You are on page 1of 35

Uvodna reå

:
Åast mi je da vam predstavim prvi broj åasopisa „Slava!”. Åasopis se bavi obnovom
stare slovenske vere i trenutno jedini ãtampani rodnoverni åasopis u Srbiji.
Inicijativu za pokretawe åasopisa dalo je udruæewe „Staroslavci”, o kojima ñe biti
viãe reåi u jednom od ålanaka. Izdavawe åasopisa samo je jedna od aktivnosti
„Staroslavaca” koje za ciq ima upoznavawe javnosti sa rodnom verom. U planu je da
åasopis izlazi dvaput godiãwe s tim da postoji moguñnost da kasnije izlazi i
kvartalno.
Zaãto åasopis nosi ovaj naziv? Slava igra veoma bitnu ulogu u tradiciji naãeg
naroda i neraskidivo je vezana za naã nacionalni identitet. Kao obiåaj, ona je vezana
za kult predaka, jedan od najbitnijih slovenskih kultova. Åak i danas ona se vezuje za
pretke buduñi da predstavqa porodiåni praznik i nasleœenu tradiciju slavqewa.
Ipak, pojam slave ne odnosi se samo na ovaj obiåaj. Znaåewe pojma je mnogostruko, ãto
veñ dovoqno govori o tome koliko je pojam slave znaåajan za Slo vene. Moguñe je åak da
je iz ovog pojma izvedeno i ime „Sloveni” (Slaveni) ãto vidimo na primeru nekih
slovenskih jezika (ruski i beloruski Slavþne, bugarski Slavþni, bosanski i hrvatski
Slaveni. Dejuje mnogo logiånije da je reå Sloven skovana na ovaj naåin, nego da je
izvednena iz reåi rob (sclavus-servus) u ãta pokuãavaju da nas ubede.
Sloveni su, dakle, oni koji slave. Joã od drevnih vremena naã rod slavio je prirodu,
bogove, pretke i heroje. Kasnije su bogovi i preci zameweni svecima, meœutim
tradicija slavqewa ostala je skoro neizmewena. Kliåuñi i nazdravqajuñi bogovima i
precima, Sloveni su uzvikivali „Slava!”, o åemu saznajemo iz mnogih izvora. „Slava!”
je sluæila i kao pozdrav meœu Venedima, najstarijim slovenskim plemenom. Usklik
„Slava!” vezan je i za samo rodnoverje buduñi da se wime zavrãavaju svi rodnoverni
obredi. Ovaj usklik se meœu rodnovernima koristi i pri nazdravqawu, pozdravqawu
i o mnogim drugim prilikama. Sve nas je ovo inspirisalo da åasopisu damo baã ovaj
naziv.
Koncept åasopisa biñe sledeñi: teme broja usklaœivañe se sa periodom godine u kome
åasopis izlazi. Odnosiñe se na obiåaje i verovawa vezana za taj pe riod, mitove, pesme
i bajke koje su s tim periodom povezane, biqke koje u tom periodu rastu itd. Dakle, ako
åasopis izlazi, na primer,na letwu dugodnevnicu, tekstovi u tom broju baviñe se
letwim praznicima, ivawskim obiåajima i slavqewem Kupala, obredima koji se u
slovenskim zemqama danas slave na dugodnevnicu itd. S tim u vezi reãili smo da ovaj
uvodni broj posvetimo slovenskom kalendaru. Na osnovu tog kalendara izraåunavaju se
datumi proslavqawa praznika i vreme vrãewa odreœenih obreda, sve u skladu sa
godiãwim kretawem Sunca. Rodnoverni kalendar biñe upotpuwen joã nekim starim
evropskim kalendarima, a biñe reåi i o onim hriãñanskim (dakle, izvorno
ne-evropskim) kalendarima kao ãto su julijanski i gregorijanski. Sve ovo, naravno,
ne znaåi da ñe se åasopis baviti samo navedenim. Pripremili smo vam i mnoge druge
ålanke koji se bave æivotom slovenskih naroda (ovaj broj biñe posveñen narodnoj
noãwi), ålanke o rodnoj veri i rodnovernim organizacijama, intervjue sa wihovim
predstavnicima itd. Biñe tu i raznih drugih intervjua, a tu su i vesti, recenzije,
najave dogaœaja i mnogo åega joã.
Nadamo se da ñete uæivati u åitawu ovog broja kao i u åitawu sledeñih izdawa
„Slave!”. Provedite praznike koji nas oåekuju u veseloj atmosferi i sreñno Koledo!
Vesna Kakaãevski
1
Sadræaj
Uvodna reå: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
± Predstavqamo vam:
Rodnoverno udruæewe „Staroslavci” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
± Rodna vera:
Ãta je rodna vera?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4
Narodni obiåaji i rodnoverje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
± Folklor:
Koriãñewe crvenog konca u slovenskom vezu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
± Intervju:
Vesna Peãiñ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
± Deãavawa:
Tragovi predaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Skup rodnovernih – „Ogaw jesewi” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
± Tema broja:
Godiãwi ciklus. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Rodnoverni kalendar. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
„Romejski kalendar”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Raåunawe vremena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
Julijanski, gregorijanski i Milankoviñev kalendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Narodni nazivi meseci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Stari evropski kalendari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
Zemqoradniåki kalendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
Keltski kalendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
Nordijski kalendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
Stari nazivi meseci: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
± Kalendar biqaka:
Biqarewe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
Pelagiñev biqarski kalendar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
Narodna verovawa o boru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
± U susret praznicima:
Kratkodnevica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Kraåun: staro ime Boæiña. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
± Slovenske bajke:
Dvanaest meseci – slovaåka bajka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
2
Izdaje: Vesna Kakaãevski, Jovana Isailoviña 42, Beograd
Glavni i odgovorni urednik: Vesna Kakaãevski
Broj pripremili: Andrej Stefanoviñ, Vesna Kakakaãevski, Vukaãin Lutovac, Jelena Ãolak
Ustvarawu åasopisa uåestvovali: Vojin Stankoviñ, Gorjanka Panajotoviñ, Mi lan
Dmitraãinoviñ
Dizajn rodnovernog kalendara: Mi lan Trpkoviñ
Grafiåko ureœewe: Saãa Peãiñ, Novi Sad
Ãtampa: MBM plas, Omladinska 93, Novi Sad
Cena åasopisa: 150 din.
Tiraæ: 200 primeraka
Predstavqamo vam:
Rodnoverno udruæewe
„Staroslavci”
Mi smo „Staroslavci”— udruæewe rodnovernih
Srbije. Izuåavamo staru slovensku veru i ãirimo
znawa o naãoj proãlosti. Poãtujemo mudrosti
pre daka i pamtimo wihova velika dela. Oæiv qa -
vamo stare narodne obiåaje i vrañamo se naãim
korenima i prirodi. Vrañamo se pravim vredno -
stima. Mi stvaramo, rastemo i jaåamo. Borimo se.
Naãa borba stvara promene, svaka promena za nas je
napredak. Napredak ispuwava naãe æivote drugaåi -
jim smislom i daje nam veru u opstanak naãih dela.
Mi smo zajednica. Zajedno iznosimo najvrednije
unu tar nas – jedine stvari vredne pomena. Branimo
naãe vrednosti. Branimo pravo da æivimo na sop -
stvenoj teritoriji, branimo prostor naãe stare
civilizacije. Trudimo se da æivimo u skladu sa
prirodom, pronalazimo mudrosti u wenim zako -
nima i boæanskim pravilima predstavqenim u woj.
Deo nas poãtuje i slavi slovenske bogove. Bez pravi -
la, bez obaveza, bez morawa. Nije bitno gde, kada i na
koji naåin. To ne treba da åudi jer vera u naãe bogove
jeste tradicija koju nastavqamo.
22. koledara (decembra) 7520. (2012) godine, „Staro -
slavci”su registrovani kao prvo i jedino udruæewe
rodnovernih u Srbiji. Ovim udruæewem upravqa
Savet. Savet je izvrãni or gan udruæewa i stara se o
sprovoœewu ciqeva utvrœenih Statutom. Sastoji se
od deset qudi koje glasawem bira Sabor. Sabor se
sastaje jednom godiãwe i åine ga svi ålanovi udru -
æewa. Odluke donosimo zajedno, najåeãñe dogovo -
rom kroz konstruktivne rasprave, reœe glasawem.
Broj naãih ålanova neprestano raste. Svaka puno -
letna osoba moæe postati deo udruæewa. Punopra -
van ålan ima pravo glasa, ima pravo i obavezu da
uåestvuje u radu, moæe da bira svoje predstavnike i
da bude biran u bilo koji upravqaåki or gan udru -
æewa.
Æivimo u XXI veku i dosta komuniciramo putem
interneta, ali nismo virtuelna zajednica. Mi
delujemo uæivo. Odræavamo sastanke, planiramo
razne akcije i ostvarujemo ih. Organizujemo skupove
koji postaju sve poseñeniji. Okupqamo i povezujemo
sve zainteresovane za rodnoverje – najstariju slo -
vensku duhovnost obnovqenu u savremenom dobu.
Poãto se sami finansiramo, ålanarina je obavezna.
Ova ålanarina je skromna i pomaæe nam da orga -
nizujemo skupovekoji su besplatni za posetioce.
Ukoliko æelite da postanete ålan Staroslavaca, pr -
vog udruæewa rodnovernih u Srbiji, moæete nas
kon taktirati putem adrese staroslavci@mail.com ili
na naã broj mobilnog 0643939208. Oni koji su iz
Beograda ili su u moguñnosti da doœu u ovaj grad,
mogu se liåno videti sa nama na nekom od sastanaka,
koje åesto organizujemo, ili na veñim skupovima
koji su najmawe åetiri puta godiãwe.
Dobrodoãli ste da nam se pridruæite u radu i
doprinesete borbi za popularizaciju slovenske vere
kao bitnog dela naãe slavne proãlosti.
Andrej Stefanoviñ, jedan od osnivaåa udruæewa
„Staroslavci”
3
„Staroslavci”
Rodna vera:
Ãta je rodna vera?
Da bismo åitaoce „Slave!” upoznali s rodnom verom,
dañemo ukratko definiciju wenog pojma. Pojam
„rod na vera” oznaåava prethriãñansku veru naãih
predaka, ali i wenu obnovu u vremenu kome æivimo.
U Rusiji se ova vera naziva rodnoverjem (rodno -
verie), u Ukrajini ridnom virom (rïdna vïra), u Poq -
skoj se sreñe i naziv slovjanska vera (sþowiaÿska
wiara) itd. Pored ovih naziva moæemo se sresti i sa
terminima: jaziåestvo (þzûåestvo), vidjanstvo, no -
vo drevno vedomecstvo i sl. Ipak naziv rodna vera
veñ se gotovo ustalio, zbog åega ñemo ga i mi u ovom
ålanku upotrebqavati da oznaåimo staru i obnov -
qenu veru Slovena. Da bismo boqe shvatili rodnu
veru, trebalo bi da se upoznamo i sa znaåewem pojma
„rod” u okviru konstrukcije „rodna vera”. Jer reå
rod se ne odnosi samo na krvno srodstvo, i u ovom
kontekstu ima ãire znaåewe. Naã rod nisu samo
ålanovi naãe poRODice, ROŒa ci i bliæi i daqi
preci, zakquåno sa RODo naåelnikom naãe fami -
lije. Rod je i naROD kome pripadamo, a u ãirem
znaåewu to moæe da se odnosi i na ceo slovenski
narod. Rodnoverje bismo mogli da gledamo i kao
rodoqubqe, jer je zasnovano na qubavi åoveka prema
svom rodu i roœenima, i qubavi roda prema svoj
svojoj deci, poRODu, potomcima.
U rodnoj veri postoji i „rod” kao neka vrsta prin -
cipa povezana sa istoånoslovenskim boæan stvom
istog imena. Profesor Qubinko Radenkoviñ smatra
da Rod zapravo predstavqa jedinstvo svih predaka, i
ovo shvatawe je vrlo bitno za rodnu veru. Rodnoverje
nije samo vera u bogove, veñ je to i svest o boæanskom
i prirodnom, vera u liåno duhovno iskustvo i ver -
nost zavetima predaka. Rodnoverni ne veruju dogmat -
ski: veruju u svoj razum, izvor qudske spoznaje. Veruju
u svoje moñi, razlog qudske stalne promene. Veruju u
duãu, boæanski deo u åoveku. Rodnoverje uåi da su
svi qudi sinovi i ñerke bogova i prirode, a sva
æiva biña jesu wihova rodna braña u jednoj velikoj
porodici. Rodnoverni veruju da bogo vi daju smisao
qudskom postojawu. Za razliku od hriã ñanstva,
rodnoverje nema crkvenu hijerarhiju. Hijerarhija
ipak postoji jer bogovi stvaraju hije rarhijski, raz -
no liko i meœusobno upotpuwavajuñi red. Rodnoverje
ne obavezuje svoje sledbenike da uåestvuju u zajed niå -
kom skupovima, da poseñuju sve ti liãta i hramove u
odreœenim satima i strogo odreœenim danima, da
no se istu odeñu itd. Obredi rodnovernih su
drugaåiji – upravqaju se ka prañewu ritma prirode,
neguju odnos sa etniåkom i duhovnom zajednicom.
Rodnoverje smatra prvim svetiliãtem samo srce
åoveka, zatim celokupnu prirodu, i poje dina
prirodna sveta mesta (sveto drveñe, planine, izvore,
reke…). Tek na treñem mestu nalaze se rukom prav -
qena svetiliãta.
Perunov kip
Postoji velika razlika izmeœu rodne vere i svet -
skih religija (na prvom mestu monoteistiåkih), jer
rodnoverje nije skup dogmi – to je æivo uåewe o æi -
votu, koje se stalno razvija, zajedno sa razvojem sveta,
oslawajuñi se pri tome na duhovne temeqekoji
postoje vekovima nepromeweni. Rodnoverni veruju
da bogovi ãtite od zaborava dela naãih praotaca,
kao i naãa dela, dela naãe dece i naãih unuka.
Duhovni temeqi kao i najvrednija dela biñe pre -
noãeni i postojañe u veånom krugu koji obnavqa
æivot. Rodnoverni pretpostavqaju da je smrt åoveka
kraj wegove fiziåke biti. To je stawe prelaska u
novi oblik postojawa. To je odbaåeni deo starog,
istroãenog, oblika. Plemeniti, uporni i hrabri
biñe nagraœeni ulaskom u neprekidne i sve viãe ni -
voe postojawa, promiãqeniji, znamenitiji i bli -
æi bogovima.
Andrej Stefanoviñ
4
Narodni obiåaji
i rodnoverje
„Boqe je da selo propadne, nego u selu obiåaj.”
