You are on page 1of 69

Guy Debord

Drutvo spektakla
1967
2
Sadraj
Prolog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
1: Vrhunac odvajanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4
2: Roba kao spektakl . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
3: Privid jedinstva i podeljenosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
4: Proletarijat kao subjekt i predstava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
5: Vreme i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
6: Spektakularno vreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
7: Upravljanje prostorom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
8: Negacija i potronja u kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
9: Materijalizovana ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
Predgovor za etvrto italijansko izdanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
Predgovor za tree francusko izdanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Gi Debor: bibliograja i drugi izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Bibliograja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Filmovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Nekokoliko biograja i antologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Postojei prevodi (Gi Debor i SI) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
www . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
3
Prolog
Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi drutvu
spektakla. Ipak, u njoj nema nieg preteranog. Gi Debor, 1992
4
1: Vrhunac odvajanja
U sadanje vreme, koje prednost daje znaku nad onim to je oznaeno, kopiji nad origina-
lom, predstavi nad stvarnou, pojavnosti nad sutinom. . . istinito se smatra profanim,
a samo je iluzija sveta. Tanije, sveto se uveava u meri u kojoj istinito uzmie, a iluzija
pojaava, tako da najviem stepenu iluzije odgovara najvii stepen svetosti.
Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje Sutine hrianstva
1. U drutvima u kojima preovlauju moderni uslovi proizvodnje, ivot je predstavljen
kao ogromna akumulacija prizora. Sve to je nekada bilo neposredno doivljavano,
udaljeno je u predstavu.
2. Slike odvojene od svih aspekata ivota stapaju se u jedinstveni tok stvari, u kojem
prethodno jedinstvo ivota vie ne moe ostvariti. Fragmentarno opaana stvarnost
regrupie se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lani svet, predmet pke
kontemplacije. Specijalizacija slika sveta dostie vrhunac u svetu nezavisnih slika,
koje obmanjuju ak i same sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija ivota, nezavisno
kretanje neivota.
3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao smo drutvo, kao deo drutva i kao sredstvo
objedinjavanja. Kao deo drutva, to je fokusna taka nae vizije i svesti. Sma injenica
da je re o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i
lane svesti: jedinstvo koje spektakl postie nije nita drugo do zvanini jezik opteg
odvajanja.
4. Spektakl nije samo skup slika; to je drutveni odnos izmeu ljudi posredovan
slikama.
5. Spektakl se ne moe shvatiti samo kao vizuelna obmana koju stvaraju masovni
mediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao.
6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajueg oblika proizvod-
nje. On nije samo dekor stvarnog sveta, ve smo srce nestvarnosti ovog drutva. U
svim posebnim aspektima vestima, propagandi, reklami, zabavi spektakl predstav-
lja vladajui oblik ivota. To je sveprisutna armacija ve napravljenih izbora, kako u
oblasti proizvodnje, tako i u oblasti potronje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadraj
spektakla slue kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojeeg sistema. Spektakl
je i stalno prisustvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najveim delom
vremena koje ljudi provode van smog procesa proizvodnje.
7. Smo odvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, globalne drutvene prakse podeljene
na stvarnost i sliku. Drutvena praksa, koja stoji naspram prividno nezavisnog spek-
takla, u isto vreme je i celina koja sadri taj spektakl. Ali, unutranjni rascep izobliuje
tu celinu, do te mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezik spektakla sastoji
se od znakova vladajue organizacije proizvodnje znakova koji su u isto vreme i
krajnji proizvod te organizacije.
8. Odnos spektakla i konkretne drutvene aktivnosti ne moe se sagledati apstraktno:
svaka strana te suprotnosti i sama je podeljenja. Spektakl, koji falsikuje stvarnost,
5
proizvod je sme te stvarnosti. Obrnuto, stvarni ivot je materijalno proet kontempla-
cijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i poinje da se ravna po njemu. Objektivna
stvarnost prisutna je u oba ta aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene na taj na-
in, preobraavaju se u sopstvenu suprotnost: stvarnost se pojavljuje u granicama
spektakla, a spektakl postaje stvarnost. To uzajamno otuenje ini sutinu i temelj
celokupnog postojeeg poretka.
9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lanog.
10. Pojam spektakla povezuje i objanjava irok spektar naizgled nepovezanih pojava.
Prividna razliitost i kontrasti izmeu tih pojava izviru iz drutvene organizacije
pojavnosti, ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan u njegovim
okvirima, spektakl je armacija pojavnog i izjednaavanje celokupnog drutvenog
ivota ljudi s tom pojavnou. Ali, kritika koja zahvata smu sutinu spektakla otkriva
u njemu samo vidljivu negaciju ivota negaciju koja je postala vidljiva.
11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, nain funkcionisanja i snage koje
mu se suprotstavljaju, moramo napraviti neke vetake razlike. U analizi spektakla
prinueni smo da u izvesnoj meri koristimo jezik smog spektakla, utoliko to se
kreemo kroz oblast metodologije drutva koje sebe izraava kroz spektakl. Naime,
spektakl je u isto vreme i jezik i program nae drutveno-ekonomske formacije. To je
istorijski trenutak u kojem smo zateeni.
12. Sm spektakl predstavlja sebe kao iroku i nedostupnu stvarnost koja nikada
ne moe biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: Ono to se vidi je
dobro, ono to je dobro vidi se. Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je
ve ekasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnou, nainom na koji se
pojavljuje, koji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakav odgovor.
13. Tautoloki karakter spektakla potie iz injenice da su njegov cilj i njegova sredstva
identini. To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono
pokriva ceo globus, veito se kupajui u sopstvenoj svetlosti.
14. Moderno industrijsko drutvo je sutinski, a ne sluajno ili vetaki spektakularno.
Za spektakl vidljivi odraz vladajueg ekonomskog poretka ciljevi su nita, razvoj
je sve. Spektakl ne tei niemu drugom do sebi samom.
15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega to se danas proizvodi, kao opta
artikulacija principa na kojima poiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor, koji
direktno proizvodi sve veu koliinu slikastvari, spektakl je glavni proizvod dananjeg
drutva.
16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato to ih je ekonomija ve
potpuno podredila svojim ciljevima. Spektakl nije nita drugo nego ekonomija koja se
razvija zbog sebe same. To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvari i izobliujue
opredmeenje samih proizvoaa.
17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad drutvenim ivotom ispoljava se kao
oigledna degradacija biti u imati: ljudsko ostvarenje vie se ne izjednaava sa onim
to neko jeste, ve sa onim to poseduje. U sadanjem stadijumu, kada drutvenim
ivotom potpuno dominira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opteg
pomaka od imati ka izgledati: Sveukupno imanje sada mora da obezbedi presti i
postigne krajnji cilj kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualna realnost je
postala drutvena, u smislu da je potpuno zavisna od drutvenih sila i oblikovana
6
njima. Individualnoj stvarnosti je doputeno da se pojavi samo kada zapravo nije
stvarna.
18. Kada se stvarni svet preobrazi u pke slike, te slike postaju stvarna bia, koja
ekasno podstiu hipnotiko ponaanje. Poto je zadatak spektakla da nam preko
razliitih, specijalizovanih oblika posredovanja pokazuje svet koji se vie ne moe
direktno doiveti, on neminovno, na prostoru kojim je nekada vladao dodir, daje
prednost pogledu: najapstraktnije i najnepouzdanije ulo najbolje se prilagoava
optoj apstraktnosti sadanjeg drutva. Ali, spektakl nisu samo slike, niti samo slike
i ton. To je sve to izmie ovekovoj aktivnosti, sve to ometa i zavarava njegovu
sposobnost preispitivanja i korekcije. To je suprotnost dijalogu. Spektakl se regenerie
svuda gde predstavljanje postaje nezavisno.
19. Spektakl nasleuje sve slabosti zapadnog lozofskog projekta, koji je uvek nastojao
da aktivnost shvati kao predstavu; on je vezan za neprestani razvoj tehnike racional-
nosti, koju je iznedrio taj isti oblik misli. Spektakl ne ostvaruje lozoju, on svodi
stvarnost na predmet lozoje; to je sav konkretni ivot ljudi sveden na spekulativni
univerzum.
20. Filozoja, mo odvojene misli i misao odvojene moi, nikada nije bila u stanju da
prevazie teologiju. Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. Spek-
takularna tehnologija nije razvejala religiozne mitove u koje su ljudi projektovali
svoje otuene moi; ona ih je samo spustila na zemlju, tako da su ak i najsvetovniji
aspekti ivota postali neprozirni i nepodnoljivi. Lani raj, koji je nekada bio potpuna
negacija zemaljskog ivota, vie se ne projektuje u nebesa; on je ugraen u sm taj
ivot. Spektakl je tehnoloka verzija progona ljudskih moi u onostrano; to je vrhunac
ovekovog unutranjeg odvajanja od samog sebe.
21. Sve dok je nunost drutveno snevana, san ostaje drutvena potreba. Spektakl je
nona mora modernog drutva okovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izraava samo
enju tog drutva za snom. Spektakl je uvar tog sna.
22. injenica da je praktina mo modernog drutva odvojena od drutva i da ini
nezavisan sektor spektakl moe se objasniti samo injenicom da toj monoj praksi
nedostaje vrstina i da se ona nalazi u stalnoj kontradikciji sa samom sobom.
23. U korenu spektakla nalazi se najstarija od svih drutvenih specijalizacija specija-
lizacija moi. Spektakl se specijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugih
aktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog drutva pred njim samim, koji uruuje
svoju zvaninu notu na dvoru gde nikome drugom nije doputeno da govori. Tako je
najmoderniji aspekt spektakla ujedno i najarhainiji.
24. Spektakl je neprestani govor vladajueg poretka o smom sebi, njegov neprekidni
monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije
nad svim aspektima ivota. Fetiistiki privid iste objektivnosti u spektakulranom
odnosu prikriva injenicu da je u stvarnosti re o odnosima izmeu ljudi i izmeu
klasa: kao da neka druga Priroda, sa svojim neumitnim zakonima, dominira celim
naim okruenjem. Ali, spektakl nije neizbena posledica tog navodno prirodnog
tehnolokog razvoja. Naprotiv, drutvo spektakla je oblik koji sam bira svoj tehnoloki
sadraj. Ako spektakl, shvaen u ogranienom smislu masovnih medija, koji su
njegova najpovrnija manifestacija, prodire u drutvo u obliku isto tehnike aparature,
treba shvatiti da ta aparatura nikako nije neutralna i da je razvijena u skladu sa
7
unutranjom dinamikom smog spektakla. Ako se drutvene potrebe epohe, u kojoj
su te tehnologije razvijene, mogu zadovoljiti samo uz njihovo posredovanje, ako su
upravljanje drutvom i svi kontakti meu ljudima postali potpuno zavisni od tih
sredstava za trenutnu komunikaciju, onda je to zato to je ta komunikacija sutinski
jednostrana. Svi mediji preporuuju se vladarima postojeeg poretka kao sredstvo za
sprovoenje posebnih oblika upravljanja. Drutvena podela izraena kroz spektakl
neraskidivo je vezana za modernu dravu taj proizvod drutvene podele rada, koji je
u isto vreme glavni instrument klasne vladavine i koncentrisani izraz svih drutvenih
podela.
25. Odvajanje je alfa i omega spektakla. Institucionalizacija drutvene podele rada
u obliku klasne podele je iznedrila prethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitski
poredak kojim se svaka vlast oduvek kamuirala. Religija je armisala kosmiki i
ontoloki poredak, koji je odgovarao interesima gospodara, tumaei i ulepavajui
sve to je drutvo trebalo, a nije moglo da obezbedi. U tom smislu, svaka odvojena
vlast je uvek bila spektakularna. Ali, nekadanja opta odanost jednoj religioznoj
predstavi bila je samo izraz opteg oseanja gubitka, imaginarna kompenzacija za
bedu konkretne drutvene aktivnosti, koja se jo doivljavala kao jedini mogui uslov
egzistencije. Nasuprot tome, moderni spektakl precizno utvruje ta drutvo moe
da obezbedi, ali tako to strogo razdvaja mogue od doputenog. Spektakl ini ljude
nesvesnim promena uslova njihove praktine egzistencije. To vetako boanstvo
stvara smo sebe i namee sopstvena pravila. Ono se otkriva u svojoj pravoj prirodi:
kao autonomno razvijena, odvojena sila, zasnovana na sve intenzivnijoj proizvodnji,
koja namee sve veu podelu rada na parcijalne pokrete diktirane kretanjem maina,
a za potrebe trita, koje se neprestano iri. U takvom razvoju, svaka zajednica i svaka
kritika svest iezavaju; snage koje su se u tom procesu razvijale kao razdvojene jo
se nisu ujedinile.
26. Opte odvajanje radnika od proizvoda rada tei da eliminie svaku zaokruenu
svest o ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, linu komunikaciju izmeu proizvo-
aa. Sa sve veom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve veom koncentracijom
proizvodnog procesa, dostignua te aktivnosti i komunikacija postaju monopol onih
koji upravljaju sistemom. Trijumf tog ekonomskog sistema, zasnovanog na odvajanju,
proletarizuje ceo svet.
27. Zahvaljujui uspehu takvog naina proizvodnje, iji je glavni proizvod samo odva-
janje, konkretno iskustvo, koje je u ranijim drutvima bilo vezano za ljudski rad,
zamenjuje se, makar du ivica sistema, izjednaavanjem ivota sa neradnim vreme-
nom, sa neaktivnou. Ali, takva neaktivnost ni u emu nije osloboena od proizvodne
aktivnosti: ona je i dalje potpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opinjeno pokora-
vanje zahtevima i posledicama proizvodnog sistema. Smo to stanje jeste jedna od
posledica sistema. Nema slobode izvan ive aktivnosti; spektakl zato ponitava svaku
aktivnost, poto je celokupna stvarna aktivnost prisilno stavljena u funkciju globalne
izgradnje spektakla. Na taj nain, ono to se naziva osloboenjem od rada, slobodno
vreme, nije ni osloboenje od rada, niti osloboenje od sveta oblikovanog tim radom.
Nijedna aktivnost koju je rad oteo ne moe se ponovo osvojiti ako ostajemo podreeni
proizvodima tog rada.
28. Vladajui ekonomski sistem je zaarani krug izolacije. Njegove tehnologije zasniva-
ju se na izolaciji i samo je uveavaju. Od automobila do televizije, robe koje spektakl
8
bira da proizvodi istovremeno slue i kao oruje za ekasnu odbranu uslova koji stva-
raju usamljenu gomilu. Spektal uvek iznova stvara sopstvene pretpostavke, na sve
konkretniji nain.
29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzija modernog
spektakla otkriva svu veliinu tog gubitka: pomeranje svakog individualnog rada
i svih proizvoda rada u apstrakciju, savreno se uklapa u prirodu spektakla, jer je
upravo apstrakcija konkretan nain njegovog postojanja. U spektaklu se deo sveta
predstavlja tom svetu kao stvaran i superioran. Spektakl je opti jezik tog odvajanja.
Posmatrai su povezani samo jednosmernim odnosom sa centrom koji ih razdvaja
jedne od drugih. Spektakl ujedinjuje ono to je odvojeno, ali samo kao odvojeno.
30. Otuenje posmatraa, koje nesvesno poveava snagu predmeta njegove kontem-
placije, odvija se na sledei nain: to vie pokuava da ga shvati, manje ivi; to
se vie poistoveuje sa vladajuom predstavom o potrebi, sve manje razume vlastiti
ivot i vlastite elje. Otuenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i u injenici da
njegovi gestovi vie nisu njegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja.
Posmatra se nigde ne osea kod kue, jer je spektakl svuda.
31. Radnici ne proizvode sebe ve silu koja je nezavisna od njih. Uspeh takvog oblika
proizvodnje i obilje koje proizvodi, proizvoai doivljavaju kao obilje liavanja. Sa
sve veim gomilanjem proizvoda njihove otuene aktivnosti, svo vreme i sav prostor
postaju im strani. Spektakl je mapa tog novog sveta, koja se tano poklapa sa terito-
rijom koju predstavlja. Sile koje su izmakle naoj kontroli prikazuju nam se u svoj
svojoj moi.
32. Drutvena uloga spektakla je proizvodnja otuenja. Ekonomska ekspanzija se
sastoji, pre svega, u irenju tog posebnog sektora industrijske proizvodnje. Rast,
podstaknut proizvodnjom koja je sma sebi cilj, ne moe biti nita drugo do rast istog
onog otuenja koje se nalazi u njenom korenu.
33. Iako odvojeni od onoga to proizvode, ljudi ipak proizvode svaki detalj svog sveta
sa sve veom snagom i tako se jo vie udaljavaju od njega. to vie njihov ivot
postaje njihovo delo, to su oni vie iskljueni iz sopstvenog ivota.
34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.
9
2: Roba kao spektakl
Sutina robe moe se shvatiti tek kad ona postane univerzalna kategorija drutva kao
celine. Samo u tom kontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosima stie odluujui
znaaj, kako za objektivni razvoj drutva, tako i za odnos ljudi prema tom drutvu, koje
potinjava njihovu svest i ini od nje samo izraz tog postvarenja. . . S progresivnom
racionalizacijom i mehanizacijom rada, to potinjavanje se samo jo vie pojaava, tako
da ljudsko ponaanje postaje sve manje aktivno, a sve vie kontemplativno . . .
Luka, Istorija i klasna svest, 1923.
35. U osnovnoj aktivnosti spektakla integrisanju svih uidnih aspekata ljudske
aktivnosti i njihovom prevoenju u vrsto stanje, u izokretanju svih ivih vrednosti
u isto apstraktne vrednosti prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu. Neto,
na prvi pogled, tako trivijalno i oigledno, a opet tako sloeno i puno metazikih
nijansi.
36. Fetiizam robe, dominacija vidljivih i nevidljivih stvari nad drutvom, dostie
vrhunac u spektaklu, u kojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom slika projekto-
vanih iznad njega, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost.
37. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan i odsutan, jeste svet robe koji
dominira celim ivim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, zato
to je njegov razvoj identian otuenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i od svega
to proizvode.
38. Gubitak kvaliteta, tako oigledan na svakom stupnju spektakularnog jezika, od
predmeta koje glorikuje i ponaanja kojim upravlja, potie iz sme prirode siste-
ma koji na svaki nain izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativni
ekvivalent. Razvija se ono to je kvantitativno i samo ono to je kvantitativno.
39. Uprkos tome to iskljuuje kvalitet, takav razvoj prolazi kroz kvalitativne promene:
spektakl odraava injenicu da je taj razvoj preao prag sopstvenog obilja. Iako je ta
kvalitativna promena uzela maha samo delimiino, u nekoliko ogranienih oblasti,
ona je na optem planu ve prisutna kao standard koji je roba dostigla, tako to je
celu planetu pretvorila u jedinstveno svetsko trite.
40. Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija koja je realno stvarala i menjala
ivotne uslove ljudskih grupa. To je ekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. U
prirodnim ekonomijama, pojava robnog sektora predstavljala je viak preivljavanja.
Robna proizvodnja, koja podrazumeva razmenu razliitih proizvoda izmeu nezavis-
nih proizvoaa, dugo je opstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomska
aktivnost ija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali, gde god je robna pro-
izvodnja nailazila na drutvene uslove u kojima su se trgovina i akumulacija kapitala
odvijali na irokom planu, ona je preuzimala potpunu kontrolu nad ekonomijom. Cela
ekonomija je postala ono to je sama robna proizvodnja, u tom svom pohodu, ve
bila: proces kvantitativnog razvoja. Ta stalna ekspanzija ekonomije u obliku roba
pretvorila je i sm ljudski rad u robu, u najamni rad, uspevajui da konano ostvari
stepen obilja dovoljan da rei inicijalni problem opstanka ali samo zato da bi se uvek
iznova regenerisala u istom obliku, ali na viem nivou. Ekonomski rast je oslobodio
10
drutvo pritiska pkog preivljavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca.
Nezavisnost robe se proirila na celu ekonomiju i postala njen gospodar. Ekonomija
je promenila svet, ali ga je promenila u svet pod vlau ekonomije. Ta lana priroda,
u kojoj je ljudski rad postao otuen, zahteva da rad zauvek ostane u njenoj slubi; a
poto ona sma postavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi drutveno dozvoljeni
projekti i poduhvati bivaju stavljeni u slubu njenog jaanja. Obilje roba drugim
reima, obilje robnih odnosa postaje nita drugo do poveano preivljavanje.
41. Sve dok uloga ekonomije, kao osnove celog drutvenog ivota, nije bila primeena,
niti shvaena (upravo zato to izgleda tako poznata), dominacija robe nad celom
ekonomijom se sprovodila na prikriven nain. U drutvima gde je stvarnih roba bilo
malo ili gde su one bile teko dostupne, novac je bio prividni gospodar, predstavnik
vie sile koja je ostajala nepoznata. Sa sve veom podelom rada i poetkom masovne
proizvodnje za globalno trite, koje je donela industrijska revolucija, roba je konano
postala vidljiva sila koja kolonizuje ceo drutveni ivot. U toj taki, politika ekonomija
se nametnula kao dominantna nauka i kao nauka o dominaciji.
42. Spektakl je faza u kojoj roba uspeva da kolonizuje ceo drutveni ivot. Komodi-
kacija nije samo oigledna: mi vie ne vidimo nita drugo. Svet koji vidimo je svet robe.
Moderna ekonomska proizvodnja proiruje svoju diktaturu kako prostorno, tako i po
intenzitetu. U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavina se ve ispoljava
kroz prisustvo nekoliko prestinih roba i imperijalistike dominacije, nametnute iz
industrijski razvijenijih regiona. Njihov drutveni prostor neprestano se zastire novim
slojevima robe. S napredovanjem druge industrijske revolucije, otuena potronja
postaje isto toliko dunost masa, koliko i otuena proizvodnja. Celokupni drutveni
prodati rad postaje totalna roba, iji se neprestani obrt mora odravati po svaku cenu.
Da bi se to postiglo, ta totalna roba mora se u fragmentiranom obliku vratiti isto tako
fragmentiranim pojedincima, koji su potpuno odseeni od celine proizvodnog procesa.
U tom cilju, specijalizovana nauka dominacije razbija se na ceo niz daljih specijaliza-
cija, kao to su sociologija, primenjena psihologija, kibernetika i semiologija, koje su
zaduene za nadgledanje samoregulacije svake faze tog procesa.
43. U poetnoj fazi akumulacije kapitala politika ekonomija videla je proletera isklju-
ivo kao radnika, koji eli samo da obezbedi minimum uslova potrebnih za odranje
svoje radne snage, nikada ga ne posmatrajui iz perspektive njegove ljudskosti i
slobodnog vremena. Ta perspektiva vladajue klase uskoro je bila revidirana: sve
vee obilje roba dostiglo je nivo koji je zahtevao viak kolaboracije radnika. Sada, na
kraju radnog dana, na radnika se vie ne gleda s prezirom, koji je ranije tako oigledno
bio prisutan u svim aspektima organizacije i odravanja proizvodnje; na njih se sada
gleda kao na odrasle osobe, s puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladu s njihovom
novom ulogom, ulogom potroaa. Humanizam robe preuzima nadlenost nad radni-
kovom ljudskou i slobodnim vremenom, prosto zato to politika ekonomija sada
moe i mora da preuzme potpunu dominaciju nad tim sferama i to ba kao politika
ekonomija. Usavreno poricanje oveka tako preuzima vlast nad celom ljudskom
egzistencijom.
44. Spektakl je neprekidni Opijumski rat
1
koji se vodi zato da bi se ljudi prisilili da
izjednae dobra s robama, a zadovoljstvo s pkim preivljavanjem, i koji se iri po
1
Opijumski rat: Rat 1840-42, kojim je Kini nametnuta obaveza uvoza opijuma iz britanskih kolonijalnih poseda.
Prim. prev.
11
sopstvenim zakonima. Potroako preivljavanje mora stalno da proiruje svoj domen,
upravo zato to uvek podrazumeva oseanje oskudice. Poveano preivljavanje nikada
ne dolazi do razreenja; ne postoji taka u kojoj bi se njegovo irenje zaustavilo, jer
ono potpuno pripada domenu oskudice: ono moe da pozlati siromatvo, ali ne i da ga
prevazie.
45. Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektor moderne industrije i
najverniji izraz njene prakse, primorava robni sistem da razrei sledeu kontradikciju:
tehnoloka oprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u isto vreme da
sauva rad kao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini nain da se izbegne ta posledica
automatizacije (ili bilo kod drugog, manje ekstremnog naina za poveanje radne
produktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obima nunog radnog vremena,
jeste stvaranje novih poslova. Tom cilju slui rezervna armija nezaposlenih, koja se
uglavnom regrutuje za tericijarni sektor, usluge, kao pojaanje trupama zaduenim za
distribuciju i glorikaciju najnovijih roba; na taj nain zadovoljava se jedna stvarna
potreba za sve masivnijim propagandnim kampanjama, koje treba da navedu ljude
da kupuju sve nepotrebnije robe.
46. Razmenska vrednost se prvo pojavljuje kao izraz upotrebne vrednosti, ali pobeda
koju odnosi koristei se svojim orujima, stvara uslove u kojima se taj oblik vrednosti
pojavljuje kao autonomna sila. Time to mobilie svu ljudsku upotrebnu vrednost
i preuzima monopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednost uspeva da nad
njom uspostavi potpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidi samo u okvirima
razmene, kojoj je preputena na milost i nemilost. Razmenska vrednost, koja je u
poetku bila plaenik u slubi upotrebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i kree
u rat za ostvarenje sopstvenih ciljeva.
47. Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvek pratilo kapitalistiku ekonomi-
ju, dovelo je do pojave novog oblika siromatva u okviru pojaanog preivljavanja. To
siromatvo postoji uporedo sa starim oblikom siromatva, koji jo istrajava i koji se
ogleda u injenici da je ogromna veina ljudi primorana da prihvati ulogu najamnih
radnika, u stalnoj jurnjavi za ciljevima koje im namee sistem, i da svako od njih zna
da se tome mora potiniti ili umreti. Stvarnost te ucene injenice da ak i u najsve-
denijim oblicima (hrana, sklonite) upotrebna vrednost ima sopstvenu egzistenciju
samo u okviru iluzije obilja poveanog preivljavanja objanjava opti pristanak
na iluziju modernog oblika robne potronje. Stvarni potroa postaje potroa iluzija.
Roba je materijalizovana iluzija, a spektakl njen opti izraz.
48. Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitni aspekt razmenske vred-
nosti. Sada, u izokrenutom svetu spektakla, ona se mora eksplicitno izraziti, zato to
je njena realnost erodirala usled prekomernog razvoja robne ekonomije, ali i zato to
ona nastavlja da slui kao lano opravdanje za jedan lani ivot.
49. Spektakl je nalije novca. Spektakl je i sm apstraktni, opti ekvivalent za sve vrste
roba. Ali, dok je novac dominirao drutvom kao izraz opte ekvivalencije i sredstvo
za razmenu razliitih dobara ije se namene ne mogu porediti, spektakl se javlja kao
moderna dopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji slui kao opti ekvivalent
za sve to taj svet moe da bude i to moe da postigne. Spektakl je novac koji moe
samo da se gleda, jer je u njemu sva upotrebna vrednost ve razmenjena za totalitet
apstraktnih predstava. Spektakl nije samo sluga lane korisnosti, ve je i sam lana
upotreba ivota.
12
50. Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultat drutvenog rada postaje vidljiv i
na taj nain podreuje celokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarni proizvod
rada. Kapital vie nije nevidljivi centar koji upravlja procesom proizvodnje: on se
neprekidno akumulira i iri na ceo svet u obliku vidljivih predmeta. Sveukupno irenje
drutva je njegov portret.
51. Trijumf ekonomije, kao autonomne sile, u isto vreme nagovetava njenu propast,
jer sile koje je oslobodila sada mogu da eliminiu ekonomsku nunost, koja je bila
nepromenljiv osnov svih ranijih drutava. Zamenjivanje te nunosti nunou neo-
buzdanog ekonomskog razvoja, znai zamenjivanje zadovoljavanja osnovnih ljudskih
potreba (danas jedva pokrivenih) neprestanom proizvodnjom lanih potreba, pri emu
sve one, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samo jedne lane potrebe: za odranjem
vladavine ekonomije kao autonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu sa
svim autentinim potrebama sve dok dolazi iz drutveno nesvesnog, koje ne zna do
koje je mere zavisno od nje. Sve to je svesno, sklono je habanju. Sve to je nesvesno
ostaje nepromenjeno. Ali, jednom osloboeno i ono poinje da se uruava. (Frojd)
52. Kada drutvo jednom shvati da zavisi od ekonomije, ekonomija poinje da zavisi
od drutva. Kada podzemna snaga ekonomije dostigne taku vidljive dominacije,
ekonomija gubi svoju mo. Ekonomski Id mora biti zamenjen sa Ja. Do te promene
moe doi samo iz smog drutva, iz borbe unutar drutva. Njen ishod zavisi od ishoda
klasne borbe, koja je u isto vreme proizvod i proizvoa ekonomske osnove istorije.
53. Svest o udnji i udnja za sveu su jedan isti projekat, koji u svom negativnom
obliku tei ukidanju klasa i ka tome da radnici direktno raspolau svimaspektima svoje
aktivnosti. Suprotnost tom projektu jeste drutvo spektakla, u kojem roba sagledava
smu sebe, u svetu koji sama stvara.
13
3: Privid jedinstva i podeljenosti
Na naem lozofskom frontu razvila se iva polemika oko pojma jednog koje se deli
na dva i dva koja se spajaju u jedno. Re je o borbi izmeu pristalica i protivnika
materijalistike dijalektike, o borbi izmeu dva shvatanja sveta: proleterskog i buro-
askog. Oni koji osnovni zakon prirode vide u tome da se jedno deli na dva pristalice su
materijalistike dijalektike. Oni koji osnovni zakon vide u tome da se dva spajaju u jedno
protivnici su materijalistike dijalektike. Obe strane povukle su jasnu demarkacionu
liniju, a njihovi argumenti su dijametralno suprotni. Na ideolokom planu, ta polemika
predstavlja odraz akutne i sloene klasne borbe koja se danas odvija u Kini i u celom
svetu.
Crvena zastava (Peking), 21. septembar 1964.
54. Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao i smo moderno drutvo. Svako
pojedinano jedinstvo zasniva se na nasilnim podelama. Ali, u spektaklu i sma ta
kontradikcija dolazi u sukob sa svojimizokrenutimznaenjem: podele koje predstavlja
su izraz opteg jedinstva, dok je jedinstvo koje predstavlja izraz opte podeljenosti.
55. Iako se sukobi izmeu razliitih sila za kontrolu nad istim drutveno-ekonomskim
sistemima zvanino predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odra-
avaju sutinsko jedinstvo sistema, kako na meunarodnom planu, tako i u okviru
svake nacije.
