me ne vrati viknu Jan Bibijan i snano stee rep. Ali avoli je leteo brzo kroz tu udnu svetlost, a itanje gmizavaca postajalo je sve stranije i stranije. Takvo Fjutovo ponaanje razjari Jana Bibijana. Gnev mu ispuni srce i u njegovoj glinenoj glavi prvi put se pojavi misao na sirotu majku i dobrog oca. I u svojoj razjarenosti Jan Bibijan tako snano povue Fjutu rep, da ga iupa iz korena kao mladu stabljiku. I maui njime kao biem, stade snano udarati po avolovoj glavi. Fjut uzviknu od bola i zatrese leima da zbaci Jana Bibijana, ali mu se on uhvatio za vrat i nemilosrdno udarao viui: Fjute, vrati me, inae u ti slomiti rogove! Tada se Fjut tako snano zatrese, da mu Jan Bibijan odlete s lea i oseti kako pada stranom brzinom. Ali, dok je padao, uo je alosne avolove jauke od kojih je odjekivao sav podzemni svet. Jan Bibijan opazi pod sobom veliki prostor nabijen avolskim rogovima. Sad sam propao pomisli on i zatvori oi. Ali odjednom se seti usamljene vrane koja ga je tako esto obilazila i koja mu je rekla da je pozove ako mu se desi neto strano. I Jan Bibijan viknu iz sve snage: Ga, ga, ga! Odjednom se nae na krilima crne vrane i oseti kako ga ona nosi na drugu stranu. Jan Bibijan se vrsto uhvati za pticu i poe da joj govori kroz suze: Mila vrano, mila sestro, izvedi me na beli svet, spasi me! Ptica graknu tri puta: ga, ga, ga i proe kroz velika vrata koja su se ispreila pred njom kao otvorena usta. Pred oima Jana Bibijana ukaza se prostrana dvorana iji su svi zidovi i pod i tavanica bili velika crna ogledala. Na sredini je bio crn presto. Vrana se spusti na njega, zbaci s lea Jana Bibijana i ree:

Ovo je presto stranog arobnjaka Mirilajlaja. Ja sam njegova zarobljenica i izvravam njegova nareenja. Jan Bibijan sede na presto i gorko zaplaka. Stade da miluje i ljubi crnu pticu, koja ga je gledala milo i alosno. uti! ree mu vrana. uti i ne plai se! Dok ima rep u rukama, niko ti nita ne moe! Razume li? Razumem ree Jan Bibijan. A kad ti ustrebam, zovni me ree vrana. Ona odlete i nestade kao senka. Jan Bibijan ostade sam usred prostrane dvorane od crnih ogledala. Oseao se kao neka buba zatvorena u veliku crnu kutiju. Steui vrsto avoliev rep, zamahnu njime nekoliko puta kao biem i poe po prostranoj odaji. Bio je edan ali gde da nae vodu? Jan Bibijan stade pred jedno od crnih ogledala i gurnu ga rukom. Ali kad pogleda u njega, vide da strano izgleda. Bio je zaboravio da ima glinenu glavu i sad, kad je vide na ramenima, sav oajan baci se na pod, pa stade da plae za svojom izgubljenom glavom, na kojoj su umesto mutnih i blatnjavih rupa svetlele vesele ive oi a umesto ispucalih usta bila kao rua rumena usta, sa belim zubima to su tako divno blistali kad se smejao. Prokleti avoli, vratite mi glavu, vikao je Jan Bibijan vratite mi moju ivu, lepu glavu!... I udarao je nogom i valjao se po podu. Odjednom ustade i opet stade pred ogledalo, ali na ramenima nije imao glinenu glavu. Umesto nje bila je magarea njuka s dugakim uima. Jan Bibijan pobee i stade pred drugi zid od ogledala. Tamo se vide sa pseom glavom. Tako je imao redom glavu koze, majmuna, lisice, gutera, zmije i abe. Tad Jan Bibijan zamahnu avoljim repom i poe da udara po tim ogromnim ogledalima i da ih lomi. Ona su se s treskom razbijala u krupne komade, ali su se odjednom vraala na svoje mesto i ogledalo je opet postajalo itavo kao to je i bilo. Jan Bibijan je dugo udarao i razbijao strana ogledala. Najzad, umoran i iznuren, pade na pod i zaspa.

UDAN SAN Jan Bibijan je zaspao kao opijen nekom arobnom biljkom. Leao je poleuke na podu od ogledala i vrsto drao u ruci otkinuti avolov rep. Disao je snano, potpuno otvorenih usta i s vremena na vreme je duboko uzdisao, kao da se oslobaa nekog tereta i kao da se sea neeg lepog, lepog, ali odavno izgubljenog.

S vremena na vreme neko nespokojstvo mu je nabiralo elo i on bi snano udarao nogom i jo jae stezao rep u rukama. Jan Bibijan je sanjao. Najpre je uao u neku nemirnu mutnu reku koja ga je pronela kroz kamenje i stenje, udarajui njime as o jednu, as o drugu obalu. U pomo, u pomo! vikao je Jan Bibijan, ali u blizini nije bilo nikog i snani um reke zaglui njegov glas. Pruao je ruke da se uhvati za kakav kamen ili koren, ali, za im god bi pruio ruku, to je bealo od njega. Reka je postajala sve vea i snanija. Telo ga je bolelo od udaranja u kamenje, a voda ispirala njegovu glinenu glavu i, to je bilo najstranije, pretila je opasnost da se odlepi od tela. Tada e Jan Bibijan ostati bez glave. S naporom je dizao glavu iznad vode, elei da je sauva, ali ona je bila teka i nije se pokoravala njegovoj volji. Talasi besne reke bacah su ga i brzo nosili nanie izmeu divnih obala, na kojima su se ukazivale primamljive slike. Tamo, nekom vijugavom stazom, pored rascvetalog drvea, lepim zelenim livadama, punim cvea, prolaze vrnjaci Jana Bibijana, deaci i devojice, mili, lepi, isti, blistavih i dobrih oiju, i s knjigama u ruci odlaze u kolu. A dalje, vredni ora dri ralo, muki see zemlju i peva. Na drugoj strani zelena poljana, usred poljane drvo s gustom kronjom, a oko njega, u prazninim haljinama, igraju vesele devojke okiene cveem i radosno kliu. U daljini malo seoce, osvetljeno suncem, a nasred sela crkva. Na njoj bljeti krst, a irokim putem pored nje ide njegova majka, alosna, slomljena, i apue ime svog izgubljenog deteta. Mama, majko! vie Jan Bibijan iz sve snage i prua ruke prema njoj, ali se njen mili lik udaljuje i nestaje. Tamo gore, sa visoke planine sputa se ovek i tera magare natovareno granjem. Jan Bibijan ga prepoznaje iz daljine. To je njegov otac, pogrbljen, ostareo, sa oima usahlim od plaa. Tata, tata! vie Jan Bibijan. Ali lik brzo iezava. Reka buja i nosi ga. Tee pravo ka jednoj planini. On je poznaje. Poznaje sve njene vrhove. To je njihova planina. Eno ispod nje njihove varoice. Jarko sunce greje siromane krovove. Iz krivudavih uliica izlaze ljudi i hitaju na posao. Zrikavci preleu visoko iznad topola koje rastu oko velike bele kole, a deji glasovi ih veselo pozdravljaju. Reka ga nosi sve blie i blie, i najzad buh izbaci ga na jednu veliku poljanu i odlazi sa stranim hukom dalje. Jan Bibijan je spasen. Osvre se unaokolo. Sve mu je poznato. On je pred svojim gradom. Mada je umoran, iznuren i mokar, die se i polazi. Ali odjednom se zaustavlja. Ugleda grnarnicu ika-Gorilana, a pred njom stoji glineni Blatko, onakav kakvim ga je video prvi put, s glavom koju Jan Bibijan odmah poznade njegovom sopstvenom glavom.

Srce Jana Bibijana ispuni gnev. On se brzim koracima i stegnutih pesnica uputi spokojnome Blatku, ispravi se pred njim i viknu: Daj mi glavu!... . Ali sopstvena glava Jana Bibijana nasmeja mu se i ree: Tebi prilii glava od blata. Ti nisi dostojan da nosi oveju glavu. A i meni je bolje s Blatkom. Moju glavu! viknu jo jae Jan Bibijan. Hou svoiu glavu! Uzmi glinenu! Teka mi je. Jan Bibijan se tako razvikao i rasplakao, da se probudi. I, kad otvori oi, vide da je opet u stranoj sali sa crnim ogledalima. Pored njega je stajala crna vrana alosnih oiju i kljunom mu je neno sklanjala kosu. Jan Bibijan isprui ruku, zagrli crnu pticu i zaplaka, jecajui gorko. Ne plai, Jane Bibijane! ree mu vrana. Dok u svojim rukama dri avolov rep, niega se ne boj! Ali ako ga ispusti, izgubljen si. I vrana opet ieze.

GDE JE DOSPEO JAN BIBIJAN Jan Bibijan je dugo lutao po dvorani od crnih ogledala. Muio se da nae neka vrata. eleo je da to pre izae odatle. A i e je poela da ga mori. Unaokolo je bila tiina i pusto. Niotkuda se nije up nikakav um, nikakav zvuk. Jan Bibijan je uo svoje korake. U dvorani je vladao neki plaviast polumrak, i on nije mogao da razlikuje je li dan ili no. Unutra nije bilo nikakvih predmeta. Samo se crni presto uzdizao usred te puste dvorane. Jan Bibijan se zagleda u taj presto i vide da mu je gornji deo naslona ukraen nekim staklenim rukama koje se pruaju u obliku zvezde i pokazuju u svim pravcima. Iz tih staklenih ruku izlazili su neki neobini plavi zraci koji su stvarali taj plaviasti polumrak. Na svakoj od tih ruku bio je natpis. Jan Bibijan stade da ita: Levo desno pravo gore dole ovde stoj misli uvaj se Iz tih natpisa Jan Bibijan nije mogao nita da shvati, tim pre to je levo pisalo na ruci koja pokazuje nadesno, desno na ruci koja pokazuje nalevo, gore je pisalo na ruci koja pokazuje dole, a dole na ruci koja pokazuje gore. Jan Bibijan pretrnu od straha. Uvide da je dospeo tamo odakle vie nee moi da izie. I on poklopi hce rukama i poe da plae. Suze su mu obilno tekle iz oiju i jecaji su ga guili. Suze su mu padale na pod od ogledala i lupale kao zrna prosutog

soiva. To se Janu Bibijanu uini udno. Sae glavu i pogleda na pod. Na podu se, pored njegovih nogu, stvorila mala, plitka barica od njegovih vrelih suza, i ta barica je u svom kretanju ispisala: Jane Bibijane, idi za nama, ne boj se! Jan Bibijan se jo jae rasplaka i poe tragom te suzne reice, koja je lagano tekla, a njena mala krivudanja su pisala: Za nama idi, deko, ne boj se! Mi izviremo iz srca, spiramo bol sa due, rosimo je, osveavamo je, kao to prolee osveava cvee. Ko nije plakao tako, srce mu je krenjak-kamen suvi, dua mu je dvorite puno smea. Ko plae, taj je oien kao svee cvee poljsko, koje ne zna ta je zlo ... Za nama idi, deko, ne boj se!... Na put e da ti pokae gde si... To pismo, koje su pisale suze Jana Bibijana, nizalo se kao biserna ogrlica po crnom staklu poda. Jan Bibijan ga je pratio udei se i s nadom, dok ne stie do sredine drugog zida. Tu se pismo zavri, suze se poredae u niz takica i dospee do tanke crte koju Jan Bibijan dotle nije video. Kad paljivo zagleda, opazi da se ta linija na crnom ogledalu ocrtava u obliku vrata. Poto je eleo da odatle to pre pobegne i da se spase, nije mnogo razmiljao, ve snano gurnu rukama. I zaista, vrata se pred njim otvorie i kroz njih ugleda golu pustinju, pokrivenu peskom, obasjanu nekom zaslepljujuom svetlou. Jan Bibijan izae i zaprepaen stade. S obe strane je bilo bezbroj vrata obojenih raznim bojama crvena, zelena, plava, crna, bela. I iznad svakih vrata nalazio se ogroman,natpis. Okrete se da vidi kakav je natpis iznad vrata kroz koja je on iziao. Veliki arobnjak Mirilajlaj, proita. Iznad susednih vrata, obojenih crno, Jan Bibijan proita uasnut: Carstvo avola. Ali se odmah umiri setivi se da se ne nalazi u tom carstvu. Plaei se da ne dospe tamo, htede da se vrati. Uto se iz carstva avola zau neki um i govor. Jan Bibijan zastade da uje ta se tamo deava. Govor se uskoro pretvori u galamu i stranu viku. Zatim se ue udarci. Sigurno su nekog tukli, jer se razlee glasan pla. Oslunuvi bolje, Jan Bibijan poznade glas svog prijatelja Fjuta. Radoznalost ga natera da se priblii crnim vratima iza kojih se ulo Fjutovo strano urlikanje i snani udarci bia koji su padali na njegova lea. Jao, jao, pustite me! Fjut je plakao toliko da su ak i vrata drhtala.

Gde ti je rep? Gde ti je rep? kretao je neki straan, krupan glas, slian rikanju lava. I posle svakog pitanja uo se udarac bia. Jao, nemojte da me bijete, obeavam da u sve uiniti da vratim svoj rep! Zna li ti, crni sine, da je s nama svreno dok je u ovejim rukama ma i jedan avolov rep: mi smo nemoni da vrimo zla dela i ne moemo da se kreemo po zemaljskom svetu. Tako je urlao strani glas, prekidan udarcima bia. Povratiu rep plakao je Fjut. Pustite me da naem Jana Bibijana, prevariu ga i uzeu rep! Nee mi izmai iz ruku! Kako e ga uzeti? grmeo je strani glas. Jan Bibijan je u carstvu velikog arobnjaka. Zato ga ostavi tamo, glupi avole? I bi opet zapljuta. Od bola sam pogreio vrata! u se Fjutov iznemogli glas. Ali ja u ga opet pronai, pustite me! Jan Bibijan je sve sluao pritajenog daha i srce mu je snano udaralo. Neka radost, divna radost kakvu nikad nije osetio, ispuni mu duu; u njemu se raala i snana elja da se spase. Shvatio je dok ima uza se avolov rep, dri zakljuane i bespomone sve avole. I odlui da ga dobro uva i da ga nikad i nikom ne daje. Ali kad pogleda u ruke, vide da nema repa. Jan Bibijan skoi kao uboden i vrati se natrag, kroz vrata kroz koja je iziao.

NEOBINA KNJIGA Kad Jan Bibijan ponovo ue u salu sa crnim ogledalima da potrai avolov rep, zaprepasti se i u prvi mah strano uplai. Tu, gde je vladala strana tiina, gde se nije pojavljivalo nijedno ivo bie, ugleda sad jednog stranog oveka. Bio je to neki starac sede brade, duge do poda, sa irokim crvenim ogrtaem na pleima. U ruci je drao ogromnu knjigu. Tako veliku knjigu Jan Bibijan nije nikad video. Taj udnovati starac iao je polako, kao da nekoga vreba. Ba kad je Jan Bibijan pritvarao za sobom vrata, starac se sae da neto podigne. To je bio avolov rep, koji je Jan Bibijan ispustio i tu ostavio. Jan Bibijan skoi na starca, odgurnu ga, baci se na pod, celim telom lee na rep i vrsto ga pritisnu. Oekivao je da e se starac upustiti s njim u borbu i zato snano stee rep, pomislivi: Umreu, ali rep ne dam! Ali starac ne samo to nije eleo da se upusti u borbu, nego se uplai od iznenadnog napada Jana Bibijana, ispusti ogromnu knjigu, pa pobee i ieze kao da potonu u zemlju. Jan Bibijan pogleda unaokolo i, kad vide da nema nikog i da je u crnoj

dvorani opet zavladala tiina, ustade. A da taj skupoceni rep ne bi opet izgubio, opasa ga ispod koulje i dobro je zakopa. Ali ovoga puta samoa mu se uini strana. Od elje da ode stee mu se srce. Pored toga bio je ogladneo i, jo gore, i oedneo. Ne znajui ta da uradi, seti se crne vrane koja mu je toliko puta davala savete i uzviknu: Ga, ga, ga! Kroz crnu salu se odjednom zau otar um krila i crna vrana slete na presto. edan sam viknu Jan Bibijan. Jo i ne izree, a vrane nestade. Ubrzo ona donese u kljunu orahovu ljusku punu vode. Jan Bibijan brzo ispi taj mali gutljaj i e mu odmah proe. Gladan sam ree posle toga Jan Bibijan. Vrane opet nestade. Uskoro se vrati nosei u kljunu jedno zrno groa. Jan Bibijan zgrabi zrno i pojede ga. I odmah oseti da je sit. Tada on pade na kolena pred vranu i alosno poe da joj zahvaljuje i da je moli: Crna vrano, nepoznata sestrice, ko si, ta si, ne znam. Ali poto se brine o meni, spasi me odavde! Izbavi me! Hou opet da iziem na zemaljski svet, da naem svoju glavu i vratim se roditeljima, za kojima toliko eznem i koji, znam sigurno, pate zbog mene. Vrana zamiljeno sagnu glavu i oi joj postadoe tune. Pokaza mu glavom na knjigu koju udni starac bee ispustio na pod i ree: itaj tu knjigu i, kad je proita do kraja, onda e se spasti! Rekavi to, vrana ieze. Jan Bibijan ostade sam. Opet ga okrui strana tiina. Priblii se velikoj knjizi koja je bila na podu i proita naslov. Na srebrnom povezu ukraenom brilijantima, biserima i raznovrsnim dragim kamenjem pisalo je velikim, zlatnim slovima: Ja sam knjiga ivota, a ispod tog naslova sitnijim slovima: Ko me ita nee oedneti, ko me izui, nee ogladneti. ta je Jan Bibijan mogao da radi? Sam, izgubljen u toj tiini, umro bi od dosade. I on otvori veliku knjigu i poe da ita. Odmah ga zaudie udna slova. U toj knjizi slova su bila u vidu malih ivih oveuljaka, koji su, poreani jedan pored drugog, obrazovali rei, redove i strane. Svi ti oveuljci bili su lepi, veseli i obueni u arena odela. Neki su se smejali, drugi plakali, trei se plazili, a etvrti buljili. Jan Bibijan je ipak mogao da ita ta slova, takvo pisanje mu se svialo, kao da je poznavao svakog od tih oveuljaka. I on se udubi u itanje. U poetku je itao tiho, u sebi, zatim poe apatom, i na kraju glasno. U knjizi su bile udne prie. U njoj se govorilo o ivotu raznih ljudi, svih vremena, svih zemalja, svih naroda i svih rasa. Govorilo se o venoj borbi ljudi sa prirodom, o njihovom trudu da se prehrane, da se uzdignu, da postanu bogatiji i bolji. Te prie su bile tako zanimljive da ih je Jan Bibijan neumorno itao ne diui glavu.

Kad je tako okrenuo nekoliko strana, iznenada zastade, jer izmeu dva lista nae debeo sloj vlane zemlje. On izrui tu zemlju na gomilu ispred sebe i opet nastavi da ita. Ali izmeu druga dva lista nae nekoliko zrna ita. Jan Bibijan istrese ta zrna na gomilicu zemlje i, kad podie glavu, oseti glad. Ah! uzviknu Jan Bibijan. Tada dva slova A i B brzo iskoie iz knjige, rastrae se po dvorani, izioe kroz jedna vrata, mala kao otvor kljuaonice, i ubrzo se vratie nosei u rukama velike inije pune najlepih jela. Izvoli, Jane Bibijane! Hvala vam, A i B, ree Jan Bibijan uzevi jelo. A i B stadoe ispred njega, a on poe da jede sa takvim apetitom da se slovasluge odmakoe u stranu, iz straha da ih on ne proguta zajedno s ukusnim jelom.

KA GORNJEM SVETU Jan Bibijan nije mogao da zna koliko je vremena itao tu ogromnu knjigu, jer nije znao kad je dan a kad je no. Pored toga, toliko se zaneo itanjem da nije ni osetio kako vreme leti. Kad proita poslednju stranu, knjiga ieze kao da je nikad nije ni bilo. Tada se Jan Bibijan uspravi, protegnu i poe da se proeta po dvorani, jo zanet arobnom knjigom koju je proitao. Kad se pogleda u zid od ogledala, vide da je porastao za desetak santimetara. Proitavi knjigu, Jan Bibijan se ohrabri. Nestade strah koji ga je bio obuzeo kad je tu dospeo i dua mu se ispuni nadom. Iz knjige je saznao da ovek moe da popravi sve greke koje uini u ivotu, samo kad ima volje i smelosti. Ma kakvo zlo da naie na oveka, on moe da se s njim bori i da ga savlada. Nema tako tekog poloaja iz koga ne moe da se izie, ako ovek ima smelosti i upornosti da se bori sa zlom i s preprekama i da ide napred, uvek smeo, uvek ponosit, pun nade. I Jan Bibijan, koji je dosad bio rob i potinjen, odlui da se spase, da izie odatle, da nae svoju glavu i vrati se roditeljima. I on poe da smilja razne planove. etajui se po toj staklenoj dvorani, zamiljao je zanimljive zgode koje mu se mogu dogoditi i kako da se u njima snae. Okurai se i poe da zvidue, zatim glasno zapeva: Vie me nije strah ni od ega na svetu, slobodan sam kao orao, izii u u visokom letu!

Glas Jana Bibijana odjeknu u praznini snano i slobodno. Crna ogledala zadrhtae i zazveae. To jo vie ohrabri Jana Bibijana. Hteo je da snagom svoga glasa polomi te crne staklene zidove i jo jae viknu: Tu prokletu maiju, iju sam osetio snagu, i koja me dovede ovamo, pobediu uprkos vragu! Stakleni zidovi poee da trete i da se lome kao od zemljotresa. Sobu obasja treperava svetlost. Odjednom se na sva etiri zida brzo otvorie vratanca i kroz njih, drui od straha, utrase neki oveuljci, u arenim odelima, padoe na kolena pred Janom Bibijanom i moleivim glasom povikae: Jane Bibijane, uti, ne vii! Nemoj da peva, probudie naeg gospodara, velikog arobnjaka Mirilajlaja. Jan Bibijan izvadi brzo ispod pazuha avolov rep, zamahnu njime ljutito i viknu: Neka je proklet va Mirilajlaj, izvedite me odavde ili u vas sve pobiti! Ugledavi avolov rep, oveuljci uasnuto povikae i popadae po podu kao mrtvi. Ustanite! viknu Jan Bibijan. Izvedite me odavde! Ali areni oveuljci su leali ukoeni od uasa. Samo su njihove male oi, izbeene od straha, besmisleno kolutale. Ustanite uzviknu jo glasnije Jan Bibijan. Odvedite me vaem Mirilajlaju. oveuljci poee da se gre i savijaju u klupad, slinu malim jeevima bez bodlja. Kad vide te bespomone oveuljke, Jan Bibijan se nasmeja. Sakri opet rep ispod mike, sagnu se, uhvati jednog od njih za jaku, podie ga kao vrape i poe da ga zagleda. Tada svi ostali koji su bili zgreni na podu skoie i viui pojurie prema malim vratima kroz koja brzo nestadoe. Jao, Jane Bibijane, molim te pusti me! zavapi uhvaeni oveuljak. Ne boj se! ree Jan Bibijan. Kai mi samo kako mogu odavde izii. Ja ne znam, ne znam! uzviknu oveuljak. Ne boj se! osmehnu mu se Jan Bibijan, videvi kako dre. Strah me je od avolovog repa, Jane Bibijane. U naem carstvu avolov rep smatra se za neto najstranije. Veliki Mirilajlaj odavno trai takav rep da bi mu maijama oduzeo mo, ali nije mogao da ga pronae. On se od njega mnogo plai, ali ako mu ti da samo jednu dlaicu, pustie te odavde.

Odvedi me Mirilajlaju! viknu Jan Bibijan. Nita ti neu uraditi. Odveu te, Jane Bibijane, samo me pusti. Dobro, ali ako pobegne, izudarau te repom! Pusti me, Jane Bibijane, neu te prevariti. Jan Bibijan pusti oveuljka. Hajde za mnom! viknu oveuljak i, priavi jednom od staklenih zidova, nae jednu kao taka malu rupicu, gurnu u nju kljui mali kao igla i pritisnu. Odjednom se ceo zid odkrinu poput vrata i pred Janom Bibijanom se pojavi beskrajna uma koja je mirisala na jorgovan. Iznad nje je bilo plavo nebo, sunce je prijatno grejalo. Svuda se uo veseli ptiji cvrkut. Kad se nae napolju, oveuljak pobee i sakri se u umu. Jan Bibijan pomisli da je spasen, da je to gornji svet, koji je on odavno bio ostavio, i poe prvom stazom na koju naie. Odjednom i uma poe, i udalji se od njega. On pohita da je stigne, no i ona ubrza ispred njega. Ali Jan Bibijan se ne uplai. Izvadi rep, zamahnu njime i viknu umi: Stoj! uma se zaustavi. Jan Bibijan ue u nju. Kroz gusto bunje preplitalo se mnotvo staza. Ne razmiljajui, on krenu prvom i dosta je dugo iao. Pred njim se ispreie tri esme iz kojih je tekla bistra i hladna voda. Jan Bibijan je bio edan. Stade pred prvu esmu, sae se da pije. Ali voda se odmah pretvori u gvoe. Jan Bibijan se sae da pije sa druge esme, ali voda se pretvori u zlato. Mlaz iz tree pretvori se u srebro. Jan Bibijan produi dalje. Odjednom iznad njega graknu crna vrana i uzviknu: Jane Bibijane, ne idi tim putem! Hajde sa mnom da te odvedem Mirilajlaju! Vrana poe napred a Jan Bibijan za njom. Ubrzo se u umi pojavi neki dim. Kad se pribliie, Jan Bibijan ugleda onog istog starca koji je bio zaboravio veliku knjigu. Sedeo je pored jake vatre i dugakom kaikom meao neto u zemljanom loncu na vatri.

MIRILAJLAJ Veliki arobnjak Mirilajlaj, utonuo u razmiljanje i zanet poslom, ne obrati nikakvu panju na Jana Bibijana. S vremena na vreme je meao kaikom po velikom loncu iz koga je izbijala raznobojna para, i aputao neke rei. elo mu je bilo namrteno i bledo. Seda brada je padala na zemlju kao bela krpa, a oi su paljivo gledale u vatru. Jan Bibijan, koji je doiveo toliko udnih stvari, posmatrao je bez straha velikog arobnjaka. ak je zaeleo da ga gurne nogom i da prevrne veliki lonac iz koga je izlazio neki odvratan zadah.

Mirilajlaje, viknu Jan Bibijan oslobodi me odavde! Glas mu odjeknu smelo i odluno. Trgnut iz razmiljanja tim smelim glasom, Mirilajlaj se okrenu i oi mu ljutito sevnue. Jane Bibijane, ti si moj zarobljenik! Zar iz velike knjige mudrosti nisi nauio da ovek treba da se spasava sopstvenim naporima. Mirilajlaj ustade i odjednom toliko poraste da je Jan Bibijan, da bi ga pogledao u oi, morao da digne glavu. Jane Bibijane, skuvau te u loncu i iz njega e izii pretvoren u paru. I! ree Mirilajlaj kad ugleda crnu vranu koja je stajala pored Jana Bibijana; vrana posluno odlete. Mirilajlaj prui dugaku ruku prema vratu Jana Bibijana, rairivi prste da ga zgrabi. Jan Bibijan odskoi u stranu, izvadi ispod mike avolov rep i podie ga pretei. Veliki arobnjak Mirilajlaj odjednom poe da se smanjuje i postade mali, manji od Jana Bibijana. Lice mu se od straha iskrivi, oi izbeie, a zubi zacvokotae. Milost, milost! tuno uzviknu Mirilajlaj. Potedi me, Jane Bibijane! Uto se vatra ugasi. Para prestade da izlazi i iz lonca, uz strano itanje, ispuzie tri ogromne zmije koje se brzo izgubie u visokom bunju. Izvedi me odavde! viknu Jan Bibijan. Izvedi me, ili u te ubiti. Jan Bibijan podie rep nad glavom uplaenog Mirilajlaja. Nemoj me ubiti! Zaustavi ruku, Jane Bibijane, jer zlo koje ti meni uini bie dvaput vee za tebe. Ako me ubije, sva vrata e se zakljuati, sve vode e presuiti, ova zelena uma pretvorie se u pustinju, a ti e umreti od gladi i ei. I nikakva sila nee moi da te spase odavde. Skloni avolov rep i ja u ti pomoi. Jan Bibijan skloni avolov rep pod miku. Mirilajlaj odjednom poe da raste i za nekoliko trenutaka poraste do visine oveka. Izvedi me odavde! zapovedniki ree Jan Bibijan. Jane Bibijane, ree veliki arobnjak Mirilajlaj ti ima avolov rep u kome se krije strana sila. Njegovo je dejstvo nad arobnjacima unitavajue. S njim si ovde i ti moan, ali ako izae u svet, donosie ti samo nesreu. Daj mi ga, a ja u te izvesti odavde. Jan Bibijan se zamisli. arko je eleo da izie odatle. I ako je avolov rep cena za njegovu slobodu, zato da ga ne da. Dobro. Ali kad opazi kako Mirilajlajeve oi lukavo posmatraju ispod bezbojnih velikih obrva, Jan Bibijan se tre. Ne, nikad ga neu dati, ree on u sebi. Video sam njegovu snagu u ovom carstvu maije i neu da ostanem bez njega. Odlui se brzo, Jane Bibijane! ree arobnjak. I podigavi ruke, poe da vie:

U-u, u-u!... uma odjednom odjeknu od strane galame i trei stadoe da pristiu hiljade oveuljaka u arenim odelima. Oni se mirno okupie oko arobnjaka i Jana Bibijana, ispunie celu umu uokolo i utke oekivahu zapovest. Lestve! zapovedniki viknu Mirilajlaj. Donesite lestve! oveuljci pojurie kroz umu. Ubrzo se vratie vukui velike lestve iji kraj Jan Bibijan nije mogao da sagleda. Uspravite ih! naredi Mirilajlaj. oveuljci okruie lestve kao mravi i poee brzo da ih diu. Oni uspravie jedan kraj koji se ve izgubi u visini, a drugi kraj se jo ne pojavi. Eto, ovim lestvama e izii u beli svet ree Mirilajlaj, okrenuvi se Janu Bibijanu. Devet dana e putovati njima. Daj rep i srean ti put. Ne, ree Jan Bibijan kad se popnem, odande u ti pustiti rep. Sa avolovim repom neu te pustiti na njih! odluno ree Mirilajlaj. Onda me otprati do gore! ree Jan Bibijan. Rep e dobiti na poslednjoj preazi. Star sam i ne mogu da se penjem tuno ree arobnjak. Tada Jan Bibijan, kad vide da su lestve uspravljene, izvadi avolov rep i svom snagom zamahnu njime i levo i desno. oveuljci se razbeae viui, a oni koji su bili na lestvama popadae na zemlju. Veliki arobnjak Mirilajlaj opet se smanji i postade manji od Jana Bibijana. Tada se Jan Bibijan uhvati za uspravljene lestve, poe da se penje njima brzinom make, drei avolov rep vrsto u ruci. Koliko je vremena tako iao, nije mogao da odredi. Ali kad pogleda dole, nita se nije videlo. Ni gornji kraj lestvica jo se nije video. Tada, umoran, Jan Bibijan sakri rep pod miku i sede na jednu preagu da se odmori. Odjednom duboko ispod njega zau se straan um i prasak, lestve se strano zaljuljae i stadoe da se sputaju. Jan Bibijan poe da pada. Ga, ga, ga! viknu on setivi se vrane. Odjednom oseti kako ga crna ptica ponese na krilima.

