You are on page 1of 53

VLADIMIR MAJAKOVSKI: “OBLAK

U PANTALONAMA”
Posted on 1. jul 2013.

Vladimir Mayakovsky
OBLAK U PANTALONAMA (TETRAPTIH)
PROLOG
Tebi, Ljiljo
Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
draţiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.
*
Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke neţnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.
*
Neţni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne moţete ko ja izvrnuti svoju koţurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.
*
DoĎite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anĎeoske lige
*
I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da reţim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete,
biću besprekrno neţan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!
*
Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloţeni kao bolnica
i, ko poslovica otrcane ţene.
1
Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
*
“Doću u četri” – rekla je Marija
*
Osam.
Devet.
Deset.
*
Evo i veče
u noćnu stravu beţi,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leĎa smeju se i rţu
kandelabri.
*
Mene više niko prepoznati ne moţe.
ja sam zgrčena
gomila
ţila.
Šta takva gomila poţeleti moţe?
A mnogo hoće takva gomila
*
Jer više nije vaţno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvoţĎa hladnog -
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto ţensko, meko,
zaţeli da skrije.
*
I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapan staklo čelom od čelika
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
*
Odakle velika u takvom telu
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca
*
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rohavo lice kiše
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više
*
Ponoć, sa noţem kog pruţa -
do Ďavola sa njim! -
došla je,
zaklala.
*
I kao sa panja glava suţnja,
dvanaesat ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere sa pariske katedrale.
*
Prokleta da se!
*
I pocepa usta skoro krik
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao sa kreveta bolesnik,
podigao se
I, gle -
*
u početku je pošao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao
Pao je plafon na spratu niţe.
*
Ţivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skaču
i već -
gmiţu.
Ţivci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
oteţalo, odatle nikako da se ispravi.
*
Odjednom, vrata zacviliše, ko
da krčma zub na zub
ne moţe da sastavi.
*
Ušla si
osorna, kao “na!”
guţvajući rukavice kao luda
i rekla: “Da,
znate, ja ću da se udam.”
*
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdrţaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
*
Sećate se?
*
Govorili ste:
“DŢek London,
novac,
ljubav,
strasti” -
a ja vidjeh jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
*
I ukrali su je.
*
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice naĎu dom!
*
Izazivate?
*
“Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja.”
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraţenog Vezuva!
*
Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvećenja,
zločinstva,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam -
“ja”
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje
*
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene
Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće.
*
Ljudi mirišu -
pečenja ima!
Stigli su nekakve
Blistavi!
Pod šlemovima
eno!
Ne moţe se u čizmama!
Recite vatrogascima
da se neţnije veru po srcu zapaljenom.
*
Sam ću, znajete!
Izbečiću suzne kao burad oči.
O rebra mi, da se oprem, dajte.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste parče poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!
*
Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuć se
za nebo,
dizao
goruće ruke “Lezitanije”.
*
Prema gomili
što u tišini stanova drhti
stooki sa pristaništa diţe se sjaj.
Kriče poslednji -
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!
2
Mene slavite!
Ja nisam velik. Pišem
“nihil” nad svim
u ovom času.
*
Nikada
ništa neću da čitam više.
Knjige,
Šta su?
*
Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
doĎe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako -
izvolite!
A u stvari -
u grudima mu se mrvi ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u ţabokrečini srca.
*
I dok se kuva uz škripu rima,
od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.
ulica se grči i uvija nema -
jer nema čim da vikne, razgovara
Vavilonske kule gradova
zidaćemo opet nemilice
a bog,
mešajuć reči snova,
pretvaraće ih
u oranice.
*
Ulica je ćuteći muku na sebe vukla
Krik je strčao iz duše.
Kočoperili su se u tesnoći grla,
zadrigli taksiji i kočije mršave
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.
*
Grad mrakom zaključa dver tu
*
I kad -
najzad! -
na trg ispljunu more
odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,
*
mislio se:
u horovima anĎeoskih horala
bog, opljačkan, ide da kaţnjava, da se dere!
A ulica je čučnula i zaurlala:
“Hajde da se ţdere!”
