You are on page 1of 11

ПОКРШТАВАЊЕ ВЕЛИКЕ КНЕЖЕВИНЕ ЛИТВАНИЈЕ

Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса
Виљнус, Литванија
vladislav@sotirovic.eu

Сажетак: Истраживачка тема овога чланка је покрштавање Велике Кнежевине
Литваније 1387. г. Истраживачки објекат чланка је примање католичког
хришћанства у Литванији и значај овог догађаја у геополитичком и
културолошком смислу за регион Прибалтика и Источне Европе. Научни циљеви
чланка су да што више расветли повесне околности у којима је Велика Кнежевина
Литванија примила хришћанство за запада 1387. г., геополитичку позадину
покрштавања и земље и народа и представи суштину и карактер самог акта
примања хришћанства као и краткорочне и дугорочне последице овог чина. У
методолошком смислу истраживања коришћени су примарни историјски извори и
релевантна научна литература.
Кључне речи: хришћанство, Литванија, феудализам, Средњи век, католичанство,
православље, паганизам

Уводне напомене
У првој половини девете деценије XIV столећа, учврстивши се на престолу
Велике Кнежевине Литваније на који је сео 1377. г., њен велики кнез Јогаила је одлучио да
коначно прими хришћанство и да покрсти литвански народ како би избегао судбину
балтичких Пруса које су као пагане освојили немачки крсташи и добрим делом истребили.
Из геополитичких разлога је Јогаила одбио да буде покрштен заједно са земљом од стране
Литванцима тада најљућег непријатеља – Немачког крсташког реда, већ од стране суседне
Краљевине Пољске која је у то време такође ратовала против тих истих немачких крсташа
и тако била природни савезник Литваније. Пољском је у то време владала Јадвига након
смрти свога оца и за коју се тражио супруг који би уједно постао и нови краљ Пољске.
Тако је званична пољска делегација понудила пољску круну Јогаили под условом да се
покрсте и он и народ Литваније и да Велика Кнежевина Литванија потпише државну унију
са Краљевином Пољском. Преговори око ове уније и венчања су вођени неколико пута
1385. г. у Литванији да би исте године 14. септембра био потписан Уговор у Креви (Krėve)
којим Пољска и Литванија од тада функционишу као једна држава састављена фактички
из два дела са заједничким владарем Јогаилом који је у Пољској имао титулу краља, а у
Литванији титулу великог кнеза. Ипак, мора се напоменути да је према слову самог
уговора Велика Кнежевина Литванија „присаједињена за сва времена круни Краљевине
Пољске“ [Krėvos aktas, 21−22]. Јогаила је Литванијом владао до 1401. г., а Пољском до
1434. г. Пре ступања на пољски престо Јогаила је покрштен 1386. г. у Кракову заједно са
1

