I DEO - MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA

1. SOCIOLOŠKI POJAM MORALA
MORAL je društveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, osećanja, običaja, pravila i
uputstava, normi kojima se određuje šta je dobro i ukazuje na to šta je rđavo.
MORALNA LIČNOST je ona ličnost koja ima razvijena moralna osećanja, savest i koja se moralno ponaša iz
svog unutrašnjeg osećanja dužnosti a prema usvojenim moralnim normama i univerzalnim važećim vrednostima i
principima.
Moral kao DUHOVNU ILI KULTURNU POJAVU proučavaju: moralna dogmatika i moralna analitika.
Moralna dogmatika proučava smisaonu sadržinu i njen je zadatak da tačno utvrdi šta moral sadrži.
Moralna analitika tj. teorija proučava strukturu sadržine morala i njen zadatak je da je proučava polazeći
od toga iz koji se pojmovni !misaoni" elemenata moral sastoji i u kakvom su oni međusobnom odnosu.
Moral kao PSIHIČKU POJVU izučava psiologija morala i to kako individualna tako i socijalna.
ETIKA kao posebna filozofska disciplina, proučava moral procenjujući moralne vrednosti poreklo i načela
moralnosti.
Etika se dei !a"
#. teorijsku etiku !nauke u užem smislu, ali i neke filozofske discipline o moralu, kao što je metaetika.",
$. normativnu etiku !postavlja idealan moral", i
%. praktično&normativnu etiku
'sto tako, etika predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike.
U #i$e% s%is& etika obuvata celu filozofiju morala ili sve filozofske discipline o moralu, a & &'e% s%is& samo
tzv. normativnu etiku.
Moral se određuje i kao oblik ljudske prakse, kao oblik delatnog, praktičnog odnosa čoveka prema svetu, drugim
ljudima, kao i samom sebi i u tom smislu, moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudski postupaka i
tenja kao pozitivno ili negativno vredni !tj. nevredni", pri čemu se prvi odobravaju, a drugi osuđuju.
(ajbliži pojam koji služi za određenje morala je ()*a% ($akse, koji se odnosi na vrednosno procenjivanje
ljudski postupaka.
V&k) Pa+i,e+i, ) specifičnost moralne prakse je u tome što čovek njome oblikuje sopstvenu prirodu, dok u
proizvodno&teničkoj praksi oblikuje prirodu, tj. objekte izvan sebe.
*snovni nosilac morala je čovek kao biće prakse i zato je postojanje morala jedino moguće u društvu.
-ORMALNO ODRE.ENJE MORALA se uglavnom vezuje za:
I%a!&ea Ka!ta i njegovu etiku kategoričkog imperativa. (jegova etika je, u stvari, etika norme i zakona koja
nalaže: +,adi tako da maksima tvoje volje u svako doba može ujedno da vredi kao princip opšteg zakonodavstva-
i E%ia Di$ke%a i njegov sociologistički kriterijum solidarnosti sa grupom.
.ako je /ant utvrdio unutrašnju prinudnost morala a 0irkem je tome dodao i društvenu prinudnost morala.
1ostoji opšta saglasnost da MORAL predstavlja sistem moralni pravila, skup normi koje određuju čovekovo
ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi. /ao skup
pravila ponašanja, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju
ljudski postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je vredno a koje se može označiti
kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje. 2 skladu sa moralnim normama, a u sklopu složene
komunikacije koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju
motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.
2 određivanju morala sa SOCIOLOŠKO/ STANOVIŠTA, polazi se od namere da se otkriju svi oni društveni
faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje između morala i ostali društveni
pojava. 1olazeći od toga da moral nije ni biološka, ni božanska pojava, da ne postoji ni van vremena ni van
#
prostora, da je njegov nosilac čovek i da se njegovo postojanje vezuje za društvo, SOCIOLO/IJA MORALA u
najopštijem smislu %)$a svata kao skup pravila, normi !običaja, predanja" koje postoje u određenim društvenim
grupama i u kojima se odvijaju međusobni odnosi, bilo međusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi
pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa među sobom. 3ato se društvo tretira kao vrovni moralni arbitar,
merilo o tome šta je dobro a šta zlo.
Moral kao društvenu pojavu treba svatiti kao društveni proces, kao duhovnu pojavu treba ga tumačiti kao normu
ili skup značenja a kao psihičku pojavu ga treba razumeti kao skup psiički procesa mišljenja i osećanja.
1.1. P)$ek) i )s!)+ %)$aa
Moral je nastao nastankom ljudskog društva. ,azvijao se u skladu sa dostignutim nivoom društveno&ekonomskog
razvoja, u zavisnosti od stepena razvoja kulturni uslova, politički odnosa, običaja i religije, kao i uporedo sa
razvojem civilizacije.
1rimitivno mišljenje i primitivni mentalitet izrasta iz kulta predaka i povezan je sa t)te%i0%)% & ljudi su imali
svog zaštitnika, prapretka koji je bio njiov simbol i koji je uživao sve počasti i kao kult bio poštovan. Međutim,
kult totema odnosio se i na brojne zabrane, tabue.
' najprimitivnije norme imale su neko pozitivno značenje izraženo u osećanju dužnosti, odgovornosti, savesti,
ličnom dostojanstvu i iskazano u razvijanju oni svojstava koja bitno utiču na razvitak društvene svesti kao i
tradicija i kultura.
Prvo psihološko tumačenje moralnosti potiče od Si1%&!da -$)*da koji određuje moralnost kao rezultat
kompromisa +dveju zaraćeni strana-, čovekove nagonske i impulsivne potrebe.
1o 4rojdu, norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju, ličnost samo
delimično usvaja, pa tako i ne mogu postati deo unutrašnje strukture ličnosti. 5igmund tvrdi, imajući u vidu
nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna armonizacija moralne svesti, kao oblika društvene
cenzure i svesti pojedinca gotovo nedostižna.
1oreklo u običajima, religiji, psiologiji, antropologiji.
Ka!t izriče svoj kategorički imperativ: 1ostoji jedan jedini moral, moral koji je večan, savremen i univerzalan, pa
zato i važi za sve ljude.
3a razliku od takvog stava Ni2e negira potrebu postojanja morala i zastupa mišljenje amoralizma.
0efinitivno možemo da tvrdimo, uvažavajući značajna mišljenja u ovoj oblasti, da je poreklo morala *&dsk), da
se može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. 6er, živeći u društvu, živeći sa drugim ljudima, stvarane su
razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog življenja. 7ovek kao slobodno, !samo"svesno,
stvaralačko i odgovorno biće, stvara svoj moral kao izrazito ljudsku tvorevinu, koja služi očuvanju njegovog
ljudskog identiteta.
1.1.1. M)$a i )3i2a*
O4IČAJ je najstarija forma regulisanja društveni odnosa i ponašanja. 2 početnim fazama razvoja ljudskog
društva, stiijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponašanja. 6ednom
ustaljena pravila karakteriše odsustvo svesti o njiovoj svrsi i razlozima zbog koji postoje.
5tiijski nastala )3i2a*!a ($a+ia vezana su za animizam, kult i magiju i nastala su iz potrebe da se ovlada
prirodom i društvenim procesima. 3ato je običaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji kao
rezultat trajne predstave.
1rvobitne običajne norme vezane su za obožavanje t)te%a.
*bičajni moral & tradicionalni moral
3načajan deo ljudski postupaka se može proceniti i vrednovati na osnovu ustaljeni i vremenski nepromenljivi
običaja, običaja koji se upravo zbog toga i pretvaraju ili prelaze u moralne norme. 3ato ima i opravdanja za
tvrdnju da se poreklo morala može naći u običajima.
$
1.1.5. M)$a i $ei1i*a
/roz vekove, često je isticana i ta 8vanprirodna8 dimenzija morala, činjenica da je u samom svom nastanku
proizišao iz religiozni dogmi. 1o tim svatanjima, moral se temelji na ideji o čovekovom -praiskonskom grehu9.
7ovek se na zemlji, u -dolini plača9, stalno iskupljuje za svoje gree jer nosi u sebi večnu krivicu, pa zato mora da
pazi na svoje ponašanje iz straa od :ožje kazne, koja ga uvek može stići, jer :og vidi i čuje sve. 5amo tako bi
mogao biti moralno pročišćen i samo tako bi mogao doći na 8onaj svet8 moralne bezgrešnosti.
I Rei1i*ski ii !adisk&st+e!i )s!)+ %)$aa zastupaju brojne metafizičke teorije koje su se bavile svetom i
čovekom.
II 3a razliku od religijskog svatanja morala, +&1a$!i %ate$i*aisti poreklo i osnov morala traže u životinjskom
svetu. 1olazište nalaze u instiktivističkoj teoriji !*snov morala za 7alsa 0arvina je čisto biološki, leži u instinktu,
a izraz je nužnosti zbog opstanka ljudske vrste; /aucki ističe da suštinu morala čini životinjski nagon u čoveku,
koji tako odbacuje uticaj drugi činilaca na moralne pojave; <ejes ističe da moral nastaje dejstvom altruistički
instinkata"
III %a$ksisti2k) s6+ata!*e %)$aa & u moralu vidi isključivo društvenu a ne božansku ili biološku pojavu.
Marksisti ukazuju na istorijsku uslovljenost i promenljivost morala. Moral je nastajao, razvijao se i menjao u
skladu sa razvojem društva i neminovnim promenama koje su taj razvoj pratile. 'sto tako, moral se razvijao i kroz
borbu suprotnosti oličenu u klasnoj borbi, pa je zato bio klasno odredjen. ' upravo zbog toga, u jednom društvu ne
postoji samo jedan moral već postoji više suprotstavljeni moralni sistema.
1o njiovom svatanju postoji i čovečanski moral, koji stoji iznad klasni suprotnosti i koji će biti moguć tek na
onom društ. stupnju kada klasna suprotnost bude ne samo savladana, nego i zaboravljena u praktičnom životu.
1.1.7. M)$a i ($a+)
*snovna karakteristika prvobitnog društva je jednakost. 1ošto su društv. odnosi mnogo složeniji i brojniji
regulisanje ponašanja ljudi nije se smelo prepustiti stiiji već se tražila neka organiz. snaga koja bi to regulisala,
neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkc. isti. 3nači kada običaji, moralne norme i
uticaj javnog mnjenja nisu dovoljni da ozbede nesmetano sprovođenje ustanovljeni pravila ponašanja u društvu,
tu ulogu preuzima pravo a sankciju obezbeđuje država. 0ržava određuje društv. norme koje se označavaju kao
pravno&polit. norme. 1ravo je sistem društv. normi, posebna vrsta društv. propisa čiju sankciju obezbeđuje država.