56. Prividni spektakularni sukob izmeu rivalskih oblika otuene vlasti, u isto vreme
je i stvaran, utoliko to izraava neujednaenu i koniktnu prirodu razvoja sistema,
kao i manje ili vie protivrene interese klasa i grupa unutar klasa, koje prihvataju taj
sistem i koje pokuavaju da u njemu igraju to vaniju ulogu. Kao to razvoj najna-
prednijih ekonomija podrzumeva sukob izmeu razliito denisanih prioriteta, tako
se i unutar totalitarnih, dravno-birokratskih oblika ekonomskog upravljanja, kao i u
zemljama u kolonijalnom ili polukolonijalnom poloaju, javljaju izrazito divergentni
oblici proizvodnje i vlasti. Primenujui kriterijume koji se pokau prikladnim, spektakl
je u stanju da te suprotnosti prikae kao potpuno razliite drutvene sisteme. Ali, u
stvarnosti, to su samo posebni sektori, ija je sutina potpuno ukljuena u globalni
sistem koji ih obuhvata u jedinstveno kretanje, koje je celu planetu pretvorilo u oblast
svog delovanja: kapitalizam.
57. Drutvo koje je u isto vreme spektakl, ne dominira nerazvijenim podrujima samo
pomou ekonomske hegemonije; ono dominira njima i kao drutvo spektakla. ak i
kada izostaje odgovarajua materijalna osnova, moderno drutvo osvaja drutvenu
povrinu svih kontinenata razliitim sredstvima spektakla. Ono postavlja pozornicu
za lokalnu vladajuu klasu i oblikuje njen program. Pored toga to budi udnju za
pseudodobrima, spektakl nudi i razliite oblike lane revolucije za lokalne revoluciona-
re. Birokratski reimi nekih industrijalizovanih zemalja imaju svoje posebne oblike
spektakla, ali i oni su samo deo totalnog spektakla, koji sam sebi slui i kao lana opo-
zicija i kao stvarna podrka. ak i ako lokalni spektakli razviju neke posebne oblike
totalitarne specijalizacije u oblasti drutvene komunikacije i kontrole, sa stanovita
sistema kao celine te specijalizacije igraju samo ulogu koja im je dodeljena u okviru
globalne podele spektakularnih zadataka.
14
58. Iako ta podela spektakularnih zadataka odrava postojei poredak kao celinu, ona
je primarno usmerena ka zatiti glavnog uporita svog razvoja. Spektakl poiva na
ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji tee dominaciji nad
celim tritem spektakla, ruei sve ideoloke ili policijsko-dravne protekcionistike
barijere, koje postavljaju lokalni spektakli u svojoj tenji ka nezavisnosti.
59. Iza svetlucave spoljanosti spektakla, modernim drutvom dominira tenja ka op-
toj banalizaciji, ak i tamo gde su razvijeniji oblici robne potronje naizgled umnoili
mogunost izbora izmeu razliitih uloga i predmeta. Naslee religije i porodice (ova
druga je i dalje glavni mehanizam za prenoenje klasne vladavine s generacije na
generaciju), sa svom moralnom represijom koju nameu te dve institucije, moe se
spojiti s razmetljivom tenjom ka zemaljskim nagradama, upravo zato to ivot u
ovakvom svetu ostaje represivan i nudi samo lane nagrade. Samozadovoljno pris-
tajanje na status quo moe da koegzistira i s isto spektakularnim oblicima pobune:
samo nezadovoljstvo postaje roba im ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu te
naroite sirovine.
60. Medijske zvezde su spektakularne predstave ivih ljudskih bia, projekcija opte
banalnosti u slike moguih uloga. Kao specijalisti za prividni ivot, zvezde slue kao
objekti poistoveivanja, koji ljudima pruaju nadoknadu za stvarnost fragmentirane
produktivne specijalizacije u kojoj zapravo ive. Uloga slavnih linosti je da pred-
stavljaju razliite ivotne stilove i razliita drutveno-politika stanovita na potpuno
slobodan nain. One otelovljuju nedostine plodove drutvenog rada tako to dramati-
zuju sporedne proizvode tog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kao njegove
krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odluivanje i potronju, kao poetak i kraj tog procesa
koji se nikada ne dovodi u pitanje. U sluaju vlasti, vladajui reim moe sebe da per-
sonalizuje u liku neke pseudozvezde; u sluaju potronje, potroake zvezde agituju
da budu priznate kao pseudosile koje dominiraju ivim iskustvom. Ali, ponaanje tih
zvezda nije slobodno, niti je ono to nude zaista izbor.
61. Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde je suta suprotnost indi-
vidui; on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnosti
drugih. Time to stupa u spektakl, kao model s kojim se treba poistovetiti, on se odrie
svih autonomnih odlika, u tenji da se poistoveti sa optim zakonom poslunosti pre-
ma postojeem poretku stvari. Potroake zvezde, koje se pojavljuju u obliku razliitih
tipova linosti, samo pokazuju kako svaki od tih tipova ima jednak pristup oblasti
potronje i da iz nje moe izvui jednako zadovoljstvo. Politike zvezde moraju pose-
dovati pun spektar najvrednijih ljudskih osobina: tako su sve zvanine razlike izmeu
njih ponitene njihovom zvaninom slinou, jer sve one moraju biti izuzetne u svim
oblastima delovanja. Kao voa drave, Hruov je naknadno postao general i preuzeo
zasluge za pobedu u bici kod Kurska, dvadeset godina nakon to se ona odigrala. Ke-
nedi je preiveo kao govornik, koji je ak i samom sebi odrao posmrtni govor, jer je
Teodor Sorenson (Teodore Sorensen) nastavio da pie govore za njegovog naslednika,
u istom onom stilu koji je znaajno doprineo pokojnikovoj javnoj linosti. Istaknute
linosti koje personikuju sistem poznate su upravo zato to nisu ono to izgledaju:
one stiu veliinu tako to se sputaju ispod realnosti najbeznaajnijeg individualnog
ivota i tako to svi to znaju.
62. Lani izbori koje nudi spektakularno obilje, izbori zasnovani na suprotstavljanju
konkurentskih, a ipak saveznikih spektakala, razliitih, a opet meusobno povezanih
uloga (oznaenih i otelovljenih pre svega u predmetima), razvijaju se u borbu izmeu
15
iluzornih kvaliteta, koja treba da podstakne revnosnu odanost kvantitativnim triari-
jama. Oivljavaju se i lane arhaine opozicije regionalizmi i rasizmi, koji slue kao
sredstvo za sticanje magijski i ontoloki superionog statusa u okviru potroake hije-
rarhije kao i beskrajni niz deliminih sukoba, od takmiarskih sportova do politikih
izbora, koji stvaraju privid razigranog entuzijazma. Gde god se uspostavi potroako
obilje, du fasade napravljene od iluzornih uloga, javlja se jo jedan spektakularni
antagonizam: izmeu mladih i starih. Prave odrasle osobe, ljudi koji su gospodari
svojih ivota, zapravo ne postoje. U isto vreme, neprestano podmlaivanje postojeeg
ni na koji nain nije odlika onih koji su danas mladi; taj mladalaki polet je prisutan
samo u ekonomskom sistemu, u dinamici kapitalizma. Stvari su te koje vladaju i koje
su mlade, dok se neprestano otimaju za presti i zamenuju jedne druge.
63. Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo u bedi. Ako se razliiti oblici istog otu-
enja meusobno bore pod maskom nepomirljivih antagonizama, onda je to zato
to svi oni poivaju na stvarnim, ali potisnutim kontradikcijama. Spektakl postoji u
koncentrisanom i rasprenom obliku, u zavisnosti od konkretnog oblika siromatva
koje u isto vreme sakriva i odrava. U oba sluaja, to je uvek ista slika srenog sklada
okruenog oajem i uasom, nepomino sredite bede.
64. Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za birokratski kapitalizam, iako se,
kao tehnika za jaanje dravne vlasti, moe primeniti i u manje razvijenim ekono-
mijama, ali i u zemljama razvijenog kapitalizma, posebno u trenucima krize. Biro-
kratsko vlasnitvo je i smo koncentrisano, utoliko to svaki birokrata stie pravo
na to vlasnitvo samo kao pripadnik zajednice birokrata. Poto je proizvodnja roba u
birokratskom kapitalizmu manje razvijena, ona takoe poprima koncentrisan oblik:
roba koju birokrate prisvajaju je ukupan drutveni rad, a ono to prodaju drutvu
je opte preivljavanje. Diktatura birokratske ekonomije ne ostavlja eksploatisanim
masama ni deli prostora za slobodan izbor, jer ona sma mora da pravi sve izbore;
zato se svaki nezavisan izbor, bez obzira da li je re o izboru hrane ili muzike, tretira
kao objava rata. Taj oblik diktature moe opstati samo uz neprestanu primenu nasi-
lja. Njegov spektakl namee sliku dobra koja saima sve to zvanino postoji, sliku
koja se obino svodi na jednu linost, onu koja sistemu garantuje totalno jedinstvo.
Svako je duan da prihvati magijsko poistoveivanje s tom apsolutnom zvezdom ili
da nestane. Taj gospodar nepotronje svih ostalih je herojska slika koja sakriva apso-
lutnu eksploataciju, koja se sprovodi u cilju prvobitne akumulacije kapitala, stalno
podsticane nasiljem. Ako cela kineska populacija mora da izuava Maovu misao do
take poistoveivanja s njim, onda je to zato to ona ne moe da bude nita drugo.
Dominion koncentrisanog spektakla je policijska drava.
65. Difuzni, raspreni spektakl vezuje se za robno obilje, za stabilne uslove razvoja
modernog kapitalizma. U njemu svaka pojedinana roba armie veliinu ukupne
robne proizvodnje, a spektakl je njen raskoni, reklamni katalog. Nepomirljivi zahtevi
otimaju se za mesto na pozornici ujedinjenog spektakla ekonomije obilja, a razliite
zvezde-robe istovremeno promoviu oprene drutvene politike. Automobilski spek-
takl, na primer, tei savrenom saobraajnom protoku i tako izaziva ruenje starih
gradskih oblasti, dok gradski spektakl nastoji da ih ouva kao turistike atrakcije.
Ionako sumnjivo zadovoljstvo potronje celine tako se stalno odlae, jer stvarni po-
troa ima pristup samo deliima potroakog raja, kojima, bez izuzetka, nedostaju
kvaliteti celine.
16
66. Svaka pojedinana roba bori se za sebe. Ona osporava sve ostale robe i nastoji
da se nametne svuda, kao jedini primerak svoje vrste. Spektakl je epska poema te
borbe, koju ne moe da okona ak ni pad Troje. Spektakl ne opeva ljude i njihova
oruja, ve robe i njihove strasti. U toj slepoj borbi, svaka roba, sledei sopstvene
strasti, nesvesno podstie neto to je premauje: globalizaciju robe, koja se podudara
s komodikacijom celog globusa. Tako dolazimo do sledeeg rezultata tog lukavstva
robe: dok se svaka pojedinana roba iscrpljuje borbom, opti robni oblik nesmetano
nastavlja put ka svojoj apsolutnoj realizaciji.
67. Zadovoljstvo vie ne dolazi iz upotrebe roba proizvedenih u ogromnim koliinama;
u njima se uiva upravo zato to su roba. Potroaa ispunjava pravi religozni zanos
prema suverenoj slobodi robe, ija upotreba postaje sama sebi svrha. Talasi entuzi-
jazma za odreenim proizvodima podstiu se uz pomo svih sredstava komunikacije.
Neki lm je u stanju da pokrene modnu groznicu; neki magazin, koji otkriva nova
mesta nonog ivota, pokree celu liniju novih proizvoda. Neprestano smenjivanje
tih udljivih trendova ukazuje na injenicu da masa roba postaje sve apsurdnija, da
je sma ta apsurdnost postala roba. Triarije koje se dobijaju kao bonus pri kupovini
nekog luksuznog proizvoda, ali koje onda poinju da se prodaju i razmenjuju kao ko-
lekcionarske dragocenosti, izraz su mistinog samopreputanja onostranosti robnog
univerzuma. Sakupljai tih triarija, proizvedenih samo zato da bi bile sakupljane,
akumuliraju zapravo robne oproste: slavna znamenja stvarnog prisustva robe meu
vernicima. Postvareni ljudi ponosno izlau dokaze svoje intimnosti s robom. Poput
starog religioznog fetiizma, s njegovim grevitim napadima i udesnim izleenjima,
fetiizam robe podstie sopstvene trenutke vatrene egzaltacije. Sve to ima samo jednu
svrhu: proizvodnju navike potinjavanja.
68. Lanim potrebama, koje namee moderna potronja, ne mogu se suprotstaviti
nikakve izvorne potrebe ili elje koje nisu i same oblikovane drutvom i njegovom
istorijom. Ali, proizvodnja obilja roba predstavlja totalni raskid sa organskimrazvojem
drutvenih potreba. Njihova mehanika akumulacija stvara bezgraninu izvetaenost,
koja nadjaava svaku izvornu elju. Kumulativna snaga te autonomne izvetaenosti
ima za posledicu falsikovanje celog drutvenog ivota.
69. Slika blaenog drutvenog jedinstva u potronji ipak samo odlae svest potroaa
o stvarnoj podeljenosti do njegovog sledeeg razoarenja nekom odreenom robom.
Svaki novi proizvod se sveano najavljuje kao jedinstvena kreacija, koja e dramatino
skratiti put do toliko uene obeane zemlje totalne potronje. Ali, kao i u sluaju po-
modnog dodeljivanja nekog naizgled aristokratskog imena, koje se na kraju daje svim
pojedincima istog uzrasta, predmeti ije posedovanje obeava posebnost dospevaju u
masovnu potronju samo ako su proizvod masovne proizvodnje. Svoj prestini status
ti osrednji predmeti duguju tome to, makar za trenutak, dospevaju u iu drutvenog
ivota, slavljeni kao otkrovenje nedokuivih ciljeva proizvodnje. Ali, predmet koji je u
spektaklu bio prestian, postaje obian im ga potroa a s njim i svi ostali potroai
donese kui. Uvek prekasno, on otkriva njegovu sutinsku bedu, koja je posledica
bede naina njegove proizvodnje. U meuvremenu, neki drugi predmet je ve spreman
da ga zameni u svojstvu predstavnika sistema, udei za svojim trenutkom slave.
70. Lani karakter tog zadovoljstva otkriva se upravo kroz neprestanu promenu pro-
izvoda i optih uslova proizvodnje. Entiteti, koji se bezono predstavljavju kao vrhunac
savrenstva, bivaju zamenjeni kako u difuznom, tako i u koncentrisanom spektaklu, a
17
jedino to se nikada ne menja je sm sistem. Staljina su, kao i bilo koju drugu demo-
diranu robu, prezrele iste one snage koje su ga prvobitno promovisale. Svaka nova
la reklamne industrije preutno priznaje onu prethodnu. A sa svakim sunovratom
personikacije totalitarne vlasti, iluzorna zajednica, koja ga je nekada jednoglasno
podravala, razotkriva se kao pka gomila usamljenika lienih iluzija.
71. Stvari koje spektakl predstavlja kao vene zasnivaju se na promeni i zato se menjaju
zajedno sa svojom osnovom. Spektakl je totalno dogmatian, a ipak nesposoban
da isporui bilo kakvu vrstu dogmu. Pred njim nita nije dovoljno postojano. Ta
nepostojanost je prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotna njegovim pravim
tenjama.
72. Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu podelu koja prua osnov stvarnom
jedinstvu kapitalistikog oblika proizvodnje. Ono to obavezuje proizvoae da ues-
tvuju u izgradnji sveta, u isto vreme ih razdvaja od njega. Ono to sjedinjuje ljude
osloboene lokalnih i nacionalnih ogranienja, u isto vreme ih i razdvaja. Ono to
zahteva sve veu racionalnost, u isto vreme hrani iracionalnost hijerarhijske eksplo-
atacije i represije. Ono to stvara apstraktnu mo drutva, stvara i njegovu konkretnu
neslobodu.
18
4: Proletarijat kao subjekt i predstava
Jednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta, unitenje svake vlasti, ukidanje
svih moralnih ogranienja to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevi koji su stajali iza pobune
od 18. marta i povelja te strane organizacije koja joj je dala svoju vojsku.
Parlamentarna istraga o Pariskoj Komuni
73. Pokret koji menja postojee uslove bio je dominantna drutvena sila jo od pobede
buroazije u ekonomskoj sferi. Njegova dominacija je postala vidljiva kada je ta pobeda
bila ostvarena i na politikom planu. Razvoj proizvodnih snaga je uzdrmao stare
proizvodne odnose, a celokupni statini poredak se uruio. Sve to je bilo apsolutno,
postalo je istorijsko.
74. Kada su ljudi baeni u istoriju i primorani da uestvuju u radu i borbama koji je
ine, oni moraju da sagledaju svoje odnose na jasan i nedvosmislen nain. Ta istorija
nema drugi cilj osim onoga to se razvija unutar nje, iako se u konanom, nesvesnom
i metazikom vienju istorijske ere smatralo da je razvoj proizvodnih snaga ono to
je smu istoriju uinilo predmetom istorijskog kretanja. S druge strane, subjekt istorije
moe biti jedino samoproizvodnja ivota ivi ljudi koji postaju gospodari i vlasnici
sopstvenog istorijskog sveta i sopstvenih potpuno svesnih poduhvata.
75. Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionarnog perioda zaotravao uspon
buroazije, razvijala se uporedo s dijalektikom istorijskom milju, koja se vie nije
zadovoljavala tumaenjem postojeeg. Njen cilj je bilo pronalaenje naina da se
postojee prevazie i tako ujedno odbace i svi oblici odvajanja.
76. Za Hegela pitanje vie nije bilo kako tumaiti svet, ve kako tumaiti promenu
sveta. Ali, poto je sebe ograniio na pko tumaenje te promene, Hegel predstavlja
samo lozofsku kulminaciju sme lozoje. On je pokuao da shvati svet koji se razvija
sam po sebi. Takva istorijska misao stie uvek kasno; ostaje joj da samo retrospektivno
objanjava ono to se ve dogodilo. Zato ta svest uspeva da prevazie odvajanje
samo na planu misli. Hegelov paradoksalni stav podreivanje smisla cele stvarnosti
njenoj istorijskoj kulminaciji, uz istovremeno proglaavanje sopstvenog sistema za tu
kulminaciju proistie iz proste injenice da je taj mislilac buroaskih revolucija XVII
i XVIII veka u lozoji video samo nain za izmirenje s posledicama tih revolucija.
ak i kao lozoja buroaske revolucije, ona ne uspeva da obuhvati ceo proces te
revolucije, ve samo njegovu zavrnu fazu. Zato to i nije lozoja revolucije ve
Restauracije. (Karl Kor, Teze o Hegelu i revoluciji) Hegel je po poslednji put obavio
zadatak lozofa: glorikaciju postojeeg; ali ono to je za njega ve postojalo kao
jedino stvarno bilo je nita manje nego celokupno istorijsko kretanje. Poto je ipak
zadrao spoljanju poziciju misli, taj njen poloaj mogao je da maskira samo pomou
prethodno zacrtanog projekta Duha te apsolutne, herojske sile, koja je postigla sve
to je htela i htela sve to je postigla i iji se krajnji cilj podudara sa sadanjim
trenutkom. U tom procesu prevazilaenja istorijskom milju, lozoja je dola do
take u kojoj je mogla da glorikuje svet samo osporavajui ga; naime, da bi uopte
govorila, morala je da poe od pretpostavke da je celokupna istorija dola do svog
krajnjeg cilja, a da je jedini sud, koji bi mogao da utvrdi istinu, ve zatvoren.
19
77. Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta istorijska misao nije zaboravljena,
njegovo osporavanje zakljuaka te misli u isto vreme potvruje njen metod.
78. Istorijska misao se moe spasiti samo ako postane praktina misao; a praksa
proletarijata, kao revolucionarne klase, nije nita drugo nego ta istorijska svest koja
deluje u totalitetu svog sveta. Svi teorijski pravci revolucionarnog radnikog pokreta
Marks, ali i tirner (Max Stirner) i Bakunjin izrasli su iz kritikog sukobljavanja
sa Hegelovom milju.
79. Marksovu teoriju nemogue je razdvojiti od Hegelove metode, ali i od revolucionar-
nog karaktera te teorije, od njene istine. U tom smislu, odnos izmeu Marksa i Hegela
uglavnom je bio zanemarivan i pogreno tumaen ili ak osuivan kao slaba taka
onoga to se kasnije tako pogreno preobrazilo u doktrinu poznatu kao marksizam.
Berntajn (Eduard Bernstein) je posredno otkrio vezu izmeu dijalektike metode
i agitacije u prilog istorije, kada je u svojoj knjizi Teorijski socijalizam i praktina
socijaldemokratija ukazao na nenauno predvianje skore proleterske revolucije u
Nemakoj, izneto u Manifestu iz 1847: Ta istorijska autosugestija, greka kakvu ne
bi napravio ak ni najnaivniji politiki vizionar tog doba, bila bi sasvim neshvatljiva,
posebno ako se ima u vidu da je u to vreme Marks ve ozbiljno izuavao ekonomiju,
kada u njoj ne bismo prepoznali odraz antitetike Hegelove dijalektike, od koje se ni
Marks, ni Engles nisu nikada potpuno oslobodili. U to vreme opteg previranja, taj
uticaj se pokazao jo fatalnijim po njihovu misao.
80. Preokret koji je Marks izveo u cilju spasavanja misli od buroaske revolucije,
prenosei je u drugaiji kontekst, nije bio prosto stavljanje materijalistikog razvoja
proizvodnih snaga na mesto Hegelovog Duha, koji hrli u susret sebi smom Duha,
ija je objektivizacija identina njegovom otuenju i ije istorijske rane ne ostavljaju
oiljke. Naime, kada istorija jednom postane stvarna, ona vie nema cilj. Marks je
razorio Hegelov stav distanciranja od dogaaja, kao i pasivnu kontemplaciju, ne
pozivajui se pri tomna bilo kakvu viu, spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorije
da bude svesna svojih postupaka. Nasuprot tome, dananja pasivna kontemplacija
ekonomskih kretanja predstavlja netranscendirani produetak nedijalektikog aspekta
Hegelovog pokuaja da stvori zaokrueni sistem: samo dokaz da tom ekonomskom
procesu, da bi opravdao sebe, nisu vie potrebni ni Hegel, niti dokazi dobijeni na
isto kontemplativnom planu. To kretanje, koje moderno drutvo danas slavi, jeste
onaj sektor sveta u kojem za misao vie nema mesta, sektor iji mehaniki razvoj
ekasno dominira celim drutvom. Marksov projekat je projekat svesne istorije, u
kojem se kvantitet, nastao iz slepog razvoja isto ekonomskih proizvodnih snaga,
mora preobraziti u kvalitativno prisvajanje istorije. Kritika politike ekonomije je prvi
in tog kraja preistorije: Od svih instrumenata proizvodnje, najvea proizvodna sila
je sma revolucionarna klasa.
81. Marksova teorija je tesno povezana s naunom milju utoliko to i sma nastoji
da racionalno shvati snage koje zaista deluju u drutvu. Ali, ona ide i dalje od naune
misli; ona uva naunu misao samo tako to je stalno prevazilazi. Ona pokuava
da shvati drutvene borbe, a ne drutvene zakone. Priznajemo samo jednu nauku:
istoriju. (Nemaka ideologija)
82. Buroaska epoha, koja istoriji eli da podari nauno utemeljenje, previa injenicu
da nauka kojom raspolae i sama nastaje na temeljima istorijskog razvoja ekonomije.
Ali, istorija sutinski zavisi od tog ekonomskog znanja sve dok ostaje samo ekonomska
20
istorija. Mera u kojoj naune opservacije previaju uticaj istorije na ekonomiju (i ceo
proces koji stalno menja vlastite naune premise), ogleda se i u aroganciji onih socija-
lista koji su poverovali da su precizno izraunali ritam ekonomskih kriza. Sada, kada
se pokazalo da neprestane intervencije politike vlasti uspevaju da spree krize, isti
taj mentalitet u tome vidi osetljivu ravnoteu, koja vodi ka konanom uspostavljanju
opte ekonomske harmonije. Projekat prevazilaenja ekonomije i upravljanja istori-
jom mora da obuhvati nauku ovog drutva, ali ne moe i sam da bude nauni projekat.
Revolucionarni pokret ostaje buroaski, sve dok smatra da aktuelnom istorijom moe
upravljati sredstvima naune spoznaje.
83. Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasnovani na kritici postojee drutvene
organizacije, s pravom se nazivaju utopijskim sve dok ignoriu istoriju (to jest, sve
dok ignoriu stvarne borbe i protok vremena, koji ne dotiu njihovu nepromenljivu
sliku srenog drutva), ali ne i zato to odbijaju nauku. Naprotiv, utopijski mislioci
bili su potpuno u vlasti naune misli ranijih vekova. Oni su predviali dovrenje i
ispunjenje tog opteg racionalistikog sistema. Sebe nisu videli kao goloruke proroke,
jer su vrsto verovali u drutvenu mo naunog dokaza, tako da su ak, kao Sen-Simon,
verovali u mogunost osvajanja vlasti uz pomo nauke. Zombart (Werner Sombart)
se pitao: Zato hoe da osvoje borbom ono to samo treba dokazati? Ali, nauno
razumevanje utopista nije ukljuivalo svest da neke drutvene grupe imaju interes da
odre status quo i da na raspolaganju imaju sve potrebne snage, kao i oblike lane svesti
potrebne da se to stanje trajno odri. Njihovo poimanje stvarnosti je daleko zaostajalo
za istorijskom realnou razvoja sme nauke, podreeno drutvenim imperativima
tog razvoja, koji su odreivali ne samo koji e nalazi biti prihvaeni ve i ta uopte
moe, a ta ne moe biti predmet naunog istraivanja. Utopijski socijalisti su ostali
zatoenici iznoenja istine u naunom maniru, a ta istina je za njih bila samo apstraktna
slika oblik miljenja koji se pojavio u prethodnim fazama drutvenog razvoja. Sorel
(Georges Sorel) je primetio da su model za otkrivanje i izlaganje drutvenih zakona
utopisti videli u astronomiji: njihovo neistorijsko shvatanje harmonije bilo je prirodna
posledica njihovog pokuaja da na drutvo primene nauku koja je najmanje zavisila
od istorije. Tu harmoniju su opisivali na isti nain na koji je Njutn opisivao opte
naune zakone, a srean rasplet, koji su stalno prizivali, imao je u njihovoj drutvenoj
nauci istu ulogu kao i inercija u klasinoj zici. (Graa za teoriju proletarijata)
84. Nauno-deterministiki aspekt Marksove misli je upravo ono to ju je uinilo
podlonom ideologizaciji, kako za njegovog ivota, tako jo i vie u teorijskom
nasleu koje ostavio radnikom pokretu. Napredovanje istorijskog subjekta je opet
bilo odloeno, dok je ekonomija, ta istorijska nauka par exellence, sve vie dobijala na
znaaju kao garant svoje budue i neminovne negacije. Tako je revolucionarna praksa,
jedini pravi faktor te negacije, bila sve vie potiskivana iz teorijskih razmatranja.
Najvea vanost je pridavana strpljivom prouavanju ekonomskog razvoja, a sva
patnja koju je taj razvoj nosio sa sobom bila je doekivana s hegelovskom smirenou.
Rezultat je bilo groblje dobrih namera. Sada je jasno da se, u skladu s naukom o
revoluciji, svest uvek javlja prerano i da mora biti promiljena. Istorija je pokazala da
nismo bili u pravu, ni mi, niti oni koji su mislili kao mi, pisao je Engels 1895. Postalo
je jasno da je ekonomski razvoj irom kontinenta u to vreme bio daleko od zrelosti.
Tokom celog ivota Marks je gradio doslednu teoriju, ali izlaganje te teorije odvijalo
se na terenu vladajue misli, kao kritika posebnih disciplina, pre svega politike
ekonomije, glavne nauke buroaskog drutva. Upravo u tom osakaenom obliku, koji
je kasnije prihvaen kao ortodoksan, Marskova teorija je postala marksizam.
21
85. Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane za slabosti revolucionarne borbe
proletarijata tog vremena. Nemaka radnika klasa nije ostvarila revoluciju iz 1848.
godine; pariska Komuna bila je poraena u izolaciji. Samim tim, ni revolucionarna
teorija nije mogla biti potpuno ostvarena. injenica da je Marksu uglavnomostajalo da
tu teoriju brani i dalje usavrava u itaonici Britanskog muzeja, imala je obogaljujue
posledice na samu teoriju. Marksovi nauno izvedeni zakljuci o buduem razvoju
radnike klase, zajedno sa organizacionom praksom koja se oslanjala na te zakljuke,
postali su prepreke s kojima se proleterska svest suoila u kasnijem periodu.
86. Teorijski nedostaci naune odbrane proleterske revolucije (kako u sadraju, ta-
ko i u obliku u kojem je bila izloena) u krajnjoj liniji proistiu iz poistoveivanja
proletarijata s buroazijom u tenji ka revolucionarnom osvajanju vlasti.
87. Marks je jo u Komunistikom manifestu pokuao da dokae legitimnost proleter-
ske vlasti, navodei kao argument uzastopne pokuaje njihovih prethodnika, to ga
je vodilo ka preteranom pojednostavljivanju istorijske analize i njenom svoenju na
linerani prikaz razvoja oblika proizvodnje, u kojem klasna borba nuno vodi ili ka
revolucionarnom preobraaju celog drutva ili ka meusobnom unitenju sukobljenih
klasa. Ipak, istorijske injenice govore da je azijatski nain proizvodnje (kako ga
je Marks nazivao na drugim mestima) opstao u skoro neizmenjenom obliku uprkos
svim klasnim sukobima, da slugama nikada nije uspelo da zbace feudalne gospodare
i da nijedna pobuna robova u antikom svetu nije vodila ka vladavini slobodnih ljudi.
Taj linerani prikaz previa injenicu da je buroazija jedina revolucionarna klasa koja
je ikada pobedila, da je to jedina klasa za koju je razvoj ekonomije bio istovremeno i
uzrok i posledica dolaska na vlast. Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksa ka zapos-
tavljanju ekonomske uloge drave u upravljanju klasnim drutvom. Uspon buroazije
je oslobodio ekonomiju od drave, ali samo utoliko to je prethodno stanje bilo orue
klasne represije unutar statine ekonomije. Buroazija je prvobitno razvila sopstvenu,
nezavisnu ekonomsku mo, u prelaznom periodu u kojem je drava poela da slabi, a
feudalizam poeo da naruava ravnoteu izmeu razliitih drutvenih snaga. S druge
strane, moderna drava, ija je trgovaka politika poela da prua podrku razvoju
buroazije i koja se razvila u dravu same buroazije, tokom liberalne (laissez-faire)
epohe, postepeno je izrasla u centralnu silu planskog upravljanja ekonomskim pro-
cesom. Marksu je ipak uspelo da opie bonapartistiki prototip moderne dravne
birokratije, stapanje kapitala i drave u nacionalnu vlast kapitala nad radom, javnu
silu stvorenu u cilju odravanja drutvenog podanitva oblik drutvenog poretka
u kojem buroazija odbacuje sav istorijski ivot, osim onog svedenog na ekonomsku
istoriju stvari, izlaui tako i sebe osudi na politiku nitavnost, kao i sve druge klase.
