You are on page 1of 13

ŽENE SRPSKOG USTANKA

Slobodno lovište

Piše: Đuro ZAGORAC
KADA je započeo Prvi ustanak (1804) u Beogradskom pašaluku nije živela nijedna Srpkinja,
koja je znala ili umela da čita i da piše!
A, tu ih je, prema procenama, živelo oko 300.000.
Naravno, nije to bilo ono najbolnije za pripadnice slabijeg pola - o lepoti ne treba govoriti po
svaku cenu - jer su one radile najteže fizičke poslove, nemajući praktično nikakvu pravnu, kao
ni drugu zaštitu. Žena je faktički bila tretirana kao deo imovine, kao krava ili koza, što je
značilo, takođe, da je ona bila vlasništvo muškarca.
Mnogi istoričari smatraju da je Prvi ustanak bio nešto više od pobune: on je, kada se stvari
naučno, racionalno, pa čak i životno-iskustveno izanaliziraju, bio u pravom smislu reči, Srpska
revolucija.
Da li je on, i na koji način, uneo stvarne promene u životu i položaju žene?

Uoči Prvog ustanka u Beogradskom pašaluku postojale su Beogradska i Užička eparhija, a
episkopi su bili Grci. Dramatična zbivanja pratila su naročito Beogradsku eparhiju. Vremešni
Metodije nije podržavao brutalnu politiku dahija prema raji i zato je dospeo muka. NJegov
zamenik, Grk Leontije Lambrozić, bio je mlad i ambiciozan, pa su mu i dahije stoga bile milije.
Kako eliminisati ili neutralisati Metodija, koji beše smetnja?
Leontije i dahije skovaše plan... Metodije je pronađen mrtav, a Carigradu je javljeno da je
upokojen prirodnom smrću. Praktične dahije predložiše da ga zameni Leontije, što se, naravno,
i dogodilo.
Leontije je bio vrlo prisan sa svojim zemljakom, ruskim agentom u Srbiji, Konstantinom
Konstantinovičem Rodofinikinom, i to baš u vreme rasplamsavanja Karađorđevog ustanka.
Rodofinikin i Leontije su zajedno kovali zaveru protiv vožda i njegovih ljudi. Oni su Turcima
izdali i Haxi Đeru, koji je među prvima bio i pogubljen. Konačno, 1809. Karađorđe je uspeo da
obojicu protera iz Srbije.
Tek sa međunarodnim priznanjem državnosti, 1878, i Srpska pravoslavna crkva povratila je
svoju samostalnost. No, bez obzira na sve drame crkva je, zahvaljujući hrišćanskim načelima,
borbi za mir i moral, brak i porodicu, uspela da sačuva osećaj za pravdu i humanost. Ona je
veoma zaslužna za nacionalni, kulturni i verski vaskrs. Hrišćanska crkva je težila i uspevala da
svet menja ljubavlju, gde je smestila i ulogu žene, pružajući joj kao ljudskom biću zaštitu, dok
je od žene-majke sačinila pravi kult. Da nije bilo nje ne bi bilo ni vernika, ni moći.
Četiri čuvene dahije - Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić - bili su oličenje te
uprave.
Beogradski pašaluk je postao slobodno lovište, o čemu govori i svedočenje Vuka Karaxića, koji
je zapisao da su tada iz okruženja, posebno iz Bosne i Arnautske navalili “svi besposličari,
krvnici i beskućnici”, na jadni srpski živalj kao “orlovi na strvinu”. U vreme dahija svojih prava
bili su lišeni i srpski knezovi, i to onih koje im je dao sam sultan. Dahije su sudile po svom
pravu.
Dr Dragutin Strnjaković, u svom delu “Karađorđe”, piše i da su dahije “ljude bili ubijali, otimali
im konje i drugo što gođ se dopalo..” Najbolniji je bio njihov odnos prema ženama. Isti autor
navodi da su žene i devojke terane da igraju kolo pred njihovim hanovima, čardacima i
čadorima, pa bi onda sebi uzimali one koje su im se sviđale: “Tako danas jednu, a sutra drugu,
kašto po jednu, a kašto po dvije i po tri ujedanput”. Isti autor navodi i pesmu “Hajdučka puška”,
u kojoj barjaktar Mujo najavljuje svoj dolazak u srpsko selo:
“Teško tome,
kom na konak dođem,
Zaklaću vola ispod kola,
I zaklati ovna ispod zvona,
Iskaću mu vina od tri leta,
Bez neveste večerati neću,
Bez devoje sam boravit neću...”
Ali, i od goreg ima gore.

SUROVOST

PO “neponovljivosti” svog iživljavanja slavu je stekao i jedan Sali-aga, brat Kučuk Alije. On je
bio vojvoda i muselim u Rudničkoj nahiji. Ubistva i pljačke su mu dolazili kao nekakvo
redovno zanimanje. Pročuo se i iznad nahije po svom surovom odnosu prema ženama. Ovaj aga
je imao svoje oružnike i išao je od sela do sela...
Pored agine sofre, uz svakog Turčina morala je da sedi i po jedna Srpkinja, dok su njega služile
tri žene, koje je on krstio kao kraljicu, kralja i barjaktara! One su bile obavezne da ga hrane kao
bebu, kao i da mu ispunjavaju sve ostale prohteve. Agi nije smetalo ni to što su ga zvali
“rudničkim bikom”, naprotiv!
Da bi do kraja ponizio Srbe, Sali-aga je izričito zahtevao da njegove vojnike i Srpkinje, koje su
ih uveseljavale, služe muškarci, i to očevi, braća ili muževi tih žena!

