You are on page 1of 179

Dejms Herbert

Preiveo

Sa engleskog preveo
Aleksandar Markovi





Prvo izdanje











Edicija

Komar

1990.
Prolog
Starac je popravio al i podigao okovratnik svog tekog kaputa.
Topao dah iz plua postajao je vidljiv istog trenutka kada bi napustio usta i
bio ohlaen nonim vazduhom. Dopustio je nogama da nekoliko sekundi
dobuju tihi step po tvrdoj betonskoj stazi gvozdenog mosta, pa je prestao,
smetajui udobnije svoje ostarelo telo na negostoljubivu klupu. Pogledao je
u tamno oktobarsko nebo, uivajui u oseanju siunosti pred prizorom
njegove dubine. Video se polumesec, krhak i jasnih ivica, kako visi pljosnat
i dalek, kao tek naknadno pridodat, bez neke znaajnije uloge na
zatamnjenom nebu.
Uzdahnuvi u sebi, spustio je pogled na reku, crnu, sa povremenim
bljeskovima odbijene svetlosti u neprekidnoj opinjujuoj igri sjedinjavanja
i razdvajanja. Pogledao je ka obalama: video je brodie i amce kako se
lagano ljuljaju na sporoj struji, video je sjaj prodavnica i restorana, i na kraju
venicu, sve umiveno veernjim osvetljenjem, njihovo neugledno dnevno
sivilo skriveno otrim kontrastom svetlosti i tame.
Lepo, pomislio je. Lepo je ovo doba noi, ovo doba godine. Kasni
sati podrazumevali su da e manje ljudi koristiti most kao saobraajnicu, a
hladnoa, da e se manje zadravati na tako nezatienom prostoru. Veina
turista je do sada napustila Vindzor, sa izmakom sezone. Izletnici su se
pokupili u svoje autobuse i automobile i izgubili se sa kratkim jesenjim
sumrakom. Sada e se prorediti hodoaa preko mosta iz Vindzora u Iton -
njegov grad, u posetu uvenom koledu, sa tjudorskim dvoritem i prelepom
kapelom iz petnaestog veka, radi divljenja fasadama prodavnica iz
osamnaestog veka i srednjevekovnim graevinama od drvenih greda i
tumaranja po brojnim antikvarnicama zbijenim u uskoj ulici Haj. On sam
nije osobito cenio lepotu svog rodnog mesta, sve dok pre par godina nije
proitao oficijelni vodi kroz Iton. Lepota grada je postajala nevidljiva
dugim nizom tu provedenih godina. Ali sada, kada je za sobom imao
nekoliko mirnih godina, provedenih u gledanju oko sebe, posveenih sebi i
svojoj okolini, pronaao je dublji interes za istoriju i jedinstvenost rodnog
grada. U poslednje etiri godine, posle odlaska u penziju i nakon preleane
bolesti, uio je o Itonu i postao poznavalac teme. Kada bi turisti zaustavili
starca na ulici da pitaju za pravac, nali bi nenadano strunog i naizgled
neumornog vodia, koji im ne bi dopustio da odu a da ne shvate barem
osnove istorije grada. Ali, kako se bliio kraj leta, postajao bi umoran od
turista.i guve koju su donosili u njegovo inae mirno prebivalite, i uvek bi
pozdravljao dolazak zime i kraih dana.
Sada bi svake veeri izlazio iz svoje kuice na Iton Skveru oko 8.30 i
krenuo peke dole do Koleda, zatim nazad do ulice Haj prema mostu gde bi
proveo najmanje dvadesetak minuta do pola sata, bez obzira na vreme,
gledajui nizvodno ka mestu gde se Temza delila oko ostrva Romni, nikad
previe zamiljen, jednostavno bi uivao u noi. Ponekad, uglavnom leti,
poneko bi mu se pridruio, neki stranac ili poznanik, i popriao bi sa njima
neko vreme ali bi uskoro zapao u misaono utanje. Potom bi odetao nazad,
svratio kod Kristofera Hrabrog na aicu brendija, jedan od retkih luksuza
koje je sebi doputao, i na kraju bi se vratio kui na spavanje.
Veeras, pomislio je, nee biti drugaije. Tada do njega dopre zvuk
avionskih motora. Nije to bilo nita neobino - Iton je bio na direktnoj
vazdunoj liniji oblinjeg aerodroma Hitrou, to je bilo razlog mnogih albi
ovdanjih stanovnika, kako Itona, tako i Vindzora - ali iz nekog razloga on
se zagleda u nebo da pronae izvor zvuka. Prvo je ugledao repno svetio a
zatim postade vidljiv i ogroman trup aviona kada mu se oi privikoe na
pozadinu crnu kao mastilo.
Jedan od vel'kih, pomisli. Prokleta gnjavaa, svi ti avioni. Posebno
veliki. Bune rugobe. I opake, rek'o bih. Hteo je da odvrati oi, napetost
vratnih miia postajala je ve neprijatna od istezanja uvis; ali neto ga je
jednostavno vuklo. Dinovski trup, poprilino nisko crveno svetio, pitava
buka, odjednom ga opinie. Video je previe tih udovita da bi ga ovo
posebno zainteresovalo, pa ipak shvati da nije u stanju da odvoji oi od
njega. Neto nije bilo u redu. Nije imao pojma kako je to znao, ali tamo gore
neto nije bilo u redu.
Izgledalo je kao da zaokree, to je samo po sebi bilo udno, jer je
veina aviona preletala Iton u pravoj liniji. Desno krilo kao da je propadalo.
Da, zaista je zaokretao. uo je priguenu eksploziju, ali su njegova ula
samo registrovala zvuk. Bila su suvie zaokupljena uasom spektakla jer se
avion nije sasvim raspao i sada se ceo trup obruio ka zemlji. Video je
predmete kako ispadaju iz njega kada je zaronio nadole, predmete koji su
mogli biti samo sedita, prtljag i ljudi!
O Boe! izusti naglas kada je buka konano doprla do njegove
svesti. To nije mogue! Pomozi im Boe, pomozi! Zavijajui urlik utiao
je njegove povike, kada je avion proao iznad njega, preletevi ulicu Haj.
etiri motora i vetar koji se podigao udruili su se da proizvedu stravian
zvuk, dok je letelicu snaga motora spreavala da jednostavno propadne sa
neba. Starac je mogao da vidi prozore na prednjem delu aviona, iznutra
osvetljene crveno, i repove plamena kako izbijaju iz ogromne pukotine na
trupu, izduene od vetra. Letelica se jedva drala u komadu, zadnji deo se
naginjao nadole i spremao da svakog trenutka otpadne od trupa.
Avion je nestao sa vidika. Sklonita za amce milosrdno su zaklonila
od starca neumitno i konano unitenje. Tada, kao da je nastupio trenutak
mira, trenutak tiine kada je izgledalo kao da se nita nije dogodilo, a zatim
bi eksplozija. Nebo se zapali i on sa velike udaljenosti vide plamen kako se
uzdie iznad sklonita za amce. Zvuk ga obori na kolena a udar kao da
uzdrma i sam most. Ui mu preplavi agonija i on ih pokri rukama, povivi se
napred dok mu lice nije skoro dodirnulo kolena. No zvuk je i pored toga
prodirao i prolamao mu se u glavi, a ok zbog dogaaja bio potisnut dok mu
se um borio sa fizikim bolom. Konano, zvuk poe da slabi. Sve je trajalo
nekoliko sekundi, ali one behu zaleene, bezvremene.
Polako je podigao glavu, sa akama jo vrsto pritisnutim preko
uiju, oiju rairenih od straha. Video je pulsirajui sjaj, uzdizanje dimnog
zastora, ali je sve sem toga bilo mirno. Ugledao je ljudske figure du ulice
Haj, lica su im bila bele mrlje u udnoj crvenoj nonoj svetlosti. Stajali su
paralizovani, uplaeni ih nemoni da se pokrenu. Zvuk lomljenja stakla na
prozoru restorana u podnoju mosta prekinu trans, i starac primeti da je cela
ulica prekrivena svetlucavim krhotinama stakla. Na prozorima i vratima
poee da se pojavljuju ljudi, uo je glasove kako dozivaju. inilo se da niko
nije siguran ta se dogodilo. Nekako se uspravio i potrao prema poljima
gde je trebalo da je zavrio avion.
Dok je trao kraj sklonita za amce, starac primeti da i ona gore
otraga. Doao je do staze koja je vodila u prostrana polja u pozadini, svakim
korakom disanje mu je postajalo bolnije. Osvrnuo se naas i video da vatra
gori na nekoliko mesta i u zgradama iza njega. Zaavi iza ugla, zastao je na
ivici polja, rukom pritiskajui grudi, dok su mu se ramena uzdizala od
napora da die.
Zagledao se, uasnut, u uniteni avion osvetljen sopstvenim
plamenom. Trbuh mu je bio zdrobljen, nos iskrivljen uvis i potpuno
spljoten. Krilo koje je mogao da vidi lealo je uz zadnji deo koji se konano
odvojio od trupa. Samo se rep aviona uzdizao velianstveno iz
raskomadanih ostataka, skoro nedirnut i zbog toga nekako obscen, blistavo
crven od svetlosti vatre, prkosan, ali i nakazan u svojoj eleganciji.
Celo podruje bilo je pokriveno komadima iskrivljenog metala,
razbacanim materijalom daleko odbaenim pri udaru. Starac je oklevajui
uao u polje, svestan da bi moda mogla da se pojavi mogunost da nekom
ukae pomo. Dok je iao napred, uo je povike i korake iza sebe. Ostali e
svakog asa stii, molio se samo da od toga bude neke koristi. Paljivo je
obilazio goree komade metala, oko nekih je gorela i trava na kojoj su leali.
Tada oseti zadah. Isprva ga nije prepoznao jer je bio pomean sa dimom i
mirisom istopljenog metala, tada shvati odakle potie. Od spaljenog mesa.
Prevrnu mu se stomak i zamalo da opet padne na kolena. Koliko
putnika mogu da ponesu ovi veliki avioni? Vie od tri stotine, bio je siguran.
Blagi Boe, nije udo to je miris bio tako jak!
Starac se odjednom oseti slabo. Ne samo zbog odurnog mirisa,
toplota je bila neizdriva. Do tog trenutka nije bio svestan koliko je estoka.
Trebalo se povui, nije bilo svrhe, niko nije mogao da preivi ovu klanicu.
Osvrnuo se okolo u oajanju, za svaki sluaj i uasnuo se kada je shvatio da
deo onoga to je smatrao za iskrivljeni metal jesu, u stvari, iskrivljena tela.
Bilo ih je svuda oko njega; stajao je usred polja unakaenih, raskidanih
ljudskih bia. Proao je rukom preko oiju kao da e izbrisati taj prizor, ali
nije mogao da se oslobodi onoga to je upravo video. Polako, ruke mu
kliznue niz lice, i on ponovo pogleda oko sebe u nekoj slepoj nadi da e
nai nekog ivog. Pripremio se na pogled na otkinute udove, ugljenisana
tela, tela koja kao da su se micala - to se igrala nemirna svetlost. Primetio je
neto malo i ruiasto, nago i naizgled netaknuto. Dovoljno malo da bude -
dete? Beba? O Boe, molim ti se, prui bar ovome ansu! Pojurio je onamo
obilazei prepreke, ljudske i one druge. Dete je lealo licem prema zemlji,
ukoenog tela. Izgovorio je glasno molitvu, glasom priguenim jecajima,
sputajui se na Rolena kraj tela, i okrenuo ga na leda.
Velike, slepe oi gledale su ga netremice. Siuna usta su se smeila i
micala na treperavoj svetlosti. Jedna strana lulkinog lica se topila, dajui mu
ruan, nagrden izgled, a nasmeena usta samo su pojaavala izopaenost.
Starac vrisnu ispusti predmet i zatetura, pometen, prema vatri i sreditu
udesa. Intenzitet jare ga nije opomenuo, ali sreom zaustavio ga je veliki
komad zadimljenog metala, preko kojeg je pao. Leao je u spaljenom blatu,
celo telo mu se treslo, kopao je prstima po itkoj masi. Sok je poinjao da
deluje. Star je, nije vie dovoljno snaan da izdri ovakva iskuenja. Blato
mu ispuni usta i on poe da se gui i samo ga je fizika nelagodnost prisilila
da se pribere. Podigao je glavu i uzdigao se na laktove. Gledao je ravno u
plamen i prisiljen, brzo sklopi oi jer je vruina pretila da ih sagori. li pre
nego to ih je zatvorio, neto su registrovale. Oblik, siluetu naspram
bljetave pozadine, koja se kretala ka njemu. On pogleda opet, ovaj put
zaklanjajui oi rukom koliko je bilo mogue.
Bio je to ovek! Dolazio je iz pravca aviona! Iz vatre! Nemogue.
Niko nije proao pored njega. Nije bilo mogue da neko preivi nesreu, a
jo manje da preivi i ostane na nogama!
Starac zamiri da bi bolje osmotrio figuru. ak joj je i odelo
izgledalo neoteeno. Je li bilo tamne boje ili se samo inilo zbog plamene
pozadine? Izgledalo je da nosi uniformu. Prilika se kretala polako i sigurno
prema njemu, dalje od plamena, dalje od unitene letelice, dalje od mrtvih.
Slika poe da leluja pred starevim oima, mutilo mu se u glavi.
Trenutak pre nego to e se onesvestiti, video je kako se prilika saginje
prema njemu, pruajui ruku.
Prva
Keler je vozio polako du Poukoks Lejna, opirui se elji da ubrza,
trudei se da uiva u jesenjim nijansama smeeg u okolnim parkovima. Ali,
njegov um je odbijao da odluta dalje od predmeta svoje zaokupljenosti:
gradia ne vie tako dalekog. Skrenuo je na Vindzorski put, preao mali
most i naao se medu visokim, dostojanstvenim zgradama koleda Iton.
Jedva da se zaustavio da ih pogleda vozei dalje ulicom Haj do mosta, gde je
zastao da se pribere. Jo uvek mu je bilo teko da due dri koncentraciju.
Nastavio je da vozi sve do mosta, zatvorenog za saobraaj
gvozdenim preprekama. Skrenuo je desno, proao pored izgorelih sklonita
za amce, a sledee skretanje desno dovelo ga je do polja koje je traio.
Postojao je i krai put kojim bi se izbegla ulica Haj, po njegovoj mapi, ali je
hteo da malo bolje razgleda grad. Nije bio siguran zbog ega.
Policajac ga je motrio kako parkira svoj ponono plavi Stag. Jo
jedan, pomisli. Jo jedan prokleti radoznalac. Moda lovac na suvenire. Taj
problem imali su jo od nesree. Gomile takvih su se sjatile na mesto pada.
Krvopije. To se deavalo posle svake velike katastrofe - a naroito posle
pada aviona - pojavili bi se, na hiljade, da vide krv, zakrili bi puteve i svima
smetali. Sve bi on to pojurio da njega pitaju. Najgore od svega bilo je kada bi
se pojavili prodavci nudei kikiriki, sladoled, osveavajua pia; od toga bi
mu se posebno smuilo. Problem je to je London tako blizu. Ovo je za
njegove stanovnike bio ba lep izlet.
Pozornik je zategao remen lema i dao licu stroiji izraz. E pa ovaj e
da dobije ta mu sleduje pomisli, ali kada se Keler pojavi iz kola, promeni
odluku. Lii na novinara. Sa njima ima da pazi ta govori. Kaem ti, ovi su
gori nego obini radoznalci, njukaju svuda i ako sami nita ne iskopaju,
izmiljaju prie, samo da prodaju svoje proklete novine! Par puta se zakaio
sa njima prlog meseca. ovek bi pomislio da su se dosad zasitili ove teme,
ve ima etiri nedelje kako se to dogodilo. Ali jok, ne putaju oni nikad, ti
reporteri, barem ne dok istraga traje. Nije shvatao zato je potrebno toliko
vremena da se utvrdi uzrok pada aviona; samo nae crnu kutiju, ili kako to
ve zovu, i ta stvar ti tano kae ta se desilo. Bar je tako on mislio. Ipak,
ljudi su se vukli po tom polju ve due vreme, skupljajui svaku trunku,
pretraujui svaki oak prostranog polja i June livade, odmah tu iza ulice
Haj, ak su proeljali i reicu to se odvajala od Temze i tekla kroz Juno
polje. Izvadili su nekoliko tela, koja mora da su bila izbaena u trenutku
udara o zemlju, preko celog puta iznad Brokasa pravo u reku. Nali su neke
koje je dekompresija isisala iz aviona pre pada. Boe, kako je bilo strano.
Tri dana im je bilo potrebno da nadu i sakupe sva tela ili bar ono to je ostalo
od njih.
Ne moete tamo, ser! pozornik se nabusito obrati Keleru. On slade,
ali je ignorisao policajca, gledajui u polje preko njegovog ramena. Mogao
je da vidi ostatke aviona ili bar ono to nisu odneli. Leala je tamo, divovska
pocrnela koljka, kupastog oblika zbog sravnjenog trbuha, slomljena i
poniena. Njenu utrobu su sigurno ve rastavili u laboratorijama, analizirali
i testirali. Video je ljude sa tabelama kako idu po polju, saginju se, skupljaju
predmete, ispituju brazde u zemlji. Neveseli posao u kontrastu sa sunanim,
sveim danom, zelenilom polja, mirom u vazduhu.
Pozornik poblie osmotri Kelera. Bio mu je poznat. Zao mi je ser,
ali nije doputeno ii tamo.
Keler najzad odvoji pogled sa polja i okrete se policajcu.
Hteo bih da vidim Harija Tjusona, ree, on je jedan od
rukovodilaca istrage.
O da, g. Tjuson. Ovaj, nisam ba siguran da bi trebalo da ga sada
uznemiravamo, ser. Je li to zbog reportae? On pogleda Kelera podigavi
obrve.
Ne, ja sam mu prijatelj.
Policajac se umirio. Dobro, u tom sluaju, videu ta mogu da
uradim.
Keler ga je posmatrao kako ide preko polja. Zastao je i osvrnuo se
posle tridesetak metara. Ah da, koje ime u mu rei? doviknuo je. Keler.
Dejvid Keler.
Na to policajac ostade nepomian nekoliko sekundi, kao okamenjen.
Keler je mogao da prepozna zbunjen izraz na njegovom licu. Okrenuo se i
nastavio preko polja, gnjeei blato gumenim izmama. Kada je stigao do
grupe ljudi koji su uali kod razbijene i prazne koljke aviona, sagao se i
rekao neto jednom od njih. Pet lica se okrenulo i pogledalo prema Keleru.
Jedna prilika se die i odvoji od grupe, hitro se gegajui prema njemu,
kratko mahnuvi rukom. Policajac je iao pet koraka iza.
Dejv! ta e ti kog avola ovde?
Tjuson se smeio, ali je to bio pomalo nervozan osmeh. Ipak mu je
srdano stegao ruku.
Hteo bih da razgovaram s tobom, Hari ree Keler.
Naravno, Dejv. Ali ti ne bi smeo da bude ovde, zna. Mislio sam da
si na odsustvu? Skinuo je naoari i poeo da ih brie zguvanom
maramicom, i dalje netremice posmatrajui Kelera.
Keler mu se suvo naceri. Jesam zvanino. Nezvanino, uklonili su
me.
ta? Pa dobro, siguran sam da to nije zadugo, zna ve da e hteti da
te to pre vrate gore posle ovog gadnog iskustva.
Ve su pokuali, Hari. Nije uspelo.
E pa onda su prerano pokuali.
Nisu oni. Ja sam. Insistirao sam.
Ali posle svega to si proao trebalo je malo vie vremena da ti se
nervi oporave.
Nisu to nervi, Hari, ve ja. Ja jednostavno nisam mogao da letim.
Nisam mogao da mislim normalno.
To je od oka, Dejv. Proi e.
Keler slegnu ramenima. Moemo li da razgovaramo?
Svakako. Vidi, moi u da pobegnem za otprilike deset minuta.
Vidimo se u ulici Haj, kod Dorda. Ionako je vreme da se neto pojede.
On potapa Kelera po ramenu, okrete se i vrati ka ostacima aviona, sa
zabrinutim izrazom na licu.
Keler ode do kola, zakljua ih i pode peice ka ulici Haj.
Policajac je gledao za njim i zamiljeno ekao bradu. Keler. Pa da,
Dejvid Keler. Znao sam da ga znam. Bio je kopilot na tom avionu. Na
Dambo detu. Ovom ovde. On je taj to se jedini izvukao. Neogreban.
Jedini preiveli.
Keler je naruio pivo i naao sebi miran sto u uglu. Barmen ga je
jedva pogledao i on mu je bio zahvalan zbog toga. Poslednje etiri nedelje su
bile komar pitanja, insinuacija, lica koja blenu i iznenadnih prestanaka
razgovora kad bi on naiao. Kolege i efovi u Konzulu, vazduhoplovnoj
kompaniji za koju je leteo, bili su uglavnom ljubazni i paljivi, sem
nekolicine koji su ga posmatrali sa nekom neobjanjivom sumnjom. A onda
su i novine naduvale priu; sam pad aviona, ma koliko dramatian i
katastrofalan bio, nije im bio dovoljan. injenica da je ovek uspeo da izae
iz strane pogibelji netaknut, ak mu ni uniforma nije bila pocepana,
proglaena je za udo. Detaljan zdravstveni pregled pokazao je da nema
unutranjih ozleda, nije bilo opekotina, nervi su mu izgleda bili u redu.
Njegovo fiziko stanje bilo bi savreno da nije bilo jedne stvari - amnezije.
Zaista, to se tie pada i dogaaja koji su mu prethodili, imao je potpunu
amneziju. To je od oka, naravno, rekli su mu lekari, i s vremenom, kada se
njegov um dovoljno zalei i dopusti mu da se seti, tada e se sve vratiti.
Dodue postojala je uvek mogunost da se njegov um nikad ne zalei.
Pria o udu je istrajala, iako je postepeno postao svestan izvesnog
gnuanja prema njemu, ne samo u javnosti ve i kod nekih kolega. Ne
mnogo njih, ali dovoljno da izazovu u njemu oseaj krivice. U oima
javnosti uopte nije trebalo da preivi, bio je pilot, predstavljao je kompaniju
-dunost mu je bila da umre zajedno s putnicima! Neverovatno, ali isto
miljenje je osetio kod nekih kolega pilota. Nije imao pravo da ivi kada su
neduni ljudi, ene i deca, njih tri stotine trideset i dvoje, izginuli tako
tragino. Kao lan posade, kao slubenik kompanije, on je bio odgovoran.
Dok se uzrok pada ne utvrdi, krivicu preuzima pilot. A on je bio kopilot na
letu, bio je duan da preuzme deo krivice.
Imao je probni let privatnim avionom manje od dve nedelje posle
nesree, ali je rezultat bio beznadean. Blokirao se istog trenutka kada je
dotakao kontrole. Pilot na letu, veteran koji je imao znaajnu ulogu u
njegovom obuavanju, sam je obavio uzletanje u nadi da e, kada budu u
vazduhu, Kelerov prirodni instinkt preuzeti dalje voenje. Ali, to se nije
dogodilo. Njegov mozak jednostavno nije mogao da se usredsredi, da
proradi. Vie nije znao kako da upravlja avionom.
Njegova kompanija, veoma osetljiva na miljenje javnosti i svesna da
u svojim redovima ima pilota koji, po njihovom miljenju, moe svakog
asa da doivi slom, odluila je da ga poalje na odsustvo na due vreme.
Otputanje bi, pored toga to bi bilo nepravedno, samo podiglo jo veu
prainu u javnosti, pojaao bi se publicitet, to bi samo nakodilo njihovoj
reputaciji nacionalnog prevoznika. Njegov dosije bio je besprekoran i trudili
su se da to istaknu u svakoj izjavi za javnost, ali su bili miljenja da mu je
potreban dug odmor posle tako potresnog iskustva'.
Iz razmiljanja ga je prenulo nasmejano lice Harija Tjusona, koje se
stvorilo pred njim, ta da naruim za tebe, Dejv?
Nemoj, pusti mene da...
Tjuson ga prekinu pokretom ruke. Uzeu i neto za jelo, ree i
nestade u pravcu anka.
Hrana, pomisli Keler. Skoro da uopte nisam jeo od nesree, tek
toliko da se preivi. Pitao se hoe li ikada ponovo imati apetit. Tjuson odloi
brdo sendvia na sto, opet nestade i vrati se sa piem.
Lepo je videti te ponovo, Dejv, ree, sputajui se na stolicu. On je
takoe bio pilot i proao je kroz bazinu obuku u isto vreme kada i Keler, ali
je onda, neobjanjivo, vid poeo da mu slabi i sve se zavrilo tako to je
morao zauvek da nosi naoari. Njegovo iskustvo i natproseno tehniko
znanje bili su suvie dragoceni, tako da je prekomandovan u Komisiju za
istraivanje civilnih avionskih nesrea (ICAN), slubu sastavljenu od pilota
i inenjera sa zadatkom da ispituju sve vee civilne avionske udese na
podruju Britanije, kao i nesree britanskih letelica na prekomorskim
letovima. Uskoro je dokazao svoju vrednost nesvakidanjim poznavanjem
uzroka padova aviona; polazio je od znalakih nagaanja, zatim bi iao
unazad pokuavajui da dokae njihovu ispravnost, metodom koji nije bio
previe omiljen kod pretpostavljenih. Pa ipak, do tad je retko greio.
On odgrize veliki zalogaj sendvia i zali ga svetlim pivom. Kako
mogu da ti pomognem? upita, progutavi hranu i pie.
Keler se nasmei. Sa Harijem nema mnogo vrdanja. Pravo u metu.
Zanima me ta si dosad otkrio o padu, ree.
Ma hajde, Dejv. Zna dobro da to prvo mora da se sredi i da proe
kroz slubenu proveru. A zna i to da dotle sve potpada pod zakon o
slubenoj tajni.
Moram da znam, Hari.
Gledaj, poe Tjuson, nimalo grubo, to vie nema nikakve veze sa
tobom, Dejv...
Nema veze sa mnom? Kelerov glas je bio miran, ali pogled kojim
je fiksirao Tjusona sledi inspektora.
Zna li ti kako mi je, Hari? Oseam se kao nakaza. Izrod. Ljudima se
ne dopada to to sam iv, a svi ostali mrtvi. Ja sam kapetan koji je pobegao
sa broda koji tone, ostavivi putnike da se udave. Mene okrivljuju, Hari.
Javnost, kompanija i... Zauta, buljei u svoje pie.
Posle kraeg, zbunjenog utanja, Tjuson progovori: ta je s tobom,
Dejv? Niko te ne okrivljuje. Pogotovo Kompanija. to se javnosti tie, im
objavimo svoje nalaze, saznae se ta je prouzrokovalo pad aviona - iako
mislim da nisi u pravu sa tom morbidnom idejom da te mrze zato to si
preiveo! U vezi ovog drugog... zastade, ili drugih, ti jednostavno pati od
prekomernog oseanja krivice i uialodunosti. Zato se saberi i pij to prokleto
pivo!
Jesi li zavrio? upita Keler blago.
Tjuson spusti au pre nego to je uspeo da je prinese ustima.
avola sam zavrio. Dugo se poznajemo, Dejv. Bio si dobar pilot i opet e
biti -samo ako prestane da misli o tome i pone da misli na budunost.
Glas mu omeka. Poznato mi je da si u ovoj nesrei imao lini gubitak, Dejv,
ali ona sigurno ne bi htela da nastavi ovako.
Keler ga pogleda iznenaeno. Znao si za Keti?
Naravno da sam znao. To i nije bila neka tajna, zar ne? Nije
neobino da pilot ima prijateljicu stjuardesu.
Bilo je to neto vie od toga.
Ne sumnjam, Dejv. Sluaj, drue, ne elim da te povredim, ali se
pria okolo da si gotov, da vie nikada nee biti dobar leta, a po onome to
ujem i kako si obesio nos, ne iznenauje me. Ali, ja to znam bolje. Ima
neeg u tebi, Dejv, vie nego kod ostalih, i ja mislim da e za nekoliko
nedelja opet biti onaj stari. Eto, a sada bi mogao da me pusti da popijem
ovo, a?
Keler je pijuckao svoje pivo, oseajui kako ga Tjusonove oi
prouavaju preko ruba ae.
Cenim to to pokuava, Hari, ali nije potrebno. Istina je da sam
tuan, ali to nema nikakve veze sa depresijom, to je pre kao neka velika
iscrpljenost negde duboko u meni. Moda e ti zvuati ludo, ali oseam da
postoji neto to moram da uradim, neto to treba da otkrijem, a odgovor je
ovde, u Itonu. Ne umem to da objasnim, niti umem da se borim protiv toga -
ne, ako hou da im opet bude dobro. Ima tu neeg to ne mogu da dokuim.
Moda samo seanje, ne znam. Ali, pre ili posle doi u do toga, a onda, ko
zna, moda u ja tebi biti od koristi. No, zasad eto, potrebna mi je tvoja
pomo.
Tjuson uzdahnu teko i spusti au na sto. Nekoliko trenutaka je bio
duboko zamiljen, pognute glave skoro do grudi. Iznenada se uspravi,
odluno.
U redu, Dejv, ree, ovo neka ostane strogo izmeu nas dvojice, u
poverenju. Ako Slejter bilo kad sazna da sam ti ita rekao, leteu napolje kao
iz puke. Nismo ba u ljubavi.
Keler klimnu glavom. Slejter je bio na elu istrage, odgovoran za
organizaciju, voenje i kontrolu radova. Njegov posao je bio da formira
radne grupe koje e pokriti razliite faze ispitivanja. Bio je suv, metodian
ovek, a Keler je znao da nema mnogo razumeva'nja za Tjusonov nagao i
naopak nain rada.
Dobro, poe Tjuson uzevi veliki gutljaj piva kao da e tako
potkrepiti svoje rei, kao to zna, prva stvar koju traimo posle udesa je
rikorder leta. E pa njega smo nali, ali ceo spoljanji omota pokazuje znake
topljenja. Najvee oteenje je spreda te je aluminijumska traka na kojoj je
kodirano zabeleeno stanje razliitih instrumenata, ostala nezatiena.
Bila je pokrivena garom i skoro neoteena. Izvadili smo je iz
omotaa i poslali u laboratoriju na dekodiranje. Iako je snimak vaeg
uzletanja uglavnom uniten, moe se pretpostaviti da si ti, kao kopilot,
proao kroz uobiajeni redosled provera sa inenjerom leta, im je Kontrolni
toranj dao dozvolu kapetanu Roganu da pokrene motore.
Zaista se ne seam, Hari, ree Keler zabrinuto. To znam. Ali ako
je ukljuivanje rikordera leta bilo deo provera, logino je zakljuiti da ste je
proli celu. Keler potvrdi. Nastavi.
Rikorder belei pet parametara u avionu: pozitivnu ili negativnu silu
gravitacije prema oitavanju sa jednog od iroskopa letelice; magnetski
pravac na kompasu; pokazatelj brzine kretanja vazduha; visinu na kojoj se
nalazi avion uzetu sa altimetarskih meraa pritiska; i vreme u sekundama
nevezano za doba dana na asovniku. Uraeni su grafikoni svega toga i
uporedeni sa nalazom drugog 747 koji je poleteo u slinim uslovima - as,
vremenske prilike, teret, i ostalo u tom smislu - nekoliko dana ranije. Odatle
smo utvrdili da je sve bilo normalno osim jednog detalja: MPC - magnetski
pravac - odstupao je od pravca onog drugog 747 jo pre nego to je
postignuta puna brzina. Drugim recima, kapelan Rogan je promenio pravac
leta. Moda je hteo da se vrati na Hitrou. Ne postoji nain da se to sazna jer
su upravo u tom trenutku instrumenti poeli da otkazuju.
Ali, morao je zvati Kontrolu da ih obavesti o promeni pravca, ree
Keler, naginjui se preko stola, oiju uprtih u Tjusonovo lice.
Pokuao je, ali ta god da se desilo, desilo se prebrzo. Nije imao
vremena da uputi poruku.
Keler je trenutak utao, oajniki pokuavajui da se priseti. U glavi
mu je bilo prazno. Zavalio se nazad u stolicu.
Tjuson je nastavio: Nai operativci su ve poeli od kokpita koji je
dodue gotovo uniten, ali su ipak uspeli da ustanove stanje prilinog broja
kontrola i prekidaa i, mada je deo njih potpuno izgoreo, da odrede jesu li
bili ukljueni ili iskljueni, prema poloaju...
Jesu li tela posade bila jo u kabini? uskoi Keler.
Ovaj, da, bila su. Nemogue ih je potpuno identifikovati, naravno,
ali...
Kako sam se onda ja izvukao? Zato moje telo nije tamo? Zato
nisam i ja poginuo?
Oito je da si napustio kabinu pre pada, Dejv.
Zbog ega? Zato bih naputao kabinu odmah posle poletanja? Ja...
Iznenadni bljesak. Seanje zamalo da se probije. Slika. Zamrznuta
slika kapetanovog lica, otvorenih usta, kako mu neto dovikuje. Panika u
njegovim oima. Strah.
A zatim proe. Dok je njegov um hitao u susret seanju, izgubilo se,
sakrivi se u neki neosvetljen kutak mozga.
ta ti je, Dejv? Izgleda da se ovek uplai - jesi li se setio neeg?
Tjusonov glas doe kroz prazninu koja je preostala.
Keler prede drhtavom rukom preko oiju. Ne, u redu je. Na trenutak
sam pomislio da u se setiti. Ali sad je prolo. Ne mogu...
Doi e ti, Dejv, ree Tjuson blago. Daj sebi vremena. Vratie ti
se.
A moda i ne elim da se setim, Hari. Moda je bolje to se ne
seam.
Tjuson slegnu ramenima. Mogue. Da nastavim? Keler klimnu
glavom.
Bilo je potrebno pet dana da se pronau i popisu svi komandni
instrumenti. Na sreu, veliki broj itaa je izraen da sauva trag o onom to
su pokazivali u trenutku udara, i, poto je i to provereno, nije naeno nita
to bi bilo nepravilno niti ima znakova nekog veeg elektronskog kvara koji
bi mogao da bude uzrok nesree.
Svi dokumenti o odravanju letelice su kod nas i detaljno se
prouavaju. Do sada nije naeno nita osim jednog podupiraa na
pogonskom krunom kolu koji je nedostajao na poslednjoj proveri, i bio
naravno odmah nadometen, pre nego to je Dambo upuen na let.
Tehniki podaci do dana pre udesa, i unazad godinu dana, nisu
pokazivali bilo kakav ozbiljan problem sa letelicom. Delovi motora su
pronaeni i ispituju se i do sad nema nikakvog dokaza da je dolo do kvara
pre pada. U stvari, ako je moja teorija ispravna, motori su spreili Dambo
da padne kao kamen.
Tvoja teorija? upita Keler, svestan da su Tjusonove teorije esto
bile ispravne.
Evo sad ba dolazim do toga. Do sada nita nije utvreno. On otpi
jo jedan dug gutljaj i iskrivi lice, jer je pivo ve malo izvetrilo. Bila je
hladna no, pa je proveren i grejni sistem. Ponovo: bez greke. Ostaci
sistema za dovod goriva jo su na ispitivanju. Za sad: bez greke.
A sad 'ljudski faktor'. Ti, kao jedini preiveli, uopte nisi bio od
pomoi. Bilo je tipino za Tjusona da ne pokae ni trag izvinjenja u svojoj
direktnosti; bio je suvie zanet tehnikim pojedinostima da bi se brinuo o
ljudskoj osetljivosti. Letaki dosijei cele posade i kompletna medicinska
istorija svakog od njih, pomno su proueni. Ti si, na primer, bio na
detaljnom zdravstvenom pregledu odmah posle pada. Razlog nije bio samo
da se utvrdi jesi li pretrpeo neku unutranju ozledu. Testovi krvi i urina
takoe su bili ukljueni u pregled. Proveravano je koliko ste kapetan i ti
imali napora na poslu poslednjih nekoliko meseci, kao i to da li ste se
dovoljno odmorili pre leta. Ostaci vaih letakih torbi su izvueni iz kabine i
dovoljno je preostalo da se potvrdi da u njima nije bilo droga niti lekova. Tu
je sve isto. Vai testovi osposobljenosti - tvoj i kapetana Rogana - bili su
savreni tokom cele prole godine. Sve je, za sad, provereno, osini injenice
da nisi mogao da bude tamo gde si navodno bio u vreme pada.
Tako. Da nastavim. Poloaj tela izvan i u avionu je oznaen. ak smo
pronali neke nesrenike na dnu reke to tee pored polja. Interesantno je da
je veliki broj tela pronaen pomean u avionu. Izgoreli su do
neprepoznavanja i sudei po njihovoj iskasapljenosti, pogodila ih je
eksplozija nepoznatog porekla.
Keler uzdrhta i zaudi se nedostatku oseanja za nesrene rtve kod
svog sagovornika, ali je Tjuson sad bio suvie obuzet svojim intenzivnim
zanimanjem za istragu da bi se brinuo o humanosti.
Tjuson produi: Sada radim u grupi za rekonstrukciju. Nainili smo
mapu celog podruja, koristei fotos iz vazduha i mape, te imamo taan
poloaj mesta nesree kao i putanju pada. Tu se vidi koji su delovi prvi
otpali sa trupa i mesta gde su pronaeni. Time je uopteno utvren redosled
po kojem se 747 raspao i moemo da odredimo koji je deo, ili delovi, imao
uticaj na uzrok nesree. Deo aviona gde su oteenja prvo nastala je prema
pilotskoj kabini.
Smeio se. Keler je morao da skrene pogled u stranu; elja da mu
ukloni taj osmeh s lica postajala je sve jaa.
Nesvestan toga, Tjuson je priao dalje. Kada sam ispitivao levo
krilo otkrio sam jedva vidljive ogrebotine elom duinom krila. Pod
mikroskopom se videlo da su to estice plave i ute boje. Zavalio se u
stolicu zadovoljno.
Pa? ree Keler.
Pa, koje boje je znak tvoje kompanije?
Plave i ute.
Tako je. I nalazi se na trupu, poev od nosa pa sve do poetka krila.
Boja je sada na hemijskoj analizi, samo radi sigurnosti, ali ja znam da sam u
pravu.
Ali, ta to znai?
To znai, stari drue, da je zid kabine bio raznesen uasnom
snagom. Eksplozijom. A ta eksplozija je mogla, zbog svoje snage, da bude
izazvana samo bombom.
I isceri se izopaeno u Kelerovo bledo lice.
Druga
Mali crni automobil zaustavi se uz trzaj toliko blizu ivice koliko je
Ken Pejtner mogao da joj pride.
Neemo se zaglaviti u blatu, jel' da? upita devojka kraj njega,
nervozno virei kroz boni prozor u mranu no.
Ne, sve je u redu, Ken je umiri, povlaei runu konicu, iako je
znao da od nje nema koristi. Staza je iroka i dovoljno suva. Neemo se
zaglibiti.
Iskljuio je farove i iznenadna, potpuna tama zatee oboje. Ostadoe
nemi nekoliko trenutaka dok im se oi nisu privikle na mrak. Ken je bio
zadovoljan svojim malim Minijem, polovnim automobilom koji je imao ve
vie od tri meseca. U garai gde je radio, stalno si morao da ima otvorene
oi da ne propusti priliku koja bi se tu i tamo ukazala, a ovaj posli je naiao
u pravo vreme. Nije nauio mnogo kao mehaniarski pomonik - bar zasad,
naravno - ali se njegov gazda sloio da mu odbija po malo od plate svake
nedelje dok ne otplati onih nekoliko stotina kolika su kola kotala. Da, bio je
zadovoljan njima, mogao se odvesti do zgodnih, pustih nonih staza kao to
je ova, a kad nema gajbu, auto i mrani puteljak obavie stvar.
Odri je bila ta kojom nije bio zadovoljan. Postala je dosadna k'o
proliv. Imao je puno prijateljica koje nisu imale nita protiv njegovih malih
izleta u zabranjeno, ali Odri je sve vreme svirala neto o romantici, kako se
uva za pravu osobu, o ozbiljnosti i pravom znaenju ina voenja ljubavi i
slino sranje! Pa, veeras joj je poslednja ansa, ako mu ne da, nek se nosi u
tri lepe. Boli ga ba za tu krljavuu. Mada, nema loe noge.
Odri pogleda prema njemu trudei se da razazna crte lica u tami.
Znala je da je voli, oseala je. Bila je to ona hemijska reakcija koju osete svi
zaljubljeni, lupanje srca, plam to se iri telima kad god se dotaknu. Istina,
bio je pomalo grub katkad, ali to je bio njegov stil i nije bilo nita ozbiljno.
Ve dugo ga dri na odstojanju i bilo je trenutaka kada je mislila da ga je
izgubila, ali je on konano proao test! Zaista je voli, inae ne bi ostao sa
njom. Sada je bila sigurna, i moda je doao trenutak da ga malo nagradi.
Samo malo. Tek toliko da ostane zainteresovan. Da ostane i dalje na
raspolaganju! Nagnula se do njegovog sedita i naciljala jedan sitan
poljubac prema njegovom obrazu. Poljubac promai jer se i on u
meuvremenu uputio prema njoj, ispruivi ruku tako da nemarno zavri na
njenom bedru. On prekide napredovanje da obrie ovlaeno oko. Izvini,
ree ona ozbiljno.
On progunda neto nerazumljivo i izvi se ponovo prema njoj. Ovaj
put usne im se sudarie u poljubac, njen zanesen, njegov razmetanje
snagom.
Posle nekoliko ubistvenih sekundi, ona se odmae. To boli, Ken,
poali se.
Izvini, duo, ree on, ali ti zna kako se oseam kad sam s tobom.
Drno, pomisli.
Da, znam, Ken. Voli me zaista, zar ne?
Samo napred, pomisli on, loi se. Naravski, duo, ree. Uvek sam
te voleo, ini mi se, jo otkako sam te upoznao.
Ona uzdahnu i privi se uz njegovo rame. Daj joj koji minut, pomisli
on, ne prezapoljavaj ruku.
Hladno mi je, Ken, ree ona. On oslobodi levu ruku i prebaci je
preko njenog sedita i oko ramena.
Zaas u da te ugrejem, ree lukavo, izazivajui je. uo je kako se
kikoe. Hriste, pa ovo obeava!
Odjednom oseti kako se ukoila. O ne, opet poinje! On poe da
poputa svoj stisak.
Gde smo, Ken?, upita ga, uspravivi se, briui zamagljeno staklo.
A?
Gde smo? ponovi ona. Pa u mojim kolima.
Ma ne mislim to. Blizu Junog polja, je li tako?
Aha, tu je, napred. Pa ta?
Ooh, kako si mogao da me dovede tu gde se sruio onaj avion?
Zaboga! To je bilo pre toliko vremena! I da zna, nismo ni blizu
mesta gde se sruio.!
Svejedno, jezivo je. Da mi idemo odavde. Ba je morbidno.
Ne budi luda, duo. Ne mogu da vozikam okolo, ne'am ba mnogo
benzina. I nemam nameru da jurcam po prirodi traei mesto koje bi tvojoj
guzici odgovaralo, draga moja, dodade u sebi.
Ali menije hladno. Preblizu smo reke.
Rek'o sam ti da u ja da te zagrejem, ree on, privlaei je sebi.
Ukoenost je napusti i ona se pripi uz njega. Volim te, Ken. Naa veza nije
kao druge, zar ne?
Nije, Od, uveravao je on, ljubei joj kosu. Ona podie lice ka
njemu. Ti me nikada nee ostaviti, Ken?
Mogao je da vidi njene rairene, ispitivake oi u mraku. Nikad,
ree i pomeri se na seditu kako bi lake dosegao njene usne. Poeo je da joj
ljubi elo, nos a onda usta. Strast se u njemu ve probudila, ali je sada oseao
da se i njoj to dogaa. Vreme je za probu. Desna ruka, kojom joj je obgrlio
rame, pola je polako i oprezno ka njenim grudima. Mnogo puta je ve
dosegao ovu fazu, ali bi ga ona uvek odgurnula divlje, sva u suzama. No,
oseao je da ove noi nee biti isto - konano je sazrela za civilizovano
drutvo! Prsti su mu uzbueno drhtali kad su dotakli njenu dojku, meku i
podatnu ispod dempera.
Ooh, dragi, uo je kako tiho stenje, a njeni prsti mu se zarie u
rame. Reci da me voli.
Volim te. Bilo je lako.
Nee me ostaviti.
Neu te ostaviti. U estini trenutka gotovo da je i sam poverovao.
Da, duo, promrmljala je kada je njegova ruka poela da joj podie
demper. Njeno da natera mu krv da mahnito zastruji; na dodir hladnih
prstiju sa golom koom svog stomaka Odri snano stisnu bedra od
uzbuenja. Njegova nemirna ruka dotae joj grudnjak i pouri navie da
smakne bretelu. Ova skliznu lagano niz njeno rame a ruka se vrati po ono to
joj je sada pripadalo. Obuhvati joj dojku i za trenutak se umiri, uivajui u
njenoj mesnatoj mekoi i vrstom sreditu, ali je njegova poudna mata ve
hitala ka drugim oblastima.
I ba u tom trenutku telo joj se ponovo ukoi.
ta je to bilo? uo je kako muca.
On ostade nepomian, pitajui se da li da je ubije ili da je samo utne
u ivicu i odveze se. Umesto svega progovori drveno, sa rukom jo na svom
plenu: ta?
Ima nekog napolju. Neto sam ula, ree ona priguenim glasom.
On polako povue ruku i okrete se da pogleda kroz zamagljen prozor.
U', mnogo e da se nagledaju ovako, kroz zamagljen prozor, a?
Sluaj, Ken, sluaj! molila ga je.
Sedeo je buljei u prazno staklo, pokuavajui da uje, ali je nasilno
guenje elje otupelo svaki drugi oseaj.
Nema tamo nieg, ree umorno, ali je svejedno pokuavao da se
seti jesu li vrata zakljuana. Poeo je da brie paru sa prozora rukavom
kaputa, dok nije oistio dovoljno da moe da pogleda napolje. Pribliio se
prozoru tako da mu je nos bio samo par santimetara od stakla.
Jok, ree narogueno, ne vidim ama ba nita.
Ajdemo, Ken. Tako je hladno, zar ne osea?
Oseao je, samo to nije bila uobiajena jesenja sveina, ovo je bila
jeza koja ga je proimala do kostiju. A onda je neto uo.
Bilo je kao apat, nalik na itanje ogolelog iblja u ivici, ali je
nekako znao da to ne moe biti prirodan zvuk. Imalo je ljudski kvalitet, pa
ipak nije zvualo ljudski. ulo se ponovo. Tih, bezglasan apat.
Odri ga zgrabi za miicu, ne skreui pogled sa prozora. Aj'mo,
Ken. Odmah! Glas joj je bio nesiguran i drhtala je.
Ma to se neko zeza sa nama, ree on neuverljivo, istovremeno
pokuavajui da upali motor. Uhvati ga oaj kad se zau samo njegovo
kloparanje, a zatim se uz cviljenje ugasi. Osetio je da se Odri okrenula
prema njemu u pometnji ali je izbegao da je pogleda da mu ne bi proitala
strah u oima. Ponovo je okrenuo klju. Ovaj put je izgledalo da e motor
uhvatiti, ali jo jednom zakalja i ugasi se uz alosno cviljenje. Posle treeg
pokuaja znao je da e morati da odmori istroeni akumulator pre nego to
ponovo pokua. Sedeli su u mrtvoj tiini u'mraku, napreui se da uju i
najtii zvuk, molei se u sebi da ga ne uju. Ali jesu. Tih, mrmljajui apat.
Blizu. Blizu, i to, izgleda sa devojine strane.
Ken se zagleda u zamagljen prozor kraj nje; isparavanje njihovih tela
dalo mu je tamnosivu neprozirnost. No, ipak mu se inilo da odmah iza
prozora vidi neko svetlije oblije, kako polako raste, kao topao dah na
staklu, nejasnih obrisa, oval sivila koji se pribliavao. Usta mu se otvorie,
ali nije mogao da progovori. Vrat i ramena bili su mu grevito napeti. Oseti
kako mu se jei svaka dlaka na glavi i leima.
Oblije je prestalo da raste, i mladi je znao da je odmah iza prozora,
par santimetara od Odrine okrenute glave. Devojka tada shvati da on gleda
iza njenog levog ramena i stade joj srce kad je videla izraz uasa na
njegovom licu.
Sporo, kao da joj glavu pokree mehanizam, odvojila je oi od
njegovog lica i okrenula se, u strahu, ka prozoru. Refleksno je podigla ruku i
prela njom preko stakla da obrie maglu. Istog trena vrisnu, krikom iz dna
due, i njen vrisak ispuni mala kola i sav mladiev razum.
Dva krupna, tamna oka posmatrala su je kroz staklo. Njihov pogled
je bio tako intenzivan da nije mogla da odvoji oi; kao da je prodirao kroz
nju, pretraujui joj um, dotiui joj duu. I znala je, u uasu su joj sva ula
dovikivala - ta stvar nije ljudsko bie, nije iva. Prepoznala je, iako obuzeta
panikom, ta ima pred sobom. Krupne, ukoene oi, sitno, belo lice,
nasmeena ustaca - bilo je to lice lutke! Ali oi su bile ive, gorele su.
Ponovo je ula apat, sada je odjekivao u njenoj glavi, ali nije razumela rei,
nisu imale znaenje.
Njen vrisak je bio taj koji je prekinuo Kenovu paralizovanost.
Panino je posegnuo za kljuem, pritisnuvi svom snagom pedalu za gas.
Kola poee da se ljuljaju, prvo lagano, zatim sve jae i nasilnije. Noga mu
sklizim sa gasa i motor se ugasi ba kada je trebao da zagrmi, oivevi. Bio
je odbaen ka sredini jer se njegova strana kola potpuno uzdigla sa
blatnjavog puta. Odri udari o prozor telom, samo je debljina stakla delila od
tih zastraujuih crnih oiju. Ali tada vide jo neto - jad i bezgranini oaj
kako sijaju iz njih. I vide zlo. Kola se podigoe sa njene strane i bacie je
nazad, i ona se uhvati za Kena, histerino jecajui. Ljuljanje se pojaa i kola
poee da vibriraju, da se tresu i podrhtavaju kao od besa, kao iva.
ta se deava, ta se deava? vritala je devojka, ali joj mladi ne bi
odgovorio ni da su rei doprle do njegove uasnute svesti. Iznenada, kola se
spustie na zemlju sa treskom od kojeg su se skoro raspala, i, reagujui
instinktivno, Ken se otre od nje, i dohvati ruicu na vratima. Povue je i uz
trzaj otvori vrata ramenom i zatetura u bodljikavo granje ogolele ivice.
Trnje mu je paralo kou, ali on se nije osvrtao na bol dok je krio sebi put
uskim prostorom izmeu kola i ivice. Oseao je kako mu grane vuku odeu
i od straha verovao da su to ruke koje pokuavaju da ga zadre. On vrisnu i
njegova borba postade divlja, mahnita, sve dok se nije oslobodio iz tesnog
prostora.
Ne osvrui se - nije hteo nita da vidi - potrao je tamnom stazom,
svestan samo svog slepog uasa. Tek u nekom dalekom kutku svesti ostali
su srceparajui devojini krici, krici koji su ga molili da se vrati po nju, da je
ne ostavlja tamo samu.
Trao je spotiui se i padajui u mraku, sve dalje od malog
automobila. Dalje od zla za koje je znao da se tamo nalazi.
Trea
Keler udahnu, uvlaei dim cigarete duboko u plua, zatim ga ispusti
kao dug, neprekidan oblak. Sedeo je u mraku, ispruivi se u svojoj jedinoj
fotelji, gledajui zamiljeno u tavanicu.
Vratio se u London ranije te veeri, u glavi mu je zujalo od podataka
koje je dobio od Tjusona. Odbacio je kaput, olabavio kravatu, zatim je sipao
sebi jedan otar Glenfidik. Retko se opijao - pilotiranje i pie ne idu jedno s
drugim - ali je od pre par nedelja poeo da ceni otupljujui efekat alkohola
na nerve. Utonuo je u fotelju, ostavivi bocu na naslonu za ruke dok nije
otkopao dugmad na manetnama koulje i zavrimo rukave do laklova,
zatim je zapalio cigaretu. I tako je ostao vie od dva sata, izgubljen u
konfuznim, nemirnim mislima.
Bomba! Da li je to mogue? Pravila su danas tako stroga; prtljag i
line stvari su ile kroz skener, a svaki putnik je brzo i struno pretresan pre
ulaska u avion. Pa opet se to deavalo; bombe su se ipak nalazile u avionima,
ljudi su odnekud potezali oruje posle poletanja. Obezbeenje nikad nije
moglo da bude stopostotno sigurno.
Ali zato bi neko eleo da raznese ba ovaj avion? Na listi putnika,
koliko se on seao, nije bilo politikih linosti, britanskih ili iz inostranstva,
niti je bilo verskih grupa. Na listi su bili uglavnom britanski ili ameriki
poslovni ljudi i turisti razliitih nacionalnosti. Zar je mogue da je to bio in
bez predumiljaja nekog manijaka? ak i u tom sluaju, postojao je obino
motiv, ma kako bio neodreen ili lian, za neto tako udovino, pa ipak,
koliko je on znao, policija do tog trenutka nije otkrila nikakav trag koji bi
ukazao na to.
Kada je tu primedbu izneo Tjusonu, ovaj mu je odvratio da meu
skoro tri stotine pedeset ljudi mora da je bilo bar nekoliko koji su imali
neprijatelje. Ali kako je onda bomba prokrijumarena u avion? 747 je
prethodno bio detaljno pregledan, kao i svi avioni pre nego to bi poleteli, i
kakvim udom se putnik provukao kroz sve mere sigurnosti predviene za
sve tako velike letove kao to je bio ovaj? Tjuson se igrao glavom samim
pominjanjem bombe, i jo jednom je zakleo Kelera na utanje pre rastanka,
ve poalivi zbog preteranog entuzijazma u dokazivanju sopstvene pameti.
A pored toga, postojalo je jo neto to je odvratilo Kelerovu panju od
eksploziva.
Bilo je to iznenadno priseanje; zamrznuta slika koja se bez najave
izotrila u njegovoj glavi. Kapetanovo lice, otvorenih usta, kao da neto vie
u pometnji - ili u besu? Misao ga nalera da se uspravi. Moda ono to je
video na Roganovom licu i nije bio strah, moda je u besu vikao - na njega!
Svaali su se - delii seanja su se vraali - svaali su se pre leta. Da li je to
bilo tog dana ili prethodne veeri? Ne, bilo je prethodnog dana. Delii su se
slagali; poeli su da formiraju sliku. Sukob je bio otar, ne fiziki ve
verbalno. Sada je mogao da vidi kapetanovo lice pred sobom, pobelelo,
stisnutih usana od potisnutog besa, pesnica stegnutih uz bokove, kao da se
napree da ih odvrati od Kelerove gue. Setio se i svoje jarosti. Setio se da
nije ostao nem pred kapetanovom tiradom; uzvratio je, ponovo samo recima,
ali su one pogaale jednako kao fiziki udarci. Moda i vie.
Moda je ovo imalo udela u unitenju 747? Da li se sukob nastavio i
u avionu? Ne, znao je da su obojica bili suvie profesionalni za tako neto. A
opet, izraz kapetanovog lica pre nego to je dolo do pada... I tada se jo
jedan fragment seanja vrati na mesto.
Sada je to bio trenutak pre poniranja. Seao se atmosfere u kabini:
svetlei ekrani instrumenata, napolju potpuna tama i tek po koja mrlja
svetlosti, u stvari gradovi duboko dole, kapetanovo bledo lice gleda u njega,
i kao da on, Keler, ustaje sa sedita. Koje su bile rei na Roganovim usnama
upuene njemu? Uzviknute rei. Strah ili bes. Koje od ta dva? Slika je sada
bila tako jasna. Jo kad bi samo htele da se probiju rei.
Slika poe da bledi i znao je da je ponovo izgubio. Oseti kako ga pee
cigareta i ugasi je pre nego to mu vie opee prste. Popi malo skoa i
pogleda prema stolu gde je leala, prevrnula Ketina slika. Podigao se iz
fotelje i otiao do tamo, zastavi pre nego to e je podii. Fotografija je
leala tako jo od nesree. To je bilo prvo to je uinio kada su mu dopustili
da se vrati kui: otiao je do slike i poloio je licem prema stolu, nije mogao
da je gleda. Sada je podigao i zagledao se u njen nasmejan lik, ne oseajui
suze, jer je vreme plakanja prolo, ostala je samo tuga, neobina i spokojna.
Uspravio je sliku i pomislio na Keti, pomislio kako je fotografija tek povrna
replika nekog koje jednom postojao, i doputa samo da se nasluti ono to se
krilo iza tih nasmejanih oiju.
Dola je da ivi sa njim samo tri meseca pre kobnog dana, ali je
nihova veza poela godinu dana ranije, neobavezno u poetku - sa obe strane
- ali je polako i neizbeno prerastala u neto drugo, dublje i postojanije nego
to su mogli i zamisliti. Ta uzajamna privrenost dola je kao posledica dana
kada je ona, na probnom letu kao domaica aviona, morala da pomogne
putniku koji je imao srani udar. On joj je pritekao u pomo i uspeli su,
udruenim snagama da odre postarijeg putnika u ivotu dok nisu stigli na
odredite. Ve je sretao par puta pre tog leta i bila mu je svakako privlana,
ali zbog sentimentalnih obaveza na drugoj strani, nije nita uinio da je bolje
upozna. Ali taj zajedniki napor da se spasi jedan ivot, uspeo je da prebrodi
svaki drugi obzir.
Medu njima se uskoro razvio topao, neoptereujui odnos koji se
polako, kako su postajali svesni oseajnosti i individualnosti onog drugog,
pretvorio u duboku i bezrezervnu ljubav. uvali su to izmeu sebe, znajui
da njihova kompanija, iako joj romanse medu letakim osobljem nisu
smetale, ini sve da ljubavnike odredi na razliite letove; emocijama te vrste
nije bilo mesta na 10.000 metara nadmorske visine - suvie toga moglo se
desili to bi zahtevalo koncentraciju i nepodeljenu panju. Zato su utali o
svemu, nisu hteli da se odreknu mogunosti da zajedno posete tolika
uzbudljiva mesta, svuda gde bi se zadrali posle leta. Naravno, nije bilo
mogue sakriti od kolega na poslu, posebno za Kelera, iji je naprasni
prestanak interesovanja za druge devojke bio upadljiv sam po sebi; ali
letake posade su bile naviknute da takve stvari zadre u svojim krugovima.
Prela je kod njega kada je to ve postao jedini prirodan potez, a
svaki obzir izgledao smean i laan. Brak je oigledno bio sledei korak, i
oboje je znalo da e i to doi prirodno i bez pourivanja sa jedne ili druge
strane.
Priao je prozoru i pogledao dole na prometni Kromvelov Put. Plan
im je bio da kupe manju kuu negde van grada, nedaleko od aerodroma.
Osmehnuo se neveselo; u obzir je dolazio i kraj oko Itona ili Vindzora. A
upravo tamo je razoren njihov san, u mirnim poljima Itona!
Odmakao se od prozora i zapalio jo jednu cigaretu; ponovo su mu
misli postale zbrkane. Iton! Da li je zato oseao odbojnost kada se vraao
tamo, zbog njihovog plana da se nastane u tom kraju? Da li se vraao da bi
tamo potraio deo prolosti, u seanju na njihove posete gradiu? Ili zato to
je oseao da ga tamo eka odgovor?
Zelja da se vrati na mesto posle nesree bila je skoro neodoljiva.
Opirao joj se, svim snagama, svestan da ne eli fiziko podseanje na strani
dogaaj koji se tamo zbio, ali ga je mesto privlailo, protiv volje i razuma.
Hteo je da ostane to dalje odatle, ali mu je neki instinkt, neki zluradi glas u
glavi govorio da nee nai mira ako se ne vrati. Bilo je to istovremeno
neobjanjivo i neodoljivo.
Moda e, povratkom na to mesto, oiveti neki siuni nerv seanja;
moda e se setiti pada i dogaaja koji su mu prethodili. 1 setie se moda
kako mu je uspelo da se izvue bez ogrebotine kada su svi ostali u avionu ili
izgoreli ili bili raskomadani do neprepoznavanja. Miljenje svedoka bilo je
da se pojavio iz razbijenog trupa aviona, ali su njihove izjave bile konfuzne,
skoro histerine zbog razmera nesree. Bilo je verovatnije da je bio izbaen
ravno na meku zemlju i leao bez svesti nekoliko minuta pre nego to je
ustao i udaljio se od goruih ostataka. Seao se da tada nita nije oseao, da
je prihvatio injenicu da su tamo iza njega svi mrtvi, i Keti, i da nema svrhe
vraati se u plamen. Suze i kajanje su doli kasnije, kada je proao ok.
Jasno se seao starca koga je naao kako lei u blatu; moda e on
moi da mu kae vie. Drhtao je od straha, opruen na spaljenoj zemlji,
posmatrajui ga oima punim uasa. Ako bude uspeo da ga nae, moda e
moi da sazna od njega ta je video. Bog zna da li e od toga biti neke koristi,
ali nije preostalo nita drugo da se uradi.
U tom trenutku zaulo se tiho kucanje na vrata. Isprva nije bio
siguran, obuzet sopstvenim mislima, ali zvuk se ponovi. Lako kucanje koje
je zvualo kao da neko koristi samo nokte. Pogleda na sat; malo posle deset.
Ko je doavola mogao da bude u ovo doba? On pree preko sobe, tek sada
svestan da su sva svetla u stanu pogaena. Zastao je pre nego to e otvoriti;
ni sam nije znao zato, ali je iznenada osetio zebnju. Opet se zaulo kucanje
i to ga je pokrenulo. On otvori irom vrata. U poluosvetljenom hodniku
stajala je ljudska prilika nerazaznalljivih crta lica zbog oskudne svetlosti.
utao je, ali je Keler mogao da oseti ovekove oi na sebi. On brzo pritisnu
prekida za svetio u sobi i svetlost iza njega preplavi hodnik.
ovek je bio nizak i pomalo punaak. Imao je okruglo lice i
proreenu kosu. Ruke je drao duboko u depovima izlizane smeeute
vetrovke kojoj je kragna bila pomalo izguvana. U mnotvu ljudi bi proao
neprimeeno da nije bilo jedne uznemirujue pojedinosti - njegovih oiju.
Bile su otre, prodorne, nekako u neskladu sa malim telom kojem su
pripadale. Njihova boja bila je najblee siva, ledena u svom intenzitetu, pa
opet, bile su to samilosne oi. Keler je uoio sve ove detalje u prvih nekoliko
trenutaka tiine, a zatim opazi kako se u taj neobini, uznemirujui pogled
uvlai iznenaenje. ovekovo lice nije menjalo izraz, samo su oi odavale
iznenaenost i - radoznalost.
Keler je bio primoran da prvi progovori. Da? bilo je sve to je
mogao da izusti, jer su mu usta najednom postala suva, i grevito se drao
rukom za vrata.
ovek je utao jo nekoliko asaka, ne odvajajui oi od Kelerovih.
A onda mirnu i taj mali pokret kao da je oiveo celo njegovo telo. Pristupio
je jo tri-etiri santimetara i rekao: Vi ste Keler, zar ne? Dejvid Keler?
Kopilot potvrdi.
Da, poznajem vas sa fotografije u novinama, ree ovek, kao da
Kelerova potvrda nije bila dovoljna. Ponovo je zautao, odmeravajui
kopilota od glave do pete, i ba kada je Keler osetio kako se nestrpljenje
uzdie u njemu kao mehur ka povrini, ovek se konano pribra.
Oprostite, ree, zovem se Hobs. Ja sam spiritualist.
etvrta
Ovo je najlepe doba dana, pomislio je Dord Bendzen, dok mu se
smeak zadovoljstva irio licem. Voda je lagano zapljuskivala njegov mali
amac, ljuljajui ga lagano, oputajue. Upalio je lulu i zagledao se u vlanu
jutarnju izmaglicu na Temzi. Vraki je hladno, ali je vredelo ostati malo sam
za promenu. Jo uvek je mogao da uje Hilarin piskav glas: Pazi da se
vrati na vreme da otvori duan! Nemani nameru da to opet sama radim!
Preterao si, stalno si na toj smrdljivoj reci! Pae u vodu jednog dana, a sa
tom teinom nikad nee da ispliva! Zelja da joj zavrljai u lice solju aja
s mlekom bila je skoro neizdrljiva, ali sve to je rekao, pruajui joj solju
na tacni koja je zveckala, bilo je: Neu dugo, draga. Ne kvari mi to malo
zadovoljstvo.
A ta je sa mojim malim zadovoljstvima? odsekla je, uspravljajui
se da uzme njegov jastuk i podmetne ga sebi iza leda, preko svog jastuka.
Kad si mene poslednji put negde izveo? Otela mu je solju i tacnu lako da
se aj prolio i nekoliko krupnih kapi je palo na belu posteljinu. Vidi ta si
sad uradio! vrisnula je na njega.
Otrao je u kupatilo i jo bre se vratio nosei pekir, i poeo
energino da trlja svetlosmee mrlje.
U redu je duo, ve izlaze, uveravao je.
Hilari podie oi ka nebu. ta da radi sa ovom gromadom koja sebe
naziva ovekom? Bio je tako spretan, tako usluan sa muterijama njihove
radnje u kojoj su prodavali malo-duvan-malo-slatkie-malo-novine ve
petnaest godina u Vindzoru. Kao da ga nimalo nije brinulo to je malim
prodavnicama odzvonilo, to su velika preduzea preuzimala posao. Duan
kao njegov, koji je prodavao iri asortiman robe, bio je jedan od poslednjih.
Mesarnice, pekare, bakalnice - svi su dobili estoku konkurenciju u velikim
lancima prodavnica. A ta velika vrea sala mislila je samo kako e na
pecanje! Kako da ne, bio je koristan u radnji to se tie kupaca, ali ko je
morao da sortira novinske poiljke, da ih podeli deacima i poalje ih na
posao; koje morao da otvara radnju, prebroji robu i slui za vreme jutarnje
guve sve one prolaznike na putu za stanicu? Ona, ko bi drugi.
I ta sada eka? Hajde, gubi se! ree mu ledeno. AF da si ovde
tano u sedam!
Da, draga, promrmljao je zahvalno, dok se uvlaio u ogroman
vuneni demper, koji uspeno pokri njegov obimni trbuh i viestruki
podvaljak. Navukao je izme, utnuo sasueno blato, koje je sa njih otpalo,
pod krevet da ona ne vidi, i uvukao nogavice pantalona u izme. Obukao je i
debeli kaput postavljen krznom i stao ispred kreveta kao da eka dozvolu da
pode.
ta sad eka? Kreni, i gledaj da bar danas upeca neto! Iskrivila
je lice kad je probala skoro ohlaen aj. On bez rei pode ka vratima. Onda
se okrete, napui usta i posla joj poljubac. Ona se podrugljivo nasmeja
njegovom idiotizmu.
Uzeo je tap za pecanje iz upe u dnu bate i poao niz dugo, valovito
brdo prema reci. Preao je mali most i stigao do delimino izgorelih
sklonita za lmce. Njegov amac sa veslima, koji mu je Arnold
iznajmljivao skoro svakog jutra u sedmici, bio je vezan uz nasip. Blago
starom Arnoldu, pomisli. Kuicama za amac odavno je bila potrebna
opravka, a sada je avio-kompanija plaala da se to uradi kao kompenzacija
za tetu koju je Dambo prouzrokovao. Strana stvar ta nesrea, ali tako ti je
to - i u najgoroj nesrei neko dobro proe, ba kao stari Arnold ovaj put. A
da ne pominjemo onog kopilota, naravno. Kako neko moe da bude toliko
srean?
Polako i lenjo je odveslao uzvodno, iza okuke, ispod eleznikog
mosta do traka oko malog ostrva. Ovde je bilo sasvim tiho, osim kada bi
preko mosta prelazio voz, ali to izgleda nije plailo ribe. Donosila ih je struja
sa okuke i njegov mamac je radio kao magnet. Hilari nije bila fer kada mu se
rugala da nikad nita ne upeca. Prava istina bila je da se skoro uvek u
povratku sretao sa prijateljima, kada su ovi otvarali duane, i dok bi
popriali i razmenili uobiajene ale, naao bi se olakan za nekoliko riba,
sve zbog svoje velikodunosti. A uvek bi svratio i do cveare da odnese par
komada gospoici Parsons. Fina, tiha ena. Ko zna zato se nikad nije udala.
Da ti pravo kaem, nije mi jasno zato sam se ja oenio.
Puckao je lulu i preturao po mislima svoju omiljenu temu, motrei
mali beli plovak koji je poigravao na kraju najlona. Bilo im je dobro prvih
osam godina - dobro da ne moe biti bolje - ali posle one male indiskrecije s
njegove strane, sve se promenilo. A bila je tako mala indiskrecija. Pa ta, ak
nije ni bio u krevetu sa tom enom - samo jednom, onako na brzaka, iza
povremena uteha. I ta gospoica Parsons, veoma prijatna osoba, u stvari vrlo
privlana ena. Da, stvari se tu lepo razvijaju. Sporo dodue, ali u etrdeset
petoj naui da nita vie ne pada s neba.
Iz misli ga vrati plovak koji iznenada nestade pod vodom. Aha, grize.
Nasmei se i vre prihvati zubima lulu. Poeo je da povlai struk, ali
zaudo nije trzao kao obino. Umesto toga, najlon je ravnomerno tonuo, kao
da riba vue udicu na dno reke. On povue, namotavajui najlon. Stap se
savi i struk je sada virio iz vode, zategnut i prav. Bogo moj, ova mora da je
vel'ka! Tada se najlon prekinu i on teko pade u amac. Leao je sa kolenima
na seditu i laktovima na ivicama amca, tako da je mogao da podigne glavu
i izviri na reku u izmaglici. I ba kada je poeo da se podie u sedei poloaj,
plovak izlete na povrinu.
Ovo je jebeno udo, ree vadei lulu iz usta, gledajui s nevericom
u razigrani plovak. Mora da je bila vel'ka!
Proklinjui maler, poeo je da namotava najlon. Odluio je da mu je
za taj dan dosta. U tom trenutku preko vode doe do njega apat. Je li bio
samo jedan ili je vie priguenih glasova istovremeno govorilo? Ili je to bilo
samo utanje trske pored obale?
ulo se ponovo. Muki glas? Ili moda enski? Bilo je suvie tiho da
bi mogao da odredi. Uz kimu mu pojuri jeza kada je uo novi zvuk, bilo je
kao da se neko smeje - pritajen, suv kikot, sada sasvim blizu, skoro uz sam
amac.
K-ko je tamo? glas mu je bio nesiguran. Hajde, dosta
izmotavanja. Znam da tamo ima nekog. Nervozno se osvrnuo, i ba kad je
posegao za veslom zauo se jo jedan um. Zvualo je kao da neto proseca
povrinu vode; nije plivalo, jer ovo je bio vlaan, klizav zvuk, koji je naas
prestao, a onda se ponovo ulo kako grgolji voda, iako na povrini nije bilo
vazdunih mehuria.
Preplaen, ponovo je dograbio veslo i brzo ga uvukao u njegovo
leite, pipajui po dnu amca da pronae drugo. Veslo najednom iskliznu iz
njegovog zahvata kao da ga je istrgla neka nevidljiva sila, i on odskoi u
panici kada je nestalo u zamuenoj vodi. Oekivao je da vidi kako izranja
odmah nazad, ali se to ne dogodi. Od vesla ni traga.
Neko se zajebava, ree sebi neuverljivo. Neko sa onom podvodnom
opremom. Ali, gde su onda mehurii vazdujia?
Zagleda se podno nogu, jer se osetio udarac u dno amca. Srce mu je
divlje tuklo, rukama je tako vrsto dograbio dasku sedita da su mu zglobovi
pobeleli. Udarac se ponovi, i on se odupre nogama o strane amca, plaei se
da ih spusti na dno. amac stade da se ljulja, polako, ali se ljuljanje sve vie
pojaavalo. On povika: Prestanite! Prestanite! Lula mu ispade iz usta kad
se ljuljanje nastavilo, jer su ivice amca gotovo dodirivale vodu, pretei da
ga izbace u mranu dubinu. I ba kada je mislio da e se amac prevrnuti,
ljuljanje prestade i amac se umiri. On zajeca i suze olakanja mu zamaglie
pogled. Svuda okolo vladala je ledena hladnoa, mraz koji mu je ujedao
kou.
A onda amac poe da podrhtava. Ponovo mu se ote uzvik jer se
podrhtavanje pojaavalo, i opet je morao da se prihvati za sedite. Sada je to
dostiglo vrhunac i pogled mu se jo vie zamagli, od suza i vibracija. Uini
mu se da ponovo uje smeh, tiho, ivotinjsko cerekanje sa zlobnim
prizvukom. Drhtaji su sada ili kroz njega, kroz celo njegovo naduveno telo,
kroz mozak, dok mu nije dolo da vriti, da urla dok ne oslobodi sav uas
koji se u njemu nakupio. U tom asu ugleda stvar od koje mu srce skoro
otkaza; inilo se da e se raspui od krvi koja je pojurila u njega. Dugi, iljati
prsti savili su se oko ivice amca, kod pramca. Njegovim zamagljenim
oima izgledali su kao dugaki beli crvi koji su puzali preko ivice, svaki
svojim putem, svaki iv za sebe. amac se zaljulja i on vide ostatak ruke
kako puzi prema dnu amca, zatim podlakticu a iza toga - nita. Iznad lakta
nije bilo nieg, ali se ruka ipak kretala lagano napred, pribliavajui mu se.
uo je ponovo apat, odmah pored levog ramena i osetio hladan, tako
hladan, dah na obrazu, dah koji je mogla da ispusti samo smrznuta leina.
Hteo je da trgne glavu, da pogleda, iako uplaen, ega ima tamo, ali nije
mogao da pokrene vrat, glava mu je ostala nepomina.
Konano krik probi iz njega, iz njegovih plua, i die se kroz smrznut
vazduh, i taj zvuk mu pomoe da se pokrene, da uzmakne nespretno od te
monstruozne stvari, nazad preko sedita. Ogulio je cevanicu, ali nije hajao,
kretao se brzinom koju mu je mogao dati samo strah. Prebacio se preko ivice
amca u trsku, u ukastu vodu visoku iznad struka. Poeo je da se probija
kroz trsku prema obali, blato na dnu reke vuklo mu je noge, dralo ga i
pokuavalo da obori. Bio je to komar u kome su mu se noge pretvorile u
olovo i nije mogao da pobegne, da se spasi.
Pljuskao je napred kroz vodu, hvatajui se za trsku, za bilo ta to bi
ga povuklo dalje. Ali jo uvek je mogao da uje apat, bio je jo mahnitiji i
zlokobniji. Sada su mu plua ve vapila za vazduhom, iz usta su mu izlazili
sitni, cvilei zvui, a suze oaja su mu se slivale niz lice. Divlje je zgrabio
jednu nadnetu granu koja se, za jedan zastraujui trenutak savila pod
njegovom teinom, tako da mu se celo telo nalo pod vodom. Ali grana se
ispravila, povukavi ga napolje, i on upotrebi obe ruke da se izvue du nje,
raskrvavivi ake u tom naporu.
Najzad oseti kako se dno naglo uzdie i shvati da je stigao do obale.
Grcajui sa olakanjem, pusti granu i poe da se vue uz strmi nasip,
hvatajui se za korenje, busenje trave, sve to je moglo da mu prui oslonac.
Ali obala je bila klizava od blata i kaljuga pod njegovim nogama nije mu
dozvoljavala da ide navie. Leao je ispruen u pliaku, potpuno mokar,
napreui se celim telom da doe do daha.
Odjednom oseti kako se ledeni prsti omotavaju oko njegovog glenja
ispod vode i poinju da ga vuku nazad, u ledenu neprozirnu dubinu. On
pokua da se odupre zarivi prste duboko u meku zemlju, ali su za njim
ostajale duboke brazde dok je polako, ali sigurno klizio nazad. Vritao je i
ritao se nogom, ali se stisak pojaavao i odvlaio ga neumitno dole, kao to
zver odvlai plen u jazbinu.
I tada njegovo srce zaista prepue. Pritisak je bio preveliki. Srce koje
se naprezalo toliko godina pod nenormalnom teinom njegovog tela,
konano se predalo. Bio je mrtav kada mu je blatnjava voda pojurila u
otvorena usta i nozdrve, brzo prekrivajui otvorene, prazne oi dok je tonuo
nie... i nie... u hladnu reku koja ga je ekala.
Peta
Keler se tre iz sna. U jednom trenutku je spavao, u sledeem je ve
bio potpuno budan, bez postepenog vraanja svesti u meuvremenu. Za
trenutak su mu oi bile uperene u tavanicu, a zatim brzo preletee na
brojanik sata koji je leao na ormariu kraj kreveta. Tano sedam. ta ga je
tako naglo probudilo? Da nije neto sanjao? Pre udesa je imao snove,
ivopisne snove kojih se seao i koji su ga skoro iscrpljivali. Ali od tada
nita, iako je znao da je to nemogue; svako sanja, bio toga svestan ili ne.
Poslednjih nekoliko nedelja, inilo mu se, odmah bi zaspao, da bi se isto
tako brzo probudio, sa prazninom izmeu, kao da je samo zamurio na pola
sekunda. Moda je to bio nain na koji ga je njegov um titio, uvajui
komare duboko u naborima podsvesti, briui svaki trag pre nego to bi se
probudio.
Ali prole noi nije bilo tako. On pokua da usmeri seanje na to, ali
su mu tanane vizije izmicale, rugajui mu se. Pamtio je glasove. aputanje.
Da li je Hobs bio razlog za ovakve snove? Neobini oveuljak ga je zaista
uznemirio. Keler se podie u krevetu i posegnu za cigaretama. Upali jednu i
uvue dim, duboko, zatim se zavali uz zid koji mu je sluio kao uzglavlje.
Vratio se u mislima na prethodno vee i posetu spiritualiste; setio se nemira
koji je u njemu izazvao na prvi pogled. Pa ipak, kao da ga je oekivao, ili je,
bolje rei, oekivao da se neto dogodi.
Mogu li da uem? pitao je spiritualist i Keler je bez rei stao u
stranu da ga propusti.
Zatvorio je vrata i okrenuo se malom oveku, miroljubivog izgleda,
koji je otiao do sredine sobe i stajao tamo gledajui oko sebe, ne iz
radoznalosti ve sa stvarnim zanimanjem. Pogled mu je pao na Ketinu sliku
i prouavao je nekoliko sekundi pre nego to se okrenuo Keleru.
ao mi je to vas uznemiravam u ovaj kasni sat, g. Keler. Glas mu
je bio blag, ali vrst, vrst kao i pogled. Pokuavao sam da vas nazovem ali
sam znao da ste iskljuili telefon. Morao sam da govorim sa vama pa sam
uzeo vau adresu iz uprave.
Kopilot je utao jo nekoliko asaka, zauen svojom bojazni.
Prisilio se da progovori. ta elite?
To e biti pomalo teko objasniti, g. Keler. Prvi put okvek obori
pogled. Mogu li da sednem? Keler pokaza prema fotelji. On sam ostade da
stoji. Hobs se smesti u fotelju i pogleda ga.
Pre svega g. Keler, ja nisam varalica, poeo je, ali ete morati da
mi verujete na re. Do pre nekoliko godina bio sam aktivni medijum, i to,
ako mogu tako da kaem, veoma uspean medijum. U stvari, suvie uspean;
postao sam sve podloniji emocijama svojih klijenata... i duhova. Vie
nisam igrao ulogu pravog medijuma - ulogu posrednika. Poeo sam da
oseam opasnost da u se izgubiti u spiritualnom svetu, da vie neu biti
