СРПСКО-АРБАНАШ КИ ОДНОСИ К РО З ВЕКОВЕ

СА ИОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА НОВИЈЕ ВРЕМЕ

Dp Ђоно Слнјепчевнћ

Српско-арбанашки односн
кроз векове са посебннм освртом
на новнје време

Миихев 1974.

Drukeiei: «Iskra», Ohimüllerstr. 16, Rgb., 8 München 90, Germany

ПРЕДГОВОР
Ж еља и намера пиш чева je била да ова његова књ ига о Српеко-арбанашким односима кроз векове још раније угледа света.
Околности, које нису зависиле од писца, учи н и ле су да се она
тек сада појављ ује. Готов рукопис књ иге чекао je da се створе
латеријалне могућности за њезино штампање, а то иије игило лако. Објавити дело овога обима у време све већега поскупљивањ а
штампарских трошкова напор je, који je превазилазио могућности пиш чеве. Што се ово дело објављ ује оиако како je било замишљено писац има да захвали групи својих пријатеља, који су
схватили потребу објављивања ове књиге.
М еђу овим пријатељима писац на првоме месту помиње др
Милоша Божанића, лекара из Америке, који се одмах био заинтересовао за ову ствар и чинио напоре да нађе прилагаче. Он сам
je приложио 550 америчких долара и тиме ударио основу за даље прикупљ ањ е сретстава. Знатан прилог од 2.000 немачких марака дао je један наш лекар из Црне Горе, али он, из скромности,
не жели да буде поименице поменут. Н ајвећи л и ч н и прилог од
1.000 аустралијских долара дао je Стеван Вукобратовић-Лички,
који je и раније помагао писцу да објави своје «Македонско црквено питање». Овај прилог Стевана Вукобратовића-Личког охрабрио je писца да се и даље труди око изналажења материјалних
могућности за штампање књиге.
Без свесрдног и братског залагања неколико другова из
М илвоки, Америка, ови напори пиш чеви би остали безуспешни.
Они су прикупили хиљ аду и двеста ам еричких долара што je
зиатно повећало изгледе за штампање књиге. Свима пријатељима, који су помогли ову акцију, писац се и лично захвалио, а чини то и на овај начин, да би тако остао трајан спомен о њима као
о људима који су, иако не богати, жртвовали од онога што имају
за једну ствар која je од опште националне користи. Пишчева
захвалност свима њима je утолико већа што има много богатих
љ уди, који нису хтели да се осврну на ову ствар а они су одвајали од својих скромних средстава, јер um je срце пуно љ убави за
опште ствари.

5

Лука Бајић из М илвоки, САД, пријатељ пиш чев, приложио
je сам пет стотина америчких долара за штампање ове књиге.
Писац м у на овоме прилогу срдачно захваљ ује. Иако Лука Eajuh
није богат човек, он се одавно гласи међу нашом емиграцијом као
дарежљив човек и задужбинар. Он je помагао, и стално полаже,
подизање и обнављање наш их цркава и манастира у земљи, даје
помоћ за сваку националну и култ урну акцију: само он зна колико je новаца издао за ове сврхе. Лука Бајић je, у најпунијем
смислу ове речи, конструктиван национални човек, који своје
родољубље посведочава делима.
Рођен у Дрвару, у Босни, Л ука Бајић je пре рата служио у
дворској жандармерији и сачувао у себи онај конструктивни нацгшнализам, који je особина наш их љ уди из тих крајева. Лука
Бајгт je велики поштовалац браНе Heduha, генерала Милана и
Милутина Недића, коме je о свом трошку подигао споменик.
Он, стално, плаћа да се тај споменик одржава у реду. Лука Ea­
juh je радан човек, који се држи примера наш их некадашњих трговаца, који су радили и зарађивали, али су од те зараде издашно помагали нагие црквене и националне ствари. Овим својим особинама Бајић je схватио и националну важност књ иге чије je
објављивање пологао. Нека му je срдачна хвала на томе.
Било je још пиш чевих пријатеља, који су се трудили да приволе неке богате љ уде да помогну објављивање ове књиге, али
су њ ихови натгори остали глас вапијућих у пустињи: њихово срце j e остало тамо где j e и њихово благо. Помогли су они, који су
осетили потребу да помогну и тиме учи н и ли да се ова књига појављ ује удруженим напорима љ уди будне националне свести и
добре воље. Нека um je свима, још једном, срдачна хвала.
М инхен, Јула 1974.

6

Др Ђоко С лијепчевић

УВОД

О међусобним односима и историјским додирима између Срба и Арбанаса кроз векове њиховог мешања и упореднога постојања нема, колико je нама познато, једног исцрпног, хронолошки датог, на изворима заснованог и стручно обрађеног приказа.
Иако су ова два народа вековима ж ивели један поред другога и,
једно време, један са другим, што се није могло не одразити на
њиховом животу, нарави и обичајима, недостаје један научни
приказ о њиховим међусобним односима и посебностима. Још je
Станоје Станојевић, у своме предговору књ изи др Милана Ш уф лаја, истакнуо тешкоће са којима се мора носити сваки онај ко
се упусти у научно истраживање ове, заиста врло сложене, проблематике. Станојевић je ипак нагласио да на целој територији,
«на којој наш народ живи, немд занимљивијега терена за проучавање него што je наше јужно Јадранско приморје. Ту су најразноврсније и најкомпликованије основице, на које je накалемљен наш народни и државни живот, на земљишту које je изложено разним и компликованим културним утицајима, дале појаве и створиле типове, којима je, по занимљивости и оригиналности, мало развних у историји».')
Научна радозналост с једне и бројни проблеми нашега времена с друге стране, везани за арбанашко-српске односе, потстакли су нас на ова истраживања. Нити смо превиђали тешкоће
које стоје на путу оваквом раду, нити смо их се плашили. У природи je сваког озбиљног научно-истраживачког напора да се не
плаши тешкоћа које га могу срести на томе путу: тешкоће су за
то ту да буду савлађиване, а њих има доста. Сам проблем српско
-арбанашких односа гледан je и из перспективе прошлости и из
чињеничкога стања какво je оно данас. To je разлог да смо се одлучили да обухватимо цео низ векова, врло сложених и бурних.
И данас овај однос засеца у егзистенцију и две држ аве и два народа, која je, скоро стално, угрожавана.
Један врло важ ан моменат треба истаћи: иако je и о Арбанији, као географском и историјском појму, и о арбанском народу, и у даљој и у ближој прошлости, писано доста, остали су на-

7

ш и домаћи извори или врло мало консултовани или сасвим превиђани. Један од узрока лежи, свакако, у непознавању нашег језика. што je и наше домаће изворе чинило неприступачним
странцима. Други, врло важан, узрок je у томе што je новија литература о Арбанији и њезиним проблемима била обојена политички више него што би могло бити корисно за научна испитивања: од средине XIX века и на простору Арбаније сукобљавали
су се интереси великих сила што се одражавало и на делима која су писана о Арбанији и Арбанасима. Због тога je у овој литератури често више пропагаидног него научног, али, и поред тога,
она не може бити заобилажена. И у дипломатској грађи, која се
односи на овај проблем, има елемената који се морају обазриво
користити.
Истраживањ а ове врсте могу бити научно корисна само онда ако су објективна. Објективност je, међутим, релативан појам. Као и у свакоме човеку и у истраживачу се сукобљавају
стално објективно и субјективно. Нарочито када je у питању
материја са којом ћемо се ми овде бавити. Ствар je напора воље
и будности научне свести да се одржи нормална равнотежа између
једнога и другога: најбоља и најсигурнија помоћ у томе je доследно држ ањ е чињеница онаквих какве су биле и напор да се прошлост верно реконструише. Разуме се: где je и колико je то могуће.
К ада се говори о арбанашком народу долази се у дилему који, од неколико уобичајених назива, треба да буде стално употребљаван и за народ и за земљу. Данас je уобичајен назив Албанија и Албанци, али се они сами тако не називају. Васа Ефенди, сам Арбанас родом, истицао je, да je назив Албанија «модеран и тек у XIV или XV веку земљи Шкипетара приписан. Сами
Ш кипетари не знају ш та означавају Епир, Македонија, Албанија: то су за њих апсолутно непозната и у њиховом језику безначајна имена».2) Милан Ш уф лај je нашао да име Ш кипетар потиче од имена једне породице из Дриваста.3) «Данас», вели Ш уфлај, «употребљавају Арбанаси за ознаку своје народности име
Ш кеперија у наречју Гега, а Ш киперија у наречју Тоска, за свој
језик име chqip. Ну то je размјерно младо име, непознато Арбанасима, који су се иселили у XIV и XV вијеку у Грчку и Италију. П рви траг томе имену указује се поткрај XIV вијека»/) Према Г. М ајеру име Ш киптар означава човека «који (језик) разумије».5)
Према К. Јиречеку «Албанци се, такође, називају и Arber
или Arben. М лађе je име Ш кипетари; . . . оно je још у XV веку

8

непознато Албанцима који су се иселили у И талију и Грчку».4)
Ами Буе вели: «Skiperi, Skipetara или Албанија добила je своје
врло карактеристично име од skipe, стена, због каменом богате
природе земЈБе. Турци и Словени зову je Арнаутлук, Срби још
ариаутска земља, а Грци Албанија».7) Владимир Ћоровић каже:
«Албанци сами себе зову Шкипетарима. а деле се у северне, Геге, и у јужне, Тоске».0) Судећи према једном чланку Хилми Тхачија, објављеном у «Вјеснику» од 29. октобра 1967(7), данашњи
становници Косова и Метохије као да нису задовољни именом
Шкипетар. Тхачи вели: «Према томе, што смета да се каж е Албанац, Албанац са Космета, Албанац из Црне Горе, из Македоније, Албанац из Албаније? Зар није гротескно, па и увредљиво,
кад интелектуалац поставља питање: јесте ли ви Ш киптар или
Албанац? »’)
Код нас су још у употреби два имена за ознаку припадности
албанском народу: Арбаиас и Арнаут. Према Владиславу Скарићу «име Арбанас старије je од имена А р н ау т.. . ријеч Арнаут,
коју су у наше крајеве донијели Турци».10) Вук Стефановић-Караџић наводи називе и Арбанас и Арнаутин, али се не види за
који би се он одлучио. Наводи да je М ахмуд-паша Буш атлија,
који je погинуо 1796. године, у једном писму митрополиту Петру
I ГГетровићу Његошу, употребио речи «тако ми моје љуте Арбаније».") Јован Хаџи Васиљевић je забележио за Арбанасе у Прешевској области: «Арнаути се међу собом зову Шиптари и име
Арнаутин им je погрдно. Ранијих се година дешавало да Арнаутин убије онога ко га назове Арнаутином; такви су се случајеви
дешавали нарочито у Косовским крајевима».12)
У данашњој Народној републици Албанији држ ава се зове
Shqiperi, а становници Shqipetari. Назив долази од речи shqipe,
што значи орао: због тога становнике ове земље и зову «синови
орлова».13) Ми ћемо се, у даљем излагању, држ ати израза Арбанас због тога што су их код нас тако звали, а и због тога што су
се становници Северне Арбаније тако називали.
ЛИ ТЕРА ТУ РА
1) Dr. Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi. Njihova simbio®a u srednjcm vijeku. Sa
pTedgovorom Stanoja. Stanojevica, Beograd 1925, st. IV.
2) Wassa Effendi, Albanien und die Albanesen. Eine historisch-kritische Studie,
Berlin 1879, st. 12 (Albanija i Albaoci. Istorijsko-kriticka studija).
3) Dr Milan S u fflay, Biologie des albanischen Volksstaimmes, st. 5, sravni:
Milan S u fflay, Poviest sjevernih Arbanasa (Archiv z a arbanasku starin u , jezik
i etnologiju, knj. II, sveslka 1, 1924, st. 200).

9

4) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 25-26.
5) Na lstom mestu.
6) Constantia Jirecek, Albanien in der Vergangenheit (Albanija u proslosti)
„Oesterreichische Monatshefte für Orient", Nr. 1-2, 1914, st. 16.
7) Ami Boue. Die europäische Türkei (Evropska Turska), knj. I., Bec 1889, st. 39.
8) Владимир Ћоровић, Албанија (Народна енциклопедија СХС, књ. I, ст.
37).
9) Hilmi Thaci, Zasto Siptan a ne Albainci? {„Vjesnik“ od 29. X. 1967).
10) Владислав Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверо-западној Босни (Гласник Земаљскога музеја за Босну и Херцеговину, књ. XXX,
1918, ст. 229).
11) Вук Стефановић-Караџић, Српски Рјечник, IV издање, Београд 1935,
ст. 7.
12) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија. Историјска, етнографска и политичка истраживања, књ. II: Прешевска област, Београд 1913,
ст. 142.
13) Max Lambertz, Lehrgang des Albanischen. Teil I. Albanisch-deutsches
Wörterbuch, Berlin 1954, st. 189-190. (Udäbenik albanskoga jezika, I deo: albansko-nemaeki recnik).

10

ПРВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДИРИ СРБА И АРБАНАСА
Није, овде, место, а није ни потребно за проблем који смо себи поставили, бавити се пореклом и старином арбанашког народа на простору на коме се налазио у време досељавања Словена
на Балкан. Кристо Фрашери вели, да су се Словени почели насељавати на ову територију крајем VI века, али je шира колонизација изврш ена за време VII века.') Проблем постанка и старине арбанашкога народа научно je обрађиван и може се узети
да je, мање више, решен.2) A. М. Селишчев вели, да су словенска
насеља била многобројна, али су, током времена, делимично ал~
банизирана.3) Стојан Новаковић je истицао ову масовност досељавања Словена и тврдио, да су, «западним странама Полуострва (сем приморских места) једно према другом стајали новодосељено словенско и староседелачко арбанашко становништво, Ko­
je последње на томе крају већ беше претурило прву, од њега
културом и државном организацијом јачу, романску, навалу».4)
Словенска племена потискивала су испред себе арбанашка
племена која су, изгледа, највиш е одлазила у брдске крајеве, али се данас тешко да утврдити како je то све тада било. Словенска племена су, вели Новаковић, продрла и до Јадранског мора,
али су се мешала и са Арбанасима и са Власима.5) У области Скадра и Црнога Дрима, вели Селишчев, преовлађивала су српска
племена на што указују и топографски називи који су се, делом,
сачували све до данас.6) Милан Ш уфлај доказује, да словенске
масе нису нигде биле преплавиле «арбанашке језгре» са седиштем око Кроје, али je «словенско засељење двојако обурвало и
згуснуло ову језгру».7) Словенска продорна зона «према Јадранском мору текла je на сјеверу преко Скадра уз Дрим и Бојану
све до покрајина Виље Поље (Vilipolle, Uilipole у латинским листинама 15 вијека, данас Вилипој), код Медуе, како се словенским
језиком прозвало подручје антикне луке Nymphaeum. Ha југу учињен je продор преко Черменике (Scampa) и ,Белога града’ (Веrata) до бискупског сијела Главнице испод Валоне и до приморске области Славице. .. између Девола и Војуше».8) З а простор
између Дубровника, Улциња и Призрена од мора уз Дрин до
Проклетије и «до хидрографског Љумског лијевка» настао je у

11

Средњем веку «занимљив појас етничке симбиозе, у којем се je
арбанашки и румуњски елеменат стапао са пољеделачким словенским живљем».8) Ту je временом, настала арбанашко-румунско-српска терминологија.. .°) Константин Јиречек je крај Arbaпн т, Arvanon, Alvanon, српски Рабан код Кроје, означио као средиште Арбанаса. Ту, још у римско доба, Птоломеј помиње племе
Албана. «У Средњем веку била су њихова главна седишта у че~
тверокуту између Скадра, Призрена, Охрида и Валоне, са огранцима далеко на север».10)
Трагова те некада заједничке терминологије има прилично
и у данашњем арбанашком језику као и у језику српског народа
у Црној Гори и у једном делу православне Херцеговине. Словенски утицај на арбанашко-румунски језик у Средњем веку био je
дуг и односио се највиш е на народни говор и то на речи које се
односе на сточарство, пољопривреду, кућу и уређење у њој. Арбанаси су позајмљивали неке речи из српског језика и обратно.
«Словени су» вели Иван Попавић, «живели више од хиљаду
година у једној симбози са Арнаутима. Па ипак словенске позајмице арбанашкога језика су не само врло бројне него у више
случајева и врло старе».”) Иван Поповић показује како се, током времена, вршио овај процес: он je био активан и за време
турског ропства када се арбанашки елеменат ширио на српском
простору.12)
Када су словенска племена дошла на Б алкан она су заузимала византијску територију, јер друге државности на томе простору, у то време, није било. И срлска племена су територију, на
коју су се насељавала, заузимала оружјем у руци и «потиснули
старо становништво из њихових седишта у долинама и жупним
местима, и створили на тај начин, у крајевима које су заузели,
прилично чисту ситуацију».13) Није, међутим, целокупно становништво могло бити потиснуто и уништено, него je нешто остајало и мирило се са новим стањем које je настајало. Већ за VII век,
вели Лудвиг фон Талоци, није од Кап Матапана до далматинеких пристаништа и уш ћа Дунава било краја на Балканском полуострву где не би било словенских насеља. У брдима су остали
Арбанаси и Власи, у утврђеним градовима на обали Грци, а све
друго су биле словенеке области.14) И Владимир Ћоровић наглаш ава да je у Зети «постојала јака мешавина арбанског, романскога и српскога елемента,'5) а Марко Костренчић вели, «да je погранична зона мешовите словенско-арбанашке осмозе био трокут
Котор-Антивари-Дриваст. Али се словенски елеменат примећу-

12

je и у самом Драчу, који je имао уопште врло разнолико становништво».16)
У своме делу «De administrando Imperio» (О управл>ању држ авом) Константин Порфирогенит истиче, да су племена, која су
насел>авала територију Дукљанске државе, била српска. Н ејасан je само тамо где говори о самој Дукљи. Редактори «Историје
Црне Горе» се домишљају, да je ово К. Порфирогенит учинио,
«да би избјегао понављања» пошто je у поглављима, која се на
ово односе, говорио о Србима.17) Запажено je да Порфирогенит
не помиње Арбанасе на простору, који нас овде интересује док
«толико умије приповједати о поткавкаским Албанцима и о почастима, која се морају одавати њиховим поглавицама».18) И Јован Цвијић мисли да су се, после доласка Словена, Арбанаси
«повукли у планине и на арбавашко приморје, нарочито јужно
од Скадра, ту су остали изоловони и нису давали знаке народнога и државнога живота. У ово су доба само местимично прелазили долину Црнога Дрима на истоку, можда једва где и северну
границу Епира на Југу. У овако ограничену етнографску Арбанију населили су се многи српски досељеници (нарочито у северној и средњој Арбанији) за време дуге српске владавине. У
Задриму и Забојани код Скадра превлађивало je српско становништво; тако je Скадар могао бити престоница Зете».’9)
У науци je утврђено да Арбанаси од «старина нису никада
били створили јединствену, велику, националну државу»,20) чиме се они битно разликују од свих данашњих балканских народа. «Арбанаси не улазе у историју као једна нација, нето као група племена, којима je осећање заједничке припадности још било туђе».. .21) Код византијских историчара помињу се Арбанаси
први пут у XI веку. Помињу се као Alvanoi. Георг Ш тадтмилер
мисли, да би се овде «могло радити о Albanes античкога Лациума, који je овде код византијских историчара као уобичајени антикварни манир узет».22) Одлучује се ипак за то, да се овде ради
о балкаиским Албанцима, који се у византијским изворима називају A rvanite.. . Они се помињу 1081. године за време Роберта
Гвискарда.23) Милан Ш уфлај наводи, да се Arvanite помиње у
византаијској војсци 1042. и 1078. године: тиме «улази и формално у историју један посебан и врло интересантан народ»,24)
који je успео да се одржи и против романизирања и против славизирања.25) Код византијских писаца од 12 до 15 века они се помињу као Arvanite, Alvanite, Alvani и, од времена цара Јована
Кантакузена (умро 1383) као Alvani. И овај пут Милан Ш уфлај
ближе одређује територију где су они ж ивели: «Земља у четве-

13

рокуту између Скадра, Драча, Охрида и Призрена назива се код
Ане Комнене Arvanon, код Ђорђа Акрополита Alvanon. Код Jlaтина зове се народ Albanenses (1166), земља Arvanon (1204, 1250)».26)
To je Рабан (1198) српских извора. «Адјектив рабвски произилази
из Arbanum, Arvanon при избегавању почетнога вокалнога гласа».'7)
2.

Пре него што Арбанаси, и у најскромнијем облику, ступају
на историјску позорницу, одвијао се код балканских Словена, па
и код Срба, један важ ан политички и културно-црквени процес:
од бројних племена, разједињених, иако сродних, постају нације. Већ Константин Порфирогенит помиње Србију као држ аву и
Србе као нацију, која се и државотворно уобличавала. Српска
држ ава настала je постепено уз напоре и међусобне борбе племенских поглавица, али српска државна мисао јача из деценије
у деценију. После кнеза Владимира и његовог сина Мутимира,
и поред теш ких борби са Бугарима, Чаславу полази за руком да
створи пространу држ аву у чијем je саставу била и Дукља, област у којој се српски и арбанашки елеменат непосредно сусретао и мешао. Ово мешаше je, и по Владимиру Ћоровићу, дало
«веома занимљив етнички и расни спој».28) Фрањо Рачки je означио стару Диоклеју као простор, који je захватао «у главном
подручје ријеке Зете и Мораче. тежиш те бијаше јој на Скадарском језеру; а граничила je на Југу с драчком покрајином бизантијском, у коме у обсегу леж али сусједни градови Бар, Љ еш и
Огулин, с друге стране на средњем Дриму с бугарском државом.
Дриморје од Которскога заљ ева до Бара, а може бити осим овог
града и до Бојане, припадало je такођер Дукљи или Зети».59)
И пре држ аве кнеза Јована Владимира, прве знатније српске државне творевине на овом подручју, мешала су се словенска насеља са арбанашким племенима, која су улазила у састав
бугарске државе. Овај се словенски елеменат «особито по Епиру
разливао потискујући домаћи арнаутски. Помагале су га у томе
обје власти: црквена и државна».30) Носилац ове црквене просветне словенске акције на овоме подручју био je св. Климент Охридски, један од ученика свете браће Кирила и Методија: за
шега се држ и да je и сам био родом из овога краја где je словенски утицај био веома снажан. Најпре као мисионар и просветитељ, а затим и као први епископ словенски на овоме подручју

14

св. Климент je развијао врло активан рад. К ада je, 893. године,
Климент постао епископом, његов мисионарско-просветитељски
рад продужио je свети Наум Охридски, монах чији нам јерархијски чин није познат. Он je био врло учен човек и трудољубив
преводилац црквених дела са грчког језика. Једно старо предање, настало свакако због његове присне личне везе са св. К лиментом, казује да су он и Климент били браћа.
Простор Климентове и Наумове делатности одређивао је В а трослав Јагић стављајући га у један део области Кутмичевице за
коју je «ипак сигурно да je та област била у југозападној Македонији, да су у њ у улазила места као Охрид, Девол, Главеница с
њиховим окружјима».3’) Владимир Ћоровић вели да je област
Климентовог рада «обухватала подручје реке Девола и Шкумбе
у горњем и средњем т о к у ... Средиште његове акције било je у
Деволу у хришћански већ лепо развијеном месту».32) Климент je
на овоме послу провео седам година, од 886. до 893, у функцији
учитеља која му je, по византијском праву, «давала не само право наставника, већ je подједно значило угледну ф ункцију надзора над црквеним стварима».33) Ако се узме као тачно да je из
Климентове школе изашло 3.500 ученика, онда се може лакш е
схватити сва ширина и замашност овога рада, који није могао остати без утицаја и на несловенска племена.
Српских племена je, зна се, било и око Солуна, што се јасно
види и из казивањ а Константина Порфирогенита, који помиње
Српчиште.34) На целом овом простору вршило се мешање и стапање племена: «Етнички и психолошки утицај ратоборних и предузимљивих Илира, односно после Влаха и Арнаута осетио се и
међу Србима и међу Х рватим а... Старије српске организације
освајале су пославењујући поједина племена на која су наилазиле; али, задрж авале су њихова имена као традиционална, онако исто као што су задрж авале имена многих река, планина и
места. Њ ихов главни успех je био у томе што су та племена временом посрбљена и дала им опште српско име као господујуће и
државно. Последњи успех je постигнут у тој традицији са старим племеном Куча, које je још у XVII веку било претежно арбанашко».35)
Тадашња Дукља, и уж и простор око ње, били су нарочито
јако захваћени овим процесом мешања и стапања. Тешко да je
само пуки случај, да je баш на овом простору поникла држ ава
Јована Владимира кога једно његово грчко Ж итије слави као
заштитника града Драча.34) Јован Владимир je био у добрим односима са Византијом тако да између њега и Драчке теме није

15

долазило до сукоба. У борби између византијскога цара Василија II и цара Самуила, Јован Владимир je био на страни цара Василија II. Једно српско изасланство дошло je 992. године у Цариград, али je цар Василије II већ био на ратишту. «Савез са Византијом није помогао Јовану Владимиру: његова земља je била
анектирана, а он сам одведен у заробљеништво. Доцније, међутим, Самуило га je вратио на зетски престо као вазала, оженивши га својом кћерком Косаром-Теодором».37) Када je постао зет
цара Самуила Јован Владимир je својој области придружио и
Драчку тему: «Разширена тијем начином нова кнежевина простирала се на југ негдје до Томора-планине».38) Самуило je победио и заробио Јована Владимира 998. године иако се он бранио
из своје тврђаве Облик, данас Тарабош, «на десној обали Бојане,
тик до града Скадра, који je на левој супротној обали. Још данас
има на Тарабошу насеље са старим рушевинама и зове се 0 6 лик».39)
Не знамо када je Јован Владимир почео да управља својом
облашћу, али се може узети да није био дуго у заробљегопитву
код цара Самуила, тако да je он, после тога, могао владити још осам година: убијен je на превару 22. маја 1016. године, нешто мање од две године после смрти цара Самуила, за време слабих и
несигурних наследника једнога великога освајача који je држао
и цео тадашњи арбанашки етнички простор... И владавина и
крај живота Јована Владимира, о коме je остало предање да je
био добар и правичан човек, приказани су романтички. Млади и
лепи сужањ, својом лепотом и стасом, осваја срце кћерке цара
победника, ж ени се њом и враћа на свој престо. Као неку врсту
мираза повећава своју територију, да на крају буде убијен и тиме постане мученик. Сахрањен je у цркви Пречисте Крајинске,
«на југозападној страни Скадарскога Блата, при подножју планине Тарабоша, на 3V2 сахата од Скадра по обали тога блата».40,)
Црква га je прогласила за све свеца.
Ту je Косара, која се замонашила после Владимирове смрти,
подигла женски манастир: када je умрла била je сахрањена испод ногу св. Јована Владимира.41) Легенда о Владимиру и Косари
настала je, по свој прилици, убрзо после светитељеве смрти. То
je врло дирљива прича са јасном историјском основом у себи:
«Ta je легенда ваљда, најш ире и најдубље од свих, усјечена у
народно памћење Балкана».42) Песнички ју je први обрадио фра
Андрија Качић-Миошић.
Чудан je и интересантан био не само земаљски живот овога
свеца, него и судбина његових моштију. «Ж иви Владимир», ка-

16

ж е Милан Ш уфлај, «био je српски кнез, његово свето тијело постало je за дуго својином Арбанаса».43) Скадар, који je био његова престоница, «избија јаче на видик као средиште свеколике
радње српске».44) «Српски покрет потиче и сада из Зете, гдје je
државна самосвијест српскога народа најбуднија остала. Овдје
je и сада владала она породица, којој je св. Владимир њекоч
припадао, а на кнежевој столиди сједио му братучед, кому je по
извору домаћем било име Добросав, по страном Стјепан, иначе
В ојслав.. . бијаше му потпуно име Стјепан Добросав Војслав».45)
Из судбине мошти св. Јована Владимира види се како се развијао и вековима одржавао његов култ српскога православнога
свеца не само код хришћанских, него и код поисламњених Арбанаса. Негде до око 1215. године његове мошти су почивале у манастиру св. Богородице у Крајини где je његов култ био нарочито велики. «Ову Крајинску цркву штовали су хриш ћани као и
друге славне цркве старог доба, идући на светковину, докле се
Крајињани сасвим нису потурчили, а то се десило на измаку
прошлога стољећа, пошто су се поарнаутиди».46) Заједничка светиња и хришћана и муслимана овога краја био je крст св. Јована
Владимира. На овом крсту се према предању, био заклео цар
Владислав кнезу Владимиру, «да му неће бити никакво зло од
њега, али није одржао своју реч и Владимир буде убијен. Н ајпре му je био даровао златни крст, али после, за боље уверење
његове клетве, пошаље му дрвени, на коме je Христос био разапет».47)
Овај je крст био чувен у нородици М ркојевића од које je.
још почетком друге половине XIX века, било још око тридесет
српских православних домова. Потурчењаци, сви су и поарбанашени, присвојили су овај крст, који je био окован у сребро и злато. Носили су га, о Духовима, «на високу планину Румију, која
дијели Крајину од Бара; па на врх планине убоду копље у земл>у; а они сви заједно пеку браве, једу, пију, играју, пјевају и веселе се до самога мрака. По томе копље с крстом узму и заједко
се у село врате пјевајући и пушкама пуцајући. Турци ,Мркојевићи’ овај крст не би између себе никоме другоме дали; они га с
великијем поштовањем, и као аманет својих старијих, чувају».4’1)
«Крст je од четири краја; у дужини има 45 сантиметара, у ширину 30 сантиметара, дебео je 2 до 21/г сантиметара. Написа нема никаквога, само свуда дебљине крста стоје ш аре налик на
Foio F o io . .. Ha четири краја, који су окружени до 9Va сантиметара, насликана су четири Јеванђелиста. На доњем крају крста

17

углављена je једна од бакра позлаћена јабука, а још с ниже —
просто дрво, које се ставља када га носе у Р ум ију»/9)
«Колико се ш тује овај крст, може се судити и по овоме: Турци када га диж у зборе овако: ,Крст се диже, Бог се моли, Господи помилуј’. Тако и сада при светковини они изговарају те речи
са побожношћу и смиреношћу» 50) Овај крст je, према предању,
а и по казивањ у Мавра Орбинија, био направљен од дрвета крста на коме je Христос био разапет. Отуда, свакако, и велико поштовање према њему.
Године 1215. пренео je епирски деспот Михаило Комнен мош ти св. Јована Владимира у Драч. «Одавде пренешене су у манастир саграђен у једној нузделини ријеке Шкумбије, који je по
овоме свецу добио своје име. Тај манастир св. Јована Владимира,
данас je Шин-Ђон, крај Елбасана, обновљен из темеља у години 1381. до 1383».5') Обновио га je Карло Топија. «Испод грба
слиједи тројезични натпис, којим je у грчком, латинском и српском језику овјековјечио свој ктиторски чин арбанашки принчип Карло Топија (1359-1383)... од крви краљ а францескога».52)
Стојан Новаковић je мислио, да се овај манастир, близу Елбасана од старина налазио на своме месту и да га je Карло Топија обновио када je црква била порушена од земљотреса: «Народ je ишао к цркви и к светитељу по обичају, нити питајући, нити марећи за његов некадашњи национални и политички значај».53)
Сигурно je, међутим, да се култ св. Јована Владимира одржавао
у Арбанији све до недавно како то показује и велико поштовањ е према његовим моштима.54)
Потискујући, за време Балканског рата, турску војску под
командом Џавид-паше Срби су били заробили око 4.500 војника
међу којима je било доста и наших Муслимана. Светозар Томић,
који се ту налазио, забележио je посету српских војника манастиру св. Јована Владимира и пуштање заробљених војника. «Када смо их довели у Елбасан», вели Томић, «и питали ко су и одакле су: за свакога који je проговорио српски и казао да je из
Санџака или Косова, Солунскога или Битољскога вилајета, сви
смо рекли: то je наш пустимо га одмах са објавом кући да иде.
Међутим, остале смо упућивали у заробљеничке логоре».54а)
За српеке војнике, после ратних напора и победа, био je тада
велики доживљај да су могли посетити овај манастир и поклонити се светитељевим моштима. Ту се војска причестила: «После причешћа били смо као препорођени. Фотографисали смо се
и вратили у Елбасан расположени и одморни. .. Чувари манастира, кроз сва времена, били су мухамеданци и православни, а

18

епитропи су увек били од обе вероисповести и то први људи из
места. Доскора, све до своје смрти, први епитроп био je отац Ш акир-паше, данашњег првака у Елбасану».546)
За то далеко време било je карактеристично да je народ, без
разлике на народност, а често и на веру, поштовао светитеље и
имао страхопоштовања према светињи. Тако има доста доказа не
само широке међусобне верске трпељивости између поисламљених Арбанаса и православних Срба. У Кучима, где je српско-арбанашка симбиоза била нарочито јака, долазили су Арбанаси у
цркву о великим народним светковинама: «Кад православни подижу крсте, муслимиии желе, да им се прође с литијом кроз стоку. Али Рама из Ледина je давао цркви по добра брава, кад му
се литијом пролазило кроз стоку. Он je често пута водио кући
свјештеника и с њиме по вишини људи из литије на част. То су
чињенице, које показују, да они немају никаквога фанатичнога
елепила, које je својствено осталим помуслимањеним становницима Скадарскога санџаката».55)
Ношење или «подизање» крста стари je обичај, који се очувао и код Куча од старине: «Подизање» крста у К уча je исто онако као и у већине других Срба: иде се са крстима и са свештеником по сеоском ,удуту’, обилазе се и освећују пол>а, кладенци
и ублови, читају се молитве и певају црквене песме. По повратку настаје ручак и гошћење сељака из других села а затим и весеље».56)
Тешко je рећи да ли je све ово било познато и Јохан Георг
Хану када je, помињући овај манастир ов. Јована Владимира,
написао и ово: «Није без историјског интереса, јер je, можда, у
Средњој Арбанији једини остатак из времена старога бугарскога
царства, које je разорио цар Василије».57) Милан Ш уфлај тачно
истиче, да je Јован Владимир био српски кнез у Зети, који се и у
грчким изворима сматрао за заш титника града Драча, чији je
некада био господар «и како од Романа и Арбанаса из градова
био као такав признаван».58)
З а св. Јована Владимира je забележено, да je био «муж праведан, мирољубив и доброчинитељан, град Драч и цела му околина уживали су мир и спокојство и нису им претиле опасности».5’) Он је, видели смо, светац и православних и католика и био
je за њих «оно што je од X III века био Свети Сава».60) Њ егов се
углед ширио «по Албанији до реке Семени, по Маћедонији до Охрида и Владимира, али у рашким књигама нигде се не спомиње
име Владимирово. . ., а у Србљаку, где су много мањи од њега
добили службу и синаксар, о Владимиру ни појма нема».61

19

3.
Од смрти св. Јована Владимира па све до појаве Стевана Немање морало je бити, у вртлогу политичких догађаја на српскоарбанашком простору, и ж ивљих додира између Срба и Арбанаса, али се ни опсег ни интензитет тих додира не дају утврдити.
За то време, више од једнога века, Зета je била успела да се оформи у независну држ аву и постане краљевина са својом посебном црквеном организацијом. Иако je ова зетска држава обухватала само један део српских земаља и српскога народа она je
успела да се стави на чело и да води нацију. Престоница ове држ аве био je град Скадар, који постаје и државни и културни
центар српске краљевине. У народном сећању остао je Скадар
запамћен по чувеној легенди о «Зидању Скадра на Бојани»: од
1043. до Бодинове смрти (умро 1108. године) пуних 145 година,
Скадар je српска престоница.62)
Предање о зидању Скадра сачувано je и код Арбанаса по нашем народном мотиву. «Наравно, овде je легенда анонимна и врло упрошћена, и сурова. Нису Мрњавчевићи јунаци у њој; нема
виле; нема целе предисторије о Стоји — Стојану, која тако лепо
долази као увод и припрема за трагични крај п р и че.. . Али je основа легенде ту, главне црте њене ту су, као што je и потоње
веровање».63) Петар М. Бож ић вели, да je код Арбанаса, све три
вероисповести, нашао да им je ова легенда позната: «Веровање у
моћ оне течности као лека много je јаче развијено него код нас,
нарочито у Скадру и околини».44)
Владари династије Војисављевића, чије порекло предање
доводи у везу са Јованом Владимиром, проширили су своју власт
и на Драчку област освајајући je у борби са Византијом и опет
je губећи у борби са њом. Иако се Арбанаси не помињу као учесници у овим борбама они су, самим тим што су живели на простору где су те борбе вођене, били њихови очевидци. Константин Јиречек и Јован Радонић веле: «Средиште Арбанаса било je
у четверокуту између градова Валоне, Охрида, Призрена и Скадра, особито у пределу Арбану (Arvanon, Alvanon, старосрпски
Рабан) код Кроје. .. Разбијене арбанашке насеобине допирале су
далеко на север и североисток».65)

ЛИ Т Е РА Т У РА
1) Kristo Frasheri, The History of Albania. A brief survey (Istorija Albanije,
Kratak pregied), Tirana 1964, st. 35.

20

2) Georg Stadtmüller, Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Zweite
erweitere Auflage (Istrazivanja rane arbanske istorije. Druge prosireno izdanje),
Wiesbaden 1966, (sa literaturom).
3) A. M. Селишчев, Славлнское неселение в Албании. Софин 1931, ст. III,
50.
4) Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности међу Балканским Словенима. Легенда о Владимиру и Косари. Београд 1893, ст. 152.
5) На истом месту, ст. 26-27.
6) A. М. Селишчев, На истом месту, ст. 55.
7) Milan Sufflay, Srbi i A rbanasi. . ., st. 74.
8) Ha истом месту, ct. 75.
9) Ha истом месту, c t . 76.
10) Константин Јиречек — Јован Радовић, Историја Срба, књ. I, Београд
1952, ст. 85.
11) Ivan Poipovic, Albano-Slavica. U „Südost-Forschungen", Band XV, 1956, st. 514.
12) Na istom mesitu, st. 525-526.
13) Станоје Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у Немањићкој држави, Београд 1912, ст. 13.
14) Ludwig von Thalloszy, Oesterreich-Ungarn und die Balkanländer mit beson­
derer Rücksicht auf das okkupierte Serbien. Historisch-politische Vorlesungen
gehalten an dem ersten K.u.K. militärischen Verwaltungskurs in Belgrad (AustroUgarska l balkanske zemlje sa narocitim osvrtom na oikupiranu Srbiju. Istorijskepoiiticka predavainja drzana na carskom i kraljevskom upravnom kursu u Beogradu. Beograd 1916, sit. 25.
15) Архив за арбанску старину, језик и етнографију, књ. III, свеска 1-2,
1926, ст. 247.
16) На истом месту, ст. 271
17) Милинко Ђуровић (са редак. одбором), Историја Црне Горе, књ. I: Од
најстаријих времена до краја XII вијека. Титоград 1967, ст. 291.
18) Antuin S. Dabmovic, Kotor u drugom Skadarskom ratu (1419-1423), U „Rad
jugoslavenslke akademije znanosti i umjetnosti, 1939 (ili 1935), st. 254.
19) Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, књ. I,
Загреб 1922, ст. 170.
20) C. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit (Albanija u proslosti). U „Oesterreichische Monatshefte für den Orient", Nr. 1-2, 1914, st. 15.
21) Dr Milan S u fflay, Biologie des albanischen Volksstammes. (Oesterreichische
Rundschau für historische und soziale W issenschaften. Jahrganq V, 1916, 17
Heft 1, st. 4.
22) Georg Stadtmüller, Navedeno delo, st. 162.
23) Ha истом месту, c t . 163.
24) Dr Milan S u fflay, Biologie des albanischen Volksstammes, st. 1.
25) Ha истом месту, ct. 3.
26) Ha истом месту.
27) Ha истом месту.
28) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 27.
29) Farnjo Racki, Borba Juznih Slovena za drzavnu nezavisnost. Bogomili i patare^ni. Beograd 1931, st. 7.
30) Ha истом месту, ct. 30.
31) Ватрослав .Тагић, Изгнаници из Моравске после Методијеве смрти. Ш ирење словенске цркве и књиге међу Јужним Словенима. У «Изабрани краћи списи», Загреб 1948, ст. 417-418.
32) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 48.

21

33) Ватрослав Јагић, Ha наведеном месту, ст. 418.
34) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 22.
35) На истом месту, ст. 23-24, 25-26.
36) Константин Јиречек — Јован Радонић, Историја Срба, I, ст. 119.
37) Георгије Остроговски, Историја Византије, Београд 1959, ст. 293.
38) Фрањо Рачки, На наведеном месту, ст. 39.
39) Фердо Шишић. Летопис Попа Дукљанина, Београд-Загреб 1929, ст. 455
-456.
40) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве. Из путничкога
записника, Београд 1879, ст. 162.
41) Фердо Шишић, Наведено дело.
42) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 99.
43) Na istom mestu, st. 101, beleska 1.
44) Стојан Новаковић, Први основи.. . , ст. 189.
45) Фрањо Рачки, Наведено дело, ст. 115-116.
46) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 163.
47) На истом месту, ст. 163, белешка 3.
48) Нићифор Дучић, Врањина у Зети и крисовуље на Цетињу (Гласник
српскога ученога друштва, књ. X, св. X XVII трећега реда, 1870, ст. 182
-183, белешка 2).
49) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 164.
50) На истом месту, ст. 164.
51) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 98.
52) Na istome mestu.
53) Стојан Новаковић, Основи.. . , ст. 276.
54) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 67.
54а) Светозар Томић, Причест у манастиру св. Јована Владимира код Елбасана (на Тодорову суботу пре 25 година). У «Гласник», службени лист
Српске православне цркве, књ. XIX , број 10-11 од 10/23. априла 1937. године, ст. 263-264.
546) На истом месту, ст. 264.
55) Стеван Дучић, Ж ивот и обичаји племена Куча. Београд 1931, ст. 493.
56) Јован Ердељановић, Кучи, племе v Црној Гори, Београд 1907, ст. 303-304.
57) Johann Georg Hahn, Albanische Studien (Albanske stuidije), Jena 1854, st. 83.
58) Milan S u fflay, Die Kirchenzustände im vortürkischen Albanien. Die ortho­
doxe Durchbruchzone im katholischen Damme (Crkvene prilike u predturskoj
Albaniji. Pravoslavna prodoirna zona na katolickom bedemu). U „Vjesnik kraIjevslko-hrvatsko-slavonskoga zemaljskoga arhiva“, godina XVII, svezak 1 i 2,
1915, st. 26.
59) B. H. Златарски, Историл на бЂлгарската ДЂржава през средните веков е. T om I: ГГврво б м га р ск о царство, Софил 1927, ст. 766.
60) Чедомир Марјановић, Свети Јован Владимир. Београд 1925, ст. 54.
61) На истом месту, ст. 72.
62) Владимир Ћоровић, Скадар, У «Народна енциклопедија СХС», књ. IV,
ст. 146.
63) Петар М. Божовић, Зидањ е Скадра, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. VI. 1926, ст. 275.
64) На истом месту, ст. 276.
65) Константин Јиречек — Јован Радонић, Историја Срба, књ. II, Београд
1952, ст. 33.

22

РАСПРОСТИРАЊЕ СРПСКЕ ВЛАСТИ НАД АРБАНАСИМА
У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Стеван Немања, оснивач династије Немањића, преузео je и
проширио идеју српске зетске државе. И сам рођен и крштен (по
западном обреду) на подручју ове државе, Стеван Немања je, за
време своје владавине, проширио границе своје држ аве у свим
правцима где je то, у тадашњим околностима, било могуће. И он
je, да би проширио своју државу, морао ратовати са Византијом,
која je под својом влаш ћу држ ала не само део српских земаља,
него и етничко подручје других балканских народа и, самим
тим, и Арбанаса. У српским домаћим изворима, на које се страни истраживачи наше и арбанашке прошлости скоро нису ни освртали, има прилично података о владавини Стевана Немање,
али се у њима нигде не помиње да je он ратовао и против Арбанаса, али се наводи које je делове њихове земље освајао.1)
Причајући о освајањима свога оца Свети Сава наводи, да je
Немања освојио «од приморске земл>е Зету с градовима, а од Рабна (Арбаније) Пилота оба, а од грчке земље Патково (данашњи
крај око Ђаковице), Хвосно (Метохија око Пећи), Драшковину
(недалеко од Кострије), Ситницу, Лаб и Липљан и Призренски
крај или Подримље и ж упу Дубочицу.5) Свети Сава истиче да
Стеван Немања све ово «мудрошћу и трудом својим задоби, што
je било пропало насиљем од његове дедовине, и што му je припадало од српске земље».3) Сам Немања, опраштајући се од своје властеле при силаску са престола, рекао je да je, преузимајући власт, нашао «упропашћену зем љ у ... и не лених се, нити мира себи дадох, докле све не повратих. И Божијом помоћи придадох вам и у дуж ину и у ш ирину, што je свима знано».4)
За област, која се касније називала Косовом, Стојан Новаковић вели, да се звала Липљан и «тако се по свој прилици звала
течајем свега нашега средњега века».5) Из казивањ а Светога Саве се види, да je Стеван Немања, својим осваЈањем, само повраhao оно што je већ било српско. Још за владе Радослава и Бодина «Српство je било у кругу Византијске царевине једино југословенско племе, које je држало стег независности и стајало у
супротности са Грцим а... Средиште у тај мах бејаше Зета, Ска-

23

дар, и стога je грчко нападање ишло од Драча и из Драчке области».6)
Стеван Првовенчани, средњи син Стевана Немање и његов
наследник на престолу, казује о освајањима свога оца много више и употпуњује оно што je забележио Свети Сава. И према Првовенчаноме Стеван Немања je «сакупилац пропалих земаља отачаства њ егова.. . и обновилац онога пгго je било пропало».7) Освајања Стевана Немање почела су после битке код Пантина
1168. године. И Стеван Првовенчани наводи поименично области
које je освојио његов отац. Ту су обадва Полога, Призренска област, Косово и Зетска област, «отачаство и рођење своје, праву
дедовину своју, коју je насиљем држао грчки народ, град Свач,
град Улцињ, град славни Бар».8) З а словенско становништво обадва Полота вели A. М. Селишчев, веома пристрасно пробугарски
оријентисан, да je било бугарско, што je, разуме се, сасвим произвољно».9)
Изгледа да je Немања ове градове порушио, «и претвори
славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, а народ свој у њима неповређен
остави, да служи држ ави његовој са страхом и са ученим(?) данком од Светога».10) Пишући, доста касније, биографију Светога
Симеона (Стевана Немање) Доментијан понавља све ово и додаје, да Немања «додаде ка земљи отачаства свога многе земље од
области грчкога ц арства.. . и измени славу њихову у српску»."}
Сам Стеван Немања je, у оснивачкој повељи манастира Хиландара, састављеној 1198. или 1199. године, када je већ био пред
крајем свога живота, истицао ш та je све освојио као владар. Он
вели да je освојио «од Арбанаса Пилот, и од грчке земље Лаб и
Липљан, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу».13)
И у Хиландарској повељи Степана Првовенчанога, састављеној
1200. године, понавља се, да његов отац «прибави (стече) од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот».13) На крају своје повеље Хиландару Стеван Немања, наводећи шта од земље и људи даје манастиру, помиње Влахе, али нигде Арбанасе.и)
Сва ова Немањина освајања захватила су, види се, и један
део територије на којој су живели и Арбанаси, нарочито од Скадра према Призрену, према Кроји.15) И после Немањина пораза у
битци на Морави 1190. године Срби су задржали, поред осталога,
читаво данашње Косово Поље са сливом Ситнице и Лаба и местом Липљан. «У котлини Белога Дрима задрж али су они покрајину Хвосно око Пећи и Дечана, која je припадала призренској

24

епископији, у северној Арбанији крајеве Горњи и Доњи Пилот
на путу од Призрена у Скадар. Трајна тековина беше Дукљанско
Приморје или Зета с градовима Скадар, Бар и Котор».16)
Немањина су освајања за време владавине Стевана Првовенчанога (1196 до 1228) била више пута угрожавана. Бурни догађаји на Балкану, који су настали после Немањиног повлачења
са престола, захватили су и српско-арбанашко подручје. Ни Арбанија, ни Македонија немају у ово време «самосталну улогу и
брзо мењају господаре».’7) Стеван Првовенчани успева да се, једно време, одржава на престолу и да га, када му je престо био угрожен, поново поврати.
Да би могли да завладају Јадранским морем Млеци су, 1205
године, заузели Дубровник и «почели склапати уговоре са српским и арбанашким поглавицама у Приморју, да би обезбедили
себи пријатеље, на које би се у борби против Србије могли ослонити, и да би ту добили помоћ и потпору ако им затреба».18) Иако су се Млеци, као римокатоличка држава, могли ослонити на
Вукана, незадовољнога Стевановог старијега брата, ударац je
сада дошао Стевану од епирскога деспота Михаила, који je протерао Млечиће из Драча и Крфа. Михаило je био «у непријатељству са Стеваном, не знамо због чега. Предузимљиви деспот je
почео обнављати грчку власт у приморју Дукље, те поседе град
Скадар».19)
«Губитак Скадра био je теж ак удар за Стевана и за Србију.
Скадар je, због свога положаја и због своје тврђаве, био врло важно место као војничка тачка. Скадар je затварао један од најважнијих улазака на Балканско полуострво и омогућивао je или спречавао трговачки промет Бојаном из Приморја у унутраш њост и обратно. Сем тога, Скадар je, особито за народ у зетској
области, имао великога значаја и због тога, што je био престоница зетских краљ ева и био због тога драг народним успоменама и
традицији».20)
О овоме нападу деспота Михаила забележио je сам Првовенчани: «И улучи време, када сам био далеко од те стране, узе
један од мојих градова, по имену Скадар, који, у истину, Далмацији припада».21) Михаило je био у савезу са Добромиром Стрезом, великим непријатељем тадашње Србије. Убијен je, крајем
1214. године, пред градом Бератом; убио га je његов слуга за време спавања.22)
У ово време биле су пренете мопгги светога Јована Владимира из манастира Пречисте Крајинске у једну цркву код Елбасана,23) где je његов култ, такође, био велики. Првовенчани je убр-

25

зо успео да поправи свој положај, али je и у Македонији и у Арбанији владао Теодор Анђел, чији су «намесници са титулом дука и севаста, Грци, Словени, и Арбанаси управљали темама у
М акедонији и Арбанији све до српске границе која се налазила
северно од Арбана, Дебра и Скопља».24) Првовенчани се ородио са
севастом Гргуром Камонадом, који je, оженивши се удовицом
архонта Димитрија, постао Стеванов зет.25) Овај Димитрије био
je син архонта Прогона (1190-1198), који je био први владалац
кнежевине Арбаније. Њ ега je наследио његов син Ђини (11901206), а овога Димитрије (1206-1216), који се оженио Комненијом,
кћерком Стевана Првовенчанога.24) To je била прва успостављена
сродничка веза између Немањића династије и арбанашких првака. Црвовенчани je спојио Зету са својом државом и освојио Метохију, «државно и етнички за сва времена, он je консолидовао
држ аву и труди° се да утврди у њој јединство власти и јединство
воље, осигурао je државне границе и утврдио се у Приморју».27
Прва два наследника Стевана Првовенчанога, Радослав и
Владислав, нису били ратници, али су успели да, углавном, очувају оно што су од оца наследили. Син византијске принцезе и
сам ожењен епирском принцезом, Радослав се (1228-1234) осећао
више Византијцем него Србином. Победа бугарскога цара Асена
II над Епирцима код Клокотнице, у пролеће 1230. године, изменила je ситуацију на Балкану. Под бугарску власт дошли су, поред
осталога, и крајеви око Охрида и Скопља. Драч je, изгледа, остао
под византијском влаш ћу, јер се тамо склонио протерани краљ
Радослав са женом, да би се, када га je она оставила, вратио у
Србију и умро као монах Јован.
За време краљ а Владислава (1234-1243) византијско-епирски
утицај у Србији био je замењен бугарским, јер je краљ Владислав био ожењен кћерком цара Асена II. Уопште у то време били
су односи између Бугара и Срба врло срдачни тако да су се, тако рећи, утркивали око тога коме од њих припада Свети Сава. И
у ово време су Епир и Арбанија остали под епирском влашћу.
После победе Јована Ватаца, 1246. године, над епирским деспотом Михаилом II, запосео je он «читаву западну Македонију и
Арбанију са Кројом све до Јадранскога мора и до српске границе» (1252. године,28) али тада Владислав није више био на престолу. К ада се повукао са престола резидирао je у Скадру.
Краљ Стефан Урош I (1243-1276), трећи син краљ а Првовенчанога, био je сасвим друкчија природа од своје браће. Мудар и
одлучан, он je умео да поврати све што je било освојено од српске земље. З а време Урошево учврстио je Карло I Анжујски сво-

26

ју власт y Арбанији. «Од тада je новом тековином ,regnum Albaniae’ управљао напуљски генерални капетан са седиштем у Драчу. У краљевским повељама јављ ају се први пут доцније добро
познате арбанске властеоске куће Топија, Аријанита, Скура, Мусаки и других. Дреко Арбаније, убрзо затим, одлазили су посланици Карлови свима противницима византијскога цара».25) Зет
А нжујске породице, Урош I je успео да одржи српске поседе у
Зети где je, после јесени 1276. године, ж ивела његова ж ена краљица Јелена (умрла 1315. године), која je обновила неке градове
и римокатоличке цркве.30) Тадашњи геополитички положај Србије био je повољан, нарочито према Драчу, где je, недалеко од
овога града, «у зетским планинама била граница српске државе,
и стога je Србија могла бити колико користан пријатељ и савезник, толико још опаснији противник и непријатељ ономе, који
би требао да освоји и да држи Драч».31)
Краљ Драгутин (као самовладар 1276-1282) стајао je, у односу према Арбанији, у сенци К арла I Анжујскога, који je опседао град Берат, али су га, у пролеће 1281. године, потукли Византијци. «Грци заузеш е Кроју, Карину и друге тврђаве у Арбанији».32) Драгутин je био у савезу са Карлом А нжујским али се, после Карловог пораза, српска војска морала повући из Арбаније.
На српско-византијској граници, «која се налазила на Ш ариПланрши. више Призрена и Липљана», вођено je герилско ратовање.
Долазак на престо Стевана Уроша II. Милутина (1282-1321)
изменио je из основа ситуацију на овоме пр°стору. Према казивању архиепископа Данила II., када je Милутин ступио на престо, налазила се његова држ ава у доста тешком положају: «У те
дане видела се српстса земља обузета у великој тесноти и умањена, јер држава грчкога цара сизаше до места званог Липљан,
и овом je царству расла снага, тако да je хтело узети област отачаства овог христољубивога, па чак и њега самога да има као послушнога слугу».33) Одмах у почетку своје владавине Милутин
je освојио Скопље, где je пренео своју престоницу, и обадва Полога, Горњи и Доњи. Почетком 1283. године освојио je Милутин
Пореч, Кичево и Дебар. «Погранична линија без склопљенога
мира ишла je северно од византијских тврђава Струмице, Просека, Прилепа и Кроје».34)
У утакмици око Арбаније, чије je племство редовно пристајало уз онога ко je побеђивао, умешао се и Милутин na je успео
да освоји Драч и држи га једно време. «Одонда улази у наслов
српских краљева Албанија, видљиво први пут године 1309. Драч

27

je опет грчки већ године 1301».35) Краљ Милутин je увиђао каква му опасност прети од акције А нжујаца у Арбанији. Нарочито
од када je Филип Тарентски, син Карла II, прешао са јаком војском у Арбанију 1304. године и освојио Драч.36) Окретан и довитљив, Милутин je пришао Западу и склопио савез са Карлом од
Валоа 27. марта 1308. године са намером да освоје Цариград. Карло Валоа «поклонио je» Милутину, који je био обећао да ће примити римокатоличку веру, неке крајеве и међу њима «Кичевски
крај до Охридске границе и Дебарске пределе до реке Мати у
Арбанији».37)
Од овога савеза није било ништа. Милутин je опет пришао
Византији, оженио се Симонидом, и морао да угуш ује побуне у
земљи. Због неиспуњених обећања да ће примити римокатоличку веру и због поновнога окретања Византији, папа Јован XXII
почео je да ствара савез против Милутина (у мају 1318. године).
Овоме савезу су пристугшли и арбанашке «династе и великаши
у Албанији, којима je српска власт била несносна и који су хтели да je се ослободе... Особито je била ж ива акција папске курије
у Албанији, где су папски изасланици и црквени католички великодостојници потстицали главаре на отпор у борби против Срба».38) «Сазнавши да je букнуо устанак против Милутина, папа
je свом силом радио да охрабри устанике у акцији. Он у тим данима ствара обруч који стеже Србију. Све суседе краља Милутина, за које je веровао да могу бити заинтересовани, окупио je
у велики савез против српског краља. Савезници у овом случају
били су: мађарски краљ Карло Роберт, Филип Теренски и Младен Шубић. Из њих одмах присташе и неке угледне личности
Албаније».39)
Антисрпска агитација у ово време била je јака у целој Арбанији: «Од Б ара до Охрида и Авлоне Арбанија je преплетена мрежом папинске политике. Готово све бискупије су у рукама горљивих прелата, већином јужнофранцуских доминиканаца».40)
Папа je, вели Станоје Станојевић, «позвао и албанске и српске
главаре, да се дигну на оруж је против М илутина».. .41) Срби су
се ипак одупрли овоме притиску: А нжујци су, 1319. године, изгубили Драч, а Срби држ е делове северно од Мати упркос локалним бунама, ш то су их у време борбе за српски престо водили
мањи српски и арбанашки војводе.42) Притиснути између Грка и
Срба арбанашки племећи се обраћају Анжујцима и јављ ају да
се ж еле одметнути од рашкога краља, који неовлаштено држи
краљевство и комитате Албаније».43)

28

Смрт краља Милутина (29. X. 1321) зауставила je српско продирање у Арбанију. Милутинов наследник, Степан Урош III. Дечански (1321-1331), није показивао никакву активноет у томе
правцу. Када га je отац оженио добио je на управу «зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом».44) Када je
постао краљ он je ту област дао своме сину Душану. Скадар je
био седиште наследника српскога престола. Двор им je био «на
обали реке Дримца» и имао je «многе дивне палате».45) Ту се, у
цркви св. Николе, закалуђерила и краљица Јелена.46)
За време Стевана Душана (1331-1355) српска власт над Арбанијом се и проширила и учврстила. Већ у почетку своје владавине Душан je имао да угуши један устанак влестеле у Зети
на чијем су се челу налазили војвода Богоје и Арбанас Димитрије Сума.47) У самоме почетку Душанових освајања јављ ају се у
његовој војсци и Арбанаси. Борба око Арбаније одвијала се сада
између Срба и Византинаца иако су А нжујци још били у једном
делу Арбаније. Срби еу држ али велики део драчке области, али
je арбанашко племство било и против њих као што je било и
против Византинаца: арбанашки планински пастири опустошили
су крај око Берата и Валоне, али их je цар Андроник III «осетно
казнио, пошто им je одузео стада која je већим делом уступио
варошанима као награду за претрпљену штету.48)
Српска освајања почињу у Арбанији у пролеће 1343. године.
Те године Душан je потврдио Кроји, «најважнијем граду у Арбанији» повластице.49) Повеља je издата на грчком језику, а сачувана je и на латинском. На молбу бискупа, свештеника и градскога племства Душан je потврдио «сва права дана им од грчких
и српских краљева. При томе ослобађа их од сваког давања «било у Драчу било где другдје».50) Александар Соловјев и В. Мошин мисле, да je «врло вероватно да je крал> Душан издавао овакве христовуље и простагме на грчком језику и другим новоосвојеним градовима. Београду (Берату), Јанини, Костуру и другим само што нису сачуване».51)
У јесен 1343. године заузели су Срби Б ерат и Валону. Када
je Душан, 1348. године, освојио Тесалију и Епир Арбанаси пређоше Србима. «По Јанинској Хроници, земље побеглих грчких
архоната и стратиота пређоше у посед арбанашких поглавица и
њихових ратника».52) У једној повељи Дубровчанима Душан се
већ 1346. године назива «dei gratia Romanie, Sclavonie et Albanie
imperator».53) Долази код Душана и ова титула: «Цар и самодржац Србима, Грцима, Бугарима и Арбанасима».54) Константин
Јиречек je запазио: «Арбанија се чешће јављ а у титули Стевана

29

Душана и његовог брата по оцу, Симеона».55) К ада je освајао Епир и Тесалију Душанове трупе су се, највећим делом, састојале
од Арбанаса.56) Трупе, које су биле под командом војводе Прељуба Млечићи називају «Albaneses».
Сеобе Арбанаса на југ, у Тесалију и Епир, биле су много погодоване Душановим освајањима као пгго су се и Срби користили непријатељским расположењем арбанашких планинских пастира према грчким архонтима и градском становништву.57) Арбанаси се тада спустише у Тесалију и Епир «те населише јако опустеле крајеве у Х елади».. .58) Упоредо са овим ишло je и појачано насељавање из других српских области на Југ: «Ови долазе у већим масама тек у Македонију заузимајући мјеста грчких
пронијара. Године 1350. спомиње се у Бару 30 српских племића
са дјецом, женама и са 1.500 коњаника. Сада се спуштају на југ
л>уди из далеких горских крајева Запада. Војвода Младен, отац
севастократора Бранка у Охриду, био je негдје заповједник у околини Дубровника. Њ егов унук, ћесар Гргур, подиже (1361) на
источној обали Охридскога језера (данас манастир Заум) цркву
посвећену ,Богородици Захумској’. У тим крајевима имаде сада
(1379) племића из херцеговачкога Невесиња и Љубомира».59)
Проширивши своју власт и на делове Арбаније Душан се
почео називати, поред осталога, и царем Арбаније што je он у то
време и био. Тако се, видели смо, потписивао и на повељи манастиру Хиландару, написаној 26. августа 1340. године.80) И његов
полубрат Симеон-Синиша употребљавао je исту такву титулу.81)
Душанова освајања, која су озбиљно угрожавала Византију, морала су импоновати арбанашким племићима од којих су многи
радо ступали у царску службу и орођавали се са српском властелом. У освојеним деловима Епира, Акарнаније и Тесалије, а
тако je морало бити и у Арбанији, Душан je постављао за управнике своје рођаке и великаш е са звучним византијским титулама: деспот Симеон у Епиру, деспот Јован Асен, брат његове ж ене, у Авлони и у Београду (Берату), ћесар Прељуб у Тесалији,
ћесар Војихна у Драми. Сви су они морали да управљају по византијским законима и да се прилагоде византијској култури.82)
Цар Душан je узимао у овоју службу и чланове угледних арбанашких породица. К арл Хопф помиње породице Топије, Мусаки, Спатас и вели: «Све су ове породице за време Душана имале разне везе са Србијом, орођавали се са словенским породицама, затим се ослањали на Симеона и, најпосле, пошто je овај имао у виду нарочито Тесалију и Јањину, под његовом слабом врховном влашћу, задобили самосталност».63) Карл Хопф помиње

30

још и породицу Б уа и додаје, да и она «као и толика друга арбанаш ка племена драговољно се некада потчинила скиптру Душановом и од српскога цара задобијена за дворске службе».64) Град
Драч je био српски 1295, 1343. и 1385. године.65) Од времена Душанова и Авлона je била под српском влашћу.
Све ово je учинило да се, временом, на српско-арбанашком
граничном подручју створи «јак и занимљив појас етничке симбиозе, у којем се пастирски арбанашки и румунски елеменат стапао с пољоделским словенским живљем».66) Царевина Душанова
била je свебалканска држ ава у којој je, поред Срба и Грка, било
и Арбанаса и Румуна. За српску средњевековну држ аву веле
Јиречек и Радоњић, да у њој «није било народносних сукоба. Арбанашке и влаш ке пастирске општине, романски и грчки варошани, као и Саси рудари, слагали су се веома добро. Међу властелом и властеличићима било je такође Несрба, као и грчких
архоната и властеле романскога (далматинскога), влаш кога (румунскога) и арбанашкога порекла. Могло би се рећи да je пре
било црквене супротности између православних и Латина».67)
И српски културни утицај био je, на овоме простору, врло
знатан. Преносили су га и виши српски чиновници и онај део арбанашке властеле, који се био ородио са Србима. Преко њих je,
чини се, продирао међу Арбанасе и култ српске државе са којом
су они имали пуно додира. Утврђено je, а то ће касније бити још
више истакнуто, да су и српско писмо и српски јези к били међу
Арбанаса врло раширени. «На сјеверу, вели Милан Ш уфлај,
доминира српска канцеларија, а на југу грчка. Латински језик
гасне. .. Не само Балшићи, већ и Дукађини (1387) и Кастриоте
(1422) имају словенску к а н ц е л а р и ј у » . . .“) Успомена на средњевековну српску држ аву остала je код Арбанаса дуго жива. Када
се, пред крај XVIII века, Доситеј Обрадовић бавио међу Арбанасима (у јужном делу) забележио je и ово: «Како je мени мило
било од истих Албанеза чути да говоре ,Ко Србијом обвлада, тога ћемо и ми за нашега владатеља признати, зашто серпски краљ и и наши су били’. Недалеко од Хормова находе се нека прекрасна поља која Албанези не зову другојаче него ,Лепажита’.
Питам их ja ш та то значи? ,Не знамо’, каж у ми, ,то je име поља’.
А када им ja изјасним, казујући да je српска реч, ,море калуђеру’, одговоре ми, ,не чуди се ти томе, ми смо са Србљи род и племе у старо време били’».69) Доситеј казује како je био дошао на
идеју да арбанашке речи пише српском ћирилицом и да je то ишло много боље него са грчким словима, «зашто у Грка нема сло-

31

ва за изговорити жа, ча, ша и ha, а ово je све неотложно за албански како год и славенски нужно».70)
После првога светскога рата обишао je овај крај Тихомир Р.
Ђорђевић и утврдио велике промене у становништву од времена
када je тамо боравио Доситеј Обрадовић са својим другом Максимом. Тада je становништво било православно, а Ђорђевић je
нашао тамо поисламљене Арбанасе, који су били јако антигрчки
расположени. Ч ак се ни у граду Аргикастру није ни тада осећала нека арбанашка култура «иако су му Арбанаси били претежни становници, већ грчка и турска».71)
2.
К акав je био правни положај Арбанаса у средњевековној
српској држави? Број Арбанаса у средњевековној српској држ ави није могуће данас утврдити, али се зна, сигурно, да je међу поданицима српских владара било, поред Влаха, и Арбанаса,
који се помињу у српским средњевековним изворима. Било их je
и у приморским градовима и по унутрашњости где се, обично,
помињу као сточари, заједно са Власима или сами. У градовима
нису ни Срби, осим властеле, имали већа права од Арбанаса.72)
Та су права описана у Статутима града Будве и вероватно je, да
су била или иста или слична и по другим приморским градовима.73) Градови су били аутономни и имали су своје статуте.74) Поред градова имале су и поједине области своје аутономне уредбе: по њима су се, на своме дому, управл>але. «Ту иде и Дукађин, област српско-арбанашка, а уз њу, без сумње, и све друге
арбанашке области, које су током средњих векова потпадали под
српску власт».75)
Нема у нашим домаћим изворима из средњега века доказа о
некоме бесправноме положају несрпских поданика у нашем средњем веку. Напротив, њихова права су била регулисана на исти
начин као и права српских поданика: најпре у даровним повељама појединих српских владара појединим црквама и манастирима, а затим и у Законику цара Стевана Душана. Тако краљ
Владислав даје, 1242. године, земље манастиру св. Николе на
Врањини и одређује, да «ни Арбанасин ту нема зимовишта», свакако као сточар.76) Краљ Стеван Урош II. Милутин одређује, 1300.
године, да на панађур код Светог Ђорђа у Скопљу могу долазити, поред Срба, Латина, Влаха и «Арбанасин», али да даје као и
други «законску царину» као што je важ ило за Тетово и Грача-

32

ницу и за све друге цркве.77) Краљ Стеван Урош III. Дечански
године 1330, у својој повељи манастиру Дечани, регулише права
и Влаха и Арбанаса на земљама које он прилаже манастиру. Само они Арбанаси и Власи, којима то дозволи игуман, могу се користити планином, али сви су они дужни да «доносе црквену сб
од св. Срђа».78) И према повељи цара Душана манастиру Светих
Арханђела код Призрена Арбанаси су били дужни, да преносе
манастиру зејтин из Бара.79) И у даровној повељи краљице Јелене манастиру св. Николе на Врањини у Скадарском језеру, издатој око 1280. године, помињу се, поред Срба и Латина и Арбанаси
и Власи: за све се њих вели да, ако нешто погреше, треба да приме «гњев и казну од краља и да краљ у плате 500 перпера».80) Ово исто се понавља и у повељи краља Милутина.8')
Владари су располагали и са својим арбанашким поданицима исто онако као и са српским. У повељи краљ а Стевана Душана манастиру Трескавцу од 1335. године краљ прилаж е манастиру половину села Дреновци и «од Арбанаса половину».82) Више
се о Арбанасима говори у повељи Душановој манастиру Светих
Арханђела код Призрена од 29. априла 1348. године. Ту се наводе девет арбанашких катуна, који се прилаж у «са свим старим
међама».83) Додао je и од «земље от Арбанас Ш пинадију».84) Интересантно je место из повеље, које одређује, да и «Арбанаси,
који се налазе у цркви, раде као и Срби и да дају од одра динар
или «полеукну од жита».85) Не види се, дакле, да je било некога
већега оптерећања Арбанаса дажбинама, него пгго je важило за
Србе. . . У повељи цара Душана манастиру св. Богородице у Архиљевици, вероватно 1354 године, прилаже се, на молбу севастократора Дејана, поред осталога, и «село Арбанаси са свима правинама».86)
Потврђујући 1355. године манастиру Хиландару разна права и повластице Душан одређује, да на томе земљишту не могу
пасти своју стоку властела ни велика ни мала, ни Влах ни Арбанасин.87) У Душановој хрисовуљи манастиру Хиландару од 17.
маја 1355. године, којом даје метохију св. Петра Коришкога, одређује се, да ту не сме пасти стадо ни властелин, мали ни велики, ни Влах, ни Арбанасин. Ако би то неко од њих урадио силом,
онда кефалија града Призрена или господар земље да «узме од
њих 300 овнова, ни суда ни пре, како пише у христовуљи светога краља (Милутина), и књига судбена царства ми, како им je
судило царство ми са Арбанаси. . ,»88)
У Законику цара Душана помињу се, поред Влаха, и Арбанаси, али не често. Изгледа да их je било тада много мање него

33

Влаха — сточара. Члан 77 Законика одређује како да се плаћа
«потка». «П.отка» je овде оно што једно село учини штете другоме или једна група људи другим људима или целоме селу; «потка» између села износила je 50 перпера ,а за Влахе и Арбанасе
100 перпера: половина je иш ла власнику, а друга половина цару».89) О истој ствари говори и 82 члан Законика. «Где престоји
Влах или Арбанасин на селу, на том селу да нестане други, за
њим идући, аколи силом стане, да плати потку и што je попасао».90) Теодор Тарановски je објаснио о чему се овде ради: «Треба се ту сетити да су Власи и Арбанаси били ненастањени сточари, који су у то време пасли своја стада у планинама, а у хладно
време силазили су доле и тражили зимовиште код настањених
становника, — у селима. Наравно су то зимовиште могли да добију само по споразуму са господарима зем љ е... евентуално са
селима. Ако би продрли у село без споразума, онда би учинили
потку, која се у датом случају каж њ авала дуплом глобом, јер се
законодавац брине да пооштреном казном уклони опасне по јавни мир сукобе између настањеног и номадског становниш тва...
Ту се јасно види, да се потка од стране Влаха и Арбанаса састајала у насилном продирању унутар сеоске границе, што je баш и
сачињавало повреду аграрне својине».91)
Нема, дакле, у српским средњевековним изворима никаквих
нарочитих ограничења права и слободе Арбанаса. И за њих су
важ или сви закони као и за све поданике Немањића државе. Узимање додатка «и Арбаније» у владарску титулу, прво краља
М илутина па затим цара Душана, није означавало никакве империјалистичке потезе према Арбанији, него само je било констатовање фактичнога стања ствари како je било на терену. Теодор Тарановски објашњава: «Чим je нека зеш ва била унета у
владарску титулу, то се сматрало као утврђивање стеченога права на њу. А једанпут стечено право на коју земљу, никада се није губило, јер je вредео принцип неотуђивости државне области
или крунског домена, као што се у старо доба говорило. Због не~
срећнога рата могао се који део државне области фактички изгубити, али се није при томе губило, нити икада застаравало право
на њега утврђено у владалачкој титули.... У титули српских краљева није територијална формула имала агресивни карактер, изузимајући уношење у њ у Албаније од стране краља Уроша II.
Милутина, што се може сматрати управљено против Анжуанаца».92)
Положај Арбанаса у српској средњевековној држави био je
нарочито повољан за време владавине Стевана Душана, који je,

34

у неку руку, и војнички организовао Арбанасе и отворио им могућност експанзије у Епир и Тесалију. Иако се, разуме се, ни у
средњевековној држ ави не може говорити о некоме праву народа у данашњем смислу речи, може се говорити о праву арбанашке властеле, која je и у Душановој држави имала добре положаје. Она je могла, а вероватно je и имала, и право учеш ћа на српским државним саборима, чији je састав, што се световнога елемента тиче, зависио од владара. «Када су се, вели Никола Радојчић, српске границе рашириле и преко грчких и албанских области, онда се брзо јавило и питање о учествовању Грка и Албанаца на српским саборима, нарочито Грка, пошто су српски владари изједначивањем Грка са Србима ж елели легитимирати своју власт над Византијом».93)
Радојчић претпоставља, да je ово практиковано још за време краља Милутина, али држ и као сигурно, да je то било за време Душаново. Радило се о грчким и арбанашким архонтима, који су учествовали на саборима «као да су српска властела».94) Душан je «угледне Грке и Албанце и, можда, више него ранији владари, увео у сабор у круг свога величанственога законодавнога
р а д а .. ,»95) И за време распадања српске средњевековне држ аве
остао je правни положај Арбанаса исти: поједини арбанашки династи су се држ али и владали по угледу на Немањића владаре.