Nosile ekonomski teret

VIĐENIJI muškarci, oni koji su imali snage da stanu uspravno, a ne samo da puze, počeli su
polako, došaptavanjem i da se dogovaraju...

LJubomir Nenadović je ostavio svedočenje, po kome je njegov otac, prota Mateja Nenadović,
propovedao kako je za Đurđevdan 1803. išao u Sarajevo i tamo se dogovarao sa viđenijim
Srbima da istovremeno dignu ustanak. U sličnoj misiji, po istoričaru Vladimiru Ćoroviću, bili
su i Hadži Ruvim i pivski kaluđer Arsenije Galović, koji su bili u vezi sa crnogorskim vladikom
Petrom Prvim.

Dahije su bile najčešće pijane. Čim bi se malo otreznile mislile su samo na to kako
**dovijeka** da obezbede svoju vladavinu. NJima u ruke, ravno preko Zemuna dopade jedno
pismo... Tragom tog pisma, dahijska potraga stiže do Valjeva, do kneza Alekse Nenadovića,
koje je on uputio austrijskom majoru Nitezeru, i u kome je najavljivao buđenje Srba iz
učmalosti i kome.

Dahije sačiniše plan kako da malo preostalih, viđenijih ljudi, liše života. Prepreku je valjalo
sklanjati. Krenuće tako na **seču knezova**.

Na tu odmazdu usledio je i srpski odgovor: započeo je Prvi srpski ustanak u Februaru 1804.
Srpska revolucija...

Kakav ugled su uživale i kakav uticaj su mogle imati žene u ovim zbivanjima? NJen muškarac,
otac, brat ili muž, bio je i jedini zaštitnik. A kako je i on bio nemoćan i životno ugrožen, to je
najvžanije bilo sačuvati goli život. O dostojanstvu žene nije moglo biti ni reči, jer je nisu kao
zaštitu uživale ni kćeri eminentnih ljudi.

Od direktne pomoći ustanicima, učešćem u bitkama ili prihvatanjem ranjenih, nije moglo biti
ništa. Kako su bile nepismene, nisu mole da učestvuju u organizacionim poslovima. One su
obezbeđivale **pozadinu**, a na njihova pleća pao je ekonomski teret ustanka. One su šile
barjake, uniforme i sve ono što je mogla da sačini fina ženska ruka...

Ekonomsku osnovu ustanika činila je poljoprivredna proizvodnja, u njoj su glavnu reč vodile
žene. Nikakvih novčanih ili zlatnih zaliha nije bilo. Puške, barut i prvi top kupljeni su prodaje
svinja. Izvor sredstava bio je stočni fond. U Beogradskom pašaluku Srpkinje su gajile oko
milion i dve stotine hiljada koza i ovaca, a upola manje svinja i rogate stoke, čijom se prodajom
jedino moglo doći do oružja, bez koga, inače, podizanja ustanka ne bi ni bilo.
U kakvim uslovima je Karađorđe podigao narod i otkazao poslušnost moćnoj carevini, postoje
razni sudovi i mišljenja. Ipak, NJegoševa impresija se smatra neprevaziđenom: **Diže narod,
krsti zemlju i varvarske lance ruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši**.

Da je **buđenje** zajedno sa **udahnjivanjem** mučno i dramatično uveravaju i mnoga
sačuvana svedočenja. U prvoj godini ustanka, kad je Karađorđe zvao na ustanak, bilo je i onih
koji nisu imali snage i koje je blokirao usađeni strah, pred kojim je beg u šumu bio jedino
rešenje.

Dok su ustanici palili turske hanove i vodili bitke, u pojedinim selima pričalo se o pravim
**bahanalijama** i pirovima veštica...

Veštica je stigla da, kao mečka pred prozorom, zaigra i u voždovoj Topoli. U mestu se nisu
rađala muška deca, a ljudi su umirali iz čista mira. Pomor stoke beše gadan i očigledan.

Ona, ona... to je njeno delo!

Maćehu Petra Jokića narod proglasi vešticom, glavnim inspiratorom i počiniocem svih zlodela.
I bez voždovog naređenja meštani ubiše ovu nesrećnicu, a onda da se dotična nikad ne bi
sastavila, isekoše je u paramparčad.

Antoniju Pljakiću, karanovačkom vojvodi i Karađorđevom zetu, dovedu ženu označenu kao
vešticu. A ovaj bez ikakve provere i **istražnog postupka** naloži lomaču i spali je pred
okupljenim narodom!

BUDALAŠTINE
VREMENOM je Karađorđe u potpunosti izmenio odnos prema vešticama. Da li je sam shvatio
da su priče o **krezavim babama** besmislene ili su ga na to naveli učeni ljudi, koji su ga
vremenom okruživali, ne zna se sasvim sigurno. Posle pet godina, ustanička vlada, Sovjet,
donela je **Kriminalni zakonik** koji je potpisao vožd i u čijem je 31. članu pisalo i ovo:

**Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine,
ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvo
budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini**.