instrument komunikacije ve instrument fizikog kontakta. Osmehnuo se
pomirljivo Keleru, videvi mu na licu izraz neverice. Oprostite. Pokuavam
da vas ubedim da nisam varalica, pa preklapam o neemu to vam je
svakako potpuno strano. Dovoljno e biti da vam kaem da sam u poslednjih
nekoliko godina svesno izbegavao svaki dodir sa onim svetom; ali pravom
senzibilcu je nemogue da se potpuno izoluje, bez obzira koliko su jaki
razlozi za to. A ja sam imao veoma jak razlog da odustanem od kontaktiranja
sa drugim svetom. No, medijum je kao radio-prijemnik koji se ne moe
iskljuiti; duhovi me jo uvek poseuju i govore kroz mene, ali to doputam
samo dobronamernim duhovima. Za druge... ili nastojim da zatvorim svest,
ili ih zadravam unutar sebe. To nije uvek lako.
Uprkos nemiru koji je oseao, Kelerova neverica je dostigla vrhunac.
ujte g. Hobs, zaista ne razumem o emu vi to priate. Nije to rekao
grubo, ali se po tonu moglo osetiti da mu nije verovao. O spiritualizmu ne
znam nita, i da budem iskren, mislim da uopte ne verujem u te stvari. Ovih
nekoliko nedelja proganjala me je tampa, nadleni, roaci poginulih u
nesrei, ljudi koji trae moju glavu, dobronamerni ali zamorni prijatelji,
svetenstvo koje je htelo da me proglasi za pokretno udo, mukarci i ene
pokvarene mate koji su hteli da znaju svaku krvavu pojedinost, i - zastao
je, namerno, idioti sa porukama iz groba!
Mali ovek se vidljivo tre. Jo neko vam se obratio sa porukom?
Petorica, do sad, ree Keler umorno. Pretpostavljam da ete vi biti
esti.
Hobs se pomeri do ivice sedita, u oima mu se videlo uzbuenje.
Kakve poruke? ta su vam rekli? Ko su bili ti ljudi?
Dvojica kau da su satanisti, druga dvojica da su boji glasnici, a
peti tvrdi da je Bog lino. Ko ste vi? Nemojte rei da ste avo!
Hobs se vrati u fotelju, sa izrazom razoaranja na licu, ali ne zbog
Kelerovih jetkih rei. Nekoliko trenutaka je izgledao zamiljen, zatim tiho
progovori: Ne g. Keler. Nisam nijedan od pomenutih. Ve sam vam rekao -
ja sam spiritualist. Molim vas da budete strpljivi samo pet minuta, pa ako
posle budete hteli, otii u.
Keler se spusti umorno na sofu, prethodno uzevi bocu sa viskijem i
au. I ne ponudivi Hobsa, napuni sebi au.
Sluam vas, ree. Pet minuta.
Znate li ta je spiritualizam? upita ga Hobs.
Razgovor sa duhovima, zar ne?
Grubo reeno, i ne ba najpreciznije. To je senzibilnost, sposobnost
za registrovanje vibracija, zraenja ili frekvencija koje naa normalna ula
nisu u stanju da registruju. Medijum je posrednik - kao to sam ve rekao
-neka vrsta ljudskog radija ili televizijskog ureaja, osposobljenog da prima
signale sa drugog sveta, nevidljivog i neujnog za ostatak oveanstva; ali,
kao i radio ili televizijski prijemnik, svaki medijum ima ogranienu mo
percepcije. Meutim, razvijanjem sopstvenih moi moe da povea
sposobnost percepcije, to maine ne mogu. to se mene tie, shvatio sam da
moj razvoj postaje... pogledao je u stranu, ... pa recimo, preterano
razvijen. Opasno. Preao je rukom niz obraz, prema bradi. Da li bih
mogao da dobijem jedno pie?
Keler zamalo da se nasmei. Spiritualist koji pije? udno, ali na tu
pomisao mali ovek bi mu blii, i on ree: ta ete?
Isto to i vi, molim.
Keler primeti kako Hobs posmatra sko dok je sipao. Boe, pomisli,
ovaj zaista pije. Dodao mu je au i nije se mnogo iznenadio kada je ovaj
pola sadrine odmah sruio u sebe.
Neto uz to? pitao je blago.
Hobs mu se ponovo pokajniki nasmei. Izvinite. Hvala, ovo je
dovoljno.
Pa, ovo ga bar ini ljudskijim, pomisli kopilot, vraajui se na sofu.
Da se vratimo na temu?
Svakako. Hobs otpi jedan umereniji gutljaj, pa se opet nagnu
napred. Kao to sam ve rekao, poslednjih nekoliko godina inim svesne
napore da kod sebe zaustavim razvoj posebnih moi, ali ne mogu da spreim
due da trae kontakt sa mnom, ako im je volja dovoljno jaka. Odbio sam da
budem nosilac poruka, i mislim da su poele da to prihvataju.
Keler uhvati svoje misli. Dovraga, poeo sam da verujem u sve ovo.
Shvatio je da je to zbog ovekovog neposrednog naina govora, bez
izvinjavanja ili nelagodnosti.
Meutim, pre dve nedelje, novi glas - ili da kaem glasovi - poeli
su da mi se obraaju. Bili su zbunjeni, gnevni, i, ini se, u mukama. uo sam
aputanje, preplaen apat, priguene glasove. Zvuali su kao da se nalaze u
neizmernoj mranoj dvorani i hoe da znaju gde su i ta im se dogodilo. O,
bili su tako usamljeni, tako uplaeni.
Keler je osetio kako u njemu ponovo raste napetost. Atmosfera
izmeu dva mukarca postajala je naelektrisana. Hobs ponovo otpi, ovaj put
vie, i Keler primeti da mu ruka pomalo drhti.
Postepeno, nastavi, poeli su da se izdvajaju jai glasovi. Vidite,
g. Keler, njihov svet ne razlikuje se mnogo od naeg; jae linosti svuda
preuzimaju komandu. Ali ti glasovi nisu bili dobri, zvuali su osvetoljubivo.
Oseanja koja sam primao od njih bila su mrnja i dubok ok.
Keler pokua da prekine napetost, da razbije hipnotiku vezu koju je
medijum uspostavio meu njima. Ustade i odeta do prozora, ponevi pie
sa sobom.
Ovaj, vidite, g. Hobs... poeo je, ali ga medijum prekide.
Sluajte me, molim vas. Znam ta ete rei: ne verujete u ivot posle
smrti, a i ako verujete, mislite da je ovo preterano. Shvatam vas, i kad
dovrim obeavam da u da odem i neu vas vie zamarati ako tako elite.
Ali ovo moram da vam kaem, zbog sebe, jer oni me nee ostaviti na miru
dok to ne uinim. Vidite, posle nesree kao to je ova, due ponekad ne
shvataju ta se dogodilo sa njima; doivele su emocionalni potres. Ne znaju
da su mrtvi! Tada postaju ono to vi nazivate duhovima, nastavljaju da
opsedaju ovaj svet, pokuavajui da uspostave kontakt, da bi nam dali do
znanja da su jo ivi. Ili su vezani nekim dogaajem ili oseanjem; mogu se
osetiti obaveznima da ovde neto uine, neto to nisu za ivota. Ili imaju
razloga za osvetu.
Keler se naglo okrenu. Ove poslednje rei su ga takle u ivac,
dodirnule su neto duboko u njemu, uplaile ga.
Ponekad oni istinski senzitivni ljudi mogu da im pomognu, da
upokoje te izmuene due, omogue im miran prelazak u drugi svet. To
moemo da postignemo obeanjem da emo raistiti ono to ih mui na
ovom svetu i vezuje za njega. Na alost, u ovom sluaju su isuvie
uznemireni da bih mogao normalno da komuniciram sa njima.
Vi oigledno zamiljate da su to due mrtvih putnika iz avionske
nesree, ree Keler, glasom hrapavim i punim neverice.
Znam da jesu! Tako mnogo uasnutih dua odjednom, na jednom
mestu. A tu je jo neto, g. Keler.
Kopilot se ukoi u mestu. Skoro da je znao ta sledi.
Ti glasovi - apat. Traili su vas.
Ponovo je meu njima zavladalo dugo (hitanje. Keler je hteo da se
naruga recima medijuma, da ga otpise kao jo jednog arlatana, ali nije
mogao. I to ne samo zbog ovekove oigledne iskrenosti; vie zbog
sopstvenog bliskog dodira sa smru. To iskustvo ga je uinilo prijemivijim.
Ali, uprkos svemu, prizemnija strana njegove prirode jo se opirala.
To je smeno, ree.
Uveravam vas da nije, odgovori Hobs. U poetku su glasovi bili
potpuno konfuzni, vapili su da im se pomogne, zvali svoje voljene. Video
sam lica - tolika izmuena lica - njihove slike su bledele i opet se
pojavljivale, moleive, alosne. Zatim su, kako su dani prolazni, glasovi
postajali usaglaeniji i kontrohsaniji. Jo uvek su bili u pometnji, ali se sada
inilo da ih neko vodi. Poeh su da zovu vae ime, i zovu, i zovu iznova.
Ali zato? Zato bi to radili?
Ja - ja ne znam, g. Keler. Kao to rekoh, zbunjeni su. Njihova
poruka jo nije jasna, ali... opet je oborio pogled,... veina ih je gnevna.
Njegove oi se opet upiljie u Kelera. Poznajete li nekog ko se zove
Rogan?
Kopilot se ukoi na sekund, ali se odmah seti da je Hobs verovatno
zapamtio to ime iz vesti.
Bio je kapetan 747, siguran sam da ste to proitali u novinama.
Ah da, ini mi se da jesam. Zaboravio sam, mada ne oekujem da mi
poverujete.
Tu ste u pravu, ne verujem vam. Vaih pet minuta je isteklo. Molim
vas da idete.
Keler poe prema medijumu, i ovaj skoi na noge. Imah ste sukob
sa kapetanom Roganom, zar ne? Keler stade u mestu. Kako ste saznah...?
Neto u vezi sa njegovom enom. Hobsove rei su bile tvrdnja, ne
pitanje.
Keleru se opet vrati iva slika iz seanja. Rogan je vikao na njega,
lice mu je bilo blizu, samo nekoliko santimetara od njegovog. Nije mogao da
uje rei, ali je video bes i nasilje u tim oima. Gde su se nalazili? Nisu bih u
avionu. Ne, ovo je bilo u jednom od hangara, i nikog nije bilo u okolini. Bila
je no, seao se gotovo sigurno. Ali koja no, da li ba ona kada se dogodio
udes? U to nije bio siguran. Dolo je do kraeg kokanja i on je odgurnuo
Rogana od sebe. Jasno je video kako ga kapetan divlje gleda sa zemlje.
Okrenuo se i otiao, ostavivi starijeg pilota da lei i zasipa ga uvredama.
Odjednom je znao oko ega je izbila svaa. Tano, bilo je to neto u vezi sa
Bet Rogan, kapetanovom enom.
Istina je, zar ne? Hobsove rei probie se kroz viziju.
Otkud znate?
Kapetan Rogan ne moe da zaboravi.
Nemogue.
Mogue je g. Keler.
Keler se umorno srui na sofu. Kako ste dovraga saznali za to?
Istina je sve to sam vam rekao. Ne oekujem od vas da verujete, ali
bar razmislite o tome. Vi ste klju, g. Keler. Ne znam kako, i ne znam zato,
ali kod vas je odgovor za one nesrenike, i morate im pomoi.
Keler podie glavu iz aka. Trae moj ivot, zar ne? upita gledajui
medijuma.
Ja - ne znam. Ne mogu da budem siguran, ree Hobs.
Oseam to. Nekompletni su. Suvie jeftino sam se izvukao i sada
me trae. Trebalo je i ja da umrem.
Ne verujem da je to odgovor, g. Keler, ree Hobs, ali ga je odavala
nesigurnost u glasu.
Keler ustade i ode brzo do stola. Uze Ketinu sliku i upita: Jeste li
videli njeno lice medu ostalima?
Hobs se zagleda u sliku, lica izduenog od koncentracije. Konano
ree: Ne, mislim da nisam. Video sam sliku kada sam uao, ali nije
pobudila nikakvu asocijaciju u meni. Mislim da nije bila meu njima.
Ali ako je ono to govorite istina, trebalo bi da bude tamo. Poginula
je u toj nesrei! Keler je sada bio besan i ponovo u velikoj sumnji.
Hobs podie ruku da ga umiri. Slike, g. Keler, ponekad znaju da
budu slabe, i retko su potpuno jasne. I tako ih je mnogo. Zaista ne mogu u
ovom trenutku da vam kaem da li je ona sa njima ih nije, a lako moe biti da
je mirno prela - a i mnogi drugi s njom - na onaj svet, ostavivi ove
nesrenike za sobom.
Keler pogleda sa enjom Ketino lice, pa vrati sliku na sto. Izraz mu
se promeni kad se okrenuo ka medijumu. Sada je dosta. Mislim da bi
najbolje bilo da poete.
ega se bojite?
Kako to mislite?
Bojite se da ste na neki nain odgovorni za pad aviona? Moda ste
zbog sukoba sa kapetanom Roganom napravih neku pogrenu procenu koja
je dovela do nesree. Bojite se da e se to otkriti?
Napolje. Kelerov glas je bio tih i besan.
Idem. Ali vas molim da razmislite. Ni vi ni oni neete nai mira dok
se ne nae odgovor. Zabrinut sam g. Keler, veoma zabrinut. Vidite, postoji
jo neto u vezi sa tim duama, neto vrlo udno. I vrlo opako. Bojim se
onog to bi moglo da se dogodi ako uskoro ne budu osloboene muka.
I ode, poto je navrljao svoju adresu na zguvanom paretu hartije.
Kel^r se odjednom oseao potpuno iscrpljen, pa se svukao i sruio umorno u
krevet i odmah zaspao, utonuvi u mrani svet apata. Pokuao je da se seti
tog sna, prvog koji je imao posle vie nedelja, ali nije bilo svrhe; njegov um
je odbijao da se pokori.
Ugasio je cigaretu i podigao pokriva. U kupatilu je umio lice
hladnom vodom. Jo nag, ne obraajui panju na hladnou, otiao je u
kuhinju i spremio sebi jaku crnu kafu. Poneo je u sobu i tamo mu pogled,
protiv volje, skrenu na Ketinu sliku. To ga podseli na sopstvenu nagost.
esto su za letnjih meseci ili po stanu bez odee, uivajui uzajamno u
pogledu na svoja tela u prirodnim, oputenim poloajima; njegovo jako i
vrsto, njeno meko, vitko, dugih nogu, malih grudi, skoro nalik na detinje.
Uivali su u oseaju slobode; bili su slobodni jedno sa drugim, njihova
golotinja je izraavala prisnost. Otiao je u spavau sobu i obukao kuni
mantil.
Dok je pio kafu, pogled mu se zadra na zguvanom papiru sa
Hobsovom adresom. Leao je na podu, gde ga je oduvala promaja kada je
medijum zatvorio vrata za sobom prole veeri. Keler se nije trudio da ga
podigne jer nije imao nameru da ponovo vidi Hobsa. Ali, uzeo je papir i
ispravio ga pred sobom na stolu. Adresa je bila u Vimbldonu i Keler se
nasmeio na pomisao o malom oveku iz predgraa u dodiru sa duama sa
onog sveta. Ali ba je ta njegova neugledna spoljanjost inila priu
uverljivijom. Da je nosio crni ogrta i govorio na ushien, fanatian nain,
sve bi delovalo apsurdno, meutim Hobsovi tihi i skromni maniri imali su
neki autoritet. Da li je verovao ili ne, nije izgledalo vano; jednostavno je
iznosio injenice. Na njemu su bile neobine samo oi; prozirale su mu
duboko u duu. Zastoje izgledao tako zauen kada mu je Keler otvorio
vrata?
I kako je saznao za svau sa Roganom?
Jo uvek nije mogao da se seti kada se svaa dogodila, i poto je
oseao da je to vano pitanje, napregao je mozak ne bi li se prisetio. Ali, kao
i mnogo puta poslednjih dana kada se radilo o udesu, to se vie
koncentrisao, odgovori su mu vie izmicali. Postojala je naravno osoba koja
bi mu verovatno mogla pomoi: Bet Rogan. Nije mu se ilo tamo posle
onoga to se dogodilo meu njima, ali je oseao da nema izbora. Morao je
da zna.
Pio je kafu, i u mislima mu je bila njena jasna slika. Sa trideset est,
jo uvek je bila privlana ena, zrelost je nekako inila njenu lepotu
potpunijom. Kako e reagovati kada ga vidi odmah posle muevljeve
sahrane? Hoe li ga i ona smatrati krivim, kao drugi? Ili e joj biti drago to
je iv? Dosta dugo se nisu videli i nije mogao da pretpostavi kakva e biti
njena reakcija.
Postojalo je jo neto to je morao da uini, a ticalo se HarijaTjusona
i njegove teorije o eksploziji u avionu. Znao je da Tjuson esto pravi
nasumina nagaanja kada se radi o uzroku ovakvih nesrea, mentalne
skokove posle kojih mora da se vraa unazad da bi dokazao njihovu
ispravnost, i da je podjednako esto bio u pravu, kao to je i greio. Dakle,
koji bi mogao da bude motiv da se postavi bomba? I kako je u vraju mater
bilo mogue uneti je u avion? Morae da se domogne liste putnika i dobro je
to zna pravu osobu koja e mu je nabaviti. Znao je da moe jednostavno da
sedi i eka ICAN-ov izvetaj o uzroku nesree, i da e ako bude sumnje u
neista posla, istragu o tome Ko i Kako preuzeti policija. Ali, to e potrajati
mesecima. A on je oseao da vreme istie.
esta
Preasni A. N. Bidlstoun bio je duboko uznemiren. Gazio je
blatnjavom stazom kroz polje oborene glave, povijenih leda, vrsto
zavukavi prekrtene ruke pod pazuhe. Dah mu se u oblacima smrzavao na
jutarnjem vazduhu. Iako je izgledalo da pazi kuda staje, u mislima se
posvetio vanijim temama. Brinuo je zbog promena koje su zadesile grad
posle one uasne nesree.
Kao da se siva koprena spustila na Iton: koprena jada i nesree.
Pretpostavljao je da je to normalno posle katastrofe ovakvih razmera, i
injenica da je veina tela morala da bude pokopana u masovnu grobnicu u
blizini samo je pomogla da posle svega ostane opresivna atmosfera. Samo su
tela koja je bilo mogue prepoznati preuzeli roaci ili prijatelji da ih sahrane
u pojedinane grobove. Sve e to proi, oseao je zasigurno, kada grad bude
imao vremena da zaboravi, i bie ponovo sve u redu. On lino, znao je,
nikada nee zaboraviti no kada se dogodila nesrea. Bila je puna uasa koje
ostali sugraani sreom nisu bili duni da iskuse, On i jedan kolega iz
oblinje katolike crkve ili su izmeu iskasapljenih leeva i vrili posmrtnu
slubu, odvraajui pogled sa unakaenih, neprepoznatljivih tela. Zadah
kerozina i spaljenog mesa primoravao ih je da prekidaju molitvu zbog
munine. Ne, seanje moe da nestane vremenom, ali posledice nikad;
nauio je vie o nitavnosti ivota u toj noi nego za dvadeset godina koliko
je svetenik.
Stigao je do kapije koja je vodila u zadnji deo uskog, dugakog vrta
du njegove parohijske crkve, i kada je uao i zatvorio kapiju za sobom,
zastao je da pogleda preko polja na ostatke 747 u daljini. Njegova visoka,
mrava prilika nevoljno zadrhta na turobni prizor. to pre ovi posmrtni
ostaci - ovaj zastraujui podsetnik - budu uklonjeni, pre e itelji grada
moi da se vrate normalnom ivotu. Ostaci aviona jo uvek su bili jezivo
svetilite za morbidna hodoaa radoznalaca koji su nagrnuli u grad,
zainteresovani samo za nesreu, drevni grad malo ih je zanimao. To je
smetalo stanovnitvu, iako je pogodovalo zaradi. Bio je siguran da veina
eli da zaboravi dogaaj. U poetku je ovo iskustvo imalo za njih neku
perverznu ar - u stvari jezivu - i uivali su u prisustvu reportera i istraitelja.
Ipak, kako je interesovanje za udes opadalo, oekivao je da se raspoloenje
metana popravi, i da im svima bude kao to je bilo ranije. Ali, to se zbog
neega nije dogodilo. Moda je bilo suvie rano. Moda je sve bilo plod
njegove mate, iako je sluaj od prethodne veeri svedoio koliko su ljudi
bili napeti.
Dogodilo se oko deset sati, on se ba vraao iz posete bolesnoj
metanki, starijoj eni, kojoj je prelazak na onaj svet mnogo olakala bolnica
u Vindzoru, kada je zauo krike u daljini. Zastao je na irokoj, kamenoj stazi
prema crkvi i oslunuo, nesiguran u to to je uo. Dolo je ponovo, izdaleka,
ali je bilo dovoljno jako da ga prenese hladni noni vazduh. Pourio je
stazom, kroz memorijalni vrt ratnih rtava, impozantnih sivih ploa, pored
visoke crkve od mrkog kamena i iskeenih granitnih uvara, prema
gvozdenoj kapiji u dnu vrla, koja je vodila u polje. Ubrzao je kada su krici,
jo uvek nejasni, postali uestaliji i alosniji. Istrao je u polje gde ga je trgla
crna senka koja mu je urila u susret. Tada mu je osvetlila lice svetlost
depne lampe i bilo mu je lake kada je uo poznati glas pozornika Vikana.
Straario je sa jo jednim policajcem pored ostataka Dambo deta, zbog
leinara, lovaca na suvenire, i takoe je uo krike preko polja.
Paroh i policajac su zajedno poli da ispitaju zvuke, obojica sreni
zbog prisustva onog drugog. Na putu sa druge sirane polja, uz samu ivicu,
naili su na mali automobil tamne boje, i u njemu videli, skupljenu na podu,
uzdrhtalu, histerinu devojku. Kada su otvorili vrata, dosegla je vrhunac
straha, borei se da uzmakne od njih, kidajui pod kola golim rukama.
Policajac je snano oamario da je umiri, gotovo je onesvestivi, i ona se
sruila u njegovo naruje. Jedino to su razumeli od njenog buncanja bilo je
da je neko pobegao i ostavio je. Bilo bi sasvim prirodno posumnjati da je u
pitanju ljubavna razmirica da nije uasa u njenim kricima, uasa koji se jo
oseao u njenom glasu i drhtavom telu. Bez oklevanja su je odneli u bolnicu,
bilo je to drugo parohovo putovanje te noi, i tamo je ostala, pod jakim
sedativima.
Taj incident je nekako bio izraz atmosfere koja se nadnela nad
gradom, oseanje suspregnute histerije koja je samo ekala poticaj da se
ispolji. Na devojku je oito uticalo udno raspoloenje u gradu, pa je i
najmanji potres - mogla je to da bude i neka ivotinja u bunju - doveo u
poremeeno stanje. A sada i to telo koje je naeno pored reke istog jutra.
Bio je u svakodnevnoj jutarnjoj etnji du obale kada je ugledao ljude
okupljene blizu vode. Veina ih je bila u plavim policijskim unifromama, i
izgledalo je da neto izvlae iz reke. Priao je da vidi moe li nekako da
pomogne. Rekli su mu da nesreniku moe da pomogne samo molitva, a
onda je i sam ugledao ogromno telo, koje je lealo na obali. Paroh je
prepoznao mrtvaca, iako za ivota nije bio u njegovoj parohiji, jer ga je esto
viao za vreme jutarnjih etnji kako peca u malom amcu, koji je izgledao
jo manji zbog silne mase koja ga je okupirala. Uvek bi mu domahnuo i
poeleo dobro jutro i, ako bi amac bio blie obali, popriali bi nekoliko
minuta. ovek se zvao Bampton, ili tako neto, i imao je radnjicu u
Vindzoru. Krupan ovek, ali koliko je preasni Bidlstoun mogao da proceni,
blag ovek.
Izgleda da su ljudi na brodiu koji je tuda prolazio videli prazan
amac kako plovi nizvodno sredinom reke i poeli da trae njegovog
vlasnika. Malo zatim opazili su ruku kako tri iz vode, jo se drei za trsku
na obali. U policiji su smatrali da se prevrnuo iz amca i pao u reku, udavivi
se, ili je pretrpeo srani udar (crvenilo obraza i pomodrele usne ile su u
prilog ovoj teoriji) pa tek onda pao u reku. Autopsija je trebalo da utvrdi koje
je tano.
Paroh se kratko pomolio nad mrtvacem, zatim se vratio tuan u
crkvu, vrlo uznemiren dogaajima. Jesu li to bila dva nepovezana sluaja?
Prvo devojka, izbezumljena od straha, a sada ovaj ovek, mrtav, verovatno
od sranog udara. Preteran napor - ili strah? Ili jo jednom njegova mata?
Umorno uzdahnuvi, okrenuo se od tog polja strave i poao stazom
prema proelju crkve. Mogao je da ude na bona vrata, ali je vie voleo da
ujutru ulazi na glavna vrata, da ga zaseni sjaj crkve - i njena pobona
samotnost. Nekako mu je taj pristup oltaru, dug hod prema tom svetom
mestu, davao vremena da proisti misli pre nego to e se obratiti
Svemoguem.
Preturao je po depu panlalona traei dugi klju koji je otvarao teka
drvena vrata crkve kada je zauo zvuk. Izgledalo je kao da neko udara o
vrata sa unutranje strane. Iznenaen, koraknu unazad i zagleda se u vrata.
Jo je bilo rano za gospou Skvajers koja je istila crkvu i starala se da cvee
bude uvek svee, a ona ionako ne bi mogla da ue dok on ne otkljua vrata.
Nacilja klju u bravu i prie ponovo vratima, radoznao i pomalo iznerviran.
Nije bilo iskljueno da se neki od deaka sa koleda zakljuao unutra preko
noi iz ale ili zbog opklade sa drugarima iz kole. Ne bi bio prvi put da se
egae u crkvi i oko nje. E pa ovaj put e im dati lekciju. Ovaj put e sa tim
da ide dalje umesto da ih pusti da se izvuku samo uz grdnji.
Pre nego to je uspeo da okrene klju, dva zvuna udarca zatresoe
vrata u arkama, nateravi ga da ponovo iznenaeno ustukne. okirala ga je
snaga udarca.
Ko je tamo unutra? pozvao je, zatim ponovi pitanje pribliivi se
uskoj pukotini izmeu dva krila vrata. Hajde, ko je tamo? Ako je neki od
deaka sa Koleda bolje da se odmah javi!
Meutim, znao je da deak ne bi imao snage da zatrese vrata na takav
nain. Polako je pruio ruku ka kljuu, iznerviran tiinom gotovo jednako
kao udarcima maloas.
I tada ponovo poee udarci, ali ovaj put nisu stali kod dva ve su
nastavili u stalnom ritmu, postajui sve glasniji i glasniji i od njih mu je
toliko zvonilo u glavi da je morao da pokrije ui. Vrata su se tresla, izgledalo
je da se povijaju prema njemu od siline udaraca. Bio je siguran da e se
raspui i izvaliti. Lupanje kao da se ulo u njegovoj glavi; on se zatetura
dalje od ulaza. Pogledao je navie i uini mu se da se ak i runi sivi demoni
sa proelja podrugljivo smeju. U uasu vrati pogled na vrata; samo to se
nisu slomila. Nije razumeo kako je prastara brava izdrala tako straan
pritisak toliko vremena. Buka se jo pojaa, dostie vrhunac.
On otvori vrata i vrisnu: Prestani! U ime Boga - prestani!
Nije bio siguran, kasnije jo manje, ali u tom trenutku kao da je uo
smeh. Ne, u stvari vie je liilo na tih kikot, priguen ali ipak ujan pored sve
te buke. Ba kada je bio spreman da pobegne iz dvorita, nesposoban da i
dalje podnosi zagluujuu buku, udarci prestadoe. Tiina je bila okantna
skoro kao to je bila i lupnjava. Vrata su mirovala, vrsta kao uvek,
neoteena od naprezanja. Na trenutak je posumnjao da se bilo ta dogodilo,
tako je spokojna bila tiina. Oprezno se pribliio vratima i priljubio uvo uz
njih, spreman da odskoi na najslabiji zvuk. je li mu se opet uinilo, ili je uo
aputanje?
Preasni Bidlstoun nije bio posebno hrabar ovek, ali je bio razuman.
Znao je da nema svrhe ii u policiju i aliti se da je neko hteo da izae iz
crkve. Verovatno bi se nasmejali i pitali zato ih nije pustio.
A ti udarci, bili su teki i glasni ali nekako mukli - nije bio otar
predmet. A ljudska snaga nije mogla poviti vrsta hrastova vrata. Kao
razuman, realan ovek smatrao je ovo teko objanjivim; i ako nije mogao
sebi da objasni, kako e objasniti policiji? Ali ko god - ta god - bilo unutra,
bilo je u bojoj kui, kui koju je kao pripadnik crkve bio odreen da uva.
Okrenuo je klju.
Saekao je nekoliko sekundi pre nego to je raskrilio vrata. Iza vrata
je bio mali, mrani ulazni hodnik, odvojen od same crkve sa dvoja vrata.
Nije bilo nikog.
Vikar gurnu oba krila vrata, da irom propusti to je vie mogue
svetlosti, zatim paljivo zakorai unutra. Oslukivao je nekoliko trenutaka
pre nego to je produio prema jednim od dvoja vrata koja su vodila direktno
u crkvu. Odkrinuo je vrata i provirio unutra.
Suneva svetlost je ulazila kroz visoki prozor sa vitraem u blistavim
zracima, siune uskovitlane estice praine jasno su ih ocrtavale, ali su neki
delovi unutranjosti bili u dubokoj, neprozirnoj senci. Vrata se zatvorie za
njim, stvorivi jo jednu mranu zonu iza njega. Preleteo je pogledom od
zida do zida, ali je sve izgledalo u redu. Poao je prema oltaru, koraci su mu
uplje odjekivali kroz ogromnu, hladnu zgradu. Preao je samo nekoliko
metara kad je primetio crnu priliku dalje napred, kako klei u klupi blizu
oltara u prednjem delu crkve. Bila je jedva vidljiva kroz zrak svetlosti
izmeu njih, koji je inio nejasnom u podignutoj praini. Prilika je izgleda
nosila ogrta ili irok kaput, ali sa te udaljenosti bilo je teko rei. Bez rei je
nastavio prema njoj, oekujui da se okrene na zvuk njegovih koraka. Ali
nije.
Doao joj je blie, ali je i dalje bilo maglovito s druge strane
sunevog zraka, i sada nije bio siguran vidi li ljudsku priliku ili ne. Bila je
suvie mrana. Proao je kroz svetlost sa visokih prozora i, zaslepljen
sjajem, morao je da zamuri kako bi privikao oi na iznenadnu tamu.
Donekle obnevideo promenom svetlosti, zastao je iza kleee figure i pruio
ruku da joj dotakne rame. Kada je to uinio, glava poe lagano da se okree
prema njemu.
Vikar odjednom postade svestan hladnoe, mnogo jae nego to je
obino bila ujutru u crkvi, i mraza koji je prodirao do kostiju i ledio mu oi u
dupljama. I uo je dubok, reei zvuk, u kome jedva prepozna smeh, kada se
glava okrenula i pocrnele rupe umesto oiju srele sa njegovim pogledom.
Svest mu se milosrdno zamuti i on se srui kao pokoen na tvrdi,
kameni pod.
Sedma
Keler skrenu kola na izdvojenu stazu. Prtanje ljunka pod gumama
najavilo je njegov dolazak. U prostoru za sitnice u automobilu, imao je
kompletnu listu putnika sa kobnog leta 747. Dobio je od mladog slubenika
otpreme koji je bio na dunosti te noi. ovek isprva nije bio voljan da mu
da listu, ali posle kraeg ubeivanja (uz argument da bi je ionako mogao
lako dobiti od nekih novina), popustio je i dao mu i neke dodatne
informacije o putnicima, emu se, naravno, kopilot nadao. Keler je
nameravao da paljivo pregleda listu kasnije tog dana. Nije bio siguran ta
tano trai, ali je morao da pone od neega.
Njegova trenutna namera bila je da vidi Bet Rogan, enu poginulog
pilota. Bio je to zadatak kojem se nije radovao: vraanje u prolost,
otvaranje starih rana.
Kua je bila u Sepertonu, blizu jezera na kojem se jedrilo. Kapetan
Rogan je neizmerno uivao u toj vrsti rekreacije. Nije to bila neka posebno
velika kua, ali je delovala nepretenciozno elegantno. Zaustavivi Staga,
ugleda kako se otvaraju ulazna vrata i vide Bet Rogan.
Poslednji put kada je video, na kolektivnoj sahrani putnika i posade,
izgledala je bleda, i nekako poraena. Uhvatio je kako ga gleda nekoliko
puta za vreme slube koja se oduila, ali lice joj je bilo bez emocija, a on je
bio suvie obuzet dogaajima da bije potraio radi obostrane utehe. Sada je
izgledala lepa i puna ivota, kao nikad ranije, belina njene bluze i pantalona
tako razliita od crnine u kojoj je poslednji put video. Njena duga crna kosa
bila je vezana sa strane, dajui joj mladalaki, skoro tinejderski izgled.
Podigla je ruku u znak pozdrava, i on primeti au sa nekim tamnim piem u
njenoj drugoj ruci.
Izaavi iz kola ree Zdravo Bet.
Dejv, odgovori ona.
Gledali su se utke nekoliko trenutaka i on primeti, sad kada su bili
blizu, da joj se oko oiju javljaju tanke linije i mlade bore na vratu kojih tu
nije bilo ranije. Ali, jo uvek je bila lepa ena. Njene tamno smee oi
-iskusne - fiksirale su ga divljim intenzitetom.
Zato nisi dolazio da me vidi? upitala je.
Izvini Bet. Mislio sam da je bolje da ne dolazim odgovorio je.
U oima joj zasja bes, siuni odblesak na dnu dubokog bunara.
Okrenula se i pola u kuu. Poao je za njom do dnevnog boravka, do
ormara sa piem.
Hoe da popije neto, Dejv?
Jo neu. Moe kafa?
Nestala je naas u kuhinji, dajui mu vremena da se smesti na cvetno
dekorisanu sofu i razgleda sobu. Poslednji put kada je video bila je puna
ljudi u ivom razgovoru, siva od duvanskog dima. Seao se, sedeo je na tom
istom mestu, mutnih oiju, pijan, usamljen. Seao se da ga je Bet posmatrala
kroz guvu, sa znaajnim i ne previe zagonetnim osmehom na licu. Bio je
to pogled upuen samo njemu; mogao ga je protumaiti kako mu je volja. I
evo je sada ponovo kako mu prilazi, sa kafom u ispruenoj ruci, na licu joj
gotovo identian osmeh.
Uzeo je zahvalno solju i spustio je na pod kraj nogu. Ona sede u
fotelju naspram njega, prstom neprekidno prelazei uz i niz tanko staklo
svoje ae za eri, studirajui ga, ekajui da prvi progovori.
Kako si, Bet? ree on najzad.
Pino. U oima joj nestade interesovanja.
Mora da je bio straan ok...
Ti ne zna da smo bili pred razvodom? upade ona otro. Pogledao
je iznenaeno. Znao sam da imate problema, ali... Ovaj put ga prekinu
njen kratak, podrBgljiv smeh. Problemi! Pa trebalo bi da zna, Dejv. I ti si
bio jedan od njih!
Bet, od tada su proli meseci. A i nije bilo nita ozbiljno.
Tanije pet meseci. A Piter nije verovao da nije nita ozbiljno.
Kako je saznao?
Rekla sam mu, naravno.
Zato? Zato si mu rekla? glas mu je najednom postao hladan.
Bilo je to tako povrno. Ja sam ti bio samo... zautao je i odvratio pogled.
Jedan od mnogih. Jesi li to hteo da kae, Dejv? I dalje je utao.
Tano. Bio si jedan od... nekoliko. Otpila je brz, ljutit gutljaj serija.
Sedela je ukoeno nekoliko trenutaka, a onda kao da je ljutnja napusti i
ramena joj se opustie. Zagledala se u pod izmeu njih. Kada je progovorila
glas joj je bio umoran. Dala sam mu spisak svojih ljubavnika nekoliko dana
pre leta.
Oh Boe! Zato, Bet?
Ispravila se i pogledala ga. U glasu joj je sada bila gorina. Da mu
vratim. Na brak je bio nestabilan ve godinama. Zna me, Dejv. Nisam od
onih ena koje sede kod kue i ekaju dok im mu leti po svetu. Ustala je i
otila do prozora, prekrtenih ruku, jo uvek drei au svojim finim
prstima. Okrenuvi mu leda zagledala se napolje u travnjak i rekla, Svi su
znali za mene osim njega. Ti si, .ini mi se, shvatio kad si me prvi put sreo.
Bila je u pravu. Seao se kada je prvi put video, pre dve godine:
hladno odobravanje kojim ga je posmatrala, skoro podrugljiv osmeh, njena
ruka u njegovoj sekund due nego to je bilo potrebno. Bacila mu je
rukavicu jo na upoznavanju. U kompaniji je ve bio uo neke insinuacije o
njoj od ljudi koji su poznavali Rogana i njegovu enu, nekoliko
dvosmislenih opaski. ene drugih pilota su bile izbegavana tema za njega i
njegove kolege -oenjeni su bili svesni da su svi izloeni istoj opasnosti
zbog svog stalnog odsustvovanja od kue. Pored toga, Rogan je bio visoko
cenjen kod svojih kolega, a mladi piloti su ga se pomalo i bojali. Iako nikada
popularan, zbog svojih tekih, otrih manira, bio je poznat kao ovek na
koga se moglo osloniti u nevolji. Preiveo je dva pada koji su se lako mogli
zavriti optom pogibijom da nije bilo njegove vetine i elinih nerava. Prvi
je bio osam godina ranije, kada je stajni trap njegovog Viskonta odbio da se
spusti i on je izvrio skoro savreno sletanje na trbuh. Niko nije bio
povreden. Drugi, godinu dana kasnije dogodio se kada su dva motora
Argonauta otkazala u razmaku od dvadeset sekundi zbog neispravne
sklopke za napajanje koja je prouzrokovala pogrean dovod goriva tokom
leta. Kao i pre, uspelo mu je da bezbedno spusti avion sa dva preostala
motora.
Kao stariji kapetan kod Konzula, pokazao se kao odlian, mada
kritian uitelj, i Keler je imao mnogo koristi od njegovog iskustva i
tehnikog znanja. Njihov odnos je postao prisniji od uobiajenog odnosa
izmeu uenika i mentora: kapetan Rogan je prepoznao u Keleru prirodnu
predodredenost, instinkt za letenje koji nikakva obuka nije mogla da pobudi
u uenikti. Bio je to instinkt koji nisu posedovali ni mnogi piloti veterani;
morali su to da kompenzuju istom tehnikom vetinom. Sa samo trideset
godina Keler je ve bio u svojoj poslednjoj godini slube kao kopilot; Rogan
je ve preporuio da ga unaprede u kapetana, i poslednjih nekoliko testova u
tom cilju bilo je uspeno. Kapetan je, u stvari, prepoznao svoju mlau
-moda i bolju - kopiju i zbog toga se posebno zainteresovao za kopilotovu
karijeru, esto ga stroe tretirajui nego njegove vrnjake, terajui ga do
granica izdrljivosti, ali uvek spreman da se povue pre kritine take. Na
svu sreu Keler je razumeo kapetanove namere i, iako je ponekad izgledalo
da izmeu dvojice mukaraca vlada otvoreno neprijateljstvo, potovali su se
i slagali.
Sve dok Bet nije rekla kapetanu za njihovu avanturu.
Roganovi su organizovali jednu od svojih retkih zabava - kapetan
nikada nije bio drutven tip - ali je kompanija angaovala Rogana da
preuzme let za Vaington umesto bolesnog kolege. Kapetanu je potajno
laknulo zbog zadatka, jer mu se nisu dopadala drutvena okupljanja -
pogotovu u njegovoj kui -,pa je prihvatio da leti, na Betino veliko
nezadovoljstvo. Keti je takoe bila na tom letu kao stjuardesa, ostavivi
Kelera da sam ide na zabavu. Splet okolnosti je doveo do toga da zavri u
krevetu sa Bet: estoka prepirka istog dana sa Roganom oko nekog
tehnikog pitanja u vezi aerodinamike (Roganovo miljenje se kasnije
pokazalo ispravnim); nezadovoljstvo zbog Ketinog odsustva te veeri; i na
kraju viak alkohola (neuobiajeno za Kelera). I, naravno, odlunost Bet
Rogan da ga zavede.
Nabacivala mu se celo vee, prvo izokola, a zatim, kako je vee
prolazilo, sve neposrednije. Nekako je uspeo da je zadri na pristojnoj
udaljenosti veim delom zabave, ali to je vie pio, to su njegova odbijanja
bila usiljenija. Moda je i pio da nade sebi izgovor za sputanje garda, za
neodgovornost; moda je to bilo njegovo preanje ja, na uzici toliko dugo,
koje se sada pobunilo. Ilije bila obina pouda.
Koji god bi izgovor smislio poto se to dogodilo, bledeo je pod
teinom uinjene tete i znao je da e jednom morati da plati cenu. Sada je
samo eleo da sazna visinu cene.
Keler se seao da se u jednom trenutku, na zabavi, osetio nesiguran
na nogama. Poao je na sprat, nesiguran hoe li mu biti muka ili e samo da
urinira. Pokvasio je lice hladnom vodom i, kada je otvorio vrata kupatila,
naao je kako ga eka. Bet ga je odvela do jedne od gostinskih soba i
naredila mu da se isprui tamo dok mu se ne razbistri glava. Ostavila ga je
zatvorivi vrata za sobom, i on je pao u polupijani san, dok je buka zabave
odozdo dolazila do njega kao iz velike daljine. Kada se probudio soba je bila
u potpunom mraku i odozdo se vie nita nije ulo. Bio je pod pokrivaem,
bez cipela, a svee ruke su mu doticale telo. Okrenuo se s trzajem da vidi ko
lei pored njega i ruka mu je nala glatko, golo telo. Odmah je znao o kome
se radi. Pripila se uz njega, njena noga zavukla se izmeu njegovih, a bedra
su joj bila sasvim uz njegovo telo. Nije ni pokuao da joj se odupre - koji
normalan mukarac bi mogao - i vodio je raeeno ljubav sa njom to je,
umesto da je odbije, dovelo do paroksizma ushienja koji je bio jednak, a
zatim nadjaao njegov.
Zatim je pao u dubok, iscrpljen san, i kada se probudio sledeeg jutra,
naao se nag ispod pokrivaa sa Bet koja je spavala stisnuta uz njega. Za
njega je to bio trenutak istine: bio je trezan, pouda zadovoljena. Nije vie
bilo izgovora. Mogao je da ustane a da je ne probudi, napusti kuu i pokua
da se pravi da se nita nije dogodilo. Umesto toga, probudio je neno blagim
poljupcima i istraujuim jezikom, i ponovo su vodili ljubav, sada dugo i
oputeno, ona uivajui u njegovom mladom, vrstom telu, on u njenom
nesumnjivom iskustvu.
I tek poto su drugi put vodili ljubav, postao je svestan istine o svojoj
izdaji: izdaji devojke koju je voleo i izdaji oveka kome se divio. Obukao se
i rekao Bet da se to vie nee ponoviti; nije bio grub prema njoj - nije bio
takav ovek - ali ona mu se gorko i prezrivo nasmeila. Posmatrala ga je bez
rei kako se oblai, sedei u krevetu, ne trudei se da se pokrije, i to je bilo
njegovo poslednje seanje na nju: njen cinini osmeh, njeno lepo telo. I, dok
je sada posmatrao to seanje je bilo duboko urezano u njegovu memoriju.
Osmeh je bio isti, samo je ona bila malo starija.
Mogao si da se javi, Dejv, rekla je, ako ne pre, onda bar posle
nesree.
Pogledao je sa oseanjem krivice. Zao mi je, Bet. Zaista. Nije ni
meni bilo lako. ok, pa publicitet. Bio sam sav oamuen, i tek sada mi
stvari postaju bistrije.
Ponovo je bila kod ormaria sa piem. Ovaj put je sebi sipala Sko.
Hoe li sad da mi se pridrui?
Odmahnuo je glavom. Neu. Uzeo je kafu sa poda i otpio malo.
Bet, pokuavam da otkrijem zastoje dolo do pada.
Zar to nije posao za ICAN? to se ti zamajava time?
Ja - ne znam tano. Valjda zato to se, nekako oseam krivim. Ne
znam zato, ali mislim da bi uzrok pada mogao imati veze sa mnom.
Smeno. Zato optuuje sebe?
Piter i ja smo se svaali pre leta. Zbog tebe. Ne seam se tano kada
je to bilo, ali ako si mu kao to kae, rekla za nas nekoliko dana pre udesa,
mora da smo se zakaili u to vreme, otprilike.
Ali zastoje to lako vano?
Stalno mi se vraa kapetanova slika. Nalazimo se u kokpitu
Dambo-a, letimo, on gleda u mene i neto vie. Zar ne shvata? Ako se
svaa nastavila kada smo uzleteli - u najkritinijoj fazi leta - i ako je zbog
toga dolo do neke nemarnosti sa nae strane, neke pogrene procene, onda
smo tvoj mu i ja odgovorni za smrt svih tih ljudi.
U oima joj se videla simpatija kada je prila i sela do njega. Dejv,
poznajem te, i znala sam svog mua - bar deo njega. Obojica ste suvie
profesionalni da biste dozvolili da se emocije upliu u posao. Piter nikada
nije dozvoljavao da raspoloenje nadvlada njegov logini um. Bio je suvie
iskusan za tako neto.
Ali, ti ga nisi videla pre leta kada smo se sukobili. Nikada ga do tada
nisam video da gubi kontrolu; te veeri je bio kao luak.
Moja krivica: bila sam tako okrutna prema njemu. Udario me, zna.
Ali ne kada sam mu rekla za druge, ve kad sam rekla za tebe. Bio je
ponosan ovek - i bio je ponosan na tebe.
Keler odloi oljicu na tacnu i odgurnu je od sebe. Okrenuo se da je
pogleda, u oima mu nije bila ljutnja ve neshvatanje.
Zato si to uinila, Bet?
Da ga povredim, da prodrem kroz tu krutu hladnu fasadu. Da ga
primoram da neto oseti, pa bila to i mrnja.
Da, Keler se seao te mrnje u njegovim oima. estoke, kipue
mrnje. Nije to bio samo povredeni ponos: bila je to izdaja njegovog
tienika, nekoga koga je obuavao, uio ga svemu to zna. Izdaja nekoga
koga je smatrao svojim naslednikom. I sa seanjem stie jo jedan prizor
sukoba.
Keler se sad setio njegovih ljutitih rei, njihove estine i kako su
odjekivale u praznom hangaru, dok se udaljavao od Rogana. Zna li Keti za
ovo Keleru? Zna li? E pa saznae, gade! Saznae od mene! Tada je poeo
da mrzi kapetana, oveka kome se divio, pokuavao da bude kao on, oveka
kakvim se zamiljao. oveka koji je izgubio sav svoj ponos. oveka koji je
leao na betonu obasipajui ga uvredama. Boga koji je postao smrtnik.
Koliko se produila ta njihova mrnja? Da lije bilo mogue da je taj
profesionalni um konano popustio od emocionalnog potresa? Nije li se
njegov mladi, manje iskusni um prepustio nezadrivom besu? Slika se
polako sklapala. Da li je bila prava?
Dejv, je li sve u redu? Tako udno izgleda. Betin glas vrati ga u
stvarnost.
Duboko je uzdahnuo. Moda e jedan Sko da pomogne, ree.
Natoila mu je duplu meru i sela pored njega, dodavi mu au. Otpio
je dobar gutljaj i saekao da viski proe kao vatra do stomaka pre nego to je
progovorio. Bet, ta se dogodilo pre leta? Da li je neto rekao kada te je
naputao te noi?
Glas joj je bio blag ali vrst. Rekao je da se nee vraati.
Keler se ukoi, a aa u ruci malo zadrhta. ta je time mislio?
Gledala ga je netremice. Ne, ree, nije ono to ti misli. Sigurna
sam da nije... glas joj se izgubi. Ne, ree ponovo. Bio je uzrujan, ali ne
toliko uzrujan. I ranije smo govorili o razvodu, i mislim da se pomirio sa tim.
To to sam mu rekla za tebe, sigurno ga je izbacilo iz ravnotee, znam, ali
sam sigurna da je hteo da kae samo da se nee vraati meni. Nije bio lud,
Dejv!
Keler odmahnu glavom, ali u znak da se slae sa njom. Ipak... piloti
su stalno pod pritiskom i on je znao mnogo sposobnih ljudi koji su iznenada
doiveli slom. Zbog toga su psihofiziki pregledi bili od neobine vanosti:
jednom godinje za sve pilote, dva puta za one preko etrdeset.
Keler se sad zaista uplaio. Toliko toga je pokazivalo u jednom
pravcu i odgovornost je jo tee leala na njegovim pleima. Kad bi samo
mogao da probije tu barijeru koja mu je zamagljivala um, dozvoljavajui
samo kratke, povremene poglede, muila ga izmiuim vizijama.
Psihijatrijsko leenje, reeno mu je, moglo bi da pomogne, ali je zahtevalo
vremena. U svakom sluaju, psihijatri su samo mogli pomoi umu da se sam
zalei, nisu mogli da ga izlee.
Trebalo mu je da sazna vie o nesrei. Moda je neki detalj - tehniki
ili ljudski - do sada otkriven u ICAN-u, neto to bi mu pokrenulo seanje.
Moda Hari Tjuson ima nove dokaze za svoju teoriju. Bilo ta - bilo da ga
oslobodi krivice ili ga optui - bilo bi bolje nego da ostane u ovom vakuumu.
Potreba se opet javila. Morao je nazad u Iton.
Ostavio je au nepopijenog Skoa i ustao. Moram da idem, Bet.
Trgla se i jasno se videlo razoaranje u tim dubokim oima.
Ostani jo malo, Dejv. Molim te. Potreban mi je neko. Uhvatila ga
je za ruku i jako stegnula. Samo da priamo, Dejv, nita vie. Molim te.
Oslobodio je ruku i blago rekao Ne mogu sad da ostanem, Bet.
Moda u doi opet, ali sad moram da idem.
Doi e? Obeaj mi, Dejv.
Hou. Moda. Verovatno ne.
Ostavi je da sedi tamo, ovaj put nosei u seanju drugaiju sliku o
njoj: bela bluza, ruke koje steu au, lice koje je odjednom pokazivalo
godine. I udno, isti gorki, ironini osmeh.
ljunak je zaprtao pod tokovima kada su kola krenula, kamenii
su udarali o zid kue. Polako je siao sa puteljka i putem poao ka Vindzoru
i Itonu, oseajui kako u njemu raste novi nemir.
Osma
Emili Plat je polako trovala svog mua. Namerno nije urila, ne samo
da bi skinula sumnju sa sebe kada smrt konano doe, ve da ga natera da
pati to due.
U poslednje tri nedelje davala mu je minimalne doze Gramoksona da
bi mu zdravlje poputalo postepeno i nimalo dramatino, ali je bila
iznenaena kako je brzo pao u postelju. Otrov u sredstvu protiv korova bio je
mnogo moniji nego to je oekivala, i prva doza koju mu je pomeala sa
jutarnjom kafom, uplaila je brzinom delovanja. Dala mu je par dana da
povrati snagu, smanjila je drastino doze i uinila mu muke manje akutnim,
ali duim po trajanju. Naravno, posle prvog, najjaeg napada morali su
pozvati kunog lekara, ali je ovaj bio potpuno zbunjen boleu; bio je to
ovek lien mate. Rekao je Emili da, ako njenom muu ne bude bolje za
nekoliko dana, javi da ga poalju u bolnicu, gde e dobiti odgovarajuu negu
i biti ispitan da bi se otkrio pravi uzrok bolesti. Meutim, kada je smanjila
dozu otrova i stanje zdravlja njenog mua poelo naizgled da se popravlja,
doktor je smatrao da je opasnost prola. Ostavio je samo instrukciju da ga
pozovu ako bolest ne iezne za sledeih nekoliko dana. Naravno, Emili nije
urila da ga ponovo potrai, a njen nesreni suprug je bio preslab da to uini.
Nee zvati doktora sve dok ne bude sigurna da nema nade za njegov
oporavak. Rei e da je napad doao iznenada, da je njenom muu bilo
dobro proteklih nekoliko nedelja, mada je bio neto umorniji nego obino i
da mu je pozlilo bez upozorenja. Neka ga samo prenesu u bolnicu, jer i ako
se otkrije uzrok bolesti, za parakvat nije poznat protivotrov. Da li e biti
razloga za autopsiju posle njegove smrti, nije bila sigurna. Ali, nije bilo
vano; htela je samo da on umre. Bolno.
Siril Plat je bio mladi od nje
-
- imao je trideset est, ona etrdeset tri
-ali kada su se pre pet godina venali sloili su se da razlika u godinama nije
vana za njihov odnos. I nije bila. Sirilovi izopaeni zahtevi su promenili
sve.
Kada je prvi put videla Sirila posmatrao je siunu figuru u izlogu
njene antikvarnice u ulici Haj u Itonu. Nastavila je da lista gomilu razliitih
lokalnih novina koje je svake nedelje dobijala, pravei listu pijaca,
rasprodaja i seoskih vaara u sledeoj nedelji. Znala je, kao i ostali antikvari,
da su se na tim mestima mogli nai retki i vredni kolekcionarski predmeti i
provodila je dosta vremena putujui po kraju u tu svrhu. Konkurencija u
struci bila je estoka, a kako su antikvarnice postale moderne, jo se
pojaala, posebno u Itonu, gde je bilo mnogo takvih radnji. Otkako joj je
otac umro, ostavivi joj u amanet da vodi posao, imala je malo vremena za
bilo ta drugo osim posla.
Povremeno bi podigla pogled sa novina da vidi da li je mladi jo
tamo, i, ne ba iz poslovnih razloga, poelela da ude kod nje.
Preesto su ljudi stajali pred izlogom, divei se izloenim
predmetima, i suvie esto bi odlutali do druge radnje a da i ne udu. A i kada
bi uli, to nije znailo da e neto da kupe: antikvarnice su u tome bile sline
knjiarama - zgodne da se tumara po njima bez obaveze da se neto kupi.
Kada je bila mlada besnela je to ljudi toliko vremena provode gledajui
-ak oboavajui - sva ta blaga, postavljaju pitanja, dre u rukama, da bi
zatim izali iz radnje kao da su tu samo ubijali vreme. Ali otac je nauio da
nikad ne uznemirava ili pokuava da utie na potencijalnog kupca, i da se
nikad, ni u kom sluaju ne pogaa oko robe. Njihova profesija bila je iznad
takvih stvari: to je bio manir ulinih prodavaa.
Njen otac je bio ovek koga su potovali i bojali ga se. Do poslednjeg
dana nije bila sigurna da li ga je ikad volela. Dve starije sestre su otile od
kue zbog njegove tiranske strogosti. Kao duboko religiozan ovek, vladao
je u kui gvozdenom vladavinom, i to gvoe nije se povilo niti omekalo ni
kada je umrla njihova majka. Pripadao je viktorijanskom dobu, dobu koje je
voleo zbog njegovih moralnih zakona, njegove odvratnosti prema
anomalijama, zbog vladavine vrstih karaktera i dominacije mukarca kao
glave porodice. To je oteralo njene sestre, jednu u kotsku, drugu u
nepoznatom pravcu (nikad se nije javila), ali njoj lino je odgovarala
njegova vlast. Prijala joj je njegova dominacija isto kao to je njemu prijalo
da dominira, i u tom potovanju su savreno bile zadovoljene potrebe i
jednog i drugog. Oeva smrt ostavila ju je uplaenu i samu, a ipak, zaudo,
nekako osloboenu.
Moda je to bilo zbog oseanja da je posle tolikih godina dobrovoljne
ugnjetavanosti njeno pokajanje konano zavreno. Pokajanje, za ta? Nije
znala, ali je otac uio da se svako ljudsko bie raa sa krivicom i govorio joj
o potrebi za okajanjem, koja treba da oblikuje na neki nain njihov ivot.
Oseala je da je dobar deo tog duga platila za njegova ivota. I sad kada ga
vie nije bilo, kada je iz njenog ivota nestalo one arogantne, energine
muke dominacije, postala je veoma osetljiva na nenost osobe kakva je bio
Siril.
Emili je naglo podigla pogled kada je zvonce iznad ulaznih vrata
zazvonilo i on stupio u radnju. Utivo mu se nasmeila i on se nasmeio njoj.
Vratila se svojoj potrazi kroz lokalne novine, ali joj je mozak bio zaokupljen
sreivanjem podataka koji su se ticali njegove pojave. Izgledao je kao da je u
kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Krupan, ali nimalo punaak. Ne
posebno zgodan, ali prijatnog izgleda. Odea mu je izgledala za broj vea,
iako udobna zbog toga. Ruke je drao duboko u depovima jakne. Oenjen?
(Zato bi to nju zanimalo?) Nije bila dovoljno iskusna da proceni.
Senka je pala na njene novine, ula je kako proiava grlo, i, kada je
podigla oi, videla je kako joj se smei sa izvinjenjem. Upitao je za figuricu
i da li moda ima i njen par. Oseajui veliki stid odgovorila je da nije znala
da je figurica deo kompleta i upitala ga da li bi on znao da joj kae neto
vieo tome. Mogao je, pa je to i uinio, i uskoro su bili zaneti zanimljivim,
ivim razgovorom o antikvitetima i njihovim izvorima. U poetku je to bilo
samo druenje, da bi uskoro preraslo u stidljivu romansu; u njemu je
pronala svu onu nenost koja je nedostajala njenom ocu, a on je otkrio u
njoj unutranju snagu koju sam nije imao. Za tri meseca su se venali i prve
tri godine proveli umereno sreni, bez nekih izuzetnih radosti ili problema.
Telesna ljubav je za Emili bila potpuno novo iskustvo i, na njeno
razoarenje, ne ba ugodno; podnosila je, ali je retko uivala u tome jer je
ceo in nekako izgledao kao izdaja svega emu je otac uio. I ne samo to.
Izdaja njenog oca.
Na nesreu, kao to je njena strast tinjala pa zamrla i konano se
ugasila, Sirilovi apetiti su se poveali, kao da je njena pasivnost pojaala
njegovo uzbuenje. Kako joj je seks bio potpuno stran, mogla je samo da
nasluti da njegovi zahtevi nisu potpuno normalni, ali, posle tri godine, kada
je izgledalo da ga vie nije briga smatra li ih ona normalnim ili ne, Emili je
bila sigurna da neto nije u redu. Za sve to vreme inilo se da mti ne
predstavlja preveliko zadovoljstvo da bude u njoj dok vode ljubav, ak je
izbegavao da to ini. To joj nije mnogo smetalo jer ni sama nije imala ba
jaku elju da je ispuni njegova lepljiva lenost, ali je alternativa bila
podjednako neprijatna i runija. Molio je da ga zadovolji rukama, skoro
plaui kada ne bi htela, zahtevajui od nje da ispuni svoju branu dunost.
Re dunost je bila ta koja bi je na kraju navela da udovolji njegovim
eljama i obaveza je bila re uvek prisutna u njenom ivotu. A onda je za
svoje klimakse poeo da koristi druge otvore osim onih prirodnih. To je
uasnulo i uvredilo vie nego to je mogla da kae, ali zaudo, njegova
slabost uinila ga je jakim, ako se tvrdoglavost mogla nazvati snagom.
Poela je da ga se plai: oeve ljutnje bile su tihe, ali pretee. Sirilove su bile
mahnite, emotivne i zastraujue. Iako je nikad nije tukao, pretnja nasiljem
je uvek bila prisutna, njegova divljanja su ga dovodila na samu ivicu fizike
agresije. Emili nije imala izbora, morala je da se pokorava. Vaspitanoj u
atmosferi posveenosti veri, sada joj je bilo nemogue da ode u crkvu;- kako
bi i mogla kada je bila uesnik u takvim perverzijama?
Posle tri godine takvog muenja, Sirilova izopaenost dobila je jo
gori vid: zahtevao je od nje da ga tue. Posluala je, sa oklevanjem, ali je on
vritao da se ne trudi dovoljno - nije ga dovoljno povreivala. Uplaena,
pojaala bi udarce, i ovaj put bi vrisak bio od bola. A, zaudo, njegov jauk
joj je prijao. Isprva je upotrebljavala otvoren dlan, ali to nije bilo dovoljno -
za nju. Traila je pogledom okolo neto to bi mu nanelo vei bol, i oi su joj
se zaustavile na konom kaiu ostavljenom (namerno?) pored kreveta.
Zgrabila je kai i poela da ga iba, uivajui u njegovim kricima, svetei se
za svoj ugnjeteni ivot na tom mravom, golom telu, koje se skupilo,
sklanjajui se od njenih udaraca. Nevolja je bila to je i pored agonije - ili
upravo zbog nje - i on uivao u svemu, i kada je iskalila bes, molio je za jo.
Osetila je gaenje, na sebe, na njega, na njihov zajedniki ivot. Zaguujua,
siva beda pritisla joj je duu. Bila je uhvaena u nezadriv kovitlac koji je
nosio na samo dno propadanja. Sledee dve godine ivela je u
samoprezirnom jadu, a njegova izopaenost postajala je sve gora. Njegova
strast da bude vezan i okovan, potpuno se razvila, a onda i druga, moda
gora od svih, da nosi njenu odeu. Emili je otkrila ovu njegovu poslednju
zanimaciju kada je navratila u njihov stan iznad antikvarnice da skuva sebi
aj u podnevnoj pauzi. Zatekla je Sirila u spavaoj sobi kako se divi sebi
ispred velikog ogledala. Imao je na sebi njen donji ve, ak i gaice, i videlo
se obsceno ispupenje ispod tankog materijala. Nasmejao se na njeno
zaprepaenje (moda je nameravao da bude tako zateen?) i videla je da su
mu podrugljiva usta namazana ruem.
Sve bi to bilo vrlo smeno da nije bilo tako patetino. I tako stvarno.
Emili je do tada imala bar tu, malu utehu da se sve zadravalo izmeu
njih dvoje, ali se i to sada promenilo. Poeo je da izlazi nekud sam uvee, to
je pre retko inio. Uskoro je otkrila iz sumnjiavih i potajno zluradih
izvetaja ono malo prijatelja koje su jo imali, da se kree u drutvu mladih
ljudi, vrlo neobinih sklonosti, u Vindzoru. Nekakvo olakanje u svemu
tome bilo je to su njegovi zahtevi postali neto redi, iako mu se pojaala
sklonost ka analnom seksu. Bilo je oito, ak i nekom ko je imao tako
izolovano vaspitanje kao ona, da je najzad stupio u homoseksualne odnose
sa drugim mukarcima. Sada je shvatila zato je njihov seksualni Javot bio
takav kakav je bio: pokuavao je da sakrije od sebe bolnu taku 'svoje
slabosti, ali je istovremeno hteo da uiva u njenim posledicama u braku. Bilo
je neizbeno da ga put koji je izabrao na kraju dovede do onog koji je
pokuao da izbegne. A ono najudnije, ono to je Emili krila od sebe, a sada
bila primorana da prizna, bilo je da se oseala kao prevarena ena.
Da li se zaista sve dogodilo protiv njene volje? Moda u poetku - ali
kasnije? Zato ga nije ostavila ili ga izbacila kada su njegove devijacije
postale neizdrive? Na ta pitanja nije nikako mogla da nae odgovor i
krivica je leala teko na njenoj savesti. Sigurnost u sopstvenu normalnost,
jedina sigurnost koju je imala sve te godine, nestala je. Dua joj je bila
ogoljena i pokazala se neistom kao i njegova. Tako je morala da se nosi ne
samo sa njegovim neverstvom, ve i da se suoava sa otkriima o sebi.
Bilo je to suvie za nju.
Prelomna taka bila je kada je Siril doveo svog ljubavnika kui,
njenoj kui. Emili se vratila kasno iz posete jednom od pijanih gradova koje
je esto obilazila u potrazi za retkim starinama, a njih je u poslednje vreme
bilo sve tee nai jer je svako izgleda znao vrednost starih predmeta.
Ostavila je kombi u dvoritu iza kue i ula na zadnja vrata. Dok se umorno
pela stepenicama na sprat, ula je smeh iz dnevne sobe. Otvorila je vrata i
doekala su je njih dvojica; podrugljiva, besramna lica cerila su joj se dok je
stajala na vratima. Sirilova ruka bila je prebaena oko ramena mlaeg
mukarca, i na njene oi on se polako okrenuo i poljubio ga u obraz.
Emili se smuilo i ona pobee dole u tamu prodavnice. Sruila se na
pod i zaplakala, molei se ocu, molei ga za oprotaj zbog tih pet godina
pobune protiv njegovog uenja, protiv njegove vlasti.
Bilo je to pre etiri nedelje, tada je odluila da ubije Sirila.
Na neki neobian nain avionska nesrea sledee nedelje olakala joj
je odluku. Ako je ivot tako beznaajan da ga neko moe satirati u tolikim
razmerama, ta onda znai jedan, izopaen i bolestan? Ubistvo joj je
izgledalo kao triarija.
Emili je od ranije znala za sredstvo protiv korova i smrtonsoni otrov
koji je sadralo, jer joj je otac bio predan vrtlar, i bilo joj je poznato da ga je
lako nabaviti iako se kontrolisano prodavao. Obino su ga mogli dobiti samo
farmeri i poljoprivrednici uz obavezan potpis u knjigu otrova u radnji gde
bi ga kupili. No, njoj nije bilo teko da ubedi prodavca, prilikom sledee
posete jednom od pijanih gradova, da je legalni kupac i upisala je
izmiljeno ime i adresu u njihov registar. Izala je iz radnje sa bocom od
etiri galona, punom otrova, dovoljnom da ubije stotine ljudi.
Sledeih nekoliko nedelja gledala je sa mranim zadovoljstvom kako
Siril polako umire, odravajui najmanje mogue doze, elei da to vie
produi taj proces. Doneo joj je pet godina patnje, sa vrhuncem u
uasavajuem otkrovenju sopstvene krivice; ona e se za uzvrat truditi da
mu obezbedi bar toliko nedelja fizikog bola.
Otrov je prvo napao njegov stomak i grlo, otetivi mu bubrege i
jetru, napunivi mu plua tonou, to je disanje inilo skoro nemoguim.
Poela je da mu opada kosa i postepeno je gubio vid i sposobnost govora.
Emili je imala trenutak zebnje kada je Sirilov dragan navratio do radnje
pitajui za njega. Rekla je mladiu da je Siril na proputovanju po
unutranjosti u potrazi za kolekcionarskim raritetima, to je bilo sasvim
normalno. Slegao je ramenima nezadovoljno; u svakom sluaju nije ga
toliko zanimalo, i ako Siril nije smatrao da ga obavesti, onda... Izjurio je iz
radnje. Drugi put je ula lomljavu sa sprata i nala Sirila kako lei u dnevnoj
sobi blizu telefona. Na svu sreu bio je suvie iznemogao da pozove, ali to je
svedoilo da je potpuno svestan ta se dogaa, to je njoj prualo neizmerno
zadovoljstvo.
A danas e mu dali konanu dozu. Posledice toga to radi je nisu
naroito brinule; ako se izvue posle svega - dobro, ako ne - barem ga je
naterala da pati za ponienja koja joj je naneo, a bila je spremna da i sama
okaje grehe u ovih pet godina.
Emili je promeala vruu supu u kojoj je ve bilo Gramoksona; iako
je oboje znalo njene namere, spoljanja forma se morala potovati. On e
pokuati da odbije da primi hranu, ali ona e mu malo davati hranu kaikom
tako da se prolije mnogo. Bio je preslab da joj se odupre. Emili je preruila
supu u iniju i stavila je na posluavnik. Dodala je posudicu sa solju i
biberom. I setivi se jo neeg, odlomila komad hleba i stavila ga uz ostalo.
Nasmeila se svojoj pokvarenosti, podigla posluavnik i ponela ga u
spavau sobu. Vie nije spavala u sobi sa njim, ve je provodila noi na sofi
u dnevnoj sobi; smrad u sobi postao je potpuno nepodnoljiv.
Zastala je pred vratima i spustila posluavnik na pod; zaboravila je
krpu koja e joj trebati da obrie supu sa njegovih obraza i brade dok bude
pokuavao da izbegne da guta. Vrativi se iz kuhinje sa krpom preko ruke,
sagla se da podigne posluavnik. Tada joj se uini da iz sobe uje aputanje.
Pribliila je uvo vratima. Nekoliko trenutaka vladala je tiina, a onda
se ponovo zaue glasovi, tihi, nerazgovetni. To nije mogue: niko ne bi
mogao da ude u sobu, a da ga ona ne vidi. Ali, njegov glas je poslednjih dana
bio skoro neujan. Zatim je ula utanje, kao da se neto, neki predmet vue
prema vratima. Da nije nekako smogao snage da napusti krevet, da poslednji
put pokua da se spasi? Uhvatila je kvaku i naglo gurnula vrata.
Siril je stajao okrenut prema njoj, njegovo belo, iscrpljeno telo bilo je
groteskno u svojoj nagosti. Oi su mu izgledale poveane, kao da e iskoiti
iz utonulih duplji, jagodine kosti trcale su iz zategnute koe, a ulegnute
jame koje su nekad bile obrazi naglaavale su iroka, iskeena usta. Ali to
nije bio osmeh; usta su mu tako izgledala jer se koa povukla i videli su se
ogoljeni pouteli zubi. Retki, mestimini prameni kose pojaavali su
slinost sa mrtvakom lobanjom. Imao je lice mrtvaca.
On podie drhtavu ruku ka njoj i Emili vrisnu. Strah, mrnja - oboje,
ali mrnja je bila jaa - podigoe se u njoj. Pojurila je napred, zamahujui
rukama na tu obscenu stvar koja je nekad bila njen mu. Sruili su se, jedno
preko drugog, na pod. Emili ga je i dalje udarala i vritala na njega. Zar
nikad nee umai ovom stvorenju, ovom izopaenom udovitu koje joj je
unitilo ivot? Zar e i njegova smrt biti kazna za nju? Jecala je udarajui
njegovo nepomino telo i udarci joj postepeno oslabie i postadoe redi, sve
dok konano nisu prestali.
Kleala je nad njim, objahavi ga kolenima, podupirui se rukama sa
obe strane njegove glave, kosa joj je visila lagano dotiui njegovo lice.
Videle su mu se samo beonjae iza napola sklopljenih kapaka, i nije bilo
daha iz otvorenih, nacerenih usta.Emili se odmae dalje od ukoenog tela,
odjednom zgadena njegovim hladnim dodirom. Leala je leima oslonjena o
garderober, ogromni garderober sa ogledalom pred kojim je on tako esto
besramno paradirao. Disala je teko, grcajui, i nije prestajala da jeca.
Pogledala je telo sa beskrajnom odvratnou. Bio je mrtav. Hvala ti Boe,
konano je mrtav.
Leao je ruku ispruenih uz telo, nogu obsceno rairenih, njegove
polusklopljene oi zurile su u tavanicu. Nije shvatala kako mu je koa
postala tako hladna na dodir, ni kako su mu se udovi tako brzo ukoili.
Moda je otrov ubrzao ove reakcije, i pre nego to je ivot napustio telo. Ah,
nita vie nije bilo vano; otiao je, otiao iz njenog ivota zauvek. Ako je
sad i otkriju i bude primorana da plati po zakonu, zatvor se inio istijom
kaznom od ove koju je izdravala sve te godine.
Emili je odmakla noge od lea i ostala tako leei, ekajui da joj se
srce smiri i da povrati dah. Morae da skupi snagu i hrabrost da ga podigne
ponovo na krevet. Zatim e morati da mu navue pidamu, oisti ga, da mu
izgled negovanog bolesnika. Posle toga e pozvati doktora, glumice enu
slomljenu od bola, praviti se da nije znala da mu je toliko loe. Potajno je
bila svesna koliko e njena pria zvuati besmisleno, i da e doktoru biti
dovoljno da vidi Sirilovo izmodeno stanje i da utvrdi da je umirao
nedeljama, a ne danima. Ali je odbijala da prizna sebi tu injenicu.
Odjednom je zadrhtala. Dotle nije imala vremena da primeti kako je
soba hladna. Pitajui se da nije on nekako uspeo da otvori prozor u nameri
da zove nekog u pomo odozdo sa ulice Haj, pogledala je prema prozoru
kroz koji je dolazila svetlost. Ne, bio je jo uvek zatvoren, reza je bila u
leitu, a zavese napola navuene. udno, nije to bila hladnoa uobiajena
za zimski dan; bila je to duboka, vlana studen. Moda studen koja obino
prati smrt.
Ali njena jeza postade mnogo vie od oseanja nelagodnosti kada je
ula tiho cerekanje. Bilo je kao da joj ledena ruka stee srce, zaledivi joj
svaku kap krvi u telu, paraliui je. S mukom je naterala glavu da se okrene
ka ispruenom telu, ali oi nisu bile voljne da potvrde ono to su ui ule.
Siril se nije micao. Posmatrala ga je nekoliko trenutaka ekajui da ponovo
uje taj zvuk, ekajui da vidi dolazi li od njegovog mrtvog tela. ula je da
leevi i posle smrti ponekad miu ili proizvode zvuke; bilo je to neto u vezi
sa gasovima u telu. Zau se opet: udan, skoro aptav smeh. I nije poticao od
lea.
Izgledalo je da dolazi sa druge strane sobe, iz zamraenog ugla iza
otvorenih vrata, pa ipak je ispunjavalo celu prostoriju. Zagledala se u mrani
ugao, no tamo nije mogla da razazna nikakvo pritajeno oblije. Ali je
oseala prisustvo; i bilo je jezivije od stvorenja na podu pred njom. Vrata
poee polako da se zatvaraju, a soba da biva tamnija zbog toga, slaba
zimska svetlost pruala je samo blago sivilo da se bori sa sumrakom. Vrata
se zatvorie uz blago klik i senke u sobi se produbie.
ula je apat, zvualo je kao njeno ime. Ponovio se, ovaj put iz
drugog kraja sobe, pa opet iza nje, i opet iz podnoja kreveta. A onda od
Sirila.
Gledala ga je uasnuto.
Jo uvek je zurio u tavanicu i usne su mu se jedva pomerile kada je
izgovorio, proaptao, njeno ime. Glava se okrenula prema njoj i ona vide da
su oi irom otvorene, ali nekako jo uvek slepe. Podsetile su je na oi mrtve
ribe koju je viala u ribarnici - nevidee i utonule.
Emili je posmatrala u sleenom zanosu kako se on - to - podie na
lakat i prua ruku prema njoj. Htela je da vrisne, ali iz grla joj se ote samo
otar, rapav zvuk. Le je sada bio na kolenima i rukama; poeo je da baulja u
njenom pravcu, ukoenost udova inila mu je napredovanje sporim i
opreznim. Cerenje na tom licu odjednom je bilo stvarno i puno zlobe. Stvar
koja je nekada bila Siril proapta ponovo njeno ime.
Emili se oduprla leima o garderober u uzaludnom pokuaju da se
odmakne od tog uasa, okrenuvi glavu, ali su oi i dalje odbijale da se
odvoje od pristiue grozote. Bacila se u stranu izvivi telo, grabei noktima
telo u nastojanju da se izvue. Ali ta stvar se ve dovukla preko njenih noga
i glava joj je bila na njenim leima, u parodiji seksualnog poloaja na koji je
primoravao toliko puta u prolosti.
Sada je uspela da vrisne kada su mu usne dole do njenog uva i kada
je proaptao gadost. inilo joj se da sad ima jo nekog oko nje; tamna
oblija, lica koja su odbijala da se uoblie, prilike koje su nestajale pre nego
to bi se materijalizovale. ula je smeh ali je dolazio iza njene glave.
Hladne, ledene ruke uhvatie je za grudi i ona oseti kako je diu
unazad i uvis. Druge, nevidljive ruke bile su joj na telu, podizale su je za
ruke i noge. Emili se nade blizu tavanice, i gledala je nadole u podignuto lice
svog mrtvog mua. Jedna ruka je drala za vrat, druga joj je bila izmeu
nogu, podupirui je. Ruka na vratu poe da se stee, guei je, ne dajui da
se opire. Oi poee da joj iskau iz duplji, a jezik izmile iz usta kao iv
stvor koji bei iz uruene peine. Iz njenih usta potee pljuvaka na njegovo
lice, u prozirnom, lepljivom mlazu.
Prilike oko nje poele su da poprimaju konkretniji oblik, i trenutak
pre no to e joj se zamutiti vid, pre no to e crvena magla zakloniti sve,
videla ih je jasno. Ali sa njima neto nije bilo u redu. Jedva da je imala
vremena da shvati ta je to pre no to se predala zaboravu, i, u poslednjem
trenutku iste svesti, videla je lica, ruke, udove koji su jo preostali - sve je
bilo crno, spaljeno. Tela kao da su se podigla iz paklenog ognja.
Grleni zvuk koji je trebalo da bude vrisak, zamro joj je na usnama
kada je izgubila svest.
Jo uvek je drei iznad glave, stvar u obliju njenog mua je pola
prema prozoru, oiju ponovo nestalih iza kapaka, tako da su se videle samo
beonjae, sa osmehom koji se jo jednom pretvarao u grimasu smrti.
Stvar stie do prozora i ostade tamo, ekajui. Glasovi joj rekoe ta
da radi.
Deveta
Kelerovi refleksi, zahvaljujui izvrsnoj obuci i njegovom prirodnom
instinktu, bili su znatno iznad prosenih, uprkos nevoljama kroz koje je
prolazio u poslednje vreme. Nagazio je konicu u istom trenutku kada je
krajikom oka ugledao kako se staklo prozora na prvom spratu prolama
napolje, i kola se zaustavie uz kripu guma ba kada su se dva tela prosula
na tvrdi asfalt puta. Ulica Haj na tren postade nepokretna kao foto-snimak,
sa ljudima zaleenim u pokretu, zagledanim u krvava, izobliena tela na
ulici. Tada na vratima i prozorima poee da se pojavljuju lica, oklevajui da
se pridrue okupljenima na ulici. Neko vrisnu. Jedna ena se onesvesti. Neki
mukarac je povraao uz zid zgrade. Niko nije prilazio iskrivljenim telima.
Keler je oamueno sedeo. Zaustavio je kola na oko pet metara od
klupka izlomljenih udova i imao je direktan pogled na grotesknu
koreografiju u kojoj su bili. Iako pad nije bio dug, znao je po uglu pod kojim
su pali -pravo na glavu - da su slabe anse da je neko preiveo; mora da su
slomili vratove pri padu. Utoliko ga je vie zaprepastilo kada je video kako
se prsti na ispruenoj ruci figure koja je leala ispod druge, polako savijaju a
zatim ponovo opruaju.
Sa trzajem je otvorio vrata kola i potrao prema njima. Spustio se na
koleno, trudei se da ne primeuje lokvu krvi koja se irila ispod tela. Tek
tada je primetio da se radi o telima mukarca i ene i udno, mukarac je bio
potpuno go. Kada je poblie osmotrio gornju figuru video je, to je bilo jo
udnije, da su ukoeni udovi, sivo bela koa namrekana i zategnuta, a
lobanja skoro gola, pripadali nekome ko je mrtav ve neko vreme.