GVOZDENA UMA Jan Bibijan se vrsto uhvati za vranina lea i stade toplo da joj zahvaljuje. Ona se osvrnu i dade mu znak da uti. Ptica ue u neku plaviastu maglu, slinu dimu. Jan Bibijan nije nita video oko sebe. Izgubi iz vida i lestve, i umu, i onaj veliki prostor koji je gledao ispod sebe kad se peo lestvama. Do njegova uha nije dopirao nikakav zvuk. Bilo je tiho i strano. Hteo je

da upita vranu kuda ga nosi, ali nije smeo da progovori. Samo mu je pomisao da ga je vrana spasavala toliko puta ulivala nadu. Odjednom se unaokolo razvedri. Plava magla ostade daleko iza njih i Jan Bibijan vide da lete iznad velikog jezera kome se kraj nije mogao sagledati. Voda jezera bila je crna kao katran. Pljuskala je, talasala se i veliki valovi su strano huali. Usred toga uzburkanog jezera plovila su dva broda jedan beo, drugi crven. Na palubi crvenog broda Jan Bibijan ugleda velikog arobnjaka Mirilajlaja. On je sedeo utonuo u meku fotelju i sa durbinom uperenim navie pratio crnu pticu koja je nosila Jana Bibijana. Oko njega na palubi sedele su stotine oveuljaka, gledali svoga gospodara pravo u lice i ekali nareenje. Beli brod kao da je bio pust. Iao je nasumce, ljuljao se ovamo-onamo po talasima, povremeno se gubio meu njima i opet pojavljivao. Crna vrana polete svom snagom prema tom belom brodu i spusti se sa svojim teretom na njegovu palubu. im se spusti na brod, Jan Bibijan zapazi da je Mirilajlaj okrenuo durbin prema njemu. Odjednom se tamna voda uzburka jo stranije. Talasi porastoe kao crne planine i uz stranu huku pojurie prema belom brodu. Ne boj se, Jane Bibijane, viknu vrana dok ima kod sebe avolov rep! Ne plai se! I onda se podie visoko iznad crnog jezera, odlete i ostavi Jana Bibijana samog. Brod je bio pust. Talasi stadoe da se igraju njime i da ga bacaju kao iver. Crna voda ga je zapljuskivala i prelivala se preko njega. Jan Bibijan se skvasi do koe. Svue odelo i ostavi ga u jedno malo ormane u koje nije ulazila voda, paljivo savivi avolov rep u koulju. Odjednom ispod palube broda iskoie stotine oveuljaka. Jedni opkolie Jana Bibijana, drugi pojurie ormanetu da mu uzmu odelo. Najpre uzmite rep! povikae neki od Mirilajlajevih slugu. Jan Bibijan pretrnu. Vide da su oveuljci doli da mu uzmu rep, udari nogom nekoliko njih, preskoi ih i zgrabi koulju iz ormaneta. Munjevitom brzinom uhvati rep i zamahnu nad glavama oveuljaka. Oni se razbeae, preplaeni, i stadoe da viu i jauu. Neki poskakae u jezero, a neki popadae na pod kao mrtvi. Trei kao mievi mugnue u rupe. Jan Bibijan zamahnu repom iznad razbesnele vode i ona se odjednom umiri, kao po nareenju. Tada on okrete rep prema Mirilajlajevom crvenom brodu. Mirilajlaj odjednom ispusti durbin iz ruku, skliznu iz fotelje u koju je bio utonuo i pade. Potedi me, Jane Bibijane! uzviknu on ispruivi ruke prema belom brodu. Skloni rep i kai ta eli! Odvedi me sa ovog mutnog jezera! viknu Jan Bibijan. Onda emo videti!

arobnjak se uspravi na palubi i naini neki znak nad vodom. Odjednom oba broda zaplovie mirno istim pravcem. Brzo se ukaza obala i brodovi pristadoe. Jan Bibijan brzo iskoi na pesak i pojuri prema crvenom brodu, koji se zaustavio na obali, daleko od belog. Mirilajlaj je drui stajao na njemu. oveuljci koji su ga okruivali sklupali su se kao jeevi. Dole svi! naredi Jan Bibijan i udari repom o brod. Mirilajlaj skoi na pesak i pade na kolena. oveuljci, kotrljajui se kao lopte, popadae na pesak oko svoga gospodara, velikoga arobnjaka. Ustanite! viknu Jan Bibijan. Mirilajlaj ustade. Ustadoe i oveuljci, uplaeni i uzdrhtali. Jane Bibijane, skloni rep i uti! moleivo ree Mirilajlaj. Odavde poinje carstvo velikog utanja. Ovde je svaka re izlina. Ovde samo misao dela. U ovoj venoj tiini razmiljanje moe da izgradi plan spasenja ili vene propasti. Hajde sa mnom, Jane Bibijane, i razmisli tamo hoe li mi dati rep, pa da se spase, ili e ovuda lutati, ne stigavi nikad do zemaljskog sveta i padajui iz jednog zla u drugo. Jane Bibijane, skloni rep i poi za mnom! Mirilajlaj dade neki znak oveuljcima da se sklone. Oni odjednom nestadoe. Hajde sa mnom, Jane Bibijane! ree Mirilajlaj i poe napred. Jan Bibijan krenu za arobnjakom. Uskoro se pred oima Jana Bibijana ukaza jedna ogromna suva uma sa velikim udnim drveem koje je, kao ruke, dizalo suve grane. Kad uoe u umu, Jan Bibijan vide da je sve drvee od gvoa. Staza, koja je krivudala kroz umu i kojom su poli, bila je pokrivena crnim gvozdenim peskom. Ali je najstranije bilo to to je granje drvea u toj gvozdenoj umi bilo puno gvozdenih ptica koje su stajale nepomino i nemo. Samo su im oi bile ive i gledale su alosno kao da ele neto da kau. Jan Bibijan je iao za Mirilajlajem kao u snu, kao da je omamljen nekim slatkim opijumom. Nije mu se govorilo. Seao se svega to je preiveo. I kad mu se u mislima pojavi mili lik majke, koja ga je toliko volela, on duboko uzdahnu. Taj uzdah stie kao lak vetri do tankih gvozdenih granica i one alosno zabrujae kao ice violine. Zanet mislima, Jan Bibijan opusti ruke koraajui kao u zanosu. Mirilajlaj se udaljio i iao napred krupnim koracima. Telo mu je poraslo i liio je na dina. Stoj! viknu Jan Bibijan i die ruku u kojoj je drao rep. Mirilajlaj stade i opet se smanji do rasta Jana Bibijana. Izgled tih alosnih ptica koje su stajale na gvozdenom drveu muio je Jana Bibijana. Htede da ih pokrene i udari repom o stablo jednog drveta. Od tog udara umom se razlee tiho, alosno, metalno stenjanje, kao krik istrgnut iz dua nekih dalekih muenika.

Usred ume ukaza se veliki gvozden dvorac, mrana zgrada bez i jednog prozora. Mirilajlaj se pope uza stepenice koje su vodile ka tekim gvozdenim vratima. Vrata se otvorie kao nekom nevidljivom silom i Mirilajlaj poe brzo prema njima. Vrata se opet zatvorie uz straan tresak. Jan Bibijan ostade napolju.

LJU-LJU Kad se Jan Bibijan nae pred tekim gvozdenim vratima koja mu se s treskom zatvorie ispred nosa, shvati da ga je Mirilajlaj opet prevario. Uto iznad cele gvozdene ume zavlada mrak. Naie strahovita oluja. Gvozdeno drvee alosno zazvea. Nepomine ptice koje su stajale na njemu zapitae i zaplakae tako oajnim glasovima da se Janu Bibijanu die kosa na glavi. Zaslepljujue munje presecale su mrak kao vatrenim maevima. Gromovi i potresi uzdrmae sve; i gvozdeni dvorac zazvoni kao ogromno zvono. Odjednom se izli strahovit pljusak. Stepenice na kojima je stajao Jan Bibijan poee da se klate, da ludo podskakuju i snano ga odbacie na gvozdeni pesak. Naioe bujice i sve poplavie. Jan Bibijan se zbuni i uplai. Trao je na sve strane, traei mesto gde da se skloni, ali straan mrak mu je smetao i on je bespomono udarao o gvozdeno drvee, padao i ustajao, a bujica je sve zalivala kao ogromna reka koja buja stranom silom. Ona doe Janu Bibijanu do vrata, obori ga i brzo ponese. Tada se Jan Bibijan seti avolovog repa, koji mu je bio pod pazuhom. Izvue ga brzo i stade da udara po mutnoj vodi i po drveu na koje je naletao. im zamahnu repom, mrak ieze. Oluja i munje prestadoe, bujica se stia. U zaaranoj umi zavlada opet strana tiina kao da se nita nije dogodilo. Jan Bibijan pogleda unaokolo. Gvozdeni dvorac se nije video. Jedina staza koju je video u umi ieze. On krenu nasumce. Odjednom mu jedna ogromna zmija preprei put. Pojuri na Jana Bibijana, obavi mu se oko nogu, isprui glavu prema njegovom vratu, prebaci se preko njegove ruke u kojoj je drao avolov rep, stegnu je strano i otvori usta da je proguta. Jan Bibijan, koji je preiveo toliko strahota, ne uplai se. Uze rep slobodnom rukom i snano udari zmiju po repu kojim mu je stezala noge. Zmija brzo kliznu s njegovog tela i pobee u umu po gvozdenom pesku. Jan Bibijan je potera, trei za njom i udarajui je snano repom. Ubrzo se pred njim opet pojavi gvozdeni dvorac prema kome je zmija beala. Ona se brzo uspuza stepenicama, zatim se sasvim istanji, uspuza uz gvozdena vrata i provue kroz kljuaonicu. Tada Jan Bibijan zamahnu repom i stade da udara o gvozdena vrata. Ona se otvorie uz tresak. u se straan uzvik. Jan Bibijan ue stalno vrtei repom. Zmija se odjednom sklupa, pade na zemlju i odmah se pretvori u Mirilajlaja, koji je sad bio toliko visok i krupan da mu je Jan Bibijan dosezao do ispod kolena.

Jane Bibijane, viknu Mirilajlaj daj mi rep, pa u te pustiti da izae iz mog arobnog carstva. Lae! uzviknu Jan Bibijan udarivi ga repom. Mirilajlaj se odjednom smanji. Nemoj da me bije, Jane Bibijane, moleivo ree Mirilajlaj. Nemoj da me bije jer rane od avolovog repa nikad ne zarauju i ja u te onda veito zadrati ovde. Pretvoriu te u gvozdenu pticu i prikovati za neku granu, kao one tamo koje si video. Kad to ree, Mirilajlaj izae kroz jedna druga vrata i zalupi ih za sobom. Jan Bibijan pojuri za njim, ali ba kada je hteo da zamahne avolovim repom, da razbije i ta vrata, zau Mirilajlajev glas kako zove oveuljke. Oni odjednom ispunie celu sobu i celu umu. Jan Bibijan se priblii vratima iza kojih je nestao Mirilajlaj i proviri kroz kljuaonicu. Oko velikog arobnjaka su se okupili njegovi pokorni oveuljci, oekujui zapovesti, a pred njim je u vojnikom stavu stajao njihov voa. On je na glavi imao dugako pero, sa tri oka na vrhu. Te su se oi kretale na sve strane. Lju-Lju! ree mu otro Mirilajlaj. Ti ima oi koje se vrte na sve strane i vidi triput vie od svih, ti zna moje tajne, naredi ljuljuiima da uhvate Jana Bibijana i da ga bace u gvozdenu vodu! Neka se on pretvori u gvozdenu pticu. Prikujte ga onda za neku granu za vena vremena. Ali, pre svega, uvajte se repa koji on nosi! Najpre u ga opiti mirisom biljke! ree Lju-Lju. Onda u mu uzeti rep i baciu ga u gvozdenu vodu. Idi! ree mu Mirilajlaj i podie ruku. oveuljci odmah iezoe. Jan Bibijan se odmae od vrata i spremi za odbranu. Pred njim odjednom iskrsnu mali Lju-Lju u arenom odelu, sa tri oka na elu, nasmejan i ljubazan. U ruci je drao divan cvet i, poklonivi se Janu Bibijanu, ree: Neustraivi Jane Bibijane! Tebi, koji sa avolovim repom ima vlast nad nama, veliki arobnjak Mirilajlaj alje ovaj cvet u znak primirja. On eli da se udruite. Pomirii ovaj cvet u znak da si saglasan! Jan Bibijan, koji je drao iza lea ruku sa avolovim repom, prozreo je LjuLjuovo lukavstvo. Pruio je ruku da uzme cvet, ali umesto njega uhvati vrsto Lju-Ljuovu ruku i podie rep. Lju-Lju vrisnu i pade kao okamenjen, ali ga Jan Bibijan podie, uhvati za ramena i snano prodrma. Napolju se zaue uzvici: Ljuljuii, beite kud koji! Jan Bibijan je uhvatio stareinu. Mirilajlaje, spasavaj se! vikali su drugi. Napolju nastade velika uzbuna, a zatim se sve umiri.

LJU-LJUOVA TAJNA Lju-Lju je inio velike napore da se istrgne iz ruku Jana Bibijana, ali ga je on vrsto drao. Hteo je da od njega izvue tajne za koje je uo od Mirilajlaja i, snano ga tresui rukama, pretio je: Ne mrdaj, jer u te zadaviti! Kad vide da silom ne moe da se otrgne, Lju-lju poe lukavo: Jane Bibijane, pusti me, molim te! Ja sam obian Mirilajlajev sluga, ime ja mogu da ti koristim? Moja je snaga slaba, um mi je malen. Reci mi kako mogu da iziem odavde viknu Jan Bibijan. Inae te ne putam ivog. Rei u ti, Jane Bibijane, rei u ti, samo me ne stei toliko! Popusti malo! Govori brzo!... Uplaio si me, Jane Bibijane. Od straha sam sve zaboravio, sve. Pusti me da odem do onoga gvozdenog drveta, da sednem, da se umirim i priberem. Dobro, ree Jan Bibijan - odveu te do toga drveta. Pusti me da sam odem ree Lju-Lju. Kad si pored mene, sav drem i ne mogu da mislim. Ostavi se lukavstva, Lju-Lju. Hajde sa mnom! Jan Bibijan ga povede prema gvozdenom drvetu kuda je Lju-Lju hteo da ode. Ne tamo, ne tamo! poe Lju-Lju da se opire. Tamo kraj drugog. Jan Bibijan vide da Lju-Lju hoe da ga prevari i da ga neki naroiti razlozi gone da izbegava drvo koje je najpre pokazao. On uhvati Lju-Ljua vrsto za vrat i silom ga povue na onu stranu na koju je on najpre hteo da ode. Kad stigoe do tog drveta, Jan Bibijan opazi da se pri driu stabla nalazi mali gvozdeni kapak. Na kapku je pisalo: Lju-Lju, stareina ljuljuia. Neka niko drugi ne ulazi ovamo. Dok je Jan Bibijan itao natpis, Lju-Lju poe da guna neto na nekom nerazumljivom jeziku mali kapak se brzo podie i Lju-Lju pokua da skoi u otvor. Ali Jan Bibijan ga povue u stranu i viknu: Govori, ta ima tu? Tu je moj stan. Hoe li da ue za trenutak? Prozrevi Lju-Ljuova lukavstva, Jan Bibijan se nasmeja. Hvala, ne elim vie da ulazim u podzemlje. elim da se izvuem iz ovog u kome se sad nalazim. Put izbavljenja vodi ovuda ree Lju-Lju i opet poe da apue neke nepovezane rei, koje su liile na vraanje. Iz podzemlja odjednom izlete ogroman orao. Podie se visoko, stade da krui, zatim se spusti, kljunu svojim jakim kljunom Jana Bibijana u glavu i zgrabi ga.

Jan Bibijan ne ispusti Lju-Ljua. Uhvati ga za vrat, gurnu ga brzo pod miku, gde je nosio avolov rep i pokua da uhvati orla za rep, ali jaka ptica ga stee svojim snanim kandama i ponese u visine. Dok se dizao navie, Jan Bibijan oseti kao da mu neka stenica mili ispod koulje. To je bio Lju-Lju, koji se iz straha od avolskog repa, pored koga se iznenada naao, smanjio do veliine insekta. Orao je leteo u visinu i Jan Bibijan je video ispod sebe veliku gvozdenu umu. Po njoj su trali mali ljuljuii i, gledajui gore, veselo uzvikivali: Mirilajlaj e ga pustiti u jezero! U jezero, u jezero! vikali su oni radosno. Iz tih uzvika Jan Bibijan shvati da orao nije niko drugi nego sam Mirilajlaj. On paljivo zavue ruku pod miku, izvadi rep i snano zamahnu. Mirilajlajle, spusti me, ili u te udariti repom! Orao pusti krik pun uasa i straha i okrenu se nadole spustivi lagano krila. Slete pred gvozdeni dvorac, pusti tovar i strano uplaen odlete na krov. Jan Bibijan pritisnu miicom Lju-Ljua da ne pobegne i sede na gvozdene stepenice da odahne. Ljuljuii su beali kroz umu i vikali: Sakrijte se, sakrijte se, Lju-Lju je jo u njegovim rukama! Jan Bibijan uhvati Lju-Ljua, baci ga na zemlju, stade na njega i poe ga snano udarati repom. Jane Bibijane, sve u ti rei! poe Lju-Lju da moli. Samo nemoj da me bije. Skloni rep! Ustani! naredi mu Jan Bibijan. Sluaj, Jane Bibijane, nemoni smo pred tobom dok nosi taj avolov rep. Za nas bi bila prava srea kad bismo ga oteli od tebe, ali i pored tolikih pokuaja to nismo uspeli. Kad je tako, bolje je da se ti skloni odavde, zajedno sa tim prokletim repom. Dosta smo strepeli! Ja u ti pokazati put. Rei u ti kako da izie. Mirilajlaj ima tri ene. Kad je on u dvorcu, one etaju, pevaju mu i zabavljaju ga. Kad spava, stoje mu vie glave i uvaju ga. Kad hoe da ih sakrije, pretvara ih u tri dlake u bradi: gvozdenu, zlatnu i srebrnu. Gvozdena dlaka je najgora ena, runa i strana. Ona moe da te ubije. Zlatna dlaka je bolja, ali ona se hrani samo oima i moe da ti izvadi oi. Srebrna dlaka je najbolja ona voli pesme. Naterae te da joj peva. Ako joj se pesma dopadne, spae te, a ako joj se ne dopadne, pretvorie te u crnu vranu. Ako iupa te dlake iz Mirilajlajeve brade, pa ih vee u vor, odmah se pretvaraju u ene. Najlake moe iupati gvozdenu dlaku, zlatnu tee, a srebrnu ne moe da iupa dok ne iupa one prve dve. Ako vue i prekine je, istei e ti krvi i pretvorie se u crva za veita vremena. To je sve, Jane Bibijane. Radi ta hoe, ali odlazi odavde s tim avoljim repom. Kad to ree, Lju-Lju se rasplaka i alosno zamoli:

Pusti me sad, Jane Bibijane, pusti me i pouri da nae Mirilajlaja. On se odmara u dvorcu jer se uplaio repa. Kad vidi avolov rep, po tri dana lei bolestan i nije u stanju ni da se pomeri s mesta. Slobodan si, Lju-Lju, ree Jan Bibijan i pusti ga. Jan Bibijan odmah die avolov rep i udari po gvozdenim vratima dvorca. Vrata se otvorie i Jan Bibijan ue snano vrtei repom. Proe kroz mnoga vrata, kroz mnoge sobe i najzad se nae pred jednom peinom. Tu je leao Mirilajlaj. Jan Bibijan skoi na njega, vrsto ga stegnu i uhvati za bradu.

MIRILAJLAJEVE ENE Kad Jan Bibijan uhvati Mirilajlaja za bradu, veliki arobnjak se tre kao da se uplaio od stranog sna i uini pokret da ustane, ali nije mogao. Oseti da je ukoen, oi mu se razrogaie, usta se pokrenue da neto kau, ali se ne u nikakav glas. Tada mu Jan Bibijan razbarui bradu i pronae u njoj tri dlake o kojima je govorio Lju-Lju. Ne razmiljajui mnogo i ne plaei se, Jan Bibijan uhvati gvozdenu dlaku i povue je svom snagom. Dlaka zabruja kao gvozdena ica i otkide se. Zatim iupa zlatnu dlaku. Ostalo je samo da iupa i srebrnu. Ali Mirilajlaj poe da vie i da se strano koprca. Odjednom izbi poar. Vatreni obru visokih plamenova pojavi se svuda unaokolo i obuhvati ih. Da beimo, Jane Bibijane, viknu Mirilajlaj. Da beimo, jer emo ivi izgoreti! Lju-Lju je zapalio dvorac. arobnjak skoi i jurnu svom snagom, odgurnuvi Jana Bibijana u stranu. Jan Bibijan se ne uplai; vrsto ga je drao za bradu i nije ga putao. A kad ga arobnjak povede prema plamenu, Jan Bibijan izvadi avolov rep i snano zamahnu. Plamenovi se odjednom ugasie i nestadoe, a Mirilajlaj pade na kolena pred Janom Bibijanom i stade da moli: Pusti mi bradu, Jane Bibijane, ne upaj mi srebrnu dlaku! Obeavam ti da u te ovog puta izvesti na zemaljski svet. Poto ga je arobnjak toliko puta lagao, Jan Bibijan se ovog puta ne prevari. Nae mu u bradi srebrnu dlaku, uhvati je i paljivo iupa. Zatim Jan Bibijan pusti arobnjaka i ree: Odlazi u gvozdeni dvorac! Neu da te naputam ree alosno Mirilajlaj. Neu da ostavim ene same. One se strano mrze; ako ja nisam kraj njih, mogu pojesti jedna drugu. Odlazi odmah u dvorac! viknu Jan Bibijan, ostavi arobnjaka i poe kroz arobnu umu. arobnjak krenu za njim. Tad ga Jan Bibijan otera repom.

Mirilajlaj pobee dodirujui zemlju rukama. Trao je tako brzo da ga je Jan Bibijan jedva stizao. Kad bi ga stigao, udarao bi ga snano repom i Mirilajlaj bi potrao jo bre. Najzad stie do dvorca i brzo ue. Jan Bibijan poe sam kroz stranu umu. ta sad da radim? razmiljao je. Ako ove dlake zaveem, tri Mirilajlajeve ene mogu da me ubiju. Bolje da ih pretvorim jednu po jednu. Prva zla, nije mi potrebna. Druga e mi pojesti oi. Da se naem samo sa treom. Ona e mi traiti da joj pevam. Dobro, pevau joj. On uze srebrnu dlaku i stade da je vezuje u vor, kao to mu je Lju-Lju rekao. Uto na ruku Jana Bibijana pade jedna vrela kap. On die glavu. Na grani gvozdenog drveta stajala je njegova prijateljica, crna vrana. Ona je plakala, nepomina i tuna. Iz oiju su joj kapale krupne tople suze. Jedna od tih suza pala je na ruku Jana Bibijana. . Ga, ga, ga! viknu joj Jan Bibijan. Ali crna vrana je nepomino stajala i nita nije odgovarala. Crna vrano, moj verni drue, sestro, koja si mi pomagala i savetovala me, javi mi se i u ovom tekom trenutku! Kai mi ta da radim! Da li da zaveem srebrnu dlaku? Vrana odreno zavrte glavom. Da li da zaveem zlatnu? Vrana opet odreno zavrte glavom. Da veem gvozdenu? Vrana potvrdno mahnu glavom. Jan Bibijan je verovao crnoj vrani. Ne dvoumei se, on uze gvozdenu dlaku, savi je i veza. Odjednom se pred njim stvori krupna i runa ena zelenih oiju. Ko si ti? viknu ona kad ugleda Jana Bibijana i prui ruku da ga uhvati za vrat. Jan Bibijan die avolov rep i ree: uti! Strana ena ustuknu, drui od straha... Tada Jan Bibijan veza u vor i zlatnu dlaku. Pred njim se odmah pojavi tanka i suva ena. Oi su joj bile krotke. Ona se nae, pokloni se duboko Janu Bibijanu i ree: Ko si ti i ta trai ovde? Ja sam Jan Bibijan, vlasnik avolovog repa, Mirilajlajev zarobljenik. ta hoe od nas? upita mrava ena. Hou da iziem iz vaeg zaaranog carstva, hou da se opet vratim na zemaljski svet. Jo nije zavrio, a mrava ena kao zmija jurnu na njega i svoje koate prste sa otrim i dugakim noktima prui prema licu Jana Bibijana. Jan Bibijan je tako snano udari repom po rukama, da mrava ena vrisnu i uplaeno se izmae. A zatim ree mekim, moleivim glasom:

Jane Bibijane, daj mi svoje oi! Ja jedem ljudske oi, daj mi ih i ja u te izvesti odavde! Moje oi su od blata ree Jan Bibijan. Izgubio sam svoju glavu i mesto nje nosim glavu od blata. Ne verujem da su oi od blata ukusne. Uto Jan Bibijan brzo veza i srebrnu dlaku. Pred njim se odjednom pojavi udna lepotica. Na usnama joj je blistao osmeh, oi su joj svetlele kao najistije nebo. Po obrazima su joj igrali laki ruiasti oblaii. Ah! uzviknu ona zaueno kad ugleda Jana Bibijana. Glas joj odjeknu slatko kao pesma. Gledaj je kako se mazi! ree mrava ena, okrenuvi se debeloj. A ispila bi mu krv kao zmija. uti, nakazo! ree lepotica. uti ti, ulizice! ree runa. Tri Mirilajlajeve ene se posvaae. One su se mrzele i zato ih Mirilajlaj nikad nije ostavljao sve tri nasamo. Sad im se pruila prilika da izliju svu svoju zlobu i mrnju. Debela i mrava poletee na lepoticu i stadoe da je vuku za haljinu i za kosu. Ona poe da plae i da vie. Mirilajlaje, gde si da me spase? Jane Bibijane, zar moe mirno da gleda kako me pred tvojim oima biju? Tad Jan Bibijan dojuri i poe da udara repom dve rune ene. One odjednom padoe na zemlju i ukoie se kao mrtve. Hvala ti, Jane Bibijane, ree lepotica. Spasao si me ovih runih napasti. Kakvu nagradu trai za to? Lepotice, pomozi mi, spasi me, izvedi me na zemaljski svet! Suvie trai, Jane Bibijane. Ako hoe da te spasem odavde, treba da mi neto otpeva. Mnogo volim da mi pevaju. Ako mi se tvoja pesma dopadne, bie spasen. Lepotica se nasloni na jedno gvozdeno drvo i podie svoje plave oi prema Janu Bibijanu. ekam! ree ona zapovedniki. Jan Bibijan stade ispred nje zbunjen i opinjen njenom lepotom. Neka udna, neobina snaga ispuni mu grudi. On oduevljeno zapeva.

MO PESME Jan Bibijan zapeva. I im otvori usta, grudi mu se ispunie nekom prijatnom toplinom, srce mu uzbudi elja da se vrati na zemaljski svet, duu mu ispunie uspomene na rodni grad, lepu planinu iznad njega, veliku ravnicu, njive koje se prostiru

po njoj, reku koja ih zaliva. Pred njim se pojavi ceo rodni kraj, kraj koji su njegove oi prvo ugledale, u kome se igrao sa svojim drugovima. A iznad svega toga, u njegovim uspomenama se ukaza mueniko i milo lice njegove majke, njene alosne oi, vredne ruke, kojima ga je milovala. I prve rei kojima je poeo pesmu bile su: Majko, majko, koja ali za mnom! Tvoje dete plae za tobom, hoe da doe tebi... Jan Bibijan se zatim seti svog dobrog i vrednog oca, njegovih mudrih saveta, briga i staranja. I u njegovoj pesmi su se nizale nene, lepe rei, koje su zvuale tuno. Glas mu postade snaan, prijatan i zvonak i odjeknu udnom umom. Od njega lako zabrujae gvozdene bukve. Ptice koje su uvek stajale nepokretne na njima zamahnue krilima i okrenue glave prema Janu Bibijanu. On to opazi i pesma mu postade jo toplija, tunija, nenija, puna elje za slobodom. Lepotica, koja ga je u poetku posmatrala smeei se, malo-pomalo se uozbilji, plave oi joj se rastuie. One se, pune nenosti, podigoe prema Janu Bibijanu i iz njih neoekivano potekoe suze. Iz grudi joj se ote uzdah. Jan Bibijan je i dalje pevao. Glas mu je bio sve lepi, rei snanije i smelije. Na kraju on prie korak blie i, stavivi ruku na srce, poe moleivim glasom: Divna lepotice, u tvojim je rukama moja sudbina, spasi me to bre i pomozi mi da se vratim u siromanu kuicu moje majke, kao to prolee pomae pticama selicama da se vrate u svoja gnezda! Jan Bibijan opazi kako je lepotica ponovo duboko uzdahnula. Ona podie svoju lepu ruku i odjednom uzletee sve ptice koje su stajale na bukvama. Zau se veseo cvrkut, um krila, sve se podigoe u jatu i sletee na gvozdene bukve oko Jana Bibijana. Odjednom kroz umu prostruja lak vetri. Na granama se pojavie pupoljci, za tren se razvie, pretvorie u lie i celu umu prekri svee zelenilo. Ispuni je radostan cvrkut ptica. Zau se udaljeni ubor potoka. Jan Bibijan ne prekide svoju pesmu. Zanesen, on je i dalje pevao. Iz oiju lepotice poee brzo da padaju krupne suze. Ona ustade, brzo prie Janu Bibijanu, nae se i poljubi ga u elo. Dosta, Jane Bibijane! Tvoja pesma je zagrejala moje srce. Ja sam Mirilajlajeva zarobljenica, dovedena iz zemaljskog sveta. Ja sam rob kao i ti. Tvoja pesma je probudila u meni elju za slobodom. Pomoi u ti, ali pomozi i ti meni. Rekavi to, lepotica isprui ruku i viknu: Ija, Ija! U umi se zau veseo usklik. Zau se um krila i pred Jana Bibijana slete crna vrana.

Ija, crna vrano, moja sestrice, ree lepotica dolazi kraj crnoj maiji i mi emo ubrzo biti osloboene. Odvedi Jana Bibijana do izvora ivota i ekajte me! Jane Bibijane, hajde za mnom! ree vrana i polete nisko. Jan Bibijan poe za njom Od gvozdene ume nije bilo ni pomena. Pretvorila se u lepu, zelenu umu. Lipe, bukve i breze, ozelenele kao da je divno prolee, dizale su se visoko i radosno. Umesto crnog gvozdenog peska, svud su se prostirale zelene poljane, proarane cveem. Mali izvori probijali su se kroz drvee i veselo tekli. Kad uoe duboko u umu, vrana se okrete Janu Bibijanu i ree: Jane Bibijane, ti si na spasilac. Ne gubi nadu, ali budi obazriv! Mirilajlaj je teko bolestan. Uskoro e umreti i mi emo biti slobodni. Jan Bibijan se pipnu ispod pazuha da vidi je li avolov rep jo tamo. Pred njim se uskoro pojavi velika stena, pokrivena vlanom mahovinom. Pod stenom je bio izvor, iz koga su obilno izbijali bistri i kristalni mlazevi. Oko njega je raslo razno areno cvee. Kroz cvee je iao Lju-Lju sagnut i neto traio. Kad ugleda Jana Bibijana, pobee. Ali Jan Bibijan izvadi avolov rep i viknu: Stoj! Tad vrana odlete na stenu i odande viknu: Jane Bibijane, uvaj se! Tada se Jan Bibijan okrenu i vide da se iza stene ukaza i ieze neka udna prilika. Drui, Lju-Lju stade pred Jana Bibijana. Ne traim nita, ne traim nita! ree on. Ne, ti neto trai. ta trai? ree Jan Bibijan i podie rep. Mirilajalaj je bolestan. Traim biljku ivota. Ona raste samo pored ovog izvora. Ako mu je ne odnesem, umree. A ko se tamo sakrio? upita Jan Bibijan i pokaza na stenu. Nisi sam, Lju-Lju. Lae. Da nije tamo Mirilajlaj? Kai, ili u te udariti! Lju-Lju zadrhta i pade na kolena pred Jana Bibijana. Nemoj da me bije, Jane Bibijane! Zaista, nisam sam. Tu je i Mirilajlajeva runa i strana ena, koju je on poslao da otruje lepoticu kad doe ovamo. Ona je donela opojne i otrovne biljke, koje je htela da spusti u izvor. Ne pijte iz njega! Odlazi, Lju-Lju! ree Jan Bibijan. Lju-Lju se podie, pogleda unaokolo i pojuri iz sve snage. Jan Bibijan pogleda iza stene. Sakrivena iza stabla jednog drveta, stajala je tamo runa i strana arobnjakova ena. Njene zelene oi gledale su zlobno.

UMRO JE MIRILAJLAJ Kad je Jan Bibijan iupao tri dlake iz arobnjakove brade, Mirilajlaj ostade nepomian. Snaga ga napusti. Njegova vraanja nisu delovala i zapovesti nisu izvravane. Njegova zarobljenica lepotica osloboena je maije snagom pesme Jana Bibijana. Ali kud je ona iezla? Jan Bibijan se osvrtao unaokolo i ekao da doe, kad vide runu enu, koja ga je vrebala iza stene, vrati se. Nakaza pojuri za njim. Jan Bibijan sede na kamen pored izvora ive vode i zamisli se. ekao je lepoticu. Njene rei, koje mu probudie nadu, inile su ga nestrpljivim. elja da se spase iz ovog prokletog carstva maije zagrevala mu je duu. Pognute glave sedeo je pored izvora i razmiljao. Ali odjednom se pred njim ukaza neka senka. On die glavu. Nakaza se tiho prikrala i ispruenih ruku i rairenih prstiju pribliila njemu. Jan Bibijan se sae, zahvati rukom vodu iz izvora i pokropi lice rune ene. Ona odjednom zakreketa i pretvori se u abu. Poe da skae prema vodi, ali je Jan Bibijan udari nogom, ona odskoi daleko, udari o kamen i rasprsnu se. Iz nje istee zelena voda koja je imala gadan zadah. Na tom mestu odmah iznie visoka zelena biljka. Jan Bibijan je poznade bio je to duvan. Uto se iz ume pojavi druga Mirilajlajeva ena, koja nije bila ni runa ni lepa, ali je imala zao pogled. Rairila je mreu, slinu ribarskoj, i spremala se da je baci na Jana Bibijana. Ali on se sae, zahvati opet rukom vodu i pokropi joj lice. Ona se odjednom pretvori u zmiju, isplazi jezik, zaita i poe na Jana Bibijana. On se uplai, zgrabi kamen i razbi joj glavu. Iz nje istee uta voda i na tom mestu odmah nikoe otrovne peurke. Tada Jan Bibijan zau pesmu koja se razlee umom ivo, veselo i dobro, pribliavajui se i postajui sve jasnija. I lepotica se pojavi u divnoj beloj haljini. Plava kosa joj je padala do zemlje. Na glavi je imala venac od belih rua, a u ruci kitu zdravca i bosiljka. Kad ugleda Jana Bibijana, ona prekide pesmu i nasmeja se. Zatim potopi kitu u izvoru ive vode i stade da kropi unaokolo. Tada ptice sletee s grana i pretvorie se u decu, deake i devojice. uti i poi za mnom! ree lepotica Janu Bibijanu, izvadi iz irokog rukava sud, napuni ga vodom iz izvora i krenu napred. Jan Bibijan poe za njom, a za njim svi deeci i devojice, koji su doskoro bili ptice. Oni slono zapevae divnu pesmu. Lepotica je ila napred, zamakala kitu u sud sa ivotvornom vodom i kropila unaokolo umu. I sve ptice u umi pretvarale su se u decu deake i devojice, pridruivali se povorci za Janom Bibijanom i pevali s ostalima.

I umu obasja sunce i ispuni je neka radost Oni su dugo ili. I kud god bi proli, sva bi se uma preobraavala i izbijao nov ivot. Najzad se pred njima pojavi mrani, gvozdeni Mirilajlajev dvorac. Lepotica zastade pred njegovim vratima i pokropi ih ivom vodom. Vrata se otvorie. Jan Bibijan i lepotica uoe, a svi ostali ostadoe napolju. Lepotica je prskala ivom vodom gvozdene zidove; oni su se ruili pod ivotvornim kapljicama i otkrivali dvorane jednu za drugom. Odjednom pred njima sve ieze i ukaza se visok most iznad stranog bezdana. Most je vodio u peinu na vrhu nepristupanih stena. Lepotica i Jan Bibijan preoe preko mosta i ubrzo se naoe pred peinom. Lepotica pokropi ulaz ivom vodom. Kamenje se razdvoji i otkri jednu salu. Na sredini je bila postelja na kojoj je leao Mirilajlaj. Kad ugleda Jana Bibijana i lepoticu, Mirilajlaj poe da pravi rukama neke znakove vraajui. Micao je usnama kao da hoe da vikne, ali mu iz usta ne izie nikakav glas. Lepotica zamoi kitu u sud s vodom i poprska Mirilajlaja. Veliki arobnjak se odjednom pretvori u ogromnu meinu. Jan Bibijan je udari nogom. Ona se rasprsnu i iz nje istee neka ukasta tenost, koja jako zamirisa na piritus. Kroz umu se razlegoe radosni i sveani uzvici: Mirilajlaj je umro! Veliki arobnjak je umro! Njegovim arolijama je doao kraj! Ti sveani glasovi su se razlegali kao odjek hiljade vodopada. Lepotica se tada okrenu i ree: Jane Bibijane, spaseni smo! I ona poe natrag. Jan Bibijan krenu za njom. Visoki most je nestao i pred njima se prostirao beskrajan, lep i ravan put koji je vodio kroz umu. S obe strane ovog puta videe male ljuljuie, kao nebrojenu vojsku, a izmeu njih, na putu, kleei na kolenima, plakao je Lju-Lju. Ti plae, Lju-Lju. ali za velikim arobnjakom ree lepotica, pogledavi ga strogo. Ne, ne moleivo ree Lju-Lju. Mi smo nekad bili marljivi mravi. Nai mravinjaci, izgraeni naim radom, bili su u zelenim umama i u njima smo sreno iveli. Veliki arobnjak Mirilajlaj pretvorio nas je u oveuljke i nainio svojim slugama. On je umro. Mi sada ostajemo jadni oveuljci, nesposobni za bilo ta. Koliko bismo eleli da opet postanemo mravi i da naemo naputene mravinjake! Lepotica zamoi kitu cvea u vodu, poe izmeu oveuljaka i irokim zamahom ruke sve ih pokropi. Oni se odjednom pretvorie u male mrave i stadoe da mile ivo i radosno.