1ravo i moral se sadržinski razlikuju ali se u izvesnoj meri dodiruju. ,azlikovanje je najvidljivije u odnosu na
sa!k8i*&. (aime, sankcija za prekršaj moralni normi se uglavnom izražava kao spontana reakcija društva !uže
ili šire sredine", u prvobitnoj zajednici predviđala je i isključenje iz društva, što se ipak razlikuje od organizovane
prinude od strane države radi sprovodjenja pravni normi. 1ravo reguliše odnos između pojedinca i države,a
moral odnos pojedinca i društva, pojedinca i društveni grupa, pojedinca prema samom sebi. 'sto tako, moralna
dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer određena pravna radnja može svoj izvor da pronadje u motivima
koji su čak nemoralni, a da sa pravnog stanovišta ipak bude ispravna. Medjutim, pravo u određenim situacijama
može da bude čak i na višem etičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem.
5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MORALA
MORAL SE SASTOJI od: #. moralne norme, $. moralnog čina, %. moralnog suda, =. moralne sankcije, >.
moralne odgovornosti i ?. moralne situacije
NORMA je pravilo ponašanja ljudi u društvenoj !i prirodnoj" sredini. Moralna norma se ustvari odnosi na ono što
+treba- a ne uvek na ono što +jeste- jer uvek postoje ljudi koji su drugačiji i koji se ponašaju drugačije.
Os!)+!a ka$akte$istika moralni normi je njiova O4AVE9NOST. *baveznost je karakteristika i pravni i
običajni normi.
1o Radomiru Lukiću: moralna )3a+e0!)st je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno !spolja" i
individualno !unutra", za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena !jednostruka".
.akodje, kao bitne karakteristike morala, ,. @ukić navodi i 3e0&s)+!)st, koja se sastoji u tome da se moralna
%
norma poštuje isključivo zbog poštovanja morala kao samostalnog cilja; t$e!&ta2!)st, koja se odnosi na moralnu
obavezu da se pojedinac ponaša gotovo automatski, kada se nadje u određenoj moralnoj situaciji; !a%et!&t)st,
koja se sastoji u tome da je čovek često obavezan da postupi po moralnoj normi, iako to racionalno ne želi;
*&dsk)st; +$ed!)st; d)3$) ka) +$6)+!a %)$a!a +$ed!)st; ()se3!) %)$a!) )se,a!*e.
Moralne norme za raziku od običajni, religijski, pravni i tenički obuvataju sferu čovekove celokupne
ličnosti.
Moralna norma može imati: %i!i%aa! i %aksi%aa! )3ik.
Mi!i%aa! )3ik propisuje ono ponašanje koje je apsolutno obavezno za sve članove određenog društva.
Maksi%aa! )3ik propisuje jedan relativno dalek moralni ideal koji je ponekad čak i neostvariv usled
previsoki zateva koje postavlja čoveku, i zato on neobavezuje.
M)$a!e !)$%e %)1& 3iti" opšte, posebne i pojedinačne; progresivne i reakcionarne; mogu se klasifikovati sa
aspekta norme i dužnosti, tj. sa aspekta ponašanja pojedinca prema sebi i prema društvu kome pripada; mogu biti
apstraktne i konkretne. /ao nepisana društvena pravila, moralne norme su svoje uporište našle u predstavama o
dobru i zlu.
-DO4RO-je jedna od najvažniji kategorija etike. *pšti pojam dobra se upotrebljava da bi se označila
pozitivna vrednost predmeta i pojava koje čoveka okružuju. 1ojam dobra dobija svoj osnovni smisao ako
odgovara interesima čoveka, ako doprinosi razvijanju njegovi snaga i sposobnosti, ako uslovljava njegov
socijalni progres. 1ojam 0*:,* se u sadržinskom smislu može odrediti na apstraktan i konkretan način.
K)!k$et!) se odnosi na navođenje neki konkretni obeležja iskazani u zadovoljstvu, sreći, znanju, duševnom
miru, a a(st$akt!) obuvata svako ponašanje koje ispunjava uslove da bude moralno, tj. da bude dobro.
(aravno postoji i +9LO- kao suprotnost. 3a pojam zla se uglavnom vezuju predstave o nemoralnom,
ponašanja koja protivreče zatevima morala, dakle ona ponašanja koja zaslužuju osudu.
RACIONALNO MORALNO PONAŠANJE se iskazuje preko konkretnog moralnog postupka ili moralnog čina,
a pretpostavlja svest o svrsisodnosti određenog postupka, slobodu volje usmerenu motivima ka određenom cilju,
osećanje dužnosti i odgovornosti prema društvu u kome živi i radi, kao i prema sebi samom.
MORALNI POSTUPAK ILI MORALNI ČIN može biti s)3)da!, kada se moralno ponašanje zasniva na
svesnim, racionalnim i voljnim aktivnostima u kojima se ističe dužnost i odgovornost u postupcima, i može biti
!ed)+)*!) s)3)da! a to je ponašanje koje isključuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog, slobodnog,
odgovornog ponašanja.
MORALNI SUD je sud o vlastitom ponašanju, ponašanju drugi ljudi, drugi društveni grupa i to u odnosu na
moralnu normu. S&d %)'e 3iti pozitivan ili negativan.
'z moralnog suđenja sledi MORALNA SANKCIJA u slučaju da je prekršena moralna norma. O!a %)'e 3iti"
unutrašnja !lična" i spoljašnja !društvena".
U!&t$a#!*a ii i2!a sa!k8i*a najkompleksnije iskazuje autonomnost morala a ogleda se u /RI:I
SAVESTI, koja sledi nakon izvršenog prekršaja moralne dispozicije. Gria savesti se sastoji iz izvesnog broja
osećanja, kao što su osećanje stida i gađenja zbog učinjenog prekršaja, osećanje neodređenog straa zbog
neodređeni posledica koje će nastupiti, osećanje prezira prema samom sebi, osećanje bola, potištenosti,
bezizlaznosti, opšte nelagodnosti, osećanje želje za samokažnjavanjem, osećanje nemira, ljutnje, ponekad besa,
strepnje, brige i tome slično. 0a bi čovek doživeo moralnu sankciju u obliku griže savesti, mora da bude svestan i
savestan moralni subjekt.
'ma i oni autora koji grižu savesti ne karakterišu kao obeležje morala. 6edni smatraju da je osećanje krivice deo
kulture jednog naroda, pa u tom smislu ono može biti toliko blago da se ne može uzeti kao merilo morala. A drugi
tvrde da pojedine kulture to osećanje krivice nazivaju samo stidom. 'pak je privaćeno stanovište da se pod
moralom mogu podrazumevati samo pojave kod koji se pojavljuje griža savesti, dok se norme sankcionisane
samo stidom nazivaju pristojnošću.
S()*a#!*a ii d$&#t+e!a sa!k8i*a je sankcija čiju primenu obezbeđuje društvo, tj. društvena grupa. *ve
sankcije se odnose na MORALNI PRE9IR, gde se moralnom prestupniku poriču osnovne ljudske karakteristike i
na MORALNO /A.ENJE; gde se prekida kontakt sa moralnim prestupnikom. 1ostoje i dr. oblici društveni
sankcija koje se odnose na preduzimanje izvesni prinudni mera prema imovini, telu ili životu prekršioca.
=
II DEO - ČOVEK I MORAL
1. SOCIOLOŠKI POJAM ČOVEKA
7ovek je izuzetno složeno biće koje, pored toga što poseduje određena svojstva koja su mu zajednička sa ostalim
živim bićima, poseduje i posebne, samo njemu svojstvene karakteristike. 7oveka je moguće posmatrati kao
biološko, psiičko i društveno biće.
/ao 3i))#k) 3i,e čovek je potčinjen zakonitostima prirode, rezultat je duge evolucije, poseduje određene
karakteristike i ima posebne sposobnosti prilagođavanja brojnim situacijama kako bi opstao kao vrsta.
/ao (si6i2k) 3i,e čovek je svoja psiička svojstva i svoj život gradio i ostvario kroz biopsiološku
evoluciju u kojoj je rad imao značajnu ulogu.
/ao d$&#t+e!) 3i,e, čovek se formirao tokom društvenog razvoja.
2 3i))1i*i je čovek vrsta homo sapiensa, vrsta koja se odlikuje posebnom telesnom građom, uspravnim
odom, korišćenjem ruku, koja upotreljava oruđa i služi se artikulisanim govorom.
2 (si6))1i*i i (si6))1i*i i2!)sti mnogi teoretičari u određenju čoveka polaze od izvesne implicitne i
eksplicitne slike o njemu a u cilju izgradnje svoji posebni teorija strukture, dinamike i razvoja ličnosti.
2 <i)0)<i*i se čovek razmatra kao deskriptivan, ali i normativni pojam koji se odnosi na to kakvo jeste i
kakvo bi trebalo da bude ljudsko biće. 4ilozofija nastoji da definiše čovka u ontološkom i antropološkom smislu.
.eži da otkrije suštinu čovekovog bića i specifičnosti ljudskog roda i traži odgovore na pitanje šta je čovek.
!ilozo"ska #$%R&P&L&G'(# proučava čovekovu simboličku funkciju, njegov razum, samosvest, slobodu,
stvaralaštvo, moral, imaginaciju, viziju. 2 stvari, izučava koje su to bitne i specif. čovekove odlike, i to ne samo
kao biološkog nego i duovnog, duševnog, moralnog i društvenog bića.
S)8i))1i*a u objašnjenju čoveka polazi od toga da je on prirodno biće, da ga njegova posebna svojstva
odvajaju od ostali živi bića i da mu baš ona omogućavaju da stvori društvo kao specifičnu zajednicu ljudski
bića. 1olazi od saznanja da čovek nije samo prirodno biće, već da je ljudsko prirodno biće, tako da se ljudska
priroda ne može objasniti samo naturalistički. 1olazeći od toga da ljudsko društvo nastaje povezanim ponašanjem
njegovi pripadnika, sociologija nastoji da otkrije one ljudske osobine koje ga čine čovekom, da ukaže koje su to
njegove suštinske osobine iz koji proizilaze sve ostale. 2 tom smislu, najčešće isticane oso)ine čoveka su :
stvaralaštvo, sloboda, svest, moralnost i društvenost. 1olazeći od navedeni osobina čoveka po kojima se on
razlikuje od ostali bića i polazeći od svatanja da je čovek ne samo prirodno, već i društveno biće, može se
pojmovno odrediti 2)+ek kao društveno biće koje svojim delatnim odnosom prema prirodi ostvaruje stvaralaštvo
kao slobodan subjekt koji se udružuje sa drugim ljudima i koji živi u društvenim grupama u kojima ostvaruje
uslove svoje biološke i društvene egzistencije.
'nteresovanje za čoveka počinje još u antičkoj filozofiji i to sa sofistima i 5okratom koji su težište proučavanja sa
prirodni pojava preneli na čoveka. S)k$at)+a maksima +2poznaj samog sebe- da bi mogao +upoznati prirodu- i
njegovo ukupno učenje, postaje polazna osnova za nastanak filozofske antropologije i egzistencijalističke
filozofije koja je nastala nešto kasnije.
-i)0)<i*a 1=. +eka" A$ist)te & metafizika i ontologija; dominirali su gnoseološki i metodološki problemi; pitanje
ljudske prirode je centralna tema francuske filozofije.