својом браћом1 као и полубратом Витаутасом познатијим касније као Велики.2 Јогаила је
добио ново име Владислав (према свом куму на крштењу кнезу Владиславу из Опола), а
Витаутас крштено име Александар. Тако је прво покрштена литванска владајућа династија
(Јагелонци на пољском) у Кракову. Јогаила се након покрштавања оженио Јадвигом и био
крунисан за краља Пољске [Jokimaitis R., Pasaulio ir Lietuvos istorija, 119].
Геополитичко питање покрштавања Литваније
Хришћанство је на просторе Литваније стигло из два правца: западног и источног.
Са запада је стигло из Ватикана преко Немаца и Пољака, а са истока из Византије
(Источног Римског Царства) преко Источних Словена. Литванија је била једна од
типичних територија у Европи где су се обе варијанте хришћанске вероисповести
укрштале и сукобљавале око примата и „борбе за душе неверника“. Литванија је
геополитички гледано имала подједнаке шансе да буде коначно покрштена или са једне
или са друге стране. Коначан избор стране је одлучен од самог владара Велике Кнежевине
Литваније Јогаиле и био је геополитичке природе. Чињеница остаје да је утицај источног
(православног) хришћанства у Литванији био ранији у односу на католички утицај и то за
један читав век. Другим речима, покрштавање источнобалтичких племена од стране
источнохришћанске цркве је дошло читаво столеће пре римокатоличке акције истог
карактера. Наравно, примање хришћанства од стране (Источних) Словена је
подразумевало и језичко-културолошко словенизирање балтичких племена у XI и XII
столећу што јасно показује најстарија лексичка терминологија цркве у Литванији
[Zinkevičius Z., Lietuviai: Praeities didybė ir sunykimas, 149]. Утицаји западног хришћанства
се у Литванији примећују од XI столећа; дакле читаво столеће касније у односу на источно
хришћанство. Од западног хришћанства је Литванију у то време раздвајала Пруска чији су
житељи били Балти-пагани исто као и Литванци, док је с друге стране између Литваније и
источног хришћанства постојао директан географски додир. Другим речима, да би се
покрстила Литванија са запада прво је морала да буде покрштена Пруска, а да би Пруска
била покрштена прво је морала да буде и војно покорена што је на крају и урађено од
стране Тевтонског реда немачких крсташа. Све у свему, покрштавање балтичких племена
укључујући и литванска је трајало од X до XV столећа [Bakonis E., Lietuvos istorija,
44−75].
Велика Кнежевина Литванија је историјски и геополитички пред собом имала три
релевантна избора по питању свог покрштавања: да буде покрштена од стране немачких
крсташа, из Москве или из Пољске. Сваки избор од ове три реалне могућности је
природно са собом повлачио и одређене политичке последице али се исто тако односио и
на главни ток културолошко-цивилизацијског развоја и земље и народа у будућности.
Литванским владарима засигурно није било лако да се одлуче за једну од ове три
могућности али су то ипак морали да ураде како не би нестали и као пагански народ и као
паганска држава. Крајем XIV столећа је изгледало да нејвеће шансе за покрштавање
Литваније има Тевтонски ред немачких крсташа што је у принципу и потврђено
склапањем Уговора у Дубиси 1382. г. са крсташима, а којим се Јогаила обавезао да се
покрсти заједно са народом. Његов полубрат Витаутас је чак и био покрштен у немачком
1

Киригаила (Казимир), Вигундас (Александар) и Швитригаила (Болеслав).
Витаутас је уствари тада у Кракову био прекрштен из православне вере у католичку чији је оригинално и
био припадник пре него што је прихватио православље [Gudavičius E., Lietuvos istorija, 166].
2

2

заробљеништву 21. октобра 1383. г. када је примио и хришћанско име Вигандас. Међутим,
већ 1384. г. Јогаила и Витаутас су прекинули са свим преговорима о склапању мира са
немачким крсташима што је значило и обнову рата али и коначно одбацивање могућности
покрштавања Литваније од стране Немаца и успостављање немачке политичке доминације
над земљом.
Сам Јогаила је највише био под притиском своје православне мајке Јулијане и
њеног православног окружења на двору да прихвати хришћанско православље, тј. да
покрсти и себе и државу из Москве. Чак је постојао и план политичке природе (у време
када су Татари марширали на Москву) да се Јогаила ожени Софијом, кћерком руског кнеза
Димитрија Донског, и тако буде покрштен у православну вероисповест. Ипак, и овај
пројекат је пропао из истих разлога као и претходни са немачким ритерима јер је
преовладао страх да би на тај начин Велика Кнежевина Литванија била превише
политички зависна од Москве. Јогаила се плашио и могућности да уколико Литванија
постане политички зависна од Москве да ће Велика Кнежевина Москва настојати да
прикључи у свој државни састав све источне области Литваније у којима су живели Руси и
то у апсолутној већини. На крају је Јогаила лично изабрао трећу могућност за
покрштавања земље – из Пољске и то из неколико разлога. У то време је Пољска била
политички и војно најмање опасна за Литванију, а поврх тога имала је заједно са
Литванијом и истог главног спољнополитичког непријатеља – немачки крсташки ред
Тевтонаца. Сама Пољска је тада била мања од Литваније па чак и војнички слабија. На
крају крајева, Пољска је у односу на Немце и Москву нудила и најбоље услове (тј.
најмање штете) за покрштавање Литваније – била је војно-политички најслабија и нудила
је краљевску круну Јогаили. Ипак, можда је најпресуднији фактор за избор правца и
центра покрштавања Литваније 1385. г. био тај што је Византија као држава, култура и
цивилизација већ била на издисају обзиром да је Византија 1371. г. након Маричке битке
(26. септембра) постала отомански вазал као и Бугарска [Михаљчић Р., Крај Српског
Царства, 184], а Велика Кнежевина Москва под директним утицајем Татара након 1237. г.
када је нестала Кијевска Русија. Другим речима, крајем XIV столећа источни центри
(православног) хришћанства су били знатно ослабљени преживљавајући тешка времена
страних окупација и вазалитета у односу на центре западног (католичког) хришћанства
[Zinkevičius Z., Lietuviai: Praeities didybė ir sunykimas, 155].
Пољска је Уговором у Креви 1385. г. и покрштавањем Литваније 1387. г.
очекивала да преко територије Велике Кнежевине Литваније добије слободан пролаз до и
излаз на Црно Море. Краков се такође надао да ће уз помоћ литванске војске успети да
ослободи пољске територије на Прибалтику окупиране од стране Тевтонског реда
немачких крсташа [видети повесне карте у: Engel J., Großer Historischer Weltatlas, 40;
Magocsi R. P., Historical Atlas of Central Europe, 21].
Акт покрштавања и његов значај
Организовано и коначно покрштавање Велике Кнежевине Литваније и њених
паганских житеља је отпочело 1387. г. када је Јогаила, краљ Пољске и велики кнез
Литваније, из Пољске, заједно са мноштвом пољских католичких духовника, дошао у
литвански главни град Виљнус ради покрштавања својих поданика. Заједно са Јогаилом у
покрштавању Литваније је учествовао и његов полубрат Витаутас (Александар). О овом
догађају, једном од најзначајнијих у читавој повести Литваније и Литванаца, знамо из
3