„Boqe je zemqu prodati, nego joj obiåaj izgubiti.”
Buduñi da je rodnoverje narodna religija, neraski -
divo je vezana za duh jednog naroda, tako da je vezana i
za narodne obiåaje.
Narodni obiåaji su iskustvom i navikom stvorene
odredbe. Kao neki nezapisani zakon koji upravqa
celokupnim æivotom druãtva. Stara slovenska
vera, danas poznata pod imenom rodnoverje, izra -
æavala se kroz narodne obiåaje i obrede.
Niko ne moæe taåno navesti pe riod nastanka
obiåaja, isto onako kao ãto je teãko reñi i vreme
postanka narodnih pesama, igara, obreda i drugih
opãtih tvorevina i tekovina jednog naroda.
Prvobitno mnoga verovawa i obiåaji, sigurno i
wihov najveñi broj, bili su iskustvom steåene
navike, koje su najviãe odgovarale opãtim
potrebama jedne druãtvene zajednice. Te navike
ulazile su u stalnu upotrebu, dok im se nisu
prilagodili svi weni ålanovi i poåeli ih
smatrati kao neãto neophodno. Kada se na ovaj naåin
jedno qudsko druãtvo potpuno uæivi u svoje navike,
kada po wima stalno æivi i radi, onda one nisu
viãe navike, veñ obiåaji.
„Slovensko selo”, I.I. Påelko
Narodni obiåaji i verovawa imali su naroåito
veliku moñ kod prethriãñanskih tj. tzv.
„primitivnih” qudskih zajednica. Kod wih oni
obuhvataju i reguliãu celokupni æivot i sav rad.
Po wima se qudi obrañaju boæanskim biñima i vode
borbu protiv zlih sila. Po wima se kaæwavaju
greãke, otklawaju druãtvene nemoralnosti i
uspostavqa red. Takoœe, one åuvaju åoveka i leåe od
bolesti. Na kraju, po wima se åovek ispraña na onaj
svet i vodi brigu o wegovom æivotu na tom drugom
svetu. Kod „primitivnih” naroda obiåaji, obredi i
verovawa su imali takvu moñ da niko nije niãta ra -
dio van wih. Kad se druãtvena zajednica sa svim
prilagodi svojim obiåajima, ono ih se uporno dræi,
i ne napuãta ih „bez velike nevoqe”. Tako da u
narodu postoje poslovice koje kaæu: „Boqe je da selo
propadne, nego u selu obiåaj”, „Boqe je zemqu
prodati, nego joj obiåaj izgubiti”. Obiåaja se treba
dræati i onda kada prestanu razlozi za wihov
opstanak, pa åak i onda kada im se zaboravi
prvobitni znaåaj i smisao. Baã iz tog razloga,
mnogi danaãwi obiåaji su vrlo stari. Oni viãe
nemaju znaåaj i namenu koji su ranije imali, ali kada
se dobro prouåe, na wima se mogu uoåiti pogledi i
shvatawa naãih predaka. To ãto stari obiåaji danas
nemaju znaåaj i namenu, ne mora da znaåi da im ne
moæemo to dati. Nema razloga da mi rodnoverni,
uprkos modernim vremenima, te obiåaje ne oæivimo
i damo im znaåaj u naãem liånom æivotu.
Promenom teritorije, ekonomije i religije, mewa se
naåin æivota åoveka i wegovog naroda, a time i
narodni obiåaji, koji gube imperativnu moñ ili
sasvim iãåezavaju. Iz tih razloga naãi narodni
obiåaji i verovawa nisu ostali onakvi kakvi su
bili u naãoj dalekoj proãlosti. Primawem
hriãñanstva i napuãtawem plemenskog naåina
æivota, i ulaæewem u dræavnu organizaciju koja
nameñe pisane zakone, stari narodni obiåaji su
znatno oãteñeni i zaboravqeni.
Buduñi da su usko vezani za biñe jedne druãtvene
zajednice, obiåaji mogu da se posmatraju kao wena
specijalna osobina ili kao wena etniåka odlika.
Zbog toga je jako bitno da se oåuva ono ãto je ostalo
od obiåaja i obreda, kako kroz rodnu veru tako i na
neki drugi naåin.
Vukaãin Lutovac
5
Folklor:
Koriãñewe crvenog konca
u slovenskom vezu
Veñina naroda, ukquåujuñi tu i Slo vene, koristi
crvenu boju iz istih razloga. Crvena je boja krvi, i
od nastanka qudske kulture ona se povezuje sa
æivotom i æivotnom silom. To je boja qubavi, ali i
rata. U narodnoj magiji, ona se koristila u ciqu
zaãtite, a kao takva koristi se i dan-danas (crveni
konac oko ruke).
Koriãñewe crvenog konca u slovenskom vezu zasni -
va se upravo na verovawu o zaãtitniåkoj moñi
crvene boje. Ovakvim koncem Sloveni su se ãtitili
od zlih duhova, pre svega od duhova bolesti koje su u
to vreme harale Evropom. Verovalo se da ñe crveni
konac odbiti ove duhove bolesti, ili bar delimiåno
zaãtititi onog ko ga nosi na odeñi. Zbog toga su se
crvenim koncem bogato ukraãavali okovratnici
bluza, kao i rukavi i gleæwevi na pantalonama. Vez
ovog tipa, dakle, nije bio prosta dekoracija. On je
postavqao granicu zlim duhovima i stvarao oko
åoveka magijski krug zaãtite. Crveni konac
spreåavao je duhove bolesti da uœu u åovekovo telo, i
nije uopãte sluåajno ãto su se wime ukraãavali
samo odreœeni delovi odeñe. Ruke i vrat smatrali su
se åovekovim slabim taåkama, delovima tela koji su
posebno nezaãtiñeni i izloæeni uticaju zlih sila.
Iz istih razloga se amajlije i talismani nose oko
vrata, a takoœe se nose i narukvice sa raznim
simbolima zaãtite.
Zubuni sa crvenim vezom (Kosovo i Metohija)
Åesto su se i sami simboli zaãtite uãivali na
odeñu. Oni su nekad predstavqali deo ãare veza, a
nekad bivali uãivani odvojeno od ovih ãara.
Pojedini motivi postali su deo nekih veoma
popularnih ãara, iako je wihovo znaåewe odavno
izgubqeno. Prihvatawem hriãñanstva, talismani i
amajlije uãivali su se u odeñu da bi se osoba koja je
nosi zaãtitila od „maœije”. Strahujuñi od veãtica
i wihovih åini, Sloveni su se „naoruæavali”
crvenim krstovima i sliånim simbolima. Ipak,
nisu svi motivi u obliku krsta hriãñanskog
porekla. Krst se koristio i u vreme paganizma pa je
teãko odrediti poreklo pojedinih ãara na vezu.
Simboli zaãtite izvezeni crvenim koncem
najåeãñe su se nalazili na odeñi dece i trudnica, jer
se smatralo da su oni posebno podloæni magijskim
napadima.
Dve ãare u formi krsta— ruski i ukrajinski vez
Crveni konac se nije koristio samo za ukraãavawe
odeñe. Wime su bile izvezene i tkanine koje se
koriste u domañinstvu kao ãto su peãkiri,
stolwaci, razni prekrivaåi… Razlog koriãñewa
crvenog konca bio je isti – omoguñavawe zaãtite.
Naãi preci nadali su se da ñe na ovaj naåin
spreåiti duhove bolesti da uœu u kuñu. Kao i u sluåaju
odeñe, i ove ãare su mogle biti jednostavne, ali i
vrlo sloæene. Najednostavniji ukras bio je zazpravo
obiåna crvena linija koja je prolazila kroz
tkaninu. Na ovaj naåin su se, pre svega, ukraãavali
„ruånici”, platneni peãkiri popularni meœu
Istoånim Slovenima. „Ruånici” su se koristili za
sluæewe åaja, soli ili hleba gostima, ali i pri
religioznim obredima, venåawima, sahranama.
Vesna Kakaãevski
6
Intervju:
Vesna Peãiñ
Vlasnica i osnivaå izdavaåke kuñe
„Peãiñ i sinovi”
Izdavaåka kuña „Peãiñ i
sinovi” osnovana je 1995. godine
pokretawem biblioteke pod
nazivom „Tragom Slovena”. Ciq
pokretawa biblioteke bio je
predstavqawe starih i novih
istorijskih izvora o poreklu
Slovena i odlikama slovenske
kulture, kao i predstavqawe
razultata brojnih nauånih
istraæivawa preduzetih da bi se
osvetlila slovenska
civilizacija. U publikacijama
ove kuñe vrednuju se napori svih
kategorija zasnovani na strogo
nauånoj zakonitosti u ciqu
otkrivawa novih svetlosti
paleoslovenske civilizacije, i
pravog znaåaja wenog doprinosa u
razvoju univerzalne
civilizacije.
Nakon uspeãne prezentacije na
Sajmu kwiga koju su organizovali
„Peãiñ i sinovi” imali smo
åast da razgovaramo sa osnivaåem
i vlasnicom ove kuñe, Vesnom
Peãiñ.
Za poåetak, predstavite nam
ukratko biblioteku „Tragom
Slovena” koja åini temeq rada
kuñe „Peãiñ i sinovi”. Kuda nas
moæe odvesti prañewe ovog traga?
Biblioteka „Tragom Slovena”
predstavqa okosnicu izdavaåkog
poduhvata „Peãiñ i sinovi” i
moglo bi se reñi da su sadræaji
kwiga ove biblioteke bili
glavna zamisao osnivawa
izdavaåke kuñe pre 18 godina.
Svima je poznato da se istorija
åesto prikazuje na pogreãan,
falsifikovan naåin, da se mnoge
åiwenice konstruiãu u
zavisnosti od ukusa autora,
publike ili naruåioca dela.
Postoji i ona dobro poznata
izreka da „istoriju piãu
pobednici”. Pomoñu kwiga
objavqenih u ovoj biblioteci
vrãi se temeqna analiza
konstruisanih teorija sa svim
posledicama koje su te teorije
proizvele. Publikujuñi
istorijsku graœu, vremenom
zaboravqenu, ili zabrawenu od
strane zvaniåne nauke, pa time
nedostupnu javnosti na uvid,
istovremeno pomaæuñi slobodno
istraæivawe, ova biblioteka
pomaæe prodore do novih izvora
i otkrivawa novih istina koje
bi mogle dati verniju sliku
razvoja civilizacije sa
posebnim akcentom na veoma
zapostavqenu Slovensku
civilizaciju.
Recite nam par reåi i o „Centru
za paleoslovenska istraæivawa”?
S kakvom namerom je „Centar”
osnovan, åime se konkretno bavi i
kakvi su rezultati istraæivawa
koja vode ålanovi „Centra”?
„Centar za paleoslovenska
istraæivawa” je osmislio
srpski paleolingvista Radivoje
Peãiñ sa sledeñim namerama:
7
„Slobodno prikazivawe novih
istorijskih izvora i graœe
osmiãqeno transistorijskom
orijentacijom i
multidisciplinarnim
pristupom uz duæno uvaæavawe
dosadaãwih rezultata van
dogmatskih i dnevno-politiåkih
okvira i vrednovawe novih
napora svih kategorija
zasnovanih na strogo nauånoj
zakonitosti u ciqu otkrivawa
novih svetlosti paleoslovenske
civilizacije i pravog znaåaja
wenog doprinosa u razvoju
univerzalne civilizacije.”
Centar je osnovan 1989. godine u
Beogradu i povezan je saradwom
sa sliånim institucijama u
svetu: sa Institutom za
istraæivawe drevnih Slovena u
Londonu, Institutom za
Homerska istraæivawa u
Meksiku, Institutom za
istraæivawe Velesove kwige u
Ahenu… sa brojnim saradnicima
iz naãe zemqe i sveta. Rezultati
saradwe vidqivi su u brojnim
predavawima i publikacijama na
temu Slovenske civilizacije
koje je objavila izdavaåka kuña
„Peãiñ i sinovi”.
Kako nam prouåavawe
mezolitskih kultura na tlu
Srbije i istraæivawe vedskog
nasleœa moæe pomoñi u
prouåavawu stare slovenske vere?
Mezolitske i neolitske kulture
na naãem podruåju su deo naãe
kulturne baãtine koje smo
dobili u nasleœe i veñ sama ta
åiwenica obavezuje nas na
wihovo prouåavawe i negovawe
bez obzira da li ñe nauka u
buduñnosti dokazati da su
pripadnici ovih kultura bili
naãi preci ili ne. Meœutim,
veñ sada postoji mnogo dokaza
koji idu u prilog tvrdwama da
Sloveni nisu naselili Balkan
(Helm) u periodu kako to uåimo u
ãkolama veñ mnogo ranije. To su
vrlo ekzaktni dokazi kojima se u
najnovije doba pridruæuju i
åiwenice iz genetike. Ono ãto
sa sigurnoãñu moæemo tvrditi
jeste da su lingvistiåki dokazi
vedskog perioda prisutni u
slovenskom nasleœu. Te åiwenice
dokazali su mnogi istraæivaåi a
meœu wima je svakako i
Branislava Boæinoviñ, autorka
trotomnog „Reånika srodnih
sanskrtskih i srpskih reåi” koja
je neposrednu vezu izmeœu
srpskog i sanskrta, takozvanog
„jezika etalona”, najstarijeg
jezika na kojem su napisana
najdrevnija znawa, utvrdila u
svojim istraæivawima.
Boæinoviñeva je tragala za
sliånoãñu do vedskog nivoa,
dakle, najstarijeg nivoa za koji
naãa civilizacija zna, i tu
utvrdila neverovatne sliånosti
izmeœu ova dva jezika. Ako znamo
da Rg-veda danas predstavqa
najstariji korpus
filosofsko-religioznih
razmatrawa drevnih Arijevaca,
onda je logiåno da su zbog
sliånosti srpskog jezika i
sanskrta, ova znawa duboko bila
ukorewena i naãu drevnu veru.
To svakako pomaæe pri
izuåavawu i rekonstrukciji vere
naãih predaka.
Koliko je uopãte bitno baviti
se svojom istorijom i svojim
identitetom u vremenu u kome je
poæeqno misliti samo na
sadaãwost i „svetlu buduñnost”?
Ne postoji doba u kojem åovek ne
treba da se bavi svojom
istorijom. Istorija nisu samo
puke åiwenice i gomile datuma
koje nas teraju da u ãkoli
nauåimo napamet. Poznavawe
istorije podrazumeva razumevawe
proãlosti bez koje je
nezamislivo vaãe odreœewe u
sadaãwosti. Poznavati
proãlost sopstvenog naroda je
obaveza svakog misleñeg åoveka
ukoliko hoñe da odredi svoj
identitet u kontinuitetu sa
proãloãñu i buduñnoãñu. Na
taj naåin åovek daje i svoj
sopstveni doprinos ugraœujuñi
ga u opãteåovenåansko. Åovek se
ne moæe udaqavati ni odricati
svog porekla jer je poreklo u
suãtini wegova religija. To je
takoœe i vrsta odgovornosti
prema buduñim naraãtajima.