-i)0)<i*a 1>. +eka" francuski materijalisti svataju ljudsku prirodu kao opšti pojam, pri čemu polaze od toga da
nju određuje karakter svakog pojedinca. 7oveka treba vaspitanjem formirati. Meanicističko svatanje čoveka.
-i)0)<i*a 1?. +eka" L&d+i1 -)*e$3a6 posmatra čoveka kao deo prirode i zasniva naturalističku antropologiju.
1olaznu osnovu njegovog pristupa privata Ka$ Ma$ks i uviđa da se ljudska priroda ne može do kraja i potpuno
objasniti naturalistički jer je čovek rezultat društveno&istorijskog razvoja i sam je tvorac društva i društveni
odnosa u koje stupa u okviru društva. Marks je došao do saznanja da je čovek u posrednom odnosu sa prirodom i
da nastaje kao ljudsko biće tek posredstvom praktične delatnosti usmerene ka menjanju prirode. Marks uviđa da je
čovek istovremeno i glavni akter i jedini stvaralac društvenog razvoja. 2tvrdivši opštu ljudsku prirodu, utvrđuje i
individualnu ljudsku egzistenciju.
2 sa+$e%e!)* <i)0)<i*i Maks Šee$ ponovo postavlja čoveka u centar filozofski razmatranja. *n kritikuje
Marksov naturalizam i posmatra čoveka kao kompleksno racionalno i emocionalno biće. .o je period
personalističke orijentacije u filozofskoj antropologiji. 2 tom pravcu svoje filozofije čoveka razvijaju Vi*e%
Šte$!; 4$@a*e+ i neki predstavnici američkog personalizma. 1ersonalizam francuskog teoretičara Munijea
>
predstavlja radikalniji raskid sa metafizikom, međutim ni on se nije u potpunosti oslobodio metafizički pristupa i
pojmova, pošto je tvrdio da je bog najviša dominantna ličnost.
/ao savremeni filozofski pravac, e10iste!8i*ai0a% postavlja problem ljudske egzistencije kao centralno
filozofsko pitanje i razmatra pojedinačno ljudsko biće i njegovu egzistenciju. K*e$ke1)$ u svojoj filozofiji
razmatra konkretne individualne egzistencije, što je reakcija na apstraktnu filozofiju i što ga vraća rišćanstvu.
5misao i cilj Jas(e$s)+e filozofije nije poznavanje stvari, već osvetljenje egzistencije i ostvarivanje pravne
samobitnosti čoveka. :iće ima tri oblika: biće kao objekt ili svet, biće kao 6a ili egzistencija i biće kao
transcendencija, kao :og. (a apsolutno biće ukazuje samo konačno i relativno, empirijsko biće. 1o Ha*de1e$&,
čovek je ono što može da bude a ne ono što je već postao, čovek svoju-bačenost u svet- doživljava kao brigu i
stra što predstavlja njegovu bitnu egzistenciju, a iz čovekovog bića nema transcendencije ka nekom apsolutnom
biću već samo ka +ničemu-, ka smrti. Sa$t$ određuje čoveka kao slobodno biće, pri čemu slobodu uzima kao
imanentni zakon egzistencije samog čoveka, a drugog čoveka i društvo tretira kao granicu slobode.
2 svim razmatranjima čoveka, od antičkog perioda do danas, "ilozo"ska antropologija na pitanje šta je to
2)+ek; odgovara da on ostvaruje konkretne uslove i stvara mogućnosti u kojima će doživeti i iskazati sebe u
kulturi življenja i realnom svetu koji i sam stvara. .aj novi svet koji čovek gradi osvanuće jednog dana mnogo
umaniji, kako to predviđaju optimistički orijentisani futurolozi.
1.1. Č)+ek ka) st+a$aa2k); s+es!); sa%)s+es!); s)3)d!) i %)$a!) 3i,e
1. STVARALAŠTVO je bitna čovekova osobina, osobiina koja je samo njemu svojstvena. *va osobina mu
omogućava da stvara nešto novo, nešto što do tada nije postojalo, a što čovek ostvaruje po svojoj pretodnoj
zamisli.
5tvaralaštvo još uvek nije pojmovno određeno, ono se uglavnom razmatra kroz elemente i kategorije koji ga i čine
tako složenim fenomenom. 5lično je i sa st+a$aa2ki% %),i%a od koji se najčešće pominju: imaginacija,
intuicija, podsvest, inventivnst, originalnost, izuzetnost, tajanstvenost, pokretljivost, kreativnost, učenje.
(ajveća saglasnost, i pored neopodni i razumljivi razilaženja u odnosu svatanja suštine i određenja
stvaralaštva, postignuta je oko "aza stvaralačkog ciklusa, pa u tom smislu st+a$aa#t+) )3&6+ata: stvaralački
potencijal, stvaralačku ličnost, stvaralački proces, stvaralačko delo i stvaralačku situaciju.
5. /ao stvaralačko biće čovek je i SVESNO 4IAE. 5vest kao jedna od najdublji čovekovi karakteristika, svoje
najopštije značenje nalazi u psiologiji.
2 (si6))#k)% smislu, SVEST je sveukupnost oseta, opažaja, sećanja, mišljenja, predstava, potreba,
osećanja i slični sopstveni psiički doživljaja koje je čovek u stanju neposredno da opazi samoposmatranjem i
koje može relativno jasno da opiše ili na neki drugi način da izrazi.
2 )!t))#k)% smislu, svest se određuje kao subjektivno biće, kao subjektivni način postojanja kome se u
različitim filozofskim sistemima daje različito značenje.
2 s)8i))#k)% poimanju svesti polazi se od toga da svest obuvata sistem uverenja, predstava, stavova,
vrednosti i znanja, kao i da se nastanak svesti vezuje za uticaj tradicije i sociokulturni uslova datog društva.
7. 7ovekovo moralno ponašanje uslovljeno je njegovom svešću, ali je mnogo više zavisno i povezano sa
SAVEŠAU. /ao razumno biće, čovek procenjuje i ocenjuje da li će u skladu sa moralnim vrednostima društva, a
u skladu sa svojim potrebama učiniti, ili neće učiniti određeni imoralni postupak, da li će ili neće sebe dovesti u
sukob sa moralnim zakonitostima i ličnim etičkim vrednostima.
Prvo značenje savesti dao je H)%e$, po kome je savest izvestan stav u odnosu na ljudsku i sopstvenu osudu. 2
izvesnom smislu savest se nalazi u 5okratovom dajmonijumu ili u Aristotelovoj koncepciji vrline.
7ini se da je koncept savesti dobio svoju približnu formu tek u srednjem veku i to pod uticajem rišćanstva.
5avest je svatana kao božansko čovekovo nadanuće koje ima svojevrsnu vlast nad samim čovekom.
1itanje prirodnog ili neprirodnog porekla savesti postavljeno je u 1>. +ek&.
'ndividualističke teorije o poreklu savesti osporavale su urođeni karakter moralni osećanja, što je posebno
karakteristično za asocijacionističku teoriju iz 1?. +eka. (jiova osnovna polazišta počivaju na stavu da čovekovu
savest oblikuju roditelji i autoriteti i to kroz povale, nagrade, prekore ili kazne.
?
2 sa+$e%e!)% d$&#t+& sve više je izraženo svatanje o društvenom poreklu savesti, iako su i pretodne teorije
ukazivale na društvenu uslovljenost savesti.
Di$ke% definiše savest kao dispoziciju za ocenjivanje samog sebe, a posebno za osuđivanje sebe i izražavanje
osećanja krivice.
5ličan je -$)*d)+ stav po kome kultura stvara savest koja je u tesnoj povezanosti sa instiktima !nagon ljubavi ili
nagon smrti". /ultura zateva od čoveka da oba ova nagona uguši, što ga primorava na odricanje. .ako se formira
nad*ja koje vrši svojevrsnu funkciju cenzure. .j. tako nastaje savest, koja kontroliše ljudske postupke, ali
kontroliše i njegove misli, želje, nagone, težnje. /ada sopstvena savest osudi određeni postupak, javlja se osećanje
nespokojstva i dolazi do griže savesti. 4rojd smatra da gnev koji čovek oseća dovodi do strepnje i straa od kazne
ili od ljudske osude i osude vlastitog nad&ja. (aravno, brojni autori se ne slažu sa 4rojdovim tvrdnjama da je
savest neka vrsta stida.
Di%it$i*e Mia!)+i, ističe dve VRSTE SAVESTI: prava ili korektna savest i lažna ili pogrešna savest.
1od ($a+)% sa+e#,& podrazumeva procenjivanje moralnosti pojedinog akta u skladu sa stvarnim
moralnim karakterom konkretne akcije, pa se u skladu sa tim pojedini postupci procenjuju ili se privataju kao
dozvoljeni, ako se poklapaju sa vladajućim moralnim normama datog društva i profesije.
La'!a ii ()1$e#!a sa+est je ona savest pomoću koje pojedinac procenjuje da je određena akcija dobra i
korisna, iako je suprotna vladajućim moralnim normama. M)'e 3iti: savladivo pogrešna !pouzdano savladiva i
problematično savladiva" i nesavladivo pogrešna.
1ostoje sledeće VRSTE SAVESTI:
#. pouzdano savladiva & pored počinjenog pogrešnog postupka, postoji i osuda onoga što nije ispravno
moralno ponašanje;
$. pouzdana & počiva na dobrim osnovama koje čovek svojim prosuđivanjem privata;
%. pro)lematično savladiva ) isključuje se procena moralnosti nekog postupka ili se takva procena vrši
samo iz straa da se greška ne primeti i otkrije, to je sumnjiva savest koja se može nazvati i spekulativnom ili
manipulativnom;
=. z)unjena & nalazi se između dve dužnosti pa osoba veruje da će počiniti grešku bez obzira na koji se
postupak odluči;
>. )ojaljiva & savest koju osoba ispoljava tako što pronalazi greške i tamo gde one u stvari i nepostoje ili
se čudi ako se greške pronađu. *sobe sa bojažljivom savešću nalaze se u stanju anksioznosti koje je rezultat
poremećaja same ličnosti.
B. 5a stvaralaštvom je tesno povezana i SLO4ODA, jer samo slobodan pojedinac može da stvara i jer samo
sloboda ostvaruje realne pretpostavke stvaralaštvu.
1rava ljudska sloboda pretpostavlja svesno saznavanje racionalne nužnosti, isticao je He1e. Ali to nije dovoljno.
6er čovek nije samo biće koje saznaje, čovek je i biće koje oseća, želi, u sebi nosi svet svesni i nesvesni
doživljaja, interesa, tendencija.
5loboda je značajan uslov ostvarivanja čovekove moralne prirode. .ako je govorio Ka!t. ' to je tačno. Ali, tačno
je i to da je čovekova moralna zrelost uslov njegovog slobodnog ponašanja u društvu.
*stvarivanje moralne slobode povezano je sa pravnim uslovom jer poštovanje pravni normi utiče na slobodno
ponašanje. 2 stvari, sloboda treba da ispuni jedan veoma značajan uslov, a to je postojanje više mogućnosti
između koji čovek vrši sopstveni izbor.