OPET NA ZEMALJSKOM SVETU Jan Bibijan je iao za lepoticom, koja je sve oko sebe prskala ivom vodom. Odmah se sve preobraavalo, sve je oivljavalo. Gvozdeno drvee se pretvaralo u lepe bukve i hrastove, zaodevalo se zelenim liem i veselo umilo. Crni gvozdeni pesak blistao je kao zlato. Mrtvi komadi gvoa postajali su stene pokrivene mahovinom. Tamni oblaci koji su se nadnosili nad tim zaaranim svetom beali su i iezavali. Pojavljivali su se delovi plavog neba. A Jan Bibijan i lepotica su ili, ili... Negde daleko, daleko ukaza se na horizontu, kao san, modar jedva primetan obris planine na ijim se visokim vrhovima belasao sneg. A iznad svega zablista sunce. Eno naeg sveta, eno nae zemlje! ushieno zavika Jan Bibijan, sae se i poljubi lepotici ruku. Hvala ti, spasiteljko moja! Ja treba tebi da zahvalim, Jane Bibijane. Svojom odlunou i neustraivou ti si mene spasao. I ja sam sa zemaljskog sveta. Ja sam kerka pomorskog oficira. Zovem se Lijana. Jedne strane noi Mirilajlaj izie iz mora i ote mene i moju malu sestru Iju. arobnjak uze mene za enu, a Iju pretvori u crnu vranu. Boe moj, gde li je ona sad? Lepotica stade, pogleda unaokolo i viknu: Ija, Ija! I eno, crna vrana dolete i spusti se lepotici na rame. Lijana zamoi kitu cvea u ivotvornu vodu i pokropi je. I vrana odjednom postade lepa devojica. Ona zagrli sestru, priljubi se uz nju i zaplaka od radosti. Draga sestro, dobra Lijana! Spasene smo, spasene smo! ... Da, draga Ija, raduj se! Ija se zatim okrete Janu Bibijanu i kroz suze radosnice ree: Jane Bibijane, bila sam uvek uza te. Trudila sam se da ti pomognem, ali arobnjakova mo me je zadravala i, kad god sam uspela da te vidim, on me je stavljao na muke. Hajdemo, hajdemo bre! ree Jan Bibijan diui oi ka dalekoj planini. Lepa Lijana, Jan Bibijan i mala Ija krenue opet napred. Ubrzo izioe na veliko polje i pred njima se ukaza velika reka. Ali ta reka je bila mrtva. Voda je bila pretvorena u gvoe, obale mrtve, a jedan nepomian amac s okamenjenim laarima stajao je na njoj. Iza te reke se prostirala iva zemlja, videla su se sela, putevi. Po poljima su pasla stada. ula su se zvona, videli se radnici. Jan Bibijan, Lijana i mala Ija, drei se za ruke, preoe brzo preko mrtve gvozdene ruke i stupie na ivu zemlju.

Lijana se okrenu i poprska reku ivom vodom. Talasi se odjednom pokrenue, zapljuskae i zaumie. Obale se okitie travom, bunjem i zelenim drveem. Ptice zapevae. amac brzo zaplovi, mladi laari oivee, zaveslae i zapevae: Mi mladi smo mornari, kapetan nas je poslao da rekama plovimo i Lijanu traimo. Ona je na ovom svetu najlepa devojka bila, oaran njenom lepotom arobnjak ju je oteo. Lijana u pesmu i stade. Srce joj snano zakuca. Radost joj obuze duu, radost to nije zaboravljena. Ona potra obali reke i rukom mahnu laarima. Oni spustie vesla i okrenue se njoj. Tada ona zapeva: Evo me, ja sam Lijana, stojte, mladi laari, primite me u amac svoj, hrabri mladi mornari! Kad ue Lijaninu pesmu, mornari veselo uzviknue i priterae amac uz obalu. Lijana se okrete Janu Bibijanu i oi joj se napunie suzama. Zbogom, Jane Bibijane! Ovaj e me amac odvesti kui. ista je zemlja na kojoj stojimo. Lako e nai put. Ja te nikad neu zaboraviti. Uvek u te se seati, Jane Bibijane, ree Ija. Ako eli da postane mornar, hajde s nama, na more. Na otac e te primiti na svoju lau. Mornar! Ja elim da neto postanem ree Jan Bibijan, zatim se zamisli i dodade: Lepo je biti mornar. Ali najpre treba da naem svoju glavu i da vidim svoje sirote stare roditelje, koji tuguju za mnom. Zbogom, Jane Bibijane! ree Lijana i skoi u amac. Zbogom, Jane Bibijane, seaj se i ti mene! viknu Ija, pa i ona uskoi u amac. Laari zaveslae, amac se otisnu od obale i zaplovi rekom. Jan Bibijan ostade sam na obali. Dugo je pogledom pratio amac koji se udaljavao. Lijana i Ija su mahale rukama, dok se ne izgubie u daljini. Jan Bibijan se osvrnu unaokolo. Bio je sam na pustoj obali. Ali se vie nije plaio. Samo je alio za drugaricama i nije mu se naputala obala na kojoj su se rastali.

Umoran, on stade pored reke i zaplaka. U dui mu postade toplo, svetio i lepo. Suze su spirale i istile sve zlo koje je prolo kroz nju i on se razvedri. Malo-pomalo sunce zae, pade mrak, sa reke zastruja hladnoa. Jan Bibijan opazi da je ve no. Ustao je i uputio se nasumce prema dalekoj planini koju je video u toku dana. Iao je velikim poljem. Svuda unaokolo bilo je tiho i pusto. U travi se ocrtavala uska utrvena staza. Jan Bibijan krenu njome. Nebo je bilo osuto zvezdama, zvezdama koje Jan Bibijan odavno nije video. Gledao ih je i radovao se. Na stazi pred njim odjednom neto promae. Jan Bibijan se zagleda. U blizini je bilo neto, ali ta to nije mogao da vidi. On se priblii. Tamo, pored staze, na usamljenom golom kamenu neto se micalo. Ptica ili ovek? Ko je? viknu Jan Bibijan. Ja sam, ja odgovori uplaeno jedan drhtav glas. Janu Bibijanu se uini da poznaje taj glas. Gde ga je uo? Ko si ti? otro ponovi Jan Bibijan. Ja sam Fjut, tvoj najbolji prijatelj. Fjute, Fjute, to si ti? obradova se Jan Bibijan. ta radi tu? ekam te, Jane Bibijane. He, otkad te ovde ekam! Radujem se to te opet vidim. Jan Bibijan prie. Na kamenu je zaista sedeo Fjut. Dva stara prijatelja pruie jedan drugom ruku. Siroti Fjut! pomisli Jan Bibijan, zagledavi dobro svog starog prijatelja.

STARO PRIJATELJSTVO I pored zla koje mu je Fjut naneo, Jan Bibijan je zaista imao zato da ga ali. Fjut je jadno izgledao. Mrav, slab, propao, ugaenih oiju, izmuenog i tela i duha, pruao je alosnu sliku i liio na neku nedogorelu krpu, izvaenu iz zapaljenog smetlita. Na njegovim malim rogovima bile su neke gadne izrasline, a koa proarana sivim liajima, koji su ga jako svrbeli te se stalno eao. Noge pune uljeva liile su na magarea kopita, a na mestu gde mu je bio otkinut rep bila je iva i otvorena rana, zagaena muvama i crvljiva. Fjute, na ta to lii? uzviknu Jan Bibijan. ta se s tobom dogodilo?! Iz avolievih oiju potekoe suze, on zadrhta, kao da ga proima strana hladnoa, i zaplaka jecajui bolno. Hteo je neto da kae, ali ga glas izdade. Janu Bibijanu bi ao starog prijatelja, pa mu ree s prijateljskim saueem: Ne plai, Fjute, umiri se! Sigurno si mnogo patio. I ja sam mnogo patio. Ali sam pobedio i spasao se. Ne gubi nadu!

avoli die oi prema Janu Bibijanu i pogleda ga tako alosno da se oi njegovog starog prijatelja napunie suzama. Jane Bibijane, jedva progovori Fjut otkako sam se rastao s tobom i ti mi odnese rep, postao sam najnesrenije bie na svetu. Bio sam podvrgnut stranim kaznama avolskog suda. Prezren i omrznut od svih, na moju glavu sruila se sva avolska zloba i mrnja. Pekli su me na vatri, kuvali u kazanu, boli me ranjevima, jedva sam uspeo da pobegnem. Ali, avaj, zbog mene nastrada moj stari otac. Sad jadnik visi na drvetu, obeen za noge, a pod glavom mu se dimi vatra, zaguljiva od gadnog mirisa. Tako e on tamo da visi dok se ja ne vratim da izdrim kaznu... O, Jane Bibijane, ne mogu se vratiti dok ne naem svoj rep. Dugo sam lutao i traio te. Znao sam da si iv, da e mnogo patiti dok nosi sa sobom moj rep, ali da nee nastradati. Da, znao sam da si iv, ali nisam znao gde si, jer otkad si mi otkinuo rep, izgubio sam mo da oostajem nevidljiv, da letim kao ptica, da idem po svetu kao duh. Postao sam bednik. Ostala mi je samo sposobnost da se pretvaram u alosnog prosjaka i da od ljudi traim milostinju. Milostinju najomraenije dobroinstvo za avole, koji su gotovo uspeli da je uklone iz ljudskih srca. I eto, sad opet stojim pred tobom, Jane Bibijane, moj stari prijatelju, stojim kao prosjak i molim milostinju. Hoe li biti toliko velikoduan da da milostinju detetu avola koji vodi borbu s ljudima da im oduzme sve dobro to se rodi u njihovim srcima?... Fjut se opet zagrcnu od suza i stade da jeca. ta hoe od mene, Fjute? Kako mogu da ti pomognem? Kako mogu da te spasem iz tog oajnog poloaja? Vrati mi rep, Jane Bibijane! moleivo ree Fjut. A moja glava, Fjute? Jesi li zaboravio da si moju glavu zamenio glavom od blata? Ti hoe svoj rep, a ja hou svoju glavu. Blatko je iv, Jane Bibijane, on ide s tvojom glavom. Sreo sam ga. Ali dok sam bez repa, nemam moi da ti vratim glavu. Fjute, da me ne lae! Sigurno su te poslali da me opet zavede i da mi nanese jo vee zlo. Ne verujem ti. Ima pravo da mi ne veruje, Jane Bibijane. Tako sam podlo postupio s tobom, ali i ti si mene estoko kaznio. Ma koliko da te alim, Fjute, ne mogu ti dati rep dok ne dobijem svoju glavu. A tvoj rep je kod mene. Evo ga. Jan Bibijan gurnu ruku pod miku da izvadi rep, ali se zaudi kad umesto njega izvadi kitu cvea kojim je Lijana prskala ivu vodu. Pri rastanku, kad su se pozdravljali, Lijana ju je gurnula pod ruku, a on to nije ni opazio. Cvetii su se zatvorili i u svakom od njih nalazila se po jedna kapljica ivotvorne vode. To nije moj rep ree Fjut. Ali Jan Bibijan se obradova kad ugleda tu kitu. Ona ga podseti na Lijanu i Iju.

Lijana mi je nije tek onako gurnula pod miku, pomisli on. Zatim, poto sakri kitu, gumu ruku pod drugu miku i izvadi rep. A-a-a sinu od radosti Fjut. Jane Bibijane, daj mi ga, molim te, daj mi ga! I Fjut prui drhtave ruke prema repu. Ali Jan Bibijan ga savi i ponovo skloni. Jane Bibijane, daj mi repi! zavapi Fjut i pade na kolena. Da naemo Blatka, pa onda ree Jan Bibijan. Jane Bibijane, daj mi repi, vrati mi moju mo, zaklinjem ti se da u samo tada moi da ti vratim glavu! A ako hoe da te do kraja sluam, iupaj iz njega i zadri samo jednu dlaku. Dok je ona kod tebe, morau da ti budem rob i sluga. Videemo, Fjute! Sad da naemo Blatka! Hou da vidim svoju glavu. Dobro, Jane Bibijane, ali ja sam nemoan, ne mogu da idem. Treba dugo da se putuje. Ii emo polako, Fjute. Dobro ree avoli i uzdahnu. Kuda? upita Jan Bibijan. Na istok ree Fjut i prui ruku prema horizontu, iza koga se dizalo sunce. Ali ono je bilo jo daleko. Bez rei Jan Bibijan krenu za njim. Dugo su ili utke. U elji da nae svoju glavu, Jan Bibijan je iao bodro i brzo. Kad se posle dueg vremena osvrnuo, vide da je Fjut zaostao i da jedva ide. Jan Bibijan ga saeka. Jesi li se umorio, Fjute? Strano! Jan Bibijan se sae, dohvati ga kao krpu i uprti na lea. I uhvativi ga za obe ruke, poe napred. Drao ga je za ruke da mu Fjut ne bi ukrao rep. Jan Bibijan je iao jo bre. avolia nije ni oseao na leima. Toliko je, siromah, omraveo. Kako ivi Blatko? upita Jan Bibijan preko ramena. On nosi tvoju ivu glavu, ali telo mu je od blata, niti jede, niti pije. Kao neka udna ivotinja luta po umama, spava, lei i opet luta. Tvoja glava, koju nosi, stalno misli na tebe. Kad mu se telo sasui, Blatko se okupa da ga skvasi i opet luta. Ali se boji kie. Strah ga je da se ne raspadne. Jan Bibijan ne ree nita. Mislei na svoju glavu, jo vie pouri. U zoru, kad izgreja sunce, stigoe do jedne reke. Jan Bibijan skide Fjuta s lea i ree: Da se odmorimo! Jo nisu ni seli, kad Fjut podskoi od radosti i uhvati Jana Bibijana za ruku. Pogledaj iza onog buna! Jan Bibijan napree oi.

Iza buna je jedan deak svlaio odelo i spremao se da se kupa. Kad zau um, okrenu se. Jan Bibijan sav pretrnu. U licu tog deaka on poznade svoje nekadanje lice. Blatko! tiho proapta Jan Bibijan Fjutu na uho. Blatko ree Fjut i stavi prst na usta.

JAN BIBIJAN NALAZI SVOJU GLAVU Kad bi se Blatkovo glineno telo sasuilo, on bi skakao u reku da ga ovlai, jer bi inae ispucalo, a onda su ga te rane bolele, mada iz njih nije tekla krv. Jan Bibijan i Fjut posmatrali su Blatka vrlo radoznalo. Jan Bibijan je bio uzbuen. Njegova glava je bila ista kao i ranije, samo ju je Blatko doveo u red. Kosa je bila oeljana i zaglaena, lice isto. Jane Bibijane, sad je prilika da dobije svoju glavu ree Fjut. Daj mi samo rep i ja u sve udesiti; pouri, jer Blatko ne stoji dugo u vodi! On se boji vode, jer ga je strah da se ne istopi. Fjute, zakuni se da me nee prevariti! Kunem se!... U tvoga starog oca. Kunem se u mog starog oca! Jan Bibijan zavue ruku pod miku i izvadi rep. Fjut prui ruku da ga uzme, ali se Jan Bibijan odmae. Iupau jednu dlaku iz njega. Iupaj ree nestrpljivo Fjut. Jan Bibijan iupa jednu dlaku s kraja repa i prui ga Fjutu. Fjut, sav uzdrhtao od radosti, zgrabi rep i zalepi ga na jo otvorenu ranu. Rep se zalepi i odmah zaraste. Fjut se odmah preobrazi. Njegova koa, pokrivena liajima i pegama, postade sjajna, ubuali rogovi se oistie i uspravie, oi mu ivo i veselo zablistae. Podskoi od radosti i htede da uzvikne, ali mu Jan Bibijan zapui usta. uti, da ne uplaimo Blatka! Hvala ti, Jane Bibijane, hiljadu puta ti zahvaljujem! Spasao si me. Ja sam od avolskog roda i teko bih ti vratio dobro za dobro da nije dlake koju si iupao iz mog repa... Uto zapljuska voda. Blatko je skoio u reku i plivao, uzvikujui od zadovoljstva. Svlai se brzo, Jane Bibijane! viknu avoli. Jan Bibijan brzo zbaci odelo. A dlaku koju je iupao iz avolovog repa veza oko ruke kao grivnu Plaio se da je Fjut ne ukrade. Kitu cvea koju mu je Lijana ostavila sakri ispod odela.

Gotovo! ree on tiho. Za mnom! viknu Fjut i skoi u reku. Jan Bibijan skoi za njim. Blatko, koji se ve spremao da izie, vrisnu uplaeno i htede da pobegne na drugu obalu. Dve glave se pogledae. Uto Fjut uhvati Blatka za jednu nogu. Pusti me! Pusti me! uzviknu Blatko. Jao, pusti me, istopiu se, udaviu se!... I Jan Bibijan dojuri i uhvati Blatka za ramena, pritisnu ga i zagnjuri celog u vodu... Blatkovo glineno telo poe da se razmekava. On je vritao i molio da ga puste. U tom trenutku Jan Bibijan oseti kao da mu neki no pree preko vrata. Njegova glinena glava kao da omeka. Odjednom se i Blatku i Janu Bibijanu glave odlepie od tela. Fjut ih brzo razmeni i Jan Bibijan iskoi iz vode sa sopstvenom glavom. A Blatko, kome je prilepljena glinena glava to ju je Jan Bibijan tako dugo nosio, ostade nepomian u vodi, tuno gledajui Jana Bibijana. Fjute, izvadi ga, izvadi ga brzo! viknu Jan Bibijan, saalivi se na sirotog Blatka, koji je toliko uvao njegovu glavu. ta da radimo? On nam vie nije potreban. Izvadi ga! naredi Jan Bibijan. Fjut obuhvati obamrlo Blatkovo telo pa ga iznese na obalu. Ono pade na zelenu travu, razmekano i nepomino, s oputenim rukama. Ali glava, koju je tako dugo nosio Jan Bibijan, primila je ivot od njegovog ivog tela. Ona se okrenu Janu Bibijanu i moleivo upravi svoje oi na njega. Jan Bibijan se doseti. Uze brzo kitu cvea koju mu je Lijana ostavila i snano zatrese njome iznad nepominog Blatka. U aicama cvea ostale su skrivene kapljice ivotvorne vode. One se kao sitan prah rasue po glinenom ukoenom telu, koje se tre, oive i Blatko brzo skoi na noge. On potra i zagrli Jana Bibijana. Oi mu se napunie suzama i on zaplaka od radosti: Jane Bibijane, hvala ti!... Oseam krv u ilama i ivot u telu. Oseam kako mi srce kuca. Ti si me oiveo, Jane Bibijane, hvala ti!... Jan Bibijan je bio srean. Naao je svoju glavu. On je opet on. Ponovo vraena u ivot posle toliko stradanja, njegova dua je treperila ushiena neim lepim, beskrajno lepim. On ponovo ugleda svet i vide koliko lepote ima u njemu, kako je ivot lep, kako je slatko nositi sopstvenu glavu na vratu. On preskoi granicu izmeu zla i dobra, i prvi lik koji mu se pojavi u seanju bila je majka i uz nju stari otac. Obuze ga neodoljiva elja da ih to pre nae, da ih vidi. Jan Bibijan brzo izvadi dlaku koju je iupao iz Fjutovog repa i prui mu je.

Fjute, idi svojim putem! Ja sam nauio ta je zlo i dobro i sad imam snage da se borim sa zlom Ako pokua da me iskuava, znaj da e biti pobeen i opet e ti biti otkinut rep! Reci svim avolima u vaem mranom carstvu da u ja nauiti ljude gde je vae slabo mesto. Beskrajno radostan, Fjut zgrabi dlaku iz ruku Jana Bibijana, pokloni se i ieze. Jan Bibijan i Blatko ostadoe sami. Oni krenue na istok. Nedaleko, pred njima se pruila rodna, poznata planina, a tamo u poljima, usred zelenila, belela se rodna varoica. Usred nje se visoko uzdizao crkveni zvonik. Zvona sveano zabrujae. Jan Bibijan isprui ruke i uzbueno kliknu: Mama, majice, vraam se, vraam se tebi! I uhvativi Blatka za ruku, ree: Hajdemo ... Eh, moj siroti tata-grnaru, ree Blatko i ja se vraam tebi. Hou da budem tvoj pomonik i oslonac u starosti. I obojica se brzim koracima uputie svojoj rodnoj varoici.

DRUGI DEO

JAN BIBIJAN NA MESECU

JAN BIBIJAN POSLE POVRATKA IZ ZAARANOG CARSTVA Jan Bibijan se vratio u svoj rodni grad gotovo sasvim odrastao. Napunio je petnaest godina. Sve to je preiveo, iskuenja koja je savladao, snaga i odvanost koje je pokazao uinili su ga pametnijim i ozbiljnijim. Beskrajno radostan vrati se on pod siromani oinski krov i obilne suze njegove majke oistie mu duu. Plaui, Jan Bibijan zatrai od roditelja oprotaj za bol i patnje koje im je naneo i zakle se da e ubudue biti najbolji mladi u gradu. Obue isto, pristojno odelo, uredno se oelja i vie nije iao bos i gologlav. Jo prvih dana po dolasku poe da pomae starome ocu. Ili su sa magarcem u umu i donosili drva, koja su prodavali na pijaci. Zavoleo je rad. Ko god je poznavao Jana Bibijana kao nestano i nevaljalo dete, gledajui ga sada, nije mogao da se naudi. Niko nije znao za njegove doivljaje. Svi su mislili da je bio u nekom dalekom gradu na radu ili u nekoj koli. Jan Bibijan je bio veseo, vedar, potovao je svakog i bio je vrlo ljubazan i prema poznatima i prema nepoznatima. Gotovo svi stanovnici grada su ga zavoleli i isticali kao primer. Jan Bibijan je stekao mnogo prijatelja meu svojim vrnjacima i postao im kao neki stareina. Najbolji prijatelj Jana Bibijana bio je Blatko. I on je porastao kao Jan Bibijan i radio je u grnarnici svoga oca. Nije se mnogo druio s drugim deacima. ak ih je izbegavao. Ali je zato voleo da s Janom Bibijanom ode u okolinu grada, da na poljani sednu u hlad nekog drveta i razgovaraju. Tamo je Jan Bibijan nadugo i nairoko priao o svojim doivljajima.

esto je govorio: Da, Blatko, mnogo sam preiveo i mnogo nauio. Izmenio sam se. Sad sam kod roditelja. ao mi je kad ih gledam kako bedno ive. A kad pomislim da e i moj ivot biti takav, uasavam se. Veruj mi, ne bih mogao da ivim kao oni, i to ne elim. A eto, ne znam ta da radim. Kojim putem da krenem. Blatko bi se zagledao u duboke pametne oi svog prijatelja, koje bi se rastuile dok je to govorio, i ne bi znao ta da mu kae. Ne, treba neto da nauim govorio je Jan Bibijan. Treba da nauim neki zanat. ao mi je to ne mogu da idem u kolu. Ali zanat mogu da izuim ... Reci mi, Blatko, koji zanat da uim? Postani grnar, kao ja ree naivno Blatko. Onda emo nas dvojica otvoriti radionicu i nikad se neemo razdvajati. Taj zanat mi se ne svia ree iskreno Jan Bibijan. Neto drugo me privlai ni sam ne znam ta... Kad uvee legnem da spavam na ardaku, oi mi se podiu ka zvezdanom nebu ... Kolika daljina, koliko prostranstvo!... Dua mi se vine tamo. A kad izie mesec, pun, okrugao, ini mi se tako blizak i poznat kao da sam tamo roen, i neto me vue da odem onamo. Blatko je gledao prijatelja, njegov zamiljeni izraz, razumeo njegovu misao i blaeno se osmehivao. Verovao mu je i zato mu ree drugarski: Jane Bibijane, ako se odlui da ide na Mesec, povedi i mene. Bi li ti poao? upita ozbiljno Jan Bibijan, uhvativi prijatelja za ruku. S tobom svuda, Jane Bibijane! odgovori Blatko, a zatim upita; A kako misli da tamo odemo? Da naemo opet avolia Fjuta, moda bi nam on pomogao. Ne elim vie da imam posla sa avolima, Blatko. Ja matam da napravim neku naroitu mainu za letenje, ne balon niti avion, ve neto drugo, monije i bre. Kako e da je napravi, Jane Bibijane? Trebalo bi da bude tehniar. Da, ree Jan Bibijan eleo bih da budem tehniar. Oi mu zablistae. Jan Bibijan i Blatko su do mraka sedeli na svom omiljenom mestu i razgovarali. Na visokom nebeskom svodu pojavie se zvezde, zasijae, zatreptae. Ubrzo se na istoku ukaza meseev krug i obli mekom plaviastom svetlou celu okolinu. Planina se uzdizala kao crno privienje nekog dinovskog udovita, a iznad nje poe da se penje mesec. Nastala je neobina tiina. Jan Bibijan isprui ruku prema nebu i ree: Eno ga, Blatko ... Tamo u te odvesti. Tamo sigurno ima ivota i ljudi, kao na naoj Zemlji, koja je meseeva roena sestra. Bie zanimljivo, je li? Blatko se priljubi uz prijatelja i, uplaen i zadivljen velianstvenim prizorom neba osutog zvezdama, jedva izusti: Da...

KOD MAJSTORA FRANCA Usred grada, na mestu gde je bila pijaca, kafane, radnje, spomenik, velika esma, i gde su se zaustavljali automobili, nalazila se i tehnika radionica Franca Tehnike. Po imenu biste mogli pomisliti da je taj ika Franc bio stranac, Francuz ili Nemac. Ne. Franc je bio isti Bugarin, iz istoga grada. Pravo ime mu je bilo Ivan Opanak. Lutao je mnogo po svetu, a najdue je boravio u Francuskoj, gde je izuio zanat. Znao je dobro francuski jezik, zato su ga graani nazvali Franc Franc Tehnika. Francova radionica bila je u jednoj velikoj prostoriji koja je nekad sluila za potkivanicu. Pred vratima radionice nalazili su se, ko zna otkad, svi mogui delovi raznih maina, zupasti tokii, slomljene gvozdene osovine vagona, velike prazne granate, komadi ina, veliki parni kotao i svakojaki delovi raznih maina, pokupljenih ko zna gde. Dva pranjava prozora bila su puna raznih sitnica, rasklopljenih asovnika, delova bicikla, komada avionske elise, primusa, elektrinih baterija, delova gramofona i jo mnogo ega. Sve te udne stvari privlaile su radoznalu decu, koja su se tu okupljala i ivahno objanjavala upotrebu svih tih raznih predmeta prepirui se o tome koji je deo od koje maine. Prepirke je reavao Franc, kome su se deca esto obraala. Ovo, rekao bi on s osmehom, saginjui glavu da bolje pogleda preko naoara ovo je potkovica konja Kraljevia Marka. A ovo, Franc? To je gromobran sa Vavilonske kule. A ta je ovo? To je komad sablje Don Kihota. To je dugme sa Mojsijevoga kaputa. A ovo je sat cara Solomona. Franc je bio dobroduan i veseo ovek, voleo je da se ali i radovao se deci. Franc se u sve razumevao i tehniku je dobro poznavao. Ma kakva maina da se pokvari u gradu ili po selima, pozivali su njega. Popravljao je ivae maine, mlinove, motore, vralice, bicikle, asovnike i automobile. Dok je jo bio mali, Jan Bibijan je voleo da se zaustavlja pred Francovom radionicom i da posmatra uda izloena u prozoru i one neobine gvozdene skelete i delove rasklopljenih maina. Kad mu Blatko ree da treba da ui tehniku da bi umeo napraviti mainu kojom bi mogao da ode na Mesec, Jan Bibijan se odmah seti Franca. Da li bi mogao da radi kod Franca? Jan Bibijan proveo je nemirnu no. elja da ode na Mesec oivela je u njemu i ispunila mu duu. Stao je da kroji planove za tu neobinu mainu kojom e odleteti. Kod Franca bi mogao mnogo da naui. Ali u glavi mu sinu druga misao. Ah, da je tu Fjut mali avoli! S njim bi Jan Bibijan otiao bez ikakve maine...

Franc ili Fjut! Ne, nikad vie s Fjutom! Vie ne elim da imam posla sa avolima. Sad u da idem napred, sopstvenom snagom i sposobnou, pa bilo ta bilo. Jednog dana Jan Bibijan rano ujutru ode do Francove radionice. Zaustavi se podalje od nje oklevajui da ue. Franc je ve bio u poslu. Pred radnjom je stajao neki kamion i on ga je obilazio s alatom u ruci, zagledao motor, legao ispod njega, gurao neto pod tokove i s vremena na vreme ulazio u radnju da uzme kakav drugi alat. Na trgu jo nije bilo prolaznika. Samo je pred nekom kafanom sedeo poneki zanatlija i srkao kafu. Jan Bibijan se dugo vrteo oko Francove radionice. Gradski asovnik otkuca osam i po. Jan Bibijan se tre. Osvrnu se neodluno unaokolo i krenu kui. Ali odjednom se vrati, kao da ga neko povue. Neodlunim koracima doe do radionice. Dobro jutro, Franc, ree i utivo skide kapu. O, ta radi, Jane Bibijane, gde si? Pa mnogo si porastao! poe Franc i zatim dodade: Sluaj, Jane Bibijane, de pomozi mi malo. Pridri poklopac s ove strane ... Jan Bibijan utke i spremno prihvati limeni poklopac motora, a Franc se sae i skoro zabi glavu unutra. Vie ne vidim, avo ga odneo! Ne mogu vie da se sluim ovim naoarima ree on. Treba da ih promenim... E, a ta ti radi, Jane Bibijane? Gledam te, dopada mi se. Postao si dobar deak! Jan Bibijan pocrvene, ali nita ne odgovori. Stideo se. Kakav si mangup bio! Sea li se koliko sam te puta terao odavde? ... A sad, radi li gde? Ne odgovori Jan Bibijan. Sad pomaem ocu, ali bih eleo da naem posao. Hteo bih da izuim zanat. Lepo, lepo, Jane Bibijane, ree Franc i paljivo pogleda preko naoara. Kaem ti sad mi izgleda drukiji! Da li bih mogao da stupim kod tebe, ikaFranc? Da me osposobi za tehniara? Samo ako hoe, sinko moj, ree Franc roditeljski. I ako eli ... Meni treba jedan takav egrt. Hou, kako da neu ree Jan Bibijan obradovan. Onda uzmi i opai ovu kecelju, pa na posao! ... I tako Jan Bibijan stupi na rad kod Franca i stade od svega srca da pomae i da ui. as je u kovanici podizao teki eki i zajedno s Francom kovao usijano gvoe, as je gvozdenom mainom buio neku rupu, as se vozio sa oferima da probaju kola, as

je lepio gume, as po kuama postavljao elektrinu mreu. Posao mu je iao od ruke, imao je bistar um i vete ruke, i brzo je ulazio u tajne raznih motora i maina. Franc ga je voleo, hvalio se i ponosio njime. Uvee, posle sedam asova, kad bi zatvorili radionicu, i praznikom Jan Bibijan i Blatko su se sastajali i odlazili u etnju po polju. Jan je sve ee matao o tome da se popne na Mesec. U glavi su mu se raali mnogi planovi, koji su ga podsticali na rad. Blatko, govorio je prijatelju potpuno sam upoznao automobilski motor. Prosta stvar, ali je divno smiljena. Sve izmereno, sve doterano do najsitnijih pojedinosti... Ali moglo bi se izmisliti i neto drugo... Majstor ima gomilu knjiga u kojima su opisane razne maine. Ima neobinih stvari. Samo napisano je na francuskom ... Blatko je sa uenjem sluao Jana Bibijana i gutao svaku njegovu re. Naui francuski, Jane Bibijane! Da, nauiu. Videe, nauiu. A hoemo li ii na Mesec, Jane Bibijane? Ii emo, Blatko, budi siguran... Uvee, kad je bio pun mesec, Jan Bibijan je izlazio u baticu i posmatrao nebo. Okrugli mesec se polako pomaljao iza planinskih vrhova, prvo crven, zatim je postepeno bledeo, dok se ne bi podigao i naao usred zvezda. Na njemu su se videle senke, sline udnovatim crteima, koje su postajale sve tamnije, a uti krug se sve otrije isticao. Jan Bibijan nije skidao pogled s njega. Oi bi mu zasuzile od naprezanja i ponekad bi mu se uinilo da ispred meseca zastaje i zasenjuje ga lik maloga avolia Fjuta. Jan Bibijan bi se stresao. Da, s Fjutom bih poao ve sad rekao bi on i uhvatio se za elo. I u glavi bi stale da mu se roje razne misli. Jan Bibijan se pitao: Franc ili Fjut?

STARI PRIJATELJ Zanesen matanjem da ode na Mesec, Jan Bibijan je vredno uio. Majstor Franc nije mogao da se naudi. Gledao je kako Jan Bibijan svakog dana napreduje, od srca se radovao i prema njemu se odnosio ne kao prema egrtu, ve kao prema drugu. Jan Bibijan je uloio mnogo truda da izui automobilske motore. Stoga je oduevljeno pomagao majstoru Francu kad bi doterali na popravku neki od velikih automobila. Oni su svakodnevno tuda prolazili jer su se u gradu ukrtala dva najvanija puta koji su kroz planinski klanac vezivali nekoliko udaljenih i veih gradova. Radei, Jan Bibijan se interesovao za sve i zapitkivao je majstora Franca i za najmanji deli tih udesnih motora, koji su takvom tanou i snagom vukli velika kola.