Niko ne æeli da bude zaboravqen
ili izbrisan kao da nije ni
postojao. Ravnoduãan stav prema
proãlosti proizvodi posledicu
da ñete jednog dana biti izbisani
iz buduñnosti. Ma kako „svetla”
ona bila.
Kao neko ko istraæuje slovenski
identitet, ãta mislite da je
zapravo izvorna slovenska
duhovnost?
Svet slovenske duhovnosti
prekriva prostranstva dva
kontinenta i ima tradiciju dugu
preko 6000 godina. Izvorna
slovenska duhovnost ugraœena je u
naãe biñe bez obzira koliko je
naãe biñe nesvesno te åiwenice.
Mogli bi se napisati tomovi
kwiga o i danas æivom prisustvu
drevnih slovenskih bogova u
naãem narodu, u biñu naroda,
wegovim obiåajima i odnosu
prema drugima. Poznato je iz
daqe i novije istorije da
slovenski svet nikada nije bio
agresor prema drugim narodima
veñ da je ratovao uglavnom kada je
bio prinuœen da se brani. Ta
qubav prema Zemqi-Majci je
jedna od bitnih karakteristika
duha naãeg naroda. To je dokaz da
slovenski duh boga vezuje za
zemqu a ne za nebo, otuda i
uverewe da smo boæji potomci.
Poznata je takoœe slovenska,
posebno srpska gotoqubivost,
naã odnos prema gostu, æeqa da
8
pokaæemo i ponudimo najboqe
ãto imamo. Slovenski duh vezuje
se za porodicu kao centralni
stoæer svakog æivog biña,
najviãi ideal kome se teæi i iz
koga se potiåe. Poznat je naã
odnos prema junacima,
opredeqewe ka nebeskom,
vanvremenom carstvu a ne
zemqskom, prolaznom. Sve ãto
sam nabrojala nije doãlo
niodkuda, to su osobine ugraœene
u naãu duhovnost od pamtiveka.
To je arhetip na koji moæemo
biti ponosni åak i ako nam se
åini da ovo nisu adekvatna
vremena u kojima bi se takav duh
mogao ceniti. Åiwenica je
meœutim, da su sva vremena
prolazna a da je energija duha
akumuliranog vekovima
neuniãtiva.
Vaãim izdawima pokuãavate da
zainteresujete javnost za
slovensku istoriju, kulturu i
veru, ãto predstavqa teæak
poduhvat u zemqi u kojoj æivimo i
u vremenu u kome æivimo. Koji
savet moæete dati onima koji
tek kreñu da se bave
popularizacijom slovenskih
vrednosti i slovenske
duhovnosti?
Liåno sam veoma ponosna na
obimnu dokumentaciju koju su
naãe kwige pruæile na uvid
ãirokoj åitalaåkoj publici jer
taj korpus dokaza daje jednu
drugaåiju sliku sveta koja se
suprotstavqa eksperimentima sa
qudskom sveãñu, sa logikom
zdravog uma. Danas nije lako
baviti se bilo åime u zemqi koja
je potpuno posrnula. Ali ako
neãto mnogo volite, ako mnogo
verujete u to ãto radite, onda
treba hrabro napraviti prvi
korak. Uostalom, nemate sto
æivota da biste oklevali pri
izboru.
Kako gledate na fenomen
obnavqawa stare slovenske vere
kod nas i u ostalim slovenskim
zemqama?
To je, po mom miãqewu, fenomen
suoåavawa sa jalovoãñu svih
dosadaãwih religija koje su se
pokazale neodræivim. Mnoãtvo
religija i sekti preplavilo je
svet dok se æivot odvija u
duhovnoj kataklizmi i
lobotomiji. Istovremeno,
povratak na staru slovensku veru
je prepoznavawe duhovnosti koja
vodi ka svetlosti. Qudi
jednostavno prepoznaju principe
koji ih ne otuœuju od sopstvene
prirode zato ãto su principi
slovenske duhovnosti
nerazorivi. Oni su uvideli da je
svaka druga alternativa
katastrofa koja vodi u sunovrat
i obnavqawa stare slovenske
vere kod nas i u ostalim
slovenskim zemqama je povratak
izvorima koji jedino mogu
obnoviti energiju potrebnu za
opstanak.
Hvala najlepãe na odgovorima.
Æelimo Vam uspeh u daqem
istraæivaåkom radu i
izdavaãtvu.
Intervju vodila Vesna
Kakaãevski
9
Deãavawa:
Tragovi predaka
27. septembra u prostorijama Udruæewa kwiæev -
nika Srbije, izdavaåka kuña „Peãiñ i sinovi”
predstavila je dvojicu autora, svetski poznate
istoriåare –Robera Lirisa i Pavela Tulaeva. Rober
Liris upoznao je javnost sa svojom kwigom „U
tragawu za evropskim identitetom”, dok je Pavel
Tulaev prezentovao dva svoja dela: „Veneti” i
„Slovenski bogovi”. Sala je bila popuwena do
posledweg mesta, tako da je veliki broj gostiju
predavawe ispratio stojeñi. Kao poseban gost
veåeri nastupila je sakupqaå i izvoœaå etno pesama
Svetlana Steviñ Vukosavqeviñ, koja je svojim
neverovatnim glasom oduãevila prisutne. Autori
su odræali kraña predavawa, razgovarali sa
posetiocima i odgovarali na wihova pitawa.
Tema ove prezentacije bila jestara evropska isto -
rija o kojoj se jako malo zna i koja joã uvek nije
istraæena na odgovarajuñi naåin. Zbog toga postoje
mnoge predrasude vezane za poreklo Slovena i
kulturni nivo slovenske civilizacije, a isto vaæi
i za preistorijske civilizacije koje su nastale na
teritoriji naãe zemqe. Dominacija takozvane
nordijskeãkole u istraæivawu istorije i izlagawu
„istorijskih åiwenica” doprinela je razvitku
veñine ovih predrasuda, kao ãto je, npr. teorija o
necivilizovanosti Slovena. Uporno negirawe
postojawa autentiåne slovenske kulture i omalo -
æavawe wenog znaåaj u istoriji uzrokovalo je nasta -
nak teorija koje pre spadaju u ideologiju nego u nauku
(recimo, teorija o nepostojawu autentiånog slo -
venskog pisma i teorija o varvarskim odlikama
stare slovenske religije). Ãto se tiåe istorije
civilizacija na teritoriji Balkana, u svetu je skoro
opãte prihvañena teorija da na ovom prostoru æive
i oduvek su æiveli varvarski narodi. Stvari,
zapravo, stoje sasvim drugaåije. Najstarije evropske
kulture potiåu upravo sa ovog prostora (Vinåa,
Lepenski vir, Staråevo). Takoœe, kulturna dostig -
nuña slovenske civilizacija ni za åim ne zaostaju za
kulturnim dostignuñima ostalih civilizacija, pa
nema razloga da slovenski narodi smatraju infe -
riornim, „divqim” i tome sliåno. Zbog toga je vrlo
bitno da imamo ãto viãe dela kao ãto su istra -
æivaåki radovi Robera i Tulaeva, kao i da kroz
prezentacije koje se bave ovakvim temamanastavimo
da upoznajemo javnost sa preñutanom istorijom.
10
Rober Liris jedan je najpoznatijih
fran cuskih istoriåara danaãwice.
Svoj æi vot posvetio je izuåavawu ev -
ropskog porekla, sa akcentom na Vinåu
i Lepenski vir kao kolevke evropske
civilizacije. U svom delu „U tragawu
za evropskim iden titetom” ukazao je na
kontinuitet æiv qewa Evropqana na
Starom kontinentu, kao i na duboku
povezanost vinåanske ci vilizacije i
evropskog kulturnog iden titeta.
Pavel Tulaev je istoriåar, dopisni
ålan „Ñiri lo-Meto dijeve akademije
slo venskog prosvetqewa”, osnivaå i
glavni urednik åasopisa „Ateney”. Au -
tor je kwiga i pub likacija razliåitih
æanrova, od kojih su mnoge prevedene
na nekoliko evropskih jezika. Kwiga
„Veneti” govori o mawe poznatom po -
reklu Slovena i wihovoj srod nosti sa
staro evropskim plemenima. Tula ev je
oznaåio pleme Veneta kao pretke svih
Slovena i na taj naåin pridruæio se
tvrd wama velikog broja istoriåara
koji sma tra ju da su slovenski narodi
starosedeoci Evrope.
Skup rodnovernih –
„Ogaw jesewi”
Skup rodnovernih, ãesti po redu, odræan je 21.
septembra kod Hajduåke åesme na Koãutwaku.Skupu
je, uprkos nepovoqnim vremenskim uslovima, pri -
su stvovalo viãe od sedamdeset qudi iz raznih
krajeva Srbije. Meœu okupqenima bili su mnoge liå -
no sti koje se, na ovaj ili onaj naåin, bave rodnom
verom – piscikwiga o staroj veri Slovena, ureœi -
vaåi rodnovernih sajtova, umetnici, izdavaåi i
drugi. Kao i prethodne skupove i ovaj je prgani -
zovalo rodnoverno udruæewe „Staroslavci”.
„Ogaw jesewi” predstavqao je izuzetnu priliku da se
okupqeni za trenutak vrate u svet proãlosti u kome
su wihovi preci poãtovali bogove i slavili
praznike plodnosti. Posetioci skupaimali su
prilike da se upoznaju s raznim vrstama starog
oruæja (lukovima, strelama, maåevima), da isprobaju
razna tradicionalana jela, i da uæivaju zvucima
muzike predaka. Za ovo posledwe bila je zasluæna
interpretatorka izvornih pesama Svetlana Steviñ
Vukosavqeviñ, koja je dobro poznata javnosti. Weno
tradicionalne pevawe specifiåno je po tome ãto
se izvodi „nazalno”, bez instrumentalne pratwe, a
ovakav naåin izvoœewa tipiåan je za obrednu
muziku. Organizovano je i takmiåewe u streqaãtvu
kao i takmiåewe u navlaåewu konopca.
Proslava jesewe ravnodnevice zavrãena je paqewem
svete vatre i åitawem obrednih tekstova. Preska -
kawe vatre u ciqu duhovnog i fiziåkog proåiã -
ñewa takoœe je åinilo deo obreda, kao i izgovarawe
molitivi bogovima predaka. Sledeñe okupqawe
„Staroslavaca” najavqeno je za dan proslave zimskog
solsticija, 21. decembar.
11
Posledwa vest: Pre nego ãto smo prvi broj
„Slave!” poslali u ãtampariju stigla nam
je vest da su na jugu Srbije otkriveni ostaci
staroslovenskog hrama! Ostaci se nalaze
na Peãterskoj visoravni i pretstavqaju
temeqe kamene graœevine u obliku kvadrata
ucrtanog u krug. Nedaleko od ovog nala -
ziãta otkrivena su joã tri sliåna temeqa,
a nauå nici iz muzeja „Stari Ras” povezuju
ovaj hram sa kultom boga Svetovida. Viãe o
ovom otkriñu u sledeñem broju „Slave!”
Tema broja:
Godiãwi ciklus
Rodnoverni kalendar
Pravqewe kalendara za 7522. godinu (2014.) samo je
jedan pokuãaj rekonstrukcije naãeg rodnovernog
kalendara. Takoœe, ovaj kalendar nije samo srpski
nego sveslovenski jer su osim datuma naãih, srpskih
i juænoslovenskih praznika koriãñeni datumi
slavqewa odreœenih praznika koji su prihvañeni u
razliåitim rodnovernim zajednicama ãirom
slovenskog sveta. Na taj naåin priseñamo se kod nas
zaboravqenih bogova i obiåaja i popuwavamo
praznine nastale zaboravom usled vekovnog progona
poãtovalaca stare vere. Bez obzira na to ãto ne
moæemo biti potpuno sigurni u datume praznika
koje navodimo, miãqewa smo da je boqe proslavqati
praznike bilo kog dana nego ih uopãte ne
proslavqati. Prihvatajuñi veñ odreœene datume
kojih se dræe druge rodnoverne zajednice, prih -
vatamo i moguñnost greãaka koje su one, eventualno,
napravile. Isto tako, i pored velikog truda, naãa
tumaåewa domañih praznika i obiåaja ne moraju
biti potpuno taåna ãto znaåi da su moguñe promene
i prepravke. Iz tih razloga, ovaj kalendar nije
zavrãen, ovo je samo polazna osnova za neki boqi i
savrãeniji do kog ñemo, uz pomoñ bogova, vremenom
doñi. Ovaj kalendar bi trebalo da bude i korak
unapred u odnosu na dosadaãwe obeleæavawe
slovenskih praznika kod nas, koje je bilo puko
prepisivawe i prevoœewe uglavnom ruskih opisa i
datuma praznika. U ovom radu ñemo se truditi da se
ãto mawe zadræavamo na opisima samih boæan -
stava, kao i obiåaja koji se za wih vezuju, a viãe na
razlozima zbog kojih slavimo praznike naodreœene
datume.
„Romejski kalendar”
Poånimo od tumaåewa 7521. godine, odnosno tzv.
„romejskog” raåunawa vremena. Postoje nedoumice
da li je danas 7520, 7521. ili 7522. godina. Ako
pogledamo zapis s Mramornog stuba, za koji se veruje
da ga je podigao (oko 1402. god.) des pot Stefan
Lazareviñ u åast poginulima na Kosovu, videñemo
sledeñe:
„…Ne in bo drugi useknu jego, o qubimici,
i sama ruka ubice togo sina Amuratova.
I si vasa reåena savrãiãe se va leto 6897…”
Boj na Kosovu je bio 1389, pre 624 godine (2013 – 624 =
1389), pa ako na 6897 dodamo 624 dobijamo danaãwu
7521. godinu. Godina 7522. poåiwe 22. koledara
(decembra) 2013. po zvaniånom kalendaru.
Nema jakog razloga iz kog bismo prednost u brojawu
godina dali kalendaru po kome je 2013. godina od
roœewa Hrista u odnosu na tzv. romejski po kome je
danas 7521. godina. Postoje razne teorije koje se tiåu
ovog kalendara. Kalendar je zvaniåno poåeo da se
koristi 988. godine u Istoånom rimskom carstvu
(tzv. Vizantiji) u vreme vladavine Vasilija II, a
koriãñen je do propasti carstva 1453. godine.