Oni koji prvom ustanku pripisuju i revolucionarno svojstvo, sigurno su imali na umu i ovaj
iskorak prema ženi.

LJubavnice bez licenci

KAD je Karađorđe sa vojvodama ušao u Beograd, zarobio je i određena bogatstva koja su
pripadala dahijama. U plen su uračunate i turske milosnice. Odmah su im se predale i
**slobodne devojke**, koje su živele od prodaje **ljubavi**. Da bi kao takve stekle poverenje
nove vlasti i određenu zaštitu, one su tražile da promene veru i da postanu pravoslavke. Koliki
je bio njihov broj, nije poznato, ali zato jeste kako su skončale.

**Licenca** na dalji rad, kojim su se inače bavile, nije produžena, što je značilo da im se
zabranjuje bavljenje zadovoljavanjem ustanika i dokoličara. To je smatrano jednim od turskih
zlih izuma, i zato je valjalo narod zaštititi od njega.

**Gospodar ih je podelio po knezovima**, piše Strnjaković u svom delu **Karađorđe**. Ovaj
autor se nije do kraja odredio, jer se ne zna da li su kneževi time lično **počašćeni** ili su
imali zadatak da ih pripitome i adaptiraju na novu sredinu?

Iako je bio i vuk i hajduk, ubio je čoveka već sa 13 godina! To nije sve: lišio je života i oca, kao
zreo čovek, zatim rođenog brata, pa ni to nije smetalo da uživa ugled muževne osobe, privlačne
i drage kao roditelj, koji je bio uzoran otac svojim ćerkama. Beše to Karađorđe, čija je ličnost
bila satkana od svega pa i od protivrečnosti. Možda niko kao on nije osećao kako diše srpska
duša, a ona je presudno uticala na obnovu srpske državnosti.

Znao je Karađorđe da se približi i drugoj ženi, a kada je to činio onda je to činio u najvećoj
tajnosti, krijući se i od neposrednog okruženja.

Kad je osvojen Beograd, onda se vožd uselio u konak Kučuk Alije. Bio je asketa, bez zahteva i
prohteva, nije čak tražio da se omala konak u kojem su se dešavale čudne stvari...

U tim dahijskim odajama nečujno se kretao i jedan tajanstven momak, za koga ni oni,
najodgovorniji za voždovu bezbednost, nisu praktično znali ni ko je ni šta je. Zvali su ga
Mirjan. A on je imao još i nekakvo oružje pri sebi, s kojom se nije ni dičio ni isticao, za razliku
od ostalih momaka, koji su, takođe, bili opasani sa oružjem.

Mirjan je u konaku bio najbliži voždu, umiljavajući se detinjasto oko njega. A još nema ni
brkova ni brade...

Opustile se sve vojvode po Beogradu, pa i Karađorđe koji sve ređe odlazi u Topolu. Zabrinula
se, kažu, i njegova žena Jelena, a kako nije bilo poruka usudi se da krene na dalek i rizičan put.
Kako se Jelena provela u dahijskom konaku, nikom nije pripovedala, ali je ubrzo rešila da se
oprosti od muža koji je dobro i da se vrati nazad, kući i deci, u Topolu. Kad se već oprostila od
muža, povrati se, onako kao da je nešto zaboravila te se obrati Pavlu Cukiću, jednom od
voždovih bezbednjaka, kako bi se danas reklo. A lepšeg i veselijeg među voždovim momcima
ne beše od Pavla. Bio je lepog rasta, a godinama je postajao smeđ, sa brkovima koje je terao na
gore. Kod Pavla nijedno čulo nije spavalo, o čemu svedoči i činjenica da je sa 15 godina života
stigao i na **poternicu**. Zahvaljujući čednom izrazu lica i mladosti sačuvali su ga monasi u
manastiru, a kad je Crni Đorđe pozvao na ustanak, nije oklevao ni časka. Jelena ga je poznavala
još iz svoje kuće iz Topole.

Šta je Jelena došapnula Pavlu pre nego što je izbila iz konaka?

Iste večeri dok je Jelena žurila prema Topoli, a muž joj obilazio front, Mirjan je izašao iz
konaka, provirio i osluškivao odakle će se vožd pojaviti. Mirjan je počinio kobnu grešku, jer
kada je zašao dosta dalje, samo je kmeknuo! Kad se vožd povratio i kad vide da ga ne sačeka
Mirjan, zabrinu se. I sam se dao u potragu ne bi li mu čuo glas...

Nema Mirjana, pa nema...

Te noći se vožd, po svedočenju Vuka Karadžića, sit naplakao. Videći očajnog vožda, znajući mu
dobro narav, Pavle Cukić nije mnogo razmišljao: dao se u bekstvo i odmetnuo u hajduke.

Potvrdilo se ono što se samo nagađalo: **Mirjan je bio Mirjana, i privedena je bila voždu kad
se Beograd oslobodio i kad se on u konak uselio.** Radilo se, prema nekim hroničarima, o
nekoj mladoj Turkinji, koja je, naravno, prethodno bila pokrštena u pravoslavku, i dičila se
voždom.

LJUBAV
ZNA se da se u jednu od tih pokrštenih devojaka ozbiljno zagledao i jedan Srbin, momak iz
Beograda. A ljubav čini svoje...