Tako je Jan Bibijan brzo prodro u tajne tih maina, koje su za njega bile pravo otkrovenje. On je od majstora Franca uzimao sve debele knjige, napisane na francuskom i nemakom jeziku, u kojima su se nalazili crtei raznih maina i motora i njihovih pojedinih delova. A uvee, kad bi doao kui i kad bi mu roditelji legli, seo bi za sto u sobici i dugo prelistavao te neobine knjige. Poeo je da shvata sve crtee, sve detalje na njima, uzimao je olovku, crtao ih u mislima i spajao deo po deo. Ali nije bio zadovoljan. Nije znao strani jezik pa mu se inilo da kao slep gleda stranice knjiga. Koliko u njima ima skrivenih tajni, koje on ne razume! Koliko misli niu ta mala nepoznata slova u koje on ne moe da pronikne! I u srcu Jana Bibijana rodi se elja da naui jedan strani jezik i da odgonetne tajne tih sitno ispisanih knjiga. I jedanput, dok su u radionici popravljali neki mali elektrini motor, Jan Bibijan iznenada upita: Majstore, koji je jezik laki francuski ili nemaki? Majstor Franc ga pogleda ispitivaki preko naoara i ree: Svi su jezici laki kad ovek ima volju da ih naui. Ja sam francuski lako nauio. Samo, ja sam bio u Francuskoj, meu Francuzima... A moe li ovde da se naui? Malo tee, ali moe. Za to ima udbenika. Pitau uitelja koji predaje u gimnaziji. Jan Bibijan uuta. A sutradan kad se pojavi u radionici, majstor Franc ga doeka nasmejan, prui mu jednu knjigu i ree: Evo poklon od mene. Po ovoj knjizi moe da ui francuski. Uitelj mi je preporuio i rekao ako neto ne razume, da ode njemu i pita ga. A i mene moe da pita, dodade majstor Franc gramatiku ne znam, ali neke rei mogu ti rei. Jan Bibijan uze knjigu i sa uenjem se zagleda u natpis na koricama. Jan Bibijan je svako vee itao tu knjigu, vebao, uio slova, slogove i rei, kao dete u prvom razredu. I, zanesen, nekad je sedeo do kasno u no, pisao rei i glasno ih izgovarao. A kad bi podigao glavu da se odmori, u njemu bi se odmah javljala udna misao da ode na Mesec. I jedanput, posle dugog itanja, on podie glavu i pretrnu od iznenaenja. Na stoliici iza njega sedeo je njegov stari prijatelj, avoli Fjut, i smekao se. Fjute! viknu Jan Bibijan i skoi sa stolice. Fjute, ta trai ovde? , Ja ne zaboravljam svoje stare prijatelje ree Fjut. Ako ti neto treba, stojim ti na raspolaganju. Ne, ne, Fjute, odlazi! Izmeu mene i tebe sve je svreno. Idi do avola, nisi mi potreban! uzviknu ljutito Jan Bibijan. Fjut poe lukavo da se smeje, ali ne mrdnu sa stoliice. Fjute, skloni se odavde, viknu otro Jan Bibijan skloni se ili u ti opet otkinuti rep!

Na taj uzvik Jana Bibijana Fjut se tre, skoi sa stolice i nae se kod vrata. Ja ti mogu opet ustrebati, Jane Bibijane, zato se ljuti? Bezi mene nee moi da ode na Mesec, kako si namislio. To zapamti! I Fjut brzo nestade. Jan Bibijan ostade sam i dua mu se, kao nikad dotle, ispuni nekim neobjanjivim strahom. On ugasi lampu, prekrsti se i lee. Te noi je nemirno spavao i sanjao teak san. Sanjao je da putuje na Mesec sedei na Fjutovim leima. Dugo su leteli izmeu zvezda. Kad se pribliie Mesecu, Fjut se strano zatrese, zbaci ga s lea, i Jan Bibijan poe da pada stranom brzinom. On uzviknu, probudi se i zaudi videvi da je s postelje pao na pod. Sutradan se pojavio u radionici mraan i neveseo. Majstor Franc se zaudi kad ga vide: Danas mi ne izgleda dobro ree majstor Franc i potapa ga po ramenu. Nije mi nita odgovori Jan Bibijan i utke se prihvati posla.

AVION Jan Bibijan je nauio da upravlja automobilom, i to mu je priinjavalo veliko zadovoljstvo. esto je sedao pored nekog ofera koji je tuda prolazio i odlazio u drugi grad, i sam je drao upravlja. Odande se vraao drugim automobilom. Majstor Franc se radovao istrajnosti Jana Bibijana i uvek ga je putao. Iznad njihovog gradia svakodnevno su preletali avioni. Kad bi zauo njihov otri um, Jan Bibijan bi izlazio sav uzbuen, podizao oi prema nebeskom prostranstvu i traio tu neobinu pticu-mainu koja blista gore u sunevoj svetlosti kao zlatan labud i leti kao snani ustremljeni orao. Jan Bibijan bi ga dugo pratio. Oi bi mu zasuzile od bljeska neba, ali on ne bi skidao pogled s aviona sve dok ne iezne, izgubljen u beskrajnom prostoru. Jane Bibijane, bi li se popeo na tog orla? pitao bi ga majstor Franc. Vrlo rado odgovarao bi uzbueno Jan Bibijan, blistavih oiju. Nije te strah? Nije! odluno bi odgovarao Jan Bibijan. A ako se dogodi neka nesrea? Nesrea moe da se dogodi i u automobilu, i eleznici, pa ak i u obinim kolima. Opasnost je svuda jednaka. Mislim da je najstabilniji avion. U svakom sluaju, s njim se nesree mnogo rede dogaaju nego, na primer, s automobilom. Eh, kako bih eleo da letim! Jednog dana u se da se neki avion spustio na polje nedaleko od grada. Svet pojuri ulicama da ga vidi. Ljudi, ene, deca utrkivali su se hitajui u polje da vide udnu pticu koja je tamo sletela.

Niko nije znao ta se dogodilo. Neki su vikali da je avion pao i razbio se. Drugi su govorili da se zapalio. Trei su priali kako su videli oveka koji je padao s padobranom. Jan Bibijan zgrabi bicikl iz radionice i pre ostalih stie na polje, gde se to dogodilo. Tamo, na zelenu poljanu, spustila se velika bela ptica s rairenim krilima i oko nje su obilazila dva avijatiara. Obojica su bili mali ljudi, preplanulih lica i svetlih oiju. Mome, okrete se jedan od njih Janu Bibijanu imate li u gradu nekog tehniara koji se razume u automobilske motore? Treba mi neki alat. Ja se razumem! ree brzo Jan Bibijan. Oni ga pogledae nepoverljivo, ali Jan Bibijan ponovi: Ja radim kod majstora Franca. Mi popravljamo automobile... Ja... Ve se dosta razumem u njihove motore. Treba nam jedan takav i takav klju, ree jedan od avijatiara imate li ga? Svoj smo izgubili ili zaboravili. Imamo, ree Jan Bibijan da ga donesem? Donesi, i to to pre! Jan Bibijan se pope na bicikl i svom brzinom odjuri u grad. Vratio se ve posle nekoliko minuta. Evo kljua ree i dodade: Za svaki sluaj, doneo sam i drugi alat. Avijatiari mu zahvalie i dadoe se na posao. Jan Bibijan je posmatrao ta rade, obilazio oko njih i divio se toj udnoj maini to leti. Zavirivao je unutra, zagledao otvoren motor oko koga su avijatiari radili, pipao krila, rep i dugo stajao pred ogromnom elisom. Posle nekog vremena okrete se avijatiaru i ree: Dole kao da neto kaplje. Jedan od avijatiara pope se do elise, neto paljivo pregleda i brzo skoi na zemlju. Gde? upita on zainteresovan. Evo, ovde dole. Jedva, se vidi. A-a, da, da ree avijatiar pipnuvi rukom. Hvala ti, mome. Kako se zove? Jan Bibijan. Bi li eleo da postane avijatiar? Jo koliko bih eleo ree Jan Bibijan. Tako bih hteo da letim!... Oko aviona se okupilo ve sve stanovnitvo maloga grada. Svako je doao da izbliza vidi neobinu pticu, ije je zujanje toliko puta uo iznad glave. Gledajui Jana Bibijana, koji je razgovarao s avijatiarima, zavideli su mu, a i ponosili se to im je jedan njihov sugraanin, makar i mlad, pritekao u pomo, a pri tom se jo i razumeo u posao. Za jedan as kvar je popravljen i avijatiari su se spremili da nastave put.

Da li biste poveli i mene? - upita stidljivo Jan Bibijan, pozdravljajui se s njima. Ako eli, poveemo te ree avijatiar veselo. Samo, kako e da se vrati? Mi emo se spustiti u prestonici. Lako je za povratak ree Jan Bibijan. Toliko bih eleo da letim! Dobro. Obuci ovo, ree jedan, bacivi mu neki koni kaput metni i ovu konu kapu, jer je gore vrlo hladno. Jan Bibijan navue iroki kaput i sav utonu u njega. Stavi i konu kapu. Okupljeni svet poe da se smeje i da pljeska. Jan Bibijan sede u avion iza pilota. Drugi avijatiar se smesti pored njega. Upalie motor i on snano zahukta. Narod odstupi. Avion kliznu tokovima, pree izvesno rastojanje, zatim se lako odvoji od zemlje i brzo polete. Narod se uskomea i poe da vie ura. Ljudi zamahae eirima, ene maramicama, a deca, oduevljeno viui, pojurie za avionom, koji se ve podigao u vazduh. On se die visoko: napravi nekoliko krugova iznad grada. Jan Bibijan je odozgo mahao rukom i sve pozdravljao. Odjednom avion skrenu, podie se jo vie i odlete. Jan Bibijan je leteo spokojan i veseo. On je leteo na avolovim leima, a nosila ga je i crna vrana. I Mirilajlaj, pretvoren u orla, podigao ga je u visinu. Preiveo je mnoge opasnosti, zato se nije plaio. Naprotiv, taj ljudski izum ga je radovao i ushiavao. Leteo je iznad lepih predela, visokih umovitih planina i dolazilo mu je da klikne od radosti.

NEOEKIVANI SUSRET Jan Bibijan se sa svoga letenja vratio jednim putnikim automobilom ijeg je ofera dobro poznavao. Kad je uao u radionicu, majstor Franc ga paljivo pogleda ispod naoara, nasmeja se i ree: E, Jane Bibijane, ti me ostavi ne javivi se? Tako se desilo, majstore. Nisam hteo da propustim priliku. Pa, jesi li zadovoljan? Jesam, jo kako. Je li gore bilo strano? Meni nimalo. Naprotiv, bilo mi je veoma prijatno. eleo bih da postanem avijatiar. Postani. Radovau se ako jednog dana preleti avionom iznad moje radnje i baci mi pisamce.

Nekoliko dana u celom gradu se nije govorilo ni o emu drugom osim o avionu i letenju Jana Bibijana. Svi su se ponosili to se u njihovom gradu naao tako smeo mladi, koji je imao sreu da leti. Dotad se nijedan njihov sugraanin nije popeo u avion. Mesne novine su opisale ceo dogaaj hvalei Jana Bibijana i donele njegovu sliku. Kad se saznalo da se Jan Bibijan vratio, svi su bili radoznali da ga vide, a uitelji ga pozvae u kolu da acima ispria svoje utiske sa letenja. Jan Bibijan je sve ispriao mirno i lepo. aci su ga paljivo sluali i gledali s potovanjem, kao nekog junaka iz pria. Kroz radionicu majstora Franca ceo dan su prolazili radoznali graani da vide Jana Bibijana i da se upoznaju s njim. On ih je stidljivo doekivao i ljubazno odgovarao na sva pitanja. Tako Jan Bibijan odjednom postade uven u celom gradu. Najvie su se radovali njegovi roditelji. Ponosili su se svojim sinom, i jednog dana izioe zajedno s njim da proetaju po gradu. I kad su uli kako ljudi govore: Evo, vidite roditelje Jana Bibijana, oca i majku srca starih ljudi su se topila od blaenstava, a na oi navirale suze. Podvigu Jana Bibijana naroito se radovao Blatko. Po njegovom povratku, svakog dana, pred vee, kad se radionica zatvarala, on je odlazio po Jana Bibijana da idu u etnju izvan grada i ispitivao ga po sto puta i za najmanje pojedinosti. I dva prijatelja bi opet utonula u matanje o svom putu na Mesec. Za takvo putovanje avion nije pogodan i ne bi mogao da izdri. Pored toga, i brzina mu je vrlo mala. Trebalo bi da se putuje najmanje ezdeset godina do Meseca. Znai, ako sad poemo, na Mesec emo stii kao sedi starci ree Jan Bibijan. Zanesen, Blatko ga je sluao zaueno. Treba da se izmisli druga maina, nastavi Jan Bibijan maina koja e se kretati brzinom munje... Jedno putovanje do Meseca treba da se izvri najvie za pet do est asova... Blatko nije odgovarao. Sluao je i gledao Jana Bibijana iroko otvorenim oima, kao da ga nikad nije video. Jednog dana, na kraju grada, u blizini Blatkove grnarnice, zaustavi se divan automobil, mrke boje, koji je blistao na suncu kao da je tek iziao iz fabrike. ovek koji ga je vozio stariji gospodin sa belom apkom pozva rukom Blatka, koji je iziao pred grnarnicu da vidi lepi automobil. Blatko brzo pritra i utivo skide kapu. U automobilu su sedele jedna starija i jedna mlaa gospoica. ovek koji je upravljao automobilom ree: Mome, poznaje li Jana Bibijana, o kome je u novinama pisalo da je leteo avionom? Kako da ga ne poznajem, odgovori Blatko on mi je najbolji prijatelj. Ah, koliko se radujem, uzviknu starija gospoica. Znai, moi emo da ga vidimo.

Je l da emo moi da ga vidimo? pljesnu manja rukama. Stariji gospodin, koji je imao preplanulo i grubo lice, ali prijatan i lep osmeh, ree: Kako se zove mome? Blatko. Sluaj, Blatko, moe li da nae Jana Bibijana i dovede ga ovamo? elimo da ga vidimo. Odmah, odmah! ree Blatko i svom snagom pojuri krivudavim gradskim ulicama. Psi zalajae za njim, kokoke se razbeae s puta, deca se pribie uza zidove... A kad pree preko trga, ljudi izletee iz radnji da vide zato taj deran tri i ne goni li ga ko. Sav zadihan i oznojen, Blatko upade u radionicu majstora Franca. Jane Bibijane, ree Blatko zadihano ostavi sve i pohitaj sa mnom! Kod nas se zaustavio jedan automobil sa dve devojke. Poslali su me da te zovem. ele da te vide. itali su novine u kojima pie o tebi. Da odem, majstore? okrete se Jan Bibijan majstoru Francu, koji je takoe neto radio. Naravno, idi ree majstor Franc kad te zovu. Jan Bibijan stavi kapu na glavu pa izie s Blatkom. Kad se pribliio automobilu, dve devojke zavikae radosno: Da, on je, on je! Eno ga, ide! Boe moj, koliko je porastao! Jan Bibijan se, uzbuen, priblii automobilu. Poznao je Lijanu i Iju. One izioe i stadoe da ga grle. Tata! ree Lijana starom gospodinu. Evo, ovo je Jan Bibijan, na spasilac. Stari pomorski kapetan prui ruku Janu Bibijanu i oinski ga poljubi u elo.. Jane Bibijane, kako si, kako ivi? govorila je brzo Lijana i milovala ga, neobino obradovana. Koliko se radujem to se opet vidimo! itali smo o tebi u novinama i doli smo naroito da tebe vidimo. Jane Bibijane, Jane Bibijane! vikala je Ija suznih oiju i drala ga za ruku. Obe su bile lepe, u plavim svilenim haljinama. Jan Bibijan ih je gledao, uzbuen i zanemeo. Rei su mu od uzbuenja zastale u grlu i nije mogao da progovori. Niz obraze mu se skotrljae suze. On se sae i sa puno blagodarnosti poljubi Lijaninu ruku. Opet smo se videli... opet... jedva progovori od uzbuenja. Mislio sam da ste me zaboravile. Mnogo sam mislio na vas, ali nisam znao gde ste. Vi sigurno odlazite! Ostanite ovde! Ostanite melo! Kako e se obradovati moji roditelji! Jane Bibijane, ostaemo jedan ili dva dana ree kapetan. Hou da vidim tvoje roditelje... elim da te poveem s nama. Moja deca stalno misle na tebe. Ti e doi k nama, doi e nam, na more.

Da, da, doi e, je li, Jane Bibijane? povikae istovremeno Lijana i I ja. Naravno! ree Jan Bibijan. Ali kako e moji roditelji bez mene? Sve e se urediti! ree stari kapetan.

ZBOGOM, RODNI GRADE Lijana ree Janu Bibijanu da se spremi, a oni e kroz tri dana doi da ga povedu. Automobil s putnicima krenu. Jan Bibijan je dugo gledao za njim blistavih oiju, a kad se divna kola izgubie u daljini iza zavoja, on uzdahnu, sae glavu i zamisli se. Blatko je bio slomljen. Zar da se odvoji od svog prijatelja! Oi mu se napunie suzama. Muio se da ih zadri, ali mu one potekoe niz obraze. Jane Bibijane, jedva promuca hoe me ostaviti? Ako se razdvojimo, nikad se vie neemo videti. E, Blatko, ta da se radi? I meni je teko, ali... Znai, ti zaista hoe da me ostavi? ta da se radi... Mene, koji sam toliko vremena nosio tvoju glavu i uvao je kao svoju... Ja ne elim da se razdvojimo, Jane Bibijane! Povedi i mene! Videemo, Blatko, ako je mogue... Uini sve, Jane Bibijane, ali me ne ostavljaj!... Ne ostavljaj me! Blatko nasloni lice na rame Jana Bibijana, uhvati ga za ruku i rasplaka se. uti, Blatko!... Smiri se! Rei u Lijani, moda e i tebe povesti. Blatkove oi, pune suza, osmehnue se... Ah, koliko u ti biti zahvalan! I zajedno emo ii na Mesec ree Blatko, briui oi. Kad je Jan Bibijan rekao majstoru Francu da e otputovati, ovaj ga pogleda preko naoara, iznenaen i zauen. Jan Bibijan pomisli da ga majstor eli odvratiti od toga, pa dodade zbunjeno: Nema ta, majstore. Mislim da e za mene tako biti bolje. Razume se, razume se, dete moje. Idi! Idi! Lutaj po svetu dok si mlad. Ali ne zaboravi da ipak treba neto da naui. Da zna neki zanat kako bi mogao da ivi asno i ne dopadne nevolje. Milo mi je. Samo mi je jedno ao... ta? ao mi je tvojih sirotih roditelja. Ostae sasvim sami. A oni te toliko vole, toliko se ponose tobom! Ko e se o njima brinuti pod stare dane? Neu ih ja zaboraviti, majstore. Pomagau im, ma gde bio. Majstor Franc potapa svoga egrta po ramenu i ree mu:

Jane Bibijane, ima dobro srce. Daj boe, da uspe. Najvie u se radovati da ujem dobro o tebi. Jan Bibijan se sae i poljubi majstora u ruku. Zatim se vrati kui, sav uzbuen i uznemiren. ta ti je, sine? upita majka kad ga vide, i oi joj se napunie suzama. A kad joj Jan Bibijan ree da e otputovati daleko, ona se baci na postelju i oajno zaplaka. Janu Bibijanu se stee srce od bola kad vide koliko mu majka pati. Podie je, zagrli i poe neno da je tei: Majko, nemoj da tuguje za mnom! Nikad vas neu zaboraviti. Brinuu se o vama i kad budem daleko. Uto ue njegov otac, koji je ve od majstora Franca saznao da e Jan Bibijan otputovati. On zagrli miloga sina i htede da mu kae otro i zapovedniki: Sine, nee otputovati! Ne putam te! Ali nije imao snage. Suze oblie njegovo upalo lice i pla mu prigui rei. Jan Bibijan stade da tei roditelje nenim reima. Kazao im je da ih nee zaboraviti i, kad bude u mogunosti, dovee ih k sebi u daleki grad. Treeg dana stigao je kapetanov lepi automobil s Lijanom i Ijom. One dooe pravo u kuu Jana Bibijana. Njegova majka i otac doekae ih alosnih lica. Uzimate nam jedino dete ree majka. To je za njegovo dobro odvrati kapetan. elim da ga kolujem. Nemojte se protiviti, blagoslovite ga, jer on je dobar deak. Dau ga u pomorsku tehniku kolu. Kad ga vidite kroz tri-etiri godine, radovaete se i ponositi njime. Znam da je za njegovo dobro, ree otac ali teko mi je. Ali, kad treba, neka bude! Samo da se sve dobro svri! Uto stie majstor Franc s jo nekoliko poznanika. A ispred kuice, pred kojom su stajala kola, okupilo se mnotvo sveta iz grada i iz njihove ulice. Svi su uli za odlazak Jana Bibijana i doli da ga isprate. Deaci iz susedstva dadoe mu velike kite cvea. Svi su ga od srca pozdravljali i eleli mu sreu. Majstor Franc poljubi Jana Bibijana u elo i spusti mu u ruku nekoliko novanica. Zatim se okrete kapetanu i ree: Znajte od ovog deaka postae veliki ovek. Dobro koje mu inite nee biti uzalud. Automobil je najzad krenuo tesnim i krivudavim ulicama grada. Tu se okupilo mnotvo ljudi. Svi su mahali Janu Bibijanu i vikali: Srean put! Srean put! Automobil je ubrzo iziao iz grada i jurio irokim drumom. Jan Bibijan se okrete i baci oprotajni pogled na svoj rodni grad, na lepu planinu iznad njega, i na oi mu

navree suze. Ve su bili odmakli dosta daleko, kad pred sobom ugledae neku malu osobu koja je stajala nasred puta i obema rukama mahala da stanu. Blatko! uzviknu Jan Bibijan i zamoli Lijanu da stanu. Jane Bibijane, povedite i mene, ne ostavljajte me! zaplaka Blatko. Lijana ree neto ocu na nekom nepoznatom jeziku. Kapetan pogleda upitno Jana Bibijana i u njegovim oima proita molbu. Da ga povedemo? upita kapetan osmehnuvi se. Koliko bih se radovao! ree Jan Bibijan. Penjite se onda! Jan Bibijan i Blatko brzo se popee u kola. Lijana prui ruku i pomilova Blatkovo uplakano lice.

POSLE PET GODINA Jednog dana u svim novinama se pojavila sledea vest: Tehniar Jan Bibijan konstruisao je interesantnu leteu mainu kojom se sprema da leti na Mesec. Na njoj je mladi tehniar radio itave dve godine i celu je izradio sam, uz pomo svog druga Blatka. Ova maina se razlikuje od svih dosadanjih leteih aparata. Ona nije ni avion, ni raketa, ni torpedo, koje su dosad konstruisali razni sanjari i neustraivi ljudi da bi stigli na Mesec. Maina Jana Bibijana je naroite vrste. Ona e leteti pomou radio-talasa koje e sama beskonano proizvoditi, iskoriujui uglavnom kosmike zrake i Sunevu svetlost. Na taj nain energija aparata bie neiscrpna i razvijae neverovatnu brzinu. Po reima pronalazaa, njegov aparat, po elji, moe da se kree od 30 kilometara na sat, pa do 30.000 kilometara u minutu. Predviene su sve pojedinosti za jedno putovanje do Meseca: savlaivanje velike hladnoe koja vlada u meuzvezdanom prostoru, izvan Zemljine atmosfere, automatsko, proizvoenje potrebnog vazduha, kiseonika i vode. Po miljenju pronalazaa, on moe tim aparatom pri punoj brzini da stigne do Meseca za 24 asa. Neustraivi Jan Bibijan je mlad ovek, tek je navrio dvadeset godina. Njegova prolost je puna tajanstvenih doivljaja, koje je Elin Pelin opisao u knjizi: Jan Bibijan, doivljaji jednog derana. Ta vest mesnih novina raznese se munjevitom brzinom. Tri dana su sve radiostanice, svi telegrafski aparati raznosili na sve etiri strane sveta neobinu vest, a sve novine u svetu donele su je kao udo. Dopisnici svih zemalja krenuli su da se lino uvere u to i da vide pronalazaa.

Ime Jana Bibijana proulo se po celoj zemlji. Za nekoliko dana prestalo je interesovanje za politiki ivot, koji je u to vreme u svetu bio vrlo iv. Drutvo naroda je odloilo svoje zasedanje. Prvi probni let Jana Bibijana izazvao je najvee iznenaenje. Izvren je s potpunim uspehom. Jan Bibijan se munjevitom brzinom digao na 20.000 metara iznad zemlje, napravio krug oko cele drave i polako se spustio. Motor je odlino radio i let na Mesec, koji je dosad smatran smenom matarijom, odjednom je postao neto mogue i lako. Pri drugom probnom letu Jan Bibijan je za nekoliko sekundi obiao celu Evropu i uspeno se vratio, kao iz neke najobinije etnje. Blatko je pratio Jana Bibijana u oba leta. Njih dvojica su bili nerazdvojni. Ija, mala poerka pomorskoga kapetana, molila je Jana Bibijana da i nju povede, ali on je odbio. Mada je verovao u sigurnost svoga aparata, ipak se plaio da se neto ne dogodi njegovoj maloj prijateljici, s kojom je preiveo toliko dogaaja u carstvu arobnjaka Mirilajlaja. Ali ta vest strano porazi sirote roditelje Jana Bibijana. Oni su s velikim nestrpljenjem ekali da se on vrati, da ga vide. On im je esto pisao i slao novac, pa su sad bolje iveli. Njegova stara majka nije vie tkala za druge, a otac je obraivao vinograd i bio zadovoljan. Ali kad su uli da njihov dragi sin hoe da putuje na Mesec, siroti roditelji padoe u oajanje. Ili su na sve strane, pitali, raspitivali se i vraali se slomljeni slinim vestima. Pomislili su da im je dete poremetilo pameu i majka poe svakog dana da odlazi u crkvu i da se moli za njega. Sigurno ga je opet zli arobnjak opinio i hoe da ga mui uzdisao je otac. Da bi zaboravili svoju alost, njegovi roditelji su esto izlazili izvan grada, putem kojim je otiao njihov sin. Vodila ih je neka nejasna nada da e ga nekim udom sresti, da e im se vratiti. Uskoro su dobili pismo od Jana Bibijana. On ih je teio i molio da budu spokojni i da ne misle ni na ta ravo, jer e se ubrzo opet videti. U pismu je bila i njegova slika. Kako je postao lep njihov sin! Odrastao, u beloj mornarskoj uniformi. Pogled mu je ist, smeo, pametan. Oslonjen na neobinu mainu, osmehivao se lepo i milo... Majka je obasula poljupcima sliku svoga lepog deteta, stavila je u nedra i pola susedima i poznanicima da je s ponosom pokazuje. Ali uskoro se pomrai majina i oeva radost. Javljeno je da e za nedelju dana Jan Bibijan krenuti na Mesec.

MAINA Maina Jana Bibijana, kojom je hteo da putuje do Meseca, nalazila se na aerodromu primorskog grada. Hiljade radoznalaca okupljale su se da vide taj novi izum. I zaista, ta maina je bila neobina. Na dva mala toka, obavijena debelom gumom, oslanjalo se veliko telo leteeg aparata, koji je blistao na suncu, slian ogromnoj ribi s metalno-utim perajima. S obe strane ogromnog tela bile su privrene stepenice s ogradom. Ulaz odozgo mogao se hermetiki zatvoriti. Iznad, maine, ne mnogo visoko, bile su zategnute brojne metalne ice razne debljine antene. Sa strane niz malih okruglih prozora, s debelim nesalomljivim staklom. Takvi prozori, samo malo vei, nalazili su se i s obe strane glave te ribe koja je trebalo da se digne u beskrajan prostor. Publici je bio zabranjen ulaz. U unutranjosti, u kabini za putnike, bio je montiran regulator radio-talasa i transformator za kosmike zrake. Nekoliko ogromnih tajanstvenih farova nalazilo se s obe strane trupa maine. A u repu, koji je bio dug 50 metara i na najtanjem mestu bio debljine 10 metara, bio je smeten magacin za hranu, instrumenti za pravljenje vode, aparati za vetako proizvoenje vazduha, rezerve pojedinih delova i specijalni ureaj za neiscrpnu hladnu svetlost, koja je po snazi bila nekoliko puta jaa od Suneve svetlosti. Ona je imala da slui za signale i za probijanje neprozirne tame meuplanetnog prostora. Sve je bilo dobro smiljeno, briljivo proraunato i veto nainjeno. Ta letea maina bila je udo savremene tehnike, koju je Jan Bibijan genijalno iskoristio, dodajui i mnogo svojih tajnih izuma. On je nosio sa sobom i nekoliko novih smrtonosnih oruja, koja nisu bila vea od obinog fotografskog aparata. Ta oruja su dejstvovala naroitim nevidljivim zracima. Nisu ubijala, ali su na velikoj daljini zaustavljala svako ivo bie, koje bi od toga padalo, svaku mainu koja se okretala i vraala, i najteu granatu, izbaenu iz vatrenog oruja. U leteoj maini bilo je smeteno i nekoliko sasvim malih i lakih aviona, ali veih od najveih planinskih orlova, koji su isto tako mogli da se kreu pomou radio-talasa, proizvedenih u samima njima na najobiniji nain. Jan Bibijan je nosio te avione da bi to lake mogao da putuje po Mesecu kad tamo stigne. Taj neobini aparat stajao je na sredini aerodroma, sa glavom malo podignutom prema nebu i izazivao uenje i strah. Blatko je obilazio oko njega, objanjavao publici razne stvari i pazio da ga ne diraju. Blatko je postao lep mladi svetlih oiju, ponosno uzdignute glave. Lice mu je uvek ozarivao lep i vedar osmeh. A kad je govorio o Janu Bibijanu, oduevljavao se i lice mu je postajalo jo lepe. Neki ljudi iz publike zapitkivali su ga s podsmehom: Hoete li doneti po jedan komad Meseca? Kau da je sav od zlata.

Blatko je odgovarao utivo, dostojanstveno i ozbiljno: Mi ne odlazimo zbog zlata. elja Jana Bibijana je da doprinese nauci, kako bi ljudi mogli prodreti u tajnu tih dalekih i tajanstvenih svetova. Hoete li uspeti? Da ne verujemo u uspeh, ne bismo ni polazili. Mi ne putujemo samo zbog doivljaja, mada nas vue silna radoznalost. Oslanjamo se na mo i snagu naeg aparata. Jan Bibijan je sve predvideo. Ako se ne vratimo za godinu dana, vi ete se, gledajui u lepim i jasnim zimskim noima vladara neba Mesec, setiti da su tamo nai grobovi. Govorei to, Blatko se osmehivao odluno i hrabro. Do polaska je ostalo jo nekoliko dana. U gradu se okupilo mnogo ljudi, iz svih krajeva sveta. Doli su i dopisnici najveih listova iz cele Evrope i Amerike, trali su nervozno na sve strane i svaki od njih je traio da vidi Jana Bibijana. Da bi sve umirio, Jan Bibijan objavi da e dva dana pre polaska na aerodromu odrati predavanje o ovom putu i da e se oprostiti od Zemlje na kojoj se rodio i od ljudi itelja Zemlje.

PRED ODLAZAK U odreeno vreme na aerodromu se skupi nevieno mnotvo sveta. Sa svih strana su doli ljudi da vide Jana Bibijana i da uju njegove rei, da saznaju plan. Na aerodromu je bila podignuta visoka tribina. Postavljeno je mnogo zvunika da bi se govor smelog putnika mogao to dalje uti. Svi su nestrpljivo ekali. Veliki deo publike doao je jo sino da bi zauzeo bolje mesto i izbliza video Jana Bibijana. Ti ljudi su tu proveli no, spavajui pod otvorenim nebom i na goloj zemlji. Celo polje je bilo prepuno kola, fijakera, automobila. Nekoliko aviona dovezlo je mnogo stranaca iz raznih evropskih zemalja. Doe odreeni as. Jan Bibijan, u pratnji pomorskog kapetana, Lijane, lepe Ije i svog druga Blatka, pope se na tribinu. Publika se uskomea i odjeknue gromoglasni pozdravi i pljesak, koji se dugo nisu stiali. Ti oduevljeni pozdravi razlegoe se jo jae kad Jan Bibijan sie s tribine i pomoe svojim starim roditeljima da se popnu do njega. Ma koliko da im je bilo teko to im sin odlazi na Mesec i preduzima tako opasno putovanje, puno neizvesnosti, ni oni nisu mogli da odole oduevljenju i potovanju koje mu je narod odavao. Jan Bibijan ustade na tribini i rukom zamoli za tiinu. Bio je u lepoj beloj mornarskoj uniformi i stajao je ponosito i smelo. Iz njegovog preplanulog lica izbijala je sveina. Pokreti su mu izraavali odlunost i sigurnost. Uvaeni skupe, poe on. Radujem se to se interesujete za moje planove pa ste se ovde okupili. Zahvaljujem svima za oduevljene ovacije i pozdrave.

Znam da mnogima moje namere izgledaju bezumne. Moda su oni u pravu. Ali to me ne moe pokolebati. Za dva dana polazim... Da, kreem na jedno strano putovanje. Prvo putovanje koje ovek sa Zemlje preduzima putovanje na Mesec. Milionima godina naa majka Zemlja i nebeski vladar Mesec bacaju neme poglede, posmatraju se kao tajanstvene zagonetke, gledaju se, a ne poznaju. Nauka i fantazija izdiu oveji duh do naeg saputnika i mue se da ga odgonetnu, da ga shvate. Koliko sanjara u lepim noima die alosne i zauene poglede prema njemu, koliko ga astronomskih dogleda strelja prodornim mrtvim staklenim oima! Nauka i astronomija otkrile su nam mnogo o Mesecu. Ali on ipak za nas ostaje tajna. I sve dok ovek ne stavi svoju ruku na Mesec, on e za njega ostati tajna. To mi je dalo ideju i podstrek da preduzmem neposredno istraivanje. Siguran sam da e ovaj moj ludi poduhvat biti krunisan uspehom i da ete vi, itelji, uskoro primiti prvi izvetaj o mom srenom prispeu. Na te njegove rei izbi bura oduevljenih uzvika i aplauza. Potpuno sam uveren u sigurnost svog aparata, koji sam nazvao Munja. Njegova je energija neiscrpna, snaga i brzina neobine. Njime se vrlo lako upravlja. On leti sigurno i beumno. Rastojanje koje deli Zemlju od Meseca i koje iznosi 384.415 kilometara raunam da preem za deset dana, prelazei preko hiljadu kilometara na sat. Za trenutak u napustiti Zemlju i njen vazduni omota i ui u meuplanetarni hladni i mrani prostor, iz koga u videti kako se Zemlja sve vie i vie smanjuje. Kakav je Mesec? Da li je on mrtva planeta, bez ivota, ljaka sa golom povrinom, razrovanom potresima? Ima li on vazduni omota ili je bez njega? Ta pitanja su u nauci jo sporna. Ja sam preuzeo teak zadatak da to lino ispitam. Hoe li moja poseta naem nonom vladaru biti prijatna ili me ekaju neugodnosti... Spreman sam na sve. Sa mnom je moj verni i neustraivi drug Blatko i ja neu osetiti samou ako na Mesecu i nema ivih bia. Ovde je moja Munja. Ako na Mesecu ne naem udobnosti kakvih ima na zemlji, moja divna maina opet e me dovesti ovamo. Ipak sam pripremio sve to je neophodno da mogu u najgorim i najnepovoljnijim uslovima, bez vazduha, pa ak i vode, provesti tamo najmanje 10 dana. Sad u vam rei zbogom i do vienja. Neu vas zaboraviti! Ali poto jo nije uspostavljena redovna pota izmeu Zemlje i Meseca, javljau vam se svojim radiom. Jan Bibijan zavri osmehujui se. Opet odjeknu beskrajan aplauz.