Krkljav zvuk prenuo ga je iz posmatranja oveka i on brzo obrati
panju na enu ispod njega. Zvuk joj je dolazio duboko iz grla, kao da se
trudila da progovori. Ali krv to joj je tekla iz plua inila je zvuke
nerazumljivim. Prsti njene leve ruke jo su se micali, i on obuhvati mravo
mukarevo telo ispod ramena i, borei se sa gaenjem na dodir sa hladnom
koom, bez tekoa ga je odvukao u stranu. Tada neno podvue prste ispod
enine glave, izmeu njenog lica i povrine puta, ne obazirui se na lepljivu
krv koja mu je potekla niz ruku. Promenio je ugao pod kojim je leala tek
toliko da joj olaka da udahne vazduh na usta, ako bude mogla. Morao je da
sklopi oi na trenutak pred prizorom njenog zgnjeenog, krvavog lica.
Keler se nagnu blie i pokua da uhvati njene rei, ali su one bile
slabe i nerazgovetne. Oko koje je bilo okrenuto prema njemu za trenutak
zatrepta i otvori se. Pogledalo ga je pravo u oi i iznenada se rairilo kao u
strahu. Tada ga napusti ivot i on shvati da je umrla.
Ustao je, oseajui duboku tugu zbog nesrene ene, kojoj su
poslednji trenuci ivota bili uprljani strahom. udno, ali nita nije oseao za
nagog mukarca koji je takoe leao kraj njegovih nogu; moda zato to to
isueno telo uopte nije izgledalo ljudski - podsealo ga je na sleeno truplo.
Ili zato to je odnekud znao da je ovek kriv za svoju i njenu smrt. Sigurno je
gurnuo i zbog iscrpljenosti i sam pao za njom.
Kopilot pogleda krv na svojim rukama, onda vide da se lokva krvi
proirila do njegovih nogu i da stoji u njoj. Krv. Ketino lice. Ponovo seanje!
Utom ga prekinu glas pored njega, i slika Ketinog uasnutog lica,
prekrivenog krvlju, i te rairene oi ispunjene panikom, otvorena usta kao da
vriti ili neto vie - sve to nestade u skrivenim dubinama njegovog uma.
Tjuson ponovo progovori: Hajde, Dejv. Idemo da te oistimo.
Keler podie pogled sa ruku i zagleda se odsutno u ICAN-ovog
inspektora.
Hari?
Tjuson uhvati zbunjenog kopilota za ruku i povede ga iz gomile koja
se okupila oko dva tela na putu. Naslonio ga je na njegovog Staga i pustio ga
da se nekoliko trenutaka odmori od oka.
Video si ta se dogodilo? upitao je konano.
Keler je uzdahnuo i izgledalo je da mu je napetost malo popustila.
Video sam kako se lomi prozor i kako ispadaju mukarac i ena,
odgovorio je. Pre toga nita nisam video.
Tjuson je zatresao glavom. Moj Boe, ree saoseajno, kao da
nisi dovoljno toga video u poslednje vreme. Upadaj u kola Dejv,
parkiraemo ih negde gde nema guve. Posle u da te odvezem preko mosta
u Vindzor, gde ICAN ima sobe u hotelu. Bie bre nego da vozi nazad
glavnim putem, a izgleda mi kao da ti ba treba jedno dobro, otro pie.
Dok su ulazili u kola, Tjuson na vozaevo sedite, a Keler do njega,
figura u plavoj uniformi izdvoji se iz svetine okupljene oko tela i urno im
prie.
Izvinite, ser, ree policajac, pre no to je Keler mogao da zatvori
vrata na svojoj strani. Jeste li videli kako se to dogodilo?
Kopilot ponovi ono to je rekao Tjusonu. Inspektor se nagnu preko
Kelera i gurnu policajcu u lice svoju legitimaciju. Ja sam sa ekipom koja
ispituje pad aviona. Odseli smo u hotelu Kasi odmah preko mosta i vodim g.
Kelera tamo da se opere od krvi. Ako vam ba treba izjava, ne biste li mogli
da nas potraite u hotelu?
Policajac klimnu glavom. U redu je, ser, bilo je puno ljudi koji su
videli ta se dogodilo. Ali reeno mi je da je gospodin - ovaj, Keler? - g.
Keler prvi stigao do tela, pa me je interesovalo da li su jo bili ivi, i ako
jesu, da li su bilo ta rekli?
Keler odmahnu glavom. Ne, ovek je ve bio mrtav, a ena je skoro
odmah izdahnula. Nije nita uspela da kae.
U redu, ser. Moda e nam kasnije biti potrebna vaa izjava, a ako
bude, potraiemo vas u hotelu. Moram da vam priznam, nemam pojma ta
se kog avola ovde dogaa - danas je bio najudniji dan od kako sam ja u
Itonu.
Keler naglo podie glavu. Ali, pre nego to je uspeo da progovori,
Tjuson je ve polako pokrenuo kola u rikvere. Vozio je unatrag do prvog
skretanja u desno i uao pravo u tu ulicu. Ostavio je Stag na malom parkingu
iza Gradske venice. Dok je on ubacivao sitni u parking-sat Keler je, ne
izlazei iz kola, pokuavao da obrie maramicom krv sa ruku koliko je
mogao. Primetio je da ima krvi i na pantalonama tamo gde je kleao, a i vrh
jedne njegove cipele imao je mrlju tamnije boje. Oseao je potrebu da se
dobro oriba, ne da bi se oprao od krvi, ve da spere dodir sa onim nagim
telom. Bilo je neeg gnusnog u tom sluaju.
Dok su se njih dvojica vraali prema mostu, namerno izabravi
sporednu ulicu koja je ila paralelno sa ulicom Haj, kako bi izbegli
uznemiravajui prizor, kopilot je razmiljao o policajevoj primedbi na
rastanku. Tjuson je posmatrao polja gde su leali ostaci aviona, kada ga
Keler upita ta je policajac hteo da kae onom izjavom.
A, pa jutros i prole noi bila je cela serija sluajeva, odgovorio je
inspektor. Meu njima, naravno, nema nikakve veze, ali bojim se da su
graani Itona ovih dana pomalo nervozni zbog nesree i svega, pa sve to
guraju u isti lonac. Kaem ti, oseam ovde ve nedeljama neku amotinju.
Nema veze, sve e to da proe kad se i mi i onaj kr poistimo odavde.
Kako to misli - serija sluajeva? Kakvi sluajevi?
Tjuson se okrete i odmeri Kelera, usporivi malo hod. Dejv, mislim
da si imao ve dosta briga da bi se zamarao nekim nevezanim dogaajima
koje su preuveliali morbidni pojedinci koji nemaju pametnijeg posla.
elim da znam, Hari.
Evo njega opet, ree Tjuson i nastavi rezignirano: Pa dobro, bar to
nisu poverljivi podaci. Prole noi, policajci na deurstvu kod ostataka
aviona uli su krike sa druge strane polja. Jedan od njih je potrao da vidi ta
je, a pridruio mu se vikar iz lokalne crkve. Nali su devojku u kolima,
samu, izludelu od straha. Bila je toliko histerina da nije mogla da kae ta
joj se dogodilo, ali je oito, neto gadno preplailo. Ni sad joj nije bolje,
priaju policajci koji uvaju mesto nesree. U bolnici je, pod sedativima.
to bi ila sama u polje u sred noi?
Oigledno da nije ila sama. Policija je utvrdila da automobil
pripada izvesnom mladiu - verovatno njenom mladiu - ali se on jo nije
vratio kui. Pretpostavljam da se malo zaneo u udvaranju i kad je devojka
pohisterisala, uhvatio maglu. Sada se sigurno boji da se pojavi.
Keler je utao kada su skrenuli iza ugla na put koji je vodio do
zatvorenog mosta. Konano progovori, ta jo?
Jutros su izvukli oveka iz reke sa druge strane polja. Doiveo je
srani udar na pecanju.
Pecanje je ba sport za srani udar.
Bio je krupan ovek, preteak; moglo mu se dogoditi bilo gde.
Dalje.
Ovaj - paroh - isti paroh koji je doao da pomogne devojci - on je
pronaen jutros onesveen u crkvi. Jo se nije potpuno oporavio, i Bog zna
ta se njemu dogodilo! Moda psihika iznemoglost. Ovih dana je morao da
se nosi sa svim tim uznemirenim ljudima, a jutros je priestio onog
davljenika; da ne pominjem ta je preiveo one noi kada je pao avion.
Mislim, sruio se ba iza njegove crkve. Slomio bi se kad-tad.
Prelazili su stari gvozdeni most. ta hoe da kae time da se jo
nije potpuno oporavio? upita Keler. Jo nije doao svesti?
Ne. Tjuson zauta trenutak. Jo uvek trabunja kao luak.
Keler zaslade i pogleda dole na reku. A sad ono dvoje to su pali - ili
iskoili kroz prozor. I ti jo uvek misli da se nita udno ne deava?
Naravno da se deavaju udne stvari! Bogamu, bio bih budala da
tvrdim suprotno. Ali, po meni to je rezultat masovne histerije. Tjuson se
osloni na ogradu mosta i pogleda postrance u Kelera.
Gledaj, u ovom gradu se nije dogodilo nita katastrofalno godinama
- moda vekovima - onda jedne noi, tras, najvea vazduna nesrea svih
vremena u Britaniji deava im se na kunom pragu. Za oekivanje je da tako
neto ostavi udne posledice kod njih. Hou da kaem, oni jednostavno nisu
pripremljeni za nesreu ovakvih razmera. Izale su na videlo sve njihove
skrivene neuroze, sve potisnute emocije. To ti je kao lanana reakcija, a pad
aviona je pokrenuo.
Keler podie pogled sa vode i osmotri hladno inspektora. ak se i
nasmei. Zna da si straan, ree.
Ma nemoj, Dejv! ta je po tebi alternativa? Da je polje posednuto
duhovima? U to veruje?
Vie ne znam u ta da verujem, Hari. Poao je dalje.
Tjuson se pljesnu dlanom o bok iznervirano i pode za kopilotom.
Stigli su u hotel i, dok su prolazili kroz hol, Tjuson je naruio da
donesu dupli brendi u prostorije ICAN-a, pa se predomislio i naruio dva.
Dok ih je lift nosio na etvrti sprat, inspektor je jo pokuavao da ubedi
Kelera da su svi sluajevi nepovezani osim opte histerije koja se nadvila
nad gradom.
Keler ga jeiiutkao pitanjem da li je siguran da su svi umeani u ove
dogaaje ba iz Itona. Izali su iz lifta u tiini i ili kroz hodnik sve do
prostrane duple sobe koju je ICAN preuzeo za svoj operativni tab
na-licu-mesta. Ovde su se sakupljale sve informacije i slale u sedite u
Londonu. Derald Slejter je podigao pogled sa svog improvizovanog
pisaeg stola kada su uli u sobu. Obrve mu se podigoe kada je prepoznao
Kelera kao mladog kopilota koji je preiveo nesreu. Druga dva slubenika
istrage koji su radili u sobi izmenie iznenaene poglede.
Tjuson se nasmei nesigurno Slejteru. Ovaj, izvinite to vas
uznemiravamo, efe, ree ali, dole u Itonu dogodila se gadna nesrea i
Keler je bio svedok. Pa sam mislio, ovaj, da bi mogao da se malo oisti i da
se oporavi od oka. Nadam se da je to u redu?
Naravno da jeste, odgovori Slejter nabusito pa se obrati Keleru,
ljubaznije: Molim vas izvolite u susednu sobu, g. Keler. Tamo je
zajedniko kupatilo i krevet ako hoete da se malo odmorite. Ako ne,
moete esti u jednu od fotelja ovde. Verovatno e vam dobro doi aica
estokog pia - ili aj, ako vie volite. Pozvau dole.
O, bez brige efe. To sam ve sredio. Tjuson se suvo nasmei svom
pretpostavljenom koji ga zauzvrat samo pogleda.
Ako vam jo neto zatreba, g. Keler, samo kaite, ree kopilotu.
Keler zahvalno klimnu glavom i poe u drugu sobu. Kada je Tjuson
poao za njim, Slejter podie ruku u znak da stane i ree tiho, da ne uje
kopilot: Znam da vam je Keler blizak prijatelj, Tjusone, ali mislim da bi
bilo bolje da mu ne govorite nita dok ne zavrimo istragu.
Tjuson zastade na vratima. Razumeo, ree i nestade u sobi,
zatvorivi vrata za sobom.
uo je da tee voda u kupatilu i naao Kelera kako pere krv sa ruku.
Strpljivo je ekao dok je kopilot ustro trljao ruke etkom za nokte iako su
izgledale ve savreno iste.
Dejv, ree Tjuson ti zna da ne bih smeo da kontaktiram s tobom
dok traje istraga.
Keler je vratio etku na malu staklenu policu iznad umivaonika.
Uzeo je nekoliko papirnih ubrusa, pokvasio ih i poeo da brie krv sa cipele.
Neu da te uvaljujem u nevolje, Hari, ree, ali ne mogu da sedim
tek tako i nita ne preduzimam. Umean sam u nesreu i hou da uestvujem
u istrazi.
Uestvuje...
Da, kao rtva! Hou da pomognem da se utvrdi kako je dolo do
pada.
Hoe, ali ne moe. Ne sea se ni ta se dogodilo te noi.
Keler na ovo nije imao odgovor. Tapkao je novim ubrusima po krvlju
umrljanim pantalonama. Kad je Tjuson zaustio da kae jo neto, ulo se
utivo kucanje na vratima. Tjuson otvori i vide konobara sa dve velike ae
brendija na posluavniku. Potpisao je raun i uzeo pie od kelnera koji ode
ne ekajui napojnicu. Ovi iz ministarstva za vazduhoplovstvo su ba krta
kopilad. Tjuson ostavi pie na stoi i smesti se u laku stolicu. Pozva Kelera
da mu se pridrui. Kopilot izae iz kupatila sa jaknom preko ruke. Seo je
preko puta inspektora i uzeo brendi. Popio ga je u dva gutljaja.
Tjuson je svoj pio mnogo oputenije. Moda bi hteo da pojede
neto, Dejv? upita. Moemo da naruimo neto iz hotelskog restorana.
Ba sam se setio da sam bio u sred ruka dole u Itonu, kada je ono dvoje palo
kroz prozor. Na trenutak se upita ta je bilo sa novinarom koji je ruao sa
njim. Moda je i bolje to su prekinuti jer je postajalo teko izvrdati
reporetrovo unakrsno ispitivanje i oseao se pomalo kao krivac jer je rekao
vie nego to je trebalo. Nee? Pa dobro, nisam ni ja vie tako gladan.
Keler izvue iz unutranjeg depa presavijenu listu putnika i prui je
Tjusonu. Misli da tvoja teorija o bombi ima veze sa nekim na ovoj listi?
upita.
Tjuson gurnu naoari na nos i brzo pregleda dugu listu putnika. Posle
par usredsreenih minuta polako odmahnu glavom. Ne, mislim da nema,
ree. Nekoliko imena poznajem, ali nisu linosti iz politike. Tu je ser
Dejms Baret, jedan od direktora tvoje kompanije; Suzi Kolbert,
romanopisac, sa njom je putovala njena erka; Filip Lafor, pijanista. Zatim
dva naftaa - oba Amerikanci - Hauard Rid i Judin Mojnihem, za njih si
verovatno uo. Da vidimo... da, Ajvor Rasel, fotograf sa prijateljicom; mala
grupa japanskih biznismena na svetskoj turneji, u osvajanju poslova za
svoju zemlju; jo nekoliko imena koja su mi poznata, ali ne bih rekao da su
vana, i, oho, Lionard Gosvel.
Zamiljeno je lupkao prstom po imenu na hartiji.
Ovo je ve zanimljivo, ree.
Ko je - ko je bio - taj Gosvel?
Pa, bio je ovek sa mnogo neprijatelja. Da, tu bi moglo biti neega,
zna. Otpio je malo brendija, nesvestan Kelerove nestrpljivosti. Naravno,
ova ideja o bombi jo nije dokazana, ali ako bude, ovaj ova je svakako
kandidat za metu.
Zato, Hari?
Gosvel? Mora da si uo za njega, Dejv. Bio je jedan od sledbenika
ser Osvalda Moslija za vreme svetskog rata. Sigurno se sea pria o
Mosliju i njegovim Crnokouljaima. Proglaen je za izdajnika jer je
propovedao nacizam narodu; imao je bogami dosta pristalica, dok nisu
rasturili tu opaku rulju siledija, a njega strpali u zatvor. Slagao se sa
Hitlerom i spremao se da ga doeka rairenih ruku. Prialo se da bi mu
najvee zadovoljstvo bilo da pomogne nacistima da potamane sve Jevreje u
ovoj zemlji. E pa Gosvel je bio jo gori: ve je bio poeo da obavlja taj
posao.
Keleru se to uini poznato. Da, uo je za Gosvela, ali pre mnogo,
mnogo godina. Mislio je da je bivi engleski nacista odavno umro u
izgnanstvu.
Tjuson nastavi: Misteriozni poari rairili su se u londonskom 1st
Endu i oko njega - poari koji nisu imali nikakve veze sa tadanjim
bombardovanjima - u njima su nestale mnoge jevrejske porodice. ak se i
Mosli uplaio i najurio Gosvela iz partije; tada je Gosvel osnovao vlastitu
partiju, ali su njihove aktivnosti bile tako neuvene, tako brutalne, da je
proteran iz zemlje. Nisu imali dokaza protiv njega, naravno, inae bi ga
obesili.
I on se pre vie godina vratio i zamutio one nevolje sa obojenim
imigrantima?
Tako je. A po onome to sam uo, bio je umean u gore stvari od
toga. Ali, poslednjih deset ili petnaest godina bio se prilino primirio; ljudi
su ga zaboravili. Mislio sam da se povukao, ali pitam se ta je traio ovde? I
zato je leteo u Ameriku? Po svemu sudei, on je, kao to rekoh,
najverovatniji kandidat za atentat.
Ima li neku ideju kako je bomba mogla da bude provercovana u
avion?
Tjusonova ramena se vidljivo spustie. To je problem. Moja teorija
pada u vodu. Obezbedenje je danas tako rigorozno; ve je dovoljno teko
uneti pitolj u avion, a kamoli bombu. ice, satni mehanizmi, eksploziv
-praktino je nemogue.
Ali se deava. Nalazili su, ipak, postavljene bombe u avionima.
Da, ali kao to si rekao - nalazili su. Ve due vreme nije bilo sluaja
eksplozije bombe u avionu.
A ako je bila u prtljagu?
Prtljag se na Konzulovim letovima pregleda i skenira, to zna.
Mogli su je sakriti u prtljanik pre toga.
I prednji i zadnji prtljanik se prethodno pretrauju. Da li je putnik
mogao da je unese sa sobom?
Svako se pretresa, a i lini prtljag. da je bilo ice na telu, otkrio bi je
detektor za metal.
Onda si imao pogrenu ideju.
Zaboga, poinje da govori kao Slejter! Ono to znam - a oseam to
tu, u stomaku - je da sve ukazuje na eksploziju, a ne na kvar. U avionu je
morala biti bomba.!
Oba oveka su buljila mrano u pod. Keler, jer je teorija za koju se
nadao da e se pokazati kao ispravna, postala nezadovoljavajua, a Tjuson
jer nije mogao da rei slabu taku u svojoj zamish.
Konano, Keler upita: Je li ti poznato jo neko ime?
Bojim se da nije. Ima jo putnika na prvoj klasi, ali niko od veeg
znaaja. to se tie druge klase - pa, tu su uglavnom turisti i poslovni ljudi.
Pogleda otro u Kelera. Dejv, da ne misli jo uvek da si ti
odgovoran?
Ne znam, Hari. Kad bih samo mogao da se setim.
Ah, ak i ako se moja teorija pokae pogrenom, postoje stotine
drugih stvari, koje su mogle dovesti do pada.
Recimo, pilotova pogreka.
Rogan je bio jedan od najboljih pilota. Nikad nije pravio greke.
ta ako tada nije bio pri sebi? Ako mu je nestalo koncentracije? ta
ako se posle toliko godina dogodilo neto to ga je slomilo?
Ti si bio njegova zamena. Zato kopilot postoji. Ako kapetanu nije
dobro, ili nije sposoban normalno da reaguje iz nekog razloga, kopilot
preuzima komandu.
A ako pilot i kopilot ne rade vie timski? Ako su u sukobu, i ako se
taj sukob ponovi za vreme leta?
Obojica ste bih suvie profesionalni za to.
Jesmo li?
Tjuson se zagledao u Kelera. Neemo vie o tome, Dejv. Saekajmo
da bude oborena moja teorija - i druge - pre nego to se odluimo za pilotovu
pogreku.
Kopilot ustade. Bilo mu je potrebno da razmisli. ta je ono Hobs
rekao? Due mogu ostati vezane za ovaj svet zbog svoje elje za osvetom. Ili
tako neto. Je li to kapetan Rogan traio osvetu? Ili druge rtve? Bilo je to
nemogue. Smeno. Verovanja, ili bolje rei neverovanja, koja se formiraju
celog ivota, tako je lako bilo razbiti. Kako je dolo do toga da poveruje u
duhove? Iz oajne elje da se doe do odgovora, da se oslobodi krivice? Ili
je nesrea poljuljala sam temelj razuma u njemu? Zato ne, ak su i novine
glasno izrekle njegovo oseanje: bilo je udo to je preiveo.
Uzeo je svoju jaknu koja je leala preko stolice i obukao je. Tjuson ga
je iznenaeno posmatrao kako ide prema vratima. Kopilot je uo da ga
inspektor zove, ali nije odgovorio. Zatvorio je vrata i poao ka liftu. Moda
bi mogao da dobije odgovor lino od kapetana Rogana. Morao je da se vrati
u stan i potrai onu zguvanu cedulju. Bila mu je potrebna Hobsova adresa.
Deseta
Kolin Taer je, kao veina debelih deaka, mrzeo kolu. Kada ti je
telo kao lopta, a ruke i noge bezoblini mesnati produeci, ivot u koli za
deaka moe biti pravo muenje. Da je bar pametan ili duhovit, pa da im
odvrati panju od svoje debljine, ivot moda i ne bi bio toliko lo. Ali nije;
nije bio ni pametan ni zabavan. U stvari, bilo mu je teko da smisli bar jednu
osobinu koja bi ga spasla. Nije bio jak i nije bio hrabar, nije bio velikoduan
i nije bio prijatan. Bio je usamljen.
Takode je, kao veina debelih deaka, prezirao sport, kriket, fudbal,
veslanje, ragbi, badminton, koarku, plivanje - bilo kakvo vebanje - sve je
mrzeo. Zbog toga se drao dalje od igralita koleda, umesto da tamo ide.
Zbog toga e mu to hladno novembarsko popodne biti poslednje.
Preao je Kolnorton Bruk, sa rukama duboko u depovima tamnih
prugastih pantalona i siao sa puta u iroka, otvorena polja sa desne strane.
esto je to radio u vreme odreeno za sportske aktivnosti i znao je da e, kao
i obino, primetiti da ga nema i da e morati da disciplinski odgovara kod
kunog stareine. Kako je samo mrzeo sistem u itonskom koledu, po kojem
su kazne odreivah drugi, stariji deaci. Pored kunog stareine bilo je jo
pet starijih koju su saraivah sa upravnikom, pijumrali i vrebah mlae
uenike. Bibhoteka, kako su ih zvali, uhvatila ga je ve etiri puta u ovom
semestru, i znao je da e, ako ga i ovaj put uhvate, moi da oekuje poziv od
prepostera da se javi glavnom uitelju ili niem uitelju da bi odgovarao za
svoje prekraje na Raunu, svakodnevnom sudu pravde.
Ali Taeru je pucao prsluk za to. Prezirao je njihov glupi sistem,
njihove kolegijance i opidance, prepostere, njihovo udruenje zvano Puf,
njihove dosadne crne uniforme sa frakom, one glupave tradicionalne Igre u
polju i Igre na zidu, rekete, maevanje, boks, skvo, atletiku i lov. Gadila su
mu se njihova drutva - muziara, crtaa, konstruktora, esejista, arheologa,
aeronautiara, eljezniara i mnoga druga podjednako besmislena - mrzeo ih
je jer ga nisu ni zanimala niti je imao smisla za njih. Njegova
nezainteresovanost za predmete prouavanja bila je uzrokovana
neprijatnou meanja sa drugim deacima. da je postojalo i drutvo
gurmana, verovatno se ne bi ulanio. Oseao se sigurnije, bezbednije, na
asovima, kad ostali nisu mogli da ga kinje i mue zbog debljine i strano se
bojao zvona za odmor, jer je najavljivalo nove patnje.
Pored fizikog napora, mrzeo je igre najvie zato to je bio primoran
da pokae svoju runou u svoj svojoj golotinji drugim deacima. Muvali bi
ga, smejui se kada bi im prsti nestajali u brdima mesa. Bolno bi ga tipali za
grudi zato to su visile kao enske (neki deaci su ga dodirivali sa
ozbiljnijim namerama od obine pakosti). Posebno su tuevi bili soba za
muenje.
utnuo je jedan mravinjak i gledao kako ga mravi u panici naputaju.
unuo je i posmatrao njihovu bezglavu jurnjavu po razrovanoj zemlji,
zatim je ustao i podigao cipelu nad uskomeanu masu. Zgazio je jo
nekoliko puta, a zatim nastavio svoju sumornu etnju. Nije mario ako ga
iskljue: eleo je da bude iskljuen. Otac e pobesneti - toga se ve bojao -
ali e mu majka oprostiti. Znao je da joj nedostaje i da nikad nije ni elela da
ga poalje u kolu. Otac je bio taj koji je insistirao. Da deko stekne malo
discipline, rekao je, da malo ovrsne. Previe maenja, to je njegov problem.
Potrebno mu je da bude sa drugim deacima njegovih godina. Da oseti malo
tradicije. E pa, sa etrnaest je osetio toliko tradicije da mu je izlazila na ui.
Tradicija je, to se njega ticalo, da debele deake treba tretirati kao nakaze,
kanjavati ih, muiti i kolektivno ih prezirati. Morao je da mirne jer su mu
se oi ovlaile u samosaaljenju.
Leei na travi, nesvestan njene vlane hladnoe, gledao je u sivo
nebo, dok mu se stomak uzdizao kao brdo pred njim. Briga me ako me
poalju kui, ree glasno. Nek se nose svi! Gurnuo je ruke dublje u
depove i ostao da lei na leima, prekrtenih nogu, lutajui u mislima.
Odjednom mu bi hladno. Imao je celo po podne pred sobom. Moda
e se iskrasti u Vindzor, u bioskop. Prvo e skoknuti do banke u ulici Haj, da
podigne par kinti, kupice neto slatko i promuvae se nekako u bioskop.
Problem je, to je teko promuvati se bilo gde u ovoj bogu mrskoj
izdajnikoj uniformi. Ali, ako ostane tu predugo, samo e navui prehladu,
znai preostaje mu bioskop.
Isprva nije bio siguran da li je uo ili mu se samo uinilo da uje pla,
jer je izgledalo da potie iz njegove glave. Leao je jo nekoliko trenutaka,
zurei odsutno u nebo, zatim se podie na lakat i pogleda okolo. Nije video
nita sem trave, drvea i eleznikog nasipa u daljini. Zvuk doe ponovo ba
kada je hteo da ga proglasi za plod svoje mate; slabani deji jecaji negde
iza njega. Okrenuo se na stomak u tom pravcu i video malu priliku stotinjak
metara dalje.
Imala je svetio plavu haljinicu i vrsto je stezala neto u naruju.
Duga, plava kosa bila joj je rasuta po ramenima i delimino joj je pokrivala
lice koje je pritisla na grudi. Njeno malo telo zatreslo bi se na svaki jecaj.
Deak se podie na kolena i doviknu: ta je bilo? Jesi li se
izgubila?
Dete na trenutak prestade da plae i pogleda ga, ali onda ponovo
zagnjuri lice u ake i zajeca.
Sa te razdaljine nije mogao da odredi koliko ima godina, izgledalo je
da ima negde izmeu pet i deset. Kolin ustade i poe prema njoj; na pola
puta zastade i upita ponovo U emu je problem? Sada je video da u
rukama stee lutku; video je lutkine ruiaste noice kako izviruju ispod
detetovih ruku.
Ovaj put ga nije pogledala, ali joj jecaji postae jai. Priao joj je
paljivo da je ne uplai, i stao na samo dva metra od nje. Bilo mu je
nelagodno: nije znao kako se treba ponaati prema devojicama, naroito
ovako malim.
Hoe da mi kae ta je bilo? upita nespretno.
Devojica ga pogleda; mogla je imati samo sedam ili osam godina.
Na kratko je prestala da plae i samo je mrkala dok ga je posmatrala
krupnim smeim oima, steui jo jae lutku uz sebe.
ta se desilo? upitao je ponovo. Ne zna gde ti je majka - ovaj,
mama?
Nije odmah odgovorila, prvo je polako khmnula glavom i tek onda
jedva ujnim glasom rekla: Mama.
Ludo malo, pomisli on, kako je samo smelo da odluta ovako bez
pratnje. Mora da se smrzava u toj tankoj haljinici. Osvrnu se u nadi da e
videti kako stie uznemirena majka, ali je polje bilo pusto.
A gde - gde si ostavila mamu? upita ne znajui ta e i poto je ona
poela ponovo da plae, prie joj blie. Zdravo, kako se zove tvoja lutka?
upita. Oseao se glupo dok je aoljio prstima lutkinu nogu.
Stegla je jo jae lutku uz sebe, ali mu se uini da je video oteenje
na lutkinom plastinom obrazu.
Lutkica je povredila glavicu? Daj da vidim.
Ona naglo uzmae od njega, sklanjanjui lutku. Hou mamu, izlete
joj konano i glasnije zaplaka.
Dobro, dobro, ree on nervozno, nai emo je. Kai gde si je
poslednji put videla?
Devojica pogleda oko sebe, isprva nesigurno. Onda pokaza
drhtavim prstiem u pravcu autoputa Iton Vik. On pogleda u tom pravcu.
Hajdemo onda da mi pokae gde si je videla.
Oklevala je i njemu se uini da je video traak osmeha na njenom
tunom licu. A onda, poskoivi, ona pode u pravcu koji je pokazala. Pratio
je neto sporijim korakom. Dete je urilo ispred njega, osvrui se i
zastajkujui povremeno, kao da je htela da se uveri da je on jo uvek prati.
Saekala bi da je skoro stigne i onda bi mu opet odmakla. Stigli su do jedne
stazice i on je poeo da gubi dah u naporu da odri korak sa njenom lakom
figurom. Devojica nestade kroz jednu usku kapiju i on pode za njom,
nesvestan kuda ih put vodi. Naglo zastade kada je video nadgrobne ploe.
Groblje. Devojica mora da je bila tu sa majkom da obiu neiji grob
kada se izgubila. Mora da joj je neki roak - otac moda? - sahranjen tu. Gde
je sada nestala? Izgledalo je kao da nema nikog majka je verovatno otila da
je trai. Tada uhvati bledo plavi odsjaj i vide je kako tri izmeu starih sivih
ploa. Stala je i pogledala ga, potpuno mirna, kao da eka da se on pokrene.
Kako se on nije micao, podigla je ruku pozivajui ga. Sa rezigniranim
uzdahom poao je stazom izmeu grobova, ka njoj.
ekaj malo, doviknuo joj je. Ne verujem da ti je majka ovde! Ali
ona otra dalje.
Video je prostran, svee prekopan prostor i pitao se ta bi to moglo
biti. Izgledalo je da ima preko dve stotine humki tamne zemlje, oigledno
novih grobova, i tada je shvatio iji su. Bila je to masovna grobnica rtava
avionske nesree! Uh, jezivo, pomisli. Sirota mala, mora da je izgubila
nekog u nesrei. Primetio je istinu u sreditu gde e verovatno postaviti
veliki nadgrobni kamen sa imenima poginulih. Deaci u njegovoj sobi su se
meusobno plaili kako su sva tela ispreturana toliko da niko nije mogao da
bude siguran da su odgovarajue glave i udovi sahranjeni sa telima. Sav se
stresao, oseajui kako mu se jei koa.
Ba kada se spremao da je pozove i da ide odatle, nazad na put, dalje
od te tiine, ponovo je ugledao. Stajala je usred humki od iskopane zemlje
-siuna, daleka mala prilika, sa lutkom u rukama, pogleda uperenog u jedan
od grobova. Bilo bi nekako nepaljivo prema mrtvima da vie na groblju,
inilo mu se da bi uznemirio njihov poinak, zato je poao prema njoj
paljivo obilazei humke.
Bila mu je okrenuta leima i izgledalo je da nije ula kako joj prilazi.
Video je da stoji izmeu dva groba donekle izdvojena od ostalih jedan je bio
normalne veliine, a drugi manji, mnogo manji. Kao da je deji.
Nije se okrenula prema njemu i on se pitao da li sad plae zbog veeg
gubitka, a ne samo to je privremeno izgubila majku. Onda ga pogodi nova
pomisao; da ovo nije grob njene majke? Da li joj je majka meu rtvama
avionske nesree? Srce mu zakuca bre zbog saoseanja prema detetu.
Razumeo se u samou.
Polako je pruio ruku da joj dodirne rame, oseajui samilost prvi put
u svom kratkom ivotu. Ali zbog neega, zastao je na pola puta. Imao je
oseaj pod prstima da je dotakao neto hladno, kao da ih je potopio u ledenu
tenost. Povukao je ruku u oku, ali na neki udan nain za njom je pola i
hladnoa kao da vue nevidljivu nit kojom je vezan ceo oreol. Sada ga je taj
oreol obuhvatio, prvo mu je dodirnuo lice i potopio ga, pa poeo da se sputa
na ramena, steui ga hladnim stiskom, polako omotavajui njegovo krupno
telo.
Neko kretanje na zemlji odvue mu panju sa njene pognute glave.
Pogledao je dole mimo nje i osetio kako se led oko njega zatvara kao okovi,
paraliui ga. Oi mu se rairie u uasu.
Zemlja kraj detetovih nogu pomerala se kao da se neko ispod
probijao nagore. Grumenii zemlje su se odvajali i klizili niz zemlju to se
nadimala. Znao je da e svakog asa neto da izae napolje, ali nije mogao
da se pomeri. Sa usana mu se ote potmuo, drhtav jecaj kada je video lutkino
lice. Jedna polovina je ulubljena i izbrazdana, pocrvenela, kao da je istopila
neka strana toplota. A oi su joj bile ive! Gledale su pravo u njegove,
mrane, istraujue. Usne kao da su se smejale.
Posrnuo je nazad i pao, spaen od povreda svojom debljinom,
osloboen tim pokretom od ledene nepominosti koja ga je drala. Zemlja se
i dalje podizala i on vide kako se pojavljuje neto belo, kao crv, da bi mu se
pridruilo jo jedno i jo jedno. Konano je shvatio da je to to se probijalo
iz zemlje bila ruka. Devojica se pomerila i zaklonila mu pogled, zatim se
polako okrenula ka njemu. Kosa joj je visila preko lica. Poela je da podie
glavu, i on je uo hrapav, reei smeh od nje - smeh koji nije pripadao
detetu. Smeh nekog starca, grub i pokvaren.
Okrenula se prema njemu, ali nije mogao da je pogleda. Nije hteo da
joj vidi lice zato to je znao, instinkt mu je govorio da ne bi mogao da
podnese taj uas. Otpuzao je unazad, u poetku lagano, cvilei i gledajui
uporno u kamenito tlo. to je vie izmicao, inilo mu se da prikuplja vie
snage. Sada je bio na kolenima i dalje povlaei svoju kominu figuru
nespretne debljine, koja se ipak kretala sve dalje. Bacio je brz pogled unazad
i novi strah mu ubrza pokrete. Uinilo mu se da je video nekog iza devojice,
nekog koje izaao iz zemlje kraj njenih nogu.
Vrisnuo je i ustao, ali se zateturao unapred, ponovo zavaran
sopstvenom debljinom. Bolno je odrao kolena na otrom ljunku, ali mu je ta
povreda malo smetala. Dok je kleao hvatajui vazduh, osetio je novo
kretanje svuda oko sebe. Zemlja na drugim grobovima se pomerala.
Poskoio je napred, ovaj put uspevi da stane na noge i poeo da tri.
Ali, pokreti su mu se inili sporim, kao da gaca kroz vodu, kao da ga neto
zadrava. Borio se protiv toga i samo mu je isti uas pomagao protiv
oseanja bespomonosti. Teturao je izmeu grobova prema uskoj
grobljanskoj kapiji. Proao je kapiju i u panici potrao u pravcu iz kojeg je
doao, prema poljima. Oseao se bolje i njegove teke noge sada su tutnjale
stazom a zatim travom kada je zaao u polje. Konano se sruio na zemlju i
leao teko diui, gutajui vazduh pohlepno. Na trenutak je pomislio da je
umakao, a onda je uo apat - apat koji kao da mu je dolazio iz glave.
Pogledao je preko ramena i video malenu priliku kako stoji sama na ivici
polja. Podigao se nekako na noge i ponovo potrao, dok se iza njega uo
smeh, kikotav zvuk koji je lako mogao biti odmah'iza njega. Vrisnuo je
ponovo, piskavo, kao ena.
Polje se uzdizalo i on se hvatao za busenje trave da olaka uspon.
Jednom se okliznuo, ali su mu noge urno nale oslonac, pre nego to je
otklizio potpuno nadole. Sav mokar od znoja, pantalona napred mokrih od
neeg goreg, doao je do vrha uspona i prebacio telo na ravno tlo.
Vukao se etvoronoke preko sjajnih, srebrnih ina, i neto u njemu
mu je govorilo da e, ako doe na drugu stranu, biti na sigurnom. Ali, kada
je stigao do ivice i pogledao dole, mala prilika je bila tamo, uzdignute glave,
ekajui ga. Haljina joj vie nije bila svetio plava visila je u izgorelim ritama
oko nje, a njene bele kratke sokne bile su sada crne i pocepane. Nije imala
cipele.
Vrisnuo je izbezumljeno kada je video da ona vie nema lice, da je
umesto usta, nosa i oiju bila spaljena, otvorena rana.
Spotakao se o sjajnu inu i nezgrapno pao unazad, udarivi glavom o
onu drugu, paralelnu. Na trenutak se sve zacrne. Bio je maglovito svestan
vibracija koje su stizale kroz prugu, dok je leao nesposoban da se makne, a
ula su pokuavala da ga opomenu da je sve jaa i jaa grmljavina u stvari
zvuk dolazee smrti.
Ali, deo njega jeste bio svestan i prihvatao je to skoro zahvalno. ega
lepog je bilo u ivotu?
Mainovoa je prekasno spazio telo koje je lealo na pruzi.
Reagovao je munjevito, ali jo pre nego to je iskljuio motor i aktivirao
konice, voz je preao preko deakovog okruglog tela.
Jedanaesta
Bila je to mala kua sa terasom, po svemu slina drugim kuama u toj
dugoj, uskoj ulici. Smea farba na vratima je ispucala i ljutila se,
otkrivajui zelenu boju od pre mnogo godina.
Keler je nestrpljivo pritiskao zvono, ve trei put, a zatim je poeo da
lupka poklopcem otvora za potu da bi stvorio dodatnu buku. Ve je hteo da
odustane, mislei da Hobs nije kod kue, da je kua prazna, kada je uo
nejasne zvuke iznutra. Zatvorila su se neka vrata, i topot nogu u papuama
pribliio se ulaznim vratima. Priguen glas je upitao: Koje?
Keler, odgovorio je prilazei vratima.
Nastala je kratka pauza, a onda je uo kako se vrata otkljuavaju
iznutra. Otvorila su se nekoliko santimetara i video je one blede, sive oi
kako ga posmatraju kroz otvor. Vrata se tada irom otvorie i na njima je
stajao Hobs, bezizraznog lica.
Znao sam da ete doi, pre ili kasnije, ree. Stao je u stranu i
pokazao kopilotu da ude. Zatim je zatvorio vrata i hodnik je ponovo bio u
polutami. Ovuda, rekao je i otvorio vrata s leva.
Keler ude u sobu i odmah oseti neprijatan, ustajao miris. Podseti ga
na vremenost i samou. Oito, bila je to soba nenavikla na svetlost. Hobs
proe pored njega i razmaknu teke zavese, ali je ipka iza njih jo
umekavala iznenadnu sunevu svetlost.
Medijum mu ree da saeka i nestade iza vrata, ali se odmah pojavi sa
polupraznom bocom dina i dve ae.
Pridruiete mi se? upita, toei obilno u jednu od aa.
Keler kratko odmahnu glavom. Ne, hvala.
Imam viski, ako hoete.
Keler ponovo odmahnu.
Hobs slee ramenima i edno potee iz svoje ae. Bilo je oigledno
da mu to nije prva tog dana.
Sedite, molim vas, g. Keler.
Keler utonu u izlizanu, ali udobnu fotelju koja je zauzimala ugao
sobe, a medijum izvue jednu stolicu ispod okruglog, prekrivenog stola na
sredini sobe. Postavio je tako da bude nasuprot Keleru.
Znai sada mi verujete, ree on. ta se desilo pa ste promenili
miljenje?
Nisam ba siguran da sam ga promenio.
Hobs je utao, ekajui da kopilot produi.
To je - to je ovaj grad, ree Keler nesigurno. U Itonu poinju da se
deavaju udne stvari. Mislim da je to najvie uticalo.
udne stvari?
Troje ljudi je izgubilo ivot danas, a jo dvoje je, izgleda,
izbezumljeno od straha.
Hobs dovri svoj din, fiksirajui neprestano Kelera svojim sivim,
prodornim oima. Da li su ovi... sluajevi... povezani na neki nain?
Pa, svi su se dogodili u blizini mesta gde je pao avion. ini mi se da
bi bila prevelika koincidencija da se svi dogode u nekoliko sati, i jo svi tako
blizu jedan drugom.
Kako su umrli to troje?
Jedan je doiveo srani udar dole kraj reke; dvoje je palo kroz
prozor.
Ima li tu jo neeg, g. Keler? Neeg to ima vie veze sa vama?
Samo oseanje.
Da?
Nejasno mi je - ne znam tano staje. Nemir. Moda krivica.
Zato krivica?
Keler duboko udahnu vazduh i polako ga izdahnu. Znate da smo
kapelan Rogan i ja imali svau pre leta; moda se nastavila kada smo
uzleteli. Mogla je uticati na neku njegovu ili moju odluku...
Shvatam. Sukob je bio zbog njegove ene, je li tako?
Jeste.
Tiina. I vi ne moete da se setite da li je izbio ponovo u avionu?
Keler odmahnu glavom. Vraaju mi se pojedini delovi, ali kada se
usredsredim na njih i pokuam da se setim svega, jednostavno iile.
Moda vas vaa podsvest titi od toga za ta optuujete sebe.
To mi je jasno. Ali bih radije da saznam sve nego da nastavim
ovako.
I mislite da ja mogu da vam pomognem?
Rekli ste da ste uli glasove. Medu njima i glas kapetana Rogana.
Znai da mi ipak verujete.
Nisam siguran! Toliko toga se dogodilo da vie ni u ta nisam
siguran! Ako ste zaista uli Kapetanov glas, moda ete moi jo jednom.
Moete da pitate njega.
Hobs se neveselo nasmei. udno kako je lake verovati kada nam
je potrebna pomo. Kao kad ateista na samrti odjednom poveruje u Boga.
Nisam rekao da verujem. Vi ste doli kod mene, seate se?
Oprostite g. Keler, ovo nije bilo lepo od mene. Mora da ste u
oajanju kada pribegavate ovom sredstvu. U ovom zanimanju navikli smo
da trpimo cinizam, ali se ponekad i mi umorimo; to, meutim, nije izgovor
za moje ponaanje.
Ne uzimam vam za zlo. I sam sam bio prilino nepaljiv prema
vama sino.
U poslednje vreme ste pod velikim pritiskom. I to vie, ini mi se,
nego to ste svesni.
Kelera zaudie ove rei, ali mu Hobsovo dranje nita vie nije
otkrivalo.
Moete li mi pomoi?
Nisam siguran. Nisam siguran da to elim.
Keler ga iznenaeno pogleda. Ali sino...
Sino sam mislio da pomognem njima. Imao sam vremena za
razmiljanje posle naeg susreta. Moda vam se ne bi dopali odgovori koje
bismo dobili.
Spreman sam na taj rizik!
Tu su i drugi faktori.
Keler mu je uputio zauen pogled umesto pitanja.
Rekao sam vam sino, ree Hobs da se vie ne bavim tim poslom,
da izvesne sile postaju sve monije. Pokuau da vam objasnim ta mi se
ponekad dogaa kada sam u transu. Moje duhovno bie naputa fiziko i
govorim sa entitetima sa one strane, koji su na neki nain u vezi sa
zakazivaem seanse. Tada mogu i druge, esto nepozvane due da govore
kroz mene. To je poelo da mi se deava vrlo esto, a povremeno bi due
osim to govore kroz mene, poele da kontrohu moje telo. Postao sam
suvie izloen zlim uticajima. Zato sam se odupro kontaktima sa rtvama iz
aviona.
Rekli ste ranije da ste imah udan oseaj u vezi sa glasovima.
Da, neto opako je preuzimalo dominaciju nad njima. Otuda moje
oklevanje da im se prepustim, da dopustim sebi jo jedan trans. Ah, moda
neu imati izbora. Moj otpor slabi.
Ne razumem.
Hobsove ruke sada su se ve pomalo tresle i on potrai bocu sa
dinom. Posee za njom, ali promeni miljenje. Pogleda pravo u Kelera.
Postoje dve vrste medij uma: mentalni i fiziki. Fiziki medijum
proizvodi manifestacije: pokretanje predmeta, ektoplazmatine
materijalizacije, zvuke i slino. Ja sam mentalni medijum: ujem i vidim
fiziki. Ponekad ujem samo glasove a esto ih moe uti i klijent; drugi put
vidim spirilualne forme. Tada sam podloniji transu. Postajem potinjen,
oseam blokadu gornjeg dela kime i sve mi je maglovito. Gubim kontrolu
nad telom. Ja - pomalo se bojim da mi se to dogodi sa ovim duama. Uzeo
je bocu i ovaj put je sebi nalio pie.
Hoe li vas ikad ostaviti na miru ako mi ne pomognete? Kelerovo
pitanje na trenutak zaustavi au na putu do Hobsovih usana. Posmatrao je
Kelera nekoliko trenutaka pre nego to je ispio.
Verovatno nee. To je druga stvar koje se bojim, ree konano.
Onda hajde da pokuamo, uz Boju pomo.
Niste svesni ta traite od mene.
Znam samo da je sve manje vremena! Ne pitajte me kako znam
-nazovite to instinktom, ako hoete - ali, moram to pre da naem odgovor!
Hobsovo telo kao da se izduilo. Bilo je oito da ga je neodlunost
napustila.
Doite, sedite preko puta mene, ree.
Keler brzo izvue drugu stolicu ispod stola i sede licem prema
medijumu, oseajui kako mu po elom telu igraju nervi. ta treba da
radim? upita.
Vi nita, ree Hobs, ostavljajui bocu i au na siranu samo
oslobodite potpuno svest i mislite na ljude iz aviona koje ste poznavali.
Mislite na kapetana Rogana.
U Kelerovoj glavi se odmah zaela slika starijeg pilota: Rogan za
komandama letelice, lica iskrivljenog od straha - ili besa? Misaona slika je
bila jasna ali je bilo nemogue delinisati raspoloenje.
Samo se koncentriite, g. Keler, i budite naas tihi. Moete, ali i ne
morate, uti njegov glas. Rei u vam kada da postavite pitanja, ali e to
morati da ide preko mene. Pokuau da sve to bude slabijeg intenziteta, da se
ne bi probili i drugi. Molim vas da mi pomognete tako to ete ostati mirni,
ma ta se deavalo.
Hobs sklopi oi i poe da die kroz nos. Skoro odmah disanje mu
postade dublje. Jaki su, ree uznemireno, tako su jaki. ekali su me.
Vidim mnogo njih... vuku me dole... tako brzo...
Kelera je zadivila i pomalo zabrinula brzina dogaanja. Uvek je
zamiljao da je to postepen proces, da medijum namerno pojaava
dramatinost situacije zbog klijenata. Ovo je bilo nekako pogreno:
neugledna kua u predgrau, sumorna ali konvencionalna dnevna soba, i taj
beznaajni mali ovek. Oekivao je neto vie teatralno. Pa opet je, ba zbog
te obinosti, sve bilo uverljivije.
Koncentriite se, molim vas, g. Keler! Mislite samo na kapetana
Rogana. Oblikujte njegovu sliku u mislima. Hobsov glas je zvuao
napregnuto i bore napetosti mu se pojavie na licu. Tako mnogo, tako
mnogo... Ruke koje je drao u krilu odjednom se pojavie na stolu, prstiju
ispruenih i drhtavih, znak duevne patnje kroz koju je prolazio. Rogan...
samo Rogan... izgovarao je rei kao da namee svoju volju drugima.
Iznenada, telo mu se opusti i malo se nagnu napred. Imam... ga... g.
Keler... Imam... Telo mu se ponovo ukoi i napetost mu se vrati na lice.
Ne... Rogan... traim... samo Rogana...
Keler je nervozno zurio u uznemirenog medijuma. ovek je prolazio
kroz psihike muke. Setio se da treba da usmeri panju na preminulog pilota
i napree se da zadri njegovu shku u mislima.
Hobsovo disanje postade jo dublje i bre. Telo mu se izvi unazad i
on podie lice ka tavanici. Iznenada, glava mu se trgnu napred, brada mu je
bila skoro na grudima. Telo mu se otrombolji u stohci.
Oi mu se polako otvorie i zagleda se u tavanicu.
Keler oseti hladnou na potiljku, kao da su mu ledeni prsti dotakli
kimu. To to je sedelo tamo vie nije bio Hobs. Linost mu se potpuno
promenila. Bilo je to neto grozno. Neto odvratno.
A sama soba je izgledala mranija - senke su prile blie - i bilo je
tako hladno.
KeL.er... glas je bio dubok, hrapav, priguen do apata. Zurio je u
uasu u to stvorenje koje je bilo Hobs, pa opet nije. Oi se zapiljie u
njegove i vlane usne otkrie zube. Ubij... ga... Keler... on je... to... uradio!
Kopilot nije mogao da progovori. Usta su mu bila suva, a grlo skoro
bolno stegnuto. Koga da ubije?
Iz Hobsovih usta potee pljuvaka i pojuri niz bradu. Ubij Kelera...
Ti... Dejv... Dejv... Ne... Glas se promenio! Prekinuo se u pola reenice i
postao glas neke druge osobe. Hobsove oi ponovo se sklopie, ali mu je
agonija ostala na licu. Dejv... nesrea je... bila... Keler je znao taj glas.
Rogan. Nagao se preko stola, srce mu je divlje tuklo. Ne optuuj... bei...!
Glas se opet promeni, postade urhk. Ostavi tu pizdu nama!
Hobsove oi se otvorie i zlobno se zagledae u Kelera. Rei su sad
izgovarane otro i estoko, ne vie sa pauzama.
Keleru! Keleru, Keleru! Na si, gade, na! Bilo je potmulo, skoro
proaptano, ispunjeno zlom. Pobio nas je, Keler nas je ubio, sada e ti
njega!
Kopilot je bio bez daha. Kao da su mu ledene ruke stezale vrat,
polako. Vazduh je bio nekako ustajao, zatim se ispuni smradom izmeta.
Povukao je te nevidljive ruke i bi mu na neki neobjanjiv nain lake.
Ko koga da ubije? uspeo je da prodahe. Ko to govori?
Stvor preko puta njega se nasmeja. Promukao, pokvaren smeh. Kezio
se zlokobno na Kelera. On. Mora da umre! Misli da si se ti izvuk'o, kopile?
Misli da si ti sad slobodan? Pogaaj ponovo! Idi kod njega, i ti si na! Da
pobegne od smrti? Nema beanja za njega! Nema za tebe!
Keler se zagrcnu od smrada. Nevidljive ruke sada su mu drale
podlaktice prikovane za sto.
Dejv! Glas je opet bio Roganov. Stisak na zglobovima popusti i on
otre ruke sa stola.
Pomozi... nam... Dejv... pomozi... nam!
Kopile ne moe da pomogne! Drugi glas. Ali jo moe da ubije!
Smeh. Hoe, zar ne, Keleru? Ton je sada bio piskav, veseo. Lano veseo.
Odgovori, piko! Ima da odgovara! Nema mira za tebe, Keleru, nikad.
Umri sa nama. Zato ne? Zato ne? Ne damo ti da ivi!
Glasovi iznenada vie nisu dolazili od medijuma; dopirali su iz
raznih uglova sobe, dok je Hobs samo sedeo cerei se. aputanje, samo
aputanje, moleivo. Prestraeno. Hobs se glasno nasmeja.
Sluaj ih, Keleru. Ja zapovedam. Kod mene je mo. Stvorenje je
silovito blj uvalo rei.
Ko je to? Gde je Rogan? Keler se povio preko stola, bes mu se
meao sa strahom.
Rogan je sa nama, Keleru. A i ti bi trebalo da bude. Doi kod nas,
Keleru!
Koje to? upita kopilog jo jednom, odlunim glasom.
Onaj za koga kau da je mrzeo. Zar ne zna? Hobs se smejuljio.
Ko? ponovi Keler.
Keleru, on me ubio. Kopilot na to otro okrenu glavu. Glas je
dolazio iza njega. Bilo je u tani. Sea se... On... je... ostavio... Glas
poe da se gubi. To...
Nai ga, Dejv!
Nai ga!
Mora.
Pomozi nam!
apat je dolazio iz zidova, haotian, pomean, oajan. Za sve to
vreme stvor u Hobsu se smejao.
Vidi, Keleru, ele da budu osloboeni. Vidi kako se boje? Boje se
mene. Ti me zna, zar ne? Zar ne?
Ruka se odjednom isprui i dograbi bocu sa dinom za dno. Podigao
je, a zatim je sa treskom spustio, lomei grli o ivicu stola. Keler je
posmatrao u uasnutoj fascinaciji kako Hobs polako podie razbijenu bocu
ka ustima i povika: Ne!, ali medijum zari nazubljeno staklo u sopslvena
usta i poe da pije. Krv pomeana sa dinom potee niz bradu.
Tada se, uz vrisak, Hobs nade na nogama, pocepanih, krvavih usta,
razrogaenih, zastraujuih oiju. Dok su mu se ramena estoko podizala,
zurio je divlje u Kelera, a krkljavi, reei zvui dopirali su mu iz grla. Rei
su mu bile nerazumljive, ali su, kada je obiao sto, prema pilotu, drei otro
staklo pred sobom kao oruje, njegove namere postale jasne.
Kcicr je za trenutak sedeo prikovan za mesto, pustinjski mi koji eka
u paralitinom strahu da zmija napadne; ali, onda se munjevito pokrenu.
Dok je odskakao uvis i dalje od prilazee figure, povukao je sto za sobom i
divlje ga bacio prema medij um u. Hobs se sudari sa stolom ali ga odmah
zatim odgurnu sa treskom u stranu, uz izbezumljen, ivotinjski urlik iz
unakaenih usta. Baci se napred.
Keler je podigao stolicu i drao je izmeu sebe i njega, kao tit.
Stolica mu izlete iz ruku, otrgnuta snagom koja nije bila ljudska. Prelete
sobu da se razbije o zid. apat se inio glasniji, ispunjavao mu je glavu,
zbunjujui ga, zabranjujui mu da se pomeri sa mesta. Zateturao se i pao,
ozledujui kolena, ali je uspeo da donekle ublai pad rukama. Pokua da se
odvue dalje od bia koje vie nije bilo Hobs, ali je ono sad bilo iznad njega.
Oseti kako mu grabi kosu! Povue mu glavu unazad, primoravajui ga da
pogleda u izvrnutu masku zla. Vrat mu je bio izbaen napred, izloen. Boca
je sad lebdela nad njim, okrenuta na dole kao neki groteskni bode, a tenost
iz nje mu se slivala na lice. Glasovi u glavi su se smejali.
Vrisnuo je kada je slomljeno staklo poelo da se sputa, ali nije
uspelo da stigne do njegovog vrata. Zaustavilo se usred putanje i ostalo lako.
Prsti koji su ga stezali, tresli su se, pobeleli od napora. Tada staklo, prsnu,
komadii poletee u Kelerovo nezatieno lice, a Hobsova ruka postade
crvena, iskasapljena, stisnuta pesnica. uo se vrisak bola, a njemu glava
polete napred jer je nestalo stiska.
Hobs pade na kolena kraj njega. Mali ovek je pridravao povreenu
ruku kod zgloba, suze bola tekle su mu niz lice meajui se sa krvlju oko
usta.
Keler je leao na boku. Od oka nije mogao da se pomeri.
Keleru! Rei su bile teko razumljive, ali je glas pripadao Hobsu.
ta se desilo sa mnom? Moje lice! Moja ruka!
Kopilot shvati da ono to je opselo medijuma vie nije tu - ve negde
u paklu iz kojeg je izalo. Glasovi su nestajali, tonuli su ojaeno u nitavilo.
I upravo kada su njegova ula poela da otkazuju, kada mu je fino
svilenkasto tkanje premreilo pogled, uo se jo jedan glas. Dok je propadao
dublje u tkanje preobraeno u crne oblake koji su, ujedinjeni, gutali svetlost,
prepoznao je glas.
Bio je Ketin.
Dvanaesta
Tjuson se povi da poblie pogleda tanku pukotinu u zemlji. Poao je
prstima po zaleenoj brazdi dok nije doao do mesta gde je zaseena zemlja
postajala mali rov i dok mu prsti nisu konano nestali pod zemljom. Takvih
tragova je bilo svuda u polju, neki su bili duboki kao uzorani plugom, drugi
mali kao ovaj i naizgled beznaajni. Ali, esto je i najmanji zarez krio na
svom kraju vaan odgovor: delove olupine iroko i silovito razbacane
prilikom udara aviona u zemlju.
Gurnuo je prst u rupu veliine naprstka i osetio neto vrsto ukopano
unutra. Raskopavi zaleeno tlo, raistio je prostor oko predmeta i oteo mu
se razoaran uzdah kada je naao ono to je napravilo brazdu. Nadao se da e
nai neki mehaniki deo - neto to bi moglo da bude deo eksplozivne
naprave. Umesto toga naao je prsten, njegov grozd dijamanata bio je
umrljan blatom. Ubacio ga je u smeu kesu gde je zazveao sa nekoliko
drugih malih ali vrednih predmeta koje je naao tog jutra; izgubljeno
vlasnitvo mrtvih. ak i posle toliko vremena, inspektori su pronalazili
takve drangulije, i Tjuson je znao da mnoge dragocenosti koje su propale u
nesrei i lee rasute unaokolo, nikad nee biti naene.
Sve to je pronaeno bilo je vraeno Konzulu i uporeeno sa listom
dragocenosti sastavljenom to je mogue tanije na zahtev rodbine ili
partnera ljudi poginulih u nesrei.
Tjuson naglo podie glavu kada je uo da ga dozivaju preko polja.
Jedan od njegovih kolega urio je prema njemu maui mu rukom da doe.
Ustao je i poao preko smrznutog busenja, tragajui i dalje za bilo kakvim
metalnim odbleskom, bilo kakvim neotkrivenim tragom koji bi potvrdio
njegove sumnje.
ta je bilo? doviknuo je, kada se malo primakao kolegi u kaputu
od grubog sukna.
ta je bilo? Nisi video dananji Ekspres? glasio je zadihan
odgovor. Slejter me ba poslao po tebe iz hotela. Hoe da te vidi.
Hriste! Zato mu sad nisam po volji?
To e uskoro i sam da vidi, ortak. Da sam na tvom mestu odma' bi'
se stvorio tamo.
Dobro, ta to ima u novinama? upita Tjuson. Sumnja mu je uporno
mahala crvenom zastavicom negde u dnu svesti.
On e ti rei, ree mu drugi inspektor, ako ve sam ne zna.
Uputio je Tjusonu znaajan pogled.
Tjuson, uznemiren, pouri niz polje prema starom mostu koji je
spajao Iton sa Vindzorom. Prolog dana je ba ruao sa jednim starim
poznanikom, kada ih je prekinuo onaj straan tresak stakla, a zatim krici.
Kada je pourio napolje i video Dejva Kelera kako ui nad telima ene i
golog mukarca, odmah je zaboravio svog druga na ruku. Pomisao koja ga
je upravo muila imala je veze sa tim da je njegov stari pajlos bio slobodni
novinar i da su raspravljali o uzroku avionske nesree! Tjuson je bio veoma
svestan svog preteranog entuzijazma kada se radilo o nekoj njegovoj teoriji,
te bi previe govorio. Diskrecija, na alost nikad nije bila deo njegove
naravi.
Kada je uao u hotelsku sobu i video Slejterov izraz lica, znao je da
njegova strahovanja imaju dobru osnovu.
Hou da znam ta ovo znai, zahtevao je Ijutito glavni inspektor,
bacivi preko stola novine Tjusonu.
Tjuson proguta knedlu i podie novine drhtavim prstima. Stomak mu
se zaveza u tvrd, gotovo bolan vor, kada je video naslov odtampan
krupnim slovima Tvrdi se da je bomba uzrok nesree u Itonu. Nije mu bilo
bolje ni kad je shvatio sve implikacije naslova: bila je to njegova teorija,
nikog drugog. Pria je - a to je potvreno i u prvim redovima uvodnika -
mogla da potekne samo od nekog iz istranog tima! Mada izvor informacija
nije naveden, svima u odseku e biti jasno ko je krivac. Jedva da je obratio
panju na manju dodatnu vest o misterizonom, fatalnom skoku kroz prozor
branog para iz Itona. Njegov drugar slobodnjak imao je finansijski plodan
dan.
I? Zahtev da odgovori bio je leden i osoran.
Ja... Ovaj... Tjuson otkri da ne srne da odvrati pogled sa naslova.
Informacija je procurila od vas, zar ne?
Oamueno je potvrdio kada je proitao da je pria pripisana
jednom starom prijatelju. Vie nije bilo sumnje.
Nisam mu rekao sve ovo, odvrati neubedljivo pregledajui tekst
dok je govorio. Vei deo su iste pretpostavke reportera.
Stvarno? Otkad su novinama potrebni dokazi da bi neto objavile?
Slejter se nalakti punom teinom na sto. Ve sam vas opomenuo, Tjusone,
zbog tog vaeg brbljanja tamo gde ne treba i kad ne treba. Ima da vidimo
svog boga od Ministarstva i od kompanije zbog ovoga! Znam da ste do sada
esto bili u pravu sa vaim nedopeenim teorijama, ali se bar niste istravali
pred novinarima pre nego to bi se potvrdile! Ovo se ne moe tolerisati.
Ali, rekao sam mu da je to samo ideja - da ne postoji nikakav
dokaz!
Slejter je sad bio na nogama, odupirui se o sto pobelelim pesnicama.
Niste imali pravo da mu bilo ta kaete! grmeo je. Ova organizacija nas
je obavezala na tajnost. Vi to dobro znate! I otkud vam, dodavola, ideja da
ste ba vi u pravu?
Sve to smo dosad doznali ide u korist moje teorije da se radi o
eksploziji! Samo je pitanje vremena kada e se pronai dokaz!
A nije vam nikad palo na pamet da i ja moda imam neku ideju?
Slejter ga je besno gledao sa druge strane stola. Ideju koja je mnogo realnija
od vaih izvikanih zakljuaka!
Tjuson je samo mogao da zuri zaprepaeno u svog pretpostavljenog.
To mi nikad niste pomenuli, ree.
Neki od nas prvo sakupe injenice pa onda trae dokaze i razjasne
svoje sumnje, pa tek onda objave svetu! Slejter se vidljivo naprezao da se
smiri, zatim naglo sede, pokazujui i Tjusonu da uini isto.
Kada se inspektor smestio u stolicu preko puta njega, Slejter
progovori tihim i vrstim glasom trudei se da suzbije svoj bes:
Slaem se donekle sa vaom pretpostavkom o bombi u avionu jer
mnoge okolnosti ukazuju na to. Ali, te iste okolnosti mogu biti indikativne i
za neto drugo.
Tjuson je sluao sa uvredenom panjom.
U martu 1974., nastavio je vii slubenik, DC-10 turske
vazduhoplovne kompanije sruio se blizu Pariza. Dokazi o uzroku pada koje
je sakupila amerika federalna vazduhoplovna administracija veoma su
slini onome to smo mi dosad otkrili. Seam se da se i tada neko vreme
sumnjalo da je podmetnuta bomba, ali je na kraju utvreno da se u stvari
zbog greke u izradi, radilo o zadnjim vratima kargo prostora koja su otpala
u toku leta i prouzrokovala eksplozivnu dekompresiju. Pod u putnikoj
kabini je propao i putnici su isisani napolje zajedno sa seditima za koja su
bili vezani. Kontrolni kablovi u podu koji su vodili iz kokpita u rep aviona
bih su preseeni, i to je bio uzrok nekontrolisanog poniranja aviona.
Strpljivo je podigao ruku da umiri proteste na koje se spremao njegov mladi
kolega. Razmislite o tome, Tjusone. Plave i ute tragove du krila nainila
su vrata letelice na kojima je bio deo zatitnog znaka kompanije, a iznenadni
prekid veze - zbog preseenih kontrolnih kablova - verovatno je doveo do
kvara ostalih elektrinih spojeva. Sve to navodi na eksploziju, slaem se - ali
na eksploziju zbog pada pritiska a ne veslaki izazvanu eksploziju!
Tjuson je opet bio miran, u glavi mu je jedna misao smenjivala
drugu. Bilo je mogue! ak je izgledalo verovatnije. Ali instinkt mu je
govorio drugaije.
To ne znai da odbacujem vau teoriju, Tjusone, nastavio je Slejter
ozbiljno, a ionako emo uskoro znati odgovor. Ali jedna vana injenica
govori protiv vas i to ova: Praktino je nemogue postaviti bombu u avion
pored svih kontrolnih naprava koje avio prevoznici danas upotrebljavaju!
Svakoj, iole veoj kompaniji su dojadile otmice i pretnje sabotaama dok se
sedamdeset pete nisu konano udruili i uveli visoko razvijenu tehnologiju
koja je ukinula ove rizike. I vi imate petlju da izjavite da su njihovi napori
bili uzaludni! Ton mu se poviavao kako je u njemu rastao bes. Trebalo bi
da budemo ozbiljna organizacija, koja ne moe da trpi kriticizam kojem e
biti izloena zbog vaeg nepromiljenog izliva egoizma!
Gledao je uporno u Tjusonovo pocrvenelo lice. Od danas ste
suspendovani sa dunosti dok traje ova istraga. Moda ete nam uskoro biti
potrebni za jedan novi sluaj. Ako bude tako, obavestiu vas.
Sada je bio red na Tjusona da bude besan. Skoio je na noge i nagnuo
se ratoborno preko stola. Jo niste dokazali da nisam u pravu!
A vi niste dokazali da jeste! uzvrati Slejter, zurei besno u gnevne
oi mlaeg oveka. Uostalom i ne radi se o tome. Nije vano ko je u pravu
a ko nije. Govorim o vaoj indiskretnosti i vaoj odgovornosti prema
ICAN-u! Zato sad moete da pokupite svoje stvari i odete, dok vas opet ne
pozovemo.
Kada se Tjuson okrenuo i pojurio prema susednoj sobi gde je imao
neke svoje stvari, Slejter dovri viui: Ako elite da date ostavku, samo
napred, vaa stvar!
Tjuson tresnu vratima za sobom i nasloni se leima na njih, da se
povrati, par asaka. Kopile! ree glasno. Besno je skinuo naoari i poeo
da ih brie krajem kravate. Odmarirao je do centra sobe i utnuo nogu
ajnog stoia. Dokazau da sam u pravu, ree sebi. Pokazau onom
tupavom matorom drkadiji! Lepo e da izgleda kada se utvrdi prava istina,
a on suspendovao oveka ije su se sumnje pokazale ispravnim. Ima da plati
za sve, prokleta stara budala!
Potrpao je onih nekoliko stvari u izlizanu torbu i izaao iz sobe na
vrata koja su direktno vodila u hodnik. U prizemljuje uleteo u hotelski bar,
tresnuo torbu o dno anka i naruio dupli viski.
Viski mu opee grlo i on posegnu za sodom oinuvi pogledom
barmena zbog loe skrivenog smeka. Privukavi blie visoku stolicu,
nalakti se agresivno na ank, ikajui barmena da mu se ponovo nasmeje.
Barmen u belom sakou podie jednu opranu au i poe marljivo da je trlja
krpom. Okrenuo je leda Tjusonu. Ovaj postepeno poe lake da pije svoj
viski, diui i dalje kratko i otro, ali sve mirnije pod blagotvornim dejstvom
alkohola. Misli su mu i dalje bile nesreene, zbog pogreno usmerene
ljutnje, ali se i tu stanje smirivalo i poinjao je da misli konstruktivnije.
Kad bi samo mogao da otkrije kako je bomba mogla da bude
podmetnuta. Bio je to kljuni faktor u njegovoj teoriji: injenica da je to u
poslednje vreme zaista bilo teko izvesti. Zemaljsko osoblje? Ne, posle
radova na odravanju i pranju obavezno je ila provera. Prlljag? Nemogue:
sav prtljag prolazi kroz skenere. Sama posada? Tu je ve postojala
mogunost. Ali zato bi neko iz posade uneo bombu u avion da i sam bude
raznesen? Zdravstveni pregledi su bili suvie oprezni da bi se dopustilo
nekoj lujki da i dalje leti, a osim toga, i posada je povremeno prolazila kroz
pregled prtljaga.
Kako je onda kog vraga -?
Iznenada je znao!
Bila je to samo klica budue ideje, ali se brzo razvijala u njegovoj
glavi u kompletnu sliku. Da, bilo je mogue. Moglo je biti izvedeno na taj
nain! Ustao je uzbuen. Da ode gore i kae Slejteru? Ma, ko ga jebe! Prvo
e sve da dokae - to je jedini nain. Moda se i varao, ali nekako... se...
sve... lepo... uklapalo. Primirio se zamiljeno, proveravajui sve mogunosti
u sebi. Postojao je ovek koji bi mu moda mogao rei neto vie.
Sa zadovoljnim osmehom na licu, izmarirao je iz bara pa kroz
pokretna vrata izaao iz hotela, zaboravivi torbu na podu pored anka.
Trinaesta
Ljudi u gradu postajali su nervozni. Okupljali su se u grupice,
njihova uznemirenost je rasla posle svakog poluglasnog razgovora. Samo bi
im se u krmama glasovi podizali iznad tona normalnog razgovora kada bi
par pia smirilo njihov sve vei strah. ene su se sretale po prodavnicama u
ulici Haj, inficirajui jedna drugu sopstvenim bojaznima; u biroima i
radionicama, mukarci su raspravljali o tajanstvenim dogaajima esto
podrugljivi kada bi se natuknulo da je neko zlo na poslu u gradu, ali svi
redom zapanjeni razvojem situacije. Prethodnog dana je deka iz Koleda
pregazio voz, odsekavi mu glavu i noge. Istog dana je dvoje palo kroz
prozor u ulici Haj. Mukarevo golo telo bilo je udno ispijeno, kao da je
dugo bio bolestan.
Taj par, mu i ena, bio je veoma povuen, ali se znalo da je ena
ivela od roenja u Itonu i mnogo godina vodila antikvarnicu. Uvek su
ostavljali utisak prijatnog, iako konzervativnog para, koji je iveo miran i
uredan ivot. Da ba oni zavre na tako bizaran nain bilo je u najmanju ruku
zabrinjavajue.
Pa onda preasni Bidlstoun, koga su nali bez svesti na podu njegove
crkve i otada ga uvali pod sedativima. Zatim ona devojka u kolima, sa
druge stane polja, do ovog asa nesposobna da objasni ta joj se dogodilo.
Pronali su njenog mladia i policija ga je ispitala. Njegova pria bila je da
se pojavilo to lice na prozoru njihovog automobila i da su se kola potpuno
podigla sa zemlje. On je pobegao, izbezumljen, ali devojka nije pola za
njim. Policija ga je naravno zadrala zbog daljeg sasluanja. Sledeeg jutra
je iz reke izvaen le mukarca. Reeno je da se radi o sranom udaru, ali se
ukalo, zbog ukoenog uasnutog izraza na njegovom licu da je uzrok
sranog udara bio strah. Bukvalno je umro od straha.
Pozornik Vikam je bio svestan rastueg nemira, a i sam se slino
oseao. Taj oseaj ga je pratio ve nekoliko dana: napetost koja se brzo
bliila samom vrhuncu. U vazduhu je lebdela neka bremenita tiina koja e
se uskoro prekinuti, i on je znao da e posledice biti strane kada se to
dogodi. uvanje polja je za njega predstavljalo neprijatnu dunost: oseao je
njegovu pritajenu sumornost i neopisivu hladnou - ne atmosfersku studen
zime, ve dublju, preteu hladnou koja mu je muila matu. Dok je
posmatrao izuvijane, iskidane ostatke srebrne koljke koji su postali vatrena
grobnica, skoro da je mogao da uje prodorne krike panike, uasa neizbene
smrti. U mislima je video stotine prestraenih lica; uo je njihov pla,
molitve, vapaje, jecaje. uo je kako umiru. Oseao njihov bol. Oajavao sa
njima.
ak su i ivotinje izbegavale polje. Psi su se drali ivice, ukoeni od
straha, oiju rairenih i patetinih, nakostreenog krzna i izduenih vratova.
Jahai koji su koristili staze kroz polja morali su da se bore da sauvaju
kontrolu jer su konji pokuavali da se otrgnu i pobegnu.
Polje je postalo hram smrti i pozornik Vikam je oseao - znao - da
smrt jo nije napustila svoje svetilite.
Starac je sada retko izlazio iz kue. Od one noi kada se dogodila
nesrea, kada je bio svedok uasnih prizora, jedan deo njega se povukao,
umor je pritiskao njegovo ostarelo telo. Doktor mu je rekao da je to zbog
oka i naprezanja kojem se izloio u onoj stranoj trci prema polju gde se
Dambo sruio. Taj napor ga je iscrpeo, a klanica kojoj je prisustvovao
potresla ga je i opustoila mu duu. Vremenom e proi uzrujanost i vratie
mu se energija, ali je oseao da e mu biti potrebno mnogo jake volje da se
uzdigne iz melanholije.
Zaudo, slabo se seao one noi. Pamtio je da je sedeo na mostu i
posmatrao nebo, zatim zvuk aviona, glasan i dubok, kratak bljesak koji je
procepio avion. Posle toga dolazile su samo zamuene slike vatre, tela i
rasutih komada iskidanog metala. Jo od tada mu se ponavljala ista nona
mora, crno oblije koje mu se pribliava iz plamena, sve vee i ve dok se ne
zaustavi pred njim. Prua ruku prema njemu i on vidi spaljeno meso i
pocrnele prste skeleta. Tada je u snu, pogledao u lice mrane prilike i
ugledao krupne, ukoene oi uglavljene u plastinu glavu lutke. Ruiasto
obojene usne irile su se u okrutan, podrugljiv smeh. Budio bi se naglo, sav u
znoju, a grozne, mrtve oi jo uvek bi mu se prividale u senkama spavae
sobe.
A ponekad, tek to bi se probudio, inilo mu se da uje aputanje.
Poslednjih dana je naputao svoju kuicu na Eton Skveru samo
dva-tri puta nedeljno i to samo danju kada je trebalo da kupi hranu. Ulice su
ga inile nervoznim. inilo mu se da tamo neto eka na njega; pomisao na
izlazak po mraku ispunjavala ga je jezom, ma koliko da mu je nedostajalo da
skokne do starog mosta. Rekli su mu da se onesvestio na mestu nesree i da
ga je naao kopilot 747, jedini preiveli iz aviona, i preneo ga dalje od
plamenih ostataka. Kasnije nije imao priliku da ga sretne i zahvali mu se, ali
je iz nekog neobjanjivog razloga, oseao veliku simpatiju prema svom
nepoznatom spasiocu. Nije li to, u stvari bila nesrea preiveti, kada je preko
tri stotine drugih poginulo? Da li se sa tim znanjem moglo iveti?
Starac tuno uzdahnu na svoje pitanje bez odgovora. Samo je kopilot
mogao da zna. Nagnuo se i prodarao vatru araem, zatim se zavalio u
svoju fotelju sa drvenim naslonima za ruke, polusklopljenih oiju, ruku
nervozno sklopljenih u krilu. Dan jo nije odmakao a njemu je srce ve bre
udaralo u oekivanju noi.
Deaci u Koledu bili su ushieno preplaeni i inili su sve da
poveaju strah izmiljajui jo jezivije prie. Uivali su u avionskoj nesrei
kao u najspektakularnijem dogaaju u istoriji Itona, one mlade uopte nije
dirnuo tragian gubitak tolikih ivota, bili su suvie uzbueni publicitetom
koji je grad dobio, kao posledicu. U noi udesa deaci su navrli iz svojih
odvojenih paviljona, obueni u kombinaciju nonih koulja i crnih frakova,
a kuni deurni nita nisu mogli da uine i spree njihovu poudnu navalu na
mesto nesree. Blenuli su otvorenih usta u zapaljenu olupinu, plamen je
bojio crveno njihova deja lica u oku, oi su im bile razrogaene i sjajne od
uzbuenja. Bio je potreban sav upravnikov bes, i neto sile od kunih
deurnih da se vrate na spavanje u paviljone odakle su, oni koji su mogli,
posmatrali spektakl, dok su drugi, oarani dramom, priali neprekidno dok
se zora nije zasivela na nebu.
Upravnik se vratio na mesto pada zajedno sa nekim kunim
deurnima i starijim uenicima da ponudi pomo, ali ih je policija utivo i
bespogovorno zamolila da se vrate u Koled da bi slube za hitnu pomo i
spaavanje mogle da obave neizbenu dunost sakupljanja tela poginulih i
pronalaenja udova koji su nedostajali, bez vie ometanja nego to je
neophodno.
Za uenike je sledeih nekoliko dana bilo ispunjeno uzbuenjima i
nagaanjima kako se 747 sruio (osim za one koje su protiv njihove volje
roditelji odvukli kui, jer su nesreu smatrali za neukus i nisu hteli da im
potomstvo bude svedok publicitetskog cirkusa koji e neizbeno uslediti).
Za nekoliko nedelja nesrea je izgubila sjaj novosti na Koledu i zamenila je
udna potitenost, neraspoloenje koje je brinulo Entonija Grigs-Mida,
upravnika, vie od deake morbidne fascinacije koju su prethodno
pokazivali.
Mnogi - i ne samo oni mladi - imali su none more, sasvim
razumljivo posle tako potresnog dogaaja, ali je upravnik primetio da ak i
njegovi slubenici pokazuju znake nervoze i agresivnosti.
I povrh svega smrt onog deaka Taera. Nije bio omiljen medu
deacima i upravnik je znao da su ga nemilosrdno kinjili zbog debljine. Ali
to je bila njegova stvar, da se bori za sebe, da pokae da moe da bude
ovek. Sa okrutnou ivota jednom se mora suoiti i nadvladati je, i niko
nije premlad da okusi tu gorinu. Zastoje deak zavrio na eleznikim
inama? Trebalo je da bude na igralitu sa ostalim deacima, a ne da luta
sam poljima.
Njegov kuni deurni morae da bude kanjen - njegova obaveza je
bila da brine i za Taera. Grigs-Mid pokua da izbaci iz glave
uznemiravajuu misao, misao koja je neugodno protresla temelje njegove
neka-sami-sebi-pomognu filozofije. Da li je ivot nesrenog deteta
doveden do takve bede da se odluio na samoubistvo?
Potresla ga je ta pomisao i upitao se jesu li njegovi principi postali
tako kruti. Koliko je on sam odgovoran za deakovu smrt? Sutra e se u
kapeli obratiti koli na temu okrutnosti medu ljudima, o tome da je ljubav
prema blinjem vanija i od samog ivota. Pride prozoru i pogleda napolje,
pokuavajui da se oslobodi udnog oseaja koji mu je u talasima strujao
itavim telom. Oseao je da se pribliava - ta? Propast? Ne, to je
besmisleno.
Ali neto je bilo u vazduhu.