Upotrebqavan je u Srbiji kao i u drugim zemqama
pod vizantijskim uticajem. U Rusiji se zadræao åak
do 1700. godine.
Postoje sumwe da je ovaj kalendar preuzet od sta ro -
sedelaåkog stanovniãtva Balkana, koje je u srodstvu
sa srpskim, odnosno slovenskim narodima. Postoji
i teorija o Srbima kao starosedeocima Balkana, koja
je totalno suprotna zvaniånoj verziji o velikoj
seobi Slovena u VI veku (odliåno objaã weno u
kwizi Kontinuitet vinåanske civili zacije,
Dragoqub P. Antiñ). Polazeñi od tih teorija javqa
se sumwa da je Vasilije II planski usvojio taj (kod
balkanskih naroda veñ postojeñi) kalendar kako bi
hriãñanstvo pribliæio i lakãe nametnuo
okolnim slovenskim narodima. Ãirewe hriãñan -
stva imalo je za ciq stvarawe novih podanika,
12
„Noñ na Ivana Kupalu”, Boris Olãanski
jaåawe vlasti Vasilija II, kao i ãirewe vizantijskog
uticaja. Vasilije se posebno trudio da hriãñanstvo
proãiri na „mnogoboæaåki” sloven ski istok. Ne
zaboravimo da je Rusija u to vreme pod knezom
Vladimirom primila hriãñanstvo. Pre toga Vla -
di mir je oæenio hriãñanku – sestru Vasilija II.
Postoji joã jedna teorija o nastanku kalendara. Pe -
riod stvarawa sveta od pre oko 7.500 godina po tzv.
romejskom kalendaru poklapa se sa poåecima star -
åevaåke kulture i trajnim naseqavawam stanov -
niãt va u predele sadaãwe Srbije i okolnih zemaqa.
Isto tako, pe riod nastanka sveta od pre 7.500 godina
poklapa se sa Rajan-Pitmanovom (Ryan-Pitman) teo -
rijom o potopu, po kojoj je Crno more nekada bilo
slatkovodno jezero okruæeno plodnim zemqiãtem i
naseqeno organizovanim qudskim zajednicama.
Pri livom vode iz Sredozemnog mora doãlo je do
velikog potopa i velike seobe preæivelog stanov -
niãtva. U prilog toj teoriji idu i novija otkiña
istraæivaåke ekipe na åijem åelu je bio pronalazaå
Titanika, Rob ert Balard (Ballard). Istraæivaåi su u
dubinama Crnog mora naãli potopqenu obalu kao i
slatkovodne biqne i æivotiwske vrste åija je
starost procewena na oko 7.000 godina. Istra -
æivaåi veruju da je prilikom potopa poplavqeno
oko 150.000 kvadratnih kilometara zemqiãta. Mla -
œi slatkovodni primerci nisu naœeni jer su ih
zamenile morske biqke i æivotiwe. Po Rajan-Pit -
manovoj teoriji, velike migracije stanovniãtva
doprinele su naseqavawu panonske oblasti i ãi -
rewu neolitske civilizacije po celoj Evropi. Do -
ãavãi u naãe predele, preæiveli su verovatno
poåeli da broje godine od velike nesreñe koja ih je
zadesila i od novog poåetka, odnosno od naseqavawa
na naãe prostore.
Sliånog miãqewa je i arheolog Dragan Jacanoviñ:
„Grci i Rimqani su poåeli da broje godine i da se
sluæe kalendarom, tek u prvom milenijumu pre naãe
ere i ne poznaju nikakvu godinu stvarawa sveta.
Znajuñi da su osnivaåi Vizantije, od Konstantina do
Justinijana, roœeni po balkanskim prostorima,
nameñe se jedini logiåan zakquåak da su Vizantinci
(Romeji) godinu stvarawa sveta preuzeli od autoh -
tonog balkansko-karpatsko-panonskog stanov niãt -
va.”
Vreme ñe pokazati da li su ove teorije taåne, ali mi
ñemo se do tad i daqe dræati staroga kalendara jer
smo rodnoverni i nema razloga da brojimo godine od
Hristovog roœewa.
Brojawa godina po ovom kalendaru, osim nas, dræe se
razne rodnoverne zajednice, ãirom slovenskog
sveta, meœu kojima je najveña ukrajinska „Ob’ºdnannþ
R³dnov³r³v Ukra¿ni” sastavqena od 26 rodnovernih
opãtina, zatim „Vserossiyskiy religioznûy soýz
Russkaþ Narodnaþ Vera”, „Savez Hrvatskih Rodno -
vjeraca” i mnogi drugi.
Raåunawe vremena
Kod nekih rodnovernih zajednica moæemo prime -
titi da se datumi praznika ne poklapaju sa datumima
astronomskih promena, nego kasne nekoliko dana
ili åak poåiwu ranije. Nema razloga za takav ne -
sklad. Naãi preci, æiveñi u skladu s prirodom,
obrañali su veliku paæwu na sve astronomske pojave
usklaœujuñi sa wima svoj æivot i rad. Uprkos na -
metnutom miãqewu da su pre primawa hriã ñanstva
Sloveni bili divqaci, gotovo qudoæderi, istina je
sasvim drugaåija. Stari Sloveni su imali velika
znawa o svim æivotnim oblastima, pa i o astro -
nomiji i raznim prirodnim pojavama od kojih im je
zavisio æivot. Znali su za kalendar o åemu svedoåe
iskopavawa u Volinskoj oblasti (Ukrajina) gde su
naœene dve glinene posude iz III ili IV veka na kojima
je utisnut stari kalendar. Sliåan kalendar naœen je
i na kråagu iz IV veka u selu Romaãki u blizini
Kijeva. Naãi preci su umeli sa velikom taånoãñu
da odrede datume astronomskih pojava i to na vrlo
jednostavne naåine: pomoñu ãtapa, krugova tj. gumna,
merewem duæine senke, gledawem u zvezde itd. De -
taqna i veoma zanimqiva objaãwewa merewa vreme -
na mo æemo proåitati u kwizi „Kalendar predaka”
Alek sandre Bajiñ.
Kao ãto smo rekli, zabluda je da stari narodi nisu
imali astronomska znawa koja bi im omoguñila da
odreœuju taåne datume nekih astronomskih pojava
13
Nema potrebe da rodnoverni raåunaju
vreme od Hristovog roœewa. Po rodno -
vernom kalendaru, godina koja sledi je
7522. i ona poåiwe od 22. decembra.
Arkaim
(npr. ravnodnevice, kratkodnevice, dugodnevice).
Setimo se samo drevnih kamenih graœevina – op -
servatorija, koje postoje ãirom sveta. Takva jedna
graœevina (zvezdarnica-opservatorija) jeste i
Stoun henx, åija je gradwa poåela pre oko 5.000
godina. Veoma je popularna teorija astronoma
Xeral da Hokinsa (Hawkins) iz 60-tih godina, koji je
smatrao da su qudi pomoñu Stounhenxa predviœali
kratkodnevicu i dugodnevicu, pa i pomraåewa
Sunca i Meseca.
Primawem hriãñanstva stari praznici sevezuju za
nove, hriãñanske, a raåunawe datuma praznika ume -
sto narodnih „meraåa vremena” preuzima crkva
(pome rajuñi datume i raåunajuñi vreme nepreciz -
nim kalendarom), pa danas dolazimo do toga da
postoji velika vremenska razlika izmeœu starih
narodnih i hristijanizovanih narodnih praznika.
Miãqewa smo da naãe najveñe rodnoverne praznike
treba obeleæavati u skladu sa prirodnim deãava -
wima – nipre, ni posle, nego taåno na dan odreœene
astronomske pojave: Koledov dan 21.12. na dan zimske
kratkodnevice, Mladence 20.3. na dan proleñne
ravnodnevice, Kupalov dan 21.6. na dan letwe
dugodnevice, i Radgostov dan 23. 9. na dan jesewe
ravnodnevice.
Julijanski,
gregorijanski
i Milankoviñev
kalendar
Primawem hriãñanstva naãi stari praznici
zameweni su novim, hriãñanskim, a odreœivawe
datuma praznika preuzima crkva. Zvaniåni
kalendar crkve bio je julijanski, koji je 45. godine
pre nove ere napravio gråki astronom Sosigen na
inicijativu Julija Cezara. Osim ãto kalendar nema
nikakve veze sa hriãñanstvom, on je i veoma
neprecizan – kasni 11 minuta i 14,75 sekundi za
astronomskom godinom, pa je pitawe zaãto ga SPC
joã uvek primewuje. Ãta to taåno znaåi za nas
rodnoverne? Ako je neki naã stari praznik zamewen
hriãñanskim, a vreme praznovawa je ostalo isto, to
vreme se danas poremetilo zbog nepreciznosti
julijanskog kalendara. Godine 1582, kada je
katoliåka crkva poåela da koristi gregorijanski
kalendar, razlika izmeœu tog i julijanskog
kalendara iznosila je deset dana. Danas je ta razlika
trinaest dana i ide ka åetrnaest. Neprecizan
kalendar sve viãe udaqava naãe narodne praznike,
saåuvane delimiåno u hriãñanstvu, od pravog
datuma slavqewa. Danas smo u situaciji da je (zbog
nepreciznosti kalendara kao i raznih pomerawa
datuma) razlika izmeœu hristijanizovanog i starog
narodnog Boæiña 16 dana i ide ka 17! Zbog toga pri
odreœivawu datuma praznika koristimo trenutno
najsavrãeniji – Milankoviñev kalendar (taånije
Trpkoviñ-Milankoviñev ili novojulijanski) koji
se poklapa sa gregorijanskim samo je mnogo taåniji –
kasni 2,75 sekundi za astronomskom godinom i treba
ga korigovati tek za 28.000 godina!
Narodni nazivi meseci
Kao i svi drugi Sloveni, i Srbi su imali svoje
nazive za mesece u godini. Nisu zapamñeni
zajedniåki nazivi za sve krajeve gde je æiveo naã
narod, ali ima mnogo naziva koji imaju isti koren
reåi. Naãi preci æiveli su na dosta velikom
podruåju, na kojem su bile razliåite vremenske
prilike; naime, godiãwa doba nisu svuda poåiwala
u isto vreme, kao ni radovi vezani za wih (brawe
voña i povrña, setva, æetva itd.), pa se samim tim
razlikuju i nazivi. Tako je negde studen novembar,
negde decembar; seåaw moæe da bude januar ali i
februar itd.
Ovo su imena meseci koja su danas najpoznatija i
opãteprihvañena kao naãa narodna, ali pored wih
naveãñemo i ostale poznate nazive:
1. januar – koloæeg (prosinec, seåaw…)
2. februar – seåko (seåen, seåew, seåaw, quti,
veqaåa, veliki seåko…)
14
3. mart – derikoæa (suhi, suvi, laãak, laæak,
lastujak, oæujak, mali seåko…)
4. april – laæitrava (brzosok, lisni, berezok,
travan…)
5. maj – cvetaw (traven, trven, travan, svibaw,
sviban…)
6. jun – treãwar (izok, lipaw, lipan,
åereãwar…)
7. jul – æetvar (srpaw, srpan, åerven, årven…)
8. avgust – gumnik (zarev, kolovoz…)
9. septembar – grozdober (rujen, rujin…)
10. oktobar – ãumopad (listopad, listopan…)
11. novembar – studen (studeni, gruden…)
12. decembar – koledar (studenij, studen,
prosinac…)
Detaqnije o nazivima meseci moæemo proåitati u
kwizi „Godiãwi obiåaji u Srba” koju je napisao
naã etnolog Mile Nedeqkoviñ, ili u „Srpskom
kalendaru” Duwe Matiñ. Sigurno ima skeptika koji
ñe reñi da su ovi nazivi novijeg datuma. Dokaz da
nije tako imamo u viãe starijih izvora gde vidimo
baã ovakve ili veoma sliåne nazive. Neke od wih
zapisao je polovinom XIX veka Savatije M. Grbiñ u
kwizi „Srpski narodni obiåaji sreza boqevaåkog”.
Veñina naziva je ista kao s poåetka teksta, neki su
zaboravqeni, dok se samo tri znatno razlikuju:
januar – zaboravqen narodni naziv
februar – veliki seåko
mart – mali seåko ili derikoæa
april – ili œurœevski mesec
maj – zaboravqen narodni naziv
jun – treãwar
jul – æetvar
avgust – gospodinski mesec
septembar – grozdober
oktobar – listopad
novembar – mratiwi mesec
decembar – boæiñni mesec ili koledar.
Mi ñemo se dræati naãih narodnih naziva jer pored
wih nema razloga da koristimo tuœe.
Dakle, sada kada smo odredili godinu i usvojili
stare nazive meseci dobili smo osnovna obeleæja
rodnovernog kalendara. Kalendar za 2014.godinu
koji prilaæemo u sredini åasopisa sadræi pre -
cizno odreœene datume ekvinokcija i solsticija,
ali i datume drugih praznika koji se svake godine
mewaju (pokretni praznici). U sledeñim brojevima
„Slave!” objasniñemo zaãto se odreœeni praznici
slave na odreœen da tum, a u pripremi je i prvi xepni
rodnoverni kalendar.
Andrej Stefanoviñ
Stari evropski
kalendari
Pre nego ãto su prihvatili julijanski i gregori -
janski kalendar, stari Evropqani imali su veoma
sliåne kalendare. Oni su se bazirali na godiãwem
kretawu Sunca pa su najbitniji datumi bili ekvi -
nokciji i solsticiji. Ovi kalendari imali su åisto
praktiånu primenu – odreœivali su vreme sejawa,
vreme æetve i vreme ubirawa plodova. U ciqu
oznaåavawa bitnih datuma naãi preci su orga -
nizovali proslave.
Da biste lakãe shvatili kako su naãi evropski
preci zamiãqali univerzum, posmatrajte prirodne
procese kao odnos dve sile: sile koja poseduje moñ
plodnosti i sile koja omoguñuje plodnost. Prva sila
je sposobnost zemqe da raœa, ali ona to ne bi mogla
bez sile koja podstiåe ovaj proces raœawa. Ove dve
sile bile su oliåene u æenskim i muãkim boæan -
stvima starih religija, pa i religije Slovena. U
periodu zime, kada zemqa ne moæe da raœa i kada je
plodnost onemoguñena, æenski boæanski princip
pojavquje se u liku bogiwa zime i smrti. Neke od wih
su Morana, Hela, Hekata i sl. Muãki princip
plodnosti, s druge strane, pojavquje se u liku
boæanskog deteta koje se nakon smrti ponovo raœa
(Koledo, Svaroæiñ, Boæiñ tj. „mali bog”). Kada je
bogiwa joã „neoploœena”, devica, ona se predstavqa
u liku deviåanskih bogiwa (Devana, Dijana, Brigid).
