Igor Radulović

The Green Mile
-savremeni argumenti za i protiv smrtne kazne sa osvrtom na Kantove stavove iz Metafizike morala-

Smrtna kazna je do početka ovog veka zamenjena doživotnim zatvaranjem, ili, kao kod nas, maksimalnom kaznom od 40 godina iza rešetaka, u oko 75% zemalja sveta. Ipak, i dalje se praktikuje u Kini, Americi, Japanu, Indiji, Bangladešu, itd. – nekim od najmnogoljudnijih država. Cilj ovog izlaganja je da pokaže koji su njihovi filozofski argumenti kojima odobravaju izvršavanje smrtne kazne, a zatim da pokaže koji su argumenti onih koji se takvom tretiranju osuđenika protive. Kultni film Franka Darabont-a, po romanu Stivena Kinga, je adekvatan za ilustrovanje ovog vrlo značajnog etičkog problema savremenog sveta, jer u njemu na primerima osuđenika vidimo tri veoma često korišćena i teško ili nemoguće opovrgljiva argumenta i jedne i druge strane. Ali, prvo ću redom, vrlo kratko, predstaviti stanovišta za i protiv, pa ih zatim na usmenom izlaganju pokazati na insertima iz filma i govoriti više o njima. Osnovni agrument za smrtnu kaznu je da se bezbednost zajednice mora očuvati, tj. ne sme se dozvoliti da postoji mogućnost da ubica ima priliku da opet ubije. Jedini način da se to obezbedi je njegova smrt. Drugi argument je da smrtna kazna doprinosi dobrobiti zajednice tako što odbija potencijalne ubice da počine ubistvo. Njega brane na sledeći način: ako smrtna kazna zaista odvraća od ubistava, a mi je ukinemo, žrtvovaćemo mnogo nedužnih ljudi, koji inače ne bi bili ubijeni; ako, pak, smrtna kazna ne sprečava ubistva, praktikujući je, žrtvujemo živote počinilaca najtežih zlodela, pa je bolje izabrati drugu opciju. Još jedan argument je da je pravično da svako bude tretiran jednako, pa onaj ko je počinio ubistvo zaslužuje da bude ubijen – “eye for eye”. Pomenuću još neke argumente, kao i Kantove stavove o smrtnoj kazni, koji je podržava i smatra nužnom da bi društvo moglo da funkcioniše. On tvrdi da zajednica koja ne osuđuje ubicu na smrt, postaje saučesnik u njegovom činu ubistva. Protivnici smrtne kazne se uglavnom pozivaju na deklaracije i sporazume o ljudskim pravima, i na osnovno pravo čoveka - da živi. Dužnost države je da čuva život ljudi, a nikako da ga oduzima. Zao čin čoveka ne poništava vrednost njegovog života. Toma Akvinski se ne bi složio sa tim - već sa Aristotelom, koji kaže da je zao čovek gori od zveri - pa je rekao da ubistvo nije zlodelo, ako ubijamo čoveka koji se odrekao svoje prirodne vrednosti, tj. postao zao i ubio ljudsko biće. Ipak, jedan od prigovora savremenih katolika je upravo taj da ubistvom ne možemo naučiti ljude da ne ubijaju. Dalje, ako ubijemo osuđenika, ne dopuštamo mogućnost njegove rehabilitacije. Kontra-argument zastupnicima smrtne kazne je da se isti nivo bezbednosti može postići doživotnim zatvaranjem, i pritom omogućiti rehabilitacija. Takođe govore kako statistika pokazuje da je broj ubistava sa i bez smrtne kazne isti, pa im i drugi argument po njima ne stoji. Konačno, treći argument žele da pobiju činjenicom da je osveta pogrešna, tj. tvrde kako se smrtna kazna čini jedino iz osvete. Kami i Dostojevski kažu da je takva presuda najgore ubistvo sa predumišljajem, mnogo svirepije od najtežeg počinjenog ubistva, jer nijedan ubica nije svojoj žrtvi saopštio tačan dan kada će je ubiti, i do tada čuvao u zarobljeništvu. Još jedan važan argument je taj da se često događa da se nedužni ljudi osude na smrt. To je posledica pogrešivosti sudstva i nemoguće je rešiti je se. Samo u Americi je od 1900. godine izvršeno oko 350 egzekucija nedužnih ljudi. Naglašava se i rasizam pri presudama, dela ljudi koji nisu odgovorni za svoje postupke iz nekog razloga, kao i brutalizacija naroda i zakona, i još mnogo argumenata, od kojih ću neke pomenuti. The Green Mile, koji je ispiracija ovog izlaganja, govori o jednom nedužnom, John Coffey-u, dvojici rehabilitovanih, Eduard Delacroix-u i Arlen Bitterbuck-u, i jednom mentalno bolesnom čoveku, 'Wild Bill' Wharton-u. Svi su osuđeni na smrt.