неколико повесних извора, али је до сада најбоље очуван онај Јована Длугоше (Jan
Długosz 1415. г.−1480. г.) – Историја Пољске из друге половине XV столећа. Према овом
извору, литванско племство је заједно са својим породицама покрштавано у Виљнусу тако
што је сваки племић примао хришћанство (обредом прскања светом водом) појединачно.
Обични грађани Литваније су од стране свог владара, који је уједно овом приликом био и
кум нације при њеном покрштавању, добијали на поклон кошуље и вунену одећу. Због
ових поклона, како је забележено, било је и доста оних који су долазили на покрштавање и
по неколико пута. Овакав начин покрштавања је познат и у случајевима других пагана као
што су то били стари Келти или Германи. Давање дарова је било сигурно средство да се
пагани привуку на страну нове вероисповести која је тако од самог почетка показивала
„божију дарежљивост“ према новој пастви. Обичан народ, за разлику од племства, је
наравно покрштаван у масама, тј. групама (посебне групе за мушкарце, а посебне за жене),
потапањем у речну воду. Свака група за покрштавање је добијала једно хришћанско име
(Петар, Ана, Павле...) [Dlugoša J., Lenkijos istorija]. Исти извор наводи да су у Виљнусу
уништени сви видови паганског култа од гашења вечне ватре па до крчења светих шума.
По логици ствари, прво је покрштен главни град земље, а након тога је Јогаила са пратњом
покрштавао и друга места и области у земљи. Тако је било и са оснивањем цркава и
парохија. Прво је основана бискупија у Виљнусу и у њему подигнута катедрала са
капитолом да би се одмах затим цркве градиле и по провинцијама.
Са формалним прихватањем нове религије – (католичког) хришћанства, у земљи
су морале да се подижу и (католичке) цркве, а касније и манастири. Познато је из
повесних источника да је у случају Велике Кнежевине Литваније прва (католичка)
катедрала у земљи подигнута у престоници Виљнусу на месту данашње катедралне цркве
у самом центру града. Ова катедрала с краја XIV столећа је освешћена у част бискупа
града Кракова Св. Станислава уз образложење кад и Пољаци и Литванци живећи у једној
држави (персонална унија) и имајући заједничког владара треба да имају и заједничког
заштитника и посредника и у цркви. Зна се према писању пољског хроничара Мартина
Белскија и да је олтар ове нове катедрале постављен на месту на коме је до тада горела
паганска „вечна“ ватра [Baliulis А., “Lietuvos Didžiosios Kunigaikštystės kasdieninis
gyvenimas“, 36−39]. Катедрала је била тробродна са високим звоником кроз који се
улазило у богомољу, а вероватно је грађена од опеке у готском стилу. Такође је познато и
да се на овом месту некада налазила прва хришћанска катедрала из доба краља
Миндаугаса (средина XIII столећа) који је био први владар Литваније који је примио
хришћанство (1251. г.) [Mindaugo krikštas], али се овом приликом није покрстила и
литванска нација, тј. држава. Првобитна катедрала у Виљнусу из доба великог кнеза
Јогаиле је изгорела 1419. г. и обновљена је од стране великог кнеза Витаутаса Великог
добивши другачији изглед. Престоница Виљнус је 1387. г. уједно добила и статус прве и
касније главне бискупије у Литванији којој је Јогаила посебним правним актом писаним
на пергаменту 17. фебруара 1387. г. доделио привилегије које су истим актом уживали и
бојари и управник града поред његовог бискупа и бискупије. 3 Тако је бискупија у
3

