You are on page 1of 4

Problemi savremene estetike, 21.5.2013. Predavanje. Tema: Subjektiviranje estetike putem Kantove kritike. Kritika apstrakcije estetske svesti.

U osnovi itava ova Gadamerova zamisao pokuava da pokae kako je pitanje o istini povezano sa iskustvom o umetnosti, to bi bio prvi korak, zatim se ova problematika proiruje na podruje istorije i najzad imamo onaj tzv. ontoloki preokret u niti vodilji jezika. Pokazuje se da Kantova estetike zapravo stoji u centru ovog prvog momenta, povezivanja pitanja o istini sa iskustvom umetnosti. Rekli smo da je celina te Gadamerove zamisli da pokae da postoji iskustvo istine koje prevazilazi strogi metodski model prirodnih nauka. Taj ulaz u prvu fazu ili prvi nivo Gadamerove hermeneutike ide preko kritike Kantove estetike. Dodue, u ovim drugim etapama se pojavljuju reference na Kantovu filozofiju, ali je najintenzivnije bavljenje Kantom u ovom odelju Subjektiviranje estetike putem Kantove kritike. U tom odseku posvedenom subjektiviranju esetike i Kantovom doprinosu tom pitanju pokuava da se odgovori na pitanje zato umetniko delo ima kljuno mesto u razvoju hermeneutike. Zanimljivo je da Gadamer u prvobitnoj varijanti knjige nije planirao da ima ovo poglavlje o umetnosti, i da je taj prvi deo sa kojim poinje Istina i metoda u tekstualnom pogledu najmlai deo itave knjige. On je zanimljiv i zbog toga to je Gadamer uspeo da dosegne neto to bismo mogli da shvatimo kao kritiku distancu prema Hajdegeru upravo pomodu kritike Kanta. Upadljivo je kako Gadamer koji inae nije tedeo rei da svoje stanovite duguje u najvedoj meri Hajdegeru, kako je dugo izbegavao da pie i o Hajdegerovoj filozofiji, a posebno filozofiji umetnosti. Prvi put referira na Hajdegera napisavi uvod za Izvor umetnikog dela. Njegovo objanjenje je bilo da je morao da izbegava da govori o Hajdegeru kako bi pronaao svoj sopstveni filozofski glas. Ta distanca prema Hajdegera se izmeu ostalog postie pomodu tumaenja Kantove kritike ukusa, a tu postoji osim kritikog momenta prema Kantu, izgleda da ove analize Kantove estetike formiraju neto to bi trebalo da predstavlja most izmeu hermeneutike tradicije sa kojom Hajdeger zapoinje itavu knjigu. Ta analiza je most prema sopstvenom Gadamerovom hermeneutikom projektu. Njegovo pitanje o istini u horizontu koji je otvoren posredstvom umetnikog dela upotpunjeno sa ovom analizom ali i kritikom Kantove estetike. Gadamer pokuava da pokae kako u humanistikim pojmovima ranije pomenutim, sauvana je jedna tradicija, postoji jedna tradicija koja je sauvala koncept iskustva i istine koji nije definisan modelima i idealima prirodne nauke, da etiri vladajuda pojma iz ove tradicije: obrazovanje, sensus communis, mo suenja, ukus, ta etiri pojma definiu to iskustvo, tu istinu, koja stoji mimo istine prirodnih nauka. Tu se uva ili postoji jedan osedaj za istinu koji nije zatrven pravilima medota i objanjenjima iz prirodno-naunog modela razmiljanja. Kantova velika zasluga se sastojiu tome to je on ta etiri pojma iz tradicije meusobno povezao, on je mislio zajedno sadraj ta etiri pojma i to u jednoj dosta striktnoj sistematskoj nameri unutar KMS. Odnosno, pokazao je zato je estetsko prosuivanje odreeno preko ova etiri tradicionalna humanistika pojma. Gadamer u stvari na kraju prethodne prve take znaaj humanistike tradicije za duhovne nauke, zapravo formulie ta oekuje od Kanta i ove kritike kada na 69.strani kae: Transcedentalna funkcija koju Kant pripisuje estetskoj modi suenja dovoljna je za razgranienje od pojmovne spoznaje i utoliko za odreenje fenomena lepog i umetnosti. No smemo li pojam istine zadrati za pojmovnu spoznaju? Ne mora li se priznati i to da umetniko delo ima svoju istinu? Mi demo jo videti da priznanje ove strane stavlja u novo svetlo ne samo fenomen umetnosti, ved i fenomen povesti. Zatim poinje ova analiza.