Ernest Godvin je strpljivo ekao da se pojavi crno-bela slika,
povremeno potapajui prst u razvija da potopi bromidni papir ispod
povrine. Polako poee da se pojavljuju prvi oblici, zatim se proces ubrza i
slika pouri sa raanjem, dovravajui se kao da cvela, nesposobna da se
zaustavi, eljna da nestane u crnom. Izvukao je hitro fotografiju iz razvijaa,
drei je za jednu sjajnu ivicu, saekao da se tenost ocedi u posudu, zatim
zaroni papir u fiksir, zaustavljajui proces razvijanja. Pregledao je gotovu
sliku neko vreme dok je leala na dnu bele metalne posude ispod povrine
tenosti pravougaonog oblika, i po stoti put zatresao glavom pred
tragedijom koja je na njoj ovekoveena.
Fotografija je pokazivala zapaljeni 747, plamen je ocrtavao siluete
vatrogasaca koji su oajniki ratovali da ukrote pakao svojim nemonim
mrkovima, ojaeni spoznajom da je izgubljena svaka nada da se spasu
ivoti. Ernest jo jednom oseti kako ga obuzima krivica. On i njegov ortak
Martin ovom fotografijom su napravili velike pare, i mnogim drugim koje su
snimili one strane noi. ak i sada, nedeljama posle dogaaja dobijali su
ponude od magazina sa svih strana sveta koji su hteli da otkupe njihove slike
i do dananjeg dana je svetska tampa objavila svaku fotku koju su okinuli.
Pomisao da pravi pare od katastrofe, u poetku ga je malo brinula, ali ga je
Martin ubedio da je njihova dunost kao slikovnih belenika ivota (i smrti)
da prenesu dalje svoje slike, pa ako im to donese i neto novca, zar to nije
deo posla? Martin je uvek bio praktian partner u firmi Gudvin i Semjuels
fotografi za sve prilike, i uglavnom zbog njegove sposobnosti, njihov
posao u Itonu je preiveo mnoge teke godine. Nove bebe, venanja,
veridbe, drutveni dogaaji svih vrsta, kolske sportske ekipe, industrijska
gradilita - bili su deo svega toga, odravajui uvek isti, ali zdrav prihod ve
sedamnaest godina.
A onda ih je ova nesrea izbacila u novu, jau ligu. Obojica su radili
do kasno u no u maloj mranoj komori, satirui se da ostanu u okviru
rokova za reklamne snimke novog industrijskog postrojenja koje tek to je
izniklo u predgrau Slouha, kada ih je grozna rika Dambo Deta tik iznad
ulice Haj gotovo ogluvela. Kada je u narednom trenutku eksplozija zatresla
zgradu, odmah su shvatili ta je u pitanju, i Martin je izleteo iz mrane
komore, ne marei to e svetlost koja je preplavila unutranjost upropastiti
film, doviknuvi mu da ponese to je mogue vie rolni neispucanog filma, i
jo par aparata.
Snimili su ostatke iz svih moguih uglova, zabeleivi
najdramatinije momente razaranja jo pre nego to su stigle spasilake
ekipe. Bili su suvie oamueni da bi osetili muninu zbog unitenja ljudskih
ivota kome su bili svedoci, i nastavili su da fotografiu automatski celu no.
Povremeno bi se jedan od njih vraao u studio da uzme jo filma. Ta no je
svakako promenila njihove ivote, jer su ovekoveili prizore koje je malo
koji fotograf snimio pre toga: dramatine trenutke odmah posle katastrofe.
Ali iako je Martin sledeih nedelja bio ushien, pogaao se za
najpovoljniju cenu sa medijima, pravio neukusne izlobe njihovih najboljih
snimaka u oba izloga studija, Ernest se oseao vrlo nelagodno. Poeo je da
se plai rada nasamo u mranoj komori, bilo danju ili nou, jer su tama i
tiina davali ivu dimenziju morbidnim fotografijama koje je razvijao. U
poslednjih nekoliko nedelja taj nemir u njemu je rastao dovodei ga na samu
ivicu sloma, na kojoj se jedva odravao. inilo mu se da ga neko sve vreme
posmatra. Dok je radio sam u mranoj komori, u avetinjskoj crvenoj
svetlosti, vie puta se naglo okretao zbog oseaja neijeg prisustva iza sebe.
Naravno, tamo ne bi bilo nikog i on bi se narugao svojoj bogatoj mati.
Meutim, u poslednje vreme, oseaj je postao prejak da bi se ignorisao.
Kada je to pomenuo Martinu, ortak mu se nasmejao i rekao da to nije
nita udno kada ovek radi sam u mraku, okruen prizorima smrti, ali da ne
brine, jer e uskoro prodati sve to su snimili i konano e moi da se opuste
i uivaju u finansijskim efektima. Ernest nije bio siguran da e jo dugo
moi da izdri. Na njemu je bilo da izrauje fotografije dok se Martin brinuo
za pitanje posla koji je cvetao (za ta je oito bio nadareniji). Ali danas, posle
iznenadne i neobjanjive smrti nekoliko ljudi, u vazduhu se oseala neka
nova napetost. Bila je mnogo odreenija od depresije koja je lebdela nad
Itonom kao tamni sivi oblak posle pada aviona; iekujua atmosfera nove
nesree.
Ernest izvadi fotografiju i potopi je u kadicu sa vodom da spere
hemikalije sa povrine. Elegantno se zavrtela u struji svee vode kojom se
posuda automatski istila, zatim polako isplivala licem nagore. Jo jednom
je osmotrio fotografiju koja je lenjo plutala, fasciniran njenim okantnim
sadrajem, briui sa pristiju hemikalije o svoj beli mantil. Slika je
pokazivala red za redom oblika umotanih u bele arave, natopljene krvlju,
njihov oblik je odavao koliko su tela koja su pokrivah iskasapljena. Snimak
je nainjen u ranim jutarnjim satima i njegova preciznost natera Ernesta da
zadrhti u sebi. Sa strane je leao deblji, otporniji prekriva koji je skrivao
velike plastine vree, da njihov grozni sadraj ne bi bio nepodnoljiv prizor
za spasilake ekipe. Znao je da su u vreama delovi tela, delovi koji e biti
kremirani, jer bi bilo besmisleno da se pokuava njihovo identifikovanje i
vraanje tehma kojima su pripadali.
Gledajui u fotografiju u vodi, inilo mu se da kroz arave vidi
leeve, ugljenisana tela, lica iskrivljena u uasne samrtne grimase. Zgrabio
je ivicu posude da bi se smirio, oseajui kako mu se napinju miii na
grudima. Skoro da je mogao da uje kako dozivaju, jecaje patnje njihovih
dua, glasove koji su se uzdizali na vrhunac jada. Te due su bile ovde, nisu
jo otile. I on je znao za njih.
Bilo je to kao da je kroz fotografiju, u danima provedenim u mraku sa
njihovim slikama, uspostavio vezu sa njima. Nekako je znao da neto
ekaju. Nekoga. Da tragediji jo nije kraj.