Krene momak za Topolu voždu ne bi li izmolio za dozvolu da izabranicu srca svog uzme i za
ženu. Kad je saslušao mladića i čuo za njegovu želju, vožd se rasrdi i ljutito uzviknu:
**Kojekude, po dušite! Ja sam nji iz Beograda rasterao i podelio po gospodi, a vi opet ne
možete da se usavetujete, već trčite ovamo za Turkinjama. Valjda malo u Srbiji devojaka ima.**

Pozvani su bili momci koji su ovom Beograđaninu **poželeli** srećan put, batinajući ga tek
preventivno!

Presečene intrige

**PLATIĆEŠ mi, Pavle, svoga Boga**, proklinjao je glasno vožd, kada bi se setio svoje
milosnice. I, zaista, pošalje Karađorđe poverljivu poruku svom nekadašnjem drugaru,
hajdučkom četovođi Petru Kraru da onog **zelenka** Pavla **ostavi** negde u gori... Da li
preko voždove Jelene ili nekog drugog, uglavnom, Pavle dozna za voždov nalog i krenu da ga
preduhitri. Kad je Petar prilegao, posle dobrog ručka, ispod vajata prikrade mu se Pavle i skrati
ga za glavu. Tako olako ode još jedan srpski život od srpske ruke...
O ovom slučaju, kao i o Karađorđu, ljubavniku, izletniku van braka, ostala su različita
svedočenja. Većina, među koje se ubraja i Vuk, smatrala je da se radilo o zarobljenoj Turkinji,
da je to, možda, bila jedna jadna Marija iz Brusnice, mada bez navođenja bilo kakvih detalja...
Postoje i oni koji su tu voždovu vezu izdigli na najveći nivo, tvrdeći da je ta žena odstranjena
kako bi se sačuvala čistota svake vrste - moralna, ljudska, ustanička, ideološka. Beše to ono
pravo revolucionarno. Ovo je bio nacionalni i oslobodilački ustanak, ali je istovremeno značio i
potpuni rastanak sa tursko-mongolskom tradicijom i feudalnim poretkom, koji je već bio
istrošen i koji se savim sigurno selio u prošlost. Da se na pitanju odnosa prema ženi lomila
visoka politika, pokazalo se posle šest decenija od ustanka. U ruskim arhivama čuveni Batalaka
(Lazar Arsenijević) uspeo je da pronađe zaista čudan dokumenat.
Pomenuti dokument je zapravo bilo poverljivo pismo koje je ruski agent, izaslanik kod
Karađorđa, poslao iz Beograda svojoj centrali. Čovek se pomalo neobično zvao Rodofinikin, ali
je iza toga stajalo ime i prezime Koste Konstantinovića, Grka poreklom.

Ovaj Grk u službi kod Rusa nije uopšte bio naklonjen Karađorđu i njegovom sovjetu, što je
značilo da se služio podvalama i intrigama kako bi ih što više ocrnio.

Tako Rodofinikin u maju 1808. piše da **tajnim dojavama** saznaje kako se u Beogradu
**prošle noći** zbio i ovaj događaj: Karađorđe je poslao svoje ljude da mu dovedu jednu
**pokrštenu bulu**, ali je istovremeno bio zapovedio da njenu rodbinu - dve starije žene i tri
maloletna lica bace u Dunav! To je, tvrdi autor poruke, kao zapovednik učinio voždov sekretar
koji je iste najpre poubijao pa ih mrtve pustio niz reku!
Batalaka, koji je napisao istoriju Prvog ustanka, u kome je posle završetka Velike škole i sam
učestvovao - bio je pisar u Sovjetu, sa Karađorđem izbeglica u Rusiji - a kasnije bio i ministar u
Srbiji, blago se zaprepastio nad gornjim dopisom. Jer, da se tako nešto zbilo i on bi to saznao.
Osim toga, kako tu priču koja nije nimalo naivna, niko nije spominjao osim **pisca depeša**
Rodofinikina?

Posle dve godine boravka u Beogradu, u kome je koristio i dahijski konak, veći od onoga u
kojem je bio Karađorđe, i u kojem je gajio i srnu i milosnicu, a za podstanare imao Dositeja
Obradovića i voždovog sina Aleksu, Konstantinović je bio proteran: vožd je od ruskog cara
tražio da u Srbiju pošalju nekog pravog Rusa!
Posle Mirjan ili Marije, niko više ne pominje druge žene u voždovoj blizini. Privrženost ženi i
porodici čini se da je bila u funkciji ustanka, ali ni činjenicu da je vožd zašao u godine ne treba
zanemariti. Osim toga, on je poštovao i voleo svoje kćeri.

KUGA
NIJE vožd bio u iskušenju sa milosnicom, ali je imao muka sa opakom bolešću kugom, koja se
pojavila u Turskoj i zabrinula ustanike. Odmah je 1812. reagovao Sovjet.
Vožd je potpisao ukaz - pismo svim vojvodama kako da postupaju, nalagajući im da granice
tako zatvore da **no što reći tica ne može da prođe**. Uočio je vožd svu opasnost od ove
boljke i zapretio smrtnim kaznama onima, koji bi iz Turske tajno ulazili u Srbiju.
Te godine umrla je i Karađorđeva ćerka Pola, ali uzrok smrti nisu znali ni pedantni hroničari.