Wen muãki boæanski par predstavqen je u liku
mladiña koji je spreman da donese plodnost (re cimo,
Frej koji zavodi devicu Gerd). Ovi bogovi i bogiwe
slave se krajem zime i poåetkom proleña,kada pri -
roda poåiwe da se budi.
Pe riod plodnosti vezuje se za bogove kao ãto su Tor
i Jarilo dok je æensko boæanstvo oliåeno je u liku
bogiwa-majki (Zemina, Majka Vlaæna Zemqa). Pone -
kad se zamiãqa da se ove bogiwe venåavaju sa svojim
muãkim parwacima pa tako imamo „venåawe”
bogiwe Saule i Perkunasa u baltiåkoj mitologiji.
Zavrãetkom perioda plodnosti na scenu stupaju
boæanstva povezana sa podzemnim svetom, åime se
krug zatvara. Sve ovo, naravno, ne znaåi da mito -
logije evropskih i drugih naroda treba da tumaåimo
samo po navedenom kquåu. Ipak, bitno je pred -
staviti ovakav naåin razmiãqawa jer se on nalazi u
osnovi starih kalendara.
15
8
1

i
n
a
r
t
s

a
n

k
a
v
a
t
s
a
n
Zemqoradniåki kalendar
Treba spomenuti i da su stari Eropqani delili
godinu na svetlu i tamnu polovinu. Ova podela
poklapala se za podelom na pe riod plodnosti i
neplodnosti, meœutim, bila je vezana i za neke druge
pojave. Recimo, „tamni pe riod godine” bio je za
naãe pretke vreme htoniånih sila, doba kad su one
na vrhuncu svoje moñi i kada dolaze u svet qudi.
Evropqani su tada slavili praznike mrtvih,
stupali u kontakt s precima, prinosili ærtve duho -
vima i vilama. Zato u starim kalendarima moæemo
pronañi „miãje” i „pseñe” praznike (Sloveni),
pro slave u åast Disira (Germani), fes ti val Sam -
hain (Kelti).Svetla polovina godine bila je doba
vladavine solarnih bogova. U sledeñim tekstovima
prepoznañete ih po tome ãto su vezani za Sunce,
vatru, hrast i imelu. Graniåni datumi koji dele
godinu na svetlu i tamnu polovinu, to su, naravno,
ravnodnevice: datumi koji predstavqaju ravnoteæu
svetla i tame, tj. dana i noñi. Meœutim, naãim
precima su zanimqiviji bili datumi kada su dve
suprotstavqene sile na vrhuncu svoje moñi, kada
zapoåiwu svoju vladavinu, odnosno „preuzimaju
presto”. Ti datumi bili su letwa dugodnevica i
zimska kratkodnevica.
Predstaviñemo sada keltski i nordijski kalendar,
buduñi da su najsliåniji naãem narodnom kalen -
daru. Nordijski kalendar izabrali smo jer je vezan za
jednu geografsku oblast (umesto na deo Evrope koji
naseqavaju svi germanski narodi) åime se izbeglo
suviãe uopãteno izlagawe. Keltski kalendar
odnosi se na Kelte u Britaniji, ali ñe biti spome -
nuti i neki stariji britanski kalendari.
Vesna Kakaãevski
Keltski kalendar
Za razliku od ostalih kalendara evropskih naroda,
keltski kalendar bio je istovremeno solaran i
lunaran. Kelti su slavili praznike åiji su datumi
bili usklaœeni sa godiãwim kretawem Sunca, ali
oni su raåunali vreme i u skladu sa fazama Meseca.
Ãta to znaåi? Znaåi da su se wihovi praznici i
festivali plodnosti odræavali na ravnodnevicu,
dugodnevicu i kratkodnevicu, datume povezane s
pozicijom Sunca u odreœenom periodu godine. Ova
åetiri glavna praznika bila su upotpuwena sa joã
åetiri, i ti praznici odræavali su se u periodu
izmeœu solsticija i ekvinokcija (2. februara, 30.
aprila, 1. avgusta i 31. oktobra). S druge strane,
keltska godina imala je nekad 12 a nekad 13 meseci
(lunarna godina). Dakle, Kelti su raåunali vreme
prateñi kretawe Meseca åiji ciklus traje 29 ½ dana.
Da bi vam sve ovo bilo jasnije, moæete sebi pred -
staviti dva razliåita kalendara. Jedan kalen dar se
koristio za izraåunavawe datuma praznika, a drugi
odreœivao poåetak i kraj meseca u godini.
Predstaviñemo prvo kalendar keltskih praznika,
odnosno „solarni kalendar”. Kalendar ñe se odno -
siti na ovu i sledeñu godinu, da bi se izbeglo ne -
precizno navoœewe datuma praznika. Poåeñemo sa
predstavqawem praznika zimske kratkodnevice koja
odgovara slovenskoj proslavi Koleda.
2013.
Zimska kratkodnevica (21. decembar).
Kao i u sluåaju ostalih kalendara koji prate go diã -
wi ciklus Sunca, i kod Kelta ovaj da tum ozna åava
smrt sunåanog boga. U trenutku kada preovladava
tama (najduæa noñ) Sunce simboliåki umire, ãto se
predstavqa odlaskom solarnog boga u podzemni svet.
Kod Kelta je ovaj proces predstavqen raznim mito -
vima. Neki od mitova opisuju odlazak boæanstva
ili vladara u Zemqu mrtvih, „neumiruñe ostrvo”,
„zapadne zemqe” i sl. Najpoznatije ovakvo prebi -
valiãe je, svakako, Avalon koji nam je poznat iz
legendi o kraqu Arturu. Joã jedan simbol smrti, ali
i mesta ponovnog raœawa, jeste kotao boga Brana.
Kotao je vrañao pale ratnike u æivot, a sliåne
kotlove imali su Dagda i Keridven. Dakle, nakon
zimske kratkodnevice, bog Sunce se ponovo raœa,
obnavqa u kotlu regeneracije, prikupqa svoje snage u
zemqama besmrtnih. Pored navedenih mitova, tu je i
mit o Svetom kraqu koji vlada od letweg do zimskog
solsticija. Wega smewuje Kraq hrasta, vladalac
„svetle” polovine godine. Zimsku kratkodnevicu
slave i danas oni koji obnavqaju keltsku religiju, i
18
to kao Alban Arthan (druidi) i Yule (popularniji
naziv).
2014.
2. februar.
Praznik koji se slavio drugog februara bio je
posveñen Brigid, bogiwi vatre, raœawa i leåewa.
Ona je vladala nad svim onim ãto raste, ãto se
uzdiæe i obnavqa (roœewe deteta, klijawe mlade
biqke i sl.). Na kosmiåkom planu ovaj da tum
oznaåava rast mladog boga Sunca, koji je roœen nakon
zimske kratkodnevice. Simbolika praznika vrlo je
jasna: ovaj da tum oznaåava poåetak kraja zime, kada se
priroda polako budi, biqke klijaju a Sunce, kao
boæansko dete, raste. Svetlost se uzdiæe jer je veñ
poåela svetla polovina godine, a sve je ovo oliåeno u
pojavi Brigid koja vlada silama stvarawa i obnove.
Kada su Kelti prihvatili hriãñanstvo, ovu bogiwu
zamenila je sveta Brigita åiji se praznik slavi
neãto ranije, prvog februara. Velãani slave ovaj
praznik kao Gwyl Fair y Canhwyllau, a oni koji
obnavqaju keltsku religiju kao Imbolc.
Proleñna ravnodnevica (20. mart)
Proleñna ravnodnevica ima veoma poetski naziv –
„Svetlost zemqe”, odnosno, Alban Eiler. Nedaleko od
Dablina nalazi se jedan kameni kompleks koriãñen
da bi se precizno odredio momenat ove ravno -
dnevnice. Evo i kako: u trenutku kada se Sunce, tj.
„svetlost zemqe”, nalazi na odreœenoj poziciji,
wegov zrak prolazi kroz otvor u kamenu. Prolazeñi
kroz otvor, zrak pada na zid i osvetqava astroloãke
simbole koji su na wemu ucrtani. Sam praznik
oznaåava buœewe sila plodnosti, oliåenih u liku
Brana i Rianon. Za one koji to ne znaju, reñi ñemo da
je Bran smatran sinom Sunca, dok je Rianon bila
vezana za kowe (simbol plodnosti). Inaåe, za vreme
ovog praznika bilo je uobiåajeno da se na obredan
naåin ostvaruje veza sa zemqom. Da bi se to
omoguñilo, qudi i deca su grumenom zemqe iscr -
tavali krst na åelu. Kelti su, znaåi, koristili
simbol krsta i pre nego ãto su prihvatili hriã -
ñanstvo. Najpoznatiji keltski krst, onaj sa krugom u
sredini, zapravo je simbol godiãweg ciklusa i
åetiri glavna praznika plodnosti.
30. april
Tridesetog aprila slavio se fes ti val poznat kao
Beltain. Bio je vezan za boga Sunca Belusa, u åiju su
åast paqene svete vatre. Ime praznika zapravo se i
prevodi kao „Vatre Bela” (Bel-tinne). Vatra je za
vreme ovog praznika igrala veoma bitnu ulogu. Osim
ãto je bila simbol moñi sunåanog boga, izmeœu dve
vatre provodila se stoka i tako se blagosiqala.
Mnogima je Beltain asocijacija za Majski stub, koji su
na ovaj da tum gradili i joã neki evropski narodi.
Majski stub su podizali An glo-saksonci i ostali
Germani, a isto su åinili i preci danaãwih Slo -
venaca (kod kojih je ovaj stub bio poznat kao Mlaj).
Interesantno je da je ovaj obiåaj opstao i do dana
danaãweg. Åak i oni koji se ne bave obnovom starih
evropskih religija rado uåestvuju u pravqewu Maj -
skog stuba. Isto vaæi i za birawe Majske kraqice,
ãto je obiåaj koji potiåe joã iz paganskih vremena.
Najverovatnije se radi o jednom obliku prizivawa
bogiwe plodnosti u svet qudi, tj. slavqewu ove
bogiwe u liku Kraqice maja.
Letwa dugodnevica (21. jun)
Proslava dugodnevice poåiwala je uveåe. Tokom ove
veåeri sakupqale su se biqke koje su kasnije
koriãñene u razliåite svrhe. Najåeãñe su u pitawu
bile biqke koje su sluæile za magijsku zaãtitu
(kopriva, breza, divqa miroœija itd.). Da bi
zaãtitili kuñu od negativnih uticaja, Kelti su
pleli vence i veãali ih na svoja vrata i prozore.
Sliåan obiåaj postojao je i kod nas (ivawski venci),
o åemu je pisao Veselin Åajkanoviñ. Kelti su sma -
trali da biqke sakupqene za vreme dugodnevice
imaju veliku moñ, a neke od wih mogu åak da uåine
19
Kraq Hrasta
åoveka nevidqivim. Na ovaj dan, smatralo se, bog
Sunca je na vrhuncu moñi, nakon åega wegova moñ
opada i poåiwe „tamna polovina godine”. Solarni
bog Belus tada odlazi u podzemni svet, zbog åega su
paqene vatre koje bi mu osvetqavale put. Osim ãto je
ovaj praznik bio povezan sa Belusom, vezivao se i za
Luga, kao i za Svetog kraqa, koga smo veñ spomenuli.
Sveti kraq je simbolizovao tamnu polovinu godine
i na dan letwe dugodnevice on je preuzimao vla -
davinu od Kraqa hrasta. Druidi danas ovaj praznik
slave kao Alban Hefin.
1. avgust
Lughnasad je bio naziv festivala koji se slavio 1.
avgusta. Iz wegovog naziva vidimo da je bio posveñen
Lugu, jednom od solarnih bogova Kelta. Lugovoj majci
Tailtiu se takoœe odavala poåast: doduãe, ne di -
rektno, poãto joj nisu prinoãene ærtve. Woj u åast
odræavala su se atletska takmiåewa sliåna Olim -
pijskim igrama u antiåkoj Gråkoj (Áenach Tailteann).
Kako je Tailtiu zasluæila ovakvu åast? Prema mitu,
ona je raskråila jednu ãumu da bi do bila obradivo
zemqiãte. Zbog toga je bila pogub qena, pa nije ni
åudo ãto se ovo boæanstvo slavilo u jednom zemqo -
radniåkom druãtvu. Tailtiu je, dakle, sama Majka
Zemqa, koja na Lughnasad sim boliåki umire jer viãe
ne moæe da raœa. Sa wom umire i muãki princip
plodnosti oliåen u samom Lugu. Lughnasad se dru -
gaåije naziva „Prvom æetvom” i jedan je od tri
keltska praznika æetve. Zajedno s tim praznikom u
ovu grupu spada i proslava jesewe ravnodnevice, kao
i praznik poznat kao Samhain. Inaåe, prvog avgusta
sklapali su se „probni bra kovi” koji su se poni -
ãtavali nakon godinu dana ako se pokaæu neu -
speãnim.
Jesewa ravnodnevica (23. septembar)
Jesewa ravnodnevica slavila se i pre dolaska Kelta
na Britansko ostrvo. To pokazuju ostaci najstarije
britanske kulture koja je za sobom ostavila spo me -
nike kakav je Stounhenx. Spomiwali smo veñ kameni
kompleks u blizini Dablina koji se koristio kao
svojevrsna opservatorija. U Irskoj ima viãe ovak -
vih spomenika a veñina wih „pokazuje” vreme
proleñ ne i jesewe ravnodnevice. Neki od ovih ta -
kozvanih hramova ravnodnevice veoma su stari:
opser vatorija u Longkruu pokazuje precizne datume
veñ 6.000 godina!
Bilo kako bilo, jesewa ravnodnevica vezivala se za
pe riod æetve i sakupqawe plodova. Kelti su se
zahvaqivali bogovima na hrani i prinosili im
ærtve, a ærtva se prinosila i Zelenom åoveku. Reñi
ñemo koju reå o ovoj figuri. Zeleni åovek bio je
ãumski bog, sliåan nordijskom Vidaru i sloven -
skom Lesniku. Jedan od wegovih likova je pomenuti
Kraq hrasta, a tragove wegovog kulta nalazimo i u
mnogim legendama. Najpoznatija je, naravno, ona o
kraqu Arturu i u woj se Zeleni åovek pojavquje kao
Zeleni vitez. Danas se ovaj praznik slavi kao Mabon,
ãto je naziv koji je skovao Aidan Keli (Kelly) 1970.
godine. Iako bog Mabon zaista postoji u keltskoj
mitologiji, wegova uloga nije toliko bitna. Takoœe,
Mabon nije striktno vezan za jesewu ravnodnevicu.