Велики кнез Литваније Јогаила је исто тако поводом покрштавања земље доделио привилегије не само
бискупу града Виљнуса него и магнатима и житељима града Виљнуса који су добили право на градску
аутономију. Јогаила је поводом покрштавања земље добио и писмо-честитку од стране француског краља
Шарла VI 1388. г. [Karolio VI laiškas]. Оснивање бискупије са центром у Виљнусу је од стране Ватикана
било потврђено 12. марта 1388. г. До тада је Јогаила самоиницијативно основао седам парохија ове
бискупије од којих су две биле на истоку државе. Ове две „источне“ парохије у православном окружењу су

4

Виљнусу добила на уживање земљу, читава села са кметовима и право на десетак од тих
села. Број добијених села је био између 50 и 60 и заједно са осталим добијеним
земљишним поседима бискупија у Виљнусу је била већа и богатија од било ког световног
феудалца у земљи [Kiaupa Z., The History of Lithuania, 130]. Сам бискуп Виљњушке
бискупије је добио и неколико зграда у замку Жемутинес као и читав Таурагну замак са
кметовима, неколико других села и области. Овај документ је уједно и најстарије сачувани
текст у Литванији писан на пергаменту. Добијене привилегије, укључујући и земљу за
издржавање бискупије, су уједно и најважније привилегије издате новооснованој
хришћанској црквеној организацији на простору Велике Кнежевине Литваније из доба
њеног коначног покрштавања с краја XIV и почетка XV столећа. Као и у свим осталим
случајевима феудалне католичке Европе и у Литванији су овим привилегијама
црквенодостојници и сељаци на црквеној земљи били ослобођени било каквих давања
држави укључујући и изузеће од војне службе. Црква је добила и право на своје сопствене
судове у чији се рад држава са својим световним судовима није мешала.
Прве цркве подигнуте за време Јогаиле су се налазиле у Виљњушкој и Витебској
кнежевини које су и припадале Јогаили. Међутим, у кнежевини Тракаи, којој је управљао
Јогаилин брат Скиргаила, до ове почетне акције изградње хришћанских богомоља долази
касније, док ће процес (католичке) христијанизације Жемаитије (Самогитије) отпочети тек
1413. г. након битке код Таненберга/Гринвалда (Жалгириса) 1410. г. Овде је битно
напоменути да је Јогаила прве католичке богомоље оснивао у областима које су биле
ближе руским земљама (нпр., Медињинкаи, Лида, Креве, итд.) што се може објаснити
политиком борбе против утицаја православног хришћанства [Gudavičius E, Lietuvos
istorija, 166]. Са оснивањем нових католичких парохија парохијални црквени центри су
добијали велике привилегије у земљи и радној снази за своје издржавање и
функционисање. Наравно, највеће привилегије и даровнице је добила бискупија у
Виљнусу, подчињена директно римском папи, чији је бискуп фактички на управу добио
малу кнежевину у виду независне феудалне бискупске области у којој је сам постављао
подређена црквена лица. Тако је црква постајала један од најкрупнијих земљишних
феудалаца у држави што је у то време била уобичајена пракса свуда у Европи. У време
покрштавања земље, у Литванији није била уведена пракса плаћања десетине цркви на
општем нивоу друштва, тј. државе, што ће доћи на ред нешто касније. Велики кнез Јогаила
је већ 10. јануара 1389. г. издао нову привилегију цркви којом су овој обезбеђене нове
дажбине у производима и десетина од стране неких села.
Литванију је у принципу покрстио Јогаила и сама литванска држава која је као
таква у то време постојала у бирократско-административном смислу. 4 Из Пољске су у
сврху покрштавања земље дошли само обични свештеници и то са мало књига тако да је
по традицији чак сам Јогаила морао да преведе, или тачније врло вероватно само да
организује превод, најбитнијих хришћанских молитвеника на тадашњи литвански језик са
пољског. Коначно, да је католичко хришћанство постало званична државна вероисповест
у Великој Кнежевини Литванији потвђено је 17. фебруара 1387. г. Јогаилиним феудалним
привилегијама само католичким магнатима, као и законским актом од 22. фебруара 1387.
г. којим се забрањује католицима да ступају у бракове са православним живљем
основане за литванске католичке колонисте. Након потврђивања Виљњушке бискупије од стране Ватикана
1388. г. Јогаила је до 1392. г. основао још три парохије у Великој Кнежевини Литванији.
4
Према неким литванским повесничарима било је потребно скоро два столећа да се коначно покрсти читав
литвански народ [Samalavičius S., An Outline of Lithuanian History, 36].