C. 7ovek kao MORALNO 4IAE nije neki poseban tip čoveka. (aime, sve odredbe čoveka koje je utvrdila
moderna antropologija čine ga i moralnim bićem.
Moralno biće upućuje na sferu moralnog delovanja, ukazuje na određen aspekt života, podrazumeva i savest,
moralno osećanje, moralni čin i moralnu odgovornost kao sposobnost ispunjavanja svoji moralni obaveza i
dužnosti, pa se u skladu s tim može smatrati krivim ili odgovornim kada postupa suprotno.
B
5. LIČNOST
@ičnost ima filozofsko, psiološko, antropološko, sociološko, pravno, političko, istorijsko, etičko značenje. 'zraz
+ličnost- se šire počeo upotrebljavati tek u #B. veku.
Celovitim određenjem ličnosti bavi se (si6))1i*a. P)*a% i2!)sti se u psiologiji odnosi na neponovljiv,
relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan fizički sklop osobina koji određuje karakteristično i dosledno
ponašanje individue. @ičnost je dinamička struktura koju čini sistem međusobno povezani crta, kao što su:
sposobnosti, temperamenti, karakteri, ali i motivi, vrednosti i stavovi. 0a bi se razumelo složeno ponašanje
ličnosti i da bi se razumela dinamika ličnosti, neopodno je poznavati njene potrebe, nagone, težnje, uverenja,
unutrašnje subjektivne konflikte, kao i načine njiovog rešavanja.
Kate)+) određenje ličnosti polazi od toga šta će čovek učiniti kad se bude našao u određenoj situaciji. /atel je
tvorac najrazvijenije i najsloženije faktorske teorije ličnosti koja je imala značajan uticaj. 3asnovana je na
matematičko&psiološkom postupku faktorske analize, pri čemu je u svoj sastav uključila i brojne postavke
psioanalitičke teorije svaćene na nov način. /atel je došao do osnovni činilaca ličnosti, tj. došao je do
najmanjeg broja faktora tj. do 1D <akt)$a ($+)1 $eda ii di%e!0i*a i2!)sti koji predstavljaju izvorne crte ličnosti,
a to su inteligencija, snaga ega, dominantnost, i sl.
:ieviorista Mekie!d ličnost određuje kao najprivatljiviji koncept ponašanja određenog pojedinca.
3a Pe$+i!a ličnost je skup strukturalni i dinamički svojstava određenog pojedinca koji reaguje na određenu
situaciju.
7ini se da je O()$t !Allport" najuspešnije objedinio sva postojeća saznanja o ličnosti, pa se ličnost, po njemu,
može odrediti kao di!a%i2ka )$1a!i0a8i*a oni psiofizički sistema unutar individue koji određuju njeno
karakteristično ponašanje i način mišljenja. 1o njemu ličnost ima samo jednu kardinalnu crtu ličnosti.
2 našoj literaturi, najpotpunije određenje ličnosti pruža Nik)a R)t, za koga je ličnost jedinstvena organizacija
osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako određuje opšti, za pojedinca
karakterističan način ponašanja.
*pšte osobine se nazivaju crtama ličnosti.
TEMPERAMENT *e deo ličnosti koji se određuje kao ukupnost urođeni predizpozicija koje utiču na jačinu i
način emocionalnog reagovanja i doživljavanja. 2 tom smislu, temperamentom se određuje učestalost i brzina,
intenzitet, trajanje i kvalitet reakcija pojedinca.
(ajpoznatija, najraširenija i najstarija klasifikacija temperamenta nastala je u antičkom dobu. 4ormulisao je Drčki
filozof i začetnik medicine <ipokrat, a dopunio grčki lekar Dalen. B ti(a te%(e$a%e!ta"
1. K)e$i2!i te%(e$a%e!t se ogleda u čestom uzbuđivanju, jakim osećanjima i lakom odlučivanju na
akciju. *ve osobe sa snažnim emocijama lako se naljute, brzo planu, teško kontrolišu svoje afekte, ne skrivaju
svoja osećanja.
5. Sa!1+i!i2a! te%(e$a%e!t se ogleda u brzim akcijama pri čemu osećanja nisu izrazito jaka i ne traju
dugo. *sobe sa slabim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama često se i lako uzbuđuju, lako menjaju
raspoloženja, ali su uglavnom vedre i optimistički raspoložene.
7. -e1%ati2!i te%(e$a%e!t se ogleda u ređim i sporijim reakcijama, u slabim osećanjima, koja se tako i
manifestuju. *vo su ravnodušne i neaktivne ličnosti, teško i je uzbuditi, apatične su i ladnokrvne.
B. Mea!6)i2!i te%(e$a%e!t se ogleda u retkim reakcijama koje se odlikuju intenzivnim i dugotrajnim
emocionalnim reakcijama. /od ovi osoba dominira osećanje žalosti, potištenosti, bezvoljnosti, neraspoloženja.
Pa+)+ & polazeći od = tipa funkcionisanja nervnog sistema, tvrdi da svakom od ovi tipova odgovara jedan tip
temperamenta. 0rugačije ocenjuje vrednosti neki temperamenata u odnosu na <ipokrata.
3ajedno sa inteligencijom i fizičkim osobinama pojedinca, temperament u velikoj meri zavisi od nasleđa, ali i od
sredine u kojoj čovek živi.
E
KARAKTER je sistem crta ličnosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima
i moralnim svatanjima društva u kome živi. 2 tom smislu su karakterne osobine one karakteristične crte
pojedinca kojima se izražavaju njegove voljne osobine i njegov odnos prema etičkim principima.
V$ste ka$akte$a" dobar i loš karakter; čvrst i slab karakter.
1od SPOSO4NOSTIMA se podrazumevaju crte ličnosti od koji zavisi uspešnost obavljanja određeni poslova.
7 1$&(e s()s)3!)sti: inteligencija, psiomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti.
1. INTELI/ENCIJA se može objasniti biološki, pedagoški, sociološki i psiološki.
4i))#ki posmatrano, pod njom se podrazumeva sposobnost uspešne i brze adaptacije jedinke na nove
okolnosti i to uz pomoć obrazaca ponašanja i psiički procesa koji nisu ni instinktivne prirode, niti su navike.
2 (eda1)#k)% smislu ona je sposobnost učenja, pamćenja i mišljenja.
Psi6))1i*a je objašnjava kao sposobnost snalaženja u novim situacijama i to na osnovu apstraktnog
mišljenja, što znači kroz rešavanje problema putem uviđanja bitni odnosa u određenoj situaciji koja je označena
kao problem.
2 s)8i))1i*i je inteligencija sinonim za intelektualce, za poseban društveni sloj ljudi koji žive od
intelektualnog rada.
$. PSIHOMOTORNE s()s)3!)sti odnose se na spretnost ruku, prstiju i druge posebne motorne
sposobnosti.
%. SEN9ORNE s()s)3!)sti su one pod kojima se podrazumevaju sposobnosti u oblasti vida, slua,
mirisa, statički, kinetički i drugi oseta.
2 karakteristike pojedinca ubrajaju se i telesne osobine, koje mogu biti mor"ološke: visina, oblik glave, dužina
udova ili mišićavost i "iziološke: osobenosti vegetativnog nervnog sistema, endokrinog sistema ili električni
moždani talasa.
0anas su poznate brojne ti())1i*e i2!)sti. 6edna od najpoznatiji je J&!1)+a; koji prema orijentaciji libida ljude
svrstava u dve kategorije: introvertne i ekstravertne.
I!t$)+e$t!e i2!)sti okrenute su prema sebi, sklone razmišljanju, povučene su, uzdržani emocija, bez veliki
kontakata sa drugim ljudima, bave se sobom i sopstvenim doživljajima.
Ekst$a+e$t!e i2!)sti su okrenute prema stvarnosti i drugim ljudima, otvorenog su ponašanja, spremni su na
neposrednu akciju, realistični, zainteresovani za sredinu u kojoj žive i imaju dobre kontakte sa drugim ljudima.
Š($a!1e$ polazeći od vrednosni orijentacija gradi tipologiju ličnosti u kojoj razlikuje ekonomski, teorijski,
religiozni, politički tip.
2 K$e2%a$)+)* tipologiji ličnosti, koja počiva na osnovnim razlikama u telesnoj konstituciji, razlikuju se:
ciklotimni tip, koga karakteriše otvorenost, društvenost, taktičnost, vedrina, srdačnost, realističnost, praktičnost,
nalaženje zadovoljstva u telesnim uživanjima, sklonost šali i neke druge osobine, i shizotimni tip, koga karakteriše
ozbiljnost, povučenost, laka razdražljivost, sklonost fantaziji, individualizam, sklonost šali, osetljivost i neke druge
osobine.
Šed)! prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili ektomorfne komponente u telesnoj građi razlikuje tri
tipa ličnosti ili temperamenta:
1. +is8e$)t)!i2ki & emocionalna uravnoteženost, doslednost u ponašanju, tolerantnost, srdačan odnos
prema ljudima, praktičnost, realizam, sklonost prema udobnosti;
5. s)%at)t)!i2ki & aktivnost, pokretljivost, energičnost, agresivnost, rabrost, težnja za vlašću,
netrpeljivost, sklonost ka izlaganju opasnosti, nedostatak takta i saosećanja sa drugima;
7. 8e$e3$)t)!i2ki & sklonost ka razmišljanju, kontrola svoji postupaka, uzdržljivost, povučenost,
izbegavanje bučne sredine, osetljivost, fizička neotpornost i lako zamaranje.
/a+!i 3i))#ki <akt)$i koji utiču na razvitak ličnosti su: nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija.
Mnogo veći značaj na formiranje ličnosti ima uzajaman uticaj (A5@FGA ' 5,F0'(F.
/a+!i s)8i*a!i <akt)$i od koji zavisi formiranje ličnosti: porodica i porodični uslovi, škola, grupa vršnjaka,
rođaci i poznanici, istaknute društvene ličnosti, brak i odnosi u braku, zanimanje, poslovni odnosi, materijalno
stanje, socijalni položaj, klasna i slojna pripadnost, društveno&ekonomski sistem, tradicija, religija, kultura...
H
5.1. Na*()0!ati*e te)$i*e i2!)sti
1. -ROJDOVA PSIHOANALITIČKA TEORIJA 1sioanaliza je jedan od najuticajniji psiološki pravaca
nastao krajem #H. veka u Austriji kao reakcija na ograničenost saznanja klasične introspektivne psiologije.
5igmund 4rojd je pojmom psioanaliza označavao: teniku lečenja, tj. psioterapiju; metodu za otkrivanje
psiički nesvesni sadržaja i procesa; sistem psiološki saznanja. 6asno je izneo svoje viđenje ljudske prirode,
svoje viđenje čoveka. 1o njemu, čovek je energetski sistem koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima,
njega vode zadovoljstva, funkcioniše tako što ga podstiču nesvesno određena ponašanja, a u suštini je u sukobu sa
društvenim ograničenjima svoji instinkata.
2 oblasti nesvesnog leže osnovne pokretačke snage svi ljudski postupaka a te snage su !a1)!i ii i!sti!kti, koji
svoj izvor nalaze u osnovnim biološkim potrebama.