Druidi ovaj praznik slave kao Alban Efed, dok je
velãki naziv praznika Meán Fómhair.
31. oktobar
Na ovaj da tum slavio se Samhain, koji je u moderno
vreme postao popularan kao „Noñ veãtica”. Radilo
se o prazniku koji je zaista imao neke veze sa
htoniånim silama, meœutim u vreme paganizma te
sile se nisu smatrale neåim mraånim i negativnim.
Za razliku od hriãñana, pagani nisu zamiãqali
jedan crno-beli svet, veñ su posmatrali univerzum
kao celinu. Sile o kojima je ovde reå bile su zapravo
duhovi predaka, ali i biña poznata kao Sidhe, koja
predstavqaju ekvivalent naãim vilama. Za vreme
Samhain-a, prema verovawu Kelta, otvarale su se
dveri izmeœu sveta æivih i sveta mrtvih i preci su
dolazili u posetu potomcima. Zato se za vreme
savenske gozbe precima ostavqalo prazno mesto za
stolom, ãto veoma nalikuje nekim naãim obi -
åajima. Sidhe (åita se Ãii) izlazili su iz svojih
staniãta koja se nalaze pod zemqom ili u unutar
planina, i prolazili kroz vrata izmeœu svetova.
20
Wihove posete izazivale su strah jer se deãavalo da
vile i vilewaci kradu qude i odvode ih u svoja
staniãta. Zbog toga su se preduzimale razne mere
zaãtite: qudi su se zatvarali u svoje domove ili, ako
su veñ morali da izaœu, „naoruæavali” se soqu ili
komadima gvoæœa. Takoœe su oblaåili odeñu okre -
nutu naopaåke, sve u nadi da ñe ih Sidhe nekako
zaobiñi. Na gozbama prireœivanim za Samhain
obil no se toåio alkohol. Palile su se svete vatre,
pre svega na vrhovima brda i planina kao ãto su vi -
sovi Hajlenda u Ãkotskoj. Praznik se vezivao za
mnoga boæanstva – vrhovnog boga Dagdu i bogiwu
rata Morigan, kao i za Kroma Kruaha. Samhain je
predstavqao keltsku Novu godinu koju i danas slave
oni koji obnavqaju religiju Kelta.
Trinaest meseci keltskog kalendara
Najstariji solarno-lunarni kalendar Kelta prona -
œen je u mestu Koliwi u Francuskoj i datira iz II
veka nove ere. Iz ovog kalendara vidimo da je keltska
godina trajala dvanaest meseci, ali se svake dve i po
godine dodavao joã jedan mesec – interkalarni. Ovaj
mesec se dodavao da bi kalendar bio u skladu sa
meseånim ciklusom, koji traje, kao ãto smo veñ
rekli 29 ½ dan. Nazivi meseci su rekonstruisani na
osnovu galskog reånika Xa vier Delamarre, Dictionnare
de la langue gauloise. U skladu s reånikom, trinaest
meseci keltskog kalendara nose sledeñe nazive:
Samonios, Duman, Riuros, Anagantios, Ogron, Cutios,
Giamonios, Simiuisonna, Equos, Elembiu, Aedrini, Cant -
los, Sonnocingos (interkalarni). Godina je, kao ãto
veñ znamo, poåiwala Samhain-om (Samonios), mese -
com iz åijeg imena je izveden naziv praznika.
Danas je mnogo popularniji „Kalendar drveña” koji
svoju osnovu ima u kwizi Roberta Grevsa (Graves)
Bela bogiwa. Nazivi meseci predstavqaju imena
odreœenih vrsta drveña, i mi ñemo ih ovde navesti:
Beath (breza): 24. decembar – 20. januar
Luis (oskoruãa): 21. januar – 17. februar
Nion (jasen): 18. februar – 17. mart
Fearn (jova): 18. mart – 14. april
Saille (vrba): 15. april – 12. maj
Huath (glog): 13. maj – 9. jun
Duir (hrast): 10. jun – 7. jul
Tinne (zelenika): 8. jul – 4. avgust
Coll (leska): 5. avgust – 2. septembar
Muin (loza): 2. septembar – 29. septembar
Gort (brãqen): 30. septembar – 27. oktobar
Ngetal (trska): 28. oktobar – 24. novembar
Ruis (zova): 25. novembar – 22. decembar
Vesna Kakaãevski
Nordijski kalendar
Pre nego ãto predstavimo nordijski kalendar, upo -
znañemo åitaoce s jednim mitom. U pitawu je mit o
Balduru, Odinovom sinu i bogu Sunca. Shvatawem
uloge koju Baldur igra u nordijskoj mitologiji, biñe
nam lakãe da shvatimo sam nordijski kalendar.
Baldur je, dakle, samo Sunce, najlepãi i najsvetliji
meœu bogovima. Zbog svojih kvaliteta on postaje
predmet Lokijeve mræwe zbog åega biva ubijen. Loki
nagovara Baldurovog slepog brata Hoda da, iz ãale,
gaœa Baldura strelom od imele, ãto ovaj i åini,
nesvestan posledica. Hoda zbog toga ubrzo stiæe
kazna. Wega ubija Vali, „jednu noñ star”, koji od
deteta postaje åovek da bi osvetio brata. Sunåani
bog tako odlazi u podzemni svet. Ovo se deãava na
zimsku kratkodnevicu, kada noñ nadvlada dan (slepi
Hod). Ipak, noñ i tama bivaju pobeœeni od strane
boga novog solarnog ciklusa koji se pojavquje u liku
Valija. Vali je tek roœeno sunce, sunåano dete, koje
jednu noñ staro preuzima vladavinu od svog brata. Na
ovaj naåin su, znaåi, stari Nordijci sebi tumaåili
sunåani ciklus i slikovito predstavqali „krug
godine”.
U jednom od najstarijih nordijskih kalendara, run -
skom kalendaru, kratkodnevica se oznaåava upravo
simbolom deteta. Tu je i simbol strele, koja pred -
stavqa oruæje kojim je ubijen Baldur.Sliånost sa
slovenskim kalendarom je viãe nego oåigledna. Bal -
dur je umiruñe Sunce dok je Vali isto ãto i Koledo,
tj. mali bog – Boæiñ. Buduñi da je zimski solsticij
najbitniji da tum u nordijskom kalendaru, predstav -
qawe nordijskog kalendara poåeñemo ovim prazni -
kom. Za wim ñe slediti ostali praznici åiji ñe
datumi biti usklaœeni sa solarnim ciklusom 2013.i
2014. godine.
21. decembar
Svetkovina zimske kratkodnevice nazivala se
Yuleãto znaåi „toåak”. Naziv sasvim odgovara datumu,
21
jer na ovaj dan krug godine ponovo poåiwe da se
okreñe. Novi solarni ciklus zamewuje stari (Vali
stu pa na Baldurov presto). Buduñi da se Jule slavio
dvanaest dana, u pitawu je bio fes ti val – ito jedan
od tri najbitnija godiãwa festivala. Tokom ove
svetkovine obilno se jelo i pilo, a na gozbe su se
pozivali i oni najsiromaãniji. Nordijci su pri -
nosili ærtve bogovima, a najpopularnija ærtva bio
je vepar. Åak i nakon prihvatawa hriãñanstva obi -
åaj ærtvovawa vepra je nastavio da æivi. To se,
doduãe, åinilo u neãto izmewenom obliku. U po -
krajni Gotland izvodio se sledeñi obred zavreme
Boæiña: jedan mladiñ napravio bi brkove od slame i
igrao ulogu ærtvovanog vepra. Takoœe, ãirom
Ãved ske pravili su se kolaåi u obliku vepra, a ovim
kolaåima se hranila stoka.
Kao simbol plodnosti vepar se ærtvovao Freju ali
je takoœe bio posveñen i Odinu. Pe riod oko krat -
kodnevice bio je vreme u kome je Odin, po verovawu,
na vrhuncu moñi. On tada vodi „Divqi lov”, vojsku
duhova koja qudima uteruje strah u kosti. Od za -
straãujuñe Odinove vojske Nordijci su se ãti tili
na isti naåin kao i Kelti od svojih Ãija (Sidhe).
Izbegavali su da u tom periodu izlaze na otvoreno,
bio je tu i åitav niz ritualnih radwi vrãenih da bi
se skrenula paæwa duhovima.
Izmeœu dva velika godiãwa festivala –Yule-a i
Disting-a – vrãio se obred „Blagosiqawa pluga”. Za
tu priliku su se prinosile ærtve u hrani: kolaåii
razne vrste æitarica. Verovalo se da ñe zbog svega
ovog zemqa postati plodnija. Praznik se slavio 3.
januara i jedan je od najstarijih zemqoradniåkih
praznika.
2. februar
Na ovaj dan slavio se Disting, drugi veliki fes ti val
Nordijaca. Bio je posveñen Disama, odnosno biñima
poznatim kao Disir (jednina: Disa). U pitawu su bila
æenska boæanstva, nekadaãwe kraqice plemena,
koje su nakon smrti proglaãene bogiwama. Verovalo
se da ove vladarke i nakon smrti åuvaju svoje pleme,
zbog åega su im se prinosile ærtve. Prema legendi
koju navodi folklorista Benxamin Torp (Thorpe),
postojala je i nekakva kraqica Disa. Ona je pomogla
svom narodu da preæivi pe riod gladi, vrativãi
blagostawe zemqi. Torp smatra da je Disa sama Majka
Zemqa koja, nakon perioda besplodnosti, ponovo
poåiwe da raœa.
20. mart
Proleñna ravnodnevica danas je poznata kao Ostara,
a naziv je dobila po istoimenoj bogiwi proleña.
Bogiwa se poãtovala i kao Eostre, a iz ovog imena
izveden je engleski naziv za Uskrs (Easter). Ostara je
bila praznik plodnosti i regeneracije. Zbog toga su
se na ovaj dan razmewivala obojena jaja, kao ãto se to
i danas åini na Uskrs. „Uskrãwi” zec takoœe je bio
vezan za Ostaru. Za sve ove obrede postoji logiåno
objaãwewe: i zec i jaja su simboli plodnosti, zec
kao simbol reprodukcije, a jaja kao simbol novog
æivota.
30.april
Tridesetog aprila slavila se Valpurgijska noñ,
praz nik koji nam je poznat iz Geteovog „Fausta”. Bio
je posveñen bogiwi proleña Valborg, a koja se u
Nemaåkoj slavila kao Valpurga. Nordijci su, kao i
Kelti, na ovaj dan pravili Majski stub i birali
Kraqicu maja. Oba ova obiåaja popularna su i danas,
s tim da su pretrpela izvesne izmene pod uticajem
hriãñanstva. U Skandinaviji, kao i u ostalim
zemqama gde postoji ova tradicija, Majska kraqica
povezuje se sa Bogorodicom, tj. Devicom Marijom,
kako je tamo nazivaju. Kao i obiåaj pravqewa Majskog
stuba i obiåaj birawa Majske kraqice, Valpurgijska
noñ je nastavila da se slavi i nakon prihvatawa
hriãñanstva. Doduãe, ne do danaãwih dana, osim u
sluåaju onih koji obnavqaju staru germansku reli -
giju. U sredwem veku su ovaj praznik slavile æene
koje su smatrane veãticama. Navodne veãtice okup -
qale su se na planini Blokula u Ãvedskoj, dok su
nemaåke „veãtice” odlazile na Bro ken.
22
„Baldurova smrt”, Kristofer Vilhelm Erkersberg
21. jun
Videli smo veñ da je letwa dugodnevica bila dan za
sakupqawe biqa. I to ne bilo kakvog biqa. Sve ãto
bi se ubralo na ovaj dan koristilo se u magijske
svrhe. Recimo, u svrhe zaãtite. Da bi zaãtitili
stoku, Nordijci su veãali strukove biqa po stajama.
Bavili su se i qubavnom magijom tako ãto su ubrano
biqe stavqali pod jastuk;kako bi osvojili æeqenu
osobu, ãaputali su neæne reåi nad ovim biqem.
Nadali su se i snovima u kojima se ta osoba pojavquje,
jer koga budu sawali te noñi, taj ñe postati wegov
ili wen æivotni saputnik. Dan letweg solsticija
bio je pogodan i za proricawe. Da bi saznali ãta ih
åeka u buduñnosti, Nordijci su odlazili na raskrã -
ña i osluãkivali „ãaputawa duhova”. Glasove iz
buduñnosti osluãkivali su i na tavanu, prekriveni
belim ñebetom – ãtoje praksa koja se odræala i
nakon primawa hriãñanstva.
1. avgust
Prvog avgusta slavio se Freyfaxi, koji je bio veoma
popularan na Islandu. Iako je bio posveñen Freju
kao bogu plodnosti, praznik je imao i solarni
karakter. Ovo saznajemo iz imena praznika: Freyfaxi
oznaåava „Frejevog kowa” (ime se, inaåe, davalo
najboqim islandskim kowima). Kow je, kao ãto
znamo, simbol plodnost ali i simbol Sunca, poãto
se Sunce uvek predstavqa u koåijama sa kowskom
zapregom. Praznik se povezivao i sa „sunåevim
toåkom”, simbolom koji se nazivao Fylfot a koji je
poznatiji kao svastika.Za Freyfaxi-ja siromaãnima
se davao hleb ukraãen ovim simbolom, jer se
verovalo da ñe im on doneti sreñu i blagostawe.
Danas se praznik slavi kao Lithaili kao praznik
Prve æetve.
23. septembar
Praznik jesewe ravnodnevice nije bio toliko
znaåajan, pa ñemo ga ovom prilikom samo navesti.
Bio je to praznik Druge æetve, apod tim imenom se
slavi i danas. Oni koji obnavqaju staru nordijsku
religiju slave ga i kao Mabon, ãto je popularniji
naziv iako ne izvorno nije nordijski.
8. oktobar
Za kraj smo ostavili fes ti val „Zimska noñ”, koji je,
kao ãto vidimona slici, trajao tri dana. Poåiwao
je u oktobru, na pun Mesec. Zbog toga je drugi naziv
festivala bio „Zimski pun Mesec” ili Winterfyllith.
Praznik je oznaåavao kraj leta i poåetak zime, ãto
nama moæda deluje neobiåno jer smo navikli da
imamo åetiri godiãwa doba. Meœutim,oni koji
æive na Severu imaju zapravo samo dva.
Kao i keltski Samhain, Winterfyllithje bio povezan sa
mrtvima. Verovalo se da na taj dan preci dolaze
svojim potomcima, zbog åega im treba prineti
ærtvu. Ærtva se najåeãñe sastojala u hrani, jer ovo je
bio joã jedan æetelaåki praznik („Treña æetva”).