ЛИ ТЕРА ТУ РА
1) Постоје т р и биографије Стевана Немање, које су веома важан извор
за његов живот и рад. Две су писали његови синови, Свети Сава и Стеван
Првовенчани, а трећу монах Доментијан, ученик и пратилац Светога Саве
и, истовремено, и његов биограф. Поред тога има о њему важ них података
и у д в е Хиландарске повеље.
2) Свети Сава, Ж ивот Стевана Немање. У «Старе српске биографије»,
превод Миливоја Башића, Београд 1924, ст. 4.
3) На истоме месту.
4) На истоме месту, ст. 7.
5) Сгојан Новаковић, Српске области X и X II века. Гласник српскога ученога друштва, књ. 48, 1880, ст. 111.
6) На истом месту, ст. 148-149.
7) Стеван Првовенчани, Ж ивот Стевана Немање, (Старе српске биографије), ст. 31.
8) На истоме месту, ст. 41-42.
9) A. М. Селишчев, Полог и его бЂЛгарское население. Исторические, етнографские и динлектические очерки Северо-Западној Македонии. Софил
1929.
10) Стеван Првовенчани, На истоме месту, ст. 42.

35

11) Доментијан, Ж ивот светога Симеона (превео др Лазар Мирковић), Београд 1938, ст. 240-241.
12) Лазар Мирковић, Списи Светога Саве и Стевана Првовенчанога, Београд, ст. 25-26.
13) На истом месту, ст. 161-162; сравни: Станоје Станојевић, Немања, (Годишњица Николе Чупића, књ. XLIII, 1924, ст. 22).
14) Лазар Мирковић, Списи Светог Саве и Стевана Првовенчанога, ст. 27-28.
15) Константин Јиречек — Јован Радонић, Историја Срба, књ. II, ст. 33.
16) Исти, књ. I, ст. 157.
17) На истом месту, ст. 162.
18) Станоје Станојевић, Стеван Првовенчани, (Годишњица Н. Чулића, књ.
XLIII, 1934, ст. 22.
19) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 167.
20) Станоје Станојевић, Стеван Првовенчани, ст. 26.
21) Стеван Првовенчани, Ж ивот Стефана Н ем ањ е.. . , ст. 66.
22) В. Н. Златарски, Историн на бглгарската дЂржава през средните векове. T om III: Второ бглгарско царство. Бт>лгарин при Асеновци (1187-1280),
Софил 1940, ст. 318.
23) Фердо Шишић, Летопис Попа Дукљанина, ст. 124.
24) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 171.
25) На истом месту, ст. 171, белешка 47.
26) Kristo Frasheri, The History of Albania . . st. 43.
27) Станоје Станојевић, Стеван Првовенчани.. . , ст. 55-56.
28) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 177.
29) На истоме месту, ст. 184.
30) На истоме менту, ст. 180.
31) Станоје Станојевић, Краљ Урош, (Годишњица Николе Чупића, књ.
XL1V, 1935, ст. 153.
32) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 188
33) Архиепископ Данило II, Ж ивоти краљева и архиепископа српских,
(превод Лазара Мирковића), Београд, ст. 81.
34) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 191.
35) МЧап Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 39.
36) Станоје Станојевић, Краљ Милутин, (Годишњица Николе Чупића, књ.
X LVI, 1937, ст. 20).
37) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 197.
38) Станоје Станојевић, Краљ Милутин, ст. 32.
39) Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље. Пожаревац
1934, ст. 21.
40) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 40.
41) Станоје Станојевић, Краљ Милутин, ст. 33.
42) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 41.
43) Ha истом месту, ct. 41.
44) Архиепископ Данило II, Ж ивоти.. . , ст. 94.
45) Ha истоме месту, ст. 156-158.
46) На истоме месту, ст. 64.
47) Константин Јиречек —■Ј. Радонић, I, ст. 213.
48) На истом месту, ст. 217.
49) На истом месту, ст. 221.
,
50) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 42.
51) Александар Соловјев и Владимир Мошин, Грчке повеље српских владара. Издање текстова, превод и коментар. Београд 1936, ст. VII и LX.

36

52) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 226.
53) На истом месту, XI, ст. 2.
54) Monumenta serbica, st. 132.
55) Константин Јиречек — Ј. Радонић, II, ст. 14.
56) Constantin Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 19.
57) Константин Јиречек — J. Радонић, II, ст. 34.
58) Ha истом месту, ст. 145.
59) Milan S u fflay, Srbi i Arbamasi, st. 78-79.
60) A. Соловјев и B. Кош ин, наведено дело, ст. 349.
61) На истом месту, ст. 257.
62) А. Соловјев и В. Мошин, Наведено дело, ст. VIII.
63) Karl Hopf, Geschichte Griechenlands vom Beginn des Mitteialters bis auf
unsere Zeit (Istorija Grcke od pocetka srednjega veka do nasih dana), Leipzig
1867-1868, st. 37.
64) Na istome mestu, st. 37.
65) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 35.
66) Na istome mestu, st. 75.
67) Константин Јиречек — J. Радонић, II, ст. 239.
68) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 131.
69) Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, I (1811-1961), Београд 1961, ст. 211.
70) На истом месту, ст. 210.
71) Тихомир Р. Ђорђевић, По Доситејевој Албанији, (Прилози за књ иж евност, језик, историју и фолклор, књ. XVII, св. 2, 1937, ст. 209.
72) Теодор Тарановски, Историја српскога права у Немањићкој држави, I
део: Историја државнога права, Београд 1931, ст. 85.
73) Стојан Новаковић, Законски спомениди српских држ ава средњега века. Београд 1912, ст. 47-48, 60-61, 71.
74) На истом месту, ст. VIII.
75) На истом месту, ст. IX.
76) На истом месту, ст. 578.
77) На истом месту, ст. 620.
78) На истом месту, ст. 647, 652.
79) На истом месту, ст. 692.
80) На истом месту, ст. 579.
81) На истом месту, ст. 580-581.
82) На истом месту, ст. 667.
83) На истом месту, ст. 688.
84) На истом месту, ст. 695.
85) На истом месту, ст. 697.
86) На истом месту, ст. 739.
87) На истом месту, ст. 430.
88) Теодор Тарановски, Историја српскога права у Немањићкој држави,
II део: Историја кривичнота права, Београд 1931, ст. 103.
89) Никола Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. Београд
I960, ст. 57.
90) На истом месту, ст. 58, 112.
91) Теодор Тарановски ,Историја српскога п р ав а.. . , књ. II, ст. 102-103.
92) На истом месту ст. 128-129.
93) Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд
1941, ст. 202.
94) На истом месту, ст. 210.
95) На истом месту, ст. 308.

37

СРПСКО-АРБАНАШКИ ОДНОС И
ЗА ВРЕМЕ ПРОПАДАЊА СРПСКЕ ДРЖАВЕ
Међусобни односи Срба и Арбанаса не мењају се битно ни
за време пропадања српске средњевековне државе. Од смрти цара Душана (1355. године) па до пропасти Зете (1490. године) пролазио je процес разједињ ењ а српске држ аве кроз разне фазе.
Најкрупнији догађаји после Душанове смрти за хришћански
Балкан били су битка на Марици 1371. године и Косовска битка
1389. године. После битке на Косову настало je још веће разједињење остатака Душанове царевине: почињу се појављивати и
поједини мањи династи са тежњом да се и они осамостале. На ужем етничком арбанашком простору појављ ују се за време цара
Душана, а било их je вероватно и за време његових претходника,
поједине племићске породице које ће, касније, играти важ ну улогу без да се између њих појави неко ко би могао ујединити арбанашка племена и створити изграђену арбанашку државну мисао.
Њ е неће бити ни за дуго времена после тога.
Једно, касније, казивањ е вели, да су Арбанаси учествовали
на српској страни и у битци на Косову 1389. године. Ово казивање навео je Иларион Руварац из Рави-Јосифове хронике, где се
вели, да су уз кнеза Лазара и Марка учествовали «и неколико
кнезова од Арбаније».1) Иако не можемо рећи, да ли je ово казивање тачно, можемо указати на то да je битка на Косову опевана и код Арбанаса. У тим песмама Милош Обилић je, поред цара
Мурата, главна личност. Мотив je овде као и онај у српским народним песмама.2) Веселин Чајкановић je указао на то, да je култ
Милоша Обилића био познат «у правцу на југу, у елементу који
није био српски... Све ово значи да je Милош херој који je имао
свој култ и традицију и међу Арбанасима и међу Србима. Он je,
дакле, не само српски, него и арбанашки херој».3)
Има више разлога због којих je могло настати једно овакво
веровање. У своме отимању од притиска Византије, све већем
ширењу и снажењу српске средњевековне државе, српска снага
je морала импоновати и простом народу и арбанашкоме племству,
које се орођавало са српским. Ово важ и нарочито за Северну Арбанију где je српски утицај био нарочито јак. «Ови крајеви, вели Милан Ш уфлај, тв°ре већ од конца XI. вијека саставни дио

39

српске државе. Обитељи не вуку лозу од бизантијских севаста,
већ од српских ж упана и ћефалија. Успон им je ванредно брз. У
сларини, која настаје распадањем Душанова царства (након 1355)
ове обитељи, да дозрију, не требају дуги низ дједова. То су скоројевићи из круга малих ратника, који гдјекад у једној јединој
особи згуш ћују процес генерација. На читавом подручју бившега српскога царства ничу овакви типови».4)
Сачувана су имена неки х од ових племића, који ће се, у процесу распадања српске средњевековне државе, све више оеамостаљивати, али неће моћи изаћи из свога ужега круга: они ће се
орођавати између себе и са неким од остатака српске властеле,
која ће успевати да, једно време, одржава своју власт и на ужем
арбанашком подручју. Типично je за ове арбанашке племиће, који воде своју личну и породичну политику, да нису антисрпски
расположени и да, знатним делом, остају и даље под српским
културним утицајем иако су и Млеци настојали да их придобију
за себе. Још дуго времена после битке на Косову (1389) важнији
приморски градови били су или под српском влаш ћу или су се
Срби око њих отимали са Млецима.
Од арбанашких породица, које су се после битке на Косову
(1389) мешале са српским династима најугледније су биле Топије,
од којих je један, Карло Топија, пренео мошти св. Јована Владимира у манастир, који je и саградио. На улазу у манастир ставио
je, поред грчкога и латинскога, и српски натпис.5) Врло угледна
била je и породица Кастриоти, која je, једно време, држала крајеве «између Рта Родонскога на западу и Ш ар-планине на истоку, кроз коју je област водио трговачки пут од Приморја до Призрена».6) Знатна je била и породица Аријанити, која je владала у
околини Елбасана и која ће се касније ородити са две српске породице: са Бранковићима и са Црнојевићима. Иларион Руварац
наводи да je Комнен Аријанит имао три сина и осам кћери. Три
од њ их су биле удате за Србе: Гојислава за Ивана Црнојевића,
Ангелина за српскога деспота Стевана Слепога и Комнина за
Гојка Балш ића.7) Деспот Стеван Слепи био je пашеног Ђурђа
Скендербега, а преко своје таш те био je у сродству и са породицом Мусаки.8) «На путу од Призрена за Скадар и Љ еш простирале су се области независне албанске господе Кастриота, пулатских Душмана, Дукађина, Закарије и Јониме».5) З а Коју Закарију се зна, да je учествовао, свакако на страни деспота Стевана
Лазаревића, у битци код Ангоре, а касније je, заједно са осталима, признао млетачку власт.'0) Спани или Спановићи били су арбанашка породица из Дриваста. Петер Спан Албанесис био je,

40

1441. године, у пратњи деспота Ђурђа Бранковића у Дубровнику,
«те je онде оставио у поклад своје имање». Њ егов син Алексије
(Lessa), filius Petri Spani, био je, 1454. године, деспотов војвода у
Новом Брду.")
Интересантан je случај српскога властелина М ркше Ж аркоev.ha (1396-1414). Син Ж арка, намесника цара Уроша у Зети, који je био, први пут, ожењен Теодором, кћерком Дејана, сестрића
цара Душана, М ркша Ж арковић je био господар Берата, Валоне
и Канине. Био je зет Комнине, удове Балш е II. Балшића, која je
удала за њега своју кћерку Руђину. Мркша, који није знао писати ни читати, него се потписивао са једним или два крста,12)
постао je наследник Балшића. «Столовао je у граду Канини код
Валоне, где je издавао повеље на српскоме језику. Он je, још увек, владао прилично великом облашћу: на мору до куле Пирга
на уш ћу Семена (у средњем веку звала се Девол) до Химере, а у
унутрашњости имао je град Берат».13) «Из руку ове српске династије прелази Авлона у турске руке».14) Мркшина удовица Руђина покушала je, после Мркшине смрти, да своју област преда
Млецима, али je морала бежати испред Турака на К рф , јуна 1417.
године.'5)
2.

Посебно место у односима између Срба и Арбанаса, за време
од 1360. до 1421. године, заузимала je породица Балшића, која се
угасила, по мушкој линији, смрћу Б алш е III. Балш ића 28. априла
1421. године. Оснивач породице Балш ића био je, под царем Душаном, сиромашан властелинчић, који je имао само једно село.16)
Нејасно je етничко порекло ове породице, али je јасно да су и
национално осећање и државна идеја Балш ића, били српски. Они су се тако осећали и тако радили о чему сведочи низ докумената, које су они издавали. Они су себе сматрали господарима
Зете и Приморја, где подижу српске православне цркве (црква
св. Николе у Праскавици у Паштровићима), а у њиховој титули
се појављује и додатак и «дука драчки». К ада издају своје повеље одређују да све буде «онако, како je то било у цара Степана».17) Немањићи су им углед и они сматрају да продуж ују њихово дело. Када се сазивао сабор за измирење Српске православне цркве са Цариградском патријаршијом, Ђорђе Балш ић je држао Пећ и Призрен.’8) Насстављач архиепископа Данила II. вели,
да je овај сабор сазван «по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, ко-

41

ји тада началствоваху».19) Само Константин Философ, писац биографије деспота Стевана Лазаревића, странац међу Србима, каж е за Ђурђа Балш ића да je «арбанагики господин», који «беше
узео Јелену сестру његову (Деспота Стевана) за ж ену од које роди сина Балш у, који такође би господин те земље, сијајући сваким добрим делима».20) И за Балш у, Деспотова сестрића, вели
Константин Философ, да je арбанашки господин, тј. да je владао
и арбанашком земљом. «А у то време, вели Константин Философ,
дође и његов нећак Б алш а арбанашки господин. Унапред je предвидео смрт своју, јер беше болестан одавно, и ту одмах умре. Њ ега (Стеван) са великим љубочашћем, а уједно и жалош ћу отпремивши погребе. Затим улучивш и згодно време и узевши сву своју војску, пође на Арбанасе».2')
Не спада овде у уж и круг нашега испитивања питање порек ла породице Балш ића, о чему постоје разноврсна нагађања. Нас
овде интересује њихова улога у српско-арбанашким односима овога времена, они елементи због којих их присвајају и Срби и
Арбанаси. Три сина Балш ина, Страцимир, Ђ урађ или Ђуро и
Балш а II, владали су Зетом и великим деловима Арбаније неколико деценија. Први пут се јављ ају 1360. године, а угасили су се
1421. године. За њ их je тврдио Чедомил Мијатовић, да се нису
мешали у отимање око власти после Душанове смрти. «Они нису
пристајали ни уз једну од две велике партије, које су се бориле
за власт и од којих je једној вођ био Лазар, а другој Вукашин.
Немогући их добити за пријатеље и савезнике ниједан од тих
вођа није хтео да их за непријатеље има. Стога без бриге, да им
каква опасност прети од Призрена, Прилепа или Крушевца, Б алшићи су могли да се одаду његовању само својих интереса, да
власт своју потврђују и област своју шире».22) Столовали су, изгледа према приликама, у Скадру, Улцињу, Бару и у Будви, где
су издавали своје повеље, «а катшто у малим летњиковцима, као
у селима Годиње и Брчели у Црмници на Скадарском језеру».23)
Балш ићи су били способни и амбициозни владари, који су
имали јасну коннцепцију државе. Своју власт на арбанашке крајеве проширивали су делом женидбеним везама, а делом освајањима. Они су, уопште, били породица врло разгранатих сродничких веза и са српским династима и са арбанашким племићима.
Б алш а Балш ић je био ожењен Комненијом, кћерком Андрије
Мусаки и Ефимије, која je била кћи севастократора Павла од Горе.2,1) Држао je Валону, а потписао се, 1385. године, као «Божијом милошћу и дука драчки».25) Те године je и погинуо у борби
са Турцима. Да би олакшао свој утицај у Арбанији успоставио je

42

1368. године везе са Папом и примио римокатолички обред. Њ егов син Страцимир умро je у Дукађину 1372. или 1370. године.26)
Наследио га je синовац Балш ин Ђурађ Страшимировић (1385. или
1370. до 1403. године). Он се потписивао «господин свој Зети и
Приморију». Држао je Валону, Берат и Химеру.27) Оженио се Јеленом, кћерком кнеза Лазара, која се, касније, када je остала удовица, удала за Сандаља Хранића, великог војводу босанскога.
Из брака са Ђурђем Балшићем имала je сина Балш у.28) Балш ићима приписује Чедомил Мијатовић намеру, да у Драчу, «као у
природној престоници, положе престо нове једне држ аве која би
се од Требиња и Оногопгга пруж ала до изнад Охрида и Химаре».29) Да je та идеја могла бити остварена била би створена једна
српско-арбанашка држ ава са дугим приморским појасом и солидним копненим залеђем. Од тога, међутим, није ништа било: Ђурађ Страшимировић je умрло у Улцињу априла 1403. године.
Балш а III Страшимировић (1403-1421), унук кнеза Лазара,
касније пасторак Сандаља Хранића, добио je од м ајке добро васпитање. Јелена je била угледна и снажна личност, коју су Латини називали «la magnifica dona Helena». Балш а III je био ожењен
кћерком арбанашког племића Koje Закарије са којом je имао само две кћерке. Ово му je, изгледа, била друга жена, јер Карл
Хопф вели, да je Балш а III био ожењен кћерком Никете Топије
са којом je имао сина, који je рано умро, Године 1413. Б алш а III
je ударио темељ манастиру св. Николе у Праскавици, у Паштровићима.'0) Он je, године 1420, дао повластице и манастиру св. Николе на Врањини. Назива се «самодржавни господар Балш а, по
милости Божијој дука велики и господар земљи Зетској и свему
западноме Цриморју».31) Повељу je писао у своме дворцу у Брчелима.32) З а Балш иће су радиле ковнице новца у Скадру и Улцињу.33)
Према К арлу Х опфу и Балш ићи и Црнојевићи «припадају
без спора српскоме племену».34) Милан Ш уф лај вели: «Балшићи
су румунскога и влашкога подријетла; слове као Арбанаси, воде
српску канцеларију и сматрају се баиггиницима српскога царства».35) Са Балшом III Страшимировићем силази ова породица
са историјске сцене. После његове смрти, неко кратко време, «игра још улогу грана несретнога Константина Балшића, супруга
Јелене Топије и господара Кроје, којему су (1402) Млечани у
Драчу одсјекли главу».36)
Поред Балшића, делом у вези са њима, помињу се и Ц рнојевићи као господари Зете и зетскога Приморја. Милорад Медаковић, свакако неосновано, изводи порекло Црнојевића од Стева-

43

на Балшића, који се био склонио у Напуљ. Када je умро Деспот
Стеван Лазаревић народ, наводно, није хтео да прими Ђурђа
Бранковића као Деспотова наследника «поради издајства, које je
његов отац Вук учинио».37) Стеван се, прича Медаковић (вероватно према Лукарису) вратио преко Дубровника и са Ђорђем
Палмотићем отишао у Арбанију и, нешто касније, заузео Црну
Гору. «Од овога Стевана Црногорца названог, происходи племе
Црнојевића, које je владало Црном Гором до 1516».38)
Област којом су владали Црнојевићи, није била незнатна.
«Они су држ али велику област у планинама више Котора и Будве, особито у крају Њ егушима и око Ловћена, па све доле до
Скадарскога језера, на чијим су острвима подизали задужбине,
у којима су били сахрањивани. Некада су имали добра и на Бојани. Они беху потомци силнога властелина Ђураша Илијића
који je живео у Зети за време краља Стевана Уроша III, цара
Стевана Душана и цара Уроша (око 1326-1362). Из ове породице
потицао je и Радич Црнојевић (умро 1396), противник Балш ића».19) Само за једнога члана ове породице, најстаријега Стеванова сина Ивана, знамо да je био ожењен Гојисавом, сестром Константина Аријанита и био je пашеног слепога српскога деспота
Стевана.40) Милорад Медаковић вели, да je Иван био ожењен Војиславом, кћерком Луке Дукађина и да je, што се сасвим погрешно наводи, имала кћерку Анђелију, која je удата за слепога деспота Стевана.41)
Иван je био знатна личност. Називао се «благоверним и богом чуваним господаром Зете». Подигнуо je Цетињски манастир
1485. године.42) Један од Црнојевића, Радич, који je издао једну
повељу Дубровчанима/3) побунио се против Балш ића и погинуо
1396. године у борби са Ђурђем II Балшићем. Стеван Црнојевић
je савременик арбанашкога Скендербега, «прави je династа, једини господар читаве Горње Зете. Последњи од Црнојевића, Скендербег већ je мухамеданац. Пише се санџак Црне Горе и всој диоклетијској земљи господар».44) Црнојевићи су чиста српска породица.45)
Међусобних додира и сарадње између Срба и Арбанаса било
je и на подручју Епира и Тесалије и после Душанове смрти. У
тим je крајевима била изврш ена масовна колонизација Арбанаса
за време цара Душана и под његовом заштитом. Овим областима владао je Душанов полубрат Симеон-Синиша, који се, такође,
називао царем Срба, Грка и целе Арбаније/“) У ствари, средњом
Арбанијом, са Валоном и Бератом, управљао je деспот Јован Комнен Асен, брат цариде Јелене и бугарскога цара Александра

44

(1350-1363), свакако као српски штићеник. Као и цар Душан тако и Симеон-Синиша, који je био под јаким културним утицајем
Византије, имао je у својој војсци поред Срба и Грка и Арбанасе.
По целоме своме поседу делио je титуле: у области између Валоне и Драча дао je Симеон Арбанасу Б лаж у Матаранги (Blasius
Matarauga) титулу «севастократора». После устанка Арбанаса
против Византије 1358. године Симеон се сусрео са појачаним арбанашким утицајем. Арбанаси се бејаху ојачали и на Ахелоју и
на Арти. У Епиру je Симеон био предао власт своме зету Томи
Прељубовићу (1366-1385): «Али, његову моћ ограничила je арбанашка планинска властела и на југу земље, кавж ећи се непрестано са њима».47) Иако je Тома носио назив деспота истицао се,
поред њега, и други деспот, Арбанас Јован Спата, господар Арте. Он je био ожењен Томином сестром Јеленом, али то није сметало да буде противник Тома Прељубовића, који je био убијен
од његове телесне гарде 1384. године.48) Једно време држао je Берат и Валону Хлапен, таст краља Марка (Марка Крал>евића).49)

3

.

За српско-арбанашке односе овога доба нарочито je интересантна арбанашка породица Кастриота. На ову породицу могу се
највише применити речи Влад. Р. Петковића о тесним везама између Срба и Арбанаса у ово доба: «У XV веку арбански кнезови
у званичној преписци служе се српским језиком. Они подижу
цркве српским светитељима; они чине прилоге српским црквама. И у манастиру Хиландару живи још успомена на интимне
везе ове чувене српске задужбине са арбанашким кнезовима».50)
Иван Кастриот (1407-1438), ожењен Воисавом, кћерком једнога
српскога властелина из Тетовскога Полога, где je Хиландар имао
велика властелинства и уживао велики углед.51) Заједно са синовима Репошем, Константином и Ђурђем приложио je Иван Кастриот манастиру Хиландару село Радосуше с црквом св. Богородице и село Требиште.”) Касније je Иван, заједно са синовима, купио у манастиру Хиландару пирг св. Ђорђа и четири адрфата
(братствена улога) за себе и за своја три сина за шесдесет форинти. Сачувана je и потврда о тој куповини, писана између 1426. и
1431. године. Због тога je и пирг св. Ђорђа прозван «арбанашки
пирг». Репош je умро у манастиру Хиландару 25. ју л а 1431. године и ту je сахрањен. Обичај je био да се, после смрти завештача,
адрфати гасе и они се уписују у манастирски Поменик и поми-

45

њ у се док траје манастир.53) Поред Репоша у Хиландару je умро
још један члан ове породице, који je носио име Јован. Радослав
Грујић je мислио, да je ово био сам Иван Кастриот, који се пред
смрт повукао у манастир Хиландар и ту се замонашио пошто му
je најмлађи син Ђорђе примио мухамеданство и постао доцније
чувени Скендербег».54)
Цео низ научника, нарочито раније, истицао je да je Ђурађ
Скендербег био, по мајци, српскога порекла што ће се, видећемо,
одразити и у српској традицији о њему. Ослањајући се на Мусакијеву Хронику писао je Јохан Георг Хан, да Скендербег не
води никакво праарбанашко порекло, него српско: «Близу je
претпоставка, да Скендербег потиче из једне српске племићске
породице, која je била за време српске владавине награђена поменутим поседом. Словенски облици имена Кастриота могли би
чак навести на претпоставку, да je њихово порекло било још свеже, да би се они могли сасвим албанизирати».55) И Хајнрих Зауер
Нордендорф вели, да je Скендербегова мајка била српске крви и
да je он одведен од куће када му je било 18 година.“ ) И у једном
писму митрополита Василија Петровића, писаном 15. јуна 1757.
године млетачкоме Принципу, наводи се и овај Скендербег међу
нашим јунацима.57) У писму руској царици Јелисавети, од 10. септембра 1758. године, наводи Ђорђа Кастриота Скендербега и Ивана Црнојевића међу своје црногорске претке.58) Не само у ужој
српској, него уопште у југословенској традицији, остало je живо
сећање на арбанашкога Скендербега.
Случај Ђ урђа Скендербега прилично je познат и у науци je
обрађиван, али о њему нема, још увек, једне солидно научно писане и са изворима поткрепљене монографије. На ово су указивали и Алоис Шмаус и Симо М. Ћирковић. Шмаус наводи, да још
нема објавл>ених потребних извора који би осветлили и време и
личности Скендербега.59) Ћирковић, сасвим оправдано, истиче:
«Још важ није ми се чини прикупити све сачуване податке и
створити тако подлогу за једну истински научну монографију о
Скендербегу, какве још нема у читавој историјској литератури». 6 0 )
У једном савременом извору казује се о одвођењу Ђ урђа Кастриота као таоца и о његовом боравку на султановом двору.
Константин Михаиловић из Островице, који je и сам био одведен у јаничаре, даје интересантне податке о младоме Скендербегу. Он казује како, после склопљенога примирја, «одмах нас je
цар окренуо на арбанаигке кнезове и сам je дошао, покорио je
тада лако све, једнога за другим, а то зато што je један посма\

46

трао кад je други покораван. Један му се кнез одупро, којег су
звали Скеидер Ивановић. К ако je овај био за султана Мурата узет у јаничаре и све je царске ствари био прозрео, предано мислећи о својој земљи, једном je успело цару да му овако рекне:
,Скендере, траж и од мене нешто, или ако хоћеш какво војводство, даћу ти га’. Чувши то, молио га je да му да земљу Иванову
што je цар учинио и дао му je. Завладао je у њој осим градова, у
којима су царски јањичари били, које je он потом, као легитиман и њима познат, лукаво одвео и измамио из градова, а сам je
завладао њима. Цар Мурат je после хтео да их од њега узме, али није могао. Тако исто и Мехмад, син Муратов, и тако су га
морали оставити на миру све до смрти, јер je да се брани од Турака врло лако ономе ко познаје њихове ствари и устројство. И
тако се Мухамед, покоривши све кнезове арбанашке осим овога
Скендера, вратио назад у Једрене».61)
Нас, овде, нарочито интерееује какве су биле Скендербегове везе са Србима и у каквом се облику одвијала сарадња међу
њима. Ж ена Стевана Црнојевића, Марија, била je сестра Скендербегова.62) Син Скендербегов Јован био je ожењен Иреном,
кћерком српског десопта Лазара Бранковића, који je умро 1458.
године.63) Ж ена Ивана Црнојевића (1465-1490), Гојисава, била je
сестра Константина Аријанита, а њезина сестра Андроника, била je удата за Скендербега. Сестра ове две племићке, Ангелина,
била je удата за деспота Стевана Слепога, сина Ђ урђа Бранковића. Тако je Скендербег био орођен са двојицом српских династа.64) Године 1940. отишао je деспот Стеван Слепи Скендербегу
у Арбанију.65)
Два су момента приближавала Скендербега и Бранковиће:
родбинске везе и оиасност од Турака, коју су једнако осећали и
Ђурађ Бранковић и Скендербег немогући да се од њ е одбране.
Њихови интереси су се сукобљавали на целом простору на које
je раније Деспот Стеван Лазаревић полагао право, јер je Ђурађ
Бранковић био Деспотов наследник, признат и од цара Сигисмунда као «princeps et despota» Раш ке и Арбаније.66) После Сегединскога мира, склопљенога крајем ју л а 1444. године, Ђурађ
Бранковић je, поред Србије, добио и «онај део Арбаније, који имађаше пре пада Смедерева».67) Већ у јесен 1444. године видимо
деспота Ђурђа у акцији према Млецима у Зети и Приморју. У
борби против М летака дошло je, нешто касније, и до сарадње
између деспота Ђ урђа и Скендербега, који се борио против Млетака због града Дања: «Акција Скендербега добро je дошла деспоту Ђурђу, те je он, како изгледа, с пролећа 1447. кренуо вој-

47

ску према Зети. С јесени 1447. напредовао je Скендербег толико,
да je загрозио и млетачкоме Драчу, тако да je Сенат почетком
1448. вољан био да се мири с њиме. Но како за тај мах није било
изгледа да ће се ствар решити мирним путем, беше Сенат у мају 1448. склон да Скендербега тајним путем смакне».66) Да би се
могао одупрети Скендербегу Сенат je био склон да се мири с деспотом Ђурђем и да му да Бар, Дривост и Будву.69)
Још je Јиречек утврдио велики утицај српске канцеларије
код арбанашке властеле.70) «Словенска канцеларија арбанашке
властеле развијала се под вишеструким утицајем. Али њени основи су пре свега у канцеларијама Душанове и Урошеве властеле, касније самосталних обласних господара на тлу данашње Албаније, која je имала свој двор и своје ,дијаке’».71) Словенска,
тачније речено, српска канцеларија била je, у XV веку, уведена
и у Турској, и у Угарској и у Румунији: «У то време експанзија
словенскога језика била je велика. Док се са освајањима Немањ ића писани словенски језик само територијално ширио, у доба
опадања српске средшевековне држ аве и померања њених граница на север словенску канцеларију уводе и несловенске етничке групе».72) Дубровачка влада извештава, 28. новембра 1434.
године, цара Сигисмунда о стању у Арбанији и истиче да Андрији Топији треба писати српски, јер он нема писара за латински
језик.73)
Како je, у овом погледу, стајало са Скендербегом? Има неколико сачуваних докумената из којих се види, да je и он држао
српску канцеларију. Признаница, којом Скендербег потврђује,
2. априла 1459. године, да je од свога поклада у Дубровнику узео
500 дуката, писана je српски.74) Српски je писано и Скендербегово писмо Дубровчанима од 7. јуна 1459. године, којим им шаље
свога канцелара Нинца и моли да му у свему верују и дају шта
тражи. Скендербег извеш тава да «греде цар на нас» и због тога,
свакако због траж ењ а помоћи, шаље им Нинца.75) Овај je пут
Скендербег изузео из свога поклада у Дубровнику 900 дуката и
то потврдио писмом у коме се канцелар Нинац назива «дијак Нинац Влакосалик», дакле сасвим српским именом.76) Овај Нинац
je повереник Скендербегов и његова веза са Дубровником. Нинац je, 13. јуна 1459. године, поново подигао са поклада 1.000 дуката. У потврди о томе се вели: «И већ не остаје од те поставе
нити и од једне друге у комуну Дубровачку него љубав и пријазни».77) Интересантно je, да папа Павле II пише, 11. августа
1459. године, из Мантове, да се, због напада Турака на Скендербегову територију, католичка вера скоро угасила, а јерес (свака-

48

ко православље) узела маха. Папа поставља за свога нунција
Blasio de Lino.78)

К улт Ђурађа Скендербега сачувао се не само код проетога
српскога народа, него и код српскога православнога свештенства.
Један стари рукопис са Скендербеговим именом сачуван je чак
у једноме Цветном Тријоду. Владимир Ћоровић мисли, да je,
свакако сигурно, да није никако млађи од XV в е к а .. . Рукопис je
српске рецензије, маћедонске традиције».79) Ако би се овде могло
премишљати да ли се ради о арбанашкоме Скендербегу или о
Скендербегу Црнојевићу,80) из рукописа, који je преписао хиландарски монах Теодосије, види се, да се ради о арбанашкоме
Скендербегу. О њему говори «О Скендерје повјест», која je преписана са некога старога рускога рукописа.81)
Чедомил Мијатовић се исцрпно забавио анализом овога списа и резултате својих истраживања објавио 1890. године.82) Ова
«О Скендербегје повјест», коју je Мијатовић имао у рукама, препис je једнога старога рукописа, учињен јануара 1778. године. Ни
Мијатовић није могао пронаћи писца оригинала, али држи да je
он морао бити Србин, јер за Ивана Кастриота, оца Скендербегова, вели, да j e «од кољена краљ ева македонских, т ј . српских». 83)
Рукопис казује, да je Скендербег побегао са три стотине Срба, а
када je умро били су на сахрани «сви кнежеви српски и остала
околна господа и властела».84) Несумњиво je, да су, и личност
Скендербегова и његово дело, били и код Срба популарни, «бар
онолико колико и на Западу, само што није било штампаних (историја), него се преписивала и у рукопису читала».85)
«Повјест о благочестивом и христољубивом Георгии Черноевичје, нареченом Скендер-бег», како je сачувана у препису монаха Теодосија, подудара се, углавном, са делима Димитрија
Франке и Марина Барлетија о Скендербегу. И по Барлетију
мајка Скендербегова je «кћи веома племенитога српскога кнеза».86) Помиње се и његова сестра Марија да je била удата за Стевана Црнојевића.87) Једна друга сестра Скендербегова «Влица,
fu marita al signor Balsa».88) Поред тога Скендербег je био пашеног
Ивана Црнојевића за кога je била удата Гоисава, кћерка Марије
Мусаки и кнеза Комнена Арианита.89) Интересантно je поменути,
да се у Мусакијевој Хроници за Скендербега вели и ово: «. . .ћошо valente е per natura Serviano, le virtu del qaule tante ch’era estimato non solnm dall’ Albanesi, ma anco da ogn’ altri natione».90)
Ж ива предања o везама породице Кастриота са Србима, ју наштво и подвиг самога Скендербега, цела она атмосфера у којој je он живео и борио се, учинили су, да je његов култ живео и

\

49

код Срба све до недавно. Године 1828. објавио je Јован Стерија
Поповић свој «Живот и витешка војевања славнога кнеза епирскога Ђурђа Кастриота Скендербега», које je штампано о трошку пештанскога трговца Јосиф а Миловука. Стерија je узео материјал из песама Андрије Качића-Миошића, који у својим песмама слави дела Скендербегова. To je, код Качића, Јуре Кастриотић, јунак, који je «сву турску земљу поробио, и здраво се натраг повратио, није мајка родила јунака, што je мајка Скендербега Јурја».91) И у једној француској трагедији, о којој je писао
Никола Банашевић, појављ ује се једна српска принцеза у коју
je Скендербег заљубљен.92)
Дивљење Скендербеговом јунаш тву тешко да се могло боље изразити него што je то урадио Петар II Петровић-Његош,
владика и господар Црне Горе, када je за њега рекао да je — срца Обилића.93) З а Скендербегово јунаштво зна и Шћепан Мали:
он казује како je слушао, «да Кастриот на пољу Задримском»,
једним замахом сабље и мишице «воловску je главу отсјекао»94!
И кнез Долгоруков, као да зна нешто о Скендербегу, потстиче
Црногорце да се сете својих царева и деспота и јунаш тва коме се
свет диви
«Те сте свагда собом показали
Под барјаком Скендербега Ђура
Против гадне силе Отоманске».95)
О Скендербегу пева и црногорска момчад исто као и о Обилићу, а скептични калуђер Теодосије Мркојевић, који иначе не
цени Арбанасе, назива Скендербега витезом, који се нашао у неверној средини, која je била готова да га изда:
«Скендербегу ми смо помагали
Борити се против силе турске:
Арнаути то знати не хоће,
Они су нам највећи врагови».96)
За овога калуђера Скендербег се вргнуо на своје ујаке, «на
Балшиће, на српске кнежеве, баш овога славнога витеза, кога
више никад стећи неће, продадоше за новце Турцима».97)
Има вести и о покушајима Скендербега, да помогне Владислава, сина Стевана Вукчића Косаче. Босански краљ Стефан Томашевић je био обавестио папу, да je тражио помоћ од «Ђурђа
Албанца», али од тога није било ништа: «Важно je истаћи да ни
после погибије Стефана Томашевића није напуштена идеја да се
Скендербег бори у Босни».98)

50

Према породици Кастриота сачувана je код Срба нека сентименталност. Ваљда због њихове близине српској традицији и
Хиландару. Један запис бележи, да je, 2. маја 1437. године, умро
«господин Иван Кастриот», а један други бележи то исто само
каже, да je умро 9. маја.99) У другој половини XVIII века истиче
архимандрит Нишки Григорије, «егзарх светога трона Пећкога»,
да je он «Дрекаловић од Кастриотовића».100) Овај архимандрит
потресно јадикује како се српски престо налази у великој невољи и каж е да je, читајући једну књигу, плакао и чудио се како je «скиптар царства српскога» пропао због проклете зависти.’01)

Л И Т Е РА Т У РА
1) Иларион Руварац, Хронолошка питања о времену битке на Марици,
смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. У «Зборник Илариона Руварца». Одабрани историјски радови, књ. I, Београд 1934, ст. 72.
2) Глиша Елезовић, Једна арнаутска варијанта о боју на Косову. (Архив
за арбанашка старину, језик и етнологају, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 66.
3) Веселин Чајкановић, Мотиви прве арнаутске песме о боју на Косову.
(Архив за арбанску старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 69).
4) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 127.
5) Константин Јиречек — Јован Радонић, II. 321.
6) Ha истом месту, II, ст. 321.
7) Иларион Руварац, О роду деспотице српске Анђелине и срећи деспине Марије, У «Зборник Илариона Руварца, Одабрани историјски радови»,
св. I, Београд 1934, ст. 37.
8) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 407-408, сравни ст. 401.
9) На истом месту, ст. 421.
10) На истом месту, ст. 338.
11) На истом месту, II, ст. 390.
12) Споменик СКА наука, XI, ст. 47, 49.
13) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 319.
14) M ilan S u fflay, Srbi i A rb an asi, st. 127 .

15) Константин Јиречек — J. Радонић, I, ст. 347.
16) Милан Ш уфлај, Срби и Арбанаси, ст. 127; сравни: Чедомил Мијатовић, Балшићи. Скица за историју Зете, (Гласник српскога ученога друш тва, књ. XLIX, 1881, ст. 140). Вест о пореклу Балшића налази се код Мавра Орбинија и одатле je преузета.
17) Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, ст. 196-199, 528, 583, 754.
18) Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, ст. 163.
19) Данило II. Животи краљева и архиепископа српских, ст. 292.
20) Константин Философ, Ж ивот Деспота Стевана Лазаревића. У «Старе
српске биографије XV и XVII века, Београд 1936, ст. 79.
21) На истом месту, ст. 110.
22) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 185.
23) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 423.

51

24) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 188.
25) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 318.
26) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 193.
27) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 319.
28) Иларијон Руварац, Краљице и царице српске. У «Зборник Иларијона
Руварца», I, ст. 33-34.
29) Чедомил Мијатовић, Балш ићи.. . , ст. 195.
30) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 243; сравни: Стојан Новаковић, Законски споменици.. . , ст. 754.
31) Стојан Новаковић, Законски споменици.. . , ст. 583.
32) На истом месту, ст. 584.
33) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 21.
34) Karl Hoipf, Geschichte Griechenlands, st. 42.
35) Milan S u fflay, Povi&st sjevermh Arbanasa (Archiv za arbansku starinu,
jezilk i etnologiju, knj. II., sv. 1, 1924, st. 204, sravni M. S u fflay, Srbi i Arbanasd, st. 127.
3G) Na lstome mestu, st. 204.
37) Милорад Медаковић, Повјесница Црне Горе од најстаријих времена
до 1830. Београд 1850, ст. 28.
38) На истом месту.
39) Константин Јиречек — Ј. Радонић, II, ст. 391.
40) На истом месту, I, ст. 401.
41) Милорад Медаковић, На истом месту, ст. 29-30.
42) Franz Miklosich, Monumenta serbica. speetancia historiam Serbiae, Bosnae,
Ragusi, Bec 1858, st. 534.
43) Na istome mestu, st. 566-567.
44) Milan S u ffla y , Srbi i Arbanasi, st. 129; Povijest sjevernih Arbanasa, st. 205.
45) Karl Hopf, Geschichte Griechenlands, st. 42.
46) Константин Јиречек — J. Радонић, I, ст. 226.
47) Ha истом месту, ст. 241.
48) Ha истом месту, ст. 241, 316.
49) На истом месту, ст. 249.
50) Влад. Р. Петковић, Арбански пирг у Хиландару, (Архив за арбанаску
старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 196).
51) Радослав М. Грујић, Светогорски азили за српске владаоце и властелу после Косовске битке, (Гласник Скопског научног друштва, књ. XI, д.н.
5, 1931, ст. 81.
52) Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку.
Историјска грађа. СКАН, Споменик XCV, II. разред 74, 1942, ст. 2.
53) На истом месту, ст. 31; сравни: В. Р. Петковић, Арбанашки п ирг.. . , ст.
197, Const. Jireeek, Albanien in der Vergangenheit, st. 22.
54) Радослав P. Грујић, Светогорски ази л и .. . , ст. 82.
55) Johann Georg Hahn, Reise durch die Gefeite des Drin und Wardar im Auf­
träge der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften unternommen im Jahre
1863 (Putovanje kroz oiblast Drina i Vardara po nalogu carske Akademije nauke,
podiuzeto 1863 godine), st. 115-116.
56) Heinrich Sauer-Nordendorf, Skenderbeg und die europäische Politik in
seinem Jahrhundert (Skenderbeg i evropslka politika u njegovom veku. U „Simpozium o Skenderbegu,,, Pristina 1969, st. 46.
57) Душан Вуксан, Преписка митрополита Василија и Саве и црногорских
главара 1752-1759. Споменик СКА, LXXXVIII, други разред 69, 1938, ст. 46.
58) На истом месту, ст. 70.

52

59) Alois Schmaus, Georg Castriota Skanderbeg (Mitteilungen der Südosteuropa-Gesellschaft, Nr. 1-2, Januar-Juni 1968, st. 1.
60) Симо M. Ћирковић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Босна. У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 51.
61) Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или турска хроника, Споменик САН, CVII, нова серија 9, 1959, ст. 129.
62) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 401.
63) C. C. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 22.
64) Иларијон Руварац, O роду деспотице српске Анђелине и срећи деспине Марије. (У «Зборник Иларијона Руварца», I, ст. 37).
65) Константин Јиречек — Ј. Радонић, I, ст. 407-408.
66) Heinrich Saiuer-Nordendorf, Na navedenom mestu, st. 45.
67) Јован Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у
првој половини X V века, Нови Сад 1905, ст. 208.
68) На истом месту, ст. 249.
69) На истом месту, ст. 250
70) C. C. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 22.
71) Раде Михаљчић, Словенска канцеларија арбанашке властеле. У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 222.
72) На истом месту, ст. 227.
73) Јован Радоиић, Ђурађ Кастриот Скедрербег и Арбанија у X V веку,
ст. 87.
74) На истом месту, ст. 108.
75) На истом месту, ст. 109.
76) На истом месту, ст. 109.
77) На истом месту.
78) На истом месту, ст. 112-113.
73) Владимир Ћоворић, Један стари рукопис са Скендер-беговим поменом. У «Архив за арбанашку старину, језик и етнологију», књ. IV, св. 1,
издато у Приштини 1969, ст. 104.
80) На истом месту, ст. 106-107.
81) ЈБубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 528529, број 3470.
82) Чедомил Мијатовић, Српски рукопис о Скендербегу, (Глас краљевске
српске академије, XXII, 1890, ст. 13-50.
83) На истом месту, ст. 16.
84) На истом месту.
85) На истом месту, ст. 14.
86) На истом месту, ст. 22.
87) Алекса Ивић, Родословне таблице српских династа и властеле. Нови
Сад 1928, табла 10.
88) Charles Hopf, Chroniques greco-romanes. Inedites ou peu connues publikes
avec notes et ta'bles genealogiques, Berlin 1873, s. 295.
89) Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег, ст. 229.
90) Charles Hopf, Na istome mestu, st. 334.
91) Јован Грчић, Млади Стерија као биограф, (Гласник историјскога друштва у Новом Саду, кш. III, св. 1, 1930, ст. 78; сравни Андрија Качић-М иошић, Разговор угодни народа словинскога. Кораблица, Загреб 1967, ст. 87 и
даље.
92) Никола Банашевић, Скендербег у једној француској трагедији. (Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. IV, св. 1, ст. 107-111).
93) Цјелокупна дјела Петра II Петровића-Његоша, Београд 1935, ст. 9.

53

94) Ha истом месту, ст. 166.
95) Ha истом месту, ст. 235.
96) На истом месту, ст. 238.
98) Б. Храбак, Дубровчани и Ђерђ Кастриот Скендербег. У «Симпозиум о
Скендербегу», Приштина 1969, ст. 55
99) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 270,
број 270 и 271.
100) На истом месту, књ. II, ст. 119, број 3160; ст. 222, број 3271.
101) На истом месту, књ. II, ст. 222, број 3272; ст. 458, број 4559.

54

СТАНОВНИШТВО И ЕТНИЧКИ односи
НА ПОДРУЧЈУ СРБА И АРБАНАСА ПРЕД ПОДПАДАЊЕ
ПОД ТУРСКУ ВЛАСТ И У ПРВО ВРЕМЕ ТЕ ВЛАСТИ
Пред потпадање оних подручја под турску власт на којима
je било измешано српско и арбанашко становништво није било,
колико се може утврдити, ни етничких сукоба ни ривалства државних идеја и концепција. Њих, уосталом, арбанашко племство
није ни имало, него je, сваки од њих појединачно, војевао за
своје интересе и за углед своје породице. Код Срба je и овде био
друкчији случај: и Балшићи и Црнојевићи осећали су се носиоцима бар једнога дела средњевековне српске државне идеје и то
преносили на своје поданике међу којима je било и Срба и Арбанаса и, свакако, у приморским крајевима остатака романскога
становништва, које je временом све више проређивано продирањем у градове српскога и арбанашкога становништва. Пропадање српске државне власти доносило je и појачано продирање Турака с једне и Млетака са друге стране. Млеци су желели да се
утврде не само у Приморју него и у његовом залеђу. Са проширивањем млетачке власти, латинске и римокатоличке, проширивао се, или бар поново васпостављао, и утицај римокатоличке цркве, којој je припадала већина Арбанаса. За арбанашко племство, и у време пропадања српске средњевековне државе, утврђено je, да није било верски искључиво. Милан Шуфлај вели: «О
вјерском фанатизму нема трага. Насупрот имаде знакова, да
вјерских опрека ови крајеви нису никада дубоко осјећали. Имаде јасних знакова чисте симбиозе између католичанства и православља.. . Сви ти католички арбанашки династи били су везани родбинским везама с православним кнежевским обитељима».')
Ова конфесионална трпељивост није се могла неодразити и
на етничке односе. Нарочито у пределима старе Зете и Северне
Арбаније где су српско-арбанашки додири били нарочито јаки
тако да je настало предање о заједничким предцима неких арбанашких и црногорских племена. «По традицији племена Северне Арбаније, они су мешовитог, арбанашко-српскога порекла.
Сматрају себе за сроднике црногорских племена».2) Зета, са Скадром као седиштем српстсе зетске државе, и његовим пространим
залеђем, били би дуго, од 1074. до 1100. године, простор на коме

55

се развијала српска држава. Стојан Новаковић je истицао, да су
Срби овога подручја били «једино југословенско племе, које je
држало стег независности и стајало у супротности с Грцима. Зато je држава српска тада први пут, колико je нама познато, пошла путем експанзије и понела слободу и народну државу суседним племенима».3)
За време Немањића, видели смо, ова област je играла важну
улогу у животу српске државе. Да није ова област, која ће бити
и простор државе Балшића и Црнојевића и, стално, област на
коју су полагали право и Деспот Стеван Лазаревић и Ђурађ
Бранковић, била етнички претежно српска, како би се могло десити, да се баш ту угасе последњи остаци средњевековне српске
државе: Смедеревска деспотовина je пала под турску власт 1459.
године, а Зета тек 1496., али je тек 1499. године била припојена
Скадарскоме санџаку.4)
Није, данас, могуће дати исцрпнији приказ етничких односа
на овоме простору у ово време, али се из онога што се зна могу
утврдити две чињенице: српско-православни елеменат и утицај
потискивале су и турска (из политичких) и млетачка власт (и из
политичких и из верских разлога). Познато je још из X века, да
су Скадар и околина били важан српски православни центар из
кога je произашао и св. Јован Владимир, једнако поштован и код
Срба и код Арбанаса. Цркву Пречисте Крајинске, која се налази у
Крајини, на југозападној страни Скадарскога језера, при поднож ју планине Тарабоша, на 3 и по сата од Скадра, претворила je
Косара, жена св. Јована Владимира, у манастир.5)
У Скадру, где су поштовани св. Срђ и Вакх, подигла je краљица Јелена, 1290. године, цркву посвећену њима.6) За ову цркву писао je Иван С. Јастребов, још 1880. године: «Иконостаси, рекао бих, нису византијски, него право српски. Сви свеци имају
одело онако, као што га имају на иконама у Дечанској Лаври, у
Пећкој патријаршији и у Грачаничкој цркви».7) Пре Косовске
битке зидано je на овоме простору доста православних цркава, а
1440. године подигла je Јелена, кћи кнеза Лазара, на острву Бешки цркву посвећену св. Богородици.8) Најважнији je био, несумњиво, манастир св. Николе на острву Врањини, у Скадарском
језеру, који je често био обдариван од српских владара. Ту се, 9,
маја, на «Никољдан врањински», сакупља народ «од све Зете,
једнога дијела Арбаније, Дриморја и Црне Горе... ваљда зато,
што je у мјесецу мају лакше, но у децембру, долазити, јер, кад
je велика студен, зими се Скадарско језеро заледи.9) Имање овога манастира потврдио je Мехмед II већ 1478. године. И овај ма-

56

настир и још три друга, плаћали су порез отсеком. «Из тог сведочанства се види да су манастирима после заузимања Црне Горе остала имања и да су на њих тада (1527. године) плаћали оно
што и касније, за време Скендер-бега Црнојевића».10)
Сачуван je један попис села 1416. године, вршен по наређењу млетачких власти. Наводе се имена села и број домова. Док
су у неким селима већином српска имена, у другима су мешовита, српско-арбанашка: долази име српско, а презиме арбанашко
или обратно. Пошто су имена махом поиталијашена тешко их je
јасно одредити, али се може рећи да je већина имена хришћанска. Помиње се име «поп», што се, вероватно, односи на православне свештенике, и «дон», које би се односило на римокатоличке свештенике. Види се да je постојала и српска канцеларија, јер
се помиње «Tomasio Schiavo scriuan de le corte in schiavo».11) Судећи према именима поменутих лица било je измешано српско и
несрпско становништво. Понегде долази српско име, а несрпско
презиме.12) Симо Љубић мисли да се овде ради о катастарскоме
попису и да je «могуће, да je овај наш од најстаријих, ако не управ најстарија те врсте радња».13)
Помињући овај попис из 1416. године A. М. Селишчев вели,
да je тамо, у то време, било свега 114 села и 1.237 домова: «Словенских домова било je 387. Највећи део тих домова налазио се
изнад Скадра. Тада су Словени тамо сачињавали више од половине целокупнога становништва. У доњим Скадарским селима
није било много Словена, непгго око 1/5 целокупнога становништва».14) Као изразито пробугарски оријентисан, Селишчев избегава да помене Србе где год му je то могуће. Стојан Новаковић,
међутим, вели: «Пошто се међу становницима свих ових села
Скадарскога округа мало види Срба, а доста Италијанаца, може
се мислити, да су се Срби с настанком млетачкога господства повукли на другу страну, и да je то узрок малом населењу села».15)
О густом српском насељу Зетскога приморја сведочи, поред
осталога, и одушевљење са којим je народ дочекао Деспота Стевана Лазаревића када je, после смрти Балше III, дошао у те крајеве: «Дуж целога пута кроз Зету и Приморје народ je клицањем
дочекивао Деспота jep je осетио да га сада заступа и брани владар далеко већег значаја и ауторитета од младог Балшића. Мле~
чани су пажљиво пратили кретање деспотове војске и његове
цивилне свите. Али кад су Стеванови ратници опсели Скадар и
заузели Бар и Дриваст, Млечани су послали своје посланике на
преговоре».16)

57

Продирање Арбанаса у наше приморске градове било je, изгледа, нарочито јако у X IV веку. «Од тридесетих година X IV века цела се Албанија нашла под једном централном влашћу (српском) и за скоро пола века у земљи je владао мир, што je погодовало развитку привреде. To je време цветаша албанских градова, у првом реду Д рача... Нестанком чврсте централне власти
(смрћу цара Душана) и на бази даљег развитка појединих привредних средишта долази до разбијања привреднога јединства и
до стварања привредно све снажнијих феудалних домена албанских династа. Ову феудалну раздробљеност, дакле, омогућила
je и ојачала све интензивнија измена трговине, која je уВећавала материјалну основу албанских феудалаца».17) И док je постојала, није српска власт ограничавала кретање Арбанаса. Они су
допрли чак у Грбал>, где су се «бавили земљорадњом и сточарством. Они су рано почели улазити у град. Ту су се бавили ситном трговином и занатима, неки су били и свештеници и монаси,
а било je међу њима и кућне послуге. На основу до сада познате
грађе изгледа да њихов број није био велики».18) Грбаљ су Турци
први пут заузели, и то без отпора, 1479. године, али су га вратили Млецима по уговору од 1480, да би га, поново, заузели 1497.
године и трајно задржали.19)
У време када je вршен попис села и становнипггва Скадра и
околине Деспот Стеван Лазаревић je тражио од Млетака да му се
уступе сви ови крајеви. Између Деспота и Млетака закључено
je, 15. маја 1422. године, примирје, али je рат између њих био убрзо обновљен. Срби су опсели Скадар, али га нису могли узети.
Један запис бележи: «Године 6930. (1422) доходи деспот Стефан
Лазаревић под Скадар и не получи ништа».20) У прво време борбе око Скадра између Деспота Стевана и Млетака са Деспотом
се држао и Иван Кастриот: «Кад je Деспот у јесен 1422. године
дошао у Зету, Јован се састао са њим и послао je шта више свога
сина у табор Деспоту».2’) Касније, под претњом Млетака, напустио je Деспота и изјавио да воли да признаје «Млетачку власт у
оним крајевима но Деспотову».22)
Да у ово време српско становништво у овим крајевима није
било незнатно види се и по томе што у уговору, који je деспот
Ђурађ Бранковић, године 1426. закључио са Млецима, а који je
модификован у новембру исте године, стоји, у тачци трећој, да
je митрополиту српскоме «признато с млетачке стране право
власти над свима православним црквама у земљама, којима су
некада владали Ђурађ и Баоша, под условом, да не може намештати игумана у цркви св. Петра «de la reda» и у цркви св. Ми-

58

хаила под Улцињем без одобрења скадарског и улцињског ректора. Бискупије, опатије и цркве, које су биле под Ђурђем и Баошом ,а сада су под Млецима, имају иста права, која су имала
под Ђурђем и Баошом; а исто тако и архиепископ барски и сви
други бискупи, све опатије и цркве, које су некада припадале
Ђурђу».23)
Са учвршћивањем млетачке власти у овим крајевима јачале су не само позиције римокатолицизма, него и антисрпска акција. Богородичин манастир на Крајини, Пречиста Крајинска,
постаје седиштем римокатоличкога бискупа, који je био спроводник римокатоличко-млетачке експанзије. На овоме простору
он се сусрео са српско-православним отпором, који није било лако сломити: «У православну средину стављен, борећи се и против Турака, могао je он своју мисију само тако успешно извршити ако не иступи сувише оштро против православне вере. Прогањање ових словенских свештеника, који на простору од Котора
до Љеша нису хтели да се покоре закључцима Флорентинскога
концила, била je преузета, и то како изгледа прилично темељито, Млетачка република».24)
Милан Шуфлај наводи да je, почетком X IV века, «у источном углу Северне Арбаније» православни утицај био доминирајући: у Призрену, царскоме граду и седишту српске православне митрополије, била je у ово доба само једна римокатоличка парохија. Простор од Призрена западно према Скадру био je српско-православни и тако ће остати дуго под Турцима. Велико село Купелник (Cupelnich, Koplik) било je претежно српско и православно. И јужно од Бојане било je православних свештеника,
који су се одупирали млетачко-римокатоличкој пропаганди. Неки «рор Ginago» успео je, године 1444., да присвоји цркву св. Марије и да дуже времена, од 1445. до 1450, држи манастир св. Николе на Бојани.25)
Дуга млетачка владавина с једне и притисак поисламљених
Арбанаса с друге стране погоршавали су ионако тешко стање
православнога српскога живља на овоме простору. Иван С. Јастребов наводи, да je латинска пропаганда била непгго мало јењала крајем X V века када су Турци разорили Бар и порушили манастир св. Богородице Ртачке. У својој були од 1489. године ту~
жи се папа Иноћентије V III на тешко стање цркве и на рушење
цркава.24) «Католичка вера почела се ширити у доњој Зети, у
Арбанији, тек на измаку X V I стољећа, кад су се Турци све више
тамо утемељивали, а била je почела и оскудица у православним
пастирима, особито у време бегства патријарха у туђу земљу са

59

толиким првацима и одабраним клиром. Нестало je попова, нестало првака, ослабило свако надање на бољу будућност код осталих становника. Догађало се и то, да су деца остајала некрштена, мртваци неопојани. Готово су се сви истурчили који су живели у равници, а планински становници били су готови примити свакога самозванца попа, таквих пак било je доста — да се увелича шкандал».27) Када je Нићифор Дучић обилазио Скадар и
околину нашао je, да су становници код Скадра «на Крајини»
већином римокатолици. «Но ипак je, вели он, неколико српских
породица упркос свијем невољама и притисцима и до сада у својој народности и православљу вјерно и постојано остало. .. А они, који се приљубише римском папи, а послије неки Мухамеду
на жалост изгубише свој српски језик и прелише се у арбанашку народност».28) У селу Мркојевићи нашао je Дучић још тридесет православних Срба, који су се звали Мркојевићи.29)
И Јован Цвијић je истицао, да су у средњем веку, на простору између Призрена и Скадра, у Прилепу и Реци, живели измешани Срби и Арбанаси. «У Скадру и у равницама око Бојане и
Дрима (Задрим и Забојана) као и у Метохији и Косову, живели
су у већини Срби. После турске најезде, Арбанаси су силазили
са планина, један део Срба иселио се, остали су исламизирани и
поарбанашени. Српских исељеника, Скадрана, има у Подрињу у
Србији, у жупи Средској код Призрена, у Тетовској котлини, у
косовским, метохијским и у горњоморавским варошима».30)
Поред свих историјских незгода српско становништво у Скадру се није гасило. Ту je постојала и српска православна црквена општина, која je била под јурисдикцијом Призренског митрополита. Док су на српске епархије у Старој Србији долазили Грци они су нерадо гледали на везе скадарских Срба са Србијом и
Црном Гором. Тако призренски митрополит Партеније пише,
30. маја 1850. године, српској православној црквеној оппггини у
Скадру да не узима учитеља из Србије и Црне Горе: ономе ко ово не послуша прети Партеније проклетством.3’) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева истичу, јер су то виделе, да у Скадру живе заједно Срби и Арбанаси. Када су оне биле у Скадру град je
имао око 4.500 кућа: «Српска православна општина, ма да je далеко мања бројем својих чланова од латинске, умела je да изради те je себи подигла малу једну цркврхцу и издржавала школу о
своме трошку».32)
И A. М. Селишчев истиче, да су се неке словенске групе одржале у овоме крају: «Почетком XX. века живеле су у Скадру
словенске породице (148), у Враке (132), у Каменици (13), у Дир-

60

гиљате на Бојани (око 10)».33) О некадашњој густини српскога
живља у овоме крају сведоче и сачувани словенски, односно српски, топографски називи: «У близини Скадарскога језера албански су називи сасвим малобројни: на 40 словенских имена долазе 4 албанска имена».34) Док није 1864. године подигнута у Скадру дрква Александра Невскога, Срби су одлазили у цркву св.
Николе, на другој страни Бојане. У ово време имала je српска
православна црквена општина у Скадру 234 дома, «а у њима
1.250 душа, на две цркве».35) Андрија Јовићевић додаје: «Данашња српско-православна оаза у Скадру и околини остатак je некадашњег српског насеља и православља у овим крајевима. У
Балезу, код Коплика, био je бискуп и овај се 1356. године жали
архиепископу барскоме, да je његова бискупија пуна шизматика».36)
Теодор А. Ипен, аустроугарски конзул у Скадру, помиње да
у овом граду има само 1.000 православних, али не вели да су то
Срби. Он, потпуно без основа, тврди: «Православни хришћани,
пошто не припадају првобитноме градскоме становништву, него
су се тек у новије време доселили и пошто je њихов број мали
немају своје посебне градске четврти. Највећим делом станују
они у неколико улица на граници између католичкога и муслиманскога кварта. Према народности деле се у Србе и у МакедоРумуне, који, ови последњи, су се доселили из Елбасана, Тиране
и Драча. Један део њих je још увек сачувао свој језик док je иначе албански језик јако продро».37) И Ипен помиње две српске
православне цркве и вели да су неке српске породице долазиле
из Црне Горе у Скадар и ту прелазиле на ислам.38) Називи Задрима и Забојана казују да су тим крајевима Срби дали име. Ипен указује на то да je било етничких померања у Северној Арбанији где се јављају бројни словенски називи што води своје
порекло из ранијега времена.39)
Ијасент Икар, француски конзул у Скадру, наводи да у Скадру има 1.400 хришћана и 100 «grecques». Ови «Grecs», вели он, имају једну малу цркву на другој обали Бојане и једну школу и
«un professeure slave que paie la communote».40) Иван C. Јастребов,
који je и по своме пшроком интересовању за ствари и као руски
конзул у Скадру, добро познавао ствари на терену, наводи како
je «по казивању православних у Скадру, бивши драгоман аустријскога конзула Баљарина, године 1854. радио о томе, да сатре
имена потписана српски под сваким свецом, да не остане тобоже
трага, којим би се могао и простак убедити да je ова црква (црква св. Срђа на Бојани) била српска задужбина».41)

61

Исти случај je и са црквом св. Јована Крститеља, која «лежи 2 сахата од Скадра на исток-север, близу села Вране. Око ове цркве дуго се водио спор између православних и католика».42)
Нарочито ревностан у овоме послу био je поменути француски
конзул Исајент Икар, који «ништа друго није радио него само да
утамани црквене урвине, напомињући некадашњу славу српске
државе и у Албанији, али их није могао одузети из руку православних».43) Овај конзул je наговорио Турке у Призрену, да окрече цркву св. Богородице у Призрену, «да се не виде никакви
натписи у њој, а био je наоколо цркве из камена удубљен у зидовима следећи натпис: ,Сава, брат Немањи, први архиепископ
српски’».44) To je чувена Богородица Левишка, задужбина краља
Милутина, црква која je претварана у џамију, али je сада рестаурирана.45) У овој цркви био je сахрањен генерал Пиколомини, који je, 1689. године, освојио био Призрен од Турака. Црква je претворена у џамију после друге сеобе Срба у Угарску (1737. године), свакако пре 1756. године. Руски конзул Гиљфердинг видео
je чак и остатке фресака у припрати. «После одласка Гиљфердинга, због политичких компликација које су настале око његове посете, црква je и споља омалтерисана и подигнуто je минаре
на звонику».46)
Косово и Метохија су две области, које су и после неколико
деценија турске власти остале етнички српске и верски православне. Густина српскога православнога насеља засведочена je и
остацима бројних цркава и манастира, који су, делимично, остали сачувани све до данас. Када je Бенедикт Курипешић, 1530. године, пролазио преко Косова забележио je и ово: «.. .Готово у
сваком селу je црква и свештеник, који врши на вријеме обреде
по установах св. Павла, а зато њега, жену му и дјецу, док je жив,
уздржаје цијела обћина... Народ je у овој земљи врло богобојећи, и чува се што више може од греха и зла. Иако земља има неколико планина, ипак овдје расте много вина, а свако жито мо~
же у обиљу да успиева; и земља даје врло много сребра, тако да
турски цар све своје новце кује од сребра, које добија од србске
земље».47) На Косову je постојала и Милошева црква, која je откопана 1935. године, дуга je била 11, а широка 6 метара. Ту je,
према предању, био сахрашен Милош Обилић.48) Црква се помиње још 1792. године у опису пута Дубровчанина Ивана Кабоге у
Цариград.49) О црквинама вели, да их има «скоро у свим селима,
у српским и арбанашким, а у некоме селу и по два или више црквишта. И код Срба и код Арбанаса сва се та црквишта приписују српскоме живљу, које се из разних узрока раселило... Цр-

62

квина и црквишта има и у селима где су старинци или старији
досељеници поисламљени и поарбанашени».50)

2

.

Подпадање Срба и Арбанаса под турску власт било je постепено и ишло je скоро упоредо. Данас je тешко, ако je то уопште
могуће дати и приближно тачан хронолошки преглед подпадања под турску власт појединих крајева где je живело, делом измешано, а делом упоредо, српско и арбанашко становништво. За
Арбанасе вели Сами беј Фрашери: «Још пре него што je Арбанија дошла под турску власт, почели су Арбанаси примати турску веру и постајати мухамеданци. Али пошто je Арбанија дошла у турске руке проширио се Ислам још даље према принципу:
,Где je мач тамо je и вера’».51)
О ратовањима на Балканском полуострву после српских пораза на Марици (1371) и на Косову (1389) оставио je нешто података Константин Михаиловић, који je као јаничар учествовао у
ратовима на турској страни. Он пише у својим Успоменама или
Турској хроници како je цар Мухамед, после примирја са Угарском, окренуо своју војску на Арбанију: «А кад je примирје начинио, одмах се цар окренуо на арбанашке кнежеве и сам je дошао; покорио je тада све, једног за другим, и то зато што je један посматрао кад другога покорава».52)
Ово, међутим, није био први озбиљнији поход турски на ове
крајеве. И пре je било ових освајачких похода чија je последица
била примање Ислама од стране појединих арбанашких кнежева и, заједно са шима, и народа. Неки од њих су, као и Иван Кастриот, отац Скендербегов, давали данак и своју децу као таоце. За Скендер бега вели Константин Михаиловић: «.. .И овај je
био још као младић узет међу јаничаре за цара Мурата и на све
цареве послове je био затворио очи зато да би се могао у своју
земљу назад вратити кад стекне царску милост».53)
О положају хришћана под Турцима даје Михаиловић ове
податке: «Хришћане (Турци) зову каури, а свима који су под
Турцима цар зна број, колико их има у свакој земљи. Цару дају
данак на сваку годину по четрдесет аспри (које Турци зову акчан): четрдесет њих чини један златник; сваке године прима цар
тога много стотина хиљада. А који год може да зарађује новац,
тај даје златник на годину, осим деце и женских глава и осим
других прихода који му долазе у његову ризницу на мору и на

63

суву и од сребрених гора (и других ствари). Ови исти хришћани
дају и својим господарима под којима су и које зову тимарергер
половину царскога данка, а к тому десетак читаве своје летине
или хране. Рад никакав не дају ни цару нити икоме господару,
нити (на њега) ид,у».54)
Још je интересантније оно што Константин Михаиловић казује о «размножавању» Турака. Турци, вели он, неколико пута
годишње «десет до двадесет хиљада хришћана доводе међу поганике, па помешавши се, сви се покваре као и речне воде у моРУ> ЈеР напустивши своју веру, поганску примају. И кад тако
пређу, гори бивају такви хришћани него прави поганици. И тако
све то служи њиховом размножавању: док једни ислужују, други су ислужили и друге доводе а неки се о томе старају (и друге
доводе) како их никада не би било мање, као што им je Мухамед
наредио. А поврх тога оних који се сваке године добровољно потурче није мали број. . .»55) На другоме месту се вели, да je придобијање за Ислам вршено без насиља код оних који су се добровољно покорили: «Као што се било десило у Галати кад je
цар, не могући им чинити насиље у томе да им одузме синове,
као онима који су се били добровољно покорили, а видећи тада
много пристојне младежи код оних Ђеновљана, наредио je даих
наговарају обећањима и даровима да се турче, па и допуштањем
веће самовоље но што je било пристојно, што je по том испало
по царевој вољи, јер су очеви, видећи синове склоне свакојаким
самовољностима, хтели да их пошаљу у хришћанску земљу, што
(многи од њих) опазише, у великој гомили се договорише и пођоше пред цара и потурчише се. Од ових су једни узети у сарај,
други су растурени другој господи».56)
Овај опробани метод преверавања примењиван je у разно
време. На њега потсећа и оно код Петра II Петровића-Његоша:
истурчи се плахи и лакоми. А и плахога и лакомога je било и међу Арбанасима и у ово време, јер има доказа да je Ислам био ухватио корена у Арбанији и пре пораза Скендербегова. После
његове смрти, у тешким приликама које су настале, утицај Ислима у Арбанији се још више појачао. Из докумената о Скендербегу, које je објавио Јован Радонић,57) види се како je свирепо било поступање Турака према живљу које су заробили. У својој
Хроници пише Оруџ Адиловић из Једрене, о походу султана Мурата на Арбанију 1447. године и вели: «Цркве у арнаутскоме вилајету поруши и опустоши. Кад je тој земљи народ исламски
почео да напредује, стиже глас Султану да je проклети Јанко
(Сибињанин Јанко) поново ступио у дејство. Дође на Косово».58)

64

Ова битка на Косову почела je била 18. октобра 1448. године. Када je Скендербег био побегао у Италију Султан му: «Цркве поруши и огњем попали. Народ исламски у тој земљи беше добро
почео да хвата корен, кад стиже глас да се проклетник Јанко
поново дигао».59) Једна анонимна Хроника бележи: «Арнаутскога
господара Искендера прогнаше и ту земљу заузеше. Цркве те
земље порушише, па на њихово место саградише месџиде. Муслимани у томе вилајету напредоваше».60)
Војевања и по Арбанији и по оним крајевима, које су држали Бранковићи (Призрен, Косово, Метохију) била су, поред осталога, праћена и рушењем цркава. Године 1465. биле су многе
цркве претворене у џамије. «Куће неверника који беху напустили град, дадоше муслиманима».61) Дурсунбег, хроничар X V века,
који je описао поход Султана Мехмеда II на Арбаиију 1465. године, описује како се поступало према заробљеним хришћанима:
«Сваки чадор je био крцато пун заплењеним стварима. Но издато беше наређење да се сви зрели мушкарци предаду у беглук.
Због тога на свакој станици успут довођене поворке у ланцима
пред победоносног Султана. Младо и старо, сви су они вргнути
под сабл>у и исечени. Ожеднеле душе ових људи појили су вином са наквашеног мача. Било je станица на којима je по три, четири па и по седам хиљада неверника предавано законскоме мачу. Дубоке долине од мртвих телеса претворише се у брегове.
Пространа поља се од крви преобразише у реку Амударију».62)
Одрасле мушкарце, вели хроничар даље, водили су везане у оковима: «На свакоме конаку пред Султаном je безброј неверника посечено. Неверници који из овога тржаства претекоше, погнуше главу и остадоше у земљи са обавезом да плаћају шеријатом прописану џизију и уобичајене дажбине».63)
О походу на Арбанију 1466. године бележи хоџа Садедин:
«Брда и планине вргоше под коњска копита бораца за веру, већину упорних повезаше у синџире и лисице и његов анархистички барјак скрха, земље им освоји, а поглавице им њихове поубија. И акинџије разаслаше на све стране. На тај начин су биле покупљене и арбанашке лепотице тако да војска која je свет прејурила, постаде скуп вила као рај што je гнездо хурија. Број им
се ни ћутке ни усмено говорећи није могао обухватити».64)
Када je освојен Скадар вели Мехмед Хасан-бег огли Солек
Заде: «.. .Цркве његове претворене су у џамије. Са њихових мунара почеше да се поју мухамеданске молитве, а са минбера им
се поче помињати име Мухамедово».65) О походу Султана Мехмеда II на Арбанију и о робљу, које je тада, 1466. године, одведено,

65

забележио je и дијак Димитрије, да je било «много мноштво душа које су у тим крајевима живеле».66)
Поступање Турака на ужем српском подручју није било
много друкчије. Још пре Косовске битке (1389), у крајевима где
су Турци допирали, вршена су насиља и рушење цркава. Један
запис бележи: «Ах, колика беше туга на земљи за време кнеза
Лазара».67) Један други запис из 1389. године, још пре саме битке на Косову, вели, да су тамо рушене цркве и спаљиване књиге у пиргу и «са њима мноштво људи».68) Што се даље одмицало
бивало je све горе и то, изгледа, нарочито за време војних похода. Запис из године 1394. бележи: «Велика je туга на земљи, сече хришћана какве није било никада».69) Осиромашење и нестајање властеле и притисак на цркву и свештенство имали су за
последицу и пропадање цркава. Око године 1400. забележено je
за цркву манастира Преображења код Прилепа, да je Мрњавчевићи нису могли држати na су je продали кмету Константину и
његовим синовима.70)
Ако би се свирепост султана Мехмеда II према Арбанасима
могла објашњавати њиховим јаким отпором према њему, оно
што се десило са српским Новим Брдом не може се тим тумачити. После опсаде Новог Брда оно се, 27. јуна 1441. године, предало Турцима,71) свакако уз неке за себе повољне услове. Константин Михаиловић, очевидац свега овога, сведочи, да je султан обећао, «да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе
жене и младеж (неће) пљачкати. А кад се место покорило, цар je
наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна
врата. Када су Турци дошли у место, наредили су свим домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади, изађе кроз врата из места на роб, оставл>ајући све своје
благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи
пред вратима, бирао je младиће на једну, а женску чељад надругу страну, а мушкарце исто тако на роб на другу страну (а жене
на другу страну), па који су међу њима били најистакнутији, наредио je да се сви посеку. А остатак je наредио да се пусти у град
и никоме није било забрањено да буде на своме имању. Младићи
(које je изабрао), било je по броју 320, а женске чељади (лепше)
700; женске главе je све раздао међу поганике, а младиће je узео себи у јаничаре, и послао их у Анатолију, преко мора, тамо
где их чувају. И ja сам исто тако био и тамо у томе месту (Новом
Брду), ja који сам узет са двојицом браће моје.. .»”)
Турци су, види се, секли и убијали оне који су им могли бити опасни и односили оно што им се свиђало. Један запис из 1467.