Ovde se ve nazire drutveno-politika osnova modernog spektakla, koja negativno
ukazuje na to da je proletarijat samo pretendent na istorijski ivot.
88. Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija, dve iste klase kojima je po-
sveena celokupna analiza Kapitala, jesu buroazija i proletarijat. To su jedine dve
revolucionarne klase u celoj istoriji, ali koje deluju u vrlo razliitim uslovima. Bur-
oaska revolucija je okonana; proleterska revolucija je i dalje neostvaren projekat,
koji se oslanja na ranije revolucije, ali koji se od svih njih kvalitativno razlikuje. Ako
se previdi originalnost istorijske uloge buroazije, onda je lako prevideti i konkretnu
originalnost proleterskog projekta, koji nee postii nita ako ne razvije sopstvenu
zastavu i ne prepozna svu veliinu svog zadatka. Buroazija je dola na vlast jer je
to bila klasa koja je razvijala ekonomiju. Proletarijat ne moe da razvije vlastiti, novi
22
oblik vlasti, ako ne postane svesna klasa. Razvoj proizvodnih snaga, sam po sebi, ne
garantuje sticanje te moi ak ni posredno, usled sve veeg liavanja koje taj razvoj
povlai za sobom. Tom cilju ne slui ni osvajanje dravne vlasti u jakobinskom stilu.
Proletarijat ne moe da iskoristi nijednu ideologiju koja svoje posebne ciljeve lano
predstavlja kao opte, jer se on ne moe zadovoljiti ni jednom deliminom stvarnou
kao svojom sopstvenom.
89. Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnog uea u proleterskoj borbi, pre-
vie oslanjao na naune metode, do te mere da je stvorio intelektualnu osnovu za
iluziju ekonomizma, jasno je da on lino nije imao takvih iluzija. U uvenom pismu
od 7. decembra 1867. godine, koje je pratilo jedan kritiki osvrt na Kapital a koje je
sm napisao, sa idejom da ga Engels predstavi tampi kao delo jednog protivnika
Marks je jasno ukazao na ogranienja svoje nauke: Line sklonosti autora (koje su mu
moda nametnuli njegova politika uverenja i prolost), naime, nain na koji on lino
vidi i predoava krajnje posledice sadanjih kretanja i drutvenih procesa, nemaju
veze s njegovom javno publikovanom analizom. Ograujui se tako od tendenci-
oznih zakljuaka sopstvene objektivne analize, uz ironiju onog moda, povodom
vannaunih izbora koji su mu navodno bili nametnuti, Marks je posredno otkrio
metodoloki klju koji povezuje ta dva aspekta njegove misli.
90. Spajanje znanja i akcije mora se sprovesti unutar same istorijske borbe, tako da se
oni neprestano uzajamno potvruju. Proletarijat je bio formiran kao subjekat koji u
tom procesu organizuje revolucionarnu borbu i reorganizuje drutvo u trenutku revo-
lucije to je taka u kojoj se moraju stvoriti praktini uslovi za formiranje svesti, uslovi
u kojima se teorija prakse potvruje kao praktina teorija. Ali, revolucionarna teorija
je doslovno ignorisala to kljuno pitanje organizacije tokom celog perioda formiranja
radnikog pokreta, kada je ta teorija jo uvek imala jedinstven karakter nasleen od
istorijske misli (i kada je s pravom pretendovala da se razvije u jedinstvenu istorijsku
praksu). Umesto toga, pitanje organizacije je postalo najslabija taka radikalne teorije,
oblast konfuzije, koja je vodila ka povratku na hijerarhijske i etatistike taktike po-
zajmljene od buroaske revolucije. Oblici organizacija radnikog pokreta, nastali iz
tog teorijskog nehata, pokuali su da odre jedinstvo teorije, razbijajui se na specija-
lizovane i fragmentirane discipline. Ta ideoloki otuena teorija nije vie bila u stanju
da prepozna praktinu opravdanost jedinstvene istorijske misli, koju je zapravo izdala,
posebno kada se opravdanost njenog postojanja iskazivala u spontanim pobunama
radnike klase; ona je ak aktivno doprinosila potiskivanju svakog izraza ili seanja
na to jedinstvo. A upravo ti istorijski oblici, koji su nastajali u samoj borbi, bili su
jedini praktian teren na kojem je teorija mogla da se potvrdi. Upravo ti oblici su
bili ono to je nedostajalo teoriji, samo to ta potreba nije bila formulisana i teorijski.
Sovjet, na primer, nije bio teorijsko dostignue. Ako se vratimo jo dalje u prolost,
vidimo da se najvea teorijska istina Meunarodnog radnikog udruenja nalazi u
samom njegovom praktinom postojanju.
91. Poetni uspeh Prve internacionale omoguio je da se oslobodi svih zbunjujuih
uticaja vladajue ideologije koji su preiveli unutar nje. Ali, poraz i progon koji su
ubrzo usledili, izbacili su na povrinu sukob izmeu dva razliita vienja proleterske
revolucije, od kojih je svako imalo jedan autoritaran aspekt koji je blokirao mogunost
svesnog samoosloboenja radnike klase. Rascep izmeu pristalica Marksa i Baku-
njina, koji je uskoro postao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja: pitanja vlasti u
buduem revolucionarnom drutvu i pitanja organizacije sadanjeg pokreta, pri emu
23
je svaki od suparnika kasnije potpuno promenio svoje stavove. Bakunjin je odbacio
kao iluziju stav da se klase mogu ukinuti primenom autoritarnih sredstava na dravnu
vlast, upozoravajui da bi to vodilo ka ponovnom uspostavljanju vladajue birokratske
klase i ka diktaturi onih koji sebe smatraju najupuenijima. Marks, koji je verovao da
e zajedniko sazrevanje ekonomskih kontradikcija i radnike svesti u demokratskim
uslovima ograniiti ulogu proleterske drave na kratku, prelaznu fazu, neophodnu
da bi se uvrstili novi drutveni odnosi, osudio je Bakunjina i njegove sledbenike
kao autoritarnu, konspirativnu elitu, koja sebe svesno stavlja iznad Internacionale, sa
sumanutim planom da drutvu nametne neodgovornu diktaturu najrevolucionarnijih
elemenata (ili makar onih koji su sebe smatrali takvima). Svoje sledbenike Bakunjin je
zaista mobilisao na toj osnovi: Usred opte bure mi treba da budemo nevidljivi vodii
revolucije, ne pomou bilo kakvog vidljivog oblika vlasti, ve pomou kolektivne
diktature nae Alijanse diktature bez ikakvih oznaka, naziva i zvaninog statusa,
a opet jo monije, upravo zato to nee imati nijedno od pojavnih obeleja vlasti.
Tako su se te dve ideologije radnike klase nale nepomirljivo sukobljene, svaka sa
svojom delimino tanom kritikom, ali sa izgubljenim jedinstvom istorijske misli i pre-
tenzijom da se nametnu kao ideoloki autoriteti. Mone organizacije poput nemake
Socijaldemokratije i Federacije iberijskih anarhista (FAI) verno su sluile svaka svojoj
ideologiji, a posledice su svuda bile drugaije od onoga to se elelo.
92. injenica da su anarhisti videli ciljeve proleterske revolucije kao neposredno os-
tvarive, izraava svu snagu i slabost borbe kolektivistikih anarhista (jedine struje
anarhizma koju treba uzeti ozbiljno; pretenzije individualistikih oblika anarhizma
oduvek su bile smene). Od istorijske misli moderne klasne borbe anarhisti su preuzeli
samo zakljuke; njihovo iskljuivo insistiranje na tim zakljucima bilo je dopunjeno
svesnom ravnodunou prema pitanju metode. Njihova kritika politike borbe je
samim tim ostajala apstraktna, dok je njihova posveenost borbi na ekonomskom
planu bila usmerena ka prividu konanog reenja, koje se, po njima, moglo postii
jednim udarcem, na dan generalnog trajka ili opte pobune. Anarhisti su bili potpuno
posveeni ostvarenju jednog ideala. Anarhizam ostaje samo ideoloka negacija drave i
klasnog drutva upravo onih drutvenih uslova koji i podstiu odvojene ideoloke
pristupe. To je ideologija iste slobode, koja sjedinjuje sve i odbacuje svaku predstavu o
istorijskomzlu. To sjedinjavanje svih deliminih zahteva u jedan, sveobuhvatan zahtev
predstavlja najvei doprinos anarhista, koji su odbacili postojee stanje sa stanovita
ivota kao celine, a ne samo iz nekog ogranienog, specijalizovanog kritikog ugla.
Ali, poto se to sjedinjavanje videlo samo kao apsolutno, u skladu sa individualnim
hirom i bez davanja prednosti nekom odreenom nainu aktuelizacije, anarhizam je
bio osuen na propast kao suvie nedosledan. U svakoj konkretnoj borbi anarhizam
se pozivao na uvek istu, sveobuhvatnu lekciju, u kojoj je video dovoljnu i sasvim
dovrenu platformu celog pokreta. To stanovite izrazio je i Bakunjin u pismu iz 1873.
godine, kada je napustio Federaciju Jure: U prethodnih devet godina Internacionala
je razvila sasvim dovoljno ideja da spasi svet, samo kada bi ga ideje mogle spasiti.
Izazivam svakog ko tvrdi da ima neku novu. Nema vie vremena za ideje, vreme je za
akciju. Taj stav bez sumnje sledi proletersku istorijsku misao da se ideje moraju staviti
u praksu, ali zato potpuno naputa istorijski teren, sa uverenjem da su odgovarajui
oblici tog prelaska na praksu ve pronaeni i da se nikada nee promeniti.
93. Anarhisti, koji su svojim ideolokim uverenjima sebe jasno izdvojili od ostatka
radnikog pokreta i sami su reprodukovali to odvajanje kompetencije u sopstvenim
redovima, stvarajui tako uslove koji pogoduju neformalnoj dominaciji svake pojedine
24
anarhistike organizacije nad svojimlanstvom, oliene u njihovimvodeimpropagan-
distima i ideolozima, specijalistima, iji su osrednji intelektualni dometi bili dodatno
ogranieni stalnim pozivanjem na nekoliko veitih istina. Ideoloka odanost anarhis-
ta donoenju jednoglasnih odluka, utrla je put nekontrolisanim manipulacijama tih
specijalista za slobodu. Revolucionarni anarhizam je oekivao istu jednoglasnost, pos-
tignutu istim sredstvima i od masa nakon njihovog osloboenja. Pored toga, odbijanje
anarhista da uzmu u obzir velike razlike u poloaju razliitih manjina ukljuenih u
aktuelne borbe, a zatim i u postrevolucionarnu zajednicu slobodnih ljudi, stalno ih
je vodilo u izolaciju, posebno kada bi se ukazala potreba za donoenjem kolektivnih
odluka; to se potvrdilo u bezbrojnim anarhistikim pobunama u paniji, koje su na
lokalnom nivou trpele poraz za porazom.
94. Ta iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje ili vie jasno insistirao, potie iz
uverenja da je revolucija tu, odmah iza ugla, i da e trenutno ostvarenje te revolucije
dokazati svu ispravnost anarhistike ideologije, kao i oblika praktine organizacije
razvijenih u skladu s tom ideologijom. Godine 1936. anarhizam je zaista uspeo da
pokrene drutvenu revoluciju, koja je predstavljala najnapredniji izraz proleterske
snage ikada ostvaren. Ali, ak i u tom sluaju, treba imati u vidu da je opti ustanak
poeo kao pka odbrambena reakcija na pokuaj vojske da izvede pu. Pored toga,
oklevanje da se revolucija izvede u potpunosti, jo u prvim danima borbe zato to je
Franko ve kontrolisao polovinu zemlje i bio snano podravan sa strane, zato to je
ostatak meunarodnog proleterskog pokreta ve bio poraen i zato to je antifaistiki
blok ukljuivao razliite buroaske snage i etatistike radnike partije pokazuje da
je organizovani anarhistiki pokret bio nesposoban da proiri delimina dostignua
revolucije i da ih zatim odbrani. Njegovi priznati lideri su postali ministri, taoci
buroaske drave, koja ne samo da je unitila revoluciju, ve je nastavila da gubi i u
graanskom ratu.
95. Ortodoksni marksizam Druge internacionale je bio nauna ideologija socijalis-
tike revolucije, koja je svu istinu poistovetila sa objektivnim ekonomskim procesima,
a sebi stavila u zadatak da radnicima, edukovanim kroz njihove organizacije, dokae
svu neumitnost tih procesa. Ta ideologija oivljava neku vrstu vere u mo pedagoke
demonstracije, koju smo sretali jo kod socijalista-utopista, u kombinaciji s kontem-
plativnim sagledavanjem istorijskog toka. Taj stav je bio lien i hegelovske dimenzije
istorijskog totaliteta i statine slike totaliteta koju su razvili utopisti (a najraskonije
Furije). Taj nauni stav, koji je uspeo samo da oivi tradicionalnu dilemu izmeu sime-
trinih etikih opcija, prisutan je i u Hilferdingovom (Rudolf Hilferding) apsurdnom
zakljuku da razumevanje istorijske nunosti socijalizma ne daje nikakve smernice o
praktinom stavu koji bi trebalo zauzeti. Naime, jedno je shvatiti da je neto neminov-
no, a neto sasvim drugo staviti sebe u slubu te neminovnosti. (Finanzkapital) Oni
kojima nije uspelo da shvate da su, za Marksa i revolucionarni proletarijat, jedinstve-
na istorijska misao i praktian stav koji treba zauzeti bili jedno, zavrili su kao rtve
prakse koju su usvojili.
96. Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavila je te organizacije pod kontrolu
profesora zaduenih za edukaciju radnike klase, a oblik organizacije odgovarao je toj
vrsti pasivnog sledbenitva. Uee socijalista iz Druge internacionale u politikim i
ekonomskim borbama bilo je nesumnjivo vrlo konkretno, ali u isto vreme i duboko
nekritiko. Bila je to neskriveno reformistika praksa u ime iluzorne revolucije. Ova
ideologija revolucije bila je podrivena sopstvenim proklamovanim uspesima. Izdizanje
25
socijalistikih novinara i parlamentarnih predstavnika iznad ostatka pokreta, podstak-
lo je te aktiviste, koji su ionako bili regrutovani meu buroaskom inteligencijom, da
brzo usvoje i buroaski ivotni stil. ak su i industrijski radnici, regrutovani u borbama
po fabrikama, pod uticajem sindikalne birokratije postajali brokeri radne snage, iji je
jedini zadatak bio da tu robu prodaju po dobroj ceni. Da bi ta aktivnost makar liila
na revolucionarnu, kapitalizam bi morao da se pokae nesposobnim da je tolerie na
ekonomskom planu; ali, pokazalo se da kapitalizam nije imao nikakvih problema sa
tolerisanjem tog legalistikog politikog izraza. Nauna ideologija socijaldemokrata je
tvrdila da kapitalizam nee moi da tolerie ove ekonomske antagonizme, ali istorija
je uporno dokazivala suprotno.
97. Berntajn, socijaldemokrata veoma nesklon ideologiji, ali zato vrlo privren meto-
dologiji buroaske nauke, bio je makar dovoljno iskren da ukae na tu kontradikciju
(prisutnu i kod reformistikog pokreta engleske radnike klase, koji se nikada nije
optereivao bilo kakvim revolucionarnim zahtevima). Ali, sm istorijski razvoj je
pruio konani dokaz. Iako pun iluzija svih vrsta, Berntajn je tvrdio da kriza kapi-
talistikog naina proizvodnje nee udesno uveati snagu socijalista, koji su eleli
da preuzmu revoluciju oslanjajui se upravo na to ortodoksno vienje toka dogaa-
ja. Tokom dubokih drutvenih previranja pokrenutih Prvim svetskim ratom, to je
zaista dovelo do buenja radikalne svesti, u najmanje dva navrata se pokazalo da
socijaldemokratska hijerarhija nije u stanju da nemakim radnicima prui edukaciju
koja bi ih preobrazila u teoretiare: prvi put, kada je ubedljiva veina lanova partije
podrala imperijalistiki rat; drugi put, kada je partija skrila ustanak spartakovaca.
Bivi radnik, Ebert (Friedrich Ebert), koji je postao jedan od socijaldemokratskih voa,
oigledno je ostao dobar hrianin, kada je govorio da revoluciju mrzi isto koliko
i greh. Pored toga, pokazao se i kao pravi vesnik predstavnikog socijalizma, koji se
uskoro razvio u smrtnog neprijatelja proletarijata u Rusiji i drugde, kada je sasvim
precizno izrazio sutinu tog novog oblika otuenja: Socijalizam znai mnogo rada.
98. Kao marksistiki mislilac, Lenjin je bio samo verni i dosledni sledbenik Kauckog,
koji je revolucionarnu ideologiju ortodoksnog marksizma primenio na postojee uslo-
ve u Rusiji, na koje se nije mogla primeniti reformistika praksa Druge internacionale.
U ruskim uslovima, boljevika praksa upravljanja proletarijatom spolja i pomou
disciplinovane, podzemne partijske organizacije predvoene intelektualcima, profe-
sionalnim revolucionarima, postala je nova profesija, koja se nije uklapala ni u jedan
postojei profesionalni sektor kapitalistikog drutva (caristiki reim oigledno nije
bio u stanju da tu postigne bilo kakav kompromis). Tako su boljevici postali jedini
profesionalci u oblasti totalne drutvene dominacije.
99. S pribliavanjem rata i kolapsom internacionalne socijaldemokratije pred izazo-
vom tog rata, autoritarni ideoloki radikalizam boljevika pokazao se sposobnim da
svoj uticaj proiri irom sveta. Krvavi poraz demokratskih iluzija radnikog pokreta
pretvorio je ceo svet u Rusiju, dok je boljevizam, kao vlasnik jedinog revolucionarnog
prodora ostvarenog u tom kriznom periodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideoloki
model proletarijatu svih zemalja, pourujui ga da se svojoj vladajuoj klasi to pre
obrati na ruskom. Lenjin nije prigovarao marksizmu Druge internacionale zbog toga
to je bio revolucionarna ideologija, ve zato to je prestao da bude revolucionarna
ideologija.
100. Istorijski trenutak u kojem je boljevizam trijumfovao u Rusiji za sebe, a socijal-
demokratija vodila pobedniku bitku za stari svet, oznaava konano uspostavljanje
26
onog stanja stvari koje se nalazi u srcu dominacije modernog spektakla: predstavljanje
radnike klase je postalo njen najvei neprijatelj.
101. U svim prethodnim revolucijama, pisala je Roza Luksemburg u Die Rote Fahne
od 21. decembra 1918, protivnici su se suoavali otvoreno i direktno: klasa protiv kla-
se, program protiv programa. U ovoj revoluciji, trupe koje tite stari poredak ne bore
se pod znamenjima vladajue klase, ve pod zastavom socijaldemokratske partije.
Kada bi se glavno pitanje ove revolucije postavilo otvoreno i direktno kapitalizam ili
socijalizam? ogromna veina proletera ne bi imala imala nikakvih dilema. Tako je,
samo nekoliko dana pre konanog unitenja, radikalna struja nemakog proletarijata
otkrila tajnu novih uslova stvorenih celim dotadanjim razvojem (emu je znaajno
doprinelo i predstavljanje radnike klase): spektakularnu organizaciju odbrane vlada-
jueg poretka, drutvenu oblast kojom vladaju prividi, gde se nijedno glavno pitanje
vie ne moe postaviti otvoreno i direktno. U toj taki, revolucionarno predstavlja-
nje proletarijata je postalo glavni razlog i najvanija posledica opteg falsikovanja
drutva.
102. Organizacija proletarijata po boljevikom modelu bila je, u isto vreme, posledica
nazadnih uslova u Rusiji i odustajanja radnika iz razvijenijih zemalja od revoluci-
onarne borbe. Ti nazadni uslovi pogodovali su i naglaavanju kontrarevolucionarnih
aspekata, koje je ovaj oblik organizacije nesvesno ukljuivao jo od svojih poetaka.
Uzastopni neuspesi evropskih radnikih pokreta da iskoriste zlatnu priliku koja se
ukazala u periodu 19181920. (neuspeh koji je podrazumevao i nasilno unitenje sops-
tvene radikalne manjine), samo su pomogli konsolidaciju boljevike vlasti i omoguili
tom lanom dostignuu da se celom svetu predstavi kao jedino mogue proletersko
reenje. Preuzimajui monopol nad dravom, kao jedini predstavnik i branilac vlasti
radnike klase, boljevika partija je nala opravdanje za sebe i postala ono to je ve
bila: partija vlasnika proletarijata, koja je temeljno iskorenila sve prethodne oblike
vlasnitva.
103. Tokom dvadeset godina, razliite socijaldemokratske struje u Rusiji vodile su
beskrajnu debatu o uslovima koji bi mogli dovesti do pada carizma slabost buro-
azije, veinsko seosko stanovnitvo i potencijalno odluujua uloga proletarijata, koji
je ve bio grupisan i spreman za borbu, ali koji je inio samo manji deo populacije.
Tu debatu je u praksi razreio inilac koji se nije pojavljivao ni u jednoj hipotezi:
revolucionarna birokratija, koja se stavila na elo radnike klase, osvojila je vlast i
nastavila da namee novi oblik klasne dominacije. isto buroaska revolucija nije
bila mogua; prie o demokratskoj diktaturi radnika i seljaka bile su najobinije
zamajavanje; u isto vreme, vlast proleterskih sovjeta nije mogla da se odri pod priti-
skom klase malih zemljoposednika, nacionalne i internacionalne Bele reakcije, ali i
sopstvenih predstavnika, odvojenih i otuenih u obliku partije radnike klase, koja
je preuzela potpunu kontrolu nad dravom, ekonomijom, svim oblicima i sredstvima
izraavanja, a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnoj revoluciji, koji su
promovisali Trocki i Parvus, a koju je Lenjin usvojio aprila 1917. godine, pokazala se
kao jedina prihvatljiva teorija za zemlje s minimalno razvijenom buroazijom, ali je
i tu postala istinita tek s pojavom do tada nepoznatog faktora birokratske klasne
vlasti. U brojnim raspravama unutar boljevikog vostva, Lenjin se pokazao kao
najdosledniji zagovornik centralne, diktatorske vlasti koncentrisane u rukama tog
vrhovnog, ideolokog predstavnika. Lenjinu je uspevalo da uvek bude u pravu, u
smislu da je bez izuzetka podravao upravo ona reenja proistekla iz ranijih izbora
27
manjine koja je sada imala apsolutnu vlast: demokratiju, koja je bila uskraena selja-
cima uz pomo drave, sada je trebalo uskratiti i radnicima, a zatim i komunistikim
sindikalnim voama, svim obinim lanovima partije i konano kadrovima iz najviih
slojeva partijske hijerarhije. Na Desetom kongresu, kada je Krontatski sovjet ve
bio vojno poraen i sahranjen pod pravom salvom optubi, Lenjin je napao radikalne
birokrate koji su se izdvojili u frakciju radnike opozicije i uputio im ultimatum iju
je logiku Staljin kasnije proirio na apsolutnu podelu sveta: Moete biti ovde s nama
ili protiv nas, napolju, s pukama u rukama, ali ne i nekakva opozicija . . . Imali smo
dovoljno opozicije.
104. Posle Krontata, birokratija je konsolidovala svoju poziciju jedinog vlasnika siste-
ma dravnog kapitalizma na unutranjem planu kroz privremeni savez sa seljacima
(Nova ekonomska politika), a na spoljanjem pomou radnika mobilisanih u biro-
kratske partije Tree internacionale kao podrkom ruskoj diplomatiji, sabotirajui ceo
revolucionarni pokret i podravajui buroaske reime, radi sticanja vee sigurnosti
na meunarodnom planu (reim Kuomintanga u Kini 19251927, Narodni Front u
paniji i Francuskoj, itd.). U sledeoj fazi birokratski reim je nastavio da uvruje
vlast izlaui seljake teroru, u okviru primitivne akumulacije kapitala, najbrutalnije
u istoriji. Industrijalizacija iz vremena Staljinove vladavine otkrila je krajnje namere
birokratskog sistema: nastavak vladavine ekonomije i ouvanje sme sutine trinog
drutva rada kao robe. Ali, taj proces je ukazao i na nezavisnost ekonomije: eko-
nomija je uspostavila potpunu dominaciju nad drutvom i pokazala se sposobnom
da odri klasnu vladavinu neophodnu za svoje nesmetano odvijanje. To znai da je
buroazija stvorila nezavisnu silu, koja, sve dok je nezavisna, moe da funkcionie i
bez buroazije. Totalitarna birokratija nije bila poslednja posednika klasa u istoriji,
kako je to govorio Bruno Rici (Bruno Rizzi); to je bila samo zamena za vladajuu klasu
u sistemu robne ekonomije. Klimavi sistem kapitalistikog vlasnitva bio je zamenjen
sirovijom verzijom samog sebe pojednostavljenim, manje razuenim i centralizova-
nim kolektivnim vlasnitvom birokratske klase. Taj nerazvijeni oblik vladajue klase
odgovara uslovima ekonomske nerazvijenosti; on pred sobom nema drugu perspek-
tivu, nego da se uhvati u kotac s tom nerazvijenou samo u odreenim delovima
sveta. Hijerarhijski i etatistiki okvir tog sirovog izdanka kapitalistike vladajue kla-
se obezbedila je partija radnike klase (koja je i sama bila oblikovana hijerarhijskim
odvajanjem karakteristinim za buroaske organizacije). Kao to je to primetio Ante
Ciliga tokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvora, tehniko pitanje organizacije
postalo je drutveno pitanje. (Lenjin i revolucija)
105. Revolucionarna ideologija to dosledno odvajanje koja je u lenjinizmu dostigla
najvii stepen voluntarizma kao oblika upravljanja stvarnou, sa staljinizmom se
vratila svojoj sutinskoj nedoslednosti. U toj fazi, ideologija vie nije bila orue, ve
sma sebi cilj. Ali, la koja vie ne doputa bilo kakav izazov postaje ludilo. Totalitarna
ideologija u isto vreme ponitava stvarnost i odreuje joj jedini smisao: postoji samo
ono to ona kae da postoji. Iako je taj primitivni oblik spektakla bio ogranien
uglavnom na nerazvijene regione, on je ipak odigrao sutinsku ulogu u globalnom
razvoju spektakla. Taj poseban oblik materijalizacije ideologije nije preobrazio svet
ekonomski, kao to je to uradio razvijeni kapitalizam; on je samo, uz pomo policijsko-
dravnih metoda, promenio ljudsku percepciju sveta.
106. Vladajua totalitarno-ideoloka klasa je gospodar izokrenutog sveta: to je ta
klasa monija, ona vie insistira na tome da zapravo ne postoji, a svoju mo koristi pre
28
svega zato da bi nametnula to vienje. Ona je, meutim, skromna samo u tom smislu;
naime, ta zvanino nepostojea birokratija svoje nepogreivo vostvo proglaava
za krunu dosadanjeg istorijskog razvoja. Iako je njeno postojanje svuda oigledno,
birokratija, kao klasa, mora biti nevidljiva. Posledica toga je da ceo drutveni ivot
postaje oblik ludila. Drutvena organizacija totalnog krivotvorenja potie iz te osnovne
kontradikcije.
107. Staljinizam je bio i vladavina terora unutar birokratske klase. Teror, na kojem je
poivala vlast te klase, nuno se okrenuo protiv nje: ona nije imala nikakvo pravno
utemeljenje, nikakav zakonski priznat status posednike klase, koji bi vaio za sve
njene pripadnike. Njeno vlasnitvo moralo je biti maskirano jer se temeljilo na lanoj
svesti koja je svoju vlast mogla da odri samo pomou vladavine opteg terora, u
kojoj su njeni pravi motivi bili potpuno zamraeni. lanovi vladajue birokratske
klase imali su samo pravo kolektivnog vlasnitva nad drutvom; u toj velikoj lai,
oni su igrali ulogu proletarijata koji upravlja socijalistikim drutvom; kao glumci,
morali su da se striktno pridravaju tog scenarija ideoloke izdaje. Ali, da bi zaista
uestvovali u tom krivotvorenju, njihova legitimnost je morala biti potvrena. Nijedan
birokrata, kao pojedinac, nije imao pravo na vlast; da bi se dokazao kao proleter,
morao je da se pokazuje kao suta suprotnost birokrati; s druge strane, nije se mogao
dokazati ni kao birokrata, jer je zvanina politika glasila da birokratija ne postoji.
Zato je legitimitet svakog birokrate potpuno zavisio od zvaninog peata vladajue
ideologije; ona je svim birokratama koje nije unitila priznavala pravo na kolektivno
lanstvo u socijalistikom reimu. Iako su birokrate imale kolektivno pravo na
donoenje svih drutvenih odluka, koheziju njihove klase mogla je da obezbedi samo
koncentracija njihove teroristike vlasti u jednoj linosti. Ta linost je bila izvor jedine
praktine istine vladajue lai; samo je ona imala pravo da povlai nepokolebljivu liniju
razdvajanja iako je ta linija stalno bila prilagoavana. Staljin je donosio neopozive
odluke o tome ko jeste, a ko nije lan vladajue birokratije, ko je proleter na vlasti,
a ko izdajica i plaenik Vol Strita ili Mikada. Atomizirane birokrate mogle su da
dobiju svoj kolektivni legitimitet samo kroz linost Staljina gospodara sveta koji
je uskoro poeo da sebe doivljava kao vrhovno bie, nad kojim ne postoji nijedan
vii oblik duha. Svoju pravu prirodu sveprisutnu vlast gospodar sveta prepoznaje
kroz razorno nasilje koje primenjuje nad svojim podanicima, lienim svake moi. On
je sila koja sama odreuje oblast svoje dominacije, ali i sila koja jedina ima pravo da
pustoi tu oblast.
108. Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje totalne vlasti, i sma postala totalna,
menjajui se tako iz delimine istine u totalitarni falsikat. Istorijska misao bila je
tako temeljno ponitena, da ni sama istorija, ak ni na nivou elementarnog empirij-
skog znanja, vie nije mogla da postoji. Totalitarno birokratsko drutvo ivi u veitoj
sadanjosti, a sve to se ranije dogodilo postoji samo kao oblast otvorena za policijsku
intervenciju. Taj projekat, koji je najavio jo Napoleon, sa idejom o monarhistiki di-
rigovanoj energiji seanja, u staljinizmu je ostvaren kroz stalno prepravljanje istorije,
koje nije menjalo samo tumaenje prolih dogaaja, ve i sme dogaaje. Ali, cena tog
osloboenja od istorijske stvarnosti bila je gubitak svakog racionalnog, referentnog
okvira nunog za kapitalizam kao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko je rusku
ekonomiju kotala nauna primena jedne poludele ideologije (treba se samo setiti
Lisjenkovog jaska).
1
Ta protivrenost injenica da se totalitarna birokratija, koja
29
pokuava da upravlja industrijskim drutvom, nalazi razapeta izmeu svoje potre-
be za racionalnou i stalnog potiskivanja racionalnosti ujedno je i njena najvea
slabost u poreenju s normalnim kapitalistikim razvojem. Kao to ne moe da rei
problem poljoprivrede na uobiajeni kapitalistiki nain, birokratija je inferiorna u
odnosu na kapitalizam i u oblasti industrijske proizvodnje, jer proizvodnju moe da
planira samo na autoritaran nain, zasnovan na nerealnim i potpuno falsikovanim
pretpostavkama.