Stari nazivi meseci:
Staronordijskikalendar imao je dvanaest neseci
podeqenih u dve grupe. Prvoj grupi pripadali su
zimski meseci, zvani „kratki dani” (Skammdegi). U
drugoj grupi bili su „dani bez noñi” (Nóttleysa),
letwi meseci.Evo kako suglasila wihova imena:Ýlir,
Mörsugur, Þorri, Gói, Ein-mánuðr, Harpa, Skerpla,
Sól-mánuðr, Heyannir, Tvímánuðr, Haust-manuð,
Gor-mánuðr.
Vesna Kakaãevski
23
Kalendar biqaka:
Biqarewe
Naãi paganski preci æiveli su u skladu s pri -
rodom. Oni su se trudili da prate wene ritmove,
usklaœujuñi svoj æivot sa prirodnim ciklusima. Za
jednu agrikulturnu zajednicu najvaænije je bilo da
prati takozvani ciklus plodnosti. Ipak, naãi pre -
ci prouåavali su i ostale cikluse (pre svega solarni
i lunarne), a sve je ovo rezultiralo stva rawem ka -
lendara. U staro doba smatralo se da postoji pravo
vreme za sve: vreme za setvu, vreme za æetvu, vreme za
voœewe rata i vreme za uspostavqawe mira. Takoœe se
znalo kada je pravo vreme za skla pawe brakova, na
koji da tum se moæe saznati bu duñnost, a kada je pravi
trenutak za stupawe u kon takt s mrtvima. Poãtujuñi
kosmiåki ritam naã predak je æiveo jedan kva -
litetan i ispuwen æivot, u harmoniji sa samim
sobom i svetom oko sebe.
Biqke su se takoœe brale u taåno odreœeno vreme.
Prateñi solarne i lunarne cikluse naãi preci su
sakupqali biqe u taåno odreœeno doba godine, ali i
uskladu s odreœenom fazom Meseca. Sledeñi ka -
lendar biqaka saåinio je Vasa Pelagiñ i izloæio u
svom „Narodnom uåitequ”. Ovaj kalendar je ujedno i
uvod u ålanke posveñene sezonskim biqkama, koje
ñemo predstaviti u ovom i sledeñim izdawima
„Slave!”.
Pelagiñev biqarski
kalendar
Kad koje biqe treba brati?
Januara:
imela.
Februara:
imela, borovi, brezovi i drugi pupoqci, zubaåa i
pirevina, maslaåak, cvet podbela i drugo.
Marta:
zubaåa, hrastova i druge kore, jagoråevina, kopriva,
kruãina, qubiåica, maslaåak, pirevina, podbel,
repuãina, sråewak, pupoqci od topole, breze i
drugog cveña, velika bedrenika, vodopija, vrbova
kora i drugo.
Aprila:
boæur, dobriåica, glog, gorka detelina, gorocvet,
jagoråevina, kamilica, kopriva, lazarkiwa, qubi -
åica, dan i noñ, maslaåak, oman, pluñwak, podbel
(cvet i list), repuãina, rusa, rusomaåa, sasa,
sråewak, trn, velika bedrenika i drugo.
Maja:
boæurov i bagremov cvet, bokvica, breza, buhaå,
bunika, dig i talis vunasti, œurœevak, divqi kesten,
dobriåica, glog, gorka detelina, gorocvet, island -
ski liãaj, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pi -
tomi, kopriva mrtva, kupina, lazarkiwa, lipa,
mas laåak, majkina duãica, matiåwak, milogled,
medveœe groæœe, pluñwak, podbel, rastaviñ, rusa,
virak, zova, æalfija…
24
Juna:
beli slez, bokvica, borovnica, breze, brusnica,
buhaå, bunika, dan i noñ, dig i talis, divizma, dob -
riåica, glog, gorka detelina, hajduåica, island ski
liãaj, kesten pitomi, jagoda, jagoråevina, kanta -
rion, kiåica, kopriva mrtva bela, kruãka, kupina,
malina, matiåwak, majkina duãica, majska ruæa,
nana, nar, neven, orah, pelen, pluñwak, rusomaåa,
rutvica, rastaviñ, razliåak, slez crni, sitnica,
suruåica, tatula, titrica ili kamilica, turåinak,
velebiqe, virak, vranilovka, zova, æavorwak i dr.
Jula:
bokvica, borovnica, breza, brœanka, brusnica, bu -
nika, crvotoåina, divizma, divqa ruæe, dupåac,
hajduåka trava, islandski liãaj, jagoda, kaduqa ili
æalfija, kantarion, kim, kokotac, kopriva, kop -
riva bela mrtva, kupina, lavandula, lipa, matiåwak,
majoran, miloduh, mrazovac, nana, orah, pelen, pod -
bel, rastaviñ, rosuqa, slez beli, slez crni, sitnica,
tatula, tamijan, titrica, tranadaviqe, troskot, ve -
le biqe, turåinak, vidac, virak, vranilovka, vra tiå,
zova, æavorwak…
Avgusta:
bokvica, borovnica, brœanka, bunika, åemerina,
crvotoåina, divizma, hajduåica, hmeq, ivawsko
cveñe, islandski liãaj, kantarion, kim, kleka,
kopriva, kupina, majoran, majkina duãica, mrazo -
vac, miloduh, neven, pasuq, pelen, petrovac, podbel,
slez beli i crni, sitnica, smiqe, smrduãa, srcopuc,
razgon, razliåak, rosuqa, rutvica, tatula, tranda -
viqe, troskot, velebiqe, vidac, vratiå, æavorwak…
Septembra:
åemerika, crvotoåina, dig i talis vunasti, divizma,
divqa ruæa (ãipak), drewine, hmeq, hrastova kora
i æir, islandski liãaj, klekiwe, kokotoac, kru -
ãina, lincura, moraå, mrazovac, nana, nar, navala,
neven, odoqen, oman, orah, oskoruãa, pasuq, pas -
dren, pelen, perãun, pirevina, repuãina, sapuwaåa
(crvena i bela), slez beli, sitnica, tatula, trava od
srca, trandaviqe, trwine, velebiqe, vratiå, zeåji
trn, slatki koren, zubaåa, æutika i dr.
Oktobra:
angelika, apta, brœanka, åemerika, duwa, glog, inœi -
rot, jediñ, klekiwe, kopriva, lincura, maslaåak,
moraå, navala, odoqen, pasdren, pasuq, perãun, re -
pu ãina, sapuwaåa, selep, slez beli, tatula, trava od
srdoboqe, sråewak, trwine, zeåji trn, slatki koren,
zova i dr.
Novembra:
glogiwe, iœirot, klekiwe, maslaåak, odoqen, zubaåa,
repuãina, trava od srdoboqe, bundevino seme, zeåji
trn, zubaåa i dr.
Decembra:
imela.
Priredio Andrej Stefanoviñ
25
Kesten
Zova
Kopriva
Narodna verovawa
o boru
U naãem narodu postoje brojna verovawa da su
odreœene biqke posebne, da imaju magijska svojstva
ili da su, na neki naåin, povezana sa starim
slovenskim boæanstvima. Ako priåamo o drveñu,
svima nam je poznat hrast kao drvo boga gromovnika.
Lesku i zovu znamo kao magiåno drveñe, a mnogi
stari narodni obiåaji koji su upraæwavani kod
ovog drveña kasnije su preneti u hriãñanstvo. Lipa
je, kao i hrast, sveto drvo. Lipovi gajevi sa
svetiliãtima postojali su kod svih slovenskih
naroda. Imamo, zatim, magiåni glog, jasen, vrbu, pa
jelu i mnogo drugo drveñe koje je, na naãu sreñu,
ostalo upamñeno. Bor je drvo o kome danas malo
znamo, ali sudeñi po saåuvanim pisanim izvorima,
pogotovo narodnim pesmama i pripovetkama,
moæemo zakquåiti da je ovo drvo bilo veoma bitno
naãim precima.
Bor (bora, borika), lat. Pinus, jeste rod zimzelenog
drveña iz roda Pinaceae. Postoji izmeœu 105 i 120
vrsta borova rasprostrawenih ãirom severne
polulopte. Reå „bor” je praslovenska. Bor je istak -
nuto senovito drvo. To verovawe naãlo je izraza u
brojnim motivima iz narodnih pesama i pripo -
vedaka. U nekim srpskim pripovetkama iz ubijene
cariåine dece izniknu borovi; isti motiv javqa se
i u narodnim pesmama o nevino poginulima, ili
nesreñnim qubavnicima:
„Te sarani dvoje dece svoje:
Na Momiru zelen bor nikao,
Na Grozdani vinova lozica;
Savila se loza oko bora…”
Takoœe postoji åesto uporeœivawe åoveka s borom:
„Dva su bora naporedo rasla,
Meœu wima tankovrha jela:
To ne bila dva bora zelena;
Veñ to bila dva brata roœena.”
U boru moæe biti otelotvorena i ala: takav je bor
koji pliva Drinom i ometa podizawe viãegradske
ñuprije. Bor moæe biti i sediãte vile, koja se
nalazi pod korom. U narodnoj pesmi bog daje momku
zlatne rogove i kada ovaj probode koru:
„Al u boru mlada moma,
Pak zasija kao Sunce…”
Za bor se vezuju i viãe predstave. On moæe biti
sveto drvo pa i predstavqati samo boæanstvo. Takav
karakter obiåno imaju pojedini borovi koji su
tabuirani i za koje je vezan åitav kult. Postoje i
borovi koji predstavqaju „zapis” ãto dovoqno
govori o tome koliko je bor bio znaåajan u naãem
folkloru. Oko srpskih manastira i daqe rastu
visoki i stari borovi. Veruje se da su manastiri
graœeni na mestima koja su bila posebna, kultna pre
primawa hriãñanstva. To su bila stara svetiliãta
ili sveti gajevi, uglavnom hrastovi, lipovi ili
borovi. O vezivawu bora za boæanstva svedoåe nam
narodne pesme koje je zapisao Miloã S. Milojeviñ
sredinom XIX veka:
„Mi palimo lile
Milom boru Koledu
Mlaœem bratu Kupalu…”
26
„Letela sam Gospodaru
Naãem silnom Triglav boru
Te gledala ãto nam åini
ãto nam åini zapoveda…”
Uglavnom, sveti borovi su oni za koje se veruje da su
ih posadile izvesne velike liånosti iz daleke
proãlosti. Tako je u Nerodimqu jedan bor posadio
kraq Milutin, drugi car Uroã. U jednom poqu sela
Rakqe (blizina Kruãevca) postoji bor koji je
ponikao iz granåice koju je carica Milica pobola u
zemqu na dan roœewa svoga sina Lazara.
Naroåito je interesantan bor kraqa Milutina. Kod
wega su se odræavali sabori, gde je zajedniåko
obedovawe bilo veoma bitno, pri kome mesto u
zaåequ zauzima bor. Oko bora izvode se i viteãke
igre, igraju kola, pevaju se obredne pesme u kojima se
spomiwe bor.
Po narodnom verovawu, ko god je u bor dirao, zlo je
proãao. Veselin Åajkanoviñ je zapisao dogaœaj: kada
je jedan Arnaut sekao sa bora luå, da bi osvetlio svoj
tor, åuo se iz korena bora pisak, i te noñi Arnautu su
vukovi poklali sve ãto je u toru imao „kraj åopora
pasa koji nisu ni lanuli”. Kad je taj bor, u treãwaru
(junu) 1932. izvalila nepogoda, seqaci su koren i
jedan deo stabla vratili na svoje mesto, a ostalo drvo
rezervisali za ikonostas. Da li im je pomogao taj
ikonostas – to ne znamo.
Poåetkom XX veka po selima – i pravoslavnim i
muslimanskim – izmeœu Nove Varoãi i Priboja,
bilo je mnogo oåuvanih starih borova (a takoœe i
drugog drveña) koji su svetiwa i ne smeju se señi.
Pravoslavni su tu dræali sabore, a muslimani
teferiåe. Izuzetno, na ova mesta dolaze i muãkarci
i æene islamske vere. Iznad manastira Mileãeva u
selu nekad Mileãevcu sada Hisarxiku, u kome su
æiveli Srbi muslimani, nalazio se bor iz naj -
starijih vremena, koji su åuvali kao sveto drvo. Ne
sme se ni grana sa wega odseñi, „jer je alovito”. Qudi
koji su pokuãali da skidaju sa wega smolu, ili
pokupe opale grane, ostali su osakañeni ili po -
vreœeni.
Izvesnu versku pozadinu ima moæda i staro zak -
liwawe „bora mi”, i „borme” – „boga mi” i „bogme”.
Po jednom objaãwewu, tako qudi govore kada neñe
boga da spomiwu uzalud. Moguñe je, meœutim, da mi
ovde imamo starinsku kletvu samim borom, odnosno
imenom ili boæanstvom koje je u wemu. Moæemo da
uporedimo sliånu kletvu sa drugim jednim magiå -
nim drvetom: „gloga mi”.
Bor je imao ãiroku primenu u narodnoj medicini.
Veselin Åajkanoviñ je zapisao da je „borova vodica”
(koja isteåe iz zaseåenog bora) lek od raznih bolesti.
Od borove smole pravi se melem za svaku ranu.
Borovi izdanci upotrebquju se kao lek od hemoroida
i dizenterije i kao diuretik. Vasa Pelagiñ je, u svom
„Narodnom uåitequ”, naveo da raæani hleb namazan
borovom smolom leåi bolesti prstiju, kaãaq i
tuberkulozu (ako nije u kasnijem stadijumu), a pro -
tiv bolesti grla pomaæe krpa namazana borovom
smolom obavijena oko vrata.
Andrej Stefanoviñ
27
U susret praznicima:
Kratkodnevica
Kao ãto nam je poznato da su stari Evropqani
proslavqali veliku svetkovinu letwe dugodnevice,
tako nam je isto poznato da su proslavqali i
kratkodnevicu, zimski solsticij. Tragove zimskog
solsticija moæemo danas primetiti i kod nas.
Zimski i letwi solsticiji su dve velike pre kret -
nice u prividnoj putawi Sunca preko neba. Kod
pravoslavaca, prastara svetko vina s vatrom zadr -
æala se u starom obiåaju paqewa badwaka, na Badwi
dan. Nekada je obiåaj bio rasprostrawen u celoj
Evropi i Rusiji. Kod juænih Slovena imamo naj -
potpunije izveãtaje o tom obiåaju. Badwak je paqen
(kod nas je to joã uvek sluåaj) unutar kuñe zbog
hladnog zimskog vremena. Zimski solsticij dobio je
karakter privatne ili domañe svetkovine, koja odu -
dara od javne letwe svetkovine, o kojoj se narod
skupqao na nekom otvorenom mestu ili upadqivoj
uzviãici, gde je zajedniåki palio ogromnu vatru i
oko we igrao i veselio se. Do sredine XIX veka, stari
obiåaj u vezi s badwakom odræavan je u nekim
delovima Nemaåke. Badwak je ustvari jedna teãka
hrastova klada, uglavqena u pod ogwiãta. Kada se
sledeñe godine stavqa nova klada, ostaci stare se,
izmeœu Boæiña i Bogojavqewa, pospu po poqima;
verovalo se da to podstiåe boqe napredovawe useva.