66

године помиње, да су Турци те године иселили из Скопља 15
српских православних породица без икакве њихове кривице.73)
Ђак Никола, величајући Ивана Црнојевића, помиње 1486. године, да je Бог допустио султану Бајазиту II «силу и власт над
хришћанима ради наших грехова и безакоња».74) To je све, поред
осталога, водило и опустошењу цркава и нестајању црквених
богослужбених књига: због тога се Ђурађ Црнојевић и одлучио
да штампа Октоих.75)
Да je народ, под утицајем свих оваквих околности, и код Срба почео да прима Ислам, није било ништа необично. Интересантно je, међутим, да поп Вук из Сарајева, бележи 1516. године на
Цсалтиру, који je писан за кнеза Михаила у Пљевљима, да je, у
то доба, било масовнога прелажења на Ислам: «Тада, те године,
у тој земљи беше велико умножавање агарјанских чеда, а у тој
истој земљи велико умањивање православне хришћанске вере
какво се никад не налази. Тада je царевао најнечастивији цар
Селим».76) Према једноме другоме сведочанству, седам година
раније, истиче се јачање Ислама, али се вели и то, да се то није
дешавало принудом. Монах Марко Требињац истиче велико умањивање црквених књига и ктитора и додаје: «А многи, ни од кога не мучени, отступише од православља и присташе на њихову
веру као што je то Аггостол пре рекао предвиђајући њихово умножавање и ,великославије’».77)

3.

Када je реч о српско-арбанашким односима и међусобном испреплетавању потребно je указати на то, да се ово, највише, односи на арбанашка племена Северне Арбаније и на нека црногорска племена. Истраживања, која су у томе правцу вршена, дала
су интересантне резултате. На томе подручју je и настала српско
-арбанашка симбиоза на коју се толико указивало. Један од ових
истраживача, Јован Ердељановић, тачно je забележио: «Толико
векова траје већ етнографска узајамност између српског и арбанашког народа и толико много су они примили један од другога,
да ће, нема сумње, испитивања тих односа бити и у будуће од
великог интереса».78)
Својим истраживањима племена Куча Ердељановић je показао како су настајали, продубљивали се и одржавали додири и
међусобна мешања Срба и Арбанаса на овоме простору на коме
je дуго вршено померање становништва: досељавали су се и о-

67

пет одсељавали и Срби и Арбанаси. У доста случајева указано
je и на заједничко порекло појединих српско-арбанашких пороница. Поред чисто крвних додира било je и конфесионалнога мешања: римокатолици су примали православље, а православни се
католичили, али су и тада своја писма писали «навек српски и
ћирилицом и да су та писма слали по православним калуђерима».7?) И код Срба домородаца и код Арбанаса, било досељених
било поарнаућених Срба, многи обичаји, веровања и навике су или сасвим исти или врло слични. И они су практиковали «подизање» крста, што je општи српски обичај.80) Као и православни Срби и кучки Арбанаси су некада славили крсну славу и то св. Николу, свеца који je код Арбанаса био веома поштован. «Али не
само да су славили као Срби ови Арбанаси у Кучима, него и сва
суседна арбанашка племена: Клименти, Хоти, Груди, и што je
интересантно: и њима je била слава св. Никола».81)
За традицију арбанашко-српскога сродства у Кучима нарочито je интересантан случај породице Дрекаловића, која, по једноме етароме предању, води своје порекло од Дрекала, унука
Ђурђа Кастриота Скендербега; породица арбанашких Скендербега je била код Срба у Црној Гори у великом поштовању. Лале,
један од Дрекалових потомака, који je био католик, примио je
православље што je имало за последицу, да се међу Кучима утврди православна вера. Данас су Кучи српско црногорско племе.82)
Оно пгго je Јован Ердел>ановић урадио за племе Куча, урадио je Андрија Јовићевић за Ријечку нахију (у Црној Гори) иза
Малесију.83) Јовићевић je и у Ријечкој нахији нашао трагове арбанашких насеља и навео имена породица које су тамо живеле.81) И овде je забележено међусобно прожимање народних обичаја и навика («лелекање» су, на пример, Срби примили од Арбанаса).85) Веровање о томе да постоје репати људи заједничко je
Арбанасима и Србима овога краја. Интересантно je, да Јохан Георг Хан вели, да се ово веровање налази само код јужних, али не
и код северних Арбанаса и да се преко Грчке протеже до Мале
Азије.86)
Још интересантнија су Јовићевићева проучавања Малесије,
коју сачињавају: Груди, Хоти, Клименти,Шкреље и Кастрати.87)
Ова племена су дуго стајала у блиским односима са Црном Гором. На простору, на коме ова племена живе, Јовићевић je нашао много доказа о томе да су некада тамо живели Срби. То су,
пре свега, имена локалитета, српска православна гробља и црквишта: «У доба српскога продирања у сјеверну Арбанију ови су

68

крајеви били густо насељени Србима».88) Предаше вели, да je
предак данашњих Хота био Србин. У Хотима има много српских
имена: «Зато се с великом вјероватноћом може тврдити, да je
предак данашњих Хота био Србин и дошао овамо из српских
крајева».89)
За предка Кастрата предања кажу, да je био брат Дрекалов
и да je дошао из Куча, али je вероватније да je дошао из Куча али да потиче из другога рода, јер Дрекале није имао браће.90) «Има доказа да су предци данашњих Климената били православни;
то тврде и два клименташка предања. Многобројне цркве православнога типа то потврђују. Црема томе, и када се зна, да су њихови предци дошли из српских крајева, може се тврдити, да су
били Срби или Власи».91) Било je селења Малисора у Црну Гору,
а има црногорских породица које воде порекло од Климената:
«. . .По свима племенима Малесије, почевши од Зетскога Пол>а
до врха Проклетија, има врло много српских имена, што опет,
потврђује српско поријекло овога становништва»,92)
И Малисори славе крсну славу иако су католици, али нема
два племена, која имају исту славу. Начин славе je исти као и
код православних Срба.93) Код њих je, у знатној мери, сачувана
и српска традиција: «Малисори пјевају уз гусле о Марку Краљевићу, кнезу Лазару, Косову, и највише о Ђорђу Кастриоту. Гусле су им омиљена свирка и забава, те често за дугих зимских H o ­
h n забављају се у пјесмама».94) Зимски св. Никола општа je народна слава код Малисора: «. . .О Никољудне поп свакоме долази
у кућу, да ,благослови’ кућу, стадо, кревете и све, што je у кући
и око ње, и добија плеће меса».95) Никољдан празнују и хотски
муслимани од старина, што значи, да je св. Никола био негда крсна слава свих Малисора, можда и свих Арбанаса сјеверне Арбаније».96)
У животу и обичајима Малисора, за које je Андрија Јовићевић тврдио да се може «са довољном сигурношћу обележити као
област арбанашких Срба»,97) има доста заједничкога са православним Србима. Доред предања о зајединичкоме пореклу заједнички су им и понеки верски обичаји. Сва малисорска племена,
видели смо, славе крсну славу, иако су данас римокатолици, што
je један чисто српски обичај. Уважавају свештенике, имају прислужбице или преславе као и Срби, прослављају храмовске празнике као и Срби: «Овога дана се племе сакупи пред црквом и уз
свечане мисе народ се пред црквом весели».98) Ускршњи пост држе врло строго исто као и православни Срби: «Иако католичка
црква дозвољава, да се уз ускршњи пост, осим сриједе и петка,

69

једе месо, Малисори га неће дати ни болеснику, што им je свакако остатак из времена, док су били православне вјере».99) На богослужењу се држе као и православни, не уносе оружје у цркву.,0°)
И за Васа, родоначелник Васојевића, великога и моћнога црногорскога племена, тврди предање да je потицао «из прве њихове заједнице».10') Ово je забележио и Јохан Георг Хан: WassKeci, син je некога Кечија исто као и Пипери-Кечи. Први je родоначелник Васојевића, а други Пипера, који су, и када je Хан
путовао по Арбанији, били православни Срби.102) Васојевићи су
се својатали са Краснићима, Хотима и Бонкећима: «Они! су донекле сродни и по менталитету».103) Васојевићки главари држалк
су дуго пријатељске везе са Красничким војводама.104) И из овога племена je било прелажења на Ислам и поарнаућивања. Неке
породице, које су биле примиле Ислам, касније су се опет покрстиле. Године 1857. «покрштен je повећи број поисламљених породица у Васојевићима». Кумовао им je војвода Миљан Вуков.105)
Радослав В. Вешовић, који je испитивао племе Васојевића,
разматрао je српско-арбанашка предања о пореклу појединих
племена на овоме простору. И он je установио које се арбанашко
племе добро држало са Србима и, нарочито, са Васојевићима:
«.. .Крастенићи и данас држе ово сродство са Васојевићима и
сматрају их као једноплеменике по старини. Значајно je да су се
Хоти дуго држали своје народности и вјере, и да и сада има око
двадесет породица православних које говоре српски. Отуда би
дубље испитивање ових арнаутских племена било од великога
етнографскога и историскога интереса».106)
За Хас под Паштриком доказано je, да je некада био претежно
српско-православна област. Миленко С. Филиповић je посебно
проучавао ову област.107) Он je у Хасу нашао бројне трагове српских насеља. То су називи села, која се помињу у српскоме средњем веку, географски објекти, велики број српских топонима за
мање објекте, «што значи да није било нагле смене становништва, него je ново арбанашко становништво затицало Србе и од
њих учило називе неких мањих објеката, и задржавали их неизмењене или изменивши их делимично у духу свога језика».'08)
За арбанашке родове тврди Филиповић, «да се може узети као
посигурно или претпоставити да су српскога порекла».109)
И у овоме крају остала су жива сећања на некадашњу српску православну прошлост: Арбанаси-муслимани, а у неколико
и католици, држе се «старога или јулијанскога календара. Ђурђевдан и Митровдан су главни рокови у правним пословима, а ти

70

су рокови увек по староме календару».’10) И католици и муслимани Арбанаси признају св. Илију и св. Пантелејмона, који je
поштован само код православних хришћана. «Чини се, вели Миленко Филиповић, да je св. Пантелејмон овде имао неки религиозни култ. Наиме, док су становници села Брода у Призренској
Гори били православни, све свадбе су обављане на дан св. Пантелејмона».1’1) И у Хасу je још жива традиција о сродству појединих арбанашких и црногорских племена."2)
Католици-Арбанаси у Хасу држе славу као што je имају и
православни Срби. Заједнички им je светитељ св. Никола, а сваки род или фис има и своју посебну славу. «Гости се позивају. О
слави je главно славска свећа, славскога колача уопште нема».113)
За разлику од Срба Арбанаси не спремају за славу ни пшеницу
(кољиво), али спремају свећу, коју домаћин пали увече и гори
док траје."'1) Као што je обичај код православних Срба и католици-Арбанаси у Хасу секу бадњак за Божић и то по три комада.’15)
Област Ругова, «област у горњем и средњем сливу Пећке Бистрице», испитивао je M. Р. Барјактаревић."6) Као и за друге, овде поменуте области, може се и за Ругово тврдити, да je пре него
што су се ту доселили Арбанаси, ту обитавао српски народ. Барјактаревић je утврдио, да се ту «и сада налази велики број топографских имена која доиста дају основу веровању да je у овоме
крају раније живјело српско становништво».117) Ту има доста
српских имена и назива: «.. .На крају и околност да je кроз Ругову пролазило неколико путева од Пећи или за Пећ, а у којој
je од 1346. до 1556. као и од 1557. до 1766. било сједиште српске
патријаршије, поткрепљује наше тврђење да je по Ругови несумњиво било српских насеља не само у средњем вијеку већ и у каснијим стољећима»."8) У Ругови се, код Арбанаса, био склонио и
патријарх Арсеније IV Јовановић-Шакабенда када je, јула 1737.
године, морао да бежи из Пећи због страха од Турака. Ту «поклад сатворисмо код станова арбанашких учреждајеми од њих
странољу безно »."’)
Руговци Арбанаси дошли су у Ругови као католици, али су
овде примили Ислам. To je, вели Барјактаревић, могло бити пре
150 до 180 година. Иако они данас исповедају Ислам сачували су
нека стара вјеровања, која имају и православни и католици: обичаји о Ђурђевдану у вези са здрављем и лепотом, веровање да
уторником и петком не треба ништа важније почети (код Срба
je уторак несрећан дан због тога што je на тај дан била изгубљена битка на Косову). Иако муслимани, комшије су се посећивале на православни Божић изјутра, «којом приликом су ови

положајници (мај пари) брезовом гранчицом чаркали ватру и
набрајали жеље исто онако као што се ради и код сусједа им Срба. To je несумњиво остатак из времена када су били хришћани».120)
Постојало je код њих веровање и у моћ молитве православних свештеника, нарочито монаха манастира Дечана и Пећке патријаршије, које су они чували.121) Женили су се хришћанским,
православним и католичким, девојкама. «Такве везе су у ратовима или другим приликама искоришћаване од једне или друге
стране, то јесте пријатељи су се наслањали у невол>и једни на
друге».122) У Ругови су свадбени обичаји скоро исти као и код Срба.123) За село Мали Штупељ je утврђено да je било српско и православно. Ту има и поарбанашених Срба: «Није затим без значаја ни то што су баш из Штупеља били наследни чувари Патријаршије. Истина, они су били из Великог Штупеља, али некада
су Мали и Велики Штупељ свакако чинили једно село».'24)
О обичају славе и о ношњи Арбанаса-католика у области око Пећи писала je Видосава Николић.125) За славу je утврдила да
je породична и племенска. «Сваки фис има своју фесту, коју славе сви припадници ф и са.. . Осим фесте коју слави сваки фис,
сви Шиптари католици у овим селима, славе св. Николу, ,shen
Koli: (6. XII), а и св. Арханђела, ,shen Mhili’ (29. IX) као заједничке, опште племенске славе».126) Коље се курбан, прави славска
свећа, једна велика и онолико малих колико у задрузи има мушких чланова који су стекли право на деобу и део имања. Гости се
позивају на славу. Најважнији део славе je увече.. ,127) Прилике
под којима су Срби морали да живе у овој области довеле су «до
мимикрија код српскога дела становништва. Тако се догодило да
до двадесетих година нашега века, готово и није било разлике у
мушкој ношњи између Срба и Шиптара. У мешовитим српскошиптарским селима доскора су (до тридесетих година нашега века) српске жене носиле шиптарску ношњу, коју су чак и приликом удаје у чисто српска села, као невесте, доносиле у својој
спреми, na су je тек после извеснога времена замењивале старинском новијом српском метохијском ношњом».128)

Л И Т Е РА Т У РА
1) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. S4, 96.
2) Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, књ. I,
ст. 245.

72

3) Стојан Новаковић, Српске области у X и X II веку. (Гласник српскога
ученога друштва, књ. 48, 1880, ст. 148-149).
4) Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у X V I и X V II веку, Сарајево 1953,ст. 30-31.
5) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве.. . , ст. 142-143.
6) Иларијон Руварац, Росаф град, рекоми Скадар, (Гласник српскога ученога друштва, књ. 49, 1881, ст. 41).
7) Иван С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама
у Скадарском округу, (Гласник српскога ученога друштва, књ. 48, 1880, ст.
367).
8) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве.. ., ст. 143-145.
9) Нићифор Дучић, Врањина у Зети и крисовуље на Цетињу, (Гласник
српскога ученога друштва, књ. X, 1870, ст. 175).
10) Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори.. ., ст. 34.
11) Simo Ljubic, Skadarski zemljisnik oid godine 1416 (Starine jugosiovenske
akademije znanosti i umjetnosti, knj. XIV, 1882, st. 33).
12) Na istome mestu, st. 33.
13) Na istome mestu, st. 39.
14) A. M. Селишчев, Славннское население в Албании. Софин 1931, ст. 91.
15) Стојан Новаковић, Село, (Из дела «Народ и земља у старој српској држави), Београд 1891, ст. 204.
16) Надежда Д. Павловић, Деспот Стефан Лазаревић, Суботица-Београд
1968, ст. 206-207.
17) Boguimil Hrabak, Privreda Albanije u XIV i XV veku (U „Simpozium o Skenderbegu", Pristma 1969, st. 67-68).
18) Илија Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине X II до
почетка XV стољећа, Београд 1951, ст. 39
19) Александар Соловјев, Грбаљска жупа и Грбаљски статут, (Годишњица Николе Чупића, књ. 40, 1931, ст. 14).
20) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи.
21) Станоје Станојевић, Борба о наследство Балшино (1421-1426). Сремски
Карловци, ст. 48.
22) На истом месту.
23) На истом месту, ст. 74.
24) Milan pl. Sufflay, Die Kirchenzustände im vortürkischen Albanien. Die
orthodoxe Durchbruchzone im katholischen Damme (Vjesnik kraljev. hrvatskoslavansko-dalmatinsikog zemaljsikoga arkiva, god. XVII, sv. 1 i 2, 1915, sit. 28.
25) Na istome mestu, st. 33-35.
26) Ивак C. Јастребов, Подаци за историју ерпске цркве.. ., ст. 151.
27) На истом месту, ст. 151.
28) Нићифор Дучић, Врањина у Зети.. ., ст. 182.
29) На истом месту, ст. 182-183.
30) Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, ст. 248.
31) Петар' Костић. Црквени живот Срба у Призрену и околини у X IX веку. Београд 1928, ст. 18-19.
32) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовање по словенским земљама Турске у Европи, Београд 1868, ст. 388.
33) A. М. Селишчев, Цитирано дело, ст. 92.
34) На истом месту, ст. 202.
35) Иван С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквам а..., ст. 385.

73

36) Андрија Јовићевић, Малесија, (Српски етнографски зборник, књ. 27,
Београд 1923, ст. 21).
37) Theodor A. Ippen, Skutari und die nordialbamische Küstenebene (Skadar i
severoarbansko primorje), Sarajevo 1907, st. 38-39.
38) Na istome mestu, st. 40-41.
39) Na istome mestu, st. 48.
40) Hyaciathe Hecquard, Histoire et deseription de la Haute Albamie ou Guegarie (Istorija i oipis Gornje Arbanije ili Gegerije), Paris, st. 16, 22-23.

41.) Иван C. Јастребов, O православним српским старим и новим црквама. . . , ст. 370.
42) На истом месту, ст. 372.
43) На истом месту, ст. 35.
44) На истом месту.
45) Слободан Ненадовић, Богородица Левишка. Њен постанак и њено место у архитектури Милутиновог времена. Београд 1963, ст. 32.
46) На истом месту; сравни: Петар Костић, Црквени живот..., ст. 77.
47) Petar Matkovic, Putovanje ро balkanskom poluotoku XVI vieka, (Rad
jugoslave-nslke aikademija znanosti i umjetnosti, knj. 56, 1881, st. 180).

48) Атанасије Урошевић, Косово, Београд 1965, ст. 29-30.
49) Ha истом месту, ст. 32-33.
50) На истом месту.
51) Sami Веу Frascheri, Was war Albanien, was ist es, was wird es werden
(Sta je bi'Ia Albanija, sta je sada i sta ce biti), Bec-Leipzig 1913, st. 11.

52) Костантин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, (Споменик САН, CVII, нова серија 9, Београд 1959, ст. 129).
53) На истом месту, ст. 49.
54) На истом месту, ст. 69.
55) На истом месту, ст. 70.
56) На истом месту, ст. 146.
57) Јован Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку...
58) На истом месту, ст. 253.
59) На истом месту, ст. 255.
60) На истом месту, ст. 260.
61) На истом месту, ст. 244.
62) На истом месту, ст. 248-249.
63) На истом месту, ст. 250.
64) На истом месту, ст. 274.
65) На истом месту, ст. 295.
66) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, Београд
1902, ст. 99, број 328.
67) На истом месту, ст. 55, број 171.
68) На истом месту, ст. 51-53, број 162.
69) На истом месту, ст. 59, број 192.
70) На истом месту, ст. 63, број 192.
71) В. Радовановић, Ново Брдо, (Народна енциклопедија СХС, књ. III, ст.
121).

72)
73)
број
74)
75)
76)

74

Константин Михаиловић, На наведеном месту, ст. 36; сравни ст. 118.
Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 102,
331.
На истом месту, ст. 112, број 355.
На истом месту, ст. 116, број 381; сравни: ст. 117-118, број 382.
На истом месту, ст. 130-131, број 427.

77) Ha истом месту, ст. 125, број 404.
78) Јован Ердељановић, Кучи, племе у Црној Гори, Београд 1907, ст. 4.
79) На истом месту ,ст. 73.
80) Стеван Дучић, Живот и обичаји племена Куча, Београд 1931, ст. 493.
81) Јован Ердељановић, Кучи.. . , ст. 298.
82) На истом месту, ст. 137, 140 и даље.
83) Андрија Јовићевић, Ријечка нахија (у Црној Гори), Београд 1911; Андрија Јовићевић, Малесија, Београд 1923.
84) Андрија Јовићевић, Ријечка нахија, ст. 437-661.
85) На истом месту, ст. 761.
86) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, Heft 1, st. 163.
87) Андрија Јовићевић, Малесија, ст. 5.
88) На истом месту, ст. 21.
89) На истом месту, ст. 60.
90) На истом месту, ст. 70-71.
91) На истом месту, ст. 73.
92) На истом месту, ст. 76.
93) На истом месту, ст. 83.
94) На истом месту, ст. 124.
95) На истом месту, ст. 125.
96) На истом месту, ст. 125.
97) На истом месту, ст. 77.
98) На истом месту, ст. 128.
99) На истом месту, ст. 129.
100) На истом месту, ст. 134.
101) Радослав В. Вешовић, Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом суседних Брда. Сарајево 1935, ст. 96.
102) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, st. 186.
Радослав В. Вешовић, Племе Васојевићи..., ст. 98.
На истом месту, ст. 99
На истом месту, ст. 278.
На истом месту, ст. 98.
Миленко С. Филиповић, Х ас под Паштрком, Сарајево 1958.
На истом месту, ст. 30.
На истом месту, ст. 33.
На истом месту, ст. 34.
На истом месту, ст. 35.
На истом месту, ст. 36.
На истом месту, ст. 79.
На истом месту, ст. 111.
На истом месту, ст. 111.
116) M. P. Барјактаровић, Ругова, Етнолошка и антрополошка проучавања,
(Српски етнографски зборник, књ. LXXIV, Београд 1960).
117) На истоме месту, ст. 172.
118) На истом месту, ст. 173.
119) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 113,
број 2720.
120) M. Р. Барјактаровић, Ругова..., ст. 211.
121) На истом месту, ст. 216.
122) На истом месту, ст. 221.
123) На истом месту, ст. 221-222.
124) На истом месту, ст. 226

75

125) Видосава Николић, Прилог проучавању обичаја славе («фесте») код
католичких Шиптара у околини Пећи (Метохија). У «Гласнику етнографскога друштва САН, IV-VI (1955-1957), ст. 365-376; Видосава Николић, Шиптарска народна ношња у околини Пећи (Метохија), У «Гласнику етнографскога Института САН». V III, 1959, Београд 1960.
126) Видосава Николић, Прилог проучавању обичаја славе.. ., ст. 366-367.
127) На истом месту, ст. 369, 372.
128) Видосава Николић, Шиптарска народна ношња.. ., ст. 16.

76

ИСЛАМИЗИРАЊЕ
КАО ФАКТОР УДАЉИВАЊА СРБА И АРБАНАСА
У међусобним односима Срба и Арбанаса играло je примање
Ислама веома важну улогу. Није, овде, место да се детаљније расправља о прелажењу било Срба било Арбанаса на Ислам. Слика
тога интересантнога процеса je прилично јасна: при одлучивању
да се прими Ислам била су, углавноме, два узрока одлучујућа:
интимна склоност онога ко je желео да постане мухамеданац и,
нарочито, спољне околности и нови политички и друштвени поредак који je донело собом турско освајање наших крајева. Утврђено je, да je овај други фактор био много важнији од првога. У
време продирања Турака на Балкан било je хришћанство свуда,
па и у Арбанији, снажан и религиозни и духовно-културни фактор, који je вршио знатан утицај на масе. Да није било тако не би
се данас могле објаснити многе појаве и обичаји како код поисламљених Срба тако исто и код поисламљених Арбанаса.
Иако je друштвени и политички поредак тога времена и у
Арбанији и код нас имао доста недостатака, а њих je имао и мораће имати сваки друштвени и политички поредак, народне масе су биле срасле са њим и нису га радо напуштале. Оне су биле,
нарочито, везане за цркву и веома их je онеспокојавало када су
виделе да Турци руше и пале цркве. Ово je, истина, било у прво
време највише у градовима и око друмова куда je војска пролазила, а касније се повећавало и у широким размерама. Пошто je домашај утицаја турске власти најтеже и најслабије стизао у забачене и најудаљеније крајеве тамо се могло очувати и највише
храмова. Први, владајући, турски слој у нашим крајевима чинили су, углавном, војници и чиновници, којима je било у интересу
да народ мирује и ради. Респектовање вере и богомоља био je један од начина да се народ не потстиче на побуне.
Пасивно држање хришћанских држава према судбини хришћанскога Балкана чинило je, да je бивало све више људи који
су почели да схватају да турска власт није пролазна него да ће
дуго да траје и да они морају да траже неко решење и нагодбу са
њом. А и једно и друго било je, према тадашњем схватању, могуће само тако ако се прими вера господара. Пролазећи кроз Босну

77

забележио je Бенедикт Курипешић, да je било људи, који су казивали да je прелажење на Ислам било и «из опаких разлога и
злобе, те веле: сада ћемо помоћи да вас растјерају».1)
И на подручју Арбаније, Зете и Старе Србије било je доста
борби не само против Турака, него и између бројних династа, који су се пре приклонили Исламу него прости народ. Константин
Јиречек je истакнуо, да je прелажење на Ислам код Арбанаса ишло много брже него код Срба, Бугара и Грка. Вероватно и због
тога што Арбанаси тада нису имали своје одређене националне
државне идеје коју би требало бранити. Турска власт, када се тамо утврдила, отварала им je сада оне исте могућности успона и
власти које им je пружала српска средњевековна држава која je
нестајала.2) Расправљајући о исламизирању код Арбанаса истакнуо je Георг Штадтмилер материјално-политички моменат као
један од главних фактора за прелажење на Ислам: «Прелажење
на Ислам значило je истовремено успон у виши политички слој,
који je уживао различите повластице. . . У овим привредним користима и повластицама вишега муслиманскога слоја лежао je,
природно, јак подстрек да се, примањем Ислама, потурчи. Уствари почео je покрет за прелажење (на Ислам) прилично брзо после турских освајања. Најпре су се појединци турчили, затим су
следовала цела села и, на крају, целе области и цела племена».3)
И Штадтмилер истиче лакоћу са којом су Арбанаси прелазили
на Ислам: «Док Грк радије губи слободу него веру, код просечнога Арбанаса je обратно. Арбанас je пре готов да слободу од политичкога роггства искупи напуштањем наслеђене вере. Ово схватање нашло je свој израз и у арбанашкој изреци ,ku esht shpata,
eshte feja’ — ,где je мач тамо je и вера’»/)
Извесно je да je у Арбанији настало масовније исламизирање још пре пораза Ђурђа Кастриота Скендербега и, нарочито, после његове смрти. Његови порази и смрт (1468) нису могли остати без јачега утицаја на народ, који није могао да види никакву
перспективу за скоро ослобођење од Турака. Тек 158 година после Скендербегове смрти имамо сигурне податке о верском стању на терену Арбаније и Старе Србије: године 1610. обишао je
Барски надбискуп Маријан Бици један део овога подручја и оставио врло интересантне податке о стању вере и цркве. Према
Фрању Рачкоме Бици je био обишао делове «западнога приморскога окрајка од Бара до Драча, онда горовита им залеђа арбанаскога те старе Србије. Бар и Драч на западу а Проклетије и H o­
bo Брдо на истоку двије су скрајње црте оних приедела, које je
Бици посјетио. Према томе у том се путопису описују земље из-

78

међу давнога зетског и арбанаскога приморја и ријеке Мораве,
а дотичу се уз Рашку, Захумље, Требиње и Конавље».5)
Надбискуп Бици je савесно прикупљао податке о стању на
терену «идући од жупе до жупе, свагдје истичући стање католичкога пука и свећенства те издавајући прикладне наредбе, да
зло уклони а добро утврди».6) Ово je надбискупу Бициу било могуће само због тога што je уживао заштиту једнога свога поисламљенога сродника, који je у Цариграду имао висок положај.
Он je путовао под заштитом турских власти.
Бици дели становништво у крајевима кроз које je прошао на
Турке (припаднике Ислама) и на хришћане, које, опет, дели на
Латине и Шисматике (православне). Даје, обично, и број домова
и једних и других, наводи да ли имају цркву и свештеника. Наводи и то којим се Јвзиком становништво служи као и то где има
цркава, у каквом су стању и где их je било па су претворене у
џамије. Из овога Извештаја надбискупа Бициа види се, да je у
крајевима које je он посетио, већина становништва била још увек хришћанска. Наводи и неколико интересантних случајева,
да су се старији људи сећали да су и они у младости били хришћани. Било je и поисламљених становника, који су имали хришћанке за жене.7) На једноме месту срео je жену хришћанку, која
je била удата за Турчина и плакала je што je, због тога, одлучена од цркве.8) Оваквих случајева je било доста.9) У селу Calevacci
било je десет муслиманских кућа према шесдесет хришћанских,
«poiche quasi tu tti hanno le moglie Christiane».10) Бици je наилазио и
на поисламљене Арбанасе, који су јавно исповедали Ислам, а код
куће су вршили хришћанске обреде. На Ислам су највише прелазили због тога да би избегли давање данка. То су чинила читава села.")
За крајеве источно од Дукађина и реке Дрима вели да одатле почиње Србија, «che е mediterranea, е arriva verso il Danubio».’2)
Одавде, даље, говори се «la lingua Dalmata», наш српски језик, који je њему, као рођеном на острву Рабу, био познат. Одавде па
даље све je мање римокатолика, а више православних: и у Призрену, и у Јањеву, и у Новом Брду, у Трепчи и Прокупљу. На целоме овом подручју наишао je био на организовани црквени живот православних Срба.13)
Само четири године касније описао je Маријан Болица Скадарски санџак и предао овај опис у Млецима 25. маја 1614. г.14) Овај Опис, а нарочито један Извештај о Арбанији из 1570. године,
допуњује казивање надбискупа Бициа. Из Извештаја од 1570. године се види, да су у јужним деловима данашње Арбаније већи-

79

ну хришћана сачињавали православни.15) Ове податке употпуњује и грађа, коју je објавио Јован Н. Томић из Млетачких архива.14) Грађа се односи на X V II век и почетак X V III века. Овај материјал je интересантан нарочито због тога што говори «о карактеру турске управе над овим крајевима, о односу становништва
католичке вере према православнима, и о начину турчења појединих племена».17)
Досле примања Ислама од стране двојице поглавица на Ислам би онда прелазили и други.19) Према попису становништва у
Арбанији je у почетку X V III века и у целој земљи, било 81 парохија, 418 села, 5.674 хришћанских домова са 43.169 католика.
Православних домова je било 282, а верних 1.966; број турских
домова износио je 8.463 са 60.029 верника.15) Један други попис
католика Арбаније из 1708. године наводи 6 бискупа, 83 парохије, 405 села, 5.984 домова и 51.740 католика.20)
Пада у очи да број припадника Ислама надмашује број хришћана. To je била последица све масовнијега прелажења на Ислам. Достојао je, нарочито у време султана Селима II, обичај да
на Ислам прелази само домаћин куће, а да друга чељад остају у
хришћанској вери. Селим II je био обећао да ће сваку хришћанску кућу из које један члан прими Ислам ослободити намета што
je имало јакога дејства.21) Из извештаја католичких мисионара
са подручја Старе Србије и Северне Арбаније види се како се тај
процес одвијао у X V II веку. «Узрок напуштању католичке вере
и прелазу на мухамеданство свуда je био један и исти: да се спасу од турскога насиља и великих намета».22) Из истих разлога
примали су и православни Срби Ислам. Они су, нарочито после
неуспелих устанака крајем X V I и у току X V II века били нарочито гоњени.23)

2

.

Код многих балканских муслимана, па и код Арбанаса, утврђено je дволично верско држање: док су, формално, примали Ислам и вршили верске обреде, многи су у срцу остајали хришћани. Околности у којима су живели и практичне потребе живота,
тражили су од многих да се, и верски, покоре новој власти. Интимно су целе генерације оетајале везане за стару веру својих
предака. То, чисто спољашње, практиковање Ислама, и интимно
и скривено, хришћанства, било je доста раширено на целоме Балкану. Лица, која су тако радила, називана су скривеним хришћа-

80

нима (криптохришћанима). Њих je било за цело време турске
власти и код Арбанаса. Било их je у Призренском пашалуку, око Пећи и на Косову, а у јужној Арбанији око Шпата, области
која обухвата села између Елбасана и Берата. Док се код првих
радило о некадашњим католицима, код других се радило о православнима. Звали су их Дарамани.24) Било их je еве до 1897. године када су се. руском помоћу, многи од њих објавили хришћанима.25)
Независно од овога арбанашки муслимани су се гласили слабим у вери. О томе има доста интересантних сведочанстава. Пуквил истиче, да су Арбанаси били храбри ратници, али слаби муслимански верници, који су своју веру само спољашње одржавали «и, стварно, веровали су исто тако мало у Пророка као и у И суса Христа. Они се заклињу због тога да би посведочили тачност једног казивања и то чешће светим именом Христовим него
својом вером: свакако je врло упадљиво из уста припадника Корана чути име Мајке Божије, Мајке Христове.26) Ами Буе у своме делу о европској Турској, које се појавило у Паризу 1840. године, објашњава неношење зара код арбанашких муслиманки тиме што они потичу из српско-арбанашке симбиозе.27) И Буе истиче да има поисламљених Арбанаса, «који јутром иду у џамију а
у вече у цркву.. . Тако узимају турска имена и неки од њих, који су се код наше пратње издавали за муслимане, повукли би нас
на страну да би нам показали да се и они знају прекрстити, и да
презиру муслимане».20) У Арбанији, нарочито у крајевима јужно
од Берата, арбанашки муслимани су познати као слаби верници:
«Неки су, тајни грчки хришћани (православни) или иду час у цркву, час у џамију према томе како то траже њихови интереси.
Због тога су мање строги у изоловању својих жена».25)
Јосеф Милер, који je добро познавао прилике на овоме терену, истиче велико етрахопоштовање поисламњених Арбанаса
према манастиру Високи Дечани,30) који су, видећемо, и чували.
Јохан Георг Хан истиче, да «турски Албанци» знају да потичу од
хришћанских предака, који су, силом околности, примили Ислахл. И он вели да оваквих, тајних, хришћана у јужној Арбанији
има само у области Шпат. Они, да би избегли плаћање пореза, узимају турска имена и «код турских власти важе као мухамеданци».3) Хан није нашао ових хришћана ни у средњој Арбанији ни
у Скадарском крају, али их je и он нашао у Призренском пашалуку и рачуна да их je тамо било око 8.000 душа: већи део je пореклом Арбанас, а у северном делу села су словенска.32) И Хан je
забележио оно исто што je, у своје време, видео и надбискуп Би-

81

ци: да je било и оних, који су били примили Ислам, да дају цркви
десетак и да жене, у мешовитим муслиманско-хришћанским браковима, остају хришћанке.33)
Нешто касније од Ј. Г. Хана путовао je кроз Арбанију Ђорђе Ђурковић. To je било 1869. и 1879. године. Вели, да je прошао
кроз крајеве са обадве стране Дрима, «гдје још ниједан Јевропејац није никад ногом стао».34) И Ђурковић je нашао «потајне хришћане» код Берата. «То вам je, вели он, неки малени кавгаџијски
народ, који ријетко дозволи Турчину да му униђе у села. У црквама и капелама редовно служи службу божију један грчки свештеник, који у Берату станује. Међутим, да не би плаћали порезе од главе и трпјели остале терете. Шипаћани су још од давнашњих времена узели турска имена, те су их турске влаети доскора рачунале у мухамеданце. У средњој Албанији и у Скадарском
пашалуку нема потајних хришћана; напротив у пашалуку Призренском, у нахији Гиганској (ваљда: Гиљанској) имаде богме
14.000 потајних хришћана».35) Карл Штајнмец, који je августа
1905. године, путовао по Арбанији, нашао je у Лурја неке породице «у којима je још само један део католички, док су други
већ примили Ислам».36)
За област Косова утврдио je Атанасије Урошевић, да je код
«неких арбанашких родова прелаз у ислам био само привидан.
Они су уствари били двоверци, криптокатолици: тајни католици
у привидном исламу».3/) После 1912. и 1918. године долазило je до
«покрштавања Арбанаса, због српске средине која га je изводила, доносила je и посрбљавање тих покрштених и њихових потомака».38)
Простране области Призренске Горе и Опоља биле су и првих векова турске управе изложене притисцима нове власти. Док
се Опоље рано истурчило, Призренска Гора се дуго одржавала
верски и национално чиста. Примање Ислама јача после сеобе
Срба у земље северно од Саве и Дунава 1690. и 1737. године и, нарочито, после укидања Пећке патријаршије 1766. године: од када су на епархије Пећке патријаршије почели долазити Грци за
епископе, који су се слабо бринули за цркву и народ, појачало се
исламизирање и Горе. Народ je остајао без својих свештеника, а
грчке владике нису мариле што народ прима Ислам. И призренска епархија je била осамнаест година упражњена.39)
И за Призренску Гору и за Опоље je утврђено да je народ
због терора турских власти примао Ислам. Још у другој половини X IX века било je домова у којима «још отац и мати живе као
хришћани, а синови верују у Мухамеда, а други je утекао из се-

82

ла и остао хришћанин»/0) Овај се обичај одржао дуго у неким
нашим крајевима. У «Новинама читалишта Београдскога», број
2 од марта 1848 године стоји и ово: «У Пештеру и Бихору има
таквих домова, у којима се налазе по два брата, па један верује
у Христа а други у Мухамеда, један се клања а други крсти. У
неким кућама има по три брата и сва три су Турци, а отац им je
Србин, и тако синови клањају, а отац се крсти, а кад барјам дође
сви заједно прославе, отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим пределима и то се може наћи да два брата Турчина у једној
кући живећи један држи за жену булу, а други христијанку, једној je име Ана и другој Назија».41) Марко Миљанов je наводио
примере да у једној истој породици један део су хришћани, а
други муслимани: једни друге посећују када треба да изврше
своје верске обреде.'12)
Од укидања Пећке патријаршије (1766. године) «Горани су
се почели турчити готово читавим селима. До тога времена, они
су још живели у нади на бољу судбину, када je још њихова народна Патријаршија била у Пећи, не гледајући на то, што су се
многе њихове цркве сурвале и нису се могле поправити, јер њима, и уопште свим хришћанима у то доба, није могуће било о томе ни мислити, па не гледајући на то, што већ у многим селима
нису имали попова, које су Турци немилосрдно убијали, — они
су се још држали хришћанства: али пошто изгубише народну
Цатријаршију као средиште њихове вере, којем су тежили по
своме обичају, сасвим клонуше духом. И сада, када се поведе реч
о Пећи, производи значајан утисак на Горанске старце. Када сам
их питао, да ли имају какве књиге, записе, листине од старога
времена, где je забележено што год о староме њиховом животу
када су били хришћани, они ми показаше на Пећ, говорећи: ,Тамо ћеш наћи све што се нас тиче, ако нису то однеле са собом у
Стамбол грчки деспоти-ефендије, који су тада почели долазити
у Пећ’. Никада нећу заборавити жалостан изглед Горанина из
Брода, који ми je те речи казивао и ону замишљеност на лицима
слушалаца, којих je било прилично са мном, кад сам их у Броду
посетио».43)
Иван С. Јастребов je забележио и један врло интересантан
податак о томе како су Срби у Броду надомештали оскудицу у
свештенству. Тамо je сввтовњак Максим, врло ваљан човек,
«служио готово као поп, премда и није био поп». На Јастребово
питање о овоме одговорили су му: «Али шта ћеш када нисмо имали правога попа», додали су ми на свршетку причања моји сабеседници/4) Тадашњи, у време Јастребово, призренски митро-

83

полит Мелентије није хтео да посећује Гору иако je народ, и без
свештеника, «држао дан светога (Крсну славу), ломио колач и
пред разрушеним црквама причешћивао се тим колачем поливајући га вином».45)
Последња хришћанка у Гори, старица Марија, умрла je крајем 1867. године.46) Баба Петра Костића, који je био родом из Горе, долазила je својим хришћанским сродницима у Призрен «док
су још муж и деца били потурчени».47) Стриц Петра Костића, Анастас, са својим чобанима потурчио се тек 1821. године. Божана, стрина Костићевог оца, умрла je као хришћанка у Броду 1856.
године.48) Петар Костић наводи да je било случајева да су поједине девојке, «да би спасле своју породицу од извесних опасности, привидно прелазиле на Ислам, а затим првом згодном приликом бежале од својих мужева, и заједно са својим породицама
прелазиле у Србију».4’) Интересантно je, у свему овоме, поменути да je, према казивању, Мехмед паша Ротул отерао свога чифчију Стаја са земље због тога што je овај примио Ислам са образложењем: «Ти ниси чувао своју веру, те ћеш чувати мој чифлик».50)

Иако je примање Ислама доносило, у даљој перспективи, и
однарођавање, има доста доказа о интимној оданости и хришћанској вери и породичним обичајима и навикама из времена када
су обраћеници на Ислам били хришћани, или им je то предавано
од предака. Ово, у истој мери, важи како за Арбанасе из праве
Арбаније тако и за оне Србе који су, примајући Ислам, постајали Арнауташи. Ако су их и нова вера и нова власт удаљавали једне од других приближавало je, поисламљење и оне који су остали хришћани, оно што им je некада било заједничко: веровање у заједничке хришћанске светиње.
Владајући турски слој, богат и охол, није радо гледао на ово, али није у народу могао искоренити ова сећања и предања.
Ту није, чак, помагало ни насиље, које се обнављало с времена
на време. Један запис из 1574. године бележи и ово: «И тада беше велики зулум од Арнаута, нарочито од Махмуд-Беговића у
Пећи, у Скадру од Иван-Беговића, потурчени Бушатлије, у Призрену од Синан-Пашића Ротуловића, у Ђаковици од Еласу-Пашића; две хиљаде хришћана около ове вароши исекоше. Тешко
нама. Боже, погледај с неба и избави своје стадо».51)

84

Ово je било држање повлашћених властодржаца, којима je
прелазак на Ислам донео и власт и богатство. Доле, у народу, за
дуго, неће бити тако. Тамо je, нарочито код Арбанаса, разлика у
вери мање значила него крвно сродство. Марко Миљанов наводи
схватање Арбанаса о односу према народности и вери. Они су,
вели Миљанов, говорили: «.. .Јер ако je вјеру промијенио није се
разбратио, ни своју крв заборавио, но има нешто да му не да брата заборавити, теке брату види невољу, на коју му потрча у помоћ да заједно шњим гине; па кад своју погибију не штеђе за
свога брата, од куд да га за вјеру промијењу остави и заборави,
па коликогод вјеру мрзио не да се брат мрзети».”)
Још je Карл Штајнмец истакнуо, да код Арбанаса — Гега
нема никаквога верскога фанатизма. Навео je пример где поисламњени Арбанаси траже у хришћанској цркви исцељење.53) У
племену Краснићи он je видео како je један муслиман-Арбанас
молио римокатоличкога свештеника да му овај излечи дете; «сва
попова лекарска умешност ограничила се једино на то да спреми
боном амајлију».54) Ово je чињено нарочито онда када амајлије
хсџа нису помагале. «Амулети су се састојали из једнога парчета
папира на коме су биле исписане побожне изреке».55)
Има обиље сачуваних доказа о томе да су и поисламљени
Арбанаси, и не само они, веровали у исцелитељску моћ молитве
хришћанских свештеника и њихових богомоља. Ова вера je била
везана нарочито за велике православне манастире на српскоме
простору: за манастир св. Наума на Охридском језеру, за Високе
Дечане, за Пећку патријаршију, за манастир св. Јоаникија Девичкога и за св. Јована Бигорскога. Ами Буе пише: «Да, још има
грчких (читај православних) манастира куда иду болесни Турци
да траже исцелење. Неки Турци деле такође и хришћанске празноверице у погледу дејства слободно изабранога поста због неких болести или несретних случајева. Има још много Босанаца,
који чак имају и свога кућнога патрона. Каже се чак да су неке
од њих видели да воде хришћанске свештенике да благослове
гробове њихових очева или да им тајно врше помене».56)
Јохан Георг Хан je лично видео у манастиру св. Наума Охридскога, да je постављен посебан тепих за муслимане, који долазе у манастир да се моле свецу за исцелење. Када je он питао
игумана због чега je овај тепих постављен, «речено je да je он намењен Турцима, код којих Светитељ стоји у великом поштовању више него код хришћана и да они због тога овде чешће долазе и на његовом гробу се моле. И турске жене имају обичај посећивати манастир да би своју децу дале да се помажу или да

85

Светитељу учине неки завет».57) Овај манастир je био у тако великом поштовању код Арбанаса да се чак ни разбојници нису усуђивали да му наносе штете. Наследно га je чувала арбанашка
породица Хусејин-бега: два његова човека су стално била у манастиру као стража.5®)
Није било тако давно када je руски књижевник Евгеније
Љацки био у св. Науму и описао оно што je тамо видео: видео je
случај једног Арбанаса, који je довео болесну кћерку у манастир
да тражи исцелење. «Његова вера, пише ЈБацки, у моћ св. Наума била je непоколебљива». Док je Љацки, који je, вели, и сам
доживео духовно окрепљење, био у манастиру могао je видети
да ће и девојчица, коју je отац довео, бити излечена. Она je, према опису Љацкога, била нервно тешко поремећена. «Ja сам веровао у чудо не мање од Албанца, али само у једно, у оно, које, иако се није догодило, оно се догађало нада мном. Пред вече, када
je требало ићи на исповест, ja сам почео осећати да сам се ja душевно и духовно раздвојио. Између два плана мога бића настао
je јаз који се није могао премостити. Од мене се одвојио црни
човек, с главом веома сличном на профил Мефистотела, који сам
негде видео. Нагнувши се над бездан, тај човек, изгледа, није ми
се смејао већ ме je сажал>евао».59)
У међусобним, арбанашко-српским, односима играли су манастир Дећка патријаршија и Високи Дечани, веома важну улогу. Било je времена када су Арбанаси чували обадва ова манастира од пљачке и насиља, која нису била ретка.60) «Цео овај крај
око Ругова данас драгом вољом држи као закон стари обичај да
даје стражу и да се брине о обрани манастира пећкога. Тога ради
Арбанаси руговски бирају између себе старјешину који ваља да
се о томе брине и који се зове црквени војвода. Кога год они изаберу, тога представљају игуману пећкога манастира, а он je дужан примити свакога кога би они изабрали».61)
Према традицији, коју je забележио M. Р. Барјактаревић,
Скадарски везир, после једнога помирења са Руговцима, поставио je једнога младића од 15 година за «буљук-башу» и чувара
Пећке патријаршије. Касније су његови потомци наслеђивали ово достојанство. «Између два свјетска рата Ж ујо и Бека добијали су од југословенске државе пензију за те услуге које су у
прошлости чинили Патријаршији. Иначе прије стварања Југославије војводу je плаћао сам манастир са по двије лире мјесечно».62) Последњи носилац овога звања, Рам Каплан, чувао je Пећку патријаршију за време другога светскога рата: године 1956.
постао je председник Општинског одбора у Ругови.

86

Када je, године 1960, патријарх Герман посетио Пећку патријаршију и Дечане, одликовао je и Рам Никћи Каплани, војводу Пећке патријаршије, и Демај Укај Алију, војводу Високих
Дечана. «Патријарх им je предао дипломе у знак признања за
предано чување ових великих светиша, за које су многи њихови
претци, дали своје животе. Предао им je златне прстене на којима je урезан грб Пећке патријаршије као симбол своје личне захвалности и захвалности Српске православне цркве, да их чувају, како им je рекао патријарх, и предају у наслеђе својим потомцима».63)
Док je Стојан Новаковић мислио да je ово стари обичај, који
je био користан и манастиру и војводама, Барјактаревић наводи
да се овде, можда, ради о извесној привржености Руговаца хришћанским светињама што он није могао сигурно утврдити.64)
И манастир Високи Дечани имао je своје арбанашке заштитнике, који су се, такође, називали војводама. Високи Дечани су
имали султанске фермане, који су их штитили од насиља. Један
такав ферман потиче из 1557. године, из године када je обновљена Пећка патријаршија. Ферман забрањује неком Топћиоглу да
врши насиље над манастиром.63) Марко Миљанов je забележио
предање о томе, да су се и Арбанаси-муслимани плашили чуда
која су се дешавала на гробу св. Краља Дечанскога. Постоји легенда и о томе, да Султан није никако могао освојити Високе Дечане. «Теке, вели Миљанов, то народ вјерује и прича о томе, Ришћанин и Турчин, ка’ да су све с очима гледали. И то прича та’
народ да je с тије случајева турски цар страже у манастир поставио да чувају, ка што и сад то чине».66)
Иван С. Јастребов назива ове чуваре кавазима иако су они,
стварно, били «војводе Високих Дечана», који су долазили по наслеђу. Истина Јастребов, даље вели, да су се о ово место отимала
поједина арбанашка племена и да су вршили притисак на монахе да изаберу овога или онога.67) И они су били плаћани од манастира: «Свако племе хтело je да манастирски каваз буде њихов
човек: због тога су били раздори међу њима, али свагда je ова расправа била штетна по сам манастир. Монаси су свагда морали
за то плаћати својом стоком и имањем и бити нападани од племена или села, која су хтела да наметну манастиру свог војводу
против жеље братства манастирског».68)
Енглескиње Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева биле су у
Дечанима када je тамо био игуман Серафим Ристић, који их je
дочекао са литијом и почастима. Оне су забележиле и ово: «Број
муслиманских Арбанаса не треба мешати са бројем Албанезада

87

који се зову мухамедани. Има читавих села тако званих муслимана, који су сви у потаји хришћани. Нека су села то и изричито признала од како се објавио Хати-хумајун, а друга ће на сву
прилику то учинити одмах по првоме покрету који се окрене незгодно по мухамеданску владу».69)
И ове две Енглескиње, које су знале наш језик и биле добро
обавештене о крајевима кроз које су пролазиле, забележиле су
да поисламљени и Срби и Арбанаси у болести «често траже да
им хришћански свештеници читају молитве, а о извесним празницима пуно их je у цркви дечанској, долазе да остоје службу у
част светаца од којих се боје.. . О другим неким празницима Арнаути се понашају сасвим друкчије: дођу капели једној ту у околини где се обично хришћани скупљају да се причесте, ту опколе врата па никога не пуштају на причест, који им не плати неку
таксу».70)
Однос појединих угледнијих Арбанаса према манастиру Дечанскоме зависио je често и од њиховог карактера. Серафим Ристић, врло заслужни игуман овога манастира, сам je забележио,
да су дечанскога игумана хаџи-Данила поглавице турске и арнаутске често звале, «да им шиша деци косу и стога су га звали кумом. Најзнатнији и најбогатији Арнаутин Рамосић звао га je те
му je свако дете шишао и почитовао га je као што сами христијани почитују свога кума».71)
Игуман Серафим казује даље, како су неки угледни Арбанаси помагали да се спасе манастир од турских намета и, када
je хаџи-Данило пошао у писанију по Балканским земљама и, касније, у Јерусалим они су чували манастир јер су му то обећали
када je полазио. У своме дому je овај богати Рамосић чувао крст
манастира Дечана који je био узео у залогу да би тиме помогао
манастрфу. Када су му понудили да врате новац и поврате крст
у манастир он им je рекао да му га још оставе: однео га je био у
једну посебну зграду, упалио пред њим кандило и тако држао.
Хаџи-Данилу je признао да му je, од како je овај крст код њега,
све пошло боље: «.. .Јер од када сам узео од тебе овај крст од оно доба велики ми je берићет у кући: жена ми родила два сина и
у свему сам много напреднији».72) Хаџи-Данило му je испунио
жељу.
Прилике су се, касније, мењале и стање манастира постајало
много теже. У једној представци, коју je игуман Серафим са
братством послао, 15. фебруара 1859. године, рускоме цару Александру II изнели су како се много погоршало стање манастира и
како су Арбанаси постали насртљиви: да би се сачували морали

88

су потплаћивати племена да чувају манастир. Стање се, веле,
погоршало нарочито «од зимус» тако да постоји опасност да се
братство разбежи: «Ах, страшно je и помислити да оставе овај
дивни спомен православни времена српскога народа, ову једину
подпору православља у овоме крају, ову једину утеху поробљених верних».73)

4.
Није, колико je нама познато, довољно испитано ни то да има код Арбанаса, и хришћана и муслимана, сличних или сасвим
истоветних, елемената у веровањима и схватањима света и живота. Ово се односи, нарочито, на северне Арбанасе, јер су јужни
Арбаиаси били више под утицајем грчким и са Србима нису имали много додира, али се и код њих уочавају исти елементи као и
код оних у Севериој Арбанији. Марко Миљанов je на једном месту навео како су се Турци трудили да отварањем својих школа
одуче Арбанасе од држања хришћапских обичаја и веровања, али у томе нису имали успеха. «Турци су, вели Миљанов, трудили се око арбанашкије потурченије племена да не славе, особито св. Николу, говорећи им: ,Сад Мухамеда верујете, а не светога Николу и прве ваше свеце’. Али су Турци мало у то могли ускратит’, но су и сад Арбанаси, који се крсте и клањају, заједно
на славе и на свадбе, жене се једни од других, као пријед».74)
Код Арбанаса традиција веровања у православне свеце потиче још од времена св. Јована Владимира и одржала се, тако рећи, све до данас. Ова je традиција била, и остала, нарочито жива
у областима где су се додиривали и, касније, измешали Арбанаси са православним Србима под чијим су духовним и културним
утицајем дуго били. У својим испитивањима на терену половином X IX века могао je Иван С. Јастребов утврдити знаке српскоправославнога утицаја и на Арбанасе католике у Северној Арбанији. Претци ових Арбанаса били су раније православни па су за
време турске власти, због немања својих свештеника, примили и
оне, које je слала пропаганда из Рима. Да би имали више успеха
ови свештеници-мисионари су носили браде као и православни
попови. «Унија je била готово свуда примљена, без препреке, особито по местима где je православље ослабило, тј. у планинама,
где вера игра узгредну улогу у животу. Зато видимо у Миридитима и сад, обичај примати причешће у оба вида, видимо код њих
старих грчких крстова. Код њих су се чували остаци старих цр-

89

кава са византијским стилом, са изображеним свецима на зидовима, али ваља рећи да je код Миридита све то у мањини. Више
je цркава таквих остало у рушевинама, где су више или мање
становници били богати те су могли украшавати своје храмове».57) Код Арбанаса се дуго могло наћи католичких свештеника
са брадама. Један такав поп живео je у племену Пулати: «Он je
казивао покојноме Ђорђу Поповићу, оцу садашњега драгомана
рускога конзулата, Алексе Поповића, да он и до сад, тј. до 1835.
године, није могао научити своје Малисоре (Брђане) крстити се
како се крсте Латини, и тужио се, да се они крсте са три прста и
са свим по начину православном».76)
Ако се може рећи, да нема ништа необичнога у томе да православни Срби и Арбанаси католици имају неке заједничке, општехришћанске, свеце, мање je обично и врло интересантно, да
и поисламљени Арбанаси и лоисламљени Срби имају неке заједничке празнике и верске обичаје. Марко Миљанов je истицао за
Арбанасе, да они «више свечева од нас у годину славе, и један у
другога иде». И они, као и православни Срби имају крсну славу,
коју су славили као и православни Срби.77) Поред крсне славе
славили су и друге хришћанске свеце, које су поштовали и поисламљени Арбанаси и Срби.78)
Главни хришћански празници, које су попгговали и поисламљени Арбанаси и Срби, били су ови: Бадњидан, када су и поисламљени Арбанаси и Срби вршили неке хришћанске обичаје.
Стеван Дучић je утврдио за племе Куче, да су «до недавно муслимани Арбанаси ложили бадњаке по српскоме обичају, палили
свеће уочи Митровдана односно уочи Никољдана. Послије су их
одвикле хоџе од тога».79) У Средечкој жупи муслимани «славе
Бадњидан, ложе бадњаке, а врх бадњака бацају на кров ,за сваку дивљину и живину’».80) Као и православни Срби «славе и поисламљени Арбанаси Ђурђевдан (Shin Gjergj). «Ha Ђурђевдан и
муслимани обилазе своје њиве и ките их врбом, а сваки домаћин
коље јагње ,курбан’ и једе га са укућанима и комшијама на своме гумну».81) У Кучима су и Срби и Арбанаси, католици и муслимани, дуго времена лразновали Шћепандан заједно. Тек касније,
под утицајем језуита, «Арбанаси, а по примјеру овијех и муслимани славе Шћепандан десетак дана прије».82) Сви славе св. Госпу (Богородицу), све свете, Петровдан, Митровдан и држе задушнице. На дан св. Симеона у жупи Средечкој почињала je сетва:
«Тога дана православни и муслимани носе семе у цркву .на молитву’». И православни и муслимани празнују Велшш Четвртак,
а православни свих девет четвртака после Ускрса, да не би ту-

90

као град усеве».83) «Дизање крста je стари народни обичај у крајевима где je било измешано српско-православнио и арбанашкомуслиманско становништво.
Нарочито je било велико поштовање св. Јанићија Девичкога. У народу око Девича не помиње се име св. Јанићија Девичкога док се не поклони Истоку и прекрсти, па се онда окрену Девичу и назову: свети Јањићије, старац (или: красни).84) За Арбанасе у Прешевској области утврдио je Јован Хаџи-Васиљевић, да у
«кућама и данашњи дан се чува по који крст или икона из времена хришћанства. Многи од њих, старији, још и данашњи дан
пале воштану свећу на Ђурђев дан, али то се држи у великој
тајности. Многа породица још и данашњи дан je задржала помен
о својој некадашњој домаћој слави, али се тај дан ни домаћелт
женском чељадету не показује. Девојка нипошто не сме да зна
за тај породични дан и празник, а мушкарцу се показује тек пошто наврши двадесету годину. Девојци ће се казати празник оне
куће у коју се она уда; она ће знати само за мужевљев празник».85) За становнике Призренске Горе утврдио je Милисав Jlyтовац, да су, иако поисламљени, чували успомену на стару веру
и обичаје. Они су «чували предмете у вези са старом вером. У
кући једнога Капетановића у Броду нашао сам Св. Писмо. Причали су ми да по ковчезима и на таваницама има још славских и
других икона, које као и старе обичаје чувају жене».86)
Код југословенских муслимана, који су српскога порекла,
било je доста раширено поштовање хришћанских светаца. Зна
се да су муслимани босанскога града Чајниче, за време другога
светскога рата, сачували чудотворну икону св. Богородице, коју
и они поштују. О овоме поштовању забележио je Карл Пач 1909.
године: «.. .Два дана у години, на 28. августа и 21. септембра, особито на први дан, ходочасте овамо по неколико хиљада православних из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Турске и Србије,
који исказују почаст светој чудотворној слици Маријиној. Зато
се je Чајниче прозвало босански Марије-Цел. . .»87) На поклоњење и исцелење иду св. Василију Острошкоме и муслимани и католици. Познато je и то, да муслимани, када се нађу у невољи,
одлазе православним свештеницима да им читају молитве. У Босни, око манастира Фојнице, фрањевци су читали молитве муслиманима и давали им лекове. На захтев пашин наређује гвардијан овога манастира, 21. октобра 1754. године, фрањевцима, да
не смеју више својим молитвама, лековима и записима помагати
Турцима. Гвардијан наређује: «Инди, братијо, гледајте добро,
да који у напридак тога не чини нипошто, јер бисмо на муку у-

91

дарили велику. И ако тко дође вам од Турака за неки посао, кажите: господару, то више ми чинити не смијемо, јербо je паша
јазак учинио, да севапа учинит не моремо, који би приступио».88)
Описујући свој пут од Млетака за Цариград забележио je
Француз Кукле (Quickie) 1658. године, да je био у Сарајеву и видео како муслимани прослављају «ноћ пророка Илије»: «Запаљују, вели, на залазу сунца много свећа, које горе сву ноћ, кроз
прозор виђају се све џамије сјајне од светиљака и воштаница,
што их свак по својој могућности онамо шаље».89) У Херцеговини
муслимани празнују Илијиндан тек после подне. Веле: до подне
je Илија, а од подне Алија.

ЛИ ТЕРА ТУ РА
1) Rad jugosdavenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. LVI, 1881, st. 163.
2) Comstantin Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 24.
3) Georg Stadlmüller, Die Islamisierung bei den Albanerin (Islamiziranje kod
Arbanasa). (U „Jahrbücher für Geschichte Osteuropas", herausgegeben von Hans
Koch, neue Folge), Baind 3, 1955, st. 404.
4) Na istome mestu, st. 405-406.
5) Franjo Racki, Izvjestaj barskog nadbiskupa Marina Bizzia o svojem putovanju god. 1610 po Arbamskoj i Stairoj Srbiji (Starine jugoslovenske alkademije
znanosti i umjetnosti, knj. XX., 1888, st. 50).
6) Na istome mestu, st. 51.
7) Na istome mestu, st. 73, 74.
8) Na istome mestu, st. 91.
9) Na istome mestu, st. 92.
10) Na istome mestu, st. 105.
11) Na istome mestu, st. 105-106.
12) Na istome mestu, st. 114.
13) Na istome mestu, st. 127.
14) Marijana Balizze, Kotoranina, Opis Sandzakata Skadarskoga od godine 1614.
(Starine jug. akademije znanosti i umjetnosti, knj. XII, 1880).
15) Na istome mestu, st. 202.
16) Јован Томић, Грађа за историју Горње Албаније, (Споменик СКА, XLII,
1905, ст. 51-78).
17) На истом месту, ст. 53.
18) На истом месту, ст. 58.
19) На истом месту, ст. 72.
20) На истом месту, ст. 77.
21) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913,
ст. 23-24.
22) На истом месту, ст. 28.
23) На истом месту, ст. 29; сравни: Јован Н. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем X V I и почетком X V II века, Београд 1933; Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима
1914. године ради устанка на Турке, Београд 1911.

92

24) Stavro Skendi, The Albanian awakening 1878-1912 (Budjnje Albanije 18781912), New Yoilk 1967, st. 12-13.
25) Stavro Skendi, Religion in Albania during the Ottoman Rule (Vera u Albaniji za vreme otomanske vlade). U „Südost-Forschungen", Intematiomele Zeit­
schrift für Geschichte, Kultur und Landeskunde Südosteuropas, Bd. XV, 1956,
st. 323-324.
26) Po'uqueville's Reise durch Morea und Albanien nach Constantinope'l und in
mehrere andere Theile des othomanisehen Reiches in den Jahren 1798, 1799,
1800 und 1801. Drittes Buch, Leipzig 1805, st. 58-59.
27) Ami Boue, Die europäische Türkei, Bd. I., Wien 1889, st. 624.
28) Na istome mestu, st. 633.
29) Na istome mestu, Bd. II., Wien 1889, st. 249.
30) Joseph Müller, Albanien, Rumelien und die österreichisch-montenegrinische
Grence. Prag 1844, st. 76.
31) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, st. 18.
32) Na istome mestu, st. 18.
33) Johann Georg Haihn, Reiise durch die Gebiete des Drin und Wardar im Auf­
träge der Kaiser! Akademie der Wissenschaften unternommen im Jahre 1863,
st. 43, 85.
34) Ђорђе Ђурковић, Албанија, Црте о земљи и народу, Сарајево 1885, ст. 5.
35) На истом месту, ст. 19-20.
36) Karl Steinmetz, Von der Adria zum Schwarzen Drin (Od Adrije do Crnoga
Drima), Sarajevo 1908, st. 51.
37) Атанасије Урошевић, Косово, Београд 1965, ст. 96-97.
38) Ha истом месту, ст. 105.
39) Иван С. Јастребов, Подаци за историју српске цркве.. . , ст. 27-28.
40) На истом месту, ст. 139.
41) Код Јована Н. Томића, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 90;
сравни Милисав В. Лутовац, Бихор и Корита, Београд 1967, ст. 40.
42) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса, (Сабрана дјела, књ. 2,
Титоград 1967, ст. 73.
43) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 140-141.
44) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 142, бел. 2.
45) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и Албаниа, ст. 96.
46) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 142.
47) Јован Н. Томић, О Арнаутима.. ., ст. 21.
48) Петар Костић, Црквени живот.. ., ст. 47-48, белешка 1.
49) На истом месту, ст. 113.
50) На истом месту, ст. 82.
51) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 219,
број 713.
52) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. ., ст. 77.
53) Karl Steinmetz, Von der Adria zum Schwarzen Drin, st. 18.
54) Карл Штајнмец, Северна Арбанија, Скопље 1910, ст. 53.
55) Karl Steinmetz, Eine Reise durch die Hochländergaue Oberalbanien, WienLeipzig, 1904, st. 22, beleska 4.
56) Ami Boue, Die europäische Türkei, Bd. II., Wien 1889, st. 249.
57) Johann Georg Hahn, Reise durch die Gebiete des Drin und Wardar, st. 108.
58) Na istome mestu, st. 108, 110.
59) Евгеније Љацки, Ha изворима вечности (књига написана 1936. године),
превео Милутин Деврња, («Хришћанска мисао», број 9-10, ст. 123-124).

93

60) Владимир Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу
српскога народа, Београд 1950, ст. 86-88, 248-250.
61) Стојан Новаковић, «Црквени војвода», остатак Пећке патријаршијске
хрисовуље у једном народном обичају овога краја, (Годишњица Николе
Чупића, књ. X I, 1889, ст. 292.
62) M. Р. Барјактаровић, Ругова.. ., ст. 112.
63) Гласник, службени лист СПЦ, број 6, јуни 1960, ст. 160.
64) Стојан Новаковић, «Црквени војвода», ст. 293; M. Р. Барјактаровић,
Ругова.. ., ст. 112.
65) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 37-38.
66) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. . , ст. 61-62.
67) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и Албаниа.. . , ст. 32.
68) Иван С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 55.
69) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовање по словенским земљама
Турске у Европи.. . , ст. 326.
70) На истом месту.
71) Серафим Ристић, Дечански споменици, Београд 1864, ст. 48-49.
72) На истом месту, ст. 52.
73) На истом месту, ст. 78-79.
74) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. . , ст. 72-73.
75) Иван С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама
у Старој Зети.. ., ст. 160; сравни: И. С. Јастребов, Подаци.. ., ст. 60.
76) На истом месту, ст. 161.
77) Марко Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса.. ., ст. 71-72.
78) Видосава Николић, Прилог проучавању обичаја славе.. ., ст. 365-366.
79) Стеван Дучић, Живот и обичаји племена К уча.. . , ст. 493.
80) Видосава Николић, Природа у веровању и обичајима у Сретачкој жупи, (Гласник етнографскога музеја САН и умјетности, књ, IX-X, 1960-1961,
ст. 129).
81) На истом месту, ст. 130.
82) Стеван Дучић, Живот и обичаји.. ., ст. 245-246.
83) Видосава Николић, Природа у веровању.. ., ст. 135.
84) Миленко С. Филиповић, Различита етнолошка грађа, Београд 1967, ст. 71.
85) Јован Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија, Историјска, етнографска
и политичка испитивања. Књ. II: Прешевска област, Београд 1913, ст. 140.
86) Милисав Лутовац, Гора и Опоље, Београд 1955, ст. 271.
87) Карло Пач, Из Плевљанскога санџака, (Гласник земаљскога музеја
Босне и Херцеговине, X X I, 1909, ст. 108.
88) Владимир Ћоровић, Неколико Фојничких писама, (Гласник земаљског
музеја Еосне и Херцеговине, X X I, 1900, ст. 485).
89) Ciro Truhelka, Opis Dulbrovnika i Bosne iz 1658 (Glasnik zemaljskoga mazeja Bosne i Hercegovine, knj. XV II, 1905, st. 428-429).

94

ШИРБЊЕ АРБАНАСА HA СРПСКОМ ПРОСТОРУ
ЗА ВРЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ
Врло je тешко, ако je то уопште могуће, дати исцрпан приказ етапа и броја ширења и продирања Арбанаса у српске земље. Оно што се може јасно и одређено рећи јесте, да je то био
дуг и сложен процес и да се, највећим делом, дешавао под заштитом и уз помоћ турских власти, што, опет, не може да значи,
да je то био део неке планске политике Цариграда. Видели смо
да су Арбанаси, примајући у већини Ислам, постајали повлагићен иарод и нико им није сметао да се изливају куда су и како
су хтели.
Они су се кретали са простора средњевековне Арбаније, чију географску слику приказује Милан Шуфлај када вели, да je
«то био поглавити географски и етнографски појам, никада крут,
вазда текући, али притом у сталном расту... Појам средњовечне
Арбаније знатно je мањи од данашњега политичкога. Он обсиже,
у најширем смислу, земљу од арбанашких Алпа, од Пепелнатих
или Мјесечевих Г ора.. . до Томора, од Дрина до Војуше или четверокут Бар-Авлона-Охрид-Призрен. Два последња угла узета
су тек због маркантности. Тачније треба на њихова мјеста ставити два много мање позната имена, а то су Свети Спас на Дрину и
Струга на сјеверном шиљку Охридскога језера, које се у Житију св. Наума назива ,Бело Језеро’».1)
На другом месту су Шуфлај, JI. Талоци и К. Јиречек навели,
да je, у византијским изворима X I века, Alvanon, Arvanon significal ßabun serborum ulrumque Polatum, regionem scilicet totam a
laeu Scutarensi ad Drin barr (?) viae Scodra-Prizren se applicantem
comprehedneus (?) saeculo ХИ-iam aliquante maiug est Arbano Byzantinorum.2) Приказујући «Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis
illustratia». Станоје Станојевић je за границе Арбаније, како су ту
одређене, рекао да «иду далеко преко природних, етничких и историјских граница те области, која би се у то доба могла с разлогом назвати Арбанијом. Ту je у границе средњевековне Арбаније унет Призрен и готово цела Метохија и, сем тога, Зетско
приморје чак до Дубовице. Повлачење такве границе нема наравно са науком ничега заједничког, оно je изведено по политичким
комбинацијама и претензијама аустро-угарских политичара».3)

95

Приказујући једно друго Шуфлајево дело4) Станоје Станојевић je замерио Шуфлају на растегнутом појму Арбаније и нагласио, да je Шуфлај «изоставио чисто српске крајеве, који су у
збирци извора били унети у обим Арбаније».5) У једноме Опису
Источне Европе, који je настао «по свој прилици у првим месецима 1308. године», како мисли Владимир Ћоровић,6) вели се за Арбанију да je «доста широка и велика» и да су јој становници ратоборни. Сва се Арбанија делила на две покрајине: Клисуру и
Томорицу, али наводи и друге области: Cumania, Stophan, Polatus,
Devra.7)
Јован Цвијић je тврдио, да су се арбанашка племена, пред
словенском навалом повукла била у «планине и на арбанашко
приморје, нарочито јужно од Скадра, ту су остали изоловани и
нису давали знаке народнога и државнога живота. У ово су доба
само местимично прелазили долину Црнога Дрима на истоку, можда једва где и северну граниду Епира на Југу. И у овако ограничену етнографску Албанију населили су се многи српски досељеници (нарочито у Северној и средњој Албанији) за време дуге
српске владавине. У Задриму и Забојани код Скадра превлађивало je српско становништво, тако да je Скадар могао бити престоница Зете».8) И Константин Јиречек je држао да су Арбанаси
у раном средњем веку били ограничени на једној малој области:
главнина им je становала у четвероуглу Скадар-Призрен-ОхридВалона. У X IV веку помињу се и у садашњој Црмници и код Котора.9) Илија Синдик вели, да je Арбанаса највише било у Грбљу и да су се највише бавили земљорадњом и сточарством, али
нису могли бити кметови, «ако нису били припадници општине и
нису плаћали дажбине као други Грбљани».10)
К. Герсин (др Нико Жупанић) указује на то, да се у средњем
веку под именом Арбаније разумевала «брдовита област између
Драча и Охридског Језера. Млечићи су у X V веку проширили
опсег појма Арбаније у северном правцу до Боке Которске док се
данас, према меродавним ауторима, под Арбанијом разуме издужено приморје између Бојане и залива Арте».1') Јохан Георг Хан
пише: «Албанија се налази између 39 и 43 степена северне ширине, она je једно узко приморје, јер права линија њезине обале
износи близу 100 сати, док просечна ширина износи око 30 сати,
која се према северној граниди за Vs шири, према југу пак за толико смањује».12) Северна Арбанија je, и према Хану, до смрти
цара Душана претстављала «интегрални део српскога царства»,
али je то, после Душанове смрти, престало: династи ове области
ослободили су се потчињености српској држави.'3)

96

2

.