109. Izmeu dva svetska rata revolucionarni pokret radnike klase je bio uniten
zajednikom akcijom staljinistike birokratije i faistikog totalitarizma (potonji je,
kao organizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji je prvi put ispro-
ban i razvijen u Rusiji). Faizam je bio oajniki pokuaj da se buroaska ekonomija
spase od dvostruke opasnosti krize i proleterske subverzije. Bilo je to opsadno stanje,
u kojem se kapitalistiko drutvo spasilo tako to je sebi ubrizgalo dozu racionali-
zacije, u vidu masivne dravne intervencije. Ali, ta racionalizacija je bila podrivena
iracionalnou sopstvenih metoda. Iako je faizam pozivao na odbranu glavnih ikona
buroaske ideologije, koje su postale konzervativne (porodica, privatno vlasnitvo,
moralni poredak, patriotizam), u isto vreme mobiliui sitnu buroaziju i nezapos-
lene radnike, uspaniene ekonomskom krizom ili razoarane neuspelim pokuajem
socijalista da izvedu revoluciju, on, u sutni, nije bio ideoloki pokret. Faizam je
otvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilno oivljavanje mita, koji poziva
na uee u zajednici zasnovanoj na drevnim pseudovrednostima: na rasi, krvi, voi.
Bio je to tehnoloki opremljeni primitivizam. Njegova izvetaena reinterpretacija mita,
u novom, spektakularnom kontekstu, izvoena je primenom najsavremenijih meto-
da uslovljavanja i iluzije. Zato faizam ima znaajnu ulogu u formiranju modernog
spektakla, a nain na koji je unitio stari radniki pokret ini ga jednom od temeljnih
sila savremenog drutva. Ipak, poto je bila re o jednom od najskupljih naina za
ouvanje kapitalizma, ulogu faizma preuzele su najvee kapitalistike drave, kao
mnogo snaniji i racionalniji oblici tog poretka.
110. Kada je ruska birokratija konano uspela da se rei svih ostataka buroaskog
vlasnitva koji su ometali njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbog
svojih ciljeva i bude priznata kao lan kluba velikih sila, poelela je da na miru uiva
u svojim dostignuima, to je zahtevalo odbacivanje svih oblika proizvoljnosti kojima
je jo uvek bila podreena. Tako se ona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali,
ta osuda je ostala staljinistika proizvoljna, neobrazloena i otvorena za stalna
prilagoavanja zato to tajna ideoloke lai nikada ne sme biti otkrivena. Birokratija
se ne moe osloboditi, ni politiki, niti kulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisi
od njenog ideolokog monopola, koji je, koliko god bio masivan i nezgrapan, ipak samo
titula vlasti. Ta ideologija je izgubila svaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je
i u tom rutinskom obliku zadrala represivnu ulogu kontrole nad svakim miljenjem
i zabrane bilo kakve konkurencije. Birokratija je tako ostala beznadeno vezana za
ideologiju u koju vie niko nije verovao. Vlast koju je koristila da bi izazvala strah, sada
je izazivala samo podsmeh, ali je i tako ismevana uspevala da se odri pod stalnom
pretnjom povratka iste one teroristike sile koje je pokuavala da se otarasi. Tako
se, kad god je mislila da dokazuje svoju superirornost na terenu kapitalizma, ta vlast
otkrivala samo kao siromani roak kapitalizma. Kao to je njena stvarna istorija bila u
1
Trom Denisovi Lisjenko: ruski genetiar-agronom, iji su kvazinauni eksperimenti napravili pusto u ruskoj
poljoprivredi. Prim. prev.
30
suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalno odravano neznanje u suprotnosti
s njenim naunim pretenzijama, tako je i njen pokuaj da se s kapitalizmom nadmee
u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustriran injenicom da to obilje ima sopstvenu,
unutranju ideologiju, koja podrazumeva slobodu izbora u neogranienom spektru
lanih spektakularnih alternativa lanu slobodu koju birokratska ideologija i dalje
nije mogla da dopusti.
111. U sadanjoj fazi razvoja birokratije, njena ideoloka pretenzija na vlast svuda
doivljava kolaps. Vlast uspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive,
sada se mora pomiriti s time da svoj sistem lai moe zadrati samo u nacionalnim
granicama. Nejednak ekonomski razvoj razliitih birokratija sukobljenih interesa, koje
su uspele da razviju sopstveni socijalizam, u vie zemalja je vodio ka optoj, javnoj
konfrontaciji s ruskom ili kineskom lai. Od tada, svakoj birokratiji na vlasti ostalo je
da pronae sopstveni put; isto vai i za sve totalitarne partije koje tee vlasti (posebno
one koje su preivele iz doba Staljina meu nekim nacionalnim radnikim klasama).
Taj kolaps na meunarodnom planu bio je dodatno pogoran nekim unutranjim
osporavanjima, koja su prvi put postala vidljiva za vreme pobune radnika u istonom
Berlinu, koji su traili vladu metalskih radnika a posebno u sluaju Maarske,
gde je to osporavanje ilo do osnivanja suverenih radnikih saveta. Ali, na kraju se
to uruavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistikaciji pokazuje
i kao krajnje nepovoljno za budui razvoj kapitalistikog drutva. Buroazija je na
dobrom putu da izgubi protivnika koji ju je objektivno podravao, jer je stvarao iluziju
o jedinstvenom karakteru cele opozicije postojeem poretku. Podela rada izmeu ta dva
uzajamno podupirua oblika spektakla dovrava se cepanjem samih pseudorevolu-
cionarnih uloga. Spektaklurni inilac propasti radnikog pokreta i sam hita u susret
svom unitenju.
112. Jedini savremeni sledbenici lenjinistike iluzije su razliite trockistike frakcije,
koje tvrdoglavo istrajavaju u poistoveivanju proleterskog projekta sa ideolokim,
hijerarhijskim organizacijama, uprkos istorijskom iskustvu koje odbacuje takvu pers-
pektivu. Udaljenost trockizma od istinski revolucionarne kritike sadanjeg drutva
donekle odgovara znaajnoj udaljenosti u odnosu na neke stavove koji su bili pogreni
i u vreme kada su bili osnova stvarnih borbi. Do 1927. Trocki je bio sutinski odan
birokratskoj vrhuki i isto vreme nastojao da preuzme kontrolu nad njom, radi stva-
ranja autentine, boljevike spoljne politike. (Na primer, dobro je poznato da je, u
nameri da pomogne u sakrivanju uvenog Lenjinovog Testamenta, iao dotle da
okleveta svog najblieg sledbenika Maksa Istmana [Max Eastman], koji je objavio
taj dokument.) Trockog je osudila njegova vlastita, polazna perspektiva: naime, kada
birokratija jednom postane svesna da se na domaem frontu razvila u kontrarevolu-
cionarnu klasu, ona je osuena da slinu kontrarevolucionarnu ulogu igra i u drugim
zemljama (iako, naravno, i dalje u ime revolucije). Njegovi kasniji pokuaji da stvori
etvrtu internacionalu patili su od istih slabosti. Postavi bezuslovni sledbenik bolj-
evikog oblika organizacije (to je postao tokom druge ruske revolucije, 1917), do
kraja ivota je odbijao da se suoi s pravom prirodom birokratije kao nove vladajue
klase. Kada je 1923. Luka predstavio taj isti organizacioni oblik kao dugo traenu
vezu izmeu teorije i prakse, u kojoj proleteri prestaju da budu samo posmatrai
zbivanja unutar svoje organizacije i postaju svesni akteri i stvaraoci tih zbivanja, on
je boljevikoj partiji pripisao u zasluge sve ono to ta partija nije bila. Uprkos dubini
svog teorijskog rada, Luka je ostao samo ideolog koji govori u ime vlasti potpuno
otuene od proleterskog pokreta, verujui i uspevajui da svoju publiku uveri kako se
31
u toj ulozi osea kao kod kue. U narednom periodu, kada je vlast pokazala kako lako
otpisuje svoje lakeje, Lukaeva beskrajna samopokajanja otkrila su, s karikaturalnom
jasnoom, do koje se mere poistovetio s neim potpuno suprotnim sebi i svemu za ta se
zalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukaev primer najbolje ilustruje istinitost osnovnog
pravila koje vai za sve intelektualce ovog veka: ono prema emu su pokazivali respekt
bila je tana mera njihove degradacije. Ipak, svoje aktivnosti Lenjin nije prikrivao
takvim iluzijama; naprotiv, doputao je da partija ne moe da istrauje da li izmeu
lozoje njenih lanova i partijskog programa postoji neka kontradikcija. Partija, iji
je idealizovan portet Luka tako neprikladno oslikao, u stvarnosti je bila podeena
samo za jedan specian i ogranien zadatak: osvajanje vlasti.
113. Poto se neolenjinistika iluzija dananjih trockista nalazi u stalnoj kontradikciji
sa stvarnou modernih kapitalistikih drutava (buroaskih ili birokratskih), ne treba
da nas udi to ta platforma ima najbolji prijem u formalno nezavisnim, nerazvijenim
zemljama, u kojima birokratski dravni socijalizam, u reiji lokalnih vladajuih klasa,
jedva dostie nivo isto ideolokog ekonomskog razvoja. Hibridni sastav tih vladajui
klasa je manje ili vie jasno vezan za njihov poloaj unutar buroasko-birokratskog
spektra. Njihovo stalno manevrisanje na meunarodnom planu, izmeu dva pola ka-
pitalistike vlasti, zajedno s brojnim ideolokim kompromisima (najvie sa Islamom)
koji proistiu iz njihove heterogene drutvene baze, liili su tu degradiranu verziju
ideolokog socijalizma svakog ozbiljnog sadraja, osim policije. Tako jedan tip te
birokratije formira organizaciju sposobnu da kombinuje borbu za nacionalno oslobo-
enje sa seljakom pobunom; zatim, kao u Kini, pokuava da primeni staljinistiki
model industrijalizacije na drutvo jo manje razvijeno nego to je to bila Rusija 1917.
Birokratija sposobna da sprovede industrijalizaciju moe se razviti iz sitne buroazije
i doi na na vlast uz pomo vojnih ocira, kao to je bio sluaj u Egiptu. Na drugim
mestima, kao u Aliru posle rata za nezavisnost, birokratija, koja se tokom rata razvi-
jala kao paradravna vlast, moe uvrstiti svoju poziciju kroz kompromis s tankim
slojem nacionalne buroazije. Najzad, u bivim kolonijama crne Afrike, koje su ostale
tesno vezane za ameriku i evropsku buroaziju, lokalna buroazija nastaje tako to
prisvaja dravu (najee na osnovu vlasti tradicionalnih plemenskih poglavica). Stra-
ni imperijalisti ostaju pravi gospodari tih zemalja, ali u odreenoj fazi njihovi domai
akteri mogu biti nagraeni za prodaju lokalnih proizvoda, tako to e dobiti lokalnu
dravu dravu nezavisnu od lokalnih masa, ali ne i od imperijalizma. Rezultat je
vetaka buroazija, koja nije sposobna da akumulira kapital, ve samo da proerda
viak vrednosti koji ubira iz lokalnog rada i subvencija dobijenih od drava-mentora i
meunarodnih monopola. Ta klasa, nesposobna da ispuni normalnu ekonomsku ulogu
buroazije, uskoro se moe nai pred izazovom opozicionih pokreta oblikovanih po
birokratskom modelu, prilagoenom lokalnim uslovima, koji tee preuzimanju njenog
poseda. Ali, uspeh te birokratije na planu industrijalizacije poinje da stvara istorijske
uslove njenog poraza: akumulirajui kapital, ona akumulira i proletarijat, stvarajui
tako sopstvenu negaciju u zemljama gde takva negacija ranije nije postojala.
114. U sloenim i stranim dogaajima koji su obeleili epohu klasne borbe i namet-
nuli joj novi niz uslova, proletarijat industrijskih zemalja je izgubio sposobnost da
razvije sopstvenu, nezavisnu perspektivu. U krajnjoj analizi, on je izgubio i sve svoje
iluzije. Ali, ne i svoje bie. Proletarijat nije eliminisan. On ostaje prisutan, u jasnom
i nesvodivom obliku, u uslovima sve veeg otuenja modernog kapitalizma. Njega
ini ogromna veina radnika koji su izgubili svaku kontrolu nad svojim ivotima i
koji, postavi toga svesni, sebe ponovo deniu kao proletarijat, silu koja tei negaciji
32
ovog drutva iznutra. Taj proletarijat je objektivno osnaen eliminacijom seljatva,
kao i injenicom da se uslovi i nain rada u uslunom sektoru i intelektualnim pro-
fesijama sve vie oblikuju po uzoru na fabrike. Ipak, subjektivno, proletarijat je jo
uvek daleko od svake praktine klasne svesti, to vai ne samo za bele, ve i za
plave kragne, koji i dalje ne mogu da prevaziu svu impotenciju i mistikacije starih
pristupa. Ali, kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita, otuena snaga doprinosi
stalnom jaanju kapitalistikog drutva, ne vie samo u obliku njegovog otuenog
rada, ve i u obliku sindikata, politikih partija i institucija dravne vlasti, koje je
sam stvorio u cilju svog osloboenja, onda on, kroz konkretno istorijsko iskustvo,
uvia i to da se kao klasa mora suprotstaviti svemu to mu se namee spolja, kao i
svim oblicima specijalizacije vlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja vie nita ne
ostavlja izvan sebe, revolucije koja podrazumeva stalnu dominaciju sadanjice nad
prolou i totalnu kritiku svakog oblika odvajanja; on mora pronai i odgovarajue
oblike akcije koji e izneti tu revoluciju. Nikakvo kvantitativno ublaavanje njegove
bede, nikakvo iluzorno uee u hijerarhijskom sistemu ne moe da doneti trajan lek
za njegovo nezadovoljstvo: proletarijat ne prepoznaje sebe ni u jednoj posebnoj ne-
pravdi kojoj je bio izloen, niti u ispravljanju bilo koje posebne nepravde ili ak mnogih
takvih nepravdi, ve samo u ispravljanju one apsolutne nepravde, koja ga iskljuuje iz
istinskog ivota.
115. Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomski najrazvijenijim zemljama, a koje
spektakl ne razume ili pokuava da falsikuje, dokaz su da je novo doba ve poelo. Ve
smo videli neuspeh prvog napada radnike klase na kapitalizam; sada prisustvujemo
neuspehu kapitalistikog obilja. Antisindikalna borba radnika na Zapadu prvo je naila
na otpor kod samih sindikata; pobunjena omladina pokree nove proteste, jo uvek
nejasne i zbunjene, ali koji se jasno vide u odbijanju umetnosti, svakodnevnog ivota
i stare, specijalizovane politike. To su dve strane nove, spontane pobune, koja se u
prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe su vesnici drugog proleterskog napada na
klasno drutvo. Izgubljena deca te jo uvek nepokretne armije, koja izlaze na bojite
izmenjeno, a opet isto okupljaju se oko novog Generala Luda, koji ih ovog puta
poziva da unite maineriju dozvoljene potronje.
116. Dugo traeni politiki oblik kroz koji radnika klasa moe da ostvari svoje
ekonomsko osloboenje, jasno je naznaen u ovom veku u obliku revolucionarnih
radnikih saveta, koji su donosili sve odluke i imali svu izvrnu vlast, povezujui se
u saveze (federacije) preko delegata koji su odgovorni svojoj bazi i koji mogu biti
opozvani u svakom trenutku. Saveti, kakvi su zaista postojali, bili su samo gruba
naznaka njihovih mogunosti, jer su odmah bili potiskivani i poraeni razliitim
mehanizmima odbrane klasnog drutva, u koje svakako treba uraunati i lanu svest.
Kao to je Panekuk (Anton Pannekoek) ispravno naglasio, vlast radnikih saveta vie
otvara pitanja nego to ih reava. Ali, upravo u okviru takvog oblika drutvene
organizacije, problemi proleterske revolucije mogu pronai svoje pravo reenje. To je
teren na kojem se sreu svi preduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvaruje
aktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svaka vrsta specijalizacije, hijerarhije i
odvajanja i gde se postojei uslovi transformiu u uslove jedinstva. U tom procesu
proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju isto kontemplativnu ulogu: njegova
svest sada je jednaka praktinoj organizaciji koju je sam izabrao, jer se ta svest vie
ne moe razdvojiti od njegovog doslednog delovanja na istoriju.
33
117. S vlau saveta koja na meunarodnom planu mora zameniti sve druge oblike
vlasti proleterski pokret postaje svoj vlastiti proizvod. Taj proizvod se vie ne
razlikuje od svog proizvoaa, a njegov jedini cilj je njegovo vlastito ispunjenje. Samo
na taj nain negacija ivota u spektaklu moe i sama biti negirana.
118. Pojava radnikih saveta u prvoj etvrtini ovog veka bila je najnapredniji izraz
starog proleterskog pokreta, ali je prola skoro nezapaeno, osim u preruenom iz-
danju, jer su saveti bili potiskivani i uniteni, zajedno sa ostatkom pokreta. Danas,
iz perspektive nove proleterske kritike, saveti se mogu sagledati u pravom svetlu,
kao jedini neporaeni aspekt jednog poraenog pokreta. Istorijska svest, koja uvia da
su saveti jedini prostor za njeno delovanje, sada se moe uveriti da oni vie nisu na
periferiji pokreta koji se gasi, ve u samom sreditu pokreta koji se tek uzdie.
119. Revolucionarna organizacija koja nastaje pre uspostavljanja vlasti radnikih
saveta, mora pronai odgovarajue oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govori da ona
vie ne moe polagati pravo na to da predstavlja radniku klasu. Njen prvi zadatak je
da se unutar sebe radikalno odvoji od sveta odvajanja.
120. Revolucionarna organizacija je dosledan izraz teorije prakse, sve dok ostvaruje
dvosmernu komunikaciju s praktinomborbomu procesu formiranja praktine teorije.
Njena vlastita praksa treba da ojaa tu komunikaciju i doslednost same borbe. U
trenutku revolucije, kada sva drutvena odvajanja bivaju ukinuta, organizacija mora
ukinuti samu sebe kao poseban oblik odvajanja.
121. Revolucionarna organizacija mora da razvije sveobuhvatnu kritiku drutva, to
jest, sveobuhvatnu kritiku svih aspekata otuenog drutvenog ivota, odbijajui kom-
promis s bilo kojim oblikom odvojene vlasti, bilo gde u svetu. U njenoj borbi protiv
klasnog drutva, oruje je sutina samih boraca: zato revolucionarna organizacija
ne sme dozvoliti da se uslovi odvajanja i hijerarhije, koje namee vladajui poredak,
pojave unutar nje. Ona se ne sme deformisati vladajuim spektaklom. Jedino ograni-
enje u pravu svakog da uestvuje u njenoj totalnoj demokratiji jeste to to svaki njen
pripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kritiku teoriju i da tu doslednost
ispoljava kako na planu same kritike teorije, tako i u vezi izmeu te teorije i praktine
aktivnosti.
122. Poto sve vee otuenje, koje kapitalizam namee na svim nivoima, ini da radnici
sve tee shvataju i imenuju svoju bedu i tako ih dovodi u poziciju da tu bedu odbace u
potpunosti ili da je ne odbace uopte, revolucionarna organizacija mora da shvati da se
protiv otuenja ne moe boriti otuenim nainima borbe.
123. Proleterska revolucija moe da uspe samo ako, po prvi put u istoriji, svi shvate i
ponu da ive teoriju kao razumevanje ljudske prakse. Ona zahteva da radnici pos-
tanu dijalektiari i da svoje ideje ostvare u praksi. Ona zahteva od svojih ljudi bez
svojstava mnogo vie nego to je buroaska revolucija zahtevala od kvalikovanih
individualaca kojima je poverila svoj zadatak (budui da je delimina ideoloka svest,
koju je stvorio jedan segment buroaske klase, poivala na ekonomiji, tom central-
nom aspektu drutvenog ivota, u kojem je buroazija ve bila na vlasti). Sam razvoj
klasnog drutva, koji ga je doveo do stanja spektakularne organizacije neivota, ini
da revolucionarni projekat i oigledno postane ono to je oduvek bio u sutini.
124. Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svake revolucionarne ideologije i
ona to zna.
34
5: Vreme i istorija
Gospodo, ivot je kratak!
I zato, ako ivimo,
ivimo da bismo gazili po glavama kraljeva!
ekspir, Henri IV, deo I
125. ovek, to negativno bie koje jeste samo u meri u kojoj potiskuje Bie, ne moe
se odvojiti od vremena. ovekovo prisvajanje sopstvene prirode u isti mah je i njegovo
shvatanje razvoja sveta. Sama istorija je deo prirodne istorije, preobraaj prirode u
oveka. (Marks) I obrnuto, ta prirodna istorija ima svoje stvarno postojanje samo
u procesu ljudske istorije, jedine osmatranice s koje se moe obuhvatiti istorijska
celina (kao modernim teleskopom, koji omoguava naem pogledu da se vrati unazad
kroz vreme i da posmatra udaljavanje galaksija na rubovima univerzuma). Istorija je
uvek postojala, ali ne uvek u svom istorijskom obliku. Temporalizacija oveka, koja se
odvija kroz drutvo, isto je to i humanizacija vremena. Nesvesno kretanje vremena
pokazuje se i obistinjuje u istorijskoj svesti.
126. Istinsko, iako jo skriveno istorijsko kretanje poinje sporim i neprimetnim nas-
tajanjem stvarne ovekove prirode, one prirode koja se raa u ljudskoj istoriji s
nastajanjem ljudskog drutva; ali drutvo koje je razvilo tehnologiju i jezik, koje
je ve proizvod sopstvene istorije, svesno je samo neprestane sadanjosti. Pamenje
najstarijih je granica sveukupnog znanja, jer znanje uvek prenose ivi. Ni smrt, niti
prokreacija ne shvataju se kao zakon vremena. Vreme ostaje nepomino, kao zatvoreni
prostor. Kada sloenije drutvo postane svesno vremena, ono e nastojati da ga negira:
ono, naime, vidi vreme ne kao neto to prolazi, ve kao neto to se vraa. Statino
drutvo organizuje vreme u skladu sa svojim neposrednim doivljajem prirode, dakle
po modelu ciklinog vremena.
127. Ciklino vreme preovlauje ve u iskustvu nomadskih naroda jer oni na svakom
mestu kroz koje prou zatiu iste uslove; Hegel primeuje da je lutanje nomada
samo prividno, zato to je ogranieno na jednoline prostore. Drutvo koje se nas-
tani na odreenom mestu, uredi ga i individualizuje u skladu sa svojim potrebama
i tako ispuni prostor odreenim sadrajem, istovremeno se zatvara u unutranjost
te lokacije. Periodini povratak na ista mesta sada postaje ist povratak vremena
na istom mestu, ponavljanje niza aktivnosti. Prelazak iz pastoralnog nomadstva u
sedelaku poljoprivredu oznaava kraj dokone i prazne slobode i poetak mukotrpnog
rada. Na agrarnom modelu proizvodnje, kojim dominira ritam godinjih doba, poiva
potpuno razvijeno ciklino vreme. Venost pripada unutranjosti tog vremena: ona je
vraanje istog, ovde, na zemlji. Mit je unitarna misaona konstrukcija; on garantuje da
ceo kosmiki poredak bude ustrojen oko poretka koji je drutvo ostvarilo u svojim
granicama.
128. Drutveno usvajanje vremena i samoproizvodnja oveka ljudskim radom doga-
aju se u drutvu podeljenom na klase. Mo koja se konstituisala iznad siromatva
drutva u kojem vlada ciklino vreme, klasa koja organizuje taj drutveni rad i prisvaja
njegov ogranien viak vrednosti, istovremeno prisvaja i vremenski viak vrednosti,
35
koji je rezultat njene organizacije drutvenog vremena: samo ona poseduje ireverzi-
bilno vreme ivota. Bogatstvo koje se nagomilava u sektoru moi i troi na raskone
svetkovine, zapravo je rasipanje istorijskog vremena na povrini drutva. Samo vlasnici
tog istorijskog vika vrednosti poseduju saznanje o stvarnim dogaajima i mogu u
njima da uestvuju. To vreme, odvojeno od kolektivne organizacije vremena koja
preovlauje u repetitivnoj proizvodnji osnove drutvenog ivota, tee iznad sopstvene
statine zajednice. To je vreme avanture i rata, u kojem gospodari ciklinog drutva
grade svoje line istorije; to je i vreme koje se pojavljuje u sudaru sa stranim zajed-
nicama, u poremeaju nepromenljivog drutvenog poretka. Istorija, dakle, iskrsava
pred ovekom kao neto to mu je strano, kao neto to nije eleo i od ega je verovao
da je zatien. Ali, s tim preokretom vraa se i onaj negativni ljudski nemir koji se
nalazi u zaetku celog (privremeno obustavljenog) razvoja.
129. Ciklino vreme je po sebi vreme bez sukoba, ali sukob postoji ve u tom detinjstvu
vremena: istorija se najpre bori za to da postane istorija u praktinoj aktivnosti gos-
podara. Ona stvara povrnu ireverzibilnost; njeno kretanje stvara upravo ono vreme
koje ona sma iscrpljuje u unutranjosti neiscrpnog vremena ciklinog drutva.
130. Hladna drutva su ona drutva koja su maksimalno usporila svoj udeo u is-
torijskom kretanju i koja odravaju u ravnotei svoje suprotstavljanje prirodnom
ovekovom okruenju, kao i svoje unutranje suprotnosti. Iako krajnja raznovrsnost
institucija koje su osnovane u tu svrhu svedoi o eksibilnosti samostvaranja ljudske
istorije, to svedoanstvo moe da primeti samo spoljni posmatra, antropolog koji
gleda unazad sa osmatranice istorijskog vremena. U svakom od tih drutava, neka
konana strukturalizacija iskljuila je svaku mogunost promene. Apsolutni komfor-
mizam postojeih drutvenih praksi, s kojima su zauvek poistoveene sve ljudske
mogunosti, nema vie nikakvu spoljnu granicu, osim straha od pada u bezoblino
ivotinjsko stanje. lanovi tih drutava mogu sauvati svoju ljudskost samo po cenu
da zauvek ostanu isti.
131. Nastanak politike moi, koji je izgleda povezan s poslednjim velikim tehnolo-
kim revolucijama (kao to je topljenje gvozdene rude) na pragu perioda koji nee
upoznati velike preokrete, sve do pojave moderne industrije, vremenski se podudara
sa slabljenjem krvnih veza. Od tog doba, smenjivanje generacija izlazi iz sfere istog
prirodnog ciklusa i stupa u sferu dogaajnosti, smenjivanja moi. Ireverzibilno vreme
je vreme onog koji vlada, a dinastije su njegova prva merna jedinica. Oruje vladara
je pismo. U pismu jezik dostie svoju potpunu nezavisnu stvarnost kao posrednik meu
svestima. Ali ta nezavisnost se podudara sa optom nezavisnou odvojene moi, kao
posredovanje koje konstituie drutvo. S pismom se pojavljuje svest koja se vie ne
prenosi u direktnom odnosu meu ivima: to bezlino pamenje je zapravo pamenje
drutvene administracije. Spisi su misli drave; arhive su njena seanja. (Novalis)
132. Hronika je izraz ireverzibilnog vremena moi, ali i sredstvo koje odrava volun-
taristiko napredovanje vremena beleei prethodne tragove, poto orijentisanost
vremena tei da se izgubi kada se odreena mo srui. Tada vreme ponovo pada u
ravnoduni zaborav svojstven ciklinom vremenu, jedinom vremenu koje poznaju
seljake mase a one se ne menjaju s propau carstava i njihovih hronologija. Po-
sednici istorije dali su vremenu smer, a smer je, u isti mah, i znaenje. Ali ta istorija
se zasebno razvija i nestaje; ona ne utie na dublje ravni drutva jer ostaje odvojena
od zajednike stvarnosti. Zato se istorija istonih carstava za nas svodi na istoriju
religija: svrgnute hronologije ostavile su za sobom naizgled autonomnu istoriju iluzija
36
koje su ih obavijale. Pod okriljem mita, gospodari zadravaju privatno vlasnitvo nad
istorijom, pre svega tako to se slue iluzijom: u Kini i Egiptu oni su dugo imali mono-
pol na besmrtnost due, a njihove najranije, zvanino priznate dinastije bile su samo
imaginarne rekonstrukcije prolosti. Ali to iluzorno gospodarsko posedovanje tada je
bilo jedini mogui oblik posedovanja, kako zajednike istorije, tako i istorije gospo-
dara. irenje njihove stvarne istorijske moi ide ukorak s vulgarizacijom iluzornog
mitskog posedovanja. Sve to proizlazi iz sledee proste injenice: u meri u kojoj su
gospodari preuzimali na sebe dunost da mitski jeme stalnost ciklinog vremena, kao
u sezonskim obredima kineskih careva, oni smi su se oslobaali ciklinog vremena.
133. Da bi ista hronologija, koju obogotvorena mo bez objanjenja nudi svojim
podanicima kao zemaljsko izvrenje mitskih zapovesti, ustupila mesto svesnoj istoriji,
bilo je potrebno da velike grupe ljudi iskuse stvarno uee u istoriji. Iz te praktine
komunikacije izmeu onih koji su priznali jedni druge kao posednike jedinstvene sada-
njosti, koji su iskusili stvarno bogatstvo dogaaja kao sopstvenu aktivnost i koji se
u svojoj epohi oseaju kao kod kue, pomalja se opti jezik istorijske komunikacije.
Oni za koje postoji ireverzibilno vreme otkrivaju ono to je vredno pamenja i u
isti mah, opasnost zaboravljanja: Herodot iz Halikarnasa ovde izlae plodove svojih
istraivanja, da vreme ne bi unitilo ljudska dela.
134. Razmiljanje o istoriji ne moe se razluiti od razmiljanja o moi. Grci su prvi
razumeli ta znai mo i prvi su o njoj raspravljali. To je bila demokratija gospodara
drutva, suta suprotnost stanju u despotskim dravama, u kojima mo ne polae
rauna nikom drugom do sebi i to u svom nepristupanom i neprozirnom unutra-
njem jezgru to su dvorske revolucije, koje su iznad svake rasprave i kao uspene i
kao neuspene. Meutim, mo, koju su delile grke zajednice, bila je ograniena na
potronju drutvenog ivota, a njegova proizvodnja bila je odvojen i statian domen
robovske klase. iveli su samo oni koji nisu radili. Podele meu grkim zajednicama i
njihova borba za eksploataciju stranih gradova bili su ospoljeni izraz naela odvajanja,
na kojima je svaka od njih iznutra poivala. Uprkos svojim snovima o univerzalnoj
istoriji, Grka se ujedinila tek kad joj je zapretila invazija spolja; pre toga, njeni ne-
zavisne gradovi drave nisu mogli da usaglase ni kalendare. U Grkoj je istorijsko
vreme postalo svesno, ali jo ne i svesno sebe.