5

Литваније. Истим законским актом се наређује православцима из мешаних верских
бракова са католицима да пређу у католичку вероисповест. Наравно, о паганима посебно
није издат ниједан законски акт јер се подразумевало ad hoc да они морају да прихвате
католичанство. Тако је у Литванији од самог почетка њеног покатоличавања 1387. г.
прихваћен верски императив да се сталешко-феудалне привилегије не дају некатолицима.
Супротно од пољске историографије може се рећи да је Литванија од 1387. г. била
у основи покрштена од стране своје националне династије обзиром да у покрштавању
земље нису учествовали бискупи и прелати из Пољске. Такође, битно је истаћи да се
покрштавање у Литванији није схватало као однарођавање (тј. понемчавање као у случају
неких других народа и земаља у Европи) јер су пољски свештеници говорили језиком
којим је већ говорио велики број житеља (касније чак и двотрећинска већина) Велике
Кнежевине Литваније. Ипак, чињеница је, на основу повесних источника, да су европски
дворови на западу обавештени о покрштавању Литваније не од стране њеног великог
кнеза Јогаиле као владара литванске државе већ од стране тог истог Јогаиле као краља
Пољске. Дакле, и формално и фактички Европу је обавестила Пољска, а не Литванија о
покрштавању Велике Кнежевине Литваније. Исто тако су од стране и римског папе и
француског краља упућене честитке за покрштавање Литваније 1388. г. на адресу краља
Пољске, а не великог кнеза Литваније. Тако је Литванија од времена потписивања Уговора
у Креви 1385. г. константно остајала у сенци свог сизерена Пољске што се ускоро јасно
видело и при њеном покрштавању.
Поред цркве и новопостављених црквених великодостојника, приликом
покрштавања земље знатне привилегије су добили и световни бојари, тј. феудалне
велможе (магнати). Тако су велможе и њихови јуниори, Јогаилином привилегијом од 20.
фебруара 1387. г., који су прихватили католичанство добили право да управљају
земљишним поседима као и право на њихову продају, замену за друге земљишне поседе
као и на наслеђивање свега што су њихови очеви поседовали и имали. За узврат, магнати
су морали да служе свом владару у ратним походима, да учествују у изградњи, поправци и
одбрани његовог замка и да сносе одређене феудалне ренте владару у натури и новцу. За
разлику од црквених имања, феудални наследни поседи властеле су потпадали под
јурисдикцију суда великог кнеза Литваније [Kiaupa Z., The History of Lithuania, 130−131].
Јогаила је 22. марта 1387. г. доделио привилегије грађанима града Виљнуса као
престонице државе по узору на самоуправна права немачког града Магдебурга који је у
XII и XIII столећу успео да се избори за право на своју сопствену муниципалну управу
(магастрат) и независтан градски суд. Тако су и грађани Виљнуса по угледу на права
грађана Магдебурга сами регулисали питање градске трговине и занатства. На просторима
Велике Кнежевине Литваније „магдебуршка права“ су први добили грађани престонице
Виљнуса (тј. оних делова града који нису потпадали под власништво великог кнеза, цркве
и магната), а касније и други већи градови у земљи. Ове три Јогаилине привилегије из
1387. г. су директно утицале на формирање и даљи развој феудално-сталешког друштва у
земљи. Тако је Литванија и на овај начин улазила у орбиту западноевропске културе и
цивилизације.
Прихватајући католичко хришћанство велики кнез Литваније се обавезао
Ватикану и римском папи да ће спроводити прозелитску политику према свима који не
припадају овој вероисповести, а живе на територији његове државе која се касније знатно
проширила како ка југу тако и ка истоку. Јогаила је тако 22. фебруара 1387. г. издао писмо
у којем се заклео да ће урадити све, и милом и силом, да покатоличи све становнике
6