Било je, видели смо, арбанашког становниигтва у српској
средњевековној држави, које je, највећим делом, било сточарско.
Стојан Новаковић je тврдио, да се живот у селима старих српских земаља био тако искристалисао да су имена Власи и Арбанаси постала «синоними са именом сточара. И у нашим споменицима помињу се почесто Арбанаси не као национално име, него
као апелативно име за ненастањене пастире».14) Да касније распрострањавање Арбанаса у српским земљама није могло настати
од овога елемента може се узети као сигурно. Ово распрострањавање je настало током времена, у етапама које су биле условљене разним околностима. Узима се као доказано да je ово продирање арбанашкога елемента у српске земље било последица примања Мслама уз заштиту коју су поисламљени Арбанаси уживали од стране турске власти. Георг Штадтмилер вели, да турска
власт није ометала ширеше Арбанства на Балкану, него му јепогодовала пошто je велики део Арбанаса, око 1600. године, био
примио Ислам: «Повлађивани од Османлија могли су Арбанаси
тада запосести највећи део области Старе Србије и Западне Македоније. Са распростирањем арбанашке народности ширила се
тада све више и ознака ,Арбанија’ за ове области».15)
На исти овај моменат указивали су и Јован Цвијић и Јован
Н. Томић. Цвијић вели, да су Арбанаси, примивши Ислам, «добили потпуну слободу и постали господари».18) Цвијић, с правом,
помиње и економски моменат као фактор који je подстицао Арбанасе ка исељавање: «Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби
у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једнога дела оних у области Голога Брода на левој обали Црнога
Дрима, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва».17)
Јован Н. Томић, који je темељито проучавао насељавање Ар~
банаса у српске земље и, уопште, српско-арбанашке односе, истиче, такође, да je ово арбанашко ширење било под заштитом Турака: «Ширење Арбанаса изван граница праве Арбаније није тако давнашњега порекла. У доба њена самосталнога живота и све
док je сачињавала једну покрајину у држави народа на вишем
ступњу него што су Арбанаси, њене су границе биле врло скромне. Те се границе арбанашкој нацији не мењају ни за два прва
века турскога господарења, за све време напредовања и снажења
турске државе. Тек од времена када Турцима потчињени хришћански народи, у првоме реду Срби, покушавају да дођу до сло-

97

боде, Арбанаси као насеље почињу прелазити стару међу. Њих,
и то нарочито Арбанасе мухамеданце, Турци употребљавају као
елеменат за уништење покрета за слободу и за проширење мухамеданства ».18)
Јован Цвијић je утврдио четири арбанашке миграционе струје у наше земље: Малисорску, Дукађинску, струју Шкумбије и
струју Тоска, која се спуштала у Епир и одатле у Средњу Грчку.
За нас су важне прве три миграционе струје, јер су водиле у H a ­
rne крајеве. Малисорска струја се «распала у две гране, од којих
je једна ишла Метохијској и Косовској котлини где je српско
становништво било ретко због исељавања у Моравску Србију и
у Угарску. Друга струја je преко превоја на Проклетијама прешла у долину Горњег Лима и Плава (поглавито Клименти) и у долину Горњега Ибра између Рожаја и Рибарића; одатле се она разливала на Запад до Новога Пазара и Сјенице и асимилирала са исламизираним српским становништвом».19) Дукађинска струја je
обухватала арбанашко становништво око Дрима са Миридитима
и становништвом из области Маће и Лурије. Ова струја je продрла најдаље на Исток, до Масурице и Лесковца у долини Јужне
Мораве. Драгутин М. Ђорђевић je утврдио, да су ова арбанашка
продирања прешла чак и преко Мораве до села Чечине: насељавајући ове крајеве Арбанаси су вршили велике зулуме: «Али како су сва насеља од Шумана код Лебана до Лесковца, дуж Јабланице, била чисто српска, служила су као јака брана против арбанашкога надирања према Лесковцу и Морави».20) Под притиском
арбанашкога продирања повлачили су се становници Косова и
Метохије и насељавали се у пределе Лесковачке Мораве. «За становнике из тих крајева зна се да су ,од куде Пећ’ и да су овде доспели услед арбанашкога зулума. Њих називају ,староседелци’,
,старинци’, да су ,туј од век’, па чак и од ,латинско’».21)
Дукађинска струја овладала je у Љуми, затим у Шарпланинским жупама (Гора и Опоље), у околини Призрена, у Метохији и на Косову... «Идући за српским миграцијама, једна арбанашка струја пошла je на север, али су je на путу код Ваљева
масакрирали Турци; само један мали број арбанашких породица
успео je да пређе Саву и да се настани у Сремским селима Ртковцима и Никинцима где су се асимилирали са Хрватима».22) Ово
су били Клименти, римокатолици по вери, «и задржали су само
успомену о своме арнаутскоме пореклу».23)
Струја Шкумбија ишла je старим римским путем Via Egnatia
«продрла je у Западну Македонију, где Арбанаси чине више осамљених група; осим појединачно, нису ушли у голу и љети

98

спрљену долину Вардара, као и на левој обали ове реке. Изван
Via Egnatia северно од Струге и Охрида, арбанашки су пастири
прешли Црни Дрим и високе планине и ојачали су арбанашко
становништво у неколико планинских области око Дебра, асимилирајући Србе. Прешли су у Тетовску котлину и у околину Скопља, до Куманова, а у растуреним групама и до Вардара».24)
Хронологија ових померања арбанашкога становништва није утврђена. У X V I веку етничка граница Арбанаса «не допире
ни до састава Црнога и Белога Дрима. Дукађин задуго није припадао Арбанији».25) Маријан Бици je, видели смо, забележио да
од Дукађина почиње Србија.28) О српскоме карактеру Метохије
и, нарочито, Косова оставили су податке и Бенедикт Курипешић и Маријан Бици. У Опису Скадарскога санџака из 1614. године даје Маријан Болица нешто података и о становништву ових крајева. Док je у градовима био више заступљен страни елеменат, села су била српска и православна.27) За Пећ каже, да je
«sedia patriarcale de calogieri di rito serviano e greco, dove resisiede il
patriarche Gjovani, con gran pompa et custodio da Turchi gjaniceri ottenuti della Porta di Constantinopoli et da lui mantementi a proviggone
in santuosimo pallaggio e rischissima e bellissima chiesa, che tiene con
grande Venerratione diversi corpi de' santi greci, dove si trove un corpo santo del re Milutin de Servia.. .»2e) У једноме «Realzione» Арбабаније из 1570. године вели се, да арбанашка граница допире до
Дукађина.29) што би се могло узети као доказ да у то време није
даље било арбанашкога елемента. Три године после овога «Relazione» забележио je Дифрен Канаја, француски посланик на Порти, да су Арбанаси, као пљачкаши, продрли све до Качаника, где
су убили «петорицу кадија и сву њихову пратњу. Због тога je
посланство морало проћи кроз кланац са оружјем у руци».30)
Према истраживањима Јована Хаџи-Васиљевића није тада
могло бити Арбанаса у овој области. И почетком X X века, после
свих досељавања и мешања становништва, у Кумановској области je било 2/3 Срба према Ј/з Арбанаса, који потичу из племена
Краснићи и Гаши: «Али племенска традиционална организација
и не постоји у ових Арнаута. Стога што су у се претворили знатан проценат српскога елемента, они немају све оне карактерне
облике својих сродника у матици својој. Већина од њих говори
српски језик, а у помешаним селима сви говоре српски. Они се и
у ношњи мало разликују од Срба... Данашњи Арнаути у овој области нису сви Арнаути. Доста су они у се претопили Срба. Помухамедани ли се Србин у селу у коме има Арнаута, он се и поарнаути јер сви Срби у измешаним селима знају арнаутски».31)

99

3

.

Од пада Зете до обнављања Пећке патријаршије (1557) протекло je 67 година. За то време био je положај Срба у турској царевини тежак и у многом неодређен. Турци нису могли превиђати чињеницу, да су се Срби најдуже борили против њих и били
последњи савладани. Има знакова да су Срби, и за то време, успевали да свој простор сачувају од већег прилива странога елемента. Из једнога прегледа становништва неколико санџаката из
прве половине X V I века, који je дао Омер Лифти Баркан, види
се да број поисламљених становника није још тада био велики.
Наводимо, само, неке од њих: санџак Охрид имао je од 33.389 становника само 641 муслимана; санџак Скадар од 24.975 становника само 1.116 муслимана; санџак Дукађин није имао још ниједнога муслимана од 1.829 становника; санџак Призрен од 18.741
становника само 359 муслимана; санџак Вучитрн од 19.614 становника само 700 муслимана.32) Овај попис становништва вршен
je о-ко 1520. до 1530. године, а то je време када je Бенедикт Курипешић пролазио преко Косова. «На територији садашње Косовско-Метохијске области, вели Атанасије Урошевић, не узимајући градове у обзир, муслиманско се становништво, са око 250 кућа једино јавља у Метохији (код Пећи) и у Лабу».33)
И Адем Ханџић истиче претежно српски етнички карактер
Косова и оспорава тезу да je тамо почело досељавање Арбанаса
тек после Велике сеобе у земље северно од Саве и Дунава (1690).
На основу једнога турскога пописа становништва у области Бранковића из 1455. године који je обухватио 600 села види се да je
становништво било претежно српско и православно: «Утицај
православне цркве био je врло јак, што се види по бројноме свећенству, црквама и манастирима. Скоро у сваком селу био je евидентиран поп а у значајним селима по два и три попа. Осим
тога у селима су живјели и бројни испосници (калуђери) . . . Од
неславенскога становништва које je ту било стално насељено
могли су се као мањина утврдити Арбанаси, Грци, Бугари. .. Највећи број тих страних имена je отпало на арбанашко становништво, док су остали представљали гхојединачне и ријетке случајеве. Арбанаси се појављују у цијелој овој области, свакако у знатно ограниченом броју. Налазимо их редовито на трговима по
неколико домаћинстава».34)
Од обнављања Пећке патријаршије (1557) до патријарха Јована (1592. до 1614) српски народ je, унутар граница велике турске царевине, доживљавао своју и духовнорелигиозну и етнич-

100

ку обнову.35) Породица Соколовића налазила се на челу не само
Српске православне цркве, него je из ове породице било и неколико високих турских великодостојника, који нису заборавили
своје српско порекло, ни интересе својих сународника. За време
ових Соколовића десило се наше пуно и црквено и етничко уједињење, које, по опсегу и важности, знатно превазилази оно што
je цар Душан био постигао.
Преокрет, и то врло трагичан, у односима српскога народа и
турске царевине настаје са доласком патријарха Јована Кантула
(1592-1614) на чело Српске православне цркве. Патријарх Јован
je напустио политику сарадње српскога народа са турском државом и ставио се на чело пабуне против ње. Ову линију борбе против турске власти следиће и сви српски патријарси даље, изумајући само патријарха Пајсија, директнога Јованова наследника, који
je морао да исправља оно што још се исправити дало.
У ово време оформио се био покрет за ослобо-ђење од Турака
и веровало се у помоћ и подршку Запада у овој акдији. «У томе
покрету српски народ je узео јачег учешћа него који било други
народ на Балканском Полуострву. Уопште сви што су радили на
покрету хришћана на Балканскоме Полуострву против Турака
нарочито су водили рачуна о учешћу српскога народа. А то није
било без узрока. Српски народ je био најмногобројнији од других народа под турском влашћу, показивао je најмање воље да
сноси турски јарам и највише готовости за покрет».38)
Време патријарха Јована означава и почетак појачаног турског притиска на српски народ, али, истовремено, и време сарад-ње Срба и Арбанаса у борби против Турака. Та сарадња je имала дугу традицију и обнављала се када год се за то указала прилика.37) Као и у XV веку тако су и у X V I и почетком X V II века и
Срби и Арбанаси, желећи да се ослободе од Турака, успостављали
међусобне везе и погледали на Запад тражећи помоћ, која je више обећавана него игго je била стварна. Када je реч о овим додирима и сарадњи онда се, највише, мисли на становнике Северне
Арбаније где je била остварена српско-арбанашка симбиоза што
je омогућивало заједничку акцију српскога и арбанашкога хригићнског живља.38)
Акција за покретање борбе против Турака кретала се, крајем X V I и почетка X V II века, око две истакнуте црквене личности: око пећкога патријарха Јована и око охридскога архиепископа Атанасија, који je био врло покретан а мало реалан. И један
и други су тражили ослонац на Западу, који се у Арбанији ослањао на римокатоличко свештенство, а на српскоме простору на

101

патријарха Јована Кантула. Архивска грађа, која je о томе објављена, даје јасну слику ове активности. Интересантно je напоменути, да су патријарх Јован и архиепископ Атанасије имали у
својој титули додатак «и Арбаније» и Маћедоније. Тако се назива патријарх Јован у пуномоћи, коју je дао Јовану Ренезију.35) Охридски архиепископ Атанасије, једна изразито авантуристичка
природа, китио се титулама веома произвољно и без икаквога историјскога основа. Он je, ваљда да би што више опсенио хришћански Запад, истовремено црквени поглавар и Прве Јустинијане, и Бугарске, и Србије, и Арбаније, и Влашке и Молдавије, и
Литве и Русије.40) Као да je то разметање са титулама била нарочита слабост охридских архиепископа китио се титулама тако
исто и охридски архиепископ Дионисије у молби од 20. децембра
1757. године, којом je тражио књиге из Русије (ово тражење показује да су и његово свештенство и народ били Словени). На овој молби назива се Дионисије старешином земље «Македоније,
Бугарске, Албанске, Далматинске, Српске и уопше целога Илирика».41)
На организовању устанка против Турака радили су и римокатолички бискупи Арбаније, који су се више ослањали на Папу него на Млетке. У то време заједно сарађују на овоме послу и
православни и римокатолички свештеници (Дамјан Љубибратић
и фра Доминик Андријашевић), изасланици крстаре од једне земље до друге, бројни авантуристи вуку из свега тога добре личне користи за себе. У Напуљу, где се стичу поклисари са Балкана, напул>ски вицекраљ окупља око себе и Арбанасе и Србе из
јужних крајева.42) Према једној вести Дукађинци су се спремали 1597. године да устану против Турака и да нападну Улцињ.43)
Химериотима je архиепископ Атанасије стално давао наду да ће
их наоружати и повести у борбу против Турака. Године 1607. избио je један арбанашки устанак у области Кроје. На оружје je
било устало око 3.000 људи. И овом приликом прикључили су им
се Дукађинци. «Цри овоме раду успех арбанашких племена везиван je за акцију војводе Грдана, који je једнако стајао у вези
са главарима суседних племена и радио договорно са патријархом пећким Јованом. Бол>е рећи сматрало се да успеха у Арбанији може бити само ако овај ступи у акцију, јер се рачунало да
ће овај побунити Црну Гору и суседне јој крајеве па тим поделити турску силу и ослабити je према Арбанији, на коју би се упутила шпанска флота и војска. Стога je вице-краљ и слао она
изасланства Грдану».44) У вези са овим преговарало се о заузећу
Љеша, Скадра и Котора о чему je и патријарх Јован био обавеш-

102

тен. . .iS) Када су се, 1609. године, поново побунили Дукађинци
прикључила су им се, поред Климената, Хота и Кастриота, и српска племена Кучи, Пипери, Буатоножићи и Бјелопавлићи.46) И
овај je устанак пропао. Није имао више успеха ни покушај митрополита Висариона и «султана Јахије» («Александар кнез од
Црне Горе»). Митрополит Висарион je имао разгранате везе и са
арбанашким племенима и са хајдучким харамбашом Вергом
(Vergo), који je нападао Турке. Под утицајем ове двојице Клименти су без успеха напали Јањево 1615. године.47)
Доказујући, да није било никаквог састанка и договора српских главара у Кучима 1614. године Јован Н. Томић вели, да je
постојао договор о покрету између српских и арбанашких главара и договор са шпанским краљем који je требао да им укаже
војничку помоћ.. ,4е) Све док je постојала сарадња између Срба и
северних арбанашких племена у борби против Турака не може
се говорити о неком националном антагонизму ни једних ни других. Исламизирање није крајем X V I и почетком X V II века још
било узело толикога маха да би и код једних и код других било
потамнило свет о хришћанској солидарности и о жељи да се ослободе од турскога ропства. Трагични крај живота патријарха
Јована и, нешто пре тога (пре 1612. године) смрт војводе Грдана,
учинили cv да je код Срба, за једно извесно време, било јењало
одушевљење за борбу против Турака. Патријарх Јован je 1614.
године «отишао у Цариград народним послом, он je тамо задржан, и по свој прилици од Турака удављен. О његовој смрти се
зна само по једном запису око слике у Патријаршији у Пећи, где
се вели да се он престави у Цариграду 14. октобра те године и да
му je гроб у Цариграду близу Јени капије.49)
Одлазак или принудно одвођење патријарха Јована у Цариград био je, несумњиво, акт освете од стране Турака. Њему су
следили други као што су, и пре тога, Турци били појачали свој
притисак на Србе: тај притисак je нашао најдрастичнији израз у
спаљивању мошти Св. Саве. Поисламљени Арбанас, велики везир Синан-паша, са својим једноверним саплеменицима, наредио
je да се тело Св. Саве однесе из манастира Милешева у Београд
и спали на Врачару.50) Један запис из 1595. године бележи: «Нека се зна када Турци спалише Светога Саву, архиепископа српске и приморске земље, у Београду. Начелни везир Синан-паша,
који je био пред војском».5') Десет година касније потсећа један
други запис на овај догађај: «И у та времена спали проклети Си-

103

нан-паша Светога Саву у Београду; и беше много невоља калуђерима и запустошење цркава».52)
Није сасвим јасно: који je од двојице Синан-паша дао да се
спали тело Св. Саве. Постојала су двојица Синан-паша и обојиса су били из области Љума и потичу, према Ивану С. Јастребову, из српскога рода. Једноме од њих дао je султан Мурат III
(1574-1595) низ села у крају где се родио. Његови се поданици
називају рајом, која му je обрађивала та села. Назив раја показује да су они још тада били хришћани (у овоме случају Срби).
«Становнике турске царевине друге вере на пример латинске зову управ Латин или католик». Ови Срби су прешли на Ислам и
затим се поарнаутили због услуга које им je чинио овај Синанпаша.53) To je било време робовања која су погоршавала положај
хришћана. Један запис бележи 1571. године, да «у то време беше
велика туга од Турака и велика глад по целој земљи».54)
Док je патријарх Јован био на челу цркве било je, према нашим домаћим вестима, турских насиља. Један, подужи, запис бележи 1598. године недела турске војске која се враћала из Угарске и зимовала јужно од Саве и Дунава. Писац записа вели: «Да,
укратко, кажем: палећи села и градове, опустошише многе цркве и покрадоше свете иконе и света места оскрнавише и раскопаше; и тада, у то љуто, зимско време, свлачили су (људе) до нага и тукли их на земљи, други су наги везивани за репове коња,
који су их вукли; једне посекоше, а друге устрелише. И не беше
места где нису мртви лежали. Други су одвођени у туђу земљу
и растављани (од сродника). И беше тада горко кукање и плач,
пријатељ од пријатеља биваше растављен, брат од брата, син од
оца, мајка од сина. И чујаше се горки плач и ридање. Куку и јао
нама, говораху, било би нам много боље, да нас све један гроб
прими, него што бивамо одвођени у туђу земљу. Горко су ридали
и плакали један другоме. И би коначно запустошење земље».5")
Слично се дешавало и 1609. године. Један запис бележи: «И ради умножавања сваке неправде међу људима одвођена су деца
од родитеља својих и ишчезну свака блага љубав код људи, човек човека дави и коље».58) Један други запис, из исте године, казује, да je било «много страхова од Турака и од софте и од много зла њихова».57) И те, 1615. године, беше велико гоњење хришћана.58) Све je ово морало утицати на народ и појачавати прелажење на Ислам као заштиту од прогона који су се множили. То
je, свакако, морало бити једнако и код Срба и код Арбанаса хришћана.

104

4

.

У времену, које се све више мењало и под околностима које
су бивале све теже, умножаван je и код Арбанаса прелазак на
Ислам. Има нечега психолошки тешко објашњивога у чињеници,
да су ови обраћеници били опијани фанатизмом и неком примитивном глађу за обиљем које им je недостајало док су били раја.
Код њих се искристализавала још већа нетрпељивост према хришћанима у којима су они сада гледали и живо онеспокојавање
своје изневерене савести и угрожавање њиховога новога, повлашћенога, положаја. Бранећи сада турску царевину они су, истовремено, бранили и свој повлашћени положај и пустахилук за
који нису никоме одговарали. А држави, која je била почела да
се љуља, био je баш овакав елеменат потребан. «Све док Турска
јача, све док je она своје изабране трупе састављала одабирајући хришћански подмладак, Арнаути у турској војсци и иначе не
истичу се ничим. Лли кад Турска почиње слабити, и војнички и
финансијски и територјално, и код хришћана под турском влашћу, којима су на челу Срби, почињу дизати главу и покушавати да се ослободе претешкога јарма, Арнаути муслимани јесу ти
којима се турска власт обраћа и њима служи за што јаче угњетавање раје».59)
Вук Винавер истиче, да су Арбанаси, примајући Ислам, постајали нови део «владајуће класе» што им je омогућавало да
према хришћанима, у овоме случају према Србима, врше насиље:
«У ратним годинама, током којих je од краја X V I века Турска увек доживљавала убрзање свога пропадања, Арбанаси су могли
да запоседну широке просторе, продирући као неопходан елеменат турскога поретка ван своје етничке територије. . . Прелаз на
Ислам и играње истакнуте улоге (посебно у доба рат, омогућило je многим Арбанасима да постану јак фактор, који je истовремено и конзервативан (мада сами део општега нереда) они су својом војном конзервативном силом с једне стране спречавали државу да се брже распадне, али су баш својом акцијом доприносили даљем нереду и распадању државе: рушећи безбедност
спречавали су развој нових елемената који су једини могли да
их трајније издвоје из царства и омогуће им стварни успон на
широкој бази, а не само на основи мутнога јатагана изолованих.
често завађених горштака и разбојника који нису желели ништа
друго него ничију власт у близини својих оваца и чифчија и што
слабију власт у даљим крајевима које су похарати мислили».60)

105

Уочено je већ, да су поисламљени Арбанаси успевали да током времена заузму утицајне положаје у Турској царевини. Ами
Буе их je због тога и назвао «Швајцарцима Истока»: «Арбанаси
су Швајцарци Истока, увек су понеки у служби Султана као и у
оној египатских паша, л>уди из државе барбара, чак Миридити.
били су некада у служби Папа, Напоља, Француске под Хенрихом IV и Аустрије».61) И Сами-бег Фрашери вели, да су Арбанаси били Турцима врло одани. «Због тога налазили су Турци у Арнаутима верне и храбре саборце док су Арнаути код Турака налазили владу, која je била потпуно према њиховом укусу. За
време Турака била je Албанија богата и цветајућа земља, јер су
Арнаути, заједно са Турцима, ишли свуда у рат и враћали се натоварени богатим пленом, златом, сребром, скупоценим оружјем
и коњима из Арабије, Курдистана и Маџарске назад у Арбанију»-62)

Сами-бег Фрашери наводи да je у турској царевини било 25
великих везира, који су били Арбанаси и «били управо највеће
и најмоћније личности које су заузимале овај положај».63) К.
Герсин додаје, да су Арбанаси у Старој Србији били носиоци Ислама и да су због тога имали повлашћени положај: бити тамо
Арбанас значило je исто толико као бити муслиман. Због тога су
и они Срби, који су примили Ислам гледали да што пре науче
арбанашки језик иако су у породици говорили српски. . ,64) И много касније указивао je Екрем-бег Влора на велики утицај поисламљених Арбанаса у Турској. У својим «Успоменама» он наводи један разговор са Талат-пашом, који je 1921. године убијен у
Берлину. Паша му je рекао: «Ви сте много више него Турци користили од моћи царства».65)
Овај повлашћени положај омогућио je Арбанасима у Турској да врше своје пљачкашке походе и да се натурају хришћанима који се нису могли бранити. Увек наоружани и орни за пљачку ови су Арбанаси, кроз неколико векова, продирали на разне
стране. То су чинили и сами и онда када су сачињавали део турских трупа. Један запис из 1651. године казује, да су «Арванити
и Климанти» (Клименти) у саставу трупа Али-паше Ченгића
пљачкали цркве и манастире и робили народ.68) Године 1778, 17.
августа, напало je педесет Арбанаса манастир св. Јована Рилскога, недалеко од Софије, «и изгориха до основаниа все здание кромје пирга и цркве».67) Пљачкашки походи нису штедели ни Свету Гору: године 1821., вероватно у вези са грчким устанком, Арбанаси су напали и манастир Хиландар и опљачкали га. Већина
монаха се разбегла, у манастиру je остало само дванаест монаха:

106

«И велико зло претрпесмо од ерсовскије Арнаута, такође и од
Сераскерових људи, који су били у караули».68)
Продирање Арбанаса у српске земље није вршено само мирним путем, него и насилним потискивањем и покоравањем српскога живља, које je било незаштићено и, због учешћа у устанцима против Турака, и политички компромитовано. Све je то олакшавало и гушење српских оаза у ужој Арбанији, које су се
задржале још од средњега века. «Арбанаси и Срби су измешани,
нарочито северно од клисуре Црнога Дрима. Највећа оаза са српским становништвом je Голо Брдо; ово становништво je архаичних особина и делимично исламизирано. Северно од Голог Брда.
у областима Черменика, Булчизи и у долини Маће, наилази се
на арбанашке породице српскога порекла, које су очувале српске и хригићанске обичаје. Многе српске породице на другој обали Дрима у Радики и Малој Реци, пореклом су из ове три, данас арбанашке области. Оне одржавају везе са оним својим исламизираним и поарбанашеним рођацима, посећују их о празницима и до скора су се сматрали обавезним да освете крв».65)
Српски исељеници из Арбаније насељавали су се на разне
стране. «Они од Скадра и Драча расули су се по Македонији, по
Старој Србији (у Средској, па Тетовској, Поречкој и Битољској
Котлини, у горњем току Пчиње. Остали Срби из Арбаније, из
долине Маће и из области Мокре, Черменике, Булчуза итд. поглавито су се насељавали у западној Маћедонији (околина Дебра
и Мијачка област, Маврово, и др.). Има их у Горњој Пчињи, који су пореклом из Елбасана (Басановци). Ова јужна струја je захватила и кренула и велики део старога становништва Јужне
Мораве».70) И у пограничном етничком простору арбанашкога
средњега века насељавало се српско становништво за време дуге српске владавине: «У Задриму и Забојани код Скадра преовлађивало je српско становнииггво: тако je Скадар могао бити
престоница Зете. Али за време Турака Арбанаси су се напрасно
раширили».7’)
Из извештаја Марина Биција може се више дознати о томе
какав je био бројни однос између хришћана и поисламљених Арбанаса, него какав je био тај однос између Срба и Арбанаса у тим
прелазним областима. Не би се могло рећи да су тада, на томе
простору, сви «Латини» били Арбанаси. Поред нешто Дубровчана било je туда и Срба римокатоличке вере.72) За реку Дрим вели
Бици, да она «divide verso la parte settentrionale l'Albania dalla Servia».73) Јован Цвијић je истицао, да je y Љуми, y почетку X V II
века, «живео знатан број српскога становништва, али je морало

107

бити и Арбанаса».74) Иван С. Јастребов je забележио и ово: «Још
1820. године у ЈБуми су се многи служили српским језиком. Ми
знамо и сада неке Љумљане, који су нам причали да су њихови
очеви пре педесет година, још зборили српским језиком. Сада у
ЈБуми и у Опољу зборе арнаутски, јер српскога језика нико не
зна од становника. Само у Гори сачуван je српски језик».75) За
Подрим je утврдио Миленко С. Филиповић, да je арбанашка колонизација тамо доста свежа: «Међу Арбанасима и Подриму има их који су по-реклом из Малесије, а више их je из Миридитске
области и Дукађина. У Цапарцима су ми Миридити казивали та
се они нису женили од Малисора, јер су се Малисори много ,турчили’, прелазили на Ислам. Међутим, прелазили су на Ислам
много и Миридити (,Фанде’)».78) Овде, према Филиповићевим испитивањима, «Срби представљају најстарију групу становништва. Некада су они били једино становништво. Спуиггање Арбанаса у Подриму отпочело je за турскога времена. Међутим, од тих
старијих досељеника нема ни трага нити се зна да ли се посрбили (што није невероватно) или су изумрли или се даље преместили. Нарочито велики прилив католичких Миридита настао je око 1880. године. У то исто време долазе и арбанашке избеглице
из Србије (1878). Тада су Срби морали да напусте Вележу и Шпинадију. Арбанаси су истискивали Србе и на тај начин што би поједини Арбанаси чифчије наговарали агу да уклони његовог суседа Србина чифчију и да доведе неког његовог рођака или кума Арбанаса. Многи Срби су се иселили сасвим, а многи су, пошто су почифличени, постали врло покретљиви и селили се из
села у село. У Шпинадији, Вележу и другде су још веома свеже
успомене и многобројни трагови од некадашњега српскога становништва. Многи од Срба су прелазили на Ислам и данас су већ
сасвим или готово сасвим поарбанашени. Сада арбанашки родови
у селу Свркама зову се Поповићи, Томашевићи и Цветковићи.
Цветковићи набрајају ове родове: Сали-Лимон-Исак-Цветко. Према томе они су прешли на Ислам тек почетком X IX века».77) Исламизирања je било у X V II веку и на простору који нас овде интересује и у Епиру. Григорије Љвов Арш истиче, да je почетком
X V II века било само 3% поисламл>ених Арбанаса, а у почетку
X IX века било их je не мање од половине.78)
У X V II веку се погоршао и однос српскога народа према турској власти. Још крајем X V I века почели су српски устанци против Турака. Око 1594. године побунили су се Срби у Банату под
вођством владике Тодора; исте године je био избио и један устанак око Пећи; године 1597. побунила су се херцеговачка и црно-

108

горска племена на челу са војводом Грданом. «Око 1608. године
пећки патријарх Јован организовао je заверу широких размера,
која обухвата Србе из Херцеговине и Црне Горе, из околине Скадра, и неколико племена из Северне Арбаније».79) Даље се, зна
се, иижу српски устанци иза којих долазе погроми над народом.
Поисламљени Арбанаси добили су били одрешене руке и
могли су. као верни турски савезници, да се шире како су хтели.
«Начин je овај. Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу
и људе и уцењују их, становништво се престане бавити сточарством, престане обрађивати и њиве, које су удаљене од села, јер
не сме. Печалба му постане главна зарада. У овако ослабљеним
и застрашеним селима населе се најпре две-три арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са целим фисом, који их, ако треба, помажу; тако
Арбанаси постепено растерају словенске сељаке из села».80 Арбанаси су отимали стоку и нападали пастирска насеља. «Потом
су се постепено спуштали у долине и ту потискивајући пред собом и земљорадничко становништво, које je напуштало огњишта и селило се некамо или je, да би сачувало свој посед и стекло
заштиту коју имају Арнаути мухамеданци, морало примати њихову веру, с временом навикавало се на њихов начин живота и
рада. удруживало се са њима у походима против трећега, нашавши да je пљачкашки рад лакши од тешкога земљорадничкога живота».8')
За време ратних похода или устанака, који су изазивали одмазде, највише je страдало хришћанско становништво. «Хришћанско становништво или се повлачило отуда са хришћанском
војском на територију њена господара или je, оставши на своме
огњишту, било излагано свакојаком насиљу, од којега су се хришћани спасавали једино примајући муслиманство. У првоме случају, ако су крајеви блиски арнаутским, Арнаути мухамеданци
заузимају напуштене земље, плодније од својих; а за оба случаја мухамедизирање хришћанскога становништва у српској земљи, турске власти користиле су се Арнаутима мухамеданцима,
који нису били само ревносни извршиоци наређења и жеља представника турске власти и пљачкаши за свој рачун не само према
Србима него и према својим саплеменицима католичке вере».82)
Покрећући се из својих старих седишта Арбанаси су, сасвим разумљиво, запоседали најпре оне области са којима су се
граничили. У Метохију су се, на пример, почели насељавати у
XVII веку иако je тамо, нарочито у брдовитим пределима, било
арбанашких пастира и за време средњевековне српске државе.

109

Као резултат својих испитивања Метохије утврдио je Милисав
Лутовац, да je ова област у XIV, XV и XVI веку била « au point
de \u e ethnique, une des provinces serbes les plus hom ogenes».83) O bo

стање ce већ y XVII веку променило због доласка Арбанаса и поарбанашених Срба. Турци су у ово време држали Метохију и,
разуме се, повлађивали поисламљени елементи,84) али je она, и
поред тога, остала религиозни центар Срба и седиште Патријаршије.
Критикујући ове тезе Лутовца тврдио je Георг Штадтмилер,
да je тамо и тада било арбанашких пастира, који нису били србизирани. Теза Штадтмилерова je ово: док je функционисала
турска административна управа у провинцијама мировали су и
ти Арбанаси, а то je било у XV и XVI веку. Када je у XVII веку
турска централна власт у провинцијама почела слабити настао
je, у склопу опште анархије, погодан час за арбанашке пастирске ратнике да загосподаре земљом. Појачани приливом из Северне Арбаније од XVII до XIX века претворили су старосрпску
област у арбанашко национално тло.85)
Ако би било тачно, као што то мисли Штадтмилер, да није
било у интересу турске власти да подстиче исламизирање, наводно због смањивања броја пореских обвезника,88) онда се тешко може објаснити савлађивање српске православне већине од
стране арбанашких досељеника. Неки снажнији фактор, него
што су били они сами, морао je стајати иза њих и давати им замаха за натурање своје власти. Иако се не може рећи, да je у
свим крајевима било исто, може се рећи да je било крајева где су
се и исламизирање и поарнаућавање натурали силом. Тако се
зна за Опоље, да je примило Ислам под притиском Кукли-бега
(умро 1537. године); за њега се зна да je био велики насилник и
да je присиљавао Србе да примају Ислам.87) Лутовац вели: «Старо српско становништво под притиском Кукли-бега делом je примило Ислам, а делом се иселило још у XVI веку».88)
Истраживачи су покушавали да за поједине области одреде
и време када су тамо дошли Арбанаси. За Ругову je Мирко Р. Барјактаровић утврдио да je, пре досељавања Арбанаса, имала српски карактер. О томе, поред осталога, сведоче и бројни географски називи. У Ругову су се Арбанаси почели досељавати почетком XVIII века. Досељиници су били Клименти и били су, када
су тамо дошли, римокатолици. Затечено српско становништво се
временом поарбанашило, али je остало везано за српску традицију. Током времена било je исељавања и из Ругове и то највише у Метохији. Било je исељавања и у Турску.89) Становници

110

Ругове, и православни и католици, насилно су преведени на Ислам: «У Кућиштима се отворено прича како се један њихов предак одупирао насилном исламизирању».90) Јован Н. Томић je, међутим, тврдио да су Арбанаси, који су дошли у Ругову, били већ
исламизирани.91) Барјактаровић допушта и могућност, да су се
неки Руговци турчили «можда и без икаквога притиска. Да je
тако било говори нам и тврдња која се често чује као одговор на
питање зашто су њихови стари промијенили вјеру: да су, наиме,
они то урадили зато што je Ислам ,најбоља вјера’ и што им се
веома свидио».'2)
Хас под Паштриком, у средњем веку чисто српска област, испитивао je Миленко С. Филиповић. И ова област je поарбанашена. Године 1771. било je у њој још 3.000 српских домова, који су
иза себе оставили бројне трагове: имена, која се помињу у средњем веку, географске објекте, велики број српских топонима за
мање објекте «што значи да није било нагле смене становништва,
него да je ново арбанашко становништво затицало Србе и од њих
учило називе неких мањих објеката, и задржало их неизмењене
или изменивши их делимично у духу свога језика».93) Филиповић наводи цео низ доказа о очуваном српскоме утицају код данашњега арбанашкога живља у Хасу: остатак црквишта, слављење православних хришћанских празника, прослављање св.
Цантелејмона, који je у «поштовању само код православних хришћана», држање крсне славе (Арбанаси католици), славл>ење
бадњега дана и Божића на православни начин. Муслимани Арбанаси а и католици држе се старога или Јулијанскога календара,
«У занимљиве последице некадашње српско-арбанашке симбионаси а и католици држе се старога или Јулијанскога календара.
зе спада и преузимање српске традиције».94) Очувано je предање
«о генеолошком сродству појединих арбанашких и црногорских
племена».95) За неке од родова арбанашких у Хасу нашао je Филиповић да се «може узети као посигурно или претпоставити да
су српскога порекла. Пада у очи да су такви родови груписани у
неким селима».95а)
Покушај, учињен после Првога светскога рата, да се изврши
колонизација српскога елемента у Хасу, извођен између 1929. и
1934. године само je делимично успео. Године 1940. било je у Хасу 1.195 арбанашких кућа, од тога муслимана 879, католика 316,
цигана 43, Срба 390 кућа. Године 1941. протерани су Срби од италијанских и арбанашких власти, али су се некк од њих, после
Другога светскога рата, вратили и обновили своје куће96) Године
1941, одмах после слома Југославије, почео je у овоме крају по-

111

ново да бесни арбанашки терор: у Ђаковици je убијен српски
православни свештеник Слободан Поповић, а свештениди Урош
Поповић и Лука Поповић убијени су 21. фебруара 1943. године
за време вршења Св. Литургије.57) Геноцид и у овим српским
крајевима био je за време Другог светског рата врло безобзиран.
Опоље, планинска жупа од око 108 кв. км., исламизирана је и
поарбанашена врло рано. «Стари Опољци су били Срби који су
се још за време Кукли-бега морали делом иселити а делом примити Ислам. Међу ове остатке су се нагло утиснули нови досељеници Арбанаси и поарбанашени Срби, који су били динамичнији од староседелаца, јер су се ослањали на јако залеђе оних области из којих су долазили. Тај процес стапања развијао се брзо, јер није било верске разлике између досељеника и староседелаца. Најзад, и повлашћени положај Арбанаса муслимана допринео je томе изједначењу и стапашу у једну етничку групу».90) Ово досељавање, «углавном почело средином XVIII века и завршило се у току педесет година»,99) долазило je из Арбаније, Подримља и Хаса.
У време када je Иван С. Јастребов пролазио овим крајевима
налазиле су се «готово по свим селима црквине од цркава. Опољци, када их ко пита, за зидине, на којима се једва виде фундаменти, одговарају да су то урвине од цркава».100) Јастребов je, вели, очекивао да ће овде наћи више српских старина него што je
нашао: «...Све што je било за свагда je пропало, јер je све упропастио Кукли-бег и његови потомци. Да се ту српско православље
находило не може у то нико посумњати, судећи по неким црквеним урвинама и темељима, готово по свим селима». . .10’) И Опол>ци, иако Арбанаси муслимани, славе православне празнике и одржавају српске православне обичаје: о венчању, воде српско
коло о празницима, дуго су одржавали и божићне обичаје.102) Милисав Лутовац je свега овога нашао много мање: хришћански споменици, чије je трагове видео Јастребов, скоро су данас сви уништени.103)
Призренска Гора, планинска жупа која захвата површину
од око 400 кв. км., најдуже се опирала исламизирању и продирању арбанашкога елемента. Ислам су Горани почели да примају
после 1690. године. «Склоњено у планинском масиву, њено становништво није било изложено притиску и непосредним покретима који су прво захватали плодне долине поред путева. Сем
тога и као сточари везани за царске пашњаке, Горани су у првим
вековима турске владавине могли имати заштите и због великих
прихода».104) Примање Ислама je појачано после укидања Пећке

112

патријаршије (1766. године). Виша грчка јерархија, која je почела долазити на српске епархије, национално туђа и лакома на новац, није водила рачуна о подизању свештеничкога подмлатка,
кога je бивало све мање. Немање свештеника и све јачи притисак
турских власти, убрзавали су масовно прелажење на Ислам. «Управо од овога времена (од укидања Пећке патријаршије) Горани су се почели турчити готово читавим селима. До тога времена они су још живели у нади на бољу судбину када je још њихова народна патријаршија била у Пећи, не гледајући на то, што
су се многе њихове цркве сурвале и нису се више могле поправити».105)
Становници Брода су најдуже пружали отпор исламизирању, али су и они, на крају, морали попустити. «Брођани казују,
да су деца њихова многе године остајала некрштена; сами они
нису слушали службу Божију у селу, јер ни један поп није хтео
к њима долазити. Али славу су држали, ломили колач, и при црквинама цркве причеш ћивали се овим колачем, заливајући га
вином . . . Митрополит Јањићије молио je једнога попа, из села
Бјело Поље, да се пресели, по молби Брођана, у њихово село, али узалуд. Док je Јањићије био жив, није се могло казати да се
хришћанство угасило у Броду, а са смрћу Јањићијевом нестаде
и међу Брођанима хришћанства; они се истурче, а неки преселе
у Призрен, где и сада, (за време Јастребова) живе».108)
Становници Призренске Горе иако су примили Ислам, нису се
дали поарбанашити. «Не гледајући на то, што су Горани постали
мухамеданци, држе се многих српских обичаја. Осим тога што
им з/сене певају песму уочи Божића, забележену у књизи г. Срећковића, имају обичај стављати бадњак уочи истог празника по
неким кућама, на пример у Б роду.. . не гледајући на то што турска вера забрањује сваке врсте играње, кад чине свадбе, са великим задовол>ством играју коло чисто српски, које се може видети по селима Србије, или као што играју Срби Средске и Сиринићке жупе».107)
Они су чували старе српске обичаје нарочито о великим хришћанским празницима. «Горани су сачували и старе посмртне обичаје — задушнице, које се дају четири пута годишње: после
седам и четрдесет дана, затим на пола и на крају године.108) «Го~
рани не воле да говоре арбанашки и пре ће сва Гора говорити
турски него арбанашки. Власти се старају да Гору сасвим потурче натурајући женама турски језик; због тога су у Гори отворили школу за турски језик за дечаке и девојчице. Узалудан посао.

113

Док орани не почну ступати у родбинске везе са Арнаутима дотле ће знати само свој језик».'09)
Горани су сачували своју српску националну свест и српски
језик. Сви «говоре чисто српским језиком; особито су жене њихове сачувале тај језик у његовој првобитној чистоћи.. . Од скора су почели више се привикавати и турском језику, јер им je
потребан у војсци. Али ипак они не могу оставити свој језик, јер
жене им другога језика не знају. Због тога турска влада настојава, да они своје девојке дају у Призренску женску школу или
у турске фамилије, да би научиле турски говорити».'10)
У област Призренске Горе насељавали су се Арбанаси из Елбасана као пушкари, јер je овај занат био развијен у селима Горе. Досељеници из суседне Љуме долазили су као «сејмени», чувари стоке и воденица. Највећи број досељеника био je из Подрима и Хаса, који су бежали због крвне освете.111) Сва ова досељавања нису могла изменити етнички састав Призренске Горе иако се на томе настојавало. а, изгледа, и још увек настојава. Испитујући недавно Призренску Гору могао je Милисав Лутовац установити, да je и данас код Горана жива српска национална
свест. «Сем по којег фанатичног хоџе који je бар пред страним
светом хтео да буде ,прави Турчин’ из Анатолије, код свих je постојала скривена свест о српскоме пореклу и прошлости, те су
признавали да je њиховог рода цар у Призрену и Милош Обилић
на Косову. Међутим, млађи и напреднији нараштаји, ослобођени
верских предрасуда, тумачи су интимних осећаја својих очева и
дедова. Они сада са више поноса истичу своју српску прошлост,
а стара гробишта и црквине сматрају као њене остатке. То избија у изузетним тренуцима и код старе генерације. Такав се случај догодио и у новије време када je један Брођанин (Зећирија Емин Штичар, сада студент медицине), који се школовао у АлбаШ1ји, отворио после ослобођења шиптарску ш колу у Броду. Устали су против тога баш стари људи, говорећи да су они чували
свој јези к онда када je то било тешко чинити акамоли сада у слободи. Разуме се, народне власти су схватиле ово народно осећање»."2)
У сам Призрен и у ближу околину продирали су Арбанаси и
из Метохије, и из Горе и из Опоља. Притисак на православне Србе, нарочито у новије време, бивао je све јачи. Петронију, игуману манастира св. Марка код Призрена (до 1. јуна 1876) нудили су
Арбанаси «најлепшу девојку под погодбом, да ступи у мухамеданску веру, манастир св. Марка обрати у текију, и он да буде
старешина, шеик."3) Поседе манастира св. Марка и св. Петра Ко-

114

ришкога населиле су Фанде, из племена Миридита, који су примили Ислам тек после насељавања у Метохију. Они су, временом, протеривали Србе и са села.114) Интересантно je да су ови
Арбанаси, и поред оваквих насилничких мера, показивали известан респект према православној вери. Петар Костић наводи интересантан пример монаха Вићентија из манастира св. Тројице
код Призрена. Вићентије je био родом из Призрена и умно ограничен. У околини, код простога света, бејаше оглашен као «Божји човек». Зато су много оболели, а нарочито Арбанаси, тражили
да им баш он чита посебне молитве. Будући да je био сасвим неписмен он би више пута отворио ма какву црквену књигу и наопако je држао, да би тобоже читао разне молитве.115) У Поменику
манастира св. Тројице код Дризрена има сачуваних трагова да
су «потурчењаци уписивали своје родитеље у Поменик, што доказује по моме мишљењу, да су се морали турчити. Јер они, који су се у другом пасу као мухамеданци рађали, били су већ фанатизовани».118)
Географско и историјско Косово насељавали су Арбанаси
постепено. Географски назив «Косово» јавља се тек после битке
између српске и турске војске 1389. године. За средњевековне
Србије све до поменуте битке ова област, са једним сумњивим
изузетком, није ниједном поменута под именом Косово».117) После Косовске битке садашња Косовска котлина се стално назива
Косовом."8) Област Косова и дошла je под турску власт са падом
Новог Брда 1456. године и «остаје под њом пуна четири и по века, све до Балканскога рата 1912. године».119) Константин Михаиловић помиње Косово Доље као јасно одређени географски појам.'20) Атанасије Урошевић мисли, да етничке промене на Косову 1» 1су последица неких турских досел>авања, него да потичу с
краја XVII и у почетку XVIII века и да су последица две велике
сеобе Срба из ових области у земље северно од Саве и Дунава:
«То исељавање знатнога броја Срба са Косова изазвало je досељавање Арбанаса, чиме je дотадашња етничка слика Косова доста измењена. Чувши за напуштена имања, па и читава села, а
притешњени у својој планинској матици, Арбанаси су се почели
упућивати у Метохију и на Косово и насељавати се по њима. Та
je њихова аутоколонизација трајала доста дуго, јер су они после
једни за другима долазили скоро се до средине прошлога века и
тиме извршили јак поремећај етничкога стања из доба XVII и
ранијих векова».121)
Нема никакве сумње у то да je средњевековно становништво Косова било српско. И Марин Бици, када говори о като-ли-

115

цима на Косову. мисли на католике српскога језика, односно народности «док о католичким или поисламљеним Арбанасима на
Косову нема ни речи. Штавише, говорећи о Косову, како je то
лепо поље и добро обрађено, он још каже, да je оно пуно православних («шизматичких») села, тј. села са православним становништвом».122) Утврђено je да су Арбанаси, долазећи у ову област,
радије насељавали брдовите крајеве него равнице: равнице су држали турски велепоседници, који су за чуфчије радо држали
Србе, радије нето Арбанасе: «Тако су чифлици сачували српство
у Косовској равници. И све до насељавања арбанашких мухаџира из ослобођених крајева Србије 1878. Косовска равница je била српска».123)
Не постоји сагласност у томе колики je могао бити број српскога становништва које се отселило са овога подручја. У сваком
случају број je морао бити знатан, јер се бежало испред турске
освете за коју се знало да je немилосрдна. Јован Н. Томић je тврдио да je масовнога исељавања могло бити из крајева у које «Турци нису одмах упали и из којих се народ имао када повлачити
испред Турака. То су: Санџак, Косово са Горњим Поморављем и
цела Србија у границама до овог Балканског рата, где су се ћесаровци задржали дуже. .. Са терена пак граничнога са Арбанасима том приликом измакнули су само појединци и то одмах са
ћесарском војском која je узмицала, и они што су, као добровољци, остали у ћесарској војсци, кад су je други напустили и повратили се Турцима».124)
Ова исељавања омогућила су масовни покрет Арбанаса, «тако да већ у првој половини XVIII века, пре него ће наступити
други догађај (друга сеоба) истога карактера као и овај из 1690.
године, Арнаути муслимани прелазе преко првога терена граничнога са правом Арбанијом, учвршћују се у Ругову, продиру у
Косово преко Качаника, и силазе у Стару Србију и у Санџак».125)
За Арбанасе у Прешевској области казивали су Срби да су се они тамо населили после Косовске битке: «. . .Они знају за Косово
и за њих све почиње и све се свршава са Косовом. Али ово српско предање није ни са тога тачно што су и сами Срби у овим селима и областима нови досељеници из западпих крајева. То што
они знају о Арнаутима још у време Косовске битке, што своје
сазнање доводе у везу са Косовом и Косовском битком, то може
значити да су они још у старим својим постојбинама били суседи, па негде, ваљда, и помешано лсивели са Арнаутима. А интересантна су српска предања како су се Арнаути овуда населили
продирањем, и она су сасвим тачна, јер се Арнаути и данашњи

116

дан у другим областима највише на тај начин насел>авају у сргхским и хришћанским селима».12Е)
Друга сеоба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем-Шакабентом отворила je још веће могућности досел>авања Арбанаса. Клименти, Хоти и Груде били су и сами на страни Аустро-Угарске па су се и они, делимично, морали повући са ћесарском
војском. На напуштене и на отете земље досељавали су се Арбанаси муслимани «као освајачи и султанови заточници против
бунтовне раје».127)
У Санџак почињу Арбанаси продирати од почетка XVIII века. Први досељеници тамо нису били прави Арбанаси него поарбанашени Срби, «који су, нашавши се међу Арбанасима, примили њихове обичаје и усвојили арбанашки језик, али нису заборавили ни своје порекло ни своју традицију нити свој некадашњи
језик».’28) To je насељавање извршено на Пештеру. Ради се, овде, о Климентима, који су примили Ислам, али нису сви остали
где су насељени. Један део Климената, заједно са Србима, преселио се у Србију испод планине Рудника и Авале, «а други су прешли чак у Срем и населили се у селима Ртковцима и Никинцима
код Митровице».129)
Српско становништво Рожаја и Штавице учествовало je активно у покрету против Турака и крајем XVII и почетком XVIII
века. Освете нису гхрестале ни за дуго после тога. Један запис из
1764. године бележи: «Нека се зна када изађе Осман-паша на Рожаје и поара и попали и не оста ништа живо».130) Ово je било 18. октобра 1764. године, а шест година касније сведочи један други
запис, да су Турци чинили зулум на Рожају и да су се Рожајци
покушали бранити, али без успеха: «Војска поједе жито и сир и
масло и поклаше волове, и краве, и овце, овнове, и хришћански
домови опустоше од зулума. Сиротиња je била на леду и снегу и
плакаше љуто и веома горко. И тада опустоши Трговиште од зулума. Људи говораху да je било војске 7.000, а војска лежаше четири недеље. Војска дође 3. децембра 1770, а диже се 2. јануара
(1771 ).131)
И ово je имало за последицу исељавање Срба и досељавање
Арбанаса што je слабило српски живаљ и имало за последице
рушење српских православних цркава и манастира, којих je у
овоме крају било доста. Испитивања су утврдила да je ова област била «богата српским остацима из средњега века. То није
чудно ако се узме у обзир да je она тада била једна од централних области Старе Рашке. Мноштво црквица и калуђерских насеобина сведоче о томе да je земља углавном припадала цркви,

117

над њом су калуђери вршили надзор и бавили се економијом».'32)
И у овоме крају било je арбанашких насеља. Досељавали су се
из планина Куча, Климента, Хота и Шаља: «Насељавања су вршена на два начина — у прво време потискивањем старога становништва, а нешто касније мирним поседовањем агаларскога
земљишта. Дрвоме начину насељавања претходиле су швачкашке чете поменутих племена, а затим поседовање опустеле земље».133)
Јака српска традиција и остатак српскога, иако поисламљенога, становништва утицали су на Клименте да једним делом
приме српски језик. «Само се тамо где су у тешњим везама са
Метохијом и Руговом, одржао арбанашки говор, као у Јабланици, Баћу, Доцићу, Букељу, Плунцу и Банџову. Друга Климентска насеља која су у почетку била двојезична у додиру са
,Бошњацима’, дефинитивно су примила српски језик. У томе je
пресудну улогу имала женидба са девојкама из суседнога Бихора. Сем тога, планинци из поменутих села, силазећи око града
Рожаја где се говори српски, брзо прелазе са арбанашкога на српски говор као у Ибровцу. Као последицу ових утицаја треба узети и то што насеља где се још говори у кући арбанашки нису
хтела оснивати шиптарске школе, иако су им народне власти у
овоме погледу ишле на руку».134) Млађе генерације су се, у националном погледу, сасвим еманциповале: «Њих сада не можеш распознати од њихових суседа Срба православне вере. Скидање зара и губљење предрасуда ослободили су их назадних окова који
су их спутавали економски и духовно. Језик je чисто српски са
основним особинама зетске говорне групе».135) И у оним селима,
где има Арбанаса, и где се у кући говори арбанашки, знају и српски језик.136)
И Бихор и Корита били су до краја XVII века етнички чисто српске области. -<Тек после 1690. године почиње се мењати етнички састав становништва, јер je Бихор учествовао у устанку
1687-1690. године.137) После устанка 1737-1739. године почиње масовно прелажење на Ислам, али je остало и даље православнога
живља. Долазили су Срби као чифчије на турске поседе. На Ислам су прелазили богати староседеоци на које су се, опет, наслањали њихови православни сродници: «У XVIII веку, а особито
после ослобођења Србије, исељавања и усељавања су бивала све
интензивнија и мешања све изразитија. Бихор и Корита су постали сталне станице на миграционом путу Брда-Шумадија».138)
Етнички су Бихор и Корита, и поред прелажења на Ислам,
остали српска област: «То не значи да сем православних Срба

118

није било овде-онде по који представник турске власти. Али се
углавном етничка слика није мењала до краја XVIII века, када
настају већи поремећаји у саставу становништва ове области,
који неће престати све до новијих времена».139) Исламизирање
православних Срба на Бихору почело je крајем XVII века: «Масовније прелажење на Ислам настаје тек почетком XVIII века.
Али још тада су православни Срби живели у појединим селима
где их сада нема, што се види из Шудиковског поменика, који je
писан пре 1738. године».140)
Етничким односима на Косову и у Новопазарскоме Санџаку
бавио се и Теодор Ипен.141) Дуго времена аустријски конзул у
Скадру Теодор Ипен je важио као признати аустроугарски стручњак за етничке односе на српско-арбанашкоме простору. Код,
тада, нејаснога бројнога односа становништва на овоме простору
Ипен je узео да je, у време када je он обилазио ове крајеве, било
тамо око 300.000 становника, «од тога су 177.000 мухамеданци,
123.000 немухамеданци што одговара односу 59°/о : 41%».142) Број
Арбанаса означио je Ипен са око 90.000, са напоменом, да су они
тамо продирали под заштитом Турака и да су, затим, са тога подручја продирали према Нишу, Лесковцу, Врању, Прокупљу и
Куршумлији.143) Од 1878. године, када je створен вилајет Косово,
припадао му je и санџак Нови Параз.'44)
Теодор Ипен сматра да су Пештер и Рожај «највећим делом
насељени Арбанасима», који су се тамо населили после 1690. и
1737. године. Ипен даје приказ ових померања Арбанаса и вели
да су се као клин зарили у словенску, односно српску, област.'45)
За Рожај каже Ипен да има још бројније арбанашко становништво него Пештер.148) Ови су Арбанаси мухамеданци из племена
Климената, Хота, Шаља, Гаша и Краснића.’47) И Јован Н. Томић
узима да су Арбанаси на Пештеру «прво и најстарије арбанашко
насеље у Санџаку, које су Турци довукли ту а потиче од католичкога племена Климента у Брдима, које je старином српско и
доцније поарнаућено».’48)
Новија испитивања Милисава В. Лутовца о етничким односима на овоме простору дају сасвим друкчију слику. Лутовац je
нашао у Рожају и у Штавици 77 родова Срба-муслимана са 158
домова и 33 рода православних Срба са 485 домова.149) И у селима, која више нису православна, Лутовац je нашао јаку српскоправославну традицију: «Црквина и гробља има готово у свакоме селу, а у неким већим насељима и по два-три, по једно у сваком удаљеном сеоском крају... Сем црквица и капела у гробљима, постојале су и цркве већег значаја за неколико околних се-

119

л а ... Неке су цркве биле мали манастири или поседи — прњавори каквог већега манастира где су живели калуђери».150) Ова јака традиција чинила je да су поарбанашени Срби из Баћа, који
су били мухамеданци, «носили поклон манастиру Црној Реци. Ова традиција упућује на то да je Баћ био метох Студенице и да
су овде у пећини живели калуђери тога манастира».15') За Рожај
смо видели да je године 1764. страдао од Турака и да je то страдање било још јаче 1770. године.
За Нови Пазар, свакако град и уж у околину, навео je Ипен,
да je имао око 12.000 становника и да су они «босанскога племена» са примесом арбанашкога елемента и да ту има породица из
Пештера и Рожаја као и из Пећи, Ђако-вице и Скадра.152) За становништво Колашина (не црногорскога) вели, да je чисто словенско и да нема ништа арбанашкога. Погрешно je, вели, раширено
мишљење да je Колашин насељ ен Арбанасима и објашњава то
доста неспретно: да се цео тај крај назива арнаутлуком: «Стварно су Колашинци етнографски чисти Словени и показују у својим обичајима и навикама делимично арбанашке утицаје. За свакога познаваоца њихово замењивање са Арбанасима чини сама
околност немогућим, јер код Колашинаца нема родовске организације, него као код Црногораца служи племе као основа социјалне организације».153)
Са ових подручја продирали су Арбанаси даље у Моравску
долину, Топлицу и у области Јужне Србије. Овамо су се досељавали Арбанаси из области Призрена, Пећи, Приштине и Скадра.
Утврђено je да «исел>авање није престало од сеобе под Чарнојевићем 1690».154) Арбанашка насеља била су продрла и до Лесковца и Ниша. Било je арбанашких насеља и на ужем подручју на
коме се развијала нова српска држава од почетка XIX века. Било их je у Ћуприји, Алексинцу и Свилајнцу. Свагде, где их je било, вршили су велика насиља. По Хати-шерифу од 1833. године
Арнаути из Ћуприје, где их je 1826. године нашао и Јоаким Вујић, требали су да се иселе из Србије, али су се исељавали споро.
Куће свих Арбанаса, који су се исељавали, откупљиване су.
Кнез Милош je дозвољавао, да се њихове куће плаћају и скупл>е само да што пре одлазе: «Ко год je имао тапију на имање исплаћено му je».'55)
Арбанашко насеље било je нарочито јако у Алексинцу. «Стари људи су ми причали, вели Тихомир Р. Ђорђевић, да су Арнаути имали засебну малу, која се звала Арнаутска мала, кроз коју хришћанска душа није смела проћи. У фебруару 1824. године
они убију свога ајана и Шишман-паша пошаље своје сердаре са

120

500 момака, опколе Алексинац и позову их на предају. Видећи
да се не могу одупрети, они се предаду, уђу, па све их натоваре
и истерају оданде, куд ко зна да иде, а ономе што je убио ајана,
његову кућу и фиса његова све попале и сав мал и беглук одузму, а жене и децу у Лесковац отерају, а убица побегне. Изгледа
пак да сви Арнаути иису тада отишли из Алексинца, већ су остали до ослобођења тих крајева».153) Арбанаса je било тада и по
другим крајевима Милошеве Србије, али «колико je свега Арнаута било у Србији не да се одредити.157)
У називима поједдних локалитета у ужој Србији остали су
трагови о некадашњем арбанашкоме притиску тамо. За област
Лепенице забележени су називи ових локалитета. Т. Радивојевић наводи изразе «арнаутска колиба». «арнаутско брдо», «Арнаутовац», презиме Арнаутовићи и слично.’58) За област Такова
вршио je испитивања Милеико С. Филиповић.159) Он истиче да су
Арбанаси долазили у област Рудника за време аустријске окупације 1718-1739. године. Пошто су они долазили као сточари Филиповић претпоставља да je међу њима могло бити и Срба из
краја око Сјенице. У аустријској војној служби у овоме крају
било je и Климената160)
Филиповић je скренуо пажњу на то, да су у овоме крају «Арнаутима називани и Срби-сточари из Новопазарскога Санџака,
који су у ове крајеве долазили са стоком. «Арнаутима» се зову
сви становници тога краја, али се у ужем смислу сматрају «Арнаутима» само они чији преци су дошли овамо из Новога Пазара
и уопште из бившега Новопазарскога Санџака.161) И из Извештаја који су слали из тадашње нахије Пожешке кнезу Милошу види се, да je та област називана ариаутлуком. Вал>да и због сталнога досељавања Арбанаса у тај крај. Васа Поповић јавља кнезу
Милошу, 10. априла 1829. године, да се из Гусиња, Бихора и Пештера доселило у Сјеничко Поље «преко 100 кућа и више».162)
Владимир Ћоровић наводи, да су, још у средњем веку, на подручју Херцеговине «пастирске општине» звали «Арнаутима», па
и кад су српскога порекла».163) Ћоровић каже даље: «Да су Арнаути и околине Плава и Гусира и северније одатле ишли на својим катунима у Босну на зимовник све до недавно, знамо из занимљивих бележака о њиховом сточарству од Милоша Велимировића (Годишњица Н. Чупића, XVIII, стр. 166/180) и иначе; и по
томе, као и по старијим везама, овај утицај који налазимо у нањим називима бива лако разумљив».164)
Ради се, овде, о називика пољопривредних алата и појмова
везаних за сточарство.165) У Горњој Херцеговини одржали су се

121

све до данас ови заједнички називи. Миленко С. Филиповић истиче, да je и у средшем веку било веза између Арбанаса и Босне.
«Било je Арбанаса као ратних најамника у Херцеговини у средњем веку. По Босни и Херцеговини констатовани су на више места арбанашки елементи у именима места и родова».166) Владислав Скарић зна о досељавању Арбанаса у долину Лима и у Херцеговачку Шуму. Код Сиша у Северној Далмацији, има село Арбанаси: «Име Арбанаси даје нам могућност приближно одредити вријеме њиховог доласка, јер je име Арбанас старије од имена Арнау т . . . ријеч Арнаут су у наше крајеве донијели Турци».'67)
И у XIX веку било je досељавања Арбанаса у Босну и Херцеговину, али су се тада досељавали мирним путем као салепџије, бозаџије и терзије. «На гласу су кроз сву Херцеговину ,Скадарски ферани’ и њихов вез. Многи од њих који су долазили као
појединци или као мање породичне скупине, остајаху понекад
стално на месту, у које су дошли, појачавајући нарочито муслимански елеменат. Њихова путовања те врсте допирала су врло
далеко. Од таквих Арнаута настала je у Бијељини Арнаутска мала и заселак Арнаути у општини Улишњак у срезу Маглајскоме».168) Досељавања арбанашких породица било je и у Рами. Миленко С. Филиповић je утврдио да je, за време турске управе, у
Босни било доста Арбанаса заптија и пандура. «У околини Травника je забележена народна песма са припевом у коме има шест
арбанашких речи».169)
Нарочито масовно било je насељавање Арбанаса у Топлици.
Они су тамо дошли када je Топлица била скоро опустела. Тако je
у њој све до пред рат за независност Србије становништво било
готово сасвим арабанашко. Када су ови крајеви припали Србији,
Арбанаси се, нешто милом нешто силом, скоро сви иселише делом на Косово а делом у његову околину.170) И у Врањску и у
Скопску област продирали су Арбанаси. Арбанашко насељавање
у селима Скопскога Поља «пада крајем XVIII и почетком XIX
века. Тада су се многе мале арбанашке групе населиле на брежуљкастом земл>ишту (Ридска села) и на випгој алувијалној равни Вардара (Средореку) у северозападном делу Скопскога Поља».171) Највећи део ових досељеника иселио се због климе или
je изумро. Нова досељавања су уследила «око средине XIX века», али се од њих очувало само 38 домова: «Они живе у селу
Шишевцу, и то на додиру Скопскога Доља и планине Водна».172)
Јача и масовнија досељавања Арбанаса у Скопско Поље уследила су од почетка XIX века, «а нарочито после Првога и Другога
светскога рата почео je нови и највећи талас досељавања арба-

122

нашкога становништва у села Скопскога Поља, сада више не из
Албаније и даљих етапних области, већ из околних, претежно
планинских, насеља. . . Од почетка XX века до данас, тј. за периоду дугу око педесет година, доселило се у села Скопскога Поља око 123 шиптарска рода или тачније 86,85% свих Арбанаса».173) После Другога светскога рата нови српски иасељеници
пољскога села Синђелић били су протерани и ту су се населили
Арбанаси.'74) Јован Ф. Трифуноски могао je, на лицу места, утврдити: «Од свих других етничких група (Македонаца, Срба, Цигана, Турака најаче досељавање Шиптара у Скопско Поље врши се и сада непрекидно и најживље. Затим шиптарско становништво има и највећи природни прираштај тако да ће њихов
број ускоро бити још већи».175) Њихов проценат у Скопскоме Пољу износио je 14% од целокупнога становништва.176)
На овоме простору извршен je интересантан етнички процес.
Док je у селима Скопскога Поља, до почетка XX века, био јачи
хришћански и словенски елеменат, после je преовладао арбанашко-муслимански.. «Због бројних Шиптара сада нису ретки делови Скопскога Поља у којима се граде делови насеља, џамије,
оснивају муслиманска гробља, шиптарске школе и друго».177) За
област Прешева утврдио je Јован Хаџи-Васиљевић оно исто што
се дешавало и на другим подручјима: са насељавањем Арбанаса
долазило je и превођење на Ислам, а са тиме и поарнаућивање:
«Те и све околности повукле су за собом нагли поремећај у реду цркава и манастира. Још и данашњи дан се показује на трагове манастиришта у арнаутским селима, а има још живих људи
који памте огромне развалине манастира више Прешева и села
Норче, али се не памти када су они пропали. Међутим, извесно je
да су пропали.. .»,78) Да се и овде ради, знатним делом, о поарбанашеним Србима види се и по томе што већина «Арнаута спрема
се и дочекује Божић као и Срби. Готове сва јела на Бадњи дан,
и постављају совру, као Срби, само што не полажу Бадњак. О овоме се зна, само се не говори радо. Они и то крију као своју домаћу тајну. У колико смо ми могли да уђемо у суштину ове ствари, многи Арнаути држе овај празник и из сујеверја ,да с пољем,
берићетом, не изостају иза својих суседа хришћана.'79)
Док je у овоме крају владала турска власт муслимани Арбанаси «примали су турски језик, турско национално осећање и тако су се изједначавали са правим Турцима».180) За становништво
Кумановске области вели Јован Хаџи-Васиљевић да, «до пре педесет година» није осим Срба и Турака постојао и још који други народ. У Турке су убрајали и Арбанасе муслимане, и Цигане,

123

и, од 1865. године, Черкезе. И ово арбанашко становништво «народност означава називом вере».181) Са престанком турске влаети, од 1912. године, потпуно je престао процес турцизирања: «Сада су међу муслиманским становништвом најјача претапања између Арбанаса и Цигана. Цигани радо примају арбанашки језик
и сматрају се Шиптарима».182)
На простору Тиквеша и Рајевца, које чини, «пространа и ниска котлина севернога Повардарја, чија површина захвата око
2050 кв. километара, згушњавало се хришћанско становништво
бежећи исггред арбанашкога притиска».'83) Арбанаси су 1821. године, у саставу турских трупа у борби против грчких устаника,
пустошили ове крајеве. На овај крај напали су Арбанаси и 1878.
године, али нису пленили.184) Муслиманско становништво ове области je словенско, не зна турски језик, чува многе старе обичаје и веровања, код неких су још очувана стара српска имена,
али, због вере, сматрају себе Турцима.135) Стварно, то je српско
становништво, које се повлачило испред арбанашких кретања
«из Шумадије и других средње-арбанашких области преко Преспе и Охрида и Црнога Дрима продрли (су) на Исток, тако, да сада, у продужењу оне велике арнаутске зоне од Горњега Вардара
па на Север, чине знатне оазе око Дебра, Кичева, Охрида; утиснули су цео један појас арбанашких насеља који се пружа од
Преспанскога језера на Исток скоро до лакта Црне изнад Маријова,на Север преко Жељезничке Црне и Крушева до између
Пореча и Прилепа; најпосле у великој маси обухватили планинску групу Јакупице између Бабуне и Вардара од Велеса до Скопља међу њима има и поарбанашених Срба».184)
И у правцу Горње Пчиње, српске етничке области, продирали су Арбанаси: «Од Арбанаса били су на разне начине истискивани досељеници који су пореклом из околине Прешева, Куманова, Врање, Гњилана, Косова, Пусте Реке и из других крајева
који леже југозападно, западно и северо-западно од Горње Пчиње. . . Приликом исељавања Моравци су у Пчињу пренели тапије од имања која су им ,заграбили’ Арбанаси».187)
У области Дебра нашао je Јохан Георг Хан, да je Горњи Дебар био насељен Арбанасима муслиманима: «Напротив, вели он,
у поседу Горњега Дебра деле се ови са православним хришћанима који говоре бугарски и, према изричним подацима једнога сигурнога човека, има и муслимана који говоре бугарски. Ови су последњи, врло вероватно, тек сразмерно у новије време прешли
на Ислам».188) За целу област Дебра тврдио je Иван С. Јастребов,
који je и овуда пролазио, да je, релативно, доста касно, исламизи-

124

рана, али да су они који су примили Ислам задржали своје хришћанске обичаје. Ово важи нарочито за жене, које су посећива-ле развалине цркава и манастира. «Остало je тако још међу нама из хришћанскога времена, говорили су ми старци, да само H a ­
rne жене носе још хришћанска имена. Никоме и не пада наум да
то забрани . . . На моје питање: коме жене Малисорке дају предност, хоџи или попу, одговорили су ми без двоумљења: последњему. To je још остало у крви жена».189)
У Доњем Дебру муслимани су празновали св. Николу 9. M a ­
ja; тога празника нису радили три дана, него су се гостили. То исто
су радили и 15. августа (Велика Госпојина). Неки су светковали и
Ђурђевдан. Жене им се нису покривале. За становништво овога
краја забележили су Галеба Цаликрушева и Александар Стојановски, да се «овде међусобно преплећу албански, македонски,
српски и влашки етнос. У последњим предеоним целинама каткад преовлађује један од њих, али не постоји ниједан предео у
коме се не би сусрели сви заједно. Тако, константујемо да je у
Горњем Дебру доминантан словенски живаљ, а не тако знатним
примесама албанског и влашкога становништва. Словенско становништво чине два по броју скоро равноправна слоја домородачкога македонскога и српско-динарскога. У Голом Брду, иако
сасвим незнатно, преовлађује словенско становништво, с нешто
друкчијом структуром: македонски елеменат je много бројнији
од динарско-српскога. Несловенско становништво сачињава влашки и албански елеменат».190)
Према испитивањима Бранислава Русића Арбанаси су почели да прелазе у Дебарско Поље после турских освајања: «Они су
почели да надиру у валовима почев од лоследњих година XVIII
века и до најновијих дана плаве Поље, запљускују његове источне стране, и прелазе у суседне и даље пределе ка средишним областима Македоније. Испред себе су терали, а делом и са собом
повлачили Македонце из арбанашкога дела Поља и из суседних
предела западно од Дрима, а заостале су одрођавали и претапали у себе. Преци многих данашњих арбанашких родова који су
се доселили до двадесетих или делом и тридесетих година прошлога века, нису били мухамеданци, него .католици’ или ,Ј1атини’».’91)
И овде се прелажење на Ислам вршило делом из економских
разлога а делом насиљем. Они, који су прелазили на Ислам, поарбанашавани су и, касније, би и сами прогонили своје раније
сроднике: «У њихове испражњене куће су пристизали нови поарбанашени Словени или прави Арбанаси из суседних и даљих

125

предела Арбаније. Али веза између поарбанашених досељеника
и мештана Македонаца није била нагло прекидана, о чему сведоче имена и број Македонаца који се од XV до XIX века помињу
као посетиоци или дариваоци појединих манастира (Слепачкога,
Маткиног и Биогорског), и назива села и места и вода око њих, и
жива народна предања». )
Промене односа становништва на овоме простору дешавале
су се и од 1941. године под заштитом италијанско-арбанашких
власти, које су потстицале умножавање арбанашкога елемента.
За време италијанско-арбанашке окупације одлазио je наш елеменат и насељавао се по другим крајевима Јужне Србије. «Од
1948. године je и нездраво стање у сељачким задругама Поља ојачавало одлажење у градове на разне радове и службе. Арбанаси су прелазили већином на ослобођена македонска имања у Дебру, или су се ради земље премештали у суседна села на македонској или арбанашкој страни П,оља, мањи je део избегао због
кривица почињених од Ослобођења и уједињења до најновијих
дана (особито 1913. у Кривцима), — а остали су се иселили у Турску по својој жељи».1”)
Бранислав Русић je испитивао и Малесију, «мали предео у
западној Македонији. Захвата цео слив Големе Реке, која се код
села Глобичице с источне или десне стране улива у Црни Дрим.
Она се простире између предела Дебра на Истоку, Ж упе («џупе») дебарске на северозападу, Дримкола дебарскога на западу и
северних узвишица Поља струшког или Горњих села на југу».”4)
И овде су се досељавали Арбанаси, који су терорисали становништво: «Њена богатства у ситној стоци привукла су и Арбанасе
из Зајаза у Кичевији. Пљачкања су увек била праћена одвођењем у ропство људи и жена чије je ослобођење било везано са
великим новчаним уценама, затим убијањем становника и паљешем села. Та безакоња су била врло честа, особито после гладних
година у Северној Арбанији».195) Малесија je, нарочито, страдала
од Арбанаса 1878. године када су арбанашке «азбије» ишле у помоћ турској војсци за време рата са Русијом. Затим, опет, 1903.
године за време Илинданскога устанка: «Том приликом су турски војници запалили сва села, убили приличан број бораца и
других људи и тиме изазвали исељавања многих породица».’96)
Док je Јохан Георг Хан, свуда где су Срби живели, видео само Бугаре и српски локални језик називао бугарским, дотле новији истраживачи у Југославији, који раде под притиском режима и његове званичне тезе о постојању посебнога македонскога
народа, све тамошње Србе називају Македонцима. што они нису.
192\

126

Бранислав Русић je, у томе правцу ишао тако далеко, да je постојање оваквих «Македонаца» налазио чак у XV веку што не
чине ни садашњи македонски комунисти. На тезу Јохана Георг
Хана иронично се осврнуо Васа Ђерић наводећи једно казивање
Вука Ст. Караџића из времена пре него што je Хан путовао тим
крајевима. Вук Ст. Караџић je, 1849. године, «разговарао са двојицом људи из Дибре, који су му казивали да онамо има много
,српскијех’ села, по којима се говори српски онако као што су они говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к
српскоме него к правом бугарскоме».197) Ово je Вук Ст. Караџић
поновио и у своме Ријечнику (1852. године) само са додатком:
«. . .Само што су они гдјекојијем ријечима заносили на бугарски
и казивали су ми да онамо има много села по којима људи говоре онако као и они и зову се Срби, као и они што су говорили».'93)
За дијалекат, који се говорио у Јужној Србији, Вук Ст. Караџић je тврдио да га «прави Бугари опет не разумеју».199) Побугаривање говорнога језика нашега народа Јужне Србије вршио
je П. Ј. Шафарик. Вук га je, због тога, опоменуо 1827. године:
«Сад ћу Вас нешто опоменути, писао му je Вук. Немојте Ви Србе
бугарити. Не само што Лесковчани и Припггинци нису Бугари,
него су и сами Видинци, Ћипровчани и Пироћанци по језику
ближе Србима него Бугарима, и ако чисто не говоре ни једним
језиком; не дајте се да Вас варају којекакви бугарски пиљари,
који, као и сваки други човјек, свој народ радије увеличавају».199)

Л И ТЕРА ТУ РА
1) Milan Sufflay, Srbi i Arbanasi, st. 28-29.
2) L. Thalloczy, E. Sufflay, C. Jirecek, Acta et diplomata res Albania.e aetatis
i'Uustrantia. Volumen I. Annas 344-1343, III-IV, Vindobona© MCMXIII.
3) Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. I, св. 1-2, 1923,
ст. 235.
4) Milan v. Sufflay, Städte und Burgen Albaniens hauptsächlich während des
Mittelalters (Varosi i tvrdjave Albanije poglavito za vreme srednjega veka),
Wien-Leipzig 1929.
5) Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. II, св. 1, 1924,
ст. 403.
6) На истом месту, ст. 236.
7) На истом месту, ст. 237.
8) Јован Цвијић, Балканско полуострвво и Јужнословенске земље, књ.
I, Загреб 1922, ст. 170.
9) C. Ј. Jirecek, Albanien in der Vergangenheit, st. 7.
10) Илија Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине X II до
почетка XV столећа, Београд 1950, ст. 81.