135. Nestajanje povoljnih uslova koji su vladali u grkim zajednicama, povuklo je
za sobom nazadovanje zapadne istorijske misli, koje nije bilo praeno obnavljanjem
starih mitskih struktura. U sudarima mediteranskih naroda, u usponu i padu Rimskog
carstva, pojavile su se poluistorijske religije, koje su postale kljuni inioci nove svesti
o vremenu i novi oklop odvojene moi.
136. Monoteistike religije bile su kompromis izmeu mita i istorije, izmeu cikli-
nog vremena, koje je i dalje vladalo u proizvodnji i ireverzibilnog vremena, u kojem
su se narodi meusobno sukobljavali i iznova grupisali. Religije koje su proizale iz
judaizma zapravo su apstraktna univerzalna priznanja ireverzibilnog vremena, koje
je demokratizovano i otvoreno svima, ali samo u domenu iluzornog. Ukupno vreme
je usmereno ka jednom jedinom zavrnom dogaaju: Carstvo Boje je blizu. Iako
su izrasle na tlu istorije i u njemu pustile korenje, te religije su i danas radikalno
suprotstavljene istoriji. Poluistorijske religije su utvrdile kvalitativni poetak u vre-
menu (Hristovo roenje, Muhamedovo bekstvo), ali se njihovo ireverzibilno vreme
uvodei akumulaciju, koja e u islamu poprimiti oblik osvajanja, a u reformisanom
hrianstvu uveavanja kapitala u verskoj misli izokrenulo kao neko odbrojavanje:
37
to je ekanje, u vremenu koje se smanjuje, da nastupi Strani sud i s njimdrugi, istinski
svet. Venost je proizala iz ciklinog vremena. Ona je njegova onostranost. Ona je
element koji ograniava ireverzibilnost vremena, koji suzbija istoriju unutar nje sme,
postavljajui sebe s one strane ireverzibilnog vremena, kao taka u koju se ciklino
vreme vraa i u kojoj se ponitava. Bosije (Jacques-Bnigne Bossuet) kae: A kroz
vreme koje prolazi, stupamo u neprolaznu venost.
137. U srednjem veku, tom mitskom svetu koji svoju dovrenost ostvaruje izvan sebe,
istorija je ve nagrizla ciklino vreme, iako ono jo vlada veim delom proizvodnje.
Izvesna ireverzibilna temporalnost priznata je svim pojedincima u smenjivanju ivot-
nih doba, u ivotu koji je shvaen kao putovanje u jednom smeru, kao nepovratni
prolazak kroz svet iji smisao prebiva izvan njega samog: hodoasnik je ovek koji
izlazi iz tog ciklinog vremena i postaje stvarni putnik, a ne simboliki, kao svi ostali.
Lini istorijski ivot i dalje nalazi svoje ispunjenje u sferi moi, u tome to uestvuje
u borbama za mo ili za svrgavanje postojee moi. Ali, ireverzibilno vreme moi
sada se neogranieno deli zahvaljujui ujednaavanju orijentisanog vremena u okrilju
hrianske ere to je svet naoruane vere, u kojem se igra gospodara okree oko
vernosti i utvrivanja ko kome treba da bude veran. To feudalno drutvo, nastalo
iz susreta organizacione strukture osvajake vojske, koja se razvila za vreme osva-
jakog pohoda i proizvodnih snaga zateenih u osvojenim zemljama (Nemaka
ideologija) a meu te proizvodne snage treba uvrstiti i njihove proizvodne jezike
podelilo je vlast u drutvu izmeu crkve i drave, koja je, sa svoje strane, podeljena
na sloene odnose sizerenstva i vazalstva, kao i na seoske posede i gradske zajednice.
U toj raznovrsnosti mogueg istorijskog ivota, posle neuspeha Krstakih ratova
glavnog, zvaninog istorijskog poduhvat tog sveta polako se otkrivao potajni rad
epohe: ireverzibilno vreme koje je postepeno i neprimetno podrivalo drutvo, vreme
koje je ivela buroazija proizvodei robe, osnivajui i irei gradove, posveujui
se komercijalnom istraivanju planete praktino eksperimentisanje koje je zauvek
unitilo mitsko ustrojstvo kosmosa.
138. U doba opadanja srednjeg veka, svest jo privrena starom poretku, doivljavala
je ireverzibilno vreme koje je proelo drutvo u obliku opsednutosti smru. To je
melanholija nad raspadanjem jednog sveta, poslednjeg u kojem je sigurnost mita jo
bila protivtea istoriji; ta melanholija vidi kako se sve zemaljske stvari nuno kvare i
propadaju. Velike pobune evropskih seljaka bile su, izmeu ostalog, njihov pokuaj da
odgovore istoriji koja ih je nasilno istrgla iz patrijarhalnog sna zajamenog feudalnim
sistemom. To je milenaristika utopija zemaljskog raja, u kojoj u prvi plan izbija ono
iz ega je potekla poluistorijska religija, kada su rane hrianske zajednice, kao i juda-
istiki milenarizam iz kojeg su potekle, odgovorile na nemire i nesree svog vremena
tako to su najavile blisko ostvarenje Bojeg carstva, dodajui time antikom drutvu
element nemira i subverzije. Kada je poelo da deli vlast u carstvu, hrianstvo se
odreklo onoga to je preostalo od te nade kao pkog sujeverja: to je smisao Avgusti-
novog uveravanja da je Boje carstvo odavno nastupilo, da je ono zapravo osnovana
crkva, uveravanja koje je prototip apologije moderne ideologije. Drutvena pobuna
milenaristikog seljatva prirodno se najpre izraava kao elja da se uniti crkva. Ali,
milenarizam se razvija u istorijskom svetu, a ne na tlu mita. Moderna revolucionarna
oekivanja nisu iracionalni nastavak milenaristike verske strasti, kao to Norman
Kon veruje da je pokazao u svojoj Tenji za milenijumom (Norman Cohn, Te Pursuit
of the Millennium, 1957). Naprotiv, sam milenarizam, poslednja borba revolucionarne
38
klase koja govori religijskim jezikom, ve je bio moderna revolucionarna tendenci-
ja, kojoj je nedostajala samo svest o sopstvenoj istorijskoj prirodi. Milenaristi su bili
osueni na poraz zato to nisu bili u stanju da prepoznaju revoluciju kao sopstveni
poduhvat. To to je milenaristima bio potreban spoljni podsticaj na delovanje, Boja
odluka, zapravo je posledica injenice da su pobunjeni seljaci uvek ili za voama koji
nisu pripadali njihovim redovima. Seljaka klasa nije mogla da stekne tanu svest o
funkcionisanju drutva i o nainu voenja sopstvene borbe: upravo zato to njeno
delovanje i njena svest nisu bili jedinstveni, ona je izraavala svoj projekat i vodila
svoje ratove u skladu sa slikom zemaljskog raja.
139. Novo zaposedanje istorijskog ivota, renesansa, koja je videla svoju prolost i
svoje opravdanje u antici, donosi radostan prekid s venou. Njeno ireverzibilno vre-
me jeste vreme beskonanog gomilanja saznanja; istorijska svest proizala iz iskustva
demokratskih zajednica i sila koje ih unitavaju, ponovo je, s Makijavelijem, preuzela
analizu desakralizovane moi i izrekla o dravi ono to je do tada bilo neizrecivo. U
bujnom ivotu italijanskih gradova, u umeu svetkovanja, ivot se shvatao kao uiva-
nje u proticanju vremena. Ali, to uivanje u prolaznosti i smo je moralo biti prolazno.
Pesma Lorenca de Mediija, koju Burkhart (Jacob Burckhardt) smatra sutim izrazom
duha renesanse, zapravo je pohvala koju to krhko svetkovanje istorije izrie samom
sebi: Kako je lepa mladost to tako brzo mine.
140. Neprestana tenja apsolutne monarhije, to jest njene drave, da monopolizuje
istorijski ivot, tenja koja je jedan vid prelaza ka potpunoj dominaciji buroaske klase,
pokazuje istinu novog, ireverzibilnog vremena buroazije. To je vreme rada, koje je
prvi put osloboeno ciklinosti. S buroazijom rad postaje proces preobraavanja
istorijskih uslova. Ona je prva vladajua klasa koja shvata rad kao vrednost. Ukidajui
sve privilegije, ne priznajui nijednu vrednost koja ne proizlazi iz eksploatacije rada,
buroazija je opravdano poistovetila svoju sopstvenu vrednost vladajue klase s radom,
a napredak rada sa sopstvenimnapretkom. Klasa koja gomila robu i kapital neprestano
menja prirodu, tako to menja sam rad oslobaajui njegovu produktivnost. Ukupan
socijalni ivot ve se usredsredio u ornamentalnom siromatvu dvora, u dreavoj
nonji ledene dravne administracije koja kulminira profesijom kralja; sve istorijske
slobode morale su se pomiriti sa svojom propau. Sloboda feudalaca, da se poigravaju
sa ireverzibilnim vremenom, istroila se u njihovim poslednjim izgubljenim bitkama
u ratovima Fronde i u ustanku kotlanana u korist arlsa Edvarda. Svet je promenio
osnovu.
141. Pobeda buroazije je pobeda duboko istorijskog vremena, vremena ekonomske
proizvodnje, koje trajno i potpuno preobraava drutvo. Sve dok je agrarna proizvod-
nja glavni oblik rada, ciklino vreme, zaostalo na dnu drutva, objedinjuje i podstie
sile tradicije koje koe kretanje. Ali, ireverzibilno vreme buroaske ekonomije iskore-
njuje te ive fosile irom sveta. Istorija, koja je do tada izgledala kao niz aktivnosti
pripadnika vladajue klase i zato bila pisana kao istorija dogaaja, sada se shvata kao
opte kretanje koje na svom putu nemilosrdno gazi pojedince. Istorija, koja otkriva
svoju osnovu u politikoj ekonomiji, postaje svesna postojanja onoga to je bilo njeno
nesvesno, ali ne uspeva da ga osvetli, tako da ono i dalje ostaje nesvesno. Jedina stvar
koju je trina ekonomija zaista demokratizovala jeste ta slepa preistorija, kao nova
sudbina kojom niko ne vlada.
142. Istorija koja je prisutna u svim dubinama drutva tei da nestane s njegove
povrine. Pobeda ireverzibilnog vremena je, u isti mah, njegova metamorfoza u vreme
39
stvari jer je oruje te pobede serijska proizvodnja u skladu sa zahtevima trita. Glavni
proizvod koji je sa ekonomskim razvojem premeten iz sfere luksuznih retkosti u sferu
tekue potronje jeste, dakle, istorija, ali samo kao istorija apstraktnog kretanja stvari,
koje dominira svakom kvalitativnom upotrebom ivota. Dok je ciklino vreme moglo
da podnese porast onog dela istorijskog vremena koji su proivljavali pojedinci i
grupe, dominacija ireverzibilnog vremena proizvodnje teie da drutveno eliminie
to proivljeno vreme.
143. Buroazija je, dakle, omoguila svest o ireverzibilnom vremenu i nametnula to
vreme drutvu, ali mu nije dozvolila da ga upotrebi. Istorija je postojala, ali je vie
nema, zato to klasa posednika ekonomije, koja ne moe da raskine sa ekonomskom
istorijom, mora da potiskuje svaku drugaiju upotrebu ireverzibilnog vremena kao
neposrednu pretnju. Vladajua klasa, sainjena od strunjaka za posedovanje stvari
koji su, kao takvi, u posedu tih stvari, mora da vee svoju sudbinu za odravanje te
postvarene istorije, to jest za ouvanje nove nepokretnosti unutar istorije. Radnik,
koji se nalazi u osnovi drutva, prvi put nije materijalno otuen od istorije, jer je sada
baza onaj deo drutva koji se ireverzibilno kree. Zahtevajui da ivi istorijsko vreme
koje sam proizvodi, proletarijat otkriva prosto, nezaboravno jezgro svog revolucionar-
nog projekta, a svi prethodni neuspeli pokuaji ostvarenja tog projekta obeleavaju
mogua polazita novog istorijskog ivota.
144. Ireverzibilno vreme buroazije, koja je postala gospodar istorije, najpre se pred-
stavilo kao apsolutni poetak: prva godina Republike. Ali revolucionarna ideologija
opte slobode, koja je prognala i poslednje ostatke mitskog sistema vrednosti, kao i
sve vidove tradicionalnog ureenja drutva, ve je nagovestila stvarnu volju koju je
zaodenula rimskom togom: neogranienu slobodu trgovine. Poto je ubrzo otkrilo da e
morati da obnovi pasivnost, koju je iz temelja uzdrmalo da bi uspostavilo sopstvenu
apsolutnu vladavinu, robno drutvo je u hrianstvu, s njegovim kultom apstraktnog
oveka . . . nalo svoju najprikladniju dopunu. (Kapital) Buroazija je s tom religijom
tako sklopila kompromis, koji se ogleda i u predstavljanju vremena: napustila je svoj
kalendar, a njeno ireverzibilno vreme se uobliilo po kalupu hrianske ere i postalo
njen produetak.
145. S razvojem kapitalizma ireverzibilno vreme se ujednailo na svetskom nivou. Uni-
verzalna istorija postala je realnost jer se ceo svet objedinio u razvoju tog vremena.
Ali, ta istorija, koja je u svakom trenutku svuda ista i dalje nije nita drugo do odba-
civanje istorije unutar nje same. Ono to irom sveta izgleda kao isti dan, u stvari je
samo vreme ekonomske proizvodnje, vreme iseeno na jednake apstraktne segmen-
te. To ujednaeno ireverzibilno vreme pripada svetskom tritu, pa tako i svetskom
spektaklu.
146. Ireverzibilno vreme proizvodnje je, pre svega, mera robe. Dakle, vreme koje
se zvanino priznaje irom sveta kao opte vreme drutva, zapravo samo odraava
posebne interese od kojih je sainjeno, i nije nita drugo do posebno vreme.
40
6: Spektakularno vreme
Nemamo nieg svog osim vremena, koje pripada i beskunicima.
Baltazar Grasijan, Dvorjanin
147. Vreme proizvodnje, vreme-roba, zapravo je beskonano gomilanje istovetnih
intervala. To je apstraktno ireverzibilno vreme iji se svi segmenti moraju pokazati
na hronometru kao kvantitativno jednaki. Realnost tog vremena moe se svesti na
uzajamnu zamenljivost njegovih jedinica. O drutvenoj vladavini vremena-robe moglo
bi se rei: Vreme je sve, ovek nije nita; u najboljem sluaju on je skelet vremena.
(Beda lozoje) To je obezvreeno vreme, suta suprotnost vremenu denisanom kao
polje u kojem se razvijaju ljudske snage.
148. Opte vreme ljudskog nerazvoja postoji i u komplementarnom vidu, kao potrono
vreme proisteklo iz modernog oblika proizvodnje i koje se vraa u svakodnevni ivot
drutva kao pseudociklino vreme.
149. Pseudociklino vreme nije nita drugo do potroni oblik proizvedenog vremena-
robe. Ono ima ista osnovna svojstva: homogene, uzajamno zamenljive jedinice i od-
sustvo kvalitativne dimenzije. Ali, kao potproizvod vremena-robe, koji ima ulogu da
uspori konkretni svakodnevni ivot i da odrava njegovo zaostajanje, pseudociklino
vreme je optereeno pseudovalorizacijama i pokazuje se kao niz navodno individuali-
zovanih momenata.
150. Pseudociklino vreme je vreme potronje koja je svojstvena modernom ekonom-
skom preivljavanju, uveanom preivljavanju u kojem je svakodnevno iskustvo lieno
odluivanja i podvrgnuto ne vie prirodnom poretku, ve pseudoprirodi koja se razvila
iz otuenog rada; stoga ono sasvim prirodno pronalazi stare cikline ritmove koji su
vladali ivotom preindustrijskih drutava. Pseudociklino vreme se, u isti mah, oslanja
na prirodne tragove ciklinog vremena i gradi nove homologne spojeve: dan i no,
radne i neradne dane, periodine odmore.
151. Pseudociklino vreme je vreme koje je preoblikovala industrija. Vreme zasnovano
na proizvodnji robe i smo je potrona roba, koja objedinjuje ono to se razdvojilo
sa dezintegracijom starih unitarnih drutava privatni, ekonomski i politiki ivot.
Sveukupno potrono vreme modernog drutva na kraju se shvata kao sirovina za
raznovrsne nove proizvode, koji se iznose na trite kao upotreba drutveno organi-
zovanog vremena. Proizvod koji ve postoji u obliku pogodnom za potronju, moe
posluiti i kao sirovina za neki drugi proizvod. (Kapital)
152. U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisani kapitalizam orijentie se ka
prodaji potpuno opremljenih blokova vremena, pri emu je svaki od njih jedinstvena
roba koja u sebi spaja odreen broj razliitih roba. Tako se u sve monijoj ekonomiji
usluga i slobodnog vremena moe pojaviti formula sve je ukljueno u cenu, bilo
da je re o spektakularnom ivom okruenju, kolektivnom turistikom pseudoputo-
vanju, pretplati na potronju kulturnih dobara ili prodaji same drutvenosti u obliku
uzbudljivih razgovora i susreta sa slavnim linostima. Takva spektakularna roba,
koja sigurno ne bi imala prou kada realnosti koje parodira ne bi bile sve siromanije,
moe se uporediti s modernim nainima prodaje po tome to se moe dobiti na kredit.
41
153. Potrono pseudociklino vreme je spektakularno vreme, kako u uem smislu, kao
vreme provedeno u konzumiranju slika, tako i u optijem smislu, kao slika potronje
vremena. Vreme potronje slika, medijuma svih roba, istovremenao je polje u kojem
potpuno dolaze do izraaja i instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstav-
ljaju, stecite i olienje svake pojedinane potronje: znamo da se uteda vremena,
kojoj moderno drutvo neprestano tei bilo da je re o brzini prevoza ili o supi
iz kesice na kraju svodi na to da proseni Amerikanac gleda televiziju tri do est
sati dnevno. Drutvenom slikom potronje vremena dominiraju iskljuivo trenuci
dokolice i odmora trenuci koji se dovode u vezu s daljinom i koji su, po deniciji,
poeljni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kao
niz trenutaka realnog ivota ije ciklino vraanje eljno iekujemo. Ali, upravo u
tim trenucima koji su dodeljeni ivotu, spektakl se razvija i reprodukuje i tako postie
vii stepen intenziteta. Ono to je prikazano kao pravi ivot, pokazuje se samo kao jo
spektakularniji ivot.
154. Iako ovo doba vidi sebe kao uestalo vraanje mnogobrojnih svetkovina, ono je,
zapravo, doba bez svetkovina. Ono to je u ciklinom vremenu trenutak uestvovanja
zajednice u raskonom troenju ivota, nije vie mogue u drutvu bez zajednice i
bez raskoi. Njegove vulgarizovane pseudosvetkovine, parodije dijaloga i poklona,
navode ljude na preterano troenje novca, ali im donose samo razoaranje, koje se
kompenzira obeanjem nove obmane. to vie opada upotrebna vrednost vremena
modernog preivljavanja, to se ono vie razmee u spektaklu. Realnost vremena
zamenjena je njegovim publicitetom.
155. Dok je u starim drutvima potronja ciklinog vremena bila u skladu s njihovim
realnim radom, pseudociklina potronja razvijene ekonomije protivrei apstraktnom
ireverzibilnom vremenu njene proizvodnje. Dok je ciklino vreme bilo realno proiv-
ljeno vreme nepokretne iluzije, spektakularno vreme je iluzorno proivljeno vreme
realnosti koja se neprestano preobraava.
156. U procesu proizvodnje uvek se javlja neto novo, ali potronja je proireno
vraanje istog. Zato to mrtav rad dominira ivim radom, u spektakularnom vremenu
prolost dominira sadanjou.
157. Nedostatak opteg istorijskog ivota znai da ni individualni ivot jo nema isto-
riju. Spektakularno dramatizovane pseudodogaaje, koji se neprestano nude panji,
nisu doiveli oni koji dobijaju informacije o njima; tavie, ti dogaaji se odmah za-
boravljaju jer se suvie brzo smenjuju: spektakularna maina neprestano pulsira i
proizvodi nove. S druge strane, ono to je zaista doivljeno nema nikakve veze sa
zvaninim ireverzibilnim vremenom drutva i direktno je suprotno pseudociklinom
ritmu njegovih uzgrednih proizvoda. To odvojeno individualno iskustvo svakodnev-
nog ivota lieno je jezika, pojmova i kritikog pristupa sopstvenoj nezabeleenoj
prolosti. Ono ne moe da se izrazi. Ono je neshvaeno i zaboravljeno, pregaeno
lanim spektakularnim pamenjem onoga to ne zavreuje da bude zapameno.
158. Spektakl, kao nain na koji dananje drutvo paralie istoriju i seanje i suzbija
svaku istoriju koja proistie iz istorijskog vremena, jeste lana svest vremena.
159. Da bi se radnicima nametnuo status slobodnih proizvoaa i potroaa vremena-
robe, njihovo vreme moralo je najpre biti predmet nasilne ekspropriacije. Pojavu
novog, spektakularnog oblika vremena omoguilo je upravo to prvobitno oduzimanje
vremena proizvoaa.
42
160. Neizbena bioloka ogranienja radne snage oigledna zavisnost od prirodnog
ciklusa budnosti i sna, kao i obogaljujue posledice ireverzibilnog vremena na ivot
pojedinca moderni proizvodni sistem tretira iskljuivo kao drugorazredna pitanja.
Kao takva, ona se ignoriu u svim zvaninim izjavama i u predstavljanju potronih
dobara, vidljivog izraza njegovog trijumfalnog pohoda. Paralisan, u lanom sreditu
kretanja svog sveta, posmatra vie ne vidi ivot kao kretanje ka ostvarenju i smrti.
Onaj koji je odbio da ivi ne moe vie da prihvati ni sopstvenu smrt. Reklame ivotnog
osiguranja sugeriu da e ovek biti odgovoran za ekonomski gubitak ako umre ne
doprinevi funkcionisanju sistema, dok reklame za ameriki nain umiranja istiu
ovekovu sposobnost da u posmrtnom stanju ouva najvei mogui privid ivota.
U svim podrujima reklame, starenje je strogo zabranjeno. Na svakom pojedincu
je da mudro ekonomie svojim kapitalom mladosti; pokazuje se, meutim, da taj
kapital, ma koliko brino negovan, nikada ne moe dostii trajnost i kumulativnu mo
ekonomskog kapitala. To drutveno odsustvo smrti identino je drutvenom odsustvu
ivota.
161. Kao to je pokazao Hegel, vreme je nuno otuenje, sredina u kojoj se ovek
ostvaruje tako to gubi sebe, u kojoj postaje drugi da bi postao ono to uistinu jeste.
Suprotnost vremenu je upravo vladajue otuenje, koje je proizvoau nametnuto kao
tua sadanjost. U tom prostornom otuenju, drutvo, koje u korenu razdvaja oveka
od aktivnosti koju od njega krade, zapravo odvaja oveka od njegovog sopstvenog
vremena. Upravo drutveno otuenje, koje se u naelu moe prevazii, zabranilo je i
okamenilo mogunosti i rizike ivog otuenja u vremenu.
162. Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju na frivolnoj povrini spektakla
pseudociklinog vremena, vrhunski stil naeg doba i dalje prebiva samo u onome
ime vlada pritajena, a ipak oigledna nunost revolucije.
163. Prirodna osnova vremena konkretno iskustvo prolaenja vremena ljudska
je i drutvena i zato to postoji za oveka. Ogranienost ljudske prakse, razliitih
nivoa rada, humanizovala je, ali u isti mah i dehumanizovala vreme, kako ciklino
vreme, tako i odvojeno, ireverzibilno vreme ekonomske proizvodnje. Revolucionarni
projekat besklasnog drutva, sveukupnog istorijskog ivota, tei ukidanju drutvene
mere vremena u korist ludikog modela ireverzibilnog vremena pojedinaca i grupa,
modela u kojem istovremeno postoje nezavisna, ali i udruena vremena. To je program
potpunog ostvarenja komunizma u vremenu, komunizma koji ukida sve to postoji
nezavisno od pojedinaca.
164. Svet ve sanja o takvom vremenu, ali mora postati svestan tog sna da bi ga
ostvario.
43
7: Upravljanje prostorom
Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uniti ga, moe samo da
oekuje da i sm bude uniten; naime, takav grad uvek moe nai povod za pobunu, u ime
svoje ranije slobode i drevnih obiaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, niti sva
potonja blagodet. ta god novi vladar inio, kakve god mere predostronosti preduzimao,
stanovnici nikada nee zaboraviti tu slobodu i te obiaje osim ako se ne razdvoje i ne
rasele.
Makijaveli, Vladalac
165. Kapitalistika proizvodnja je ujedinila prostor, ruei sve barijere izmeu drutva
i njegovog okruenja. Ta unikacija predstavlja u isto vreme ekstenzivan i intenzivan
proces banalizacije. Akumulacija robe, masovno proizvedene za apstraktni prostor
trita, koja je uzdrmala sve regionalne i zakonske barijere, kao i sva korporativna
ogranienja koja su u srednjem veku imala za cilj ouvanje kvaliteta zanatske pro-
izvodnje, podrila je i autonomiju i kvalitet samih mesta. Ta sila homogenizacije je
teka artiljerija koja rui sve Kineske zidove.
166. Slobodan prostor robe se neprestano menja i preoblikuje ne bi li postao to sliniji
sebi, ne bi li se to vie pribliio idealu nepokretne monotonije.
167. Eliminiui geografsku udaljenost, to drutvo proizvodi novu unutranju udalje-
nost, u obliku spektakularnog odvajanja.
168. Turizam protok ljudi upakovan za potronju, nusproizvod protoka robe prilika
je da se negde ode i vidi ono to je ve banalizovano. Ekonomska organizacija puto-
vanja ka razliitim mestima unapred garantuje njihovu jednolinost. Modernizacija,
koja je ve redukovala vreme putovanja, istovremeno je ograniila i realni prostor u
kojem se i ka kojem se moe putovati.
169. Drutvo koje menja celo svoje okruenje razvilo je sopstvene tehnike za obliko-
vanje same teritorije koja ini osnov za sve razliite aspekte tog projekta. Urbanizam,
gradsko planiranje, jeste metod kojim kapitalizam preuzima kontrolu nad celim pri-
rodnim i ljudskim okruenjem. Sledei logiku potpune dominacije, kapitalizam moe,
a sada i mora, da ceo prostor prekroji u svoj vlastiti dekor.
170. Upadljiva potreba za zamrzavanjem ivota, koju kapitalizam ostvaruje kroz ur-
banizam, hegelovskim renikom se moe opisati kao apsolutna prevlast miroljubive
koegzistencije unutar prostora nad nemirnim postajanjem, u protoku vremena.
171. Dok sve tehnike snage kapitalizma rade na primeni razliitih oblika odvajanja,
urbanizamtimsnagama prua osnov i priprema teren za njihov dalji razvoj; urbanizam
je sama tehnologija odvajanja.
172. Urbanizam je moderan nain za reavanje aktuelnog problema ouvanja klasne
vladavine pomou razbijanja radnika, meu kojima je, u uslovima urbane proizvod-
nje, dolo do opasnog pribliavanja. Neprestana borba protiv svega to bi moglo da
vodi ka takvom pribliavanju nala je u urbanizmu najekasniju oblast delovanja.
Jo od Francuske Revolucije, svi potonji reimi nastojali su da razviju sredstva za
uspostavljanje reda i zakona na ulici, to je kulminiralo ukidanjem sme ulice. Piui
44
o civilizaciji . . . koja ide jednosmernim putem, Luis Mamford (Lewis Mumford) je
u Gradu u istoriji ukazao na injenicu da je, s razvojem masovne komunikacije na
velikim udaljenostima, izolacija stanovnitva postala mogo ekasniji nain kontrole.
Ali, opti trend ka izolaciji, koji ini samu sutinu urbanizma, mora da ukljui i kontro-
lisanu reintegraciju radnika na osnovu planiranih zahteva prodizvodnje i potronje.
Ta reintegracija dovodi izolovane pojedince u blizak kontakt, ali samo kao izolova-
ne pojedince: fabrike, kulturni centri, turistika mesta i izgradnja stambenih etvrti,
potpuno su u funkciji uspostavljanja te lane zajednice. Ista kolektivna izolovanost
preovlauje ak i unutar porodine elije, gde svepristuni prijemnici poruka spektakla
ispunjavaju izolaciju vladajuim slikama slikama koje svu svoju snagu crpu upravo
iz te izolacije.
173. U svim ranijim epohama arhitektonske inovacije bile su namenjene iskljuivo vla-
dajuoj klasi. Sada, po prvi put u istoriji, pojavljuje se arhitektura posebno dizajnirana
za siromane. Estetska beda i iroke razmere tog novog iskustva stanovanja proistiu
upravo iz njegovog masovnog karaktera, koji je opet posledica njegove funkcije i
modernih uslova izgradnje. Oigledno jezgro tih uslova je autoritarno odluivanje,
koje apstraktno pretvara celo okruenje u okruenje apstrakcije. S poetkom industri-
jalizacije, svuda se pojavljuje ista arhitektura, ak i u zemljama najzaostalijim u tom
pogledu, kao osnovni preduslov za razvoj novog tipa drutvenog ivota. Protivrenost
izmeu rasta materijalnih snaga drutva i hroninog izostanka progresa u pravcu bilo
kakve svesne kontrole nad tim snagama, otkriva se najjasnije kroz razvoj urbaniz-
ma, pitanje termonuklearnog naorunja ili kontrole raanja (gde se na horizontu ve
nazire mogunost manipulacije potomstvom).
174. Samounitenje urbanog okruenja uveliko je u toku. Eksplozija gradova koja je
njihovo ruralno okruenje prekrila bezoblinom masom urbanih otpadaka (Mam-
ford), direktna je posledica imperativa potronje. Diktatura automobila, te robe-vodilje
prve faze ekonomije robnog obilja, ostavlja svoj trag u vidu autoputeva koji razdiru
stara gradska jezgra i podstiu sve veu disperziju. Unutar istog procesa, delimino
obnovljeno urbano tkivo ubrzano se kristalie oko pogona za distribuciju dinov-
skih prodajnih centara, izgraenih usred nedoije i okruenih hektarima parkinga.
Meutim, ti hramovi grozniave potronje izloeni su istoj, neodoljivoj centrifugalnoj
sili, koja ih odbacuje im oko sebe razviju dovoljno urbanih elemenata da bi bili zame-
njeni novim prodajnim centrima. Meutim, tehnika organizacija potronje je samo
najvidljiviji aspekt opteg rastakanja, koje je grad dovelo do take u kojoj poinje da
troi samog sebe.
175. Ekonomska istorija, koja je tokom celog razvoja gravitirala oko suprotnosti izme-
u grada i sela, danas je dola dotle da ponitava oboje. Kao rezultat sadanje paralize
svakog istorijskog razvoja osim nezavisnog kretanja ekonomije, taj poetak nestaja-
nja gradova i sela ne ukazuje na prevazilaenje njihove odvojenosti, ve na njihov
istovremeni kolaps. Uzajamna erozija grada i sela, posledica neuspeha istorijskog
razvoja koji je morao da prevazie postojeu urbanu stvarnost, ogleda se u eklektikoj
meavini njihovih istrgnutih fragmenata, koja pokriva najvei deo industrijalizovanih
oblasti irom sveta.