D+e 1$&(e i!sti!kata" instinkti ivota !služe održanju života jedinke i održanju života vrste: nagon gladi, nagon
za vodom i seksualni nagon, a njiovo zadovoljenje leži u libidu" i instinkti smrti !razarački instinkti, teže da se
vrate u stanje mirovanja, stanje neorganske mrtve materije iz koje je živa materija nastala.
1ored biološkog nasleđa, instinkti čine onaj deo ličnosti koji -$)*d označava kao 'd +ono,, koji teži da po svaku
cenu zadovolji instinkte, odma i neposredo, ne obazirući se ni na šta u tom zadovoljavanju. Međutim, pošto se
instinkti ne mogu tako lako i brzo zadovoljiti jer njiovo zadovoljavanje zavisi i od objektivni uslova, na snagu
stupa i drugi deo ličnosti, -go +ja,, koji nastoji da zadovoljavanje motiva bude usklađeno sa realnom situacijom.
4rojd razlikuje i treći deo ličnosti koji se sastoji od principa, normi, moralni propisa i ideala usvojeni u procesu
socijalizacije, vaspitanja i identifikacijom sa ocem, a čija se osnovna uloga sastoji u regulisanju čovekovog
ponašanja. .aj deo ličnosti naziva .uper*ego ili $ad*ja. 0akle, osnovna uloga ovog dela ličnosti jeste u
sprečavanju zadovoljavanja zateva koje postavlja 'd, oni zateva koji nisu u skladu sa usvojenim moralom u
društvu, pri čemu i ovaj deo ličnosti iz svesne sfere potiskuje u nesvesnu.
*va tri dela ličnosti su popuno nezavisna i predstavljaju tri strane ljudskog ponašanja.
Id predstavlja biološku stranu ličnosti, osn. fiziološke potrebe i nagone;
E1) predstavlja psiološku stranu ličnosti, razne psiičke funkcije kao što su opažanje, pamćenje, mišljenje;
S&(e$-e1) predstavlja socijalnu stranu ličnosti, uticaj društva da usvoji norme koje treba da postanu principi
čovekovog ponašanja.
Ned)sta8i i k$itike 4rojdove teorije: prenaglašavanje značaja nesvesnog; svođenje čovekovi motiva na samo dva
instinkta, pri čemu se prvenstveni značaj daje seksualnom; postojanje čovekove urođene težnje za uništavanjem
sebe i drugi ljudi; preterano naglašavanje uloge i značaja nasleđa uz zanemarivanje uloge i značaja socijalni
faktora; nesigurni postupci u istraživanju i problematične postavke u teoriji psioanalize.
5. ADLEROVA INDIVIDUALNA PSIHOLO/IJA Alfred Adler je zasnovao individualno&psiološki pristup
izučavanju ličnosti i njegova teorija se zasnivala na jedinstvenom poimanju ličnosti, njene objektivne i subjektivne
suštine i počivala je na svatanju individualnosti koja podrazumeva da svaka individua ima sopstvene ciljeve koji
traže jedinstven način njiovog ostvarivanja. 2 skladu s tim se i ponašanje ličnosti svata kao dinamičan,
somatski, psiološki i socijalan proces.
5voje osnovno polaziste Adler je nasao u motivaciji kao čovekovoj urođenoj te'!*i 0a sa+$#e!st+)%.
1oistovećuje je sa superiornošću u društvu. 5vi ostali motivi podređeni su ovom i samo su način ispoljavanja
osnovnog cilja: biti značajan činilac u društvu.
.ežnja za savršenstvom kao glavni pokretač čovekovog ponašanja proističe iz osećanja manje vrednosti, koje
može biti urodjeno ili stečeno, ali koje se pod nepovoljnim uslovima može razviti u kompleks manje vrednosti.
1uteve prevazilaženja osećanja manje vrednosti Adler je označio procesima kompenzacije i natkompenzacije.
7ovekova želja i potreba za vladanjem, težnja za moći i dominacijom kao izraz psiičkog jedinstva ličnosti, a ne
samo kao izraz njegove nesvesne psie, zamenjuje seksualni nagon individualnim nagonom. 3ato je, prema
Adleru, instinkt vladanja jači nego što je to seksualni instinkt.
#I
Ka$akte$ je za Adlera socijalni pojam koji čoveka povezuje sa sredinom u kojoj ostvaruje težnju za važenjem. 2
odnosu na -$)*da, Adler je mnogo više naglašavao značaj svesti i socijalni činilaca u oblikovanju ličnosti, čime
je u velikoj meri uticao na formiranje s)8i*a!e (si6)a!ai0e.
1o njemu postoje d+e 1$&(e *&di: socijalno korisni i socijalno nekorisni.
Adlerova teorija bila je k$itik)+a!a u celosti, mada su kritike posebno bile upućene na njegov stav da je osnovni
izvor motivacije, u stvari, osećanje inferiornosti koje pokreće pojedinca ka superiornosti, ka perfekcionizmu i
kompletnosti.
7. JUN/OVA KOMPLEKSNA PSIHOLO/IJA 6ung je kritikovao 4rojda i njegovu definiciju libida !polni
nagon, seks, seksualni afekat ili psiičko zadovoljstvo, kao seksualnu energiju". P) J&!1& LI4IDO je energija i
emocija, može da napreduje i da stagnira, da bude potisnut, transformisan, kanalisan, može da bude svesne i
nesvesne prirode, da zavisi od nagona, ali da ne bude nagon. 3a 6unga kao i za -$)*da, NA/ON je tajanstvena
manifestacija života, koja je podložna stalnom menjanju.
Di!a%ika & i3id& je prema -$)*d& uslovljena dejstvom principa zadovoljstva i patnje, a prema J&!1& se ona
odigrava u jednom složenom sistemu koji funkcioniše po principu autoregulacije. 3nači, libido reguliše celokupan
psiički život koji funkcioniše na principima zakona suprotnosti. 6er, sukob, tj. napetost koja je izazvana tim
sukobom, predstavlja bit života, kako to ističe 6ung. 1ošto se sukob dešava između suprotni sistema, stavova i
funkcija, J&!1)+) s6+ata!*e i2!)sti podrazumeva suprotnost na relaciji ekstraverzije i introverzije.
-kstravertni stav će biti ostvaren ako je libido usmeren prema spoljašnjoj stvarnosti, a intovertni stav ako
je okrenut prema unutrašnjoj stvarnosti. .o je polazna teorijska osnova njegove tipologije ličnosti.
J&!1)+a i2!)st je veoma složena i čine je: (a !svest"; lično nesvesno sa pratećim )rojnim kompleksima;
kolektivno nesvesno sa arhetipovima, persona !javna ličnost" i privatna ličnost !anima, animus" i senka !tamna
strana ličnosti" i samosvest ili nadsvest.
Sa%)$a0+itak i2!)sti" @ičnost se razvija tokom čitavog svog života, ali se u drugoj polovini života u procesu
duovnog razvoja težište ličnosti pomera sa Ja na S)(st+). 1ut samorazvitka ličnosti 6ung je nazvao
INDIVIDUACIJOM.
/ovek je za 6unga kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duovno, svesno i nesvesno, iracionalno i
racionalno. (jegovo nesvesno se ne odnosi samo na rđave nagone, ono je i izvor mudrosti. 3a duševni život
pojedinca pored ličnog nesvesnog veliki značaj ima i KOLEKTIVNO NESVESNO tj. nadlično i nasleđeno.
Os!)+!i ee%e!ti kolektivnog nesvesnog su ARHETIPOVI kao nevidljivi koreni svesti i celokupnog iskustva i
ponašanja. *ni nisu nasleđene predstave, to su, prema 6ungu, nasleđeni obrasci, modeli psiičkog funkcionisanja,
privaćeni modeli ponašanja predaka.
.ako je 6ungova kompleksna psiologija imala prilično veliki uticaj na istoriju kulture i antropologiju, na religiju i
simbolizam.
B. HORNAJINA PSIHOLO/IJA <ornajina teorija ličnosti nastala je kao reakcija na klasičnu psioanalizu, a na
osnovama sistematske kritike 4rojdovog biologizma i meanicizma i počivala je na afirmaciji socijalni činilaca i
njiovom značaju za ličnost. Ka$e! H)$!a* je kritikovala -$)*d)+& teoriju libida, nagona smrti, narcizma i tome
slično, ukazujući da su njegova poimanja pogrešna i da su podložna reviziji. 2 tom smislu je istakla da je za
čoveka važnija sigurnost nego zadovoljstvo, da mu je značajnija sadašnjost nego prošlost, da su mu mnogo bitniji
kulturni nego biološki faktori. 3ato je osnovni pokretač ponašanja STREPNJA a ne libido. 2 prevazilaženju
osnovni strepnji nalaze se različite neurotične potrebe, one potrebe za partnerom, za uspeom, za moći. *snova
ovi potreba je sticanje sigurnosti koje se odnosi na kretanje ka ljudima, na kretanje protiv ljudi i na kretanje od
ljudi. 2 ovim ljudskim težnjama nalaze se i t$i ti(a ka$akte$a: povodljiv, agresivan i povučen.
/ritikujući -$)*da i njegovu teoriju, <ornaj je posebnu pažnju posvetila značaju morala za razvoj ličnosti. 1o
njoj, civilizacijske razlike značajno utiču na razlike u strukturi psiopatološki ispoljavanja.
ETIKA je za nju nadgradnja, to je nauka o ljudskim vrednostima i bez etike nije moguće obrazovati teoriju
ličnosti. .akođe, zastupa stav da specifični kulturni uslovi bitno utiču na formiranje ličnosti, stvarajući
individualne poteškoće i zdravoj i neurotičnoj ličnosti. 3a razliku od 4rojda, osnovne uzroke poremećaja nalazi u
interpersonalnim odnosima između ljudi koji pripadaju određenim kulturama. 2 suštini, njena teorija ličnosti
podrazumeva integraciju osnovni čovekovi potreba sa njegovom moralnošću.
##
C. OLPORTOVA TEORIJA LIČNOSTI .o je personalistička teorija koja predstavlja polaznu osnovu za
konstituisanje nauke o čoveku. LIČNOST je rezultat određene sredine u kojoj se razvija, pri čemu je označena
kao samosvojni sistem u sklopu unutrašnje organizacije motiva, crta i ličnog stila svakog pojedinca. @ičnost je
složeno jedinstvo, nalazi se u stalnom procesu razvoja i nastanka, specifična je i osobena.
S&#ti!& *lportove teorije ličnosti predstavlja učenje o crtama, koje podrazumeva prisustvo karakterni osobina
koje pojedincu daju specifičnu psiološku fizionomiju. CRTAMA LIČNOSTI ili personalnim dispozicijama,
objašnjava relativno dosledno ponašanje svakog pojedinca. .ako da crte ličnosti kao determinante ponašanja
imaju karakter motivacionog delovanja. 6avljaju se u d+a 0!a2e!*a" 1od crtom ličnosti on podrazumeva opšte
dispozicije koje su osnova za srodne oblike ponašanja koji pripadaju zajedničkoj vrsti, zajedničkoj kulturi i koji
žive u relativno sličnim životnim uslovima. *ne nemaju neki veliki značaj za stvarnu analizu i predviđanje
ponašanja pojedinca. A lične dispozicije su neuropsiičke jedinice koje karakterišu pojedine individue i ako se
posmatraju kao delovi jedinstvenog sklopa ličnosti imaju mnogo veći značaj za predviđanje ponašanja pojedinca.