Naime, Gadamer poinje tu analizu Kanta sa stavom ili sa tim zapaanjem kako je sam Kant bio iznenaen otkridem apriornosti ukusa. Kant je sam... Kant je u KU smatrao da estetika moe biti transcedentalna, ali da na nain na koji je upotrebljavana ne moe biti formirana kao nauka, da bi naravno sa KMS upravo pokazao da postoji neki a priori i u pogledu naih osedanja zadovoljstva i nezadovoljstva a ne samo naih saznajnih modi. On je iznenaen time to postoji neto vie od empirijske optosti, to postoji neki a priori koji opravdava mogudnost kritike ukusa. Meutim, kako treba razumeti ovaj izraz kritika ukusa kod Kanta? Kantova kritika ukusa nije naprosto kritika u smislu kritike drugaijeg ukusa. Naprotiv Kantova kritika ukusa je kritika mogudnosti da postoji kritika ukusa u ovom uobiajenom znaenju, da postoji nekakvo merilo univerzalno merilo za ukus koje onda onemogudava da imamo situaciju meusobnog razlikovanja ukusa i trivijalnog kritikovanja ukusa. Postoji nekakvo apriorno merilo koje govori o ukusu u jednom drugaijem znaenju gde se ne radi naprosto o kritikom prosuivanju od strane drugog. Kantova kritika ili KMS predstavlja kritiku kritike takvog stanovita, ona obrnuto raspravlja o mogudnosti da ukus ne bude proizvoljan. Kritika kod Kanta uvek znai jedan proces u kom se vri legitimacija i limitacija odreenih modi saznanja, legitimacija ili opravdanje na ta se s pravom odnosi ta mod i limitacija da se pokau granice te modi. Kod Kanta je kritika uvek odreivanje dometa i granica naih saznajnih sposobnosti, pa u tom smislu i saznajne sposobnosti koja je u vezi sa prosuivanjem lepog i u vezi sa esetskim sudovima, sudovi o tome da li i na koji nain mi reagujemo na neke predmete putem nae modi i osedaja zadovoljstva, odnosno nezadovoljstva. Meutim, za odbranu tog a priori koje su bazirane u modi suenja, cenu koju plada Kant, ta cena je previsoka. Cena se sastoji u tome to ukus vie nema nikakav saznajni znaaj. Lepota ne govori nita o tome ta je neka stvar, nego samo je povezana sa tim kako tu stvar recipiramo ili kako na nju reagujemo. No cenu koju on plada na polju... (71. strana). Naroito je pri tome fatalno za uenje umetnosti Kantovo razlikovanje izmeu slobodne i prianjajude lepote. Razlika izmeu prirodno lepog i umetniki lepog...sve to je neslobodno. Kad Kant vidi... (do kraja paragrafa) (73. strana) Visoka je cena koja se plada za ovu optost, a naroito je visoka ako imamo ovaj horizont iz kog Gadamer posmatra Kantovu estetiku, ne samo to je sa Kantovom estetikom univerzalni sadraj modi suenja ispranjen od svakog moralnog i bilo kog drugog znaenja, tu vie nemamo tragova Aristotelovog phronesis-a, nego je ta optost prosuivanja redukovana na podruje ukusa, a sa ovom distinkcijom izmeu prirodne i prianjajude lepote, pokazano je da iz ruku univerzalnog ukusa izmie skoro sve i ostaje uzak segment oko ega bismo se univerzalno mogli saglasiti (ukrasno cvede, ornamenti, crtei, muzika bez teme, itd.). Time se, naravno, smatra Gadamer, promauje pravi smisao i znaaj umetnosti i uopte taj smisao i znaaj probija kod Kanta samo na nekim mestima i to takoredi protiv osnovne tendencije i intencije samog Kanta. Nakon ovog uenja o slobodnoj i pridodatoj lepoti, ved u narednom paragrafu pojavljuje se druga mogudnost u razumevanju fenomena lepog, naroito fenomena umetnosti, tu se radi o Kantovom uenju o idealu lepote. Radi se o razlikovanju izmeu normalne estetske ideje i ideala u punom smislu i tvrdnje da se ideal lepote pojavljuje jedino u vezi sa ovekom. Tu probija ova druga dimenzija da neko ne moe da bude lep u punom znaenju te rei ako sa sobom ne nosi jo neto, a to je moral, da u skladu sa normalnom estetskom idejom ovek moe da nam se dopada tako to ne postoji nita to nam na njemu smeta, ali da on sam ne moe da otelotvoruje ideal. Da bi neto bilo prosueno neto kao zaista lepo,