127

11) G. Gersin (Dr Niko Zupanic), Al'tserbiem und die albanische Frage (Stara
Srbija i albansko pitanje), W ien 1912, st. 33-34.
12) Johann Georg Hahn, Albanische Studien, Jena 1854, st. 3.
13) Na istome mestu, st. 324-325.
14) Стојан Новаковић, Село, (Глас СКА наука, XXIV, 1891, ст. 22, бел. 1).
15) Georg StaditmüUer, Forschungen zur albanischen Frühgeschichte, zweite
erweiterte Auflage, Wiesbaden 1966, st. 173.
16) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 170.
17) Ha истом месту, ст. 170-171.
18) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 5.
19) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 171.
20) Драгутин М. Ђорђевић, Ж ивот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Београд 1958, ст. 7.
21) На истом месту, ст. 7-8.
22) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 171.
23) Мита Костић, Арнаутско насеље у Срему, («Јужна Србија», Скопље
1923, ст. 251).
24) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 172.
25) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 72.
26) Старине југословенске академије знаности и умјетности, књ. XX, 1888,
ст. 113.
27) На истом месту, ст. 120.
28) На истом месту, ст. 182.
29) На истом месту, ст. 196.
30) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Северној Србији и Санџаку.. . , ст. 14,
белешка 1.
31) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија, Историјска, етнографска и политичка испитиваша. Кн>. I: Кумановска област, Београд 1909, ст.
172, 179.
32) Атанасије Урошеаић, Становништво Балканског полуострва у првој
половини XVI века. У «Зборник радова Етнографскога института», књ. 4,
Београд 1962, ст. 130.
33) На истом месту, ст. 134.
34) Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве, књ. I, Минхен 1962, ст. 345-352.
35) Адем Ханџић, Неколико вијести о Арбанасима на Косову и Метохији
средином XV вијека. У «Симпозијум о Скендербегу», Приштина 1969, ст. 203.
36) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614, Земун 1903, ст. 18.
37) Јован Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у
првој половини X V века, Нови Сад 1905.
38) Јован Н. Томић, Грађа за историју Горње Албаније, (Споменик СКА,
XLII, 1905, ст. 52.
39) Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године ради устанка на Турке, Београд 1901, ст. 57.
40) Јован Н. Томић, Грађа за историју покрета на Балкану против Турака крајем XVI и почетком XVII века, Београд 1933, ст. 22 и даље.
41) Стеван М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива
и библиотека, Београд 1922, ст. 233, (Споменик СКА LIII, II разред 45).
42) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. 26-27.
43) Јован Н. Томић, Грађа.. . , ст. 2.
44) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. 89.

128

45) Ha истом месту, ст. 90.
46) Јован Н. Томић, Састанак и договор.. . , ст. 40; сравни: Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. -25.
47) Јован Н. Томић, Састанак и договор.. . , ст. 22-23.
48) На истом месту, ст. 81.
49) Јован Н. Томић, Пећки патријарх Јов ан .. . , ст. 142.
50) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 16.
51) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 252,
број 876.
52) На истом месту, број 941.
53) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 106; сравни: И. С. Јастребов, Стара
Сербиа и Албаниа, ст. 213-215.
54) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 215,
број 698.
55) На истом месту, број 894.
56) На истом месту, број 968.
57) На истом месту, број 975.
58) На истом месту, број 1021.
59) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, ст. 13.
60) Вук Винавер, Дубровник и Турска у XVIII веку, Београд 1966, ст. 32-34.
61) Ami Baue, Die europäische Türkei, Bd. II., st. 205.
62) Sami Bey Fraschera, Was war Albanien, was ist es und was wird es werden,
st. 12 (knjiga pisama 1899 godine); Sravni: Ami Baue, Ibid. st. 205-206.
63) Sami Bey Frascheri, Na istome mestu, st. 12.
64) K. Gersin, Alt-Serbien und die albanische Frage, st. 28-29.
65) Bkrem Bey Vlora, Lebenserinnerungen. Bd. I. München 1968, st. 104.
66) ЈБубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 368369, број 1467.
67) На истом месту, кн>. III, ст. 206, број5854.
68) На истом месту, кн>. V, ст. 295, број 9113.
69) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 246-247.
70) Јован Цвијић,Метанастазичка кретања. Њ ихови узроци и последице.
Београд 1922, ст. 9.
71) На истом месту, ст. 16.
72) Старине Југословенске академије знаности и умјетности, књ. XX, 1888,
ст. 113-127.
73) На истом есту, ст. 84.
74) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 247.
75) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 129.
76) Миленко С. Филиповић, Различита етнолошка грађа, Београд 1967, ст.
54.
77) На истом месту, ст. 83.
78) Григории Л бвович Арш, Арбанил и Епир в кон-ћц XVIII и Начал% X IX
в-ћка, Москва 1963, ст. 75.
79) Јован Цвијић, Метанастазичка кретањ а.. . , ст. 30.
80) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 172, белешка 1.
81) Јован Н. Томић, О Арбанасима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 15.
82) На истом месту, ст. 18.
83) Milisav Lutovac, La Metohija. Etüde de geographie humame. Paris 1935,
st. 66.
84) Ha истом месту, ct. 66-68.

129

85) U „Revue internationale des etudee balkaniques, III. Annee, tom I, 1937,
st. 276, 277.
86) Na istome mestu.
87) Иван C. Јастребов, П одаци.. . , ст. 110.
88) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 262.
89) Мирко Р. Барјактаровић, Р угова.. . , ст. 172-181.
90) На истом месту, ст. 209.
91) Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 53.
92) Мирко Р. Барјактаровић, Р угова.. . , ст. 210.
93) Миленко С .Филиповић, Х ас под Паштрком, Сарајево 1958, ст. 30.
94) На истом месту, ст. 35.
95) На истом месту, ст. 36.
96) На истом месту, ст. 38-39, 51.
97) Споменица православнога свештенства 1941-1945, Београд 1960, ст. 117,
119.
98) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 287.
99) На истом месту, ст. 276-277.
100) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 124.
101) На истом месту, ст. 128.
102) На истом месту, стр. 128.
103) Милисав Лутовац, Гора и Опоље, ст. 260-261.
104) На истом месту, ст. 268.
105) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 141.
106) На истом месту, ст. 141-142.
107) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 139.
108) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 95.
109) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и А лбаниа.. . , ст. 95.
110) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 138.
111) Милисав Лутовац, Гора и О пољ е.. . , ст. 273-274.
112) На истом месту, ст. 283.
113) Петар Костић, Црквени живот православних С рба.. . , ст. 131.
114) На иетом месту, ст. 136.
115) На истом месту, ст. 152.
116) На истом месту, ст. 158.
117) Атанасије Урошевић, К осов о.. . , ст. 2.
118) На истом месту, ст. 3.
119) На истом месту, ст. 20.
120) Константин Михаиловић из Островице, Јаничареве успом ене.. . , ст. 19
-20, 31, 62, 107.
121) Атанасије Урошевић, К осов о.. . , ст. 21.
122) На истом месту, ст. 70.
123) На истом месту, ст. 20.
124) Јован Н. Томић, О Арбанасима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 50.
125) На истом месту, ст. 53
126) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија. Историјска, етнографска и политичка испитивања. Књ. II: Прешевска област, Београд 1913, ст.
137.
127) Јован Н. Томић, О Арбанасима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 60.
128) На истом месту, ст. 73.
129) На истом месту, ст. 89.
130) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 217,
број 3252.

130

131) Ha истом месту, ст. 236, број 3355.
132) Милисав В. Лутовац, Р ож аје и Ш тавица.. . , ст. 346.
133) На истом месту, ст. 351.
134) На истом месту, ст. 352-353.
135) На истом месту, ст. 355.
136) На истом месту, ст. 348.
137) Милисав В. Лутовац, Бихор и Корита, ст. 15.
138) На истом месту, ст. 28, 39.
139) На истом месту, ст. 30.
140) На истом месту, ст. 39.
141) Theodor Ippern, Novibazar und Kossovo. Eine Studie. W ien 1892.
142) Na istome mestu, st. 10.
143) Na istome mestu, st. 18.
144) Na istome mestu, st. 50.
145) Na istome mestu, st. 112.
146) Na istome mestu, st. 114.
147) Na istome mestu, st. 115.
148) Јован H. Томић, O Арбанасима. . . , c t . 73.
149) Милисав B. Лутовац, Рожај и Ш тавица.. . , ст. 347.
150) Ha истом месту, ст. 345.
151) На истом месту, ст. 377.
152) Theodor Ippen, Novibazar und Kossovo, st. 128.
153) Na istome mestu, st. 77.
154) Владимир Стојанчевић, Косовско-Полимска миграција у Србију кнеза Милоша. САНУ, Гласник етнографског музеја IX -X (1960-1961), Београд
1961, ст. 181.
155) Тихомир Р. Ђорђевић, Арнаути у Србији за време кнеза Милоша (1815
-1829). У «Архив за арбанашку старину...», кн>. I, св. 1-2, 1923, ст. 200.
156) На истом меету, ст. 201.
157) На истом месту, ст. 201.
158) Т. РадиЕојевић, Лепеница. Антропографска испитивања. Насеља срп,
ских земаља, књ. VII, Београд 1911.
159) Миленко С. Филиповић, Таково. (Српски етнографски зборник, књ.
T.XXV, насеља и порекло становништва, књ. 37. Београд 1960).
160) На истом месту, ст. 113.
161) На истом месту, ст. 244.
162) Данило Вуловић, Књ ажеска канцеларија, књ. I: Пожешка нахија 1815
-1839, Београд 1953, ст. 256.
163) Владимир Ћоровић, Напомене о албанским траговима у Херцеговини.
У «Архив за арбанашку старину.. . , књ. I, св. 1-2, 1923, ст. 202.
164) На истом месту, ст. 202.
165) На истом месту.
166) Миленко С. Филиповић, Рама у Босни. Српски етнографски зборник,
књ. LXIX. Насеља и порекло становништва, књ. 35, Београд 1955, ст. 15;
сравни: Владимир Ћоровић, «Напомене...», ст. 202-205.
167) Владислав Скарић, Поријекло православнога народа у сјеверозападној Босни. (Гласник земал>скога музеја за Босну и Херцеговину, књ. X X X ,
1918, ст. 229).
168) Владимир Ћоровић, Напомене о албанским траговима.. ., ст. 204.
169) Миленко С. Филиповић, Рама у Б осн и .. . , ст. 48.
170) Вл. Карић. Србија. Опис земље, народа и државе. Београд 1887, ст. 758.

131

171) -Јован Ф. Трифуноски, Сеоска насеља Скопскога Поља. Антропогеографска испитивања. (Српски етнографски зборник, кк>. LXIX). Насеља и
порекло становништва, књ. 35, Београд 1955, ст. 386.
172) На истом месту, ст. 386.
173) На истом месту, ст. 387.
174) На истом месту, ст. 388.
175) На истом месту, ст. 389.
176) На истом месту, ст. 372.
177) На истом месту, ст. 389.
178) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара С р б и ј а . к њ . II: Прешевска
област, ст. 368.
179) На истом месту, ст. 144.
180) Јован Ф. Трифуноски, Сеоека насеља Скопскога П ољ а.. . , ст. 395.
181) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара Србија, књ. I: Кумановска област, ст. 281.
182) Јован Ф. Трифуноски, Сеоска насеља Скопскога П ољ а.. . , ст. 397.
183) Војислав С. Радовановић, Тиквеш и Рајец. Антропогеографска испитивања. Насеља и порекло становништва, књ. 17, Београд 1924, ст. 133.
184) На истом месту, ст. 331.
185) На истом месту, ст. 262.
186) На истом месту, ст. 272-273.
187) Јован Ф. Трифуноски, Горња Пчиња. Српски етнографски зборник,
књ. LXXVII. Насеља и порекло становништва, књ. 38, Београд 1964, ст. 57.
188) Johann Georg Hahn, Reise durch das Gebiet des Drin und Wardar, st. 93.
180) ИЕан C. Јастребов, Стара Сербиа и А лбаниа.. . , ст. 223.
190) Галеба Паликрушева и Александар Стојановски, Дебарска област у
шесдесетим годинама X V века. (У «Симпозиум о Скендербегу», Приштина
1969, ст. 187-188).
191) Бранислав Русић, Поље Дебарско. (У «Годишен зборник», књ. VI, 1953.
ст. 134).
192) На истом месту, ст. 135.
193) На истом месту, ст. 148.
194) Бранислав Русић, Малесија. (У «Годишен зборник», књ. VI, 1953, ст. 1).
195) На истом месту, ст. 17-18.
196) На истом месту, ст. 21.
197) Вас. Ђерић, О српскоме имену у Старој Србији и Маћедонији. Београд
1904, ст. 6.
198) На истом месту, ст. 6.
199) На истом месту, ст. 7.
200) На истом месту, ст. 7.

132

ОДБРАНА ОД ПОАРНАУЋИВАЊА
Стање Срба под турском влашћу било je тешко. Нарочито у
оним областима где су продирали Арбанаси и доносили свој фанатизам и терор. Због својих услуга Турској царевини поисламљени Арбанаси су уживали и поверење и заштиту. Тако je остало
и кроз цео XIX век. Војвода Гавро Вуковић, човек који je добро
познавао и званичну турску политику на Балкану и наклоност
Велике Порте према Арбанасима, записао je и ово: «Арбанија je
била Султану као зеница у оку. На европској страни царства највише je у њу полагао. Стога je употребио сву снагу, да Енглеска
не отцијепи Арбанију од Турака. јер кад би њу изгубио не би му
више било седиште у Јилдизу».1)
Под таквом заштитом Султана Арбанаси, који су били примили Ислам, нису презали ни од каквих насиља према Србима,
који су били без заштите. Ни они Арбанаси, који су били у млетачкој служби, нису бол>е поступали према Србима. У једном писму црногорских главара ванредноме провидуру Вићентију Гритију, од 23. априла 1749. године, стоји: «И за наше крвнике Арбанасе, који учинише од нас велико зло и побише ни главаре под
твоје око, питамо грацију да их из Боке дигнете ђегођ je принципова заповијед, пак тада, ако инако не може бити, ми ћемо вашему г.г. погодити и наше зло што су ни Арбанаси учинили,
принципу ћемо погодити и наше главаре опростит, тек Арбанаси
да из Боке макну, е видимо да нигда ова Крајина неће бити у миру докле буду Арбанаси у Боку».2)
Још много горе било je у оним крајевима где се, после сеоба од 1690. и 1737. године, лроредило српско становништво. Из
казивања даскала Стефана из манастира Раванице, види се да je
са патријархом Арсенијем III Црнојевићем прешло у земље северно од Саве и Дунава «мноштво српскога народа 37.000 фамилија и толико je у војну службу цезарску ступило».3) Даскал
Стефан казује, да у то време беше «велико плењење и расејање
народа хришћанскога и запустошење све земље српска, манастира, вароши и села који су запустели, нека сасвим изгорела. Такође je и наш манастир Раваница у Србији био сасвим запустио»/) У своме опису «Запустошење Србије», у време од 1690. до
1699. године, даје ђакон Атанасије врло потресну слику: помор,

133

затим мач и помор, пљачка и глад. Људе, који су помрли од raaflM, растрзавали су пси. Атанасије вели: «Све je ово било у моје
дане и моје су очи виделе и трупови помрлих људи лежаху ио
свим улицама великога Београда, и по свим селима и на свим путевима лежаху мртви и немаше кога ко би их сахранио; они, који још ходаху живи немаху више изгледа, ни људске љепоте,
него беху поцрњели од глади и лица им бејаху као лица етиопска (црна), и тако умираху и није остао ни десети део љ уди ... Они, који су остали живи, избегоше из своје земље, и оставише je
сву п усту... И још од Турака видесмо много зла, гоњења и запустошења светих цркава и потпуно уништење српскога рода».*)
Не може се, разуме се, ова потресна слика страдања и запустошења применити на цео тадашњи српски етнички простор. На
ово je указивао још Јован Н. Томић, који je побијао тезу о масовноме исељавању Срба са Косова и Метохије 1690. године. «Тако
представљен факт, вели он, не одговара истини. To je једна историјска заблуда, која се, недовољно проучавана, могла одржати све до данас. Тој погрешци je извор у белешкама и хроникама
које су писали православни свештеници и у њиховом идентификовању пустоши која je услед тога наступила у православљу на
тој страни са пропашћу самога народа српскога».6) Ни Томић, међутим, не оспорава да je у тим крајевима, услед велике сеобе
1690. године, српско православно становништво јако проређено:
«Никад ниједан српски крај није био лишен толикога броја и
достојанственика и простих свештеника, као тај крај у то доба;
и по стицају прилика je српски православни живаљ, лишен својих најбољих помагача у борби са мухамеданством, који су, следујући примеру Патријарха и других достојанственика црквених,
бежали испред Турака знајући шта их чека, био најпре подвргнут
процесу мухамеданизирања и арнаућења него икад дотле. Али тај
српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арбанасима него je, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, пгго je за српску националну идеју
значило исто што и нестанак српскога живља, јер je мухамеданизирани и поарнаућени елеменат давао највеће противнике православљу, у коме je оличаван српски народ и његова национална
идеја».7)
Утврђено je већ како се вршио процес однарођавања оних
који су примили Ислам. И Ислам je универзална вера у којој се
нациопално гаси и све се потчињава верскоме моменту: све до
буђењ а модерних национализама Турску царевину je унутрашње уједињавала вера и оданост Исламу. Оснивач ове вере, Муха-

134

мед, био je онај фактор који сјед и њ ује све вернике много више
него што je то био случај са хришћанством. Иван С. Јастребов je
утврдио за крајеве које je испитивао, да Србин, када прими Ислам, «сматра за срамоту да се служи матерњим језиком, да му се
не каже да je потурица; он већ мрзи на српски језик».8) Примањем Ислама укл>учивало се у владајући слој, који je био повлашћен и могао je да прави успехе без обзира на своје национално
порекло. Онај ко, у Турској царевини, прими Ислам постао je
«турске вере», али га нико није питао да ли je турске народности,
јер je вера била много важнија од народности.
На српскоме етничкоме простору било je и касније много више поарбанашених Срба него етнички чистих Арбанаса. Прави
Арбанаси су поарнаућене Србе називали Арнауташима и двојили се од њих, јер су себе сматрали нечим вишим. «Морам и то
казати, вели Јастребов, да je Арнауташ свагда више заслепљен
фанатизмом, него прави Арнаутин дошљак, који више мрзи на
Арнауташа, него на хришћанина».9) Између једних и других по~
стоји велика разлика не само по етничком пореклу него и по менталитету. «Црави Арбанас сматра за срамоту да тражи освете или задовољење преко власти, осим власти старијих свога фиса,
такозванога суда ,плаћенија’ (то je суд стараца). .. Арнауташ готово не зна шта je част: он je лажљив, не држи задату реч. Прави Арнаут неће то учинити: он je веран својој речи и неће никога издати, он зна за поштење. Арнауташ улизује се свакоме, његове намере и понашање пред властима je подло, притворно и ли~
цемерно. Арнаутин се понаша у таквим случајевима достојанствено, племенито».10)

2.
У приликама какве су тада биле на целоме српском етничком
простору главну отпорну снагу однарођавању чиниле су православна вера и српска национална свест, која се била органски срасла
са православном вером. Бити Србин значило je тада, а и много
касније, бити православне вере. To je било веровање народа, које се одржало и у народној традицији све до наших дана. Ту органску сраслост православнога веровања и српске националне
свести лепо je, а и тачно, изразио владика Петар II Петровић Његош речима:
«Сваки Србин који се превјери,
Просто вјеру што загрли другу,

135

Но му просто не било пред Богом
Што оцрни образ пред свијетом
Те се звати Србином не хоће.
Ово ти je Србе искобило,
Робовима туђим учинило».11)
Ова два елемента сачињавали су главну отпорну снагу прелажењу Срба на Ислам и поарнаућавању. За време дугога ропства под Турцима они су били оличени у Пећкој патријаршији
као остатку некадашње српске моћи и славе. Основана 1346. године за време цара Душана, његовом вољом и због тадашњих државних и црквених потреба, Српска патријаршија je, губљењем
државне самосталности, губила и од свога простора и од свога угледа док се није, за време пропадања остатака српске средњевековне државе, сасвим угасила. Тек од свога обнављања 1557.
године, извршенога вољом и пристанком централне турске власти, Српска патријаршија, која се од тада зове само Пећком патријаршијом, постала je оно што je било трајно у веровању и у
националној свести Срба. Главни узрок овоме лежи у чињеници.
да je обновљена Пећка патријаршија, и национално-политички и
духовно, оличавала несталу српску државу. Истицано je код нас
чешће, да je патријарх Макарије Соколовић, захваљујући свесрдној помоћи свога сродника (а можда и брата) Мехмед-паше
Соколовића, успео да у територијалне оквире Пећке патријаршије, обухвати скоро све српске земље и да je тиме учини етнички српскијом од оне цара Душана. «Напуштајући старе традиције, које сада већ нису имале реалне подлоге, Макарије и његови
помагачи нису тражили да се Пећка патријаршија обнови у границама, које je имала у доба када je основана.. . Макарије и његови помагачи када су одређивали границе новој црквеној организацији, оставили су сасвим претензије старе Пећке патријаршије, а нове патријаршијске границе заокружили су у главном
према етнографским приликама, какве су у тај мах биле».12)
Обновљена Пећка патријаршија обухватала je, црквено-административно, све српске крајеве који су били тада под турском
влашћу, али није била пропуштена прилика да власт Патријаршије буде проширена и на оне крајеве под млетачком влашћу
где су живели Срби. «Под влашћу обновљене Пећке патријаршије био je уједињен, први пут у својој историји, цео српски народ,
.. .под Пећком патријаршијом сада, када су пале све политичке
границе, то je могло постати дело. Међу Србима, које je, после
деспота, у унутратњости српских земаља, водило једино свеш-

136

тенство, као оно које je имало социјално уважен положај и које
je било најобразованије, престале су све разлике... Нивелација
je извршена до краја. Народ je, за разлику од стања у Средњем
веку, постао јединственији колективни појам, из којега се одвајало само оно што није чисто и прекаљено, а у којем се ништа
није истицало неким својим посебним тежњама и особинама, K o ­
je би стршиле изнад целине».13)
Један je од тешко објашњивих парадокса историје и то, да
се један народ, који je Турцима најдуже давао отпор на Балкану
и последњи положио оружје, духовно уједини и културно и етнички толико оснажи баш под влашћу истих тих Турака у време њихове велике моћи. Корени овога историјскога парадокса су
и бројни и врло сложени. Најглавнији од њих треба, чини нам се,
тражити у јаком српскоме културноме и духовноме утицају на
турском двору одмах после изгубљене битке на Косову. Победник Бајазит постао je зет побеђене кнежевске куће и много више
од тога: поштовалац и личности књегиње Милице, жене јакога
духа и високога морала, и Деспота Стевана, човека витеза и духовно уздигнуте личности. И султанија Мара, кћи мудрога и трагичнога деспота Ђурђа Бранковића, појачала je српски утицај на
царскоме двору. За њу се зна да je била веома поштована на двору и да je сачувала своју православну веру и чинила много добра
црквама и манастирима. Од ње je и Султан Мехмед II, освајач
Цариграда, научио српски језик и писмо.
Српски језик, српско писмо и српска ћирилица били су дуго
и у званичној употреби на Порти где се знало да се њима служи
не само у Србији, него и у Бугарској, Босни, Зети, Арбанији и
Дубровнику. «Прво султанско писмо са царском тургом, писано
српски и ћирилицом, упутио je, 10. јула 1430. године, Мурат II
Дубровчанима. Сачуван je низ султанских српских писама, као
и писама санџак бегова. Од самога Султана Мехмеда II Освајача
очувана су у Дубровнику 44 српска пиема; док je свега једно писано латинским језиком. . . Сва преписка између турских и хрватских крајишких великаша вођена je тим писмом и језиком. ..
Муслимани су га држали до пред крај XIX стољећа, када je потиснута из употребе живом активношћу аустријских власти. Такозвано ,беговско’ писмо развило се из курзивне ћирилице и није ништа друго немо само једна грана њена».14) Карл Пач рекао
je за ову ћирилицу, да су je босанско-херцеговачки бегови звали
«Стара Србија» и да су њоме писали не само бегови, него «и фамилије и трговци, међу њима такођер и православни.. . У Плевљу зове се босанчица ,стара јазија’ или ,тембелска јазија’, а ко-

137

лико сам могао сазнати. .. служе се њоме фамилије Бајровића и
Корјенића и неколико муслиманских свећеника. .. Кроз Босанце je писмо доспело такођер и до у Цариград, гдје je дапаче и на
двору употребљавано било, тако да су приморани били и тајни
агенти да ју науче, да би могли надзирати дописивања».15) Да се
српски језик и српско писмо тако дуго могли одржати у званичној употреби на Порти свакако je заслуга наших људи који
су примали ислам али су, бар у интимноме кругу, сачували свој
језик и сећање на своје порекло. Појава сасвим супротна од оне
код простога света који се, примајући Ислам, и поарнаућивао.
Све ове, тада врло повољне околности, умело je да искористи српско, и више и ниже, свештенство, које je трајно било национално свесно. Те тадашње наше водеће генерације, судећи по
свему шта су и како су радиле, сачињавали су људи виших моралних и духовних квалитета, чија je национална и православна
свест била врло будна. Из рушевина, под туђом влашћу, са мало перспектива пред собом, они су остварили идејно и духовно
јединство народа и створили једно осећање заједнице које се вековима одржавало. Ову, тадашњу, духовно-националну атмосферу, изразио je Владимир Ћоровић на њему својствен начин:
«Под нашим политичким вођама ми нисмо извршили своје уједишење услед противности њихових интереса; под вођством Патријаршије ми смо га, ето, извршшш у две противничке државе.
Дух децентрализације, који je код нас био уједно и дух декомпозиције и који je у XIV и XV веку довео до пада наше царство
и нашу државу, ишчезло je ,као дим’ и место њега се моћно развија централистичка снага Пећи. Остварила се, буквално, еванђелска слика једнога стада и једнога пастира. Никад више ниједан српски покрет не може да се одржи, чак ни да се јави озбиљно, са јасним партикуларистичким тежњама; уколико се стварају нови организми државни, они се стварају само као зачетак и
прва фаза за даље развијање које ће обухватити целину».16)
Пећка патријаршија, тако названа због тога што јој je било
седиште у манастиру св .Спаса у Пећи, постала je временом српски и национални и црквенк центар. У личности пећких патријараха, који су од обнављања Патријаршије 1557. године били и
српски етнарси, била je сконцентрисана и духовна и световна
власт. Патријарх и црквено-народни сабори, које je он сазивао,
били су органи национално-духовне и световне власти. Добро организована и вођена, срођена са дугом и богатом националном
традицијом, Српска православна црква je тада чинила све, да се
народ окупља око ње. Она je расправљала и пресуђивала, у мно-

138

го случјева, распре и спорове старајући се да људи не иду на суд
туђину. Судило се, у оквиру Цркве, и по Крмчији Светога Саве
и по Законику цара Душана и тиме je одржаван духовно-национални коптинуитет са епохом Немањића, која je, у свести и јерархије и народа, живела у Пећи. Још крајем XVII века, у време масовнога ангажовања Срба на страни Аустрије и Млетака,
истиче цетињски митрополит Висарион 1689. године, да je «велика црква дома Спасова, која се зове Пећ, архиепископија општа и <Зож и пресветло сунце које сија и лучи своје зраке по цслој српској земљи».'7)
У наглашавању значаја и снаге наше народне и државне
традиције ишло се тако далеко да je чисто национално уздизано
изнад религиознога. Тако Ћоровић вели: «Оно, што чини српско
православље, српску веру, то није вера ортодоксије или уопште
нека религија, него je то оно, што je спојено уз веру, све духовно
наслеђе старине, сва традиција веровања. Традиционализам je
општа и врло јака особеност свих патријархалних и примитивних народа, а за читаво време нашег робовања под Турцима он je
био наше главно духовно обележје. Везане за традиције и обичаје, које му црква не само што није ометала, него их je толерирала и шта више помагала, после, идентификовање цркве и државе по јединству вере, по династичкоме учествовању у унапређењу црквених интереса, по сјају, који je имала црква за времена народних владара, све je то учинило, да појам о српскоме православљу и ,часноме крсту’ постане широком асоцијацијом идеја, појам о читавој прошлости и духовном кругу племенске заједнице, која носи у себи трагове и спомене нечега светлог и лепог и живи у једном осећању истих мисли, успомена и жеља.
Тим више и тим јаче, што je читав духовни живот кроз неколико стотина година представљало свештенство, жив носилац немањићких традиција, и што je оно, са патријархом заједно, преко својих житија, летописа, слова, поред сјајних владарских задужбина, непосредно оживљавало старе успомене, подржавало
мржњу на ,неверне Агарјане’ и израђивало народну идеологију
прегалаштва и чежње за обнављањем свега тога великог и лепог,
што je пало и пропало. Није случајно, да су се главна зборишта
народна налазила око манастира и цркава и да je врло много националних покрета у XVI, XVII и XVIII веку имало духовна лица за своје вође».'8) Дишући о нашим манастирима рекао je Вук
Сефановић-Караџић и ово: «. . .Они су до данас били прави и једини стубови и чувари закона ришћанскога и имена српскога. Не
само што људи иду тамо те се исповедају и причешћују и слуша-

139

ју часну летурђију него се ту о многим празницима. .. купи народ као на панађур. Код некојих манастира, кад je лијепо вријеме, скупи се неколико хиљада душ а.. . Ту се кадшто и народне
старјешине (кнезови и кметови) договарају које о чему».15)
Оличење те духовно-националне традиције српске и носилац
власти био je пећки патријарх. Цео народ je у њему гледао свога
представника, а иностранство законитога представника српскога
народа. У целоме српскоме народу није било личности која би се,
како по личноме угледу тако и по национално-политичкоме значају, могла упоређивати са пећким патријархом. Он je имао Султански берат, исто као и епископи, и то му je и пред турским
властима давало велики значај и подизало углед. «Бератлије су,
вели Вук Стефановић-Караџић, се звали и наши кнезови који су
берате имали, а у Цариграду се бератлије разликују од остале
раје и по одијелу (чини ми се да смију носити жуте местве и црвене јеменије), те их по сокацима не смију устављати и питати
јесу ли платили харач и имају ли тескеру».20)
Царски берат je, поред осталога, обезбеђивао и личну сигурност патријарха и епископа када су путовали по народу». «На
својим походима патријарси су јашили на коњу, богато украшеном; у левици су држали узду а десницом су благосиљали народ,
који je пред њима иадао на кољена. Пред патријархом су ђакони
носили велики патријаршијски крст, а за њим жезао. У обичним
приликама патријарха су пратила по два каваза (оружане слуге),
а када je галао у пастирску посету у народ, имо je велику оружану пратњу на кошима и пешице».21).
Пећки патријарси су ословљавани са свети, јер je верни народ у њима гледао не само своје представнике него и лица друкчијега, узвишенијега и строжијега живота, што су они и били.
Под њиховим вођством и старањем догодило се код Срба «нешто
што je у основу најближе правоме хришћанству, а ипак тако ретко; у нас je, ето, по тим општим схватањима, Црква доиста постала народ, а народ Црква, истина не у теолошком и моралистичком него и национално-политичкоме смислу. Наше православље,
,српска вера’, постало je оваплоћење наше национално-државне
традиције. а наша национална психа дала je митологиској вери
хришћанства и извесне елементе правога веровања».22)
Јован Цвијић je истицао, да су се православље и српска иа~
родност почели да прожимају још за време Светог Саве, који je
српскоме православљ у дао бројне националне особености, али су
се «потпуно стопили крајем XV века. Православна вера je готово изгубила свој догматски, црквени, и примила je више етнички

140

карактер и тако постала ,српска црква’. Она je била саставни део
народнога духа, готово исто онако као и фолклор. Православље
je нашло једно моћно средство у Пећкој патријаршији, која je
1557. године обновљена... Крајњи циљ ,српске ц ркве’ био je народно ослобођење. Народна девиза je била проста и јасна: непрекидна борба за ,крст часни и слободу златну’».23)
Иако и Ћоровић и Цвијић преувеличавају значај чисто национално-политичкога момента у овој «српској вери», сигурно je
да je она била онај фактор који je најуспешније штитио и од исламизирања и од ноарнаућивања. Народ je живео култом и духом Пећке патријаршије и када je она укинута 1766. године нестало je и најважнијега упоришта народне самоодбране и наде
да ће се тешко стање изменити на боље.

3.
Укидање Пећке патријаршије, 11. септембра 1766. године,
био je веома тежак ударац и Српској православној цркви и целоме српскоме народу. Од тога времена се умножавају прелажења
на Ислам и, заједно са тиме, однарођавање и поарбанашавање.
Тамо, где није било продирања Арбанаса, поисламљени Срби су
почели да себе сматрају Турцима што они, разуме се, нису могли
бити. Примајући Ислам, веру владајуће нације, поисламљени Срби су примали и турску државну идеју и кроз то се, још више,
приближавали поисламљеним Арбанасима, који су Турску царевину сматрали с војом државом и много доприносили изградњи
њезине силе и моћи. Пећка патријаршија je, видели смо, бранила
и његовала не само православну српску свест народа, него и српску националну и држ авну идеју. Када je она укинута десило се,
на национално-политичкоме плану, друго српско Косово: српски
православни народ подпао je сада, поред политичко-националнога ропства, и под црквено-духовно ропство фанариота, људи материјално веома лакомих и национално велико-грчки оријентисаних.
Не спада, овде, у оквир наших истраживања приказивање
припрема, узрока и начина укидања Пећке патријаршије 1766.
године,24) али je потребно указати на непосредне последице овога
чина. Прва, и то врло важна, била je у томе да су се сада против
српске црквене самосталности усавезиле Турска држава, која je
тада у српскоме народу гледала свога најопаснијега непријатеља
на Балкану, и грчка васељенска Патријаршија, која je била но-

141

силац «велике грчке идеје», изразито и доследно антисловенске,
а тиме, разуме се, и антисрпске. Довођење Грка на престо Пећких патријараха у времену од велике сеобе 1690. године до укидања Пећке патријаршије 1766. године, који су и припремили укидање Патријаршије, и, после тога, довођење Грка и на српске
епархије, било je, црквено-политички гледано, употпуњавање обезправљ ењ а српскога народа. Што je отпор више српске јерархије довођењу Грка на чело Српске православне цркве бивао већи, то су и последице пораза биле теже. Јеромонах Никифор, који се замонашио у манастиру Високи Дечани, записао je у манастиру св. Петра Коришкога код Призрена 1765. године, само годину дана пре укидања Патријаршије, да je Грк — патријарх
Калиник II протерао Србина патријарха Василија ЈовановићаБркића. Јеромонах je забележио: «. . .И тада je била међу њима
велика распра («молва») и метеж због престола и патријаршије
српске».25)
П,ошто je, у ово време, званична руска политика на Балкану
помагала остварење «велике грчке идеје» није ни Руска православна црква хтела притећи Србима у помоћ. Једна молба Цетињскога митрополита Саве Петровића, упућена Московскоме
митрополиту Платону, да «подигне пали престо српске архиепископије» остала je без одговора.26) У писму грофу Михаилу Илариновићу Воронцову, писаном 25. априла 1755. године, владика
Василије Петровић помиње епископа Грка Гаврила, који je био
дошао на Пећки престо и почео да прогони Србе епископе и да
од њих тражи новац. Немајући шта да му дају они су се разбежали на разне стране.27) Гаврило je, вели се даље у писму, хтео
да и у делу Скендерије постави свога епископа, али je то тамошњи народ одбио и запретио да ће га убити ако тамо дође.28) Гаврило je имао Султанов ферман на Пећку патријаршију иако она, формално, још није била укинута. Из писма митрополита
Василија Алексеју Михаиловићу Обрескову, писаном 25. априла
1755. године, види се да je Гаврило овај ферман купио за 80.000
гроша и, када je дошао за пећкога партијарха, тражио je да што
пре наплати тај новац.29)
У Цариграду се, и на Високој Порти и у Васељенској патријаршији, врло добро знало шта je Пећка патријаршија значила
за српски народ. Због тога je све чињено да се она не обнови. Када je Пећка патријаршија укинута «формирана je пространа
Призренска митрополија на челу са Гаврилом, бившим митрополитом Амасијским, дакле Грком. Она je обухватала Призренски,
Новобрдски, Приштевски, Вучитрнски, Ђаковачки и Пећки

142

крај».30) И на ову, просторно веома велику епархију, слати су Грци-епископи. Они су, зна се, куповали своје епархије и, када су
се нашли на њима, гледали да се што пре одуже. Вук Стефановић-Караџић je забележио, да су се фанариоти старали, «да сакупе новаца, да изваде главно и добитак, да би могли и у напредак закупљивати и подмићивати, или, ако их други наматну и
шћерају, да могу живјети док се опет таково што нађе; а, треће,
што су и они сами понајвише л>уди прости (којекакве пропалице, или калуђери, који су наиме каквога манастира напросили
себи новаца), а кадшто и најрђавији».31) За њих вели Радослав
Грујић да су, после 1766. године, долазили за владике, управнике манастира и друге црквене представнике, а истидали се себичношћу, грабљивошћу и насиљем према народу и свештенству».32)
О грабљивости и неподобности ових странаца на високим црквеним положајима сачувано je обиље материјала. Горак je био
живот оно мало српских православних свештеника који су им се
морали подчињавати. Они су се повезивали са носиоцима локалних турских власти и, захваљујући бератима које су имали, могли су да раде шта хоће. Док су зулумћари упадали у куће свештеника и у манастире и чинили разне зулуме, «дотле je мирско
свештенство у варошима морало ноћу вршити св. Литургију и
венчавати, место камилавке покривали главу и заклањати браду
црним марамама, а при пратњама трпети каменице дечурлије уз
подругљиву песму на турскоме:
«Један поп липса,
три свеће сагореше,
шта да му за душу дадемо?
мокраћу са изметом».33)
У односу на српски народ подударали су се интереси и Васељенске патријаршије, и Велике Порте и арбанашке експанзије, која je постојала све агресивнија. Ово je важило нарочито за
цело подручје тадашње Призренске митрополије. Према једноме ферману Султана Махмуда II (1808-1839) под управу ове митрополије припадала je и «арнаутека Скендерија» (тако стоји у
оригиналу) с окрузима и градовима, нахијама и селима њеним: а
за овим иду сви услови као и у бератима даваним митрополитима, постављаним на места митрополитска»34). Утврђено je, да су
баш ови митрополити Грци били изразито антисрпски расположени иако им je паства била српска. Када je Скадарска српска
православна црквена општина затражила, 30. маја 1850. године,
од митрополита Партенија да им у школи буде учитељ Србин он

143

je тражио да учитељи буду «раја нашега цара, а не друге нације
ни пашопортлије, а ми чујемо јер имате од друге нације учитеља
који вам учи децу».35) Партеније наређује општини, «да изаберете у вашу православну школу учитеља који ће бити царска раја».36) Радило се, овде, о учитељима из Србије, који су доносили
собом и здраву српску националну свест.
Стање у коме се, после укидања Пећке патријаршије 1766. године, нашао српски народ утидало je и на опадање образовања српског православног свештенства: манастири су били осиромашили,
цркве порушене, није се где имало ни учити књигу. Вук Стефановић-Караџић тачно истиче, да су се Срби-владике, колико-толико,
старале о образовању свештеника, «али су по томе грчке владике
и митрополити дотле доћерали свештенство, да je тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају, зна ли што онај,
који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити. Али од
онаки архијереја не може се ничем бољему ни надати, једно што су
они људи од туђега народа и језика, и то од народа, који са народом
српским никад није био (нити ласно може бити) у правом пријатељству».37)
Године 1784. пише Доситеј Обрадовић владици Јосифу Шакабенти о тешкоме стању нашега народа под управом грчких
владика, који долазе да њима «предудрчене и измужене овце живе деру, и ако je јоште гди у костима мозга остало, с благословом
и проклињањем, с молитвама и анатемама да испију, исисају и
пождеру».38) И француски дипломат, Боа ле Конт, забележио je
1834. године о грчким владикама: «Под турском владавином владике су слате из Патријаршије, и били су по правилу Грци, који
нису нимало марили за земљу. Очекујући све од Цариграда, они
су с пашама и кадијама експлоатисали земљу, која je за њих била туђа, у свему су се слагали са осталим чиновницима Портиним».3’) Иван Јастребов додаје: «Митрополити још више почеше
тлачити православне и (без тога оштећене од харача и свакога
несрећнога насиља, порезима и цаметима) старали су се само о
скупљању мирије. . . На тај начин митрополити су постали прави господари (владике), а не пастири. Хиљаде кућа хришћанских
осташе без попова по неколико година: а митрополити нису марили, што су хришћани због тих зулума превртали вером».40)
4.
Овакво тешко стање, у коме се цео низ деценија, налазио
српски народ под турско-арбанашком влашћу, учинило je, да je

144

на широким српским етничким просторима српски живаљ слабио, али није нестајао. И тамо, где je временом, преовлађивао
арбанашки елеменат и појачавало се поарбанашавање Срба, остајало je понешто православних Срба, али и тамо где их je, силом околности, нестајало остајали су српска православна традиција и српски културни и верски споменици. Ђорђе Ђурковић,
који je 1869. и 1879. године путовао кроз ове крајеве, забележио
je за простор између реке Дрима и црногорске границе, да су и
тамо, где више није било Срба, остала словенска имена села и
разних локалитета. «Племенске приче, вели он, посвједочавају исто, да се између горњега Лима и Дрима нашироко измијешао и
арбанапгки сој».41 Ђурковић je у Гусињскоме крају нашао 2.800
православних Срба, а у Плаву «од 2.500 становника угледан део
припада српској народности и представља трговачки сталеж у
мјесту. .. Што ближе црногорској међашкој нахији Васојевића,
тијем ређе чујеш арбанашку ријеч. Отуда нам бива јасно, да су
Црногорци 1879. године могли заузети сјеверну половину Гусињске нахије, која броји око 500 Арбанаса и 2.500 Срба, без иједног
пушчаног метка.42) Плав и Гусиње су старе српске области. Гавро
А. Шкриванић je утврдио да су називи села, како су гласили у
повељи краља Милутина, писаној око 1315. године, «углавном остали непромењени».43)
О етничкоме односу на простору Старе Србије, где су се нарочито јако сусретали Срби и Арбанаси, оставили су нешто по~
датака и странци, који су пролазили овим крајевима. Туда je пролазио и Пуквил године 1798, 1799, 1800. и 1801. године, дакле крајем XVIII и почетком XIX, века. У поглављу о Арбанасила Пуквил вели, «да они и даље упорно држе словенски језик и да, успркос удаљености од своје отаџбине, остају Арбанаси и горди су
на овај назив».44) За крај око Скопља вели, да чини део Бугарске
и Србије и да je «веома слабо насељен. Једва се виде неколико
села а скоро нигде нема обрађене земље».45) У Призрену je могао
утврдити, да je становништво мухамеданско и хришћанско и да
становници «не говоре никако осим словенски».46) На путу од
Призрена за Скадар био je узнемираван од разбојника: «.. .Већи-на исповедају грчку веру и међу њима се налази само мало муслимана».47) У Скадру je нашао муслимане и хришћане: «Домаћи
језик je илирски, једна мешавина словенскога и бугарскога».43)
У Скадру je нашао 12.000 становника, пола хришћана а пола муслимана. Православни су имали свога епископа, а то je могао бити само српски православни епископ, док су католици добијали
помоћ са стране.49)

145

Године 1840. изашло je у Паризу француско издање књиге
Ами Буеа «Европска Турска». Буе je рођен 16. марта 1797. године у Хамбургу и много боље je обавештен о крајевима кроз које
je пролазио. Зна да Срби живе у Србији, Босни и Херцеговини,
Црној Гори «и у једном делу пашалука Приштине, Пећи и Призрена. У овим последњим областима уочава се појава, да Срби,
који живе са Арбанасима, на крају су постали Арнаути».50) Зна
и за исељење Срба са Косова, Ибра и Новога Пазара као и то да
су те исељенике Маџари и Немци називали Рацима. У границама
изван тадашње кнежевине Србије помиње «Србо-Арбанасе».5')
«Број Срба у пашалуцима Приштина, Пећ и Призрен остаје неодређен. Из ових земаља и из арбанашких дистрикта Куршумлије, Прокушва, Гиљана и Врања као и из Рашке и Крушевца
су већином следовала исељавања Срба, који сада насељавају један мали део Славоније, Бачке, комитата Бач и угарску обалу
Дунава до Сент-Андреје испод Пеште».52) Напуштене крајеве су,
вели, населили Арбанаси-Геге, «без да су поседовали смисао за
рад истих».
И Ами Буе истиче, да Срби живе помешани са Арбанасима
у равници између Призрена и Пећи и између Врања и Митровице «док они под именом Арнаута насељавају скоро сами област
на извору Лепенице, околину Црнољеве и Реке северозападну
ивицу равнице код Приштине, Кратова, Куршумлије, Прокупља и Метохије. У брдима између Арбаније и Босне измешани су
са Бошњацима као и у Колашину на Тари, у Гусињу, Плаву, на
обалама горњега Ибра, код Рожаја, у области Сухи До и продиру
чак до платоа на западу и северозападу од Новога Пазара. У области Зете, уздуж Мораче и у Климентима, са ону страну Зема,
мешају се са Црногорцима».53)
Као лекар у турској војсци имао je др Јосеф Милер доста
могућности да упозна крајеве и народе где je боравио. И он je оставио интересантне податке и о Србима и о Арбанасима.54) Милер истиче, да Арбанаси-Геге мрзе Србе и Црногорце и да они
мрзе чак и Тоске, који су друге, православне, вере. Каже за Геге да су «свирепи, подмукли, упорни, ненаклоњени никаквим новинама, против свакога су који не познаје њихов језик.. . и неће
их никада, без одлучних, крвавих реформи њиховог политичког
и религиозног живота моћи захватити дух европскога хуманизма».55)
Ова Милерова оцена потврђује се и казивањем савремених
српских извора. Један запис из 1843. године казује како су Арнаути пленили Качаник, село Злокућане и Скопску Црну Гору.56)

146

Поп Паун из Старог Нагоричана забележио je, да су се Арбанаси
1843. године побунили против Султана јер нису хтели да дају
низам.57) Покрет за увођењем реформи изазвао je и 1842. године
побуну Арбанаса у Кумановској области. Сакупило се било око
4-5.000 Арбанаса. Хтели су да зауставе царску војску. Један sä­
nne из 1844. године казује како су Арбанаси врпшли насиља:
«Једнима узеше стоку, другима децу».58) Јеромонах Серафим, намесник манастира Високи Дечани, казује 30. јуна 1845. године,
како су се Арбанаси побунили под вођством некога Дервиша из
села Џаре, Тетовска нахија. «Са њим, вели Серафим, бејаше цео
Арнаутлук. Побили се испред Скопља, код села Катланово, и
надби царска војска. И послаше њега и његово друштво, више од
300 људи, у заточење у Цариград».59) Турска војска, која се била
утаборила код манастира Дечана, похватала je у Ђаковачкој и
Пећкој нахији 200 људи, који су, повезани у ланце, били послати у Цариград. Неки су се вратили после пола године, а неки после годину дана. Серафим бележи: «Све горе и горе чинише зулум и злоупотребленија».60)
За Србе вели Милер, да већином живе у равницама и у предгорју, а Арбанаси у дивљини и усамљености. Наводи места и крајеве где Срби живе сами, непомешани са Арбанасима, а где, опет,
помешани. Измешане Србе и Арбанасе налази у Рожају, Црвеној планини, Сухо-долу, у подгорју Колашина и дуж тока Ибра
у Јањеву. Северозападно од Пећи близу Плава, Таре и Белога
Поља и у целоме опсегу слива Ереника између Дечана, Ђаковице и Фшаи».61) Бројни подаци о Србима, које je добијао од грчких владика, рачунајући ту и наше муслимане не изгледају сигурни.62) Даје податке о бројноме односу српскога и арбанашкога становништва у Бару, Улцињу и свуда куда je пролазио. У Бару и Улцињу чине Срби већину, у Љешу има 64 «Словена-католика», у срезу Пекхим нашао je «200-240 породица несјредињених
грчко-словенскога и јелинскога порекла».62) У Охриду je нашао
«само мало» Арбанаса, «врло бројни су напротив Словени од којих Vs исповедају Ислам а остатак православну веру».43) У Струми je већина становништва православна.64)
Нарочито je интересантно казивање Јосефа Милера о броју
и односу становништва у Дукађину и источно од њега. Даје и
овде податке из 1838. године. За Пећ вели, да има 12.000 становника, али само 130 православних и 20 католичких породица:
«Црема пореклу чине Словени претежну већину, јер има само 62
османске породице према 100 арбанашких и 20 Цинцарских породица».65) Тада je манастир Пећке патријаршије служио као ка-

147

сарна нередовних трупа (Тоска).66) У извештају, који je, 15. августа 1886. године, руски конзул Тимајев послао рускоме посланику у Цариград, слоји и ово: «У граду Пећи муслимани спроводе страшну самовољу: насилно турче хришћане, изнуђавају од
њих новац и робу, бацају на њих камење и упадају у хришћанске школе. Хришћани из Пећи беже у Призрен и у Босну».47) Оваква насиља помињу и Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, K o ­
je су и саме биле у Пећи. Оне су тамо нашле уређену српску
школу снабдевену књигама из Србије. Школу je водила Катарина Симић, монахиња изванредних особина. И у њезину школу
су Арбанаси «два пута упали. .. па покупили све ствари што у
њој нађоше; него по срећи школа јој je тако сиромашна да их не
мами много. .. Арнаути терају своју силу тако далеко, да се бацају камењем на пратњу каквог упокојеног хришћанина, а на
мртваце набацују прашине и ђубрета».68)
У манастиру Високи Дечани нашао je Милер седам монаха,
који су се бранили од зулума захваљујући народном веровању,
да «свакоме Турчину, који прекрочи манастирски праг прети сигурна смрт, и томе захваљују заштиту од пљачкаша».69) У селима Растовиа и Бабаи нашао je Милер, у првоме 80 а у другоме
200 «словенских становника»; место Веља Короница имало je 160
становника српскога порекла. У Ђаковици je нашао 18.000 мухамеданаца, 450 католика и 2.600 православних, свакако Срба, који
су имали «невидљиву цркву св. Петке». «Према националности
било je 17.000 Арбанаса, 3.800 Срба и 180 Османлија као и неколико Цинцара и Цигана».70) Макензијева и Ирбијева виделе су у
Ђаковици српску православну цркву и школу. Свештеник je био
поп Стеван, «достојан свакога хришћанскога пастира. Кад je дошао у своју парохију, ту не беше ни цркве ни школе; па зар je
чудо кад у Ђаковици нема више од 15 или 16 српских кућа? Али je поп Стеван био у слободној Србији те не могаше да своје
стадо остави онако како га je нашао. Он je умео да ради и да
штеди док не стече толико новаца да могаше зидовима оградити
место једно где подиже чисту једну црквицу, школу, једну и где
приреди као неко стовариште књига из Београда».71) У селима око Ђаковице Милер je нашао да живи измешано српско-арбанашко становништво./?) Два сата североисточно од Фшаи, на реци
Дриму, живело je 70 поисламљених Срба. Таквих je било и северно од «свињећега моста».
У Призрену je Милер нашао 6.000 кућа са 4.000 мухамеданаца, 2.150 католика и 18.800 православних становника: «...Према
националности чине стварне Османлије 1/6 (без да се ту убрајају

148

овде привремено стационирани батаљони 14 пешадијскога пука
од 720 људи), Срби чине 4/5, Арнаути 1'6, Цинцари 1/12 становништва; у овај број нису нешто око 600 Циганских хорди убројене».;з) Када су биле у Призрену Макензијева и Ирбијева су нашле око 4.000 домова. Од аустријскога конзула су чуле да има
32.000 мухамеданаца, 12.000 православних и 2.000 католика.74) «У
вароши се, веле оне, говори српски, арбанашки и турски. Што се
српски језик сматра за главни при свем томе што су Срби овде у
мањини, то се има приписати српскоме карактеру који си не да
отуђити и после успомена које су скопчане са овим местом; а каж у да се то често приписати може и томе, што су неки од муслимана српскога порекла, — иначе су већином Арнаути».75) Због те~
рора и страха за физички опстанак многи су се Срби селили и из
Цризрена, али су им жене, као и у Пећи, биле против тога. «Српски народ, веле ове две Енглескиње, вал>а да je захвалан овим
добрим женама, јер зацело не треба да раскине последњу алку
која га везује са етаром земљом; ми смо већ спомињале како влада у кнежевини не охрабрава исељавање из Старе Србије».76)
Када je Јохан Георг Хан 1863. године, дакле 25 година после
Јосефа Милера био у Призрену, нашао je тамо 11.540 домова:
8.000 су били муслимански, 3.000 «грчки» (Хан je избегавао да
помиње српско име), и 150 католичких. Број становника je износио 40.000 од чега су 36.000 били муслимани, 8.000 «грчке вере->
(Бугари и Власи, опет нема Срба) и 2.000 католика.77) Не зачуђава од Хана да уместо Срба налази у Призрену Бугаре, којих та~
мо није никада било. Он помиње да у Призрену постоје две православне цркве и једна приватна кућа, која je преуређена у католичку цркву.76) Хан не помиње ни православнога митрополита
призренскога, али помиње да тамо резидира римокатолички бискуп под којим има седам парохија.79) Напомиње и то да су кршћани држали у својим рукама сву трговину.80)
Велимир Стојанчевић je испитивао отсељавање српскога становништва из Призренскога, Пећкога, Приштинскога и Скадарскога пашалука у време између 1815. и 1839. године. Досељавања
у Србију из ових «пашалука било je готово у свакој години кнез
Милошеве владавине».81) Трагова о овим досељавањима има и у
српскоме архивноме материјалу. Године 1819. побегло je из Пећи
35 лица због арбанашких зулума: убили су у самоодбрани пет
Турака и морали су да беже.82) Тешко стање у тим крајевима, честе арбанашке побуне, сукоби са турском централном влашћу
још су више поторшавали живот Срба у тим крајевима. Петар

149

Лазаревић јавља кнезу Милошу, 9. марта 1832. године, да и он
сам саветује Србе преко границе да се склањају у Србију.83)
Ово се дешавало и касније. Илија Гарашанин пише, 22. априла 1844. године, Богдану Ђорђевићу у Ђуприју: «Од нападенија и превеликога зулума бежећи и сада од непрестано свирепујући Турака-Арнаута, пребегле су преко границе на нашу страну, под заштиту свјетлога Књаза и Правитељства нашег, многе
христијанске фамилије које су се које гди по отечеству нашем,
саме себи мјесто нашавше, смјеетиле; а између ови осам фамилија такови које су дошле овде и предале молбу да им се гди мјесто за уживање определи, изјавивши и они да су ради на војски
овђе остати и поселити се».84)
Све ове околности, понекада веома тешке, чиниле су да се,
на целоме томе проетору, све више проређивао српско-православни живаљ. «Тако се вршила и промена у етничким односима,
конфесионалним пропорцијама, економици крајева, општој физиономији горњих области. Конкретно гледано кроз призму историјско-архивне документације, то значи да се у структури етничких односа — углавном принудним исељавањем — вршило
смањење српско-православнога становништва, па се делом преко тога, а делом процесом исламизације мењала и конфесионална слика горњих области, а преко исељавања српскога сеоскога
и градскога становништва вршила се и флуктуација радне снаге
у сеоској и градској привреди, а самим тим и опадање опште производности тих крајева».85)
5.
Живећи под оваквим околностима, препуштени сами себи,
Срби су на целоме иодручју, где су били измешани са Арбанасима, били упућени на самоодбрану. Једино што их je морално и
духовно крепило било je постојање две српске државе, Србије и
Црне Горе. За Прешевску област утврдио je Јован Хаџи-Васиљевић, да je у овој области и Арбанасима било познато име кнеза
Михаила и да су се они осилили нарочито после његове погибије.
«Нигде, вели Васиљевић, нисмо слушали тако лепих анегдота о
кнезу Михаилу као у овој области. Овај свет верује да je њему с
с невиђене стране пала цар-Душанова круна на главу и барјак
што je на Косову пао».86) Кнез Данило je уживао велики углед
нарочито код католичких арбанашких племена: када су Макензијева и Ирбијева била у Дећи слушале су легенде о њему.87)

150

Тамо где није било Арбанаса са њиховим терором и наметљивошћу прелажење на Ислам није било, биолошки гледано, тако опасно. Привредна потчињеност оних који нису прелазили на
Ислам није била лака али им je, када би постали кметови муслиманских бегова, животна сигурност била загарантована. На широкоме подручју Босне и Херцеговине, дела Црне Горе и Санџака, а и по Јужној и Старој Србији, говорили су и хришћани и муслимани једним истим језиком и били етнички исто. Родови су
се познавали и често одржавали родбинске везе и када су исповедали различиту веру.
Почетак заустављања и потискивања арбанашкога таласа.
који je, као што смо видели био дубоко продро у српско национално тло, почео je још за време кнеза Милоша, али су озбиљније мере настале тек после ослободилачких ратова 1876-1878.
године. Нове мере су учиниле да се и тамо, где су владали подношљивији односи између Срба и Арбанаса, на пример из фиса
Климената и Сопа, ти односи погоршају.88) Оно што су били учинили Карађорђе и Милош Обреновић Турци су могли заборавити, али нису могли заборавити ове нове ослободилачке ратове,
јер су схватили да се њима смера на њихово пуно истеривање са
Балкана. Званична турска мржња према Србима преносила се, све
више, и на поисламљење Арбанаса, који су схватили да, бранећи турску царевину, бране и своје повластице и своје животне
интересе. С друге стране и Аустро-Угарска je појачавајући свој
утицај у Арбанији, потстицала и католичке Арбанасе против Срба. Уз аустро-угарски утицај појавио се био рано и утицај Италије, где су живеле бројне арбанашке колоније. «Чујем, пише Илија Гарашанин, 22. августа 1866. године, Јовану Мариновићу,
да има и агената италијанских у Арнаутлуку. Није ли се Италија и тамо чак, па и на хетерију обратила за помоћ? Некако све уједно иде. Сећаш се шта једном новине о Гарибалдију говорише?»89)
Неослобођени Срби, који су још били под турском влашћу,
полагали су сву своју наду у Србију и, делом, и у Црну Гору, која je имала више и додира и искуства са Арбанасима. И Србија и
Црна Гора су сложно његовале српску идеју и припремале се да
ослободе српске крајеве, који су били окићени обиљем српских
верских и културних споменика. «Стара Србија. писале су Макензијева и Ирбијева, je онај крај у Турској у Европи, који je
највећма скопчан са словенским народним предањима; ту je главни извор народној песми, ту je седиште старе владе српске, ту je
позорница где паде српско царство. Земљиште je у овоме крају

151

богато и живописно, а руво народно једно од оних који су задржали највише ориђиналности и сјајности. Велика драж Старе
Србије лежи у томе што усред њезине данашње дивљачности леж е остатци који сведоче како je она некада била хришћанска и
цивилизована земља. Између суровости албанских села путник
наилази на стару престоницу и на патријаршију једну, на велике цркве у византијскоме стилу, на фреске раније италијанске
вештине».90)
Из ових нада, које су полагане у Србију и у Црну Гору, јачао
je унутрашњи отпор и појединаца и маса, које су, сада, имале у
кога да упиру погледе. По градовима, и у најтежим околностима,
Срби су се трудили да трговину држе у својим рукама. Тако je
било и у Призрену и у Приштини, где je бивало седиште вилајета. «У првој половини XIX века трговци у Приштини били су само Срби и Јевреји, а у другој, поред њих, још и Турци».9’) У Призрену je, захваљујући Сими Игуманову, успело да 1871. године
отворе Српску православну богословију, једно изванредно важно културно и национално жариште. Респектујући српску бројну снагу у овоме вилајету турске су власти, од почетка августа
1871. па до половине 1874. године, издавале лист «Призрен», који
je био званични вилајетски лист, «који je штампан с једне стране
на турском, а с друге на српском језику».92) Још 1840. године постојала je у Скопљу српска цркввна штампарија где je, 1840. године, штампан један молитвеник. 93 )
Срби су, где je то било могуће, покушавали да се бране дизањем устанака. У Кумановској области Срби су подигли устанак
1837. године, али су јако пострадали. Један устанак подигли су
Срби 1876. године у Лабу, Копаонику и Топлици. Реакција Турака и Арбанаса била je оштра и то je још више појачавало исељавање Срба. «Арбанаси су попалили усташке куће, опљачкали
стоку и другу покретност, а усташи и њихова чељад гладни и оскудно одевени избегли су у Србију. Поред кућа Арбанаси су запалили и порушили цркве у селима Штави, Бабици, Борнацу,
Кијевчићу, Граничану (и школу) и у Лозну. У овоме последњем
побили су ,бежанце из Ибра’».94)
Ратови Србије и Црне Горе са Турском 1876. и 1877. и 1878.
године, и последице које су отуда настале, означавају почетак
јачега потискивања Арбанаса из крајева у које су били продрли.
Настаје «инверсна миграција Арбанаса».95) Тачан број исељених
Арбанаса je тешко утврдити. Наводи се да их je било око 30.000,
али je могуће да их je било и више. Ови су исељеници добили назив «мухаџири» и били су штићени и помагани од турских влас\

152

ти. Потиснути из крајева, где су се раније били сместили, ови су
се Арбанаси сада населили највише у Лабу и у северноме делу
Косова. «Они су учинили да се у тим пределима згусне арбанашко становништво и отсутно надвлада над српским».96) Један део ових «мухаџира» отишао je даље у Ђаковицу и Призрен. «Велики
део Арбанаса који су се повукли из тада ослобођене Топлице и
Јабланице нселио се на Косову и тиме појачао арбанашки живаљ. С друге стране, пак, Срби су, услед насталих зулума делом
од самих тих арбанашких избеглица, делом од других Арбанаса
које je због приближавања Србије захватио бес против српства,
селе се у већ примакнуту Србију. Доласком «мухаџира» разрађУЈУ се дотле простране ледине и осушују мочваре, што иде у корист земљорадње на штету сточарства».97)
Радослав Павловић вели: «На Косову има још живих стараца који памте, кад су у Лабу била многа српска села, а пред сам
наш рат с Турцима било je у Лабу неколико српских села, а до
пре -30 и 40 годииа било je стараца који су причали како знају
када je на Косову било врло мало Арнаута. Последња je српска
кућа која се из Лаба иселила Вукадина Гатића из Трновице, који се населио 1897. године у селу Тиовцу, у Бањској општини,
Косаничкоме срезу».98)
Када се показало да Срби имају великога успеха у рату против Турске покушала je турска пропаганда код Арнаута да прошири веровање да ће, после рата, Велике силе принудити и Србију и Црну Гору, да Султану врате све што су освојиле и «да ће
граница између Турске и Србије бити и даље онде где je и до ратова била, и да ће Арнаути добити накнаду за упропашћење свога иметка услед ратова и њихове сеобе у Турску.99) Ово су, разуме се, биле илузије, али су оне утицале на Арбанасе да појачају
своја дивљања према Србима: «Из аутентичних се извора зна, да
су онда Арнаути, јавно, усред бела дана, усред села или града, убијали Србе; да су их усијаним гвожђем боли и врелим вршњицама пекли и мучили, а власти турске ни мрднути нису хтеле.
Факт je да су Арнаути онда јавно бешчастили српско женскиње,
одводили га у ропство, убијали нејач, и одводили и односили стоке и имања српскога колико je ко хтео и могао».100)
Најмање Арбанаса je исељено из области Врања и из Јабланице. На српској страни je било мишљења да Арбанасе не само
да не треба исељавати, него да треба дозволити повратак и онима који су се иселили. Зна се да je и турска влада, помогнута од
руске и енглеске, тражила од српске владе да се дозволи повратак исељеним Арбанасима на што je она, једно време, била скло-

153

на, али од тога није било нипгга. Исељавање je продужено и даље. Феликс Каниц вели, да je до 1878. године у кази Лесковац,
Прокупље и Куршумлија било 83.000 Арбанаса: када je он био
тамо 1889. године нашао их je једва 3.000, а од 10.000 Турака у
Нишу нашао je само 100.10') Према попису становништва од 1895.
године било je у Топлици и у Врањском округу, срез Јабланица,
1.677 Арбанаса, а према попису становништва од 1900. године на
томе простору било je свега 1970 Арбанаса, од тога у Топличком
округу свега 27.’02)
Избегле Арбанасе као и наше муслимане из Босне и Херцеговине, који су после окупације 1878. године напуц1тали свој
крај, турске власти су насељавале у онај део Старе Србије, који
je још био остао под њиховом влашћу. Наше муслимане, ваљда
због језика, називали су Бошњацима. Они из Новога Пазара и
Сјенице, који су «долазили појединачно и појединачно се насељавали у арбанашким селима... били су већ напустили свој језик или су били пред његовим напуштањем. Оне друге je очувало то што су били групно насељени с «Магзит Бошњачки, Сувидол).103) Таквих je било око 500.104) Турске власти су, да би се осветили Србима, ударале новчане намете на српско становништво: «Само Дервиш-паша изнудио je Србима у Призрену преко
30.000 гроша, и тим новцем подигнуо je преко шесдесет кућа за
арбанашке исељенике».105)
Стање, које je настало у вези ратова 1876. и 1877. и 1878,
ставило je на дневни ред и тако звано «питање арнаутско», како га
назива Јован Ристић. У ово питање, и то на српску штету, умешао
се, и енглески посланик у Београду Гулд (Gould). У своме писму
Филипу Христићу, од 29. августа 1879. године, пише Ристић:
«. . .Ми бисмо пре а после нашли неки m odus vivendi са Арнаутима, да он није код нас и код својих колега чинио кораке, па најпосле преко своје владе изазвао читаву комисију сила против
нас. Најпосле хтео je да ми пише ноту, што ja предупредих одбивши га тиме, да je директно позван у тој ствари да говори пре
турски посланик но енглески (јер je лакше имати посла са Турском него са Енглеском)».104)
Исељени Арбанаси нису престајали да оружано нападају не
само на нову границу Србије, него и да прелазе преко ње и да
пљачкају. Ристић je, 8. фебруара 1879. године, тражио од Христића да интервенише на Порти да ова пошаље војску на Косово,
јер валија у Приштини ништа не предузима да осигура ред и
мир.'07) Српске власти су марљиво прибирале податке о штетама
које су Арбанаси, својим упадима, наносили српском народу. Ри-

154

стић обавештава, 16. јуна 1870. године, Христића о овоме и вели:
«Материјал о штетама учињеним последњом инвазијом арнаутском прикушБа се, да можемо поднети рачун. Нека иде, јер ко
зна зашта тај рачун може послужити».108)
Ристић истиче у писму, од 29. августа 1879. године: «Скоро
ћеш добити упутства, да се одговори Порти и на питање о Арнаутима и то: 1) о исељешша, којима ће се жеља узети у признање
кад се молбом обрате, јер они то до сада нису чинили, но су се оружјем обраћали; и, 2) о накнадама, које ћемо прогласити као
правно стечене па у своје време и намиривати се».109) За што потпуније исељавање Арбанаса са јужне границе биле су неке војне власти, али je Ристић био против тога. Он je, ипак, «одбијао
дипломатску интервенцију, коју су му против војнога гледишта
нудили Руси и Енглези».110).
Иако српске власти, као што се види, нису желеле да материјалио оштећују Арбанасе, који су одлазили, ови нису, у највећем делу случајева, могли да обуздају своју мржњу на Србе: «Они су предњачили осталима у злостављању Срба у турским пограничним пределима као и у упадању у Србију».111) Само ретки
међу њима држали су се добро са Србима. Један од њих био je
Берам, предак Јашара Пардуса, старешине села Весковца. Он je
одлазио на славу једноме своме пријатељу Србину и овај je пријатељ долазио њему: «Данашњи Јашир држи се ,старих’ (прехришћанских) обичаја који су му остали од предака: прославља Бадње вече, ,држи’ девет четвртака да му град не бије поље, празнује Ђурђев дан (Шин Ђерђ)».'15)
Ако je успело да се један део територије, после ослободилачких ратова, ослободи од Арбанаса, није се могло поправити стање нашега народа на широком подручју Старе и Јужне Србије
где je нови развој догађаја учинио да још више појача арбанашки и турски терор над Србима. То ће, видећемо, уследити нарочито после оснивања тзв. «Призренске» или «Арбанашке Лиге»,
којом почиње буђење националне свести код Арбанаса. У односима Срба и Арбанаса, који су, средином XIX века, били добри,
настаће знатно погоршање, али je, и тада, код трезвених Арбанаса остала успомена на некадашњу заједнничку борбу против
Турака. Путујући, у лето 1896. године, возом од Скопља за Митровицу забележио je Јован Хаџи-Васиљевић свој разговор са
једним просвећенијим Арбанасом, који му je рекао: «Видиш ли
ово поље, показујући ми руком Косово Поље, овде смо се некад
заједно ми и ви борили, и ви сте овде барјак испустили, па ми
смо га прихватили и јуначки носили».113) Арбанас je казивао, да je

155

барјак испустио Милош Обилић, а прихватио га Скендер-бег.
«Тако су, говораше ми даље мој сапутник, нама Краснићима причали наши дедови и прадедови».114)
Л И Т Е РА Т У РА
1) Војвода Гавро Вуковић, Црна Гора и Турска 1896. године. (У «Записи»,
часопис за науку и књижевност, књ. VI, св. 1, 1930, ст. 35).
2) Ћорђе А. Миловић, Нека писма владике Саве и Василија Петровића.
(У «Историјски записи», год. X, књ. XIII, св. 1-2, 1957, ст. 281).
3) Споменик СКА, XIX , 1892, ст. 54.
4) На истом месту, ст. 54.
5) Панта С. Срећковић, Второе запустјеније Атанасија дијакона Сербина.
1691-1699. (Споменик СКА, V, 1890, ст. 32, 35).
6) .Тован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и С анџаку.. . , ст. 46.
7) На истом месту, ст. 48.
8) Иван С. Јастребов, П одац и .. . , ст. 133.
9) На истом месту.
10) На истом месту, ст. 132.
11) Цјелокупка дјела Петра Петровића-Његоша, Београд 1938, ст. 238.
12) Станоје Станојевић, Историја српскога народа. Друго поправљено и здање, Београд 1910, ст. 208.
13) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 312.
14> М. Ж еравчић, Српски језик као дипломатски језик на Порти у току
X V и XVI стољећа. «У «Црква — календар» СПЦ за преступну годину 1948,
ст. 23-24).
15) Карл Пач, Из Плеваљанскога санџака. (У «Гласник земаљскога музеја
БиХ», XX I, 1909, ст. 117, 119).
16) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 312.
17) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 219,
број 713.
18) Владимир Ћоровић, Вера и раса у српској прошлости (уводно предавањ е из српске хисторије, одржано 15. XII. 1919. на Београдском универзитету. У «Покрети и дела», Београд 1920, ст. 34-35).
19) Вукови записи, приредио Војислав Ђурић, Београд 1964, ст. 64.
20) Вук Стефановић-Караџић, Српски Ријечник, ст. 23.
21) Радослав Грујић, Пећка патријаршија. (У «Народна енциклопедија
СХС», књ. III, ст. 378).
22) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 313.
23) Јован Цвијић, Балканско полуострво.. . , ст. 252.
24) О овоме види детаљније код: Ђоко Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766. године, Београд 1939.
25) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, ст. 121.
број 3269.
26) Гласник српскога ученога друштва, књ. V,( св. X X II старога реда), ст.
358.
27) Марко Драговић, Материјал за историју Црне Горе. (Споменик СКА,
XXV, 1895, ст. 22).
28) Душан Д. Вуксан, Преписка митрополита Василија, митрополита Саве
и црногорских главара 1752-1759. (Споменик СКА, LXXXVII, други разред
69, 1938, ст. 26-27.