2 tom smislu, *lport ističe da jedino sa%)s+)*!e <&!k8i*e predstavljaju osnovu jedinstva ličnosti, a to su:
raznovrsnost autonomni interesa, objektivan stav prema sebi i jedinstvena filozofija života.
Crte ličnosti su osnova za razumevanje i dinamike i strukture ličnosti. 1o *lportu, struktura ličnosti se može
opisati navođenjem DESET CRTA LIČNOSTI: intelektualne sposobnosti, sindromi temperamenta, nesvesni
motivi, socijalni stavovi, stilističke crte, patološke crte i faktorski skupovi koji se ne mogu razvrstati ni u jednu
pretodno navedenu kategoriju crta.
A da bi se razumela dinamika ličnosti, *lport ističe da su i MOTIVI crte ličnosti, pri čemu su za razumevanje
ljudski postupaka najznačajniji oni motivi koji su vezani za sadašnjost a ne za prošlost. 'sto tako, planiranje i
namera imaju snažno motivaciono dejstvo, a motivi su jedinstven i osoben način organizovanja unutar svakog
pojedinca.
1o *lportu, razvoj ličnosti se odvija od primitivnog jedninstva koji karakteriše rano detinjstvo i ide ka integraciji
ličnosti, koja se istovremeno odvija sa diferencijacijom.
' *lport je kritikovao psioanalitički stav da je udeo svesti u čovekovom životu podređen nesvesnim aktivnostima.
(aime, razvijenu ličnost pokreće delovanje svesti, jer čovek, po pravilu, zna šta radi i zašto nešto radi. /ritikovao
je i bievioristično uprošćavanje stava o čoveku kao reaktivnom biću.
*snovni ($i1)+)$ teoriji se odnosi na poricanje postojanja neke bliže veze između ponašanja deteta i odraslog
čoveka, kao i između ponašanja normalnog i nenormalnog pojedinca. 1rigovara mu se i što ne pridaje određeni
značaj ulozi socijalne sredine u razvoju ličnosti. 1ored toga, kritike na njegovo učenje odnose se na
personalističko svatanje po kome je svaki pojedinac osobena jedinka.
P)0iti+!e st$a!e *lportove teorije ličnosti: opravdanost uloge svesni faktora za ličnost, složenost motivacije
koja omogućava potpunije objašnjenje čovekovog ponašanja, korišćenje psiološki istraživanja u tumačenju
ličnosti.
D. MASLOVLJEVA TEORIJA LIČNOSTI Abraam Maslov se bavio proučavanjem normalne, odrasle, zdrave
ličnosti. 1ošao je od toga da čovekova prava priroda nije rđava i zla, nego je mnogo više dobra ili je bar etički
neutralna. 7ovek poseduje brojne potencijale koji imaju spontanu težnju da se ostvare, pa taj biološki pritisak ka
ostvarenju genetski mogućnosti pojedinca jeste potreba za samoaktuelizacijom. Međutim, ako tu čovekovu težnju
ometaju nepovoljni porodični ili društveni uslovi, ako je ometaju faktori koji čine ljudsku prirodu, dolazi do
neuroza, psioza, do psiopatskog ili prestupničkog ponašanja. A kada se ta čovekova težnja nesmetano ostvaruje,
razvija se zdrava ili zrela ličnost, razvija se samoaktualizovana ličnost.
=. /EŠTALT MODEL LIČNOSTI (astao je početkom druge decenije $I. veka u (emačkoj kao reakcija na
klasičnu introspektivnu psiologiju. *vaj psiološki pravac ustanovili su: /urt K)<ka; Maks Ve$t6a*%e$; i
V)<1a!1 Kee$. 3a nji je osnovna kategorija /EŠTALT pod kojim su podrazumevali nešto više od zbira svoji
delova i njiovi odnosa, što znači da je kvalitet celine primaran, pa u skladu sa tom funkcijom određuje značenje
svakog sastavnog elementa.
#$
*dnos između celine i pojedinačni elemenata istraživao je Ve$t6a*%e$, koji je ukazivao da se organizovane
celine opažaju neposredno, u datom trenutku, pa je opažanje delova rezultat kasnijeg postupka analize. .o je inače
i jedan od )s!)+!i6 0ak)!a 1e#tat (si6))1i*e koji se naziva 9AKON 9AJEDNIŠTVA. 'z njega proizilazi i
d$&1i 0ak)! po kome celina !geštalt" teži da bude percipirana na strukturisan i organizovan način.
>. ROD:ERSOVA -ENOMENOLOŠKA TEORIJA 1o teoriji ličnosti Ka$a R)d'e$sa, ljudsko biće reaguje
svesno na sopstveni doživljaj sveta koji ga okružuje, subjektivna uverenost u doživljeno je bitna odlika ponašanja,
subjektivno viđenje se testira u objektivnoj stvarnosti.
Os!)+!i st$&kt&$!i ()*a% njegove teorije je SEL- kao deo identiteta i kao osnova strukture ličnosti, kao skup
stavova, osećanja i znanja o vlastitioj ličnosti, kao oznaka za kognitivne procese koji su u osnovi komunikacije sa
realnošću. (ačin na koji čovek doživljava realnost pokreće njegovo ponašanje, što znaći da na ponašanje ne utiče
realnost sama po sebi. Celokupno ljudsko doživljavanje odigrava se u organizmu, pa ukupnosti doživljavanja čini
fenomenalno ili pojavno polje, čiji je sastavni deo self i koji je dostupan svesnosti, ali se nužno u njoj ne nalazi.
2svajanjem jednog dela vrednosti i vrednovanjem postojećeg dela o sebi, formira se idea!i se<.
,odžersov 2)+ek je socijalizovan, racionalan, realističan, usmeren je prema budućnosti. (ajdublji sloj njegove
ličnosti je po svojoj prirodi pozitivan, njegova svest je slobodna i neiskrivljena, ona je pridodat deo njegovog
čulnog iskustva. .akav čovek je svestan zateva koje pred njega postavlja kultura, kao što je svestan i svoji
fiziološki potreba za ranom ili seksom. 3ato svest omogućava uravnoteženo i stvarnosti prilagođeno ponašanje
kojim se obogaćuje sopstvena ličnost, ali i ličnost drugi. Međutim, ako čovek svojom svešću iskrivljuje realnost
u kojoj živi, postaje destruktivan i prema sebi i prema drugima. 0a bi čovek mogao da reorganizuje svoju ličnost i
svoj odnos prema životu u situaciji kada njegova slika o sebi pokaže protivrečnost sa realnošću, R)d'e$s razvija
praksu koju naziva Eki*e!t)% &s%e$e!a te$a(i*aF. *vo je jedna vrsta psioterapije koju je započeo Ade$ i
njena osnovna karakteristika je u tome što terapeut, tj. savetnik nije dominantan autoritet koji pacijentu utvrđuje
dijagnozu, određuje sadržinu i vodi tok razgovora koji tumači njegove iskaze i savetuje, već terapeutski razgovor
vodi klijent koji teži sopstvenom preobražaju u procesu savetovanja.
K$itike" precenjivanje svesnog doživljaja, nejasnost u određenju ključni pojmova u postavljenoj teoriji,
zanemarivanje nesvesnog.
2 objedinjavanju svi postojeći saznanja o ličnosti (A62:F0@6'J'6' ' (A6251FK('6' bio je OLPORT.
III DEO - RADNI MORAL KAO O4LIK MORALA
1. POJMOVNO ODRE.ENJE RADNO/ MORALA
*snovni sadržaj i smisao radnog morala vezani su za uzročne odnose rada i morala, ali i za posledice po ličnost
učesnika u procesu rada, kome je rad egzistencijalni uslov života, a moral čvrsta veza između društva i integriteta
njegove ličnosti. 5loženost radno&moralnog fenomena tako se odnosi na rad, kao društveni proces u kome je
povezano ponašanje pojedinaca usmereno ka stvaranju materijalni ili duovni tvorevina. A takvo povezano
ponašanje pojedinaca u procesu rada regulisano je društvenim normama, moralnim normama i normama radnog
morala.
RUDI SUPEK je izneo podelu definicija radnog morala, koju je sačinio u skladu sa podelom /onferencije
američki psiologa iz #H=I. godine. 2 skladu sa tim, definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe pa se
zato razlikuju 7 ($ist&(a. .o su :
#. i!id+id&a!) )$1a!sk) 1edi#te & pojam morala odnosi se na uslove telesnog i emocionalnog blagostanja
kod pojedinaca, koji ga čine sposobnim da radi i živi sa nadom i uspeom, osećajući da deli osnovne
ciljeve grupe čiji je član i koji ga čine sposobnim da može izvršiti zadatke sa energijom, zanosom i
samodisciplinom, podržan uverenjem da, uprkos preprekama i sukobima, njegovi lični i socijalni ideali
vrede da i sledi.
#%
$. () k)ekti+!)% 1edi#t& & moral se odnosi na uslove života grupe u kojoj postoje jasni i određeni grupni
ciljevi koje pojedinac smatra važnim i u skladu sa individualnim ciljevima; gde postoji poverenje da će
postići ciljeve, sredstva za njiovo postizanje, poverenje u vođe, i konačno, u samog sebe, i gde su
agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje više štete grupi nego pojedincima unutar grupe.
%. %)$a sa 1edi#ta ()*edi!8a & 1$&(i & kada se grupi da određeni zadatak, moral doprinosi da pojedinac
pun nade i energično učestvuje u životu grupe, tako da svojim delom i naporima pojačava uspešnost grupe
u izvršavanju tekući zadataka.
SAVO TRI-UNOVIA je dao noviju podelu definisanja radnog morala. *n je utvrdio da je radni moral isto što i
moral a razlika je samo terminološke prirode. *pažajući da postoje različite definicije misli da i uslovno treba
podeliti u d+e 1$&(e: onu koja radni moral vezuje za radnu grupu i drugu koja moralne odnose u radu stavlja u širi
kontekst.
2 dosadašnjim istraživanjima radni moral se najčešće određuje kao odnos između pojedinca i grupe i sa tog
stanovišta je definisan kao zbir zadovoljstava koje pojedinac ili grupa osećaju zbog članstva i učešća u jednoj
organizaciji, kao stanje motivisanosti kroz koje pojedinac ili grupa stiču mogućnosti da ostvare ciljeve i da se
suoče sa budućim izazovima, kao konsenzus ili du grupe koji ustanovljuje grupa u izvršavanju ciljeva grupe.
*vakvo određenje nije bilo dovoljno jasno, pa je u cilju njegovog pojašnjenja nastala definicija koja je pod
radnim moralom podrazumevala zadovoljstvo koje radnik postigne iz različiti aspekata svoje pripadnosti
organizaciji.