*
Krup i Krupčić oko grada se šulja,
preteć se mršti,
a u ustima još
kraj raspadnutih umrlih reči
samo dve debljaju -
“hulja”
i nekakva,
čini mi se – “boršč”
*
Pesnici,
raskvašeni od plača što ječi,
pobegli su sa ulica, s umršenom kosom
“Kako opevati sa dve takve reči
i devojku,
i ljubav,
i cvetić pod rosom?”
*
A za pesnicima -
ulična rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.
*
Gospodo!
Zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!
*
Mi, snaţni,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih slušamo, već rušimo
njih, koje,
kao besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!
*
Njih skrušeno zar moliti:
“Pomozi mi!”
Oko himne,
za oratorijum.
Mi samo smo tvorci plamenih himni -
huke fabrike i labaratorija.
*
Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!
*
Ja znam -
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!
*
Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kaţem: više vredi
ţivota najmanja komadeška
od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današnjih dana Zaratusta!
*
Mi!
mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i Ďubre gubave stvorilo rane -
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!
*
Briga me što
kod Homera i Ovidija
nema ljudi, kao mi,
sraslih u čaĎne boginje.
Znam -
sunce bi se pomračilo da vidi
naših duša zlatno izobilje!
*
Ţile i mišići od molitava su jači
Zar da traţimo milost od ovog veka!
*
Mi -
svaki -
u svojoj šaci
drţimo transmisije sveta!
*
To je podiglo na Golgotu auditorije
u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
prećutao da zaurla:
“Raspni ga
raspni!”
*
No i vi -
ljudi
što ste me uvredili -
od svega ste mi draţi i bliţi
*
Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liţe?!
*
Ja,
ismejan od današnjeg plemena
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
korača, a koga niko ne vidi.
*
Tamo gde ne seţe oko što kuso je,
na čelu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije
šesnaesta godina hodi.
*
MeĎ vama – njen sam preteča;
i svuda gde je bol – ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.
*
Više se ništa prostiti ne moţe.
Ja iscedih duše s mnogo neţnog bilja.
To je – da znate – teţe
nego zauzeti milion Bastlja!
*
I kada
dolazak njen
bunom oglašen bude,
i odete spasitelju -
ja ću vam
dušu svoju iščupanu
izgaziti,
tako velika da bude! -
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.
3
O, zašto,
zbog čega
po sjaju veselom
prljavim pesnicama!
Došla je,
i glavu povezala,
misao o ludnicama,
*
I -
ko što se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno -
skočio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano oko
*
Skoro okrvavivši kapke suzne,
digao se,
izašao je,
i s neţnošću, neočekivanom od debelog čoveka
uze
da kaţe
“Dobro je”
*
Dobro je kad je od raznih pogleda
(da se ne primeti ništa)
duša u ţutu bluzu skrivena!
Dobro je
kad čovek bačen u zube gubilišta
vrisne: “Pijte kakao Van Hutena!”
*
A taj trenutak,
praskav,
što grunu,
ja ne bih zamenio ni za šta,
ja ni..
*
A iz duvanskog dima
ko čašica ruma,
protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.
*
Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,
kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!
*
Vi
što samo mislite:
“lepo li igram?”,
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam -
makro
koji na kartama vara!
*
Od vas,
od ljubakanja mokrih,
čije stolećima
suze su lile tokom,
otići ću,
a kao monokl
staviću sunce u raskrečeno oko.
*
Navukavši najčudnije odelo na sebe,
da se svidim i spalim,
poći ću svetom,
a na lancu ću ispred sebe
Napoleona voditi kao pseto.
*
Cela zemlja na ţenu pohotljivu liči,
koja se vrpolji ţeljna ljubakanja,
i čije usne
vrskajući
kriče:
“Cakani, cakani, cakani!”
*
Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
ka da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog štrajka.
*
Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,
šmrčući prkosno ogromnim nosom,
i lice neba se tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.
*
I neko,
zaplevši se u oblačnim negvama,
protegao ruke – u kafe.
Ko da je neţan,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet
*
Vi mislite -
da to neţno sunce
lupka u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!
*
Vadite, šetači, iz dţepova ruke -
potegnite bombom, kamenom il’ kamom,
a ako neko nema ruke -
nek doĎe da se tuče glavom!