Gospodarica Jelena

KADA se i kako oženio Đorđe Petrović, odnosno Karađorđe, nije poznato ni njegovim
biografima. Te pojedinosti nisu se činile važnim kada su mogle da budu utvrđene, a kada je
postalo jasno da to može biti važno, onda je sve postalo kasno. Otuda se o vođi Prvog ustanka,
kao i o njegovoj ženi, i danas mistifikuje mnogo štošta. Jedna od priča ima sledeći sadržaj:

Gospodarica Jelena u poznim godinama

Vraćajući se u svoje selo sa maloletnom ćerkom Jelenom, Nikola Jovanović upadne u zasedu
koju su mu postavili neki turski momci. Jedan od njih iskazivao je očiglednu naklonost ka
Nikolinoj petnaestogodišnjoj ćerki, želeći po svaku cenu da je osvoji. Čak i silom. Utom vezaše
mladi Turci Nikolu, a ćerku mu počeše vući prema čardaku. Tada naiđe iz šume naočit crn
Srbin, sa još dva druga, pa videvši šta Turci čine, opali iz puške. Jedan Turčin pade mrtav dok
drugi beše ranjen. Ostali pobegoše, misleći usput šta ih je snašlo i kako da se spasavaju.

Nikola je bio u funkciji ober kneza, a pored ćerke imao je još dva starija sina. On odluči da sa
sinovima pobegne u hajduke, u četu Stanoja Glavaša, dok bi kći, koja je ostala bez majke, bila
odvedena kod tetke.

Onaj crni momak, spasitelj, zvao se Đorđe Petrović, čija će slava biti sažeta u čuveni nadimak
Karađorđe.

Jelena je bila kći Bosiljke i jasenovačkog ober kneza Nikole Jovanovića, iz sela Masloševa u
Šumadiji. Rano je ostala bez majke, a onda i bez oca i braće, koji su izginuli kao hajduci. Kao
sirotica živela je kod tetke Bisenije u selu Jagnjilu.

Pre nego što se udala za Karađorđa, pala je i krv.

Na jednom od sabora Karađorđe se sukobio sa momkom Vukojem, kome je Jelena zapela za
oko. Posle sukoba na rečima, Crni Đorđe stvar dovrši puškom, koja je precizno i zauvek
pogodila Vukoja.

Naravno, uz legende postoje i realnije priče. Jedan od njih govori kako se Jelena udala iz straha,
jer je bilo poznato da su se njenog budućeg muža podjednako plašili i Srbi i Turci. Čovek je bio
prznica i što bi se narodski reklo, manite naravi, a uz to lak i precizan strelac... Najbolje je bilo
izbegavati susret s njim. A kad je Jelena zaprošena, kažu, da nije pustila glasa od sebe, a kamoli
izustila reč - neću. Nisu to smeli da učine ni oni koji su od nje bili stariji i zaštićeniji. Tako se
budući vođa srpske revolucije dočepao lepe devojke, časne žene i primerne majke.

Kada je ugušen Prvi ustanak i kada je Karađorđe izbegao sa porodicom, njegova žena nije imala
nikakvih ličnih dokumenata, a vlastima iz Zemuna je rekla da ima 48 godina.
Ovaj podatak je kasnije bio značajan Karađorđevim istraživačima i biografima, koji nisu
pouzdano znali mnoge godine - od rođenja pa do ženidbe. Dugo se pretpostavljalo da je
Karađorđe rođen 1768. godine. Kada je utvrđeno da je Jelena mogla biti rođena 1765. godine,
onda je i važeća voždova godina rođenja dovedena u pitanje. Jer se zaključilo da Jelena sigurno
nije mogla biti starija tri godine od muža: važeći običaj je nalagao da bude obrnuto, jer momak
je morao da bude stariji od devojke s kojom se ženio.

Godina voždovog rođenja je tako spuštana sve do 1752. Da je on bio, možda, još stariji
proizlazilo je iz činjenice da se on prilično nemoćno i čudno ponašao po povratku u Srbiju
1817. godine. Tada Karađorđe uopšte nije ličio na sebe samog, naročito iz vremena ustanka.
Ispoljena naivnost u gubljenju života, kad mu je na spavanju odsečena glava, nije uopšte
priličila NJegoševom **heroju Topolskome, Karađorđu besmrtnome**. Otuda i ozbiljna
pretpostavka da je on pritisnut godinama i oronulošću došao u Srbiju da umre!

Jelena je, spletom okolnosti, postala i prva ustanička dama.

Zbog čega je Jelena pre ustanka bežala sa mužem iz pašaluka u Austriju, pitanje je oko kojeg
istraživači, takođe, nisu saglasni. Zna se da je i svekra oplakala kada ga je njen muž bio lišio
života. Zna se da je duže boravila i radila u manastiru Krušedol, u Sremu. Tu je muzla stoku, ali
je naučila da sprema i **gospodska jela**. To joj je kasnije bilo dragoceno kada je kao
domaćica kuće dočekivala goste u Topoli, mnoge ustaničke ozbiljne glave.

Znala je da spremi kafu s mlekom, što je bio vrhunac gospodstva u Srbiji, moda koja je stigla iz
Nemčije...

PROSIDBA
PO narodnoj priči, koja je sačuvana i u knjigama, Jelena se tada zaljubila u svog spasitelja i
imala sreću da se kasnije za njega i uda.