Preasni Bidlstoun iao je nesigurno poploanom stazom, paljivo
izbegavajui da pogleda direktno prema visokoj sivoj zgradi crkve na kraju
Memorijalnog vrta Ratnih rtava. Njegov pratilac drao ga je ispod ruke jer
se pomalo teturao. Proli su kroz malu kapiju do parohove kue gde ga je
domaica uznemireno ekala na vratima.
Uao je u kuu smeei se na njene saoseajne rei, uveravajui je da
mu je dobro, i odahnuo je kada se spustio na udobnu stolicu u radnoj sobi.
Zaista bih vie voleo da si ostao, Endrju, ree njegov pratilac.
Ne, ne, sad mi je dobro, Jane. Hvala ti to si doao po mene, ali sad
sigurno mora nazad na posao.
Jan Filberi, notar Koncila u Itonu, kao i lokalni horovoa i crkveni
orgulja, zamumla nezadovoljno.
Jo jedan dan ne bi ti nakodio, Endrju. Mislim, sigurno ti nije tako
iznenada pozlilo bez razloga. Doktor je morao da insistira da ostane jo
jedan dan na posmatranju.
Insistirao je, Jane. Ja sam taj koji je navaljivao da me pusti. Sad mi
je dobro. Zaista.
Sea li se ta se dogodilo? Otkud da se samo tako srui? Paroh
odmahnu glavom.
U redu, Endrju, ree Filberi, sad te ostavljam da se odmori. Ali
da zna, vraam se jo veeras, i ako mi se samo uini da ti je gore,
momentalno ti dovodim doktora.
Paroh mu se nasmei, tankim, slabim osmehom, odsutnog pogleda.
Da, seao se, ali to je bilo njegovo breme.
Kada je Filberi otiao, a njegova domaica ostala u kuhinji da mu
pripremi laku veeru, konano je mogao da sredi misli. Jan mu je rekao za
dve bizarne smrti prethodnog dana, i on je bio siguran da postoji veza
izmeu njih i smrti onog oveka na reci. Sklopi oi ali ih otvori ve sledeeg
trenutka. Prizor iz crkve bio je jo tako otar, tako iv! Bezgranino ga je
uasavao, pa ipak je oseao da mora da se vrati jo danas, ove veeri. Pomoli
se Bogu da mu da hrabrosti, nesiguran ta treba da uradi, znajui jedino da je
njegovo prisustvo potrebno.
Polako je kleknuo pored stolice, oslonivi sklopljene ruke na jedan
naslon, i molio se kao nikad ranije.
Ali je oi drao otvorene. I povremeno pogledao preko ramena.
etrnaesta
Keler se ubaci u brzi saobraaj na autoputu, urno dodajui gas da
uskladi brzinu sa ostalima. Kada mu je to uspelo, opusti se i baci pogled ka
Hobsu na scditu do sebe. Usta i obraz pokrivala mu je gaza privrena
trakama flastera; jo flastera u uzanoj traci prelazilo je preko nosa. Iako su
obojica odmarala skoro ceo dan, veernji saobraaj iz Londona je ve poeo
da umara Kelera.
Kako se oseate? upita Hobsa.
Medijum se namrti kada je pokuao usnama da formira rei. Boli,
uspeo je da procedi.
ao mi je to nisam bio dovoljno brz da vas spreim, izvini se
Keler. Niste vi krivi. rei su se jedva razumele. Oprostite to sam i vas
umeao u ovo.
Medijum slce ramenima. Situaciju kao to je ova teko je
kontrolisati.
Keler je znao da Hobsa poteno boli kad govori, ali bilo je toliko toga
to je eleo da sazna. Toliko toga jo nije razumco.
Jueranje nasilje duboko ga je uznemirilo i setio se svuda
objavljenih posledica egzorcistikog ina koji su obavila dva jorkirska
svetenika pre nekoliko godina. Dvojica ljudi - paroh engleske crkve i
metodistiki svetenik - isterali su najmanje etrdeset zlih duhova (kako je
objavljeno) izjednog mukarca, ali nisu mogli da ga oslobode poslednja tri,
ludila, ubistva i nasilja. oveku je doputeno da se vrati kui gde je zatim
ubio svoju enu, iupao joj jezik i iskopao oi, rastrgnuvi joj pola lica
golim rukama. Sluaj je uasnuo svet, ali je Keler, i normalni ostatak
drutva, valjda shvatio ubistvo kao delo nekontrolisanog umobolnika,
okrivljujui dvojicu svetenika za njihov udeo u ohrabrivanju ovekovih
manija. Jueranji dogaaj naveo je Kelera da posmatra taj sluaj u novom
svetlu. Uzrujano je pogledao Hobsa.
Ko su oni? Zato su to uinili?
Medijum je utke prouavao kopilotov profil nekoliko trenutaka, a
onda odgovori: Vi znate ko su, g. Keler. Da sam znao da je i on medu
njima, mislim da bih se drao to dalje od vas.
Mislite na Gosvela?
Jeste, Gosvela. Zao ovek kada je bio iv, a izgleda podjednako zao
i posle smrti.
Ne razumem...
Ne razumete, ali sad ipak verujete u ivot posle smrti.
Keler potvrdi. Uvek sam pomalo verovao. ini mi se da nikad
nisam previe razmiljao o tome.
Bojim se da ste imali najgori mogui primer. Ljudi se uglavnom
okreu spiritualizmu kada im je potrebna uteha zbog gubitka neke bliske
osobe; drugi se upletu u to iz radoznalosti ili u potrazi za uzbuenjima, za
neobinim. Vi ste, na alost, odmah otkrili njegovo pravo lice.
Keler se neveselo osmehnu. Osvetniko, reklo bi se. Primetio je
prostor u srednjoj koloni automobila, dao znak i prestrojio se. Stag pode
bre. Keler najednom upita: ta se dogodilo sa njima? Zato su postali
ovakvi?
Hobs tuno odmahnu glavom. Vidno se trgao kada je progovorio i
prekrio prstima raseena usta tako da su mu rei postale jo nerazgovetnije.
Keler se nagnu prema njemu da uje. Kada smo se prvi put sreli rekao sam
vam da su due koje napuste telo posle ovakvog dogaaja najee u oku;
postaju ono to mi zovemo nemirne due. ne znamo koliko moe da
potraje ovakvo stanje: moda satima ili danima, godinama - pa ak i
vekovima. Ponekad neto mora da se uini na ovom svetu da bi se
oslobodile. U ovom sluaju vi ste izgleda jedini koji moe to da uini.
Keler se seli Ketinog glasa od prole noi. Bile je tako mnogo
glasova - prepoznao je glas kapetana Rogana - ali kada su se izgubili, kada
se Hobs konano povratio iz transa a Keler se oseao kao da tone, jer mu je
svaki oseaj oslabio pred navalom dua, dola mu je ona, glas joj je bio blag
i samilostan. Opomenula ga je na neto, ali sad je to bilo suvie nejasno. Nije
mogao da se seti njenih rei. Ipak, jo je oseao njenu toplinu, i to mu je
ublaavalo bol. Sad je shvatao zato mnogi trae svoje voljene i kada ih smrt
razdvoji, da njihova bliskost, uzajamno proimanje, ne umire sa telom ve
se nastavlja, da ta bliskost postaje most izmeu dva sveta. Osetio je to,
toplinu koja ga je proela tako da je njegova iznenadna nesvestica bila
slatka. Znao je da Keti nije sa ostalima, da je prela negde gde ima vie
spokoja, i znao je da nije sama. Nije se seao rei - jesu li zaista bile rei ili
mu je saznanje preneto mislima - ali mu je ona dala do znanja da je, kao i
mnogi drugi medu rtvama, pronala svoj mir. Nije to bio mir za koji mnogi
smrtnici misle da ih bezuslovno eka, moralo se mnogo pomuiti i na onom
svetu, ve pre unutranja spoznaja na putu do najvie istine. Bilo je kao da je
smrt otvorila samo jo jedna nova vrata, jedna od neznano mnogo do kojih
tek treba stii da bi se prola. Oni jo uvek vezani za ovaj svet bih su suvie
zbunjeni da nastave put i pali su pod uticaj drugih, monijih, ednih osvete
za svoju smrt i onih koji su jedino hteli da ovekovee svoju zlobu.
Zatim je otila, njeno bie - jer fizike slike nije ni bilo, samo
sveprisutnog oseanja njenog prisustva - brzo se udaljavalo i ostavljalo ga,
oseao je, nevoljno i sa bolom. Njegov pad u nitavilo se nastavio i
povreenom Hobsu je trebalo dosta vremena da ga probudi. Kada mu se
vratila svest, bio je istog trenutka svestan da je iz sobe nestala ona
nepodnoljiva zlokobnost, i znao je, nekako, da je to Ketino delo.
Oistio je Hobsu ranjeno lice i ruku koliko je mogao i odstranio
parie stakla zarivene u kou. Otkrio je da je i njemu lice pokriveno sitnim
posekotinama i ogrebotinama, mada nijedna nije bila zabrinjavajue
duboka. Grlo ga je udno bolelo, kao da su mu se neiji jaki prsti arili u
meso i stezah ga, a koa na glavi je bridela kao da su mu nevidljive ruke
upale kosu. Poto je popio jedno pie, koje mu je bilo tako potrebno,
odvezao je Hobsa u bolnicu da se pobrinu za njegove povrede. Nijedan od
njih se nije urio da objasni doktoru u previjalitu kako je dolo do njih, ali
je Hobsova pria kako se sapleo i pao dok je nosio bocu sa dinom
zadovoljila lekarevu radoznalost.
Vratih su se u medijumovu kuu i Hobs je insistirao da Keler ostane
preko noi. Odbio je da razgovara o prethodnim dogaajima i uveravao je
kopilota da se due vie nee vraati te noi. Oseao je oreol zatite oko
kue. Keler je bio suvie iscrpljen da bi se raspravljao i pao je u tvrd san
odmah postoje legao na Hobsovu staru ali udobnu sofu.
Sledeeg je jutra Keler navalio sa pitanjima na Hobsa ali je medijum
postao udno zatvoren, to je Keler pripisao njegovim bolnim povredama, i
nekoliko puta je primetio da ga mah ovek posmatra neobinim pogledom.
Nije mogao da odredi je li u tom pogledu bio strah ili radoznalost. Moda
oboje.
Hobs je imao izgled nekog ko se prepustio sudbini, kao pliva koji je
prestao da se bori protiv struje jer je beskorisno - njegova snaga nije
dovoljna - i doputa da ga povue vrtlog. Kasno po podne Hobs kao da je
doneo neku odluku. Izjavio je da treba da idu u Iton, na mesto nesree. Da se
samo tamo moe doi do odgovora.
Keler ga nije ispitivao za razlog ovakvoj odluci, oseao je i sam
potrebu da se vrati u grad, i taj nagon je jaao to je dan vie odmicao. Ali
sada, dok su kola jurila putem M4, kraj odvajanja za Hitrou, sve blie
gradiu iji je mir bio tako nasilno pomuen, u njemu je rastao strah. Znao je
da e no doneti mnoge odgovore. Da posle ove noi vie nita nee biti isto.
Tada shvati da Hobs ponovo neto govori, rei su mu bile pomalo
nejasne jer se naprezao da pokree usne tako da mu govor nanosi to manje
bola. Mislio sam da je Gosvel umro pre mnogo godina, bile su njegove
rei.
Niste znah da je bio u 747? upita Keler.
Nisam, g. Keler. Nisam itao novinske izvetaje o nesrei. Odavno
je prestalo moje zanimanje za tragedije koje oveanstvo sebi prireuje.
Ali ste uli za njega?
Za Gosvela? Vrlo pokvaren ovek. Ne ba u klasi sa Zveri,
Alisterom Kroulijem, ali su imali mnoge slinosti. Bez sumnje su vam
poznati njegovi poduhvati u ovoj zemlji za vreme rata, ortatvo sa
Mouzhjem, i na kraju istraga o nekim njegovim gnusnijim rabotama, posle
koje je morao da bei iz zemlje.
uo sam o njemu, a jedan prijatelj mi je jue ispriao jo par
podataka. Ali nisam verovao da ga je iko ozbiljno shvatao.
O da, ljudi koji su znah za misterije u koje je bio upleten vrlo su ga
ozbiljno shvatali.
Mislite oboavanje avola, crna magija - sve te gluposti?
Posle svega to ste preiveli, jo uvek ne razumete? Iako priguen,
Hobsov ton je bio jasno zauen.
ivot posle smrti? Da, sada verujem u to. Ali Satanizam?
Satanizam postoji kao religija, g. Keler, kao i svaka druga religija.
Razlika je to sledbenici potuju Satanu umesto Boga. Danas u Engleskoj
postoji najmanje etiri stotine poznatih bratstava pa da li vi verujete u to ili
ne uopte nije vano. Satanizam postoji.
I magija?
Neki je zovu nauka uma. Krouli je pruio mnoge dokaze snage
svoga uma, mnogi su bili primenjeni u neiste svrhe. Sami ste svedok moi
koju Gosvel ima nad onim nesreenim duama, pa i nada mnom! Kako
moete to da poreknete? A onda, tu je i pitanje kako ste vi preiveli.
Keler primora sebe da zadri pogled na putu, ali ga je primedba
pogodila. ta hoete da kaete?
ta mislite, kako ste preiveli onakav pad kada to nikom drugom iz
aviona nije uspelo? Zar je mogue poverovati da vas je sauvala neka
natprirodna sila?
Zato mene? Zato bih ba ja bio taj?
Ne znam. Moda ste bili jedini koji je mogao da ostvari ono to im
je bilo potrebno. Hobs se uuta, odsutan. Keler je nastavio da vozi,
konfuznih i uznemirenih misli.
Malo zatim Hobs ponovo progovori, sporo, zamiljeno. Kaete da
su prole noi glasovi govorili o bombi. O Gosvelu se godinama nita nije
znalo - poslednji put sam uo za njega pre petnaest godina a vest je bila da je
osnovao novu versku sektu u Sjedinjenim Dravama. Moete zamisliti
kakvu. On i danas ima mnogo neprijatelja u ovoj zemlji, posebno meu
Jevrejima, koji, iako je prolo tridesetak godina od Drugog svetskog rata, jo
uvek trae osvetu za nedela koja su im poinjena. Recimo da su nekako
saznali da se potajno vraa u zemlju, ko zna, moda da ini zlo kao u ono
doba, pa su uinili sve da izjednae rezultat.
Mislite tako to su postavili bombu? I pobili sve one nedune
ljude?
Videli smo ta mogu fanatici na ovom svetu, g. Keler. Neduni, bez
obzira koliko ih je, ne predstavljaju prepreku u njihovim osvetnikim
planovima.
I?
ta ako ste spaeni da osvetite Gosvela?
To je suludo! Kola opasno zakrivudae i Keler se napree da
povrati kontrolu. Kada mu je to uspelo, i kada je prestalo ljutito trubljenje
drugih vozaa, on ree: Ako je ve imao takvu mo, zato sam sebe nije
spasao?
Zato to je bio star ovek. Prestar da trai svoje neprijatelje i sveti
se, trebao mu je neko mlai.
Ama to je apsurdno! ak i da naem osobu koja je odgovorna, zato
bih ita preduzimao? Ako je Gosvel bio tako ao kao to kaete, sigurno bi
od mene traio da ubijam, i ja bih odbio.
Moda ne biste imali izbora. Videli ste ta se meni dogodilo.
Ah vi ste bih u kontaktu sa tim duama. Sami ste se otvorili za njih.
Da, sino jesam. Ali se jednom ve dogodilo da nisam a dua je ipak
uspela da me zaposedne. Dola mi je ena iji se mu ubio kada je otkrio
njeno neverstvo sa drugim mukarcem. Preklinjala me je da prizovem
njenog mua da bi ga molila za oprotaj. Vidite, zaista ga je volela. Tada
sam bio moan senzitivac - suvie moan - i uspostavljanje veze sa duom
njenog mua nije bilo nikakav problem. U poetku se inilo da je veoma
zbunjen, ali je spremno oprostio eni. Dodue uz jedan uslov: da redovno
odrava kontakt sa njim kroz mene.
Bio sam spreman da nastavim jo neko vreme sa seansama, iako sam
prethodno obeshrabrio mnoge sa slinim zahtevima, jer bi ivi postali suvie
zavisni od njih, ali sam u ovom sluaju smatrao da to ima valjan cilj. U
poetku je ilo dobro: pokojni je delovao kao ljubazan ova, paljiv,
pouzdan. Nisam shvatao da eli da dobije na vremenu da razvije svoj uticaj,
da na kontakt uini hnijim. Onda je, jedne veeri, preuzeo kontrolu nad
mojim telom i ja sam poao da ubijem njegovu enu. Shvatate li, hteo je
samo osvetu. Hteo je da uini ono za ta nikad nije imao hrabrosti dok je bio
iv! A ja sam bio orue! Na svu sreu, dok sam davio sirotu enu, moje
unutranje bie se pobunilo i izgnalo opaku duu tog oveka. Imao sam
sreu to me ena nije tuila, jer je izgleda razumela ta se dogodilo - ili je u
kajanju dosudila da je njegov in bio ispravan. Tri dana kasnije izvrila je
samoubistvo, tako da je njen mu na kraju dobio svoju osvetu. Posle toga
sam odustao od spiritualizma; postao sam suvie prijemiv.
Keler rizikova jedan brz pogled prema medijumu. Boe, je li on lud
ili sam ja? Poele da zaustavi kola i izbaci malog oveka napolje, ali ga
neto u Hobsovoj hladnokrvnosti sprei. Medijum pogleda prema njemu i
Keler vie oseti nego to vide osmeh tuge ispod zavoja. Jo uvek mi ne
verujete, zar ne? ree Hobs.
Vie nita ne znam, odvrati Keler. Sve je tako neshvatljivo. Dajte
mi vremena da to svarim - stvari se prebrzo odvijaju.
Ali nema dovoljno vremena, g. Keler. Moda greim to se tie
Gosvela - to je ionako samo teorija. Da ste znali oveka, bar biste mi
polovinu verovali. Nemate pojma kakva je mo zla. Bez obzira, razumem
vau nevericu i saoseam sa vama, ali ovo vee e, nadam se, dati odgovore
na mnoga pitanja.
Keler ugleda putokaz za Kolnbruk i prestroji se u unutranju traku.
Izali su sa autoputa i skrenuli kod krunog puta prema Daetu. Putevi su
bili neosvetljeni i odsustvo drugih automobila inilo ga je nervoznim.
Vozili su se u tiini, Keler zbunjeniji nego ikad, Hobs zamiljen i sve
svesniji noi koja ih je ekala. Bila je njegova odluka da se vrate na mesto
udesa, najjae mogue mesto za kontakt sa duama poginulih. Ali da li je to
bilo mudro? Znao je da postoji raskol medu rtvama i nadao se da e moi da
pomogne duama eljnim mira da nadvladaju one opake. Nije jo rekao
Keleru da e im biti potreban svetenik, nije bio siguran kako e mladi
kopilot na to reagovati. Ali Hobs je bio siguran da e im biti potrebna sva
pomo koju mogu da dobiju.
Primetio je da je njegova teorija a zatim i ona pria o sopstvenom
iskustvu uzdrmala Kelerovu veru u njega, ali nije imao izbora: mladi je
morao da bude obaveten u ta se uplie. Ono to Hobs nije hteo sebi da
prizna, a pogotovo kopilotu, bila je injenica da ga se bojao. U tom malom
oveku se oseala neka uznemirujua mo, neto neshvatljivo, nedodirljivo.
A i u njemu samom jc, uprkos pometenom stanju u kome se nalazio, jo
leala velika snaga. Snaga koja e obojici biti potrebna u toku ove noi.
Proli su kroz Daet i skrenuli levo, na Itonski Put. Keler je ukljuio
duga svetla, i drvee sa obe strane puta se pretvorilo u pljosnat, sablasni
reljef. Kopilot je bio sve mirniji to su bili blie Itonu i ostacima aviona.
Sumnje, strahovi, sve je ostajalo iza njega sa predenim kilometrima. Moda
je to bio rezultat saznanja da e noas konano preduzeti neto pozitivno,
neto znaajno. Ili je najzad preboleo Omamljenost od oka i bio ponovo u
stanju da reaguje, i nikakva emocija ili nesigurnost ne moe da ga zaustavi.
Kada su skrenuli na Vindzorski Put, ugleda svetlost Itonskog
Koleda pred sobom. Preli su luk mosta i proli izmeu prvih visokih
zdanja Koleda kada ga Hobs iznenada epa za miicu.
Stoj! naredi medijum.
Stagove konice zakripae i keler pogleda upitno svog saputnika.
Hobs pokaza drhtavom rukom pravo napred, prema centru varoi.
Pogledajte tamo. Zar ne vidite?
Keler se nagnu preko volana i zagleda se kroz prednje staklo. Zatim
ponovo pogleda u Hobsa. Nije video nita, osim svetlosti iz ulice Haj.
Tamo, ovee, iznad grada! Polako je postajalo vidljivo i za Kelerove oi.
Nad Itonom je lebdelo svetlucanje. Jedva primetno pulsiranje
prelivajueg zraenja, tako finog, tako tananog da je Keler morao jako da
zamiri da bi bio siguran da je stvarno tamo i da nije samo ovlaenost
njegovih sopstvenih oiju. inilo se da se menja intenzitet sjaja, negde je
izgledalo kao prozrana svetlucava para dok je na drugim mestima bilo kao
roj zvezda. Bilo je nemogue odrediti veliinu, jer se nije mogla izraunati
razdaljina, i Keler je mogao samo da nagaa da bi moglo biti od sto pa sve
do pet stotina metara dugo. Oblik se neprestano menjao po zamuenim
spoljnim obrisima, kao oblak ije krajeve raznose neprijateljski vetrovi.
ta je to? upita on zapanjeno.
Hobs za tranutak nije bio u stanju da odgovori. Tada, izoblienim
glasom, izusti: ekaju nas. Mrtvi nas ekaju.
Petnaesta
uao je u tami i trudio se da bude vrlo, vrlo tih. Teki kaput i debeli
vuneni al jedva su uspevali da ga zatite od zime ali nije smeo da upali
vatru, oni bi ga suvie dobro videli.
Neprekidno je kruio pogledom po sobi, oi su mu bile groteskno
primorane da budu otvorene vertikalnim komadima lepljive trake. I ne
pomiui glavu, trudio se da prozre svaki tamni ugao. Ne, jo nisu tu. Ali e
doi, sigurno. Sada su dolazili svake noi. Ponekad danju. uo bi ih kako
apuu medu sobom. Povremeno bi se nasmejali. Znao je da njega trae, ali
ako se bude krio u mraku i bude vrlo tih, nikad ga nee nai. Stegao je medu
nogama dvocevku od crnog metala. Cev joj je bila uperena u tavanicu.
Smeei se za sebe, prevukao je prstima du njene glatke povrine kao da
masturbira, uivajui u njenoj hladnoi, i snazi. Ona e ga odbraniti od njih,
nita se ne moe odupreti njenoj razornoj moi, ak ni oni ve mrtvi. A oni
su mrtvi, zar ne?
U poetku se bojao kada bi doli po noi, zovui ga, rugajui mu se.
Ali nisu mogli ni da ga taknu! Shvatio je to posle poetnog straha; mogli'su
da doaraju slike, da vrite na njega - ak i da pokuaju da udu u njegov um
- ali nisu mogli fiziki da ga povrede.
Zato to nisu bili od ovog sveta, nisu bili od krvi i mesa.
Znao je da ele da ga izlude, ali je on bio suvie lukav za njih. On mu
je ve rekao, pre mnogo meseci, da je lud, ali on je platio za to, zar ne? I za
sve drugo! On je medu njima, jedan od glasova, trai osvetu. ovek koji je
uao u mraku, steui puku, glasno se nasmeja, ali odmah ugui taj zvuk.
Ne smem da im otkrijem gde sam. On ne sme da zna.
On je platio za svoje izdajstvo, smrt je njegova nagrada. Ostali koji su
umrli su njim su nevani, njihovi ivoti nemaju znaaja. Drago mu je to jo
pate: smrt za njih nije bila oslobaanje! I on pati sa njima. To je dobro.
Da u poetku ih se plaio. Tako mnogo da se nije usuivao da naputa
kuu. Ali on je naao reenje tako to se zakljuavao, uvao se mesta gde se
nezgode lako deavaju, ljudi koji su mogli da ga povrede. Pisao je kompaniji
- kompaniji koju je stvorio, svojoj kompaniji - i javio im da e se neko vreme
odmarali, da e se vratiti kada se bude bolje oseao. Pa, valjda su se lime
zadovoljili, i sami su ga ranije savetovali da tako uini.
Nasmei se, i iz usta mu se ote kikot. Odmah zaepi usta akom, i
pogleda okolo zabrinuto.
Poslali su nekog iz kompanije da ga poseti, ali je taj otiao kada mu
niko nije otvorio. Ista osoba se nekoliko puta vraala, ali je do sada odustala.
Uskoro e svi odustati; ak i glasovi. Kako su samo navaljivali, oni mrtvi.
Ali moja volja je snanija, mnogo snanija od njihove. O, kako su samo
postali nervozni! Budale. Zar su mislili da obine prikaze, rei, misli mogu
da mi naude? To je sve samo u glavi, a tu sam jai od njih! Lukaviji.
Glasovi su rekli da e poslati nekog po njega. Oni e poslati nekog.
Ha! Jesu li stvarno mislili da je to dovoljno? U redu, doao je - kada je to
bilo? Danas? Jue? Svi dani su sada kao jedan. Video ga je kako se
pribliava sa prozora spavae sobe, odskoio iza zavese kada je ovek
pogledao gore. Zvonio je na vratima vekovima, i ta ovekova upornost silno
ga je iznervirala. Zatim je uo korake kako idu oko kue, ka zadnjem delu.
Odunjao se u prizemlje, kriom, beumno, du hodnika, zastavi pred
kuhinjskim vratima da oslune. ovek, ko god da je - ko god da je bio -
udarao je u zadnja vrata, tresui kvaku.
Tiho, uvek tiho, otvorio je kuhinjska vrata i uunjao se unutra.
Mogao je da vidi tamnu senku kroz bruena stakla na vratima. Zavese na
prozorima su bile navuene, kao i svuda po kui, tako da neznanac nije
mogao da ga vidi. Stajao je ne diui pored kuhinjskog stola, kada se senka
odmakla od vrata i odjednom se pojavila na prozoru. Senka je postala otrija
iza navuenih zavesa kada se prilika pribliila prozoru, pokuavajui da
zaviri kroz tanki procep u sredini zavese.
Trgao se, setivi se da je ostavio puku gore na spratu. Bilo bi tako
lako, tako prijatno, da poalje hitac kroz taj prozor, da ugleda kako
zamagljena prilika postaje iva rana pre nego to nestane ispod prozorskog
okvira, raskomadana. Ali ipak se savladao i iroko nasmeio kada je ugledao
kuhinjski no pored bajate vekne hleba na stolu. Podigao ga je i poao du
zida prema prozoru ba kada se nejasna ruka podigla i uvukla neto tanko
izmeu gornjeg i donjeg okvira. uo je otro klik kada se reza pomerila.
Prozor je protestujui zakripao, podiui se i pokret je naglo prestao,
zatim je nastavio da se die, ovaj put sporije, paljivije. Zavesa se rastavila i
pojavilo se stopalo. Video je da je don cipele umrljan sasuenim blatom kao
da je vlasnik dugo gazio kroz raskvaena polja. Seao se kako mu se inilo
udno to primeuje takve trivijalne stvari dok se spremao da oveku
oduzme ivot.
Za stopalom se pojavila noga i njegovo disanje se ubrzalo; bilo je
tako jako da se plaio da ga ovek moe uti. Ruka u kojoj je drao no
odjednom se ukoila od bola i on zamalo da ispusti oruje. Bio je to simptom
njegove bolesti; podmukle paralize koja je odlazila i vraala se, i koja e
jednom ostati. Paralize koja ga je ve kotala kontrole miia onih kapaka.
Posegao je drugom rukom i uzeo no, drei ga otrim vrhom nagore.
Ukoena ruka mu se odmah opustila i krv je ponovo ujednaeno strujala
kroz nju.
ovekova ramena i glava su se tada pojavile na prozoru i on se
zaustavio, gledajui pravo ispred sebe u otvorena kuhinjska vrata. Uljez je
iznenada osetio njegovo prisustvo ali je bilo kasno, u stvari prekasno. U
istom trenutku kada je neznanac hteo da okrene glavu i pogleda u njegovom
pravcu, posegao je ukoenom rukom, zgrabivi oveka za kosu, naglo mu
podiui glavu, i u isto vreme gurnuo no iza ovekovog izloenog vrata,
povlaei ga hitro nazad duboko kroz meso.
Krv je potekla na pod kuhinje kada se ovek sruio napred, mlitavo,
povijen preko prozorskog okvira. Zgrabio ga je za kaput i uvukao potpuno
unutra.
Prigui smeh kada je pomislio na telo u prizmelju, u stolici za stolom
u kuhinji, tako da za sve izgleda kao da je sluajno zadremao posle obroka.
Je li to sve to moe? upitao je podrugljivo prazan vazduh. Je li
to tvoj glasnik? E pa sad ti se pridruio, zar ne? Glasno se nasmejao,
znajui da jo nisu zavrili sa njim, skoro uivajui u toj igri.
Ovo raspoloenje ipak nije dugo potrajalo. Kako je no postajala sve
tia, a tiina skoro zvuk, i hladnoa nastavila da ga tipa, strah se probijao
kroz njegovo ludilo, buei barijeru bezumlja siunim rupicama koje su se
irile, kidale i postajale jedan irok procep. Telo mu se predalo ireoj
paralizi i postalo ukoeno, nemono da se pokrene. Samo su se oi kretale,
preleui sa jedne na drugu stranu, kapaka privrenih lepljivom trakom, sa
oajem u rairenim zenicama. Paraliza e proi, znao je, ali dok se to ne
dogodi, on je bespomoan.
uao je u mranoj sobi i ekao da vidi ta e sledee poslati na
njega.
esnaesta
Preasni Bidlstoun se nemirno tre u snu i zakai nogom praznu
solju i tanjir koju su leali na podu pored sofe. Zveckanje porcelana naglo
ga je probudilo i njegov usporeni mozak na trenutak nije mogao da se
orijentie. Sedei uspravno, buljio je u plamen ispred sebe, mislei da jo
sanja. Opustio se, uzdahnuvi, kada mu je svetlost vatre otkrila poznate
predmete i nametaj njegove dnevne sobe. Mora da je zadremao kada je
gospoda Mek Brajd, kuepaziteljica, otila. Draga ena se uzmuvala oko
njega kao majka kvoka, podsticala vatru, donela mu aj i par njenih
izvrsnih domaih biskvita, uukavala mu jastuke, smelajui ga udobnije.
Sigurno je zaspao posle njenog odlaska, toplota naloene vatre samo je
pojaala njegovu iscrpljenost.
Verovatno nije dugo spavao, jer je vatra jo gorela nesmanjenom
snagom. Pa ipak je, na neki neobjanjiv nain, bila liena toplote i u sobi je
bilo neprijatno hladno. Mogao je ak da vidi paru sopstvenog daha kada bi
izdahnuo vazduh. Ba udno. A i sanje bio tako ruan. Ponovo je bio u noi
udesa i nalazio se medu rtvama, vrei posmrtnu slubu. Ovaj put,
meutim, gorelo je polje i on je hodao kroz plamen, meu osakaenima i
ranjenima, blagosiljui ih i teei. I sve su rtve bile jo ive, u stranim
mukama, molei za samilost. I oprotaj. Stresao se na seanje. Sirote,
nesrene due. Bio je siguran ujedno: mnoge jo nisu pronale svoj mir.
Stvar koju je video u crkvi, na primer. Bila je to ista manifestacija due
na mukama. Stravinost tog lica postojala je samo u njegovim mislima, zlo
kojim je odisalo bio je njegov lini strah. San mu je to rasvetlio, plamen je
predstavljao njihove muke, i te muke su jo trajale. Molile su da budu
osloboene iz svoga istilita, i on je nameravao da im pomogne molitvom.
Paroh nije znao ta je tog trenutka privuklo njegov pogled prema
prozoru, ali ga prizor malog, bledog lica koje ga je posmatralo nije trgao kao
to se moglo oekivati. Bilo mu je skoro kao da je ekao na neto slino.
Ustao je sa sole, i zveket olje i tanjira koje je ve jednom bio zakaio
naterae ga da naglo spusti pogled. Kada je ponovo podigao oi, lica je
nestalo. Brzo je priao prozoru i priljubio lice uz crno staklo, zaklonivi oi
od odsjaja vatre. Njegov dah na staklu mu za trenutak zamagli vidik i on ga
brzo obrisa rukom, i tada mu stade dah.
Napolju, u mraku, u dnu bate, ekala je malena prilika. Izgledala je
kao dete, i inilo se da nosi neto belo u rukama. On pokuca u prozor i
malinu detetu da prie blie. Mala prilika je, meutim, ostala gde je bila,
nepomina.
Paroli se uspravi i urno izae iz sobe, prema stranjem ulazu. Dok je
uspeo da otkljua vrata i otvori ih, dete je otilo. Stajao je nekoliko sekundi,
pretraujui pogledom tamu, ne obazirui se na noni mraz. Siao je na
batensku stazu i poao njom, pazei da ne skrene u jedan od smrznutih
cvetnjaka. zastao je kod ive ograde iza kue i pogledao preko; videli su se
ostaci aviona u susednom polju, osvetljeni sa dve male svetiljke, dva
istovetna zraka u noi. Okrenuo se, oajan, i srce mu poskoi kad je konano
ugledao bledu, prozirnu Figuru pored kue kako se udaljava od njega.
Pourio je za njom, ali prilika nestade kroz otvor u ivici koji je vodio prema
crkvi. On se takoe zaputi tuda, zatim zastade da pogleda gde je dete otilo.
Ugleda ga nedaleko od sebe, kako ga eka, dovoljno blizu da odredi
da se radi o sasvim maloj devojici, staroj est ili sedam godina, sigurno ne
vie od toga. U nesrei je stradalo nekoliko maliana, naravno, ali on se
priseti da je itao o detetu koga je vodila majka, romanopisac, devojici od
est godina. Kako se ono zvala? Nije mogao da se seti. Ali je zato bio
siguran da njeno telo nije pronaeno, ili bar ne dovoljno od njega, da bije
prepoznali. Da li je ovo moda duh sirotog malog bia, koji luta poljima,
izgubljen, malena dua u potrazi za svojom majkom? Ispruio je samilosno
ruku prema njoj, ali ona poe dalje, okrenuvi mu lea, ne osvrnuvi se da
vidi da li je prati.
Preasni Bildstoun je zaista pratio, zaboravivi u saaljenju prema
zalutaloj dui na bilo kakav strah. Ona nestade u tremu na boku crkve,
sporednom ulazu koji je on obino koristio preko nedelje. On pouri na-.
pred, znajui da su vrata zakljuana i da nee moi dalje od trema. Ali kada
je stigao tamo i zastao na ulazu, ubrzano diui zbog iznenadnog napora,
vide da su vrata u crkvu otvorena i da iznutra dopire treperavo svetio.
Koraci mu postadoe olovni dok ga je neto neodoljivo vuklo prema
vratima i nemirnoj svetlosti. Vraao mu se stari strah. Sada, kada je bilo
kasno da se vrati, obuze ga drhtanje.
Dok se uspinjao uz onih nekoliko stepenika prema otvorenim
vratima, video je da svetlost dolazi od upaljenih sveca, iji je plamen slao
uvis tanke spirale dima, ispunjavajui crkvu jetkom, bledom izmaglicom.
Njihov udrueni sjaj nije bio dovoljan da osvetli ogromnu unutranjost i seni
su zavladale celim brodom crkve. Prostor oko oltara i mala bogorodiina
kapela bili su u potpunom mraku. Paroh je nesigurno uao u crkvu, sa eljom
da se okrene i pobegne, ali je i protiv svoje volje iao napred. Devojica je
kleala pred oltarom, lutka koju je stezala uz sebe sada se vukla po zemlji,
visei u njenoj mlitavoj ruci. Daj da ti pomognem, dete ree on saaljivo.
Ali jo neto se pomaklo u senkama pre nego to je stigao do nje.
Neto crno. Neto to se gnusno cerekalo.
Odvratni miris izgorelog mesa ispuni mu nozdrve i on stade u mestu,
jo uvek rairenih ruku. Video je ono isto spaljeno lice, iste pocrnele jame u
kojima su nekada bile oi, istu zjapeu iscerenu peinu usta i u njoj samo
tanak pruti suvog, hrskavog tkiva - ostatak jezika. Iste ugljenisane ostatke
lea video je u crkvi dan ranije.
Preasni Bildstoun u uasu pade na kolena. Iz usta koja su se otvarala
i sklapala, otee mu se slabani zvui, panino je pokuavao da vie, da zove
- bilo ta to bi ga oslobodilo strahovite napetosti koja je rasla u njemu.
Skrenuo je pogled sa crnog obhja i oajniki pogledao prema devojici.
Ona e mu sigurno pomoi; dae mu snagu da uzmakne od te zastraujue
stvari. Kada je izvila svoje maleno telo da ga pogleda, on vide da joj
haljinica visi u spaljenim ritama. A na njenom licu nije bilo samilosti, jer
nije imala lice. Ali je uo kako se smejulji, ramena su joj se tresla od smeha,
no taj zvuk je dolazio sa lutkinih podrugljivih usana. Lutkino plastino lice
bilo je ulubljeno i izgorelo, ali su oi, krupne i okrugle, zurile u njega
magnetskom snagom. Detetov smeh inio je skoro ivom.
Iz senki su se pojavljivala druga crna oblija, neka su se vukla jer su
im nedostajali udovi. Glasovi su im odjekivali unutar kamenih zidova crkve,
mrmljanje, skoro apat. Prilazili su mu sporo, izmeu sedita, kroz redove
klupa. Bilo ih je mnogo.
On uzmaknu i pade sa kolena u stranu. Prilika kod oltara, najblia
stvorenju koje je nekad bilo dete, prie blie i nagnu se napred, i zadah
spaljenog mesa skoro natera paroha da povrati.
Pa, boji ovee, jesi li ti to doao da nas spase? Glas je bio
mukao, rei prosiktane, nasilno izvuene iz sagorelih glasnih ica. Od toga
je smeh koji je usledo izgledao jo opakiji.
Paroh pokua da otpuzi dalje od deteta, ali ga miii nisu sluali.
Prikaze su se sad okupile oko njega i posmatralo ga je mnotvo oiju koje
nisu videle. Devojica se probijala napred, steui lutku, koja je videla
umesto nje.
Je li to taj? uo je kako pita jedan glas. Nije, proaptao je drugi,
Ne ovaj.
Sada je video pojedinosti, mnotvo stravinih detalja: retke
pramenove nagorele kose kako vise sa golih lobanja, spaljene usne koje su
otkrivale iskeene, pocrnele zube, ruke bez prstiju, rasporena tela sa
utrobom ivom od puzavih stvorenja.
Blagi Boe na nebu, pomozi mi! uspeo je da protenje. Tada se
njegov glas podie do vriska: Pomozi mi!
Okrenuo se na stomak i podvukao kolena pod sebe. Priljubivi lice uz
hladni kameni pod, pokrio je rukama obraze i ui. Jecajui, dok su mu suze
ostavljale vlaan trag na podu, vukao je telo napred, probijajui se kroz noge
obscenih stvari koje su ga opkolile, santimetar po santimetar; nije imao ni
snage ni hrabrosti da se uspravi i proe izmeu njih. I sve vreme su mu se
rugali, podbadali ga crnim patrljcima prstiju, smejali se njegovom
ponienju. Zvui su odjekivali u njegovoj glavi, ispunjavali crkvu, izluivali
ga. Stisnuo je akama ui i podigao glavu, vrsto zatvorenih oiju. Uspravio
se, kleei na kolenima, i uzdigao lice prema visokoj tavanici. Ne! zaurlao
je. Ne!
Glasovi utihnue. Prestade svaki pokret. On polako otvori oi i
ispravi lice. Svi su bili okrenuti prema vratima, zagledani u oveka na ulazu.
Pomozi mi, tiho je molio paroh. Ali njegov prijatelj, Jan Filberi,
samo je zurio, uasnuto, u scenu u crkvi.