156

29) Ha истом месту, ст. 27.
30) Јован Радонић, Римска курија и Јужнословенске зем љ е.. . , ст. 665.
31) Вук Стефановић-Караџић, Географическо-статистическо описанијеС рбије. У «Даници» за 1827, ст, 115.
32) Радослав Грујић, Фанариоти. У «Народна енциклопедија СХС», књ. IV,
ст. 735.
33) Петар Костић, Црквени ж и в от .. . , ст. 3.
34) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 34.
35) На истом месту, ст. 77.
36) На истом месту; сравни: Петар Костић, Црквени ж и в о т ...
39) Вук Стефановић-Караџић, Географическо-статистическо.. . , ст. 114-115.
38) Домаћа писма Доситеја Обрадовића. Издањ е СКЗ, Београд 1899, ст. 9-10.
39) Споменик СКА, XX IV ст. 22.
40) Иван С. Јастребов, П одаци.. . , ст. 27-28.
41) Ђ урђе Ђурковић, Албанија. Црте о земљи и народу, Сарајево 1885, ст 33.
42) На истом месту, ст. 52.
43) Гавро III. Шкриванић, Властелинство св. Стефана у Бањској. (Историјски часопис, орган САН, кн>. VI, 1956, ст. 178).
44) Pouquevilles, Reis© durch Morea und Albanien nach Constantinopel und
in mehrere andere Theile des osmamschen Reiches in den Jahren 1798, 1799,
1800 und 1801, Zweiter Band, Leipzig 1805, st. 61.
45) Na istome mestu, st. 126.
46) Na istome mestu, st. 131.
47) Na istom e mestu, st. 135.
48) Na istome mestu, st. 138.
49) Na istome mestu, st. 143.
50) Ami Boue, Die europäische Türkei, Bd. I. W ien 1889, st. 341.
51) Na istome mestu, st. 342.
52) Na istome mestu, st. 343-344
53) Na istome mestu, st. 345.
54) Dr. Joseph Müller, Albanien, Rumeliem und die österreichisch-montenegrinische Grenze oder statistisch-topographische Darstellung der Paschalik Skutan,
Prizrend, Ipek, Toli-Manastir, Jakova, Tirana, Kavaje, Elbassan, und Ohrid, so
w ie des Grenzdistrickts von Budua im Oesterreich-Albanien, nach Beobachtun­
gen dargestellt. Prag 1844.
55) Na istome mestu, st. 18-19.
56) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V, ст. 319,
број 9248.
57) На истом месту, књ. V, ст. 319, број 9249.
58) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж на Стара С рбија.. . , кн>. I: Кумановска област, ст. 83.
59) Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V ст. 323,
број 9271.
60) На истом месту.
61) Joseph Müller, Navedeno delo, st. 21.
62) Na istome mestu, st. 56, 58, 64.
63) Na istome mestu, st. 68.
64) Na istome mestu, st. 69.
65) Na istome mestu, st. 74.
66) Na istome mestu, st. 75.
67) A. M. Селишцев, Славннскгсе население в А лбани и . . , ст. 103.
68) М. Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. 293.

157

69) Joseph Müller, Na istome mestu, st. 76.
70) Na istome mestu, st. 78.
71) M. Макензијева и A. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. 333.
72) Joseph Müller, Na istome mestu, st. 79.
73) Na istome mestu, st. 82-83.
74) Mjyp Макензијева и A. П. Ирбијева. П утовањ а.. . , ст. 335.
75) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовања........ ст. 347.
76) На истом месту, ст. 355.
77) Johann Georg Hahn, Reise durch die Gebiete, st. 79.
78) Na istome mestu, st. 80.
79) Na istom e mestu.
80) Na istome mestu, st. 81.
81) Владимир Стојанчевлћ, Косовско-Полимска миграција у Србију кнеза
Ммлоша. (Гласник етнографског института САН и уметности), IX -X , 19601961, Београд 1961, ст. 183.
82) Данило Вуловић, К њ аж еска канцеларија, књ. I: Нахија Пожешка
1815-1839, Београд 1935, ст. 111.
83) На истоме месту, ст. 387.
84) Преписка Илије Гарашанина, књ. Ј, 1839-1849, сакупио и за штампу
средио Гргур Јакшић, Београд 1950, ст. 92.
85) Владимир Стојанчевић, Косовско-Полимска миграција.. . , ст. 181.
86) Јован Хаџи-Васиљевић, Јуж н а Стара С рбија.. . , књ. II: Прешевска
област, ст. 238.
87) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева: П утовањ а.. . , ст. 353.
88) Радослав Љ. Павловић, Сеоба Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877
-1878. године. (Гласник етноргафскога института САН и уметности, IV-VI,
1955, ст. 85).
83) Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. II, од 4. I. 1859. до
29. III. 1874, Београд 1931, ст. 162.
90) Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. XIV.
91) Атанасије Урошевић, П риш тина.. . , ст. 13.
92) Тодор П. Станковић, Белеш ке о Старој Србији и Македонији, Ниш
1915, ст. 34.
93) На истом месту, ст. 37-38.
94) Радослав Љ. Павловић, Сеоба Срба и А рбанаса.. . , ст. 60.
95) На истом месту, ст. 73.
96) На истоме месту, ст. 76-77.
97) Атанасије Урошевић, К осов о.. . , ст. 22.
98) Радослав Љ. Павловић, Сеоба С рба.. . , ст. 77, белешка 1.
99ј Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига — арнаутска конгра — и српски народ у Турском царству (1878-1882), Београд 1909, ст. 3.
100) На истом месту, ст. 5.
101) Felix Karnitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römer­
zeit bis zur Gegenwart. II. Band, Staat und Gesellschaft. Leipzig 1914, st. 113.
102) N a istome mestu, st. 114.
103) Атанасије Урошевић, К о сов о.. . , ст. 104-105.
104) Радослав Павловић, Сеоба С рба.. . . ст. 85.
105) На истом месту, ст. 77.
106) Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870. до 1873. и од 1877. до
1880. Београд 1931, ст. 268.
107) На истом месту, ст. 263.
108) На истом месту, ст. 265.

158

109) Ha истом месту, ст. 271.
110) Ha истом месту, ст. 272, белешка 1.
111) Радослав Љ. Павловић, Сеоба С рба.. . , ст. 87
112) На истом месту, ст. 86.
113) Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига —
ст. 22-23, белешка 1.
114) На истом месту, ст. 23.

арнаутска

159

СРПСКО-АРБАНАШКИ ОДНОСИ У XIX ВЕКУ
Српско-арбанашки односи у XIX веку, веку јачања модернога национализма, имају цео них особености. Оне проистичу једним делом из чињенице да се, почетком XIX века, на једноме
делу српскога етничкога простора почела да ствара и уобличава
нова српска држава, која се није могла мирити с тиме да остане
у границама које je тада имала. Иако мала по простору она je из
себе зрачила ослободилачку идеју, која je захватала и неослобођене српске крајеве, нарочито оне под турском влашћу. Илија
Гарашанин je видео темељ српске политике у томе, да ова Србија схвати, «да она у овоме стању остати не сме, и да она само у
сојузу са осталим окружавајућим je народима за постићу своју
будућност свој задатак имати мора»1)
Два успела српска Устанка против Турске, 1804. и 1815. године, била су опомена Турској, да се она, на простору који етнички није био њезин, неће моћи дуго одржати. Већ je Први српски
устанак поставио питање деобе Турске, које после цео низ деценија неће бити скидано са дневнога реда.. Неослобођени део српскога народа схватао je да се Турска почиње распадати и тиме je
више упирао очи у Србију. Поред Русије пратиле су и Аустро-Угарска и Италија будно све шта се догађа на Балкану, нарочито
на ономе делу његовом где су се сусретали и међусобно мешали
Срби и Арбанаси. У фази процеса слабљења и распадања Турске
почиње се зарађати и оформљивати и арбанашки национализам
и појављивати тежња за стварањем своје државе. Ако je Ђорђе
Ђурковић, још у другој половини XIX века, могао писати, да je
Арбанија «више националан, него ли политичан или хисторичан
појам» и да «никад није било јединствене арбанашке државе или
такве покрајине»,2) то се, нарочито од друге половине XIX века
није више могло говорити.
Што' су погледи и Карађорђа и кнеза Милоша били уперени
према класичним српским крајевима, које je угрожавала турскоарбанашка власт, било je и природно и разумл>иво. Они су обадвојица у себи носили стару српску државну традицију и у њиховој визији je лебдео идеал обнављања старе српске државе. За
Карађорђев поход према Сјеници и Новоме Пазару, куда je во-

161

дио пут ослобођењу Старе Србије од Турака, писао je Илија Гарашанин: «Поход овога војводе још сви Срби добро памте и није
потребно да ми следујући предлог новим доводима подкрепљујемо».3)
Карађорђе je тежио Косову, али je тек његов унук, Петар I Карађорђевић, успео да ослободи Косово према коме je била усмерена сва српска ослободилачка активност. Још 1873. године говорио je Иван С. Јастребов Панту Срећковићу: «На Косову су Срби изгубили царство, на Косову ће одсудна битка решити будућност Балканскога полуострва и будућност српскога народа».4) Три
деценије касније, у априлу 1903. године, рекли су арбанашки барјактари Садик-паши, претседнику Комисије за смиравање: «Косово се налази у нашој власти и ми смо га пре пет стотина година
отели Србима мачем као хероји, какви смо и данас. Ако Срби дођу на Косово и мачем га натраг поврате, онда ћемо ми постати
верни поданици српскога краља».5)
За Карађорђа je писао Леополд Ранке, да je он, својим продором у Ново-Пазарски Санџак, тежио да прошири своју власт
на некадашњу колевку старе српске државе. Карађорђе je, вели
Ранке, продро био у Васојевиће и Дробњаке, где je све хришћанско становништво било готово да се дигне на оружје, али je овај замах био ометен продором Турака од Ниша.6) Из исписа, које je објавио Михаило Гавриловић из Париских архива, види се да je,
после Карађорђевих успеха, дошло до руско-француских разговора о судбини Турске и о њезиној подели. На једној конференцији између рускога министра спољних послова. грофа Румјанцова, и француског амбасадора у Петрограду, генерала Коленкура, држаној 4. марта 1808. године, Румјанцов je предлагао да Арбанија, Архипелаг и део Боене припадну Француској, а други део
Боене и Хрватска Аустро-Угарској.7) Овај je руски предлог обнављан и при закључку руско-француских разговора. У одлуци
српскога народа од 16. августа 1809. године (по староме календару), којом се тражила заштита од Наполеона, у тачци 12, стоји,
да je српска војска дошла у Сјеницу, Нову Варош, Нови Пазар и
Пријепоље и да се сјединила са Црногорцима и тиме прекинула
комуникације између Арбаније и Босне. Тамо се вели, да Бјелопавлићи, Пипери и Брда «сада заједно ратују против Турака».8)
У плановима рускога цара Александра I из 1808. године о подели Турске «Србија улази двојако, било да се направи независном краљевином под каквим надвојводом, али с тиме да не буде
никад присаједињена земљама Хабзбурга, било да се са Маћедонијом присаједини њима».9) Границе ове Србије требале би да

162

буду: «. . .на Западу Дрина, на југу Шар-Планина са Скопљем, и
одавде линија на југоистоку Софије и најзад Тимок».10)
Кнез Милош Обреновић je будно пазио на све шта се дешава у «Арнаутлуку», тј. у тадашњој области целе Старе Србије.
Под овим именом се тада подразумевала «област од Сједице и Новог Пазара до Прокупља, и даље, унутар Турске све до Скадра».
Поред свога буднога мотрења шта се тамо догађа, кнез Милош je
успостављао и везе са појединим водећим људима из Арбаније.
Мудар и обазрив, какав je био, кнез Милош je брижл>иво одабирао људе преко којих je одржавао ове везе, увек на опрези да их
Турци не открију. Реалан у процени догађаја на Балкану свога
времена, Милош се није дао уплести у акцију Хетерије, која се
веома трудила да га придобије за себе. Свестан са каквим je тешкоћама добио оно мало мира и слободе за себе и за народ, Милош je то чувао врло брижљиво. Још 1816. године он je добио
ферман од Порте по коме су турске војне посаде могле бити само
у градовима и да се «из посаде искључују јаничарске породице
(под којима су се подразумевали Босанци и Арнаути), које су дотле чувале градове и чиниле зло народу, и да се на њихово место доведу Турци доброга владања из Румелије».")
Ову повластицу, тако важну за народ и земљу, Милош није
хтео да стави на ко-цку, али je, од самога почетка своје владавине, успоставио личне везе са Скадареким везиром Мустафа-пашом Бушатлијом, чија породица, по предахву, потиче од Црнојевића. Иако се нису лично познавали они су имали честе и разгранате везе. Мустафа-паша Бушатлија je био, вели Бартол Куниберт, «човек силан благом својим и својом влашћу нада свима
Арнаутима, поготову све својим клетвеницима».12) Мустафа-паша
и кнез Милош су постали временом «присни пријатељи и, с извесним обредигла уобичајеним у Албанији, бејаху они посредством својих изасланика углавили побратимску везу с обећањем
да се узајамно помажу у случају потребе. Пун дивљења према
даровима и срећи Милошевој, Мустафа обично не предузимаше
никаквога важнога посла докле се с њим не посаветова, те врло
често следоваше саветима што му их он даваше».13)
Налазећи се у опозицији према Порти, највише због захтева да се и у Арбанији уведу реформе, Мустафа-паша je «заиста
имао великог интереса да ступи у тешње везе с Милошем, јер се
бојао Порте. која je на сваки начин гледала да сломи моћ наследних паша».'4) Милошеви поверљиви људи, које je слао Мустафапаши, свиђали су успут и друге Милоше послове код арбанашких племенских главара са којима je Милош имао поверљиве од-

163

носе. Преко њих je Милош утидао и на њихово држање према
Мустафа-паши.
Колико je, ипак, био јак Милошев утицај на Мустафа-пашу
види се најбо-ље по томе како се паша користио Милошевим саветима за време руско-турског рата 1827-1828. године. Кнез Милош je, по договору са Русима, све чинио, да наговори свога пријатеља да, у најмању руку, буде што спорији и што немарнији
према Султановим тражењима да га помогне војском у рату против Русије. Султан je тражио најпре 40.000, а затим 60.000 војника, који су требали да иду на фронт на Дунаву и задају Русима
снажан ударац. П,о Милошевим саветима Мустафа-паша je маневрисао тако да за цело време између њега и Руса није ни дошло до оружанога судара. Паша je вршио само тактичке потезе,
који нису утицали на ток и исход рата. Једноме Милошевом изасланику Мустафа-паша je рекао, маја 1829. године, и ово: «Ja не
идем да велику Русију победим, то не могу, но само да докажем
Султану да нисам хришћанин већ мухамеданац. Но нисам затуцани Турчин и ja знам шта je човечанство и ко год уђе у Цариград и њиме завлада њему ћу се клањати».15)
Када je Мустафа-паша Бушатлија устао и против Султана и
био сасвим поражен Милош га није напустио. После турскога пораза у рату са Русима паша je нашао да je време да се и он осамостали и устао je против редовне турске војеке, али je био поражен. Михаило Гавриловић мисли, да ова акција Мустафа-паше
није била само «покрет за одбрану породичних интереса, већ и
одбрана арнаутскога партикуларизма против централне власти
у Цариграду и против реформаторских тежњи Махмуда II».16) Ово револуционарно врење било je, истовремено, захватило и Босну где се на чело незадовољника био ставио Хусејин Градашчевић.
Да би помогао своме пријатељу, и у овако тешком његовом
положају, Милош je послао Мустафа-паши свога татарина Богдана, који се, уз пут био размимоишао са пашиним изаслаником
кнезу Милошу, који му je ноеио писмо и поруке. Мустафа-паша
тражи да Милош «поклони поверење свему ономе што ће му његов човек казати».17) Везир je тражио помоћ у новцу и храни и
предлагао Милошу да запоседне границе од 1813. године и сам
град Ниш, али се Милош није дао навести на то што би га могло
довести у рат са Турском. Да би, колико толико, олакшао положај Мустафа-паше Милош се заложио код младога архимандрита Петра II Петровића-Његоша, да Црногорци не нападају везира док je он у борби са Турцима. Послао му je у два маха по

164

250.000 гроша, али je овај новац, незгодним стицајем околности,
допао у турске руке и Милош je имао муке да се оправда код Турака да се овде ради о пашином новцу, који je био код његовог
банкара у Београду.10) Турци су задржали новац, али и подозрење према Милошу да je и он помагао ову акцију против Султана.
Огорчен и разочарак због неуспеха Мустафа-паше Милош му je
писао: «Ja никада ни у сну нисам могао снити да ће дело ваше овако проћи, као што je прошло».”) Побеђен и напуштен, некада
моћни Скадарски везир предао се, октобра 1931. године, Султану.
Петар II Петровић-Његош јавља, 6. децембра 1831. године, рускоме конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу, да се Мустафа-паша налази у Скадру «у кући Хусејин-аге Чолака», који «велики
зулум чини по Скадру, а особито од пријатеља везирских. Вјеша
их, сијече их и ставља на колац, а људе Мустафине, који нијесу
с њим у Цариград пошли, шиље их у Манастир (Битољ), у УрумнелиЈу, и ту их лишавају живота разнијем мучени]ама». 2 0 )
Искуство Милошево са Мустафа-пашом, учинило га je обазривијим према покрету и акцији капетана Хусејина Градашчевића. Кнез je пажљиво пратио и ову акцију као, уосталом, све
што се дешавало у «Арнаутлуку». Преко свога кнеза нахије Пожешке, Васе Поповића, Милош се редовно обавештавао о свему
што се тамо дешава. Васа Доповић јавља кнезу Милошу, 1. априла 1830. године, да му je успело да организује обавештајну службу у Арнаутлуку: један момак, који je знао добро арбанашки,
отишао je код капетана Армаша и ради заједно са њим, — «а овај нас je момак и до сада на овај крај које у чему послуживао,
надам се биће нам поуздан, а он се може сам и са језиком арнаутским служити».2’)
О кретању босанске војске пише кнез Милош Васу Поповићу
(писмо без датума), да треба да пошаље једнога човека у Нови
Пазар, код Ђул-аге, «да нас о периодическом движенију Бошњака извештава. Одобравајући ово немереније ваше у пуној мери,
ускоравам још додати вам, да je нама једнако нужно и Арнаутска движенија знати, како год и босанска, и зато вам препоручити ускоравам, да свако средство гледате, како би нам и о арнаутским движенијама поуздане вести долазиле. Пошаљите макар и
на тај пут једнога поузданога човека, а и побратиму вашему Карићу пишите, да се и он за нашу ползу у овоме делу потруди.
које ће му се за особиту услугу припознати, као што му и овоме
приликом моју особиту признатељност објавите, што je и нашега Петра онако лепо дочекао и пропратио, да je безопасно намереније своје докучио».22)
\

165

Како je кнез Милош гледао на тежњу Арбанаса да се ослободе од власти Цариграда дознајемо из једне његове изјаве у разговору са Боа-ле-Контом (Bois-le Comte). Милош му je рекао:
«. . . Нека се Србима, Грцима, Арбанасама и Бугарима да да управљају сами собом у земљама у којима живе, и нека се, ако je баш
потребно, од Цариграда направи вел и к а трговачка варош, под гаранцијом свих сила, од које неће нико зазирати, и која ће чинити добра целом свету. Зашто покоравати један народ другоме народу?.. .»23) Милош je, ипак, желео да из своје државе исели Арбанасе. Многи од њих су се, као и поисламљени Срби, сматрали
Турцима.24) И Милош и народ су запамтили да je међу јањичарима, који су се, после смрти Бећир-паше, доселили у Србију, било
и Арбанаса. Било их je и међу спахијама и ерлијама. Ваљевски
муселим, у јануару 1804. године, пред избијање Првога српскога
устанка, био je Арбанас Пореч-Алија. Било их je и у Београду,
где су били познати као најгори зулумћари. Абдула Арнаутин,
Макачки спахија, био je отео кћер Пауна Влаха из Ћуприје, где
je тада било доста Арбанаса. Кнез Милош je много учинио, да се
Арбанаси иселе из његове државе. Није их прогонио, него им je
откупљивао имање и олакшавао одлазак.25)
У случају Мустафа-паше Бушатлије држао се млади црногорски архимандрит, Петар II Петровић-Његош, друкчије него
кнез Милош. Он je био млад, неискусан, пун идеализма и без икакве упућености у политичку игру, коју су играли кнез Милош
и Мустафа-паша. Он je, ипак, послушао савет кнеза Милоша и
није нападао Мустафа-пашу, али није ни дозвољавао Црногорцима да иду у пашину војску. Из једнога писма Његошева Мустафа-паши, од 28. фебруара 1831. године, види се да Његош није одобравао врбовање Црногораца за војску. «Ако не примиш
Црногорце, вели он паши, биће наше пријатељство јако».24)
Према капетану Хусејину Градашчевићу држао се Његош
сасвим друкчије. Њега je одушевио покрет босанских бегова и оно што му je пренео игуман манастира Ђурђеви Стубови, Мојсије Зечевић, кога je он слао Градашчевићу. У писму «Змају од Босне», писаном 4. фебруара 1831. године, Његош га уверава, «да
ћемо одсада у напредак бити једно и крв проливати за вјеру и
слободу нашу».27) Моли га да се јуначки држи и опомиње истовремено, да ће га Турци напасти. Он je, вели, са својим Црногорцима спреман «ударити на низам, који се налази око Скадра», али немају муниције. Због тога моли да му се пошаље стотину товара фишека, «да тиме низам што je око Скадра разбијемо и да
га отолен расћерамо».28)

166

Полазећи на Косово и верујући у своју победу војска Хусејина Градашчевића je певала:
«Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на Пољу Косову
Ил’ изгубит’ вјеру и јунаштво,
Или ћемо ако Алах даде,
Душманина свога побједити
И у Босну вратити се славно. . .»29)
Хусејинова војска je, 16. јула 1831. године, победила војску
великога везира на Косову, Хусејин je постао био везир у Травнику, али све то није дуго трајало. «Кад je године 1832. кренула
на њ нова царска војска, помогнута од херцеговачких бегова, он
би, већ упола напуштен, 18. маја коначно потучен кад Булога
близу Сарајева и натеран да се са својим пријатељима бегством
спасава у Аустрију».30)
2

.

Илија Гарашанин je био први српски државник, који je у
свој план ослобођења српскога народа ун ео и С е в е р н у А рбани ју.

У своме «Начертанију» састављеном крајем 1844. године, које je
претстављало програм спољне и националне политике тадашње
Србије, Гарашанин je и Северну Арбанију сматрао за област о
којој треба имати исцрпне податке.31) Упирући свој поглед и према Северној Арбанији Гарашанин je желео да Србији, стално угрожаваној од Аустро-Угарске, отвори трговачки пут, «који би
Србију на море довео и за њу тамо пристаниште створио. Овакав
пут само je онај за сад могућан који преко Скадра у Дулцињ (Улциљ) води. Овде би нашао српски трговац са својим природним
производима у далматинским природним бродарима и трговцима своје једноплеменике и при томе врло веште и спосо-бне људе
који би их при куповању страних јеслапа добро и поштено послужили и на руци били. Овде би дакле нужно било ср б ск у трго ва ч к у а ген ц и ју подићи и под одбрану и заштиту ове п р о д а ју
српских п роизвода и к у п њ у ф р а н ц у с к и х и ен гл е ск и х еспапа ставити».32)

Гарашанин je предлагао да на челу ове трговачке агенције
буде постављен један трговачки агент, чије би седиште било у
Улцињу, «који ће оданде српском трговцу, као простом показати
куд треба да иде».”) Ма колико да je Гарашанин овоме трговач-

167

ком агенту придавао чисто трговачки значај и задатак, он je имао у виду и политичку важност ове трговачке агенције. «У политичком обзиру, вели Гарашанин, имало би ово средство не мању важност, јербо ће се нов агент србски налазити међу житељством србским и ова прилика принели би јаче уплив Србије на
сјеверне Арбанасе и на Црну Гору, а ово су управо они народи
који имаду кључеве од врата Босне и Херцеговине и од самога
мора Адријатическога. Постављање ове агенције србске и утемељење њено онамо ми смо уверени као политически Србије сматран би био од необичне важности међу оним народима и тешњи
сојуз ови житеља са Србијом постигао би се врло лако».34)
У своме Саставу, који je Гарашанин 1845. године предао кнезу Александру Карађорђевићу, он, поново, упућује поглед на ову страну и мисли, да би Србија требала да од Порте тражи «овлашћење за присојузити себи племена Карадага, Пипере, Васојевиће, Бјелопавлиће и Куче, која су сада независима, а често показују непријатељство према Порти... По народном сродству могла би Србија пријузити оне житеље горовити предела по предваритељном соизволенију њиовом, па затим би нужне кораке чинити ваљало. Почем се ово сојединеније довршило буде, онда мож е Србија од Порте искати, да јој она уступи, или част земље, или најмање један слободан пут за докучити Адријатическога мора, које би за трговину од велике ползе било».35)
Трезвен, какав je био од природе, Гарашанин није, после
стварања овога свога програма, седео скрштених руку, него je
тражио и успостављао везе са католичким првацима Северне Арбаније. Гарашанин je исправно био схватио, да je, у борби за руш е њ е Турске, потребна сарадња и са Арбанасима: «Он je осећао
да српска и грчка акција против Турске неће моћи успети, ако у
њој не буду узели учешћа и Арбанаси».36) Већ 1846. године Гарашанин je био успоставио везу са дон Карлом Красним, који je
радио на томе да Арбанасе-католике придобије за Србију. Красни je за ову акцију био придобио и Биб Доду, поглавицу племена
Миридита, «који je био готов да помаже устанак против Турака,
али да и Миридити имају своју аутономију и слободу вероисповести под српском владом».37) Везе између Гарашанина и Арбанаса одржаване су преко поверљивих личности.
Гарашанин je радио с планом. Цела територија, која je улазила у сферу Гарашаниновог интересовања, била je подељена на
области. На челу сваке од тих области стајала je личност посебнога поверења Гарашинова. Арбанија и Црна Гора сачињавале су
јужни део области, где je вршена пропаганда. Лица која су руко-

168

водила овом пропагандом, била су плаћена по 100 талира годишње ако су овим послом руководили од својих кућа. Само je Красном и још једноме ђакону у Књажевцу давано више: Красном je
било обећано 166 талира и 16 гроша.30) Са Красним je радио Матија Бан, који je уживао нарочито поверење Гарашаниново. Матија Бан je, преко Краснога, повезао Биб Доду и са владиком Петром II Петровићем Његошем. Према једноме извештају Банову
Гарашанину, од 18. децембра 1849. године, Његош и Биб Дода су
били ухватили веру «на велику владичину радост».39) Красни je,
у лето 1849. године, долазио у Београд. По повратку кући јавио
je Гарашанину, да je почео рад на организовању политичке пропаганде и тражио још новаца за «барут и кремен када се приближи време устанка». Ова веза je одржавана преко Скадра где се
налазио повереник ове пропаганде Јован Илић.40)
Један од Гарашанинових агената у Арбанији био je Стеван
Верковић, бивши фрањевачки питомац, човек који je касније издао Србе и постао носилац великобугарске пропаганде. Гарашанин обавештава Тимотеја Кнежевића, 8. августа 1848. године, да
je Верковић већ био у Србији и «био употребљаван у делу давања известија од стране турске Арбаније». Томо Ковачевић, један
други Гарашанинов повереник, поднео je извештај 1850. године о
стању на терену. У новембру исте године био je Верковић, поново, у Београду. Ковачевић je предложио, да се Верковић пошаље у Миридите и да понесе писмо Красном. «Ово je утолико лакше било остварити што je и сам Верковић желео да иде у Албанију»/’)
Добро обавеигген са разних страна о стању у нашим крајевима под Турском Гарашанин je био врло забринут и због акције Великих сила и због унутрашњег стања у Србији. Поводом вести о подели Турске пише он, 16. августа 1848. године, Авраму
Петронијевићу, да би уједињење свих словенских народа «био
један преки пут да се овај рачун делења Турске поквари».42) С
друге стране Гарашанин je видео, да су хришћани под турском
влашћу спремни да се буне. «Немало сваки дан, пише он 22. августа 1848. године Јовану Мариновићу, долазили су ми и долазе
христијани из Турске, изјавл>ујући највећу готовост согласити се
са свакрш нашим плановима и предпријатијама. . . Ja сам их свагдер морао с неким надеждама отпуштати, знајући да они без согласија са Србијом нису кадри ништа изврпшти, а да боље спол>е споразумјеније и познанство наше с њима неће ниједној страни од штете бити. Истина, да се овакве мисли данас сматрају код

169

нас као неко сањиво бунцање, опет зато ja знам да често подобно делање може изненада најлепшу ползу принети».43)
У ово време наступа извесно затишје у Гарашаниновим везама са Северном Арбанијом. Не би се могло оспорити да je он
и даље будно пазио шта се дешава на томе простору и како се
развија политика Турске према хришћанима и Великих сила
према Турској. Пада у очи да из Гарашанинове преписке провејава неповерење према р у с к о ј политици, а у Аустрији види природнога непријатеља Србије, али није ништа радио против ње.
«Аустрија, пише Гарашанин, 24. јула 1853. године Јовану Мариновићу, не може псдпомагати никад напредак Србије, но мора се
овоме противити колико више може. Ово je њојзи природна политика, коју би сваки на њеном месту набљудавати за нужно налазио и морао. Глупо би било друкчије мислити. Аустрија, имајући толике Србе и остале Словене који с нама граниче, мора се
бојати од напретка Србије, макар да ниједну јоту није јој Србија повода таквој сумњи до сада дала, али други људи много даље
увиђају него ми шта се кад догодити може шта ли не, па оно што
држе да им шкодљиво бити може на сто и више година најпред
уклањају с пута, само ако могу».44)
Гарашанин je знао, да ослобођење хришћана од турскога ропства зависи од тога да ли ће се Турска моћи одржати или ће се
распасти под теретом унутрашњих нереда, који се нису смиривали. «Баш ће та Турска, пише он Јовану Мариновићу 28. јула
1853. године, ускорити и нашу пропаст. Бог je убио како није кадра узаптити зла над хришћанима. Не може од ње никад ништа
бити, само би требало мислити шта je најбоље уместо ње створити».45) Огорчен je на Мајендофа, који му je рекао, да Србији не
ддју независност од Турске, «јер не знамо шта би после било и
били ви срећнији били».46)
У једном другом разговору, о коме он пише Мариновићу 7.
августа 1853. године, Мајендорф му je објаснио, да се и Аустрија
и Турска боје «ових идеја ослобођавања народности, јер би то лако повода дати могло, да се те идеје распростру и на остале народе њиних провинција, које они и без тога с тешком муком у миру одржавају»/'7) Због ширења тих ослободилачких идеја у Србији, и изван ње, спремале су се и Турска и Аустрија да уђу у
Србију. али до тога није дошло. . . Већ у ово време Аустрија je
била бацила око на Арбанију. -Наши су добили, пише Гарашанин 28. маја 1854. године Јовану Мариновићу, копију писма које садржава уговор међу Портом и Аустријом о уласку аустријских трупа у Арбанију, и ja држим да су те о томе известили, а-

170

ко не буду, као што би требало, и копију послали».48) Српски капућехаја у Цариграду, Николајевић, био je обавестио Гарашанина, да je «између Порте и западних сила и Аустрије закључен
тајни уговор по коме Аустрија својом војском може заузети Црну Гору, Херцеговину, Босну, један део Албаније, па, ако би се
потреба указала, и Србију».49) Две године касније почело je у
Скадру грађење нове римокатоличке цркве, свакако новчаном
помоћу из Беча.50)
Ове, доста туробне перепективе, нису се оствариле. Гарашанин je, после промене на престолу у Србији, продужио свој рад
узимајући увек и Северну Арбанију у озбиљну комбинацију. На
концепту једнога Мемоара, који je био спремио за кнеза Михаила, Гарашанин je забележио 1860. године: «Треба израније на овај народ дејствовати, који никад не треба сматрати као и што
саме Турке. Треба се трудити да се одцепе од Турака. Јербо ови
(Арбанаси) би највеће сметше лравили у време устанка сојузу
грко-српском. Ствар je ова тешка, јер се има посла с народом који не зна ни читати ни писати, који нема свога центрума и врло
je неповеритељен. Треба, дакле, дејствовати на њене фисове и
поглаваре који имају ролу какву међу њима».51) Гарашанин je овим знатно проширио оно што je речено у његовом «Начертанију»: јасније гледа у будућност и планира шта би требало радити.
Да je време за акцију било сазрело то се чинило и младоме кнезу Николи Петровићу. Он пише, 26. новембра 1860. године, кнезу Михаилу, да се он сада налази на тачци «с које треба да засија зрак среће и слободе сваком Србину. Не смећите само с ума да
имате свуда браће Ваше и лево и десно. који на Вас погледају».5’)
Кнез Михаило и Илија Гарашанин развијали су живо своју активност на ослобођењу балканских хришћана при чему су
увек Северну Арбанију узамали у обзир. «У Албанији хватале су
се везе са виђенијим главарима Миридита и северних Арнаута,
слати су тамо повереници и утврђивали се договори за случај рата. И у Албанији и у Херцеговини за време Петра II и кнеза Данила Црна Гора ради у договору са Србијом».53) У ово време рад
српске дипломатије помагали су руски конзули на Балкану: «Ишло се тако далеко да су се у руским консулатима чувале шифре повереника српске владе и службена конзуларна руска пошта
служила je за преношење поверљивих писама. Од 1860. до 1867.
руска дипломатија упућује балканске народе и државе на Београд као средиште око кога треба да се окупе у борби против
Турске».54)

171

Илија Гарашанин je, вели Гргур Јакпгић, знао да je у Арбанији много лакше радити са католицима, због чега je центар ових акција увек био у Миридитима, него са муслиманима, који су
били везани за Порту. И поред тога он се трудио да и са њима ухвати везе.55) Гарашанин je држао да би, у случају општега устанка против Турске, «Арнаути претстављали највећу сметњу за
извршење српско-грчкога савеза и да би их, због тога, требало
претходно задобити одвајајући их од Турака».56) Турска je, међутим, предузимала мере да појача свој утицај у Арбанији и то je,
једним делом, хтела постићи враћањем арбанашких бегова у државну службу. У једноме извештају Јована Ристића из Цариграда, из марта 1864. године, стоји: «Арбанска аристократија, коју
je правитељство још тако недавно гонило и старало се да ју удал>и од свакога утицаја у државним пословима, сад почиње изнова добијати значај, но већ као сила правител>ствена. Многе административне дужности бијаху у последње вријеме поверене
неким највише уплива имајућим албанским беговима».57)
П,орта je, с друге стране, чинила напоре да се и у Арбанији
покупи заостали данак, да се похватају неки незадовољници (Сали Марк) и да се покоре војној регрутацији. «Арбанаси су то одбили и пустили глас да ће закључити савез са Србима и Црногордима ако се покуша употребити сила».58) Гарашанин je, да би
био у току ствари, послао 1864. године у Арбанију капетана Љубомира Ивановића да ради у Северној Арбанији. Ивановић je, једно време, радио са Гаспар Красником. када je овај онемогућен
за рад послао je у Београд, фебруара 1866. године, римокатоличкога свештеника Франца Маурија, који се био Словенац, родом
из Горице. Служећи код бискупа у Скадру научио je био арбанашки језик и радио тамо као свештеник, али je остао одушевљен
Словен. «Његов задатак се састојао у томе да ислита опште прилике, расположење у народу и пошље шифровани извештај».55)
У то време радио je на хватању веза у Северној Арбанији и
млади књаз Никола Петровић. Он јавља, 28. јула 1866. године
кнезу Михаилу: «.. .Такођер и ja с моје стране нисам дослен пропуштао колико у Ерцеговини, толико и у Арбанији, настојати
код људи од уплива и мојега особитог повјерења, да у тамошњем
народу продубим чувство за нашу општу ствар и да га, колико се
више може, приправим на све и свашто, што би се догодити могло, па нећу одслен изостати око тога свеколико моје старање улагати».60)
Године 1866. Франц Маури je дошао у Београд и поддео писмени извештај.61) Извештај je писан немачким језиком, подаци у

172

њему су доста интересантни. Аустро-угарски конзул у Драчу мрзи Србе и ради против њих, по Арбанији се оснивају гр ч к и и италијански комитети, троши се новац на пропаганду, али je успех мали.62) Наводи како му je један поглавица племена Хоти рекао, када га je питао да ли би хтели да се у борби против Турака
наслоне на Србе: «Да, држаше стари, Срби не мисле на нас, они
су протерали Турке и живе мирно и срећно под својим кнезом;
он je додао, да би нас Срби, када би ми били са њима, принуђавали да постанемо ,Грци’ (он je мислио на веру); онда остајем ja
радије под Турцима, који нам сада већ дозвољавају да подижемо цркве».63)
Када je Маури уверио овога Арбанаса, да Срби не би то чинили, него би им помогли да и код њих буде као што je у Аустрији, он je узвикнуо: «Ах, како бих желео да то време што пре дође, тада би се ми осветили (извршили крвну освету за сва претрпљена страдања».64) Маури вели, да je римокатоличко свештенство нерасположено према Србима и он je, вели, имао доста муке да извесна предубеђења против Срба разбије, али му je свуда успело да их обавести. «Чињеница, вели он, да сам са већином лично познат највише je допринела успеху».65) Када им je обећао помоћ у новцу неповерење je почело да ишчезава. Племена Хоти, Кастрати, Приепши и Груде радије би ишли са Србијом него са Црном Гором.66) Уверавао je да би он, да je могао у
Арбанији продужити своју мисију, у пролеће скоро све католике Арбаније могао начинити пријатељима Срба, да би тиме помогао да се збаци омрзнути турски јарам.67)
Уз подршку руске дипломатије, у ствари грофа Игњатијева,
Гарашанин je покушао да ради у Арбанији и преко Џелал-паше,
угледнога Арбанаса из породиде Зугуа. «Преко развијених родбинских веза, он je био у стању да гголитички утиче и на бегове
из других арбанашких области, па чак и на католичко племе Миридита».68) Гроф Игњатијев, са којим га je у вези довео Наум Сидо, упутио je Џелал-пашу на Србе. У Цариграду се најпре састао
са Јованом Ристићем, који га je упутио дал>е на кнеза Михаила.
Паша je, међутим, више држао до Руса, којима je предао једну
претставку о својим намерама.69) Срби су пак желели да Џелалпашу извуку испод рускога утицаја и предложили су му да иде
у Арбанију и почне акцију. «Тек када ова отпочне, дотуриће му
се помоћ, нарочито изабраним путем и л и доласком српске војске.
У међувремену, вал>ало je чинити новчане издатке за потпуно
придобијање Арбанаса, јер ако они не би стали на страну Србије, тврдио je Ристић, зацело би на турски позив пошли против

173

ње, надајући се великом плену у земљи, којој су приписивали
,баснословна богатства’».70)
Везе између Џелал-паше и Гарашанина одржавао je Наум
Сидо, који je био и човек грофа Игњатијева. Он je, 1866. године,
био у Београду и Гарашанина детаљно обавестио о целој ствари,
о Џелал-паши и о његовој околини. Није био много сигуран у пашин карактер na je предлагао да га што пре увуку у акцију. Бојали су се, ако још дуго остане у Цариграду, да може промениги
своје држање. Ако би отишао из Цариграда и појавио се у Арбанији био би већ компромитован и не би се више лако могао вратити натраг. «Једном у Албанији, својим везама он би лако успео да себи потчини племенске поглавице. Али, да се не би сувише осилио и да би извршавао наређења из Србије, Сидо je предложио да се предузму ове три мере: 1) да се арбанашки бегови
позову и потпишу претставку Великими силама, којом би тражили независност Арбаније; то ће их све компромитовати пред
Портом и неће моћи натраг. 2) Да даду «бесу», да ће остати верни
савезници и 3) да се обавежу да ће дати таоце. Ова три чина, по
Сидовом мишљењу, дала би беговима право контроле над Џелаловим држањем. Али, као најбоље средство, за придобијање,
требало je разделити новац.71)
Развој прилика на Балкану учинио je да од свега овога није
било ништа. Није користило ни тражење кнеза Михаила да ж ели да Џелал-пашу види на положају Скендербега. Нису помогли
ни богати поклони, које му je послао кнез Михаило. Јован Ристић се бојао да Џелал-паша не приђе Турцима na je «своју преписку о односима са Арбанасима и Грцима склонио код Игњатијева».72) У Цариграду je и дал>е Наум Сидо био Ристићев повереник. Требао je да се и даље «обавештава о арбанашким стварима,
да одржава везу с Арбанасима и да код њих подржава веру у будућу помоћ Србије».73) Ристић je, јула 1866. године, предлагао Гарашанину да се Наум Сидо постави за чиновника у руском конзулату у Драчу. Гроф Игњатијев je пристао на то, али да га плаћа Србија.
Џелал-паша je, у међувремену, постајао све нестрпљивији и
помишљао je да тражи помоћ од Наполеона, а то се није свиђало
ни Русрша ни Србима. Наум Сидо je зазирао од овога и тврдио да
би можда било могуће да Арбанаси, ако би на овај начин били ослобођени од турске власти, приме хришћанство: «Тада би се могло десити да Наполеон створи уз подршку језуита једну албанску католичку државу, непријател>ски расположену према Словенима и Грцима. Опасност од такве комбинације захтевала je да

174

се Џелал-паша одврати од пута за Париз».74) . .. Наде на Џелалпашу су почеле да бледе када je, у септембру 1866. године, отишао у Шумлу да од Омер-паше затражи команду над башибозлуком. У децембру исте године поново je успостављена веза с
њим.75) Касније je Џелал-паша постављен за команданта Херцеговине и није, својим пријатељима, тајио «своју намеру да после
ослобођења Арбаније, себе прогласи краљем».76)
До ослобођења Арбаније није долазило, јер није дошло ни до
општега устанка хришћана на Балкану. Гроф Игњатијев je покушавао да се у Арбанији дигне побуна пре него што би тамо стигле турске трупе. За дизање буне он je нудио Србији зајам од
2.000 турских лира из својих личних сретстава али с тим да му
се овај новац врати када се дсбије руски зајам.77) Рад на дизању
побуне у Арбанији продужен je био и 1867. године: поверљиви
л>уди су били послати из Цариграда у Арбанију да припремају
устанак и да ухвате везу са Џелал-пашом у Мостару и од њега
добију упутства за рад. «Паша je имао да преузме вођство устанка чим се он буде развио. По рачуну агената Северна Арбанија je могла да броји око 150.000 бораца, а за њих 50.000 већ се
сматрало да су наклоњени устанку. Упућени агенти, међу којима je главни Џелалов присталица био Хасан Кока, обавезали су
се да запале Албанију у року од два месеца. За издржавање покрета тражили су 200.000 гроша, оружја, муниције и храну».78)
О
дизању устанка у Арбанији договарали су се, после посете кнеза Михаила Цариграду, у пролеће 1867. године, Игшатијев
и Јован Мариновић, јер још није била напуштена идеја о дизању општега устанка на Балкану, који je требао да «почне побуном у Албанији. За Србију то je претпостављало меру обезбеђења: прво: против Портине дугогодишње праксе да гуши хришћанске буне довођењем Арбанаса, и друго, противу пресецања
комуникација између Србије и Грчке учешћем Арбанаса у побунама на страни Турске. Њихова претходна побуна, као увод у
општи устанак, приморала би Порту да упути на ту страну јединице стајаће војске које je држала у приправности за акцију против Србије и Грчке».79)
Идеја je била да се у Арбанији прво побуне муслимани тако
да побуну хришћана Дорта не би могла искористити да муслимане Арбанасе окрене против хришћана. И овај се пут гроф Игњатијев ангажовао на раду за дизање устанка. У Арбанији je отишао Станко Везенковић, који je био руски повереник, тамо je изазвао нереде, био рањен и побегао у Црну Гору. У Београд je

175

стигао средином јуна 1867. године и поднео извештај. Џелал-паша није отишао у Арбанију како je то тражио Игњатијев,80)
Иако je био незадовољан са свим овим радом Гарашанин није напупггао помагање акције у Арбанији. Он je био организовао
довођење у Београд пет виђених Арбанаса, који су тамо и стигли средином фебруара 1868. године. «Придобијени су поклонима, они су послати натраг да чекају на знак за устанак».8') Али,
никаквога знака није било. Наде, које су полагане на устанак у
Арбанији нису биле реалне: «Арбанаси су, истина, у то време лако устајали на оружје, али не да би решили свој национални
проблем, него да би се одупрли турским реформама. Ослобођени
тих мера, они су могли са истом лакоћом да се одазову и султановом позиву да бране Ислам и да се за то наплате пленом у хришћанским областима».82)
Сумирајући, знатно касније, цео овај рад на ослобођењу балканских хришћана, Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, je писао: «Радило се са дигогомацијом европском непрестано,
али и кроз целу царевину турску непрестано je ширена мрежа,
преко које je имала да прелети варница ослобођења, кроз све народе њене у један мах, и да припали највеличанственију националну револуцију, у којој je Србији најстарији глас био у напред
зајамчен. И што се ближе приступало моменту те страшне експлозије, то je и за европске силе ситуација постајала све разговетнија и све озбиљнија. Ни једна од њих није била више у заблуди; свака je разумела шта се спрема и свака je признавала да
je центар б алк а н ск и х догађаја дефинитивн о у Србији утврђен».*3)
Погибијом кнеза Михаила морала je бити обустављена сва
ова акција.

И са друге српске стране, из Црне Горе, много пре него што
je из Београдскога пашалука почела да се уобличава Србија, одржавани су врло живи и разноврсни односи између Арбанаса и
Црногораца. Ти се односи могу пратити још од почетка XVII века, свакако као реакција на честе побуне Срба. Порта je била решила да расели Црногорце и Клименте. «За Црногорце, који се
овога пута беху много уплашили, посредовали су неки арбанашки прваци . . . и израдише им милост, али под погодбом да не смеју више чинити штете ни појединцима ни њиховим харачарима».9"') Владимир Ћоровић се, овде, ослања на један запис из манастира Завале, који je он прегледао и преписао: из њега се ви-

176

ди, да je тада био велики зулум над Црном Гором. «Нека се зна,
стоји у запису, како бист гонение и разбојишче на Црнои Гори и
доведоше робе многе и рекоше дати Црногорци на аз араче и дадоше талце».65)
Глигор Станојевић наводи податке о сарадњи Црногораца и
Арбанаса за време Кандидскога рата. Овај покрет je био обухватио поред Црногораца и Херцеговину и «сва брдска и сусједна албанска племена, па и центар саме Албаније. . . To je први покрет
у овоме крају оваквих размјера и у политичком и у борбеном погледу».“) Када je Михаило Милорадовић долазио у Црну Гору
настојавао je да за акдију против Турака придобије и Клименте,
који су тада били у непријатељству и са Турцима и са Арбанасима муслиманима.87) Према Хаџи Калфи, турскоме географу из
XVII века, у Црној Гори je тада било и Арбанаса пастира.
Природа односа између Арбанаса и Црногораца није била увек иста, него се мењала зависно од прилика и околности под којима су живели и једни и други. Понекада су се међусобно борили, понекада опет мирили и сарађивали. Блиски додири у прошлости, упућеност једних на друге, често слична или истоветна
народна традиција, упућивали су једне на друге. Заједничко им
je било да су ценили јунаке и јунаштво и тежњу за самосталношћу и слободом. Док су црногорска племена, бар делимично, била сло-бодна или су се борила за слободу Арбанаси су, чак и они
северни, били под турском влашћу, која их je често користила
за борбу против Црногораца.
Немогуће je, разуме се, дати исцрпан приказ ових односа, али je ипак могуће указати на важније моменте из њих. У сачуваним документима, махом личној преписци црногорских митрополита са разним лицима, има нешто података и о односима Арбанаса и Црногораца. Владике су се обраћале било млетачким
властима било турским великодостојницима у вези пограничних
изгреда, који су бивали доста чести. Захваљујући документима,
које je објавио др Јевто Миловић, ови се односи могу пратити од
почетка септембра 1685. године.£3) Млетачки провидури за Боку
Которску и данашње Црногорско приморје, са којима су Црногорци имали разноврсне везе, имали су у својој титулатури и
«Арбаније» назив који им je остао још из Средњега века.
Из сачуване, и објављене, преписке види се да се, најчешће,
радило о грабежима и осветама.89) Маја месеца 1691. године јавља владика Висарион Бајица Пјетру Дуоду, изванредноме провидуру, и Живу Грбичићу, да су Црногорци посекли десет непријатељскмх глава и донели «обиљежје» о томе па их шаљу њима

177

и моле, «да их добровољно с веселијем срцем дочекате и помилујете и дарујете да и други пут буде им мило, и њима и другијема,
учинити јунаштво».90)
У писму владике Данила Ђироламу Бучију, од 27. септембра 1711. године, владика се назива «metropolta de Albania, cioe di
Schenderia» и вели, да je «Албанија наша баштина. Ви мало бринете о њој, али je то наша земља, те, иако je под Турцима, Божјом вољом бити ће цара Петра».91) Скоро две године касније, 7.
фебруара 1713. године, пише владика Данило изванредном провидуру Николи Контаринију у вези неких отетих турских коња
и оптужује некога Бућа због увреда Црногорцима: «Нијесу, вели
владика, моја браћа њему кметићи, него су они бољари и бољарски синови».92) Вук Станишић јавља, 10. августа 1729. године, како му je јављено да су Турци послали за Пљевље «тисућу кошах
захире. Не знамо куда ће тај враг. Овамо у Арбанију не купи се
јошт ништа. Када чујемо, даћемо вам на знање».93)
Станиша Станишић јавља, 15. јуна 1746. године, изванредноме лровидуру Марину Донау: «.. .Данас у неђељу на ову пијацу (Котор) учиншпе Арбанаси једно велико зло какво се од много времена није учинило. Једној жени црногорској јако Арбанас
разби зубе замлатицом насред пазара и сву јој главу и образ окрвавио».94) Збор црногорски извештава провидура Винченцу
Гритија, 11. јуна 1747. године, да су Арбанаси, који су у Котору
напали црногорске жене, хтели убити једнога главара, а једнога
су већ убили, «који су до јуче с Турцима на Принципа војевали
у вријеме рата кад смо ми Принципа вјерно служили и крви H a ­
rne пролијевали како нам пишу атестати. Сад видимо да Которани уче Арбанасе да бију Црногорце, Принципове официре, а H a ­
rne главаре».95)
Из једнога писма црногорских главара провидуру Винченцу
Гритију од 27. новембра 1747. године, види се да су се Црногорци борили на страни Млетака против Турака и показали велико
јунаштво али се већ на то заборавило, јер су у Котору примљена четири Арбанаса, који су се били замерили Црногорцима тиме што су убили једнога Црногорца. Траже од провидура «да кастигате злочинце Арбанасе».9*) Дрногорски главари пишу, 24. октобра 1756. године, провидуру Ђустину Болдуу, да су Црногорци,
на челу са владиком Данилом, затворили Турке у граду Бару,
«пашу од Арбанаса разбише, а оружје и господу, принципове
разпрезентанте, от турскога робства сачуваше, такођер и под
(О)лцињ Принципа вјерно по-служисмо и зато се познајемо издајници Порте Отоманске и ничим нас за то преведри Принцип

178

није помиловао но уписа нам неколикох платах и обећа увијек
да ће нама курит и зато бисмо преварени».97)
Када се, за време Шћепана Малог, кнез Долгоруки налазио
у Црној Гори, покушавао je да хришћане «Арбанасе и Херцеговце склони да узму оружје против Турака, и обећао им заштиту
и помоћ рускога двора. Ова обећања хришћани су радо примили
и обећали верност руској царици, али жестоке казне и варварство Турака за најмање подизање задржали су их од устанка».93)
Црногорци су ипак, 1778. године, напали и Арбанију и Херцеговину, али од руске гхомоћи није било ништа, «јер тек што je кнез
Долгоруки успио лијепијем ријечима да баци ватру рата у Албанију, напустио je земљу оставивши народ без средстава и изложен турској освети».99)
Односи Црногораца и Арбанаса за време митрополита Петра
I Петровића-Његоша постају и интересантнији и добијају шири
значај. Иако je митрополит Петар I продужио проруску линију,
он се повезује и наслања и на Беч, који све више почиње увиђати геополитички значај и Црне Горе и Северне Арбаније за случај једнога озбиљнога обрачуна са Турцима и потискивања Млетака са северне обале Јадранскога мора. У укрштеном сукобу интереса ове три, тада моћне, државе јављају се и претензије Ска-дарскога везира Махмуд-паше Бушатлије да се одметне од Султана и прогласи господарем Арбаније. «Махмуд-паша Бушатлија
заноси се великим плановима: помишљао je да освоји Далмацију, Епир и Тесалију и да Црну Гору припоји своме санџаку.100) Окретан и безобзиран, Махмуд-паша je тражио савезнике на разним странама и нашао једнога у Французима, који су му слали и
официре за увежбавање војске.101. И Беч му je, да би га имао на
својој страни, слао новчану помоћ: два аустријска официра, који
су му били донели 16.000 дуката за набавку оружја и муниције
Махмуд-паша je дао погубити.107)
За време митрополита Петра I у Црној Гори су се сусретали
и сукобљавали руски и аустро-угарски утицаји. Иако je био разочаран у држање Русије митрополит Петар није много веровао
нк Аустро-Угарској, али je гледао да из настале ситуације извуче што више користи за Црну Гору, која није никада могла бити сигурна да неће бити нападнута од Турске било са стране Арбаније било из Босне и Херцеговине. Највећа опасност претила
je ипак од Махмуд-паше, под чијим су утицајем била и арбанашка племена. Паша je водио своју личну и династичку политику, која није могла бити задовољена, а да се не нанесе штета Црној Гори. Црна Гора je сматрала да њој припада део зем-

179

љишта које су тада држали Турци. У претставци црногорске делегације царици Марији Терезији, од 22. априла 1779. године,
стоји, у шестој тачци, и ово: «.. .Ако би Ваше Величанство поново заузело Србију и Босну и да напредује према Арбанији то, у
таквом случају, захтевамо да та равница са Скадарским језером
до ушћа Бојане, буде остављена у својину нашега народа, да се
њом заокругли земља, али наравно увек под заштитом високога двора».103)
Шеснаест година пре тога, стоји у извештају Паулићеву о
стању у Црној Гори, да je црногорски владика «с неким људима
покушавао» да се обнови стара српска држава, која би имала да
обухвати: Србију, Бугарску, Г о р њ у А р б ан и ју , Далмацију, Карловачки Банат и Славонију. По томе договору имали су сви православни у тим земљама у један дан да побију све своје Турке, а у
аустријским провинцијама све официре странце. За ово je задобијен тадашњи горњо-карловачки епископ Јакшић преко писама
које су попови носили. Цело je предузеће осујећено само зато,
што није свуда нађен потребан број вођа».104) На идеју стварања
једне српске државе долазио je митрополит Петар и касније. То
би била «словено-српска држава» у чији би састав ушла и «Црна
Гора са прикључењем трију арбанашких градова: Подгорице,
Спужа и Жабљака».105)
Гроф Кауниц, који je молбу Црногораца поднео цару, схватио je значај Црне Горе у једноме рату Аустро-Угарске са Турском па истиче, да би, у томе моменту, све што «може понети оружје пошло с нама, а тако исто и њима суседни народи: Арбанаси, Србијанци, Бошњаци, међу којима je већина старовјераца,
али их има и римокатоличке вјере; те би тако Црна Гора постала
збораште за разне народе, а Турска би на једанпут имала иза леђа
једну непријатељску силу од побуњених својих поданика».106)
Све су ово, разуме се, били планови и комбинације од којих
није било ништа. Црногорци су били, и остали, препуштени сами себи и морали су да се супростављају и п о ј е д и н а ч н и м арбанашким упадима и организованим нападима Скадарскога везира
Махмуд-паше Бушатлије. У кући Бушатлија чувала се традиција о њиховом пореклу од потурченога сина Ивана Црнојевића.
«Та традиција о пореклу Бушатлија јачала je њихове претензије према Црној Гори, а нарочито Махмудове, те за цијело вријеме своје власти одлучно настоји да Црну Гору потчини».107) Као
одметник од Порте Махмуд-паша Бушатлија je хтео да своју
власт протегне и на средњу и јужну Арбанију што je изазвало
јачи отпор Цариграда.108) Јула 1786. године он je вршио поход на

180

Косово, и освојио Приштину. «Изгледа да се сада догађа његова
етничка експанзија Албанаца, нови њихов притисак у централним областима Немањићке државе, старе Рашке».109)
У снажним личностима Махмуд-паше Бушатлије и митрополита Петра I Петровића-Његоша сусреле су се две политичке тежње и две кондепције, које су једна другу искључивале. Да би
остварили ове своје тежње, које су погађале интересе Турске, обојица су полагали право на исте територије. Само, док je народ,
који je претстављао митрополит Петар I, имао јасну и оформљену свест и државну идеју, Махмуд-паша Бушатлија je код Арбанаса, које je покушао да организује, морао стварати и једно и
друго, што, из више разлога, није било лако: поисламљени Арбанаси имали су на Порти доста велики утицај и сматрали су
турску државну идеју својом и то преносили на своје племенике.
Великодостојницима турским, који су били пореклом Арбанаси,
није ишло у рачун, да се било ко осили у њиховој отаџбини.
С друге стране Бушатлијама je успело да уједине многе арбанашке снаге и да, повлашћујући трговачко-приморски елеменат, привредно подигну бар један део земље. Они су тежили за
аутономијом и на ономе простору који су хтели да имају. Тиме
су постицали развијање арбанашке националне свести. «Под Махмуд-пашом Бушатлијом постао je Скадар политички центар првога реда на Балкану и у источној политици уопште».110) «Насељавање нових и нових Арбанаса у далеком залеђу доносило je
повезивање скадарских трговаца са унутрашношћу. Скадрани су
онда оживели стари пут на море из Србије и Македоније и преузели на њему главну улогу».111)
Глигор Станојевић вели, да je Махмуд-паша Бушатлија тежио да у Северној Арбанији заведе монархију. «Његови поданици ословљавали су га владарском титулом. .. По природи je био
деспот, човјек без икаквих политичких и моралних скрупула,
спреман на сваки злочин. Он je одбацио оно албанско осећање
части и задате речи: његови поступци потсећају на некога италијанскога ренесанскога владара који je Макијавелијева начела
спроводио у пракси»."2)
Махмуд-паша je хтео да постигне много више него што му je
било могуће. Није му никада успело да своју власт прошири јужно од Драча и Тиране, али je «допринео јачању сепаратистичких тежњи албанскога народа. Његово најјаче упориште су била
сјеверно-албанашка племена. To je била и сувише уска и преслаба основа за стварање посебне државе у сјеверној Албанији, гдје

181

су дјеловали други јачи фактори, поникли на вишој економској
основи».113)
Да би што јаче утврдио своју власт и тиме нанео штету Црној Гори Махмуд-паша Бушатлија je подбуњивао и поткупљивао поједина црногорска племена. Нешто давање мита у сиромашној и гладној средини, а нешто опет вршење привреднога притиска затварањем пазара, а, уз то још, и сујете и лакомост појединаца, чинили су да je Махмуд-паша имао и тренутних успеха
у томе правцу. Тако су Кучи, године 1788, чим се Махмуд-паша
појавио у Подгорици, изјавили му своју послушност. «И не само
то. Кучи са једним одредом Скадрана нападоше Пипере који се
склонише у планину. Кучи опљачкаше, разорише и попалише
Пипере»."4)
Кад год je нападао Црну Гору Махмуд-паша je у својој војсци имао и Арбанасе. Заједно са њима je, 23. јуна 1785. године,
дошао до Цетиња и спалио Цетињски манастир. Да не би учествовао у руско-турском рату 1782- 1792. године одметнуо се био
од Султана и покушао да се осамостали у Арбанији. Године 1790.
Црна Гора je два пута била нападнута од Турске, а 1796. године
поново je напада Махмуд-паша.115) До великога, историјски веома важног, сукоба између Црнотораца и Махмуд-паше Бушатлије дошло je почетком јула 1796. године код села Мартинића. Битка je трајала од 2. до 11. јула. Медаковић вели, да je ова битка
почела 11. јула у шест сати изјутра, «која je непрекидно до три
сата по подне трајала. Густа je магла ове била притисла, и није
се могло разабрати, чија ће побједа бити; док уједном помоли се
турска војска и почне бјежати пут тврдине Спужа».116)
Митрополит Петар I je покушао да отклони овај сукоб, али
му то није пошло за руком. Уочи битке митрополит изађе «међу
окупљене јунаке и помоливши се Богу закрсти по обичају православне цркве сузним очима воду и причести њоме своје храбре
војнике»."7) Пред почетак битке митрополит je одржао војницима охрабрујући говор. «Он je, рекао je митрополит за војску Махмуд-паше, окупио силну војску, али му je војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божија помоћи»."8 Црногорци су
одржали сјајну победу, Махмуд-паша je био рањен.
Пораз Махмуд-пашин није био дефинитиван. Иако рањен он
je прикупљао снагу и спремао се за реванш. Медаковић вели, да
паша, «исте године у мјесецу септембру, тек игго je рану залечио,
навали са још већом силом, да би коначно истријебио ову искру
српске слободе».119) Битка се, овај пут, водила на Крусима 22. септембра 1796. године. Уочи битке митрополит je опет храбрио и

182

поучавао војнике. «Вас су, говорио je он, непријатељи као љуте
рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витештва
дише. Устремите се на непријатења наше вјере, нашега предрагога имена српскога и наше дражајше вољности. .. Ви и сами
знате да су се Турци од вазда бојали, а и сада се боје Црногораца, боје се српскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину оставл>ати, а још мање црним образом на свој дом повраћати».120)
И овој битци главна ударна снага Мамуд-паше били су Арбанаси. И пре него што je почео огањ из пушака, пише Медаковић, «завриште Арбанаси из свега гласа; истим начином са вриштањем јаве се и Црногорци, али je глас нејачи био потом, што
je Црногораца мало, а Турака много».12’ Црногорци су ипак однели одлучујућу победу. «У највећем сраженију увате Црногорци
живог Махмуд-пашу, те му одмах посијеку главу и однесу je у
стан нашег славном увјеначнога побједитеља. Тијело Махмуд-пашино спале Црногорци услед свога табора».122) Главу пашину дао
je митрополит да се сахрани «за успомену кад су Црногорци силнога везира савладали и њега жива ухватили. Глава се иста и данас на Цетињу чува».1”)
О погибији Махмуд-паше Бушатлије има сачуван и један
шпански извештај од 1. новембра 1796. године у коме, поред осталога, стоји: «Овај догађај био je у толико пријатнији овом двору што поступци овога паше нису одговарали надама које je Порта имала кад je прихватила посредовање Његовог Величанства и
одлучила да му опрости потврдивши му власт у Македонији и
Албанији.. ,»124) Глигор Станојевић наводи млетачке изворе према којима je Махмуд-пашу «убио старјешина његових стријелаца у тренутку када je други пут нападао Црногорце. Сви су стога
мишљења да je то изведено тајним радом Порте, «каже бајило
Фоскарини, али овај извештај није тачан. По народноме предању и традицији пашу je посекао Богдан Вуков из Залаза. И брат
Махмуд-пашин Ибрахим потврдио je, да je он погинуо од непријатељске црногорске руке».125)
Црногорске победе, јула и септембра 1796. године, несумњиво су крупан догађај у историји и Црне Горе и Северне Арбаније, али су не мање важне и за Турску царевину. «Турци Црну Гору сада почињу друкчије да узимају него раније; почињу да на
њу гледају као на туђу државу. Црна Гора je овом победом добила Бјелопавлиће и Ципере и они су припојени дефинитивно Црној Гори».124) Јагош Јовановић истиче, да се овим победама створио темељ за ближу сарадњу између Црногораца и Брђана, а Пи-

183

пери и Бјелопавлићи «на својим посебним племенским скупштинама донијели су одлуку (1796) да се коначно уједине са Црногорцима, обавезујући се да ће потпуно извршавати Владичина
наређења».127)
И за Турску je пораз Махмуд-паше Бушатлије имао велики
значај. Његов пораз je «онемогућавао издвајање Арбаније из
Турске на нивоу вишем од простога одметања. . . док je Скадар
имао претензија и према неалбанским крајевима, то je у овоме
тренутку отсудна битка на Крусима значила снажан ударац по
турској власти у нашим крајевима уопште и истовремено догађај који je истим Турцима помогао да сузбију планове разних
одметника».123)
Наши млађи историчари из Црне Горе, и не само они, истичу да су победе на Мартинићима и Крусима омогућиле стварање
црногорске државе, а тиме и црногорске државности што се, гледано у историјском континуитету развијања Црне Горе, не би могло узети као тачно. Црногорски митрополити сматрали су, и као
световни и као духовни поглавари народа у Црној Гори, да су они наследници срп ске држ авне и деје и мисију Црне Горе видели у томе да обнове стару српску државу. Уосталом, нико није
био, у целоме току своје ослободилачке борбе, ср п скији од Црногораца и њихових духовних и народних старешина. «Цетињска
митрополија била je носилац традиције о Црнојевићима, која се
надовезује на Немањићку традицију. На тај начин, Црква у Црној Гори била je носилац идеје државности. Она je сама, као организација, остатак српске средњевековне феудалне државе. Цетињске владике су одлучно истицале своје право на првенство у
Црној Гори, позивајући се на легитимитет своје власти коју су
им предали Црнојевићи. Владика Сава, у писму Дубровчанима
од 25. јуна 1775. године, каже: «Ви знате како je било од старина, од последњег нашега принципа Ивана Црнојевића, да je овај
пук црногорски вођен митрополитима цетињским».’29)
Тачно je, међутим, да je, после црногорских победа, јула и
септембра 1796. године, Цетиње, као центар црногорске државе,
потиснуло Скадар око кога су Бушатлије окупљале Арбанасе.
«Када je у исто време пропала и Венеција, могло се са Његуша,
23. децембра 1797, поноено писати у Беч: ,али... везир албански
и република венецијанека нестадоше. . .»130) Ни после победе из
1796. године није Црна Гора била остављена на миру. Устанци у
Шумадији 1804. и 1815. године заталасали су све поробљене православне народе под турском влашћу. Карађорђе je, априла 1807.
године, био пошао на Пријепољ. Сјеницу и Нови Пазар са наме-

184

ром да се састане са Црногорцима.131) Мустафа-паша Бушатлија
спремао се, 1810. године, да нападне Црну Гору, али je митрополит Петар I желео да то отклони и писао паши: «Ако ово зло не
прекинеш, ми ћемо се помоћу Божјом бранити».132)
У следећим годинама било je борби и поред митрополитовог
настојања да их не буде. Јула 1812. године Арбанаси су напали
Љуботин, али су били адбијени тако, «да су безобзирно морали
пут Скадра бјежати. Ова црногорска побједа над Арбанасима, била je поразним ударом за Фраицузе, који су тада свакога часа
изгледали глас чути, да су Арбанаси разбили Црногорце; они пак
(Французи), да одмах прегазе Црну Гору».133) Крајем јуна 1813.
године Карађорђе je молио митрополита Петра I да заплаши Арбанасе, «да не би могла сва Арнаутија на нас поћи да би могли
наше дело лакше окончати».3’4) Године 1828. Арбанаси су, под
вођством сина Махмуд-паше Бушатлије, напали на Пољане. «Пољани дочекају Арбанасе и побију се, а међутим притекну им Црногорци и то Лешњани и Комани у помоћ и пролију своју крв са
Арбанасима. Бој je био жесток и трајао je пуна четири сата. Инокосни будући Пољани нијесу се могли стрести Арбанашкога немилог господарења. Они су пре претрпјели много бједе, али
зато опет нијесу пошли Видину на војну.135) После низа пораза
Арбанаси најпосле принуђени буду оканити се ратовања, пак учинити мир с овим народом, који Турке неће за икакве господаре
да призна».'36)
После ових борби био je склопљен мир у седам тачака, али
се Турци, по своме обичају, нису држали одредаба овога мира.
При закључењу мира сетио се цар Никола I и Црногораца и наредио да им се изда «заоставша пензија за седамнаест година».137)
Када се стање на границама нешто смирило обратио се, 1829. године, Доменик Пренк, принц од Миритида, који je био због лечења дошао у Котор, митрополиту Петру I и зажелео да дође на
Цетиње ради лечења. Митрополит je, 18/30. јула 1829. године, одговорио да би га радо примио када би му могао пружити удобности. Понудио му je своју кућу у Стањевиће, «ђе су воде да ниђе
љепшијех у Црној Гори нема и арија колико боља и здравија може бити, а сувише близу градовах, гђе и лијечник к њему доходити може».138) Истога дана митрополит Петар I je писао и Пренку и објаснио му своју понуду: «Служите се, вели се у писму, дакле с том кућом и вјерујте да ће ми драго бити ако Вас у што
друго послужити могу и да ja желим, да Вам Бог дарује излечење и совершно здравље и да се здраво и весело у своје отечество
повратите».139)

185

Ускоро иза тога, 18. октобра 1830. године, на Лучин-дан, упокојио се митрополит Петар I. Јунак и молитвеник, победилац
у толиким бојевима, завршио je свој тешки животни пут, али су
бриге и проблеми његовога народа остали и даље нерешени. Наследници митрополита Петра, све агилни и даровити л>уди, имаће много брига и труда да уређују односе Црногораца са Арбанисама.
4

.