176. Univerzalna istorija je roena u gradovima, a svoju zrelost je dostigla kroz odlu-
ujuu pobedu grada nad selom. Za Marksa, jedna od najvei zasluga buroazije kao
revolucionarne klase bila je ta to je potinila selo gradu, u kojem je sam vazduh os-
lobaajui. Ali, ako je istorija gradova istorija slobode, ona je takoe i istorija tiranije,
45
dravne uprave koja kontrolie ne samo selo ve i grad. Grad je sluio kao istorijsko
poprite bitke za slobodu u vreme kada se u toj borbi jo nije moglo pobediti. Grad
je fokusna taka istorije jer u sebi istovremeno otelotvoruje koncentraciju drutvene
snage, koja omoguava istorijski projekat i svest o prolosti. Neprekidno unitavanje
gradova je samo jo jedan znak neuspeha oveanstva da podredi ekonomiju istorij-
skoj svesti; znak neuspeha drutva da se ujedini kroz prisvajanje onih sila koje su do
sada bile otuene od njega.
177. Selo predstavlja sutu suprotnost: izolaciju i odvajanje. (Nemaka ideologija)
Na isti nain na koji unitava gradove, urbanizam stvara lano selo, razdvojeno od
prirodnih odnosa svojstvenih tradicionalnom selu i od direktnih (i direktno izazvanih)
drutvenih odnosa istorijskih gradova. Uslovi stanovanja i spektakularna kontrola
pomou planskog okruenja, vodili su ka pojavi vetakog novog seljatva. Geograf-
ska ratrkanost i zatucanost, koji su oduvek spreavali seljatvo da preduzme neku
nezavisnu akciju i postane stvaralaka istorijska snaga, danas odlikuju i te moderne
proizvoae: njima je svet koji stvaraju nepristupaan, isto kao i prirodni radni ritam
agrarnih drutava. Seljatvo je oduvek prualo pozudan osnov orijentalnom despotiz-
mu, utoliko to je svojom rascepkanou stalno podsticalo tendenciju ka birokratskoj
centralizaciji. Novo seljatvo, generisano sve veom birokratizacijom moderne drave,
razlikuje se od starog po tome to njegova apatija sada mora biti istorijski proizvede-
na i odravana; prirodno neznanje zamenio je organizovani spektakl falsikovanja.
Pejza novih gradova, koje naseljava to novo, tehnoloko seljatvo, upadljiv je odraz
represije istorijskog vremena na kojem poiva. Njihov moto bi mogao da glasi: Ovde
se nikada nita nije dogodilo, niti e se dogoditi. Snage istorijskog odsustva bile su
u stanju da stvore svoj vlastiti pejza, jer se njihovo istorijsko osloboenje, koje se
mora odigrati u gradovima, jo nije dogodilo.
178. Istorija koja preti ovom pomraenom svetu mogla bi potencijalno da podredi
prostor direktno doivljenom vremenu. Proleterska revolucija predstavlja tu kritiku
ljudske geograje, kroz koju bi pojedinci i zajednice mogli i morali da stvaraju mesta i
dogaaje u skladu s prisvajanjemne samo svog rada, ve svoje celokupne istorije. Uvek
promenljivo polje igre tog novog sveta i slobodno poigravanje s pravilima sme igre,
omoguie oivljavanje regionalne autonomije, koja vie nee biti vezana iskljuivo
za neki odreen lokalitet; tako e se ponovo otvoriti mogunost za prava putovanja
putovanja kroz autentian ivot, koji je i sm putovanje, koje sadri sav smisao tog
ivota.
179. Najrevolucionarnija ideja u vezi sa urbanizmom, sama po sebi, nije ni urbanistika,
niti tehnoloka ili estetska. To je projekat rekonstrukcije celokupnog okruenja u
skladu s potrebama radnikih saveta, antidravne diktature proletarijata, tog izvrnog
dijaloga. Saveti e biti delotvorni samo ako uspeju da preobraze postojee uslove u
celini; oni pred sebe ne mogu postaviti neki skromniji zadatak, ako zaista ele da budu
prepoznati i da sami sebe prepoznaju u svetu koji stvaraju.
46
8: Negacija i potronja u kulturi
Da li zaista veruje da e Nemci izvesti politiku revoluciju za naeg ivota? Dragi
prijatelju, to su samo pusti snovi . . . Sudimo o Nemakoj na osnovu njene sadanje
istorije a ti svakako nee prigovoriti da je cela istorija falsikovana ili da sav dananji
javni ivot ne odraava stvarno raspoloenje ljudi. Uzmi bilo koje novine i odmah e se
uveriti da mi nikada nismo prestali (i da nas u tome nikakva cenzura nije spreavala)
da slavimo slobodu i nacionalnu sreu u kojoj danas uivamo!
Ruge, pismo Marksu, mart 1844.
180. Kultura je opta sfera znanja i predstava o proivljenom iskustvu unutar istorij-
skih, klasno podeljenih drutava. To je uoptavajua snaga, koja postoji kao odvojen
entitet, kao podela intelektualnog rada i kao intelektualni rad podele. Kultura se jasno
odvaja od jedinstva na mitu zasnovanog drutva kada ljudski ivot izgubi mo uje-
dinjavanja, kada suprotnosti izgube svoje ive veze i odnose, i postanu autonomne.
(Hegel, Razlika izmeu Fihteovog i elingovog sistema) Postavi nezavisna, kultura
zapoinje svoju imperijalistiku karijeru samoobogaivanja, koja, u krajnjoj liniji,
vodi ka ukidanju te nezavisnosti. Istorija, koja je omoguila relativnu autonomiju
kulture, kao i sve ideoloke iluzije o toj autonomiji, ispoljava se i kao istorija kulture.
Trijumfalni pohod istorije kulture moe se shvatiti kao progresivno razotkrivanje
nedovoljnosti sme kulture, kao mar ka njenom samoukidanju. Kultura je oblast
potrage za izgubljenim jedinstvom. U toj potrazi, kultura, kao odvojena sfera, osuena
je da negira sebe.
181. U borbi izmeu tradicije i inovacije, to je osnovna tema unutranjeg kulturnog
razvoja istorijskih drutava, inovacija je ta koja uvek pobeuje. Ali, kulturnu inovaciju
ne stvara nita drugo do ukupno istorijsko kretanje; kretanje koje, postajui svesno
sebe kao celine, tei da ode s one strane sopstvenih kulturnih pretpostavki i tako se
usmeri ka prevazilaenju svih oblika odvajanja.
182. Brzo proirivanje drutvenog znanja, ukljuujui i svest o istoriji kao glavnoj
osnovi kulture, vodilo je ka nepovratnom formiranju samosvesti koja je unitila Boga.
Ali, taj prvi uslov svake druge kritike (Marks) ujedno je i prvi zadatak neprekidne
kritike. Kada vie nema ni jednog odbranjivog pravila ponaanja, svaki plod kulture
gura kulturu ka njenom kraju. Za kulturu vai isto to i za lozoju: u trenutku kada
postane potpuno nezavisna, svaka njena disciplina je osuena na propast pre svega
zato to i dalje pretenduje da prui sveobuhvatan izvetaj o drutvu kao celini, a na
kraju i zbog fragmentarnog karaktera svoje metode, koja moe biti operativna samo
unutar odreene dicipline. Nedostatak racionalnosti je ono to kulturu, kao odvojenu
sferu, osuuje na propast, jer ta kultura ve nosi u sebi tenju ka pobedi racionalnog.
183. Kultura je iznikla iz istorije koja je rastoila prethodni nain ivota, ali, poto je
ona zasebna sfera unutar delimino istorijskog drutva, njeno razumevanje i ulna ko-
munikacija neminovno ostaju delimini. Ona je smisao jednog nedovoljno smislenog
sveta.
184. Kraj istorije kulture pokazuje se na dva suprotna naina: kao projekat koji tei
sopstvenom prevazilaenju unutar sveukupnog istorijskog kretanja i kao njena tenja
47
da se sauva u obliku mrtvog predmeta spektakularne kontemplacije. Prva tenja je
vezala svoju sudbinu za drutvenu kritiku, druga za odbranu klasne vladavine.
185. Svaki od ta dva naina koji oznaavaju kraj kulture, postoji nezavisno, unutar
svih aspekata saznanja i unutar svih aspekata ulnog predstavljanja (to jest, onoga
to se nekada zvalo umetnou, u najirem smislu). U sluaju saznanja, akumulaciji
fragmentarnih saznanja koja su postala beskorisna budui da odobrenje od strane
postojeih uslova zahteva odricanje od sopstvenog znanja suprostavlja se teorija
prakse, koja jedina ima pristup istini svakog od tih oblika znanja; samo ona zna tajnu
njihove upotrebe. U sluaju ulnog predstavljanja, kritikoj autodestrukciji nekada-
njeg zajednikog jezika drutva suprostavlja se njegova vetaka rekonstrukcija u
obliku robnog spektakla, iluzorne predstave neivota.
186. Kada drutvo jednom izgubi svoje mitski zasnovano zajednitvo, ono gubi sve
referentne take istinski zajednikog jezika, sve do trenutka kada podele unutar te
nepomine zajednice ne budu prevaziene pojavom prave istorijske zajednice. Kada se
umetnost, koja je bila taj zajedniki jezik drutvene neaktivnosti, razvije u nezavisnu
umetnost u modernom smislu, koja izrasta iz svog prvobitnog religioznog univerzuma
i postaje individualna proizvodnja pojedinanih ostvarenja, i ona biva podreena kre-
tanju koje upravlja istorijom svih posebnih kultura. Njena deklaracija o nezavisnosti
ujedno je i objava njenog kraja.
187. Pozitivan znaaj moderne dekompozicije i destrukcije cele umetnosti lei u uni-
tavanju jezika komunikacije. Negativna posledica tog razvoja je to to zajedniki
jezik vie ne moe da poprimi oblik jednostranih zakljuaka koji su odlikovali umet-
nost istorijskih drutava zadocnele portrete tuih ivota lienih dijaloga, koji su
taj nedostatak smatrali neizbenim ali, koji se mora ponovo pronai u praksi koja
ujedinjuje direktnu aktivnost s njenim vlastitim jezikom. Stvar je u tome da se zaista
uzme uee u zajednici dijaloga i u igri s vremenom, koje je do sada, u poetskim i
umetnikim delima, bilo samo predstavljano.
188. Kada umetnost postane nezavisna i pone da slika ivot u raskonim bojama, to
je znak da se ivot ve pribliio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve
boje, ma koliko jarke, ve samo seanje. Veliina umetnosti vidi se samo u sumrak
ivota.
189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je
bio umetnost sveta koji je izgubio sredite s kolapsom poslednjeg mitskog poretka:
srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrianstva i duha jednog Carstva, koja je uspos-
tavila harmoniju izmeu nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno
je odisala prolaznou koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala ivot umesto
venosti. (Eugenio dOrs) Najvea dostignua baroka bili su, pre svega, teatar i festival
ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinanog umetnikog izraza bio
da doprinese izgradnji scene koja je sluila kao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio
pasa, izraz ugroene ravnotee unutar vladajue dinamike haosa. Donekle preterano
insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest
da umetniki klasicizam vie nije mogu: svi pokuaji, tokom poslednja tri veka, da se
uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne vetake
konstrukcije, koje su govorile zvaninim jezikom drave (bilo apsolutne monarhije,
bilo revolucionarne buroazije zaogrnute u rimske toge). Ono to je sledilo posle
baroka, bila je umetnost u jo veoj meri individualistika i negatorska, koja je u
48
talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno
rasparala i unitila celu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila
deo interne komunikacije jedne elite i koja je za drutvenu osnovu svoje polunezavis-
nosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali
da odre, takoe ukazuje na injenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine
koji priznaje totalni nedostatak ontolokog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u
upravljanju ekonomijom, to ukazuje na gubitak svakog ljudskog umea. Skladno
jedinstvo baroknog ansambla, kojeg ve dugo nema u svetu umetnike kreacije, u
izvesnom smislu oivljen je u dananjoj mahnitoj potronji celokupne dosadanje
umetnosti. Poto su sve umetnike forme prolosti prepoznate i priznate istorijski,
a zatim retrospektivno reklasikovane kao faze jedinstvene svetske umetnosti, ta
umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu
barokne strukture vieg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove
mogue reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija
mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama injenica da je danas mogue sakupljati
te umetnike suvenire i prebirati po njima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba
muzeja, u kojem je umetnika komunikacija postala nemogua, svi raniji umetniki
izrazi prihvataju se na isti nain: svi eventualni problemi u komunikaciji s nekim od
tih izraza pomraeni su dananjom nemogunou komunikacije u celini.
190. Umetnost u fazi nestajanja u procesu negacije, koji tei sopstvenom prevazilae-
nju unutar istorijskog drutva u kojem istorija jo nije direktno ivljena u isto vreme
je umetnost promene i najistiji izraz nemogunosti promene. to su njene pretenzije
vee, ona se sve vie udaljava od svog ispunjenja. Umetnost je nuno avangardna; u
isto vreme, ona zapravo ne postoji. Ona je avangarda sopstvenog nestajanja.
191. Dada i nadrealizam su dva dogaaja koji obeleavaju kraj moderne umetnosti.
Iako su toga bili samo delimino svesni, oni su bili savremenici poslednje velike
ofanzive revolucionarnog proleterskog pokreta; poraz tog pokreta, koji ih je zatekao
u klopci umetnike sfere iju su oronulost osuivali, bio je glavni razlog njihove
nepokretnosti. Dada i nadrealizam bili su istorijski povezani, ali i suprotstavljeni. U taj
sukob bili su ugraeni najznaajniji i najradikalniji dometi oba pokreta, ali u njemu se
razotkrila i unutranja nedovoljnost njihove jednostrane kritike. Dada je pokuala da
ukine umetnost, a da je ne ostvari; nadrealizam je hteo da ostvari umetnost, a da je ne
ukine. Kritika pozicija koju su kasnije razvili situacionisti pokazala je da su ukidanje
i ostvarenje umetnosti nerazdvojni aspekti prevazilaenja umetnosti.
192. Spektakularna potronja koja je sauvala kulturu prolosti u zamrznutom obli-
ku, sa svim ponavljanjima njenih negativnih aspekata, na planu kulture predstavlja
otvoren izraz onoga to u svomtotalitetu zapravo jeste: izricanje neizrecivog. ak i naj-
ekstremnija destrukcija jezika zvanino se pozdravlja kao jo jedan izraz razmetljivog
pristanka na status quo, u kojem je sva komunikacija elegantno proglaena odsutnom.
Kritika istina te destrukcije stvarni ivot moderne poezije i umetnosti oigledno
je potisnuta, jer spektakl, ija je funkcija da istoriju sahrani u kulturi, primenjuje
sopstvenu strategiju promocije modernistikih pseudonoviteta. Tako je mogue da se
jedna kola nove knjievnosti, koja otvoreno priznaje da se ne bavi niim drugim do
kontemplacijom pisane rei radi nje sme, doeka kao neto novo. U meuvremenu,
uporedo s tvrdnjom da sama smrt komunikacije ima svoju posebnu lepotu, veina
modernih tendencija u okviru spektakularne kulture koja je u isto vreme najtenje
49
vezana za represivnu praksu ukupne drutvene organizacije pokuava da kolektiv-
nim projektima stvori kompleksno neoumetniko okruenje sainjeno od istrgnutih
elemenata; na primer, urbanistiki projekti koji ukljuuju ostatke stare umetnosti
ili hibridne estetsko-tehnoloke forme. Na planu spektakularne pseudokulture, to je
izraz opteg pokuaja razvijenog kapitalizma da preoblikuje fragmentiranog radnika
u drutveno integrisanu jedinku tendencija koju odnedavno opisuju neki ameriki
sociolozi (Rajsman, Vajt, itd.). (David Reisman; William Whyte) U svim tim oblastima,
cilj ostaje isti: preurediti drutvo bez zajednitva.
193. Od kada je postala roba, kultura tei da postane vodea roba drutva spektakla.
Klark Ker (Clark Kerr), jedan od najistaknutijih ideologa tog trenda, izraunao je da
ceo proces proizvodnje, distribucije i potronje znanja ve dostie 29% amerikog
bruto nacionalnog proizvoda. On predvia da e u drugoj polovini ovog veka kultura
postati vodei sektor amerike ekonomije, kao to je to u prvoj polovini veka bila
automobilska industrija ili kao to je to u drugoj polovini prolog veka bila eleznica.
194. Zadatak razliitih oblasti znanja je da u procesu razvoja spektakularne misli
odbrane jedno neodbranjivo drutvo i tako ustanove optu nauku lane svesti. Ta
misao je potpuno uslovljena injenicom da ona ne moe, niti eli da prizna svoju
materijalnu zavisnost od drutva spektakla.
195. Zvanina misao drutvene organizacije pojavnosti i sma je zamraena optim
nedostatkom komunikacije koji treba da odbrani. Ona ne shvata da je sukob u osnovi
svega to postoji na ovom svetu. Specijalisti vlasti spektakla, vlasti koja je apsolutna
u oblasti sopstvene jednosmerne komunikacije, apsolutno su korumpirani svojim
iskustvom prezira i uspehom tog prezira; naime, oni za svoj prezir nalaze opravdanje
u svesti o tome do koje je mere pasivni posmatra dostojan prezira.
196. Poto trijumf sistema spektakla otvara nove probleme, dolazi do nove podele
zadataka unutar specijalizovane misli tog sistema. S jedne strane, spektakularna kritika
drutva spektakla, kojom se bavi moderna sociologija, usmerena je na istraivanje
odvajanja pomou konceptualnih i materijalnih instrumenata smog odvajanja. S
druge strane, razliite discipline, u koje se uanio strukturalizam, razvijaju apologiju
spektakla ispraznu misao koja namee zvaninu amneziju u odnosu na celokupnu
istorijsku praksu. Ali, lano oajanje nedijalektike kritike i lani optimizam otvorene
promocije sistema, jednako su podaniki.
197. Sociolozi koji su poeli da postavljaju pitanje uticaja modernog drutvenog razvo-
ja na ivotne uslove (pre svega u SAD), prikupili su veliki broj empirijskih podataka,
ali nisu uspeli da dosegnu pravu prirodu predmeta svog istraivanja: oni nisu videli
da je taj predmet, sam po sebi, kritika drutva. Posledica toga je da svi oni koji imaju
iskrene reformistike namere mogu samo da apeluju na etike standarde ili na zdrav
razum ili na neke druge mere od kojih nijedna ne predstavlja odgovor na probleme
na koje ukazuju. Poto njihov kritiki metod nije svestan negativnosti koja lei u
srcu ovog sveta, on se fokusira na opisivanje i osudu celog niza negativnosti, koje
zagauju povrinu sveta kao neka iracionalna, parazitska poast. Ta revoltirana dobra
namera, koja se ak i u sopstvenim moralistikim okvirima iscrpljuje u osudi samo
nekih eksternih posledica sistema, moe sebe videti kao kritiku samo ako ignorie
sutinski apologetski karakter svojih pretpostavki i metoda.
198. Oni koji osuuju sklonost drutva obilja ka stvaranju otpada, kao neto apsurdno
i opasno, ne shvataju pravu svrhu tog otpada. U ime ekonomske racionalnosti oni
50
nezahvalno napadaju vernog iracionalnog uvara koji tu ekonomsku racionalnost
uva od kolapsa. Danijel Borstin (Daniel Boorstin), na primer, ija knjiga Slika opisuje
potronju spektakularne robe u Americi, ne dospeva do pojma spektakla, jer misli da
moe da razdvoji privatni ivot i potenu robu od incidenata koje osuuje. On ne
shvata da sma roba stvara zakone ija potena primena vodi ka odvojenoj realnosti
privatnog ivota i njegovom pokoravanju kroz drutvenu potronju slika.
199. Borstin opisuje ispade sveta koji nam je postao stran, kao da je re o ispadima
stranim naem svetu. Kada u maniru moralnog ili psiholokog proroka osuuje vlada-
vinu povrnih slika kao proizvod naih esktravagantnih oekivanja, on im preutno
suprotstavlja normalnost ivota koji realno ne postoji ni u njegovoj knjizi, niti u
njegovom dobu. Poto se pravi ljudski ivot koji Borstin evocira nalazi u prolosti,
ukljuujui tu i prolost u vlasti religiozne rezignacije, on nikako ne moe da sagleda
prave razmere dominacije koju dananje drutvo postie pomou slika. Istina ovog
drutva je nita manje nego njegova negacija.
200. Sociologija koja misli da se odvojena industrijska racionalnost moe izolovati od
drutvenog ivota kao celine, lako moe da proglasi tehnike reprodukcije i komunika-
cije nezavisnim od opteg industrijskog razvoja. Tako Borstin zakljuuje da je situacija
koju opisuje nastala nesrenim i bezmalo sluajnim susretom jedne neumerene teh-
nologije za projektovanje slika i neumerenog apetita ka senzacionalizmu dananje
publike. To vodi ka tumaenju spektakla kao posledice neumerene ovekove sklonosti
da bude posmatra. Borstin ne vidi da prodor prefabrikovanih pseudodogaaja, koji
inae kritikuje, izvire iz proste injenice da ukupna stvarnost dananjeg drutvenog
postojanja spreava ljude da stvarnost doivljavaju neposredno. Poto istorija proga-
nja moderno drutvo kao bauk, pseudoistorija se mora iriti na svakom nivou, da bi
sauvala ugroenu ravnoteu sadanjeg zamrznutog vremena.
201. Moderna tendencija ka strukturalistikoj sistematizaciji zasniva se na izriitoj ili
preutnoj pretpostavci da e to brzo zamrzavanje istorijskog vremena trajati veno.
Antiistorijska misao strukturalizma veruje u veno postojanje sistema, koji nije nastao
i koji nikada nee nestati. Njegova iluzija da je celokupna drutvena praksa nesvesno
odreena prethodno uspostavljenim strukturama, poiva na neopravdanoj analogiji
sa strukturnim modelima koje su razvile lingvistika i antropologija (ili ak modelima
korienim za analizu funkcionisanja kapitalizma), dakle, na modelima koji su bili
pogreni ak i u izvornom kontekstu. Taj promaeni rezon izvire iz ogranienog
intelektualnog i imaginativanog potencijala akademskih funkcionera, koji su do te
mere posveeni svom bogobojaljivom slavljenju sistema, da im ne ostaje nita drugo
nego da celu stvarnost grubo svedu na taj sistem.
202. Da bismo razumeli strukturalistike kategorije, treba da imamo u vidu da te
kategorije, kao i one u drugim istorijskim drutvenim naukama, odraavaju oblike i
uslove drutvenog postojanja. Kao to o nekoj osobi ne sudimo na osnovu onoga ta
ona misli o sebi, tako ni o nekom drutvu ne moemo suditi ili mu se diviti polazei
od toga da je jezik kojim to drutvo govori o sebi nuno istinit. O tom periodu pro-
mene ne moemo suditi na osnovu njegove svesti o toj promeni; naprotiv, ta svest
se moe shvatiti samo u svetlu kontradikcija materijalnog ivota. Strukture su deca
vladajueg poretka. Strukturalizam je misao potpisana od strane drave, oblik misli
koji postojee uslove spektakularne komunikacije smatra apsolutnim. Njegov metod
istraivanja kodiranog sadraja poruke, sam po sebi je tek odraz njegovog nekritikog
prihvatanja drutva, u kojem komunikacija poprima oblik vodopada hijerarhijskih
51
signala. Strukturalizam ne uspeva da dokae transistorijsku prirodu drutva spek-
takla; naprotiv, smo drutvo spektakla, koje se namee kao jedina stvarnost, jeste
opravdanje frigidnog sna strukturalizma.
203. Kritiki koncept spektakla svakako se moe izokrenuti u plitku formulu drutveno-
politike retorike, pomou koje bi se sve moglo objasniti i kritikovati apstraktno, to
bi samo osnailo sistem spektakla. Jasno je da nas sme ideje ne mogu odvesti s one
strane vladajueg spektakla; u najboljem sluaju, one nas mogu odvesti samo s one
strane postojeih ideja o spektaklu. Da bi zaista unitili spektakl, ljudi moraju staviti u
pokret praktine sile. Kritika teorija spektakla nee biti istinita sve dok se ne povee
s praktinim silama negacije ovog drutva; a ta negacija, nastavak revolucionarne
klasne borbe, moe postati svesna sebe samo ako razvije kritiku spektakla, teoriju
o svom stvarnom poloaju, o konkretnim uslovima sadanjeg izrabljivanja, koja e
osloboditi sav njen skriveni potencijal. Ta teorija od radnike klase ne oekuje uda.
Ona vidi redenisanje i ispunjenje proleterskih zahteva kao dugoroni cilj. Insistiranje
na vetakim razlikama izmeu teorijske i praktine borbe budui da formulacija i
komunikacija koje ta teorija eli da postigne nisu mogue bez rigorozne prakse jeste
zastor koji pomrauje i oteava put kritike teorije, ali i sudbinu praktinog pokreta
koji pokuava da deluje na drutvenom planu.
204. Kritika teorija mora da se izraava svojim jezikom jezikom kontradikcija, koji
je formalno i sadrajno dijalektiki. Njena kritika je u isto vreme sveobuhvatna i
istorijska. To nije nulta taka pisanja ve njena suprotnost. To nije negacija stila,
ve stil negacije.
205. Samstil dijalektike teorije predstavlja skandal i uvredu vaeih jezikih standarda
i senzibiliteta oblikovanog timstandardima, zato to koristi postojee koncepte svestan
njihove nestalnosti i nunosti njihove destrukcije.
206. Taj stil, koji u sebi nosi vlastitu kritiku, mora izraavati dominaciju sadanje
kritike nad celom njenom prolou. Nain izlaganja dijalektike teorije otkriva njen
negativni duh. Istina nije poput gotovog proizvoda na kojem se vie ne vide tragovi
alata. (Hegel) Ta teorijska svest o kretanju, iji tragovi moraju ostati vidljivi na njoj
samoj, izraava se izokretanjem uobiajenih odnosa izmeu koncepata i diverzijom
(dtournement) nad svim ranijim kritikim dostignuima. Hegelova praksa izokretanja
genitiva bila je izraz istorijske revolucije, iako samo na planu misli. Mladi Marks,
nadahnut primerom Fojerbaha, koji je sistematski izokretao subjekat i predikat, na
najefektniji nain je koristio taj pobunjeniki stil, koji na lozoju bede odgovara
bedom lozoje. Diverzija radikalizuje zakljuke prethodne kritike, okamenjene u
prihvaene istine i tako pretvorene u la. Kjerkegor je takoe namerno koristio taj
metod, iako ga je istovremeno i osuivao: Uprkos svim vaim trikovima i obrtima,
kao to se pekmez uvek vraa u pajz, tako i vi zavravate s nekom malom frazom
koja nije vaa, i koja podstie uznemiravajua preispitivanja. (Filozofski fragmenti)
Kao to priznaje u istoj knjizi, ta upotreba diverzije podrazumeva distancu prema
svemu to je postalo zvanina istina: Jo jedno zapaanje, povodom vae primedbe
da u svom izlaganju esto koristim pozajmljene izraze. To ne poriem. U stvari, to
sam radio namerno. U sledeem poglavlju knjige, ako ga uopte napiem, nazvau taj
problem njegovim pravim imenom i odenuti ga u odgovarajuu istorijsku odedu.
52
207. Ideje se usavravaju. Znaenje rei igra veliku ulogu u tom usavravanju. Plagijat
je nuan. Napredovanje zavisi od njega. On se pripija uz pievu reenicu, koristi njen
izraz, brie pogrenu ideju i zamenjuje je ispravnom.
1
208. Diverzija je suprotnost citatu, pozivanju na teorijski autoritet, ve naruen samom
injenicom da je postao citat deo istrgnut iz svog konteksta i kretanja, a u krajnjoj
liniji i iz opteg okvira svog doba, kao i iz konkretnog stava (ispravnog ili pogrenog).
Diverzija je eksibilni jezik antiideologije. Ona se pojavljuje u komunikaciji koja zna
da taj jezik ne moe garantovati nikakvu izvesnost. To je jezik koji ne moe i ne eli
da bude potvren nekom prethodnom ili kritikom referencom. Naprotiv, njegova
unutranja doslednost i praktina delotvornost su ono to daje vrednost jezgru starih
istina koje ponovo stavlja u pokret. Diverzija je utemeljila svoj zadatak samo na
sopstvenoj istini istini sadanje kritike.
209. Diverzija otvoreno izraena u teoriji odbija svaku pomisao da bi ta teorija mogla
biti autonomna. Da bi u domen sme teorije uvela istu vrstu nasilne diverzije, koja
remeti i odbacuje svaki ustanovljeni poredak, diverzija stalno podsea na to da sma
teorija nema nikakav znaaj, da se moe ostvariti samo kroz istorijsku akciju i kroz
istorijsku korekciju stava o toj praksi.
210. Prava vrednost kulture moe se postii samo negacijom kulture. To vie ne sme
biti samo kulturna negacija. Ona u izvesnoj meri ostaje na planu kulture, ali sada ima
potpuno drugaije znaenje.
211. Izraeno jezikom suprotnosti, kritika kulture je sveobuhvatna kritika utoliko to
obuhvata kulturu kao celinu sva njena saznanja i poeziju i utoliko to se vie ne
odvaja od kritike drutva kao celine. Ta sveobuhvatna kritika teorija danas ide u
susret sveobuhvatnoj drutvenoj praksi.
1
Da bi ilustrovao prethodnu tezu, Debor citira Isidora Dikasa, Lotreamona, od rei do rei, ne navodei izvor.
Odlomak je iz Dikasovih Poezija. Prim. prev.
53
9: Materijalizovana ideologija
Samosvest postoji po sebi i za sebe samo ako postoji i za drugu samosvest. Drugim reima,
ona postoji samo ako je prepoznata i prihvaena.
Hegel, Fenomenologija Duha
212. Ideologija je temelj misli klasnog drutva tokom istorije ispunjene sukobima.
Ideologije nikada nisu bile pka kcija; one su iskrivljena svest o stvarnosti i zato
su, kao takve, bile realni faktor u proizvodnji realnih pogubnih posledica. Ta veza je
intenzivirana napredovanjem spektakla materijalizacijom ideologije koju je doneo
uspeh autonomnog sistema ekonomske proizvodnje. Spektakl poistoveuje drutvo
sa ideologijom, koja celu stvarnost oblikuje po sopstvenoj slici.
213. im ideologija ta apstraktna pretenzija ka univerzalnom i sve iluzije vezane
za nju stekne priznanje u uslovima univerzalne apstrakcije i delotvorne diktature
iluzija koja preovlauju u modernom drutvu, ona vie nije voluntaristika borba
fragmentarnog, ve njegov trijumf. Ideoloke pretenzije poprimaju oblik zaravnjene,
pozitivistike preciznosti: one vie ne predoavaju mogunost istorijskog izbora, ve
samo diktat bespogovornih injenica. Posebni nazivi ideologija se polako gube. Po-
sebni ideoloki oblici koji podupiru sistem svode se na epistemoloku osnovu, koja
sebe vidi kao neto to nadilazi sve ideologije. Materijalizovana ideologija nema ime,
kao to nema ni neki poseban istorijski program. Drugim reima, istorija razliitih
ideologija je zavrena.