Bio je to dug dan za pozornika Vikama, dan koji ga je doveo skoro do
nervnog sloma. Bio je neprijatno svestan napetosti koja je rasla svuda oko
njega, opte nervoze u gradu. Znao je da u takvim prilikama ovek ne moe
nita da uini, osim da eka da rastua napetost negde provali, i da se tek
tada umea i uradi sve to je u njegovoj moi. Nije bio sasvim siguran ta da
oekuje, ali se nadao da e se to dogoditi kada ne bude na dunosti. Imao je
dugaku smenu i nemir mu je samo bolno produio sate. Istina, dobro e
doi viak zaraenog novca, ali je vie voleo da uestvuje u nekom
zanimljivom sluaju ili bar u neemu gde e biti akcije. Nedeljama dugo
obilaenje polja, kao da je ona olupina neka posrana dragocenost, inilo ga
je razdraljivim. Ipak, jo sat vremena i bie kod kue, kraj vatre, uz dobar
obrok i par sati programa na teliki. To bi trebalo da se pobrine za ovaj
nemir.
I tada doe trenutak koga se pribojavao.
Poskoi kada se zaue pozivi u pomo preko polja.
Jesi li uo ovo, Rej? doviknu on drugom policajcu koji je bio tu
negde u mraku, budno pazei na drugu stranu polja.
uo sam, Bobe, odgovori njegov kolega, ukljuivi lampu,
pribliavajui se Vikamu. Dolo je odande, ini mi se, ree, pokazujui
prema severnom kraju polja.
Ma jok, iz ovog pravca! odvrati Vikam, pokazujui prema istoku.
Kada se povici ponovo zaue pokaza se da je bio u pravu.
To je preko kod parohije! Hajde, Rej, idemo tamo.
Dva pohcajca potrae preko polja, osvetljavajui svetiljkama put
pred sobom, pod izmama im je krkala zamrznuta zemlja.
Brzo ovamo! uli su kako neko vie.
Pozornik Vikam ugleda priliku koja im je domahivala pored kapije
koja je vodila u parohijsku crkvu. On uperi lampu u ovekovo lice i iznenadi
ga unezvereni pogled koji je sreo.
Gospodin Filberi, zar ne? Neto nije u redu, ser? upita,
zaustavljajui se kod kapije. Rej je bio kraj njega, i on je uperio svoju lampu
u belenikovo lice.
Hvala Bogu! Znao sam da neko uva ostatke aviona, prodrhta
Filberi, zaklanjajui lice od jake svetlosti podignutom rukom. Jeste li to vi,
Vikame?
Da, ser. Pozornik Vikam. ta se dogaa?
Filberi pogleda preko ramena prema crkvi i policajci se zagledae u
tom pravcu. Videli su priguenu svetlost iz bonog ulaza.
Radi se o preasnom Bidlstounu. Doite da mi pomognete, molim
vas. Filberi otvori irom kapiju i propusti pozornika Vikama ispred sebe.
Bojim se da mu se to ponovo dogodilo, ree, pratei policajca u stopu.
Pozornik nije hteo da pita ta se to ponovo dogodilo jer su ve bih na ulazu i
znao je da e uskoro sam otkriti.
Popeo se uz stepenite i zastao pred vratima, tako da se ostala dvojica
sudarie sa njegovim irokim leima. Licem mu se rairi izraz krajnjeg
uasa.
Paroh se skupio na podu crkve, gledajui u njih razrogaenim oima,
posivelog lica. Bio je na kolenima, oslanjao se jednom rukom o kameni pod,
drugom je izbezumljeno grebao lice. Celo telo mu se nekontrolisano treslo,
lice mu je bilo mokro od suza i curila mu je pljuvaka. Njegova srebrnasta
kosa bila je nakostreena i stajala uspravno kao ekinje, dok mu je sa usana
dopiralo neprestano nerazumljivo mumlanje.
Blagi Boe! bilo je sve to je pozornik Vikam uspeo da izusti kada
je osvetlio zgrenu priliku.
Filberijev glas je bio drhtav od emocija. Ovako sam ga naao pre
nekoliko trenutaka. Kleao je sam u crkvi, prestravljen zbog neega. Mora
da je palio svece kad - kad je - rei mu ugui alost. Siroti Endrju, ree
samo.
Jo jedan slom, ree pozornik Vikam, vie za sebe. Ovaj put
izgleda da je potpuno skrenuo.
Zatrese saoseajno glavom, zatim se namrti na udan miris koji se
oseao u vazduhu. Mirie kao da je neto zapalio, ree. Bio je to muan,
odvratan zadah koji ga je podseao na neto. Taj miris je ve osetio, i morao
je da savlada muninu dok se priseao gde i kada. Bilo je to one noi kada se
sruio avion. U plamenu.
Bio je to miris izgorelog mesa.
Sedamnaesta
Vie od sat vremena je bilo potrebno Keleru i Hobsu da ubede
svetenika u svoju iskrenost - i mentalno zdravlje. ak i posle toga Otac
Vinsente nije bio ba siguran.
Prepoznao je mladia iz noi kada se dogodila nesrea i viao je
njegovo opsednuto lice u mnogim novinskim lancima koji su zatim
objavljeni. Bio je kopilot u Dambo detu; jedini preiveli iz udesa.
Svetenik je bio siguran da drugog oveka, onog sa ustima, obrazom i delom
nosa u zavojima, nije video ranije. Ipak je bilo neeg uznemirujueg u
njemu, i to nisu bile samo ozlede na licu: bile su to njegove prodorne sive
oi. Tako otre, tako pronicljive, prodirale su kroz svaku odbrambenu
barijeru koju bi ovek podigao izmeu njih. Te oi su vie nego bilo ta
drugo uticale na duhovnikov sud o njihovoj pouzdanosti.
Keler je u poetku oklevao da angauje svetenika, ali mu je Hobs
strpljivo objasnio da je esto neophodno da bude prisutno i sveteno lice
kada se ima posla sa ovakvim zlom. Neistim silama moe se suprotstaviti
samo svetlou - a skoro svi sveti ljudi su nosioci te moi.
Uputili su se u Katoliku crkvu i bili su iznenaeni kada su videli da
se nalazi iza ulice Haj i da gleda na Juno polje, gde se sruio 747. Poto su
ostavili kola na susednom parkingu, Keler je jo vie bio iznenaen kada je
video zdanje Protestantske crkve kako se crni prema nebu ne vie od par
stotina metara dalje. Panju su mu ponovo privukli ostaci aviona koji su jo
leali u polju, avetinjski obasjani dvema svetiljkama, iju su svetlost
povremeno zaklanjale senke policajaca u patroli. Pogleda u nebo i vide da
svetlucavi oblak visi tano iznad polja.
Crkvica je bila neobina, savrena minijatura romanske bazilike, i on
je bio potpuno nepripremljen za tihu lepotu njene unutranjosti. Dugo ve
nije uao u neku boju kuu - pogrebna ceremonija za rtve avionske
nesree bila je na otvorenom zbog pretpostavke (ispravne) da e se okupiti
ogroman broj ljudi - i bio je zateen toplinom koja je prostrujala kroz njega.
Vera, iako mu nije bila potpuno strana, nije ga nikada preterano zanimala.
Keti, kao vrlo religiozna osoba, ali samo privatno, nije mu nametala tu temu.
Uvek je smatrala da ljudi treba sami da pronau veru u sebi, i mada ih se
moe paljivo uputiti, nikada, ni u kom sluaju, ne bi smeli da budu
primorani. Ali sada je poinjao da shvata utehu koju ljudi pronalaze u veri,
jer je, odmah po ulasku u crkvu, jasno osetio kako mu se duh uzdie. Mir
koji ga je prethodno obuzeo, proirio se i strujao telom kao sedativ. Iskustvo
je bilo neobino, i puno nekog tihog strahopotovanja. Nije to bio nikakav
nagli preokret kod njega, niti iznenadno preobraanje u veru, nita tako
dramatino. Bio je to, jednostavno, ponovo pronaeni spokoj koji je tek
trebalo proceniti. Primeti da ga Hobs posmatra sada razumljivim izrazom
radoznalosti pomeane sa uenjem.
Crkva se sastojala od glavnog oltara i est manjih kapela na svakoj
strani broda; nosei stubovi i manji oltari bili su prekriveni mermerom.
Izgledalo je da je sluba bila ba u toku, iako je bilo svega sedmoro ili
osmoro ljudi, i njih dvojica su strpljivo saekali u pozadini da se zavri.
Prili su sveteniku tek kada je poslednja osoba napustila crkvu.
Svetenik ih je sasluao utke, ne prekidajui njihovu priu, paljivo
ih prouavajui dok su govorili. Mlai ovek - kopilot - nije mnogo govorio,
ali je u njemu bilo neeg to je ulivalo poverenje. Oca Vinsentea su
zabavljali njegovi stalni pogledi prema raspeu na oltaru; inilo se kao da
tek otkriva njegovo znaenje. Onaj nii, stariji, bio je drugaiji. I on je ulivao
poverenje, ali iz drugog, dubljeg razloga. Govorio je o neverovatnim
stvarima tako obino, uvek sa istim izrazom u svojim udnim oima.
Govorio je tako nenametljivo, kao da nema razloga da mu se ne veruje.
Oito mu je bilo bolno da govori kroz povreena usta i Otac Vinsente je
esto morao da se nagne napred da bi ga uo. Bio je siguran u jednu stvar -
ovi ljudi nisu lagali. Niti je i jednog trenutka bilo dramatizovanja u
njihovom glasu.
Iako je tek bio na kraju svojih tridesetih, uo je tako mnogo lai, i
neistina kojih oni koji su ih izrekli nisu ni bili svesni, da bi sumnjao u ovu
dvojicu ljudi. Imao je bar jednu dokazanu sposobnost, da razlui stvarnost
od mate, iskrenost od neiskrenosti. Verovao im je, ali se pitao jesu li
zavedeni. Nije se trudio da ih pita da li su vernici; bilo je jasno da nisu.
Umesto toga je ustao sa klupe na kojoj je sedeo i okrenuo se prema drugom
redu, gde su se smestili njih dvojica, i rekao samo:
Da vidimo ta moe da se uini.
Keler je bio zapanjen. Vi nam verujete? upita, sa nevericom.
Svetenik se mrko nasmei. Ve nedeljama oseam nespokojstvo u
gradu - i neprestano se poveava - kao da nas sve pritiska olovni teg. Ovde u
mojoj crkvi dogodile su se udne stvari - razbijeni kipovi, prevrnuta sedita,
lokve krvi koje su se iznenada pojavljivale, prekriva za oltar rastrgnut na
komade. Uspeo sam da to za sad zadrim za sebe - znam kakvu
uznemirenost mogu da izazovu ovakvi ispadi. Do ovog trenutka sam
verovao da se radi o vandalizmu, ali sada znam da je to samo bila lana
uteha - i da je neko zlo zaista na delu. A svestan sam i da je ono to se
dogodilo deja igra u poredenju sa onim to bi se tek moglo dogoditi ako se
tom zlu dozvoli da razvije punu snagu. One udne pogibije od jue su tek
poetak.
Hvala Bogu to ste umeli da ocenite ovo to se dogaa, prodahta
Hobs kroz bolne usne.
Svetenik ga otro pogleda. Nisam ba siguran u to, g. Hobs.
Ali ete nam pomoi?
Rekao sam da u videti ta moe da se uini.
Hoete li sa nama do mesta udesa?
Otac Vinsente potvrdi. Ako postoji jo neto to treba saznati
slaem se sa vama - nalazi se tamo. Okrenu se Keleru i produi, Ali pod
jednim uslovom. Kopilot je bio iznenaen.
Voleo bih da ponesete ovo, g. Keler. Zavue ruku ispod mantije i
izvue neto iz depa pantalona. Pritisnu neki otar predmet u Kelerovu aku
i vrsto je stegnu, ne skreui pogled sa kopilotovih oiju.
Posle nekoliko trenutaka izgledao je zadovoljan i pusti mu ruku.
Keler pogleda predmet. Otkri da mu je u ruci malo drveno raspee, desetak
santimetara dugako i upola toliko iroko. Podie pogled ka sveteniku,
zaprepaen, ali njegove zauene oi naioe na zagonetan osmeh. Hobs
neto promrmlja za sebe. Razumeo je duhovnikovu nameru.
A-sada, ako mi dopustite da presvueni odoru i obuem neto
praktinije, odmah kreemo, ree Otac Vinsente, skoro veselo.
Kada je nestao u sakristiji pored glavnog oltara, Keler se okrenu
Hobsu i ree: Zato je bio tako spreman da nam poveruje?
Hobs je bio zamiljen. Kada smo uli primetio sam da crkva pripada
redu Avgustinskih Kanona, a to je, blago reeno, red koji je video sveta.
Pretpostavljam da je na dobri otac bio u mnogim primitivnim zemljama gde
se deavaju i udnije stvari od ovoga.
udnije od ovoga?
Iznenadili biste se. Drugi razlog je to to se crkva pre svega bori
protiv zla; to je sastavni deo sluenja Bogu. Navikli su na svaku formu
ispoljavanja zla. Naravno, ne vole da se ire prie o crnoj magiji ili
egzorcizmu; nije im u interesu da njihovu veru cinici ovog sveta igou kao
obinu lakrdiju. Ono to je sigurno je da veruju da je zlo opipljiva sila - sila
koju neprestano treba tui, ili bar kontrolisati. teta je samo - a to priznanje
nikada neete javno izvui od njih - to Crkva gubi uticaj. Zlo - nazovite ga
avo ako vie volite - dobija bitku.
Keler je oklevao da se upusti u filozofsku raspravu o ispravnosti
takve teorije. Zato mi je dao ovaj krst? upita, da promeni temu.
Bila je to proba, odgovori Hobs.
Proba?
Hteo je da vidi da li ete ga prihvatiti.
Keler je prevrtao u ruci prosti drveni krst, ispitujui ga radoznalo.
ta bi bilo da nisam?
Tada moda ne biste bili ono to izgleda da jeste.
Kopilot zausti da kae jo neto, ali se u tom trenutku pojavi
svetenik, smeei se sa olakanjem. Idemo li, gospodo? ree. Bio je u
tamnom odelu sa obaveznim svetenim okovratnikom. U jednoj ruci je
nosio izlizanu staru torbu. Izadoe iz crkve i sva trojica istovremeno osetie
da im nedostaje njeno umirujue utoite.
Hobs upita svetenika, dok su ili: Oe Vinsente, vidite li neto na
nebu?
Otac pogleda uvis i odmahnu glavom. Zvezde. Vedra no. Obori
pogled prema medijumu, nasluujui. Da li bi trebalo da vidim neto?
Ovaj put Hobs odmahnu glavom. Nije vano.
Keler se uznemiri kada je video kako se iz oblaka izdvajaju tanki,
dugi pramenovi prema zemlji, i odmah nestaju. Okrete se da upita Hobsa da
li i on vidi isto, ali mu medijum odgovori jedva primetnim klimanjem
glave. Tri mukarca nastavie hod u tiini sve dok Keler ne primeti: Moda
nam policija nee dati da prodemo do aviona. Preli su uski put i ulazili su u
polje kroz iroki prolaz u ivoj ogradi.
Moda ja mogu da ih ubedim, ree Otac Vinsente.
Meutim, nije bilo potrebe, jer je, osim razbijene koljke letelice i
razbacanih iskrivljenih komada metala, polje bilo pusto. Spoticali su se
preko neravnog tla, oi su im se polako navikavala na pomrinu, iekujui
povik Stoj! koji ne doe.
Pa gde su, doavola? proguna Keler, nikom posebno, dok su se
pribliavali slabo osvetljenim ostacima aviona.
Moda su ih povukli zbog nekog hitnijeg zadatka. Budimo zahvalni
to smo imali sree; ovo e nas potedeti nezgodnih pitanja.
Stigli su do ogromne, kupaste tvorevine Dambovog trupa. Nosei
okviri blizu sredine bili su ogoljeni i izuvijani. Trbuh letelice je pri udaru o
zemlju bio potpuno spljoten, njegov kruni oblik uniten, nainivi od
njega runu, pritajenu stvar. Bilo je neeg patetinog i dirljivog u
Dambovoj ponienoj lepoti. Svetenik zaviri u njegovu rasporenu telesinu i
alosno zatrese glavom. Koliko e jo grobova biti iskopano? ree tiho.
Keler je preuo primedbu jer se ve probijao do odvojenog prednjeg
dela 747. Najvei deo unutranjosti je verovatno bio uniten a ono to je
ostalo od pilotove komandne table i kontrolne elektronska table inenjera
leta odneseno je na detaljno ispitivanje u laboratoriji; no on je ipak hteo da
ude u kokpit. Bila je to Hobsova ideja. Kopilot je trebalo da pokua da doe
u poloaj u kome je bio one noi, da se vrati u mislima unazad i zamisli ono
to se dogaalo, i da to ponovo proivi. Da pokua da rekonstruie u
mislima dogaaje koji su doveli do pada.
Saekaj nas, Dejvide, uo je Hobsov prigueni glas iza sebe.
Shvatio je da mu je drago to je spiritualist najzad odustao od onog
gospodine Keler. Ostala dvojica ga sustigoe i okupie se u mraku pored
nadnesenog, osakaenog metalnog oblija.
ta nameravate, g. Hobs? upita tiho Otac Vinsente.
Hobs jednako tiho odgovori, Dejvid e da ue u avion i da se vrati u
seanju u onu no. Koncentrisae se na trenutak najblii udesu i pokuae da
se priseti ta se pre toga dogaalo.
Alija sam mislio da je to ve ranije zatajilo. U novinama je pisalo da
je kopilotovo seanje potpuno prazno to se tie nesree! Sami ste mi to rekli
ove veeri.
Da, ali u ovim uslovima jo nismo pokuali, upade Keler.
A i ja u mu pomoi, ree Hobs.
Smem li da pitam kako? u Oevom glasu nije bilo poruge.
Obratiu se duama da ga vode, da ponovo uspostave atmosferu iz one
noi.
Zaboga! Zar to nije strano opasno?
Da, Oe, mislim da jeste. Zbog toga sam hteo da budete ovde sa
nama. Moda e nam biti potrebna vaa zatita.
Ali ja sam samo svetenik, ovee! Ovde vlada neko veliko zlo
-moda neu biti dovoljno snaan da mu se suprotstavim!
Vi ste sve to imamo, ree Hobs vrstim glasom, a vremena je sve
manje. On potapa Kelera po ramenu i izvadi iz depa malu baterijsku
lampu. Kopilot je uze i osvetli zjapeu rupu na trupu aviona. Zatim se uzvera
i nae se u ispranjenoj koljki 747. Tama je, osim slabanog zraka svetlosti
iz lampe, bila potpuna. Uperio je lampu tamo gde se nadao da e nai kruno
stepenite koje je vodilo u Prvu klasu i pilotsku kabinu. Jo je bilo tamo -
nagorelo i urueno, ali naizgled upotrebljivo. uo je kako se iza njega ostala
dvojica mue da se uspnu kroz otvor. Dok ih je ekao, ispitivao je veliku
pukotinu koja im je posluila kao prolaz. Tu je pre bio prednji ulaz za
putnike, onaj za koji je Hari Tjuson rekao da ga je eksplozija raznela. Ivice
pukotine su bile iskrivljene i otre; duga nazubljena brazgotina produavala
se prema tavanici aviona i otkrivala zvezdano nebo napolju. Kada su vrata
izletela, svejedno da li pre pada ili pri samom udaru o zemlju, sa sobom su
iupala okolni metal. Osvetlio je unutranjost i video da se dinovska
letelica rascepila kod osnove krila, udar je bio tako straan da se trup aviona
ponaao kao ljuska jajeta. Video je ogoljene nosae trupa neto nie, dva
robustna glavna okvira bili su jo uspravni, ali pod uglom, kao slomljena
rebra ogromnog kita. Oseti ujed alosti, kao i svaki pilot pred prizorom svoje
unitene letelice, bila ona velika ili mala. uo je onu dvojicu kako se spotiu
u mraku i uperio lampu u njihovom pravcu da im pomogne.
Sveta Majko Boija! uo je kako svetenik poluglasno uzvikuje
kada je video unutranjost. Teak miris nagorelog metala i drugog spaljenog
materijala jo je visio u vazduhu i Otac Vinsente je znao da e to biti miris
koji e mu zauvek ostati u seanju. ta sad? upita on svoje pratioce.
Tamo gore, Keler pokaza lampom navie, prema stepenitu.
Hoe li nas drati?
Ako budemo ili jedan po jedan bie u redu, umirivao ga je kopilot.
Poao je prema uskom stepenitu, svetenik i medijum odmah iza njega.
Isprobavajui svaki stepenik, polako je napredovao, paljivo izbegavajui
zjapee rupe na stepenitu. Jedna strana stepenita slobodno je gledala na
kabinu Prve klase, i on naas uperi unutra svetlost lampe, ali odmah zatim
poele da to nije uinio. Unutra vie nije bilo skoro niega.
Uskoro se nade pred glavnim prostorom za putnike, ali se pazio da ne
kroi unutra. Ceo pod je bio opasno ugnut nadole i videla se velika uska
pukotina koja je gledala u donju upljinu trupa. Ponovo je pogledao napred,
prema pilotskoj kabini. Mala vrata koja su vodila unutra bila su otvorena,
visila su na arkama, ali su bila cela. Keler se provue unutra i osmotri
odvojenu prostoriju. Kao to je oekivao, sve table sa instrumentima su bile
iupane i odnesene na dalje ispitivanje. Prednji deo kabine se uruio, i
video je da je kupa radara, na samom nosu aviona, bila na neverovatan nain
ugurana u kabinu. Od pilotskih sedita skoro nita nije ostalo i on se po
hiljaditi put pitao koji mu je davo pomogao da preivi ovakvo pustoenje.
Nakazna rupa na tavanici mogla je biti reenje: moda je bio izbaen kroz taj
otvor, poto ga je nainio neki letei komad metala? Osetio je kako hladni
noni vazduh struji kroz pukotinu, i telo mu se zgri od te ledene struje. Ne,
to je nemogue. Komad metala koji je leteo takvom brzinom da napravi
ovoliku rupu, proao bi pravo kroz njega. Ubio bi ga na mestu!
Ali ova misao ga je odvela do druge mogunosti: ta ako je dole
zaista dolo do eksplozije i ako su vrata putnike kabine zaista raznesena? A
on se iz nekog razloga nalazio van pilotske kabine u trenutku udara o zemlju
i bio odbaen kroz otvor gde su bila vrata? Teko izvodljivo. Zato bi izlazio
iz pilotske kabine u tim trenucima? U panici? Ili je moda siao da ispita
tetu koju je nanela eksplozija? Ne, nije bilo vremena. Takoe teko
izvodljivo, pa ipak - bila je to slamka koje se valjalo drati! Bar e mu
pomoi da sauva razum.
Je li sve u redu gore, g. Keler? uo je svetenikov glas odozdo.
Okrenu se prema stepenitu. Jeste, dobro sam. I bio je. Izuzev
normalne tuge zbog unitenja tako lepe maine, nije oseao veliku tugu.
Oseao je radoznalost, bio je zauen, ali je nestalo melanholije koja ga je
toliko dugo pritiskala. Moda zbog doivljaja od prole noi, blagotvornog
oseaja Ketinog prisustva, saznanja da njena smrt nije bila i kraj njenog
postojanja. To je za njega bila nova i uzbudljiva spoznaja, kojoj e trebati
vremena da zaivi u njemu, da najzad bude prihvaena kao verovatna. A bilo
je tu jo neto, oseao se tako blizu reenja misterije. Kakve misterije?
injenice da je preiveo? Uzroka pada aviona? Ne, bilo je to neto mnogo
vee, ali nije imao predstavu ta bi to moglo da bude. Samo oseaj.
Moemo li i mi gore, g. Keler? svetenikov glas ga ponovo prekinu
u razmiljanju. Ovde dole je uasno mrano i pusto. Otac Vinsente se
naprezao da mu glas bude nehajan.
ta? Oprostite, kako da ne, doite gore. Jedan po jedan, pozva ih
Keler. Pazite na rupe na stepenitu i pukotinu na zidu. Obasjao je lampom
mrane stepenice.
Svetenik stie prvi a odmah za njim Hobs.
Ovuda, pokaza kopilot kada su se okupili u tesnom prostoru
izmeu pilotske i putnike kabine. On je vodio. Oevo lice se smrklo kada je
video stanje kokpita. Ti jadni, jadni ljudi, ree, i pogleda kopilota. Imali
ste mnogo sree, g. Keler.
Jesam li? odvrati ovaj, bez zlobe.
Hobs progovori. Predlaem da pourimo. Ako se vrate policajci,
moe da ispadne vrlo nezgodno. Sigurno bi nas oterali jer nemamo dozvolu
da budemo ovde.
Da, siguran sam da ste u pravu, ree Otac Vinsente. Moda bi nas
pustili da sam prethodno razgovarao sa njima, ali u ovoj situaciji... Nije
dovrio reenicu.
Od ega emo poeti, g. Hobs? upita Keler.
Pre svega da utvrdimo neka pravila. Svetenik se ubacio pre nego
to je spiritualist mogao da odgovori. Moramo da se sloimo da emo
prekinuti eksperiment ako ne budemo mogli da kontroliemo situaciju.
Pogleda upitno Hobsa, zatim produi: Kako god znamo. Takode ako napor
bude preveliki za jednog od nas, ostala dvojica moraju odmah da ostave sve
i pomognu mu. I na kraju, ta god da se veeras dogodi ovde, mora da ostane
medu nama, sve do trenutka kada se svi sloimo da je vreme da se podaci
saznaju. Imam li vau re, g. Hobs?
Apsolutno, odmah stie odgovor.
Gospodine Keler?
Kopilot je due oklevao, ali konano klimnu glavom, Da.
Onda da ponemo. Svetenik spusti svoju torbu na pocrneli pod
kokpita i otvori je. Izvadi dve dugake svece i odmah ih upali. Ovo e nam
dati jo svetlosti, ree, pruajui ih njima. Pronali su odgovarajua mesta
za svece i ponovo obratili panju na svetenika koji je omotavao dugaki
tamni materijal oko ramena. Na pojaanoj, iako sablasnoj, svetlosti sveca
videe da je materijal u stvari purpurni epitrahilj. Zatim je uzeo raspee i
odloio ga na pod ispred sebe, pa je ponovo posegao u torbu i izvadio boicu
bistre tenosti i tamno ukorienu knjigu. Hou da oistim mesto svetom
vodicom pre nego to ponemo, objasni on, skidajui poklopac sa boice.
Uronio je prste u posveenu vodu i poeo da je prska po celoj unutranjosti
pilotske kabine, pevajui jedva ujnu litaniju i povremeno pravei znak
krsta. Pre nego to je vratio poklopac pokropio je i dvojicu mukaraca,
miui usnama u molitvi. Keler je bio nestrpljiv da nastave, ali nije ometao
duhovnikov ritual.
Konano, poklopivi labavo boicu, Otac Vinsente im se nasmei.
Nije ba bogznakakva priprema, gospodo, ali ne znam dokle vi nameravate
da idete. Kako stvari stoje, moe se dogoditi da sam bio isuvie oprezan.
Ostavio je svetu vodicu blizu raspea, da mu bude pri ruci. Uspravivi se
ponovo, ree: Moliu iz Litanije Svetaca dok vi budete radili svoje. Kao
dodatnu predostronost. Nasmei se i otvori knjigu. Neu vas prekidati.
Pouta pa dodade. Ako ne budem morao.
Otac Vinsente se ponovo zapita odakle mu vera u ova dva stranca.
Doli su mu preko noi, sa svojom uznemirujuom priom o duama
preminulih vezanim za ovaj svet iz nepoznatih razloga, molei ga da im
pomogne da razree zagonetku koja je na neki nain imala veze sa mladim
kopilotom, da nadu odgovor koji e osloboditi due nesrenika i moda
osloboditi mladia krivice. Zato im je poverovao? Osim njihove oigledne
iskrenosti, postojao je jo jedan razlog: oekivao ih je! Ili, bolje rei,
oekivao je da se ovako neto dogodi.
Pre mnogo godina, selo u vajcarskoj, blizu onog u kome je on
boravio, pretrpelo je uasnu tragediju. Skijaki centar, visoko u planini
iznad sela, potpuno je unitila snena lavina, sahranivi svaku ivu duu.
Niko nije preiveo. Metani su bili oaloeni, ali se njihovo tugovanje
produilo mesecima, mnogo due nego to bi bilo prirodno.
U mestacu se oseala udna napetost, i poele su da se deavaju
neobine stvari: nesreni sluajevi, iznenadne smrti, ludilo. Pozvan je
svetenik iz njegovog reda - stariji, iskusniji ovek od njega - i sproveden je
egzorcizam. Da li je to bilo samo u mati metana ili je mesto zaista bilo
posednuto, nikada nije tano saznao, tek ivot se vratio u normalan tok
ubrzo postoje svetenik izvrio ritual. Jilo je i drugih sluajeva u njegovom
ivotu, posveenom bojoj slubi, sluajeva ni dramatinih niti od vee
vanosti, pa ipak znaajnih kao nesumnjiv dokaz da oko nas deluju sile ne
ba ovozemaljskog porekla.
Ako se ono to tvrde ovi ljudi pokae kao istina, njegova dunost je
da to ispita i da stvar prosledi nadlenosti vie vlasti nego to je njegova. On
je samo obian parohijski slubenik; postoje drugi u njihovom redu koji su
obuavani i mnogo pozvaniji da se bave pitanjima ove vrste.
Dejvide, moe li da zauzme bar priblino ono mesto na kome si
bio za vreme leta? upita Hobs.
Bojim se da nee biti mogue. Kopilot pokaza prema razmrskanom
prednjem delu letelice. Moje mesto - i kapetanovo - su potpuno uniteni.
U redu. Onda bar budi to blie.
Keler poe da se probija kroz haos delova, svestan da urueni pod
moe svakog trenutka da popusti i poalje svu trojicu u donju kabinu. A
tamo je bilo suvie kopalja i seiva od iskidanog metala da bi ostali
nepovreeni. Stigao je do najdalje take dokle se moglo, zatim se spustio na
pod ispred razorenih ostataka komandne table. ImaO je oseaj nestvarnosti,
koji je pokuao da ignorie.
Moe, javi se preko ramena. Mogao je da uje svetenikovu tihu
molitvu dok je Hobs s mukom napredovao prema njemu.
Sada zatvori oi, Dejvide, i pokuaj da misli na onu no. Ako ne
ide, vrati se jo unazad. Na poslednje ega se sea.
Keler se usredsredio, ali nije bilo koristi; svest mu je jo uvek bila
prazna. Odmahnu glavom.
Napregni se. Bilo ta pre samog leta, podsticao ga je Hobs.
Pomislio je na sukob sa kapetanom Roganom u hangaru. Ljutito lice
starijeg pilota. Rei pune mrnje. Pokua da misli na posledice svae, ali
nije ilo. Nije bilo niega. Podie ruku do oiju i snano ih protrlja. Boe,
zato ne mogu da se setim? Novosteeno pouzdanje poe da ga naputa.
Odlunost mu se poljuljala. Keti, zato mi ne pomogne? Znam da me nisi
napustila. Pomozi mi, pomozi molim te!
Nita.
Uzdahnu umorno i osvrnu se prema Hobsu. Skameni se kada ugleda
u tami izraz na spiritualistovom licu. Oi su mu bile napola sklopljene,
videle su se samo beonjae; lice su mu brazdale duboke linije. Keler
iznenada primeti da se temperatura u skuenom prostoru spustila nekoliko
stepeni i vazduh je iz Hobsovih usta izlazio u oblacima pare. Ne samo to je
bilo osetno hladnije, ve se i atmosfera u kokpitu promenila. Oseala se
napetost i prisutnost strane pretnje, skoro fizika senzacija ogromne teine
koja ih je pritiskala.
Keler pokua da se pokrene, ali otkri da su mu udovi sputani
nevidljivim vezama. Nije mogao ni da progovori, grlo mu je bilo suvo - rei
nisu htele da se oblikuju. Svetenikova molitva iza njega se na trenutak
pokoleba, zatim se nastavi, otrim glasom, kao uz veliki napor.
Kopilot najednom oseti veliki pritisak na leima, hladan, ledeno
hladan oseaj kako mu se penje uz kimu. Miii vrata i ramena mu se
zgrie i on se nape da pokrene ruke. Bilo je - bilo je kao... da neto hoe...
da ga... posedne! Oseaj odvratnosti je bio neizdriv i sadraj eluca mu se
podie u guu. Borio se sa ivom, fizikom silom, sa stvari koja je
pokuavala da ga potini. U uima mu je bubnjalo od krvi koju je pumpalo
pomahnitalo srce, ali tada i ono poe da usporava, da se koi. Uplai se da e
potpuno da stane, ali ono nenadano jo jednom ubrza i tuklo je brzo,
prebrzo! ta je bilo sa svetenikom? Zato nije pomogao?
Ali Otac Vinsente nije razumeo bitku koja se odvijala u Keleru.
Oseao je neko grozno prisustvo u avionu, odvratnu, zlobnu stvar koja se
obruila na njih, i molio se obnovljenim arom. Ali i dalje nije prepoznavao
stanje ostale dvojice. Svetlost je bila slaba i mogao je da vidi samo njihove
obrise, Hobsa kako klei pored nekako zgrenog kopilota. Posegao je za
raspeem i pritisnuo ga na grudi.
Keler se predavao. Monstruozno bie - ili ta je ve bilo - se irilo
kroz njega, crpei mu snagu, nadjaavajui volju, prodirui mu duu. Tada
je uo smeh - priguen i hrapav. Smeh demonal Njegove oi, jedini deo tela
koji je jo mogao da pokrene, pogledae prema spiritualisti koji je kleao uz
njega. Zvuk je dolazio od njega! Keler sa uasom vide da su mu oi sada
potpuno otvorene i da ga posmatraju sa mranim, likujuim zadovoljstvom.
Sa njegovih iskeenih usana ponovo se zau suvo cerekanje.
Dobro doao, Keleru. Glas je dolazio od Hobsa, ali nije bio njegov.
Bilo je to ono isto duboko rezanje koje je Keler uo prethodne noi. Najzad
si mi doao, a, kopile?
Otac Vinsente je uo ove rei. Ukoi ga spoznaja o onome to se
dogaa. Zadrhta od straha. U ime Boga, stani! vrisnu, i poe napred,
grabei u isto vreme sa poda boicu sa posveenom vodom. Ali se, u urbi i
u tami, spotae i boica mu ispade iz ruke i otkotrlja se van domaaja pod
nagomilane metalne delove. On se spusti na kolena i poe oajniki da trai,
ali je sjaj sveca i baterijske lampe veoma oslabio.
Hobs - ili ono to je sad bilo u Hobsu - polako okrenu glavu i prezrivo
osmotri kleeeg svetenika. Puzi, svetenie, krvopijo due, pijavico u
odori. Sirov, zverski smeh. Misli da nekoliko kapi mokrae mogu da me
oteraju?
Otac Vinsente prekinu potragu i pogleda navie prema Hobsu. Tada
naglo podie krst i povika jakim glasom: Sveti Gospode, svemogui Oe,
veiti Boe roditelju Gospoda naeg Isusa Hrista. Koji jednom za svagda
odagna palog tiranina u vatre pakla. Koji posla svog jedinog Sina u svet da
stane za vrat lavu koji rie; pohitaj nam u pomo jer Ti se obraamo... Stvar
u Hobsu se glasno nasmeja, ogavnim smehom ije je njakanje paralo
svetenikove ui. Smeh se pojaa do granice izdrljivosti, a spiritualistovo
telo se od toga klatilo napred-nazad, izazivajui svetenika. Otac Vinsente
naas zastade, zatim nastavi: Pohitaj na na poziv i izbavi nas iz propasti i
iz eljusti avola koji je ovo ljudsko bie nainio po Tvojoj slici i prilici.
Obori uas, Gospode, u...
Dosta! vrisnu stvorenje. Budalo. Misli da su dovoljne rei?
Besno je zurilo u svetenika.
Iznenada se raspee u ruci Oca Vinsentea crveno zaari. On ga
ispusti sa bolnim uzvikom i uzmaknu. Metalni krst ostade da lei na podu
kabine izmeu svetenika i Hobsa, dimei se crnim dimom. Stvor se ponovo
nasmeja a svetenik odmah nastavi sa molitvom: U... u zveri... koja sad
pustoi nae vinograde. Neka ga odagna Tvoja mona ruka...
Keler oseti kako pritisak polako poputa. Monotone svetenikove
rei prodrle su do njega i nekako ga ispunjavale. Oseti da tone i tone i tone u
bezdan crnila gde ga je ekao samo jedan beli, okrugli predmet. Dok je
padao prema njemu, video je dva tamna, hladna oka koja su ga privlaila sve
blie, i usne rumene kao ruini pupoljci u nemoj porugi. Neke ruke mu
obuhvatie vrat i disanje mu postade oteano. Ugleda drugi, ugnuti beleg,
smeu spaljenu plastiku lutkinog lica. Lutkino lice! Selio se malene
devojice kako se penje u avion, nosei u rukama plastinu lutku. Seao se
toga!
Tada do njega dopree svetenikove rei, bubnjajui, kao iz velike
daljine, ali sve glasnije i glasnije, dok nisu stigle do njega. Uhvati sebe kako
izgovara nepoznate rei zajedno sa svetenikom, rei koje nikada pre nije
uo. Sa usana mu nije dopirao nikakav zvuk, ali je u sebi, u dubini svojeg
bia, izgovarao rei ... od Tvoga sluge, i neka vie ne dri u ropstvu ovo
ljudsko bie stvoreno po Tvojoj udi. Poeo je da se uzdie, da izranja
prema povrini, prema svetlosti. ... Po slici Tvojoj, i spasi ga kroz Sina
Tvojega, koji ivi i vlada uz Tebe... Nevidljive ruke mu oslobodie vrat. ...
zajedno sa Svetim Duhom... Bio je blizu povrine, glas je bio sve jai. ...
Boe, za sva vremena... On pade napred, stenjui, osloboen stranog
pritiska koji ga je drao u daveem stisku.
Hobs je buljio u svetenika, sipajui uasne prostote iz iseenih usta.
Keler se zatetura, ustajui i zamahnu prema spiritualisti, odbacivi ga na
iskrivljeni metal. Stvor je leao u mraku i besno posmatrao kopilota, zle oi
su mu bile pune mrnje. Keenje, iskrivljena parodija osmeha, rairi mu se
licem.
Misli da si se izvuk'o? zakripa.
Slomljena koljka letelice poe da se trese. Komadi metala su se
odlamali i padali uz upalj tresak. Stvar na podu se glasno smejala,
groteskna u svojem ruganju. Podrhtavanje se pojaa, razoreni avion je sve
snanije vibrirao. Visok, zavijajui urlik ispuni malenu kabinu, ranjavajui
im ui, nanosei im neizdriv bol u dubini slepoonica. Keler izgubi
ravnoteu zbog sve jaeg podrhtavanja, sudarivi se sa okvirom uklonjene
komandne table. Avion kao da se raspadao oko njih, itave table nagrizenog
metala su se uruavale unutra, podiui zaguujue oblake pepela i praine.
Obe svece su bile oborene, ostavljajui ih u mutnoj svetlosti baterijske
lampe. itav uzdrhtali svet kao da se pretvorio u zvuni kazan: tresak
metala, kripa letelice koja je trpela nova razaranja svog ve izmrcvarenog
tela, vrisak koji se uzdizao iznad svakog drugog zvuka, bestidni, podrugljivi
smeh stvari u Hobsu, i, kroz sve to, svetenikova vatrena inkantacija, sve
glasnija, u naporu da nadjaa buku.
Keler pokri ui rukama i zaljulja glavu sa jedne na drugu stranu. Iz
grla mu se podie krik, kao da e taj unutranji zvuk biti barijera protiv
spoljanjeg. I tada, kada je izgledalo da e avion neminovno biti sravnjen sa
zemljom, pod na kome su kleali se obrui zajedno sa njima u donju kabinu,
povlaei za sobom, preko njih, i zidove. Pitavo zavijanje poe da slabi.
Keler isprva nije nita primetio, jer mu je u glavi jo odjekivalo. Tek kada je
podrhtavanje prestalo, naglo, skoro bolno, on postade svestan zlokobne
tiine koja se spustila na olupinu. On odvoji ruke sa uiju i oslunu, uo je
samo rei svetenikove molitve. U slaboj svetlosti lampe razaznavao je
Hobsovo sklupano telo.
Keler oseti zadah: truli, odvratni smrad raspadanja i jo gore, uasno
zaudaranje spaljenog mesa. Kroz kabinu su se lelujala tamna oblija i on u
prvi mah pomisli da se radi samo o praini uskovitlanoj od vibracija koja je
ponovo padala na pocrneli pod. Ali u tom trenutku zau glasove. aputanje.
Zbunjeno i uplaeno. Neto hladno mu dotae ruku i on se urno pribi uz zid.
Sa drugog kraja kabine do njega stie ivotinjski roktaj i on vide
Hobsovu crnu priliku kako se die na noge.
aputanje postade otrije, prodornije. Probie se jasniji glasovi.
Keler... tu je!... Keler... je li to on?...
Kopilot se brzo okrenu jer je glas bio samo nekoliko santimetara od
njega, kao da neko tu ui i apue mu na uvo. Dejv... pomozi nam...
pronai nam ga...
Glas je bio Roganov!
Zvuao je napregnuto, grubo, ali nije bilo sumnje da je pripadao
kapetanu Roganu.
Kelerov glas je bio slab, drhtav. Da naem koga, Kapetane? Koga
treba da naem?
Javi se drugi glas, ali je zvuk dolazio sa istog mesta. Nai onog ko
mi je to uradio! Ton je bio besan. Nama! Moemo da ti pokaemo!
Budale! Hobs je stajao u zraku lampe, gledajui mrano u kopilota.
Imamo ovog ovde! On je na! Uzeemo njega!
Keler privue noge, spreman da se baci u stranu ako ga Hobs
napadne.
Ne... ne... Ponovo Roganov glas. Ne Kelera... onog drugog...
Pridruie mu se drugi glasovi. Onog drugog...
Iz suprotnog ugla se ulo deje jecanje. Mama, bojim se. Gde smo?
Vrisak procepi vazduh. Padamo! Drugi glas, vapaj: Upomo! ulo se
zavijanje koje je odjekivalo izmeu zidova i gubilo se u noi kroz otvor na
krovu letelice.
Tiina! vrisnu stvar u Hobsu. Zatim se zacereka. Zao, pretei zvuk
koji ispuni uasom Kelerovo srce. Kopilot vide kako se prilika saginje i
posee za neim. Uspravila se, drei u rukama neki iljat predmet i Keler u
oskudnoj svetlosti prepozna iskrivljenu metalnu ipku. Hobs zakorai prema
povijenom kopilotu.
Otac Vinsente je sve to posmatrao sleeno, i dalje bezglasno
mrmljajui molitve koje su se pokazale nedovoljnim. Kako je bilo
nerazumno od njega da dozvoli da se sve to dogodi! Nije dostojan da se nosi
sa ovakvom izopaenou. Video je Hobsa kako se pribliava Keleru,
pretei nazubljenim komadom metala, podiui ga, spreman da udari. Ali
oruje zadrhta u njegovoj ruci, kao da se u medijumovom opsednutom umu
odvijala neka unutranja borba. Hobsovo lice je bilo maska besa. Izbuljene
oi su izgledale kao da e iskoiti iz duplji. Na slepoonici mu je pulsirala
debela pomodrela vena. Jedna strana usana se iskrivila na neprirodan nain,
flasteri su bili otrgnuti, otkrivajui krvave, unakaene usne, zubi i desni su
bili iskeeni u jezivu grimasu. Uzviknuo je neto prostako i degenerisano i
grimasa se polako pretopi u trijumfalno likovanje. Ruka koja je drala otri
metal polete nanie.
Ali Keler se ve bacio prema njemu, sa pogledom istog besa.
Njegovo rame silovito pogodi Hobsa u grudi i obojica se sruie nazad,
uskovitlanih ruku i nogu u grevitoj borbi. Mrane, senovite prikaze su
proletale ispred svelenikovih izbezumljenih oiju, nematerijalna tela u
haotinom komeanju. Otac Vinsente je znao, bez potrebe da vidi, da je
razbijeni trup aviona, ne samo kokpit, ispunjen ovim oblijima. Namuene,
izgubljene due, mnoge - mogao je to da oseti - gnevne, osvetoljubive;
druge, opet, samo uplaene.
Kelerovo telo iznenada polete prema sveteniku, odbaeno
neljudskom snagom demona koji je zaposeo medijuma. Dok je padao uo je
podrugljiv smeh, kopilotovo telo se sruilo preko njega, ostavljajui ga bez
vazduha. Leao je, pokuavajui da udahne, ali mu je u plua ulazila samo
ljuta ugljena praina, guei ga svojim nepodnoljivim zadahom. Lampa je
bila odbaena u stranu, i njen uski zrak je jedva presecao pomrinu, pored
njegovog lica, odbijajui se o neto sjajno to je lealo uz metalne
podupirae gde se nekad nalazila stolica inenjera leta. Predmet je bio od
stakla.
Hobs je ve bio na nogama, teturao se prema Keleru koji se polako
podizao na jedno koleno, buno usrkavajui vazduh, ali spreman da se
ponovo baci na udovite koje se pribliavalo. Nije oseao strah, samo
krajnju odvratnost, mrnju prema stvoru koji je zaposeo telo malog oveka.
Hobs se pridravao za zid kabine, nije hteo da se spotakne na nesigurnom
podu sad kada je rtva bila skoro njegova. Glasovi su vritali na demona,
veina ga je podsticala, dok je samo mali broj, oni koje nije uspeo da zatruje
zlom, bio protiv njega, kao onda kada je trebalo da Keleru zada udarac
metalnom ipkom. Ali i oni su bili potinjeni. Nisu mogli da se suprotstave
njegovoj zlobi, njegovoj moi, moi koju je jo za ivota razvio ovek po
imenu Gosvel. Njegov njiskavi smeh postade iskeeno rezanje kada se
suoio sa kopilotom. U ovekovom postojanom pogledu nije bilo straha, ali
ta budala oito nije znala u kakvoj se pogibelji nalazi.
Stvor polete napred sa urlikom trijumfa i kopilot zakorai napred,
skupljajui se, da ga doeka. Ali izmeu njih se uspravi mrana senka.
Tenost pljusnu u medijumovo lice i demon vrisnu u strahu i bolu dok mu je
sveta vodica progorevala meso, reui, spaljujui, progonei ga iz
ovekovog tela. Hobs se zatetura unazad i pade na pod, krijui rukama
gorue lice. Ve su se pojavljivali plikovi, koa je itala kao da je
pokropljena kiselinom. Demon unutra je uporno nastojao da ouva vlast
nad smrtnikom, ali svetenik nije oklevao. Jo svete vodice pade na
Hobsove ruke i vrat. Koa na glavi je otpadala tamo gde je dola u dodir sa
posveenom tenou, podizali su se pramenovi bele pare i otvarale iroke
brazgotine. Demonska dua zaurla u agoniji. Svuda samo bol! Uvijala se
unutar tela u mukama. Gubila je bitku! I drugi su pomagali da bude izgnana:
spiritualist, u oajnikoj tenji da ponovo zagospodari svojim telom, due
koje nisu htele da se povinuju njenoj volji, i pored konfuzije i izgubljenosti.
Gubila je snagu a muke su bile neizdrive. Stvar pobee.
Keler, jo uvek u odbrambenom stavu, zateen akcijom Oca
Vinsentea i uasom koji je usledio, oseti kako ga osinu ledeni vetar i
nemogu zadah u nozdrvama kao da mu je neto raspadnuto izdahnulo u
lice. Sok i instinktivna reakcija da uzmakne od nevidljivog zla uinie da
zatetura kroz prazan okvir vrata i padne preko nagomilanih ostataka. Pokua
da se zadri, ali metal u njegovoj ruci popusti i on oseti da pada niz
stepenice, udarajui se o njih glavom, prevrui se, upajui usput komade
zidne obloge. Zaustavi se na dnu stepenita i tama se sklopi nad njim.
Leao je nepomino. Oi su mu bile otvorene, ali nije video. uo je
glasove, ali to su bili poznati glasovi, ne apat mrtvih stvari. Kapetan Rogan,
Keti, Alan, inenjer leta, zatim drugi glasovi - glasovi putnika - uzbuena
deca, nervozne majke, dovikivanje poslovnih ljudi u pomalo izvetaenoj
drueljubivosti. uo je kako se pokreu avionski motori, kako Dambo det
oivljava i drhti u svojoj osloboenoj silini. Oseao je blago kretanje kada je
vuno vozilo odvojilo letelicu od terminala. A onda do njega stie glas
kapetana Rogana: Konzul 2802, traimo dozvolu za rulanje. I uo je
mehaniki odogovor: 2802, imate zeleno za rulanje kroz dvadeset osam,
im izaete iz odvojka zovite jedan-jedan-osam zarez est-pet za poletnu
dozvolu...
Bio je ponovo na letu, kapetan Rogan u seditu levo od njega,
govorio je u mikrofon kraj usta, strpljivo prolazei kroz proceduru pred
poletanje. Bila je to jo jednom no kada je 747 poleteo u propast!
Osamnaesta
Demon je pobegao u no. itao je i jeao u agoniji. Kada je okupio
svoje snage, one koji su se odazivali, otisnuo se u potragu za odmazdom.
Sirena ambulantnih kola prekinu Ernesta Gudvina u poslu. On izae
iz tamne komore, proverivi da nije ostavio neki izloen film pre nego to je
otvorio vrata. Ode do prozora koji je gledao na ulicu Haj, otvori ga i isturi
glavu, izvijajui vrat da vidi gde su se zaustavila kola hitne pomoi.
Izgleda da su opet stala kod crkve. Nije valjda da je paroh ponovo
otkaio! Zazvida za sebe. Preasni Bidlstoun tek to se vratio iz bolnice tog
istog popodneva, rekli su mu. Dananji lekari, prokletinje! Pa da, alju
nedovoljno oporavljene ljude kui jer su im bolnice pretrpane! Ovih dana
mora da bude na samrti da bi dobio krevet - a onda gledaj da to pre
odapne, inae e opet da te izbace! Protrese glavom, zgaen, i povue se u
sobu, zatvarajui s treskom prozor. Na povratku u mranu komoru, zastade
da osmotri gomilu svee osuenih fotografija na radnom stolu, koje je
trebalo obsei. Podie jednu i zagleda se u nju. Bila je to ba ona koja ga je
fascinirala, ona na kojoj su prikazani redovi tela umotanih u arave. Zato
ga je toliko privlaila, kao da je znao ljude koji su leali ispod okrvavljenih
prekrivaa. Slee ramenima. To to je bio na licu mesta one noi, to je
proveo sate sam sa snimcima masakra, inilo ga je bliim nesrei od bilo
koga drugog. Skoro jednako kao i rtve.
Polako odeta do noa za papir i postavi fotografiju u drveni okvir,
zavlaei ivicu ispod metalnog pravougaonika na jednoj strani. Podie
polugu noa tridesetak santimetara i pomeri fotografiju da tri van ivice
otprilike jedan santimetar. Tada naglo obori polugu i tanka pruga
bromiranog papira odlepra na pod. Ponovi postupak sa ostale tri strane. Sve
fotografije koje je tog dana razvio trebalo je podsei na isti nain, ali jo nije
razvio sve snimke. Uostalom, Martin je obeao da e se vratiti da mu
pomogne. Nadao se da e njegov partner uskoro stii: bio je nestrpljiv da
uje kakav je posao ugovorio. Ude u mranu komoru, ponevi sa sobom
sliku sa redovima leeva, ne primeujui duboki mraz koji je zavladao u
prostoriji.
Zatvorivi vrata za sobom, Ernest odloi fotografiju na radnu plou, i
zaposli se oko aparata za uveavanje. Poloi ist foto-papir ispod metalne
maske, glatku stranu nagore, i ukljui sijalicu u aparatu, merei vreme
staromodnom topericom. Nije bilo potrebe da proverava otvor objektiva i
veliinu slike, jer je sa istog negativa ve razvio par tuceta fotografija. Nije
se trudio ni da pogleda sliku projektovanu na povrini foto-papira.
U odreenom trenutku, on iskljui svetio, podie objektiv, izvadi
osvetljeni papir i potopi ga u razvija, gurajui je prstom pod povrinu,
pazei da svaki ugao bude natopljen. Nekoliko sekundi je provlaio
fotografiju kroz tenost, zatim se nagnu blie jer je slika poela da se
pojavljuje. Oekivao je da vidi snimak jednog od Dambovih motora kako
lei samotno u polju, odvojen od krila gde je bio ugraen, osakaenu figuru
od skupocenog metala, bezvrednog posle udesa. Grupa ljudi sa belenicama
je stajala oko njega, ispitujui ogoljenu maineriju, jedan od njih je oprezno
podizao pogonsku kapu. To je bila slika koju je oekivao da vidi.
Meutim, ono to se ukazalo, prvo polako a zatim sve bre, bio je
ljudski lik. Najudniji, najopakiji lik koji je Ernest ikad video. Bio je
potpuno go, njegovo mravo, sasueno telo izvitopereno od bolesti kao da ga
ivog prodiru crvi koji doekuju leeve pod zemljom. Njegovo ispijeno lice
bilo je iskeena maska zla, oi su mu zlobno svetlele sa papira koji je
tamneo, usta rairena u opak osmeh otkrivala su krnje zube izmeu vlanih
usana. Sa gole lobanje su visili retki pramenovi kose, a duboke bore, crni
nabori izopaenosti, prekrivale su mu lice nalik na krevit pejsa nekog
dalekog, ednog predela. Slabana ramena su mu bila povijena napred,
naduveni stomak i mrava karlica istureni u obscen poloaj. U koatim
akama slinim kandama drao je svoj enormni, natekli penis, dok su testisi
visili kao dve groteskno izduene kese skoro do kolena.
Kako su hemikalije nastavile da deluju, u nekontrolisanom procesu
razvijanja, slika je poela da tamni, postepeno se gubei u crnilu, dok nisu
ostale samo oi, koje su svojim naraslim mranim hipnotikim zenicama
besno zurile u njega. A onda i one nestadoe.
On zau cerekanje iza sebe u isto vreme dok je panino naprezao
mozak da se seti gde je ve video to lice. Bilo je to pre vie godina -
najmanje petnaest, moda dvadeset - u nekim novinama ili asopisu. Neto o
ovekovom delovanju u zemlji za vreme rata, prinudnom izgnanstvu, i o
novim nedelima u dravama. Nije se seao detalja, ali lice nikad nije
zaboravio.
Lice zveri! Buljio je dole u plutajui crni fotografski papir, u
sopstveni lik koji se ogledao u tenosti.
Stajao je sleden, nije se usuivao da se okrene i otkrije koje to u sobi
sa njim, ta se tako bezoseajno i zlobno smejalor Oseao je hladan dodir na
potiljku, ledeni, smrdljivi dah na obrazu. Bezglasno cerekanje je sad bilo
tako blizu. Mogao je samo da posmatra svoj odraz, kako leluja i lomi se u
ukastoj tenosti, njegove sopstvne oi uzvraale su mu pogled kao da
razume ju njegov strah.
Hladnoa se sklopi oko njega kao zagrljaj.

Martin Semjuels se peo stepenitem u studio, puio se od besa, kroz
glavu su mu proletale konfuzne misli. Stipse! Sto funti po negativu, nije
nego! Svi ti asopisi su isti! Zamisli, svetski poznata publikacija da pokua
da ga zezne tako bednom sumom! mokljani! Na manje od dve i po stotke u
ivotu ne bi pristao. Traio je tri i po, ali su mu se nasmejali u lice, tvrdei da
to vie nisu novosti, da su svi ve videli fotografije, da vie nisu ekskluzivne.
Odvratio im je da nisu objavljeni svi njegovi snimci, ima ih jo mnogo,
moda nisu tako zanimljivi, ali su jo uvek dramatini, jo mogu da potresu.
Ponudio im je ceo paket, sva prava! Kakva ponuda! to da ne, zna on
vrhunske londonske fotografe koji su zaraivali vie od etiri stotine na dan
za obine reklamne snimke! A on im nudi tragediju iz ivota, dramu sa lica
mesta! Taj svet ba nema mate. Pre bi prihvatio ponudu Pari Maa, nego da
posluje sa ovim lopuama! Dosad su prilino zaradili na udesu onog aviona,
ali ovo je trebalo da bude pun pogodak - coup de grace. Sa lovom iz ovog
posla bili bi doivotno obezbeeni! Mogli bi da se podele, proire delovanje.
On bi se vie bavio reportaama, dok bi Erni preuzeo prizemniji deo posla:
portretisanje, venanja, industrijsku fotografiju, itd. Erni je ovek
ogranienih sposobnosti. Moda bi mogli da se presele u Slou, blie sreditu
zbivanja. Rente su u Londonu ionako previsoke, ak i za njihovo
novosteeno bogatstvo. O ta prokleta goveda! Ima i drugih asopisa, veih
asopisa, koji e biti itekako zainteresovani. Gunajui sebi u bradu, on
gurnu vrata koja vode u studio.
Erni? pozva, pritiskajui prekida za svetio. Jesi li u tamnoj
komori, Erni?
Nije bilo odgovora.
Gde je doavola taj bezveznjak? Zna da jo ima brdo posla da obavi.
Nije mogue da je sve sam uradio! Martin coknu jezikom i izvue se iz
kaputa. Obesi kaput iza vrata i ode do gomile fotografija na stolu koje su
ekale da budu obseene, trljajui ruke da se zagreje. ivota mi, ovde je
'ladno! pomisli, i pogleda prema prozorima da proveri jesu li zatvoreni.
Pregleda fotografije, mrtei se da bi video da li su otre. Ono glupo kopile
opet nije oistilo prainu sa soiva! opsova, primetivi siune bele take na
snimcima. E pa nemam nameru da ih celu no retuiram. Sutra ima lepo da
radi ponovo!
Ljutilo zalupa na vrata komore. Erni, jesi li tu? Saeka odgovor,
koji ne doe.
Pogled mu se spusti na no za papir, ija je otrica stajala uspravno,
pod pravim uglom na podlogu. Bila je to jo jedna od sitnica koje su
nervirale Maptina. Njegov ortak je veito ostavljao seivo uzdignuto,
umesto da bude poloeno u svoje drveno leite. Jednom e neko da otfikari
sebi prste! Stalno mu je ponavljao isto. Ode do noa da spusti okrivljujuu
otricu, ali mu privue panju fotografija na stolu. Pogleda je izbliza. Uh,
kakav morbidan snimak! Svi ti redovi leeva. Ne znam zato se Erniju ova
toliko dopada - verovatno jer je jedna od njegovih! Ba depresivna scena:
nema drame, samo melanholina monotonost. Tada primeti neto malo i
belo u jednom uglu slike. To nije ranije primetio. Lii na siuno telo u
blatu, dalje od prekrivenih leeva. Boe, da nije beba? Uzdahnu sa
olakanjem kada vide da je telece u stvari lutka. Tako je, mislim da na letu
nije bila nijedna beba, ree sebi. udno da do sad nisam primetio lutku. ini
sliku dirljivijom. Moda to i nije tako lo snimak!
Pognu se da bolje osmotri sliku. Kakav udan izraz na lutkinom licu.
Skoro ljudski. Ne - skoro neljudski!
Tada se dogodi neto neverovatno!
Sa fotografije se podigoe pramenovi belog dima a ivice poee da se
uvijaju. On zaprepaeno odskoi. Kakvo je ovo sranje? Fotografija planu i
vatra poe da jede slojeve hemikalija na papiru i da jo jednom unitava
leeve prekrivene platnom. Slika se skupi u meku lopticu a onda, sa
iznenadnom glau, plamen i nju prodra, ostavljajui samo crni pepeo koji
se polako razvejavao.
Uvrnuto! Kako se to dogodilo? Sredoveni fotograf zatrese glavom u
udu. Dotaknu pocrnele ostatke papira i oni se pretvorie u fini pepeo. On
vie oseti pokret nego to ga vide i munjevito povue ruku pre nego to je
seivo noa sinulo, padajui. Prestraeno zatetura unazad kada je metar
dugo seivo otro kao ilet tresnulo dole sa jezivim, tekim metalnim
zvukom.
Srce mu je divlje tuklo u oku. Boe, mogao sam da ostanem bez
ruke! ta se to dogaa? I gde je taj meuga Erni? Martin zadrhta zbog ledene
struje vazduha koja se iznenada podie u sobi. Najei mu se koa na akama
i jeza mu pojuri uz ruke. Zau se zvuk iz tamne komore. Udarac.
Erni, jesi li to ti? Da li se ti to igra sa mnom, Erni? Iz komore doe
neto to je zvualo kao priguen kikot. On ljutilo prie vratima i priljubi
uvo uz njih. Jesi li unutra, Erni? Nije bilo odgovora, ali mu se uini da uje
kretanje. Udari po vratima, jednom, snano. Ulazim, ti goje! Nemoj da
naem neki film napolju!
Za fotografa, iako je bio od one ee vrste, Martin Semjuels je bio
zauujue lien mate. Da je imao vie, ne bi tako spremno otvorio vrata.
uo je da se u Itonu dogaaju udne stvari, oseao je napetost kod
sugraana, ali je poslednjih nekoliko nedelja bio suvie zaposlen da bi je
sam osetio. Fotografija koja se zapalila, no koji je pao - njegov um nije
mogao sebi da dopusti da se zadrava na ovim zagonetkama. Stvari su se
jednostavno dogodile i za sve je, naravno, postojalo prosto objanjenje. Ali
on je imao vaniji problem o kome je trebalo misliti - finansijski problem - a
bilo je premalo vremena da se dokuuje nedokuivo. On dohvati kvaku i
besno povue vrata prema sebi.
Uasni zadah koji pokulja napolje natera ga da sa odvratnou nabora
nos i doeka ga talas ledenog vazduha od koga nevoljno uzdrhta. Izvadi
maramicu i pokri nadraeni nos. Stisnu oi, pokuavajui da pronikne kroz
tamu.
Crveno svetio je izgledalo jo slabije nego obino, ali mu se uini da
vidi tamnu priliku kako stoji u dnu male prostorije, pored tanka sa vodom.
Erni, ti si? upita nesigurno.
Po prvi put oseti kako ga obuzima strah. Mata mu se konano
probudila. Teko, krkljajue disanje vie je od ieg potpirivalo njegovu
bojazan. Bilo je duboko, hrapavo, kao da dolazi kroz sagorele glasne ice.
Nezemaljsko.
Smrad je bio neizdriv i on se zatetura oamuen od ogavnih
isparenja.
K-ko je tamo? uzviknu, steui vrata radi oslonca. Zau se jezivo
cerekanje. Zatim glas.
Zdravo, Jeo, ree glas.
On oseti kako ga neto gura otpozadi. Nevidljive ruke. Mone. Polete
napred i pade na kolena u crvenkastoj pomrini. Prilika izae iz senke i
zaustavi se iznad njega. On se zagleda u grimizno lice svog ortaka. Pa ipak,
to nije bio on! Crte lica su bile iste, ali je izraz lica bio potpuno stran za
Ernija. Sadrao je svo zlo ovog sveta. Sve mane i boljke oveanstva su bile
nekako okupljene na njemu i dobile svoj fiziki izraz. Bilo je to lice avola!
Martin zajeca u najdubljem uasu. Nikada do tad nije iskusio tako
apsolutan, paraliui strah. Siuni miii oko korena kose mu se zategoe,
enice mu se rairie, srce mu je udaralo kao ludo u grudima. Krv iz stomaka
mu se povukla u okolne miie, izazivajui teak, bolestan oseaj u utrobi.
Krvotok mu se ispuni hemikalijama i svuda po telu oseti marce. Miii su
mu se grili i trzali, celo telo drhtalo. Creva mu se ispraznie i niz noge mu
potee smea tenost. On otvori usta da vrisne, ali ispusti samo suv,
pridavljen krkljaj.
idovsko kopile, ree glas. Pogledaj se kako drhti. Kako se
userava.
Martin oseti kako ga gvozdeni prsti steu ispod pazuha mokrih od
znoja. Demonsko lice mu se priblii i nasmei se. Kako e se samo radovati
Mastomah, Princ, da primi takvog kao ti! Kako e likovati Agaliarept! Kako
e Glasialabolas slaviti!
Fotograf se uzdie sa poda, stravino lice i dalje je bilo par
santimetara od njegovog, kuni dah ulazio mu je u otvorena usta, silazio u
plua, irio se telom.
Pa, Jeo, nita ne kae? Podrugljivo cerekanje. Vidi kako te tvoj
ortak lepo nosi. A zna gde? Sto ne moli Javeha za pomo? Ponovo reei
smeh.
Noge su mu se beskorisno vukle po podu dok je njegovo krupno telo
bilo noeno prema kadi sa vodom. Svirepi glas mu je aputao na uvo. Misle
da su me unitili. Svetenik misli da njegova vodica moe da me ubije. Vidi
kako ti religiozni idioti razmiljaju, Jeo? Opekla me je, jeste, kao to mi je
vatra izgorela telo. Ali nisam mrtav, ja ne mogu da umrem.
Martinu konano uspe da vrisne kada se ve potpuno odvojio od
zemlje i bio prebaen preko ivice kade. Vrisak preraste u grgotavi urlik kada
mu se glava nade pod vodom, izmeu crno-belih snimaka koji su haotino
plutali oko njega. Nos mu je bio spljoten uz okrugli poklopac odvodnog
kanala na dnu kade i on se borio da izvije vrat ne bi li bar malo oslabio
pritisak. Ali ruke koje su ga drale bile su prejake.
Voda pokulja u njegova vritea usta i u nozdrve. Bio je primoran da
udahne i voda mu pojuri niz grlo i ispuni plua, kao kuni dah zveri malb
ranije. Rezultat je sada bio snaniji i njegove misli prekri sivilo, zaklanjajui
vizije kao sputena zavesa.
Kada sivi veo najzad pokri sve, ivot se odvoji od njega poput
poznanika kome je dosadio.