mora da bude uraunato samorazumevanje a to je mogude samo kod oveka. Da bi ovek bio lep, on mora da bude u skladu sa svojim sopstvenim ljudskim samorazumevanjem, a to je za Kanta moral. Na ovom mestu, smatra Gadamer otvara se prostor za Hegelovu estetiku. U tom smislu ne iznenauje kako na strani 76. Po sebi sutina sve umetnosti... Smisao umetnosti je da omogudi samosusretanje i samorazumevanje oveka i da ova opta pravila ukusa vrlo teko i vrlo malo o tome mogu da nam kau o onome to je znaajno u tom samonalaenju i njegovom samorazumevanju. Tako da se i u ovom drugom uenju, o idealu lepote, pojavljuju te paradoksalne naprsline u Kantovoj estetici koje predstavljaju anse ne samo za Hegela nego i za Gadamera, da se uspostavi veza sa onim to su sauvali humanistiki pojmovi. Upravo onim klasicistikim razlikovanjem izmeu normalnog ideala lepote, Kant unitava osnovu... (77.strana) Tu on otvara prostor za razumevanje i Hegelove estetike ali i za svoje sopstveno stanovite. Gadamer bi se onda sloio sa stanovitem da umetnost jeste i predstavlja oblik saznanja, da je ona istinita i da sa sobom donosi istinu i to s obzirom na razumevanje sveta i nas samih, da zadatak umetnosti ne moe biti vie prikaz prirodnih ideala, nego prikaz ovekovog samopronalaanja, pri emu istina do koje umetnost dolazi nije istina teorijskog saznanja, ved istina koja se moe razumeti kao otpor dimenziji istine teorijskog saznanja. Gadamer ne eli da zauzme Hegelovu estetiku poziciju. On kae: Hegel je naravno... Hegel doputa umetnosti da bude jedan krug istine, naravno, ukoliko time istina pojma... Na mestu je Hegelov uvid da postoji jedna istina u umetnosti, ali ne i stanovite po kome ta istina predstavlja nii ili parcijalni deo onoga do ega dolazi apsolutni duh na viem stupnju saznanja. istina u umetnosti nije subordinirana istini u filozofiji. U Kantovoj filozofiji i estetici vidi ta neophodna razjanjenja, iskustvo istine u filozofiji nije nadreeno ili podreeno iskustvu istine u umetnosti ili istoriji. Filozofska hermeneutika jo uvek nije nekakva hermeneutika filozofija, ona pokuava da detektuje metodska podruja istine: iskustvo problema koje imaju duhovne nauke sa svojom sopstvenom metodologijom, a ne pokuaj da se njegova filozofska hermeneutika shvati kao utemeljenje duhov nih nauka, on samo pokuava da utvrdi zato je ono problematino, iskustvo povesti, iskustvo umetnosti, iskustvo sa klasinim tekstovima, u kojima se pojavljuje istina koja stoji mimo novovekovne filozofije i prirodne nauke. Nema povladenosti poloaja filozofija. To ne znai da filozofija i filozofska hermeneutika ne mogu da tematizuju povest, umetnost i slino, ali oni o tome nemaju pretenziju da daju poslednju re. Zato su za Gadamera bila znaajna dva metodska modela iz antike filozofije, upravo jer postoji jedno teorijsko oblikovano znanje koje ne pokuava da ono to je praktino odluivanje da ga utemelji i savlada, nego pokuava da ne prepusti praktinu racionalnost samoj sebi, ved da joj nekako u samorazjanjavanju pomogne. Gadamer je tu pomalo hegelovac jer je on u onom fenomenu samorazumevanja bio sklon da se posveti pozitivnom aspektu, da nam je svet uvek nekako dat i da je mogude da sa novim reima i novim reenicama nadoveemo i nastavimo da tumaimo svet izbegavajudi granicu ka neiskazivom. Filozofija za Gadamera ne preuzima zadatak utemeljenja takvih iskustava, i upravo zato se ini da Kantova teorija ukusa predstavlja jedan model tumaenja umetnosti gde misao ne eli da bude nadreena iskustvu lepote, ne eli da o njemu kae poslednju re ali ga ne ostavlja i bez pojmovno-filozofskog odreenja. Kant je shvaden kao model estetike refleksije koji respektuje autonomiju podruja estetskog pa samim tim i podruja umetnosti. To je model autonomne estetike. Hegelovsko-elingovska estetika je heteronomna estetika. Uglavnom se smatra da i Gadamer i Hajdeger potpadaju pod ovaj drugi model, iako moda moe biti tano za Hajdegera, za Gadamera se ini pomalo nepravednim ovo tumaenje.