Велике Кнежевине Литваније укључујући и њене вернике православне вероисповести
[Bumblauskas A., Senosios Lietuvos istorija, 134]. Овакву политику прозелитизма према
православцима ће владари заједничке државе Пољске и Литваније спроводити све до краја
њеног постојања 1795. г. било њиховим директним преобраћивањем у католичанство или
преко установе поунијаћивања. Несме се заборавити да је од времена покрштавања земље
1387. г. Литванија заједно са Пољском била главна погранична земља католичког запада
према православном истоку која је за своју дужност преузела и обавезу вођења крсташких
ратова према православним руским земљама, тј. првенствено према Великој Кнежевини
Москви.5
Сам велики кнез Литваније и краљ Пољске Јогаила није много популаран у
литванској историографији и јавном мњењу јер се сматра да је потписивањем
(печатирањем) Уговора у Креви 1385. г. са Пољском знатно ограничио државну и
националну независност Литваније, али је тај исти Јогаила сигурно заслужан за увођење
Литваније у (западну) сферу европске цивилизације отклањајући на тај начин изолованост
земље као паганске територије. Уједно је коначно покрштавање Литваније донело и
капиталне промене у друштвеном, културном и политичком животу земље доневши
између осталог и почетак образовања, готску архитектуру, црквену музику, латинско
писмо, итд.
Ондашњим хроничарима као и данашњим повесничарима је јасно да је акт
примања хришћанства са запада за Литванију био пре свега политичке природе односно
користи како би се зауставио даљи крсташки поход ка истоку од стране немачких крсташа
из Пруске и Ливоније. Да је ова теза тачна потпуно потврђује папска забрана из 1403. г. –
була папе Бонифација IX великом мајстору немачког крсташког реда тевтонаца
[Popiežiaus Bonifaco IX bulė] да и даље ратују против Велике Кнежевине Литваније које се
они нису доследно придржавали да би коначно били ускоро трајно заустављени битком
код Таненберга/Гринвалда (Жалгириса) 1410. г. у својим крсташко-освајачким походима
на исток (Drang nach Osten). Ред немачких крсташа на Балтику није признавао
покрштавање Литваније као истинско и искрено сматрајући да је земља само формално и
привидно прихватила хришћанство како би се прекинули крсташки ратови на њу.
Крсташи су дакле игнорисали папску булу Урбона VI из 1389. г. којом Ватикан и
званично признаје Литванију за покрштену државу и народ. Након 1410. г. и
дефинитивног пораза крсташа на Прибалтику Литванија је заједно са Пољском могла да се
окрене ка истоку, тј. руским земљама и Великој Кнежевини Москви и тако допринесе
политици Ватикана у борби против православног хришћанства. У сваком случају, немачки
крсташи су након 1403. г. изгубили најзначајнију подршку са католичког запада (римског
папе и немачког цара) у својој борби против Литваније, а у исто то време су литвански
велики кнежеви Јогаила и Витаутас могли да користе покрштавање земље као најбитније
дипломатско оружје против тих истих крсташа.
Покрштавањем Литваније, као и у свим другим случајевима примања
хришћанства, ондашње друштво се почело мењати из корена. Паганско друштво, култура,
традиција и обичаји су нестали или су се претопили у хришћанство. У земљи почињу да се
граде хришћанске цркве западне архитектуре, а руше паганске богомоље. Са
хришћанством почиње и постепено описмењавање горњег световног и духовног слоја
друштва као и покретање са радом првих школа при манастирима и црквама. Преко
5

О савременом римокароличком прозелитизму у Русији видети у: [Witte J., Bourdeaux M., Proselytism and
Orthodoxy in Russia].