POLAZAK Naposletku doe dugo oekivani as polaska. Bio je divan majski dan. Nebesni svod je blistao veoma sveano i spremao se da doeka Jana Bibijana. Vreme je bilo tiho. U celoj prirodi se osealo neto prazniko. Prema nebeskom plavetnilu ocrtavale su se planine, velianstvene, zelene, a njihovi visoki vrhovi gledali su u nebo, ponosno, samouvereno i spokojno. as polaska je bio tano odreen, uvee, kad se pun mesec podigne na horizontu. Oko aerodroma je celog dana vrveo narod, a uvee, kad sunce zae i posla na zemlju poslednje oprotajne zrake, svi se skupie oko Munje, koja je mirno i ponosno isticala svoje sjajno metalno telo oekujui trenutak da se odvoji od Zemlje. More se stialo i njegova glatka povrina poigravala je pod nenim dahom noi koja se sputala. Jan Bibijan je vrio poslednji pregled maine. Bio je veseo i uzbuen, ali spokojan u dui. Nije sumnjao u uspeh i s nestrpljenjem je pogledao svoj asovnik. Blatko mu je veto pomagao i isto tako nestrpljivo gledao u nebo. Kad sunce zae i smrai se, Munja odjednom sva zasija nekom plaviastom, jakom, ali mekom fosfornom svetlou. Ceo aerodrom je tako osvetlila da bi se na zemlji mogla pronai i najmanja izgubljena igla. Narod se uskomea i odjeknue burni oduevljeni uzvici. Jan Bibijan i Blatko popee se na osvetljeno telo maine i kapama mahnue okupljenom svetu. Ija se brzo pope do njega, prui mu lepu kitu sveeg cvea, zagrli ga i sa suzama se oprosti od svog dobrog prijatelja. Do vienja, do vienja, do vienja! vikala je publika. Srean put!... Do vienja! povikae svi uglas, nestrpljivo oekujui as polaska. Jan Bibijan uputi poslednji pozdrav, otvori kapak i nestade u Munji. Svi pogledae na istok, gde se na horizontu iznad mora razlivala slaba crvena svetlost. Ona je postajala sve jaa i oboji more, iz koga ubrzo izbi crveni kraj meseca, iji lik zaigra na puini. Uzvici ludog oduevljenja zahuae kao morski talasi. Narod se opet uzbueno uskomea. Mesec se polako dizao iz morskih dubina. Njegov lik je bio ist, jasan, crven. Uskoro se pojavi do polovine, zatim stade da raste, da se poveava i najzad se ukaza ceo krug. Neka je sa sreom! ree Jan Bibijan Blatku, koji je sedeo pored njega u aparatu i pritajena daha posmatrao izlazak meseca. Uzbuen, Blatko zagrli druga i bratski se poljubie. Jan Bibijan prui ruku i pritisnu dugme koje je pred njim svetlelo. Nova, jo jaa svetlost izbi iz Munje. Ona polako i neujno kliznu napred, zatim se podie prednji deo, die se lako i graciozno sa zemlje i polete navie.

Kad se podigla oko 500 metara iznad aerodroma, ogromna svetlea riba polako zakrui iznad okupljenog sveta. Cela okolina bila je tajanstveno osvetljena mekom plavom svetlou. Ljudi su bacali eire, vikali i pljeskali. Nainivi nekoliko krugova, Munja se okrete prema Mesecu, koji se ve ceo pojavio, pa munjevitom brzinom pojuri prema njemu. Iz repa izbi zaslepljujua svetlost koja se izli na more i pozlati ga. Svetlost se dizala u visinu munjevitom brzinom. Aparat je uskoro liio na malu kometu s dugim repom, koja je letela u nebo, gde su je ekale hiljade zvezda hrlei joj u susret. Posle pola sata Munja se videla kao mala zvezda koja je ostavljala tanak osvetljen trag, i ubrzo je okupljeni svet izgubi iz vida. A mesec se spokojno i polako dizao. Pun, okrugao, lep, iao je svojim venim putem izmeu zvezda. Jan Bibijan i Blatko dugo su posmatrali kako se Zemlja postepeno i velikom brzinom udaljuje od njih i najzad nestaje. Tada oni upravie pogled prema Mesecu, svome cilju. Evo nas ve na putu! ree Jan Bibijan. Da, ree Blatko najzad ti se san ostvario, Jane Bibijane. Da, ostvario ti se san, Jane Bibijane, u se neki trei glas iza njih. Jan Bibijan se okrete brzo i iznenaeno. U kabini, iza njega, stajao je Fjut i lukavo se smejao. Fjute! ljutito uzviknu Jan Bibijan. ta trai ovde. Pratim te, moj stari prijatelju. Znai, hoe da ti opet otkinem rep. Radujem se, jer mi moe zatrebati na Mesecu. Ne uznemiruj se, stari moj prijatelju, ja te samo ispraam. Biu s tobom samo do granice do koje se protee uticaj Zemlje, a zatim te naputam. Nemam nikakva posla na Mesecu, moja misija je dole na Zemlji, meu ljudima. Evo, za jedan minut bie ve na pedeset hiljada kilometara iznad Zemlje. Moj put se tu zavrava. Je li ti drago to te pratim? Kad si se ve popeo, hajde sa mnom na Mesec! ree u ali Jan Bibijan. Pa rekao sam ti, moja je misija na Zemlji, meu ljudima. Njima su potrebni avoli. Blatko je utao namrten. Gledao je Fjuta neprijateljski i udio se to ga Jan Bibijan ne ubije nevidljivim i unitavajuim zracima, koje je njihov aparat mogao da proizvede. Ali Fjut odjednom uzviknu: Evo granice. Zbogom, Jane Bibijane, zavidim ti na smelosti i elim ti srean put! I ieze.

PUTOVANJE Kad veto napravljeni aparati Munje pokazae da su Jan Bibijan i Blatko preli Zemljin vazduni omota i uli u oblast meuplanetnog prostora, Jan Bibijan pritisnu dugme za najveu brzinu i aparat polete kao kurum iz puke. Ali unutra, u maini, brzina se nije oseala i dva hrabra putnika su imala utisak da se nalaze u mirnoj sobi. Nisu oseali ni stranu hladnou koja je tu vladala. Njihov aparat za zagrevanje odlino je funkcionisao i odravao najumereniju temperaturu. Blatko je s vremena na vreme pregledao sve instrumente za merenje temperature, brzine i rastojanja od Zemlje i davao saoptenja preko radija. U istom trenutku svi radio-prijemnici na Zemlji uli su saoptenja potpuno jasno i sve novine su ih prenosile u pojedinostima. Sad smo na 30.000 kilometara. Napolju je temperatura 150 ispod nule. Brzina 1.000 kilometara na as. Postepeno ubrzavamo. Aparati rade odlino. Munja leti pravo prema Mesecu, koji postaje ogroman. Jasno vidimo kratere i planine. Zdravi smo i svei. Sve je u redu. Jan Bibijan, koji je mirno sedeo u svojoj udobnoj fotelji, okrenuo bi se s vremena na vreme smeei se svome drugu i bodro ga upitao: Pa, kako si, Blatko? Odlino! odgovarao bi Blatko priljubljujui lice uz prozori pored sebe. Napolju je bio beskrajan prostor ut, neizvestan. I u ovoj stranoj tami, pravo prema njima, letele su velikom brzinom zvezde, koje su postajale sve vee i vee. Eno, tamo negde, pojavi se neko ogromno telo koje je svetlelo plaviastozelenom svetlou. Liilo je na okrugao komadi lepog, mekog oblaka, kakvi se ponekad u prolee vide na naem nebu. Ono je izgledalo najvee od svih nebeskih tela koja su se videla sa Munje. Jupiter! uzviknu Jan Bibijan. To je Jupiter, najvea planeta Sunevog sistema. On je 1.305 puta vei od nae Zemlje, za 10 asova okrene se oko svoje osovine, a oko Sunca obie ne za jednu godinu, kao naa Zemlja, nego za celih 12 godina. Jane Bibijane, pogledaj tamo! Kakvo udo! Neka velika zvezda u svetlom prstenu. Jan Bibijan priljubi lice uz drugi prozori. To je Saturn. Neobina planeta. Oko njenog tela, na velikom rastojanju, naravno, bio je maglovit prsten, nerazdvojno vezan za sve pokrete planete koju je okruavao. Saturn je 733 puta vei od nae Zemlje. Oko Sunca obie za dvadeset devet i po godina, a oko svoje osovine se okrene za 10 asova. Munja je beumno letela vrtoglavom brzinom. Gledajui iz nje, dobijao se utisak kao da stoji na jednom mestu, a da prema njoj lete strahovitom brzinom ogromna svetlea tela zvezda, koje izgledaju kao urezane u mranu pozadinu.

Odjednom aparat ulete u bletavu svetlost. Svanulo! viknu Jan Bibijan. Za nas je svanulo, ali dole na Zemlji je jo no. Pogledaj sunce! Blatko pogleda kroz drugo prozore. Sunce se nije videlo. Tamo negde u prostoru plamteo je ogroman, zasljepljujui poar i oni su plivali u njegovoj svetlosti. Nestadoe zvezde, nestade nebo, sve je bilo sama svetlost. Ta svetlost nije mogla da se podnese. U mlazevima je prodirala kroz male prozore Munje, ispunjavala kabinu i zaslepljivala putnike. Spusti crna stakla! naredi Jan Bibijan. Blatko brzo ustade, uhvati jednu malu ruicu, pritisnu je lako i na prozore odjedanput padoe debela crna stakla. Ali svetlost je bila toliko jaka da je prodirala kroz crna stakla koja, mada su je ublaavala, nisu mogla potpuno da uklone njeno neprijatno dejstvo. Spusti i ljubiasta! ree onda Jan Bibijan. Blatko uhvati drugu ruicu i preko crnog stakla padoe druga, tamnoljubiasta. To ublai stranu svetlost i uini je podnoljivom. Magnetna igla na kompasu aparata okretala se brzo i neprestano. Samo bi s vremena na vreme, dok je Munja u beumnom letu prelazila hiljade i hiljade kilometara, igla zauzimala odreeni pravac i brzo i nemirno podrhtavala. Uticaj neke planete kojoj se pribliavamo ree Jan Bibijan i brzo promeni pravac. Tako je nekoliko puta menjao pravac, vodei rauna da se igla brzo okree. Time je izbegavao uticaj nekih velikih planeta, koje su mogle da ga privuku i skrenu s puta. Tu je bilo mnogo veto izgraenih instrumenata u obliku spirala, satova, cevica, koje je neprestano posmatrao i koji su mu pomagali da leti pravo prema Mesecu.

VEST SA MESECA Munja je strahovitom brzinom letela kroz neizdriv Sunev blesak, iji su oslepljujui zraci onemoguavali da se gleda napolje. Spava mi se javi se Blatko posle nekog vremena. Jan Bibijan pogleda druga. Blatkovo lice je bilo bledo i umorno, kapci su mu padali i glava mu se sputala od premorenosti. Dobro, odspavaj malo, odmori se, a posle u i ja da se odmorim. Blatko se spusti na malo udobno kanabe, utonu sav u njega i odmah zaspa. Jan Bibijan mu je stavio na glavu meku kapu na kojoj je, kao pauina, bilo isprepletano

nekoliko tankih srebrnih ica. To je bio specijalni aparat kbji je pronaao Jan Bibijan. On je primao kratke talase samo izvesne duine, koji su, prolazei kroz telo, umirivali nerve i omoguavali odmor. Usled njihovog dejstva samo za nekoliko minuta i najumomiji ovek oseao se odmornim. Duh se osveava, energija jaa i mozak poinje da radi neobinom energijom. Blatko nije dugo spavao s tom kapicom na glavi. Probudio se sve, bodar i veselo ree: Jane Bibijane, sad je red na tebe da se odmori. Jan Bibijan stavi na glavu arobnu kapu i lee na kanabe. Blatko je upravljao Munjom i, pritiskujui razna dugmeta i gledajui paljivo aparate za merenje, zapeva polako neku pesmu. Uto sa strane zazvoni radio-prijemnik, koji je primao vesti sa Zemlje. Vesti su dolazile preko naroitog radio-otpremnika, koji je Jan Bibijan konstruisao u kui pomorskog kapetana. Zvonjenje je bilo tako snano i dugo, da se Jan Bibijan tre iz sna i uznemireno upita: ta je, Blatko? Zvoni prijemnik. ta je, ko se javlja? ... Nita se ne uje, osim zvona. Jan Bibijan namesti na ui drugi par slualica, ali ga zagluhnu snano zvonjenje i on ih ubrzo skide. udno! ree on. Zatim se glasno nasmeja. Eh, Blatko, Blatko, zaboravio si da otvori otpremnik!... I Jan Bibijan prui ruku i pritisnu jedno dugme, pa opet namesti slualicu. Halo, halo! Ko je tamo? Halo, halo!... Ovde Munja, ko je tamo? Zau se dug i veseo smeh. Pogodi, Jane Bibijane, pogodi ko sam? uje li dobro? Da, ujem... Fjute...jesi li to ti, avole, da, ti si... Ja sam, Jane Bibijane, reio sam da ti se javim. Vidi, nisam te zaboravio. Divim se tvojoj smelosti. Seti se i mene na Mesecu! Donesi mi neki poklon! Glas uuta. Jan Bibijan je i dalje sluao. Halo! javi se neki enski glas. Halo, ko je tamo? Jane Bibijane, kako si, zato se ne javlja? Nestrpljivo te ekam! Ve dva dana! Gde si, ta je s tobom? zau se drhtav enski glas. Blatko, Ija, javlja se Ija! viknu uzbueno Jan Bibijan i odmah odgovori.

Ija, jesi li ti? Ah, koliko sam se obradovao! Divno putujemo, ali stalno smo zauzeti. Nemamo nita naroito da javimo. Letimo stranom brzinom... Ve smo na polovini puta. Obojica smo dobro. Ba sad sam bio malo zaspao i sanjao sam Zemlju. A mene, mene si zaboravio javi se Ija, pola u ali. Ne, Ija, nisam te zaboravio. Javiu ti se sa Meseca... A, Jane Bibijane, sluaj! Desilo se neto vrlo zanimljivo: malopre je doao k nama jedan lep i vrlo elegantan mladi. Ree da je tvoj najbolji prijatelj i zatrai da ti se javi. I je li se javljao? Jeste, on je ba malopre govorio s tobom. I zna ta? Ree da me voli i hoe da se mnome oeni. I on je napravio mainu za let na Mesec, bru i savreniju od tvoje. Hoe i mene da povede... Da, vidi kakav je to ljubazan prijatelj, a ti nisi hteo da me povede. Razumem. uvaj se toga oveka to je avo Fjut! On mi se malopre javio. uvaj se njega! Nita mu ne veruj i ne drui se s njim! Ako sluajno hoe da ti uini kakvo zlo, iupaj mu rep i sauvaj ga dok se ja vratim. uje li, Ija? Da, Jane Bibijane, ujem, ujem. Zapamti dobro, ako pokua da ti uini kakvo zlo, iupaj mu rep! Bez njega je nemoan. Jan Bibijan brzo skide slualice i pogleda magnetnu iglu. Ona je uzela jedan pravac i lako podrhtavala. Opet smo se pribliili nekoj planeti okrenu se on Blatku i pritisnu malu ruicu. Ubrzo magnetna igla poe da se vrti oko svoje osovine. Umiren, Jan Bibijan se zamisli. Na ta misli, Jane Bibijane? upita ga Blatko, koji je primetio da se Jan Bibijan zamislio. Fjut jo nije prestao da me goni... Pojavio se pred Ijom. Plaim se za nju, mada sam je upozorio. Nije trebalo da mu vrati rep, Jane Bibijane. On bi i sad bio tvoj rob. avolu nemoj nikad verovati. Njegova mo dopire do granice Zemljine atmosfere. Mi smo daleko od nje i on nam ne moe nita uiniti. Da, ali nai bliski su tamo dole na Zemlji, dragi moj Blatko, i ja se za njih brinem. Blatko spusti glavu i zamisli se. Ne brini, Jane Bibijane! ree posle nekog vremena. Mi emo biti u stalnoj vezi sa Zemljom i bdeemo.

DOLAZAK NA MESEC Dan i no su se smenjivali velikom brzinom. Munja je tonula u neizdrivi blesak dana, kad je sav prostor predstavljao more svetlosti, a iz njega je odmah uletala u neprozirnu tamu, iaranu malim i velikim zvezdama. I u jednom takvom prelasku iz svetlosti u tamu Jan Bibijan, koji, grozniavo radoznao, nije skidao pogled s prozoria ispred sebe, uzviknu oduevljeno i radosno: Blatko, gledaj!.,. Pribliavamo se, pribliavamo se! Blatko priljubi lice uz prozori ispred sebe. ta je to, ta je to, Jane Bibijane? viknu on uznemiren. Mesec, Mesec! Vidi kako je svean! Sprema se da doeka prve goste sa svoje sestre Zemlje. I zaista, tamni bezdan ispred njih bio je ispunjen ogromnim osvetljenim Meseevim krugom, koji nije bio vie onakav kakvim ga viamo sa Zemlje. Njegov krug, koji nam odavde izgleda gladak, naim putnicima se inio izupan planinskim uzvienjima, izmeu kojih su se videle duboke provalije. Jan Bibijan i Blatko bili su izgubili svaku orijentaciju u pogledu svog poloaja u odnosu na Zemlju, Mesec i Sunce. Pojmovi, gore i dole su nestali. Sa Zemlje su oni uzleteli gore, a sad se ka Mesecu sputaju dole. On se nalazio ispod njih, ogroman, kakav ljudska mata ne moe ni da zamisli. Leteli su munjevitom brzinom nadole, pravo njemu, i njegove ivice ubrzo nestadoe. Munja izie iz tame i ispod nje se ukazae daleki, goli planinski lanci, iroke ravnice, velike okrugle rupe kratera, ogromna kamena uzvienja. Meseevo lice vie nije svetlelo. Unekoliko je liilo na lice Zemlje, sa svojim zelenim, sivim i ukastim mrljama, samo to su ovde senke koje su bacale planine i uzvienja izgledale crne kao mrlje katrana. Jan Bibijan polako smanji brzinu Munje, da bi mogao paljivo posmatrati, i poe da pravi velike krugove traei mesto gde bi se mogao spustiti. Uskoro se nae samo na jedan kilometar iznad Meseeve povrine i tek tada oseti lak otpor. Posle letenja kroz gotovo prazan prostor oseti kako ulazi u jedan tanak vazduni sloj. Vazduh! okrete se on Blatku. Naa zemaljska astronomija tvrdi da oko Meseca nema vazduha. Izlazi da to shvatanje nije tano. Ali u njemu ipak ima neeg. Vazduni sloj oko Meseca izgleda dosta tanak... Evo, da se spustimo jo nie... Tako ... Sad nismo vie od 500 metara iznad Meseeve povrine ... Osea li, Blatko? ta? Sloj u koji smo uli gui je, otpor je vei. Taj vazduni sloj, po mom miljenju, ima gustinu zemaljskog vazduha na visokim planinama ... Da, na Mesecu je vazduni sloj vrlo tanak. Ali je dovoljan da se u njemu moe iveti...

I poto je napravio jedan lagani krug iznad ravnice ispod njih, okruene kao nekim vencem ne mnogo visokih, ali vrlo otrih planina, on pritisnu jedno dugme i opali nekoliko puta iz elektrinog oruja koje je bilo smeteno na glavi Munje. Neka ovo bude pozdrav Mesecu i vest o naem dolasku. Ozdo im se povrati trostruki odjek. Uto Blatko radosno uzviknu: Jane Bibijane, vidi li? Jesu li ono ljudi ili ivotinje? Iz nekih rupa, tamo ispod planine, iskau nekakve ivotinje ili ljudi, koji u panici tre na sve strane. Jan Bibijan uze dogled. Smatralo se da na Mesecu nema ivota. Ali ovo to vidim, to su iva bia! Pre nego to se spustimo treba da se spremimo za odbranu. Da spustimo nekoliko zastava! ree Blatko. Da, da ... Pusti! Iz sandueta koje se nalazilo pod njegovim seditem Blatko izvadi nekoliko zelenih zastava, na kojima je bila naslikana Zemljina kugla, otvori prozori i poe da puta jednu po jednu iznad mesta gde su trala nepoznata bia. Zastave poee da padaju veoma polako i dugo se zadrae u vazduhu. To je zaudilo Blatka. Meseeva tea je mnogo slabija od Zemljine ree Jan Bibijan. Jedan kilogram, kakav mi poznajemo na Zemlji, ovde tei samo sto grama. Ovde emo se vrlo lako kretati, Blatko. Kad zastave padoe, neobina bia, koja su trala kao bezumna, zaustavie se. Posle kratkog kolebanja, ona pojurie prema mestu na koje su pali ti prvi predmeti sa Zemlje, zastadoe u velikom krugu oko njih i polegae. I odande se razlegoe neki udni sloni, harmonini glasovi, kao nekog crkvenog hora, koje su Jan Bibijan i Blatko uli sasvim jasno. To su sigurno stanovnici Meseca. Jesi li pripremio oruje? Jesam odgovori Blatko. Onda da siemo. Munja se nae dole, napravi nekoliko krugova, spusti se polako i, poto je poravnala svoje dugako telo uporedo s povrinom tla, kliznu i slete lako na sivu ravnicu, pokrivenu nekim niskim rastinjem, slinom liajima koji pokrivaju golo stenje na naim zemaljskim planinama.

STANOVNICI MESECA Kad se Munja spustila, sva ta udna bia koja su napravila veliki krug oko mesta na koje su pale zastave, brzo se razbeae i izgubie iza oblinjih breuljaka, rasutih kao velike otre piramide, iza kojih se prostirao visok planinski lanac. Pre nego to je iziao iz maine Jan Bibijan je pregledao sve aparate i instrumente za merenje i ispitivanje. Zatim je poslao prvi radiogram s Meseca. On je bio kratak: Stigli smo sreno i uspeno se spustili. Mesec je naseljen ivim biima s kojim jo nismo doli u dodir, jer smo se tek spustili. Velika je vruina. Slaemo izvetaje svakodnevno. Istog trenutka Ija je dostavila izvetaj velikim radio-stanicama na Zemlji i posle nekoliko sati vest su prenele novine celog sveta. Ija, koja je neprestano sedela pored aparata, skoi od radosti i zapljeska rukama... Lijana, tata! povika ona. Jan Bibijan se javio s Meseca! Sreno je stigao. Pomorski kapetan i Lijana dojurie uzbueni do aparata, kojim je Ija, sva uurbana, slala pozdrave Janu Bibijanu. Dok je Jan Bibijan vodio razgovor sa Zemljom, Blatko je otvorio kapak kroz koji se ulazilo u Munju i, stojei na stepenicama, provukao je celo telo napolje. Poto je sunce jako bletalo a blistavi odsjaji osvetljenih crvenih, utih, plavih i arenih naslaga, razbacanih kao velike mrlje po planinama, jako zasenjivale oi, Blatko stavi velike crne naoari i stade radoznalo da posmatra. Ubrzo iznad njega, ne mnogo visoko, prelete neka ivotinja slina magarcu, s dugim uima; opnastim repom rairenim u lepezu i s velikim krilima kao u slepog mia. Na njoj je sedela neka druga ivotinja, koja je podseala na oveka, ali se ipak mnogo razlikovala od njega. Jane Bibijane, javio se Blatko, sagnuvi se kroz otvor nad nama leti jedan magarac na kome jae udan ovek! Jan Bibijan otvori drugi kapak i pogleda. Ali kako mu zaslepljujua svetlost naglo udari u oi, on zamuri i vrati se da uzme crne naoari. Kad je ponovo pogledao, iznad njih je polako kruila neobina ivotinja sa svojim neobinim jahaem, koji je u rukama drao neto slino uzdi i upravljao, putajui neke nerazumljive zvuke, koji su liili na rei. Kako se taj letei jaha sada polako vrteo nad njihovim glavama, Jan Bibijan i Blatko su mogli dobro da ga vide. Bilo je zanimljivo to je on na sebi imao neku zelenu prozranu odeu, koja je leprala kao irok ogrta. Noge su mu se sastojale od tamnosmeih prljenova, kao noge nekog velikog zemaljskog bumbara, i dole se zavravale velikim loptastim

stopalima. I obe ruke, kojima je drao uzde, bile su od prljenova i imale duge prljenaste prste, na ijim su se krajevima, kao uljevi, nalazili mehuri veliine oraha. Glava toga stanovnika Meseca bila je neposredno na telu; nije ih delio vrat. Umesto uiju imao je dva velika pipka, kao pera, usta su mu bila velika, isturena napred, a bele zube nisu pokrivale usne. Oi su mu bile velike, postavljene kao u kutije s obe strane spljotenog nosa, a mesto trepavica je imao dve velike okrugle ljuske, koje su se, kad bi trepnuo, zatvarale i lako lupkale. Kako se taj letei konjanik dugo vrteo iznad gostiju koji tek to su stigli na Mesec i na sve mogue naine kretao pipcima na glavi i naginjao se, Jan Bibijan shvati da im daje nekakav znak, pa skide kapu i stade da mae prema njemu. Onaj gore je, izgleda, razumeo i pustio neki osobit radostan zvuk koji je liio na pozdrav, a usta mu se razvukoe u osmeh: Brrr tancucc ... Jan Bibijan pokua da ga pozdravi pa isto, tako viknu: Brrr... tancucc... Kad je to uo onaj gore, stao je jo jae da vie, povukao je uzdu svom leteem magarcu, i spustio se blie Munji. Magarac skupi krila i rep, spusti se na noge, a jaha skoi, pade na kolena i poe brzo da se saginje i ispravlja, oslanjajui se na ruke. Klanja se, klanja se! povika Blatko. Klja-klja-kljaa! povika onaj to se klanjao, pruajui ruke prema Munji, na kojoj su stajali Jan Bibijan i Blatko. Da siemo? upita Blatko, okrenuvi se Janu Bibijanu. Pa ne moemo ovde stalno stajati. Doli smo u goste Mesecu da siemo. Za svaki sluaj, uzmimo i puke. Brzo su uzeli elektrine puke i jedan za drugim siu s Munje. Jan Bibijan je siao prvi. Pribliio se udnom oveku koji se klanjao i doviknuo: Pozdravljam te, stanovnie Meseca! Pozdravljam te u ime daleke Zemlje! ovek najednom skoi. Velike lopte koje su bile na mestu stopala nadue se i dvostruko uveae. On poe da skae u mestu i, blagodarei tim loptama, dizao se po deset metara u visinu. Dugo je skakao u mestu, govorio neke nerazumljive rei i udarao rukom o ruku. To udaranje je proizvodilo zvuk slian lupanju dveju drvenih kaika. To je neka igra ree Jan Bibijan. On iskazuje svoju radost to nas vidi. Da, izgleda vrlo veseo ree Blatko.

PRVI OVEJI KORAK NA MESECU Da, treba ve da siemo ree odluno Jan Bibijan. S ovim prijateljem emo se ve nekako sporazumeti.

Jan Bibijan se vrati zaas do otpremnika i sva stanice na Zemlji uhvatie ovu vest: U ovom asu oveja noga prvi put stupa na Mesec. Jedan od stanovnika Meseca, verovatno izaslanik, doekao nas je vrlo prijateljski. Doao je jaui na leteem magarcu. Kad su predali tu vest, Jan Bibijan i Blatko su izili iz Munje, spustili se niz male spoljne stepenice i stupili na Mesec. To su bili prvi oveji koraci na Mesecu. ovek koji ih je doekao i koji je neprestano skakao, odjednom se zaustavi, sae se duboko, kao da se klanja, a dugi pipci na glavi stadoe brzo da se kreu. On poe da izgovara neke grlene, odsene rei i da se pri gotovo svakoj rei saginje i ispravlja po nekoliko puta. Jan Bibijan i Blatko drali su vrsto puke u rukama, posmatrali ga s osmehom i nisu znali ta da rade. Izaslanik je shvatio da ga gosti ne razumeju, prestao je da se klanja i poeo da mae svojim prljenastim rukama prema planini pokazujui neto. Pokazuje neto ree Jan Bibijan i pogleda u daljinu. Opazi da se od planine, jedan za drugim, pojavljuje jo nekoliko jahaa na leteim magarcima. Oni uskoro stigoe, a onaj prvi poe da vie stranim glasom. Usta su mu se otvarala kao u krokodila. Pridolice, onako u redu, obletee iznad Munje i ubrzo se spustie. Za njima se pojavie mnogobrojni redovi od po desetak ljudi. Svi su se oni, poto bi nainili nekoliko krugova iznad tog mesta, sputali iza prvih, a ostali iza njih. Tako se na toj ravnici, pokrivenoj sitnom mahovinom, kao plesan, poreala itava vojska kao na paradi. Voe tih redova sjahae sa svojih leteih ivotinja, postrojile se po etvorica, svi pristupie Janu Bibijanu i Blatku, pa stadoe da se duboko klanjaju, ponavljajui stalno iste rei. Jan Bibijan je brzo zapamtio izgovor tih rei, koji se nije razlikovao od ljudskog govora, i sam ih nekoliko puta ponovi. Tada svi okupljeni poee da viu. Posle dugog sporazumevanja rukama, oima, nogama i raznim pokretima tela, ljudi sa Zemlje i ljudi s Meseca uspeli su da se sporazumeju. Ljudi s Meseca su pozivali goste u svoje naselje u planini. Jan Bibijan i Blatko su im objanjavali da ne mogu ostaviti mainu. Meseani, da tako nazovemo stanovnike Meseca, rekoe da oni treba da pou mainom. Jan Bibijan i Blatko dadoe znak da se slau, popee se opet u Munju i digoe se. Meseani su uzjahali svoje letee magarce pa se i oni podigli. Obrazovana je sveana povorka. Da smo imali mogunosti da je vidimo, mi stanovnici Zemlje smejali bismo se od sveg srca. Na elu je jahao onaj koji je prvi stigao i koji je, izgleda, bio neka vana linost, jer su ga svi Meseani sluali i pokoravali mu se.

On je leteo na izvesnom rastojanju ispred Munje, koja se kretala sasvim polako, brzinom leteih magaraca. Ti magarci su ipak leteli brzinom naeg orla. Oko Munje je u stroju letela sva mnogobrojna vojska. Povorka se uputi oblinjoj planini. Ispred planine je bilo mnotvo razbacanih bregova u obliku velikih piramida, u ijim su se podnojima sa svih strana videle neke rupe, kao otvori na peinama. Pred jednim od tih bregova prostirala se velika ravnica. Jaha koji je predvodio povorku polako se sputao na tu ravnicu. Uto iz svih rupa poe da iskae mnotvo ljudi, meu kojima je bilo i malih, sigurno deca. Oni se uz oduevljene povike bacie licem na zemlju. Munja je pola za voom i spustila se polako na ravnicu ispred brega. I ostali pratioci su sjahali i obrazovali veliki krug oko maine. Jan Bibijan i Blatko sioe usred burnih ovacija okupljenog sveta. Voa tada pokaza Janu Bibijanu otvor jedne velike peine i objasni mu da tamo treba da smesti mainu. Jan Bibijan shvati i ree Blatku: Munjin hangar. I njih dvojica, okrenuvi je repom vratima, stadoe gurati mainu. Ona se lako pokrenu na svojim gumenim tokovima i nestade u peini. Ali kad su uli da je smeste, zaudie se. To je bila ogromna sala, vetaki izdubena. Zidovi su joj bili pokriveni nekakvim raznobojnim sjajnim metalnim ploicama, meu kojima je bilo najvie zlatnih. Na svakoj ploici raznobojnim linijama bila je nacrtana po jedna divna slika, kakvu mi, stanovnici Zemlje, ne moemo ni zamisliti. Kad su smestili Munju, Jan Bibijan i Blatko izioe napolje, gde ih je ekao voa. Svuda unaokolo tiskalo se mnotvo naroda, koji je zujao kao roj pela. Njihovi krupni zubi, koje nisu pokrivale usne, blistali su beli i isti, pa se putnicima inilo da vide vie zuba nego ljudi. Kakva divna reklama za neku zubarsku ordinaciju ree Jan Bibijan Blatku. Da, ja sam ve napravio nekoliko snimaka dodade Blatko, pokazujui fotografski aparat, koji je nosio preko ramena. Uto voa izdade neko nareenje. Odjednom zavlada mrtva tiina.

JAGAGA Jednom irokom ulicom izmeu dva brega zaue se zvuci, svet se uskomea i odjeknu neka neobina muzika, kakvu Jan Bibijan na Zemlji nikad nije uo. Pisak, harmonino i melodino lupanje, tektanje kao iz mitraljeza, zvuci kao da kipi voda, sve se to mealo u neki svean, zagluan um, koji nije bio neprijatan. Narod je pojurio tamo viui: Jagaga, Jagaga!... Jagaga, Jagaga! okrenu se voa Janu Bibijanu. Njegova loptasta stopala se nadue i on se nekoliko puta odbaci uvis.