U nekim selima bio je obiåaj da se badwak izvadi iz
vatre åim malo nagori; zatim je paæqivo åuvan i
stavqan u vatru kad god poåne da grmi, jer se
verovalo da grom neñe udariti u kuñu u kojoj se dimi
badwak. U nekim delovima Francuske, naroåito u
Provansi, dugo je upraæwavan obiåaj sa badwakom,
gde su verovali da ostatke badwaka, koji stave u vatru
prvi put na Badwe veåe, vaqa dræati ispod kreveta
ukuñana, jer ñe ih ãtititi cele godine. Ãirom Ev -
rope su postojali sliåni obiåaji i verovawa sa
badwakom. Obiåaj donoãe wa badwaka uz sveåanosti
odræali su Sloveni, a naroåito Srbi.
Badwak je od hrastovog drveta. Verovalo se da ñe se
imati onoliko teladi, jag wadi, sviwa, jariña, no -
vaca i sreñe koliko iskri iz zapaqenog badwaka iz -
leti dok xaraju vatru. Neki odnesu paråe badwaka u
poqe da ih zaãtiti od grada. Badwak gori o Boæiñ i
pepeo se rasipa po poqima da bi ona bila plodna.
Stari Sloveni su palili vatru trewem dva drveta na
Badwe veåe i odræavali je da se ne ugasi. Sva ova
verovawa su ostaci stare arijevske vere, u kojoj je
hrastovo drvo asociralo na boga groma.
Vukaãin Lutovac
28
Kraåun: staro ime Boæiña
Stari slovenski praznik, koji je kasnijezamenio
hriãñanski Boæiñ, nazivao se Kraåun. Kraåun je
bio praznik zimskog solsticija. Naziv kraåun,
praslovenski koråun, åistog je slovenskog porekla.
Izveden je pomoñu sufiksa un od glagola koråiti –
jednomnogom koraknuti. Oznaåava dan koji zakora -
åava u nov pe riod. Ta praslovenska reå koråun,
srpski kraåun, kod nas se izgubila. Potpuno ju je
istisnuo naziv hriãñanskog praznika, Boæiña.
Srbi su, od svih evropskih naroda, ãto se tiåe
Boæiña najboqe oåuvali prastare obiåaje iz pagan -
skih vremena. Ovi obiåaji su, posle prihvatawa
hriãñanstva, prebaåeni na praznik Hristovog
roœewa. To je veñ sigurno dokazano i o tome je dosta
napisano. Treba se samo obazirati na badwak koji je
u samom centru celokupnog boæiñnog rituala.
Obiåaj polagawa badwaka na vatru bio je zastupqen i
kod drugih slovenskih naroda.
Sima Trojanoviñ smatrao je badwak „idolom” koji
„zbog sunåevog prividnog hoda i povratka, nebesku
scenu odigrava na domañem ogwiãtu i svake godine
se mora obnoviti kao i Sunce. Prema tome i sila
badwaka i wegovo delovawe na poqske, qudske i
stoåne demone traje samo godinu dana.” Dok Troja -
noviñ u badwaku vidi tragove kulta Sunca, Veselin
Åajkanoviñ smatra da je badwak zapravo boæanstvo
koje se spaquje da bi ponovo vaskrslo iz mrtvih.
Nema sumwe da je prastari obiåaj, a koji je zamenio
Boæiñ, obeleæavan kao poåetak nove godine. Isto
kao ãto nema sumwe da je bio praznik zimskog
solsticija.
Reå badwak, po pisawu Henrika Bariña, stoji u vezi
sa bdeti. Badwak, Badwi dan, znaåi i dan uoåi
Boæiña. Tada se badwak polaæe na domañe ogwiãte.
Hen rik Bariñ iznosi tvrdwu da je badwak u znaåewu
bdenije stariji i da nije hriãñanskog porekla.
Stime se moramo sloæiti. Ako je Kraåun paganskog
porekla, jasno je i da ñe bdewe uoåi dana zimske
ravnodnevice biti doåekivawe nove sunåane godine.
Bdewe oznaåava postojanu budnost. Prema tome,
badwak je slovensko ime za bdewe pred novu godinu,
koju otvara Kraåun.
Vukaãin Lutovac
29
Slovenske bajke:
Dvanaest meseci –
slovaåka bajka
Bila jedna majka i imala dve kñeri: Holena je bila
wena, a Maruãka pastorka. Svoju je odveñ volela, a
pastorku gledati nije mogla, samo zato ãto je
Maruãka bila lepãa od wene Holene. Dobra
Maruãka nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla
ni slutiti otkuda to da se majka srdila na wu kad god
je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi:
spremala je kuñu, kuvala, prala, ãila, prela, tkala,
nosila travu i bez iåije pomoñi vodila brigu o
kravi. Holena se samo oblaåila i ãetala po odajama.
Maruãka je, uprkos svemu, rado obavqala sve poslove
i sa puno trpeqivosti podnosila sestrine i majåine
ñefove, baã kao krotka ovåica. Ali, ma koliko da je
bila vaqana, one su prema woj bivale iz dana u dan
sve gore, a jedino zato ãto je Maruãka, kako je vreme
odmicalo, postajala sve lepãa, a Holena sve ruænija.
Jednom pomisli majka: „Ãta mi treba da lepu
pastorku dræim u kuñi; ako momci doœu na razgovor,
zagledañe se u Maruãku, a Holenu neñe hteti.” Od
toga trenutka gledahu mañeha i wena kñi da se otarase
uboge Maruãke; morile su je glaœu, tukle, ali ona je
sve podnosila i, prkoseñi nevoqama, postajala
svakim danom sve lepãa. Majka i kñi su za wu
izmiãqale takve muke kakve åestitom åoveku ni na
um ne bi pale.
A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se
Holeni da omiriãe qubiåice.
—Idi, Maruãka, donesi mi iz ãume liticu
qubiåica, hoñu da je zadenem za pojas da bih je
mogla mirisati – zapovedi sestri.
—Ah, pobogu, sestrice mila, ãta te je spopalo! Ko
je joã åuo da qubiåice rastu pod snegom? – reåe
uboga Maruãka.
—Ti, slinavice slinava, nemaã ãta da priåaã
kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseã
iz ãume qubiåice, ubiñu te! – zapreti Holena.
Mañeha dograbi Maruãku, izgura je kroz vrata, a
vrata za wom åvrsto zatvori. Devojka je iãla kroz
ãumu gorko plaåuñi. Sneg je bio visok, a na wemu ni
stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se
od zime i åinilo joj se da bi bilo najboqe kad bi
nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo.
Poœe prema svetlucawu i stiæe åak na vrh planine.
Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poreœano
dvanaest kamenova; na tim kamenovima sedi dva -
naestoro qudi: tri åoveka su sedobrada, tri neãto
mlaœa, tri joã mlaœa, a tri sasvim mlada i najlepãa
meœu wima. Nisu niãta govorili, veñ su mirno
sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro qudi bili
su meseci. Januar je sedeo na najviãem mestu, kosa i
brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je dræao
ãtap. Maruãka se zbuni i jedan trenutak je tako
zaåuœeno stajala. Onda se osmeli, priœe i zamoli.
—Dobri qudi, hoñete li me primiti da se ogrejem
kraj vatre? Zima mi je!
Januar se, podigavãi glavu, javi devojci:
—Zbog åega si doãla, devojåice moja, ãta traæiã
ovde?
—Idem po qubiåice – odgovori Maruãka.
—Sada nije vreme da se ide po qubiåice.
—Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i mañeha
zapovedile su mi da im donesem qubiåice iz
ãume. Ako im ne donesem, ubiñe me. Lepo vas
molim, striåevi moji, pokaæite mi gde ih mogu
nañi.
30
Tada se uspravi Januar, pa priœe najmlaœem mesecu,
dade mu ãtap u ruke i reåe:
—Brate Marte, sedni na vrh!
Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najviãem
mestu i zamahnu ãtapom preko vatre. U istom
trenutku vatra silnije buknu, sneg poåe kopneti,
napupeãe grane, a pod bukvama se zaåeãe novi
izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaãe
pupoqci – nastade proleñe. U grmqu, pod lisnatom
odeñom, rascvetaãe se tada i qubiåice, a bilo ih je
toliko da se Maruãki åinilo kao da se nekakav
plavi pokrivaå rastire po zemqi.
—Brzo beri, Maruãka, hitaj! – reåe joj Mart.
Radosno je Maruãka brala, brala i ubrzo nabra
veliku kitu qubiåica. Potom se mesecima lepo
zahvali i veselo poæuri kuñi. Zaåudi se Holena,
zaåudi se mañeha spazivãi Maruãku gde nosi
qubiåice: pohitaãe i otvoriãe joj vrata; uto miris
qubiåica ispuni celu odaju.
—Gde si ih nabrala? – upita je oãtro Holena.
—Tamo gore. U ãumi, pod grmqem, rastu i ima ih
puno – odgovori Maruãka.
Holena uze qubiåice, zadenu ih za pas, mirisala ih
je, dala i majci da uæiva, a sestri nije rekla ni
„omiriãi ih”. Drugog dana, dok je sedela kraj peñi,
prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru,
rekavãi joj:
—Idi, Maruãka, i donesi mi iz ãume jagoda!
—Ah, pobogu, sestrice mila, gde da naœem jagode?
Od koga si to åula da pod snegom uspevaju jagode?
– uzviknu Maruãka.
—Ti, slinavice slinava, ãta joã priåaã kad ti ja
zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseã, ubiñu te!
– zapreti joj zla Holena.
Majka opet dograbi Maruãku, izgura je kroz vrata, a
vrata za wom åvrsto zatvori. Gorko plaåuñi, devojka
iœaãe kroz ãumu. Sneg je bio visok, a na wemu ni
stope, ni traga. Lutaãe devojka, lutaãe dugo; glad ju
je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono
svetlo koje je videla prethodnog dana. S radoãñu se
ka wemu uputi. Ponovo doœe do velike vatre oko koje
je sedelo dvanaest meseci. Januar je joã uvek bio na
vrhu.
—Dobri qudi, hoñete li me pustiti kraj vatre?
Zima mi je! – zamoli Maruãka.
Okrenuvãi glavu, reåe joj Januar:
—Zaãto si ponovo doãla, ãta ovde traæiã?
—Idem po jagode – odgovori Maruãka.
—Zar ne vidiã da je zima, a na snegu jagode ne
rastu – veli Januar.
—Pa ja to znam – tuæno odvrati Maruãka – ali
sestra Holena i mañeha su mi naredile da
donesem jagode; ako ih ne donesem, ubiñe me. Lepo
vas molim, striåevi moji, pokaæite mi gde da ih
naœem.
Diæe se Januar, priœe mesecu koji mu je sedeo
nasuprot, dade mu ãtap u ruke i reåe:
—Brate June, sedni na vrh!
Mesec Jun sede na kamen, jara ogwena sasvim otopi
sneg, zemqa se zazelene, drveñe se zaodenu listom,
ptice zapoåeãe pesmu, crveni cvetovi se u ãumi
rascvetaãe – nastade leto. Radosna Maruãka poåe
brati jagode. Zaåudi se Holena, zaåudi se mañeha kada
videãe da Maruãka donosi kuñi punu pregaåu
jagoda. Potråaãe obe da joj otvore vrata, a uto se kuña
ispuni mirisom jagoda.
—Gde si ih nabrala? – upita je radoznalo Holena.
—Gore, u ãumi. Mnogo ih tamo rastu pod mladim
bukvama – odgovori joj Maruãka.
Holena uze jagode, najede se do sita, i mañeha se najede,
a Maruãki ne rekoãe ni „uzmi jednu”. Jagode su bile
tako ukusne da ukusnije u æivotu nisu okusile.
Poæeleãe da ih imaju joã, i to ãto viãe.
—Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u ãumu! –
reåe najdenom Holena.
—Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako
ñu nañi mesto i pobrati sve jagode.
Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi
je na glavu i poœe u ãumu. Bilo je puno snega, nigde
stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan
31
ukus jagoda ju je gonio sve daqe i daqe. Najzad ugleda u
daqini svetlo. Poœe ka wemu. Stiæe na sam vrh, a
tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kame -
nova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se
primaåe vatri i ispruæi ruke da bi se ogrejala, a ne
pozdravi qude niti zapita sme li da se ogreje.
—Zaãto si doãla, ãta traæiã? - qutito je upita
Januar.
—Ãto me pitaã, starkeqo, ne moraã ti znati
kamo ja idem – obrusi drsko Holena, pa se okrenu
od vatre i poœe daqe u ãumu.
Januar nabra åelo i mahnu ãtapom iznad glave. U
istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre
smawi, a sneg poåe da pada tako gusto kao da se
rasipaju perine noãene ledenim vetrom. Holena
nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala,
padala na smetove, sve sporije iãla, posrtala. A sneg
je neprestano zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena
grdi Maruãku, grdi sve odreda. Udovi joj se u
debelom koæuhu mrznu. Majka je åekala Holenu,
provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata,
zabrinuta ãto Holene joã nema. Prolaze åasovi, a
Holena ne dolazi. „Zar su je jagode zaåarale kad se od
wih ne moæe da odvoji? Moram otiñi da sama
pogledam ãta je s wom”, pomisli mañeha, uze
kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u ãumu za
Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaãe
Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, dugo
lutala, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po ãumi.
Maruãka skuva ruåak, pobrinu se o kravi, a Holene i
mañehe ni od korova. „Gde li su se tako dugo za -
dræale?” pitala se Maruãka sedajuñi uz preslicu.
Veñ je puno vreteno, veñ je u kuñi zatamnelo, a Holena
i mañeha se ne vrañaju. „Ah, zaboga, ãta li im se
dogodilo!” åudi se dobra devojka i proviruje kroz
uzani prozor. Izjutra ih je åekala na doruåak, åekala
na ruåak, ali ne doåeka ni Holenu ni mañehu, nikada
viãe. Obe su se u ãumi smrzle. Ostala je dobroj
Maruãki koliba i kravica, i komadiñ poqa, naãao
se tome i domañin, pa su on i ona æiveli dobro i
spokojno.
Priredila Jelena Ãolak
32