214. Ideologija, ija celokupna unutranja logika vodi ka onome to je Manhajm (Karl
Mannheim) nazvao totalnom ideologijom despotizmom jednog fragmenta, koji
se namee kao lana svest o zamrznutom totalitetu, kao totalitarni pogled na svet
doivljava svoju kulminaciju u nepokretnom neistorijskom spektaklu. U taki svoje
kulminacije i ona se rastvara u drutvu kao celini. Kada se to drutvo i samo konkretno
razgradi, ideologija ta poslednja iracionalnost koja stoji na putu istorijskom ivotu
takoe mora nestati.
215. Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpunije otkriva i izraava sutinu svih
ideolokih sistema: osiromaenje, porobljavanje i negaciju stvarnog ivota. Spektakl
je materijalni izraz odvajanja i otuenja izmeu oveka i oveka. To je nova snaga
obmane, koja poiva na sistemu proizvodnje u kojem se sa sve veom masom stvari,
uveava i otuena sila kojoj su ljudi potinjeni. To je najvii stadijum ekspanzije
koja potrebu okree protiv ivota. Potreba za novcem je jedina stvarna potreba
koju moderni ekonomski sistem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvodi.
(Ekonomsko-lozofski rukopisi) Hegelov opis novca kao samopokretaa ivota neeg
to je mrtvo (Jenska reallozoja) proiruje spektakl na ceo drutveni ivot.
216. Nasuprot projektu naznaenom u Tezama o Fojerbahu (ostvarenje lozoje kroz
praksu, to nadilazi suprotnost izmeu idealizma i materijalizma), spektakl zadrava
sve ideoloke crte materijalizma i idealizma, tako to ih predstvalja kao lanu kon-
kretnost svog univerzuma. Kontemplativni aspekt starog materijalizma, koji svet vidi
samo kao predstavu, a ne kao aktivnost i koji tako zapravo idealizuje materiju
ostvaruje se kroz spektakl u kojem su konkretne stvari automatizovani gospodari
drutvenog ivota. Obrnuto, snevana aktivnost idealizma u spektaklu se ostvaruje
54
kroz tehniko posredovanje znakova i signala, koji konano materijalizuju apstraktni
ideal.
217. Paralelu izmeu ideologije i izofrenije, o kojoj je govorio Jozef Gabel u La-
noj svesti (Joseph Gabel, La Fausse Conscience,1962), treba posmatrati u kontekstu te
ekonomske materijalizacije ideologije. Drutvo je postalo ono to je ideologija ve
bila. Potiskivanje prakse i antidijalektika lana svest koja nastaje usled tog potiski-
vanja, ispunjavaju svaki trenutak svakodnevnog ivota podreenog spektaklu. Ta
podreenost sistematski unitava sposobnost za susret i zamenjuje je drutvenom
halucinacijom: lanom sveu o susretu, iluzijom susreta. U drutvu u kojem niko
ne moe da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki pojedinac gubi
sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kue; odvajanje
je izgradilo njen svet.
218. Izgleda da su u klinikoj slici izofrenije, pie Gabel, najtenje povezane de-
zintegracija dijalektike totaliteta (s razdvajanjem svesti kao ekstremnim oblikom) i
dezintegracija dijalektike postajanja (s katatonijom kao ekstremnim oblikom). Zatvo-
ren u jednolino poravnati univerzum, okruen ekranom spektakla koji ga opinjava,
posmatra opaa samo ktivne govornike koji ga izlau jednosmernom monologu o
svojim robama i politici svoje robe. Spektakl, kao celina, ima ulogu ogledala. Ono to
se u njemu vidi je dramatizacija iluzornog bekstva od opteg autizma.
219. Spektakl unitava granicu izmeu sebstva i sveta, gazei to sebstvo, sa svih strana
opkoljeno prisustvom-odsustvom sveta. Spektakl unitava i granicu izmeu istinitog
i lanog, tako to neposredno doivljenu istinu potiskuje ispod konkretnog prisustva
lanog, iza kojeg stoji cela organizacija pojavnosti. Pojedinci koji pasivno prihvataju
svoju podreenost otuenoj svakodnevnoj realnosti tako se guraju u ludilo, koje na tu
sudbinu reaguje tako to trai oslonac u iluzornim magijskim tehnikama. Pravi izraz
tog lanog odgovora na komunikaciju na koju je nemogue odgovoriti jeste potronja.
Potroaeva prinudna sklonost ka imitiranju je istinski infantilna potreba, uslovljena
svim aspektima tog sutinskog liavanja. Kao to kae Gabel, u opisu sasvim drugog
nivoa patologije, abnormalna potreba za predstavljanjem kompenzuje se paninim
oseanjem postojanja na margini ivota.
220. Ako logika lane svesti ne moe da uistinu spozna sebe, potraga za kritikom
istinom o spektaklu mora biti istinska kritika. U praksi, ona mora da se bori meu
ostalim neprijateljima spektakla, ali tako to sa njima nee imati nikakve veze. Time
to bezglavo pristaju na bedne reformistike kompromise ili uputaju u pseudore-
volucionarne zajednike akcije, svi oni koje goni apstraktna elja za neposrednim
rezultatima, zapravo se pokoravaju zakonima vladajue misli, usvajajui perspektivu
koja ne priznaje nita osim najnovijih vesti. Tako se isti delirijum javlja i u redovima
onih koji tvrde da mu se suprotstavljaju. Kritika koja tei da ode s one strane spektakla
mora znati kako da eka.
221. Samoosloboenje naeg vremena je osloboenje od materijalne osnove izokrenute
istine. Tu istorijsku misiju uspostavljanja istine u svetu ne mogu da ostvare ni
izolovani pojedinci, niti rascepkane i manipulisane mase. To moe postii samo klasa
koja je u stanju da ukine sve klase, tako to e svu vlast otuenih oblika demokratije
svesti na savete, u kojima praktina teorija potvruje samu sebe i sama procenjuje
svoje akcije. To e biti mogue tek kada se pojedinci neposredno poveu sa optom
istorijom, a njihov dijalog stekne sposobnost da postavlja sopstvene uslove. (1967)
55
Predgovor za etvrto italijansko izdanje
Prevodi ove knjige, prvi put objavljene u Parizu krajem 1967, pojavili se u desetak
zemalja; esto se deavalo da se nekoliko prevoda pojavi na istomjeziku, kod konkurentskih
izdavaa; i skoro svi su bili loi. Svi prvi prevodi nigde nisu bili verni i tani, sa izuzetkom
portugalskog i moda danskog. Prevodi objavljeni na holandskom i nemakom bili su dobri
u svojim drugim verzijama, iako je nemaki izdava tada propustio priliku da ispravi brojne
tamparske greke. U Engleskoj i paniji trebalo je saekati tree izdanje, da bi se videlo
ta sam zaista napisao. Ipak, najgore je bilo u Italiji, gde je jo 1968. izdava De Donato
objavio daleko najudoviniji prevod, to je samo delimino bilo popravljeno s dva rivalska
izdanja koja su usledila neto kasnije. Povrh toga, Paolo Salvadori je pronaao odgovorne
za taj ispad, upao u njihove prostorije i doslovno ih ispljuvao, to je sasvim prirodno za
dobrog prevodioca kada naie na loe. Dovoljno je rei da je etvrti italijanski prevod, koji
je uradio Salvadori, izvanredan.
Ta ekstremna manjkavost tolikih prevoda, koje, sa izuzetkom etiri ili pet najboljih,
nisamodobrio, ne znai da je ovu knjigu tee razumeti nego bilo koju drugu koja je zasluila
da bude napisana. Takav tretman nije rezervisan prevashodno za subverzivnu literaturu,
zato to falsikatori tu makar ne moraju da strahuju da e ih autor izvesti na sud ili zato to
bi netanosti pridodate tekstu mogle ohrabriti buroaske i birokratske ideologe u njihovim
pokuajima da ga ospore. Nemogue je prevideti injenicu da je veina novijih prevoda, u
bilo kojoj zemlji, ak i kada je re o klasicima, uraena na slian nain. Plaeni intelektualni
rad normalno tei da se pokori zakonima industrijske proizvodnje dekadencije, u kojoj
prot izdavaa zavisi od brzine obavljenog posla i loeg kvaliteta upotrebljenog materijala.
Ta proizvodnja, tako gordo osloboena od svakog privida brige za ukus javnosti poto je,
nansijski usredsreena i zato uvek bolje opremljena i tehnoloki, preuzela monopol nad
celim trinim prostorom svojom nekvalitetnom ponudom u stanju je da sve besramnije
manipulie usiljenom potranjom i optim gubitkom ukusa, kao glavnom posledicom toga
u masi njenih klijenata. Bez obzira da li je re o stanovanju, teletini ili plodovima neukog
duha loeg prevodioca, glavna preokupacija, koja se tako suvereno namee, postala je
injenica da se danas moe bre i jefinije dobiti ono za ta je kvalikovanom radu nekada
bilo potrebno vie vremena. Ipak, s druge strane, istina je da prevodioci danas nemaju
mnogo razloga da razbijaju glave nad znaenjem neke knjige, a posebno da prethodno
naue jezik o kojem je re, budui da skoro svi savremeni autori koji se danas objavljuju
oigledno piu u urbi, iz straha da e ubrzo zastareti. Kakva je svrha prevoenja neega
to je ionako bilo uzalud napisano i to na kraju niko nee itati? Ta naroita harmonija
je onaj aspekt u kojem je spektakularni sistem dostigao savrenstvo, iako se u svakom
drugom pogledu raspada.
Ipak, ta praksa dananjih izdavaa ne moe se primeniti na Drutvo spektakla, koje
zanima drugaiju publiku, zbog drugaije namene. Knjiga ima raznih, ali one su danas
podeljene mnogo otrije nego ranije. Mnoge se nikada i ne otvore; nekolicina se ispisuje
na zidovima. Svoju popularnost i uverljivost ove druge duguju upravo tome to prezira
dostojne instance spektakla i ne govore o njima ili se na njih osvru samo uzgred, s
nekim banalnim zapaanjima. Pojedinci koji su spremni da rizikuju svoje ivote zbog
opisa odreenih istorijskih dogaaja i njihove primene, poelee, prirodno, da sami istrae
dokumente, u rigorozno preciznim prevodima. Nema sumnje da se u sadanjim uslovima
viestruko poveane produkcije i prekomerno centralizovane distribucije knjiga, u tom
kvazitotalitetu, ogromna veina naslova pokazuje uspenimili, mnogo ee, neuspenim, u
56
prvih par nedelja po objavljivanju. To je ono na emu sav taj izdavaki krpe danas zasniva
svoju politiku brzoplete proizvoljnosti i fait accompli (svrenog ina), koja je moda sasvim
primerena za one knjige o kojima e se priati, svejedno kako i samo jednom. Te privilegije
ovde nema i potpuno je uzaludno prevoditi moju knjigu na brzinu, zato to e taj zadatak
uvek iznova preuzimati neki drugi ljudi, a loe prevode stalno smenjivati bolji.
Jedan francuski novinar
1
, koji je nedavno objavio prilino debelu knjigu, najavljivanu
kao delo koje bi moglo oiveti celokupnu idejnu debatu, nekoliko meseci kasnije je svoj
neuspeh objanjavao kao posledicu nedostatka italaca, a ne ideja. Onda je zakljuio kako
ivimo u drutvu u kojem vie niko ne ita knjige i kako bi se Marks, kada bi danas objavio
Kapital, jedne veeri pojavio u nekom televizijskom programu posveenom literaturi, da
se ve sutradan o njemu ne bi govorilo nita. Ta smena greka zaudara na milje iz kojeg
potie. Ako bi neko danas objavio knjigu koja donosi istinsku kritiku drutva, onda je jasno
da bi se uzdrao od pojavljivanja na televiziji, kao i na drugim, slinim skupovima, tako da
bi se o toj knjizi prialo i posle deset ili dvadeset godina.
Iskreno, verujem da nema nikog na ovom svetu ko bi se mogao zainteresovati za moju
knjigu, osim onih koji su neprijatelji postojeeg drutvenog poretka i koji delotvorno
rade s tih pozicija. Moju sigurnost u tom pogledu, teorijski dobro utemeljenu, potvruje
iskustveno opaanje retkih i oskudnih kritika ili aluzija koje je knjiga izazvala meu onima
koji imaju ili se trude da steknu autoritet potreban da bi se u spektaklu govorilo javno,
pred onima koji ostaju nemi. To areno drutvo strunjaka za prividne rasprave, koje se
i dalje, samo neumesno, naziva kulturnim ili politikim, nuno je usvojilo logiku i
kulturu sistema koji ih upoljava, ne samo zato to su za to bili izabrani ve, iznad svega,
zato to nikada nisu bili obuavani za neto drugo. Meu onima koji su navodili knjigu
da bi joj pridali neki znaaj, do sada nisam primetio nikog ko bi rizikovao da kae, makar
ukratko, o emu je tu uopte re: tanije, samo ih je zanimalo da ostave utisak kako je
njima to svakako jasno. U isto vreme, oni koji su u njoj pronali neku manu, kao da nisu
pronali nijednu drugu, poto nita drugo nisu ni rekli. I uvek bi ta jedna mana kritiaru
bila dovoljna. Jedan zamera knjizi da se ne dotie problema drave; drugi joj zamera da
ignorie postojanje istorije; trei je odbacuje kao iracionalnu i neuvenu pohvalu iste
destrukcije; etvrti je optuuje da je sluila kao tajni vodi za sve vlade formirane posle
njenog objavljivanja. Pedeset drugih je odmah dolo do raznih neobinih zakljuaka, u
istom snu razuma.
2
I bez obzira da li su pisali u asopisima, knjigama ili pametima
sastavljenim ad hoc, svi su koristili taj ton muiave impotencije, u nedostatku neeg
boljeg, naravno. S druge strane, koliko je meni poznato, svoje najbolje itaoce ova knjiga
danas nalazi u italijanskim fabrikama. Italijanski radnici koji mogu pruiti primer svojim
drugovima iz ostalih zemalja, svojim nedolaenjem na posao, svojim divljim trajkovima,
koje ne mogu okonati nikakvi posebni ustupci, svojim lucidnim odbijanjem rada i svojim
prezirom prema zakonu i prema svim etatistikim partijama u svojoj praksi su dovoljno
dobro shvatili o emu je re, tako da su im teze iz Drutva spektakla mogle koristiti, ak i
ako su ih itali samo u osrednjim prevodima.
Komentatori su se najee pravili kako ne znaju emu bi mogla posluiti neka knjiga
koju ne mogu svrstati u neku od kategorija intelektualne produkcije koje vladajue drutvo
priznaje i ako nije napisana iz ugla neke od specijalizovanih delatnosti koje to drutvo
ohrabruje. Tako je izgledalo da su namere autora skrivene. Ipak, u njima nije bilo nieg
tajanstvenog. U Pohodu na Francusku 1815, Klauzevic (Clausewitz) je primetio: U svakoj
1
Alain de Benoist (1943), francuski lozof, osniva Nove desnice (Nouvelle Droite).
2
Aluzija na naslov Gojinog crtea, San razuma raa udovita (El sueo de la razn produce monstruos), iz
ciklusa Los Caprihos, 17971799.
57
stratekoj kritici, najvanije je postaviti se u poloaj aktera; istina, to je esto veoma teko.
Veina stratekih kritika potpuno bi nestala ili bi se svela na vrlo neznatne distinkcije u
razumevanju kada bi pisci hteli ili mogli da se u mislima postave u sve okolnosti u kojima
su se nalazili akteri.
Godine 1967. hteo sam da Situacionistika internacionala (SI) dobije teorijsku knjigu. U
to vreme SI je bila ekstremistika grupa koja je najvie doprinela povratku revolucionarne
borbe u moderno drutvo. Bilo je lako primetiti kako se ta grupa, koja je odnela pobedu na
planu kritike teorije i veto manevrisala na terenu praktine agitacije, pribliava vrhuncu
svoje istorijske akcije. Tako se ukazala potreba za knjigom koja e biti na raspolaganju
u previranjima koja e ubrzo uslediti, ali koja e nastaviti da ivi i posle njih, u duem
periodu subverzivnog delovanja koje su ti nemiri otvorili.
Dobro je poznata sklonost ljudi da beskorisno ponavljaju pojednostavljene fragmente
starih revolucionarnih teorija, ija im izlizanost ostaje skrivena, usled proste injenice
da nikada nisu ni pokuali da ih primene u bilo kakvoj delotvornoj borbi za preobraaj
uslova u kojima zatiu sebe; zato nita bolje ne shvataju ni kako su te teorije mogle da
se, s promenljivom sreom, praktino primene u sukobima iz drugih vremena. Uprkos
tome, kada se tom pitanju prie hladne glave, jasno je da oni koji zaista ele da uzdrmaju
postojee drutvo moraju formulisati teoriju koja to drutvo temeljno objanjava ili koja
makar ostavlja utisak da moe pruiti zadovoljavajue objanjenje. im se neka takva
teorija malo proiri, pod uslovom da je to praeno sukobima koji naruavaju javni mir,
ak i pre nego to bude ispravno shvaena, sveprisutno nezadovoljstvo bie samo jo jae
i ogorenije zbog maglovite svesti o tome da uopte postoji neka teorija koja osuuje
postojei poredak. Posle toga, kada s gnevom zaponu rat za slobodu
3
, svi proleteri e moi
da postanu stratezi.
Nema sumnje da neka opta teorija, koja pred sobom ima takav cilj, nikako ne sme
dopustiti sebi da deluje pogreno ve na prvi pogled i da se zato ne sme izloiti riziku da
se nae u raskoraku s kasnijim razvojem dogaaja. Ali, ona isto tako mora biti i potpuno
neprihvatljiva. Na potpuno zaprepaenje svih onih koji samo sredite postojeeg sveta
smatraju dobrim, ona ga mora pokazati loim, upravo zato to uspeva da otkrije pravu
prirodu tog sveta. Teorija spektakla zadovoljava oba uslova.
Najvea vrlina ispravne kritike teorije jeste to to sve ostale odmah ini smenim. Tako
su 1968, kada nijedna druga organizovana struja koje su, u pokretu negacije kojim je
zapoelo propadanje tadanjeg oblika vlasti, samo branile sopstvenu zaostalost i svoje sitne
interese nije raspolagala knjigom moderne teorije, niti je bila u stanju da prepozna bilo
ta moderno u klasnoj vladavini koju je pokuavala da zbaci, situacionisti mogli da izloe
jedinu teoriju zastraujue majske pobune; oni su bili i jedini koji su govorili o novim,
goruim problemima, koje niko drugi nije ni spominjao. Ko plae nad konsenzusom? Mi
smo ga unitili. Cosa fata capo ha.
4
Petnaest godina ranije, 1952, etvoro ili petoro ne ba uglednih osoba iz Pariza, reilo je
da istrai zastarevanje umetnosti. Zahvaljujui srenoj posledici odvanog napredovanja
tim putem, izgledalo je da su stare linije odbrane, o koje su se razbili prethodni napadi
3
Aluzija na Sen ista, Rat za slobodu se mora voditi s gnevom. U pismu Paolu Salvadoriju, od 7. februara 1979,
Debor objanjava: Gnev nije rabbia (besnilo): on je neto manje nasilan; on je opravdaniji.
4
Priblino: reena stvar, ta je uinjeno, uinjeno je. Izreka koju navodi Dante u Paklu, pevanje xxviii, stihovi
106109 (to bi, bi, u prevodu Mihovila Kombila, Nolit; Beograd, 1974). Pripisuje se rentinskom politiaru
Moski dei Lambertiju (Mosca dei Lamberti, kraj XII veka, do 1243), koji je na veanju o tome da li se treba
osvetiti protivnikom taboru, navodno rekao: Oni koji razmatraju sve, nikada nee reiti nita. Cosa fata capo
ha!
58
drutvene revolucije, probijene i prevaziene. Ukazala se prilika za nov napad. Prevazilae-
nje umetnosti bilo je taj severozapadni prolaz geograje pravog ivota, za kojim se toliko
esto tragalo due od jednog veka, posebno od poetka samounitenja moderne poezije.
Prethodni pokuaji, u kojima su se mnogi istraivai izgubili, nikada nisu vodili direktno
ka toj perspektivi. Verovatno je to bilo zato to su u starom domenu umetnosti jo uvek
nalazili neto vredno pljake, ali, iznad svega, i zato to se inilo da barjakom revolucije
ve mau neke druge, mnogo vinije ruke. Ali, taj cilj nikada nije pretrpeo tako potpun
poraz, niti je bojno polje ikada izgledalo tako pusto, kao u asu kada smo se mi rasporedili
na njemu. Mislim da podseanje na te okolnosti moe najbolje objasniti ideje i stil Drutva
spektakla. Ako se neko uopte potrudi da proita ovu knjigu, mislim da e se sloiti da
petnaest godina koje sam proveo razmiljajui o unitenju drave, nisam ni prespavao, niti
proerdao.
5
U ovoj knjizi nema ni jedne rei koju bi trebalo promeniti; osim tri ili etiri slovne greke,
nita drugo nije ispravljeno u desetak kasnijih izdanja, koliko ih je bilo u Francuskoj. Laskam
sebi da spadam meu retke savremene primere osobe koja je pisala, a da je dogaaji nisu
odmah opovrgli, i to ne stotinu ili hiljadu puta, kao druge, nego nijednom. Ne sumnjam
da e potvrda na koju nailaze sve moje teze potrajati do kraja ovog veka, a verovatno i
due. Razlog je jednostavan: shvatio sam konstitutivne faktore spektakla, u okviru opteg
kretanja i, samim tim, s njihove efemerne strane.
6
Drugim reima, sagledao sam celinu
istorijskog kretanja koje je moglo izgraditi ovaj poredak, koji sada poinje da se raspada.
U tom smislu, jedanaest godina koje su prole od 1967, ije sam sukobe upoznao izbliza,
bile su samo trenutak u neminovnom ishodu onoga to je bilo napisano, iako su, unutar
samog spektakla, te godine bile ispunjene pojavom i smenjivanjem est ili sedam generacija
mislilaca, od kojih je svaka bila konanija od prethodne. U tom periodu, spektakl nije radio
nita drugom osim to je bio jo verniji svom pojmu, dok se stvarni pokret njegove negacije
samo irio, sve vie i sve intenzivnije.
Zapravo je na samom drutvu spektakla bilo da doda neto ovoj knjizi, iako verujem
da za time nije bilo potrebe: za jo jaim i uverljivijim dokazima i primerima. Mogli smo
da vidimo kako se falsikovanje zgunjava i srozava do proizvodnje najtrivijalnijih izmi-
ljotina, kao lepljiva magla nagomilana iznad tla svakodnevnog ivota. Videli smo kako
tehnika i ekonomska kontrola ljudi i prirodnih sila stremi apsolutu i ide ak do telemat-
skog (informatikog) ludila, dok se njene greke uveavaju istom brzinom kao i njena
sredstva. Videli smo kako se dravna la razvija po sebi i za sebe, potpuno zanemarivi
svoju kontradiktornu vezu sa istinom i uverljivou, tako da je mogla zaboravljati na sebe
i menjati se iz asa u as. Italija je nedavno bila u prilici da se zamisli nad tom tehnikom,
u vreme otmice i ubistva Alda Mora, kada je ova dostigla vrhunac, ali koji e uskoro biti
prevazien, ne samo ovde ve svuda. Verzija italijanskih vlasti, koju su brojne naknadne
izmene vie pogorale nego ojaale, a svi komentatori bili duni da javno prihvate, nije
bila uverljiva nijednog sekunda. U nju nije ni trebalo poverovati ve je samo trebalo da
stoji u izlogu, kao jedina roba, da bi onda sve bilo zaboravljeno, ba kao i neka loa knjiga.
Bila je to mitoloka opera s grandioznom scenskom mainerijom, iji su teroristiki
junaci zapravo lisci koji hvataju plen u klopku, lavovi koji se ne plae nikoga, sve dok
taj plen dre u aci, ovice koje iz tog udara nisu izvukle ni najmanju sitnicu koja bi
mogla nakoditi reimu kojem se navodno suprotstavljaju. Reeno nam je kako su crvene
5
Diverzija (dtournement) odlomka iz Makijavelijevog pisma Franesku Vetoriju (Francesco Vetori), od 10.
decembra 1513, povodom Vladara: Ako neko bude itao ovo delo, primetie da petnaest godina koje sam
proveo prouavajui dravniko umee nisam ni prespavao, niti proerdao.
6
Marks, Pogovor za drugo nemako izdanje Kapitala, 1873.
59
brigade imale sreu da se nose s najnesposobnijompolicijomna svetu i da su se, pored toga,
lako inltrirale u njene najvie sfere. To objanjenje nije ba dijalektiko. Pobunjenika
organizacija koja neke svoje lanove dovodi u kontakt s dravnim bezbednosnim slubama,
u koje ih uvodi godinama ranije, gde ovi lojalno obavljaju svoju dunost, sve do velike
prilike, morala bi imati u vidu da i manipulatori ponekad bivaju izmanipulisani; zato ne
bi smela da pati od te olimpske sigurnosti u sopstvenu nekanjivost, karakteristine za
vrhovnog komandanta crvenih brigada. Ali, italijanska vlada je naumila neto bolje, uz
zduno odobravanje svojih pristalica. I ona je, kao i druga strana, planirala inltraciju
agenata svojih specijalnih slubi u tajnu teroristiku mreu, gde bi ovima bilo jo lake
da napreduju do samog vrha i srue svoje nadreene, kao to su to nekada za raun
caristike Ohrane uradili Malinovski (Malinowski), ovek kome je uspelo da prevari ak i
lukavog Lenjina, i Avez, koji je, kada se jednom naao u vrhu borbene organizacije Partije
socijalista-revolucionara, to iskoristio da bi organizovao ubistvo premijera Stolipina. Samo
jedna nesrena okolnost ometa dobru volju drave: njene specijalne slube poele su da
se raspadaju. Sve do sada, nijedna tajna sluba nije bila demontirana, kao, recimo, neki
dinovski tanker nasukan u priobalnim vodama ili neka industrijska postrojenja u Sevesu.
7
Zadravajui svoje arhive, dounike i aktivne ocire, tajna sluba jednostavno menja ime.
Tako je u Italiji SIM (Servizio Informazioni Militare), Vojna obavetajna sluba faistikog
reima, poznata po sabotaama i ubistvima u inostranstvu, pod demohrianskim reimom
postala SID (Servizio Informazioni Difesa; Bezbednosno-obavetajna sluba). A kada je
neka vrsta foto-robota doktrine crvenih brigada bedna karikatura onoga to bi trebalo
da misle i ine oni koji zagovaraju ukidanje drave bila kompjuterski programirana, jedan
lapsus (ako je istina da te maine zavise od nesvesnog onih koji ih hrane podacima) uinio je
da isti inicijali, SIM, znae Stato imperialista delle multinazionali (Imperijalistika drava
multinacionalnih kompanija), to je onda bilo pripisano pseudokonceptu koji crvene
brigade automatski ponavljaju. Ta SID, ogrezla u italijanskoj krvi, morala je nedavno biti
rasputena, zato to je, po naknadnom priznanju same drave, jo od 1969. organizovala
i direktno izvela najee, iako ne i uvek bombama taj dugaki niz pokolja, koji su,
u zavisnosti od sezone, bili pripisivani anarhistima, neofaistima i situacionistima.
8
U
asu kada crvene brigade obavljaju potpuno isti posao, koji ovog puta ima mnogo veu
operativnu vrednost, SID ne moe da se bori protiv njih, zato to je rasputena. Kod tajne
slube dostojne svog imena, i njeno rasputanje je tajno. Ne moemo proceniti koliki je deo
jedinica dobio priliku za asno povlaenje, kao ni ta je pripisano crvenimbrigadama, a ta
7
Seveso, grad u Italiji, nadomak Milana. Misli se na industrijsku nesreu, od 10. jula 1976, kada je iz jedne
hemijske fabrike, kasnije zatvorene, u vazduh isputeno nekoliko kilograma TCDD dioksina.
8
Navoenje situacionista u ovom kontekstu nije preterivanje, to moda treba napomenuti, zbog onih komenta-
tora SI iz akademskog i umetnikog miljea, po pravilu poteenih bilo kakvih rizika, koji su ovaj i jo neke
Deborove kasnije tekstove svrstavali u kategoriju paranoidnih (Povodom ubistva erara Lebovicija, 1984;
Komentari o drutvu spektakla, 1988). U Francuskoj i Italiji policija je rutinski pratila lanove SI i njene simpati-
zere, jo od 1966. i Strazburkog skandala (pamet Beda studentskog ivota), a naroito od 1968, kada je, po
okonanju pobune, praktino cela grupa morala da napusti Francusku. Glavni pomaga SI i Deborov bliski
prijatej, erar Lebovici, ubijen je iz zasede 1984 (Grard Lebovici, lmski producent, osniva izdavake kue
Editions Champ Libre, koja je trebalo da bude Gallimard revolucije), dok su Debor i anfranko Sangvineti
(videti dalje u tekstu), tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, vie puta bili primoravani na izgnanstvo.
Prisustvo situacionista, kao zakletih neprijatelja drave, ne samo u policijskim dosijeima, ve i u popularnoj
svesti tog vremena, belee i neki poznati lmovi, kao to je Istraga nad besprekornim graaninom, Elija Petrija
(Elio Petri, Indagine su un citadino al di sopra di ogni sospeto, 1970; scena sasluanja uhapenih studenata). Ipak,
treba imati u vidu da je SI bila rasputena jo 1972, da je nije smenila nijedna druga grupa, ak ni najlabavija,
i da njeni bivi lanovi sigurno nisu privlaili toliku policijsku i medijsku panju kao neke ultraleviarske
teroristike organizacije, posebno Crvene brigade i RAF.
60
moda pozajmljeno iranskom ahu, kao u sluaju podmetanja poara u jednom bioskopu
u Abadanu. Isto tako ne moemo znati ni koliki je deo diskretno likvidirala sama drava,
verovatno zgroena saznanjem da su njene instrukcije ponekad bile prekoraene i za koju
se zna da e bez oklevanja pobiti Brutove sinove
9
da bi se njeni zakoni potovali, poto je
njeno beskompromisno odbijanje da razmisli o pruanju makar minimalnih ustupaka radi
spasavanja Alda Mora, konano dokazalo da jo uvek poseduje sve nepokolebljive vrline
republikanskog Rima.
oro Boka (Giorgio Bocca), koji se smatra najboljim analitiarem italijanske tampe
i koji je 1975. prvi naseo na Cenzorov Realistiki izvetaj
10
, povukavi za sobom u istu
greku celu naciju ili makar onaj kvalikovani sloj koji pie za novine, nije se obeshrabrio
u obavljanju svog posla zbog te nesrene demonstracije sopstvene gluposti. I moda je pravi
blagoslov za njega to je to tada bilo dokazano naunim eksperimentom, zato to bismo u
suprotnom bili sigurni da je samo iz podmitljivosti ili straha mogao 1978. napisati knjigu
Moro: Una tragedia italiana (Moro: Jedna italijanska tragedija), u kojoj uri da proguta
doslovno sve mistikacije putene u opticaj i da onda ih izbljuje nazad, preporuujui ih
kao izvrsne. Samo jednomse prisetio glavnog pitanja, koje je, naravno, postavio naglavake,
kada je napisao:
Stvari danas stoje drugaije; s crvenim terorom iza sebe, ekstremistike radnike frak-
cije mogu se suprotstaviti ili pokuati da se suprotstave politici sindikata. Svako ko je
prisustvovao nekom radnikom skupu, u fabrikama kao to je Alfa Romeo iz Arezea, mo-
gao je da vidi kako grupa ekstremista, ne vea od stotinu pojedinaca, moe zauzeti prve
redove i izvikivati optube i uvrede na raun Komunistike Partije, koje ova mora da trpi.