Svi Meseani koji su pratili Jana Bibijana i stajali u krugu poee takoe da skau i viu. Na ulici se pojavi sveana povorka. Napred su ili muzikanti. Jedni su nosili dugake pozlaene tapove i udarali jednim o drugi. Drugi su lupali isto tako blistavim kuglama i ploama, a trei su drali u zubima po nekoliko belih instrumenata, slinih makazama, i lupali u njih. Koraali su sveano a ispred njih je natrake iao njihov voa, sigurno dirigent, mahao dugim rukama kao krilima i visoko skakao. Svi su bili ogrnuti dugim tankim ogrtaima. Izgledalo je kao da su ogrtai napravljeni od nekog belog metala sa odsjajem tankog leda. Iza muzike, podskakujui, ili su krupni Meseani, ogrnuti crvenim pelerinama, a za njima je koraao visok Mesean u arenoj mantiji, koja je divno bletala i razlikovala se od svih ostalih. Pored njega je koraala verovatno njegova ena, u isto takvom arenom ogrtau, samo to je ona nosila i neke arene alvare. Ona nije imala na glavi pipke kao ostali. Jan Bibijan je tek tada zapazio da u okupljenom narodu ima i Meseana bez pipaka to su bile ene. Jagaga, Jagaga! klicao je narod. Jagaga, Jagaga! ree opet voa, okrenuvi se Janu Bibijanu i Blatku i pokaza na svoje noge. Davao im je znak da i oni isto urade. Jan Bibijan i Blatko su ga razumeli i raskoraie se. To je bio vojniki stav mirno. Jagaga, to je znailo car. Dolazili su car i carica. Pribliavali su se polako i sveano. Kad su doli na desetak koraka ispred Jana Bibijana, pratnja i muzika se sklonie u stranu, a Jagaga i Jagada carica, stadoe pred Jana Bibijana i Blatka, uhvatie se za ruke i podskoie tri puta. I pratilac Jana Bibijana podskoi tri puta i dade znak Janu Bibijanu i Blatku da uine to isto. Ma koliko im ta ceremonija bila smena, njih dvojica skupie noge i stadoe da podskakuju, trudei se da se ugledaju na Jagagu. Kad su prestali da skau, car i carica im se pribliie, a sa strane stade jedan dvorjanin drei u rukama vazu isprepletenu od tankih zlatnih ica. Car zavue u nju ruku, izvadi veliku plou, slinu kornjainoj kori, ali divno izraenu, sa ugraviranim ivotinjama, prie Janu Bibijanu i zakai mu je ispod vrata. Takvu istu, samo malo manju, zakai i Blatku. Jan Bibijan je shvatio da ih odlikuju. Da ne ostane duan, izvadio je iz depa kutiju za cigarete, otkinuo aren poklopac, i zakaio ga na grudi Jagagi, pored dugmeta od mantije. Na Jagaginom licu se izrazi ogromno zadovoljstvo i on u znak zahvalnosti podskoi tri puta. Tada Jan Bibijan prie i Jagadi i prikai joj na alvare donji deo kutije za cigarete. Jagada takoe podskoi od zadovoljstva, iskezi zube i, kao svaka ena, uivala je u neobinom poklonu, koji je prvi put videla. Izgleda da joj je taj poklon priinio veliko zadovoljstvo, jer se okrenula okupljenoj gomili i, rairenih ruku, podskoila nekoliko puta

visoko iznad svih glava. Najednom svi stadoe da skau i viu oduevljeno i na sav glas. Muzika zasvira. E, Blatko, ta misli o ovoj sveanosti? okrete se Jan Bibijan drugu. ta bi dali Zemljini itelji da je vide! Zanimljivo! ree Blatko. Mislim da bi nam dole, na Zemlji, zavideli na ordenima, jer izgleda da su od istog zlata. Ovde nam izgledaju laki, ali bi na naoj Zemlji bili teki kao zvona. Dok su Jan Bibijan i Blatko razgovarali, Jagaga i Jagada su utali. Verovatno su mislili da gosti itaju molitvu, jer su dizali oi prema nebu, koje je liilo na crni polirani mermer, i s kojeg je sijalo bletavo sunce. Kad uutae, car i carica stadoe s obe strane Jana Bibijana i uhvatie ga pod ruku. Voa uhvati Blatka pod ruku i stade iza njih. Muzika opet zagrme i krenu. Za njom je pola pratnja a za pratnjom car i carica s Janom Bibijanom, voa s Blatkom, a za njim se poreae svi koji su stajali unaokolo. To je bila vojska. Car je vodio goste u dvor na ruak.

CARSKI PRIJEM I Jagagin dvorac je bio jedna peina pod bregom u obliku piramide, koji se izdizao meu drugim bregovima na jednoj velikoj ravnici. Ulaz u peinu je bio mali, koliko jedna vrata, ali bogato ukraen crteima urezanim u zlatnom ramu. Odmah sa ulaza, nailazilo se na veliku salu, osvetljenu sjajnim ploicama po zidovima i tavanici. Unutranjost je bila ukraena divnim arenim kamenjem. Stolovi su bili ogromni beli kameni blokovi, blistavi od istoe. Tu posedae Jagaga, Jagada i njihovi gosti, Jan Bibijan i Blatko. Po tim stolovima su bile izdubene okrugle rupe, koje su sluile kao inije i u njih se sipalo jelo. Car i carica su seli jedno do drugog, a gosti sedoe prema njima. Jagaga uze veliki zlatan eki sa stola i udari njime u crnu metalnu plou pred sobom. Odjeknu snaan metalan zvuk, kao da se slomilo staklo velikog prozora. Najednom se kroz jedna vrata sa strane pojavie dve mlade i hitre devojke, iskiene malim arenim maramama. To su bile Jagagine keri. On ih predstavi gostima: agada. Dagada. agada je bila starija, a Dagada mlaa. Kad ue svoja imena, dve princeze poee da skau na svojim loptastim nogama smejui se glasno. Zatim sedoe, jedna s jedne, druga s druge strane stola agada do Jana Bibijana, Dagada do Blatka. Devojke su bile veoma vesele, ivahne i razgovorne, ali ih

Jan Bibijan i Blatko nisu nita razumeli, gledali su ih i nasmejali bi se kad bi se i one nasmejale. Dvojica slugu donesoe jelo. Na dugim srebrnim tapiima bilo je namotano neto belo kao halva. Te tapie sluge su zabole ispred svakog u male rupe pobijene pored inija izdubenih u stolovima. Od jela se irio prijatan miris. Car uze jedan tapi i poe lakomo da grize. I ostali uradie isto. Nai prijatelji se ugledae na njih i, zaudo, jelo im se neobino dopalo. Bila je to neka lepljiva smesa ukusa dinje. Posle tog jela donesoe drugo. To su bile neke tvrde, crne lopte, koje su sluge sipale u rupe izdubene u stolu. I to jelo je bilo ukusno. Iz njega je, kad se vakalo, izlazio prijatan sok koji je otvarao apetit. Kad su se najeli, car i carica se pozdravie podskakujui i udaljie se nestavi kroz neka tajanstvena vrata. I njihove keri odoe za njima. Jan Bibijan i Blatko ostadoe sami. Pa, kako ti se dopalo jelo? upita Blatko. Divno! Nisam oekivao da se ovde moe tako dobro jesti ree Jan Bibijan. Uto ue njihov voa. On im dade znak da pou za njim. Napolju su ih ekala tri letea magarca. Na jednog se pope Jan Bibijan, na drugog Blatko, a na treeg voa. Magarci odmah rairie krila i uzletee. Voa polete napred a gosti za njim. Let je bio lak i prijatan. Voa ih je vodio unaokolo iznad svih tih otrih uzvienja, gde je bilo mnotvo Meseana, koji su se veselili u ast gostiju. Posle dueg obilaenja odleteli su dalje i spustili se na jednom mestu. Iz jedne ogromne stene izvirala je ista, lepa voda koja je padala u neku rupu i tamo se gubila. Jan Bibijan i Blatko su bili edni, pa se pribliie vodi i, zahvatajui rukama, dobro se napie. Voda je bila hladna i imala malo nakiseo i rezak ukus. To je sigurno bila mineralna voda. Kad su se dobro osveili, voa ih pozva da se opet popnu na svoje ive avione i odvede ih na mesto gde se nalazila Munja. Pred ulazom je straario vojnik s tekim gvozdenim tapom u ruci. Jedne male stepenice iznad ulaza u prostoriju gde je bila maina odvedoe ih do drugog ulaza. Unutra se ukaza velika soba s glatkim zidovima, prekrivenim tankom plavom materijom. Pored zidova, sa strane, leala su dva velika naduvena meha, kao od koe. Na njima su bili previjeni pokrivai. To su bile postelje. Stan, znai ree Blatko. Nije rav odgovori Jan Bibijan. Takvo neto nismo oekivali. Ipak je ovo civilizovan narod. Voa im pokaza dve postelje, podskoi nekoliko puta i ostavi ih. Uto se napolju smrailo. To se opaalo kroz male rupe na zidovima koje su sluile kao prozori. I najednom se Jan i Blatko naoe u neprozirnoj tami. ta emo sad bez svetlosti? Spavaemo ree Jan Bibijan, napipa postelju i spusti se, umoran, na nju.

I meni se spava ree Blatko, koji se takoe baci na postelju. A, dosta udobno! Divno! oduevi se on. Ali Jan Bibijan ga nije uo. Zamoren od svega to je preiveo, utonuo je u dubok san. PRVA ETNJA Zraci su u velikim snopovima prodirali u sobu u kojoj su spavali Jan Bibijan i Blatko i ispunjavali je svetlou. Jan Bibijan se probudi i brzo skoi. Blatko, ustaj! viknu on drugu, koji je, ispruen na postelji, jo spavao. Blatko se tre, otvori oi, i probudi se... Sanjao sam Zemlju ree on. Treba da poaljemo izvetaje ree Jan Bibijan. Jue smo bili toliko zauzeti da smo na to zaboravili. A ko zna koliko su tamo uznemireni! Dva prijatelja se brzo spremie i izioe. Na ulazu ih je ekao voa. Oni odoe do Munje i Jan Bibijan saopti preko radija sve to se desilo prolog dana. Na kraju dodade: Ovde ima u izobilju zlata, dragoga kamenja i plemenitih metala. Poslednje rei Jana Bibijana za trenutak su obile ceo svet: Zlato, zlato! Mesec je sav od zlata! ilo je od usta do usta. Svi zaboravie podvig Jana Bibijana. O njemu se vie nije govorilo. Na sve strane je odjekivala jedna re. I u najzabaenijim kutovima Zemlje, gde god je bilo ljudi, ula se jedna re: Zlato, zlato, zlato!.. oveanstvo eljno zlata nije nikada osetilo jau uznemirenost, veu groznicu. Hiljade ljudskih oiju, eljnih zlata, dizalo se prema dalekom Mesecu i udno ga gledalo. Koliko su ti ljudi eleli da ga skinu, da ga razbiju, da ga istope, da izvuku sve zlato iz tog nepotrebnog Zemljinog saputnika to tako daleko od nje nosi svoje neprocenjeno blago. Odmah su osnovane hiljade akcionarskih drutava, s milionima kapitala uloenog za eksploatisanje novih zlatnih nalazita. Samo su Ija, Lijana i stari kapetan bili mirni, s prezrivim osmehom su gledali tu stranu ljudsku pohlepnost za zlatom i mislili na svoga Jana Bibijana i Blatka. Kad su predali izvetaj za Zemlju, Jan Bibijan objasni voi kako ele da se proetaju po Mesecu. Voa im se stavio na raspolaganje. Objasnio im je da ih moe provesti samo kroz Jagaginu dravu i da u druge, susedne drave nikog ne putaju. Zar se ne moe dobiti neka dozvola za obilazak celog Meseca? upita Jan Bibijan. Ne moe. Ovde svako ivi u svojoj dravi, i niko ne moe prei njene granice. Ko ih pree, odmah ga ubiju. Ljudi iz svake drave nose ogrtae druge boje, po

tome se razlikuju. Na Mesecu ima samo etiri drave: crvena, uta, plava i zelena. Mi smo crvena. Kad to ree, voa pokaza na svoj crveni ogrta, a zatim iz jednog zaveljaja izvadi jo dva ista takva i dade ih Janu Bibijanu i Blatku. Voa se zvao Magu. Magu im jo objasni da ti ogrtai uvaju telo od jake svetlosti, od vrelih sunevih zrakova i da rashlauju. Jan Bibijan i Blatko prebacie ogrtae preko ramena. I zaista, odmah osetie da zraci sunca, koje se diglo dosta visoko, ne peku tako jako i da se telo pod ogrtaem osea kao osveeno. Objasnie Maguu kako bi bilo dobro da i na glavi imaju neku kapu od iste materije. Magu posla nekud dva vojnika, koji se uskoro vratie nosei nekakvo platno omotano oko zlatne ipke. Otkinuli su od tog platna po jedan komad i dali gostima. Jan Bibijan i Blatko zavie glave i napravie alme. Magu ih je veselo gledao i smejui se objasnio im da oni svoje glave ne mogu tako uviti jer im pipci smetaju. S druge strane, oni na glavi ne oseaju vruinu jer se pod ljuskama koje je pokrivaju nalazi neka tenost koja je uva. Dva vojnika su zatim dovela nekoliko leteih magaraca. Poto su ih uzjahali, sva petorica se podigoe i odletee. Magu je leteo napred, za njim Jan Bibijan i Blatko, a za njima dva vojnika. Ta letea konjica podie se iznad kupastih bregova u ijem je podnoju bio neobian grad, i uputi, se prema planinama. Jan Bibijan i Blatko leteli su polako i sve vreme posmatrali Meseevu povrinu. Kad prooe grad, preletee iznad velike ravnice, pokrivene blistavim kamenjem, zatim se ispod njih pojavi ogromna rupa bez dna, iji su krajevi bili uzdignuti i nazubljeni. To je bio ogroman krater. Iz njegovih razjapljenih eljusti izbijala je hladnoa, jer sunevi zraci nisu nikad dospeli u njegove dubine. Oko njega, na razliitom rastojanju, bilo je razbacano mnogo takvih malih kratera. Izmeu njih se videlo kako se stanovnici Meseca kreu na sve strane. Poto su preli krater, voa skrenu magarca i spusti se. To isto uinie i Jan Bibijan, Blatko i dva vojnika koji su ih pratili. Magu ostavi vojnike da uvaju njihove ive avione, a on krenu napred i dade znak Janu Bibijanu da poe za njim. Predeo je bio ispresecan i posut otrim sitnim blistavim kamenjem i zato su Jan Bibijan i Blatko s mukom koraali. Magu je iao lako, jer su ga njegove loptaste noge podizale kao gumene lopte, te je lako odskakao, a ponekad je u jednom skoku prelazio tri-etiri metra. Stigli su do nekog malog breuljka i, kad skrenue iza njega, Jan Bibijan i Blatko ugledae mnogo Meseana, okupljenih oko korita neke reke. S obe strane reke i

daleko, celim njenim tokom, vrvelo je mnogo sveta. Meseani, mukarci i ene, radili su neto. Kad im se pribliie, nai putnici sa Zemlje se neobino zaudie.

TA JE IZAZVAO JEDAN PUCANJ U podnoju malog brega do koga je Magu doveo svoje zemaljske goste bilo je nekoliko rupa koje su liile na velike kazane. Iz tih rupa je izvirala neka neobina tenost, bistra kao voda i gusta kao sirup. Ona je snano klokotala i tekla kao reka. Tok reke je bio spor i miran. Meseani su od te tenosti pravili odela. Kad se razvije u tanke slojeve i ostavi da stoji, ta tenost se zgusne i stvori tanku, jaku, meku i elastinu materiju, slinu najlepoj svili. Okupljeni Meseani bili su radnici koji su izraivali tu materiju. S obe strane te neobine reke napravili su male i iste jarke kojima je gusta tenost odlazila u dugake, iroke i sasvim plitke iskope, sjajne i glatke kao staklo. U te iskope, postavljene sasvim vodoravno, ulivala se polako gusta tenost, zadravala se tu i posle nekoliko dana pod zracima vrelog sunca pretvarala se u tanku materiju. Ta materija je imala svojstvo da rashlauje telo. Zato je bila veoma pogodna za stanovnike Meseca, gde je sunce tako jako peklo. Radnici su radili utke i slono. Jedni su se starali o jarcima. Drugi, snabdeveni naroitim alatkama, podeavali su debljinu materija. Trei su je skupljali i savijali u trube na naroite metalne ipke, snabdevene s obe strane tokovima. Magu objasni Janu Bibijanu da je to jedna od najveih radionica tkanina. Tu su izraivana i odela za vojnike. Ali odela se nisu ila. Parad te materije stavljali su na naroite kalupe i odozgo udarali malim ekiima, iji su krajevi bili obmotani pariima iste materije. Ta materija je bila i rastegljiva pa je zato na kalupu dobijala eljeni oblik. Ugledavi Jana Bibijana i Blatka, mnotvo radnika ostavi posao i pojuri da vidi te udne ljude. Ve su znali da su oni doli s velike zelene zvezde to svako vee sija na njihovom tamnom nebu. Meseani su se okupili oko Jana Bibijana i Blatka, gurali su se i svako je hteo da im prie to blie. Neki su pruali ruke da otkinu pare njihovog odela, drugi su im pipali kosu, zagledali noge, na kojima su imali cipele, i glasno se smejali tim udnim, runim ljudima. Jer su u njihovim oima i po njihovim pojmovima o lepoti Zemaljski itelji izgledali strano runi i sakati. Deca su se provlaila kroz gomilu, vikala, smejala se i zapitkivala na svom jeziku, koji Jan Bibijan i Blatko nisu razumevali. Hej, kako idete s tim stranim i mekim nogama? Hej, gde su vam pipci? Zato ste tako uvijeni?

Vidite li da oni nemaju zube? Nemaju zube! Bili su to veseli uzvici dece, a odrasli, koji su ih sluali, smejali su se na sav glas. Uzalud je Magu irio svoje duge ruke i vikao da se gomila skloni. Meseani nisu odstupali. Postali u ak nasrtljivi i stadoe da se guraju i da kriom udaraju Jana Bibijana. Da bi se spasao te rulje koja je postajala opasna, Jan Bibijan izvadi revolver i opali u vazduh. Pucanj poseja uas meu Meseane. Oni se rasprie kao pilii i stadoe beati na sve strane. Pobegao je i Magu, voa. Za njega, kao i za ostale, taj pucanj je bio neto strano. Panika obuze sve koji su tu radili. Oni sve ostavie i pobegoe. Pobegli su i vojnici ostavljeni da uvaju letee magarce. Svi su bili uasnuti i skakali su iz sve snage svojim pneumatinim nogama. Beali su preko mnogobrojnih breuljaka, krili se u udoljicama i nestajali u rupama u podnoju. Jan Bibijan i Blatko su se isprva smejali toj panici i uplaenim Meseanima, naroito Maguu, koji ie beao ispred svih ostalih. Mesto je brzo opustelo. Niko se vie nije video i Jan Bibijan i Blatko ostadoe sami. Oni se uznemireno pogledae. A sad? upita Blatko. udno! ree Jan Bibijan. Bojim se da se njihova ljubaznost ne pretvori u mrnju. Ali, ako poalju vojnike u poteru za nama? Ako se Jagaga uplai i rei da nas ubije? Ako nam razbije aparat? Ako unite ili pokvare aparat, svreno je, ree Jan Bibijan nikad vie neemo videti nau majku Zemlju. Pucanj je proizveo neoekivano dejstvo. ta li su pomislili ovi nai prijatelji? Sunce se podiglo do sredine tamnog i zloslutnog neba i strano je peklo. Jan Bibijan i Blatko su se guili od te suve toplote, koja je dolazila odozgo i od usijanih stena, kamenjara i kratera. Ispred sebe, u blizini, ugledae neki visoki breg iji je severni deo bio strano izriven, ispresecan i isturen. Senka koja je padala ispod njegovog nadnesenog dela bila je crna kao katran. Ona je privukla Jana Bibijana i Blatka, i oni se uputie tamo bez rei. Ili su preko gomila krupnog kamenja koje kao da je bilo izrueno iz vrea kakvih dinova. Kamenje je peklo kao eravica, a izmeu njega su se s vremena na vreme provlaile neke plave ivotinje koje su na glavama imale kape u obliku kornjaine kore. Izgleda da nisu bile opasne, jer su beale od uma koraka. Ali su pri beanju putale zloslutne i strane krike, koji su uasavali i ledili duu. U tom neobinom zvuku bilo je neeg alosnog, groznog i odvratnog. U njemu je odzvanjalo neko oajanje pomeano s podsmehom, i nagonilo te da pretrne i da bei.

Jan Bibijan i Blatko su obazrivo prolazili izmeu tih udnih ivotinja i urili da im izmaknu. Najzad su preli nagomilano kamenje i pribliili se senci. ivotinje kao da nestadoe. Uasni krici prestadoe i izgubie se. Iznureni, Jan Bibijan i Blatko stigoe u hlad.

ZEMLJINI IZASLANICI Jan Bibijan i Blatko sedoe u hlad da se odmore. Tu je bilo svee, mada su okolne stene i kamenjari isputali stranu jaru. Odelo koje su dobili na polasku i marame oko glave donekle su im uvali hladovinu. Panika od pucnja, koja je malopre obuzela okupljeni svet, brzo se raznela po okolnim naseljima i izazvala uasan strah. Prema tim priama najstranije je bilo to ljudi sa Zemlje putaju vatru, praenu grmljavinom koja na mestu ubija. Hrabriji Meseani iz oblinjih naselja skupili su se na savetovanje i reili da pronau i ubiju te strane ljude, koji su doli da im uzmu Mesec i da ga odnesu na veliku zelenu zvezdu. Brzo je obrazovana potera. Najhrabriji junaci uzjahae najbre i najsnanije letee magarce i poletee da trae doljake. U to vreme Jan Bibijan i Blatko su jo bili u svom sklonitu u hladu i savetovali se ta da rade. Reili su da je najpametnije da ekaju, jer e Jagaga, koji je prema njima bio vrlo srdaan, moda poslati ljude da ih potrae. Ba su razmiljali o tome, kad visoko iznad glava zaue uzvike i um krila leteih magaraca. Sigurno je Jagaga poslao Magua ili koga drugog da nas trai ree Blatko. Da, ali s kakvim namerama sad moe da nas trai? ree Jan Bibijan. Obojica obazrivo izioe ispod stene pod kojom su se odmarali da vide ta je to. Iznad njihovih glava odmah poe da prelee krupno kamenje. Iznad njih letela je potera koja je pola za njima. Sastojala se od desetak Meseana koji su leteli na rastojanju jedan od drugog i pregledali okolinu. Ugledavi Jana Bibijana i Blatka, skupie se iznad njihovih glava i stadoe da bacaju krupno kamenje i dugaka metalna koplja. Kad videe da su u opasnosti, Jan Bibijan i Blatko se brzo sakrie ispod nadnesene stene. Potera se spusti nisko iznad njih bacajui neprestano kamenje i koplja, ali nai putnici su bili u bezbenosti. No Jan Bibijan se i pored toga naljuti. Kad se onoliko sveta uplailo od naih revolverskih pucnjeva, ta ostaje za ove? ree Jan Bibijan pa izvadi revolver.

I Blatko izvadi revolver. Oni se polako izvukoe iza nagomilanog kamenja, brzo se podigoe i ispalie po jedan metak na poteru. U poteri nastade uzbuna. Letei magarci se uplaie i brzo se digoe udaljujui se u svim pravcima. Samo je jedan jaha ostao u blizini. Njegov ivi avion nije mogao da se digne, zaljuljao se, skupio krila i poeo brzo da se sputa, mada se jo naprezao da se zadri u vazduhu. Ubrzo mu se krila sasvim opustie i ivotinja polako slete i pade, pritisnuvi jahau nogu. Jan Bibijan i Blatko pritrae s revolverima u rukama, pomerie ranjenog magarca, uhvatie ranjenog jahaa i brzo ga uvukoe pod stenu. Zarobljenik se uasno uplaio i stajao je pred njima ni iv ni mrtav. Ako pone da skae, izmai e nam ree Blatko. Vezau ga. On odvi almu s glave i, namestivi zarobljenog Meseana da sedne, veza mu vrsto obe noge. Zarobljenik nije ni pokuao da se usprotivi. Drui od straha pokorno je dopustio da ga veu. Njegovi dugi pipci bili su oputeni kao oureni. Jan Bibijan poe raznim pokretima ruku da ga ispituje ko je, ta je i ko ih je poslao. Da ih nije poslao Jagaga? Zarobljenik je u poetku samo drhtao ne usuujui se da mrdne. Ali kad je video da se ti strani prijatelji prema njemu lepo ponaaju i ne ele nita ravo da mu uine, poe se truditi da shvati njihova pitanja i da im odgovara i glasom i pokretima. Posle dugog objanjavanja Jan Bibijan najzad shvati da su gonioci potera iz oblinjeg naselja i da nemaju nikakve veze sa Jagagom. To ga umiri i on poe da ga ispituje zato su na njih bacali kamenje. On uze jedan mali okrugao kamen i stavi mu ga u ruku da bi mogao bolje da mu objasni. im mu stavi kamen u ruku, zarobljenik zasija od radosti i poe da se smeje. Spustivi pogled, poe onako vezan da se duboko klanja. Taj postupak zarobljenika neobino zaudi nae prijatelje. Oni pomislie da je to neko lukavstvo i poee da ga ispituju zato to ini. Zarobljenik im dugim pljeskanjem i svim moguim pokretima objasni da kad neko prui kamen svom protivniku, znai da zakljuuje mir i prijateljstvo, i da taj mir i to prijateljstvo vae za celo naselje u kome ive oni koji su se izmirili. Zarobljenik se naroito radovao to je sad sklopio mir sa celom velikom zelenom zvezdom sa koje su dola njena dva stanovnika i to odsad nema ega da se plai od te velike zvezde, jer im ona nee doneti nikakvo zlo. Jan Bibijan shvati da je to verovanje Meseana bilo u vezi sa njihovom religijom, koju nije poznavao. Zarobljenik postade razgovorljiv, strah mu sasvim ieze i on pozva goste da ih odvede u oblinje naselje u kome je on iveo. Pomislivi da je to neko lukavstvo, Jan Bibijan nije hteo da se koristi njegovim gostoprimstvom, nego ga zamoli da ostane pored njih dok Jagaga ne poalje ljude da ih pronau.

Zarobljenik nije to ba rado prihvatio, ali je ipak pristao. Dan je ve bio na izmaku i poeo je da pada mrak. Blatko odveza noge zarobljeniku, koji mu se zbog toga pokloni vie puta.

JAGAGA NALAZI IZGUBLJENE Nastala je tamna i neprozirna no, kakve su sve noi na Mesecu. Nebo se osu krupnim zvezdama, ali je njihova svetlost bila nemona da razredi neprozirni mrak. I zahladnelo je. Poeo je da duva lak, ali sve vetar i brzo je sve rashladio. Jan Bibijan i Blatko se namestie jedan pored drugog ispod stene i sklupae se. Mesean koji je ostao kod njih sedeo je spokojno po strani i s vremena na vreme izvirivao i pogledao na nebo. Ubrzo se daleko na tamnom nebu pojavi slaba plaviasta svetlost i ispod nje se ocrtae obrisi dalekih iljastih planina. Mesean poe neto da govori piskavim glasom, gurnu Blatka i stade da mae rukom i pokazuje na svetlost. Jan Bibijan i Blatko se zgledae. Tamo, iznad planinskih obrisa, pojavio se plaviasti rub ogromne nebeske svetiljke. Taj rub se polako poveavao i na tamnom nebu se pojavi svetloplavi blesak ogromne svetiljke, na kojoj su se videle tamne senke, kakve mi sa Zemlje viamo uvee na Meseevom licu. Vaha, Vaha! povika Mesean i poe duboko da se klanja, udarajui ak elom o kamenito Meseevo tie. Vaha, Vaha! ponavljao je, pokazujui navie i stalno se klanjajui. Mada im je bilo hladno, Blatko i Jan Bibijan izioe napolje. Vaha, Vaha! poe zarobljenik da ih vue klanjajui se jo bre. Tera i nas da se poklonimo ree Blatko. Da mu ispunimo elju ree Jan Bibijan - jer je ta plava nebesna kraljica koja se pojavila naa rodna Zemlja. Poklonimo joj se s Meseca! Ugledajui se na svog zarobljenika, Blatko i Jan Bibijan poee da se klanjaju i da viu kao i on: Vaha, Vaha! Zadovoljan, zarobljenik prestade da se klanja, sede i zadivljen pogled, pun religioznog zanosa, upravi ka Zemlji, koja se polako uzdizala na nebu, razreujui mrak oko Meseca svojom hladnom plavom svetlou. Jan Bibijan i Blatko, uureni jedan pored drugog, gledali su utke svoju daleku Zemlju, koju su ostavili. Trudili su se da poznaju gde je njihova otadbina, da poznaju od ega su one neobine blistave senke i svetle pege. Iz grudi Jana Bibijana ote se dubok uzdah, a iz Blatkovih oiju potekoe suze.

Zna, ree on Janu Bibijanu poeo sam da tugujem za naom Zemljom. Sad je tamo na osvetljenoj strani dan, i u gradovima i selima ivot vri. Mali ljudi, naa braa, vode borbu za opstanak i misle da su oni jedini u svetu. A pogledaj beskrajnu vasionu, pogledaj te svetlosti koje se kreu kroz prostor! I na njima, kao i ovde na Mesecu, sigurno ive bia slina nama, koja se bore, ive, pate, veruju i misle da su ona jedina najvia bia, da su ona kruna stvaranja najvanija, najumnija, najsposobnija i dostojna ivota. Jan Bibijan nita ne odgovori. U tom asu je mislio na svoje sirote roditelje, koji su tamo negde mala, sitna bia na Zemlji, i koji u tom trenutku misle samo na njega, svog jedinog sina, i suznih oiju gledaju na Mesec, kamo je on otiao. Naposletku, umorni od svega to su preiveli u toku dana, povukoe se unutra, pribie se jedan uz drugog i zaspae, zaboravivi ak i na svog zarobljenika. Najednom ih tre neki straan um. Probudie se i skoie, izvadivi nesvesno revolvere. Pred njima je stajao Mesean i neto vikao, a iznad njihovih glava preletalo je na stotine leteih konjanika, koji su lupali nekim sjajnim metalnim ploama i celu okolinu ispunjavali uasnom bukom. Jagaga, Jagaga! vikao je Mesean i pokazivao navie. Jan Bibijan i Blatko odluie da se pojave, ma ta bilo. Izioe iz sklonita i pogledae. Iznad njih su prolazili letei konjanici poredani u etiri prave, duge kolone. Ispred te etiri kolone ilo je u grupi pet konjanika, a ispred njih samo jedan. Po lepom ogrtau i po leteem magarcu ukraenom raznim sjajnim trakama i ploama, Jan Bibijan poznade da je to sam Jagaga. Konjanici koji nisu leteli mnogo visoko, ugledae dole nae putnike i poee divljaki da viu. Tada se zau i glas Jagage, koji je sigurno izdavao neko nareenje, jer se konjanici brzo poredae u krug i polako sioe, okruivi Jana Bibijana i Blatka na velikom odstojanju. Jagaga se spusti poslednji. Ostavio je magarca s pratnjom i velikim skokovima se uputio Janu Bibijanu, pravei udne, ukrtene pokrete rukama. Jan Bibijan i Blatko nisu mogli da shvate ta ih oekuje. Njihov zarobljenik, koji je takoe poznao Jagagu, pade niice i poe da se klanja. I Jan Bibijan i Blatko duboko se poklonie. Jagagino lice je sijalo od radosti i on poe brzo i veselo da izgovara neke rei. Jan Bibijan shvati da su to uzvici zadovoljstva i radosti to su pronaeni. Jagaga se ogromnim skokovima pribliio svojim zaprepaenim gostima, rairio ljuskaste ruke i poeo radosno da ih grli. Zatim se Jagaga okrenu i viknu neto svojoj pratnji. Iz pratnje se izdvoji jedan i skaui uputi se njima. Jan Bibijan i Blatko poznadoe Magua njihovog vou.

Magu se priblii, uplaen kao krivac. Pao je na kolena pred Janom Bibijanom klanjajui se. Magu, koji se vie privikao na goste, objasni, da se sam Jagaga postarao za njih i poao da ih trai. Zatim ih pozva da pou. Jagaga uhvati Jana Bibijana ispod ruke, a voa Blatka i, pridravajui ih, polako ih odvedoe do mesta gde su stajali letei magarci Jagagine pratnje. Sam Jagaga je pomogao Janu Bibijanu i Blatku da se popnu i dao znak za polazak. UZNEMIRENA IJA Kad se vratio u Jagagin grad, Jan Bibijan pohita da vidi svoj aparat. Hvala bogu, hvala bogu! uzviknu Blatko, koji je prvi potrao i uao u peinu gde se nalazila Munja. Sve je bilo u redu. Straa oko aparata bila je udvostruena i daleko unaokolo, po zapovesti samog Jagage, nisu putali nikog da proe. Radoznala gomila koja se okupila iz celog Jagaginog carstva, tiskala se i htela je da vidi neobinu mainu, ali je straa nije putala. Jan Bibijan i Blatko su opet pozvani u goste kod Jagage. Poto su dobro ruali, otili su da se odmore u sobi u kojoj su prvi put prenoili, jer su bili umorni. Toliko umorni, da su ak zaboravili da se jave Zemlji. Legli su na svoje neobine postelje i zaspali. Vie od dvadeset i etiri sata na Zemlji nisu imali nikakvih vesti s Meseca i stanovnici Zemlje su bili vrlo uznemireni. Ija se nije odmicala od svog otpremnika muei se da doe u vezu sa Janom Bibijanom, ali uzalud. Novine po celoj Zemlji poele su da objavljuju najneverovatnije izvetaje. Te vesti su govorile o katastrofama i nesreama koje su zadesile nae putnike i izazvale su uzbunu i paniku kod velikih akcionara za eksploataciju zlata s Meseca. Ali ti strani glasovi najvie su uznemirili Ijino srce. Ona se stalno raspitivala i traila vezu s Janom Bibijanom. Halo... halo..., Jane Bibijane, ta se deava, uje li? ... Halo! Halo, ovde Ija. Ali niko se nije javljao. Tako je provela celu no pored aparata, drei ga stalno otvorenog. Iz svih krajeva sveta raspitivali su se preko radija, telefonom i telegrafom, ali ona je stajala tuna i nikom nije odgovarala. U Ijinoj kui su bili roditelji Jana Bibijana. Kad toliko vremena nisu primili vesti, padoe u oajanje, poee da nariu i plau. A Ija, zamorena nonim bdenjem pored aparata, zaspala je pred zoni, sedei na stolici. Odjednom je tre dugo zvonjenje aparata. Ona se probudi i zgrabi slualicu...