Чим je ступио на престо свога стрица митрополита Петра I,
иако врло млад и без икаквога државничкога искуства, Петар II
Петровић-Његош, и сам васпитан у традицијама и предањима
свога краја, био je, стицајем околности, принуђен да одреди свој
став према Мустафа-паши Бушатлији, у коме je он гледао свога
далеког сродника, чији су се предди поисламили. To je било време када се и сам Мустафа-паша налазио у тешкоме обрачуну са
Портом из кога je изашао побеђен. У побуни Мустафа-паше против Султана Петар II je видео погодну могућност да са њим сарађује. «У распаду турскога царства он гледа ослобођење своје
потлачене браће и за то je готов да помогне сваку акцију, ма с
које стране долазила, која иде на рушење ове империје».140)
Такву могућност гледао je Петар II у побуни Хусејина Градапгчевића, «Змаја од Босне», и тадашњега Скадарскога везира
Мустафа-паше Бушатлије. О односу Петра II са њима има доста
података у преписци Петра II.14') Први, нама познат, траг о овим
односима налазимо у једноме писму Петра II Јеремији М. Гагићу, писаном 4. фебруара 1831. године. Скадарски везир му je
предлагао мир и послао му je некога Муха. Везир je, зна се, био
у оно време у врло тешком положају и мир са Црном Гором био
му je врло потребан. Не прецењујући ни своју улогу ни снагу
Петар II je на ласкаве речи, које му je везир упутио био уздржљив. Муха му je пренео везирову поруку: «.. .И ово ми je рекао
да ће с Тобом држат пријатељство боље него ли га итко од вашијех старијех држао и валах ни у кога нејма узданице данас у
свијет него у Тебе, нити данас имаде до Тебе».'42) На ово je Петар II рекао: «Спахија, Ти ми поздрави везира љубазно и реци
му ово: да ћу ja њему помоћ и бих му рад био помоћ ако могах,
једно што je старином мени и свакојему Црногорцу брат, а друго
што ми je комшија».143)
Везир je, то се види из једнога Његошевога писма везиру од
28. фебруара 1831. године, тражио војничку помоћ, али га je, пре-

186

ма савету Гагића, Петар II одбио.144) Из једнога писма Петра II
кнезу Милошу, који je и сам желео да Црногорци остану мирни,
писанога 6/18. марта 1831. године, види се, да Петар II није дао
војничку помоћ због тога што je Русија била против тога, а ни он
сам није волео, да «ниједан Црногорац у тој војсци за душмана
погине».'45) Ако се Петар II није хтео војнички да ангажује на
страни Бушатлије, он je одржавао везе са племеном Хоти, чији
je капетан Хусејин-ага Хот био у везировој војсци. Када су му
трупе, 1.400 Хота, страшно настрадале у борби са редовном турском војском, рекао je један Арбанас једноме Црногорцу, да су
овде Арбанаси тако настрадали «што јошт није нигде било од једне нације».146)
Јављајући, 6. децембра 1831. године, Јеремији М. Гагићу о
приликама у Арбанији, Петар II истиче своје добре везе са Арбанасима и вели, да би он могао паши «сутра да хоћемо сву Арбанију против њега подигнути и подбунити; али ми се нећемо у
такве ствари мијешати, но желимо, ако он хоће, мир да je међу
нама».147) Ово се односило на Намик-Али-пашу, новога везира,
који je нападао на Црну Гору и Арбанасе угњетавао. Када je паша хтео да се повуче за Скадар Хоти му нису дали да прође.
«Скоро се цела Северна Арбанија ујединила против Порте, јер
Арбанаси неће да дају своју дјецу у војску».148) У октобру 1832.
године Петар II je племенима Северне Арбаније понудио савез.
Са племеном Хоти био je већ склопио уговор о заједничкој акцији. «Они су имали да затворе Скадарски пут и да заузму Плавицу, те да тако спријече долазак Турака из Скадра у помоћ Подгорици. У Љешкопољу je било ратно вијеће гђе су Хоти дали
стотину бираних људи као таоце Црногорцима, да их неће у овоме покрету издати. И Црногорци су дали њима, ради чврстике
вјере, исто толико људи за таоце».149) Радило се, овде, према једном писму Јеремији М. Гагићу, од 13. марта 1832. године, о дизању устанка Хота, Малисора и Миридита против Турака, али je
покушај пропао. Устаниди су се повукли, а Турци извршили
страшну одмазду.150)
У наредним годинама били су напори владике Петра II уемерени на то да одржава мир на црногорско-арбанашкој граници што му није увек полазило за руком. Владика je, како je то истицао и Вук Стефановић-Караџић, желео мир на својим границама, али то није хтео Скадарски везир. Он je сматрао да je «Црна Гора ту р с к а област и њени становници турски поданици» и
тражио да му се покоравају.’51) Из Његошевих писама се, међутим, види, да je мир на границама некада зависио од везира и Ту-

187

рака, а некада, опет, од Арбанаса, који су, због пљачке и освете,
отказивали послушност и везиру. Тако пише владика Петар II
12. јуна 1839. године, Јеремији М. Гагићу, да му се чини да везир
понекада помаже Арбанасе, јер je на то принуђен и «јер слаба je
јошт његова власт у Арбанији».152)
Нешто више од две године касније, 4. маја 1841. године, јавља Петар II Јеремији М. Гагићу, да на црногорско-арбанашкој
граници долази често до сукоба.153) Нешто касније, 21. новембра
1841. године, јавља он опет Гагићу, да арбанашким «заповједницима нијесам могао одавно чинити никаква предложенија о миру, зашто точно знам да га они неће, а везир Скадарски, и да би
хтјео, не смије од њи учинити га».154) Из свога личнога искуства
Његош je био стекао уверење, да je мир на овој граници могућ само онда ако «би поеланици од двора рускога и турскога међу нама мир утврдили».’“)
Ово су, нажалост, биле само неоствариве жеље владичине.
Не само да није било трајнога мира, него су сукоби бивали све
чешћи. Некада су нападали Турци, некада, опет, Арбанаси, а понекада заједно и једни и други. Да би се ослабио владичин углед
у земљи Скадарски везир je комбиновао оружане нападе са подмићивањем Црногораца. Виценцу Баларину, аустро-угарском
конзулу у Скадру, пише Његош, 15. маја 1845. године, да везир
забрањује Црногорцима долазак на пазаре и пушта само оне, који приђу њему, «који им рече да je противник и отпадник своје
нације, различита им награжденија дају, како у одијелу свитноме и фесовима и у парама и проче».156) Његош јавља, 15. јануара
1846. године, Гагићу: «Около десет барјака турскијех већ имамо
у наше руке. Паша je Скадарски по повеленију својега правитељства ове барјаке раздавао по Крајини нашим, потстрекавајући Црногорце да устају против својега правитељства и да се здруж е с Турцима, од којих ће свагде добро дочекивани и обдарени
бити. Глупа турска политика».157)
Налазећи се на ветрометини, изложен турској и арбанашкој
самовољи, Петар II као да je хтео да верује, да су немири на црногорско-арбанашкој граници више последица арбанашке самовоље, него што би потицали од везира. Он пише, 2. јуна 1844, године, Карлу Василевичу Неселроде, да су Арбанаси ослепљени
фанатизмом и да би желели истребити све хришћане. «Истина
je, вели он у овоме писму, да их турска влада не може задржати
од свих злодјела, али je, исто тако, истина, да свако злодјело, K o ­
je нам чине Арбанаси и Бошњаци, Порта обилно награђује. То

188

противријечи мирољубивим намјерама и обећањима Отоманске
Порте».'58)
Уморан у сталном рвању са тешком стварношћу око себе и
без снаге да je измени, ГХетар II јавља Гагићу, 12. августа 1843.
године, о нападу Арбанаса и јада се: «Истина да je мучно водити
рат 100.000 народа црногорскога са 2.000.000 Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство Цариградско сваку нужну помоћ у изобиљу против нас даје».159)
Све ово, цео низ неуспеха и разочарања које je доживл>авао,
нису могли убити в о љ у код Његоша да ради и на ослобођењу Северне Арбаније од Турака. На овоме послу он je сарађивао са Илијом Гарашанином, са којим je одржавао везе и преко писама и
преко Матије Бана, човека који je имао везе и са Миридитским
кнезом Биб Додом. Матија Бан, као повереник Гарашанинов, од~
лазио je и код Јеремије М. Гагића160) и код Његоша, који je преко
њега слао и своје личне поруке кнезу Александру Карађорђевићу.'61) Шаљући кнезу Александру писмо по Матији Бану, Његош
вели за Бана, да je «силно воодушевљен благородним народољубљен» због чега га и препоручује кнезу.162) Његошу je морало бити познато Гарашаниново «Начертаније» и идеје које су у њему
биле изнете. У писму кнезу Александру Карађорђевићу, од јула
1849. године, Његош признаје, да je Гарашанин, са пристанком
кнежевим, одредио Матију Бана, «да се с њим могу споразумјевати и Вама доводити до знања о нашој општој ствари. Мени се
овај начин допада и смијем исповједити пред Богом и Српством,
како мало споразумјеније буде и чим томе иколико благопријатно вријеме дође да ће много лакше бити него што нам се чини
желајему цјел> постићи».163) Његош потврђује да je примио писмо од 29. маја 1849. године (Матија Бан му га je донео) и да «такођер и од њега сам много којешта доброга разумио».'64)
И Петар II je у Илију Гарашанина гледао великога човека и
државника, који неуморно ради за српску ствар. «Нема, пише
владика 5. јула 1850. године Гарашанину, једнога Србина који
више за Српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина
којега Српство (више) искрено љуби и поштује од Вас, и нема једнога Србина који Вас више од мене љуби и поштује».'65) Нешто
касније, вероватно због неких интрига, Његош пише Гарашанину, 11. новембра 1850. године, и уверава га, да он нема ништа заједничко са партијом «којекаквих ветрањалах». «Да ми je икако
једничко са партијом «којекаквих ветрањалах». «Да ми je икако
могуће, рад бих био за много нешто са Вама разговарати, а не би
ни Вама противно било».146)

189

Данас, још увек, мало знамо о појединостима заједничкога
рада Илије Гарашанина и владике Петра II Петровића-Његоша.
Главне линије тога рада су, међутим, доста јасне: Његош je свесно и одушевљено сарађивао са Гарашанином на остварењу националнога плана, који je био изложен у «Начертанију» и предвиђао сарадњу са арбанашким племенима Северне Арбаније. Матија Бан пише Његошу, да ће добити талијански писано писмо
из Арбаније, «.. .писаће Вам га један важан и васпитан човјек,
који je ових дана код нас био, све инструкције добио и у своје се
мјесто вратио, да по свој Албанији путује».’67)
Родољубив и скроман, какав je био, Његош није тражио ни
за себе лично ни за Црну Гору неке користи од овога свога рада.
У једноме разговору са Матијом Баном он je рекао шта би он желео када се Српство уједини: «Ja бих тада, рекао je он, у моју
Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна а
њему световна власт над народом слободним и уједињеним».168) У
последњем поздраву кнезу и Гарашанину Његош je зажелео:
«Сјетите ме се гдје год кад ме већ не буде и нека потомство бар
дозна наше намјере кад му дјела не можемо оставити. . У 69) Владика Детар II je целога свога века желео да види остварено српско уједињење. У једноме писму Осман-паши Скопљаку, Скадарскоме везиру, од 5. октобра 1847. године, Његош пише: «.. .Ja
бих волио но ишта на свијету видјети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју je једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. . . Ja бих рад да сам се мало доцније родио, јер
би видио евоју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе су
јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа. .. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ja сам Твој брат, твој пријатељ. Али
када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени je то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ja знам ти ћеш рећи када
ово моје писмо видиш: ,Шта овај човјек којешта пише и снијева?’, али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну оцијену отачастваљубнима мислима и писму владичину,
на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану».'70)
Кнез Данило, синовац и наследник Петра II Петровића-Његоша, продужио je политику свога стрица према Северној Арбанији. О раду кнеза Данила у овоме правцу имамо нешто података у извештајима француског конзула из Скадра Ијасент Екара,
који je и сам долазио у Црну Гору. Француска je, 23. јула 1853.
године, отворила у Скадру вице-конзулат, који je доцније био

190

подигнут на степен конзулата. Ијасент Екар дошао je у Скадар
20. октобра 1853. године са задатком, да среди прилике у Арбанији, помогне јачање турске власти и сузбија руски утицај. Један
од његових задатака био je да отклони сукобе између Арбаније
и Црне Горе и да Црну Гору задобије за Француску.'71)
О својој посети књазу Данилу Екар je, 15. априла 1855. године, послао извештај своме министру. Књаз Данило га je два пу~
та примио и на њега, изгледа, оставио добар утисак. Тема њихових разговора били су односи између Црне Горе и Арбаније. Обадва пута je било разговора о Арбанији при чему je Данило изразио жељу да се установи мир са Арбанијом и тражио да се о
томе поведу преговори.172) Екар je предлагао да Турска призна
Црној Гори самосталност: «Слободна са те стране, а не плашећи
се пријетњи да ће њено хришћанско становништво ујединити са
Црном Гором, Турска би могла посветити пажњу уздизању Сјеверне Арбаније која обилује свим до сада неискоришћеним богатствима којима она господари само по имену».173)
Екар je знао за српску пропаганду и рад на организовању
хришћанских народа против Турске. У писму Екарову, од 11. јула 1854.(7), стоји, да je Србија «поставила себи у задатак да уједини разне народе европске Турске, було у једну снажну федерацију, било образујући уставну владу. У томе циљу она je одаслала емисаре у разне крајеве да у њима пронађе лица која би била у стању да раде по плану који би био продискутован у Београду. Албанија je послала свога изасланика. Он je тамо имао састанак са кнезом и Илијом Гарашанином».7’4) Арбанашкоме изасланику речено je у Београду «да би Србија дала знак за побуну
и да се ниједан народ не би смио покренути прије него што би се
она сама дигла на оружје и прешла своје границе, а да би Албанија сачувала бар своју неутралност, у колико не би била у стан>у да се дигне на оружје».'75)
По повратку из Србије изасланик je обишао Миридите и одатле отишао у Пулате и у брда око Скадра. «Његов je план свуда с тим већим одушевљењем дочекиван у колико je он обећавао
сигурну помоћ Француске, евентуалну помоћ Енглееке а изнад
свега изгнање Турске и вјерску слободу».176) Када je француски
дипломата Проспер Буре (Prosper Bouree) био на Цетињу кнез
Данило му je рекао: «У споразуму смо са Албанцима да се дигнемо на устанак, ако дође до рата. Потребно je да држимо шпијуне код Турака, као што их они имају код нас, али ми немамо
новаца да их плаћамо».'77)

191

Арбанаси су ценили јунаштво Црногораца, али су се више
плашили од Србије за коју су веровали да je јако наоружана.
Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева забележиле су како су им
Арбанаси у Приштини говорили: «Ако се они (Србијанци) придруже Црногорцима онда ће опет бити битка на Косову, нас ће
потући па онда морамо примити што нам год кажу. Дај да потражимо људе који су били у Србији па да питамо колико се пореза
тамо плаћа».'73) Ове две Енглескиње су на путовању кроз Стару
Србију забележиле да je углед кнеза Данила био код Арбанаса
врло велики. Он je умео да придобије Арбанасе католике за себе: неке од њих, који су били заробл>ени, кнез Данило je добро
третирао. За време напада Турака на Црну Гору само je један
део Малисора учествовао на турској страни. Један Арбанас који
je, изгледа, био заробљен од Црногораца па пуштен, причао им
je «како су ови лепо поступали с Арбанасима које заробише тако да готово подозревасмо да je и сам био међу овим последњима. Он енергично изјављиваше да Миридити у прошлом рату нису ишли на Црну Гору нити ће кад год унапредак ићи на њу
Књаз Данило je 1856. године покушао да регулише односе са
Портом. Радило се, изгледа, о томе да кнез Данило призна сизиренство Султана. Био je направљен и текст уговора «по којему
књаз Црногорски и брдски са своје тачке независности пристаје
признати номинално сизиренство Отоманске Порте».180) У уговору je изражено, да се Црној Гори присаједини тадашњи херцеговачки пашалук и «о-д стране Албаније да се досадашње границе
исправе и да се присаједини приморски предјел Бар».18') Сви становници ове проширене државе, «без разлике вјере и националитета уживају једнака права са осталим поданицима књаза црногорскога».’82)
5.
Наследник књаза Данила, књаз Никола Петровић-Његош,
продужио je политику свога стрица према Арбанасима. Динамичан владар и даровит песник, и уопште врло књижеван човек,
књаз Никола je био и пламен родољуб. У својим родољубивим
дочаравињима он je испољавао моменте пуне несебичности. Да би
се српство ујединило он je, као и владика Петар II, био готов да
се одрече престола: у септембру 1866. године постигнут je између њега и кнеза Михаила Обреновића споразум, којим су «постигнута два врло важна резултата, Србија и Црна Гора здружиле су се да у будуће заједнички раде на ослобођењу њихове још

192

подјармљене браће; али, што je много важније, оне су у овом уговору поставиле и чврст темељ јединству будуће српске државе».183) Предвиђено je да се књаз Никола одрекне престола у корист кнеза Михаила ако би се ослободио Новопазарски санџак од
турске власти».184)
И ово je, знатним делом, плод напора и рада Илије Гарашанина: 27. априла 1866. године јавља он Јовану Мариновићу, да су
се међу Арбанасима почели јављати италијански агенти. «Мора,
вели Гарашанин, да су они и у Грчкој покренули хетеристе. ..
Страх ме je за Црну Гору; зато сам послао нарочито јуче Пироћанца (1837-1897) на Цетиње и да види да ли нису и тамо допрли
агенти чији. Он ће изјавити књазу Николи совјете особите резерве према агентима страним, који неће оскудијевати ни у обрицањима ни у новцу. Ja се бојим да тамо новац не успе, а и за
Арнаутлук још више, јер тамо je затегнутост с Турском велика,
а и без ове могу новци све учинити, па из најдубљег сна Арнауте пробудити. Овим се и наше положење страшно отешчава».185)
У лето 1866. године дошло je у Арбанији до велике побуне, јер je
Порта хтела да покупи регруте.186)
И пре тога je књаз Никола будно пазио шта се дешава у Турској. Његова je пажња била усмерена и на Херцеговину и на Северну Арбанију. Већ од 1855. године у Скадру je постојао, више
приватно него званично, црногорски иосматрач, а од 1863. године тамо je постојала црногорска агенција. Први црногорски агент
у Скадру био je Перо Пејовић, који je одржавао везе са арбанашким племенима и због тога je био рђаво гледан од гувернера
Скадра.187) Чим je избио устанак у Херцеговини Црногорци су почели да раде у Крајини и да тамо спремају устанак против Турака, али, због обзира према Европској ко-мисији није се тамо овај
пут ништа десило.1”8) Када je пак црногорска војска упала на подручје Скадарске Крајине настала je била велика узнемиреност
у Северној Арбанији.189) Дошло je до борби између Турака и Црногораца: у битци код Крњице Турци су, 11/23. марта 1862. године, претрпели пораз и дали 514 заробљеника. Књаз Никола je забележио: «Погибе ту и Арбанаса много, а што претече заробише
Црногорци заједно са њиховим вођом Хасан Хотом и поведоше
на Цетиње. Т ојебило умарту».190) Поред Хасан Хота налазили су
се међу заробљеницима и Мурат Исмар, командант арбанашке
Крајине Шабан Мурат, бимбаша из Крајине и Хајдар-ага, бимбаша из Скадра. Свима je њима било дозвољено да задрже своје оружје.'91)

193

Црногорска победа код Крњице дубоко je одјекнула код Арбанаса и прилично их смекшала. Могли су сада видети да Турска није више сила, која их може штитити. Са своје стране су
Црногорци покушали да успоставе везе са Малисорима: Машо
Врбица je био добио наређење да се повеже са њиховим првацима. «Извјештавајући о томе војводу Мирка, Врбица je истакао да
ће употријебити све силе не би ли окренуо Хоте и Груде на Турке, па им свашта обећао».192) Црногорскоме агенту у Подгорици,
Мираш Али-Нику, пошло je за руком, да заинтересује одреде
Хота, Кастриота, Шкерља, Климената и Груда, — «многи представници ових сјеверно-арбанашких племена дали су обећање,
да неће узети учешћа у покрету према Кучима».193) Црногорски
пораз код Медуна осујетио je ове напоре.
У пролеће 1862. године побунили су се Миридити против Турака због покушаја турских власти да изврше мобилизацију младића за војску. Турци су веровали да je главни подстрекач ове
побуне римокатолички свештеник Де Гашпар. Он je, стварно,
проповедао «да je и грехота и срамота да римокатолички Албанци у интересу муслимана војују на слободну браћу хришћане,
Црногорце».194) Овакво схватање једнога хришћанскога свештеника у толико je разумљивије када се упореди са схватањима онога црногорскога Брђанина, који се чудио, да британски посланик у Царираду не може да се заузме за Биб Доду због тога што
je он протестант, а Биб Дода католик. «Боже мој, узвикнуо je Брђанин, зар нећемо никад престати да слушамо о Латинима, протестантима и православнима, а никад да слушамо о хришћанима
који један другоме помажу као браћа».195) Ауторке сведоче, да
се, овде, није радило о Црногорцу, који je учио негде изван Црне Горе, «већ je био човек у годинама и од старе школе. . .»196) Де
Гашпар je био пуштен, али je морао да се уздржава од рада. За
његово се пуштање била заложила Француска.
Када je регулисао опстанак свога конзула у Скадру књаз
Никола je могао да се више посвети северно-арбанашким племенима. Знајући колико je важан положај његовог конзула у Скадру књаз Никола je био донео одлуку, «да на дужност представШ1ка упути свога секретара Јована Вацлика, за којега je био убеђен да ће успешније обављати деликатне дипломатске разговоре
и да ће потпуније заступати црногорске интересе».197)
Главна арбанашка личност, са којом je књаз Никола одржавао везе, био je Биб Дода. И он, и још неки други арбанашки прваци, нерадо су гледали турску власт. Са њима je био у вези и
књажев агент у Скадру Перо Пејовић, који je одлазио и у Оро-

194

ше код Биб Доде.195) Када je Биб Дода умро арбанашки су прваци продужили везе са Цетињем... «Цриликом своје званичне посете Цетињу марта 1871. године, срески Которски комесар, Будиславић, видео je на Цетињу дванајест арбанашких главара. Чуо
je од њих да се у њиховим крајевима испијају чаше уз ријечи:
,у здравље нашега премилостивог књаза Николе’».199) Ове су главаре, при повратку, похватали Турци, али су били пуштени на
заузимање књаза Николе. «Овај догађај придобио je Књазу и
Црној Гори сталну благодарност и приврженост Краснића и њихових главара све до побуне Ђаковачке 1879. године, када je у
борби против Мехмед-Али-паше погинуо, Шећер-ага и када je установом Арбанашке лиге и превлашћу аустријскога уплива,
струја у Арбанији ударила сасвимјем противнијем правцем, која je
одмогла Црној Гори, али Арбанасима нимало помогла није».200)
Цетиње je било постало збориште главара не само из Херцеговине и Старе Србије, него и из Арбаније. Они су долазили тамо да се обавесте о томе да ли je дошло време за устанак против
Турака. Сам je књаз Никола о томе записао: «Главар Миридита,
највећег племена арбанашкога, и сам je дошао на Цетиње и уверавао књаза Николу о својој привржености и готовости, да сваки
час устане и буде с Црном Гором. Довео je по томе свога сина
Пренча и оставио на Цетиње да се учи и да буде јемац заједнице
Миридита с Црном Гором».201) Тада се арбанашки главари виђаху
често на Цетињу. «Књаз их дариваше новцем и оружјем и утврђиваше их у томе, да се држе Црне Горе, па кад дође ура, да заједнички ударе на Турке и ослободе се заједно са Србима. Слободно, у то вријеме je био најјачи уплив црногорски у Арбанији,
иако je Аустрија већ онда трошила благо на Арбанасе преко својих конзула и попова римокатоличкијех»202)
Када je, априла 1871. године, избила буна у Краснићима дошли су арбанашки прваци на Цетиње, али им je књаз Никола тада саветовао да се умире, јер опште прилике нису биле погодне
за акцију. Прваци из Скадра, јула 1871 године, били су у вези са
црногорским претставником, који им je, према књажевом наређењу, саветовао да буду мирни.203) Када je Шефкет-паша повео
акцију против Миридита, многи су се, заједно са првацима Северне Арбаније, склонили на Цетиње. Поводом тога, писао je, октобра 1873. године, аустро-угарски конзул у Скадру Васић: «Сјеверна Арбанија мора да западне лагано у српске интересе ако их
не заштити аустро-угарска влада».204)
У то време васпитавао се на Цетињу син Миридитскога капетана Кола Примус. «Он je био спона између Црне Горе и Сје-

195

верне Арбаније од уклањања Пера Пејовића из Скадра».205) За
време кризе у истрази и суђењу поводом Подгоричкога покоља
дошао je на Цетиње капетан Кол «у пратњи синовца и десет својих саплеменика. Он je изабрао баш ово вријеме да да доказа о
своме пријатељству наспрам Црне Горе. У исто вријеме када он, а
можда и у заједници са њим, дошло je на Цетиње и једно веће
изасланство сјеверно-арбанашког племена Краснићи или Крстенић. Приликом Богојављенске скупштине барон Лихтенберг нарочито je запазио велики број Миридита, као и становнике цијеле Сјеверне Арбаније, који су били дошли да изјаве да ће при очекиваном рату подићи устанак, при чему су особито готови Миридити да заузму Скадарску тврђаву, којој je лак прилаз кроз
рупу, коју je прошле јесени начинио гром».306)
На развијање пријател>ских односа између Црне Горе и арбанашких племена Турска није могла гледати мирно. Мехмед-Али-паша, који je у Скадар дошао са новом војском, и Скадарски
валија Исмаил-паша успели су да за себе придобију Хотскога
капетана Чун Мулу. Обдаривши га богато, послали су га да и
другима објави, да Султан од њих тражи само да буду мирни.207)
Када су га саплеменици почели подозревати да их je издао Чун
Мула их позове да са њим на челу нападну Скадар што су они, 6.
августа 1871. године, и урадили, али су били поражени. Нападнути од турске војске Малисори су оставили на бојишту 400 мртвих, а остатак се разбјежао.
Просуђујући и овај случај књаз Никола je, у односу на арбанашке главаре, доживео још једно разочарење и писао: «Но
арбанашка племена, вична да живе свако за себе, а без икакве
свијести о својој народности и сло-боди народној, не могу се међу
собом сложити за тако велико дјело. Затворише се у своја племена, гдје их царска војска није смјела нападати. Покрет се утиша без даљих непосредних посљедица, осим што je у владе турске остало неповјерење према Арбанасима, а у овијех мржња на
владу царску. За будући рад и ова посљеница тога арбанашкога
покрета била je књазу Николи добро дошла».208)
Догађаји на Балкану у првој десетини друге половине XIX
века, у које je била уплетена и Црна Гора, нису се могли не одразити и на односе између Црне Горе и Арбанаса. Уочи рата 1876.
године радио je активно на арбанашкој граници Марко Миљанов,
чувени јунак, који je опеван и код Арбанаса за своје јуначке
подвиге. Миљанов je био унапређен за бригадира и постављен
за окружнога капетана у Подгорици да би, нешто касније, пао у
немилост код књаза Николе.289) Марко Миљанов je био пријатељ

196

Арбанаса. У једном писму Нову Спасојеву, командиру кучкоме
(без датума) Миљанов вели: «Ja бих за арбанашки народ свако
добро желио и учинио, када би мога, нека ми Бог зна, но се не
може вјеровати великијема да ће добро учињет’ народу, а то се
види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и
Ерцеговину».210)
За Марка Миљанова се зна да je неколико пута мирио црногорска племена са Арбанасима. Он je «одржавао најбоље везе с
Арбанасима, правилно држећи, да су Срби и Арбанаси у Старој
Србији упућени једни на друге, као и то, да Срби од такве политике могу имати једино користи, које су, док смо ми сиђели скрштенијех руку, пропуштајући сваку прилику и стварајући само неприлике, други знали уочити и почели их брати».211) Колико je Марко Миљанов био омиљен и код Арбанаса види се, поред осталога, и из овога случаја: када je он једном дошао у Комове се «брзо рашчуло и по другим катунима, и стаде пуцањ из
пушака у част његовог доласка. Кад околни Арбанаси чују пуцањ и дознају кога ради je то све, истуре и они пушке, јер, као
јунаци, и они су му се обрадовали, жељни га виђети. Сјутра дан
и Срби и Арбанаси, као на војску да иду, и скупе се око војводе
212
да га само виде и разговоре се». )
Када je избио руско-турски рат и почео рат Србије и Црне
Горе са Турском књаз Никола je развио живу акцију међу Арбанасима. Иван С. Јастребов јавља, 28. децембра 1876. године, гроф у Игњатијеву из Скадра, да се међу Арбанасима појавила идеја о независности и да Пренк одржава везе са књазом Николом.
Послао му je католичког свештеника дон Прима Дочи ради преговора о заједничкој акцији против Турака у случају ако дође
до руско-турског рата.213) Према једноме извештају од 28. фебруара и 1. марта 1877. године књаз Никола je дао Арбанасима 2.800
«червноцев» за куповање оружја што je Турцима тешко могло
остати непознато. Према извештају од 30. марта 1877. године
Турци су напали Миридите, да би их онемогућили да се повежу
са Црногорцима.214)
Наде, које je књаз Никола полагао у сарадњу са Арбанасима, показале су се узалудним. За време док je он био заузет Херцеговачким устанком, Малисори су, 28. јуна 1875. године, напали
на Куче. «Између њих и заповједништва турске војске у Подгорици морало je бити споразума за овај напад, јер je једно одјелење низама прије зоре кренуло пут Куча, да отвори пут и у
случају потребе помогне војсци турској, која je наредна стојала
да испадне из Подгорице, ако би Кучима кренула црногорска вој\

197

ска са границе иза Мораче, према Пољанима, где je логоровала».215) Малисори, којих je било 6.000, претрпели су тежак пораз».216)
У рату Црне Горе са Турцима 1876. године Арбанаси су били
на страгш Турске. Књаз Никола пише, 8. маја (26. априла по старом календару) 1876. године, грофу Андрашију: «Арбанска граница Црне Горе јесте та, која je у извјесним приликама била поплавл>ена војском својега моћнога сусједа, чак без претходне објаве рата».217) Ратовање Црне Горе било je успешно и на овој
страни и било би, свакако, још успешније да су материјалне могућности Црне Горе биле веће. Обавештавајући кнеза Милана Обреновића о овоме пише му књаз Никола, 15. октобра 1876. године, да je пут за Арбанију отворен, «но без средстава, нарочито у
Арбанији, не само да не можемо ниједан корак у томе правцу
предузети».210)
Црногорски успеси утицали су на главаре арбанашких племена тако да су се, поново, почели оријентисати према Црној Гори. После освајања Бара и припреме за напад на Улцињ знатно
je опала подршка Малесије Турцима: «Од цијеле Малесије долазе барјактари, али само са 20 до 30, па и ови се одмах врћу у своја племена. Паша их није у стању уетавити»,219) Сам je књаз Никола писао, да je ступио у спо-разум са арбанашким племенима:
«Шаље имале су по тој уредби књажевој, кад војска књажеваудари на Скадар, ударити преко Риоле, а у исто вријеме и Миридити. Миридите je књаз задобио још у вријеме устанка 1875.
предвиђајући рат, који je по томе наступио. У то име долазио je
тајно на Цетиње главар Миридита Кола са својим сином Пренком, којега je на Цетињу и оставио за боље увјерење своје преданости».220) У књажевом Главном стану налазио се повереник
Пренк-паше: «Књаз му одреди плату и свијема његовим људима,
обећа му оружје и који топ послати, тек устане на Турке. За бољу и јачу свезу књаз пошаље два Црногорда, да стоје крај Пренка у Орошу. Влада турска дозна за ове одношаје и ухвати Миридита Марк Ђон Ноцу, који je оне црногорске изасланике провео у Миридите — и осуди га на смрт. У исто вријеме пошаље
паша Скадарски капетана Марка у Миридите с новцем да у Миридите посије раздор и придобије их за царску страну».221)
Турско злато je и овде учинило своје: и млади Пренк се сада ставио на страну Турака, а књажеви се изасланици једва спасу: «Тек пошто Црногорци узеше Бар и Улцињ и све до Бојане
и кад je видео да je и пад Скадра извјестан, јави се опет књазу
да je спреман са Миридитима ударити у исто вријеме на Скадар,

198

само да му пошаље новаца, оружја и који топ. Књаз му обећа ову помоћ и нареди да Миридити крену они час, кад чују да je
војска црногорска прешла Бојану».2”)
Односи Црне Горе са Арбанасима погоршали су се после одлуке Берлинскога конгреса 1878. године, којим се дозвол>ава територијално проширење Црне Горе. Црна Гора je требала да добије, поред осталога, и Длав и Грсиње. Нову границу између Турске, односно Арбаније, и Црне Горе требала je да утврди једна
мешовита Комисија у којој су се налазили представници и Турске и Црне Горе. Берлински Конгрес je «истакао начело, да се новом границом српско од арнаутскога племена одвоји, предложили су Комисији линију, која би ходила границом Куча, остављајући Арбанасима четири мала сеоца градска и једно село Климентачко, које се находи на десној страни Цијевне. . . Берлкнски
уговор опредељује да Кучка крајина има остати Арбанији, али
je она уважила разлоге црногорскога комесара и ријешила, да
поднесе и ово питање ријешењу влада великијех сила».223)
Због ометања рада Комисије од стране Турске, која je закулисно радила на томе да Црној Гори припадне што мање територије на црногорско-арбанашкој граници, одређиваше граница
између Црне Горе и Турске веома je отежавано. Турска je чинила све што јој je било могуће да се одлуке Берлинскога коннгреса о територијалном проширењу Црне Горе не изврше. Она je,
нарочито, ометала припајање Плава и Гусиња Црној Гори и тиме
изазивала сукобе, који су били врло сложени и, често, крвави.
На моменте на овоме сектору долазило je и до оружаних сукоба,
које je потстицала и организовала турска влада: «Она je живјела у заблуди, да ће моћи одржати све оно земљиште, које je Берлински конгрес дао Црној Гори, ако се становници тога земљишта успротиве сједињењу с Црном Гором. У то име она je дала упутке валији Скадарскоме и Призренскоме, да Арнаутлук наоружају и науче, да бојем дочекају улазак црногорске војске у она
мјеста, па и самој царској војсци да се одупру силом, ако би ова
дошла да њихова мјеста предају Црној Гори. Но Црна Гора није
хтјела наново ратити за земљиште већ задобијено, но je захтијевала од Порте уредну и мирну предају».224)
Порта je, и овде, играла дволичну игру: арбанашко становништво je потстицала на отпор и оружала га, а велике силе уверавала, да она чини све да се одредбе Берлинскога уговора изврше. Жртва ове игре био je и Мехмед-Али-паша, Немац по рођењу под именом Блац, кога je арнаутска маса зверски убила у Ђаковици — «посјекоше му главу и набише je на једну дугачку мо-

199

тку, те je уз грозну вику носише по вароши, а тијело искомађено вукоше за њом по калдрми».225)
Спор око одређивања црногорско-арбанашке границе трајао
je од завршетка Берлинскога конгреса до 27. новембра 1880. године, када су Црногорци ушли у Улцињ. За то време долазили
су са турске стране разни предлози за решење овога питања, који су обично брзо били повлачени и подношени други, који су
чињени из тактичких обзира. Један од тих предлога био je, да се,
у замену за Плав и Гусиње, Црној Гори уступи Кучка крајина и
племена Хоти, Груде и Клименти. Подносећи овај предлог Турска je, истовремено, подбуњивала ова племена да се одупру потчињавању Црној Гори.226) Појавила се била и идеја да се Црној
Гори да «једно проширење земљишта између Јадранскога мора и
Скадарскога језера до ушћа реке Бојане, обухватајући ту и варош Улцињ».227)
После доста напора, дипломатских мера и претњи војном
силом од стране великих сила, уступљен je Црној Гори Улцињ
са околином: 27. новембра 1880. године војвода Божо Петровић
je ушао са својим трупама у Улцињ, «акламиран од цјелокупног
становништва, које му je изишло у сусрет.. ,»228) И поред турске
агитације да се несловенско становништво исели из Улциња није нико хтео да се сели: «Шта више, молили су Улцињани своје
власти да изагнају пашине изасланике, и јер су они већ доста
трпјели од Лиге и скадарске владе, који су их нагонили да се
противе Црној Гори».22?) Овим je било скинуто и ово питање са
дневног реда.
За нову, црногорску, управу овде била je карактеристична
слобода, коју су уживали нови књажеви поданици. «Имам овде,
пише војвода Гавро Вуковић, да наведем једну горку појаву. Има више од година како je Улцињ присаједињен нашој држави.
Улцињ je арнаутско мјесто са језиком арнаутским, вјера мухамеданска. Од тога доба многи Црногорци настанили су се у Улцињу. Умјесто да доносе српски језик и да га шире међу Арнаутима, они су научили арнаутски. А Арнаути чак нијесу називали
ни ,добро јутро’ нашки, већ су се поздрављали узајамно са арнаутским поздравом ’тунга тјета’».230)
6.

У развијању односа између северно-арбанашких племена и
Црне Горе као и Арбанаса и Србије одиграла je А рбанаш ка лига
веома важну, иако сасвим негативну, улогу. Најпре одлуке мира

200

V Сан Стефану (1878), затим одлуке Берлинскога конгреса исте
године, изазвале су и код једнога дела просвећенијих Арбанаса
национално буђење. Ставро Скедни, и сам Арбанас, вели да до
мира у Сан Стефану није било јасно шта се, стварно, замишљало
под Арбанијом у то време и да то није могло лако бити дефинисано.231) Од тога времена почиње се и код водећега слоја Арбанаса будити и уобличавати национална свест и појављивати тежња за тим да буде и територијално означено шта je то Арбанија.
Пораз Турске у рату са Русијом, у коме су учествовали и јаки арбанашки одреди, тешко je погодио и водећи, поисламљени, арбанашки слој, који je имао велики утицај на Порти. Васа Ефенди,
Арбанас хришћанске вере, истиче, да су Арбанаси дали Турској
велики број великих везира, чувених паша и војсковођа. «Арбанашки елеменат je био у свако доба веран својим принципима.
Стално су Арбаиаси волели свога суверена и воле га још; они воле своју отаџбину и њезине традиције свом снагом своје душе,
целом енергијом свога карактера».232)
И касније, када се већ видело да се распадање Турске неће
моћи зауетавити, арбанашки националисти у служби Порте, нису желели да буду издвајани из турске државе: тражили су аутоиомију у саставу турске царевине.233) Из средине Арбанаса, по
природи добрих војника, узимали су Султани своју личну гарду, која им je била најоданији део турске војске. Када je књаз
Никола, по други пут, августа 1899. године, посетио Цариград,
где je, као и први пут, био врло пријатељски примл>ен, показао
му je Султан и своју арбанаш ку гарду, која je на књаза Николу
оставила снажан утисак. «Нијесам вјеровао, вели књаз, у своме
опису овога путовања, својим очима да видим те људе како марширају по такту музике не кварећи своје редове. Шта. Арбанаси и дисциплина. Ко би то икад веровао».234) Леополд фрајхер
фон Хлумецки примећује, да им je Султан скоро искључиво поверавао своју личну заштиту и да су они били једини у Цариграду, који су и мирно доба били снабдевани «оштром муницијом».235')
Није сасвим јасно ко je био п рви ко je дао и д е ју за стварање
једне А рбанаш ке л и ге у облику у коме je она остала позната у
историји. У време када je она оформљена на Арбанасе, на њиховом ужем националном подручју, вршени су идејно-политички
утицаји са неколико страна: из Италије, из Египта, где je било
доста богатих Арбанаса, и из Румуније, где je живела једна група арбанашких емиграната. У време пред руско-турски рат и
пред рат Србије и Црне Горе са Турском и у Цариграду je живе-

201

ла и деловала јака арбанашка колонија. Тамо je, крајем 1875. године, био доведен и син Биб Додин, младић од својих 19 година.
Над њим je вршен јак турски надзор и око његових симпатија су се
отимале и Аустро-Угарска и Србија. Чак се и Русија интересовала за њега и била готова да га помаже. У једноме извештају
српскога посланика у Цариграду, од 31. јануара 1876. године, се
наводи ко се све отима око младога принца и вели: «Са Србима,
на против, он би желео бити у искреном пријатељству који интерес он добро схваћа, јер он зна, додаје Константиновић (повереник српскога посланства), а томе сам га ja од детињства учио,
да без тесна пријатељства са Србима његова земља сб од Турака ослободити не може, као што и то добро разуме, да пријатељство везано с њим било би од велике користи Србији».236)
Заједничко свим овим утицајима са стране било je, да се Арбанија ослободи. На томе je радило књижевно-политичко друштво Арбанаса у Цариграду исто као и «Италијанско-албански одбор за ослобођење Албанасца на Истоку», чије je седиште било у
Милану. Овај je одбор, 6. септембра 1876. године, издао један проглас Арбанасима у пет тачака. У четвртој тачци овога прогласа
се каже: «Одбор ће Италиско-албански прогласом написаним албански и грчки позвати храбру браћу у Македонији, Епиру и Албанији, да пруже руку Југословенима против оппггега свога угњетача. А дотле управља братски поздрав и похвалу великодушном словенском народу.23/) Из Египта je стизао новац преко Лолуна тајним путем, али je Порта открила овај канал и пресекла га.
Тамо je игтампан и n p e u Б у к в а р за Арбанасе и то грчким словима и прва школа за Арбанасе je отворена о њиховом трошку.238)
Сви ови утицаји су чинили да се различито тумачило са које je стране дошла идеја за оснивање А рбанаш к е лиге или, како
je друкчије зову, А р банаш ке кон гре (конгреса). Турски порази
и, нарочито, победе Србије и Црне Горе уплашиле су и турске
власти и Арбанасе и потстицале питање: гита ће сада настати? У
међувремену од примирја Србије и Турске (од 23. јануара) па до
састанка Берлинскога конгреса, «крстариле су по Косовском и
Битољском вилајету читаве организоване групе Арнаута и агитовале, да се арнаутска конгра што лре образује. . . и Порта je,
независно од Арнаута, инспирисала такав покрет арнау т ск и пре~
к о својих агената».239)
Арбанашка лига или Арбанашка конгра зове се још и Призр еи ск а лига, јер je, у своме историјскоме облику, основана у
Призрену. Први састанак одржан je 23. маја 1878. године у Бајрак- џамији у Призрену, јер je «медериз те џамије био и привре-

202

мени претседник Конгре Призренске. Седнице су Конгрине биле
тајне и нико осим изасланика и нарочито позваних из Призрена
и околике, није пуштан у седницу. Седнице су трајале две пуне
недељ е, и држане су свакога дана. У њима су се разилазили Арнаути Косовских и Дебарских крајева са онима из Јужне Арбаније, управо ови са севера били су зато, да се више неуступа арнаутских земаља Србији и Црној Гори, да они сами између себе
бирају чиновнике и да не плаћају Султану данак. А они из Средње и Јужне Арбаније тражили су више од тога: да се за Арбанију добије потпуна самосталност и да се одрече свака покорност
Султану».240)
После компромиса између ова два схватања изабран je био
Главни одбор и утврђена листа повереника за цео Арнаутлук са
задатком да се оснивају пододбори. Први збор Арнаута одржан
je 5. јуна 1878. године у Призрену и на њему су проглашене одлуке Конгре, које су биле упућене против Србије, Црне Горе и
Грчке. Захтевано je да се Арнаутима врати све оно што су Србија
и Црна Гора биле освојиле, да им се врати самосталност и да Султан од њих не тражи рекруте и порез».241) Састављена je била
«муазара» у два примерка са преко 4.000 потписа и мухура. Једна je лослата Султану а друга Берлинском конгресу. Однели су
je Абдула-бег Фрашери и Јован Врето. «Конгра je била позвала
и Србе Призренце, да и они ставе своје мухуре на муазар за Берлински конгрес, и они су то морали учинити. Њих преко тридесет највиђенијих Срба Цризренских ставило je на муазару своје
потписе и печате».242)
Ставро Скенди каже, да су се учесници овога конгреса састали 10. јуна у једној медреси у Призрену. Већина учесника су
били велепоседници, хоџе и племенске поглавице. Међу њима je
било и хришћана. На састанку су учествовали и претставници
муслиманских велепоседника из Босне и Херцеговине и Новопазарскога санџака. Главна личност конгреса био je Абдул Фрашери, бекташ из Јужне Арбаније, који je и отворио састанак.243) На
састанку je изабрано вођство Лиге са Мустафом Тетова на челу.244) Екрем-беј Влора гледао je у овоме скупу неку врсту «народне владе» сличне оној швајцарских кантона Швиц, Ури и Унтервалден из 1291. године. «Лига, вели он, није била руковођена
из једнога центра, него je дејствовала у више делова Арбаније
преко локалних одбора, који су били међусобно повезани само
једном лабавом везом .. . Уједињавала их je основна мисао: одбрана отаџбинскога тла, које je било угрожено од Срба, Црногораца, Бугара и Грка».245)

203

Арбанашка лига je имала, од самога оснивања, изразито антисловенски, а посебно антисрпски, карактер. М. Едит Дархем,
Енглескиња, која je страшно мрзела Србе, и која je у Арбанији
провела доста времена, забележила je, да je у Арбанији постојала «народна балада о лорду Беконсфилду, вођи великобританске
делегације на Берлинском конгресу, у којој се он проклиње што
je њихову земљу излиферовао Словенима. . .246) Постојала су три
важнија средишта Арбанашке лиге: Призрен за североисточну и
источну Арбанију, Скадар за северну и северозападну Арбанију
и Превеза за Јужну Арбанију.247) «Под тим именом, вели књаз
Никола, она je (Турска)) хтјела спријечити заузимање турскога
земљишта Аустријом, а у исто вријеме оправдати себе пред Европом, зашто не испуњава закључке европскога конгреса».248)
Спиридон Гопчевић указује на то да je код Турака постојао страх
од Аустро-Угарске да ће она, после окупирања Босне и Херцеговине, заузети и Новопазарски санџак: Призренска лига je наредила да се 3.000 наоружаних њезиних присталица пошаље према Новом Пазару с тиме да ће појачање бити послато. Плевљански муфтија je проповедао уништење Аустро-Угарске.249)
Иван С. Јастребов, руски конзул у неколико места на Балкану, истицао je, да je Арбанашка лига основана убрзо пошто je
био закључен мир у Сан Стефану, али je добила свој познати облик «у време када je Европа предузела мере против тога уговора
и када се сама Турска почела жалити и плакати пред Европом,
да je она против своје воље потнисала овај уговор».250) У једноме
поверљивоме извештају Ивана С. Јастребова H. К. Гирсу, од 5.
јула 1879. године, стоји и ово: «Сви који су писали о Лиги посма'трали су и оцењивали површно као да су сами Арбанаси измислили ту Лигу и као да би код њих било проговорило сазнање о
својој националности и независности».251)
Иван С. Јастребов je тврдио, да je аустроугарска влада дала Великој Цорти идеју да се створи Арбанашка лига. «АустроУгарска, вели Јастребов, можда више него Турска, заинтересована je тиме, да Србија и Црна Гора не прошире своје границе,
измислила je овај трик. При овоме се користила и лакомисленим
понашањем бившега италијанскога конзула у Скадру, господина
Берио, у односу са Арбанасима».252) Порта je, мисли Јастребов,
примила ову аустро-угарску идеју, а Аустрија je преко својих
агената, који су радили помоћу римокатоличких свештеника,
плаћаних из Беча, помагала да je главни гувернер убрзо успео
да се организује тзв. Лига, плаћајући члановима новцем. Све je
ово видео и енглески конзул: за чланове Лиге били су бирани бе-

204

гови и хоџе. За програм, који je био стаставио Призренски паша,
вели, да je био инспирисан са ОЕе стране и да je депеша, коју je
Лига послала Берлинском конгресу, била састављена у аустро-угарскоме конзулату у Призрену, а прегледали су je паша и енглески конзул. Италијански конзул Берио није учествовао у овоме послу, јер je, због покушаја устанка у Миридитима, био премештен за Пиреј.253)
Иако je тешко претпоставити да je Јастребов све ово, наведено у његовом поверл>ивом извештају, произвољно употребљено, мора се указати и на то, да су на заседању Лиге у Призрену,
као што je то већ поменуто, били и претставници велепоседника
из Босне и Херцеговине и Новопазарскога санџака, који су били
огорчени на Монархију, којој je било у интересу да се, на томе
простору, слаби и турска и српска власт. М. Едит Дархем истиче,
да je Берлински понгрес потстакао оснивање Арбанашке лиге и
проузроковао народни устанак који je потстакнуо султана Абдул Хамида да, бар за кратко време, опозове забрану употребе
арбанашког језика.2М) Ставро Скенди помиње, да Арбанија, у вези одлука Берлинскога конгреса, први пут постаје међународни
проблем.255) У Меморандуму, који су поднели Берлинскоме конгресу, арбанашки прваци су тражили да им се призна националност и да се ослободе како турске тако исто и словенске власти:
оно, што се замишљало под Арбанијом, требало je да буде једна
тврђава против словенске инвазије и један елеменат политике и
трговачке равнотеже на Балкану.256) Према једној претставци
Централнога комитета у Цариграду ова je аутономија требала
да буде остварена унутар турске царевине.257)
Разбуђени арбанашки национализам, сиров и суров и неуравнотежен у својим претензијама, а потстицан од државе која
се и сама гушила у супротностима интереса својих народа, тражио je, сасвим природно, одређено територијално упориште. Ако се из одлука мира у Сан Стефану родио великобугарски национализам, који ни до данас не да Балкану да се смири, из тих
истих одлука, иако индиректно, родио се и великоарбанашки национализам, који су разбуктавале и потхрањивале и Турска, у
своме интересу, и Аустро-Угарска и Италија, која му je, априла
1941. године, омогућила да се, бар привремено, оствари.
Територијалне тежње вођа Арбанашке лиге биле су не само
претенциозне него и дрске: они су захтевали све оно где се, под
заштитом турске власти, током векова изливало арбанашко језеро. Васа Ефенди наводи, као арбанашке земље, вилајете Скадарски, Јањински и Битољски. Ту спадају, поред Скадра и Северне

205

Арбаније, области Дећ, Приштина, Врање, Качаник, Скопље,
Прилеп, Битољ, Флорин, Кребена, Јањина све до залива Превеза.258) Исту територију, као арбанашку, наводе и писци нове, комунистичке, «Историје Арбаније».™) И они веле, да су одлуке
мира у Сан Стефану изазвале код тадашњих арбанашких првака и изненаћње и тежњу да обележе оно што сматрају својим, а
што je и данас територијална садржина великоарбанске идеје.
Као реакција на ово дошла je, видели смо, Арбанашка или Призренска лига.260) И Сами-бег Фрашери наводио je 1899. године, да
Арбанију чине 15 санџака од којих су Скадар, Пећ, Приштина,
Призрен, Скопље, Битољ и Дебар спорни са Србима.261) «Да би
избегла уступање тих крајева, турска влада je потстакла Арбанасе на отпор».262)
Разумљиво je, да су овакве територијалне претензије арбанашких националиста морале наићи на отпор и код Срба и код
Грка. Али у самоме отпору није било садржано оно најважније
што je изазвало погоршавање и заоштраваше међусобних односа: традиционални арбанашки терор према незаштићеним Србима под турском влашћу појачавао се много више стварањем Арбанашке Лиге и однео много недужних српских живота. Од сада се свесно ради на искорењивању српскога живља свагде где
je могла стићи арбанашка рука, која je била, у односу на Србе, и
под турском и под аустро-угарском заштитом.
Ствараше Арбанашке лиге погоршало je и односе између Арбаније и Црне Горе. Како су се ти односи развијали после Берлинскога конгреса обрадили су, доста исцрпно, Јован Вукић и
Илија Радосављевић.263) Из свега што су они изнели у својим излагањима, види се, да се између Арбанаса и Црне Горе поставила Велика Порта, која није желела ни ослобођете Арбанаса нити њихово осамостал>ивање. «Порта je истицала као главни разлог због кога наводно ту територију (Плав и Гусињ) не уступа
Црној Гори — одупирање арбанашкога становништва организованог у Албанској лиги. Она je тим поводом образлагала да не
може убиједити своје војнике — муслимане да се боре против
муслимана Плава и Гусиња у корист и њихових заједничких националних и вјерских непријатеља црногорских хришћана.264)
Ово je, разуме се, био само изговор Порте, која није бранила
арбанашке него своје интересе. Она je онемогућавала непосредни
контакт Црне Горе са Арбанашком лигом што je Црна Гора тражила: «То се може запазити по многим списима који говоре о
томе да je турска власт систематски припремала тај отпор. Из
докумената се види да су турски војници пресвлачени у арбана-

206

шка одијела и тако слати као тобожњи припадници Албанске лиге против Црне Горе».265) Тактику подбуњивања Арбанаса против
Црне Горе примењивала je Турска и онда када je већ било сасвим јасно да ће се морати помирити са уступањем Улциња. «Дакле, Албанска лига je маска којом je прикривана унапријед припремљсна дјелатност званичне Турске, усмјерена на то да се не
спроведу одлуке Берлинскога уговора о предаји Црној Гори Плава и Гусиња».266)
Књазу Николи je све то било добро познато. За њега je рекао Антонио Цатерно ди Сан Ђулијано: «. . .И ja верујем, нема
никога ко би боље познавао стварне односе у Арбанији и целоме
Балкану од њега».267) Сам je књаз написао, да je «имао доста доказа и увјерења, да je сва противност Арбаније марифетлук Портин, да Гусиње за себе задржи. Арбанија, која никакве свијести
о својој народности и самосталности нема, не би се ни чула, да
je Порта озбиљно кренула да преда Гусиње».268) Књаз Никола je
веровао да je главни организатор Лиге био Хусејин Хусни-паша
заједно са Абедин-пашом, који je био Арбанас и тада министар
спољних послова Турске.26’) Организатор арбанашког отпора на
терену био je Муктар-паша, који je, због Плава и Гусиња, провоцирао рат са Црном Гором.270)
На нешто више од две године пре Берлинског конгреса књаз
Никола je, 8. маја 1876. године, указивао грофу Андрашију на то
да Турска појачава војску у Арбанији и да je «оружана флотила
на Скадарском језеру била појачана и своја извиђања врши до
у наше воде; обала Барска, којом се обавља трговина неколико
наших најбогатијих округа, строго je блокирана турскијем крстарицама под изговором кријумчарења оружја. Најзад, што je
нарочито тешко за нас, извоз жита за Црну Гору je забрањен, а
чак од неког времена, прелаз лица je забрањен на граници у једном и другом правцу».271) Књаз мисли да безбедност Црне Горе
према арбанашкој граници захтјева, да «Турска не може окупљати у Арбанији и уопште у граничним мјестима понаособ, снаге
веће него у обичним гарнизонима. Флотила на Скадарском језару била би враћена на сташе мира, блокада Бара била би дигнута, слободни промет лица — робе установљен на граници».272)
Књаз Никола je ово писао грофу Андрашију, јер je знао колико je аустро-угарска Монархија заинтересована за развој догађаја баш у Арбанији. To je интересовање порасло нарочито после пораза Аустро-Угарске 1866. године, а постојало je и раније.
Сузбијена и у Немачкој и у Италији Монархија je желела да се
шири на Балкану и то, пре свега, у правцу Солуна. На томе

207

путу сукобљавала се са српским иародом с једне и са р ус к и м у тицајем на Балкану с друге стране. Пошто je, према одлуци Берлинског конгреса, заузела Босну и Херцеговину и продрла у Новопазарски санџак, било je јасно куда Монархија даље смера. За~
поседањем Новопазарскога санџака Аустро-Угарска je онемогућила спајање Србије са Црном Гором са којима je морала рачунати у својој планираној пенетрацији на Балкану.
Још пред почетак рада Берлинског конгреса књаз Никола je.
1878 године, писао рускоме цару Александру II, да je обавештен
да предстоји сазивање «европскога аеропага» па вели: «Ова перспектива јако ме узнемирава, јер ми je искуство доказало да Европа не жели повећање Црне Горе и да би она хтјела, у колико
јој то буде могуће, затворити нас у нашим брдима».273) Књаз моли рускога цара, да се заложи да Црна Гора добије проширење и
да тиме «постане једна мала земља способна за опстанак помоћу
својих сретстава».274) Таква Црна Гора биће, уверава он цара, «једно вјерно дијете Русије, тако исто вјерно као што je била и стара Црна Гора коју je у њезиним стијенама држала нада да ће једнога дана видјети моћнога православнога цара како ломи синџире са којим je њу Турска била уобручила».275).
У чињеници да су тада на Балкану постојале три православне словенске државе виделе су и Аустро-Угарска и Турска, а добрим делом и Италија, угрожавање својих интереса. Због тога су
све три, свака на свој начин, заговарале стварање једне аутономне А рб ан и је као протутеже словенскоме масиву. Као од Турске
признати заштитник римокатолика у Арбанији Аустро-Угарска
je вршила јак утицај на Арбанасе римокатоличке вере на које су
се, видели смо, ослањале и Србија и Црна Гора. Ако су Макензијева и Ирбијева, приликом своје посете Скадру, почетком друге
половине XIX века, могле забележити да тамошњи римокатолички Арбанаси имају много више симпатија према Словенима него
према Грцима,276) ово њихово расположење се било изменило још
пре Берлинскога конгреса. Један Арбанас — римокатолик рекао
им je тада, да су «многи и многи очекивали да ће хришћанске
силе потпомоћи црногорскога књаза, па не би им немило било кад
би га видели да улази сам у Скадар».277)
Аустро-угарски конзул у Скадру, Ф. Липих, поднео je својој
влади предлог о стварању једне арбанашке државе, која би била
бастион против Словена.278) Та антисловенска, практично изразито антисрпска нота, остаће и даље стално наглашена у свим напорима великих сила да се створи једна арбанашка држава. Обилна материјална сретства, која je Аустро-Угарска трошила у

208

Арбанији, давала су подршку њезином политичком утицају. Центар из кога се тај утицај ширио био je Скадар, где je резидирао
и аустро-угарски конзул. Теодор Ипен, који je као аустро-угарски конзул провео у Скадру време од 1897. до 1903. године, казује да je положај римокатоличкога свештенства почео да се поправља тек од половине XIX века. «До овога времена није Скадар имао католичке цркве, него само капелу св. Марије Магдалене изван града на другој обали Бојане».279) Римокатолички бискуп je резидирао дуго времена изван града Скадра у селу Јубани. Грађење нове римокатоличке цркве у Скадру почело je
1856. године. Ова je црква рестаурисана 1898. године и то, разуме се, све помоћу материјалних сретстава која су долазила из
Беча. Постепено je Скадар постајао важан римокатолички центар: ту je била отворена једна језуитска богословија и једна световна школа. Поред језуита у Скадру су постојали и Фрањевци,
који су имали сво] манастир и држали школу за дечаке. Поред
њ и х постојала je и група калуђерица трећега реда св. Фрање, K o ­
je су држале школу за девојке и дечји врт за дечаке и девојчице. Болницу са 40 кревета држале су милосрдне сестре св. Виценца Падуанског, које су припадале провинцији Загреб.280) За ову «религиозну помоћ», коју je давала Аустро-Угарска Арбанасима, тврдио je Екрем-бег Влора, да није служила арбанашкој
националној ствари, него јој je штетила, «јер je постала узроком
продирања једне нове пропаганде, која je постала италијанска и
због неопрезности лослужила и сама за ширење италијанскога
језика».28')
Од године 1897. појавила се била у Арбанији и једна проаустријска партија, коју je основао поп Папа Јорђи, који je био православни свештеник у Елбасану. Овој партији je пришло и племство земље. Њезин je циљ био да Арбанија постане друга аустријска Босна са посебним земаљским уставом, једним арбанашким гувернером и скупштином.282) Када je, године 1880, лорд Фиу
Морис предлагао да се створи једна арбанашка држава, «која би
имала да обухвати велике делове Косовскога и Битољскога вилајета» Аустро-Угарска je била против тога, да би сада сама тражила стварање једне такве државе.283)
О расположењу римокатолика и у својој држави и у Арбанији водио je књаз Никола озбиљнога рачуна. Када су Црној Гори
припали Бар и Улцињ преселило се отуда нешто римокатолика
у Скадар, који je постао седиште архидијацезе за Северну Арбанију. Ово исељавање je дело рада аустро-угарских дипломатских
представника, као и једнога дела римокатоличкога свештенства.

209

У овоме раду се нарочито истицао аустро-угарски конзул у Бару. «Он je, вели књаз Никола, нагонио све римокатолике у Барскоме округу да се упишу у поданство аустријско. Да то лакше
постигне, свима je зборио, да Бар неће остати Црној Гори, него
да je он аустријски. Дошли су у Бар нови римокатолички свештеници, који су, по добијеном налогу одмах од првога дана противили се свакој наредби мјесне власти и изјављиваху, да они исте не признају. Римокатолички свештеник у Улцињу тако je исто поступио и јавно je позвао народ, да се противи Црногорцима.
Најмљени људи од Барскога конзула — Нетовића — викали су
јавно по сокацима: ,Живео наш цар Фрањо Јосиф’».284)
Решен да свакоме учини по правди књаз Никола се, ни овде, није дао збунити. Он се, 1879. године, обратио Јосипу Јурају
Штросмајеру и обавестио га да у Бару и околини има 2.000 римокатолика, тј. «на земљишту између мора и Скадарскога језера,
које je припало Црној Гори».285) Вештим дипло-матским радом
књаз Никола je успео да обнови стару Барску архиепископију
и добије архибискупа који ће носити у својој титули и «примас
Србије». Да би се осамосталио од утицаја споља књаз je желео да
за спремање римокатоличкога свештенства у његовој држави оснује богословију и уведе у богослужење словенски језик.284) Црна Гора je, 18. августа 1886. године, прва од словенских земаља
склопила Конкордат са Светом Столицом. «Ja се, писао je кнез
Никола папи Лаву XIII после закључења Конкордата, не мало
поносим тијем што сам први међу словенским владарима ступио
у уређене одношаје са Римском столицом. Мој ће понос бити
још већи и правда ће га још јаче успјех, ако ми Милост Ba­
rne Светости допусти да будем први међу словенским владаоцима православне вјере, који су у св. римокатоличким црквама својијех држава завели старословенско богослужење».287)
Ако je књазу Николи успело да придобије римокатолике
своје државе није му успело да се обустави антисрпска пропаганда међу северо-арбанашким племенима. Обилазећи Северну
Арбанију могао je др Курт Хасерт утврдити колико je тамо јак
аустро-угарски утицај. Истичући вредноћу и културни утицај
римокатоличкога свештенства, које je заелуживало дивљење,
Хасерт je видео, да je оно обилно помогнуто из Беча и да тамо, у
свакој парохијској кући виси слика цара Фрање Јосифа и да нигде нема Султанове слике. Пало му je у очи да je оштрица аустро-угарске пропаганде тамо уперена против Србије и Црне Горе, које желе да, руском помоћу, васпоставе старо српско царство.283)

210

Пала му je у очи и италијанска пропаганда и ширење италијанскога језика. Леополд фрајхер фон Хлумецки je истицао да
je Италија почела да појачава своје интересовање за Балкан око
1895. године и да je потстицај за то дао Гироламо де Рада. На
конгресу који je он одржао 1895. године у Каршвиано Калабро,
створена je парола «Г Adriatico е mare italiano ed albanse».289) Код
ових исељеника из Арбаније разбудило се раније национално о~
сећање. У нрограму, који су они створили, тражила се потпуна
аутономија Арбаније у коју су, и по њиховом схватању, улазили
вилајети Косово, Битољ, Скадар и Јањина, а то je опсег Велике
Арбаније «од Бојане до врата Јањине».290)
Карл Штајнмец, који je августа 1905. године, путовао кроз
Северну Арбанију, утврдио je, да je у арбанашким брдима остао
стари аустро-угарски утицај неослабљен и да се италијански утицај осећа само уз обалу. Каже, даље, да je реч «Немчија» позната свима у брдима док о Италији знају једва и само име. Све
ово je последица промене аустро-угарске политике: римокатоличко свештенство за Арбанију није више школовано у Италији, него у Монархији.291) За римокатоличко свештенство у
Арбанији рекао je Антонио Патерно ди сан Ђулијано, да je оно
«стварно аустријско чиновништво»292)
Аустро-угарски и италијански утицаји у Арбанији више су
се сусретали, него сукобљавали, јер им je религиозно-културни
интерес био исти, а интересовање за територијални утицај дало
се ускладити. Антонио Патерно ди сан Ђулијано, једно време министар спољних послова Италије, разграничио je ово интересовање овако: «Аустрија има свој стварни интерес у вилајетима
Косово и Битољ и уопште уздуж линије Сарајево-Солун. Италија има свој (интерес) у вилајету Скадар и делимично у Јањини,
дакле на обали Јадранскога мора».293) Непотцењујући аустро-угарски утицај у Северној Арбанији, на Косову и даље према Битољу Сан Ђулијано вели, да су ови Арбанаси ипак верни Султану и да желе да се одржи независност Турске и, «изгледа да до
сада у њима не просејава ни најмања искрица арбанашке националне свести».294) Арбанаси су, уз то, када наступе одлучни моменти, непоуздани својим заштитницима и «уствари баш онда и
у толико мање када он (Арбанас) зна да доброчинства нису била
несебична».295)
A. М. Селишчев вели, да je арбанашка тежња за аутономијом
добила свој пун израз у Арбанашкој лиги за коју вели, да je имала не само политички, него и друштвено-етнички значај: она
je потстрекач заоштравања верскога фанатизма код Арбанаса —

211

мухамеданаца, паљевина, грабежа, насиља и убистава српскога
православнога живља.296) У почетку, вели Селишчев, и турска
влада je подржавала тезу о Великој Арбанији, која би била аутономна под њезином влашћу, али je касније престала да je подржава због све јачега буђења арбанашке националне свести:
«Влада je подузела мере за пригушивање активности арбанашких аутономиста».297)
Знајући крајње циљеве и смерове стварања арбанашке аутономне кнежевине као изразито антисловенске Иван С. Јастребов je био против њезинога стварања. У већ поменутом поверљивом извештају H. К. Гирсу, од 5. јула 1879 године, ЈасТребов je
детаљно образложио овај свој став. Ако би била створена једна
арбанашка аутономна кнежевина у границама, које су тада тражили арбанашки националисти, онда би, вели Јастребов, и Црна
Гора и Србија имале да се помире с тиме, да од ослобођења Старе и Јужне Србије не би могло бити ништа: «. . .Србија би имала
да се заувек опрости од Старе Србије, Призрен, Дечани, Пећ, Качаник, Приштина и сво Косово Поље припадају Арбанији, и Македонија би имала да се лиши великога дела свога словенскога
становништва у корист те арбанашке кнежевине».298) Такву једну арбанашку аутономну кнежевину, вели Јастребов дал>е, помагали би «сви наши непријатељи — и Турци, и Аустријанци, и
Енглези и Италијани. Они не би пропустили погодну прилику да
настоје да створе што je могуће већу и јачу Арбанију. Када се
буду осетили као посебна нација они ће дати да се осети презир
према Словенима».'"99) Јастребов указује и на то да није случајно, да «Турци и скоро сви публидисти Стару Србију сматрају као
део Арбаније. Чак и сада. Због тога je и њима (Русима) у интересу да јачају независност Србије и Црне Горе».300)
Идеја једне аутономне Арбаније одржавала се и даље и играла je важну улогу у утакмици како Срба и Арбанаса тако исто и Италијана око тога чији ће утицај тамо преовладати. Од како се, 1889. године, Виктс-р Емануел оженио Јеленом, кћерком
књаза Николе, почео je да се јача и италијански утицај у Црној
Гори. Од професора Антонија Балдакија потиче идеја о стварању
једне црногорско-арбанашке кнежевине, којој би припадала само
Севериа Арбанија.30') Интересантно je, и овде, напоменути, да je,
и поред јакога аустро-угарскога утицаја и материјалне помоћи
коју су добијали, један део северно-арбанашких поглавица и даље са књазом Николом одржавао добре везе: «Упркос националнога антагонизма између Арбаније и Црне Горе, а због велике
материјалке помоћи и незадовољства са турском влашћу изгле-

212

да да je знатан део Арбанаса био добро расположен према Црној
Гори».302)
Црна Гора, због свога положаја, одржавала je стално интересовање за стање у Арбанији и за покушаје решеша Арбанашкога питања. Војвода Гавро Вуковић, човек поверења књаза Ни
коле, забележио je, да су књаз и он расматрајући ово питање
тражили како би се оно најбоље могло да реши .Видећи у Арбанасима опасност за Црну Гору, Вуковић je мислио да «не смијемо допустити, да се тај жилави народ групише, а још мање да добије своју аутономију. Он би постао опасан, нарочито за Црну
Гору, која je сусједна католичкој Арбанији»303) Из казивања војводе Вуковића произилази, да се књаз Никола, једно време, носио мишљу да покуша задобити «симпатије муслиманских Арбанаса, који имају ослонца код самога Султана, ма да je и његов
уплив био почео да опада. Уплив Аустрије и Италије, поред свију напора и силних новаца, ширио се код католика, а код муслимана много мање, доста слабо».304)
Аустро-угарску je, вели Албин А. Кучбах, њезина пропаганда у Арбанији много коштала и била je уперена против Србије и
Црне Горе. Кучбах je означио барона Нопчу као човека који je
био један од најревноснијих аустро-угарских агитатора у Арбанији. «Био je мршав човек средњега раста, веома свестан циља и
окретан и пошто je говорио арбанашки као што говори један домородац, умео je он изванредно да се опходи са Арбанасима. Он
није никада долазио празних руку, нарочито je био издашан код
делења муниције, једнога у Арбанији веома траженога артикла». 305)
\

Ни књаз Никола, када би преговарао са Арбанасима, није
био празне руке. Он je добро познавао њихов менталитет и тако
поступао. Када je успео да успоставом добре односе са Султаном
књаз je био дошао на идеју да, уз Султанов пристанак, успостави трајну сарадњу са Арбанасима са којима Црногорци имају доста заједничкога. То заједничко означио je војвода Гавро Вуковић овако: «Наше државне установе су патријархалне, сличне
арбанашким. Патријархална подела на племена, братства, барјаке; уважавање личнога јунаштва; јавна народна правда скоро
без закона, без адвоката, а освета капитална казна над убицама.
Они нам симпатишу и кажу: «,Кад небисмо могли бити Султанови, најрадије бисмо били под црногорским књазом’. На ову танку жицу требало нам je ударити и то Султановом руком иако у
њу нисмо много вјеровали».306)

213

Замисао о сарадњи са Арбанасима помоћу самога Султана
била je врло интересантна, али сасвим нереална. У дочаравању
могућности те сарадње испуштале су се из вида и тешко наслеђе прошлости и јаки утицаји страних фактора, који су неуморно потстицали Арбанасе против Срба. Уз све то превиђало се да
ни сама Турска, у то доба, није могла много утицати на Арбанасе. После стварања Арбанашке лиге на целоме томе простору оснажиће се анархија и дивљање које je, највише, погађало баш
Србе. Идеја да сам Султан треба да увери Арбанасе да им Црногорци нису непријатељи била je обична илузија. Књаз Никола je,
тада, овако резоновао, да сам Султан треба да Арбанасима улије
поверење према књазу Николи и «да им избије из главе да су им
Црногорци у ма чему опасни. Да би се то постигло треба да Султан шаље своје мисионаре Арнауте из двора, којих има мноштво у својој личној служби, па да они проповедају код Мухамеданаца каква им опасност грози са свакоје стране, осим од Књаза Николе и Црногораца, као и то да заједнички бране Арбанију
од свакога; да ти мисионари створе одношаје између Црне Горе
и Арбаније, да препоруче познатим беговима, да могу слободно
код књаза на Цетиње ићи у госте и на договор, а Црногорци да
крстаре по Арбанији и тијем да учине познанство, пријатељство
и улију повјерење. Требало je да Султан јавно манифестује, чим
би Султан увјерио Арнауте у потпуну слободу између књаза и
њега. На примјер да пошаље, једну батерију топова из Призрена
преко Пећи у Беране у Црну Гору, па ако бисмо je и тајно повратили, јер нам нијесу били од потребе».307) Султан je требао да
књаза Мирка, који je на другоме књажевом путу у Цариград ишао са њим и био примљен од Султана, именује својим ађутантом под видом што je велики војвода зетски, гдје живи мноштво
мухамеданаца, поданика црногорских, који имају привилегије да
у Црној Гори славе Султанов дан најсвечаније, као да су његови
поданици».308)

Л И Т Е РА Т У РА
1) Драгослав Страњаковић, Како je постало Гарашаниново «Начертаније». У «Споменик СКАН», други разред 70, 1939, ст. 75.
2) Ђорђе Ђурковић, Албанија. Црте о земљи и народу, ст. 6.
3) Драгослав Страњаковић, Како je настало Гарашаниново «Начертаније», ст. 92.
4) Иван С. Јастребов, Стара Сербиа и А лбаниа.. . , ст. V.
5) K. Gersin (Dr Niko Zupanic), Altserbien und die albanische Frage (Stara
Srbija i albansko pitanje), W ien 1912, st. 31.