Za revolucionarne radnika nema nieg normalnijeg od toga da vreaju staljiniste, i-
me stiu podrku skoro svih svojih drugova. Oni ele revoluciju. Zar na osnovu dugog,
prethodnog iskustva nisu nauili da je prvi korak u tom pravcu iskljuivanje staljinista
sa sastanaka? Poto to nisu bili u stanju da urade 1968. u Francuskoj i 1975. u Portugaliji,
revolucija nije uspela. Besmisleno je i odvratno podmetati kako ekstremistike radnike
frakcije ne bi mogle doi do te neophodne take bez terorista iza sebe. Naprotiv, to se
desilo zato to je veliki broj italijanskih radnika odbacio politiku staljinistikih sindikata,
koju sada sprovode crvene brigade, iji nelogini i slepi terorizam za njih moe biti sa-
mo smetnja. Masovni mediji su onda iskoristili priliku da tu politiku, bez trunke dileme,
prepoznaju u vetom rasporedu radnikih trupa i njihovim problematinim voama. Bo-
ka insuinira kako su staljinisti morali da trpe te uvrede, koje su uveliko zasluili svuda
u poslednjih ezdeset godina, zato to bi ih u suprotnom ziki napali teroristi, koje su
autonomni radnici drali u rezervi. To je samo posebno glupa bokaserija (boccasserie, po
samom Boki, bokovtina; prim. prev.), budui da svako zna da su u to vreme i mnogo
kasnije crvene brigade dobro pazile da staljiniste ne napadaju lino. Iako ele da ostave
takav utisak, crvene brigade ne biraju svoje periode aktivnosti i svoje rtve sluajno i po
9
Makijaveli, Vladar: Onaj ko zavede tiraniju, a ne ubije Bruta ili ko osnuje republiku, a ne ubije Bruta i njegove
sinove, nee vladati dugo. Jo jedna aluzija koju Debor otkriva italijanskom prevodiocu, Paolu Salvadoriju, u
pismu od 7. februara 1979.
10
Cenzor, Realistiki izvetaj o poslednji ansi za spas kapitalizma u Italiji (Censor, Rapporto veridico sulle ultima
opportunita di salvare il capitalismo in Italia), samizdat, avgust 1975. Autor je zapravo anfranko Sangvineti
(Gianfranco Sanguineti), bivi lan SI i Deborov najblii saradnik do 1980. Pamet je predstavljen kao delo
anonimnog bogatog industrijalca, bliskog vrhu demohrianske vlasti (Cenzor) i donosi detaljnu analizu
italijanske politike scene, iz ugla vladajue elite, kao i mehanizma vlasti uopte. Niko nije primetio falsikat;
tampa, predvoena Bokom, mesecima je spekulisala o navodima iz Izvetaja i njenom autoru, da bi u decembru
iste godine Sangvineti javno izneo njegove prave namere. Ubrzo je, pod pritiskom vlasti, morao da napusti
Italiju. Najvei knjievno-politiki skandal u istoriji Italje posle Drugog svetskog rata.
61
linom nahoenju. U takvoj klimi, neizbeno se proiruje periferni sloj za iskreni terorizam
manjih razmera, koji se manje ili vie nadzire i privremeno tolerie, kao ribnjak u kojem
se krivac uvek moe uhvatiti i posluiti na tanjiru; ali, udarne snage glavnih intervencija
mogle su se sastojati samo od profesionalaca, kao to potvruje svaki detalj njihovog stila.
Italijanski kapitalizam i njegova vladajua garnitura imaju veoma podeljena miljenja o
zaista vitalnom i izuzetno neizvesnom pitanju upotrebe staljinista. Neki moderni sektori
krupnog privatnog kapitala su odluno skloni tome ili su to bili; drugi, koje podravaju mno-
gi menaderi iz redova polunacionalizovanog preduzetnikog kapitala, imaju negativniji
stav. Najvii dravni personal raspolae velikim prostorom za autonomnije manevrisanje,
zato to su odluke kapetana starije od volje brodovlasnika kada brod tone, ali je podeljen
izmeu sebe. Budunost svakog klana zavisi od toga kako e nametnuti svoje interese,
dokazujui ih u praksi. Moro je verovao u istorijski kompromis, to jest, u sposobnost
staljinista da konano skre pokret revolucionarnog radnitva. Druga struja, koja je u ovom
trenutku u poziciji da izdaje nareenja nadzornicima crvenih brigada, nije verovala u to
ili je makar verovala da staljiniste, zbog bednih usluga koje bi mogli pruiti, na ta bi ionako
pristali, ne treba preterano tedeti ve da ih treba batinati jo jae, da se ne bi suvie osoko-
lili. Videli smo da ta analiza nije bila bez vrednosti: kada je Moro otet, u prvom napadu na
istorijski kompromis, koji je na kraju legalizovan parlamentarnim ukazom, staljinistika
partija je nastavila da se pravi kako veruje u nezavisnost crvenih brigada. Zarobljenik je
odravan u ivotu onoliko dugo koliko je trebalo produiti ponienje i sramotu prijatelja,
koji su trpeli ucenu plemenito se udei ta ti nepoznati varvari uopte oekuju od njih.
Zato je sve okonano im su staljinisti pokazali zube i javno aludirali na zakulisne manevre,
a Moro je umro prevaren. Ali, crvene brigade imaju drugu funkciju, od mnogo optijeg
interesa, a to je da zbune ili diskredituju proletere koji se zaista pobune protiv drave,
a jednog dana e moda i likvidirati one najopasnije meu njima. Staljinisti odobravaju
tu ulogu, zato to im to pomae u obavljanju njihovog tekog zadatka. Oni ograniavaju
ispade strane koja se pokazuje tetnom po njih, tako to u kljunim trenucima javno iznose
uvijene insinuacije, kao i glasnim i jasnim pretnjama u pregovorima s dravnim vlastima.
Njihovo oruje odvraanja jeste to to bi u svakom trenutku mogli rei sve to znaju o
crvenim brigadama, od samog poetka. Ali, svakome je jasno da to oruje ne mogu upo-
trebiti, a da ne unite istorijski kompromis i da zato iskreno ele da u toj stvari ostanu
diskretni, kao i u sluaju operacija nekadanje SID. ta bi bilo sa staljinistima ako izbije
revolucija? Zato se i dalje ritaju, ali ne previe. Deset meseci posle otmice Alda Mora, kada
su iste nepobedive crvene brigade po prvi put ubile jednog staljinistikog sindikalistu,
takozvana Komunistika Partija je odmah reagovala, ali na isto protokolarnom terenu,
naime, tako to je zapretila svojim saveznicima ne bi li je ovi konano uvaili kao partiju
koja je svakako lojalna i konstruktivna, ali koja e uskoro biti na strani veine, a ne samo
strana u okviru veine.
Kao to kaeta uvek smrdi na ribu
11
, tako e i staljinisti uvek biti u svom elementu kada
se oseti zadah prikrivenog dravnog zloina. Zato bi oni bili poteeni toga, u atmosferi
pregovora u vrhu italijanske dravne vlasti, s noem u rukavu i bombom ispod stola? Zar to
nije stil u kojem su se reile razmirice izmeu Hruova i Berije, Naa i Kadara, Maoa i Lin
Piaoa? Najzad, voe italijanskog staljinizma i sami su u mladosti bili koljai, u vreme prvog
11
U pismu Paolu Salvadoriju od 7. februara 1979, Debor predlae ovome da pronae neki italijanski pandan
francuskom, La caque sent toujours le hareng (kaeta uvek smrdi na haringu). Reenje iz Arkzinovog izdanja
(videti bibliograju), sa svojim dalmatinskim prizvukom, ovde je sasvim dobro posluilo. Debor dalje objanjava
neke nijanse te fraze, koje u prevodu ipak izostaju: Pronai neki italijanski ekvivalent, ali to mora biti neto
uvredljivo i vulgarno. Na francuskom, haringa znai i makro, svodnik. Kakva lepa slika za staljiniste!
62
istorijskog kompromisa, kada su, za raun demokratske panske republike i zajedno sa
ostalim slubenicima Kominterne, izveli kontrarevoluciju 1937. Tada su njihove sopstvene
crvene brigade otele Andresa Nina
12
i ubile ga u nekom od tajnih zatvora.
S tim alosnim injenicama mnogi Italijani su se upoznali iz prve ruke, dok ih je mnogo
vie odmah uzelo u obzir. Ali one nikada nisu obelodanjene, zato to prvi nisu imali naina
da to urade, a drugi volje. Ipak, na ovom nivou analize, treba podsetiti na spektakular-
nu politiku terorizma, nasuprot onome to vulgarno, a opet uvijeno, ponavljaju mnogi
novinari i profesori, kako su teroristi ponekad voeni eljom da se o njima pria. Italija
je zbir drutvenih kontradikcija celog sveta i sada pokuava da, na dobro poznat nain, u
jednoj zemlji ujedini represivnu Svetu Alijansu klasne vladavine, buroaske i birokratsko-
totalitarne, koja ve otvoreno deluje na celoj povrini zemlje, u ekonomsku i policijsku
solidarnost svih drava, iako, opet, ne bez odreenih razmirica i izmirivanja rauna na
italijanski nain. Poto je na trenutak bila najrazvijenija zemlja koja se najvie pribliila
proleterskoj revoluciji, Italija je i najmodernija laboratorija meunarodne kontrarevolucije.
Druge vlade, roene u prespektakularnoj buroaskoj demokratiji, s divljenjem gledaju na
italijansku vladu zbog hladnokrvnosti koju uspeva da zadri, iako je iako je sa svih strana
izloena ponienjima, kao i zbog smirenog dostojanstva s kojim se valja u blatu. To je
lekcija koju e u duem periodu morati da primenjuju i kod kue.
U stvari, vlade i brojne podreene sile koje im pomau, svuda nastoje da postanu ume-
renije. Ve se zadovoljavaju time da svoje vratolomno i panino upravljanje procesom koji
postaje sve udniji i kojim oajniki pokuavaju da ovladaju, prikau kao mirno i rutinsko
obavljanje tekuih poslova. Slino njima, zahvaena vihorom vremena, spektakularna roba
je prola kroz zapanjujui obrt u toj vrsti lanog opravdanja. Ona je nekada, kao izuzetna
dobra klju za neki nadmoni ili ak elitistiki oblik egzistencije predstavljala sasvim
normalne i obine stvari: automobil, cipele, doktorat iz sociologije. Spektakularna roba
danas mora da kao normalne i bliske stvari predstavlja ono to je postalo sasvim neobino.
Da li je to zaista hleb? Vino? Paradajz? Jaje? Kua? Grad? Ne, sigurno, zato to je niz
unutranjih promena, kratkorono ekonomski korisnih za one koji kontroliu sredstva za
proizvodnju, uspeo da zadri ime i dobar deo izgleda tih stvari, ali ih je liio njihovog ukusa
i sadraja. Ipak, stalno nas uveravaju kako razna potroaka dobra nesumnjivo odgovaraju
svojim tradicionalnim imenima, a kao dokaz se navodi to to nieg drugog i nema, tako
da je poreenje postalo nemogue. Kao to danas samo nekolicina ljudi zna gde treba
potraiti ono izvorno u mestima koja jo uvek postoje, tako i lano moe legalno preuzeti
12
Andrs Nin ili Andreu Nin i Prez, 18921937. Voa POUM, Partido Obrero de Unicacin Marxista (Radnika
partija ujedinjenih marksistikog ujedinjenja), nezavisne marksistike partije, u ijim su se redovima borili i
Dord Orvel (George Orwell) i nadrealista Benamen Pere (Benjamin Pret). Najvee rtve republikansko-ko-
munistikog (staljinistikog) pua iz maja 1937, ija su glavna meta ipak bili anarhisti, ali suvie brojni i
uticajni da bi se mogli direktno likvidirati. Ipak, i oni su bili primorani da usvoje novu realistiku politiku
republikanske koalicije, koja je najvie zavisila od pomoi Sovjetskog Saveza. Prethodno su, iako ne tako
jedinstveno i izriito kao POUM, smatrali da se revolucija i borba protiv faista moraju voditi uporedo, umesto
da se ratni ciljevi svedu samo na ovo drugo, a eventualna revolucija ostavi za period posle uspostavljanja
stabilnog demokratskog poretka. Ta nova politika bila je direktiva Kominterne i uslov za dobijanje sovjetske
pomoi u naoruanju i ocirskom kadru. Iako su u sluaju panije spoljanji razlozi bili preteki i presudni,
Orvel je u toj politici video glavni unutranji razlog republikanskog poraza: ljudi su izgubili motivaciju; umesto
da se bore i rizikuju sve za neto novo, ostalo im je samo da odvrate faistiku opasnost i praktino se vrate na
odnose pre izbijanja rata. (Kataloniji u ast, 1938; Sjeanje na panjolski graanski rat, 1942; George Orwell,
Odabrana djela, knjiga br. 5 , August Cesarec, Zagreb, 1983.) U pismu Bretonu, od 7. marta 1937, direktno sa
aragonskog fronta, Benamen Pere potvruje Orvelovu ocenu o ulozi staljinista, nekoliko meseci pre sukoba iz
maja 1937, kada je razdor postao oigledan, ali objanjava i svoje razloge za prelazak u anarhistiku miliciju,
zbog konfuznog i kontradiktornog ponaanja POUM u mnogim drugim pitanjima.
63
ime istinitog, koje je izumrlo. Isti princip koji vlada hranom i ljudskim stanitem, protee
se svuda, sve do knjiga i najnovijeg privida demokratske rasprave, koji spektakl nalazi za
shodno da nam prikae.
Sutinska protivrenost spektakularne dominacije zahvaene krizom jeste u tome to
nije uspela tamo gde je bila najjaa, u nekim prostim materijalnim zadovoljstvima, koja
iskljuuju mnoga druga zadovoljstva, ali za koja se mislilo da su dovoljna u stalnom
obnavljanju privrenosti masa proizvoaa-potroaa. Upravo ta materijalna zadovoljstva
spektakl je zagadio i prestao da isporuuje. Drutvo spektakla je svuda poelo u prinudi,
prevari i krvi, ali je obeavalo bolje dane. Verovalo je da ga ljudi vole. Sada vie ne obeava
nita. Ono vie ne kae: Ono to je prividno je dobro; ono to je dobro, prividno je. Sada
jednostavno kae: To je tako. Ono iskreno priznaje da je nepopravljivo, iako je stalna
promena promena svega to postoji u ono najgore njegova sutina. Izgubilo je svaku
optu iluziju o samom sebi.
Sve eksperti vlasti i svi njihovi kompjuteri ukljueni su u stalne, multidisciplinarne
konsultacije, ako ne zato da bi pronali lek za bolesno drutvo, onda zato da bi makar
odrali privid njegovog preivljavanja, onoliko dugo koliko je to mogue, ak i posle pada
u komu, kao u sluaju Franka ili Bumedijena (Boumediene). Jedna stara narodna pesma iz
Toskane zavrava se mnogo bre i mudrije: E la vita non la morte/ E la morte non la
vita/ La canzone gi nita.
13
Svako ko bude paljivo itao ovu knjigu primetie da ona ne nudi nikakve garancije
o pobedi revolucije, trajanju njenih operacija ili tekim putevima kojima mora proi, a
jo manje o tome kako e ta revolucija, to se ponekad olako obeavalo, doneti savrenu
sreu svakome. Moj pristup, u isto vreme istorijski i strateki, manje nego bilo koji drugi
14
polazi od toga kako bi ivot trebalo da bude idila liena svih nevolja i svakog zla, samo
zato da bi nama bilo prijatnije, a da su uzrok nedaa ljudi samo nedela nekolicine bogataa
i glaveina. Svako je plod svojih dela, pa ako mu njegova pasivnost prostire postelju, neka
se onda i izvali u nju. Najvanija posledica katastrofalnog raspada klasnog drutva jeste
injenica da je po prvi put u istoriji prevazieno pitanje da li ljudi, kao celina, vole ili ne
vole slobodu: sada e biti prisiljeni da je vole.
Opravdano je priznati sve tekoe i veliinu zadataka koji stoje pred revolucijomkoja eli
da stvori i odri besklasno drutvo. Ona moe lako zapoeti svuda gde autonomni radniki
saveti, koji ne priznaju bilo koji autoritet izvan njih samih ili bilo ije vlasnitvo i koji
svoju volju postavljaju iznad svih zakona i specijalizacija, ukinu odvajanje pojedinca, robnu
ekonomiju i dravu. Ali, revolucija e pobediti samo ako se nametne svuda, univerzalno,
ne preputajui ni deli teritorije bilo kojem obliku otuenog drutva, koje i dalje postoji.
Tada emo opet videti Atinu ili Firencu, iz koje niko nee biti proteran, kako see do svakog
kutka sveta, i koja e, poto porazi sve svoje neprijatelje, najzad moi da se radosno preda
istinskim podelama i beskrajnim sukobima istorijskog ivota.
Ko jo moe verovati u neki manje radikalan realistiki ishod? Ispod svakog dostignua
i svakog projekta ove nesrene i smene sadanjosti ispisane su rei Mene, Tekel, Ufarsin,
15
13
Doslovno: ivot nije smrt/ smrt nije ivot/ pesmi je ve kraj.
14
Parafraza i problematizacija reenice iz Marksovog predgovora za prvo izdanje Kapitala, 1867, u kojoj ovaj
uspostavlja vrlo krutu vezu izmeu pojedinca i njegovog drutvenog odreenja: Moj pristup, koji na razvoj
ekonomskog formiranja drutva gleda kao na proces prirodne istorije, manje nego bilo koji drugi smatra
pojedinca odgovornim za drutvene odnose kojima je kao bie odreen, ma koliko da se subjektivno moe
uzdii iznad njih.
15
Rei koje se pojavljuju na zidu, za vreme gozbe na dvoru vavilonskog cara Baltazara (Valtasar, Belazar), koje,
po tumaenju proroka Danila (Danijela), najavljuju njegovu skoru propast: Izbrojano, izvagano i podeljeno.
Ili, u prevodu Starog zaveta:
64
koje najavljuju neminovni pad svih gradova iluzija. Dani ovog drutva su odbrojani. Njegovi
razlozi i njegove zasluge su izvagani i pokazalo se da ne preteu. Njegovo stanovnitvo je
podeljeno na dve strane, od kojih jedna eli da ovo drutvo nestane.
Gi Debor, januar 1979.
A ovo je pismo napisano: MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN.
A ovo znae te rei: MENE, brojao je Bog tvoje carstvo i do kraja izbrojao.
TEKEL, izmeren si na merila, i naao si se lak.
FERES, razdeljeno je carstvo tvoje, i dano Midijanima i Persijanima.
(Biblija, Danilo, 5: 25; prevod: ura Danii, Vuk Karadi)
65
Predgovor za tree francusko izdanje
Drutvo spektakla se prvi put pojavilo u novembru 1967. godine, u Parizu, u izdanju
Bucet-Chastel. Nemiri 1968. uinili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena,
objavila je 1971. godine izdavaka kua Champ Libre, koja je 1984. promenila naziv u
Editions Grard Lbovici, u ast ubijenog urednika. Knjiga je redovno tampana sve do 1991.
Tekst ovog treeg izdanja identian je onom iz 1967. godine. Naravno, isto pravilo vaie i
za druge moje knjige ije izdavanje priprema Gallimard; nisam od onih koji se ispravljaju.
Ovde izloena kritika teorija nema razloga da se menja sve dok opti uslovi dugog
istorijskog perioda, koje je ona po prvi put tano opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji
razvoj nae epohe samo je potvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla. Potvrda ove
teorije moe se smatrati istorijskom i u manje uzvienom smislu: ona svedoi o tome ta
je tokom sukoba iz 1968. godine bilo najekstremnije stanovite, drugim reima, dokle se
u tom trenutku moglo ii. Od tada su ak i najvee budale tog vremena mogle da naue
lekciju i to na svojoj koi: ta tano znai negacija ivota koja je postala vidljiva, gubitak
kvaliteta u vezi sa oblikom robne proizvodnje ili proletarizacija sveta.
Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapaanja o nekim najznaanijim novinama koje je
razvoj dogaaja izbacio na povrinu. U predgovoru za novo italijansko izdanje iz 1979.
godine, bavio sam se novinama u prirodi industrijske proizvodnje i tehnikama upravljanja,
koje su pratile promene u samoj vladavini spektakla. U Komentarima o drutvu spektakla
(1988), izneo sam neoborive dokaze da je nekadanja svetska podela spektakularnih zada-
taka izmeu rivalskih tabora zgusnustog i rasprenog spektakla, izrodila kombinaciju te
dve forme: integrisani spektakl.
To stapanje moglo bi se izraziti neto izmenjenim tekstom teze 105 Drutva spektakla,
u kojoj sam, na osnovu situacije koja je vaila pre 1967, naglasio razliku izmeu te dve
prakse: poto je Veliki raskol unutar klasne vladavine prevazien, sada bismo mogli rei
da je jedinstvena praksa integrisanog spektakla svet izmenila ekonomskim, a percepciju
ljudi policijskim sredstvima pri emu je re o sasvim novoj vrsti policije.
Svet je mogao da se zvanino proglasi ujedinjenim, zato to se stapanje na ekonomskom
i politikom planu ve dogodilo. tavie, sumorna perspektiva, koja preti svakoj odvojenoj
vlasti, diktirala je potrebu da se svet ujedini jo ranije, da bi u uslovima potpunog konsen-
zusa mogao da deluje kao blok, kroz jedinstvenu organizaciju svetskog trita, u isto vreme
preruenog i podranog spektaklom; a opet, taj svet nikada nee biti ujedinjen.
Totalitarna birokratija, koja u trinoj ekonomiji slui kao zamena za vladajuu klasu,
nikada nije s tako malo vere gledala na svoju sudbinu. Ona je znala da e uvek biti samo
nerazvijeni oblik vladajue klase, iako je uvek elela da postane neto vie. Pre mnogo
godina, teza 58 postavila je kao aksiom da se spektakl zasniva na ekonomiji obilja, a
proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji tee dominaciji nad celim tritem spektakla.
Ta udnja spektakla za modernizacijom i unikacijom, zajedno sa svim drugim tendenci-
jama ka pojednostavljivanju drutva, vodila je ka tome da 1989. ruska birokratija iznenada,
kao po komandi, pree na ideologiju demokratije drugim reima, na diktaturu slobodnog
trita i tako prizna sva prava homo spectatora (oveka-posmatraa). Niko se na zapadu
nije due od jednog dana bavio znaajem i moguim posledicama tog izuzetnog medijskog
dogaaja samo jo jedan dokaz, moda izlian, o napretku tehnika spektakla. Trebalo
je samo registrovati oigledan geoloki potres. Fenomen je rutinski zabeleen, datiran i
proglaen dovoljno poznatim; samo jedan prost znak pad Berlinskog Zida, besomuno
ponavljan odmah je prihvaen kao zamena za sve druge nesumnjive znake demokratije.
66
Tokom 1991. prve posledice te spektakularne modernizacije dovele su do potpunog
raspada Rusije. Tako su, mnogo oiglednije nego na Zapadu, pogubne posledice opteg
ekonomskog razvoja postale vidljive. Pometnja koja danas vlada na celom Istoku ipak je
samo posledica tog opteg razvoja. Svuda se postavlja isto strano pitanje, koje ve dva
veka proganja svet: kako naterati siromane da rade, kada ih jednom porazite, a sve njihove
iluzije nestanu?
Teza 111, koja je uoila prve znake opadanja Rusije, iju smo konanu eksploziju upravo
ispratili, i koja je tako nagovestila skori nestanak svetskog drutva i njegovo (kako bi se to
danas reklo) brisanje iz memorije kompjutera, ponudila je i jednu strateku procenu ija
e ispravnost uskoro biti oigledna: U krajnjoj analizi, ovo uruavanje globalnog saveza
zasnovanog na birokratskoj mistikaciji pokazuje se i kao krajnje nepovoljno za budui
razvoj kapitalistikog drutva.
Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi drutvu
spektakla. Ipak, u njoj nema nieg preteranog.
Gi Debor, 30. jun 1992.
67
Gi Debor: bibliograja i drugi izvori
Bibliograja
Fin de Copenhague, Debord-Jorn, Copenhagen: Bauhaus Imaginiste, 1957; Paris, Allia, 1986.
Mmoires, (koautor Asger Jorn), Paris, International Situationniste, 1959; Paris: Le Belles
Letres, 1993.
Contre le cinma, Aarhaus, Denmark, Institute scandinave de vandalisme compare, 1964.
La Socit du spectacle. Paris, BuchetChastel 1967. Paris, Champ Libre 1971, 1983, 1987.
Paris, Gallimard 1992.
La Vritable scission dans lInternationale (koautor Gianfranco Sanguineti). Paris, Champ
Libre 1972.
In girum imus nocte et comsumimur igni, Paris: Gerard Lebovici, 1978; 1990.
Ordures et dballs a la sortie du lm In girum imus nocte et cosumimur igni, Paris, Champ
Libre, 1982.
Commentaires sur la socit du spectacle, Paris, Gerard Lebovici, 1979; Paris, Gallimard
1992.
Considrations sur lassassinat de Gerard Lebovici, Paris: Gerard Lebovici, 1985.
Le Jeu de la guerre: relev des positions successives de toutes les forces au cours dune partie,
Paris: Gerard Lebovici, 1987.
Pangyrique: volume 1. Paris: editions Gerard Lebovici 1989.
Preface la quatrime dition italienne de La Socit du spectacle. Paris, Champ Libre 1979.
Paris, Gallimard, 1992.
Cete mauvaise rputation. . . , Paris, Gallimard, 1993.
Oeuvres (sabrana dela), Paris, Gallimard, 2006.
Filmovi
Hurlements en faveur de Sade. Film Letristes, 1952. (90 min.)
Sur le passage de quelques personnes a travers une assez courte unite de temp. Dansk-Fransk
Experimentallmskompagni, 1959. (20 min.)
Critique de la sparation, 1961. DanskFransk Experimentallmskompagni (20 min.)
La Socit du spectacle. Simar Films, 1973. (90 min.)
Rfutation de tous les jugements, tant logieux quhostiles, qui ont t jusquiici portes sur le
m La Socit du spectacle. Simar Films, 1975. (25 min.)
In girum imus nocte et cosumimur igni. Simar Films, 1978. (80 min.)
Guy Debord, son art et son temps (dokumentarni, autorka Brigite Cornand). Canal +, 1994.
(60 min.)
Nekokoliko biograja i antologija
Ken Knabb (ed.): Situationist International Anthology, Bureau of Public Secrets, 1981; 1989;
1995.
Christopher Gray (ed.): Leaving the Twentieth Century: Te Incomplete Work of the Situati-
onist International, London: Free Fall, 1974; Rebel Press, 2001.
68
Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary, Feral House 1997.
Anselm Jappe: Guy Debord, University of California Press, 1999.
Vincent Kaufmann: Guy Debord: La rvolution au service de la posie, Librairie Arthme
Fayard, 2001.
Tom McDonough (ed.): Guy Debord and the Situationist International: Text and Documents,
MIT Press, 2002.
Simon Ford: Te Realization and Suppression of the Situationist International: An Annoted
Bibliography 1972-1992 (preko 600 naslova; AK Press, 1995)
Postojei prevodi (Gi Debor i SI)
Drutvo spektakla i Komentari Drutvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999. Ovo izdanje donosi
kompletan tekst Komentara, to je legitiman uredniki izbor, iako taj tekst treba shvatiti
kao posebno delo; nije re o komentarima knjige iz 1967, ve o jo jednom osvrtu na
samo drutvo spektakla.
Situacionistika internacionala: Beda studentskog ivota, anarhija/ blok 45, Porodina bibli-
oteka br. 7, 2004. Prevod: AG.
Gi Debor, Urlici u slavu de Sada (lmovi), anarhija/ blok 45, Porodina biblioteka br. 9,
2006. Ovo izdanje donosi tekstove etiri Deborova lma: Urlici u slavu de Sada (1952), O
prolasku nekoliko osoba kroz prilino kratku jedinicu vremena (1959), Kritika odvajanja
(1961) i In girum imus nocte et consumimur igni (1978). U meuvremenu je na strani-
ci Porodine biblioteke objavljen i tekst lma Odbacivanje svih miljenja, pozitivnih i
negativnih, izreenih o lmu Drutvo spektakla (1975). Svi prevodi i pratei tekstovi: AG.
Situacionistika internacionala: izbor tekstova, Gradac, 164165166, 2008. Uredio AG, pre-
veli Miodrag Markovi i AG. Ovaj trobroj asopisa Gradac donosi prevode 107 tekstova
Letristike i Situacionistike internacionale.
www
Kenn Knabb: Bureau of Public Secrets (kompletna Situationist International Anthology i
tekstovi svih lmova): www.bopsecrets.org
Situationist International Online; najvea arhiva, posebno dobro je pokriven letristiki
period; tu su i svi brojevi asopisa SI: www.cddc.vt.edu/sionline/index.html
Not Bored (obilje materijala, prepiska, fotograje, podaci, prevodi, itd.): notbored.org
S.I. Archives: www.nothingness.org/SI/
Debordiana: www.chez.com/debordiana/debordiana.htm (ova arhiva se odavno ne aurira
i vrlo je nepregledna; ali, to je jedna od najveih arhiva na francuskom jeziku).
Spectacular Times; bukleti neprevazienog promotera SI, Larija Loua (Larry Law): nntk.net
Marko Strpi (to ita?, Zagreb) je preveo i objavio jedan od najpoznatijih postsituaci-
onistiih pameta (anonimni autor), koji se pojavio u ediciji Spectacular Times, Osobna
revolucionarna teorija, www.stocitas.org
Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright
31. 05. 2012.
Guy Debord
Drutvo spektakla
1967
Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, Beograd, 2003 (2012). Ovaj prevod nikada ne bi ugledao
svetlost dana da nije bilo Slavice M. Porodina biblioteka br. 4, drugo izdanje, radna
verzija, 2012. Prvo tampano izdanje: maj 2003. http://anarhija-blok45.net1zen.com
Guy Debord: La Socit du spectacle, Gallimard 1992; Guy Debord: Society
of the Spectacle, translated by Ken Knabb, Bureau of Public Secrets, 2002.
http://anarhistica-biblioteka.net