Jednog dana, uz mesojeđe pred Belu nedelju, Karađorđe nađe Jelenu kod nekog izvora, gde je
sudovima zahvatala vodu. Jelena je već obavila ono zbog čega je i dolazila, kad joj on priđe,
nazva Boga i zatraži da mu da vode da se napije. Pošto se i to obavi kako valja, on je zapita:
**Jelena, hoćeš li poći za mene**?
A ona, kao što bi to učinila svaka ondašnja devojka, porumeni malko pa mu reče: **Bog s
tobom, Đorđe, što pitaš mene. Eno, zapitaj moje starije, pa ako oni reknu, onda ja hoću**. Posle
toga uprti sudove i pođe...

**Kad ti hoćeš, a ti hajde sa mnom**! Zatim joj razlupa sudove i odvede je kući.

Karađorđe se venčao sa Jelenom, negde oko 1786. godine.

Izbegli dunavsku klopku

VREMENOM je voždova porodica bila sve očajnija. Uveravajući se da je za njena stradanja
kriv samo knez Miloš, ona je to pokušala da stavi do znanja i ruskom caru i carici. Jelena je, uz
to, molila cara da njenom sinu Aleksandru dozvoli da može doći u Srbiju, kako bi uredio pitanje
“njihovog imanja” i prikupio novac od većeg broja voždovih dužnika. Obavestila je cara da
knez Miloš punih 18 godina koristi njihovo imanje u Topoli, bez pare nadoknade, a to imanje,
kako ona napominje, vredi milion i po rubalja...
Istog dana, Jelena se molbom obratila i ruskoj carici, kojoj je optuživala srpskog kneza i “milog
kuma” da je prisvojio određene stvari, koje su pripadale Karađorđu, a među njima je bio i orden
svete Ane prvog stepena, sablja okićena brilijantima i zlatom, sa natpisom: “Za hrabrost
zaštitniku pravoslavne Hristove vere”, koju je voždu poklonio lično ruski car.
Jelena je sa najbližima patila, a godine su prolazile. Rusima Karađorđevići, u vođenju
balkanske politike, nisu više bili značajni, a Miloševa je namera bila da se vrate samo voždove
ćerke, ali ne i sinovi.
Miloš je živeo u strahu od osvete za brutalno ubistvo vožda, koje je organizovao. Gledajući
svog sina Mihaila kako raste i sazreva, u jednoj prilici glasno se jadao:
- Jogunica je velika. Prava matereša, seme mu pogano! Činiš vol’ko sinko, hoće nekad ustati
narod, pa utamaniti ili moju lozu ili Karađorđevu. Pa se bojim da ne utamani moju pre, jer je
tanja.
Ovo je sećanje Milovana Pejčinovića, Miloševog dvorskog upravnika, koje je objavio
Strnjaković u pomenutoj knjizi o Karađorđu.
Način na koji je okončao vođa Prvog srpskog ustanka, još izaziva zgražavanje, deli Srbe na dva
životna, politička i filozofska principa. A šta je Miloš naumio Karađorđevoj porodici, koja je
sva srećna stigla na srpsku granicu?
Stefan Stefanović Tenka upravljao je u to vreme Porečom na Dunavu, ali i tamošnjim
karantinom. Kada je karavan Karađorđevića pristigao na granicu, Stefan se nalazio u Beogradu,
u Miloševom konaku u Topčideru. Kad je Stefanu stigla vest da su Karađorđevići stigli, on je za
dalje postupanje tražio naloge kneza. Miloš se iznenadio odakle Jeleni i njenom sinu toliko
drskosti: pa, on im još nije odobrio povratak?
Miloš naloži Stefanu da žurno krene u Poreč i da tamo nađe određene čamce i veslače, kako bi
u njih potrpao Karađorđeviće, povezao ih niz Dunav prema karantinu, a usput bi mogao “da ih
prevrne kako bi se podavili”!
Knez je ukorio Stefana, rekavši mu da sve ode niz Dunav, osim jednog sandučića na koji je
morao posebno da motri.
Kakva je tajna u njemu bila, još niko nije dokučio.
Stefan, čiji je otac bio na mukama posle jednog pisma koje je poslao voždu, sledio se, znajući
gospodara. U strahu, on je usporavao povratak, ali je svom poverljivom čoveku poslao
ekspresnu poruku - da Jelenu i Aleksandra vrate sa granice, da ih ubedi da dobrovoljno
odustanu od ulaska u Srbiju...
Tako i bi.
Karađorđeva porodica se spasi!
A ovaj Stefan iz čudesnog grada Poreča bio je Srbin sa zaista neobičnom sudbinom. Bio je
učesnik u dve zavere protiv srpskih knezova, najpre Miloša, a onda i protiv Karađorđevog sina,
kneza Aleksandra. U obe zavere otkriven je i na smrt osuđen, ali je ipak umro u postelji u
Beogradu, i to prirodnom smrću što je, mora se priznati, prava retkost za zaverenika.
Po povratku Karađorđevića u Srbiju i ustoličenja Aleksandra za kneza, Stefan je postao moćan,
postavši ministar pravde i prosvete. I pored svega toga, on je 1857. godine, otkriven kao
zaverenik knezu, priznavši to i primajući smrtnu kaznu. Tražio je milost i u svojoj molbi naveo
pakleni zadatak, koji je dobio do Miloša, a nije izvršio, kad je spasao život njemu i majci mu.