Halo, halo! javi se spokojni i dobri glas Jana Bibijana... Halo! Jesi li ti, Jane Bibijane? Zato nas tako namui? ta je s tobom, jesi li iv i zdrav? Ovde su se proneli strani glasovi koji su nas uznemirili... Ovde su tvoji roditelji izmueni od alosti, javljaj se ee!... I, jesi li uo?... Ne zadravaj se tamo!... Vrati se, vrati se!... Kad je te rei izgovorila brzo i uznemirenim glasom, Ija u s druge strane veseli smeh Jana Bibijana i Blatka. Ne uznemiravajte se, Ija! Ovde nam je divno. Nema nikakve opasnosti. Munja, ja i Blatko svi smo dobro. Jedemo za carskim stolom i igramo se zlatnim kamenjem. Ovde ima neverovatno mnogo zlata, dragoga kamenja i metala... Stanovnici Meseca su zanimljivi i dobri... Doekuju nas kao drage goste sa Zemlje, koju oni oboavaju. Ne brinite za nas. Moda se skoro neu javiti jer polazim na istraivanje ove neobine kugle i biu odvojen od Munje, koja je na sigurnom mestu. Ovde putujem leteim magarcima vrlo neobinim ivotinjama. Voleo bih da ih dovedem na Zemlju i da ih razmnoim. Divno bi sluili naim ljudima. Jan Bibijan je govorio veselo, a Ija je sluala smeei se, ustreptala od radosti. Na poslednje rei Jana Bibijana glasno se nasmeja. Na drugoj strani joj Jan Bibijan odgovori isto tako srdanim i glasnim smehom. Jan Bibijan se odmorio. Ali se ljutio zbog nekorisno provedenih dana. Dosadile su mu ceremonije i gozbe. Hteo je da iskoristi vreme, da ispita Mesec i da ga dobro upozna. Blatko, okrete se svom vernom drugu zavrivi razgovor sa Ijom zaseli smo ovde i, ako tako produimo, ceo nam je posao uzaludan. Smetaju mi ti zvanini prijemi i specijalne voe. Hou da budem slobodan i da slobodno obilazim ovu utu dinju. Da vidimo, da prouimo i da se vratimo, ta misli, a? Pravo da ti kaem, Jane Bibijane, i mene dua boli. Mislim da izvuemo Munju i da na njoj prokrstarimo Mesec u svim pravcima. Zatim, zna ta? Od Jagaginih gozbi neto mi se pokvario stomak. eleo bih da pojedem neto i od nae hrane koju uvamo za svaki sluaj. Vrlo dobro, Blatko, izvadi malo sardela, uzmi i dva-tri kuvana jajeta, jedan limun i pare usoljene slanine, da pojedemo neto kao ljudi. tapii koje smo lizali kod Jagage bili su istina ukusni, ali u stomaku oseam neto kao da sam jeo pamuk... A da uzmem bocu vina? Daj, Blatko, bre!... Da popijemo malo vina, da se setimo Zemlje. Zatim emo izvesti Munju i poi u obilazak. Samo pazi da nas Magu ne vidi, jer e i on hteti da poe s nama. Jagaga je naredio da nas nigde ne putaju bez Magua, da nam se ne bi to desilo ili da se ne bismo izgubili. Dok je Jan Bibijan to govorio, Blatko otkljua magacin u njihovom aparatu, gde je bila hrana za krajnji sluaj, izvadi razne kutije i zemaljski blagosloveni hleb, koji se ve stvrdnuo, i na kraju izvue i bocu vina.

Zatim odoe u dno velike peine, sedoe ispod repa Munje i poee brzo da jedu i da lome velike zalogaje blagoslovenog hleba, koji hrani milione ljudskih bia na Zemlji... Sve im se uinilo tako slatko, tako lepo! Blatko otvori bocu i nasu vino. Ono zablista u aama. U tvoje zdravlje, Jane Bibijane! iveo, Blatko! Da nazdravimo Zemlji, naoj miloj, lepoj Zemlji! Kad ispraznie ae, iza njih se iznenada pojavi Magu, osmehujui se. Da ga poastimo predloi Blatko. Sipaj mu ree Jan Bibijan. Blatko nasu treu au i prui je Maguu. Napuni i druge dve ae, kucnu se s Janom Bibijanom, privukavi time panju Magua, koji se, podraavajui ih, kucnu s njima. Magu pomirisa au, otvori usta i isprazni celu au, pa stade da skae od zadovoljstva. Blatko mu nasu jo jednu au.

TRI CARA NA MESECU OBJAVLJUJU JAGAGI RAT Magu se napio. Od dve ae vina koje mu je dao Jan Bibijan postao je vrlo veseo. Stao je da skae da se smeje i da vie promuklim glasom. Zatim je poeo da govori, da mae rukama i da neto objanjava pravei razne pokrete da bi ga razumeli. Jan Bibijan i Blatko nisu nita razumevali, ali ih je pijani Magu zabavljao i smejali su mu se od srca. Blatko, vreme je da uzletimo ree Jan Bibijan. Da napravimo jednu etnju oko Meseca. Dobro odgovori Blatko i poe aparatu. Uto se spolja zaue strani uzvici i buka od neke metalne uasne lupnjave. Magu, koji dotle nije prestajao da brblja i da se smeje, najednom uuta, a zatim uzviknu: Jagaga, Jagaga! i istra napolje, potpuno istrenjen i uplaen. Ubrzo se vrati, a za njime ue i sam Jagaga, zbunjen i uplaen. Magu stade da objanjava Janu Bibijanu brzo i visokim glasom. Blatko, koji se ve peo da ue u aparat, vrati se Janu Bibijanu. Posle dugih Maguovih objanjavanja rukama, posle dugog klanjanja samog Jagage, Jan Bibijan shvati da su ostala tri cara na Mesecu vladari utog, plavog i zelenog carstva objavili Jagagi rat i da su razlog za to njegovi gosti sa Zemlje, koji su doli da zapale

Mesec kako bi stanovnici Vahe dobili vie svetlosti u tamnim noima, kad se sunce skriva. Carevi triju drava zahtevali su od Jagage da im preda opasne goste da bi ih bacili u bezdan velikog ugaenog kratera aje. Jagaga je poslao izaslanike da jave kako gosti sa Zemlje nisu opasni ljudi i da su doli da sklope mir izmeu Meseca i Zemlje. Ali njegove izaslanike su uhvatili i bacili u krater aja, gde se dodiruju granice etiri carstva i kojim vladaju bogovi zatitnici Meseca. A vojske iz tri carstva ve polaze prema krateru, predvoene svojim carevima, da odslue molitvu i da zajedniki prodru u Jagaginu dravu. Ali najstranije je bilo to to su se Jagagini podanici uplaili, ne ele da se bore, i to je celo stanovnitvo na granici prelo na stranu protivnika. ta da uradim? zapita Jan Bibijan. Najbolje je da odete na vau Vahu odgovori Jagaga. Blatko, teraju nas Jan Bibijan se okrenu drugu. Ui u aparat, pripremi municiju i oruje, puke i elektrine topove, pa me ekaj. Blatko ue u aparat. Jan Bibijan se tada potrudi da objasni Jagagi kako nema ega da se plai i zamoli ga da mirno ode kui. Zatim zamoli Magua da se s njim popne u aparat. Magu se uplaio, ali mu Jagaga naredi da ide. On posluno i oborene glave poe za Janom Bibijanom. Munja je ubrzo tiho izletela iz peine i mirno se digla iznad otrih uzvienja, oko kojih se nalazio Jagagin grad. Ali grad je bio pust. Nigde se nije videla iva dua i ulazi podzemnih stanova crneli su se kao mrane rupe. Narod, meu kojim se rairila strana vest da stanovnici sa Vahe ele da zapale Mesec, uplaio se i posakrivao videvi kako se podie strana maina koja nosi vatru. Kad je Jan Bibijan saznao od Magua pravac gde se nalazio strani krater aja, upravi tamo Munju i pusti veu brzinu. Magu je sedeo na stoliici iza Jana Bibijana i Blatka, pretrnuo od straha, i drao se vrsto, gledajui razrogaenim oima razna dugmeta i kontakte koje je Jan Bibijan pritiskao jedne za drugim. Munja je letela nad stranim razbacanim planinama, koje su blistale na suncu svojim raznovrsnim metalnim bojama. Prolazili su iznad prostranih zelenkastih polja, iznad nekih neobinih uma od niskog, vornovatog drvea bez lia, koje je, stojei gusto jedno do drugog, svoje zmijaste grane prepletalo kao bieve. Preli su preko itavih oblasti kratera vekovima ugaenih vulkana, koji su napravili stranu pusto po Meseevoj kori. Njihovi okrugli otvori zjapili su mrani, kao ogromni presueni bunari, a unutranjost im je bila pocrnela i opaljena.

Jan Bibijan je stalno posmatrao mesta preko kojih je prelazio i zapisivao je neto u malu svesku, koja se nalazila na polici ispred njega. ta misli da radimo? upita Blatko posle dugog utanja. Da spasavamo gostoljubivog Jagagu odgovori Jan Bibijan. ta? Pa mi ne znamo s kakvim emo ljudima imati posla i kakvo je njihovo naoruanje. Sigurno nisu na viem stupnju od naroda naeg Jagage. Verujem da emo ih uplaiti svojim mitraljezima, a radi boljeg dejstva, moemo pucati i iz topa ree Jan Bibijan. Izgleda da se oni ne plae toliko pucnja, koliko plamena koji izbija iz oruja. Sea li se kad smo pucali iz revolvera?... Magu, koga su ostavili da posmatra kroz malo prozore, povika odjednom stranim glasom drui. ta je? Pribliavamo se svetom, velikom krateru taki gde se dodiruju granice sva etiri carstva na Mesecu. Jan Bibijan se podie s Munjom u visinu i pod njima se otkri slika koju nijedan Zemljin stanovnik ne bi mogao da vidi. Dole, ispod njih, pojavi se ogroman krater, u preniku od 50 kilometara. To je bila ogromna pocrnela rupa u obliku pravilnog kruga, kojoj se jedva videlo dno. Njegov otvor je predstavljao ogroman izdignuti prsten od poruenih planina, koje su liile na rastopljeno zlato. Iz tih ogromnih usta izbijala je jaka hladna struja, koja snano zaljulja Munju. Kad se aparat naao iznad sredine kratera, Magu odvoji lice od prozora, sede na stolicu i, sakrivi lice rukama, poe da apue neke molitve. Jan Bibijan okrenu aparat i poe ivicom ogromnog otvora. Ubrzo je video da unaokolo, ispod tih pozlaenih uzvienja, sa svih strana pristiu ogromne mase naroda. Poljima i udolicama crnele su se povorke Meseana. A kroz vazduh su jurili jahai na svojim leteim magarcima. Leteli su zbijeno i preletali preko otrih uzvienja kao oblaci kojima oko nije moglo da sagleda kraj. Vojske! ree Blatko. Da, to su sigurno armije triju sila. Oprobaemo kakav e efekat proizvesti pojava Munje. Ako ih ne uplai, okrenuemo odmah aparat prema Zemlji. A Magu? Njega emo odvesti u goste na Vahunasmeja se Jan Bibijan.

JAN BIBIJAN POBEDNIK Do Munje su doprli uasni i uplaeni uzvici velikih vojski, koje su se brzo prikupljale i obuhvatile veliki krug kratera.

Jan Bibijan pritisnu jedno dugme i Munja se spusti nie, iznad same povrine. Mnogobrojna vojska odjednom stade kao prikovana i buni uzvici umukoe. Pali iz topa!ree Jan Bibijan Blatku. U meso? ... Ne, ne! uzviknu brzo Jan Bibijan. Ne treba da ih ubijamo. Naa pobeda e biti beskrvna. Pucaemo gore, u vazduh. Blatko zavrte jedan toak i uspravi gore cev malog topa koji se nalazio na Munji, zatim pritisnu obara. Razlee se straan pucanj, koji zatutnji kao grmljavina. Jan Bibijan pusti elektrine puke, koje zapucae jedna za drugom uz zloslutan prasak. Munja polete stranom brzinom iznad te preplaene vojske irei uasan prasak. Magu, koji je dotle mirno sedeo, strano se uplai. Poe da trai vrata, da gura male prozore, u panici i spreman da iskoi. Jan Bibijan i Blatko su ga uzalud umirivali. Otimao se kao uhvaena ptica, govorio bez veze i stenjao. A kad je pucnjava uestala, poeo je da vriti. Pomislivi da u tom besnom skakanju moe otetiti neki deo maine ili prekinuti neku icu, Blatko otvori jednu ostavu za odelo, gurnu Magua silom unutra i zatvori ga tamo. Magu se smiri i uuta. Samo se s vremena na vreme ulo kako apue neke molitve. Jan Bibijan je i dalje pucao iz elektrinih puaka, a Blatko opali jo nekoliko puta iz topa. To je proizvelo neopisivo dejstvo na sve tri vojske. Jahai, koji su na svojim magarcima leteli kao gusti oblaci, vratie se i spustie na jedno udaljeno mesto, a peadija, zbunjena i razbijena, pojuri natrag, ostavljajui svu opremu. Kako su beali raznim pravcima i rasturali se, Jan Bibijan odlui da ih sve okupi. I poe, kao ovar koji okuplja svoje stado, da puta Munju as na jednu, as na drugu stranu, kruei iznad mnotva koje je bealo. Svi su beali od senke udovinog aparata i jurili u istom pravcu traei spas. Skakali su po kamenitoj povrini kao divokoze, bacali se u male kratere kojima je okolina bila posejana, opet izlazili i okupljali se oko malih uzvienja. Jan Bibijan ih ni za trenutak nije putao na miru. Gonio ih je svojom monom mainom i stalno pucao... Najzad Meseani, zamoreni tim ludim beanjem, uplaeni stranom pucnjavom, popadae na tle i poee da se klanjaju, udarajui oajno glavama o kamenje. Tada Jan Bibijan prestade da puca, spusti Munju nisko i slete usred velike vojske, koja se klanjala traei milost. Blatko, ree Jan Bibijan pusti Magua da pregovara! Blatko otvori vrata. Magu je sedeo skupljen, iskolaenih oiju, sav uzdrhtao.

Blatko ga prijateljski potapa po ramenu, uhvati za ruku i pomoe mu da izie. Zatim mu rekoe (ve su bili nauili da se s njim lako sporazumevaju) da izie pred Meseane i kae im da tri cara te tri drave treba odmah da dou, jer e im inae cela vojska biti unitena... Magu, ree mu Jan Bibijan smejui se ispao si veliki pobednik, saoptiemo Jagagi da te nagradi. Magu, koji pomisli da Jan Bibijan smatra da njemu duguje pobedu, oseti se herojem, uspravi ponosno glavu i podskoi. Jan Bibijan zatim otvori mala vrata i pomoe mu da sie. Jan Bibijan i Blatko pooe za njim. Njih trojica zastadoe na vrhu Munje i Magu viknu gromkim glasom, ispruivi ruke: Meseani, ne bojte se! Nai gosti s Vahe ne ele nikome zlo. I oprataju vam to ste se digli u rat protiv gostoljubivog Jagage, koji je zakljuio mir sa svetloplavom Vahom vladarkom nebeskog prostora, i ona nam vie nee slati bolesti. Idite i dovedite careve vaa tri carstva! Neka odmah i bez straha priu caru plave Vahe! ujete li? Neka vaa tri cara, Dagaga, Gagaga i Tragaga odmah dou ovamo! Kad su uli Maguov glas i rei, komandanti koji su bili najblii Munji ustadoe i poee da skau u znak pozdrava. Zatim i vojnicima zapovedie da ustanu. Svi se podigoe i poee da skau. Komandanti izabrae najbre vojnike i poslae ih s hitnom porukom iza velikog brda, koje nije bilo daleko i iza koga su se sakrili vladari triju drava. Pobeda je naa ree Jan Bibijan, koji je s Munje posmatrao preplaenu vojsku Meseana, spremnu da se da u bekstvo pri prvom pucnju. Takvu brzu pobedu nad tri udruene sile ree Blatko ni sam Napoleon nije postizao! Samo to jo nije potpuna ree Jan Bibijan. Zato? Treba da se potpie mir. Uzeemo tri cara, gurnuemo ih u Munju i odneemo ih Jagagi na poklon... To bi bilo dobro. I Magu e dobiti nagradu. Od nas e dobiti bocu vina nasmeja se Jan Bibijan. Uto se od brda prema kome su otili glasnici zau buka i uzvici vojnika koji su pozdravljali. Uskoro se odande, postrojena u redove, pojavi grupa vojnika ispred koje je ila buna muzika. Ispred njih, u arenom skupocenom odelu, ila su tri cara sa svojom pratnjom. Svi su skakali brzo po taktu, kao da igraju. Vojske, kroz koje su prolazili, dizale su bunu i zaglunu viku i skakale po taktu muzike. Povorka je brzo stigla i zaustavila se na stotinu metara od Munje. Zaue se zapovesti: Propusti svemone vladare nae careve!

MIR Magu, koji je stajao na Munji pored Jana Bibijana i posmatrao dolazak tri cara, sijao je od radosti Oseao se pobednikom i ve unapred uivao u nagradama koje e dobiti od Jagage. Magu je stalno vikao: Ne bojte se, ve se radujte, jer izmeu Vahe i nae Mahe (tako su oni nazivali Mesec) nastupa mir! Vaha je umilostivijena i na Mahi nee biti vie nikakvih bolesti. Tri cara stigoe najzad do Munje sa svojom blistavom pratnjom i, poto su obavili uobiajeni obred klanjanja i skakutanja, stadoe oekujui zapovesti. Tada Jan Bibijan brzo sie niz male stepenice, doe do njih i, podskoivi tri puta, kako su oni inili, sae se, uze tri kamika i svakom od careva dade po jedan. To je bio znak prijateljstva, koji je jai davao slabijem. Tri cara se neobino obradovae. Lica su im zasijala, pipci na glavama poee da mrdaju. Podskoili su nekoliko puta i, okrenuvi se pratnji, izdali neko nareenje. Odjednom se iz oblinjih vojnih jedinica razlegoe sveani udari o velike metalne ploe. Odredi iza njih prihvatie ih i predadoe dalje, te je uskoro ceo prostor odjekivao od udara tih metalnih ploa. A zatim se razlegoe beskrajni oduevljeni uzvici: Klanjamo se Vahi! Klanjamo se Vahi! I sva mnogobrojna vojska stade radosno da podskakuje. Jan Bibijan je zatim dao znak Maguu da sie i neto mu je objanjavao. Magu je shvatio, pa se okrenu trojici blistavih careva i ree: Veliki Jagaga, koji je imao ast da prvi doeka izaslanike Vahe, poziva vas da ga posetite. Po elji Vahe, po elji njenih izaslanika, izmeu etiri carstva Mahe treba da zavlada veni mir i bratstvo. Da granice budu otvorene, da bude dozvoljen saobraaj izmeu stanovnika i slobodna razmena robe. Da etiri cara Mahe vladaju u svojim dravama mirno i sreno. Sveana zakletva za opti mir izvrie se po elji izaslanika Vahe u Jagaginom gradu i etiri cara e je poloiti ove noi pred licem plave Vahe. Tri cara, Dagaga, Gagaga i Tragaga, sa velikom radou sasluae Maguove rei i zatraie da odmah dovedu njihove brzokrile magarce kako, bi to pre mogli da odu Jagagi. Magu ih zaustavi. Ree im da e i oni putovati do Jagage velikom mainom Vahinih izaslanika i pozva ih da se popnu. Tri cara, mada ih je strana maina uplaila, postarae se da prikriju svoj strah i popee se stepenicama na Munju uz bunu muziku ogromne vojske. Jan Bibijan ih smesti unutra pored Magua i ree Blatku: Doneemo Jagagi lep lov. Nemamo vie zbog ega da se zadravamo. Ukljui aparat! Blatko pritisnu dugme.

Munja se tre, kliznu, die se i polako polete preko prostora na kome su bile vojske tri cara. Vest da su otili mainom s Vahe, da je sklopljen veni mir izmeu Vahe i etiri carstva Mahe, brzo je stigla do vojske i ova stade da se veseli, da praznuje. Vojnici su vikali i svirali na svojim udnim instrumentima. Dok je Munja prolazila, uli su se zagluni radosni uzvici: iveo Dagaga! iveo Gagaga! iveo Tragaga! iveo Jagaga! Munja je brzo obila veliki krater, iznad koga je Jan Bibijan opet izvrio svoja osmatranja. Dagaga, Gagaga i Tragaga sedeli su skupljeni i uplaeni na svojim mestima i vrsto se drali za gvozdene podupirae stolica, a Magu, veseo i svean; umirivao ih je i priao im neto veselo da bi im razbio strah. Jan Bibijan je urio da obraduje Jagagu pobedom. Upravio je Munju prema Jagaginom gradu. Kuda god su prolazili izlazio je narod da gleda neobinu mainu, koja je letela stranom brzinom bljetei na suncu. Jan Bibijan je brzo stigao. Polako je napravio jedan krug iznad poznatih otrih uzvienja i spustio se na ravnicu ispred peine, koja je bila odreena za sklonite njegove Munje. Jo nije iziao iz aparata, a na leteim magarcima pristigoe Jagaga, Jagada, njihove dve keri i pratnja. Tri cara izioe zbunjeni i, ne koristei se stepenicama za silaenje, skoie dole na svoje pneumatike noge. Posle uobiajenih pozdrava, Jagaga im prie i svakom dade po tri okrugla kamika. Masu stade pred njega, i poe sveano: Veliki Jagaga! Pobedili smo ne orujem, nego dobrim srcem. Izaslanici s Vahe eleli su mir na Mahi, i tri cara, koji su bili nepomirljivi, dolaze danas da zajedno s vama poloe zakletvu venog prijateljstva pred licem plave Vahe i njenim izaslanicima. Sad vi treba da kaete svoju re! Moja re je mir! ree sveano Jagaga i stade redom da grli tri cara. A agada i Dagada dve Jagagine keri, prioe Janu Bibijanu i, drei ga neno za ruke, gledale su ga u lice i sijale od radosti. A mene ni da pogledaju ree Blatko pravei se ljut i okrenuvi se veselo Janu Bibijanu... Ali, jo bolje, uzmi ih obe. Ne znajui ta da radi i, zamoren dugom ceremonijom, on izvadi praznu kutiju od cigareta i dade je starijoj agadi.

Dagada se namrti. Tada Jan Bibijan njoj dade kutiju od ibica. Jagagine keri su bile oduevljene.

JAGAGINE KERI Tri cara odvedoe u Jagagin dvorac i tu nastade beskrajno veselje. Meseani iz svih krajeva Jagaginog carstva svakodnevno su pristizali sa raznim skupocenim poklonima. Poklone su donosili i izaslanici iz tri ostale drave. To su bila parad skupocenih metala, veliko i neobino drago kamenje i udne metalne ivotinje, iskopane iz zemlje. Sve te poklone donosili su izaslanicima Vahe u znak blagodarnosti za sklopljeni mir izmeu Meseca i plave vladarke neba Zemlje. Poklone su smetali u jednu mranu sobu Jagaginog podzemnog dvorca da bi njihov arobni sjaj mogao bolje da se vidi. Jan Bibijan i Blatko gledali su podsmeljivo to blago, koje bi zanelo ljude da je bilo na Zemlji. Na alost Munja je bila vrlo mala da bi mogla da primi sve blago i odnese ga do daleke Zemlje. I zata bi Janu Bibijanu sluile sve te stvari, o kojima on nikad nije mislio? Njegov jedini san, da poseti Mesec, ispunjen je, i on nije hteo da bude lakom ni na ta drugo. Da ponesemo te stvari govorio je Blatko kao poklon za Iju. Ah, ree Jan Bibijan teko da bi je to mnogo obradovalo. Jan Bibijan ode do otpremnika u Munji i pozva Iju. Halo, Ija, jesi li ti?... Ovde se deavaju divne stvari. Zatrpan sam najskupocenijim poklonima, o kakvim ti nisi ni sanjala. ta da radim s tim divnim skupocenim kamenjem i metalima? Nita, nita ne elim, Jane Bibijane. Ostavi sve, samo doi to bre! Zato se ve ne javlja, sigurno se neto dogodilo? Vrati se ovamo na Zemlju! ekamo te s nestrpljenjem! Ostavi sve! Vidi li, Blatko, ree Jan Bibijan, zatvorivi aparat Ija ne trai nita. Njena jedina elja je da se to pre vratimo. Pravo da ti kaem, i meni je ovde ve dosadilo. Ve tugujem za naom lepom zelenom, sveom Zemljom, s rekama, planinama, jezerima i morima, plodnim i cvetnim ravnicama, s divnim vazduhom. Ovde emo umreti od ovih zaguljivih vruina. Mnogo smo oslabeli i ja postajem prema svemu ravnoduan. Na Zemlji ima izvora snage koja prelazi u krv i ini te radnim, bodrim, hitrim; budi elju za radom, za matanjem... Ovde vlada suva apatija, i prema dogaajima koje smo preiveli, ma koliko da su interesantni, potpuno sam ravnoduan. ta ti misli? Ni meni se vie ne ostaje ovde, Jane Bibijane. Ti jednoliki prizori, te gole metalne planine, te tamne senke i zaslepljujui blesak sve to na mene ravo utie.

Kao da su mi i srce, i dua, i telo postali metalni, a ponekad mi i u uima zvoni, zvoni, kao da mi u glavi biju zvona. Tamo, tamo, da to pre idemo na nau majku Zemlju da se odmorimo! Dok su Jan Bibijan i Blatko tako razgovarali, najednom ogromnim skokovima prie Magu, sav uzbuen ... Jane Bibijane, zlatosjajni Jagaga, njegova ena Jagada i njihova erka agada naredili su mi da vas odmah pozovem da doete k njima. I tri cara vas ekaju. Brzo ... Brzo... Jan Bibijan i Blatko se uputie za Maguom. Napolju su ih ekali letei magarci da bi to pre stigli. U najblistavijem Jagaginom salonu vladala je osobita ivost. Ispred vrata su bile poredane sluge vojnici i, kad stie Jan Bibijan, oni stadoe da skau neverovatno visoko u znak pozdrava i tako su veselo i brzo izgovarali neke rei, kao stihove, da taj doek ostavi snaan utisak na Jana Bibijana. Kad je uao, u dnu salona, u arenim sjajnim ogrtaima, ugleda tri cara, koji su stajali na visokom kamenom podnoju. Ispred njih na podu stajali su Jagaga i Jagada, a pred njima agada i Dagada. Kad se pojavio Jan Bibijan, agada se veselo nasmeja, graciozno podskoi, zavrte se i pade na kolena. Jan Bibijan i Blatko prioe i pozdravie se isto tako skakanjem. Tada se Magu okrenu Janu Bibijanu i ree: Na zlatosjajni Jagaga tronut svim onim to ste vi uradili za uspostavljanje mira na Mahi i za zakljuenje prijateljstva s nebeskom vladarkom Vahom, poto ne moe drukije da vam se odui, daje vam svoju divnu ker agadu za suprugu. Ona se radosno saglasila, jer vas njeno blagorodno srce bezumno voli. A mlada ki naeg velikog cara Dagada poelela je da postane Blatkova supruga. Ona je najlepa i najveselija ki nae Mahe. Evo ovde, u prisustvu tri saveznika i prijatelja-cara, one e izrei svoje elje. Jan Bibijan i Blatko se jo nisu pribrali od iznenaenja, kad im, lako podskakujui, prioe dve Jagagine keri. agada zagrli Jana Bibijana, a Dagada Blatka, i stadoe da im ljube ruke. Lepo! ree Jan Bibijan Blatku. ta smo mislili, a ta ispade. Mi odluismo da beimo na Zemlju, a ovde hoe da nas ene. Postaemo carski zetovi ree Blatko. Vidi kako se lepotice raduju. Nije ravo da ih odvedemo na Zemlju za mustru. Blatko se alio, ali Janu Bibijanu taj dogaaj nije bio prijatan. On u tom trenutku pomisli na Iju i ta bi ona kazala kada bi znala ta se sad s njim deava!... Treba to bre da beimo, Blatko. Ali da ne bi posumnjali i da nam nou ne bi pokvarili aparat, saglasimo se prividno s Jagaginom eljom.

NEZGODAN POLOAJ Jan Bibijan, koga je agada, sijajui od sree, drala za ruku, okrenu se Jagagi, duboko se pokloni i ree: Prvi od etiri cara na Mesecu, veliki i mudri Jagaga! Tronut sam au koju mi ukazujete, i za mene nema vee sree nego da mi supruga bude vaa divna ker agada. Ali, po nareenju plave Vahe, iji smo izaslanici, na boravak na Mahi, koja zlatom ukraava nebo Vahe ne moe biti dug. Mi smo poslati da donesemo veliki oprotaj Vahe i vest da ona vie nee slati kaznu na glavu ma i jednog stanovnika Meseca. Posle toga mi treba da se vratimo. Taj as se pribliio. Hoe li vae keri poi s nama? ele li da odu tamo i zauvek se odvoje od rodne Mahe i carskih roditelja?... Kad su shvatile te rei, agada i Dagada se rasplakae i povikae: Poi emo, poi emo s vama! Vaha e biti opasna za vas i vae zdravlje ree Jan Bibijan. Tamo nema ove suneve vreline, koja vas ovde zagreva, i krv e vam se tamo ohladiti i smrznuti. Ne, ne! vikale su uglas careve keri. Ni od ega nas nije strah! Priviknuemo se na sve. Tamo grme strana oruja. Vi ne moete da podnosite tu pucnjavu i potresi bi vas ubili. Ne bojimo se niega! Poi emo, poi emo! Tamo ima velikih mora, udaviete se. Nas nije strah!... Tamo ima zlih pasa pojee vas. Ne bojimo se! Vi ste jaki i pametni uvaete nas... Tamo su ene rune i zavidee vaoj lepoti, otrovae vas ree na kraju Jan Bibijan da bi ih odvratio od namere da idu na Zemlju. Ne, ne, ne! povikae obe sestre. Mi smo odluile da poemo! Kad smo s vama, nieg se ne bojimo! Jagaga je posmatrao keri i udio se njihovoj odlunosti. Njegova prvobitna radost je iezla jo kad je uo da e se za vena vremena odvojiti od svoje lepe dece. Mislio je da su Jan Bibijan i Blatko doli na Mahu da na njoj zauvek ostanu... Draga deco, ree on tunim glasom kad vi odletite tamo gore i zauvek na plavu Vahu, pomislite kako e va otac i vaa majka nou gledati na nebo i kakva e tuga obuzeti njihove due! Dragi tata, ree agada s daleke Vahe u svako vee gledati nau zlatnu Mahu. I od misli u podii most izmeu Vahe i Mahe. Tim mostom e moja ljubav neprestano hrliti vama. I nae misli, koje brzo lete, skratie rastojanje koje nas deli. Mi elimo da idemo, tata!... Dobro, draga moja deco, vaa volja je za mene zakon.

Kad je Jan Bibijan video da se nee lako otresti bede, pribee drugom lukavstvu. Veliki Jagaga! ree on. elja vaih keri je nepokolebljiva. One iz ljubavi prema nama rtvuju sve. Kad je tako, neka bude kako one ele. Samo vas molim da me tri dana ostavite nasamo s mojim drugom Blatkom da izmolimo odobrenje od Vahe. Bez njene saglasnosti ne moemo uzeti ene iz tueg sveta... Inae e nas ona udariti gromom jo pre nego to stignemo do nje. Neka bude! ree sveano Jagaga i, blagosiljajui, isprui ruke. Jan Bibijan dade znak Blatku da odmah pou. agada i Dagada nisu htele da ih puste i, drei se za njih, otpratie ih ak do izlaza iz svog podzemnog dvora. Jan Bibijan i Blatko, u pratnji voe Magua, odoe odmah do Munje. Maguu rekoe da se vrati i da ih ostavi same. Ali Magu nije smeo da ih ostavi. On ree da e se povui u oblinju sobu i da e se brinuti za njih i njihovu hranu. Da bi ga podmitio, Jan Bibijan mu dade dve boce vina i ree mu da tamo sedi i pije dok ga oni ne pozovu. Maguove oi zasijae. On zgrabi boce i, gurnuvi ih pod ogrta, brzo se udalji. Jan Bibijan i Blatko ostadoe da se posavetuju. Jo nisu imali prilike da obiu Mesec i da ga podrobno ispitaju. A da se ovako vrate, znailo bi da je njihovo putovanje do Meseca bilo uzaludno. Pa, ta sad da radimo, ree Jan Bibijan mi, carski zetovi? Blatko se glasno nasmeja. On pogleda Jana Bibijana u oi, a zatim obojica prsnue u neobuzdan smeh.

TUGA ZA ZEMLJOM Jan Bibijan i Blatko odoe u svoju sobu, ali dugo nisu mogli da zaspe. Isprueni na mekim posteljama, poto su ugasili udnu svetlost koja je zraila iz nekih ploa po zidovima, razgovarali su u mraku. ta nam preostaje da uradimo? pitao je esto Jan Bibijan. I opet bi nastavljali da razmatraju to pitanje. Ako ovde due ostanemo, imaemo mogunosti da izvrimo detaljno ispitivanje celog Meseca i njegovog stanovnitva. Od jednog kratkog boravka neemo imati nita. Ostae samo kao jedan podvig, bez ikakve koristi. Znai, tebi se ostaje? upita podsmeljivo Jan Bibijan. Blatko ne odgovori. Znai, ostaje ti se? ponovi Jan Bibijan. Vidi se, Dagada ti se dopada i poloaj carskog zeta ti se ini prijatnim.

ta bih radio na Zemlji? ree tuno Blatko. Ja nemam nigde nikog. Stvoren sam od blata, bez roditelja sam, bez roaka. Jedini blizak ovek si mi ti, Jane Bibijane, ali ti e se vratiti tamo, tebe eka ceo svet, ima roaka, oenie se Ijom, i ja u ti onda biti nepotreban. Usamljenom, tamo e mi biti teko, vrlo teko. Blatkov glas zadrhta i on zaplaka. Prijatelju moj, ree Jan Bibijan naa je sudbina zajednika. Mi smo vezani. Moda nas jo dri maija koja nas je uplela. Ti si mi kao roeni brat i, ma ta bilo, moja se oseanja nee promeniti. Kroz iroki otvor na zidu koji je sluio kao prozor, prodrla je bleda plaviasta svetlost i razredila mrak u sobi. Jan Bibijan se die s postelje i pogleda. U potpunoj tami, tamo negde na mranom nebu, svetleo je udnom lepotom, kao ogromni plaviasti dijamant, veliki Zemljin krug. Kroz celo telo Jana Bibijana kao da proe elektrina struja. On brzo skoi i prie okruglom prozoru. ta je? upita Blatko. Ustani, ustani! viknu uzbueno Jan Bibijan. Ustani da vidi nau divnu rodnu planetu! Blatko skoi, uzbuen reima Jana Bibijana, i prie mu. Zagrlivi se, zastadoe zadivljeni arobnim prizorom koji se te noi ukazao na nebu. Njegov tamni, duboki beskraj bio je osut milijardama zvezda, malih i velikih, koje su blistale raznim bojama. Kroz njih je velikom brzinom letela blistava kometa sa svetlim repom, koji je lako podrhtavao. A na sredini, usred tog roja svetlosti, bio je ogroman plaviasti Zemljin krug, na ijem je licu leala velika senka, slina vojniku na strai. Njegovo lice je bilo namrteno, glava odluno uzdignuta a miice na rukama ogromne. To je, moda, lik Velikog okeana ree Jan Bibijan, pokazujui senku. I taj lik uliva strah stanovnicima Meseca. A tamo sad plove veliki parobrodi puni putnika. One svetle ravnice su prekrivene gradovima i selima. Tamo je sad dan i ivot vri. A kad tamo nastane no, hiljade pogleda se okrenu malom bledom Mesecu, na kome smo mi. Kako bih eleo, Blatko, u ovom asu da sretnem nekog oveka, naeg brata, da vidim pogled lepog ovejeg lica, da stisnem oveju ruku s pet prstiju! Meni se vie ne ostaje ovde. Onda da idemo, Jane Bibijane... Ja shvatam tvoju enju ... I meni se srce stee Mada nemam roaka, ipak me privlai ona zemlja od koje sam stvoren. Umorni, Jan Bibijan i Blatko legoe i zaspae. Napolju se zau um, vika i tresak. Jan Bibijan se tre i skoi. Ve je bilo svanulo. Blatko potra da vidi ta je. Potraio je Magua u njegovoj sobi, ali ga nije naao. Oko Munje se okupilo preko stotinu ena s velikim metalnim motkama i glasno su se savetovale.