1ojmovnom određenju radnog morala sa stanovišta odnosa između pojedinaca i grupe priklonila se i MARIJA
NOVOSEL, po kojoj se ova vrsta grupnog morala odražava u izvršavanju zadataka i postizanju ciljeva grupe.
5lično stanovište imaju i DESPOTOVIA i 4ALTIA, koji radni moral određuju kao složenu pojavu koja obuvata
potrebe, motive, zadovoljstva i stavove prema radu.
*dređenje radnog morala kao odnos ljudi prema radu, kao njiovo zadovoljstvo i nezadovoljstvo radom
karakteristično je za VLADIMIRA MILANOVIAA. 2 tom smislu i IVAN MANDIA definiše radni moral kao
stanje ponašanja i aktivnosti pojedinaca i članova grupe u vezi sa uspešnošću rada.
,azmatrajući nešto kompleksnije radni moral, KSENIJA SAVIN ističe da tek određivanje načina i kvaliteta
izjednačenja lični ciljeva sa ciljevima društva određuje moral, pa i radni moral i da radni moral nije savršeno
usklađen skup moralni zateva, već skup zateva koji mogu, ali i ne moraju, biti takvi. ,adni moral je vrednost
koja se ogleda u savršenosti.
,adni moral je MILICA /U9INA tretirala kao složenu pojavu koja se bazira i sadrži u potrebama, motivima,
zadovoljstvima i stavovima pojedinaca i njiovom uzajamnom odnosu, što ukazuje da se u isto vreme može
govoriti i o odnosu pojedinca prema svom poslu, prema ciljevima radne grupe i celokupnoj organizaciji.
1ojmovno određenje radnog morala mora imati širi društveno&ekonomski kontekst. 2 tom smislu SAVA
TRI-UNOVIA radni moral definiše kao složenu društveno&duovnu pojavu koja zavisi od društ.&ek. i te.&tenol.
odnosa i uslova procesa proizvodnje odr. društva, a koju čini skup moralni normi o odnosu i odgovornosti prema
radu, prema vršiocima drugi delatnosti i prema sredstvima rada.
1ojašnjavajući svoje određenje radnog morala kao složene društvene pojave, .rifunović ističe značaj di%e!0i*a
k)*e ka$akte$i#& $ad!i %)$a, a to su:
#. karakter pojave !složenost, društvenost, duovnost";
$. društvena uslovljenost !društveno&ekonomski, teničko&tenološki odnosi, uslovi proizvodnje uopšte";
%. vrednost i uloga rada
=. odnos prema radu
>. odgovornost
?. odnos prema vršiocima drugi delatnosti i prema sredstvima rada
B. moralna norma, moralni čin, moralni sud i moralna sankcija
#=
(ajpotpunije svatanje radnog morala u našoj literaturi dao je DANILO :. MARKOVIA. 1olazeći od saznanja
da je $ad!i %)$a složena društveno&duovna pojava, određena društveno&ekonomskim i teničko&tenološkim
odnosima, Marković radni moral određuje kao skup normi o ponašanju čoveka u radnoj sredini, zasnovani na
svatanju o položaju i značaju rada u društvu, pri čemu norme u sebe uključuju motive, stavove i zadovoljstva
učesnika u radnom procesu i radnoj grupi. /ao splet moralni zateva se navodi: kreativan odnos prema poslu,
zalaganje u radnom procesu u smislu utroška energije, ispoljavanje samoinicijative, solidarnost sa članovima
radne grupe, podržavanje ciljeva radne grupe i šire društvene zajednice.
Od!)s ($e%a !)$%a%a $ad!)1 %)$aa može biti dvojak. *ne se mogu usvojiti tako da i učesnik u procesu
rada oseća kao svoju unutrašnju obavezu ali odnos prema normama radnog morala može i da bude usmeren samo
na prosto izvršavanje obaveza u procesu rada.
/akav će odnos pojedinac imati prema radu, po 0anilu L. Markoviću zavisi od njegovog društveno&ek. položaja u
društvu i radnoj grupi, i od njegove ličnosti.
1.1. M)$a i $ad!i %)$a
Moralne norme se uglavnom usvajaju stvaralački i kritički.
2 konačnom moralnom opredeljenju, iza moralng stava svakog pojedinca stoji moralna praksa.
1ostoji relativno mali broj opštih moralnih normi vezani za proces rada. *ne se obično ispoljavaju preko i
putem konkretni i brojni dužnosti oblikovanii u procesu rada i to u vidu određeni tenički pravila, formalni
i neformalni odnosa i pravila ponašanja između svi učesnika u procesu rada.
0ruštvo u celini postavlja pojedincu moralne zateve koji su u skladu sa opštim svatanjem o značaju i ulozi rada,
postavlja zateve koji se odnose na sam proces rada, u smislu šta se od njega u tom procesu očekuje, postavlja
zateve u odnosu na organizaciju rada i zateve u odnosu na ponašanja u jednoj grupi. 1rema istaknutim moralnim
zatevima, svaki učesnik u procesu rada zauzima svoje stavove, ili i usvaja, pa i oseća kao svoju unutrašnju
obavezu i zato biva motivisan u radu, ili postavljene zateve oseća kao prinudu, pa se prema njima negativno
odnosi.
5. MOTIVACIJA 9A RAD I RADNI MORAL
*snovna čovekova karakteristika kao živog bića je njegova aktivnost. 7ovekova ukupna aktivnost je određena
motivima i motivacijom.
MOTIVACIJU možemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određeni ciljeva, usmeravanja
aktivnosti na određene objekte i regulisanja načina na koji će se postupiti. A MOTIVI su oni unutrašnji činioci
koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja određeni ciljeva. 1od njima se ne
podrazumevaju samo oni unutrašnji faktori koji izazivaju određenu aktivnost, nego i oni faktori koji tu aktivnost
usmeravaju prema raznim objektima i regulišu način na koji će se ta aktivnost obaviti.
M)ti+i se dee !a: biološke !fiziološke" i socijalne.
4i))#ki %)ti+i počivaju na biološkim potrebama, oni postoje kod gotovo svi pojedinaca, a mogu biti urođeni i
univerzalni; njiovo zadovoljavanje je neopodno za održavanje života, ali je zato regulisano i društvenim
normama.
3a čovekovo ponašanje od posebnog su značaja s)8i*a!i %)ti+i, koji se zasnivaju na psiološkim potrebama i to
onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili čije zadovoljavanje
pretpostavlja postojanje društva. (eki od nji su univerzalni a neki su karakteristični samo za pojedina društva.
Na*2e#,e se s()%i!*&" gregarni motiv !motiv za društvom", motiv za afirmacijom&samopotvrđivanjem i motiv
sigurnosti !da održi nepromenjenu situaciju"
5ocijalni motivi koji imaju poseban značaj za radnu motivaciju, ponašanje u grupi i postupanje po normama
radnog morala, prema Da!i& :. Ma$k)+i,& su :
#>
- 1$e1a$!i %)ti+ & odnosi se na težnju pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude privaćen, da sarađuje i
izbegne usamljenost. *vo je univerzalni motiv, jer je karakterističan za sve ljude. .o je veoma jak motiv, pa ga
zato veći broj autora smatra i urođenim motivom.
- %)ti+ 0a i2!)% a<i$%a8i*)% ii 0a sa%)()t+$@i+a!*e% & odnosi se na težnju pojedinca da bude privaćen i
priznat od društva, tj. da ima određen položaj u društvu. 6edan oblik ovog motiva je motiv za prestiom ili
ugledom, koji se ogleda u težnji pojedinaca da se u društvu istakne, da bude ispred ostali i to svojim
izgledom, znanjem, imovinom. 5a motivom za samopotvrđivanjem povezan je, jer mu je srodan, i %)ti+ 0a
%),i ii 0a d)%i!a8i*)%. 2 okviru ove grupe motiva pominju se i:
- %)ti+ 0a ()sti1!&,e% !težnja pojedinca da postigne zavidne uspee u nekoj aktivnosti"; %)ti+ 0a
sa%)sta!)#,& !težnja pojedinca da ima samostalnost u odlučivanju i da se tako ostvari kao ličnost" i %)ti+ 0a
sa%)akt&ai0a8i*)% i st+a$aa#t+)% !ispoljava se u čovekovoj težnji da svoje sposobnosti i sklonosti istakne,
da dođu do izražaja i da u njima nađe zadovoljstvo"G
- %)ti+ si1&$!)sti !manifestuje se u čovekovoj težnji da održi nepromenjenu situaciju, jer mu ona obezbeđuje
egzistenciju",
- %)ti+ 0a sti8a!*e% i%)+i!e !manifestuje se u posedovanju materijalni dobara";
- at$&isti2ki %)ti+ !počiva na želji pojedinca da pomogne nekom drugom, a da pritom ne ostvari ličnu korist ili
ne zadovolji lični interes".
5avremena psiologija priznaje sledeće OSNOVNE TEORIJE MOTIVACIJE"
#. teorija ijerarije potreba,
$. teorija dvojne motivacije,
%. teorija pravičnosti ili društvenog upoređivanja, i
=. teorija očekivanja.
>.
1. .vorac TEORIJE HIJERARHIJE POTRE4A je A3$a6a% Mas)+. 1o ovoj teoriji ljudsko ponašanje je
određeno potrebama koje se po ijerariji mogu podeliti u > grupa. 5 tim da potrebe iz više grupe mogu da se
zadovolje samo ako su već zadovoljene one niže grupe. 2 #. grupu spadaju )iološke potre)e !za ranom, vodom,
vazduom, odećom, skloništem...". $. grupu čine potre)e sigurnosti, i to ne samo fizičke već i socioek. sigurnosti,
poput statusa, ugleda i zaposlenja. %. grupu čine socijalne potre)e koje se odnose na potrebe za pripadnošću grupi
i na privaćenost od str. grupe. =. grupu čine interne ego*potre)e za samopoštovanjem i osećanjem lične vred., i
eksterne ego*potre)e za statusom u grupi i poštovanjem od strane dr. članova grupe. >. grupu čine razvojne
potre)e koje se manifestuju u čovekovoj potrebi da se razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac.
5. TEORIJA DVOJNE MOTIVACIJE -$ede$ik He$83e$1a polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiču na
produktivnost. 2 prvom nizu su "aktori zadovoljstva, koji utiču na postizanje rezultata u radu, priznanja i
napredovanja, jer su bazirani na sposobnostima a u drugom su "aktori nezadovoljstva, koji su rezultat politike
preduzeća, oblika rukovođenja, radni uslova i plata, pa tako utiču na negativan odnos prema radu.
7. TEORIJA PRAVIČNOSTI ILI DRUŠTVENO/ UPORE.IVANJA & Ste*si Ada%s polazi od toga da od
zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu rada !posmatra se kroz odnos između onoga što
pojedinac ulaže u proces rada !napor" i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeća !zarada"". 1oredi se uloženi
rad sa nagradom pa pojedinac može svoju radnu aktivnost da intenzivira, da je smanji, da se prekvalifikuje, da
napusti posao i tome slično.