Knez Aleksandar I Karadjordjevic

Knez zaista nije imao kud, pa je pomilovao Stefana.
A Jelena je čekala, radovala se unucima koji su se rađali, mada je polako počela da gubi životnu
snagu. Rusi su imali nove muke sa Srbijom, krojeći joj ustavno rešenje, misleći sve manje na
voždovu udovicu. Miloš je bio bitku da očuva apsolutnu vlast, jer u drugoj ulozi nije mogao da
živi: to ga je sprečavalo da razmišlja kako da do kraja zadavi ostatke Karađorđevića.

Rođeno šestoro unučadi

POLA se udala iste godine kada i Sara, opet za osporavanog vojvodu. Treći voždov zet bio je
jedan tanani Jovica Milovanović, đak Velike škole, sinovac Mladena Milovanovića,
predsednika ustaničke vlade i čoveka do kraja odanog Karađorđu. Pola je posle dve godine
umrla, ali se ne zna od čega, kao ni to da li je iza sebe ostavila porod. Kada je školovanje bilo u
pitanju, ni čuvena Velika škola sa slavnim Dositejem, inače otvorena tokom ustanka, ženskoj
čeljadi nije otvarala vrata.
Stamena je bila najmlađa, inače, meuzimica u svakom pogledu. Ali, mažena i pažena nije imala
sreće sa muževima. Prvo joj je umro Dimitrije Ristić 1834, o kome se, inače, malo zna. Zatim
se preudala za Iliju Čarapića, koji je prerano umro 1844. Poznato je da je sa Čarapićem rodila
ćerku i sina.
Sve tri voždove ćerke vratile su se posle mučnog izbeglištva u zavijač. Voždu se rodilo šest
ženskih i četiri muška unuka. U izbeglištvu su se sve tri i opismenile i po povratku u Srbiju
donele izvestan kvalitet u životu.
I oba voždov sina bila su oženjena. Stariji, Aleksa, bio je nestašan, i s njim su roditelji imali
muke. Posle Velike škole u Beogradu i smrti učitelja Dositeja Obradovića, nastavio
ješkolovanje u Rusiji. Iako je kao carski pitomac uživao sve privilegije, Aleksa je stalno
zahtevao od roditelja da mu šalju novac. Neuredan život, koji je vodio, narušio mu je zdravlje.
Bio je oženjen Marijom Trokin, ćerkom Nikolaja Trokina, dvorskog maršala ruskog cara.
Kratko su poživeli: Marija je umrla 1827, a Aleksa tri godine kasnije. Iza njih je ostao sin Đorđe
koji je poneo dedino ime. NJega je preuzela baka Jelena i tetka, tako da se on u Beogradu
oženio sa jednom lepom i bogatom Sarom, ćerkom glasovitog Miše Anastasijevića: imali su dva
sina, Aleksu i Božidara.
Mlađi voždov sin, Aleksandar, bio je sušta suprotnost starijem bratu Aleksi. On je bio više
majčinske naravi, uz nju je odrstao i školovao se. On uopšte nije bio konfliktna ličnost, nije
imao očevu ratobornost i plahovitost. Majka Jelena je bila najzaslužnija što se oženio sa 24
godine, sa 17-godišnjom Persidom, ćerkom Jevrema Nenadovića, iz poznate valjevske porodice
koja je ostavila značajan politički i istorijski trag kod Srba.
Tako je **nemi** Aleksandar uspeo gotovo bez izgovorene ružne reči, a kamoli krvi, da
postane knez i da uspešno vodi Srbe, formirajući i institucije koje su vodile ka državi Srbiji.
Aleksandar je bio proteran iz Srbije, ali to nije doživeo tragično. Više je patila njegova
ambiciozna žena Persida. U zaveri koja je bila organizovana radi promene dinastije u Srbiji i u
kojoj je ubijen Mihailo Obrenović - kada pučisti ipak nisu uspeli da promene vlast - Persidin
angažman bio je veći nego Aleksandrov. Ona je angažovala neke svoje rođake, trgovce iz
Valjeva, opremila ih oružjem i novcem ne bi li izvršili atentat. Oni su u maju 1868. godine u
tome i uspeli, kada su u šumi Košutnjak kraj Beograda, ubili kneza, ali nisu uspeli da stignu u
zdanje vlade i parlamenta, jer je zatajila tzv. Vojna komponenta.

AMBICIJE
PERSIDA i Aleksandar imali su mnogobrojni porod: četiri ćerke i šest sinova. Od sinova, Petar
je nekako najviše podsećao na dedu, pa je od malih nogu govorio kako će osvetiti dedu i vratiti
vladarsku krunu Karađorđevića u Srbiju.
Voždova žena Jelena i mlađi sin Aleksandar nisu imali u politici nikakvih ambicija. Želja im je
bila da se vrate u zavičaj, da budu pokorni knezu Milošu Obrenoviću i da mirno žive. To se
najbolje vidi iz pisama koje su oboje pisali Milošu i njegovoj ženi LJubici. Oboje su bili
presrećni kada im je ta želja bila ispunjena. Aleksandar je dobio državnu službu i bio je svedok
dinastičkih sukoba. Obrenovići, najpre Miloš, a potom i njegov sin Mihailo, bili su proterani iz
Srbije. U akcijama koje su tome prethodile nije učestvovao Aleksandar, kao ni njegova majka.
Savetnici, među kojima je najmoćniji bio Toma Vučić Perišić, imali su svoje statuse:
Aleksandar je doveden, kao isprošena devojka, na mesto naslednog kneza.
Kako je igrom političara došao tako je i sklonjen njihovim igrama posle 16 godina. Naravno,
izgubio je i kneževsku titulu.