*
DoĎite, gladni,
pokorni,
tuţne prilike,
napustite vašljive jazbine!
DoĎite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaćemo krvlju u praznike!
*
Neka se zemlja pod noţevima seti
koga je htela da upropasti!
Zemlja -
Rotšildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!
*
Da se u kuršuma kiši
zastave kao i praznikom viju
Bandere, diţite više
leševe brašnara sviju
*
Psujući
i preklinjući,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.
*
Na nebu, crven kao marseljeza
lipsavajući, drhtao je on
Već ludilo
*
Ništa neće da bude
*
Noć će da doĎe,
pojede,
pregrize.
*
Vidiš li -
nebo opet nudi
pregršt isprskanih zvezda od izdaje.
*
Došla je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu noć probosti ne mogu ni ja
očima, crnu kao Azef.
*
Jeţim se, zabačen u kafanskom uglu,
vinom polivam i čaršav i dušu,
i vidim:
u uglu oči okrugle,
očima srce Bogorodica njuši.
*
Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu
one što se po krčmama bekelje!
Vidiš -
Varavu opet vole oni
više no popljuvane spasitelje.
*
Namerno u ljudskoj meći
moţda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepši,
moţda,
od svih tvojih sinova.
*
Daj im,
buĎavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca što treba da odrastu
dečaci-očevi,
devojčice da zanesu
*
I daj neka novoroĎen obraste
sedinom radoznalih vračeva,
i doći će oni -
decu da krste
imenima mojih stihova.
*
Ja, kojisam mašinu i Englesku opevao,
moţda sam, naprosto,
najobičnijeg jevanĎelja postao
trinaesti apostol.
*
I kad od mog bezobraznog glasa
dan i noć
bubnje
moţda njuši
Isus Hristos baš toga časa
nezaboravke moje duše.
4
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
*
Nećeš?
*
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
doĎem
i procedim bezubo
da sam ja danas
“neobično pošten”
*
Marija
vidiš -
ja se, već poguren, slamam.
Gomila što je
u četvorospratnim gušama salo dubila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju -
smeje se
što je ipak
meĎu mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših draganja.
*
Kiša islaka trotoare,
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica,
zabijen u kaldrmu, liţe,
a na sivim trepavicama -
da! -
oluka punih kiše
*
Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta.
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka sa kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i ţvakotinama
starih kotleta.
*
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neţnu reč?
Ptica
ţivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
Prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje
*
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca
*
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš -
zabili su u oči iz šešira čiode.
*
Pusti me
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlaţne ţene od znoja gubave
Ja kroz ţivot vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
*
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
“devojke Majakovskog” -
u izdajničko vreme mraka
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka
*
Marija, priĎi!
*
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije
srce i ja nijednom ne doţivesmo maja,
a u prokletom ţivotu
tek stoti april je.
*
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja -
ceo čovek
sav od mesa,
telo svoje prosto molim,
kao što hriščani:
“hleb nam nasušni
daţd nam dnes”
*
Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu tek roĎenu
u mukama noći
veličinom jednaku bogu.
*
Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik osakaćen,
bez moći,
izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu
*
Marija -
nećeš?
*
Nećeš?
Ha!
*
Znači – opet,
dok mračno je sve to
uzeću srce,
isplakano grozno
da ga nosim
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečenu vozom
*
Krvlju svoga srca ja radujem put,
za odeću belu lepi se prašine cveće
Oko zemlje-Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće
*
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
*
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliţe,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte gospodine Boţe!
*
Kako vam ne dosadi
u ţele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?
*
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poreĎati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
A u raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi -
i ja ću još noćas
sa svih bulevara najlepše device
dovesti tebi.
Hoćeš?
*
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veĎa?
Ti misliš -
zna šta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih ledja?
*
I ja sam anĎeo, bejah to bar -
gledah u oči – jagnje od šećera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrnog brašna više neće.
*
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
moţe ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
*
Mišljah – boţanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu
*
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
*
Pustite me!
*
Nećete me zaustaviti,
laţem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
*
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
*
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!
*
Gluho
*
Vasiona spava,
poloţivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho
***