Pitanje o estetskoj svesti, estetika diferencija, estetsko razlikovanje, gde se krije kritiki odnos prema Kantu. Na jednom mestu na 110. strani Gadamer kae Da li je estetsko dranje uopte stav primeren umetnikom delu? Ako se estetika bavi lepotom i umetnodu zar nije onda estetski stav pravi nain da se pristupi umetnosti? Meutim, Gadamerov odgovor je ovde negativan, estetsko dranje je dranje koje nije primereno umetnosti i umetnikom delu. on kae naprosto postaje sumnjiv sam pojam estetske svesti a time i stanovite umetnosti u koju on spada. Gadamer kritikuje apst rakciju ili apstraktnost estetske svesti. ta je estetska svest? On to objanjava na kraju odseka, estetska svest je svest koja podrazumeva jedno otuenje od stvarnosti i zbilje, to je jedna vrsta svesti koja je drugaija od obine svesti, to je svest koja omogudava da se meri i prosuuje sve to je umetnost, estetski obrazovana svest smatra da postoje nekakvi estetski kvaliteti na umetnikim delima koje je ona posebno sposobna da razazna i razume. To estetsko razlikovanje estetskih od neestetskih kvaliteta je pravi uinak estetske svesti. taj uinak omogudava da se vidi isto umetniko delo ili ono to je zaista umetniko. Suverenost estetske svesti sainjava to da posvuda moe da sprovodi to estetsko razlikovanje i da na sve moe da gleda estetski. Meutim, do ega to dovodi? Pojaava stanovite po kome umetniko delo gubi svoj svet kome pripada. 116.strana: Ono estetsko razlikovanje koje svest aktivira kao estetsku svest... (do kraja paragrafa), prvi paragraf na 117.strani. Ideja da postoji nekakva estetska svest koja de napraviti razlikovanje izmeu estetskih i neestetskih kvaliteta, da se na osnovu njih mogu formulisati muzejske postavke, da mi moemo sve da spojimo na osnovu izvesnog estetskog kriterijuma jeste jedna velika apstrakcija i stranputica kojom ide ovo tumaenje. I zbog toga on pristupa onome to naziva kritikom apstrakcije estetske svesti od 118.strane pa nadalje. U tom delu se pri kraju itavog poglavlja pojavljuje ovo referisanje na Hajdegera i na neka njegova razmatranja iako u velikoj meri Hajdegerov Izvor umetnikog dela stoji iza ovih Gadamerovih tumaenja. Ova veza izmeu subjektiviranja estetike putem Kantove kritike i zatim imamo ovaj deo kritike apstrakcije estetske svesti. Zatim ide Gadamerova ontologija umetnikog dela, tu je od presudnog znaaja pojam igre. Ovde je igra miljena kao nain ili pokuaj da se putem ovog pojma misli sutina umetnikog dela. Preko tog pojma igre on pokuava da ovu nesituiranost estetske svesti prevlada preko pojma igre vrati umetniko delo u tom svom svetu i da da takvu jednu interpretaciju. S druge strane u ovom nastavku imamo i to o valenciji bitka slike, valenciji bivstvovanja slike.