Pravedan prema ženama

AKO bi voždu sudile žene, ne one iz današnjih organizacija tog tipa, za njegov odnos prema
njima, ženama, sigurno ne bi bio osuđen. Možda bi bio i pomilovan, jer on, iako silan i osoran,
nije na njih atakovao, nijednu nije obeščastio niti je zbog tzv. čiste seksualnosti nekoga silom
priveo.

Vožd je prema ženama bio pravedan, odnoseći se prijateljski, očinski i bratski. Kažu, bio je
moralan čovek. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i
Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem.
Crni Đorđe je imao drugi problem: kako da obuzda svoje potčinjene, čak i vojvode, koji su
često bili agresivni i netolerantni prema ženama. Ponekad gori i od samih Turaka, koji su često
personifikovali seksualno siledžijstvo. To mu je stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka,
skoro toliko da su ljudi kadkad žalili **za pustim turskim**...

A da stvar bude još gora, najviše nevolja su mu zadavali najbolji borci protiv Turaka: lakše je
bilo postati junak, nego ostati čovek. Jedan od tih junaka, takvog profila, bio je i hajduk Veljko
Petrović.

Zapazio ga je tada najslavniji hajduk Stanoje Glavaš, pozivajući ga u svoju četu. Stanoje je
shvatio da Veljka ne može da ostavi bez kontrole, pa ga je lepo i oženio svojom rođakom
Marijom. Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. Dođe i Prvi ustanak, Glavaš
podrža u borbi Karađorđa, ali je ostao sa svojim junacima prilično samostalan, pogađajući sa
voždom samo neke poslove.

U dizanju ustanka u Krajini, Veljko je ispoljio i strateška znanja, najuspešnije je izvodio
iznenadne akcije. Veljko je uvećavao broj svojih momaka, ali i širio slobodnu Krajinu. NJegov
ratni plen se umnožavao, a uvećavali su se i ratni prohtevi. Sa 27 godina života bio je u punoj
snazi.

Veljko je najviše konačio u Krivom Viru, a kad je dostigao vrhunac svoje moći, najviše mu je
prijala Soko Banja.

Po svedočenju njegovog brata Milutina, Veljko se mogao videti i u kuli u Negotinu, već u leto
1807. godine. U više navrata Veljka, prema svedočenjima, pomeraju južnije, u Negotin, tek
negde posle 1809. godine, kada se upoznao sa Čučuk Stanom, sa kojom se i oženio.

Tih godina Veljko je bio, odmah posle vožda, glavna medijska ličnost ustanka. Iako nije bilo
radija, novina a ni dobošara, priča od uva do uva pokazala se kao jako efektna. Ni najvažnija
godišnja skupština, koja se održavala odmah posle svake nove godine, nije više mogla bez
krajiškog delije (**Glavu dajem, Krajinu ne dajem**, bila je njegova krilatica).
Te večeri, 1810, Veljko se uplaši skupštinske rasprave.

- Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio,
koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo... a oni hoće da me pitaju koliko sam
dvojaka poljubio! Pa, sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego bežite, da bežimo odavde...

Ovako je, po N. Đ. Milićeviću, reagovao hajduk Veljko kad je uoči skupštinskog zasednja čuo
da su i na njegovo ime pristigle optužbe sa terena, iz nahija kuda je on zapovedao. NJega su
optuživali da je neke devojke prisiljavao na ljubav, a njegove momke za otimanje goveda i
ovaca, koje su, navodno, onda prodavali kao tursko dobro.

Veljko je sa svojom pratnjom, od oko dve stotine momaka, te noći u najvećoj tajnosti pobegao
iz Beograda. U trku su hodili sve do Smedereva, gde su napravili prvu pauzu. NJemu i
njegovim momcima najviše se obradovao Milenko Stojković, koji ih je primio u Poreču i jedno
vreme finansirao.

Jedan od onih ustaničkih lidera, koji nije ni pokušavao da ispoštuje važeći moral i uobičajene
principe u muško-ženskim odnosima, bio je Milenko Stojković, za koga nisu manjkali naj
aributi, od čovečnosti do junaštva. Ali i naj vojvoda imaše slabost prema slabijem polu.

HAREM
DOK je živeo u rodnom Kličevcu, a kasnije i u Požarevcu kao trgovac, Milenko se nosio po
turski, ali je živeo po - srpski. Imao je dobar brak u kojem su rođena tri sina i ćerka. Kada je
postao slavan, najpre posle seče dahija i donošenja njihovih glava u Beograd, na Vračar, a
potom i u čuvenoj Ivankovačkoj bici, počeo je da plaća danak slave, koji je obično pretežak za
veliki broj ljudi. Milenko nije izmenio ruho, ali jeste ćud. Postao je gazda bogatog i važnog
Poreča na Dunavu, dok je slabost prema ženama rešio na turski načni: osnovao je harem u kome
je bilo Turkinja, Srpkinja i Vlajina.

(K r a j )