Kada je telo prestalo da se opire, i kratke noge ostale da mlitavo vise,
umorne od samrtnih trzaja, demon ga oslobodi stiska, ostavljajui gornji deo
tela da lei licem nadole u vodi.
Stvor izae iz komore i, dok je prolazio kraj hrpe osuenih snimaka
na radnom stolu, one se zadimie i zahvati ih plamen. Demon pokupi preko
ruke redove obeenih negativa i baci ih u sredinu sobe. Iupavi vrata
ormana, on poe da vadi stotine utih omota sa filmom i pravougaonih kutija
sa papirom i da ih baca na gomilu zajedno sa isprepletanim negativima.
Demon zatim ode do goruih svenjeva fotografija i podie nekoliko, ne
osvrui se na plikove koji mu odmah iskoie po rukama.
Bol nije bio nita za demona, ali dua okovana duboko unutra
zavrita i izvi se u agoniji, osetivi plamen koji je unitavao telo.
Stvor odnese zapaljenu gomilu fotografija do sredine sobe i ispusti ih
na hrpu negativa i kutija sa filmom. Tamno sivi negativi se zapalie uz
glasan zvuk i blesak i ubrzo vatra proguta i ute kutije. Silueta Ernesta
Gudvina je stajala usred rastueg ognja i stvar koja ga je zaposela glasno se
nasmeja. Vatra je sad bila stari prijatelj. Jednom je plamen progutao njeno
smrtno telo, sada ga je zamenjivao.
Stvar proe kroz poar i otvori vrata studija, pozivajui ostale da je
slede. Bilo je jo toliko mnogo toga da se uradi te noi.
Devetnaesta
Zemaljskoj u Londonu, Konzul 2802 trai dozvolu. Kapetan
Rogan je bio sve nestrpljiviji. Mrzeo je zakanjenja kod poletanja, bio je to
gubitak goriva, nasilno obuzdavanje neizmerne sile u etiri mlaznice. Ovaj
put zakanjenje nije bilo vee od minuta, ali je pilotovo loe raspoloenje
bilo ve ranije izazvano drugim, linim razlozima i odloeno poletanje samo
ga je pojaalo.
Saekajte, 2802, stie metalni odgovor.
Hajde ve jednom, ree Rogan razdraeno, ali za sebe, ne u
mikrofon kod brade.
Keler ga pogleda sa svog mesta, ali kapetan izbee njegov pogled i
zagleda se pravo napred, napolje u no.
Hriste, pomisli kopilot, ovo je kraj naeg prijateljstva. Zalo Bet nije
utala? Kakve koristi je imala od toga to je muu priznala svoje neverstvo,
sa njegovim prijateljem i tienikom? Bilo je jo imena koja je mogla da
pomene, zato ba njegovo? Samo jedna no. Nita ozbiljno. Njegova
omaka. Neoprostivo, moda, ali pored toliko drugih, verovatno mnogo
ozbiljnijih veza, zastoje uopte pominjala ovu? Jasno, Bet je htela da
povredi ponos Pitera Rogana tamo gde najvie boli - i uspela je. Ono to ga
je tako duboko ranilo nije bilo samo njeno neverstvo; bilo je to ponienje to
mu je nabio rogove njegov potinjeni. Neko kome je verovao.
Pitanje je sad glasilo: hoe li Rogan rei Keti?
Keler je ve bio odluio da to sam uini im bude imao priliku. Bilo
bi besmisleno iveti pod pretnjom da joj neko drugi otkrije njegovu
dvolinost. Bie strano pogoena kada joj bude rekao ali kada bi saznala od
nekog sa strane... Brzo odagna tu misao. Nekako e preboleti ako je njena
ljubav dovoljno jaka i ako prihvati to to je bio poten prema njoj. Ako ne
bude mogla... Bila je to jo jedna misao koju nije mogao da podnese. ta god
da se dogodi, sigurno je da nee dozvoliti da je izgubi. Suvie mu je
dragocena. Ali sa Roganom je druga stvar. Znao je da tu nita ne moe da
popravi, a to to ga je dan ranije oborio na zemlju nije mu ilo ba u korist.
ao mi je, Kapetane, izvini se u mislima. Moda u ti to nekako nadoknaditi,
jednog dana.
Konzul 2802, metalni glas prenu obojicu iz misli, Imate dozvolu
za poletanje po planu za Vaington Dals. Standardni polazak po
instrumentima Dejventri dva, ravan leta tri-pedeset za kruenje. Javite Alfi
4208 svoju visinu.
Uzdahnuvi s olakanjem, kapetan Rogan saopti plan leta.
U redu, Konzul 2802, oitavanje ispravno, stie odmah odgovor.
Kontakt na jedan-dva-jedan zarez tri.
Zemaljskoj u Londonu. Konzul 2802 u zoni ekanja dvadeset-osam
desno.
2802, iza DC8 koji slee, uite u pravac i ekajte.
2802, iza DC8 ulazimo u pravac.
2802, uzletanje slobodno.
2802, rulamo.
747 zagrme niz pistu, dobijajui na brzini, potisak mlaznica pritisnu
putnike i posadu blago u sedita. Za samo nekoliko sekundi stigli su i proli
VI, taku u kojoj kontrola predaje let kapelanu. Kapetan Rogan ubrza do VR
i upozori: rotacija u trenutku kada je Dambo postigao uzletnu taku, i
glatko podie nos aviona u vazduh i monstrum poe da se penje,
neverovatnom snagom probijajui slab otpor vazduha, pretvarajui se u
gracioznog leteeg dina visoko na nonom nebu.
Keler se opusti kada je Dambo postigao visinu i poeo da ocrtava
veliki luk na nebu, uzimajui utvreni vazduni pravac, Jantarni Put. Bilo je
upravo tako: kada uzleti u brzoj i elegantnoj leteoj maini kao ova, sve
brige ostaju za tobom na zemlji. ak je i Kapetan izgledao oputenije dok su
prolazili kroz sve provere posle uzletanja, sa lica mu se gotovo izgubila
napetost. Keler ga je posmatrao dok je davao dozvolu da se odveu
sigurnosni pojasevi. Stariji pilot na trenutak pogleda prema njemu, zatim se
okrenu da proveri instrumente, nedokuiv u licu.
U tom trenutku Keti ulete na vrata.
Kapetane, ree sa urbom u glasu.
ta je bilo, Keti? upita on ukoeno, ne odvajajui pogled sa
instrumenata.
Jedan putnik iz Prve Klase pronaao je napravu u svojoj tani.
Pogleda naas u Kelera, oima razmenie emocije. Izgleda kao... bomba!
Kapetan naglo okrenu glavu.
Jesi li sigurna? zareza.
Ona se tre na njegov grubi ton. Izgleda da ima neku vrstu satnog
mehanizma. Putnik ne zna kako je to dospelo u njegovu tanu.
Znaju li ostali putnici za to?
U Prvoj Klasi znaju. Oni napred u Drugoj se pitaju oko ega je
guva.
U redu. Pogleda Kelera. Idi dole i proveri to.
Hoete li poslati kod za opasnost?
Ne dok ne proveri o emu se radi! odsee Rogan.
Keti ih je zaueno posmatrala, bila je na trenutak odsutna mislima
zbog opasnosti. Nikada ranije nije ula da se Kapetan obraa Dejvu takvim
tonom, iako su ve proli kroz mnoge krizne trenutke. Keler se ve
oslobodio pojasa i pogledao starijeg pilota kao da eli neto da kae. Rogan
ga je hladno posmatrao i Keti oseti napetost izmeu njih dvojice.
Pa? upita kapetan ljutilo. Lice mu je odavalo bes, ne i strah.
Keler se okrete bez rei, provukavi se kroz skueni prostor prema
Keti. Video je da je bleda u licu, ne zbog mogue opasnosti, ve zbog brige
za njega. Nasmei se umirujue i uze je za ruku. Vodi me, ree.
Prolazei pored inenjera leta, koji se ve preznojio, potapa ga po
ramenu i povika da nadjaa buku mlaznica: Ne stavljaj jo padobran, Al!
Inenjer mu slabano uzvrati osmeh i podie paleve. Pourie kroz uska
vrata pilotske kabine i poee da se sputaju niz zavojito stepenite. Keti ga
pogleda preko ramena, lice joj je sada bilo veoma bledo, oi rairene. On jo
jednom prui ruku prema njoj, obuhvativi joj navie okrenuto lice, milujui
joj prstima obraz. Nasmei joj se ohrabrujue i oni nastavie silazak.
Glavni stjuard, Brodi, ekao je u dnu lestvica, i kada je ugledao
Kelera, pokaza prema odeljku Prve Klase. Kopilot nije gubio vreme
zapitkujui. Proe bez zadravanja u Prvu Klasu ignoriui redove
uznemirenih lica, lica koja su grizla usne iza njega. Doeka ga scena koja ga
prikova za mesto.
Ser Dejms Beret je sedeo postrance na svojem seditu, noge su mu
bile u prolazu, crna, uska tana otvorena u krilu, imao je zaprepaen izraz
na licu. Ponaanje ostalih putnika protezalo se od panike do zabrinute
radoznalosti. Mlai mukarac odmah do ser Dejmsa, njegov poslovni
sekretar, pribio se uz prozor, kao da hoe da propadne kroz trup aviona, to
dalje od zlokobne naprave sklupane u tani. etvorica japanskih
biznismena, koji su imali sedita u redu iza njihovog, povukli su se blie
prednjem delu kabine, tamo se skupili i uznemireno su brbljali. Jedna ena je
drala u naruju uplakanu devojicu, a i sama je izgledala na rubu suza.
Plastina lutka je leala, zaboravljena, u prolazu i posmatrala scenu
hladnim, nevideim oima.
Jedan ovek je stajao izdvojen, sam, jednom rukom se oslanjao o
svoje sedite, drugom o sedite ispred sebe. Bio je avetinjski mrav,
ukaste koe, lice mu je bilo mrea duboko urezanih bora. Smeio se.
Osmeh je bio meavina straha i ushienja. I poruge.
Ser Dejms je izgledao nesposoban da odvoji pogled od tane na
svojim kolenima, ali je, kada mu se Keler pribliio, paljivo okrenuo,
otkrivajui njen sadraj kopilotu. Keler je znao, im je ugledao
komplikovani splet ica, plastine cevi, satni mehanizam, da je zaista re o
bombi, a sad je znao i kako je dospela u avion. Zausti da kae ser Dejmsu
da se ne mie ali u tom trenutku pred njim bijesnu zaslepljujua bela
svetlost, a vreli udar ga podie u vazduh i odbaci nazad kroz kabinu,
obuhvativi mu telo saiuom aurom svetlosti.
On oseti kako mu telo udara u neto tvrdo i nade se na podu, ne
oseajui za udo nikakav bol, samo optu utrnulost. Primora se da otvori
oi i bi mu udno to je svet pod tako pogrenim uglom, to se putnici
kotrljaju i prevru niz nagnuti pod i plamen lie kroz kabinu. Zatim ugleda
vrata prednjeg ulaza za putnike, napola iupana iz leaja, kako nekom
magijom vise o par slabanih metalnih niti, dok crna no urla kroz nastali
otvor. Kroz potreseni mozak mu polako protee seanje na ono to se
dogodilo-
Pokua da ustane, pitajui se zato ne osea bol, ali mu je uspelo
samo da se pridigne na lakat. Umalo da krikne kada ugleda Keti kako se
vue prema njemu, njeno uasnuto lice je bilo krvava maska, rairene oi
pune strave - i samilosti - usta otvorena u vrisak. Ali nita nije uo,
unutranjost letelice bila je nemi svet haosa. I kada taj svet poe da bledi i
nestaje, a oi da mu se sklapaju pred uasom, jo jednom ugleda Keti kako
prua drhtavu, okrvavljenu ruku prema njemu, borei se da se odri u
udnom poloaju letelice; tuga joj se sad jasno videla u oima.
I tada se sve raspri u spokoj nitavila, u poinak bez misli.

Oseti kako mu neko podie kapke, i odmah se razbudi, odmiui se
od nasilnih prstiju. Zagleda se u zabrinuto lice Oca Vinsentea.
Je li vam dobro? upita ga svetenik. Ne miite se dok ne budemo
sigurni da vam nita nije slomljeno.
Keler je nepomino leao dok su znalaki prsti tragali za lomovima, i
nastojao da se vrati u stvarnost. Sve mu se vratilo, potpuna, jasna vizija
komara: bomba, eksplozija, nemogui ugao kabine aviona koji se
sunovratio prema zemlji, i patnja na Ketinom licu, njen pokuaj da mu se
priblii. Oi mu se zamaglie od suza i on brzo zatrepta da ih razbistri.
Moda bi bilo bolje da se nije setio.
Ali sad je bar bio siguran u uzrok pada! Neslaganje izmeu njega i
kapetana nije imalo udela u unitenju 747. Ni on niti stariji pilot nisu bili
nemarni; nisu mogli ni na ta da utiu. A sada je shvatao i kako je bomba
mogla biti neopaeno unesena u avion. Napree se da uspravno sedne, ali ga
zadrae umirujue ruke.
Budite strpljivi, g. Keler, odmah u biti gotov, ree Otac Vinsente.
Dobro mi je, insistirao je Keler, osvrui se. Gde je Hobs? upita
zabrinuto.
Ovde sam, Dejvido, doe nejasan glas iz senki. Prilika zatetura
prema njemu i ukaza se medijum sa maramicom pritisnutom na usta,
crvenom od krvi. Svece su ponovo gorele i svetlosl lampe se pojaala. U
unutranjosti letelice je vladala tiina.
Hobse, ono je bila bomba! U nesvesti sam se setio svega to se
dogodilo one noi!
Znam da je bila bomba, ree Hobs umorno.
Keler pokua da razazna lik u treperavoj svetlosti sveca, smetao mu
je zrak iz baterijske lampe uperen pravo u njega. Gadne, tamnocrvene
modrice bile su svuda po medijumovom elu i obrazima; kosa mu je bila
spaljena na nekoliko mesta, otkrivajui mnotvo plikova, mnogi su se
pojavili dok ga je posmatrao.
Isuse! bilo je sve to je mogao da kae.
Izgleda da nita nije slomljeno, g. Keler, javi se Otac Vinsente,
ispravljajui se posle brzog, ali paljivog pregleda.
Rekao sam vam da sam OK, ree Keler, nemoan da odvoji pogled
od Hobsove unakaene glave.
G. Hobs mora odmah u bolnicu, ree svetenik. Ima nekoliko
ozbiljnih opekotina. Posekotine oko usta su se opet otvorile: treba ih previti.
A mislim da nikom od nas ne bi kodio jak sedativ.
Ne. Hobs skloni okrvavljenu maramicu sa usta da bi ga bolje
razumeli. Svetenik i kopilot se trgoe na prizor njegovih oteenih usana
koje su krvarile. Imamo jo posla ove noi.
Ali ne moete u takvom slanju, pobuni se Otac Vinsente.
Nema mi druge, doe jednostavan odgovor.
U pravu je. Jo nije gotovo, Keler se uspravi u sedei poloaj.
Obrati se Hobsu. Kako vi znate da se radi o bombi?
Hobs je bezuspeno pokuavao da zaustavi krv sa usana. Progovori,
namrtivi se od bola. Dok sam bio... sa one strane, obratio mi se jo jedan
glas. Nov glas,, pometen i uplaen kao i ostali - ali ne isti. Zgri se u
agoniji, i oni pooe da ga pridre. Ne, ne, bie dobro. Samo da se naas
odmorim.
ekali su utei da medijum sakupi snagu da nastavi. G... glas... je
uspeo da mi kae... ta se dogodilo... ko je krivac. Moramo... moramo da
stignemo do te osobe... jo noas... ako hoemo da spreimo... Ponovo se
zanese napred, stenjui.
Keler ga uhvati za rame. Taj glas. Koje to bio? Ko vam se obratio?
Hobs se borio protiv oamuenosti. .la... ne znam. Bio je konfuzan...
ipak, hteo je da pomogne... Mogu da vas povedeni do... te osobe.
Koga? Onog ko je postavio bombu?
Da!
Kako ele to izvesti? upade svetenik.
Slika... mi je u glavi. On... mi je... pokazao.
To je posao za policiju. ree Otac Vinsente odluno.
Nema vremena... nema vremena.
U pravu je, sloi se Keler. kako biste vi objasnili sve ovo
policiji?
Moramo... da urimo. Moramo da stignemo tamo... jo noas.
Hobs sa mukom ustade, uz Oevu i kopilotovu pomo. Bio je nesiguran na
nogama, ali sposoban da hoda.
Keleru su kroz glavu proletale misli. Bomba. Unco je lino ser
Dejms. Bilo je tako jednostavno. Pored toga to je bio na elu nekoliko
drugih kompanija, bio je jedan od direktora Kelerove kompanije i esto je
koristio tu privilegiju da bi izbegao dosadne carinske formalnosti i pregled
linog prtljaga tako to je sa posadom ulazio u avion. Bilo je to protiv
pravila, naravno, i nije uvek koristio tu mogunost, ali ovaj put, Keler je bio
uveren, jeste. Bilo je tako lako.
Ali ko je postavio bombu? Koji bi manijak pobio preko tri stotine
ljudi samo da bi se dokopao jednog oveka? Ilije prava namera bio masovni
pokolj? I kako to da ser Dejms nije imao pojma ta nosi pre nego to je
dospeo u avion? Bilo je jo toliko pitanja na koja je trebalo odgovoriti. To
to se on sam izvukao, na primer. uo je i ranije za sluajeve da osoba
izloena eksploziji udesno izbegne ranjavanje. Neto u vezi sa naletom
vazduha, koji rtvu odnese ispred udara, nainivi zatitnu barijeru ispred
njenog tela. Neverovatno, ali ne i nemogue. Bio je odbaen u neku vrstu
podlogu i oko nje, skoro do stepenica. Moda ga je ba to sauvalo od
saiueg plamena odmah posle eksplozije. U tom trenutku, kada se 747
obruio prema zemlji, vrata, koja su labavo visila, bila su iupana i, letei
unazad, ostavila su ogrebotine na krilu ba kao to je pretpostavio Tjuson. A
on, postoje leao blizu otvora, bio je izbaen na meko tlo polja.
Bilo mu je lake: pronaao je objanjenje za svoj spaeni ivot, sada
je znao da nesrea nije dola kao posledica njegovog ili Kapetanovog
postupka. Ali olakanje jo nije bilo potpuno.
Iskobeljali su se iz trupa aviona, iznenaeni to nema policijskog
odbora za doek. Strahovita buka iz olupine morala je privui neiju panju.
Tada im svetenik pokaza razlog ovog nedostatka interesovanja.
Prema istoku i ulici Haj, no je crveno gorela od plamenova koji su se
uzdizali u nebo. Izgleda je neku od radnji ili stambenih zgrada du ulice Haj
zahvatio poar.
A vatra se irila.
Dvadeseta
Tri deaka su se unjala kroz senke kolonada, dvojica sa kanticama
boje u rukama, kraj beskrajnog niza imena Starih Itonaca palih u ratu
1914-1918., morbidno - ali sa ponosom - uklesanih u kamene zidove. Jedan
od deaka je bezuspeno pokuavao da zaustavi kikot.
Zaboga, Grin, zaepi! prosikta deak na elu. Krivac pouri da
prigui zvuk prljavom maramicom.
Stigoe do tekih drvenih vrata predvorja kapele i tu zastadoe,
oslukujui nee li uti iznenadan povik ili korake gonilaca.
uj, Speling, proapta jedan od deaka zadihano, ta misli, kako
bi bilo da se vratimo? Mislim, ako nas uhvate, letimo naglavake iz kole.
Voda se okrenu prema njemu i ree prezirno: Ako se boji,
Klemens, gubi se. Kol'ko ja znam, ovo je bila tvoja ideja!
Jeste, al' samo iz zezanja. Mislim, bez veze mi je palo na pamet.
Nisam znao da ete ozbiljno da me shvatite. akao je bubuljicu na vratu.
E pa jesmo! I ako si sa nama, ima da kuuje!
Klemensu je ta ideja sinula prethodne noi, dok su leali budni u
krevetima, nemirni zbog uzbudljivih ali jezivih pria koje su kruile po
Koledu tog dana. Prie su se odnosile na Taerovu misterioznu pogibiju,
dramatinu smrt para koji je'skoio kroz prozor u ulici Haj, na le dole kraj
reke, i druga neobina zbivanja - nita manje nije bila zabavna vest da je
paroh tog istog dana siao s uma. Prie su se irile i bile sve nakienije,
deaci su silno uivali u sopstvenim, krajnje morbidnim verzijama.
Najpopularnija je bila da je paroh u stvari okultist, sledbenik Crne
Magije, a ono dvoje to su se ubili lanovi njegovog kruga. Debeli deak je
prinesen kao rtva Princu Tame a ovek iz reke je sluajno bio svedok
jednoj njihovoj ceremoniji i umro je od straha! Meutim, avo nije Bio
zadovoljan rtvom pa je napravio parohu zbrku u glavi a ono dvoje se ubilo
iz kajanja! Mladim deacima uopte nije smetalo to je sled dogaaja
pogrean, niti to se preasni Bidlstoun sledeeg dana vratio iz bolnice,
zdrav i itav. Na paroha je od tada trebalo paziti i bilo je poeljno nositi
zlatni krst radi zatite od hipnotikog zla (mogla je da poslui i medalja
Svetog Kristofera, ako nema krst). Stariji deaci su se na ovo podsmehnuli
klincima i Pop ih je sve opomenuo zbog irenja budalastih glasina.
Ah trojici trinaestogodinjaka, Spehngu, Grinu i Klemensu, koji su
delili sobu u paviljonu Opidanaca, te prie su bile suvie uzbudljive, na jeziv
nain, da bi dozvolili da prebrzo prestanu. A pruile su im i odlinu priliku
da upotrebe kljueve kapele. To, naravno, nisu bih originalni kljuevi, ve
kopije koje je Grin majstorski izradio na asu zanatskih vetina,
pozajmivi prave kljueve od Sondersa, domara, koji se brinuo o kapeli i
pazio da posetioci ne urezuju inicijale u prastare klupe. Kljuevi su bih
vraeni pre nego to je i primetio da nedostaju - prirodno, tek poto im je
uzet otisak u plastelinu. Problem je bio pronai im svrhu.
A onda se sve lepo uklopilo kada su po Koledu poele da krue
prie o duhovima i Crnoj Magiji. Prvobitna i ne mnogo uzbudljiva namera
bila je da se uunjaju u kapelu i tamo urezu svoje inicijale, ne meu
stotinama imena predaka, od kojih su mnogi postali uvene istorijske
hnosti, ve na nekom pogodnijem, skrovitijem mestu, gde ih niko ne bi
otkrio. Na nekom tajnovitom mestu koje bi samo oni znah i posle likovah za
vreme boje slube, povezani znanjem tajne da im se imena nalaze tamo,
meu besmrtnicima! Naravno, bilo je zabranjeno da se to radi, ali je upravo
ta injenica inila stvar uzbudljivijom. Sloili su se da to bude poasna
grobnica prorektora Tomasa Mareja, levo od oltara, ako bude mogue negde
na izrezbarenom liku ispod nadgrobne ploe. Niko nikad nee primetiti
inicijale, ako ih paljivo urezu, a kad samo pomisle na zadovoljstvo sa kojim
e ih jednog dana, kada ponovo posete Koled, pokazati svojim enama, ih
deci -ili ljubavnicama! Bila je to njihova prvobitna namera, ali je Klemens
smislio bolji plan.
ta ako jednog dana, kada se cela kola okupi za jutarnju molitvu,
cela kapela osvane iarana znacima Crne Magije, vetijim totemima,
simbolima okultnog! Kakva bi ludnica nastala! Pa panika! Koled to nikada
ne bi zaboravio! A atmosfera je ba odgovarala. Kasnije bi sve bilo
oieno, naravno, tako da ne bi ni bilo prave tete. Bilo bi to neto emu bi
se jo godinama smejali!
Speling je ve sledeeg jutra nabavio knjigu o Crnoj Magiji u jednoj
od starinarnica u ulici Haj. U knjizi je bilo mnotvo izvesnih simbola
neastivog koji su se mogli precrtati. Morae da se otarase knjige im
poduhvat bude izvren: ako ovu alu povezu sa njima posledice e biti
katastrofalne! I kljueve e morati da unite. Ali lepota ideje je bila ba u
tome to e zakljuati vrata za sobom tako da sve zaista izgleda kao delo
natprirodnih sila!
Kako je vee prolazilo, Klemensu se avantura sve manje dopadala.
Kakva glupa ideja! Ima da ih sa zadovoljstvom utnu iz kole! Pored toga,
kapela je nou prilino sablasno mesto. Speling je zapretio da e da mu
odvali jednu dobru ako ne prestane da cmizdri. Bie to najmonija psina
ikad smiljena na Koledu. Godinama - moda ak i vekovima! Kakva
prilika da pokau matorom Grigs-Midu, tom umiljenom kopilanu! To e ga
nauiti za onu propoved kako je zlo u samom zlu. Pokazae mu da je zlo
prava, iva, opipljiva stvar! Tako kae Denis Vitli!
Grin se ponovo zakikota. Ajde bre, tupadije! apnu glasno. Da to
obavimo.
Speling se jo jednom oprezno osvrnu, a zatim iz depa izvue dug,
sjajan klju. Neujno ga ubaci u kljuaonicu i sva trojica zadrae dah,
steui zube. On okrenu zglob i prigueno uzviknu: Pa ve je otkljuano!
Jo uvek zadravajui dah, paljivo gurnu vrata, zahvaljujui Bogu
to je Sonders dobro nauljio arke.
Ajmo odavde, Speling. Mislim, mora da ima nekog unutra ako je
otvoreno, ree Klemens, nervozno se osvrui.
Ne, gledaj! Unutra nema svetla. Onaj matori glupan Sonders je
zaboravio da zakljua. Speling proturi glavu, zatim kliznu unutra.
Hajde, ue ga kako komanduje iz tame.
'Ajde, Klemens, prvo ti. Klemens bi grubo gurnut za Spelingom.
Kada se sudario sa njim u tami ovaj ga ponovo odgurnu.
Pazi, ti jebeno smetalo! zaita Speling. 'Ajde, Grin, ulazi i
zatvaraj prokleta vrata da upalimo svetio.
Tanak zrak svetlosti presee tamu. Speling je ukljucio depnu lampu.
Jesi U siguran da nema nikog? upita Klemens nespokojno.
Pa teko da su mogli da se popnu uz stepenice po mraku, zar ne?
odvrati Speling. Sad zavei, idemo u kapelu. Za mnom. On poe neujno
uz iroke drvene stepenice a ostala dvojica pourie za njim, svesni i
najmanjeg krckanja i kripe starog stepenita.
Dooe do vrata predvorja i na njihovo udo i ona su bila otkljuana.
Poseri me ako stari Sonders nije opet presis'o, uskliknu Grin. Zatim
se nasmeja. Nema veze, momci, mi emo da zakljuamo umesto njega.
Sva trojica se nervozno zakikotae. Speling ponovo zaviri kroz vrata,
osvetljavajui lampom zidove predvorja kapele koje je bilo dosta prostrana
prostorija, velika kao neka seoska crkva. Malo su oslunuh ne bi U neki
zvuk pre nego to e ui u predvorje ukraeno grbovima, zatim oprezno
krenue preko kamenog poda prema ulazu u glavnu kapelu. Klemens je sve
vreme oekivao da celo meslo preplavi svetlost i da otar glas zatrai da
objasne otkud oni tu. Ali nita od toga se nije dogodilo.
U kapeli je bilo znatno svetlije zbog visokih vitranih prozora koji su
proputali spoljanju svetlost u mekim prelivima boja. Klemensu je i pored
toga kapela bila pretee i tmurno mesto, i da Grin nije iao odmah iza njega,
smesta bi se okrenuo i pobegao. Tri deaka se zagledae u dubine prostora
unutar visokih, lepezasto podignutih zidova i izmeu redova velianstveno
izrezbarenih drvenih klupa sueljenih sa obe strane irokog prolaza. Klupe u
pozadini su nosile imena bogatih i slavnih graana Itona. Impresivni
mermerni oltar, sa raskonim zavesama u pozadini, na kraju etvorougaone
konstrukcije kapele, jedva se video sa njihovog mesta, i fragmentarne zidne
ilustracije du prve polovine kapele bile su samo sive mrlje tamnih oblija.
Promakla im je i prilika u belom koja je sedela u lami redova klupa u
dnu kapele. Ali su sva trojica do kostiju osetili memljivu hladnou u kapeli.
Isuse, 'ladno je da ti se dupe smrzne! promrmlja Speling.
Klemens, okiran prostotom na tako svetom mestu, samo je zurio u
bledti mrlju Spelingovog lica.
'Oemo li da farbamo, ree Grin nestrpljivo, i odmarira prolazom
izmeu redova veselo maui kanticom, pevuei svoju trenutno omiljenu
melodiju. inilo se da mu ni malo ne smeta hladnoa koja je vladala u
kapeli.
Posle tebe, pegavi, ree Speling Klemensu okrutnim tonom,
siguran da e ovaj pokuati da pobegne, samo ako mu se ukae prilika.
Klemens potiteno slee ramenima i pode za Grinom prema oltaru. Speling
se jo jednom osvrnu pa krenu i on. Uini mu se da vidi belu mrlju uz zid sa
leve strane, ali kad je hteo da uperi slabi zrak svoje lampe u tom pravcu,
omele ga Grinov zgaeni glas.
Ovde bazdi k'o da je unutra crkla neka ugava maketina, ree
Grin, mrlei se. Reci, Speling, 'de emo da malamo? Po oltaru?
Ne, odgovori Speling. Po zidovima, mislim, a moda i po podu
ispred oltara.
Vai. Ti uzmi zidove, a ja u pod.
Idiote, imamo samo jednu lampu. Moraemo jedno po jedno.
Navali onda. Prvo pod. Grin poe da otvara poklopac limenke sa
pola litre boje. Evo, Klemens, ti dri lampu dok Speling i ja radimo.
Speling utisnu lampu u drhtavu ruku svog druga i poe da otvara
svoju kanticu s bojom. Koja je tvoja, Grini? Crvena? proapta prema
deaku, koji je oprezno drao poklopac limenke palcem i kaiprstom, pazei
da se ne umrlja bojom.
Hm... crvena, odgovori Grin.
Da, kod mene je crna. Sad da bacimo pogled u knjigu. Osvetli nam
ovde, Klemens.
Dok je on listao knjigu, traei pogodan simbol, Klemens je
posmatrao kapelu. Oi su mu se ve prilino navikle na tamu, ali se on u
jednom trenutku upita nisu li ga ipak prevarile. Naas mu se uinilo da su
dugi redovi klupa ispunjeni mranim nepokretnim likovima. urno zatrepta,
zatim pogleda ponovo. Ne, opet mu radi mata, nema nikog.
Dri to posrano svetio, Klemens, uje li! ree Speling besno.
Aha - ova je dobra za poetak. Naceri se na sliku koju je odabrao, lice mu
je bilo kao u nekog zlog patuljka u svetlosti lampe. Namrti se napreui se
da proita natpis ispod crtea. Gotski ili magini krug za prizivanje i
pogodbe sa neistim silama, proita naglas.
Dobro zvui, odvrati Grin. Dodue, malo je komplikovano.
Uprostiemo ga. Speling poloi knjigu na pod i iz jakne izvadi
etku iroku oko pet santimetara. Umoi je u crnu boju, i, sagnuvi se sasvim
nisko, hodajui unazad, poe da ocrtava grub krug na podu ispred oltara.
I nije ti neki krug, ree Grin kada je krug bio dovren.
Posluie. Sada ti unutra nacrtaj trougao dok ja radim spoljanji
krug.
Obojica se marljivo dadoe na posao, kikoui se kada bi se sudarili.
Tako, ree Speling zadovoljno, uspravivi se, divei se njihovom
delu. A sada, ta ima u trouglu?
Tri kruga povezana krstom i... ovo lii na... krivulju... iz koje
izbijaju plamenovi, ree mu Grin, krivei glavu da bi se bolje koncentrisao
na simbol.
OK. Crni krugovi i krst - a ti moe da uradi krivulju i plamenove
crvenom.
Klemens je posmatrao njihova povijena leda sa rastuom bojazni. Je
li ba morao da predloi tu kretensku ideju? Uini mu se da je krajikom oka
primetio neki pokret i pogleda prema jednoj od manjih, bonih kapela. Bila
je to Laptonova kapela, zaklonjena od glavnog prostora komplikovanim i
delikatnim kamenim zastorom. Kao da se tamo neka crna senka hitro
povukla u zaklon.
Re-rek'o bih, momci, da ovde unutra ima nekog, proapta urno
ostalima.
Oni ga pogledae. Jesi li se opet usr'o, Klemens? Niko nije mog'o da
ude ovamo.
Ali vrata nisu bila zakljuana! Sada se pogledae Grin i Speling.
Grin glasno proguta. Jesi li neto video? upita Speling.
Ne znam. Neku senku tamo preko, mislim.
Dobro, onda uperi tamo to jebeno svetio.
Klemens poslua, ali preko nije bilo nikoga.
To - mora da se sakrilo, insistirao je bojaljivo Klemens.
Ma daj tu lampu, bre, odsee Speling, i odluno poe preko male
bone kapele, osvetljavajui put pred sobom. Klemens i Grin su posmatrali
kako njegova senka nestaje iza kitnjastog kamenog zastora, naglo, a sa njom
i svetlost lampe. Sledie se kada se iz kapele zau pridavljen jecaj i glasno
zastenjae na prizor sablasno belog lica koje se uzdie u otvoru zastora,
grotesknih crta lica u dubokoj senci ispresecanoj slabom svetlou.
Speling, govno jedno! vrisnu Grin, skoro u suzama; iako mu je ve
bilo lake.
Speling se mahnito smejao pojavivi se iza zastora, jo drei
upaljenu lampu ispod brade. Isekli ste se, a? protenja izmeu napada
histerinog smeha.
Grin zamahnu kao da e ga gaati limenkom sa bojom i Speling
potra niz prolaz visoko podiui kolena u kominoj urbi. Govno
glupavo! povika Grin za njim.
Pssst! Klemens je sada bio u strahu zbog buke koju su podizali.
Speling iznenada iskljui lampu i pojuri kroz uzak prostor izmeu
klupa, spotae se o stepenik i srui se na stomak. Ostade tako da lei,
zadihan, pokuavajui da savlada napade kikotanja.
O'ladi bre, Speling! zaita Klemens u tami. I ukljui to jebeno
svetio. 'Ajdemo, Grin, ovaj ne misli da prestane sa tim sranjem!
Ali i Grin je prihvatio igru. Nigde ga nije bilo.
Zaboga, vas dvojica! Uopte nije smeno! U Klemensu je rastao
bes, zajedno sa strahom od mraka. Hitro se okrenu kada se zau udarac i
priguen smeh iza njega. Izlazi, Grin. Znam da si tamo! Postajao je oajan.
Ako ne prestanete ja odo'!
On naglo uzmaknu kada ugleda neto belo u jednom od zadnjih
redova, i petom zakai jednu od limenki sa bojom i prevrnu je, boja se proli
po podu, irei se, prekrivajui svee oslikani simbol rastuom lokvom
lepljive tenosti.
Klemens odskoi od mrlje koja se irila da ne bi upropastio cipele.
Noge mu udarie o ivicu sedita u prvom redu na toj strani i on naglo sede.
Ostade sedei, bez daha, zagledan pravo u belu mrlju koja je nepomino
sedela u dnu redova preko puta. Bleda, zgrena ruka koja se pojavila iza
njega ostade neprimeena sve dok ga ne epa za rame a Grin se prodra:
Bu!
Klemens vrisnu i skliznu na pod, otimajui se od onoga to ga je
zgrabilo.
Zaepi, budalo! Hoe da se svi okupe da vide ko se dernja? Grin je
besneo na izbezumljenu priliku na podu i gotovo zaali zbog svoje male
ale. Ako ih zateknu u kapeli - a naroito sa svom tom bojom na podu -
mogu da beru kou na iljak. Mislim da je vreme da kidamo odavde. Gde je
Speling? Dolazi ovamo, idiote, pre nego to nas otkriju! Poslednje rei
prosikta preko prolaza prema klupama sa druge strane. Tada i on primeti
belo oblije.
Speling? Jesi li to ti? upita nesigurno.
Klemens je pratio njegov pogled, smetala mu je slaba svetlost.
Obojica zaue potmuo, promukao smeh.
Klemens se pribi uz ivicu prvog reda klupa i tek tada postade svestan
da svuda okolo u tami sede crne prilike, oblija koja se nisu micala pa ipak
ni trenutka nisu bila nepomina. On bojaljivo okrenu glavu da pogjeda
Grina i vide da su klupe na njihovoj strani takode ispunjene mranim,
maglovitim siluetama. Kapelu iznenada ispuni tiho mrmljanje, ne jae od
apata, ali je na neki udan nain postajalo nepodnoljivo jasno,
ispunjavajui im glave zvukom. Iznad glasova se uzdizao smeh - svirep,
reei smeh -bele figure preko puta njih. U vazduhu se oseao zadah neeg
nagorelog i spaljenog, navirao je u zaguljivim talasima.
Speling, koji je jo leao ispruen na podu, sada paralisan zvucima
koje je uo, nemoan zbog ukoenih, sledenih miia leda, isprui ruku iza
sebe, pokuavajui da se podigne. Ruka mu dotae neto krto, a ipak
vazduasto. Prsti mu pooe uz to i dodirnue neto to je moglo biti samo
noni lanak. Oseao je sljuteno meso.
S krikom uasa tre ruku i pogleda gore u odvratnu, skoro ogoljenu
od mesa iskeenu Iobanju. Tre se nazad na sve etiri, niz uzak prostor
izmeu redova klupa, izmeu grozno unakaenih lica koja su zurila dole u
njega, apuui, upirui optuujue ruke bez prstiju.
Dosegavi prolaz, on zacvile, ali nastavi da puzi unazad prema dnu
kapele, dalje od oltara, dalje od svojih skamenjenih drugova, njegove jecaje
je potapalo more apata. Nazad, samo nazad, svestan prisustva mranih
prilika u drvenim klupama sa obe strane svetilita, ali je njegova svest
odbijala da prihvati punu istinu, uvajui ga od uasnog saznanja.
Kapela je oivela od glasova mrtvih. Ispunjavao je smrad raspadanja
leeva.
Dok je Speling puzio po tvrdom kamenom podu, ugleda kako se bela
prilika die iz klupe i prolazi niz uski prolaz prema njegovim drugovima.
Deakove suze su ostavljale trag od sjajnih mrlja na podu a kolena su mu
bila odrana od dodira sa tvrdom podlogom. Ugleda tamnu baru u pomrini,
mutnu belinu limenki, jedna je bila prevrnuta. Vide kako se mrana oblija
diu i opkoljavaju Klemensa i Grina. Vide priliku odevenu u udnu belu
odedu kako se naginje nad deakom ispruenim na podu. Vide kako se
drugi deak divlje osvre traei put kojim bi umakao i kako pada na kolena
shvativi da mu nema uzmaka. Samo se bleda mrlja njegovog lice videla
iznad klupa.
Zatim vie nije video nita, osim tamne mase uskovitlanih senki koje
progutae deake i priliku u belom.
Tek tada doe do vazduha da vrisne i podigne se na noge i pojuri
prema izlazu iz kapele.