214

6) Јован М. Јовановић, Јуж на Србија од краја XVIII века до ослобођења. (Едиција «Српски народ у X IX веку», кн>. 16, Београд, ст. 53).
7) Михаило Гавриловић, Исписи из Париских архива. Грађа за историју
Првога српскога устанка, Београд 1904, ст. 300, 309.
8) На истом месту, ст. 467.
9) Јован М. Јовановић, Јуж на С рбија.. . , ст. 53.
10) На истом месту, ст. 54.
11) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. I, ст. 249.
12) Бартол Куниберт, Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића
1804-1850. Београд 1901, ст. 222.
13) На истом месту.
14) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. III, ст. 93.
15) На истом месту, ст. 104.
16) На истом месту, ст. 334.
17) На истом месту, ст. 335-336.
13) На истом месту, ст. 342.
19) На истом месту, ст. 349.
20) Душан Д. Вуксан, Писма Петра II Петровића-Шегоша, књ. I, Београд
1940. ст. 35.
21) Данило Вуловић, К њ аж еска канцеларија, кн>. I: Н ахија Пожеш ка
1815-1839, Београд, ст. 270.
22) На истом месту, ст. 332.
23) Стојан Новаковић, Србија у години 1834. Писма грофа Боа Ле Конта
министру иностраних дела у Паризу о тадашњем стању у Србији. (Споменик СКА, XXIV, 1894, ст. 39).
24) Тихомир Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша. Становништво — насеља. Београд 1924, ст. 133, 136.
25) На истом месту, ст. 164-169.
26) Душан В. Вуксан, Писма Петра II Петровића-Његоша, ст. 16.
27) На истом месту, ст. 54.
28) На истом месту.
29) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, кн>. III, ст. 353.
30) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, ст. 459.
31) Драгослав Страњаковић, Какао je постало Гарашаниново «Начертаније»?, ст. 80..
32) На истом месту, ст. 90.
33) На истом месту.
34) На истом месту, ст. 91.
35) На истом месту, ст. 197.
36) Гргур Јакшић, Један извештај о Арбанији (1866). У «Архив за арбанашку старину, језик и етнологију, књ. II, св. 2, Београд 1924, ст. 169.
37) Драгослав Страњаковић, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858. У «Гласник историјскога друштва у Новом
Саду, књ. IX, св. 2, 1936, ст. 157.
38) На истом месту, ст. 171.
39) На истом месту, ст. 175.
40) На истом месту.
41) На истом месту, ст. 304.
42) Преписка Илије Гарашанина, књ. I. (1939-1849), Београд 1950, ст. 266267.
43) Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. I, од 29. III. 1848.
до 31. XII. 1858, Београд 1931, ст. 11.

215

44) Ha истом месту, ст. 90.
45) Ha истом месту, ст. 103.
46) На истом месту, ст. 120.
47) На истом месту, ст. 121.
48) На истом месту, ст. 181.
49) На истом месту, ст. 215, белешка 1.
50) Theodor A. Ippen, Skutari und die nordalbanische Küstenebene, Sarajevo
1907, st. 40.
51) Гргур Јакшић и Војислав Ј. Вучковић, Спољна политика С рбије.. . ,
ст. 137.
52) Цјелокуна дјела Николе I Петровића-Његоша, књ. VI, Цетиње 1969,
ст. 28.
53) Др Васо Чубриловић — др Владимир Ћоровић, Србија од 1858. до 1903.
Београд, ст. 22.
54) На истом месту, ст. 24.
55) Гргур Јакшић, Један извештај о Арбанији 1866, на наведеном месту,
ст. 169.
56) Гргур Јакшић, И з нове српске и сторије.. . , Београд 1953, ст. 42.
57) Гргур Јакшић и Војислав Вучковић, Спољна политика С рбије.. . , ст.
208, белешка 40.
58) На истом месту, ст. 240.
59) На истом месту, ст. 241.
60) Цјелокупна дјела Николе I Петровића-Његоша, књ. VI, ст. 63.
61) Гргур Јакшић, Један извештај из 1866. годи н е.. . , ст. 171.
62) На истом месту, ст. 173.
63) На истом месту, ст. 174.
64) На истом месту.
65) На истом месту, ст. 176.
66) На истом месту, ст. 189.
67) На истом месту, ст. 192.
68) Гргур Јакшић и Војислав Вучковић, Спољна политика.. . , ст. 241.
69) На истом месту, ст. 243.
70) На истом месту.
71) На истом месту, ст. 244.
72) На истом месту, ст. 246.
73) На истом месту.
74) На истом месту, 280.
75. На истом месту, ст. 339.
76) На истом месту, ст. 341.
77) На истом месту, ст. 340.
78) На истом месту, ст. 341.
79) На истом месту, ст. 414.
80) На истом месту, ст. 415.
81) На истом месту, ст. 416.
82) На истом месту, ст. 469.
83) Милутин Гарашанин, Два намесништва, Београд 1896, ст. 25.
84) Владимир Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником од Карловачкога до Пожаревачкога мира, (Глас СКАН CLXXXVI, други разред 94.
1941 ст. 18.
85) На истом месту.
86) Глигор Станојевић, Црна Гора у доба владике Данила, Цетиње 1955,
ст. 16.

216

87) Ha истом месту, ст. 64.
88) Јевто Миловић, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782),
Цетиње 1956.
89) На истом месту, ст. 2-6.
90) На истом месту, ст. 6.
91) На истом месту, ст. 19-20, 386
92) На истом месту, ст. 25.
93) На истом месту, ст. 94.
94) На истом месту, ст. 182.
95) На истом месту, ст. 185.
96) На истом месту, ст. 192.
97) На истом месту, ст. 262.
98) Љубомир Стојановић, Прилог историји Црне Горе времена Степана
Малога, (Годишњица Николе Чупића, књ. XI, 1889, ст. 327).
99) Душан Д. Вуксан, Петар I Петровић-Њ егош и његово доба. Цетиње
1951, ст. 10.
100) Петар И. Поповић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд 1951,
ст. 28.
101) Душан Лекић, Спољна политика Петра I Петровића-Њ егоша (17841830), Цетиње 1950, ст. 107.
102) Душан Д. Вуксаи, Петар I . . . , ст. 48.
103) Владан Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XV III веку, ст. 9.
104) На истом месту, ст. 50.
105) Душан Лекић, Спољна политика Петра I . . . , ст. 214.
106) Владан Ђорђевић, Црна Гора и А устри ја.. . , ет. 19.
107) Глигор Станојевић, Црна Гора пред стварање држ аве 1773-1796, Б еоград, 1962, ст. 82.
108) Глигор Станојевић, Поход Порте против Махмут-паш е 1787. године,
(У «Историјски записи», год. XVII, књ. XX I, св. 1, 1964, ст. 119).
109) Богољуб Петковић, М ахмуд-паша Буш атлија од 1787. до 1796. године,
(У «Историјски записи», год. IX, књ. XIII, св. 1-2, 1957, ст. 214).
110) Вук Винавер, Дубровник и Турска у XVIII веку, ст. 34.
111) Вук Винавер, Црна Гора, Скадар и Дубровник, крајем XVIII века, (У
«Историјски записи», год. IX, књ. XII, св. 2, 1956, ст. 55).
112) Глигор Станојевић, Црна Гора пред стварањем д р ж а в е.. . , ст. 269.
113) На истом месту.
114) На истом месту, ст. 188.
115) Петар И. Поповић, Црна Гора.. . , ст. 16-26.
116) Мшгорад Медаковић, Повјесница Црне Горе од најстаријег времена до
1830, ст. 94.
117) На истом месту, ст. 91-92.
118) На истом месту, ст. 92.
119) На истом месту, ст. 97.
120) На истом месту, ст. 98-99.
121) На истом месту, ст. 100.
122) На истом месту, ст. 101.
123) На истом месту, ст. 103.
124) «Историјски записи», год. X, књ. XIII, св. 1-2, 1957, ст. 240.
125) Глигор Станојевић, Црна Гора. . . , ст. 267.
126) Петар И. Поповић, Црна Гора. . . , ст. 34.
127) Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске
националности, Цетиње 1948, ст. 163.

217

128) Вук Винавер, Црна Гора, Скадар, Дубровник.. . , ст. 74-75.
129) Глигор Станојевић, Црна Гора.. . , ст. 44.
130) Вук Винавер, Црна Гора, Скадар, Дубровник.. . , ст. 76-77.
131) Петар И. Поповић, Црна Гора.. . , ст. 107.
132) Милорад Медаковић, Повјесница Црне Г оре.. . , ст. 186.
133) На истом месту, ст. 191.
134) Петар И. Поповић, Црна Г ора.. . , ст. 107.
135) Милорад Медаковић, Повјесница Црне Горе.. . , ст. 215.
136) На истом месту.
137) На истом месту, ст. 215.
138) Душан Д. Вуксан, Петар I . . . , ст. 366.
139) На истом месту.
140) Јован Ћетковић, Два момента из владавине Петра II Петровића-Њ егоша, (У «Историјски запиеи», год. IV, књ. VII, св. 1-12, 1951, ст. 361).
141) Један део ове преписке објавио je Душан Д. Вуксан 1940. године под
насловом «Писма Петра II Петровића-Његоша». Опширнија преписка Петра II објављена je у Београду у три књиге, према којима се овде цитира.
142) Писма Петра II Петровића-Његоша, Београд 1951, књ. I, ст. 40.
143) На истом месту.
144) На истом месту, ст. 43, 457; Д. Вуксан, П исм а.. . , ст. 16.
145) Душан Д. Вуксан, П исм а.. . , ст. 17.
146) Петар Петровић-Његош, Писма, кн>. I, ст. 51.
147) На истом месту, ст. 89.
148) На истом месту, ст. 129.
149) Јован Ћетковић, Два момента.. . , ст. 365.
150) На истом месту, ст. 366.
151) Вук Стефановић-Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1922,
ст. 64.
152) Писма Петра II Петровића-Његоша,
153) На истом месту, ст. 279.
154) На истом месту, ст. 308.
155) На истом месту, књ. III, ст. 59.
156) На истом месту, ст. 226.
157) На истом месту, ст. 282-283.
158) На истом месту, ст. 123.
159) На истом месту, ст. 63.
160) На истом месту, ст. 384.
161) На истом месту, ст. 382.
162) На истом месту, ст. 429.
163) На истом месту, ст. 419.
164) На истом месту, ст. 418.
165) На истом месту, ст. 438.
166) На истом месту, ст. 445.
167) Јован Ћетковић, Два момента.. . , ст. 371.
168) Писма Петра II Петровића-Његоша, књ. III, ст. 373.
169) На истом месту, ст. 378.
170) На истом месту, ст. 357-358.
171) Андрија Лаиновић, Француски конзул у Скадру Ијасент Екар и њ егова прва посјета Црној Гори, (У «Историјски записи», год. IX, књ. XII, св.
1-2, 1956, ст. 192).
172) На истом месту, ст. 199.
173) На истом месту, ст. 202.

218

174) Андрија Лаиновић, Мисија једнога францускога дипломате на Балкану уочи Кримскога рата, У («Историјски записи», год. IX, књ. X II, св. 1-2,
1956, ст. 112).
175) На истом месту.
176) На истом месту, ст. 113.
177) На истом месту, ст. 106.
178) Г. Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ а.. . , ст. 193.
179) На истом месту, 352, 382.
180) Бранко Павићевић, План књаза Данила за регулисање односа са Портом 1856. године, (V «Историјски записи», год. XIII, св. 1, 1960, ст. 54).
181) На истом месту.
182) На истом месту.
183) Мило Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874-1876. Ц етише 1950, ст. 21.
184) На истом месту.
185) Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књ. II, ст. 168-169.
186) На истом месту, ст. 169, белешка 1.
187) Димо Вујовић, Спор око протјеривања црногорскога агента из Скадра 1872. године, (У «Историјски записи», год. XVI, свеска 4, 1963, ст. 563, 586.
188) Бранко Павићевић, Црна Гора у р а т у 1862. године, Београд 1963, ст. 266.
189) На истом месту, ст. 267.
190) Цјелокупна дјела Николе I Петровића-Његоша, св. 5, ст. 86.
191) Бранко Павићевић, Црна Гора у рату 1862. године, ст. 272.
192) На истом месту, ст. 315.
193) На истом месту.
194) Г. Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, П утовањ е.. . , ст. 394.
195) На истом месту, ст. 383.
196) На истом месту.
197) Бранко Павићевић, Црна Гора у очи рата 1862. године, ст. 519.
198) Мило Вукчевић, Црна Гора и Х ерцеговина.. . , ст. 34.
199) На истом месту.
200) Никола Петровић-Његош, Цјелокупна дјела, св. 5, ст. 169.
201) На истом месту, ст. 107.
202) На истом месту, ст. 168.
203) Мило Вукчевић, Црна Гора.. . , ст. 34-35.
204) На истом месту, ст. 36.
205) На истом месту, ст. 89.
206) На истом месту, ст. 89-90.
207) Никола Петровић-Његош, Цјелокупна дјела, кн>. 5, ст. 171.
208) На истом месту, ст. 172.
209) Б. Богићевић, Зашто je војвода Марко Миљанов, пао у немилост кн>аза Николе, (У «Историјски записи», књ. IV, св. 4-6, октобар-децембар 1949,
ст. 66-69).
210) Сабрана дјела Марка Миљанова, књ. I, Титоград 1967, ст. 150.
211) На истбм месту, књ. V, ст. 36.
212) На истом месту, ст. 32.
213) A. М. Селишчев: Славннское население в Албании, ст. 112.
214) На истом месту, ст. 114.
215) Никола I Петровић-Његош, Цјелокупна дјела, књ. 5, ст. 369.
216) На истом месту, ст. 370.
217) На истом месту, кн>. VI; Писма, Биографија, ст. 178-179.
218) На истом месту, ст. 188.

219

219) H a истом месту, књ. V , ст. 497.
220) Н а истом месту, кн>. V , ст. 498.
221) Н а истом месту, ст. 499.
222) Н а истом месту.
223) Н а истом месту, ст. 558-559.
224) Н а истом месту, ст. 539.
225) Н а истом месту, ст. 543.
226) Јово Вукић, П лав ск о-Гуси њ ск а аф ера и ослобођење У лц и њ а 1880. године, С арајево 1929, ст. 44.
227) Н а истом месту, ст. 77; сравни: Н и к ола Петровић-Њ егош , Ц јелокупна
дјела, књ. V, ст. 585.
228) Јово Вукић, П лав ск о-Гуси њ ск а а ф е р а .. . , ст. 118.
229) Н и к ола П етровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V, ст. 603.
230) В ојвода Гавро Вуковић, Ц рн а Гора и Т урск а 1896. године, (Записи, ч асопис за н ауку и књижевност, кн>. V I, св. 1, 1930, ст. 33).
231) Stavro Skendi, The A lbanian national A w akening 1878-1912. N e w Jersv
1967, st. 31.
232) W a ssa Effendi, A lbanien und die Albanesen, Berlin 1879, st. 54.
233) Ekrem Bey V lora, Lebenserinnerungen, Bd. I (1885-1912), München 1968,
st. 102-103.
234) Н и к о ла П етровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V , ст. 712.
235) Leopold Freihherr von Chlumecky, Die H alo-Albanesen und die Balkan
Politik (Italo-Albanezi i Balkanska politika). U „Oesterreichische Rundschau,
Dezember 1900, Bd. V , s. 335).
236) Јован Х аџ и -В аси љ ев и ћ , А рбан аска ли га — А рнаутска конгра — и
српски народ у турском царству (1878-1882), Београд 1909, ст. 30.
237) Н а истом месту, ст. 27.
238) Н а истом месту, ст. 28-29.
239) Н а истом месту, ст. 37.
240) Н а истом месту, ст. 40.
241) Н а истом месту, ст. 42.
242) Н а истом месту.
243) Ставро Скенди, Наведено дело, ст. 36.
244) Н а истом месту, ст. 37.
245) Ekrem Bey V lora, Eriinerungen, st. 136.
246) M. Edith Duirham, Die slawische Gefahr. Zw anzig Jahre Balkan-Erinnerun­
gen (Slovenska opasnost. Dvadeset godina usipomena sa Balkaina) Stuttgart 1922,
st. 125.
247) Ekrem Bey V lora, E rinnerungen... , st. 136, sravni: Spirodon Gopcevic,
O beralbanien und seine Liga, Leipzig, 1881, st. 98.
248) Н и к ола П етровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V , ст. 536-537.
249) Spiridon Gopcevic, Das Fürstentum Albanien, seine Vergangenheit, ethnolo­
gische Verhältnisse, politische Lage und Aussichten für die Zukunst. Berlin
1914, st. 14.
250) A . M . Селиш чев, Славннское н аселен и е.. . , ст. 115.
251) H a истом месту.
252) H a истом месту.
253) Н а истом месту, ст. 116.
254) M. Edith Durham, Die slawische Gefahr .. ., st. 125.
255) Stavro Skendi, N avedeno delo, st. 43.
256) N a istome mestu, st. 46.
257) N a istome mestu.

220

258) W assa Effendi, A lbanien und die Albanesen, st. 11-12.
259) Historia e Shqiperise. V ellim i dyje, Tirane 1965, st. 123.
260) N a istome mestu, st. 129.
261) Sami Bey Frasheri, W a s w ar Albanien, was ist es, w as w ird es werden?,
st. 50.
262) Arbanasko-juznoslovemski odnosi: 1 (politicki odnosi A rban asa i Juznih
Slovena. U „Enciklopedija Jugoslavije“, I., A-Bosk, Zagreb 1955, st. 157).
263) Јован Вукић, П лавско-Гуси њ ска а ф е р а ... ; И л и ја Радосављевић, М о
ђународни п олож ај Црне Горе у X I X вијеку. Београд 1960.
264) И л и ја Радосављевић, М еђународни п о л о ж а ј.. . , ст. 82.
265) Н а истом месту, ст. 83.
266) Н а истом месту, ст. 84.
267) Antonio Paterno dli San Giulliano, Briefe über Albanien (Pisma o Arbaniji),
nemacki prevod od D. Schulz i W . Wichmann, Leipzig 1913, st. 92.
268) Н и к ола Петровић-Њ егош , Ц јелокуп н а дјела, књ. V , ст. 561.
269) Н а истом месту, ст. 583.
270) Н а истом месту, ст. 562.
271) Н а истом месту, књ. V I, ст. 179.
272) Н а истом месту, ст. 180.
273) Н а истом месту, ст. 223.
274) Н а истом месту, ст. 224.
275) Н а истом месту.
276) Г. М ју р М акензијева и А . П. Ирбијева, П у т о в ањ а.. . , ст. 393.
277) Н а истом месту.
278) Stavro Skendi, N avedeno deio, st. 238 i dalje.
279) Theodor A. Ippen, Skutari und die nordalbanische Küstenebene, st. 39.
280) N a istome mestu, st. 40.
281) Ekrem Bey Vlore, Die W ahrheit über das V orgeh en der Jungtürken in
Albanien, W ien 1911, st. 42.
282) N a istome mestu, st. 39.
283) В лад ан Ђорђевић, Арнаути и велике силе. Београд 1913, ст. 130-131.
284) Н и к ола Петровић-Њ егош , Ц јелокупн а дјела, књ. V , ст. 528.
285) Н а истом месту, књ. V I, ст. 244.
286) Н а истом месту, ст. 234, 247, 268.
287) Н а истом месту, ст. 272-273.
288) Kurt Hassert, W anderungen in N ord-A lban ien (Separatabdruck aus M ittei­
lungen d. k. k. geographischen Gesellschaft in W ie n 1898, Heft 5 u. 6, st. 368).
289) Leopold Freiherr von Chlumecky, Die Italo-Albanesen und die Balkanpolitik, st. 333.
290) N a istome mestu, st. 334.
291) Karl Steinmetz, V o n der A dria zum Schwarzen Drin (O d Jadranslkoga mora
do Crnoga Drima) Sarajevo 1908, st. 47.
292) Antonio Paterno di San Giulliano, Briefe über A lb a n ie n .. . , sit. 46.
293) N a istome mestu, st. 51.
294) N a istome mestu, st. 80.
295) N a istome mestu, st. 150.
296) A . M. Селиш чев, С лавлн ское н аселен и е.. . , ст. 72.
297) H a истом месту, ст. 72-73.
298) Н а истом месту, ст. 120.
299) Н а истом месту, ст. 121.
300) Н а истом месту, ст. 122.
301) Stavro Skendi, N avedeno delo, st. 246, 291.

221

302)
303)
304)
305)
gen,
306)
307)
308)

222

N a istomu mestu, st. 292.
Војвода Гавро Вуковић, Ц рна Гора и Т урск а 1896. године.. . , ст. 32.
Н а истом месту, ст. 35.
A lb in S. Kuitschbach, Der Brandherd Europas. 50 Jahre Balkan-Erinnerun­
Leipzig 1929, st. 254.
Војвода Гавро Вуковић, Ц рна Гора и Т урска 1896..., ст. 35.
Н а истом месту, ст. 26.
Н а истом месту.

СРПСКО-АРБАНАШКИ ОДНОСИ
ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА
Ратови Србије и Црне Горе са Турском не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где
су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих. Када су српски добровол>ци, «који
су се налазили испред фронта Белимарковићевога корпуса допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили»,1) поверовало
се у то да je настало време ослобођења српскога народа. «Нараштај који je у томе тренутку одлучивао о судбини Србије, био je
опијен национализмом... На све стране слушало се једно и исто,
а то je да смо ми Срби и да, као Срби, имамо заветну мисао покајати Косово. Српство je постало једна вера за коју се живи и
мре, а та вера имала je своју Библију — народне песме, које се
нису читале ради читања и лепоте језика, него ради надахнућа
за велике патриотске подвиге. Тај националистички занос био je
огромна морална снага; руковођен мудром и енергичном владом,
могао je дати много. Али, после погибије кнеза Михаила, тај занос je остао без управе и компаса».2)
Не само да, овај пут, није дошло до ослобођења српскога народа, него се стање на целоме простору, на коме су били измешани Срби и Арбанаси још више погоршало. Још уочи Берлинскога конгреса била je, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге, постала
још затрованија. За скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало je немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже
и напуштају своју стару постојбину. «Исељавања у Србију због
ових зулума су необично честа. Има скоро целих области у Србији које су насељене Косовцима и Пећанцима. Рачуна се да je у
време од првога српско-турскога рата 1876. до 1912. иселило у
Србију преко 400.000 Старосрбијанаца».3) Само из Косовскога вилајета иселило се од 1876. до 1912. године око 150.000 Срба.4) Од
1880. до 1900. године «зна се да се само из једнога дела Старе Србије, и то са Косова, из Метохије и суседних области у Србију
преселило преко 60.000 душа».5)

223

Ни сукоб између Арбанашке лиге и турске владе, који се
временом све више заоштравао, није олакшавао овај тешки положај Срба на томе простору. Тамошњи су Срби сада имали,
стварно, два господара, којима су морали плаћати намете.6) Да би
иронија тешке субине нашега народа у тим крајевима била још
већа неки арбанашки прваци, гоњени од турске власти, бежали
су не само у Италију него и у Црну Гору. Тако je, када je Дервиш-паша улазио у Призрен да умири Арбанасе, побегао из Призрена и претседник Арбанашке лиге, Хаџи Јумер-ефендија; отишао je у Подгорицу и, несмејући да се више врати, тамо и умро.')
На целоме подручју и Старе и Јужне Србије настало je хаотично стање које су распиривале и самовоља арбанашких првака, који су се опирали турским властима када су хтеле да заведу ред. Појачавању овога хаотичнога стања доприносили су и аустро-угарски агенти, који су потстицали Арбанасе да нападају
и на тадашњу границу између Турске и Србије. Стојан Новаковић пише, 11/23. априла 1879. године, Ватрославу Јагићу о овоме
стању и вели: « .. .Иначе у нас ништа ново осим вечитих бојева с
Арнаутима на тамошњој граниди».8) Ова je одређена према Берлинскоме уговору иако није одговарала жељама и тражењу Србије. Влада Србије била je решила, 3. јануара 1878. године, да се
траже границе «имајући у виду природне стратегиске тачке за
одбрану будућих граница српских».9)
И Србија и Црна Гора су скретале пажњу и турској влади и
великим силама на ово безнадежно тешко стање српскога народа под турском влашћу, али то није много користило. Владан
Ђорђевић je скретао пажњу и рускоме посланику у Цариграду,
Нелидову. на ово стање и поменуо да «и дан дањи стотинама српских породица емигрирају у Србију. .. и да ће за релативно кратко време из целога Косовскога вилајета нестати Срба или да ће
се оно што остане потурчити само да спасе го живот, ако се страшноме арнаутскоме зулум у не стане на пут».10) И руски конзули
са терена јављају у Цариград о тешкоме стању Срба. Тако je једно цело српско село изјавило рускоме конзулу да ће, ако и даљ е потрају ови зулуми, «листом прећи у мухамеданство. Ми ћемо, рекоше сељаци конзулу, у души остати Срби и православни,
али да би спасли животе и имање ми се до бољих прилика морамо потурчити».11)
На стално настојање Србије и Црне Горе, а делом и због
светске јавности, пристала je била турска влада да образује једну Комисију, која je требала да испита арбанашке злочине над
Србима и да у тој Комисији буде и један српски представник (о-

224

дређен je био српски конзул у Приштини Тодор Станковић),12) али je то све била обмана. Не само да арбанашки злочини нису
престали, него су они вршени заједно са турским регуларним
трупама: 1. јуна 18S9. године они су извршили напад на граници
код Јабланице.13) Само недељу дана касније, 8. јуна 1899. године,
јавио je Вукашин Петровић, који je замењивао претседника владе, да je овај напад био организован од стране Турака.'4) Турска
влада je, међутим, тражила извињење од српске владе.15)
Положај Срба у Турској погоршао се нарочито после неуспелог рата Србије са Бугарском (1885. године). «Од свих хришћана Срби су тада били највише угрожени. У Београду се стога
схватило да се за Србе у Турској треба живље заузимати и међу
њима деловати тако да и они осете старање и деловање Србије.
Са овим циљем било je основано Друштво Св. Саве у Београду
(1886) и отворени конзулати у Скопљу и Солуну, а 1889. у Приштини. Марта месеца 1887. године основано je у Министарству
просвете оделење «за српске школе и цркве ван Србије».14) Немарно држање турске владе према српским тужбама Слободан
Јовановић je објашњавао и слабим ауторитетом који je ова влада имала код Арбанаса. Ова влада «не само није хтела, него није
ни могла задовољити наше захтеве. У Старој Србији углед њених власти био je сасвим опао. Њени органи нису могли доспети
ни до места своје дужности, докле не би ухватили бесу с арнаутским поглавицама. Како je Порта могла притегнути Арнауте да
не чине зулуме, кад их више није држала на узди? Стара Србија
била je одметнута област — Арнаутлук, како се тада говорило.
Царске власти нису значиле ништа, арнаутске поглавице са својом мартинком били су једини чувари реда».17)
Слободан Јовановић не претерује када каже да je српске односе са Турском највише мутило арнаутско питање, које се поставило још уочи Берлинскога конгреса.18) Од Берлинскога конгреса постајало je арбанашко питање све актуелније. За цео простор на коме су живели и Арбанаси све више су се интересовале
и Аустро-Угарска и Италија. О томе су између њих постојала
три споразума: један од 1897, други од 1901. и трећи од 1907. године. У сва три споразума се садржи «шта обе стране неће предузимати' на томе подручју».19) Избијање устанка на Криту (1897.
године) ојачало je још више политички покрет међу Арбанасима што се одражавало и у супротстављању мерама турске владе
да се спроведу реформе и у Арбанији.
На турској страни се борио ипак знатан део Арбанаса и то
као добровољци. Када су се «повратили кући, они су, онако нао-

225

ружани, стали пљачкати и убијати ненаоружано српско становништво. . . У мају 1898. влада покреће на Порти арнаутско питање. . . Само у току 1898. године убијено je 23 лица, рањено 20, извршено je разбојништва 49 и отимачина, 12 силовања и отмица. ..
Доред тога фанатична мржња на Србе рађала je ж ељу да се турска граница према Србији очисти од Срба, као што je српска граница према Турској била чиста од Арнаута. Изгледало je да у
Старој Србији предстоји или истребљење Срба или њихово исељавање».20)
Не спада, овде, у ужи круг нашега интересовања приказивање оштрих обрачунавања између турских власти и Арбанаса око тога да ли ће се или не моћи провести реформе и међу Арбанасима. Сама пак чињениоца, да су ови турско-арбанашки обрачуни одигравали, углавном, на простору на коме су били насељени Срби и Арбанаси, чинила je да су ови обрачуни тешко
погађали и наш живаљ тамо: то je време појачанога насиља Арбанаса над Србима, који су се нашли између две ватре — арбанашке обести и турске освете. Међу Арбанасима није, ни овај пут,
било јединства: док je један арбанашки слој, онај који je био чвршће везан за турску власт, био за заштиту турских државних
интереса, други je тражио разлучивање тих интереса «на народне арбанашке и државне турске».21) Између њих je била «племенска аристократија» и богати елементи у варошима».22)
На целоме простору Косовскога вилајета владало je хаотично стање. Изван Скопља, седишта вилајета, није, у ово време,
било никакве безбедности. «Она се није осећала или зато што су
моћ и утицај органа власти били минимални, или стога што се ти
органи нису никако интересовали за право дејство закона».23) Има података, да je и почетком X X века била отмица српских жена и девојака узела толиког маха, да je, немогавши бити спречена, појачавала исељавања у Србију и Црну Гору, «а у ТетовскоГостиварскоме крају бежања према Истоку, у крајеве које анархија још није била приметно захватила».24) Било je отимања и
мушке деце и одраслих мушкараца.25) Михаило Вујић, министар
спољних послова Србије, обавештава Стојана Новаковића, српског посланика у Петрограду, 16. августа 1902. године: «. . . Карактеристично je поменути да су у овој години Арнаути више
него икада ударили на част и образ жена и девојака Српкиша. А
још je сиптоматичнија појава пгго ове године Арнаути — пример
редак у аналима арнаутских злочина, — ударају на српске светиње, цркве и манастире. Власти турске показале су се потпуно
индиферентне према жалбама Срба».26) Михаило Вујић обавеш-

226

тава, 11. августа 1902. годане, Саву Грујића, посланика у Цариграду, да je стање у Старој Србији све теже: «Остали су неизмењиви одношаји, до којих je довела политика, заснована на повлађивању Арбанаса, а у њима je управо корен зла које не допушта да се у Старој Србији успоставе једиом ред и мир бар онакви какви су у другим странама европске Турске. Најгора им je
последица, што углед власти пада све ниже, а необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им
власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума,
који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те je због
њих стање у Старој Србији поетало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и швачкају; част се каља силовањима жена
и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољ и прохтев каквог осионога зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја претставника власти, што се види и по смеру који je јасан до очигледности. Па и некада хваљена толеранција турска према цркви сасвим ее изгубила, јер су у
последње време готово обичне појаве пљачкања цркава и манастира, а свештеници по варошима чак и на очима власти нису поштеђени од напада турске дечурлије».27)
Разулареност и самовоља остали су годинама трајна обележја арбанашке делатности на овоме простору: убилачки расположени према Србима, понекада и завађени између самих себе, похлепни и на аустро-угарску и на италијанску пару, они су бежали и из турске војске, која je, још увек, била њихова. Милосав
Куртовић, српски конзул у Скопљу јавл>а, 25. марта 1902. године, своме министру, да Арбанаси беже из турске војске и тероришу народ: «Сви су боси, вели он, гладни, голи, немају ни кошуља на себи. Сељани, да би се спасли беде и веће несреће, принуђени су да их одену, нахране, да им дају хране за њихове домове, па и пара унапред».28)
У Ђаковици су, јавља Куртовић Вујићу, 18. априла 1902. године, избили нереди и дошло je до међусобне борбе између Бајрама Цура и Риза-бега: хиљаду наоружаних Арбанаса дивљало je
по овоме месту.29) Оружје и новац дају Аустро-Угарска и Италија, подижу по Арбанији школе и дају стипендије за школовање
младића у с е о ј и м земљама. Миленко Веснић, српски посланик у
Риму. јавља своме министру, 2. јула 1902. године, о материјалној
помоћи Италије Арбанасима, која се даје на разне начине: «А рбанасима уливају увереше, да раде само на њиховом благостању,

227

да не траже за себе освајања; али да неће допустити да их други покоре: помагаће их на њиховом раду за самоуправом... Аустријанци раде преко својих конзула и преко католичких епископа. Да би сузбили италијанске тежње ови последњи су поуклањали све калуђере (францишканце) италијанског порекла, које
су до скора имали у своме подручју».30)
Сима Аврамовић, српски конзул у Приштини, јавља 30. јануара 1903. године, Сими Лозанићу како аустро-католички агенти «се редовно труде да одржавају анархију и изазивају јаче потресе међу Арбанасима у тим странама Старе Србије, нарочито
њихови мисионари, употребили су и ову објаву рефорама као погодно сретство да изазову сукобе, ради извођења својих планова».31) Аврамовић обавештава, 2. маја 1903. године, Павла Денића, заменика министра спољних послова, о једној пакленој намери католичкога фратра у Пећи Арангела, који «беше направио једну српску заставу на којој je написао великим српским
словима ово: ,На оружје Срби соколови, да светимо Лазу и Косово. Сама слога Србила спасава’. Ову заставу требало je побити
ноћу, уочи првога дана Ускрса, пред кућом реченога Ејеб-бега
(Махмудбеговића). Кад би то видела руља муслиманска појурила би у цркву где су Срби сви изјутра рано били, и извршила покољ ,издајника’. Ну, у то je време стигао и Зејнел-бег Махмудбеговић, те je ову намеру осујетио не давши да се застава побије и
покаже фанатичним Пећанцима».32)
Положај Срба je погоршала и тзв. «К о л а ш и н с к а а ф е р а » (у
лето 1902. године). Радило се, овде, о открићу веће количине оружја, углавноме пушака, у српским насељима Старога Колашина, а за које су Турци оптуживали званичну Србију да je она то
оружје илегално пребацила преко границе с циљем да се тамошње становништво наоружа у случају евентуалнога устанка, против Турака и арбанашкога насиља.33) Власти су организовале поход против Старога Колашина, који су предводили Исо Бољетинац, Ферхад-бег Драга и Адем Чауши из Новога Пазара.34) Извршене су безобзирне физичке одмазде, затворене српске школе и
протерани учитељи из целога Ново-пазарскога и Приштинскога
санџака.35) Страдао je, опет, само недужни народ, који није имао
заштите ни са које стране.
Арбанасе — хришћане лотстицало je против православних
Срба римокатоличко свештенегво, које je било под јаким утицајем и аустро-угарске и италијанске пропаганде и плаћено од ње.
Ова je пропаганда била нарочито јака у санџацима Новопазарскоме, Приштинскоме и Пећкоме. С друге стране «арбанашки му-

228

слимани су најпре устајали против увођења хришћанских заптија у жандармеријску службу и полицијске установе, видећи у
томе могућност за изједначење раје са муслиманима, а преко тога и евентуалку контролу хришћанских државних службеника
према могућим незаконитим поступцима од стране муслимана».36)
Михаило Вујић пише, 20. августа 1902. године војводи Гавру Вуковићу, министру спољних послова Црне Горе: «Укроћавање Арбанаса могло би се извршити када би Порта разоружала Арбанасе или, ако би јој то из било којих разлога било немогуће, — допустити да и Срби могу слободно носити оружје и употребљавати га онда када турске власти нису у стању да им помогну против зликоваца».37) Када je објављен позив хришћанима да се и
они уписују у полицију били су ти позиви цепани и од Турака и
од Арбанаса. Сима Аврамовић, српски конзул у Приштини, јавља, 27. јануара 1903. године, Сими Лозанићу, да се, поред цепања ових позива «могло чути и по која погрдна псовка за онога
коме je чак и на памет пало, да царску сабљу веша о ђаурска бедра».38) Упис су ометали и домаћи Турци. «Међутим сами су приштевски бегови предлагали за заптије оне своје чивчије Србе који су познати као турске удворице и неваљали људи. Муфтија
приштински дао je уписати неколико таквих својих српских
чивчија».35)
Једину занггиту могли су Срби очекивати од руских конзула, који су о свему што се дешавало на терену обавештавали руску амбасаду у Цариграду, али ни од тога није било много користи. Русија je, заједно са Аустро-Угарском, признала и Италији
право да, заједно са њима, расправља о свему што се буде тицало стања на Балкану. Јован Пламенац je тврдио, да су се Аустро
-Угарска и Италија биле споразумеле, «да Аустрија слободно иде на Солун, а за то уступа Италији Горњу Арбанију са Скадром».40) Српски конзул у Скопљу, Милисав Куртовић, јавља, 6.
марта 1903. године, Министарству спољних послова, да je секретар аустро-угарскога конзулата у Призрену, Муцан, наредио
тридесеторици Арбанаса — католика, да дођу у Скопље и да се
упишу у жандармерију: «Преко Скадра и Плевља преноси се
кријумчарски из Аустрије у Призрен оружје: нове мартинке и
раздаје их Арнаутима — католицима, да би били наоружани против Срба, а да би се могли бранити и од мухамеданских Арнаута.
Пушке дају аустријске агенти и понеким поглаварима мухамеданских Арнаута, да би их задобили за себе».41)
У једноме извештају Данила Драгашевића, писара Генералнога конзулата у Скопљу, министру спољних послова Љ . Кал.е-

229

вићу, од 30. јула 1903. године, стоји да круже гласови, «који су,
вероватно, из аустријских извора, да je врло згодно ако се повуче војска више Кажадника у Маћедонији. Тада би Аустрија са
својим агентима узбунила Арбакасе тако, да тај пожар она окупацијом до Солуна угаси. Зна се поуздано и то, а то иде у прилог
горњему, да je овдашњи аустро-угарски конзул Пара, раздао ускоро грдан новац скоро пуштеним бугарашима и ови непрестано
му долазе у конзулат. Виђенији да пак не би пали у очи, шаљу
своје жене».42)
Из извештаја српских конзула са подручја Јужне и Старе
Србије види се да држање руских конзула према заштити српскога живља није било уједначено. Већина их je штитила бугарске интересе и према аустро-угарској пропаганди била скоро немоћна. Турска, и поред свих напора српске владе, није још признавала постојање српскога народа на овој територији, него je
Србе метала или у «бугар-милет» или у «рум-милет». Митрополит Фирмилијан пише, 8. јануара 1903. године, Милисаву Куртовићу: «Сад дакле Србија има на основу реченога право захтевати признање српске народности у Турској, па чак може и протестовати: зашто оволики српски свет да постоји без признања своје народности и зашто званичним путем да се именује и назива
«рум-милет» или «Бугар-милет», а не својим сопственим «Србмилет» што у истини и јесте, јер Срби нису ни Грци ни Бугари,
тј. ни «рум-милет» ни «Бугар-милет».43) Михаило Ристић, генерални конзул у Битољу, јавља, 25. јануара 1903. године, Сими:
Лозанићу, да je још 1896. године био баш у Косовском вилајету
најјачи покрет за признање српске народности».44) Док je турска
власт могла да самосталније управља на Косовскоме вилајету
тамо су излазили и листови, прво «Призрен», а затим и «Косово»
на српск ом и турском је з и к у док о арбанашкоме јерику тада није било ни говора. У штампарији Косовскога вилајета у Приштини штампани су и један бук ва р и читаика за српске школе на
српскоме језику. To je престало крајем јануара 1886. године када се мења и званична политика турске владе према Србима. «У редништво .К о с о в а ’, Исмаил Ерен, je у последњем, двојезичноме,
броју, обавестило читаоце да ће се српски текст укинути и због
тога што се није пријавио довољан број претплатника Срба. Међутим, ово су били само привидни разлози за укидање српскога
текста, а стварни разлог je био политичке природе. Муслимани у
Приштини су постајали све огорченији на Србе, а осећало се да
ће, ускоро, у Приштини бити отворен и конзулат Србије. Све je
то допринело да се српски текст избаци из ,К о с о в а ’» . А5)

230

Ни положај руских конзула није био лак. Нарочито оних у
Призрену и Скопљу. Аустроугарска пропаганда je бунила Арбанасе против њих. На једноме своме састанку у селу Зоиће код
Призрена Арбанаси су се бунили против рускога конзула у Призрену. Када се било прочуло да руски конзул треба да дође и у
Косовску Митровицу настала je узбуна међу Арбанасима, јер су
држали да он долази «како би могао контролисати рад арбанашко-турске управе и злоупотребе њезине власти над тамошњим
Србима, пошто су се турски представници власти у овим крајевима после Колашинских догађаја показивали врло осионим и
крутим».46)
Један арбанашки збор у Ђаковици решио je, јануара 1903.
године, да спречи отварање рускога конзулата у Косовској Митровици. Ову своју одлуку потврдили су и на збору на Лачком
мосту. Када би у Косовску Митровицу дошао и аустро-угарски
конзул онда се они не би бунили ни против рускога. Сима Аврамовић пише, 4. фебруара 1903. године, Сими Лозанићу: «Сви Митровачки муслимани и Арбанаси из околине ж еле сад да дође и
аустријски конзул, јер сматрају да би овај био против Срба, а на
страни Арбанаса, чим би се паралисао утицај и рад Русије у одбрани хришћанскога елемента»/7)
Реч je, овде, о рускоме конзулу Георгију Степановичу Шчербини, који je дошао у Косовску Митровицу и показао се херојски. Када je он дошао и почео свој рад осута je била на њега мржња и Арбанаса, и Турака и аустро-угарских агената. «Њега, јавља Сима Аврамовић Сими Лозанићу, 17. марта 1903. године,
криве за сву ову несрећу (реформе), јер их je он донео те данас
у Митровици муслиман треба да се уклања пред ђаурима. Ако
би, пак, конзул пристао и подејствовао да се реформе повуку, онда га неће гонити да одлази, у противноме, сви ће изгинути а њега у Митровици оставити неће. Огорчење против г. Шчербина међу Арбанасима достигло je кулминацију».48)
Арбанашки отпор против доласка рускога конзула у Косовску Митровицу почео je доста пре него пгго je он тамо стигао. Сима Аврамовић јавља, 17. новембра 1902. године, Василију Антонићу, да Иса Бољетинац спрема отпор против доласка рускога
конзула и да га у томе подржава тајно и Шемси-паша. «Ису, вели Аврамовић, храбре на то и аустријске присталице, којих има
међу виђенијим Турцима у Митровици, нарочито Ибраим Деба.
тамошњи имућни и упливни трговац, који je интиман пријатељ
Исин».45)

231

Бројни извештаји српских конзула са терена показују да
се Арбанаси нису дали смирити. Напали су Вучитрн и ударили на
српску православну цркву. Куртовић јавља, 18. марта 1903. године, Лозанићу о томе и вели: «Наши затворише цркву изнутра,
но Арнаути разбшпе врата и с оружјем продреше у њу. Наши се
људи почеше скривати по цркви. Арнаути уђоше у олтар, претураше по часној трпези (под којом je био сакривен намесник
Парлић), претресоше сваки угао у цркви тражећи оружје, које
наравно нису нашли јер га није било. Тада почеше пљачкати црк в у ... Све док je ова пљачка трајала, власт се турска жива није
појавила, остављајући Арнаутима одрешене руке да чине шта
хоће. Тек je сутра дан дошла полиција да учини увиђај».50)
Арбанаси су били опколили и напали Косовску Митровицу,
али се конзул Шчербина није дао уплашити. Сима Аврамовић
јавља, 6. фебруара 1903. године, Сими Лозанићу о овоме и вели:
«Унаточ ових гласова и претњи г. Шчербина као прави јунак излази свакога дана, па чак и околину Митровице у лов. Кад иде
по вароши, ни гаваза не узима собом, већ једнога грађанина ради
друштва. Сви му се Турци и Арбанаси диве а и овде се о његовој
храбрости прича не само међу Србима, већ и међу муслиманима,
с највећим респектом. Онај који смрти дрско у очи гледа, по појмовима ових горштака, човек je достојан поштовања, у толико
пре кад je још и ђаур».51)
Напад Арбанаса на Косовску Митровицу био je одбијен. «Р у ски конзул г. Шчербина, јавља Сима Аврамовић, 19. марта 1903.
године, Сими Лозанићу, био je тога дана heros du jour: презирајући све опасности, и не водећи рачуна о томе да je цео овај покрет
поглавито против њега управљен, он се излагао неустрашиво, долазећи у близину арбанашких позиција, сам, само са гавазом.
Највећа топовска паљба вршена je под његовим непосредним
надзором крај топовске послуге. Док je овако његово храбро држање подизало дух у Срба, митровачки Турци били су страховито огорчени. Они су давали чак и јавнога израза своме негодовањ у што Арбанаси нису ноћу напали на Митровицу, јер би боље
успели, наравно зато што су им се они хтели, под заштитом мрака, придружити».” )
Шчербина je своју храброст платио главом. Један каплар у
турској војсци, Арбанас Ибрахим Гн>иланац, чији je брат (или
рођак) погинуо у нападу на Косовску Митровицу, извршио je атентат на Шчербину. «Пројектил je прошао кроз десну страну
црне џигерице».53) Иако je одмах позван лекар, Жак-паша, стање болесника je било безнадежно. Умро je 28. марта 1903. године

232

у два сата изјутра. Сава Грујић јавља, 31. марта 1903. године, Павлу Денићу, заступнику министра спољних послова: «Смрт првог рускога конзула на нашем тужноме Косову доиста je пуна
трагичности и диван je пример хришћанскога пожртвовања за
ближње своје».54)
Ни после овога необичнога догађаја нису турске власти успеле да смире Арбанасе. Само се у народу почео да шири страх
од последица које су могле настати. Атентатор je ухваћен, најпре осуђен на доживотну робију а после смрти Шчербина на смрт.
Сима Аврамовић јавља, 21. марта 1903. године, Сими Лозанићу:
«Страх и општа неизвесност завладали су муслиманским станов-ништвом. Неколико овдашњих одличнијих Турака раслродају
имање и уступају радње с намером да се селе у Азију. Сви верују да мора скоро овим страиама престати господарство Султаново».55)
Из године 1903. има доста података о томе да je активност
Арбанаса на целоме простору Јужне и Старе Србије постајала
све већа. Качак Рамадан уценио je учитеља у Боровцу са педесет лира — да плати уцену или да изгуби главу.54) Конзул Куртовић јавља, 12. фебруара 1903. године, конзулу Михаилу Ристићу у Битољ, да je арбанашко-турски терор толико досадио народу да се српске и бугарске чете договарају о заједничкој акцији: «Четовође из Бугарске силазе са четама у села, заклињу све
сељаке и Србе и Бугараше на еванђеље, револвер и нож, да ће
се борити за слободу и да неће одавати тајне организације».17)
Курто-вић јавља, 2. марта 1903. године, министарству спољних
послова, да je једно изасланство ишло на Косово, да приволи Арнауте да прихвате реформе, али без успеха. Арбанаси су одговорили сазивањем збора у селу Зоиће код Призрена: «Већ су у петак виђали групе Арнаута, који су ишли за Призрен, пгго je све
изазвало страх код Призренских Срба... Арнаути веле, да неће
више трпети у Призрену конзуле рускога и аустријскога и с р п ск-у б о г о с л о в и ју ».5*)

Илија Ћифарић, српски агент, јавља о појачаној акцији ау~
стријских агената и мисионара у Северној Арбанији. Они наговарају Арбанасе, да «треба да истребе ове ђауре (рају), јер се ради њих траже реформе, те ће Арнаути због тих реформи пропасти, зато треба, веле, једнога по једнога убијати и зулуме им чинити, док сви не пребегну у Србију, а тада ће Арнаути бити мирни од реформа».59) Куртовић јавља, 24. марта 1903. године, Сими Лозанићу: «Један из пратње Риза-бега Ђаковачкога говорио
je нашем агенту Ћифарићу, да Италија ради на томе, да Арнау-

233

ти сами изјаве ж ељ у да припадну Италији. Други пак Арнаути
намеравају, да, ако их Порта и даље ,тиранише’, затраже заштиту страних сила и оснују неку врсту републике. Неки су Арнаути, веле, и то већина, за аустријски протекторат, други за италијански, а трећи (а то je најновија струја) за енглески протекторат, у томе би случају Албанија била нека врста Мисира».60)
Збор у селу Зоиће није био одржан, јер су га турске власти
забраниле, али je зато био одржан код бреста близу села Зојића,
«где се обично Арнаути скупљају и везују бесу». Арбанаси су
претили да ће напасти Србе у Великој Хочи, Зоочишту и Раовцу,
да им покупе оружје: «Срби сазнав за ово, отишли су у Призрен
и јавили рускоме конзулу Тухолки, који им je саветовао да не
дају оружје, већ да се боре питајући их могу ли издржати 24 сахата на пушки».61) Куртовић јавља, 10. марта 1903. године, Сими
Лозанићу, да нико озбиљно не ради на томе да се Арбанаси стишају, «аустријски људи све их више драже на непослушност
према властима и на мржњу према Србима».62) Нешто касније,
14. априла 1903. године, јавља Куртовић министарству спољних
послова, да се Арбанаси спремају, «да одрже још један валики
збор и то код Муратова гроба на Косову, на коме ће поново изјавити да не примају реформе. Мушир Омер Ружди-паша спречиће одржавање овога збора, ако Арнаути не одустану од своје
намере».63)
Шест дана касније јавља Иван Иванић, вицеконзул у Скопљ у, Министарству спољних послова, да су у Призрену похапшени
неки Арбанаси и да ће бити одведени у Цариград.64) Михаило Ристић јавља, 31. априла 1903. године, да су Арнаути 25. и 26. марта
затворили чаршију у Дебру. Скупљали су се по џамијама и саветовали бунтујући против Султана, који je «продао земљу». У
случају некога напада, «они ће прво побити све хришћане, па онда који дође нека побије њих — Арбанасе — али ће наћи пусту
зем љ у».“ ) Неки Јакуп Оџин из села Длабочице, «крвопија и убица», тражио je од Смиљана Мартиновића три турске лире «као
казну што je своју кћерку удао без његовог одобрења». Ако он ово не плати претио je убиством или да ће му кћерку одвојити од
мужа, да ради у турскоме селу док то не заради.66)
На подручју Старе и Јужне Србије вођен je прави рат између побуњених Арбанаса и турске војске, који je обично испадао
врло рђаво за Арбанасе. Турска војска je и убијала и палила арбанашке куће.67) Уочи избијања Илинданскога устанка, 30. јула
1903. године, комитске чете су побиле неколико Арбанаса, али су
ови запалили село Карбуницу.68) Неуспех Илинданскога устан-

234

ка погоршао je још више положај хришћана. Заменик генералнога конзула у Скопљу, М. Марковић, јавља, 31. јула 1903. године: «Синоћ je један путник стигао из Дебарскога краја и донео
вест, да су Арнаути, којима je власт наредила да се боре против
комита, напали на нека хришћанска села и извршили п о к о ј б . Ово тај путник тврди да je било, али не зна у којим je селима извршен покољ».*5) Само дан касније, 1. августа, јавл>а Марковић
Министарству спољних послова, да су Арбанаси напали комите у
манастиру св. Богородице код Кичева: «Арнаути су манастир опколили и после јаке и очајне борбе, у којој je пао велики број
Арнаута, Арнаути су били приморани да манастир упале и разоре. Да ли се je ко од комита спасао бегством не зна се, али je нађен знатан број мртвих и рањених».70) Арбанаси из Љ ум е и Дебра напали су на Кичевски крај и многа села попалили».71)
И из извештаја аустро-угарских конзула види се, да су Арбанаси нападали и знучили наш живаљ. Тако јавља, 31. јула 1903.
године, аустро-угарски конзул у Битољу, Аугуст Ктал, грофу
Голуховскоме. да су Арбанаси напали код села Смилево тридесет лица и тешко их ранили и мучили: свет није смео да обрађује земљу.72) Аустро-угарском конзулу у Скопљу, Бохумилу Цара, био je дошао до руку и з в о д из једне инструкције Николе Пашића генералном конзулу др Г. Николићу о тешкоме положају
Срба на Косову и Метохији. Из извештаја се види, да се на Србе у Призрену врши економски притисак; у Пећи их убијају Арбанаси; у Гиљану српски «пудари» плаћају главом што су се
примили те службе, а кајмакам као претставник власти, не чини
ништа да их заштити.73) У з извештај се каже: «Сва ова тврђења
су поткрепљена конкретним примерима, који неоспорно показују њихову тачност и истовремено бацају жалосну светлост на положај Срба у областима најближим до саме Србије».73) У једноме другоме Пдшићевом извештају, од 20. јуна 1904. године, се,
поново, указује на тежак положај Срба, који страдају и од Егзархије и од Арбанаса, «чију je самовољу турска влада немоћна
да сузбије».74)
Вероватно због безизгледности стања у коме су се налазили
појавило се «међу арбанашким фисовским старешинама Метохије
(неколико) л.уди који су хтели успоставу добрих односа и пријатељских веза са Србијом. Несумњиво, било je у томе, по свој
прилици, и тежње да се и политички ради против турске управе
у мешовитим арбанашко-српским крајевима у Косовскоме вилајету. Пара (аустро-угарски конзул) наводи неколико таквих случајева».75) Из Ђаковице, где су Арбанаси били најоштрије распо-

235

ложени и према турској власти и према Србима, ишла je једна
арбанашко-српска делегација у Београд. Носила je собом једну
претставку «снабдевену многобројним потписима и печатима» у
којој су изражавали своје симпатије за српску владу и за њезина настојања да се приближи Метохијским Арбанасима.76) И са
Косова су одлазиле делегације: у једној je било осам лица Срба
и Арбанаса на челу са Адем-бег Заима; у једној другој делегацији била су два Србина и два Арбанаса под вођством Едхем Адем
Заима из Ђаковице. У Србији су добили као дар 15 пушака —
мартинки, које су, пошто су били проказани, морали да предају
Приштинскоме мутасерифу.77)
Неуспех Арбанашкога покрета (1902. и 1903.) није обескуражио Арбанасе. У борби са турском војском они су били тучени, јер je оружана снага државе била већа од њихове упорности
«пгго je и довело да покрет релативно брзо и потпуно пропадне».78) Положај Срба се није мењао, јер je терор арбанашки продужен. Арбанашка емиграција, нарочито она која се нашла на
Западу, није мировала. Ови арбанашки емигранти су, године 1907,
поднели Хашкој конференцији за мир једну претставку у којој
су тражили аутономију за Арбанију,79) али од тога није било ништа.
Државни преврат у Цариграду и долазак Младотурака на
власт 1908. године није променио на боље ни положај Арбанаса
ни Срба. Начин, на који су Младотурци почели да владају и над
Арбанасима, изазвао je код њих огорчење. Уместо давања националних права поробљеним народима Турске почели су Младотурци от ом анизирањ е, које je погађало и Србе и Арбанасе. Арбанашки захтеви да добију самосталност својих цркава, школе и
унутрашње управе не само да се нису остварили него се држање
режима према њима још више погоршало: забрањене су и арбанашке школе и листови. Едит Дурхам вели: «Било je забрањено
у штампи помињати било Арбанију било Арбанасе. Сада су сви
били Османлије».80) И турске и арбанашке власти су и даље прогониле Србе: «Цолитика истребљења Срба, исто као и раније, имала je у Младотурцима заштитнике, арнаутски зулуми су се систематски настављали, а власт je мирно гледала».8’) У турскоме
Парламенту у Цариграду било je 25 Арбанаса, а само три Србина.
Арбанашко незадовољство je долазило до израза у новим побунама. Већ 1908. године они су у Цариграду тражили пуну аутономију под Султановим суверенитетом, али су одбијали и у Косовском и у Скадарском вилајету да плаћају данак и да служе
војску. Крајем 1909. године дошло je опет до сукоба између тур-

236

ске војске и побуњеника, «који се нису увек свршавали у корист
редовне војске». Активност арбанашке емиграције, и у Америци
и у Европи, постаје све већа, а Италија, поред Аустро-Угарске,
почиње да све јасније истиче своје интересе у Арбанији.82) У пролеће 1910. године «дигла се права буна, чији je центар био у Пећи; буна се раширила на неколико округа; у буни je учествовало
20.000 Арнаута, који су изашли пред педесет батаљона пешади.
83ч
]е, са потпуно модерним маузеркама». )
Цариградска влада je веровала, да je ову побуну потстакла
Аустро-Угарска «ради олакшавања свог даљега продирања према Солуну. .. а стварањем ,аутономне’ Арбаније спречавање свакога ширења Србије према Југу».84) Реакција турске владе на ову побуну била je врло оштра. Бројни арбанашки прваци морали
су се уклонити из Цариграда. Десило се, опет, да се арбанашке поглавице спасавају бежањем у Црну Гору, «где се почело стварати
средиште за буну против Младотурака».85) Чудна je, и овај пут, била игра судбине: међу арбанашким емигрантима, који су се склонили у Црну Гору, биле су махом «српске крвопије» из Косовскога
краја,86) али их je краљ Никола прихватио и штитио и поред оштрих дипломатских интервенција Русије. Своје држање према
арбанашким поглавицама објашњавао je краљ Никола, 15. августа 1908. године, Чарикову, заступнику рускога министра спољних послова, овако: «Ови су Арнаути најближе моје комшије на
југу и ми морамо будно на њих да пазимо, јер њихова тежња да
искористе сваку прилику да би повриједили црногорске границе
добро je позната. И ето зашто сам ријешио да поново успоставим
мој консулат у Скадру, који сам био неко вријеме укинуо услијед буџетскога тешкога стања, па нијесмо могли предвиђети преокрет ствари у Турској».87)
Активност књаза Николе међу северноарбанашким племенима била je, у ово време, велика. Он je Арбанасе, чак и Ису Бољетинца, примио наоружане и остављао им оружје. Имао je међу
арбанашким племенима и своје поверенике. Радило се, овај пут,
о Малисорској побуни, која je била захватила великог маха. Када су били притешњени од турске редовне војске они су «прелазили у Црну Гору било сами било са својим породицама, стоком
и осталим инвентаром. Чести сукоби са Турцима, с једне, и видовита политика кнеза, касније краља Николе Петровића, с друге
стране, допринели су да je утицај Црне Горе, а посебно владара,
све више растао».88)
Црна Гора je примала пребегле Малисоре што je боље могла.
«Дјеца неких од тих људи школовала су се чак и у црногорским

237

војним школама... Цетиње je званично одржавало коректне чак
пријатељске односе са Турском. У потаји, међутим, краљ je свесрдно подстицао и стварно помагао Малисорску побуну. Устаници су без икаквих потешкоћа не само прелазили у Црну Гору и
враћали се у Турску, преводили породице, стоку и преносили
покретни инвентар, већ су се у Црно-ј Гори снабдевали оружјем
и мунидијом и лијечили се од рана задобијених у борби против
турске војске, општили са органима црногорских власти, добијали савјете и добровољце за борбу против Турака. Добровол>це je,
углавноме, давало наше погранично племе Кучи и она албанска
насеља која су припадала Црној Гори».89)
Када се ова акција стишала краљ Никола je, 17. новембра
1910. године, обавестио рускога конзула на Цетињу, С. Арсенијева, «да се Арбанаси, који су недавно пребјегли у Црну Гору и у
њој траже склониште, данас повраћају на своја огњишта на основу једнога споразума између црногорске краљевске владе, турске легације и Скадарскога валије са друге стране. Овај споразум je био резултат дугих преговора, јер смо сматрали да нам je
част у питању, када бисмо повратили безусловно оне јадне људе
који су дошли да потраже гостопримство у нашој земљи».90)
И Екрем бег Влора истиче помоћ, коју je краљ Никола указивао Арбанасима 1909. и 1910. године. «Црна Гора je, вели он,
примила Косоваре и Малисоре лепо, не због љубави, него у очекивању да их придобије за себе и да касније помоћу њиховог утицаја и даље тражи проширење Црне Горе на арбанашкоме тлу,
што je 1878. године управо због отпора ових арбанашких племена било осујећено. Несумњиво je, да су од свих словенских суседа Арбанаса Црногорци њима по духовном држању и начину
живота најближи, што се објашњава неоспорним чињеницама,
да je више од половине тадашњих Црногораца било арбанашке
крви».91) Према Екрем бегу Влори нашло се у Црној Гори 1911.
године преко 11.000 Арбанаса (мухамеданаца и католика), које je
хранила црногорска влада: «Ово je црногорски краљ узео као повод, да се као једна врста протектора Арбанаса обрати (великим)
силама и да их подстакне на заштиту ових избеглица. Истовремено су Црногорци потстицали Арбанасе да стално нападају турске пограничне страже и да упадају на арбанашко подручје».92)
На Цетиње je био добегао Исмаил Кемал бег Влора, априла 1908.
године, са својом пратњом у којој je био и писац Луиђи Гуракуки. Они су били гости краља Николе и дрногорске владе.93) Исмаил Кемал бег Влора ће, касније, прогласити прву арбанашку
привремену владу.94)

238

У овако сложеним и револуцијом осенченим ситуацијама,
каква je била ова са којом je био суочен и краљ Никола, сентиментални моменат игра само споредну улогу. Сигурно je, да je
краљ Никола имао доста симпатија за Северну Арбанију, али je,
исто тако, сигурно, да je он овде имао у виду и своје интересе.
Свестан да он сам не може много урадити он je «тражио међу великим силама протектора за овоју акцију у Северној Арбанији,
која би, као аутономна област, отргнута од Турске, дошла под
његову власт. Арбанаси су прихватили идеју стварања албанске
државе, католичка племена Северне Албаније мирила су се с
концепцијом краља Николе, који je уживао велику популарност
међу њима, о њиховој аутономној области под његовом влашћу.
Аустрија je потпиривала идеју стварања албанске државе, ради
слабљења положаја Србије и обезбеђивања свога продирања према Солуну».95)
Све су ово, разуме се, биле само пусте жеље: код Арбанаса
je била сазрела тежња за својом државом, коју су они дочаравали у много већем опсегу него што je то било могуће остварити.
Исти Исмаил Кемал бег Влора, који je код крал>а Николе био нашао уточиште, тражио je, као претседник привремене владе, да
велике силе очисте «арбанашко тло» од Словена и Грка.’6) На једноме другоме месту он je писао «о н а в одн и м историјским правима Срба на Косово и хвалио Арбанасе, који су својим пушкама
и насиљем протерали «хришћанске Словене» са висоравни.97)

ЛИТЕРАХУРА
1) Војвода Ж и в оји н Мишић, М о је успомене. Београд 1969, ст. 91-92.
2) Слободан Јовановић, В л а д а М и лан а Обреновића, књ. I, Београд 1934,
ст. 516.
3) Јован М. Јовановић, Јуж н а С рбија од к р а ја X I I I века до ослобођења.
Београд, сг. 39.
4) K. Gersin (Dr N iko Zuipanic), Altserbien und albanische Frage, sit. 29.
5) Јован M. Јовановић, Јуж н а С р б и ја .. . , ст. 41.
6) Јован Х аџ и -В аси љ евић, А рбан ска лига — арнаутска конгра — и српски народ. ст. 109.
7) Н а истом месту, ст. 118.
8) Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић по преписци са мном године 1867.
до 1891., (Годишњица Н и к оле Чупића, књ. X X X , 1923, ст. 281).
9) Н икола П. Ш керовић, Записници седница Министарскога савета С рби је 1862-1892, Београд 1952, ст. 338.
10) В ладан Ђорђевић, С рбија и Турска (Ји лд и з-П о р т а-Ф ан ар ) 1894-1897,
Београд 1928, ст. 112.
11) Н а истом месту, ст. 112-113.

239

12) V ladan Georgevitsch, Das Ende der Obrenovitch. Beiträge zur Geschichte
Serbiens 1897-1900. Leipzig 1905, st. 241-242.
13) N a istome mestu, st. 336.
14) N a istome mestu, st. 337.
15) N a istome mestu, st. 339.
16) М ита Костић, O бројном, социјално-економскоме и политичкоме стању
С рба под Турцима у Новопазарскоме санџаку после Берлинскога конгреса
1878. У «И сторијски часопис», књ. X V I - X V I I I , 1963-1965, ст. 400.
17) Слободан Јовановић, В л а д а А лек сан д р а Обреновића, књ. I I (1897-1903),
Београд 1931, ст. 77.
18) Н а истом месту, ст. 257-258.
19) Јован М . Јовановић, Б орба за народно уједињ ењ е 1903-1908, Београд,
ст. 80.
20) Слободан Јовановић, В л а д а А лек сан д р а Обреновића, књ. II, ст. 76.
21) Владим ир Стојанчевић, Друш твено-политичке прилике међу А р б ан асима у Косовскоме вилајету на почетку X X века и арбанаш ки отпор против турских реф орми 1902-1903, (У «И сторијски часопис», књ. X I, 1960, ст.
176).
22) Н а истом месту.
23) Владим ир Стојанчевић, П ри ли к е у западној половини Косовскога вил ајет а према извештајима аустријскога к он зула у С копљ у 1900. и 1901, (У
«И сторијски часопис», књ. X I I - X I I I , 1961-1962, ст. 291).
24) Н а истом месту, ст. 296.
25) Н а истом месту, ст. 307.
26) Владим ир Ћоровић, Дипломатска преписка краљевине Србије, књ. I
(јан уар 1902. — 1. ју н 1903), Београд 1933, ст. 272.
27) Н а истом месту, ст. 264.
28) К а истом месту, ст. 58.
29) Н а истом месту, ст. 109.
30) Н а истом месту, ст. 240-241.
31) Н а истом месту, ст. 493-494.
32) Н а истом месту, ст, 723.
33) Владим ир Стојанчевић, П ри ли к е у западној половини Косовскога в илајета, ст. 300.
34) Н а истом месту, ст. 302.
35) Н а истом месту, ст. 305.
36) Владим ир Стојанчевић, Друш твено-политичке п р и л и к е .. . , ст. 208.
37) Владим ир Ћоровић, Дипломатска п реп и ск а.. . , ст. 277.
38) Н а истом месту, ст. 480.
39) Н а истом месту, ст. 481.
40) Н и к о л а Ш керовић, Ц рна Гора на освитку X X вијека, Београд 1964, ст.
137.
41) Љ у б ен Л апе, И звеш таи од 1903 година на српските консули, митрополити и училиш ни инспектери во М акедонија, С копје 1956, ст. 154.
42) Н а истом месту, ст. 317.
43) Н а истом месту, ст. 19.
44) Н а истом месту, ст. 54.
45) И см аил Ерен, Ш там парија Косовскога вилајета у Приштини (1877-1888),
У «Gjurm im e A lb a n o lo gjik e» (А лбан оло ш к а истраживањ а), књ. 3, 1966, ст.
180.
46) Владим ир Стојанчевић, Друш твено-политичке п р и л и к е .. . , ст. 187.
47) Владим ир Ћоровић, Дипломатска п р еп и ск а.. . , ст. 512.

240

48) H a истом месту, ct . 616.
49) H a истом месту, c t . 350.
50) H a истом месту, c t . 620.
51) H a истом месту, ст. 523.
52) H a истом месту, ст. 625.
53) H a истом месту, ст. 627.
54) Н а истом месту, ст. 661.
55) Н а истом месту, ст. 640.
56) Н а истом месту, ст. 39.
57) Н а истом месту, ст. 145.
58) Н а истом месту, ст. 151.
59) Н а истом месту.
60) Владимир Ћоровић, Дипломатска пр еп и ск а... , ст. 647.
61) H a истом месту, ст. 154.
62) H a истом месту, ст. 156.
63) Н а истом месту, ст. 182.
64) Н а истом месту, ст. 187.
65) Н а истом месту, ст. 192.
66) Н а истом месту, ст. 210.
67) Н а истом месту, ст. 217.
68) Н а истом месту, ст. 316.
69) Н а истом месту, ст. 319.
70) Н а истом месту, ст. 319-320.
71) Н а истом месту, ст. 325.
72) И звеш таји од 1903-1904. година на австриските представници во М а к е донија. Превод, редакција и коментар Данчо Зографски. С копје 1955, ст. 55.
73) Н а истом месту, ст. 176.
73а) Н а истом месту.
74) Н а истом месту, ст. 221.
74) Владимир Стојанчевић, П ри ли к е у западној половини Косовскога в и лајета, ст. 314.
76) Н а истом месту, ст. 314-315.
77) Н а истом месту, ст. 315.
78) Владимир Стојанчевић, Друш твено-политичке п р и л и к е .. . , ст. 211.
79) Јован М. Јовановић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 65.
80) M. Edith Durham, The struggle for Scutari (Turk, Slav and A lbam a) London
1914, st. 17.
81) Јован M. Јовановић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 69.
82) Н а истом месту, ст. 81.
83) Н а истом месту.
84) Н и к ола П. Ш керовић, Ц рна Г о р а .. . , ст. 562.
85) Јован М. Јовановић, Борба за народно у је д и њ ењ е.. . , ст. 82.
86) Н а истом месту.
87) Ц јелокуп н а д јела Н иколе П етровића-Њ егош а, књ. V I, ст. 369.
88) Драган Р. Ж ивојиновић, Устан ак М али сора 1911. године
помоћ ЦрНој Гори. У «И сторијски записи», ст. 325.
89)
90)
91)
st.
92)
93)

и

америчка

Н и к ола Ш керовић, Ц рна Г о р а .. . , ст. 571.
Ц јелокупна д јела Н и к оле I П етровића-Њ егош а, књ. V I, ст. 373.
Ekretn Bey V lora, Lebenserinnerungen, knj. I. (1885-1912), München
223.
N a istome mestu, st. 223.
N a istome mestu, st. 223-224.

1968,

241

94} N a istome mestu, st. 275.
95) Н и к о л а Ш керовић, Ц рна Г о р а .. . , ст. 572.
96) Ekrem Bey V lora, N a istome mestu, st. 275.
97) Ekrem Bey V lora, Die W ahrheit über das
Albanien, W ie n 1911, st. 43.

242

Vorgehen

der Jungtürken in

ОДНОСИ СРБА И АРБАНАСА ЗА ВРЕМЕ БАЛКАНСКОГ РАТА
Уочи Балканскога рата развијао je, видели смо, краљ Никола врло живу акцију међу Арбанасима и пружао им помоћ и подршку, коју Србија, из неколико разлога, није могла чинити.
Марко П. Цемовић, вицеконзул Србије, јавља, 10. децембра 1910.
године: «Арбанаси који су утекли из Скадарскога и Косовскога
вилајета необично су лепо били примљени у Црној Гори. Њима
се допало црногорско државно уређење и начин живота. Изгледа
да je склопљен споразум између Црне Горе и арбанашких емиграната односно ослобођеша Арбаније, и да je Италија дала потребна сретства. Било да je ово тачно или не, али су арнаутски
емисари из Косовскога и Скадарскога вилајета стигли у Дебар и
проповедају да je спас Арбанаса у заједници са Црном Гором».1)
Јуна месеца 1911. године ишао je Јанко Вукотић у Колашин и
Андријевипу, да «ступи у везу са Исом Бољетинцем, Сулејманом
Батушом и уопште са Косовским Арбанасима».2)
На Косову и Метохији Арбанаси су, поново, постали врло
активни. Реда тамо није било, него су разне банде крстариле крајем и радиле шта су хтеле. Народ je патио и био беспомоћан. Милан Ракић, српски конзул у Приштини. јавља 20. септембра 1911.
године, да Арбанаси опет воде преговоре са Џавид-пашом, који
je «најомрзнутија личност код Арнаута» и да му постављају бројне захтеве. Они су тражили, «да им се допусти ношење оружја
и да власт разда пушке Арнаутима који их немају; да се не уводе никакве реформе; него да остане стање пре устава; да хришћани не служе војску; да Арнаути служе војску само у крајевима где Арнаути живе; да дају десетину, не осмину, а порез на имање и стоку да плаћају по нарочито смањеној тарифи; да чиновници у овим крајевима буду Арнаути».3)
Стање на Косову и у Метохији, пуно експлозивних могућности, интересовало je не само Балканске државе, него и Велике
силе. Фактор, који je не само изазивао нереде и немире на овоме
подручју, него претио да изазове и европски сукоб, били су Ар~
банаси, потстицани и од Аустро-Угарске и од Италије. У самој
чињеници, да су арбанашке тежње, да створе своју државу у
границама које су знатно превазилазиле њихово стварно етнич-

243

ко подручје, садржавали су се узроци њиховога сукоба и са Србима и са Грцима, који није ни до сада превазиђен. У време пред
Балкански рат, који ће целом овом питању дати сасвим друкчији обрт, арбанашким питањем су се интересовале и све оне европске силе, које су се интересовале и решењем Балканскога питања. Има доказа, да je анексија Босне и Херцеговине од стране
Ауетро-Угарске (1908) неповољно деловала и на неке арбанашке
вође. Ненадовић, српски посланик у Цариграду, јавља, 13/26. јануара 1909. године, Министарству спол>них послова, да су арбанашки посланици са Косова скренули пажњу Великом везиру
на нерасположење, које влада у Косовском вилајету због анексије Босне и Херцеговине и изразили бојазан, да то може бити
повод за нове нереде. Један члан босанско-херцеговачкога клуба у Цариграду пошао je био, наводно, у Косовски вилајет, да
припрема устанак Арбанаса. Ненадовић je држао да, под извесним условима, један такав устанак не би био рђав.4)
Турско-италијански рат (1911) оживео je још више интересовање за стање на Косову и Метохији, јер се очекивала могућност
избијања рата и на Балкану. У упутству српске владе посланицима у Лондону, Паризу и Петрограду од 18. септембра - 31. октобра 1911. године, указује се на могућност, да Аустро-Угарска
може да подстакне Арбанасе на буну и тиме створи повод за своју оружану интервенцију и окупацију. Ако би се то десило, онда
ни Србија не би могла остати мирна.5) Ненадовић јавља, 18/31. октобра 1911. године, да je био код министра спољних послова А сим-бега и да му je скренуо пажњу на гласове о наоружању муслимана у Косовском вилајету. Министар му je, вели, рекао, да
су све то само измишљене вести, — осим ако се оружје не продаје за новац и «тиме не тргује као што je некада радио ТопалСава у Врању».4) Супротно овоме био je Сазонов, руски министар спољних послова, уверен у могућност избијања арбанашких
нереда. Српски посланик у Петрограду, Поповић, јавља 4/17. децембра 1911. године, да му je Сазонов изразио своју бојазан, али
je нагласио, да ипак очекује да Аустро-Угарска неће ништа предузимати, јер између ње и Италије постоји споразум о Арбанији.
У противноме би дошло до конфликта између њих.7)
Мирослав Спалајковић, тада српски посланик у Софији, јавља, 17/30. јула 1911. године, Министарству спољних послова, да
je имао разговор са Гешовом у коме je треткрано и питање аутономије Арбаније. Гешов je држао да би Турци, нарочито после
догађаја у