7

хришћанства у земљу продиру и западне институције, обичаји и идеје којих до тада у
Литванији није било. Променио се и поглед на смрт и погребне обичаје тако да се
пагански обред спаљивања мртвих знатно губи већ почетком XV столећа. Људи су
релативно брзо прихватили учење цркве да на свету постоји само један бог, а не више њих
и да се божији син жртвовао на Голготи (на Блиском Истоку) за спас човечанства па и
етничких Литванаца (на Прибалтику). Са хришћанством у земљу долазе и
западноевропски феудални односи у којима је јуниор дужан да служи свом сениору, а овај
да штити свог јуниора по узору на хришћанску доктрину и филозофију потчињавања Богу
и цркви. Убрзо је и литванско друштво било у социјално-правном смислу подељено по
узору на западноевропску феудално-хришћанску традицију (tripartitio christiana) на три
друштвено-класна слоја: ратнике, духовнике и раднике.6
Христијанизација Литваније и питање писма и писмености
Као и у свим другим случајевима, заједно са покрштавањем земље и народа
долазила је и писменост и почетни систем образовања. Међутим, у конкретном
литванском случају је овај феномен добио и етничку конотацију јер је земља била
покрштавана углавном од стране пољских свештеника који су наравно са собом поред
латинског језика донели и пољски језик. Сама пољска католичка црква није била много
спремна за овако велики подухват, а није до тада ни имала одговарајуће искуство. Стога у
акцији покатоличавања Литваније нису учествовали високи представници пољске цркве
већ само обично свештенство. Неспорна је чињеница да је од времена почетака
христијанизације Литваније директно и индиректно дошло и до њене полонизације која ће
добити додатни интензитет у својој снази након потписивања Уније у Лублину 15. јула
1569. г. Познато је да је латински језик у римокатоличкој цркви био званични све до XX
столећа. На просторима Велике Кнежевине Литваније се пољски језик у писаној форми
јавља тек од XVI века, али се у цркви користио и раније. Једном речи, заједно са
христијанизацијом Литваније паралелно је текао и процес њене полонизације али и
славизације јер се словенски језик тадашњег доба са простора Литваније такође користио
као један од званичних језика државне администрације. На тај начин је Литванија
постајала све више и више славизирана како са западне тако и са источне стране
словенског света и културе. Слично случају Литваније, и у многим другим случајевима
покрштавања се догађало да је овај процес спроведен од стране иностраних покрститеља:
чешке и мађарске земље су покрштене из Немачке, Бугарска, Србија, Македонија, Босна и
Херцеговина и Црна Гора од стране Византије, итд. У време покрштавања Литваније
културолошко-цивилизацијска разлика између земље покрштавања и земље која ју је
покрстила је била велика обзиром да је Пољска већ од X столећа као покрштена (966. г.)
ушла у западноевропски културни круг, а у време покрштавања Литваније имала чак и
установу универзитета и школског система при цркви. У време покрштавања Литваније
разлика између хришћанске Европе и Литваније је била знатна у многим аспектима, а
нарочито у едукативном јер је тада у Европи постојало око 30-ак универзитета док у
Литванији није постојала ни једна школа, а писменост у Литванији је тек требала да
ухвати корена.

6

О средњевековној цивилизацији Западне Европе видети у: [Le Goff J., La Civilisation de L’Occident
Medieval].

8

Обзиром да су духовници који су покрштавали Литванију били Пољаци заједно са
њима у земљу је дошла и пољска култура заједно са пољским језиком. Текстови на
литванском се јављају тек након читавог столећа, а књиге још касније. Сматра се, али је
непотврђено у источницима, да је сам Јогаила превео два молитвеника на литвански језик:
Исповест апостола и Оче наш. Заједно са латинским и пољским језиком при цркви на
простору Велике Кнежевине Литваније је у административно-бирократске сврхе
коришћен и језик Источних Словена. Државни секретари су могли да или буду увежени из
Пољске или су могли да буду регрутовани са простора саме Литваније с тим што је ова
друга варијанта била знатно оптималнија. Међутим, ти домаћи секретари су били
православни Словени који су свој матерњи језик унели у бирократску употребу у земљи.
Тако је практично ондашњи језик Источних православних Словена на просторима Велике
Кнежевине Литваније одиграо исту ону улогу коју је латински имао у Западној Европи
или грчки на просторима византијског политичко-културолошког комонвелта.7 Литванија
је такође са употребом словенског језика у државној управи индиректно ушла и у
православно-византијску културну сферу. Приликом практичне употребе словенског
језика многе речи су позајмљиване како из пољског тако и из латинског или немачког
језика поготово из области права, војне вештине и административне управе. Мора се
напоменути да је у тадашње време пољски језик био много ближи језику Источних
Словена него данас па је стога разумљиво да је до симбиозе ова два блиска словенска
језика долазило природним путем. Ипак је на крају пољски језик са доста
источнословенских речи заменио језик Источних Словена у администрацији Велике
Кнежевине Литваније након Уније у Лублину 1569. г. Из архивске грађе нам је познато да
је пољски језик до краја XVII столећа потпуно потиснуо како језик Источних Словена
тако и латински из административне употребе да би као једини званични језик
администрације у Литванији био признат декретом 1697. г. Од тада се на читавом
простору Велике Кнежевине Литваније за државно-административне потребе користи
искључиво пољски језик преко кога се врши и убрзана полонизација Литваније.
Закључци
 Покрштавање Велике Кнежевине Литваније 1387. г. је засновано на личној
одлуци њеног тадашњег владара великог кнеза Јогаиле и било је мотивисано
геополитичким, а не верско-теолошким разлозима.
 Јогаила се првенствено определио за покрштавање земље и народа са запада
како би коначно зауставио експанзију крсташа немачког тевтонског реда и тако
избегао судбину паганске Пруске и балтичких Пруса.
 Прихватањем католичког хришћанства за државну и националну религију
Велике Кнежевине Литваније ова земља је ушла у цивилизацијску, политичку и
културну сферу Западне Европе и њених вредности.
 Покрштавањем Литваније из Рима је практично подразумевало и значило да се
њени владари и државни апарат прихватају вођења политике католичког верског
прозелитизма на њеној територији било путем поунијаћивања или директног
покатоличавања православних хришћана као и вођење верско-крсташких ратова
против Велике Кнежевине Москве и касније Руске Царевине.
7