Upravnikovi koraci su odzvanjali po neravno poploanom podu
izmeu stubova u dvoritu Koleda. Paljivo je ispitivao svako neosvetljeno
mesto kraj koga bi proao. Bio je njegov dugogodinji obiaj da svake noi
proeta oko Koleda, ne samo radi provere, ve i da se posveti svojoj
usamljenikoj nostalgiji za prolim vekovima, da oslune glas duhova
drevnih Itonaca, da sanjari o sebi kao uitelju takvih imena kao to su bili
Volpoul, Pit, Seli ili Gledstoun. Ko e se od dananjih uenika uzdii uz
rame ovim slavnim ljudima? Jesu li ondanji vaspitai znali da prepoznaju
potencijal pojedinih uenika? Da li je mogue da su naslutili kakvu e ulogu
kao odrasli odigrati u budunosti Engleske? Koji e biti njegov Seli? Ko
njegov Gledstoun?
Ove noi u njegovom koraku ima urbe, nona etnja ima svoj cilj.
Ceo danje oseao kako napetost raste, ometajui mu razmiljanje, slabei
panju. Proao je ispod luka Laptonove kule i pourio preko poploane
sredinje staze dvorita kole, izmeu prastarih zgrada nadnetih nad iroki
pravougaonik ovog prostora, spokojan i nesvestan Upravnikovog nemira.
Dospevi u centar dvorita koji je zauzimao kip Henrija VI, izlokan
vremenom, zastade i polako se okrenu kao da e pre osetiti nego videti ili
uti neki izvor neprilika. Uinio je to dva puta, i oba puta mu se pogled
zadrao na visokoj, sivoj kapeli koja je dominirala nad dvoritem i okolnim
graevinama.
Grigs-Mid podie pogled prema raznobojnim prozorima. Vieni
spolja bili su samo ogromne crne peine, kao da i sami hoe da doprinesu
njegovom nespokojstvu. Uini mu se da preko dvorita do njega dopire slab,
utav zvuk, i to se vie naprezao da uje, to je manje bio siguran da to nije
samo um u njegovim uima. A tada mu priguen, piskav vrisak potvrdi da
je imao razloga da veruje da mu se nije samo uinilo.
Zau se ponovo: piskav krik, kao devojaki. Upravnik kole potra
popreno preko dvorita, prema ulazu u predvorje kapele, njegove duge
noge brzo su savladavale prostor. Stie do tekih starih vrata, pitajui se
hoe li biti otkljuana ili ne, i zau iznutra korake kako tutnje niz drvene
stepenice, potmuo zvuk nogu u paninom trku. On gurnu vrata i ona se
irom otvorie. Iz tame se zalete u njega neka mala prilika, mlatei rukama,
isputajui izbezumljene kriave zvuke iz stisnutog grla. Sudar odbaci
Grigs-Mida unazad, ali mu pode za rukom da epa to oblije koje se
otimalo za ruku iznad lakta. On snano protrese deaka da bi ga osvestio i
zagleda se u njegovo prebledelo lice. Povukavi deaka napolje u dvorite
da bi mu razaznao crte lica, oseti kako mu se telo ukoilo u rukama. Uini
mu se da prepoznaje lice - ime e mu ve samo doi - ali deakovo stanje
nije doputalo nikakvo ispitivanje. Usta su mu bila otvorena u sledenu
grimasu a oi uperene mimo Upravnika u vrata kroz koja je upravo istrao.
Lice mu je vlano sjalo kao da je plakao a greviti jecaji su mu povremeno
potresali telo. Grigs-Mid je znao da se ono to je preplailo njegovog
uenika nalazi jo uvek tamo u kapeli. On povue deaka nazad prema
vratima, besan zbog krenja pravila, pitajui se ta deak trai na tom mestu
i koje jo bio s njim.
Speling shvati ta Upravnik namerava i poe da se otima, njegovo
slomljeno cvilenje preraste u oajnike krike i on pade na kolena ne bi li
usporio kretanje.
Ustaj, deae, zagrme Grigs-Mid na njega, ali uenik se ve
pretvorio u histerinu, nekontrolisanu ivotinju. Upravnik se lomio da li da
ostavi deaka u takvom stanju da bi utvrdio ta se krije iza svega. Pogleda
prema kapeli i odlui se. Ostavivi Spelinga da lei sklupan na zemlji, on
pohita kroz mranu kapiju i uz drveno stepenite.
Hladnoa ga doeka im je uao u predvorje kapele. Oseao se kao
da je zatvoren u dinovski hladnjak. Ne uspori, ve potra ka ulazu u glavnu
kapelu, nesvestan tame, pun gneva na onog koji se usudio da oskrnavi
njegovu voljenu kapelu.
Ali tamo stade, nesposoban da shvati prizor pred sobom.
inilo se da je ogromna dvorana ispunjena mranim, nemirnim
oblicima koji su treperili i gubili se, komeajui se u neprekidno
promenljivoj masi, dok je sablasna svetlost sa visokih vitranih prozora
inila njihove obrise jo maglovitijim umesto da ih jasno ocrta. Kada bi
pokuao da se koncentrie na jednu grupu ili pojedinanu figuru, nestajale bi
i opet se pojavljivale kada bi skrenuo pogled. Preplavi ga zagluujua buka,
haotian urlajui zvuk, gromoglasan u svojoj sveprisutnosti. Pojedinano,
zvuk su sainjavali glasovi koji su aputali. Promukli, sasueni. Glasovi
izgorelih.
U pomrini pred oltarom kroz kovitlac se nazirala prilika u belom.
Izgledalo je kao da stee dva mala tela u grevitom zagrljaju. Fasciniran i
uasnut, Upravnik se zaputi u glavnu kapelu, fascinacija ga je vukla unutra,
strah ga nagonio da bei. Odupro se ovom drugom oseaju jer je video da
prilika u belom u rukama dri dva deaka - nesumnjivo njegove uenike.
Njegova zlokobna slutnja ranije tog dana se obistinila: nije shvatao ta se
dogaa ali je znao da su deca - ceo Koled - u stranoj opasnosti.
Grigs-Mid nije bio junak ali nije bio ni kukavica. Jednostavno ga je
pokretalo snano oseanje dunosti.
Buka u kapeli se na njegov dolazak pretvori u napetu tiinu, i
maglovita oblija se zagledae u njegovom pravcu. Izgledalo je da se
rasplinjuju pred njim, oslobaajui mu put niz dugi, iroki prolaz tako da je
sad jasno video belu figuru i dva deaka u njenom zagrljaju. Neki unutranji
oseaj ga je upozoravao da ne gleda u prozirna oblija izmeu kojih je
prolazio, stravinost njihovih lica bila bi suvie za njega - okrenuo bi se i
pobegao. Ali nije mogao da izbegne smrad kojimu zapahnu nozdrve. Bio je
to miris trulei i smrti.
Njiskavo, bezduno cerekanje privue njegovu panju prema liku u
belom. ak i sa te udaljenosti ovek mu je bio odnekud poznat. Da li je
mogue? Toliko podsea na fotografa koji je esto saraivao sa Koledom u
poslednjih deset godina. Kako mu ono bee ime? Ima studio negde u ulici
Haj.
ta traite ovde? hteo je da znao Grigs-Mid, glas mu je bio vri
nego to se zaista oseao. Zato drite te deake?
Upravnik zadrhta na ovekovo cerekanje. Bilo je neljudsko.
Odgovorite mi! ta traite ovde? Grigs-Mid se trudio da zvui
ljutito. Skoro da mu je uspelo.
Cerekanje na to preraste u smeh i ovek rairi ruke, i dalje steui
deake za vrat. Upravnik se ukoi na mestu videvi kako deacima oi
iskau iz duplji a ispali jezici gue svaki zvuk iz grla dok su prsti nalik na
klejta istiskivali ivot iz njih.
Prestani! Prestani! kriknu Upravnik, ali je samo posmatrao, sleen
od uasa, kako onaj drugi polako podie rairene ruke nenormalnom
snagom, diui deake koji su se otimali. Veao ih je golim rukama. Deaci
poee da krkljaju, guei se, lica im pomodree i to pokrenu Upravnika. Sa
krikom besa, i strave, baci se napred.
Ali tada se dogodi neto to ga natera da odskoi unazad, uasnut.
Prilika u belom buknu u plamen.
Vatra prvo zahvati glavu i pretvori je u vatrenu loptu koja se
istovremeno smejala i vritala od bola, usta su joj bila zjapea jama u mesu
koje je cvralo, spreno. Kosa odmah buknu i nestade u bljesku plamena a
oi polako iscurie niz obraze drei se na tankim vlaknima tkiva pocrnelim
od vatre. Plamenovi pojurie niz ruke i telo i ovek je sada bio ognjeni krst
urlajue patnje i perverznog, bezbonog smeha. Plamen istovremeno stie
do oba deaka i proguta im glave. Njihovi krici su jedva dopirali do
Upravnikove svesti, potresene do take iz koje ne bi mogla da je vrati
nikakva emocija.
Unutranjost gigantske dvorane sada je bila blistavo obasjana
plamenovima, po zidovima su igrale crvene i ute senke, etiri kleea
detinja kipa na oltaru su izgledali kao da se smeju u treperavoj svetlosti.
Senovite prilike povukoe se dalje od plamenog trojstva i Grigs-Mid ugleda,
osvrui se u oamuenom uenju, skoro nevidljive vatrene jezike kako
liu njihova prozirna tela, ugleda kao se uvijaju izmuene due. Ali vide i
prave kolutove dima iz klupa na koje su padale prikaze, grei se maglovito
u nemoj agoniji. Drvo se crveno zaarilo i uskoro svuda zatreperie
plamici, sreui se i stapajui, rastui u besne plamenove.
Panju mu privue jedna od dve manje prilike koja se odvoji od
gorue trojke kada kosti ovekove ruke postadoe krte i popucae. Deak
pade na kolena i odmah ustade, lea i ruke su mu bili vatrena kugla. Potra
prema oltaru kao da hoe da se spasi, ali udari u njega i odbi se na pod.
Podigavi se ponovo, Klemens zatelura oko oltara, okreui se oko sebe i
uvijajui se u hodu, padajui i grabei zastore da bi se podigao. Vatra sa
njegovih lea buknu navie, irei se uz prastaru tkaninu kao da je papir,
pohlepno prodirui dragocene ilustracije.
Preostale dve prilike pred Upravnikom, ovek i sada ve mrtvi deak,
polako se sruie na pod, krici bola zamree sa telom, ali je hrapavi smeh i
dalje dolazio od gorue leine.
Grigs-Mid se odsutno pitao otkud to da sedi u lepljivoj crvenoj lokvi
i, podigavi ruku, vide da je prekrivena tom tenou. Izgledala je kao krv i
njegov mozak vie nije bio u stanju da prepozna crvenu farbu. Boja se dotad
rairila po podu sve do podnoja prvog reda klupa i plamenovi koji su
prodirali staro drvo pronaoe monog saveznika u lepljivoj materiji.
Zahvatie boju a ona ih velikoduno primi i brzo ponese prema
Grigs-Midovim ispruenim nogama.
Uskoro je cela unutranjost kapele bila penica, razjareni pakao
kome su tradicija i ljudski ivoti podjednako malo znaili. Napolju se manje
zgrade, nekada potinjene velianstvenom lepotom kapele, sada skupie
pred ognjenom pretnjom.
A deak, sklupan u dvoritu, zadrhta i zajeca.
Dvadeset prva
Sada levo. Ovuda. Hobsov glas je bio slab i promukao. Keler
poslua njegove upute i skrenu Staga na put koji je vodio u suprotnom
pravcu od kapele Koleda. Medijumove zamiljene oi su posmatrale
kapelu dok su se udaljavali. Cutao je.
Keler zaustavi kola na mestu gde se put ravao. Kuda? upita.
Hobs samo umorno isprui prst i pokaza u desno. Kopilot dade gas i
kola ponovo pojurie.
Rastali su se sa svetenikom. Pokuao je da ih odgovori od njihove
namere, nagovarao ih je da odu u policiju. Ali sva trojica su znali da od toga
ne bi bilo koristi. Kako da objasne? Ko bi poverovao u priu u koju su i sami
jedva verovali?
Otac Vinsente je pomogao Keleru i skoro su odneli Hobsa preko
polja do automobila, osmatrajui sve vreme zabrinuto crveni sjaj na nebu,
plamen koji se divlje uzdizao u no. Jedan od duana u ulici Haj je zahvatio
poar i bilo je oito da se vatra iri. Jo dok je Keler otvarao vrata i pomagao
medijumu, iznemoglom od bola, da se smesti na prednje sedite, uo je
udaljeno zavijanje sirena vatrogasnih kola.
Svetenik se kolebao da li da pode sa ovom dvojicom ili da ostane i
pomogne svojoj zajednici da se suoi sa udnovatom pogibelji koja joj je
pretila. Oseao je da je poar tek poetak, i kao to se on iri tako e se
spustiti teak plat pretnje koji se ve nedeljama nadnosio nad Itonom.
Neiste sile. Bie potreban svetenik.
Hitro se pomoli u sebi urei prema ulici Haj i poaru.
Keler je gledao za njim sve dok prilika u crnom nije nestala u uskoj
uliici, stisnutoj izmeu dve zgrade koja je vodila u glavnu ulicu, zatim
poveze kola sa parkiralita, malo se nagnuvi prema Hobsu da bi uo
njegova uputstva. Morao je da prikoi pre nego to su uli u ulicu Haj jer
kraj njih protutnjae dvoja vatrogasna kola i zaustavie se uz kripu konica
nedaleko od njih. Iz kola poiskakae ljudi u plavim uniformama urei da
obuzdaju pobesneli poar. Kopilot se polako udalji od te scene, molei se da
Hobs ostane dovoljno dugo pri svesti da bi stigli do odredita. Medijum nije
samo bio gadno ispeen, ve je bio i u dubokom oku. Njegov namueni
mozak traio je odmor kao i izranjavljeno telo poinak. Ali Keler je video da
se mali ovek napree da ostane priseban, izvlaei iz sebe poslednje
rezerve snage. Pitanje je samo koliko dugo e mu to jo uspevati?
Keler povea brzinu vozei sve dalje od grada, i uspori tek kada su
stigli u Iton Vik, predgrae Itona. Pogleda prema Hobsu, oekujui nova
uputstva.
Samo... dalje. Glas je bio sve slabiji i nerazumljiviji.
Automobil ubrza dok su naputali grad, putem koji je bio sve
mraniji, i no ih pokri kao prebaeno ebe. Keler ukljui duga svetla,
dodajui gas umesto da usporava. Znao je da medijum nee jo dugo da
izdri. Sa obe strane puta su leala ravna polja, sleena i bezbojna u jakoj
svetlosti farova i kada kola prooe dugu, lunu krivinu, svetlost se odbi od
nekog ribnjaka utonulog u zemlju. Omanja grupa svetiljki pred njima odade
Keleru da se pribliavaju drugom naseljenom mestu i on se zapita je li to
mesto koje trae, hoe li tu biti kraj njihove misije.
Ali Hobsovi prsti mu se neoekivano snano sklopie oko ramena.
Stoj! Zaustavi ovde!
Keler nagazi konicu i kola se zaustavie. On automatski iskljui
farove i okrenu se ka medijumu.
Hobs otro zastenja napreui se da progovori. Onaj glas, Dejvide.
Nestaje. Naputa me. Ali je rekao... da je to ovde. ovek je... ovde.
Keler spusti prozor i zagleda se u tamu. Nita se nije videlo.
Jeste li sigurni? upita Hobsa. Napolju nema nieg. Samo polja,
drvee.
Hobs je mlitavo leao na svom seditu. Glas kae... ovde. Ovde
negde. Glas je... tako preplaen, gorak. Sada ga nema. Medijum s mukom
podie glavu i zagleda se u no. U blizini je, Dejvide. Oseam to. Naglo se
tre, zatim zastenja kada je bol popustio. Moja glava... ne vidjm dobro.
Pogledaj okolo, mora da je tu negde.
Keler otvori vrata i spremao se da izae kada drugi automobil izbi iz
krivine, ljutito trubei dok je obilazio Staga.
Keler na trenutak ugleda kuu, osvetljenu farovima automobila koji
otro zaokrenu da bi izbegao sudar sa njima.
Farovi su osvetlili mesto desno od njih dijagonalno preko polja, i
tamo se zaista nalazila, dosta povuena od puta, usamljena kua. Kelerov
trenutni utisak bio je da je prilino velika - i samotna. Ukazivala je na
bogatstvo, ali je njena izdvojenost sugerisala da je nenastanjena. On ponovo
zatvori vrata i pokrenu kola, ukljuivi kratka svetla, traei skretanje koje
bi ih odvelo do kue, ne pitajui se ni asa je li to pravo mesto. Znao je da ga
tamo eka odgovor.
Uskoro ugleda uzak zemljani put i iskljui farove kada je skrenuo na
njega, oprezno pratei njegov svetli obris na tamnoj pozadini polja sa obe
strane. Posle nekih pedeset metara zaustavi kola i ostade da sedi u tiini,
ekajui da mu se oi naviknu na tamu. Hobsovo disanje je sada bilo dublje
i ravnomernije. Keler pokua da ga probudi blago ga drmajui, ali medijum
samo zastenja i njegova uasno unakaena glava kliznu u stranu.
Hobs, ujete li me? Kelerovglas je bio tih. Oseti nenost prema
tom malom oveku koji je toliko propatio zbog njega. Nije bilo odgovora, ali
kopilot produi da govori nadajui se da bi njegove rei mogle da dopru do
besvesnog medijuma. Ui u u kuu. Znam da je odgovor tamo - Bog zna
kako znam, ali sam siguran. Ne miite se odavde, odmarajte. Dovoljno ste
uinili. Sada je red na mene.
Izae iz kola i tiho zatvori vrata. Tu zastade, ne obazirui se na
hladnou, i zagleda se u kuu. Bio je jo uvek udaljen stotinjak metara i sada
je video i druga svetla sa obe strane, delimino skrivena visokim ogradama i
gustim, iako golim drveem. Svaka zgrada je bila udaljena najmanje
nekoliko stotina metara od susednih, pruajui privatnost stanovnicima, i
toliko cenjeni mir. Ali kua koju je on traio je imala neku sopstvenu
izolovanost.
Bilo je teko defmisati ta je izdvajalo od okolnih kua. Moda to to
su one izgledale ive, to je topla svetlost koja se videla kroz razmaknute
zavese odavala njihovu unutranju ivost. Ova kua je izgledala mrtva.
Keler se odmaknu od kola i pode prema kui. Pod cipelama mu je
kripao ljunak i on je bio nelagodno svestan tog zvuka. Tada mu se uini da
je uspavana graevina zadobila neku udnu svesnost. Crni prozori su pratili
njegovo pribliavanje, ispitivali njegovo prisustvo, njegove namere. Sada je
to bila svesna stvar koja je uvala svoju tajnu, zabranjujui mu ulazak, a
opet, izazivajui ga da pokua. On zastade kod kapije i zagleda se u prozore,
tragajui za znacima ivota. Ali njeno kameno lice ostade zagonetno.
Gurnu kapiju, ne obazirui se na kripu zaralih arki, i poe stazom
prema ulaznim vratima. Strah ga je jo uvek pratio, ali je nekim udom
savladao nervozu.
Pozvoni na vratima, zatim oslunu.
Unutra se nita nije micalo. Nita ni da sune.
Pozvoni jo jednom, i opet zau samo priguen zvuk zvonca kroz
vrata.
Niko se ne pojavi.
On side sa staze i poe da se probija kroz bunje koje je okruivalo
kuu prema prozoru kraj vrata. Zavese su bile navuene i uski prorez gde su
se sastajale odavao je samo tamu. On se odmae od zgrade i zagleda se u
prozore na spratu. Je li to bila samo njegova mata ili je video kako se zavesa
jedva primerno pomerila? Ponovo ode do vrata i zazvoni.
Jo uvek nije bilo odgovora.
Da li se Hobs prevario? Jesu li umor i bol savladali njegov um, je li
ga je zavarala sopstvena mata? Da li je onaj glas bio samo njegov oajniki
pokuaj da nade reenje? Ne, i Keler je oseao isto to i on. Odgovor je tu. U
ovoj kui.
On pode prema zadnjem delu kue.
U mraku nije mogao da vidi jo jedan trag u blatu zaputenog vrta.
Kada je zaao iza ugla, neto se dogodi sa njegovom odlunou. Reenost
mu se pokoleba i neobian, skoro elektrini oseaj prostruja kroz njega. Srce
mu divlje zakuca i bio je primoran da se osloni rukom o zid kue dok mu
puis nije ponovo usporio do podnoljivog ritma. Strah? Delimino. Pre
svega - saznanje. Bio je blizu otkria, oseao je: otkria razloga pogibije
svih onih ljudi, naina na koji je to uinjeno. I jo neega. Razloga zbog
koga je sam poteen.
Nova snaga zameni slabost u njemu i on se odbi od zida. Koraci mu
postadoe oprezniji. Ugleda tamni obris vrata i prozora pored njih. Pokret na
prozoru natera ga da se naglo skupi i ukoi u mestu. Tada sa olakanjem vide
da se to leluja zavesa na ledenoj promaji koja je strujala kroz otvoren prozor.
Ali zato je prozor otvoren?
Keler pode beumno prema prozoru. doe slab, ali odvratan miris.
Bio je to miris sa kojim se u poslednje vreme gotovo srodio. Zadah
raspadnutog mesa.
Miris nije bio jak, ali nije bilo sumnje u njegovo poreklo: to nije bila
bestelesna trule duhova, ve fiziko raspadanje ljudskog mesa. Unutra se
nalazio le.
Sa neubedljivom pomisli da se radi samo o ostacima neke uginule
ivotinje, Keler oprezno razmaknu zavese i pokua da prozre tamu. Unutra
je vladao potpuni mrak.
On provue glavu kroz prozor, treperei od nervoze, zadravajui
dah. Jo uvek nije mogao nita da vidi. Razmaknu jo vie zavese, prebaci
nogu preko ivice prozora i nade se napola u sobi, zastavi da oslune dok je
jahao na prozorskoj dasci, dajui oima vremena da se prilagode slabijoj
svetlosti. Miris je bio jai, ali se moglo izdrati. Provue unutra i ostatak
tela, zatim ostade sa leima na prozoru, kruei pogledom s leva na desno,
spreman na najmanji pokret, najtii um. Ali svuda je bila tiina.
On skoro bolno ispusti vazduh, zatim ponovo udahnu. Smrad ga sada
jae zapahnu, ali on i ovaj put izdra. ta god je bilo unutra, nije umrlo
odavno.
Polako, paljivo, Keler pode du sobe, pipajui rukama pred sobom,
ne naputajui zatitu i oslonac zida. Poe da razaznaje stvari u mraku: dva
etvrtasta bela obrisa levo od njega mogli su da budu samo tednjak i
friider; vei, tamniji predmet koji je mogao da bude neka vrsta kredenca;
okruglo oblije u sredini prostorije bio je oigledno sto. Ali preko njegove
povrine je bilo isprueno neto tamno i on je znao da je to telo.
Keler s mukom savlada nagon da potri, da pobegne iz te mrane,
odbojne kue. Ali su oseanje hitnosti, svest da vreme istie, bili suvie jaki,
zadravali su ga na mestu, primoravali ga da sazna celu istinu. Drei na oku
sto i telo, on nastavi svoje putovanje oko sobe, kreui se bre, ali
podjednako tihojer mu se vid postepeno poboljavao. Koleno mu udari o
klupu ili stolicu i on skoro posrnu preko nje, jedva se zadravi na nogama
hvatajui se za zid. Jo jednom zastade u mraku, pitajui se da li je neko uo
buku - ako je bilo nekog koje mogao da uje. Posle nekoliko sekundi pode
dalje i kada je stigao do sledeeg zida, poe da pipa traei vrata. Ako su tu
negde vrata, pored njih bi trebalo da bude i prekida za svetlost. Ruka mu
konano naie na okvir vrata i on brzo potrai okolo prekida, vrsto
zatvorivi oi. Svetlost preplavi prostoriju, bolno prodirui kroz one kapke.
On saeka nekoliko trenutaka pa otvori oi, trepui od bola, gledajui u zid
dok mu se ne izotri pogled. Zatim se okrenu i hitro osmotri sobu da bi se
uverio da je sam u njoj - izuzev tela.
Le je sedeo u stolici, leima prema prozoru, ispruen preko
kuhinjskog stola. Sasuena krv irila se ispod njegove glave i ruku po
povrini stola, tamnocrvena mrlja krunog oblika od koje su polazili suvi
potoii prema ivici stola. Lice je bilo napola sakriveno ispruenom rukom,
povijenom u laktu tako da su prsti gotovo dodirivali potiljak ovekove
glave. ak je i u tom nezgrapnom poloaju bilo neeg poznatog u vezi sa
mrtvacem: proredena grgurava smea kosa u dugim pramenovima preko
okovratnika kaputa na leima, crni okvir naoara ije je jedno staklo
izvirivalo preko lakta ruke, odbijajui svetlost sijalice.
Keler obie sto, oajan jo pre nego to e se potvrditi njegove
sumnje, usana stisnutih od gneva. On zgrabi ovekovo rame i gurnu telo
nazad prema naslonu stolice, oseajui na prstima lepljivu krv koja se suila.
Hari Tjuson je zurio u njega rairenim, beivotnim oima, otvorenih,
otromboljenih usta. Lice mu je bilo potpuno belo izuzev bledih mrlja utog i
plavog na obrazima blizu uiju, potpuno isceeno od krvi kroz duboku, dugu
ranu preko vrata. Koulja i sako i prednji deo kaputa bili su smeecrveni, a
grudi natopljene jo neskorenom krvlju. Naoari su. mu bile iskrivljene na
nosu. Jedno staklo je bilo precizno polomljeno na dva dela.
Keler stisnu pesnice i vrsto zamuri, dajui oduke pomeanoj
alosti i besu jednim jedinim glasnim, gorkim jecajem. Hari. Mora biti da je
pogodio kako je postavljena bomba; sigurno je otkrio vezu izmeu ser
Dejmsa Barcta i osobe kojoj pripada kua. Mora da je zato doao ovamo.
Ko god da je prouzrokovao eksploziju, ivi u ovoj kui - i ubio je Harija
Tjusona. Da li je inspektor suoio oveka sa svojim saznanjima? Ta prokleta
uobraena budala! Zalo nije otiao u policiju? Zato nije nekog obavestio?
I gde je sad taj ovek?
Po prvi put Keler ugleda krv na podu kod prozora. Je li tako ubijen
Tjuson - dok se provlaio kroz prozor? Ali kako je ubica mogao da zna da je
inspektor pogodio odgovor? I zato do sad nije uklonio telo? Zato ga je
ostavio u tako upadljivom poloaju? Sudei po zadahu i ukoenosti tela,
Tjuson mora da je mrtav najmanje jedan dan. Hladnoa bi sauvala telo
neko vreme, usporila bi proces kvarenja, ali ne due od dvadeset etiri asa.
Vide, zgadivi se, buavu veknu hleba na stolu, ostrvo u tamnocrvenom
moru. Ponovo ga obuze bes i on podie hleb i zavitla ga preko prostorije.
Noga mu zakai neto na podu i ugleda, pogledavi dole, dugaak no za
hleb, otrice ne vie sjajne, ve umrljane krvlju. Sagnu se, podie ga i odloi
na sto, gadei se dodira s njim, svestan za ta je upotrebljen.
Pokua da razbisti misli ne bi li stiao razjarenost. Ko god da je
vlasnik kue, mora da je prilino imuan jer je kua velika i nalazi se na
privilegovanom mestu. Da nije ser Baretov poslovni takmac? Keler je znao
da ser Dejms ima brojne druge poslovne interese pored avio-kompanije
Konzul; mora da je stekao i mnogo neprijatelja. Ali zar je mogue da ga
neko toliko mrzi da bi ga ubio na tako gnusan nain, unitivi tolike ivote?
Ili je ser Dejms bio samo nosilac, poto je ubica oito znao da e direktor
kompanije iskoristiti privilegiju da ue sa posadom u avion, i tako izbegne
da mu tana bude pregledana? Da li je atentator iskoristio ovo da nakodi
kompaniji? Ne, bilo bi suvie nepouzdano, moglo bi se dogoditi mnogo toga
to nije planirano. Ali Tjuson je otkrio vezu i to ga je kotalo ivota. Tre ga
iznenadna pomisao: moda ih je ba Tjusonov glas doveo ovamo - kroz
Hobsa? Ali zato to nisu uinile due rtava nesree? Keler tad shvati da jesu
pokuale da mu kau, ali je onaj drugi, onaj to je preuzeo dominaciju,
spreio da se to dogodi; hteo je - ta stvar je htela - da ostane na ovom svetu.
Kopilota je najvie udilo njegovo sopstveno prihvatanje onog
drugog ivota - nematerijalnog sveta. Suvie toga se dogodilo da bi ga sad
negirao.
Iz misli ga vrati iznenadni um iznad glave. ovek koga trai jo je u
kui. Bio je siguran u to.
Keler se odunja do kuhinjskih vrata i tamo zastade, priljubivi uvo
uz njih, oslukujui. Nita se nije ulo i on polako povue kvaku, tiho
otvorivi vrata, ali tek poto je iskljuio svetlost u kuhinji. Hodnik je bio
suvie mraan da bi se ita videlo i on saeka, zadravajui dah. Sluh mu je u
tami postao neobino osetljiv. Krekanje koje je moglo biti i sleganje kue
uini da mu srce bre zakuca, a nervi se zategnu. Zenice su mu se proirile i
predmeti u pomrini dobie odreenije oblike. Bio je to dug, irok hodnik na
ijem kraju se nazirao pravougaoni obris prozora, neto blea nijansa sivog
u okolnoj tami. Polukruni oblik levo od njega morao je biti prozor iznad
ulaznih vrata. Svetlost automobila koji je prolazio okuku pretvori prozore u
otriji, ukasti reljef, dve svetle mrlje odbie se na zid sa desne strane i
pojurie du njega kao svetlost svetionika, brzo nestajui dok su se kola
gubila u noi. Ovo mu je omoguilo da ugleda prolaz sa desne strane i s leva
stepenite koje se uspinjalo na sprat. On zakorai u hodnik i zagleda se
navie, pokuavajui da kroz ogradu ugleda vrh stepenita. Nije bilo svrhe,
ponovo je sve bilo crno.
Nije bio siguran koliko dugo je tako stajao - moda nekoliko sekundi,
moda nekoliko minuta - ali ga priguena lupa sa sprata ponovo pokrenu.
Napravio je jo par opreznih koraka kroz hodnik pre nego to se setio noa u
kuhinji i vratio se da ga uzme. Stegnu odvratni predmet u ruci i naas
zastade da pogleda mlitavo Tjusonovo telo. Iako nije mogao da vidi njegovo
lice u mraku, znao je da one beivotne oi zure u njega preko prostorije, i u
sebi je uo jo jedan glas koji je traio odmazdu.
Keler se vrati u hodnik i poe tiho niz njega drei no pred sobom,
sve dok nije stigao do stepenita. Prisiljavajui se da ne misli o onome to ga
eka, poe da se penje, zastajui na svakom treem stepeniku da oslune da
li se gore neto kree. inilo mu se da je prola venost dok nije stigao do
vrha, bilo je suvie senki, suvie dubokih depova tame gde bi ga neko
mogao ekati. Ali najzad je bio tamo, nisko povijen, opreznih oiju.
I dok je tako stajao, postade hladnije, kao da se hladan vetar uvukao u
kuu.
Bilo je tako mnogo vrata od kojih je trebalo izabrati jedna. Mogao je
da razabere troja s leva i dvoja s desne strane. Hitro zamae u senku
naspramnog zida, oslonivi se leima uz njega, priljubivi dlan jedne ruke
uz njegovu glatku povrinu, drugom rukom steui no sa vrhom uperenim
u tavanicu. Koja soba, koja? ovek je tu, znao je. Instinkt - ili neto vie od
instinkta - govorilo mu je da je blizu. Ali u kojoj sobi?
Postoji samo jedan nain da sazna. Ne mislei vie na oprez, on
zakorai prema najbliim vratima, pritisnu kvaku i snano ih gurnu. Hitro se
povue iz dovratka, savi jednu ruku oko okvira, pipajuci grzniavo za
prekidaem za svetio. Pronae ga i pritisnu. Svetlost ga zaslepi i on opsova u
sebi to nije prethodno zatvorio oi. Brzo zatrepta i vid mu se povrati i on
hitro ude u sobu, pokuavajui da je celu obuhvati pogledom. Bila je prazna.
Soba je memljivo mirisala. Ceo njen sadraj bio je iroki krevet, dve
tapacirane fotelje i stoi. Vrata garderobe su se protezala du celog jednog
zida i jedno krilo je bilo otvoreno, otkrivajui da je prazna. Caravi na
krevetu su bili zategnuti, pokriva uredno presavijen. Sve je prekrivao tanak
sloj praine i prostorija je izgledala nenastanjena ve neko vreme.
On se vrati u hodnik i pride sledeim vratima, ne obazirui se na buku
koju je podizao. Ponovio je postupak i otkrio da je sadraj ove sobe gotovo
isti, osim to je nametaj izgledao noviji. I ovde se oseao nedostatak
stanara.
Pride treim vratima, pritisnu kvaku i gurnu. Nita. Vrata su bila
zakljuana.
Sad je bio siguran da je otkrio prava. Odgovor - svi odgovori su
zakljuani iza tih vrata.
Odmaknu se i ritnu nogom mesto blizu brave. Vrata se zatresoe ali
izdrae. Ritnu ih ponovo, ovaj put snanije, i napor mu bi nagraen
zadovoljavajuim cepanjem drveta. Morao je da jo dvaput sve ponovi pre
nego to je brava popustila, i vrata se sa treskom otvorila. Keler zastade
blizu otvora, oekujui da se neto dogodi, neki pokret, neki znak ivota.
Bila je tiina.
On posegnu oko vrata i poe rukom po zidu, naavi prekida i
upalivi svetlost jednim brzim pokretom. Drei no u visini pojasa, kopilot
ude u sobu. Bila je vea od obe prethodne i imala je vie nametaja. iroki
krevet sa razbacanom posteljinom zauzimao je samo treinu sobe, u jednom
uglu je bio mali pisai sto, prekriven gomilom papira i dokumenata, sa ivice
stola je visila stona lampa, koja samo to nije pala na pod. Nametaj, dve
fotelje i stolica sa visokim naslonom, izgledao je star i masivan; ogroman,
prastari orman stajao je u najdaljem uglu, njegovo tamnosmee drvo je bilo
mutno i hrapavo. Ustajali miris u ovoj prostoriji bio je drugaiji: bila je to
ustajalost od stalnog korienja. Na podu su leali ostaci hrane, pocepani
omoti, prazne boce od mleka. I kofa, prepuna urina i neeg jo goreg. Smui
mu se. Osloni se na zid da se smiri. Kakav stvor je mogao ovako da ivi?
Prisili se da podigne pogled i jo jednom osmotri celu sobu. ovek
-ako je to bio ovek - je bio tu, ali gde? Pogled mu se zaustavi na krevetu.
Zguvani pokrivai vukli su se po podu, zaklanjajui prostor ispod kreveta,
stvorivi tako oigledno skrovite. Obuzdavajui muninu, Keler poe
prema krevetu, malo pognut, pazei hoe li se aravi pomeriti, oslukujui i
najmanji um. U toj napetosti nije ni primetio da mu se dah ledi po izlasku iz
usta. U sobi je bilo sve hladnije.
On kleknu i posegnu za aravima, uperivi napreci vrh noa. Jednim
naglim pokretom zbaci arave sa kreveta i sagnu se da zaviri ispod. Ali u
istom trenutku zau se zvuk sa drugog kraja sobe. Zbunjen, izgubi ravnoteu
i pade u stranu, teina pokrivaa mu povue ruku nadole. Ostade da lei
ukoeno, ali vie se nita nije ulo. Zagledavi se u tamu ispod kreveta, uveri
se da tamo nema nikoga. Okrenu se u pravcu iz koga je doao zvuk. Zvualo
je kao priguen jecaj, ali je moglo da bude bilo ta, jer je bio suvie
zaokupljen zavirujui pod krevet. Oslobodivi ruku iz pokrivaa, Keler
ustade, jo uvek drhtei od iznenaenja. Zvuk je mogao da doe samo sa
jednog mesta. Samo je jo jedno mesto bilo dovoljno prostrano da se neko
tamo sakrije. Orman.
Dok mu se pribliavao, postade svestan prisustva drugih u sobi.
Ometali su mu misli, pokuavali da prodru do njega. Ali njegov um je bio
okrenut jednoj stvari: ko ili ta ga eka u toj glomaznoj, drvenoj jazbini.
Klju ormara je bio u bravi i on se jedva opirao iskuenju da je zakljua i
zarobi tu osobu - tu vrebajuu stvar - unutra. Nije to uinio, hteo je da se
suoe, hteo je odgovore. Prsti leve ruke polako mu se savie oko povijene
metalne ruke na vratima i stegoe je, spremni da trgnu i raire vrata. Miii
mu se ukoie i uini mu se da je potpuno izgubio snagu, oseao se
nesigurno n a nogama, jedva se drao uspravno. Ne dajui sebi vie
vremena za razmiljanje, on savi zglob i otvori vrata.
Nae se pred dvostrukim mranim otvorom cevi lovake puke.
Dve blisko postavljene zjapee jame, uperene u njegovo lice, imale
su hipnotiko dejstvo. Tekom mukom odvoji pogled i spusti ga niz cevi,
pored prsta koji je drhtao na dvostrukom okidau, do ludakovih siunih
enica.
ovek se polako podie dok je Keler oprezno uzmicao dalje od
ormana, i kopilot tek sada sagleda njegovu bizarnu i prljavu spoljanjost.
Bio je umotan u debeli kaput i kratak vuneni al, jedna ruka mu je ukoeno
visila kraj tela i jedva se izvukao iz svog skrovita. Njegov smrad znatno
pojaa zadali koji se oseao u sobi; bilo je oigledno da se nije oprao
nedeljama. Upali obrazi su mu bili neobrijani, a siva kosa je visila u masnim
pramenovima preko ela. Oni kapci su mu bili nasilno otvoreni iskidanim
komadima lepljive trake.
ovek se zatetura iskobeljavi se iz ormana, ali dvocevka ostade
vrsto uperena u taku odmah ispod Kelerove brade.
Znai sada su poslali tebe? govor mu je bio nerazgovetan, kao da je
pio. Ali meu mnogim mirisima nije se oseao alkohol, niti se u sobi mogla
videti boca od pia.
Keler ne ree nita. Nastavio je da se povlai, jo uvek drei no
pred sobom.
Misle da je jedan dovoljan, a? Suze su mu ostavile svetle tragove
na licu. Kao onaj pre tebe. I ti e da proe kao onaj pre tebe. Njegove
iskeene usne otkrie poutele zube. Puka mu zadrhta u ruci.
Keler je sada hteo samo da pobegne; odgovori nita ne vrede ako si
mrtav. Primora se da govori, da bi dobio na vremenu. Vi ste ubili Tjusona.
Nije pitao, rekao je to kao injenicu.
Tjuson? Koje dovraga Tjuson? Onaj mrtvac dole? Izgledalo je da u
njemu raste neko agresivno pouzdanje, inilo se da mu je lake to je suoen
sa ovekom od krvi i mesa. ta je drugo oekivao? Zato se tako
zabarikadirao?
Odgovaraj! zareza ovek. Koje bio on? Jesu li ga oni poslali?
Keler je namerno govorio tiho i mirno, nije hteo da ga nepotrebno
uznemiri. On je iz ICAN-a, istraivao je uzrok avionske nesree u Itonu.
Ali vi znate za to, zar ne?
O da, znam. Pogled mu postade lukav. A ko si ti?
Keler. Bio sam -
Kopilot! Onaj to se izvukao. Daaa, oni su te poslali. Rekli su da e
te poslati.
Koje rekao? Ko me je poslao?
Mrtvi, naravno. Rekli su da e jedan preiveti, da doe po mene.
Spasli su jednog. Nasmeja se kopilotu. Pa, naao si me. ta sad?
Ali ko ste vi? Zato bih vas ja traio? Keler se povlaio prema
vratima, i rizikovao je jedan brz pogled da bi video koliko je jo udaljen od
njih. Bar jo dva metra.
Zna ti ko sam ja, lazove! Ja sam to uradio! Ja sam ih sve pobio!
Keler se zaustavi. Oseao je kako u njemu raste bes, i pored puke
koja mu je pretila.
Da, ja! ovek se glasno nasmeja. Baret je morao biti zaustavljen.
Hteo je da me uniti! Oi mu se napunie suzama, suzama kojih nije mogao
da se oslobodi treptanjem zbog lepljive trake na kapcima. Taj ovek je bio
opak. Pokuao je da me uniti, da upropasti posao koji sam se toliko muio
da razvijem! Ne zna ko sam? Pendlton. Mlanjaci Pendlton!
Da, Keler je uo za njega. Bio je pionir u proizvodnji mlaznih
motora, pridruio se Frenku Vitlu tamo u tridesetim godinama, kada je Viti
osnovao prvu kompaniju za turbo-mlazne motore u Britaniji. Tada mora da
je bio jo deak, i krio je sebi put do vrha dok nije stekao dovoljno znanja i
iskustva da osnuje sopstvenu kompaniju. Bio je skoro legenda u avionskoj
industriji.
Tako je, Keleru. Kao pilot morao si da uje za mene. Sada vidi
zato sam morao da ga ubijem?
Keler oamueno odmahnu glavom.
Pentllton otpljunu sa gaenjem. Baret! Morao sam da mu dopustim
da se kupovinom uvue u moju kompaniju u ono vreme, kada su me
problemi sa ugljeninim vlaknima za elise skoro upropastili. Zbog toga
zamalo da propadne i Rols Rojs, a moja kompanija nije bila ni priblino
velika kao oni! Ali tada je nastupio dragi ser Dejms, nudei novac, nudei
potporu. U zamenu za dve treine akcija preduzea! Glas mu naraste do
mahnitog vriska. Kakav izbor sam imao? Morao sam da nabavim nove
titanijumske elise. Bilo je ili to ili propast. Zato sam pristao, pristao sam na
predloge te hulje. Jo se pita zato sam ga ubio?
Keler poe ponovo da uzmie, paljivo, santimetar po santimetar, ne
odvajajui oi od Pendltonovih, oekujui da prst pritisne jedan ili oba
okidaa, ekajui bljesak vatre.
Ne. Ne razumem. Spasio vam je kompaniju, zar ne?
O da, spasio je. Spasio je za sebe, da bi mogao da je otme kada
ponovo stane na noge. Moju kompaniju! Kompaniju koju sam sam izgradio!
Sve one godine - izgubljene! Svi moji ljudi oterani! Eto to je nameravao.
Doli bi Amerikanci, preuzeli sve, ba sve, doveli bi svoje ljude, doneli
svoje ideje. Postali bismo mala podkompanija, u posedu koncerna. Bio je to
samo jeftiniji nain da se dokopaju mojih mlanjaka! Misli da je trebalo da
to dozvolim?
Lice mu je sad bilo bledo, i celo telo mu se treslo od besa. Keler se
molio da puka sluajno ne opali. Uzmaknu jo nekoliko santimetara.
Smejao mi se, govorio da sam gotov. Ni to nisi znao? Razboleo sam
se, istina, ali to je bilo zbog njega. Rekao je da nisam nizata - ak su me i
ena i ker
x
napustile! Podsmevao mi se. Govorio da sam toliko obuzet
svojim motorima da ne shvatam ta se deava oko mene. E pa njega sam
shvatio. Znao sam da leti u Drave da dovri posao. Rekao je da e me
proglasiti ludim ako se budem meao. Ali ja nisam lud, i on je to znao.
Myasthenia gravis. Tako to zovu lekari. A ne ludilo. Zna li ti ta je to,
Keleru?
Keler je procenio da je otprilike metar daleko od dovratka. Nije bio
sasvim siguran ta treba da radi posle toga - da pokua da stigne do
stepenita, zakljua se u jednu od soba? anse su bile male, ali bolje i to
nego da bude raznesen tu gde jeste. Nije sumnjao da e Pendlton pokuati da
ga ubije. Odmahnu glavom u odgovor ne bezumnikovo pitanje.
Neurohemijsko stanje, Keleru. Dovodi do progresivne paralize
-ponekad fatalne. Obino poinje sa miiima onih kapaka - zbog toga
moram da ih lepim trakom. Gadno izgleda, a? Ali to jo nije ludilo, Keleru.
Nije ludilo! Da sam zdrav, nikada ne bi pokuao da mi to uini.
Kako ste postavili bombu? U Keleru je jo bio prisutan bes, ali je
opstanak preovladao njegovim mislima. Jo pola metra. Neka samo pria.
Prosto. Sam sam napravio bombu - sitnica za oveka sa mojim
tehnikim znanjem - i kupio sam tanu istovetnu sa onom koju je Baret
obino nosio, jedno od onih elegantnih sranja. Poao sam na aerodrom sa
njim, moljakajui ga do poslednjeg trenutka. Vidi, jo tada je mogao da se
spasi. Ali ne, on mi se podsmehnuo i rekao da je tako najbolje, da u moi da
se odmorim, da uivam u novcu od ugovora, da pokuam da se izleim. To
hipokritsko kopile! Zamenio sam tane, dao sam mu moju. On se nasmeio,
ak je pruio ruku! Moe li to da zamisli, Keleru?
Jo samo korak.
Pourio sam kui i rekao vozau da me ostavi. Hteo sam da na miru
uivam u onom asu. Uao sam u ovu sobu, razmakao zavese i seo u stolicu
kraj otvorenog prozora. ekao.
Keler je sad bio skoro u vratima.
Zna da sam tempirao bombu? Znao sam vazdune linije: Jantarni
put, preko Vudlija i Deventrija, ili Zeleni put, preko Ridinga. Svejedno koji
izaberu. Avion je morao da preleti Iton, zatim Dorni. Tempirao sam bombu
da eksplodira ba kada budu prolazili ovuda. Ali dogodilo se neto
nepredvieno. Avion je pao pre nego to je dospeo ovamo. Video sam to
malo izdaleka, dodue - eksploziju, onaj divan sjaj na nebu.
Keler se priseti zakanjenja koje su imali pri poletanju; da nije bilo
toga, Pendltonova procena bi bila savrena. Zaustavi se u dovratku.
Ali svi oni neduni ljudi koji su umrli zajedno sa Baretom. Zato
njih? Kelerov glas je bio pun neverice, nije mogao da shvati da neko moe
da bude toliko sumanut.
Niko nije nevin, Keleru, trebalo bi to da zna.
Ali bilo je i dece u avionu. ena.
Deca izrastaju u ljude kao to je bio Baret. Sto se tie ena - mene su
napustile i ena i ker. Otile su pre mnogo godina, verovatno i ne znaju za
moju bolest. Napustile su zemlju. Kao to vidi, svi su krivi, Keleru. Ti. Ja.
Svako neto uniti bar jednom u ivotu. Ti nisi?

- Pendlton je bio u pravu, na svoj izopaeni nain: svako od nas
jednom mrzi, i svako poneto uniti. Ali taj argument je preirok i odnosi se
samo na krajnosti. Keler se uvek pitao ime ubice ovog kova pravdaju svoje
postupke svi oni teroristi to ubijaju i osakate tolike sluajne rtve svojim
bombama a sada je znao. Pravda ili sopstveno ludilo. Za njih je ceo svet kriv.
Pripremi se da odskoi u zatitniku tamu hodnika.
Pendlton je i dalje bulaznio, vukui se prema kopilotu. ... Moja
fabrika. Toliko ljudi je zavisilo od mene, ivelo od plate koju sam im davao.
Nisam mogao da ih izneverim. Nisam mogao da dozvolim da moje ime
nestane iz istorije vazduhoplovstva, zar ne? Ne mii se vie, Keleru, ubiu te
na mestu. A onda oni glasovi...
Keler se sledi. Pendltonov glas se nije ni malo promenio kada ga je
opomenuo, ali je tako pretnja bila jo jaa.
... Dolazili su mi svake noi. Muili me. Saputali. Rugali mi se.
Dodue, nisu mogli da me dotaknu. A pokuali su. Pokuali su da me uplae
i tako izazovu neku nezgodu, ali sam ja bio prepametan za njih. Nisu mogli
da me predu.
Boe, pomisli Keler, njega je spasilo sopstveno bezumlje. Normalan
ovek bi poludeo od straha. Ali Pendlton nije bio normalan.
... Otpustio sam vozaa, poslao domaicu kui. Mislili su da je to
zbog alosti za kolegom - za prijateljem. Moji pomonici u kompaniji su
znali bolje. Poslao sam im pismo u kome sam ih obavestio da odlazim na
neko vreme. Uspaniili su se, naravno. Jedini preostali elnik kompanije ne
bi tek tako nestao u sred krize, kada je kompanija na rubu propasti, i tako to.
Poslali su ljude da me trae, ali su na kraju odustali. Uvek su me smatrali za
ekscentrika. Vidi, zato nisam mogao da napustim kuu. Bilo bi suvie lako
za... njih... da me se doepaju. Zato sam se krio. Ali oni su rekli da e poslati
nekoga. A to si ti, zar ne? Onaj drugi je bio zabuna.
Da, ja sam, ree jednostavno Keler.
Pa, onda, ta namerava? Da obavesti policiju? Glas mu se
podie. Ponovo je reao. Teko da e moi ako bude mrtav, zar ne?
Kopilot je posmatrao kako se ludakov prst polako stee oko obaraa,
pobelelih zglobova od napetosti. On podie no u beskorisnoj odbrani. Je li
to kraj? Kakva ironija, preiveti udesno avionsku nesreu da bi ga razneo
jedan manijak.
Obojica u isto vreme osetie kako se u sobi podie ledeni ular.
Pendlton je trzao glavom levo i desno na glasove koji su dopirali iz uglova,
apuui, dozivajui Kelera. Medu njima je bio i Roganov glas, ali za udo.
demonov - Gosvelov - je nedostajao. Glasovi su vapili, molili za pomo.
Keler shvati ta ele: Pendltonovu smrt. Ali ta da radi? Bio je bespomoan.
Luakova ruka se sad nekontrolisano tresla, a glava mu se bacala sa
jedne na drugu stranu dok je vritao na glasove da prestanu.
Keler odlui da okua sreu. Baci se napred, nisko, ispod podignute
samarice, odbacivi Pendltona unazad, oekujui zagluujuu eksploziju
koja e mu otkinuti glavu. Ali luaku je prst skliznuo sa obaraa i pucnja
nije bilo. Sruie se jedan preko drugog u uskomeanu gomilu, stariji ovek
je vritao i sumanuto se ritao ispod Kelera. Ukoena ruka mu je oivela i
grebala je kopilotovo lice. Keler gurnu lakat ispod luakove brade i snano
pritisnu, ali je debeli vuneni al ublaio posledice zahvata.
Glasovi u njegovoj glavi terali su ga dalje, da ubije oveka, da svri s
tim. On popusti pritisak na Pendltonov vrat i dograbi samaricu za cev,
odmiui je od sebe. Zapahnu ga Pendltonov dah i on zamalo povrati;
poprska ga pljuvaka iz usta koja su vritala. On podie no iznad
Pendltonovog lica. Oi se rairie u strahu kada videe oruje. Ne! kriknu,
ali su glasovi u Kelerovoj glavi vritali da ubije. Iznenada jedna od tfaka
koje su drale Pendltonove one kapke popusti i kapak se sklopi. Ovaj
patetini prizor zadra mu no.
Keler otkri da nije u slanju da udari. Pod njim je bio samo slab,
bezuman starac. Oajnika, prikljetena senka od oveka. Bio je zao, ali je to
zlo dolo od ludila, bolesti. On odbaci no u stranu i vide kako se
Pendltonovo otvoreno oko ispunjava nerazumevanjem. Olasovj u Kelerovoj
glavi zajeae, negodujui.
Ali on nee da ubija za njih!
Jedan sekund, dug kao venost, nije bilo borbe, ali tada Keler oseti
otar uadrac koji ga posla unazad, i nade se leei na leima.
Pendlton je uspeo da provue nogu izmeu njih i da se ritne svom
svojom luakom snagom. Kopilot se brzo podie na lakat i ugleda kako
stariji mukarac ustaje, borei se za dah, jo uvek drei puku u ruci. Keleru
poe za rukom da se istovremeno podigne i njih dvojica se naas pogledae
preko sobe. Keler se zagleda u Pendltonovo otvoreno oko i u njemu vide
mrnju.
Zatim se dvocevka uperi u njegov stomak i mogao je da posmatra kao
na usporenom filmu kako prst pritiska obara. Ugleda plamen iz crnog
otvora, zatim oseli kako leli, odbaen kroz prazan dovratak.
Svet je bio ispunjen grmljavinom pucnja, oajnikim glasovima
mrtvih, luakim smehom. Sve se zavrte na suludoj vrteci svetlosti i zvuka.
On otvori oi i pogleda niz telo. Stomak mu je bio rasporen samom.
Bio je naslonjen uz ogradu stepenita, tako da je mogao da vidi kako
mu se krv sliva niz bokove. Koulja i prednji deo pantalona su mu bili
iskidani i on ugleda kako mu iz zjapee rane kulja utroba. Isticala je napolje
sa krvlju, puei se.
On posee dole drhtavom rukom i zahvati vrue, klizave organe,
pokuavajui da ih vrati unutra u instinktu samoodranja, ali za udo, nije
bilo bola. Pomisli da je to od oka.
A onda se odgumu i stade na noge, i poe nazad u sobu, i dalje
bezuspeno pokuavajui da rukom prekrije otvor u stomaku. Pendlton ga je
posmatrao u obnovljenom uasu. Pade na kolena, okrenuvi samaricu
prema sebi.
Keler nije oseao mrnju. Samo beskrajnu tugu. Pendlton nije bio
kriv, bio je rtva okolnosti. Tada oseti kako ga ispunjava svetlost. Bela,
zaslepljujua svetlost. Oseti kako se uzdie, naputa telo, noen novom
snagom, moi kakvu nikad ranije nije iskusio. Svetlost je proimala celo
njegovo bie, neprekidno pritiui, pretvarajui ga u lebdee prisustvo bez
oblika. Slast toga je bila gotovo ekstatina, ali ista, ispunjavajua.
Pogleda dole i vide kako se soba udaljava, vide Pendltona kako
pritiska cev puke ispod svoje brade i pritiska obara. Njegovo novo bie
preplavi alost, ali proe, ne potpuno, ve ostade kao deo ovog udnog
ushienja. Ugleda sopstveno telo na podu, spaljeno u krt, pocrneo, jedva
ljudski oblik, i poe da shvata.
Nije preiveo pad aviona. Poginuo je sa ostalima.
Neiste sile su ga sauvale da osveti njihovu smrt, da oslobodi
napaene due. Sada su slobodne, jer je njihov ubica i sam mrtav. A on,
Keler, nije krivac. Sa radou se sada pomealo i olakanje, i svako od ovih
oseanja bilo je novo, potresno iskustvo, tako razliito od neistih oseanja
ivih. On polete.
Duhovi poginulih u udesu su bili svuda oko njega, uzdizali se sa
njim, postajui jedno; u njima vie nije bilo zla, onaj po imenu Gosvel je
nestao. On posee dole prema Pendltonovoj dui, kao to se nevidljive ruke
pruie odozgo prema njemu, pozivajui ga, pomaui. Pre nego to su soba,
i kua, i polje ispod njih nestali iz vidokruga, poslednje to je video bio je
Hobs. Hobs je stajao kraj automobila i gledao navie, shvatajui ta se
dogaa, sumnja u Kelerovo nesigurno postojanje bila mu je potvrena.
udna, zamagljena aura oko Kelera bila ga je navela da posumnja a sada je
sve razumeo - ne potpuno ali dovoljno. Ona ena na samrti u ulici Haj, njen
strah kada je ugledala Kelera. U asu svoje smrti ga je prepoznala. Keler
oseti kako mu od medijuma zrai dobra volja i nasmei se u svom novom
biu, ponovo roen.
Oseao je njihovo prisustvo. Oseao je Ketinu blizinu. Nije bilo kao
njihova fizika ljubav, jer su sada svi bili jedno. Ova ljubav je bila nekako
ira. Okruie ga, smirujui ga u novom shvatanju i ponese ga dalje.
Dotakoe ga prve klice saznanja; klice, ali svaka vea od ukupnog zbira
svekolikog ljudskog iskustva. Bila je to spoznaja sebe, sutine svega. Sada je
znao otkuda svirepost. Zalo se ludilo samo pothranjuje. Otkuda zlo.
Ubilaki ponos. Ratovi.
Oseti tugu, ali ne i gorinu. Bila je tu i radost, radost koju je sad
razumeo, srea podeljena sa ostalima, sada jo bliim. Bilo je jo toliko toga
da se naui, da se razume; tek steeno znanje govorilo mu je da je ovo tek
poetak, prvi, nesiguran korak. Slede novi, svaki dui od prethodnog.
Ali ako je ovo tek poetak, kakvo zastraujue, nezamislivo
putovanje stoji pred njim? Nemir potraja samo kratko, i ubrzo postade jo
jedan deo njega, svih njih. Oseao je njihovu toplinu, njihovo ohrabrenje je
strujalo kroz njega, doticali su ga i meali se sa njim. On uzviknu u radosti
tog procesa.
I nastavi put.
Epilog
Starac je sedeo na gvozdenom mostu, uukavajui al oko vrata.
No - ili rano jutro - je bilo maglovita, a oblaci dima jo su se vukli, sivi
oblaci koji su leali na zemlji dugo poto je vatra obuzdana. Konano je bilo
gotovo, mada su se manje grupe ljudi jo okupljale, polako prelazei most
prema svojim domovima u Vindzoru, poto je spektakl bio zavren. Vie ih
nije bilo mnogo, uzbuenje se stialo nekoliko sati ranije.
Starac je oslukivao njihove umorne glasove, njihovo uenje zbog
onog to se dogodilo. Poar je izbio u ulici Haj, u fotografskom studiju i
proirio se na jo tri radnje, potpuno progutavi dve dok je trea bila ozbiljno
oteena. Jo uvek nisu pronaena tela, to e morati da saeka do jutra, kada
e potraga biti bezbednija. A tu je i Koled: prvo se zapalila stara kapela,
zatim se vatra proirila po dvoritu i zahvatila mnoge drvene graevine.
Nestao je Upravnik, a deake i dalje prebrojavaju. Jedan deak je pronaen u
blizini zapaljenih zdanja, ali je jo uvek,u oku, nesposoban da govori. ak
je i gradski paroh doiveo slom i nalazi se u nekoj vrsti kome. ta god se
dogodilo ove noi, bie tema nagaanja u Itonu godinama. Glasovi su se
izgubili u noi, i starac je ponovo bio sam na mostu.
Okrenu se ukoeno na klupi, izvijajui vrat da pogleda prema polju
gde se sruio avion. Kao da su prole godine od tada. On potvrdno zaguna
za sebe. Svetlucavi oblak je nestao. Video ga je ranije te veeri, tek se bilo
smrailo nad gradom. Ceo danje oekivao da se neto dogodi, oseao je da je
zlokobna napetost, koja se nadvila nad Itonom posle nesree, na vrhuncu,
dalje se nije moglo. I bio je u pravu, zaista je eksplodirala, i to dobro. Virei
kroz zavese, bojei se da izae, video je prozirni, uskovitlani oblak iznad
polja. Ali sada ga vie nije bilo, podigao se, a sa njim je nestalo i napetosti.
Atmosfera se naglo promenila, ba kada je plamen najvie besneo.
Osetio je pramenu, neto skoro kao duhovno proienje, sivu skramu koja
mu se povukla sa srca. A poar je od tog trenutka poeo da zamire.
Okrenu se nazad i zagleda nanie u tamu na reci. ekao je u svojoj
neosvetljenoj sobi, ekao da prou pometnja i uzbuenje. Onda se utoplio i
izaao iz kue, posle toliko vremena, sa nekom novom lakoom u koraku.
Izgledalo je kao da je vatra oistila grad.
Zavrilo se, bio je siguran. Uvek je bio osetljiv za te stvari. Zar nije
pogledao u nebo ba pre nego to se avion sruio? Zar nije osetio da neto
nije u redu? Jeste, gotovo je. Grad moe da popravi tetu i pokua da
zaboravi. Koled vie nikada nee povratiti svoj nekadanji sjaj - ne moe
ponovo da izgradi istoriju - ali neka to bude znak kraja jedne ere, i poetka
nove.
Tako dugo nije dolazio ovde da posedi; bilo je dobro vratiti se.
Pogleda u nebo. Tako je veliko. I duboko.
Starac zadrhta na nalet ledenog vetra. Uini mu se da uje kako neko
apue, priguen reei zvuk, zatim neto nalik na cerekanje. Ali to mora da
se ostarele ui igraju sa njim. Bio je to samo hladan noni vetar gonjen
dolazeim jutrom. Ove stare kosti u poslednje vreme lako protrnu. Neka,
prolo je, nestalo je u noi. Neka ledi nekom drugom stare kosti.
Nasmei se za sebe, zatim pode sitnim koracima preko mosta, kui, u
topao krevet.
Dejms Herbert
Depne knjige sa imenom Dejmsa Herberta (James
Herbert - ne treba ga meati sa Frenkom Dina
Herbertom) na koricama prvi put sam ugledao u
knjiari Mladost, kod SKC-a, pre nekoliko
godina. Ta knjiara je, posle legendarne
Antikvarnice u Knez Mihajlovoj, ostala dugo jedino
mesto na koje se uvek gladan italac sirane
literature mogao u Beogradu osloniti. Ime me je
odmah podsetilo na MRTVAKI PLES (Danse
Macabre), obiman esej Stivena Kinga o modernom
hororu, u kome postoji poglavlje posveeno horor
literaturi (pored horor-filmova, radio-drama,
asopisa itd.), gde kralj horora tog istog Herberta uvruje medu desetak
najistaknutijih autora savremenih ostvarenja ove grane knjievnosti - rame
uz rame sa Piterom Straubom, Dekom Finijem, Riardom Melisonom,
Rejem Bredberijem i Harlanom Elisonom. To je bilo dovoljno da pregledam
na brzinu zastraujue ilustracije na koricama, razmislim nekoliko
mikrosekundi - i definitivno upropastim svoj ladanji studentski budet.
Rezultat tog susreta, i itanja hiljada stranica Herbertovih romana, nalazi se
pred vama. Herbert, uostalom i zasluuje panju, jer nijedna od njegovih, do
sada ukupno etrnaest objavljenih knjiga, nije propustila priliku da
zaposedne prvo mesto na listama bestselera.
Djems Herbert je deo itave nove generacije engleskih pisaca
fantastike, poput Remzija Kembela, Roberta Ejkmana ili Nika Sarmana. Ali
za razliku od svojih pobrojanih kolega, Herbert pie prozu oslanjajui se na
stariju tradiciju - na tradiciju pulp-horora koja asocira na pisce kao to su
Robert E. Hauard, rani Sterden, rani Henri Katner i Gaj N. Smit. Ovaj
pravac u fantastici bio je aktivno prisutan izmeu 1910. i 1950. na
stranicama popularnih asopisa ija su perjanica bile Uvrnute prie (Weird
Tales).
Po svojim odrednicama, pulp-horor je odmakao dalje od svojih
velikih prethodnika, gotskih romana misterije i strave. U Hauardovim ili
Lavkraftovim priama, nisu toliko dominirali mrani, tajanstveni zamkovi,
niti blede, bestelesne aveti, koliko monstrumi iz drugih vremena i prostora
razulareni na Zemlji u moderno doba. Pulp-horor (kao i pulp-SF, uostalom),
imao je mnogo poklonika zbog svoje direktnosti i ogoljenosti, zbog
dinamike i eksplicitnog seksa i nasilja kojima su prie i romani tog vremena
obilovali. I mada su, dolaskom pedesetih, pulp-asopisi gaeni jedan za
drugim i nestajali sa trita, prisustvo pulpa moe se kroz romane pratiti u
neprekinutom nizu sve do danas, do Dejmsa Herberta koji je postao njegov
najuspeniji predstavnik. Ljudi i dalje vole da budu preplaeni, i vremena se
izgleda, u sutini, ne menjaju.
Ali pogledajmo najpre kako je ostvaren ameriki san ovog
etrdesetestogodinjeg Engleza.
Dejms Herbert je roden 8. aprila 1943. u Istonom Londonu.
Roditelji su mu bili ulini prodavci, i imali su mogunosti da mu prue
obrazovanje u najblioj katolikoj koli, i kasnije na koledu Sv. Alojzija u
Hajgejtu, u katolikoj gimnaziji pod paskom strogih svetenika. U
esnaestoj se upisao na Hornsijev Koled Umetnosti, gde je studirao grafiki
dizajn, tampu i fotografiju. Ovo se pokazalo kasnije kao presudno, najpre
za njegovu prvu karijeru, a potom i za aktivno uee u oblikovanju
sopstvenih knjiga kao finalnog proizvoda. Da bi mogao da se izdrava,
Herbert se bavio najrazliitijim poslovima, ukljuujui tu i pranje sudova, ili
popunjavanje zdravstvenih kartona.
etiri godine kasnije, Herbert je poeo da se bavi reklamom.
Mesecima je obilazio agencije sa svojom fasciklom pod mikom dok najzad
nije dobio posao u jednom malom studiju. Trebalo je da prou samo dve
godine da bi se zaposlio u vodeoj londonskoj reklamnoj agenciji i ubrzo
postao umetniki direktor, oenivi se usput.
Bili su to opojni dani, kae Herbert. Sa dvadeset est godina bio
sam previe mlad za direktora koji se bavi poslom vrednim preko pet
miliona funti, ali u reklamnoj profesiji takve se stvari deavaju. Slubeno je
putovao ak do Filipina, Malezije, Singapura i Indonezije. Bilo je to sjajno
iskustvo za budueg pisca. Imao sam uvid u politiku mnogih velikih
kompanija, i video ta se zbiva iza kulisa u bankama i hotelima.
U dvadeset osmoj, reklame ga vie nisu naroito privlaile. Jo uvek
sam voleo taj posao, ali trebalo mi je neto drugo. I tada je resio da napie
knjigu. Posle dve nedelje imao je uoblienu ideju koju je mogao da prenese
na papir. Tako su nastali PACOVI (The Rats), Herbertov prvi roman, i prvi
zapanjujui meunarodni uspeh.
Pisao sam ga tajno, dok sam radio kao direktor sektora u reklamnoj
agenciji, kae on. eleo sam to da napiem sirovo i energino. Mislio sam,
kad ve piem horor, neu nita ostaviti mati.
I zaista, izdava New English Library smesta je prihvatio njegov
rukopis, i poetni tira od sto hiljada primeraka (!) planuo je u depnom
izdanju samo nekoliko nedelja po objavljivanju. Od tada pa do danas ovaj
roman se dotampavao dvadeset dva puta, i prodaja PACOVA, se samo u
Velikoj Britaniji, pribliila milionitom primerku.
Popularnost koju je ovaj roman postigao bila je frapantna. Saeta,
efektna pria o Londonu ostavljenom na milost i nemilost hordi pacova
-mutanata, poslala je bestseler koji dugo nije silazio sa vrha. Uasni prizori
krvoprolia i oajnike borbe protiv nesavladive napasti niu se na
stranicama ove knjige sumanutim tempom, ne doputajui itaocu ni
najmanji predah. I, kao to to obino biva kada su u pitanju instant-uspesi,
oficijelna kritika bila je prema Herbertu neprijateljski nastrojena ili, u
najboljem sluaju, uzdrana. Razlog je bio jednostavan kritiari su u
Herbertovom prvencu prepoznali ono to on i jeste - pulp horor. To to su
PACOVI bili prvoklasan horor nije bilo nimalo vano. ini se da je
zajedniko gledite knjievne kritike u svetu (a u tome ni Jugoslavija nije
izuzetak, to jako dobro znaju skoro svi domai autori SF-anra), da roman
moe da se svrsta samo u dve kategorije: u knjievnost, koja moe i ne
mora biti uspena, i u popularnu prozu koja nikada nije uspena, bez
obzira na to koliko je dobra. A kada neko od etabliranih autora glavne
struje kao to je, recimo, Borislav Peki, napie knjigu koju bez imalo stida
nazove anrovskom (tu mislim, naravno, na BESNILO, prvi istokrvni
horor-roman moderne jugoslovenske knjievnosti), onda se to tumai kao
trenutni hir. Sreom po pisce koji imaju taj peh da piu ono to vole, a vole
ono to voli i mnogo drugih ljudi, postoji i obian italac koji ume da bude i
te kako objektivan, selektivan i zahvalan, ukoliko mu oekivanja budu
ispunjena.
Optuen sam da povlaujem loem ukusu i pakujem proizvod za
koji znam da e moi da se proda, ali mogu poteno da kaem da sam
napisao tu knjigu onako kako sam eleo, ne mislei uopte na
objavljivanje.
Bilo kako bilo, britanska publika je traila jo. Po PACOVIMA je
napravljena poznata i popularna kompjuterska igra, a snimljen je i film
(uasno lo, ali takve se stvari deavaju i samom Kingu).
Ohrabren uspehom, Herbert odluuje da napie novu knjigu,
ostavljajui pacove privremeno da bi im se vratio kasnije, u dva navrata, u
romanima LEGLO (Lair) i DOMEN (Domain), kompletirajui tako
Pacovsku trilogiju.
Drugi Herbertov roman, MAGLA (The Fog - nema nikakve veze s
istoimenim filmom Dona Karpentera), smesta je postao bestseler i ostao
dva nicseca na svim listama, da bi do danas doiveo dvadeset tri reprinta. To
je pria koja poinje neoekivanim zemljotresom iji je rezultat, izmeu
ostalog, i oteenje eline posude koju je pod zemlju pohranilo
Ministarstvo odbrane. Posuda sadri ivi organizam po imenu mikoplazma,
koji podsea na ukasto-zelenu izmaglicu. Kao besnilo, mikoplazma
napada ljudski i ivotinjski mozak, pretvarajui rtve u pomahnitale
manijake. Stiven King u MRTVAKOM PLESU poredi MAGLU sa
takozvanim Big-Bag-filmovima s kraja pedesetih i poetka ezdesetih
godina, jer svi su sastojci tu: ludi naunik koji petlja sa neim iju prirodu ne
shvata i biva ubijen od strane sopstvenog izuma; vojska koja isprobava nova
oruja i tako oslobaa uas; mladi heroj Don Holman koji na samom
poetku hrabro spaava devojicu u pukotini iz koje je magla zaskoila
neoprezni svet; lepa heroina Kejsi, kao i obavezan skup naunika u jalovim
diskusijama. Sve to moe se nai i u Tarantuli, Smrtonosnoj bogomolja,
Njima i mnogim drugim popularnim filmovima iz te ere. A kroz sve to niu
se zastraujui prizori dionizijskih efekata magle - ubistva, samoubistva,
seksualne nastranosti i sve druge vrste devijantnog ponaanja. U jednom od
najupeatljivijih prizora u knjizi gotovo sto pedeset hiljada stanovnika i
turista u Bornmutu odlazi u okean poinivi tako masovno samoubistvo
nalik na leminge. Treba imati na umu da je MAGLA objavljena 1975, tri
godine pre groznih dogaaja u Donstaunu, u Gvajani, koje Herbert kao da
je predvideo. Posle tragedije u Gvajani, jedan komentator je rekao da je to
dogaaj koji ni najmranija mata nije mogla da predvidi. Na alost, svoju
udnu sposobnost da anticipira nastupajue uase modernog doba Herbert
ponovo ispoljava u romanu MRAK (The Dark), gde ogroman broj ljudi gine
usred derbi-utakmice na prepunom fudbalskom stadionu. Hejsel, zar ne?
Po strukturi, MAGLA je neto sloenija od svog prethodnika, naziru
se ozbiljniji stilski pristup i vee literarne ambicije. Ali pravi knjievni
korak napred Herbert preduzima u sledeoj knjizi. To je roman PREIVEO
(The Survivor), koji se slobodno moe svrstati u retka remek-dela modernog
horora.
Usred noi dolazi do velike katastrofe. Avion pun putnika eksplodira
u letu, i tragediju ne preivljava niko... osim Dejvida Kelera, jednog od
lanova posade. On naputa mesto nesree a da mu nije zafalila ni dlaka s
glave, jednako zabezeknut svojim misterioznim preivljavanjem kao i
spasilaka ekipa kojoj preostaje samo da poginule pokupi i popakuje ih u
svoje kesice. Svi se trude da nesrea bude to pre zaboravljena. A onda,
neto kasnije, u blizini mesta katastrofe poinju da se deavaju udne stvari.
Pronalaze devojicu koja vriti o iscerenim, zlim lutkama koje hodaju... iz
dubina reke izvlae ribara sa izrazom neskrivenog uasa na onome to mu je
ostalo od lica... seoskog svetenika zatiu ludog od straha iza oltara crkve.
To je tek poetak komara, i samo Keler moe da stupi u kontakt sa
neupokojenim duhovima poginulih putnika, i oslobodi ih tako to e postati
orue njihove osvete.
PREIVEO obiluje prizorima prave, duboke jeze, krvoprolie vie
nije primamo, i nimalo ne udi to je za samo tri nedelje po objavljivanju
ovaj roman pet puta dotampavan u Americi, niti to je u Francuskoj dobio
Grand Prix pour Literature Fantastique, uglednu knjievnu nagradu. Po
PREIVELOM je snimljen i sjajan film u reiji Dejvida Hemingsa, sa
Robertom Pauelom i Dozefom Kotonom u glavnim ulogama. Ovim
romanom Dejms Herbert je ustolien kao vodei britanski pisac horora.
Posle PREIVELOG bestseleri se niu jedan za drugim: SREKO
(Fluke), neobian roman o oveku koji gine u saobraajnoj nesrei da bi se
reinkarnirao u telu psa; KOPLJE (The Spear), o okultistima koji ele da
povampire odavno mrtve nacistike voe pomou relikvije, koplja kojim je
proboden Isus na krstu; MRAK (The Dark), gde se mrak pojavljuje kao
otelotvorenje zla; SVETILITE (The Shrine), roman inspiriran velikim
verskim atrakcijama kao to je Lurd (ili, ako ba hoete, Meugorje), gde se
zlo surovo poigrava sa religioznim slepilom vernika; ve pomenuti LEGLO
(Lair) i DOMEN (Domain) u kojima se pacovi ponovo okomljuju na
bveanstvo da bi na kraju dali veliki doprinos njegovom konanom padu
posle globalnog nuklearnog rata; i najzad MESEC (Moon), AROBNA
KOLIBA (The Magic Cottage) i GROBNICA (Sepulchre), niz od tri romana
u kojima Herbert u potpunosti ispunjava oekivanja svojih poklonika
kombinujui prvoklasnu stravu sa drugim anrovima - akcionim romanom
ili trilerom - i tvori tako efektne multi-anrovske knjige.
Uporedo sa pisanjem, Herbert se aktivno bavi i izgledom svojih
knjiga. Ja sam obuavan u umetnikoj koli pa volim da dizajniram korice.
Sve do nedavno, bio sam i sopstveni agent. Ja nisam jedan od onih pisaca
koji samo predaju rukopis.
Na primedbe da u njegovim knjigama ima previe nasilja, Herbert je
konano, iznerviran, odgovorio dosadnim novinarima: Tako je, ja piem o
nasilju radi nasilja, ba kao to Harold Robins pie o seksu radi seksa,
Robert Hajnlan naunu fantastiku radi naune fantastike, a Margaret Drebl
lepu knjievnost radi lepe knjievnosti. Samo to njih niko za to ne pita, zar
ne?
Herbertova proza je tena, besprekorno odmerena i engleska. Ali,
kao to King kae: Dejms Herbert nalee na nas ispruenih ruku, i ne eli
samo da nam privue panju; on nas zgrabi za revere i pone da nam vriti u
lice. To nije naroito umetniki metod napada... Ali je delotvoran. U svojim
horor-romanima Herbert ne samo da pie kao to je inio i Robert E. Hauard,
on obuva svoje borbene izme i kree da zaspe itaoca uasom.''
Najnoviji roman Dejmsa Herberta, UKLETO (Haunted), trenutno je
na prvom mestu liste poznatog asopisa Bookseller. U ovoj knjizi,
Herbertov skeptini junak Dejvid E, ubeden je da se veina natprirodnih
dogaaja moe objasniti krckanjem, truljenjem drveta i tajnim promajama
koje izazivaju nonu lupnjavu. Ali, posle tri jezive noi provedene u ukletoj
kui, u zabaenom domu dva brata i njihove lepe sestre, za koju se
ispostavlja da je izofrenik, on biva primoran da promeni miljenje.
I kod ove knjige, Herbert nastupa pre kao kompletan proizvoa
nego kao puki autor. Osim to je dizajnirao korice, on nadzire i reklamnu
kampanju koja je prati. A njen slogan: Moete li spavati sa duhom u kui?
usmeren je na jedinstveni dogaaj u UKLETOM. Prvi put u knjievnosti
koja se bavi duhovima, ovek od krvi i mesa vodi ljubav sa enskim duhom.
Herbert je, dakle, u formi kao i obino. Prodaja njegovih knjiga irom
sveta nedavno je premaila broj od dvadeset miliona primeraka, i
neshvatljivo je da, izuzev dva pokuaja neovlaene serijalizacije u
sarajevskom Venu i Svijetu, Dejms Herbert uopte nije objavljivan u
Jugoslaviji.
Knjiga koju drite u rukama, meutim, dokaz je da se sve da
ispraviti, makar i sa pozamanim zakanjenjem. Posle PREIVELOG i prve
knjige Pacovske trilogije koja je u pripremi, moemo slobodno rei da je
Dejms Herbert stigao, i da e se dugo, dugo zadrati i kod nas.

Beograd, 1990
Goran Skrobonja
Goran Skrobonja: Dejms Herbert

Horor edicija KOMAR Knjiga 1
Dejms Herbert PREIVEO
Naslov originala: THE SURVIVOR
Copyright 1976 by James Herbert
Pravo obezbeeno preko agencije Permissions & Rights, Munchen
Urednik Goran Skrobonja
Naslovna strana D. Bob ivkovi

Dejms Herbert: PREIVEO Samostalno autorsko prevodilaka
izdanje: Aleksandar Markovi Recenzent: Dragana Jovanovi Lektor:
Goran Skrobonja Korektori: Jasmina Ramadanovi Tehniki urednik:
Goran Skrobonja Slog i prelom: Jovanka Ili tampa i povez: Progres,
Negotin Tira: 2.000 primeraka