B. TEORIJA OČEKIVANJA ILI VREDNOVANJA je nastala na svatanjima Vikt)$a V$&%a i predstavlja
matematički model za iznalaženje motivacionog napora. M)ti+a8i)!i !a()$ je rezultat množenja verovatnoće da
će uloženi napor dovesti do očekivanog isoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom isodu.
U 8i*& porasta motivacije za rad i produktivnosti rada, a na osnovu teorija motivacije za rad, nastali su
motivacioni modeli. Na*0!a2a*!i*i %)ti+a8i)!i %)dei s&" t$adi8i)!a!i %)de !pesimističke predstave o
ljudskoj prirodi da čovek ne voli da radi, da mu je zarada najvažnija i da ne može da obavlja bilo kakav kreativan
posao bez određene spoljne kontrole", %)de %e@&*&dski6 )d!)sa !optimistička pretpostavka da ljudi vole da
rade, da se osećaju korisnim, da pripadaju grupi i budu kao pojedinci priznati, jer je to važnije od njiove zarade.
(jim može da se manipuliše, pošto u njemu dominira motiv samoaktualizacije" i %)de *&dski6 $es&$sa !rad
većine može biti mnogo kreativniji".
#?
7. NORME RADNO/ MORALA
5vako društvo. odnosno društvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala.
Eti2ki ()0iti+isti i eti2ki $eati+isti osporavaju postojanje apsolutni moralni normi i vrednosti, ističući
raznolikost i suprotnost u moralnim svatanjima i suđenjima, ne samo u raznim fazama istorijskog razvitka
društva, već i kod razni naroda u istom periodu razvoja društva. 3a razliku od ovog svatanja,
eti2ki &!i+e$0aisti, smatraju da postoje univerzalne vrednosti i elementarne dužnosti koje mora da ispoštuje
svaka zajednica, svaka društvena grupa.
(a formiranje normi radnog morala, pored ukupnog moralnog koncepta društva, tipa kulture, istorijskog perioda i
konkretne radne grupe, utiču i karakterne osobine ličnosti, jer ljudi učestvuju u stvaranju, ali i privatanju ti
normi o ponašanju u procesu rada.
2 skladu sa društveno&ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada Da!i) :.
Ma$k)+i, se opredeljuje za C OSNOVNIH NORMI RADNO/ MORALA: radinost, čovečnost, pravičnost,
poštenje i drugarstvo. (eke od ovi normi radnog morala sve više postaju i vladajuće norme o ponašanju u
mnogim kompanijama.
7ovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je ne samo uslovima rada, već i
oso)inama njegove ličnosti. 1ošto se ličnosti po svojim osobinama međusobno razlikuju, sasvim je normalno što
je i njiov odnos prema radu različit, iako rad ima isti sadržaj, iako se vrši u istim društveno&ekonomskim
odnosima. Predstava o ličnosti u svesti savremenog čoveka neraskidivo je povezana sa brojnim kvalitetima, kao
što su određeni stepen individualne autonomije, svest i samosvest, jedinstvo i celovitost duovnog življenja,
socijalna aktivnost, povezanost sa kulturnim nasleđem i individualna neponovljivost.
P)!a#a!*e i2!)sti & $ad!)* s$edi!i treba posmatrati kao ponašanje ličnosti koja samostalno razmatra svet na
osnovu svog subjektivnog iskustva !samosvest", koja omogućava zadržavanje svoje individualnosti i onda kada se
traži uniformnost !subjektivnost" i kada je dosledna u svom ponašanju u sličnim situacijama !integritet".
(a osnovu oblika ponašanja pojedinca i njegovi psiički osobina stvorena je TIPOLO/IJA LIČNOSTI.
1ojam TIPA obuvata sistem osobina koji se može razlikovati od drugi sistema a razlikovanje određenog broja
tipova u koje se pokušavaju svrstati sve osobe ili deo osoba naziva se TIPOLO/IJOM. ' u odnosu prema radu
postoje normalne !u svojoj radnoj aktivnosti pokazuju profesionalizam u ostvarivanju svoji ciljeva" i
poremećene ličnosti !imaju teškoća da se prilagode normama o ponašanju u radnoj sredini i u radu ne vide onu
životnu vrednost koju treba da zadovolje".
Od!)s ($e%a $ad& je veoma bitan faktor radnog morala. 2 najopštijem smislu taj odnos se može odrediti kao
pozitivan i kao negativan. (aime, pozitivan odnos prema radu imaju one ličnosti koje u radu nalaze bilo koju
vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doživljavaju kao prinudu i to najčešće ekonomsku prinudu. 2 osnovi,
ako čovek ima pozitivan odnos prema radu, on će se u značajnoj meri iskazati kao stvaralačko biće, pri čemu će
težiti da što uspešnije obavi svoj posao i postigne zadovoljavajuće rezultate, pa će se u tom smislu ponašati onako
kako to zatevaju norme radnog morala. .ako je )d!)s ($e%a $ad& )d$e@e! crtama ličnosti i društ.&ek.
odnosima u okviru koji se odvija proces rada i vrši radna delatnost, na njega značajno utiču i međuljudski odnosi,
organizacija rada i oblik upravljanja, zatim menadžment i menadžeri.
7.1. Uti8a* ek)!)%ski6 ($)8esa !a %)$a
1osredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva. 7injenica je da je
moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara.
E%i Di$ke% princip i izvor moralnosti nalazi u društvenoj solidarnosti, u običajima koji upućuju na obaveze koje
ljudi imaju jedni prema drugima zato što pripadaju jednoj društvenoj grupi, i pravu. O3i2a*i i ($a+) su dva
osnovna oblika moralni činjenica. A )3i8i s)ida$!)sti, i logika njiovog funkcionisanja, suštinski
podrazumevaju sistem pravila ponašanja, pri čemu svaka moralna činjenica predstavlja pravilo koje ima svoju
#B
odgovarajuću sankciju. ,azmatra pitanja podele društvenog rada. 2 njegovoj interpretaciji podela rada ima pre
svega funkciju da proizvodi društvenu solidarnost. 3a njega moralni efekat koji ta podela rada proizvodi ima
mnogo veći značaj od napretka industrije, nauke i umetnosti, ekonomije, koji i dovodi do podele rada.
:)$' S)$e je isticao dva različita morala: moral proizvo0ača & stvaralački, erojski, saradnički, jer postiče rad,
usavršavanje i moral potrošača & utilitaristički, konkurentski, teži profitu i sve posmatra kao sredstvo a ne kao cilj.
P&#ka!is je uočio povezanst ekonomski procesa i morala, kao i moralni normi sa načelima privređivanja i
materijalnim uslovima života. 1olazeći od osnovne postavke da je moral u buržoaskom društvu samo i isključivo
određen robnom proizvodnjom, on je tvrdio da je moral skup normi kojima se utvrđuje podjednaka sloboda i
vrednost za sve ljude.
Ka$ Ma$ks je polazeći od konkretni vidova uticaja ek. procesa, posebno privrede i tenologije na moral,
smatrao da ni proizvodne snage ni tenologija ne deluju sasvim neposredno na elemente društveni odnosa, pa i
na sam moral.
,adomir @ukić: +1ovoljan privredni proces proizvodi moral koji ga smatra moralnim, i obrnuto-. 1od relativno
povoljnim priv. procesom označava se onaj proces u kome svi ljudi imaju približno isti ekonomski položaj ili neki
imaju nešto povoljniji položaj u odnosu na druge.
2ticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim društvima i svim ekonomskim sistemima na isti način. (aime, u
!e$a0+i*e!i% d$&#t+i%a, u društvima u kojima su ljudi relativno među sobom izjednačeni, može postojati
minimalistički moral u kome su solidarnost i uzajamna pomoć osnovne moralne norme. Ali, zato u $a0+i*e!i%
d$&#t+i%a moral gubi svoju nužnost, privredni proces se može osuditi kao nemoralan, solidarnost se može
zameniti zakonima opstanka na tržištu, moralne norme se mogu kršiti, pa ekonomski proces iz ti razloga može
biti i ugrožen. 3ato se pojavljuje i maksimalistički moral, koji najčešće ima oznaku utopističkog morala. 1rema
tome, velika ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograničiti moralne vrednosti, mogu
poništiti moralne norme. 6er, po marksistima, u društvima u kojima dominira robna pr., moral ima klasni karakter,
pa se sukob privrede i morala i sukob između klasa, ispoljavaju kroz klasnu suprotstavljenost moralni sistema.
Maks Ve3e$ se suprostavio stavovima marksističke misli i naglasio je tesnu vezu između protestantizma&posebno
kalvinizam i razvoja kapitalizma. .ime je negirao Marksovu tezu da su proizvodne snage te koje stvaraju kulturne
tvorevine i moralne običaje. Jeber je istakao da se du kapitalizma ne odnosi samo na radnu etiku u užem smislu
već i na vrline, kao što su štedljivost, racionalni pristup rešenju problema, preokupacija koja tera pojedince da
ovladaju svojim okruženjem pomoću inovacija i rada. 2 takvim okolnostima, profesija postaje sveti zadatak,
poziv, ispit vere.
3a razliku od Jebera za -$a!sisa -&k&*a%& radna etika, protestantska etika ili neka druga, predstavlja
neadekvatan izraz za skup međusobno srodni srta ličnosti koje se obično nabrajaju u postveberovskoj eri. 1o
njegovom mišljenju ekonomska delatnost zaista predstavlja ključni faktor društvenog života, pa je zato ekonomija
osnovna oblast modernog života u kojoj kultura ima neposredan uticaj na blagostanje društva. Di$ke% naglašenu
nelagodu koju ljudi osećaju u međuzavisnosti kroz saradnju naziva anomijom.
2zajamni uticaji ekonomski procesa i morala su veoma složeni, posebno zato što moralni problemi mogu
značajno uticati na odnos ljudi prema radnoj aktivnosti. S+)*i!a je značajan činilac ekonomskog procesa i morala.
1olazeći od određenja ljudskog rada sa ek)!)%sk)1 sta!)+i#ta, po kome rad predstavlja suštinsko određenje
čoveka, delatnost kojom čovek ne obezbeđuje samo uslove materijalne egzistencije, već se iskazuje i kao
stvaralačko biće, proizilazi da meterijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je sve više oni koji rade i kada ne
moraju. A na %)$a!)% (a!& odnos prema radu obuvata čovekove predstave o cilju i smislu rada, kao i o
značaju rada za društvo u celini i čovekov život uopšte.
2 stvari, osnovni stav čoveka prema radu i prema svojoj radnoj delatnosti, pa u skladu sa tim i prema
odgovarajućem društveno&ekonomskom sistemu, zavisi od njegovi vrovni životni vrednosti. 6er vrovne
vrednosti, u velikoj meri određuju i odgovarajući moral koji ljudi usvajaju. A ako moral kao vrovnu vrednost
ističe i propoveda rad i privređivanje, onda će ljudi biti skloni onom ek. sistemu koji te vred. najbolje ostvaruje.
#E