О византијском комонвелту видети у: [Оболенски Д., Византијски комонвелт].

9

Библиографија
(извори, литература, атласи)
Bakonis E., и други, Lietuvos istorija. Iliustrota enciklopedija, Vilnius: Leidykla “Šviesa”,
2012.
Baliulis A., Meilus E. (уредници), “Lietuvos Didžiosios Kunigaikštystės kasdieninis
gyvenimas“, Lietuvos istorijos skaitinių chrestomatija, Vilnius, 2001.
Bumblauskas A., Senosios Lietuvos istorija, 1009−1795, Vilnius: R. Paknio leidykla, 2007.
Dlugoša J., Lenkijos istorija: Baltų religijos ir mitologijos šaltiniai, T. 1: Nuo seniausių laikų iki
XV amžiaus pabaigos, Vilnius, 1996, 573.
Engel J. (уредник), Großer Historischer Weltatlas. Zweiter Teil. Mittelalter, München:
Bayerischer Schulbuch-Verlag, 1979.
Gudavičius E., Lietuvos istorija. I tomas. Nuo seniausių laikų iki 1569 metų, Vilnius:
Akademinio skautų sąjūdžio Vydūno fondas Čikagoje−Lietuvos rašytojų sąjungos
leidykla, 1999.
Jokimaitis R., Kasperavičius A., Manelis E., Stukienė B., Pasaulio ir Lietuvos istorija. VI−XVIII
amžiai, Vadovėlis 8 klasei, Vilnius: Kronta, 2006.
Le Goff J., La Civilisation de L’Occident Medieval, Paris: Arthaud, 1977.
Karolio VI laiškas 1388: Nikžentaitis A., „Prancūzijos karaliaus Karolio VI sveikinimo laiškas“,
Lietuvos istorijos metraštis. 1988 metai, Vilnius, 1989.
Kiaupa Z., Kiaupienė, Kuncevičius A., The History of Lithuania Before 1795, Vilnius:
Lithuanian Institute of History, 2000.
Krėvos aktas, Vilnius, 2002.
Magocsi R. P., Historical Atlas of Central Europe. Revised and Expanded Edition, Seattle:
University of Washington Press, 2002.
Михаљчић Р., Крај Српског Царства, Београд: БИГЗ, 1989.
Mindaugo krikštas, Lietuvos dailės muziejus, Vilnius.
Popiežiaus Bonifaco IX bulė 1403: Danilowicz J., Skarbiec diplomatów papieskich, cesarskich,
królewskich, książęcych, T. 1, Wilno, 1860, 338, no. 774.
Samalavičius S., An Outline of Lithuanian History, Vilnius: Diemedis leidykla, 1995.
Witte J., Bourdeaux M., Proselytism and Orthodoxy in Russia: The New War for Souls, New
York: Orbis Books, 1999.
Zinkevičius Z., Lietuviai: Praeities didybė ir sunykimas, Vilnius: Mokslo ir enciklopedijų
leidybos centras−Lietuvių kalbos institutas, 2013.
Оболенски Д., Византијски комонвелт, Београд: Просвета, 1996.

10

Додатак

Територија Велике Кнежевине Литваније у XIII−XV столећу
11