Jan Bibijan pomisli da su napadnuti i potrai oruje, ali ono je bilo u Munji. On oprezno izviri napolje i ugleda Magua, opkoljenog enama, kako se neto raspravlja. On ih brzo ostavi i skaui visoko uputi se stanu Jana Bibijana. ta je, Magu? agada i Dagada, bojei se da ne pobegnete svojim aparatom i da ih ne ostavite, kriom od oca nagovorile su neke uglednije ene iz grada da dou i da razbiju aparat... Pa? ree uplaeno Jan Bibijan. Uzalud sam ih razuveravao. One su poslale da se donese kljuala voda, da ga poliju. Magu, idi i reci im da to ne rade, jer e se Vaha razljutiti i poslati vojnika koji je uva da vau Mahu smrvi u prah i pepeo. Magu odskaka do ena. Kad im je saoptio rei Jana Bibijana, one stadoe da vrite i razbeae se.

IZ BEDE U BEDU Jan Bibijan i Blatko osetie da su ugroeni. Poto su se malo posavetovali, poslae Magua Jagagi da mu javi ta se desilo, a oni za to vreme prionue na posao da Munju dovedu u red i da je pripreme za novo daleko putovanje na Zemlju. Ba su zavravali, kad se Magu vrati u pratnji Jagaginih keri i njihove majke Jagade. Dve devojke se jecajui uputie Janu Bibijanu i Blatku, padoe na kolena i stadoe da udaraju elom o tvrdi pod, lijui suze. Brzo i u jedan glas su izgovarale neke isprekidane rei, u kojima je zvualo oajanje i kajanje. Jan Bibijan i Blatko im pomogoe da se dignu i, osmehujui se, potrudie se da ih umire. Carica Jagada ih uhvati za ruke, povue ih sebi i piskavim glasom natera ih da uute i da sluaju izaslanike Vahe svoje budue supruge. Ona je preko Magua zamolila Jana Bibijana da im oprosti i da to ne javi Jagagi, jer bi on u ljutnji mogao da ih baci u krater planine Jaj-Tu, gde je mrano i hladno i gde bi ih, moda, za kaznu ostavio jedan dan i jednu no. Ona toplo zahvali dovitljivom Maguu to se najpre njoj obratio i to su na taj nain izbegli Jagagin gnev. Potpuno vas razumemo, svetla carice Jagada, razumemo i uznemirenost vaih divnih keri naih buduih supruga odgovori Jan Bibijan. Mi neemo da one zbog nas budu kanjene, jer ono to su uinile, uinile su iz ljubavi prema nama. Ali mi imamo nareenje od nae svetloplave Vahe da tri puta obiemo Mahu kako bismo dobili odobrenje da vae drage i divne keri postanu nae ene i da ih povedemo. Naa svetloplava Vaha nam odobrava da jednu godinu provedemo ovde, a jednu tamo. Mi

vas sad molimo da se vratite kui i pustite nas da izvrimo nareenje nae daleke otadbine. Obradovane reima Jana Bibijana, agada i Dagada stadoe veselo da skau i radosno da viu. A njihova majka, premudra Jagada, uhvati ih pod ruke i, apui im tihe nene rei, izvede ih napolje. Sad na posao, Blatko! Da napravimo jednu lepu etnju oko Meseca. Oni dadoe znak Maguu da se skloni i popee se na Munju. u se lak um, prijatno zujanje. Aparat tre svoje srebrno telo, kao da oive. Zatim poe da puzi, kao neka velika praistorijska ivotinja, izie iz peine i podie se lako u vazduh, blesnuvi pod sunevim zracima. Jan Bibijan i Blatko se munjevitom brzinom digoe na veliku visinu. Prvi zadatak nam je ree Blatku da dobro razgledamo mesto gde smo dosad bili da bismo se mogli opet vratiti. Zato dobro gledaj! Munja poe da pravi velike krugove, a Blatko je za to vreme beleio i crtao glavne oznake Meseeve povrine. Tu su na ogromnom rastojanju bili razbacani veliki kupasti breuljci, dosta udaljeni jedan od drugog, slini ogromnim piramidama. Vrhovi veih breuljaka imali su probijene rupe sline dubokim okruglim bunarima. Ti veliki mrani otvori bili su tako razmeteni da su obrazovali slovo I, napisano takama. Blatko to sve unese u kartu kao karakteristine oznake i ree: Sasvim jasno. Ovaj znak je iz naeg aparata toliko vidljiv, da se nikad ne bismo mogli prevariti. Onda da idemo dalje ree Jan Bibijan i die aparat na jo veu visinu. Sunce je jako bljetalo i s prozora Munje Jan Bibijan i Blatko su posmatrali neobinu sliku Meseca, bez veselih i prijatnih pejzaa i tamnog sveeg zelenila koji mogu da se vide na Zemlji, ali zato vrlo zanimljivu i neobinu. Jan Bibijan je stajao pred kartom Meseca, koju su astronomi na Zemlji sastavili posle dugih izuavanja, i sravnjivao. On je klicao oduevljeno kad bi video s kakvom su tanou naunici sa Zemlje napravili tu kartu. Razume se, nedostajale su male pojedinosti, ali su zato vee geografske take bile pravilno i tano obeleene. Da, da! uzviknu on. Eno, ono je planina Taho, najlepa planina na Mesecu. Ona se sa Zemlje vidi slobodnim okom kao bela taka, koja kao zvezda krasi donji deo Meseevog kruga. Pri punom mesecu bljeti jae i baca zrake daleko po Meseevoj kugli. Eno jednog velikog otvora. Kakva ogromna praznina! Na Mesecu su sve planine uplji krateri ugaenih vulkana i lie na mora bez vode. A ono ogromno sjajno stenje, nagomilano na padinama to su isti istopljeni metali, veliki komadi zlata, gvoa, platine, nikla i drugih. Izmeu njih sijaju kao lampe veliki raznobojni dragi kamenovi. Eno, dalje, drugih planina, oznaenih na karti. Planina Aristotel, vrh Platona, a tamo dalje planina Kopernik. Ceo Mesec je izbrazdan planinama i lice mu je unakaeno vulkanskim rupama, kao lice boginjavog. Ali to je lice Meseca koje mi vidimo

sa Zemlje. Drugu stranu Mesec nikad ne pokazuje Zemlji. I sad emo otkriti tu njegovu tajnu.

NEVIDLJIVA STRANA MESECA Jan Bibijan i Blatko su okretali Munju u svim pravcima i preletali iznad svih predela. Svuda su viali jednoliki Meseev pejza rastopljenu metalnu masu, izlomljenu i izbrazdanu visokim planinama, niskim breuljcima, otrim uzvienjima, otkinutim od planina, manjim ravnicama pokrivenim sivom i zelenom mahovinom, a ponegde niskim vornovatim rastinjem. Neke ume od neobinog drvea sa staklenoprozranim mekim granjem, punim lepljive tenosti. Munja je pratila sunce i dugi, petnaestoasovni dan; polako je ostavljala osvetljeni deo Meseca i prebacivala se na drugu polovinu, koju naunici Zemlje nikad nisu videli. Nai putnici su se neosetno nali iznad tog dela gde je isto tako neosetno zavladao dan. I tu ista jednolika slika. Na tu oblast, koju dosad niko nije video, prvi put pade senka zemaljskog oveka i njegove maine. Jan Bibijan okrenu nanie Munju i uspori let. Odmah je video da je oko otrih uzvienja, gde su se nalazili gradovi i sela Meseana, nastalo kretanje. Pojavile su se mnogobrojne gomile, uskomeale se i upravile zauene poglede na Munju. Zatim popadae niice ili se razbeae i sakrie kad se priblii senka Munje. Blatko je na velikom listu, prostrtom ispred njega, crtao kartu tog dela Meseca i unosio sve to je bilo znaajnije. Automatska fotokamera stalno je snimala. Nai putnici su tu videli nekoliko visokih planina kakvih nije bilo na drugoj strani. One su se prostirale kao veliki razbacani lanac, uspravno jedna na drugoj, i bile su vezane vrlo visokim kupastim vrhom, na ijoj je sredini zjapio mraan i straan krater, ugaen kao i svi ostali mnogobrojni krateri na Mesecu. Njegov otvor je bio gladak, gotovo okrugao, i oko njega, pokrivajui priblino polovinu padina, irila se zvezdasto davno ohlaena lava i vulkanski pepeo. Ta zvezda je sijala zaslepljujui i liila na neki dinovski orden, prikaen na Meseeve grudi. Jan Bibijan je pustio Munju iznad te zvezde i dugo je obilazio. Krater je zjapio mraan i straan, a iz njegovih dubokih nedara, u kojima je pre milion godina kljuala vatrena lava, sad su izbijali hladnoa, pusto i mrtvilo. Neto neobino, neobino! izgovarao je Jan Bibijan, posmatrajui s velikim interesovanjem. Neobino i strano! ree Blatko. Da tu Meseevu planinu, nepoznatu ljudima, nazovemo Ija predloi Jan Bibijan.

O! uzviknu ushieno Blatko. Divno! Samo teta to Ija nikad nee videti svoju imenjakinju. Moda e je i videti ree Jan Bibijan. Blatko se zaudi. ta se udi, prijatelju? Mi bismo mogli dovde da napravimo jo jednu etnju, a onda bismo poveli i Iju. Sad e se sa Zemlje esto prireivati izleti do Meseca. To moe postati sasvim obino i niko se nee uditi. U svakom sluaju, ja nemam nameru da vie dolazim ree Blatko. Zato? Dua mi pocrne od tih prizora... A zatim, Dagada... Jan Bibijan se nasmeja... Ali kad okrenu Munju na drugu stranu, uzviknu glasno, kao dete: Blatko, gledaj, gledaj ovamo! Blatko priljubi lice uz mali prozor. Daleko na horizontu uzdizao se visok vrh koji je blistao kao kupola nekog ogromnog hrama. Oko njega je svetlelo nekoliko manjih, simetrino rasporeenih vrhova. Ta bletava grupa liila je na prsten i blistala kao dijamanti. Da, da, tu su dijamanti. itave planine iskristalisane u dijamante! uzviknu Jan Bibijan. Kako bi to bio divan dar za Iju, kad bi mogao da se odnese na Zemlju! To prelazi svaku matu! uzviknu Blatko. Munja odlete dalje.

ZEMLJA ZOVE Ubrzo su se nali iznad jedne oblasti koja je sva bljetala kao da se tu prosuo ar iz svih vulkana to su nekad izbijali. Kako da nazovemo ovu arobnu planinu s dijamantskim vrhovima? upita Blatko. Nazovimo je Lijanin prsten odgovori Jan Bibijan. teta to nikad nee moi da ga stavi na ruku! nasmeja se Blatko, upisujui je u kartu ispred sebe. A zna li ta predstavlja taj blistavi predeo? upita Jan Bibijan. To je predeo sav posejan dragim kamenjem. O, kad bi se prenelo na Zemlju! Tada bi izgubilo vrednost i prodavalo bi se kao igrake za decu. Munjin radio-prijemnik zazvoni. Jan Bibijan se tre i uze slualicu. Halo,... halo... Ija, Ija se javlja! Jane Bibijane, jesi li ti? Je li tamo Munja?

Da, da, Ija... Izvini, bili smo vrlo zauzeti, zato se nismo javljali! Jane Bibijane, kako ste? Mnogo se brinemo... Sve je dobro. Zdravo smo, bodri smo. Sad vrimo ispitivanje one strane Meseca koja se ne vidi sa Zemlje. Zanimljivo ... Divno! Otkrili smo itave planine od dijamanata... Sad smo na putu.., letimo. Kad ete se vratiti? Ima li kraja tom vaem obilaenju? Ovde se ceo svet interesuje samo za vas. Proulo se, i sve su novine pisale o nekoj nesrei s Munjom, ta je to? Kaite istinu! Jan Bibijan se nasmeja. Nikakva nesrea. Ovde je sve u redu i mi za dva-tri dana polazimo na Zemlju. Ah! Koliko se radujem, koliko se radujem! povika Ija. Da, da, i to emo se vratiti sa enama I ja i Blatko. Carske keri. Velikog vladara Jagage. Moja se zove agada, a Blatkova Dagada. A, a, a! povika Ija Ijutito. ta kae? ali li se? Kakve su to Meseanke? Jan Bibijan se glasno smejao i ukratko ispria Iji o agadi i Dagadi i o njihovoj elji da dou na Zemlju. Ne moe... ne moe! viknu Ija. Zabranjujem! ... Onda bolje da se ne vraate!... Umiri se, Ija! To je nemogue! Ne brini! Ostaviemo ih ovde do idueg dolaska. ta! Ti misli da se jo jedanput vrati tamo! Nikad vie! Nikad te vie neu pustiti! Svako vee gledam taj uti mesec i ve ga mrzim. ini mi se da je to neka trula tikva. Dolazi bre, uje li! Fjut me poseuje svakog dana... uje li? Ja u otii s njim ako se ne vrati! Fjut! ta kae! Zar on nije prestao da se interesuje za mene?... On se sad interesuje za mene vie nego ti odgovori Ija. Sluaj, Ija, Ija! Ali Ija se vie ne javi. Ljutito je spustila slualicu. U njenoj kui je ekalo blizu stotinu dopisnika svih velikih evropskih i amerikih listova. Ona ljutita izae pred njih. Oi su joj bile vlane. ta ima novo, je li se javio? zapitae svi u jedan glas. Da! odgovori Ija. Jan Bibijan kroz tri dana polazi na Zemlju. Drugo? Nita drugo ree ona. Ne pitajte me vie! Jan Bibijan je dugo zvonio, ali se Ija ne javi... On stade jo jae da zvoni viui: Ija, Ija, Ija!... Najednom mu se javi jedan neobian, promukao glas.

Ko je? upita obazrivo Jan Bibijan. Pogodi! javi mu se promukli glas. Ne mogu da pogodim... Javite se najzad!... Molim, ko je? Ijin stan. Ali ko je na aparatu? Ko je... Fjut odgovori promukli glas. Fjut! ponovi Jan Bibijan. Fjute! Ne, Fjute, s tobom ne elim da govorim! Ti treba da se zauvek skloni s mog puta ako nee da ti jo jedanput otkinem rep! ta je, Jane Bibijane? upita Blatko. Javlja se Fjut... Fjut! Da, Fjut, iz Ijinog stana... Opet emo imati neprilike s tim Fjutom. Blatko se zamisli. Zatim ree: Treba da se vratimo, Jane Bibijane. Na ivot je na Zemlji. Ovo putovanje je samo jedan doivljaj. Jan Bibijao ne ree nita. Nae se nad kartu koju je Blatko crtao, zatim pritisnu jedno dugme i dade Munji drugi pravac. Belei! ree on. Munja je letela iznad drugih mesta, uvek jednolikih i tunih. Iznad velikih mrtvih prostora, iznad blistavih planina kratera uspavanih vulkana, iznad crnih provalija. ovek sa Zemlje ovde nema ta da trai. Tu druga ljudska bia doivljavaju svoje radosti i alosti. Zaista, ta traim ovde? pomisli s tugom Jan Bibijan i prvi put oseti razoaranje. Zemlja ga je ve zvala. Rodna, zelena, vodom bogata Zemlja. Postigao je svoj cilj da stigne na Mesec. Ali sad ga je Zemlja zvala. Ona se obraala njegovim mislima, oseanjima, celoj njegovoj dui... Belei! ree jo jedanput Blatku. Kako da beleim? upita Blatko. Pustio si veliku brzinu i dole mi se sve muti pred oima... Nita ne vidim jasno.

SVETE IVOTINJE Jan Bibijan se osmehnu i smanji brzinu .... Tako ree Blatko zadovoljan. I zadubivi se opet u posao, leteli su utke nad jednolikom Meseevom povrinom, ne proputajui nijedno znaajno mesto. Fotografski aparat je neprestano radio i uo se laki um trake.

Jan Bibijan i Blatko provedoe tako ceo taj dugi dan, dok sunce ne poe da zalazi. Kad su zapazili da e se uskoro smraiti nad tim delom Meseca, a oni su imali jo da obilaze, potraie mesto gde e se spustiti da provedu no. U blizini planine koju su nazvali Lijanin prsten Jan Bibijan ugleda jednu, ne mnogo veliku, okruglu ravnicu svetlozelenkaste boje, po kojoj se nije videlo nikakvo stenje ni razbacano kamenje. Unaokolo se nisu zapaali nikakvi tragovi ivota, niti su gomile Meseana izlazile da gledaju Munju kao to se to deavalo kod svakog naseljenog mesta iznad koga su preletali. Mesto je bilo okrueno omanjim bregovima i izgledalo je dosta zaklonjeno. Da, ree Blatko i ja sam mislio da je ovo mesto pogodno za sputanje; ono u ovoj tunoj prirodi ima sveiji izgled i podsea me na Zemlju. Lii na presueno blato ili na jezero pokriveno vodenim biljkama ree Jan Bibijan. Ako je tako, moemo da upadnemo u njega i da vie ne iziemo. On spusti Munju nisko iznad tog mesta i poe polako, sasvim polako da krui osmatrajui. Mesto je pogodno zakljui on. - Samo mi u sredini izgleda sumnjivo. Spustiemo se pri kraju. I kako se sunce ve bliilo zalasku, on lako spusti aparat i slete u podnoje jednog brega na ivici ravnice. Divno! uzviknu Blatko. Ovde emo mirno prenoiti. teta to nismo poveli Magua, on bi nam neto rekao o ovom tajanstvenom mestu. Uostalom, ovakve sam predele video na jo nekoliko mesta. To su kao neke oaze na Mesecu, tragovi nekadanje cvetne epohe. Sunce je brzo zalo i najedanput je zavladala neprozirna no. Na crnom nebeskom pokrivau se pojavi bezbroj jakih velikih i okruglih nebeskih svetiljki, koje su ukraavale Meseeve noi, ali nisu razbijale mrki mrak koji bi zavladao samim Mesecom. Da upalimo svetlo ree Blatko, koji promoli glavu kroz izlaz iz aparata. Da ga upalimo! ree Jan Bibijan. Blatko se sae i pritisnu dugme. Odjednom meka i lepa svetlost rastera neprozirnu tamu. Jan Bibijan i Blatko otvorie kapak i popee se na mainu. Odjednom, kao da dolazi ispod zemlje, zau se potmula neobina rika, slina rikanju lava, ponovi se, jedanput, dvaput. Njen odjek se vrati, tajanstven i straan. Jan Bibijan i Blatko se zgledae. To nije bio krik s Meseca. Lav! ree Blatko malo uznemireno. Lav na Mesecu! nasmeja se Jan Bibijan, na izgled spokojan, ali i on oseti u dui uznemirenost. Nekoliko minuta je vladala tiina, koja je posle one jezive rike izgledala stravina. Jan Bibijan i Blatko stajali su nepomino, gledajui u mrak.

Iznenada se negde u mraku zau neki uasan tresak kao stotinu gromova, i cela okolina zadrhta kao od zemljotresa. A ta to moe biti? ree Blatko. Sigurno je stena pala u otvor jednog od tih ugaenih vulkana odgovori Jan Bibijan. Na sto-dvesta metara od Munje neto zapljuska, uo se pljesak kao da neko teko telo pada u vodu. Zatim se zaori ona jeziva rika, otegnuta i stravina. Ovde ima nekih ivotinja ree Jan Bibijan. Da pustimo reflektor? Blatko otvori reflektor, koji je bio na leima aparata. Blesnu snana, zaslepljujua svetlost. On je upravi prema mestu odakle je uo jako pljuskanje i ona se razli po prostranoj ravnici. I eno, gde se na kraju svetlosnog snopa, koji je izlazio iz reflektora i padao kao veliki svetao krug, pojavi naborana i sva u krljutima jedna velika glava, slina glavi gutera, i isprui vrat. Otvorila je svoja iroka usta i pustila otegnut i straan krik to je bila ista rika koju su Jan Bibijan i Blatko ve dva puta uli... ivotinja, ivotinja! uzviknu Blatko. Uzmi aparat i pokuaj da fotografie! ree Jan Bibijan. Uto se u svetlom krugu reflektora pojavi jo nekoliko takvih glava, koje stadoe da riu. Zamahnu tvrd, teki rep, izupan odozgo, i snano udari. Pri njegovom udaru pljusnue veliki mlazevi vode. Mi smo kod nekog jezera ree Jan Bibijan. Ali se vodena povrina nije videla. Sve je prekrivalo sitno, isprepleteno sivo rastinje. Jan Bibijan i Blatko, s fotografskim aparatima u rukama, posmatrali su udovita snimajui ih. Jedna od ivotinja skoi i uspravi se. Bila je ogromna, duga oko dvadeset metara, dugakog vrata. Glava joj je bila srazmemo mala i nije odgovarala velikom guterovom trupu. Imala je kratak i tvrd rep, kratke noge s lopatastim stopalima. Ona leno prie, isprui dugaki vrat i riknu. A ako nas napadne? ree Blatko. Pripremi top za svaki sluaj! ree Jan Bibijan. Blatko ode do malog topa koji je bio na vrhu Munje, napuni ga i naniani u udovite. Da opalim? Ne! ree Jan Bibijan. Samo u sluaju opasnosti. Neka bude spreman! Uto se iza brega pojavie neke male svetlosti, koje su se njihale kao fenjeri i skakale prema Munji. Jan Bibijan ih opazi i odmah okrenu reflektor na tu stranu. Desetak Meseana, koji su u rukama nosili svetlee ploe, pribliavalo se Munji. Oni su skakali polako i lako, kao da igraju, i slono su pevali neku sveanu pesmu. Bili su ogrnuti dugim zelenim ogrtaima, koji su im pokrivali glave. Kad ih reflektor obasja, Meseani se zaustavile.

UVARI SVETIH IVOTINJA Reflektor je jasno osvetljavao Meseane koji su se pribliavali i Jan Bibijan vide da ih predvodi jedan koji se po odelu razlikovao od svih ostalih. On je u rukama nosio visoko podignut tap, na kome se vila zastava s naslikanim velikim krugom koji je zraio plavom svetlou. Poto su malo zastali u svetlom krugu reflektora, oni opet produie, pevajui jo glasnije. Kakvi su ovo avoli? ree Blatko. Sigurno neka povorka. Ili neka delegacija. Uveren sam da dolaze k nama. I zaista, povorka nepozvanih polako se pribliavala, njihove neobine male lampe svetlucale su u noi i, mada slabo, osvetljavale im put. Oni se ubrzo pribliie Munji i stadoe. Voa istupi napred, podie zastavu jo vie i poe neto da vie. Stajali su u krugu osvetljenom blistavim telom aparata i videli se sasvim dobro. ta da radimo? upita Blatko. Da ih zovnemo! ree Jan Bibijan. Njih dvojica se uspravie na leima Munje i poee rukama davati znake da im se nepoznati priblie. Voa se okrenu, dade znak pratiocima i poe napred. Kad su se pribliili Munji, svi podigoe ruke uvis i triput jednoglasno uzviknue: Daja, daja Vaha! to je znailo: pokoravamo se volji Vahe. Jan Bibijan se spusti do njih. Oni poee dugu ceremoniju klanjanja i skakanja, a zatim voa stade da objanjava mimikom, pokretima i reima, udarajui se u grudi, u elo, i pokazujui na nebo, na kome se u svoj svojoj veliini ocrtavala svetlo plava Zemlja. Posle dugog objanjavanja Jan Bibijan shvati da su to prvosvetenici iz oblinjeg manastira, posveenog svetim ivotinjama Vahe i njihovim uvarima. Tu, na tom mestu, ivelo je pedeset pari neobinih ivotinja, jedinih na Mesecu, koje je Vaha poslala da odre veni izvor tog jezera. Nijedan smrtnik ne sme im se pribliiti. Ko se tom mestu primakne, dostie ga veno prokletstvo Vahe i gubi pravo da se eni. Mi znamo govorio je voa prvosvetenika da ste vi izaslanici Vahe. Vi ste, moda, doli da odvedete ivotinje koje uvaju jedini veliki izvor na Mesecu. On e tada presuiti i Mesec e popucati na etiri dela, a svaki od tih delova opet na etiri, dok se najzad ne pretvori u prah. Svetenici, uvari svetih ivotinja, mole vas da ih ostavite tu. Njihova rika goni zle none duhove na Mesecu, a njihovi pogledi spajaju Vahu s nama.

Jan Bibijan objasni izaslanicima svetenika da im nee uzeti ivotinje i da ga je Vaha poslala da vidi da li ih dobro paze, ive li, razmnoavaju li se i da li ih stanovnici Meseca potuju. Voa tih neobinih monaha objasni da ivotinje uivaju veliko potovanje, da dosad nisu pojele nijednog Meseana, da ive sreno u velikom izvoru i da svakih pedeset godina enke jedanput raaju. Jan Bibijan im objasni da je zadovoljan i da e velika zatitnica Vaha biti zadovoljna kad to sazna i stanovnicima Meseca nee initi nikakvo zlo. Zatim zamoli izaslanike da se vrate, i oni, zahvalni, odoe, a Jan Bibijan im je reflektorom osvetljavao put. Ubrzo je svanulo. Tada Jan Bibijan i, Blatko, stojei na Munji, pregledae okolinu. Pred njima se prostirala velika ravnica slina movarnom predelu na Zemlji. Sva je bila pokrivena sitnim liem, vodenim biljkama, ispod kojih se voda nije videla. Nije bilo ni traga od ivotinja koje su videli nou. Svuda su vladali mir i mrtvilo. Tada njih dvojica uoe u aparat i uzletee. Jan Bibijan ie bio namrten! Kuda? upita Blatko. Natrag! Kuda natrag? U Jagagino carstvo. Da se pozdravimo. Znai da emo se vratiti na Zemlju? Da, ali najpre da se pozdravimo s gostoljubivim Jagagom!

MO SUJEVERJA agada i Dagada su nestrpljivo oekivale povratak Jana Bibijana i postale su vrlo nervozne. Nisu mogle da se skrase na jednom mestu. esto su izlazile i gledale u nebo ne bi li opazile Munju ili ule njen um. No su provele nemirno i sutradan, u samu zoru, u pratnji Magua, uputile su se peini gde je trebalo da se spuste Jan Bibijan i Blatko i stadoe da ekaju. Tu su ostale gotovo ceo dan i kad su, oajne, ve htele da se vrate, jer se smrkavalo, opazie Munju na horizontu; brzo je stigla, napravila nekoliko krugova i spustila se blizu njih. Carske keri stadoe da skau od radosti veselo viui. Iz aparata prvi izie Jan Bibijan. agada mu veselo pritra i uhvati ga za ruku. Pa, kako ste se proveli na putu? Videli ste mnogo lepih stvari, mnogo lepih stvari! stade agada da ponavlja kao u pesmi. Uto sie i Blatko. Dagada mu poe u susret s radosnim uzvicima. Priajte, priajte nam brzo!... Ah, s kakvim smo vas nestrpljenjem ekale! Mislile smo da se vie neete vratiti.

Jeste li sve obili? Zar nije lepa naa Maha?... Jeste li videli planinu od dragog kamenja. Ah, to je pravo udo!... Na Vahi, sigurno, takvo neto ne postoji.... Tako su veselo zapitkivale dve carske keri, a Jan Bibijan i Blatko jedva su stizali da im odgovaraju: ta vam se najvie dopalo? Rei u vam ta nas je najvie zaudilo ree Jan Bibijan. ta? viknue dve devojke u jedan glas. Vae svete ivotinje. Jao! vrisnue carske keri i najednom klonue. Zatim stadoe da se klanjaju do zemlje i da govore brzo i bez veze. Magu dojuri da ih umiri. ta je? ta se desilo? povika Jan Bibijan. Magu ne odgovori, ve stade da se udara po bedrima svojim dugim rukama, ponavljajui neprestano: Jao, jao!... A ti glasovi koje je izgovarao liili su na zavijanje psa... ta je? ta se desilo? vikao je Jan Bibijan. Onaj ko vidi svetu ivotinju ne moe nikad da se oeni. Zabranjeno je. I svako ko ga dirne ne moe da se eni. Kakva nesrea! objasni brzo Magu. Podigao je i poveo devojke, koje su se jedva drale na nogama. Pokrile su lice rukama i nisu smele da pogledaju Jana Bibijana i Blatka. Magu, da beimo, Magu, da beimo brzo! uzviknu agada... Pojurila je velikim skokovima beei iz sve snage. Dagada potra za njom. Magu, oajan, odjuri za njima. Jan Bibijan i Blatko ostadoe sami. Oni se zgledae utei. Oslobodismo se... ree Blatko. Da ree sumorno Jan Bibijan. A sad?... Jan Bibijan pogleda u nebo, koje je ve dobilo sasvim tamnoplavu boju, jer je sunce bilo zalo i sputala se no.

ZEMLJA! ZEMLJA! Tamo gore pomaljao se ogromni tamnoplavi Zemljin krug. Jan Bibijan podie ruku i pokaza: Sad tamo, Blatko!... Da se vie ne zadravamo! ... Da kroz ovaj mrani bezdan potraimo put za otadbinu!...

Blatko se uzbudi. Rumenilo mu obli lice, oi radosno zablistae... Hajde, penji se! ree Jan Bibijan. Blatko brzo skoi na stepenice, pope se i nestade u telu Munje. Jan Bibijan se uputi za njim. Ubrzo se veliko telo maine tre i ona se lako odvoji od vrstog Meseevog tla, die se i polete u visinu. Jan Bibijan otvori radio-aparat. Halo! halo! Ija, Ija!... Nije dugo ekao. Javi se Ijin glas. Polazimo ree Jan Bibijan. ekamo vas nestrpljivo odgovori radosno Ija. Cela Zemlja vas eka! urite, urite, urite! Jan Bibijan pusti najveu brzinu. Najednom osetie kako naputaju tamni sloj vazduha koji je obavijao Mesec i tonu u etar, u pusti meuplanetarni prostor. Leteli su stranom brzinom i kao munja prolazili kroz svetle i mrane prostore, obuzeti, jedinom milju Zemlja, Zemlja, Zemlja! Stalno su posmatrali njen velianstveni lik, koji se postepeno poveavao. Nisu oseali ni umor, ni glad, ni hladnou. Leteli su i srca su im bila uzbuena pri pomisli da e uskoro videti divnu rodnu planetu i da e im noge stupiti na njenu zelenu povrinu. Najzad, posle dugog i munjevitog letenja, pred njima se ukaza Zemlja i Munja utonu u njenu atmosferu. Grudi putnika ispunie se rodnim zemaljskim vazduhom, koji kao ivotna struja proe kroz celo telo i osvei ga. Oni odahnue s olakanjem. Stigosmo! ree Blatko. Obojica skidoe kape i stadoe da mau i pozdravljaju svoju dragu, rodnu planetu

ELIN PELIN (Do pakla i natrag) Bugarski pisac ELIN PELIN roen je 1878. godine u blizini Sofije, glavnoga grada Bugarske. Jo kao srednjokolac objavio je svoju prvu pripovetku Na majinom grobu. Posle zavrene kole posvetio se uiteljskom pozivu. Bio je oduevljeni pristalica pokreta koji je eleo da slui narodu. Poziv pisca veoma je cenio i smatrao je da knjiga mora sluiti oplemenjivanju ljudi. Umro je 1949. godine. Plodan i omiljen pisac kod Bugara, evo ve ezdeset godina privlai panju svojom vedrinom i humorom. U svoja dela on unosi narodnu duu, koju dobro poznaje, i posebno oseanje za prirodu. Istie osobine marljivosti, postojanosti i upornosti. Veoma poznat kao jedan od najplodnijih i najomiljenijih bugarskih dejih pisaca, ipak je najpoznatiji kao pisac romana o Janu Bibijanu. U ovom romanu vi ete prepoznati pisca starijeg pokolenja. Dogaaji o kojima govori u prvom delu romana smeteni su u svet starinske mate u kojoj je borba izmeu dobra i zla vrlo surova, puna stravinih scena, straha i izmiljenih likova po uzoru na vrlo stara narodna predanja i verovanja. Ova knjiga vam je zato i preporuena: da vidite kako je mata starinskog pisca uobliavala svet zla. Strana muenja to stoje pred ljudima i decom koja su izabrala put neposlunosti opisana su kao u stranim priama naih prabaka. Stari svet je mislio da je zastraivanje dobar nain vaspitanja. Trebalo je da ova knjiga tome poslui. Meutim, kada itamo ovaj roman, nama vie ne zastaje dah od strave, jer mi u njemu vidimo samo jednu stranu priu. Drugi deo romana sa isto tako preuvelianom i do krajnosti doteranom svetlom bojom prikazuje ta je bilo posle pakla, kada je Jan Bibijan shvatio kako treba da ivi. Niegove osobine su sad suvie lepe. Kao to je u prvom delu romana bio neverovatno zao, sada je neverovatno dobar i treba da nam slui za uzor. Mi danas kaemo da je takvo prikazivanje u romanu crno-belo. To znai da pisac preuveliava razliku izmeu dobrog i zlog. Negativne osobine ljudi prikazuje u najcrnjim bojama, dok se, nasuprot tome, vredne osobine prikazuju u preteranom sjaju. Pisac je odabrao nain veoma slian nainu slikanja u mnogim bajkama koje potiu iz starine. Vi ste zapazili da u ovom romanu ima govora i rasuivanja koji su se sretali u seoskim sredinama. Ima tu i humora, ali i dosta grubosti; ima brine radosti, ali i preterane strogosti. U romanu dogaaji teku kao u bajci: mnogo je izmiljenog. Ako se zapitamo emu to izmiljanje slui, videemo da je to staro shvatanje o surovoj borbi dobra i zla, jedan nain na koji se deci preporuuje da budu dobra, videemo u pozadini tih izmiljenih dogaaja i sliku priprostog ivota ljudi i dece koji tee da uine plemenite podvige.

Posebno emo se zauditi jednom sasvim neuobiajenom putu u vremenu kojim pisac vodi Jana Bibijana. U prvom delu romana on ivi u svetu daleke prolosti, da bi se u drugom delu naao u svetu daleke budunosti. Taj veliki put preko vekova i vekova ini se uzbudljivim, ali i nametenim za naa shvatanja. Ali Elin Pelin sve to ini u jednoj zaista plemenitoj nameri koju svi oseamo: on eli da svojim prianjem pomogne ljudima i deci svoje zemlje da prihvate i zavole prave vrednosti radinost, istrajnost, smelost, upornost. Vladimir MILARl

Nacrt korica i ilustracija na koricama: Vladislav Lalicki; tekst ilustrovao: Mihailo Pisanjuk; tehniki urednik: Duan Bogdanovi; za izdavaa: Tomislav Obradovi tampa: tamparsko preduzee Budunost, Novi Sad, umadijska 12